Goran Tribuson - 7. Susjed u Nevolji (Banić)

1. ego​va bivša žena ima​la je u pogle​du toga po​ma​lo ne​o bič​nu te​o ri​ju, tvrde​ći kako je sta​r e​nje Nj diskonti​nu​ira​no, kako se sta​r i postupno, pre​ma odre​đe​nim fa​za​ma. Re​ci​mo, ži​viš ona​ko normalno, ravno​dušno, puštaš lje​ta i zime da pro​la​ze i ništa ti se bitno ne do​g a​đa. Ili bar tako misliš. Za​tim, izne​na​da, re​ci​mo jed​ne zime, do​bi​ješ tešku gri​pu ili upa​lu plu​ća, od koje za​ma​lo poklekneš i pre​se​liš na onaj svi​jet, ali se ipak ne​ka​ko, go​to​vo u zad​nji čas izvu​češ i na​kon sve​g a otkri​ješ kako su ti se na čelu ure​za​le neke nove bore, kako su ti ruke posta​le drhta​vi​je ili kako ti je kosu pro​ša​r a​lo nešto sje​di​na. To što se pro​mi​je​ni​lo naprosto je ko​ma​dić sta​r osti. – Kad smo se one pri​lič​no davne zime po​bo​ja​li da je Nika ozbiljno bo​lesna... sje​ćaš se onih groznih testo​va na le​uke​mi​ju, bože mi prosti, e baš tad sam dru​g i put u ži​vo​tu ostarje​la. Po​la​ko, spo​ro, ali ipak sasvim jasno, shva​ti​la sam da je duga se​zo​na bez​brižnosti u mom ži​vo​tu de​fi​ni​tivno završe​na – pri​ča​la mu je Li​di​ja možda pri​je mje​sec ili dva. – Po​tom, kada su me mu​či​li oni grče​vi za koje sam misli​la da su gastri​tis i kada sam je​dva stigla do Vi​nograd​ske gdje su mi izva​di​li žuč​nu vre​ći​cu, tre​ći sam put ostarje​la, shva​tivši da moje ti​je​lo više nije ne​do​dirlji​vo i trajno. Četvrti put do​g o​di​lo se one zime kad su me posla​li na ta​kozva​no če​ka​nje, kad sam se upla​ši​la po​mislivši da sam za​uvi​jek osta​la bez posla, ostarje​la sam tako što sam od tog mje​se​ca presta​la sa​nja​ti mirne sno​ve i našla se u se​zo​ni stalnih košma​r a. Peti put... – Zapra​vo – pre​ki​ne je on – presko​či​la si ono što je bilo prvi put... – Kako to misliš? – Nisi rekla kad si prvi put ostarje​la. Valjda onog svib​nja kad si za​ma​lo pala na ma​tu​r i... – Glu​post – pogle​da ga ona kao da ga pre​ko​r a​va što joj pri​pi​su​je nešto to​li​ko na​ivno. – Prvi sam put ostarje​la kad si ti oti​šao od kuće. – Ma fo​li​r aš – uspro​ti​vi se on. – Za​lju​bi​la si se u Ta​ma​r i​na kao cu​r i​ca i od​leprša​la od kuće u onoj ne​kakvoj ši​r o​koj tršćanskoj ha​lji​ni​ci i s no​vim afro​lo​okom na gla​vi! – Ni​ko​la, ti ni​ka​da ništa nisi uspi​je​vao ra​zumje​ti! A mo​g ao si. Nije da nisi! To je samo tako izgle​da​lo. Taj, kako ti ka​žeš, afro​lo​ok... – spetlja se ona, iako se či​ni​lo kako joj je ipak dra​g o što se on uspio sje​ti​ti kakvu je fri​zu​r u no​si​la pri​je tri​de​se​tak go​di​na, kada ga je na​pusti​la zbog jed​nog od bezveznih, ni​žih po​li​tič​kih tajni​ka. – Hajde, mo​lim te, reci mi ti – nasta​vi Li​di​ja po​djed​na​ko ne​si​g urnim gla​som – zar i s to​bom nije bilo isto? Ili bar po​djed​na​ko? Zar i ti nisi imao faze po ko​ji​ma si mo​g ao shva​ti​ti da je je​dan ži​votni pe​r i​o d pro​šao i da si postao sta​r i​ji. I da si u tom času, šta ja znam, posje​dio, ili prestao biti la​ko​mislen, ili... – Sori, ali ništa od takvih stva​r i ni​ka​da ni​sam osje​tio! – reći će on, pa​le​ći svoj crve​ni Marlbo​r o s ko​jim se više nije moglo ući ni u ka​kav ured, resto​r an, slasti​čarni​cu ili u što slič​no. – Ja sam jed​nostavno osta​r io sam od sebe i po vlasti​toj vo​lji. Zato mi baš ni​če​g a nije ni žao! Katkad mu​čen za​du​hom, ote​ža​lim i ne​jasnim sple​tom bo​lo​va u prsnom košu, Ba​nić bi znao zasta​ti ne bi li se od​mo​r io i povra​tio dah, kako već rade lju​di koji su prešli šezde​se​tu. Znao se pri​tom za​pi​ta​ti kako je mo​g u​će da mu se to do​g a​đa i gdje je usput osta​r io, ali takve stva​r i nije prizna​vao. Čak ni bivšoj ženi. Znao je na​g a​đa​ti kako je osta​r io Pako i ima li on neka lu​cid​na objašnje​nja takvih po​ja​-

va, ali mu se već​ma či​ni​lo kako je nje​g ov du​g o​g o​dišnji susjed u takvoj hitnji da za sta​r e​nje jed​nostavno nema vre​me​na. Posto​ja​la je le​g enda o tomu kako je Pako izgu​bio po​sao bi​lje​te​r a i po​moć​nog scenskog osvjetlji​va​ča u ka​za​lištu koje se na tu​žan na​čin ugu​r a​lo u dvo​r a​nu ne​koć slavnog porno​ki​na Ko​za​r a. I ta se le​g enda prepri​ča​va​la, iako se nije dalo sa si​g urnošću ustvrdi​ti u ko​joj je mje​r i isti​ni​ta. I sam je Ba​nić čuo ne​ko​li​ko nje​zi​nih ina​či​ca. Na​ime, to ka​za​lište da​va​lo je neki do​mo​ljub​ni dra​mo​let, u ko​jem je glavni lik bio je​dan od onih silnih kra​lje​va o ko​ji​ma se zna​lo samo to da su ime​nom po​časti​li ne​či​ju ka​me​nu da​r ovni​cu ili istu takvu krsti​o ni​cu. Ne baš posve tri​je​zan, Pako je postavlja​ju​ći svjetlo po​de​r ao hla​če koje je spo​me​nu​ti kralj ili dux tre​bao na​vu​ći u prvom činu. Jasno je da je glu​mac, bez ob​zi​r a na to što se ra​di​lo o utje​lovlje​nom ve​li​čanstvu, izazvao salve smi​je​ha pu​bli​ke pred koju je izi​šao po​de​r a​ne stražnji​ce. Na​kon što je, kako na​r od kaže, do​bio nogu, Pako je svom si​lom zamrzio glumce i nji​ho​vu pro​fe​si​ju, jer je u nji​ma vi​dio krivce zbog ko​jih je ostao bez egzistenci​je, iako je to što bi kod njih zaslu​žio više na​li​ko​va​lo dže​parcu nego pla​ći. Go​njen svo​jim su​lu​dim pla​no​vi​ma, od ko​jih ga je Ba​nić često po​ku​ša​vao odvra​ti​ti, na​umio se uba​ci​ti u ugosti​teljsku dje​latnost i pro​da​va​ti hotdog na Bri​tanskom trgu, i to baš ne​dje​ljom kada se tamo održa​va pozna​ti sa​jam antikvi​te​ta. – Pako, ti si čisti idi​o t! – go​vo​r io mu je pri​je​korno i uza​lud​no Ba​nić. – Kada si zad​nji put vi​dio da netko pro​da​je hotdog? Sada su sasvim dru​g e stva​r i in! Pice i pi​ce​te, ma​fi​ni, razna ne​o bič​na pe​ci​va... čak su pe​če​ni keste​ni i ku​ku​r uz priklad​ni​ji od hotdo​g a! Nije bilo po​mo​ći. Na​ba​vio je neg​dje, na​vod​no od žene po​kojno​g a Kem​bre, ne​ka​kav prasta​r i ku​ćanski ure​đaj na koji se mogla na​bi​ti po​lo​vi​ca francu​za i na či​jem se ro​ta​ci​o nom gri​ja​ču moglo vrtje​ti ne​ko​li​ko hre​novki pa se s tim po​luhrđa​vim uža​som naprosto od​metnuo u ugosti​te​lje. Na​r avno, nije imao ni sa​ni​tarnu dozvo​lu ni prikla​dan štand, niti je kod ko​mu​na​la​ca izva​dio dozvo​lu ko​jom se do​ka​zu​je za​kup javnog prosto​r a niti bi tu dozvo​lu imao čime pla​ti​ti. Prvi hotdog što ga je pro​izveo na hrđa​voj gri​ja​li​ci po​jeo je Flegma, nje​g ov bra​tić ro​dom iz Ga​r ešni​ce, izja​vivši kako se radi o pra​voj de​li​ka​te​si, premda se vi​dje​lo da je to​li​ko pi​jan da uopće nije spo​so​ban ra​zazna​ti oku​se. Na​r avno, osim vinsko​g a. Dru​g i hotdog nije uspio pro​da​ti, baš da ga je netko i htio ku​pi​ti, jer su se pre​ma nje​mu za​letje​la dva općinska sa​ni​tarna inspekto​r a, napra​vivši to​li​ku pa​ni​ku, kao da se na Bri​tancu po​ja​vio ma​ni​ja​kalni tro​vač koji je na​umio potro​va​ti ci​je​li taj dio gra​da. Po​li​ca​jac koji je usput pro​la​zio zgra​bio je Paka i svi​nuvši mu ruku (half nelson) po​veo ga pre​ma de​žurnoj posta​ji, dok je hotdog ma​ši​ne​r i​ja osta​la le​ža​ti na asfaltu, sku​pa s ra​su​tim hre​novka​ma, koje su vrlo brzo prož​drli ilič​ki psi, ravno​dušni spram sa​ni​tarne ne​ispravnosti Pa​ko​ve robe. – Daj se, mo​lim te, opa​me​ti! – strplji​vo bi mu tu​ma​čio Ba​nić. – Tu pod no​som ti je je​dan izvrstan i na​da​le​ko poznat sa​jam antikvi​te​ta. Iako si ge​ne​r alno pa​cer, ipak nisi to​li​ko nespo​so​ban da se ne bi mo​g ao uklju​či​ti u sa​jamsku po​nu​du. – Do​bro, ak si tak pa​me​tan, daj mi reci gde bi mo​g al na​ba​vit te antikvi​te​te? Od onog kaj je antikvi​tetno doma imam samo sta​r i zimski ka​put i kre​denc kaj je ostal od po​kojne mi​losti​ve. – Ko​li​ko se sje​ćam tvog zimskog ka​pu​ta – ka​zao je Ba​nić – on je još uvi​jek u voznom sta​nju i nije ni​ka​kav antikvi​tet. – Ni​sam ni mislil na svoj ka​put, neg na Flegmin – objašnja​vao bi mu Pako. – Osim toga, Flegmi i ne tre​ba zimski ka​put jer je zad​nje tri zime pro​vel u gajbi. A tam ima pro​pi​sa​nu uni​formu. – Do​bro, do​bro – za​ko​lu​tao bi Ba​nić oči​ma. – Htio sam ka​za​ti kako u gra​du ima još je​dan sa​jam.

Onaj na Hre​li​ću. Tamo ti runne​ri do​fu​r a​ju svu silu ko​je​kakve robe, među ko​jom ima i prvo​r azred​nih stva​r i. A sve sko​r o za​ba​da​va! Te bo​lje stva​r i pre​uzi​ma​ju di​le​r i koji tu robu do​ve​zu ova​mo na trg. I na​r avno, pro​da​ju je skuplje. Što ne bi i ti mo​g ao takvo što? – Se razme da bi! Al ak uđeš sa mnom u dil. Re​ci​mo ti dva soma, ja soma, radi pa​r i​te​ta. I tu bi po​či​nja​la gnja​va​ža cjenka​nja po ko​joj se Ba​ni​ću či​ni​lo da sa svo​jegla​vim susje​dom neće ni​kad na ze​le​nu gra​nu. Tako je Pako ipak za​po​čeo „ko​o pe​r a​ci​ju” s Hre​li​ćem, isprva stid​lji​vo, a posli​je odvažno i na sva zvo​na, da ga se nije moglo ni slu​ša​ti ni pod​ni​je​ti. Stao je skla​pa​ti poslo​ve s raznim sumnji​vim ti​po​vi​ma, uvi​jek tvrdoglav i pun smi​ješne sa​mo​uvje​r e​nosti, čak i ba​ha​tosti, i kad je bio u pra​vu, a oso​bi​to onda kad nije. Ni​ko​me nije jasno gdje je na​ba​vio set od pet fo​te​lja, za koje mu je neka iro​nič​na lo​pu​ža ka​za​la kako se radi o pra​voj „ba​r oknoj re​ne​sansi” i još usto vi​so​ko​g a sti​la. Do tih je bezvri​jed​nih fo​te​lja držao to​li​ko da je već po​mišljao kako bi tu vri​jed​nu stvar tre​ba​lo oba​vezno pro​da​ti čak sa​mom pred​sjed​ni​ku drža​ve, koji će zna​ti, mislio je, ci​je​ni​ti te stva​r i, bu​du​ći da je i sam umjetnik, od​nosno autor „kompo​ni​r a​ne glazbe”. Hi​r o​vi​ta sud​bi​na puna zlo​će baš kao da je htje​la da bivši inka​sa​tor Ma​r i​jan, nje​g ov zakle​ti sva​đa​lač​ki pro​tivnik, otkri​je kako je na jed​nom od tih ba​rokno-re​ne​sansnih pred​me​ta učvršće​na plo​či​ca na ko​joj piše „izra​đe​no u tvorni​ci na​mešta​ja Šid 1957”. – Sam se vi za​je​ba​vajte do mile vo​lje – gunđao je vje​či​ti przni​ca Pako. – Fo​te​lja je napravlje​na 1957., a to je sko​r o pol sto​lje​ća po​vi​jesti. Ste baš tak si​g urni da u to doba više ni bilo ba​r okne re​ne​sanse? – Morti je i bilo – uži​vao je u toj si​tu​aci​ji inka​sa​tor Ma​r i​jan. – Al ne u Šidu, bog te tvoj! Tam si​gurno ni bilo ni​čeg, pa čak ni te tvo​je ba​r okne... kak već ve​liš... Kaj ne, gospon de​tektiv? Pro​da​vao je za​tim Pako i vi​nilne plo​če, jer su mu glazbe​ni sko​r o​je​vi​ći na​pu​ni​li uši čud​nim te​ori​ja​ma po ko​ji​ma plo​če od vi​ni​la ima​ju puno topli​ji zvuk od kompaktnih disko​va te kako posje​du​ju sta​no​vi​tu „unu​tarnju di​na​mi​ku zvuč​ne sli​ke”, iako mu nije bilo posve jasno što se time želi ka​za​ti. Tako je od ne​kakvog Dra​g e​ca, jed​nog od zad​njih rad​ni​ka u Ju​g o​to​no​vom po​g o​nu gdje su se re​za​le vi​nilne longplejke, otku​pio go​to​vo dvjesto ko​ma​da posve nove dru​g e plo​če Be​etho​ve​no​ve De​ve​te simfo​ni​je. Tom je tipu, koji ni​kad nije ski​dao pla​vi kač​ket, za sve te plo​če dao ka​nistar stolnog bi​je​log, jer je Dra​g e​cu alko​hol bio za ni​jansu važni​ji od re​mek-dje​la glu​ho​g a ge​ni​ja. Malo bi bilo ka​za​ti da te plo​če na sajmu uopće nisu išle. Toč​ni​je, baš ni​jed​na nije otišla, jer su posje​ti​te​lji sajma na Bri​tancu po​ka​za​li za​bri​nja​va​ju​ću ravno​dušnost spram te vrste glazbe. – Si ti lud, Pako – objašnja​vao mu je sa​mo​uvje​r e​no Ma​r i​jan. – Pa gde ti je bila pa​met? Ko bu ti ku​pil De​ve​tu simfo​ni​ju ak ne zna kaj je bilo u prethod​nih osam? A ti ne sam da ku​piš de​ve​tu, neg i od de​ve​te ku​piš sam dru​g i dio. Mo​joj su Ivki poklo​ni​li za ro​đendan dru​g i dio ne​kakve Ane Ka​re​nji​ne pa je to mam ba​ci​la u sme​će. – Ma​r i​jan, daj me ne​moj je​bat! – pla​nuo bi Pako. – Ti mi se valjda ku​žiš u glazbu. Ti si s tim Be​etho​ve​nom išo u ško​lu i bil si čak sta​r i​ji od nje​g a. Ti si, kolko ja znam, najsta​r i​ji živi te​le​vi​zijski inka​sa​tor u ci​je​loj Euro​pi! Forfa​r a​ju te sam onaj je​dan Ru​munj kaj je lo​kal ge​r o​vi​ta​le, i onaj Azerbajdža​nac kaj su mu u sto dva​de​se​toj niknu​li tre​ći zubi. Nitko ne zna otku​da se po​ja​vio sta​no​vi​ti Jo​zef Hruby, sli​kar ama​ter, kome su se za​čud​no ve​li​ke, razro​ke zje​ni​ce na​zi​r a​le kroz de​be​lo staklo okruglih le​no​novskih na​o ča​la. Nje​g o​ve ra​dozna​le oči ska​ka​le bi s jed​nog na dru​g og pa na tre​ćeg su​g o​vorni​ka, dok su mu iz vje​či​to ru​me​nog i prehla​đe​nog nosa tekla dva šmrka​va po​to​či​ća. U fo​vistič​ki ra​zuzda​nim sli​ka​ma Jo​ze​fa Hrubyja bili su zdru​že​ni ge​nij sa​mo​ukog divlja​ka i sna​g a brojnih anti​depre​si​va i li​je​ko​va kakve rabe ši​zofre​ni bo​lesni​ci. Bili su zdru​že​ni i šmrklji, obli​g atno bi do​dao Pako, jer su oni vje​či​to tekli do​lje na pa​le​tu i pa​pir i mi​je​ša​li

se sa su​lu​do oda​bra​nim tempe​r a​ma, koje su bile omi​ljen me​dij bo​lesnog sli​ka​r a. Pako je pre​uzeo zahtjevnu, sa​jamsku pro​da​ju Hrubyje​vih sli​ka, što je bio po​sao vi​so​ke slo​že​nosti. Tri sli​ke na ta​kozva​nom ka​me​ru ku​pio je neki psi​hi​ja​tar iz Vrapča, koji je u toj insti​tu​ci​ji ra​dio to​li​ko dugo da više ni sam nije znao je li li​ječ​nik ili tek pa​ci​jent. – Ne ku​žim za​kaj stalno pri​po​ve​daš kak taj tvoj Pi​ka​so fort pije le​ko​ve za ši​zofre​ni​ju? – znao bi na​ivno pri​upi​ta​ti Ma​r i​jan. – Kaj mu ne bi bilo puno pa​metni​je da pije ne​kaj pro​tiv ši​zofre​ni​je? Na​kon što je uspio pro​da​ti te tri Hrubyje​ve sli​ke, Pako je isto​g a časa odju​r io u gosti​o ni​cu Kod Kinga gdje je po​pio malu ra​ki​ju i pivo pa onda još jed​nu i na kra​ju još dvi​je. Ta mu je la​ko​misle​nost to​li​ko otu​pi​la osje​ti​la da je pre​vi​dio kišu što se izne​na​da sru​či​la na Bri​tanski trg, kišu zbog koje je komple​tan opus ši​zofre​nog sli​ka​r a po​kisnuo i pretvo​r io se u ka​šasti sfu​ma​to ša​r e​nih akva​r elnih mrlja. Posto​je uvjerlji​va svje​do​če​nja o tomu kako nesretni sli​kar još i da​nas luta za Pa​kom, tra​že​ći ga kako bi mu razbio gla​vu. No Paka, koji je na​vi​kao uzmi​ca​ti pred oni​ma ko​ji​ma je nešto skri​vio, nije bilo tako lako naći, oso​bi​to kad ste razro​ki i od svi​je​ta odi​je​lje​ni de​be​lim staklom na​o ča​la. To što je Pako svra​tio na piće Kod Kinga go​vo​r i da je ne​ka​dašnji Kico već završio svo​ju važnu po​vi​jesnu ulo​g u koju je odigrao u pro​la​zu bivšeg kina Ko​za​r a. Ko​no​ba​r i​ca Zdenka uda​la se neg​dje u Sesve​te, ili možda u Ka​ši​nu, za​mi​je​nivši osred​nju birtijsku gažu uspješnim bra​kom sa stoč​nim trgovcem, koji je po psi​ho​loškom ustro​ju bio pa​pu​čar. I tad je ci​je​lo društvo prešlo Kod Kinga, čiji se lo​kal smjestio na sje​vernom rubu Bri​tanca, opremljen dvje​ma razmjerno ma​lim prosto​r i​ja​ma oblo​že​nim drvom, ogle​da​li​ma i crno-bi​je​lim fo​to​si​ma glu​ma​ca te najma​njim za​ho​dom na svi​je​tu, za koji se nije zna​lo je li u nje​g a teže ući ili iza​ći. Pako je zlo​često tvrdio kako je mali, pogrb​lje​ni inka​sa​tor Ma​r i​jan je​di​na oso​ba čiji format sta​ne u za​hod, a da si pri​tom ne po​pi​ša ci​pe​le. Na​r avno, birti​ju je prvi pro​na​šao Pako, jer se nje​g ov pogled na svi​jet nije ni dao ra​zumje​ti bez pri​r uč​ne birti​je. Gdje bi pošten čovjek uopće mo​g ao pro​vo​di​ti svo​je dane, mu​dro​vao je Pako, ako ne u birti​ji. – Pa re​ci​mo, mogo bi bit na poslu – upo​zo​r a​vao ga je bivši inka​sa​tor Ma​r i​jan. – Lju​di kaj nisu bi​tange najvi​še vre​me​na pro​vo​de na poslu. A ne u birti​ji. – Daj me ne​moj pi​lit! – od​mahnuo bi ru​kom Pako. – Ko mi to pri​ča? Čo​vek koji ni​kad u ži​vo​tu ni vi​dil kance​la​r i​ju, neg je ko frenter ša​la​ba​zal od kuće do kuće i gnja​vi​li pro​sim vas za pretpla​tu! A kak ti je program bil čisti ku​r ac, lju​di su pred to​bom zaklju​ča​va​li vra​ta, spušta​li ro​le​te i glu​mi​li da su mrtvi. – Kaj pri​čaš da je meni program bil za ku​r ac? Ja ga ni​sam ni re​ži​r al. Da je bilo po meni ja bi da​val sam se​r i​je i gole ko​ma​de. – Moš mislit! Da​val bi gole ko​ma​de! – nasmi​jao bi se Pako. – S tvo​jom Ivkom u glavnoj ulo​g i! Ako je Pako prvi na​pustio pro​pa​li Kico i potra​žio spas Kod Kinga, inka​sa​tor Ma​r i​jan od​mah se odva​žio na sli​čan ko​r ak. Svo​jim penzi​o nerskim okom, ne​pogre​ši​vo usmje​r e​nim na najjefti​ni​je stva​r i svi​je​ta, ne​pogre​ši​vo je otkrio kako je u obližnjoj pe​če​njarni​ci, koju su svi zva​li „kod Šipta​r a”, kava jefti​ni​ja čak dvi​je i pol kune pa je stao od​la​zi​ti tamo i pi​juc​ka​ti kavu okru​žen go​le​mim ti​po​vi​ma koji gu​ta​ju će​vapči​će i dave se u oštrom mi​r i​su crve​nog luka, sve dok mu Dra​g i​ca, sre​dišnja fi​g u​r a gosti​oni​ce Kod Kinga jed​no​g a dana nije rekla: – Joj, gospon Ma​r i​jan, ak ste baš u tak groznom bankro​tu, za​kaj si ne uzme​te kavu kod Šipta​r a pa si je ne do​ne​se​te i ne po​pi​je​te tu. Mislim, ko čo​vek. Al, pro​sim vas fino, samo u plastič​nja​ku! – Kaj misli​te u onoj plastič​noj ka​ba​ni​ci? Nasmi​ja​la se Dra​g i​ca, ali i Pako i Flegma, pa i Ba​nić.

– Je​bal te vrag be​dasti! – oko​mio se na nje​g a svi​so​ka Pako. – Sta​r i mu​lac! Dra​g i​ca je misli​la na plastič​nu ša​li​cu. U istoj toj gosti​o ni​ci Kod Kinga, Pa​kov bra​tić Flegma bio je najti​ši gost. On se, čini se, na​la​zio u kriznom razdob​lju svog kompli​ci​r a​nog ži​vo​ta. Odu​vi​jek sklon sta​r im, tra​di​ci​o nalnim za​na​ti​ma, ni​ka​ko nije odusta​jao od dže​pa​r e​nja po tramva​ji​ma, što je u najno​vi​je vri​je​me bio ne​zahva​lan anakro​ni​zam. Na​ime, po tramva​ji​ma su se vo​zi​le ne​kakve sitne sud​bi​ne u či​jim dže​po​vi​ma i novča​ni​ci​ma go​to​vo da ni​čeg i nije bilo. Lova se na​la​zi​la u dže​po​vi​ma onih što su jurca​li na​o ko​lo u merce​de​si​ma i BMW-ovi​ma, ali na​r avno da ubo​g i Flegma nije mo​g ao dže​pa​r i​ti ni po merce​de​si​ma ni po BMW-ovi​ma pa je ono malo si​r o​ti​nje što je uspio privre​di​ti po tramva​ji​ma od​mah pretva​r ao u alko​hol, od ko​je​g a bi za​čas obamro, ostavši sta​ja​ti za šankom i s diskretnim smi​ješkom pro​matra​ti što se do​g a​đa vani na vje​či​to ži​vahnom trgu. Ne zvu​či baš oso​bi​to uvjerlji​vo to da ga je čak i Pako po​ku​šao od​g o​vo​r i​ti od te ružne i opasne na​vi​ke, ali – ipak je po​ku​šao! Pa i Ma​r i​jan, kao i Ba​nić, ulo​ži​li su ne​ka​kav pe​da​g oški trud ne bi li mu do​ka​za​li kako alko​hol uništa​va i ti​je​lo i um, ma ko​li​ko ta pe​da​g o​g i​ja dje​lo​va​la ofu​ca​no. Tužni primjer u toj po​du​ci bio je nesretni Kem​bra, koji je pri​je de​se​tak go​di​na nakratko završio u Kli​nič​koj bolni​ci u Du​bra​vi, a na​kon toga ne​povratno pre​se​lio na mi​r o​še​vač​ko grob​lje. Pako je čak orga​ni​zi​rao i od​g ojnu ekskurzi​ju na to grob​lje, gdje se Flegmu tre​ba​lo su​o či​ti s po​g ub​nim konzekvenca​ma raspusnog ži​vo​ta, ka​kav je pro​vo​dio ne​koć ve​li​ki trnjanski šte​mer Kem​bra, ali je prosto​dušni Flegma i na tu po​du​ku sti​g ao posve pi​jan. – Kaj ste me do​ve​li tu kod Kem​bre? – ka​zao je tiho i po​dosta de​koncentri​r a​no. – Pa opće je pozna​to da ta ce​lu​lo​za jetre, kaj ju je imal, ni smrto​nosna. Se zna da su Kem​bru sfu​ša​r i​li dokto​r i. Po​tom je iz unu​tarnjeg dže​pa svog izli​za​nog sa​koa izvu​kao na​laz s krvnom sli​kom, na ko​joj su svi oni sitno ispi​sa​ni bro​je​vi bili u skla​du s pro​pi​sa​nim vri​jed​nosti​ma. – Ja to zbi​lja nemrem ve​r o​vat! – posve uzbu​đen go​vo​r io je Ma​r i​jan. – To zgle​da ko da mu je neki Švarcerne​g er po​su​dil krv. Kolko ja vi​dim, sve mu je na svom mestu. Jebo me pas ak ja imam kaj bo​lju sli​ku! Jebo me pas! – Joj, Ma​r i​jan, pa ti imaš krvnu sli​ku ko egi​patska mu​mi​ja! – odvra​tio bi mu Pako. – Kaj ti pri​čaš. Sestra Ruža iz ambu​lante rekla mi ja kak ti ni nemreš dat krv kolko ti je malo osta​lo. Na​kon toga dignu​li su ruke od Flegme i pre​pusti​li ga nje​g o​vom čud​nom sa​mo​ubi​lač​kom ho​bi​ju.

2.

G

rad je bio pod pra​vom na​jezdom ili opsa​dom tvrtke koja se zva​la Zagreb​parking, čiji bi se rad​ni​ci noću razmi​lje​li uli​ca​ma po​put marlji​vih mra​va, bo​je​ći po grad​skom asfaltu svo​je bi​je​le parkirne kriptogra​me. Ti su rad​ni​ci sasvim ozbiljno pri​je​ti​li da će za​posjesti i posljed​nje metre grad​sko​g a prosto​r a na ko​jem se još uvi​jek moglo parki​r a​ti. Kad pad​nu i posljed​nje, najza​ba​če​ni​je uli​ce, moglo se oče​ki​va​ti da će pro​va​li​ti u naše sta​no​ve i po so​ba​ma nam po​če​ti ucrta​va​ti svo​ja bi​je​la i žuta po​lja na ko​ji​ma ćemo pla​ća​ti sate najskupljih parkirnih zona. U svom tamnopla​vom Kango​o u, što ga je ku​pio pre​ko oglasni​ka, postavši tako nje​g o​vim tre​ćim vlasni​kom u nizu, kao da se vozi kva​dra​ti​ći​ma mi​neswe​epe​ra, Ba​nić po​la​ko i oprezno pro​đe Ro​ko​vim pe​r i​vo​jem i za​usta​vi auto na prosto​r u čiji je parkirni sta​tus bio krajnje dvojben. Izva​di iz pregratka mo​bi​tel i kre​ne do​lje pre​ma Bri​tancu. Baš kad se pri​bli​ža​vao pošti, te​le​fon u nje​g o​vom dže​pu ogla​si se glasnom i ritmič​ki nagla​še​nom Se​re​na​de To A Cuc​koo Ro​landa Kirka, najču​desni​jeg pu​ha​ča u po​vi​jesti dže​za. Ba​nić po​misli kako pre​ko tog te​le​fo​na ni​ka​da nije čuo nešto pa​metno pa mu se uči​ni kako je možda bo​lje slu​ša​ti žesto​ku se​r e​na​du ku​ka​vi​ci. Ipak, na​kon kra​ćeg vre​me​na, za​vu​če ruku u džep, izva​di mo​bi​tel i javi se. S dru​g e stra​ne čulo se du​bo​ko i ravnomjerno di​sa​nje i neka pri​g u​še​na ro​mantič​na me​lo​di​ja pje​va​na na nje​mač​kom je​zi​ku. Po​mislivši kako se možda radi o te​le​fonskom na​pasni​ku koji dašće i sli​ni ne​pozna​tim cu​r i​ca​ma na uho, Ba​nić mu do​ba​ci: – Pri​ja​te​lju, oči​to si pogri​je​šio adre​su. Ja ti ni​sam uho za strasne uzda​he. Dašću​ći i da​lje čovjek ga kratko upi​ta: – Jeste li vi Ni​ko​la Ba​nić? Pri​vatni istra​ži​telj? Tip valjda nije bio za​ja​pu​r e​ni sla​dostrasnik koji ne razli​ku​je muško od ženskog uha, nego je čovjek naprosto tako di​sao. – Na​šao sam vaš broj u ime​ni​ku – reče čovjek. – Kakvom ime​ni​ku? – nasto​jao ga je zbu​ni​ti Ba​nić. – Pošta već odavno ne izda​je ime​ni​ke... – Na​šao sam vam ime na netu – reče tip pa uga​si nje​mač​ku senti​mentalnu gnja​va​žu, koja je valjda do​pi​r a​la s ra​di​ja uz koji je sje​dio. – Htio bih da mi pro​na​đe​te pri​ja​te​lja koji je nestao. Obavlja​te li tu vrstu poslo​va? – I da i ne. Ovi​si o mno​g o​če​mu. Kada je nestao taj pri​ja​telj? – Pa... nestao je u ratu... – Kako u ratu?! – ču​dio se istra​ži​telj. – Šta se možda po​ja​vio neki novi rat koji sam pre​vi​dio? – Ne, ne – zbu​ni se čovjek s dru​g e stra​ne. – Nestao je u ovom posljed​njem ratu. Neg​dje u kasno pro​lje​će 1991. Nestao... nije se vra​tio. – Vi​di​te, to zna​či da mu se baš nije žu​r i​lo. Nesta​ti i ne javlja​ti se dva​de​se​tak go​di​na, to se zbi​lja zove le​žernost. Za​tim se izne​na​da prisje​ti to​li​kih koji su nesta​li u to vri​je​me te se nisu dospje​li vra​ti​ti jed​nostavno zbog toga što su bili ubi​je​ni. Sje​ti se toga pa mu posta​ne strašno ne​ugod​no. – Ako je u onoj službe​noj kvo​ti nesta​lih – reče baš sto​g a – bilo bi najbo​lje da se obra​ti​te struč​nim ti​je​li​ma koja se bave pro​na​la​že​njem nesta​lih i identi​fi​ka​ci​jom. Mo​že​te ih naći u...

– Ne, on ne pri​pa​da toj kvo​ti – pre​ki​ne ga od​mah za​di​ha​ni tip. – On nije nestao na taj na​čin. – Nego kako je nestao? – Pa tako... jed​nostavno... nestao je vje​r o​jatno u svib​nju 1991. tako što je ubi​jen... Od​le​tio je u zrak vo​ze​ći šle​per s hu​ma​ni​tarnom po​mo​ći. Na tre​nu​tak je nastao muk na li​ni​ji. Za​šu​tio je Ba​nić, ali je za​šu​tio i onaj tamo pre​ko, kao da ispi​tu​je sna​g u dojma što ga je osta​vio na su​g o​vorni​ka. – Što, to je sad ne​kakva zafrkanci​ja, štos, geg... što li? – sna​đe se Ba​nić. – Že​lje​li biste da pro​na​đem čovje​ka koji je ubi​jen pri​je dva​de​set go​di​na? Že​li​te li da poč​nem tra​ži​ti po grob​lji​ma? Ih, ako je već od​le​tio u zrak, ho​će​te li da malo prošvrljam zra​kom? – Što to zna​či prošvrlja​ti? – upi​ta čovjek nevješto kao da ga zbi​lja muči se​manti​ka, a ne davno nesta​li pri​ja​telj. – Zna​te, stva​r i nisu tako jed​nostavne kako vam se možda čine. Mislim da bismo ipak tre​ba​li po​r azgo​va​r a​ti. On je nestao, ali taj nesta​nak nije bez vra​g a. On kao da je nestao namjerno. – To sam i mislio – iro​nič​no će Ba​nić. – Bio je ta​kav, perfi​dan tip pa je od​lu​čio malo od​letje​ti u zrak sa šle​pe​r om. Na​r avno, da vam na​pa​kosti. – To je bio šle​per na ko​jem je pi​sa​lo Nac​hbar in Not. Ne bilo ka​kav šle​per, nego baš taj, austrijski šle​per koji je vo​zio po​moć za Hrvatsku. Susjed u ne​vo​lji. Slu​šajte, on kao da je imao svo​je razlo​g e. I to jake. – Da, sad ra​zu​mi​jem – promrmlja Ba​nić, ne zna​ju​ći zafrka​va li ga to netko ili se namje​r io na lu​đa​ka. – Čovjek je zbi​lja bio apso​lutno i ne​popravlji​vo pa​kostan. Napra​vi​ti tako pod​lu stvar s jed​nim austrijskim šle​pe​r om! Ne znam, zbi​lja ne znam, lju​di su da​nas spremni na svašta. Re​kavši to, pre​ki​ne razgo​vor i spre​mi mo​bi​tel u džep, iako mu se ne​ka​ko či​ni​lo da razgo​vor nije ni pri​bližno okončan. To je mo​g ao zaklju​či​ti i po tomu što se te​le​fon u nje​g o​vom dže​pu i da​lje ogla​ša​vao, sve dok mu nije isklju​čio signal i vi​bra​ci​ju. Pred Li​di​ji​nim ha​usto​r om na​le​tio je na Niku, što nije bilo oso​bi​to čudo, jer su obo​je bili pozva​ni kod nje na ve​če​r u. S Ni​kom je bio i Ivo, nje​zin šesto​g o​dišnji sin, koji je od​mah pro​drmao Ba​ni​ća za no​g a​vi​cu i re​kao: – Deda, imaš kakvu lovu za bokce? Mama je rekla da ćemo završi​li kao prosja​ci. – Rekla sam ti jer si bio nesno​san! – okre​ne se ona lju​ti​to pre​ma sinu. – Gnja​viš da ti ku​pim sve što ti pad​ne na pa​met. Ho​ćeš ta​blet, gi​ta​r u, harmo​ni​ku, usnu harmo​ni​ku, bi​cikl, garde​r o​bu za maskenbal do ko​jeg je još sko​r o tri mje​se​ca, le​te​ći te​pih, čizmi​ce za ne​vid​lji​vost, alu​mi​nijske tra​pe​r i​ce... Alu​mi​nijske tra​pe​r i​ce, za​ču​di se Ba​nić. Što su uopće alu​mi​nijske tra​pe​r i​ce? Po​tom je, kad su ušli u mrač​ni lift koji se di​zao spo​r o, opko​ljen kružnim stu​bištem, osta​vi​la sina na miru pa se okre​nu​la pre​ma ocu i nasta​vi​la posve lju​ti​to: – Ova tu​pa​va vla​da će nas sve sku​pa odvesti na prosjač​ki štap, a da usput neće smisli​ti ni jed​nu je​dinca​tu stvar koja bi pokre​nu​la ovu ka​tastro​fu od drža​ve. Je​dan mi​nistar je be​dak, dru​g i je pič​ki​ca, tre​ći mo​no​man koji misli da je čovje​ko​va mi​si​ja opslu​ži​va​ti ažda​ju od bu​dže​ta, četvrti je me​di​o kri​tet na ko​jeg čovjek ne bi naslo​nio bi​cikl... I sad u toj ka​tastro​fi koja mi se sru​či​la na gla​vu, bog me nagra​dio si​nom koji želi da mu ku​pim sve po redu. Zato sam mu rekla da ćemo završi​ti kao prosja​ci. I dok ga je unuk i da​lje ci​mao za no​g a​vi​cu, tra​že​ći mi​lo​dar, Ba​nić se nasmi​je i pogle​da nježno Niku čiju je srdž​bu zapra​vo vo​lio, bu​du​ći da je znao da će se uz po​moć srdž​be zna​ti izvu​ći iz sva​ke klopke koju su joj posta​vi​li ti sme​te​nja​ci na vlasti.

Pri​je de​se​tak go​di​na, po ne​kom na​umu i unu​tarnjoj pu​ta​nji što su samo njoj bili jasni, ona se brzo, zapra​vo mu​nje​vi​to razve​la od Ti​mothyja i na​pusti​la London pri​je nego što je on doznao što ga je snašlo. Sletje​la je izne​na​da u Zagreb gdje je na pi​ta​nja svo​jih razve​de​nih ro​di​te​lja o tomu zašto je po​bjegla od Engle​za od​g o​va​r a​la ni​je​mim i praznim li​cem na ko​jem se nije dalo ništa išči​ta​ti. Za​tim je on do​le​tio avi​o nom u Zagreb kako bi je po​ku​šao na​g o​vo​r i​ti da nasta​ve tamo gdje su sta​li, ali ona više nije htje​la slu​ša​ti tu re​to​r i​ku. Zapra​vo, shva​tivši da će on prvom low bud​get li​ni​jom doći u Zagreb, ona je prizna​la ocu da diže si​dro i bri​še u Slo​ve​ni​ju, u ho​telčić u Pre​dvo​r u, sama s tri de​be​le knji​g e o filmskoj i ka​za​lišnoj šminki. Ili maski, nije toč​no znao Ba​nić. Čim je do​bi​la prvi po​sao kao dru​g a ili možda tre​ća šminke​r i​ca u ne​koj kopro​dukci​ji, od​se​li​la je od Li​di​je i unajmi​la garso​ni​je​r u, što Li​di​ja ni​ka​ko nije mogla shva​ti​ti, jer si je u majčinskoj uto​pijskoj gla​vi po​če​la utva​r a​ti kako su njih dvi​je baš prvo​r azre​dan razve​de​ni duet. Za​tim je po​če​la glu​mi​ti slo​bod​nu, emanci​pi​r a​nu ženu ko​joj ništa nije stra​no i ta joj je ulo​g a jako do​bro prista​ja​la. Ho​da​la je s raznim ti​po​vi​ma, među ko​ji​ma je bilo do​pad​lji​vih mod​nih ble​sa​na s izgle​dom prinče​va, ali i pra​vih su​mornih inte​lektu​ala​ca, čiji bi se za​vod​lji​vi fi​lo​zo​fič​ni diskurs na koncu uvi​jek ra​zotkrio kao gnja​va​ža. U mno​g i​ma od njih Li​di​ja je vi​dje​la priklad​nu mla​du gospo​du, čije bi fotke po​že​lje​la na stra​ni​ca​ma svog obi​teljskog albu​ma, dok je Ba​nić držao da se radi o kli​pa​ni​ma koji mu idu na živce. Kada bi Ni​ko​la Ba​nić razmišljao o pa​nopti​ku​mu svih tih ti​po​va s ko​ji​ma je nje​g o​va kći, nje​mu na užas, pro​vo​di​la vri​je​me, znao bi se za​pi​ta​ti tko je taj koji je postao ocem nje​zi​na dje​te​ta. Ali Nika o tomu nije htje​la ka​za​ti ni ri​je​či. Ni svo​joj majci ni nje​mu, svo​jem ocu. Di​je​te je osta​lo baš to što jest – dje​čak bez oca, ma kako oko​li​na na to gle​da​la. – Ma, misli​te što god že​li​te! – zna​la je lju​ti​to i prkosno ka​za​ti ocu ili majci. – Moj je slu​čaj sasvim obi​čan. Na​jo​bič​ni​ji slu​čaj na svi​je​tu! Zato sam mu i dala ime Ivo, jer je to na​jo​bič​ni​je ime u ovoj sasvim ne​o bič​noj zemlji. Ba​nić se znao ša​li​ti pa je klinca zvao Isu​sek, pre​ma čovje​ku u ko​je​g a je pi​ta​nje očinstva bilo strašno kompli​ci​r a​no. Svi​đa​la mu se ona ta​li​janska pjesma o klincu koga je u ne​koj luci napra​vio be​zi​me​ni ame​r ič​ki vojnik koga su posli​je za​tukli u lo​kalnoj krč​mi. Sto​g a su svi dje​čarca jed​nostavno zva​li Gesu bambi​no pa je po toj pa​r a​digmi i Ba​nić svog unu​ka zvao baš tako, ma ko​li​ko to lju​ti​lo Niku. Li​di​ja im je pri​r e​di​la ve​če​r u izne​na​đe​nja. Bar im je tako ka​za​la. Nije to bilo ništa novo, jer su sve nje​zi​ne ve​če​r e bile „ve​če​r e izne​na​đe​nja”. Napra​vi​la je pu​nje​nu patku u sa​la​mu​r i od ma​žu​r a​na i lo​vo​r a, oblo​že​nu do​ma​ćim mlinci​ma s pla​ca na Bri​tancu te tortu s na​dje​vom od sira, bez, kako je nagla​si​la, ijed​nog listi​ća že​la​ti​ne. Usto je pre​ko ne​kog pozna​ni​ka došla do ča​r ob​nog ze​le​nog silvanca iz Štri​g o​ve, za ko​jim, na​vod​no, lu​du​je ci​je​lo Me​đi​murje. A možda i šira re​g i​ja. No, da izne​na​đe​nji​ma ne bude kra​ja, pri​r e​di​la je još jed​no, valjda najve​će – na ve​če​r u je pozva​la i svog no​vog pri​ja​te​lja, čiju je ti​tu​lu „pri​ja​te​lja” izgo​va​r a​la s po​seb​nom afekta​ci​jom. Nika je pogle​da​la oca i za​ko​lu​ta​la oči​ma kada je u sobu u ko​joj su bla​g o​va​li ušao vi​sok i do​bro oču​van šezde​se​to​g o​dišnjak u je​ansu i sa​kou od re​brastog samta, drže​ći u ruci bu​ket ruža ka​kav zna​ju pri​r e​di​ti samo di​zajne​r i. – To je moj pri-ja-telj – nagla​si​la je ne bez po​no​sa. – Upoznajte se, on je Niko Guzman. – Daki, zo​vi​te me Daki – re​kao je došljak s bu​ke​tom, pru​ža​ju​ći hitro ruku pre​ma Ni​ko​li, kao da želi čim pri​je ne​utra​li​zi​r a​ti nepri​lič​ne ko​no​ta​ci​je što ih je mo​r a​lo prizva​ti nje​g o​vo pre​zi​me. – Kako ste ono rekli? Guzman ili možda Gu​zo​man – upi​ta​la je to​bo​že na​ivno Nika, dok joj je on vješto po​lju​bio ruku. – Zašto Daki? – pi​tao je Ba​nić svo​ju bivšu ženu, pa​le​ći Marlbo​r o, iako uz pu​nje​nu patku s do​ma​-

ćim mlinci​ma nije bilo u redu pu​ši​ti. – Nisi rekla da se gospo​din zove Niko? – Daki... to vam do​la​zi od engleskog doc, od​nosno doc​tor – tu​ma​čio je vlasnik glu​pog na​dimka. – Zna​či li to da ste doktor, mislim li​ječ​nik? – za​ni​ma​lo je to​bo​že Niku. – Imam frenda kome baš tre​ba prokto​log. – Pa za ono čime se bavi – umi​je​ša se Li​di​ja – Daki je i više nego doktor. Moglo bi se ka​za​ti da je pra​vi pro​fe​sor eme​ri​tus. – Mama, pa ti i ne znaš što je to pro​fe​sor eme​ri​tus – zlo​često će Nika. – Osim toga pro​fe​sor eme​ri​tus ne mo​žeš posta​ti pri​je sto​te. A gospo​din je ipak, čini mi se, nešto mla​đi. Li​di​ja po​crve​ni, vi​dje​lo se da je shva​ti​la svi​nja​r i​ju koju su joj sponta​no pri​r e​di​li bivši muž i kći, koju bi ta​ko​đer najra​di​je progla​si​la „bivšom”. Že​le​ći se valjda pri​bra​ti, otišla je u ku​hi​nju i malo posli​je vra​ti​la se s bo​com hlad​nog piva. – Ni​ko​la, do​ni​je​la sam ti ne​ka​kav Sta​r opra​men – rekla je ne skri​va​ju​ći uvri​je​đe​nost. – Zna​te, Ni​ko​la ne pije ništa osim piva. – Ma, mo​lim vas – pri​mi​je​ti čovjek kome se tre​ba​lo obra​ća​ti s Daki. – I među pi​vi​ma ima pod​nošlji​vih na​pi​ta​ka. Ali, pre​ma vinu... pa to nije uopće ista ra​zi​na. Je​dan mi je somme​li​er tu​ma​čio da je u vinu grandezza, a pivo da je čista ba​ušte​la, he-he... Baš to, ba​ušte​la! Ba​nić mirno otrpi tu uvre​du pa otvo​r i bocu piva koje ina​če nije vo​lio. Što se tiče pivsko​g a uku​sa bio je pra​vi Čeh, ali je Sta​r opra​me​nu pretpostavljao Ko​zel, Ba​r on, Lob​kowitz, Bernard i još neke dru​g e eti​ke​te s „ba​ušte​le”. Na​r avno, vi​dje​lo se da je Nika ona​ko intimno, kla​novski uz oca i da se lju​ti na majku što je za da​našnju ve​čer pri​r e​di​la baš ovakvo izne​na​đe​nje. Nije joj se svi​dje​la mo​g uć​nost po ko​joj bi se Li​di​ja mogla ve​za​ti uz bilo ko​jeg dru​g og muškarca, iako je šansa da bi joj se Ba​nić mo​g ao vra​ti​ti već odavno le​ža​la u tužnim razva​li​na​ma. Nešto kasni​je, kad su već svi osim Ba​ni​ća završi​li s patkom, Li​di​ja otvo​r i na​javlje​nu bocu silvanca pa sve​ča​no reče: – Mo​r am vam otkri​ti našu malu tajnu. – Čiju tajnu? – upi​ta Nika. – Pa moju i Da​ki​je​vu – odvra​ti kao da je to samo po sebi jasno. Jer ona i Ni​ko​la su sve svo​je tajne već odavno uči​ni​li javni​ma. – Daki me uzeo u spot za Le​ti​ni​je​ve ta​li​janske ku​hi​nje. Čud​ne mo​derne, kako se to otmje​ni​je kaže – nasta​vi Li​di​ja. – Igra​la sam majku obi​te​lji i ima​la čak i go​vorni za​da​tak. Daki je važno pogle​da, a ona stid​lji​vo na​do​da: – Ali su me na kra​ju ipak sinkro​ni​zi​r a​li. – Me​đu​tim, ipak si bila ma​estralna – ohra​bri je Niko Guzman koga je tre​ba​lo zva​ti Daki. – Nova je ku​hi​nja srce sta​na. To je bio moj kardi​o loški slo​g an. Srce kao sre​dište orga​nizma, ži​vo​ta uopće, ku​hi​nja pak kao srce obi​ta​va​lišta. Sad je jeo nje​zi​nu tortu bez že​la​ti​ne ma​lom žli​či​com i za​do​voljno pro​matrao Li​di​ju, tu i tamo do​ba​civši koji pogled pun pre​zi​r a pre​ma Ba​ni​ću, baš kao da želi ka​za​ti „vi​diš kako sam ti je lako pre​oteo”. – Srce kao centar ži​vo​ta – to​bo​že se za​misli Ba​nić pa za​pa​li još jed​nu ci​g a​r e​tu, da​ju​ći pred​nost užitku u dimu, a ne slatkoj torti bez že​la​ti​ne. – Posto​je ču​da​ci koji misle da je sre​dište ži​vo​ta ipak mo​-

zak. Ali, čini mi se da on u tom va​šem filmu ne igra ulo​g u. – E, moj pri​ja​te​lju, to su puste me​ta​fo​r e. Filmo​vi se rade od osje​ća​ja, a ne od hlad​no​g a ra​ti​ja. Ali, ne bih vas za​ma​r ao fi​lo​zo​fi​jom filma i pro​pa​g ande. Lidi je ima​la ulo​g u ne veću od de​se​tak se​kundi, ali je i to dje​lo​va​lo kao pra​va dra​ma. Vi​dje​lo sa da je Li​di​ja izne​na​da po​crve​nje​la i da joj nije ni​ma​lo dra​g o što ju je novi pri​ja​telj nazvao tim smi​ješnim na​dimkom. Kao da joj je bila ne​ugod​na ta afekta​ci​ja, jer je do​bro zna​la kako nje​zi​na kći i bivši muž na​dasve mrze afekta​ci​ju. – Lidi – nasmi​je se Nika. – Daj meni još ko​ma​dić patke. – Zar ne​ćeš ni pro​ba​ti moju ču​ve​nu tortu bez že​la​ti​ne? – Joj, pa bar ti znaš da smo tata i ja pi​vo​pi​je koji iz​bje​g a​va​ju slatko – odvra​ti Nika. Sad se kli​nac koji je po​put psi​ća glo​dao pa​čji ba​tak pri​bli​ži baki Li​di​ji i ispru​ži otvo​r e​ni dlan: – Lidi, daj nam neku lovu. Posta​li smo prosja​ci. Li​di​ja se ki​se​lo nasmi​je​ši, a od​mah po​tom pogle​da Niku: – Čemu si to na​uči​la jad​no di​je​te? Da pro​si? – Evo, sine, stri​ček će ti dati dva​de​set kuna. U moje i u ba​ki​no ime – iro​nič​no će Daki, va​de​ći iz dže​pa novča​nik. – Da se niste usu​di​li! – vikne Nika nepri​ja​teljskim i po​ma​lo pri​je​te​ćim gla​som. – Oprosti, Lidi – usta​ne Ba​nić kao da nema ži​va​ca za ovakve igre. – Sutra me čeka puno posla pa ću vas osta​vi​ti. – Če​kaj, pa patku je​dva da si i dirnuo! – Pro​bat ću je ne​kom dru​g om pri​li​kom... – Oprosti​te, gospo​di​ne Ni​ko​la – reče Niko Guzman. – Čuo sam da ste de​tektiv. Ra​di​te li sad na ne​kom zamrše​nom slu​ča​ju? Ba​nić shva​ti da je Li​di​jin „pri​ja​telj” efektno po​enti​r ao i po​ni​zio ga. Iako je bio przni​ca i ci​nik, ipak nije od​g o​vo​r io, nego je po​la​ko ispio pivo do kra​ja, ustao i to​bo​že ne​ho​ti​ce po​drignuo. Za​tim im je svi​ma mahnuo ru​kom i kre​nuo pre​ma stu​bištu. – No krasno – osmjehnuo se Daki. – Deda se po​drignuo kao svi​nja – pri​mi​je​ti mali Ivo pa i on ne​ko​li​ko puta po​ku​ša po​drignu​ti. Nika ga lako ćušne po obra​zu, a za​tim ga sta​ne na brzi​nu obla​či​ti. Vi​dje​lo se da će i ona poći za ocem. Izi​šavši iz zgra​de i na​šavši se na Bri​tancu, Ba​nić pri​mi​je​ti da upra​vo po​či​nje plju​sak. Topli​ji dio je​se​ni već je do​bra​no pro​šao, a se​zo​na pljusko​va i hlad​nog vjetra rashla​di​la je stu​de​ni na nje​g o​vu pra​vu mje​r u. Po​di​g ao je ovratnik la​kog sa​koa, namje​r a​va​ju​ći po​ju​r i​ti do ki​o ska i uze​ti još jed​nu ste​ku Marlbo​r a, a za​tim je spa​zio da je i Nika izišla za njim. – Kako si mo​g ao po​drignu​ti pred onim na​lic​ka​nim sno​bom? Mamu samo što nije klo​pi​la kap. – Žao ti je što sam se ne​do​lič​no po​na​šao i što se osra​mo​ti​la pred pri​ja​te​ljem Da​ki​jem? – Ništa se ona nije osra​mo​ti​la, nego si je ti osra​mo​tio! Znam da si to napra​vio namjerno! – Do​bro znaš da ni​sam. – Jesi, jesi! – bila je uporna. – Znaš da te i pre​do​bro pozna​jem i da mene ne mo​žeš mu​lja​ti. Nije mi jasno kog si se vra​g a po​čeo nad​me​ta​ti s kre​te​nom.

– A zašto se ne bih nad​me​tao? – bio je prko​san i po​ma​lo dje​ti​njast. – Zato što u ovih tri​de​set go​di​na nisi napra​vio ni​jed​nu prokle​tu stvar po ko​joj bi se dalo zaklju​či​ti da joj se namje​r a​vaš vra​ti​ti. – Pa ona je mene osta​vi​la. To se valjda zna u toj kući? – Zna se, zna! Zna se da te osta​vi​la zbog bra​ka koji je tra​jao go​di​nu dana. Ili koji mje​sec duže. A tvoj muški po​nos tra​je već... ko​li​ko... tri​de​set i... – Nika! – pre​ki​ne je on kao da uvježba​va davno pro​pa​li očinski auto​r i​tet. – Ti valjda ne​maš do​voljno vlasti​tih bri​g a i pro​ble​ma. Imaš to di​je​te za koje se mo​r aš bri​nu​ti... Ona se izne​na​da uhva​ti za gla​vu pa uzvikne: – Isu​se, pa gdje je nestao? Valjda sam ga osta​vi​la u liftu. Nika potrči pre​ma zgra​di broj dva​na​est, mrmlja​ju​ći nešto o tomu kako je mali be​dak za​si​g urno već po​čeo pro​si​ti po stu​bištu.

3.

K

ao što je Ba​nić mo​g ao i pretposta​vi​ti, čovjek koji je tra​žio u ratu stra​da​log pri​ja​te​lja bio je upo​ran pa je nazvao po​novno. Prvo u de​vet na​ve​čer, za​tim u pola de​set, po​tom i nešto posli​je je​da​na​est, na​kon čega je Ba​nić ka​pi​tu​li​r ao i pristao naći se s njim sutra​dan. Kao da mu je već i Kirko​ve „se​r e​na​de ku​ka​vi​ci” bilo pre​vi​še. U de​vet ujutro, jer Ba​nić je do​la​zio toč​no po do​g o​vo​r u, ugle​dao ga je na kra​ju Strossmaye​r o​va še​ta​lišta, gore, go​to​vo ispred kule Lotršćak, gdje je sta​jao skro​man ki​o sk s gosti​o nič​kom opre​mom, okru​žen s de​se​tak sto​lo​va za koje se moglo sjesti ako baš nije pa​da​la kiša. Na​r avno, istra​ži​telj nije imao ni​ka​kav opis niti su do​g o​vo​r i​li ikakve zna​ko​ve raspozna​va​nja, ali je ipak bio go​to​vo si​g u​r an da je taj vi​so​ki čovjek uza​na stru​ka i be​da​r a, a po​dosta na​du​ta torza i trbu​ha – Žak Janko​vić. Jer baš se tako pred​sta​vio tip koji je izgle​dao kao da je sastavljen od dva čovje​ka, od gornjeg di​je​la ka​kav ima​ju lju​bi​te​lji masne hra​ne i pića te od do​njeg, koji kao da je po​su​đen od kra​ka​tog mršavka. Bio je posve će​lav, ali se ni po čemu nije moglo zna​ti radi li se o pri​r od​nom de​fi​ci​tu ili o mod​no​me de​ta​lju. Gla​va kao da mu je bila za broj pre​ve​li​ka, obra​zi na​du​ti kao da po​du​že puše u sakso​fon ili tru​bu, a oči po​ma​lo tu​pa​ve, uto​nu​le u tamne udo​li​ne nagla​še​nih po​doč​nja​ka. Što se tiče dobi, mo​g ao je biti pe​de​se​tih, možda čak i koju go​di​nu više. Došlja​ko​va se fi​zi​o no​mi​ja nije do​ima​la ugod​nom i dru​že​lju​bi​vom, premda Ba​nić nije imao pre​vi​še razlo​g a zbog ko​jih bi zaklju​čio da je tip neki bad guy. Usto je znao da nas zlo​česti deč​ki i pre​često pli​je​ne svo​jim ugod​nim po​na​ša​njem i izgle​dom. Sje​li su za je​dan od sto​lo​va, iako je sivi svod izgle​dao kao da će se iz tmastih obla​ka za čas pro​su​ti gusta kiša. Upozna​li su se kratko i suz​drža​no, na​kon čega im je pri​šao ko​no​bar i upi​tao ih pri​lič​no ne​lju​bazno što su na​ka​ni​li po​pi​ti. Ba​nić je uzeo tek kavu, ne zato što bi mu bilo pre​r a​no za pivo, koje je mo​g ao piti u sva​ko doba dana, nego sto​g a što je do​bro znao da na takvim mjesti​ma nema piva koje bi on že​lio po​pi​ti. No, za​ču​dio se kad je taj, si​g urno me​tar i de​ve​de​set vi​sok čovjek, izja​vio kako ni​ka​da ne pije alko​hol, izri​či​to zatra​živši voć​ni sok. – Što je to brusni​ca? – upi​tao je ne​dužno ko​no​ba​r a kad mu je ovaj po​nu​dio brusni​cu ili ri​biz, i to je bio de​talj koji je Ba​ni​ća po​ma​lo izne​na​dio, premda ima po​dosta lju​di da​le​kih od pri​r o​de koji još nisu na​uči​li što je to brusni​ca. Ali, kad je tip, koji je tvrdio da se zove Žak Janko​vić, priznao da ne zna ni što je ri​biz, Ba​nić mu je uzvra​tio: – No, do​bro. Mno​g o lju​di ne ra​zazna​je egzo​tič​no voće. Evo, ja se na primjer često ne mogu sje​ti​ti kako izgle​da​ju ja​g o​de. Tip ga je pogle​dao, ali se iz toga nije dalo ra​za​bra​ti čudi li se ili samo ne ra​zu​mi​je re​če​ni​cu. Kad je stigla brusni​ca u te​ku​ćem obli​ku, od​lu​čio je ispri​ča​ti svo​ju pri​ču koja je ipak bila nešto sre​đe​ni​ja od one koju je ispri​čao pre​ko te​le​fo​na. – Potkraj ožujka 1991. na​šao sam se na za​pad​nosla​vonskom ra​tištu, neg​dje u bli​zi​ni Da​r u​va​r a i Li​pi​ka. Kao do​bro​vo​ljac, na​r avno. – Kao dra​g o​vo​ljac – do​metne Ba​nić iro​nič​no, kao da ga upo​zo​r a​va na službe​nu ratnu termi​no​lo​gi​ju, ali je Janko​vić tek na​čas zastao kao da ne ra​zu​mi​je bit te primjed​be.

– Ne sje​ćam se više koji je broj no​si​la je​di​ni​ca, ali znam da smo se zva​li Stršlje​ni. Zna​te, kao oni opasni kukci... – Znam... oni što se hra​ne brusni​ca​ma – do​metne istra​ži​telj. Ni ovo nije Žaku Janko​vi​ću ništa zna​či​lo. Izva​dio je iz dže​pa vre​ći​cu ša​r e​nih bombo​na, ski​nuo pa​pi​r ić s jed​nog od njih i sta​vio ga usta ne po​nu​divši Ba​ni​ća. – Dje​lo​va​li smo vojno na raznim lo​ka​li​te​ti​ma, ali mislim da smo najčešće bo​r a​vi​li u sta​no​vi​tom Ma​ju​r ovcu. Ili možda... možda mi se to samo čini zbog toga što je baš tamo stra​dao on... Edi Henz... – Ka​kav Edi Henz? – Pa on... moj najbo​lji pri​ja​telj. Zna​te, on je do​šao ova​mo kako bi se bo​r io za Hrvatsku, ali je ina​če bio iz Ma​đarske ili Austri​je... ako se ne va​r am... – Dakle, bili ste najbo​lji pri​ja​te​lji, ali vam nije jasno otku​da je Benc do​šao. – Henz – ispra​vi ga Janko​vić. – Nije to baš važno. Važno je to što je po​g i​nuo... – Jasno – iro​nič​no će Ba​nić. – To je stvar koja po​je​di​nim lju​di​ma zna i te kako po​r e​me​ti​ti pla​no​ve. – Nas dvo​ji​ca smo od ne​kog austrijskog vo​za​ča, koji je izne​na​da do​bio cri​jevnu vi​r o​zu, tre​ba​li pre​uze​ti šle​per s hu​ma​ni​tarnom po​mo​ći. Možda ćete se sje​ti​ti. To su bili či​ta​vi konvo​ji na či​jim je vo​zi​li​ma pi​sa​lo Nac​hbar in Not. Ili Susjed u ne​vo​lji. Slao ih je austrijski Crve​ni križ ili neka slič​na aso​ci​ja​ci​ja. Šle​per je sta​jao ispred se​o ske trgo​vi​ne. Edi je ušao u ka​bi​nu, a ja sam odju​r io u du​ćan kako bih ku​pio sa​la​mu i ki​se​le krastavce. Bio sam još unutra kad sam za​čuo kako je upa​lio mo​tor i kre​nuo bez mene. Pla​tio sam i izi​šao van. Vi​dio sam ga kako od​mi​če pre​ma za​vo​ju, baš tamo gdje je cesta nesta​ja​la u šumi. I onda... onda... Žak zasta​ne i uba​ci u usta novi bombon, na či​jem je pa​pi​r i​ću bila na​crta​na ja​bu​ka. Imao je ve​li​ku gla​vu iz koje kao da je odje​ki​va​lo hrusta​nje tvrdih bombo​na koje je ne​mi​losrd​no gri​zao i po​tom gu​tao. – I onda je tamo iz šume – nasta​vi na​kon što je po​jeo slatkiš – odjeknu​la strašna eksplo​zi​ja. Vatra i dim su se po​digli ne​ko​li​ko de​se​ta​ka me​ta​r a uvis, a sitni​ji su di​je​lo​vi ka​mi​o na letje​li zra​kom i pa​da​li po cesti, čak i tamo gdje sam bio ja... ispred trgo​vi​ne... Bilo je kao u ne​kom filmu. – Šle​pe​r i baš ne​ma​ju tu oso​bi​nu da se sami od sebe razle​te i de​zintegri​r a​ju na sitni​je ko​ma​di​će. Nije li cesta bila mi​ni​r a​na? – Nije – odvra​ti Žak. – Eksplo​ziv je bio u šle​pe​r u. Netko ga je mo​r ao uni​je​ti i po​tom de​to​ni​r a​ti, što je mo​g ao ura​di​ti i izva​na. Ko​li​ko znam, ima​li smo i tu vrstu opre​me. – Znam, to je go​to​vo kao da​ljinski za te​le​vi​zor. Zna​či li to da je netko že​lio ubi​ti va​šeg pri​ja​te​lja? – Pa re​kao sam vam da sam i ja tre​bao biti u vo​zi​lu – go​to​vo ga je pre​ko​r io Žak. – Samo čudo me spa​si​lo. – Ma da – odvra​ti Ba​nić pa​le​ći Marlbo​r o. – Zapra​vo, ako vam to ne zvu​či iro​nič​no, spa​si​li su vas ki​se​li krastavci i sa​la​ma. Kakva je bila? – Vama je, dakle, do šale? – pogle​da ga Janko​vić u či​jim oči​ma nije bio ni trun lju​baznosti ni pošto​va​nja spram sta​r i​je​g a. – U redu, u redu – po​ku​ša​vao je Ba​nić ne​utra​li​zi​r a​ti iro​ni​ju. – Go​vo​r i​li ste mi kako biste htje​li da vam pro​na​đem tog pri​ja​te​lja, premda bi pro​na​ći ga u integralnom sta​nju bilo pra​vo čudo. Ne znam

zapra​vo na što ste misli​li i što biste htje​li da ura​dim? Ja sam samo pri​vatni istra​ži​telj. To valjda zna​te. – Znam. Na​šao sam vas u ime​ni​ku. Dvo​ji​ca ste, ali mislim da se onaj dru​g i bavi samo pre​lju​bi​ma. – Još uvi​jek mislim da ste u za​blu​di. Ne vi​dim kakvog bi tu posla mo​g ao ima​ti je​dan istra​ži​telj. Otkri​ti tko je pod​metnuo eksplo​ziv bilo bi ne​mo​g u​će čak i dan na​kon što se to do​g o​di​lo. Zna​te što se sve do​g a​đa​lo u tom ratu i kakvih je svi​nja​r i​ja bilo. Tre​ba​li biste na taj slu​čaj gle​da​ti s ne​kom vrstom po​zi​tivnog za​bo​r a​va. Ima​li ste do​brog i dra​g og pri​ja​te​lja iz Ma​đarske ili Austri​je. Bilo je zeznu​to vri​je​me, bio je rat i pri​ja​telj je stra​dao, a vi ste osta​li živi. I to je to. Ako biste ima​li kakvog uisti​nu ži​vog pri​ja​te​lja koji je nestao u ratu, bio bih vam možda od ko​r isti... Premda ni tu šanse nisu pre​ve​li​ke. – Nije to baš tako jed​nostavno. – Kako nije jed​nostavno?! – bu​nio se Ba​nić. – Pri​ja​telj je ušao u šle​per i od​le​tio u zrak. Nestao u akci​ji. Missing in ac​ti​on! Nema ga više niti će ga biti! S tim se zbi​lja va​lja po​mi​r i​ti. – Ka​žem vam da nije tako jed​nostavno – nasta​vi Žak Janko​vić. – Neki sam ga dan po​novno vi​dio! Na​kon dva​de​set dvi​je go​di​ne. Ži​vog i zdra​vog! – Gdje ste ga vi​dje​li? – Pa tu, bli​zu... u Sa​mo​bo​r u – go​vo​r io je on po​la​ko, kao da se i sam ježi od toga što je na​le​tio na ne​ko​g a tko više nije živ. – Izi​šao je iz resto​r a​na, ušao u tamni merce​des i odju​r io. Po​žu​r io sam za autom, ali ni​sam uspio pro​či​ta​ti re​g istra​cijski broj. Ba​nić je htio prezri​vo od​mahnu​ti ru​kom i ka​za​ti kako tako što nije ništa ne​o bič​no te da ima mno​g o mrtva​ca koji se namjerno voze tamnim vo​zi​li​ma diplo​matske kla​se. Ipak je oprezno za​šu​tio, jer je vje​r o​vao da lju​deska​r a po​put Žaka Janko​vi​ća može biti i te kako opasna. – Mogli ste se i pre​va​r i​ti – reći će na​kon ne​ko​li​ko ča​sa​ka. – Sva​ki bi vam li​ječ​nik ka​zao da to pri​pi​še​te umo​r u i opsje​ni te da nasta​vi​te mirno živje​ti da​lje. Što zna​či vi​dje​ti po​kojni​ka jed​nom?... – Vi​dio sam ga dva​put – prizna on. – Dru​g i put prekju​čer... Izi​šao je iz dra​g u​ljarni​ce i ušao u taksi koji ga je če​kao. Sli​kao sam ga mo​bi​te​lom, ali prokle​ta sli​ka nije uspje​la. – Dakle, opet ništa – slegne ra​me​ni​ma Ba​nić. – Ima​te samo odre​đe​ne, ne​jasne sumnje i ništa više. Kada bismo i pretposta​vi​li da je taj lik uspio ne​ka​ko usta​ti iz mrtvih, od ko​jih bih pretpostavki ja kao istra​ži​telj uopće mo​g ao kre​nu​ti? – Od ovih – reče on pa iz unu​tarnjeg dže​pa sa​koa izvu​če fo​togra​fi​ju ne veću od razgled​ni​ce i sta​vi je na stol ispred Ba​ni​ća. Na fo​to​su su bila dvo​ji​ca mla​di​ća u maskirnim vjetrovka​ma kakve su zna​li no​si​ti ame​r ič​ki vojni​ci, okre​nu​ti je​dan pre​ma dru​g o​me, ruku po​dignu​tih na poz​drav ka​kav se obič​no izri​če fra​zom gimme five. S li​je​ve je stra​ne Ba​nić uspio pre​pozna​ti Žaka Janko​vi​ća, mrša​vi​jeg i dva​de​se​tak go​di​na mla​đeg, dok je dru​g i tre​bao biti taj nevje​r o​jatni Edi Henz, čovjek koji se po​javlju​je na​kon što je od​le​tio u zrak. Henz je bio nešto niži od Žaka, imao je pla​vu va​lo​vi​tu kosu, bio je li​je​pe vanjšti​ne, no​sio je ne​ko​li​ko dana sta​r u bra​di​cu i izgle​dao je po​put fo​to​mo​de​la. Pra​va suprotnost gru​bosti​ma i asi​metri​ja​ma ko​ji​ma je zra​či​la Janko​vi​će​va po​ja​va. – Vi​di​te, mi smo bili najbo​lji pri​ja​te​lji, pra​vi ratni dru​g o​vi. Stršlje​ni! Ratna se dru​g arstva ne za​bo​r avlja​ju. Da se ne znam kako pro​mi​je​nio u ovih dva​de​se​tak go​di​na, ja bih ga sasvim si​g urno pre​poznao. – Nije u tomu stvar – za​misli se Ba​nić. – Pro​blem je bih li ga ja pre​poznao! Ja mu ipak ni​sam bio ratni drug. – Sve ću vam dati, sve što vam tre​ba – sad ga je već na​g o​va​r ao Žak Janko​vić. – De​ta​ljan opis,

kako se vo​lio odi​je​va​ti, gdje je vo​lio za​la​zi​ti... – Što, sve ste to uspje​li otkri​ti u tom kratkom vre​me​nu otka​ko je do​šao iz Ma​đarske ili Austri​je i stu​pio u vašu je​di​ni​cu? – Pa do​bro, ne baš sve – na​kašlje se on kao da mu je tvrdi bombom upra​vo za​peo u grlu. – Ne sve, ali mno​g o toga ipak znam. Kad ste s ne​kim u ratu, onda ste za​jed​no i po dva​de​set če​ti​r i sata na dan. Osim toga, tu je i ta sli​ka. Vrlo vjerna... – Sli​ka je sta​r a više od dva​de​set go​di​na – za​misli se Ba​nić, i sam se pi​ta​ju​ći neće li možda posve nepro​mišlje​no ući u po​sao koji mu nudi nje​g ov su​g o​vornik. Po​tom se gorko nasmi​je: – Kad se samo sje​tim kako sam do​bro izgle​dao pri​je dva​de​se​tak go​di​na! – Ne bu​di​te ma​lo​dušni. I vi mo​r a​te živje​ti od ne​če​g a. Re​ci​te, ko​li​ka je vaša ci​je​na za ovu vrstu posla? – Tristo po danu plus troško​vi i, na​r avno, pre​mi​ja ako uspi​jem – reče Ba​nić tru​de​ći se zazvu​ča​ti ru​tinski, premda mu je po​sao u posljed​nje vri​je​me išao tako sla​bo, da tu re​če​ni​cu baš i nije pre​često po​navljao. – To zna​či da ćete, bu​dem li, primje​r i​ce, išao u taj Ma​ju​r o​vac, mo​r a​ti pla​ti​ti putne troško​ve i dnevni​cu. – Zašto biste išli u Ma​ju​r o​vac? Pa on se po​ja​vio u Sa​mo​bo​r u, a ne u Ma​ju​r ovcu – kao da nije bilo jasno Žaku. – Zato što bih se mo​r ao jasno i ne​o po​zi​vo uvje​r i​ti da zbi​lja nije mrtav. A to je ne samo sla​bo vje​ro​jatno nego i go​to​vo apsurd​no. – Zna​či da mi ne vje​r u​je​te? – upi​ta on. – Ne, ne vje​r u​jem vam! – odrje​ši​to će istra​ži​telj. – Ali, ako i pre​uzmem po​sao, nije uopće nužno da vam vje​r u​jem. To mo​r a​te prihva​ti​ti. Spre​man sam po​du​ze​ti sve ne bih li do​šao do ma​te​r i​jalnih do​ka​za o tome kako je završio spo​me​nu​ti Edi Henz i u pogle​du toga vi biste tre​ba​li pod​mi​r i​ti sve moje troško​ve. Eto, to je možda po​sao za pri​vatnog istra​ži​te​lja... ali da po va​šem na​lo​g u tra​žim utva​r e, pri​vi​de, vampi​r e ili du​ho​ve... to ne bi bilo ni​ma​lo ozbiljno. Za to si na​đi​te babu ga​ta​r u ili spi​r i​tista. – Pa eto – reći će po​pustlji​vo Žak – i to je već nešto. Po​tom izva​di iz dže​pa olovku pa na rub ra​ču​na što ga je do​nio ko​no​bar na​pi​še te​le​fonski broj. Ba​nić pogle​da i shva​ti da se radi o fiksnom bro​ju. – Ne​ma​te mo​bi​tel? – Ma zapra​vo ovo​g a časa ne​mam – ušeprtlja se Žak. – Mo​r at ću ga ku​pi​ti. Ovo je samo broj iz uslu​g e. – Što, niste odavde? – Ma ne... ja sam vam zapra​vo iz Istre, iz sje​verne Istre, sasvim bli​zu ta​li​janske gra​ni​ce... Do​šao sam ova​mo radi bolnič​ke te​r a​pi​je. Sva​ke go​di​ne do​la​zim bar je​danput. Poslje​di​ce rata, što ćete... – Bili ste ra​nje​ni? – pi​tao je Ba​nić nešto što ga se nije tre​ba​lo ti​ca​ti. Čak i oni koji su bili ra​nje​ni ima​ju pra​vo do​la​zi​ti na bolnič​ke te​r a​pi​je i tra​g a​ti za ratnim dru​g o​vi​ma. Janko​vić se po​na​šao kao da je pre​čuo pi​ta​nje pa mu istra​ži​telj posta​vi još jed​no: – Samo da vam ka​žem jed​nu stvar. To što vam je spo​me​nu​ti Henz bio drag pri​ja​telj, to je vrlo li​je​pa, go​to​vo ro​mantič​na, da ne ka​žem hu​ma​na pri​ča. Divno je kad se lju​di pri​ja​teljski iskre​no vole i kad ču​va​ju uspo​me​nu je​dan na dru​g o​g a. Ali, ja sam vam po pri​r o​di neka vrsta mi​zantro​pa pa mene takve pri​če baš ne za​do​vo​lja​va​ju. Stalno mi se mota po gla​vi pretpostavka da je u va​šem slu​ča​ju ri​ječ i o još ne​če​mu, o ne​če​mu što je bilo u igri.

– Ne ra​zu​mi​jem?! Što bi bilo u igri? Zar misli​te da imam još neki... neki tajni inte​r es? – Upra​vo to – puc​ne Ba​nić palcem. – Baš ste po​g o​di​li. To je ta do​datna stvar koja me žu​lja. Ja mislim da uz tu divnu pri​ja​teljsku lju​bav ima​te na umu i neku ko​r ist. Re​ci​mo ova​ko: on je od​le​tio u zrak i na taj vas na​čin ne​ka​ko ošte​tio. Nešto je znao što vi niste, ili je u tom šle​pe​r u bilo nešto što je vama mno​g o zna​či​lo, ili... – No, ne na​g a​đajte... Ba​nić ga ra​dozna​lo pogle​da ne bi li za​mi​je​tio kakvu promje​nu na nje​g o​vom licu. – Nas dvo​ji​ca bismo je​dan dru​g o​me dali krv, ko​li​ko smo se vo​lje​li. Ali do​bro, u tom je šle​pe​r u možda i bilo nešto što je meni važno. Ali to ću vam ka​za​ti posli​je. – Kad posli​je? Što ako ja u tom slu​ča​ju od​bi​jem oba​vi​ti po​sao? – Na​r avno da ne​će​te! – si​g urnim će gla​som bivši Stršljen. – Znam da je vaš ured u istoj ka​tastro​fi u kakvoj se na​la​zi i ova drža​va. To je razlog zbog ko​jeg vje​r u​jem da su vam tristo kuna po danu plus troško​vi i pre​mi​ja važni​ji od intimnih razlo​g a zbog ko​jih po​ku​ša​vam naći Edi​ja Henza. – Kako vi zna​te u kakvom je sta​nju moj ured? – Neki dan sam vam za​vi​r io kroz pro​zor. Čini se da ži​vi​te u jazbi​ni koju već odavno nitko nije po​čistio. Bila je to gorka isti​na zbog koje Ba​nić usta​ne spre​man za brz rasta​nak. Posli​je, kada se na​šao u svom uisti​nu ne​ured​nom stanči​ću u pro​la​zu bivšeg kina Ko​za​r a, upa​lio je kompju​tor i na stra​ni​ci s te​le​fonskim ime​ni​kom uku​cao broj koji mu je dao Žak Janko​vić, shva​tivši da to nije ni​ka​kav „te​le​fon iz uslu​g e”, nego broj re​cepci​je ma​log obi​teljskog ho​te​la „Sa​mo​borček”, koji se na​la​zio u dva​de​se​tak ki​lo​me​ta​r a uda​lje​nom Sa​mo​bo​r u. Ako se duh po​kojnog Edi​ja Henza stao po​javlji​va​ti u Sa​mo​bo​r u, onda je Žak Janko​vić za​ku​cao na pra​va vra​ta.

