http://www.vaseljenska.com/vesti/kljosov-srbi-su-zaista-kolevka-evropske-civilizacije/ *** https://zlj13051967.wordpress.com/2014/02/22/vinca-kolevka-evropske-civilizacije/ ***
ВИНЧАНСКИ КАЛЕНДАР Збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље. Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање? Мр Милан Стеванчевић У 19. веку Ричард Карингтон открио је да синодички ротациони период површина на екватору Сунца износи 27 дана. Синодички ротациони период је време потребно да нека активна магнетна структура на Сунчевој површини учини једну ротацију гледано са Земље, односно да се поново врати на исту позицију са које је кренула. Дуго се веровало да је време једне синодичке ротације константа. Због тога питање промене синодичке ротације Сунца није било предмет разматрања у научним круговима. Међутим, после проналаска Винчанског сунчевог календара јавила се сумња у сталност брзине ротације Сунца. Винчански сунчев календар настао је пре више од 7525 година. Израђен је у облику кружног тањира од керамике и нађен је на локалитету Винче. Носи два симбола српског народа, па га справом можемо назвати Српски винчански сунчев календар. Календар имају само народи који су некад достигли одређени степен цивилизацијског развоја, а почетак датирања показује годину тог развоја. Срби су тај цивилизацијски развој достигли пре 7525 година. На врху тањира налази се винчански симбол за време који су Срби користили за датирање важних догађаја. То је симбол који је постао линија водиља идентитета српског народа кроз време и историју.
Датирање Душановог законика у старој српској престоници Скопљу у лето 6857. са српским симболом за време (По католичком календару папе Гргура Тринаестог, 1349. године који у то време није ни постојао). Снимак Српског винчанског сунчевог календара. (Извор: Агенције, фото Требињелајв 24. 03. 2015) Други симбол на Винчанском сунчевом календару у облику је два концентрична перфорирана круга. Они су симбол Сунца код српског народа и налазе се у многим старим рукописним књигама и артефактима. Да су перфорирани концентрични кругови симбол српског народа, може се видети на печату администрације српске државе и краљевске канцеларије краља Строимира у лето 6338-6343. (по католичком календару папе Гргура Тринаестог од 830-835. године).
Ћирилица пре Ћирила Златни печат је материјални доказ да је ћирилица званично писмо српских држава и српског народа и да је настала пре Ћирила, који је рођен 828. године. У време када је печат изгравиран, Ћирило је имао две а Методије десет година. Печат je доказ да је Србија била држава са администрацијом и краљевском канцеларијом с печатом од злата и пре династије Немањића. Налазио се у једној немачкој приватној колекцији. Током свих ових векова био је скриван од српског народа. Зашто? Одговор је једноставан. Многим новонасталим нацијама и државама није одговарало што су поникле на територији некадашње Србије, односно на територији на којој су миленијумима живели Срби. Новонастале нације у тражењу и измишљању властитог идентитета присвајали су српску територију, српски језик и историју српског народа. Да би то урадили, морали су да сакрију историју српског народа и постојање српских држава пре Немањића. У томе су им помогли византолози. Негирање свега што је српско основа је постојања византолога, историчара измишљеног царства.
Српски календар први у промене ротације Сунца.
винчански је, свету брзине
покренуо
сунчев вероватно, питање синодичке
Међутим, Српски винчански сунчев календар и златни печат српског краља Строимира, са престоницом у Рашкој, материјални су доказ миленијумског постојања српског народа на овим просторима. С појавом Српског винчанског сунчевог календара расправа европских држава где се налази колевка европске цивилизације је завршена. Сада се правом може рећи да је Винча колевка европске цивилизције и да има велику историјску и научну вредност. Српски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. На основу досадашњих мерења Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних синодичких ротација и до краја календарске додајемо 13,5 земаљских дана. Међутим, по Српском винчанском сунчевом календару Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних ротација и до краја календарске године Срби су пре 8.000 година додавали 15 земаљских дана! Ово сазнање од изузетног је значаја за науку, јер указује да се у периоду од 8.000 година време ротације Сунца убрзало за 1,5 земаљских дана. Без обзира да ли је праисторијски Српски винчански сунчев календар тачан или не, он је први покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. Постоје научни основи да је брзина синодичке ротације Сунца променљива величина и да је Сунце некада спорије ротирало него данас. Познато је да Сунце зрачи материју и енергију. То значи да Сунце зрачењем губи масу па је логично да услед губитка масе повећава брзину ротације. Ако претпоставимо да су подаци из Српског винчанског сунчевог календра тачни, онда се може израчунати да се време ротације Сунца у периоду од 8.000 година убрзало за 1,5 земаљских дана. Под претпоставком да се губитак масе Сунца врши линеарно, Сунце ће кроз 72.000 година имати 13 ротација у току једне календарске године. Како промена брзине синодичке ротације
Сунца утиче на временске промене, то значи да због ових разлога промену климе на нашим просторима можемо очекивати после 72.000 година. Брзина кретања Сунчевог система око центра галаксије је 250 километара у секунди, а брзина револуције Земље око Сунца је 30 километара у секунди. Земља се око Сунца креће се у облику завојнице, чији је полупречник r = mvsinӨ/qB. Пут који пређе Земља у току једне календарске године у односу на центар галаксије је d = 2πrmvcosӨ/qB, где је B вектор магнетске индукције, a q електрично оптерећење; Ө угао између вектора брзине v и вектора магнетске индукције B. И тако цео Сунчев систем путује у безнађе.
Превише случајнсти Подизањем научних сателита и анализом добијених резултата научних истраживања добија се утисак да ми тек сада откривамо оно што су наши преци знали. Најбољи пример је сазнање да се на Преображење „преображава и гора и вода”. Ова изрека представља део научног и историјског наслеђа Срба. Најновија хемијска истраживања кише Београдске школе метеорологије показала су да су оне од Ђурђевдана до Преображења киселе, а од Преображења алкалне. Да би се дошло до сазнања да се киша преображава, потребни су прецизни хемијски инструменти, односно напредна цивилизација. Сунцу је потребно 220 милиона година да обиђе један галактички круг; од настанка до данас начинило их је 20. На основу предања, Срби су у прошлости имали напредну цивилизацију. Међутим, збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље.
Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање? По Српском календару Светог Саве, у току једне календарске године постоје само два годишња доба – лето и зима. Лето почиње крајем марта и почетком априла, а зима на Митровдан, почетком новембра. Најновија сателитска електромагнетна мерења енергија које долазе са Сунца на северну и јужну хемисферу доказују да у току једне календарске године постоје само два годишња доба. Ковани новац свих српских држава носио је симбол Сунца. На Српском винчанском календару налази се много случајности да би то била случајност.
***** Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ ч Рагузи́ нскийВладиславич, граф Рагузинский; Јасеник, 1668 — Санкт Петербург, 17. јун 1738) је био српски политичар, саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац Манастира Света Тројица[1] код Пљеваља. **** Хетерија Из Википедије, слободне енциклопедије Хетерија је тајно удружење грчких патриота основано 1814. године у Одеси са циљем организовања устанка за ослобођење од Османског царства.[тражи се извор од 11. 2015.] Покрет је на своме почетку имао циљ да се обнови Византија. Међу Србима имао је своје присталице. Једна српска организација налазила се у Нишу, где су били 1821. године похапшени и јавно обешени. Најпознатији међу обешеним је био Владика Милентије.[1] *****
Stefan Nemanja Srpski veliki župan u periodu od 1166. do 1196. godine. Najznačajniji srpski državnik i rodonačelnik dinastije Nemanjića. Najmlađi je sin velikaša Zavide, rođen kada se ovaj sklonio u Duklju za vreme nereda u Raškoj, te je prvo kršten po rimokatoličkom obredu, „pošto drugih sveštenika tamo nije bilo“. Kada su se neredi smirili i porodica vratila, kršten je drugi put, sada po pravoslavnom obredu, u crkvi Svetog Petra u Rasu.
