http://www.balkandownload.org/
2
Godina je 1526. Na obalama Bosfora, u raskošnom i moćnom Istanbulu, veličanstveni sultan se sprema za novi osvajački pohod. Dok se topot konja carske vojske udaljava od Istanbula, u odsustvu sultana haremske žene pokazuju svoje pravo lice. Prilikom prolaska turske vojske kroz selo u Srbiji, Jelenu, mladu devojku verenu za Dušana, grubo otimaju vojnici i odvode je u sultanov harem, gde će se naći upletena u opasne političke igre i spletke. Pokazaće se da se prava borba za moć u sultanovom carstvu ne vodi tamo gde se gube životi, na poprištu bitaka, već tamo gde šuška svila i zvecka nakit haremskih ljubavnica. U međuvremenu, Jelenin verenik Dušan kreće u sopstveni pohod, spreman da žrtvuje sve kako bi vratio ženu koju voli... Jelena i sultan je prva knjiga Otomanske trilogije, koja prati nekoliko generacija turskih sultana u XVI veku i njihovu borbu za moć, nasledstvo i prevlast u Otomanskoj imperiji. Knjiga ujedno pripoveda o naraštajima jedne srpske porodice čiji su životi sudbinski povezani sa osmanlijskim prestoljem.
3
4
Prvo poglavlje SRPSKO SELO
D
ok je Jelena išla putem od voćnjaka, uživala je u toploti sunčevih zraka kasnog leta i zastala da podigne jabuku na svetlo, okrećući je lagano da bi se divila voštanoj teksturi voćke. Spustila ju je i pomislila na tajnu raspravu svojih roditelja koju je sinoć slučajno
čula. „Ne možeš joj dozvoliti da ceo dan svuda ide s tobom, da posećuje tuđe kuće i viđa ljude u nedostojnim stanjima. Treba da mi pomaže u kućnim poslovima i uči kako se održava dom.“ „O, Angelina, ponekad mi se čini da naša voljena kćer nije predodređena za običan život koji smo joj pripremili. Već je verena, a samo joj je petnaest godina. Doduše, za pametnog momka kojeg svi volimo, ali ona je tako radoznala, tako živahnog duha. Voleo bih da vodi život pun izazova, da postigne sve za šta je sposobna. Međutim, ne vidim da će se to desiti ako Dušan ostane na očevom imanju.“ „Ali ona nikada neće biti zadovoljna takvom sudbinom ako nastaviš da joj puniš glavu drugim mogućnostima, Ivane. Često pomislim da pokušavaš da je pretvoriš u sina kojeg nikad nisi imao. To nije pošteno, samo će osramotiti svog muža.“ „Niko od nas ne zna Božju volju. Naše je samo da se molimo da nam deca budu živa i zdrava. Verujem da će joj Dušan biti divan muž. Druže se otkad znaju za sebe. Razborit je i obrazovan mladić, a imanje njegovog oca veoma je uspešno. Uvek će biti dobro zbrinuta, a miraz nije ni pomenut. Žena je i sudbina joj je život supruge i majke. Unesrećićeš je ako joj nagovestiš da može da bude i više od toga, kad znamo da ne može.“ „Angelina, srce moje, u pravu si i zaista je često na to podsećam, ali ona mi je tako dobar mali pomoćnik.“ Jelena se čudila do koje je mere on želeo sina, koji bi ga nasledio i sam postao seoski lekar. Pomagala mu je kad god bi joj dozvolio da krene s njim u obilaske, trudila se da nauči što više, ali znala je da postoji granica u tome šta će joj biti dozvoljeno da vidi i uradi. Snažno je protrljala jabuku po poslednji put i, uzdahnuvši, vratila je u korpu. Počela je da organizuje tajne susrete. Baš prošle nedelje, u kasno popodne, odšunjala se do kuće gospođe Luvić. Ženi je postalo teško da sama kupa i oblači muža, tako da joj je Jelena pomagala da mu utrlja losion na grudi i da ga pripremi za počinak, ali sinoć ju je otac uhvatio. Suočila se s njim s poštovanjem, ali prkosno. Oterao ju je u sobu i prilično neubedljivo pokušao da joj objasni koliko je njeno ponašanje nepristojno, završivši slabašnim razlogom da bi to naročito potreslo njenu majku. 5
Dok se Jelena bližila stražnjim vratima, zvuk prigušenih muških glasova probio se kroz ispucalo drvo i dopro do nje. Zamislila ih je kako raspravljaju za kuhinjskim stolom, kako ih pritiska magla duvanskog dima i gura dublje u prepirku. To nije bilo ništa neobično, budući da se o većini najvažnijih pitanja diskutovalo oko ognjišta njenog oca, ali današnji skup bio je drugačiji. Čula je glasine – pre samo nekoliko dana primećeni su vojnički odredi kako proveravaju prolaze i celo selo bilo je u paničnom strahu. Popodne u voćnjaku, koje je trebalo da bude prijatno vreme za razmišljanje, provela je u strepnji zbog seoskih tračeva. Jelena je, podstaknuta očevim pričama, maštala o gradskom životu, ali je bila ponosna na svoje selo. Glavni deo sela činila su dva dugačka niza kuća načičkanih uz ulicu, svaka s malom baštom, nalik na razapetu životinjsku kožu, sa zadnje strane; te baštice prehranjivale su žitelje. Na kraju sela nalazio se trg, obično tih i spokojan, ali ga Jelena je naročito volela pijačnim danima. Budući da je njihovo selo bilo medu istaknutijim, na jednom od glavnih puteva ka Beogradu, kroz njega su na putu ka prestolnici prolazili trgovci sa svih strana, rado koristeći priliku da pokažu svoje egzotične proizvode. Često je išla s ocem pod izgovorom da ide da proda neke od majčinih lekovitih trava, ali u stvari samo da bi mogli zajedno da onjuše mirise stranih zemalja. Crkva je bila centar sela gde su se svake nedelje svi okupljali. Bila je izdvojena, na uzvišici, te se do nje išlo malo peške uzbrdo, a pošto je njihova kuća bila na vrhu sela, Jelena i njene sestre svake nedelje uživale su da posmatraju meštane kako prolaze, svi u svojim najboljim odelima, skrušeni i suzdržani, spremni za pokajanje. Njihova kuća, izolovana i veća od ostalih, označavala je status njenog oca. Zidovi su bili od toplog, bledog peščara, za razliku od pletenog šiblja, od kojeg su bile sagrađene manje seoske kuće, i bila je šira, s dubljom baštom okrenutom ka zapadu, da želi suncu laku noć. Imali su bunar s pitkom, svežom vodom, a majka je gajila cveće, začinsko bilje i povrće; držala je i kokoške i koze. Jelenin omiljeni deo dana bilo je rano jutro, čim svane, dok u kući svi još spavaju. Šetala bi se bosonoga po orošenoj travi i kotrljala topla, tek izlegla jaja na dlanu, pre nego što bi ih nežno položila u korpu i donela kući da se skuvaju za doručak. Očeva primanja gotovo da i nisu bila potrebna za izdržavanje domaćinstva. Otac je zadirkivao majku govoreći da bi se preselio bliže Dušanovom ocu da je hteo da živi na farmi, ali potajno se ponosio njome. Zahvaljujući njenim poslovima, on je mogao da leči i one koji nisu imali dovoljno da ga plate. Primao je i nadoknadu i naturi, kao, na primer, med od gospodina Kraljeca, pčelara, ili sveće i sapun od gospođe Ludić. Jelena sede na stražnje stepenice, umorna od popodnevnog branja voća, i spusti korpu kraj sebe. U septembru je drveće bilo otežalo od plodova i s čežnjom je pomislila na slasne pite koje će majka praviti, zalivene čašom toplog kozjeg mleka. Primetila je malu poderotinu na suknji – pocepala ju je malopre, kad je odlučila da se popne na drvo, tek da vidi da li može, a ujedno da dohvati jednu naročito primamljivu voćku koja je izazovno visila s gornjih grana. Majka joj je zamerala što se tako nezgrapno pentra unaokolo i zato će morati krišom da je ušije, kasnije, pre nego što je radoznale oči otkriju. Jelena uzdahnu, pa podiže jednu jabuku i poče da je briše o 6
prašnjavu suknju. Čvrsta i zrela, prelivala se u svim nijansama žute i crvene, i devojci je krenula voda na usta. Njene dve sestre, i ne primećujući da je stigla, jurile su se oko leju s povrćem, smejale se i vikale divlje i bezbrižno, dok se njihova majka nervirala, ubeđena da će, ako padnu ili jače gurnu jedna drugu, zgnječiti pasulj ili izgaziti tikve. Jelena se divila njihovoj potpunoj zanesenosti. Otac se grozio detinjaste vriske njenih sestara, često ih je grdio i gunđao koliko mu je žao što ima samo jednu razumnu kćer. Ponekad joj je, dok je mirno ležala noću čekajući da joj dođe san i zamišljajući svoj budući život, spori i zagušujući pritisak puzao uz noge, prekrivajući telo i stežući je oko grla. Veoma je volela porodicu i htela da jednoga dana ima svoju, ali njen pravi san bio je da vodi malu bolnicu. Uprkos činjenici da je zaista gajila osećanja prema Dušanu, činilo joj se da je primorana da stupi u brak s njim. Obično joj je otac bio glavni saveznik u svemu. Cenio je njene veštine i sposobnosti i prihvatao ju je takvu kakva je, ali je bio nepopustljiv kada je o njenom braku reč i govorio joj da neće naći boljeg čoveka koji će je više voleti. Dušan mu je bio kao sin; pametan, pristojan mladić, protraćen na zemljoradnju – jednom ga je čula kako kaže. To je stvaralo napetost koja im je oboma smetala i produbljivalo njenu ozlojeđenost. Dok je sad gledala sestre, shvatila je koliko im zavidi. Iako različite po prirodi, razlika u godinama bila je mala, pa su oduvek bile najbolje drugarice. Kao najstarijem detetu, njoj je pripala uloga vođe mesto saborca, i činilo se da joj one drage volje prepuštaju tu odgovornost, čime su oslobodile svoj život brige i zadržale jednostavnost koja je njoj uvek izmicala. „Ana, Lino, vidite šta sam vam donela s polja“, uzviknula je dok je vadila tek izglancane darove. Devojčice poleteše ka njoj kao gladne mačke. Lina, najmlađa i veoma umiljata, pade Jeleni pred noge i, uzimajući jabuku od nje, spusti svoju plavokosu glavu na njenu suknju njuškajući slatku voćku. Ana, ozbiljnija, ostala je da stoji njišući se tamo-amo i gledajući kako Jelenine suknje i podsuknje lelujaju, dok je grickala svoju šarenu nagradu. Dok su tako sedele, spokojno zamišljene na popodnevnom suncu, zvuk uznemirenog blejanja rasprši im misli. Jelena je iznenada odgurnula Linu grubo u stranu i skočila ljutitog pogleda u prodornim zelenim očima. „Kladim se da onaj seljak još nije popravio kanal ispod zida“, uzviknula je. „O, Jelena, znaš li šta nam je tata rekao? Ima prava da radi kako hoće. Njegova je zemlja i to su njegove životinje, i nas se to ne tiče“, reče Lina, koju je uvek plašila sestrina odvažnost. „Da, Jelena, a znaš kako se ljuti kada pomisli da smo mu ulazile na imanje bez dozvole“, rekla je Ana gledajući kako se u očima njene sestre rađa plan. „Znam, on je jedini u selu koji brine oko toga, ali ako se zbog njegove lenjosti jadne životinje zaglavljuju u kanalu i njihovo mukanje poremeti naš mir, šta može da očekuje?“, upita Jelena. Odmah je krenula kroz baštu u pravcu zvuka, a sestre su nevoljno pošle za njom. Malo dalje niz put živica se proredila i Jelena se provukla kroz nju, dajući znak njima dvema da je prate. Prešle su široku livadu ka oronulom kamenom zidu koji je obeležavao drugu stranu. Dok su 7
se bližile zvuku, Lina je ugledala ovcu kako bleji od muke i brige, dok je mekana bela glava njenog mladunčeta zaranjala i izranjala iz jarka pod zidom. Rupe ispod zidova obično su bile najbolji put da ovca pređe s polja na polje, ali usled vremenskih uslova i upotrebe, suviše su se produbile. jagnjetovi mali papci očajnički su strugali po zemlji dok je pokušavalo da dopre do majke. Jelena kleknu i, mrmljajući utešne reči, podiže jagnje iz rupe. Lagano mu je položila nemirne noge na mekanu travu i jagnješce poskoči i ode, prateći zdepastu zadnjicu svoje majke. Sestre su nervozno stajale iza nje i gledale preko polja ka seljakovoj kući, koja se sada jasno videla. Jelena je zahvatila malo zemlje i posula po dnu rupe, tapkajući je da bi napravila što čvršći oslonac. Naposletku je ustala i hitro pokušala da obriše kaljavu suknju i očisti nokte. Uprkos nervozi, Lina nije mogla da odoli da se ne nasmeje. Zavukla je ruku pod Jeleninu i povela je nazad u baštu, gde su sve tri opušteno posedale na travu. „Otkad su svi ovi ovde, Ana?“, pitala je Jelena trljajući blato s rukava. „Oh, malo posle ručka. Tata nam je rekao da izađemo da se igramo i provele smo celo popodne same, na miru, bez ikakvih poslova“, veselo je izjavila. „Blago vama, ali majci će trebati pomoć oko večere. Ostanite ovde i uživajte u poslednjim sunčevim zracima. Idem unutra da vidim šta treba da se uradi.“ Ustala je i, podigavši korpu jabuka na ruku, krenula ka stražnjim vratima kuće. Trebalo je nekoliko trenutaka da joj se oči naviknu na pomrčinu koja je jako smrdela na duvan i nagorelo drvo, ali postepeno je uspela da razabere obrise muškaraca okupljenih oko kuhinjskog stola i da pod kožnim sandalama oseti hladni škriljac. U ovakvim trenucima Jelena je bila veoma zahvalna što imaju dimnjak za koji je njen otac insistirao da se sagradi. Upijao je najveći deo dima. S druge strane dugačke glavne prostorije nalazile su se spavaće sobe. Ona i njene sestre delile su najveću, gde su spavale u velikom drvenom krevetu s baldahinom koji je napravio Dušanov otac Mihajlo. Svaka je imala svoj sanduk u kojem je držala odeću. Jednostavne prostirke od trske koje im je majka napravila i protkala travama slatkog mirisa okruživale su krevete. U drugoj prostoriji nalazila se velika bakarna kada, u kojoj su se devojčice, znajući da je to luksuz, jednom nedeljno kupale svađajući se koja će biti prva i dobiti najčistiju vodu. Često su sve tri u kadu uskakale zajedno, prskajući, gurkajući i smejući se dok god se voda ne bi toliko ohladila da su drhteći jurile nazad u sobu, da obrisu jedna drugu i očešljaju mokre, zamršene kose pre nego što odu do vatre da je osuše. Preplavila ju je toplina kada se setila kako ih je, još kao sasvim male, otac sve tri zajedno kupao i kako su mu klizile kroz vešte prste prskajući ga i smejući se, dok je on pokušavao da ih natera da sede mirno. Sad, kada su postale žene, nije više morao da učestvuje u tom ritualu, samo bi, naišavši na hrpu svučenih košulja i podsuknji svuda po mokrim pločicama, zapretio da će ih, ukoliko sve ne bude sređeno dok se on ne vrati, naterati da nose koštane korsete kao bogate gradske dame. Otac je sedeo na čelu velikog hrastovog stola i pušio lulu, glave nakrivljene u stranu dok je slušao. Dušan mu je sedeo zdesna. Bela košulja što mu je majka sašila imala je male karnere na okovratniku – hir kojem ona jednostavno nije mogla da odoli za svog zgodnog jedinca – a preko nje obukao je kožni prsluk. Jelena je poznavala Dušana čitavog života i s radošću se sećala nekih 8
njihovih dečjih dogodovština. Namignuo joj je, a ona se, osmehnuvši mu se, okrenula ka ocu. Srce joj je zaigralo jer je, i pored njihovih neslaganja, nikada nije povredio i znala je da joj želi samo najbolje. Majka je u tišini sedela u svojoj stolici kod ognjišta i vezla. Bilo je hipnotišuće gledati je kako se ljulja napred-nazad dok veze lanenu spavaćicu. Jeleni je, kad god bi pokušala da se ljulja u toj stolici, bilo muka od tog pokreta. Otac je upoznao majku sasvim slučajno, kad je došla u Beograd nemilim povodom, zbog sahrane. Odmah je pao na čari ove stidljive, krhke lepotice koja se štrecala na svaku grubost bučne metropole. Imali su samo nekoliko dana, ali za to kratko vreme zaprosio ju je i pristao da se preseli u njeno rodno selo, te su tu izgradili zajednički život. Jelena se često pitala da li mu je to bilo dovoljno. Kao mladić živeo je i školovao se u Beogradu, a po završetku škole gasio je žeđ za putovanjima tako što je radio u Bugarskoj, Rumuniji i nakratko čak i u Crnoj Gori, gde je živeo s hajducima, koji su se borili za nezavisnost od turske vladavine. Oni su mu poverili zadatak da im vida rane neko vreme, pre nego što ga želja za toplim krevetom i čvrstim snom nije odvela dalje. Međutim, uvek kada bi ga pitala, dobijala je isti odgovor: „Veoma sam zahvalan na zanimljivom životu koji sam vodio, a sada sam veoma zahvalan što imam sve vas. Imam svoje knjige. Ako zaista poželim nekuda da odem, mogu da putujem kroz njihove stranice.“ Prišla je majci da je poljubi i spustila joj jabuke pred noge. Dočekana je s blagim mrštenjem zbog stanja u kojem joj je bila odeća, ali se pravila da ga ne primećuje. Na šporetu je bio čajnik, a s dimom se mešao blag miris kuvane jaretine. „Jelena, dušo moja“, obratio joj se otac, „donesi nam vina da se malo okrepimo.“ Otišla je u ostavu. Bacivši pogled po uredno poslaganim redovima velikih zemljanih posuda s maslinovim uljem, spazila je slaninu koja je primamljivo visila van domašaja i krenula joj je voda na usta. Otac ih je častio tako što je na pijaci kupio slaninu. Njen divan miris nadmetao se s majčinim tek ispečenim ovsenim kolačima, koje je umotala u muslin i ostavila ovde da se ohlade. Uzela je krčag vina i vratila se u kuhinju. Jak miris zagolicao joj je nozdrve potiskujući sve ostale svojom raskošnom snagom, od čega se blago smešila. Dok je ona radila, muškarci su nastavili da razgovaraju. Bila je 1526. godina i papa je pozvao na novi Sveti rat protiv Turaka. Slao je krstaše pod vodstvom ugarskog plemića. Vojska je trebalo da prođe kroz Rumuniju, ali kroz sva susedna srpska sela proneo se glas da bi mogla krenuti i novim putem preko Balkana. Pričalo se da je mladi sultan, koji se odlikovao ratničkim duhom, posle teškog poraza koji je naneo Beogradu pet godina ranije, umoran od papinog prenemaganja i da sprema pohod. Niko nije smeo ni da zamisli gde bi se dve vojske mogle susresti, ali svi su se plašili neizbežnog krvoprolića kada do toga dođe. Jelena je slušala komentare žena iz sela koje su dolivale ulje na vatru pričama o nemilosrdnim Turcima koji u pohodima hvataju zarobljenike. Regina je rekla da nekim zarobljenim muškarcima oduzimaju muškost i da ih onda prodaju kao dvorske robove da čuvaju sultanov harem. Mnogo se govorilo o haremu, ali većinu tih priča Jelena nije razumela i činilo joj se da su se uvek završavale grohotnim smehom. Jelena se trudila da sazna šta tačno podrazumeva oduzimanje 9
muškosti, ali Regina se samo zakikotala i rekla: „Nešto za čime naša Ana čezne kod kuće.“ Jelenina majka spusti vez i krenu ka kotlu koji se krčkao na vatri. Desna ruka pođe joj ka stomaku u pokretu kojim je podsvesno proveravala da li joj je kecelja čvrsto zavučena za pojas, a onda uvis da proveri da li joj je gornji deo i dalje pričvršćen za steznik. Pažljivo je počela da meša čorbu. Posle nekoliko minuta uzela je šaku ječma i ubacila je unutra, pa je još malo mešala gledajući ga kako bubri od sokova koje su ispuštali meso i povrće. Jelena se oduvek divila dostojanstvu svoje majke i na trenutak je zastala da osmotri dugi, spori pokret njene podlaktice dok je mešala čorbu i mirno gledala kroz prozor ka suncu koje zalazi. Majka je bila veliki vernik i Jelenu je stalno tešila govoreći kako ne treba huliti i roptati. Jelena je ličila na majku, ali zavidela joj je na staloženosti. Nikada nije čula majku da je povisila glas, a videla ju je uplakanu samo jednom kada je, kao dete, ušla u sobu i zatekla je kako se njiše dok jeca i steže u naručju mali plavi zavežljaj koji je trebalo da bude jelenin brat. Iznela je vino i sipala tečnost boje krvi iz svečanog krčaga gledajući Dušana krajičkom oka, dok je on pažljivo slušao drugog čoveka. Po tome je veoma podsećao na njenog oca – uvek si imao osećaj da te zaista sluša. Kada je završila, stala je pored majke. Opazila je kako se Dušan pomeo kada mu je pogled pao na njene lepršave suknje i osetila da joj prija moć koju ima nad njim. „Mama, šta se zaista dešava s muškarcima i ženama koje Turci odvedu?“ Majka se okrenu, štrecnuvši se kada vide kćer kako izlazi iz senke. Odmerila ju je kao neko ko prvi put procenjuje svoje vlasništvo. Bila je prelepa devojka, duge, talasaste zlatnoplave kose i visokih, istaknutih jagodica, povrh kojih su bile krupne zelene oči i glatka maslinasta koža. „Jelena“, glas joj je sadržao iste one duboke, umirujuće tonove kao i uvek, „znaš da ženski umovi moraju na neki način da se zabave, i znaš da ne treba da slušaš preuveličavanja i ženska torokanja. Pustila sam te da ostaneš s nama zato što si dovoljno stara i razumna da čuješ ono što ljudi imaju da kažu, ali ne valja ti što slušaš dokona naklapanja. Uskoro će otići. Idi i dovedi sestre i reći im da se umiju pre večere i, molim te, donesi mi malo kozjeg mleka. Uzgred, hvala ti za jabuke, baš su lepe.“ Jelena je s mukom zauzdala razočaranje, ali znala je da je svako dalje raspitivanje besmisleno. Kada bi njena majka odlučila da je razgovor gotov, maska neprobojnog mira spuštala joj se preko lica. Dok su muškarci nastavljali da raspravljaju o logistici, Jelena je izašla iz sobe. Majka je gledala kako se vrata zatvaraju za kćerkom i onda se drhtavom rukom grčevito uhvatila za naslon stolice da povrati ravnotežu. Pogledala je ka nebesima: molim te, Bože, poštedi ih. Vladala je stalna briga da će ih jedan od redovnih osmanlijskih pohoda na neki način pogoditi i svake su se godine obavljale izvesne pripreme. Međutim, ovog puta su putovali kasno u godini i niko nije znao koja im je konačna odrednica, samo se znalo da će to biti rat protiv krstaša. Sada je glavna briga bila kako se snaći ako toliko velika vojska prođe pored sela. Vojske su u prošlosti iscrpljivale sela i imanja svojim zahtevima za hranom i onda se nasilje, usađeno u vojnike, iskaljivalo na narodu. Njihovo selo bilo je delimično zaštićeno prirodnim položajem, uglavljeno na padini, tako da je bilo nemoguće da ga bilo koja veća vojska zauzme i da se ulogori u 10
neposrednoj blizini. Napraviće logor dole u dolini ako budu došli, duž rečne obale, ali to neće umanjiti njihove zahteve. Smišljen je plan da se počne s prikupljanjem viškova namirnica s imanja. Od svih seljaka očekuje se da pomognu u žetvi i sakupljanju plodova, da bi bilo što manjih gubitaka, a zemljoradnici će skladištiti što god mogu. Dušan je tiho izašao na zadnja vrata i pošao kroz baštu ka njoj. Pošto je leto bilo na izmaku, dan je kraće trajao i temperatura je brzo padala, poput umornog deteta u naručje sna. Poslala je Anu i Linu da se umiju i postave sto, a ona je slušala muškarce koji su iskoristili ovu pauzu da pređu na trem. Spustila je kantu kozjeg mleka i stala da posmatra smenu boja na nebu. Dušan joj je tiho prišao. Bio je potresen zbiljom onoga o čemu su razgovarali, ali kada ju je video, raspoloženje mu se popravilo i ispunile su ga nada da će oni ostati netaknuti i novootkrivena rešenost da sačuva sve što ima. Pogledao je preko njenog ramena ka suncu koje je zalazilo i usnama joj blago dotakao potiljak, od čega se naježila. „Znam još nešto što sigurno izgleda isto tako divno kada uveče odlazi na počinak.“ Nasmejala se, a blagi vetar podizao joj je pramenove kose. Bio je tek malo više od godinu dana stariji od nje, ali dobro razvijen za mladića. Celo telo treperilo joj je od njegove blizine i suzdržala se da ne podigne ruke iznad glave i zaroni prste u njegovu gustu kosu boje meda. Zamislila je njegove oči boje ćilibara, kojima je tako dobro umeo da vidi duboko u nju, kako se u njima prelama topla svetlost. Lagano je spustio široke, vešte šake na njena ramena. Delovale su joj sigurno i utešno, kao težina ćebeta u zimskoj noći. Dušanu, kao sinu jedincu, nije bilo lako da odluči o svojoj budućnosti. Dušanov deda bio je ovdašnji učitelj i rano ga je naučio da čita i piše. Kao mladić, Dušanov otac radio je na lokalnim imanjima pošto je, za razliku od oca učenjaka, više voleo da provodi vreme napolju. S devetnaest godina dobio je pravo na zemljište koje je godinama stajalo neobrađeno, dok je otac predavao u školi. Čistom upornošću i odlučnošću stvorio je uspešno imanje, kupujući zemlju po povoljnim cenama kad god bi se ukazala prilika. Bilo mu je jasno da se otac nada i očekuje da on preuzme imanje i nije se moglo poreći da ga i samog privlači pomisao da se oproba u gazdovanju. Međutim, grad ga je oduvek mamio. Razmišljao je da se preseli u Beograd. Za vreme opsade veći deo grada je sravnjen sa zemljom i mnogi žitelji su pobegli. Pričalo se da su osmanska arhitektura i džamije počele svuda da niču. Beograd je bio predložen za sedište okruga, glavni grad osmanske Evrope, pa prema tome i centar ogromne administrativne jedinice. Sigurno nudi brojne prilike, a bio je na samo nedelju dana putovanja od sela. Međutim, da živi, školuje se i radi u gradu kao samac, bez ograničenja koja nosi odgovornost prema ženi i porodici, bio je sasvim drugačiji poduhvat, a tu je bila i Jelena. Često je pomišljao da poznaje Jelenu bolje nego ona samu sebe. Maštala je da radi u bolnici, ali to nije bilo prikladno za ženu, njegovu suprugu; brzo bi se umorila od skučenih, prljavih ulica i zagađenog vazduha koji udiše skoro sto hiljada ljudi. Bili su joj potrebni vetar u kosi i sunce na obrazima, kao i osmesi komšija. Grad bi je mogao ogrubeti i razočarati. Njegova porodica bila je mala i prisna. Jedina sestra, Rahela, bila je dve godine starija od 11
njega i udana za Petra. Oboje su radili s njim na imanju. Petar je bio od neprocenjive pomoći, budući da je pre ženidbe radio kao trgovac u poljoprivredi. Imao je dobre veze na pijacama i važio za čoveka od poverenja kada su u pitanju vrednost i kvalitet robe koju je nudio. Dobro su radili zajedno, što je radovalo njegovog oca, koji je sve više odgovornosti prenosio na sina. Dušan je odlučio. Posedovao je retku sposobnost da prihvati sopstvene izbore i krene dalje, i baš tu osobinu, koju često imaju samo zreli ljudi, ostali su mogli da osete u njegovom prisustvu tako, da im je izgledalo kao da su i oni na pravom mestu u pravo vreme. Jelena se okrenu i pogleda ga. „Dušane, plašiš li se ‘Strašnog Turčina’?“ Popustljivo joj se osmehnuo. „Jedino čega se plašim je hrana koju ti kuvaš!“ Jelena napravi grimasu. Pokušavala je ona, kada bi je majka protiv volje uvukla u kuhinju, da nauči, ali bilo joj je jasno da zapravo samo broji minute dok ne dobije slobodu da ode i bavi se onim što je više zanima. Pomagala je i uvek bila spremna da pospremi i počisti, ali onaj jedan obrok koji je skuvala za porodicu samo je Dušan, pozvan da im se te večeri, zarad probe bračnog života, pridruži, bio toliko pristojan da sedi i žvaće dok god hrana nije postala lakša za varenje. Angelina je pravila grimase u znak izvinjenja i udarala ćuške Ani i Lini zbog njihovog kikotanja i navodnog gušenja. „Nije važno, draga moja“, rekao joj je otac saosećajno kada je Dušan otišao, a oni zajedno pospremali, „možda ćeš biti toliko bogata da nikada nećeš morati da kuvaš“, i zaverenički su se nasmejali. Zadnja vrata se otvoriše i Jelenin otac izađe napolje duboko udišući vazduh dok je koračao ka njima preko bašte. „Kakvo divno veče! Tako je lepo izaći napolje nakon što si celo popodne presedeo unutra razmišljajući i raspravljajući se.“ Jelena je primetila da mu je čelo nabrano, što se kosilo s veselim tonom. Kad je došao do njih, s ohrabrenjem je spustio ruku na Dušanovo rame. Onda se okrenuo ka klupi i Dušan je seo kraj njega, dok se Jelena spustila pored očevih nogu i nehajno mu obavila ruku oko cevanice. „Šta je to toliko strašno u vezi s Turcima, tata?“, iznenada je upitala izvijajući vrat ka njemu. „Hmm... Pa, ljudi zaboravljaju da su ih mnogi dočekali raširenih ruku kada su prvi put stigli s Istoka. Seljaci koje su oduvek ugnjetavali kako katolici, tako i pravoslavci, doživljavali su ih kao oslobodioce, velike zemljoposednike koji vraćaju zemlju radnicima.“ „Vidim ja da bi ti radije bila ovde i pričala o politici nego da pomažeš majci.“ Podigao je obrvu kobajagi zabrinuto. Dušan se blago osmehnuo. „Šta je s pričama o njihovom varvarskom ponašanju u bici?“, istrajavala je. Dušan je bacio zabrinuti pogled ka Ivanu. „Bitka je po svojoj prirodi varvarska. Svakako su surovi ratnici. Bore se u ime svog Boga, tako da je umiranje u borbi velika čast i direktan put u njegovo naručje, ali to se ne razlikuje ni kod krstaša. Kad smo mi s Istoka prvi put pozvali svoju zapadnu braću da nam pomognu protiv nadolazećih muslimanskih snaga, Zapadna crkva ponudila je oprost greha vojnicima koji poginu u bici. Ti vojnici takođe su se odlikovali surovošću.“ Sunce je palo iza horizonta i baštom se razlila sablasna senka. Bilo je vreme da se uđe u kuću, 12
ali Jelena, znajući da je čekaju majčini prekori, reši da iskoristi želju dvojice muškaraca u svom životu da joj udovolje. „Tata, šta misliš o tome što Osmanlije odvode ljude u roblje?“ „Strašno je oduzeti čoveku slobodu, ali robovski sistem nije ono što ti misliš. On predstavlja sastavni deo njihovog društvenog sistema. Osmanlije poštuju svoje robove i često ih smatraju članovima porodice. U očima njihovog Boga plemenito je osloboditi roba, tako da oni često dobijaju slobodu i puna građanska prava. Ponekad se muslimani žene svojim robinjama. Sam sultan ima decu samo s robinjama koje je odabrao za svoj harem, te žene postaju kraljice kao majke budućeg sultana.“ „Ali dečake odvode od majki čak i kad je rat gotov?“, pitala je. „Prošlo je dosta godina otkad su vojnici poslednji put došli ovamo po danak u krvi. Nijedno od vas se toga ne seća, ali da, ovo sistematsko odvođenje hrišćanskih mladića s okupiranih teritorija svakih nekoliko godina veoma teško pada nekim porodicama, iako je sasvim drugačije od ratnih nedaća. Međutim, mnogi isturaju svoje sinove da baš njih odaberu, jer znaju da će život i obrazovanje koje će dobiti u Istanbulu biti daleko bolji od onoga što im sami mogu priuštiti. Zagarantovana im je karijera u vojsci ili u dvorskoj administraciji, što će im omogućiti da napreduju do samog vrha.“ Ivan je video zbunjeni pogled svoje kćerke. „Znam da ti je teško da razumeš to, Jelena, ali uglavnom su tolerantni vladari i, mada plaćamo poreze i imamo muslimanskog kadiju na mestu vrhovne vlasti, dozvoljeno nam je da živimo svoj život i da se neometano klanjamo svome Bogu. Dopada mi se naš kadija, obrazovan je i organizovan čovek, pošten i iskren, i njemu treba da zahvalimo na obaveštenjima o predstojećem pohodu. On ima dobru komunikaciju s Istanbulom i hoće da se postara da okupirane teritorije kroz koje će vojska prolaziti budu što spremnije, i zato nam govori onoliko koliko može. Uveravam vas da nisu sve kadije toliko zainteresovane za život običnog naroda.“ „Hajde da uđemo unutra i jedemo. Angelina nas zove. Mislim da smo dovoljno diskutovali za jedan dan.“ „Ivane, večeras vam se neću pridružiti. Majka nas očekuje, a otac hoće još da razgovara s Petrom i sa mnom u vezi sa svim ovim o čemu smo danas pričali. Videćemo se sutra.“ „Laku noć, Dušane“, reče Jelena izdižući se na vrhove prstiju da ga poljubi u obraz. Dušan je stajao i gledao ih dok nisu ušli ponovo pod topao skameni krov i vrata se zatvorila za njima uz blago škripanje gvozdenih šarki. Uvek je osećao neko trzanje iznutra kada bi ona odlazila od njega. Krenuo je uskom stazom koja je išla pored kuće i vodila uzbrdo iz sela ka njegovom domu. Ružičaste, narandžaste i crvene nijanse vrtele su se po sve mračnijem nebu ispunjavajući ga iznenadnom toplinom, dok se prisećao njenog poljupca, mekog drhtaja njenih usana koje su mu dotakle obraz ovlaš kao dečje trepavice. Znao je da ga ne voli onoliko potpuno i sigurno kao on nju, ali koreni su im sezali duboko i bili su veoma isprepleteni, tako da će mu sigurno uzvratiti osećanja jednakom merom kada se budu venčali i kada bude videla koliko je dobar muž. 13
Drugo poglavlje SULTAN
S
ultanov glavni beli eunuh priđe da dospe čaja. „Neka nam večeras nastupi Elma, Arače. Baš divno svira. Nikad ne mogu da odolim njenom napaćenom izrazu.“ „Idem da obavim neophodne pripreme, Vaše veličanstvo.“ Mehmed je sedeo u svom omiljenom paviljonu koji je gledao na park i udaljenu vodu i posmatrao kako bledi poslednja dnevna svetlost. Bašte su bile obavijene ružičastim i zlatnim ogrtačem koji je uprošćavao njihove izvorne nijanse, dok su se iza njih, kao tamna pozadina, prostirale vode Zlatnog roga, rukavca u obliku handžara. Njegov pradeda sagradio je ovu palatu – lavirint od soba s tremovima i hodnika koji je čak i njega ponekad zbunjivao. Prvobitno je carska rezidencija bila smeštena na širokom vrhu Trećeg brda, ali nekoliko godina kasnije premeštena je severnije, na Prvo brdo, i podignuta na ovom rtu – izolovanom, pošumljenom tlu starog vizantijskog akropolja. Prethodni sultani ostavljali su svoje hareme u staroj palati, ali Mehmed je odlučio da spoji svoje carsko i kućno domaćinstvo, te je doveo harem da živi pored njega u novoj palati, što je zahtevalo značajan broj novih zgrada i veliku pometnju. Sada su jedini stanovnici stare palate bile žene koje su ostale iz harema njegovog oca. Pomislio je na Araka, kako sada ide ka spavaonicama harema, klizeći kao zrak mesečine, uvek tako dostojanstven i pribran. Bio mu je najbliži poverenik i kao glavni beli eunuh nadgledao čitavu njegovu unutrašnju palatu, savetovao ga u vezi sa sastancima i unapređenjima, a uz pomoć njegove majke, sultanije Roksane, birao i kupovao robinje za harem. Arak je bio u službi njegovog oca i podučavao ga kao dečaka u haremu pre nego što je otišao u Manisu, zapadnu provinciju u Anadoliji, gde su svi prestolonaslednici išli da se obučavaju u politici i rukovođenju kraljevskim domaćinstvom. Bio je srećan što ga je zatekao kad se vratio; verovao mu je bespogovorno, a budući da je on bio upoznat sa svim najintimnijim detaljima njegovog ličnog života, nije ni moglo biti drugačije. „Tariče, idem u šetnju pre molitvi da malo protegnem ukočene noge“, obavestio je svog glavnog paža. Bašte su mu bile prava strast, a njihova lepota najvećim delom njegovih ruku delo. Uske staze bile su napravljene tako da stvaraju utisak izolacije i pored njegove svite, a dok se šetao 14
opijao ga je miris koji ga je svuda pratio: ljiljana, šafrana i jasmina. Uvlačio mu se u nozdrve kao jutarnja izmaglica koja se podiže s vode. Bio je naročito jak u ovo doba dana, podstaknut tihim, mirnim vazduhom koji je obavio palatu neopipljivim ogrtačem senzualnosti. Sladio se tim mirisom, kotrljajući ga preko jezika poput nežnog peciva. Obično nije imao priliku da uživa u radu svojih brojnih baštovana pošto su u proleće odlazili u pohod. Teško mu je padalo da prepusti njihovo mladalačko obećanje drugima na uživanje, ali ovog puta su išli toliko daleko da su morali da pođu krajem leta, da stanu i ulogore se tokom zime, a u opsadu grada da krenu sledećeg proleća. Dok se šetao, mogao je da čuje brujanja ratnog logora kako se šunjaju preko zidova palate, poput ljubavnika koji se prikrada voljenoj, i opominju ga na ono što predstoji. Hteo je da ovaj pohod bude nedvojbena objava njihove moći svetu. Kreću za nešto malo više od dve nedelje. Ako budu uspešni i probiju se sve do Ugarske, onda će Carstvo biti veće nego što je ikada bilo i njega će priznati kao najmoćnijeg sultana. Uz taj poduhvat nikome više ne bi morao da se dokazuje. Uprava je zahtevala da u takvoj operaciji svi učestvuju, od ćata do najviših zvaničnika. Vojska, sastavljena i od feudalnih i od profesionalnih vojnika, brojala je njegove lične trupe, janjičare, ključne članove njegovog osoblja, spahije, naoružane konjanike kojima su bili dodeljeni zemlja i seljaci da je obraduju, ali su konjanici zauzvrat morali da daju određen broj ljudi pod oružjem. Pored toga, bilo je i ratnika i plaćenika iz čitavog Carstva. Svi su se sticali u ovaj veliki grad, u pripremi za rat, i svaki muškarac morao je da se registruje i rasporedi u oblast gde će logorovati. Njegov glavni paž Tarik bio je zadužen da proveri da li svaki značajan član sultanovog domaćinstva koji se priključuje pohodu ima svoje naoružanje i spremne konje. I pored toga što je taj mladić umeo da ga razočara u nekim drugim pitanjima, u oblasti logistike bio je nenadmašan. Bilo mu je zanimljivo kako čak i najpitomiji i najneviniji od njegovih paževa, u vreme mira ponosni samo što mu pale sveće i stoje nad njim da ga čuvaju dok spava, sada skaču na konje i ubijaju neprijatelja kao iskusni i sposobni vojnici, što su zaista i bili. Okrenuo se i pošao ka svojim odajama. Dok je Arak skretao iza ćoška, u jednom od mnogih hodnika koji su vijugali u haremu kao bujni bršljan učinilo mu se da čuje čudne zvuke iz jedne sobe. Kada je ušao u spavaonicu, iznenadio se i naljutio što je zatekao ovakvu graju. Sluškinje su se šćućurile u ćošku dok su dve žene, lepše od grčkih statua, vrištale jedna na drugu kao najobičnije piljarice. Ugledavši ga, one se ućutaše, dve sukobljene strane povukoše se ka suprotnim zidovima, poput žaluzina koje se otvaraju ka novom danu. Arak je brzo procenio situaciju i, pucnuvši prstima, naredio eunuhu da otprati Hortenziju do lečilišta. Teatralno je izašla iz sobe, držeći se jednom rukom za glavu dok joj je krv curila kroz raširene prste, a drugom odbrambeno stežući haljinu kao da ju je neko upravo silovao. Teodora je frknula na čitavu tu predstavu, ali samo je dobila strog pogled od Araka. Dok je prolazila pored Sare, Hortenzija se brzo osvrnu da proveri je li dovoljno daleko da je ne mogu čuti. „Ako si me preduboko posekla i ostane mi ožiljak... rekla si da znaš šta radiš“, prošištala je. 15
Kada je Hortenzija izašla iz sobe, Sara se okrenula ka Araku. „Ovoga puta je zaista preterala. Videla sam kako ju je Teodora udarila.“ „Lažljivice!“, viknula je Teodora. „Nisam je ni prstom takla i ti to vrlo dobro znaš.“ „Ko je još video šta se ovde desilo?“ Nije zaista očekivao odgovor. Ko bi bio dovoljno hrabar da se suprotstavi ovim dvema? Neka sluškinja sigurno nije. Teodora je bila odvažna, ali potpuno usamljena. Vladala je tišina. „Sultan je tražio da Elma večeras svira. Spremite se. Hoću sve za dva sata da vas vidim u muzičkom salonu.“ Obavljenog posla, Arak je pošao nazad ka sultanovim odajama proveravajući usput sveće, pošto su plamičci drhtali i poigravali od vetra koji je stvaralo njegovo kretanje. Njihove visoke, tanke voštane drške podsećale su ga na elegantne minarete koji su ispunjavali grad. Sultana je šetnja osvežila i dočekao ga je s osmehom. „Gospodaru, sve je sređeno kao što ste naredili, ali morali smo da pošaljemo Hortenziju u bolnicu zbog posekotine iznad oka.“ „Kako se to desilo, Arače?“ „Nova svađa s Teodorom, gospodaru.“ „U ime Alaha, Arače, zar ne možeš da ukrotiš tu ženu? Njeni ispadi ne nadmašuju njene čari.“ „Izgleda da zaista nije u stanju da živi ni sa pomišlju o ravnopravnosti s Hortenzijom“, Arak uzdahnu zbog sopstvene nemoći da drži ovu situaciju pod kontrolom. „Gospodaru, mogu li da predložim da joj pripremimo miraz i da je udamo za jednog od vaših kapetana?“ „Ona mi je bila prva, znaš, Arače.“ Arak je to vrlo dobro znao, kao i da Teodora koristi tu činjenicu da podbada Hortenziju. „Majka je došla ubrzo nakon mog šesnaestog rođendana i objavila da je došlo vreme da postanem muškarac.“ Često je pomišljao da je majka žurila da on dobije potomka samo da ta obaveza više ne bi padala na njegovog oca. „Obavi pripreme, Arače.“ Nije Arak smatrao da je Hortenzija nedužna, ali pošto je bila majka prestolonaslednika, nije bilo govora da ona bude uklonjena. Sultanija majka, Roksana, koja je volela Teodoru kao prvu konkubinu koju je odabrala, trudila se da je zadrži kraj sebe i savetovala joj je samokontrolu i razboritost, ali situacija se više nije mogla podneti. „Učiniću tako, Vaše veličanstvo. Time će, naravno, ostati upražnjeno mesto.“ „Da, da, Arače, ali već moramo da smestimo balkansku lepoticu, novi poklon moje majke. Puna je sujeverja i proročanstava i insistira da legnem s njom sutra, kada se okonča mesečni post. Po njenom mišljenju, ako se iz toga začne dete, ono će se smatrati simbolom slave i napretka Osmanove loze.“ „Vaša majka uvek misli šta je najbolje za vas, gospodaru.“ „To je možda tačno, ali Bog zna da ću zbog toga platiti kod one nezahvalne alapače Hortenzije.“ „Harem vam služi za odmor i opuštanje, gospodaru. Žao mi je što to čujem.“ 16
Imao je šest žena u haremu i ponosio se njime. Njih tri bile su deo njegovog prinčevskog domaćinstva koje je doveo sa sobom u Istanbul. Harem njegovog oca bio je primer raskalašnosti, a činilo ga je stotinu žena u trenutku njegove smrti. Imao je dve mlađe sestre u staroj palati koje je povremeno posećivao i uskoro će ih dovesti u svoje domaćinstvo, čim se situacija smiri. Kada je umro, njegov otac ostavio je za sobom tri žene u drugom stanju. Igrom slučaja, dečak je umro na rođenju; rodio se pre vremena. Mogli su da učine više da ga spasu, ali onda on ne bi mogao da ga ostavi u životu. Jedan od malobrojnih saveta koje je dobio od oca bio je: „Smrt je bolja od nemira.“ Kada je postao sultan, njegov otac doneo je zakon da sin koji ga bude nasledio ima dužnost da ubije svoju braću radi svetskog mira, kako ne bi bilo pretendenata na presto. Kritike iz Evrope ljutile su sultana. Znao je da smatraju osmanlijske običaje seksualno poremećenim, a on se grozio njihovog licemerja, neznanja i nedostatka razumevanja. Krv mu je ključala na njihove tvrdnje da je neobuzdan u svojim bračnim odnosima, dok oni spavaju sa svojim sluškinjama i tuđim ženama i prave generacije kopiladi, naročito engleski kralj, koji je promenio veru da bi udovoljio svojoj pohoti. Njegov harem imao je neumoljivu strukturu, s tri kategorije žena. Na vrhu su bile kadine, koje su mu rodile sina, potom ikbale, koje su mu rodile dete, a onda miljenice, i ograničavao je bračne odnose na njih. Trenutno je imao samo jednu kadinu, Hortenziju, majku njegovog sina Murata i jedne kćerke, dve ikbale, Saru i Eminu, koje su mu rodile kćerke, i tri miljenice, Elmu, Hafšu i Teodoru. Sve njegove odabrane žene bile su, naravno, robinje. Nijedan sultan nije mogao da se oženi turskom plemkinjom. To je bio nepotreban rizik. Lokalno plemstvo, ojačano takvom vezom, obrazovalo je aristokratiju punu prevelike ambicije, što je bila lekcija koju bi ti arogantni evropski kraljevi mogli da nauče. „Kako mi je majka, Arače? Siguran sam da bi se Teodora bolje ponašala da je ona bila prisutna.“ „Ne sumnjam, gospodaru. Mnogo joj je bolje sada, ali večeras nam se ipak neće pridružiti.“ Naravno, njegova majka nije boravila sve vreme s njim u Manisi, što je bila očekivana dužnost majke budućeg sultana. Njen odnos s njegovim ocem bio je ometen protokolom. Bolelo ju je da predugo bude odvojena od njega. Zato je redovno prelazila mučno desetodnevno putovanje od Manise do Istanbula, ali nekako je i dalje ostajala glavni Mehmedov politički saveznik i savetnik, i usled snage svog položaja, kako u prestonici, tako i u sinovljevom domaćinstvu, uspela da ga promoviše efikasnije nego što bi mogla da je bilo drugačije. „Hvala ti, Arače.“ Arak se poklonio i otišao. Mehmed ga je toliko podsećao na oca, prethodnog sultana, kojeg je godinama verno služio. Jednaka velika snaga i isti ratnik, ali poslednjih godina bolest ga je pretvorila u ljutitog i nervoznog čoveka kojeg je interesovalo samo da uživa koliko god može. Nije imao strpljenja ni vremena za svoju decu, čak ni za sinove. Za stalne infekcije kože koje su ga mučile nakon meseci provedenih u sedlu na dugim pohodima i koje su dovele do inficiranog korena dlake i gnojavih čireva s unutrašnje strane butina, kao snežni planinski venac – naprosto nije bilo vremena da bi zacelile. Ni stalna primena raznih lekova protiv infekcije koje su mućkali najbolji lekari nije mogla sprečiti neizbežne upale i trovanje krvi koje ga je ubilo u roku od 17
nekoliko sati. Roksana ga je odmah pozvala. Rekao joj je da se okupa i obuče, te da obavesti svoje sluškinje da je ona odabrana da provede noć sa sultanom. Onda je pozvao svoje najvernije pomoćnike da odmah krenu i dovedu Mehmeda iz Anadolije. Cele noći su jahali bez prestanka i uspeli da se vrate za samo nekoliko dana. Niko nije pretpostavio da mu je otac umro sve dok Mehmed nije predstavljen odgovarajućim zvaničnicima i nije organizovano krunisan je. Arak se plašio pobune janjičara, ali novi sultan im je povećao platu kao čin dobre volje, a ranija smrt Mehmedove braće ostavila je čist, direktan i priznat put ka prestolu. Posle ranog uspešnog pohoda, Mehmed je lako osvojio vernost naroda i svojih ljudi. Kada je sultan kasnije ušao u salon, bio je, kao i uvek, malo zatečen prizorom svojih žena, okupljenih u iščekivanju njegovog dolaska, nogu podvijenih poda se na zelenom damastu divana cvetnog dezena, tako da su podsećale na divnu žardinjeru u punom cvatu i daleko premašivale sve dragulje zaključane u dubinama njegovog trezora. „Dame, večeras sam umoran i zato sedite mirno i pustite Elmu da nas ponese svojom harfom. Teodora nam se neće pridružiti.“ Sultan je prešao pogledom preko žena i učinilo mu se da je spazio pomalo nadmen osmeh na Hortenzijinom licu. Video joj je zavoj iznad oka i shvatio da će makar ona biti zadovoljna njegovom odlukom. „Hortenzija, sedi ovde kraj mene i izmasiraj mi prste; prstenje me suviše steže. Ovde, sedi mi s leve strane i daj mi da držim malog Murata na krilu.“ Sultan je osetio uzbuđenje dok je gledao kako joj se duge noge njišu ka njemu i setio se njenih jakih, čvrstih butina. One su joj bile najbolja odlika i dok ih je sad posmatrao, pomislio je na svog pastuva od jutros, kako su mu sapi podrhtavale u naponu snage. „Vi ostale, sedite mi pred noge. Ima dovoljno jastuka. Sara i Emina ovde i ovde, Hafsa ovde. Da, da, molim te, skini mi tu papuču i istrljaj mi prste. Elma, počni.“ Sluškinje su se zaokupile oko njega nudeći tacne s ušećerenim voćem, jedre, slatke smokve i fine semenke nara, što je sve gladno dočekano posle celodnevnog posta. Zvuk harfe, čistih, tečnih nota, nalik na bistri izvor koji teče preko kamenčića, smirivao je i opuštao sultana, ali uzbuđivao ga je Elmin pokret. Njene ruke, tako bele i glatke, milovale su i okidale žice na instrumentu, poput krila divnog labuda. Njena odeća od providnog materijala podizala se i spuštala, ponekad joj ogoljujući kožu do laktova, a prsti, tako gipki, ali tako jaki, povlačili su žice s mešavinom nežnosti i odlučnosti. Ti isti prsti umeli su jednako vešto da poskakuju po njemu. Kad se sultan vratio u svoje odaje, mesec se mučio da osvetli dvorišta. Bio je skriven magličastim oblakom, kao da je neko pokušao da ga izgrebe, ali je u žurbi digao ruke. Arak je ranije upalio sve lampe i soba je sada bila ispunjena mekim sjajem i mirisom roze ruža. Laneni i svileni čaršavi, s tananim vezom od crvenog i zlatnog konca u obliku lala po ivicama, prekrivali su krevet, a pored peći je stajao lavor s vodom koja se pušila. Začulo se tiho kucanje na vratima i, na sultanovo naređenje, Elma uđe u sobu. Stala je graciozno i dostojanstveno, još rumena od sviranja, bradavica isturenih kroz tanku košuljicu i 18
nogu golih osim majušnih zlatnih papuča. „Divno si svirala večeras, draga“, rekao je pružajući joj sunđer. Prišla je da ga svuče, a kada mu je skinula svu odeću, umočila je meku žutu loptu koju je ubrao hrabri grčki ronilac u vrelu vodu i počela nežno da mu pere prsa. Gledao je kako joj se vitka ruka potapa u vodu kao gladni pelikan, ljupko uranjajući i izranjajući u elegantnom pokretu, i kako joj voda klizi niz nauljenu i namirisanu kožu kao da je i ne dotiče. Zažmurio je i koncentrisao se na dodir prirodno tkanog sunđera dok mu je on leteo preko kože, zavodnički praćen jednim zaostalim prstom, i pokušao da se oslobodi dnevnih briga. Kada je završila s gornjim delom njegovog tela, obmotala mu je krzno oko ramena, dok se on hladio od prestanka njenog dodira i vode koja je isparavala, i spustila mu se između nogu. Nežno ga je milovala dok nije očajnički poželeo nešto više i pulsirao od požude i iščekivanja, a onda je lagano klekla pred njim. Sultan je otvorio oči i pogledao joj meku kestenjastu kosu. Onda ih je ponovo zatvorio od užitka i pustio je da ga uzme, sve dok njegov krik nije odjeknuo hodnicima palate. Mehmed je loše spavao uprkos zadovoljstvu te večeri. Znao je koju će odluku tog dana morati da donese, što mu nije davalo mira. Nikako nije mogao da uguši sumnju da je možda, na neki način, njegovo vodstvo pretrpelo neuspeh, i to baš pred pohod. Noćas je bio kraj posta, noć kada je Kuran objavljen Muhamedu, i radovao se predstojećim proslavama i užitku u novoj balkanskoj lepotici. Na kraju krajeva, biće malo vremena za opuštanje u narednim mesecima. Napolju se prvo dvorište brzo ispunjavalo, kao paleta nestrpljivog slikara – veziri u zelenom, glavni dvorani u crvenom, a verski dostojanstvenici, uleme, u ljubičastom, dok se Carski sabor okupljao za sastanak. Sabor su činili svi stariji zvaničnici, vojne sudije i ljudi od religije, koji su savetovali sultana i funkcionirali kao državni visoki sud. Sastajao se četiri puta nedeljno. Sam sultan prisustvovao je dvama sastancima. Danas je bio taj dan. Kroz carsku kapiju iza njih, mašući papirima nalik na jato galebova, tiskali su se okupljeni građani noseći svoje žalbe i zahteve, osokoljeni u svojoj nameti vedrim nebom i toplim povetarcem. Kada su se okupili svi članovi Sabora, prešli su u drugo dvorište, kao kameleon koji gmiže preko kamena, i prišli Carskoj sali, odaji s kupolom pored Tornja pravde u severozapadnom uglu, gde su stali u dugačkoj duploj koloni, kao duga prosuta s neba. Podnosioci molbi ušli su posle njih i stali, sada u tišini, naspram zvaničnika, iza dve kolone naoružanih janjičara, sultanove elitne borbene jedinice. Čekali su. Carski sabor bio je konačno raskršće između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta palate i malo je ko ikada zadirao dublje od stotinu metara iza susedne kapije, koja je zatvarala sveto treće dvorište i bila poznata kao Kapija sreće. Bila je duboka za visinu tri čoveka i izbrazdana otvorima za strelce i puškarnicama kao lice afričkog ratnika puno ožiljaka od plemenskih oznaka. Iza ove kapije na hiljade ljudi provodile su čitav život. Sultan je pratio trag sunčevih zraka koji su u dugim trakama padali s otvora visoke kupole, naglašavajući i obasjavajući mu neke od stihova iz Kurana ispisane na plavim izničkim pločicama koje su ukrašavale zidove. Kao i uvek pre pohoda, u njegove prostorije donet je sto na kojem je 19
ležala velika mapa; ćoškove finog pergamenta od teleće kože pritiskali su teški kristalni ukrasi da bi je što više poravnali. Voleo je da razmišlja o ratnoj veštini, a ovo umetničko delo pokazivalo mu je svet sa svim državama i provincijama, dopuštajući mu da likuje nad svakom teritorijom koju su Osmanlije pokorile. Bacio je letimičan pogled dok se bližio ogledalu, primećujući novu oblast koju je kartograf naglasio po njegovom uputstvu. Gladeći sveže obrijanu, nauljenu glavu, uzeo je turban i divio se složenom dizajnu izvezenom na osnovi. Svaka osnova je bila izrađena od drugačijeg materijala i s drugačijim vezom, a turbani, jednom napravljeni, nikada se nisu razmotavali. Što su bili veći, to je bio viši status onoga kome pripadaju. Tarik je pomogao sultanu da stavi veliki beli turban na glavu, a potom je spreda zakačio rubin veličine kokošjeg jajeta. Rubin je veličanstveno sijao u ogledalu podsećajući ga na krv koja će se proliti u predstojećim mesecima. Iza ovog fantastičnog dragulja štrcala su tri duga, elegantna pera bele čaplje crnih vrhova, najviše što je neki zvaničnik mogao da nosi, dajući mu dodatnu visinu i stas. Uhvatio je rubinima optočenu dršku svog bodeža i zavukao ga za pojas. Onda je uzdahnuo. Mora da nauči da bolje filtrira sve ovo. Ne bi to trebalo toliko da ga pogađa. „Lep poklon od moje majke“, promrmljao je diveći se crvenom kamenu dok je svetlost poskakivala među njegovim usecima. „Izvrstan primerak, u obliku oka, da otera oko zavisti pre nego što uspe da nanese neku štetu“, odgovorio je Tarik ispravljajući sultanova pera. Sultan se nasmejao: „To je samo sujeverje, Tariče, premda je verovatno imala to na umu. Odakle znaš za to? Mislio sam da smo te ovde dobro naučili.“ Tarik je ponizno povio glavu i prešao pogledom preko bogatih cvetova na svilenom tepihu pod nogama. „Ona me i dalje čuva, znaš; čak i kada su mi Božja sila i Muhamedova čudesa pratioci.“ „Majčinska ljubav nikada ne umire, Vaše veličanstvo.“ Tarik je tiho posmatrao svog gospodara. Pričali su da je bio prelepo dete, ali za razliku od svojih prethodnika, nije imao naglašen nos, koji je karakterisao njihove profile, i često mu je lice delovalo spljošteno. Sultan je ohrabrujuće potapšao svoj kaftan i Tarik je čekao znak da ode, ali je Mehmed i dalje stajao pred ogledalom. „Tariče, sećaš li se našeg tajnog, užurbanog puta nazad u Istanbul kada su do nas stigle vesti o smrti mog oca?“ „Naravno, Vaše veličanstvo. Bilo je to pre samo šest godina. Bilo vam je tek devetnaest.“ „Nikada ga nisam poznavao, znaš, Tariče. Kao dete malo sam vremena provodio s njim i ono nešto lekcija koje me je naučio bile su teške. Nakon što sam obrezan i poslat daleko od kuće, retko sam ga viđao.“ Tarik, nenaviknut na takva prisećanja svoga gospodara, nije znao kako da reaguje. Verovao je u svoju sposobnost. Imao je dvadeset paževa pod svojom komandom, sve obučene ratnike koji su pratili sultana u bitku, ali koji su u mirnodopsko vreme obavijali razne vrste svakodnevnih poslova – od odnošenja vode do snabdevanja sultanove ostave. Zaslužio je svoje mesto tokom godina učenja i vrednog rada, od prvih dana vladavine u Manisi, dok se Mehmed nije vratio da preuzme presto, ali istina je bila da nikada nije bio zaista opušten sa sultanom i znao je da se od 20
njega očekuje više. Postojala je neka naznaka nesigurnosti u tom čoveku, neka neotkrivena potreba, kao pažnja neželjenog ljubavnika koja ga je dražila i terala ga da se u njegovom prisustvu potpuno zatvori. „On je bio nenadmašan voda, gospodaru, koji je stvorio moćno i napredno carstvo.“ „Možda moji savetnici smatraju da sam slabiji čovek, lakoveran i zbog toga moram sve ovo da trpim.“ „Ne, gospodaru, već ste se dokazali. Hrabar ste suveren koji će očuvati i proširiti Carstvo.“ Sultan progunđa: „Spreman sam. Hajdemo. Ne želim da me čekaju.“ Napustio je srce palate i krenuo ka drugom dvorištu. Dugi plavi kaftan oivičen tankim slojem belog krzna od hermelina vijorio se za njim dok je hodnicima palate jezdio poput jedrenjaka. Sultana je karakterisao njegov kaftan, bio je izraz njegove ličnosti, i ljutio se što je majka insistirala da zimi za vreme ceremonijalnih dana nosi žuti, oivičen samurovinom, kako je običaj nalagao. Žuta nije bila njegova boja. U njoj je izgledao skromno i prosto u važnim prilikama. Njegov otac je isto više voleo tamnije boje. Razmišljao je da malo probere kroz riznicu gde su se čuvali kaftani svih pokojnih sultana, da odrazi liniju dinastije i iskoristi neke od onih koje je njegov otac nosio u svojim ranijim godinama, kada se još mogao ponositi figurom. Odmah iza njega išli su ključni paževi, a iza njih, poskakujući i posrćući, probrane sultanove gluvoneme akrobate koje su ostale u prohladnim hodnicima kada su sultan i njegovi paževi izbili u osunčano drugo dvorište. Narod je razdragano dočekao vođu i svi su počeli žustro da mašu svojim peticijama. Njegov otac je možda postao povučen u poznim godinama i izgubio poštovanje stanovništva, ali Mehmed je bio obožavani vođa čiji su ratnički pohodi iznova ispunili narod ponosom. Mehmed je zastao da pusti da mu kliktanje i sunčevi zraci ugreju krv. Onda je polako i dostojanstveno krenuo duž kolona svojih podanika, samouverenim koracima, s osmejkom koji mu je igrao u uglovima usana. Povremeno bi uzimao peticije kada bi mu neko baš zapao za oko, a kada je sakupio pet-šest, okrenuo se od svog naroda i pošao prema prestolu, koji je bio smešten ispod baldahina pred Kapijom sreće. Spustio se na veliko četvrtasto sedište od tamnog drveta, optočeno biserima i draguljima neobjašnjive lepote, dok su mu iznad glave s platnenog krova visila dva velika ukrasa s dragim kamenjem, nalik na mošnice rasplodnog bika. Dostojanstvenici se duboko pokloniše pred njim. „Ne klanjaj se preduboko, Ali. Čovek tvojih godina možda se više nikad ne ispravi“, zadirkivao je Mehmed svog velikog vezira. „To je rizik u službi tako velikog čoveka, Vaše veličanstvo“, osmehnuo se Ali. Veliki vezir uzeo je peticije iz sultanove ruke i, smestivši se pored prestola, pročitao prvu jasnim, zvonkim glasom. Bila je to tužba protiv trgovca koji je taložio robu, što je izvitoperilo cene za lokalne zanatlije, tako da je sultan naredio da se lokalnom upravniku odmah pošalje uputstvo da istraži ovo pitanje. Tu je bila i peticija majstora esnafa, koji je tvrdio da njegov šegrt, kojeg je obučavao i vaspitao, tajno radi za drugog bez njegove dozvole. Sultan je pozvao okrivljenog i naterao ga da se zakune da će raditi samo za svog majstora tokom šegrtovanja, 21
inače će biti uklonjen iz zanata. Dok su janjičari izvodili ljude napolje, Mehmed se pripremao za predstojeći posao. Njegovi zvaničnici polako su okretali leda narodu i, podelivši se u grupice, krenuli kroz lukove trema koji je okruživao Carski sabor. Krov trema bio je drven, oslikan zelenom i belom bojom, ukrašen zlatom i poduprt brojnim stubovima od mermera i porfira. U glavnoj odaji bilo je svetio i toplo. Sunce se prelivalo kroz ulaze i pozlaćene paravane, kao strele u unakrsnoj vatri, a plave i zelene izničke pločice koje su pokrivale zidove od poda do tavanice blistale su se i sijale poput kaftana kakve konkubine. Smestili su se u velikoj dvorani koja je imala dve susedne prostorije, jednu za činovnike, drugu za arhivu, i čekali sultana. Mehmed je ustao od prestola i pošao u dvoranu. Legao je na divan od izlizanog plavog somota, smešten sa strane, samo za njegovu upotrebu. Ponekad bi nadzirao ove sastanke iza zlatnog paravana koji je gledao na prostoriju iz susednog Tornja pravde. Toranj je bio visok nekoliko spratova i najviša građevina u palači, te se jasno video s Bosfora kao obeležje, a sultan ga je koristio da bi uživao u pogledu. Vremenom je postao simbol sultanove večne straže nad nepravdom. Svako je izdaleka mogao da ga vidi i oseti se ohrabreno. Mogao je da uđe u Toranj diskretno iz unutrašnje palate i da sedi neprimećeno, kuckajući na prozor kada je hteo da se sastanak okonča, ali uvek je više voleo da bude vidljivo prisutan, naročito na dan kao što je bio ovaj. Znajući koliko mu je ova tema bila teška, Ali je odmah počeo. „Kao što neki od vas znaju, bilo je izveštaja u vezi s našim drugom vezirom Abdulom. Moramo da pregledamo te informacije i predstavimo ih našem sultanu. Ako on odluči da je ono što smo ćuli istina, onda Abdulovi postupci zaslužuju smrtnu kaznu.“ Ali je bacio pogled niz prohladni hodnik koji se protezao iz sobe gde je sultanov dželat, istovremeno i glavni baštovan, stajao preteće u senci i čekao naređenje. „Od presudnog je značaja da država nastavi da nadgleda svaki uvoz i izvoz, budući da su stabilnost cena i održavanje kvaliteta najvažniji činioci ekonomije.“ Oglasilo se odobravajuće mrmljanje na ove reči. „Svi trgovci moraju da imaju dozvole i zasada mogu da se izvoze samo viškovi kao što su vuna, koža i drvo. Naša trgovačka premoć nad Rusijom i Crnim morem sprečava da proizvodi putuju direktno u Evropu, ali nedavno su cene koje smo plaćali za rusko krzno bile neprirodno visoke. Abdul je vezir koji je odgovoran za celokupnu trgovinu s Rusijom.“ Razni ministri istupiše. Jedan je putovao u Rusiju i sastao se s trgovcem koji ga je obavestio da je javna tajna da Osmanlija Abdul dodaje za svoj džep debelu maržu na cene koje je u stvari upalaćivao njihovim krznarima. „Ironično je, morate se složiti“, reče sultan, „što sam ga zbog njegovog izvanrednog računovodstvenog umeća imenovao za ministra koji će me pratiti na pohodu radi nadgledanja riznice, isplate zarada, popisa umrlih i živih.“ „Poznato je da ima skupu ženu, gospodaru“, odgovori veliki vezir sarkastično. „Lično sam ga oženio kćerkom kurdskog amira! Odličan par!“ „Da, gospodaru.“ 22
„Kurdske države prihvatile su svoj relativno nezavisan status i zauzvrat priznale osmanski protektorat, a daju i naoružane vojnike s konjima da služe Carstvu po pozivu. Očekujem dobar odziv iz te regije u toku sledeće nedelje.“ „Da, gospodaru, ali izgleda da je porodica zloupotrebila tu vezu i grubo prekoračila ovlašćenja na račun toga što ima rođaka koji je ministar od takvog bogatstva i važnosti. Nedavno sam zaustavio karavan pun svile, krzna i dragulja koji je krenuo ka princu Moli po Abdulovom nalogu.“ Sultan je nestrpljivo povukao svoju odoru, kao da mu je ona kriva. Prebacivši stopala preko divana, spustio ih je čvrsto na svileni ćilim. Savetnici su ćutali u iščekivanju. Lagano je ustao. „Izdao je svoj narod i mene, svog vrhovnog vođu, kojem se zakleo na vernost.“ Okrenuo se ka Aliju i klimnuo. Ali je pogledao ka mračnoj figuri koja je čekala u hodniku. Bez reči se okrenula i nestala. „Premestite mu ženu u neku manju gradsku kuću blizu bolnice u njihovoj četvrti i dodelite joj vojnu penziju. Rasprodajte njegovo imanje za gradnju dodatnih kuhinja za ovu bolnicu koja će nuditi besplatne obroke sirotinji, ali pobrinite se da se ovo ne doživljava kao vakuf. Njegovo ime neće stajati pored imena onih koji su dali svoj pobožni doprinos, tih velikih muškaraca i žena iz našeg carstva koji su osnivali institucije za opštu dobrobit.” Sultan se onda okrenuo janjičaru Agi, krupnom i grubom čoveku koji je predvodio njegove elitne vojnike. „Pronađi i uhvati princa Molu i njegovo pleme. Prenesi mu sledeću poruku direktno od mene. Kćerka mu je osramoćena i on je ugrozio naš odnos. Pogubio sam Abdula zbog izdaje i, ako on izazove bilo kakav nemir u regiji ili prekrši naš dogovor, ubiću mu i kćerku. Posle toga neću štedeti sredstva da uhvatim i uništim i njega.“ Uprkos namrštenom čelu, sultan se uspravio do pune visine i dao znak Aliju da mu priđe. „Dakle?“ „Čvrsto, odlučno i pošteno, Vaše veličanstvo.“ „Pitam se zašto je to baš sada morao da uradi. Možda je osetio da je vlast popustljivija nego što je bila pod mojim ocem.“ „Ne, gospodaru. Bojim se da su ovakvi incidenti često ishod pohlepe i da su njegovi zahtevi naprosto postali preveliki da bi ih savladao.“ „Bilo kakva pretnja s Istoka ugrozila bi našu predstojeću kampanju. Moramo da se pobrinemo da ona bude hitro izvedena. Potrebni su nam svi resursi na Zapadu.“ Sultan uze svoju tugru, drvenu kocku koja je nosila njegovo ime i titulu, kao i ime i titulu njegovog oca, i poče da lupa svoj pečat na dokumenta, dok su se ministri okupljali u različitim grupama, razmatrajući i raspravljajući među sobom. „Dovedite mi astrologa“, rekao je kada je došao do poslednjeg. Ubrzo je u sobu uveden povijen gospodin u narandžastom odelu koji se teško oslanjao na štap. Trebalo mu je malo vremena da se ispravi posle naklona, budući da su ga slomljena kolena izdavala, i tresao se od naprezanja. Sultan, koji je gajio veliko divljenje prema astrologiji, strpljivo 23
je čekao. „Ah, tu si, Kemale. Za nekoliko nedelja moj logor biće pun, kao odgovor na naše pozive. Priupitaj svoj almanah i zvezde i nađi nam povoljan dan za kretanje u pohod. Učinićemo 1526. još jednom slavnom godinom.“ Kada je najzad odabran dan i astrolog otišao, ministri su se okupili, spremni za polazak. Nervozno su cupkali kao roj nemirnih pčela. Ali je stajao pored sultana, s potpisanim dokumentima čvrsto zavučenim pod miškom, i zbijao šale u nastojanju da ga oraspoloži. Mehmedov smeh razlegao se, glasan i jedinstven, kao zvuk zvona, zato što je ostatak sobe zapao u napregnutu tišinu i svi su se okrenuli ka ulazu u odaju. Dželat nije bio zastrašujuć čovek, ali njegova tamna odora i maskirano lice, zajedno s njegovim dugim, tankim udovima i nemim ali obuzimajućim prisustvom, nadvijali su se nad sobom kao izgubljeni demon koji neće da pređe na drugu stranu. Pošto je sultan klimnuo glavom, pošao je napred laganim, odmerenim koracima. Šakom u rukavici čvrsto je držao Abdulovu glavu dok su spore kapi sveže tamne krvi padale na srebrni tanjir koji je drugom rukom držao ispod vrata. Bila je precizno i čisto odsečena, ali je lice bilo crveno i zgrčeno, a oči stravično iskolačene. „Gotovo je“, reče sultan hladno. „Nabij je na kolac i postavi je iznad kapije. Neka to bude nauk svima.“ Rekavši to, izašao je iz odaje i paževi potrčaše za njim da ga sustignu, ostavljajući sabor za sobom kao polje izgažene pšenice. Posle večernje gozbe i proslave Mehmed se šetkao po sobi u privatnim odajama, pokušavajući da smiri zbrku osećanja koja su mu se uvrtala u stomaku – kajanje, gađenje, razočaranje i strah. Žustro je trljao trbuh. Trebalo mu je vremena da osvoji poštovanje janjičara, ulema i dvorskih zvaničnika, a ovaj čin pokazaće im da ne namerava da toleriše ništa manje od potpune odanosti. Kucanje na vratima bilo je kratko i oštro. Posle uzvika da uđe, Arak je stupio u prostoriju, a za njim se ušunjala i jedna devojka, graciozno i tiho poput jegulje koja pliva okeanom. Mehmeda je istoga časa zadivila njena lepota, kao što se njegova majka i nadala. Bilo je nečeg tako ljupkog i prefinjenog u njoj dok je stajala pred njim, bleda kao najfiniji talijanski mermer koji je ikada video. Kosa joj je sijala kao beli saten, a dugi platinasti pramenovi padali su joj niz leđa u debelim konopcima. Pošao je k njoj i dao joj znak da ga pogleda. Iza molećivosti u ljubičastim očima prepoznao je očajničku želju da bude prihvaćena i da se dopadne – pogledom je dotakla onaj deo njega koji nije hteo da prizna da postoji. Hteo je da razgovara o tome s ovom devojkom i da ga ona umiri, ali to teško da je bila tema za jednu ženu. Odakle da počne? Danas sam naredio svoje prvo pogubljenje – pogubljenje čoveka kojem sam se divio; trebalo je da vidiš kada su mi doneli njegovu glavu s očima iskolačenim iz duplji, krvavim i staklastim; s ustima uvrnutim kao zgužvani papir i s krvlju što je još topla kapala u debelim kapima a onda se zgrušavala na onom tanjim. Serena je primetila napetost na licu svog gospodara i pomislila da mu možda nije po volji. 24
Zadrhtala je od straha i donja usna joj se zatresla kao gusenica u pokretu. Sultan je primetio njen nemir i to ga je povratilo iz morbidnog razmišljanja. „Draga moja devojko, vidim da imaš osetljivu dušu kao i prelepo lice. Dođi i sedni kraj mene da mi malo čitaš.“ Poveo ju je ka svom divanu, gde ju je uhvatio za ruku i držao na krilu. Serena je, ohrabrena, čitala malo persijske poezije i gledala kako mu se crte lica postepeno opuštaju. „Dobro čitaš. Oprosti mi, malo sam smeten, ali imao sam težak dan i tek mi predstoji neizvesnost, vreme kada će me ceo svet gledati. Ako budeš ležala veoma mirno, možeš čuti udaljeno brujanje logora koji čeka na moju zapovest. Izvan gradskih zidina proteže se velika poljana koja je uglavnom samo beskorisna livada, ali sada vrvi od ljudi spremnih za borbu, ljudi koji već mogu da vide krv na svojim mačevima i osete njenu so na usnama. Moja vojska će otputovati najdalje što je ikada bila, duboko u srce Evrope, odande će jednim zamahom svoje šape neizlečivo raniti Mlečane i Habzburgovce.“ „Vaše veličanstvo, vi ste najveći Gazija kojeg je carevina ikada imala. Znam da će vas Alah štititi i da ćete nam se vratiti kao pobednik.“ Sultan se osmehnuo i nežno joj uzeo obe šake. „Možda i sinu, lepotice moja, možda i sinu.“
25
Treće poglavlje ODLAZAK
D
an je svitao i nebo se nadvilo nad gradom kao svetloplavi ogrtač. Ždral je preleteo visoko iznad zidina palače protežući vrat dok je zamahivao ka tihim, mirnim vodama Mramornog mora. Palata je sijala na suncu, nepomična kao ustajali vazduh. Sagrađenoj na rtu, na vrhu akropolja, iznad ušća Bosfora i Zlatnog roga, zastrašujući, neprobojni zidovi videli su joj se miljama unaokolo. Unutar ovog bastiona snage lavlja rika odjekivala je o zidove kraljevske menažerije. Sluga je hitao kroz prvo dvorište, povijen od težine kofe pune iznutrica koje su bile namenjene da se umiri zver. Struganje njegovih kožnih papuča uvlačilo se u tišinu poput gamadi. Duboko u njenom srcu, ispod fino oslikane kupole koja je krunisala njegove odaje, sultan Mehmed protegao je ruke iznad glave, jednu po jednu, labaveći napetost mišića u pripremi za luk koji će danas isprobati. „Jesu li veprovi pušteni, Arače?“ „U zoru, gospodaru. Jak, prgav par, jedan veliki i cm, a drugi, iako manji rastom, brz i divalj. Naravno, nijedan neće predstavljati problem za Vaše veličanstvo.“ Sultan se osmehnuo. On je uveo ovu tradiciju. „Laskaš mi, Arače. Nazovimo velikog crnog Baltazar, u čast ugarskog grofa koji predvodi ovaj suludi krstaški pohod, a drugog Kasi je, po papi koji će shvatiti da nevernici nikada neće pobediti protiv velike moći islama.“ Glavni beli eunuh se pokloni. „Lovačka družina vas čeka, gospodaru.“ Kada je izašao iz salona, Arak se u hodniku mimoišao s Tarikom, koji je nosio sultanovu lovačku opremu. Glavnog paža Tajne odaje pratio je mlađi paž, koji je, kad je ušao u sultanove odaje, nervozno prešao preko ukrasnih podnih pločica i položio padišahov kaput preko divana kao da je živa životinja. Onda su se uzvrpoljili oko njega – Tarik poče da ga oblači u svileni veš, dok mu je mlađi paž glancao čizme. Kada mu je Tarik pažljivo zakopčao izvezeni kožni prsluk, sultan je zabacio ramena prkosno isturajući bradu, i pokazao snažnu vilicu naglašenu uredno potkresanom bradicom. Mehmed se sagnuo i pokazao mlađem pažu da može da ode, te počeo da navlači duge jahaće čizme preko mekih kožnih čarapa, da bi se potom uspravio i okrenuo da se divi svom 26
odrazu. Odevao se elegantno, ali jednostavno, što je naglašavalo njegovo snažno telo razvijeno usled ljubavi prema sportu. Bio je strastveni rvač, jahač i bacač koplja, što mu se odražavalo u jakom vratu i širokim ramenima. Na palcu je nosio streljački prsten, kao simbol lovačkih i vojničkih veština. U njega je gledao kao ponosit i samouveren vođa koji je već dokazao svoju vrednost. Došao je na presto sa samo devetnaest godina i već godinu dana kasnije poveo je vojsku duboko u Evropu, gde je, boreći se kao gazija, pravi ratnik za veru, opseo i osvojio slavni grad Beograd. Ovoga puta će pokoriti Budim i Peštu. Uz zvuk odobravanja okrenuo se na peti i, izlazeći iz svojih prostorija, pošao preko unutrašnjeg dvorišta ka štalama na ivici bašte, gledajući na prostrani park koji je okruživao unutrašnji deo palate. Veliki vezir stajao je na rubu skupine starijih oficira i duboko se poklonio kada se sultan približio. Istupio je glavni konjušar, povijene glave, čvrsto držeći uzde divnog, belog arapskog pastuva koji je poskakivao na travi, grozničavo zamahivao glavom i kolutao očima u iščekivanju, lako se leto bližilo kraju, jutro je bilo iznenađujuće toplo i lagani sloj znoja već mu je prekrivao sapi. Smejući se, sultan je uhvatio uzde i skočio na sedlo. Milujući životinju, spustio se na nju i, tek pošto se udobno namestio u sedlu, uzjahali su i ostali. Okrenuvši se glavnom oružaru, sultan je pružio ruku zahtevajući svoj luk. Čovek je podigao kutiju od pliša i kože, obmotanu zlatnom žicom i izvezenu svilenim koncem, i otvorio je. Mehmed izvadi divnu napravu, tanano izrezbarenu od tisovine, i dovoljno malu da može lako njome baratati dok jaše. „Na sve lukove postavljene su strune koje ste vi lično osmislili, gospodaru“, reče veliki vezir. „Svaki čovek mora da ceni plemenitost rada, Ali“, odgovori sultan prebacujući luk preko ramena i pritežući tobolac sa strelama za bisage. Izvadivši jednu, pažljivo ju je osmotrio – bila je duga, fina i elegantna, poput pera kraljevskih labuda kojima je bila ukrašena. Kada ju je vraćao, sunce je obasjalo jednu stranu tobolca od orahovine, optočenog srebrom, slonovačom i sedefom; zasvetlucao je i zablistao kao površina mirnog mora, zbog čega je glavni oružar začkiljio i uzmakao korak. Sultan je pustio da mu koža načas upije tople zrake i onda povukao uzde. „Osećam se velikodušno“, uzviknuo je. „Šaku rubina svakome ko ubije manjeg, Kasija! Neka vaša odlučnost i preciznost pokažu kako ćete se boriti za mene u bici. Pokazaćemo tim prokletim papistima da nema tih krstaša koji nas mogu da unište. Pustite kerove!“ Veliki psi skočiše napred. Uši su im bile priljubljene uz glave, noge su im se pružale napred i nazad, tako da su bili skoro horizontalni u trku. Lovačka družina, predvođena sultanom i velikim vezirom, galopirala je nizbrdo u poteri, ka zapadnom delu parka i njegovoj šumi. Ali je posmatrao kako se sultanovo čelo razvedrava dok ga je adrenalin obuzimao, sve dok nije osećao ništa osim vetra u ušima i uzbuđenja od jurnjave za plenom. Setio se njihovog prvog zajedničkog pohoda. Veliki vezir budno ga je nadgledao, zabrinut da će mladom sultanu trebati dodatna podrška i savetovanja, ali Mehmed ga je nadmašio na bojnom polju i on je s ponosom gledao mladog ratnika kako iz sveg glasa uzvikuje Alahovo ime dok je spretno rasecao meso 27
neprijatelja. Međutim, nije mogao da se pretvara da se slaže s njegovom nedavnom odlukom. Mesto velikog vezira bilo je uz sultana, ali Mehmed je bio nedokazan i podsećao je Alija na drugog velikog čoveka kojeg je imao sreću da služi – na sultanovog oca. Imao je loš predosećaj koji je odano gušio. Bilo je osam velikih lovačkih pasa, žestokih, gipkih i neustrašivih. Ušli su u šumu u punoj brzini, sultan je bio odmah iza njih, a njemu za petama stariji kapetan. Ubrzo im se pridružio i ostatak družine, tako da su jahali između dobro raspoređenog drveća, skoro bok uz bok. Psi iznenada skrenuše ulevo i začu se krik. Jedan od ljudi probijao se napred, spremnog luka, nišaneći dok je jako stezao svog konja. Mogli su da vide vepra kako juri ka njemu kroz šipražje, krivudajući i klizajući se, sitnih očiju ispunjenih strahom, s parom koja mu je kuljala iz nozdrva. Lovačka družina zbila se u poteri i vojnik je odapeo strelu koja je za dlaku promašila zver. „Ha! Ovo je zaista Kasije, suviše podmukao za tebe, Muhamede“, doviknuo je sultan mladom kapetanu. Družina, sada na korak od životinje, mogla je da joj vidi crnu srdžbu u očima. „Da ti pokažem kako se to radi“, zagrmeo je sultan dok mu je žeđ za krvlju strujala venama, i ostatak družine malo se povukao. Sada je bio skoro uz vepra i psi su počeli da ga opkoljavaju. Podigao je luk i odapeo divnu dugačku strelu. Pogodila je vepra u plećku. Jauknuo je i usporio, a psi ga okružiše kada se okrenuo da jurne. Primakli su se i držali zver na odstojanju dok je sultan vadio novu strelu i pogodio je pravo u grkljan. Vepar se stropošta na bok uz graju ostatka družine. „Hajde da predahnemo i popijemo nešto u paviljonu kraj jezera. Onda ćemo krenuti za Baltazarom, da upotpunimo jutrošnju vežbu.“ Dok je sunce polako uzmicalo, ostavljalo je traku narandžastog sifona za sobom. Leškareći na divanu, sultan je posmatrao paževe koji su sakupljali lukove i strele nakon popodneva streljaštva na travnjacima ispred paviljona. Veliki vezir sedeo je pored njega, obojica duboko zamišljeni o pripremama u protekle dve nedelje, koje su tako brzo prošle. Pijuckali su čaj iz šoljica ukrašenih nežnim zlatnim listićima. „Nedostajaće mi veličanstveni pogledi s ovih zidova kada budemo duboko u snegom okovanoj, okrutnoj evropskoj zemlji; dok budemo gledali i iščekivali prve pupoljke da se probiju da bismo mogli da napadnemo.“ „Mnogo smo puta zajedno prešli te staze. Jesi li siguran da se putevi održavaju kako treba?“ „Da, Vaše veličanstvo. Tokom poslednjih osam meseci preduzeti su posebni napori da se oni očuvaju, kao i ostali ključni pravci koje ćemo možda koristiti u povratku.“ „I mape su završene?“ „Upravo ih završavaju, gospodaru.“ „Sećaš li se kada si planirao prvi pohod s mojim ocem? Tek si bio imenovan za velikog vezira.“ „Sećam se, gospodaru. Vaš otac bio je veoma detaljan, kao i vi. Nije hteo da rizikuje živote ljudi zbog lošeg planiranja.“ 28