4.

Ž

ak Janko​vić, čovjek koji je vo​lio gristi tvrde bombo​ne, imao je uisti​nu ne​o bič​nu na​r udž​bu – pro​na​ći davno​g a pri​ja​te​lja koji je nestao u dimu i vatri. To da se dva puta po​ja​vio pred svi​je​tom, ona​ko kako po​kojni​ma ne pristo​ji, bila je sla​bo vje​r o​jatna, zapra​vo za​ne​ma​r i​va mo​g uć​nost. Iako nije toč​no znao kako otkri​ti po​javlju​ju li se mrtvi na​kon što su otišli iz ovo​g a ži​vo​ta i zašto to rade, Ba​nić je pretpostavljao da će ono što će otkri​ti na te​r e​nu ko​jim su se ne​koć proski​ta​li Stršlje​ni biti sasvim do​voljno da ču​dak Žak odusta​ne od svo​je morbid​ne fanta​zi​je. Ali, ako ni na te​r e​nu ne bude si​g urnih po​da​ta​ka o ne​či​joj smrti, vje​r o​vao je da se još uvi​jek može obra​ti​ti po​je​di​nim nad​leštvi​ma kao što su po​li​ci​ja, ma​tič​ni ure​di i slič​no gdje je mo​g u​će pra​ti​ti trag ne​ko​g a tko je oti​šao s ovo​g a svi​je​ta. Bila je uisti​nu stu​de​na je​sen, pa​da​la je ri​jetka, ali uporna i do​sad​na kiša, a po li​va​da​ma se vukla kopre​nasta magla, tako da je sve na​vi​ješta​lo ne​ugod​nu du​bo​ku je​sen. Sli​je​de​ći auto​kartu koju je rasprostro po sje​dištu do vo​zač​kog, Ba​nić je pro​šao kroz Pakrac i kre​nuo pre​ma Li​pi​ku, jer se baš tu neg​dje tre​bao na​la​zi​ti Ma​ju​r o​vac, u ko​jem je ne​koć bila lo​ci​r a​na postrojba Stršlje​na. Po usputnim ku​ća​ma i sta​ja​ma, po obra​nim ku​ku​r u​zišti​ma i mirnim lu​g o​vi​ma nije se dalo zaklju​či​ti da je tuda pri​je dva​de​se​tak go​di​na pro​šao rat i da su se vo​di​le su​r o​ve bitke. Usred ne​ve​li​kog Ma​ju​r ovca na​la​zi​la se pro​ši​r e​na asfaltna cesta, koju bi bilo posve pre​uzetno nazva​ti trgom, a uz to pro​ši​r e​nje bilo je i ne​ko​li​ko zgra​da koje su, čini se, ima​le društve​ni ka​r akter. Niska ne​o žbu​ka​na pri​zemni​ca, kako joj je na pro​če​lju pi​sa​lo, bila je vatro​g asni dom, ali se ni po čemu nije dalo zaklju​či​ti posto​je li tu ikakva sred​stva ko​ji​ma bi se dalo kre​nu​ti pro​tiv vatre. Do nje je bila po​du​ža zgra​da lo​kalne trgo​vi​ne, jed​ne od onih ti​pič​no se​o skih, u kakvi​ma se može ku​pi​ti po​ljo​djelski alat i umjetno gno​ji​vo, ali i hra​na po​put su​ho​mesna​te robe, brašna i masti, kao i sve osta​lo što selu tre​ba: hi​g i​jenski pri​bor, nešto nužne odje​će i obu​će, ku​ćanski alat, du​han i dnevne no​vi​ne. Do nje je bio društve​ni dom s vra​ti​ma na koja je bio na​vu​čen me​talni rolo, kakvi su se ra​bi​li još pri​je dru​g o​g a rata. Četvrta zgra​da na tom asfaltnom pro​ši​r e​nju bila je gosti​o ni​ca sa smi​ješnim natpi​som Bife Manha​tan, po čemu bi se zaklju​či​lo da joj je vlasnik bio ame​r ič​ki ise​lje​nik, premda je mala vje​r o​jatnost da se itko od hrvatskih ise​lje​ni​ka skra​sio baš na otmje​no​me nju​jorškom Manhatta​nu. Ba​nić za​usta​vi pla​vi Kangoo u času kad se ispred vo​zi​la ispri​je​či​lo pet ili šest lju​ti​tih muška​r a​ca, koje je mo​r a​la pri​vu​ći zagre​bač​ka re​g istra​ci​ja. Bih su odje​ve​ni se​ljač​kom jed​nostavnošću i svi su na gla​vi ima​li še​ši​r e ispod či​jih je obo​da ku​ljao topli dah. Je​dan od njih stao je uz otvo​r en pro​zor auto​mo​bi​la i po​dviknuo: – Jesi li ti do​veo onog mulca od mi​nistra? Ba​nić ga pogle​da sav u čudu; u čovje​ko​vim ri​je​či​ma bilo je mno​g o bi​je​sa. – Da mu po​ka​že​mo tko je krao lovu iz potpo​r a, a tko nije! – re​kao je dru​g i. – Ako nas i da​lje bude zvao lo​po​vi​ma, mi ćemo tje​r at stvar do sa​mo​g a Bruxelle​sa. – Do Strasbo​urga, do Strasbo​urga! – do​metnuo je tre​ći. – Dajte to već jed​nom na​uči​te, jebo vas Bruxelles! Ba​nić se ne​ka​ko pro​vu​če ko​li​ma kroz svje​ti​nu koja je pristi​za​la pa zakre​ne pre​ma Bi​feu Manha​tan, u či​jem je dvo​r ištu, čini se, bila baza prosvje​da pro​tiv nad​ležnog mi​nistarstva, jer se baš tu isku​pi​lo možda i pe​de​set gnjevnih lju​di od ko​jih su neki u ru​ka​ma drža​li transpa​r ente s po​r u​ka​ma popri​lič​no jad​nog verbalnog sa​drža​ja. Hrvatska hra​na najz​dra​vi​ja i najhrvatski​ja! ili Naša hra​na Hrva​ti​ma

nije stra​na! bili su među slo​g a​ni​ma ko​ji​ma su za​ci​je​lo po​ku​ša​va​li iskamči​ti no​vac što im ga je neko važno lice odozgor uskra​ti​lo. I tad, u du​bi​ni magle​ne ceste, Ba​nić spa​zi po​vorku trakto​r a koja se pri​bli​ža​va​la. Se​ljač​ki se prosvjed nije mo​g ao za​misli​ti a da se ne pri​je​ti blo​ki​r a​njem pro​metni​ca. Pra​ve​ći se nevješt, oglu​šio se na pi​ta​nja se​lja​ka, izi​šao iz auto​mo​bi​la i kre​nuo u gosti​o ni​cu dok ga je ne​ko​li​ko za​ja​pu​r e​nih zna​ti​željni​ka ispra​ti​lo ne baš pri​ja​teljskim pogle​di​ma. Go​to​vo da se osje​ćao po​put upla​še​nih filmskih gardista koji su za​lu​ta​li u ame​r ič​kim južnjač​kim mo​čva​r a​ma u ko​ji​ma obi​ta​va​ju franko​fo​ni Ca​ju​ni. Gosti​o ni​čar mu pri​đe ne bi li doznao što će piti, a istra​ži​telj ga za​mo​li da sjed​ne za nje​g ov stol. Bila je to takti​ka koju je Ba​nić mo​r ao na​uči​ti još kao kli​nac, gle​da​ju​ći vesterne u pro​vincijskom ki​ne​ma​togra​fu. U sa​lo​onu se sve zna, sa​lo​on je srce mjesta. Gosti​o ni​čar to uči​ni sasvim ne​voljko. Vi​dje​lo se da mu nisu dra​g i pri​je​korni pogle​di nje​g o​vih su​se​lja​na i da će oti​ći čim uzmogne. Mora da su drža​li kako i došljak s pla​vim Kango​o m pri​pa​da omra​že​nom društvu iz mi​nistarstva. – Pri​je nego što mi do​ne​se​te jelo, htio bih vas pi​ta​ti nešto o ratu koji se ov​dje vo​dio pri​je dva​de​se​tak go​di​na. – Ra​di​je re​ci​te što ćete po​jesti, a rat osta​vi​te na miru. To je po​li​ti​ka i ja o tomu ništa ne znam – odvra​ti vlasnik gosti​o ni​ce ne​si​g urnim gla​som. Bila je to fi​lo​zo​fi​ja sela, ali i gosti​o ni​ce: ne zna​mo ništa i ništa nismo pri​mi​je​ti​li. – Kažu da su tu bili ne​kakvi Stršlje​ni – po​ku​ša​vao je Ba​nić bar nešto izvu​ći iz nje​g o​vih usta, ali se či​ni​lo da to neće biti lak za​da​tak. – Možda su bili, a možda i nisu. Tko je bio nek je bio, a tko nije pra​vo mu budi što nije! Ako že​li​te nešto po​jesti, re​ci​te, a s tim Stršlje​ni​ma idi​te neg​dje drug​dje. Re​kavši to, lju​ti​ti se gazda vra​ti za šank pa se za​du​bi u ša​r e​ni ma​g a​zin, sastavljen od ko​la​ža ve​li​kih sli​ka i sitnih krpi​ca teksta. To se valjda već i na selu zva​lo ta​blo​id. Oni koji su sje​di​li za okolnim sto​lo​vi​ma i da​lje su šutje​li, drže​ći se pri​lič​no nepri​ja​teljski, tako da se Ba​nić osje​ćao po​put kukca upa​log u tuđe gni​jezdo. Ipak, ča​sak ili dva posli​je, pri​đe mu ni​zak čovjek u pla​vim hla​ča​ma i pru​g astoj mornarskoj majci. Pri​šavši Ba​ni​će​vu sto​lu, do​nio je sa so​bom bocu vina i dvi​je čaše. Dje​lo​vao je auto​r i​ta​tivno, kao čovjek si​g u​r an u sebe, pa je Ba​nić po​mislio kako bi mo​g ao biti se​o ski starje​ši​na. Ako uopće po se​li​ma posto​ji ta vrsta nad​ležnosti. – Čujte, lju​di vam ne​r a​do go​vo​r e o tom ratu, jer je mno​g o zla na​ni​je​to ijed​ni​ma i dru​g i​ma – reče čovjek mirno po​nu​divši Ba​ni​ću praznu čašu. – Kako to misli​te, ijed​ni​ma i dru​g i​ma? – Pa jed​nostavno – on će kao da se pre​mišlja. – I jed​ni​ma i dru​g i​ma. I Hrva​ti​ma i Srbi​ma. A po​seb​no su nezgod​ni bili ti, kako ih vi zo​ve​te, Stršlje​ni. Ti su ra​di​li što su htje​li. Po​g o​to​vo kad bi se na​pi​li. – Kako?! – za​ču​di se Ba​nić. – Ja sam mislio da ste Stršlje​ni bili vi, vi do​ma​ći se​lja​ci koji ste bra​ni​li selo... – E, moj gospo​di​ne – nasmi​je se čovjek. – Se​lja​ci vam ne vode ra​to​ve. Stršlje​ni su bili deč​ki iz gra​da, koje je netko ova​mo do​veo. Oni se jesu bo​r i​li, ali u toj borbi nisu baš ima​li pre​vi​še ob​zi​r a. Ni pre​ma kome. Ve​ći​na nas do​ma​ćih otišla je znanci​ma, rod​bi​ni, ku​mo​vi​ma... tamo gdje još nije bilo rata. A Stršlje​ni su osta​li tu... ra​di​li su što su htje​li... – A što su to ra​di​li? – zine Ba​nić. – A što su ra​di​li? Ra​di​li su što su ra​di​li – mu​dro​vao je sitni čovjek u mornarskoj ma​ji​ci. Bila je

to vješti​na ko​jom se​lja​ci re​do​vi​to uspi​je​va​ju ne ka​za​ti ništa što bi bilo kažnji​vo ili utu​ži​vo. – Reci mu nek ode Gla​vi​ni u Da​r u​var! – do​ba​ci netko sa stra​ne, dok su se svi pretvo​r i​li u uho, iako se o tomu što su bili i čime su se ba​vi​li Stršlje​ni i da​lje nije moglo čuti ništa konkretno. – Možda bi to bilo najbo​lje – kao da se slo​žio tip koji je sje​dio za Ba​ni​će​vim sto​lom. – Najbo​lje će biti da ode​te u Da​r u​var kod Ante Gla​vi​ne. On je bio či​tav rat sa Stršlje​ni​ma, a i sada po​nosno čuva nji​ho​vu do​ku​menta​ci​ju. On zna sve o nji​ma, iako bi bilo bo​lje da o ne​kim nji​ho​vim po​dvi​zi​ma go​vo​ri što ma​nje. – Tak je, Joža! Imaš pra​vo! – do​ba​ci netko, po čemu Ba​nić shva​ti kako se zove čovjek s ko​jim sje​di. – Osim toga, kažu da im je Gla​vi​na bio ne​ka​kav šef, što li... – Gla​vi​na vam je go​to​vo pa neka vrsta ratnog povjesni​ča​r a koji je o Stršlje​ni​ma na​pi​sao sve​g a i sva​če​g a. – I više nego što zaslu​žu​ju – doda opet onaj tip. – Da, i puno više nego što zaslu​žu​ju – slo​ži se Joža. – On će vam po​ka​zat nji​ho​ve zasta​ve, odo​r e, od​li​čja, fo​togra​fi​je... – Zar baš mo​r am do Da​r u​va​r a? – za​va​pi Ba​nić. – Pa mene je za​ni​ma​lo samo ne​ko​li​ko sitni​ca. Je li u toj je​di​ni​ci bio sta​no​vi​ti Edi Henz i nije li on onaj koji je po​g i​nuo u eksplo​zi​ji šle​pe​r a s hu​ma​ni​tarnom po​mo​ći. Svi su za​šutje​li, ali se Ba​ni​ću ipak uči​ni​lo kako ne šute sto​g a što bi spo​me​nu​to ime izazva​lo nji​ho​vu po​zornost. Vje​r o​jatni​je je bilo da i ne zna​ju o komu se radi. – Gospo​di​ne – umi​je​ša se u razgo​vor vlasnik gosti​o ni​ce. – Mi vam o tim stva​r i​ma ne zna​mo go​to​vo ništa. U vri​je​me rata, dok sam bio izvan sela, netko je iz mog po​dru​ma po​pio če​ti​r isto li​ta​r a vina, čistog rizlinga, po​jeo je šest ci​je​lih šunki i tri kante mesa u masti, a da ja ni​kad ni​sam doznao tko je to ura​dio. Stršlje​ni ili netko dru​g i. – Pa je, imaš pra​vo – slo​ži se od​mah Joža. – Kako bismo mi zna​li je li taj vaš pajdaš bio u Stršlje​ni​ma ili u ne​kim dru​g im kukci​ma. Ante Gla​vi​na će vam sve ka​za​ti. Samo nam ga, ako ika​ko mo​že​te, ne​mojte do​vo​di​ti u selo. – Zbi​lja vam se zamje​r io? – upi​ta Ba​nić. – Nije! – lupi sad netko sa stra​ne ša​kom po sto​lu. – Ali i on je Stršljen! A sada je, hva​la bogu, mir i mir će osta​ti, bez ob​zi​r a na to što nas ovi bilme​zi iz mi​nistarstva jebu kako im se hoće. A ako dođe neki novi rat, e tek onda nam mo​že​te pozva​ti natrag Gla​vi​nu i one nje​g o​ve... kako se ono zovu u filmo​vi​ma? – Despe​r a​do​se – doda netko iz go​mi​le. I baš kad je Ba​nić htio za​pi​ta​ti jesu li, ako već ne za Edi​ja Henza, čuli bar za Žaka Janko​vi​ća, utrči u gosti​o ni​cu čovjek u žu​toj gu​mi​r a​noj pe​le​r i​ni i u istim takvim čizma​ma pa po​vikne: – Pizde iz mi​nistarstva upra​vo do​la​ze! Nisu u pla​vom Kango​o u, nego u pla​vom audi​ju. Glasno ne​g o​du​ju​ći, svi re​dom usta​nu i kre​nu van na cestu, spremni uhva​ti​ti se u koštac s po​li​ti​ča​r i​ma koji su im se zamje​r i​li možda i više nego Stršlje​ni. – Deč​ki, svi na trakto​r e! – viknuo je je​dan od se​lja​ka, dok je dru​g i nesretnik nespretno na​le​tio na stol i prevrnuo ga sku​pa s bo​ca​ma i ča​ša​ma. – Je​be​mu ma​ter! – vikne vlasnik gosti​o ni​ce. – Sad smo po​če​li i našu vlasti​tu imo​vi​nu razbi​ja​ti. Ne​o bavlje​na posla, Ba​nić iza​đe iz gosti​o ni​ce i va​de​ći ključ iz dže​pa pri​đe auto​mo​bi​lu. I tad spa​zi

da mu je u me​đuvre​me​nu netko ski​nuo re​zervni ko​tač ispod prtljažni​ka i nestao s njim. To je bilo dosta ne​o če​ki​va​no, jer je vje​r o​vao da nitko u selu ne posje​du​je Kangoo ili slič​no vo​zi​lo, bu​du​ći da su svi vo​zi​li isklju​či​vo trakto​r e koji su već grmje​li iz go​le​mih ispušnih ci​je​vi, spremni su​o či​ti se s mrskim ti​po​vi​ma iz mi​nistarstva. Na​da​ju​ći se da će i bez re​zervnog ko​ta​ča ne​ka​ko sti​ći do Da​r u​va​r a, Ba​nić spa​zi sta​r i​cu kako pro​la​zi no​g ostu​pom, s oma​njim ja​tom pa​ta​ka koje su je sli​je​di​le kao da su dre​si​r a​ne. – Bako – upi​ta je istra​ži​telj va​de​ći iz dže​pa ci​g a​r e​te – ko​jim ću pu​tem najlakše do Da​r u​va​r a? Ali baka nije od​g o​vo​r i​la, nije ga čak ni pogle​da​la, jer je, najvje​r o​jatni​je, bila glu​ha.

5.

A

nte Gla​vi​na, čovjek s najvi​šeg kata jed​ne od no​vograd​nji s rub​nog di​je​la Da​r u​va​r a bio je za​ci​je​lo je​dan od posljed​njih lju​di koji su još uvi​jek ho​da​li po svi​je​tu u maskirnoj vojnič​koj odo​r i. Na​r avno, ne ra​ču​na​ju​ći si​r o​ti​nju iz te​le​vi​zijskih re​porta​ža o raznim za​bi​ti​ma, koja dru​g o što nije ni ima​la za odje​nu​ti. Bio je to ni​zak, na​bi​jen tip, uzo​r ak iz pro​vincijske te​r e​ta​ne, snažnih ruku i kratkih nogu kakve obič​no zovu okse​r i​ca​ma. Kao i Janko​vić, imao je otpri​li​ke pe​de​set go​di​na i sasvim kratku kosu kakvu vole no​si​ti vojni​ci. Kad ga je Gla​vi​na za​pi​tao zbog kakvog se to vražjeg razlo​g a za​ni​ma za prošli rat, za vojnu postrojbu Stršlje​na i za nji​ho​ve pri​pad​ni​ke, Ba​nić od​lu​či za​ta​ji​ti da je pri​vatni istra​ži​telj, vje​r u​ju​ći kako bi se takvom za​ni​ma​nju tip po​put Gla​vi​ne si​g urno nasmi​jao s pre​zi​r om. Reče sto​g a kako o toj stva​r i želi pi​sa​ti za no​vi​ne i istog se časa po​ka​je što je izustio takvu glu​post. Jer, Gla​vi​na se od​mah po​čeo po​na​ša​ti ona​ko kako je mislio da se pre​ka​lje​ni ratnik mora po​na​ša​ti pred no​vi​na​r om. Razme​tao se raznim posve upitnim ju​naštvi​ma, nad​ljud​skom hra​brošću te, kako to već ide, silnim zaslu​g a​ma za na​r od i drža​vu, kakve ovi mrač​ni ti​po​vi iz nove vlasti ni​ka​da neće moći ra​zumje​ti. – Pogle​dajte ovo, gospo​di​ne no​vi​na​r u! – go​vo​r io je, po​ka​zu​ju​ći mu am​blem stršlje​na na jakni koju je no​sio. Ba​nić se mutno sje​ćao bi​o lo​g i​je za više razre​de gimna​zi​je pa je od​mah uočio kako stršljen na jakni ima par nogu pre​vi​še, ali ipak nije htio sta​r om ratni​ku kva​r i​ti raspo​lo​že​nje takvom sitni​com. Bra​ni​te​lji sta​r o​g a kova nisu ima​li obve​zu pozna​va​nja zo​o loške siste​ma​ti​ke pa je nji​hov stršljen imao pra​vo pod​sje​ća​ti više na pa​uč​nja​ka nego na kukca. – Osta​vi​te vi tu je​be​nu francusku na​ka​zu i do​đi​te k meni da vas ja po​ve​zem do Ma​ju​r ovca. Na​r avno, francuska na​ka​za bio je Ba​ni​ćev Kangoo, a ono „do​đi​te k meni” od​no​si​lo se na nje​g ov uglanca​ni te​r e​nac kome Ba​nić nije znao ni ime. Kakva je bio na​r av, ba​ha​ta, sa​mo​lju​bi​va i be​zob​zirna, tako je zapra​vo i vo​zio, odu​zi​ma​ju​ći lju​di​ma pred​nost, be​zob​zirno se za​le​ta​va​ju​ći pre​ma ko​li​ma koja bi usput ne​o d​luč​no zasta​la, ju​r io je pre​brzo i ne​mi​li​ce pso​vao vo​za​če za koje je tvrdio kako pri​li​kom vožnje rade svu silu pogre​ša​ka i prekrša​ja. – Baš mi je žao što ste išli u Ma​ju​r o​vac pri​je nego što ste došli k meni. Ne​ma​te vi što razgo​va​r a​ti s tim praznogla​vim ku​me​ki​ma ko​ji​ma gla​va slu​ži samo zato da bi ima​li gdje sta​vi​ti še​šir. Te su nas pizde još dugo pro​g o​ni​le za​no​vi​je​ta​ju​ći da smo im iz sela od​ni​je​li ko​ješta, kao da je selo obra​nje​no po Duhu Sve​to​me. A zna​te li tko je obra​nio Ma​ju​r o​vac? Zna​te li tko? Pi​ta​nje je bilo posve re​to​r ič​ko pa se Ba​nić nije ni tru​dio od​g o​vo​r i​ti. Umjesto toga reče: – Tvrdi​li su da ste im po​pi​li ne​kakvo vino, na​vod​no če​ti​r isto li​ta​r a. .. pa da ste im pokla​li sto​ku... pa da su nesta​le sta​no​vi​te šunke... – Jebo im pas ma​ter! – odre​že Gla​vi​na lju​ti​to, za​ma​lo na​letjevši na se​ljanku koja je po​ku​ša​va​la pri​je​ći cestu. – Kao da smo mogli bra​ni​ti selo i jesti dje​te​li​nu. Gospo​di​ne no​vi​na​r u, se​ljak vam je lo​pov dok je svi​je​ta i vi​je​ka! Nje​g a za​ni​ma​ju samo nje​g o​va nji​vi​ca, ba​bi​ca i kra​vi​ca. A za slo​bo​du i de​mokra​ci​ju... to mu se... to mu se fuć​ka... da ne ka​žem jebe... – Pa to mi dje​lu​je ne​ka​ko normalno – oprezno će Ba​nić. – Kad ste na nji​vi s kra​vi​com, slo​bo​da i de​mokra​ci​ja više ne​ma​ju tako jasnu vri​jed​nost. – Šta ne​ma​ju?! Šta mi tu pizdi​te! – po​bu​ni se ratnik. – Kako ne bi ima​li? Usto, mo​r a​te zna​ti da su u taj Ma​ju​r o​vac ula​zi​li i četni​ci, a ne samo mi. Tko zna tko je se​ljandu​r a​ma po​pio to vino i rastranči​-

rao sto​ku! I tad mu je, baš kad se najvi​še rasrdio na Ma​ju​r ovča​ne, na cestu izju​r io se​ljak s prosvjed​nič​kim trakto​r om i odu​zeo mu pred​nost. Ciknuo je i opso​vao nešto što se Ba​nić ne bi usu​dio ni po​no​vi​ti, za​ko​čio svom sna​g om i za​nio se kli​ze​ći po mokroj cesti, uz ne​ugod​nu škri​pu guma. Na​kon što je uspio sta​ti nasred ceste, isko​čio je bi​jesno iz vo​zi​la i odju​r io pre​ma trakto​r istu, ma​šu​ći ru​ka​ma i vi​ču​ći nešto što Ba​nić nije mo​g ao čuti. Premda se uči​ni​lo da će svojski izde​ve​ta​ti se​lja​ka, ipak osim verbalne agre​si​je nije ura​dio ništa. Bio je to valjda znak da i nje​g o​va divlja na​r av po​la​ko prihva​ća ci​vi​li​za​cijske ste​če​vi​ne, iako je taj pro​ces još uvi​jek bio da​le​ko od svog kra​ja. – Vi​di​te li vi, moj gospo​di​ne – go​vo​r io je vra​tivši se u auto i po​ku​ša​va​ju​ći se smi​r i​ti. – Ne​kad bih ja zgra​bio svo​ju zbro​jovku i po​ju​r io na takvu se​lja​či​nu da bi se sva usra​la od stra​ha. – A što biste dru​g o – mirno će Ba​nić. – Gdje​kad je koga tre​ba​lo i likvi​di​r a​ti. Mislim, da se lju​di malo ura​zu​me. – Ma ne – mršte​ći se nasta​vi. – Ni​ko​g a ni​sam likvi​di​r ao. Iako su se​lja​či​ne, sve su to ipak naši lju​di. Kad ih zapla​šiš malo, pa to je, pe​da​g oški re​če​no, sasvim u redu. Ušli su u Ma​ju​r o​vac i stigli do onog asfaltnog pro​ši​r e​nja gdje se na​la​zi​la za​dru​g a sku​pa s trgo​vi​nom i vatro​g asnim do​mom. Na vra​ti​ma za​dru​g e netko je buč​no spustio sta​r inski me​talni rolo i Ba​ni​ću se uči​ni da to nije bilo slu​čajno. Kad su ušli u gosti​o ni​cu, ne​ko​li​ko se lju​di od​mah po​ku​pi​lo i šutke izišlo van na cestu. Ba​nić shva​ti da je i to si​tu​aci​ja koju je kao di​je​te to​li​ko puta vi​dio u vesterni​ma iz grad​skog kina. Čim bi u lo​kal ušao loš mo​mak, mirno bi se pu​čanstvo po​ku​pi​lo van. Premda mu je sve što je tre​ba​lo mo​g ao ispri​ča​ti bilo gdje, Gla​vi​na kao da je od​lu​čio ura​di​ti to baš u Ma​ju​r ovcu. Se​lja​ci​ma u inat. Nasred nji​ho​ve gosti​o ni​ce. – Da, sje​ćam se tog Henza. Do​šao je iz ino​zemstva kako bi se priklju​čio obra​ni do​mo​vi​ne. Pra​vi tip! Takve smo vo​lje​li. Do​šao je dok su do​ma​ći govna​r i, ovi koji pla​ču nad litrom vina, od​la​zi​li u ta​kozva​no iz​bjeglištvo, od​nosno u pro​g onstvo. Iako ih je pro​g o​nio samo nji​hov vlasti​ti strah. To je bio ža​lac na​mi​je​nje​na vlasni​ku gosti​o ni​ce koji im je po​la​ko pri​šao, šutke do​ni​jevši pivo za Ba​ni​ća i duplu ra​ki​ju za Gla​vi​nu. Doda još i ovo: – Do​ma​ći govna​r i ko​ji​ma nije jasno da su im sto​ku pokla​li četni​ci. Gazda je samo šu​tio, vi​dje​lo se da je krajnje opre​zan i da se ni​čim ne želi zamje​r i​ti čovje​ku koga se bilo pa​metno ču​va​ti. Bez ob​zi​r a na to što više nije ho​dao na​o ko​lo s oružjem u dže​pu. – Do​šao je ova​mo kao vo​zač šle​pe​r a. Možda se sje​ća​te kako su nam 1991. Austri​janci sta​li sla​ti svu silu ka​mi​o na na ko​ji​ma je pi​sa​lo Susjed u ne​vo​lji... – Nac​hbar in Not – doda Ba​nić važno, iako je nje​mač​ki znao iznimno sla​bo. – Toč​no tako – doda Gla​vi​na. – Do​šao je sa šle​pe​r om i ostao se bo​r i​ti. Pristu​pio je Stršlje​ni​ma neg​dje u pro​lje​će 1991. i pro​šao s nama do​bar dio bo​jišni​ce. Bio je hra​bar, mo​r am prizna​ti, i znao je s oružjem. Bo​lje i više od ve​ći​ne nas. Odakle je ono do​šao... bože, ne mogu se sje​ti​ti... – Nije li bio Austri​ja​nac? – Da, bio je Austri​ja​nac po državljanstvu, ali Hrvat po na​r od​nosti. Ona​ko, mi​je​ša​ni... Ko​li​ko se sje​ćam, otac mu je bio Šva​bo, ali majka ne. Pri​pa​da​la je do​se​lje​noj hrvatskoj obi​te​lji, onoj koja je još davno stigla u Šta​jersku. – U Šta​jersku? – Pa da. Vi​di​te da sam se sje​tio – lupne se on po čelu. – Ali, sje​tit ću se i gra​da. Koji je ono glavni grad Šta​jerske?

– Pa mislim da je Graz. – Ne, ne – dvo​umio se on. – Mislim da nije bio iz Gra​za. – I što je bilo da​lje? – Pa to, to što već zna​te – reče on kao da se čudi. – Deč​ko jed​nostavno nije imao sre​će. Po​g i​nuo je kao i to​li​ki. Ali, slu​šajte, bio je rat i sve nas je vre​ba​la ista sud​bi​na. To je normalno. Neki su otišli bogu na ra​čun, neki su osta​li. Ta​kav je sco​re. Edi Henz nije imao sre​će. – Možda je pretje​r a​no ka​za​ti kako nije imao sre​će. – Možda je, a možda i nije. Kad je ne​ko​li​ko mje​se​ci na​kon što je sti​g ao sjeo u onaj šle​per, tad stvarno nije imao sre​će. Zašto se to ne bi moglo tako reći? – Zašto je uopće sjeo on, a ne netko dru​g i? Tako bi se to moglo reći. – Kako vam to nije jasno? – Gla​vi​na će uvje​r en da je u pra​vu. – To je vo​zi​lo tre​ba​lo odvesti do obližnje bolni​ce. Šle​per je bio pun bolnič​ke opre​me i sa​ni​tetskog ma​te​r i​ja​la. Bilo je normalno da to ura​di on koji je već imao iskustva sa šle​pe​r i​ma. – Ali kako se do​g o​di​lo to da je ne​ko​li​ko mi​nu​ta kasni​je vo​zi​lo od​letje​lo u zrak? I tko je to ura​dio? – upi​ta Ba​nić. – Ne znam, da me ubi​je​te ne znam – s nevje​r i​com će on. – To zapra​vo ni​kad nije otkri​ve​no. Ko​li​ko znam, nitko nije imao razlo​g a tu prlja​vu stvar namjesti​ti Edi​ju. Možda je ne​koj srbo​četnič​koj hu​lji bilo sta​lo da po​moć bude unište​na, ali da bi se pod​metnu​lo Edi​ju, ne, to je isklju​če​no. – Što se zapra​vo do​g o​di​lo? Mislim da biste vi to tre​ba​li zna​ti. – Na​r avno da znam – on će, gla​som čovje​ka koji je odu​vi​jek sve znao. – U šle​per je netko pod​metnuo eksplo​ziv. Bili su pi​r o​tehni​ča​r i iz Zagre​ba. Rekli su da se radi o ne​koj ve​ćoj ko​li​či​ni ukra​jinskog tro​ti​la. Onog na​r ančastog. Na​vod​no da se do nje​g a moglo lako doći na​kon što se raspao Sovjetski Sa​vez. Ba​nić uzme pivo i na​to​či ga u čašu, po​tom za​pa​li ci​g a​r e​tu, iako je iznad šanka, tko zna zašto, pi​sa​lo da se u prosto​r i​ji ne puši. Pivo je bilo jed​no od najlo​ši​jih u zemlji, tako da je je​dva smo​g ao sna​ge na​mo​či​ti je​zik u hlad​nu te​ku​ći​nu. Po​tom kre​ne uga​si​ti ci​g a​r e​tu, jer je bio od onih koji prizna​ju pro​pi​se. Čak i one smišlje​ne u se​o skoj birti​ji. – Ma tko ih jebe! – uspro​ti​vi se Gla​vi​na nje​g o​voj gesti. – Samo vi na miru pu​ši​te. Ako nešto i za​pa​li​te, ima​ju tu vatro​g asni dom s pokva​r e​nim vo​zi​lom i pro​bu​še​nim cri​je​vi​ma za vodu. Pa neka si gase! Ba​nić bez ri​je​či izvu​če iz dže​pa fo​togra​fi​ju na ko​joj su Edi Henz i Žak Janko​vić spo​ji​li dla​no​ve, ispred ku​ku​r u​zišta sred ko​je​g a se na​la​zio tenk s natpi​som Stršlje​ni. – Pre​pozna​je​te li ih? – Da... Ovo je Edi – reče Gla​vi​na drhta​vim gla​som. Prvi se put dalo naslu​ti​ti da je taknut ne​kom emo​ci​jom. – Bože, dva​de​set je go​di​na prošlo, a Edi​ja više nema. – A ovaj dru​g i? Tre​ba​li biste zna​ti i nje​g a. Gla​vi​na pri​bli​ži sli​ku licu pa se zagle​da u nju. Nije se či​ni​lo da pre​pozna​je čovje​ka koji je bio s Edi​jem. – Ne, ne znam... za​misli se on. – Prošlo je to​li​ko go​di​na. Mo​g ao bi biti Jurčec... možda Sko​ko... ili Ko​ma​di​na... mislim da je Ko​ma​di​na bio blond... Sli​ka vam baš i nije najbo​lja. – I što je bilo da​lje? – po​ti​cao ga je Ba​nić.

– Što bi bilo?! Ništa. Dan ili dva kasni​je mi smo bili u akci​ji do​lje kod Pre​ko​pakre. Bilo je gusto, skroz za​je​ba​no... Znam da su u to vri​je​me do​la​zi​li ti​po​vi iz MUP-a... Radi oče​vi​da. Od jad​nog Edi​ja nije baš osta​lo mno​g o... On uzdahne kao da mu je teško, a po​tom ipak nasta​vi: – Znam da je bio i neki pa​to​log iz Bje​lo​va​r a. Ili iz Vi​r o​vi​ti​ce. Mislim da je taj slo​žio ono što je osta​lo u li​me​ni sanduk, koji je onda poslan u Le​ib​nitz. U izra​zu „slo​žio” bilo je sta​no​vi​te morbid​nosti. A možda i du​ho​vi​tosti ko​jom se bra​nio od uža​sa kroz koje je pro​šao. Za​tim ve​se​lo na​do​da: – E, je​be​mu ma​ter! Le​ib​nitz! Vi​di​te da sam se sje​tio! Le​ib​nitz u Šta​jerskoj! – Zna​či da je bio iz Le​ib​nitza, a ne iz Gra​za. – Toč​no. Ali sve ste to mogli pro​na​ći i u Re​g istru bra​ni​te​lja, koji su crve​ni pizdu​ni obja​vi​li premda su naši bili pro​tiv toga – zaklju​či on lju​ti​to. – Koji to vaši? – upi​ta ra​dozna​lo Ba​nić. – A koji? Ne​mojte za​je​ba​va​ti! – od​mahne on ru​kom. – Kao da ne zna​te koji. Pa jeste li no​vi​nar ili niste? – Na​r avno da je​sam! – spremno će Ba​nić, pro​g u​tavši kned​lu. Ne bi bilo do​bro da Gla​vi​na shva​ti kako se lažno pred​stavljao. Malo posli​je, kad su kre​nu​li van, Gla​vi​na ode do šanka kako bi pla​tio piće. Ba​nić ga je čuo kako pita vlasni​ka gosti​o ni​ce: – Dvi​je ra​ki​je i pivo. Ili, možda tre​ba pla​ti​ti još nešto? Neko silno vino, mast, brašno, ko​jeg li boga? – Samo dvi​je ra​ki​ji​ce i pivo – odvra​ti gosti​o ni​čar posve krotko. Ne​ko​li​ko mi​nu​ta na​kon toga sje​li su u Gla​vi​nin te​r e​nac i odvezli se do šu​marka gdje se pri​je dva de​setlje​ća do​g o​di​la strašna eksplo​zi​ja s ko​jom je oti​šao i Edi Henz. Gla​vi​na za​usta​vi auto​mo​bil nasred ceste kao da ga se uopće ne tiču osta​li vo​za​či pa sta​ne po​ka​zi​va​ti Ba​ni​ću: – Na​r avno, sada se više ništa ne vidi. Ali, pogle​dajte tamo uz cestu. Mo​r a​li su uklo​ni​ti šest ili se​dam hrasto​va, onih ve​li​kih, sto​ljetnih. Usto je uništen i stup električ​ne rasvje​te, ne​ko​li​ko kro​višta kuća, mno​g o pro​zorskih sta​ka​la, a ko​li​ko se sje​ćam, stra​dao je i je​dan slu​čajni pro​laznik. Na​r avno, smrtno... Sto​je​ći nasred ceste, Ba​nić pogle​da pre​ma krošnja​ma ori​jaških hrasto​va. Kiša je bila presta​la, ali je kroz krošnje hu​jao jak sje​verni vje​tar. – Ka​kav sad slu​čajni pro​laznik? – upi​ta Ba​nić. – Zar selo nije bilo eva​ku​ira​no? – Ne sje​ćam se toč​no. Možda je, a možda još i nije bilo. – A re​ci​te mi – nasta​vi Ba​nić oprezno – je li posli​je bilo ikakvih pro​ble​ma s tim Henzom? – Kakvih pro​ble​ma? – pogle​da ga Gla​vi​na kao da mu nije jasno. – Pa, na sre​ću, mrtvi ne pra​ve neke veće pro​ble​me. – Na to i mislim – zagle​da se istra​ži​telj neg​dje u da​lji​nu. – Je li ga netko tra​žio? Ili pak tvrdio da ga je neg​dje možda vi​dio? – A tko bi ga vi​dio?! I kako? Jesu li vam sve daske na bro​ju?...

Dok su se vo​zi​li pre​ma Da​r u​va​r u vje​tar je bi​vao sve jači, čak se moglo osje​ti​ti kako tuče po teškom te​r encu, kao što to zna či​ni​ti bura dok se vo​ziš uz more. Iako se vo​zio s čovje​kom u či​jem društvu nije uži​vao, Ba​nić je ipak bio do​nekle za​do​vo​ljan što su se nje​g o​ve slutnje obisti​ni​le. Edi Henz po sve​mu su​de​ći stra​dao je na za​pad​nosla​vonskom ra​tištu pri​je dva​de​se​tak go​di​na, što je Janko​vi​će​ve fantazma​g o​r i​je či​ni​lo posve ne​ute​me​lje​ni​ma. Iako se tomu nije sam dosje​tio, sada je znao da će kao do​kaz moći na​vesti i izva​dak iz službe​ne knji​g e. Iako je u do​mo​vinskom ratu pro​veo tek ne​ko​li​ko mje​se​ci, Edi Henz i nje​g ov kratki ratni put mo​r a​li su biti za​ve​de​ni u Re​g istru bra​ni​te​lja. – Odvest ću vas natrag do va​šeg auto​mo​bi​la, a onda ćete me pri​če​ka​ti da vam do​ne​sem knji​g u u ko​joj ćete pro​na​ći ci​je​li ratni put le​g endarnih Stršlje​na. Kad bu​de​te pi​sa​li o nama, to sva​ka​ko na​ve​di​te! – Kakvu sad knji​g u? – pi​tao je Ba​nić, ne​ma​ju​ći baš vo​lju či​ta​ti izmišljo​ti​ne ano​nimnih pi​sa​ca. Već je i izraz „le​g endarni Stršlje​ni” na neki na​čin bio ne​uku​san. – Ratne pri​če iz li​je​vog i desnog dže​pa – objasni mu Gla​vi​na. – K vra​g u, pa rekli ste da ćete pi​sa​ti o nama, Stršlje​ni​ma! – I hoću, na​r avno – reče Ba​nić dok mu se či​ni​lo kako je neg​dje već mo​r ao na​letje​ti na ovaj naslov, ali nije znao gdje. – Svi naši slavni dani uko​r i​če​ni su u toj izvrsnoj knji​zi. I to, ispri​ča​ni ona​ko pra​vo, knji​ževno, umjetnič​ki vri​jed​no. Iz pera na​šeg Sla​vo​mi​r a Bolfe​ka, knji​ževni​ka i za​g o​ne​ta​ča. – Kakvog Bolfe​ka? Zar je taj bio s vama? Mislim kao ratnik? – upi​ta Ba​nić. – Nije – odvra​ti Ante Gla​vi​na gla​som u ko​jem kao da je bila trunka sti​da. – Pa kako je onda pi​sao o va​šim slavnim da​ni​ma, po​bje​da​ma i ju​naštvi​ma? Ako nije bio s vama, gdje je o tomu pi​sao? – Gdje je pi​sao, gdje je pi​sao! – promrmlja on, gle​da​ju​ći tupo u cestu koja je nesta​ja​la pod pred​njim ko​ta​či​ma auto​mo​bi​la. Vi​dje​lo se da je to jed​no od onih pi​ta​nja koja mu oso​bi​to idu na živce. – Doma u toplom! U že​ni​noj gu​zi​ci, kad već mo​r am biti prost. Bila je to su​višna re​če​ni​ca, jer je ti​je​kom po​pod​ne​va ka​zao i mno​g o prosti​jih izra​za. – To vam je tako – ogorče​no će on. – Oni koji su bili s nama, nisu bili vič​ni peru. A ovi dru​g i, knji​ževni​ci, da ne ka​žem, pas im ma​ter, oni su sje​di​li doma na du​pe​tu i uži​va​li. Iako se ra​di​lo o jed​nostavnom, priprostom čovje​ku, Ba​ni​ću se uči​ni da je nje​g o​va izja​va pri​lič​no toč​na.

6.

B

anić je pri​pa​dao oso​be​nja​ci​ma koji se spram vlasti​to​g a zdravlja po​na​ša​ju s teško ra​zumlji​vom ravno​dušnošću. Nepre​kid​no se tje​šio kako valjda nije ta​kav pe​hist da bi tre​bao razmišlja​ti o ne​koj od zdravstve​nih ka​tastro​fa, na​da​ju​ći se kako se sva​ki se​zonski pregled uvi​jek može od​g o​di​ti bar za još go​di​nu dana, dakle, do neke bo​lje pri​li​ke u bu​duć​nosti. Pro​pušta​ju​ći tako pri​li​ku za pri​li​kom, sa​mo​o b​ma​nju​ju​ći se go​di​nu za go​di​nom, do​vo​dio bi se u si​tu​aci​ju u ko​joj bi ga pri​je pregle​da po​če​le nagri​za​ti sumnje, što je bila do​bra izli​ka da se pregled još jed​nom od​g o​di. Mno​g i misle kako iza takve „ravno​dušnosti” zapra​vo sto​ji strah, ali nije jasno ko​li​ko su u pra​vu. Li​ječ​nik koji je ra​dio u Ba​ni​će​vu domu zdravlja bio je oso​ba koju on ni​ka​da nije vi​dio. Kada je do​čuo kako je li​ječ​nik ovdašnji uposle​nik već do​brih pet go​di​na, shva​tio je ko​li​ko dugo nije bio u nje​g o​voj ordi​na​ci​ji. I na​r avno, ko​li​ko se dugo po​igra​vao vlasti​tim zdravljem. – Mno​g e stva​r i na koje se ža​li​te naprosto mogu biti va​žan signal ko​jim nas ti​je​lo upo​zo​r a​va na svo​ju pri​sutnost. To što se lako za​pu​še​te, što po​katkad mo​r a​te zasta​ti kako biste došli do zra​ka, što se uma​r a​te na stu​bištu, što ima​te povre​me​ne ne​jasne bo​lo​ve u prsištu, sve to može biti posve normalno za vašu dob. Vi​dim da ste i sami svjesni toga da više niste mla​di. – I ja mislim da su u pi​ta​nju moje go​di​ne i da osim njih nema ve​ćih pro​ble​ma – re​kao bi on, uvi​jek spre​man na to da ode do li​ječ​ni​ka, a da se na kra​ju ništa bitno ne od​lu​či, da se ni​ka​ko ne postu​pi ili bilo što pre​pi​še. – E, ne​mojte mi tako, gospo​di​ne Be​ni​ću! – nasmi​je se li​ječ​nik. – Sva​ka od takvih stva​r i može biti poslje​di​ca ono​g a što se do​g a​đa u va​šoj dobi, ali i ozbiljno upo​zo​r e​nje. Ti​je​lo kao da nam namjerno ša​lje dvo​ja​ke i varlji​ve signa​le. Dakle, iako gla​vo​bo​lja može biti poslje​di​ca umo​r a ili lo​še​g a sna, može biti i znak kance​r o​g e​nog pro​ce​sa, re​ci​mo na mozgu. Ra​zu​mi​je​te? Sva​ki signal tako mo​že​mo ba​g a​te​li​zi​r a​ti, ali i drža​ti ozbiljnim upo​zo​r e​njem. A ja kao savjestan li​ječ​nik mo​r am postu​pi​ti kao netko tko sve signa​le drži ozbiljnim upo​zo​r e​njem. Kad ne bih postu​pio tako, bio bih šarla​tan, a ne savjestan li​ječ​nik, gospo​di​ne Be​ni​ću. – Ba​nić – ispra​vi ga on, po​ma​lo za​bri​nut nje​g o​vim ri​je​či​ma. – Zo​vem se Ba​nić. – Da, da, vi​dim sad po zdravstve​noj. Ali, vi​di​te, to što vam još ne znam ime, i to je zapra​vo za​bri​nja​va​ju​ća či​nje​ni​ca. Po tomu se vidi da vas najma​nje pet go​di​na nije bilo kod mene. Ej, pet go​di​na! A na​la​zi​te se u ži​votnom razdob​lju kada na čovje​ka zna​ju na​letje​ti jako opa​ke stva​r i. Da vam ne pri​čam kakve sve. Smrznu​li biste se da zna​te. – Već se smrza​vam – odvra​ti on, navla​če​ći ko​šu​lju, koju je mo​r ao ski​nu​ti kako bi mu li​ječ​nik pre​šao ste​tosko​pom pre​ko prsa i leđa. – Što ćete onda ura​di​ti sa mnom? – Imam za vas ne​ko​li​ko sasvim li​je​pih i ugod​nih za​da​ta​ka – reče on iro​nič​no pa dovršivši kuc​ka​nje po no​te​bo​oku pri​tisne na​log za ispis. – U na​r ed​nom pe​r i​o du dru​žit ćete se s raznim spe​ci​ja​listi​ma. Evo, ova​ko... ovo vam je uputni​ca za internista. Pa ćete za​tim oti​ći do kardi​o lo​g a da vam napra​vi ultrazvuk srca. Ovo tu vam je za holter. Ne bojte se, to je zgod​na stvarči​ca s ko​jom ćete se dru​ži​ti 24 sata. Za​tim da​lje... Ultrazvuk ab​do​me​na. Jako za​nimlji​va stvar. Onda plu​ća. Što je s plu​ći​ma? Ža​li​te se na za​du​he. Oti​đi​te na rengen, iako je do​bro što ne pu​ši​te... – Da, to je zbi​lja do​bro – promrmlja on. – To je je​di​na stvar u ko​joj sam jak...

Po​ku​pi tad sve ispi​sa​ne uputni​ce, pi​ta​ju​ći se već ko​li​ko izno​si prosječ​no če​ka​nje po ko​ma​du. Za ultrazvuk srca bar ne​ko​li​ko tje​da​na, po​misli, za ab​do​men mno​g o duže, pretpostavljao je. Ab​do​men iona​ko zvu​či skroz se​r i​o zno. – Ako vas budu gnja​vi​li s ro​ko​vi​ma i besko​nač​no raste​za​li, i ako ste slu​čajno pri lovi – upo​zo​r i ga li​ječ​nik – tad skokni​te li​je​po do koje od pri​vatnih kli​ni​ka gdje mo​že​te sve sku​pa oba​vi​ti u jed​nom pri​je​pod​ne​vu. Osim holte​r a. Nje​g a mo​r a​te no​si​ti bar 24 sata. – Hoću, skoknut ću – slo​ži se Ba​nić po​mirlji​vo. – Bit će mi dra​g o da i nji​ma bar malo po​mognem. Izi​šavši iz ambu​lante, nađe se u ve​li​koj če​ka​o ni​ci koja je mi​r i​sa​la po čistom alko​ho​lu i ne​kom ne​ugod​nom sred​stvu ko​jim se rasku​žu​ju to​ale​ti. Sta​ne po​tom razgle​da​ti pa​noe koji su visje​li po zi​do​vi​ma, ša​lju​ći sretnim pa​ci​jenti​ma svu silu ko​r isnih po​r u​ka. Tako je je​dan niz sli​ka po​ka​zi​vao razli​ku izme​đu pu​ša​ča i ne​pu​ša​ča. Onom tko na​pusti pu​še​nje nu​dio se sta​tus „društve​no prihvatlji​ve oso​be”, što se do​ima​lo po​put bla​g og ra​sizma pod okri​ljem mi​nistarstva zdravlja. Malo da​lje su na dva pa​noa bile objašnje​ne razli​ke izme​đu hi​pogli​ke​mi​je i hi​pergli​ke​mi​je, po ko​ji​ma se moglo doći do za​pa​nju​ju​ćeg zaključ​ka da isto​dob​no imaš i jed​no i dru​g o. Usto se u nizu sli​ka po​ka​zi​va​lo kako živje​ti na​kon infarkta, u čemu je „vo​đe​nje lju​ba​vi” do​no​si​lo više bo​do​va nego „konzu​ma​ci​ja” svje​žeg voća i povrća. Nije se na​vo​di​lo da je, re​ci​mo, u osamde​se​ti​ma dosta lakše jesti svje​žu mrkvi​cu nego „vo​di​ti lju​bav”. Mu​čen već ra​zumlji​vom potre​bom da se od​makne od ja​kog za​da​ha što je ispu​nja​vao če​ka​o ni​cu, kre​ne van na uli​cu po​pu​ši​ti ci​g a​r e​tu, jer je uli​ca osta​la posljed​njim pri​bje​žištem za tu pre​zi​r a vri​jed​nu opsce​nu rad​nju. I tad za​mi​je​ti nešto sasvim nevje​r o​jatno, nešto što je mislio da ni​kad neće ima​ti pri​li​ku vi​dje​ti. Iz jed​ne od ambu​lanti izi​šao je nje​g ov sta​r i pri​ja​telj i ko​le​g a Ko​mar, koji je pri​je više od de​set go​di​na oti​šao u mi​r o​vi​nu, čovjek koji je više od sve​g a na svi​je​tu vo​lio do​bro klo​pa​ti. Ali, to nije bio onaj isti čovjek koji bi na​kon ku​ha​nih svinjskih no​g i​ca znao po​jesti tri pu​nje​ne papri​ke, a po​tom, na​kon što bi svi otišli kući, za​mi​je​ni​ti lo​kal i tamo, sam samcat, po​jesti još dvi​je pljeska​vi​ce s kajma​kom i sa​la​tu od gra​ha s bu​či​nim uljem. Do​bri sta​r i Ko​mar, koji bi sva​ke go​di​ne znao tući svoj osob​ni re​kord u deb​lji​ni, od​nosno te​ži​ni, sada je bio pre​po​lovljen. A možda sve​den i na još neki ma​nji razlo​mak. – Ko​ma​r u, bože dra​g i! – zgro​zi se Ba​nić. – Što se do​g o​di​lo? Jesi li možda do​bio rak i tu​berku​lo​zu odjed​nom? Ne mogu vje​r o​va​ti do si to ti! Pa od tvo​je se bi​je​le ko​šu​lje ne​koć moglo napra​vi​ti platno za ki​ne​maskop, a u no​g a​vi​ce ti je sta​la slo​novska noga! – Samo se ti za​je​ba​vaj! – stu​ži se po​ma​lo Ko​mar, koji je ipak dje​lo​vao ne​ka​ko po​nosno, zato što je uspio to​li​ko smršavje​ti i ući u red onih koje su zva​li normalni​ma. – Što ti je bilo? – A što mi je bilo! Završio sam na angi​o lo​g i​ji to​talno de​kompenzi​r an! Srce više nije htje​lo izba​ci​va​ti vodu. Tamo sam sko​r o tri tjed​na klo​pao samo di​ure​ti​ke. A da​va​li su mi istu tu stvar i uz po​moć injekci​ja. Ni​ko​la, ne bi vje​r o​vao, ali mislim da sam ispi​šao valjda četrde​set li​ta​r a vode. – Če​kaj, Ko​ma​r u – vrtio je gla​vom Ba​nić u nevje​r i​ci. – To je u redu, ali dje​lu​ješ mi kao netko tko je izgu​bio više od četrde​set kila. – Pa je, imaš pra​vo – do​bro​dušno se nasmi​je on. – Izgu​bio sam još dva​de​set kila uz po​moć di​je​te. Zapra​vo, ko​nač​ni re​zultat je četrde​set li​ta​r a vode plus dva​de​set kila špe​ka. I evo me, sad sam ova​kav ka​kav sam! On po​nosno po​digne ruke i nasred če​ka​o ni​ce izve​de gra​ci​o zan, go​to​vo ba​letni pokret kao da

želi zorno po​ka​za​ti gdje je sve izgu​bio kile i kako se ista​njio. – Zbi​lja, ne mogu doći k sebi od nevje​r i​ce – i da​lje se ču​dio Ba​nić. – Za tebe sam bio sto posto si​g u​r an da ni​ka​da ne​ćeš smršavje​ti. Zapra​vo, znao sam da to​li​ko vo​liš klo​pa​ti da je to za tebe ne​dostižno kao i, re​ci​mo, let na Mje​sec. Zašto si to uopće izveo? – Pa li​je​po sam ti re​kao – objašnja​vao je Ko​mar. – Prvo, srce mi je otka​za​lo tako da sam se na​pu​nio vo​dom i postao kao ona rekla​ma za Mic​he​lin gume. Za​tim, imao sam čistu ka​tastro​fu od krvne sli​ke. Glu​ko​za mi je bila kao da sam odrastao na ka​za​nu žu​panjske še​će​r a​ne, ko​leste​r ol i li​pi​di na rubu svjetskog re​korda, kre​ati​nin de​be​lo pre​ko dvjesto, natrij kao da klo​pam čistu sol. Mo​r ao sam, Ni​ko​la, baš sam mo​r ao. On spre​mi svo​je pa​pi​r e u džep pa na​kon toga obo​ji​ca kre​nu​še van. Pa​da​la je kiša, ali je Ko​mar imao uza se ki​šo​bran. On je išao u red ti​po​va koji misle na sva​ku eventu​alnost. Kad bi se tko​g od po​re​zao, on bi od​mah priska​kao s anti​bi​o tskom masti i flaste​r i​ma, kad netko ne bi htio kavu sa še​će​r om, on bi isto​g a časa va​dio Natren iz dže​pa, kad bi koga za​bo​lje​la gla​va, on bi uvi​jek imao uza se analge​tik: ho​ćeš Pli​va​don, evo ti Pli​va​don, ho​ćeš Ke​to​nal, evo ti Ke​to​nal! – Pa do​bro, sad ti je valjda i krvna sli​ka u redu – reče Ba​nić pa​le​ći ci​g a​r e​tu. – Ni​ko​la, bilo bi ti pa​metni​je da ba​ciš tog vra​g a – pri​mi​je​ti uvi​jek brižni Ko​mar. – Ta stvar tru​je čovje​ka katra​nom i ugljič​nim mo​noksi​dom. Vi​diš, da sam ja pu​šio, na​kon sve​g a ovog da​nas bih si​gurno prestao. Ba​nić ga la​g a​no oši​ne pogle​dom. Primjed​ba je bila nevje​r o​jatno glu​pa, pra​va ko​ma​r ovska. – Ču​ješ šta te pi​tam? Krvna sli​ka ti je sada valjda kao dje​vo​jač​ki spo​me​nar? – Ma sad bih ti re​kao kakva je! – odvra​ti on na rubu ljutnje. – Smrša​vio sam šezde​set kila, a sli​ka mi je sto posto ista. Čak su mi se i masno​će po​dignu​le za jed​no ci​je​lo če​ti​r i. – Jed​no ci​je​lo če​ti​r i? – pogle​da ga Ba​nić. – A čega? Čega jed​no ci​je​lo če​ti​r i? – Šta ja znam čega! Ni​sam stu​di​r ao me​di​ci​nu. Bio sam neki dan s Do​g a​nom. Čak i on ima še​ćer niži od mene. A znaš ko​li​ko klo​pa slatko? Po​je​de bar šest ko​la​ča dnevno i pije one odvratne so​ko​ve što su gušći od kompo​ta. – Zbi​lja, gdje je sad Do​g an? Prošli su ho​tel Espla​na​du i kre​nu​li u smje​r u že​ljeznič​kog ko​lo​dvo​r a. Nika je tamo ra​di​la na ne​kakvom pro​pa​g and​nom spo​tu i Ba​nić ju je mo​r ao vi​dje​ti. – A Do​g an... – za​misli se Ko​mar kao da ne zna otku​da bi po​čeo. – I on je oti​šao u mi​r o​vi​nu. Par go​di​na na​kon mene. Ima sko​r o soma kuna veću penzi​ju. Je l’ to tebi u redu? – A valjda je – za​misli se Ba​nić. – Bio ti je šef. Ko​li​ko? Više od de​set go​di​na. Pa valjda je onda red da ima veću penzi​ju od tebe. – Znaš, baš si mislim kako bi bilo do​bro da se koji put na​đe​mo neg​dje i popri​ča​mo malo. Nas tro​ji​ca bivših ratni​ka iz MUP-a, da​našnjih penzi​o ne​r a... – Koji ti je vrag, Ko​ma​r u? – pre​ko​r i ga Ba​nić. – Pa ti bar znaš da ja još ni​sam u mi​r o​vi​ni. Zato i ne mo​r am ku​ka​ti kao ti i gle​da​ti tko ima veću, a tko ma​nju penzi​ju. Da si i ti oti​šao u pri​vatne istra​ži​te​lje, vi​dio bi što je lova. Ko​mar ga je pro​matrao ne​ka​ko za​mišlje​no i ta​janstve​no. Vi​dje​lo se da mu nije jasno zafrka​va li ga Ba​nić ili zbi​lja kra​ljevski za​r a​đu​je u ta​kozva​nom pri​vatnom sekto​r u. Na Starče​vi​će​vom je trgu bila oma​nja eki​pa pro​pa​g and​nog spo​ta, sastavlje​na od sni​ma​te​lja, re​-

da​te​lja, pro​du​centa, ne​ko​li​ko glu​ma​ca i šminke​r i​ce, koju su svi zva​li Ba​nić. Ba​nić, daj do​daj tu još malo tamnih to​no​va! Ba​nić, sta​vi tu još mrvi​cu ko​r ektivne šminke! Ba​nić, kaj spa​vaš, kaj ne vi​diš da se Đi​đi​ju raspa​la maska? – Oh, bože dra​g i, stri​ček Ko​mar, pa to ste vi! – vrisnu​la je Nika uisti​nu ra​dosno, jer je vo​lje​la do​bro​dušnog oče​vog ko​le​g u. – Pa gdje vam je osta​tak? Smrša​vi​li ste sto kila! – Sko​r o, sko​r o – takne joj on obraz kao da je mala cu​r i​ca. – Posta​la si šminke​r i​ca! Po mom mišlje​nju to je su​per za​ni​ma​nje. Što sad ra​di​te? Imam do​jam da ne sni​ma​te. – Ne sni​ma​mo, jer pada kiša – nasmi​je se ona. – Če​ka​mo da kiša presta​ne, a na​kon toga po​či​nje​mo sni​ma​ti. A kako nam je efekt kiše potre​ban, sni​ma​mo s umjetnom ki​šom. – Če​kaj! – za​ki​ma Ko​mar gla​vom kao da se čudi. – Če​ka​te da presta​ne kiša kako biste sni​ma​li kišne sce​ne? Nije li to, ona​ko, malo šuk-šuk? Upotri​je​bio je taj sta​r inski, po​ma​lo kli​nač​ki izraz, valjda zato što je Niku i da​lje do​življa​vao kao di​je​te. Ona se nasmi​je i po​no​vi nje​g o​ve ri​je​či: – Da, to je zbi​lja sto posto šuk-šuk! Sad Ba​nić pri​đe Niki pa je diskretno po​vu​če malo u stra​nu. Vi​dje​lo se da želi razgo​va​r a​ti s njom na​sa​mo i da im Ko​mar na neki na​čin sme​ta. – Mo​r am sutra u Le​ib​nitz, a ne znam nje​mač​ki – reče što mu je bilo na duši. – Što će ti nje​mač​ki!? – ču​di​la se ona. – Šo​ping mo​žeš oba​vi​ti i bez nje​mač​kog. Uzmeš ko​li​ca, gu​r aš ih uz po​li​ce i uzi​maš što že​liš. – Ti me ze​zaš? – reče on. – Ne idem u Le​ib​nitz radi šo​pinga, nego radi razgo​vo​r a. Poslovnog... – Kakvog poslovnog razgo​vo​r a? – Imam razgo​vor... najvje​r o​jatni​je na grob​lju, možda i kod advo​ka​ta. A možda i s obi​te​lji pre​mi​nu​lo​g a. K vra​g u... a ne znam nje​mač​ki! – Sori, Ni​ko​la – ona će. – Imam če​ti​r i dana sni​ma​nja u konti​nu​ite​tu. Ode​r a​li bi mi kožu da iz čistog mira odem u Le​ib​nitz. Samo zbog toga što mi je tata pri​vatni istra​ži​telj koji tamo lovi zlo​česte ti​po​ve. Na nje​mač​kom je​zi​ku. – Baš si ma​li​ci​o zna... znaš, baš jesi! – lju​tio se on. – Ne znam do​voljno do​bro nje​mač​ki. I što da ra​dim? Da otpi​šem sve i... – Daj, ne​moj sad pra​vit dra​me – po​ku​ša ona biti to​le​r antni​ja. – Pri​če​kaj tih par dana... ili po​ve​di mamu... i ona zna nje​mač​ki. – Do​bro da nisi rekla da po​ve​dem mamu i nje​nog kre​te​na. I taj si​g urno zna nje​mač​ki. – Nema veze! Zapra​vo ne mo​žeš vo​di​ti ni mamu! – dosje​ti se ona. – Za​bo​r a​vi​la sam da čuva Ivu. A da ne čuva si​g urno bi rado pošla s to​bom. Imam osje​ćaj da pre​cje​nju​ješ važnost tog tipa. Ja još uvi​jek mislim da si ti najvažni​ji muška​r ac u nje​zi​nu ži​vo​tu. – Da, na​r avno – iro​nič​no će on. – Ja sam najvažni​ji muška​r ac u va​šem ži​vo​tu, ali sve​jed​no nitko ne želi sa mnom u Le​ib​nitz. Malo posli​je, dok su na​pušta​li ko​lo​dvorski trg, Ko​mar mu prizna kako je čuo što je tra​žio od kće​r i pa mu sve​ča​no po​nu​di svo​ju pri​ja​teljsku po​moć. – Evo, ako baš nitko neće, ja ću s to​bom u Le​ib​nitz. Učio sam nje​mač​ki če​ti​r i go​di​ne u osnovnoj ško​li, a imao sam i sestrič​nu koja je četrna​est go​di​na ra​di​la u Bö​blinge​nu pokraj Stuttgarta. Često sam s njom pri​čao, do​du​še više ona​ko... hrvatski...

– Zar zbi​lja znaš nje​mač​ki? – upi​ta ga Ba​nić. – Ja​vol, šleht aber gut... – odvra​ti Ko​mar pa se po​če​še iza uha, valjda i sam svjestan kako u toj re​če​ni​ci nije baš sve na svom mjestu. Još uvi​jek po​ma​lo ljut na kćer koja je od​bi​la poći s njim i na bivšu ženu koju nije čak ni pozvao, sta​vio je na svoj sta​r i gra​mo​fon vi​nilnu plo​ču Co​le​ma​na Hawkinsa, nje​g ov de​se​to​mi​nutni rat s dru​gim te​nor sakso​fo​nom u koji je pu​hao Eddi Loc​kjaw Da​vis. Sklad​ba je su​de​ći po naslo​vu go​vo​r i​la o letu kasnog noć​nog jastre​ba. Hawkins je imao ja​san zvuk i pro​dornu sna​g u, a Da​vis je, kao uče​nik bo​le​ći​vih me​di​ta​ci​ja Leste​r a Yo​unga, bio bla​ži i smi​r e​ni​ji. Kažu da je potkraj ži​vo​ta sta​r i jastreb Co​le​man uzi​mao tek je​dan obrok ki​neske hra​ne tjed​no, ispu​nja​va​ju​ći sve osta​lo vri​je​me teškim alko​ho​lom. Umro je od bronhi​jalne pne​umo​ni​je, bo​lesti inkompa​ti​bilne s vješti​nom pu​ha​nja od koje žive te​nor sakso​fo​nisti. I dok je pjesma još plu​ta​la mirnim, na​pušte​nim pro​la​zom ne​ka​dašnjeg porno​ki​na, Ni​ko​la Ba​nić po​ku​šao je na svo​joj internetskoj tra​ži​li​ci pro​na​ći ime Edi​ja Henza. Ono što je na​šao nije mu go​vo​r i​lo ništa niti je ima​lo ikakve veze s čovje​kom koji je s hu​ma​ni​tarnim konvo​jem ušao u Hrvatsku i postao bra​ni​telj. Ed Henz bio je iz Indi​ano​po​li​sa, a Edward Henz iz Dayto​na u Ohi​ju. Nije uspio dozna​ti čime se bave, ali je zato otkrio da Henz de Ocampo pro​izvo​di namještaj neg​dje na da​le​kim Fi​li​pi​ni​ma. Tho​mas Henz dje​lo​vao je u sta​nograd​nji na Flo​r i​di, Ursu​la Henz bila je pro​fe​so​r i​ca na London Sc​ho​o l Of Ec​co​no​mics, a Hannes Henz di​zajner inte​r i​je​r a sa sta​nom u švi​carsko​me Züric​hu. Bilo je jako puno lju​di pre​zi​me​na Henz koji su otvo​r i​li ta​kozva​ni Fa​ce​bo​ok pro​fil, ali od svih Henzo​va što ih je uspio naći u svo​joj Mo​zilli ni​je​dan nije bio iz Le​ib​nitza.

7.