Oko 1163. po odluci vizantijskog cara Manojla Komnina velikim županom Raške biva proglašen najstariji Nemanjin brat- Tihomir, dok su ostala braća, Stracimir, Miroslav i Nemanja dobili udeone kneževine, odnosno zasebne delove državne teritorije. Udeona kneževina Nemanje prostirala se oko rečne doline Ibra, Rasine, Toplice i Puste Reke, kao i sve krajeve između ovih dolina. Nemanja je prema velikom županu Tihomiru imao vojnu i još neke sitnije obaveze. Nešto kasnije, posle susreta s vizantijskim carem, dobija vladalačko dostojanstvo i župu Dubočicu ili Glbočicu. Ovim počinju sukobi braće, jer je zbog ovih ustupaka Nemanja bio obavezan samo vizantijskom caru na vernost, ali ne i bratu. Tada Nemanja sprovodi i gradnju hramova, podigavši najpre manastir posvećen Bogorodici na ušću Kosanice u Toplicu, a zatim manastir svetom Nikoli. Braća su mu upućivala više opomena da se ne ponaša kao samostalan, što on nije slušao; naposletku su ga uhapsili, lišili kneževine i zatvorili u pećinu kod Rasa. Tu se on zavetovao svetom Đorđu da će mu podići crkvu ako ga spase. Oko 1166. je izbavljen uz pomoć pristalica. Tada je izgnao svu braću i proglasio se za velikog župana i jedinog vladara Srbije. Car Vizantije nije bio zadovoljan ovim, te je njegovoj braći pružio utočište, a pokrenuo vojsku na Srbiju. Stefan Nemanja ih je sačekao južno od Zvečana i potukao u teškoj bici. Posle 2 godine na Srbiju je krenuo lično vizantijski car, primoravši ga na pokornost, „da pristupi prestolu otkrivene glave i golih ruku do lakata, s konopcem vezanim oko vrata i mačem u ruci“; potom ga je odveo u Carigrad, da njime ukrasi trijumfalnu povorku. Ali Nemanja je ovo poniženje iskoristio da sredi odnose sa carem, a po povratku i s Miroslavom i Stracimirom. Do smrti Manojla I Komnina nije napadao Vizantiju. Te godine je iskoristio da sredi verske prilike u zemlji: sagradio je hram Svetog Đorđa (Đurđevi stupovi), porazio je bogumilske jeretike koristeći pravoslavnu vojsku („njih je proterivao, knjige im palio, imanja njihova delio je sirotinji, a njihovom učitelju je jezik odsekao, da ne bi zla tim jezikom učio“). Posle smrti Manojla I Komnina Vizantija je zapala u duboku krizu, što je Nemanja iskoristio da se što više od nje osamostali. Kada je Mađarska krenula u ratna dejstva, on je s mađarskim vojnicima krenuo u borbe na širokom frontu, duž Dunava i desne obale Velike Morave. Sa Mađarima je stigao čak do Sofije, međutim, tu su se Mađari dogovorili s Vizantincima i vratili u svoju zemlju, dok je Nemanja nastavio ratovanje i osvojio sve gradove u Duklji i Dalmaciji sem Dubrovnika. Između 1183. i 1189. osvojio je gradove: Svrljig, Ravni i Kozalj, kao i gradove jugozapadno od Sofije- Pernik, Stob, Zemln, Velbužd i Žitomiski. Na jugoistoku je osvojio Skoplje, Lešak i Gradac u Pologu, kao i Prizren. Nameravao je da Niš pretvori u svoju prestonicu, kao glavnu raskrsnicu puteva na Balkanu; upravo tu je dočekao Fridriha III Barbarosu 1189. godine, koji je prolazio kroz Srbiju ka Bliskom istoku, predvodeći Treći krstaški rat. Nemanja je nastojao da dobije njegovu podršku, jer je bio svestan da svoja osvajanja neće zadržati ako ne dobije podršku velike sile. U Nišu je zato krstašima dao na raspolaganje velike količine hrane, a caru Fridrihu i vojskovođama specijalne darove. Ponudio je 20.000 vojnika ako Fridrih napadne Vizantiju; čak je ponudio i vazalstvo Nemačkoj da bi obezbedio dalju podršku Nemačke. Međutim, Fridrih je želeo da pređe na Bliski istok bez velikih sukoba, te je odbio ponude. Kad je vizantijski car Isak II Anđeo čuo za ove pregovore, krenuo je vojsku na Srbiju čim su krstaši prešli u Malu Aziju. Negde na Južnoj Moravi odigrala se bitka koju su Srbi
izgubili, ali ostali i dalje sposobni da pružaju otpor. Stefan Nemanja je Vizantiji prepustio sve gradove istočno od Velike i Južne Morave. Pitanja spornih teritorija rešena su pregovorima, a da bi se dogovor učvrstio, sinovica cara Isaka je udata za sina Stefana Nemanje, Stefana. Prema ustaljenom običaju, vlast je prvo delio sa braćom Miroslavom i Stracimirom, a kasnije i sa sinovima Vukanom i Rastkom (Stefanu nije dao posebnu oblast, jer ga je odredio za naslednika. 1183. godine, u vreme konačnog formiranja države, sagradio je hram od belog mermera na reci Studenici, u kom je i sahranjen. Kada je došlo do prevrata na Vizantijskom prestolu, te je novi car postao Aleksije III Anđeo, uslov prijateljskih odnosa bio je da se Stefan Nemanja dobrovoljno odrekne vlasti, što je i učinio 1196. na Saboru u Rasu. Tog dana su se on i njegova žena Ana zamonašili- on je postao monah Simeon i otišao u Studenicu; ona je postala monahinja Anastasija i otišla je u hram posvećen Bogorodici u Rasu. 1197. godine Nemanja odlazi u Vatoped na Svetoj Gori, gde se sreće sa zamonašenim sinom Savom (Rastkom) Nemanjićem. Posle darivanja svih svetogorskih manastira, od vizantijskog cara stiže hrisovulja da se obnovi napušten i razvaljen manastir Hilandar, i „da ostane Srbima na poklon večni“. U Hilandaru je Nemanja i umro 1199. Posle 8 godina mošti su prenete u Studenicu. Stefan I Nemanjić (Stefan Prvovenčani) Srpski veliki župan (1196-1217) i prvi kralj iz dinastije Nemanjića (1217-1228), srednji sin Stefana Nemanje. Šest godina pre dolaska na presto oženjen je vizantijskom princezom Jevdokijom, što ga i jeste odredilo za naslednika srpskog trona. Zbog toga jedini od njegovih sinova nije dobio udeonu kneževinu. Već prvih godina vlasti žestokog protivnika dobio je u najstarijem bratu Vukanu Nemanjiću, koji je, kao udeoni knez, vladao teritorijom Duklje, Dalmacije i Trebinja, a ponašao se bezmalo kao samostalni gospodar. Mlađi brat, Rastko Nemanjić, samostalno se odrekao prestola. Kad je Stefan oterao ženu Jevdokiju 1201. godine, Vukan ju je dočekao sa počastima i omogućio joj da dostojanstveno ode u Carigrad. Stefan je ovim činom uništio odnose s Vizantijom, ali se nije plašio njihove odmazde, jer je Vizantija bila u opštem rasulu. Nastojao je da stekne podršku pape Inoćentija II, kome se obratio s molbom da mu pošalje kraljevsku krunu, želeći da obezbedi međunarodno priznanje Srbije. Dolazak legata se nije dogodio zato što mađarski kralj nije dozvolio ovaj čin zarobivši legata. U ovome je imao udela i knez Vukan koji se ponosio starom zetskom titulom kralja i koga je papa pominjao kao „svetlog kneza Duklje i Dalmacije“. U leto 1202. Stefan je pretrpeo napad udruženih snaga Vukana i mađarskog kralja Emerika, te je proteran iz države, a titulu velikog župana preuzeo je Vukan. Pomoć Stefanu počeo je da pruža bosanski ban Kulin, neprijateljski nastrojen i prema Vukanu i prema Emeriku. Posle prodora bugarskog cara Kalojana i kumanskih odreda 1203, Stefan počinje da se učvršćuje u pograničnim delovima države. Kad su krstaši 1204. osvojili Carigrad, braća su odlučila da se pomire pred opasnošću, te su borbe zaustavljene početkom 1205. godine. Stefan je ponovo postao veliki župan, a Vukan je ostao dukljanski i dalmatinski udeoni knez. Mir je učvršćen nad moštima Stefana Nemanje, a u prisustvu najmlađeg brata, arhimandrita Save u Studenici. U periodu kada su Vizantiju zamenila sitna latinska carstva, a Mletačka postala glavna sila istočnog Sredozemlja, Stefan se pokazao kao hrabar i vešt vladar, pripojivši 1208.
