Goran-Milašinović-Slučaj-Vinča.pdf

www.skripta.info

1

www.skripta.info

Goran Milašinović

SLUČAJ VINČA

2

Baš je to gadno, reče Bog. Kad više ne bude tih Francuza, Radim tako neke stvari, a neće više nikoga biti da ih shvati... Orlean, Šarl Pegi

REČ AUTORA Temom akcidenta do kojeg je 1958. došlo u Institutu za nuklearne nauke ,,Vinča“ pored Beograda bavio sam se literarno poslednjih osam godina. Reč je o istinitom događaju. Kod ozračenih vinčanskih naučnika izvršena je u pariskoj bolnici Institut „Kiri“ prva humana transplantacija koštane srži u svetu. Petoro je preživelo, jedan nije. Dobrovoljni davaoci koštane srži za Vinčance bili su građani Pariza. Rizikovali su živote zarad nepoznitih stranaca. Ostalo je proizvod mašte pisca. U Slučaju Vinča imena aktera Francuza su verodstojna. Imena vinčanskih naučnika nisu. *** Na krovu jedne od središnjih zgrada Nuklearnog naučnog instituta Boris Kidrič, u Vinči pored Beograda, bio je postavljen centralni alarm za detekciju nedozvoljenog radioaktivnog zračenja. Kad bi se iznenada aktivirao, izazivao je osećaj kao da prolazi kroz kosti. Svakog bi obuzela jeza zbog straha od prekomernog zračenja. Alarm je značio i da su ostale mere zaštite zakazale. To je bilo dodatno preteće. Često se aktivirao greškom. Tada je uznemirujuće zavijanje prekidano već nakon petnaestak sekundi. Neki su tražili da se alarm trajno isključi pošto samo nervira i plaši. Samo su retki tvrdili da ih njegov zvuk nimalo ne uzbuđuje. Oni su ignorisali opasnost koju donosi rad sa radioaktivnim materijalima i podsmevali se kolegama sa slabim živcima. Međutim, u sredu, 15. oktobra 1958, oko podneva, alarm je prvi put potrajao punih deset minuta. Tada su svi zaposleni i oni koji su stanovali u krugu Instituta, uključujući sad i one hrabrije, prekinuli svaku aktivnost. Ukočivši se u mestu, načulili su uši i dobro se zabrinuli. Nisu se čuli nikakva eksplozija ili udar. Ali to je samo još više povećalo brigu jer se radioaktivno zračenje ne čuje, ne vidi i ne oseća. Zar se dogodilo ono što je u njihovoj svesti tinjalo kao najveća opasnost na tako rizičnom radnom mestu? Oni koje je obuzeo fizički nemir istrčali su iz radnih prostorija. Ubrzo se užasno predviđanje potvrdilo. U hali sa eksperimentalnim reaktorom, grupa mladih naučnika. - četiri tehnička saradnika i dvojica studenata - osetila je ozon prilikom izvođenja naučnog eksperimenta. On se stvara kada kiseonik iz vazduha dođe u kontakt sa jonizujućim zračenjem. Reaktor je ušao u natkritični nivo. Radijacija je ,,procurila“.