„Kao što je onaj nesrećni kartograf otkrio, nekada me je tako radovalo kada bi mi otac udovoljio i dozvolio mi da prisustvujem tim sastancima i slušam sve te priče o vojnicima i ratovanju.“ „Greška na mapi možda nas je koštala života, Vaše veličanstvo.“ „Odmah ga je ubio. Nisam ni video kad je isukao mač. Stajao sam i gledao divna obeležja, crne i plave linije koje su razgraničavale planine i reke, a već sledećeg časa sve je bilo crvena izmaglica i oči su mu bile pune krvi, dok mu se glava kotrljala pred mojim nogama kao lopta izbačena s igrališta.“ „Nije bio posao jednog princa da ukloni glavu iz sobe“, rekao je Ali strogo. „Ali to je unapredilo pravljenje mapa, zar ne, Ali?“, nasmejao se sultan kratko. „Doći ću u polje sutra u zoru, posle prve molitve, da malo pregledam teren. Želim da vidim četu koja podiže šatore, vozače topovskih kola, bolničare i vodonoše. Takođe, hoću da porazgovaram s mladom vojskom – gradnja mostova preko Dunava biće ključna za našu opsadu grada.“ „Očekivaće vas.“ „Koliko smo vojnika imali na poslednjem brojanju?“ „Oko šezdeset hiljada, gospodaru.“ „Očekuju li se neke čarke usput?“ „Ne. Odabrali smo najbezbedniji put do odredišta i nije bilo nikakvih ustanaka, niti problema. Ona plemena koja istrajavaju u buntu, Beduini, Druzi, leže sada skoro sva na Istoku.“ „Šta kažu naši špijuni u Ugarskoj?“ „Čuli su glasine da je velika zver vaše vojske ponovo u pokretu, ali samo kao odgovor na papin krstaški rat. Niko ne očekuje da ćete povesti vojsku sve do Dunava i nema nikakvih odbrambenih priprema.“ „Gde misle da ćemo se sresti s krstašima?“ „Svakog dana očekujemo tu dojavu. Gospodaru, moram da vam čestitam kako ste izašli na kraj s Abdulovom porodicom. Vaši ministri su bili šokirani, a princ Mola bio je ponizan u svom odgovoru. Možete biti sigurni da će Irak i Istočna Turska ostati mirni dok smo zauzeti na drugoj strani.“ „To su dobre vesti. Ostala su samo još dva dana do našeg polaska. Sutra ću udariti svoju tugru na prazne dekrete koji će ostari kod tebe na čuvanju u mom odsustvu. Iskoristi ih kada i kako budeš smatrao da treba.“ „Gospodaru, i dalje smatram da bi trebalo da pođem s vama.“ „Ali, borio si se uz mene i pre i dokazao si svoju vrednost na polju, ali izgubio sam jednog čoveka u kojeg sam se uzdao i ne znam koga bih mogao naći da te zameni. Biće još mnogo bitaka, ali ovoga puta će mi snagu dati to što znam da si ti ovde. Prepusti prljav posao nama mlađima! I, Ali, znam da sam ih već video, ali hoću ponovo da prođem kroz pun spisak vojnika i zaliha, kao i da vidim mape kad budu završene.“ „Da, Vaše veličanstvo.“ 29
Arak je čekao ispred paviljona kada je veliki vezir ustao da krene. Nadao se da će vesti koje je nosio obradovati sultana i možda mu pomoći da se malo opusti. Bio je lako razdražljiv pred svaki veliki događaj, a pred pohod naročito. Ali se toplo osmehnuo Araku kada je izašao. Dugo su radili zajedno, obojica su bili desna ruka sultanovom ocu, jedan zadužen za njegov lični, a drugi za njegov profesionalni život, i sada su uspešno održavali te položaje sa sinom. „Samo dobre vesti, nadam se, prijatelju moj?“ „O da, inače bi me zatekao u dnu harema“, osmehnu se Arak. Ušao je u paviljon i duboko se poklonio. Sultan se šetao po sobi. „Arače, gde je ona prokleta prostirka za molitvu? Znam da stoji ovde negde. Imam previše toga na umu da bih sad strugao kao glodar u potrazi za njom.“ Arak se okrenuo ka polici blizu vrata i izvadio iz nje sultanovu prostirku. Sultan frknu. „Dakle, jesi li došao da mi se pridružiš u molitvi?“ „Gospodaru, imam nekih vesti. Još je rano, ali zasada dobro izgleda i nadam se da ćemo imati dvostruko slavlje kada se budete vratili.“ „Arače, za ime Alaha! Prekini s tim zagonetkama.“ „Mogu da potvrdim da balkanska lepotica nije imala ciklus. Ubeđena je da je trudna. Znam da je prerano, gospodaru, ali to je sjajna vest za osmansku dinastiju i pozitivan znak za vaš pohod. Nadam se da ću, kada se budete vratili, moći da vam predstavim vašeg sina.“ Mehmed se osmehnuo i lagano dodirnuo turban. „Veoma mi se dopala Serena; nežna je devojka, onakva kakva čoveku treba kao kadina, i više nego prikladna zamena za Teodoru. Hortenzija je predugo sama držala taj položaj i izgleda da ju je to osililo. Postaraj se da se dosta odmara i da dobija najbolju hranu, kao i da moja majka bude dobro obaveštena i da je nadgleda.“ „Majka će se oduševiti. Ne mogu da je razumem; očeva slabost prema ženama umalo je nije dokusurila, a ipak stalno nastoji da uveća moj harem.“ „Sigurno se sećaš kako je bilo, Arače? Prema pričama, bila je strastvena, živahna žena koja je držala srce mog oca na dlanu, ali sećam se i sumornog perioda, dok smo živeli u staroj palati. Bila je depresivna i bezvoljna i malo je šta moglo da je oraspoloži. Retko smo uopšte i izlazili pred sultana. Kada smo se konačno vratili, stanje se promenilo, ali ona je ponovo bila stalno prisutna pokraj oca.“ „Vaš otac ju je veoma voleo, veličanstvo, ali postala je očajna kada je videla da više ne može da ga zadrži za sebe. Kada vas je začela, bilo bi normalno da prestanu njeni seksualni odnosi s njim, kao što znate, ili da se sasvim prorede, i da ona preusmeri svu svoju pažnju na vas i vaš odgoj, a da vašeg oca prepusti novim osvajanjima. Međutim, verujem da su, koliko je to između dvoje ljudi moguće, zaista bili vrlo zaljubljeni i da je ona dugo bila jedina žena koju je tražio, na veliku brigu vaše babe i vezira.“ „Ipak, pošto je vaš otac sve teže podnosio svoju bolest, počeo je da se udaljava od nje, da švrlja, i kada je vaša majka shvatila da on gaji snažnu naklonost prema jednoj drugoj svojoj 30
miljenici, obuzela ju je ljubomora. Vaša baba je pokušala da je posavetuje, ali one nisu bile bliske i sultanija majka smatrala je da će, ukoliko više žena prođe kroz krevet vašeg oca, utoliko biti veći izbor za naslednika prestola.“ „Nastavi, Arače.“ „Planirano je da harem napravi izlet na obali Zlatnog roga i danima smo bili zauzeti oko priprema, a žene su bile veoma uzbuđene. Radnici su nosili šatore na odabrano mesto i postavljali svilene ćilime i jastuke; podignuti su divni baldahini duž obale i uzbrdo, gde su žene mogle da se šetaju i odmaraju tako da ih niko ne vidi.“ „Određenog dana žene su se okupile pod baldahinima uz samu obalu, gde su jele slatkiše i slušale muziku. Bilo je veoma vruće i, kako je vetar s uzvišice postajao sve jači i hladniji, vaša majka zatražila je da se nova miljenica prošeta s njom. U tom trenutku sam služio vašu babu i ona me je potapšala po ramenu i pokazala prstom dok su se one pele uzbrdo. ’Najzad se ta žena opametila, Arače. Bolje da prihvati i da se sprijatelji s ovom devojkom, nego da se bori protiv nje. Ne može doveka da održava svoj položaj, muškarcu je potrebna seksualna raznovrsnost, a vladaru još i više nego ostalima.’“ Sultan je progunđao u znak odobravanja. „Iako nikada ništa nije dokazano, smatra se da ju je vaša majka gurnula s vrha litice i gledala kako pada sa stene i tone u dubine Zlatnog roga. Dok sam stigao na zvuk vriske, video sam samo leđa vaše majke dok je gledala preko ivice. Uvek je tvrdila da se devojka okliznula i izgubila ravnotežu.“ Sultan odmota prostirku za molitvu, a zatim ode da pogleda kroz prozor paviljona, lica okrenutog od Araka. „Vaš otac se ozbiljno naljutio i odmah je osumnjičio vašu majku, tako da vas je oboje prognao na godinu dana. Kao njoj u inat, intenzivirao je telesne odnose s ostalim miljenicama s entuzijazmom i egzibicionizmom. Međutim, nakon nekog vremena shvatio je da mu i dalje veoma nedostaje i naredio je da ju vrate. Ponovo je bila stalno uz njega. Uvek je uživao u njenom društvu i uzdao se u njen savet, a bilo je i očigledno da mu je laknulo što se vratila. Nikada više nije izrazila niti pokazala bilo kakav znak nezadovoljstva njegovim postupcima i bila je miroljubiva dok ga je gledala kako pravi još dva sina. Uživala je veliko poštovanje među vezirima i ulemom i bila sigurna da će, kada dođe vreme za to, osigurati vaše mesto na prestolu. Priroda se postarala da ne bude drugih pretendenata kada je to vreme i došlo.“ „Pitam se zašto ga je toliko volela?“ „Njena sposobnost da vas zaštiti uvek je bila lakša kada je držala položaj glavne miljenice.“ „Možda, Arače, ali kada je umro, ona je bila skrhana i ne veru jem da je prošao i dan a da nije pomislila na njega.“ „Ona je izvanredna žena, Vaše veličanstvo“, reče Arak pokorno. „Hrišćanska robinja iz Rusije koja je došla u harem kad joj je bilo samo četrnaest godina i postala sultanija majka, najmoćnija žena u Carstvu. Sećam se da je parada održana u čast njene dobrodošlice na taj položaj bila otmenija i blistavija od mog krunisanja. Ona je stroga žena i ja takođe cenim njeno mišljenje. Stekla je političko iskustvo iz prve ruke, rame uz rame s mojim ocem i više od mnogih. Uvek razmatram njene zahteve i gledišta. Niko me ne savetuje toliko 31
iskreno, odano i brižno kao ona. Jednog dana ću je pitati šta se zaista desilo tog popodneva.“ „A sada, Arače, dođi da se pomoliš sa mnom. Za puno toga imamo da se molimo.“ Sutradan ujutro, u pratnji velikog vezira, Mehmed je posetio logor ispred gradskih utvrđenja. Prostrano polje zbacilo je uobičajeno sumoran izgled kao dete košulju po vrelom letnjem danu. Šatori jarkih boja iskitili su polje trakama koje su im se vijorile s vrhova, dok su šarene zastave i barjaci lepršali na svežem povetarcu. Postojano lupanje čekića, jasno i koncentrisano, odzvanjalo je dok su majstori neumorno podizali Šatore u nastojanju da smeste sve vojnike. Polje je činilo kakofoniju zvukova, dok su životinje rikale, lonci zvečali i metal strugao o metal. Poslednje nedelje putevi koji vode ka gradu bili su krcati dok su preostali ratnici napuštali svoje okruge i sricali se pod ovu bojnu tapiseriju. Bilo je teško zamisliti kako su drumovi uopšte uspevali da izdrže težinu tog neprestanog tereta. Svaki vojnik je proveren i ubeležen kada je stigao, oružje mu je pregledano i odobreno, a onda je dodeljen u oblast gde će podići logor. Sultanove ćate jurile su na sve strane pričajući na raznim jezicima i grupišući ljude dok su prebrojavale vojsku koja se povećavala. Različite jedinice sultanovih janjičara odavno su uspostavile nadmoć na polju, svaka prepoznatljiva po svojim ogromnim bakarnim kazanima koji su stajali u sredini njihovog logora kao centar aktivnosti i koji su nosili amblem njihove jedinice. Koristili su svoje kazane u praktičnu svrhu kuvanja, ali su bili izuzetno ponosni i zaštitnički nastrojeni prema njima. Naime, oni su simbolisali vrhunac njihovog drugarstva i, ako su bili nezadovoljni sultanom ili svojom platom, označili bi ustanak tako što bi prevrnuli te kazane. Svake noći, kad zađe sunce, kontrolisani, ustrojeni svet ovog organizovanog logora razilazio bi se kada bi tajanstveni derviši bektašije, zaštitnici janjičara, okružili vatre svojim plesom koji baca u trans, kombinujući monaško, emotivno i ekstatično. Posle posete poljima, sultan je ležao u hamamu dok se oko njega podizala vrela para. Bilo je tiho osim prijatnog zvuka kristalne, sveže vode iz fontane sa sredine prostorije, savršeni protivotrov ratničkoj buci. Voleo je osećaj tvrdog kamena na kojem su mu počivali goli, opruženi udovi. Polako se okrenuo i pozvao jednog paža, koji mu priđe i poče da ga masira veštim rukama. Bio je zadovoljan onim što je video tog jutra i mislio je o predstojećoj večeri s prijatnim iščekivanjem. Arak je organizovao trupe dečaka plesača iz Grčke i Jermenije da ga zabave. Nasmejao se na pomisao o veličanstvenom spektaklu ovih mladića, koji su nosili dugu kosu i bili obučeni kao devojke. Ne začudo, njihovi visoki glasovi i senzualni pokreti izazvali su puno ljubomore među ženama zato što su neki dečaci bili privlačni kao i devojke i, da nije znao bolje, bio bi u iskušenju pred njihovim vitkim rukama i zategnutim zadnjicama. Arak je blago pokucao i ušao u odaje sultanije majke. U skladu s položajem, imala je veće prostorije od svih ostalih žena. Gledale su na dvorište s divnom mermernom fontanom na čijem su se vrhu nalazile fino izvajane skulpture paunova iz čijih je oštrih i kao u kriku otvorenih kljunova pljuštala voda. Drveće narandže i zelenog limuna raslo je uz stubove trema koji je okruživao dvorište, a po njegovim ivicama bile su raspoređene ogromne glinene vaze pune rascvetalih ruža. Njene sobe bile su mirisne i sveže, ispunjene zvucima mekog žubora vode, 32
ženskog razgovora i pesme egzotičnih ptica čiji su kavezi visili u dvorištu. Zidovi su bili popločani pažljvo oslikanim pločicama od kojih je svaka prikazivala cvet ili voćku. Roksana je ležala na velikom, izdignutom zelenozlatnom divanu u sredini glavne sobe. Nad glavom su joj se peli nabori debele svilene tkanine, obrazujući baldahin koji je stajao iznad nje poput prevelike krune. Bilo je i manjih kreveta razmeštenih oko ovoga, po jedan za njene mnoge posetioce, budući da je retko bila sama. Zračila je u plavom svilenom kaftanu, graciozna i dostojanstvena, tako da je delovala i opušteno i pristupačno, ali u isto vreme zabranjeno i nedodirljivo, poput fino izvajane statue. Bila je ukrašena zlatnim nakitom, svojim omiljenim, budući da je sultanov otac govorio da joj on ističe crnu kosu. Na prstima je nosila samo dva zlatna prstena s dijamantima veličine makadamija oraha. Tokom godina izbledela je lepota koju joj je darovala mladost, ali zamenili su je zadivljujuće držanje i dostojanstvo, koji su i dalje privlačili poglede svih gde god bi se pojavila. Malo njih znalo je da kombinuje tajanstvenost i privlačnost s inteligencijom i pribranošću, koje je ona posedovala, i niko nije sumnjao u snagu koja je ležala iza toga. Dok je prolazila lestvicu harema, i sama je pretrpela svoju meru ličnog gubitka, ali ma šta da se desilo onog popodneva na obalama Zlatnog roga, ona je bila veliki primer i mentor svakoj ženi kako da preživi i napreduje u životu u haremu. „Arače, tu si. Dođi i lezi pored mene. Kako je moj sin primio divne vesti?“ „Sultanijo, bio je veoma zadovoljan, kao što ste i predvideli, ali je ipak previše napet zbog vremena koje predstoji.“ Glas mu je bio tih i topao. Pošto je provodio život među ženama, znao je kako da im umiri strahove. „Krajnje je vreme da napravi još dece i primi nove žene. Nemam ništa protiv Hortenzije, ali ume da bude teška i zahtevna, i osećam da joj je položaj dao nerealnu predstavu sopstvenog značaja. Od svih ljudi ja najbolje poznajem opasnost od toga“, rekla je umorno se smešeći Araku. „Ne može da se uzda samo u jednu ženu da mu podari naslednika.“ Roksana uzdahnu i podiže pažljivo manikirani prst da bi sklonila kobajagi dlaku s čela. „Mislim da ćemo morati da napravimo detaljan raspored i plan poslova u narednim mesecima. Devojke su već mrzovoljne i nemirne na pomisao o dugom pohodu koji sledi.“ Arak je ćutao i oboje su slušali tihu pesmu grmuše u dvorištu. „Pretpostavljam da je Hortenzija lukavija nego što mislim i čini se da je stvorila neke veoma jake veze među ostalim devojkama, da bi učvrstila svoj položaj u sultanovom odsustvu.“ „Mislim, Vaše veličanstvo, da je Sara veoma zaljubljena u nju.“ „Pa šta očekuješ, Arače, kada su odsečene od spoljašnjeg sveta i kad imaju samo eunuhe za društvo, a još je i sultan ponekad mesecima odsutan. Nije čudo što žene obučene u veštini pružanja zadovoljstva formiraju neke veoma snažne veze. Meni to ne smeta dok god su diskretne i skromne u svom ponašanju. Samo je problem kada izbiju ljubomora i svađe. Žao mi je što je Teodora morala da ode. To je samo doprinelo Hortenzijinom...“, Roksana zastade u 33
potrazi za pravom rečju, „samopouzdanju? Znam da si u pravu što si prijavio Teodorino ponašanje, ali nije baš da nije trpela neprekidne provokacije. Trebalo je da se umešam dok sam još mogla.“ „U svakom slučaju, večerašnja zabava će opustiti Mehmeda, i možda će za njom uslediti još jedna noć sa Serenom. Ona je veoma dobar dodatak i mislim da me je sasvim osvojila. Nikome nisam ispričala za njenu nevolju, mada mislim da neki naslućuju. Praljama se nikada ne može verovati da neće tračariti, naročito za safir-dva. Izboriću se s time kada vojska ode i kad se devojke smire. Je li on spreman da me primi?“ „Da, oblači se, ali očekuje vas.“ Roksana je ustala, napustila odaje i probila se kroz poznati lavirint hodnika do sultanovih prostorija. Klimnula je glavnom eunuhu koji je čuvao sultanovu odaju i on smesta pokuca. Divna izrezbarena vrata od orahovine s bronzanim kvakama u obliku morskih konjića uvek su joj bila drag prizor. Na sultanov uzvik vrata se otvoriše i ona uđe. Lagano se i duboko pokloni pred sinom ne podižući pogled pre nego što joj se obratio. „Majko, izgledaš divno večeras“, reče sultan prilazeći joj i uspravljajući je. Roksana je pustila da joj oči iznad vela zasijaju od zahvalnosti. „Zar nisi srećna što je tvoj odabir žene ispao tako uspešan?“ Toplo je pogledala u sinovljeve oči. Bili su opušteni zajedno i među njima je vladalo poverenje za koje se plašila da ga ne zaslužuje, ali koje se tokom godina produbljivalo. „Drago mi je što ti je po volji. Ona je veoma slatko dete i ako ti rodi sina, ne možemo tražiti ništa više.“ „Kako protiču pripreme? Sve je nekako prebrzo došlo. Odlazite prekosutra.“ „Vojska je dobro raspoložena i put je siguran, ali odlazimo daleko od kuće. Nikada se nismo toliko daleko otisnuli.“ „Razmišljala sam o tome. Kada tvoja pobeda bude potpuna, da li si imao na umu da odabereš nekog lokalnog vladara koji će se zakleti na vernost Carstvu, pa da mu ostaviš upravu nad zemljom umesto da tamo postaviš garnizon u tu svrhu?“ „Nisam, ali jasno uviđam koristi od takvog predloga. Kao i uvek, majko, daješ mi razborit savet. A sada mi učini čast da te ispratim na večeru.“ Pred posluženim delikatesima žene su uzdisale od iščekivanog zadovoljstva. Stolovi su bili puni kavijara iz Rusije, pilava, supa i jagnjećih čorbi, okruglih, pljosnatih vekni hleba od ječma, suvih kajsija, smokava, crnih i zelenih, suvog grožđa i urmi iz Basre, badema i guste pavlake od bivoljeg mleka u pozlaćenim činijama. Bilo je sveže hladne vode i bokala šerbeta za piće. Kada su ubacile kašičice somotnocrnih jaja jedna drugoj u usta, uzele su vekne umesto tanjira i napunile ih ukusnim čorbama, pre nego što su uzele činijice s kajsijama, prelivene pavlakom i posute bademima. Kada su razigrani dečaci izašli na pozornicu, sultan i njegov harem posedali su, siti, da 34
pijuckaju čaj od nane i grickaju bogati žele napravljen od ružine vodice, isečen na kocke. Gledajući svoje žene, sultan je žalio što će neko vreme morati da se liši njihovog društva i telesnih uživanja. Uhvatio je Serenin pogled i primetio kako je porumenela. Kosa joj je bila visoko pokupljena i ukrašena cvećem i niskama bisera. Zaista je bila prelepa žena a jedva da je imao vremena da je upozna. Blago joj je klimnuo glavom i odlučio da će ponovo večeras leći s njom. Hortenzija je posmatrala njihovu nemu komunikaciju i gutala žuč koja joj se skupljala u grlu. Privila je Murata uza se: „Jednog dana ti ćeš predvoditi vojnike iz ovog grada u rat, prinče moj“, prošaputala je. Na dan polaska nebo je bilo blagonaklono plavo, a grad je sevao od aktivnosti. Svi muškarci, žene i deca izašli su na ulice ili su visili na prozorima mašući zastavama i maramicama. Odjeci kraljevskih topova prolamali su se vazduhom i odbijali o zidove kuća da označe sultanov odlazak. Sultan Mehmed sedeo je uspravno na svom pastuvu, koji je na licu nosio od zlata izliveni štitnik u obliku krsta. Unutra je bio postavljen mekim baršunom radi zaštite i udobnosti. Pred njim vojnici su svečano nosili Prorokov barjak. Sultan je nosio oklopnu košulju dugih rukava koja mu se protezala do pola butine. Bila je načinjena od masivnih, međusobno isprepletanih čeličnih prstenova, ojačana čeličnim pločicama preko grudi i na leđima. Ispod je nosio kaftan s unutrašnjim slojem oklopne košulje, potpuno skrivene od posmatrača koji su mogli samo da se dive prelepoj svili i vezu odeće, ali ipak mu je pružala potpunu zaštitu. Na glavi mu je, krunišući ga poput kupole džamije, bio veliki beli turban s tri duga nojeva pera. Napravljen od metara i metara bogatog platna tkanog od lana i svile, definisao je njegovu plemenitu pojavu. Iza njega, na vrhu visokog koplja koje je nosio jedan od pešadinaca, isticao se još više u vazduhu sličan turban koji se dizao i spuštao dok je vojnik hodao, dajući onima pozadi utisak boljeg vidika. Mač mu je visio niz bok i blago udarao o sapi njegovog konja dok su prolazili kroz gradske ulice. Bio je napravljen od čelika, imao je dršku od orahovine i slonovače i ukras od zlata koji je bio zasebno izliven i pričvršćen na sečivo, oslikavajući molitve iz Kurana. Veliki vezir gledao je sultana s mešavinom ponosa i žaljenja. Stajao je na zidovima palate i slušao svetinu kako navija i vrišti dok je sultan Mehmed, s elegancijom i držanjem moćnog vode, izvodio svoju vojsku kroz gradske kapije u rat. Serena je stajala gola i posmatrala sebe u ogledalu. Imala je blagu izbočinu na stomaku, više umišljenu nego pravu, ali blago ju je milovala obema rukama. Vrtelo joj se u glavi dok se sećala sultanovog dodira i kako je prelazio snažnim, četvrtastim šakama preko njenog tela s plamtećom željom i divljenjem. Bio je zgodan čovek. Toliko ju je opčinio i bio je tako nežan s njom, kao da bi je zaista mogao zavoleti. Dugo je živela u strahu od odnosa s muškarcem, ali kada se on desio, nije osećala bol, samo je bila osnažena svojom ženstvenošću i opipljivom seksualnošću. Uzeo ju je najmoćniji čovek na svetu. Odabrao je nju i nosila je njegovog sina. Bila je sigurna u to. Zašto je morao da ode? Bila je sigurna da će je ponovo poželeti, kao što će i ona njega, ali kada se bude vratio, ona će biti majka njegovog deteta, ne više poželjna miljenica. Radost joj je bila pomračena tugom. Videla mu je u očima pravu potrebu, žudnju za ljubavlju, i nadala se da ju je možda donekle ispunila. 35
Serena se pažljivo obukla. Ponovo joj se zavrtelo u glavi i bilo joj je samo gore dok ju je sluškinja gurkala i cimala unaokolo. Očekivala je Roksanu svakog časa i htela je da izgleda dobro. Sinoć jedva da je išta uspela da pojede za večeru. Bila je svesna Hortenzijinih i Sarinih ledenih pogleda dok je mrljavila po tanjiru, i zbog toga se osećala samo zbunjeno i usamljeno. Kada je sultanija Roksana ušla, ponovo je zastala, zatečena Sereninim izgledom, kao onda kada ju je Arak prvi put predstavio. Toliko je bila drugačija od svega što bi rođena Turkinja mogla biti, poput egzotične rajske ptice u stranoj zemlji. Koža joj je bila tako bleda, da je bila skoro prozirna, a kosa bela kao fino tkano srebro. „Serena, molim te, sedi, dete. Kako se osećaš?“ „Malo mi je muka, sultanijo, ali osećam se uvaženo i uzvišeno, mada istovremeno duboko tužno što je sultan morao da nas napusti.“ „Bože moj, kakva mešavina osećanja, mora da si zaista trudna! Svaka razumna žena bila bi oduševljena poklapanjem vremena sultanovog odsustva, ali vidim da verovatno imamo još jednog romantika među nama.“ Serena se snuždila pomislivši da je ovo prekor. „Ne grdim te, draga. I sama sam nekada bila romantična. Ali znam da je lakše opstati u ovom životu ako nisi.“ „Hoću da se u narednim mesecima držiš Što je više moguće mene. Kuda god da idem, moraš me pratiti, makar i samo da se kupam ili jedem. Premestiću te iz sadašnje spavaonice da deliš sobu s Elmom. Njene odaje su najbliže mojim. Arak će paziti na tebe, pa ako imaš bilo kakvih briga u vezi s bilo čime ili ako ti bilo ko smeta, možeš direktno da mu se obratiš. I nikome ne smeš da kažeš za svoje stanje dok ti ja ne dozvolim.“ „Naravno, sultanijo, šta god vi želite. Ali zašto bi mi bilo ko smetao?“ Serena ju je gledala očima nalik na mesece. „Tvoja naivnost i nevinost veoma su divne, draga“, i dodirnuvši je lagano po obrazu, Roksana joj poželi laku noć zatvarajući pažljivo vrata za sobom.
36
Četvrto poglavlje ZAROBLJAVANJE
U
leto 1527. godine zemlja se tresla od nadolaženja gromoglasne, krvožedne vojske. Prašina se podigla, a cvetovi se gušili i padali na zemlju. Širila se okolinom kao proliveni katran, izjedajući je polako i zlokobno. Usputna sela povijala su se pred navalom ove džinovske zveri. Pobednička vojska vraćala se kući. Početak leta doneo je sve svoje uobičajene ponude Dušanovom i Jeleninom selu, koje nije marilo za vesti što su pritiskale njegove žitelje. Cveće je bilo u punom sjaju, nebo morskoplavo, dani duži, a sunce toplo na njihovoj koži, ali iznutra su im se kosti ledile jer su se potvrdile njihove najgore slutnje. Obavljali su svoje redovne poslove kruto i drveno dok su pokušavali da priguše jezu koja im je komešala utrobu i izjedala snove. Pozdravljali su jedni druge kao i obično, ali glasovi su im bili napeti, a trzaji panike sporadično su im plesali u očima kao plamičci. U vazduhu je visilo neko neopisivo ludilo, opipljivo kao jutarnja izmaglica, koje je držano na odstojanju dok god je svaki pojedinac mogao da ostane ravnodušan. Topao povetarac podizao joj je kosu s vrata dajući joj trenutak predaha od lepljivo vrelog popodneva. Jelena je uzela svoju kožnu vrpcu i vezala njome kosu što je više mogla na glavi. Gledala je Dušana kako ide ka njoj preko bašte i drži bokal ružičastog soka od šipka. Usporio je kada je prolio malo tečnosti na travu, za dlaku promašivši gležnjeve, a zatim podigao glavu i blentavo joj se osmehnuo. Otac joj je rekao da je pokazivao odlične predvodničke veštine na hitnim sastancima na kojima su se procenjivale njihove pripreme i gde se diskutovalo o logistici, i njeno divljenje prema njemu, koje je već raslo tokom ove godine, dalje se produbilo. Trebalo je da se venčaju ovoga leta, ali sada je sve bilo zamrznuto, a pošto je pažnja svih sada bila usmerena na drugu stranu i planovi za venčanje ostavljeni da čekaju, Jelena je postala opuštenija i počela da više uživa u njihovom odnosu. Uprkos ranijoj nesigurnosti u vezi s tim brakom, sada je maštala o tome kako bi bilo da je njegova žena, da oseti njegove snažne ruke oko sebe, bez krivice i srama, i ponudi mu svoje telo da ga dodiruje i istražuje. Ponekad bi se, kada su joj te misli dolazile dok je bila sama u sobi u mraku, instinktivno dodirivala između nogu. Uvek je bilo vrelo, vlažno i prijatno, i zamišljala je da će tako biti i kada je on bude uzeo. „Voljeni“, htela je da kaže naglas, ne znajući ni kako, ni zašto joj je ta reč bila na vrh jezika. Pocrvenela je kada je seo i uhvatio je za ruku, pomislivši da može da joj pročita misli. „Dakle, sada je potvrđeno, Osmanlije dolaze?“, rekla je kad se pribrala. 37
„Da, bojim se da jeste. Trebalo im je samo nekoliko meseci da opsednu i savladaju Budim i Peštu, papini krstaši smrvljeni su kao pačje jaje.“ „O, Dušane, misliš da ćemo uspeti da se zaštitimo?“ Dušan ju je obavio u zagrljaj i privio k sebi. „Jelena, vojnici hoće da idu kući. Istrošili su svu energiju. Dobro smo se pripremili zahvaljujući plodnosti naše zemlje i veštini seljaka, sakupili smo ogromne zalihe tokom ovih poslednjih meseci. Imaćemo štošta da ponudimo, a oni nisu vojska koja se povlači, koju progone, pa da uništava sve za sobom, već pobednici. Nemaju razloga da nam nanesu zla i očekuje se da će se samo ulogoriti u blizini na noć ili dve.“ Dušan je primetio neprirodno visok ton sopstvenog glasa i pogledao u Jelenu da vidi da li je to opazila. „A zašto onda sve žene i deca moraju da se sakriju? Otac je namestio podrum za nas i osigurao ga. Rekao nam je da budemo u njemu i spavamo tamo dok god su oni ovde. Nepodnošljivo je.“ „Muškarci imaju puno posla; bićemo zauzeti i odsustvovaćemo od kuće dok budemo nosili stvari u logor. To je samo zbog našeg duševnog mira i samo na nekoliko dana. Moraš nam dozvoliti tu malu utehu, Jelena.“ „Ali zar ne možemo i mi da pomognemo?“ „Već ste toliko pomogle. Žene ne rade u osmanlijskom svetu. Sede kod kuće skrivene i zaštićene. Zamisli kako će se ova vojska, koja nije videla žene mesecima, osećati ako budemo pred njom paradirali našim lepim devojkama.“ Slabašno joj se osmehnuo dok je razmatrao tu mogućnost. „Koliko misliš da još ima vremena dok ne stignu?“ „Izviđači će nam reći u toku ove nedelje.“ Podigao je ruku da joj skloni pramen s lica. „Sve će se završiti naredne sedmice, a onda ćemo moći da se vratimo svom životu. Venčaćemo se pre nego što lišće požuti.“ „To nam je zaista najmanja briga“, prasnula je Jelena odmičući se, ne znajući ni zašto se osećala tako razdražljivo. Dušan ju je pustio i pogledao, usana obično tako punih i velikodušnih, sada zategnutih i zatvorenih. Osećao se uvređeno zbog oštrine njenog tona, ali nije hteo da reaguje ishitreno u vreme kada su svi bili toliko osetljivi. Bio je svestan da retko pominje njihov brak, ali nikada mu se pre nije baš tako obratila. „Za mene je to velika briga. To mi je najvažniji deo života i neću da dozvolim da mi ga Osmanlije oduzmu. Razmišljanje o našoj budućnosti daje mi nešto čemu ću moći da se radujem u ovako teškim vremenima. Nadao sam se da i ti isto osećaš.“ „Samo sam umorna“, uzdahnula je Jelena skrušeno. „A i čemu uopšte žurba? Ako smo suđeni jedno drugom, to će se desiti. U ovom trenutku mogu da razmišljam samo o pretnji koja visi nad svima nama.“ Dušan naglo ustade. Lice mu je postalo bezizražajno. Jelena je znala da ga je povredila i 38
izbegavala je da ga pogleda u oči. „Moramo da uđemo. Večeraću s vama. Tvoj otac i ja imamo o mnogo toga da razgovaramo. On predsedava našim odborom za doček i treba da mu pomognem“, objavio je snishodljivo. „Ali ako te neću videti nekoliko dana, šta imaš što će te podsetiti na mene?“ Zadirkivala ga je očajnički pokušavajući da se iskupi. Onda je podigla ruku ka glavi i odvezala vrpcu, a kosa joj se prosula niz ramena. Ponudila mu je traku s osmejkom. Dušan je uzeo toplo parče smeđe kože i vezao ga oko zgloba. Onda je otišao namignuvši joj. Poslednjih nekoliko dana priče koje su dopirale do njih iz drugih sela naterale su Dušana da shvati da će imati dosta sreće ako prođu kroz ovo bez posledica. Vojnik okrvavljenog mača i s ukusom krvi u ustima bio je opasna životinja, bezosećajna, ali lako razdražljiva. Ostali koji su im se našli na putu bili su manje gostoljubivi i lošije organizovani, te su iskusili sav bes umorne i gladne muške sile. Seljaci su vešani po drveću, njihove žene silovane, zemlja opljačkana. Dušan je sada znao koliko je opasnost stvarna. Trudili su se da kriju većinu tih priča od žena, ali svi su oni bili na ivici. Jelena je verovatno bila uplašena i uzrujana isto kao i svi ostali. Čak je i njegova majka, obično smirena i odmerena, postala razdražljiva i nespokojna, naročito o pitanju njegovih dužnosti u odboru. Njegov otac je ostao postojan, kao i uvek, bacajući se na zadatak pred njima, a Dušan je nastojao da sledi njegov primer. Ušao je u sobu za prijem sasvim staloženo i, dok su on i Ivan završili s razgovorom za to veče, Jelena je već odavno spavala. Predviđanja izviđača pokazala su se tačnim i pre nego što se nedelja završila: osmanska vojska došla je kao krdo bizona koje prelazi afričku ravnicu, mračna masa koja guta sve pred sobom. Drveće i poljane nestajali su dok je ona vijugala tlom poput zlokobne guje, smeštajući se na obale reke tik ispred sela, kao dva poteza debele crne četke. Odbor se sastao sa starijim oficirima koji su bili odobrovoljeni dočekom i predstavili su im ponude seljaka. Služeći se svojim najfinijim diplomatskim veštinama, odbor je jasno dao do znanja vojnicima da je selo veoma zainteresovano da im pruži najbolju moguću podršku i da već mesecima radi u tom cilju. Vojska je bila zadovoljna blizinom reke, pa su pralje i vodonoše počeli odmah da peru odeću, pripremaju kupke i raznose pijacu i vodu za kuvanje. Tokom celog dana organizovani su brzi odlasci do raznih delova logora da se odnesu džakovi pšenice, kukuruza, hleba, suvog mesa i voća. Kola koja su vukli magarci neprestano su škripala i stenjala kotrljajući se uz i niz padinu. Selo je bilo košnica dok su muškarci jurili tamo-amo, ali su žene ostajale iza zatvorenih kapaka. Mihajlo je pažljivo posmatrao svog sina. Bio je veoma ponosan na Dušana i na njegovo ponašanje ovih poslednjih nekoliko meseci. Bilo je jasno da je već postao muškarac. Poredio je sebe u tim godinama sa svojim sinom. Postojalo je mnogo sličnosti, ali nije imao emocionalnu zrelost koju je Dušan, izgleda, posedovao. Sa sedamnaest godina on je bio aktivan i vatren mladić, uvek u pokretu i željan pustolovina, ali trebalo je da prođe dosta godina da bi, kada je već bio dugo u braku, pronašao oštroumnost i zdrav razum. Vojska je već tri noći boravila ovde, duže nego što su se nadali i očekivali. Veče je bilo toplo. 39
Jelena je bila nemirna zbog vrućine. Provele su previše sati natrpane u ovom malom prostoru poslednjih dana, pa se majka trudila da ih zaokupi šivenjem i pričom. Jelena nije bila navikla da bude ovoliko zatvorena i skučena i žudela je da legne u svežu travu, da gleda u nebo puno zvezda. Razdraživalo ju je da sluša sve te neobične zvuke napolju a da ništa ne može da vidi. Vreme je prolazilo bez okršaja i otac joj je rekao da bi vojska trebalo da ode sutradan. Bila je umorna od neprekidnih tračeva o zlim Turcima i jedva je čekala da vidi ovu nepreglednu silu koja je prisvojila vlast nad njenom domovinom. Bilo je kasno, ali je otac ponovo izašao. Jelena je slušala skladno disanje svoje majke i sestara, koje su mirno spavale jedna drugoj u naručju, i prevrtala se s boka na bok pod tankim ćebetom. Mala količina mesečine uvukla se u podrum oko ivice žaluzine i Jelena ustade sa svog privremenog kreveta. Prebacila je ogrtač preko spavaćice, obmotala šal oko ramena i obula kožne sandale. Polako i tiho otvorila je škripavu žaluzinu, ali se niko nije probudio. Prinela je hoklicu prozoru, popela se i provukla napolje. Pala je na tlo uz tupi udar. Otresla je zemlju sa sebe i duboko udahnula. Zadržaće se napolju samo kratko; niko neće ni primetiti da je izašla. Dušan će biti veoma ljut na nju, ali neće se puno udaljiti od kuće i sigurno će joj on, koji ju je poznavao najbolje od svih, razumeti i oprostiti, možda će se čak i diviti njenoj srčanosti. Nije ga videla još od onog razgovora i bila je iznenađena koliko joj je nedostajao i koliko je žudela da ga ohrabri. Nadala se da je njen jednostavan poklon donekle to uspeo da učini. Pošla je kroz zadnju baštu, izašla na kapiju i onda prašnjavim putem ka crkvi. Baš kad je zatvarala kapiju, čula je škripanje žaluzine i, osvrnuvši se ka kući, videla Linino bledo, uznemireno lice kako je gleda iz senke. Lina podiže ruku i pokaza joj da se vrati, ali je Jelena stavila prst na usta i dunula joj poljubac. Nakratko joj je nemir ocrtan na krhkom sestrinom licu cimnuo srce i naveo je da zastane, ali otresla se trenutnog kolebanja i zatvorila kapiju. Znala je da će Lina ležati budna i zabrinuta, ali neće razbuditi ostale, a ona će se ionako brzo vratiti. Nije ni pomislila da više nikada neće videti sestru. Crkva je blistala na mesečini. Njeni beli zidovi izvirali su, pravi i ponosni, iz stene i gledali na dolinu. Jedini zvuci odjekivali su od reke – čudni, strani zvuci, mešavina nepoznatih instrumenata i glasova koji su govorili nečuvenim jezicima. Jelena se popela kamenim stepenicama do vrha zvonika i otišla do prozora, gde je oslonila obraz na hladan kamen. Odatle je mogla da vidi celu dolinu, kao udaljenu pozornicu pod vedrim zvezdanim nebom. Isprva nije mogla da se koncentriše jer su blistavobele zvezde sijale i treperile dok je pratila njihov trag ka horizontu, a nove, krupnije, više narandžaste nego bele, zauzimale njihovo mesto. I one su svetlucale i mrdale se i ona shvati da se stotine logorskih vatri prostiru dokle joj pogled seže, da gleda u njihove narandžaste plamenove kako Užu skrivena lica koja su se nadnosila nad njima. Udaljen miris od kuvanja lebdeo je kroz noćni vazduh dok su se brojni lonci krčkali i šištali. Kad su joj se oči navikle na taj prizor, zapazila je da su vatre ispresecane šatorima, potpuno drugačijim od svih koje je dotad videla, dovoljno visokim da se unutra ispravi muškarac, s velikim stubovima koji su označavali ulaz i zastavama koje su se vijorile na vrhu. Stajala je tu neko vreme, zapanjena veličinom logora, i puštala mašti na volju dok je pokušavala da razabere bradate 40
muškarce tamne kože i sablje u obliku polumeseca. Najzad joj je dojadio manjak oblika i detalja i, iako joj je namera bila da ode kući i konačno legne da spava, shvatila je da je produžila pravo iza skretanja za njenu baštu, niz prašnjavi put koji se prosecao kroz lice stene do rečne obale gde je voda bila plitka i dobra za kupanje. Dobro je poznavala taj put i nije joj smetao mrak koji ju je obavijao sa svih strana. Nije se često koristio zato što je bio strm, tako da su mu nedavni prolećni meseci dali zgodan pokrivač. Visoka trava i kopriva češale su joj se o noge, a polen uvlačio u nos, koji joj je curio i svrbeo je. Samo je htela da se malo približi, taman toliko da razabere lica iz senki; niko neće ni otkriti da je tu. Pritajeno se probijajući kroz šipražje, primicala se obali. Odjednom oseti grubu ruku oko grla. Dlake joj zagolicaše nos i ophrva je jak zadah znoja. Duboko je udisala da dođe do vazduha i pokušala da vrisne, ali nije mogla da diše. Silovito je odvučena preko kamenitog tla dok se ritala u prazno, a onda je privučena uz rečni nasip i grubo gurnuta na zemlju. Kašljući i gušeći se, pogledala je u senku koja se nadnosila nad njom, ali pre nego što je imala vremena da se suprotstavi napadaču, ponovo je uhvaćena i odvučena preko pašnjaka do vatre, gde je gurnuta na prašnjavu zemlju. Drhtavo se pridigla na noge privijajući šal uza se jednom rukom kao uplašena mačka, a drugom gladeći spavaćicu. S mukom je pokušavala da stoji mirno. Trebalo joj je vremena da opazi brojne oči koje su sijale iz mraka, prikovane za nju, kao oči divljih životinja koje su se krile u senkama logorske vatre. Poput ptice koja osmatra kavez, polako se okrenula oko sebe. Okruživala ju je ograda od čučećih tela. Njen otmičar stajao je kraj nje, smejao se i glasno pričao na nerazumljivom jeziku i užas je počeo da joj se sliva niz vene i teče telom. Odbrambeno podigavši bradu, viknula je nesigurnim glasom: „Ko je ovde glavni?“ Kao odgovor muškarci postepeno počeše da ustaju i da joj se primiču. Lica su im bila tamna i gladna, a glasovi preteći. Jedan je izronio iz tame i direktno joj prišao. Njen otmičar uzmakao je iza njega. Ruke su mu bile debele i prekrivene grubom dlakom koja mu je prekrivala i lice. Zlokobne oči bile su mu jednako crne kao i svima ostalima. Izvukavši nož iz pojasa, podigao joj je kosu s ramena sečivom i, prinevši je nosu, pažljivo pomirisao. „Šta to radiš?“, promucala je Jelena što je mogla dostojanstvenije. Prikupila je svu hrabrost koju je imala i prkosno pogledala u svog mučitelja, ali to kao da ga je još više zabavilo. Oštrim, iznenadnim pokretom prebacio joj je kosu i zgrabio je u pesnicu tako da joj je cimnuo vrat u stranu i privukao k sebi, dok su ostali muškarci klicali. Jelena je vrisnula. Dah mu je smrdeo na mrtve domaće životinje i preplavila ju je jaka mučnina. Obliznuo se, jezika neprirodno ružičastog u tami, i pogledao je tako da je instinktivno znala da joj se sprema uništenje, ali bila je nemoćna u njegovom čeličnom stisku. Spustio je glavu i prešao jezikom preko leve strane njene ključne kosti sve do obraza. Bio je težak, mokar i hladan, kao da joj zmija puzi preko gole kože. Stresla se. Ostali su ućutali, ali im se disanje ubrzalo, i primakli su se sabijajući je kao u oboru. Dok ju je više puta ovako lizao, počeo je da joj kida dugmad na spavaćici, jedno po jedno. Jelena je sada bila bela kao čaršav i počela je da grca. Pokušala je da podigne ruke ka njegovom licu, ali ponovo joj je cimnuo glavu unazad, parališući je. Kada ga je 41
pogledala u oči, videla je da u njima nema milosti. Oglasio se neočekivani uzvik i nekolicina ih se nevoljno povuče U stranu, praveći iznenadni prolaz koji je omogućio jednom sitnom čoveku da korakne napred i dođe u središte grupe. Bio je odeven drugačije od ostalih, svečanije, i nosio beli turban koji je naglašavao njegovo očigledno starešinstvo. Neka lica obojiše se pokornošću, neki oboriše poglede. Bio je stariji, povijen, lica iskrivljenog u grimasu, ali stao je naspram vojnika koji je držao Jelenu i gledao ga pravo u oči. Ne skidajući pogled, povikao je na njega i pokazao mu da je oslobodi. Oči njenog mučitelja sevale su od besa i mržnje dok je gledao sitnijeg čoveka, ali iznenada ju je pustio. Kapetan je grubo uhvatio Jelenu za ruku i pokazao joj da krene za njim. Dok je napuštao grupu vukući je za sobom onako omamljenu i u šoku, vojnik se neočekivano predomislio i zgrabio je za drugu. Nadvijajući se visoko nad starijim čovekom i podstaknut bodrenjem saboraca i sopstvenom požudom, zahtevao je da im ostavi devojku kao nagradu za njihovo ponašanje u borbi. Sjaj metala bio je toliko zaslepljujuć i toliko hitar, da je Jelena pomislila da je varnica poskočila s vatre. Na trenutak sve je bilo potpuno mirno, a onda se njen mučitelj srušio. Kolena su mu klecnula, a mlitava ruka spustila joj se niz spavaćicu i pala mu niz bok. Ležao je kao izvrnuta krpena lutka, glave zabačene unazad, piljeći u zvezde staklastim očima. Grlo mu je zjapilo prerezano. Vladala je napeta tišina, a onda je Jelena zajecala. Pristigla su još četvorica uniformisanih ljudi; dvojica su podigli telo i krenula ka reci, a druga dvojica su podigli nju i, prateći sitnog kapetana, odneli je u jedan šator kojem se divila izdaleka. Ovde su je nehajno gurnuli na ćilim koji je pokrivao golu zemlju. Kada su joj se oči navikle na tamnu prohladnu unutrašnjost, počela je da zagleda okruženje. Krov šatora bio je visok i platno se podizalo u vrh iznad nje, što ju je podsetilo na majčinu umućenu pavlaku. Tu je bio sto prekriven posuđem, knjigama i papirima, kao i kauč u uglu. Prisutna su bila dvojica mladića. Jedan je pomagao kapetanu da skine čizme, dok je drugi nastavio da piše za stolom. Kapetan je ustao i sipao sebi malo vode. Naglo se okrenuvši na peti, pružio joj je šolju i pokazao joj da je uzme. Neočekivano, obratio joj se na njenom jeziku. „Sada više nemaš čega da se plašiš. Neću te povrediti. Štaviše, uopšte mi i nisi po ukusu, je l’ tako, Muhamede?“, rekao je smeškajući se i milujući obraz čoveka koji je nastavio da piše, potpuno nezainteresovan za njen dolazak. „Odlazimo za nekoliko sati, tako da ćeš pre toga večerati sa mnom.“ „Oh, veoma ste ljubazni“, promucala je Jelena polako se pridižući na noge i grubo brišući suze s lica, „ali već sam jela. Došlo je do užasne greške. Moram da se vratim. Izgubila sam se večeras dok sam se vraćala kući. Pogrešno sam skrenula. Dolazim iz sela i otac i verenik, s kojima su vaši kapetani sarađivali, sada me traže. Zaista moram da idem“, završila je uz slabašni osmeh. Kapetan ju je bezizražajno gledao. „Nema nikakve greške, dete moje. Imala si dosta sreće što sam naišao u pravo vreme, inače od tebe ne bi ostalo ništa što bi čak i tvoj otac hteo, a kamoli muž. Duguješ mi život i donećeš mi lepu cenu na pijaci, naročito ako si devica.“ Podigao joj je kosu, zagledao njen dugi vrat, a onda joj, brzo se sagnuvši, prešao žuljevitim rukama niz 42
noge i preko gležnjeva. Odskočila je unazad na njegov dodir. „Molim vas! Šta to radite?“ „Da, veoma lep iznos. Savetujem ti da naučiš da uživaš u muškim prstima koji ti se spuštaju niz telo. Tako će ti život biti daleko podnošljiviji.“ Nasmejao se, a Muhamed je podigao glavu sasvim bezizražajnog lica i pogledao je prvi put. Gornja usna mu se izvila kada je video njeno napaćeno lice tako da je izgledao kao da reži. „Sigurna sam da će vas moj otac bogato nagraditi ako me vratite kući. Bogat je“, slagala je, „i bio bi vam veoma zahvalan.“ Kapetan se nije obazirao na te reči, već je otišao do ulaza u šator. Započeo je razgovor s nekim vojnicima koji su čekali napolju. Bio je nervozan poslednjih nekoliko nedelja zbog malog plena koji su sakupili s poprišta bitke, ali će prodaja ove devojke lepo popraviti njegovu mršavu zaradu. „Molim vas!“, uzviknula je u očajanju. „Tišina! Inače ću ti vezati usta.“ Jelena se srušila na pod i zagnjurila glavu u šal od napetosti i očaja. Mora da se smiri. Mora da razmisli. Gledala je kapetana kako razgovara s vojnicima. Bila je u iskušenju da potrči, ali su oni blokirali izlaz. Muhamed joj je prišao iz prikrajka i tek kada ju je grubo uhvatio za ruku, shvatila je da se uopšte pomerio. Uprkos njenim protestima, vezao ju je za središnju šipku. Iscrpljena i uplašena, svalila se uz nju i nakon nekog vremena utonula u polunesvest. Kada se razbudila, osećala se utrnulo i bilo joj je hladno. Nije imala pojma koliko je dugo već bila tu, ali pokraj nogu ostavljena joj je činija supe i, svesna da treba da očuva snagu, brzo je progutala ohlađenu, masnu smesu. Iznenada, iz nepomične tišine sveže noći počeše dopirati zvuci. Ljudi su počeli da viču, životinje da muču, alat da udara. Sve je bilo u pokretu. Muhamed je ustao i počeo metodično da slaže knjige u sanduk pored stola. „Šta se dešava? Molim vas, hoćete li me pustiti? Obećavam da će vam moj otac dati zlata ako me vratite porodici.“ Ali bilo je isto kao i da ništa nije rekla; on je samo nastavio sa svojim poslom. Posle nekog vremena, četiri čoveka uđoše u šator i počeše da ga rasklapaju. Cerili su joj se i gurkali je, češali joj se o noge kada su mislili da niko neće primetiti. Prestrašena, stajala je sleđena i okovana za zemlju, dok se nebo otvaralo iznad nje, a ćilimi joj nestajali pod nogama. Ljudi su dovikivali jedni drugima uputstva i u roku od nekoliko minuta šator je nestao. Logor se spremao za pokret. Osetila je oštro cimanje za ruku i videla pred sobom Muhameda kako drži konopac. „Molim te, molim te, ne možeš to da uradiš. Moram da se vratim svojoj porodici“, rekla je pružajući molećivo ruku ka njegovoj. Ljutito ju je otresao i povukao do zadnjeg dela kola, kao neposlušnu cirkusku životinju. Ugurao ju je između dva dugačka sanduka i čvrsto vezao za stranu, a zatim prebacio preko nje grubo ćebe od konjske dlake. Vojska je otišla isto onako brzo kako je i došla. Zemlja je bila izgažena i utabana pod težinom njenog prisustva, i proći će meseci pre nego što iz nje izbiju novi izdanci i prekriju trag koji je ona ostavila za sobom. Kola su se kretala sporo i teško, umorni volovi probijali su se u dugoj koloni 43
koja se zaputila na jug. Jelena je udarala o kutije dok su kola truckala preko suvih, džombastih puteva, grebući joj leđa, ruke i noge. Nije bilo znaka da će sunce izaći i na kraju je, i pored sve neudobnosti, utonula u nelagodan san. Probudila se od zaslepljujuće sunčeve svetlosti. Svaka koska u telu ju je bolela i imala je potrebu da mokri: Viknula je i kola su naglo stala. Muhamed je došao do nje, odvezao je i naterao da piša pored puta naočigled vojnika iza njih, koji su vulgarno dobacivali. Čučnula je, duboko ponižena, i trudila se što je bolje mogla da se spavaćicom zakloni od radoznalih očiju. Posle ju je odveo nazad do kola i ugurao među kutije. Iz poluležećeg položaja posmatrala je glave pešadinaca, a iza njih dug, debeli rep natovarenih kola, topova i vojnika na konjima. Ispred njihovih kola išao je još jedan bataljon pešaka, koji bi povremeno zapevali da razbiju monotoni marš nazad do svoje domovine. Prošli su još jedan dan i još jedna noć, ali nisu prestajali da se kreću. Ruke su joj sve vreme bile vezane, čak i kada ju je Muhamed odveo do žbunja da obavi veliku nuždu kao pas. S vremena na vreme donosio joj je male gutljaje vode i parče hleba ili pokoju suvu voćku. Molila je za još, ali uzalud. Poslednji put kada ju je odveo u žbunje iskoristila je priliku da zahvati malo vode iz prljave bare, ali se pokajala zbog toga pošto su počeli da je hvataju grčevi. Previjala se u dnu kola, dodatno kažnjena jarkim suncem. Znoj joj je lio s tela i malo-malo gubila je svest. Trećeg jutra pojavio se kapetan na konju. Sunce je bilo iza njega i Jelena je, preslaba da bi se pridigla, samo začkiljila u tamnu, zamagljenu senku, pogrbljenu čak i u sedlu. Čim ju je video, prosiktao je na Muhameda. „Pokrij joj glavu i lice, budalo. Džabe mi je ako je sunce uništi. Zašto se znoji?“ „Meni deluje dobro, gospodaru“, odgovori Muhamed drsko. „Beskorisna mi je mrtva, budalo. Pogledaj je! Bolesna je i ima da je neguješ dok ne ozdravi. Ako umre, obećavam da ćeš ti zauzeti njeno mesto na toj pijaci, jesi li me čuo? Ionako sam već umoran od tebe. Postao si nemaran i neposlušan u poslednje vreme, a to nisu osobine koje mi se sviđaju. Postao si suviše samouveren, Muhamede. Možda si pomislio da te tvoja sposobnost da mi pružiš zadovoljstvo čini nezamenljivim. Misliš da nema drugih koji umeju isto što i ti? Siguran sam da mogu da nađem nekog krupnog, surovog gospodina koji će fino platiti za tebe i uživati da ti izbije to samopouzdanje dok ga budeš zadovoljavao na kolenima.“ Na to ljutito pljunu pred Muhamedove noge, obode konja, pa projuri napred. Ostatak putovanja do Istanbula bio je za Jelenu samo magla. Groznica ju je obuzela i stalno je gubila svest i ponovo dolazila k sebi. Povremeno bi se do nje probijao čudan i nervozan lavež kapetanove grdnje i sećala se udobnijeg kreveta, da su je sporadično hranili i pojili, a na čelo spuštali hladne obloge, ali ostalo joj je sve bilo mutno. Kada ju je groznica najjače tresla, jecala je za oproštaj, da joj majka olakša bol, da je otac drži za ruku, da sestre sednu pored nje, i za Dušanom, Dušanom svojim mužem, ali niko nije došao. Nije imala pojma koliko je trajao put, da li nekoliko dana ili nedelja, ali jednog jutra se probudila i nad glavom ugledala tavanicu.
44
Onog jutra nakon što je vojska otišla, selo je spavalo do kasnije nego obično. Porodice su se zbile, uživajući u dodiru i toploti, i ceneći život i svoje voljene više nego ikad. Ptice su glasnije pevale, cveće je lepše izgledalo i olakšanje je visilo teško u vazduhu. Ivan je zajedno s Mihajlom, Dušanom i još nekoliko ljudi gledao vojsku kako odlazi. Činila se nemogućim da bi tako velika zver mogla biti toliko gipka i savitljiva, ali teško se podigla i posmatrali su kako se njena tamna linija postepeno povlači iz doline i kreće kući. Skoro je svanulo kada su svi otišli u krevet. Ivan se uvukao u mračni podrum svoje kuće i umorno bacio pogled preko gomile tela koja su tu ležala. Zaslepljen umorom, zavukao se pod ćebe pored svoje žene i zaspao. Lina, koja je satima ležala budna čekajući sestru da se vrati, najzad je pala u nemiran san i nije čula oca kad je ušao, ali nekoliko sati kasnije svi su se probudili od njenog plakanja. Kada se Ivan pridigao na laktove tog radosnog jutra i pokušavao da razbistri glavu, prvo što je video bila je njegova najmlađa kći kako gleda kroz prozor, privijajući staro ćebe uza se dok joj suze teku niz obraze.
45
Peto poglavlje PIJACA
J
elena se nalazila na mestu koje joj je izgledalo kao pokrivena pijaca. Redovi su se pružali dokle joj je pogled sezao, od leva do desna, napred i pozadi. Prašina je bila nepodnošljiva, a putevi zakrčeni ljudima koji su se uporno gurali. Nikada još nije osetila ovoliku vrućinu, zagušujuću i omamljujuću. Svi su vikali i mahali rukama, osim okrutnog bića ispred nje, njenog tamničara, bezumnog grubijana. Pokušala je da ga moli, čak i da mu se otme, ali ščepao ju je za ruke, gurnuo dole i piljio u nju praznim očima boje uglja. Žuti, krivi zubi nasumično su mu štrcali iz usta, blizina njegove rošave kože bila je toliko nepodnošljiva da je omlitavila u njegovom stisku. Sada joj je, na rubu strpljenja, ako bi se makar i mrdnula, samo cimao lance koji su joj stiskali zglobove na nogama. Sedeo je nepomično i gledao u gomilu kao da čeka nekog ili nešto. Jelena je, stojeći okovana za drvenu platformu, upadljivo lebdela iznad njega, poput najboljeg grla stoke koje priželjkuju i zagledaju pohlepni prolaznici. Svaki par gladnih očiju koji je prošao i odmerio joj telo primala je kao udarac biča. Nije bilo zaštite od njih, sunca, buke, i njena ranjivost isticala se kao upaljeni svetionik. Usta su joj bila tako suva, a oči su je nemilosrdno pekle, ali što je više grcala da udahne, grlo ju je više grebalo. Tiho je preklinjala za malo vode iz čuture koja je stajala pored njega. Coknuo je, popeo se i ponudio je, ali otrgao joj ju je s usana već posle jednog gutljaja. Jelena prostenja. Pogled na tolike ljude koji su se muvali i gurkali unaokolo, posmatrali iz prikrajka, glumeći zainteresovanost, a onda bacali prezrive poglede, dok su se neprestano kretali napred-nazad kao talasi na obali jezera, izazivao joj je mučninu i vrtoglavicu. Podigla je glavu ka nebu da bi povratila pribranost. „Zašto si me napustio? Zašto me ovako kažnjavaš? Sve me boli, sve me boli. Srce mi se slama kad pomislim na ljubav koju sam ostavila za sobom, na patnju koju sam uzrokovala. Molim te, preklinjem te, zauvek ću ti biti dužna, samo me, molim te, vrati kući. Nikada više ništa neću olako shvatiti. Nikada neću biti nepromišljena i zanemariti mudre savete ljudi koji mi misle samo najbolje. Uvek ću ti služiti. Molim te, dozvoli mi da ponovo vidim svoje divne sestre. Dozvoli mi da čujem očev glas i osetim majčin dodir, i Dušan, Dušan... O, šta sam to uradila! Šta sam uradila! Poslednje reči koje sam ti rekla bile su tako pakosne i okrutne i sada bih radije umrla nego prihvatila jedinu sudbinu koja me ovde čeka.“ 46
Prodoran bol sevnuo joj je uz nogu na njeno mrmljanje. „Jao! Bezosećajni siledžijo! Zar te nije sram?“ Jelena se s gorčinom setila starog para kod kojeg je provela prethodnu noć. Isprva su joj se činili tako ljubazni. Žena ju je tako nežno i brižljivo oprala i prijao joj je dodir njenih ruku dok joj je masirala kožu glave i češljala kosu. Obrisala joj je prljavo lice umrljano suzama mekom krpom i držala ga u šakama majčinskim dodirom punim razumevanja. Čak je i ispuštala tihe, umiljate zvuke nalik na nežni zov sove u sumrak dok su Jelenine suze padale. Obukli su je u meku tkaninu i Jelena je dozvolila sebi tračak nade. Pomislila je da je moguće da su uvideli grešku. Nije bilo ni traga od kapetana ili njegovog majmuna Muhameda, a pošto joj je bolno putovanje nežno sprano s kože, pomislila je da je spremaju da je pošalju kući. Kada je nemi divljak došao na vrata, videla je kako novac prelazi iz ruke u ruku. Stari par klimnuo je glavama i prosto se izmakao u stranu. Žena je više nije gledala u oči i sada se trzala od njenih molećivih pogleda. Pustili su ga da je uhvati i stajali nepomično, a ona pokušavala da mu se odupre dok joj je vezivao lance oko nogu, iste one koje su joj tako brižno oprali prethodne noći. Zatvorili su vrata za njom, naizgled bez kajanja, a kada je reza zazvečala i pala na mesto, ona je već bila prepuštena na milost i nemilost. Jelena je prvi put shvatila da ima još mnogo takvih kao što je ona, belih dečaka i devojčica. Mogla je da im vidi nepokrivene glave, tamnokose i plave, visoke i niske, dok su se turbani, kao jabuke koje plutaju u činiji vode, vrteli oko njih, kružeći kao da se spremaju da ih usisaju. Dok se napinjala da bolje pogleda neke od ostalih zarobljenika, oči joj se ozariše kad ugleda dečaka koji joj je izgledao poznato. Prepoznala ga je: bio je to sin seljaka iz susednog sela koji je svakog meseca donosio koze na pijacu. Terali su ga da šeta ukrug kao mladi konj, a sve vreme ga je cimalo i pipkalo jedno prljavo čudovište neprirodno ogromnih ručerdi. Kada je ugledala nešto što ju je tako podsećalo na kuću, ali bilo nedodirljivo, osetila je takvo uvrtanje u utrobi, da je glasno zastenjala. Odjednom joj je bilo veoma važno da i on nju prepozna, nekako presudno da se pogledaju u oči i uspostave vezu, da bi mogli da osete bilo kakvu podršku iz svojih sapetih korena. Prikupila je svu snagu koja joj je preostala i viknula: „Hej, ovamo!“, ali odmah ju je preplavio bol kada joj je čuvar uvrnuo lance koji su joj se usecali u gležnjeve poput noža kroz tvrdo kuvano jaje. Srušila se na kolena u agoniji. Bio je to samo letimičan pogled, ništa više, ali strah koji joj je sada lagano stezao džigericu, kao šapa s oštrim kandžama, ledio joj je krv. Samo je jedno mogla da vidi u očima tog dečaka, a to je bila pokornost. Malo kasnije Jelena je uočila visokog, markantnog čoveka koji je nosio beli turban i dug beli kaftan. Isticao se u svetini, naoko imun na sve gurkanje i laktanje, i kretao se kao da oko sebe ima zaštitni pojas. Ranije ga je videla kako ju posmatra i zbog nečega u njemu poželela je da mu se baci pred noge i moli za milost. Crte lica bile su mu široko raspoređene, bio je zgodan i pristupačan, spoj odgoja i bogatstva, za razliku od pakosnog, nabusitog kapetana, ali prošao je pored nje bez reči. Izgledao je tako uzvišeno, poput gordog snegom pokrivenog planinskog vrha van njenog domašaja. Čeznula je da se sakrije iza njegove nepobedive spoljašnjosti, umota u 47
njegovu hladnoću i okrepi kožu koja joj je bridela, ali izgubila ga je u uzburkanom moru koje ju je okruživalo. Jedan deo nje odumirao je dok se prisećala kapetanove okrutnosti. Bio je sasvim ravnodušan prema njenom bolu. Preko noći se vinula u svet u kojem milost nije postojala, i tu se osećala bespomoćno. Ništa je u životu nije pripremilo za ovo, ali nasledila je majčin pragmatizam, te dok se sećala surovih crnih očiju vojnika koji ju je zarobio, bila je zahvalna što je kapetan bio toliko koristoljubiv, jer je znala da bi inače verovatno već bila mrtva, a njeni planovi za povratak kući zauvek uništeni. Kad su prošli sati i umor ju savladao, brada joj je pala na grudi i zaspala je. Buka je postala neprekidno zujanje. Nije imala pojma koliko dugo je provela ovako, ali trgla se kada ju je tamničar prodrmusao. Cimnuo joj je lance kad je ustao i ona je blago zastenjala. Stao je okrenut ka čoveku koji je bio tu ranije. Jelena je bila zapanjena veličinom tog čoveka. Bio je toliko debeo, da se njihao sa strane na stranu umesto da se probija napred, i ponovo je stajao pred njom unoseći joj se svojim znojavim licem i duvajući kiseli dah u nju. Hvatala ju je muka od njegovog pogleda. Bio joj je toliko blizu, da je mogla da oseti kako je njegova težina fizički guši. Glava mu je dopirala do njene brade, dajući joj mrvicu slobode kada je podigla lice i pokušala da udahne vazduh iznad njega, ali izvio se ka njoj terajući je da obori pogled ka njegovim požudnim očima. Stalno je tapkao čelo prljavom platnenom maramicom. Zbog dugačke, lepršave, crne odore koju je nosio izgledao je kao da je širok koliko je visok. Okrenula je glavu u stranu od gađenja. Njegov prethodni razgovor s tamničarem bio je kratak i odsečan, pa je odahnula s olakšanjem. Okrenuo se i otišao, ali zašto se sada ponovo vratio? Da se nije predomislio? Da li će joj ovaj čovek biti sudbina? Kiselina joj se podigla iz želuca i zažmurila je kada ju je preplavio nalet vrtoglavice. „Izgledaš umorno, dušo.“ Jelena brzo otvori oči. Nije očekivala ovaj glas. Nekim čudom pred njom je stajao elegantan čovek u belom i osmehivao joj se. „Govoriš mojim jezikom.“ „Govorim mnoge jezike, kao što ćeš i ti vremenom.“ Brzo je pogledom potražila onog drugog čoveka i spazila njegovu veliku crnu zadnjicu kako se ljutito gega poput patke koja žuri ka mrvicama rasutim po kuhinjskom podu. „Oh! Ali došlo je do greške. Ne bi trebalo da budem ovde.“ „Ne sekiraj se, dete moje, uskoro ćeš ostaviti prošlost za sobom, kao što smo svi mi naučili. Nema svrhe da brineš o prošlosti koju ne možeš da vratiš, ili budućnosti koja ti leži van domašaja. Moj ti je prvi savet, i pretpostavljam da mi neće biti poslednji, da se držiš trenutnog mesta i vremena, zato što je to zaista sve što imaš, i najbolje će ti biti ukoliko mu posvetiš punu pažnju.“ Radoznalo je pogledala u svog tamničara, koji je ostao komično povijen u neugodno niskom naklonu, kao i tokom čitavog njihovog kratkog razgovora. Najzad mu je taj čovek brzo klimnuo glavom i on se nezgrapno ispravio. Jedan od pratilaca tog čoveka istupi i, baš kad je Jelena htela 48
ponovo da se pobuni, čovek u belom se odmakao i okrenuo od nje da pogleda u svetinu. Čovek koji je istupio počeo je da šapuće nešto tamničaru, ali u roku od nekoliko minuta već su pali u vatru i stali da se prepiru, što Jelena nije mogla da shvati nakon prethodne poniznosti koju je njen tamničar pokazivao. Viknula je da bi dozvala visokog gospodina, ali u tom trenutku pritrčaše osmorica noseći dve stolice na dugačkim drvenim drškama. Gomila se lako razdvojila, kao suknje zavedene muzikom. Muškarci, po četvorica za svakom nosiljkom, bili su odeveni u jednake crvene šalvare i bele košulje, a za pojasevima su im visile srpolike sablje. Šljiskale su im o butine dok su se kretali, a zvuk je podsećao na aplauz. Jedna nosiljka bila je natkrivena laganim zlatnim baldahinom s kojeg su zavese padale na sve strane. Gospodin je ušao u otvorenu nosiljku, a četiri nosača brzo su ga podigli na ramena. Za nekoliko momenata nestao je s vidika. Vika je sada prestala i Jelena je pogledala naniže. Videla je da joj tamničar odvezuje lance s nogu. Razmena je obavljena. Gomila se pribila bliže na prizor natkrivene nosiljke i ona je postala svesna brojnih pogleda na sebi. Džep tišine okružio je njihovu malu skupinu, ispresecan povremenim šaptanjem i značajnim klimanjem glave posmatrača. Brzim i znalačkim pokretom pregovarač je uhvati za nadlakticu jednom rukom i, povlačeći je u nosiljku, drugom tutnu crnu kesu u pruženu kvrgavu ruku tamničara. Pošto je spustio platno oko nje, pucnuo je prstima i Jelena je osetila kako se podiže u vazduh. Čvrsto je stegla drvene drške sa strane. Posle nekog vremena navikla se na pokret, zavalila na crvene jastuke meke, plišane nosiljke i gledala u providnu tavanicu. Sunčevi zraci pokušavali su da se probiju kroz nju, ali platno ih je sprečavalo i upijalo dajući krovu topao žuti odsjaj. Bilo je veliko olakšanje konačno biti zaštićen od njegovog neumoljivog bleska i dobiti malo privatnosti. Opustila se uz neobično njihanje i, pošto je više nisu posmatrali i zagledali, pustila je da joj se telo razvije i suze da padnu. Ubrzo su je tresli jecaji, izvrćući je naopačke, ali posle nekog vremena osetila se pročišćeno i pustila da joj se glava klati sasvim ispražnjena. Nije je zanimalo kuda ide, prepustila se sudbini ma kakva da je, ali kad je osetila kako se nosiljka naginje unazad i shvatila da se penju, lagano je povukla zavesu i provirila napolje. Nije više bilo uskih, neravnih gradskih ulica, sada su se peli strmim, širokim drumom oivičenim divnim čempresima. Polje nara protezalo se s leve strane i, kada se osvrnula da vidi kuda su se zaputili, od pogleda je ostala bez daha. Na vrhu brda stajala je najdžinovskija zgrada koju je ikada videla. Sunčevi zraci udarali su o zidove i slivali joj se niz stranice, zbog čega je svetlucala i bleštala. Kad su skrenuli iza ugla, videla je pred sobom dva golema tornja i ispod njih lučnu kapiju kroz koju se ulazilo unutar zidina. Dok su išli ka kapiji kao miševi koji pokušavaju da se promigolje u dućan, zavesa joj je istrgnuta iz ruke i oštro spuštena. Najzad su stali. Zavesa je potpuno povučena u stranu i elegantni gospodin koji joj se obratio na pijaci ponovo je stajao pred njom. Ponudio joj je ruku i ona je oprezno sišla niz stepenik osmatrajući svoje novo okruženje. Stajala je u prostranom dvorištu oivičenom drugim zgradama. Bilo je divno ukrašeno fontanama i lejama punim cveća. Ljudi su se užurbano muvali tamo-amo, ne obraćajući pažnju na njihovo prisustvo. 49
„Dobro došla u palatu sultana Mehmeda. Zovem se Arak. Glavni sam eunuh i poverenik moćnog sultana i rukovodim njegovim ličnim domaćinstvom. Doveo sam te ovamo zato što si, u zavisnosti od toga kako se budeš pokazala na obuci, jedna od odabranih za sultanov harem.“ Njegove reči je pogodiše kao kamen koji je na igralištu hitnulo ćudljivo dete. „Šta to znači?“, prošaputala je promuklo, pošto slabašni glas nije mogla da podupre nikakvom snagom. „To znači da ćeš imati časove plesa, vezenja, šivenja, lutkarstva, pripovedanja, pevanja i poezije. Naučićeš da sviraš muzički instrument, da govoriš persijski i turski, da crtaš i da se ponašaš kao žena. Najvažnije, izučavaćeš našu svetu knjigu – Kuran.“ „Ako budeš uspešna, kada uđeš u harem, ja i moji eunusi bićemo jedini muškarci u čijem ćeš prisustvu smeti da budeš. Naravno, jedini izuzetak je svemoćni sultan.“ „Ali, ali... Verena sam! Molim vas, morate mi pomoći da se vratim u svoju domovinu.“ Arak je ovo već mnogo puta radio. Bio je profesionalac koji se dičio svojom sposobnošću da odabere kvalitetne robinje. Većina ih se brzo mirila sa sudbinom, neke su čak bile i ambiciozne, ali sve su postale dovoljno mudre da cene i uživaju u svom životu i pored njegovih ograničenja. Saslušao je brojne molbe, umirio stotine strahova i držao mnogo ruku. Mnogima je život bio veoma beznadežan, a u haremu bi dobijale dosta toga čemu su mogle da se nadaju. Drugima je trebalo više vremena da ih prođe tuga, žal za domom. Imao je malo saosećanja prema onima koje su pružale otpor unapred i uvek je upravljao čvrstom ali pravičnom rukom, jer ako je iko ispaštao, bio je to on. Kada su ga uhvatili, nije samo postao rob, već je i fizički osakaćen – zauvek mu je oduzeta muškost. One su možda ostajale bez slobode, ali barem su bile čitave. Ako je on mogao da nauči da se prilagodi i poštuje sve što ima, onda su mogle i one. Međutim, bilo mu je neobično neprijatno pred patnjom ove devojke i, svestan koliko se nelagodno oseća, oborio je pogled u stranu. Malo čega se sećao iz svoje prošlosti; još krhkije bilo je sećanje na jedinu ženu koju je ikada zaista voleo, svoju majku, ali sećao se njenih očiju – zelene oči, pune bola i odlučnosti. Dok je gledao Jelenu, u njenim očima video je isti onaj bol koji je video i u majčinim. Shvatio je da iskušenja harema, dragulja, drečavih prnja, luksuza, koja su često stvarala i hranila gramzivost u tim ženama, verovatno neće biti privlačna za nju kao što su imala za većinu drugih, i do izvesne mere se nadao da se taj deo nje nikada neće promeniti, premda je shvatao da će joj sreća zavisiti od toga. Sećao se svoga oca kako razložno objašnjava da neće moći da ga hrane i da će mu biti bolje ako ga odvedu, a još bolje pamtio je čelični pogled u očima majke, koji se odrazio u istoj nijansi zelene koju je sada gledao; pogled koji mu je govorio da bi radije umrla nego dozvolila da on ode od nje. Osećanja koja je godinama potiskivao pretila su da isplivaju na površinu pod sjajem ovih očiju. Okrenuo joj je leđa i obratio joj se tišim glasom. „Bila si verena, ali tvoja prošlost više nema nikakvog značaja za tvoju budućnost. Prigrli priliku koja ti se nudi. Ovde ćeš biti dobro zbrinuta i imaćeš mnoge prednosti za kojima drugi ljudi čeznu. Pokušaj da ih sve iskoristiš i stvoriš sebi dobar život. Sada ne mogu da te pustim da odeš, žao mi je.“ Jelena je zbunjeno gledala u ovog visokog, markantnog čoveka. Nakrivila je glavu u stranu 50
osećajući u smekšavanju njegovog glasa neku vezu između njih, ali nije mogla da joj odredi značenje. „Ubrzo ćemo ući u unutrašnje dvorište palate. Onda ću te ostaviti. Poslaću te na kupanje i oblačenje, a onda ćeš biti predstavljena sultanovoj majci, najvažnijoj ženi u Carstvu. Molim te da joj pokažeš poštovanje koje zaslužuje. Insistira da vidi svaku robinju koju kupim. Prekosutra počinje tvoja obuka.“ Dve žene, neme ali veoma efikasne, svukle su Jelenu i pomogle joj da se spusti u mermerni bazen. Plave i bele pločice okruživale su zidove, a voda je bila topla i meka. Čučnula je i pustila da joj dođe do brade. Nežno su je podigle i polako stale da se bave njenim telom. Oprale su je najmekšim sunđerima i, dok joj je jedna držala glavu u šakama, druga je razbila jaja i masirala joj žumanca u skalp. Obe žene navukle su grube džakove preko ruku i masirale je kao da joj s tela otiru prošlonedeljne naslage straha i bola. Grubim turpijama istrljani su joj tabani, a belanca su joj natapkana oko očiju. Kada je ustala iz vode, noge su joj namazale pastom koja je smrdela na živi kreč, pa ih ostrugali školjkama oštrim kao žilet uklanjajući dlake. Potom su je polile gustim uljem koje je mirisalo na žbunje jasmina što je raslo kod kuće, umotale u fino platno i pomogle joj da obuje visoke drvene cipele postavljene sedefom, da se ne bi okliznula na mokrom podu. Izvele su je iz prostorije dok se klatila visoko iznad žena, koje su je lagano pridržavale za laktove. Kad su se vratile u salon, pažljivo su je obukle u tananu košulju, a zatim otišle. Sedela je veoma mirno i gledala u velike, ispupčene listove koji su ukrašavali popločane zidove. Osećala se nekako uzvišeno i prozračno, budući da joj je tretman tela utišao mozak. Posle nekog vremena otvoriše se vrata; bleda figura ude u sobu i pokaza Jeleni da pođe za njom. Jelena je nervozno izašla, prateći lepršavu odoru žene koja ju je vodila. U tišini su išle kroz dugačak hodnik. Meka plava suknja od šifona njenog vodiča lagano je plesala po kamenu. Žena ispred nje je na nogama nosila ljupke, potpuno ravne kožne papuče šiljatih, zavrnutih vrhova. Bile su optočene neisečenim kamenjem koje je sijalo na svetlu, a na kukovima joj je visio dugi, plavi satenski pojas. Koraci su joj bili sitni i odmereni. Nije bilo znaka žurbe u njenom hodu, niti nervoze da se hitno ispuni neki zadatak. Pokret joj je bio suzdržan i potpun. Nosila je košulju s visokom kragnom od fine gaze koja je bila izrezana od vrata da joj otkrije dekolte. Rukavi su se zaustavljali na laktovima i padali u naborima tkanine opervažene zlatnim vezom. Tkanina se kretala s njenom kožom i bila toliko providna, da je ponekad, na slabom svetlu, Jelena imala osećaj da gleda u golu kožu njenih lepih ruku. Preko košulje je nosila tesni zlatni jelek, koji joj je lagano ležao do iznad kukova. Dugmad jeleka dopirala su do pupka, a materijal je bio isečen tako da joj otkrije pojas i pusti da joj suknja slobodno leprša. Jelena nikada nije videla nešto tako fino i senzualnost i lepota ove žene ispunile su je novim i neopisivim strahom. Žena bi se tako obukla samo da bi zadovoljila i podstakla posmatrača. Negde u njoj promeškoljila se neistražena seksualnost poput životinje koja se budi. Nije mogla jasno da vidi ženino lice, ali oči su joj toplo svetlucale iz senki i ohrabrujuće joj se smešile. Veo bledožute boje visio joj je s uglova filcane kapice i blago obavijao lice. Niske bisera meko su pokrivale veo i padale do prednjeg dela košulje okupljajući sve boje koje okean ima da 51
ponudi. Usporila je i okrenula se. Kada je pružila glatku, meku ruku, jarko je blesnuo zlatni prsten. Glas joj je bio melodičan i dražesno se podizao i spuštao kao vijugavi put planinske reke. „Stigle smo“, rekla je. Odmakla se u stranu i gurnula teška drvena vrata pred sobom. Jelena je primetila s kakvom je lakoćom ovo učinila, ali kad joj je okrenula leđa, shvatila je da su se vrata otvorila iznutra. Ušla je u jarko osvetljenu sobu. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da se privikne na svetlost posle senovitih hodnika. Prostorija je sijala i sveće su treperile u svakom ćošku. Činilo se kao da sve u njoj svetluca. Bilo je baš dosta žena i sve su ustale da je pažljivije pogledaju, kikoćući se i cerekajući se njenom čkiljenju i treptanju. Tela su im drečala od šarenih dragulja i svile. Pogledala je svoju jednostavnu košulju i osećala se kao dete među ovolikom uzvišenošću i lepotom. Oglasilo se oštro tapšanje. Devojke se odmakoše od nje i zauzeše mesta u raznim delovima sobe. U sredini ove velike odaje s kupolom nalazio se kitnjasti divan oko kojeg su svi ostali zujali kao pčele. Na divanu je, oslonjena na lakat, graciozno podvučenih nogu, ležala prelepa žena duge crne kose. Jelena nikada ranije nije videla tako ukrašenu i samouverenu ženu. Jedine žene koje je znala delile su svoje vreme između napornih kućnih poslova i rada u polju. Najbolje što je ijedna izgledala bilo je na venčanju, kada bi u kosi nosila nekoliko cvetova i očistila svoju najšareniju haljinu za tu priliku, ali ova žena je bila stvorena da je obožavaju. „Dođi ovamo, draga. Sad možeš da vidiš put pred sobom. Neću te ujesti“, govorila je njenim jezikom s lakoćom i Jelena je po njenoj bledoj koži i plavetnim očima mogla da vidi da nije iz ove zemlje. Čula je tihi kikot iza sebe, ali držeći pogled na ženi pred sobom polako je krenula napred. „Ne grbavi se. Imaš divnu visinu i dug vrat, daj nam da vidimo. Dođi, sedi pored mene.“ Gipko se podigla i klekla i Jelena je videla da je veoma sitna uprkos impozantnom držanju. Lagano je dotakla Jeleninu bradu i podigla je uvis tankim, manikiranim prstom ukrašenim draguljem. Jelena je namirisala pomorandžin cvet na njenom zglobu. „Vidim, Arak još ima oko.“ „Izvinite, gospođo“, promucala je Jelena, „ali ja sam greškom ovde. Oteli su me pred kućom, koju nisam smela da napuštam. Samo sam htela malo da razgledam i onda su me zarobili. Moram da se vratim svojoj porodici i vereniku. Biće jako zabrinuti za mene.“ „Vereniku? Divno! Jesi li ga dugo poznavala?“ „Celog života!“, uzviknula je Jelena, zbunjena iznenadnom otvorenošću tog pitanja. „Porodični prijatelj“, rekla je Roksana ravnodušno. „Da, on nam je svima drag.“ „I jesi li provodila dosta vremena sama s njim ili ste uvek imali pratnju?“ Jelena je znala na šta cilja, ali se osećala primoranom da odgovori. „O, ne. Proveli smo mnoge sate nasamo zajedno, šetajući, čuvajući koze ili berući jabuke.“ Glas joj je pukao kada se setila tih trenutaka. „Kada ste bili sami, jeste li nekada vodili ljubav?“ 52
Jeleni poskoči srce od drskosti ovog pitanja, te porumene, što je samo pobudilo nove kikote znatiželjnih posmatračica i mrštenje žene koja ju je ispitivala. „Često smo se ljubili.“ „Ljubljenje mogu da tolerišem, dušo, ali da li ti je ikada prodro između nogu?“ Jelenu je oblilo rumenilo kada je pomislila na noći kad je ležala budna i razmišljala o njemu, pre nego što su je zarobili, i kako je nesvesno pipala sebe dole i znala, kada bi osetila vlažnost, da će se njihov brak razviti u nešto mnogo fizički intimnije nego što su dotad iskusili, nešto za čime je potajno žudela. „Ne.“ „Ne, Vaše veličanstvo.“ „Ne, Vaše veličanstvo.“ Ton sultanije majke smekša i postade sladak i umirujuć. „Razumem tvoju patnju, mnogo više nego što misliš, dete moje. Život pred nas baca neke čudne i divne izazove, ali na kraju moraš da budeš jaka i da maksimalno iskoristiš ono što imaš, zato što dolaziš na ovaj svet sama i sama odlaziš s njega, i nikoga i ništa ne možeš povesti sa sobom. Nema nikakvih garancija i život koji si verovala da ćeš voditi možda ne bi ispao onakav kakav si očekivala. Jednaku šansu za sreću imaš ovde kao i bilo gde drugde. Steći ćeš dobre prijateljice, uvek ćeš imati dobru hranu, negu i zabavu. Naučićeš puno sjajnih veština, starićeš polako i imaćeš priliku da uživaš u svojoj lepoti.“ „Molim vas, preklinjem vas“, uzviknula je Jelena i rasplakala se. Roksanu je, začudo, dirnuo jadni prizor koji je ova devojka činila, nalik na slomljeni cvet koji više ne može da podigne glavu ka suncu. Doći će još jedna prilika u njihovim životima kada će videti Jelenu u ovakvom stanju, ali tada će je njena reakcija usmeriti na put koji će joj zauvek promeniti život. „Videćemo se ponovo u narednim mesecima.“ Na ovu poslednju rečenicu ponovo se oglasilo tapšanje i Jelena je podignuta i izneta napolje. Jecaje su joj upijali debeli zidovi palate.