N

eg​dje tamo od benzinske crpke i resto​r a​na u Ja​kovlju, duž ci​je​le Slo​ve​ni​je, pa i onim di​je​lom koji od bivše državne gra​ni​ce vodi pre​ma Gra​zu, auto​cesta je pre​te​ži​to bila u magli, neg​dje to​li​ko sla​bo vid​lji​va u mutnoj zori da je Ba​nić mo​r ao sni​zi​ti brzi​nu na četrde​se​tak ki​lo​me​ta​r a na sat. Bio je već pro​šao Ptuj kada se sje​tio da je za​bo​r a​vio ku​pi​ti slo​vensku vi​nje​tu pa je brzo skre​nuo do ki​oska koji se na​la​zio uz cestu i ku​pio ze​le​nu na​ljepni​cu. Izi​šavši iz Ptu​ja, pro​šao je pokraj po​li​ca​ja​ca koji su vre​ba​li uz cestu i mahnuo im. Mno​g i su mu pri​ča​li kako slo​venski po​li​cajci rado napla​ću​ju kaznu hrvatskim vo​za​či​ma, ali on nije imao pri​li​ku uvje​r i​ti se u takvo što, misle​ći kako je možda sve sku​pa poslje​di​ca naše ne​do​r aslosti zbog koje nepre​kid​no tra​ži​mo stra​ne krivce za naše pri​vatne ne​vo​lje. Kad je ko​nač​no si​šao s auto​ceste i po​šao brzom cestom pre​ma Le​ib​nitzu, magla se ne​ka​ko pro​r i​je​di​la pa se po​ka​za​lo i sunce, koje je dje​lo​va​lo blje​du​nja​vo i sla​bokrvno, da​ju​ći tek malo ane​mič​nog sja​ja i go​to​vo ni​kakvu topli​nu. Pro​šao je kroz nešto što je dje​lo​va​lo kao ekste​r i​to​r i​jalna šo​ping zona, koja je valjda opslu​ži​va​la ne​ko​li​ko mjesta što su se na​la​zi​la u ravni​ci u ko​joj je Le​ib​nitz bio po​li​tič​ko sre​dište. Za​tim je na kružnom toku pro​na​šao smje​r o​kaz koji je va​lja​lo sli​je​di​ti, po​na​davši se da će sretno oba​vi​ti po​sao, iako ti​je​kom noći i jutra nije sko​vao ni​ka​kav pa​me​tan plan koji bi mu u toj stva​ri bio od po​mo​ći. Ako bi Le​ib​nitz tre​ba​lo uspo​r e​di​ti s ko​jim od nje​mu pozna​tih gra​do​va, onda se Ba​ni​ću ne​ka​ko či​ni​lo da je možda najslič​ni​ji Sa​mo​bo​r u pa sto​g a i nije bilo čud​no, mislio je, pri​bli​ža​va​ju​ći se mjestu, da se Edi Henz, koji je najve​ći dio ži​vo​ta pro​veo ov​dje, na​kon smrti po​ja​vio baš u Sa​mo​bo​r u. Pre​ko​rio je sebe sama zbog tako ble​sa​ve pri​misli, a po​tom spa​zio kontu​r e gra​di​ća u ko​jem ni​ka​da pri​je nije bio. Pro​šao je kroz ne​ko​li​ko uli​ca, vi​dio ško​lu i školsko igra​lište, zatvo​r en ba​zen za pli​va​nje te se za​usta​vio pokraj župne crkve, za koju je posli​je doznao da se zove po sv. Ja​ko​vu. Tu, od​mah na​do​mak, bio je li​jep, po​ve​lik trg, prostor što ga je po​najvi​še pod​sje​tio na Sa​mo​bor. Iako je Sa​mo​bor bio nešto veći, trg u Le​ib​nitzu dje​lo​vao je ne​ka​ko ži​vo​pisni​je, ša​r o​li​ki​je, go​to​vo ve​legrad​ski, premda se od​mah, čim bi se čovjek malo uda​ljio od trga, vi​dje​lo da već iza prvog ugla po​či​nju uli​ce ma​log pro​vincijskog mjesta, tužne i su​morne, na​lik svim pro​vinci​ja​ma svi​je​ta. Ispred crkve bila su dva oma​nja spo​me​ni​ka s crnim mra​mornim plo​ča​ma na ko​ji​ma su bila ispi​sa​na ime​na žrta​va pa​lih u Prvom, kao i u Dru​g om svjetskom ratu. Ba​ni​ću nije bilo pozna​to jesu li se ov​dje vo​di​le kakve važne bitke, ali je ipak bio sklo​ni​ji tomu da po​misli kako se ra​di​lo o ci​vilnom sta​novništvu stra​da​lom na raznim stra​na​ma. Jer u ra​to​vi​ma se ne gine baš na kuć​no​me pra​g u, nego te zlosretne okolnosti re​do​vi​to natje​r a​ju da se, pri​je nego što te ubi​ju, po​tu​caš od ne​mi​la do ne​dra​g a. Na plo​ča​ma se na​la​zi​lo i ne​ko​li​ko ime​na koja su zvu​ča​la hrvatski, iako su mogla biti i slo​venska. Valjda se zbog tih ne​ko​li​ko ime​na Ba​ni​ću ovaj prostor uči​ni pri​vid​no bliskim, premda je možda je​di​na bliskost bila u tomu što je gra​dić bio u du​g o​g o​dišnjoj zoni hrvatskog šo​pinga, jed​no od mjesta gdje su se ku​po​va​li de​terdženti, ku​ćanske potrepšti​ne i jefti​na odje​ća. Na sre​dišnjem trgu na​la​zi​la se ve​li​ka zgra​da grad​ske vi​jeć​ni​ce na ko​joj je istaknu​tim crnim slo​vi​ma pi​sa​lo Ratha​us. Uz nju su se ni​za​le trgo​vi​ne, uslužne rad​nje, razna lo​kalna nad​leštva, ka​fe​te​r i​je, pe​karni​ce, ve​li​ka trgo​vi​na s natpi​som Spa​ar, kao i jed​na dru​g a, boje tamne cigle, po​djed​na​ko ve​li​ka, na ko​joj je bila go​le​ma sli​ka te​ni​sa​ča Muste​r a kako rekla​mi​r a neko šta​jersko vino. Na​vod​no Muster potje​če baš s ovog prosto​r a. U bli​zi​ni je bio i ne​ka​kav spo​me​nik, vje​r o​jatno kugi, ka​kav je ima​la ve​-

ći​na mjesta što je prošla kroz zlosretno četrna​esto sto​lje​će. Zastao je ne​ko​li​ko ča​sa​ka ispred zgra​de na ko​joj je pi​sa​lo Mu​siksc​hu​le. Na zidu, pokraj ula​za u ško​lu, na​la​zi​la se ve​li​ka zastaklje​na vitri​na pod či​jim su stakli​ma bile fo​togra​fi​je uče​ni​ka s pa​pi​r i​ma u ru​ka​ma. Po sve​ča​noj atmosfe​r i dalo se zaklju​či​ti da se radi o po​dje​li diplo​ma što se obič​no radi na kra​ju školske go​di​ne. Neki od đaka bili su u odi​jelci​ma, neki pak u tra​pe​r i​ca​ma, a neki i u kratkim hla​či​ca​ma od tka​ni​ne na​lik filcu. Ispred pe​karni​ce Ba​nić se obra​ti sta​r i​joj gospo​đi, koja je upra​vo izišla s vre​ći​com u ko​joj je bio kruh, za​pi​tavši je: – Ple​ase, whe​re is the ce​me​tery? Žena ga je pogle​da​la i raz​brb​lja​la se tako flu​entnim nje​mač​kim, da Ba​nić nije uspio ra​zumje​ti ni ri​ječ. Shva​tio je tek da od englesko​g a neće biti ni​kakve ko​r isti te da ga ov​dje ri​jetko tko go​vo​r i. Znao je do​du​še da je grob​lje na nje​mač​ko​me Fri​ed​hof, ali se ne​ka​ko sti​dio po​put zad​nje bu​da​le ka​za​ti ri​ječ, a ne oformi​ti ci​je​lu re​če​ni​cu. Zahva​lju​ju​ći nje​g o​voj nespretnosti ispred pe​karni​ce se već stvo​r i​la sku​pi​na do​ma​ćih koji nisu zna​li što bi sa strancem koji nešto tra​ži. Na koncu prva se snašla dje​vojči​ca sa školskom torbom na le​đi​ma, ne sta​r i​ja od de​se​tak go​di​na, koja ga je po​vukla za ru​kav i ka​za​la mu nešto što je on uspio ra​zumje​ti: – Ich ze​ige Ihnen wo der katho​lisc​he Fri​ed​hof ist. Pa kad su već bili sasvim bli​zu grob​lju, ona zasta​ne ispred sta​r e cvje​ćarke, koja je uza samu cestu pro​da​va​la cvi​je​će oni​ma koji su kre​nu​li u posjet svo​jim mrtvi​ma. – Hier konnen Sie die Blu​men ka​ufen – rekla je dje​vojči​ca, sto​je​ći mirno i uporno, kao da je kupnja cvi​je​ća obve​za za sva​ko​g a, tako da Ba​nić nije imao kamo nego je ku​pio bu​ket ne​ugled​nog poljskog cvi​je​ća, pla​tio ženi de​set eura i kre​nuo pre​ma grob​ljanskom ula​zu s cvi​je​ćem u ruci. Oko grob​lja, smješte​nog jako bli​zu glavno​g a trga, po​di​za​la se bar dva metra vi​so​ka ogra​da od be​tonskih blo​ko​va kakvi​ma su se još u šezde​se​tim go​di​na​ma zi​da​le brojne kuće. Ulazna vra​ta bila su od ko​va​nog že​lje​za s me​talnom plo​čom boje zla​ta, na ko​joj je Ba​nić uspio ra​zumje​ti je​di​no naslov: Li​ebe Fri​ed​hofbe​suc​her. Osta​lo si je pro​tu​ma​čio kao skup pra​vi​la o po​na​ša​nju na grob​lju. Sre​dišnja sta​za s ured​nim plo​ča​ma od obo​je​nog be​to​na za​ci​je​lo je bila očišće​na herbi​ci​di​ma, jer izme​đu plo​ča nije bilo ni travke. S unu​tarnje stra​ne zida, kako to biva na ve​ći​ni gro​ba​lja, na​la​zi​li su se gro​bo​vi grad​skih zaslužni​ka s ve​li​kim mra​mornim spo​me​ni​ci​ma, dok su do​lje pre​ma rubu ni​ca​li sve ne​ugled​ni​ji spo​me​ni​ci obič​no​g a puka. Glavna ale​ja vo​di​la je pre​ma ve​li​kom kri​žu, ka​kav se u ovom di​je​lu svi​je​ta često postavlja kao do​mi​nantan simbol i gdje se, obič​no na dan mrtvih, pale na ti​su​će svje​ći​ca. Grob​lje je bilo pri​lič​no ve​li​ko, po čemu se či​ni​lo kako više go​vo​r i o tra​di​ci​ji i tra​ja​nju nego o ve​li​či​ni gra​da. Na​r avno, na tako ve​li​kom grob​lju, grob Edi​ja Henza mo​g ao je Ba​nić tra​ži​ti sa​ti​ma, ako ne i da​ni​ma. A mo​g ao ga je čak i pre​vi​dje​ti. Grob je isto tako, dosje​ti se, mo​g ao i ne posto​ja​ti, jer je pri​ča o tomu kako je li​me​ni li​jes s posmrtnim osta​ci​ma poslan u Le​ib​nitz mogla biti i izmišljo​ti​na. Pred svim tim silnim gro​bo​vi​ma, Ba​ni​ća spo​pad​ne oča​ja​nje i strah da će ov​dje osta​ti da​ni​ma. No, kako se često do​g o​di da baš u ve​li​kom oča​ja​nju čovjek brzo pro​na​đe dje​lotvorno rje​še​nje, tako je i Ba​nić vrlo brzo pro​na​šao ured kakvi se obič​no postavlja​ju na ve​ćim grob​lji​ma. U nji​ma re​do​vi​to sje​di ka​kav pospa​ni „ko​mu​na​lac”, koji ima otpri​li​ke ono​li​ko posla ko​li​ko na grob​lju ima pogre​ba i došlja​ka koji nešto tra​že. I taj je ured izgle​dao ma​nje kao ozbiljna kance​la​r i​ja, a više kao osta​va za razne pred​me​te kakvi na ovakvom mjestu zna​ju biti od ko​r isti. Pa ipak, imao je nešto što je u zagre​bač​kom istra​ži​te​lju pro​bu​di​lo nadu, imao je no​te​bo​ok! Bez su​višnih ri​je​či, Ba​nić na​pi​še na pa​pi​r ić ime i pre​zi​me oso​be koju tra​ži pa to sta​vi pred

čovje​ka koji je bio u ne​koj vrsti službe​ne odo​r e. Čovjek pogle​da na pa​pir, pri​đe kompju​to​r u i uku​ca ime. Za​tim se zaslon uz treptaj pro​mi​je​ni i Ba​nić živne, bu​du​ći da je to bio ja​san znak da se nešto do​go​di​lo. – Der verstorbe​ne Henz Edi li​egt am Feld 16, Platz 2b, Grab 4 – reče službe​nik. Pa kako Ba​nić ni​čim nije po​ka​zao da je shva​tio o čemu se radi, čovjek po​no​vi sve​jošjed​nom, samo ovaj put brže, glasni​je i uzru​ja​ni​je. Ali što s tim? Ba​nić iona​ko ne bi znao pro​na​ći na​ve​de​nu grob​ljansku „adre​su”. Osim tri​vi​jalnih stva​r i ništa nije znao ka​za​ti na nje​mač​kom. Umjesto toga izva​di iz dže​pa dva​de​set eura pa ih sta​vi na stol, od​mah do no​te​bo​oka na ko​jem se vi​dio na​laz. Sje​tio se kako je neg​dje pro​či​tao da je po​kojna Austri​ja ima​la go​lem, pre​ci​zan i mo​ćan bi​r okratski apa​r at i bio je ne​ka​ko uvje​r en kako nema na svi​je​tu ozbiljne bi​r okra​ci​je koja ne bi isto​dob​no bila i ko​r umpi​r a​na. Doda sto​g a na stol još de​set eura. Gunđa​ju​ći zlo​voljno, ko​mu​na​lac po​ve​de Ba​ni​ća van na grob​lje i na​kon ne​ko​li​ko mi​nu​ta su​o či ga s onim što je tra​žio. Na okvi​r u od bi​je​log ku​li​r a sta​jao je pi​r a​mi​da​lan spo​me​nik od svi​jetlog gra​ni​ta s ure​za​nim slo​vi​ma pre​ma​za​ni​ma crnom ulja​nom bo​jom. Na spo​me​ni​ku nije bilo ke​r a​mič​kih ova​la sa sli​ka​ma, a po​da​ci su se svo​di​li na tri ime​na. Pi​sa​lo je: OSKAR HENZ 1920 – 1966 EDI HENZ 1959 – 1991 ANA HENZ 1928 – Stva​r i su ipak izgle​da​le pri​lič​no jasno. Bez ob​zi​r a na ono što je Žak Janko​vić mo​g ao vi​dje​ti, Edi Henz za​uvi​jek je izgu​bio pri​vi​le​g ij da šeće na​o ko​lo i javlja se sta​r im dru​g o​vi​ma iz iste vojne postrojbe. Ako se Ba​nić nije va​r ao, prvo ime u nizu mo​r a​lo je pri​pa​da​ti Edi​je​vom ocu koji je umro u 46. go​di​ni ži​vo​ta, osta​vivši za so​bom ženu sa sed​mo​g o​dišnjim dje​te​tom. Me​đu​tim, ono što je bilo za​nimlji​vo, bilo je to što je uz ime Ane Henz bio ukle​san samo da​tum ro​đe​nja. Ima mno​g o lju​di koji još za ži​vo​ta upi​šu ime na spo​me​nik. Valjda kako bi bili si​g urni da ih ne​marna rod​bi​na neće za​bo​r a​vi​ti ubi​lje​ži​ti u vječ​nost. Žena je, dakle, za​ci​je​lo zad​nja u obi​te​lji upi​sa​la svo​je ime i go​di​nu ro​đe​nja, što bi moglo zna​či​ti da je još uvi​jek živa i da ima 85 go​di​na. Ali, zašto onda u internetskom te​le​fonskom ime​ni​ku Le​ib​nitza nema ni​jed​ne oso​be s pre​zi​me​nom Henz? To je bilo čud​no i to je tre​ba​lo ispi​ta​ti. – Wer sind​di​ese Mensc​hen? – upi​ta ga ko​mu​na​lac. Vi​dje​lo se da je lako zaslu​žio svo​jih tri​de​set eura i da želi čim pri​je po​bje​ći odavde. Ne shva​ća​ju​ći što je ma​lo​čas ka​zao, Ba​nić ga pogle​da, za​tim po​la​ko i skru​še​no pri​đe gro​bu i po​lo​ži na nj bu​ket poljskog cvi​je​ća što ga je ku​pio na​do​mak grob​lju. Ko​mu​na​lac shva​ti da je Ba​nić oči​to pro​na​šao rod​bi​nu pa se prekri​ži, kimne to​bo​že su​ćutno i ode za svo​jim poslom. Osje​ća​ju​ći da je po​sao oba​vio po​lo​vič​no, Ba​nić shva​ti kako bi bilo važno pro​na​ći bar Anu Henz. Edi​je​va je sud​bi​na bila sasvim izvjesna, ali je ipak držao da bi bilo do​bro razgo​va​r a​ti s nje​g o​vom majkom, koja bi mogla posvje​do​či​ti da je Edi uisti​nu oti​šao u rat u Hrvatsku, da je tamo stra​dao te da je nje​g ov li​jes dopremljen u Le​ib​nitz, u za nju najtužni​jim okolnosti​ma. Ali kako i gdje pro​na​ći Edi​je​vu majku? I kako se raspi​ti​va​ti kad ne znaš je​zik? Najpri​je je na engleskom pi​tao ko​no​ba​r a u ka​fe​te​r i​ji, ali je taj pre​ko vo​lje ka​zao kako o toj stva​-

ri nema pojma. Za​tim se za​ni​mao kod taksi vo​za​ča pozna​je li ovdašnju obi​telj Henz, što je ta​ko​đer osta​lo bez od​g o​vo​r a. U Ratha​usu je pro​na​šao nešto za što je zbog bi​jed​nog nje​mač​kog mislio da je ma​tič​ni ured. Ušao je i po​ku​šao ko​mu​ni​ci​r a​ti na engleskom, ali oni ni​ka​ko nisu mogli shva​ti​ti radi čega je uopće do​šao i što tra​ži. Na​kon toga je ušao u Spa​aro​vu trgo​vi​nu po​ku​ša​va​ju​ći dozna​ti od pro​da​va​či​ce su​ho​mesna​te robe zna li ona gdje živi obi​telj Henz. Brzo je otkrio da je ona Bo​sanka, koja tu radi još od rata u Bosni i koja, osim svog ne​posred​nog šefa, u Le​ib​nitzu ne pozna​je ni žive duše. Tad je tvrdogla​vo od​lu​čio kako će, čim se vra​ti u Zagreb, po​če​ti uči​ti najma​nje če​ti​r i svjetska, a na​kon toga još i dva je​zi​ka nešto ma​nje važnosti. Na​r avno, i to je sa​mo​o be​ća​nje bilo neka vrsta prazne puške. Kasno posli​je pod​ne, kad se magla po​novno sta​la spušta​ti, a sunce izgu​bi​lo svo​je oštre ru​bo​ve, na​le​tio je u jed​noj od uli​ca što su vo​di​le pre​ma trgu na katni​cu bež boje, na ko​joj je sta​jao ve​lik naslov ispi​san na fa​sa​di – Gasthof Sc​hnabl Gäste​zimmer. Zgra​da je ima​la ve​li​ku ka​pi​ju u obli​ku luka, a od ka​pi​je pre​ma unutrašnjosti vo​dio je ši​r ok, sje​no​vit hod​nik poplo​čen tamnim i bi​je​lim po​lji​ma, baš kao na ša​hovskoj plo​či. Sumrač​ni hod​nik s pri​g u​še​nim žu​tim svjetli​ma na kra​ju dje​lo​vao je po​ma​lo ta​janstve​no. U dnu hod​ni​ka bilo je nešto na​lik re​cepci​ji, a od​mah do re​cepci​je na​la​zi​la se prosto​r i​ja koja je mo​r a​la biti resto​r an za gra​đanstvo ili bla​g o​va​o ni​ca za ho​telske goste. Ušao je i ubrzo se uvje​r io da pansi​o n ima re​cepci​ju. Sta​jao je tu pra​vi re​cepcijski pult, ma​len ka​kav je i ho​tel, sa zvoncem po ko​jem se lupne kad se želi dozva​ti re​cepci​o na​r a, a od​mah iza pulta bila je plo​ča s de​se​tak klju​če​va. Ba​nić lupne po zvoncu, ali se nitko ne oda​zo​ve. Po​tom ode pre​ma bla​g o​va​o ni​ci za goste koji uz no​će​nje obi​ča​va​ju uze​ti i do​r u​čak. Ali, ni tamo nije bilo ni​ko​g a pa se od​mah vra​ti do re​cepci​je, još jed​nom lupne po zvoncu pa kako je re​zultat bio isti, kre​ne van na cestu. Vlasni​ca i vo​di​te​lji​ca pansi​o na na​letje​la je na nje​g a baš kad je izla​zio. Zapra​vo, nije znao tko je ta žena, ali mu se uči​ni​lo kao da je imao déjà vu. Re​kao je sa​mo​me sebi kako je to zapra​vo vlasni​ca koja je ne​tom osta​vi​la re​cepci​ju, jer je zbog ne​kog razlo​g a mo​r a​la časkom izi​ći. Mo​r a​la je, re​ci​mo, po​ku​pi​ti poštu ili ku​pi​ti dnevne no​vi​ne. Na​letje​la je na nje​g a, za​ma​lo da su si vlasti​tom nespretnošću pali u na​r u​čje. Od​mah je po​če​la ve​se​lo pri​ča​ti, kao da se od​ne​kud pozna​ju pa mu se i ispri​ča​la, re​kavši baš ono što je mislio da će reći – kako je časkom mo​r a​la izi​ći. Uko​li​ko ju je uspio ra​zumje​ti. Čak je i no​vi​ne drža​la u ruci. – Suc​hen Sie auch nadi einem Zimmer? Ich habe noch zwei – rekla je. – I’m just lo​oking for a person – po​če​še se on zbu​njen po tje​me​nu. – She co​uld be dead, but she co​uld also be ali​ve. Kako da vam objasnim tako glu​pu stvar? – Saj lahko tuđi po hrvaško – nasmi​je se ona. – Čeprav sem Slo​venka, bom go​to​vo ra​zu​me​la. – To je do​bra vi​jest – on će vrlo za​do​vo​ljan ovakvim razvo​jem pa kre​ne za vlasni​com pansi​o na po​ma​lo je već do​življa​va​ju​ći kao pri​ja​te​lja. Nije pošla pre​ma re​cepci​ji, jer je od​mah oci​je​ni​la da on nije gost, nego neki posve dru​g i svat, pa je ra​di​je mirno ušla u bla​g o​va​o ni​cu, od​lo​ži​la torbi​cu i no​vi​ne te se naslo​ni​la na pult, du​bo​ko uzdahnuvši kao da je oba​vi​la neki va​žan i te​žak po​sao. Po​tom mu je po​nu​di​la da sjed​ne, otišla do orma​r a sa stakle​nom vitri​nom pa do​ni​je​la čaše i bocu vina. To je dje​lo​va​lo kao po​seb​na do​bro​došli​ca, tako da Ba​nić u tom času nije znao kako bi joj ka​zao da zapra​vo pije samo pivo. – Imam je​dan pravni pro​blem koji je u vezi s nasljed​stvom. Radi se o gospo​đi Ani Henz, za koju ni​ka​ko ne mogu utvrdi​ti je li još živa. Na​ime, ov​dje u Le​ib​nitzu ima grob, na spo​me​ni​ku joj je upi​sa​na go​di​na ro​đe​nja, ali nema go​di​ne smrti. Ko​li​ko znam, od​se​li​la je iz Le​ib​nitza. Mislim, uko​li​ko je živa... A uko​li​ko nije, onda je isto... kao da je od​se​li​la. Ona se ovlaš nasmi​je nje​g o​voj nespretnosti pa pri​ne​se čašu vina usna​ma. Kao da je oče​ki​va​la da

će i on ura​di​ti isto. – Ste pravnik? – upi​ta ona, pogle​davši ga ona​ko ra​dozna​lo, baš kao kad po​ku​ša​va​te pro​ci​je​ni​ti tko je ka​kav čovjek. – Da... zapra​vo... od​nosno na​r avno... – na​kašlje se on, po​novno spre​man za​ta​ji​ti svo​ju pro​fe​si​ju. Ima​la je možda pe​de​set go​di​na. Koju go​di​nu ma​nje, a možda i koju više. Ba​nić je odu​vi​jek mislio kako žena u toj dobi može biti sasvim ne​važna, ocva​la lje​po​ti​ca, ali i ozbiljna oso​ba koja je ima​la sre​ću da joj vri​je​me umjesto sta​r osti u lice upi​še nje​zi​nu pra​vu, autentič​nu fi​zi​o no​mi​ju. Ima​la je vrlo kratku, reklo bi se sasvim mušku fri​zu​r u, čvrste ja​g o​dič​ne kosti i nagla​še​nu do​nju vi​li​cu, što je Ba​nić vo​lio pri​pi​si​va​ti nordijka​ma. Bila je duga, vitka vra​ta i snažnih, košča​tih ruku, čiju sna​g u kao da je pod​crta​va​la me​ko​ća nje​zi​na svi​jetlog pu​lo​ve​r a. Pro​matrao ju je, ali je i ona pro​matra​la nje​ga. Ko​nač​no, kao da mu želi ka​za​ti da se ne uzbu​đu​je, jer će sve izi​ći na do​bro, ona la​g a​no pri​digne svo​ju čašu i kuc​ne nje​g o​vu koja je sta​ja​la na sto​lu. Još jed​nom je htio ka​za​ti kako pije samo pivo, ali mu se ta re​če​ni​ca, valjda prvi put u ži​vo​tu, uči​ni​la sasvim idi​o tskom. Na​ime, isti​ču​ći kako pije samo pivo, do​sad je prko​sio sno​bo​vi​ma koji su je​di​no vino drža​li otmje​nim. Sad kad ga je žena koju je držao na​o či​tom po​nu​di​la vi​nom, po​misli kako bi takva gesta mogla biti po​ziv na avantu​r u. Ali, nije mo​r a​la ni biti, kao što je i déjà vu mo​g ao biti čista slu​čajnost. Kad joj je po​drob​no pre​do​čio ci​je​li „pravni pro​blem”, koji se na​la​zi na odre​đe​nom po​lju ka​to​lič​ko​g a grob​lja u Le​ib​nitzu, ona reče kratko i si​g urno kako ni​ka​da nije čula za obi​telj Henz. Na​r avno, nije zna​la ni tko bi mo​g ao biti taj avantu​r ist koji je sasvim nesretno zagla​vio 1991. na hrvatskom ra​tištu. Jer, ona je u Le​ib​nitz došla de​vet go​di​na kasni​je kao Sara Po​toč​nik, od​nosno kao supru​g a Austri​janca Sc​hna​bla, koji je ov​dje od​lu​čio otvo​r i​ti svoj mali ho​tel, ili pansi​o n, kako već že​li​te, gospod Ba​nić, misle​ći kako će taj oblik obi​teljskog gospo​darstva biti do​vo​ljan da njih dvo​je pro​ži​ve mi​r an i ugo​dan ži​vot. No, ži​vot obič​no ne bira mi​r an i ugo​dan put, nego voli pe​r i​pe​ti​je i pa​r a​dokse pa je tako, koju go​di​nu kasni​je, nje​zin Sc​hnabl umro od ane​urizme, a ona osta​la sama. – Ne​dosta​je li vam vaš Sc​hnabl? – upi​ta je on pa i sam brzo ispi​je pola čaše vina. Ona ga pogle​da čud​na izra​za lica pa uzdahne i slegne ra​me​ni​ma. To je moglo zna​či​ti kako nje​go​vo pi​ta​nje drži po​ma​lo ne​umjesnim. – Go​vo​ril mi je, naj bom ved​no spri​jaznje​na z življe​njem, kakršno že je. Naj za​ra​di ni​če​sar ne kompli​ci​ram, temveč naj ži​vim sreč​no, ko​li​kor pač do​pušča​jo oko​lišči​ne. Ra​zu​me​te? On kimne gla​vom, ho​te​ći ka​za​ti kako je ra​zu​mio, a ona mu na​li​je čašu do vrha. Vino je bilo svi​jetlo, aro​ma​tič​no, za​ci​je​lo s juga, nešto što je ne​koć možda pio, ali se nije mo​g ao sje​ti​ti gdje i u ko​joj pri​li​ci. Da su ga vi​dje​le Nika i Li​di​ja za​ci​je​lo bi ka​za​le kako je pivski izdajnik. Tad je pokraj bla​g o​va​o ni​ce pro​šao čovjek, za​ci​je​lo gost, a ona je spa​zivši ga od​mah viknu​la za njim. – Herr Wenzel, warten Sie bitte. Ich habe Ihre Hemden gebügelt. Za​tim je hitro usta​la i odju​r i​la za čovje​kom. Ne zna​ju​ći što bi, Ba​nić ispi​je vino iz čaše pa si na​to​či novu. Ne samo da je bilo aro​ma​tič​no i po​ma​lo opojno nego mu je na neki ču​dan na​čin ši​r i​lo topli​nu ti​je​lom. Po​misli tad da mu je lu​ka​vi​ca možda na​to​či​la ne​ka​kav na​pi​tak koji će ga za​ča​r a​ti i pretvo​r i​ti u nešto posve dru​g o. U ne​ko​g a tko pije vino i više ni​kad neće piti pivo? Nasmi​je se sa​mom sebi baš kad se vra​ti​la. – Imam gosta, ki mu li​kam srajce – reče ona pa se sagne pre​ma nje​mu ne​ka​ko povjerlji​vo. – Mo​go​če tudi vi potre​bu​je​te tovrstno sto​ri​tev?

– Pa ja vam još „na​ža​lost” ni​sam ni gost – nasmi​je se on, ću​te​ći kako ga vino po​la​ko obu​zi​ma, tu​ma​če​ći to kao sla​bost koju su pro​uzro​či​le to​li​ke go​di​ne u ko​ji​ma je pio samo pivo. Ili to​li​ke go​di​ne u ko​ji​ma su mu po​često ne​dosta​ja​le žene. Ona ga pogle​da ne​ka​ko za​g o​netno. Či​ni​lo se kao da ispi​tu​je smi​sao onog „na​ža​lost”. – Je​di​na sto​ri​tev koju bih tre​bao bila bi da se raspi​ta​te i otkri​je​te gdje živi Ana Henz. Ne​mam baš ni​ko​g a tko bi mi u tomu po​mo​g ao. – Vaš do​bri angel bom – reče ona pa mirno ode po još jed​nu bocu vina. – Neće li to biti pre​vi​še? – upi​ta je, od​mah se posti​djevši pi​ta​nja, jer je i sam znao da muškarci u ženskom društvu ne bi tre​ba​li uspo​r a​va​ti pro​tok alko​ho​la – Ne. Da​nes imam rojstni dan. Pra​vi​co imam do malo vina in družbe. Gospod Ba​nić, bi bili moja družba? On kimne potvrd​no pa po​digne la​g a​no čašu kao da joj na taj na​čin želi česti​ta​ti. U tom je susre​tu, ću​tio je, bilo nešto sasvim čud​no, nešto što, ko​li​ko se sje​ćao, ni​ka​da nije osje​tio. Posli​je, kad su po​pi​li go​to​vo tri boce, ona izne​na​da pokri​je lice dla​no​vi​ma pa se raspla​če. Ba​ni​ću isto​g a časa posta​ne ne​ugod​no, jer kad se žena raspla​če, to zna​či da se raspo​lo​že​nje izme​đu nje i muškarca vra​ća na po​če​tak, kao što se i ka​zaljka što​pe​r i​ce vra​ća na ništi​cu. Nije zapra​vo znao zbog ko​jeg razlo​g a pla​če. Zbog muža koji je tako ne​na​da​no oti​šao, zbog sa​mo​će u ma​lom i pustom pro​vincijskom ho​te​lu u ko​jem ne​kom dru​g om čovje​ku gla​ča ko​šu​lje ili zbog ne​čeg tre​ćeg. Ili možda samo zato što je po​pi​la sitnu mje​r u vina pre​vi​še! I tad, isto kao što je po​če​la, Sara izne​na​da presta​ne pla​ka​ti pa pre​ko sto​la gurne ključ Ba​ni​ću, re​kavši mu kako ga ona izri​či​to ne pušta na put na​kon to​li​ko vina te kako mora osta​ti u nje​zi​nu Gastho​fu. On šutke uzme klju​čić na ko​jem je pi​sa​lo 102, ode na kat, pro​na​đe sobu i uđe. Iako ju je vlasni​ca ho​te​la gri​ja​la, soba je dje​lo​va​la vrlo hlad​no. Ba​nić pri​đe pro​zo​r u i razgrne zavje​su. Do​lje se vi​dje​la spo​r ed​na uli​ca sva u magli. Kroz uli​cu je pro​la​zio mršav sta​r ac, vo​de​ći na uzdi tamno​g a ne​uhra​nje​nog ko​nja. Na brzi​nu se svu​kao u bokse​r i​ce, uga​sio svjetlo i uvu​kao pod pokri​vač. Ne​ko​je vri​je​me ne​po​mič​no le​žao, oče​ku​ju​ći da i ona, po​put kuć​nog duha, tiho i na prsti​ma uđe u nje​g o​vu sobu i za​vu​če mu se pod pokri​vač. Ali, to se ipak nije do​g o​di​lo. Ujutro mu je do​pusti​la da pla​ti sobu, a za​tim je tiho kre​nu​la za njim, za​o sta​ju​ći ne​ko​li​ko ko​r a​ka. Kad se okre​nuo i ugle​dao je kako po​put tata ide za njim, ona kao da se upla​ši, okre​ne se i po​bjegne natrag u svoj ma​le​ni ho​tel.

8.

K

ad je shva​tio da se upe​cao na brojne za​vod​lji​vosti piva, Ba​nić je dje​ti​nje prosto​dušno po​čeo tra​ži​ti ono što voli. Pri​je dva​de​se​tak go​di​na tako što, bar u ovoj zemlji, nije bilo baš lako. Usto, to je put s pre​vi​še stranpu​ti​ca. Lako je za​no​si​ti se ša​r e​nim eti​ke​ta​ma, ne​o bič​nosti​ma boca ili če​po​va, bi​zarnosti​ma koje nam nude čud​ne oku​se, kakvi su oku​si oštri​g a ili južno​g a voća, primjerci​ma s iznimno mno​g o ili iznimno malo alko​ho​la, bo​ja​ma ne​ka​r akte​r istič​nim za pivo ili vrsta​ma iz ze​ma​lja za koje nisi ni pretpostavljao da ima​ju pivsku pro​izvod​nju. Isprva su ga za​vo​di​la aro​ma​tič​na belgijska piva, često preslatka zbog ko​li​či​ne alko​ho​la, za​tim lambic piva slu​čajnog vre​nja i oštrih voć​nih oku​sa, po​tom je tra​žio opo​r e otoč​ke ale​ove i sto​ute, germanska jaka piva s ozna​kom bock ili ne​filtri​r a​na s ozna​kom zwic​kl. Na koncu je mo​r ao pre​bo​lje​ti dje​čju bo​lest koja infi​ci​r a sva​kog no​vog pi​vo​pi​ju, bo​lest u ko​joj čovjek osva​ja piva otpri​li​ke ona​ko kako se u po​četku skuplja​ju fi​la​te​listič​ke marke – što ži​vo​pisni​je i što egzo​tič​ni​je. Smi​r io se sto​g a u razmjerno uskom kru​g u izvrsnih čeških, nje​mač​kih i austrijskih la​g e​r a, prizna​ju​ći uz njih i ne​ko​li​ko sje​verno​ta​li​janskih svi​jetlih piva. Sje​dio je za sto​lom u pje​šač​koj zoni, ispred pozna​tog pivski ori​jenti​r a​nog lo​ka​la Bulldog, sje​ća​ju​ći se kako je ne​koć u pivskoj pretpo​vi​jesti ov​dje znao po​pi​ti ni​zo​zemski pše​nič​ni Ho​ega​arden, a po​tom tri razli​či​ta belgijska Leffea, od ko​jih se ono crve​no, koje su ko​no​ba​r i zva​li „ra​di​us”, više nije moglo ku​pi​ti. S njim je bio i Žak Janko​vić, koji je ovaj put pio voć​ni sok od na​r anče, valjda zato što je pre​cizno znao što je to na​r anča. Gri​zao je pri​tom grozne tvrde bombo​ne, za koje su zu​ba​r i tvrdi​li kako su smrt za zube. Ali Žaka Janko​vi​ća oči​to nije za​ni​mao dan kada će umri​je​ti nje​g o​vi zubi. – Upoznao sam u Da​r u​va​r u čovje​ka koji je bio za​povjed​nik vojne postrojbe Stršlje​na. Zove se Antun Gla​vi​na i mrzi sve se​lja​ke iz Ma​ju​r ovca re​dom, kao pro​da​ne pse koji još nisu na​uči​li razli​ko​va​ti Hrva​te od Srba. Ba​nić po​digne gla​vu sa svog na​jo​bič​ni​jeg to​če​nog karlo​vač​kog i pogle​da Janko​vi​ća ne bi li otkrio kako će re​agi​r a​ti na spo​men čovje​ka koji je bio i ostao strah i tre​pet u Ma​ju​r ovcu. No, Janko​vić ni​čim nije po​ka​zao da o tom čovje​ku ima ne​kakvo mišlje​nje. – Ne impre​si​o ni​r a me taj tip – od​mahne on ru​kom. – Bilo je na tom te​r e​nu i ve​ćih zvi​je​r i. – On mi je čvrsto i ne​o po​zi​vo re​kao da je Edi Henz po​g i​nuo baš ona​ko kako to obo​ji​ca zna​mo. – Svi koji su bili tamo to su ne​o po​zi​vo tvrdi​li – reče Janko​vić. – To nije ni najma​nje pro​ble​ma​tič​no. Prvi nespo​r a​zu​mi nasta​ju tek kasni​je. – Što se tiče toga što je bilo kasni​je, mo​r am vam ka​za​ti da je dan na​kon Edi​je​ve smrti do​šao pa​to​log iz Bje​lo​va​r a... ili iz Vi​r o​vi​ti​ce i potpi​sao izvještaj o smrti. On je bio taj koji je posmrtne ostatke nesretnog mla​di​ća poslo​žio u li​me​ni sanduk i poslao u Le​ib​nitz. – Je li pa​to​log bio iz Bje​lo​va​r a ili iz Vi​r o​vi​ti​ce? Mo​že​te li to toč​no pre​ci​zi​r a​ti? Jer, sasvim je jasno da nije mo​g ao biti isto​dob​no iz oba gra​da. Ba​nić od​lo​ži pivo i obri​še pje​nu s usa​na. Janko​vić je postavljao sasvim izravna i odrje​ši​ta pi​ta​nja, na koja Ba​nić nije mo​g ao baš istog časa od​g o​vo​r i​ti. Sad mu se uči​ni da je povje​r e​ni mu po​sao shva​tio pre​vi​še ola​ko i da je pod​ci​je​nio kli​jenta kad je po​mislio da će se za​do​vo​lji​ti s ne​ko​li​ko površnosti. – Jeste li mi do​ni​je​li taj izvještaj? – upi​ta Janko​vić.

– Pa taj izvještaj... – zbu​ni se Ba​nić – mo​že​te i sami po​di​ći u nad​ležnoj bolni​ci. U Bje​lo​va​r u... a ako ne, onda u Vi​r o​vi​ti​ci. Sa​mom sebi zvu​čao je be​dasto i tri​vi​jalno. Osje​ćao se po​put elektri​ča​r a koji je, umjesto da popra​vi insta​la​ci​je, pro​uzro​čio kratki spoj u ci​je​loj zgra​di. Ne​ka​da je bio vješti​ji, pri​bra​ni​ji, du​ho​vi​ti​ji. Zna​či li to da je po​čeo brzo i ne​povratno starje​ti, pi​tao se, zna​ju​ći da je do​ka​za ko​ji​ma bi se moglo ustvrdi​ti suprotno vrlo malo. – Gospo​di​ne Ba​ni​ću – reče Janko​vić tek suz​drža​nim i prikri​ve​nim mi​r om – ja sam vam pošte​no pla​tio da se potru​di​te i potra​ži​te mi nesta​log pri​ja​te​lja, a vi mi tvrdi​te kako bih si pa​pir o nje​g o​voj smrti mo​g ao sam potra​ži​ti u Bje​lo​va​r u. Ili u Vi​r o​vi​ti​ci. A zašto ne i u Koprivni​ci? Ili možda u Ogu​li​nu? – Vi se sad hva​ta​te za tri​vi​jalne stva​r i – po​ku​ša Ba​nić povra​ti​ti auto​r i​tet. – Sve ono što je važno i mje​r o​davno pro​na​šao sam na ka​to​lič​kom grob​lju u Le​ib​nitzu. Vaš bivši pri​ja​telj je, na​r avno, iz Austri​je, a ne iz Ma​đarske. Jer, kako bi to moglo biti da je isto​dob​no i iz Austri​je i iz Ma​đarske! Na nad​g rob​nom spo​me​ni​ku sto​ji da je sin Oska​r a i Ane Henz, da je ro​đen 1959. i da je umro 1991. Kako i gdje, obo​ji​ca zna​mo. – Jeste li se možda potru​di​li i do​ni​je​li potvrdu iz grob​ljanskog... ili ma​tič​nog ure​da? Ili bar fo​togra​fi​r a​li spo​me​nik? Ba​nić samo slegne ra​me​ni​ma. Nije mu mo​g ao ka​za​ti kako ništa nije uspio fo​togra​fi​r a​ti, jer mu je kći lje​tos od​ni​je​la fo​to​apa​r at kako bi fo​togra​fi​r a​la sina Isu​se​ka u bo​ta​nič​kom vrtu. I kako je ble​sa​vom klincu apa​r at pao u je​zerce pa se sada na​la​zi na popravku koji najvje​r o​jatni​je neće završi​ti uspje​hom. Izvu​kao je ci​g a​r e​tu iz ku​ti​je i za​pa​lio, a po​tom nasta​vio kuc​ka​ti upa​lja​čem po sto​lu. – Puno pu​ši​te – reče mu Žak važnim, ozbiljnim gla​som. – Zašto ne po​ku​ša​te presta​ti s tom ružnom na​vi​kom? – Bo​jim se da ne bih uspio – reče on tiho. – Imao sam pri​ja​te​lja koji je po​ku​šao presta​ti uz po​moć tvrdih bombo​na. Pretvo​r io se u još gore i strašni​je ču​do​vište. Umjesto da puši, proždi​r e ogromne ko​li​či​ne slatki​ša. Zubi su mu u razva​li​na​ma. Janko​vić razmo​ta bombon i sta​vi ga u usta. Po​tom se ne​ka​ko ki​se​lo nasmi​je. Nije bio tako glup da ne bi shva​tio alu​zi​ju. Možda nije znao što su brusni​ce i ri​biz, ali ovaj mu je štos sva​ka​ko bio poznat. – Ra​zo​ča​r a​li ste me, teško ste me ra​zo​ča​r a​li. Mislio sam da ste istra​ži​telj, a vi ste neka vrsta se​oskog cajka​na – reče on usta pu​nih bombo​na. – Niste napra​vi​li baš ništa. Pro​tiv moje vo​lje pu​to​va​li ste u tu se​len​dru. Za​tim ste tu​ma​r a​li po Le​ib​nitzu. I što ste mi do​ni​je​li? Sve što sam znao i pri​je! – I što sad pred​la​že​te? Ho​će​te li me tu​ži​ti sudu časti? On izva​di iz dže​pa ko​vertu za​li​jeplje​nu se​lo​tejpom pa je sta​vi na stol pokraj Ba​ni​će​ve krigle. – U ko​verti vam je ti​su​ću eura. Tra​žim od vas da udvostru​či​te na​po​r e i potra​ži​te Edi​ja Henza. Ne mo​že​te ni pretposta​vi​ti ko​li​ko mi je to važno. Gle​dao ga je čud​nim pogle​dom u ko​jem kao da je bila i crta bi​je​sa, po čemu Ba​nić od​mah shva​ti da je krajnje ozbi​ljan. – Ali, ne​mojte tra​ži​ti po mjesti​ma koja je glu​po i za​lud​no obi​la​zi​ti. Nego tra​ži​te ov​dje, baš na ovom mjestu, jer ovu​da se mota po​kojni Edi Henz. Re​kavši to, Janko​vić stisne vi​li​cu kao da će lju​ti​to opso​va​ti, a Ba​nić se na​je​ži od nje​g o​ve tvrd​nje

da se po​kojnik mota baš tu neg​dje u bli​zi​ni. Ba​nić kimne gla​vom, ka​pi​tu​lantski po​la​g a​no uzme omotni​cu s novcem i spre​mi je u džep, iako mu nije bilo baš jasno kako će zapra​vo nasta​vi​ti ovu apsurd​nu potra​g u. U pod​ne je Ba​nić ušao Kod Kinga i zatra​žio duplu kavu, na što ga je Dra​g i​ca pogle​da​la i rekla mu: – Joj, gospon Ba​nić, bli​je​di ste ko avet! Kaj vas muči? Uništa​va​te se tom ka​vom i ci​g a​r e​ta​ma. – I pi​vom, i pi​vom! – pri​mi​je​ti bivši inka​sa​tor Ma​r i​jan, koji se u zad​nje vri​je​me to​li​ko pogrbio da je lakto​vi​ma je​dva do​se​zao vi​si​nu šanka. – Ja sam gospo​nu Ba​ni​ću tolko put re​kel kak je pivo isti vrag kaj kosi svo​je žrtve. – Ma, do​bro, malo sam bo​lestan ovih dana. Ali i to će se sre​di​ti. Evo, već sam bio kod dokto​r a i stva​r i idu na​bo​lje. Osim toga, mislim da od ju​čer u pod​ne ni​sam sti​g ao jesti. – Ne​mojte onda piti kavu – bra​ni​la mu je Dra​g i​ca. – Evo ja bum vam dala svoj sen​dvič kaj sam si ga do​nesla za ga​blec. – Ne tre​ba, ne tre​ba! – odvra​ti Ba​nić. – Evo, za​mo​lit ćemo gospo​na Ma​r i​ja​na da sko​či pre​ko kod Šipta​r a i do​ne​se će​va​pe. Gospon Ma​r i​jan, vi tamo iona​ko ima​te vezu. – Ta vam je pra​va, gospon de​tektiv! – lupne Ma​r i​jan za​do​voljno po šanku. – Ti buju vas će​va​pi digli ko Švarcerne​g e​r a. U tom vam je Šiptar sve bo​lji. Ne sam da mu je kava ajnc a... – Do​bro, gospon Ma​r i​jan, ne​mojte se že​ni​r at pa uzmi​te i sebi jed​nu porci​ju, jer sam da​nas imao fi​nancijskih uspje​ha. – Joj, kak je meni dra​g o čut da naši lju​di prospe​r i​r a​ju i danda​nas. I to jer im je HDZ osi​g u​r o tak do​bre pretpostavke da ih ni crve​ni nemre​ju upro​pastit. Vra​tio se na​kon petna​estak mi​nu​ta, je​dva drže​ći vru​će će​vapči​će na kartonskim pod​lošci​ma. Pru​žio je jed​nu porci​ju Ba​ni​ću, a za​tim je po​čeo presla​g i​va​ti osta​tak na dva karto​na. Po​tom se okre​nu pre​ma Ba​ni​ću kao da tra​ži odo​bre​nje od nje​g a: – Vi se si​g urno ne bute lju​ti​li. Ja sam svo​ju porci​ju preslo​žil na dve kartonske tac​ne, toč​no dva puta po pet ko​ma​da s lu​kom. Zna​te, jed​nu bih porci​ju od​ne​sel mo​joj Ivki, jer vam ona ne sme jest masno. Ne daju joj orto​pe​di. Dra​g i​ca se samo tiho nasmi​je, a Ba​nić mu, lju​bazno, kako je to obi​ča​vao ra​di​ti, reče: – Ma samo vi dajte. Ali, nije mi jasno kako joj to orto​pe​di bra​ne da jede masno? Nije li to po​sao gastro​ente​r o​lo​g a? – Ma tak... jerbo je pre​teška. Tak se zdeb​lja​la si​r o​ta da bu joj se kič​ma svi​nu​la na pola. I tad se na vra​ti​ma po​ja​vio Pako, u si​tu​aci​ji u kakvoj ga društvo uisti​nu ni​kad nije vi​dje​lo. Ušao je u lo​kal s ne​kom pri​lič​no buc​mastom cu​r om koja je bila odje​ve​na u usku ma​ji​cu, prekratku mi​ni​cu i crne ča​r a​pe s krupnim uzorkom, zapra​vo pre​na​pad​no i presmi​o no za ki​logra​me koje je no​si​la sa so​bom. Pod no​som je ima​la mali pi​ercing, a na ruci te​to​va​žu. No, najgo​r e od sve​g a bilo je to što je dje​lo​va​la presta​r o. I za Paka i za te​to​va​žu, a po​g o​to​vo za pi​ercing. – Deč​ki – re​kao je Pako kratko i ne bez po​no​sa. – Pred​stavljam vam moju novu curu Herci, koja je evi​dentna seks bomba u ovom di​je​lu gra​da. Pri​je osamna​est go​di​na bila je dru​g a pra​ti​lja miss Odranskog Obre​ža, a go​di​nu dana kasni​je i prvo grlo Hrašća! Ako nam neko pla​ti cugu, to bumo zna​li ci​je​nit. Kaj ne, Herci? Kad je ugle​dao de​be​lju​cu s te​to​va​žom i pi​ercingom, inka​sa​to​r u Ma​r i​ja​nu je pola će​va​pa palo na pod pa je s ve​li​kim bi​je​som pogle​dao Paka.

– Si vi​del kaj si napra​vil, be​dak je​dan! I kak nam mo​žeš reć da buš nas upoznal s no​vom cu​r om, kad nas ni​jemput nisi upoznal s ni​jed​nom sta​r om! Oko je​dan posli​je pod​ne Ba​nić za​usta​vi svoj pla​vi Kangoo na ploč​ni​ku uz samu rje​či​cu koja je tekla kroz sre​dište gra​da, pe​de​se​tak me​ta​r a od ho​te​la Sa​mo​borček, koji je za​ci​je​lo, kao i onaj ho​tel u Le​ib​nitzu, bio obi​teljski obrt. Je​sen nije bila samo hlad​na nego i pri​lič​no ki​šo​vi​ta pa je rje​či​ca bila na​bu​ja​la i huč​na. Mjesto na ko​jem je stao nije bilo pre​dvi​đe​no za parki​r a​nje, tako da Ba​ni​ću nije bilo jasno što će ura​di​ti dođe li po​li​ca​jac ili oso​ba kakve od no​vi​jeg doba zo​ve​mo ko​mu​nalnim re​da​r i​ma. Bu​du​ći da se loše slutnje go​to​vo re​do​vi​to ostva​r u​ju, to se već na​kon de​se​tak mi​nu​ta i do​g o​di​lo. Čovjek u pla​vom la​g a​no kuc​ne po kro​vištu auto​mo​bi​la i pri​lič​no stro​g o reče: – Pri​ja​te​lju, ov​dje ne mo​že​te parki​r a​ti. Kre​ni​te li​je​po ravno, kod se​ma​fo​r a skre​ni​te desno pa se parki​r ajte gore kod pivni​ce. Ba​nić spusti pro​zorsko staklo pa mu odvra​ti još stro​že i ne​lju​bazni​je: – Pri​ja​te​lju, piši ti li​je​po kaznu, a mene pusti na miru! – Ne ra​zu​mi​jem vas. Pa li​je​po sam vam re​kao kao čovjek. Zašto ne biste parki​r a​li ispred pivni​ce? – Zato što če​kam austrijskog ve​le​posla​ni​ka! – Če​ka​te austrijskog ve​le​posla​ni​ka?! – za​ču​di se po​li​ca​jac. – U rab​lje​nom Kango​o u? Zar je ve​le​posla​nik u bankro​tu? – Što vi zna​te o austrijskom ve​le​posla​ni​ku? – reče Ba​nić i ne pogle​davši ga. – Ve​le​posla​nik je ca​su​aly tip. Zapra​vo ro​ker. – A vi ste mu vo​zač? Ima​te li diplo​matski pa​soš? – Vra​g a imam, ja sam mu pri​ja​telj! Po​li​ca​jac ga još jed​nom s ču​đe​njem pogle​da, a po​tom kre​ne pre​ma se​ma​fo​r u. Za​ci​je​lo nije imao uza se blok s kazna​ma, ali je mo​g ao isto​g a časa pozva​ti ne​kog tko ga ima. Zna​ju​ći da će se ipak mo​r a​ti maknu​ti, Ba​nić izva​di iz dže​pa mo​bi​tel i uku​ca broj što ga je do​bio od Žaka Janko​vi​ća. Ča​sak kasni​je za​ču​je pro​mu​kao, sta​r ač​ki glas: – Ho​tel Sa​mo​borček, re​cepci​ja. Izvo​li​te! Ba​nić po​šu​ti kao da se pre​mišlja, a po​tom pro​ci​je​di ne​ka​ko spo​r o i li​je​no: – Mo​lim vas li​je​po, sobu broj tri. Čovjek je šu​tio, baš kao da nije na​vi​kao na takve po​zi​ve. – A koga biste tre​ba​li? – Gospo​di​na Žaka Janko​vi​ća. Re​kao mi je da ga zo​vem u trojku, jer smo se do​g o​vo​r i​li da ćemo za​jed​no na ru​čak... tu od​mah... u pivni​cu... – Ali, gospo​din Janko​vić je u šesti​ci... – Pa to sam vam i re​kao! – lju​ti​to od​bru​si Ba​nić. – Ne zna​te slu​ša​ti ili ste već za​bo​r a​vi​li! Dajte mi šesti​cu! – Gospo​din Janko​vić ma​lo​čas je izi​šao. Re​kao je da ide na ru​čak. I tad, za​ne​sen razgo​vo​r om, Ba​nić spa​zi lju​deska​r u kako ide pra​vo na nje​g a, kako se provla​či izme​đu auto​mo​bi​la i ogra​di​ce iza koje je hu​ča​la rje​či​ca. U zad​nji čas istra​ži​telj se naglo sagne pre​ma sje​dištu, skri​va​ju​ći lice ru​ka​ma, tako da ga Janko​vić, koji sre​ćom nije znao u čemu se Ba​nić vozi,

nije uspio pri​mi​je​ti​ti. – Ali nije kre​nuo u pivni​cu – tru​dio se biti lju​ba​zan čovjek s re​cepci​je, koji je i da​lje bio na te​le​fo​nu. – Znam kamo je kre​nuo, jer smo se ovo​g a časa sre​li – odvra​ti Ba​nić ne​lju​bazno pa pre​ki​ne li​ni​ju. Upa​li po​tom auto, kre​ne ravno, za​tim skre​ne na​desno, gdje spa​zi po​li​cajca kako ga gle​da s vrškom prsta na čelu, kao da mu želi ka​za​ti kako je lud, Ba​nić za​o bi​đe či​tav blok pa ko​nač​no za​usta​vi Kangoo na ploč​ni​ku gdje je parki​r a​nje ta​ko​đer bilo za​bra​nje​no. Izi​đe za​tim iz kola kako bi pri​šao ho​te​lu sa stražnje stra​ne. Uzme iz prtljažni​ka ove​ću kožnu torbu u kakvoj se obič​no drži alat, jer je s njom izgle​dao po​put ne​dužnog majsto​r a koji je kre​nuo nešto popra​vi​ti. Sa stražnje stra​ne posto​ja​la su vra​ta kroz koja se moglo ući u ho​telsko dvo​r ište. Do​bra stvar kod obi​teljskih ho​te​la bila je baš u tomu što su bili tek ove​će kuće, pregra​đe​ne i dotje​r a​ne kako bi poslu​ži​le ho​telskoj svrsi. Bez one si​gurnosti i nepristu​pač​nosti kakve su nužne u ho​te​li​ma. Na​kon što je uspio ući u dvo​r ište, nije mu tre​ba​lo mno​g o pa da pro​na​đe i stražnja, sre​ćom ne​zaklju​ča​na vra​ta kroz koja je ušao u hod​nik. A kad je otvo​r io na​r ed​na vra​ta, na​šao se u ku​hi​nji u ko​joj su če​ti​r i ženske u obla​ci​ma pare dovrša​va​le ru​čak, jer je ho​tel imao i resto​r ansku po​nu​du. Žene su isto​g a časa po​dignu​le gla​vu sa šted​nja​ka, od​nosno s lo​na​ca i tava, iz ko​jih su suklja​la razna ispa​r a​va​nja i zagle​da​le se u došlja​ka sa servi​serskom torbom u ruci. – Cure, dajte od​mah od​ne​si​te ovu kantu sa sme​ćem, jer ćemo mo​r at pro​ći s ljestva​ma – glasno i sa​mo​uvje​r e​no će Ba​nić, upi​r u​ći prstom pre​ma ze​le​noj kanti za otpatke. Za​tim prstom po​ka​že na ku​ha​ri​cu koja mu je dje​lo​va​la najmla​đe. – A vi skokni​te do re​cepci​je i do​ne​si​te mi ključ od šesti​ce, jer tamo tre​ba sre​dit insta​la​ci​je. Kako se ni​jed​na od njih nije ni po​maknu​la, Ba​nić oštro po​dvikne: – Brzo! Što se čeka? Ho​će​te da ne​ko​g a ubi​je stru​ja? Malo posli​je, kad se na​šao u ho​telskoj sobi Žaka Janko​vi​ća, potru​dio se biti čim brži, jer nije imao pojma ko​li​ko vre​me​na tre​ba čovje​ku iz sobe broj šest za ru​čak. Ako se nažde​r ao svo​jih tvrdih bombo​na, možda će se vra​ti​ti na​kon ne​ko​li​ko mi​nu​ta. No, uz brzi​nu, mo​r ao je pa​zi​ti i na to da iza sebe ne osta​vi trag koji bi mo​g ao po​bu​di​ti Janko​vi​ćev oprez i po​dozri​vost. U orma​r u je pro​na​šao komplet ko​šu​lja i rub​lja, vje​r o​jatno dosta​tan za se​dam dana. Ali, na​r avno, kako nije mo​g ao zna​ti ko​li​ko dugo vlasnik sobe obi​ča​va no​si​ti gaće ili ko​šu​lju, moglo se ra​di​ti i o komple​tu pre​dvi​đe​nom za dva ili tri tjed​na. Ono što je bilo na​dasve čud​no jest to što su sve ko​šu​lje, gaće i ča​r a​pe bile iste, sive boje. Kre​vet je bio ured​no, reklo bi se, do nastra​nosti ured​no pospremljen, znatno pra​vilni​je i pe​dantni​je nego što je Ba​nić mo​r ao ra​di​ti slu​že​ći vojni rok u Ju​gosla​venskoj armi​ji. No, nije se moglo zna​ti je li ta pe​dante​r i​ja bila autorsko dje​lo Žaka Janko​vi​ća ili so​ba​r i​ce. Na noć​nom orma​r i​ću bila je kožna​ta ku​ti​ja s iznimno ve​li​kim pri​bo​r om za nje​g u ruku, ta​kozva​nim „ma​ni​kircajgom”. Pe​to​r o ška​r a, sva sila fi​nih me​talnih obre​zi​va​ča za ko​ži​cu oko no​ka​ta, pet ili šest rašpi​ca, šest pince​ta, ma​lih i ve​li​kih. Ni​ka​da Ba​nić nije mo​g ao pretposta​vi​ti da bi ne​kom tre​ba​lo to​li​ko ala​ta za održa​va​nje prsta i no​ka​ta, taj ma​ni​kircajg naprosto je bio neka vrsta pro​fe​si​onalnog čuda. Na ne​ko​li​ko mjesta u sobi bilo je po​r azba​ca​no po​dosta vre​ći​ca tvrdih bombo​na i na svi​ma je pi​sa​lo „cac​tus”. To je oči​to bio znak bez ko​jeg se Žaka Janko​vi​ća nije moglo ni za​misli​ti. Čak su dvi​je vre​ći​ce bile u to​ale​tu, kao da tu če​ka​ju neće li ustre​ba​ti kad sve osta​lo bude po​je​de​no. S unu​tarnje stra​ne vra​ta vi​sio je kuć​ni ha​lje​tak s crno-pla​vim uzdužnim pru​g a​ma, a na sto​li​ci je le​ža​la ve​li​ka crve​na pe​pe​lja​r a na ko​joj je pi​sa​lo MA​DI​SON, i to slo​vi​ma koja su bila sti​li​zi​r a​na, od​nosno mo​-

derni​zi​r a​na go​ti​ca. Ho​tel se zvao Sa​mo​borček i ho​telske pe​pe​lja​r e iz identi​fi​ka​cijskih i reklamnih razlo​g a obič​no su ima​le upi​san na​ziv ho​te​la, tako da se vi​dje​lo kako pe​pe​lja​r a ne pri​pa​da tom ho​te​lu. Opet, nije bilo ni vje​r o​jatno to da bi Žak Janko​vić, koji je dje​lo​vao kao zakle​ti pro​tivnik pu​še​nja, no​sio sa so​bom pe​pe​lja​r u, i to tako ve​li​ku. U la​di​ci noć​nog orma​r i​ća pro​na​šao je Ba​nić mali plastič​ni etui u ko​jem je bilo dva​na​est fo​togra​fi​ja jako mla​de dje​vojke. Ima​la je kratku crve​nu kosu, li​je​po, pra​vilno, ovalno lice, uske, pri​pi​je​ne tamne hla​če i pla​vi pu​lo​ver po​dignu​ta ovratni​ka. Uči​ni mu se kako nema ni osamna​est go​di​na, od​nosno kako je teško povje​r o​va​ti da je pu​no​ljetna, premda je ne​či​ju pu​no​ljetnost teško utvrdi​ti pro​matra​njem fo​to​sa. Sli​ke su ta​ko​đer mo​r a​le biti pri​lič​no sta​r e, čak su dje​lo​va​le kao da su snimlje​ne na kla​sič​nom le​ica filmu, zapra​vo još u pred​di​g i​talnom dobu, iako Ba​nić nije znao s ko​jim bi da​tu​mom tre​ba​lo po​če​ti doba di​g i​talne obi​teljske fo​togra​fi​je. S la​g a​nom je​zom, Ba​nić izvu​če ispod kre​ve​ta ku​ti​ju koju od​mah pre​pozna kao kla​sič​no pa​ki​r a​nje me​ta​ka .38 spe​ci​al, kakve je i sam stavljao u svoj sta​r i Smith & Wesson, premda su se mogli ko​r isti​ti i za neke re​volve​r e marke Magnum. To što je ku​ti​ja bila skri​ve​na ispod kre​ve​ta bio je posve za​bri​nja​va​ju​ći po​da​tak. Mo​g ao je zna​či​ti to da je Janko​vić osta​vio stre​lji​vo pod kre​ve​tom, a pun re​volver po​nio sa so​bom. Od​nosno da posje​du​je re​volver, što ga čini kli​jentom s kakvim čovjek mora biti više nego opre​zan. Ali čemu se uzbu​đi​va​ti, mislio je istra​ži​telj, ova zemlja iona​ko je pre​pu​na de​mo​bi​li​zi​r a​nih ratni​ka, vojnih ve​te​r a​na pa i raznih dru​g ih ti​po​va koji su na​kon se​zo​ne bi​ta​ka i stra​da​nja po​dosta oružja po​ni​je​li ku​ća​ma kako bi se osje​ća​li si​gurni​ji​ma. U to​ale​tu, pokraj pri​lič​no slo​že​nog i opsežnog pri​bo​r a za hi​g i​je​nu lica i zubi, na​išao je Ba​nić na dvi​je ku​ti​je li​je​ko​va. Na jed​noj od ku​ti​ja pi​sa​lo je zyprexa, i u njoj su bile če​ti​r i plo​či​ce s po se​dam žu​tih, okruglih ta​ble​ta, a na dru​g oj fe​roxat, pun du​g u​ljastih, svi​jetlopla​vih ta​ble​ta s uto​r om po sre​di​ni, tako da se mogu lo​mi​ti po​po​la kada je potreb​na lakša te​r a​pi​ja. Žu​r e​ći kako bi čim pri​je izi​šao iz ho​te​la koji je di​je​lio ime s ne​ka​dašnjim vla​kom što je spa​jao Zagreb i Sa​mo​bor, Ba​nić zažmi​r i, tru​de​ći se za​pamti​ti ta dva na​zi​va, iako je bio u go​di​na​ma kada ti pamće​nje već samo od sebe bje​ži iz gla​ve. Shva​tivši po​tom kako ipak posto​ji po​ve​li​ka vje​r o​jatnost da će za​bo​r a​vi​ti na​zi​ve li​je​ko​va, izva​di brzo iz sva​ke od ku​ti​ja po jed​nu ta​ble​tu, premda je posto​ja​la opasnost da pe​dantni Janko​vić zna ko​li​ko je čega po​pio. Na​kon toga izju​r i van, mahne cu​r a​ma iz ku​hi​nje pa brzo na​pusti ho​tel, po​ju​r ivši pre​ma mjestu na ko​jem je osta​vio auto​mo​bil. Me​đu​tim, Kango​o a više nije bilo na tom mjestu, jer ga je, po svoj pri​li​ci, odve​zao pauk.

9.

K

oma​r ov zet La​još u zad​nji je čas shva​tio kako mu ma​g iste​r ij iz ento​mo​lo​g i​je (Izu​mi​re li europski li​vad​ni leptir) neće do​ni​je​ti neku veću sre​ću u ži​vo​tu, od​nosno da će sa stu​di​jem bi​o lo​gi​je završi​ti kao sred​njoškolski pro​fe​sor u Iva​nić-Gra​du, Sisku ili Čazmi pa je završio brzinski ve​černji te​čaj web di​zajna i postao do​bar struč​njak za izra​du internetskih stra​ni​ca. Kće​r i ko​joj je svo​je​dob​no kao slu​đe​ni le​pi​dopte​r o​log dao bi​zarno ime Lepti​r a, iste je go​di​ne slo​že​nom bi​r okratskom pro​ce​du​r om uspio pro​mi​je​ni​ti u Ani​ka, postavši tako, bar u Ba​ni​će​vim oči​ma, normalno ljud​sko biće. Do​bro​dušni i za fi​lantropske geste uvi​jek raspo​lo​že​ni Ko​mar do​veo je svog po​de​be​log zeta La​jo​ša kako bi Ba​ni​ća upu​tio u neke oso​bi​tosti interne​ta. Te su male tajne tre​ba​le po​mo​ći istra​ži​te​lju da u nepregled​noj košni​ci mrežnih informa​ci​ja uspi​je nazre​ti bar neki sitni trag čovje​ka ko​jeg je po​ku​ša​vao pro​na​ći. Sje​di​li su tako Ko​mar, La​još i Ba​nić u simpa​tič​nom, do​ma​ćinski jed​nostavnom črno​me​r eč​kom lo​ka​lu Špajza, gdje se tre​bao održa​ti sasta​nak popra​ćen jed​nostavnim ruč​kom. Ko​mar se tru​dio šutje​ti, što mu baš i nije lako pa​da​lo, dok je go​le​mi, te​r etni La​još, živo gesti​ku​li​r a​ju​ći ru​če​ti​na​ma, tu​ma​čio Ba​ni​ću: – Internet se razvi​jao su​lu​dom, ge​o metrijskom progre​si​jom, ali bi bilo na​ivno oče​ki​va​ti da se na mre​ži odjed​nom nađe sve​ukupno ljud​sko zna​nje, mi​li​ju​ni knji​g a, more ma​g a​zi​na, ča​so​pi​sa i no​vi​na. Evo, mo​g ao bih vam na​ši​r o​ko pri​ča​ti, re​ci​mo o tomu ko​li​ko malo zna​nja o li​vad​skim lepti​r i​ma mo​že​te pro​na​ći na mrežnim serve​r i​ma... Ko​mar pri​ne​se dlan usti​ma pa se diskretno na​kašlje, čime je za​ci​je​lo htio ka​za​ti zetu da ne gnja​vi istra​ži​te​lja besmisli​ca​ma. – No do​bro... nisu bitni lepti​r i... Što je vas zapra​vo za​ni​ma​lo? – zbu​ni se La​još pa upitno pogle​da Ba​ni​ća. – No​vi​ne – kratko će Ba​nić. – I to posve odre​đe​ne. Mislim, iz odre​đe​nog razdob​lja. Kako stva​r i sto​je s tim? – Razno​li​ko – za​misli se La​još. – Ko​li​ko ja znam, takve sa​drža​je stavlja​ju na mre​žu same no​vinske kuće. Na on-line no​vi​na​ma lako ćete naći arhivske stra​ni​ce sa sta​r im bro​je​vi​ma u koje mo​že​te za​vi​r i​ti jed​nostavno i uglavnom besplatno. Za​tim su tu i knjižni​ce. U prvom redu one bo​lje i ozbiljni​je. Oso​bi​to ta​kozva​ne na​ci​o nalne, sve​uči​lišne i slič​ne, koje čak i ima​ju oba​ve​zu ču​va​nja i pre​zenti​r a​nja baš te gra​đe. Ali, isti​na je, u knjižni​ca​ma ćete, bar za​sad, pro​na​ći više sta​r ih, zapra​vo prasta​r ih ča​so​pi​sa. Jed​nog će dana sve biti dostupno, ali taj dan ipak još nije sti​g ao. Jasno se vi​dje​lo kako je Ko​mar po​no​san što je nje​g ov zet na tako li​jep i efektan na​čin završio po​du​ku. No, po​nos je ubrzo mo​r ao ski​nu​ti s lica, jer im se za sto​lom po​ja​vio ko​no​bar koga je za​ni​ma​lo što će jesti. Kao da su se do​g o​vo​r i​li, La​još i Ba​nić na​r u​če pu​nje​ne papri​ke s pi​r e​o m od krumpi​ra, dok se Ko​mar du​bo​ko za​mislio nad ina​če ne​ve​li​kim je​lovni​kom, kao da tra​ži nešto sasvim po​seb​no i ne​o če​ki​va​no. – Ima​te li što... ona​ko di​jetno? Re​ci​mo, mla​du pu​r e​ti​nu u ma​r i​na​di? Ili šni​cle od tu​nje​vi​ne, naglo za​pe​če​ne na gri​lu? Ko​no​bar ga je gle​dao kao da ne ra​zu​mi​je o čemu se radi. Tu​nje​vi​na za​pe​če​na na gri​lu jed​nostavno nije bila u duhu lo​ka​la, koji se te​me​ljio na ukusnim „cušpajzi​ma” i se​ljač​ki jed​nostavnim pe​če​nji​ma.

– Ima​te li možda ka​kav ve​g e​ta​r i​janski spe​ci​ja​li​tet? Re​ci​mo, pirja​ni se​itan ili so​ji​ne odreske u uma​ku od mla​dog ce​le​r a? – Tata, ne​mojte s tim, to ne​će​te do​bi​ti na ovakvom mjestu – vi​dje​lo se da je i La​jo​šu nepri​jatna ova gnja​va​ža. – Ovo je ipak na​r od​ski resto​r an. – Ako baš že​liš nešto ve​g e​ta​r i​jansko – reče mu Ba​nić po​ma​lo pri​je​korno – zašto ne uzmeš neki cušpajz? Meso mo​žeš li​je​po pre​ba​ci​ti na ta​njur svo​g a gospo​di​na zeta, a tra​vu​r i​nu po​je​deš sam. – Pa to bi išlo – pri​mi​je​ti sasvim ozbiljno ko​no​bar. – Ima​mo od​lič​nu pu​r i​cu s mlinci​ma. Meso date gospo​di​nu, a vi po​je​de​te mlince. Sasvim su do​ma​ći. – Zbog odre​đe​nih razlo​g a potreb​ni su mi po​da​ci o sta​no​vi​toj oso​bi. Neki sam dan upi​sao nje​g o​vo ime u Go​ogle​ovu tra​ži​li​cu, ali ništa ko​r isno ni​sam uspio do​bi​ti – po​ku​ša​vao je istra​ži​telj pre​do​či​ti svoj pro​blem La​jo​šu. – Na​šao sam či​tav niz po​da​ta​ka o lju​di​ma koji nose isto pre​zi​me, ali ni jed​no od tih pre​zi​me​na nije ima​lo veze s Austri​jom... od​nosno s gra​dom Le​ib​nitzom. – Možda čovjek nema ni​kakvog javnog ži​vo​ta – slegne ra​me​ni​ma La​još. – Ano​nimne je​dva da mo​že​te naći na netu. Evo, o mom tastu si​g urno nema ni ri​je​či. Vi​dje​lo se da Ko​ma​r u nije baš dra​g a ta upa​di​ca, ali nije imao kamo. Uisti​nu, osim te​le​fonskog bro​ja, koji je, uzgred, gla​sio na nje​g o​vu ženu Da​ni​cu, o Ko​ma​r i​ma onli​ne nije bilo ni tra​g a ni gla​sa. – Ne​kog bi vra​g a ipak tre​ba​lo biti – go​to​vo da se uzru​jao Ba​nić. – Što ja znam, tre​bao bi se valjda naći te​le​fon, parta objavlje​na po smrti ili neki po​r ezni dug, no​ti​ca o ma​lom lo​kalnom sportskom uspje​hu, oba​vi​jest o završe​noj ško​li... ili bar je​be​ni Fa​ce​bo​ok pro​fil, za koji ni dan da​nas ne znam čemu slu​ži. – Fa​ce​bo​ok olakša​va lju​di​ma ko​mu​ni​ka​ci​ju, omo​g u​ću​je im da lako pro​na​đu brojne pri​ja​te​lje, da se osje​ća​ju ugod​ni​je i važni​je u ovom otu​đe​nom svi​je​tu – na​ivno i po​letno će La​još. – Ko​ješta – za​ču​di se svo​jegla​vi istra​ži​telj. – Čemu uopće slu​že brojni pri​ja​te​lji? Ko​mar, koji je i pre​do​bro pozna​vao Ba​ni​ća, tiho se na​kašlje pa no​g om ispod sto​la trkne zeta kao da ga želi upo​zo​r i​ti da se oka​ni takvih pri​ča. – Možda biste ipak tre​ba​li po​ku​ša​ti na neki dru​g i na​čin – vra​tio se La​još kompju​torskoj pro​ble​ma​ti​ci. Sada kao da je spre​mao neko internetsko lu​kavstvo: – Mislim da imam ide​ju. Po​je​di​ni no​vinski izda​va​či zna​li su ske​ni​r a​ti sta​r e bro​je​ve i pohra​nji​va​ti ih u dostupne arhi​ve. Ti snimci nisu u tekstu​alnom, nego u sli​kovnom modu. Najvje​r o​jatni​je zbog toga na pre​zi​me upi​sa​no u tra​ži​li​cu niste mogli do​bi​ti oda​ziv za koji je potre​ban ta​kozva​ni hi​pertekst. Vi​dje​lo se da Ko​mar nema pojma o tomu što go​vo​r i nje​g ov zet. Ni Ba​ni​ću stva​r i nisu bile baš jasne, ali je osje​ćao da La​još nudi ne​kakvu stra​te​g i​ju pa upi​ta: – Rekli ste da ima​te ide​ju. Što misli​te da bi bilo najpa​metni​je ura​di​ti? – Ova​ko – on će. – Tre​ba​li biste pro​na​ći internetske stra​ni​ce no​vi​na koje vas za​ni​ma​ju. Na tim stra​ni​ca​ma po​ne​kad nema baš pre​ve​li​kog reda i sustavnosti, ali pretpostavljam da biste zna​li pro​na​ći gumb na ko​jem piše Arc​hiv. Mislim, ako se već radi o austrijskim no​vi​na​ma? Ba​nić kimne potvrd​no gla​vom, a La​još nasta​vi: – Dakle, ako je nje​mač​ki u pi​ta​nju, ide​te na gumb Arc​hiv. Po​tom tra​ži​te od​g o​va​r a​ju​ću go​di​nu, mje​sec i broj lista. Za​tim, pre​ma tomu kako su no​vi​ne ure​đe​ne, tra​ži​te po​li​tič​ke vi​jesti, kultu​r u, sport... Koja vas ru​bri​ka zapra​vo za​ni​ma? – Crna kro​ni​ka – glatko će Ba​nić.

La​još ga pogle​da kao da se čudi, ali ipak nasta​vi: – Ne znam kako to zovu u austrijskim no​vi​na​ma, ali vi si​g urno zna​te... – Ma vra​g a zna! – pri​mi​je​ti Ko​mar. – Ja ću mu mo​r at po​mo​ći! Slu​šaj, Ni​ko​la, ako na​le​tiš na nešto što ne ra​zu​mi​ješ, ja ću ti objasni​ti o čemu se radi. I Da​ni​ca zna nje​mač​ki. Do​du​še, mno​g o sla​bi​je nego ja... Za​ci​je​lo bi se Ko​mar i da​lje pra​vio va​žan pred ze​tom da jelo nije stiglo na stol. Uz pu​nje​nu papri​ku, La​još je do​bio i so​čan ko​mad pu​r e​ćeg batka, dok je Ko​mar jeo čiste mlince, masne, pod​buhle i vi​šestru​ko ka​lo​r ič​ni​je od sveg što se moglo naći na je​lovni​ku. – Ako su u re​dakci​ja​ma poske​ni​r a​li sta​r i​je bro​je​ve bez po​vezni​ca, tad ćete mo​r a​ti či​ta​ti sve re​dom i tra​g a​ti za pre​zi​me​nom koje vam je važno. Na​r avno, u tome će vam biti od po​mo​ći ako zna​te koja bi vrsta vi​jesti tre​ba​la biti po​ve​za​na s pre​zi​me​nom i u ko​jem bi se pe​r i​o du tre​ba​la po​ja​vi​ti. – A ako ni to ne da re​zultat? – Bože moj, tad po​ku​šajte tra​ži​ti po bi​bli​o te​ka​ma, premda mislim da je ta va​r i​janta od ma​nje ko​risti. I Austri​janci ima​ju svo​ju na​ci​o nalnu knjižni​cu, koja se puni gra​đom po slič​nom princi​pu kao i naša. Ali, po​ma​lo sam skepti​čan da ćete pre​ko knjižni​ce moći doći do primje​r a​ka iz no​vi​jeg vre​me​na. Što se tiče te va​r i​jante, bilo bi puno pa​metni​je i izgled​ni​je po​tegnu​ti do Beča, učla​ni​ti se u nji​ho​vu na​ci​o nalnu knjižni​cu i tamo de​taljno pregle​da​ti listo​ve i bro​je​ve koji vam tre​ba​ju. – Ne može on to! – uple​te se Ko​mar obra​za masnih od mli​na​ca. – Ne može, jer ne zna nje​mač​ki! A ne želi da ja idem s njim! Nešto kasni​je, na​kon što je La​još, ina​če brb​lja​vac kao i nje​g ov tast, bar tri puta upo​zo​r io Ba​ni​ća na to što će i kako po​du​ze​ti, do​šao je ko​no​bar i pristojno za​mo​lio da mu se pla​ti, zato što upra​vo završa​va nje​g o​va smje​na. La​još je od​šu​tio svo​je i Ba​nić se prisje​ti kako mu je Ko​mar znao pri​ča​ti anegdo​te o svom apsurd​no škrtom zetu. Na​vod​no je za ša​li​cu čaja jed​nu vre​ći​cu isku​ha​vao i po tri puta, tubu zub​ne paste stavljao je na tramvajsku šinu kako u njoj ne bi osta​lo paste, a posto​ja​la je i pri​ča o kuglo​fu koji mu je upao u za​hod​sku školjku, ali tu zgo​du čak ni Ko​mar nije htio ispri​ča​ti do kra​ja. Na​r avno, kao čovjek ši​r o​ke duše, Ko​mar se od​mah po​nu​di da će on pla​ti​ti, ali ga Ba​nić ušutka svo​jom od​luč​nošću: – Ko​ma​r u, ti si ubo​g i penzi​o ner! Ja ću pla​ti​ti, a ti si misli ko​li​ko si mo​g ao za​r a​đi​va​ti da si ostao u bla​g osta​nju pri​vatnog sekto​r a. – Stalno si mislim da me za​je​ba​vaš – odvra​ti Ko​mar – a onda mi pad​ne na pa​met kako možda ipak de​r eš lovu kao... Pre​dve​čer, na​da​ju​ći se da je ipak upamtio brojne i više puta po​novlje​ne savje​te Ko​ma​r o​vog do​sad​nog zeta, Ba​nić upa​li svoj kompju​tor i po​ku​ša kre​nu​ti pu​tom koji mu je po​ka​zao struč​njak za web di​zajn. Spo​četka se još či​ni​lo da će sve biti u redu i da upu​te što ih je do​bio u resto​r a​nu Špajza do​bro funkci​o ni​r a​ju. Potra​žio je Austrijsku na​ci​o nalnu bi​bli​o te​ku u Beču i sa za​do​voljstvom otkrio da se stra​ni​ca otva​r a i uz po​moć po​zi​va na engleskom je​zi​ku. Po​četna je stra​ni​ca bila vrlo pregled​na i na njoj je, uz osta​le gumbe, od​mah uočio i onaj na ko​jem je pi​sa​lo Ka​ta​logsuc​he, s ko​je​g a je lako pre​šao na no​vi​ne, od​nosno na Kle​ine Ze​itung, za koji je vje​r o​vao da će biti od najve​će ko​r isti, jer su izla​zi​le u Gra​zu te tako do​bro pokri​va​le ci​je​lu austrijsku Šta​jersku. Dakle, ono što se do​g a​đa​lo u Le​ib​nitzu mo​r a​lo je naći odje​ka u re​g i​o nalnom listu. Ali, re​zultat je bio obeshra​bru​ju​ći. U Ergeb​nisse je do​bi​vao tek ka​ta​loški broj upi​sa​nih go​dišta tra​že​nih no​vi​na, s bro​jem sveska, ka​ta​loškom nazna​kom i svim onim što ti je tre​ba​lo do​đeš li osob​no u tu najve​ću i na​jugled​ni​ju beč​ku knjižni​cu s adre​som Jo​sefsplatz 1. Dakle, kompju​tor nije bio sred​stvo uz po​moć ko​jeg bi se moglo či​ta​ti no​vi​ne pohra​nje​ne

na tom mjestu. Kako je bio sasvim si​g u​r an da internetsko lu​ta​nje po ma​njim bi​bli​o te​ka​ma po​g o​to​vo neće dati ni​kakvih re​zulta​ta, pre​šao je na dru​g i dio pla​na koji mu je pre​do​čio Ko​ma​r ov zet. Stao je tra​ži​ti Home Page po​je​di​nih austrijskih no​vi​na. Kle​ine Ze​itung ili Male no​vi​ne ima​le su vrlo ukusno di​zajni​r a​nu stra​ni​cu, pregled​ne ru​bri​ke s vi​jesti​ma, za​nimlji​ve sli​ke iz po​li​tič​kog i kulturnog ži​vo​ta, ali je arhi​va sta​r ih izda​nja za​po​či​nja​la s 2007., pra​te​ći tek posljed​njih šest go​di​na. To je zna​či​lo da se o onom što se do​g a​đa​lo 1991. ov​dje neće moći baš ništa pro​na​ći. Ru​bri​ka Arc​hiv u Die Presse bila je tek malo bo​lja, jer je pra​ti​la vri​je​me od 2001. pa sve do da​nas. To što je bila malo bo​lja nije Ba​ni​ću zna​či​lo baš ništa, jer se ni tu nije moglo dopri​je​ti do sa​drža​ja o ko​ji​ma se pi​sa​lo pri​je dva​de​se​tak go​di​na. Arhi​va Standarda bila je vi​šestru​ko kra​ća, tek zad​nje tri go​di​ne, a u Kro​nen Ze​itungu arhi​vu nije uspio ni naći. Zaklju​čak: jed​no ve​li​ko ništa! Ne​ko​li​ko sati tru​da i ku​ti​ja po​pu​še​nih ci​g a​r e​ta, po​misli Ba​nić, pa po​digne mo​bi​tel koji je vi​bri​r ao pokraj kompju​to​r a, pro​izvo​de​ći iri​tantne smetnje na zaslo​nu. S dru​ge stra​ne bio je Ko​ma​r ov zet La​još, kome se Ba​nić nije ni​ma​lo na​dao. Glas mu je bio uzbu​đen i bilo je oči​to da vje​r u​je kako do​no​si do​bre vi​jesti. – Gospo​di​ne Ba​ni​ću, ma​lo​čas sam razgo​va​r ao s gospo​di​nom Obe​r itte​r om iz Gra​za, za čije pred​stavništvo u Ve​li​koj Go​r i​ci upra​vo postavlja​mo web​si​te. Za​misli​te, taj čovjek mi kaže kako se šta​jerske no​vi​ne najlakše mogu naći na Lande​sarc​hiv Ste​iermark. Ima​ju go​to​vo sve primjerke, po go​dišti​ma i bro​je​vi​ma. I to u PDF forma​tu. Pa​zi​te, adre​sa im je www.lande​sarc​hiv... Ba​nić ured​no za​pi​še adre​su, a po​tom, ne že​le​ći slu​ša​ti nje​g o​ve besko​nač​ne upu​te, upi​ta kako mu je tast. La​još se zbu​ni. Vi​dje​lo se da se spre​mao ama​te​r a Ba​ni​ća izlo​ži​ti raznim upu​ta​ma i savje​ti​ma pa sada nije znao kamo bi. – Eno ga, blju​je u za​ho​du – reče tiho i ne​ka​ko su​ćutno. – Prežde​r ao se masnih mli​na​ca. – Baš šte​ta – zaklju​či Ba​nić. – Nije tre​bao. Iona​ko su mu li​pi​di na svjetskom re​kordu. Tako bar kaže. Pre​ko​r a​va​ju​ći po​ma​lo sebe sama što je La​jo​še​vu po​moć pri​mio s tako okrutnom hlad​no​ćom, Ba​nić se baci na kompju​tor i utipka za​da​nu adre​su. Kompju​tor je dugo mi​r o​vao, po​la​ko se uči​ta​vao, kao da će od​bi​ti taj na​log, a za​tim je ipak kvrc​nuo i otkrio po​četnu stra​ni​cu Šta​jerskog državnog arhi​va. U do​njem li​je​vom kutu, neg​dje pri dnu, pro​na​šao je gumb s natpi​som Ze​itungsarc​hiv, što je i sam znao pre​vesti. Na osnovnoj stra​ni​ci za no​vi​ne pi​sa​lo je: KLE​INE ZE​ITUNG 1950 bis 2001 NE​UEZE​IT 1945 bis 2001 Ispod teksta bilo je nazna​če​no da su svi listo​vi u PDF forma​tu te, osim ne​ko​li​ko go​dišta, dostupni javnosti. S čud​nom je​zom u grlu, drhta​vom ru​kom, Ba​nić na​sumce uku​ca Kle​ine Ze​itung od 22. si​ječ​nja 1991. Tra​ka u dnu stra​ni​ce po​la​ko se pu​ni​la onom brzi​nom ko​jom se uči​ta​va​la no​vinska stra​ni​ca. I odjed​nom je sve isko​či​lo na zaslo​nu, pre​ve​li​ko da bi se dalo či​ta​ti. Ba​nić mi​šem sma​nji format, a po​-

tom sta​ne le​ti​mič​no pregle​da​va​ti list po list sta​r ih no​vi​na. Taj na​su​mič​ni ulaz u arhi​vu dje​lo​vao je na​ivno i či​nio se ne​ka​ko ja​lo​vim, tako da istra​ži​telj od nje​g a ništa i nije oče​ki​vao. No​vi​ne su izvješta​va​le o dva​de​se​tak go​di​na sta​r im do​g a​đa​ji​ma, što Ba​nić, ne pozna​va​ju​ći bo​lje je​zik, uglavnom nije mo​gao ni ra​zumje​ti. Zapra​vo, i ono što je ra​zu​mio bilo je ne​cje​lo​vi​to, površno i ne​po​uzda​no. Či​ni​lo se da su Ira​ča​ni u Za​ljevskom ratu za​to​či​li do​pisni​ka CNN-a, ko​mi​čar Se​infeld de​bi​ti​r ao je na ne​koj ame​r ič​koj TV posta​ji, bile su po​di​je​lje​ne nagra​de 48. ame​r ič​kog Zlatnog glo​bu​sa, u beč​koj Ope​r i da​va​li su nov postav Don Carlo​sa, Petra Kro​ne​berg progla​še​na je najbo​ljom austrijskom sporta​ši​com. I onda, u do​njem di​je​lu je​da​na​este stra​ni​ce, Ba​ni​ću upad​ne u oči naslov otisnut masnim verza​lom:

EDI HENZ IST AUS DEM WI​ENER GE​FANGNIS GEFLO​H EN!

10.