3

1. Eksperiment koji su naučnici tog dana sprovodili u Institutu bio je apsolventski rad studenta Vladimira Gavrića. On je u izvođenju lično učestvovao, pošto je to tada bio uslov za diplomu inženjera fizike. Gavrić je došao u „Vinču“ krajem juna 1958, samo mesec dana nakon što je eksperimentalni reaktor B pušten u rad. Ovaj reaktor nazvan je „reaktor nulte snage“ jer je služio samo za nauku. Koristeći sopstveno znanje i sredstva Instituta, inženjeri iz ,,Vinče“ su ga sami konstruisali. Dva kilograma obogaćenog uranijuma stigla su kao poklon iz SSSR-a. U septembru se timu pridružio Gavrićev kolega sa fakulteta Miloš Tankosić. Želeo je da pomogne Vladimiru u prikupljanju podataka tokom eksperimenta. Obojica studenata su bili visoki i vitki. Držali su se skromno, ali ponosito, kao što dolikuje budućim diplomcima. Po svemu se videlo da su dobri drugovi. Komunicirali su međusobno sa onom neposrednošću koja je karakteristična za bliske prijatelje. Miloš je bio Beograđanin, a Vlada je došao na studije iz okoline Užica. Tokom studiranja većinu ispita spremali su zajedno. Učili su jedan pored drugog u biblioteci ili u Miloševoj kući. Vladi je s vremenom Milošev dom postao blizak kao da je njegov. Ipak, nije mu bilo prijatno što tamo provodi veliki deo dana. - Ma, hajde! Gde ima za četvoro, biće i za petoro - govorila je uz osmeh Miloševa majka, donoseći im ručak u sobu. Videla je da se Vlada stidi da jede sa ostalim članovima porodice Tankosić. Miloš i Vlada se nisu razdvajali ni tokom raspusta. Tada je Vlada jedva čekao da pozove druga kod svojih na selo i uzvrati mu gostoprimstvo. Jednom prilikom Miloš je kod Gavrićevih ostao čitav mesec. Budući da je došao pre Miloša, Vinčanci su bolje poznavali Vladu. Voleli su što je bio koncentrisan na posao i ozbiljan, a ćutljiv i nenametljiv. Iako poznat na fakultetu kao jedan od najboljih studenata, Vlada se u ,,Vinči“ nije razmetao svojim velikim poznavanjem nauke. Upali obrazi na koščatom licu i pametne oči govorili su sami za sebe. Zbog toga su se kolege iz hale, tehnički saradnici, ophodili prema Vladi kao da je već diplomirani fizičar. Ovo je bio redak primer među diplomcima koji su dolazili na praksu u Institut. U timu koji je kritičnog dana sprovodio eksperiment bio je i tehnički saradnik Petar Arambašić. Rodio se u Crnoj Gori i došao da zajedno sa mlađim bratom potraži sreću u glavnom gradu. Završio je srednju elektrotehničku školu i uz pomoć rođaka na položajima uspeo da se zaposli na prestižnom mestu za kakvo je važio vinčanski institut. Svima je govorio da je presrećan, naročito kada bi se setio vrleti na kojoj se rodio. Petar je bio oniži i prosečne telesne građe. Uz to, proćelav i glavat. Ipak, svi su ga voleli zbog vesele prirode i sklonosti šali. On je bio od onih koji su uzimali na sebe odgovornost da kolegama poprave raspoloženje. Šalio se na svoj i tuđ račun. Čim bi se eksperiment završio, pronašao bi nekoga da ga ,,podbode“, a ako bi ovaj uzvratio ljutnjom - eto relaksacije od atoma i radioaktivnog zračenja. Ukoliko bi Petar zbog prehlade ili drugog razloga izostao sa posla, to bi se odmah odrazilo na raspoloženje čitavog tima. Međutim, kad bi se vratio kući, njegova ekstrovertnost bi ustupila mesto knjigama. Redovno je posećivao opštinsku biblioteku na Zvezdari, blizu iznajmljenog stana u kojem je stanovao sa bratom. Najviše je voleo stare pisce-realiste, poput Balzaka ili Džeka Londona. Dopadala mu se i mlada bibliotekarka. Jedina žena koja je pripadala timu koji je radio sa Gavrićem bila je Svetlana Rosandić. Na poslu su je zvali Cica, a ne kako je bilo uobičajeno, Ceca. Razlog za ovo bio je, omen est nomen, njen mazni i lepuškast izgled. Mnoge je privlačila melanholija koja je zračila iz njenih krupnih bademastih očiju. Dobar broj kolega joj se udvarao, sve dok jednog dana nije objavila da ima momka. 4