godine Niš, Lipljan, Moravu, Vranje, Prizren, Gornji i Donji Polog. Istovremeno je uspeo da se odbrani iako je napadan sa tri strane, Sve pobede je predstavljao kao čuda svetog Simeona, a radio je po uverenju da „najbolje čini za Srbiju. Sprijateljio se sa Mletačkom Republikom, a sam se oženio unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, Anom Dandolo. Ovoga puta, podržan Mletačkom, traži drugi put krunu od pape i kruniše se 1217. godine za kralja, čime postaje kralj svih srpskih zemalja (izuzev Bosne, koja je u to doba bila samostalna država). 1219. godine Sava je izdejstvovao autokefalnost srpske crkve od vizantijskog patrijarha iz Nikeje, dok je Stefan izgradio svoju zadužbinu, manastir Žiču i u njoj osnovao prvi srpsku arhiepiskopiju. U Žiči su krunisani svi vladari do cara Dušana. Poslednja opasnost koja mu je pretila bio je epirski vladar Teodor I Anđeo, koji je pokazivao težnju da obnovi Vizantiju. Stefan je svog sina oženio ćerkom Teodora, te je Radoslav i faktički određen za srpskog vladara. Manastir Žiča, kraljevska lavra Nemanjića Stefan Radoslav I Nemanjić (Radoslav) Srpski kralj od 1228. do 1234. godine, najstariji sin Stefana Nemanjića. Vladao je Srbijom još za vreme bolesti svog oca. Od 1219. je oženjen ćerkom epirskog despota, koji je tad bio u velikom usponu i čija je država imala dugačku granicu sa Srbijom. Pod velikim uticajem tazbine dodao je svom imenu vizantijsko carsko prezime- Duka. Prvi je od srpskih vladara kovao novac. Pregovarajući s ohridskim arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, zaobišao je arhimandrita Savu, čime je ugrozio interese i crkve i države. Zbačen je posle epirskog poraza od strane Bugara kod Klokotnice, s kojima nije hteo da pregovara. Na presto je došao njegov mlađi brat Vladislav, dok je on otišao u izgnanstvo. Kada ga je žena napustila, vratio se u Srbiju, zamonašivši se kao Jovan u Studenici, gde je umro i gde je sahranjen. Stefan Vladislav I Nemanjić (Vladislav) Srpski kralj (1234-1243), srednji sin Stefana Nemanjića. Pošto je posle bitke na Klokotnici Bugarska postala najmoćnija sila na Balkanu, težio je da uspostavi dobre odnose s Ivanom Asenom II, bugarskim carem, te se oženio njegovom ćerkom. Vladislav je još kao princ podigao manastir Mileševu i u njega, iz Trnova, posle mnogo mučnih pregovora, doneo kovčeg s moštima Svetog Save. U Mileševi se nalazi jedna od najlepših fresaka sveta svih vremena, (koja je i prva slika prenesena televizijskim signalom preko Atlantika), „Beli anđeo“. Kad je bugarski car umro, Vladislav je ostao bez podrške. U isto vreme Tatari su upali u Mađarsku, koju su razrušili jureći mađarskog kralja sve do Jadranskog mora. Tatari su se vratili kroz Srbiju i Bugarsku. Srbija, zbog teško pohodnog terena, nije oštećena, ali je zato potpuno razrušena Bugarska, koja je posle toga postala tatarski vazal, što je dovelo do pada sa vlasti Vladislava. Stefan Uroš I Nemanjić (kralj Uroš) Srpski kralj (1243-1277), treći sin Stefana, mlađi brat Vladislava. U njegovo vreme situacija na Balkanu se zakomplikovala: Grci iz Nikeje su bili u usponu i konačno su 1261. godine osvojili Carigrad, srušivši Latinsko, a obnovivši Vizantijsko carstvo. Uroš je u početku bio saveznik Nikejaca, ali je uskoro prešao u protivnički tabor. Zbog sukoba Dubrovačke i Barske rimokatoličke nadbiskupije, bio je u neprijateljstvu s Dubrovnikom, jer je podržavao Barsku nadbiskupiju (barski nadbikus imao je titulu „primas Srbije“). U savezu s kraljem Obeju Sicilija, Manfredom, i epirskim despotom
Mihailom 1258. je prodro u Makedoniju, zauzevši Skoplje, Prilep i Kičevo, ali ga je vizantijski car Mihailo Paleolog sledeće godine potisnuo do Šar-planine. Pokušavao je, bezuspešno, da zauzme Mačvansku banovinu od Mađara, iako je s njima bio prijatelj, a njegov sin venčan s mađarskom princezom. U Srbiju je doveo nemačke rudare Sase koji su započeli proizvodnju srebra i omogućili privredno jačanje Srbije. Kovanjem novca i otvaranjem carina olakšao je trgovinu u zemlji. Podigao je veličanstveni manastir Sopoćane, a njegova žena, Jelena Anžujska, Gradac; Sopoćani su italijanskim umetnicima dali inspiraciju da pokrenu novi pravac u umetnosti- renesansu. Pred kraj života došao je u sukob sa sinom Dragutinom, koji je tražio deo države za sebe, a potom, pobedivši oca kod Gackog, i zbacio Uroša s prestola. Uroš se zamonašio u Humskoj zemlji, a mošti su mu danas u Sopoćanima. Stefan Dragutin I Nemanjić (Dragutin) Srpski kralj u periodu 1276-1282. Bio je najstariji sin Stefana Uroša I, koga je zbacio uz pomoć mađarske vojske, s kojom je pobedio u bici kod Gacka. Pod njegovom vladavinom Srbija je ostala protivnik Vizantije, a saveznik koalicije za obnovu Latinskog carstva. Majci (Jeleni Anžujskoj) odvojio je deo teritorije: Zetu, Trebinje, krajeve oko Plava i Gornjeg Ibra. Slomivši nogu kod grada Jeleča bio je primoran da se na Saboru u Deževu 1282. godine odrekne prestola u korist svog mlađeg brata Milutina, jer se „hendikep“ vladara smatrao dokazom da on nije sposoban da vlada. Tada je sačinjen i dogovor koji je određivao da Milutina naslede Dragutinovi sinovi, Uroš ili Vladislav. Posle silaska s prestola povukao se u svoju upravnu oblast koja je obuhvatala župu Dabar, kraj oko Priboja na Limu, župu Moravicu, Arilje, teritoriju severno od Zapadne Morave sa Rudnikom, sve do mađarske granice. Posle dve godine, kao ugarski vazal, dobija Mačvansku banovinu s Beogradom, Usoru i Sol u severnoj Bosni. Uz Milutinovu pomoć porazio je i proterao iz Braničeva samostalne bugarske feudalce Drmana i Kudelina 1291. godine, pa je tako formirana srpska država koja se protezala od Usore do Homolja. Neki su je čak nazivali kraljevinom Srbijom, dok su Milutinovu državu rađe zvali kraljevinom Raškom; u srpskoj istoriji je poznat kao „sremski kralj“ , jer se u srednjovekovni Srem ubrajala i severozapadna Srbija. Prestonice su mu bile Debrc na Savi i Beograd. Posvađao se sa bratom 1299, a zaratio 1301, jer je Milutin sklopio ugovor s Vizantijom i oženio se vizantijskom princezom Simonidom. 1312. je nateran na pokornost. Zaslužan je za pomeranje srpskog težišta na sever. Zbog teške bolesti se 4 godine kasnije i zakaluđerio se pod imenom Teoktist. Sa njegovom ženom Katilinom podizao je lepe zadužbine, među kojima se ističu crkva Sveti Ahilije kod Arilja, i Tronoša (zadužbina Katiline). Stefan Uroš II Milutin Nemanjić (Milutin) Kralj Srbije od 1282. do 1321. godine, mlađi brat kralja Dragutina i jedan od najvećih srpskih vladara. Presto je uzeo na Deževskom saboru. Odmah po dolasku na vlast započeo je s napadima na vizantijske teritorije i tokom 1282. osvojio je Skoplje, Polog, Ovče polje, Zletovo i Pijanec, kao i krajeve oko srednjeg i gornjeg toka reke Bregalnice. Time se proširio na makedonske teritorije. Od protivudara spasla ga je smrt Mihaila VIII Paleologa 1282. godine, dok novi car, Andronik II Paleolog nije uspeo da dovede pripreme do kraja. Videvši ovo, Milutin i Dragutin su zajedno opustošili okolinu grada Sera, dolinu reke Strumice i kod Kavale
izbio na Egejsko more. 1284. priključio je državi Debar s okolinom, Kičevo i Poreč, krajeve oko reka Treske i Crnog Drima. Do primirja s Vizantijom južna granica Srbije išla je severno od linije Ohrid-Prilep-Štip. Posle pobede nad bugarskim feudalcima dospeo je u nevolju, jer je vidinski knez Šišman, smatrajući svoje interese ugroženim, u pomoć pozvao Tatare, koji su zašli duboko u srpsku teritoriju. U ovom ratu Milutin je potukao i bugarsku i tatarsku vojsku, a potom je osvojio Vidin, primoravši Šišmana na bekstvo. Uvidevši da sad može tatarski kan Nogaj krenuti u ofanzivu, zaključio je mir, a Šišmanu vratio Vidin, a potom ga oženio ćerkom velmože Dragoša, a njegovog sina svojom kćerkom. Nogaj nije bio zadovoljan srpskim i bugarskim novonastalim prijateljstvom, ali je kralj Milutin, da bi ga primirio, poslao na njegov dvor kao taoce sina Stefana i jedan deo vlastele, koji su tu ostali sve do Nogajeve smrti 1299. Što se ratova s Vizantijom tiče, 1296. je privremeno osvojio Drač i teritorije severne Albanije. Posle suzbijanja ogromne vizantijske ofanzive pod čuvenim vojskovođom Mihailom Glavasom 1297. godine, primorao je Andronika na nalaženje zajedničkog rešenja. Pregovori su trajali veoma dugo (1297-1299), a Milutin je kao jedan od uslova postavio sklapanje braka s vizantijskom princezom. Andronik je mislio da mu za ženu da sestru Jevdokiju, međutim, kako je ona pobegla u Trapezunt, morao je da da ćerku Simonidu, koja još nije imala ni deset godina, dok je Milutin već imao oko četrdeset (ona mu je bila čak peta supruga po redosledu). Za ovaj brak se s pravom govori da je bio samo zvaničan, politički, i ništa drugo. Uz nju je Milutin od vizantijskog cara dobio kao miraz priznanje svih osvojenih teritorija. Posle Dragutinove smrti pogazio je dogovor, a prestolonaslednika Vladislava zatvorio u tamnicu; mađarskom kralju Karlu I Robertu je odbio da vrati Beograd i Mačvu, te ih je ovaj morao silom oduzeti 1319. godine. Milutin je uspeo da značajno proširi granice Srbije u pravcu juga i severoistoka, i prvi je Srbiju proširio do desne obale Dunava. Podizao je crkve i manastire koji su po lepoti i raskoši prevazišli sve dotadašnje bogomolje. Podigao je neverovatnih 40 crkava (po jednu za svaku započetu godinu vladavine). Potpomagao je obnavljanje manastira u Jerusalimu, Carigradu, Solunu i na Atosu, ali je najveću pažnju pridao manastirima u Srbiji. U Prizrenu je podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, na Kosovu je sagradio veličanstvenu Gračanicu, a u Skoplju je podigao crkvu Trojeručicu, crkvu Svetog Konstantina i manastir Svetog Georgija Skoropostižnog. Severno od Skoplja je obnovio crkvu Svetog Nikite, a kod Kumanova manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričaninu. U Studenici je podigao malu i neobično skladnu crkvu, tzv. Kraljevu crkvu. U okvirima tadašnje države najpoznatiju zadužbinu mu je predstavljao manastir Banjska, u kom je i sahranjen. Stefan Uroš III Nemanjić (Stefan Dečanski) Srpski kralj u periodu 1321-1331, pod kojim je Srbija postala najjača vojna sila na Balkanu, najstariji sin kralja Milutina. U mladosti je bio talac na tatarskom dvoru, odakle je pobegao 1299. Godine 1309. dobija na upravu Zetsku oblast i oblast Trebinja, gde je nasledio svoju babu, kraljicu Jelenu Anžujsku. Posle pomirenja oca i strica na snagu opet stupa dogovor sa Deževskog sabora, što znači da Stefan neće naslediti svog oca. Zabrinut ovim, on diže ustanak na oca, međutim, biva uhvaćen i odveden u Skoplje gde je trebalo da bude oslepljen. 1314. je, sa ženom i dva maloletna sina predat caru Androniku u Carigrad na čuvanje. 1320. se vraća u Srbiju i dobija na izdržavanje jedan deo župe Budimlje.