N

ije mo​g ao ura​di​ti ništa pa​metni​je nego pozva​ti kćer. Sre​ćom, bila je kod Li​di​je na Bri​tanskom trgu, dakle sto​ti​njak me​ta​r a uda​lje​na od nje​g o​vog pod​sta​narskog sta​na u pro​la​zu bivšeg pornografskog ki​ne​ma​togra​fa. Bez nje​zi​ne po​mo​ći nije mo​g ao lu​ta​ti stra​ni​ca​ma šta​jerskih no​vi​na tako daju je sad pozvao sasvim bespo​g o​vorno. – Na​šao sam u austrijskim no​vi​na​ma iz 1991. nešto skroz senza​ci​o nalno! Mo​r aš mi pre​vesti je​dan čla​nak, a možda i njih ne​ko​li​ko. Ako ne do​đeš isto​g a časa odre​ći ću te se pre​ko svih no​vi​na, a možda čak i pre​ko elektro​nič​kih me​di​ja. Nije ga baš slu​ša​la s ne​kom ra​došću i spremnošću da od​mah pohrli kod nje​g a na pri​ja​vak, kako se to go​vo​r i​lo u vojnim vi​jesti​ma iz no​vi​jeg doba. Rekla je da je tu kod majke s dje​te​tom i da još uvi​jek nije ve​če​r a​la. – Nema veze! – odvra​ti on, po​žu​r u​ju​ći je. – Osta​vi klinca kod Li​di​je, a ti od​mah dođi! Ra​zu​mi​ješ, od​mah! Ja ću oti​ći kod Šipta​r a po će​vapči​će. Jest ćemo dok mi bu​deš pre​vo​di​la. – Joj, tata, ti baš znaš zagnja​vi​ti. Kad te spo​pad​nu te tvo​je de​tektivske intri​g e, onda po​be​na​viš. Uopće ne znam može li mama pri​ču​va​ti Ivu. Čini se da ne​ka​mo ide. Čuo je Li​di​ju kako go​vo​r i da može, ali ne pre​du​g o. Za​tim je za​čuo Niku kako je od​bru​si​la „pa neću valjda osta​ti kod tate do jutra” i po tomu je znao da će ipak doći. Ku​pio je u pe​če​njarni​ci dvi​je porci​je će​vapči​ća s lu​kom i tu za​te​kao inka​sa​to​r a Ma​r i​ja​na kako sto​ji za šankom i pi​juc​ka svo​ju najjefti​ni​ju kavu na Bri​tancu. Nije mu se razgo​va​r a​lo s Ma​r i​ja​nom, jer je bio u žurbi pa mu je tek mahnuo. Mo​r ao je brzo kući, pro​či​ta​ti sve ono što su šta​jerske no​vi​ne zna​le i htje​le ka​za​ti o ne​o bič​nim pu​to​vi​ma Edi​ja Henza. – Joj, tata, tata! – smi​je​še​ći se ko​r i​la ga je Nika, koja se na Ili​ci stvo​r i​la baš u tre​nu kada se vra​ćao s vru​ćim će​vapči​ći​ma za​mo​ta​ni​ma u gru​bi pa​pir bež boje. – Gori si od Ive! Kad na​va​li na nešto, ni on se ne zna strpje​ti. On osta​vi za​mo​ta​no jelo u ku​hi​nji​ci pa po​ve​de Niku gore u sobu, gdje mu je sta​jao kompju​tor na či​jem se zaslo​nu le​lu​jao scre​en sa​ver, privre​me​no kri​ju​ći stra​ni​cu Kle​ine Ze​itunga u ko​joj se na​la​zio izne​na​đu​ju​ći čla​nak. – Da ti samo ukratko objasnim o čemu se radi. Imam stranku koja tra​ži bivšeg ratnog dru​g a stra​da​log na za​pad​nosla​vonskom ra​tištu 1991. go​di​ne... – Kako to, tra​ži ne​ko​g a tko je stra​dao?! Jeste li ludi obo​ji​ca? – pre​ki​ne ga ona. – To sam i ja re​kao. Pusti sad to! On tvrdi da je stra​dao, ali da se ovih dana opet po​ja​vio. Na​kon dva​de​se​tak go​di​na. To sad i nije važno. – Tata, koji ti je vrag?! Tvrdiš da se mrtav čovjek po​ja​vio... i da to nije važno. Po tebi su du​ho​vi i vampi​r i... – Joj, ne​moj sad s tim!... Radi se o tomu da on pamti tog svog dru​g a kao ple​me​ni​tog čovje​ka koji je do​šao ova​mo kako bi bra​nio Hrvatsku. Ono što sam ja otkrio... od​nosno što sam možda otkrio... pred​stavlja tog ple​me​ni​tog čovje​ka u posve dru​g om svjetlu. Ti ćeš mi po​mo​ći da pre​lista​mo ne​ko​li​ko de​se​ta​ka bro​je​va šta​jerskih no​vi​na i po​ku​ša​mo otkri​ti što se zapra​vo do​g a​đa​lo pri​je ne​g o​li je Edi

Henz do​šao u Hrvatsku. – Edi Henz? – upi​ta ona. – Da. Tako se zvao. Što se s njim do​g o​di​lo, e to je već nagrad​no pi​ta​nje. – Baš si pa​te​ti​čan – reče ona pa sjed​ne za kompju​tor, po​makne miš i otkri​je stra​ni​cu no​vi​na na ko​joj je bio čla​nak o Henzo​vu bi​je​g u iz zatvo​r a. – Evo, tu piše da je taj tvoj Henz po​bje​g ao iz zatvo​r a. Spo​mi​nju da je uhi​ćen zbog pljač​ke i da... – Zbog pljač​ke? – izne​na​di se on. – Pa da. Evo što piše... Plüde​rung... i Bank... što ti nije jasno? – Do​bro. A kada je opljač​kao banku? Ona je spretno i brzo ju​r i​la pre​ko teksta na zaslo​nu, kao da se baš na tim mjesti​ma nije dalo ništa važno naći, a za​tim je prstom taknu​la mo​ni​tor i po​ka​za​la: – Evo ti... Anfang des Jahres... po​četkom go​di​ne. Po​tom su, za​bo​r a​vivši na će​vapči​će koji su se do​lje u pri​zemlju hla​di​li, sta​li tra​ži​ti bro​je​ve šta​jerskog dnevni​ka koji je izi​šao po​četkom go​di​ne. Mla​đa i puno spretni​ja s kompju​to​r om, Nika je vrlo brzo shva​ti​la na​či​ne kre​ta​nja kroz PDF format pa je brzo lista​la stra​ni​ce, uve​ća​va​la ih i po potre​bu sma​nji​va​la, tako da joj se on prestao mi​je​ša​ti u po​sao. Našli su člančić o pljač​ki ne​kakve banke u Inns​bruc​ku, koju je izve​lo društvo ču​da​ka, odje​ve​nih u crve​na odi​je​la sv. Ni​ko​le, ali su to drža​li više za​bavnom no​ti​com nego izvješta​jem o kri​mi​nalnoj dje​latnosti. – Ma znaš – ona će u jed​nom tre​nu – mislim da sam u onom prvom izvješta​ju o Henzo​vu bi​je​g u ona​ko kra​jič​kom oka spa​zi​la po​da​tak da je bio uhi​ćen 15. si​ječ​nja... – Kra​jič​kom oka – pri​mi​je​ti on iro​nič​no. – Spa​zi​la si kra​jič​kom oka pa mi nisi rekla! Ako je uhi​ćen 15. si​ječ​nja, tada bi u no​vi​na​ma koje su izišle dva-tri dana po uhi​će​nju tre​ba​la biti sva sila po​da​ta​ka o tomu čime se zapra​vo ba​vio i što je sve ura​dio. – Pa da – slo​ži se ona kao pa​metna oče​va cu​r i​ca. – Ide​mo potra​ži​ti te bro​je​ve – reče on. – Ali te mo​lim da mi sva​ka​ko ka​žeš sve i o onom što ćeš vi​dje​ti tek kra​jič​kom oka. Bili su spremni pre​ći na te bro​je​ve no​vi​na, ali se odozdol ja​vi​lo kuć​no zvonce. Netko je bio na vra​ti​ma. – To je si​g urno sta​r a – ka​za​la je Nika i otrča​la u pri​zemlje. Prvi put je čuo da je mamu nazva​la „sta​r a”. Si​g urno i nje​g a pred Li​di​jom zove ona​ko ko​lokvi​jalno, fra​jerski – sta​r i. Slu​šao ih je kako do​lje razgo​va​r a​ju. Li​di​ja je bila pri​lič​no uzru​ja​na i go​vo​r i​la je kako ne želi da joj baš sva​ki čas ostavlja di​je​te na grba​či te kako i ona želi ima​ti svo​je slo​bod​ne tre​nutke. Čuo je i klinca koga je zvao Isu​sek kako već s vra​ta pita hoće li se moći igra​ti s de​di​nim re​volve​r om te kako mu Nika go​vo​r i: – Dat ću ti pa​pir i bo​ji​ce pa ćeš crta​ti re​volve​r e, a ne igra​ti se s nji​ma. A ako ti dedu uhva​tim da ti daje da se igraš s re​volve​r om, e onda ste obo​ji​ca u ve​li​koj ga​bu​li. – Ga​bu​la? Je l’ to ono kad ne​maš love pa si u ve​li​kim govni​ma? – Nije! – od​sjekla je ona pa ča​sak kasni​je već doska​ku​ta​la gore i sje​la za kompju​tor, kao da je i nju za​ve​la pri​ča u ko​joj se pra​ti što će se sve do​g a​đa​ti sa sta​no​vi​tim Edi​jem Henzom. – Što je htje​la mama? – upi​ta on, nagla​sivši ono „mama”, kao da želi ka​za​ti kako ro​di​te​lje ne bi

tre​ba​lo zva​ti „sta​r a” i „sta​r i”. Bilo je to glu​po i uza​lud​no, jer kako objasni​ti da netko iznad šezde​set još uvi​jek nije do​voljno star. – Ide s onim svo​jim Da​ki​jem na ope​r u. Wagne​r o​vo Rajni​no zla​to! Rekla je da je to ve​li​ka i silno važna stvar iz Prste​na Ni​be​lunga na ko​joj je Wagner ra​dio pu​nih 28 go​di​na. A ko​li​ko se meni čini, ni izved​ba neće biti puno kra​ća. Za​tim su sta​li skro​la​ti PDF fajlo​ve austrijskih no​vi​na i u bro​ju od 17. si​ječ​nja otkri​li go​to​vo sve što je bitno za „ži​votnu pri​ču” Edi​ja Henza i nje​g o​ve bande, jer, kako je sta​ja​lo u no​vi​na​ma, Henz je imao i do​bro orga​ni​zi​r a​nu gangstersku dru​ži​nu. Pre​li​je​ta​ju​ći oči​ma pre​ko is​crpnog članka We​inac​hten Raub, Nika je posve po​la​ko pre​vo​di​la ono što je bilo za​bi​lje​že​no o Henzo​vim tajnim dje​latnosti​ma. Dakle, ne oko Nove go​di​ne, nego na sam Bad​njak 1990. Edi i nje​g o​va četvo​r i​ca dru​g o​va upa​li su u crve​nim odo​r a​ma Sve​to​g a Ni​ko​le u banku u Inns​bruc​ku i ota​mo, u kratkom pre​pa​du koji je tra​jao oko pet mi​nu​ta, od​ni​je​li za​sad ne​pozna​tu ko​li​či​nu novca. Do​g o​di​lo se to oko de​vet ujutro, baš kad se banka otva​r a​la. Pra​vu po​mutnju izazva​li su isto​g a dana u pet na​ve​čer u Salzburgu, gdje su istu stvar izve​li ne​ko​li​ko mi​nu​ta pri​je sa​mog zatva​r a​nja. – A pazi sad ovo – nasta​vi Nika – Juwe​li​ere in Gmunden... dakle, dra​g u​ljarni​cu u Gmunde​nu opljač​ka​li su u bo​žić​noj noći, a da to nitko nije ni pri​mi​je​tio... Alarmant age... kako to ka​za​ti... alarmni ure​đa​ji nisu se uopće ogla​si​li. – Nig​dje ne vi​diš ko​li​ko su od​ni​je​li? – Ne – slegne ona ra​me​ni​ma. – Tko zna. Uglavnom, bankarske će im svi​nje na​to​va​r i​ti bar dvostru​ko. Dra​g u​lja​r i ta​ko​đer. – Pogle​daj što ima ov​dje. Ona se nagne pre​ma mo​ni​to​r u i na sre​di​nu zaslo​na po​makne uoč​lji​vi naslov Die Tragödie im Wi​ener Ho​tel! Čla​nak je go​vo​r io o sumra​ku i pro​pasti gangsterske dru​ži​ne ko​joj su se pri​pi​si​va​le pljač​ke ba​na​ka i dra​g u​ljarni​ca u Ins​bruc​ku, Salzburgu i Gmunde​nu, ali vje​r o​jatno i neke dru​g e, što se u ovom tre​nu još nije zna​lo. Na​ve​čer oko de​vet u Währingerstrasse u bli​zi​ni beč​ke Zavjetne crkve na Sc​hottento​r u, po​li​ci​ja je za​usta​vi​la... gestohle​nen Auto... ukra​de​ni auto​mo​bil iz ko​jeg je na po​li​cajce osu​ta paljba. U puška​r a​nju je ubi​jen vo​zač auto​mo​bi​la Markus Gigler, dok je nje​g ov su​vo​zač Edi Henz uspio umaknu​ti i izgu​bi​ti se među lju​di​ma koji su ula​zi​li u posta​ju pod​zemne li​ni​je U2. – Pa to je kao pra​vi gangsterski obra​čun – pogle​da ga Nika, kao da gaji pošto​va​nje pre​ma beč​kim gangste​r i​ma. U teškim vre​me​ni​ma lju​di se ne​ka​ko lako identi​fi​ci​r a​ju s despe​r a​do​si​ma koji oti​ma​ju lovu što pri​pa​da banka​r i​ma, dra​g u​lja​r i​ma i drža​vi, kao i slič​nim insti​tu​ci​ja​ma u koje su izgu​bi​li povje​r e​nje. – Daj, sad či​taj ovo... ovo s Po​li​zei Hinterhalt... to je valjda po​li​cijski pre​pad... – upo​zo​r i je on, ali se ona na​lju​ti. – Ho​ćeš li sad ti malo pre​vo​di​ti ili ćeš to ipak pre​pusti​ti meni? On samo za​pa​li ci​g a​r e​tu. Više i nije znao koju po redu. – Kao što si valjda pri​mi​je​tio – nasta​vi ona – po​li​ci​ja je posta​vi​la zasje​du oko ho​te​la i u ho​te​lu, u ko​jem se dru​ži​na spre​ma​la pre​no​ći​ti. Ova​ko... nic​ht vermu​tet... dakle Henz nije ni slu​tio da je ho​tel überwac​ht... pod nad​zo​r om, nego je ušao misle​ći kako je uspio po​bje​ći. Po​li​ci​ja je upa​la u sobu u ko​joj su bili Edi Henz i nje​g o​va dje​vojka H. J. za koju se vje​r u​je da je bila ma​lo​ljetna. Me​đu​tim, uporni Henz izi​šao je na balkon i uspio presko​či​ti na balkon susjed​ne sobe. Nesretna je dje​vojka kre​nu​la za njim, sko​či​la je, je​dva se uspje​la za​drža​ti na ogra​di balko​na...

Nika i Ba​nić se pogle​da​ju kao da pra​te na​pe​ti film. – Dje​vojka je visje​la na ogra​di ne​ko​li​ko se​kundi, a po​tom je pala do​lje na ploč​nik... če​ti​r i kata niže... i po​g i​nu​la... A pazi sad ovo! U tom kratkom vre​me​nu Edi joj je mo​g ao po​mo​ći, ali nije ura​dio ništa. Po​bje​g ao je kroz dru​g u sobu u hod​nik, za​tim kroz Ne​bentreppe... da, to su one po​moć​ne ili spo​red​ne stu​be... ali je na kra​ju uhva​ćen na izla​zu iz ho​te​la. – Ima još nešto? No​vi​ne go​vo​r e o bandi ili o dru​ži​ni. Pa nisu Henz i nje​g o​va ma​lo​dob​na cura mogli biti dru​ži​na! – Za​bo​r a​vio si na onog tipa ubi​je​nog u auto​mo​bi​lu. – Sve​jed​no. – Če​kaj, če​kaj! – pre​ki​ne ga Nika. – Ima još... Evo, ova​ko. Dva kata niže, sobu su uze​li sta​no​vi​ti Luppi Auer i još je​dan ne​ime​no​va​ni član bande, koji je ušao u ho​tel za​o bi​šavši re​cepci​ju. Obo​ji​ca su uspje​li po​bje​ći pri​je nego što je postavlje​na zasje​da. I na kra​ju, kao fi​na​le pri​če, no​vac i dra​g u​lji opljač​ka​ni dva tjed​na ra​ni​je nisu još pro​na​đe​ni. – Ali u tom tre​nu Edi je još uvi​jek bio u po​li​cijskim ru​ka​ma. On im si​g urno nije ka​zao ništa. Da jest, si​g urno bi nešto bilo u članku objavlje​nom na​kon nje​g o​va bi​je​g a. – Nije bilo ništa – po​ma​lo ne​si​g urno će Nika. – Nisi li možda nešto za​mi​je​ti​la, ona​ko „kra​jič​kom oka”? – Jo​o ooj, sad ćeš me go​di​na​ma zlostavlja​ti zbog tog kra​jič​ka oka! – lju​ti​la se ona. – Umjesto da ti pre​vo​dim, mogla sam oti​ći s ma​mom na Wagne​r a. – Ba​ni​ći ne idu na ope​r e! Oni slu​ša​ju džez! – Vra​g a! Pa ja ne slu​šam ni džez! – To ti je ve​li​ka mana – reče on, nakratko se za​misli pa uzdahne. – Što će se Janko​vić za​ču​di​ti kada dozna tko mu je zapra​vo bivši ratni drug. – A zašto bi doznao?! – pre​ki​ne ga ona. – On ti je pla​tio da mu na​đeš bivšeg ratnog dru​g a, a ne da prč​kaš po nje​g o​voj prošlosti i ši​r iš ružne pri​če o nje​mu. Otkud tebi to pra​vo? – Tebi je, zna​či, simpa​ti​čan taj tip? – Pa je! – od​bru​si mu ona. – Kad sam ku​po​va​la garso​ni​je​r u banka me uz po​moć ka​ma​ta opljač​ka​la do gole kože. Svi fra​je​r i koji pljač​ka​ju banke meni su simpa​tič​ni. Ba​nić je razmišljao kako bi je sada kao otac mo​r ao po​du​či​ti ne​kim te​meljnim mo​r alnim vri​jed​nosti​ma, ali jed​nostavno nije imao sna​g e za takvo što. Sve​o pća na​kaznost koju je društvo hlad​nokrvno navla​či​lo na obra​ze či​ni​la je bespred​metni​ma razgo​vo​r e o mo​r a​lu. Uz sve to, netko je za​ku​cao na vra​ta, a od​mah po​tom ih otvo​r io i ušao u sobu. Bio je to bli​je​di Isu​sek koji ih je tužno pogle​dao, a za​tim otvo​r io usta i povra​tio popri​lič​nu ko​li​či​nu hra​ne po podu, ali i po sebi. – Ivo, koji ti je vrag? – viknu​la je Nika, a za​tim se brzo stušti​la u pri​zemlje, gdje je isto​g a časa otkri​la što se do​g o​di​lo. – Taj mali kre​ten po​jeo je obje porci​je će​va​pa. Sku​pa s lu​kom! A vje​r o​jatno i s odre​đe​nom ko​li​či​nom masnog pa​pi​r a. – Dakle, i Isu​sek se zb​lju​vao – reče Ba​nić za​mišlje​no. – Kako i Isu​sek? – pi​ta​la je ona čim se vra​ti​la u sobu. – Što, bilo je i dru​g ih?

– Čini se da je i Ko​mar da​nas blju​vao. Samo što je on jeo pre​masne mlince. – Misliš pu​r i​cu s mlinci​ma? – pi​ta​la je Nika. – Ne, ko​li​ko sam vi​dio, jeo je samo mlince. Na​kon što je Nika sre​di​la nestašnog je​dinca koga joj je da​r o​vao netko čije ime ni​ka​da nije htje​la izusti​ti, Ba​ni​ću pad​ne ne baš sasvim čud​na ide​ja na pa​met. Ako je Edi Henz imao dru​ži​nu koja je pljač​ka​la banke i dra​g u​ljarni​ce, ako je bio uhi​ćen, a od​mah na​kon toga postao bje​g u​nac, ako je skri​vio smrt vlasti​te dje​vojke ili joj bar pri​do​nio, nije li to mo​g ao biti dosta​tan razlog da se iz tako nezgod​nih okolnosti bi​je​g om izvu​če ne​ka​mo gdje je ma​nje opasno? Re​ci​mo u rat u Hrvatskoj? I tako, na kra​ju dana, koji je za ne​kog završa​vao izne​nad​nim sazna​njem, a za dru​g og besko​nač​no slavnom i du​g ač​kom Wagne​r o​vom ope​r om, Ba​ni​ćev te​le​fon ogla​si se još jed​nom. Ovaj put bila je Sara Sc​hnabl, vlasni​ca ma​log pansi​o na iz Le​ib​nitza. Bila je do​bre vo​lje, rekla je kako se uisti​nu nada da će on još koji put svra​ti​ti do nje, spo​mi​nja​la je ono slatkasto vino i svoj ne​na​da​ni plač koji se ne bi tre​ba​lo kri​vo tu​ma​či​ti. Rekla je i ono najvažni​je, to kako je otkri​la da je Ana Henz pro​mi​je​ni​la pre​zi​me u dje​vo​jač​ko te kako se sada zove Ana Be​lak. Na kra​ju je rekla kako Henzo​va majka živi u domu za sta​rejše u Beču, u Uli​ci Sc​hottenfeld, umorna, sta​r a, od svih za​bo​r avlje​na.

11.

I

dem i ja s to​bom u Beč, jer je to su​per, guba i cool! Pre​vo​dit ću ti što god že​liš, sve po tvo​joj vo​lji, po​pod​ne ćeš me odvesti na Ma​tisse​o vu izložbu u Alberti​ni, a posli​je na ve​če​r u u Si​eben Stern, rekla je i pogle​da​la ga baš ona​ko umi​lja​to kako kće​r i zna​ju pogle​da​ti oca kad ga žele ra​zo​r u​ža​ti. Poći ću s to​bom, ka​za​la je Li​di​ja kao da nje​zin pri​ja​telj Daki više uopće ne posto​ji. Pre​vest ću ti sve što že​liš, ako baš tre​ba i Go​ethe​o va Fa​usta, ako me po​ve​deš u onaj H&M za pu​ni​je gospo​đe, za​tim u Peek&Cloppenburg, Gerngross i u onaj pre​divni Me​inl na Gra​be​nu. Sta​r i, po​ve​di i mene, gnja​vio je anti​pa​tič​ni Daki Guzman, na​učit ću te što je beč​ka eti​ke​ta, gdje je najbo​lja Sac​he​r i​ca i tko toči najbo​lji Grüne Vertli​ner. Ni​sam ti ja sta​r i, odvra​tio mu je Ba​nić i brzim ga pokre​tom šutnuo no​g om u jaja. Niki i Li​di​ji samo je do​ba​cio je​dan pa​kostan osmi​jeh. Na​r avno, ništa se od sve​g a toga nije stvarno do​g o​di​lo, nego je osta​lo tek niskom nje​g o​vih lju​ti​tih razmišlja​nja o tomu što bi tre​ba​lo ka​za​ti vlasti​toj oko​li​ni. Tako je razmišljao, zlu​r a​do za​do​vo​ljan dok se kroz ne​o bič​no du​g ač​ku Tri​esterstrasse pri​bli​ža​vao srcu Beča. Još dok je bio u Zagre​bu, Ko​mar mu je ozbiljno i sve​ča​no re​kao: – Ma ka​kav GPS, moj Ni​ko​la! Ideš kroz Tri​esterstrasse samo ge​ra​de aus i ge​r a​de aus! A onda, kad do​đeš do Gürtla, od​mah na​desno i za​tim ravno do Westbahnho​fa. Immer ge​r a​de aus! Si me čuo, sta​r i dru​že? Od Gürtla na​desno! Ni​ka​ko na​li​je​vo! Ho​ćeš da ipak po​đem s to​bom? Iona​ko ov​dje ne​mam što ra​di​ti. A stalno si mislim da ćeš se na Gürtlu za​je​ba​ti i oti​ći kri​vo. Ta mi je sli​ka nepre​kid​no pred oči​ma. Smetnuvši s uma kako Ko​ma​r a ni​ka​da ne va​lja slu​ša​ti kad savje​tu​je, na beč​kom Gürtlu Ba​nić skre​ne desno, premda je tre​ba​lo skre​nu​ti li​je​vo. Zbog tog je ble​sa​vog pre​vi​da mo​r ao pro​ći go​to​vo či​tav krug po istoč​nom i sje​vernom di​je​lu pro​metni​ce koja je opa​si​va​la sre​dište Beča i tako tek na​kon po​du​žeg vo​zi​ka​nja sti​ći do za​pad​nog ko​lo​dvo​r a, u či​joj se bli​zi​ni na​la​zi​la Uli​ca Sc​hotte​enfeld s do​mom za umi​r ovlje​ni​ke Haus Ne​ubau. Vo​ze​ći se dugo i su​višno iznimno pro​metnom uli​com, znao je da bi mu Ko​mar, kad bi se ko​jim slu​ča​jem po​tu​žio na nje​g ov savjet, sasvim si​g urno od​g o​vo​r io: – Ni​ko​la, ne​moj me je​bat! Ruku u vatru da​jem da sam ti re​kao da na Gürtlu od​mah skre​neš li​je​vo. Pa to valjda znam! Ni​sam di​je​te! Sto​put sam ula​zio u Beč! Kompleks ne​ko​li​ko si​vih, be​tonskih sed​me​r o​katni​ca, hlad​nih i po svoj pri​li​ci nepri​jatnih za ži​vot, od ceste je di​je​li​la tek ogra​di​ca s travnja​kom te ze​le​ni pano s natpi​som Pensi​onistenwohnha​us Ne​ubau. Po​nad sa​mog ula​za do ko​jeg se sti​za​lo kroz rampu sta​jao je natpis Herzlich willkommen, tako ve​lik i na​pa​dan, da se od​mah vi​dje​lo da su takva „srdač​nost i do​bro​došli​ca” posve lažni. Ispred sa​mog ula​za bilo je parki​r a​no bi​je​lo vo​zi​lo hitne po​mo​ći, kao ja​san znak da od ovog doma tre​ba za​zi​r a​ti. Osta​vivši pla​vi Kangoo na parkirnom mjestu, Ba​nić pro​đe pokraj drve​ne sje​ni​ce u ko​joj je če​ka​ju​ći nešto sta​ja​lo ne​ko​li​ko sta​r a​ca pa uđe u zgra​du kroz onaj ulaz koji je vo​dio ravno do re​cepci​je. Po​sao što ga je imao oba​vi​ti u pri​jamnom ure​du bio je jed​nosta​van, go​to​vo da nije tre​bao ni razgo​va​r a​ti, jer mu je posjet do​g o​vo​r i​la Sara Sc​hnabl, vlasni​ca Gastho​fa iz Le​ib​nitza, koju je već po​čeo drža​ti pri​ja​te​lji​com. Moglo bi se ka​za​ti da je ona do​brim di​je​lom bila Austri​janka, da je zna​la što se u takvim si​tu​aci​ja​ma radi i kako ova​kav razgo​vor tre​ba na​ja​vi​ti. Ba​ni​ća je pred​sta​vi​la kao odvjetni​ka iz Hrvatske, što baš i nije bila isti​na, koji ne go​vo​r i nje​mač​ki, što je bila isti​na. Kako je upra​va potvrdi​la Sari, gospo​đa Ana Be​lak go​vo​r i​la je i nje​mač​ki i hrvatski po​djed​na​ko do​bro pa je Ba​nić na re​cepci​ji tre​bao po​ka​za​ti samo svo​je do​ku​mente, na​kon čega je mo​g ao poći u sobu na pe​tom katu, gdje je živje​la majka Edi​ja Henza. Kad je čovje​ka s re​cepci​je upi​tao čemu to​li​ka pre​dostrožnost, ovaj mu je

na engleskom od​g o​vo​r io kako su nji​ho​vi šti​će​ni​ci po​katkad to​li​ko sta​r i da ih kontakt s došlja​ci​ma može du​bo​ko uzne​mi​r i​ti pa se na taj na​čin upra​va bri​ne za nji​hov mir i si​g urnost. Vrlo brzo na re​cepci​ji se od​ne​kud stvo​r i​la časna sestra, mala, vrlo niska rasta, tako da se Ba​ni​ću uči​ni​lo kako je ta​kav lik mo​r ao već neg​dje vi​dje​ti. Možda u kakvom ta​li​janskom ko​mič​nom filmu. Ona je valjda bila ta koja bri​ne za mir i si​g urnost. – Folgen sie mir – rekla je gru​bim, po​ma​lo muškim gla​som i po​ve​la ga kroz su​morni ambi​jent domskog pre​dvorja, na či​jem su podu bile glatke, vje​r o​jatno plasti​fi​ci​r a​ne plo​či​ce, dok su zi​do​vi neg​dje do pola vi​si​ne bili obo​je​ni ružnom, ulja​nom ze​le​nom bo​jom. Či​ni​lo se da se upra​va pla​ši kako bi starci mogli mno​g o toga uprlja​ti pa je valjda zato či​tav ambi​jent bio presvu​čen lako pe​r i​vim površi​na​ma. Za drve​nim sto​lo​vi​ma sje​di​lo je ne​ko​li​ko sta​r a​ca koji su se do​ima​li bli​je​do i ispi​je​no, kao što je bli​je​do i ispi​je​no bilo cje​lo​kupno zda​nje ovog, vje​r o​jatno skupljeg doma za austrijske umi​r ovlje​ni​ke. Ba​nić i časna za​tim su ušli u lift koji se stao sasvim po​la​ko pe​nja​ti, jer starci oči​to ne vole su​ma​nu​to brze lifto​ve koji za​čas sti​žu na cilj. Ba​nić je pro​matrao sitno, ka​me​no lice časne sestre, pi​ta​ju​ći se ne bi li sada tre​bao razmi​je​ni​ti ne​ko​li​ko lju​baznih re​če​ni​ca s njom, ali je vrlo brzo shva​tio da ona tako nešto i ne oče​ku​je. U razmjerno skromno opremlje​noj sobi koja je jasno mi​r i​sa​la na toplo mli​je​ko, slatkast znoj i sta​r ost, u trošnoj fo​te​lji, odje​ve​na u tamni kuć​ni ogrtač, s pru​g astom de​ki​com pre​ko ko​lje​na, sje​di​la je osamde​setpe​to​g o​dišnja sta​r i​ca Ana Henz, koja je zbog ne​kog svog razlo​g a odusta​la od pre​zi​me​na dvo​ji​ce muška​r a​ca, muža i sina, i vra​ti​la se dje​vo​jač​kom pre​zi​me​nu. Bila je košča​ta, ispi​je​na lica, duga tanka na​bo​r a​na vra​ta, sasvim ri​jetke si​je​de kose, sme​žu​r a​nih usa​na koje su prikri​va​le pro​r i​je​đe​ne zube ili lošu pro​te​zu. Na nosu su joj bile na​o ča​le de​be​lih sta​ka​la kroz koje su se na​zi​r a​le nje​zi​ne uve​ća​ne krupne oči tako da je izgle​da​la po​ma​lo kao lik iz stri​pa ili crta​nog filma. Hoću li i sam jed​nog, ne tako da​le​kog dana, upasti u istu ovakvu zamku, pi​tao se Ba​nić. U zamku u ko​joj više ni​ko​me neću biti va​žan, u dom u ko​jem ću biti tek po​lu​ži​va duša priklad​na da joj se iz dže​pa izvu​če nešto malo sitni​ne? Pi​ta​nje je bilo to​li​ko ne​ugod​no da mu je gutljaj sli​ne zastao u grlu, a niz kič​mu se spusti​la koc​ki​ca leda. Mo​g ao je sa​nja​ti o tomu kako ta​kav peh ipak neće ima​ti, ali je kao okorje​li sa​motnjak, bez obi​te​lji i pra​vih pri​ja​te​lja, bio na sasvim do​brom putu za neku slič​nu tužnu kuću. – Sind​sie Po​li​zist? – upi​ta​la je sta​r a Be​la​ki​ca pa po​tom od​mah pogle​da​la časnu sestru, koja je lako za​ni​je​ka​la gla​vom. – Ni​sam po​li​ca​jac – odvra​tio je Ba​nić. – Že​lio bih s vama razgo​va​r a​ti o va​šem sinu. – Er ist wirklich Po​li​zist – pogle​da​la je Ana Be​lak još jed​nom u časnu i nje​zi​nim se li​cem razli​la sjenka stra​ha. Za​tim je, za​ču​do, nasta​vi​la hrvatski: – Edi je mrtav već... ne znam ko​li​ko... možda sto go​di​na... Po​tom se okre​nu​la pre​ma opa​ti​ci i do​da​la kao da se, jad​na, ne može sje​ti​ti: – Ist Edi nic​ht seit hundert Jahren tot? Časna joj je po​ka​za​la ka​žiprstom kao da pri​je​ti. Ba​nić po​misli kako je sta​r a se​nilna i kako ni od ovog razgo​vo​r a neće biti ko​r isti. – Moj sin je mrtav i sve sam već sto puta ispri​ča​la po​li​ci​ji. Možda i više. Po​li​cajci zna​ju pi​ta​ti, a ne zna​ju bro​ji​ti. – A što su vas pi​ta​li? – Što su me pi​ta​li? – izgle​da​lo je kao da se čudi. – Same glu​posti. Nur Unsinn. Oni su tvrdi​li da je Edi opljač​kao banku. A to je prlja​va laž! Što bi di​je​te opljač​ka​lo banku? Edi war ein Kind.

– Zna​či da nije opljač​kao banku? – Natürlich! Nije! Dje​ca ne pljač​ka​ju banke! – Ali je po​g i​nuo u Hrvatskoj? – Da. Po​g i​nuo je u Hrvatskoj. Er war ein Krigsheld! Pra​vi ju​nak, pra​vi... Za​tim se po tko zna koji put okre​nu​la pre​ma časnoj sestri i nešto joj tiho pri​šapnu​la. Sestra je isto​g a časa usta​la i izišla iz sobe. Sta​r a Be​la​ki​ca po​ka​že prstom pre​ma Ba​ni​ću, kao da ga zove da joj se pri​bli​ži. Za​tim tiho, kao u povje​r e​nju, pro​šapće: – Pa​zi​te pred njom. Časna radi za hrvatsku tajnu po​li​ci​ju. Ge​he​impo​li​zei. – To sam si od​mah po​mislio – otpovrne Ba​nić pa se vra​ti na svoj sto​lac. – Edi je po​g i​nuo, ali ja imam u Hrvatskoj rod​bi​nu koja mi želi po​mo​ći. I koja će me pre​ba​ci​ti tamo. Na more... na Ja​dran... Jeste li bili na Ja​dra​nu? – reče sta​r a. – Je​dva. Sku​po je. – Ah, pa da – od​mahne ona ru​kom kao da želi po​ka​za​ti ko​li​ko malo drži do Ba​ni​ća. – Vi Austri​janci ne​ma​te Ja​dran i ne ra​zu​mi​je​te se u pri​r od​ne lje​po​te. Zar je mo​g u​će da me drži Austri​jancem i da ne shva​ća da go​vo​r im hrvatski, po​misli Ba​nić. Tad mu se uči​ni za​nimlji​vom nje​zi​na pri​ča o rod​bi​ni koja će je iz ovog su​mornog be​tonskog doma pre​ba​ci​ti na Ja​dran pa upi​ta: – A tko će vas pre​ba​ci​ti u Hrvatsku? Kakvu to rod​bi​nu ima​te? – Jed​na divna obi​telj! Već odavno mi pišu. Do​bi​vam sva​ki čas nji​ho​ve oba​vi​jesti. Doći će po mene sasvim brzo i pre​ba​ci​ti me na more. Es ist sic​her! – To će popri​lič​no košta​ti – reče Ba​nić, kao da i sam na​g a​đa ko​li​ko bi za to tre​ba​lo potro​ši​ti. – No​vac uopće nije va​žan. – Zna​či da vam je nešto no​va​ca pre​o sta​lo? Mislim od va​šeg Edi​ja. Edi je ipak ra​dio... i za​r a​đi​vao. – Ništa mi nije osta​lo! To su idi​o ti u po​li​ci​ji tvrdi​li da jest. Edi war ein Kind! Za koji ča​sak časna sestra se vra​ti u sobu. Na​r avno, nje​zin izla​zak nije uopće imao veze s na​vod​nim angažma​nom u hrvatskoj tajnoj po​li​ci​ji. Do​ni​je​la je ta​nju​r ić s ko​la​čem, što je vje​r o​jatno bio skro​man de​sert koji je pri​pa​dao sta​r oj gospo​đi Be​lak. Sta​r i​ca časkom pre​ki​ne razgo​vor, posve​tivši se svom kre​mastom ko​la​ču na​lik kremšni​ti. Ba​nić je pro​matrao kako mirno jede. Ko​ma​di​ći ko​la​ča pa​da​li su joj po kuć​nom ha​ljetku i pru​g astoj de​ki​ci, a ona ili je samo uzru​ja​no otre​sa​la. Desno od fo​te​lje bilo je nešto na​lik na pano, najvje​r o​jatni​je plo​ča od me​kog sti​r o​po​r a na ko​joj su bile pri​bo​de​ne brojne razgled​ni​ce, po​mi​je​ša​ne sa sve​tim sli​ka​ma. Sta​r a pri​mi​je​ti kako je plo​ča pri​vukla Ba​ni​će​vu pažnju pa usti​ma pu​nim kremšni​te prozbo​r i: – To su razgled​ni​ce koje mi ša​lju ro​đa​ci iz Hrvatske. Svi oni zna​ju da je Edi bio do​bro di​je​te i da nije mo​g ao pljač​ka​ti banke. Qu​atsch! Za​tim naglo zasta​ne tako da Ba​nić nije znao čini li to sto​g a što se ne​o prezno ugrizla za je​zik ili zato što je pro​g o​vo​r i​la o onom u što go​di​na​ma zapra​vo od​bi​ja povje​r o​va​ti. – Ali, nisu baš svi sretni što od​la​zim u Hrvatsku. Ne, nisu, ne, ne... – cokta​la je ona je​zi​kom i ki​ma​la gla​vom u nevje​r i​ci, kao da želi nagla​si​ti zlo​ću tih koji su pro​tiv nje​zi​na od​laska iz ovog uto​čišta. – Do​la​zio je prošle go​di​ne je​dan zlo​česti čovjek koji mi je obe​ća​vao da će mi osi​g u​r a​ti penzi​ju i ne​kakvu so​ci​jalnu po​moć. On je znao po​kojnog Edi​ja, jer je s njim svi​r ao. Još u Le​ib​nitzu.

Ba​nić ni​ka​ko nije mo​g ao shva​ti​ti zbog čega bi bio loš čovjek koji ne​ko​me želi osi​g u​r a​ti mi​r o​vi​nu i po​moć. Takvo što se ri​jetko gdje može čuti. Ipak nije htio pro​tuslo​vi​ti sta​r oj, jer je znao da oso​be po​put nje mogu lako izgu​bi​ti nad​zor nad vlasti​tim po​na​ša​njem, pla​nu​ti i da​lji razgo​vor uči​ni​ti ne​mo​gu​ćim. Premda to i ne bi bila tako ka​tastro​falna stvar, jer ovaj razgo​vor nije mno​g o obe​ća​vao. – On je re​kao kako ću sve to upro​pasti​ti odem li u Hrvatsku. Dakle, nu​dio mi je penzi​ju i po​moć samo ako osta​nem. Još je re​kao da mu mo​r am otkri​ti tko me to želi pre​ba​ci​ti u Hrvatsku. Od​nosno, da će on s tom oso​bom po​r azgo​va​r a​ti. – Tko je taj čovjek? – zine Ba​nić, jer je i nje​g a po​če​lo za​ni​ma​ti. – Ja mislim da i on radi za tajnu po​li​ci​ju... i to opet hrvatsku. Za​misli​te, tra​žio je da mu dam adre​su te do​bre obi​te​lji. Ba​ni​ću se sve više či​ni​lo da bi taj „zlo​česti čovjek” mo​g ao ra​di​ti pri​je za austrijsku nego za hrvatsku po​li​ci​ju, jer je austrijska po​li​ci​ja mo​r a​la po​du​ze​ti brojna lu​kavstva, po​ku​ša​va​ju​ći dozna​ti gdje je završio pli​jen Edi​ja Henza. – Da ga umi​r im, ja sam mu dala jed​nu od ovih razgled​ni​ca – po​ka​že sta​r a na sli​či​ce oka​če​ne o pano. – I rekla sam mu. Evo, tu vam je adre​sa! Tu je! I tad se na vra​ti​ma Be​la​ki​či​ne sobe po​ja​vi vi​sok tip u bi​je​loj kuti, za​ci​je​lo bolni​čar ili me​di​cinski tehni​čar s bolnič​kim ko​li​ci​ma. Po​dviknuo je teško izgo​va​r a​ju​ći glas „r” i nato se časna tiho osmjehnu​la: – Fvau Be​lakl Ultvasc​hall Untevsuc​hung! Ba​nić shva​ti da se radi o ne​kom pregle​du te da će sta​r a sjesti u ko​li​ca i naprosto oti​ći s bolni​ča​rom. I uisti​nu, sta​r a je Be​la​ki​ca po​korno usta​la iz fo​te​lje i prešla u sto​li​cu s ve​li​kim ko​ta​či​ma. Časna sestra je pak kre​nu​la za njom i ne pogle​davši istra​ži​te​lja. Pri izlasku iz sobe stvo​r i​la se mala gužva u ko​joj je Ba​nić uspio spretnim pokre​tom ukrasti jed​nu od razgled​ni​ca pri​ka​če​nih o pano i brzo je strpa​ti u džep. Izi​šao je na cestu koja se la​g a​no spušta​la do​lje pre​ma glavnoj pro​metni​ci Ma​r i​ahilferstrasse, pre​ma onom mjestu gdje se ula​zi​lo u pod​zemnu že​ljezni​cu U3, koja spa​ja Stephansplatz i Ottakring. Da​nje bio ni​ka​kav, siv, ki​šo​vit, hla​dan, ali čak i olovno vri​je​me u Beču je do​bro vri​je​me. Osje​ća​ju​ći već popri​lič​nu glad, jer od Zagre​ba go​to​vo da ništa nije uspio po​jesti, spa​zi pri kra​ju uli​ce skro​man resto​r an s natpi​som Sc​hnitzelha​us. I najlo​ši​ji osmoško​lac zna što na nje​mač​kom zna​či Sc​hnitzel! Ali, Ba​nić nije ušao u lo​kal samo sto​g a što ga je privla​či​la ve​li​ka sli​ka sa šest go​le​mih beč​kih odre​za​ka, nego i zbog drve​ne plo​če na ko​joj je žu​tom kre​dom pi​sa​lo: Sc​hwec​ha​ter Zwic​kl 2’99. Sjeo je za stol i važno na​r u​čio: – Ajn šnicl bite! Pa kad ga je ko​no​ar upi​tao što će piti, od​mah je zatra​žio dva Zwic​kla. Za​tim je za​pa​lio ci​g a​r e​tu, jer se tu, za divno čudo, još uvi​jek smje​lo pu​ši​ti. I pri​je nego što je stiglo jelo, on iz dže​pa izvu​če razgled​ni​cu koju je ukrao sta​r oj gospo​đi. Ali, nije se ra​di​lo baš o pra​voj razgled​ni​ci. Na po​le​đi​ni sli​ke netko je dje​čjim ru​ko​pi​som na​pi​sao: Za dra​gu tetu Anu. Na pred​njoj stra​ni bila je fo​togra​fi​ja jed​nog ano​nimnog vala ijed​ne be​zi​me​ne je​dri​li​ce, iznad koje je sasvim ne​o dre​đe​no pi​sa​lo: Poz​drav s Ja​dra​na. Na sli​ci zapra​vo nije bilo ni​kakve ozna​ke, ni lo​ka​ci​je, ni po​ši​lja​te​lja, ni pri​ma​te​lja, ni žiga, ni poštanske marke. Eingro​fi​es Nic​hts!

12.

S

ajam antikvi​te​ta na Bri​tancu po​či​njao je sasvim suz​drža​no već u četvrtak, kada bi se na slo​bod​nom di​je​lu štando​va sta​li okuplja​ti po​najvi​še gra​đa​ni koji su ov​dje pro​da​va​li ostatke vlasti​te kuć​ne imo​vi​ne, sta​r e čajni​ke, ruč​ne ra​do​ve, komple​te ta​nju​r a, zdje​la i dru​g og po​su​đa, stolne svje​tiljke i sje​ni​la, stakle​ne vaze, porcu​lanske ša​li​ce i tomu slič​ne stva​r i. U pe​tak i su​bo​tu bilo je dosta pro​da​va​ča sta​r ih knji​g a, često do​bro oču​va​nih, ri​jetko kada vri​jed​nih. No i oni su još uvi​jek mo​r a​li pa​zi​ti da ne uđu u prostor re​zervi​r an za se​o ske pi​lja​r i​ce i pre​kupce voća i povrća, ko​ji​ma je bio na​mi​je​njen veći dio tržni​ce. Tek u ne​dje​lju bi se već u rano jutro do​g o​di​la pra​va na​jezda antikva​r a koji bi prekri​li či​tav trg, čak i one rub​ne di​je​lo​ve gdje nije bilo štando​va i gdje se uglavnom postavljao namještaj, od sta​r ih re​pa​r i​r a​nih fo​te​lja, pre​ko se​to​va do​bro oču​va​nih ured​skih sto​la​ca pa sve do go​le​mih vitri​na i još ve​ćih stilskih kre​ve​ta u kakvi​ma su spa​va​le naše pra​ba​ke. Bilo je tu i brojne dru​g e robe, se​r ijski poslo​že​nog sta​r og novca, ko​va​nog i pa​pirna​tog, ki​nopla​ka​ta iz pe​de​se​tih i šezde​se​tih, sta​r ih gra​mo​fo​na s ba​ke​litnim plo​ča​ma, ra​di​o apa​r a​ta iz ra​nih dana ob​no​ve pa čak i pra​vih ki​nopro​jekto​r a, obi​lja na​o ča​la, davno obezvri​je​đe​nih orde​na, ti​su​ća abe​ced​no i ge​o grafski sre​đe​nih razgled​ni​ca, ka​lenda​r a već za​bo​r avlje​nih go​di​na i iti​ne​r e​r a pro​pa​lih izložbi, gra​fi​ka, sli​ka ano​nimnih i ama​terskih, ali i onih pri​lič​no vri​jed​nih, vi​nilnih plo​ča, dje​čjih igra​ča​ka, stri​po​va, sta​r ih obi​teljskih fo​togra​fi​ja uokvi​r e​nih i ne​uokvi​r e​nih, odje​će, še​ši​r a, šu​ba​r a, odavno od​ba​če​nih ku​ćanskih po​ma​g a​la, ru​ko​pi​sa, oru​đa, na​livpe​r a i još ko​je​če​g a dru​g og što je moglo biti vri​jed​no, ali vrlo često i posve bezvri​jed​no. Iako nije bio među oni​ma koji do​bar dio ži​vo​ta pro​vo​de u birti​ji, Ba​nić je ipak sta​jao za šankom Kod Kinga, od​mah pokraj vra​ta to​ale​ta, na mjestu koje su već drža​li nje​g o​vim. Pre​lista​vao je dnevne no​vi​ne, po​najčešće primje​r ak što bi ga ku​pio vlasnik lo​ka​la još isto​g a jutra i mislio kako no​vi​ne ima​ju sve ma​nje pra​va no​si​ti taj na​ziv, jer u nji​ma go​to​vo da i nije bilo ni​če​g a što bi čovjek mo​g ao nazva​ti no​vi​nom. Ni​za​le su se sta​r e, već pozna​te stva​r i, uvi​jek isti gospo​darski de​bakli za koje je vla​da, kao i sve osta​le vla​de, sasvim ne​inventivno kri​vi​la „one otpri​je”. Stalno društvo u gosti​o ni​ci uzbu​dio je du​g otrajni štrajk bolnič​kih li​ječ​ni​ka, koje je pred​sjed​nik vla​de nazvao za​bu​šanti​ma, dok je dru​g i mi​nistar optu​žio nji​hov sindi​kat da izvo​di cirku​se po bolni​ca​ma. To je zvu​ča​lo ružno i ba​ha​to, ali mi​nistri sre​ćom ne spa​da​ju među lju​de koje bi mu​čio strah od este​ti​ke. Na koncu je ci​je​li štrajk okončan uvo​đe​njem rad​ne oba​ve​ze ute​me​lje​ne na za​ko​nu koji je već po​o davno bio izvan upo​r a​be. Ali, ni ta pro​tu​za​ko​ni​ta sitni​ca nije mogla zasme​ta​ti od​luč​nost vla​de. – Kak šef od vla​de može reč da dokto​r i za​bu​ša​va​ju?! – lju​tio se bivši inka​sa​tor Ma​r i​jan, drže​ći spretno svo​ju kavu u plastič​noj ša​li​ci, pa​ze​ći pri​tom da ne ispusti na pod ni jed​nu je​di​nu kap, jer je kao umi​r ovlje​nik znao da čak i kapi ima​ju svo​ju vri​jed​nost. – Za​kaj im to ne bi smel reći? Kaj su dokto​r i sve​te kra​ve? – pje​nio se Pako s tre​ćim ili četvrtim ge​mištom u ruci. Otka​ko je nje​g o​va nova dje​vojka Herci na trgu pro​da​va​la sta​r e knji​g e, osje​ćao se ne​ka​ko še​fovski slo​bod​no pa više go​to​vo i nije izla​zio van sve do dva sata, kada je za​po​či​njao ve​li​ki, kompli​ci​r a​ni konvojski od​la​zak sta​r e​ti​na​r a s trga, iza ko​jeg je osta​ja​la sva sila pa​pi​r a, karto​na, plastič​nih boca i razne amba​la​že. – Ak očeš ne​kaj znat, on to nemre reč, jer su dokto​r i najvažni​ji i najple​me​ni​ti​ji lju​di kaj ih opće ima​mo! – Je! Najvažni​ji su tebi! – odvra​ti Pako drsko. – Najvažni​ji su ti zato kaj imaš 116 go​di​na i nisi za ništ. Orga​ni​zam ti je u leru, a morti već i u rikvercu. Jebe se nama mla​di​ma za dokto​r e!

– Jako si mlad! – ru​g ao me se Ma​r i​jan. – Na go​di​nu buš imal pet banki! Kaj ti meni pri​po​ve​daš! – Ne​moj me je​bat, Ma​r i​jan! Ti si imal pet banki još kad je Prva armi​ja oslo​ba​đa​la Zagreb! – odvra​tio je Pako. – Kra​san si pri​mer na​šel! U toj su armi​ji bili sve takvi gu​lamfe​r i kak ti. Prvo su ga oslo​bo​di​li, a onda ga mam opet za​r o​bi​li! Tko zna ko​li​ko bi potra​ja​lo nji​ho​vo koška​nje da se u lo​ka​lu nije stvo​r i​la Pa​ko​va buc​masta dje​vojka Herci, ve​se​lo ma​šu​ći s ne​ko​li​ko sitnih novča​ni​ca. – Pako, gle! Pro​da​la sam ne​kom ofu​ca​nom tipu Wi​ne​to​ua za 48 kuna – rekla je i po​put sta​r og ka​vanskog ratni​ka od​mah za​legla za šank. – Fra​jer kaže da voli ka​ubojske vesterne. – Za​kaj takva cena? Za​kaj baš 48? Kaj si po​no​r i​la? – pi​tao je Pako. – Pa kad više ni imal. – Si mu rekla bar da je to dru​g i del? – nije se dao Pako koji je vo​lio pri​g o​va​r a​ti. – A kaj bi mu rekla?! Ak si sam nemre pro​či​tat, za​kaj je opće ku​po​val knji​g u! Mo​g el si je ku​pit stilsku so​lenku il sta​r u razgled​ni​cu Le​pogla​ve. – Viš ti, de​tektiv, kak ženska može bit pokva​r e​na – okre​ne se Pako pre​ma Ba​ni​ću. – Mrci​na je za​je​ba​la bokca i opće joj to ne sme​ta. – Dra​g i​ca, daj mi duplu lozu – rekla je curi za šankom, a Pako je nije imao petlje za​usta​vi​ti i tra​ži​ti tih 48 kuna. Kao gazda u antikvarnoj pro​da​ji možda je to i mo​g ao ura​di​ti, ali kao njen novi deč​ko ne. Dva sata na​kon toga istra​ži​telj se već vo​zio auto​cestom pre​ma Da​r u​va​r u. No​sio je sa so​bom pa​pirna​tu vre​ći​cu u ko​joj su bile dvi​je po​g a​či​ce od krumpi​r a, što ih je umjesto ruč​ka ku​pio u pe​karni​ci Di​na​r a. Gric​kao ih je po​la​ko i gle​dao u smje​r u ceste po ko​joj je da​nas kli​zi​lo tek ne​ko​li​ko auto​mo​bi​la. I tu cestu, kao i sve osta​lo, vla​da je već od​lu​či​la pro​da​ti stranci​ma. Oni​ma koji bi to mogli pla​ti​ti. Tu pro​da​ju na​zi​va​li su sasvim ne​o bič​nim i je​dva ra​zumlji​vim na​zi​vom – mo​ne​ti​za​ci​ja. Po​jevši pola po​g a​či​ce, Ba​nić uklju​či ra​dijsku sta​ni​cu na ko​joj su upra​vo go​vo​r i​li o tko zna ko​jem danu li​ječ​nič​kog štrajka. Mi​nistar i šef li​ječ​nič​kog sindi​ka​ta zakli​nja​li su se kako su sve do​sad ura​di​li u najbo​ljoj vje​r i, premda ih čak ni ta senti​mentalna či​nje​ni​ca nije do​ve​la do rje​še​nja. I tad Ba​nić shva​ti da ga štrajk bolnič​kih li​ječ​ni​ka zapra​vo sprje​ča​va u tomu da posje​ti sve one spe​ci​ja​liste ko​ji​ma ga je slao nje​g ov pri​marni li​ječ​nik. Ako želi po​ka​za​ti mi​ni​malnu so​li​darnost s tim lju​di​ma, mislio je, nije baš red oti​ći u bolni​cu i gnja​vi​ti ih ne​kakvim čud​nim zahtje​vi​ma kao što su ultrazvuk ab​do​me​na ili cje​lod​nevno no​sa​nje napra​ve koja se zove holter. Otvo​r i sto​g a pre​ti​nac pokraj upravlja​ča gdje su se na​la​zi​le uputni​ce pa ih baci kroz otvo​r en pro​zorčić. Ve​se​lo su letje​le zra​kom, okre​ta​le se i ko​vitla​le, tako da se Ba​ni​ću či​ni​lo da neće ni pasti na cestu. S Gla​vi​nom se na​šao u resto​r a​nu Ri​barska ko​li​ba na Konča​nič​kim rib​nja​ci​ma, jer su se tako i do​g o​vo​r i​li. Ovaj put nije mu ka​zao da je no​vi​nar koji želi pi​sa​ti o le​g endarnim Stršlje​ni​ma, nego se od​lu​čio za mno​g o ozbiljni​ji i ri​zič​ni​ji identi​tet. Pred​sta​vio se kao neka vrsta re​vi​zo​r a, ni ma​nje ni više nego Mi​nistarstva rada i mi​r o​vinskog susta​va, u ko​jem to​bo​že ima va​žan za​da​tak provje​r i​ti sta​tus bivšeg bra​ni​te​lja Edi​ja Henza, kao i re​g u​larnost po​mo​ći koju pri​ma nje​g o​va obi​telj u Austri​ji. Znao je da je Gla​vi​na pri​r o​dom svog sta​tu​sa bli​zak vlasti te da bi razmjerno lako mo​g ao provje​r i​ti Ba​ni​ća, ali se ipak na​dao da se to neće do​g o​di​ti. Na​r avno, spo​me​nu​ta po​moć bila je izmišlje​na, ali se Ba​nić na​dao da će ovim završnim či​nom opravda​ti ho​no​r ar koji mu je pla​tio Janko​vić te da će si tako tu na​past od čovje​ka ski​nu​ti s grba​če. Bez ob​zi​r a na to ko​li​ko bila sta​r a gospo​đa Be​lak, u svo​jim tlapnja​ma o ne​dužnom dje​ča​či​ću Edi​ju i do​ušni​ci​ma hrvatske tajne po​li​ci​je, ona je de​fi​ni​tivno

potvrdi​la da joj je sin mrtav. I tu nije bilo ni​kakve dvojbe. Do​datni pa​to​loški na​laz mo​r ao bi biti dosta​tan da umi​r i Žaka Janko​vi​ća, kome nije ni namje​r a​vao po​dastri​je​ti baš sve što je doznao o austrijskim dje​li​ma nje​g o​vog bivšeg ratnog dru​g a. Ali, ne​vo​lja je bila u tomu što Ante Gla​vi​na nije uspio pro​na​ći ni​ka​kav pa​to​loški na​laz, od​nosno umrli​cu, premda se raspi​tao baš u svim bolni​ca​ma za koje je vje​r o​vao da bi mu mogle po​mo​ći. Jed​nostavno, ta stvar kao da je netra​g om nesta​la. Ako je uopće i posto​ja​la. – Bilo je grozno, prlja​vo i nepre​dvid​lji​vo vri​je​me. Rat, što da vam ka​žem, moj gospo​di​ne. Katkad nismo ima​li mo​g uć​nosti evi​denti​r a​ti ni žive, a ka​mo​li mrtve. Stva​r i nam nisu bile baš ona​ko... pod kontro​lom, mrtvi su ne​kad odvo​že​ni na lo​ka​ci​je koje uopće nismo pozna​va​li. – Ali, rekli ste da je do​la​zio pa​to​log koji je sve evi​denti​r ao te da je na​kon toga li​me​ni li​jes otpremljen u Le​ib​nitz – re​kao je Ba​nić dok su sje​di​li za sto​lom u Ri​barskoj ko​li​bi. – Držao sam da je to ozbiljna i vje​r o​dostojna tvrd​nja. – Pa je, je... – bra​nio se Gla​vi​na. – Ali, tko zna tko se sve tu mo​g ao ispri​je​či​ti i za​je​ba​ti stvar. Svašta se pri​ča​lo. Čak i to da je taj pa​to​log zapra​vo me​di​cinski tehni​čar iz pro​sektu​r e, jer je pra​vi pa​to​log bio na ne​kom dru​g om, važni​jem mjestu. I vrag zna što je sve na​pi​sao. Nije vam tu bilo vre​me​na za ova mo​derna pre​se​r a​va​nja, za ne​ka​kav DNA, za provje​r a​va​nje zub​nih oti​sa​ka i slič​no. Pa Henz je bio iz Austri​je i tko je mo​g ao doći do pra​ve si​tu​aci​je u nje​g o​vim usti​ma. Ako je uopće ikad i bio kod zu​ba​r a. – Do​bro. I što da sad ra​dim? – upi​ta Ba​nić. – Pa ništa... Evo, sad ću na​r u​či​ti taj fiš papri​kaš. Ljut je ko vrag. Za​lit ćemo ga s par li​ta​r a ze​le​nog silvanca i mirna Bosna. – Ne mogu sada s vama jesti rib​lji papri​kaš! – pre​ki​ne ga Ba​nić hi​nje​nom stro​g ošću. Glu​mio je da iza sebe ima zašti​tu i vje​r o​dajni​ce pa je već i sto​g a mo​r ao biti strog i odrje​šit. – Za​ni​ma me što ka​za​ti u mi​nistarstvu. Vi do​bro zna​te da je kre​nu​la re​vi​zi​ja lažnih inva​li​da? – Znam, znam – uhva​ti se za gla​vu sta​r i ratnik. – I kod nas su prč​ka​li oko jed​nog na​šeg bez noge, za kog su zlo​namjerni pri​ča​li da je stra​dao u ne​koj nesre​ći s kombajnom. Je​bem im ma​ter svi​ma! – A kome to? – još stro​že će Ba​nić. – Svi​ma! I oni​ma koji su pri​ča​li, a i oni​ma koji su njuška​li! – od​bru​si Gla​vi​na. Zapra​vo, Ba​nić je već mo​r ao shva​ti​ti da je Gla​vi​na dra​g o​vo​ljac, ve​te​r an te da se taj soj lju​di baš i ne boji raznih mi​nistarsta​va. Po​g o​to​vo ne sad kad ih je sta​r a vlast mo​r a​la neslavno na​pusti​ti. – Ali, Henz nije ni​ka​kav inva​lid! – kao da se dosje​tio Gla​vi​na. – Znam da nije – zbu​ni se Ba​nić. – Ali... i to je... sve u sklo​pu istog kompleksa. Mo​r a​mo utvrdi​ti pri​ma​ju li nje​g o​vi u Austri​ji baš ono​li​ko ko​li​ko tre​ba​ju pri​ma​ti. I tu ima raznih nepra​vilnosti, pri​ja​te​lju moj... A vi, vi... – skre​ne Ba​nić razgo​vor u dru​g om smje​r u. – Je li vam Henz ika​da pri​čao o sebi. Mislim, o tomu čime se ba​vio, što je ra​dio, je li imao kakvih pro​ble​ma? Mislim, s ulaskom u Hrvatsku? Ili s pre​laskom gra​ni​ce? Ba​nić je bio pri​lič​no ne​o dre​đen, ali ipak do​voljno su​g esti​van. Vje​r o​vao je da će Gla​vi​na shva​ti​ti, otvo​r i​ti dušu i ispri​ča​ti mu ako je što​g od uspio dozna​ti o Henzo​vim pri​jestu​pi​ma. Pa bila su to vre​me​na kada je svatko bio do​bro​do​šao u rat, kada bi čak i pljač​kaš banke do​bio li​cencu da pri​pu​ca na Srbe, ili na četni​ke, kako su ih u pra​vi​lu zva​li. – Ne, nije – za​misli se Gla​vi​na. – Zapra​vo, čud​no je to. Ra​to​vao sam s njim, ali ne​mam baš ni​kakva pojma o nje​g o​voj prošlosti. Htio se bo​r i​ti i to nam je je​di​no bilo važno. Crnog bismo vra​g a

pri​mi​li. Samo da je za Hrvatsku! Sje​ćam se samo – kao da se ipak dosje​tio – da smo jed​ne su​bo​te otišli u Da​r u​var, gdje je uglavnom bilo mirno. Došli smo pre​uze​ti neku robu, ratnu re​zervu, što li, i našli se u gimna​zijskoj dvo​r a​ni gdje je bio ples. Ili koncert... više ne znam. Ali, živo se sje​ćam kako je pri​šao glazbe​ni​ci​ma, uzeo od jed​nog sakso​fon i zasvi​r ao. – Te​nor ili alt? – upi​ta Ba​nić. – Mislim na sakso​fon. Gla​vi​na ga pogle​da tako izne​na​đe​no kao da smi​sao ovog pi​ta​nja uopće nije ka​dar ra​zumje​ti. – Ima još jed​na šansa – reče on kao da je već na to mislio i ra​ni​je, ali zbog ne​kog razlo​g a nije htio spo​mi​nja​ti. – U po​li​cijskoj je upra​vi skla​dište u ko​jem je mo​g u​će da su osta​le neke naše stva​r i. Još od rata. Nešto oružja, koja odo​r a, malo osob​nih stva​r i koje zbog ne​kog razlo​g a ni​kad nisu ni ispo​r u​če​ne ni pre​uze​te. Znam da neke nismo ni ima​li kome posla​ti. Možda je tu za​o sta​lo nešto... od tog nesretnog deč​ka. Za sto​lom se po​ja​vio ko​no​bar, ali Gla​vi​na više nije imao vo​lje na​r u​či​va​ti papri​kaš i ispi​ja​ti litre ze​le​nog silvanca. Nešto kasni​je, dok su već sje​di​li u sku​pom te​r encu, Gla​vi​na upo​zo​r i Ba​ni​ća: – Da bu​dem do kra​ja iskren, na to sam skla​dište otprve mislio, ali mi se nije išlo tamo. – Zašto? – A zašto? – uzdahne on oja​đe​no. – Tamo vam radi Tvrdi, ina​če najtvrdogla​vi​ji čovjek ko​jeg uopće pozna​jem. Na​da​le​ko najtvrdogla​vi​ji. Vi​djet ćete, pra​vi da​vež. Što god zatra​ži​li od nje​g a, od​g o​vo​r it će vam kako toga zapra​vo nema, kako ni​kad nije ni bilo, kako se to ne može naći... Ili će ka​za​ti kako nje​g a nitko neće natje​r a​ti da baš to tra​ži... Kako je i ina​če sve bespred​metno... I u tom sti​lu. – Kako onda misli​te da ćemo od nje​g a nešto dozna​ti? – A što vam ja znam. Mene se je​di​nog boji – nasmi​je se jetko Gla​vi​na. – Ne baš jako, ali ipak... Ali sto posto je da će i mene te​me​lji​to za​je​ba​va​ti. Jed​nostavno, ne može pro​tiv svo​je po​g a​ne na​r a​vi. Takvi smo zapra​vo svi, za sebe će Ba​nić, dok se te​r e​nac za​ustavljao ispred po​li​cijske zgra​de. Tvrdi je bio ni​zak čovjek ši​r o​ke stražnji​ce i kri​vih nogu, na​bi​je​nih ra​me​na, ispa​la trbu​ha te će​la​ve i ne​ka​ko kvrga​ve gla​ve, po​ma​lo na​lik morna​r u Po​pa​ju. Čak je i slič​nu lu​li​cu stiskao među zu​bi​ma, iako se tamo gdje je ra​dio nije smje​lo pu​ši​ti. Či​ni​lo se da je po​dosta star, znatno sta​r i​ji od one dobi u ko​joj se mora u mi​r o​vi​nu. Nije bio po​li​ca​jac, nego neka vrsta po​moć​nog rad​ni​ka i bilo je sasvim mo​g u​će da ga netko od do​bro​namjernih drži u službi kako bi se čim kasni​je su​o čio s uža​som ka​kav do​no​si umi​r ovlje​nič​ki ži​vot. – Ma nema tu takvih stva​r i! To je sasvim isklju​če​no – re​kao je od​mah, kuc​ka​ju​ći drve​nom lu​li​com po pultu za ko​jim je sta​jao. Svud oko nje​g a bilo je ono što je Gla​vi​na zvao skla​dištem, dakle neka vrsta općeg ne​r e​da u ko​jem se nije moglo zna​ti čega ima, a čega nema. – Tvrdi, ne​moj me je​bat! – oštro će Gla​vi​na. – Tu je bar pet ili šest sandu​ka od mo​jih deč​ki. A u nji​ma bi moglo biti i nešto od po​kojnog Henza. – Ne, nema tu ni​čeg od tvo​jih deč​ki! – bio je ne​po​ko​leb​ljiv Tvrdi. – Valjda ja znam čega ima, a čega nema. Ho​ćeš da te pustim unutra pa da si sam tra​žiš? – Neću da me pustiš i da si sam tra​žim! – lupi Gla​vi​na ša​kom po pultu, na​kon čega Tvrdi popri​mi tek nešto malo po​pustlji​vi​ji izgled. – Ti si tu da tra​žiš, a ne ja! Si​g u​r an sam da je mo​r a​lo osta​ti nešto i od Henza. Evo, tu je gospo​din iz mi​nistarstva... – Ma jebe mi se za gospo​du iz mi​nistarstva – promrmlja on sasvim pre​zirno. – Vi​diš, baš od tog Henza nema ni​čeg! Da si tra​žio od koga dru​g og, možda bi i bilo. Ali, od Henza ništa. Žao mi je,

gospo​do, što ste dangu​bi​li. Jeste li još što tre​ba​li? Ba​nić ga je gle​dao kao neko čudo. Ako je pre​ma Gla​vi​ni bio ta​kav, ka​kav je onda bio pre​ma oni​ma ko​jih se nije bo​jao? – Do​bro znam da imaš jed​nu kartonsku ku​ti​ju u ko​joj držiš do​ku​mente. Od po​g i​nu​lih. Mislim one koji se nisu mogli uru​či​ti. I do​ku​mente od ne​kih uhi​će​nih. I šta ja znam, takve stva​r i otpri​li​ke? To je bila ku​ti​ja od ci​pe​la... Astra. – Nema tu ku​ti​je od Astri​nih ci​pe​la. Imam samo ku​ti​ju od Ši​mec​kog. – E, onda, je​be​mu ma​ter, po​ka​ži tu ku​ti​ju od Ši​mec​kog! – izde​r e se Gla​vi​na. – Tvrdi, pi​ješ mi krv na slamku, a znaš da te mogu za​je​bat kao nitko! Mahnem prstom i ti do​bi​ješ nogu. Pra​vac penzi​ja! – Pa do​bro, mo​g ao si mi od​mah reći da te za​ni​ma ku​ti​ja za ci​pe​le od Ši​mec​kog. Do​la​zi​te svi i gnja​vi​te! Tvrdi daj ovo, Tvrdi daj ono! Tra​žim da bar zna​te gdje je što! Što je u ku​ti​ji Astra, a što u ku​ti​ji Ši​mec​ki! Otvo​r io je ku​ti​ju Ši​mec​ki i po​čeo ko​pa​ti po njoj, kao da mu je žao što je ipak mo​r ao ka​pi​tu​li​r a​ti. Vi​dje​lo se da se uglavnom radi o raznim do​ku​menti​ma, ali bilo je tu i ma​lih blo​ko​va, valjda s uspo​me​na​ma ili na​r udž​ba​ma, za​tim i koja me​da​lja, znač​ki​ca, privje​sak... Ba​nić je kao opči​njen gle​dao u tu kartonsku ku​ti​ju čija je mistič​nost pro​izla​zi​la najvje​r o​jatni​je iz toga što je u potpu​nosti pri​pa​da​la svi​je​tu mrtvih. – Evo, imam samo... pu​tovni​cu sta​no​vi​tog Henza – re​kao je Tvrdi, za​bivši nos među stra​ni​ce četvrtaste knji​ži​ce. – Pa to smo i tra​ži​li – odvra​ti mu Gla​vi​na. – Što ti je, ne ču​ješ više do​bro? – Niste me uopće pi​ta​li za Henza! Bar sam u to si​g u​r an. Da jeste, od​mah bih vam po​ka​zao. Ne​mam ja što skri​va​ti – re​kao je, vje​r o​jatno i da​lje uvje​r en da je u pra​vu. Pro​na​šao je u ku​ti​ji sve što je tre​ba​lo: austrijsku pu​tovni​cu, osob​nu kartu pa i vo​zač​ku dozvo​lu i po​ka​zao to Ba​ni​ću, koji je razmjerno dugo pro​matrao ispra​ve što su ne​koć pri​pa​da​le tom, kako je Gla​vi​na re​kao, nesretnom deč​ku. A kada je Tvrdi izja​vio kako sve to može do​bi​ti uz re​vers i pisme​nu za​molbu mi​nistarstva, Ba​nić je spremno od​g o​vo​r io kako će već sutra razgo​va​r a​ti o tomu sa sa​mim mi​nistrom. Nešto kasni​je, kada se vra​ćao svo​jim Kango​o m u Zagreb, bio je bo​g a​ti​ji za vrlo važnu spozna​ju. Svi do​ku​menti koje mu je tvrdogla​vi rad​nik iz po​li​cijske upra​ve po​ka​zao bili su kao novi, čisti, go​to​vo ne​taknu​ti, kao da su ne​tom po​dignu​ti u ne​kom nad​leštvu u Le​ib​nitzu. Ba​nić je sasvim po​uzda​no znao da iza čovje​ka koji je sku​pa sa šle​pe​r om dignut u zrak, uz po​moć ne​ko​li​ko kila ukra​jinskog tro​ti​la, ne mogu osta​ti tako bespri​je​korno oču​va​ni do​ku​menti.

13.

B

ilo je sasvim rano jutro, onih ne​ko​li​ko glu​hih tre​nu​ta​ka pred samu zoru kada se još ne vide jasne si​lu​ete pred​me​ta i bića, tako da mu nije bilo jasno je li se već pro​bu​dio ili samo sa​nja da je bu​dan. Pred nje​g o​vim je kre​ve​tom sta​jao čovjek s mutne fo​togra​fi​je, čije je ti​je​lo le​lu​ja​lo u di​je​lo​vi​ma, krpa​ma i otpa​ci​ma, ali se ipak ne​ka​ko drža​lo na oku​pu i titra​lo pred nje​g o​vim pospa​nim oči​ma. Iako sam ne​pod​nošlji​vo mrtav i razne​sen ukra​jinskim tro​ti​lom na​r ančaste boje, moje su ispra​ve i da​lje u bespri​je​kornom sta​nju, go​vo​r io mu je umorni duh Edi​ja Henza, dok je on osje​ćao kako mu posta​je vru​će, kako se zno​ji i kako sve teče s nje​g a kao da ga želi u potpu​nosti rastvo​r i​ti i ispra​ti. Sjeo je na rub kre​ve​ta i izne​na​dio se osje​tivši kako mu srce po​či​nje ku​ca​ti sve glasni​je i sve brže, kako mu ti otku​ca​ji bub​nja​ju slje​po​o č​ni​ca​ma i na​di​ma​ju vratne arte​r i​je. Ski​nuo je sve sa sebe i brzo oti​šao u ku​pa​o ni​cu, upa​lio svjetlo i pustio svom sna​g om mla​ku vodu ne bi li se ne​ka​ko povra​tio. Vi​dio je kako se kroz slap kaplji​ca stva​r a nešto kao duga i upi​tao se nije li taj pri​vid svojstven samo suncu. Iako je vani razmjerno hlad​no, u obla​ci​ma se sku​pi​lo to​li​ko elektri​ci​te​ta da je jed​na iskra tiho si​jevnu​la, a po​tom se od​mah pretvo​r i​la u tamnu i tešku grmlja​vi​nu koja je za​čas prešla u ra​falni štro​pot oštre i kratke tuče. I dok je mla​ka voda tuša pra​la nje​g o​vo lice i prsa, a srce tuklo sve jače, on go​to​vo za​ža​li što je hrpu li​ječ​nič​kih uputni​ca još ju​čer tako nepro​mišlje​no i ba​ha​to ba​cio kroz pro​zor svog auto​mo​bi​la. Kako se srce nije zna​lo smi​r i​ti, pad​ne mu na pa​met udar koji je po​g o​dio Ro​landa Kirka, dok je izvo​dio svo​ja agre​sivna, bje​so​muč​na, na​vod​no nad​ljud​ski intenzivna sola na svim svo​jim mo​g u​ćim i ne​mo​g u​ćim pu​haljka​ma, što ih je po​ve​zi​vao kompli​ci​r a​nim re​me​njem, dok je ona​ko sli​jep i na​o ru​žan sakso​fo​ni​ma, kla​r i​ne​ti​ma i fla​uta​ma hra​bro izla​zio u mrak svo​g a sta​gea. Kažu da je Ra​ha​asan znao tajnu cirku​larnog di​sa​nja, san mno​g ih pu​ha​ča, te da je mo​g ao isto​dob​no udi​sa​ti i izdi​sa​ti zrak, stva​r a​ju​ći nepre​ki​nu​ti zvuč​ni zid u koji će uhva​ti​ti zvuk sunca, ma što to zna​či​lo. Kad je palpi​ta​cijska na​va​la po​pusti​la, uspio se Ba​nić ne​ka​ko odje​nu​ti i pro​g u​ta​ti dva ze​le​na apa​uri​na, iz ku​ti​je koju mu je dala Li​di​ja pri​je ne​ko​li​ko go​di​na kada je imao pro​ble​ma sa spa​va​njem. A kad su na​kon pola sata ze​le​ne ta​ble​te po​če​le dje​lo​va​ti, otvo​r io je hlad​njak i shva​tio da je još jed​nom za​bo​r a​vio na​pu​ni​ti ga stva​r i​ma koje bi mo​g ao do​r uč​ko​va​ti. Imao je tu pred no​som tržni​cu i ne​ko​li​ko du​ća​na pa se obu​kao i još mokre kose izi​šao van. Ku​pio je nešto malo voća, ne​ko​li​ko pe​ci​va, jo​g urt i mli​je​ko, u zad​nji čas shva​tio da će mu po​nesta​ti i ci​g a​r e​ta pa je za sva​ki slu​čaj uzeo i šte​ku crve​nog Marlbo​r a. Na ci​g a​r e​ta​ma je pi​sa​lo kako ubi​ja​ju po​la​ko, na​te​na​ne, sa​distič​ki i još usto ne​umo​lji​vo. Stvar je u svo​joj li​cemjernosti bila apso​lutno savrše​na, jer se eko​loška svi​jest na​r o​da mogla pra​vilno razvi​ja​ti i jer se sve ma​nje pu​ši​lo, dok je s dru​g e stra​ne ci​g a​r e​ta bila sve skuplja, tako da je umi​lja​ta vlast i da​lje mogla na​mi​r i​ti svoj sve pohlepni​ji bu​džet. A kad se vra​tio u stan, shva​tio je da ga je apa​urin tako li​je​po smi​r io da mu se više uopće nije jelo. Ono što je do​nio potrpao je u hlad​njak, za​pa​lio ci​g a​r e​tu i na gra​mo​fon sta​vio Kirko​vu savrše​nost o bi​blijskom spa​su koji se kri​je u Gi​le​adu. Vo​lio je ne​koć tu stvar u izved​bi Arc​he​ja Sheppa i Je​anne Lee, ali je Kirko​va progre​si​ja, koja je išla od bo​g a​te me​lo​dič​nosti pre​ma ra​sa​pu i ka​ko​fo​ni​ji bila su​pe​r i​o rna. Ne​na​javljen i ne​pozvan, u de​vet je na Ba​ni​će​va vra​ta za​ku​cao Žak Janko​vić s ne​ko​li​ko dnevnih listo​va pod ru​kom. Dje​lo​vao je ne​ka​ko za​do​voljno, znao je put do istra​ži​te​lje​va sta​na, jer je ova​mo već do​la​zio i za​vi​r i​vao kroz pro​zo​r e, sje​ti se Ba​nić, tužno svjestan da mu je u sta​nu opet isti ne​r ed.