Međutim, izgledalo je da Cicu komplimenti ne zanimaju previše. Trudila se da obavi svoj posao kako treba, potom da se posveti učenju engleskog jezika. Maštala je da jednog dana putuje po svetu. Prilikom svake pauze vadila je iz tašne knjigu i preslišavala se. Njen mladić, vinčanski inženjer Dragan Simonović, bio je desetak godina stariji od nje i u svemu ju je podržavao. U stvari, mislio je samo o tome kad će već jednom Cica pristati da se uda za njega. Međutim, ona je smatrala da je sa dvadeset četiri godine za to premlada. Na eksperimentu su kritičnog dana radila još dvojica stručnih saradnika, Grujica Đorđević i Milan Nikolić. Đorđević je jedini u timu bio oženjen, ali zbog nemaštine nije živeo sa ženom u istom stanu. Kao i ostali tehničari, bio je u petnaestom platnom razredu, što je podrazumevalo petnaest hiljada dinara mesečno. S tom količinom novca se u to vreme nije moglo mnogo, što je Grujicu veoma ljutilo i činilo ga trajno nezadovoljnim. Često je bio sklon izlivima besa, ponekad i bez direktnog povoda. Budući da je bio rođen u Sremu, od roditelja paora, sebe je smatrao unapred zakinutim. Na sindikalnim sastancima mrštio se na rukovodioce. „Nama iz provincije unapred je otežano da se probijamo kroz život. Zato je, valjda, pravedno da dobijemo šansu za studiranje uz pomoć stipendija iz preduzeća. Dokle ćemo da čekamo?“ Nikolić je bio opušteniji. Nije imao velike ambicije. A kada je reč o studiranju, i da su mu kojim slučajem ponudili stipendiju, on bi je odbio. Knjiga mu nikada nije bila najdraža stvar, a koliko bi ih tek trebalo pročitati za četiri godine studija. Više je voleo praktične poslove. Budući da mu je Grujica bio prijatelj i da su se družili i van radnog mesta, Milan ga je često podsećao na Udbu koja je u ,,Vinči“ imala istureno odeljenje. Ako ne smanji oštrinu tona i ne prestane da napada rukovodioce, mogao bi da usledi i otkaz. Na kojem će mestu posle da se zaposli? - Šta će ti diploma? - govorio mu je. - Narod i ne pravi razliku između inženjera i nas, tehničara... Doći će bolja vremena. Porašće plate pa ćemo se svi izvući iz oskudice.

5

2. Oko 11.30 šest kolega je ćutke ušlo u halu sa reaktorom. Trebalo je da tokom narednih sat vremena sprovedu novu fazu eksperimenta. Tema Gavrićevog diplomskog rada bila je da se izmeri tačan protočni talas, tzv. fluks neutrona koji započinje kontrolisanu lančanu reakciju u radioaktivnom izvoru, obogaćenom uranijumu. Taj podatak bio je poznat teoretski, a Vladin rad bio je zamišljen kao egzaktna provera. Upravo preciznost i tačnost direktnog merenja bili su glavni razlozi da reaktor B ne bude obložen zaštitom od zračenja. To su vinčanski naučnici, na čelu sa idejnim vođom i osnivačem Instituta Pavlom Savićem, isticali kao njegovu glavnu naučnu prednost. Vladin diplomski rad je osmislio inženjer Dragoslav Popadić. Prema pravilima ,,Vinče“, svakom eksperimentu za čije izvođenje je bio potreban nuklearni reaktor morao je da prisustvuje i inženjer-fizičar. Ukoliko bi se tokom merenja pojavila neka neočekivana vrednost, fizičar je bio u stanju da je tumači. Potom da odluči šta dalje da se radi. Tehnički saradnici nisu bili obučeni za takvo nešto, osim kad su im bila data precizna pisana uputstva. Međutim, Popadić, koji je bio zvanični šef tima, nije tog dana ušao u halu sa reaktorom. Imao je veliko poverenje u Gavrića. Takođe, nije smatrao da su iskusnom timu tehničara neophodna pisana uputstva. Osim toga, eksperiment se izvodio već nekoliko dana i uvek je sve prolazilo kako treba. Zbog toga se Dragoslav mirno prepustio izučavanju neke matematičke teoreme koja ga je mučila već duže vreme. Kao i prethodnih dana, Đorđević je, kao najstariji u timu, pokucao na vrata Popadićeve kancelarije i obavestio ga da je tim spreman da počne sa eksperimentom. To je značilo da će vrata hale sa reaktorom biti zaključana iznutra kako niko nepozvan slučajno ne bi ušao i izložio se opasnosti. - Naravno, počnite! - odgovorio je Popadić ne skidajući pogled sa knjige. - Druže Dragoslave, znate li da ne radi pisač? Pokvario se pa smo ga poslali na popravku. Ima već nedelju dana kako ne dolazi ni taj stari, ni drugi, novi. - Znam - okrenuo se Popadić i pogledao ga. - Već dva puta sam urgirao kod kolega iz Odeljenja mernih instrumenata. - Pa šta da radimo? - Ništa, radite kao i do sada! - Bez pisača? - Hajde, hajde, Đorđeviću! Nisi u ,,Vinči“ od juče... Grujica je tada spustio glavu i namrgodio se, ali nije ništa odgovorio. Potom se okrenuo i bez reči izašao. Narušavanje sigurnosnih pravila nije mu se nimalo dopadalo jer je pisač na komandnom stolu bio povezan za malim zvučnim alarmom. Ukoliko bi bilo detektovano prekomerno zračenje, alarm bi odmah upozorio prisutne. Za komandnim stolom, udaljenim petnaestak metara od reaktora, sedela je Cica. Na Grujičin znak ona je uključivala reaktor i tako je eksperiment započinjao, a studenti Vlada i Miloš, sa sveskama u rukama, beležili su izmerene vrednosti. Pre početka eksperimenta isprečio se odranije poznati problem: prečnik radioaktivnog materijala bio je skoro jednak prečniku cevi u reaktoru. Ovaj bi se problem u nekim drugim državama sveta verovatno rešavao na mnogo pažljiviji način, s obzirom na moguća opasna oštećenja. Međutim, u ,,Vinči“ se to radilo fizičkom silom i golim rukama. Zbog toga, da bi se otpor savladao, korišćena je neka gvozdena šipka. Prethodno je Nikolić upumpao u reaktor tešku vodu, iz rezervoara u podzemnoj prostoriji, do nivoa od 175 santimetara. Teška voda je služila kao ,,usporivač“ neutrona jer su samo usporeni bili u stanju da razbiju jezgro atoma i započnu lančanu reakciju. Skalu sa santimetrima, običnu baždarenu šipku koja se ručno spuštala u reaktor, kontrolisao je Arambašić. Rukom i istovremenim mahanjem glavom dao je znak Nikoliću kada je zadati nivo dostignut.