Za njegovo izbavljenje iz zatočeništva su najzaslužniji zvaničnici Srpske crkve, te se on 1321. uključuje u bitku oko prestola, boreći se s mlađim bratom, Konstantinom, i Vladislavom, sinom kralja Dragutina. Do kraja godine porazio je Konstantina, da bi se sledeće godine krunisao za kralja. 1323. i 1324. poražava i Vladislava (kralja Vladislava II) i zvanično postaje kralj „svih srpskih i pomorskih zemalja“. 1327. i 1328. ratuje sa Dubrovnikom i osvaja jedan deo teritorija koje je ranije osvojio od njega bosanski ban Stjepan II Kotromanić. Zbog pružanja podrške caru Androniku II oko borbi za presto u Vizantiji, novi car Andronik III kreće u oružane sukobe sa Srbijom, kome se pridružuje i bugarski car Mihailo Šišman. Uvidevši ovo, kralj Stefan se spremio da napadne bugarsku vojsku pre nego što se ova ujedini s vizantijskom. U iznenadnom napadu 28. jula 1330. kod Velbužda, car Mihailo Šišman je ranjen i zarobljen, a car Andronik III je umesto na Srbe krenuo na Bugare, svoje saveznike. Mihailo Šišman je ubrzo umro od zadobijenih rana. Stefan Dečanski je na bugarski presto doveo sina svoje seste Ane, cara Ivana Stefana i, na račun Vizantije, doneo novo proširenje na gradove: Veles, Prosek, Štip i Dobrun. Posle pobeda punu je pažnju posvetio gradnji manastira Dečani na Metohiji. Zbacio ga je sa prestola sin Dušan. Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (Dušan) Srpski kralj (1331-1345) i car (1345-1355), osnivač Srpskog carstva, sin kralja Stefana Dečanskog. Istakao se u bici kod Velbužda. Uz pomoć vlastele, skovavši zaveru u Zeti sa vlastelom, podigao je bunu protiv oca, zatvorio ga u grad Zvečan i golim rukama zadavio. (Zbog čega je jedini vladar dinastije Nemanjića koji nije kanonizovan za sveca). Njegove ambicije su odgovarale tadašnjoj vlasteli i državi u naponu snage. Posle gušenja pobune u Zeti 1332, jačanja centralne vlasti i sređivanja odnosa s Bugarskom (ženidbom sestre cara koji je zbacio Ivana Stefana, Jelenom), krenuo je na Vizantiju i do 1334. (kad je krenuo na Solun) osvojio gradove Kostur, Prilep, Ohrid i Strumicu. Naredne godine odbranio je sever od napada mađarskog kralja, Karla I Anžujskog, koji se morao vratiti na severnu obalu Save. Građanski rat u Vizantiji 1341, posle smrti cara Andronika III, Dušan je iskoristio za dalja osvajanja. U Paunima kod Prištine dočekao je pretendenta na vizantijski presto, Jovana VI Kantakuzina, i s njim sklopio vojni savez, tao da zajedno napadaju Vizantiju, a da svakom pripadne što osvoji. Te godine zauzeo je Voden i Melnik, a sledeće Berat, Valonu i Ver. Posle razlaza njih dvojice, Kantakuzin se obratio Turcima za dalju pomoć, time indirektno bivajući kriv za tursko širenje na Evropu. Dušanov vojvoda Preljub je pretrpeo težak poraz kod Stefanijane 1334, ali je Dušan sledeće godine osvojio važan vizantijski grad, Ser, time pomerivši granicu Srbije na Egejsko more, od ušća Meste do solunskog zaleđa. Posle pregovora sa protatom svetogorskih manastira i obavezom da će poštovati autonomiju Svete Gore, na Božić (25. decembra) 1345. on je aklamacijom proglašen za „cara Srba i Grka“. Iduće godine, na Vaskrs (16. aprila) zvanično je u Skoplju krunisan carskom krunom (patrijarh Joanikije) 1348. granicu je pomerio čak do Korinta, osvajanjem Epira i Tesalije. Iako je tada pomagao maloletnog vizantijskog cara Jovana V Paleloga, od Venecije je tražio brodove da bi napao Kantakuzina, opsadom Carigrada. Pošto Venecija nije ispoštovala ovaj dogovor, vratio se u Hum i osvojio ga, kao i nekoliko gradova u dolini Neretve.
Dušanovo carstvo
Na vreme je shvatio opasnost od turske najezde, te je vodio pregovore s papskom kurijom da bude imenovan za „kapetana hrišćanstva“, tj. predvodnika novog krstaškog pohoda. Papa je s ovim oklevao, sve dok Dušan nije iznenada umro 1355. godine, 20. decembra. Tek su se posle Dušanove smrti Turci osmelili da napadnu Evropski kontinent. Stigao je da ojača vojsku i donese Dušanov zakonik, najznačajniji pravni dokument srednjovekovne Srbije, koji je objavljen 1349. godine, a dopunjen 1354. U istorijskom pamćenju Srba ostao je simbol najvećeg uspona, slave i sjaja srpske države i u kasnijim vremenima njegovo ime je davalo snagu srpskim borcima za slobodu da nastave svoju borbu za slobodu i obnovu države. Njegova zadužbina je manastir Sveti Ahilije kod Arilja.
Stefan Uroš V Nemanjić (car Uroš) Srpski car u periodu od 1355. do 1371. Sin cara Dušana i njegove žene, bugarske princeze Jelene. Kada se Dušan krunisao za cara, Uroš je postao nosilac titule kralja i postao očev savladar. Od tada je on vladao srpskim zemljama, a njegov otac „Romanijom“, tj. grčkim zemljama. Posle smrti cara Dušana, on ga nasleđuje kao 22-godišnjak. Velikaši mu nisu pružili gotovo nikakvu podršku, pa se vladavina Uroša vezuje za propast Srpskog carstva. Dušanov polubrat, Simeon-Siniša Nemanjić, prognan iz Epira od strane Nikifora II Orsinija u Kosturu se proglasio za cara. Sada je Uroš morao da se brani od strica, te je odbio njegovu ofanzivu 1358. kod Skadra, pošto je Simeon-Siniša osvojio Epir i Tesaliju i obrazovao novu državu. Iste je godine Uroš sprečio mađarski napad sa severa. U oblasti Sera vladala je njegova majka, pomažući mu da zaštiti poziciju u tim oblastima, dok se u Albaniji formirala država despota Jovana Komnina Asena, oko gradova Kanine i Valone. Potom kreću velika odvajanja: humski knez Vojislav Vojinović obrazuje državu od Rudnika do Jadranskog mora; posle njegove smrti na pozornicu raspada stupaju Mrnjavčevići, Uglješa i Vukašin, obrazujući države u Makedoniji. Uglješa uzima Ser od carice Jelene, a Vukašin se čak izborio za titulu kralja, postavši Urošev savladar i dobivši pravo da Uroša naslede Vukašinovi sinovi. Ovo su s podozrenjem gledali knez Lazar Hrebeljanović i župan Nikola Altomanović, te je novi sukob bio na pomolu. Ove sukobe je prekinulo tursko nadiranje. Braća Mrnjavčevići su slomljeni u boju na Marici, a Uroš ih je nadživeo svega 3 meseca. Teško bolestan, umro je u dvorcu Nerodimlju, isključen iz političkih zbivanja. Sa njim je umrla i jaka srpska jedinstvena država, jedna od najvećih sila tadašnje Evrope. Narod je bio i ostao svestan da za raspad nije kriv on, već velmože „prokletih duša“. Njegova zadužbina je manastir Matejča. ***
Женевска конференција Од 06. до 09. новембра 1918. године уз присуство председника српске владе, српске опозиције, Југословенског одбора и Народног вијећа, одржана је Женевска конференција. Том приликом је донета тзв. Женевска декларација, која је предвиђала: - уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу - оснивање Заједничког министарства са задатком организације нове државе до сазивања уставотворне скупштине. На пример, Заједничком министарству били би поверени унутрашњи и спољни послови нове државе, ратна морнарица, поморска трговина