53
Šesto poglavlje DANAK U KRVI
Z
vuk sopstvenog krika odjekivao mu je u ušima kada se uspravio u sed i čkiljio u tamu dok mu je srce snažno lupalo. Shvatio je da mu je noćna košulja mokra od znoja, da mu se lepi za kožu. Osetio je lagani dodir na ramenu i majčin smirujući glas probio se kroz senke olakšavajući mu zbunjenost. „Samo si sanjao, Dušane. Samo sanjao.“ „Je l’ nestala, mama? Je l’ zaista nestala?“ „Jeste, dušo moja. Nestala je.“ „Onda nije samo san“, brecnuo se povlačeći košulju preko glave i bacajući je o zid. Ponovo je pao na jastuke i majka mu je spustila nešto hladno na čelo. „S njom je sve bilo na pravom mestu i delovalo je vredno.“ „Znam, ljubavi. Svima nam očajnički nedostaje.“ Tog popodneva Dušan je sedeo iza kuće oslanjajući glavu na čvrste cigle. Neka težina mu je obavijala utrobu, kao proždrljivi bršljan, tokom ovih poslednjih meseci, a stalan pritisak negde između srca i pluća značio je da se mučio da udahne, dok mu je ponekad srce toliko brzo lupalo da je mislio da će pući. Veoma stvarni i sukobljeni snovi koji su ga pohodili noćima ostavljali su ga zbunjenog i dezorijentisanog i više se nije budio osvežen i spreman za predstojeći dan. Činilo se kao da nema više onu nekadašnju snagu i da mu je telo obamrlo. Pantalone, mokre i prljave od blata i znoja, bile su mu slepljene uz noge od popodnevnog rada i nesigurno je gledao preko polja. Pronašao je neko olakšanje u fizičkom naporu oko pripremanja koža, ali entuzijazam nije dugo potrajao i ostavio je Petra samog s dva unajmljena pomoćnika iz sela. Kad se leto okončalo, vazduh postao svežiji a dani kraći, i ranije smrkavanje doprinosilo je njegovom očajanju. Sestra mu je donela čaj, posedela neko vreme s njim, ali umorna od njegovih jednosložnih odgovora i prohladnog vetra koji joj je bezosećajno fijukao oko ramena, ostavila ga je samoći za kojom je čeznuo. Sada je bio loše društvo, a usamljenost ga je činila sve potištenijim i razmišljao je kako će izgledati dugi prazni meseci koji dolaze. Pogledao je u šake, nekada za njega simbol akcije. Njihova snaga bila je odraz njegove sposobnosti, no sada su ga izneverile. Nije čuo da mu Ivan prilazi i štrecnuo ga je osećaj da neko sedi blizu njega. Ivan ništa nije rekao, već je počeo da petlja oko lule i, prateći Dušanov pogled, zagledao se preko polja ka mračnom horizontu. Lišće je opadalo s drveća. Uskoro će grane biti sasvim gole. Zemlja je 54
delovala smeđe i tupo. Leto ih je napustilo, a s njim su otišle i njegova životna energija i svrha. Dušan je pogledao ispod oka u Ivana i ponovo primetio koliko je ostario za ovih nekoliko meseci. „Kako je Angelina, Ivane?“ „U crkvi je. To joj pruža utehu. Vera joj je jaka i pomaže joj da se pomiri.“ Zastao je, ali Dušan je čuo napor u njegovom glasu. „Ne mogu da shvatim zašto provodi tolike sate tamo kada nas je Bog tako okrutno napustio.“ Glas mu je postao oštar i ljut: „Na kolenima moli i preklinje da joj dete ne zadesi nekakvo zlo“, ali onda se pokolebao i ućutao pošto mu je ponestalo i ono malo snage. „Neću da idem s njom.“ Umorno je povukao dim i vratio pogled ka horizontu, dok je drugom rukom pridigao kožuh na ramena. „Srećna je što je pronašla neko utočište gde može da ode sa svojom mukom, da se skloni od sažaljivih pogleda i neprijatnih pitanja“, reče Dušan. „Sveštenik je dobar čovek.“ „A šta je s Anom i Linom?“ „Teško je reći. Krijemo svoje prave strahove od njih, ali čuju seoske priče i mogu da osete naš bol. Veoma im nedostaje. Uvek su njih dve bile bliskije, tako da jedna drugoj pružaju dosta podrške, ali Lina se bori i sa svojom krivicom što nikoga nije probudila kada je Jelena izašla. Veoma sam zabrinut za nju. Poboleva u poslednje vreme. Rekao sam joj više puta da je niko ne smatra odgovornom za to što se desilo, ali u mojim očima vidi samo tugu, tako da se moje bodrenje odbija o nju kao voda o dobro nauljenu kožu.“ „Ne čudi me što ništa nije preduzela. Od svih ljudi, one su najviše prihvatale Jeleninu tvrdoglavost.“ „Znam, ali svima im je rečeno da ne izlaze iz podruma kad padne mrak, tako da se oseća odgovornom što nije probudila majku. Osim toga, teško je ne osećati krivicu, zar ne? Koliko ti često u toku dana kroz glavu prolete reci: ’kamo sreće’, ’e, samo da sam...’? Teško je ne tražiti razloge da kriviš sebe i prihvatiti Jelenin put kao njen lični. Poznavao sam svoju kćer bolje nego iko. Znao sam koliko mrzi da bude zatvorena u kući po ceo dan, opterećena ustajalim vazduhom i nedostatkom dnevnog svetla. Zašto je onda nisam lično odveo do crkve jedno veče i pokazao joj logor izdaleka? To bi joj umirilo maštu na nekoliko dana, što je, kako se ispostavilo, bilo taman koliko je trebalo?“ „Svi smo bili prezauzeti.“ „Da, toliko zauzeti da držimo neprijatelja na odstojanju, da mu je ona sama otišla.“ Dušan pokri lice šakama. Ivan ga obazrivo dodirnu po ramenu, ali onda mu je ruka pala i mlitavo ju je položio na krilo. Drugom je labavo držao dršku lule. „Dosta sam je pritiskao u poslednje vreme u vezi s vašim brakom i svađali smo se više nego što sam želeo. Nemoj pogrešno da me shvatiš, Dušane, ali da sam ikada posumnjao u vašu uzajamnu podobnost ili njena osećanja prema tebi, ne bih bio toliko nestrpljiv s njom, ali znaš njenu prirodu. Mlada je i svojeglava, a pod pritiskom čovek može da postane nepromišljen. Možda je trebalo da joj damo više prostora.“ „Nikada nisam sumnjao u svoja osećanja prema njoj.“ 55
„Nisi, Dušane, znam. Kada se to desi nama muškarcima, obično je veoma direktno, ali žene umeju da budu komplikovanije.“ „Slušaj, došao sam ovde večeras da razgovaram s tobom zato što imam neke važne vesti. Gnjavio sam kadiju da sazna kuda je Jelena odvedena. Pošten je čovek i obećao je da će se raspitati. U početku sam mislio da je to rekao samo da bi me se rešio, ali pre neki dan došao je i saopštio mi da je jedna lepa Srpkinja koja odgovara njenom opisu dovedena u sultanovu palatu.“ „O, Bože, Ivane! O, Bože!“ „Dušane, znam da ovo zvuči kao grozna vest, naročito za tebe, ali dosta sam razmišljao o tome pre nego što sam došao ovamo i mislim da nije. Njen položaj mogao bi biti mnogo gori u kući nekog nižeg čoveka. Ako je u palati, biće poštovana, brinuće se o njoj, obrazovaće je i biće jedna od mnogih. Imaće društvo i, ne znam kako ovo da ti kažem..., ali biće u povremenoj milosti samo jednog čoveka..“ „Jelena je prelepa i pametna devojka, Dušane, i ti kvaliteti retko ostaju neprimećeni. I, ako je to što mi je kadija rekao istina, moramo biti zahvalni što je tako.“ „Ima još nešto, Dušane. Osmanlije se vraćaju.“ Dušan podiže glavu. Lice mu je bilo izobličeno, zgrčeno, prošarano suzama, kao lice uplašenih zečeva koje su drali tog popodneva. Obuzeli su ga ljubomora i bes, krv mu je kuljala venama. „Zašto?“, viknuo je. „Danak u krvi. I zvanično treba da se vrate u ovu oblast, a još se i mi smatramo manjom zemljom, tako da nas nikada neće poštedeti.“ „Kako to mislite?.“ „Osmanlije nikada neće birati robove iz moćnijih okupiranih zemalja. Ti ljudi naposletku dostižu visoke nivoe u građanskoj i vojnoj službi, tako da ne sme da postoji rizik da oni pobune znatan broj ljudi. Naša zemlja je mala.“ „Zar nisu dovoljno uzeli tokom pohoda?“, upita Dušan ogorčeno. „Ratni plen je posve drugačiji od sistematskog odabira jakih, sposobnih mladića obučenih i obrazovanih da upravljaju državom, Dušane.“ „Kako ste saznali?“ „Sveštenik mi je kazao. Rekao je da je kadija juče došao kod njega i naložio mu da okupi mladiće iz našeg i susednih sela da budu predstavljeni na pijaci za tri nedelje.“ „Koliko još patnje svi moramo da podnesemo?“ „Biće veoma bolno za neke, da, a za druge, kao što smo već rekli, možda i prilika.“ Petar je skrenuo putem iza ugla i pošao ka njima. Zevnuo je dok je prilazio i protegao ruke iznad glave, kao da pokušava da podupre nebo koje se spuštalo na njih. „Dobro veče, Ivane. Bože moj, ovo je bio baš veliki posao, ali sve je završeno i isplatio sam ljude. Pripremili smo ukupno trideset tri kože, Dušane. Umirem od gladi. Idem unutra da vidim šta još treba da se uradi i da se operem pre večere.“ „On je dobar čovek.“ 56
„Najbolji. Ne bih uspeo bez njega, naročito sada. Dobar mi je prijatelj a i dobar muž mojoj sestri.“ „Cenim to što ste mi rekli ove vesti, Ivane.“ Ivan lupnu lulom o klupu. Znali su da je zahladilo, ali utrnulost ih je štitila od prodornih prstiju hladnoće. „Hoću da ti dam malo vremena da prihvatiš tu vest, ali šta god da odlučiš da uradiš, podržaću te“, dodao je zaverenički. Dušan iskosa pogleda starijeg čoveka. „Otkud znate Šta ću hteti da uradim? Tek sam ovog časa i odlučio!“ „Znam te od malih nogu. Kao sin si mi. Pasivno prihvatanje nije svačiji izbor.“ „Radije ću te podržati i ohrabriti da preduzmeš ono što želiš, nego da te gledam svaki dan kako propadaš živeći život do kojeg ti nije stalo.“ „Ako je to što mi je rečeno istina, onda su mogućnosti da ikada više vidiš Jelenu veoma slabe, te stoga moraš ozbiljno da promisliš o riziku i posledicama bilo koje odluke koju doneseš. Moraš i da porazgovaraš sa svojom porodicom, koja će s punim pravom dovesti u sumnju tvoje rasuđivanje. Ništa nećeš moći da učiniš bez njihove podrške. Dođi kod mene u svako doba i pričaćemo više o tome kada budeš spreman.“ Ivan je ustao i ponovo spustio dlan na Dušanovo rame. „Hvala vam, Ivane.“ „Ne, hvala tebi, Dušane, što voliš moju kćer. Laku noć.“ „Laku noć.“ Sunce je zašlo dok su pričali. Dušanova košulja sada je bila kruta od znoja i stresao se. Sestra je provirila na zadnja vrata da ga pozove na večeru i odmah je skočio, gladan prvi put za više meseci. Znao je šta će uraditi čim su te reci prešle preko Ivanovih usana. Sigurnost u odluku donela mu je i olakšanje i snagu. Vatra je već bila založena kada je ušao u predsoblje, a soba mirisala na sveže ispečen hleb. Umio se i oprao ruke osmehujući se majci, dok je ona vadila vruć hleb iz pećnice i pažljivo ga spuštala na sto. Seo je i odlomio parče. Nakon kratkog uživanja u njegovoj toploti i bogatom mirisu, halapljivo je počeo da jede. Majka je stala u stranu i gledala ga razrogačenim očima. Kada su svi posedali, pažljivo je sipala vrelu čorbu u velike narandžaste činije i postavila ih pred njih. Njegov otac očita molitvu i onda počeše da jedu. Dušan je jeo s apetitom, uživajući u vrućem sosu koji mu je klizio niz grlo i grejao ga iznutra. Majka i sestra razmeniše poglede pune nade. Odavno ga nisu videle da uživa u hrani. „Koje je vesti doneo Ivan?“, upita njegov otac. „Video sam ga kako odlazi.“ Dušan je spustio kašiku i sve ih pogledao. „Priča se da su Jelenu odveli u palatu da je obuče za sultanov harem.“ „O, Dušane, baš mi je žao“, reče majka. „To nije sve. Za nekoliko nedelja u selu će biti sakupljan danak u krvi. Sveštenik je danas rekao Ivanu. Kadija je bio da ga poseti.“ „O zašto nas više ne ostave na miru“, zavapila je. „Sreća naša što si nam jedinac i što si izuzet 57
od njihovih pohlepnih kandži, ali srce me boli zbog svih onih jadnih majki i zbog naše drage Jelene.“ „Mama, ne odlaze u zatvor. Najbolji se odabiraju za sultanovu palatu i obrazuju ih eunusi u dvorskim školama. Osim toga, uče konjičke veštine, streljaštvo, mačevanje i rvanje. Njihovo obrazovanje ima za cilj da stvori najboljeg državnika-ratnika, učenog čoveka visokog morala, čoveka sa sigurnom karijerom u carstvu.“ Njegova majka spusti kašiku. Nije znala zašto, ali više nije bila gladna. Otac ga zbunjeno pogleda. „Kakvim romantičnim glupostima ti je Ivan napunio glavu? A šta je sa satima nemilosrdne obuke, preobraćenju u islam i gubitkom lične slobode i porodice?“ „To je jedini način da je ikada ponovo vidim“, odgovorio je tiho. Njegovoj sestri oteo se zapanjeni uzdah i svi prestadoše da jedu. „O, Dušane! Nemoj, molim te“, prošaputala je majka. „Žao mi je, mama, ali da li bi više volela da ostanem ovde, da kradem Bogu dane i čeznem za tamom i daljinama? Zbog vaše ljubavi imam hrabrosti da se suočim s ovakvim izazovom. Moram da vidim da li mogu da je pronađem, da budem s njom i da je vratim. Kada mi je Ivan rekao za danak, odmah sam znao da mi je to mogućnost.“ „Ali daj sebi malo vremena. I šta je s imanjem?“, preklinjala ga je. „Znaš da Petar i Rahela pokušavaju da zasnuju porodicu. Trebaš nam.“ „Ali u selu ima mnogo dobrih momaka koji mogu da se unajme za pomoć, mama. Znam da ste se nadali da ću ja na kraju preuzeti imanje, ali uvek ste mi stavljali do znanja da sam slobodan da odlučim o sopstvenoj budućnosti i sada sam odlučio. Molim te, isprati me s blagoslovom, mama.“ Nikad mu nije teže palo da je pogleda u oči. Njena ljubav prema njemu, kao i njegova prema njoj, bila je neizmerna, ali znao je da nikada ne bi mogao da ode osim ako se ne suoči s bolom u njenim očima. Već je izgubio jednu ženu koju je voleo više od samog života, da li je ludost odreći se i druge? Uhvatio joj je ruku preko stola i pokušao da umiri disanje. Otac je bio bled, ali je sedeo bez reči i posmatrao sina. Najzad je rekao: „Ali kao našeg jedinca, Dušane, neće te odvesti. To je pravilo.“ „Zato mi trebaju vaš pristanak i podrška sela.“ „Ali, Dušane, pretpostavimo da je kadija u pravu i da je ona zaista u sultanovom haremu – svejedno je više nikad nećeš videti. Još si mlad i imaš ovde celu svoju porodicu i sve prijatelje da te vole i podrže. Vremenom će bol uminuti i spoznaćeš novu budućnost.“ „Šta, tata? Da živim ostatak života obrađujući zemlju umereno zadovoljan?“ Mihajlo obori pogled i ugrize usnu, te je Dušan odmah zažalio zbog grubosti svojih reći. Majka zinu da se ponovo pobuni, ali otac ju je sprečio uhvativši je za ruku i pogledavši je u suzne oči. „Marija, da li bi ti više volela da sam te se okanuo, kao što je tvoj otac želeo? Šta bi bilo da mu se nisam usprotivio i da nisam sledio svoje srce? Naš sin je sada muškarac. Dokazao je to ovih poslednjih meseci. Mora da donosi sopstvene odluke.“ 58
Minuti su se vukli i soba je bila ispunjena teskobnom tišinom. Svi su piljili u svoje činije, svako izgubljen u svojim mislima. Najzad je Dušanov otac odmakao stolicu preko škriljčanog poda, prišao i stao iza sina. Dušan je ustao i okrenuo se ka njemu. Zatim se zagrliše. „Uradi ono što moraš, sine moj, ali, molim te, vrati se kući. Očekivaćemo te svakoga dana.“ Jedne večeri Dušan je otišao u seosku crkvu da se nađe s Ivanom u nadi da će čuti kakve dobre vesti. Ništa se nije moglo postići bez odobrenja sveštenika, budući da će on upravljati popisom, pa je Ivan pristao da mu iznese Dušanov slučaj. Dušan je neko vreme stajao na stepenicama i, pošto niko nije izašao, tiho je ušao i stao u dno crkve dok mu se oči nisu navikle na tamu. Video je njih dvojicu kako stoje u tišini, ispred njega, obojica okrenuta prema oltaru. Jedini zvuk pravila su krila zalutalog goluba visoko u srednjem brodu, nalik na zvuk meha koji tiho hrani vatru. Dušan nije hteo da remeti ovaj spokoj, tako da je čekao sakriven u senci. „Dušan ti je kao sin, Ivane, kako ćeš se izboriti s gubitkom još jednog deteta?“ Ovo pitanje preplavilo je crkvu, odbijajući se o hladne zidove i kamene stubove kao barut u unakrsnoj vatri; nije bilo sumnje u njegovu pronicljivost i direktnost. Zavladala je pauza i Dušan je video kako se Ivanova ramena povijaju napred i počinju da se tresu. Sveštenik je ostao staložen, i dalje zagledan u oltar, kao da svi odgovori mogu doći samo s jednog mesta. Jecaji su bili prigušeni i suzdržani, ali Dušan je osećao kako se patnja proliva iz njega kao iz psa koji povraća. Posle nekog vremena sveštenik je ustao i stao u prolaz između klupa. „Oni nisu tvoje vlasništvo, Ivane. Podareni su nam na neko vreme i nema načina da znamo koliko dugo. Moramo da ih volimo i podržavamo što bolje možemo, ali oni imaju sopstvenu sudbinu. Jedini način da se izborimo kada se desi tragedija jeste da verujemo da ona ima viši cilj i da su oni tamo gde i treba da budu, da bi naučili ono što treba da znaju u ovom životu. Pošalji Dušana kod mene sutra i onda ću odlučiti.“ Dušan je gledao sveštenika kako prolazi kroz crkvu i ulazi u kapelicu. Onda je tiho izašao na stražnja vrata i sačekao Ivana na stepeništu okupanom bledom sunčevom svetlošću. Posle nekoliko minuta stariji čovek je izašao trljajući oči i čkiljeći u mekoću kasnopopodnevnog neba. Sutradan po podne bilo je prohladno, ali uprkos tome, sveštenik nije predložio da uđu unutra, već je pokazao ka drvenoj klupici koju je sam izrezbario od jalovog drveta i koja je stajala ispod masline na groblju. Neko vreme obojica su sedeli u tišini. Dušan je oduvek osećao naklonost prema tom čoveku koji je stajao pred njima svake nedelje i nadahnuto govorio duhovite i ohrabrujuće reči, ali nikada nije imao potrebu da potraži savet od njega, za razliku od mnogih. Verovao je u višu silu, u snagu dobra nad zlim, no uprkos učenjima škole i očekivanjima lokalne zajednice, bilo mu je teško da se više udubi. Voleo je da ide u crkvu. Osim meditativnih kvaliteta, tu je bio egzotični miris upaljenog tamjana, a pevanje, mnoštvo glasova okupljenih i ujedinjenih u pesmi, uvek bi ga ganulo – ništa nije bilo bolje od naprezanja pluća da se čovek reši svih teskoba. Ali sada, dok je sedeo pored ovog čoveka, koji je posvetio svoj život veri, očajnički željan njegove podrške, nije znao da li da zauzme stav krstaša ili da iskrenije govori o svojim osećanjima. 59
Kada je sveštenik najzad progovorio, čak je i njegovom blagom glasu bilo teško da ne deluje kao grubo prekidanje. „Sigurno si veoma besan.“ „Da, čini mi se da jesam. Uvek su mi govorili da sam jak i sposoban, a ipak nisam mogao da sprečim otmicu sopstvene verenice.“ „Odrastao sam misleći da imam neku kontrolu nad svojom sudbinom, životom, ali izgleda da nije tako.“ „Zašto je Bog morao da mi pokaže svoju moć na ovako težak način? Je l’ ovo jedino kako može da mi skrene pažnju?“ „Ispaštanje je dobro za ravnotežu i naposletku je učitelj, ako možeš u takvom trenutku da nađeš vremena da slušaš. Ali ne mislim da Bog kažnjava da bi privukao pažnju. Bojim se da je to više postupak oslabljenog ljudskog bića. Međutim, svakako predstavlja veće izazove nekim ljudima.“ Dušan progunđa. „Teško je razumeti ravnotežu između čovekove sudbine i kontrole koju on ima nad svojim životom. Verujem da Bog ima viši plan za sve nas, ali da usput dobijamo izbore kao što je ovaj s kojim si ti sada suočen.“ „Znam da se brinete da li ovo činim iz žalosti. Učite nas o veštini prihvatanja i zavidim onima kojima ona donosi spokoj, ali ne mogu da prihvatim svoju sudbinu sada kad verujem da imam moć da promenim sled događaja.“ „Uz Božju pomoć, ako tvoj plan uspe i budeš odabran i primljen u službu u palati, onda ćeš morati da se preobratiš u islam i odrekneš hrišćanstva.“ „Ima dosta sličnosti među našim religijama i držaću se toga.“ „A šta ako nikada više ne vidiš Jelenu?“ „Znaću da sam bar pokušao, iako je cena prevelika, i verujem da ću izgraditi dobar život za sebe i postati častan čovek.“ „Dozvoliću da se istakne tvoje ime i moliću se za tebe.“ „Hvala vam, oče.“ „Idi sada. Provedi vreme s porodicom. Dragoceno je i nema potrebe da sediš sa mnom i da ga traćiš. Osim toga, hladno je ovde. Neka Bog bude s tobom i neka te čuva, sine moj.“ Nedelje su brzo prolazile i čuveni dan se primicao. Dušan ni na Šta drugo nije mogao da se usredsredi. Najzad, kada je obavio tek polovinu poslova koje je želeo da završi, dan je svanuo. Dušan, Petar i otac došli su na trg i krenuli ka stolu za registraciju. Nebo je bilo sivo i divlji vetar šibao je među njima kao zamah biča ljutitog gospodara. Sveštenik je stajao iza kadije, koji je sedeo za stolom s velikom knjigom u kožnom povezu pred sobom i s perom u ruci. Sveštenik je delovao sumorno. Danas će se nagledati velikog bola. Moraće da zadre duboko u svoju veru da bi ga prihvatio i pružio ljudima podršku koja će im biti potrebna. Dušan je pokušao da se opusti i uspori disanje. Majka i sestra nisu pošle s njim i pozdravili su se kod kuće. Marija se svom snagom trudila da ne zaplače, ali nije uspela da zadrži suze. Dušan ju 60
je privukao u zagrljaj, nežno držao i pustio da mu suze padnu na njenu kosu. „Hoću da budeš ponosna na mene. Obećavam ti da ću se jednog dana vratiti.“ Njena tuga teško ga je pritisla. Bilo mu je muka i strepeo je od svojih praznih uveravanja i obećanja. On je bio kriv za bol duboko utisnut u njeno lice i tek kada ga je Mihajlo uhvatio za ruku uspeo je da je pusti. Dok su odlazili od kuće, njeni jecaji pronosili su se vazduhom i razdirali ga toliko da je morao da stane i povrati u travu. Uz tračak nade Mihajlo ga dodirnu po ruci: „Ne moraš ovo da radiš, Dušane, niko neće misliti loše o tebi ako se predomisliš. Ali jednom kada odeš, više nema povratka.“ Mihajlu se učinilo da je primetio drhtaj sumnje u sinovljevim očima i na trenutak se obradovao, ali kako došlo, tako i prošlo, i pitao se da li ga je uopšte i video. „Moram da idem, tata.“ Trg je bio krcat kao da je pijačni dan, osim što su glasovi bili viši, škripaviji i oštriji, a izlivi uznemireniji i panični. Danas neće biti veselih uzvika nakon prodaje. Dušan se osvrnuo oko sebe i video namrštena, ispijena lica žena. Neke je poznavao, neke nikada ranije nije video. Deo ovih žena danas će umreti. Izbili su na početak reda i kadija ih je ljubopitljivo pogledao. Sveštenik je klimnuo Dušanu da istupi. „Ovo je Dušan Stoković, drugi sin Mihajla Stokovića, Petrov brat. Sedamnaest mu je godina.“ Kadija je preleteo pogledom preko spiska i štiklirao Dušanovo ime. Onda im je odmahnuo ka mestu gde su vojnici postrojavali mladiće. Dušan je zauzeo mesto u redu, a njegov otac i Petar povukoše se među svetinu. Rečeno im je da se svuku do pojasa. Dušan je video kako Ivan prilazi njegovom ocu i kako se grle. Godinama su bili bliski prijatelji i znao je da će jedan drugome pružiti utehu. Mihajlo nije skidao pogled sa sina, uplašen da će on nestati ako skrene glavu makar i na sekundu. Dušanovo detinjstvo preletalo je pred njim i s prodornim bolom nadao se da je učinio dovoljno. Još uvek je postojala šansa da ga možda neće odabrati – neće svi odavde otići, možda samo polovina. To je bio Dušanov najveći strah i njegova najveća nada. Neki stariji vojnik dođe na trg praćen još četvoricom uniformisanih vojnika. Uredno su domarširali do stola, a potom se razlegao uzvik za tišinu. Kadija je ustao i poklonio se pred glavnim vojnikom, onda je obišao sto i poslušno stao iza njega držeći u rukama otvorenu knjigu. Majke su okrenule glave ka ovom čoveku s prezirom i gnušanjem dovoljno jakim da ga nateraju da zastane. Ovo je bio čovek koji će im odseći jedan ud jednim pucketanjem prstiju. Izgledao je napaćeno kao da se nije dobrovoljno javio za svoj posao, kao da i sam ima sinove, ali gledao je pravo preda se u kolone mladića koji su mu se približavali. Dušan nije mogao da suzbije drhtaje dok su se primicali. Znoj mu je orosio gornju usnu, a strah stegao utrobu dok je uviđao naivnost svog plana. Previše je toga polagao na rekla-kazala, na slučajnost. Rekli su mu da se robovi po dolasku u Istanbul dele između janjičara i dvorske službe. Šta ako ga pošalju u janjičare, ili još gore – završi kao eunuh? Tri dečaka već su bili odabrani i vojnici koji su kontrolisali kolone odveli su ih u stranu. Jedan mu je bio drug, Radul, 61
mladić s kojim je proveo mnoge sate kada su bili mali. Potražio je pogledom njegove roditelje u gunguli i video da i njegov otac čini isto što i svi drugi. Vladao je opšti metež dok su očajni roditelji vukli sinove za rukave pokušavajući da im prenesu celovekovnu nežnost u preostalim minutima. Bilo je razlike između roditelja koji su prevalili najduži put, od udaljenih, siromašnih planinskih sela, u prljavoj i iscepanoj odeći. Njihovi momci bili su bosi. Izgledali su smrznuto i smireno, a kada su im vojnici razdelili hleb i supu, jeli su halapljivo. Lica su im bila puna gorke pomirenosti sa sudbinom usled odluke zasnovane samo na materijalnoj situaciji, donete mesecima ranije. Da li će njihova deca ikad oprostiti onima koji su ih doneli na svet, obasipali poljupcima i onda odbacili? Obreli su se pred kadijom i Dušan se poklonio kako su mu rekli. Kadija je pročitao njegovo ime, očevu adresu i zanimanje. Vojnik je osmotrio Dušana. Dok ga je odmeravao od glave do pete, Mihajlo je toliko jako stegao Ivanu ruku, da je Ivan morao da se ugrize za jezik da ne bi vrisnuo. Čekali su možda samo nekoliko sekundi, ali delovalo je kao ceo život, a onda je vojnik istupio i blagim klimanjem glave zapečatio Dušanovu sudbinu. Tiho kukanje probilo se negde iz skupine ljudi koji su gledali silovanje sopstvene zajednice. Umesto olakšanja, Dušan se osećao poraženo. Stajao je skamenjeno, kao posmatrač ubistva, i osećao goruću nemoć. Sa žudnjom je gledao u mač koji je labavo visio vojniku o boku i borio se protiv strasne želje da ga zgrabi i sve ih pobije, čime bi vratio momke u šuplja naručja njihovih majki i obezbedio svoju osvetu. Odjednom je nastao metež iza njih. Jedna žena probila se kroz redove i trčala vrišteći ka kapetanu. Pala je na kolena pred njim stežući mu čizme i kumila ga da skine njenog sina sa spiska. Dušan je osetio kako se otac kruti pored njega. Kapetan pogleda pred noge i licem mu pređe razdraženi izraz. Odmah je istupio vojnik nižeg ranga i isukao mač, dok je njeno zapomaganje ispunjavalo sada muklu tišinu. Zgrabio je ženu za kosu jednom rukom, a drugom stegao držalju mača, ali onda je pogledao u kapetana i stao nepomično kao grabljivica razotkrivena ubistvom, te ju je pustio. Kapetan je lagano čučnuo, čvrsto je uhvatio oko ruke i podigao na noge. Rekao joj je da ga pogleda. U očima mu se videlo iskreno sažaljenje i dodirnuo joj je lice da joj obriše suzu dok je govorio. „Mogu da ti obećam da će voditi ispunjen i zanimljiv život. Nikada neće biti gladan i nikada ga neće nepravedno tretirati.“ Onda ju je predao, krotku kao jagnje, nazad u ruke gomile, koja ju je zaštitnički obavila svojim debelim ogrtačem u koji je skrušeno utonula. Svetlost je bledela i vojnici su počeli da dele debelu ćebad od konjske dlake svim odabranima. Bilo ih je ukupno dvadesetorica. Dušan je bio smešten u kola s još desetoricom, među kojima je bio i Radul. Dugo je grlio svog zeta i oca; shvatanje veličine njegovog gubitka sada mu je ledilo ruke u nepomične čelične štapove. Osetivši paniku u mladićevom držanju, Mihajlo ga blago odgurnu da bi mogao da vidi sinovljevo lice. „Veoma sam ponosan na tebe, sine, i znaj da ću uvek biti. Mi ćemo ostati ovde i čekaćemo te.“ Dušan se jako ugrizao za jezik da spreči da mu se proliju suze nakupiljene iza kapaka. Kad su krenuli, Ivan je podigao ruku, Dušan ju je stegao i savio se ka njemu. „Videćete je ponovo, obećavam vam. Uspeću.“ 62
63
Sedmo poglavlje JANJIČAR
T
e noći Dušan je malo spavao. Osim truckanja i poskakivanja kola koji su mu tresli kosti, razdiralo ga je očevo, Petrovo i Ivanovo lice poput životinjskih kandži kojih nije mogao da se oslobodi. Napustio je sve što mu je bilo važno zbog nepoznatog cilja koji bi vrlo lako mogao da znači i njegovu smrt. Nije imao vojsku iza sebe, nije imao ni mač. Bio je samo neuki, ranjivi čovek koji se odrekao kontrole nad sopstvenim životom. Stomak mu je krčao, prazan, pošto je odbio kašu koju su delili pre pokreta. Osećao se kao truplo koje nose na pijacu, ali nije bilo povratka. Sam je odlučio. Ubijao je vreme pričajući s Radulom. Sažaljevao je svog visokog, crnomanjastog druga koji nije imao izbora u svojoj sudbini. Radul je poticao iz velike porodice i bio je godinu dana mladi od Dušana. Bio je mršav, imao krupne oči i duge noge, što je značilo da je bio brz, iako je delovao tromo i sporo. Dušan je bio niži, ali mnogo mišićaviji i fizički izdržljiviji. Njihovi očevi imali su susedna imanja i poznavali su se od rođenja. Obojica su bili duboko potreseni, uprkos činjenici da je on imao neko vreme da se pripremi, ali kada je presudni trenutak došao, bio je toliko nemilosrdan i divljački, da je Dušan znao da će proći još dugo pre nego što će utihnuti zvuci majčinskih naricanja. Jasno se sećao lica Radulove majke. Stajala je i uporno gledala za njihovim kolima, kao izgladnela životinja koja je prihvatila svoju neizbežnu sudbinu. Tokom dugih dana i noći dva mladića odbacila su svoj muški instinkt da uguše tugu i razgovaraju o drugim temama; otvoreno su pričali o svojim strahovima i nadama. Radul bi povremeno, kao zaštitnu vrbovu granu, obavio svoju dugu ruku drugu oko ramena dok je pričao o svoja tri starija brata, koja su mu dane ispunjavala pustolovinama. Kao i svaki mlađi brat, borio se da ga uključe u sve što su radili, protežući svoje ručice i nožice koliko je mogao dok je jurio za njima. Ponekad su mu dozvoljavali, a ponekad ga jedva trpeli, ali uvek su se vatreno borili za njega kada je bilo potrebno. I iako su mu veoma nedostajali roditeljska ljubav i saveti, braća su bila ono tkanje koje je držalo njegov dom na okupu i osećao se skrhano zbog razdvajanja od tih zaštitnika i prijatelja. Postojalo je neko prećutno poverenje u njihovom instinktivnom razumevanju da su jedan u drugome našli srodnu dušu i Dušan je znao da je bezbedno da ovom čoveku poveri svoju pravu nametu; da nikome neće reći. Ćebad od konjske dlake bila su slaba vajda protiv uporne hladnoće, ali vojnici koji su ih pratili smejali su se njihovim detinjastim molbama da se pomere bliže vatri ili zahtevima da im daju dodatne pokrivače. Jedna noć bila je naročito ledena i, dok su se vojnici šalili i grohotom smejali 64
oko vatre grejući se toplim čajem i supom, mladići su se zbili drhtureći na svojim prostirkama na odstojanju, nakon što su sirotinjski nahranjeni suvim korama hleba i voćem. Zemlja je bila hladna i tvrda, još uvek prekrivena tankim slojem jutarnjeg mraza. Radul je legao i prazno gledao u zvezde zamagljenim očima. Dušan je legao za njim, a onda se neki drugi mladić smestio Radulu s druge strane. Zbili su se kao sardine. Dosad su dovoljno znali o dugim nemilosrdnim noćima, tako da su bili svesni koliko je važno da dele telesnu toplotu. „Ne osećam stopala", prostenjao je Radul. „Pogledaj ih. Zašto moraju da budu tako nepotrebno okrutni?“, prosiktao je. „Šta bi sad radio da si kod kuće, Dušane?“ Brza slika uobičajene porodične scene iskoči u Dušanovim mislima – njegova porodica okupljena oko ognjišta, punih stomaka; ognjište plamti, dok se veče bliži kraju, a majka šije u svojoj stolici mučeći se na slabom svetlu; Petar pripoveda neku zgodu s pomoćnikom na imanju, ili nezgodu s nekom zalutalom životinjkom. „Spavao bih, nadam se.“ „Hah! Spavanje pod debelim ćebetom, posle činije ukusne čorbe, misliš“, ton mu je bio napadan. „Radule, nema potrebe...“ „Nismo svi mi odabrali ovo“, prosiktao je, a onda, iznenadivši ih naglim pokretom, zbaci ćebe u stranu, skoči i ode do vatre ka najvišem vojniku, kojem je sablja drsko visila s pojasa i koji se najglasnije smejao. Drugi mladić mirno je pogledao Dušana nakon ove čudne razmene reči i svi su se okrenuli, provirujući ispod ćebadi, kao uplašeni miševi, dok je ovaj krakati mladić prilazio garavom oficiru u šest dugačkih koraka. „Hladno nam je i ne možemo da spavamo. Moramo da se premestimo bliže vatri ili da dobijemo još ćebadi. Ima ih po kolima, stoje neiskorišćena.“ Vojnik je odlučno pogledao Radula u oči, a zatim podigao pesnicu i udario ga pravo u lice. Dušan se trgao, a mladić do njega blago jauknuo. Radul je pao na leđa, ali nije ispustio ni glasa, već se polako i tvrdoglavo pridigao sa zemlje i uspravio. Dušan je mogao da vidi kako mu se oko zatvara. „Jednog dana ćeš mi zahvaliti zbog ovoga“, rekao je vojnik bez pretnje u glasu. „Sve počinje odavde. A sada, ne traži više ništa. Ako želiš da vidiš sutra na to oko, idi lezi. Radul se vratio tamo gde su ležali svi ostali, ali Dušan je, u znak prijateljske podrške, ustao i pošao mu u susret. Čitavo telo bilo mu je napeto, a pesnice su mu visile uz bokove kao dugačke toljage. Jedan vojnik koji je sve posmatrao podrugljivo se nasmešio. „Vas dvojica ste veoma bliski, a pošto nećete moći da se ženite, mislim da je veoma korisno da pronađete neku zamenu tokom ovih hladnih zimskih noći.“ Ostali muškarci se zacerekaše, ali su ubrzo skrenuli razgovor kao da se ništa nije desilo. Dopuzao im je jedan od dečaka i, izgrebavši šaku mraza sa zemlje, pritisnuo ga Radulu na oko. Svi su učestvovali u nekim tučama dok su odrastali, ponekad kobajagi, u igri, ponekad ozbiljnijim, ali niko ranije nije doživeo očito nasilje koje su upravo videli. Dušan nije znao šta je gore – teška 65
prijateljeva rana ili razočaranje i utučenost u njegovim očima. Šta su to postali? Radul je video kako ga Dušan gleda i stresao se od srama. „Sledeći put kada me neko tako bude udario, uzvratiću mu duplo jače.“ „Ne sumnjam. Bio si veoma hrabar.“ Radul mu se nahereno osmehnuo tražeći njegov oproštaj. „Ili glup.“ Dušan mu prebaci ruku preko ramena. „Radule, slušaj! Ma kako da smo došli ovde, obojica smo sada tu i imamo dva izbora: možemo da ostanemo i vidimo kuda će nas put odvesti, ili možeš da pokušaš da pobegneš.“ „Šta misliš, koliko ću daleko odmaći?“ „Ne baš daleko i nikada ne bi mogao da odeš kući. Ne deluju mi kao da su puni razumevanja.“ Radul se zakikotao. „Ali šta će se desiti s nama? Možda je smrt bolji izbor?“ Dušan je zaćutao i pogledao oko sebe, u hladna lica i slomljena tela šokirana onim čemu su prisustvovali. „Reći ću ti šta ja znam.“ šaputao je do zore dok poslednji plamičak udaljene vatre nije odavno progutan, a pesma ptica zatomila njegov sve slabiji glas. Prenoseći sve što je od Ivana naučio o osmanskom sistemu, pričao je o janjičarima, pešadiji osmanske vojske, koji su ih pratili do Istanbula, s njihovim visokim kapama i zašiljenim crvenim čizmama, i kako su to neustrašivi, visokoobučeni ratnici. Onima koji su još bili budni pričao je da većina nosi duge, guste, crne brkove koji su im se protezali s obe strane usta kao zaštitni krovovi. Pošto se nisu smatrali slobodnim ljudima, nije im bilo dozvoljeno da nose brade kao ostali muslimani. Međutim, nije bilo stida, niti krivice u vezi s ropstvom; ono je bilo sastavni deo velikog sistema i najbolji ratnici, kao i većina starijih upravnika u Carstvu, bili su robovi koji su poticali iz okupiranih zemalja, baš kao i oni. Govorio je o budućnosti koja je sadržala bogatstva, društveni ugled i verovanje da se Osmanlija ne rađa već stvara. Do sledećeg jutra, kada su ih uveli ponovo u kola, uprkos gladi, hladnoći i stalnim bolovima u udovima i srcu, među njima je vladao neki novi osećaj nade, kao i veza stvorena iz njihove zajedničke situacije i potrebe. Međutim, između Dušana i Radula rodilo se prijateljstvo koje će trajati do kraja života, a usamljenost, koja će obojicu u narednim godinama progoniti, biće njime delimično olakšana. Sutradan ujutru pred njima se pojavio veliki, sveti, tajanstveni grad Istanbul – dugi potez zgrada na horizontu koji je blistao na suncu. Dok je napajao oči kupolama i opažao kako visoki minareti paraju nebo, Dušan se setio majčine omiljene vitrine u dnevnoj sobi, natrpane prevrnutim porcelanskim šoljicama i svećnjacima koji su bili raspoređeni po visini na policama. Dok su ulazili u grad, vojnici su se kretali među njima proveravajući i zatežući im okove, kao da su razumeli iskušenja koja predstavlja nadolazeća gužva. Čovek koji je udario Radula krenuo je pravo ka njima i Dušan oseti kako mu drug uzmiče o rascepljenu drvenu ivicu, ali kada je došao do njih, nežno je uhvatio Radula za bradu i podigao je ka svetlu da mu pogleda oči. „Dobro zarasta. Biće u redu. Odlično.“ I uz kratko drugarsko klimanje glave vratio se svojima. Dušan nije pogledao u Radula, ali osetio je blagi nalet ponosa, neizbežan pod uticajem čak i 66
ovako sitne pohvale, kada mu se drug podigao i ispravio. Tada je shvatio da su ovi janjičari svesni da su nekada davno i sami ovako ovde stigli. Dok su prolazili ulicama, njihova čula je sa svih strana napadalo čudno komešanje glasova i radnji. Jedna kamila je prezrivo pljunula na točkove njihovih kola kao da je čak i ona sumnjala u njihovu sposobnost. Prodavci su oivičavali obe strane puta nutkajući svoju robu gladnim janjičarima. Njihove životinje šutirale su prašnjavu džadu, umorne i pogubljene nakon spokoja seoske prirode. Tezge su bile natrpane gomilama duguljastih crvenkasto-smeđih voćki. Jedan razmetljivi prodavač dobacio je jednu voćku stražaru, ovaj ju je otvorio napola i uz osmeh zagrizao crveno meso. Prodavci mleka i jogurta, koji su došli iz unutrašnjosti sa svojim proizvodima, mešali su se s prodavcima šerbeta koji su lupali šoljama da bi privukli kupce, noseći velike posude na leđima. Dugi, tanki grlići izvijali su im se preko ramena i kroz njih je hladna, slatka tečnost curila u levke. Prljave uske ulice oivičene visokim, naherenim kućama ulivale su se u glavne puteve i trgove kao brzi potoci koji vijugaju niz brda. Kada bi Dušan podigao glavu, visoko na kućama video bi žene kako ćaskaju i tračare dok kače veš, poput jata vrabaca u krošnjama. A izvan sveg tog meteža, zadivljujući ih svojom lepotom, nalazili su se znaci nekog prethodnog vremena, snažni rimski stubovi, ukrasni lukovi i akvadukti koji su još snabdevali grad vodom. Međucim, nišca ih nije pripremilo za prizor zastrašujućih zidina palače. Dušan je u tišini posmatrao njihovu neprobojnu snagu. Velike scene, više od ljudi, bile su ispresecane visokim tornjevima koji su nadmeno gledali na njihova sitna kola pod sobom. Dok su prolazili kroz neosvojive kapije, video je da su one toliko debele da su u njima bile ugrađene sobe za smeštaj čuvara čiji je jedini zadatak bio da štite ulaz. Sigurno je bilo mesta za barem njih pedesetoricu. Ako je Ivan bio u pravu, negde unutar ovih zidova nalazila se žena koju je voleo, ali sada je sa sve većom mučninom shvatao da je zaista možda nikada neće naći. Kada se kapija zatvorila za njima, primorao je sebe da duboko diše. Stajali su u ogromnom dvorištu okruženom finim tremom. Sprovedeni su nalevo i raspoređeni u kolonu. Dušan je znatiželjno gledao okolo. Sve je bilo puno života. Izgleda da je upravo bio stigao karavan kamila i muškarci u lepršavim odorama i s velikim turbanima muvali su se posvuda skidajući velike pakete dok su životinje frktale i rigale. Jedan visoki elegantni čovek istupi iz senki i obrati im se, polako ih odmeravajući. „Dobro došli u palatu sultana Mehmeda! Neki od vas sigurno su ljuti što su odvedeni od svojih porodica, a drugi su možda već uvideli prednosti. Uveravam vas da ima mnogo muslimanske braće koja čeznu za ovakvom prilikom za svoju decu.“ „Evropske države ispaštaju zato što njihovi zvaničnici dolaze na položaje zahvaljujući ugledu svojih porodica. Naš sistem omogućava sultanu da odabere najbolje i najpodesnije za taj posao. Imate priliku da budete jedan od tih ljudi. Odabrani ste i, ako se budete dobro pokazali, mogućnosti su vam neograničene. Obrazovani muslimanski ratnici koji ćete vi postati daće svoj doprinos najvećoj imperiji svih vremena, imperiji koja trpeljivošću, obrazovanjem i religijom pruža vašoj porodici da živi u miru i napretku. Imperija kojoj će vam biti čast da služite.“ 67
„Desetorica vas biće direktno dodeljena janjičarima, a desetorica će ostati ovde i pohađati dvorsku školu. Oni koji budu zadržani ovde neće napustiti palatu, niti imati bilo kakav dodir sa spoljašnjim svetom tokom čitave obuke, a svi ostali biće premešteni u barake.“ „Zovem se Arak, glavni sam eunuh, upravnik unutrašnje palate i gospodar sultanovog harema, njegovog unutrašnjeg porodičnog kruga. Zbog toga, često me nazivaju glavnim čuvarem. Zadužen sam za dve stotine eunuha i kontrolišem sve poruke, molbe i državna dokumenta adresirana na sultana. Takođe sam na čelu dvorske škole i stoga ću nadgledati napredak onih koji budu ostali ovde.“ Arak je potom zastao i ponovo prešao pogledom preko mladića, pa zamahnuo rukom ulevo. „Vas desetorica pođite sa mnom. Ostali, idite s vojnicima.“ Dušan brzo okrenu glavu udesno. Toliko je pažljivo slušao njegove reči da nije bio spreman za ovaj brzi odabir. Arak je odabrao desetoricu koji su stajali s leve strane. On i Radul stajali su sasvim desno. Kada se Arak okrenuo pokazavši svojoj odabranoj skupini da pođe za njim, Dušan je bacio zabrinuti pogled ka Radulu. Nesiguran šta da radi, koraknuo je napred, ali naišao je na mač pod grlom. Nije ni primetio vojnika iza sebe. Teška srca vratio se u kolonu. Kada su dospeli do baraka, videli su unaokolo mnoštvo ljudi slično obučenih u nešto što im je očigledno bila uniforma. Pažljivo su ih posmatrali dok su išli preko paradnog terena, ali ih niko nije dočekao. Najzad su uvedeni u dugačku drvenu sobu i rečeno im je da će ubrzo doći oficir. Posedali su na drvene klupe i Dušan spusti glavu u šake. Radul saosećajno pogleda druga. „Zasada hajde da naučimo sve što možemo i da preživimo. Barem smo zajedno.“ Posle nekoliko minuta otvorila su se vrata i visok čovek odeven raskošnije od ostalih, kao obeležje višeg čina, ušao je u sobu i stao pred njih. Nosio je široke pantalone uvučene u visoke, crvene uglačane čizme; turban mu je bio krupan i dodavao mu je na visini i osećaju dostojanstva, a dugi kaput, bogato izvezen, visio je raskopčan tik iznad čizama. Kroz pojas mu je bila provučena sablja zajedno s malim peškirom. Sačekao je dok nije imao njihovu punu pažnju. „Dobro došli, budući članovi najslavnije vojne jedinice na svetu. Ukoliko prođete obuku, priključićete se jedinoj postojećoj pešadiji i uvećavam vas da još od Rimljana nijedna nije bila toliko efikasna. Mi smo janjičari i nadamo se da ćete vremenom i vi biti dostojni tog imena. „Živećete u ovim barakama. U doba mira služićete kao policajci i vatrogasci i patroliraćete ulicama, ali u ratno vreme, kao sultanova elitna jedinica i lični telohranitelji, štitićete i pratiti našeg velikog padišaha u bici. Samo da znate, bićete nagrađeni za to, kako plenom koji budete sakupili, tako i platom koju ćete dobiti za svoju službu. „Svaki od vas biće raspoređen u bataljon i to će vam biti porodica, te joj zato dobro služite. Vaše privilegije i društveni status imaju svoju cenu. Nećete se ženiti i prihvatićete veličanstvenog sultana kao svog pravog oca, a ljude u svom bataljon u kao braću i sinove.“ „Sultan, naš kalif, vrhovni je komandant janjičara, ali na svakodnevnoj osnovi služimo agi, koji nam je vrhovni oficir. Uz Alahovu pomoć, svi ćete uspeti, ali oni od vas koji ne dosegnu obavezna merila naše jedinice biće dodeljeni u službu nekog plemića.“ „Od presudnog je značaja da brzo savladate turski jezik. Jednom nedeljno posećivaćete neku 68
od lokalnih porodica gde ćete moći da učite jezik i kulturu osmanskog društva i kako da budete dobri muslimani. Pošto je protivzakonito da hrišćani nose oružje u Osmanskom carstvu, pohađaćete veronauku i naučićete da poštujete Alaha. Posle toga mi ćemo vas ojačati i naučiti kako da pucate iz puške, da rukujete lukom i strelom, koristite sablju i postanete odličan inženjer.“ Dušan je bio opčinjen sjajnim peškirićem koji je visio vojniku s pojasa. „Ti!“, reče vojnik prateći mu pogled, „ovo možda izgleda kao dečja igračka, ali to je poslednje oružje jednog janjičara i nosimo ga s ponosom. Vešti smo inženjeri i kopamo rovove i tunele koji omogućavaju našoj artiljeriji da uspešno i neprimetno priđe neprijatelju. Kada se dovoljno približimo, rušimo čitave gradove dok polako i istrajno kopamo ispod njihovih zidina i gledamo ih kako se mrve. Kada prodremo unutra, niko ne može da nam se suprotstavi. Nikada nećete ići u bitku bez ovoga.“ I Radul i Dušan bili su naučeni da se plaše islama, zato što su ga neustrašivi ratnici koji su harali njihovom domovinom nosili u srcima. Stoga su se iznenadili kada je sutradan jednostavno odeven, skroman čovek istupio pred njih i rekao im da pripada verskom bratstvu bektašija, sledbenicima sufizma. mistične dimenzije islama, i da će biti zadužen za njihovo versko obrazovanje. Brzo im je postalo jasno da su janjičari najviše uvažavali derviše bektašije i smatrali ih zaštitnicima koji su ih uvek pratili u bitku i služili kao njihovi sveštenici. Derviš je pažljivo osmotrio svakog ponaosob. „Tokom sledećih meseci želim da vam iščistim srca tako što ćete se odreći sveg svojeg ovozemaljskog dobra i okanuti svega drugog osim Boga.“ Dušan je posmatrao lica svojih drugova, od kojih je većina ionako već toliko puno izgubila, i primetio da im ove reči zvuče veoma privlačno. Njegov duboki, melodični glas kao da ih je hrabrio i vraćao im snagu. „Suština islama je pokoravanje Božjoj volji. Nema mesta za pitanja. Nema drugog Boga osim Alaha. Alah je jedini kojeg čovek treba da poštuje i da mu bude zahvalan; ništa osim Alaha nije vredno veličanja.“ I dok su dani prolazili, Dušan je polako shvatao i usvajao ova iskrena ubeđenja. „Postoji pet stubova islama: nema drugog Boga osim Alaha, pet dnevnih molitvi, daj milostinju sirotinji, posti rokom svetog meseca i za života barem jednom idi na hodočašće u Meku. Muhamed, mir s njim, bio je poslednji Alahov glasnik i poslednji prorok. Veruj u Alaha bez pitanja, njegove anđele i njegove svete knjige, njegovu sudbinu, bila ona dobra ili loša, i najzad, u sudnji dan.“ Jedan vojnik podiže ruku. „Čuli smo da u ovom gradu zajedno žive mnoge religije. Kako je to moguće?“ Derviš mu se osmehnuo kao da je glup. „Istina je da ćete u ovom velikom gradu naići na mnoge religije kako žive i deluju u miru. To je deo njegovog nasleđa i znak osmanske trpeljivosti. Muslimani moraju da poštuju druge religije i ne smeju ni na koji način da naude bilo kome druge veroispovesti, naročito hrišćanima i 69
Jevrejima, pošto su i te religije od Alaha. Međutim, islam je konačna reforma prethodne poruke i naši zakoni moraju se poštovati. „Ljudi ste koji će ići u borbu i štititi našeg velikog kalifu sultana, i zato uvek znajte da ćete, kada prihvatite Alaha i budete rukovali svojim mačem u odbrani protiv nevernika u Njegovo ime, ako poginete u borbi, otići pravo u njegovo naručje.“ Uslovi u barakama bili su monaški, ali Dušanu je prijalo saznanje da je toliko malo potrepština bilo dovoljno da bi se preživelo; to mu je povećalo osećaj nezavisnosti i unutrašnje snage. Živeli su na jednostavnoj, svežoj hrani i jačali tela svakodnevnim strogim vojničkim vežbama, a umove molitvom, meditacijom i učenjem. Dok je vreme prolazilo, Dušan je osećao kako se tvrda grudva patnje u njemu premešta i kako se time kruni i topi poput sante leda. Uživao je u svom školovanju i tešila ga je struktura njegove nove religije i način na koji mu se ona uklapala u novi život. Cenio je prostor koji mu je davala molitva pet puta na dan i verovanje da će mu ona oživeti veru u Boga i nadahnuti ga višim moralom. Umesto da se oseća kao da je izdao Boga kojeg je spoznao u detinjstvu, počeo je da veruje da njegovo uvećano znanje, poštovanje i razumevanje znači da njegov odnos s Bogom samo produbljuje. Posle nekoliko meseci vojne obuke, iscrpljene svakodnevnim fizičkim naporima i čestim međusobnim borbama, pre zore probudila ih je zastrašujuća i uporna lomljava. Radul je skočio iz kreveta i dobacio Dušanu košulju. Onda su legli jedan uz drugog na pod, zapušili uši i gledali u vrata. Buka je bila sve glasnija i glasnija, dok najzad u njihovu spavaonicu nije upala kamila koju je jahao janjičar s dva velika doboša. Neprekidno je udarao u njih svom snagom. Iza njega dođe još ljudi koji su udarali u činele i grohotom se smejali užasu i strahu koje su videli na licima regruta. Tog dana je uobičajena obuka odložena zbog časova sviranja na ovim instrumentima. Brzo su naučili da su janjičari izuzetno ponosni na svoj vojni orkestar, poznat kao mehter, i da su ga koristili da najave dolazak na bojno polje. Udarački instrumenti bili su glasni i moćni, a buka nametljiva i prodorna. Grmljavina velikih doboša, uz dodatak visokih nota činela, ulivala je strah u neprijatelja svojim upornim, pulsirajućim, zlokobnim zvucima, daleko pre nego što su dolazili u kontakt s janjičarskom oštricom. Nedelju dana kasnije, dok su Dušan, Radul i njihovi drugovi uživali u retkom periodu mirnog čitanja i pisanja u svojoj spavaonici, dva veoma raspoložena starija vojnika uđoše u sobu i odmah priđoše Radulovom krevetu. „Ti i tvoj drug danas ste se dobro pokazali. Večeras smo na dužnosti i izvešćemo vas da vam pokažemo Istanbul. Obucite ovo. Ako idete s nama, morate da izgledate kao pravi janjičari i da naučite kakav je to osećaj.“ Dušan i Radul pogledali su jedan drugoga i istovremeno skočili. Dva vojnika baciše hrpu odeće na njihove krevete i ostali se okupiše oko njih. Osećaj zavisti ispunio je vazduh. Brzo su navukli duge lanene košulje i pantalone od providnog, vunenog platna koje su im dopirale do pola listova. Ispod njih su obuli čarape. Onda su im dva vojnika prišla i čvrsto im obavila jarkocrvene pojaseve oko stomaka, skoro do ispod pazuha, praveći neku vrstu džepa u 70
koji će moći da stave sve – od torbica s novcem do noževa, pa čak i mač. Potom su Dušan i Radul uzeli dva plava mundira s dugmićima, napravljena od debelog pamuka iz Soluna. Bili su im do iznad kolena i vezani na struku, za razliku od kaftana koje su videli na ulicama i u palati kada su dolazili ovamo. Dok su obuvali kožne cipele, jedan vojnik izađe iz sobe. Vratio se nekoliko minuta kasnije s kapama. Visoke kape bile su napravljene od debelog, belog filcanog materijala koji se podizao napred, a onda presavijao i padao niz leđa, do ispod ramena. Držao ih je metalni obruč s ukrasom u obliku lista, u koji se moglo zadenuti pero. Pretežno su se nosile samo u vreme rata, ali večeras su ih Radul i Dušan, naočigled svih drugova, podigli na glave i pogledali jedan drugog s mešavinom ponosa i straha. Vojnici su se nasmejali, a onda su ih radosno potapšali po ramenima i pozvali ih da pođu za njima. Kada su izašli iz baraka na ulice Istanbula, bilo je leto 1528. godine. Dušan se setio da je prošlo tačno godinu dana otkad je Jelena zarobljena. Ko bi zamislio da će biti ovde u Istanbulu, na obuci sultanovih janjičara? Bilo mu je samo osamnaest godina i, mada je znao da još nekoliko godina neće postati pravi janjičar, ipak će pratiti vojsku na sledećem pohodu narednog proleća, gde će se od njih očekivati da učine sve što je potrebno da se pruži podrška vojnicima njihovog bataljona. Sunce je zalazilo, ali dok su putovali kroz grad, vazduh je još bio topao i zasićen, skučen u gustim, uskim ulicama, među visokim nagnutim kućama i njihovim oštrim krovovima, nalik na alave ruke koje su bile rešene da ih drže u ropstvu. Mogao je da vidi ostatke jarkoplavog neba i blistave sunčeve svetlosti, sada nasumično poprskane po nebu u ružičastim i narandžastim belezima na sve tamnijem platnu. Ovdašnje leto toliko se razlikovalo od onog koje je znao. Njihovo selo, zgodno smešteno na brdima, u podnožju planine, uvek je obilovalo britkim, hladnim vetrovima i čistim, svežim izvorima za osveženje. Ovde je vrelina štipala Dušana za kožu kao neudobna odeća koju je žudeo da svuče i baci i nije dugo prošlo dok se nije oznojio pod mundirom. Bio je uzbuđen u ovom čudnom, pokretnom, mračnom gradu i zahvalan što je Radul s njim, ali srce mu je i dalje patilo za Jelenom, i mada nije sumnjičio Radula da tako nešto misli, ipak je verovao da on sigurno smatra njegov san budalaštinom. Međutim, ako je već nikada neće imati, bio je zahvalan što će provesti život u celibatu, kao što se zahtevalo od janjičara. Većina ulica kojima su prolazili nisu bile dovoljno široke da više od dve osobe idu jedna pored druge, tako da su Radul i Dušan prirodno koračali iza ove dvojice. Dušan je opazio kako se ljudi sklanjaju da ih propuste i učtivo pozdrave, ali činilo se da je sve to zaprljano strahom. Dok su išli niz jednu ulicu, morali su da gaze pažljivo po neravnoj kaldrmi da ne bi upali u kanal iz kojeg se širio smrad mokraće. Zaobilazeći stepenice natrpane decom, Radul se sapleo. Najmlađe dete, slinavi dečak tamne kože i krupnih bademastih očiju, poče da se kikoće. Kada je Radul. s osmehom na licu, pružio ruku da pomiluje dečaka po obrazu, dojurila je majka i zgrabila sina, trčeći nazad u kuću i mrmljajući izvinjenja. Radul je začuđeno pogledao Dušana. Kada su skrenuli iza ugla, čopor pasa lutalica blokirao im je put dok se besno otimao oko iznutrice koju je kasapin bacio na ulicu. Dušanu se prevrnuo želudac od smrada istrulelog mesa. 71
Dva vojnika stadoše pred pse i viknuše. Nekoliko sekundi kasnije kasapin, i dalje s keceljom umazanom krvlju stoke koju je isekao i prodao tog dana, izlete na ulicu i ponizno stade pred njih. janjičar po imenu Imran ščepa ga za uvo i povuče na sredinu ulice ka psima. „Kako čovek da obavi svoj posao ako mu je put blokiran i ne može da prođe? Počisti ovu prljavštinu. Smrad je nepodnošljiv.“ Kasapin, u košulji uflekanoj znojem svog truda, poskakivao je s noge na nogu kršeći ruke dok se neprestano izvinjavao. „Neću da vidim nijednu krvavu fleku na ovoj kaldrmi kada se vratimo, ako želiš da ostaneš u poslu“, nastavio je Imran puštajući mu uvo. Vojnici su onda produžili dalje, Dušan i Radul za njima, dok je kasapin i dalje tiho mrmljao zavete na pokornost i poslušnost sve dok nisu došli do kraja ove ulice i skrenuli u široki bulevar pun velikih vila i dunja. Imran se povukao unazad da seta pored njih. „Idemo ka hrišćanskoj četvrti. Osećaćete se skoro kao kod kuće, momci“, nasmejao se. „Tamo ima nekih ljudi koje hoćemo da upoznate. Onih kojima je dosadilo da rade na sopstvenim obalama, pa su došli u naš grad da usavrše zanat.“ „I uvek su zahvalni na novim poznanstvima“, dobacio je njegov drug kikoćući se. Radul je zbunjeno pogledao Dušana, ali ništa nisu rekli, obojica zadovoljni što su najzad izašli iz barake među normalan narod. Konačno, pošto su pešačili više od sat vremena, pao je i mrak. Prve zvezde istačkale su nebo, koje je visilo nad gradom poput ćebeta posutog draguljima. Imran se okrenuo i osmehnuo im se, a potom ušao u veoma usku ulicu. Ugurali su se za njim kao deca koja se tiskaju u orman kada se igraju žmurke. Svetlost fenjera prelivala se s otvorenih prozora i vrata, češući brojna lica i noge prolaznika svojim zracima. Muškarci su se gurali pored njih obarajući glave istog momenta kada je Dušan pokušao da im uhvati pogled. Primetio je šarenoliku nošnju hrišćana, Jevreja i muslimana. Na pola puta niz ulicu Imran je stao ispred jedne kuće i pokucao na vrata namignuvši Radulu, koji se nervozno promeškoljio iza njega. Vrata se otvoriše nekoliko centimetara, a onda brzo širom da bi mogli da uđu. Iz malog hodnika skrenuli su desno, u osvetljeno predvorje, gde je Dušan zastao kad je ugledao žene. Prošlo je toliko dugo vremena otkad nije video mekane pregibe ženskog tela, ali ono što ga je najviše iznenadilo bilo je to što ove žene nisu nosile velove. Bile su našminkane, a koža ramena i vrata bila im je primamljivo otkrivena. Žena koja je otvorila vrata zagrlila je Imrana i ostavila ruku da joj visi s njegovog ramena dok je odmeravala Dušana i Radula od glave do pete. „Razmazićeš nas, Imrane. Znaš koliko moje devojke vole miris i ukus čistog tela, za razliku od onih prljavih mornara s evropskih brodova koji istovare robu i onda krenu pravo ovamo bez ičega, osim onog što su već pokupili u drugim lukama.“ „Pobrini se za ove momke. Oni su mi najbolji i ne želim da na njima ostane neverničke prljavštine. Razumeš li me? Gazda ne bi bio zadovoljan. Ne bih voleo da se ova fina mala ustanova prerano zatvori.“ 72
Nasmejala se oštro; bio je to ružan zvuk. Dušan obliznu suve usne dok je posmatrao drsko i vulgarno ponašanje ove žene, koja je odavno prešla cvet mladosti. „Sve ono posebno čuvam samo za tebe, Imrane. Ništa osim najboljeg za mog malog vojnika“, rekla je milujući ga po obrazu. Imran je zgađeno odmakao glavu. „Ma daj, Imrane, znaš me. Nikada te ranije nisam izneverila“, odgovorila je, iznenada najeđena. Pucnula je prstima i u tom trenutku dve devojke ušle su u predvorje, obe tamnokose i zelenih očiju. Jedna je bila malo viša od druge i nosila pletenicu niz leđa. Bila je obučena u dugačku, zelenu, svilenu haljinu – nešto između katrana i noćne košulje. Druga je bila u tamnoplavoj svilenoj haljini u evropskom stilu, sužavala se u struku, ali joj je otkrivala nežne ključne kosti, bela ramena i dekolte. Kosa joj je bila neuredno pokupljena na temenu, kao da se spremala u žurbi zato što je morala. Prišla je Dušanu i pružila mu ruku, koja je u njegovoj bila sitna i pomalo masna. Pogledao joj je lice, golo osim jarkocrvene paste pažljivo namazane na punim ustašcima. Dušan je polako pošao za njom kroz uski hodnik iznenada shvativši šta se od njega očekuje. Osvrnuo se i video kako Radul prihvata ruku druge žene, dok su dva vojnika, sada okrenuti leđima, i dalje pregovarali sa ženom koja ih je pustila unutra. Na kraju hodnika devojka je stala i zavukla ruku u džep odore. Izvadila je ključ i otključala vrata. Ušli su u sobicu osvetljenu samo dvema svećama. Bila je skoro potpuno zakrčena krevetom. Devojka, koja je sigurno bila nekoliko godina mlađa od njega, gledala ga je mnogo starijim očima i lagano podigla noge na krevet, jednu po jednu, da skine čarape. Dušanu nije bila naročito privlačna, ali očarao ga je pogled na njeno telo, kožu, oblik njenih listova i tanke ruke. Letimično je dotakao kožnu traku koju je nosio oko zgloba. Ništa što bude uradio neće promeniti činjenicu o tome ko je gospodarica njegovog srca. Posteljina je bila izgužvana, jastuci ugnječeni, kao da je spavala pre njegovog dolaska. Nije mu se mililo da pipne ovaj intimni prostor i stajao je nepomično, gledajući kako se scena razvija pred njim. Tek kada je odvezala korset i otkrila čvrste, visoke, bele dojke, male i savršeno oblikovane, kao zrele šljive, osetio je komešanje u međunožju. Zbacio je mundir na pod i ona mu priđe da mu odveže vrpcu na pojasu. Polako mu je svukla pantalone milujući mu noge. Kada je izašao iz njih, kleknula je i nestala pod njegovom košuljom. Dosad ga je tu dole samo sopstvena ruka dodirivala, ali kada ga je uzela u usta, oteo mu se oduševljen uzdah. Kada se ukrutio, dok mu je krv bubnjila u venama tako da mu se činilo da će mu glava eksplodirati ako je odmah ne uzme, ustala je i, okrenuvši mu leđa, počela da trlja guzove o njegov ud. Skoro da ga je puštala da uđe u nju, ali svaki put taman kada je pomislio da je našao način, ona bi se odmakla. Iznenada obuzet neutaživom glađu, zgrabio ju je za ramena i gurnuo na krevet. Vrisnula je glumeći negodovanje, a onda izvila leđa gurajući zadnjicu uvis dok se duboko zarivao u nju, puštajući da se svi njegovi strahovi i napori od protekle dve godine istope i nestanu.