6

Tokom rada gotovo da nisu razgovarali. Kao uigrani tim, bez reči su se kretali kroz eksperiment korak po korak. Dovoljno je bilo da pogledaju jedni druge i već bi svako od njih znao šta mu je zadatak i kako mora da se ponaša. Grujica se udaljio od reaktora desetak metara i izvadio hronometar iz džepa. - Pomerite se - pogledao je prekorno prema Vladi i Milošu. - Merenja možete beležiti i sa distance. Na to se Miloš povukao pet-šest koraka unazad, a Vlada je, kao da nije čuo Grujicu, ostao u neposrednoj blizini. Doduše, napravio je jedan korak unazad, demonstrirajući kako, kao, sluša najstarijeg u timu. U stvari, želeo je da bude što bliže reaktoru da mu neka vrednost slučajno ne promakne i pokvari račun. Kada je isteklo tačno deset sekundi, merenja su obustavljena. Na redu je bio novi, za dva santimetra viši nivo teške vode koji je zahtevao nova merenja. Za to je bilo potrebno da se neko popne na tank reaktora i podesi baždar na nivo od 177 santimetara. Ovo su obično radili tako što su se naizmenično penjali, kako bi dozu zračenja, koja je u svakom slučaju morala biti primljena, podelili što ravnomernije. Međutim, ovog puta, Vlada je sam podesio nivo za tešku vodu popevši se na tank, ne čekajući nikoga od kolega da mu pomogne. Želeo je da ubrza eksperiment. Merenja su ponovo započeta. U jednom trenutku je Petar, udaljen od reaktora desetak metara, naglo raširio oči od iznenađenja i pretrnuo. ,,Ozon!“, povikao je iz sveg glasa. „Drugovi, osećam ozon!“ Čuvši ga, svi ostali su refleksno zaustavili disanje i u strahu prvo pogledali u njega, potom jedni u druge. Ako je Petar bio u pravu, reaktor je ušao u natkritični nivo i radijacija je procurila napolje. Hala je bila ozračena. I svi u njoj. Kad su se povratili od prvog šoka, počeli su da njuše da i sami provere, nervozno se osvrćući na sve strane. Nisu mogli da veruju da je ono što su upravo čuli istina. Strah im nije dozvoljavao da se pomere sa mesta. - Mora da je reč o varničenju na komandnoj tabli - prvi je reagovao Milan. - Događalo se to i ranije... Požurivši do komandnog stola,brzo se zavukao ispod njega da omiriše. - Ne, nema varničenja! - povikao je. - Ovde je sve u redu. Istovremeno, Vlada se nadvio nad tank sa uranijumom. Nije primetio ništa neobično. Podigao je glavu, pogledao u ostale bez odgovora i samo slegnuo ramenima. I dalje je ostao neposredno uz reaktor. Za to vreme Cica je otrčala do podruma da proveri pumpu za dotok teške vode. Bila je zatvorena. Milan je proverio ventil na pumpi. I on je bio zatvoren. Ozon, karakteristično neprijatnog i teškog mirisa, osećao se sve jače. Kad ga je osetio i Grujica, čije je tamnoputo lice u međuvremenu posivelo, konačno su se pokrenuli. - Jeste, oseća se. U pravu je Petar. Cico, prekidaj kontakt. Brzo, svi napolje! - rekao je. Nije morao ni da joj kaže. Čim je i sama osetila ozon, automatskom komandom je spustila kadmijumske šipke u reaktor da prekine kontakt uranijuma i teške vode. Tada se Vlada još jednom nagnuo nad tank ali, kao ni prvi put, nije uspeo da sazna šta se tačno dogodilo. Da ga nije ošinula Grujičina naredba: „Diplomac, silazi brzo odatle“, verovatno bi još neko vreme ostao tamo gde je stajao. Sišavši sa konstrukcije na kojoj se nalazio reaktor, Vlada se uputio ka vratima hale, povukavši usput Miloša i Petra, koji su stajali u mestu, i dalje imobilisani od uzbuđenja i straha. Kad su izašli u hodnik i za sobom zatvorili teška vrata ispunjena olovom, Grujica je potrčao ka kancelariji inženjera Popadića da ga izvesti šta se dogodilo. Nije prešao ni desetak metara kad se setio da je u žurbi zaboravio da odvrne ventil za tešku vodu i potopi uranijum. Članovi tima su svoju dozu već primili, ali nesreća je morala da se lokalizuje kako ne bi bili ugroženi i drugi u Institutu. Ništa ne objašnjavajući i ne obraćajući pažnju na čuđenje kolega jer se, opet trčeći, vraća, požurio je da izvrši i poslednju meru sigurnosti. Kad je čuo šta se dogodilo, Popadić je u čudu skočio sa stolice. - Šta!? Zar je moguće? Pa, kako? - besno je bacio knjigu iz ruku na sto. - Ko zna kako... Ali šta da radimo, ozračeni smo? - U ambulantu! Odmah da ste se svi evakuisali i uputili kod lekara... Ali čekaj, jesi li siguran? - Ma, nema sumnje... - Nemoguće... Ne mogu da verujem...