Za​ustio je Janko​vić kao da će ka​za​ti nešto, ali ga je Ba​nić pre​du​hitrio, re​kavši mu kako je pri​je ne​ko​li​ko dana imao pri​li​ku posje​ti​ti majku Edi​ja Henza. – Ni​sam ni znao da ima živu majku – izne​na​di se Janko​vić. – Ni​ka​da nije pri​čao ni o ocu ni o majci. Kako ste je pro​našli? – Po de​tektivskom nju​hu! – po​nosno će Ba​nić, iako je bio svjestan kako s da​ni​ma koji ga po​la​ko odvo​de u sta​r ost taj njuh sve više gubi. – Na​šao sam je u Beču. Jako je sta​r a, ima 85 go​di​na i živi u sta​r ač​kom domu. Još uvi​jek se sje​ća kako su joj sina dopre​mi​li iz Hrvatske u li​me​nom sandu​ku. – Znam što ćete mi sada reći – usi​lje​no se nasmi​je Žak. – Kako je sta​r a gospo​đa Henz još je​dan ne​o bo​r iv do​kaz da Edi više nije živ. I kako sam ja lu​đak koji juri za du​ho​vi​ma i ne razli​ku​je san od stvarnosti. Premda mu Ba​nić to nije izri​či​to po​nu​dio, Janko​vić sjed​ne za istra​ži​te​ljev ured​ski stol na koji sru​či po​za​mašnu hrpu dnevnih no​vi​na. Či​ni​lo se da mu ne​r ed u Ba​ni​će​vu sta​nu više ne ide to​li​ko na živce. Ba​nić je pu​šio i po​zorno ga pro​matrao. Janko​vić je po​lo​žio otvo​r e​ne šake na no​vi​ne i tako otkrio svo​je brižno nje​g o​va​ne prste. Od​mah se vi​dje​lo kako zna ra​bi​ti pri​bor za ma​ni​ku​r u što ga je Ba​nić pro​na​šao u nje​g o​voj ho​telskoj sobi. Po​seb​no se či​ni​lo da su mu dotje​r a​ni nokti, ška​r i​ca​ma i rašpi​ca​ma li​je​po i pra​vilno za​o b​lje​ni, ured​no obre​za​ne ko​ži​ce i čak, kako se či​ni​lo, presvu​če​ni ne​kom vrstom bezbojnog laka koji im je da​vao sjaj. Ruke su mu uisti​nu bile po​put onih kakve ima​ju lju​di koji na pro​pa​g and​nim fo​to​si​ma rekla​mi​r a​ju prste​nje, sa​to​ve ili otmje​na na​livpe​r a. – Ni​sam to mislio ka​za​ti – odvra​ti Ba​nić, smi​r en dje​lo​va​njem ze​le​nih ta​ble​ta. – Više se ne zove Henz, nego Be​lak, što joj je valjda dje​vo​jač​ko ime. A vi... vi iona​ko ima​te pra​vo na svo​je tlapnje i du​ho​ve. Pro​blem je je​di​no u tomu što ih ja ne mogu naći. – Ni u to ne​mojte biti pre​vi​še si​g urni – reče on pa izva​di cac​tus bombon. Ni​ka​ko nije bilo jasno kako može tako uži​va​ti u dotje​r i​va​nju prsti, a zube uništa​va​ti tvrdim bombo​ni​ma. Ali, što se tu moglo, bombo​ni su valjda bili nje​g ov najvažni​ji na​čin li​je​če​nja ne​uro​ze. – Ka​že​te da vam Edi nije spo​mi​njao majku. Je li vam ika​da go​vo​r io čime se zapra​vo ba​vio? To je vrlo za​nimlji​va pri​ča od koje ćete sjesti na dupe. Posto​je austrijske no​vi​ne iz 1991. u ko​ji​ma ga pred​stavlja​ju kao pljač​ka​ša ba​na​ka. I dra​g u​ljarni​ca, ako baš že​li​te. Do​du​še, nje​g o​va sta​r a majka tvrdi da mu je sve to pod​metnu​to. Da je on deč​kić koji tako što ni​ka​da ne bi napra​vio. Ali, koja bi si majka ima​la hra​brosti prizna​ti da joj sin nije u redu? Da, re​ci​mo iz čiste za​ba​ve, ode opljač​ka​ti banke u Inns​bruc​ku i Salzburgu? – Pa, ako mene pi​ta​te... možda mu je baš i pod​metnu​to. – Isti​na je da no​vi​ne pod​me​ću lju​di​ma razne stva​r i. Pre​ljub​nič​ke veze, niske laži iz nji​ho​ve inti​me, amo​r alnost i pri​jetvornost, prlja​ve namje​r e i zle misli... Ali, da bi ne​ko​me pod​metnu​le konkretnu pljač​ku banke i dra​g u​ljarni​ce, nije se baš pre​često do​g a​đa​lo. Isti​na, Janko​vić je u po​četku možda i dje​lo​vao kao čovjek izne​na​đen vi​jesti​ma, ali se ne bi reklo da si je zbog toga razbi​jao gla​vu. Ipak je bio tvrdo​korni tip, koji se pro​vu​kao kroz rat živ i razmjerno zdrav pa mu pljač​ke ba​na​ka i nisu dje​lo​va​le baš strašno, ne​etič​no i nepriklad​no. Zapra​vo, pi​tao se Ba​nić, može li ne​ko​li​ko mi​nu​ta s maskom na licu i oružjem u ruci, ko​li​ko zapra​vo tra​je mu​nje​vi​ta pljač​ka banke, biti ono​li​ko strašno ko​li​ko je strašna cje​lod​nevna mi​no​ba​cač​ka vatra po rovu u či​jem si se bla​tu zgrčio šti​te​ći gla​vu. Može li pljač​ka dra​g u​ljarni​ce biti strašni​ja od ra​falnog re​še​ta​nja za​rob​lje​nih ci​vi​la? Ili od ne​kih dru​g ih opa​či​na koje je ne​ukusno i za​misli​ti. Ba​nić se go​to​vo posti​di po​ku​ša​ja ko​jim je htio fasci​ni​r a​ti čovje​ka, koji je na vlasti​toj koži iz​držao sve ri​zi​ke rata.

– Ništa to meni ne zna​či – reče Janko​vić sasvim mirno. – Mi smo bili u iznimnoj si​tu​aci​ji, ma​lo​brojni, go​to​vo ne​na​o ru​ža​ni, bez lo​g isti​ke, bez kro​va nad gla​vom, su​o če​ni s opasnim i vi​šestru​ko nad​moć​nim nepri​ja​te​ljem, tako da nam je svatko bio do​bro​do​šao. I sva​kom smo se ve​se​li​li kao dje​ca. Zna​li smo se to​li​ko ve​se​li​ti jed​ni dru​g i​ma, da nam čak i da​nas rat po​ma​lo ne​dosta​je. Ba​nić ga je po​zorno pro​matrao i či​ni​lo mu se da bi i sam lako potpi​sao sva​ku ri​ječ. Sve je bilo ljud​ski jasno i očigled​no. Sve osim tih nje​g o​va​nih prsti​ju i odvratnih voć​nih bombo​na. – Koga bri​g a što je netko opljač​kao banku. Ili, kako ste ka​za​li, dra​g u​ljarni​cu? Zna​li smo da se u ratu sve po​ništa​va i da se tek na​kon rata ide od ništi​ce. U sve​mu. I u zaslu​g a​ma i u ga​dosti​ma. Ne vje​ru​jem da je Edi pljač​kao banke, a da i jest, sretno mu bilo! U času kada je od​le​tio u zrak, nje​g ov je obraz već u potpu​nosti bio čist. Umjesto da nasta​vi, Žak po​r azmjesti po Ba​ni​će​vu sto​lu sve one no​vi​ne što ih je do​nio sa so​bom. Vi​dje​lo se da mu nije sve​jed​no i da pazi kako će aranži​r a​ti stol, kao da mu je ko​nač​na sli​ka jako važna. Ba​nić usta​ne pa mu pri​đe bli​že, kao da je i nje​g a sa​mog za​inte​r e​si​r a​lo to što Janko​vić radi. Naslo​vi u no​vi​na​ma go​vo​r i​li su o tra​g ič​noj nesre​ći što se do​g o​di​la pri​je dva dana, neg​dje na pri​la​zu Sa​mo​bo​r u oko dva posli​je pod​ne, kada je petna​esto​g o​dišnji J. B., vo​ze​ći luksuzni auto svo​je​ga oca, izgu​bio nad​zor nad vo​zi​lom i pre​šao na no​g ostup, gdje je pre​g a​zio dvi​je dva​na​esto​g o​dišnje dje​vojči​ce, koje su se upra​vo vra​ća​le iz ško​le. Jed​na od njih stra​da​la je smrtno, dok se dru​g a u bolni​ci Re​bro bori za ži​vot, pi​sa​lo je u no​vi​na​ma. – To je, dakle, još jed​na pri​ča iz se​r i​je o zlatnoj mla​de​ži – reče Ba​nić, le​te​ći ne pre​vi​še za​inte​r e​si​r a​no pogle​dom pre​ko naslo​va i pod​naslo​va otisnu​tih masnim slo​vi​ma. – Obi​jesno di​je​te u vo​zi​lu što ga je nje​g ov otac pla​tio koju sto​ti​nu ti​su​ća eura. Si​g urno ga je vo​zio bez oče​va zna​nja, natje​r ao mu brzi​nomjer do pla​fo​na i sada sje​di i pla​če u će​li​ji zatvo​r a za ma​lo​ljetni​ke. – Dje​lo​mič​no toč​no – ko​menti​r ao je Janko​vić. – Na​ime, nije u zatvo​r u za ma​lo​ljetni​ke. Piše u no​vi​na​ma da je naprosto nestao. U zemlju pro​pao. Na​vod​no po​li​ci​ja misli kako se radi o dje​čjem bi​je​g u u ne​pozna​to... – Ma znam te bje​g o​ve u ne​pozna​to – bio je iro​ni​čan istra​ži​telj. – No​ćas ili sutra ujutro, ovisno o tomu kad oglad​ni, raspla​kat će se i vra​ti​ti kući. – Što neće po​mo​ći dje​vojči​ca​ma. – Na​r avno – slo​ži se Ba​nić. – Nitko i ne misli da bi moglo po​mo​ći. Ali, kakve to veze ima s bilo čim? Sumnjam da me že​li​te anga​ži​r a​ti kako bih kre​nuo u potra​g u za ba​lavcem. Ili za nje​g o​vim ocem... ili što ja znam... – Ništa mi od toga nije bilo na pa​me​ti – nasmi​je​ši se Janko​vić pa kre​ne pospre​ma​ti no​vi​ne. Ra​dio je to po​la​ko, pre​sa​vi​jao listo​ve ured​no i pra​vilno, sla​g ao ih toč​no jed​ne na dru​g e, sve dok na sto​lu nije ostao samo je​dan primje​r ak no​vi​na. – U sva​kom je listu po​ko​ja sli​ka, neg​dje čak i dvi​je ili tri, ali ni na jed​noj nema ništa za​nimlji​vo. – Znam – slo​ži se Ba​nić. Ništa nije za​nimlji​vo, jer je zapra​vo strašno. Za​nimlji​va je možda samo po​uka. Pa​zi​te da vam ma​lo​dob​ni klinci ne sje​da​ju u kola, jer bi se moglo do​g o​di​ti da idi​o ti ne​ko​g a zga​ze. A stra​dat će ne samo zga​že​ni nego i vaše razma​že​no čedo. – Sva​ka​ko će stra​da​ti! Za ta​kav užas mora da je pre​dvi​đe​na vi​še​g o​dišnja kazna zatvo​r a. To nije šala. Čak ni ma​lo​dob​ni​ci ne smi​ju ne​kažnje​no ga​zi​ti ma​lo​dob​ni​ke! Zar ne? – Ali, čemu sve to? – po​digne Ba​nić gla​vu s no​vi​na. – Imam prokle​ti do​jam da vas ne za​ni​ma ni od​g ojni sa​držaj ove pri​če ni sud​bi​na te dje​ce ni zatvor koji će netko do​bi​ti.

– Potpu​no ste u pra​vu – odvra​ti Žak Janko​vić pa razmo​ta još je​dan voć​ni bombon. Ba​nić izno​va pogle​da nje​g o​ve bespri​je​korne prste i blista​ve nokte koji su sja​li dok je spretno razmo​ta​vao pa​pi​r ić. – Pogle​dajte do​bro ovu sli​ku – upre Janko​vić prstom u no​vinsku fo​togra​fi​ju na ši​r i​ni ci​je​la dva stupca pa poč​ne de​taljno objašnja​va​ti nje​zin sa​držaj: – Ovo ov​dje je ošte​će​ni auto​mo​bil, ovo su po​li​cijska kola, za​tim po​li​ca​jac, pa još je​dan... tu je i tre​ći... Jasno, ova dvo​ji​ca s fo​to​apa​r a​tom su no​vi​na​ri, koji će se sa sli​ka​ma vra​ti​ti u re​dakci​ju sretni ko dje​či​ca... Ovo tu je slu​čajni pro​laznik... za​tim baka s ce​ke​r om u ko​jem je povrće. A ovo tu, pogle​dajte sad ovog čovje​ka! To je po​lupro​fil muškarca koji je mo​r ao posve slu​čajno upasti u sli​ku. Apa​r at je škljoc​nuo i uhva​tio ga ona​ko... malo u po​lusje​ni... i ne sasvim oštro. Gospo​di​ne Ba​ni​ću, pre​pozna​je​te li ga? Zna​te li tko je taj čovjek? – Što vam je?! Otkud bih znao?! – Pa baš biste ga mogli i zna​ti – reče on mirno cu​cla​ju​ći svoj bombon. – To vam je Edi Henz!

14.

J

osi​pa Šajbe​r a zva​li su Džo pa se u no​vinskim teksto​vi​ma tako i potpi​si​vao, namjerno ko​r iste​ći fo​netsku va​r i​jantu ime​na. Ra​dio je u jed​nom od tri najve​ća dnevni​ka, pi​sao je teksto​ve na razme​đu društve​ne i crne kro​ni​ke, ba​ve​ći se uglavnom skanda​li​ma, afe​r a​ma i inci​denti​ma koji su potre​sa​li javni ži​vot. U pristu​pu nije bi​r ao sred​stva, bio je ne​kom vrstom žurna​listič​kog catc​he​ra, koji je ne​mi​li​ce uda​r ao po svi​ma, na​pu​hu​ju​ći stva​r i, izmišlja​ju​ći to​božnje argu​mente, spre​man potvo​r i​ti sva​kog tko mu se nije svi​đao. A gdje​kad čak i one koji su mu se svi​đa​li. Go​vo​r i​li su za nje​g a kako rano ujutro, čim izi​đe na uli​cu, za​vi​r i u kantu za sme​će vi​dje​ti nije li u njoj kakvo mrtvo​r o​đenče ili sli​čan razlog oko ko​jeg bi mo​g ao raspresti pri​ču punu zla i amo​r alnosti te je adre​si​r a​ti na ne​ko​g a tko se tomu najma​nje nada. Pri​ča​lo se i da je ko​r umpi​r an, da je spre​man uze​ti no​vac kako bi ne​ko​g a optu​žio ili pak abo​li​r ao od krivnje. A kada bi netko na​g a​zio nje​g a, oso​bi​to ako bi se ra​di​lo o auto​r i​te​ti​ma, tada bi za​va​pio do neba i raspi​sao se o gu​še​nju slo​bo​de go​vo​r a, o po​novnom uvo​đe​nju verbalnog de​likta i osu​je​ći​va​nju svih mo​g u​ćih gra​đanskih pra​va te oso​bi​to de​mokra​ci​je kao takve. Ri​je​čju, Džo Šajber bio je ve​li​ki gad, ali i oso​ba koja je, po​put pra​vih baba tra​če​r i​ca i po​li​cijskih žbi​r a, pozna​va​la go​to​vo sve lju​de koji su gmi​za​li ovom zemljom. Baš radi toga, Ba​nić je znao suspregnu​ti ga​đe​nje i po​segnu​ti za uslu​g om čovje​ka koji je znao sve o svi​ma. A ako baš i nije znao sve, uvi​jek je bio spre​man ono što mu tre​ba izmisli​ti, uči​ni​ti vje​r o​jatnim i pla​si​r a​ti kao čla​nak potpi​san fo​netskom va​r i​jantom najčešćeg engleskog ime​na. Džo je bio je​dva mla​đi od Ba​ni​ća, imao je oko šezde​set, pod​buhlo lice s de​be​lim usni​ca​ma, vod​nji​ka​vim oči​ma, ro​ša​vim obra​zi​ma i tu​pa​vim pogle​dom, iako je bio jako inte​li​g entan i lu​kav do pokva​r e​nosti. Zbog ne​ugled​na izgle​da i nepro​du​hovlje​ne fi​zi​o no​mi​je iz​bje​g a​vao je ko​r isti​ti svo​ju fo​togra​fi​ju uz teksto​ve koje je objavlji​vao, tako da mno​g i či​ta​te​lji nisu ni zna​li kako izgle​da. Ali, ako je sli​ku mo​g ao sakri​ti, vlasti​tu je fi​zi​o no​mi​ju mo​r ao no​si​ti sa so​bom pa je ta​kav ka​kav zapra​vo i jest ovaj put sje​dio s Ba​ni​ćem u pivni​ci smješte​noj u Ili​ci, u pro​la​zu Ma​ti​ce obrtni​ka. – Ne mogu vje​r o​va​ti da si još uvi​jek pri​vatni istra​ži​telj! – go​vo​r io je Džo, dok su pili jed​no od onih piva što ih pro​izvo​di mala Me​dved​g rad​ska pi​vo​va​r a. – Ne ku​žim uopće kako ti sa svim tim svo​jim go​di​na​ma mo​žeš potrča​ti za ne​kim tko ti želi po​bje​ći. I kako mo​žeš nasta​vit ako on, re​ci​mo, presko​či ne​kakvu ogra​du ili po​tok? Čovje​če, pa ti si već, kako se to kaže, u tre​ćoj dobi. – Pi​taš me kao da se igram lo​vi​ce. Prvo, go​nim samo sta​r i​je oso​be, one pre​ko šest banki. A ako na​le​tim na ne​kog mla​đeg koji po​ku​ša po​bje​ći, ja jed​nostavno pri​pu​cam. Što misliš radi čega no​sim re​volver? – Izvrsno! – nasmi​je se Šajber. – Isko​r istit ću to u ne​kom članku. Re​ci​mo ova​ko. Tra​že​ći lju​bavni​ka kli​jento​ve žene, pri​vatni istra​ži​telj Ba​nić pri​pu​cao na ugled​nog zagre​bač​kog odvjetni​ka. Samo se mo​r am sje​tit ko​jeg. Ga​do​va koji deru go​le​mu lovu ima na pre​tek. – Uopće ne sumnjam da bi ti tako nešto bilo stra​no. Samo, uz ime odvjetni​ka, red je da na​ve​deš i ime gospo​đe pre​ljub​ni​ce. – Dakle, i ti misliš da sam gad! – žmirne Šajber pa pogle​da Ba​ni​ća kao da mu je nje​g o​va re​akci​ja jako važna. Ali, i Ba​nić je pozna​vao tri​ko​ve ko​ji​ma je Šajber po​ku​ša​vao zbu​ni​ti su​g o​vorni​ke pa spremno od​g o​vo​r i: – Ne mislim da si gad, ja to naprosto znam. To je naša vrsta ferple​ja. Ne razmje​nju​je​mo sta​vo​ve

i kompli​mente, nego informa​ci​je i lovu. Nije li tako? – Takvog te vo​lim – smi​r i se Šajber čim je Ba​nić spo​me​nuo lovu. – Da vi​di​mo što se da​nas tra​ži. Ili trži! Ba​nić izva​di iz dže​pa no​vi​ne u ko​ji​ma je bila vi​jest o ma​lo​dob​nom dje​ča​ku koji je sku​pim auto​mo​bi​lom po​ko​sio dvi​je dje​vojči​ce. Na​r avno, na tom je fo​to​su bio i čovjek za koga je Žak Janko​vić tvrdio da je „po​kojni” Edi Henz. Ali, na fo​to​su je bio i Džo Šajber, jer je bilo ne​mo​g u​će da se i nje​go​va no​vi​narska faca ne nađe među oče​vi​ci​ma tako pri​mamlji​ve senza​ci​je. Ba​nić po​la​ko rasklo​pi no​vi​ne i gurne ih pred Šajbe​r a. – Oho! – reče ovaj. – Do​nio si mi moju vlasti​tu sli​ku! U redu, istra​ži​te​lju, prizna​jem da sam to ja. I to na mjestu zlo​či​na. Kre​ni s do​ka​zi​ma, ako me baš že​liš satje​r a​ti u kut. – Ne za​je​ba​vaj se! – hlad​no će Ba​nić, prstom po​ka​zu​ju​ći na čovje​ka ko​jeg je fo​to​apa​r at uhva​tio nespremna, u lo​šem svjetlu i po​ma​lo mutno. – Tko je ovaj čovjek? Za tebe go​vo​r e da pozna​ješ sve što gmi​že pod ovim suncem. Od pre​mi​je​r a pa do zad​nje spo​do​be iz prihva​ti​lišta za beskuć​ni​ke. Džo uzme no​vi​ne pa ih pri​bli​ži licu kako bi malo bo​lje za​vi​r io u njih. Bio je kratko​vi​dan, ali je, tko zna zašto, iz​bje​g a​vao no​si​ti na​o ča​le. Ba​nić ga je pro​matrao kako bu​lji u no​vi​ne. Bio je ne​ka​ko tust, potko​žen od do​bre hra​ne i pića, jer je bio gurman i vinski zna​lac, tako da ga je u jed​nom tre​nu za​čuo kako du​bo​ko i teško diše. Ba​nić za​šu​ti i otpi​je malo piva, koje mu se ina​če i nije svi​đa​lo, već po​mišlja​ju​ći kako no​vi​narska pro​pa​li​ca ovaj put neće zna​ti tko je na sli​ci. – Zašto te za​ni​ma taj tip? Oko nje​g a se ne ple​tu ni​kakve intri​g e. Diskre​tan je, tih i po​vu​čen... – Ima li kakvo ime? Tu stvar lju​di po​katkad ko​r iste. – Na​r avno da ima – od​g urne Šajber no​vi​ne, kao da želi ka​za​ti kako u nji​ma nema ništa za​nimlji​vo. – Zove se Tedi Be​lak. Ni​kad ni​sam otkrio je li to od Te​o dor ili se voli po​istovje​ći​va​ti s Presleyje​vim me​dvje​di​ćem. Ba​nić se stre​se od ne​la​g o​de. Sada je valjda prvi put bio svjestan isti​ne u koju je dugo po​ku​ša​vao ne vje​r o​va​ti. Kao što se gusje​ni​ca pre​ko ružne ča​hu​r e pretva​r a u lepti​r a, tako je izgle​da i Edi Henz pro​šao kroz svo​ju ču​desnu me​ta​morfo​zu. Isprva je bio gangster koga su hva​ta​li zbog pljač​ke ba​na​ka, po tom je sti​g ao na hrvatsko ra​tište gdje se kroz dim i vatru pretvo​r io u mirno​g a gra​đa​ni​na. Bio je prvo Edi pa si je do​dao jed​no T na po​četku, dok je pre​zi​me Henz, baš kao i nje​g o​va majka, jed​nostavno od​ba​cio i postao Be​lak. Žak Janko​vić bio je u pra​vu. Šle​per je razne​sen u mi​li​ju​ne ko​ma​di​ća, ali Edi Henz nije bio u nje​mu! Na grob​lju u Le​ib​nitzu završio je li​me​ni li​jes s posmrtnim osta​ci​ma ne​kog dru​g og čovje​ka. – Što je? Što si se za​mislio, istra​ži​te​lju? – upi​ta Šajber, vi​djevši kako ga je zbu​ni​la nje​g o​va pri​ča. – Zbog ne​kog razlo​g a tra​žiš Be​la​ka? – Da. Imam kli​jenta koji ga tra​ži – od​mahne Ba​nić kao da želi ka​za​ti kako to i nije pre​vi​še važno. – Bio je s Be​la​kom 1991. na za​pad​nosla​vonskoj bo​jišni​ci. Na neki su na​čin bili ratni dru​g o​vi... – Ma ne​moj mi reći! – pre​ki​ne ga Šajber. – To da bi Tedi Be​lak su​dje​lo​vao u obra​ni Hrvatske, to mi je nešto novo, nevje​r o​jatno i apsurd​no. – Možda si u pra​vu – po​mirlji​vim će to​nom Ba​nić. Nije mo​g ao tu​ma​či​ti no​vi​na​r u kako se radi o zamje​ni identi​te​ta, kako je Henz fingi​r ao vlasti​tu smrt i postao Be​lak. Zapra​vo, to nije bila pri​ča za nje​g o​ve uši. Po​g o​to​vo ne za nje​g o​ve! Bilo je lako za​misli​ti kakve bi sve po​je​di​nosti mo​g ao Šajber raspresti na ovu bi​zarnu temu. – On se u Hrvatskoj po​ja​vio tek 1992. Puno je lju​di iz di​jaspo​r e po​četkom 1992. došlo poz​dra​vi​ti stva​r a​nje i prizna​nje hrvatske drža​ve. Na​vod​no je u jed​nom od zra​koplo​va bio i on...

Zra​koplov iz Le​ib​nitza, pod​smjehne se u sebi Ba​nić, intimno za​do​vo​ljan time što mu je pozna​to nešto što pokva​r e​ni no​vi​nar ne zna. – Čime se bavi? – upi​ta Ba​nić. – Sasvim je ne​jasno – za​misli se Džo Šajber. – Nitko to još nije uspio razri​je​ši​ti. Zna se da je pri​lič​no bo​g at, ali po​dri​jetlo nje​g o​vog bo​g atstva nije jasno. – Možda je posve ba​nalno – pre​ki​ne ga Ba​nić. – Možda je čovjek jed​nostavno pljač​kao banke. Jed​na ili dvi​je bo​lje banke i eto ti! Ih, što ja znam... možda je ope​lje​šio dra​g u​ljarni​cu. – Si​g urno! Baš imaš bujnu maštu – od​mahne no​vi​nar ru​kom, kao da re​dom od​ba​cu​je istra​ži​te​lje​ve pretpostavke. – Ne​maš pojma o nje​mu. On je je​dan fin, tih, de​centan i ne​upad​ljiv čovjek. Kao što si i ti fin, tih, de​centan i ne​upad​ljiv, po​misli Ba​nić, ali ipak pre​šu ti tu mi​sao. – A možda je znao oplo​di​ti vlasti​tu lovu – na​g a​đao je Ba​nić. – To​li​ki su po​ka​za​li umješnost u toj discipli​ni. I sa sitnim si pa​r a​ma mo​g ao prigra​bi​ti ho​tel ili tvorni​cu praktič​ki za​ba​da​va. Znatni​ju go​to​vi​nu mo​g ao si oplo​di​ti po​su​đu​ju​ći lovu uz vi​so​ku ka​ma​tu, mo​g ao si uvo​zi​ti zla​to, tehnič​ku robu, dro​gu ili... Hrvatska je bila apso​lutno ide​alna zemlja za bandi​te i ma​fi​ja​še. – Ne, ne... on apso​lutno ne ide u tu ka​te​g o​r i​ju! – tvrdio je no​vi​nar. – Smi​ješno mi je što misliš da bi Be​lak ka​ma​ta​r io ili ku​po​vao bud​zašto ka​me​no​lo​me, benzinske crpke i ma​r i​ne. To su ti​pič​na hrvatska, po​pu​listič​ka bo​g atstva, uz koja idu glasna slavlja, na​metlji​ve pa​r a​de, ne​ukusno žde​r a​nje i odvratno opi​ja​nje... – Ho​ćeš reći da je i tebi takvo što stra​no? – Pusti ti mene! – spremno će no​vi​nar. – Ja sam po​pu​list... – Že​liš ka​za​ti kako je Be​lak neka vrsta sa​mostanskog isposni​ka, ere​mi​ta, kre​posni bo​g a​taš po uku​su crkve​nih kru​g o​va? – Daj me, Ba​ni​ću, ne​moj za​je​ba​va​ti! Be​lak živi mirno i po​vu​če​no iza de​be​lih i vi​so​kih zi​do​va, ne po​ka​zu​je se, ne iza​zi​va po​zornost dru​g ih, apso​lutno je diskre​tan, go​to​vo ne​vid​ljiv... – Baš po​put lju​di koji ima​ju ne​čistu savjest. – Možda – za​misli se no​vi​nar. – Posto​ji i ta mo​g uć​nost. Ali, tko od nas ima čistu savjest i mi​r an san? Ko​li​ko je znam, a mno​g i tvrde da znam i pre​vi​še, ni​ka​da se nije dao na​vu​ći na tri​vi​jalne pre​dodž​be o stva​r a​nju kli​še​izi​r a​nih bo​g atsta​va kakva se stje​ču ka​ma​ta​r e​njem i fi​nancijskim inže​nje​ringom. Pa u tim su discipli​na​ma na ovom te​r e​nu posto​ja​le či​ta​ve ško​le i stilski smje​r o​vi, čiji se osta​ci da​nas daju naći u za​bi​ti​jim zatvo​r i​ma. Ne, Be​lak je nešto dru​g o! Pri​ča​lo se da posje​du​je li​kovnu ga​le​r i​ju u Mi​la​nu, da je vlasnik male alergo​loške kli​ni​ke u Nje​mač​koj, kako neg​dje u Švi​carskoj posje​du​je la​nac trgo​vi​na čo​ko​la​dom. Re​ci​mo, takve te trgo​vi​ne mogu uči​ni​ti bo​g a​tim ako si do​voljno pa​me​tan i ujed​no skro​man, ako ti se ape​ti​ti ne gube u ekstre​mi​ma. – Živi sam? – upi​ta Ba​nić. – Ako živi sam, možda se i može drža​ti bo​g a​tim čovje​kom. U pro​tivnom, već ti jed​na po​lu​dje​la žena može bo​g atstvo uči​ni​ti ogra​ni​če​nim i dvojbe​nim. Vi​dio si valjda što se sve do​g a​đa no​g o​me​ta​ši​ma? Potpi​šu ugo​vor s ne​kakvim klu​bom iz Pre​mi​jer lige, na​kon čega ih raspo​mamlje​na pin-up supru​g a, vlasni​ca dva tu​ce​ta bundi i tristo ci​pe​la stje​r a u du​bo​ki bankrot. – Meni pri​čaš o tomu što se do​g a​đa s no​g o​me​ta​ši​ma i nji​ho​vim pin-up dru​g a​r i​ca​ma?! Pa ja sam dokto​r i​r ao na tomu! Opi​sao sam bar po​lo​vi​cu takvih slu​ča​je​va. Dru​g u sam po​lo​vi​cu izmislio. Je​dan me bek po​ku​šao ubi​ti, a dva su me kri​la tu​ži​la. – Do​bro, to znam – snuždi se Ba​nić, svjestan da je ušao u nje​g ov te​r en, tamo gdje sam nema

dub​ljih spozna​ja. – Tedi Be​lak se ože​nio 1995. že​nom koja nije bila vlasni​ca krzne​nih komple​ta, merce​de​sa i lju​bavni​ka, ali je pod​legla po​r o​ci​ma dru​g e vrste. – Ko​ji​ma to? – Razni​ma – nasta​vi Šajber. – Mno​g o​li​ki​ma. Alko​ho​lu, pro​misku​ite​tu, a posli​je vje​r o​jatno i opi​ja​ti​ma... Ro​di​la mu je sina, mislim 1997. ili ‘98. A koju go​di​nu kasni​je Tedi je uspio i ri​je​ši​ti je se. – Tedi Be​lak ima sina? Že​liš li ka​za​ti da sin živi s njim? Tako ma​le​nu dje​cu, su​do​vi obič​no do​di​je​le majka​ma. – Do​di​je​le – mirno će Džo Šajber – ako se ne ševe s po jed​nim muškarcem dnevno. I ako se izme​đu dvi​je ševe ne na​li​ju ne​kom žesti​com. Lu​ci​ja Be​lak, na svo​ju nesre​ću, pri​pa​da​la je baš tom soju. Dakle, onom ko​jem su​do​vi i sta​r a​teljstva ne do​dje​lju​ju dje​cu. – Tako dakle – za​misli se Ba​nić. – Kako ti to uopće znaš? Kako si uspio to​li​ko bla​ta izvu​ći iz jed​nog diskretnog i sa​mo​za​tajnog tipa koji se ne po​vo​di za po​pu​listič​kim bo​g atstvi​ma? – E, jebi ga! – promrmlja Šajber. – On je bio diskre​tan i sa​mo​za​ta​jan, ali ona nije. Od jed​ne sta​ra​te​lji​ce doznao sam za taj slu​čaj, ispi​tao žensku i pi​sao o tomu. – Ajme meni – pokri​je Ba​nić lice dla​no​vi​ma. – Mogu si misli​ti što si sve na​pi​sao. Jad​ni lju​di! – Pa i je​sam! – od​bru​si on. – Kako bi se do​ko​pao dje​te​ta, Be​lak je ispla​tio ženu. Ku​žiš? Njoj je tre​ba​la lova, jer je že​lje​la uži​va​ti u ži​vo​tu pa je prista​la pro​da​ti vlasti​tog sina. Znaš ono, pošto di​je​te, izvo​li​te, hva​la.... – Zar je to mo​g u​će? – ču​dio se Ba​nić. – A kako ne bi bilo! Stvar je bila čista kao suza. On joj je, re​ci​mo, dao pe​de​set so​mo​va eura, a ona je nje​mu ispo​r u​či​la di​je​te. Kako bi ta po​g od​ba prošla na sudu, ona je na​vod​no prista​la odusta​ti od dje​te​ta zbog svog, ose​bujnog na​či​na ži​vo​ta. – Sada više ništa ne ku​žim – re​kao je Ba​nić. – Ma, ne ku​žim ni ja! – od​mahne Šajber ne​hajno ru​kom. – Ali, tekst je bio senza​ci​o na​lan. Po​di​je​lio je javnost, izazvao pra​vu la​vi​nu od​g o​vo​r a... Nisi či​tao? – Ja ti uglavnom ne či​tam no​vi​ne! Ali sam si​g u​r an da je čla​nak bio pra​va bomba i da je po​di​je​lio javnost. Za​ni​ma me nešto dru​g o. Htio bih da mi ka​žeš gdje živi Edi... – Valjda Tedi! – ispra​vi ga no​vi​nar. – To sam i mislio – nasmi​je se on. – Htio bih da mi ka​žeš gdje živi Tedi Be​lak. Na​dam se da to nije ne​kakva ve​li​ka informa​ci​ja koja bi tre​ba​la košta​ti, ne znam ko​li​ko... – To ću ti po​ka​za​ti. Nije neki pro​blem – reče on pa izva​di iz dže​pa svoj sta​r i no​vi​narski blok i na je​dan mu listić ispi​še Be​la​ko​vu sa​mo​borsku adre​su. – Još uvi​jek se slu​žiš tim ma​lim blo​kom? Mislio sam da vi no​vi​na​r i sada ko​r isti​te ta​ble​te, lapto​pe... što ja znam... – Ja sam ti sta​r a ge​ne​r a​ci​ja – nasmi​je se on. – Ni​ka​mo bez blo​ka! – A ta... nje​g o​va žena. Kako si ono re​kao da se zove? – Lu​ci​ja.... Mislim da ne nosi mu​že​vo pre​zi​me... – Kako bih mo​g ao doći do nje i napra​vi​ti je​dan intervju? – Sad i vi istra​ži​te​lji pra​vi​te intervjue?! Kamo nas sve to vodi?

– To se samo tako kaže. Htio bih zapra​vo s njom razgo​va​r a​ti o Be​la​ku. – To baš i neće ići tako lako – lu​ka​vo se nasmi​je Džo. – Ona je pti​ca iz malo skupljeg jata. Ri​jetko tko zna gdje živi i ri​jetko će ti tko moći do​g o​vo​r i​ti tako zeznu​tu stvar kao što je razgo​vor s Lu​ci​jom. – Pa do​bro. I to valjda ima neku ci​je​nu? – Na​r avno da ima! Ko​li​ko bi ta​kav ugo​vor mo​g ao napla​ti​ti svom kli​jentu? – Što ja znam – za​misli se Ba​nić, koji još nije ni upoznao pla​težnu si​tu​aci​ju Žaka Janko​vi​ća. – Ne više od tristo eura. – Nije baš nešto – pre​mišljao je Džo Šajber kao da želi odusta​ti. – Ali, neka ti bude. Uzmi mu tristo. Na​r avno, ci​je​li je iznos za mene! Pod tim ću ti uvje​tom do​g o​vo​r i​ti razgo​vor. – Zna​či, meni ništa – ne​za​do​voljno će Ba​nić. – To baš i nije u redu. – Tebi pre​o sta​je za​do​voljstvo u razgo​vo​r u, meni ide lova. Uosta​lom, ako si pra​vi, lu​ka​vi istra​ži​telj, izvu​ci iz nje​g a petsto, ili soma... Sna​đi se. Ba​nić se za​misli. Nije ga mu​či​lo hoće li Janko​vi​ću uspje​ti izvu​ći tristo eura ili više, nego nešto posve dru​g o. – Jed​na mi stvar ni​ka​ko nije jasna. Ko​jim se slu​ča​jem Tedi Be​lak na​šao na no​vinskoj sli​ci koja po​ka​zu​je oče​vid na​kon nesre​će koju je izazvao ma​lo​ljetnik? – Kako?! Ti to ne znaš? – nasmi​je se Džo Šajber osmi​je​hom u ko​jem kao da je bilo i zrnce pre​zi​r a. – Pa ja či​ta​vo vri​je​me mislim da je tebi sve jasno! E, kra​san si mi ti pri​vatni istra​ži​telj! – Ne ra​zu​mi​jem u čemu je štos. – Ne ra​zu​mi​ješ u čemu je štos?! – za​bavlja​lo je Šajbe​r a. – Štos ti je u tomu što je taj šesna​esto​g o​dišnji kli​nac koji je skri​vio nesre​ću Te​di​jev sin Ja​nus! Za ko​je​g a u ovom tre​nu nitko ne zna gdje se na​la​zi.

15.

Ž

ak Janko​vić je ušao u pla​vi Kangoo, sjeo do Ba​ni​ća i vid​no ne​r aspo​lo​žen ka​zao istra​ži​te​lju da ga pro​ve​ze Sa​mo​bo​r om, bu​du​ći da želi s njim ozbiljno po​r azgo​va​r a​ti. Iako se Ba​ni​ću či​ni​lo kako auto​mo​bil nije baš najpriklad​ni​je mjesto za ozbi​ljan razgo​vor, slegnuo je ra​me​ni​ma i kre​nuo po​la​ko cestom pre​ma Bre​g a​ni. Či​ni​lo se da je ovaj put Janko​vić odustao od svo​jih tvrdih bombo​na pa je žva​kao žva​ka​ću gumu, glasno, mljac​ka​vo, sasvim ne​o te​sa​no. Iako su mu odu​vi​jek išli na živce kli​pa​ni koji naglas žva​ču, istra​ži​telj ne reče ništa, nego nasta​vi vo​zi​ti. Zapra​vo, i sam je mislio da bez razgo​vo​r a nji​hov poslovni od​nos više ne vodi ni​ka​mo. Bilo je ne​dvojbe​no da je čovjek koji je pri​je dva​de​set go​di​na nestao u eksplo​zi​ji šle​pe​r a sada odjed​nom ipak živ. Na​r avno, Ba​ni​ća je sve više za​ni​mao razlog zbog ko​jeg ga Janko​vić i da​lje tra​ži. Na​ime, na​kon sve​g a bilo je više nego jasno da se ne radi o senti​mentalnoj potra​zi za davnim, izgub​lje​nim pri​ja​te​ljem, nego o ne​če​mu mno​g o stvarni​jem i praktič​ni​jem. – Že​li​te li razgo​va​r a​ti o Edi​ju? – po​ku​ša Ba​nić pre​ki​nu​ti dugi muk. Žak ne od​g o​vo​r i. Vi​dje​lo se da ga nešto muči i da još uvi​jek pre​mišlja. Žva​kao je sve glasni​je i Ba​nić se upi​ta kakve se to ne​uro​ze po​ku​ša​va ri​je​ši​ti žva​ka​njem gume, tvrdim bombo​ni​ma i dotje​r i​va​njem no​ka​ta. – Evo, i sami ste ko​nač​no otkri​li da je Edi živ, da je namjestio svo​ju to​božnju smrt kako bi do​šao do no​vog identi​te​ta i si​g urnosti. Ne znam kako mu je sve to uspje​lo i što je sve mo​r ao ura​di​ti, ali kada se sje​tim ko​li​ko je u tim da​ni​ma drža​va bila ko​r umpi​r a​na, ništa mi više nije čud​no. Ne bi li bilo vri​je​me da se sada mirno rasta​ne​mo i za​bo​r a​vi​mo je​dan na dru​g o​g a? To​li​ko mi mljac​ka​te na uho da će me taj za​bo​r av pre​po​r o​di​ti. On izva​di gumu iz usta pa je lju​ti​to baci kroz pro​zor. – Do​bro zna​te da ga ja neću uspje​ti pro​na​ći. Ja sam iz Istre, ov​dje ni​ko​g a ne pozna​jem i sve mi je stra​no. Možda bih mo​g ao oti​ći na po​li​ci​ju i zatra​ži​ti da mi daju nje​g o​vo bo​r a​vište. Ali, bog zna kako je on sre​dio tu stvar. Oprezni lju​di ni​ka​da ne bo​r a​ve tamo gdje se misli da bo​r a​ve. – Vi biste, dakle, htje​li da ga ja i da​lje tra​žim? – nasmi​je se Ba​nić dok su po​la​ko pro​la​zi​li uz rje​či​cu Grad​nu na​bu​ja​lu od čestih kiša. Znao je Ba​nić, do​du​še, gdje sta​nu​je Edi, jer mu je to Džo Šajber otkrio, ali mu se sve više či​ni​lo kako je taj po​da​tak pa​metno za​drža​ti za sebe do daljnje​g a. Od​nosno do tre​na kada će biti si​g u​r an u Janko​vi​će​ve namje​r e. – Pla​tio bih vam još sta​no​vi​tu ko​li​či​nu no​va​ca kada biste na to prista​li. – Možda bih i pristao kad biste mi prizna​li zbog ko​jeg ga razlo​g a tako uporno tra​ži​te. – Pa že​lio bih ga još jed​nom vi​dje​ti. – Sad mi zvu​či​te kao bilmez iz lju​bavnog ro​ma​na – ru​g ao se Ba​nić – koji još jed​nom želi vi​dje​ti dra​g u koju nije pre​bo​lio. On se zbog te stva​r i mo​g ao i na​lju​ti​ti, ali se ipak či​ni​lo da mu Ba​nić to​li​ko tre​ba, da će još neko vri​je​me biti strpljiv i trpje​ti uvre​de. – Do​bro, kad bih vam to re​kao... – oprezno će on – vi biste šutje​li? Raspi​tao sam se i doznao kako pravno sto​je stva​r i među nama. U neku ruku vi ste pre​ma meni u po​zi​ci​ji odvjetni​ka. Ja sam vas anga​ži​r ao radi pri​kuplja​nja odre​đe​nih po​da​ta​ka. Radi po​da​ta​ka koji do​ka​zu​ju da je Edi još uvi​jek živ. Nije li tako?

– Go​to​vo da i je – reče Ba​nić pa na di​je​lu ceste gdje nije bilo auto​mo​bi​la po​la​ko za​o kre​ne i kre​ne pre​ma Sa​mo​bo​r u dru​g im pu​tom. – Kao i sva​ki odvjetnik, mo​r a​te biti lo​jalni svom kli​jentu. I sve nje​g o​ve poslo​ve drža​ti u maksi​malnoj tajnosti. – Sve dok se ne radi o poslo​vi​ma koji bi po​dra​zu​mi​je​va​li kazne​nu od​g o​vornost. – Zapra​vo, za​ni​ma me... – reče Janko​vić pa ru​kom hitro pre​đe pre​ko istra​ži​te​lje​vih prsa i trbu​ha. – Za​ni​ma me jeste li ozvu​če​ni? Ba​ni​ća je to to​li​ko zbu​ni​lo, izne​na​di​lo, ali i razlju​ti​lo, da je svom sna​g om pri​tisnuo koč​ni​cu, na​kon čega je Janko​vić izgu​bio ravno​te​žu i za​ma​lo zveknuo gla​vom o vjetro​bransko staklo. – Kako me mo​že​te pi​ta​ti takvu idi​o ta​r i​ju?! – pla​ne Ba​nić. – Otkud vam to? Nagle​da​li ste se glu​pih ame​r ič​kih filmo​va pa ste po​ble​sa​vi​li. Izve​de​te li još jed​nom nešto slič​no, izba​cit ću vas iz auto​mo​bi​la! I to u pu​noj brzi​ni! Ba​ni​ćev je bi​jes bio opravdan, ali bez pokri​ća, jer je nje​g ov kli​jent bio mla​đi i snažni​ji. Ipak, Janko​vić na sve to nije ka​zao ništa. Samo je iz dže​pa izvu​kao još jed​nu žva​ka​ču, otvo​r io je i strpao u usta. – Kada bih i bio ozvu​čen, zbog ne​o vlašte​nog bih sni​ma​nja samo ja bio kažnjen. To biste tre​ba​li zna​ti. No​vi​ne su pune takvih stva​r i. Sni​mi​te lo​pu​žu i pokva​r e​nja​ka, od​ne​si​te to na sud, a oni će vas li​je​po opa​li​ti po ne​kom od za​ko​na. – U redu, u redu! – dignuo je Žak ruke uvis kao da se pre​da​je, ali se ipak nije ispri​čao. Čini se da je spa​dao u one koji to ne rade tek tako. – Ispri​čat ću vam! Stvar je vrlo jed​nostavna i očigled​na. – Bilo bi su​per kada biste to ura​di​li bez žva​ka​će gume u usti​ma – pri​po​me​ne Ba​nić namjerno, pro​la​ze​ći uz novi sa​mo​borski auto​busni ko​lo​dvor pre​ma grad​skom sre​dištu. – Ci​je​la stvar izme​đu nas dvo​ji​ce za​kompli​ci​r a​la se oko male crkve u Ma​ju​r ovcu. Ta​mošnji je sve​će​nik zaklju​čao vra​ta, na​to​va​r io svo​je stva​r i na ka​mi​o net i oti​šao iz sela čim je za​g usti​lo. Ako se pi​ta​te zašto nije ostao uz svo​ju pastvu, mo​r a​te zna​ti da su i osta​li ura​di​li isto što i on. Po​bjegli su na si​g urno. – Svi osim le​g endarnih Stršlje​na – doda Ba​nić, ne bez iro​ni​je. – Na​kon sta​no​vi​tog vre​me​na ja​vio se iz gra​da u krizni štab i oba​vi​jestio nas da su u crkvi osta​le neke vrlo važne stva​r i, koje bi va​lja​lo uze​ti i posla​ti mu. – Koje to stva​r i? – upi​ta istra​ži​telj. – Ka​nistar sve​te vo​di​ce? I zimska za​li​ha hosti​ja? – Ne. Ra​di​lo se o dva kri​ža za koje je ve​le​časni mislio da bi ih va​lja​lo sklo​ni​ti na si​g urno – nasta​vi Janko​vić, ne oba​zi​r u​ći se pre​vi​še na Ba​ni​će​ve zlu​r a​de primjed​be. – Poslao je ključ i za​mo​lio Edi​ja da ode u crkvu, otklju​ča vra​ta, za​pa​ki​r a kri​že​ve i prvom ih dosta​vom po​ša​lje u grad. Kri​že​vi su bili pri​lič​no vri​jed​ni. – Što, bili su od marci​pa​na? – Bih su od zla​ta – po​uči ga Janko​vić. – Bili su vri​jed​ni i bilo je pra​vo čudo što ih je sve​će​nik uspio za​bo​r a​vi​ti. – A zna​te vi po​po​ve. Nji​ma su du​hovne stva​r i odu​vi​jek bile važni​je. – Edi je bio ne​ka​ko ne​o d​lu​čan... odu​g ovla​čio je s od​laskom u crkvu... a onda... onda je po​g i​nuo... – Sad ćete odjed​nom vi tvrdi​ti da je po​g i​nuo – pri​mi​je​ti Ba​nić. – Na​r avno da nije po​g i​nuo – uzdahne Janko​vić kao da mu je žao. – Tako se samo sve ove go​di​ne

či​ni​lo. Ni sam ne znam kako je to izveo, ali je ipak izveo. Dakle, kada se ta stvar s njim i šle​pe​r om do​g o​di​la, ja sam oti​šao u crkvu kako bih po​ku​pio kri​že​ve. – Oho, zna​či da ste bih vrlo savjesni – iro​nič​no će Ba​nić. Kao da ga nije ni čuo, Janko​vić nasta​vi: – Imao sam tamo što vi​dje​ti. Crkve​ni ulaz bio je razva​ljen, stva​r i koje su osta​le u crkvi bile su po​r azba​ca​ne i po​r azbi​ja​ne... – A kri​že​ve je netko od​nio – doda Ba​nić, na​g a​đa​ju​ći što je usli​je​di​lo. – Niste li ka​za​li da je ve​le​časni Edi​ju poslao klju​če​ve, što zna​či da nije mo​r ao pro​va​lji​va​ti. Mo​g ao je jed​nostavno otklju​ča​ti. – Da. Ali razbi​ja​nje vra​ta je ne​ka​ko bo​lje, jer uka​zu​je na pro​va​lu. Takve je stva​r i naš na​r od odu​vi​jek ra​zu​mio. – Ali, nje​mu je bilo sve​jed​no – razmišljao je Ba​nić naglas. – On si je iona​ko osi​g u​r ao uzmak! Nitko nije mo​g ao ka​za​ti da je ukrao kri​že​ve, a na​kon toga se oti​šao razni​je​ti sku​pa sa šle​pe​r om. – Ne znam – prizna Janko​vić. – Nije mi jasno kako je ci​je​la stvar izve​de​na, ali sam go​to​vo si​g u​ran da je on od​nio zlatne kri​že​ve. – I što biste vi s tim kri​že​vi​ma? – nasmi​je se Ba​nić. – Pa ako je Edi sve to izveo ona​ko kako obo​ji​ca misli​mo da jest, onda tih kri​že​va već odavno nema. – Ali, ima nje​g a! Ima Edi​ja! Vo​lio bih mu pri​ći i lupnu​ti ga po ra​me​nu kao ne​čista savjest. I upi​ta​ti ga kako je sve izveo. – Već vi​dim kamo to sve vodi – reče istra​ži​telj. – Vi biste htje​li dva​de​set go​di​na pre​kasno ući u deal s njim. I po​di​je​li​ti sve što ste pro​pusti​li. Zar ne? – Ja bih samo htio da se ti kri​že​vi pošte​no vra​te majči​ci crkvi – pa​te​tič​no i sve​ča​no će Žak, s onim izra​zom na licu po ko​jem se od​mah vi​dje​lo da tako uopće ne misli. Ali, da je Ba​nić ko​jim slu​ča​jem bio ozvu​čen i da je snimku nje​g o​va gla​sa po​dastro sud​skom vi​je​ću, za​ci​je​lo bi svi po​misli​li kako glas koji slu​ša​ju pri​pa​da časnom i pošte​nom čovje​ku. Stje​ca​jem okolnosti, Ba​nić je već istog po​pod​ne​va mo​r ao po​novno u Sa​mo​bor. I to na Ko​ma​r o​vo inzisti​r a​nje, koji je ču​ve​nu sa​mo​borsku „sa​la​mi​ja​du” odre​dio kao neku vrstu umi​r ovlje​nič​kog izle​ta na ko​jem će se naći bivši ve​te​r a​ni MUP-a: Ko​mar, inspektor Do​g an i Ba​nić, kao posljed​nji aktivni član tog to​božnjeg po​vi​jesnog tri​jumvi​r a​ta. Na​r avno, Ba​ni​ću se uopće nije išlo na tu lu​do​r i​ju, Do​g an je ta​ko​đer bio sasvim čud​na, namćo​r asta na​r av, tako da je u sa​la​mi​ja​di uži​vao je​di​no Ko​mar, koji, do​du​še, ništa od sveg tog što se nu​di​lo na ve​li​kom trgu nije smio jesti, ali je zato obi​ča​vao ku​po​va​ti za dru​g e. Prezvuršt za La​jo​ša, sa​mo​borske češnjovke za Da​ni​cu, lju​te do​ma​će ko​ba​si​ce za Ani​ku, švargla za Jenni​fer, si​r o​ti​cu koju još uvi​jek nisu uspje​li oslo​bo​di​ti glu​pog engleskog ime​na. Tamno je nebo pri​je​te​ći visje​lo nad sa​mo​borskim trgom i nad štando​vi​ma pu​nim pro​izvo​da nasta​lih po​ko​ljem svi​nja, tako da je Ba​nić je​dva če​kao da se kiša prospe po tom me​te​žu i potje​r a ih na uzmak pre​ma obližnjim lo​ka​li​ma, što je za​ci​je​lo ve​se​li​lo Do​g a​na, jer su okolni lo​ka​li u po​ve​li​kom bro​ju bili slasti​čarni​ce. A Do​g an je, za razli​ku od Ko​ma​r a, bio lud za slatkim stva​r i​ma. Pa kad se nebo ko​nač​no pro​su​lo po ču​ve​noj po​li​cijskoj trojki, uspio je spretni Do​g an osta​li​ma na​metnu​ti svo​ju vo​lju, tako da su svi sku​pa završi​li u onoj bivšoj državnoj slasti​čarni​ci pokraj ho​te​la La​vi​ca, ko​joj je na​vod​no pri​pa​da​lo prvenstvo u pro​izvod​nji sa​mo​borskih kremšni​ta. Zbog ve​li​ke na​va​le, ov​dje su se kremšni​te ri​jetko kad uspi​je​va​le do​bro ohla​di​ti pa ih je slasti​čarni​ca mo​r a​la slu​ži​ti tople. Iako ve​ći​na lju​di drži da se ko​la​či tog tipa jedu hlad​ni, Do​g an je ma​ni​ja​kalno uži​vao u toplim kremšni​ta​ma i bio je spo​so​ban po​jesti či​tav pla​danj. – Htio si da ti ka​žem što mislim o tom tvom ano​nimnom Austri​jancu koji je na​vod​no opljač​kao

banke u Inns​bruc​ku i Salzburgu, i koji sada, ta​ko​đer na​vod​no, živi ov​dje... – go​vo​r io je Do​g an, uništa​va​ju​ći kremšni​tu za kremšni​tom, sve dok ga Ba​nić nije za​usta​vio: – Ni​sam re​kao da je bilo što opljač​kao! Re​kao sam da je to rad​na pretpostavka. Zato bi bilo do​bro da ko​r istiš samo kondi​ci​o nal. Što bi bilo kad bi bilo. – U redu! Ide​mo onda kondi​ci​o nalno! – nasta​vi Do​g an, sva​ki čas bri​šu​ći pa​pirna​tom ma​r a​mi​com žutu kre​mu s usni​ca. – Ova​ko! Kada bi netko u svo​joj zemlji obi​ča​vao pljač​ka​ti banke i dra​g u​ljarni​ce, onda bi taj hobi oso​bi​to rado prakti​ci​r ao i u ino​zemstvu. – Zašto? – pi​tao je Ba​nić. – Imaš li u tomu kakvih iskusta​va? – Na​r avno da imam! Znaš da sam potkraj rad​nog vi​je​ka ra​dio nešto sitno i na Interpo​lo​vim slu​ča​je​vi​ma. Ako me kondi​ci​o nalno pi​taš zašto bi se netko tako po​na​šao, onda ti mogu ka​za​ti da je to zbog inkompa​ti​bilnosti ta dva posla. Stvarno je krajnje nespretno živje​ti i pljač​ka​ti u istom ambi​jentu. To ti je go​to​vo isto kao da u jed​nom prosto​r u držiš i bla​g o​va​o ni​cu i za​hod. Ku​žiš? – Baš i ne ku​žim – odvra​ti Ba​ni​ći. – Evo, ova​ko! Ako od​lu​čiš pljač​ka​ti u jed​noj zemlji, na​kon pljač​ke ćeš se maknu​ti u dru​g u i osta​vi​ti po​li​ci​ju da tapka u mra​ku. Ri​jetko kad se do​g o​di da po​či​ni​te​lji budu uhva​će​ni za vri​je​me pljač​ke. Obič​no nastra​da​ju kod kuće, kada se opuste i poč​nu uži​va​ti u lovi. Ako je izme​đu mjesta na ko​jem obi​ča​vaš pljač​ka​ti i mjesta gdje ži​viš državna gra​ni​ca, onda si mi​ni​ma​li​zi​r ao mo​g uć​nost da će te ola​ko uhi​ti​ti. Opće je pozna​ta stvar da po​li​cajci ne pre​la​ze gra​ni​ce. Ako te pak do​ušni​ci otkri​ju u ne​če​mu ne​do​pušte​nom, neće sti​ći do po​li​ca​ja​ca, jer ni do​ušni​ci ne pre​la​ze gra​ni​ce. – Vinko, daj sta​ni malo s tim kremšni​ta​ma! – po​ku​šao ga je Ko​mar za​usta​vi​ti, pa​nič​no pro​matra​ju​ći kako žute koc​ki​ce od​la​ze s plad​nja i nesta​ju u Do​g a​no​vu potpa​lub​lju. – Kako mo​žeš požde​r a​ti to​li​ko ko​la​ča? – Dok ih je​deš tople – na​migne mu Do​g an – onda su skroz light. I uopće ne deb​lja​ju. I, što​vi​še, drže ti še​ćer na mi​ni​mu​mu. Za​tim se okre​ne pre​ma Ba​ni​ću pa nasta​vi: – Dakle, ako si stro​g o odi​je​lio mjesto rada i mjesto življe​nja, ri​je​šio si pro​blem. Mo​g uć​nost da te se do​če​pa​ju ravna je nuli. Pa znam ja! I meni bi tu i tamo pala na pa​met ide​ja da odem pljač​ka​ti u Ma​đarsku, a da ov​dje osta​nem živje​ti. – Ma što bi pljač​kao u Ma​đarskoj?! Pick sa​la​mu i ba​r ack pa​linku? Ti, Vinko, pretje​r u​ješ i u klo​pi i u la​ja​nju! – pri​mi​je​ti Ko​mar. – I da, još je jed​na stvar ključ​na. Do​bro da si me pod​sje​tio! Mo​r aš biti diskre​tan. La​javce od​mah otkri​ju. Po​ne​kad imam osje​ćaj da sam u ži​vo​tu hva​tao sve same la​javce. Idi​o t opljač​ka benzinsku pumpu, a onda se već na​ve​čer hva​li o svom po​dvi​g u u lo​kalnoj birti​ji. Taj tvoj kondi​ci​o nalni ju​nak za​si​g urno je diskre​tan deč​ko? – Pa tako bar kažu. – Onda mu je uspjeh za​g a​r anti​r an. – A možda on više i ne želi pljač​ka​ti? Možda se maknuo sa sta​r o​g a mjesta i potra​žio novi dom zato što mu je već sve​g a dosta – razmišljao je naglas Ba​nić. Ne​ka​ko mu se či​ni​lo da bi i Henz, ili Be​lak, kako se već zvao, mo​r ao ima​ti pra​vo na uzmak. – Ma daj! Ne​moj, mo​lim te! – sta​ne se ce​r e​ka​ti Do​g an, na​kon što je sma​zao posljed​nju kremšni​tu. – Jesi li norma​lan? Sta​viš crnu ča​r a​pu pre​ko lica, ule​tiš s plastič​nim re​volve​r om u bankovnu poslovni​cu i u par mi​nu​ta od​ne​seš punu vre​ći​cu love! Znaš ko​li​ko sta​ne u vre​ći​cu? Od​ne​seš re​ci​mo

mi​li​jun kuna i sto so​mo​va eura! I kome se to ne bi svi​dje​lo? Zašto bi mu bilo sve​g a dosta? Kad si gla​dan i ja​dan kao bistrič​ki bo​g ac, onda ti je sve​g a dosta! – A savjest, Vinko, a savjest? – pi​tao je Ko​mar, koji je, za​do​vo​ljan što je ma​r a​ton kremšni​ta završen, pospre​mao svo​je češnjovke, švargle, de​bre​cinke i osta​le stva​r i za go​le​mu, do​sad​nu i ne​mo​gu​ću fa​mi​li​ju. – Čovjek ima i savjest. Pa bar bi ti to mo​g ao zna​ti! Po​no​sio si se time što si bio po​li​ca​jac. – Ko​ma​r u, daj me ne​moj je​bat! Pa ne kra​du ti deč​ki ušte​đe​vi​nu babe Mande iz sta​r ač​kog doma! Nego lovu na ko​joj nema ni​kakvog ime​na. Kra​du od ba​na​ka, fondo​va, bu​dže​ta... što ja znam... Zar bi tebe pekla savjest da ukra​deš lovu ne​koj banci? Re​ci​mo, dvjesto so​mo​va eura? Pa onda to daš svo​jim je​be​nim ze​to​vi​ma i do​sad​nim kće​r i​ma da si kupe sta​no​ve i ski​nu ti se s grba​če. – Ne bih ja to ni​ka​da napra​vio. Po​g o​to​vo ne da​nas kad mi je sve kre​nu​lo – od​luč​no će Ko​mar pa usta​ne, no​se​ći svoj su​ho​mesna​ti te​r et pre​ma izla​zu iz slasti​čarni​ce. – Što ti je kre​nu​lo? – za​pa​njio se Do​g an. – Pa to. Sve! Ži​vot opće​ni​to – po​ma​lo se zbu​ni Ko​mar. – Či​tam u jed​noj re​vi​ji da su lju​di najsretni​ji kada su baš naše dobi. Ri​je​ši​li su se svih ži​votnih pro​ble​ma. Mogu živje​ti bez bri​g e. Ona​ko, pu​nim plu​ći​ma. – Ko​ma​r u, jesi li ti malo re​tardi​r an? – stro​g o ga pogle​da Do​g an. – Pa ne ži​vi​mo mi bez bri​g e, nego bez je​be​nog rad​nog od​no​sa! Ka​pi​r aš? A bri​g a je mali mi​li​jun! Bri​neš se hoće li te smla​vi​ti srča​ni ili možda​ni udar. Ili ćeš zagla​vi​ti od raka. I to ko​jeg? Hoće li brža biti prosta​ta ili de​be​lo cri​je​vo? A koja ti ko​r ist ako si se izvu​kao od raka, kad znaš da te obič​na gri​pa ili žešća upa​la plu​ća mogu od​ni​je​ti na dru​g i svi​jet. Ko​jeg, da stva​r i budu gore, ni nema! Ba​ni​ću posta​ne ne​ka​ko tjeskob​no dok je slu​šao Do​g a​no​vu listu groznih bo​lesti što vre​ba​ju na nji​hov na​r aštaj. A kako je tek bilo Ko​ma​r u koji je odu​vi​jek bio ku​ka​vi​ca i hi​po​hondar. – Osim toga – nasta​vi Do​g an. – Ka​žeš da ne​maš bri​g a. Je​bo​te, tvo​je kće​r i još uvi​jek žive s vama. I nji​ho​vi mu​že​vi ta​ko​đer. Pa i nji​ho​va dje​ca. Kad se tomu pri​bro​ji i tvo​ja Da​ni​ca, ima vas u tom sta​nu bar osme​r o. – De​ve​te​r o – ispra​vi ga Ko​mar po​ti​ho. – Eto, slu​šaš ci​je​li dan ga​la​mu, dernja​vu, pri​g o​va​r a​nja i po​dje​ba​va​nja, tako da sva​ke ne​dje​lje bri​šeš u onu vi​kendi​cu u Grdanjci​ma. I što tamo ra​diš? Bu​ljiš u te​le​vi​zor i je​deš jaja sa špe​kom. Išli su po​la​ko pre​ko sa​mo​borskog trga, Ko​mar je skru​še​no šu​tio, jer je sve što je re​kao Do​g an bila čista i po​r a​ža​va​ju​ća isti​na. Sve, osim da je jeo jaja sa špe​kom. Otkad su ga se internisti i kardi​olo​zi dohva​ti​li, jaja više nije smio jesti sa sla​ni​nom, nego s lu​kom. A kad je Vinko Do​g an oti​šao kući vlasti​tim autom, sjed​ne Ko​mar s Ba​ni​ćem u pla​vi Kangoo i od​mah mu se po​tu​ži: – Slu​šaj me, Ni​ko​la, idu​ći put ide​mo samo ja i ti! Ne mogu više slu​ša​ti tog ba​ha​tog pri​mi​tivca koji je ka​dar požde​r a​ti tac​nu kremšni​ta. Mo​lim te da ga više ne po​zi​vaš. Ba​nić je htio ka​za​ti kako ga nije on pozvao, ali je imao osje​ćaj da bi to bilo posve uza​lud​no.

16.

K

uća koju mu je po​ka​zao Šajber na​la​zi​la se sje​verno od sa​mog sa​mo​borskog grad​skog sre​dišta, na​do​mak slo​venskoj gra​ni​ci, na osa​mi, u bre​žuljkastom ambi​jentu ka​kav priglu​pi tu​r istič​ki be​de​ke​r i obič​no na​zi​va​ju pi​to​mim. Uisti​nu, Žak Janko​vić, došljak iz Istre, nije imao ni najma​nju šansu da bi na tu kuću mo​g ao na​ba​sa​ti. Bila je to pri​lič​no prostra​na jed​no​katni​ca čiji je najprostra​ni​ji dio za​uzi​ma​la te​r a​sa, najve​ćim di​je​lom izgra​đe​na od jarko​crve​ne cigle i ša​r e​nog sa​mo​borskog ku​li​r a. Zbog vi​so​ke ogra​de, sta​r og drve​ća i bujnog rasli​nja pri​zemni se dio razmjerno sla​bo vi​dio. Kuća je dje​lo​va​la gra​đanski suz​drža​no te se nije dalo zaklju​či​ti da u njoj živi netko jako bo​g at. Zapra​vo, či​ni​lo se da u njoj ovo​g a časa nitko i ne živi: pre​ko pro​zo​r a su bile skloplje​ne drve​ne šku​r e, na te​r a​si nije bilo tra​g o​va dnevnog ži​vo​ta, iz dimnja​ka se nije di​zao ni​ka​kav dim po ko​jem bi se dalo zaklju​či​ti da se ov​dje gri​je ili kuha, me​talni pokrovci na ga​r a​ži bili su spušte​ni, a klu​pi​ce u po​lukružnom dvo​r ištu prazne. Dakle, u toj kući ži​vio je Edi Henz ili Tedi Be​lak, čovjek koji je ne​za​do​vo​ljan jed​nim ži​vo​tom od​lu​čio stu​pi​ti u dru​g i. Ba​nić se pro​ve​ze la​g a​no uz ogra​du i od​mah spa​zi ono na što su lju​di nje​g o​va soja osjetlji​vi. Na ulaznim vra​ti​ma nije bilo ni​kakve plo​či​ce s ime​ni​ma, ali su zato kontrolna svjetla na interfo​nu bila upa​lje​na. Usto, na dva mjesta, s obje stra​ne ši​r o​kih ko​va​nih vra​ta kroz koja se ula​zi​lo na ima​nje, kao da sli​je​de Ba​ni​ćev auto​mo​bil, po​la​ko su se po​maknu​le nad​zorne ka​me​r e. Sto​ti​njak me​ta​r a da​lje cesta se la​g a​no uspi​nja​la, ali na onu stra​nu s koje se kuća nije mogla de​taljni​je osmotri​ti. Ba​nić zasta​ne, po​la​ko okre​ne auto i pođe natrag. Kad je pro​la​zio ispred kolnog ula​za, dvi​je su se ka​me​r e još jed​nom okre​nu​le za nje​g o​vim pla​vim Kango​o m. Za​usta​vi se za​tim izvan vi​dokru​g a ka​me​r a pa kre​ne pje​ši​ce pre​ma ula​zu. Nebo je bilo posve sivo i ravno, svi su se obla​ci pretvo​r i​li u je​dan ravnomjerni na​maz olovne boje, dok je odozgor s ne​ve​li​kih bre​žu​lja​ka pu​hao jak i hla​dan vje​tar. Svjestan da je do​bar ko​mad je​se​ni već od​maknuo te da se baš mo​g ao i topli​je odje​nu​ti, Ba​nić pri​đe ula​zu i pri​tisne prstom dugme na interfo​nu. Prislo​ni po​tom uho na mali zvuč​nik, če​ka​ju​ći hoće li što​god za​ču​ti. Ali, osim vjetra koji je šu​mio kroz sa​su​še​no lišće drve​ća u dvo​r ištu, ništa se dru​g o nije moglo čuti. Pozvo​ni još jed​nom, ali je re​zultat opet bio isti. Kre​ne po​tom natrag, go​to​vo fi​zič​ki osje​ća​ju​ći kako ga nad​zorne ka​me​r e uporno pra​te. Ako se za koji dan lju​di iz ove kuće vra​te, odvrtjet će ono što su sni​mi​le ka​me​r e i čovjek iz pla​vog Kango​o a će posta​ti či​nje​ni​ca na koju tre​ba ra​ču​na​ti. Kada je već bio na​do​mak skre​ta​nju za Zagreb, pre​nuo ga je iz razmišlja​nja mo​bi​tel koji se izne​na​da ogla​sio glazbom Ro​nalda Kirka, a za​tim ravnomjerno nasta​vio svi​r a​ti „Se​r e​na​du ku​ka​vi​ci”, po čemu se moglo zaklju​či​ti da po​zi​va​telj neće tek tako odusta​ti. Pogle​davši zaslon, Ba​nić shva​ti tko ga zove pa skre​ne desno i za​usta​vi vo​zi​lo uz ja​r ak ko​jim je završa​va​la cesta. Bio je to ma​g istar Kro​nja, vlasnik pri​vatne lje​karne, Ba​ni​ćev „savjetnik” za pro​ble​me li​je​ko​va. Bio je dosta mla​đi od Ba​ni​ća, toč​ni​je Ni​kin pozna​nik, ili, kako je ona go​vo​r i​la, njen frend. Za te je stva​r i po​li​ci​ja ima​la struč​nja​ke, la​bo​r a​to​r i​je, vanjske konzultante i sve što bi im palo na pa​met, dok je pri​vatni istra​ži​telj mo​r ao obi​ja​ti apo​te​ke, na​te​za​ti li​ječ​ni​ke i lje​karni​ke za ru​kav, pi​ta​ju​ći je li se zbog uzi​ma​nja ne​kog pre​pa​r a​ta moglo do​g o​di​ti ovo ili ono. I s dru​g im su stva​r i​ma te vrste pri​vatni istra​ži​te​lji ima​li silne pro​ble​me. Nji​ma nitko nije mo​g ao po​mo​ći utvrđi​va​njem DNK-a, odre​đi​va​njem krvne gru​pe, otkri​va​njem ima li u krvi neke tva​r i u tra​g o​vi​ma ili istra​ži​ti je li netko bio pod ve​ćim ili ma​njim utje​ca​jem ne​kog pre​pa​r a​ta. Ma​g istar Kro​nja uisti​nu je zvu​čao lju​ti​to, go​to​vo da je vi​kao, tako da je Ba​nić od​mah shva​tio

kako ga je ne​čim ne​taktič​nim ili ne​o preznim uzne​mi​r io. Da bi stvar bila gora, bili su na ti, jer mu je Nika važno rekla: – Mo​r aš biti na ti s mo​jim frendom! Razli​ka u go​di​na​ma nema ni​kakve veze s tim! Ali, kad si s ne​kim na ti, sva​đe dje​lu​ju mno​g o izravni​je i bolni​je, go​to​vo kao raspad du​gotrajnog pri​ja​teljstva pa je Ba​nić još jed​nom po​ža​lio što se dao na​vu​ći na tu vrstu ne​potreb​ne intimnosti. – Slu​šaj me, Ni​ko​la – go​vo​r io je lju​ti​ti Kro​nja. – Bio si prekju​čer kod mene dok sam bio u noć​noj službi. Osta​vio si ne​kakve dvi​je ta​ble​te. Je l’ tako? Kod Bo​ži​ce? Sve je bilo toč​no. Bo​ži​ca je bila nje​g o​va žena i upra​vo njoj je dao ta​ble​te koje je pro​na​šao, od​nosno ukrao iz sobe Žaka Janko​vi​ća. Za​mo​lio je lje​karni​ka da mu provje​r i o čemu se radi, jer ga je za​ni​ma​lo kakva bi mogla biti oso​ba koja pije ta dva li​je​ka. Na​r avno, ako se ra​di​lo o pro​tu​upalnim li​je​ko​vi​ma ili anti​alergi​ci​ma, tada se o tomu kakva je oso​ba koja ih pije ne bi zna​lo ništa. Ali, ako se radi o me​di​ka​menti​ma, kakve, re​ci​mo, pre​pi​su​ju psi​hi​jatri, stva​r i sto​je posve dru​g a​či​je. – Prva pizda​r i​ja koju si napra​vio bila je ta da si li​je​ko​ve osta​vio na sto​lu jed​ne smo​ta​ne i konfuzne žene, čija se je​di​na inte​lektu​alna aktivnost svo​di na to da otkri​je imam li ili ne​mam lju​bavni​cu! – Ne ku​žim. – Ne ku​žiš?! Ni ona na​kon pola sata više nije ku​ži​la pa je za​ma​lo po​pi​la oba​dvi​je, bu​du​ći da je jed​na jako na​lik onoj koju pije za tlak. – Ali ja sam joj to osta​vio na sto​lu, jer je ona tako rekla. Nije mi bilo nakraj pa​me​ti da bi ih mogla po​pi​ti. – Na svu sre​ću nije – go​vo​r io je Kro​nja po​djed​na​ko uzbu​đen. – Ali je za​ma​lo po​pi​la Sunči​ca. – Koja Sunči​ca? – Moja! Moja kći! I na koncu, zad​nja je na njih ba​ci​la oko moja pu​ni​ca, koja je u pogle​du li​je​ko​va posve izgu​bi​la razbor. Čim vidi ta​ble​tu, od​mah si smi​je​ša Ce​de​vi​tu i kre​ne je po​pi​ti. – Što, zar je već po​se​ni​li​la? – Ne znam – ogorče​nim će to​nom on. – Ne znam što joj je, ali bi ti mo​g ao zna​ti. Go​to​vo da ste vršnja​ci. Mislim da je samo dvi​je go​di​ne sta​r i​ja. – Ali, to je skroz indi​vi​du​alna stvar – tu​ma​čio mu je Ba​nić i ne primje​ću​ju​ći da je Kro​nja zapra​vo neprimje​r e​no drzak. – Netko je se​ni​lan već s pe​de​set... dru​g i u osamde​se​ti​ma rje​ša​va lo​g ič​ke pro​ble​me. Shva​tivši valjda i sam da je pretje​r ao, Kro​nja zasta​ne pa nasta​vi nešto mirni​je. – I zašto si osta​vio dvi​je ta​ble​te? Re​kao sam ti da u takvom slu​ča​ju uzmeš ci​je​lu ku​ti​ju ili ba​r em plo​či​cu. Po ku​ti​ji i plo​či​ci mogu vi​dje​ti o čemu se radi, pogle​da​ti u farma​ko​pe​ju i re​fe​r i​r a​ti ti. A ova​ko... ne misliš valjda da ću ići u ka​kav farma​ko​loški la​bo​r a​to​r ij i tra​ži​ti da mi ana​li​zi​r a​ju dvi​je ta​ble​te! Znaš ko​li​ko bi takva stvar košta​la? Ho​ćeš li možda ti pla​ti​ti par so​mo​va eura? Ba​nić pre​ko​r i sebe sama što je bio to​li​ko nepri​bran i za​bo​r a​van. Takve su mu se pogreške sve češće do​g a​đa​le, po čemu je znao da sta​r i. Ipak nije to htio ola​ko prizna​ti. – Sori, ni​sam mo​g ao dru​g a​či​je – pravdao se. – Imao sam osje​ćaj da tip zna ko​li​ko je toga po​pio. Nevje​r o​jatno je pre​ci​zan i pe​dantan. Mo​g ao je otkri​ti da mu je netko ko​pao po stva​r i​ma i uzi​mao li​je​ko​ve. Stvarno ni​sam mo​g ao dru​g a​či​je.