- да питање уређења нове државе: монархија или република, остане отворено до сазивања уставотворне скупштине. У прелазном периоду функционисале би две владе: српска влада и Народно вијеће. Никола Пашић је покушао супроставити се овим предлозима, али је у Женеви остао усамљен. Под притиском српске опозиције, Југословенског одбора, Народног вијећа и сила Атанте, прихватио је декларацију. Одступањем од српског програма уједињења били су угрожени српска буржоазија и династија. Стога је регент Александар изазвао кризу владе, дезавуишући Пашића и избегавајући потврђивање декларације. Елиминацијом Пашића, регент Александар је постао главни фактор у даљој борби за уједињење. Декларацију потом нису признали ни Југословенски одбор ни Народно вијеће. Тако се као нови државно-правни субјект појавила Држава Словенаца, Хрвата и Срба, која није била међунарнодно призната. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца У међувремену је Држава Словенаца, Хрвата и Срба, коју је са једне стране угрожавала Италија, а са друге стране потресали револуционарани покрети, затражила помоћ од српске војске, која је одмах одговорила на позив и продрла све до северо-западне границе. У таквим приликама је 24. новембра 1918. године у Руми Народно веће Срема донело одлуку за непосредним присаједињењем Срема Краљевини Србији. 25. новембра 1918. године у Новом Саду Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је одлуку да се Банат, Бачка и Барања непосредно присаједине Краљевини Србији. 26. новембра 1918. године Велика народна скупштина Црне Горе донела је следеће одлуке: - да се краљ Никола Петровић Његош и његова династије збаце са црногорског престола - да се Црна Гора присаједини Краљевини Србији, те тако уједињена ступи у државу Срба, Хрвата и Словенаца 28. новембра 1918. године Вијеће народних првака и посланика донело је одлуку о припајању БиХ Краљевини Србији. Упутства, односно Напутак делегације Народног вијећа (Државе СХС) која је крајем новембра 1918. године стигла у Београд, представљала су неку врсту услова за уједињење. Упутства су предвиђала: - да о уређењу нове државе одлучи свеопшта народна скупштина 2/3 већином гласова - да уставотворна скупштина донесе устав, одреди форму владавине и унутрашње уређење - да се уставотворна скупштина сазове најкасније у року од 6 месеци по потписивању мира - да до сазива уставотворне скупштине власт врши краљ, а законодавну делатност Државно веће састављено од представника Народног вијећа,
Југословенског одбора и српске владе - да изборе за уставотворну скупштину спроведе Државно веће Делегација Државе СХС се није држала датих Упутстава због италијанске експанзије на њене територије, револуционарних врења, као и чињенице да Народно вијеће није било признато као правни субјект. Стога је делегација признала монархијски облик владавине и династију Карађорђевић. Користећи све те околности, регент Александар је 01. децембра 1918. године прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама Словенаца и Хрвата у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. ***
KATARI = ALBIŽANI = PATARENI -Jeretička hrišćanska sekta, početkom XII veka - Albižani su izgleda bili najradikalniji i najviše zastupljeni. U drugim krajevima bili su poznati pod imenom KATARI. - Njihovo verovanje je poticalo od MANIHEIZMA kasnorimske epohe. Zasnivalo se na sukobu između svetlosti i tame, ili Boga i materije. Maniheizam tvrdi da je Bog stvorio samo svet duha koji je večan, dok je Satana stvorio potkupljivi materijalni svet. Po ovome su katari dobili svoje ime koje potiče od grčke reči = “čist”. Katari su učili da treba živeti čisto i odvojeno od materijalnog sveta. Pribegavali su krajnjem asketizmu i odbacivali krštenje i druge svete tajne preko kojih je vera inače ostvarivala kontakt sa materijalnim svetom. - Papa Grgur IX osnovao je inkviziciju 1232 (to je vreme LUJA IX 1226-1270), kao organizaciju sa specijalnim sudovima za otkrivanje i osuđivanje jeretika, popunjenu uglavnom dominikancima. Već od sledeće godine glavni zadatak je bio potpuno iskorenjivanje albižana – do kraja XIII veka ova jeres je iskorenjena. Inkvizicija je, dakle, poseban sud koji je papstvo ustanovilo da bi sprečilo širenje jeresi. Ukoliko je jeres bila raširena u večoj meri, papa je pozivao na krstaški pohod. Dakle, inkvizicija je sud koji je bio za posebne slučajeve (kao J. Orleanka, recimo). Proces je najčešće vođen u tajnosti, obično na osnovu sumnji i potkazivanja. Osumnjičeni nije imao pravo na branioca ili svedoke. Uporne jeretike je predavala svetovnim vlastima da ih spali na lomači. Na njenom čelu su bili fanatični katolici (ponekad i probraćeni jeretici), redovno pripadnici crkvenih redova ***
Evo, pre jertickih pokreta, i ovo... AVINJONSKO PAPSTVO Avinjonsko papstvo je period istorije rimokatoličke crkve od 1305. do 1378, kada je sedište papa bilo u Avinjonu u Francuskoj. Francuski kralj Filip IV Lepi je uspeo da nametne izbor francuskog kardinala Klementa V za papu i preseli sedište papa u Avinjon. Tokom tog perioda papstvo i francuski dvor su sarađivali do 1342, a posle je usledio jak uticaj francuskog dvora do 1378. Papa se 1378. ponovo preselio u Rim, ali tada je došlo do podele i započeo je period Zapadne šizme (1378.-1417.).
Početkom XIV veka papstvo je bilo na vrhuncu moći. Papa Bonifacije VIII (1294.-1303.) zalagao se za univerzalni suverenitet papa nad celim hrišćanstvom. Konflikt sa francuskim kraljem izbija oko pitanja da li sekularni vladari imaju pravo da oporezuju sveštenstvo. Francuski kralj Filip IV Lepi je uveo povećani porez na sveštenstvo. Papa Bonifacije posebnom bulom (uredbom) 1296. zabranjuje da bilo tko oporezuje crkvu sem papa. Samo godinu dana kasnije dozvoljava francuskom kralju oporezivanje, ali samo u slučaju izvanredne situacije. Sve pape tokom avinjonskog papstva bili su Francuzi. Ta prosta činjenica ne treba da bude prenaglašena, jer su tada severna i južna Francuska bile potpuno kulturno različite. Tokom boravka u Avinjonu papstvo je prihvatilo mnoge odlike kraljevskog dvora. Životni stil kardinala postao je sličan stilu kneževa. Rođaci pape su često zauzimali ključne pozicije. Papstvo je direktno kontrolisalo postavljanja visokih sveštenika i zapustilo je raniji proces izbora sveštenika. Na ovaj način su osiguravani dodatni izvori prihoda. Uvedeni su mnogi oblici nameta, kojima je izuzetno napunjena papska blagajna, kao na primer 10% poreza na crkvenu imovinu, celi godišnji prihod prve godine novopostavljenog biskupa. Bogatstvo i korupcija crkve raširila se od vrha do dna. Pošto je biskup morao da plati celi godišnji prihod da bi bio postavljen za biskupa, on je na sličan način tražio novac od onih, koje je on postavljao. Korupcija se raširila od vrha do dna crkve. Zbog toga se javljaju razni pokreti u crkvi, koji zahtevaju povratak izvornom siromaštvu crkve. Razni pokreti zahtevaju da se crkva vrati potpunom siromaštvu, da se oslobode svakog posedovanja. Pošto je za crkvu posedovanje i mešanje u svetovne stvari bilo jako bitno, ti pokreti se proglašavaju jeretičkim. To uključuje fratičele u Italiji, valdenežane u Nemačkoj, husite u Bohemiji, inspirisane Janom Husom i Džonom Viklifom. Templari su pohapšeni 13. oktobra 1307., o proces protiv templara je bio 1314. predmet koncila u Vjenu. Nije bilo dovoljno dokaza da su templari krivi, ali francuski kralj Filip IV Lepi je vršio veliki pritisak, da bi se domogao templarskog blaga. Papa Klement V i francuski kralj Filip IV Lepi su sedili pred kardinalima i nikome nisu dopustili da govori, osim kad bi papa nekoga pozvao da govori. Pre toga kardinali su izglasali da se dopusti bilo kome, a posebno predstavnicima templara da kažu reč u njihovu odbranu. Dolaskom kralja Filipa IV Lepog izvršen je pritisak i odluka je promenjena. Nitko se nije usudio govoriti, jer je pretila ekskomunikacija. Tada je papa izrekao osudu templara, koja je sprovedena njihovim spaljivanjem na lomači i plenidbom njihove ogromne imovine. Templari su postali izuzetno bogato pomoću ratnog plena stečenog u Svetoj Zemlji. Kasnije su posuđivali novac vladarima, pa su samo povećavali svoje bogatstvo. Papa Grgur XI (1370.-1378.) je donio odluku da vrati 1378. papsko sedište u Rim. Iako je papa bio rođen u Francuskoj i pod uticajem francuskog kralja, postojao je konflikt onih za papu i protiv pape, pa su papske zemlje bile u opasnosti. Kada je papa proglasio embargo na izvoz žita 1374/75 Firenca je organizovala savez nekoliko gradova protiv pape: Milano, Bolonja, Peruđa, Piza, Đenova. Papski legat je sprovodio izuzetno surovu politiku protiv toga saveza sa ciljem da ponovo uspostavi kontrolu nad tim gradovima. Povratkom pape u Rim 1378. započelo je novo razdoblje nemira i papa i u Rimu i u Avinjonu. To se naziva Zapadna šizma, a završila je tek 1417. serijom koncila uključujući koncil u Konstanci. Glavni rezultat je bilo uspostavljanje crkvenih koncila, koji imaju veću vlast od pape. Ipak to nije vladalo dugo nakon 1417.