7

Ne završivši rečenicu, Popadić je izleteo iz kancelarije i žurnim koracima pošao ka hali. Ispred njenih vrata čekali su ga ostali, ubledeli i skrušeni. Nije ih ni pogledao. Kad je otvorio vrata i omirisao, namračio se u licu. - Da - zaključio je pun gneva. - Jeste ozon... Odmah idite u ambulantu. Ne, čekajte. Prvo poskidajte satove sa ruku i sve metalno što imate na sebi. Proverite i džepove... Hajde, brže, brže... Ta krenite već jednom. Baš u tom trenutku se aktivirao centralni institutski alarm. Neumoljivi, zlokobni dijagnostičar, kao obducent na patologiji, objavio je tačnu i tragičnu dijagnozu. Svi su ponovo osetili talas jeze. Kad su se oslobodili ručnih satova, sve šestoro su se uputili ka ambulanti. Većina je već počela da oseća slabost i mučninu. Korak im je naglo otežao. To je moglo da se desi zbog straha, ali mogli su da budu u pitanju i prvi znakovi telesnog oštećenja prouzrokovanog radijacijom. Popadić je ostao sam u hodniku. Obuzeo ga je osećaj krivice. Da je prisustvovao eksperimentu, možda se tragedija ne bi dogodila. Uvek je bio sposoban da svaki tehnički problem brzo reši. Možda bi uspeo i ovog puta. Ali vreme nije moglo da se vrati unazad. Akcident se dogodio ma šta da mu je bio uzrok. Sad je trebalo misliti na ozračene, a i na ostale u ,,Vinči“. To podsećanje ga je pokrenulo. Zabravio je vrata hale spolja, budući da je brava bila podešena za zaključavanje sa obe strane, i vratio se u kancelariju. Od prvog Petrovog povika: ,,Ozon!“, do Popadićevog zaključavanja vrata hale proteklo je petnaestak minuta. Najmanje dve trećine tog vremena šestoro naučnika provelo je u blizini nuklearnog reaktora, na udaljenosti od dva do dvadesetak metara.