I tu Ba​nić zasta​ne za​ci​je​lo zbu​njen. Sad kad je to​li​ko za​brljao bio je go​to​vo si​g u​r an da mu Kro​nja namjerno neće po​mo​ći, ali si je bar mo​g ao dati oduška. – Znaš što ne ra​zu​mi​jem – nasta​vi Ba​nić. – Ka​žeš da je pu​ni​ca od​mah kre​nu​la po​pi​ti ta​ble​te. Nije mi jasno zašto je nisi pustio. Ona ti ipak nije oso​ba od neke veće važnosti, a obo​ji​ca smo mogli otkri​ti kako li​je​ko​vi dje​lu​ju. On ja ča​sak-dva po​šu​tio, kao da važe te​ži​nu uvre​de, a za​tim je bez ijed​ne ri​je​či pre​ki​nuo vezu. Ba​nić mu opsu​je nešto vrlo soč​no, ali se to nije ra​ču​na​lo, jer psovku lje​karnik više nije mo​g ao čuti. U pod​ne se Ba​nić na​šao sa Šajbe​r om koji mu je od​mah i bez pre​mišlja​nja uzeo tristo eura što ih je pristao pla​ti​ti Žak Janko​vić. Na​kon toga ga je odveo do dvo​sob​nog sta​na u Ha​r amba​ši​će​voj uli​ci, u ko​jem je sta​no​va​la Lu​ci​ja, bivša žena Te​di​ja Be​la​ka. Stan se na​la​zio u zgra​di posve ob​novlje​ne fa​sa​de, a zgra​da u četvrti obi​teljskih kuća s okuć​ni​ca​ma, tako da je sve bilo na​lik na mirna pro​vincijska mjesta iz konti​nentalnih di​je​lo​va zemlje. – Pazi, ona ti je i da​lje na jasla​ma svog bivšeg muža. Tedi je uz​drža​va, pla​ća joj sta​na​r i​nu, re​ži​je i daje neku simbo​lič​nu ali​menta​ci​ju, a ona uporno sa​nja da će mu već ne​ka​ko na​pa​kosti​ti. Pretpostavljam da je prista​la na razgo​vor zato što se nada da bi joj ti mo​g ao ne​ka​ko po​mo​ći da na​ne​se kakvo zlo bivšem mužu. – Mislio sam da je prista​la zbog tristo eura – reče Ba​nić iro​nič​no. – Za​misli, za lovu nije ni pi​ta​la pa sam je od​lu​čio za​drža​ti za sebe – zlu​r a​do se nasmi​je Džo Šajber i ode, ostavlja​ju​ći Ba​ni​ća ispred ula​za na ko​jem je bila plo​či​ca s natpi​som Lu​ci​ja Se​idl. Lu​ci​ja je bila pu​našna pla​vu​ša za​o b​lje​nih obra​za, de​be​lih usa​na i prćasta nosa, čije se ti​je​lo po​če​lo opasno pre​li​je​va​ti pre​ko nje​zi​nog konfekcijskog bro​ja. To se vje​r o​jatno tre​ba​lo pri​pi​sa​ti alko​ho​lu, možda i dru​g im opi​ja​ti​ma, cje​lod​nevnom izle​ža​va​nju te popri​lič​noj mje​r i nesre​će kakvu čovje​ku na​ne​su dru​g i, ali katka​da i on sam. Izgle​da​la je po​put ušču​va​ne četrde​se​to​g o​dišnja​ki​nje, ali je mogla biti i dosta mla​đa. Stan u ko​jem je živje​la, bar onaj dio koji je Ba​nić mo​g ao vi​dje​ti, dje​lo​vao je pri​lič​no udob​no, ali je bio za​pušten na razne na​či​ne, ona​ko kako si to zna do​pusti​ti la​ko​misle​na i ne baš vri​jed​na oso​ba. Pra​ši​na koja se sku​pi​la po namješta​ju i sli​ka​ma već je popri​ma​la vid​lji​ve obri​se, a po​r azba​ca​na odje​ća i ne​pospremlje​no po​su​đe go​vo​r i​li su o nje​zi​noj ne​voljkosti da vlasti​tom oko​li​šu doda nešto malo si​metri​je. Pri​je nego što će pre​ći na razgo​vor, sta​vi​la je na dlan ne​ko​li​ko ze​le​nih ta​ble​ta i za​li​la ih tamnosme​đom te​ku​ći​nom ne​kog alko​holnog pića. Ba​ni​ću se uči​ni da pije apa​uri​ne s viski​jem, što je bio efi​ka​san, ali krajnje ne​mašto​vit dop. – Zašto ne po​ku​ša​te s pu​še​njem? – upi​ta je on. – To je ele​g antni​ji na​čin da se razva​li​te. Nije uopće re​agi​r a​la na nje​g o​vu zlu​r a​dost, a kada je otvo​r i​la la​di​cu iz koje je izvukla go​le​mu pe​pe​lja​r u, u ko​joj je mo​r a​lo biti opu​ša​ka potro​še​nih u ne​ko​li​ko dana, shva​tio je Ba​nić ko​li​ko je nje​go​va upa​di​ca bila ne​umjesna. – Kako to da se više ne zo​ve​te Be​lak? – upi​ta je on. – Mno​g e majke ostavlja​ju mu​že​vo pre​zi​me radi za​jed​nič​kog dje​te​ta. Oči su joj si​jevnu​le kao da ga je nji​ma po​ku​ša​la oprži​ti. Valjda zato što je spo​me​nuo nje​zi​no ugaslo majčinstvo. – Ni pri​je se ni​sam zva​la Be​lak. Bivši muž mi to nije do​puštao. Go​vo​r io je kako je bo​lje da se svi​je​tom kre​će što ma​nje lju​di s tim pre​zi​me​nom. Po nje​nom su​hom, spa​r u​še​nom gla​su bilo mu je jasno kako si je glasni​ce uništa​va​la zdru​že​nim dje​lo​va​njem ci​g a​r e​ta i viski​ja. – Otka​da zna​te muža? – bio je ra​doznao Ba​nić, opravda​no pretpostavlja​ju​ći kako je to

poznanstvo moglo ići u prošlost samo do odre​đe​ne gra​ni​ce. – Znam ga od 1995. Od one go​di​ne kada smo se vjenča​li – potvrdi ona nje​g o​va na​g a​đa​nja. – Ono što je bilo pri​je, posve mi je ne​pozna​to. O tomu ni​ka​da nije htio pri​ča​ti. Ka​zao je samo da ga je otac zlostavljao dok je još bio di​je​te, tako da je sve nje​g o​ve uspo​me​ne požde​r a​la amne​zi​ja. Po​ne​kad sam na​ivno vje​r o​va​la u to, po​ne​kad zbi​lja ni​sam. Bilo je to sasvim ne​o bič​no objašnje​nje jed​nog odrasta​nja, po​misli Ba​nić pa je upi​ta može li i on pu​ši​ti. Usred za​pušte​na sta​na i uz pe​pe​lja​r u tešku više od ki​logra​ma, pi​ta​nje je dje​lo​va​lo to​li​ko ne​umjesno da se i ona nasmi​ja​la. Za​tim je još jed​nom po​tegnu​la iz boce, ali gosta nije po​nu​di​la. Ba​nić je vje​r o​vao da joj bivši muž ne daje ono​li​ko ko​li​ko bi ona že​lje​la ili mogla potro​ši​ti. Viski je, dakle, u ovom sta​nu mo​g ao biti ra​ci​o ni​r a​na roba ko​jom se ne nude došlja​ci. – Valjda ima kakvu rod​bi​nu. Teško je vje​r o​va​ti da je sam na svi​je​tu po​put kli​pa​na iz la​koglazbe​nih lju​bavnih pje​sa​ma. – Go​to​vo ni​kad nije go​vo​r io o svo​joj rod​bi​ni. Znam samo da neg​dje u Austri​ji ima majku, da je zove Gute Mutti te da joj je tu i tamo znao pi​sa​ti. Mislim da ni​kad nije shva​tio da sam to otkri​la. – Ne ra​zu​mi​jem – pri​mi​je​ti Ba​nić. – Vi ste to otkri​li? Zar vam nije htio ka​za​ti? – Ne​ko​li​ko sam puta pro​našla pisma na nje​g o​vom rad​nom sto​lu. Bile su to obič​no sli​ke s kratkim poz​dra​vi​ma, spremlje​ne u omotni​cu bez ikakvih ozna​ka. Mislim da ih je držao u sto​lu i da ih uopće nije no​sio na poštu. – Nego gdje ih je no​sio?! – za​ču​di se Ba​nić. – Pa nije ih valjda slao pre​ko službe za odvoz krupnog otpa​da. Ona ga pogle​da oči​ma u ko​ji​ma nije bilo ni​če​g a osim niza osob​nih ra​zo​ča​r a​nja i ravno​dušnosti pre​ma ča​r i​ma sva​kod​ne​vi​ce pa na​do​da: – On je ra​dio u ino​zemstvu. Imao je tamo ne​kakva po​du​ze​ća o ko​ji​ma ni pred kime nije go​vo​rio.. Kao da se bo​jao da bih se ja mogla uplesti u nje​g ov po​sao i tra​ži​ti nešto za sebe. Pet-šest puta go​dišnje ova​mo bi do​šao nje​g ov vo​zač iz Ita​li​je ili Austri​je, ne​ka​da i iz Švi​carske. I tad bi Tedi oti​šao na po​sao van i tamo osta​jao tje​dan dana, možda dva, ri​jetko kad tri. Mislim da je pisma svo​joj Gute Mutti ba​cao u sandu​čić istom kada bi na​pustio zemlju. – A zašto bi to ra​dio? – A tko zna zašto? – slegne ona ra​me​ni​ma. – Bili smo formalno pet ili šest go​di​na u bra​ku, ali sam ga na​pusti​la već na​kon tri. Jed​nostavno, ni​sam ga mogla ra​zumje​ti. To kada u bra​ku nema lju​ba​vi, kad nema me​đu​sob​nog pošto​va​nja i su​ću​ti, kad nema sla​g a​nja ka​r akte​r a... sve to mo​že​te prihva​ti​ti i iz​drža​ti. Ali kad ne​kog uopće ne ra​zu​mi​je​te, e onda po​mo​ći nema! – I što ste onda ura​di​li? – upi​ta Ba​nić pri​lič​no ne​taktič​no: – Pretpostavljam da ste ga pre​va​r i​li? – Na​r avno da sam ga pre​va​r i​la! – od​bru​si ona pa još jed​nom po​tegne iz boce. – Pre​va​r i​la sam ga je​danput, dva​put, pet puta, de​set puta... Na​kon što ne​kog pre​va​r i​te de​set puta, sve vam ide jed​nostavni​je... – To sam i mislio. Na​kon de​set puta čovjek se već ne​ka​ko pri​vikne – slo​ži se Ba​nić. – Zna​te li da je 1991. su​dje​lo​vao u ratu? Da je bio dra​g o​vo​ljac? – Misli​te li na Do​mo​vinski rat? – Nego na koji? Ona ga ra​dozna​lo pogle​da pa prasne u dug ne​o buzdan smi​jeh. U du​ži​ni i tonu tog smi​je​ha bilo je mno​g o toga što se du​g o​va​lo alko​ho​lu, ali se ipak vi​dje​lo kako je uvje​r e​na da nje​zin bivši muž nije

imao oso​bi​na potreb​nih za rat. – To da bi Tedi su​dje​lo​vao u ratu?! Tako nešto glu​po i nevje​r o​jatno još ni​sam čula! On naprosto u sebi nije imao tu vrstu do​bro​te! Da se žrtvu​je za dru​g og! Vje​r ujte mi, ja to najbo​lje znam! – Zna​či li to da ni​ka​da niste čuli za Susje​da u ne​vo​lji, za Ma​ju​r o​vac, Le​ib​nitz, za Sve​tog Ni​ko​lu u Inns​bruc​ku i za dra​g u​ljarni​cu u Gmunde​nu? Ba​nić je na​bro​jio sve ono što je uspio dozna​ti o pretpo​vi​jesti nje​nog bivšeg muža, o pretpo​vi​jesti u ko​joj se još zvao Edi Henz i tu​ma​r ao po za​pad​nosla​vonskoj bo​jišni​ci. Izgle​da​lo je kao da na​bra​ja re​bu​se iz tjed​nog za​g o​ne​tač​kog lista. Lu​ci​ja ga je gle​da​la tupo, s ne​r a​zu​mi​je​va​njem te se jasno vi​dje​lo kako joj je sve to posve ne​pozna​to. Na​r avno, zbog alko​ho​la po​mi​je​ša​nog sa ze​le​nim se​da​ti​vi​zi​r a​ju​ćim dra​že​ja​ma, možda mno​g o toga i nije mogla shva​ti​ti, ali se ipak vi​dje​lo da uopće ne pozna​je onaj dio Edi​je​va ži​vo​ta u ko​jem nje još nije bilo. Kako mu nije od​g o​vo​r i​la baš ništa, on se vra​ti di​je​lu razgo​vo​r a u ko​jem je spo​mi​nja​la nje​g o​ve povre​me​ne od​laske u ino​zemstvo. – Ne mogu vje​r o​va​ti da baš ništa ne zna​te o poslo​vi​ma koje vam je muž obavljao u ino​zemstvu. Bili ste ne​ko​li​ko go​di​na za​jed​no i to je vri​je​me u ko​jem svašta pro​cu​r i van. Ona se za​misli. U jed​nom tre​nu Ba​ni​ću se uči​ni da će nešto ipak izusti​ti, ča​sak kasni​je kako će i da​lje šutje​ti. – Obič​no bi Luppi do​la​zio autom po Te​di​ja. Neki put Luppi, neki put Lo​r enzo... i još je​dan tip koji kao da nije imao ime. Tamo na na​šem... zapra​vo na Edi​je​vom ima​nju Luppi bi ostao dva ili tri dana, a za​tim bi otišli u Ita​li​ju... ili u Švi​carsku... – Ili u Austri​ju? – Ne, ni​kad u Austri​ju! – za​ni​je​če ona gla​vom. – Mislim da mi je jed​nom re​kao kako ima za​bra​nu ulaska u Austri​ju. Ali ne znam zbog ko​jeg razlo​g a. Iz Te​di​ja se ništa nije moglo izvu​ći. Tvrdio je da ima trgo​vi​ne u Züric​hu, za​tim ne​kakvu ga​le​r i​ju u sje​vernoj Ita​li​ji. Ali, sve je to bilo... ništa... Zvu​ča​lo je kao kad se netko razme​će izmišlja​ju​ći kako ima poslo​ve ov​dje, pa on​dje... Moglo je biti isti​na, ali nije mo​r a​lo... Neki put mi se či​ni​lo da od​la​zi van kako bi tamo lu​do​vao s tim svo​jim ti​po​vi​ma, kako bi tro​šio no​vac... – Do​bro, ali otku​da mu no​vac? Ako već nije za​r a​đi​vao ov​dje, mo​r ao je za​r a​đi​va​ti tamo. Ima​te li možda kakvih indi​ci​ja da je za​r a​đi​vao na neki dru​g i na​čin? – Ne znam na što ci​lja​te – pogle​da ga ona svo​jim ve​li​kim pla​vim oči​ma i nje​mu se na tren uči​ni da je izišla iz svo​je privre​me​ne omamlje​nosti. – A što ja znam.... Možda je za​r a​đi​vao na neki dru​g i... re​ci​mo, ne​do​pušten na​čin. – Na​ža​lost, takvih sazna​nja ne​mam – tiho će ona. – Da ih imam, bu​di​te uvje​r e​ni da bih nešto ura​di​la. Tedi Be​lak mi je uništio ži​vot. Premda to ružno zvu​či, ne bih pre​za​la od toga da ga i ja uništim nje​mu. Ba​nić se stre​se od po​misli kako je ta alko​ho​li​zi​r a​na žena spremna presje​ći i gra​nu na ko​joj sama sje​di i pusti​ti da sve ode k vra​g u. – Tako dakle... – za​misli se Ba​nić pa nasta​vi: – Jeste li ika​da čuli za dva zlatna kri​ža iz se​o ske crkvi​ce u Ma​ju​r ovcu? To bi možda moglo biti nešto čime biste mu na​udi​li. Vi​dje​lo se da ne zna o čemu istra​ži​telj go​vo​r i. Bila je pi​ja​na, ali i pi​jan čovjek ne bi za​bo​r a​vio da je u kući imao dva prekrasna zlatna kri​ža. – Ne​mam pojma. Kakvi kri​že​vi? Pa Tedi nije čak ni bio vjernik! Da jest, možda bi se sa​ža​lio

nada mnom, možda bi sve kre​nu​lo dru​g im to​kom. – Gospo​din Šajber... onaj jako fini gospo​din no​vi​nar mi je re​kao kako ste vi zapra​vo svom bivšem mužu pro​da​li sina. Kako vam je ured​no pla​tio – reče Ba​nić pri​lič​no ne​o prezno. Ona ga pogle​da tako lju​ti​to da se isprva uči​ni​lo kao da će mu se ba​ci​ti nokti​ma u lice. Po​tom je ka​pi​tu​li​r a​la, pre​lo​mi​la se neg​dje u stru​ku, klo​nu​la na kauč i po​če​la grče​vi​to pla​ka​ti, nepre​kid​no je​ca​ju​ći: – A što bih ja s Ja​ni​jem? Kako bih se ja bri​nu​la za nje​g a, kad je samo s Te​di​jem mo​g ao osta​ti u si​g urnosti i bla​g osta​nju. Dosta joj je tre​ba​lo da se opo​r a​vi od pla​ča, da se smi​r i, obri​še nos i suze te da na koncu otpi​je još ne​ko​li​ko gutlja​ja što su osta​li u boci. – Džo mi je ka​zao da ste vi pri​vatni istra​ži​telj – reče kad se pri​mi​r i​la. – Pretpostavljam da bih vas i ja mogla anga​ži​r a​ti. Da mi pro​na​đe​te sina. Vi zna​te što se do​g o​di​lo s Ja​ni​jem? – Znam – odvra​ti on, tru​de​ći se zazvu​ča​ti su​ćutno. – Ne znam ka​kav je vaš ho​no​r ar, ali ja bih vam mogla pla​ti​ti oko petsto eura za taj po​sao. Re​ci​mo, petsto tjed​no... A onda još petsto. Ako biste ga mogli pro​na​ći za dva tjed​na, jer više od ti​su​ću ne bih mogla... Osim... ako bismo se do​g o​vo​r i​li na neki dru​g i na​čin... – A ne – nasmi​je se on. – U ovim sam go​di​na​ma rob​nu razmje​nu izba​cio kao oblik pla​ća​nja. Ako baš že​li​te da pre​uzmem taj po​sao, tre​bao bih ko​mad pa​pi​r a na ko​jem biste mi potpi​sa​li pu​no​moć. – Da, na​r avno – zbu​ni se ona pa kre​ne pre​ma dru​g oj prosto​r i​ji. Za​ci​je​lo je tra​ži​la pa​pir i nešto za pi​sa​nje. Nije se vra​ti​la od​mah. Uspje​la je tamo sru​ši​ti nešto stakle​no, nešto što se buč​no razbi​lo, a za​tim se te​tu​r a​ju​ći vra​ti​la s pa​pi​r om i ke​mijskom olovkom u ruci. I dok je on pi​sao jed​nosta​van obra​zac pu​no​mo​ći, ona se još jed​nom vra​ti​la u dru​g u sobu i do​ni​je​la petsto eura te ne​ko​li​ko dje​ča​ko​vih sli​ka. – Važno je samo da o tome moj bivši muž ništa ne dozna – rekla je ona pa se ne​si​g urnom ru​kom potpi​sa​la na pu​no​moć. – Još nešto – doda on. – Tre​ba​li biste mi na je​dan pa​pir na​pi​sa​ti gdje bi se po va​šem mišlje​nju mo​g ao na​la​zi​ti Jani, gdje je za​la​zio, s kim se dru​žio, kod koga bi se mo​g ao skri​va​ti. Vi​dje​lo se da ona o sve​mu tome zna jako malo, da joj je sin zapra​vo stra​nac, ali je ipak po​korno ote​tu​r a​la po još je​dan ko​mad pa​pi​r a. Na​ve​čer je Ba​nić ušao Kod Kinga i na​le​tio na Paka, koji je jed​nom ru​kom zagrlio svo​ju de​be​lu Herci, a dru​g om se pod​bo​čio o šank. Zapra​vo, nije bilo jasno za koga se više drži, za Herci ili za šank. Usko​r o je došla i Nika koju je Ba​nić pozvao radi posve odre​đe​nog posla. Ima​la je jako malo vre​me​na, bu​du​ći da je pospa​nog klinca osta​vi​la časkom kod Li​di​je. Čim ju je spa​zio, Pako se silno raznje​žio, jer je s Ni​kom bio do​bar još od dana kada je bila dje​vojči​ca. Kad je od​bi​la nje​g o​vu po​nu​du da joj pla​ti ge​mišt, pivo ili, kao ne​kad – sla​do​led, on joj nježno reče: – Joj, Ni​ki​ca moja! Za​kaj si i ti ne najdeš ne​kog me​g afra​je​r a koji bu te vo​lil do neba? Ovak kak si je našla moja Herci. – Za​tim je još čvršće zagrlio svo​ju de​be​lu dra​g a​nu i re​kao joj: – Herci, daj po​ka​ži Ni​ki​ci onu he​avy me​tal pa​r o​lu kaj ti je te​to​vi​r a​na na ruki! Ali, Ni​ki​nu se ocu nije gu​bi​lo vri​je​me. On joj pru​ži svoj mo​bi​tel u koji je već utipkao broj sta​rač​kog doma u beč​koj Sc​hottenfeld​strasse. – Daj, izi​đi li​je​po van. Tamo ti je veći mir. Znaš što ćeš ura​di​ti? – Na​r avno da znam! – odvra​ti ona. – Nazvat ću sta​r ač​ki dom, pred​sta​vit se kao li​ječ​ni​ca iz

Hrvatske i pi​ta​ti jesu li sta​r u već pre​ba​ci​li u Hrvatsku. – Kakvu sta​r u! – na​lju​tio se Ba​nić. – Pi​tat ćeš jesu li gospo​đu Be​lak već pre​ba​ci​li u Hrvatsku. – Baš si ne​mo​g uć! – lju​ti​la se sad i ona. – Nisi valjda po​mislio da bih rekla „sta​r u”! Iako ima sko​r o de​vet banki. Za​tim je izišla van pred lo​kal, a Ba​nić se naslo​nio o šank i na​r u​čio još jed​no pivo. I ovaj lo​kal, ma ko​li​ko mu bio drag, to​čio je uglavnom isto pivsko sme​će. U jed​nom času Pako mu se pri​bli​žio i re​kao: – Čuj, de​tektiv! Ne bi štel bit neka uli​zi​ca, al imaš kćerku za mi​lju do​la​r a. Ak bumo Herci i ja ima​li kćer, jako bi štel da bude ovak ne​kak ko tvo​ja Ni​ki​ca. – Nika ti ima tri​de​set osam go​di​na – pri​mi​je​ti Ba​nić sasvim ozbiljno. – Mislim da bi vam bilo bo​lje da napra​vi​te nešto mla​đe. Pa kad se već po​čeo pi​ta​ti zašto se još ne vra​ća, Nika uđe u lo​kal i s le​de​nim izra​zom lica sta​vi očev mo​bi​tel na šank. – Što je? Nisi ni​kog do​bi​la? – upi​ta je on, gu​be​ći nadu. – Je​sam! – prasne ona u smi​jeh koji od​mah prihva​ti i Pako, iako nije znao čemu se Nika smi​je. – Sutra do​la​zi po nju vo​zi​lo ko​jim će biti pre​ba​če​na na Ja​dran. U Veli Lo​šinj.

17.

S

Vinkom Do​g a​nom, bivšim po​li​cijskim inspekto​r om i na​čelni​kom, Ba​nić se na​šao na Cvjetnom trgu u vri​je​me najve​će vre​ve, kada sto​ti​ne lju​di sje​di na otvo​r e​nom, bez ob​zi​r a na go​dišnje doba, pi​juc​ka​ju​ći, razgo​va​r a​ju​ći i gu​be​ći vri​je​me na neki od društve​no prihvatlji​vih na​či​na. Vje​či​toj przni​ci Do​g a​nu išla je jako na živce ta silna ko​li​či​na besposle​nih lju​di, koji su se sja​ti​li na jed​nom od najljepših grad​skih trgo​va. Da​pa​če, on nije čak ni prizna​vao da ovo mjesto ide u red najljepših, jer je bio du​bo​ko uvje​r en da je grad​ska upra​va iz de​ve​de​se​tih uspje​la ne​povratno uništi​ti je​dan li​jep i autenti​čan prostor i pretvo​r i​ti ga u na​kazno mjesto, koje je dograd​njom šo​ping centra te unište​njem najbo​ljeg grad​skog ki​ne​ma​togra​fa i sta​r e tiska​r e, iz koje su ne​koć izla​zi​li kolporte​r i sa svje​žim bro​jem No​vosti i Ju​tarnjeg, pretvo​r e​no u nešto što ni u pro​vinci​ji ne bi ima​lo veću vri​jed​nost. Tu grad​sku upra​vu na​zi​vao je termi​nom „mikša”, izgo​va​r a​ju​ći tu ri​ječ s bla​g im pre​zi​r om. Ba​nić se po​ku​šao suprotsta​vi​ti, ali je u verbalnim okrša​ji​ma Do​g an bio čisti silnik koji ništa ne prizna​je. Bila mu je to na​vi​ka iz po​li​cijskih dana kada je lo​g i​kom pretpostavlje​no​g a smio so​li​ti pa​met dru​g i​ma. – Kako bi bilo da ode​mo neg​dje na ko​la​če? – upi​ta sasvim sra​ču​na​to Ba​nić pozna​va​ju​ći po​li​cajče​vu sla​bost. – Ni​ko​la, ne​moj me sad i ti za​je​ba​va​ti! – pogle​da ga Do​g an pre​ko ra​me​na. – U ži​vo​tu te ni​sam vi​dio da je​deš slatko. Zapra​vo, ni​kad te ni​sam vi​dio da u sebe uno​siš bilo što osim prokle​tog ci​g a​retnog dima. – Do​bro, ali ti si taj koji uno​si u sebe slatko – nasmi​je se Ba​nić. – Mo​že​mo li​je​po sjesti uz kakve do​bre kremšni​te pa ćeš mi po​tanko ispri​ča​ti to što si doznao u svo​joj ljub​lje​noj po​li​ci​ji. I uisti​nu, nazvavši Ba​ni​ća, Do​g an je re​kao kako je bio kod „sta​r ih deč​ki” u službi te kako je tamo doznao neke stva​r i koje će ga za​ni​ma​ti. Ba​nić je znao kako je izraz „sta​r i deč​ki” nje​g o​vo pretje​r i​va​nje te da on tamo nema ni​kakvih sta​r ih deč​ki s ko​ji​ma bi se ugod​no dru​žio i pri​čao o davnim da​ni​ma. Iako je bio izvrstan po​li​ca​jac istra​ži​telj, ka​kav se ri​jetko gdje može naći, svo​jom je napra​si​tom na​r a​vi i pre​često znao sta​ti na prste po​dre​đe​ni​ma, tako da ga zapra​vo nitko u službi nije vo​lio. Nitko, osim možda Ba​ni​ća, što je ta​ko​đer bilo sasvim čud​no, jer se Do​g an znao i Ba​ni​ću i te kako zamje​r i​ti. – Ne​će​mo u slasti​čarni​cu – zaklju​či Do​g an. – Povre​me​no mo​r am pri​pa​zi​ti na še​ćer. Već sam u go​di​na​ma. – Ko​mar mi je pri​čao kako imaš fe​no​me​nalnu krvnu sli​ku i da ti je še​ćer ide​alan. Znatno bo​lji nego nje​mu. – Ko​mar je na​ivči​na, pu​šač... – nasmi​je se Do​g an. – Prošli put me je sin za​mo​lio da mu po​dignem krvnu sli​ku u Domu zdravlja. I to sam onda po​ka​zao Ko​ma​r u da mu malo cvrljim mast. – Kako ti se zove sin? – upi​ta Ba​nić. – Vinko. Kao i ja. Ali da se i ne zove, misliš li da bi to Ko​mar sku​žio? Ko​r a​ča​li su po​la​ko pje​šač​kom zo​nom pre​ma Je​la​čić pla​cu, a onda se za​usta​vi​li u Bulldo​g u, gdje je Ba​nić na​r u​čio ni​zo​zemski Ho​ega​arden, a Do​g an viski s le​dom. Ni​ka​da nije na​r u​či​vao neki odre​đe​ni viski, jer je tvrdio kako takve to​božnje razli​ke ra​zu​mi​ju samo sno​bo​vi te kako svi viski​ji zapra​vo ima​ju je​dan te isti okus. Bila je to no​torna be​dasto​ća, ali je Do​g an gdje​kad imao hra​brosti bra​ni​ti čak i be​dasto​će.

– Razgo​va​r ao sam prekju​čer sa Šošta​r i​ćem koji obič​no radi na Interpo​lo​vim poslo​vi​ma. Znaš valjda Šošta​r i​ća? – Ne znam Šošta​r i​ća – slegne ra​me​ni​ma Ba​nić. – Ja sam oti​šao iz službe još po​četkom de​ve​de​se​tih. Tada je tvoj Šošta​r ić možda no​sio kratke hla​či​ce. – Sad bih ti re​kao što je no​sio – obrec​ne se Do​g an. – Ima čovjek sko​r o šest banki. – I što si čuo? Mo​žeš mi to ka​za​ti bez ob​zi​r a pozna​jem li ili ne pozna​jem Šošta​r i​ća. Do​g an za​ko​lu​ta oči​ma kao da želi ka​za​ti kako je Ba​nić jed​na nesnosna na​r av, ali je ta gesta bila posve su​višna, bu​du​ći da ni sam nije bio ništa bo​lji. – Za tim tvo​jim ju​na​kom iz Austri​je... da ne spo​mi​njem ov​dje ime​na... bila je 1991. raspi​sa​na Interpo​lo​va tje​r a​li​ca. I ne​moj me sad tu pred ovom bandom, koja na​o ko​lo ljenča​r i i loče kavu, pi​ta​ti zbog ko​jeg je je​be​nog razlo​g a na​pi​sa​na. Re​ci​mo da je baš tada po​či​nio one zgod​ne stva​r i u Inns​bruc​ku i Salzburgu o ko​ji​ma si i ti pri​po​vi​je​dao. Ako se ne va​r am, o ko​ji​ma si pri​po​vi​je​dao... kondi​ci​o nalno. Uisti​nu je mno​g o lju​di sje​di​lo oko njih i uži​va​lo u ubi​ja​nju vre​me​na, iako je u stu​de​nom već pri​lič​no hlad​no, tako da su gri​ja​li​ce sa žarnim ni​ti​ma, postavlje​ne ispod nad​strešni​ca, već isi​ja​va​le svo​je jarko svjetlo. Ba​nić nije mo​g ao pri​mi​je​ti​ti slu​ša li ih tko​g od sa za​ni​ma​njem, ali je Do​g an i da​lje go​vo​r io ne​kom vrstom konspi​r a​tivnog tona. – Ne znam toč​no kada, ali potkraj 1992. tje​r a​li​ca je po​vu​če​na, zato što se dozna​lo da je čovjek po​g i​nuo na hrvatskom ra​tištu. – Mo​r am te nešto pi​ta​ti – reći će Ba​nić na​kon kra​ćeg razmišlja​nja. – Posto​je dosta ve​li​ki izgle​di da Edi Henz zapra​vo... – Sta​ni s tim! Rekli smo da ne izgo​va​r a​mo ime​na i ko​r isti​mo kondi​ci​o nal! – pre​ki​ne ga Do​g an i to tako glasno da ih je ovaj put pogle​da​lo ne​ko​li​ko za​inte​r e​si​r a​nih gla​va sa susjed​nih sto​lo​va. – U redu, Vinko – nasta​vi Ba​nić svo​ju pri​ču. – Posto​je šanse da taj tip nije završio na onaj, nego na neki dru​g i na​čin. Od​nosno da mu se nije do​g o​di​lo ono, nego ono dru​g o. – Za​je​ba​vaš me – promrsi Do​g an. – Ne znam do ko​jeg stupnja konspi​r a​tivnosti že​liš da idem – nasta​vi Ba​nić. – Mo​g u​će je da je fingi​r ao vlasti​tu smrt i da se sad po​ja​vio kao netko dru​g i. S no​vim ime​nom i sta​r im izgle​dom. – I što bi ti sad? – A što bih ja sad? – ra​ši​r i Ba​nić ne​moć​no ruke. – U fi​zič​kom smislu to je je​dan te isti čovjek. Koji je u onim gra​do​vi​ma napra​vio one stva​r i. Bi li ga ja... eventu​alno... tre​bao pri​ja​vi​ti? – Bi! Ako si bu​da​la! – reče on pa naglo iska​pi svoj viski. – Ti si pri​vatni istra​ži​telj. Ka​kav je cilj posla koji upra​vo obavljaš? – Kli​jent je tra​žio da mu na​đem pri​ja​te​lja s ko​jim je ra​to​vao. – I jesi li ga pro​na​šao? – Pa... je​sam... Radi se o istom čovje​ku koji do​du​še ima dru​g o pre​zi​me, ali moj kli​jent tu sitni​cu neće rekla​mi​r a​ti. – Neće rekla​mi​r a​ti?! – ki​se​lo će Do​g an. – Baš imaš izra​ze. – Pro​na​šao sam čovje​ka na odre​đe​nom mjestu, ali to još uvi​jek ni​sam ka​zao svom kli​jentu – reče Ba​nić kao da pre​mišlja. – Zašto? Pa tre​bao si mu ka​za​ti.

– Nije to baš tako jed​nostavno – oko​li​šao je Ba​nić. – Ne znam kakve su kli​jento​ve namje​r e. Izne​na​da kao da je po​čeo ga​ji​ti sta​no​vi​to nepri​ja​teljstvo pre​ma bivšem ratnom dru​g u. Možda bih još malo pri​če​kao. Ne bih htio da netko mo​jom krivnjom nastra​da. – A ne​maš se tu što ki​la​vi​ti – od​mahne Do​g an ru​kom. – Reci mu, napla​ti svo​ju uslu​g u i za sve što će biti da​lje, tebi se fuć​ka. – Misliš? Čak i za to što je tip opljač​kao one stva​r i u ona dva gra​da – sada je Ba​ni​ća već za​bavljao di​ja​log sa za​g o​netka​ma. – Što ti imaš s tim? Tre​bao si pro​na​ći čovje​ka i pro​na​šao si ga. Osta​lo te se ne tiče. Ti si go​to​vo kao odvjetnik. Zar misliš da odvjetni​ci laju ko​ješta i pri​javlju​ju svo​je bra​nje​ni​ke? – Če​kaj! – kao da ga je htio provje​r i​ti Ba​nić. – Ti si ne​koć bio pi​cajzla koja nije htje​la prstom mrd​nu​ti ako se na taj na​čin mo​g ao povri​je​di​ti za​kon. A sada mi tako le​žerno ka​žeš da ja ne​mam ništa sa svim tim pljač​ka​ma. Kako ga je on isto​g a časa prostri​je​lio pogle​dom, Ba​nić se vra​ti sta​r im izra​zi​ma. – Zar bi i ti tako postu​pio? Ti koji si ga​njao lo​pu​že dokle god si mo​g ao di​sa​ti. – Ni​ko​la, slu​šaj što ću ti sada ka​za​ti – poč​ne on po​la​ko, kao da želi sasvim jasno i ne​dvojbe​no raš​čla​ni​ti taj pro​blem. – Da sam onda znao da će mi bandi​ti odre​di​ti takvu penzi​ju kakvu sad imam, je​beš mi sve po redu ako bih hva​tao i ono što sam pohva​tao. – Ko​mar mi je re​kao da imaš oko soma veću penzi​ju od nje​g a – pri​mi​je​ti Ba​nić. Nje​g a kao da je po​seb​no uzru​ja​lo to spo​mi​nja​nje Ko​ma​r a pa je ustao od sto​la i po​čeo go​vo​r i​ti tako glasno da su ga lju​di s okolnih sto​lo​va mogli sasvim razgo​vi​jetno čuti. – Ski​ni mi se, mo​lim te, s tim re​tardi​r a​nim Ko​ma​r om! Kada se idu​ći put na​đe​mo, ja bih te li​je​po mo​lio da mi ga makneš s po​pi​sa po​željnih! I ni​ka​ko ne​moj biti blentav kao on. Ti ne​maš ni​kakvu oba​ve​zu pri​javlji​va​ti ne​kog samo zato što je pljač​kao banke u Inns​bruc​ku i Salzburgu. Uklju​ču​ju​ći i dra​gu​ljarni​cu u Gmunde​nu! Tebe za sve to boli ona stvar! Da ne ka​žem, ku​r ac! U pod​ne je na Bri​tancu ku​pio ci​g a​r e​te, a za​tim žud​no za​pa​lio ispred zgra​de na bro​ju dva​na​est gdje je mo​r ao pri​če​ka​ti Niku. Po​ja​vi​la se s Ivom i upi​ta​la ga gdje mu je auto. Kada je odvra​tio da su na Ro​ko​vom još od ju​čer, ona je pred​lo​ži​la kako bi mogli svi za​jed​no pro​še​ta​ti ona​mo. I tad je znao da će mu uva​li​ti klinca, jer joj je ule​tio neki brzinski šminkerski po​sao kakve je obavlja​la u raznim pro​dukci​ja​ma. Za razli​ku od mno​g ih osta​lih ta ga je intu​ici​ja još uvi​jek slu​ži​la. Pa kad su već bih na​do​mak pla​vom Kango​o u, ona mu ko​nač​no prizna što želi od nje​g a. – Imam posli​je pod​ne sve​ukupno oko pet sati posla. Mo​r am našminka​ti ka​za​lišnu eki​pu koju ina​če šminka moja ko​le​g i​ca... – Ko​joj je ule​tio neki bo​lji po​sao dok je ovaj uva​li​la tebi – nasta​vi on, zna​ju​ći da uzma​ka neće biti. – Upra​vo tako – nasmi​je se ona. – Ali i ovo mi je vri​jed​no soma kuna. A ti znaš da je meni i soma kuna lova koja se ra​ču​na. Ja ni​sam kao vi de​tekti​vi. – Znam, znam – od​ma​hi​vao je ru​kom, potpi​su​ju​ći pre​da​ju. – Mi de​tekti​vi de​r e​mo najve​ću lovu. Čak nam i mrač​ni ti​po​vi iz vla​de za​vi​de. – Daj, mo​lim te – namjesti​la je umi​lja​to lice – uzmi Ivu i odve​di ga ne​ka​mo na ko​la​če. Evo vam sto kuna, da ne ka​žeš... – Ni go​vo​r a! Mogu valjda izvesti unu​ka na ko​la​če – re​kao je on.

– Daj, Ba​ni​ću – nije se dala Nika. – Koga fo​li​r aš? Ni​ka​da nisi vo​dio ni​kakve spi​ke o do​brom dedi i slatkom unu​ku. Znaš da meni to ništa ne zna​či. – Do​bro, ali lovu ti sve​jed​no neću uze​ti – od​g urne on nje​zi​nu ruku u ko​joj je već drža​la stotku. – Upra​vo sam do​bio tri​de​set so​mo​va do​la​r a avansa. Idem kao bodygu​ard s Bra​dom Pittom i Ange​li​nom posje​ti​ti azil za pse... ili za mač​ke... ili za neku slič​nu ga​mad... – Do​bro, ta ti je su​per! Mo​žeš i Ivu upozna​ti s ce​le​brityji​ma, premda će ga više za​ni​ma​ti pse​ta iz azi​la. – A zašto ga Lidi ne pri​ču​va? Do​bro znaš da da​nas po​pod​ne imam... – htio je ka​za​ti kako po​pod​ne ima si​ja​set ne​o d​g o​di​vih oba​ve​za, ali je brzo shva​tio da će tako samo zagla​vi​ti u nizu izmišljo​ti​na koje će ona re​dom prozre​ti. – Mama ne može. Ide s Da​ki​jem Guzma​nom na Plitvi​ce. Pregle​da​vat će te​r e​ne za sni​ma​nje spo​ta pa će se kasno vra​ti​ti. Zapra​vo, mo​g u​će je da će biti umorni pa će osta​ti prespa​va​ti. Pa će osta​ti prespa​va​ti, si​jevne nje​mu kroz gla​vu, ali ipak nije htio o tomu razgo​va​r a​ti s Ni​kom. Kog će vra​g a Li​di​ja ra​di​ti na Plitvi​ca​ma s idi​o tom Da​ki​jem koji je zove Lidi? Nika je za​ci​je​lo za​mi​je​ti​la nje​g o​vu zbu​nje​nost, ali se pra​vi​la nevještom. Na​ime, tre​bao joj je nje​gov babysitting i ta stvar nije trpje​la ni​kakvih ob​zi​r a. – Doći ću na​ve​čer po ma​log – rekla je otrčavši sa svo​ja dva kovče​ži​ća pre​pu​na šminke i osta​lih stva​r i koje je tro​ši​la u poslu o ko​jem je on znao jako malo. – Deda, ho​će​mo li sad oti​ći na Slje​me i pu​ca​ti iz tvog re​volve​r a po vra​na​ma i li​si​ca​ma? – upi​tao ga je Ivo čim mu je majka nesta​la, što je bilo jako do​bro, jer nije mogla ništa čuti o su​bverzivnim igra​ma oružjem. Na​r avno, po​novno bi on bio kriv, jer mu je obe​ća​vao kako će jed​no​g a dana za​jed​no oti​ći na Slje​me i iz re​volve​r a po​bi​ti sve što se kre​će, od opasnih me​dvje​da do lu​ka​vih li​si​ca. Na​r avno, re​kao mu je kako će sve to izvesti kad malo po​r aste, tako, za jed​no de​set do petna​est go​di​na, jer je mislio kako će u tom vre​me​nu klinca već pro​ći vo​lja za avantu​r a​ma te vrste. Umjesto da kre​nu u krvo​že​dan po​hod na goru iznad Zagre​ba, odve​zao ga je u Sa​mo​bor, koji mu je pred​sta​vio kao ču​de​san grad ko​la​ča, kao mjesto u ko​jem je go​to​vo sva​ka kuća ča​r ob​na slasti​čarni​ca, a sva​ki čovjek slasti​čar svjetsko​g a gla​sa. Usto, čud​no je svojstvo tog gra​da da u nje​mu svatko može po​jesti znatno veće ko​li​či​ne ko​la​ča nego što je uobi​ča​je​no ili čak normalno. Eto, on je tako, pri​čao je unu​ku, neki dan bio u društvu stro​g og i mrkog stri​če​ka, po​li​cajca po za​ni​ma​nju, koji je u tom gra​du uspio po​jesti či​tav po​ve​li​ki pla​danj skroz toplih kremšni​ta, što se ov​dje pro​izvo​de kao oso​bit grad​ski spe​ci​ja​li​tet. A kad ga je odveo u ču​ve​nu sa​mo​borsku slasti​čarni​cu „Li​va​dić” i posjeo za sre​dišnji stol, Isu​sek je re​kao da ne želi ni​kakve ko​la​če, nego će​vapči​će. Na​r avno, kod Li​va​di​ća ne peku će​vapči​će ni bilo što tomu slič​no, ne rade čak ni će​vapči​će mo​de​li​r a​ne od tamnog marci​pa​na. Pred posve ne​za​do​voljnom slasti​čarkom, koja je dje​ča​ku nu​di​la sve mo​g u​će spe​ci​ja​li​te​te kuće, mo​r a​li su usta​ti i izi​ći van. Tad mu je pao na pa​met ho​tel Sa​mo​borček, gdje su ima​li sve vrste ko​la​ča, ali i sve vrste će​vapči​ća pa je re​kao klincu kako ga deda sada vodi na senza​ci​o na​lan roštilj. Dok su se vo​zi​li pre​ma ho​te​lu, sve mu je vri​je​me pred oči​ma bila bivša žena, kako tamo na Plitvi​ca​ma pregle​da​va te​r e​ne za sni​ma​nje spo​ta. Daki je bio spe​ci​ja​list za spo​to​ve u ko​ji​ma glavne ulo​g e glu​me ta​li​janske ku​hi​nje, tako da Ba​ni​ću ni​ka​ko nije bilo jasno kako će Daki i nje​g o​vi kre​te​ni po plitvič​kim sla​po​vi​ma po​r azmjesti​ti ku​hinjske orma​r i​će, vi​se​će ele​mente i su​do​pe​r e. Sve je više mislio kako to i nije pregled te​r e​na, nego samo izli​ka radi koje će je sta​r i po​hotnik i fo​li​r ant odvu​ći u sobu ne​kog od ta​mošnjih ho​te​la. Razmišlja​ju​ći tako, u jed​nom času po​misli kako ga hva​ta lju​bo​mo​r a,

što mu se uči​ni glu​pim, nestvarnim i apsurd​nim. Biti lju​bo​mo​r an na ženu od koje si se razveo pri​je tri​de​se​tak go​di​na, pa komu se takvo što do​g a​đa? Kao do​bar i sta​r o​mo​dan djed, što zapra​vo uopće nije bio, uzeo je Isu​se​ka za ruku i po​šao s njim u ho​tel, go​vo​r e​ći mu kako ga sada čeka ve​li​ka i li​je​pa roštiljska gozba. Znatno bo​lja od one kakvu je imao pri​je ne​ko​li​ko dana u de​di​nom sta​nu kada je će​vapči​će po​jeo sku​pa s masnim pa​pi​r om za uma​ta​nje. Po​tom je re​kao unu​ku da mo​r a​ju samo časkom svra​ti​ti do ho​telske re​cepci​je kako bi se poz​dra​vio s jed​nim sta​r im pri​ja​te​ljem. – Možda bismo pri​je će​vapči​ća mogli malo pro​si​ti? – su​g e​r i​r ao mu je unuk. – Pro​sit ćemo kad drža​va bankro​ti​r a. Na to ne​će​mo dugo če​ka​ti. – Kad bank... krot... tira – vi​dje​lo se da kli​nac ne ra​zu​mi​je ono što je već svi​ma bilo jasno. Ča​sak kasni​je stigli su do re​cepci​je ma​log obi​teljskog ho​te​la. – Htio bih nakratko razgo​va​r a​ti s va​šim gostom iz, ako se ne va​r am, sobe broj šest – re​kao je po​ma​lo ce​r e​mo​ni​jalno, že​le​ći valjda na taj na​čin za​ba​vi​ti Isu​se​ka. Re​cepci​o nar ga je pogle​dao ra​dozna​lim pogle​dom kao da ga pro​uča​va, da bi na koncu odvra​tio: – Ako misli​te na gospo​di​na Janko​vi​ća, nje​g a nema. Oti​šao je jutros. Ne​ka​ko na​pad​no i napre​čac. Tako da smo zapra​vo za​bri​nu​ti. – Za​bri​nu​ti ste zbog Žaka Janko​vi​ća?! – re​kao je Ba​nić kao da ga takvo što čudi. – Nitko ne bi tre​bao biti za​bri​nut zbog tog čovje​ka. – Nismo za​bri​nu​ti zbog nje​g a – kao da ga je htio ispra​vi​ti re​cepci​o nar. – Za​bri​nu​ti smo zbog nas. Oti​šao je a da nije pla​tio. Pro​vu​kao se s kovče​g om pokraj re​cepci​je kao pas kroz crkvu i naprosto nestao. Kao da ga ni​kad nije ni bilo.

18.

T

ra​jekt koji spa​ja Krk i Cres u izvanse​zonsko doba go​di​ne pro​me​to​vao je re​dovno, ali u po​ve​li​kim interva​li​ma, tako da je Ba​nić za​usta​vio svoj Kangoo na tra​jektnom prista​ništu, izi​šao i u pro​da​va​o ni​ci na​lik kontejne​r u ku​pio kartu, ne zna​ju​ći što ra​di​ti dva sata ko​li​ko je tre​ba​lo če​ka​ti slje​de​ći brod. Pu​ha​la je bura, ne pre​ja​ka, ali sasvim do​voljna da uzburka sivo more i zaspe oba​lu sla​nim ka​pi​ma sitnog i oštrog leda. Ono malo lju​di što je če​ka​lo brod​ski pri​je​voz za​vuklo se u dva lo​ka​la, oče​ku​ju​ći da bura do slje​de​ćeg tra​jekta bar malo osla​bi. Ušavši u lo​kal, Ba​nić na​r u​či kavu koju nije uspio po​pi​ti, jer ga je isto​g a časa po​čeo bo​lje​ti že​lu​dac. Bio je to nov osje​ćaj koji ga je po​ma​lo uzne​mi​r io. Ipak, na​kon sat vre​me​na bol je po​pusti​la i pretvo​r i​la se u ne​la​g o​du koja se po​pe​la na​vi​še i tu osta​la kao neka vrsta gastri​tič​nog pri​tiska. Kako se uvi​jek pri​ča​lo da se takva ne​la​g o​da može odagna​ti ne​kim od gorkih biljnih li​ke​r a, on na​r u​či dupli vla​hov pa ga ispi​je na du​šak. Na​r avno, bilo mu je još gore, ali je sama sebe uvje​r io kako će već ne​ka​ko iz​drža​ti. Izvu​kao je tad iz dže​pa mo​bi​tel da po​ša​lje po​r u​ku Niki kako je ipak oti​šao u Veli Lo​šinj radi posla. Bilo je to su​višno, jer je ona iona​ko zna​la kamo i radi čega ide, prisje​ti se ša​r a​ju​ći prsti​ma po tipkovni​ci koja se po​ja​vi​la na disple​ju. Imao je malo pre​ve​li​ke prste za to​uc​hs​cre​en tako da je taj po​sao do​bra​no potra​jao. Posli​je, kada je tra​jekt kre​nuo, po​taknut ne​ugod​nim lju​lja​njem bro​da, po​novno se ja​vio nje​g ov že​lu​dac, ovaj put još oštri​jim bo​lom i muč​ni​nom. Iako je to bilo za​bra​nje​no, ostao je u autu ispru​živši se pre​ko spušte​nih sje​da​la. Ne​ko​li​ko je puta hva​tao kva​ku vra​ta, spre​man izju​r i​ti van i povra​ti​ti po podu tra​jekta, ali se to ipak nije do​g o​di​lo. Pri​je nego što će prista​ti uz ka​me​ni dok u Me​r a​g u, pro​šao mu je kroz prsa tako ne​ugo​dan i oštar bol da je već po​mislio kako neće moći nasta​vi​ti vožnju. Po​tom je sve prošlo kao da ni​če​g a nije ni bilo i on je izi​šao iz auto​mo​bi​la, uži​va​ju​ći u tomu kako mu stu​de​na bura hla​di vru​će čelo i lice. Uči​ni mu se kako se već to​li​ko opo​r a​vio da je vri​je​me za ci​g a​r e​tu. A kada je stisnuo pa​pu​či​cu gasa i kre​nuo cestom koja je vo​di​la od Cre​sa pre​ko Oso​r a pa sve do krajnjeg juga Lo​ši​nja, uči​ni mu se da ne funkci​o ni​r a samo on kao do​bro na​vi​je​ni sat, nego i nje​g ov pla​vi Kangoo, koji je ju​r io ši​ro​kom, ob​novlje​nom otoč​nom cestom i po​put snažne pti​ce sje​kao oštru buru. Pozna​vao je do​nekle Ba​nić Veli Lo​šinj pa se baš zbog toga na​dao da će tamo već ne​ka​ko pro​na​ći sta​r u gospo​đu Be​lak, koju su, kako se či​ni​lo, ipak pre​ba​ci​li na Ja​dran. Dalo se nazre​ti kako iza tog premješta​ja sto​ji nje​zin sin Edi ili Tedi, koji je valjda na taj na​čin že​lio umi​r i​ti vlasti​tu savjest po​r a​di toga što je majku pre​pustio to​li​kim sa​mač​kim go​di​na​ma koje je mo​r a​la pro​vesti u Le​ib​nitzu i Beču. Možda i neg​dje drug​dje. Sad mu je bilo ne​ka​ko jasni​je sta​r i​či​no po​na​ša​nje, pred​sta​va koju je izve​la kada ju je posje​tio u nje​zi​nom domskom azi​lu. Tada je mislio da je već se​nilna i do​bra​no de​zo​r i​jenti​ra​na, sada mu se pak či​ni​lo da je u toj pred​sta​vi bilo i dosta glu​me. Do​du​še, nije bio ni li​ječ​nik ni psi​ho​log, tako da nije znao ništa o gra​ni​ci koja di​je​li sta​r ač​ku de​menci​ju od sta​r ač​ke lu​cid​nosti. Ipak je sve više vje​r o​vao kako lju​di te dobi katkad mogu isto​dob​no biti i pri​bra​ni i izgub​lje​ni. Za​usta​vio je auto na parki​r a​lištu pokraj ve​lo​lo​šinjske auto​busne sta​ni​ce. Osim ne​ko​li​ko auto​mo​bi​la ri​ječ​kih re​g istarskih ozna​ka, prašnih od uobi​ča​je​nog ru​me​nog otoč​nog tla, nije bilo više ni​ko​g a, čak ni ta​li​janskih vo​zi​la, iako su Ta​li​ja​ni bili najprivrže​ni​ji ovom crno​g o​r ič​nom arhi​pe​la​g u. Na​išao je na sta​r u ženu pogrb​lje​nu od sko​li​o ze i upi​tao je zna li gdje se na​la​zi sta​r ač​ki dom. Žena je zasta​la, po​ka​za​la prstom pre​ma cesti ko​jom se moglo doći do doma i za​do​voljno se nasmi​je​ši​la, oči​to sretna što nju još nitko nije osu​dio na domsku sta​r ost. Sta​r ač​ki dom bio je li​jep, pra​vi​lan, dvo​katni ku​bus s bi​je​lim šku​r a​ma i lju​bi​častom fa​sa​dom.

Ona​ko pra​vi​lan, dotje​r an, svje​že obo​jen, sa svo​jim jasnim bi​je​lim ru​bo​vi​ma i istim takvim pro​zorskim okvi​r i​ma, dje​lo​vao je kao ka​kav otmje​ni ko​lač. Ve​li​ka zgra​da ima​la je i po​djed​na​ko ele​gantan aneks s nešto svjetli​jom fa​sa​dom. Na​la​ze​ći kako su svi sta​r ač​ki do​mo​vi izva​na sjajni i dotje​r a​ni, a iznutra nužno ubo​g i i tužni, Ba​nić pro​đe kroz bi​je​lo obo​je​na vra​ta od ko​va​nog že​lje​za i za​usta​vi se na re​cepci​ji, pri​lič​no si​g u​r an u do​bar ishod svo​je potra​g e. – Tre​bao bih gospo​đu Anu Be​lak. Ova​mo je dopremlje​na pri​je ne​ko​li​ko dana – reče istra​ži​telj, spre​man pre​do​či​ti ta​kozva​nu Ha​bu​še​vu iskazni​cu. „Ha​bu​še​va iskazni​ca” bila je dosjetka koju je smislio Pako. Prošlog pro​lje​ća sta​no​vi​ti je gospo​din Ha​buš ku​pio na Pa​ko​vu štandu već de​mo​di​r a​nu Lingu​apho​ne me​to​du za uče​nje špa​njolskog je​zi​ka. Ispri​čavši se Paku kako toga časa nema uza se no​va​ca, dao mu je svo​ju osob​nu iskazni​cu i to​bo​že oti​šao kući do​ni​je​ti ga. Ni​ka​da se više nije vra​tio. Ni on ni Lingu​apho​ne​ov te​čaj. Posli​je je Pako za dva ge​mišta ustu​pio tu osob​nu iskazni​cu Ba​ni​ću, kako bi mu slu​ži​la za lažno pred​stavlja​nje. – Iz ko​jeg mjesta je dopremlje​na? – upi​ta žena s re​cepci​je. – Ne sje​ćam se da je u zad​njih de​se​tak mje​se​ci itko dopremljen. – Kako se ne sje​ća​te? – na​va​lji​vao je on, si​g u​r an da se radi o za​bu​ni. – Gospo​đa Be​lak dopremlje​na je iz Beča. Iz istog ovakvog doma... samo ne tako li​je​pog... – Žao mi je – namjesti žena u tamnoj kuti ne​du​žan izraz lica. – Mora da je neka za​bu​na. Nitko nije ova​mo do​la​zio. Ni iz Beča ni iz... – Ne mogu vje​r o​va​ti! – po​ku​ša​vao je Ba​nić biti uvjerljiv. – Prekju​čer sam s njom razgo​va​r ao... te​le​fonski... Mo​že​te li mi pre​do​či​ti po​pis svo​jih šti​će​ni​ka? To ju je razlju​ti​lo. Nije do​pušta​la da joj se ko​je​kakvi ti​po​vi petlja​ju u po​sao. – Tko ste vi da vam da​jem po​pis?! – cikne ona. – Kako se vi zo​ve​te, gospo​di​ne? – Ha​buš... – zbu​ni se Ba​nić nje​zi​nom agre​sivnošću, vo​ljan po​ka​za​ti joj osob​nu kartu koju je držao u unu​tarnjem dže​pu sa​koa, gdje se već drže identi​fi​ka​cijski do​ku​menti. Ona to s pre​zi​r om od​bi​je. – Ima li ov​dje još koji sta​r ač​ki dom? – Ima, ima! – vi​ka​la je ona. – Ima ih osam! Kao u Ka​li​forni​ji! Posli​je je ušao u resto​r an Santi​ago, uza samo sa​mo​poslu​ži​va​nje. Ni u resto​r a​nu, kao ni u sa​mo​poslu​ži​va​nju go​to​vo da nije bilo ni​ko​g a. U to doba Ja​dran je bio ide​alan za sa​motnja​ke i mi​zantro​pe. Lo​kal u koji je ušao no​sio je ku​bansko ime, ali je s nje​g o​va razgla​sa do​pi​r ao zvuk neke do​ma​će la​koglazbe​ne gnja​va​že. Od piva su ima​li ve​li​ko i malo, a od hra​ne svi​nje​ti​nu i pra​se​ti​nu. Vje​r o​jatno ne ku​bansku. Bo​je​ći se kako bi mu to moglo teško pasti na že​lu​dac, koji ga je pri​je pod​ne već mu​čio, on na​r u​či sa​la​tu. A kad mu je ko​no​bar do​nio ve​li​ku zdje​lu ze​le​ne sa​la​te, u koju je sa​mo​ini​ci​ja​tivno na​r i​bao mla​du mrkvi​cu, usuo dosta mi​r isnog masli​no​va ulja i sve to po​si​pao ko​ma​di​ći​ma tune, Ba​ni​ću se uči​ni da šanse lo​ka​la još uvi​jek nisu pro​pa​le. – Kada biste sta​r u gospo​đu iz unutrašnjosti tre​ba​li posla​ti na Ja​dran, toč​ni​je u Veli Lo​šinj, za što biste se od​lu​či​li? – upi​ta Ba​nić mla​dog ko​no​ba​r a, oči​to do​ma​ćeg čovje​ka, jer u ovo glu​ho doba go​di​ne se​zo​na​ca na Ja​dra​nu nije moglo ni biti. Oče​ki​vao je Ba​nić da će deč​ko kao iz puške ispa​li​ti – sta​r ač​ki dom, ali nije bio u pra​vu. – U ve​lo​lo​šinjsko lje​či​lište! Tu gdje je ne​koć bila mjesna bolni​ca. Nema vam bo​ljeg mjesta, gospo​di​ne. Da sam ja sta​r ac, po​šao bih ra​di​je u lje​či​lište nego u najbo​lji ho​tel s pet zvjezdi​ca. – Za​tim se nasmi​jao i do​metnuo: – Ali, sre​ćom ni​sam!

Na​kon što je ru​čao, Ba​nić kre​ne pre​ma lje​či​lišnom kompleksu što se bla​g im bre​žuljci​ma izdi​zao iznad glavne ceste koja je pro​la​zi​la istoč​nom stra​nom oto​ka. I da​lje je bilo pri​lič​no hlad​no, ali je bura do te mje​r e osla​bje​la da se nije čuo čak ni šu​mor gra​na. Ne​ko​li​ko ob​novlje​nih zgra​da ne​ka​dašnje bolni​ce, ne​koć pro​pa​le sku​pa sa so​ci​ja​lizmom, bilo je sklad​no utoplje​no u bje​lo​g o​r ič​noj šumi. Ušao je Ba​nić kroz ši​r om raskri​lje​na vra​ta na ko​ji​ma je bila nazna​ka da se lje​či​lište na​la​zi u parku Po​dja​vo​r i, a nešto da​lje sta​ja​la je i mra​morna plo​ča koja je upo​zo​r a​va​la kako je mjesto još u de​vetna​estom sto​lje​ću progla​še​no državnim kli​matskim lje​či​lištem. Na​r avno, u jed​noj sasvim dru​g oj, davnoj drža​vi. Pro​šao je za​tim uz ove​ću sje​ni​cu zi​do​va od drve​nih plo​ča s li​me​nim kro​vom. Od sje​ni​ce put se po​la​ko uspi​njao uz ne​ko​li​ko ve​ćih, ob​novlje​nih, ali i uz neke ma​nje, ne​ugled​ne i još uvi​jek ne​o b​novlje​ne zgra​de. Po​tom se ispred istra​ži​te​lja ispri​je​či​la najve​ća, ve​leb​na i sjajno dotje​r a​na zgra​da, na​lik fran​cjo​ze​finskim ljetni​kovci​ma, kakve je u ono doba po​di​za​la mo​narhi​ja na ma​le​nom di​je​lu svo​je ri​vi​je​r e. Ta se sre​dišnja zgra​da, koju je po​četkom prošlog sto​lje​ća po​di​g ao je​dan od hab​sburških na​dvojvo​da, zva​la Vila Eli​za​be​ta. Bila je to ve​li​ka dvo​katni​ca s mansarda​ma, li​je​pim ši​r o​kim za​vo​ji​tim pri​la​zom i ravnom nad​strešni​com, koja je u ra​zi​ni prvo​g a kata bila ove​ća te​r a​sa. Bila je sva u bi​je​lom, po​put kakve čiste i otmje​ne bolni​čarke, a niski joj se krov od crve​nih ka​na​li​ca na​zi​rao kroz gra​nje, egzo​tič​no rasli​nje i guste po​vi​ju​še. Iako mu je bilo mrsko fo​togra​fi​r a​nje, Ba​nić izva​di mo​bi​tel i po​ku​ša sni​mi​ti otmje​nu austrijsku damu, koja je no​si​la bri​tansko ime Eli​za​beth. Na zaslo​nu isko​či po​r u​ka kako na karti​ci više nema mjesta za takvu sli​ku. Ušao je u re​cepci​ju sa snježno​bi​je​lim pultom i sme​đe-bi​je​lim pod​nim plo​či​ca​ma, posla​g a​ni​ma po ša​hovskom obrascu. Pri​šao je pultu, če​ka​ju​ći da mla​da žena koja je nešto kuc​ka​la po tipkovni​ci lapto​pa po​digne gla​vu. – Do​šao sam posje​ti​ti jed​nu gospo​đu – reče, spre​man opet, bude li tre​ba​lo, izva​di​ti Ha​bu​še​vu osob​nu. – Ona je neki dan tre​ba​la sti​ći iz Beča. – Vi ste joj? – upi​ta žena i ne pogle​davši ga. – Neki rod? – Pa ja sam joj... – zbu​ni se on. – Ja sam joj ne​ćak. Zapra​vo, ona je moja tetka. Zove se Ana Be​lak. – Žao mi je – reći će na​kon što je pogle​dom pre​letje​la pre​ko zamrše​nih ta​bli​ca na svom mo​ni​to​ru. – Nema vaše tetke! To vas ne bi tre​ba​lo obeshra​bri​ti. Možda još stigne. – Misli​te da bi mogla sti​ći? – go​to​vo se razve​se​li Ba​nić. – Ima​te li kakvu na​ja​vu? Oče​ku​je​te li koga iz Beča? Zna​te, iz onog doma u Uli​ci Sc​hottenfeld? – Ni​ko​g a ne oče​ku​je​mo – hlad​no će ona. – U pogle​du do​laska ne​ma​mo ni​kakvih na​ja​va. Na​kon toga žena za​r o​ni natrag u svoj laptop, a on, ne​ma​ju​ći kamo, izi​đe van. Pro​matrao je za​nimljiv ambi​jent, po​ku​šao sni​mi​ti fo​tos uz po​moć mo​bi​te​la, još jed​nom se uvje​r ivši kako prokle​ti te​le​fo​ni nisu priklad​ni za fo​togra​fi​r a​nje. S dru​g e stra​ne Vile Eli​za​be​te ugle​dao je zgra​du koja je završa​va​la kao mala kružna kula, pod​sje​ća​ju​ći na ono što se ne​koć zva​lo bolnič​kom ka​pe​li​com. Malo da​lje sta​ja​la je mno​g o skromni​ja zgra​da oko či​jeg je za​pad​nog di​je​la bila po​dignu​ta ske​la, po čemu se vi​dje​lo da je u re​konstrukci​ji, iako ni​kakvih rad​ni​ka nije bilo u bli​zi​ni. Pri​đe bli​že i noge mu se tad za​ma​lo od​sje​ku. S desne stra​ne ula​za u zgra​du bila je učvršće​na crna plo​ča na ko​joj je pi​sa​lo: ALLERGI​EKLI​NIK GUTE MUTTI Premda je do​tad mislio kako su mu se sve nade izja​lo​vi​le, sada je bio si​g u​r an da zna gdje je Henz ko​nač​no dopre​mio svo​ju majku. Vra​ti se sto​g a brzo do re​cepci​je Vile Eli​za​be​te i upi​ta ženu

koja je i da​lje kuc​ka​la po tipkovni​ci. – Ovi tu do vas... u sta​r oj zgra​di... – reče kao da mu ne​dosta​ju ri​je​či. – Što s nji​ma? – upi​ta žena. – Otku​da su ti lju​di? – upi​ta Ba​nić. – Mislim da ih prošli put ni​sam za​mi​je​tio – reče on. Ona, na​ravno, nije mogla zna​ti da on tu nije bio go​di​na​ma i da je nje​g o​vo pi​ta​nje glu​ma. – To je na​jam. Pri​je ne​ko​li​ko mje​se​ci ovu je zgra​du za​ku​pi​la jed​na austrijska kli​ni​ka. To je da​nas jako in. Za​jed​nič​ki pro​jekti i razmje​na zna​nja. Mo​žeš mislit, po​misli Ba​nić. Razmje​na zna​nja o pljač​ka​nju ba​na​ka i dra​g u​ljarni​ca. Za​tim nasta​vi: – Otku​da su? – Ne znam. Na​vod​no iz ne​kog ma​njeg mjesta. Struč​nja​ci su baš za alergi​je i astmu. To je odu​vi​jek bilo u opi​su ovog lje​či​lišta. – Iz ne​kog ma​njeg mjesta – iro​nič​no će istra​ži​telj. – Mo​že​te li za​misli​ti što se o astmi i alergi​ja​ma zna u ma​njim austrijskim mjesti​ma. – Niti znam niti me se to tiče – odvra​ti ona. – Uosta​lom, zašto centri izvrsnosti ne bi mogli biti i u ma​njim mjesti​ma? Go​vo​r i​la je kao da je mi​nistri​ca. Ba​nić, kome se već zga​di​la ta pri​ča o silnim centri​ma izvrsnosti, izi​đe van. Iz zgra​de na ko​joj se ko​čio po​no​san na​ziv izvrsnosti izašla je me​di​cinska sestra koja je pred so​bom gu​r a​la ko​li​ca na ko​ta​či​ma, u ko​ji​ma je, s pru​g astom de​ki​com pre​ko ko​lje​na, sje​di​la sta​r a gospo​đa Be​lak ili, kako ju je u pismi​ma zvao njen sin – Gute Mutti. Pokraj nje je po​la​ko ko​r a​čao dje​čak s astma​ti​čarskom maskom na licu. Ba​ni​ću se od​mah uči​ni kako dje​čak ne nosi masku zbog pro​ble​ma s di​sa​njem, nego zato da ga netko ne pre​pozna. Bio je si​g u​r an da zna tko se kri​je ispod plastič​ne maske s me​talnim pod​metkom za nos i do​datkom za di​sa​nje. Imao je to lice na fo​togra​fi​ja​ma koje mu je dala dje​ča​ko​va majka – Lu​ci​ja Se​idl. Dje​čak je tre​bao ima​ti šesna​estak go​di​na i za tu dob dje​lo​vao je pri​lič​no nisko. Odozdol, cestom koja je od ula​za vo​di​la pre​ma Vili Eli​za​be​ti pa i da​lje, uspi​nja​lo se žuto folksva​g e​no​vo vo​zi​lo, te​r e​nac Cad​dy, koji zasta​ne do​šavši do dje​ča​ka i sta​r i​ce u ko​li​ci​ma. Na vo​za​če​vim vra​ti​ma spusti se pro​zorčić na ko​je​mu se po​ja​vi lice pe​de​se​to​g o​dišnja​ka po​lomlje​na boksač​ko​g a nosa. Ba​nić ga je mo​g ao čuti kako nešto viče bolni​čarki u bi​je​lom. Na​kon toga boksač pro​du​ži sve do zgra​de koja se na​la​zi​la od​mah uz austrijsku kli​ni​ku. Tamo je izi​šao iz vo​zi​la, rastvo​r io ši​r o​ka me​talna vra​ta i ušao u ga​r a​žu. Iako ga je sve to mo​r a​lo za​ni​ma​ti, Ba​nić osje​ti ne​la​g o​du pa ustukne, kao da je osje​tio kako se zlo što je po​če​lo s pljač​kom ba​na​ka ra​ši​r i​lo i da​lje nego što je tre​ba​lo. Tu je noć od​lu​čio pro​vesti u Ve​lom Lo​ši​nju.

19.

J

edan od onih ma​lih ho​te​la na ve​lo​lo​šinjskoj rivi nije imao baš pre​vi​še zvjezdi​ca, ali je dje​lo​vao sasvim ugod​no. Guste, tamne zavje​se koje do​bro šti​te od da​njeg, ali i od noć​nog svjetla, lak, mo​bi​lan namještaj, valjda kupljen u tršćanskoj IKEA-i te ured​na ku​pa​o ni​ca s ma​lim umi​va​o ni​kom i tuška​bi​nom. Vlasnik ho​te​la bio je vrlo lju​ba​zan pa mu je poslao u sobu dva piva koja nije htio napla​ti​ti. Pše​nič​ni franciska​ner možda i nije bio po Ba​ni​će​vom uku​su, ali ga je po​pio ra​di​je nego sme​će koje pro​izvo​de mega-koncerni. Bu​duć​nost piva, kako su drža​li znalci, na​vod​no je bila u ma​lim tvrtka​ma. Pri​je ra​nog li​je​g a​nja, pre​listao je no​vi​ne, ali ni u nji​ma nije na​šao ništa opti​mistič​no. Iako je bilo ute​me​lje​no kao pra​vo, štrajk li​ječ​ni​ka okončan je ne​čim što je zvu​ča​lo kao stro​g a na​r ed​ba. Kako to već biva, na apsurd​nom su re​fe​r endu​mu po​bi​je​di​ti konzerva​tivci. Skrb​ni mi​nistar fi​nanci​ja držao se tako kao da bu​dže​tu neće tre​ba​ti samo po​r ez, već najvje​r o​jatni​je i sva osta​la lova koja je u optje​ca​ju. Kad nam se obra​ća​ju, go​vo​r i​la bi bi​jesno Nika, ima​ju dikci​ju la​tinsko​ame​r ič​kih pu​kovni​ka. Zašto pu​kovni​ka, a ne ge​ne​r a​la, pi​tao bi Ba​nić, na što bi ona lju​ti​to od​g o​va​r a​la: – Zato što su ge​ne​r a​li u od​no​su na pu​kovni​ke fina če​ljad! Imao je čvrst razlog zbog ko​je​g a je namje​r a​vao zaspa​ti već u de​set, što je ri​jetko kada či​nio. Od​lu​čio je u glu​ho doba noći oti​ći i za​vi​r i​ti u ga​r a​žu pokraj to​božnje austrijske kli​ni​ke, a možda i u samu kli​ni​ku, iako mu se či​ni​lo da kli​ni​ka nije prazna. Akti​vi​r ao je alarm na mo​bi​te​lu i le​g ao tako da mu uho na koje bo​lje čuje osta​ne ne​pokri​ve​no jastu​kom. Ti​je​kom go​di​na desno mu je uho popri​lič​no osla​bje​lo, ali što se moglo, osla​bje​le su i mno​g e dru​g e stva​r i pa je ipak ne​ka​ko išao napri​jed, od​bi​ja​ju​ći pokleknu​ti i zagla​vi​ti u mi​r o​vi​ni kao što su to ura​di​li Ko​mar i Do​g an, a i brojni dru​g i vršnja​ci. Do​bi​li bi tako ne​ka​kav sitniš, jer su čak i mi​r o​vi​ne bile u funkci​ji ve​li​kog gospo​darskog opo​r avka, po​tom na rastanku, re​ci​mo, južno​ko​r ejski sat ili mo​bi​tel s tipkovni​com za kratko​vid​ne, besplatnu tramvajsku kartu i razne dru​g e samrtnič​ke po​časti te, sve u sve​mu, bili sretni ako su se uspje​li spa​si​ti sta​r ač​ko​g a doma kao krunsko​g a do​bitka. A Ba​nić je mrzio samrtnič​ke po​časti pa bi od​bio i nagra​du za ži​votno dje​lo, samo da je imao bilo kakvo dje​lo. Utipkao je u mo​bi​tel vri​je​me kada je htio da ga ure​đaj pro​bu​di, ali ni​ka​ko nije mo​g ao zaspa​ti. Vje​tar je ko​nač​no stao, gra​nje više nije šušta​lo niti se čulo uda​r a​nje va​lo​va u lu​či​ci. Na uli​ci više nije bilo okasnje​lih pro​lazni​ka, a iz birti​je su otišli zad​nji pi​janci, još neko vri​je​me pra​ve​ći ga​la​mu u mirnoj noći. Na​kon sat vre​me​na ipak je uspio zaspa​ti, ali je taj san bio sasvim ta​nak i ne​po​uzdan, više na​lik su​pi​ja​nom dri​je​me​žu. I tad odjed​nom shva​ti da više i neće moći zaspa​ti, jer je za​bo​r a​vio po​ni​je​ti ba​te​r ijsku svje​tiljku koja je osta​la u prtljažni​ku auto​mo​bi​la. Du​bo​ko je uzdahnuo i oti​šao u ku​pa​oni​cu kako bi se još jed​nom istu​ši​r ao. Po​tom se iskrao iz ho​te​la i po​šao gore pre​ma parki​r a​lištu kako bi uzeo svje​tiljku, na​da​ju​ći se da su joj ba​te​r i​je još uvi​jek u redu. Kad je kre​nuo pre​ma lje​či​lištu, po​če​la je pa​da​ti kiša, po čemu mu se uči​ni da je po prestanku bure za​ju​ži​lo. Vra​ta ve​li​kog parka nisu se zatva​r a​la ni noću i on zađe među bujnu bje​lo​g o​r i​cu, brza​ju​ći gore pre​ma Vili Eli​za​be​ti iza koje se na​la​zi​la još ne​ure​đe​na de​pandansa austrijske alergo​loške kli​ni​ke. Iako je u mno​g im stva​r i​ma po​pustio i izgu​bio spo​sob​nosti mla​đih, bio je ne​ka​ko za​do​vo​ljan či​nje​ni​com što se još uvi​jek znao razmjerno brzo kre​ta​ti po tmi​ni, ne pro​izvo​de​ći su​višne i opasne šu​mo​ve. Vra​ta kli​ni​ke bila su zaklju​ča​na, a s jed​nog je nje​zi​nog pro​zo​r a do​pi​r a​lo sla​bo svjetlo, koje je moglo pri​pa​da​ti zastrtoj noć​noj svje​tiljci. Nije imao odvažnosti obi​ti vra​ta, jer je držao da bi to bilo pre​vi​še ne​o prezno. Unajmi​telj ovog prosto​r a, ma tko on bio, si​g urno je ispu​nio svo​je za​kupnič​ke obve​ze pa je imao pra​vo na ne​o me​ta​nje. Da ga je tko​g od uhva​tio noću u kli​ni​ci, mo​g ao je mirne duše pozva​ti po​li​ci​ju koja bi ga smjesti​la onkraj bra​ve.

Ga​r ažna vra​ta ima​la su Elzett bra​vu, jed​nu od onih najjed​nostavni​jih i najjefti​ni​jih. Po sta​r osti se vi​dje​lo da je tu po​o davno i da je za​kupni​ci nisu stigli za​mi​je​ni​ti. Još dok je bio po​li​cijski inspektor, Ba​nić je ovla​dao brojnim vješti​na​ma pro​va​lji​va​nja ci​lin​drič​nih bra​va, što je na​učio od čovje​ka koji se time ba​vio pro​fe​si​o nalno. I to pro​fe​si​o nalno u pro​valnič​kom smislu. Da se ra​di​lo o ozbiljnoj pro​tupro​valnoj bra​vi vi​so​ke slo​že​nosti, Ba​nić ne bi znao ura​di​ti ništa efi​kasno. No, za je​dan obi​čan Elzett džepni je nož bio sasvim dosta​tan otpi​r ač. Me​talna vra​ta lupnu​la su nešto glasni​je nego što kišna noć do​pušta pa Ba​nić zasta​ne, oslo​njen o dovra​tak, če​ka​ju​ći hoće li biti otkri​ven. No, ništa se nije do​g o​di​lo, a svjetlo na pro​zo​r u kli​ni​ke i da​lje je la​g a​no žmirka​lo kao da ga obli​je​će noć​na lepti​r i​ća. Gurne za​tim vra​ta, na​kon čega se ona​ko postrance uvu​če u prosto​r i​ju i upa​li svje​tiljku, koja je ima​la tako uzak snop da se nije tre​bao bo​ja​ti da bi ga izva​na mo​g ao tko​g od za​mi​je​ti​ti. Za​vi​r io je kroz pro​zor Cad​dyja, ali na pred​njim sje​dišti​ma nije na​šao ništa za​nimlji​vo. Osvi​jetli tad stražnja sje​da​la na ko​ji​ma su bile dvi​je plastič​ne gajbe za boce, pre​pu​ne pri​bo​r a za ra​zo​no​du, ka​kav lju​di rabe kada su na lje​to​va​nju, od​nosno na moru. Bile su tu maske za ro​nje​nje, pli​vač​ke pe​r a​je, ša​r e​ne lopte, re​ke​ti za bad​minton i dru​g e ne​važne sitni​ce, zbog ko​jih nije ni tre​bao za​vi​r i​va​ti u auto. Na po​li​ci ispod stražnjeg vjetro​bra​na bile su boce za ki​sik ka​kav ko​r iste ro​ni​o ci, tamne sa ša​r e​nim re​me​ni​ca​ma. Pri diskretnom svjetlu ba​te​r ijske lampe Ba​nić spa​zi da na li​je​voj boci nešto piše. Pri​bli​ži se staklu i upre svjetlosni snop izravni​je, na​kon čega uspi​je pro​či​ta​ti ime i pre​zi​me vlasni​ka. Pi​sa​lo je Ja​nus Be​lak. Taj po​da​tak bio je više nego va​žan, jer je do​ka​zi​vao da se nesta​li po​či​ni​telj tra​g ič​ne nesre​će ne na​la​zi u bezgla​vom bi​je​g u od kuće, nego se skri​va kod oca. Ili, pre​cizni​je, da ga otac skri​va! Od ove ga​r a​že pa do dje​ča​ka s astma​ti​čarskom maskom bio je kra​tak put i Ba​nić je znao da će lako doći do dje​ča​ka ko​jeg tra​ži majka. Ali, hoće li ga moći natje​r a​ti ili bar na​g o​vo​r i​ti da se vra​ti majci, bilo je sasvim ne​izvjesno. Tim više što je dje​čak vlasti​tu majku najvje​r o​jatni​je pozna​vao mno​go ma​nje nego oca. Kako je mislio da bi mu otva​r a​nje prtljažni​ka moglo biti preslo​žen po​sao, Ba​nić od​lu​či pregle​da​ti osta​le stva​r i što su se na​la​zi​le u prosto​r i​ji. I uisti​nu, po sve​mu osta​lom či​ni​lo mu se da se na​šao u ne​kovrsnom skla​dištu. Go​to​vo da se spo​taknuo o dvi​je drve​ne ka​še​te na​r anči i dva kartonska pa​ke​ta ekva​dorskih ba​na​na. To su izgle​da bile je​di​ne stva​r i prehrambe​no​g a ka​r akte​r a, dok je sve osta​lo bilo na​mi​je​nje​no popravci​ma i dograd​nji prosto​r a koji je za​uzi​ma​la no​vo​o tvo​r e​na kli​ni​ka. Ne​ko​li​ko vre​ća ce​menta, mno​g o ku​ti​ja raznih ke​r a​mič​kih plo​či​ca pro​izve​de​nih u Ita​li​ji i go​le​me kante zid​ne boje bile su nasla​g a​ne uza zid iza auto​mo​bi​la. Desno od folksva​g e​na le​ža​le su brojne kartonske ku​ti​je s ku​pa​o nič​kim arma​tu​r a​ma te ne​ko​li​ko pro​toč​nih fa​sad​nih bojle​r a za centralno gri​ja​nje. Uz bojle​r e su bile poslo​že​ne go​mi​le jastu​ka i poste​lji​ne, za​pa​ki​r a​ne u ša​r e​nu plastič​nu amba​la​žu, a s dru​g e stra​ne sta​ja​le su tri za​hod​ske školjke i ne​ko​li​ko ka​di​ca za tuš ka​bi​ne. Osje​ća​ju​ći se već po​put nad​zornog orga​na koji pregle​da​va no​vograd​nju, Ba​ni​ću do​ja​di nje​g ov noć​ni izlet. Pad​ne mu na pa​met da bi pri​je od​laska mo​g ao po​ni​je​ti ne​ko​li​ko ba​na​na, vra​ti se tamo odakle je i kre​nuo pa otvo​r i kartonski poklo​pac ispod ko​je​g a su le​ža​li li​je​pi ve​li​ki du​g u​ljasti tropski plo​do​vi. Otrgne ne​ko​li​ko bo​ljih primje​r a​ka, a za​tim osje​ti da se u ku​ti​ji na​la​zi još nešto. Razmakne ba​na​ne i pod prsti​ma na​pi​pa de​be​lu plasti​ku u kakvoj se obič​no kri​jumča​r e narko​ti​ci. Po​misli kako do​bar dio njih, po​put ba​na​na, do​la​zi baš iz sre​dišnje Ame​r i​ke pa se zagle​da u plasti​ku, osvi​jetlivši je ba​te​r ijskim sno​pom. Ali, po sve​mu su​de​ći, pod plasti​kom je bilo nešto posve dru​g o. Izva​di sto​g a svoj džepni no​žić pa za​r e​že plastič​ni pokrov i gru​bo ga potrga. U mrač​noj ga​r a​ži, pod sno​pom džepne lampe mo​g ao je vi​dje​ti na​r ančaste koc​ke kakve je zad​nji put vi​dio pri​je dva​de​se​tak go​di​na, kada je od​la​zio iz po​li​ci​je. Po​ka​za​li su ih na jed​noj pro​jekci​ji u MUP-u, gdje im je je​dan instruktor, ina​če struč​njak za tu vrstu šverca, re​kao:

– Evo, to vam je ukra​jinski tro​til. Vra​ća​ju​ći ured​no ba​na​ne na nji​ho​vo mjesto, Ba​nić sta​vi kartonski poklo​pac na ša​r e​nu ku​ti​ju pa po​la​ko iza​đe van, zaklju​ča​va​ju​ći za so​bom onu ubo​g u Elzett bra​vu. Svjetlo na ma​lom pro​zo​r u, kao što se tvrdi​lo u onoj sta​r oj šanso​ni, li​je​va​lo je i da​lje svo​ju svjetlost crvenkasto​žu​tu. Kada se vra​tio u ho​tel, bio je posve mo​kar, jer je kiša na povratku već li​je​va​la. Da stvar bude gora, na stu​bištu je na​le​tio na vlasni​ka ho​te​la, koji je ona​ko bu​no​van i u pi​dža​mi izi​šao iz sobe, jer je čuo da je nešto lu​pi​lo. – Jeste li po​lu​dje​li?! – zi​nuo je vlasnik od izne​na​đe​nja – Što ra​di​te u če​ti​r i ujutro po ovoj kiši? Za​tim mu je po​nu​dio električ​nu gri​ja​li​cu ne bi li uz nju ne​ka​ko osu​šio odje​ću, ali je to Ba​nić od​bio. Tek posli​je shva​tio je da je ura​dio glu​post te da će zbog toga i sutra​dan za​ci​je​lo ho​da​ti u mokrom. Umo​tavši se u pokri​vač uspio je usnu​ti do jutra, kad ga je opet pre​nu​la bol u že​lu​cu. Za​r e​kao se da će već sutra oti​ći kod svog pri​marnog li​ječ​ni​ka, po​su​ti se pe​pe​lom i izno​va zatra​ži​ti sve one divne uputni​ce za razne spe​ci​ja​liste, ko​ji​ma je štrajk iona​ko bio uki​nut. Ta ga je fanta​zi​ja drža​la neg​dje do de​set pri​je pod​ne, kada je bol, kao i kiša, još jed​nom naprasno presta​la. Ni suh ni mo​kar, sje​dio je u lo​ka​lu u Ro​venskoj, u jed​noj od lo​šinjskih uva​la, gdje se, kako su mu ka​za​li, moglo do​bro jesti. Na​r avno, jesti se moglo do​bro usred se​zo​ne, a sada su mu mogli po​nu​di​ti samo ono što bi se u ko​no​bi našlo. No, kako je do​šao na do​r u​čak, nije mu ni bilo do kuć​nih de​li​ci​ja pa se za​do​vo​ljio fri​g a​nim ja​ji​ma s pance​tom i ča​jem. Sjeo je za stol koji je bio ispred lo​ka​la, pro​matra​ju​ći sta​r i​jeg čovje​ka u kombi​ne​zo​nu bež boje, kako sje​di na molu te s kistom i plastič​nim ša​blo​na​ma u ruci ispi​su​je ime bro​du koji se lju​ljuškao na va​li​ći​ma. Ba​nić se ni​ka​da nije ra​zu​mio u bro​do​ve pa mu je čovjek u kombi​ne​zo​nu re​kao kako je to 12-me​tarski chris craft od ma​ha​g o​ni​ja, s dva Perkinso​va mo​to​r a te s raznim ka​bi​na​ma i natka​bi​na​ma, što Ba​nić je​dva da je mo​g ao pra​ti​ti. – A zašto pi​še​te novo ime? Zar je vlasni​ku dozlogrdi​lo sta​r o? – A tko će zna​ti! – odvra​ti čovjek. – Jahta je pro​da​na. Sva​ki novi vlasnik voli si upi​sa​ti ime koje se nje​mu svi​đa. – A tako... – promrmlja Ba​nić, po​ka​zu​ju​ći kako se za tu stvar baš i ne za​ni​ma, nego pri​ča kad je već tu. Na​kon što je po​jeo do​r u​čak, koji za nje​g ov že​lu​dac baš i nije bio la​g an, ogla​sio se mo​bi​tel što je le​žao izme​đu ta​nju​r a s osta​ci​ma kajga​ne i čaše piva. Ba​nić ga po​digne. Bila je Sara, nje​g o​va dru​ži​ca u ispi​ja​nju aro​ma​tič​no​g a vina. – Imam ne​kaj zelo za​ni​mi​vih stva​ri – rekla je sko​r o miste​r i​o znim gla​som. – A koje to? – upi​ta je on, po​ku​ša​va​ju​ći biti jed​na​ko za​nimljiv. Me​đu​tim, u toj igri baš i nije bio jak. – Če gospo​da za​ni​ma, bi bilo do​bro, če bi pri​šel – reče ona. Nje​mu se uči​ni kako je to sta​r i štos. Go​vor u tre​ćem licu pred​stavlja po​če​tak pre​la​za na dru​g o lice. – To se tiče one naše sta​r e stva​r i? – Se​ve​da. Za vas imam ne​kaj ča​so​pisnih izrezkov, fo​togra​fij in še marsi​kaj. Za​ma​lo ju je za​mo​lio da mu sve to po​ša​lje poštom, ali je u pra​vi čas shva​tio da bi to bilo ne​zahvalno i drsko. – No, a bo gospod pri​šel?