Zakljucak Odnosi između papa i Francuske jako su se menjali tokom XIV veka. Vek je počeo otvorenim sukobom Filipa IV Lepog i pape Bonifacija VIII. Posle toga usledilo je razdoblje saradnje od 1305. do 1342. Od 1342. do 1378. papstvo je pod jakim uticajem francuskog dvora. To je umanjilo ugled papstva, a bilo je i jedan od razloga za Zapadnu šizmu (1378.-1417.). Period zapadne šizme je bio period gde pola Evrope podržava jednog papu u Rimu, a pola drugog u Avinjonu. Borba za moć tko će biti papa, postaje bojište za velike sile, pa Engleska podržava papu u Rimu, a Francuska papu u Avinjonu. Period Avinjonskog papstva nazivan je i "vavilonsko ropstvo" papa. Tako je taj period nazvao Petrarka, koji je žalio za odsustvom papa iz Italije. ***
Pariska mirovna konferencija U Prvom svetskom ratu učestvovalo je 36 država. Srušena su 4 velika carstva: Austrougarsko, Nemačko, Tursko i Rusko. Formirane su nove države koje su ozvaničene na mirovnoj konferenciji u Versaju. Formirane su nove države (Austrija, Mađarska, Čehoslovačka Poljska i Kraljevina SHS), a države pobednice uvećale svoju teritoriju, poražene države nisu bile zadovoljne. To je dovelo neminovno do političke nestabilnosti, brojnih kriza i konačnog sukoba u Drugom svetskom ratu. Raspad Austrougarske Posle smrti Franje Josifa (1916) na AU presto je seo Karlo Habzburški, koji nije mogao da spreči urušavanje carstva. 7.10.1918. AU vođe zatražile su primirije zasovano na Vilsonovih 14 tačaka. Dok je čekao odgovor, Karlo je izdao manifest kojim je predviđeno da predstavnici svih nacionalnih grupa u austrijskom parlamentu (Rajhstagu) obrazuju narodna veća. Ali ovaj plan je stigao kasno. Nacionalne vođe nisu više želele priznavanje svoj nacije unutar AU već ocepljenje od nje. Prvi su se ocepili Česi i proglasili svoju nezavisnost u Pragu, a posle su Južni Sloveni 25.11.1918. proglasili ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom. Niko nije pružao otpor ovim nacionalnim pokretima, tako da je posle abdikacije cara Karla 12.11.1918. Austrija postala republika. Njen prvi kancelar zvao se Karl Rener, koji je predvodio autrijsku delegaciju na pregovorima u Sen Žermenu i zalagao se da se novostvorena republika zove Nemačka Austrija, ali pošto su sile pobednice zabranile bilo kakvu saradnju Nemačke i Austrije, ovaj predlog je odbačen i novonastala država će se zvati Republika Austrija. U martu 1919. kumunisti dolaze na vlast u Mađarskoj. Na predlog Bele Kuna, proglašena je Mađarska sovjetska republika. Međutim već u avgustu 1919. Mađarska sovjetska republika je prestala da postoji, a Bela Kun je proteran u Rusiju. Gušenju Mađrske sovjetske republike pomogle su trupe Čehoslovačke, Rumunije kao i trupe Kraljevine SHS. Novu Mađarsku vladu organizovao je admiral Mikloš Horti, koji će postati regent novoproglašene Kraljevine Mađarske. Mađarska će biti kraljevina bez kralja od 1920-1944 sa Mikloševim regenstvom. Tek posle II svetskog rata Mađarska postaje Narodna republika Mađarska. I Ugarska je pokušala sa planom da ostane celovita tako što bi postala konfederativna država. Iako je narodima koji žive unutar Mađarske ponuđena puna autonomija koja bi bila osnov za Podunavsku konfederaciju, ti narodi to nisu prihvatili. Rumuni iz Transilvanije su se izjansili za nezavisnost i ujedinjenje sa Bukureštom.
Nemačka Versajski mirovni ugovor sa Nemačkom istakao je ovu zemlju kao isključivog krivca za rat. Car Vilhelm II je proglašen za ratnog zločinca i sklonio se u Holandiju, koja nije htela da ga izruči državama Antante da bi mu se sudilo. Nemačka će postati republika, prvi predsednik koji je izabran bio je Fridnrih Ebert u februaru 1919. Period nemačke istorije od 1919. do 1933. I dolaska Hitlerovih nacionalsocijalista, se naziva Vajmarska republika, po gradu Vajmaru gde su sprovedeni izbori za nemačku nacionalnu skupštinu. Sporazum koji će nastati sa Nemačkom imao je za cilj da oslabi Nemačku u vojnom smislu. Ovakva postavka stvari sa Nemačkom koja je bila revizionistički nastrojena prema Versajskom mirovnom sporazumu, dovešće do još veće krize i izbijanja Drugog svetskog rata. Mirovna konferencija u Parizu Mirovna konferencija je započela radu 18.januara 1919. Na otvaranje konferenecije su pozvane 32 države. Glavnu reč su vodili predstavnici 4 države: američki predsednik Vudro Vilson, premijer Velike Britanije Džordž Lojd, premijer Francuske Žorž Lojd i premijer Italije Vitorijo Orlando. Mirovni ugovori zaključeni su u dvorcima i predgrađima Pariza. Mirovni ugovor sa Nemačkom- 28.jun 1919- Vesaj: -Alzas i Lorena su pripali Frnacuskoj - još neki delovi teritorije su pripali Danskoj, Čehoslovačkoj i Belgiji. - Poljskoj je pripao izlaz na Blatičko more kod grada Gdanjska (koridorom kroz Nemačku, tako da Istočna Pruska odstaje odsečena od Nemačke), dok je sam grad Gdanjsk, sa većinskim nemačkim stanovništvom ostavljen kao slobodna zona pod upravom Društva naroda. - Francuska je dobila pravo da okupira Sarsku oblast na 15 godina ( rudnici) - Istočna oblast Rajne je trebalo da bude demilitarizovana u pojasu od 50 km, a trupe saveznika da okupiraju Rajnsku oblast na 15 godina. Troškove okupacije snosi Nemačka. - Nemačka je dužna da plati ratnu odštetu, da preda sve trgovačke brodove koji imaju više od 1600 tona i da besplatno dostavlja ugalj Francuskoj, Belgiji i Italiji tokom 10 godina. - Nemačka nije smela da ima više od 100 000 vojnika - Izgubila je sve svoje kolonije - Za sprovođenje ovog plana je formirana specijala reparaciona komisija Mirovni ugovor sa Austrijom- 10.septembar 1919.- Sen Žermen Izgubila je 70% teritorije predratne države u korist Poljske, Čehoslovačke, Rumunije i Italije. - Kraljevina SHS je dobila Kranjsku, deo Štajerske i Dalmaciju. - Česi su zauzeli Sudetsku oblast i Nemačku Bohemiju (granične oblasti Češke ka Austriji, Nemačkoj i Poljskoj) - Italijani južni Tirol, Istru, Goricu, severnu Dalmaciju (i Rijeku- zvanično ovaj grad im pripada tek 1924. Posle potpisivanja Rimskog ugovora sa Kraljveinom SHS) - Poljaci su zauzeli istočnu Galiciju. (Galicija je danas oblast koja je podeljena između Poljske i Ukrajne. Poljski deo je zapadni sa gl. Gadom Krakovom, a Ukrajni pripada istočni deo sa gradom Ljvovom)
Austrija je morala da plati ratnu reparaciju saveznicima Zabranjeno je ujedinjenje sa Nemačkom bez saglasnosti Društva naroda. Na konferenciji je priznata kao republka Austrija. Mirovni ugovor sa Bugarskom-27.oktobra 1919.-Nej -Rumuniji je vraćena južna Dobrudža - Kraljevina SHS je dobila proširenje za srezove bosliegradski i caribrodski -Zapadna Trakija je pripala Grčkoj. Određena joj je ratna odšteta koju mora da plati i nije smela da ima biše od 20 000 vojnika Mirovni ugovor sa Mađarskom- 4.jun 1920. – Trijanon Mađarskoj je ostalo 29% predratne teritorije Ugarske. -Rumunija je dobila Transilvaniju i dve trećine Banata -Kraljevina SHS je dobila Hrvatsku, Slavoniju i Vojvodinu. -Čehoslovačka dobija Slovačku i Ruteniju (Karpatska Ukrajna) Mirovni ugovori sa Turskom 10.avgust 1920- Sevr - Francuska i Velika Britanija su dobile pravo da kontrolišu Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, Egipat i Krit. - Bosfor i Dardaneli su demilitarizovani i stavljeni pod međunarodnu kontrolu. - Dodekanezi su pripali Itlaiji ( skupina ostrva u jugoistočnom delu Egejskog mora, danas u Grčkoj, glavno ostrvo je Rodos sa istoimenim glavnim gradom) -Grčka dobija istočnu Trakiju i gospodari celom egejskom obalom i dobila je pravo na mnoga ostrva u Egejskom moru kao i da okupira Smirnu sa zaleđem. (Smirna je današnji Izmir- u turskoj pokrajni Anadoliji, na obali Egejskog mora.) Posle grčko-turskog rata Turci su porazili grčku i spalili Smirnu 1922. 23.jul 1923.-Lozana Ovim mirom Istočna Trakija sa Jedrenom vraćena je Turskoj, kao i dva ostva blizu Dardanela. ***
Крсташки ратови назив је за низ војних похода од XI. до XIII века којима је био циљ "ослободити" Јерусалим и Свету земљу од исламске владавине. Узроци:Крсташки ратови представљају низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папа водили од краја XI до друге половине XIII века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и држава за ослобођење светих места у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити духовну и световну превласт у хришћанском свету. На црквеним саборима у Пјаченци и Клермону 1095. г. Папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима опрост од свакога греха, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових поседа бити у потпуности прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити неверници који боље ни не заслужују. Папин позив, као и жарко проповедање занесењака, нпр. француског редовника-аугустинца Петра Пустињака, били су дочекани с великим полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Премда је у XI веку у Европи почело раздобље опште демографске, господарске и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко господарско стање и глад, а 1095.-96. европске земље је захватила епидемија (вероватно куга), па је покушај бега из такве стварности био сасвим разумљив. Господарско стање је било додатно отежано јер