8

3. Ozračeni su do institutske ambulante morali da pređu oko šeststo metara. Uzbuđenje i briga su ih terali da potrče, ali ih je nagla opšta slabost onemogućila. Lekarka Dragana Veljković i specijalista Branislav Pendić, zadužen u „Vinči“ za zaštitu od jonizujućeg zračenja, zadesili su se u to vreme pred vratima ambulante. Kad su čuli zavijanje alarma, izašli su napolje da vide da li je reč o lažnoj ili pravoj uzbuni. Prepodnevni sistematski pregledi već su bili završeni i u ambulanti više nije bilo pacijenata. Buka alarma prigušila je zvono telefona u unutrašnjosti ambulante, pa nisu čuli Popadićev poziv. Ali kad su videli mlade naučnike kako se malaksali vuku ka njima, odmah im je postalo jasno da je alarm, uistinu, detektovao nedozvoljeno zračenje. A ovi koji su dolazili mogli su da budu žrtve. Lekari su ih sačekali ispred ambulante, osećajući i sami nelagodu i strah. Alarm je i dalje zlokobno zavijao. Kad su pristigli, lica ozračenih bila su unezverena i iskrivljena od straha. - Drugovi, šta je bilo, šta se dogodilo? Šta vam je? - povikao je Pendić, gledajući u Grujicu Đorđevića. Njih dvojica su se dobro poznavali budući da su obojica imali dug staž u Institutu. - Ozračili smo se, zar ne čuješ alarm!? Pomagaj... - Čujem. Hajde, ulazite... Biće sve u redu... U prostranoj unutrašnjosti ambulante, bez daha i ophrvani naglim umorom, sve šestoro se stropoštalo na stolice. Ćutali su i gledali u pod. Povremeno i jedno u drugo. Nesvesno su proveravali kome je teže, a kome lakše. Ali šta vredi, svi su bili u istoj hali. Verovatno će svi jednako i da prođu. Postali su svesni šta im se dogodilo. Oboleće od radijacione bolesti. Ako i prežive, ko zna kakve će posledice imati. Sve je, u stvari, zavisilo od doze, a miris ozona nije mogao da se kvantifikuje. Osim toga, da li je posredi bilo samo gama zračenje, na koje je reagovao alarm, ili još neko? Možda ono još opasnije, neutronsko? Ni lekari nisu znali odakle da počnu. Uzmuvali su se ne znajući kako da najbolje pomognu. Pipali su pridošlicama puls na rukama i merili im pritisak, ali nisu znali šta da čine dalje. Ovo je i za njih bio prvi susret sa ozračenim pacijentima. Znali su dosta toga iz teorije, pogotovo Pendić. Međutim, u praksi ni on nikada nije video nekog ko je pogođen akutnom radijacionom bolešću. Infuzije bi sigurno bile od koristi. Možda i streptomicin. Ali nije li bolje da pacijente što pre transportuju u bolnicu i ne gube vreme? Dok su čekali, Vlada je iznenada počeo da povraća. I ostali su osećali sve jaču mučninu, pa su se presamitili tražeći više vazduha. Međutim, Vladi je, izgleda, bilo najteže. Ali on se nije žalio nego je ćutao i trpeo. Želudac mu se okrenuo u trenutku i bez mogućnosti kontrole. Kisela, smrdljiva sadržina sačinjena od ostataka doručka i sluzi u trenu se našla na podu ambulante. Pendić je odmah priskočio da pridrži momka i da mu olakša. - Diši duboko. Samo diši duboko... U međuvremenu se u ambulanti stvorio i dr Kanazir, lekar i biolog. Čuo je alarm i odmah požurio iz svoje naučne laboratorije. Kad je video da Vlada povraća, prineo je nosila da mladić legne. Potom se osvrnuo da vidi na kom se mestu nalazi frižider. - Imate li mleka? - zapitao je. Pendić je odmahnuo glavom: - Ne vredi, Duško. Zar ne vidiš da smo zakasnili? Molim te, zovi Hitnu pomoć da dođu što pre. Kanazir nije dalje komentarisao nego se uputio ka telefonu na stolu. Obojica su znali da povraćanje u ranoj fazi ozračivanja, zbog iritirane sluzokože organa za varenje, podrazumeva da je pacijent primio veoma veliku dozu. Utom je u ambulantu stigao i Popadić. - Šta čekate!? Brzo im svucite odeću i sve ih istuširajte! - brecnuo se na lekare već sa vrata, videvši da su unesrećeni još uvek obučeni. - Zar ne znate da i odeća zrači, pogotovo metalni delovi? A neke čestice na koži opraće mlaz vode. - Evo, evo - spetljao se Pendić. - Baš smo sada nameravali... Nego, ovaj ovde, jadnik...