73
Osmo poglavlje HAREM
J
elena se zagledala u pločice pod svojim stopalima. Bile su hladne na dodir. Htela je da skine sandale i stane na njih bosim nogama, ali se nije usuđivala. Još pločica pokrivalo je zidove, s plavim i zlatnim lalama i karanfilima, a neke su nosile natpise iz Kurana. Dozvolila je da joj pažnja malo popusti i pogled odluta preko svetlucavih boja. Spolja gledano, palata je delovala otmeno, ali i jednostavno, i ona nije očekivala ovako ukrašenu unutrašnjost. Uljana lampa visila je s centralne kupole na dugačkom, gvozdenom lancu, koji je bio debeo poput bebine ruke, ali soba je bila prazna osim razbacanih jastuka na kojima su učile. Nekako je delovalo oslobađajuće to što nisu imale sobe namenjene za različite potrebe, već bi u jednu donosile ono što im je potrebno, pretvarajući je u željenu prostoriju. Spoljna vrelina letnjeg sunca i dalje je obasjavala šarena prozorska okna, pokušavajući da se probije ka njoj. Kad su poslepodneva bila ovako vrela, a miris orlovih noktiju i jasmina se uvlačio u sobu i sletao na njenu kosu i odeću, opirala se želji da uroni u jastuk i zaspi. Umesto toga, sanjarila je o domu, maštala kako živahno i slobodno trči preko polja, dok joj sunce greje obraze i voće visi u voćnjacima zrelo do pucanja; ili kako leži spokojno u bašti i gleda smenu boja na nebu. Pokušavala je da izostavi pojedince iz ovih sanjarenja, jer joj je njihovo odsustvo još pričinjavalo veliki bol. Svesno i nežno prešla je rukom preko plavih svilenih dimija koje su joj se pružale do gležnjeva. Tokom godine nestali su ožiljci koji su ukazivali da je nekada bila robinja. Gore je nosila svetlozeleni svileni kaftan sašiven od providne tkanine koja joj je na koži delovala kao paučina. Sluškinja koja ju je tog jutra obukla, koja je imala prevelik nos za svoje lice i ogromnu bradavicu na bradi, prekorno je coknula kada je noktom zakačila tkaninu. Jelena je pročitala misli te žene. Zašto bi morala da bude strpljiva s devojkom čija je budućnost ovde, nakon godinu dana obuke nesigurna i koja svojom nespretnošću i nemarnošću upropaštava ovu finu tkaninu? Tog dana na času nije bila koncentrisana. Proučavali su tekst iz Kurana. Tako je bilo i nekada, dok je bila u svom domu. Njena majka insistirala je na tome da ona svakodnevno pred spavanje izgovara molitve koje su sadržale jednostavne zahvalnice i blagoslove upućene porodici i prijateljima, ali one su joj često zvučale isprazno. U crkvi joj je um uvek lutao. Možda ju je Bog baš zbog toga napustio. Rešila je da u novom okruženju bude pažljivija, ali misli su joj bile ispunjene slikama jutra i soba kroz koje je prošla na putu do učionice: žena koja se nadvija nad 74
razbojem udubljena u šare koje će tek izatkati, dve starice koje sede spokojno dok tiho i istrajno vezu, i još jedna koja je klečeći glancala pločice, kvrgavih zglobova nalik na maslinova stabla u njenom kraju, suviše oštećenih da bi se iscelili pomadama. Nešto dalje čula je prigušene uzvike oduševljenja nekolicine odabranih koje su raspakivale karavan koji je donosio pliš, damast i svilu iz Kine. Jelena se grozila pri pomisli na život među ženama. Brzo je učila uprkos slaboj pažnji. Osnova koju je stekla od oca lepo joj je poslužila, jezici su joj išli lakše nego što je zamišljala. Sada je razumela nešto persijskog i arapskog, s tim da je persijski i dosta dobro čitala. Morala je sebi da prizna da zaista uživa u učenju, i ponekad se dešavalo da joj dan prođe brže nego što je mislila da je moguće, skoro bez pomisli na dom. Noći su bile teže, ispunjene čudnim, neprepoznatljivim zvucima koji su se mešali s beskrajnim razgovorima njenih sapatnica. Bilo ih je ukupno šest, poreklom iz različitih krajeva Balkana, dovedene su ovde kako bi se obrazovale do nivoa na kojem će biti primljene u harem. S prezirom je gledala na njihovo tračarenje. Kako su samo brzo zaboravljale. Delovale su joj sve bezdušnije, jer su sve manje pominjale bližnje a sve više bile zauzete svojim dnevnim aktivnostima, ali znala je da nije pravedna prema njima. Roza, jedna od devojaka s kojom se zbližila, rekla joj je da je napuštanje doma za nju bilo veliko olakšanje. Nekoliko godina pre toga otac joj je umro, a majka se potom udala za nekog daljeg rođaka. Roza joj je ispričala strašne priče o tome kako ju je on posmatrao dok se kupa i kako je noću dolazio u njenu sobu i dodirivao je ispod pojasa. Više nije mogla da živi sa svojim sramom i zato je izašla na put kojim prolazi vojska i, na svu sreću, stigla u palatu nepovređena. Možda zbog olakšanja i zadovoljstva svojim novim domom ili zbog svoje društvene naravi, u svakom slučaju, Roza je bila veoma uticajna u njihovoj grupi. Nije da su ostale devojke bile krotke, već je nekako bilo nemoguće odoleti njenoj energiji i poletu. Devojke su podsvesno uvek najpre čekale njenu reakciju, pa bi tek potom zauzele neki stav. Jelena joj je zavidela što je uspela tako dobro da prihvati svoje novo okruženje. Tugujući za gubitkom voljenih osoba, Jelena je prelazila iz besa u potištenost, iz potištenosti u pomirenost, iz pomirenosti u grižnju savesti, i nikad nije znala koje osećanje će je preplaviti tog dana. S druge strane, delovalo je da se Roza potpuno pomirila sa sudbinom i da je svakim danom emotivno sve jača. Pružala je podršku drugim devojkama. S oduševljenjem je prihvatila nova religiozna učenja i molitve. Kada bi je pozvali da se pomoli, u njenoj mimici bile su uočljive čvrstina i posvećenost, koje je Jelena pokušala da prati, ali je to činila neodlučno i bez duboke zahvalnosti kojom su odisale Rozine molitve. Bilo je ipak nemoguće da Roza nije osećala nikakav bol. Nije prošlo mnogo vremena od smrti njenog oca, a zbog svega što joj se desilo ostala je i bez majke. Jelena je znala da su postale prijateljice onog trenutka kada su im se pogledi prvi put sreli. Ali bila je svesna da Roza nikada nije ništa zahtevala od nje i, sumnjajući u svoj doprinos njihovom odnosu, jednog dana ju je upitala: „Da li ti nedostaje majka, Rozo?“ Roza je pogledala svoju prijateljicu iznenađena pitanjem, a njene prelepe plavosive oči, koje 75
su Jelenu često podsećale na maglovit letnji dan, zlobno su se suzile. „Morala je da ga spreči, Jelena“, hladno je rekla. „Ali, Rozo, možda nije znala!“ Roza ju je pogledala mračnim pogledom koji je bilo teško razumeti. „Znala je, ali ipak mi nikad ne bi poverovala da sam joj rekla. Bolje je ovako, Jelena, stvarno je bolje.“ „A tvoj otac, Rozo, da li te to još boli?“ „On mi je bio učitelj i zaštitnik. Bio mi je sve na svetu, ali otišao je na bolje mesto. Bilo bi mu drago da vidi da sam se snašla u datim okolnostima najbolje što sam mogla.“ Rozine reci su setile Jelenu na oca i na to koliko joj nedostaje. Suze su joj navrle na oči, ali Roza je prešla na drugu stranu sobe dajući joj do znanja da je razgovor na tu temu završen. Roza ju je na neki način podsećala na Dušana, koji, kada jednom donese odluku, odbacuje svaku dalju sumnju i prihvata nov izazov. Naravno, i Jelena je imala trenutke u kojima je uživala. To su bili momenti kada je ležeći na ćilimu od hermelina bila sama u tišini sa svojim mislima; kada su je čvrste i spretne ruke masirale aromatičnim uljima, koja su je ošamućivala svojim opojnim mirisima; kada je lutala između redova lala dok ju je sunce grejalo i spolja i iznutra; kada bi u učionici naučila nešto veoma zanimljivo; ili kada je jednostavno bila okružena plahovitim zvukom kikotanja grupe devojaka koje su eksperimentisale u kuhinji ili se u dvorištu igrale šugice. Ali najčešće je čeznula za onim što više nije imala. Harem je i dalje bio u previranju. Mesecima se gradilo da bi se sultanovo domaćinstvo preselilo iz stare palate da živi uz njega u novoj, i stanarke su se polako upoznavale s novom okolinom, uzbuđene činjenicom da će biti prve koje će živeti tako blizu svog gospodara. Iako je pristup ovom unutrašnjem svetilištu bio omogućen samo malom broju privilegovanih, to ipak nije umanjilo njegovu strukturu. Tu je bilo učionica za decu, turskih kupatila, soba za molitve, biblioteka, toaleta, soba za dnevni boravak, dvorišta, bašti, kuhinja, kao i bolnica. Bio je angažovan veliki broj sluškinja kako bi čitava institucija glatko funkcionirala, a sve su one bile podeljene na timove sa starešinama, nastojnicama koje su direktno odgovarale eunusima. Postojali su timovi za postavljanje stolova i probanje hrane, timovi za donošenje pića i voća, timovi za kupanje i čišćenje kupatila, kao i timovi stručni za određene zdravstvene potrebe, poput babica. Jelena i njene drugarice danju su pohađale časove kod eunuha i haremskih pomoćnica, a noću se družile sa sluškinjama. Ovo veče nagoveštavalo je da će biti veoma zabavno za sve njih, jer je bilo predviđeno da prvi put prisustvuju koncertu klasične muzike. Događaj te vrste održavao se nekoliko puta mesečno i obično mu je prisustvovao sultan s porodicom, ali je ovoga puta njegovo prisustvo izostalo. Orkestar sastavljen od sluškinja izvodio bi tursku klasičnu muziku, a miljenice bi ga pratile na raznoraznim instrumentima. Jelena i njene drugarice trebalo je da sačekaju da se žene pojave, a zatim da ih posmatraju i uče. Jelena je uzela knjigu i uputila se niz hodnik ka spavaonici. Ponovo je kasnila. Kada je konačno pristigla, delovalo je da u tom opštem uzbuđenju niko nije ni primetio njeno odsustvo. 76
Čim je ušla u prostoriju, Roza ju je opazila i pozvala je. „Požuri, Jelena, večeras moraš biti u najlepšem izdanju. Čule smo da sultanija majka traži novu služavku i da će izabrati jednu od nas. Važi za ljubaznu gospodaricu. Njena prethodna sluškinja se nedavno veoma dobro udala za jednog od viših paša.“ „Je l’ to ono što ti želiš, Rozo, da se udaš za pašu?“, prezrivo upita Jelena. „Mislim da je to daleko bolje nego da ostanem ovde i slušam tvoje jadikovanje“, živahno joj odbrusi Roza. „Znaš, Jelena, ne želim zauvek da ostanem među devojkama, iako ti misliš da uživam u njihovom tračarenju.“ Jelena bezvoljno pognu glavu. „Moraš da znaš, Jelena, da si imala sreće što si volela čoveka kojeg su ti roditelji odobravali i koji su se slagali s tvojom udajom za njega.“ Jeleni su te reči zvučale čudno. Nikada nije izjavila ljubav Dušanu. Nikad čak ni sebi nije priznala takva osećanja prema njemu, ali čim ih je Roza sada otvoreno iznela, shvatila je sa sigurnošću i dubokom tugom da ga je oduvek volela. Pokajavši se zbog svoje grubosti, prisno je zagrlila drugaricu. „Mislim da ti treba večeras da budeš izabrana. Moramo te pažljivo pripremiti da izgledaš lepše nego ikad.“ Roza se nasmejala pogledavši umorno i rastrojeno lice svoje prijateljice. „Dođi da ti očetkam kosu, znaš koliko to voliš.“ Dugi i spori pokreti podsetili su Jelenu na Anu, koja joj je nekada davno četkala kosu pred spavanje. Pomislila je na svoje dve sestre i zgrčila se od bola koji ju je pogodio u sam centar tela, oduzimajući joj dah. „Izvini, je l’ te čupam?“ „Ne, Rozo, samo sam se prisetila nečega.“ „Taj tvoj um uvek je brz, poput pekarevih ruku. Nije ni čudo što si toliko pametnija od nas ostalih devojaka.“ „To nije tačno, Rozo.“ „Ma hajde, koliko puta mi je nastojnica rekla da pogledam kako ti radiš ako hoću da shvatim kako treba“, nasmejala se. Rozini pokreti bili su nežni i staloženi, potpuno suprotni oštrim trzajima nestrpljivih sluškinja koje su ih obično spremale, Jelena je zatvorila oči. „Sultanija majka biće dobro raspoložena. Uspela je da izvede genijalan prevrat.“ „Odakle dobijaš sve te informacije, Rozo?“ „Pomoćnica mi je rekla. Sećaš li se da sam ti pričala da postoji velika napetost u odnosima između Hortenzije i sultanije Roksane? Hortenzija je postala veoma nesigurna otkada je Serena rodila Mustafu prošlog proleća. Roksana smatra da je postala lukava, zatvorena i podmukla sada kada više nije jedina koja je rodila naslednika, a pogotovo otkad je plaši to što sultan sve rede spava s njom.“ „Zar ne bi bilo jednostavnije da sultanu sve potomke rodi jedna žena?“ „O, Jelena, pa ti dobro znaš da kod Osmanlija to ne može tako. Osmanlije ne žele nijednoj 77
ženi da dopuste da postane previše politički moćna. Kada rodi sina, njen zadatak je da bude s njim, da putuje s njim, da ga vaspitava, podiže i priprema za mogućnost da jednog dana dođe na presto.“ „Roksana je veoma moćna.“ „Jeste, i pretpostavljam da su zbog toga njih dve u sukobu, pokušavaju da zadrže pozicije i urade ono što je najbolje za svoje sinove. Nego, dozvoli mi da završim. Hortenzija je pokušavala da svoju kćerku uda za Selima, drugog vezira. Priča se da je on prvi u redu za položaj velikog vezira kada se Ali povuče.“ „Ali njoj je samo osam godina!“ „O, Jelena, zar nisi ništa naučila za prethodnih godinu dana?“, Roza je nestrpljivo uzdahnula. „Znam da nisi baš toliko zainteresovana kao ja, ali možda bi bilo mudrije da se potrudiš da malo više shvatiš. Taj brak bio bi odličan politički potez. Devojka bi ostala u haremu dok ne stasa, ali taman dok Murat odraste dovoljno da ode s Hortenzijom da upravlja provincijom, biće spremna da se preseli u Selimovu kuću. Tako će Hortenzija tokom svog odsustva imati kćerku udatu za najjaču političku figuru u zemlji posle sultana!“ „Hortenzijina kćerka bi tada mogla da utiče na muža i obezbedi da on pruži podršku Muratu i ohrabri janjičare i upravitelje da učine to isto. Tako će Murat postati jači kandidat za presto od Mustafe.“ „Baš tako! Ali ipak je Roksana svojim velikim političkim iskustvom uspela da je nadmudri! Sredila je da Selim umesto Hortenzijine kćerke uzme za nevestu jednu od mlađih sultanovih sestara. Hortenzija je nasamarena i navodno je veoma besna, ali ne sme to da pokaže.“ „Venčanje je zakazano za tri nedelje i to će biti narodni praznik. Svi ćemo prisustvovati ceremoniji i biti deo slavlja. Služavke kažu da će biti raskošno poput slavlja povodom Mustafinog rođenja i moći ćemo da jedemo slatkiše dok nas stomak ne zaboli. Majstori uveliko vredno rade na barjacima koji će se nositi u povorci.“ „Hvala Bogu da si ovde, Rozo.“ Te noći Jelena je osećala napetost u vazduhu koju je mogla da pripiše samo nedavnim političkim manevrima koje joj je Roza opisala. Sve one okupile su se u najvećem salonu harema, namenski napravljenom baš za takve skupove. Hortenzija je izgledala posebno lepo. Kroz njene bujne bakarne uvojke bilo je pažljivo provučeno pero bele čaplje i stajalo uspravno, dajući joj visinu i dostojanstvenost grčkih statua. Nosila je talasasti kaftan zlatne boje čiji je okovratnik bio ukrašen smaragdima koji su svetlucali na svetlosti sveća. Sedela je malo dalje od Sare s jedne strane, iza nje je bila sluškinja s Muratom u krilu, a s druge strane sedela je njena kćerka. Graciozna sultanija majka srdačno je ohrabrila orkestar. Zatim je počela da ga prati na tamburi, žičanom instrumentu dugog vrata, i svi su pevušili uz muziku. Elma je dohvatila nej, flautu od trske, a Hafsa udarala prstima po bubnju. Emina je lagano tapkala stopalima o pod, milujući glavu svoje pospane devojčice, dok je Serena u ritmu muzike cupkala Mustafu u krilu. Među specijalitetima kojima će biti poslužene žene kada se umore od igre bilo je velikih bokala limunade za muzičare, a za miljenice šerbeta voćnih ukusa, koji je posluživan u malim 78
čašama sa šarama u obliku zlatnih listova. Jelena je trebalo da ponudi zvanice slatkim kolačima s poslužavnika koji je nosila, a tu su bili i tanjirići sa svežim kajsijama, breskvama i kockama alve, koje je sultan i ja majka posebno volela. Kada je svirka prestala, Jelena i nekoliko njenih drugarica oprezno su ušle u prostoriju za služavkama koje su žurile napred s bokalima limunade. Bilo im je naloženo da se polako i staloženo kreću, da ne prave nagle pokrete i da obrazuju red prateći jedna drugu, kako se ne bi sudarale i kako bi damama bili lako dostupni svi njihovi poslužavnici. Jelenu je iznenadila trema koju je osećala. Nije se moglo poreći da je lepota ovih žena izazivala poštovanje. Uspela je bez veće greške da prođe među njih i posluži ih, da bi na kraju stigla do sultanije majke, koja joj je ljupko klimnula glavom uzevši mali kolač s njene tacne. Jeleni je toliko laknulo što je uspela da obiđe čitav krug, da se tako žustro okrenula i sudarila s devojkom iza sebe. Usled udarca, devojka ispusti poslužavnik, koji lupi na pod. Prestravljena Jelena se srušila, mumlajući izvinjenja i kupeći parčiće porcelana i rasute kolače. „Ustani, draga moja, to nije tvoj posao“, reče Roksana. „Ah! Vidim da je devojka dugog vrata večeras nespretna. Pomeri se u stranu i pusti služavke da to počiste. Kako si, dete moje?“ „Dobro sam, ali mi nedostaje porodica, Vaše veličanstvo.“ Svi zanemeše, zaprepašćeni njenom smelošću. „Ali eunusi mi kažu da si dobra učenica, da brzo učiš uprkos tome.“ „Da, uživam na časovima, ali ne mogu da zaboravim.“ „Možda i dalje imaš previše slobodnog vremena, pa razmišljaš o prošlosti“, uzviknula je sultanija majka gledajući ostale miljenice, koje su se zakikotale na njen raspoloženi izraz lica. „Pa dobro, ako ti je potreban dodatni rad, imam pravi posao za tebe. Potrebna mi je nova sluškinja. Hajde da vidimo da li ću svojim zahtevima uspeti da ti odvučem pažnju od tih nezgodnih misli. Već sutra možeš da počneš. Moje dame, mislim da sam sada spremna da se povučem.“ Zatim sve ustadoše, napustiše salon odmah za Roksanom i nestadoše u noći. Došao je i dan venčanja, a na koži se i dalje osećala toplota letnjeg septembarskog sunca. Jelena je u Roksaninom salonu glancala deo njenog nakita kada se pojavio Arak s nepoznatom ženom. Bila je primetno drugačija zbog svoje ružnoće. Siva koža bila joj je izborana, ispod očiju je imala tamne kolutove, ali činilo se da ju je Roksana očekivala. „Dakle, to je ona.“ Žena se duboko poklonila. „Danas je dobar dan za početak. Čekaju te mnoge gozbe budući da nam svima predstoji svadbeno slavlje.“ Roksana se udaljila od žene, a Arak ju je pokorno pratio. „Hvala ti, Arače. Nadam se da si je obavestio čemu treba da posveti posebnu pažnju i nemoj misliti da sam previše oprezna.“ „Uvek ću se povinovati vašoj proceni u tako osetljivim pitanjima.“ „Hortenzijine ambicije počele su veoma da me brinu, naročito otkada sam osujetila njen pokušaj da se domogne vlasti, pa moram da obezbedim da harem bude sigurno mesto za sve koji u njemu žive.“ 79
„Potpuno se slažem.“ „Sultanova zainteresovanost za Serenu nije oslabila iako je rodila Mustafu, a to samo još više ljuti Hortenziju. Sigurna sam da će vremenom ta zainteresovanost nestati, naročito kada mu predstavim nove konkubine, ali zasada on i dalje odlazi povremeno u njen krevet. Ne verujem da je zaista zaljubljen u nju, ali ne smem da rizikujem i dozvolim mogućnost da Hortenzija u međuvremenu napravi neki problem. Trovanje je veoma efikasan metod kojem se teško ulazi u trag.“ „Provešću je kroz odaje.“ Arak se poklonio i otišao sa ženom. Jelena, koja je i neželjeno prisluškivala razgovor, spusti ogrlicu. „Izgledaš užasnuto, Jelena.“ „Vaše veličanstvo! Kako bi Hortenzija mogla da planira tako nešto? Trovanje Serene neće joj uopšte popraviti položaj.“ Sultanija majka se nasmejala. „Devojko moja draga, ne bojim se ja za Serenu, već za njenog sina Mustafu.“ „Ubila bi dete?“ Jelenin glas bio je gotovo nečujan. Sultanija je duboko uzdahnula. „Ovaj život nije jeftin. A ceo vek u strahu da će, usled našeg zakona o bratoubistvu, jednog dana njen sin biti ubijen ukoliko na presto dođe njegov brat veoma je jak motiv da se žena pobrine da on bude jedini naslednik.“ „Zbog toga moram da budem zahvalna što imam samo jednog sina. Pre mene bilo je dosta konkubina koje su imale po nekoliko sinova sa sultanom. One su morale da žive u zastrašujućem spoju zadovoljstva usled činjenice da će možda baš njihov sin postati sultan, i patnje zbog neizbežnog ubistva ako ne bude tako. Zato se to pokušava sprečiti tako što nas udalje nakon začeća naslednika. Te žene kažnjavane su pogubljenjem ako su otvoreno žalile zbog svog gubitka.“ „Vreme u haremu mirnije će ti proći ako ne budeš potcenjivala ambiciozne i ljubomorne žene.“ „To je tako okrutno, sultanijo.“ „Verovatno jeste, ali Osmansko carstvo vlada svetom, a ovo je jedan od načina na koji su uspeli da održe svoju dinastiju u životu. Na taj način izbegavaju se sukob različitih frakcija koje pretenduju na presto i podela države uz veliko krvoproliće, tako da smatraju da je ova žrtva prihvatljiva, jer iz nje proishodi održanje dinastije, i ukupno gledano, daleko manji broj izgubljenih života.“ „Ali dosta više, Jelena! Prekinimo s crnim mislima, imamo venčanje kojem treba da prisustvujemo, i to ono koje meni predstavlja posebno zadovoljstvo. Je li moj nakit spreman? Vreme je da se obučem.“ Sultanija majka i ostatak harema okupili su se u carskom paviljonu koji se nalazio na bedemu i gledao na ulicu. S tog uzvišenog položaja sultan je često posmatrao paradu esnafa: zanatlije su u prolazu predstavljale svoje veštine kako bi se svi divili marljivosti i umešnosti Carstva – stolari su pravili kuće, tkači su tkali ćilime, pekari su mesili testo, drvoseče su nosile tovare drveća, 80
kredolomci drobili kredu, a zidari prašnjavih lica štemovali kamen. Ali danas su bili ovde da bi posmatrali svadbenu povorku. Jelena je stajala s ostalim devojkama u pozadini, na izdignutoj platformi iza paravana, punoj vitkih tela pribijenih uz hladne zidove i skrivenih među senkama. Nijedna od njih nikada ranije nije bila u sultanovom prisustvu. Pošto nije bilo dozvoljeno da ga pogledaju u oči, kada se pojavio, duboko su se poklonile a potom udaljile. Kada su svi konačno seli, Jelena je mogla da proučava leđa ovog velikog vladara, jer je on, sa svojim ženama prekrivenim velovima, sedeo na svega nekoliko koraka ispred nje. Zapazila je njegova široka ramena, obavijena kaftanom od bogatog zelenog damasta prevezenog zlatom. Debljina i težina tkanine davale su dodatno dostojanstvo njegovom prisustvu. Vrat mu je bio snažan, žilav od vežbanja. Kada je energično klimao glavom ili se naginjao ka majci da bi je bolje čuo, Jelena bi mu videla glatko obrijan profil i fin nos smešten među širokim crtama lica. Povremeno bi pogledom hvatali vrhove prelepo izrađenih barjaka okićenih svetlucavim ukrasima, dok je povorka ispod njih prolazila ulicama. Ciglane pećnice već satima su bile naložene, kolica puna uglja ugurana u carske kuhinje, a iz Rusije su brodovima dopremljene velike količine kečige, kako bi se gostima obezbedio kavijar. Čuli su klicanje gomile i zvuk truba dok su veziri provodili povorku kroz kapije palate. Prelepa devojčica – princeza, obmotana svilom, sedela je graciozno naslonjena u velikom kavezu od kristala i zlata, ukrašenom ružama i jasminima, dok ga je dvadeset dvorjana držalo visoko uzdignutim. Robinje okruglih lica išle su iza kaveza, okićene dragim kamenjem. Predstavljale su svadbeni poklon veziru. Ljudi, koji su bili puni nacionalnog ponosa nakon neprestanih uspeha sultanovih osvajačkih pohoda, stajali su na ulicama i naginjali se kroz prozore, mašući šarenim maramama i zastavama koje su sami napravili. Vikali su: „Živeo sultan!“ Iza robinja marširao je orkestar, a za njim su koračali janjičari mašući barjacima u obliku velikih jelki sa gvozdenim drškama i granama prekrivenim svakojakim ukrasima od voska i drugih materijala. Te noći devojkama je trebalo puno vremena da zaspu, jer im je mašta bila podstaknuta pričama služavki o proslavama koje slede. Jelena je ležala u krevetu oštro osećajući svoje zarobljeništvo. Žudela je da bude napolju među ljudima, da bude deo slavlja i luta veselo osvetljenim ulicama. Trebalo je da usledi javna povorka svadbenih poklona, sve kuće bile su iskićene vencima. Napravljene su velike ljuljaške za porodice. Bolno se prisetila dragih izleta sa svojom porodicom, posebno leti, kada su se s ocem, koji je na leđima nosio hranu, penjali na okolna brda. Njene sestre uvek su se prepirale da li je bolje da se smeste ovde ili onde, ali na kraju bi svi završili mirno zavaljeni na prostirkama ogrejani suncem. Majka bi im čitala dok su one grickale bademe, masline, sušeno meso i hleb. Nakon skoro godinu dana u njenoj službi Jelena je bila prilično uverena da je Roksana zadovoljna njenim radom. Roksana je po prirodi bila otvorena žena i često joj se nežno obraćala i raspitivala o njenoj obuci. Jelena je bila zahvalna na toj pažnji i polako počela da gaji ljubav prema njoj. Na novom položaju imala je vile slobode nego što je ikada ranije iskusila, i na početku leta 1529. 81
godine Jelena se osećala manje sputanom i ograničenom nego pre. Jedne večeri izašla je iz sultanijinog salona pošto joj je pomogla da se spremi za spavanje. Sultan je već nekoliko nedelja bio odsutan i bilo je mnogo priče o njegovom pohodu na Austriju. Sa svojom vojskom od sto dvadeset hiljada ljudi ponovo je uspešno okupirao Ugarsku i vratio na presto izabranog kralja, a zatim odlučio da krene na Beč. Godina je bila već suviše odmakla za jedan takav pohod i Roksanu su, prirodno, brinuli ta sinovljeva odluka i njegov stalni nemir. Nakon što je poželela Roksani laku noć, Jelena je zastala u hodniku ispred velikih drvenih vrata salona Roksaninih sluškinja, protežući se i zevajući. Znala je da treba da skrene u desni hodnik, baš kao što joj je i naloženo, ali nehajno je, bez puno razmišljanja, odlučila da krene zaobilaznim putem ka spavaonici, kroz levi hodnik, koji je vodio pored nekoliko odaja miljenica. Hodnik je bio uži od onih kojima je obično išla: bio je osvetljen nizom visokih sveća, s kojih je vosak tako obilno kapljao na pločice da je povremeno morala da poskoči u stranu. Kad je skrenula za ugao tog uskog hodnika, čula je neko čudno i neobjašnjivo stenjanje koje je dolazilo s drugog kraja, odakle se, poput zlaćanog obrisa, prostirao zrak svetlosti. Nastavila je da hoda na prstima. Na vidiku nije bilo ni eunuha, ni pomoćnica. Kada je prišla vratima, videla je da su odškrinuta i da kroz taj tanki otvor prodire svetlost iz prostorije. Oprezno se osvrnula na obe strane, zatim provirila kroz procep i istog trenutka se sledila. Bila je potpuno nespremna za prizor koji je ugledala. Hortenzija je ležala na divanu od crvenog satena po kojem su bili raštrkani srebrnasti jastuci. Bila je potpuno naga. Glava joj je bila zabačena, a leđa savijena kao luk, tako da su joj grudi i stomak bili izdignuti. Oslanjajući se na laktove, grčila se u ekstazi na glatkom čaršavu. Iz poluotvorenih usta i dalje je ispuštala ono čudno stenjanje koje je Jelena čula. Iznad nje stajala je Sara, gola do pojasa. Jednom rukom držala je veliku belu rotkvu, a drugom mazila Hortenzijine gole grudi i donji deo stomaka. Jelena se ukočila od straha. Znala je da treba da se pokrene, ali telo joj je bilo teško kao da je od olova. Začula je i Sarino mrmljanje. „Pogledaj, draga, šta sam kupila da te večeras zadovoljim. Platila sam eunuhu puno para da mi ovo prošvercuje u palatu. Nateraću te da vrištiš i moliš, ali dopusti da te prvo pripremim.“ Zatim se spustila između Hortenzijinih nogu i počela nežno da je liže. Jeleni se otrže prestrašeni uzdah. Odskočila je od vrata, ali pokret joj je zaustavila teška figura Hortenzijine služavke, u koju je udarila svom silinom. Služavka ništa nije rekla, a Jelena se polako okrenula i pogledala je u oči. Žena ju je ledeno gledala. Stajale su tako neko vreme, Jeleni se činilo čitavu večnost. Stenjanje je i dalje dopiralo iz sobe, da bi služavka u jednom trenutku tiho zviznula, uz blagi osmeh na licu. Iz sobe su se zatim začuli komešanje, šapat, brzi pokreti oblačenja. Potom su se vrata otvorila, a svetlost je preplavila hodnik i zaslepila Jelenu. Na vratima je stajala Sara i obe ih posmatrala razrogačenih očiju. „Sultanijo, imate posetioca koji već neko vreme čeka da vas vidi“, osorno reče služavka. Zatim se poklonila i nestala među senkama. Sara se izmakla i rukom dala Jeleni znak da uđe. Hortenzija je sedela na ivici divana ležerno obavijena kaftanom. Duga riđa kosa slobodno joj se talasala oko ramena, obrazi su joj bili zajapureni, a usne vlažne. Besramno je posmatrala Jelenu koja je oborila pogled. 82
„Ahh! Pa šta to mi imamo ovde, Saro? Sultanijinu omiljenu marionetu koja je verovatno došla da pokupi par saveta kako svojoj gospodarici da pruži zadovoljstvo. Ili je možda poslata da nas špijunira.“ Jelena se zacrvenela u licu. „O ne! Ne! Nije to u pitanju. Molim vas, izvinite, tako mi je žao. Bila sam rastrojena i krenula sam pogrešnim putem ka spavaonici, nisam htela da vas uznemiravam i...“, glas joj utihnu. „Vidim da te je tvoj položaj osokolio. Luda si što misliš da će ti ona pružiti zaštitu.“ Jelena ništa nije rekla i nastavila je da pilji u bogati persijski ćilim pod stopalima. Vrtelo joj se u glavi, a šare i boje pod njom se uskomešaše. „Ako iko sazna šta si ovde videla, jednog dana ti se vrata hamama neće otvoriti. Da li me razumeš?“ Jelena zadrhta. „Savršeno, sultanijo.“ „Onda nam se sklanjaj s očiju“, reče Sara, „i pravićemo se da nisi ni bila ovde.“ Jelena se poklonila i izašla iz sobe. Otrčala je nazad do spavaonice; srce joj je snažno lupalo, a lice bilo crveno i uplašeno. Uvukla se nečujno u krevet, ali Roza se ipak promeškoljila. „Jesi li to ti, Jelena?“, rekla je pospano. „Kasniš večeras.“ „Da, čitale smo poeziju. Spavaj, Rozo. Laku noć.“ Kasnije te noći vetar je okružio palatu i devojke su ležale budne slušajući njegovo sve glasnije zavijanje. Povremeno bi zvučao kao prodoran krik, što im je ledilo krv i gušilo šapate i suze. Roza se nagnula ka Jeleni, koja je čvrsto žmurila i pravila se da spava. „Jelena, jesi li budna? Sluškinje kažu da kada vetar ovako jauče, to nije zaista vetar već duše odbačenih miljenica koje, napaćene zbog svog gubitka, pokušavaju da se probiju kroz zidove i osvete se.“ Pošto nije dobila odgovor, Jelena ju je čula kako podrhtava i zavlači se dublje pod pokrivače. Sad je imala da se plaši i živih i mrtvih. Sutradan ujutro Jelena je dobila poruku od svoje sluškinje da ne ide kod Roksane sve do nešto kasnije u toku prepodneva. To je bio čudan zahtev, ali Jelena se trudila da obuzda paniku koja joj se podizala u grudima. Kada je ušla u njen salon, Roksani su sređivali nokte. Jedna ruka bila joj je lagano prebačena preko vezenog jastuka dok joj je devojka koju Jelena nije ranije videla nežno masirala drugu. Ulje s mirisom citrusa ispunjavalo je vazduh. Stajala je čekajući da je pozove, ali Roksana joj se obratila i ne pogledavši je. „Jelena, kojim si se putem sinoć vratila u spavaonicu?“ Jeleni se stegao želudac. „Pored soba miljenica, Vaše veličanstvo.“ „Pošto si već pošla tim putem, čime si izričito zanemarila ono što ti je naređeno, šta te je nateralo da prisluškuješ na Hortenzijinim vratima i da onda imaš drskosti da tvrdiš da sam ti ja lično to naredila?“ „O, Vaše veličanstvo, to uopšte nije istina!“ „Pa šta se onda desilo, Jelena, jer moram priznati da sam imala bolje mišljenje o tebi?“ Jelena se kolebala. 83
„Bila sam umorna i pogrešno sam skrenula. Dok sam prolazila pored njihove sobe naletela sam na njihovu služavku, koja ih je odmah uzbunila.“ Jelena nije mogla da suzbije rumenilo i oborila je pogled. „Pitam se zašto me lažeš. Ne predstavljaš im nikakvu pretnju, tako da nemaju razloga da izmišljaju priče o tebi.“ „Ne mogu da dozvolim da lutaš okolo bez mog odobrenja i iznosiš lažne tvrdnje, i ne mogu da pređem preko ovakvih pritužbi.“ Jelena je ćutala. „Ne ostavljaš mi izbora, Jelena. Moraćeš da odeš iz moje službe. Arak te čeka napolju i odvešće te do nastojnice čistačica. Ona će ti zadati nove dužnosti. Veoma sam razočarana. Mislila sam da ćeš daleko dogurati i luda si što si se zamerila dvema tako moćnim ženama. Idi sada.“ Dok je Jelena izlazila iz salona, pogledala je Araka moleći ga očima da je razume. Nešto u njegovom pogledu ulilo joj je nadu „Siguran sam da ćeš jednom uspeti, ali zasad moraš hrabro da podneseš kaznu“, rekao joj je.
84
Deveto poglavlje ČISTAČICA
G
ubici u Austrougarskoj duboko zabrinjavaju, Ali. Skoro dvadeset hiljada vojnika i tri puta više kamila.“ „Vaše veličanstvo, nismo mogli da predvidimo onakvo vreme. Ono ih je spasio. Kiše su pretvorile puteve u gnjecavu, neprobojnu kasu. Životinje su bile nestabilne na takvom terenu i uz onoliko slomljenih nogu, izgubljene teške artiljerije i bolesti koja nam je pokosila vojsku bili smo nepopravljivo ugroženi pre nego što smo čak i stigli.“ „Pre ovoga bili smo nepobedivi, ali bilo je kasno da se putuje toliko daleko. Gledao sam danas kako pada kiša, kako se sliva niz zidove palate, kao da čak i oni plaču nad našim porazom.“ „Pretpostavljam da misliš da je trebalo da te poslušam i vratim se s topovima nakon što smo ponovo utvrdili položaj, ali bilo mi je ispod časti da se povinujem pritisku vremena i očekivao sam da će se svakog dana promeniti.“ „Bila je to hrabra odluka, odluka jakog vođe.“ „Prvi sam osmanski sultan koji je predvodio svoju vojsku u ovakvom neuspehu. Vek neprekidnih osvajanja završava se sa mnom.“ „Gospodaru, to je samo jedan korak nazad, ništa više. Vratićemo se u Beč i sledeći put ćemo uspeti.“ Sultan je ustao sa svog divana i otišao do prozora. Imao je crne kolutove oko očiju, koža mu je bila zategnuta i izgledao je starije. „Bilo mi je drago što si insistirao da pođeš ovog puta, Ali. Nemoj misliti da nisam cenio tvoje prisustvo.“ „Uvek je čast biti uz vas, gospodaru, a ne samo dužnost.“ „Pretpostavljam da vojnici misle da sam nepromišljen.“ „Vaše veličanstvo, doveli ste Osmansko carstvo u srednju Evropu. Vaš položaj gazije je neosporan. Uveravam vas da vas vojnici duboko poštuju. Pohodom je potvrđena osmanska kontrola nad južnom Ugarskom, a usled nanete štete, osujećen je svaki plan vojskovođe za protivnapad. Gospodaru, marljivo ste utvrdili dobitke iz 1526, obrazujući zgodnu neutralnu teritoriju između Svetog rimskog carstva. Na to morate biti izuzetno ponosni.“ „Sledeći put gledaćemo kako im zidine padaju kao jesenje lišće i vratićemo se kao pobednici.“ 85
„Ne sumnjam.“ Osećajući potrebu da skrene pažnju sultanu, Ali je ustao i ubacio još uglja u vatru, odmahujući slugi koji je skočio da mu pomogne. Zario je žarač u ugljevlje kao da je ono telo austrougarskog vojnika. Ovog puta nije bilo obećavajućeg sunčevog sjaja da dočeka vojsku kući. Umanjeno, iscrpljeno i osakaćeno telo vojske napustilo je bojno polje u oktobru, dohramalo kući i ušunjalo se kroz gradske zidine, već hladne i ogrubele od zime. „Dobro, nisu sve samo loše vesti, zar ne, Ali?“ „Ne bih danas stajao ovde da nije bilo onog mladog janjičara.“ „Zaista, gospodaru. To je bio nesrećan slučaj. Žao mi je što nisam bio prisutan da vam lično pomognem.“ „Ponekad volim da budem spontan, Ali. Ne mogu svaki svoj potez da proveravam hiljadu puta.“ Veliki vezir ništa nije rekao. „Taj mladić je bio hrabar i pametan, što me podseti da ti kažem da moje nezadovoljstvo Tarikom ne splašnjava.“ Prosiktao je poslednju reč kao da ju je samo zato i odabrao. „Žao mi je što to čujem, gospodaru. Već neko vreme je u vašoj službi i nema sumnje u njegov intelekt i ljubav prema vama. Hoćete li da razgovaram s Arakom?“ „Ne. Ostavi zasad sve kako jeste. Tek smo se vratili i on se dobro borio. Daću mu još vremena.“ „Gospodaru, biće vam drago da čujete da je komandant flote uhvatio i uništio gusarski brod koji je nedavno pljačkao nosače tovara iz Egipta.“ „To su dobre vesti, Ali. Otkad je moj otac zauzeo Egipat, on je ključni izvor hrane i prihoda za Istanbul, te nastojim da moja flota čisti put od razbojnika po svaku cenu; zato je i formirana." „Opljačkani plen s broda bio je prilično spektakularan, gospodaru. Možda biste hteli da dođete i pogledate ga kasnije ovog popodneva; u riznici je. Ukrašena nojeva jaja, kineske vaze, puške, rolne satena, buzdovani s drškama od rubina, noževi optočeni dijamantima, gomile krzna, kovčezi s venecijanskim zlatnim nakitom, zlatna filigranska sedla, satovi i slonovača – samo su neka od blaga na gomili. Bili su veoma vredni.“ „Danas će se mnogi mletački psi vratiti podvijena repa. Pogledaću vrlo rado.“ „Kako su vam sinovi, gospodaru?” Sultan se okrenuo ka njemu, vidno obradovan tim pitanjem. „Hortenzija i Serena obavljaju svoju dužnost. Dečaci su puni energije i entuzijazma u inače mirnom domaćinstvu. Mlađi već šetka unaokolo kao gazda, viče glasnije od svih zajedno i zabacuje plave kovrdže. Serena mu je upravo sašila kaftan od bledožutog satena da mu se slaže s mojim. Veoma liči na mene.“ Ali se smešio dok je gledao kako toplina obliva sultanovo lice. „Štaviše, idem sada da ih obiđem. Treba mi pauza. To će mi odagnati misli od daljih morbidnih analiza. Iznenadiću ih. Kasnije ćemo se vratiti na pitanje poreza.“ Ali je brzo ustao na ovu naglu promenu plana, duboko se poklonio kad je sultan skočio i, odmičući papire u stranu rubovima svog kaftana, izašao iz salona. 86
Mehmed je osetio kako mu tenzija napušta udove kada je ušao u bezbedne granice svog harema, svoj lični boravak. Protresao je ruke da bi Tarik mogao da mu skine formalni kaftan, a onda da ga obuče u tamnocrveni, široki, svileni, koji je nosio samo u ovim odajama. S krznom koje mu je dodirivalo kožu osećao se zaštićeno od svih nedaća s bojnog polja i naredio je pažu da mu okupi svitu kao pripremu za posetu učionicama. Tarik mu je spustio papuče sa srebrnim nitnama pred noge, a nekoliko njegovih kepeca, pozvanih iz svojih sićušnih soba posebno sagrađenih da pasuju njihovom stasu, stajalo je sa strane da ga prate i zabavljaju akrobacijama. Kad je krenuo iz odaja, odmah su stupili u akciju prevrćući se preko glave i skačući pred njim niz hodnike. Jelenini zglobovi bili su crveni i nažuljani, a koža na rukama, od dugog izlaganja vodi, bela i nabubrela, kao da je gubava. Zastala je i sela na kolena pokušavajući da olakša tupi bol u krstima. Dani su sada bili tako dugi i monotoni. Juče su joj naredi li da očisti hamam, ispere podove od belog mermera prošaranog tankim linijama gde su se nekoliko minuta ranije gola tela miljenica masirala i prala. Danas je bila raspoređena u glavne hodnike, na metre hladnog sivog kamena, koji kao da su se protezali u nedogled. Nosila je sivosmeđu košulju koja ju je grebala i usku belu kapicu koja joj je stezala čelo, od čega ju je bolela glava. U ovom trenutku čeznula je za mekim dodirom svile. Pošto ju je trenutno društvo izbegavalo, Jeleni je nedostajalo dokono brbljanje koje je nekad prezirala. Ipak, sumnjala je da bi imala išta da kaže ovim ženama. Nije bilo lepote na njihovim upalim, tupim licima, nije bilo muzike u njihovim monotonim glasovima. Pomislila je na raspevane glasove nekolicine odabranih, ljupkost njihovih ukrašenih salona i njihova prohladna otvorena dvorišta. Osetila je kako je preplavljuje talas samoprezira i beživotno je sedela piljeći u zid. Zašto nije mogla da bude odmerenija kao njena majka? Provela je tolike sate prizivajući slike voljenih osoba da bi ispunila prazne dane, da više nije mogla da ih se seti spontano. Ledeni ubod panike udari je u dno grla i oci joj se ispuniše suzama. Šta ako više nikada ne bude mogla ni da zamisli njihova lica? Dok je tako sedela na butinama, kao kamila, jasan, odsečan, metalni zvuk, kao da neko kuje oružje na beloj vrelini vatre, razlio se hodnikom i trgnuo je iz melanholičnog sanjarenja. Nastojnica ju je to jutro ostavila s uputstvima da oriba određeni deo, ali je podsvesno, u očajničkoj potrazi za nekim znakom života, odlutala dalje niz prolaz nego što je trebalo. Shvatila je da je umorna i gladna i da čitavo jutro nije videla nijednu čistačicu. Kako je buka postajala sve glasnija, dlake na rukama su joj se nakostrešile i pripila se uz vlažne zidove povlačeći vedro iza suknje. To više nije bio izolovan zvuk. Sada su se čula i mrmljanja i komešanja koja su ga povremeno ublaživala, ali njegova jasna zvonjava imala je prednost. Činilo joj se da čuje zvuk daira i tiho zveckanje zvončića. Roza joj je rekla da se priča da sultan u haremu nosi papuče sa srebrnim nitnama da bi svi mogli da čuju i pripreme se za njegov dolazak, da ga niko ne bi pogledao u oči, ali mislila je da je to izmišljotina. Harem je ovih poslednjih meseci bio tako tih, ali iz lošeg turskog kojim su govorile sluškinje razabrala je da se vojska vratila. Još jače se priljubila uza zid i zadržala 87
dah. Sledećeg trenutka sve se veoma brzo desilo. Iza nje je nastojnica skrenula iza ugla velikom brzinom. Bila je crvena u licu a marama joj je bila malo pomerena u stranu. Kad je ugledala Jelenu, napravila je grimasu koja je pokazivala čudnu mešavinu ljutnje i olakšanja. Međutim, baš kada je odlučno pošla k njoj, Jelena je vrisnula jer je ogromna lopta puna boja i zveckavih zvona doletela iza ugla i oborila je. Vedro joj se prevrnulo natapajući joj haljinu prljavom vodom, tako da joj se ona sada gladno prilepila za kožu, a kapica joj je pala na pod. Prestrašena, Jelena se podigla na noge, kosa joj se rasula oko lica poput jabuka koje se prosipaju iz korpe, a oči sijale od šoka i prkosa. Lopta se polako odmotala i pred njom je stajao nizak čovek, koji joj je dopirao do grudi, obučen u slojeve drečavog šifona koji je lepršao oko njega. Nakrivio je glavu u stranu i zbunjeno je pogledao. Jelena se osvrnula da vidi šta se desilo s nastojnicom i spazila je kako leži na podu. Polako se okrenula i, gledajući preko glave svog napadača, našla se sučeljena sa šest pari očiju. Postepeno je prešla s poznatih Arakovih prema ostalim koje nije poznavala, a kada je najzad oborila nervozni pogled ka podu, s užasom je shvatila da je upravo pogledala u sultanove oči. Učinilo joj se da je u njima spazila osmeh, ali, pošto je strahovala za svoj život, srušila se na pod i zarila rumeno lice u vlažnu suknju. „Kakva zanimljiva situacija, Arače! Došao sam da obiđem svoju decu, a naišao na čistačicu koja je izgleda tek izašla iz mog kupatila, lepša od većine žena u mom haremu.“ „Slažem se, gospodaru.“ Jelena je ostala na kolenima očekujući tešku kaznu, ali čula je samo kako se skupina prestrojava i odlazi. Dok je čekala da se koraci izgube, neverovatan bol probio joj je uvo. Pošto nije mogla da ustane, shvatila je da nastojnica, koja je sada besno mrmljala, stoji iznad nje i pakosno ga uvrće. „Sad je gotovo s tobom i tvojom nadmenošću. Mislila si da si toliko bolja od nas, je l’ da? Znaš šta rade s devojkama kao što si ti, devojkama koje se usude da pogledaju u našeg velikog gospodara? Ubace ih u džak s kamenjem i bace ih preko zidina u vodu. Kad potoneš na dno i zaglaviš se u pesku, više nećeš moći da praviš probleme.“ Onda je ova zastrašujuća, zdepasta žena drugom rukom zgrabila Jelenu za kosu i, stegnuvši joj uvo još jače, počela da je vuče niz hodnik. Jelena, dezorijentisana od pada, bila je toliko mokra i zbunjena, da se klizala i tumbala za njom, još više ubijajući noge. „Dosta je, Marijeke. Ja ću je preuzeti.“ Marijeke je frknula i pustila je uz prezrivi smešak, pa se blago poklonila i ostavila ih same. „Čini mi se da prosto ne umeš da se kloniš nevolje“, reče Arak. Jeleni je toliko laknulo što vidi Araka i pogledala ga je u oči da bi našla neko objašnjenje koje nije mogla da dešifruje iz njegovog glasa. Istog trena kada su im se pogledi sreli, stomak joj se zgrčio, ali lice mu je tako brzo postalo potpuno bezizražajno da je pomislila da je sigurno pogrešila. Možda su joj umor i strepnja pomračili rasuđivanje. Njegovo iznenadno naređenje izgovoreno s uobičajenim autoritetom brzo ju je vratilo u stvarnost. 88
„Pođi za mnom. Treba da te vratim u tvoju staru spavaonicu, gde ću zatražiti da te sluge presvuku u neku prikladniju odeću i daju ti da jedeš.“ Bez ikakvog daljeg objašnjenja okrenuo se i otišao. Odeven u belo, kao i onog dana kada ju je kupio na pijaci, prav i krut, s leđima poput stabla divnog čempresa, lebdeo je ispred nje kao kućni duh. Jelena je išla za njim u tišini narušenoj klepetanjem njenih vlažnih kožnih papuča, ohrabrena što je opet u njegovom prisustvu. „Jelena! Jelena! Vratila si se!“, uzviknula je Roza hitajući preko sobe ka svojoj drugarici i grleći je u suzama. „Oh, kako si mokra. Puno si mi nedostajala. Šta ti se desilo i šta si to obukla?“ Kad je videla Araka kako stoji na vratima, Roza je ućutala. „Pošto ti je toliko drago što je vidiš, daću ti zaduženje da je središ da na nešto liči i da dobije da jede. Večeras će spavati ovde.“ Roza se poklonila i on se okrenu i ode. „O, Jelena, nisu hteli da nam kažu kuda si otišla. Veoma sam se zabrinula“, reče Roza prigušenim glasom. „Prošlo je šest meseci. Ooh! Vidi kakve su ti šake! Grozno izgledaju! Pitala sam pomoćnicu, ali mi je samo rekla da si naljutila sultaniju i da si kažnjena. Svi smo se plašili da te nisu odveli u zatvor.“ „Ne, Rozo, stavili su me pod kontrolu nastojnice čistačica i trpela sam nedelje napora i dosade. Kako ste mi nedostajale, sve vi. Kajem se ako sam i na trenutak potcenila vaše prijateljstvo.“ Roza je iznenađeno pogleda. „Šta si to uradila da zaslužiš takvu kaznu? Roksana ti je bila naklonjena.“ Jelena je tvrdoglavo ćutala. Očajnički je želela da se izjada drugarici, ali takvo ogovaranje nikome ne bi pomoglo, a ponajmanje Rozi, pošto će joj budućnost možda biti da živi pored onih žena. „Dobro, makar si nam se sada vratila. Sigurna sam da ćeš brzo uhvatiti korak s predavanjima. Ionako si uvek bila najbolja iz svih predmeta. I da, Jelena, sultan se vratio.“ Ton joj je bio čvrst i shvatila je da je njena drugarica odlučila da joj se ni sada ne poveri. „O, Rozo, Rozo, znam! Bojim se da sam opet u nevolji. Videla sam sultana. Tačnije, samo sam ga pogledala u oči.“ „Jelena! Nemoguće! Kako? To je strogo zabranjeno.“ „Dođi, sva drhtiš. Daj da te sredim i onda možeš sve da mi ispričaš.“ Roza je naredila služavki da zagreje vodu i pomogla drugarici da svuče mokru odeću, zagledajući je podrugljivim izrazom i potom je bacivši. Jelena joj je šapatom prepričala nezgodu sa sultanom. Roza je bila divan slušalac i odmah ju je oraspoložila uzdišući i uzvikujući na svim pravim mestima, sve dok Jelena nije skoro uživala u svojoj priči. Rozu je posebno oduševila nezaustavljiva lopta od šifona, oči su joj poigravale od veselja, a usta joj se pućila u prigušenom kikotu. Međutim, dok je Jelena opisivala dolazak sultana i njegove svite, postepeno su shvatale ozbiljnost onoga što se desilo, kao zavesa tame koja se spušta na zimsko popodne, iznenada i neumitno, i osmesi su im opali s lica kao jesenje lišće. „Teško mi je da poverujem da je sultanija bila toliko stroga da te pošalje da radiš među slugama na tako dug period.“ 89
Jelena je znala da Roza njuška i pogledala je u drugu stranu. Vruća voda ju je zgrejala i ublažila joj bol i utrnulost. „Tako sam umorna, Rozo. Moram da odspavam. Nedeljama nisam dobro spavala. Imala sam samo prostirku na podu, a žena pored mene glasno je hrkala. Presrećna sam što ću noćas ponovo spavati pored tebe.“ Roza je uzela sunđer i završila s pranjem leđa svoje drugarice. „Poslaću večeras tajnu molitvu svim našim Bogovima da te čuvaju.“ Arak je tiho stajao pred Roksanom, koja je zamišljeno vrtela zlatni prsten s dijamantom. „Devojka mi se veoma dopadala, kao što znaš, Arače, ali nije završila obuku, a da ne pominjem pauzu ovih poslednjih meseci. To se kosi s tradicijom, a odnosi su ionako napeti i bez tog nepoštovanja hijerarhije i strukture naše institucije.“ „Hortenzija je besna što joj je plata smanjena. Mehmed tvrdi da joj ne treba toliko sluškinja sada kad više ne mora da se sprema da ga primi svake noći.“ „Hoćeš li mu reći da bih volela da porazgovaram s njim večeras?“ „Naravno, Vaše veličanstvo.“ Čekajući pred sinovljevim vratima, Roksana je osetila nalet straha. Ovo neumereno ponašanje nije bio dobar znak i podsetio ju je na njenog muža u poznijim godinama, kada je bio u bolovima, nepokretan i nervozan. Posle nedavnog neuspelog pohoda. Mehmed je postao ratoboran i nesiguran u sebe tokom ovih poslednjih nedelja. Znala je da mora da ostane samouveren, usredsređen i disciplinovan ako želi da vlada dugo i uspešno. Nije mogla a da se ne oseća delimično odgovornom za ovu slabost u njemu. Toliko je volela njegovog oca, da nije mogla da podnese da bude imalo razdvojena od njega, a kada ih je prognao, odlučila je da mu se više nikada neće usprotiviti ako je bude pozvao natrag. Nije uspela da pruži Mehmedu odgovarajuću podršku dok su bili u staroj palati, niti da mu nadoknadi gubitak oca i dvorskog života. Obuzeta patnjom, dozvolila mu je da vidi njen bol i previše se oslonila na njega iako je bio samo dečak. Kada su se vratili, sultanovo ponašanje prema njihovom sinu zadavalo joj je mnogo jada. Njegovo stalno nipodaštavanje i kritika u ime discipline i obrazovanja nikada joj nisu delovali uverljivo, ali ništa nije preduzela iako je u nekoliko navrata gledala janj a svog sinčića skrhanog i poniženog. Paralisana bolom u grudima, bez daha i praznim izrazom reagovala je na njegov izgubljen i zbunjen pogled. Laknulo joj je kada su ga poslali u Manisu da vodi sopstveno prinčevsko domaćinstvo, premda ga je retko posećivala. Barem je bio bezbedan van očevog domašaja i mogla je da radi na obezbeđivanju njegove budućnosti. Međutim, sada se Mehmed previše trudio da sve radi kako treba i bio je sebi najgori kritičar zato što ono dvoje ljudi u njegovom životu koji su morali da ga ispune ljubavlju nisu u tome uspeli. Stoga je sumnjala da je on zapravo potpuno neispunjena ličnost. Kada je ušla u njegove prostorije, čelo joj se odmah razvedrilo i obradovala se videvši ga. Lice mu je bilo živo i veselo, tako nalik onom srećnom dečaku kojeg je nekada držala u naručju. „Majko, sijaš kao i uvek. Nego, šta je s tvojim planovima? Danas sam naleteo na tvoju 90
čistačicu u veoma lošim uslovima. Pretpostavljam da je dovedena na obuku za moj harem, ali si je oterala zbog nedoličnog ponašanja. Ne liči na tebe da budeš toliko stroga prema devojkama. Naredio sam da je odmah vrate na njeno mesto i sada je u spavaonici sa drugaricama.“ „Duboko je uvredila Hortenziju i Saru, veličanstvo. Ponašala se lukavo i neposlušno, to ne mogu da zanemarim.“ „Baš je ostavila utisak na mene dok je tako stajala mokra i uplašena kao plen sateran u ćošak.“ Pogled mu se zamaglio. „Odlučio sam. Razgovarao sam s Arakom. Hoću da mi se predstavi i da bude uvedena u moj harem.“ „Mehmede, sine moj, s poštovanjem, ali ona nije završila obuku. Nije dostojna da bude u tvom prisustvu.“ „Ja ću to da procenim, majko. Ovde je već dve i po godine. Dovedena je s vojskom koja se vratila iz Budima i Pešte, što je povoljan znak. Ti mi uvek govoriš da bi trebalo da uvećam harem i napravim više sinova, a sada, kada preduzimam nešto u tom smeru, opireš mi se. Priznajem da mi nisi jasna, majko.“ „Ali, gospodaru, to podriva praksu tvog harema, čija je hijerarhija ključna za njegovo funkcionisanje. Kako možeš da očekuješ da upravljam njime i održavam poštovanje prema njemu, kako unutar, tako i van ovih zidina, i štaviše, prema ovoj državi, ako počnemo s tako nasumičnim postupkom odabira?“ „Majko, uvek poštujem tvoj savet, ali dosta vremena je prošlo otkad sam pogledao neku devojku i ovako se osetio. U ovom slučaju, moja odluka je konačna. Hoću da mi bude predstavljena na muzičkoj večeri krajem nedelje i hoću da se postaraš da ne bude bilo kakvih negodovanja. Očekujem da bude toplo prihvaćena. Arak mi kaže da je bila dobar đak i da brzo uči, tako da sam siguran da će napredovati pod tvojim stalnim nadzorom.“ „Ostale devojke će se buniti.“ „Ostale devojke će znati gde im je mesto. Hortenzija i Serena moraju da se koncentrišu na vaspitanje mojih sinova. Treba mi malo zabave posle onih gubitaka prošlog meseca. A sada, molim te, uradi kako zapovedam.“ „Da, gospodaru.“ Sledećih nekoliko dana proteklo je bez ispada i Rozina pričljivost uljuljkala je Jelenu u osećaj sigurnosti. Niko nije delovao ni najmanje začuđeno njenim iznenadnim povratkom i Jelena je držala glavu pognutu u strahu da ne privuče neželjenu pažnju. U petak ujutro, posle podnevnih molitvi, dok je Jelena gledala kroz prozor kako pahulje padaju na zidove i tremove kao čipkani šal preko ženskih ramena, haremska pomoćnica došla je da ih obavesti da će se te večeri pridružiti sultanovoj porodici na redovnom muzičkom prijemu. Jelena je strepela od ponovnog susreta s Roksanom i sultanom, ali onda je prosudila da mu ona sigurno nije bila ni na kraj pameti i da je sigurno Roksana naredila da je vrate u njenu spavaonicu, što je značilo da joj je oprošteno. „Pitam se šta će večeras obući, Jelena“, reče Roza. „Nisam ni znala da takva fina tkanina uopšte postoji. Najlepša haljina koju sam ikad videla pre nego što sam došla ovamo bila je 91
bledoplava vunena koju je moja majka nosila u posebnim prilikama.“ U sobi je iznenada zavladala tišina. Devojke su se okrenule i videle Araka kako stoji na vratima i posmatra ih. Iza njega su bile tri sluškinje sa stvarima koje njih dve nisu mogle sasvim da razaznaju. Arak klimnu Jeleni i žene uđoše. „Pozdravi se sa svima. Posle večerašnjeg prijema više se nećeš vraćati ovde.“ Roza je uhvati za ruku i obe devojke prestrašeno ga pogledaše. Obema im je bilo jednako drago i laknulo im je što su ponovo zajedno. Jelena pade na kolena. „Molim vas, zar ne možete da mi oprostite nesmotrenost? To je bila obična greška. Nisam imala pojma da je to sultan.“ Arak joj je nežno prišao. Neka tuga nadvijala se nad njim. Pažljivo ju je uhvatio za ruku da je podigne na noge. Obavio joj je meki beli hermelin oko ramena. „Ne boj se. Ovo nije kazna. Sultan je tražio tvoje prisustvo za večeras. Potrudi se da mu ugodiš.“ Rozi se otrgao uzdah iznenađenja i prekrila je usta šakom. Dve devojke su stajale i užasnuto gledale jedna drugu, dok su služavke počele da vade opremu i odeću koju će ona nositi. Arak joj je brzo stegao šaku i krenuo, a Roza odmah pritrčala. Izlazeći, kruto je klimnuo dvema služavkama koje su ušle i počele da zuje oko nje kao pčele oko tegle meda. „Znaš li šta ćeš morati da radiš?“, reče Roza. „Moraćeš da ga zadovoljiš.“ Roza je bila bleda i otrgla Jeleninu šaku od sluškinje pogledavši je unezvereno. „Jelena, sa mnom je bilo drugačije, ali ti moraš da pokušaš da nađeš neki užitak u tome. Žao mi je, ne znam šta da kažem.“ Jelena je bledo gledala u nju. „Ali obećana sam drugome...“ „Jelena, zaboga! Sada živiš drugačijim životom i nema povratka na stari. Moraš da radiš sve što je potrebno da bi preživela. Molim te, obećaj mi da nećeš biti nepromišljena. Ukoliko ga odbiješ, poslaće te u zatvor, gde ćeš truliti s kriminalcima, ako te prvo ne siluju i ne ubiju. Čekaj“, rekla je uzimajući turpiju od jedne služavke, „pomoći ću ti da se spremiš.“ Sat vremena kasnije Arak se vratio i oduševio prizorom pred sobom. Bila je lepša nego što je i njegovo uvežbano oko zaista videlo. Stajala je visoka i vitka, tananih ruku pokrivenih providnim materijalom koji se presijavao na svetlu. Bila je odevena u srebrni kaftan koji joj se pripijao uz telo dok je izvodila naklon. Duga plava kosa bila joj je podignuta, a jedan pramen ostavljen da zavodnički visi, kao nagoveštaj raskalašnosti. Krupne zelene oči sijale su iznad jednostavnog vela kao smaragdi, a u kosi su joj svetlucale dijamantske ukosnice u kompletu s dijamantskim cvetovima na pojasu. Arak joj je uzvratio malim naklonom i ponudio joj ruku. Mirisala je na ruže u kasno letnje veče. Jelena se poslednji put okrenula ka Rozi koja je stajala i gledala je suznih očiju. „Izgledaš tako lepo“, rekla je. „Uvek sam znala da si posebna. Ne plaši se. To je Alahova volja.“ Ubrzo je shvatila da idu ka Roksaninim odajama. Sećala se prvog puta kada je prošla kroz ovaj hodnik sa Eminom, zadivljena njenom lepotom i stavom. 92
Kada su ušli, Roksana ju je iznenadila ustavši da je pozdravi i prišavši da je uhvati za ruke. „Drago mi je što te ponovo vidim. Ovo je nesvakidašnja situacija, draga moja, i sigurna sam da će izazvati neke probleme, ali moj sin je nepokolebljiv. Ipak, radujem se što si ponovo s nama. Bilo je vreme. Predivno izgleda, zar ne, Arače? Sigurna sam da tek sad neće promeniti mišljenje kada te bude video.“ „Vaše veličanstvo, izvinite ako sam vam ovim zadala probleme.“ „Sigurno će biti nekih koji smatraju da si se neprikladno šepurila, ali moraćemo da izađemo na kraj s njima što bolje možemo. Nažalost, to su osobe s kojima ćeš provoditi najveći deo vremena. Došla si ovde mimo redosleda i bojim se da će biti posledica.“ „Ali nisam imala nikakvog udela u onome što se desilo.“ „To je tačno, ali ovo je delikatna situacija i ostale će biti s pravom ozlojeđene zbog tvog naglog unapređenja. „Odvešću te sada u njegove odaje i predstaviću te, a onda ćeš prisustvovati prijemu s nama kao nova miljenica. Idemo korak po korak.“ Oglasio se uzvik iznutra i otvoriše se velika vrata. Ulazeći za sultanijom majkom, Jelena se duboko poklonila i onda ispravila, ali je i dalje držala glavu povijenu i pogled prikovan za pod. „Vidim da nisi tako neustrašiva sada kada si okićena našim najboljim ukrasima. Možeš da me pogledaš“, reče sultan. Jelena podiže glavu i postepeno upravi pogled ka njemu. Oči su mu sijale od zabave i uzbuđenja, čak mu je i lice bilo otvoreno i prijatno. U tom trenutku nije osećala strah. Na tom licu nije bilo ničega što je htelo da je povredi, već je delovalo oduševljeno njenom pojavom. „Kad god žena dođe u moj harem, dodelim joj ime. Dosta sam razmišljao o tvom i odabrao sam Bedrija.“ Jelena nije mogla da progovori. „Je l’ te zanima šta ono znači?“ „Da, Vaše veličanstvo.“ „Ahh! Ima i glas. Znači ‘lepa kao mesec’. Divno ime, zar ne?“ „Da, Vaše veličanstvo.“ „Umeš li da pevaš, Bedrija?“ „Malo, Vaše veličanstvo.“ „Odlično. Voleo bih da mi pevaš večeras. Hajdemo sada svi da uživamo u muzici. Majko.“ Sultan skoro da nije skidao pogleda s nje čitave večeri, kao ni ostali prisutni, osim što su njihovi pogledi bili hladni i grubi. Htela je da zbaci sve ukrase i da pobegne, ali Roksana je bila topla i prijatna, stalno ju je podsticala da učestvuje kad god je to bilo moguće. Još nije bila vešta s instrumentima i bilo joj je teško da se priključi. Na sultanov zahtev, hrabro je pokušala da otpeva nekoliko stihova i glas joj je bio čist i sladak kao med. Trudila se da deluje ponizno, ali osećala je prezir koji se prosto širio od Hortenzije kao ruku koja joj pritiska grudi. Očajnički je pokušavala da uhvati Rozin pogled kada su posluženi slatkiši, ali Roza je ostala profesionalna i 93
nije pomicala pogled sa svog tanjira. Jelena je gledala u predivno aranžirane kolače koji su joj nuđeni, koje je pre nekoliko dana mogla samo da sanja da će probati, ali sada ništa nije mogla da proguta. Na kraju prijema sultan i Roksana su otišli. Žene su postepeno ustajale, gracioznih pokreta kao jato labudova koje se priprema da uzleti. Dok su išle ka vratima, Jelena se sklonila u stranu i s poštovanjem propustila ostale. Kada su pored nje prošle Hortenzija i Sara, njihovi podmukli i preteći šapati naterali su je da ih pogleda u oči, i prošla ju je jeza od hladnoće s kojom se susrela. Arak ju je čekao ispred salona. „Vreme je.“ „Ne znam šta treba da radim.“ „Žena uvek zna šta treba da radi.“ „Ne mogu. Ne želim“, mucala je. „Dete, nemaš izbora. Stoga, ako imaš imalo razuma, naučit ćeš da uživaš u tome kao i mnoge, do te mere da nastavljaju da se zadovoljavaju među sobom.“ „Ti znaš.“ „Veoma je malo toga što se dešava unutar ovih zidina da ja ne vidim.“ Sultanov apartman bio je mračan, osim nekoliko sveća rasutih po sobi koje su živahno treperile bacajući senke na zidove poput razigranih ruku zavodljive konkubine. Toplota se širila od peći u sredini sobe koja je odavala blagi narandžasti sjaj. Mehmed je ležao na divanu i gledao u oslikanu tavanicu. Pod njim je bilo bujno krzno kune, kao plodna zemlja spremna za sadnju. Okruživala ga je šarenolika mešavina podupirača i jastuka delimično ga pokrivajući, ali Jeleni je bilo jasno da je go. Usredsredila se na različite nijanse i strukture tkanina i primetila meki, bledi batist iz Francuske pomešan s tamnoljubičastom svilom iz Persije. Mehmed se nikada nije stideo svoje golotinje. Štaviše, ponosio se građom svog tela. Od mnogih sati rvanja, jahanja i ratovanja bio je mišićav i telo mu je bilo čvrsto. Gledao ju je ispod oka. „Bolje bi bilo da ležimo napolju na travi kad je ovako divna, vedra noć, ali bojim se da ni sve moje krzo na gomili ne bi bilo dovoljno da nas zaštiti od hladnoće. Harem mi je pun dijamanata izuzetnog kvaliteta, ali nijedan ne može da se poredi s bogatstvom prirode. Dođi! Ne stidi se. Lezi ovde pored mene da zajedno zamišljamo zvezdani pokrivač nad našim glavama.“ Sasvim utrnula i u nedoumici, Jelena je stajala prikovana za pod. Osećala se kao da nije u svom telu, kao da je posmatrač neke čudnovate scene. Sileći udove da reaguju, prišla mu je s oklevanjem, sporih i drvenih pokreta. Bujao je od uzbuđenja dok ju je posmatrao, kao i na samu pomisao njene nevinosti koju će uskoro izgubiti. Naravno da je uživao u milovanjima svojih iskusnijih žena, spretnijih u ljubavnoj veštini, koje su dobro upoznale njegovo telo, ali ništa nije bilo toliko zadovoljavajuće kao osvajanje device. Obožavao je kada su ga gledale u oči kao uplašene životinjice, ophrvane kada bi ušao u njih, što je bila najveća potvrda da je zaista bio njihov pravi gospodar. 94
Gledala ga je kada je bez stida seo, olabavio joj pojas i skinuo veo. Grudi su mu bile široke i čvrste, s neočekivanim pokrivačem od crnih dlaka, glatkim kao svilena prostirka koja joj je štitila stopala od hladnoće kamenog poda. Uplašila ju je njegova drska nagost. Nikada pre nije videla muškarca na ovaj način. Kada se podigao na kolena da joj izvuče dijamantske ukosnice, bio joj je toliko blizu da ju je skoro dodirivao. Piljila je u konture njegovih grudi i gledala kako mu se mišići grče i zatežu, od čega joj se stomak stezao, od mešavine straha i uzbuđenja. Dok je s uživanjem prolazio rukama kroz njenu oslobođenu, gustu kosu, mogla je da oseti miris mandarina kojima mu je bila namirisana koža, no ispod tog mirisa probijalo se nešto drugo, nešto snažno, životinjsko. Podigao joj je kaftan preko glave i bacio ga prelazeći joj usnama preko ključne kosti i vrata. Dah mu je mirisao na zeleni limun, a njegova brada ju je grebala. Kad je najzad ostala gola, pogledao ju je u oči, čime joj je olakšao stid, a onda privukao uz sebe. Koža joj je izgledala meko i kremasto naspram njegove, koja je bila maslinaste boje, zategnuta preko mišićavog tela. Kada ju je obavio rukama i nogama, osećala se kao ptica u kavezu. „Ne plaši se, biću nežan.“ Glas mu je bio svilenkast i umilan. Njegove glatke šake lagano su joj se pele uz noge, iskusno proveravajući njihov oblik i čvrstinu, zastajkujući i ponavljajući, tamo gde se naslađivao nekom oblinom ili udubljenjem u mekoj koži njenih bedara, a onda se nežno peo sve više i više, dok ga uprkos sebi, nije molila da uđe u nju. Kada se najzad provukao kroz nabore njene vagine, osetila je vrelinu i vlažnost među nogama i zaječala od zadovoljstva. Okrenuvši se od nje, zadihane i raširene na krevetu, dohvatio je bočicu s fino izrezbarenog sedefastog stoćića. Uzeo joj je ruku i sipao joj na dlan gustu, lepljivu tečnost koja je mirisala na tamjan. Polako joj je spustio šaku na svoje grudi, a onda povukao niz stomak, u sporim kružnim pokretima. Postepeno joj je gurao ruku nadole sve dok mu nije dotakla gustu dlaku između nogu. Jelena je ponovo zadrhtala, ali od žudnje koja je bila zaključana u njoj ovih poslednjih nekoliko godina, žudnje da bude bliska nekome, da je neko zagrli. Telo joj je pulsiralo od požude za koju nije ni mislila da je sposobna. Polako joj je obavio prste oko svog penisa i navodio joj ruku gore-dole dok god ga nije čula kako stenje. Onda se podigao visoko iznad nje, lica napregnutog i gladnog, i Jelena je znala da je ono što će se sledeće desiti sada nezaustavljivo. Nije osećala strah. Okuražila se kada je pogledala u njegove očajne oči, ali nije očekivala bol. Iznenada je bio u njoj – kriknula je kad je snažno prodro u njenu vaginu, zatim se malo povukao da bi se vratio još snažnije. Ponavljao je pokrete u istom ritmu sve dok se nije osećala kao da će je raspolutiti. Uz drhtaj i groktaj iznenada je stao i čitavo telo mu se opustilo. Na trenutak njegova težina joj izbi dah, a onda se svalio s nje i tiho legao na leđa. Jelena je osetila kako joj između nogu curi topla tečnost i okrenula se na stranu zaštitnički podižući kolena. Sultan je ustao i obavio ogrtač oko sebe. Obišao je krevet na stranu gde je Jelena ležala i pogledao je. Bio je ushićen njenom lepotom. Nije drhtala kao ostale. Bila je uplašena, ali ne i potčinjena. Uzeo joj je ruke i pažljivo podigao na noge. Onda ju je nežno poljubio u čelo, ogrnuo 95
svilenim ogrtačem i pozvonio. „Doći će vreme kada ćeš se i radovati ovome i priželjkivati ga, ali još imaš da učiš.“ „Sada će te okupati i onda moraš da se odmoriš. Sutra ćeš se premestiti u svoje odaje. Laku noć, Bedrijo.“ Sutradan su Jelenu odveli u njen novi smeštaj. Prepoznala je hodnik kojim je prošla one noći kada je videla Hortenziju i Saru, i iznenadila se kada je Arak stao pred ista ta vrata kroz koja je onda provirila. „Ovo su tvoje nove odaje.“ „Ali zar ovo nisu Hortenzijine sobe?“ „Bile su, ali premeštena je.“ „Baš si napredovala od obične čistačice“, osmehnuo se, ali Jelena je primetila neku slabost u uglovima usana. „Sultan je izričito naredio da ti dobiješ ove sobe, pošto su najbliže njegovim.“ „Imaćeš tri sluškinje koje će odgovarati samo tebi, kao i pristup ostalim slugama. Sultan je odlučio da primaš dnevno sledovanje od dvesta pedeset aspera, koje možeš da trošiš po želji: na krzna, dragulje ili bilo šta drugo što ti se dopada. „Sultan mi je naredio i da ti uručim ovaj poklon.“ Arak izvadi iz unutrašnjeg džepa tešku ogrlicu. S divnog lanca od belog zlata visili su smaragdi različitih oblika i nijansi naizmenično po dužini. Jelena nikada nije videla nešto tako profinjeno. „Kaže da je ovo tvoja boja i traži da večeras staviš ogrlicu. Hoćeš da ti je zakačim?“ Jelena se okrenu i podiže kosu. Njena težina bila je poput jarma i odsutno je prešla prstima preko kamenja. Arak ju je posmatrao. Steglo ga je nešto u grudima, kao da je bolestan. Njegove iskusne oči primetile su nestanak nevinosti s njenog lica, ali lepota joj zbog toga nije trpela. „Mislim da je u pravu. Ostavljam te sada.“ Zastao je na vratima i okrenuo se. „Čuvaj se, Bedrijo. Znaš koliko brzo tvoj položaj može da se promeni ovde, a i već si uznemirila neke svojim iznenadnim usponom.“ Na to se poklonio i otišao. Jelena je uzela lepezu i sela na divan. Lagano je mahala njome i uživala u sporadičim talasima koji su joj zapljuskivali lice. Pomislila je na Dušana i preplavili su je samoprezir i grižnja savesti. Da li bi je on ikada ponovo prihvatio? Deo nje koji je bio namenjen njemu zauvek je izgubljen. Bila je zatočena u ovoj palati, sultanova konkubina, i tu će verovatno ostati, osim ako neki pad u nemilost ne izazove prerani kraj. Tupi bol i čežnja za domom vratili su se jači nego ikada i suze su joj polako potekle niz obraze.