су Селџуци и Фатимиди кочили трговину малоазијског и северноафричког простора с хришћанском Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних месних моћника. Од рата против исламског Истока сви су очекивали користи: верски горљиви појединци - место у рају, великаши - нове велике поседе, сељаци - ослобођење од личне зависности, а сви судионици плен од пљачке. У разним деловима Француске, Немачке и Италије на тисуће наивних витезова и кметова почињу се окупљати на ратни поход, стављају на своје тунике велики црвени крст и одлазе у 200-годишњи рат за ослобађање наводног Исусовог гроба, крећући се испред главнине, убијајући Јевреје и пљачкајући и изазивајући немире куд год би стигли. I krstaški rat(1096-1099)Vizantija je 1071.izgubila Bari i teritorije na prostoru Male Azije od strane Turaka Seldžuka pa je vizantijski car Aleksije I Komnin (1081-1118) bio prinudjen da potraži pomoć u Evropi koju nije gledao blagonaklono.Na njegov poziv se odazvao papa Urban II koji je bio zabrinut za sveto mesto (Jerusalim).Saziva 1095.koncil u Klermonu kojem prisustvuje oko 200 biskupa,kneževa i plemića.Odlučeno je da se krene u oslobadjanje svetog mjesta. I krstaški rat nije vodio nijedan kralj vec vojvode.Najznačajnije i njihovi putevi prema Carigradu su: -Gotfrid Buljonski-sa vojskom se kretao duž Dunava,kroz Ugarsku i Srbiju -Rejmond Tuluški i Igo-preko Alpa,kroz severnu Italiju i Dalmaciju -Boemund-preko Jadranskog mora od Apulije do Drača pa kopnenim putem do Carigrada U proleće 1097. stižu u Carigrad gde je trebalo izvršiti pripreme za dalje delovanje.Komnin je tražio da krstaši polože zakletvu da ce Vizantiji predati sve oblasti koje joj u osnovi i pripadaju.Isprva su se nećkali da bi na kraju ipak položili tzv.Zakletvu vjernosti i odanosti.Uspjeli su da osvoje Nikeju (dali je Komninu) i Antiohiju (tu su se pokazale slabosti krstaša-nespremi, većina kao da je pošla u avanturu).7.6.1097. počela je opsada Jerusalima koja je trajala 4 sedmice.U pomoc su stigli Djenovljani sa spravama za opsadu.Nakon pada,u Jerusalimu je tri dana vladao potpuni haospljačkanje i ubijanje na sve strane.Medjutim,trebalo je organizovati osvojeni dio.Igo je postavljen za upravitelja tzv.Jerusalimske kraljevine dok je Buljonskom pripala titula čuvara groba Gospodnjeg a njegovi nasljednici su uzimali titulu kralja.Formirane su kneževina Antiohija i 2 grofovije (Edesa i Tripolis) na feudalnoj osnovi..U ovom periodu veliki broj stanovnistva se doseljava iz Evrope kako bi zaradio a vjerski cilj se brzo gubi..Značajno je istaći i formiranje viteško-monaških redova čiji članovi imaju obavezu braniti krstaške države.Najznačajniji su: -Templari (hramovci)-nosili bijele odore sa crvenim krstom -Jovanovci (hospitalici)-imali crne odore sa bijelim krstom -Petar Pustinjak (1050-1115) -Tevtonci II krstaški рат (1147-1149) Krstaške države nastale u I krstaškom ratu postojale su do 1144. kada je pod tursku vlast pala grofovija Edesa.Taj pad je dosta uzdrmao Evropu a tadašnji papa Evgenije II je smatrao da treba organizovati krstašku vojsku i vratiti izgubljene teritorije.U vojsci koja je oformljena su pored vojnika krstaša ucestvovalii i
pripadnici monaskog reda Cistericiti..Vladari koji su prihvatili ideju o ratu su bili njemačko-rimski car Konrad III i francuski kralj Luj VIII.Medjutim,odnosi izmedju njihdvojice su bili dosta zategnuti (nisu se mogli dogovoriti o dejstvovanju niti o podjeli teritorija kojih u osnovi nije bilo) tako da su se vratli kuci.U medjuvremenu,u Egiptu jača Saladin oji je na sebe preuzeo ulogu da vrati krstaške države u okvire islamskih..1187.osvaja Jerusalim i bio je manje okrutan u odnosu na hriš?ane.Dao im je mogućnostda otkupe svoju slobodu a ostale je ponižavao tako sto su morali da vuku crkveno zvono blatnjavim ulicama Jerusalima. III Krstaški rat (1190-1192)Pad Jerusalima je izazavao burne reakcije u Evropi..Papa Grgur VIII izdaje bulu kojom poziva na krstaški pohod.Odazivaju se vladari:njema?ki car Fridrih Barbarosa,francuski kralj Filip Avgust i engleski kralj Henri II.Barbarosa je sazvao sabor u Majncu gdje su se dogovarali oko pohoda.Međutim,sam Fridrih nije dočekao sukobe jer se utopio u potoku u koji je pao vjerovatno zbog srčanog udara.I engleski kralj umire a nasljeđuje ga njegov sin Ričard (Lavlje srce).Odnosi između Filipa i Ričarda su bili dosta zategnuti zbog težnje Engleza da budu vladari u Francuskoj (pitanje Normandije). Krstaši uspijevaju zauzeti Antiohiju a Saladin se povlačisa vojskom u Jerusalim.Pri opsadi su se pokazale suprotnosti između dvojice vladara jer su obojica htjeli da budu glavnokomandujući .Dok je Ričard osvajao,Filip je igrao šah.Dok Filip osvaja,Ričarda boli glava.Filip odlučuje da napusti pohod i vrati se u Francusku tako da na istorijskoj pozornici ostaju dva vrlo sposobna vladara koja su se međusobno izuzetno poštovali i koji su cijenili viteške tradicije (kada je Ričardov konj slomio nogu,Saladin mu je poslao novog).Njih dvojica su se sastali i postigli su sporazum 1192. po kojem krstaši mogu posjećivati Sveto mjesto ali bez oružja.Ričard se vraća u Englesku jer su se odnosi sa Francuskom znazno pogoršali..Kada se vratio1193.,Saladin umire ali to nije kraj premoći islama. IV Krstaski rat (1202-1204) Papa Ino?entije II izdaje bulu kojom poziva na pohod ali se nijedan poznati vladar ne odaziva.Najpoznatiji Bonifacije od Monferata.Još jedna razlika u odnosu na prethodne ratove jeste što krstaši više ne ratuju zbog verslih ubeđenja već se nadaju lakoj dobiti.Najjednostavniji jeste pomorski pa su u Veneciji iznajmili brodove.pošto nisu imali novca da plate obavezali su se da će za Veneciju osvojiti Zadar.I tek nakon toga su ih prevezli do Carigrada1203.krstaši su stigli u Carigrad i Mlečani ih odlučili da ostanu.Tada su oni dobili ponudu od vizantijskog princa Aleksija da vrate na prestonjegovog oca Isaka Anđela koga je sa vlasti zbacio Aleksije III (11951203) a on će im to novčano nadoknaditi..Krstaši su učinili ono što je od traženo i doveli na vlast oca i sina..Međutim,tada se ispostavlja da je Aleksije III odneo riznicu sa sobom tako da krstaši nisu mogli biti isplaćeni.Tada su Mlečani osvajili Carigrad za svoj račun i opustošili ga.carski presto je zauzeo nemacki car a patrijarh je bio Mlečanin.. Osnovana je krstaška država na tlu Vizantije, tzv. Latinsko carstvo. Ono je obuhvatalo današnju Grčku i evropsku Tursku, kao mali deo Male Azije preko puta Carigrada. Vizantiji je preostala Albanija i zapadna Turska, ali je došlo do podele: Albanija i deo zapadne Grčke (Epir) postao je takozvana Epirska despotovina, dok je zapadna Mala Azija (Turska) skoro do Ankare postala Nikejsko carstvo. Treći deo je bio mali primorski deo na severu današnje Turske, sa gradom Trapezuntom (današnji Trabzon) - tzv. Trapezuntsko carstvo
*** *** Kada je Trilateralna komisija u pitanju, nema nedoumica, nema tajne i nema misterije. Ovo stoga, što je od svog osnivanja 1973. do danas, Trilateralna komisija jedna od onih nekoliko uticajnijih organizacija koje ideološki, politički i propagandno servisiraju američku korporativnu oligarhiju, njen transnacionalni savez moći i njen agresivni program svetske dominacije. Reč je o tradiciji dugoj čitav jedan vek Ograničena demokratija, totalni društveni nadzor i totalna kontrola, sistemsko i sistematsko isključenje čoveka iz odlučivanja o vlastitom životu, permanetni klasni rat korporativne oligarhije protiv čovečanstva i, naročito, neprikosnovenost korporativnih i geopolitičkih interesa SAD u svetskim poslovima, jesu dogme kojih se tokom proteklih četrdeset godina Trilateralna komisija dosledno drži. To je doktrina liberalnog fašizma sa svojim brojnim derivatima. Beogradski sastanak evropske grupe Trilateralne komisije ima da još jednom potvrdi takvo stanje činjenica… *** Prof. dr Smilja Avramov: „Između SAD, Vatikana i Nemačke sklopljen je 1976. godine tajni sporazum u 11 tačaka. Jedna od centralnih teza ovog sporazuma bila je ideja o federalizaciji sveta… Jedna od tačaka koja je mene posebno pogodila, kad sam čitala taj sporazum, bila je – totalno uništenje Pravoslavlja. Pravoslavlje mora biti izbačeno iz svetskih komunikacija, kao religija, jer je to jedini homogenizirajući momenat pravoslavnih zemalja koji ima političke dimenzije, i globalizacija uz Pravoslavlje teško da će uspeti. Otuda uništenje Pravoslavlja, ali i prodor u Pravoslavnu Crkvu i bacanje teških para da bi se pridobili pojedini rukovodioci Pravoslavlja i da bi se na taj način uništila srž teologije pravoslavne. Jer ono što su konstatovali, a što nama pravoslavcima, koji verujemo u Pravoslavlje, što je vrlo značajno, i što je konstatovano na jednom od njihovih sastanaka, – da je jedina teološka misao – pravoslavna, koja se može vezivati sa civilnim shvatanjem društva i sa onim što oni zovu globalizacija, uz onaj minimum socijalnog momenta.“
*** СВАСТИКА Историјски корени
Многе људе у данашње време Свастика асоцира на фашизам и Адолфа Хитлера. Мало ко данас памти да је на совјетским новчаницама у периоду од 1917. до 1923. године била представљена Свастика, да је на рукавима и официра Црвене армије у истом периоду стајала Свастика у ловоровом венцу, а унутар ње била су слова Р.С.Ф.С.Р. Постоји чак и мишљење да је Свастику, као партијски симбол, Хитлеру дао лично друг И. В. Стаљин, 1920. године. Око овога древног симбола накупило се толико легенди и измишљотина, да смо решили да подробније испричамо о овом најстаријем соларном култном симболу.