9

- Neka. Tuširajte ga dok povraća. To je za njegovo dobro... Posle ih uvijte u ćebad i pravac za Beograd! Telefonirao sam u Centar za profesionalne bolesti. Čekaju ih. Kad su čuli Popadića, ozračeni su i sami počeli da se svlače. Jedan po jedan otišli su u kupatilo. Dvojica medicinskih tehničara i jedna bolničarka istuširali su ih toplom vodom iz gumenog creva. Za to vreme Popadić se približio Pendiću i, snizivši ton da ga drugi ne čuju, upitao da li su im izmerili doze. - Probali smo... Ali bez rezultata. Kad im se dozimetar samo približi telu, kazaljke iskaču iz skale... Ko zna koliko su primili. Vrednosti su nemerljive.

10

4. Kada se institutski alarm konačno isključio, između zgrada i hala je nastalo panično komešanje stanara i onih koji su u Institutu radili pre podne, a stanovali u Beogradu. Osnivač ,,Vinče“ Pavle Savić, poratni jugoslovenski autoritet na polju nuklearne nauke, insistirao je na tome da naučnicima bude obezbeđen mir za intelektualni rad. Ovo je zahtevalo izolaciju, pa je kod najviših političkih rukovodilaca zemlje isposlovao da se Institut sagradi u selu Vinči, nadomak Beograda. U neposrednoj blizini, na obali Dunava, nalazilo se i čuveno arheološko nalazište iz doba paleolita, 6500 godina pre nove ere, dragulj evropske i svetske kulture. Savić je tražio da se pored hala za rad izgrade stambene zgrade za naučnike i njihove porodice. Uz to, obdanište, samousluga i mala pijaca. Takođe, bazen i teniski teren, što je simbolizovalo stil elite, o čemu je Savić, koji je za vreme direktorovanja i sam stanovao u „Vinči“, takođe vodio računa. Nije prošlo ni četvrt sata od prestanka alarma, a istina o nesreći se pronela kroz Institut. Uzbuna i strah prenosili su se s jednog na drugog i uvećavali. Većina je odmah pohrlila ka ambulanti. Nekoliko majki nosilo je u rukama decu. Neka od njih bila su rođena u ,,Vinči“. Svi su želeli da saznaju da li su i oni ozračeni i koliku su dozu radijacije primili. Međutim, pred vratima ambulante isprečio se tadašnji direktor Instituta Vojko Pavičić: - Drugovi, lekari moraju prvo da zbrinu najugroženije. Napravite kolonu i čekajte na red. Pavičić je bio toliko krupan i visok da je ispunjavao skoro celi otvor ulaznih vrata ambulante. Pred okupljenim Vinčancima, nestrpljivim da što pre uđu, glumio je da je miran i odlučan da zavede red kako ne bi došlo do panike. Međutim, odavale su ga graške znoja na čelu. Često je vadio maramicu iz džepa i nervozno se brisao, a prijatan oktobarski dan, iako sunčan, teško da je izazivao znojenje. - Polako, ne navaljujte - mahao je rukama. - Ama, gde žurite? Šta ako su i ozračeni radioaktivni? Dok je izgovarao ovo poslednje, Pavičić se i sam nesvesno povukao jedan korak dalje od vrata ambulante. Budući da nije bio naučnik nego političar, od dolaska u „Vinču“ nije ga napuštao strah od mogućeg zračenja, pa se često kajao što je prihvatio opasnu funkciju. Nakon pola sata u krug Instituta pristigla su dvoja kola Hitne pomoći iz Beograda. Najavila su se izdaleka bučnim sirenama. Tada se kolona ispred ambulante malo razmakla, a Pavičić se sklonio u stranu da propusti lekare i bolničare. Ubrzo je šestoro ozračenih, umotanih u ćebad, ušlo u bele kombije sa crvenim krstom na vratima. Pridružio im se i dr Pendić, ostavivši koleginicu Veljković da meri doze radijacije kod ostalih Vinčanaca. Kad su se vozači spremali da krenu, Pavičić je prišao jednom od njih i obratio mu se tiho ali strogo: - Normalna vožnja. Je l’ jasno?! I bez sirena. Dolazi u obzir jedino rotaciono svetlo da se lakše probijate kroz saobraćaj. Nije nam potrebno nikakvo privlačenje pažnje. Direktor Instituta se potom vratio da stražari pred vratima ambulante. Međutim, sada je lakše disao i odmah je prestao da se znoji. Opasnosti od radioaktivnih tela ozračenih naučnika za okolinu više nije bilo. Jedini koga je propustio preko reda bio je dozimetrista Saša Ristić. Taj uvek dobro raspoloženi mladić prostodušnog lica došao je u ,,Vinču“ još 1952, kad i Grujica Đorđević. U početku je radio kao elektrotehničar na linearnom akceleratoru. Ubrzo se oženio Verom, sekretaricom Pavla Savića, koju su svi smatrali lepoticom. Stanovali su u krugu Instituta. U vreme akcidenta još nisu imali potomaka. Kada je tog dana čuo alarm, Saša se odmah uputio ka centralnoj zgradi. U tom trenutku ozračene kolege već su bile krenule ka ambulanti. Budući da je saznao da se akcident dogodio na reaktoru B, odmah se dosetio kako postoji opasnost i od reaktora A. Ovaj je u to vreme bio u pripremnoj fazi, ali sa predviđenom znatnom toplotnom snagom od šest megavata. Curenje radijacije iz jednog reaktora moglo se preneti i na drugi jer su bili povezani. Bez konsultacije sa bilo kim, Saša je odlučio da ga sam isključi. Pridružio mu se jedan od kolega. Pred ulazom u halu, iz opreza, skinuli su ručne satove i ostavili ih u hodniku. Saša je skinuo i burmu. Kad su isključili reaktor, pomogao je kolegi da iz prostorije izađe kroz prozor. To je bio bezbedniji put od povratka hodnicima koji su možda bili puni zračenja.