96
Deseto poglavlje PORUKA
K
ada su ponovo ušli kroz kapije grada, dobrodošlica je bila mešovita. Iako su uspostavili nekadašnji položaj u Ugarskoj, gubici u Austriji bili su toliki da su se morali povući. Vojnicima je laknulo što su se vratili u svoje barake i rado su se prihvatili svakodnevnih poslova. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što su stigli pozivi. Bila je sredina zime, dani su bili sivi i hladni, a vetar je šibao niz Bosfor kao bič ljutitog zapovednika palube. Vratili su se svom uobičajenom životu u barakama i nastavili s obukom. Radul je shvatio pre njega. Uleteo je u spavaonicu saplićući se na dugim nogama kao gazela koju goni gepard. „Došao je sultanov glasnik. Traži da vidi agu.“ Dušan je podigao glavu s knjige i pogledao prijatelja blago zabrinut. „Razgovor između sultana i age nije baš neko čudo“, ali pre nego što je završio rečenicu, obojica su začula korake na kamenom podu. Radul ga je i dalje gledao, a onda mu se široko i toplo osmehnuo. Uz grč u stomaku, Dušan je shvatio. Spakovao se za nekoliko minuta i otišao. Dok je, sada po drugi put, išao preko velikih kamenih ploča dvorskog dvorišta, od kojih su mu za svaku trebala tri koraka da ju pređe, Dušan se sećao kako je prvi put prošao kroz veliku kapiju ovog zdanja, tek dečak, a sada je ipak, samo dve godine kasnije, bio muškarac, vojnik koji je ubio za svog sultana, ratnik koji je prigrlio novu veru. Pohod 1529. godine bio je dug; sultan je odlučio da nastave dalje, pošto ih je uspešno ponovno osvajanje Ugarske dovelo pred vrata Beča. Njihova produžena obuka na polju omogućila im je da postanu vešti mladi vojnici. Jedne večeri njima četvorici naređeno je da iskopaju rupe na kraju rovova na kojima su ranije u toku dana radili, da bi zakopali fekalije i smeće iz logora. Noć je bila veoma tamna, toliko tamna da je Dušan jedva video vrhove svojih čizama, ali bilo je suvo prvi put posle nekoliko dana i radili su tiho i efikasno, dok je iza njih logor sijao u daljini. Dušan nije video ni čuo da mu prilazi vojnik, ali nešto ga je nateralo da podigne glavu, i u tom je trenutku ugledao kako se neprijatelj nadvija nad njime podignutog mača, spremajući se da ga zakolje. Isukao je bodež i zario ga uvis iskačući iz jarka, dok se telo rušilo i padalo na đubre, promašivši ga zamalo. Onda je stajao i piljio u njega, zbunjen i paralisan prizorom krvi koja je 97
tekla između rebara mrtvog čoveka. Da Radul nije gledao i prerezao grlo drugom vojniku, bio bi mrtav. Radul je stajao bled kao krpa, lice mu je bilo svetionik u tami, oči prikovane na dva mrtva čoveka. Ubili su i više nije bilo povratka. Njih četvorica oprezno su se pomakli do kraja rova, naprežući oči i uši dok su išli. Onda su se bez glasa spustili u njega i virili preko ivice u tamu. „Nemoguće da su došli sami“, rekao je jedan od one dvojice. Tada su spazili kako im se približavaju dva fenjera, a potom ćuli tih bat konjskih kopita. Sledili su se. Dušan je usredsredio pogled na senke koje su im prilazile. Na svetlu fenjera spazio je barjak i ubrzo shvatio da je sultan lično, poznat po svojim nasumičnim lutanjima poljem, došao da proveri kako napreduje kopanje rovova. „Brzo! Možda mu se sprema atentat“, prošištao je i, rizi kujući od mačeva sultanovih gardista, iskočio iz rova i potrčao ka odredu koji je dolazio, uzvikujući ime svoje jedinice i svoju odanost, dok su ostali išli odmah iza njega. Užurbanim, prigušenim, hitnim tonovima Dušan je prepričao sultanovim vojnicima šta ih je zadesilo, kao i svoje strepnje, dok je veliki padišah gledao na njih sa svog konja. U tom trenutku je Radul, koji je oprezno stražario u tami, viknuo taman na vreme da janjičari i sultan isuču sablje. Pet neprijateljskih vojnika iskočilo je iz mraka i navalilo na njih. Sultan je dobacio Dušanu mač i Dušan stade da se bori uz njega. Iako su bili u blagoj brojčanoj prednosti, ni Dušan ni njegovi drugovi nisu bili iskusni u borbi, a neprijateljski mačevi zamahivali su sve jače i brže kako im je samopouzdanje raslo. Nije im dugo trebalo da shvate da im je veliki sultan na dohvat ruke i, ostavivši trojicu da unište ostatak njihove grupe, dvojica su se okrenula i zajedno se okomila na sultana. Dušan je video da se muči da se odbrani od kiše udaraca, pa je jednim spretnim zamahom, izvedenim više srećom nego veštinom, na smrt ranio napadača i istupio da pomogne sultanu, uspešno odvlačeći jednog neprijatelja. Sultan se s lakoćom izborio sa preostalim napadačem, a onda se okrenuo da dokrajči onog kojeg je Dušan sada jedva uspevao da drži na odstojanju. Sultan je bio zahvalan i zadivljen četom mladih vojnika i porazgovarao je s Dušanom. Onda ih je sve pozvao da dođu u njegov šator i popiju nešto s njim. Dušan je ranije samo iz daljine gledao ovu građevinu, ali kada su se približili ovoj palati platnenih zidova, poverovao je u glasine da je za njegov transport bilo potrebno sto kamila. Zaštitni zid oko kompleksa bio je okružen grudobranima, a zidovi Šatora bili su ukrašeni redovima pravougaonih ploča konstruisanih u obliku stubova povezanih lukovima, što je stvaralo utisak arkada. Dušan je procenio da su sigurno bile barem dvadeset četiri ploče, a njihov izvrsni vez i ukrasi, i spolja i iznutra, ostavili su ga bez daha. Bilo je to veoma prijatno veče i sultan ga je posebno istakao. Sada je ponovo usmerio pažnju na čoveka u belom koji ga je vodio ka njegovoj sudbini. Stigli su pred novu impozantnu kapiju koju je čuvalo još više eunuha. Arak se ponovo okrenuo ka njemu. „Ova kapija vodi do unutrašnje palate, trećeg dvorišta. Moji eunusi čuvaju je dvadeset četiri sata dnevno. Mnogi ljudi koje si dosad video nikada neće proći između ovih zidova. Unutra, s leve strane, nalaze se harem i sultanove lične odaje, u kojima se sada takođe nalazi sultanova porodica, direktno ispred je salon za prijem, gde sultan prima goste, a onda slede unutrašnja 98
riznica i tajna odaja. Dvorska škola i internat smešteni su u severnom krilu, a tu su i biblioteka i muzička škola. U sobama s kupolama koje ćeš videti čuvaju se svete relikvije proroka Muhameda.“ Dušan je ponovo pogledao u kupole; njihovi olovni oluci koji su skupljali kišnicu protezali su se duž glatkih zaobljenih površina, poput pojasa sa ženskih kukova. Dok su se kretali među fino građenim zgradama, Dušanove oči širom su se otvarale, a hod usporavao. Bilo je veličanstvenije nego što je mogao da zamisli. Fino rezbareno drvo i kamen definisali su krovove i stubove, a proporcije i slojevi nizova izničkih pločica bili su tako raspoređeni, da se čoveku činilo da je u nirvani. Među zgradama su bili rasuti glatki, podšišani travnjaci, fontane i senici i, uprkos godišnjem dobu, poneki Jelen graciozno je pio iz bazena uživajući u svežoj vodi kao čovek u starom vinu. Predivan topli miris ispunjavao je vazduh i Dušan je zastao da duboko udahne. „Šta to miriše?“, upitao je. Arak se osmehnu. „To je miris tek ispečenog hleba, a širi se iz one zgrade, carske pekare. Snabdeva samo sultana i njegove izabranike. Brašno je veoma fino mleveno i stoga najčistije belo. Pravi se od žita koje raste u severozapadnoj Maloj Aziji, a onda se meša s kozjim mlekom od krda koje se čuva ovde u palači.“ Arak mu je dao vremena da se nagleda okruženja, a onda ga poveo uz strme kamene stepenice do vrha zidina. Kada je Dušan video parkove koji su se pružali pred njim sve dole do mora, zadivljeno je uzdahnuo. Bašte u prvom planu bile su prazne, osim nekoliko čempresa i javora, ali mogao je da vidi u geometrijskim dizajnima brojnih dobro održavanih leja nagoveštaje treperavo crvenih narova, različaka i perunika, lala, mirti, jasmina, slatkog majorana i ruža. „Mora da je divno u proleće.“ „Sultan je strastveni baštovan. Lale su mu omiljeni cvet. Ove leje i sve niz padine bujaće od njih u proleće u svim bojama sem crvene. Najviše voli da provodi vreme u kopanju, planiranju i sađenju. Šteta je što ne može uvek da vidi rezultate svoga rada.“ „Bila je to jedna od retkih aktivnosti koju je otac obavljao s njim. Pokojni sultan je davao Mehmedu njegovu janjičarsku lopaticu da sadi retke biljke koje je dobio na poklon iz raznih krajeva sveta. Mehmed je pratio oca po parku slušajući, posmatrajući i učeći dok je ovaj davao uputstva baštovani ma.“ „Ali zašto ne crvene?“, upita Dušan. „Pokojni sultan takođe je voleo da sadi povrće i bio je naročito ponosan na leju krastavaca jedne godine. Jednog dana, kada je došao u baštu s Mehmedom, primetio je da mu nema dva najbolja krastavca. Odmah je pozvao glavnog baštovana. Roksana, sultanija majka, koja je uvek bila u blizini, čula je muževljevo ljutito vikanje i dojurila da vrati sina u okrilje harema. Međutim, sultan je naredio stražarima da je spreče. Onda je naredio da glavni baštovan na mestu iščupa utrobu dvojici baštovana, koji su poricali krivicu, ali su bili u smeni u vreme kada su krastavci nestali. Mehmed je nepomično stajao pored oca, ali krv koja je poprskala zemlju, njegovu odeću i 99
okolno cveće bila je jarkocrvena i otada više nikada nije mogao ni da pogleda crveno cveće. Imao je šest godina. „Tvoje će školovanje ovde biti raznovrsnije. Osim fizičkog vežbanja, gde ćeš naučiti i da jašeš, moraćeš savršeno da savladaš persijski, arapski i turski jezik. Pisanje je još jedan obavezan predmet. Postaćeš stručnjak za različite oblike arapske kaligrafije. Ostali jednako važni predmeti su književnost, teologija i, naravno, pravo. Prva lekcija sutra biće proučavanje hadisa. Možda već znaš da su to zbirke Muhamedovih pouka. One će ti pomoći u daljem tumačenju Kurana. Puno toga imaš da nadoknadiš, ali sultan te je izdvojio kao oštroumnog i siguran sam da ćeš se snaći.“ „Ovo je tvoja spavaonica. Sada se predstavi drugovima, okupaj se i jedi s njima, a onda dođi kod nas u veliki salon.“ Kada su ušli u provetrenu sobu visoke, kasetirane tavanice, Arak ih je čekao unutra. Podigao je sliku i oslonio je o zid da mogu jasno da je vide. Dušan je osetio kako mu se vilica opušta dok je napajao pogled zamršenim, vijugavim linijama tamnog mastila. Tri jaka crna poteza stajala su visoka kao koplja, dok su se ostali savijali oko njih kao devojke koje mašu trakama u vazduhu. Još dve linije presecale su ih horizontalno i prelazile od uskih paralelnih linija u debelu podeljenu krivulju, nalik na formu naslonjene žene. Ispod njih bilo je još tamnih, gusto isprepletanih zmijolikih linija. „Ovo je izuzetno kaligrafško delo i zove se tugra. To je sultanov monogram, njegov potpis. Nosi imena sultana i njegovog oca i molitvenu izjavu: ’zauvek pobedonosni’.“ „Sada ćemo početi s tvojom lekcijom iz kaligrafije.“ Dušan je uvideo da lako može da parira svojim vršnjacima u fizičkom delu obuke, iako je nekoliko puta pao s konja na veliku radost ostalih, koji su sada bili puni saveta budući da su već prošli taj nivo. Naročito je uživao u rvanju i još je bio nepobeđen u ringu, a njegova rana ljubav prema knjigama, koju mu je deda usadio, sada mu je bila veoma korisna, tako da nije dugo prošlo pre nego što je uhvatio korak s ostalima, pa ih čak i prestigao. Zaboravio je koliko mu je nedostajalo učenje i gutao ga je, naslađivao se njime, kao čovek svoj prvi obrok posle meseci provedenih u zatvoru. To mu je omogućilo da briljira u predmetima kao što su svetska istorija, muslimanska istorija, islamski zakon i arapska književnost. Jedne noći, šest meseci kasnije, u leto 1532, Dušan je smrknuto sedeo sa svojim drugovima, iscrpljen, i slušao ogovaranja eunuha, dok je večernja vrućina crpla i poslednje kapi snage iz njihovih umornih tela. Jeli su pilav i hleb i svaka koska ih je bolela od dnevnih napora. Naslonio se na popločani zid iza Carskog sabora i prazno gledao u kupolu nad sobom. Upravo je proslavio dvadeseti rođendan i u tim prilikama uvek je s čežnjom mislio o domu. Majka je tada volela da ga tetoši i zamišljao ju je kako stoji za ognjištem i sprema večeru, pateći ovog dana više nego ijednog drugog, dok se pita da li će se ikada vratiti, duha ublaženog, skrhanog. Sigurno će mu oprostiti. Želeo je da je Radul sada s njim. Veoma mu je nedostajao, ali i pored njegove aktivnosti te noći, Dušan je osvojio sultanovu pažnju i sumnjao da je tako bilo zato što se i trudio da to uradi. Radul je sigurno osetio ovo i potrudio se da se skloni. Zavoleo je svoje nove drugove, ali 100
znao je da ni s jednim od njih neće izgraditi odnos kakav je imao s Radulom. Morao je da pojede nešto, ali nije bio gladan i s gađenjem je muljao hranu po tanjiru. Razgovor oko njega se nastavio i on ga je s vremena na vreme pratio, slušajući samo delove. „Arak ima težak posao sa svim tim ženama koje stalno zakeraju i kukaju.“ „Da, neki misle da je njegov postupak bio ishitren, ali ne možete ga kriviti. Jeste li je videli?“ „Kakva lepotica! Ja bih je sigurno želeo u svom krevetu što je pre moguće.“ „Ah! A šta bi radio s njom tamo, Ahmede? S tobom bi se sigurno dobro naspavala.“ Ljudi se zakikotaše. „Srpkinja je, zar ne, Ahmede? Tvoja zemljakinja?“ „Da, mi pravimo samo najbolje.“ Dušanovi kapci se otvoriše i on se okrenu ka eunuhu. „Ahmede, nisam znao da potičeš iz moje domovine.“ „To je bilo davno.“ „Zašto si rekao da mi pravimo najbolje?“ „Pričamo o zabranjenim temama i ne bi trebalo da prisluškuješ. Sultan je odabrao za svoj krevet jednu od devojaka na obuci i nastao je opšti metež.“ Dušan je prebledeo. „Srpkinja je?“ Jeste.“ „Kako izgleda?“ „Zar te nismo dovoljno izmorili? Ne bi trebalo da ti je ostalo energije da maštaš o ženama. Ovo te se ne tiče.“ Dušan je izgledao očajno. „Ahmede, molim te, reci mi.“ „Smiri se, inače ćeš me uvaliti u nevolju. Ne smeš da razmišljaš o tome. Ne smeš da imaš ženu dok god ti se ne završi obuka i mi te nećemo ometati. Smatraj se srećnim, pošto oni od kojih si otišao moraju da ostanu u celibatu zauvek.“ „Hajde malo da ga zadirkujemo, Ahmede! Može? Da mu nanesemo malo bola tako da ga posle svi delovi tela zaista bole, pa da saznaju i šta je mučenje“, uzviknu njegov drug. Ahmed se ozareno nasmejao. „Dobro, onda. Visoka je i vitka kao vrba. Grudi su joj čvrste i oble i kada je gola, duga zlatna kosa pada joj oko ramena u nežnim talasima, taman duga da joj pokrije vrhove prćastih crvenih bradavica. Oči su joj zelene kao smaragd.“ Dušan iznenada ustade. „Otkud znaš to?“, viknuo je. „Vidi, vidi, ovo je bilo baš lako, Ahmede“, reče drugi eunuh. Ahmed se okrenu ka Dušanu. „Sedi dole. Misliš da mi po ceo dan samo brišemo tvoj znoj? Radimo i u haremu. Ubacujemo slatkiše među njihove pune, ružičaste usne i gledamo ih iz senki kada se svlače“, nastavio je s uživanjem. 101
Dušan ovo srce snažno je lupalo i s mukom se trudio da se obuzda. „Mislim da si ga dovoljno uzrujao, Ahmede. Izgleda mi nešto slabo.“ „Samo me boli da razmišljam o ženi iz moje zemlje.“ „Dobro, fantastična je, i sultan isto to misli. Ali dosta, Arak će nas teško kazniti zbog ovakve priče. Hajde da rasklonimo sto.“ Dušan je čekao da razgovor zamre. Kad su se ljudi utišali, diskretno je prišao Ahmedu. „Ahmede, da li veruješ da imam budućnost ovde?“ Ahmed se nasmejao. „Pokušavaš da me prevariš? Jasno je da si najbolji u čitavoj grupi.“ „Onda kada dobijem unapređenje, ako ti ponudim svoju prvu platu, da li bi uradio nešto za mene?“ „A šta bi to moglo biti? Ne nailazi se često na tako velikodušnu ponudu.“ „Hoću da odneseš poruku ženi koju si opisao.“ „Jesi li ti lud? Šta je s tobom večeras? Te žene ne smeju da pogledaju nijednog muškarca osim sultana. To je prekršaj za koji sledi smrtna kazna.“ „Ali, Ahmede, siguran sam da mi je ona rođaka“, slagao je. „Kao zemljak, znaš kako smo odani rodbini. Odvela ju je vojska pre dve godine, nismo imali pojma kuda. Mislili smo da je mrtva, ali čuli smo od lokalnog kadije da je žena njenog opisa dovedena u sultanov harem. Nismo znali u šta da verujemo, ali ona je baš takva kao što si opisao. Samo želim da sazna da joj je porodica primila ove vesti i da im nedostaje, ali da žele da prihvati ovaj novi život i da bude zadovoljna. Takve poruke od kuće sigurno će je usrećiti i zato će bolje moći da zadovolji sultana.“ „Nisi svestan šta tražiš. Neće biti lako uhvatiti je nasamo, a ako me primete, neću poživeti da potrošim tvoje teško zarađene zlatnike.“ Zastao je i pogledao u Dušanovo napeto lice. „Ne možeš ni biti siguran da je to ona.“ „Prilično sam siguran, i zato moram nešto da učinim.“ „Neću ti doneti odgovor.“ „Nisam ni očekivao. Samo želim da zna da znam gde je. Znam koliku će joj snagu to uliti.“ „Dva meseca.“ „Puno tražiš.“ „Dvomesečnu platu.“ „Dogovoreno.“ Toliko je toga hteo da kaže. Hteo je da zna da je ovde, da je došao zbog nje, da živi u nadi da će ih nešto ponovo spojiti i da je, iako za sve to postoje male šanse, ipak vredelo pokušati. Ali kako može to da napiše? Ako bi poruka bila otkrivena, onda bi bilo bezbednije da u njoj budu samo dobre želje zabrinutog rođaka. Takođe je bilo moguće da greši i da to nije ona. Proveo je celu noć, krišom, ispod sveće, mučeći se da se izrazi. Najzad, kada su zapevale prve ptice i svet počeo da se meškolji iz sna, uzeo je olovku. „Najdraža Jelena, verujem da si ovde u palati i u sultanovom haremu. Toliko mi je laknulo što sam saznao šta je s tobom i hoću da znaš da sam i ja ovde na obuci. Odveli su me iz našeg sela 102
kao danak u krvi šest meseci nakon što si ti nestala. Čast mi je što sam dobio ovakvu obuku i školovanje, kao i ti, sigurno. Nadam se da ću uspeti da se dokažem i da će se jesen naših snova jednoga dana ostvariti. Najtopliji pozdrav. Tvoj rođak, Dušan.“ Savio ju je i onda, kao da se setio nečega, zubima je odvezao kožnu vrpcu za kosu sa zgloba koju je nosio od onog dana kada mu ju je dala, i njome vezao poruku. Protrljao je zglob tamo gde je bila vezana trakica i primetio beli trag koji je ostavila na koži. Ako reči nisu bile dovoljne, sigurno će shvatiti ovu poruku. Jelena se vraćala u svoje sobe posle kupanja s Eminom, koja ju je zabavljala anegdotama o Teodorinom ponašanju, njenoj čuvenoj mržnji prema Hortenziji i njihovim tučama. „Nažalost, Hortenzija je dobila njihovu poslednju bitku. Ne znam kako je to izvela. Nekako je zadobila posekotinu iznad oka za koju uopšte nisam ubeđena da je Teodorinih ruku delo. Međutim, Teodora je ipak isterana.“ „Bila je divna devojka. Dopala bi ti se. Doduše, malo hirovita, ali jako zabavna. Tvrdila je da je sultan izgubio nevinost s njom i često je zadirkivala Hortenziju zbog toga.“ Emina se nasmejala: „Hortenzija ti još nije izazvala nikakav problem, što je veoma pohvalno.“ „Ne. Izgleda da me zasada podnosi.“ „Mislim da zna da je Roksana drži na oku.“ „Moram da te ostavim ovde, Jelena, i da odem po svoju malu princezu posle časova. Vidimo se kasnije.“ Jelena je stajala ispred svojih odaja i gledala Eminu kako odlazi. Uobičajeni eunuh koji je čuvao njena vrata sada nije bio tu i hodnik je delovao prazno. Kada je začkiljila u tamu pitajući se kuda li je nestao i zašto su sveće ugašene, osetila je nečije prisustvo u senci. Isprva ga nije primetila. Delovao je zlokobno i srce je počelo brzo da joj kuca. Pružila je ruku da dohvati sveću i taman kad je htela da vikne i dozove služavku on je progovorio. „Sultanijo, molim vas“, prošaputao je brzo. Kada je istupio iz senke, prepoznala ga je kao jednog od eunuha kojeg je ranije videla u haremu. Nosio je nešto u ruci, nešto što je podsećalo na nekakvu palicu. „Uplašio si me. Zašto tu tako stojiš u mraku?“ Pošao je ka njoj i podigao ruku. Jelena je spazila kako mu tanka kožna traka obavijena oko onoga što je držao pada između prstiju i nakratko se setila vrpci kojima je vezivala kosu pre nego što je došla ovamo. Još nesigurna u njegove namere, odmakla se korak nazad. „Izvinite, sultanijo, ali moram...“ „Ahmede, deluješ mi zbunjeno. Ne bih rekao da sam ti naredio da zalaziš u ovaj deo harema. Dođi ovamo, smesta.“ Arak se okrenuo ka Jeleni i uz blag naklon izvinio joj se zbog smetnje. Jelena je oklevala, bilo je nečeg preklinjućeg u eunuhovim očima. Da li je nameravao da je potraži, ili je ovo bio neki nesporazum? Stalno ju je iznova iznenađivalo kako je Arak uvek delovao sveprisutno i, mada je to na neki način umelo da uznemiri, ipak joj je ta njegova osobina ulivala sigurnost otkada je izabrana za miljenicu – imala je osećaj da bdi nad njom, da je čuva. „Sultanijo“, Arakov glas bio je čvrst i zapovedan i, klimnuvši mu glavom, ušla je u sobu 103
zbunjena. „Otvori ruku, Ahmede.“ „Da, gospodine. Da, gospodine! Oh, izvinjavam se, gospodine. Bio sam budala, ali sažalio sam se na mladića i nisam video ništa loše u tome.“ „Idi. S tobom ću se obračunati kasnije.“ Sutradan ujutru, Dušan se probudio s čudnim osećajem da ga neko posmatra. Otvorio je oči polako i pažljivo i ugledao Araka kako stoji u dnu kreveta kao anđeo. „Pođi sa mnom.“ Dušan, naviknut na iznenadna naređenja, skoči iz kreveta, zgrabi košulju i pođe za Arakom iz spavaonice u susedni salon. „Šta je ovo?“ S nelagodnim osećanjem, Dušan je video da Arak drži njegovu poruku, koja više nije bila vezana vrpcom. Misli su mu se uskomešale, puls jurio. Dovoljno je naučio da bi bio svestan ozbiljnosti onoga što je uradio, ali sada kad je znao da je ona ovde, nije smeo da izgubi položaj. „Gospodine, sumnjam da je moja rođaka na položaju u haremu. Porodica nam je bila u rasulu kad je nestala pre dve i po godine, a kada sam čuo priče eunuha, bio sam siguran da je to ona. Toliko mi je laknulo, da sam jednostavno morao da joj javim da znam da je ovde i da joj pošaljem blagoslov.“ Dušan je složio nedužni izraz i primorao sebe da opusti crte lica. „Uvek smo bez problema razgovarali jedan s drugim. Zašto nisi došao kod mene s tom molbom?“ „Bilo je iznenada. Izvinjavam se. Nije mi ni palo na pamet. Oslonio sam se na Ahmedovu savest i zamolio ga da joj prenese moju poruku. Nadam se da neće ispaštati zbog toga.“ „Više bih se brinuo za sebe da sam na tvom mestu.“ „Čini mi se da se sećam da mi je rekla, kada je tek stigla, da je bila verena. Šta znaš o tome?“ Dušan je zastao na trenutak, ali nije oborio pogled. „Veoma kratko, gospodaru. Mislim da je postojao plan da se uda za nekog daljeg rođaka. Sećam se da mi je majka pomenula nešto tako, ali uz pretnju prolaska vojske i pohoda, sve je to odloženo; a i nisam lično poznavao tog čoveka“, odgovorio je nedužno. „Na šta si mislio kad si napisao ’jesen naših snova’?“ Graške znoja izbile su Dušanu po čelu, ali ga je i dalje gledao pravo u oči. Održavajući otvoren i blag izraz lica, nastavio je da dokazuje nevinost. „Oh, to je lokalna izreka. Jednom smo imali odličnu žetvu i uvek smo je pominjali kao jesen naših snova. Stoga je koristimo kada govorimo o starim dobrim vremenima, o vremenu uspeha i zadovoljstva.“ Arak je ćutao nekoliko trenutaka. Dušan je čekao jedva dišući da ne bi narušio tišinu. „Dušane, to što si uradio kažnjava se smrću, ali izgleda mi da govoriš istinu. I zaista, možda je ovo samo bizarna slučajnost i krajnji čin naivnosti. Dešavale su se i čudnije stvari među ovim 104
zidinama. Žena o kojoj govoriš trenutno je sultanova posebna miljenica, što je čini starijim članom harema i mogućom majkom budućeg sultana.“ Dušan se borio protiv užasa koji mu je plavio lice kao plimni talas povlačeći mu oči i usta, kao dete koje vuče majku za kecelju. „Nikada je nijedan muškarac ne sme pogledati, a naročito ne sme da razgovara s nekim osim s haremskim eunusima. Ni pod kakvim uslovima ne smeš da stupaš u dodir s njom, inače ću te pogubiti. Naš sultan te je izdvojio i izvanredan si student, zato ću te pustiti da se provučeš ovoga puta, ali ako prekršiš ovo naređenje, bićeš pogubljen.“ Pošto nije imao poverenja u svoj glas, Dušan se samo poklonio u znak pristanka. „Oh, i, Dušane, šta je ovo?“, reče Arak vadeći kožnu trakicu iz prevoja svog kaftana. Dušan pobele. „Pripadala je mojoj majci...“ Arak se čudno nasmejao. „U haremu joj nisu potrebne prljave kožne vrpce. Žena kao što je ona nikada neće morati da nosi takvo nešto.“ Bacivši je Dušanu pred noge, izašao je iz sobe. Dušan je umirio disanje, pa se obrušio na nju kao izgladneli čovek na parče hleba. Svečano ju je ponovo obavio oko zgloba. Uprkos patnji, učinak ovog pokušaja nije bio tako loš – ljubomora je bila podsticaj, činila ga je nepobedivim u borbi i sportu. Međutim, pošto nikome nije mogao da poveri svoju muku, postao je povučen. Patio je od grozničavih snova o Jeleni u sultanovom naručju. Iz noći u noć klao je sultana na spavanju i onda galopirao daleko od palate s Jelenom kraj sebe u sedlu, ali svakog jutra budio bi se sam, u lokvi znoja, čekajući da počne dan, iscrpljen svojom nemoći. Ponekad bi ga, tokom dugih meseci koji su sledili, umorilo stalno nadgledanje u kombinaciji s odsustvom porodice i pravog prijateljstva. Neprilike su bile sasvim realne, usled čega je sumnjao u svoju snagu i cilj. Obuka je bila veoma teška i svakog dana buđeni su daleko pre zore i terani da trče miljama pre prve molitve, a onda primoravani da danima ćute. U to vreme osećao je očajničku želju da bude kod kuće na imanju, gospodar sopstvene sudbine, tamo gde je bio potreban svojoj porodici, koja ga je cenila. Krivica koju je osećao zato što ih je napustio bila je dubok bol, ali patnja mu je uvećavala poštovanje prema Bogu i prihvatanje njegove moći, tako da je njegova mladalačka nadmenost postepeno prelazila u tihu pomirljivost. Prošlo je godinu dana od one neprilike s Arakom, kada ga je Dušan slučajno čuo kako razgovara s jednim eunuhom o tome da je sultan naredio da se glavni paž Tajne odaje prebaci u vojsku i da mu se nađe zamena. Dušan je znao da će, iako je bio u ranoj fazi obuke, zbog svojih dostignuća morati da bude jedan od malobrojnih koji pretenduju na to mesto. Međutim, uprkos želji da se približi ovom čoveku, bilo mu je veoma važno da ga odaberu na osnovu zasluga. Svi su oni razumeli razne uloge koje su im se naposletku otvarale, položaje kao što je carski barjaktar, čovek koji je vodio računa o sultanovim zastavama i barjacima, glavni konjušar, za kojeg se smatralo da pod sobom ima devetsto zaposlenih, glavni sokolar, gospodar pasa, glavni baštovan, čovek koji je pored svoje sposobnosti da planira i uređuje terene bio zadužen i za sultanova bezbednost, kao i glavni paž Tajne odaje, pomenuti položaj, koji je, iako s timom od 105
dvadesetorice ljudi, nadgledao sultanove privatne odaje i dovodio Dušana u sultanovu neposrednu blizinu. Kada ga je Arak pozvao, imao je osećaj neizbežnosti. „Idi i presvući se. Sultan traži partnera za rvanje ovog popodneva. Obećao sam mu novi izazov.“ „Hoću da ga testiraš. Nemoj pogrešno da me razumeš, dobar ste par za ovaj sport pošto ste slične visine i težine i sultan je izuzetno sposoban borac, ali to je sve što treba da uradiš – da ga testiraš. Je l’ me razumeš?“ Dušan se poklonio i okrenuo, ali ga je Arak ponovo zovnuo. „Kada je sultan bio dečak, kao i svi dečaci, bio je željan očeve pažnje i radovao se svaki put kada su ga zvali k njemu. Njegov otac, pošto ni sam nikada nije dobio nežnosti, nije bio u stanju da odgovori na dečakove potrebe. Jednom prilikom, kada je Mehmed imao samo pet godina, otac ga je pozvao posle večere. Otrčao je do salona u očajničkoj žurbi i pozdravio oca, koji je bio okružen svojim ženama i svitom. Otac mu je prišao da ga u šali povuče za uši i, željan da mu udovolji, Mehmed je uhvatio oca za ruke te ga je ovaj podigao visoko u vazduh sveg nasmejanog. Onda je njegov otac naredio da obojica puste stisak kada on izbroji do tri, ali sultan nije pustio i Mehmed je ostao da bolno visi dok ga je otac držao za uši, na šta su se svi pratioci nasmejali. Počeo je da skiči od bola i suze su mu pekle oči. Kada ga je otac s gađenjem bacio na pod, jedino što mu je rekao bilo je: ’Ne skiči kao svinja, dete. Danas sam te naučio vrednu lekciju: da nikome ne veruješ.’ Sultan ne voli da bude javno ponižen.“ Na zemlji je bila piljevina koja im se uvlačila među nožne prste i pri prvom sudaru njihovih tela Dušan je ostao bez daha. Pali su na pod i sultan se nadvio nad njim, stegnute vilice, s ispupčenim venama na čelu nalik na planinske vence na zimskom horizontu. „Kažu mi da si jedan od najboljih“, prostenjao je dok su im se vrela, klizava, nauljena tela trljala jedno uz drugo kao sapunjave ruke u gustoj zagušujućoj popodnevnoj žegi. Na ove reci Dušan je prikupio svu svoju tehniku i snagu i uspeo da zbaci sultana u stranu. „Nadam se da ću to uspeti da vam dokažem, Vaše veličanstvo.“ Sultan je bio težak protivnik i Dušan je morao da se bori iz sve snage, ali najzad ga je prikleštio za zemlju u pobedničkom klinču. Dok mu je prodorno gledao u oči, rvao se sa sopstvenom dušom. Koža koja je sada bila zalepljena za njegovu dodirivala je ženu koju je voleo, carstvo koje je ovaj čovek predvodio otelo ju je iz njegovih ruku. Pritisnuo je još jače sultanov vrat. Stražari su se primakli. Ako bi još malo gurnuo, mogao bi da ga zadavi. Ako bi malo olabavio, ali držao stisak, mogao bi da pobedi i pokaže ovom čoveku da mu nije baš sve na raspolaganju, ali nijedna od ovih mogućnosti ne bi mu donela ono što je hteo. Prva bi rezultirala njegovim momentalnim pogubljenjem, a druga progonstvom. Nikada ne bi stekao položaj moći koji je priželjkivao ako bi odabrao bilo koji od ovih puteva, ma kakvo kratkoročno zadovoljstvo da bi mu to donelo. Gledajući sada u sultanove zakrvavljene oči, Dušan se iznenadio što je osetio želju za tim položajem i van svoje prvobitne namere. Zaslužio ga je. Bio je najbolji i mržnja prema 106
ovom čoveku koja mu je ispunjavala snove bila je umanjena njegovim sećanjem na čoveka kojem se divio i kojeg je spasao na bojnom polju. Uz blagi krik pretvarao se da ga je zabolelo rame i olabavio je stisak. Koristeći priliku, sultan se oslobodio i ustao kašljući i smejući se. „Kakva dobra borba! Vidim da si bio rešen da pobediš, uprkos onome što su ti sigurno rekli, ali jednostavno nisi imao dovoljno snage da me zadržiš.“ Čvrsto je potapšao Dušana po leđima. „Kako napreduješ s obukom? Drago mi je što te ponovo vidim.“ „Uživam u učenju, Vaše veličanstvo, i nadam se da ću ga dobro primeniti u Vašoj službi.“ „Sviđa mi se tvoj stil. Bićeš savršena zamena starešini moje Tajne odaje. Možeš večeras da počneš sa svojim dužnostima. Imam neka važna posla, a nakon ovako naporne aktivnosti trebaće mi i dobra masaža.“ Pritrča im paž s peškirima da obriše ulje i znoj pomešane na njihovim sjajnim telima. „Sigurno ste umorni, gospodaru, posle tako dobre borbe“, rekao je sultanu uz duboki naklon. Sultan ga je posmatrao načas i svi su zastali, a onda je uhvatio paza za pojas i, podigavši ga visoko uz stenjanje od naprezanja, viknuo mu da se čvrsto drži dok ga je vrteo ukrug. „Umoran“, viknuo je. „Daću ti ja umoran!“ A onda je spustio čoveka na tlo smejući se. Arak je prišao i oterao paža, koji se isteturao iz salona kao mornar koji se našao na kopnu posle duge plovidbe. Pružio je muškarcima njihove odore i gledao ih kako zajedno odlaze u kupatilo. „Baš sam se zaljubio, znaš“, rekao je sultan Dušanu. „Mislim da se nikada ranije nisam ovako osećao. Potpuno je drugačije. Osećanja da posedujem, pokorim i osvojim zamenila je želja za poštovanjem, bliskošću i prijateljstvom. Međutim, ona mi ne uzvraća osećanja. Iskrena je i direktna sa mnom, što i od tebe očekujem, ali znam da joj srce ne zaigra kada ja uđem u sobu. Možda će vremenom, ako budem nastavio da se lepo ponašam prema njoj, osetiti nešto više prema meni osim poslušnosti i zahvalnosti. „Mlad si, Dušane, i sve te ovo tek čeka, ali pitam se šta misliš – da li žena može da nauči da voli muškarca“, nastavio je. Dušan je doneo sultanu malo hladne vode sa fontane u sredini hamama. Njegova osećanja prema Jeleni delovala su iskreno, a otvorenost mu je bila zarazna. Dušan je pažljivo razmislio o odgovoru. „Mislim da je muškarac beskompromisan s ljubavlju. Ili je oseća ili ne, a ako je oseća, onda će je juriti svim srcem. Čini mi se da je žensko srce komplikovanije. Ponekad sigurno, ali ako nije, mislim da može da zavoli čoveka koji se stara o njenim potrebama i istrajava u toj pažnji.“ Sultan se srdačno nasmeja. „Možda bi bio bolji pesnik. Nadajmo se da si u pravu, mladiću, nadajmo se da si u pravu.“
107
Jedanaesto poglavlje PRIJATELJ
L
eto 1531. bilo je vlažno, a devojke su od ranog jutra mahnito trčale napolje, pa se opet sklanjale na trem pokušavajući da udahnu malo svežeg vazduha, ali i da izbegnu neprekidne pljuskove, od kojih su im se svilene haljine lepile za kožu kao vlažan papir, a duge kose beživotno visile uokvirujući im jedra lica. Najzad, Jelena je odustala od borbe s nepredvidljivim vremenom i sela u zaklon trema sanjareći s knjigom persijske poezije u rukama. Posmatrala je kreveljenje Hortenzije i Sare, čija je zabava bila krajnje neukusna. Kišica ih nije sprečila da se jure oko stubova poput majmuna u kavezu kad im dođe vreme za hranjenje. Gacale su po blatu u papučama izvezenim dragim kamenjem, prskajući vodom iz bare svilene šalvare. Istina, dosad joj nisu smetale, ali umesto da joj ponude svoje prijateljstvo, one su se rugale Jeleni i izbegavale je, ostavljajući je da tuguje zbog izolacije i usamljenosti. Usredsredila se na krhku lepotu vinjeta rukopisa koji je držala pred sobom. Sultan je držao u palati grupu minijaturista koji su provodili dane oslikavajući rukopise. Lepota i prefinjenost detalja tih minijatura zadivile su Jelenu. Zavolela je poeziju. Za četiri godine u haremu naučila je persijski tako dobro da je uživala u književnosti. Bila je oduševljena i ganuta sposobnošću Turaka da lepotu ukrase još većom lepotom omogućavajući čitaocu da se prepusti razmišljanjima. Pod učiteljskom palicom haremskog pisara, i sama je počela da piše. Sastavila je nekoliko stihova i naredne noći ih pročitala sultanu. Slušao ju je s ljubavlju i općinjenošću, naslonjen na divan presvučen sivim damastom, a prošle noći ganuo ju je poklonivši joj izrezbarenu kutiju za olovke od abonosa sa inkrustracijama od dragog kamenja, glatkim, zaobljenim ivicama, kliznim poklopcem i bočicom za mastilo. Kada su kasno po podne skinule prljavu odeću i ušle u kupatilo, topla para donela im je olakšanje i opuštanje. Prešle su na zagrejane ploče i podelile se u parove. Zatim su počele da masiraju jedna drugu. Svež miris eukaliptusa i lavande uvlačio joj se u nozdrve dok joj je Elma utrljavala eterična ulja u kožu. Jelena joj je pozavidela na veštini. Elma je imala snažne prste. Masirala joj je zadnji deo vrata kao što bi mazila voljeno kučence, oslobađajući je napetosti. Zatim ju je okrenula i nežno joj obuhvatila lice svojim toplim dlanovima, nastavljajući da joj trlja slepoočnice i obrve opuštajući joj svaki mišić lica. Umesto da se ugreje i relaksira, Jelena je osetila kako joj se vezuje čvor u stomaku, a kada se okrenula, načula je zlonamerna došaptavanja 108
Hortenzije i Sare, koje su stajale oko bazena s hladnom vodom. Kada je Arakova služavka došla u kupatilo, Jelena se rastužila. Čim joj je prišla i šapnula joj nešto, svi su tačno znali šta je taj gest značio. Roksana joj je prišla u pratnji Serene i nežno dotakla rame. „Ne dozvoli da te to zabrine, draga moja. Morala je da podnese mnogo loših vesti poslednjih godina. Prirodno, pogođena je time što više ne privlači pažnju sultana kao ranije. Svaka od nas hoće da bude što poželjnija u očima svog muškaraca, za razliku od majki njihove dece“, rekla je stisnuvši Sereninu ruku s ljubavlju. Jelena je primetila bolan izraz na ukočenom Sereninom licu i shvatila svu težinu njenog položaja. Od svih žena, ona jedina nije želela da leži u sultanovom zagrljaju. Svi su to znali i još više su je mrzeli zbog toga. „Dobro ti to podnosiš.“ Roksana je nepomično stajala pažljivo je posmatrajući. Ostale su bliske, ali ona nije bila imuna na činjenicu da je Mehmed u poslednje vreme samo nju pozivao kod sebe, a da mu još nije rodila dete. Zbog toga je Jelenin i Roksanin odnos postao pomalo zategnut, ali nijedna nije to htela da prizna. „Naravno“, nastavila je posle pauze, „nadamo se da ćeš nam se i ti uskoro pridružiti u materinstvu. Vidimo se na večeri. Volela bih da sediš pored mene.“ Graciozno, okružena mirisom ružinih latica koji je uvek lebdeo oko nje, odlepršala je iz odaja, a njene pratilje izgledale su trapavo u poređenju s njom. Jelena je poslednja izašla iz kupatila iako je Elma htela da je sačeka. Izvinila se rekavši da joj je potrebno da bude sama neko vreme. Bilo je to upozorenje, i to veoma suptilno, ali Jelena ju je razumela. Znala je koliko rizikuje. Iako je bila sigurna u odanost svoje služavke, podmitila ju je da joj nabavi ulje anđelike koje je bilo zabranjeno u haremu. Uprkos tome, Jelena je videla teglicu ovog ulja u odajama babice. Bilo je poznato da ulje anđelike izaziva menstruaciju. Nadala se da će sultan uskoro izgubiti interesovanje za nju ako ne bude zatrudnela, a možda će je čak i prognati iz harema. Kad bi je samo poslao u domaćinstvo nekog starijeg zvaničnika palate, odakle bi mogla da pobegne. Nije više imala vremena. Najverovatnije joj se neće ukazati još jedna prilika, naročito zato što su je Hortenzija i Sara držale na oku, a sad im se pridružila i Roksana. Na putu do svojih odaja Jelena je hodala sitnijim koracima nego obično, u cipelama s platformom. Biseri vode kotrljali su joj se niz noge i ostavljali barice na mermemom podu. Služavka ju je lagano pratila pevušeći nešto sebi u bradu i noseći tek osušeno platno da ga zagreje nad kazanom. Sa setom je razmišljala o Rozi. Iako je već osamnaest meseci bila miljenica. Jeleni su i dalje nedostajali Rozin blistavi osmeh, njeni elegantni pokreti kojima joj je češljala kosu do visokog sjaja, njene masaže kad bi se rastužila i njeno imitiranje nekolicine odabranih sve dok im se oči ne bi napunile suzama od silnog smejanja, uprkos njenoj grčevitoj želji da se nađe na njihovim položajima. Kad im se Jelena vratila, posle vremena provedenog kod nastojnica čistačica, bile su tako tople i srdačne da je odmah shvatila koliko ih je zavolela. Zbog iznenadnog unapređenja u 109
miljenicu, Jelena se osećala kao dete istrgnuto iz utrobe koje gotovo nije moglo da diše, nije imalo sredstva za odbranu i koje je preplašeno. Žudela je za svojim drugaricama, ali njen nagli uspon i Hortenzijina ljutnja svakoga su držale na odstojanju, čak i Elmu. Hodnik je bio neobično mračan, zaključila je dok se približavala svojim odajama. Oprezno je usporila kad su stigle do kraja hodnika. Razaznala je obrise dva tela skrivena u senci i okrenula se služavki da upita očekuju li goste. Dok se približavala, začula je šuštanje, naglo je ubrzala i pokušala da skrene, ali već su je ščepali. Samar ju je iznenadio, a njegova silina okrenula joj je glavu na stranu. Snaga sledećeg udarca oborila ju je na pod. Nije odmah shvatila šta se dešava, ali kada je otvorila oči, videla je belo lice svoje zapanjene služavke, koja je zarila usta u platno, očiju prikovanih za svoju gospodaricu, skamenjenu od straha. Jelena je osetila udarce u rebra i potiljak, ali nekako je uspela da se otkotrlja i pogleda napadače – užasnuta, prepoznala je besom iskrivljena lica Hortenzije i Sare. Iz svake njihove crte izbijala je čista mržnja. „Ti si samo parče kupljenog mesa”, rekla je Sara. „Misliš da si iznad nas samo zato što si trenutno sultanova omiljena igračka i uživaš u svili i najboljim sobama. Ne možeš čak ni naslednika da mu podariš.“ Jelena se setila da je Hortenziju princ jedne evropske zemlje poklonio sultanu, zbog čega je uvek smatrala sebe boljom od ostalih. Pokušala je da zaštiti lice rukama i da ih šutne. U ušima joj je zujalo, a na gornjoj usni skupile su joj se kapljice krvi koja joj je kapala preko brade i donje usne. Imala je gadnu posekotinu. Liznula je gornju usnu i osetila slankasto-metalni ukus krvi, ali više nije bila sigurna odakle se slivala. Iznenada je osetila strašan bol koji joj je prostrujao kroz lobanju. Imala je utisak da joj je vrat prepolovljen. Zaječala je kad su je jednim snažnim pokretom povukle za kosu. Zatim je čula vrisak i sve je prestalo. Sklupčala se na podu, privukla kolena grudima i čekala. Ležala je jecajući i dahćući, poražena. Grudi su je bolele. Bila je spremna na sve što bi moglo uslediti. Zavladala je jeziva tišina. Borila se svom snagom da podigne raskrvarenu glavu i da se pridigne na lakat ne bi li videla šta se dešava. Na svoje veliko iznenađenje, pred njom je stajala Roza i drhtala, licem u lice s njenim napadačima. S Rozom je bila jedna devojka iz stare grupe – Azra. Hortenzija je prva progovorila. Glas joj je bio leden i preteći, ali Jelena je videla da Roza ne obara pogled pred njom. „Šta vas dve radite ovde? Bolje požurite ili možete odmah da zaboravite na svoje fine lekcije i prihvatite se četke za ribanje blatnjavih podova. Hajde, odmah se vratite u svoje sobe i nikome ni reči o ovome što ste videle!” Roza se nije ni pomerila. „Arak dolazi po Jelenu. Sigurna sam da će ga njen izgled začuditi“, mucala je. Hortenzija je frknula. Suza se polako skotrljala niz Jelenin obraz, kao pritoka koja se uliva u glavni tok što se slivao niz bradu, bojeći njen veo svetloroze bojom. Bolje od svih znala je šta nosi 110
sukob s ovim dvema ženama. Hortenzija je stajala bez reči i posmatrala Rozu nekoliko trenutaka. „Ne bi se usudila“, odgovorila je. Glas joj je i dalje bio leden, ali je gotovo prestala da dahće, disala je ujednačeno, a činilo se da ju je i bes prošao. Iz minuta u minut, vrlo polako, vraćao joj se njen svakodnevni lik. Iskoračila je, bez ikakvog upozorenja gurnula Rozu dok je prolazila pored nje i brzo krenula niz hodnik. „Platićeš nam za ovo!“, siktala je Sara na Rozu, koja je išla za njima. Kad je videla da se povlače, Roza je samo slegla ramenima, okrenula se i potrčala prema Jeleni. Podigla ju je i nežno obuhvatila rukama. „O, Jelena! Jelena! Tvoja kosa! Tvoje prelepo lice!” „Ne kukaj, Rozo, samo me brzo odvedi u moje odaje!“ Azra se obratila sluškinji koja je stajala pored nje: „Šta si se tu ukipila, beskorisna budalo! Pomozi nam!” Sve tri nežno su podigle Jelenu i odnele je u odaje, gde su raširile posteljinu i spustile je na divan presvučen zelenim damastom. „Donesi tople vode, muslin i malo čajnog drveta od babice”, naredila je Roza Jeleninoj sluškinji. „Reci babici da je jedna od nas posekla koleno”, dodala je Jelena uhvativši sluškinju za ruku. „Jelena, užasno izgledaš. Ne vidim kako misliš da ovo zataškamo.“ „Rozo, ali šta ćeš ti ovde? Arak bi svakog časa mogao da stigne. Vratite se u spavaonicu što pre, obe. Znate da vam nije dozvoljeno da se krećete po ovom delu harema. Reći ću služavki da kaže da sam se razbolela.“ „Ne možemo te ostaviti ovakvu, a Arak nije budala. Tražiće objašnjenje. Biće potrebno nekoliko nedelja da ova posekotina zaceli. Osim toga, neko treba da se pobrine za nju. Reći ću mu šta se desilo.” „Rozo, zar ne vidiš da si već u nemilosti? Kad čuje da si ovde, neće se baš oduševiti, a sam Bog zna šta će ti Hortenzija uraditi. Poslaću služavku da zatraži pomoć babice. Treba mi malo vremena da razmislim o svemu. Molim te, Rozo, idi sad, neko će se pobrinuti za mene.” „Plašim se da je već prekasno, Jelena“, odgovorila je Roza postiđeno. „Sigurna sam da mi već spremaju neku zvrčku i zato će biti bolje da obavim posao najbolje što mogu. Verovatno ćemo ga sresti kad se budemo vraćale. Nadale smo se da ćemo te uloviti neprimećene, ali nismo očekivale da te zateknemo u ovakvom stanju“, rekla je Roza suznih očiju. Njihov razgovor prekinulo je grubo kucanje. Skamenjene, pogledale su jedna drugu ne znajući šta da rade. „Reci mu da mi nije dobro i da te je babica poslala da mi nešto doneseš“, šapnula je Jelena Azri. Azra je potrčala do vrata i odškrinula ih tek toliko da prenese poruku. Arak je stajao s Jeleninom sluškinjom, čije su prazne ruke i bledo lice obliveno suzama svedočili o uzaludnosti njene misije. 111
„Sa mnom je njena sluškinja. Hoću da uđem i da se uverim da Jelenino stanje nije ozbiljno i da joj ne treba pomoć.“ Drhteći, Azra se povukla pred oštrinom Arakovog tona. Ušao je u odaju. Preleteo je pogledom preko tri devojke, a zatim ugledao Jelenu i namrštio se kad je video rascepljenu krvavu usnu, izgrebano lice i krvavu glavu. Iznad levog uva falio joj je poveći pramen kose. Postidevši se svog izgleda, Jelena je instinktivno rukom pokušala da namesti ostatak kose preko krvave ćele. Čim je dotakla povređeni deo, trgla se od bola. „Ko ti je to uradio?“, pitao je iako je već znao odgovor. Evnusi su mu već ispričali o glasinama koje je Hortenzija širila po haremu. Nazivala je Jelenu čarobnicom, vračarom i vešticom, govoreći da je začarala sultana, zbog čega on zanemaruje ostale žene i rođenu decu. Slično se desilo pre mnogo godina, ali ta suparnica je imala mnogo više uspeha. Evnusi, zadojeni mržnjom, strahom, ali i očarani dotičnom damom, ispunili su njenu naredbu. Jedne mračne noći napali su žrtvu, vezali joj ruke i noge, ubacili je u džak pun kamenja i bacili je sa zidina u dubine Zlatnog roga. Ipak, Hortenzija više nije uživala popularnost među osobljem harema i, iako je uspela da se reši čuvara, verovatno ih ne bi mogla podmititi da zaista povrede Jelenu. Najverovanije je, razočarana što svi njeni napori ostaju uzaludni, rešila da sama preduzme nešto. Jelena je ćutala. Arak se okrenuo Rozi i upitno je pogledao. Roza nije mogla da odvrati oči od bledog, krvavog lica prijateljice oblivene suzama. „Hortenzija i Sara, gospodaru.“ Jelena je zaječala. Arak je otišao do vrata i šapnuo nešto nekome. Posle nekoliko minuta došla su dva eunuha i odneli Jelenu u lečilište. „Pozvaću lekara da ti pogleda rane.“ Pažljivo su je preneli na nosila. Prijao joj je dodir čvrstog platna. Dok su je nosili ka vratima, uhvatila je Rozu za ruku i stegla je. „Hvala ti. Da nisi dotrčala čim si čula moje krike, ne znam šta bi mi uradile.“ Čim su je izneli, Arak se okrenuo brižnoj Rozi i Azri. „Vratite se u svoje odaje pre nego što neko primeti da vas nema.“ Zastao je na trenutak, ljut zbog Jeleninog lica. Slično se dešavalo i mnogo puta ranije. Bilo je važno da zadrži prisebnost i nepristrasnost i da ne dozvoli da mu osećanja utiču na postupke. U svetu žena koje nisu mogle pozvati muškarce da biju bitke umesto njih uvek će dolaziti do takvih čarki. Ispričaće sultanu šta se desilo i prepustiće mu odluku o merama koje treba preduzeti. U lečilištu, Jelena je čekala lekara, a za to vreme bolničarka joj je dala da popije mešavinu biljnih trava čiji joj se ukus polako razlagao na jeziku. Ležala je na udobnom stolu, sa svih strana zaštićena od pogleda zastorima od gaze. Žene su bile zauzete tapkanjem njenih rana nežno, kao da skidaju paperje s najfinije tkanine. Udahnula je jak miris čajnog drveta i osetila kako je opija, a grlo joj se suši. Kad je lekar ušao, nazrela je da ima veliki nos i neobično gustu crnu kosu, ali ništa više nije mogla da zaključi jer su ga zaklanjale zavese. Sultanova izabranica morala je da ostane skrivena od pogleda svih drugih muškaraca. Pružila mu je ruku kroz zavesu, meku, belu svilu, a 112
zatim osetila čvrst dodir prstiju koji su joj opipavali puls. Prišao joj je i kroz gazu pogledao ranu na usni i na glavi, a zatim joj snažnim, pomalo usporenim šakama pritisnuo rebra, ruke i noge. Jelena je zastenjala. Nedugo zatim izašao je da se nasamo posavetuje s glavnom bolničarkom. Kada se vratila, prišla je Jeleni hitro i odlučno. Pošto je nekolicini žena ukratko objasnila šta treba da rade, sklonila je zavese. Jelenu je boleo svaki deo tela. Iako je uspela da se malo opusti, nije bila pripremljena za iglu. Uprkos alkoholu, zbog kojeg joj je koža blago utrnula, zavrištala je i otimala se dok su je dve devojke držale za ruke. Kroz donju usnu provukle su joj iglu i svilenu nit koja joj je šavom spojila meso. Nije se sećala ničeg više. Kada se probudila, nad sobom je videla Roksanino lice. Mešavina sažaljenja i gađenja očitavala joj se na licu. Sigurno je opet pala u san jer, kada je otvorila oči, Roksana više nije bila tu. Mehmed je besno gledao svoju majku. „Hoću da je vidim.“ „Mislim da je bolje da je pustiš da se odmori, dragi“, rekla je. Retko je tepala sinu otkad je postao sultan, ali znala je da ta reč ima smirujuće dejstvo na njega. Mehmed je čvršće obmotao kaftan oko struka ne skidajući natmuren pogled sa zida čije su pločice krasili crteži zelenih čempresa. Imao je tri razloga za razočaranje – osećao je bes i nepravdu kao razmaženo dete kojem su oduzeli omiljenu igračku, činilo mu se da nijedna žena osim nje ne može da zadovolji njegovu požudu i brinuo je za njeno zdravlje. Konačno je shvatio da stoji bos na tigrovoj koži razbesnevši se još više zbog svoje uloge neuspelog ljubavnika. „Reci Araku da ga tražim. Hortenzija će biti prognana iz harema dok ne odlučim o njenom povratku.“ „Gospodaru, hoćeš li moći da budeš toliko daleko od svog sina?“ Mehmed ju je samo pogledao. Roksana je nevoljno klimnula glavom i napustila odaju. Kad je Arak ušao, zatekao je sultana kako sedi na divanu. „Sedi, molim te. Sigurno ti je drago što si izbegao ovu gungulu!“ „Gospodaru?“ „Ljubomoru i nestalnost ljudskog srca.“ „Možda, gospodaru.“ „Nastavi.“ „Upoznao sam mnoge žene i uživao sam u njihovoj naklonosti, ali moram priznati da ponekad imam utisak da mi je život nepotpun.“ „Kako se to manifestuje?“ „Ponekad se zbunim i razbesnim kad osetim da je moja muškost zauvek nestala, ali ta osećanja me već dugo muče. Naučio sam da ih zauzdam, pa su vremenom oslabila.“ „Žao mi je što je tako, Arače. Ti si mi odani sluga i prijatelj. Nikad te nisam pitao kako si dospeo u palatu.“ „Više ne mogu ni da se setim svog života pre dolaska u palatu.“ „Molim te, udovolji mi, Arače.“ „Imao sam osam godina. Kroz naše selo prošli su turski vojnici. Uzeli su mnogo žena i dece. 113
Bio sam među zarobljenicima. Pešačili smo miljama da bismo došli do ovog velikog grada. Trebalo nam je nekoliko meseci da stignemo. Iako sam bio iscrpljen i slab, nikad neću zaboraviti jutro kad smo dospeli do gradskih ulica – ljudi su bili tamni, a lica skrivena velovima.“ „Sećaš li se kad su te kastrirali?“ „Nekoliko nedelja otkako su me zarobili. Čim je pala noć, dvojica su me izvukla iz logora i gurnula me u kola. Posle nekoliko sati zaustavili smo se pred nekom malom kućom. Bila je hladna i memljiva. Jedini nameštaj unutra bio je drveni sto. Postavili su me na sto. Bio sam previše uplašen da bih se opirao. Svukli su mi pantalone. Kad su me uhvatili za testise i stisnuli ih, onesvestio sam se. Ne sećam se ničeg više.“ „Nedeljama nisam mogao da spavam od bola. Ležao sam u agoniji. Strepeo sam svaki put kad je trebalo da mokrim. Ne znam koliko sam dugo ostao u toj kući, ali čim sam mogao da stanem na noge, nastavili smo putovanje. Kad smo stigli u grad, odveli su me na trg gde je bilo mnogo devojaka i mladića poput mene. Ubrzo sam dospeo u palatu, a odmah zatim u harem.“ Sultan se neprijatno nasmejao. Arak se zapitao da li je previše rekao. „Imao si sreće kad su te kastrirali. Testisi su ti netaknuti. Rekli su mi da se moderni metodi potpuno razlikuju – čist rez, jednim potezom brijača odseku sve i ostave samo jednu cev za malu nuždu. Mnogi ne prežive takvu kastraciju.“ „Dovode ih na pijacu kao stado. Koža im je tamna i meka kao pliš. Dolaze iz Sudana i Egipta. Moja majka veruje da se jedino njima može verovati kada je reč o lepoticama u sultanovom haremu. Šalim se s tobom, Arače. To se neće dogoditi za vreme moje vladavine.“ Obojica su neko vreme ćutala. „Mi se lepo ponašamo prema svojim robovima, zar ne? Pod okriljem islama mnoge mogućnosti se otvaraju jednom robu.“ „Da, gospodaru. Prošao sam kroz izuzetnu obuku. Stekao sam zvanje majstora borilačkih veština i široko obrazovanje. Uvek su se prema meni pravedno odnosili. Moj život ovde ne može se porediti ni sa čim što bih imao kod kuće. Bili smo veoma siromašni. Jedan obrok dnevno bio je veliki uspeh za nas. Brzo sam zaboravio svoju porodicu, naročito kad sam postao miljenik vaše bake, koja je bila moja gospodarica. Njeno poverenje probudilo je interesovanje kod vašeg oca. Kada sam napunio devetnaest godina, unapređen sam u glavnog eunuha. Imao sam isto onoliko godina kao i vi kad ste stupili na presto.“ Mehmed je ustao, što je značilo da je razgovor završen. „Postaraj se da Hortenzija i dečak budu prebačeni u staru palatu. Tamo ću posećivati svog sina. Što se Sare tiče, neće učestvovati ni u jednom porodičnom okupljanju dok ja ne kažem drugačije.“ Hortenzija se nije vratila u harem s Muratom sve do leta 1532, tačno godinu dana otkako je izbačena. Jelena je dostojanstveno podnela njen povratak, s određenom dozom olakšanja. Sara je bila mrzovoljna, ali podnošljiva tokom Hortenzijinog odsustva. Držala se po strani, pa je Jelena konačno mogla da se opusti i izgradi malo prisnije odnose s Elmom, Eminom, Hafsom i Serenom. Sari je očigledno laknulo kada se njena ljubavnica vratila. Obe žene delovale su pokorno i 114
zahvalno što se vraćaju u središte događanja. Otvoreno su učestvovale u svim haremskim događajima i s puno takta priznavale su Jeleni njeno pravo prvenstva. Više nisu bile nabusite niti podrugljive, ali ni izrazito prijateljski nastrojene. Jeleni je ipak bilo drago što ne oseća otvorenu mržnju. Hortenzija je oduvek bila previše popustljiva majka, koja bi razmazila Murata da nije bilo čvrste ruke sultanije majke, zahvaljujući čemu je dečak postao ljubazan i poslušan. Odsustvo oca, bake i svakodnevne rutine ostavilo je traga na njemu. Kad se vratio, bio je temperamentan, razmetljiv i uvek spreman da započne tuču s mlađim bratom. Na časovima nije mogao da se koncentriše i često je ispoljavao bes kad je trebalo da uči sviranje. Iako je Murat imao samo devet godina, sultan je rešio da napravi veliku proslavu povodom sinovljevog povratka. Smatrao je to idealnom prilikom da se pokažu bogatstvo i važnost Carstva i odvrati pažnja od drugog neuspelog pohoda na Austrougarsku. Trebalo je da slavlje traje tri nedelje, a sultan se zabavljao slanjem pozivnica u udaljene krajeve. Čak je poslao poziv mletačkom duždu, koji je učtivo odgovorio da neće doći. Nije nameravao da prepusti Muratu vlast nad jednom provincijom bar još nekoliko godina, ali je po svaku cenu hteo da skrene pažnju na dečaka posle godinu dana odsustva koje su svi osetili. Jelenu je mučila grižnja savesti zbog toga što je dečak bio tako dugo odvojen od oca i shvatila je da ova situacija podseća sultana na sopstveno detinjstvo. Kada su bili sami. Jelena je primećivala njegov čežnjivi pogled i nabrane obrve. Kada bi ga upitala za uzrok neraspoloženja, odgovarao bi da mu nije ništa. Uprkos njenim uveravanjima da joj Hortenzijin i Muratov povratak neće teško pasti, sultan je uporno govorio da ih treba kazniti. S tugom je shvatila da je njegovo insistiranje, u stvari, dokaz da njegova ljubav prema Jeleni stalno raste, iako je ona bila svesna da nikad potpuno neće moći da mu uzvrati osećanja. „Mehmede, izgleda da se večeras baš dobro zabavljaš", rekla mu je jedne večeri dok je vezla pored njega, a on listao neke papire. „Najdraža moja Bedrija, dobio sam vest da će mi kruna stići za nekoliko dana”, nasmejao se. „Žao mi je samo što dužd nije prihvatio moj poziv i nije ju mogao lično doneti. Rekli su mi da su mletački juveliri najbolji na svetu. Taj šlem s dragim kamenjem – ne mogu da smislim bolji naziv za to što zapadni vladari nose na glavi – biće divno izrađen, pa će me konačno nešto malo obradovati. Nosiću krunu na glavnoj povorci, tako da izaslanici pokorenih zemalja mogu odmah da nažvrljaju u izveštajima da sam ja jedini pravi car Istoka i Zapada.” „Mehmede. nepopravljiv si kad im se tako rugaš!”, odgovorila je Jelena s usiljenim osmehom. „Draga moja, samo naglašavam svoju nadmoć nad evropskim vladarima. Šta je tu loše?", nasmejao se od srca. „Osim toga, siguran sam da će Mustafa uživati kad je bude isprobavao! Kad već pričamo o mojim sinovima, hteo bih da porazgovaramo o starijem, Muratu. Kao što znaš, veoma sam srećan što njegov povratak obeležavamo na ovaj način. Neću te lagati, veliko mu je olakšanje što se vraća pod moje okrilje. Ipak je on jedan od mojih naslednika, a tek treba još da ih napravim”, rekao joj je i značajno namignuo, od čega joj se želudac vezao u čvor. „Ali priče o 115
njegovim budalaštinama idu mi na živce.” Jelena je ćutala. Mehmed je sve češće govorio o njenoj neplodnosti, a ona bi se svaki put zamrzla kad bi samo pomislila na svoju smicalicu. Baš tog dana služavka joj je rekla da više neće moći da joj donosi anđeliku jer su počeli da joj postavljaju neugodna pitanja. „Nisi pripremljena za ovu temu, ali ako je ono što čujem tačno, ne mogu dozvoliti da se nastavi.” Sultan se munjevito okrenuo prema stražaru koji je nepomično stajao pred vratima, lica koje je podsećalo na masku od leda: „Ti! Dovedi učitelja Italijana!” Stražar se odmah okrenuo i bez reči napustio prostoriju. „Mehmede, kasno je. Možda je već otišao na počinak”, umešala se Jelena. „Ne mogu više da čekam!” „Zar ne možeš da sačekaš bar do jutra?” Sultan je podigao obrve i prostrelio je pogledom. Njegova nestrpljivost, iako poželjna u mnogim aspektima vladavine, opterećivala je ljude koji su mu bliski. Poticala je od straha da će se sve oko njega srušiti ukoliko se sve ne razreši istog trenutka kad on odluči. Kada je došao u sultanove odaje dvadesetak minuta kasnije, učitelj je bio sav razbarušen i prestrašen. Gusta proseda kosa padala mu je preko oka. Naklonio se nekako ukočeno, kao da su mu kosti toliko krte da ne može da se povije. Pozvali su ga na dvor da podučava naslednika grčki i latinski. Bio je veoma obrazovan i slavan u naučnim krugovima. Jelena je nečujno sedela iza rešetkastog paravana i posmatrala. Bilo je očigledno da se učitelj odavno bio povukao na spavanje, a njegova jednostavna lanena noćna odeća bila je u potpunom kontrastu sa sultanovim raskošno izvezenim katunom. Izgledao je kao dete uhvaćeno u nestašluku. Osetivši nadmoć, uprkos činjenici da je gajio veliko poštovanje prema intelektu ovog čoveka, sultan je nesvesno zabacio ramena unazad. „Antonioni, kako napreduju časovi moga sina?” „Veoma je bistar momak, gospodaru", promucao je čovek i krenuo da brblja, „ali lako mu odluta pažnja na predavanjima i, uz dužno poštovanje, ponekad mi je teško da ga kontrolišem.” „Sreća tvoja što ja znam da to nije posledica tvog lošeg predavanja. Uzmi ovo.” Sasvim neočekivano, Mehmed je izvadio prut i pružio ga profesoru. „Upotrebi ga kad god budeš morao, s mojom dozvolom. Sad idi.” Niko ništa nije zamerio Rozi i Azri i njihovo lutanje one noći prošlo je nekažnjeno. Jedno od preimućstava Jeleninog položaja omogućilo joj je da postane Rozin mentor. Sada su ponovo mogle da se druže bez ikakvih ograničenja. Jeleni je takođe palo na pamet da bi se Roza mogla dopasti sultanu. Pod Jeleninom zaštitom Roza je bila bezbedna od Hortenzije i Sare, koje su, izgleda, izgubile volju za raznim nedelima. Jedne večeri, ubrzo nakon sastanka učitelja i sultana, Roza i Jelena tiho su sedele u Jeleninim odajama. „Jesi li čula šta se u haremu priča o Muratu?”, pitala je Roza. 116
Jelena ju je bledo pogledala, a Roza zastenjala. „Učitelj mu je rekao da ima sultanovu dozvolu da upotrebi prut ako ne pokaže malo više poštovanja i marljivosti u učenju. Murat se nasmejao tutoru u lice odgovorivši mu da se talijanski pastuv ne bi usudio da uradi tako nešto. Na to je čovek izvadio prut i išibao ga. Naš mladi princ je skakutao po sobi plačući i kukajući”, smejala se Roza. Jelena se setila da joj se učinilo da je Hortenzija bila pomalo bleda prethodne večeri. Smejale su se zamišljajući starog Italijana kako se znoji i juri da zvizne Murata po zadnjici. Narednih nedelja Jelena je s olakšanjem posmatrala kako Murat ponovo postaje pristojan i uspešan učenik kakav je nekad bio. Kad je došlo vreme za proslavu, Istanbul je zahvatilo opšte uzbuđenje. Putnici i velikodostojnici skupili su se sa svih strana sveta. Žene iz harema smele su da prisustvuju samo nekim svečanostima, ali sultanova oduševljena prepričavanja uveseljavala su Jelenu svake noći. Te večeri zatekla je sebe kako uzbuđeno odlazi u sultanove odaje jer je jedva čekala da čuje kako je proteklo takmičenje u pesništvu, koje je bilo njena ideja. Čim su joj stražari otvorili vrata, Mehmed joj je nestrpljivo mahnuo da uđe. „Moram ti odmah reći da je to bio ogroman uspeh. Pesnici su nam došli iz svih delova Carstva. Neki su putovali izdaleka, čak iz istočne Anadolije. Sačuvao sam ti neke radove.” Zadatak im je bio da napisu pohvale princu i Carstvu. Dodao joj je nekoliko listova. „Ovi su mi bili najzanimljiviji”, rekao joj je. Zajedno su se smejali trapavim frazama i recima. „Kako ste izabrali pobednika?” „Izgledao je kao ozbiljan, dosadan čovek, ali posvećen svom poslu. Dopali su mi se njegovi jednostavni, ritmični stihovi. Zadao sam mu zadatak da mi u stihovima opiše istoriju Carstva. Ako mi se svidi, daću mu posao dvorskog pesnika pored nagrade od četrdeset aspera.” Narednog dana, dok je Roza češljala Jelenu, u haremu je vladao opšti metež. Sobe su bile preplavljene svilom i materijalima iz posebne isporuke. Devojke su bile veoma uzbuđene zbog garderobe, jer je tog dana trebalo da se pripreme za veliku paradu. Rozini obično dugi i mirni potezi bili su isprekidani i nervozni, jer je neprekidno gledala materijale koji stižu i uzdisala. „Rozo! Ne čupaj me! Trebalo je da zovem služavku da mi napravi frizuru!” „Ali ja volim da ti nameštam kosu”, uzviknula je. „Ne moraš da poskakuješ kao zec, već sam izabrala nešto za tebe, prelepu tirkiznu svilu koja izgleda kao prolećni potok. Nadam se da će tvoji elegantni pokreti istaći njenu lepotu.” „O, Jelena, kad mogu da je vidim?” „Čim mi namestiš kosu. Požuri, zakasnićemo.” Hipodrom je već bio okićen girlandama i trakama. Posebno mesto, zaklonjeno od sunca, bilo je rezervisano za sultana, sultaniju majku i dame iz harema. Skupili su se kao latice prelepog cveta koji širi lepotu i miris divnog popodneva. Sultan je tapšanjem dao znak za početak turnira. Prvo je prikazana bitka hrišćanskih vitezova protiv muslimanskih vojnika. Podigla se prašina, a mnoge devojke zapušile su uši jer su ih 117
zaglušili vika konjanika i topot kopita. Zatim su nastupili žongleri i akrobate – skakali su, trčali, preskakali prepreke, bacali raznobojne loptice i oduševljavali publiku, koja im je odgovarala glasnim pokličima. Taman kad su gledaoci pomislili da više ne mogu izdržati, iz sultanove menažerije izveli su povorku divljih zveri. Žirafe sa zlatnim lancima oko vrata predvodile su kolonu. Vodili su ih ponosni krotitelji u zlatnim pantalonama. Jelena se okrenula kada je čula Elmino kikotanje: „Vratovi su im tako dugački da im glava dodiruje nebo”, rekla je sa strahopoštovanjem i ushićenjem. Sunce je polako tonulo na nebu. Dame su se protezale i zevale. Utolile su glad za uzbuđenjem, a energija im je bila na izmaku. Popravile su haljine za poslednju predstavu toga dana i sele na ivicu sedišta dok su napeto posmatrale demonstraciju borbene spremnosti carskih trupa. Sam čin obrezivanja odigravao se u palati. Sultan ga je posmatrao sa Hortenzijom i Roksanom. Samo je njima bio dozvoljen pristup. Roksana je opazila strah u očima svog unuka, ali i odlučnost da ga ne pokaže. Hirurg, nežan čovek oznojena čela, bio je brz i precizan. Murat je vrisnuo i zadržao dah. Hortenzija je dotrčala do sina, a sultan ponosno frknuo. Hirurg je Roksani poklonio nož, a Hortenziji prepucijum na zlatnoj tacni. Te večeri su u sultanovoj trpezariji stolovi bili prekriveni kožnim stolnjacima koje je u čast srećnog događaja poslao persijski šeik. Za večeru su služena čudesna jela. Po završetku gozbe ujednačenim koracima došli su poslastičari. Prešli su iz kuhinje preko dvorišta i ušli u trpezariju. Bilo ih je najmanje dvadeset. Svaki je imao visoku belu kapu poput glave šećera i poslužavnik s majstorski ukrašenim slatkišima i ušećerenim voćem. Spustili su poslužavnike na sto nežno, kao da nose najfiniji kineski porcelan. Uzdasi i pohvale zvanica izmamili su ponosne osmehe na rumenim licima poslastičara. Dame su bile diskretno odvojene od ostalih gostiju, lako je već bila sita, Jelena je izabrala baklavu s najbližeg poslužavnika i ubacila je u usta. Skotrljala joj se niz grlo, a njena lakoća i prefinjen ukus probudili su pohlepu u njoj. U zanosu je liznula fine mrvice s lepljivih prstiju. Zamislila je kuvare koji se tiskaju nad ključalim kodovima, mešaju gusti, zlatni sirup, dodaju aromatične vodice od narandže i ružinih latica, a kad se ohlade na sobnoj temperaturi, ubacuju seckane orahe i mrvice cimeta. Pustila je sebi na volju i niko joj nije mogao zameriti. Bilo je to poslednje veče svečanosti, posle tri duge nedelje slavlja. Te noći postaviće stolove na ulicama Istanbula, a sirotinja će se raskošno zabaviti i nahraniti. Konačno, sultan je ustao i povukao se u svoje odaje, ostavljajući goste da se zabavljaju do ranih jutarnjih sati. Bio je veseo kao dečkić kad je ušao u svoju sobu, gde ga je već čekala Jelena, po zapovesti. Ostale dame iz harema još su ranije napustile gozbu. „Draga moja, svi koji su bili s nama proteklih nedelja mogli su da se uvere u moć i profinjenost našeg carstva u usponu. U poređenju s nama, Mlečani u svoj svojoj otmenosti izgledaju kao seljaci.” „Niko ne bi mogao ni da posumnja u snagu i nadmoć moćnog vladara, Vaše veličanstvo”, odgovorila je blago se naklonivši. Prvi put posle mnogo meseci sultan joj je odmahnuo da ode da bi na miru mogao da razmišlja o svemu što je postigao. 118
Zahvalno se naklonila jer je još pre sat vremena osetila grčeve u stomaku. Žurno se vraćala u svoje odaje nadajući se da će videti krv.
119
Dvanaesto poglavlje SVADBA
D
ok se sunce dizalo, sultan je povukao krzneni okovratnik preko Jeleninih golih ramena štiteći je od jesenje svežine. Mirno su gledali prema Zlatnom rogu. Mehmed je voleo ovaj vidikovac na najvišoj zidini palate. Pogled je odavde sezao veoma daleko. Dok su se nalazili ovde, sultan je imao utisak da su odvojeni od sveta iako su sluge i stražari bili na diskretnoj udaljenosti. Prošla su tri meseca od slavlja i palata je povratila uobičajeni životni ritam. Jelena je smireno posmatrala zoru kako pali izmaglicu i lebdi iznad vode. Videla je samo jedan prljavi ribarski čamac koji je grlio suprotnu obalu kao kad se muž šunja kući posle besane noći provedene u bludničenju. Dok je posmatrala njegovo živahno lice, pomalo zajapureno od vođenja ljubavi, Jelena je osetila naklonost prema sultanu. Prošlo je više od tri godine otkako ju je prvi put uzeo. Fizička bliskost probudila je u njoj odanost i osećanje obaveze. Telo joj se naviklo na njegove zahteve i izvlačilo određeno zadovoljstvo iz njih, ali nikad nije zadrhtala onako kao kad bi joj Dušan prislonio usne na vrat. Ipak, sviđalo joj se kako se sultan odnosio prema njoj i u srcu joj se ugnezdilo poštovanje prema njemu. U haremu se šaputalo da je nerotkinja, a Jelena je znala da i dalje uživa položaj miljenice samo zato što sultan već ima dvojicu zdravih sinova, a Roksana se ne buni. Još od gozbe nije tražila tinkture jer nije smela da dovodi i svoj i sluškinjin život u opasnost. Preklinjala ga je da uzme drugu ženu objašnjavajući mu da se ona ne plaši drugih žena i da nije ljubomorna na njihov seksualni odnos. Mehmed ju je ućutkao i zabranio svaki razgovor na tu temu. Uprkos tome što mu je majka dovela još dve devojke, uporno je pozivao Jelenu. Gledala ga je kako uzima šaku badema. Imao je velikodušne, široke ruke koje nisu odražavale njegove dečačke strahove. Mučilo ga je to što nije uspeo da zauzme Beč pre nekoliko meseci, ali sada je njegova odlučnost donela preokret u borbi i minimalan broj žrtava. Nežno mu je prošla prstima kroz bradu i spustila ruku na njegove čvrste grudi. Divila se mnogim njegovim kvalitetima. Juče je insistirao da ga gleda dok je učestvovao u nadmetanju strelaca. Iako je znala da ga ostali takmičari najverovatnije neće pustiti da izgubi, dirnuli su je njegova snaga i koncentracija koji su mu se odražavali na licu, zajedno s odlučnošću da pobedi u izazovu. Znala je da u njemu čuči potisnuti dečak koji još traži priznanje. 120
Uvek ju je pitao za mišljenje o unutrašnjim i spoljnim poslovima, iako je znala da je imao dilema i u vezi s drugim pitanjima. Razumela je njegove slabosti i zbog toga joj je bio manje strašan. Nikad nije imao pravu porodicu, za razliku od nje. Deo nje prihvatio je njegovu nemogućnost da se zaista zbliži s nekim i njegovu potrebu da sve drži pod kontrolom. Znala je da on misli da se zaljubio u nju, ali nikada je nije zaista voleo, jer nije bio u stanju da istinski voli drugo biće. Polako je podigao ruku i pomilovao joj mali ožiljak na donjoj usni koji se još video. „Jelena, moraću da podignem poreze u severoistočnim provincijama iako to ne želim. Ta oblast je izuzetno siromašna.” „Mora li novac da dođe baš iz tih krajeva?” „Mora doći odnekud, a sve oblasti su već pritisnute porezima.” „Sigurna sam da tako i treba da bude. Bogati imaju više od siromašnih, trebalo bi i da plaćaju više.” „Jednostrano gledajući, trebalo bi da je tako, ali bogati su obično preduzimljivi i ambiciozni ljudi koji guraju Carstvo napred. Ne mogu da ih obeshrabrim tako što ću im uzeti sve što zarade. Otkako sam došao na vlast, nismo imali nikakve reforme, a ti si mi dala zadatak za razmišljanje. Moraću da sednem i po razgovaram s Alijem o tome.” Sultan je bio svestan komešanja svojih osećanja u prisustvu ove žene, ali nije znao šta da radi. Nikad ni prema kome nije osećao takvu želju, čežnju i glad. Nije hteo da provodi vreme ni s jednom ženom iz svog harema osim s njom. Ponekad se osećao kao da stoji na ivici bezdana, ali pokušavao je da se održi na sigurnom. Čak ni njena lepota i nežnost nisu mogli da preseku čvor koji mu je stajao u grudima i pretio da ga uguši. „Draga moja Bedrijo, imam iznenađenje za tebe.” „Molim te, nemoj mi više ništa poklanjati. Zahvalna sam ti, ali razmazio si me. Već imam mnogo prelepih dragulja i skupocenog krzna.” „Daću ti šta god poželiš.” „Kako to misliš?” „Onako kako sam i rekao, ispuniću ti jednu želju. Šta god poželiš. Uradiću sve što je u mojoj moći da ti tu želju ispunim.” Jelena je gledala njegovo lice puno entuzijazma, ozareno pomislima na sopstveni velikodušni gest. Mogućnosti su joj se rojile u umu, ali je ipak shvatala osetljive okolnosti u kojima se obrela. Nije mu palo na pamet da ona i dalje žudi za svakodnevnim zadovoljstvima prethodnog života, za očevim zagrljajem, nežnim ljuljanjem u majčinom naručju, mekim Dušanovim stiskom ruke u ruci dok se penju na brdo da uhvate zalazak sunca. Znala je koliko je osetljiv i zažalila što ne može da bude potpuno iskrena prema njemu. Sela je i promislila o njegovim rečima. Kosa joj je bila puštena, kao što je tražio. U mekim talasima padala joj je niz leđa. Dva rubina veličine maslina krasila su minđuše od čistog zlata na njenim nežnim ušima. Savila je stopala ispod sebe i osećala na golim gležnjevima rub svog kaftana opšivenog krznom belog hermelina. Začula je pesmu ptica koje su objavljivale početak novog dana. 121
„Volela bih da mi pokažeš grad u kojem živim.” „To je lako. Narediću da spreme kočiju i stražare. Možemo da krenemo već sutra ako hoćeš.” „Ne, želim da idemo sami, peške, bez čuvara. Hoću da lutamo ulicama kao što šetaju obični parovi. Ništa nam se neće dogoditi, Mehmede. Osim toga, znam da me ti možeš zaštititi ako se bilo šta desi. To je moja želja.” Sultanove grudi su se raširile kad je čuo poslednju rečenicu, ali izgledao je potpuno zbunjeno. „Biće to nešto najčudnije što sam ikad uradio.“ „Zar ne misliš da će biti zabavno? Videla sam samo unutrašnjost ovih zidova. Čeznem da vidim ovaj divni grad koji ti opisuješ i ovenčavaš slavom u bitkama.“ Lagani osmeh razvukao se sultanovim licem. Nekoliko dana kasnije samo su Arak i nekoliko njegovih slugu znali da su se sultan i Jelena, prerušeni u obične ljude koji idu svojim poslom, uputili u grad krenuvši od luke. Arak je pristao na sultanov predlog samo pod uslovom da ih, bez Jeleninog znanja, prati s male udaljenosti. Nebo je bilo sivo, a vetar s mora uporan i jak. Jelena je nosila dugačku jednobojnu, radničku haljinu i debeli veo kroz koji su joj se samo oči videle, a sultan grubo tkani kaftan. Dok su gledali prema luci, sultan je čuo njeno glasno uzdisanje. „Veličanstvena je, zar ne, Bedrijo“, nežno joj je prošaptao u uvo. „Doveo sam te ovde jer sam hteo da ti pokažem ovaj izvanredni primerak koji su projektovali moji najbolji inženjeri i brodograditelji. Osigurače nam pobede na Sredozemlju. Novi brod biće najmoćniji svih vremena. Daleko je bolji od svih kojima smo dosad isplovljavali. Težak je najmanje dve stotine tona i nosi tešku artiljeriju.“ „I prednji i zadnji kraj je uzdignut. Podseća me na osmeh“, odgovorila je. Jelena je videla okean samo sa zidina palače. Divila se ovoj ogromnoj vodenoj masi koja je nosila to neverovatno plovilo. Brod je čvrsto stajao dok su mu talasi zaljubljeno zapljuskivali bokove. Jedra su se ljutito lelujala na vetru, nestrpljiva da što pre krenu na neprijatelja. „Zahvaljujući ovom brodu bićeš zaista svemoćan.“ Iza njih su bile mehane gde su se bučni janjičari kartali i ometali ih u razmišljanju. Kad je vetar počeo da šiba ivice luke, Jelena je prekrila maramicom nos i usta. Zapahnuo ju je jak miris kanalizacije od kojeg joj je u trenutku pripala muka, pa je čvrsto stegla sultana ispod ruke. „Hajdemo dalje, draga. Nije ovo mesto za tebe.“ Dok su se penjali brdom prema delu grada gde žive bogatiji ljudi, smrad se polako gubio. Pošto nije bilo dovoljno odvodnih kanala, bogati su sprovodili svoj otpad iz palata i kuća niz brdo koje su naseljavali niži društveni slojevi, sve do obale. Srećom, plima i oseka su se brzo smenjivale i odnosile smeće, brzo ga prenoseći u slobodan tok dubina Bosfora, ali vonj koji je obavijao luku, naročito tokom letnje žege, bio je često nepodnošljiv. Jelena se uspaničila. Zar im je ova kratka šetnja bila obilazak grada? Oči su joj šetale levodesno, srce je htelo da iskoči. Dragulji koje je prokrijumčarila u različitim delovima odeće urezivali su joj se u kožu. Sluškinja ju je sumnjičavo pogledala kad je rekla da ima grčeve u stomaku i zamolila da je ostave nasamo s Rozom. Roza ju je molila i preklinjala, ali je na kraju sela 122
i pomogla joj da ušije drago kamenje. Kada je pogledala sultanove oči pune ljubavi, osetila je grižnju savesti. Kad bi mogao da joj pročita misli, bio bi skrhan. „Vodim te na jedno posebno mesto“, rekao joj je. „U Aju Sofiju, našu čuvenu džamiju. Prvobitno je bila crkva. Sagradio ju je hrišćanski car Justinijan oko 530. godine, ali ju je moj otac pretvorio u džamiju čim je osvojio grad tako što je dodao minarete i naredio da se promeni unutrašnjem. Zatim je tamo odlazio na podnevne molitve svakog petka. Kad ju je prvi put ugledao, kažu da je pao na kolena i skinuo turban u znak poštovanja. Mesto je isto toliko islamsko koliko je nekad bilo hrišćansko. To je divna, sveta građevina i znam da ćeš uživati u njoj.“ Sultan je skrenuo s glavnog puta, tamo gde su uličice bile strme, popločane nejednakim kamenjem oštrih uglova koje je trebalo izbegavati. Između kamenih ploča bilo je velikih praznina gde je čovek lako mogao upasti ili uganuti članak. Pokušavali su da hodaju po trotoaru, ali je on bio toliko uzak i strm, osim kad su nailazili na stepeništa ispred domaćinstava i radnji, da im je bilo lakše da hodaju posred ulice. Kad su prošli kroz velika bronzana vrata Aja Sofije, ušli su u ogromnu, mirnu, hladnu, dostojanstvenu unutrašnjost ovog svetog mesta. Jelena je nepomično stajala i posmatrala sve oko sebe. U trenutku je postala svesna da je samo čovek, i to bespomoćan, u tako ogromnom i moćnom prostoru. Čula je priče o padu Konstantinopolja i setila se da su hrišćani ovde potražili utočište moleći za svoje živote. U očaju, čak je i car Konstantin došao s bojnog polja da se moli Bogu za spas od osvajača. Dok je posmatrala prostranu kupolu oteklu od tišine poput debelog čoveka koji se prejeo, osetila je koliko je beznačajna u odnosu na istoriju i udisala je njenu tajanstvenu, sveobuhvatnu moć. Činilo joj se da još oseća tamjan koji je nekada ovde goreo, sva čula bila su joj opijena tim slatkim mirisom. Gledala je ispred sebe, s vremena na vreme podižući pogled iznad hladnog kamena, zamišljajući veliki zlatni krst koji je sigurno visio iznad oltara pre nego što je grad osvojen. Zatvorila je oči i pomislila na užasan strah koji je osetila kad je pogledala u oči svojih otmičara i pomislila da je izgubljena. Kakav li je strah morala osećati žena koja je svoje utočište potražila ovde? Kako su se ljudi grčevito držali jedni za druge, obavijajući decu suknjama u pokušaju da ih zaštite od mačeva. Njihovi krici prolazili su joj kroz glavu, a molitve ostale bez odgovora. Posle opsade koja je trajala pedeset tri dana, grad je pao u poslednjem napadu. Usledilo je ubijanje bez milosti. Iz crkve su izneli ikone, povadili dragulje i relikvije. Krv je tekla ulicama do Zlatnog roga bojeći vodu u luci u crveno. Kažu da su se stotine odrubljenih glava kotrljale po obali kao trulo voće. Gledala je kako se sunčevi zraci prelamaju kroz crvene vitraže i ostavljaju tragove na podu poput krvavih fleka. Zadrhtala je. Poskočila je kad je osetila nešto na ramenu. Okrenula se i videla sultana kako stoji veoma blizu nje. Nije mu čula korake, ali mu je dozvolila da je izvede napolje, na senovito groblje, gde su mirno sedeli i gledali kako se među impozantnim nadgrobnim pločama šeta roda. „Znaš li da se gnezde na grobnicama?“, upitao ju je sultan. 123
Jelena ga je pogledala. U ovakvim situacijama bilo joj je teško da zamisli odakle sultan crpi snagu i bes za prolivanje krvi. „Kad smo dolazili, prošli smo pored bazara. Volela bih da odem na bazar i da ti kupim poklon. Možeš li da me opet odvedeš tamo?“ Na trenutak joj se učinilo da se sultan unervozio, a zatim se odlučno ispravio. Ponudivši joj ruku, izveo ju je s groblja. Posle nekoliko stotina metara gužva je postala sve veća; skrenuli su iza ugla i došli do uskog natkrivenog prolaza s obe strane zakrčenog tezgama gde su se prodavali zlato i nakit. „Divno!“, uzviknula je Jelena. Dok su se probijali kroz uski prolaz, od su joj bile prikovane za dragoceni metal svih mogućih oblika i nijansi koji je bio izložen ili okačen na tezgama i mamio gramzive poglede prolaznika koji su sporo koračali. Nešto dalje, u zadnjem delu tezge, sedeo je mračan, oprezan čovek ponosan na svoju ponudu. Mirno je pušio lulu i pio čaj. Pred njim su bile skupocene, raskošno ukrašene ogrlice položene na tamni pliš. Sultan je zastao pred ovom tezgom privučen lepotom nakita. Bio joj je okrenut leđima i potpuno zaokupljen razgledanjem tezge. Jelena je ćula kako joj srce bubnja u grudima dok je gledala njegov grubi kaftan. Malo je podigla ruku, kao da hoće da ga dodirne u znak pozdrava, skupila je svu hrabrost, okrenula se i brzo nestala u prolazu. Odmah je skrenula levo u sledeći prolaz ne osvrnuvši se. Nije videla nikog osim milion nepoznatih ljudi koji su išli za svojim poslovima. Boreći se za dah, nastavila je u istom smeru, ali naišla je na zid. Polako je podigla glavu. Pogled joj se zaustavio na Arakovim očima. Izgledao je tako strogo, da se Jelena prenula. U trenutku je shvatila koliko bola je morao da istrpi da bi dospeo do položaja na kojem je sad. Zadrhtala je. Život joj je bio u njegovim rukama. Pogled mu je omekšao; pomislila je da u njemu nazire divljenje, možda čak i zavist. Možda on nikad nije pokušao da pobegne. Posle svega što su mu uradili, ne bi imalo svrhe. Zamislila je Dušana kako radi na imanju i rastužila se. Hoće li je sad vratiti u harem? „Volela bih da ne sazna“, promucala je. „Samo ovaj put“, tiho je rekao i uhvatio je za ruku. Poveo ju je nazad do glavnog prolaza gde se unezvereni sultan očajnički osvrtao. Kad je video Araka, namrštio se. „Gospodaru, izvinite što smo vas zabrinuli, ali morali smo da se izgubimo iz vašeg vidokruga na trenutak jer je htela da vas iznenadi poklonom.“ Arak joj je gurnuo nešto u ruku, poklonio se i nestao u metežu kao svilena maramica u džepu, Jelena je nesigurno ispružila ruku na kojoj je stajala kutijica za sultana. Nežno ju je uzeo s njenog dlana osmehujući se. Kao dete koje uzima svoj omiljeni slatkiš, podigao je poklopac. Unutra je bio mali zlatni broš u obliku lale. Arak mora da je znao šta će ona pokušati. „Bedrijo, možda ćeš me napokon zavoleti.“ Narednog jutra, kad je došao kod sultana, Dušan je primetio njegovu zamišljenost. Obično je 124
sultan u ovo doba dana bio raspoložen i pun energije. Dušan se i sam iznenadio što je jedva čekao te susrete, ne samo da bi čuo ponešto o Jeleni, već je počeo iskreno da uživa u sultanovom društvu. Kako je vreme prolazilo, Dušan je postao zahvalan što sultan voli Jelenu. Nije mogao da svali svu krivicu na sultana, čoveka koji se samo trudio da ispuni svoje dužnosti u određenom društvenom poretku. Dozvolio je sebi da se opusti i uživa u njegovom društvu. Sultan mu je hranio um, odgovarao na mnoga pitanja. Mnoge noći proveli su razgovarajući o istoriji religije i svrsi umetnosti. Otkako je u palati, Dušan je izoštrio inteligenciju. Što je više znao, više je hteo da uči. Od seljaka se pretvorio u obrazovanog ratnika. Taj preobražaj desio se prirodno. I dalje mu je nedostajala porodica, ali prošlost mu se sada činila daleko van domašaja. „Gospodaru, da vam čitam nešto na persijskom, arapskom, grčkom, hebrejskom, sirijskom ili turskom?“ Sultan je samo promrmljao nešto nerazgovetno. „Izgledate kao da vas nešto muči, gospodaru.“ „Dušane, kako ću ja bez tebe?“ Dušan je osetio grč u stomaku. „Zašto biste bili bez mene, gospodaru?“ „Ne bih da te izgubim, ali moram misliti na Carstvo. Imaš dvadeset tri godine i spreman si da preuzmeš veću odgovornost. Potrebni su nam ljudi kao što si ti. Ne mogu da te zadržavam. Mogao bi da preuzmeš upravu nad provincijom.“ Dušan se dvoumio. Pomisao da će ga udaljiti iz palate teško ga je pogodila, ali, s druge strane, radovao se tako velikom unapređenju. „Gospodaru, nemam s kim da se borim u provincijama!“ „Imaš. Doduše, tamo će ti protivnici biti slabiji, pa ću te ja s lakoćom pobediti kad se vratiš.“ „Razmišljao sam kako da te nagradim za tvoju vernu službu. Stasao si za ženidbu, a trebalo bi da povedeš ženu sa sobom, pa sam odlučio da ti učinim počast time što ću ti dati za ženu jednu od onih koje su pripremljene za harem.“ Dušan odavno nije razmišljao o ženama. Navikao se na celibat, a slika Jelene u rukama drugog, zajedno s činjenicom da je neprekidno u društvu muškaraca ili eunuha, ubila mu je želju za ženama. Nije hteo da komplikuje sebi život ženidbom. „Gospodaru, velika je to čast; nagrada veća nego što zaslužujem, ali ja imam premalo vremena za ženu.“ „Svaki čovek ponekad nađe vremena za lepu ženu, čak i oni koji su posvećeni poslu kao ti. Razgovaraću o tome s Arakom i pripremićemo ti svadbu. Moj harem očajnički želi neku zabavu, pa ću im dozvoliti da prisustvuju. Nećeš otići bez proslave.“ „Hvala, gospodaru.“ „Još nešto, Dušane. Šta to nosiš oko zgloba?“ Dušanova ruka zaštitnički je poletela prema kožnoj traci. „Ovo, gospodaru? Doneo sam je od kuće. Da li vam smeta?“ „Ne, nipošto. Samo... Nikad mi nije palo na pamet da si sentimentalan.“ 125
Te noći Roza je utrčala u Jelenine odaje i ispružila se na divanu. Očigledno je kosu skupila na brzinu i zakačila je ukosnicama. Jelena ju je zapanjeno gledala. „Nikad nećeš pogoditi šta se desilo!“, dahtala je od uzbuđenja. „Blagi Bože, Rozo, smiri se. Šta je bilo?“ „Sinoć je sultan došao u naše odaje, zajedno s Atakom. Nismo ni znale da je tu. Ostao je napolju i posmatrao nas kroz rešetke. Arak je ušao i sve nas je zagledao, a za to vreme razgovarao je sa sultanom. Tražio je mladu za glavnog paža Tajne odaje, koga šalje u provincije. Sigurno će mu biti dobro tamo. Jelena, izabrao je mene. Ostaviću za sobom ove zidove i biću gospodarica sopstvene kuće.“ Jelena se veoma iznenadila. „Ali samo što nisi ušla u harem!“ Teško joj je pala ova vest. Sultan joj ništa nije pomenuo o tome. Znao je koliko voli Rozu. Ne bi se iznenadila da je to namerno uradio. „Kakve vesti!“, rekla je Jelena. „Ima još nešto! Imaćemo svadbu!“, nastavila je Roza oduševljeno. Obrazi su joj se zažarili, njihala je noge preko divana i konačno se malo umirila. Primetila je Jeleninu zabrinutost. Odjednom, neka pomisao zamagli joj plave oči i glava joj klonu. Jelena ju je zagrlila. Jedna suza nečujno joj se skotrljala niz obraz. „Nisam razmišljala o tome da te više nikad neću videti. Šta je s našim planovima da brinemo jedna o drugoj?“, pitala je Roza. „Moram dostojanstveno prihvatiti tvoj odlazak kao što si ti prihvatila kad sam ti ja izložila svoj plan za bekstvo. Iako smo prijateljice, ne smemo sputavati jedna drugu u ostvarenju životnih ciljeva“, odgovorila je Jelena drhtavim glasom. Bez Roze, za Jelenu harem će biti pust. „Kad je svadba?“ „Za dve nedelje“, rekla je Roza beznadežno. „Nećemo sad da tugujemo. Uživaćemo u vremenu koje nam je preostalo. Moraćemo da pripremimo devojačku spremu, a ja bi trebalo da ti kupim i svadbeni poklon. Ne smemo izgubiti nadu da ćemo se jednom ponovo videti. Putevi Gospodnji su čudni. Ispunila ti se želja. Iskreno se radujem zbog tebe.“ Roza je naslonila glavu na rame svoje prijateljice. „Ti si mi sestra koju sam oduvek želela, Jelena.“ Jelenu je obuzelo bolno sećanje na Linino zabrinuto lice. „Nisam baš tako dobra sestra“, rekla je Jelena. Obe su zaplakale zarivši lice jedna drugoj u kosu. Na dan svadbe, uz sultanovu dozvolu, Jelena je pratila Rozu do dvorišta gde su se svi okupili i gde će Roza prvi put biti predstavljena svom budućem mužu. Osećala je mučninu i vrtoglavicu koje su joj nagovestile koliko će joj teško pasti gubitak prijateljice. Roza je zaista izgledala predivno. Bistre plave oči sijale su joj od uzbuđenja i iščekivanja. Radovala se kartama koje joj je sudbina dolelila. Sreća i uzbuđenje izbijali su joj iz svake pore ozarivši joj lice lepotom koja je zadržavala poglede svih prisutnih. Nosila je svilenu haljinu boje jorgovana čiji su se nabori elegantno spuštali niz kukove u šlep koji se nečujno vukao po 126
kamenom popločanom dvorištu. Tkanina je lepršala oko nje odskačući od tvrdog kamena dok se Roza graciozno kretala kao neko vilinsko biće s onog sveta. Haljina se neosetno sužavala oko Rozinog gornjeg dela tela naglašavajući uzak struk i male, čvrste grudi; kod dekoltea je ustupila mesto prozirnoj gazi koja joj se svila oko vrata, naglašavajući njegovu dužinu kao kod labuda. Zlatni uvojci bili su joj posuti ametistom i akvamarinom, koji su joj ukrašavali ogrlicu i minđuše. Na srednjem prstu nosila je veliki akvamarin uokviren raskošnim ružičastim zlatom – svadbeni poklon od sultana, koji je Jelena izabrala. Divni, brušeni kamen pohlepno je upijao zrake popodnevnog sunca, tako da bi svako ko ga pogleda imao utisak da roni u egzotičnoj laguni. Koža joj je bila mlečnobela, obrazi bledoružičasti, kao ruže iz Damaska u vrtovima palate. Jelena je poslednji put pogledala svoju prijateljicu i nasmešila se iako je osećala nešto nalik na zavist dok je posmatrala njeno iskreno oduševljenje. Shvatila je da će Roza napustiti ove zidove koji su ograničavali njen svet. Najverovatnije će izvući najbolje iz svog položaja i naći pravu sreću. Jesen je tek počela, a dan je bio topao i vedar. Dok su prilazile dvorištu, videle su raznobojno more zvanica i posmatrača koji su se okupili da paru požele sreću, a prijatna muzika strujala je oko njih. Dušan se osećao kao da ga je neko iznenada udario u stomak. Prošlo je mnogo vremena, ali uvek bi je prepoznao. Nije joj video lice, ali njeni gipki koraci i meki pokreti ruku bili su mu urezani u sećanje. Imala je više čvrstine i dostojanstva, koje mu je sada bilo strano, ali stekla je ženstvenost. Dobro je znao za cenu ženstvenosti, ali ta cena nije umanjila njegovu ljubav. Zadrhtao je. Kako je ikad mogao da zaboravi koliko je voli? Bacio je pogled na sultana i video da ne skida oči s nje, a neprimetni osmeh ponosa i posesivnosti lebdeo mu je u uglovima usana. Polako su mu prilazile. Kad su bile na udaljenosti od oko deset stopa od Dušana, Jelena je zastala i poklonila se puna poštovanja. Nije mu promaklo da je lagano stegla Rozinu ruku. U tom trenutku borila se s radoznalošću i pogledala je, kao što je Dušan i očekivao. Pogledi su im se sreli. Bio je svestan da se mnogo promenio, naročito u ovoj gizdavoj odeći, a da bi joj odagnao sumnje u njegovo neverovatno prisustvo, brzo je podigao rukav i na trenutak izložio njenom pogledu kožnu traku za kosu koju je i dalje nosio. Vratio je rukav istom brzinom kojom ga je i zavrnuo, tako da je ceo pokret izgledao samo kao gest nervoznog čoveka. Jelena se zateturala. Pobledela je kao leš. Oči su joj bile prikovane za Dušana. Čim je shvatila šta joj je pokazao, rastužila se. Na licu su joj se videli bol, tuga i čežnja. Dušan je znao da ih svi pažljivo posmatraju, ali nije skrenuo pogled. Usledio je trenutak povezanosti, sekunda razumevanja, a zatim je pala. Roza je kriknula, a Dušan je odmah osetio poriv da skoči i uzme je u naručje, ali iznenadio je sebe sopstvenim oklevanjem. Kad bi sad iskoračio, žrtvovao bi sve što je postigao. Nije čak ni znao da li ga ona još želi i da li ga je ikad želela. Zbunio se, pokolebao i krenuo da istupi kad ga je zaustavio snažan stisak glavnog eunuha, kome nije mogao da se odupre. Arak je neprimetno klimnuo glavom stražarima koji su je izneli.