Свастични симбол има облик крста са повијеним крајевима који су усмерени у смеру казаљке на сату, или обрнуто. По правилу, данас се сви свастични симболи називају једном речју – Свастика, што у основи није тачно, јер је сваки свастични симбол у старини имао свој сопствени назив, заштитну силу и сликовно значење. Приликом археолошких ископавања свастична симболика је најчешће налажена на различитим детаљима архитектуре, оружја и бојне опреме код многих народа Евроазије. Свастична симболика се среће свуда у орнаментици као знак Светлости, Сунца, Живота. Најстарији археолошки артефакти са представом свастике датују се приближно у десети до петнаести миленијум пре нове ере. По материјалима археолошких ископина најбогатија територија у погледу примене Свастике као религиозног и културног симбола је Русија – ни Европа, ни Индија не могу да се упореде са Русијом по изобиљу свастичних симбола који покривају руско оружје, заставе, народну ношњу, куће и храмове. Ископавања древних кургана и насеобина говоре сами за себе – многа древна словенска градска насеља имала су облик Свастике чији су краци били управљени према четири стране света. Свастични симболи коришћени су као календарски знаци ј ш у време Великог Скитског царства. Пирамида и „свастика“ орјентисане су у смеровима страна света. Сагласно археолошким ископавањима управо су се тако градили и древни словенско-аријски градови. Таква кружно-свастична структура може се видети на пример у плану по коме су грађени Аркаим Вендогард.)
или
Али нису само Аријци и Словени веровали у магијску моћ свастичног мотива. Тај симбол је представљен на глиненим посудама из Самаре (територија данашњег Ирака), које се датирају у пети миленијум пре наше ере. Свастични симболи, и они који су окренути на лево, и окренути на десно, срећу се и у преаријској култури Мохенџо-Даро (долина реке Инд) и у древној Кини, око 2000 година пре наше ере. У североисточној Африци археолози су пронашли гробну стелу царства Мероз које је постојало у другом и трећем веку наше ере. Фреска на стели приказује жену која улази у загробни свет, а њену одећу краси Свастика. Крст који се окреће украшава и златне тегове за вагу који су припадали житељима Ашанте (Гана) и глинено посуђе древних Индијаца, прекрасне ћилиме које су ткали Персијанци и Келти. (види слику)
Савастични симбол имао је заштитну улогу код готово свих народа на територијама Европе и Азије: код Словена, Немаца, Помора, Скалва, Куршаја, Скита, Сармата, Мордва, Удмурта, Башкираца, Чуваша, Индуса, Исланђана, Шкотланђана и многих других народа. У многим древним веровањима и религијама, Свастика се јавља као најважнији култни симбол. Тако, у древноиндијској филозофији и у будизму (погледај слику: Будина стопа) Свастика је симбол вечног кружног кретања Васионе, симбол Будиног закона, ком се потчињава све што постоји; у тибетском ламаизму она је заштитни симбол, симбол среће и талисман.
У Индији и на Тибету на вратима храмова, на свакој тканинама у које се завијају свети покровима...
Свастика се посвуда приказује: стамбеној грађевини, на текстови, на погребним
Лама Беру-Кинзе- Римпоче највећих учитеља официјелног снимак обредног прављења чистог простора, које је он обавио у
је у наше време један од Будизма. На фотографији је ритуалне мандале, то јест, Москви 1993. године.
У предњем плану фотографије налази се танка, света слика нацртана на тканини, са представом Божанског пространства мандале. У угловима су Свастични симболи који штите тај свети Божански простор.
Као религиозни симбол (!!!) Свастику су увек користили следбеници хиндуизма, Ђаинизма и Будизма на Истоку, друиди Ирске, Шкотске, Скандинавије, представници природно.религиозних вероисповести Европе и Америке на западу.
У Русији се свастични симболи и елементи срећу код припадника Древних Родова и Ведских култова, код православних старовераца – инглинга, у словенским и аријским општинама Родовског Круга, и, не бисте помислили, код хришћана...
На слици је приказан Ганеша, син Бога Шиве, Бог из хиндуистичког ведског пентеона, а његов лик освећују два свастична симбола.
На слици је Мистични свети дијаграм из Ђаинистичког молитвеника. У центру дијаграма се види Свастика. Словени су употребљавали симбол Свастике током многих и многих хиљада година. Тај симбол су наши Преци цртали на оружју, заставама, одећи, на предметима за свакодневну употребу и на култним предметима. Сви знају да је Пророк Олег закуцао свој штит на врата Цариграда (Константинопоља), али мало је коме познато шта је било приказано на том штиту. Опис симболике његовог штита и оклопа може се наћи у историјским хроникама (Цртеж штита Пророка Олега је на слици). Пророци, т.ј. људи који су имали дар да Духовно предвиђају и који су преносили људима Древну Мудрост коју су им оставили Богови и Преци, постајали су Жреци. Један од таквих најзнаменитијих у историји људи био је Словенски кнез – Пророк Олег. Поред тога што је био кнез и изузетан војни стратег, био је још и Жрец Високог Посвећења. Симболика приказана на његовој одећи, оружју, оклопу и кнежевској застави подробно нам говори о томе. Огњену Свастику (која симболише земљу Предака) у средишту деветокраке звезде Инглије (симбол Вере прапредака) окруживало је Велико Коло (Круг Богова-Заштитника) из кога је излазило осам зракова Духовне светлости (осми степен жрецовског повећења) ка Свароговом Кругу. Сва та симболика говорила је о огромној Духовној и физичкој снази која је управљена ка заштити Родне земље и Свете Вере. Када је Пророк Олег причврстио свој штит са таквом симболиком на капију Цариграда, тиме је хтео очигледно да покаже поквареним и дволичним Византијцима оно што је касније други Словенски кнез, Александар Јарославич (Невски) речима објаснио тевтонским витезовима: „Ко нам са мачем дође, од мача ће и погинути! На овоме је стајала, стоји и стајаће Земља Руска!“
За време цара Петра I, зидови његове изванградске резиденције били су украшени свастичним мотивима. Таваница престоне дворане у Ермитажу такође је покривена свастичним симболима. Крајем 19. и почетком 20. века међу вишим слојевима европских држава у Западној и Источној Европи, а такође и у Русији, Свастика (на слици) је постала најраспрострањенији и чак
модни симбол. То се десило под утицајем „Тајне доктрине“ Е. П. Блавацке и њеног теозофског друштва, окултно-мистичних учења Гвида фон Листа, немачког витешког Ордена Туле и сличних спиритистичких кружока. Прост народ, и у Европи и у Азији, током хиљада година је користио свастичне орнаменте у свакодневном животу и тек се почетком двадесетог века код имућних јавило интересовање за свастичне симболе.
У младој Совјетској Русији рукаве бораца Црвене Армије на југо-источном фронту од 1918. године красила је свастика, са скраћеницом Р.С.Ф.С.Р. унутар ње (види слику). НА пример: знак је командном и административном саставу био везен златом или сребром, а за обичне црвеноармејце концем. После свргавања самодржавља у Русији свастични орнамент се појавио на новим новчаницама Привремене управе, а после преврата од 26. октобра 1917. године и на новчаницама бољшевика.
***** http://www.vaseljenska.com/misljenja/plan-dalas-kao-svetska-zavera-protiv-rusije-srbije-i-drugihistocnih-zemalja/ ***** Највећа мистерија за велики број светских лингвиста је било ЕТРУРСКО ПИСМО, тј. језик. Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и централно – афричким, али никада са једним од словенских језика. Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године завршава Богословију. Био је полиглота, и поред “живих”, познавао је и неколико “мртвих” језика.
Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи штампаној у Институту за
етрурске студије, Чикаго, Билбија даје преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и обичајима народа Етрураца.
Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав Билбија је:
Са десна на лево свако може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН
На фресци је и приказана борба добра и зла, Ала (Аждаја) у борби са Перуном, чести мотив и на хришћанским иконама са Светим Ðорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица свесловенског Триглава. Још једна интересантна ствар на свим фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку. Одатле је код Римљана војничка сандала названа ЦЕРБВЛИАНА, тј. СЕРБУЛИЈАНА.
Између себе Етрурци (Етрусци), су се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена, тј. имену Тусци, Трсци или Тирсенци, треба рећи да се у “Рјечнику” Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори.
Порекло имена Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још по вештини врачања, лат. ХАРВСПИКИВМ. Гатање је обављано помоћу џигерице или ЈЕТРЕ неке мање животиње, што је и данас позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица, додуше у облику хара, у латинским речима ХАРВСПЕX (доктор, онај који посматра утробу), ХАРВСПИКИВМ (гледање у утробу, букв.).
Одакле два имена џигерица и жгара?
Па жгара је црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру, што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција, нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце: ΚΑΡΔΙΑ.
Јетрурац (Етрурац) је онај који гледа у утробу или јетру.
Одакле онда Грцима реч ΙΑΤΡΟΣ (лекар). После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име Етрураца, Рашани. Корен речи јесте РАС или РАСА и има га у свим европским језицима као Die rase, La rasa, The rase…
По устаљеној логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости. Још једна веза корена РАС са Србима и Словенима јесте присутност саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке Рашка и Расина у Србији, река Рашка у Немачкој и Индији, село Рашица код Прокупља, имена Рашко и Растко, народно пиће ракија итд.
Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у антици, уочићемо палеословенско порекло тих етничких групација са два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из мале Азије Сабињани и Сардињани. Сардинија је насељена из централног града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена, Грци су га забележили као ΣΑΡΔ.
.
Ново читање и тумачење златних плочица из Пиргија:
Аутор: Винко Стојанов