– Da​nas još ne mogu... ali, re​ci​mo, sutra... Je l’ to u redu?... Sara je za​šutje​la kao da mu pru​ža pri​li​ku za popra​vak. On to ko​nač​no shva​ti pa upi​ta: – A hoće li biti i onog va​šeg vina? Ona se samo za​g o​netno nasmi​ja​la i pre​ki​nu​la vezu, kao da ga želi pre​pusti​ti nje​g o​vim vlasti​tim ne​do​umi​ca​ma. Odjed​nom je zasja​lo sunce i on se opusti na drve​noj sto​li​ci, pušta​ju​ći suncu da ga na​kon no​ćašnje kiše bar malo ogri​je. Zažmi​r io je, a kada je po​novno otvo​r i oči, shva​ti da je zapra​vo zaspao i da je u me​đuvre​me​nu tip pokraj jahte go​to​vo završio s ime​nom. – Spa​va​li ste? – upi​ta ga čovjek i ne okre​ću​ći se pre​ma nje​mu. – Da. No​ćas ni​sam oka sklo​pio – zi​jevne on. – Da niste bo​lesni? – A tko će to zna​ti – uzdahne Ba​nić. – Na​r avno, to se ni​kad ne zna – postavljao je čovjek u kombi​ne​zo​nu svo​je zad​nje ša​blo​ne u nizu, pri​tišću​ći ih o pra​mac bro​da. – Zna​te li onu sta​r u pri​ču o smrti i nje​nim glasni​ci​ma? – Ima to​li​ko tih po​uč​nih pri​ča... – zi​jevnuo je Ba​nić, kao da se opo​r avlja od pri​je​pod​nevno​g a sunca. – Sve​jed​no, ispri​čajte... – Pa tako... Čovjek je za​mo​lio smrt da mu sva​ka​ko na​ja​vi kada će doći po nje​g a. Smrt mu je ka​za​la da ništa ne tre​ba bri​nu​ti i da će mu, pri​je nego što dođe, posla​ti svo​je glasni​ke. Čovjek je mirno ži​vio, zapra​vo uži​vao sre​tan što ni​kakvi glasni​ci nisu do​la​zi​li. A onda je došla smrt i rekla da je kuc​nuo čas. Čovjek se po​ža​lio, re​kavši da nije bilo ni​kakvih glasni​ka i da se osje​ća pre​va​r e​nim. Nato mu je Smrt rekla kako mu je ne​ko​li​ko puta sla​la svo​je najpo​uzda​ni​je glasni​ke: bo​lest i san. – Čud​no – po​misli naglas Ba​nić. – Meni se ne​ka​ko čini da bi san tre​bao biti glasnik ži​vo​ta, a ne smrti. – Možda – slo​ži se tip koji je ispi​si​vao ime bro​da. – Što ćete, te su pri​če po​ne​kad pro​tuslovne, ali mislim da u nji​ma ima ne​če​g a... neke unu​tarnje isti​ne... – Jeste li ko​nač​no završi​li s tim ime​nom? – upi​ta ga istra​ži​telj. – Zar ne vi​di​te? Ba​nić usta​ne i pri​đe bro​du za koji je čovjek re​kao da se zove chris craft. Ili mu je to bila samo marka. Pro​či​tao je ime ispi​sa​no na pramcu i od​mah sve shva​tio. I to tko je ku​pio brod, i to što će s njim napra​vi​ti. Novo ime bro​da bilo je LE​IB​NITZ LE​IC​HT MU​SIK. Ku​pio ga je Tedi Be​lak i nji​me je že​lio omo​g u​ći​ti vlasti​tom sinu da kao i on nesta​ne u vatri, da bi se za​tim otje​lo​vio na ne​kom si​g urni​jem mjestu.

20.

J

oš uvi​jek je pri​ča o zlatnim kri​že​vi​ma kopka​la Ba​ni​ća kao posve neprovje​r e​na, ali možda i neprovjerlji​va stvar. Nazvao je sto​g a Antu Gla​vi​nu, čovje​ka koji je pri​je dva​de​se​tak go​di​na bio s Edi​jem Henzom. Nestrpljiv kada ga poč​nu mu​či​ti ne​o bič​ne misli, uzru​jan je če​kao da se Gla​vi​na javi. Te​le​fon je dugo zvo​nio kao da Gla​vi​na nije uz nje​g a pa kad je već po​mislio odusta​ti, za​ču​je Gla​vi​nin lju​tit glas. Bu​du​ći da su razmi​je​ni​li te​le​fo​ne, Gla​vi​na je mo​r ao od​mah shva​ti​ti s kim razgo​va​r a pa se Ba​ni​ću nje​g ov bi​jes nije svi​dio. – Na​dao sam se da sam vas se ri​je​šio, ali vi ste kao pri​lje​pak ili kao pi​ja​vi​ca. Ba​ni​ću je bila sasvim čud​na ta na​vod​na slič​nost izme​đu pri​ljepka i pi​ja​vi​ce pa je pustio svo​g a su​g o​vorni​ka da se izvi​če. – Zvao sam neki dan Mi​nistarstvo gdje sam doznao da vam nitko ni​ka​da nije povje​r io za​da​tak da ispi​ta​te sta​tus Edi​ja Henza! Ne samo da vam ga nitko nije povje​r io nego nitko nije ni čuo za vas. Ba​nić je i da​lje šu​tio, pušta​ju​ći Gla​vi​nu da ga pro​đu na​pa​da​ji bi​je​sa, a na​kon sve​g a je, tru​de​ći se osta​ti mi​r an, uzvra​tio pi​ta​njem: – Ali ko​jim ste to mi​nistarstvom razgo​va​r a​li, mo​lit ću fino? – Kako s ko​jim?! – uzru​ja​vao se Gla​vi​na. – Pa s Mi​nistarstvom so​ci​jalne skrbi! A za sva​ki slu​čaj sam nazvao i Mi​nistarstvo bra​ni​te​lja! Čovje​če, pa ni za koga od njih vi ne posto​ji​te! Vi ste zrak... ništa! – Zbi​lja su vam to rekli – hlad​no će Ba​nić kao da pre​la​zi u na​pad. Sada je lju​ti​ti Stršljen izne​na​da za​šu​tio. – Ti s ko​ji​ma ste razgo​va​r a​li nisu više u igri – nasta​vi istra​ži​telj. – Sada je pred​met pre​ba​čen na Mi​nistarstvo unu​tarnjih. Re​kao je samo „Mi​nistarstvo unu​tarnjih”, jer se po tako skra​će​nom, go​to​vo fa​mi​li​jarnom na​zi​vu dalo zaklju​či​ti da je s tim nezgod​nim lju​di​ma u ve​li​koj prisnosti. Gla​vi​na izne​na​da izgu​bi svu svo​ju si​g urnost, či​ni​lo se kao da se na​šao ra​zo​r u​žan i bespo​mo​ćan pred stre​ljač​kim stroj em je​di​nog mi​nistarstva spram ko​je​g a je osje​ćao neko pošto​va​nje. – Posta​vit ću vam ne​ko​li​ko pi​ta​nja na koja biste mi mo​r a​li od​g o​vo​r i​ti kako bismo zatvo​r i​li pred​met. – Kako to misli​te? – ušeprtljao se Gla​vi​na. – Tre​bao bih vam po​zi​tivno od​g o​vo​r i​ti? – Ne po​zi​tivno! – stro​g o će Ba​nić. – Nismo mi inkvi​zi​ci​ja, nego mi​nistarstvo! Tre​ba​li biste od​go​vo​r i​ti isti​ni​to. Kako Gla​vi​na nije ka​zao ni ri​je​či, Ba​nić posta​vi pi​ta​nje koje mu je sve vri​je​me titra​lo gla​vom. – Mo​r a​te mi po​uzda​no reći, je li se u va​šoj je​di​ni​ci u pro​lje​će 1991. na​la​zio Žak Janko​vić? – Ne sje​ćam se ni​kakvog Janko​vi​ća! A da je bio s nama, mo​r ao bih ga se sje​ti​ti. – Do​bro. Držat ću da je vaš od​g o​vor to​čan... da se u tu stvar mo​že​mo po​uzda​ti kao u nešto što je suklad​no po​zi​tivnim či​nje​ni​ca​ma... Uči​ni mu se da i sam po​či​nje go​vo​r i​ti po​li​cijskim rječ​ni​kom pa od​lu​či biti jed​nostavni​ji:

– Slu​šajte, ovo sad je vrlo važno! – po​digne glas Ba​nić. – Po​četkom 1991. sve​će​nik iz Ma​ju​r ovca zaklju​čao je crkvu i na​pustio selo. Na​vod​no je za​bo​r a​vio po​ni​je​ti dva zlatna kri​ža. Ina​če, vrlo vri​jed​na. Tvrdi se da je o tomu oba​vi​jestio krizni sto​žer, tra​že​ći da se kri​že​vi po​ku​pe i dosta​ve nje​mu... Ba​nić za​šu​ti, ali je i s dru​g e stra​ne vla​dao muk. – Ču​je​te me? – upi​ta, bo​je​ći se da se signal izgu​bio. – Ču​jem vas, ču​jem – promrmlja Gla​vi​na. – Li​je​po ču​jem kako me za​je​ba​va​te, ali ne znam zašto. I zašto baš mene? – Zašto misli​te da vas?... – zbu​nje​no će Ba​nić, odusta​ju​ći izgo​vo​r i​ti kraj re​če​ni​ce, jer je mislio da čovje​ku koji radi za jed​no ozbiljno mi​nistarstvo proste ri​je​či jed​nostavno ne prista​ju. – Zašto mislim da me za​je​ba​va​te?! – vi​kao je Gla​vi​na. – Zato što u je​be​nom Ma​ju​r ovcu nema crkve. Naprosto je nema! Ne posto​ji! I ni​ka​da je nije ni bilo! – Halo, halo! Ništa vas ne ču​jem! – po​navljao je Ba​nić, pra​ve​ći se da je izgu​bio signal. Bio je to najjed​nostavni​ji na​čin da pre​ki​ne vezu i ri​je​ši se nepri​jatnog razgo​vo​r a. – Evo, ne ču​jem! Nazvat ću vas malo posli​je! Kasno po​pod​ne kada je Ba​nić za​usta​vio kola ispred grad​skog grob​lja u Le​ib​nitzu bilo je jako hlad​no, tempe​r a​tu​r a je mogla biti i koji stu​panj ispod ništi​ce, a magla što se brzo spušta​la na šta​jerski gra​dić bila je tako gusta da su se grob​ljanska vra​ta je​dva na​zi​r a​la. Bilo je vri​je​me za koje se obič​no kaže da ga je najpa​metni​je pro​vesti u toplo​me domu i Ba​nić je bio za​do​vo​ljan što je u je​dan od takvih do​mo​va upra​vo kre​nuo. Ali, pri​je toplog doma, mo​r ao je svra​ti​ti do hlad​no​g a grob​lja. U gustoj se magli bilo teško ori​jenti​r a​ti, ali je ipak uspio pro​na​ći grob po​nad ko​je​g a je bilo ukle​sa​no ime Edi​ja Henza. U bli​zi​ni je bilo ne​ko​li​ko gro​bo​va na ko​ji​ma su gorje​le svje​ći​ce, dok na Edi​je​vom gro​bu nije gorje​lo ništa. Na neki je na​čin to bilo i ra​zumlji​vo. Edi​jev je otac već odavno za​bo​r avljen, majka je bo​r a​vi​la u beč​kom sta​r ač​kom domu, a Edi je, premda mu je na spo​me​ni​ku bilo upi​sa​no ime, bio još uvi​jek živ i zdrav. Je​di​ni kome je možda tre​ba​la svje​ći​ca bio je onaj nezna​ni netko, čiji su posmrtni osta​ci do​pu​to​va​li iz za​pad​nosla​vonskog sela kako bi bili sahra​nje​ni u zemlji s ko​jom nije imao ni​kakve veze. Tamo u Hrvatskoj nje​g o​ve zemne ostatke vje​r o​jatno još uvi​jek netko tra​ži. To je bila onespo​ko​ja​va​ju​ća či​nje​ni​ca i bilo je teško vje​r o​va​ti da će je netko tek tako pro​mi​je​ni​ti. Vani na cesti u mra​ku i magli po​la​ko je pro​šao auto​mo​bil, po​tom su se za​ču​li gla​so​vi bi​ciklista i nji​ho​va zvo​nja​va. Neg​dje u da​lji​ni ogla​sio se ćuk i Ba​ni​ću se uči​ni kako mu je netko jed​nom pri​čao da se pti​ce ne ogla​ša​va​ju u magli. Okre​nuo se po​tom, uga​sio ci​g a​r e​tu, koja mu sred ove magle što je gu​ta​la grob​lje uopće nije pri​ja​la pa po​šao pre​ma obližnjem Gastho​fu Sc​hnabl, za​do​vo​ljan što će po​novno vi​dje​ti Saru. Kad je prošli put bio kod nje i po​pio vina više nego što tre​ba po​pi​ti čovjek koji se još mora vra​ti​ti autom u Zagreb, za​mo​lio ju je da mu po​ku​ša pro​na​ći sve što može o sta​r oj Ani Be​lak i o nje​zi​nom nesretnom sinu Edi​ju. Na​kon ne​kog vre​me​na sa​mom je sebi priznao kako mu je to što će ona pro​na​ći ma​nje važno od toga što će baš ona biti ta koja će tra​ži​ti. Čud​no je bilo to s tom Sa​r om, sa že​nom koja se pred njim raspla​ka​la već prvo​g a dana. Iako je mislio kako je imun na ovu vrstu poznanstva i na usputne senti​mente, kao da je sva​kim da​nom sve više mislio na nju. Katkad bi mu se uči​ni​lo kako bi mu lju​bavna afe​r a u ne​koj dru​g oj zemlji možda tre​ba​la ono​li​ko ko​li​ko i Edi​ju Henzu kri​mi​nalna dje​latnost u tu​đi​ni. Pa iako mu se sve to či​ni​lo smi​ješnim i su​višnim, ipak je vra​ća​ju​ći se prošli put iz Beča, gdje je razgo​va​r ao s Anom Be​lak, pokraj plo​če Le​ib​nitz, postavlje​ne na desnoj stra​ni auto​ceste, pro​ju​r io kao da po​ku​ša​va po​bje​ći i na​metnu​ti sa​mom sebi discipli​nu koju je​dva ra​zu​mi​je. Možda je baš sto​g a što je prvi put bio čvrst, dru​g i put ka​pi​tu​li​r ao u tre​nu. Čim ga je nazva​la u Veli Lo​šinj i ka​za​la mu kako nešto čuva za nje​g a.

A što je mogla ču​va​ti? Što osim vina? Kad je pozvo​nio na nje​zi​nim vra​ti​ma stao je od​mah razmišlja​ti i pi​ta​ti se nisu li on i Sara sada to​li​ko bliski da bi se na​kon du​žeg izbi​va​nja mogli po​lju​bi​ti. Ili smisli​ti neku dru​g u gestu bliskosti. Bila je tu posri​je​di nje​g o​va prokle​ta pla​host koje se neće do smrti oslo​bo​di​ti. Imao je za so​bom pro​pa​li brak, razne dru​g e sasvim uza​lud​ne veze i svu silu go​di​na na ra​me​ni​ma, a još uvi​jek se glu​pa​vo pi​tao nije li došlo vri​je​me da ne​ko​g a po​lju​bi. Pri​ja​te​lju, reče sa​mo​me sebi, s tim sta​vom za​uvi​jek će ti po​bje​ći vri​je​me u ko​jem bi ne​ko​g a mo​g ao po​lju​bi​ti. Kad mu je Sara otvo​r i​la, za​ču​dio se, vi​djevši ko​li​ko se pro​mi​je​ni​la. Izgle​da​la je ne​ka​ko dru​g a​či​je, mla​đe, dotje​r a​ni​je. Tre​ba​lo mu je dosta vre​me​na da shva​ti da se Sara pro​ljepša​la, valjda zato što je osje​ća​la kako sada ima ne​ko​g a tko će doći na nje​zi​na vra​ta, ne​ko​g a zbog koga vri​je​di biti ljepši. To je na nje​g a dje​lo​va​lo to​li​ko zbu​nju​ju​će da je za​bo​r a​vio po​lju​bi​ti je. Ali, bilo je kasno i nije bilo vre​me​na za popra​vak, iako mu je pala na pa​met su​lu​da ide​ja da se vra​ti i još jed​nom pozvo​ni na ista vra​ta. Po​put tra​lja​vih glu​ma​ca koji su sve uprska​li i još jed​nom kre​nu​li od po​di​za​nja zavje​se. Iako ga je do​če​ka​la u bla​g o​va​o ni​ci za goste, rekla je kako će biti mno​g o priklad​ni​je budu li razgo​va​r a​li u nje​zi​nom ma​lom ure​du u pri​zemlju. Na​po​me​nu​la je da i u tom ure​du mogu piti ono vino koje se nje​mu to​li​ko svi​dje​lo, na što se on samo nasmi​jao, još jed​nom spre​man za​ta​ji​ti svoj pi​vo​pijski zavjet. Brzo je shva​tio kako je ta pri​ča o vinu zapra​vo igra, me​ta​fo​r a ko​jom su mogli za​mi​je​ni​ti to​li​ke dru​g e za​bra​nje​ne stva​r i koje su se mogle odigra​ti izme​đu njih. Ono što je Sara drža​la svo​jim osob​nim dopri​no​som nje​g o​voj istra​zi bio je go​to​vo go​di​nu dana star ša​r e​ni mje​seč​nik koji je izda​va​la lo​kalna re​dakci​ja za potre​be gra​da i šire oko​li​ce. Ma​g a​zin se zvao Le​ib​nitz Aktu​ell i svo​jim je pri​je​lo​mom, s ve​li​kim naslo​vi​ma i sli​ka​ma te s ma​lom ko​li​či​nom teksta, pod​sje​ćao na nje​mač​ke i austrijske ta​blo​ide. – Zelo vas bo za​ni​ma​lo, ko vam bom po​ka​za​la, s čim se je ukvarjal ta člo​vek – ka​za​la je Sara važno i pri​bli​ži​la mu se kako bi i on mo​g ao za​vi​r i​ti u ma​g a​zin i vi​dje​ti o čemu je ri​ječ. Sje​di​li su u trosje​du na​suprot nje​zi​nu rad​nom sto​lu i nji​ho​ve su se nad​lakti​ce do​dirnu​le. Možda je to bio slu​ča​jan do​dir, ali ni on ni ona nisu ustuknu​li. – S pri​ja​te​lji je oro​pal banke v Inns​bruc​ku in Salzburgu – po​ka​zi​va​la mu je naslo​ve i od​mah pre​vo​di​la ono malo teksta što ga trpe ta​blo​idi. Sve je to Ba​nić već znao, ali nije že​lio pred njom prizna​ti i tako nje​zin trud i že​lju da po​mogne uči​ni​ti bespred​metni​ma. Ma​nji, onaj uvod​ni dio teksta, go​vo​r io je o Henzo​vim kri​mi​nalnim poslo​vi​ma ve​za​nim uz banke u Inns​bruc​ku i Salzburgu te uz dra​g u​ljarni​cu u Gmunde​nu. Usto se spo​mi​nja​lo uhi​će​nje u beč​kom ho​te​lu, smrt Edi​je​ve dje​vojke i bi​jeg iz zatvo​ra, da bi se od​mah prešlo na nje​g ov ile​g alni ula​zak u Hrvatsku gdje se pri​dru​žio hrvatskim dra​g o​voljci​ma. Taj dio koji se od​no​sio na Henzo​ve hrvatske ratne dane za​ci​je​lo je bio razlo​g om za objavlji​va​nje ove dva​de​se​tak go​di​na sta​r e re​porta​že. – Mla​de​nič iz Šta​jerske med hrvaški​mi vo​ja​ki. To je naslov te ža​lostne zgod​be o Edi​ju Henzu – rekla je Sara, pre​vo​de​ći mu s nje​mač​kog tekst u ko​jem se u kratkim crta​ma go​vo​r i​lo o Henzo​vim da​ni​ma u za​pad​noj Sla​vo​ni​ji, kao i o nje​g o​voj po​g i​bi​ji u eksplo​zi​ji šle​pe​r a, koji je bio dio austrijske hu​ma​ni​tarne po​mo​ći Hrvatskoj. Taj je dio bio sli​kovno sasvim sla​bo opremljen. Bio je tu fo​tos eksplo​zi​je bje​lo​varske ba​r u​ta​ne, za​tim smotra jed​ne ne​važne hrvatske postrojbe u Da​r u​va​r u i na koncu Edi​je​va loša portretna fo​togra​fi​ja, oči​to po​su​đe​na iz ne​kog službe​nog do​ku​menta. Ni s po​da​ci​ma nije bilo ništa bo​lje. Nije bio na​ve​den to​čan da​tum nje​g o​va do​laska na za​pad​nosla​vonsko bo​jište ni da​tum nje​g o​ve smrti, koju je autor članka smjestio neg​dje potkraj travnja ili svib​nja. Među lo​ka​li​te​ti​ma koje je spo​mi​nja​la re​porta​ža bio je i Ma​ju​r o​vac. – Ne bih to ni​kad re​kao! Zbi​lja za​nimlji​vo! – ži​vahno će Ba​nić, kao da ga je čla​nak uisti​nu uzbu​-

dio. Mo​r ao se pretva​r a​ti, iako je znao mno​g o više od auto​r a koji je potpi​sao čla​nak u Le​ib​nitz Aktu​ellu. Ne samo da je znao kako je po​g i​nuo Edi Henz nego je znao i to kako se po​novno po​ja​vio među ži​vi​ma. Ali, zapra​vo, možda se i nije pretva​r ao. Možda je pri​ču o Edi​ju Henzu prevla​da​la jed​na dru​ga, uzbud​lji​vi​ja pri​ča, pri​ča o Sari Sc​hnabl i nje​zi​noj ta​janstve​noj bu​te​lji vina. – A ovo su fo​togra​fi​je Edi​je​ve dje​vojke – rekla je Sara po​ka​zu​ju​ći mu dvi​je ko​lor fo​to​ko​pi​je mla​de dje​vojke, one iste koja je pala s četvrtog kata beč​ko​g a ho​te​la. I premda tih po​je​di​nosti nije bilo u lajb​nič​koj re​vi​ji, Sara je zna​la da je Edi​je​va dje​vojka po​g i​nu​la ne​posred​no pri​je Edi​je​va uhi​će​nja, jer je fo​to​ko​pi​ju do​bi​la od dje​vojči​ne majke koja je još uvi​jek živje​la u Le​ib​nitzu. Ta je gospo​đa, pri​ča​la mu je Sara, ima​la ve​li​ku nesre​ću s dje​com, jer je Henny po​g i​nu​la pri​je nego što je posta​la pu​no​ljetna, dok ih je nje​zin sta​r i​ji brat to​li​ko osra​mo​tio da se nje​g o​vo ime u toj kući presta​lo spo​mi​nja​ti. Gra​de​ći se kako je za​do​vo​ljan svim što je vi​dio i čuo, Ba​nić za​mo​li ča​ši​cu onog vina u ko​jem su to​li​ko uži​va​li sve dok se ona nije raspla​ka​la, što za ovu pri​li​ku nije spo​mi​njao. Bio je to​li​ko bli​zu da je, tra​že​ći vino, oslo​vi s „ti”, ili s „dra​g a Saro”, ali je ipak u zad​nji čas odustao. Ona mu je na​to​či​la malo, sasvim malo, kao da se po​igra​va hra​ne​ći ga mrvi​ca​ma. Za​tim je važno rekla kako mora završi​ti ru​čak. Obe​ća​la mu je da će po​tom, uz jelo, do​bi​ti ko​li​ko god za​že​li. I to je bio mo​tiv iz bajke – nagra​da koja sli​je​di na​kon pra​vih isku​še​nja. Usta​la je i pra​ve​ći se da je to slu​čajno, otvo​r i​la pre​ti​nac u ko​jem je bilo bar tu​cet boca ono​g a što je on zatra​žio. Kao da mu je že​lje​la po​ka​za​ti kako se za tu stvar ne bi tre​bao bri​nu​ti. Još mu je jed​nom objasni​la kako ima popri​lič​no posla s dimlje​nom ko​lje​ni​com srnda​ća, koju je že​lje​la pri​r e​di​ti ona​ko kako to radi gospo​din Fuc​hs u ču​ve​nom šta​jerskom resto​r a​nu Kre​uzwirt. Posla​la ga je sto​g a van na trg da pogle​da ovo​g o​dišnji „Perc​htenla​uf”, vje​r u​ju​ći kako tako nešto intri​gantno još nije vi​dio. Kad je upi​tao što je to, od​g o​vo​r i​la mu je kako je to obi​čaj iz davnih po​g anskih vre​me​na ra​ši​r en u Austri​ji, južnoj Nje​mač​koj i Slo​ve​ni​ji te da će vi​dje​ti svu silu strašnih du​ho​va i ružnih na​ka​za, koji po se​li​ma i na​se​lji​ma pu​tu​ju uz mitsku Perthu ili Berthu i bub​nja​njem, urla​njem, zvo​nja​vom i pu​ca​njem bi​če​va tje​r a​ju zimu iz ovih kra​je​va. Tako ga se ri​je​ši​la pri​o nuvši na tajno​vi​ti re​cept gospo​di​na Fuc​hsa. Ba​nić je samo slegnuo ra​me​ni​ma i ravno​du​šan pre​ma sta​r o​g ermanskim po​g anskim na​ka​za​ma izi​šao van ne bi li Sari omo​g u​ćio da dovrši svoj šta​jerski spe​ci​ja​li​tet kako ga rade u ču​ve​nom resto​ra​nu čije je ime isto​g a časa za​bo​r a​vio. Glavna je uli​ca bila još uvi​jek u popri​lič​noj magli kroz koju su se jasno čuli urli​ci, zvo​na, fi​ju​ci bi​če​va i zvu​ci je​zi​ve gotske glazbe, po čemu se dalo zaklju​či​ti da se upra​vo pri​bli​ža​va mi​mo​hod strašnih na​ka​za. Uz ploč​nik su bile postavlje​ne šipkaste me​talne prepre​ke, uz koje su se na​tiska​li brojni lju​di, dok je cesta bila slo​bod​na, ostavlje​na na​ka​za​ma koje su se njo​me mogle slo​bod​no i gdje​kad sasvim ra​zuzda​no kre​ta​ti. Ba​nić se odva​ži i pri​đe bli​že, zastavši uz jed​nu prepre​ku s koje je mo​g ao vi​dje​ti za​ču​dan mi​mo​hod ono​li​ko do​bro ko​li​ko mu je to magla do​pušta​la. I tad je, uz su​lu​du dre​ku i po​mamne bub​nje​ve, na​išla po​vorka ružnih stvo​r o​va koji su ple​sa​li u orgi​jastič​nom za​no​su, ska​ka​li i pre​vi​ja​li se uz ne​do​lič​ne i dvosmisle​ne geste, oba​su​ti ša​r e​nim reflekto​r i​ma, smrad​nim di​mom koji su ra​si​pa​li na sve stra​ne, bengalka​ma, što su ih sku​pa s iske​še​nim zu​bi​ma i pri​je​te​ćim kandža​ma gu​r a​li pod nos dje​ci i uspla​hi​r e​nim dje​vojka​ma, stisnu​ti​ma uz me​talnu ogra​du. Dje​lo​va​li su ružno, sno​vi​to, go​to​vo opasno, oso​bi​to oni​ma koji ih do​tad ni​kad nisu vi​dje​li, dok su malo sta​r i​ja dje​ca, za koju je ovo bio sva​ko​g o​dišnji festi​val, vrišta​la glu​me​ći strah. U tom se ulič​nom čo​po​r u moglo uisti​nu vi​dje​ti svašta. Go​mi​la kao čađ crnih majmu​no​li​kih na​ka​za gla​va na​lik hrasto​voj kori i s crve​nim ro​g o​vi​ma u ra​zuzda​nim se kružnim kretnja​ma mi​je​ša​la s vra​g o​vi​ma crve​na lica i na​pad​no uve​ća​nih lu​ba​nja, ispla​že​nih je​zi​ka i uzdignu​tih re​po​va. Je​dan je natpri​r od​no vi​sok crni ko​sac ho​dao uz ogra​du iza koje je bila pu​bli​ka, no​se​ći na ra​me​nu oštru kosu u pla​me​nu.

Grba​vi vrag, pun zvo​na​ca, s ovnujskim ro​g o​vi​ma, dla​ka​va lica i gu​bi​ce pre​pu​ne iskrivlje​nih zubi, ke​sio se na ra​dozna​le lju​de uz koje bi pro​šao. Išle su i bi​je​le na​ka​ze ko​ji​ma su ro​g o​vi ni​ca​li iz crve​nih tu​morskih izrasli​na na gla​vi, dok je iz nji​ho​vih gu​bi​ca suklja​la vatra što su je pa​li​li baklja​ma koje su pri​no​si​li usti​ma. Jed​noj prlja​voj đa​volskoj na​ka​zi svjetlu​ca​le su crve​ne oči, dok se slič​na i po​djed​na​ko ružna spo​do​ba uporno za​li​je​ta​la u re​šetkastu ogra​du iza koje su se isku​pi​li gra​đa​ni. Noć je bila ispu​nje​na bljesci​ma ša​r e​nih luči i razno​bojnim di​mom, tako da bi se u jed​nom času ci​je​la cesta ispu​ni​la dimnim obla​ci​ma iz ko​jih bi, čas kasni​je, isko​či​le dru​g e na​ka​ze, ba​ca​ju​ći se svo​jim ro​g o​vi​ma i kandža​ma pre​ma pro​matra​či​ma što su se stisnu​li u si​g urnosti ploč​ni​ka. Iako nije pod​li​je​g ao stra​ho​vi​ma te vrste, Ba​ni​ću se ova po​vorka u jed​nom času uči​ni iri​tantnom i krajnje nepri​jatnom. Vra​g o​li​ke su se spo​do​be zna​le glasno iske​zi​ti i na nje​g a, a nji​ho​vo bub​nja​nje, upornu zvo​nja​vu, a po​najvi​še preglasnu glazbu jed​nostavna ritma, pra​će​nu du​bo​kim distorzi​r a​nim gla​som, u jed​nom je času osje​tio kao krajnju fi​zič​ku ne​la​g o​du zbog koje je mo​r ao ustuknu​ti i po​vu​ći se sve do zida obližnje zgra​de. Tu je zastao, osje​ća​ju​ći kako mu srce ubrza​no kuca, kako mu krvo​tok odje​ku​je u uši​ma, kako mu krv pulsi​r a slje​po​o č​ni​ca​ma, a čelo se zno​ji od izne​nad​ne jare. Tre​ba​la su mu možda dva apa​uri​na ili ka​kav dru​g i trankvi​li​za​tor, ali ništa nije imao uza se. Po​tom se okre​nuo, shva​tivši da sto​ji ispred zgra​de, od​nosno zida koji mu je bio poznat. Bila je to ona ista glazbe​na ško​la s natpi​som Mu​siksc​hu​le, ispred koje je prošli put sta​jao, gle​da​ju​ći u stakle​noj vitri​ni sli​ke đaka kako do​bi​va​ju školska prizna​nja. Sada je pod staklom te vitri​ne bilo nešto dru​go. Na vrhu zastaklje​ne ku​ti​je pi​sa​lo je Le​ic​ht Mu​sik in Le​ib​nitz, što je bio naslov ne​kovrsne po​vi​jesti glazbe u tom šta​jerskom gra​du. Na de​se​tak fo​togra​fi​ja, od ko​jih su one sta​r i​je bile uglavnom crno-bi​je​le, a no​vi​je u boji, bile su glazbe​ne dru​ži​ne ili bendo​vi, koji su u po​je​di​nim razdob​lji​ma mo​r a​li uži​va​ti ve​li​ku po​pu​larnost u ovom gra​di​ću. Slu​ša​ju​ći i da​lje agre​sivnu glazbu i nesnosnu ga​la​mu koju su stva​r a​le pu​tu​ju​će na​ka​ze, Ba​ni​ćev se pogled za​usta​vi na ko​lor fo​togra​fi​ji ispod koje je pi​sa​lo Le​ib​nitz Le​ic​ht Mu​sik 1986. Fo​togra​fi​ja je jasno po​ka​zi​va​la dva mla​di​ća, u jakna​ma kakve je ne​koć no​si​la ame​r ič​ka vojska, kako po​di​žu ruke i do​di​r u​ju se dla​no​vi​ma, kao što se to radi u „gimme five” poz​dra​vu. Onaj s li​je​ve stra​ne bio je Žak Janko​vić, a onaj s desne – Edi Henz! Iza njih je bila po​dignu​ta bina na ko​joj su sta​ja​li osta​li čla​no​vi glazbe​nog sasta​va. Ba​nić se stre​se od ne​la​g o​de. Na​ime, takvu je sli​ku imao u dže​pu, već po​ma​lo izgužva​nu i ošte​će​nu, samo što je netko na njoj, uz po​moć Pho​tosho​pa ili ne​kog slič​nog progra​ma, izba​cio binu s glazbe​ni​ci​ma i umjesto nje uba​cio ku​ku​r u​zište s tenkom. Ba​nić se po​la​ko okre​ne vi​dje​ti gle​da li ga tko. Me​đu​tim, svi koji su izašli uži​va​ti u „Perc​htenla​ufu” gle​da​li su u smje​r u na​ka​za koje su pra​ve​ći strašnu buku pro​la​zi​le uli​com. Vi​djevši da ga nitko ne pro​matra, on udarcem lakta razbi​je staklo, zgra​bi fo​togra​fi​ju koja ga je za​ni​ma​la pa je brzo strpa u džep. Osje​tio je kako je pri​li​kom te sitne kra​đe po​r e​zao prst koji mu je sada krva​r io, ali mu to više i nije bilo važno. Imao je u dže​pu do​kaz da Žak Janko​vić ni​ka​da nije bio s Edi​jem Henzom u postrojbi Stršlje​na, da nije ži​vio u Istri, nego da se u Zagre​bu najvje​r o​jatni​je po​ja​vio, sti​g avši iz Le​ib​nitza, ili ne​kog dru​g og austrijskog gra​da, najvje​r o​jatni​je na​kon što je i sam vi​dio re​porta​žu u Le​ib​nitz Aktu​ellu i na​kon što je razgo​va​r ao s Edi​je​vom majkom u beč​kom domu za umi​r ovlje​ni​ke. Na​kon što se vra​tio, Sara ga je već če​ka​la u ve​li​koj bla​g o​va​o ni​ci gdje je rasprostrla stol za svo​ju šta​jersku ve​če​r u. Za​ču​di​lo ga je što je to ura​di​la u tako ve​li​koj prosto​r i​ji pa je upi​tao u šali do​la​zi li još netko na ve​če​r u? Samo se nasmi​ja​la i ne​ka​ko ga za​g o​netno pogle​da​la. A kad je spa​zi​la kako mu prst krva​r i, upla​ši​la se i od​mah sko​či​la kako bi ga pre​vi​la. Bila je vrlo nježna, po​ma​lo pla​ha pa mu je pre​mo​ta​la ruku la​g a​nim pokre​ti​ma kao da je želi što duže drža​ti među svo​jim prsti​ma. Pi​ta​la ga je po​tom zašto je tako bli​jed i nije li ga možda mi​mo​hod na​ka​za upla​šio, na što je od​g o​vo​r io da je s njim sve u redu. Ve​če​r a je bila izvrsna, ali je u vinu još više uži​vao. Čavrlja​li su, pi​juc​ka​li, naz​dravlja​li kuc​ka​ju​ći se ča​ša​ma i sve je izgle​da​lo posve opušte​no i jed​nostavno. Ona je go​vo​r i​la slo​venski, a nje​mu se či​-

ni​lo da čak i ono što nije ra​zu​mio nema neku pre​sud​nu važnost. Kako je ve​če​r a od​mi​ca​la, on je bio sve si​g urni​ji da će ovaj put i ona kre​nu​ti za njim gore u sobu. A kada je re​kao da je vani užasna magla i da bi no​ćas možda bilo opasno vra​ća​ti se u Zagreb, ona se samo nasmi​ja​la i rekla mu: – I tak ti ne bi do​vo​li​la. Uzeo je zad​nju čašu i po​pio osta​tak vina. Za​tim je oti​šao u sobu i le​g ao, oslušku​ju​ći i če​ka​ju​ći što će usli​je​di​ti. Nije tre​ba​lo mno​g o pa da za​ču​je nje​ne tihe, bo​jažlji​ve ko​r a​ke. Ušla je ne pa​le​ći svjetlo, tiho prišla kre​ve​tu i za​vukla se pod prekri​vač. Kad ga je taknu​la, on je za​drhtao i upi​tao se hoće li i na​kon te noći zna​ti i da​lje spa​va​ti sam. Za​tim mu je izne​na​da pala na pa​met po​ma​lo ne​o bič​na po​je​di​nost koju je mo​r ao provje​r i​ti: – Kad si mi po​ka​zi​va​la sli​ke one jad​ne Edi​je​ve dje​vojke koja je pala s četvrtog kata, nisi mi rekla kako se zva​la. – A ti res ni​sem po​ve​da​la ?! – za​ču​di se ona. – Bila je mla​do​letna, zato v ča​so​pi​su ni bil objavljen pri​imek. Pi​sa​la se je Janko​vić.

21.

O

ko pod​ne​va je na Bri​tancu na​le​tio na lje​karni​ka Kro​nju ko​jem to nije bila ma​tič​na tržni​ca. Re​kao je kako ova​mo zna navra​ti​ti radi Jo​na​g old ja​bu​ka koje jede ra​di​je nego Ida​r ed ili Pink Lady. Ba​nić nije uopće pozna​vao lju​de koji jedu ja​bu​ke i razli​ku​ju ih po vrsti pa je od toga dana lje​karni​ka uvrstio među ču​da​ke. Već izda​le​ka mu je Kro​nja ve​se​lo mahnuo i go​to​vo mu potrčao u susret, drže​ći u sva​koj ruci po​g o​le​mu vre​ći​cu s ne​ko​li​ko kila ja​bu​ka. – Sta​r i moj, du​žan sam ti ispri​ku – re​kao je Kro​nja. – Neki dan mi je pu​ni​ca dignu​la tlak na plus petsto pa sam po​mislio kako sam tre​bao postu​pi​ti po tvo​me na​putku i pusti​ti je da po​pi​je one ta​ble​te za nervoznja​ke. Usi​lje​no i priglu​po se smi​jao, po​na​ša​ju​ći se kao da je s Ba​ni​ćem usposta​vio onaj ne​ka​dašnji od​nos lju​di koji se me​đu​sob​no poštu​ju. – Kakve ta​ble​te za nervoznja​ke? – upi​ta Ba​nić vid​no za​inte​r e​si​r an. Na​r avno, bilo mu je jasno da lje​karnik go​vo​r i o me​di​ka​menti​ma što ih je Ba​nić po​ku​pio u ma​lom sa​mo​borskom ho​te​lu. – Neki mi je dan u apo​te​ku ule​tio onaj psi​hi​ja​tar iz vrapčanske bolni​ce. Onaj Bergho​fer. Mo​r ao bi ga zna​ti. Isto Ni​kin frend! Pozna​vao je Ba​nić taj sin​drom koji je Niki zamje​r ao. Upoznaš se s ne​kim, za​tim se tri tjed​na na​kon toga poz​dra​vi​te usput u ne​kom lo​ka​lu ili na pre​mi​je​r i i odjed​nom ste to​bo​že sta​r i do​bri frendo​vi. – Sori – odvra​ti Ba​nić – ali s tim vrapčanskim ti​pom još uvi​jek ni​sam frend. Pretpostavljam da ti je nešto re​kao o onim ta​ble​ta​ma koje je za​ma​lo po​pi​la gospo​đa pu​ni​ca. Ako se ne va​r am, s Ce​de​vi​tom. Vi​djevši kako Ba​nić sve​jed​na​ko iz​bje​g a​va frendovsko tapša​nje po ra​me​ni​ma i intimno ce​r e​ka​nje, Kro​nja napra​vi ki​se​lo lice, ali ipak nasta​vi: – Ma na​r avno! Za​misli, onu malu, žutu, okruglu od​mah je pre​poznao, jer je i sam često daje pa​ci​jenti​ma. To ti je zapra​vo olanza​pin. – Za što se pre​pi​su​je? – za​ni​ma​lo je istra​ži​te​lja. – A za ko​ješta – odvra​ti Kro​nja kao s ne​kom ne​la​g o​dom. – Za či​tav niz teško​ća. Re​ci​mo, za li​je​če​nje psi​ho​za kao što su su​ma​nu​tost, ha​lu​ci​na​ci​je, ne​o rga​ni​zi​r a​no mišlje​nje... i za... re​ci​mo... teške epi​zo​de ma​ni​je... – Epi​zo​de ma​ni​je?! – za​ču​di se Ba​nić. – Zvu​či kao kad se go​vo​r i o te​le​vi​zijskim se​r i​ja​ma. – Zvu​či! Ali je mno​g o, mno​g o za​je​ba​ni​je – zaklju​či Kro​nja pa od​mah nasta​vi kao da želi istra​ži​te​lju odjed​nom ispo​r u​či​ti svu svo​ju lju​baznu uslužnost. – Ona dru​g a, pla​va, bit će da je pa​rokse​tin. On je anti​depre​siv koji se daje pri opse​sivno-kompulzivnim po​r e​me​ća​ji​ma, so​ci​jalnim fo​bi​ja​ma i slu​ča​je​vi​ma pa​nič​nih epi​zo​da... – Psi​hi​jatri​ja kao da je puna epi​zo​da. I do​bro, ka​kav je ko​na​čan zaklju​čak? – A što da ti ka​žem – kao da se neć​kao Kro​nja. – Na te​me​lju di​je​la te​r a​pi​je ne može se stvo​r i​ti ne​či​ji psi​ho​portret. Nema ko​nač​nog zaključ​ka. A opet, Bergho​fer mi je re​kao kako bi bilo do​bro i sasvim uputno da s tim čovje​kom bu​deš opre​zan. – To sam znao i bez tvog psi​hi​jatra. Kli​jent s ko​jim sam odre​đe​no vri​je​me bio u poslovnoj vezi

sasvim je ne​ugod​na oso​ba. Po​g o​to​vo kad znaš da posje​du​je i re​volver... – Posje​du​je re​volver?! – zine Kro​nja kao da ne živi u zemlji čiji na​r od u dva​de​se​tak go​di​na još uvi​jek nije uspio vra​ti​ti ono čime se u prošlom ratu na​o ru​žao. – Ho​ćeš li da pi​tam Bergho​fe​r a o toj po​je​di​nosti? Ta či​nje​ni​ca je posve nova! Tko zna smi​je li čovjek s takvom di​jagno​zom uopće posje​do​va​ti re​volver. – Sumnjam da je u pogle​du toga iko​g a pi​tao smi​je li. Ali, nema veze, ne mo​r aš ni​ko​g a gnja​vi​ti. Moj pošto​va​ni kli​jent i ja de​fi​ni​tivno smo se rasta​li. Pretpostavljam da se vra​tio u Istru i da ga više neću vi​đa​ti. – To je onda O. K.! – zaklju​či lje​karnik s uzda​hom olakša​nja. Na​r avno, nje​g o​va je bri​g a bila poza koju bi i čovjek na​ivni​ji od Ba​ni​ća sasvim lako prozreo. – Ho​ćeš li da sjed​ne​mo tu u Ilič​ki trg? – upi​ta Kro​nja po​ka​zu​ju​ći na obližnji lo​kal. – Ja ti ina​če sje​dim Kod Kinga – po​ka​že mu Ba​nić prstom svoj sta​r i lo​kal. – Ali, na​ža​lost, ovog časa ne mogu. Osta​vio sam neke ta​ble​te kod kuće na sto​lu pa žu​r im natrag da ih netko ne po​pi​je. Posli​je pod​ne je Ba​nić od​lu​čio ura​di​ti ono o čemu je možda najvi​še pre​mišljao. Od​lu​čio je oti​ći na ima​nje Te​di​ja Be​la​ka i posje​ti​ti ga, iako ni sam nije bio si​g u​r an u svrho​vi​tost te geste. Na​ime, kao što je to jasno i ne​dvosmisle​no ka​zao umi​r ovlje​ni inspektor Do​g an, Ba​ni​ća se nisu ni​ma​lo tre​ba​li ti​ca​ti Henzo​vi ili Be​la​ko​vi austrijski nestašlu​ci što ih je po​či​nio pri​je dva​de​se​tak go​di​na. Henz je naprosto bio pred​met potra​g e u ko​joj je sta​no​vi​ti Žak Janko​vić bio poslo​da​vac. Bu​du​ći da je, na​šavši Be​la​ka, Ba​nić oba​vio po​sao za koji ga je anga​ži​r ao spo​me​nu​ti Janko​vić, ovaj je posjet postao sasvim bespred​me​tan, što​vi​še i ne​ugo​dan. Pa ipak, Ba​nić kao da je osje​ćao kako ima neku vrstu mo​r alne obve​ze oba​vi​jesti​ti Be​la​ka da ga tra​ži čovjek koji bi mo​g ao vrlo lako posta​ti na​si​lan i opa​san. Za​usta​vio je pla​vi Kangoo uza sam ulaz na ima​nje, još jed​nom spa​zivši uporne nad​zorne ka​me​r e kako se po​mi​ču i pra​te do​la​zak nje​g o​va vo​zi​la. Iako je bilo tako hlad​no da se mo​g ao oče​ki​va​ti i sni​jeg, pala je samo kiša. U jed​nom se tre​nu pro​su​la po Be​la​ko​vom ima​nju. Ba​nić je vi​dio da je kolni ulaz otvo​r en, vi​dio je i tamni merce​des koji je najvje​r o​jatni​je pri​pa​dao vlasni​ku kuće pa je od​lu​čio pri​ći ula​zu, jer je bilo oči​to da hlad​na je​se​nja kiša neće sta​ti ona​ko brzo kako to zna​ju ljetne. Pozvo​nio je na ula​zu i sagnuo se pre​ma mem​bra​ni interfo​na. I pri​je nego što se sna​šao, za​čuo je muški glas: – Tko je? – Ba​nić... pri​vatni istra​ži​telj! – odvra​ti on, ni sam ne zna​ju​ći je li baš pa​metno što se tako pred​sta​vio. – Do​đi​te! Otvo​r io sam! – čuo je glas ne​pozna​to​g a. – Ne mogu pred vas jer sam bos. Uz la​g a​ni pi​sak vra​ta su se otvo​r i​la i Ba​nić kre​ne po​la​ko sta​zi​com od crve​ne ope​ke pre​ma kući. Na​kon što je ušao, na​šao se u hod​ni​ku koji ga je vrlo brzo do​veo do ve​li​ke prosto​r i​je koja je bila nešto što je dje​lo​va​lo kao spoj dnevnog bo​r avka i kutka za ku​ha​nje. Ugle​dao je i Be​la​ka, pe​de​se​to​g o​dišnja​ka čvrste gra​đe, vi​so​kog pre​ko sto osamde​set, kratke pla​ve kose i istih takvih oči​ju, čvrste, nagla​še​ne če​ljusti i vrlo kratke ri​jetke bra​di​ce. Ba​nić nije baš mo​g ao sa si​g urnošću zaklju​či​ti je li Be​lak čovjek s Janko​vi​će​ve sli​ke, ali je neke slič​nosti ipak bilo. No, ne​si​g urnost u pogle​du identič​nosti mogla je pro​izi​ći i iz toga što je sli​ka napravlje​na pri​je dva​de​se​tak go​di​na, a možda i više. Bio je Be​lak u ša​r e​noj ka​r i​r a​noj ko​šu​lji kakvu nose co​untry pje​va​či, u pla​vim izli​za​nim tra​pe​r i​ca​ma te uisti​nu bos, što je možda i bilo normalno, bu​du​ći da se u sobi gri​ja​lo, a parket je bio to​pao. – Ho​će​te li mi po​mo​ći da ispe​čem pastrve? – upi​tao je Ba​ni​ća, nagnut nad su​do​per i posve​ćen više ri​ba​ma nego došlja​ku.

– Bo​jim se da u toj stva​r i ni​sam baš... – reče Ba​nić, koji se tri​de​se​tak go​di​na na​kon što mu se raspao brak nije uopće mo​g ao sje​ti​ti pri​zo​r a u ko​jem nje​g o​va žena čisti ribu. – Što ste ono ka​za​li da ste? – upi​tao je Tedi, vješto za​r e​žavši rib​lji trbuh iz ko​je​g a je spretno izvu​kao utro​bu, za​tim zasje​kao škrge pa i njih očistio. – Ba​nić... pri​vatni istra​ži​telj – po​no​vi ono što je ka​zao u interfon. – Zgod​no! Ima toga kod nas? – re​kao je, postavlja​ju​ći tavu od teflo​na na pla​me​nik. – Že​li​te li jed​nu pastrvu? Dvi​je su mi zbi​lja pre​vi​še. – Ne, hva​la – odvra​ti Ba​nić, osje​ća​ju​ći kako Te​di​je​vu pi​ta​nju možda i ne tre​ba od​g o​vor. Tedi baci malo masla​ca na tavu, a po​tom i ribu. – Zar ih ne pe​če​te na masli​no​vom ulju? – upi​ta Ba​nić, premda o pripravlja​nju ribe nije znao go​to​vo ništa. – Ne, ni​ka​da! – odvra​ti Tedi. – Masli​no​vo ulje radi do​bra oku​sa ni​ka​da ne va​lja zagri​ja​va​ti. Ribu popržim na masla​cu, a masli​no​vo ulje ko​r istim kao za​čin. Ono mora osta​ti hlad​no. Po​g o​to​vo ako je extra vergi​ne. On brzo pre​ba​ci pastrvu na žuti ta​njur, za​li​je je malo masli​no​vim uljem, a za​tim se za​va​li u ve​li​ki trosjed pre​pun ša​r e​nih jastu​ka. Ribu je jeo prsti​ma i bez kru​ha. Ba​nić se osvrne oko sebe pa sta​ne pro​matra​ti ve​li​ku sobu punu nje​mu ne​r a​zumlji​vih apstraktnih sli​ka, čud​nih umjetnič​kih pred​me​ta, po​li​ca pretrpa​nih knji​g a​ma i sta​la​ža u ko​ji​ma su sta​ja​le go​mi​le vi​nilnih plo​ča. Sve je dje​lo​va​lo mla​da​lač​ki razba​r u​še​no i ne​o bve​zatno, čak i to što je jeo pastrvu prsti​ma, ne pa​ze​ći pre​vi​še hoće li na taj na​čin uprlja​ti trosjed. – Imam pro​ble​ma sa si​nom – reče on završa​va​ju​ći svoj skromni ru​čak – pa je nje​g o​va gu​vernanta... zapra​vo žena koja se bri​ne... tre​nu​tač​no od​sutna, tako da si mo​r am sam ku​ha​ti. Ba​nić se za​ma​lo izla​ne kako zna da ima pro​ble​ma sa si​nom, ali ipak u pra​vi čas odusta​ne, od​lu​čivši kako je o tomu pa​metni​je ne go​vo​r i​ti. Znao je gdje se na​la​zi dje​čak pa je pretpostavljao da će do nje​g a doći sasvim lako. Na gra​mo​fo​nu se okre​ta​la vi​nilna plo​ča kla​sič​ne glazbe. Ne že​le​ći sje​di​ti, Ba​nić ode do gra​mo​fo​na pa se zagle​da u ovi​tak plo​če. – To je je​dan Be​etho​ve​nov gu​dač​ki kvartet. U cis-molu... piše vam koji opus – tu​ma​čio mu je Be​lak. – Zna​te, za mene kompletna mo​derna glazba ide ravno iz Be​etho​ve​na, bez ob​zi​r a na to što će vam sva​ki glazbe​ni štre​ber ka​za​ti kako je ve​li​ki Wolfgang One samo kla​sik ro​manti​čar. Za mene je Be​etho​ven isto ono što je Goya u sli​karstvu. Nešto s čime zapra​vo po​či​nje impre​si​o ni​zam, a za​tim i svi osta​li izmi. Sla​že​te li se? – Ne znam – odvra​ti Ba​nić. – Slu​šam samo džez, a u ovim stva​r i​ma ni​sam baš kod kuće. – Oho, pa slu​šam ga i ja! – usta​ne Tedi s trosje​da, bri​šu​ći ruke o je​dan od ša​r e​nih jastu​ka. – Onda mo​r a​te pogle​da​ti ovo. Odve​de Ba​ni​ća do dru​g og kuta dnevnog bo​r avka gdje je na zidu, na drve​noj pod​lo​zi presvu​če​noj crve​nom tka​ni​nom, visje​la sjajna, do​bro ugla​ča​na tru​ba. – Zna​te li čija je? – upi​ta Tedi. – Ne, ne​mam pojma... – prizna istra​ži​telj. – Ne biste vje​r o​va​li! To je tru​ba po​kojnog Che​ta Ba​ke​r a! Na​kon du​žeg izbi​va​nja te je go​di​ne bio po​novno u Euro​pi. U srpnju 1975. svi​r ao je na festi​va​lu u Pesca​r i. Posli​je je posje​tio Citta di Castello,

gdje je pro​dao tru​bu. Ovu koju pro​matra​te. Ba​ni​ću sta​ne dah i on se zagle​da u zlatnu tru​bu koja je za nje​g a pred​stavlja​la neku vrstu sve​tog pred​me​ta. Po​najvi​še zbog toga što je pri​pa​da​la baš Ba​ke​r u, čovje​ku koji je završio ži​vot ne​jasnim pa​dom s pro​zo​r a jed​nog amsterdamskog ho​te​la. – Dakle, ako vo​li​te džez, tada i sami pri​pa​da​te izgub​lje​ni​ma, jer se s bu​ji​com tih to​no​va u gla​vi ne može biti norma​lan. Bez ob​zi​r a na to pro​izvo​di​te li ih ili samo slu​ša​te. Kada se po​ja​vio Charlie Parker, svi su bili za​pa​nje​ni nje​g o​vom brzi​nom... – Pusti​te sad Parke​r a! – pre​ki​ne ga istra​ži​telj. – Je li tru​ba uisti​nu Ba​ke​r o​va? Tedi na​bi​je ruke u dže​po​ve tra​pe​r i​ca pa se i sam zagle​da u tru​bu kao da više ni on ne vje​r u​je u nje​zi​nu autentič​nost. – Ma zapra​vo... da bu​dem iskren... više ni sam ne znam. Ali, mislim da to i nije važno. Čovjek koji je go​r io od že​lje da mi je pro​da zakli​njao se u sve na svi​je​tu da je pra​va. Nu​dio mi je razne do​ka​ze i svje​dodž​be, ne​dosta​ja​lo je samo da mi osi​g u​r a spi​r i​tistič​ku se​ansu u ko​joj bi Chet Ba​ker osob​no posvje​do​čio da je instru​ment nje​g ov. – Zna​či da nije nje​g ov? – Re​kao sam vam da je to sve​jed​no – nasta​vi on. – Baš u to uvje​r en ku​pio sam tru​bu s ve​se​ljem, zato što sam na taj na​čin po​čeo stva​r a​ti jed​nu le​g endu. – Le​g endu Che​ta Ba​ke​r a? – upi​ta Ba​nić. – Ne! – odvra​ti Tedi. – Le​g endu tru​be Che​ta Ba​ke​r a. To vam je posve isto kao i pri​če o sred​njovje​kovnim re​likvi​ja​ma. Ho​do​časni​ci su da​le​ko u Sve​toj Zemlji ku​po​va​li kli​no​ve ko​ji​ma je Isus bio to​bo​že pri​bi​jen na križ, za​tim ka​le​že iz ko​jih je na​vod​no pio, razna Longi​no​va koplja ko​ji​ma je bio pro​bo​den, trno​vi​te kru​ne koje je no​sio na gla​vi. Do​no​si​li su to u europske sa​mosta​ne i na taj na​čin stva​r a​li le​g ende o sve​tim pred​me​ti​ma. Kada bih, re​ci​mo, ovu tru​bu poklo​nio vama kao autentič​nu tru​bu Che​ta Ba​ke​r a, a vi je poklo​ni​li ili pro​da​li ne​kom tre​ćem, na​kon ne​kog vre​me​na tru​ba bi do​bi​la mno​g o na autentič​nosti. A na​kon ci​je​log sto​lje​ća, ili možda na​kon dva, posta​la bi autentič​na u pu​nom smislu ri​je​či. Ba​nić okre​ne leđa sve​toj tru​bi i ode do fo​te​lje u koju se, ne pi​ta​ju​ći smi​je li, umorno spusti. Za​ču​do, osje​ćao se ugod​no u sta​nu čovje​ka koji je ne​koć pljač​kao banke. Možda baš zato što nije imao ni​kakvu mo​r alnu oba​ve​zu go​vo​r i​ti o tomu. – Že​li​te li neko piće? – upi​ta ga Be​lak. – Re​ci​mo pivo... ako smi​jem pri​tom pri​pa​li​ti. A ako ne smi​jem, mislim da ne bih ni pivo. On mu do​ne​se hlad​nu, go​to​vo le​de​nu bocu od šest i pol deci na ko​joj je bio Ba​ni​ću ne​poznat ta​li​janski natpis. Po​tom mu pri​bli​ži pe​pe​lja​r u, iako sam za​ci​je​lo nije pu​šio. – Sada bih mo​g ao i ja malo pri​ča​ti – reče pa​le​ći ci​g a​r e​tu. – Da – odvra​ti Be​lak. – Uisti​nu me ri​jetko posje​ću​ju de​tekti​vi. A kad dođu si​g urno ima​ju ozbiljne razlo​g e. – Ima​ju – slo​ži se Ba​nić. – Ove sam je​se​ni ra​dio za sta​no​vi​tog Žaka Janko​vi​ća, koji me anga​ži​rao da mu pro​na​đem Edi​ja Henza, čovje​ka s ko​jim je ra​to​vao na za​pad​nosla​vonskoj bo​jišni​ci u pro​lje​će 1991. Obo​ji​ca su na neki na​čin bili lažljivci. Janko​vić zbog toga što ni s kim nije ra​to​vao, nego je do​šao ova​mo izravno iz Austri​je, a Henz zbog toga što je insce​ni​r ao vlasti​tu smrt kako bi se ri​je​šio Interpo​lo​ve tje​r a​li​ce zbog razbojstva. Ako vam je koji od te dvo​ji​ce poznat, mo​že​te me mirno pre​ki​nu​ti i reći.

– Za​sad ne! – odvra​ti Tedi Be​lak, a da mu ni​jed​na crta lica nije za​drhta​la. – Pri​lič​no sam se nagnja​vio tra​že​ći Edi​ja Henza. Bio sam na nje​g o​vom lažnom gro​bu u Le​ib​nitzu, razgo​va​r ao s nje​g o​vom majkom u beč​kom sta​r ač​kom domu, da bih tek na kra​ju otkrio zbog ko​jeg razlo​g a Žak Janko​vić tra​ži svog bivšeg dru​g a iz jed​nog la​koglazbe​nog sasta​va. – Bi li to tre​bao biti ne​ka​kav senza​ci​o na​lan razlog? – mirno će Tedi Be​lak. – Pa tako... za mene možda ne, ali za Edi​ja Henza, koji se da​nas dru​g a​či​je zove, možda da. Na​ime, Edi​je​va gangsterska dru​ži​na bila je pri​je dva​de​se​tak go​di​na uhi​će​na u jed​nom beč​kom ho​te​lu. Tada se do​g o​di​la vrlo ne​ugod​na, toč​ni​je tra​g ič​na stvar. Bje​že​ći pred po​li​ci​jom, Edi Henz presko​čio je s balko​na svo​je sobe na balkon susjed​ne. Pa​zi​te, na četvrtom katu ho​telske zgra​de. – Pri​čajte, samo vi pri​čajte – reče Tedi pa kre​ne do hlad​nja​ka po još jed​no pivo. I dok se na​g i​njao nad hlad​nja​kom, Ba​nić mu više nije mo​g ao vi​dje​ti lice. – Na​kon Edi​ja, istu je lu​dost po​ku​ša​la ura​di​ti i Edi​je​va dje​vojka Henny. Za​letje​la se, sko​či​la, uspje​la se uhva​ti​ti za ogra​du, a po​tom je, ne iz​državši, pala i stra​da​la. Na​vod​no joj je Edi mo​g ao po​mo​ći, ali nije ura​dio ništa. Baš ništa. Tedi do​ne​se Ba​ni​ću još jed​no ta​li​jansko pivo, iako još ni prvo nije po​pio. Tko zna nije li u toj zbu​nje​nosti bilo nešto što ga je oda​va​lo, pi​tao se Ba​nić. – Na​kon pri​lič​no du​g og vre​me​na uspio sam dozna​ti da je Henny Janko​vi​će​va sestra. Dva​de​se​tak go​di​na na​kon te je​zi​ve noći u beč​kom ho​te​lu Janko​vić je na tra​g u čovje​ka ko​jeg drži kri​vim za smrt vlasti​te sestre. Po​sao koji sam oba​vio za nje​g a završen je. U ovom času nje​mu je tek pre​o sta​lo to da obra​ču​na s Edi​jem Henzom. A on je, bilo bi do​bro da svatko uple​ten zna, čovjek koji se po​na​ša krajnje čud​no. Ma​ni​ki​r a si nokte, proždi​r e go​le​me ko​li​či​ne tvrdih bombo​na i pije ne​kakve ta​ble​te kakve, bože mi prosti, piju pa​ci​jenti u du​ševnim bolni​ca​ma. Gospo​di​ne Be​lak, zar vi uisti​nu ne zna​te tko je Edi Henz? – Ne, ne znam – kao da se pre​nuo Tedi. – Sve vri​je​me oče​ku​jem da mi vi to ka​že​te. Pa zar niste de​tektiv?

22.

T

e ve​če​r i Kod Kinga je zavla​da​la ve​li​ka tuga. Do​du​še, ne baš za sve, jer je ne​mi​li do​g a​đaj u ne​kih izazvao zlu​r a​dost, pod​smi​jeh pa i pri​je​kor. Na​ime, toga je dana de​be​ljuškasta Herci, dje​vojka s te​to​vi​r a​nim he​avy me​tal sti​hom, sasvim naprasno osta​vi​la svog deč​ka Paka. On, koji ju je kao do​bro​ho​tan čovjek po​ku​ša​vao opravda​ti, go​vo​r io je kako je to cura ura​di​la po svo​joj slo​bod​noj vo​lji i uvje​r e​nju. Da je to samo dje​lo​mič​no tako, dalo se zaklju​či​ti po tomu što je tog jutra stančić u pro​la​zu bivšeg kina Ko​za​r a na​pusti​la od​ni​jevši sa so​bom Pa​ko​vu me​talnu ka​si​cu u koju su spre​ma​li utržak od ne​djeljne pro​da​je sta​r ih knji​g a sa sajma na Bri​tancu. U ka​si​ci je na​vod​no bilo 370 kuna i još nešto sitnih lipa, i tu je svo​tu Pako tu​ma​čio dvo​ja​ko. Kad bi se sta​lo go​vo​r i​ti o nje​g o​vim trgo​vač​kim spo​sob​nosti​ma, tvrdio bi kako je to sasvim pristo​jan ka​pi​tal, a kad bi se prešlo na ne​ko​r ektno Herci​no potkra​da​nje go​vo​r io bi kako je to sitni​ca koju joj je ši​r o​ka srca pre​pustio. – Vite, ja pak mislim da u toj ka​si​ci ni bilo ni​kakve love, jer je ni moglo ni bit, bu​du​ći da obje spo​do​be piju ko smu​ko​vi. Bilo bi pra​vo čudo da se tu za​drža​la i jed​na je​dinca​ta kuna – go​vo​r io je inka​sa​tor Ma​r i​jan, što bi Paku od​mah po​diglo tlak pa je mo​r ao vi​ka​ti: – Joj, Ma​r i​jan, samo me ti ne​moj je​bat! U kasi je bilo sko​r o če​ti​r i stotke! Po mo​joj ra​ču​ni​ci to su tvo​je dve penzi​je, ak ne i tri! A viš, ja to svo​joj Herci ipak ne za​me​r am, jer otkad di​lam s knji​g a​ma, imam love ko dre​ka. – Ti imaš love ko dre​ka! Ti, bo​g ec bistrič​ki! Ti ne​maš ni dre​ka ko dre​ka! Ja imam penzi​ju prek dva soma i sto petna​est kuna – pra​vio se važnim Ma​r i​jan. – Imaš, al skup sa svo​jom Ivkom! – s iro​ni​jom će Pako. – Do​bro, a kaj ak imam tolko s Ivkom. Kaj morti nismo jed​na fa​mi​li​ja. Ivka i ja smo prek pe​de​set go​di​na sku​pa, a tebe je ova tvo​ja osta​vi​la na​kon jed​ne se​zo​ne. Ivka je meni odu​vek bila privrže​na. – Moš mislit! – zlo​često će Pako. – Dok si ti oko​lo ša​la​ba​zal i ži​cal za pretpla​tu, tvom su krampu​su za​la​zi​li dimnja​ča​r i, pošta​r i, čak i dru​g i inka​sa​to​r i... oni za plin i stru​ju. Tak ti je bila privrže​na! To Ma​r i​jan ni​ka​ko nije mo​g ao otrpje​ti, po​crve​nio je u licu, stisnuo šake i kre​nuo pre​ma Paku da ga uda​r i, ali se ona​kav ma​len, lak i pogrb​ljen, u posljed​nji čas pre​do​mislio, zgra​bio sa šanka tešku kristalnu pe​pe​lja​r u i svom je sna​g om tresnuo o pod. Taj pra​sak stakla koje se razbi​ja odjeknuo je lo​ka​lom, tako da su izne​na​da svi za​muknu​li, čak i Ma​r i​jan. Vi​djevši što se do​g o​di​lo, šanke​r i​ca Dra​g i​ca je lju​ti​to po​dviknu​la na inka​sa​to​r a: – Gospon Ma​r i​jan, ak još jed​nom tak ne​kaj napra​vi​te, ja bum vam od​mah za​bra​ni​la da ova​mo do​la​zi​te s ka​vom od Šipta​r a! Da ste smjesta po​ku​pi​li tu pe​pe​lja​r u! Ma​r i​jan se krotko sagnuo i po​čeo sa​kuplja​ti ko​ma​di​će razbi​je​ne pe​pe​lja​r e, re​že​ći na Paka: – Si vi​del kaj si sad napra​vil, mu​lac je​dan! Valjda da ne​ka​ko spa​si si​tu​aci​ju, Flegma, koji je sve vri​je​me pospa​no ku​njao za šankom, uple​te se među za​va​đe​ne: – Pako, sam si kriv kad si se išel upu​ca​vat alko​ho​li​čarki. Tu su upa​di​cu svi oci​je​ni​li kao posve neprimje​r e​nu, jer se zna​lo da je Flegma da​le​ko veći alko​-

ho​li​čar od Herci. – Daj ti šuti. Pi​ješ sed​mi ge​mišt! A gde je još fajront? – rekla mu je Dra​g i​ca. – Flegma, ti zbi​lja ni​kom ne bi tre​bao go​vo​r it da je alko​ho​li​čar – pri​mi​je​tio je Ba​nić. – Ima​ju praf – do​dao je Ma​r i​jan. – Ti buš sle​de​ći kaj bu nas osta​vil zbog ci​r o​ze ili kak se već veli... – Glavno da ste si našli de​žurnog Pe​dra – mrmljao je Flegma. – Ja i je​sam alko​ho​li​čar, al sam zato muško! Da sam ko​jim slu​ča​jem žensko, ni​kad ne bi bil alko​ho​li​čar! Da me baš neko i tera. Kasno na​ve​čer, nešto pri​je nego što će Kod Kinga zatvo​r i​ti vra​ta i po​g a​si​ti svjetlo, Ba​nić je oti​šao gore na Ro​kov pe​r i​voj kako bi parki​r ao kola na priklad​ni​jem mjestu. Otvo​r io je vra​ta Kango​o a i sjeo za upravljač. Opet je pu​hao jak vje​tar koji je no​sio otpa​lo lišće. Pe​r i​voj je bio posve pust, čak je i do​bar dio svje​ta​la po okolnim pro​zo​r i​ma već bio po​g a​šen. Uči​ni mu se da je nešto u grmlju za​šušta​lo i šmugnu​lo ne​ka​mo u sje​nu, ali nije mo​g ao biti si​g u​r an što je to. Po​misli kako je možda najbo​lje upa​li​ti auto​mo​bil i oti​ći s tog mjesta, ali mu to nje​g o​va vje​či​ta ra​dozna​lost i stalna za​vi​r i​vač​ka na​r av nisu do​pušta​li. Izi​šao je iz auta, obi​šao ih jed​nom, pogle​dao ima li koga na cesti pokraj parka, a od​mah po​tom spa​zio krupnu sjenku kako izra​nja iz grmlja i pri​bli​ža​va mu se ve​li​kom brzi​nom, tako da nije imao vre​me​na uklo​ni​ti se. Sjenka vi​so​kog snažnog čovje​ka učas se stvo​r i​la pred njim, uda​r i​la ga ne​čim tvrdim i hlad​nim posred lica, tako da je pao na ko​lje​na, a za​tim se sru​šio postrance u suhu, po​vi​je​nu tra​vu. Kad se uspio po​di​ći, vi​dio je po​nad sebe fi​g u​r u za koju je povje​r o​vao da je već izišla iz nje​g o​va ži​vo​ta. Vi​dio je Žaka Janko​vi​ća kako u ruci drži re​volver za čije je posto​ja​nje znao, jer je pod nje​g o​vim ho​telskim kre​ve​tom na​šao ku​ti​ju me​ta​ka. Pre​ko​r a​va​ju​ći sebe sama što je tako na​ivno po​mislio da se ri​je​šio čovje​ka s cac​tus bombo​ni​ma, Ba​nić opi​pa desnom ru​kom lice i osje​ti da mu iz nosa lipti krv. – Usta​ni​te, smjesta usta​ni​te! – čuo ga je kako je pro​siktao, tru​de​ći se ipak biti tih, bu​du​ći da je park bio okru​žen ku​ća​ma u ko​ji​ma ga je tko​g od mo​g ao i čuti. Vje​r u​ju​ći kako se ma​g istar Kro​nja za​ci​je​lo nije ša​lio kada je re​kao kako Ba​ni​ćev kli​jent pije više nego ozbiljne li​je​ko​ve, Ba​nić usta​ne, tru​de​ći se osta​ti mi​r an i sta​lo​žen. Pri​šao mu je Janko​vić sasvim bli​zu, a po​tom mu prislo​nio re​volversku ci​jev na čelo, tako da je mo​g ao osje​ti​ti svu nje​zi​nu hlad​no​ću. – Samo jed​nu stvar tre​bam od vas – re​kao je. Nije re​kao koju to stvar, ali je Ba​nić sa si​g urnošću znao na što misli. Za​tim je iz dže​pa izvu​kao po​li​cijske li​si​ce i pru​žio ih Ba​ni​ću, mahnuvši re​volve​r om kao da želi po​ka​za​ti što bi inspektor tre​bao ura​di​ti. Ba​nić sta​vi desnu ruku u li​si​ce, a Janko​vić mu brzo pri​đe, zgra​bi li​si​ce i onu slo​bod​nu hitro za​ka​či na že​ljeznu šipku na ko​joj je visje​la dje​čja lju​ljač​ka. Ura​dio je to tako brzo i vješto da se Ba​ni​ću uči​ni​lo kako je za tu gestu mo​r ao neg​dje do​bra​no vježba​ti. Napra​vi na​kon toga krug oko istra​ži​te​lja, kao da želi provje​r i​ti je k do​bro ve​zan pa ga na​kon toga uda​r i ša​kom u že​lu​dac. Ba​nić izgu​bi tlo pod no​g a​ma pa osta​ne visje​ti li​si​ca​ma za​ka​čen za lju​ljač​ku, po​ku​ša​va​ju​ći ne​ka​ko povra​ti​ti dah. – Mo​r a​te mi ka​za​ti gdje živi Edi! On je gad koji je kriv za smrt moje sestre. Ako ste bili s njim si​g urno je i vas za​veo svo​jom slatkorje​či​vošću. Ne biste mu tre​ba​li vje​r o​va​ti, jer to što je uči​nio... Či​ni​lo se kao da ne može kontro​li​r a​ti na​pa​da​je bi​je​sa pa je još jed​nom uda​r io Ba​ni​ća, ovaj put no​g om u potko​lje​ni​cu. Bila je to sasvim čud​na si​tu​aci​ja, po​misli Ba​nić, Janko​vić ga uda​r a i go​vo​r i mu „vi”. Lju​di koji najve​ćom pe​dantnošću sre​đu​ju vlasti​te prste i nokte možda i ne mogu dru​g a​či​je. – Mo​r am ga naći i osve​ti​ti svo​ju jad​nu sestru! – za​va​pi on u jed​nom času. Dok mu je krv iz nosa i da​lje cu​r i​la pre​ko usta i bra​de, Ba​nić mu se pod​smjehne pa odvra​ti:

– Mislio sam da ga tra​ži​te zbog onih zlatnih kri​že​va. Sje​ća​te se, onih iz crkve? On ispusti ne​ka​kav ču​dan zvuk na​lik cvi​le​žu pa opa​li Ba​ni​ća no​g om u me​đu​nožje. Ba​nić još jed​nom posrne hva​ta​ju​ći zrak. Doslovce je vi​sio obje​šen o desnu ruku i vrtio se, ko​lje​ni​ma do​di​r u​ju​ći zemlju. Janko​vić se nagne po​nad nje​g a pa mu za​bi​je re​volversku ci​jev u usta. Ba​nić ga je odozdol gle​dao, po​ku​ša​va​ju​ći se od​maknu​ti, na što je on vje​r o​jatno po​mislio kako mu želi nešto ka​za​ti. Kad mu je izvu​kao ci​jev iz usta, Ba​nić teškom mu​kom prozbo​r i: – Mogli ste mi umjesto ci​je​vi sta​vi​ti u usta ka​kav voć​ni bombon. Janko​vić opsu​je pa bi​jesno za​mahne re​volve​r om i tresne nji​me o tlo. Za​tim poč​ne lu​pa​ti no​g a​ma, ali ne više po Ba​ni​ću, nego po dje​čjoj lju​ljač​ki, po bu​se​nju tra​ve, po grmlju. Više se uopće nije mo​g ao suz​drža​ti, ali kao da je u svom bi​je​su na Ba​ni​ća za​bo​r a​vio. I tad, neg​dje na rubu pe​r i​vo​ja, si​jevne svjetlo bi​ciklistič​ke lampe i za​ču​je se tihi zvon. Netko im se brzo pri​mi​cao. Spre​man od​mah po​bje​ći, Janko​vić se une​se Ba​ni​ću u lice pa lju​ti​to pro​ci​je​di: – Zbog ovo​g a ćete teško za​ža​li​ti! Jamčim vam to! I bez vas znam kako ću naći Edi​ja Henza! Bu​di​te uvje​r e​ni da znam! Za​tim je strpao re​volver pod sako i odju​r io pu​tem koji se pro​la​ze​ći uz crkvi​cu spuštao pre​ma tuška​nač​kom kinu. A na onom bi​ciklu što je zazvo​nio u mra​ku bila je dje​vojka dva​de​se​tih go​di​na, u crve​noj jakni i s bi​je​lom vu​ne​nom ka​pom na gla​vi. Ota​mo, s ruba parka, nije mogla ni vi​dje​ti što se to do​g a​đa na dje​čjem igra​lištu, tako da je bila za​te​če​na pri​zo​r om čovje​ka li​si​ca​ma za​ka​če​nog o lju​ljač​ku i lica obli​ve​na krvlju koja se već go​to​vo sko​r i​la. – Tko vas je to tako ude​sio? – za​ču​di​la se za​usta​vivši bi​cikl. – Re​ci​mo da su me sre​di​li neki zlo​česti momci – nije znao Ba​nić kako objasni​ti tako kompli​ci​r a​nu si​tu​aci​ju u ko​joj ga je za​tekla. – To su valjda bili po​li​cajci. Tko bi vam ina​če sta​vio li​si​ce? – Do​bro ste zaklju​či​li – reći će on. – Pretpostavljam da tu vješti​nu ne pozna​je​te, ali li​si​ce se mogu vrlo jed​nostavno ski​nu​ti uz po​moć na​jo​bič​ni​je ukosni​ce. Od​nosno špange. Ima​te li možda koju? – Kako da ne! – ve​se​lo će ona, va​de​ći iz kose ša​r e​nu plastič​nu ukosni​cu. – Na​ža​lost, neće biti do​bra – objasni joj Ba​nić. – Tre​ba nam ona kla​sič​na me​talna ukosni​ca. Imam jed​nu u auto​mo​bi​lu. Lako ćete je naći. U pre​tincu je. Na desnoj stra​ni. – To je vaš auto​mo​bil? – izne​na​di se ona. – Pa parki​r a​li ste ga na ne​do​pušte​nom mjestu. Ne bo​ji​te se da bi ga pauk mo​g ao odvesti? – Pa... u ovom tre​nu mi je to ne​ka​ko ma​nje važno – reče on, če​ka​ju​ći da se ona smi​lu​je i ode do Kango​o a po ukosni​cu ko​jom se uisti​nu moglo sasvim jed​nostavno ski​nu​ti li​si​ce. To je vješti​na koju su zna​li za​ma​lo svi, od davnih lo​po​va i po​li​ca​ja​ca pa sve do fa​na​ti​ka Yo​uTu​bea. – Pro​našla sam ukosni​cu – reče ona čim se vra​ti​la. – Ali sam u va​šem pre​tincu vi​dje​la i re​volver. Ni sama ne znam je li pa​metno to što vam da​jem ukosni​cu ili bi bilo bo​lje da po​zo​vem po​li​ci​ju. – Pa po​li​ci​ja je bila ma​lopri​je! Zar niste vi​dje​li što su uči​ni​li? – Do​bro – slegne ona ra​me​ni​ma. – Možda bi zbi​lja bilo pa​metni​je da ne​ko​g a po​zo​vem, ali vi​dim da ste već u go​di​na​ma pa neću kompli​ci​r a​ti. Zar ne? Pred vama ne bih tre​ba​la stre​pi​ti. Vi si​g urno ne hva​ta​te cure po parko​vi​ma. – Hva​la vam na tom kompli​mentu – nasmi​je se on pa joj po​ka​že kako tre​ba svi​nu​ti ukosni​cu, bu​-

du​ći da on to jed​nom ru​kom nije mo​g ao uči​ni​ti. Na​kon što se dje​vojka bi​ciklom spusti​la pre​ma Bri​tanskom trgu, on sjed​ne u auto, izva​di iz pre​tinca vlažnu ma​r a​mi​cu pa do​bro obri​še lice. To baš i nije bilo lako, jer je ma​r a​mi​com tre​ba​lo jače pri​tisnu​ti nos, a to je bo​lje​lo. Na​kon toga upa​li mo​tor pa kre​ne pre​ma Tuškancu. Po​noć je već do​bra​no prošla, grad je bio go​to​vo pust, tako da mu je tre​ba​lo ma​nje od pola sata da dođe do sa​mo​borskog ima​nja Te​di​ja Be​la​ka. Znao je da ga u ovom času tre​ba posljed​nji put ozbiljno upo​zo​r i​ti na namje​r e Žaka Janko​vi​ća, ali mu nije pa​da​lo na pa​met kako to uči​ni​ti. Na​ime, Be​lak je sve vri​je​me glu​mio da s tim stva​r i​ma nema ni​kakve veze. Kako se pri​bli​ža​vao ve​li​koj Be​la​ko​voj kući sve je više razmišljao o takti​ci kakvu va​lja po​du​ze​ti, iako je možda najbo​lja takti​ka bila u tomu da ode kući i na sve za​bo​r a​vi. Možda je baš zbog toga bio to​li​ko od​su​tan da je za​ma​lo na​le​tio na Be​la​kov merce​des, koji je u tom času upra​vo izla​zio na glavnu cestu. Za​ko​čio je Ba​nić i za​nio se na asfaltu, a za​ko​čio je i Be​lak tako da ipak nije došlo do su​da​r a. Ba​nić izi​đe brzo iz Kango​o a pa zasta​ne shva​tivši da za upravlja​čem nije Be​lak, nego čovjek po​ma​lo spljošte​na boksač​ko​g a nosa, koga je već jed​nom vi​dio u ve​lo​lo​šinjskom lje​či​lištu. U tom času Be​lak iza​đe sa su​vo​zač​kog sje​dišta. – Što vam je, čovje​če? Tko vam je tako sre​dio lice? – upi​ta Be​lak vid​no izne​na​đen. – Žak Janko​vić! Imao je re​volver i gla​vu punu tih svo​jih li​je​ko​va, tako da ne bi baš bilo čudo i da je pri​pu​cao. – To je jako za​nimlji​vo – reče Be​lak. – Ali, ne znam zbog ko​jeg ste razlo​g a u ovo doba noći kre​nu​li k meni. Kao da ja imam ikakve veze s tim. – Od mene je tra​žio da mu ka​žem gdje živi Edi Henz, a ja sam to od​bio. Ali, imao sam do​jam da zna ne​ko​g a tko će mu to ka​za​ti. Zato sam po​mislio da bi usko​r o mo​g ao sti​ći i do vas. – Zašto do mene? – ču​dio se on. – Zato što on drži da su Edi Henz i Tedi Be​lak jed​na te ista oso​ba. Čovjek koji je bio za upravlja​čem Be​la​ko​va merce​de​sa gle​dao ih je sa za​ni​ma​njem, ali i s ne​r a​zu​mi​je​va​njem. Ba​ni​ću se uči​ni kako bi možda on tre​bao ka​za​ti nešto Be​la​ko​vom vo​za​ču, ali ga Be​lak pre​du​hitri. – Luppi ne ra​zu​mi​je hrvatski. Možda tek malo... i to... ona​ko intu​itivno... – Ali vi ra​zu​mi​je​te – pre​ki​ne ga Ba​nić – pa bi bilo do​bro da se u skla​du s tim poč​ne​te i po​na​ša​ti. Neg​dje u da​lji​ni pro​šao je vlak, za​tim je za​la​jao pas. Možda su to bili zna​ko​vi, a možda i čista slu​čajnost. Za​tim je sve po​meo sje​verni vje​tar čija je sna​g a rasla. Be​la​kov di​zelski mo​tor sasvim je tiho brektao kao da čeka što će se do​g o​di​ti. Po​tom Luppi uđe u auto i sjed​ne za upravljač, što je bio znak da va​lja kre​nu​ti. Tedi se ne​ka​ko ravno​dušno nasmi​je pa se s izra​zom „što se tu može” i sam vra​ti u auto. Ba​nić ih je gle​dao kako kre​ću, kako sve brže za​mi​ču pre​ma šumi, a za​tim je i sam kre​nuo za nji​ma. Sli​je​dio ih je baš tako da su mo​r a​li biti svjesni toga da ih sli​je​di. Vo​zio je iza njih čak i kada bi nji​ho​vo usputno skre​ta​nje bilo posve ne​lo​g ič​no, čak i besmisle​no. Za​tim su na jed​nom du​g om ravnom di​je​lu ceste što je vo​di​la pre​ma Zagre​bu zasta​li. Zastao je i Ba​nić, po​ka​zu​ju​ći da se za​li​je​pio za njih i da neće tek tako odusta​ti. Tedi iza​đe iz auta kao da čeka da i Ba​nić ura​di isto. Po​la​ko, kao da pre​mišlja ili kao da mu je ne​ugod​no, izi​đe i Ba​nić na taj pusti dio noć​ne ceste po ko​joj je ši​bao le​de​ni vje​tar. Na​kon što su ne​ko​li​ko ča​sa​ka šutje​li, Be​lak zatra​ži ci​g a​r e​tu. Ba​nić izva​di Marlbo​r o, pru​ži jed​nu nje​mu, dru​g u sta​vi sebi u usta. Ali, vje​tar je bio to​li​ko jak da uopće nisu mogli za​pa​li​ti.