127
Trinaesto poglavlje OBEĆANJE
N
ekoliko sati kasnije, dok je svetlost lagano bledela, Jelena se probudila jer ju je Emina tapkala po čelu. Glava ju je bolela, a u ustima je osećala neki gorak ukus. Još je bila obučena u haljinu za Rozinu svadbu. Bilo joj je neudobno, a odeća ju je stezala. Zurila je u Eminu s izrazom zbunjenosti i zaprepašćenja. „Propustila si celu zabavu. Hajde pridigni se i pojedi nešto. Ceo dan ništa nisi okusila. Tako si bleda. Sultan se zabrinuo za tebe i odredio mene da te negujem.“ „Nisam gladna. Tako sam umorna, Emina“, uzdahnula je Jelena i podigla se u sedeći položaj. Emina joj je nežno stavila meki plišani jastuk ispod ramena. „Nadam se da nisi morala da propustiš venčanje zbog mene. Molim te, molim te, ispričaj mi sve.“ „Bilo je sasvim prijatno. Roza se zabrinula za tebe, ali rekli smo joj da si dobro i da se odmaraš. Otišli su u provinciju.“ „Već?“, upitala je očajno Jelena. Emina je klimnula glavom i prinela joj šoljicu hladne vode. Jeleni je bilo žao što nije čula više pojedinosti. Bila je tužna što joj prijateljica odlazi, ali očajnički je htela da razgovara s Dušanom. Kada ga je videla kako stoji pred njom – tako snažan i zgodan – srce joj se skvrčilo kao jastuk pod gojaznim vezirom. Teško ju je pogodilo kad je shvatila šta je izgubila. Sad više nije smela ni da se uljuljkuje u snove kako je Dušan čeka. Učinilo joj se da mu je u očima nazrela nešto nalik ljubavi, ali možda je to bilo samo sažaljenje. Primetila je i čvrstinu koju ranije nije imao. Kako je dospeo ovamo? Osetila je ubod ljubomore kad se setila koliko joj je prijateljica lepa i kako je izgledala zaljubljeno. Otkucaji srca opet su joj se ubrzali; nije mogla da diše. Pokušala je da obuzda osećanja, a u stvari je htela da vikne i zavrišti od besa i zavisti. „Emina, ne sećam se ničega. Jesi li joj videla muža? Da li ti izgleda kao fin čovek? Šta kažu o njemu?“ „O, da! Veoma je zgodan, svi zavide Rozi što je imala toliko sreće. Šuška se da će daleko dogurati.“ Jelena je osetila još jedan nalet mučnine i okrenula se. Emina joj je pružila mokru krpu od muslina, ali čudno ju je posmatrala. „Kad si poslednji put imala menstruaciju?“ Jelena je razrogačila oči. Potpuno je zaboravila da broji pometena Rozinim odlaskom i 128
pripremama za svadbu. Nemoguće, iako joj je menstruacija kasnila već nekoliko nedelja. „O, Emina, o ne!“ „O, Jelena! Konačno! Moramo odmah pozvati Araka!“ Jelena je sedela i netremice gledala Eminu, zapanjena i potresena. Dete! Prvo se Dušan pojavio u palati, obučen kao ratnik, ugledan čovek. Da nije nosio kožnu vrpcu, ne bi poverovala sopstvenim očima, a sad još i ovo. Emina je shvatila Jelenino iznenađenje, pa joj je dala malo vremena da se pribere. Otišla je po svežu vodu, a kad se vratila, sela je na divan pored nje. Jelena je bila zatečena iako više nije sumnjala u to. Deo nje bunio se što se s njenim telom dešava nešto protiv njene volje, a drugi deo se radovao i želeo da dete raste u njoj. Gledala je svoje blede ruke kako joj mlitavo počivaju u krilu. Osećala se kao da joj neko stoji na grudima. Jedva je disala. Ako bude imala dete, zauvek će ostati vezana za sultana i palatu. „Emina, bez obzira na to šta drugi misle, nikad nisam htela da budem sultanova miljenica. Iako mislim da je dobar čovek, koga sam u međuvremenu i zavolela, ne želim njegovo date. Moraš mi pomoći!“ Emina, koja je bila bogobojažljiva, sablaznila se na njene reći. „Ne možeš to tražiti od mene. To je carsko dete. Možda nosiš sledećeg sultana. Sve mi sanjamo o tome da nas pozove u krevet da bi nam se ponovo ukazala prilika da zatrudnimo. Ja sam mu podarila kćerku, ali izgubio je interesovanje za mene. Ostatak života provešću ovde ili u staroj palati, a ako ne ispunim svoju dužnost i ne obavestim Araka, možda mi se i ta budućnost izjalovi.“ „Ako bude dečak, imaće dva starija brata, a ako bilo koji od njih dođe na vlast pre njega, što će se najverovatnije i desiti, pogubiće ga. Zar želiš da do kraja života živim s tim strahom?“ „Sa svakom velikom nagradom povezan je i veliki rizik. Žao mi je, Jelena. Previše tražiš od mene, ne mogu ti pomoći.“ Kasnije je u njene odaje došao Arak. Jelena je zamišljeno sedela na ivici divana. Jedva da se pomerila otkako je Emina otišla. Skinula je nakit, a Arak je primetio bledilo na njenom mrzovoljnom licu. „Vidim da se ne raduješ kao što bi se radovala većina žena na tvom mestu. Mlada si, ali moraš da se naučiš pokornosti. Ti si sultanova miljenica. To ne možeš promeniti. Ako te ikad izbaci iz harema, bićes obeščašćena. Udaće te za nekoga ko je u službi sultana i ko se može loše ponašati prema tebi. Izgubićeš našu zaštitu.“ „Ovaj čovek te voli. Ako budeš rodila njegovo dete, uverićeš se da te nikad ništa neće ispuniti kao majčinstvo. Dovoljno dugo živim među ženama i znam koliko zadovoljstva im pruža uloga majke. Rađanje čini ženu potpunom, zadovoljnom, kompletnom. Istina je da žena ne može postati žena dok ne rodi dete. Zar zaista želiš da se odrekneš tolikog uživanja i ispunjenja životnog cilja? Zar bi želela da ostatak života provedeš zabavljajući sultana dok mu ne dosadiš i dok ti ne nađe zamenu? Roksana ne može dozvoliti svom sinu da ima samo jednu miljenicu, i to neplodnu.“ Jelena je ćutke posmatrala svoje bele šake koje su joj mlitavo visile kao slomljena krila. 129
„Pomisli samo na to da će sultanovo interesovanje za tebe izbledeti ako postaneš majka naslednika. Ako bude dečak, to će ga naterati da se okrene nekoj drugoj ženi, bez obzira na osećanja koja gaji prema tebi, jer prema zakonima Osmanskog carstva, jedna žena može da rodi samo jednog naslednika. Tada bi ti jedina uloga bila da brineš o svom sinu.“ Jelena mu je okrenula lice umrljano suzama. „Nisam to tako zamišljala.“ Arak ispusti dug uzdah. „Retko bude onako kako smo zamišljali. Pozvaću ti sluškinju; sad se odmori.“ Sultan je bio oduševljen novostima. Ponašao se prema njoj kao prema nekom krhkom ukrasu. Oko nje su se neprekidno okupljali ljudi da joj izmasiraju stopala ili donesu slatkiše, a sultan je bio neobično pažljiv i nežan. Svim silama se trudila da potisne tugu zbog svojih izgubljenih snova o Dušanu, ljubomoru što mu Roza leži u naručju i da zbog dobrobiti svog nerođenog deseta prihvati svoju sudbinu. Kako je vreme prolazilo, posmatrala je promene svoga tela s mešavinom straha i divljenja. Bez obzira na njene strepnje i sumnje, telo joj je bilo spokojno. Kako je dete raslo u njoj, tako je rasla i njena ljubav prema bebi. Svu svoju energiju usmerila je na trudnoću. Prošlo je nekoliko meseci, a Jelenu je obuzeo mir. Večeri je provodila nežno pevušeći i mazeći stomak. Oprostila je Emini, koja joj je postala verna pratilja. Veoma retko je bila sama i nije imala vremena da upija reakcije drugih žena iz harema. Kako se trudnoća primicala kraju, vreme je postajalo sve toplije. Jelena je činila sve da se rashladi i koliko-toliko udobno smesti jer ju je dodatna težina veoma opterećivala. Posmatrala je devojke kako skakuću po vrtovima, lake, slobodne i lepe, kako se raduju suncu. Prezirala je svoje telo zbog viška kilograma. Okrutnost kojom je priroda prisvojila njeno telo podsetila ju je na to koliko smo slabi i ranjivi. Kad se trudnoća primakla kraju, sultan ju je ostavio na miru. Slao je poruke koje bi više priličile brižnom ocu nego strastvenom ljubavniku. Jeleni je dobro došlo sultanovo opadanje interesovanja za nju, ali istovremeno se pitala da li je utehu potražio negde drugde. U junu je došlo vreme da se beba rodi. Toliko ju je bolelo da joj se činilo kako gori u plamenu. Talasi su joj cepali telo nadvoje ostavljajući je umornu i iscrpljenu samo da bi se posle nekoliko minuta ponovo javili još snažniji nego malopre. Povremeno je vrištala svom snagom, zatim bi zaječala ili zastenjala krećući se i pokušavajući da istisne bebu iz materice u svoje naručje. Bolovi su bili višesatni. Skupila je strpljenje, snagu i umeće da bi, polako, ali sigurno, stigla do cilja. Uprkos svemu što joj je život dosad bacao u lice, bilo joj je ovo prvo iskustvo u kojem se jasno ogledala njena unutrašnja snaga. Dok se borila s trudovima, bilo joj je drago što sada ima dovoljno mudrosti i sposobnosti da se izbori sa svim iskušenjima koja će se tek naći pred njom. Porođaj ju je potresao do srži, ostavivši je da se divi i čudi tom iskustvu i sopstvenoj izdržljivosti. Čim je uzela bebu u naručje, odmah je nestalo sećanja na pretrpljeni bol. Osetila je duboku, sveobuhvatnu ljubav za koju nije ni sanjala da je sposobna. Prvi put u životu shvatila je da njeno srce ne pripada njoj i da će zauvek voleti ovo dete bezuslovnom ljubavlju. 130
Bio je dečak. Ležao je pored njenog kreveta, u divnoj kolevci optočenoj dragim kamenjem. Babica se zaštitnički nadvijala nad njim. Kad je došao da je obiđe, Arak je nežno podigao dečaka iz kolevke i okrenuo ga prema svetlosti. Držeći ga u svojim snažnim rukama, bio je oduševljen njegovom glatkom kožom i savršeno oblikovanim minijaturnim udovima i crtama lica. Jelena ga je pogledala i pružila mu ruku. Oči su joj se ispunile suzama. Posle kraćeg oklevanja, prihvatio je njenu ruku i pogledao je u oči. „Hvala ti.“ Arak joj je pažljivo spustio dečaka u naručje i vratio njenu ruku na mali zavežljaj čvrsto je stisnuvši. „Divan je“, rekao je i otišao. Jelena ga je tužno posmatrala. Nikad neće uzeti u ruke svog sina. Vest se brzo pročula po Carstvu. Klali su životinje i pucali iz topova da označe početak slavlja. Vojni orkestri svirali su vesele melodije, na ulicama i trgovima nastupali su zabavljači. Iz palate su poslata mnoga obaveštenja gotovo svim važnijim ljudima. Posebne pozivnice poslate su njihovim ženama i svim članovima carske porodice koji nisu živeli u palati. Svi su bili dobrodošli da dođu i čestitaju ЬаỊkап ďóvnŀọąd ọŗg ženi koja se upravo porodila. Svakoga dana Jelena je srdačno primala goste. Pokloni su bili izloženi na jednom kraju odaje, a u znak zahvalnosti gosti su posluženi aromatičnim šerbetom. Kako su dani prolazili, broj posetilaca sve se više smanjivao, a Jelena je imala više vremena da uživa sa svojim sinom. Gledao ju je svojim dubokim očima s ljubavlju i poverenjem, a ona ga je privijala na grudi i pevala mu uspavanke koje je njoj pevala njena majka. Sultan ju je obasuo darovima i često ju je posećivao ne dozvoljavajući joj da se odmori. Te večeri došle su joj sve žene iz harema sa svojom decom da bi poželele njenom sinu dobrodošlicu u sultanovu porodicu. Okupile su se u njenim odajama, nadvijale se nad kolevkom i hvalile bebu. Jelena je pozdravila svaku ponaosob, prihvatila poklone, a zatim su se žene podelile u grupice. Hafsa, Serena i Emina stajale su i divile se poklonima, Elma je pijuckala šerbet s dojiljom pažljivo slušajući njene priče, dok su Hortenzija i Sara uživale u posluženjima. Jelena se malo izdvojila iz grupe. Sedela je s Roksanom, koja ju je s ljubavlju držala za ruku i raspitivala se za njeno zdravlje. Krik dojilje je trenutno ućutkao sve žene, a osmesi s lica pali su im kao zreli plod s drveta. Jeleni se zaledila krv u žilama. Nekako je uspela da se okrene u smeru odakle je došao krik, a svaka sekunda koja je usledila činila joj se duga kao večnost. Videla je kako se dojilja nagnula nad kolevkom, a iza ramena virile su joj Hortenzija i Sara bezizražajnih lica. „Ugušio se... Ugušio se“, mucala je. „Ne diše.“ Jelena je skočila i uzela bebu, odmah osetivši da je mrtva. Oko usta je već malo poplaveo, koža mu je postala pegava, a mrvice alve zalepile su mu se za bradu. Ispustila je divljački vrisak iz dubine duše i u trenutku videla bezosećajni izraz lica Hortenzije, koja je pohlepno lizala prste lepljive od alve. Roksana je prišla i uzela joj bebu iz naručja. Jelena je pala na kolena jednom rukom držeći se za stomak, a drugom pokušavajući da uguši jecaje i krike. Roksana je pažljivo 131
položila bebu na pod i pregledala je, a zatim naslonila usta na njena pokušavajući da joj udahne život u pluća. Dok su ostali nemo gledali šta radi Roksana, Hortenzija je neprimetno prišla Jeleni i gotovo joj dodirnula uvo usnama. „Već sam dozvolila da mi se jedna provuče kroz mrežu. Neću ponoviti istu grešku“, zašištala je i vratila se pored Sare. Roksana je polako ustala pritiskajući krhki zavežljaj na grudi. Njeno lice, obično mirno i glatko, sad je bilo namršteno i besno. Izgledala je staro i poraženo. Nežno je pogladila Jelenu po obrazu, vratila joj mrtvu bebu, a zatim se okrenula i pogledala Hortenziju. „Obećavam ti da Murat nikad neće stupiti na presto. A sada, gubite se odavde – svi!“ Prošlo je nekoliko meseci, a Jelena nije izlazila iz svojih odaja, niti je primetila smenu godišnjih doba. Bol je bio kao reka puna virova, neprekidno je šikljao sve većom snagom vukući sa sobom sve na šta naiđe u beskrajnom toku iz kojeg se nije moglo. Ništa nije mogla da radi, jedva da je disala. Sad su se smenjivali. Nije dozvoljavala sluškinji da razmakne zavese, ponekad nije znala da li je dan ili noć. Ustala je i protegla se. Udovi su joj bili ukočeni. Nisu je slušali. Toliko dugo je sedela ili ležala da je zaboravila da se kreče. S gađenjem je odgurnula poslužavnik. Kako se bilo ko usuđuje da joj donese hranu? Osećala se kao da ju je iskasapio neki nemarni mesar. Sluškinja ju je obavestila da sultan hoće da je poseti. Trebalo je da se okupa, dotera i da izađe pred njega. Zašto? Da bi hvalio njenu plodnost i lepotu govoreći joj da će imati još dece. Zar mu nije bilo dovoljno što je uništena? Njegove prazne reči ispunile su je mržnjom. Gde mu je bol? Nekad ga je posmatrala kao ljubaznog i osećajnog čoveka. Nije htela da živi. Nije brinula o sebi. Nije je zanimalo šta su joj radili. Izgubila je sve koje je ikad volela. Ljutila se na Boga. Osećala se kao marioneta kojoj su bez milosti povlačili konce. Pala je na kolena i zajecala „Moja beba... Moja beba... Vratite mi moju bebu.“ Cepala je odeću, čupala kosu pokušavajući da skine bol sa sebe i da se bar malo umiri, ali bol se uvek vraćao kao gladni komarac. Nije čula kucanje, ali osetila je Roksanine dobro poznate ruke kako je dižu s hladnih pločica. Roksana je pucnula elegantnim prstima, a dve sluškinje užurbano su napunile kadu u ćošku. Bez reči, Roksana je počela da češlja Jelenu vraćajući u život njenu masnu, umršenu kosu. Uhvatila ju je za ruke i pažljivo pregledala izgrizene nokte, a zatim joj ih vratila na krilo. Jelena je sedela kao obamrla, poput iscrpljenog vojnika kojeg je savladao mamurluk. Sluškinje su joj lice umrljano suzama prekrile ugrejanim pamučnim peškirima natopljenim limunovim sokom, doterale su joj obrve tako da liče na dva tamna elegantna luka i isturpijale ono što joj je ostalo od noktiju. Zatim su joj pomogle da svoje iscrpljene udove opusti u vrućoj vodi u kojoj su rastvorena aromatična ulja s mirisom mandarine. Sve besane noći isprale su joj iz kose. Pošto su je osušile peškirima, celo telo su joj namazale gustom smesom od ulja, pirinča, brašna, meda i aromatičnog bilja, a zatim je ponovo uronile u toplu vodu gde su je trljale sapunom i ispirale masku. Kada je izašla iz 132
kade, koža joj je bila meka i ružičasta poput dečje. Odisala je svežinom prvih prolećnih cvetova. Obukle su je u meki kaftan koji joj je pao niz ramena kao grane žalosne vrbe. Roksana ju je uhvatila ispod ruke i izvela u osunčano dvorište. Jelena je žmirkala; bio je to jedan od onih divnih, vedrih hladnih zimskih dana kada sve izgleda čisto, novo i puno obećanja. Stajala je čudeći se kako svet još može imati svetlosti kad je njena duša obitavala u dubokom mraku. Sunčevi zraci plesali su na cvetnim laticama koje su se željno propinjale da ih uhvate. Svetlost se prelamala u kapljicama fontane kao da je neko bacao dijamante u vazduh. „Ne znam šta da ti kažem, Jelena. Ne postoji reč koja će ti zvučati kako treba. Mogu ti reći samo da nisi jedina osoba koja je preživela tako nešto i uverevam te, iako je deo tebe zauvek nestao, da će ti vreme ublažiti patnju.“ Jelena je skrenula pogled s fontane i zadubila se u Roksanino lice. Pažljivo je pogledala ovu ženu, čija je lepota podsećala na ikonu, koju godine ne dotiču. Izgledala je mirno kao i uvek, ali u uglovima njenih usana Jelena je prepoznala bol. Šta je sve podnela da bi postala i ostala majka sultanija – koliko žrtava, koliko laži, koliko prevara? Jelena je polako shvatala da se, bez obzira na bitke u spoljnom svetu, prave bitke odigravaju unutar ovih zidina. U haremu je zlo bilo sredstvo za postizanje moći. „Vi?“ „Pre mnogo godina.“ Tuga joj je preletela preko lica i nestala pre nego što ju je Jelena primetila. Godine potiskivanja i samokontrole naučile su je da nikome ne pokazuje ono što ne treba da se vidi. „Hoću da umrem.“ „Znam, ali moramo da prihvatimo život koji nam je dat. Nije na nama da ga okončamo. Moramo izdržati sve bolne lekcije. I mi, žene, ratujemo. Kroz patnju Bog nas iskušava, uči i jača. Moramo verovati da ovo nije bilo njegovo vreme bez obzira na razlog, a ti moraš da nastaviš dalje.“ „Mehmed ne saoseća sa mnom, a bilo je to njegovo dete. Ne veruje mi da je Hortenzija počinila taj gnusni zločin. Dozvoljava joj da i dalje boravi u haremu, gde moram da gledam kako likuje nad mojim bolom.“ „Do kraja godine otići će u provincije s Muratom. Teško da će se muškarac vezati za tako malo dete. Nije ga nosio devet meseci u sebi, nije ga rodio. Mehmed je, jednostavno, veoma razočaran, možda čak ima i osećaj da nije uspeo u nečemu, ali nikad neće osećati tvoj bol. Što se Hortenzije tiče, vreme će joj dodeliti ono što zaslužuje. Verovatno ti sultan neće poverovati kad je optužuješ za smrt bebe jer su muškarcima ženske spletke strane i nerazumljive. Osim toga, ako je pogubi, naslednik će mu ostati bez majke u ključnim godinama svog razvoja, a ne možeš očekivati da je ponovo udalji sad kad se toliko približilo vreme njihovog odlaska, a on se vezao za dečaka.“ Jelena je shvatila da Roksana zapravo vlada haremom i odlučuje o tome ko će otići, a ko ostati. Iako je Roksana branila Jelenu od Hortenzije unutar ovih zidova, nikad neće opteretiti 133
svog sina istinom o tome šta se zapravo desilo. Iako je Arak u dobrim odnosima sa sultanom, on služi i majku sultaniju, protiv čije volje neće ništa preduzimati. Dete je mrtvo i to ništa neće promeniti. Majka sultanija neće reći svom sinu ništa što bi mu poremetilo vladavinu. Jelena se zgrozila nad sopstvenom naivnošću. Hortenzija je sve ovo sigurno već znala. „Treba ti vremena, Bedrija, ali žao mi je što ti ovo moram reći – moj sin nije strpljiv čovek. Verovatno sam sama kriva za to. Otac mu nikad nije posvećivao pažnju. Ponekad sam mu to nadoknađivala, ali ponekad su me pritiskale sopstvene brige i nisam pružala mnogo, čak ni sopstvenom sinu. Još si mlada. Nemoj da digneš ruke od svog života. Dođi kod mene kad god poželiš. Mehmed će te posetiti večeras. Spremi se za njega.“ Kad je sultan došao u njene odaje, prvi put za tri i po godine, bio je oprezan. Neprekidnu žudnju otupela mu je neizvesnost. Odaje su joj bile slabo osvetljene uprkos tome što je stalno zahtevao više svetlosti. Nije bio spreman za njen izgled izmučene žene koja optužuje. Oči su joj bile ravnodušne, a pogled prazan. Kad ju je uzeo, imao je utisak da je mrtva. Mesecima je imao strpljenja, ali sad je već postajao razdražljiv. Mnoge žene izgubile su decu, morala je da nastavi život. Trebalo je on da se ljuti – naslednik je bio njegov. Zapale su mu za oko dve nove devojke koje su tek završile obuku. Ako ga ovde niko ne želi, okrenuće se onima koje ga hoće. Bilo mu je teško. Zaista ju je voleo. Da joj je dao malo više vremena, možda bi ... Ljubomora mu se komešala u stomaku kao uzburkani okean. To dete, koje je živelo samo nekoliko nedelja, isisalo je svu ljubav iz njenog srca. Za njega više ništa nije ostalo. Naneta mu je nenadoknadiva šteta, iako je ranije bio ubeđen u njenu ljubav. „Ostaviću te večeras na miru. Izgledaš mi iscrpljeno i uznemireno, draga. Vratiću se sutra, a posle toga se nećemo videti nekoliko meseci. Habzburzi su opet zauzeli Budim i hoću da se razračunam s njima jednom za sva vremena.“ Glas mu je bio stegnut. Razljutila ga je njena ravnodušnost prema njegovom odlasku. Izgledalo je da uopšte ne strepi za njegov život. „Jesi li se obračunao s Hortenzijom?“, prasnula je. Sada nije imao vremena za Hortenziju. Deo njega bi je drage volje kaznio ako bi mu to vratilo Bedriju, ali Muratu je majka bila potrebna, a bio je već u dobu kad treba više vremena da provodi pored oca. Dosad još niko nije okrivio Hortenziju osim Jelene. Možda će se oporaviti dok se ne vrati. „Jelena, ne razmišljaš trezveno. Hortenzija nije ugušila bebu. Bebe umiru.“ „Ne!“, vrištala je. „Ubila ga je, ti bezdušna zveri!“ Ošamario ju je svom snagom. Pala je na divan i ostala da leži, beživotna. „Ne zaboravi kome se obraćaš. Sad je dosta. Neću više ništa da čujem o tome“, izašao je iz odaje drhteći. Roza je stavila svoju smaragdnu ogrlicu i divila se njenom odsjaju. Bio je to darežljiv poklon koji joj je doneo i zadovoljstvo i bol. Uvek se trudila da bude lepa svome mužu, ali osećala je da nije osvojila njegovo srce. Nije pokazivao interesovanje za druge žene, uvek je bio ljubazan prema njoj, u stvari, ponekad su se baš dobro zabavljali, otvoreno joj je pričao šta mu se tog dana 134
dešavalo, ubedio ju je da je poštuje i da ima poverenja u nju, ali nešto je ipak nedostajalo. Setila se kako je nepomično stajao žmirkajući na popodnevnom suncu kad mu je prišla. Svetlost mu je razigrano plesala na otmenom kaputu od zlatnog brokata i obasjavala lice toplinom i prozračnošću koja je zarobila njen pogled. Njegove srdačne, ljubazne oči osmehivale su joj se dok se pored njega propinjao i ljubomorno frktao prelepi beli pastuv. Konj i kaput bili su svadbeni poklon od sultana. „Lepo izgledaš večeras, Rozo. Nisam ranije video tu ogrlicu. Divna je.“ „Dobila sam je za svadbu od Jelene. Njoj ju je poklonio sultan. Dosad nisam smela da je nosim. Nikad nikome nije stajala kao njoj. Bio joj je to najvredniji nakit, zato je insistirala da ga uzmem“, odgovorila je Roza dok joj se suza slivala niz obraz. Dušan je osećao grč u stomaku svaki put kad se pomene Jelenino ime. Voleo bi da se oslobodi toga i da se potpuno preda svojoj ženi, ali deo njegovog srca još je bio kod Jelene, što ga je sprečavalo da istinski zavoli Rozu. Bio je nervozan i zbunjen zbog pomešanih osećanja. Još od venčanja, pre dve godine, redovno je imao noćne more o bolnom poslednjem razgovoru s Jelenom. Žalio je što su im poslednje reči bile grube. Grižnja savesti preplavila ga je kao ljutito more izgubljenog mornara koji se bori s talasima. Izneverio je Jelenu, njenog oca i svoju porodicu time što nije uspeo da iskoristi jedinu priliku koja mu se ikad ukazala da joj kaže koliko je voli i time promeni svoj život. Istina, tokom godina postao je praktičniji, disciplinovaniji i manje odlučan kad je trebalo da povuče određene poteze. Deo njega pomirio se s činjenicom da je Jelena za njega izgubljena, čemu je doprinelo iskreno prijateljstvo sa sultanom i ponos zbog visokog položaja. Međutim, čim ju je ponovo ugledao, setio se najdubljih osećanja koja su ležala skrivena, dok je on ubeđivao sebe da je on gospodar svoga srca. Video joj je želju i čežnju u očima kojih ranije nije bilo, zbog čega su mu se rasplamsale ljubav i nada. „Sigurno joj se divno slagala uz oči“, rekao je odsutno dok se poigravao smaragdima. Roza ga je iznenađeno pogledala: „Kako znaš?“ Dušan je ponovo obratio pažnju na svoju ženu i shvatio koliko je pogrešio. „Pre nego što je pala, pogledala me je u oči – bile su ljupke i zelene. Žao mi je što nisam mogao da joj pomognem.“ „O, Dušane, tako si častan!“ Setila se kako je izgledao zbunjeno, napeto i zabrinuto kad se Jeleni desila nezgoda. Osetio je ubod grižnje savesti što je toliko častan da krije osećanja od sopstvene žene. „Nedostaje ti Jelena, zar ne, draga?“ Dušan ju je obuhvatio rukama. „Hajde da dočekamo goste. Ponosno ću im pokazati da imam najlepšu ženu u provinciji!“ Bio je svestan svoje sreće. Roza je bila preduzimljiva žena koja bi učinila sve da ga zadovolji, pravi prijatelj. Voleo ju je, ali ne onako kako je ona želela. Taj deo sebe nije mogao da joj da. Uprkos obuci, naslutio je njen strah, ali ništa joj nije rekao. Bio je strpljiv, a vremenom mu se otvorila puna poverenja i spremnosti da mu se preda. Svaki put kad su vodili ljubav bilo je divno, senzualno i uzbudljivo. Osećao je potpuni mir dok je bez reci ležao pored nje držeći je u naručju. 135
Očigledno je bila veoma sposobna da zadovolji muškarca, ali da je bio potpuno iskren prema sebi, priznao bi da mu je često Jelenin lik bio pred očima dok je doživljavao vrhunac. Kada su do Dušana i Roze došle vesti o rođenju sultanovog deteta, Dušan je bio zapanjen. Da li je njegovo iznenađenje poticalo od konačnog priznanja sopstvenog poraza, okončanja prećutnog takmičenja između Dušana i sultana? Sad je izvesno da više nikada neće biti zajedno, ali zar nije to znao i ranije? Da li je ikad iskreno verovao da će nekad opet biti zajedno? Plan mu je bio smešan, šupalj, osuđen na propast od samog početka – izmišljotina naivnog idiota, pa ipak, porodica ga je pustila da ide. Dao je reč Jeleninom ocu, reč razmetljivog mladića koji nije razumeo granice sopstvenih mogućnosti. Molio se da mu Ivan i njegova porodica oproste i da u ovom čoveku, kakav je u međuvremenu postao, ne traže onu budalu odranije. Sedeo je uspravno, a znoj je liptao s njega. „Dušane, Dušane, to je samo san, ljubavi.“ Rozin nežni glas probio se kroz maglu i zbrku košmara pre nego što se ponovo zagnjurio u jastuke. Roza je sedela na ivici kreveta tapkajući mu čelo mokrom maramicom. „Evo, popij ovo“, rekla je. „Ne znam kakve muke ti opsedaju dušu, ali ako mogu da uradim bilo šta za tebe, samo reci.“ Dušan je otpio gutljaj ohlađenog čaja od kamilice i ponovo legao. „Večeras si bila divna, Rozo. Veoma sam srećan što si pored mene.“ Čak joj je i u tami video oči. Pružio je ruku i nežno joj obrisao suzu s obraza. „Sve ću učiniti da te zaslužim, Rozo. Mnogo si mi draga.“ Pre otprilike dve nedelje Dušan je shvatio da Roza hronično kašlje. Da je malo razmislio o tome, primetio bi da manje jede i da je bleđa nego inače. Rekao je sluškinji da skuva čaj od jasmina i otišao da potraži Rozu. Ležala je na divanu na svom omiljenom mestu u dvorištu. Napravila je prijatan kutak za sedenje. Oko ivica bile su poredane velike saksije od terakote iz kojih su rasle puzavice – klematis, glicinija i buganvilea, i obavijale stubove i širile opojan miris. „Izgledaš umorno, Rozo.“ „Da, zaista sam umorna. Ovaj iscrpljujući kašalj muči me nedeljama, ali sigurna sam da će brzo proći.“ „Zar toliko dugo? Rekao sam sluškinji da ti napravi čaj i neko pecivo. Hoću da se dobro odmoriš. Biću u blizini narednih sedmica i obilaziću te povremeno. Odložiću potovanje za sledeći mesec.“ „Nema potrebe, Dušane. Biće mi bolje za dan-dva.“ „Videćemo“, rekao je, nežno je poljubio i otišao da razgovara sa sluškinjama. Naredio im je da se dobro brinu o njoj i da je ne zamaraju. Kad je otišao, osećao se kao da su mu creva vezana u čvor. Rozino stanje nije se poboljšalo ni sledeće nedelje. Dušan je došao kući ranije i doneo joj korpu kajsija koje je najviše volela. Čim je ušao, začuo ju je kako kašlje. Više nije mogao da potiskuje užasan osećaj koji je imao u stomaku. Držala je maramicu na licu očajnički pokušavajući da se svlada pred njim, ali kašalj joj je potpuno slomio krhko telo. Kad je sklonila maramicu, Dušan je video krv. Kleknuo je pored divana i spustio čelo na njeno krilo. 136
„Od kada?“ „Od danas ili juče. U jednom trenutku sam mislila da će mi biti bolje, pa nisam htela da te zabrinjavam. Izgleda da ipak nisam tako dobra žena.“ Odjednom, Dušan je osetio kako se na njega svalio ogroman umor. Pogledao je njeno nežno lice i skrhanim glasom prozborio: „Bila si divna žena, najbolja koju sam ikad imao.“ Roza se zakikotala i pomazila ga po glavi. „Bila sam ti jedina žena i to jedva dve godine. Bile su to najlepše godine mog života, a nisam ti dala ni naslednika.“ Uzeo ju je za hladne i drhtave ruke gledajući u pod. „Znam da me nisi voleo onako kako sam ja volela tebe. Zaljubila sam se u tebe čim sam te ugledala, ali mislim da sam srećna jer mi se san ostvario. Htela sam da pobegnem od svog života i – pobegla sam. U Jeleni sam našla sestru koju sam oduvek želela, imala sam muža kakvog sam oduvek zamišljala. Srećna sam što volim vas dvoje. Nemoj da tuguješ zbog mene.“ „Ako ti se ikad ukaže prilika, molim te, vrati ove smaragde Jeleni. Reci joj koliko sam je volela i koliko mi je nedostajala. Ionako njoj bolje stoje. Oprosti mi, Dušane, toliko sam uživala u braku s tobom.“ Te noći dobila je visoku temperaturu. Dušan je danonoćno sedeo pored nje, brisao joj čelo, zasmejavao je dogodovštinama iz mladosti i držao za ruku. Ponekad bi zaspao s glavom u njenom krilu kao da se onesvešćuje i opet osvešćuje. Ostavljao bi je samo kad je trebalo da izda naredbe sluškinjama. Tokom tog vremena nisu pričali ni o čemu. Zajedno su se suočavali sa smrću – jedan kao preživeli, a drugi kao poraženi, što ih je zbližilo na način za koji je Dušan znao da se više nikad neće ponoviti ni sa jednim ljudskim bićem. Borio se s tugom i osećanjem da ima povlašćeni položaj. Umrla je sedmog dana posle podne. Dušan je odneo njeno beživotno telo na krov da vidi zalazak sunca, kao što je uvek volela da radi kad je on bio tu. Bio je usamljeniji nego ikad. Planirao je previše, želeo je previše, očekivao previše. Zapanjilo ga je koliko je bio nezreo. Sledećeg jutra sunce se usudilo da ponovo izađe – ogromno kao savršeni narandžasti krug koji puzi po horizontu. Sluge su se popele na krov i istrgle mu njeno telo iz ruku.
137
Četrnaesto poglavlje VENČANJE
N
ekoliko meseci kasnije Arak je saopštio sultanu vest o Rozinoj smrti. Primio je pismo od Dušana čim je umrla, ali nije smatrao neophodnim da odmah prenese novosti Mehmedu smatrajući da bi to moglo dodatno potresti Jelenu. Sultan je već bio umoran od borbe sa sopstvenim bolom i razočaranjem zbog Jeleninog odbijanja. Jedva je dočekao da svoju tugu podeli sa sapatnikom koji mu je mnogo nedostajao, pa je naredio da se Dušan odmah vrati u Istanbul. Dušan je primio sultanova naređenja s pomešanim osećanjima. Poruka je bila dvosmislena; izazvala je nelagodu u njemu. Nagoveštavala je da nije sve po starom. Možda su mu prećutali nešto s ratišta. Uprkos zabrinutosti, bilo mu je drago što će se nešto promeniti. Postao je potišten; šetao je po kući, uzimao Rozinu odeću i provlačio svilu kroz prste, žalostan i usamljen. Ponekad bi sedeo pored spomenika od ružičastog granita koji je podigao za nju, pokušavajući da svom životu dâ bar neki smisao. Odlučio je da ostatak života posveti sultanu i da svim svojim bićem služi Carstvu. Prihvatiće život koji mu je namenio Alah, kao i sudbinu koju je dodelio Jeleni; bar će moći da upozna njenog sina. Posle tromesečnih priprema konačno je zatvorio kuću i nešto malo pre zime 1534. krenuo na put u Istanbul. Arak ga je dočekao prijatnom dobrodošlicom i porukom od sultana da će ga primiti čim se Dušan odmori od puta i osveži. Iznenadio se tolikom hitnošću, a pošto je bio suviše umoran da bi spavao, samo se okupao, jeo i odmah pozvao Araka da ga najavi kod sultana. Čim je kročio u sultanovu odaju, iznenadio se srdačnim dočekom – sultan je ustao i pošao da ga dočeka raširenih ruku. „Primi moje saučešće. Žao mi je zbog tvog gubitka, ali drago mi je što si se vratio. Otkako si otišao, sve je pošlo naopako.“ „Gospodaru, žao mi je što to čujem. Niko mi nije preneo loše vesti.“ Dušan je posmatrao Mehmeda. Promene su bile gotovo neprimetne, ali ipak prisutne – namrštene obrve, umorne oči, širi pojas, drhtave ruke. Svega toga nije bilo kad je Dušan otišao. „Plašim se da sve loše vesti potiču iz unutrašnjosti ovih zidina. Prvo želim da ti kažem da te imenujem za jednog od svojih vezira.“ „Gospodaru, to je velika čast koju nisam očekivao.“ „Zaslužio si. Čuo sam izveštaje o tvom napretku, a treba mi sveža krv na visokom nivou. Ali 138
će se uskoro povući i najverovatnije će ga zameniti Selim, pa ostaje jedno upražnjeno mesto.“ Dušan se naklonio u znak zahvalnosti. „Smem li da pitam šta vas muči kod kuće, gospodaru?“ „Hajde, popij čaj sa mnom.“ Krenuli su prema divanu. Oko njih su se sjatili paževi nečujnih koraka u mekim, kožnim papučama. Izmrvili su mirišljave listove čaja u pozlaćene čaše i prelili ih ključalom vodom. „Umro mi je sin kad je imao šest nedelja, pretprošlog leta. Tek smo odlučili da to obelodanimo. Čekali smo da vidimo da li će ponovo zatrudneti, ali veštica mi ne dozvoljava da je dotaknem i više nema ni govora o tome.“ Sultan se ogorčeno nasmejao. „Izgleda da nju uopšte ne zanima šta ljudi misle.“ Sultan je ućutao, a Dušan se zbunio kad je osetio ljutnju i odbijanje u njegovom glasu. „Naravno, radovao sam se novom nasledniku koga sam toliko želeo, ali bebe umiru. Morao sam da se pomirim s tim. I sam znaš koliko sam voleo njegovu majku, ali optužila je majku mog najstarijeg sina za ubistvo bebe i traži da je pogubim. Objasnio sam joj da se Hortenzija nikad ne bi usudila da počini takav zločin, ali neće da se smiri.“ Glas mu je malo omekšao. Činilo se da gleda kroz Dušana, u zid negde iza njega. „Plašim se da ne može da preboli gubitak i uopšte mi ne pruža podršku.“ „Slomila mi je srce. Ne mogu više da podnesem ovo stanje. Ismevaju me zbog nje. Hortenzija i Murat uskoro idu u provinciju. Napunio je jedanaest godina, vreme je da upravlja svojim prinčevskim domaćinstvom, ali Bedrija“, uzdahnuo je, „moraće da napusti harem.“ Dušan je protrljao čelo. Borio se sa svojim potisnutim osećanjima. Duboko ga je pogodio sopstveni gubitak, ali vest o Jeleninoj tragediji proburazila ga je kao oštar nož. „Dušane, sav si bled. Jesi li bolestan?“ „Gospodaru, izvinjavam se. Samo sam umoran od puta. Bole me vaše tragične vesti. Duboko su me potresle vaše muke.“ „Dušane, ovo je bio samo uvod u ono što želim da zatražim od tebe.“ „Gospodaru, ovde sam da bih vam služio.“ „Hteo bih da je uzmeš za ženu. Još se nije sasvim oporavila. Žao mi je što te opterećujem njome. Znam da previše tražim od tebe, ali sada ti treba žena, a ja sam je zaista voleo. Znam da će se u tvom domaćinstvu dobro brinuti o njoj. Možda će konačno naći malo mira kad izađe iz harema – jedino mi to donosi olakšanje. Još je veoma lepa, a ti ćeš se, svakako, ponovo ženiti. Ako postane neposlušna, imaš moju dozvolu da se ponašaš s njom po sopstvenom nahođenju.“ Dušan je ustuknuo. Misli su ga mučile kao nabujala reka koja preliva korito, briše vreme poput nagomilanog đubreta i vraća ga u nevinu prošlost kad se penjao po brdima jureći za suncem sve do kraja sveta. Osam godina je prošlo otad. Taman kad se pomirio s činjenicom da ju je izgubio, treba da se ponovo sastanu. Grozničavo je tražio reči. „Gospodaru, biće mi velika čast.“ „Razgovaraću s Arakom. Moram da te obavestim i o drugim događajima.“ Te večeri Arak je došao kod Dušana. Nije izgubio nimalo od nekadašnjeg tajanstvenog čara. 139
Dušan se s toplinom sećao zajedničkih trenutaka. Čekao je da Arak progovori. „Čestitam ti na novom zaduženju. Dobro si obavio zadatak, kao što smo i pretpostavljali.“ „Hvala ti, Arače.“ Usledila je pauza, ali Dušan nije nameravao da je popuni rečima. Znao je da Arak ima nešto da mu saopšti. „Dakle, posle svega što se dešavalo, oženićeš se svojom rođakom.“ Bilo je neke zlobe u Arakovom tonu, što je Dušanu dalo do znanja da Araku ne prija informacija koju treba da mu saopšti. Ipak, bio je svestan Arakove moći. „Naučio sam da nema svrhe opirati se gospodarici sudbini, Arače.“ „Sultan je uznemiren. Hoće da ukloni konkubinu iz harema, ali i da je dâ nekome u koga ima poverenja. Očigledno je mnogo propatio. Ne vidim zašto bih još više otežavao i vraćao se u davnu prošlost. Mislim da je najbolje jednostavno ispuniti svoju dužnost.“ Arak je ćutao. „Čujem da joj nije dobro?“ Dva muškarca gledala su jedan drugog pravo u oči. U tom trenutku Dušan je pomislio da je Araku Jelena prirasla za srce. Osetivši njegovo razumevanje, Arak je oborio pogled. „Bol je malo popustio, ali se još muči. Nadam se da će s tobom naći mir. Venčanje će se održati za tri nedelje od današnjeg dana. Sultan je tražio da ceremonija bude skromna s obzirom na okolnosti. Stražar je spreman da ti pokaže tvoj novi dom u gradu. Neka te Alah blagoslovi.“ Posle Dušana, Arak je otišao da obiđe Jelenu. Svaki put kad bi je video, iznenadio bi se njenim izgledom. Znao je da se zapustila uprkos njegovim savetima, ali ništa ga nije pripremilo za prazninu u njenim očima. „Jelena“, nežno je rekao, „imam važne vesti za tebe. Napustićeš harem.“ „Konačno, Arače, baš kao što si me i upozoravao, zapala sam u nemilost. Kako je odlučio da me se reši?“ „Iskreno verujem da te Alah čuva, dete moje.“ Jelena se nasmejala, prazno i suvo. „Arače, uvek si bio dobar prema meni. Kako možeš da kažeš tako nešto? Čini mi se da samo bijemo žestoku bitku jedno protiv drugog.“ „Ako shvatiš da takvu bitku nikad nećeš dobiti, možda ćeš moći da nađeš sreću u godinama koje su pred tobom. Istina je da su neki od nas izloženi većim izazovima od ostalih, ali moraš imati vere, draga moja. Jelena, molim te, sedi.“ Hteo je da je zagrli, da je pomiluje, da joj olakša bol, ali znao je da će ga ta želja minuti kad ona ode odavde. „Šta je bilo, Arače, reci mi o čemu se radi.“ „Znam da si već pretrpela veliki gubitak, ali plašim se da ti moram reći još jednu lošu vest – pre nekoliko meseci Roza je umrla. Znam da ste bile bliske.“ Video je koliko se trudi da joj glas ostane miran. „Kako?“ „Izgleda da je dobila tuberkulozu.“ „Ljupka, vedra, vesela Roza, puna zahvalnosti... Sećam se našeg prvog zajedničkog odlaska u hamam. Nekim devojkama nedostajala je kuća i iskoristile su mrak da se isplaču. Dok smo tiho 140
ležale zadubljene u misli, svaka u svome krevetu, bolni uzdasi prekidali su tišinu. Bila je to duga noć, sve smo se probudile s osećanjem tuge i teskobe. Bile smo zahvalne na toplini hamama koja nam je zagrejala srca. Kad je došlo vreme da se vratimo u sobe, shvatile smo da nema više ogrtača i da nemamo čime da pokrijemo gola tela. Sluškinja nam je ljutito rekla da ih je ostavila ispred vrata i da će sve prijaviti upravnici. Roza, koja je sakrila ogrtače, pustila nas je da trčimo gole niz hodnik do soba. Potpuno mokre, sakrivale smo rukama grudi i bacile se na divan smejući se.“ „Mislim da sam već čuo za to“, rekao je s osmehom. „Zauvek će živeti u našim uspomenama.“ „Da, hoće. Nedostajaće mi, pretpostavljam da će i njenom mužu“, rekla je Jelena mršteći se. Pozlilo joj je kad je shvatila da su njene prve misli u vezi s Rozinom smrću bile o Dušanu. „Mislim da sam ti u očima video da ga poznaješ pre nego što si se onesvestila na Rozinom venčanju. Znaš li Rozinog muža?“ „Ja... On... Mislim da ga znam od kuće.“ „Jednom mi je rekao da ste rođaci.“ „Pa... da. Ako je to zaista on, onda smo neki dalji rođaci. Iznenadila sam se kad sam ga videla, ali čim sam saznala za trudnoću, zaboravila sam na to.“ Možda mu se zbog toplih sunčevih zraka koji su joj milovali bledu, masnu kožu učinilo da joj se vratila boja u lice i energija u beživotno telo, kao da je odjednom nestao sav umor i iscrpljenost proteklih meseci. Znao je da ga laže. „Sultan ga je pozvao da se vrati u palatu jer ne zna da se poznajete odranije. Bolje da ostane tako. Sultan hoće da te uda za njega.“ Jelena je razrogačenim očima buljila u Araka pokušavajući da obuzda nalet osećanja koja su joj ključala u grudima. „Pre samo nedelju dana legla sam s njim“, promucala je. „Verujem da mu je stalo do tebe više nego do bilo koga drugog. Pati zbog svega što si preživela. Insistira da bude domaćin na vašem venčanju. Ima visoko mišljenje o Dušanu. Ovaj brak je dokaz koliko brine za tvoju dobrobit. Venčanje će se održati tri nedelje.“ Arak se poklonio i odmah izašao. Skoro da joj se potpuno otkrio. Nije želeo više ništa da čuje, niti da joj dozvoli da primeti koliko je tužan. Nedostajaće mu više nego što bi mogla da zamisli. Kad odu Jelena i Hortenzija, moraće da se potrudi da ponovo izgradi harem i ispuni Roksanina očekivanja. Te noći sultan je primio Hortenziju. Znala je da je više ne želi onako kako je ranije žudeo za njom, ali bila je svesna da će mu njena pažnja prijati jer se osećao odbačeno i nezadovoljno. Posebno se pobrinula za svoj izgled. Stavila je nakit koji joj je poklonio kad se Murat rodio, prsten od tamnoplavog safira uokviren raskošnim zlatom koji se savršeno slagao s njenim priveskom baš iznad razdeljka njenih grudi. Obukla je providne šalvare da bi sultan obratio pažnju na njene noge, kojima se oduvek divio. Nagovarala je Araka da joj ugovori susret sa sultanom jer mora nasamo da razgovara s njim, obećavši mu da će lepim vestima razgaliti 141
Mehmeda. Arak je naposletku pristao, ali kad ju je poveo do odaje, u njegovom ponašanju nije bilo ni ponosa ni poštovanja, a Hortenzija je primetila sumnjičavost u njegovim očima. Mehmed ju je srdačno pozdravio, a ona mu je pala pred noge i poljubila mu rub kaftana. Zatim je nastavila da ga zavodi i da mu laska dok se nije opustio i počeo da uživa u njenom društvu kao nekada. Utonuo je u njeno obožavanje kao u polje pšenice, prepuštajući joj se fizički i emocionalno. Kasnije te večeri graciozno je ustala s divana na kojem je on još ležao, iscrpljen i gotovo nag, da mu sipa šerbet iz porcelanskog krčaga koji su im upravo doneli i spustili na sto od orahovine. Vratila se pored njega i stavila mu aromatične kristalne ljuspice na usne. „Mehmede, gospodaru moj i ratniče, uvek ćeš imati moje srce“, uzdahnula je zabacivši meki kestenjasti pramen iza uha. Nagnula je glavu i osmehnula mu se zavodnički. „Teško mi je da gledam kako se Jelena ponaša prema tebi. Ja, koja čeznem za tvojim društvom i dodirom, moram da patim kad vidim kako ti nanosi bol. Međutim, pošto znam koliko ti je stalo do nje, rastužim se svaki put kad pomislim na to da je poludela od žalosti. Pošto je tvoja sreća moja jedina briga, s poštovanjem te molim da ti izložim jedan predlog.“ „Izvoli.“ „Znam za Jelenine lažne optužbe. Uskoro ću napustiti harem i otići u provinciju s Muratom da obavljam svoju dužnost i skloniću joj se s puta, ali Sara će ostati ovde. Zašto ne dozvoliš Sari da krene sa mnom? Tada u haremu više neće biti žena na kojima će Jelena iskaljivati bes, što će joj pomoći da se oporavi i ponovo procveta u tvojim rukama.“ Mehmed je s divljenjem posmatrao svoju ljubavnicu i pomilovao butine koje su ga čvrsto stezale do pre nekoliko minuta. „Žao mi je što odlaziš, Hortenzija, ali znam da ćeš se dobro brinuti o Muratu. Ostavi me sad, draga devojko, dala si mi ideju o kojoj treba da razmislim.“ Mehmed je ležao na leđima još neko vreme, a zatim pozvao paževe. „Spremite mi kupku i pozovite Araka.“ Arak je bio veoma znatiželjan zašto ga sultan zove. Pristao je da Hortenziji omogući prijem kod sultana jer nije mogao ni da zamisli kakvu će štetu ona učiniti. Sad je već bilo kasno. U očima paža video je koliko je sultanov poziv hitan. Kad je ušao, zatekao je sultana s raskopčanim kaftanom, koji mu je lelujao oko gležnjeva dok je krupnim koracima hodao gore-dole po sobi s izrazom lica kao u deteta koje se upravo sprema da proždere parče torte. „Arače, dosad nijedna žena nije zarobila moje srce. Moram se potruditi da izdržim Jelenine patnje. Previše me boli zamisao da je se odreknem. Hortenzijin odlazak će je odobrovoljiti, ali verovatno će joj smetati što Sara ostaje. Ako i Saru udaljim, nema razloga da se Jelena ne oporavi. Odlučio sam da oženim Dušana Sarom, a da zadržim Jelenu i da budem nežan prema njoj dok me ponovo ne zavoli.“ Arak je bio iznenađen novim razvojem događaja i sumnjičav prema njegovom ishodu. Iako je bio ubeđen da je ovaj brak samo ispunjenje dužnosti za Dušana, zabrinuo se za Jelenu. Njene zelene oči, kao zamućena okna vitraža, razbistrile su se kad joj je pomenuo život s Dušanom. Nije 142
verovao da bi se mogla ponovo vratiti Mehmedu. „Gospodaru, prošlo je više od godinu dana otkako je mali princ preminuo. Bili ste veoma strpljivi i ljubazni.“ „Hajde, Arače, vredi pokušati još jednom“, odgovorio je sultan. „Otići ću da obavestim Dušana, gospodaru.“ „Ne moraš sada. Videću ga sutra ujutro, pa ćemo razgovarati o svečanosti povodom Muratovog odlaska. Tada ću mu reći, a posle ću otići da obiđem Jelenu. Datum venčanja može da ostane nepromenjen.“ Kad je narednog jutra Dušan ušao u sultanove odaje, bio je raspoložen i pun energije. Uprkos hladnom vazduhu koji im je lizao kožu kao oštrica, nebo je bilo divno i plavo. Dopala mu se kuća, raskošna vila, pored samih zidina palate. Bila je vrlo ljupka. Zamišljao je proleće u svojoj novoj bašti i Jelenu kako se odmara ispod lipe. Sultan je bio raspoložen kao i obično. Tokom sastanka ponašao se kao mladić koji je smislio lukav plan. Dušan je to pripisao olakšanju jer je konačno doneo odluku. Iznenadio se kada ga je Mehmed pozvao da mu se pridruži nasamo kad su se ostali zvaničnici razišli. „Dušane, nikada te nisam pitao da li više voliš smeđokose ili plavuše?“ „Gospodaru?“ Mehmed se zakikotao. „Ponovo sam razmislio o tvom venčanju.“ Dušan se skamenio. „Zadovoljan sam datumom i svojim svadbenim poklonom, ali mislio sam da promenim mladu.“ „Ne izgledaš mi baš veselo. Uveravam te da su sve žene u mom haremu prelepe i visoko obrazovane. Nema sumnje da će ti svaka od njih pružiti zadovoljstvo. Hortenzija mi je dala tu ideju kad mi je predložila da pošaljem Saru u provinciju s njom. Nema potrebe za tim. Ako se Sara uda za tebe, Jelenu više neće mučiti njihovo prisustvo. Tada će se konačno izlečiti i oporaviti. Zar se ne slažeš sa mnom?“ Dušan nije mogao da izusti ni reč. Vilica mu se ukočila. Nije mogao da pomeri nijedan mišić. Sultan je bio toliko ushićen svojim novim planom, da nije ni primetio Dušanovu reakciju. „Dakle, sve je rešeno. Sutra ću posetiti Jelenu i lično joj objasniti šta sam smislio. Sigurno će joj laknuti kad bude čula da će ostati u svom domu.“ Mehmed je potapšao Dušana po ramenu. „Hajde da se prošetamo. Prijaće ti svež vazduh. Možda si pojeo nešto pokvareno“, rekao je zabrinuto primetivši koliko mu je novi vezir bled. Sutradan je Dušan prisustvovao proslavi Muratovog odlaska u provinciju. Bio je krut i uštogljen. Neki članovi harema posmatrali su proslavu skriveni iza izrezbarenih drvenih paravana. Primetio je neko kretanje, ali nije bio siguran da li je to ona. Pitao se da li joj je iko rekao kakva je sudbina čeka. Da li je znala koliko je malo falilo da opet bude njegova? Pred svim vezirima i okupljenim zvaničnicima, Murat je ponosno prišao konju. Okrenuo se da ga svi vide. Ali ga je opasao osmanlijskim mačem dok mu je Dušan pridržavao uzde a Selim 143
ogrtač. Zatim su svi zvaničnici, jedan po jedan, prilazili princu podsećajući ga na njegovu dužnost da bude pravedan i da brine o svojim vojnicima. Jelena je jedva naterala sebe da gleda ceremoniju. Pred kraj je samo bacila pogled na okupljene i trgla se kada je videla Hortenzijino ponosno lice dok se pela na kočiju iza svog sina. Ni prizor njenog odlaska Jeleni nije doneo olakšanje, već samo bol zbog nekažnjenog zločina. Tada je ugledala njega. Osim otmene odeće, ništa se nije promenilo na njemu. Srce joj je poskočilo. Radovala se što je ponovo otkrila da ima osećanja. Jedva je čekala da mu se ponovo nađe u naručju, kod kuće, konačno. Te večeri Mehmed se brižljivo doterao, skratio bradu, naparfemisao kožu i osetio kako mu samopouzdanje raste dok je oko njega lebdeo miris citrusa. Prišao je Jeleninoj sobi, svež i čio. Poslednjih dana Jelena je počela dobro da jede. Boja joj se vratila u obraze. Čim je video da bolje izgleda, sultan se ohrabrio smatrajući da se Jelena oporavlja zato što je Hortenzija otišla. Jelena se pokorno poklonila pred njim, a on joj se toplo osmehnuo. „Gospodaru, dobro došli. Moram priznati da sam iznenađena vašim dolaskom.“ „Ti misliš da sam ja grub čovek koji ne zna za oproštaj, Jelena. Misliš da ne znam kako se osećaš. Stroga si prema meni. Često zaboravljaš da imam mnogo dužnosti i da ne mogu slediti svoje srce u svemu. „Imam lepe vesti za tebe. Nadam se da će te one uveriti u moju ljubav i razumevanje. Kao što si već videla, Hortenzija je otišla u provinciju s mojim sinom i možeš biti sigurna da je više nikada nećeš videti. Ipak, Sara je još ovde, ali odlučio sam da uklonim i nju samo da ti više ne bi patila.“ „Ali, Mehmede, tim činom ne kažnjavaš ih za zlodelo koje su počinile. Uostalom, nema potrebe da ih sklanjaš, pošto ja odlazim za nekoliko nedelja.“ „Ne, ostaćeš. Rešićemo se tih žena za koje veruješ da su te povredile. Kada odu, možemo da počnemo iz početka, pažljivo i bez žurbe. Vreme će te izlečiti. Osim toga, siguran sam da ćemo imati još naslednika, ti i ja“, nežno je rekao. Jelena se nije ni pomerila. Skupila je svu snagu samo da bi se održala na nogama. Obećanje da je čeka novi život i ponovo sjedinjenje s Dušanom predstavljalo je svetlost na kraju dugačkog tunela. Više nikome neće dozvoliti da joj to oduzme. Pokušala je da diše, ali osećala je kako joj se zidovi približavaju, kako je mrve. Zaljuljala se, a njegove snažne ruke nežno su je spustile na divan. „Moram priznati da nisam očekivao ovakvu reakciju“, rekao je osmehujući se. Jelena se sabrala i odskočila. „Dosta, Mehmede, dosta!“, povikala je. Sultan nije znao šta se dešava. „Zar bi bio sa ženom koja ne može da te gleda? Nikad ti neću oprostiti što nisi zadovoljio pravdu. Neću ti roditi nijednog sina, obećavam ti. Zar si zaista toliko naivan da misliš da u ovom svetu žena ne znamo kako to da sprečimo? Sa mnom nećeš više imati nijednog naslednika!“ Bes je zamaglio sultanove oči. jednim pokretom ruke uhvatio ju je za vrat i prikovao za divan. „Nećeš mi se tako obraćati! Ja sam ti gospodar i ne smeš to nikad da zaboraviš!“, povikao je. 144
Jelena je protegla vrat svom snagom i pljunula ga u lice. „Veštice nezahvalna!“, prosiktao je brišući pljuvačku s lica rukavom. Zatim joj je strgao šalvare. Spustio joj se do članaka, raširio joj noge i uspuzao se iznad nje. Jelena je pokušala da ga odgurne, ali nije imala šanse protiv iskusnog rvača. Pokušala je da vrisne, ali jedva da je imala snage da diše jer ju je jednom rukom i dalje držao za vrat. Grubo se zario u nju, a ona je zajecala od bola odbijajući ga celim telom. Nastavio je da gura napred-nazad sve dok nije osetila kako joj je odrao sluzokožu. Konačno, zastenjao je i prestao. Zatim je ustao i popravio odeću. Pre nego što je otišao, prostrelio ju je pogledom. Najzad je bila tiha i poražena. Uzeo je ćilim i pokrio je njime kao da više nikad ne želi da je vidi. Zatim je otišao ne osvrnuvši se. Roksana je povela Jelenu dugačkim hodnikom. Drhtala je celim telom plašeći se da će neko iskočiti ispred nje i narediti joj da se vrati. Nosila je otmeni kaftan od zelene svile koji je naglašavao lepotu njenih očiju. Na ušima je imala minđuše od safira veličine badema, a na vratu ogrlicu s istim priveskom. Srce joj je tako glasno udaralo u praznom grudnom košu i činilo joj se da bi ga Roksana mogla čuti zahvaljujući svojoj izoštrenoj intuiciji. Modrice s vrata i s butina su gotovo izbledele. Gledala je pravo ispred sebe. Godinama je sanjala o venčanju s Dušanom i pitala se kako bi bilo kada bi stajala pored njega pred oltarom u maloj seoskoj crkvi, okružena prijateljima i porodicom. Sada, osam godina kasnije, trebalo je da se ponovo sjedini s njim. Da li će moći da je voli sada? Roksanine utešne reči prodrle su joj kroz misli. „Čujem da je dobar čovek, draga. Prava si srećnica. Ovo je najbolje za sve. Budi dobra prema njemu. Možda i nađeš svoju sreću. Nedostajaćeš mi. Mir s tobom.“ Kada je to rekla, već su bile došle do dvorišta. Kolone ljudi stajale su čekajući njen dolazak. Čim se pojavila, začuo se uzdah oduševljenja. Žene iz harema, skrivene iza paravana, uzbuđeno su ćaskale dok je prilazila. Jelena je primetila da nema sultana. Roksana ju je dovela do Dušana i stala. Jelena je nastavila još nekoliko koraka dok nije zauzela svoje mesto pored njega. Trudila se da ostane mirna. Prošlo je osam godina otkako mu se ovoliko približila. Plašila se da ga pogleda. Bio je svestan sopstvenog drhtanja i ubrzanog lupanja srca; obuzela ga je neutaživa želja za njom. Polako je podigla glavu. Oči su joj se ispunile suzama kad je videla s kolikom ljubavlju, nežnošću i razumevanjem se srela. Suze su joj je slivale niz obraze. Nije mogla da ih zaustavi. Želeo ju je čak i sada. Konačno, našli su se sami u zatvorenoj kočiji. Krenuli su ka palati. Kad je začuo uzvik kočijaša, navukao je zavesu i zadržao dah dok nisu prošli kroz kapiju i otisnuli se u spoljni svet. Naslonio se na sedište, iscrpljen i potresen. Uzeo ju je za ruku. „Gotovo je. Gotovo je.“ Narednih dana nisu mnogo pričali. Oprezno i stidljivo navikavali su se na novo okruženje. Dušan je sveo broj slugu na minimum da bi njih dvoje imali što više prostora. Prvih nekoliko noći ležali 145
su u istom krevetu i bez reči gledali u tavanicu, zadovoljni spokojem koji im je donosilo supružništvo. Svako je na svoj način proživljavao sve što im se dotad desilo. Jedne noći Dušan je ustao da donese nešto iz komode. Vratio se sa drvenom kutijom u ruci i pružio ju je Jeleni. Otvorila ju je, a unutra su bili predivni smaragdi koje je poklonila Rozi za svadbu. „Zamolila me je da ti ih vratim i kažem koliko te je volela i koliko si joj nedostajala.“ Jelena je nežno izvadila ogrlicu iz kutije. „Dušane, jesi li je voleo?“ „Nikad joj nisam mogao dati svoje srce, ali bila mi je odani prijatelj. Voleo sam je zbog njene dobrote.“ „I ja sam je volela.“ „Konačno smo u braku, Dušane, ali ne mogu da ti priđem onako kako sam se nekad nadala.“ „Oboje smo se promenili, Jelena. Svašta smo prošli i mnogo propatili, ali u suštini i dalje smo ista bića. Dok god želiš da budeš pored mene, ne treba mi ništa drugo.“ „Gotovo svake noći sanjala sam da smo zajedno. Žalila sam što ti nikad nisam pokazala koliko te volim. Želela sam priliku da se vratim i da ponovo budem s tobom. Čak sam pokušala i da pobegnem.“ Dušan se nasmejao: „To je više nego dovoljno, draga. Shvatio sam da bez tebe nikada neću biti potpun. Moramo zaboraviti prošlost i nastaviti da živimo. Čitav život je pred nama, ne treba ga protraćiti žaljenjem zbog onoga što ne možemo da promenimo.“ „Ali, Dušane, izgubila sam bebu. Nosim ogroman bol sa sobom koji me ponekad odvuče na mračna i turobna mesta, kuda ne želim da me pratiš.“ „Pomoći ću ti da podneseš taj bol, obećavam ti. Dođi i lezi pored mene. Hoću da čujem sve o tvom neuspelom bekstvu.“ Te noći Jelena je prvi put u životu vodila ljubav. Kako je njeno poverenje u Dušana raslo, upotrebila je sve svoje veštine koje je stekla na obuci da bi ga zadovoljila. Bilo je ovo potpuno drugačije iskustvo. Uprkos uživanju koje je osetila u sultanovim dodirima, uprkos svemu što je saznala o sopstvenom telu i njegovim potrebama, osećala je da su joj udovi klonuli, otvorila se kao da je neko povukao nit i rasparao je. Dok ga je uvlačila u sebe, zajedno su stenjali u ekstazi stopivši se u jedno. Nežno ga je jahala i stenjala dok joj je uzbuđenje raslo. Njena duga kosa rasula se oko njih i unutar tog mračnog prostora pohlepno su proždirali pogledima jedno drugo. Lako su se kretali u savršenom ritmu. Kad su u istom trenutku dostigli vrhunac, znala je da njen život počinje iz početka jer je osećala istinsku sreću u najčistijem obliku. Kako su dani polako i stidljivo odmicali, Jelena i Dušan ponovo su otkrivali jedno drugo u zajedničkim uspomenama, čežnji za porodicom i pričama o različitim životnim putevima. Zimu su proveli u kući, umotani u krzna i zagrljeni. Zajedno su se smejali i plakali, a kad je uhvate crne misli, plakala bi mu u zagrljaju. Malo-pomalo, bol je čileo iz njenog srca i duše. Njihovo prijateljstvo i poverenje preraslo je u duboku ljubav i uzajamno poštovanje. Razgovarali 146
su o svetu u kojem su se obreli i o zajedničkoj budućnosti kao ravnopravni partneri. Jednoga jutra, dok se oblačila, Jelena je osetila da će se onesvestiti i gotovo se srušila na stolicu. Sluškinja je potrčala da joj donese vode. „Nejlan, dobro sam, zaista. Molim te, ostavi me samu na trenutak. Pozvaću te kad mi budeš potrebna.“ „Jeste li sigurni, gospođo?“ „Da, da, sve je u savršenom redu.“ Jelena je otvorila žaluzine i pogledala u mirno dvorište. Nije mogla da porekne da se i ranije osećala ovako i da joj je izostalo krvarenje za koje se svake večeri molila. Prošla su tri meseca otkako je napustila palatu. Nije bilo drugog objašnjenja. Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da se sabere, a zatim je pozvala sluškinju. „Nejlan, mislim da je Dušan još ovde. Molim te, reci mu da mi se javi pre nego što ode.“ Nejlan ju je upitno pogledala. Bio je to neobičan zahtev. Vratila se sa Dušanom, a Jelena ju je zamolila da ih ostavi nasamo. Pošla je prema vratima, ali pošto je znala da će je uskoro pozvati, te ako ode do vešeraja, neće čuti gospodaricu kako je zove, samo je stala iza paravana i sačekala. Jelena je pogledala muža u oči, a srce joj je poskočilo od želje za njim. „O, Dušane, moj otac je bio u pravu kada je rekao da nikada neću naći boljeg čoveka od tebe. Bila sam mlada i naivna, preispitivala svoja osećanja i pogledaj samo u kakve sam nas nevolje uvalila da bih na kraju shvatila koliko te volim oduvek!“ „Jelena, već smo prošli kroz to. Sada smo zajedno i samo je to važno.“ „Izgleda da još ne možemo sve da ostavimo iza sebe, ljubavi moja.“ Dušan je pogledao njeno izmučeno lice. Obuzela ga je panika. Da li se razbolela? „Jelena, šta je bilo?“, pitao je promuklo. „Mislim da sam trudna. Ne gledaj me tako, Dušane, mislim da sam bila trudna i kad sam se udala za tebe. Nisam imala nijednu menstruaciju otkako smo zajedno, ali nadala sam se da je to zbog stresa. Otkad sam se porodila, nisam imala redovne cikluse..,“ Glas joj se raspukao. Dušan joj je prišao. Sluškinja je stajala otvorenih usta očajnički pokušavajući da zadrži dah. Čitava večnost je prošla dok nisu ponovo progovorili. Bila je sigurna da su je čuli. Dušan je pokušavao da se smiri. Jelena mu nikad nije ispričala o svom poslednje susretu sa sultanom. „Dušane, molim te nemoj me zamrzeti i odbaciti! Ne bih podnela da me ponovo odvoje od tebe, ali moram da rodim ovo dete. Možeš li da zamisliš da zajedno podižemo to dete kao da je naše? Niko neće znati istinu, osim nas.“ Dušan je netremice gledao svoju ženu. Njena iskrivljena usta i molećive oči izmenili su joj lice. Skrenuo je pogled. Kako je to moglo da im se desi? Je li to neka okrutna kazna za njihovu prevaru? Oduvek je želeo porodicu, ali sultanovo dete... Hoće li ikad uspeti da se otrgne iz ruku tog čoveka? Pošao je prema stočiću i mahinalno uzeo prvo što mu je palo pod ruku – mali ukras od kineskog porcelana koji su kupili kad su prvi put išli u grad da proslave što su konačno zajedno. Nesvestan svoje snage, otvorio je šaku, a krhotine su se rasule po podu. 147
„Ne smem ponovo da te izgubim“, rekao je nesigurno. Jelena mu je potrčala u zagrljaj. „Ni ja tebe, Dušane. Znam šta misliš i znam koliko ti je teško, ali taj čovek nam je ukrao živote i imamo pravo da ih povratimo. Neću mu dozvoliti da mi uzme bebu. Možemo da budemo porodica. Bićemo srećna porodica, obećavam!“ „Ne mogu da se pretvaram da mi nije teško, deo mene oseća da je veoma ružno sakriti tako nešto od njega.“ „Dušane, ja ne mogu da se vratim tamo, a to će se desiti ako mu kažemo. Zauvek ćemo biti izgubljeni jedno za drugo. Pustio me je da odem. Sada sam tvoja žena i ovo će biti tvoje dete, ali ti moraš da odlučiš.“ Dušan ju je čvrsto držao u zagrljaju. Duboko je uzdahnuo oslobađajući bol zbog tako teške odluke. „Jelena, ti znaš da ću voleti tvoje dete. Nadam se da ćemo imati puno dece“, šapnuo je i poljubio je. „O, Dušane, hoćemo, ljubavi moja, hoćemo...“ „Za koji dan odlazimo u Bagdad. Boriću se za sultana protiv safavidskih jeretika. Nevolja je u tome što sam spreman da dam svoj život za njega. Moraš mi nešto obećati – ako mi se nešto desi, reći ćeš mu istinu?“ Jelena ga je stisnula čvršće. „Obećavam, ali znam da ćeš mi se vratiti kao pobednik i da ćemo zajedno odgajati dete.“ Tiho i neprimetno, Nejlan se išunjala i potrčala niz hodnik. Bila je to laka pobeda. Persijska vojska, predvođena šahom, pobegla je pre nego što je osmanska i stigla, ostavivši samo prašinu za sobom. Kad su Turci ušli u Bagdad, gradske starešine su već odavno napustile grad i ostavile ga bez zaštite. Osvajanje Bagdada bilo je strateški veoma važno zbog kontrole trgovačkih puteva i prevlasti nad Tigrom i Eufratom. Sultan, odvojen od domaćih briga, bio je ponesen ishodom i očaran statusom ratnika. U tom euforičnom raspoloženju nestao je i najmanji trag zavisti, pa je poslao svog velikog vezira kući da prisustvuje rođenju svog prvog deteta, a sam je ostao s vojskom da postavi garnizon i uspostavi red. Dušan je bio presrećan što se vratio Jeleni u pravo vreme. Kad je Bajazit došao na svet, glatko i čisto kao kad strela ulazi u meso, dočekale su ga Dušanove ruke.
148
149
Petnaesto poglavlje BAJAZIT
K
rajem leta 1541. godine šestogodišnji dečak po imenu Bajazit skočio je ozarenom ocu u naručje. Otac je podigao sina visoko iznad glave, a zatim ga spustio dok je on cičao i pobednički uzvikivao. Kikotanje je ispunilo sobu zaraznom čistotom i srećom. „Tata, tata, opet si me ubio!“ „Ti si moćan ratnik, dečače moj. Iako si mali, moraš se boriti ili ću te golicati do smrti.“ Bajazit je skočio i potrčao da se uhvati za tatine noge vrišteći dok je pokušavao da izbegne golicanje. Bio je to divan dečak prodornih zelenih očiju. Malo je ličio na majku; bio je obdaren gustim zlatnim loknama. Nije bio visok, ali bio je blagosloven čvrstom građom. Jeleni je srce poskakivalo od radosti dok je gledala kako se igraju. Bajazit je beskrajno voleo Dušana. Otac mu je bio uzor. Svake večeri nestrpljivo je čekao da se Dušan vrati kući, patio je kad bi otac bio na putu i neprestano pričao o tome da će, kad poraste, biti veliki vojnik i državnik kao i njegov otac. Dušan se nikada nije pokolebao. Kad se vratio iz rata, baš na vreme pred porođaj, satima je ležao s njom osluškujući ima li znakova da se beba pomera ispod njene zategnute kože. Uzeo je tek rođenog dečaka i podigao ga u vazduh svega nekoliko sekundi pošto je došao na svet. Divljenje i zadovoljstvo na njegovom licu odmah su joj stavili do znanja da je posvećen svojoj odluci svim srcem. Nikad više nisu pomenuli Bajazitovo poreklo. lako je volela Dušana zbog toga, mučila je sebe zbog činjenice da nije ponovo zatrudnela. Prošlo je šest godina otkako se Bajazit rodio. Iako se trudila na sve moguće načine, nije uspevala da začne. Kad god bi dobila menstruaciju, nije uspela da potisne bes, ali njegov jedini odgovor bio je čvrst stisak ruke. Toliko toga joj je oprostio, a ona ga je opet izneverila. Prišla je Dušanu i nežno ga poljubila usput pomazivši sina po kosi. „Vreme je za spavanje, barabo mala. Nejlan će te okupati, a tata će ti ispričati priču.“ „Hoćeš li, tata? Pričaj mi o evropskim dvorovima gde kraljevi jedu meso svinja, žene su zašivene u svoje haljine i izbeljuju lice dok ne postane belo kao sneg.“ Dušan se nasmejao. „Doći ću čim se spremiš za spavanje.“ „Izgledaš umorno večeras, Dušane. Je li sve u redu?“, pitala je Jelena. Poveo ju je na terasu, gde su gledali kako sunce zalazi za Boston Tu su bili potpuno sami dok su čekali da im sluškinja donese limunadu. Ubacio je nekoliko oraha u usta i uzdahnuo. „Prvo mi ispričaj kakav ti je bio dan, draga moja.“ „Bio je divan, dragi! Bajazit je proveo nekoliko sati sa svojim učiteljem, a posle nam je Nejlan 150
pripremila stvari za izlet pošto je bilo lepo vreme. Otišli smo na obalu Zlatnog roga. Bilo je mnogo čamaca koji su išli gore-dole, a bokovi su im se presijavali crvenim i narandžastim nijansama od sunčevih zraka. Duga vesla skakutala su po površini vode kao insekti. Kada smo se vraćali kući, videli smo grupicu Cigana zabavljača. Znam da ih ne bije dobar glas, ali Orhan i Nejlan su bili s nama. Čovek je vodio dva velika crna medveda oko trga. Naterao ih je da stoje na dve noge, reže i tapšu publici. Bajazit je zanemeo od straha i iznenađenja.“ „Cigani su ozloglašeni samo zato što nemaju zvaničnu religiju. Siguran sam da među njima ima dobrih ljudi. Zvuči kao da ste se odlično proveli. Mislim da će Bajazit večeras čvrsto spavati.“ „Ne prođe nijedan dan a da ne osetim zahvalnost što mogu da radim šta god poželim.“ „Samo nemoj da te ta tvoja radoznalost odvede u neke mračne prolaze. Ne znam da li bih smogao snage da te tražim narednih osam godina“, nasmejao se. Jelena ga je uzela za ruku, nasmešila se i srknula limunadu. „Tako sam uzbuđena zbog ovog putovanja, Dušane. Neverovatno je da posle svega što nam se desilo idemo da obiđemo naše porodice. Primila sam odgovor od majke. Otkako je čula da smo živi i zdravi, čekaju nas i mole se za nas. U poslednje vreme u njenim pismima krije se nagoveštaj požurivanja.“ „Mehmedovo stanje se pogoršava, Jelena. Znam da je očajan što nije uspeo da zauzme Beč i zaustavi čarke u Evropi, ali to se moglo i očekivati. Mislim da je glavni razlog njegovog nezadovoljstva činjenica da nije dobio još jednog naslednika.“ Jeleni se utroba stegla. „Već ima dva naslednika, Dušane. Murat i Mustafa su jaki, sposobni mladići koji su preživeli detinjstvo.“ „Ali je neverovatno sposoban, odan i dugovečan veliki vezir koji ga dobro savetuje i daje mu očinsku podršku, sultanu preko potrebnu, ali danas sam čuo nagoveštaj o izdaji. Ne bi bilo pametno da sad krenem na put. Tužan sam zbog ovoga što ću ti reći, ali ti i Bajazit treba da idete bez mene.“ Jeleni je pozlilo. „Ali, Dušane, mesecima ćemo biti odsutni. Tvoja porodica će pasti u očajanje, a trebalo nam je nekoliko godina da odlučimo kad ćemo ići.“ „Znam, Jelena, ali moram da razmišljam o našoj bezbednosti. Ne bi bilo mudro uraditi bilo šta zbog čega bi sultan mogao posumnjati u našu odanost. Gonio bi nas, znaš to i sama.“ „Dušane, ne možemo dozvoliti da nas zauvek kontroliše“, rekla je ljutito. „Bajazit će se uznemiriti.“ „Možda više ne živimo unutar zidina palate, ali ne smemo se zavaravati da smo slobodni. On je sultan, a ja njegov rob. Njegova reč je zakon. Kontroliše nas u svakom smislu i tako će uvek biti.“ „Srce mi se slama što nećeš poći kući s nama. Neće biti isto ako to ne podelimo s tobom“, odgovorila je potišteno. „Zar misliš da ja to ne osećam“, ljutito je rekao. „Ići ćemo uskoro zajedno, kad se sve malo sredi. Obećavam ti. Bićeš s mojima. Biće im drago da vide tebe i Bajazita. Siguran sam da će razumeti.“ 151
Dušanu je klonula glava. Toliko je razumevanja tražio od svojih, da je već počeo da sanja kako ih grli, ljubi i ponovo gleda njihova ponosna lica. Toliko su daleko dospeli, ali iz tog sistema nema izlaza, postali su deo hijerarhije. Nikada neće moći da nestanu i vrate se svom prethodnom životu. Trebalo je da budu mudri i zaštite ono što imaju. „Naravno da hoću, ali biću samo bleda zamena, naročito tvojoj majci.“ Kad je videla kako su te reči pogubno uticale na Dušana, Jelena je shvatila koliko mu je teško i odmah se pokajala zbog svojih reči. Brzo je promenila temu. „Pitam se kako Roksana izlazi na kraj s Mehmedom? Jednom mi je natuknula da su njegove mane, u stvari, odraz njenog majčinstva. Nadam se da će moći da ga smiri.“ „I ja se nadam. Ipak, imam i lepe vesti“, rekao je raspoloženo. „Danas sam prisustvovao ceremoniji prijema novog janjičarskog age i našao se licem u lice sa svojim starim prijateljem Radulom. Sada je predvodnik janjičara. Baš sam se obradovao kada sam ga video. Otišli smo na čaj i tri sata pričali šta nam se sve desilo u međuvremenu. I dalje je viši od svih, nimalo se nije promenio. Ne može da veruje da smo se venčali i da imamo sina. Šalje ti čestitke i pozdrave. Nedostajao mi je. Srećom, sad ćemo se češće viđati.“ „Baš lepo! Znam koliko ti je to značilo, ali uvek se iznenadim što se ljudi toliko plaše janjičara. Kažu da su podelili grad i da patroliraju ulicama, tuku sve koji se kockaju ili se ne mole u vreme za molitvu, nekad muče ljude iz zabave. Teško mi je da zamislim tebe kao jednog od njih.“ „Kratko sam bio među njima. Nisam imao prilike da se bavim nestašlucima!“ „Dušane!“ „Znam. Jaki su i ponekad zloupotrebljavaju moć, ali Radul je častan čovek. Da nije bilo njega, nikada ne bih bio tu gde jesam. Činjenica da je tako pošten čovek na visokom položaju uliva mi poverenje.“ „Sultan se često nalazi u dilemi zbog janjičara – s jedne strane, oni su odlični telohranitelji, a na bojnom polju su hrabri i neumoljivi, ali s druge, predstavljaju nezavisnu silu sa sopstvenim zahtevima koja može iskazati nezadovoljstvo na veoma destruktivan način. U nekim situacijama dešavalo se da janjičari svrgnu sultana.“ „Hajde da uspavamo sina, dragi moj.“ Posle nekoliko nedelja sultan je pozvao Dušana. Tog popodneva bilo je zasedanje Carskog sabora. Dušan je odmah primetio sultanovo neraspoloženje. Bio je u napetim odnosima s Alijem. Kad je ušao u sobu za prijem, zatekao je sultana kako velikim, nervoznim koracima šeta po prostoriji. Dušan se poklonio i stao pored ulaza čekajući zapovesti. „Dušane, priđi. Sazivam poseban sastanak vezira i državnika posle poslednje molitve. Jednom zasvagda moramo se obračunati s tim.“ „Gospodaru?“ „Pošto je sastanak u vezi s Alijem, on neće prisustvovati.“ Sultan je prestao da korača i naglo se okrenuo ka Dušanu kao da priprema monolog na pozornici. „Borili smo se protiv Mađara 1526. i slomili ih svom silom.“ „Vaša pobeda je bila veoma važna. Iskazali ste veliku hrabrost, gospodaru. Zahvaljujući toj 152
pobedi, pomerili ste granice u Evropi dalje nego što su ikada bile.“ „Da, da. U toj borbi Ali nije jahao pored mene. Moj veliki vezir sedeo je kod kuće zabavljajući se s damama i organizujući finansije domaćinstva, šta misliš o tome?“ „Gospodaru, uz dužno poštovanje, vi ste mu naredili da ostane ovde tom prilikom. U svakoj drugoj bici borio se rame uz rame s vama.“ „Ponekad zaprege sa zalihama nisu mogle da se probiju kroz borbene linije. Ali je samo trebalo da se pobrine za snabdevanje vojske na frontu. Sad vidim da je već mnogo puta dosad pokušao da me zbaci. Da nismo dobili zalihe, bili bismo izgubljeni. Mnogi bi umrli, ne samo ja.“ „Gospodaru, nisam toliko obavešten o logistici. Ne mogu da komentarišem. Znam samo da su Alijeva odanost i poštovanje prema vama neosporni.“ „A kako bi ti to mogao znati?“, povikao je sultan. „Pretpostavljam da ti to govore godine službe i iskustvo, zar ne? Možda ti je brzo unapređenje udarilo u glavu, još ćeš i da braniš velikog vezira.“ Ton mu je bio grub i optužujući. Dušan se ugrizao za jezik. „Gospodaru, to se nikad neće desiti, naravno, podržavam vaš sud.“ Sultan je frknuo: „Vidiš, Dušane, već mi se to dešavalo. Moram da budem oprezan i okružen ljudima koji zaslužuju moje poverenje.“ „Ali će se uskoro penzionisati, možda će vam biti bezbolnije ako ga odmah penzionišete?“ „Odlučio sam da ćeš ga ti zameniti. Unapređujem te u velikog vezira Osmanskog carstva, sada si moj zamenik, Dušane.“ Dušan je zanemeo. „Gospodaru, upravo ste rekli koliko mi je iskustvo ograničeno. Zar mislite da sam spreman da preuzmem tako časnu i uzvišenu poziciju kakva je Selimova?“ „Odlučio sam, Dušane. Kao što rekoh, potrebni su mi ljudi od poverenja. Što se tiče ideje o penziji, u ovim okolnostima ne može se smatrati prikladnom.“ „Biće pogubljen na častan način. Nema drugog izbora. Svi moraju znati da vladam čvrstom rukom.“ „Imenovaćemo te u velikog vezira čim završimo sve pojedinosti oko Alijeve smrti. Pomolimo se sada.“ Sultanova logika i hladnokrvnost kojom je donosio odluke zapanjili su Dušana. Nije učestvovao u pohodu na Mađare, ali znao je da nema razloga za sumnju u Alija. Ako se sultan ovako ponašao prema najistaknutijim velikodostojnicima i najbližim saradnicima, šta li tek njega čeka? Mahinalno je uzeo prostirku za molitvu i pomolio se Alahu za svoju porodicu. Dušan se trudio da detalje iz privatnog života zadrži za sebe jer je njegov brak s Jelenom učinio njegov odnos sa sultanom pomalo zategnutim. Sultanova neispunjena želja da ima još naslednika bila je dobro poznata. Često bi Dušan u sultanovom pogledu video koliko žali što Jelena više nije u haremu. Primio je još mnogo žena pokušavajući da popuni prazno mesto koje je ona ostavila za sobom. Bio je aktivniji nego ikad u putenom smislu, ali se nije vezao ni za jednu ženu. Dušan je verovao da sultan još oseća posesivnost prema njegovoj ženi, pa je uvek 153
izbegavao da govori o njoj. Imali su sreće što je Jelena prenela trudnoću i što je našla novu sluškinju, Nejlan, tek mesec dana pošto su se uselili u kuću, inače bi posluga primetila da nema krvavih mrlja na čaršavima od početka njihovog zajedničkog života. Dušan je sreo Araka u hodniku; izraz Arakovog lica rekao mu je da sve zna. Njih dvojica trezveno su se pozdravili. Osetio je da bi Arak rado podelio s njim brige i razmišljanja o zdravom razumu sultana, ali pošto su im životi zavisili od odluka tog čoveka, samo su klimnuli glavom jedan drugom i nastavili svako svojim putem. Kada se vratio kući iste večeri, Dušan je bio rastrzan. S jedne strane, rast njegove moći omogućila im je više slobode i zaštite, ali s druge, plašila ga je Mehmedova blizina. Jelena nije bila sigurna šta da misli. Deo nje razumeo je bivšeg ljubavnika, koji je pružio ruku pokušavajući da dosegne ljubav, kao dete u reci koje hoće da se domogne obale. Nije više imao poverenja ni u koga. Temelji su mu se poljuljali. Svet više nije bio siguran, ni na koga se nije mogao osloniti. Verovao je u čvrstinu Dušanovog karaktera i u njegovu stabilnost, ali morali su da se mole da ga ne pogodi Mehmedov gnev. Jelena je napunila prtljažnik poklonima za svoju i za Dušanovu porodicu, krznenim ogrtačima opervaženim svilom, zlatnim nakitom, aromatičnim uljima, ženskim drangulijama, duvanom, čajevima, vezenim kaftanima, kožnim stolnjacima... Ipak, noću nije mogla da spava razmišljajući o tome kako će je primiti. Morala je jan ja da se izvini ocu zbog toga što se oglušila o njegovu želju. Nadala se da će joj oprostiti sve boli i patnje koje mu je nanela. Dugo je tražila posebne zlatne minđuše za Linu – s tamnoplavim safirima, da joj se slažu uz oči. Na dan određen za polazak Jelena se odjednom uplašila. Te noći nijedno od njih dvoje nije zaspalo. Vodili su ljubav strastveno. Znoj im se zalepio za tela kao kamenice za stene Zlatnog roga. Nisu puštali jedno drugo dok sunce nije ispuzalo iznad horizonta. „Jelena, seti se šta su nam rekli kad smo prvi put krenuli zajedno kući. Ne možemo da promenimo, niti da kontrolišemo puteve sudbine. Moramo verovati u Božju volju. Nemoj trošiti energiju na brigu. Ti si im ćerka i voleće te bez obzira na sve. Ja ću biti dobro. Moram da se upoznam sa novim poslovima i dokažem mnogima da sam im dorastao. Kad Bajazit i ti odete, moći ću bolje da se koncentrišem na posao. Vratićeš se i prepričaćeš mi sve vesele dogodovštine, a sledeći put ići ćemo zajedno.“ Put je bio dugačak i naporan, ali odlučili su da stignu pre zime. Bajazit je mnoge sate proveo ljuljuškajući se u majčinom krilu, slušajući priče o seoskom životu i o njenim uspomenama. Što su se više približavali odredištu, Jelena je bila sve nervoznija. Nije više mogla da se obuzda. Poslala je glasnika da ih najavi, ali je bila nestrpljiva i zahtevna, a Bajazitu je bila potrebna stabilna i čvrsta. Čim je ugledala majku kako stoji na obronku brda, zaboravila je na manire otmene dame – skočila je iz kočije, izula papuče i potrčala prašnjavim putem kao da opet ima šesnaest godina. Majka ju je zagrlila i promucala samo: „Hvala Bogu.“ Po toplini majčinog zagrljaja Jeleni je odmah bilo jasno da su joj oprostili odavno. Primetila je nove bore na majčinom licu, sede u 154
nekada zlatnoj kosi pokupljenoj s čela u gustu punđu na potiljku. Prošlo je skoro četrnaest godina, ali još je bila lepa i visoka. Jelena više nije bila impulsivna devojčica, već dvadesetosmogodišnja majka. Nekoliko minuta su nemo stajale posmatrajući jedna drugu. Jelena je ubrzo shvatila da se neko kreće iza nje. Okrenula se i videla kako Bajazit nevino šutira kamenčiće i gleda ih ispod oka. Angelinine oči su se ozarile kada ga je ugledala. Lice joj je postalo svetio kao zvezdana noć. „Ko je ovaj mali princ?“, pitala je, nežno se sagnuvši i uhvativši ga za ruku. „Je li to moj unuk Bajazit?“ Jelena je bolno pomislila na tajnu koju će kasnije morati da podeli s majkom. Osećala se kao da izdaje Dušana, ali znala je da bi mama izvukla to iz nje. Osim toga, lakše će podneti to breme ako ga s nekim podeli. „Mama, gde je tata?“ Majka ju je pogledala, a tuga je zaklonila svetlost koja je do pre nekoliko sekundi tako jarko sijala. „Nisam baš mogla o svemu da ti pišem. Čeka te.“ Stala je između Jelene i Bajazita i uhvatila ih za ruke. Dok su silazili s brda prema selu, karavan se sporo kretao putem. „Otac ti je bolestan već duže vreme. Sam sebi određuje terapiju. Svakog dana prima prijatelje i posetioce. Mislim da ima više posla nego ikad, ali to ga iscrpljuje.“ „Mnoge noći proveo je razmišljajući o tome šta će biti s tobom i Dušanom. Znam da je brinuo da je iz sebičnih razloga potpirivao Dušanova osećanja. Grizla ga je savest zbog toga. Kad je čuo da ste oboje živi i zdravi, dobio je novi podstrek za život. Dozvolila sam sebi da se ponadam, ali ovoga puta bolest mu se pogoršala.“ „Sad mu je gore nego ikad. Ne ustaje iz kreveta. Sedela sam uz njega kad je glasnik javio da dolazite. Umirili smo se. Čekali smo nešto, a ni sami nismo znali šta – možda smrt, a možda i nešto drugo. Poruka da nam naša voljena kćer dolazi u posetu bila je dar s neba. Sećam se kako je držao taj papir, a boja mu se vratila u lice. ‘Sačekaću ih, Angelina. Sačekaću ih.’“ „Nikad mu nisam podarila sina. Imamo divnu unuku, Anino dete, ali kad je čuo da ima unuka, mislim da se tek tada osećao potpunim. Biće tužan što neće videti Dušana; uvek je imao vere u njega. Ti i Bajazit omogućićete mu da ode u miru.“ Jelena je čvrsto stegla majčinu ruku, a suze su joj se nečujno kotrljale niz obraze. Šta je očekivala, da sve bude isto? Nema života bez smrti, nema radosti bez tuge. Život jednom rukom daje, a drugom uzima; preživećeš samo ako zahvalno čuvaš ono što ti je dato dok ga još imaš. Kada su ušli u selo, deca su potrčala uz vrisku za konjima i kamilama. Jelena je tek tad shvatila koliko je njena pojava smešna u ovom skromnom okruženju. Ponela je puno slatkiša iz haremskih kuhinja i naredila da se razdele deci. Umesto da bude nadmoćna i ponosna, osećala se nesigurno i smešno, ali seljaci su joj mahali s vrata zovući je po imenu. Mnogih lica sećala se s ljubavlju. Bajazit se stidljivo držao za mamu. Angelina joj je stegla ruku. „Drago dete, divno izgledaš, budi ponosna na sebe. Svima je milo što te vide. Mnogi su se svake nedelje molili za tebe u crkvi. Pusti ih da uživaju u ovim 155
trenucima.“ Jelena se okrenula stražarima i naredila da svakoj kući poklone ponešto. Setila se Rozinih reči da je u svom selu jedina jarka boja bila svetloplava izbledela haljina njene majke. Zato je ženama donela rolne divne svile svetlih boja. Uzvici oduševljenja i smeh razlili su se selom dok su stražari prilazili kućama i delili svilu različitih cvetnih dezena, zelenu sa šarama zlatnog meseca i krzna za hladno zimsko vreme koje dolazi. Jelenin otac bio je veoma poštovan u selu. Obradovala se kad je videla da oko njihove kuće nema posetilaca ni posmatrača. „Mama, gde su Ana i Lina? Jesu li unutra s tatom?“ „Hajde da prvo vidimo tatu, sigurno je van sebe od čekanja!“ Očeva slabost pogodila ju je kao mučki udarac. Ugledala ga je pre nego što je on spazio nju, pa je iskoristila nekoliko sekundi da se sabere. Pred njom nije ležao otac kakvog se sećala, već smrt prekrivena tankom maskom. Iz svakog ugla videlo se njeno sablasno lice. Život je isticao iz njega kao voda iz kade – polako, neizbežno, nezaustavljivo. Neumoljiva je prema svim pokušajima da se zapuši rupa. Ostavlja iza sebe samo praznu ljušturu. Čuo je da ulaze. Trudio se da sedne. Angelina mu je prva prišla i pomogla mu da se malo uspravi. Jelena mu se zagledala u oči, u njihovu nedokučivu dubinu. Rekli su joj da će ih uskoro napustiti i otići u nepoznato, ali bez straha. Uhvatila ga je za ruku koščatu poput ptičje kandže i pala mu pred noge. „Tata, tata, oprosti mi.“ „Jelena, drago dete, znaš i sama da te oduvek volimo i da smo ti odavno oprostili. Toliko dugo sam želeo i molio se za ovaj čas. Samo sam hteo da te opet vidim i da se uverim da si dobro. Zagrli me sad. Ipak treba da verujem u Angelininog Boga, izgleda. Imaš svoj put, drago dete, i to kakav! Izrasla si u prelepu ženu, Jelena. Ličiš na majku kad je bila mlada.“ Jelena je primetila koliko ga je govor iscrpljivao. U njenim rukama bio je tako bespomoćan i slab. „Kako je Dušan?“, dahtao je. „Premašio je sva naša očekivanja. Žao mi je što ga neću videti. Reci mu da sam veoma ponosan na njega i da ga mnogo volim. I reci mu... Samo mu reci... Hvala.“ Borio se za dah. Glas mu je postao piskav. Toliko toga je htela da mu kaže, da podeli s njim, ali shvatila je da neće imati vremena. Bilo je i drugih oko njega koji su takođe želeli da provedu još malo vremena s njim. „Gde mi je unuk?“ Jelena se okrenula prema Bajazitu, koji se sakrio u ćošak. Nikad ranije nije gledao smrti u lice. Osećao je njeno prisustvo. Njegova mladost i iskričava energija nisu se slagali s ovim mestom. Drhtao je. Ugrizao se za usnu i hrabro prišao krevetu. Ivan je pružio slabašnu ruku svom unuku, koji ga je prvo pogledao u oči, a zatim s puno poverenja prihvatio njegov stisak. „Pravi je princ, Jelena! Dušan je sigurno veoma ponosan.“ „Oboje smo ponosni, oče“, nasmejala se Jelena. 156
Ivan se okrenuo Bajazitu. „Veoma ličiš na mamu. Vidim da si hrabar i snažan. Daleko ćeš dogurati. Ako ikad izgubiš veru u sebe ili ako skreneš s puta, znaj da ću te uvek voleti i podržavati bez obzira na to gde ću biti.“ Ivan se zakašljao. „Uzmite nešto za jelo. Znam da Angelina ima svašta da vam ispriča, a posle se vratite da mi kažete sve o veličanstvenoj sultanovoj palati. Volim da slušam o luksuzu i ceremonijama.“ Dok su prolazili hodnikom do kuhinje, Jelena se okrenula i ponovo pogledala oca. Glava mu je klonula na jastuke. Bio je bled i iznuren. Tiho je zatvorila vrata i videla Anu kako loži vatru. Dve sestre potrčale su jedna drugoj u zagrljaj. Ana je bila punija nego što je se Jelena sećala, ali još je bila nežna i lepa. Zaplakale su, odmakle se, dobro pogledale jedna drugu i ponovo zaplakale. Neko vreme samo su stajale. „Gde je Lina? Zar neće doći da se pozdravi sa mnom?“ „Moram da obiđem tatu. Brzo se vraćam“, odgovorila je Ana i izvukla se iz sobe. Jelena se srušila na stolicu. Osećala je neko komešanje u stomaku dok je upitno gledala majku. Angelina je otvorila vrata od kuhinje i pustila Bajazita da izađe napolje s činijom kukuruza za piliće. Nasmešila se svojoj kćerki i otišla do stolice za ljuljanje. „Čim si otišla, razbolela se. Prvo smo mislili da je grize savest, ali stanje joj se pogoršavalo, a simptomi su bili sve jasniji. Imala je strašne glavobolje – u početku retke, ali kasnije sve češće. Iako je tata pokušao da je leči, ništa nije mogao osim da joj olakša bol. Umrla je petnaest meseci pošto si otišla. Bilo nam je teško, ali nisi ti kriva. Tata je govorio da bi se u svakom slučaju razboleo, ali bojim se da nije mogao podneti gubitak obe kćerke.“ Jelena se zaprepastila. Često je viđala Linu u snovima. Sećala se svake crte njenog nežnog lica. Duboko su je potresle posledice sopstvene sebičnosti. Znala je koliko bola je izazvala. Nije znala šta da kaže. Mislila je na njene zlatne lokne, koje su nekada tako mnogo obećavale. „Žao mi je“, prošaptala je gušeći jecaje. Te noći, kad joj je otac zaspao, Jelena je sela pored vatre s majkom i sestrom. Pričale su do sitnih sati. Počela je od prvih događaja. Ništa nije preskočila. Ima detalja koje njen otac nikad neće saznati, ali u društvu svojih najbližih olakšala je dušu. Zajedno su plakale i brisale suze jedna drugoj oslobađajući se bola. Pre nego što je krenula u krevet, obišla je oca. Disao je kratko i ubrzano, otvorenih usta, kao da se borio za vazduh. Nežno ga je poljubila u čelo i obrisala svoju suzu koja mu je kapnula na obraz. Bio je hladan i žut kao vosak. Obećala je da će mu sutra pričati o Istanbulu. Nekoliko sati kasnije, dok je bila u dubokom snu, ušuškana pod pokrivačima, osetila je tapkanje po ramenu. Bila je to Ana, u spavaćici, rasute kose. „Dođi, vreme je.“ Jelena je skočila iz kreveta, ogrnula se, obula kožne čizme i krenula za Anom u očevu sobu. Majka je već upalila sveću i držala Ivana u naručju. Sestre su stale pored kreveta, a otac im je pružio ruke. „Okružen sam svojim divnim devojkama, a uskoro ću se pridružiti Lini. Nisam mogao poželeti 157
bolju porodicu. Tako sam ponosan na sve vas. Angelina, draga, budi jaka. Uvek ću te voleti. Potrebna si deci. Ponovo ćemo biti zajedno. Biću pored tebe kad god ti budem potreban. Napravio sam zalihe hrane, nadam se da će vam to biti dovoljno.“ „Tata, molim te, mama nikad više neće morati da brine o novcu.“ „Hvala ti što si se vratila, Jelena. Tvoj povratak je savršeni kraj. Čuvaj svog dečaka. Jednoga dana svi ćemo biti ponosni na njega. Ana, prenesi Kristini veliki poljubac od dede.“ Upao je u polusvesno stanje. Angelina mu je tapkala usne vlažnom krpom. Sedela je nepomično pri svetlosti sveće, čekala je i gledala. Svi su bili zamišljeni. Svako se borio sa svojim bolom, mislima i sećanjima. U cik zore Ivan se trgnuo, otvorio oči, velika jezera beskrajne ljubavi i mudrosti. Sve ih je obuhvatio pogledom i bez reči prestao da diše. Celo selo došlo je na sahranu. Bila je pozna jesen. Sunce je prkosno sijalo, a crkva je podsetila Bajazita na Istanbul. Prihvatio je tajanstvenu smrt kako to samo deca mogu, a Jelena je tešila sebe da će njen sin ojačati ako je bude gledao u oči i poštovao njenu moć. Ostatak zime proveli su u selu, malo kod Dušanovih roditelja, malo kod Jelenine majke. Bajazit je imao društvo – troje dece Dušanove sestre i Kristinu. Uživao je u selu bez ikakvih ograničenja koja su mu nametali veliki grad i očev položaj. Verao se po drveću, pecao u potoku, penjao se na brda prekrivena snegom, jurio koze sa sestrama. U proleće je došlo vreme da krenu nazad. Jelena se plašila povratka starom životu. Uživala je u jednostavnosti seoskog života. Nije morala da upravlja ogromnim domaćinstvom velikog vezira Osmanskog carstva. Videla je koliko Bajazitu prija boravak na selu, ali srce joj je ostalo kod Dušana. Mesto im je bilo kraj njega. Morali su da prihvate sve što im sudbina nosi.
158
Šesnaesto poglavlje SMRT I IZDAJA
R
oksana je klizila hodnikom. Ostale žene iz harema skakutale su oko nje saplićući se kao jaganjci u proleće. Sultan je najavio svoj dolazak na muzičko veče, a one su kasnile. Roksanin sastanak s Arakom trajao je duže nego što je iko mogao predvideti. Uveravao ju je da su se svi zvaničnici složili s Alijevim pogubljenjem, iako im je bilo potrebno malo više vremena nego u drugim okolnostima. Takođe, rekao joj je da se Dušan već dokazao na novom zadatku i da su ga svi zavoleli. Devojke su divno svirale i igrale. Iako su razgalile sultana, Roksana je bila blago namrštena. Ceo život vežbala je sakrivanje emocija da bi što bolje udovoljavala drugima, elegantno i dostojanstveno. Dve linije na sredini čela koje su narušavale njenu porcelansku kožu jasno su pokazivale nezadovoljstvo pažljivom posmatraču. Kao što je i očekivala, sultan je odmah primetio da nešto nije u redu. Znala je da je njen poduhvat izuzetno opasan. Nadala se da će joj okolnosti ići naruku jer se plašila svega što bi moglo da razbesni njenog sina, ali pošto se zaklela u svoj život, moraće da ga sprovede u delo. Bila je umorna. Žalila je što joj sudbina nije odredila jednostavniji život. Neprekidna potreba da održava sisteme Osmanskog carstva nije joj ostavljala vremena za sebe. Tog jutra je primetila da joj se pojavilo nekoliko sedih, poput munje na crnom zimskom nebu. Sutra će narediti sluškinji da joj ofarba kosu kanom. Trebalo je da to uradi večeras, ali osećaj da joj je lice prvi put posle mnogo godina pokazivalo prave emocije bio je oslobađajući. „Majko, izgledaš mi zabrinuto. Šta se desilo?“ Roksana se okrenula ka sinu i tihim glasom odgovorila: „Izvini, Mehmede, mnogo toga me muči.“ „Ne sećam se kada sam te poslednji put video ovakvu. Jesi li zabrinuta zato što nemam dovoljno naslednika? Ne možeš reći da se ne trudim, a imam i dva zdrava sina.“ „Ne, Mehmede, ne brinem za to, a mislim da ne bi trebalo ni ti da brineš. Nerviranje ti neće pomoći. Osim toga, verujem da će uskoro doći do toga, s tvojim novim haremom. Ako se ipak ne desi, Mustafa je jako, snažno dete koje će jednog dana biti dobar vladar.“ „Mustafa?! Zašto to kažeš kad je Murat stariji i već je postigao više od Mustafe?“ „Da, Murat ima skoro osamnaest godina. Skoro je već čovek, čujem da je prilično siguran u sebe, a majka ga ohrabruje.“ 159
„Tako i treba da bude“, rekao je sultan u svoju odbranu. Roksana je odjednom osetila kako joj se usta suše. Reči su je izdale, a nalet mučnine zakotrljao joj se po stomaku i naterao je da na trenutak zažmuri. Pomislila je na svog mlađeg unuka, na njegovu ručicu u svojoj ruci dok šetaju vrtom u čemu su oboje uživali. Sad se odala; volela je Mehmeda više nego ijedno drugo biće i znala je koliko će ga to koštati. Udahnula je duboko pokušavajući da se sabere. „Čujem da je odlično napredovao, okružio se grupom odanih pomoćnika da bi se pripremio.“ „Mehmede, koju si odabrao za večeras? Sviđa mi se nova devojka, mala je i simpatična, a crna kosa divno joj uokviruje lice. Ubeđena sam da bi u iskusnim rukama mogla postati veoma strastvena.“ Podigao je obrvu i namrštio se, a ona mu je uzvratila lukavim pogledom. Bilo mu je neprijatno. Majka ga je nervirala, ali ni sam nije znao zašto. Često ga je mučio taj osećaj – kao da mu se neki parazit uvukao u utrobu i izjedao ga polako, ostavljajući mu mučninu i prazninu. Neki đavo ugnezdio mu se u solarni pleksus, seo mu na pluća i gušio ga. Zbog njega je postao mrzovoljan, besan, sumnjičav i nesiguran. Više ni u čemu nije nalazio zadovoljstvo. Sve je potamnelo i izgubilo sjaj. Gledao ju je namrgođeno. Ranije je znao da uživa, a sad nije mogao da se oslobodi tog osećaja teskobe. U svojim odajama strgao je odeću s devojke čija je kosa bila crna kao gavranovo krilo. Ne obraćajući pažnju na njene krike, zgrabio ju je za kosu i navalio na nju pokušavajući da pobegne od sebe i nađe trenutno olakšanje. Znao je da ju je povredio. Bio joj je prvi. Mrmljajući, pokrio ju je mekim krznom hermelina dok je krvarila. Odsutno ju je pomilovao po kosi dok je posmatrao kupolu iznad njih. Sledećeg jutra Dušan i sultan sastali su se u glavnoj odaji pretresajući glavne spoljnopolitičke teme. Dušan je primetio napetost na sultanovom licu i ljubičastu boju ispod očiju, kao prah cvetova jorgovana. „Dušane, kakve vesti imaš iz Anadolije?“ „Gospodaru, pročitao sam samo izveštaje koje sam prosledio Araku da vam preda, kao i obično.“ „Znam, znam, ali nemoj mi reći da za sve vreme nisi uspostavio čvrste veze koje bi ti rekle nešto više o okolnostima od pukih izveštaja?“ Dušan se namrštio i protrljao čelo. Nedostajali su mu dani kada su se njih dvojica rvali i smejali i kad je čovek koji sada sedi pred njim bio poletan i pažljiv vladar. Lagao bi kad bi porekao da i sam snosi deo krivice, ali krio je to od Jelene. Voleo je Bajazita kao svog sina i ne bi podneo da ga sad izgubi. U stvari, uzeo je ovom čoveku sina i pitao se da li bi sultan bio isti čovek da su okolnosti bile drugačije. „Naravno, razvio sam jake veze, ali niko se ne bi usudio da mi kaže bilo šta što ne treba da dopre do vaših ušiju. Nadam se da sam ih dobro obučio pisanju preciznih i kompletnih izveštaja.“ „Znam, Dušane, ne svaljujem krivicu na tebe. Reći ću ti to na drugi način. Voleo bih da iskoristiš te veze za pažljiviju istragu.“ 160
„Razumem, gospodaru, ali u vezi s čim?“ „Hoću da znam šta rade Murat i njegova majka.“ „Baš smo juče primili izveštaj od Murata, možda još niste imali vremena da ga pročitate.“ Sultan je nestrpljivo skočio s divana: „Voleo bih da čujem nešto o Muratu od nekog drugog, a ne samo od njega. Čujem da se dobro učvrstio u svojoj oblasti i da je okružen odanim ljudima. Na raspolaganju su mu i vojnici, a kažu da je dobar na bojnom polju. Misliš li da je spreman da preuzme vlast, Dušane?“ Dušan se ugrizao za usnu. „On vam je sin, gospodaru.“ Sultan se okrenuo i povikao: „Seti se istorije koju si učio od nas! Murat je budući sultan iza kojeg stoji majka manipulator, spremna da učini sve samo da bi njen sin došao na presto.“ „Gospodaru, uvek ste govorili da ju je Jelena neosnovano optuživala jer je bila depresivna i nesrećna. Nemojmo to izgubiti iz vida.“ „Odmah ću sve podrobno ispitati. Tačno znam od koga ću tražiti objektivni pregled situacije. Do kraja meseca ćemo znati mnogo više.“ Sultan se vidno opustio i pronicljivim okom pogledao svog velikog vezira. „Još te muči, zar ne?“ „Otkako se rodio Bajazit, malo se smirila, ali nikad se neće oporaviti od gubitka.“ „Sad bi trebalo da ima manje vremena za oplakivanje prošlosti. Alah joj je ukazao veliku milost, ali ti imaš samo jednog naslednika. Zašto ne uzmeš još jednu ženu? Imam mnogo lepih žena za tebe.“ Dušanov pogled pao je na ivicu sultanovog kaftana koji mu je dopirao do članaka i otkrivao par divnih papuča od teleće kože izvezenih zlatnim nitima. „Morao bih da razmislim o tome, gospodaru.“ „Uvek si mi bio jak oslonac, Dušane. Mrzim samu pomisao na to da ti uskraćujem zadovoljstva privatnog života u kojima sam uživam samo zbog tvoje dobro poznate odanosti.“ „Hvala vam, gospodaru. Izvinite me sada. Hteo bih da odmah započnem istragu. Jedan od paša s dvora princa Murata trenutno je u Istanbulu zbog posla. Dobro ga poznajem, pa bih hteo da iskoristim ovu priliku.“ „Dobro, a ja odoh da obiđem vrtove. Proleće je skoro stiglo i uskoro će sve biti u punom cvetu.“ U junu 1542. paša se vratio u Manisu na nekoliko meseci. Iznenadila ga je pažnja kojom ga je obasuo veliki vezir. Obasuo je pašu bujicom pitanja, podrobno ga ispitujući o svemu i svačemu. Paša nije nameravao da pomene Hortenziji bilo šta o tom susretu. Hortenzija se radovala glasinama koje su do njih dopirale iz Istanbula. Ljudi su se umarali od sultana, kojeg su viđali sve ređe, koji nije uspeo da izrodi više naslednika i osigura osmansku lozu; borio se da bi sad ostavio Evropu na miru, a pričalo se da je nasilan i nepredvidljiv. Za nekoliko godina, kad Murat dođe na njegovo mesto, Hortenzija će postati majka sultanija. Kad 161
se vrati i preuzme kormilo, harem će biti potpuno drugačije mesto. Bila je veoma zadovoljna organizacijom prinčevog dvora. Izgrađen po uzoru na carski dvorac, sastojao se od istih jedinica na čijem su se čelu nalazili upravnicima koji su imali iste titule kao zvaničnici u Istanbulu. Bilo je to jezgro sa svim službama neophodnim za upravljanje provincijom. U spisku se navodi da je šeststo ljudi opsluživalo dvorac, čiji je godišnji trošak iznosio milion i po aspera. Princ je imao ličnog ekonoma i blagajnika, nadzornike harema, age, paževe, zanatlije, kerovođe, pisare, lekare, kuvare, konjicu, pešake, sokolare, nosače i dva vojna orkestra. Većina žena u haremu služila je i princu i Hortenziji. Bilo je tu nekoliko pralja i jedna konkubina, ali to će se od večeras promeniti. Murat još nije naučio koliko je politika suptilna veština, ali Hortenzija je bila veoma vešt političar. Plela je mrežu svojih odanih slugu, koja se sve više širila i sve joj odanije služila kako je njena moć rasla. Murat je i dalje želeo da zadivi oca, ali već je pokazivao sve osobine neophodne mudrom vladaru. Biće on dobar sultan čim shvati kolike su mu mogućnosti i nauči da više ne zavisi od očeve volje. Mnogi su se opirali Hortenzijinim zahtevima da u svemu vodi glavnu reč. Trebalo joj je vremena i veštine da se reši tih ljudi i zameni ih podobnijima. Sada su svi podređeni znali da svaki značajniji zadatak zavređuje njenu pažnju. Nije ona sumnjala u svog sina, niti ga je smatrala nesposobnim, ali previše je verovao ljudima smatrajući da je otvorenost najbolji zalog. Bio je mlad i verovao da će steći moć spontano. Hortenzija je znala da neće biti tako. Jednom je već morala da se bori za moć, a sad je više ništa neće zaustaviti. Previše je žrtvovala da bi je zadobila, čak i svoju dušu. Još se oporavljala od uvrede koju joj je Murat naneo pre doručka. Rekla mu je samo da svom sinu predviđa više naslednika i veću plodnost nego što je pokazao njegov otac, čiji su pokušaji da napravi još naslednika jadni i očajnički. Murat se ljutito okrenuo ka njoj i rekao da pokaže više poštovanja. Smiriće se do večere, mislila je, a uveče će mu reći kakav mu je poklon spremila. Bilo joj je potrebno nekoliko meseci da oblikuje ovu devojku, ali dobro se pokazala. Vojska ju je zarobila kad je sa tatarskim konjanicima upala u Ukrajinu. Nazvala ju je Humejra, ‘žena bele kože’. Imala je zlatnu kosu i male, pune, ružičaste usne kao zrele trešnje. Bila je savršeni primerak za harem. Ako sve bude išlo po planu, odavde će lako postati sultanija majka. Jezgro sultanovog domaćinstva već je uspostavljeno i biće potrebno samo još nekoliko dodataka. Kako će rado poslati Roksanu u staru palatu ako joj poštedi život. Međutim, Arak će predstavljati problem. Ovde je obučila jednog ljubaznog i pokornog eunuha, ali on nije posedovao Arakovu intuiciju i inteligenciju. Osim toga, Murat se veoma zbližio s Arakom tokom poslednjih godina u palati. Hortenzija je znala da je uspostavljanje uticaja nad njim od ključne važnosti. Murat će hteti da zadrži Araka, ali eunuh je bio grub prema njoj. Jednom je uspela da ga šarmira. U početku ju je podržavao, tokom osetljivog perioda posle rođenja Murata. Uspešno ju je pomirio sa sultanom. Otkako je ta veštica došla, činilo se da štiti nju, a napetost među njima sve je više rasla. Možda će 162
sad biti drugačije, pošto je Jelena napustila harem. Ako se ništa ne promeni, iskoristiće njegove godine i odstraniće ga bez poteškoća. Posle razgovora s majkom Murat je hteo da ode na jahanje i upije malo prolećnog sunca pre nego što počne posao za taj dan. Bio je zadovoljan napretkom koji je ostvario otkako je došao u Anadoliju. Verovao je da ga paše i kapetani poštuju i da će u njemu otac videti kvalitete svog naslednika. Poslednjih sedam godina otac mu je veoma nedostajao. U skorije vreme nije imao prilike da komunicira ni s ocem, ni s bakom. Paž mu je doneo kratki kaput i jahaće čizme, a zatim je otvorio žaluzine. Svetlost dana koji se rađa ispunila je sobu. Niko od njih dvojice nije čuo šum kada su se otvorila vrata odaje. Ubica ih je nečujno zatvorio za sobom, sakrio se iza masivnog drvenog nameštaja stapajući se sa senkama i oblicima kao kameleon sa stenama. Znao je kako da postane nevidljiv. Gledao je paža kako obaveštava Murata o tome šta se sve dešavalo u štalama. Posebno je uživao u poslednjim rečima svoje žrtve, njegovom veselom glasu koji se radovao novom danu, znajući da Murat neće obaviti ono što je nameravao. Bio je dobar u svom poslu, najbolji, zato su ga samo najbogatiji angažovali. Usavršio je veštinu ubijanja još kao dečak. Gledao je kako otac razbija majčinu lobanju prašnjavim kamenom. Kakav nered, pomislio je. Mozak joj se razlio po čitavoj sobi, prekrio joj lice i uflekao mu najbolju košulju, koju mu je majka upravo obukla. Još je mirisala na njen parfem. Otac mu je rekao da je obeščastila porodicu time što je razgovarala sa susetkinim mužem. Pet godina je smišljao kako da ubije oca. Svake noći sanjao je o tome. Naučio je da bude strpljiv. Kad je kucnuo čas, otac ništa nije primetio. Bio je povučeno dete koje se muvalo među ljudima zaokupljenim svojim životom i svakodnevnim poslovima. Niko ga nije ni čuo ni video iako je bio stalno prisutan, poput senke. Tajanstvenost mu je bila jedini prijatelj i saučesnik. Sačekao je da otac zadrema posle obilne večere koju mu je on skuvao. Zadavio ga je kožnom vrpcom kojom je mama vezivala kosu. Sve vreme ju je čuvao. Setio se iznenađenja na očevom licu kad su im se pogledi sreli. Niko ništa nije rekao. Umro je na godišnjicu onog dana kad je svog sina naterao da čisti majčin mozak s kuhinjskog poda. Ubrzo zatim mladić je pobegao u vojsku, gde su se njegovi talenti cenili i negovali. Murat je stajao raširenih ruku, kao na raspeću, čekajući da mu paž pridrži kaput. Iznenadni pritisak na vratu bio je toliko neočekivan, da se nije ni opirao. Dok je shvatio šta se dešava, struna mu se već duboko zarila u grlo. Ubica je bio snažan i iskusan. Murat je vešto oboren na pod, gde je mlatio rukama dok mu poslednji otkucaj života nije zamro u grudima. Kada je paž dotrčao do Hortenzije, odmah je osetila da nešto nije u redu. Bio je beo kao duh. Skakutao je s noge na nogu. Znala je da je se nove sluge plaše jer joj je bilo teško udovoljiti. U njenom prisustvu svi se unervoze, ali uznemirio ju je poziv da brzo dođe u sinovljeve odaje. „Zar moj sin nije otišao na jahanje?“ „Molim vas, gospođo, paša mi je naredio da vas odmah dovedem.“ Hortenzija je uzdahnula i ustala nestrpljivo mašući sluškinjama. Nervoznim pokretom ruke otpustila je paža i krenula ka Muratovim odajama. Razmišljala je o organizovanju sinovljevog 163
harema u Istanbulu. Roksana je oduvek bila previše blaga i prisna, ona će zahtevati mnogo više poštovanja. Naravno, ne bi joj bilo teško da se zbliži s novim lepoticama, smešila se sama sebi. U početku joj je nedostajala Sara, ali njena posesivnost bi joj ovde mogla smetati. Sad je morala dobro da pazi. Nova sluškinja bila je veoma diskretna i vrlo brzo se privikla na njene zahteve. Cenila je muškarce, ali žene su bile mnogo osetljivije i spremne da udovolje. Nisu brzale. Sultan je bio loš ljubavnik, čak i kad je bio raspoložen za nju. Ispred sobe njenog sina bilo je više stražara nego obično. Ubrzala je korak. Ako se dešavalo nešto važno, nije smelo da prođe bez nje. Nije prepoznala skvrčeno telo na podu. Bilo je izvrnuto i čudno. Oči su mu iskočile iz duplji i nikad ga nije videla toliko isplaženog jezika. Bio je to grozan prizor. Okrenula se Muratovom savetniku: „Šta će ovo telo na podu sobe moga sina? Odvratno je. Uklonite ga. Sigurna sam da neće hteti da ga zatekne kad se vrati s jahanja. Odmah ga sklonite!“ Okrenula se i otišla. Tražili su je tri dana. Našao ju je baštovan, sklupčanu u žardinjeri. Kosa joj je bila blatnjava i zamršena, jela je ružine latice, usne su joj krvarile jer joj se trnje zarilo u meso. Lice joj je bilo umazano zemljom. Kada su pokušali da je odnesu, pretvorila se u divlju mačku. Vrištala je i grebala sve oko sebe. Posle velike doze sedativa, uneli su je u sobu, gde se noću klatila i jecala, a danju nepomično sedela, sva otupela. Sultan je ležao na divanu, polunag. Bio je nervozan i rastrgan. Posao je obavljen. Osećao je to u svakoj koščici. Osećao se kao da mu je neko istrgao srce iz grudi i proždirao ga pred njegovim očima. Čekao je glasnika. „Arače, treba mi još žena, još devica“, iznenada je povikao. Arak se ukipio i pogledao ga. „Nešto nije u redu s onima koje ste mi ti i majka doveli. Trebalo bi da budeš dobar u tome. Ili je to neka zavera protiv mene?! Lepo izgledaju, ali ne služe ničemu. Je l’ tako moja majka pokušava da se osveti mom ocu – tako što će mu zatrti lozu? A ti, Arače, godinama si u dosluhu s mojom majkom. Čiji su ti interesi na srcu?“ Skočio je i počeo da šeta po sobi gladeći bradu. „Imate dva zdrava sina, gospodaru“, odgovorio je zbunjeno Arak. „Ah. Gde mi je majka? Dovedi mi je.“ „Dolazi, gospodaru.“ Arak je navikao na sultanove sve češće promene raspoloženja, ali nikad ga nije čuo da govori protiv svoje majke. Poslednjih dana ispoljavao je tvrdoglavost prema njoj, a razgovarali su manje nego obično. Dok je sipao vrelu tečnost u šoljicu, video je kako vojnik stoji na vratima i posmatra sultana razdraženog više nego obično. „Arače, ostavi nas.“ Arak je izašao iz odaje s osećajem nelagode. „Je li gotovo?“ Vojnik je klimnuo glavom, a sultan se srušio na divan i odmahnuo mu da izađe. Roksana je hitro ušla u sinovljevu odaju. Završeno je. Bilo joj je lakše nego što je zamišljala, 164
možda čak i previše lako. Nikad nije posumnjala u svoj uspeh, ali znala je da će joj biti potrebni meseci laganog podrivanja. Reagovao je munjevito. Znala je da se s vremena na vreme kolebao i sama je sebe preispitivala. Pošto je sve bilo gotovo, sada je trebalo da se pobrine da svom sinu obezbedi stabilnost ili će ih sve uništiti ako izgubi čvrstinu. Samo najbliži saradnici primećivali su sultanove nagle promene raspoloženja, a uverila se da su svi odani. Mnoge je iznenadila sultanova odluka da pogubi Alija, međutim, slučaj je tako jasno i koncizno izložen da su se pokolebale i njegove najvatrenije pristalice. Zasad je samo ona znala za Murata. Još je bilo nade za Roksaninog sina ako uspe da ga ukroti i povrati mu sigurnost. Čim je ušla, primetila je kako aljkavo izgleda. Prišla mu je i nežno sela pored njega na divan, otpuštajući sluge pokretom ruke. Pao joj je u naručje i zaplakao kao uznemireno dete: „Majko, ubio sam svog dečaka. Ubio sam svog dečaka.“ Roksana je osetila ubod grižnje savesti zbog ubistva svog voljenog unuka. Prava je tragedija što je životom platio majčinu pokvarenost. Pogladila ga je po kosi. „Bio je to hrabar i mudar potez, Mehmede. Ti si dobar i jak sultan. Mnoge godine vladavine su pred tobom. Murat je bio previše željan vlasti. Polako je gradio mrežu svojih pristalica. Šuškalo se da žudi za višim položajem. Uskoro bi ti došao na prag s vojskom!“ „Stvarno to misliš, majko? Jesam li ispunio svoju dužnost?“ „Tvoj otac bi se ponosio tobom, dečače moj. Slabiji čovek nikad to ne bi mogao da uradi. Takvo nepoštovanje i nestrpljenje da se dođe na vlast ne smeju proći nekažnjeno. Sin mora da zna gde mu je mesto. Kasnije bi se postavilo pitanje: ti ili on. Mnogi bi pomrli u borbi između vas dvojice.“ „Dušan ništa nije otkrio u istrazi. Kaže da mi je bio privrženi sin.“ „Dušan još nema iskustva; istrage su mu još u povoju. Sigurna sam da će se vremenom uveriti u našu odluku. Razgovaraću s njim.“ „Majko, treba mi još devojaka. Harem ne ispunjava svoju dužnost.“ „Reći ću Araku da to reši u najkraćem mogućem roku. Sve će biti u redu. Obuci se sad, dete moje. Ovo ostaje među nama. Pobrinuću se za posledice i pomoći ću ti kad ti pomoć bude potrebna. Ti samo budi verni ratnik, gazija, vladar našeg uzvišenog Carstva, što i jesi. Hajde da zajedno oplačemo gubitak.“ Narednog jutra Dušan se probudio zalepljen za Jelenino nago telo. Bila je kao deo njegove krvi i mesa. Očajnički su mu nedostajali dok su bili na putu. Osećao se nepotpuno, a svakodnevni zadaci činili su mu se besmislenim. Brinuo je za njih više nego što je hteo da pokaže Jeleni. Kad su se vratili, osetio je beskrajno olakšanje. Vratili su se pre nekoliko nedelja, a Dušan je još ispitivao Bajazita o svim rođacima i svakodnevnim nestašlucima. Nežno je poljubio Jelenu. Nešto kasnije sedeli su za stolom i doručkovali hleb, sir i masline. „Uživala sam u jednostavnosti seoskog života i slobodi koju sam tamo imala, ali ne mogu poreći da sam zavolela ovaj tajanstveni grad pun ožiljaka. Svaki dan me oduševljavaju brda, minareti i kupole. Žao mi je sirotinje koja živi u prašnjavim uličicama zatrpanim đubretom po 165
kojem čeprkaju psi lutalice. Žive u pretrpanim drvenim kućama koje se dižu visoko, preteći da će dodirnuti krošnje drveća i zarobiti svoje stanovnike u mračnim tunelima. Ima samo nekoliko širokih, popločanih ulica kao što je naša.“ „Zato im dajemo milostinju, Jelena.“ „Volela bih da uradim nešto više.“ „Krivim tvog oca za te ambicije da pomažeš svima.“ Jelena se nasmešila. „Svaki dan mislim na njega, Dušane.“ „Žao mi je što ga više nikad neću videti.“ „Kako je Mehmed?“ „Nije dobro, izgleda da mu je neko oklevetao rođenog sina.“ „Murata?“ „Da. Sad ima osamnaest godina i dobio je Anadoliju na upravu. Koliko čujem, dobar je vladar.“ „I ranije se dešavalo u istoriji Osmanskog carstva da je sin ustajao protiv oca zbog vlasti.“ „Nikad ne bih mogao da posumnjam u Bajazita.“ Ovaj komentar duboko je ganuo Jelenu. „O njemu čujem sve najbolje, Jelena, ne smemo kriviti sina zbog majčinih postupaka.“ „Ne veruješ valjda da bi sultan preduzeo nešto u vezi s tim, naročito posle tvojih dobrih izveštaja?“ „Znam samo da je postao izrazito nepoverljiv prema njemu. Izgleda da ga ohrabruje neko čiji je uticaj jači od mog. Ne može da se smiri.“ „Osim tebe, samo bi Arak i Roksana mogli da ga podbadaju. A Arak... O, Dušane! To je to! Roksana zna koliko je Hortenzija pokvarena. Onog užasnog dana zaklela joj se da Murat nikad neće doći na presto. Mislila sam da je to prazna pretnja, izrečena u besu. Nisu se slagale, ali u tom trenutku Roksana je jasno stavila Hortenziji do znanja na čijoj je strani. Posle toga je prilično zagorčala život Hortenziji. Ako Hortenzija postane sultanija majka, biće moćnija od Roksane.“ U tom trenutku prekinuo ih je glasnik koji je doneo poziv od sultanije majke. Dušan je nabrao obrve i zabrinuto pogledao svoju ženu. Dok se spremao da krene, nežno joj je poljubio usne i šapnuo: „Ne pričaj nikome o ovome.“ Dušan je mnogo puta bio u društvu sultanije majke i mnogo toga čuo je o njoj od Jelene, ali nikad ranije nije joj išao u privatnu posetu. Ostala je skrivena i neuhvatljiva, ali istovremeno i sveprisutna. Uprkos tome što je živela u skučenom svetu, Dušan je znao njenu pravu moć. Nikad ranije nije imao direktnog kontakta s njom. Kad su se sluge razišle, iskoračila je iza paravana i stala pravo pred Dušana. Dobro je nosila teret svojih godina. Na licu joj je bilo svega nekoliko bora. Čelo joj je bilo visoko i glatko, kao i čelo njenog sina. Njene velike bademaste oči hladno su ga odmeravale. Bilo je teško poverovati da se iza ovog tako skladnog lica krije tako mudar političar. Pažljivo je proučavao njene odmerene pokrete i zadržao pogled na njenoj mekoj koži i manikiranim noktima. „Dušane, imam strašne vesti. Pozvala sam te s namerom da ti kažem za Muratovu smrt. 166
Sultan je veoma potresen. Tražio je da razgovaram s tobom. Njegova smrt bila je tragična, ali neophodna. Ostali veziri i zvaničnici ne smeju posumnjati da je sultan umešao prste u to. Muratovo ubistvo ostaće nerešeno, a vremenom će utihnuti teorije zavere.“ Dušan je nervozno prebacivao težinu s jedne noge na drugu. Pažljivo joj je gledao lice tražeći znake uznemirenosti, ali ništa nije uspeo da pročita. „Naročito su janjičari voleli Murata. Biće teško utišati ih, sigurno će tražiti žrtvenog jarca. Bojim se da neće shvatiti koliko je ovaj potez bio neophodan. Neka istina ostane među nama. Znam da imaš prijateljski odnos sa zapovednikom janjičara, Radulom. Čujem da ima velikog uticaja na svoje ljude. Moraš se pobrinuti za ovo. Videću da li mogu da im se povećaju plate. Žao mi je što ti moram reći da čak ni Arak ne zna šta se desilo. Volela bih da tako i ostane, za njegovo dobro, ali ipak on ne može da se sâm stara o svemu. Uverena sam da ti je sultan već govorio o svojim sumnjama. Bez obzira na tvoje površne istrage, dobili smo dokaze koji potvrđuju da je spremao prevrat. To je sve što treba da znaš.“ „Ne moram da te podsećam na to kako se sultan obračunava s ljudima koji izgube njegovo poverenje.“ Dušan je netremice zurio u nju. Pozlilo mu je. „Siguran sam da su jaki razlozi naterali Njegovo veličanstvo da donese tako uznemirujuću odluku“, odgovorio je s mukom ne verujući samom sebi. „Je li to sve, sultanijo?“ Roksana ga je pogledala prazno, kao da je već zaboravila na njegovo prisustvo, i okrenula se prema prozoru. Dušan je krenuo ka izlazu, ali ga je hladnoća njenog glasa zaledila u mestu. „Nikad nemoj da pomisliš da se takve odluke lako donose, Dušane“, rekla je ledenim glasom. „Dobro mi je poznat tvoj dosije, Dušane. Takva čistota i perfekcionizam znaci su moralne nepotkupljivosti. Po mom mišljenju, takav čovek predstavlja opasnost za mog sina ako mu se nađe u blizini. Jesam li u pravu, Dušane?“ „Uradio sam mnogo toga čime se danas ne ponosim, Vaše veličanstvo.“ „Pitanje je da li bi žrtvovao svoje moralne vrednosti za dobrobit moga sina – da li su ti sultanovi interesi na prvom mestu ili imaš druge želje i potrebe koje ti mogu zamagliti rasuđivanje i ugroziti njegovu bezbednost.“ „Nadam se da sledim vaš primer, sultanijo, i da ću se uvek ponašati u skladu s onim što je najvažnije za njegovu dobrobit.“ Roksana se okrenula i ukočeno mu se obratila, praveći se da ne primećuje njegov opori ton. „Nikad ne potcenjuj ljubav majke prema sinu, Dušane. Retko je život crno-beo.“ Usledili su trenuci tišine. Dušan je stajao čekajući da ga otpusti. „Kako je Jelena?“ „Dobro je.“ „Drago mi je. Nedostaje mi. Gubitak deteta najveći je bol koji Bog može da dodeli osobi. Potrebna je jaka volja da se život ponovo izgradi.“ „To saznanje sigurno je otežalo sultanu donošenje odluke, veličanstvo“, odgovorio je Dušan kiselo. 167
„Poslednjih godina nije baš često viđao dečaka, ali bio je bolji otac od svog oca. Kad se Murat vratio iz stare palate, veoma se vezao za njega. Mislim da mnogo pati. U poslednje vreme mu nije baš dobro, sigurna sam da si to već primetio. Sad moramo raditi zajedno i skupiti se oko njega da bi u ovim teškim vremenima mogao da se osloni na nas“, Roksana je upitno podigla obrvu i pogledala ga pravo u oči. Dušan je tupo klimnuo glavom. „Dobro. To je sve za sada.“ Narednog dana Roksana je primila glasnika u svojoj privatnoj odaji, kao što je Mehmed i tražio. Ne bi sâm to mogao da podnese. Glasnik je bez reči odmotao prljavo platno i ponosno pokazao Muratovo odsečeno uvo. Roksana mu je tutnula kesicu u ruku i odmahnula mu da je ostavi, a zatim otišla da potraži glavnog baštovana. Naredila mu je da uvo zakopa duboko u žardinjeru s lalama i da nikad nikome ne kaže za to, čak ni sultanu. Vratila se u svoje odaje i naredila da je niko ne uznemirava do kraja dana. Kad su objavili da je Murat ubijen, Mehmed se povukao u svoje odaje da bi izbegao saosećajne poglede i prepustio se tugovanju. Nedeljama je imao problema s disanjem. S vremena na vreme imao je napade. Osećao je kao da pada s vrha litice i grčevito se držao za divan. Njegovi krici odjekivali su hodnicima palate kao krici ranjene životinje. Čak su i sultanovi kepeci ostali skriveni u svojim malim sobama. Uzeo je bodež i njime ogulio zlato sa zida. Zatim je naredio nekolicini stražara da ogule pozlatu s ostalih zidova i daju je janjičarima kao zalog za njegovu bezbednost. Kada su vesti o tome napustile barake i krenule ulicama Istanbula, u čajdžinicama se pričalo samo o očajnom i preplašenom vladaru.
168
Sedamnaesto poglavlje USTANAK
N
ejlan je stajala napolju nadgledajući pralje koje su satima ispirale veš u ledenoj vodi. Bolela su je leđa. Podigla je glavu prema zubatom februarskom suncu žudno upijajući zrake u ispucalu kožu. Ceo život provela je kao sluškinja samo zato što je otac odbio prosidbu njenog voljenog nadajući se da će dobiti bolju ponudu za brak. Ta ponuda se nikad nije pojavila i sad je već bilo jasno da će ostariti sama, bez dece, polako se savijajući dok ne postane nesposobna za rad. Nije bila baš ravnodušna prema ovoj porodici – lepo su se ponašali prema njoj, sigurno će joj omogućiti pristojnu penziju kad dođe vreme. S njima je već skoro sedam godina. Sviđao joj se mali obešenjak Bajazit sa svojim rumenim obrazima, ali u stvari, odavno više nije znala da voli. Njen prosac lako je našao drugu, čemu su doprinele grube pretnje njenog oca i brata. Sutra je imala slobodan dan. Pažljivo je izabrala odeću koju će nositi. Dobila je poruku gde treba da se sastane s čovekom. Treperila je od iščekivanja. Došlo je vreme da se pobrine za sebe pre nego što bude kasno. Dok se veče polako spuštalo, Dušan i Jelena sedeli su u dvorištu bez reči, svako u svojim mislima. „Koliko ćeš dugo biti odsutan, Dušane?“ „Samo dve noći. Vratiću se pre nego što primetiš da me nema. Treba da dočekam persijskog izaslanika i da se vratim s njim u Istanbul. „Mustafa sutra odlazi u svoju provinciju. Jedva čekam da se završi ovo raskalašno slavlje koje označava početak njegove karijere.“ Jelena se nagnula prema Dušanu i uhvatila ga oko struka, a on se nasmejao. „Pre nego što odem, moram da ispratim Mustafu iz palate i da učestvujem u procesiji. Bistar je to momak. Nije tako talentovan kao što je bio Murat, ali verujem da će se dobro snaći. Već mu je šesnaesta. Trebalo je da ode još pre nekoliko godina, ali Mehmed ga je zadržavao.“ „Kako je Mehmed?“ „Povratio je malo nekadašnje smirenosti, ali mislim da je slomljen“, uzdahnuo je Dušan. „Po svaku cenu pokušava da napravi još jednog naslednika i zapostavlja važna državna pitanja. Ljudi ga ogovaraju, ne samo u palati, nego i na ulicama. Radul mi je rekao da ga ljudi više ne vole, a janjičari više nisu spremni da se bore za njega.“ Dušan je ispustio duboki uzdah. „Učinili smo mu 169
veliku nepravdu, Jelena.“ „Dušane, Dušane, ne slažem se s tobom. Kakav smo izbor imali? Ukrao nam je živote, a mi smo morali da ih otmemo od njega. Nije to naša greška. Temelji mu nikad nisu ni bili stabilni. Pre ili kasnije, svakako bi se izgubio.“ „Više ne mogu da doprem do njega. Prijateljstvo koje nas je nekad vezivalo nestalo je. Nisam siguran da li je sve počelo otkako sam ga slagao. Opasna vremena nam dolaze, ne znam kakva će nam biti budućnost.“ Dušan joj je prišao i obavio je rukama. „Ne brini. Da mogu da vratim vreme, opet bih uradio isto. Ti i Bajazit ste mi sve na svetu. Dao bih život za vas dvoje. Hajdemo na počinak. Pošto ću narednih noći morati da spavam sam, bolje da te večeras iskoristim.“ Nejlan je sutradan ustala vesela i rano, mnogo pre nego što se oglasio poziv za jutarnju molitvu. Očešljala je smeđu kosu prošaranu sedim pramenovima i vezala je najčvršće što je mogla. Pažljivo je izabrala garderobu – svoje najbolje šalvare i pogladila ih duž širokih kukova. Na brzinu je pojela malo hleba i sira, izvadila prostirku i pomolila se. Kad ju je savila i vratila ispod kreveta, izašla je na svetlost novog dana. Ulice su već vrvele od ljudi. U vazduhu se osećala hladnoća pomešana s obećanjem, dok se jutarnja svežina polako gubila. Prošla je pored medrese i hamama i nastavila prema brdu. Čim je ugledala palatu, osećala je kako joj srce preskače. U senci dvorca osećala se tako sitno i beznačajno. Dok je obilazila čvrste smeđe zidine, zatekla je stražara baš tamo gde su joj rekli da će je čekati. Sa svakim korakom osećala je sve više samopouzdanja. Pitao ju je za ime, a zatim klimnuo u znak odobravanja i pokucao na mala vrata u zidu. Bez reči je pratila stražara koji ju je vodio kroz splet hodnika. Nije znala kuda ide, ali znala je da povratka nema. Konačno, zaustavili su se ispred velikih izrezbarenih vrata gde je stajao čovek u belom gotovo skriven u senci. „Zovem se Arak. Ja sam glavni beli eunuh. Nadam se da je ono što hoćeš da kažeš zaista toliko važno koliko si nas navela da pomislimo. Ne moram ni da ti kažem da si svojim dolaskom ovde stavila život na kocku. Prijemi kod sultana veoma su retki i tiču se samo izuzetnih pitanja koja mogu ugroziti Carstvo.“ „Ne bojte se, gospodine, hoću da ispravim nepravdu koju su mu naneli neki ljudi koji više nemaju poštovanja.“ Prošla je kroz vrata i na trenutak se skamenila pred tolikom raskoši odaje, koja je poslednjih meseci restaurirana, te je njen sjaj bio još blistaviji. U središtu te prostorije bio je čovek koga je samo jednom videla s velike udaljenosti dok je u gomili klicala vojnicima u povorci. Pala je ničice na pod. Očima je preletela preko šarenog svilenog tepiha i zaustavila pogled na papučama ukrašenim dragim kamenjem u kojima su bila carska stopala. „Ustani, ženo. Dakle, ti si sluškinja velikog vezira. Verujem da imaš informaciju od prevelike važnosti za bilo čije uši, osim za moje. Za tvoje dobro, nadajmo se da je tako. O čemu se radi?“ Nejlan se zateturala pridižući se. Srce joj je glasno bubnjalo u grudima. Uplašila se da njen 170
glas neće moći da ga nadglasa. Pogodilo ju je saznanje da sultan izbliza izgleda mnogo starije. Između ušiju bilo je divlje, unezvereno lice. Bajazitova slika zatreperila joj je pred očima. Samo je htela da se zadovolji pravda. Progovorila je drhtavim glasom: „Gospodaru, verujem da je vaša ljubavnica već bila trudna kad je ušla u kuću mog gospodara.“ „Šta?!“ Nejlan se zgrčila od straha pred sultanom. „Lažeš, veštice! Otarasite je se!“ „Ne, gospodaru, ne! Istina je, kunem se. Nekoliko meseci posle useljavanja u kuću mog gospodara, gospodarica je otkrila da nosi dete. Čula sam kad je razgovarala s velikim vezirom. Rekla mu je da nije imala ciklus otkako je napustila palatu. Dogovorili su se da čuvaju tajnu i da dete podižu kao svoje.“ Sultan je otišao na drugi kraj sobe i seo na divan. Posiveo je i zario pepeljasto lice u dlanove. „Podseti me, koliko godina ima dečak?“ „Šest, Vaše veličanstvo.“ „Arače, skloni mi ovu ženu s očiju. Vodi je u zatvor dok ne razmislim kakvom će smrću biti kažnjena.“ Nejlan je pomislila da nije dobro čula. Gde je bila nagrada za njenu odanost? Osetila je čvrst stisak na mišici i pobunila se. „Ali, gospodaru, donela sam vam te vesti zato što sam vam verna sluškinja. Pustite me, molim vas!“ „Šest godina kasnije! Gadi mi se tvoja vernost posle šest godina! Vodite je!“ Arak je otvorio vrata i pucnuo prstima. Ušla su dva čuvara i odvukla Nejlan, koja je vrištala. Preplašeni krici orili su se hodnicima odskakujući od zidova i tavanica dok je ona očajnički pokušavala da privuče pažnju na sebe. Kamen je postao imun na vrištanje. Arak je zatvorio vrata i sačekao. Bilo mu je teško da prihvati ono što je upravo čuo, ali ako je to bila istina, preostalo mu je samo da se moli za njihove duše. „Verovao sam mu, Arače. Izgleda da nisam baš dobar u proceni karaktera.“ „Možda je ova sluškinja samo htela da iskoristi priliku pošto je pogrešno procenila vaše vrednosti, gospodaru.“ „Uvek sam se čudio kako su brzo začeli dete. Rekli su mi da se porodila ranije. Moj sin. Moj naslednik. Zašto bi me veliki vezir izdao zbog žene koju je jedva poznavao?“ Arak je ustuknuo. Da je verovao svom instinktu i razotkrio njihovu vezu ranije, možda se sve ovo ne bi ni dogodilo, ali ona je dotakla deo njega za koji nije ni znao da postoji. Njena sreća postala mu je previše važna. „Verujem da je to bila ljubav na prvi pogled, gospodaru. Dušan je potpuno opčinjen njome još od tada. Ako vas je izdao, bilo je to samo zato što nije mogao da se pomiri s gubitkom nje uprkos borbi sa samim sobom.“ „Arače, bio sam dobar prema njemu. Smatrao sam ga prijateljem. Dao sam mu priliku za koju bi drugi umrli, a ti mi kažeš da me je izdao, svog sultana. Mislio sam da me voli kao brata, a on me je izdao. Jedva da ju je poznavao.“ Sultanovo lice odavalo je strašne muke kroz koje prolazi. Izraz zbunjenosti i besa iskrivio mu 171
je staračke crte skrivajući duboko ukorenjeni strah i svest o tome da nikad nije bio dovoljno dobar. Arak se vrpoljio, znajući da ga je mogao poštedeti ove patnje. Sultan je ćutao. Nije mogao da poveruje u Dušanovu izdaju, ali je očajnički želeo da sin bude njegov. U ovom zločinačkom činu bilo je nečega što je sultana uverilo da živi u opasnom svetu. „Gde je veliki vezir sada?“ „Na oko dvanaest sati jahanja, gospodaru. Trebalo bi da se vrati sutra s persijskim izaslanikom.“ „Idi u njegovu kuću. Uhvati Jelenu i dečaka. Vrati ih u harem i nađi im stan. Zapečati kuću i raspusti sluge.“ „Pozovi zapovednika janjičara. Reci mu da napravi odred koji će presresti i uhapsiti velikog vezira. Dovedi mi ga. Hoću da me pogleda u oči pre nego što mu odrubim glavu.“ „Gospodaru, možda to nije prikladno s obzirom na prisustvo izaslanika.“ Sultan je izgledao izmučeno. „U pravu si. Reci vojnicima da se predstave kao oružana pratnja koju im šaljem jer su se na putu pojavili pljačkaši. Čim uđe u grad, uhapsite ga.“ Jelena je nežno češljala Bajazita. Ispravljala mu je lokne, a one su se ponovo uvijale pod njenim prstima. „Mama, nisam ja devojčica.“ „Ali, tako si lep“, zadirkivala ga je, „i golicljiv!“ Skočio joj je na krilo i zagrlio je. „Volim te, mama.“ „I ja tebe volim, dragi moj. Gde je Nejlan? Dosad je već trebalo da se vrati i da te okupa. Kasno je. Znaš šta, hajde da večeras zaboravimo na kupanje, da se ušuškamo i da pričamo priče.“ Nije čula ništa pre snažnog lupanja vratima. Neko ih je razvalio i ona su tresnula o zid. Instinktivno je zgrabila Bajazita u naručje. Pred njom su se obrela trojica stražara carske garde, lica mrtvih i bezizražajnih. Jelena je razrogačila oči. Najstrašnije misli vrzmale su joj se po glavi. Stajala je pred njima kao ukopana. „Šta se dešava?“, pokušala je da odglumi zapovedni ton. „Kako se usuđujete da provalite ovde?“ Istupio je vojnik koji je stajao u sredini. „Po naredbi svemoćnog sultana, došli smo da vas i vašeg sina odmah odvedemo u palaču. Kasnije će vam doneti stvari. Bilo bi nam drago ako biste pošli s nama bez opiranja. Ako budemo morali, upotrebićemo silu.“ „Mama, mama, gde je tata, šta se dešava?“ Jelena je pobelela. Jedva da se držala na nogama. Kako je mogao znati? Pokušala je da zvuči autoritativno, ali glas joj je drhtao. „Gde je moj muž, veliki vezir? Zna li on za ovo?“ Vojnik ništa više nije rekao, samo je klimnuo svojim pratiocima, koji su iskoračili spremajući se da uhvate Jelenu i Bajazita. 172
„Molim vas, molim vas... Nema potrebe. Poći ćemo mirno.“ Jelena se sagnula i nežno poljubila sina. „Budi jak“, šapnula mu je. Kad je dobio obaveštenje od age janjičara, Radul je osetio teskobu. Aga je bio nasilan čovek koji se hranio svojom moći. Radul nije poznavao nikoga ko toliko uživa u ubijanju. Kad bi se našao pored age u bici, bilo mu je muka. Naređenje ga je zapanjilo. Rekli su mu da pošalje nekoliko naoružanih ljudi po velikog vezira. Trebalo je da prate Dušana i izaslanika do grada, gde Dušana treba odmah da uhapse i dovedu u palatu. Taj plan činio mu se besmislenim. Nije znao o čemu se radi. U poslednje vreme ljudi se često žale na sultana, šuška se da više vremena provodi u haremu nego u državničkim poslovima. Često je menjao raspoloženja i odluke. Je li ovo bio još jedan primer pomračenja njegove svesti? Nije bila tajna da se Dušan izuzetnim zaslugama istakao u školi u palati i u provincijama. Njegov uspon bio je brz. Iako je imao manje iskustva od svojih drugara, svi su se saglasili da ima kvalifikacije za velikog vezira. Među mlađim janjičarima stekao je status lokalnog heroja. Radul se divio svom prijatelju. Razdvojili su se pre trinaest godina. Dušan mu je mnogo nedostajao. Nikad nije ni pomislio da će mu plan uspeti; prošao je kroz mnoge opasnosti, ali kad je čuo da se Dušan vratio iz provincije i oženio Jelenom, shvatio je koliko je Dušan blagosloven i poseban čovek. Poslednjih meseci Radul i Dušan su učvrstili prijateljstvo. Čim je čuo zapovest, Radul je znao šta da radi. Izabrao je dvojicu ljudi od poverenja. U roku od sat vremena već su išli ka gradu. Čim im je rekao za misiju, grohotom su se nasmejali. Većina je osećala da je Alijevo pogubljenje bila posledica sultanove paranoje. Kao veliki vezir Ali je uživao veliki ugled među janjičarima. Bio je među njima dovoljno dugo da bi zaslužio njihovo poštovanje. „Sad menja velike vezire kao što menja žene?“, nasmejao se jedan vojnik. „Da, on mu dođe takoreći ko služavka!“, rekao je drugi. Radul je tražio objašnjenje i uskoro su mu preneli glasine koje su se proširile od palate do kasarne. Nekoliko sati su jahali, a zatim stali i sačekali. Prema obaveštenjima koja su dobili, Dušan, izaslanik i njihova pratnja uskoro će im se približiti i videti odred. U početku Dušan nije video da im vojnici stoje na putu, ali kako su se približavali, razaznao je janjičare i bez ikakvog razloga u njemu se javio loš predosećaj. Nastavio je razgovor s persijskim izaslanikom, koji je bio prijatan i obrazovan sagovornik, ali nije skrenuo pogled s puta ispred sebe. Kad su se približili vojnicima, Dušan je dao znak da se povorka zaustavi i sačekao zapovednika. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je prepoznao Radula. Strah mu se pojačao kad mu je video izraz lica. Prijateljski su se nasmešili, Dušan je prvi progovorio. „Drago mi je što te vidim, Radule. Čemu dugujem to zadovoljstvo?“ „Mi smo vam dodatna pratnja. Dobili smo izveštaje da se na ovom putu mogu očekivati napadi pljačkaša, pa nam je rečeno da vas ispratimo do grada.“ 173
Dušan nije mogao da mu protumači izraz lica; pitao se šta mu je Radul prećutao. Dušan ga je pogledao u oči i na trenutak se uplašio da više ne može pročitati svog prijatelja, ali uočio je varnicu i treperenje kao nagoveštaj plamena i to je bilo dovoljno. Dušan je klimnuo glavom u znak pristanka i odred je nastavio put. Posle nekog vremena izaslanik se povukao da razgovara s nekim iz svoje pratnje, a Radul je iskoristio priliku da se približi Dušanu. „Drago mi je što ćemo se ponovo češće viđati, Radule. Dugujem ti veliku zahvalnost. Da nema tebe, ni ja danas ne bih bio ovde, prijatelju moj.“ „Grešiš. Tvoja hrabrost i sposobnost bi te daleko dovele, ali u ovim okolnostima tvoja osećanja su i te kako opravdana.“ Dušan ga pogleda upitno. „Šta nije u redu?“ „Nemamo mnogo vremena. Uhvatili su Jelenu i Bajazita i vratili ih u palatu. Sultan je načuo da je Bajazit njegov sin. Poslali su me da te uhapsim čim uđemo u grad.“ Dušanu se stegla vilica. Čvrsto je stiskao uzde. Dušanova napetost uvlačila se u udove životinje i konj je počeo nervozno da odmahuje glavom. „Kako?“ „Tvoja služavka, čini se. Čula je vaš razgovor pre nego što se Bajazit rodio, ali odlučila je da tek sad progovori.“ „O, Bože! Nejlan! Ne bih da se borim s tobom, Radule, ali ne smem da izgubim porodicu.“ „Nećeš ni morati. Razgovarao sam sa svojim ljudima. Svi su sa mnom. Janjičari su umorni od sultana i njegovih sumanutih postupaka. Kad uđemo u grad, odvešćemo te u kasarnu i zajedno ćemo okupiti ljude da ga zbacimo.“ „Da ga zbacimo? Radule, nisi me ni pitao da li je to istina.“ Radul ga je pogledao u oči i iznenađeno otkrio da jeste. „Meni nije bitno da li je istina. U pitanju je tvoj život ili njegov, a iskreno govoreći, s obzirom na to šta se sve priča, do prevrata bi došlo pre ili kasnije. Više nije dovoljno jak. Misliš ii da je Mustafa spreman?“ „Mislim da jeste. Nadao sam se da neće doći do ovoga“, odgovorio je Dušan. „Zahvaljujući službi kod tog čoveka izgradio sam sebi život.“ „Izgradio si sebi život služeći Carstvu, Dušane. Sada si građanin Osmanskog carstva. Sultan više nije vredan da vodi ovo Carstvo, a naša je dužnost da ga zamenimo onim koji to zaslužuje.“ Dok su se približavali gradskim zidinama, Dušan se divio njihovoj čvrstini i neosvojivosti. Čim su prošli gradsku kapiju, obratio se izaslaniku: „Vaša ekselencijo, pozvali su me zbog neodložnog pitanja. Moram da odem s kapetanom, a vas će vojnici ispratiti do palate. Bilo mi je zadovoljstvo da putujem s vama. Videćemo se kasnije.“ Kada su ušli u kasarnu janjičara, sunce je zalazilo, a vojnici su palili vatre i postavljali kodove za kuvanje. „Nemamo mnogo vremena, Dušane. Moramo da organizujemo ljude i dođemo do palate. 174
Poslao sam obaveštenje da te vodimo u kasarnu jer hoćemo da izbegnemo neprijatnosti pred stranim izaslanikom. Rekao sam da ćemo te kasnije dovesti. Čekaće nas. Lako ćemo ući u palatu, a ostali će nas slediti. Ima nas dvanaest hiljada. Ako se svi budu pridržavali plana, sve će proći brzo i bezbolno. Nateraćemo stražare i eunuhe da odmah odu u sultanove odaje, mnogi od njih nam neće ni pružiti otpor.“ „Predviđam da će aga biti problematičan. Podmitljiv je, beskoristan i neće se tako lako odreći moći. Sazvaću hitan sastanak, ali moraš mi ga prepustiti.“ „Hajde da prolijemo što je manje krvi moguće.“ Radul je klimnuo: „Neki su već unutar zidina kao sultanovi telohranitelji. Čim uđemo u palatu, put će nam biti čist i lak.“ Dušan je video koliko ljudi poštuju Radula. Brzo je prolazio oko kazana, ljudi su ga gledali, slušali i razmišljali o njegovim rečima. Uskoro se dvorište između kasarni napunilo naoružanim ljudima koji su galamili. Dušan ih nije razumeo, ali čuo je povik posle koga se sve utišalo. Okrenuo se i video agu, koji ih je pozivao da ga saslušaju. Stao je na drvenu platformu u zarozanoj košulji i s raskopčanim mundirom, kao da se već spremao za počinak. Ratoborno je gledao u svoje ljude. „Ko je sazvao ovaj sastanak? Šta se dešava?“, vikao je očigledno ljut zbog promene u rasporedu. Radul je istupio i stao na nekoliko koraka od svog zapovednika. „Ja sam, gospodine. Uhvatio sam velikog vezira i doveo ga ovde pod stražom.“ „Odlično, ali on treba da bude u palati ako sam dobro razumeo.“ „Gospodine, svima se smučio sultan i njegovo nestabilno vodstvo. Verujemo da je veliki vezir častan čovek, a da je sultan sumnjičav i paranoičan vladar. Vreme je da ode.“ Na te reči vojnici su uglas povikali i počeli da udaraju varjačama o kazane. Oni koji su stajali u blizini skočili su u stranu da ih ne bi opekla vrela tečnost. Polili su vatre vodom, a šištanje koje je usledilo ličilo je na zvuk ljutih gusaka spremnih za napad. Janjičari su progovorili. Bio je to jasan znak da više ništa neće biti kao što je nekad bilo. Neće se zadovoljiti ničim osim proglašenjem novog vladara. Agine oči sevnule su od straha. Na trenutak je izgledao nesigurno, ali brzo se pribrao i obratio se Radulu crpeći snagu od svog položaja. „Reči su ti izdajničke, a osećanja zasnovana na glasinama i lukavosti. Smesta se vratite kazanima i nastavite da kuvate. Sakupi četu i odmah odvedi velikog vezira da se sretne sa svojom sudbinom. Uhapsite ovog čoveka“, povikao je pokazujući na Radula. Nije bio sasvim nepopularan. Mnogi su se divili njegovim trezvenim stavovima, strogosti i disciplini. Znali su svoje granice, ali on je potcenio njihovo nezadovoljstvo i prezasićenost, a najviše Radulov uticaj na vojnike. Agi se nikada nije sviđao njegov zlatni dečak. Radulov prezriv pogled nije prošao neopaženo. Nije hteo da uprlja ruke, ali je morao da mu pokaže ko je glavni. Sve je zamrlo. Zavladala je neprirodna tišina. Čulo se samo bućkanje dok se iz kotlova razlivala hrana po prašnjavom podu. Pogledavši more lica pred sobom, aga je shvatio svoj poraz. Okrenuo se prema Radulu, koji ga nije gubio iz vida. Bio je brz, ali Radul je bio brži. Blesak metalne oštrice izvučene iz korica zaslepeo je Dušana. Kad se osvestio, aga mu je ležao pred 175
nogama proboden pravo kroz srce. Radul se obratio ljudima: „Uzmite oružje, moramo krenuti večeras. Odvešćemo velikog vezira u palatu, a kad uđemo, svi znate šta treba da radite.“ Ljudi su klicali. Dva vojnika su istupila. Nečujno su uhvatili agin leš ispod ruku i odvukli ga u senku. Vojnici su kuljali iz kasarni kao šumski mravi u potrazi za novim mravinjakom. Zvuk glasova koji su pevali i klicali ispunio je vazduh. Pošto su osetili nagoveštaj krvoprolića, građani Istanbula zatvarali su žaluzine i zaključavali vrata. Kad su se približili palati, vojnici su se utišali i proredili. Mala četa ispratila je Dušana do kapije. „Dovodimo velikog vezira po sultanovoj zapovesti.“ Velika kapija se otvorila i četa je ušla u dvorište. Iza nje, potekla je tiha, brza i nezaustavljiva reka janjičara na opšte iznenađenje stražara. Stali su u borbenu liniju. Stražari su uplašeno ustuknuli. Da li je ovo neka parada o kojoj ih niko nije obavestio? Niko im ništa nije rekao, ali nisu nameravali da se bore protiv sultanove moćne borbene jedinice. Stajali su i čekali. Janjičari su se raširili po palati kao tamna mrlja na belom čaršavu. Pred njima su padali ljudi kao snoplja kukuruza pod udarima srpa. Većina stanovnika palate znala je njihovu istoriju. Niko nije hteo da izaziva krvoproliće nepotrebnim otporom. Za eunuhe oni su bili nešto viša bića od životinja. Od hrišćanskih nevernika, koji su bili dresirani kao konji, redovno su šibani i bičevani, neki su se priklonili, ali mnogi nisu. Umetničke duše, eunusi, prezirali su janjičare, čija je odanost zavisila od dubine džepa onih koji su ih unajmljivali i koji su sve postizali pretnjama. Iako su ih smatrali okrutnim varvarima, nijedan eunuh nije bio spreman da pruži otpor obučenim ubicama. Osim jednog koga je mučila grižnja savesti. Oduvek je bio surovi profesionalac, zahvaljujući tome našao se na tako visokom položaju. Samo je jednom pokazao slabost, a to mu se obilo o glavu mnogo kasnije. Kad su Jelena i Bajazit došli u palatu, otpratio ih je do njihovih odaja. Na prvi pogled bilo mu je jasno da je Bajazit sultanov sin. Uprkos tome što je ličio na majku, dečakove crte lica podsetile su ga na sultana kad je bio mali. U Jeleninim očima jasno je video strah. Pala mu je pred noge moleći ga da kaže sultanu da je sve ovo strašan nesporazum. Uprkos svojim osećanjima, više nije mogao da joj pomogne. Stavio je na kocku svoj ugled i pravila koja su ga održavala u životu, a time nikome nije doneo sreću, ponajmanje sebi. Mnogo je propatio zbog sultanove pogrešne procene u vezi s Alijem, međutim, istini za volju, tokom svih ovih godina zavoleo je sultana, a izneverio ga je. Pošto je mnogo godina proveo u palati, dobro je znao svaki šum, a danas je bilo previše tiho. Brzo je krenuo prema sultanovim odajama. Beli ogrtač lepršao je oko njega kao ptica u letu. Niko ga nikad nije porazio u borbi. Možda će uspeti da pobedi suparnika, a ako ne, bar će umreti časno. Roksana je stajala u dvorištu i posmatrala predstavu koju su pripremile devojke. Namirisala je opasnost. Pogledala je u nebo, tako čisto i plavo. Znala je da nebo laže. Samo je jednom imala 176
ovakav predosećaj – kad je našla svog muža mrtvog od trovanja krvi. „Elma, nađi Araka i odmah mi ga dovedi.“ Devojke su se iznenadile njenim tonom. Elma je tek završila svoju repliku, ali predstava još nije bila gotova. Sve devojke su zastale i pogledale majku sultaniju. Bila je bleda. U vazduhu se osećala napetost. „Prekinite sad. Skupite stvari i vratite se u moje odaje jer su najbliže. Ne otvarajte nikome osim meni i Elmi. Jeste li razumele? Uskoro ću doći, pa ćemo razgovarati o predstavi. Emina, povedi ih.“ Jedna devojka se uplašila da nije dobro glumila i rasplakala se. „Ne brinite se, drage moje. Žao mi je što sam bila gruba, ali upravo sam se sedla nečeg veoma važnog. Idite sad.“ Roksana je stajala i osluškivala. Čula je neko šuštanje, osetila blag nalet vetra i videla krila velikog ždrala koji je preleteo iznad nje. Ironično, ždral se smatra simbolom dugovečnosti. Ako je bila u pravu, a intuicija je nikad dosad nije izneverila, nešto nije bilo u redu. Znala je da znaci slabosti njenog sina mogu dovesti do njegovog pada, ali sve do sada uspevala je da stvari drži pod kontrolom. Kad se Jelena vratila u harem s novim naslednikom, uprkos tome što će patiti za Dušanom, Roksana se nadala da će se situacija s Mehmedom popraviti. Ni sama nije bila sigurna u Dušana, ali veliki vezir lako može da se zameni. Šta je sad pošlo naopako? Od sve njene dece samo je Mehmed preživeo. Bio je plod njene utrobe. Setila se njegovog majušnog lica, setila se kako je bio srećan kad je prohodao i kako je ponosno tapšao sam sebi, kako je pokušavao da joj pošalje poljubac prekrivši lice celom debeljuškastom šačicom svaki put kada bi se udaljavala od njega. Doneo joj je toliko radosti. Zatrudnela je ubrzo pošto su joj ubili prvo dete. Pitala se da li će, zbog bola koji je pretrpela, moći da voli Mehmeda onako kako zaslužuje. Zar su sve njene aktivnosti tokom života dovele do ovakvog kraja? Dokle je stigla? Desetak minuta kasnije Elma se vratila kao bez daha, razrogačenih očiju. Roksana se nije ni pomerila. Stajala je kao kip. U grlu joj je zastala knedla koju nije mogla da proguta. „Arak nije u našem krilu palate, Vaše veličanstvo. Drugi eunusi kažu da su ga videli kako ide prema sultanovim odajama.“ „Hvala ti, Elma.“ „Idi sada u moje odaje i zaključaj vrata.“ Morala je da se pridruži svom sinu.