– Nema veze – nasmi​je se Be​lak. – Iona​ko sam pri​je mje​sec dana prestao. Pri​đe po​tom bli​že Ba​ni​ću kao da mu želi nešto prisni​je i povjerlji​vi​je ka​za​ti: – Vi​dim da ste na​va​li​li s gla​si​na​ma o Henzu pa sam od​lu​čio ka​za​ti vam ono malo što znam o nje​mu. To malo čuo sam od dru​g ih, ali vje​r u​jem da je pra​va isti​na. Dakle, te važne noći, Edi Henz i Markus Gigler vo​zi​li su se pre​ma beč​kom ho​te​lu Ma​di​son. Noć je bila mirna i za zimu sasvim topla, i ni​kakvo im zlo nije bilo na pa​me​ti. Za​tim ih je za​usta​vi​la po​li​ci​ja. Gigler je od​mah stra​dao, dok se Edi ne​ka​ko izvu​kao, po​bje​g avši pre​ma ho​te​lu, na​da​ju​ći se kako će uspje​ti oba​vi​jesti​ti osta​le. Ušao je bez puno pre​mišlja​nja u svo​ju ho​telsku sobu i tu na​šao svo​ju dje​vojku Henny u kre​ve​tu s bra​tom – Ža​kom Janko​vi​ćem. Bili su goli, vo​di​li su lju​bav, kako se to nepre​cizno kaže. Edi je bio zgro​žen. Ako vam to ne zvu​či pre​vi​še pa​te​tič​no, na​kon te noći ni​kad više nije bio posve norma​lan čovjek. Oni su prepla​še​ni sko​či​li iz kre​ve​ta, a Edi je uda​r io Žaka ša​kom u lice. Na​kon toga je suspre​žu​ći ga​đe​nje re​kao kako im je po​li​ci​ja za pe​ta​ma i kako ima​ju sasvim malo vre​me​na za bi​jeg. Po​bje​g ao je spo​r ed​nim stu​bištem, dok se po​li​ci​ja uspi​nja​la liftom i glavnim stu​bištem. Žak Janko​vić, koji je ta​ko​đer bio član te dru​ži​ne, izi​šao je na balkon i presko​čio na balkon susjed​ne sobe. To je po​ku​ša​la i Henny, ali nije bila do​voljno spretna. Uhva​ti​la se za ogra​du balko​na, osta​la ča​sak-dva visje​ti, po​tom je pala i stra​da​la, jer je soba bila na četvrtom katu. Na​vod​no joj Žak nije po​mo​g ao, jer se i sam bo​jao da bi mo​g ao pasti. Taj Edi, o kome stalno go​vo​r i​te, uspio je po​bje​ći, ali ne pre​da​le​ko. Po​li​ci​ja ga je uhva​ti​la i pre​tukla već na ula​zu u pod​zemnu, ali je na​kon tje​dan dana ipak uspio po​bje​ći iz zatvo​r a. Ono malo lju​di koji su vi​dje​li što se do​g a​đa mora da su u mra​ku za​mi​je​ni​li Žaka i Edi​ja. – Ali, ako je Žak presko​čio s balko​na na balkon i pro​pustio po​mo​ći Henny, zbog ko​jeg bi razlo​ga kri​vio Edi​ja? – upi​ta Ba​nić. – Lju​di​ma ka​kav je Žak lako je pro​na​ći razlo​g e zbog ko​jih će okri​vi​ti ne​kog dru​g og. Ko​li​ko ja ra​zu​mi​jem tu si​tu​aci​ju, on drži da je Edi kriv zato što je po​li​ci​ja stigla u ho​tel sli​je​de​ći nje​g ov trag. Tu je možda u kri​vu, a možda i u pra​vu.

23.

B

anić je le​žao na​uznak na kre​ve​tu, drže​ći među prsti​ma ci​g a​r e​tu iz koje se vio sivi ili možda pla​vi​časti dim, me​kan i pro​zi​r an kao ba​la​da Leste​r a Yo​unga koja se vrtje​la na gra​mo​fo​nu. Nije to bila Ba​ni​će​va me​ta​fo​r a, nego sitna za​bi​lješka koju je na​šao na po​le​đi​ni jed​ne od plo​ča. U davnim da​ni​ma Leste​r u, koga su zva​li Pres, pu​kao je film od stalnog pospre​ma​nja i raspre​ma​nja bub​njarskog komple​ta pa je pre​šao na te​nor sakso​fon, koji je svi​r ao pri​zi​va​ju​ći najta​na​ni​je emo​ci​je na​o ko sa​mo​za​tajno i ravno​dušno. Bio je tako mek i flu​idan, da bi netko slu​ša​ju​ći ra​dio ili gra​mo​fonsku plo​ču mo​g ao po​misli​ti da se radi o kla​r i​ne​tu, a ne o sakso​fo​nu. Ra​dio je taj pa​uči​nasti fi​ligranski po​sao i u This Fo​olish Things što se vrtio na Ba​ni​će​vom ure​đa​ju već tre​ći put za re​dom, svi​r a​ju​ći tako pla​ho da se zvo​no što se ogla​si​lo u pri​zemlju moglo sasvim jasno čuti. Po​la​ko, pa​ze​ći da ne ošte​ti osjetlji​vi vi​nil, Ba​nić po​digne ru​či​cu i sta​vi je na nje​no mjesto, na​vu​če ci​pe​le pa se spusti u pri​zemlje. Na vra​ti​ma je bila nje​g o​va kći, bli​je​da, vid​no upla​še​na, stisnu​tih usni​ca i suznih oči​ju. Gle​da​la ga je ne​ka​ko mo​le​ći​vo kao da tra​ži po​moć, ali isto​dob​no za​do​voljna što se našla tamo gdje se osje​ća​la zašti​će​nom. On je već po​mislio da se do​g o​di​lo nešto strašno, da je netko umro ili što tomu slič​no pa ju je pogle​dao za​bri​nu​to, a ona mu je tek tada pala u zagrljaj i sta​la grca​ti. Osje​ćao je suz​drža​ni po​nos, pretpostavlja​ju​ći da je prvo došla k nje​mu, a ne majci. Iako je i u tomu mo​g ao biti u kri​vu. – Što ti je? Nešto se do​g o​di​lo? – upi​ta je dok je bri​sa​la suze. Kimnu​la je potvrd​no. – Netko je umro? Ona za​ki​ma ni​ječ​no. – Netko te upla​šio? Ona potvrdi gla​vom, a nje​mu pad​ne ka​men sa srca. – A što je s to​bom? – upi​ta ona gla​som koji je još drhtao. – Netko ti je do​bro sre​dio lice. – Ju​čer sam trčao za tramva​jem, sko​čio pa od​mah pao. Li​cem po asfaltu – odvra​ti on. – Fo​li​r aš. Nema više tramva​ja za ko​ji​ma se može trča​ti i na njih uska​ka​ti. Po​g o​to​vo ne u tvo​jim go​di​na​ma... – Ne bi sad od​mah tre​ba​la pre​ći na moje go​di​ne! Bio je baš je​dan ta​kav tramvaj. Onaj dje​čji. Tramvaj Dje​da Mra​za... – Taj je star, do​du​še... Ali, ne znam zbog čega bi trčao za tim tramva​jem. Kad iona​ko ide spo​r o. – Nika – go​to​vo da joj pripri​je​ti on. – Ka​žeš da te netko upla​šio. Ho​će​mo li razgo​va​r a​ti o tomu ili ćemo se ba​vi​ti tramva​jem Dje​da Mra​za? Po​veo ju je do sto​la, izvu​kao iz hlad​nja​ka sok i na​lio punu čašu koju ona nije ni taknu​la, jer je odu​vi​jek mrzi​la voć​ne so​ko​ve pune še​će​r a i umjetnih boja. – Ma​lopri​je me tu na Bri​tancu, od​mah pokraj pošte, na​pao ne​ka​kav vi​so​ki tip. Izgle​dao je kao go​r i​la, ona​ko jak, na​bi​jen, a u stru​ku uzak, ta​nak – poč​ne ona. – Kako te na​pao?

– Zgra​bio me za ra​me​na, gurnuo me uza zid pošte i unio mi se u lice. – Nije bilo ni​ko​g a da ti po​mogne? – A tko bi mi po​mo​g ao? Znaš kako to ide. Svatko će ra​dozna​lo pogle​da​ti na​si​lje kao da gle​da Bfilm, a onda će oti​ći svo​jim poslom. Je​dan od mi​li​jun lju​di interve​ni​r a i na taj na​čin auto​matski do​bi​va pla​vu ili neku dru​g u je​be​nu vrpcu kao he​r oj go​di​ne – kre​nu​la je ona sa svo​jim ti​pič​nim ljutnja​ma koje bi brzo pretva​r a​la u raz​brb​lja​ne bu​ji​ce. – Če​kaj malo – po​ku​ša​vao ju je smi​r i​ti Ba​nić. – Što ti je re​kao? – Tata... – po​la​ko će ona. – Re​kao mi je da ste ti i on jako do​bri pri​ja​te​lji. – Sad bih ti re​kao što smo ja i on! – odvra​ti Ba​nić, shva​ća​ju​ći tko bi mo​g ao biti go​r i​la na tankim no​g a​ma. – Ako se ne va​r am, to je tip koji me izba​cio nagla​vač​ke iz tramva​ja Dje​da Mra​za. Valjda ti je re​kao još nešto osim da smo pri​ja​te​lji? – Re​kao je – obri​še ona nos – re​kao je da mu mo​r am ka​za​ti gdje se na​la​zi Edi Henz, na što sam mu rekla da ne​mam pojma. Za​tim je pi​tao jesu li nje​g o​vu majku već pre​ba​ci​li iz Austri​je... – Što bi ti mogla zna​ti o nje​g o​voj majci? Valjda je lud. – Ma ne nje​g o​vu majku... nego majku od tog Henza! Za​ni​ma​lo ga je jesu li je već pre​ba​ci​li iz Beča u Hrvatsku. A najvi​še ga je za​ni​ma​lo gdje su je pre​ba​ci​li. Ba​ni​ću se stvar po​la​ko bistri​la. Žak je htio dozna​ti nešto što je i Nika sasvim slu​čajno zna​la. Ona je bila ta koja je nazva​la sta​r ač​ki dom u Uli​ci Sc​hottenfeld. Vršlja​ju​ći po Bri​tancu i pro​la​zu kina Ko​za​r a, Žak Janko​vić mo​g ao je lako otkri​ti da Ba​nić ima kćer koja možda zna i nešto o nje​g o​vim poslo​vi​ma. – Za​tim me još jed​nom pri​mio za ra​me​na i pro​drmao me. Dje​lo​vao je ona​ko... malo... kao da je... Re​kao je da mu to mo​r am ka​za​ti, jer bi u pro​tivnom mo​g ao ura​di​ti i nešto jako zlo​često – reče Nika pa sta​ne pla​ka​ti kao da ono najgo​r e tek do​la​zi. – Re​kao je kako zna da imam malo di​je​te, koje je on ka​dar odvesti sa so​bom u ne​pozna​to... Re​kavši to, ona upla​še​no pogle​da oca, a nje​mu pro​le​ti gla​vom što bi sve mo​g ao ura​di​ti tipu koji mu je tako ispre​pa​dao kćer. – U sve​mu tome – pri​be​r e se malo Nika – do​bro je je​di​no to što Ivo nije bio sa mnom. Za​misli kako bi bilo da mi je sve to napra​vio pred dje​te​tom. – I što si mu rekla? – upi​ta on, na​zi​r u​ći od​g o​vor. – Što sam mu rekla? – snuždi se ona kao da ju je stid. – Rekla sam mu da je... da je Edi​je​va majka u Ve​lom Lo​ši​nju. Što sam dru​g o mogla ka​za​ti? – U redu! Na​r avno da nisi mogla! Idi sad od​mah u vrtić po Isus... po Ivu, da se još koji vrag ne do​g o​di. Bit ćeš mirni​ja. – Kako da idem?! Kad u dva​na​est mo​r am šminka​ti ne​ka​kav reklamni spot za me​đi​murske patke. – Idi po klinca, ja ću našminka​ti patke – reče on hlad​no pa ode po re​volver, koji je no​ćas na​kon po​du​žeg vre​me​na očistio. – Na​kon toga te više nije gnja​vio? To mu je bilo dosta? – reče on kao da ga to pre​vi​še i ne za​ni​ma. – Da. Više ništa nije tra​žio. Oti​šao je do svog auto​mo​bi​la. – Če​kaj! On je tu s auto​mo​bi​lom? – izne​na​di se Ba​nić, bu​du​ći da Žaka ni​jed​nom nije vi​dio u auto​mo​bi​lu. – Zašto te to čudi? – pri​mi​je​ti ona. – Ima ne​ka​kav sta​r i ford, ako se ne va​r am...

– Ka​kav ford? – upi​ta on, misle​ći na tip vo​zi​la. – Ze​le​ni... tamno​ze​le​ni... – Isu​se! Kao da sam pi​tao tvo​ju majku. Ze​le​ni ford?! – Ze​le​ni ford austrijske re​g istra​ci​je. Ne​ko​li​ko sati na​kon što je upu​tio Niku da ode po sina i u najgo​r em ga slu​ča​ju po​ve​de sa so​bom na šminka​nje patki, ju​r io je kroz Gorski ko​tar kao da vje​r u​je da bi za​o sta​tak za Janko​vi​ćem mo​g ao ne​kim ču​dom na​dokna​di​ti. Sve mu se više či​ni​lo kako su se nje​g o​vi poslovni pu​to​vi čud​no ispreple​li s dva su​lu​da tipa, dva mo​no​ma​ni​ja​ka. Kroz sve ne​uro​ze Janko​vi​ća je posto​ja​no vo​di​la k ci​lju mržnja i žud​nja za osve​tom, dok je Henza, od​nosno Be​la​ka, go​ni​la čud​na ide​ja da spa​si sina od sva​kog sud​skog pro​g o​na na najbi​zarni​ji mo​g u​ći na​čin. Ovaj dru​g i mo​no​ma​ni​jak možda je imao i do​da​tan mo​tiv u tomu što je fiktivnom smrću dje​te​ta mo​g ao spa​si​ti sina od lo​šeg utje​ca​ja majke. Što se toga tiče, Ba​nić je od Be​la​ko​ve bivše žene uzeo ti​su​ću eura da joj vra​ti sina i taj je za​da​tak uisti​nu namje​r a​vao oba​vi​ti. Mo​g ao je to izvesti i bez pre​ve​li​kih mo​r alnih dvojbi, jer je dje​čak već bio u dobi u ko​joj je mo​g ao i sam bi​r a​ti s kim će živje​ti. Na​r avno, čim se vra​ti iz ma​lo​ljetnič​kog zatvo​r a, jer tu stvar teško da je mo​g ao iz​bje​ći. Po​nad Krka Ba​nić pri​mi​je​ti kako se od južne stra​ne oto​ka sa​kuplja​ju gusti i tamni obla​ci kakvi navješću​ju nevri​je​me. Či​ni​li su se vrlo niski, izgle​da​li su kao da su već po​legli po okolnim oto​ci​ma, tako da se naglo po​če​lo smrka​va​ti, iako je do su​to​na osta​lo još ne​ko​li​ko sati. Južni​je vje​tar bio sve jači i vlažni​ji, a iza na​ju​da​lje​ni​jih obla​ka na​zi​r a​lo se titra​vo izbi​ja​nje elektri​ci​te​ta, što je u to doba go​di​ne popri​lič​no ri​jetka po​ja​va. U Valbiski je imao nesre​ću da mu je tra​jekt doslovno pred no​som po​dignuo svoj krme​ni most i otplo​vio pre​ma Cre​su. Isko​čio je iz auto​mo​bi​la i stao ma​ha​ti, uza​lud​no se na​da​ju​ći da bi se brod mo​g ao vra​ti​ti po nje​g a. Uči​ni​lo mu se čak i to da je, pri​je nego što se tra​jekt zatvo​r io, na nje​g o​voj platformi ugle​dao i je​dan ze​le​ni ford. Ipak, zbog ne​kog ne​jasnog razlo​g a, na​kon ma​nje od sat vre​me​na na prista​ništu se stvo​r io i je​dan pre​ko​r ed​ni tra​jekt u koji je uspio ući. Či​ni​lo mu se da je taj tra​jekt mno​g o spo​r i​ji od osta​lih pa ga je uhva​ti​la silna nervo​za od po​misli da će u Veli Lo​šinj sti​ći pre​kasno. U Oso​r u je vi​dio kako se vi​so​ki va​lo​vi go​to​vo pre​li​je​va​ju pre​ko pokretnog mosta, a neg​dje oko Ne​r e​zi​na, odozgor s Osorči​ce, bljesnu​la je mu​nja i razli​la se po ci​je​lom noć​nom nebu sve do ve​le​bitske stra​ne. Kad je sti​g ao u Veli Lo​šinj već je pljušta​lo. Pro​šao je tu​r istič​ka na​se​lja na istoč​noj oba​li oto​ka, pro​ve​zao se uz po​kisle te​niske te​r e​ne, na ko​ji​ma u ovo doba go​di​ne više nema ni​ko​g a, spustio se do lje​či​lišta pa po​šao gore pre​ma Vili Eli​za​be​ti. Vra​ta pro​vi​zorne alergo​loške kli​ni​ke bila su zaklju​ča​na, iako je jed​no žmirka​vo svjetlo s pro​zo​r a, u tmi​ni koja se spušta​la po​put teške zavje​se, go​vo​r i​lo da u zgra​di ipak ne​ko​g a ima. Na​la​zi li se u zgra​di Gute Mutti, Ja​nus ili koji od pra​vih ili lažnih li​ječ​ni​ka, Ba​nić nije mo​g ao zna​ti niti je smio pro​va​lji​va​ti vra​ta na ko​ji​ma se una​toč du​g oj zvo​nja​vi nitko nije po​ja​vio. Pri​đe po​tom ga​r a​ži čija su vra​ta bila po​lu​o tvo​r e​na pa zašti​ćen nad​strešni​com za​vi​r i unutra. Sav onaj gra​đe​vinski ma​te​r i​jal i pri​bor le​žao je na istom mjestu, ali je ku​ti​ju s ekva​dorskim ba​na​na​ma netko već od​nio. Auto​mo​bil ta​ko​đer nije bio unutra. I dok je tako ra​dozna​lo za​vi​r i​vao u ga​r a​žu, izne​na​di ga čovjek u bi​je​loj li​ječ​nič​koj odo​r i, koji mu je pri​šao s leđa. – Ima li što​g od za​nimlji​vog? – upi​ta li​ječ​nik ne bez iro​ni​je. – Oprosti​te – zbu​ni se Ba​nić, izne​na​đen na​zoč​nošću čovje​ka koji je držao ki​šo​bran u ruci. – Ovo je vaša ga​r a​ža? – Ne – odvra​ti li​ječ​nik. To pri​pa​da ko​le​g a​ma iz Austri​je. Ne znam s ko​jim pra​vom za​vi​r u​je​te. – Ja sam novi alergo​log – sla​že Ba​nić, na​da​ju​ći se da mu se ta laž neće obi​ti o gla​vu. Do​šao je ova​mo kako bi izvu​kao Be​la​ko​va sina i dru​g e ga stva​r i nisu pre​vi​še za​ni​ma​le.

– Čuo sam da im do​la​ze novi lju​di – odo​bro​vo​lji se li​ječ​nik. – Vi ste ina​če?... – Doktor... Ha​buš... Slavko Ha​buš – promrmlja Ba​nić, refleksno spre​man ma​ši​ti se osob​ne karte, što u ovoj pri​li​ci ipak nije tre​ba​lo. – Tre​bao sam gospo​di​na Be​la​ka. Dokto​r a Te​di​ja Be​la​ka. – Zar je i on doktor?! – za​ču​di se čovjek u bi​je​lom. – Nije se tako pred​stavljao. – Pa nije baš pra​vi doktor – nasta​vi Ba​nić. – Mi ga tako zo​ve​mo. Ono... od mi​lja. – Tedi vam je oti​šao do​lje do jahte. U Ro​vensku. Čini se da je on je​dan od onih ša​ša​vih na​uti​ča​r a koji baš po ovakvom vre​me​nu vole isplo​vi​ti. Kažu da im je to gušt. – I ja sam bio ta​kav kad sam bio mlad. Da ste me samo vi​dje​li – reče Ba​nić pa kre​ne pre​ma svom auto​mo​bi​lu, dok ga je li​ječ​nik s ki​šo​bra​nom ra​dozna​lo pro​matrao. Upa​lio je mo​tor, okre​nuo se na uza​noj cesti​ci što je pro​la​zi​la lje​či​lišnim parkom i kre​nuo pre​ma Ro​venskoj, kroz čije se uza​ne uli​či​ce, obrub​lje​ne vi​so​kim ka​me​nim zi​do​vi​ma, teško kre​ta​lo, a u neke se nije moglo ni ući. Ali, on je već znao na ko​jem mjestu skre​nu​ti, tako da je brzo izi​šao na nisku oba​lu s koje je pu​cao pogled na uzburka​ni za​ljev u ko​jem je već klju​ča​lo sivo more. I baš tu, ne​ko​li​ko ko​r a​ka od pla​vog Kango​o a, mi​r o​vao je de​se​tak go​di​na sta​r i ze​le​ni ford Escort austrijskih re​gistarskih ozna​ka. Voda koja se za ju​ži​na zna po​di​ći već je zahva​ti​la nje​g o​ve ko​ta​če i pod​ni​cu te se sli​je​va​la u auto, jer je vlasnik, oči​to u žurbi, pro​pustio zatvo​r i​ti vra​ta. Ba​nić za​vi​r i u unutrašnjost sla​bo održa​va​nog forda. Ša​r e​nih pa​pi​r i​ća što su osta​li od Ža​ko​vih slatki​ša bilo je posvu​da po podu, gdje je le​ža​la i prazna ku​ti​ja me​ta​ka, što je zna​či​lo da re​volver ne tre​ba ni tra​ži​ti. On je sva​ka​ko bio u vlasni​ko​vim ru​ka​ma. U dnu li​je​vog vjetro​bra​na bio je mali GPS ure​đaj, bez ko​je​g a se Janko​vić možda i nije znao si​g urno kre​ta​ti po hrvatskim gra​do​vi​ma i oto​ci​ma. Kao da zatva​r a pokrov nad ne​čim davnim i za​bo​r avlje​nim, Ba​nić po​la​ko zatvo​r i vra​ta auto​mo​bi​la i pogle​da pre​ma po​divlja​loj pu​či​ni. I tad, u su​to​nu koji je već do​bra​no za​tamnio oba​le Ro​venske, nje​zi​ne resto​r a​ne i drve​ni dok za bro​di​ce, svjetla na jed​nom po​ve​ćem chris craftu izne​na​da se upa​le i brod se sta​ne pro​pi​nja​ti na va​lo​vi​ma tako ve​li​kim da se po​katkad či​ni​lo da su ga već pro​g u​ta​li. Ba​nić nije znao tko je sve na bro​du i kamo je brod kre​nuo, ali je imao pre​dosje​ćaj da su u nje​mu dvo​ji​ca čiji će su​dar mo​r a​ti izazva​ti eksplo​zi​ju, čak i uko​li​ko to tro​ti​lu ne pođe za ru​kom. Nije ih mo​g ao ni čuti ni vi​dje​ti pa kako je jahta teško, ali ipak vid​no, bo​r e​ći se s po​divlja​lim va​lo​vi​ma, izla​zi​la iz uva​le, po​ku​ša​va​ju​ći za​o bi​ći pli​ćak u bli​zi​ni ka​me​nog lu​ko​bra​na što su ga još Austri​janci izgra​di​li, Ba​nić potrči uz​brdo kroz crno​g o​r ič​nu šu​mi​cu pre​ma rtu, gdje se na​dao da će mu brod još neko vri​je​me biti u vi​dokru​g u. I tad, kad se brod u kome su mo​r a​li biti Janko​vić i Henz, davni partne​r i iz beč​kog ho​te​la Ma​di​son, već na​šao s one stra​ne lu​ko​bra​na, dakle već je​dva vid​ljiv od tame, kiše i va​lo​va koji su pršta​li na sve stra​ne, izne​nad​no blješta​vo svjetlo pre​po​lo​vi za​ljev na​po​la, za​tim lizne uvis pa malo i u du​bi​nu, a ča​sak na​kon toga snažna se grmlja​vi​na ospe po oba​li na ko​joj je ostao Ba​nić. Na​kon toga jahte koja je di​je​li​la ime s jed​nim austrijskim la​koglazbe​nim sasta​vom više nije bilo na površi​ni.

24.

V

eć je do​bra​no pala noć kad se Ba​nić, posve mo​kar od kiše koja je sve​jed​na​ko li​je​va​la, za​usta​vio ispred Vile Eli​za​be​te. Osje​ćao je čud​nu sla​bost i u jed​nom je času po​že​lio zaspa​ti, tu​ma​če​ći to umo​r om od sve​g a onog što je u posljed​njih ne​ko​li​ko dana do​ži​vio. Od zlostavlja​nja što ga je mo​r ao otrpje​ti od Žaka Janko​vi​ća, pre​ko lo​šeg sna i čestih zna​ko​va bo​lesti pa sve do tre​na kada je pred njim, sred pra​ve pretpo​topne kiše, brod s dvo​ji​com muška​r a​ca od​le​tio u zrak. U jed​nom času, ne na​la​ze​ći pra​ve obra​ne od posve​mašnje is​crplje​nosti, spustio je gla​vu na upravljač i jed​nostavno zaspao. Ako je netko pro​la​zio pu​tem ispred Vile Eli​za​be​te, za​ci​je​lo se mo​r ao za​ču​di​ti pri​zo​r u u ko​jem posve mo​kar muška​r ac spa​va na vo​zač​kom sje​dištu, dok duga svjetla auto​mo​bi​la ba​ca​ju svoj jaki snop pra​vo na lje​či​lišnu zgra​du. Za​tim je gla​vom ne​ho​ti​ce taknuo taster si​r e​ne i auto​mo​bil se ogla​sio, tako da se Ba​nić od​mah pro​bu​dio. U prvi čas nije mo​g ao shva​ti​ti gdje se na​la​zi, sve dok pod nad​strešni​com nije ugle​dao mla​dog li​ječ​ni​ka kako razgo​va​r a s dvo​je dje​ce koja su bo​r a​vi​la u lje​či​lištu. Otvo​r i vra​ta spre​man izi​ći, ali isto​g a časa osje​ti kako će povra​ti​ti. Na​kon što je to i ura​dio, osje​tio je bla​g o olakša​nje, ali ga je izne​na​da za​bo​lje​la gla​va. – Što vam je, čovje​če? Što to ra​di​te? – kre​nuo je pre​ma nje​mu mla​di li​ječ​nik. – Ne mo​že​te povra​ća​ti tu pred bolni​com! Jeste li pi​ja​ni? – Ni​sam – reče Ba​nić, izi​šavši iz auta i pri​drža​va​ju​ći se za otvo​r e​na vra​ta. – Ne znam kako je to kad čovjek do​ži​vi srča​ni udar, ali imam osje​ćaj da će se to baš meni za koji čas do​g o​di​ti. – Uđi​te brzo unutra! – vikne li​ječ​nik, koji je ovo smi​ješno prizna​nje do​ži​vio kao alarm. Za​tim je zazvao sestru, je​danput pa još je​danput, sve dok se nije po​ja​vi​la. Ušli su u pre​dvorje zgra​de gdje je Ba​nić po dokto​r o​vom savje​tu sjeo u ple​te​nu fo​te​lju, dok je sestra odju​r i​la po tla​komjer. – Boli li vas u prsištu? Ili u li​je​voj ruci? – upi​ta ga je li​ječ​nik, a Ba​nić mu mirno od​g o​vo​r i kako takvih pro​ble​ma tre​nu​tač​no nema. – Nema veze! Sve​jed​no može biti srča​ni udar. Opusti​te se samo u toj fo​te​lji! Važno je da bu​de​te u sje​de​ćem po​lo​ža​ju i da se ni na koji na​čin ne uma​r a​te. Bu​du​ći da se sestra brzo vra​ti​la, li​ječ​nik mu je zavrnuo ru​kav i na​taknuo mu manže​tu tla​komje​r a po​nad lakta. Po​tom mu je izmje​r io tlak jed​nom, za​tim još jed​nom. – Tlak vam je pri​lič​no pao – pri​mi​je​ti li​ječ​nik, a za​tim se okre​ne sestri: – Do​ne​si​te brzo ASK i nitrogli​ce​r in! I vi​di​te ima​mo li he​pa​r i​na. – To što mi je pao tlak, to je valjda do​bar znak? – bo​jažlji​vo će Ba​nić. – Nije! – od​bru​si li​ječ​nik. Po​tom nasta​vi, tru​de​ći se biti ja​san i razlo​žan: – Pro​blem je što se na​la​zi​te u alergo​loškom lje​či​lištu gdje vam mo​že​mo pru​ži​ti tek na​je​le​mentarni​ju po​moć koja nije dostatna. U grad​skoj će bolni​ci moći i nešto više, ali pra​vo bi rje​še​nje bila Ri​je​ka! Tamo posto​ji ko​ro​na​r ogra​fi​ja gdje se može napra​vi​ti ka​te​te​r i​za​ci​ja srca. Ba​nić nije znao ni što je ko​r o​na​r ogra​fi​ja ni što je ka​te​te​r i​za​ci​ja, ali mu se ni​je​dan od tih izra​za nije pre​vi​še svi​dio. – Nema ede​ma – rekla je sestra gle​da​ju​ći Ba​ni​će​ve noge, dok je on ispi​jao sitnu bi​je​lu ta​ble​tu, ne zna​ju​ći čak ni to što je edem.

– Do Ri​je​ke je najjed​nostavni​je he​li​kopte​r om, ali sumnjam de ćete biti te sre​će. Vje​r o​jatni​je je da bismo vas mogli pre​ba​ci​ti hitnom. Samo se na​dam da tra​jekt vozi una​toč ovoj olu​ji svih olu​ja. – Možda biste me ipak mogli pre​ba​ci​ti he​li​kopte​r om. U pri​lič​no do​brom sam od​no​su s na​šim gospo​di​nom pred​sjed​ni​kom. Čak smo i rod​bi​na. – U kakvoj ste to rod​binskoj vezi? Možda bi on mo​g ao urgi​r a​ti. – Ja sam mu bra​tić – ne​uvjerlji​vim će gla​som Ba​nić. Li​ječ​nik ga pogle​da ona​ko kako se gle​da ćaknu​te pa izi​đe iz pre​dvorja, go​vo​r e​ći kako ide provje​r i​ti vozi li tra​jekt i ima​ju li slo​bod​na kola hitne po​mo​ći. – Osta​ni​te ova​ko – reče mu sestra. – Ne​mojte se mi​ca​ti. Možda će vam ipak biti bo​lje. Mo​r am na​čas oti​ći. Ima​li smo je​dan slu​čaj teške ali​mentarne alergi​je. Ostao je sam pod bud​nim oči​ma dvi​ju dje​vojči​ca, koje su se ra​dozna​lo na​vi​r i​va​le iza po​lu​zatvo​re​nih vra​ta sobe. Tad pogle​da kroz pro​zor i spa​zi folksva​g e​nov te​r e​nac u ko​jem je sje​dio Ja​nus, sin Te​di​ja Be​la​ka. Kiša je ko​nač​no sta​la, a svjetlo s pro​če​lja austrijske alergo​loške kli​ni​ke razli​je​va​lo se po vlažnom kro​vu vo​zi​la. Iz Cad​dyja izi​đe Luppi Auer, čovjek s boksač​kim no​som, pa kre​ne pre​ma Vili Eli​za​be​ti, u či​jem je pre​dvorju sje​dio Ba​nić. Pa​ze​ći da ga Luppi ne pri​mi​je​ti, Ba​nić se okre​ne pre​ma zidu i spusti gla​vu na prsa. Luppi nesta​ne u du​bi​ni hod​ni​ka i zađe u prosto​r i​ju koja se do​ima​la kao to​alet. Bilo je sasvim mo​g u​će da su zbog adapta​cijskih ra​do​va ko​r isti​li to​aletne prosto​r i​je Vile Eli​za​be​te. Ga​r a​ža im je bila puna ku​pa​o nič​ke opre​me i za​hod​skih školjki, prisje​ti se Ba​nić one noći u ko​joj je pomno pretra​žio nji​ho​vu ga​r a​žu. Tad mu pad​ne na pa​met nešto što je mo​r ao isku​ša​ti, nešto zbog čega se izne​na​da opo​r a​vio, kao da mu više ne pri​je​ti ni​ka​kav srča​ni udar i kao da mu neće tre​ba​ti ni ko​r o​na​r ogra​fi​ja ni ka​te​te​r i​za​ci​ja. Ma što one zna​či​le. S olakša​njem shva​ti da je ma​laksa​lost po​pusti​la i da se po​novno lako kre​će. Ustao je i tiho, na prsti​ma ušao u ve​li​ku za​hod​sku prosto​r i​ju u ko​joj nije na​šao ni​ko​g a. Shva​tio je da je Luppi tamo za vra​ti​ma za​hod​ske ka​bi​ne, a ča​sak kasni​je spa​zio je i ključ u unu​tarnjoj bra​vi prosto​r i​je. Brzo je izi​šao i zaklju​čao za​hod​ska vra​ta s vanjske stra​ne. Znao je da mu je osta​lo vrlo malo vre​me​na i da mora biti jako brz. Usko​čio je u folksva​g en, sjeo za upravljač i sasvim stro​g o pogle​dao šesna​esto​g o​dišnjeg Ja​nu​sa, ili Ja​ni​ja, kako ga je zva​la majka, te mu posve ozbiljno re​kao: – Mo​r aš biti pa​me​tan, od​lu​čan i brz! Do​šao sam te odvesti majci, ali te na to ne smi​jem tje​r a​ti. Že​liš li sa mnom mami u Zagreb? Na​r avno, Jani nije bio brz po​put Ba​ni​ća, stao je razmišlja​ti i ote​za​ti, vi​dje​lo se da ni sam ne zna kamo bi. – Ni sta​r i ni sta​r a nisu me ni​kad do​življa​va​li kao neki va​žan lik. Ne znam što bih s nji​ma niti znam što bi oni sa mnom – odvra​ti on na koncu. – Ipak mo​r aš od​lu​či​ti što ćeš! Što se tiče ostanka s ocem, tu ne bih ga​jio pre​ve​li​ku nadu, jer je chris craft od​le​tio u zrak s najma​nje dvo​ji​com lu​đa​ka. Tako da i ne​maš zbog čega osta​ja​ti ov​dje. Prihvatlji​vi​je i normalni​je je da odeš majci, iako prizna​jem da ni to nije neka opci​ja. Ali, brzo ćeš biti pu​no​lje​tan pa ćeš moći kre​nu​ti i na neku tre​ću stra​nu. Slu​šao je Ba​ni​će​ve ri​je​či, ali se nije dalo za​mi​je​ti​ti dje​lu​ju li uopće na nje​g a. Za​ci​je​lo po​g o​đen sazna​njem da je jahta od​letje​la u zrak, sasvim kratko je zapla​kao, a po​tom se opet pri​mi​r io. Bilo je više nego oči​to da mu ne tre​ba​ju ni otac ni majka, ali je ipak mo​r ao do​ni​je​ti ne​kakvu od​lu​ku. – Luppi me upra​vo vozi u Mi​la​no. Možda je to ta tre​ća stra​na. Premda je sta​r i re​kao da će već sutra doći za nama – reče on, kao da od​bi​ja prihva​ti​ti to da mu je otac najvje​r o​jatni​je stra​dao.

– Re​kao sam ti da od​ba​ciš va​r i​jante u ko​ji​ma otac igra glavnu ulo​g u. Osim toga, čim Luppi dozna što se do​g o​di​lo s bro​dom, od​g o​dit će put u Mi​la​no. Znaš do​kad? Do ni​kad! – A tko ste uopće vi, gospo​di​ne? – upi​ta on, kao da na taj na​čin bje​ži od od​lu​ke. – Ja sam odvjetnik tvo​je majke – lju​ti​to će Ba​nić. – Ima​mo još sasvim malo vre​me​na. Za ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka tvoj Luppi će oba​vi​ti nuždu, za​tim će otkri​ti da je za​hod zaklju​čan, gle​dat će kako bi se izvu​kao iz klopke pa će pro​va​li​ti vra​ta ili će se pro​vu​ći kroz gornji pro​zorčić... – Ja bih ipak pri​če​kao Luppi​ja. Čvrsto vje​r u​jem da će me on odvesti u Mi​la​no. – Si​g u​r an si u to? – pod​smješlji​vo će Ba​nić pa izi​đe van, otvo​r i vra​ta svog Kango​o a, izva​di iz pre​tinca Smith&Wesson pa se vra​ti do Cad​dyja. Po​digne re​volver i ispa​li dva hica pre​ma auto​mo​bi​lu, je​dan u li​je​vu, dru​g i u desnu gumu. Na​kon toga otvo​r i vra​ta folksva​g e​na i zagle​da se u dje​ča​ka: – Sad vi​diš kako će te Luppi vo​zi​ti u Mi​la​no. Brzo! Ideš li majci u Zagreb ili ne ideš? Imaš samo dvi​je se​kunde za od​lu​ku. Na​kon toga, Jani je po​korno izi​šao, izva​dio iz prtljažni​ka svoj ve​li​ki kovčeg i stao ga vući pre​ma Ba​ni​će​vu autu, gle​da​ju​ći u istra​ži​te​lja kao da oče​ku​je da će mu on po​mo​ći. – Sori, kli​nac – reče mu Ba​nić kao da žali. – Čini mi se da sam u fazi srča​nog uda​r a pa ti ne mogu po​mo​ći tegli​ti. I dok su sje​da​li u Ba​ni​će​vo vo​zi​lo, pro​zo​r i na Vili Eli​za​be​ti bili su osvi​jetlje​ni, a do​lje oko ula​za na​tiska​lo se po​dosta dje​ce, ali i odraslog osob​lja. Bilo je oči​to da su tu zato što su čuli puc​nje, ali i da zna​ju što se do​g o​di​lo, jer je Luppi​jev Cad​dy sta​jao posve nagnut napri​jed pro​bu​še​nih pred​njih guma. Dok se Ba​nić okre​tao, spre​man spusti​ti se na glavnu cestu i za​pu​ti​ti pre​ma Ri​je​ci, vi​dio je kako je iz Vile Eli​za​be​te izju​r io onaj mla​di li​ječ​nik, koji je, osvrću​ći se na sve stra​ne, za​ci​je​lo tra​žio svog pa​ci​jenta. Za njim je izišla i me​di​cinska sestra, po​djed​na​ko uzbu​đe​na ne​na​da​nim nestankom čovje​ka koji je imao simpto​me srča​nog uda​r a. Dok su ju​r i​li usnu​lim otoč​nim cesta​ma pre​ma Ri​je​ci, olu​ja se sta​la smi​r i​va​ti. Kiše više nije bilo, ali je vje​tar sve​jed​na​ko pu​hao, tako da se auto​mo​bil opasno za​no​sio na cesti. Ba​nić je upa​lio ra​dio, bo​r e​ći se tako pro​tiv sna, a kad ni to nije po​moglo na​r e​dio je dje​ča​ku da mu pri​ča bilo što i ne do​pusti mu da zaspi za upravlja​čem. Po​mislio je u jed​nom času kako bi bilo pa​metno zasta​ti na ne​kom od​mo​r ištu i od​spa​va​ti malo, ba​r em pola sata, ali to nije mo​g ao ura​di​ti zbog dva razlo​g a. Mo​r ao je pri​je po​no​ći sti​ći do Me​r a​g a, jer na​kon po​no​ći više nema tra​jekta, a znao je i to da će mu s vre​me​nom biti sve lo​ši​je te da će biti do​bro stigne li čim pri​je u Ri​je​ku. Na tra​jektu je zaspao du​bo​kim snom koji je tra​jao pola sata, isto ko​li​ko i brod​ska vožnja. Ja​nus ga je je​dva pro​bu​dio i Ba​nić se za​ču​dio vi​djevši ga, jer je pretpostavljao da će dje​čak, čim on zaspi, ne​ka​mo po​bje​ći. Ali, i dje​ča​ku je za​ci​je​lo bilo dosta skri​va​nja i ne​izvjesnosti. Si​g urno je već po​že​lio da sve ovo već jed​nom završi bez ob​zi​r a na ishod. Pred Ri​je​kom ga je opet svla​dao si​lan umor koji nije mo​g ao biti samo poslje​di​com nespa​va​nja. Za​ci​je​lo se kri​za vra​ća​la kroz umor, na​kon ko​je​g a će usli​je​di​ti muč​ni​na, bol i tko zna što još. Ipak je uspio do​vesti auto do ri​ječ​kog auto​busnog ko​lo​dvo​r a i za​usta​vi​ti se u jed​noj od spo​r ed​nih uli​ca što su gle​da​le pre​ma moru. Baš na mjestu gdje se nije smje​lo parki​r a​ti. Hla​dan zrak stru​jao je s morske stra​ne, do​no​se​ći vla​g u, sol i čađu. Dje​čak se odva​ži pa ga upo​zo​r i kako je tu za​bra​nje​no parki​r a​nje, na što se Ba​nić izde​r e na nje​g a: – Baš ti ćeš me uči​ti vožnji! Stao sam ov​dje radi taksi​ja. Vi​diš li tamo? Uzmi je​be​ni ko​fer i odvu​ci ga ne​ka​ko do taksi​ja.

Kovčeg je bio tako te​žak da ga je Jani je​dva vu​kao, ali ništa više nije pri​g o​va​r ao. Bila je prošla po​noć i uli​ce su bile posve prazne, iako je Ri​je​ka luč​ki grad u ko​jem se i noću živi. Jani je strpao kovčeg u prtljažnik ve​li​kog crnog Ope​la, na​kon čega je Ba​nić zatra​žio od taksista da odve​ze dje​ča​ka majci u Zagreb i dao mu tristo eura. Na​r avno, vo​zač je zatra​žio če​ti​r i sto​ti​ne, ali je pristao čim je Ba​nić re​kao Ja​ni​ju da smjesta izva​di kovčeg kako bi pro​našli dru​g og vo​za​ča. Pri​je nego što je Opel iščeznuo s vi​di​ka, Ba​nić izva​di mo​bi​tel i na​zo​ve Ja​ni​je​vu majku. Te​le​fon je dugo zvo​nio pri​je nego što se ja​vi​la. Čuo je nje​zin spor, bezvo​ljan glas u ko​jem nije bilo ni ritma ni mo​du​la​ci​je. Shva​tio je od​mah da se opet naklju​ka​la ze​le​nim ta​ble​ta​ma i na njih sa​su​la svu silu viski​ja. Re​kao joj je tko je, premda je imao osje​ćaj da to ona neko vri​je​me uopće nije mogla shva​ti​ti. – Ša​ljem vam sina – re​kao je ravno​dušno. – Za otpri​li​ke dva sata taksist će vam zatru​bi​ti ispod pro​zo​r a u Ha​r amba​ši​će​voj. Ne mo​r a​te mu ništa pla​ti​ti. Uz onu do​g o​vo​r e​nu ti​su​ću, meni ćete na​dokna​di​ti i troško​ve taksi​ja. – Uspje​li ste – ona će tek nešto malo življe. – Što je Tedi re​kao na to? – Eh, što je re​kao Tedi... – promrsi Ba​nić u slu​ša​li​cu. – Tko još pita Te​di​ja... Osje​ćao se posve čud​no. U ne​koj dru​g oj pri​li​ci sva​ki bi čovjek bio po​no​san na to što je nesta​lo di​je​te uspio posla​ti majci. Ipak, Ba​nić je na tu stvar u ovom tre​nu gle​dao dru​g a​či​je. Izru​čio je dje​ča​ka ne​izvjesnosti, u ko​joj neće biti ni lju​ba​vi ni love ni bu​duć​nosti. Baš kao u pra​voj hrvatskoj pri​či. Za​tim se vra​tio i umorno spustio u sje​da​lo Kango​o a ne zatva​r a​ju​ći vra​ta. Le​žao je po​lu​izva​ljen u sje​da​lu, jed​nom no​g om vani na ploč​ni​ku, osje​ća​ju​ći kako će po​novno zaspa​ti. Ako je na po​četku, još tamo u Vili Eli​za​be​ti, osje​tio strah, sada mu je bilo ne​ka​ko sve​jed​no. Onaj umor tamo bio je ispu​njen muč​ni​nom, ovaj sa​dašnji no​sio je neku vrstu smi​r e​nosti. Kao da je po​pio ne​ko​li​ko ja​kih ta​ble​ta za bo​lo​ve. I kao da se više ni​če​g a nije bo​jao, kao da ništa više nije že​lio. Pa kad ga je noć​ni pro​laznik koji je tuda na​išao upi​tao što tu radi i tre​ba li mu što, on je mirno od​g o​vo​r io, tek tako da udo​vo​lji čovje​ku: – Baš ništa. Osim možda da me netko, uko​li​ko nije pro​blem, odve​ze na kardi​o lo​g i​ju.

25.

P

ro​bu​dio se ujutro oko se​dam s ja​kim na​g o​nom mokre​nja, ali nije znao kako izvesti tako kompli​ci​r a​nu stvar, jer je na li​je​voj ruci imao ka​ni​lu s infu​zijskom cjevči​com, kroz koju je spo​r o kapka​la nje​mu ne​pozna​ta te​ku​ći​na, dok mu je na desnom zglavku bilo nešto na​lik plastič​noj na​r ukvi​ci, koja ga je to​li​ko pri​tiska​la da ga je već bo​lje​la šaka. Kada je no​ćas sti​g ao sve se odigra​lo brzo i ne​jasno. Bio je u po​lusvjesnom sta​nju i malo toga mo​g ao je ra​zumje​ti. Pamti samo žicu koju su mu pro​ve​li kroz desnu ruku i ne​kakve ne​jasne mrlje na mo​ni​to​r u, pred ko​jim je vrlo brzo zažmi​r io, a nešto posli​je i zaspao. A kad se pro​bu​dio, otkrio je da je u sobi s mla​đim muškarcem, nad ko​jim je ta​ko​đer visje​la infu​zijska boca i koji je isto tako imao po​voj na zglavku, po čemu je uspio shva​ti​ti da obo​ji​ca pri​pa​da​ju istom me​di​cinskom pro​ble​mu. Htio je pozvo​ni​ti sestri, ali se ona, baš kad je pro​na​šao taster, po​ja​vi​la u sobi. – Sestro, mo​r ao bih mokri​ti – re​kao je kao da mu je ne​ugod​no zbog te stva​r i. – Ispod kre​ve​ta ima​te plastič​nu gusku pa mokri​te ko​li​ko vam od​g o​va​r a – uzvra​ti​la je ona ravno​dušno. – Kako ću tu? Mislim pred svi​je​tom? – Da, tu nas je zbi​lja sva sila! – s iro​ni​jom će ona. – Onaj iona​ko još spa​va, a ja sam takve sce​ne već vi​dje​la. Usta​ni​te i mokri​te. – Zar ne bih mo​g ao na za​hod? – Vi si​g urno jako dugo niste bili u bolni​ci – reče ona pa mirno ode iz sobe, pušta​ju​ći ga da sam od​lu​či hoće li mokri​ti ih neće. Uspio je sjesti na rub kre​ve​ta, na​pi​pa​ti plastič​nu bocu i ne​ka​ko namjesti​ti cjevči​cu infu​zi​je da mu ne sme​ta i na taj je na​čin za​po​če​lo nje​g o​vo prvo bolnič​ko jutro. Malo posli​je, na​kon što se vra​ti​la sestra, upi​tao ju je što se to zapra​vo do​g o​di​lo s njim, a ona mu je odvra​ti​la: – U de​set će doći vi​zi​ta. Doktor Ča​var vam je napra​vio ka​te​te​r i​za​ci​ju pa ćete pi​ta​ti nje​g a – rekla je, a za​tim mu razla​ba​vi​la plastič​nu na​r ukvi​cu, okre​ću​ći ne​ka​kav ko​ta​čić. – A ko​li​ko ću mo​r a​ti osta​ti ov​dje? – upi​tao je, na što je ona hlad​no od​g o​vo​r i​la: – Bože, svi pi​ta​ju jed​nu te istu stvar. Kao da mi u bolni​ci gri​ze​mo. Nešto posli​je de​set u sobu je ušlo šeste​r o lju​di, ali Ba​nić nije mo​g ao zna​ti tko je od njih doktor Ča​var. Shva​tio je samo da je među došlja​ci​ma i glavna sestra, jer je ona re​fe​r i​r a​la tko je tko, što se s ko​jim od njih do​g a​đa i kakvu te​r a​pi​ju ima. Za​tim su na​kon ne​ko​li​ko mi​nu​ta otišli van, a Ba​ni​ću je pristu​pio mršav mla​dić s bra​di​com i obri​ja​nom gla​vom te mu re​kao kako je on doktor Zlatko Ča​var. Pred​sta​vio se, ali je ruke za​bio du​bo​ko u dže​po​ve bi​je​le kute, kao da iz​bje​g a​va ru​ko​va​ti se s pa​ci​jenti​ma. Ili je to možda bolnič​ki princip, po​misli Ba​nić: li​je​čim te, ali se ne ru​ku​je​mo! Ča​var je oči​to bio tih, sa​mo​za​ta​jan tip, koji radi svoj po​sao bez pompe i isti​ca​nja. Sjeo je uz Ba​ni​će​vu poste​lju, uzeo mu desnu ruku i dugo pro​matrao plastič​nu na​r ukvi​cu. Za​tim je iz dže​pa izvu​kao ška​r e i pre​r e​zao plasti​ku. – Dokto​r e, što se to no​ćas do​g a​đa​lo sa mnom? – Bili ste u pri​lič​no izgled​noj si​tu​aci​ji da do​ži​vi​te infarkt mi​o karda, ali smo to de​fi​ni​tivno spri​-

je​či​li. – Kako ste spri​je​či​li? Doktor Ča​var ga pogle​da kao da je posta​vio ne​umjesno pi​ta​nje. Po​su​ti malo, gle​da​ju​ći hoće li se na čvrstom za​vo​ju po​ja​vi​ti krva​ve mrlje pa reče: – Napravlje​na vam je perku​ta​na ko​r o​narna intervenci​ja. – Tako dakle – promrmlja Ba​nić. – Već sam se upla​šio da je posri​je​di nešto za​r azno. Doktor je šu​tio. Vi​dje​lo se da nije sklon pa​ci​jentskim ša​la​ma, ali je primjed​bu oči​to ra​zu​mio. – Na​r od​ski to zna​či da vam je implanti​r an stent. Nji​me smo prevla​da​li ste​no​zu srča​ne arte​r i​je. Mo​že​te bi po​nosni, jer je da​nas stent jako cool i in stvarči​ca. To​li​ko po​pu​larna da će se usko​r o po​če​ti ugra​đi​va​ti i oni​ma ko​ji​ma ne tre​ba. Re​ci​mo, za​bavnim pje​va​či​ca​ma... ili no​g o​me​ta​ši​ma koji ima​ju novca i za veće be​dasto​će... – Dokto​r e, jeste li či​ta​li o onom no​g o​me​ta​šu – poč​ne tip koji je le​žao do Ba​ni​ća – koji je htio da mu transplanti​r a​ju bu​breg. Tako da ne mora tro​ši​ti svoj vlasti​ti. – Ni​sam čuo – odvra​ti doktor pa se prekri​ži, kao da se pita u kakvu je to sobu upao. – Ko​li​ko misli​te da ću osta​ti ov​dje? – za​ni​ma​lo je Ba​ni​ća. – Bože, zbi​lja svi isto pi​ta​ju! Zbi​lja svi! – namršti se doktor Ča​var, kao da bi sve te ne​zahvalne ti​po​ve najra​di​je osta​vio u bolni​ci mje​se​ci​ma. – Ako sve pro​đe bez kompli​ka​ci​ja, mogli bismo vas pusti​ti pre​ko​sutra. – A što misli​te, hoću li na​kon toga... – za​usti Ba​nić. – Če​kajte! – pre​ki​ne ga li​ječ​nik. – Re​kao sam vam da ćete ići kući pre​ko​sutra ako ne bude kompli​ka​ci​ja. Ako pla​ni​r a​te li​ječ​ni​ke mu​či​ti su​višnim pi​ta​nji​ma, to vam je već prva kompli​ka​ci​ja. Na​kon što su mu do​ni​je​li ru​čak, za​mo​lio je sestru da mu neg​dje pro​na​đe sako u ko​jem je do​šao. Ona mu je samo po​ka​za​la na vje​ša​li​cu gdje je vi​sio još uvi​jek mo​kar sako. Za​mo​lio je da mu do​ne​se mo​bi​tel, koji je na​ža​lost bio pra​zan. A kad ga je na​pu​nio, na​šao je na nje​g o​vom disple​ju četrna​est Ni​ki​nih pro​pušte​nih po​zi​va. I ni​je​dan Li​di​jin, za​mi​je​ti s gorči​nom. Nije htio pre​vi​še uzbu​đi​va​ti kćer pa joj je poslao SMS kako se na​la​zi na ri​ječ​koj kardi​o lo​g i​ji, od​nosno angi​o lo​g i​ji, zbog ne​kog ru​tinskog pregle​da, koji će tra​ja​ti oko tri dana. Na​kon toga je za​mo​lio sestru da mu ode ku​pi​ti no​vi​ne, što je ona od​bi​la, re​kavši kako me​di​cinske sestre nisu poslu​g a. Sat posli​je ipak se smi​lo​va​la, do​ni​jevši mu svo​je no​vi​ne. Rastvo​r io ih je i stao pre​li​je​ta​ti pre​ko su​mornih naslo​va. Zakli​nju​ći se u suprotno, drža​va se po​novno za​du​ži​la, mi​nistri su na sav glas hva​li​li baš svo​je re​so​r e kao najbo​lje u drža​vi i šire, a pred​sjed​nik je sve​ča​nim gla​som tu​ma​čio kako je bo​lje da se hrvatsko gospo​darstvo razvi​ja nego da se ne razvi​ja. Pred​stavlje​na je i re​vi​ja no​vih mi​nistarskih auto​mo​bi​la, sa skontom je​dva nešto skupljih od pola mi​li​ju​na. Vješti​ca iz du​hovnog ži​vo​ta go​vo​r i​la je o župni​ku pe​do​fi​lu za čiju se dje​latnost crkva ispri​ča​la čim je nastu​pi​la zasta​r a. Neg​dje pri kra​ju lista, u ru​bri​ci obo​je​noj crni​lom i kri​mi​na​lom, na​le​tio je na vješti​cu ko​joj je, kako je vje​r o​vao, pri​da​no ma​nje važnosti nego što je zaslu​ži​va​la. Do​pisnik potpi​san ini​ci​ja​lom izvješta​vao je o tomu kako je ju​čer na​ve​čer oko 19 sati u Ve​lom Lo​ši​nju u uva​li Ro​venskoj eksplo​di​r a​la za​sad ne​pozna​ta bro​di​ca duga oko de​set me​ta​r a. Eksplo​zi​ja se do​g o​di​la na​kon što je bro​di​ca isplo​vi​la iz za​lje​va, ko​jih sto​ti​njak me​ta​r a od ka​me​nog lu​ko​bra​na. Na​vod​no je bila iznimno snažna, po čemu bi se dalo zaklju​či​ti da je u zrak od​le​tio pre​pun spremnik go​r i​va, iako nije isklju​če​no ni to da se moglo ra​di​ti o pod​metnu​tom eksplo​zi​vu. Ina​če, eksplo​zi​ja je prošla go​to​vo bez oče​vi​da​ca, bu​du​ći da je u to vri​je​me bjesnje​lo orkansko nevri​je​me i da je bio mrak. Lju​de je uzne​mi​r io ja​san zvuk de​to​na​ci​je, a neki su za​mi​je​ti​li i blje​sak na ob​zorju. Na bro​du su bila dvo​ji​ca

muška​r a​ca, koji su smrtno stra​da​li, a pretpostavlja se da je s nji​ma mo​g ao biti i dje​čak, što se zaklju​ču​je po brojnim dje​čjim stva​r i​ma koje su plu​ta​le po morskoj površi​ni. Dje​ča​ko​vo ti​je​lo još nije pro​na​đe​no. Na​ve​čer je u oče​vu bolnič​ku sobu uletje​la vid​no upla​še​na Nika. Nje​mu su već bili pre​ki​nu​li da​va​nje infu​zi​je pa je mo​g ao usta​ti i zagrli​ti je. – Što nam to ra​diš, Ba​ni​ću?! – rekla je tru​de​ći se ne zapla​ka​ti. – Upla​šio si nas tako da nismo mogle doći k sebi! Ja sam do​ju​r i​la od​mah, mama će sti​ću sutra... – Valjda ide opet na pregled te​r e​na? Ona ga pogle​da pri​je​korno kao da mu zamje​r a što je baš u tom času smislio tako zlu​r a​du primjed​bu. – Bila sam kod tvog dokto​r a. Re​kao mi je da si imao sre​ću koju više ni​kad ne bi tre​bao isku​ša​va​ti. I da sad imaš stent. Znaš da i ma​g istar Kro​nja ima stent? Znaš nje​g a? On je moj frend. – Zbi​lja – pra​vio se da je izne​na​đen. – Jako mi je dra​g o zbog Kro​nje. Simpa​ti​čan čovjek. Red je da ima stent. Nije zna​la zafrka​va li je ili je ozbi​ljan pa ga je pozva​la da izi​đu van na hod​nik gdje se moglo na miru razgo​va​r a​ti. Pri​je toga izva​di​la je iz vre​ći​ce kartonsku ku​ti​ju u ko​joj je bila nova pi​dža​ma, premda se on osje​ćao sasvim do​bro i u onoj koju su mu dali u bolni​ci. A kad su se našli na hod​ni​ku i obo​je se oslo​ni​li na klu​pi​cu ve​li​kog pro​zo​r a ispod ko​je​g a se na​la​zi​lo bolnič​ko parki​r a​lište što je po​la​ko to​nu​lo u mrak, on se nagne pre​ma njoj i u povje​r e​nju je upi​ta: – Imaš li ko​jim slu​ča​jem ci​g a​r e​tu? Ona ga lju​ti​to pogle​da pa mu reče kako će ga se, posta​vi li još koji put takvo ne​umjesno pi​ta​nje, odre​ći pre​ko no​vi​na, a možda i pre​ko elektro​nič​kih me​di​ja. Vra​ća​la mu je milo za dra​g o, nagla​ša​va​ju​ći više puta kako su ona i mama za​jed​nič​ki zaklju​či​le da je ha​va​r i​ja koju je imao sa srcem do​bra je​di​no zbog toga što će sada mo​r a​ti presta​ti pu​ši​ti. On joj je odvra​tio kako su tu stvar jako ambi​ci​o zno za​misli​le, ali više nije imao petlje ospo​r a​va​ti nji​ho​vu fanta​zi​ju. Malo posli​je Nika je uprla prstom u mla​di​ća koji je, po​la​ko pu​še​ći, do​lje pod pro​zo​r om ho​dao s jed​ne na dru​g u stra​nu dvo​r išta, da bi se od​mah po​tom vra​ćao natrag. – Evo, Ba​ni​ću – rekla mu je pri​tom. – Šest go​di​na me pi​liš da ti ka​žem tko je Ivin ili, kako ti ka​žeš, Isu​se​kov otac, na što ja tvrdogla​vo šu​tim. Ovo ti je moj poklon za uspješnu ope​r a​ci​ju srca. Onaj tamo tip, nervo​zan kao i ti, što hoda gore do​lje! Upra​vo me do​ve​zao iz Zagre​ba. – Zašto nije do​šao gore? – upi​ta Ba​nić. – Eto, vi​diš, pru​žim ti prst, a ti bi od​mah ci​je​lu ruku. – Ne ku​žim tu uspo​r ed​bu... ne​ćeš mi ka​za​ti ni tko je? – Pa evo, ka​za​la sam ti – odvra​ti Nika. – Tko je? To je! Što ti više tre​ba? – Zašto ne ži​vi​te za​jed​no? To ne mogu shva​ti​ti – za​ču​di se on. – Gle tko mi to kaže?! Ti ne mo​žeš shva​ti​ti da netko ne živi za​jed​no! Osim toga, možda ćemo i živje​ti za​jed​no. Stva​r i idu tim to​kom, premda se uvi​jek mogu izja​lo​vi​ti. Iako u to baš nije posve vje​r o​vao, dru​g i ga je dan ipak posje​ti​la Li​di​ja. Nije ju do​ve​zao doktor Daki, kako je to isprva po​mislio, nego je stigla auto​bu​som, re​kavši kako su ti auto​bu​si, na​kon što je izgra​đe​na auto​cesta, posta​li brzi i spretni. Vi​djevši nje​g o​vo lice, najpri​je je rekla:

– Bože, tko te tako sre​dio? Valjda nije od ope​r a​ci​je? – Znaš da sam imao srča​ni udar – reći će on. – Ali, doktor mi je re​kao da ga nisi imao – zine ona izne​na​đe​no. – Možda – za​misli se on. – Ali je sasvim malo ne​dosta​ja​lo. Po​mislivši kako mu je u posjet došla supru​g a, de​žurna mu je sestra pred​lo​ži​la da pro​še​će s gospo​đom bolnič​kim dvo​r ištem, gdje mogu svra​ti​ti i u ka​fić. Usput mu je rekla kako od nje​g a oče​ku​je da ne pije kavu ili, ne daj bože, ka​kav alko​hol. Go​vo​r i​la mu je to​nom kakvim se go​vo​r i dje​ci, što je Ba​ni​ća na​lju​ti​lo. Posli​je joj je to oprostio, jer je shva​tio kako su svi pa​ci​jenti u svo​joj ne​mo​ći po​ma​lo dje​ca. Še​ta​li su tako prosto​r om izme​đu kli​ni​ka, ali su razgo​va​r a​li vrlo malo, kao da nešto ne​r azjašnje​no još uvi​jek sto​ji izme​đu njih. Čak i kada su ušli u ka​fić, gdje je ona po​pi​la čaj, a on sok u ko​jem je bilo sve​g a osim voća, je​dva da su razmi​je​ni​li ne​ko​li​ko ne​važnih ri​je​či. A kad je ona rekla da mora natrag, na je​dan od onih brzih auto​bu​sa koji izme​đu Ri​je​ke i Zagre​ba ne sto​je go​to​vo nig​dje, kre​ne i on pra​te​ći je pre​ma izla​zu. Išla je ispred nje​g a, ko​r a​ča​ju​ći po​la​ko i ne osvrću​ći se, a nje​mu se uči​ni da se zapra​vo ne usu​đu​je okre​nu​ti pa ga obuzme neka silna tuga zbog svih tih praznih go​di​na u ko​ji​ma su jed​no dru​g o​me bili stranci. Pred ve​li​kim bolnič​kim ula​zom on zasta​ne, jer nije smio da​lje. Ona se zbu​nje​no okre​ne kao da ne zna kamo bi sa so​bom. Pretpostavljao je kako će sada ka​za​ti nešto čega se odu​vi​jek bo​jao, ali što je isto​dob​no i pri​željki​vao. – Ni​ko​la, ka​kav si ti to čovjek? – ona će ne​si​g urnim gla​som. – To s tim Da​ki​jem bila je čista glu​post ko​jom sam te još jed​nom po​ku​ša​va​la vra​ti​ti kući. Kao i sto​ti​nu dru​g ih stva​r i što sam ih ura​di​la u posljed​njih tri​de​set go​di​na, tru​de​ći se da ih uspi​ješ shva​ti​ti. – Kakvoj kući?... – upi​ta je on sasvim tiho, kao da ni ovaj put ništa ne shva​ća. – Kakvoj kući?! – rasrdi se ona. – Pa znaš valjda gdje ti je zapra​vo kuća! Na Bri​tancu! S ko​je​g a si oti​šao u samo sto me​ta​r a uda​ljen stan, jer si se i sam bo​jao rastanka. On je samo šu​tio i slu​šao. Bio je re​konva​lescent, čovjek nad ko​jim su izve​li ka​te​te​r i​za​ci​ju srca, ma što to zna​či​lo. Sto​g a je na​ivno držao da ima pra​vo šutje​ti i pre​pusti​ti potpu​nu bri​g u dru​g o​me. I ona je oči​to prista​la na tu po​dje​lu, pre​uzevši sve na sebe. – Tri​de​set go​di​na če​kam da se vra​tiš! Ostarje​la sam – vje​r u​ju​ći u tu uto​pi​ju – go​vo​r i​la je dok su joj se oči cakli​le, a glas bi​vao sve drhta​vi​ji. – Kao da uži​vaš u glu​poj si​tu​aci​ji u ko​joj ne​maš petlje tih ne​ko​li​ko ri​je​či pre​va​li​ti pre​ko usta. On ju je i da​lje gle​dao, premješta​ju​ći te​ži​nu s jed​ne noge na dru​g u. Prošli su pokraj njih i neki lju​di, za​ci​je​lo pa​ci​jenti s rod​bi​nom, koji su ih pogle​da​li kao da tra​že pro​laz. – Ne znam više ni​je​dan prikla​dan na​čin ko​jim bih izvukla iz tebe nešto što bi valjda već i sam tre​bao izba​ci​ti van. Zato ću ti ka​za​ti još samo jed​nu stvar, na​kon koje ću te pre​pusti​ti tvom miru. On po​digne gla​vu pa je pogle​da u oči, pretpostavlja​ju​ći da zna što će usli​je​di​ti. – Ni​ko​la Ba​ni​ću, ho​ćeš li me ože​ni​ti?... – upi​ta ga ona tiho i suz​drža​no kao da se boji ono​g a što će se do​g o​di​ti. Po​tom se brzo ispra​vi: – Mislim, ho​ćeš li me po​novno ože​ni​ti? – Na​r avno da hoću – odvra​ti on. Kao kakva ško​larka, ona ga kratko po​lju​bi u obraz pa brzo odju​r i iz bolni​ce, kao da se boji da bi se on mo​g ao pre​do​misli​ti.

On se okre​ne kako bi se vra​tio, a onda mu se uči​ni da više i ne zna gdje je nje​g o​va kli​ni​ka. Od​lu​či tad osta​ti još malo pa sjed​ne na klu​pu u parku. Sta​vi ruku u džep sa​koa i na​pi​pa tamo svo​ju ku​ti​ju crve​nog Marlbo​r a, uz koju je bio i jefti​ni plastič​ni upa​ljač kakve je obič​no uzi​mao na ki​o sku na Bri​tancu. Upa​li ci​g a​r e​tu, pra​ve​ći se kako nije pa​ci​jent i kako se na nje​g a ne od​no​se stro​g e li​ječ​nič​ke za​bra​ne. Bu​du​ći da nije bilo ni​kakvih kompli​ka​ci​ja, Ni​ko​la Ba​nić uisti​nu je tre​ći dan po obavlje​noj ka​te​te​r i​za​ci​ji srca pušten kući. Do​bio je ne​ko​li​ko do​bro​namjernih savje​ta od dokto​r a Ča​va​r a, koji mu je potpi​sao otpusno pismo i odre​dio te​r a​pi​ju. Na​kon intervenci​je u ri​ječ​koj kli​ni​ci, četvrtog dana ujutro, na nje​g o​vim je vra​ti​ma pozvo​nio poštar do​ni​jevši mu pa​ket u zaštitnoj amba​la​ži čiji je pri​mi​tak mo​r ao potpi​sa​ti. U pa​ke​tu je bila zlatna, prekrasno ugla​ča​na lažna tru​ba Che​ta Ba​ke​r a. I premda nije znao kada i otku​da mu je Edi Henz poslao slavnu tru​bu, namjerno je ba​cio amba​la​žu, ne gle​da​ju​ći što na njoj piše. Že​lio je za​mišlja​ti da je to ura​dio pri​je dan ili dva, što bi zna​či​lo da je uspio po​bje​ći još jed​noj eksplo​zi​ji ukra​jinskog tro​ti​la i osva​nu​ti na ne​kom dru​g om, sretni​jem mjestu, on, naš susjed u ne​vo​lji. Zagreb, 2013./2014.

Sadržaj 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25.