177
Osamnaesto poglavlje RAZDVAJANJE
G
lavni beli eunuh skrenuo je iza ćoška baš kad su se janjičari pojavili na drugom kraju hodnika. Stražari koji su u neverici stajali pred sultanovim vratima gledali su čas jednog, čas drugog čoveka. Arak je pogledom preleteo hodnik ne ispuštajući janjičara iz vida. Vojnik nije očekivao napad i taj trenutak neodlučnosti koštao ga je života. U deliću sekunde Arak mu je prerezao grkljan. Ustuknuo je i pustio telo da padne, a zatim pogledao sledećeg napadača. Drugi janjičar iznenadio se kada je video beživotno telo svog saborca, ali njegova oštrica već je bila spremna. Navalio je na Araka svom snagom. Arak se zateturao, ali je ubrzo povratio ravnotežu, skupio snagu i odgurnuo ga. Ponovo su se približili jedan drugome, ovoga puta uz zveket oružja. Delilo ih je samo nekoliko centimetara. Stajali su glavom uz glavu, držeći sablje visoko podignute u pokušaju da obezbede sebi dovoljno prostora za fatalni udarac. Vene su im iskočile na slepoočnicama. Znoj im je lio niz lica i mutio vid. Nijedan od njih ni na trenutak nije skrenuo pogled. Vojnik je već ocenio veštinu i snagu svog protivnika, ali nije očekivao njegovu spremnost da umre za svoj cilj. Naišao je na sebi ravnog. U sekundi se pokolebao pred Arakovom odlučnošću. Bilo je to dovoljno za glavnog eunuha, visoko obučenog u svim borilačkim veštinama. Reagovao je instinktivno. Neprimetnim trzajem obezbedio je sebi neophodan prostor. Levom nogom pomeo je janjičarevu nogu i, dok je janjičar padao, Arak mu je munjevitim pokretom odsekao glavu. Ispravio se, beli ogrtač bio mu je isprskan krvlju. Bio je svestan da je u zamci. Iza njega su janjičari, a ispred ga sigurno čeka još vojnika. Smestio se direktno ispred sultanovih vrata. Dva stražara istupila su da mu čuvaju leda. „Idite, spasite sebe. Ja ću braniti ova vrata. Ovo je moja bitka.” Eunusi su se pogledali u neverici. Zatim su bacili oružje na pod i pobegli. Kad je Dušan stigao, pred Arakom je ležalo pet leševa. Bio je sav krvav. Ležao je otvorenih očiju koje su sijale odlučnošću iako je bio mrtav. Ruka mu je čvrsto stezala sablju. Čak i sada bio je neverovatno elegantan. Dušan mu je nežno podigao glavu i zaklopio oči pokretom punim poštovanja. Neko vreme držao mu je glavu u krilu, a zatim je spustio na pod i prekrstio mu ruke na grudima. „Odnesite ga i ukažite mu dužno poštovanje.” 178
Sve je jasno. Janjičari su već provalili vrata sultanovih odaja. Odmahnuo im je da se sklone i utrčao. Sultan je klečao okružen petoricom janjičara. Najstariji mu je nogom pritiskao leđa. Ruke su mu bile vezane na leđima. Srebrna nit već mu je bila oko vrata. „Stanite!”, povikao je Dušan. Janjičari su se povukli unazad i upitno ga pogledali. Sultan je ostao na kolenima. „Imao si toliko poštovanja da se najzad pojaviš! Mislio sam da se lažljiva kukavica kao što si ti nikad neće usuditi da stane ispred mene i suoči se s odvratnošću i mržnjom koja mi ispunjava srce zbog tvoje prevare! Zašto, Dušane? Nikad ti nisam pružio ništa osim ljubaznosti i poštovanja!“ „Ostavite nas!“, zapovedio je Dušan vojnicima. Janjičari su polako izašli iz sobe ostavivši za sobom jezivu tišinu koja je ispunjavala prostor kao kad ode neželjeni gost. Sultan nije ni pokušao da ustane. „Znam da sam te izneverio“, počeo je Dušan, „ne ponosim se time. Bilo mi je lako da te zavolim. Mnogo puta osećanja su mi bila podeljena, ali moraš me razumeti. Još kao mladić zarekao sam se sebi i svojim najdražima da ću vratiti devojku koja mi je uzela srce. Mnogo puta zaboravio sam na tu zakletvu, ali sudbina mi je ipak omogućila da je ispunim. Dao si mi mnogo toga, za šta sam ti zahvalan, ali uzeo si jedino što me je upotpunjavalo. Kad sam to shvatio, nisam mogao dozvoliti sebi da je ponovo izgubim.“ „Jelenu? Pričaš o Jeleni?! Znao si je od ranije?“ „Jesam, gospodaru. Volimo se još od detinjstva. Bili smo vereni.“ Sultan se nasmejao suvo. „Nije ni čudo što si tako dobro glumio, Dušane. Da li je ona svesna moći koju ima nad tolikim životima?“ „Mnogo puta pomirio sam se s činjenicom da nikad neće biti moja. Prihvatio sam to i verno ti služio. Dobro mi je išlo. Uspeo sam i za tvoje i za svoje dobro. Možda nikad nećeš razumeti koliko mi je teško pala ova odluka. Kad je konačno postala moja žena i kad se napokon našla u mojim rukama, nisam mogao da je pustim.“ „A moj sin, Dušane? Uzeo si tuđe dete?“ „Bajazit jeste tvoj sin, ali kad smo to shvatili, bilo je prekasno da se vratimo. Da smo ti rekli istinu, porodica nam ne bi opstala. Izabrao sam onako kako sam morao. Voleo bih da je sve bilo drugačije.“ „Nikad niko u meni nije probudio osećanja koja je Jelena probudila. Pretpostavljam da smo pravi suparnici. Želeo sam je, ali ipak nisam joj mogao dati svoje srce. Sećam se kako me je gledala iako sam se tada pravio da to ne primećujem. Njen pogled govorio je: Slušam te, Mehmede, pričaj. Nije mislila na zabavno đubre kojim sam joj ispunjavao večeri, mislila je da joj se otvorim, da joj verujem, da joj dam svoje srce. Bilo je to protiv svega što sam ikada učio, nisam imao hrabrosti. Da sam imao više strpljenja s njom kad smo izgubili sina, ovo se ne bi ni desilo. Moj sunovrat počeo je kada sam ostao bez nje. „Trebalo je da posumnjam čim sam video da ne uzimaš druge žene. Koji bogat i moćan čovek 179
ne bi uzeo drugu ženu kad su mu na raspolaganju sve devojke u Carstvu, osim onog čije je srce zauzeto? Trebalo je da znam.“ „Ne mogu ti tražiti oproštaj jer to ne bi promenilo ono što sam uradio, ali dozvoli mi bar da ti poštedim život. Znam tajni izlaz iz ovih odaja. Uvek mogu da kažem da si me nadjačao i pobegao. Janjičari su doneli odluku, ali možeš udobno proživeti ostatak života negde drugde.“ „Posle svega što si uradio još me i vređaš, Dušane. Ovako umiru ljudi u Osmanskom carstvu. Da mogu, ubio bih te. Ubio sam sve koji su me uvredili. Ako me poštediš, biće to znak da me potcenjuješ jer ne igraš po mojim pravilima. Ako me ostaviš u životu, lišenog časti, biće to tvoje najokrutnije delo. Uprkos svemu, ja te ne smatram okrutnim.“ „Sigurno postoji drugi način“, rekao je Dušan. „Ja sam sultan. Potičem od loze Osmana. Ako me ne ubiješ, svaki minut svog života provešću pokušavajući da te nađem i uništim ti porodicu. Vojnici znaju svoj posao. Biće im potrebno svega nekoliko minuta. Idi, Dušane. Okreni se i idi, to je moja poslednja komanda koju ćeš poslušati. Molim te, pokaži bar malo poštovanja i idi.“ Dušan se kolebao. „Gospodaru“, rekao je i poklonio se. Kad je podigao glavu, pogled mu se sreo s Mehmedovim. U njegovim očima video je mešavinu ponosa, mržnje, ljubavi i kajanja. „Žao mi je“, rekao je Dušan, okrenuo se i otišao. Klimnuo je vojnicima. Uzeli su svilenu nit i nečujno se vratili u sobu. Dušan je zatvorio vrata za njima. Prvo ju je čuo, a zatim i video. Uprkos uzaludnim pokušajima da je zaustave, snaga njene lepote i staloženosti zahtevale su poštovanje. Vojnici su se razmakli da joj naprave prolaz. Krenula je niz hodnik i pre nego što se osvestio, već je stajala pred njim. „Dakle, ti si“, rekla je Roksana gledajući Dušana pravo u oči. „Jesam li zakasnila?“ Dušan je stajao kao ukopan. Pokušavajući da se umiri, samo je klimnuo. Očigledno se trgao. „Potcenila sam te, Dušane, ali i ti pripadaš sistemu. Nećeš naći slobodu čak ni sad. Smrt vezuje život kao ogrlica bisere.“ „Jelena i Bajazit su sklonjeni. Lako ćeš ih naći. Nalaze se u stanu blizu mojih odaja. Juče sam je videla. Sigurno je mnogo voliš. Veoma je nervozna zbog tebe. Trudi se da sačuva pribranost zbog Bajazita. Dečak mi pomalo liči na Mehmeda. Tražiće ga za prestolonaslednika, znaš.“ „Spremiću se za odlazak u staru palatu. Reci Jeleni da me tamo poseti i da mi dovede unuka. Volela bih da ga vidim. Izgubila sam mnogo svojih voljenih. Hoću da vidim svog sina.“ Dušan je klimnuo glavom, dao znak stražarima da izađu i zatvorio vrata za njom. Roksanin jecaj bio je spor i dubok, a njena bol prošla je kroz Dušana kao nož. Posle nekog vremena utihnula je. Dušan je jedva čekao da vidi Jelenu i Bajazita. Otvorio je vrata sultanove odaje. Isprva nije primetio Roksanu. Brzo je preleteo pogledom po sobi i zaustavio se na mestu gde je ležao sultan. Izgledala je kao da su joj divlje životinje oglodale zglobove. Uzela je Mehmedov broš od rubina koji mu je davno poklonila i pokušavala da njime izbode vene. Krv je liptala na sve strane. Ležala je opružena na Mehmedu dok je njegov raskošni svileni kaftan upijao krv koja mu se slivala po telu. Njena raspuštena kosa beživotno mu je visila oko lica, milujući i zaklanjajući ga. 180
Rukama je obavila njegove grudi. Dušan je okrenuo glavu. Do njega je dopirao muk iz hodnika. Kad je pogledao janjičare, s iznenađenjem je shvatio da se, jedan po jedan, spuštaju na kolena kao posečeno drveće. Radni se pojavio iza ćoška. Pored njega bili su Jelena i Bajazit. Dušanovo srce je poskočilo. Jelena je htela da mu potrči u zagrljaj, ali Radul ju je samo pogledao. Poveo ih je u odaju na kraju hodnika. Naredio je dvojici vojnika da čuvaju vrata i da nikoga ne puštaju. Bajazit je skočio Dušanu u naručje. „Tata, tata, gde si bio?“ Dušanu se srce steglo. Čvrsto ga je zagrlio. Jelena je panično gledala svog muža. Znala je da se sve nepovratno izmenilo od trenutka kad je Radul otvorio vrata. Rekao joj je da će je odvesti Dušanu. Još dok su koračali hodnikom znala je da njihova porodica više ne postoji. „Dušane, šta je bilo?“ „Mehmed je mrtav, Jelena.“ Jelena mu je na licu videla bol. „Radule, zašto se ljudi klanjaju pred Bajazitom? Zar nije Mustafa punopravni naslednik?“ „Vest o hapšenju tvoje porodice brzo se raširila, kao i sultanov razlog. Neki veruju u tu priču, neki ne, ali više nije ni važno. Poštuju te i žele da dete koje si ti odgajio postane sultan.“ „Jesi li svestan šta bi to značilo za nas?“ „Sve se otelo kontroli, Dušane. Sad je gotovo. Već je sazvan Carski sabor. Svi te čekaju da predsedavaš, kao i obično.“ „Koliko ljudi zna da sultan smatra Bajazita svojim?“ „Većina janjičara i veliki deo Sabora. Dušane, znam šta pokušavaš, ali ako ne pustiš Bajazita da dođe na presto, izlažemo se velikom riziku. Nećeš moći da ga zaštitiš od onih koji pozivaju na zakon o bratoubistvu. Ako ne sad, onda u budućnosti. Dosad smo izbegavali osudu samo zato što smo postupali u skladu s njihovim željama. Doveo sam svoje ljude dovde, ali nisam očekivao da će se strasti ovoliko rasplamsati. Više ne mogu da balansiram. Ima previše ljudi, a narodna volja mora se poštovati posle svega što se ovde dogodilo. Hoće Bajazita na prestolu, a ako im to uskratite, izazvaće haos i porušiti sve po gradu; mnogi će izginuti. Carski sabor razumeće ovo. Dušane, moraš se ponašati kao da ti je stabilnost i bezbednost Carstva na prvom mestu. Samo će te to spasti. Siguran sam da će ti vreme ponuditi i druge mogućnosti.“ Radul je nervozno pogledao Jelenu. „Moramo da krenemo.“ Jelena se okrenula mužu molećivo. „Dušane, ne!“ „Jelena, Radul je u pravu. Moraš da sačekaš ovde u haremu.“ Jelena mu je potrčala u zagrljaj, a Dušan joj je obasuo lice poljupcima. „Budi strpljiva. Volim te.“ Carski sabor napeto je čekao. Kako je vreme prolazilo, svi članovi pitali su se šta znači ovo nenajavljeno zasedanje. Navikli su da Dušan predsedava sednicama jer se car odavno nije 181
pojavljivao. Veliki vezir nikad nije sazvao zasedanje van uobičajenog rasporeda. Kad su se članovi saveta okupili, svi su primetili da je u palati prisutno više janjičara nego obično. Još veća nelagoda zavladala je kad se veliki vezir pojavio u pratnji zapovednika janjičara. Za njima su ušli mnogobrojni vojnici koji su se rasporedili duž odaje gde je bilo zasedanje. Članovi Sabora nestrpljivo su čekali vesti koje zahtevaju ovoliku silu i pompu. Dušan je znao da bi bez Radulove podrške otišao u sigurnu smrt. Iako su mnogi bili zatečeni Alijevim pogubljenjem i iako im je bilo potrebno vreme da prihvate sultanove razloge, nisu bili spremni za promene. Morao je pažljivo da bira reči i time obezbedi podršku saveta. Odanost janjičara trenutno je bila vezana za njihova osećanja, a manje su se brinuli za čistu osmansku lozu. Kao vojne sudije, članovi Sabora bili su odgovorni za sve sudske odluke i dekrete. Uživali su u demonstraciji sopstvene moći i visoko su je cenili. Poticali su iz četiri muslimanske porodice, a dužnosti su prenosili na svoje sinove, kao što kraljevi prenose krune na potomke. Nije tajna da članovi Sabora preziru činjenicu da se na vrhunske položaje, kao što je položaj velikog vezira, može izabrati neko ko nema plemenito poreklo, na primer, bivši robovi ili preobraćeni nevernici, kakav je i Dušan. Zbog dugoročne dobrobiti, Dušan je morao da zadobije njihovo poverenje. Bio je to dan za zajedničke sudbonosne odluke. Dušan je neke od članova saveta smatrao ličnim prijateljima. Nadao se da će uspeti da ih ubedi da izaberu Mustafu, starijeg i bolje obučenog naslednika, ali znao je da u osmanskom naslednom redu godine ne igraju nikakvu ulogu. Dušanov i Bajazitov život bili su u rukama janjičara, koji su, po svemu sudeći, već odlučili kome će se prikloniti. Okrenuo se i počeo svoje obraćanje Saboru: „Danas po podne sultan Mehmed časno je pogubljen. Udavljen je svilenim koncem.“ Tišina i čuđenje ispunili su odaju. „U poslednje vreme ponašanje mu je bilo nepredvidljivo, a rasuđivanje zamagljeno. Janjičari su izgubili veru u njegovo vodstvo i sposobnost da upravlja Carstvom. Sultanova paranoja dosegla je tolike razmere da je uništavao najbliže saradnike kao što je bio veliki vezir Ali, a prema najnovijim dokazima, naredio je ubistvo svog sina Murata iako nije bilo nijedne optužbe protiv njega.“ Zamor užasa i neverice odjeknuo je odajom kao muzički instrument koji je odsvirao poslednji ton i čeka da mu se poslednji trag izgubi u vazduhu. Sultanova krivica za Muratovo ubistvo bila je slab argument. Dušan je nastavio. Ovim recima uspešno je potkopao sultana i opravdao njegovu smenu, ali nije znao da li je to dovoljno da Bajazita proglase zakonitim naslednikom, a njega ostave na mestu velikog vezira. „Ubio je najpogodnijeg naslednika Carstva i u očajničkim pokušajima da začne novog naslednika, Carstvo je prepustio nama na upravljanje.“ Dušan je ućutao. Šta sad da kaže? Da Bajazit nije njegov sin iako ga je on čuvao dok je bio bolestan, presvlačio ga, kupao i brisao mu suze u poslednjih sedam godina?“ Radul mu je uputio nervozan pogled, a ljudi su se uzvrpoljili. Glasovi su počeli isprva tiho, ali ubrzo sve glasnije: „Bajazit, Bajazit.“ Glavni muftija ustao je i uzeo reč, a vojnici su ućutali. 182
„Treba nam sultan, i to odmah, inače ćemo izazvati pravu pometnju među narodom. Vesti se brzo šire. Ako strane ili vazalne države osete našu slabost, iskoristiće je. Bajazit mora odmah stupiti na presto. Fizičko prisustvo na tronu označava početak nove vladavine i nastavak loze. Dušane, dobro si služio Carstvu, podigao si tog dečaka. Ponovo ćemo te izabrati za velikog vezira i tako uspostaviti stabilnost. Bajazitova majka će, prirodno, postati majka sultanija i regentkinja. Iskustvo sa sultanom pomoći će joj u tom poslu. Predlažem da se sultan sahrani posle krunisanja, tako da se narod ne nađe u periodu bez vladara. Sutra već mora zauzeti tron, a svi ministri moraju položiti zakletvu.“ Uzvik odobravanja razlegao se dvoranom. Ustao je još jedan član saveta: „Mustafa mora umreti. Svaki novi sultan ubija svoju braću zbog stabilnosti u Carstvu.“ Dušan se okrenuo prema poslednjem govorniku. „Mislim da to ne bi bilo mudro. Bajazit još nema dece. Nema razloga da rizikujemo gašenje osmanske loze dok ne dobije naslednika. To može da se odloži.“ „Slažem se.“ „Bilo bi mudro izneti dete da ga narod vidi i da zauzme svoje mesto u srcima svojih podanika. Preporučio bih da narednih dana sprovede ritual koji su održavali njegovi preci pre nego što bi počeli vojne pohode i da poseti svetilište u Ejupi. Tamo ću ga opasati mačem Osmanlija. Moramo ga ovenčati ratnom slavom jer tako mali dečak, očigledno, nema kapacitet vladara. Prihvatanje mača biće simbol njegove posvećenosti ratničkom pozivu i veri i otkloniće sve sumnje. Nepotrebno je reći da će uslediti odgovarajuća ceremonija kojom se proglašava majka sultanija.“ Ovaj govor propraćen je žamorom odobravanja. Dušan je ustao i još jednom se obratio vezirima, muftiji, Saboru i svima prisutnima. „Kao čovek odgovoran za vojna pitanja, moram vas informisati o smrti age janjičara koji je zaklan u borbi, a ovaj čovek, koji stoji sa strane, zauzeće njegovo mesto.“ Vojnici su počeli da kliču kad se član saveta obratio Radulu. „Šta nam vaši ljudi mogu reći o raspoloženju naroda?“ „Verujem da će prihvatiti novog sultana, gospodaru.“ „Sva ostala državna pitanja, zakoni, pravni propisi i uredbe proglašavaju se nevažećim dok god ih novi sultan ne prihvati. To morate organizovati sutra s regentom Dušanom.“ Znao je da se lako izvukao i da nema govora o poništenju njegovog braka. Kad su se zvaničnici razišli, Dušanu je laknulo, ali otupeo je. Iako su svi bili živi i zdravi, iako će redovno viđati Bajazita, nikad više neće leći s Jelenom u naručju. Kao majka sultana, živeće u haremu i brinuti se o domaćinstvu. Trebalo je da bude pored Bajazita, da ga savetuje o državnim pitanjima i obučava za život koji mu sleduje. Nijedna sultanija majka nije imala muža. Po prirodi sistema, dospela bi na taj položaj tek kad njen sin nasledi presto posle muževljeve smrti. Zbog praktičnosti i mira u Carstvu progledali su im kroz prste, ali sada će morati da se ponašaju u skladu s pravilima. Često će se viđati, možda će čak ugrabiti i neki zajednički trenutak nasamo, ali svi će motriti na njih i nikad više neće biti intimni kao što su nekad bili. Opet ju je izgubio. A šta je 183
sa Bajazitom, njegovim sinom? Hoće li ga Bajazit ikad razumeti? Hoće li mu oprostiti? Molio se da Jelena nađe reči umesto njega. Zasada mu je prvi zadatak da imenuje glavnog eunuha. Arakov zamenik posredovaće u komunikaciji između Dušana i Jelene. Morao bi to biti čovek od poverenja. Znao je samo jednu osobu za taj posao. Otišao je da potraži čoveka kojem je još dugovao novac. Kad je Dušan otišao s Radulom, Jelena i Bajazit su izašli iz sobe u pratnji dvojice vojnika i krenuli u svoje odaje. Jelena je odmah primetila kako vojnici s pažnjom gledaju Bajazita. Šta god da je Dušan priželjkivao, ishod zasedanja bio je unapred određen. Znala je šta to znači i koji će biti njen zadatak. Podsvesno je podigla šake da zaštiti mesta na obrazima gde ju je Dušan poslednji put poljubio. Bila je toliko napeta, da joj je pozlilo. Pokušala je da se umiri dok je hodala poznatim kamenim hodnicima. Kada su prošli pored sultanovih odaja, nisu čuli nijedan šum. Samo su dva eunuha stajala pred vratima. Jelena je zastala. Hrabro je pogledala u jednog od njih. Odmah je odvratio oči od nje i poklonio se. „Htela bih da uđem“, rekla je. Ušla je graciozno, čvrsto držeći Bajazitovu ruku u svojoj. Pogledom je preletela veliku odaju primetivši divno oslikane zidove i raskošne persijske tepihe kojih se dobro sećala. Kad je videla brdo zamršenih udova, povukla je Bajazita i prišla. Jedva se uzdržala da ne zajeca kad je videla dva tela. „Roksana“, prošaptala je. Koraci su joj bili spori, ali odlučni. Tek kad joj se potpuno približila, pustila je Bajazitovu ruku i pokušala da obriše suze koje su joj se slivale niz lice. Pomilovala je Roksaninu svilenu kosu koja je padala preko lica njenog sina kao tamni pliš koji ga štiti od svetlosti. „Mama, mama, šta se desilo?“, pitao je sramežljivo Bajazit. „Žao mi je što si morao ovo da vidiš, dragi moj, ali plašim se da je to tvoja sudbina, koliko god se ja borila protiv nje. Sve ću ti objasniti jednog dana, obećavam. Volela bih da se sve ovo nije desilo.“ Dok su Jelenini prsti nežno prolazili kroz gustu crnu kosu na koju je Roksana oduvek bila ponosna, začula je tiho, nepovezano mrmljanje. Jelena je skočila i podigla Roksaninu glavu sklonivši joj kosu s lica. Bila je veoma bleda. Usne su joj već poplavele, ali još je bila živa. Kad je ugledala Jelenu, neprimetan osmeh zaigrao joj je u uglovima usana. Uhvatila je Roksanu za ruku, lice joj se iskrivilo od bola. Nežno je pomazila Roksanu po obrazu. Naslonila je uvo na njene usne. „Bajazit“, prošaptala je Roksana. Jelena mu je dala znak da priđe. Drhteći, Bajazit je spustio glavu na samo nekoliko centimetara od Roksaninih usana. S velikim naporom podigla je glavu i poljubila ga u obraz, a zatim je ponovo spustila osmehujući se. „Koliko si nam nevolja priredila, Jelena! Obuci me u crveno, draga, to je moja boja. Drago mi je što ćeš ti zauzeti moje mesto... Budi jaka“, rekavši to, sklopila je oči i umrla. Jelena je ustala bez reci i naredila dvojici eunuha da Roksanino telo odnesu u odaje majke sultanije. U njenom držanju bilo je više dostojanstva i odlučnosti nego ikad. Kad se vratila u odaju, primetila je da Bajazit nepomično stoji iznad sultanovog tela. Nije bilo straha na 184
dečakovom licu, samo nežnosti i saosećanja koje ranije nije primetila. „Sad izgleda tako mirno. Kad je došao da nas obiđe juče, izgledao je kao da ga nešto boli.“ Jelena je oklevala. Uprkos svemu što je rekla Dušanu, mučilo ju je kajanje. Prišla je svom sinu i nežno dodirnula Mehmedovo lice. „Imao je mnogo dobrih osobina, Bajazite. Bio je hrabar i osećajan čovek. Nekad mi je mnogo značio. Postaraćemo se za to da budu sahranjeni jedno pored drugog, da im se grobnice ukrase najlepšim dragim kamenjem i mermerom koji se mogu naći u čitavom Carstvu. Često ćemo ih posećivati da im odamo poštu.“ Jelena i Bajazit išli su polako iza eunuha čvrsto se držeći za ruke, crpli su snagu jedno od drugog. Nijedno od njih nije znalo šta ih čeka, ali shvatili su da sad imaju važne uloge. Jelena, ganuta neprirodnom zrelošću njenog sina, prvi put je osetila njegovo plemenito poreklo. Prvi put je video pohlepne ruke smrti kako odvlače ljude iz njegovog sveta i već je naučio da to prihvati. Kad su ušle u Roksanine odaje, duboko u haremu, jedan eunuh pokucao je na vrata. Bila su zaključana. Iznutra nije dopirao nikakav zvuk. Eunuh je ponovo pokucao i povikao. Jeleni se učinilo da čuje žamor. Podigla je ruku, zaustavila eunuha i prišla vratima. Zatim se obratila ženama kroz ključaonicu. „Emina, jesi li unutra? Ja sam, Jelena. Sad je bezbedno, molim vas pustite nas unutra.“ Eminin meki glas, iskrivljen i ispresecan nervozom, dopirao je s druge strane drveta. „Jelena, jesi li to stvarno ti? Roksana nam je rekla da ne otvaramo nikome.“ „Emina, Roksana je mrtva. Sa mnom je. Moramo je pripremiti za sahranu. Počivaće pored sultana i njegovog dragog oca, u mauzoleju. Sve ću ti ispričati.“ Jelena je začula tihe jecaje. Vrata su se polako otvorila. Devojke su se razbežale kao divne latice cveća koje je oduvao vetar. Evnusi su doneli telo i spustili ga na divan. Nastupio je trenutak potpune tišine. Svi su stajali nepomično žaleći za ovom velikom damom, koja im je bila mentor i vodič. Suze su im same padale. Svaka je znala šta treba da radi. Učili su ih da pripremaju pokojnike tako detaljno da se nijedna nije dvoumila ni za trenutak. Brzo su istupile kao dobro uvežban tim i prihvatile se posla. Oprale su krv, namazale je eteričnim uljima lavande, bora i mandarine. Očešljale su joj kosu dok nije zasijala kao abonos i namirisale je dok nije zamirisala kao vrt pri zalasku sunca. Napravile su joj punđu pričvrstivši je zlatnim nitima. Ostavile su samo nekoliko lokni da joj padaju oko lica. Ušile su joj kožu na zglobovima i prekrile zlatnim listićima. Stavile su joj velike dijamantske minđuše i veliki dijamantski prsten optočen zlatom. Obukle su joj tamnocrveni kaftan s diskretnim zlatnim vezom. Na ljupka stopala natakle su joj male papuče ukrašene rubinima. Lice su joj napuderisale, obraze narumenele, a zatim su se izmakle da bi se divile Roksaninoj lepoti. Izgledala je mirno kao da je zadremala po podne za vreme letnje žege. „Gotovo je“, rekla je Jelena, „sad nam ostaje samo da čekamo.“
185
Devetnaesto poglavlje NOVA VLADA
E
unuh Ahmed preživeo je strašni sud. Bio je svestan da je izbegao pogubljenje samo zahvaljujući milosti gospodara. Šest meseci zatvora u mračnoj i vlažnoj samici tvrđave na obali Zlatnog roga koja je dopola uronjena u vodu. Šest dugih, strašnih, hladnih meseci pipanja zelenih, memljivih zidova i hladne kupus-čorbe iz prljavih šolja. Nije popustio. Izdržao je kaznu shvativši da ga pohlepa zamalo nije ubila. Uporedio je svoju patnju s nedeljama posle kastracije i crpeo snagu iz činjenice da se ništa nije moglo uporediti s tim beznadežnim danima. Izdržao je i mnogo gore. Sada je 1543. i sve to desilo se pre trinaest godina. Vratio se u službu oporavljen i osnažen. Prihvatili su ga bez odmazde. Arak je odmah primetio njegovu odanost i spremnost, pa se ponovo oslonio na njega. Posle nekog vremena, unapređen je u Arakovog zamenika. Uvek je bio zahvalan svom pretpostavljenom za priliku koja mu se ukazala. Zavoleo je svog elegantnog, otmenog gospodara, jedinog čoveka koji ga je ikad hrabrio i ponudio mu oproštaj. Slušao je o Dušanovom uzdizanju s divljenjem. Znao je da u vezi s Jelenom Dušan ima prećutnu Arakovu podršku, i to je Ahmedu bilo dovoljno. Tog jutra nije mogao da nađe gospodara. Čuo je za pobunu janjičara i hteo da zatraži uputstva. Dok su vesti doprle do njega, sve se već završilo. Oni koji su morali da umru umrli su i mir je ponovo uspostavljen. Bio je izgubljen, zbunjen i pogođen saznanjem o ubistvu svog učitelja. Grizla ga je savest što u tom trenutku nije bio pored njega. Neko je pokucao na vrata. Ahmed je odskočio od straha. Bio je to paž koji mu je nosio poziv od velikog vezira. Sabrao se i krenuo za eunuhom kroz dugački hodnik sporim, tromim koracima. Nekoliko meseci nije video Dušana i zapanjio se kada je ugledao kako iscrpljeno izgleda. Dobro se sećao njegovog svežeg, mladalačkog lica koje je sijalo od snage i samopouzdanja. „Ahmede, opet se srećemo, a ja ti još nisam vratio dug“, rekao je Dušan s osmehom. „Nije trebalo da prihvatim taj novac, gospodaru. Pravedno sam kažnjen.“ „Svi smo ponekad nepromišljeni, Ahmede, ali ti si imao izuzetnog učitelja. Njemu dugujem mnogo. Njegova smrt veliki je gubitak za sve nas.“ „Često mi je pričao o tvojoj podršci, brzom učenju, organizovanosti i efikasnosti kad je reč o upravljanju haremom. Znam da bi tebe izabrao da ga zameniš.“ Ahmedu se zamaglio vid, ali nije oborio pogled. „Gospodaru, bila bi mi čast“, odgovorio je drhtavim glasom. 186
„Drago mi je“, nastavio je Dušan. „Kao što već znaš, sultan Mehmed jutros je umro, a sutra će Bajazit zauzeti tron i postati novi osmanski vladar. Sultanija majka je jaka žena koja će učiniti sve da zaštiti svog sina, ali teško će joj pasti povratak u palatu. Sigurno znaš da smo živeli kao muž i žena, ali služba Carstvu zahteva od nas da to sada promenimo. Ponovo će me izabrati za velikog vezira, a ona će biti regentkinja; nastavićemo da usmeravamo dečaka. Ne mogu da im priđem kao ranije, ali nadam se da ćeš im ti nadoknaditi moje odsustvo i posredovati u komunikaciji kad god se ukaže potreba. „Moram ti dati prvi zadatak kao glavnom eunuhu. Idi do sultanije majke i ispričaj joj šta se desilo na sastanku Carskog saveta. Čeka te. Pomozi joj da pripremi Bajazita i sebe za sutrašnju ceremoniju, a ja ću obavestiti nadležne o tvom unapređenju.“ Ahmed je klimnuo glavom, poklonio se i izašao, a Dušan je prišao prozoru i odsutno pogledao ljude koji su se užurbano kretali po dvorištu. Osećao se besciljno i izgubljeno. Kad je Ahmed otišao, Jelena je osetila oštar bol u grudima, ali istovremeno ju je preplavio osećaj moći. Njen život imao je svrhu. Naučila je da prihvati sve što joj sudbina, ta nestalna prijateljica, dodeli. Više nikad neće dopustiti da je usud vrti u začaranom krugu. Umrla bi za svog sina. Učinila bi sve da ga zaštiti i da mu pomogne. Dušan je ljubav njenog života; samo je s njim bila celovita. Jednom ju je već izvukao odavde, možda će opet uspeti. Bajazit je sedeo na divanu gledajući je pogledom punim očekivanja. Nije rekao ništa kad se pred njim srdačno poklonio visoki, vitki eunuh, koji se prvo došaptavao s njegovom majkom, a zatim mu pričao o školi i novom učitelju u palati. Dopao mu se ovaj neobični čovek toplih očiju, ali nedostajao mu je tata. „Šta je bilo, mama? Zašto ne možemo da idemo kući?“, pitao je Jelenu ispitujući joj lice tužnim pogledom. „Dragi moj, pokušaću da ti objasnim. Odakle da počnem? Poznajem tvog tatu celog života. Potičemo iz istog sela u Srbiji. Kad smo bili mali, roditelji su nas verili. Verovali smo da smo suđeni jedno drugom, ali pre nego što smo se venčali, osmanski vojnici su me zarobili i doveli me u harem, u ovu palatu. Tata me je pratio sve do velikog grada jer nije mogao da nastavi život u selu bez mene. Odlučio je da me vrati. Uprkos svemu, na kraju je i uspeo. U međuvremenu, pre nego što smo se ponovo sastali, bila sam sultanova žena. Ljudi su se umorili od sultana, koji više nije mogao da obavlja svoje dužnosti, pa su, zbog moje ranije veze s njim, odlučili da si ti njegov zakoniti sin i da moraš preuzeti tron umesto njega.“ Jelena nije znala kako da mu objasni. „Biću sultan!“ „Da, dragi moj.“ „Ali, mama, ja ne znam šta da radim!“ „Znam, dušo, ali tata i ja bićemo tu da te posavetujemo.“ „Zvuči zabavno!“ „Biće, blago moje, učinićemo da bude i zabavno. Sutra je veliki dan. Postaviće te na presto, a 187
svi važni ljudi u Carstvu doći će da ti se poklone i polože zakletvu.“ „Znači, sutra nema škole?“ „Ne, nema škole, ali časovi će uskoro ponovo početi. Iskoristi slobodne dane dok još možeš. Sutra moramo nositi crno iako slavimo jer oplakujemo preminulog sultana i njegovu majku.“ „Za nekoliko dana posetićemo Ejup, predgrađe Istanbula na Zlatnom rogu gde je sahranjen Abu Ejub, pratilac velikog proroka Muhameda. U tom hramu opasaće te mačem tvojih predaka i daće ti da jašeš na novom poniju na kome ćeš se vratiti u Istanbul. „Imali smo težak dan danas, a tek nam predstoje velike obaveze. Najbolje je da sad pođeš u krevet da bi sutra bio svež i odmoran.“ „Hoće li tata doći da mi ispriča priču za laku noć?“ Jelena mu je čvrsto stegla ruku i ugrizla se za jezik dok joj bol nije raspršio potrebu da zaplače. „Tata je sada veoma zauzet. Ima mnogo posla. Videćemo ga tek sutra, ali će na ceremoniji stajati pored tebe i vodiće te.“ „Laku noć, mama.“ „Laku noć, malecki.“ Jelena ga je ušuškala u debeli zlatni jorgan i stala pored kamina. Uzela je tešku, ukrasnu čašu od srebra, poklon jedne evropske kraljice, i pogledala svoj odraz na njoj. Primetila je male linije oko očiju i bore od briga na čelu. Roksana bi se razočarala njome. Samo je želela da se ponovo nađe u Dušanovom zagrljaju, da čuje njegove ohrabrujuće reči i da u njegovim snažnim rukama nađe zaštitu. Nije htela da sve ovo radi sama. Pogladila je kožu iznad korena nosa, a zatim ispravila obrve, pokušavajući da se oslobodi napetosti koja joj je opterećivala čelo kao preglomazan teret. Narednog dana sunce je sijalo jasno, a ptice su veselo pevale. Svi stanovnici palate bili su užurbani. Ljudi su trčali na sve strane privodeći kraju pripreme za veliki događaj. Presto je postavljen na ulazu u unutrašnju palatu, ispred Kapije sreće. Dok je Bajazit, uprkos svojim godinama i rastu, mirno i dostojanstveno išao hodnicima palate, uputio je majci lukav pogled i namignuo joj skinuvši joj veliki teret sa srca. Dušan ih je čekao na ivici vrta. Bio je bled i umoran, ali kad ih je video, lice mu se ozarilo. Jelena je imala veo, no pogledom je potražio njene oči, koje su mu se nasmešile. Znao je da ga voli, da ga razume i da mu oprašta, ali video je da ona još gaji nadu. Jelena je stala iza paravana, iza prestola, a Dušan je pratio Bajazita kroz dvorište odakle je dopirala kakofonija orkestra. Dečak se okrenuo i seo na ukrašenu stolicu s velikim naslonom, potvrđujući da je od danas sultan Bajazit I. Dušan je tiho prošaputao svom sinu u uvo: „Sad nastaje velika promena. Uvek sam znao da si stvoren za velika dela, ali nisam znao da će tvoje vreme doći tako brzo. Divno izgledaš! Savršen si sultan – daleko slavniji i lepši nego što sam ja ikad izgledao u najboljoj odeći. Kako si?“ „Dobro sam, tata. Zašto ti i mama izgledate tako zabrinuto? Ja ću biti sultan. Sigurno postoji dobar razlog za to.“ „U pravu si, Bajazite, ali sada si veoma važan. Mnogi ljudi će nam se umešati u život i 188
posmatrati sve što radimo. Ne možemo živeti kao što smo nekad mogli. Svi se moramo navići na to, ali mama i ja ćemo uvek biti pored tebe. Znaš li da će se od danas kovati zlatnici s tvojim likom i godinom 1543?“ „Znači li to da sam bogat?“ „Mislim da znači“, nasmejao se Dušan. „Ovde ima toliko mnogo ljudi!“ „Došli su da ti odaju počast, Bajazite, jer si ti novi sultan. Hajde da uživamo sad, a posle ćemo odlučiti o tome ko je imao najlepšu odeću i najubedljiviji naklon.“ Okupili su se svi carski zvaničnici – članovi saveta, vojnici, upravnici... Dolazili su jedan po jedan, padali ničice pred Bajazitom i zaklinjali se na vernost. Ceremonija je trajala nekoliko sati, ali Bajazit se nije uzvrpoljio. Proučavao je ljude koji mu se klanjaju i zabavljao se zamišljajući ih u svakodnevnom životu. Naredni dani proleteli su u raznim aktivnostima neophodnim za početak svake nove vladavine. Ahmed je premestio ceo harem sultana Mehmeda u staru palatu, zajedno s učiteljima i eunusima. Zaposlio je i nove eunuhe da bi popunio upražnjena mesta. Pošto dugo vremena neće primati nove konkubine, Jelena je zatražila da joj Emina bude družbenica. Janjičarima su povećane plate; muftiji su naredili da u svim džamijama čita molitve za zdravlje novog sultana, žrtvene ovce podeljene su siromašnima, a stranim vladarima napisana su bombastična pisma u kojima se govori o novom sultanu. Jednog jutra, baš kad je trebalo da krenu u Ejup, Bajazit je zapanjeno stajao pred svojim privatnim brodom koji se nežno ljuljuškao na vodi spreman da zaplovi uz Zlatni rog. Dugačka vesla, koja su uranjala u vodu i izranjala iz nje, štitila su brod od prevrtanja. Bio je dugačak gotovo sto stopa, sa zlatnim i belim lajsnama. Na njemu je bilo četrdeset veslača, obučenih u plavo i belo. Bajazit i Jelena su ušli na brod i zauzeli mesta na plavim plišanim jastucima. Pratili su ih svi ministri Carstva. Laka izmaglica lebdela je nad vodom, a vesla su nestajala u njenoj debeloj neprozirnosti, kao kašika u istopljenoj čokoladi. Došli su do hrama, sunce ih je pržilo u glave. Janjičari su zadržali sve posmatrače u zalivu, tako da je ceremonija bila intimna i mirna. Glavni muftija stajao je licem prema Bajazitu, a Dušan i Jelena nalazili su se nekoliko koraka iza njega. Bio je to jednostavan obred. Posle nekoliko molitvi muftija je uzeo drevni osmanlijski mač, podigao ga iznad svoje glave i na kraju opasao Bajazita njime, što je pozdravljeno burnim povicima oduševljenja i odobravanja. Posle obreda doveli su divnog crnog pastuva blagog temperamenta, a Bajazit mu je Iako skočio na leda. Uprkos svojim godinama, ličio je na hrabrog mladog ratnika. Jelena je osećala mešavinu ponosa i tuge dok ga je posmatrala. Više nije bio njen. Povorka je napustila Ejup i krenula nazad prema grobnicama – velikim, drevnim mauzolejima s kupolama gde su sahranjena tela mnogih vladara. Mauzoleji su bili poredani na zemlji kao kamile koje se odmaraju. Ovde je Bajazit odao poštu precima. Zatim se odred okrenuo u smeru prema palati i svi zajedno pošli su gradskim ulicama, dok su ljudi klicali i mahali.
189
Jelena nije htela da je arhitekta čeka, ali obećala je Bajazitu da će ići zajedno. Bajazit je voleo da gleda model i pipka linije i kupole na maketi dok oni razgovaraju s arhitektom. Rekao joj je koliko voli da vidi strastvenost i polet na njenom licu. Njegove reči su je zabolele. Smatrala je da nije uspela kao majka. Bila je već 1546. godina. Prošle su tri godine otkako je njen sin prvi put seo na presto i zauvek promenio tok njihovih života. Sad je već imao jedanaest godina i nije mogao zauvek ostati u haremu iako je išao utabanim putem za jednog princa. Sve vreme bila je pored njega, podržavala ga i volela, ali Bajazit je osetio njenu skrivenu tugu. Možda se čak osećao i pomalo odgovornim. Dušanov novi odnos s Bajazitom bio je dovoljno stresan. Osećao je Jeleninu predanost i odlučnost. Navikla je da se bori i da prihvata gubitke. I sama je mislila da se navikla na gubitak Dušana, ali cena toga bila je nemogućnost da se zabavlja i uživa. Naravno, zahvaljujući sinu doživela je mnoge uzvišene trenutke sreće, ali su oni kratko trajali zbog njenih mnogobrojnih obaveza i stalne pratnje koja im je dodeljena. Posao joj je takođe donosio mnogo zadovoljstva i samopouzdanja, ali ova osećanja više nisu bila deo njene duše kao nekada. S godinama je postala ogorčena i nervozna. Čim je Dušan prestao da joj bude muž, više nije bila srećno udata žena koja ima porodicu; živela je u haremu. Srce joj je bilo pusto kao srce bilo koje udovice. Često je viđala Dušana, nije to bio problem. Često su se sastajali zbog državnih pitanja, ali postali su zvanični jedno prema drugom, a ovaj način obraćanja toliko im je prešao u naviku da se ona ponekad pitala voli li je još. Morao je da ponovo povede vojsku u Ugarsku, gde je austrijski kralj držao Budim pod opsadom. Bila je to samo jedna u nizu velikih uvreda osmanskom sultanu. Dušan je i ranije išao u ratove, ali Jelena nikada do tada nije strepela za njegovu bezbednost. Činilo joj se da su nepobedivi. Verovala je da su zaslužili nagradu za strpljenje, ali znala je da ona i Bog nemaju iste računice. Tog jutra stigla je poruka s ratišta. Glasnik se poklonio pred njom. Jelena je zadržala dah, moleći se da reči s njegovih usana poteku kao potok s izvora koji presušuje i da joj oteraju strahove. „Vojska se vraća, veličanstvo. Ugušili su nedavne pobune i za nekoliko nedelja biće kod kuće.“ Kad je glasnik otišao, Jelena se s uzdahom olakšanja srušila na divan, ali posle nekoliko trenutaka razmišljanja nije znala šta oseća. Čak i kad je on odsutan, oboje mogu da žive u nepodeljenim sećanjima. Služavka ju je češljala dugim, sporim pokretima. Bila je to žustra devojka, veoma pametna, a u njenim prstima, nalik na ptičje kandže, bilo je dosta snage. Podsetila je Jelenu na samu sebe kad je prvi put došla u Istanbul, pre dvadeset godina. Provlačila joj je kosu kroz drhtave prste i pažljivo je pričvrstila. Kad ju je Jelena izabrala, potekle su joj suze od radosti i zahvalnosti. Podsetila ju je na Rozu, na njene nade i ambicije za ovaj povlašćeni život. Da li je mogla poreći da je uživala u udobnosti i moći koje sad ima? 190
Poslednjih godina našla je zadovoljstvo u mnogim političkim ulogama. Povereno joj je nekoliko diplomatskih misija. Uspela je da uspostavi dobre odnose s Venecijancima kroz redovnu, iskrenu, toplu i mudru korespondenciju. Čak je izdejstvovala da vrate nekolicinu ratnih zarobljenika. Bila je u stalnom kontaktu s Katarinom Medici, koja je bila ključni faktor za savez s Francuskom protiv Austrije. Sve je to radila pored tekućih poslova kod kuće. Njen tim sekretara i savetnika bio je neprekidno zauzet. Otac bi bio ponosan na nju, a i ona je bila ponosna na sebe. Sad je carica. Mogla je da ispuni sve svoje snove i ambicije uprkos ceni koju je njena porodica platila. Pogledala je svoj odraz i počela da razmišlja o sebi. Kako bi joj bilo da se mora odreći svile i dijamanata koji osvetljavaju lice sad kad nema mladosti da ga osvetli? Dušanu je i dalje bila lepa, naravno, i Bajazit joj je to uvek govorio, ali sada su se na njenom licu ocrtavali bol i gubitak tamo gde su nekada bile nevinost i nada. Šta bi bilo s njom da je ostala u selu i živela skromnim životom umesto što svojim potpisom pokreće čitavu vojsku? Radovi su dobro napredovali; predvidela je da se otvaranje dečje bolnice održi za mesec dana. Čim to završi, planirala je da osnuje fondaciju za siromašne devojke, kako bi im se obezbedio miraz. „Huma, danas treba da izgledam dostojanstveno jer imam sastanak s blagajnikom posle razgovora s arhitektom.“ „Smem li da pitam zašto, sultanijo?“ „Da. Hoću da razgovaramo o osnivanju fonda za devojke koje su ostale bez roditelja, pominjala sam ti to jednom“, Jelena je osetila komešanje u stomaku od uzbuđenja. „Da li se devojke rano udaju tamo odakle ste vi došli? Turske devojčice dobijaju veo kad napune dvanaest godina i postaju spremne za brak. Mnoge godinama prave devojačku spremu u porodičnim haremima.“ „Ne udaju se baš tako mlade, ali porodice se obećavaju jedne drugima, naročito u malim selima. Mladoženjina majka ima glavnu reč u izboru mlade. U očima ambicioznih majki nema mnogo nade za siromašne devojke bez ikakve spreme.“ Kucanje na vratima prekinulo je razgovor. Huma se trgla i razmazala joj crnilo oko očiju. „Huma, preterala si, svako bi pomislio da sam tiranka!“, zadirkivala ju je. „Izvinite, sultanijo.“ „Ostavi nas i pobrini se da pisari budu spremni kad krenem u riznicu.“ Ahmed joj je prišao i poklonio se. „Sultanijo, arhitekta vas čeka u glavnom salonu, a Bajazit će vam se pridružiti odmah posle časa.“ „Hvala, Ahmede.“ „Sultanijo, imam za vas vesti iz stare palate. Hortenzija je mrtva. Izbodena je iglom za kosu u stomak.“ Jelena je pogledala svoje šake i zadrhtala. „Ko je učinio taj užasni zločin, Ahmede?“ „Sara, na opšte iznenađenje. 191
„Kad se Hortenzija vratila u staru palatu, bila je na ivici ludila zbog sinovljeve smrti. Sara se potpuno posvetila njenom oporavku. Kupala ju je, oblačila, uspavljivala, a kad je Hortenzija ponovo ojačala, dosadila joj je stara ljubavnica i zaljubila se u drugu. Bio je to zločin iz strasti.“ „Ne može proći nekažnjeno.“ „Već je sve gotovo, Vaše veličanstvo.“ „Kako su ostale žene?“ „Potresene i uznemirene. Bio je to krvav prizor. Nažalost, našla su je deca. Sara je stajala pored leša kao ukopana, nepomičnog pogleda, u krvavom kaftanu. Još je držala iglu u ruci. Bila je pokorna kao jagnje kad su eunusi došli da je vode.“ Jelenine oči napunile su se suzama, „Taj prizor nije za dečje oči. Pobrini se za njih, organizuj im neku zabavu, možeš im poslati one francuske muzičare odavde. Podseti ih da je život lep, a ja ću ih obići po podne.“ „Sultanijo.“ Jelena je otpustila sluškinju i nastavila da proučava svoje ruke ukrašene divnim draguljima. Nije mogla da odredi kako se oseća. Nije se iznenadila što je Hortenzija ovako završila, s obzirom na njen način života. Ipak, Hortenzijina smrt Jeleni nije donela ni olakšanje, ni zadovoljstvo. Nije joj mogla vratiti otkinuto parče srca koje je zauvek izgubljeno. Osećala je samo žaljenje. Kad je ušla u salon, srdačno je pozdravila arhitektu. Bio je to živahan čovek čija je ličnost ispunila celu prostoriju. Uživala je u njihovim sastancima i razgovorima. Bilo im je potrebno vreme da nađu odgovarajuće zemljište i da ga kupe, ali ništa nije zadržavalo izvođenje projekta. Osetila je nalet iščekivanja, a oči su joj zasijale kad je videla maketu na sredini sobe. Nekoliko minuta kasnije ušao je i Bajazit. Arhitekta je pao na kolena. Bajazit je bio visok gotovo kao Jelena. Zagrlio je majku. Okrenuvši se prema arhitekti, koji još nije bio ustao, obratio mu se recima: „Gospodine, zar se mi znamo od juče?“ „Gospodaru, hvala vam, ali nikad vas neću pozdravljati drugačije“, odgovorio je arhitekta i ispravio se. Bajazit je slegao ramenima i otišao da pogleda maketu, ostavivši ih da na miru razgovaraju. „Kakvo velikodušno delo, sultanijo!“ „Velikodušno! Vaše delo zaslužuje divljenje, a i bilo je neophodno. Zahvaljujući porezima prikupljenim od vazalnih država, od ogromnog stanovništva Carstva i od trgovačkih taksi, državna blagajna je prepuna. Samo prošle godine ostvarili smo prihod od devet i po miliona zlatnika, a održavanje vojske i flote košta samo osamsto hiljada. Imam još mnogo planova. Sigurna sam da ću vas ponovo pozvati u bliskoj budućnosti.“ „Biće mi zadovoljstvo, a deca Istanbula za ovo će vam biti večno zahvalna.“ „Na ulicama je mnogo dece kojima treba pomoć da stanu na svoje noge. Deca su naša budućnost. Niko ne može pomoći civilizaciji čija deca nemaju mogućnosti da izgrade svoj život kao odgovorni pojedinci. Moramo učiniti da deca budu ponosna na svoj grad, život, mogućnosti. Moramo im pružiti pomoć i podršku dok su slabi i ranjivi, jer ćemo tako stvoriti generaciju saosećajnih i hrabrih ljudi. Zar se ne slažete?“ 192
„Slažem se, sultanijo. Veoma sam ponosan što ću graditi to sirotište.“ „Gospodine, nažalost, moram da idem. Popodne imam sastanak s blagajnikom, a moram i da dovršim neka pisma. Pišem ženama iz harema persijskog šaha. Ti kontakti pomažu da nam istočne granice ostanu mirne dok se naša vojska angažuje na drugim poljima. Mi žene umemo da budemo korisne kad muškarci treba da se drže podalje od oružja“, zadirkivala ga je. Arhitekta se duboko naklonio i izašao iz salona. Dva paža odmah su ušla u odaju da ih čuvaju. „Možete li da nas ostavite nasamo na nekoliko minuta?“, uzdahnula je Jelena. „Mama, jeste li već odredili datum otvaranja?“ „Da, biće za nekoliko nedelja.“ „Mogu li da dođem?“ „Bila bi mi čast da mi se pridružiš tamo. Tvoje prisustvo doprineće važnosti događaja“, rekla je lagano se naklonivši. „Nema potrebe za formalnošću. Kuda god da krenem – svuda samo formalnost i uštogljenost. Neću moći da podnesem ako i ti počneš“, rekao je natmureno. Jeleni nije promaklo njegovo nezadovoljstvo. Pogledala je sina sažaljivo. Oteli su mu detinjstvo i zamenili ga nečim što je u početku bilo zabavno, a pretvorilo se u život pun ograničenja i tereta. „Bajazite, planirala sam da sutra obiđem radove i vidim kako napreduju. Hoćeš li da pođeš sa mnom kad ti se završe časovi? Možemo da se vozimo novom kočijom ako hoćeš. Gotovo da se nisam ni vozila u njoj!“ Ovo otmeno vozilo Jelena je dobila od jedne evropske kraljice. Posle višemesečnog putovanja morem, konačno je stigla u Istanbul pre nekoliko nedelja. Poklon joj je uručio njen predstavnik uz veliku pompu i komplikovani ceremonijal. Kočija je bila bogato ukrašena, a njena lakovana površina presijavala se na suncu dok se kretala uskim ulicama, kao živa u termometru. Prolaznici su se sklanjali s puta i oduševljeno gledali. Zavese od tamnog materijala, krov i rešetkasti prozori štitili su putnike od radoznalih pogleda. Smešak mu je zaigrao u uglovima usana. „Imam vreću zlatnika“, dodao je primamljivo. Uprkos tome što je Bajazit rođen u bogatstvu, postao je svestan svoje raskoši i moći kao i njegova majka. Oboje su beskrajno uživali u svakoj prilici da siromasima bacaju novac kroz prozor kočije. „U redu, mama. Kada će se tata vratiti kući?“ „Psssst, Bajazite“, opomenula ga je zažalivši odmah zbog svoje grubosti kad je videla da se rastužio i okrenuo glavu. „Izvini, dragi moj, žao mi je. U očima svih ljudi ti si sultanov sin i sve nas dovodiš u opasnost ako se toga ne budeš sećao u svakoj prilici.“ „Nikada to neću prihvatiti. Nikada! Dosadilo mi je da budem sultan!“, povikao je. „Dušan je moj otac, sultana nisam ni poznavao!“, briznuo je u plač. Jelena mu je pritrčala, ali on je pokušao da je odgurne. 193
„Svakog dana oblače me kao lutku“, ljutito je vikao. „Ljudi mi se sve vreme klanjaju i laskaju mi. Nemam prijatelje. Niko se u školi ne ponaša normalno prema meni, a ti si uvek prezauzeta. Moraš da donosiš važne odluke. Kad si s tatom, zvanični ste jedno prema drugome kao da se više ne poznajete.“ Pao joj je u naručje i pustio suze da teku. „Hoću da sve bude kao nekada!“ Jelena ga je čvrsto stegla u naručju. Bio je tako mali, njena bebica. Istog trenutka shvatila je da bi sve ovo napustila sutra samo kad bi ga to usrećilo. „Oprosti mi, oprosti mi“, plakala je, „sve je ovo moja greška. Razumem koliko ti je teško.“ „Slušaj me, Bajazite“, rekla je sagnuvši se i nateravši ga da je pogleda u oči, „kad tata dođe, razgovaraćemo s njim. Obećavam.“
194
Dvadeseto poglavlje POVRATAK KUĆI
D
ušan se vratio s izmešanim osećanjima. Osmanlije su se učvrstile na svojim položajima, ali evropska sila nikad se neće predati, uvek će ih terati da se protežu i bore daleko od kuće. Bar je osmanska flota bila nepobediva na Sredozemlju. Bio je iscrpljen, isto kao i vojska. Na putu kući zaradio je strašnu groznicu koja je već pobila njegove ljude. Čim je stigao u Istanbul, odveli su ga pravo u bolnicu, u izolaciju. Bajazit i Jelena mesecima nisu smeli da ga posećuju. Niko nije znao da li će preživeti. Bolest ga je teško pogodila, emocionalno i fizički. Više nije bio mlad, imao je trideset sedam godina. Uvek je bio okružen ljudima čije mu je stalno prisustvo predstavljalo podsticaj i odvraćalo mu pažnju od bola koji je izazivala stalna razdvojenost od porodice. Dok je koketirao sa smrću, shvatio je da uprkos svim bitkama, snovima i izazovima, predstavlja samo krhkog, usamljenog, sredovečnog čoveka čiji život se nije slagao sa sopstvenim zamislima. Teško ga je pogodila prolaznost života, ali nije hteo da se preda ni kad je imao najjači napad groznice. Jelenina slika pred očima dala mu je snage da nastavi. Nada ga nikada nije napuštala. U proleće 1546, kad su pupoljci pomolili glavice, ustao je iz postelje i otišao da poseti sultaniju majku i sultana. Jeleni je laknulo čim ga je ugledala, a suze radosnice oblile su joj lice. Smršao je i izgledao izmučeno i ispijeno, ali je i dalje bio čovek kojeg voli. Osmeh koji ga je ozario kad ih je video skinuo mu je teret godina. Dušan se poklonio pred Bajazitom, koji je svojom mladom rukom odmahnuo slugama da ih ostave nasamo i potrčao mu u zagrljaj. „Nedostajao si mi, tata.“ Dušan se zateturao pod naletom Bajazitove težine, ali čvrsto ga je držao. „I ti meni, dečače moj. Možda ćemo sledeći put zajedno jahati.“ Pogledao je Jelenu i zapazio kako joj strah preleće licem kao gruba ruka besnog ljubavnika kad se neizbežna budućnost nadvila nad njom. Pustio je Bajazita i stao ispred nje. Nežno je uzeo obe njene ruke u svoje i prineo ih usnama. „Mislio sam na tebe svaki dan.“ Jelena ga je čvrsto stegla, suze su joj lile niz obraze. „O, Dušane, hvala Bogu. Molila sam se i molila, iako sam pre mnogo godina napustila Boga.“ „Nemamo mnogo vremena do povratka slugu. Bajazit hoće da razgovara s tobom, a ti mu odmah moraš dati odgovor. Idi u dvorište. Čekaću vas tamo.“ 195
Prvi sunčevi zraci te godine plesali su na granama limunova, dražeći ih i obećavajući im da stižu topli dani. Stražari su nepomično stajali na svim ulazima sa zakrivljenim sabljama o pojasu. Blistale su im se na pantalonama kao mesečina. Dušan je bez reči posmatrao sina. Mnogo se promenio za ovih nekoliko meseci, kao i svako dete. Međutim, nije mu se samo izgled promenio, ponekad bi pokazao samopouzdanje i odlučnost odraslog čoveka, ali je istovremeno bio umoran i nezadovoljan. „Kako si, Bajazite?“ „Poslednje četiri godine nisu baš bile u skladu s mojim očekivanjima. Neću više ovo da radim, tata. Hoću da se vratimo i da budemo porodica kao ranije.” „Bajazite, svako od nas ima svoj put. Moramo se prilagoditi promenama koje nam se nameću. Sve se stalno menja. Važno je da uživamo u svemu što donosi vreme. Posle će biti kasno ako ne uvidimo koliko je svaka promena dragocena.“ „Sve što mi je nekad bilo važno nestalo je – moja sloboda, tvoja ljubav, mamina ljubav i vaša uzajamna ljubav.“ „Bajazite, nikad nećeš biti bez majčine i moje ljubavi. Mama i ja ćemo se uvek voleti bez obzira na to što više ne možemo biti zajedno kao ranije. Kad porasteš, još mnogo toga biće ti isto tako važno..“ „Šta, na primer? Mogao si da umreš pre nekoliko meseci! Zašto pričaš kao da se možemo osloniti na budućnost? Hoću da živim sada!“ „U suštini, to je istina, budućnost je varljiva gospodarica, ali uprkos tome ne možemo ju zanemariti. Moramo računati na nju, moramo planirati i sanjati. Plašim se da nisi dovoljno odrastao da bi odlučio o tome šta je najbolje za tebe.“ Primetio je dečakovo neraspoloženo i ljutito lice. „Tata, ja znam celu istinu.“ „Hajde da sednemo na klupu.“ Dušan je polako posegao za njegovom rukom. „Znam da su mamu zarobili vojnici i odveli je iz sela gde je bila verena s tobom. Uspeli ste da se ponovo sastavite. Zar sada hoćeš da se odrekneš toga?“ „Ne, Bajazite, ne odričem se toga sada. Ne odričem se ničega, naročito ne tebe. Ponovo smo se sreli, kao čovek i žena, tek posle osam godina. Tada smo se zarekli da nas više ništa neće rastaviti.“ „Tata, ja to već znam.“ „Bajazite, budi strpljiv! Posle nekoliko meseci našeg zajedničkog života tvoja majka je otkrila da je trudna. Molili smo se da dobijemo sina, ali istina je da si ti već bio začet kad smo se venčali. Borio sam se sa svojom savešću. Zavoleo sam te čim sam te ugledao, ali ti nisi moj sin, nego sin sultana Mehmeda iz osmanske carske loze. Gotovo da sam te lišio naslednog prava tvoje porodice. Ti si pravi naslednik trona, Bajazite, ali niko te nije pripremao za ovo, kao što je trebalo, jer smo mi bili previše sebični. Naravno, teško ti pada prilagođavanje na nov način života. Molim se da nam oprostiš zbog onoga što smo ti učinili. Da smo nekome rekli, vratili bi tebe i majku u 196
harem. Nikad vas više ne bih video, osim u nekim zvaničnim prilikama, i to samo izdaleka. Majka je uvek mislila da s pravom pokušava da povrati svoj život i da je tvoje mesto pored nje, ali za mene sve je bilo malo teže. U mom srcu ti si moj sin i uvek ćeš biti, ali razumem ako ti to nije dovoljno. Kao što to obično biva, sudbina ima svoje planove. Ona je lukav protivnik. Nejlan nas je čula kad smo prvi put otkrili istinu. Nedavno je odlučila da ispriča našu tajnu sultanu. Ne znam zašto je čekala dosad, ali zato su tebe doveli u palatu, a sultan je naredio da mene pogube zbog izdaje. Imali smo sreće, Bajazite. Živi smo samo zahvaljujući opadanju sultanove moći tokom poslednjih godina njegove vladavine. Janjičari su odlučili da mu odbiju poslušnost, ali tražili su da umesto njega ti zauzmeš tron.“ Bajazit je ćutao i gledao kako se dve šarene ptice jure oko grane prvo dražeći jedna drugu, a zatim graciozno bežeći u ljubavnoj igri. „Ja sam tvoj sin. Znam to jer slušam svoje srce.“ Dušan je zagrlio Bajazita i oči su mu zaiskrile. „Šta je s mojom dužnošću, tata?“ „To je drugo pitanje. Mustafa je stariji od tebe. Vaspitan je za vladara i verujem da će biti dobar sultan, mnogo bolje pripremljen nego ti. Mogao bih ti reći da ćeš mu utabati put ako budeš ispunio svoju dužnost, ali nije tako jednostavno. Ako hoćemo da preživimo i ostvarimo svoju zamisao, jedino nam preostaje da ubedim savet da si moj sin, a ne sultanov. Verujem da je to moguće, ali morao bi zauvek da se odrekneš svih prava na presto. Možda bi mogao da se predomisliš kad porasteš. Osmanlije smatraju da njihov zakon o bratoubistvu sprečava pretnju tronu. Ne smemo ostaviti ni najmanju sumnju da ti potičeš od sultanove loze ili ćemo zauvek morati da strahujemo za tvoj život. „Znači, Mustafa mi je brat?“ „Da, Bajazite, imate različite majke, ali ste braća po ocu. Međutim, ako hoćeš da preživiš, moraš se odreći svih prava na bratski odnos s Mustafom.“ „Ako ostanem sultan, hoću li morati da ubijem Mustafu?“ „Kad dođe vreme – da. Takav je zakon.“ Jelena je nestrpljivo čekala grickajući nokte kao služavka i šetajući gore-dole po sobi. Šta će Bajazit misliti o njoj kad sazna celu istinu? Hoće li je kriviti? Hoće li je kriviti što mu nije rekla za pravog oca, sultana? Kad su se vratili, nervozno se osvrnula i potražila sinovljev pogled, ali u njemu je videla samo olakšanje. Dušan i Bajazit su bili smireni. Znala je da su se dogovorili. „Na današnjem zasedanju Skupštine tražili su da se Bajazit češće pojavljuje u javnosti. Nestrpljivi su da prikažu narodu vladara. Pravo je vreme za promene, ako ste sigurni da to hoćete, dok ga narod ne upozna bolje“, rekao je Dušan. Jelena je pogledala sina. „Bajazite, još si mlad. To je tvoje pravo. Ti si najmoćniji čovek na svetu, a Dušan i ja treba da ti služimo i da te podržavamo. Znaš li šta bi značilo kad bi se okrenuo i otišao?“ „Značilo bi da smo ponovo srećni i da Carstvo dobija spremnog vladara. Ahmed mi je rekao da život moram uzimati u malim zalogajima jer ga je tako lakše svariti. Ne znam tačno šta to 197
znači, ali osećam da to radim sada.“ Dušan se nasmejao, ali Jelena se unervozila. „Uvek postoje posledice“, uzdahnula je duboko. „Možda ću se jednoga dana vratiti.“ „Ne kao sultan, dečače moj, osim ako ne povedeš veliku vojsku“, odgovorio je Dušan. Jelena je nervozno gledala Dušana. Oboje su znali koliko onaj drugi očajnički želi ovo, ali osećali su obavezu da postupe ispravno. Bilo je previše očekivati od dečaka da shvati svoj izbor. Dušan je prvi progovorio. „Bio sam spreman da živim ovako ako ste ti i Bajazit srećni. Imam podršku vojske, janjičara, kao i poštovanje Sabora. Okružio sam se odanim ljudima kojima potpuno verujem, a svakodnevno komuniciram s Mustafom. Mislim da mogu da mu priđem i da će me saslušati. Među živima nema više nikoga ko se seća sultana kad je bio dečak. Niko neće videti da Bajazit liči na njega. U stvari, blagosloveni smo što liči na tebe, Jelena. Hoću da probamo.“ „Šta će biti ako ne uspeš?“ „Možda će biti milosrdni.“ „Bajazite?“ Mladi sultan klimuo je glavom. Dušan je stajao čekajući svog starog prijatelja i posmatrao kako vojnici vežbaju dok svetlost dana polako bledi. Drago mu je što je na put do Evrope išao s Radulom. Mnogo vremena proveli su pričajući pored vatre, u potrazi za duhovnošću. Radul je bio čest posetilac u bolnici, kad je Dušan počeo da se oporavlja. Srdačno su se rukovali, a Radul se okrenuo da bolje pogleda prijatelja. Neko vreme samo su ćutali. „Šta ljudi misle o Bajazitu, Radule?“ „Bajazit je njihov sultan.“ „Ako ga zamenimo drugim, šta će misliti?“ Radul se okrenuo i pogledao Dušana: „Ako im se poveća plata, to bi moglo da se izvede.“ Radul je spustio ruku na Dušanovo rame i osmehnuo se. „Nadali smo se da će do toga doći kasnije. Nedostajaćeš mi, ali ako je kucnuo čas, imaš našu podršku.“ Kad je ušao na zasedanje Sabora, Dušan je prvi put u životu osetio strah. Mustafa i njegova pratnja bili su udaljeni samo dan hoda. Mustafa se složio da pusti Dušana i njegovu porodicu ako mu prokrče put do prestolja. Dušan se nadao da je Mustafa čovek od reći. Pozdravljao je članove Sabora dok su, jedan po jedan, ulazili. Dodatnu snagu ulivalo mu je Radulovo nečujno prisustvo. Izvadio je beležnicu i obratio se prisutnima: „Kad smo se poslednji put sreli, tražili ste da sultan prisustvuje našim sastancima i da se pojavljuje u narodu. Budući da je još dete, poslednjih pet godina proveo je u dvorskoj školi, nije imao direktnog kontakta sa svojim narodom, neki bi se mogli zapitati da li je on uopšte pravi izbor.“ Na glasan žamor neverice i neodobravanja Dušan je podigao ruku: „Molim vas, kad su pozvali Bajazita da zauzme tron, osećanja su bila uzburkana, a janjičari nepokolebljivi u svojim 198
zahtevima. Bila je to najbolja odluka u datom trenutku, ali nije bila ispravna. Svi se sećate sultanove paranoje poslednjih godina. Stojim pred vama i odgovorno vam tvrdim da sultan nije imao pravo na Bajazita. Bajazit je moj sin!“ Odjednom, svi su progovorili uglas. Jedan član saveta je istupio, ali janjičari su ga prisilili da se vrati na mesto. Dušan je duboko udahnuo. Morali su da ga puste ili više nikad neće spavati mirno. Podigao je ruke: „Braćo, Carstvo me je načinilo onakvim kakav sam sad. Ponosno sam mu dao svoje najbolje godine. Veoma poštujem vladarsku lozu, zbog čega ne želim da se njeno plemenito poreklo kvari. Mustafa je zakoniti naslednik trona i uvek će biti. Ćutao sam dosad jer sam čekao povoljan trenutak da se situacija u Carstvu stabilizuje, zbog bezbednosti naroda. Mustafa ima devetnaest godina, postao je izvanredan ratnik i obrazovan mladić, zreo za svoje godine i omiljen kod svojih ljudi. Verujem da će biti dobar sultan. Prisustvovaće zasedanjima Sabora, predsedavaće sastancima, kretaće se u narodu i uliće im poverenje. To nam je potrebno – aktivan sultan. Ipak, više od svega potrebni su nam istina i nastavak osmanske loze. Mustafa će sutra stići u grad. Dovodi svoju vojsku i grupu savetnika sastavljenu od paša i tutora koji su bili s njim u provinciji. Uverio me je da gaji veliko poštovanje prema članovima Sabora i da zasad ne planira nikakve izmene u sastavu. Nema povratka, osim ako janjičari ne krenu u rat protiv Mustafe u Bajazitovo ime, što ne bi bilo u redu.“ Dok su razmišljali o svim mogućnostima, Dušanovim rečima i neizbežnoj odluci, vladao je muk. Opet je ustao isti član Sabora. Okrenuo se Radulu. „Kakvo je raspoloženje janjičara?“ „Priznaju Mustafu za svog sultana. Spremni su da ga služe i daju život za njega, kao i za prethodne sultane.“ Čovek je klimnuo, a ustao je drugi član. „Bajazit mora umreti.“ Sad je nastupio trenutak istine. „Bajazit nije Mustafin brat. On nije sultanov sin. Nema kraljevske krvi. Ne predstavlja pretnju za presto. Još je dete bez razvijenog sećanja. Bajazit je moj sin i ima pravo na život.“ Naredni trenuci Dušanu su izgledali kao večnost. Trudio se da mu lice bude mirno, a pokreti staloženi. „Još si potreban Carstvu“, viknuo je glavni paša. „O tome će odlučiti novi sultan. Ostaću dok mi ne naredi drugačije.“ Tišina je ponovo zavladala. Dušan nije znao da li je uspeo. Neka lica bila su zbunjena i napeta. Nije im dao izbor. Radio je u dogovoru s bliskim ljudima verujući da će njihovi stavovi prevagnuti, ali ipak bila je to samo šačica u odnosu na ukupan broj ljudi koji nisu voleli da ih neko satera u ćorsokak i kaže im šta da rade. Čitav život donosili su odluke od presudne važnosti za tursko društvo. Prošlo je nekoliko minuta, ali ništa se nije desilo. A onda su se članovi saveta, jedan po jedan, kao ruke u molitvi, podigli na noge u znak pristanka. 199
Ahmed je išao prema Bajazitovim odajama i prebirao po sećanju šta sve treba da uradi. Poslednjih nedelja Bajazit se potpuno promenio – postao je srećan i bezbrižan, a Ahmedu je bilo drago što može da uspostavi prijateljski odnos s njim. Nedostajaće mu sve troje – bili su deo njegovog života i uspona. Poželeo im je sve najbolje, srećan put i bezbedan odlazak. Bio je počastvovan odlukom novog sultana da ga zadrži na mestu glavnog eunuha. Sada je imao pune ruke posla. Proteklih godina harem je bio zatvoren, ali Mustafa je doveo dve konkubine, a majka je već razgovarala s njim o kupovini novih devojaka za obuku. Sutra je trebalo da se sastane sa svim nastojnicama, predugo su se odmarale. Mora da ih motiviše i zaposli, jer će narednih meseci harem pretrpeti velike promene. Skrenuo je iza ćoška i usporio korak kako se približavao sultanovim odajama. Bilo je previše mračno. Osećao je da nešto nije u redu. Tokom dugih meseci u zatvoru naučio je da se oslanja na intuiciju. Sada je razumeo tamu. Uhvatio ju je za nabor, kao komad satena čiji bi jedan trzaj mogao otkriti mnogo toga. Znao je gde se tama krije, znao je da živi u tami i s tamom. Znao je kada nije sam u tami. Ispraznio je um, usporio disanje i naslonio se na zid. U hodniku ispred Bajazitovih odaja sveće nisu gorele. Video je ispupčenje u mraku i izvukao bodež. Istovremeno, iz soba su doprli glasovi. Jelena, Bajazit i sluškinja verovatno su išli ka vratima da bi otišli do kupatila. Priljubio se uza zid nečujan poput zmije. Vrata su se otvorila, a zrak svetlosti srušio se na pod. Mala Bajazitova figura izašla je u hodnik pre ostalih. Ahmed je čuo njen glas: „Polako, ovde je mračno!“ Tada je neko rasporio tamu i iskočio kao talas koji se sprema da smrvi obalu. Ahmed je zadržao dah. Njegov bodež zario se u mekano meso. Začuo je tiho stenjanje kao da je napadač pao iz mraka i uz tresak se srušio u hodniku, svega nekoliko koraka od dečaka. Ahmed je brzo povukao telo u senku. Kad je čuo neobične zvuke, Bajazit je pružio majci ruku. Ahmed je zakoračio na svetlost izvinjavajući se što ih je uplašio i žaleći se na novog eunuha koji greškom nije upalio sveće. Sledećeg jutra Dušan je posetio Mustafu. „Možda će nam biti potrebno vremena da otkrijemo za koga radi napadač. Janjičari su nepouzdana grupa. Iako cene Radula, male su šanse da će otkriti ko je nagovorio vojnika na ovaj potez, ali čim se otkrije počinilac, s njim će se obračunati prema propisima. Zavoleo sam Bajazita. Zasmejava me. Brine me što ne mogu da ga zaštitim čak ni u svom haremu. Mislio sam da je Savet na mojoj strani, ali čini mi se da ipak nisu svi zadovoljni promenama koje smo uveli“, rekao je Mustafa. Dušan se sećao Mustafinog oca i njihovih rvačkih mečeva s ljubavlju. Nikad ne bi ni pomislio da čovek može toliko da se promeni. Možda će i ovaj, naizgled umereni, mudri mladi čovek vremenom postati histeričan i sumnjičav, ali Dušan se nadao da će u tom slučaju on biti dovoljno daleko i da im neće uticati na život. Dok je proučavao Mustafino lice, Dušan je osetio radost što Bajazit nimalo ne podseća na Mustafu, koji je ličio na majku. Bio je bled, mršav, svetloplave kose, a Bajazit je imao guste lokne boje meda i gipku atletsku građu, baš kao Dušan i Jelena. Ponekad bi Bajazit podsetio Dušana na 200
ISTORIJSKE ČINJENICE
T
urci vode poreklo iz sušnih predela centralne Azije. Bili su potomci nomadskih plemena koja su porazila Tatare i Mongole. Isteravši starosedeoce, zauzeli su njihove teritorije, a zatim se polako širili sve do bogatijih pašnjaka Anadolije. Do druge polovine XIV veka ova moćna sila našla se na granici s hrišćanima, izvan nesavladivih zidina Konstantinopolja, prestonice Vizantijskog carstva. Konstantinopolj je osnovan 330. godine, pošto je rimski car Konstantin Veliki porazio svog poslednjeg rivala u neposrednoj blizini starog grčkog grada Vizanta, koji je potom proglašen za rimsku prestonicu. Ime je dobio po ovom caru. Konstantin je 313. godine priznao hrišćanstvo kao državnu religiju Rimskog carstva. Dugo godina hrišćanstvo je bilo zabranjena religija, dok se nije učvrstilo u godinama koje su usledile. Sedište Zapadnog rimskog carstva nije bilo u Rimu, već u Milanu ili Raveni. Do vremena kada su muslimanski ratnici stigli do zidova Carigrada, oko hiljadu godina kasnije, hrišćanstvo je već bilo podeljeno. Spor oko jedne tačke iz doktrine o Svetoj Trojici, posle mnogih razmirica, konačno dovodi do raskola 1054. godine. Istok je usvojio pravoslavnu crkvu s carigradskim patrijarhom na čelu, a poglavar zapadne crkve u Rimu postao je papa. Papa tvrdi da je naslednik Svetog Petra, glavnog Hristovog apostola, i poglavar hrišćanske zajednice celog sveta, ali ni car, ni carigradski patrijarh nisu priznavali ovu tvrdnju. Odnosi dveju crkava pogoršali su se tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine, kada su papine hrišćanske trupe ušle u Carigrad. Finansirali su ih Mlečani, koji su želeli da osvoje Konstantinopolj, tj. Carigrad, jer se pokazao kao opasan trgovački konkurent. Pre nego što su otišli da se bore u Svetoj zemlji, izazvali su krvoproliće, pa su se zapadni hrišćani okrenuli protiv istočnih hrišćana, kao i protiv muslimana, a sve to u papino ime. Bilo je pokušaja da se dve crkve pomire u prvoj polovini XV veka, kada je opasnost od Turaka postala očigledna. Carstvo se polako smanjivalo jer su ovi ratnici prisvajali teritorije oko Konstantinopolja. Posle dve neuspešne opsade Carigrada 1397. i 1422. godine, očajni car okrenuo se Zapadu s namerom da u daljim pregovorima okupi sve hrišćane i odupre se muslimanima. Iako je car shvatio da se mora povinovati papi, građani su odbacili uslove koje im je kralj obezbedio. Nekoliko godina kasnije Konstantinopolj je ponovo dospeo pod opsadu i pao u ruke muslimana ne dočekavši pomoć sa Zapada. 206
Vizantijsko carstvo, Istočno rimsko carstvo, stajalo je kao bedem odbrane od muslimanskih osvajača oko hiljadu godina, ali posle pedeset tri dana opsade, kada su topovima danonoćno gađali gradske zidine, Konstantinopolj je pao, a poslednji vizantijski car, Konstantin XI, poginuo u borbi. U maju 1453. sultan Mehmed II uništio je ovo hrišćansko uporište. Konstantinopolj je postao Istanbul i stvoreno je Osmansko carstvo. Osmansko carstvo, koje je trajalo šeststo godina, procvat je doživelo u XVI veku. Pokorilo je sve evropske i muslimanske protivnike dostigavši vrhunac tokom vladavine Sulejmana (15201566). Tada su se granice Carstva prostirale od centralne Evrope do severne Afrike i od Persije do Jadrana. Početkom XVI veka deveti osmanski car, sultan Selim I (1512—1520) porazio je Safavide (1514) pošto je prvo osigurao sebi presto ubistvom braće i nećaka. Safavidsku dinastiju osnovao je šah Ismail, vođa šiitskih muslimana u Azerbejdžanu (1501), obuhvativši ceo Iran do 1509. Selim je otišao u Egipat da pokori Mamluk sultana (1517) i od njega uzeo tri sveta grada – Meku, Medinu i Jerusalim. Dobio je ključeve tih gradova od poglavara Meke, kao i svete mošti proroka Muhameda i njegove porodice, koje se otada čuvaju u unutrašnjem svetilištu palate u Istanbulu. Zauzimanje ovih arapskih zemalja obezbedilo je turskom sultanu prevlast nad islamskim vladarima. Bio je glavni branitelj sunitskog islama i čuvar muslimanske zajednice. Delima je potvrdio svoje reči da predstavlja jedinog zaštitnika islamske ortodoksije protiv safavidske jeresi. Selimovim uspesima pridodati su i uspesi njegovog sina Sulejmana, najdugovočnijeg vladara Osmanskog carstva, koji nije samo nastavio da širi granice Carstva očevim stopama, već je kroz javne proslave, povećanje broja dvorana, podizanje javnih građevina i uređenje carske palate širio sliku o rasipnom carstvu. Među Evropljanima postao je poznat kao Sulejman Veličanstveni, jer su takva raskoš i razmetljivost ostale bez presedana u istoriji. Tokom njegove vladavine harem je dobio veliku moć. Žene iz njegove dinastije (naročito majka i njegova omiljena konkubina) dostigle su nezapamćen stepen političkog uticaja i javnog isticanja. U vreme Selima Carstvo je postalo najveća pomorska sila, a Sulejmanove bitke pretvorile su Mediteran u osmansko jezero. Selim je osvojio i Beograd 1521. godine i pokorio kraljevinu Ugarsku 1526. godine. Tri godine kasnije držao je Beč pod opsadom, ali nije uspeo da osvoji grad i morao je da se povuče. Tokom njegove vladavine Transilvanija, Vlaška i povremeno Moldavija postale su vazalne države Osmanskog carstva. Na istoku Turci su osvojili Bagdad od Persijanaca, uspostavivši kontrolu nad Mesopotamijom i obezbedivši prilaz vodom do Persijskog zaliva. Usporavanje ekspanzije u drugoj polovini XVI veka onemogućilo je sultana da se predstavlja kao nepobedivi osvajač. Posle Selima, zavladao je Murat III (1574—1595). Ostvario je veliki napredak na Kavkazu na račun Safavida, ali produženi rat protiv Habzburga (1593—1606) ekonomski je oslabio Carstvo. Rat više nije trajao samo tokom jednog godišnjeg doba posle kojeg će velike teritorije pasti u ruke pobedničkom sultanu, već se pretvorio u niz složenih i skupih ratnih operacija koje mogu da 207
traju i godinama s nepromenjenim ishodom. Tokom prva četiri veka Osmanskog carstva sultan je živeo u Istanbulu, u velelepnoj palati Topkapi, koju je sagradio Mehmed Osvajač, čiji vrtovi i građevine i dalje krase brdo iznad ušća Bosfora i Zlatnog roga. Do XVI veka tu je živela i njegova porodica. U trećem dvorcu, potpuno zatvorenom za spoljni svet, bile su sultanove lične odaje, harem koji su često nazivali palatom blaženstva. Likovi koje ćete sresti u ovoj knjizi nisu istorijski, premda bi mogli biti. Ovde je reč o dvadesetogodišnjem razdoblju, od 1526. do 1546. godine, koje predstavlja vrhunac Sulejmanove vladavine. Smestila sam svoje likove u istorijsku pozadinu. Kreću se među događajima koji pripadaju istoriji, ali njihove sudbine pripadaju samo njima.
208