11

Međutim, sam nije mogao da se popne na prozor bez pomoći. Preostalo mu je da se vrati istim putem kojim je došao, pa kako bude. Nije se pokolebao. Osećao je strah, ali on ga nije paralisao ni požurivao. Jedino mu je bilo žao da skine burmu i ostavi je. Ipak, razum mu je govorio da je tako bolje. Na svakih dvadesetak metara hodnika zastajao je i olovkom beležio dozu zračenja koju je merio malim dozimetrom. Tešio se da će, ako mu se dogodi da se ozrači i umre, iza njega ostati nešto za istoriju nauke. Srećom, sva Sašina merenja su pokazivala dozvoljene vrednosti. To je značilo da je šansa da će i on biti ozračen mala. Ovo ga je umirilo i srećan je izašao napolje. Potom se uputio ka ambulanti da pomogne lekarima oko dozimetrijskih merenja. Ipak, noge su mu klecale podsećajući ga na rizik koji je preduzeo. Merenja doza primljenog radioaktivnog zračenja kod svih u ,,Vinči“ završena su do pet po podne. Vrednosti su bile unutar dozvoljenih. Uključujući i onu kod Saše. Nekolicini je dr Veljković savetovala da se sutradan jave u Centar za profesionalne bolesti u Beogradu radi dodatnih analiza krvi. Sudeći po dozama, ozračeno je bilo samo onih šestoro iz hale sa reaktorom B. Nakon razgovora sa drugovima iz državnog vrha, Vojko Pavičić je naredio da se te noći svi oni koji su stanovali u krugu Instituta ipak evakuišu iz svojih domova. Svako je imao nekog svog u Beogradu kod koga je mogao privremeno da se smesti. Vratiće se ako i dodatna merenja budu potvrdila da nema opasnosti. Na kraju dana, te srede 15. oktobra 1958, „Vinča“ je prvi put od osnivanja pre devet godina ostala u mraku i sablasno prazna. Osim nekoliko uličnih svetala, druga rasveta je bila pogašena. Čuvari na dve ulazne kapije bili su jedina živa bića koja nisu napustila Institut. Samo dva dana nakon nesreće, na sastanku rukovodilaca Instituta, kojem je prisustvovao i Pavle Savić, bilo je predloga da se hala sa reaktorom B poruši i zalije betonom. To je protumačeno kao panika i odbijeno. Većina zaposlenika se ubrzo vratila jer su svakodnevna dodatna merenja radijacije u okolini mesta nesreće pokazivala da ne postoji opasnost. Ali pri prolasku pored hale svi su i dalje osećali nelagodu i mrštili se. Međutim, posle akcidenta niko nikad više nije spavao ni stanovao u ,,Vinči“.

12

5. I pre nego što su unesrećeni stigli u Centar za profesionalne bolesti u Deligradskoj ulici u Beogradu, vest je dospela do jugoslovenskog državnog vrha. Potpredsednik države i predsednik Državne komisije za nuklearnu energiju Aleksandar Ranković naredio je da se javnost ne obaveštava sve dok se ne završe provere i ne ustanovi da li je okolina bezbedna. Glavni i najveći grad Jugoslavije Beograd bio je udaljen od Instituta vazdušnom linijom svega desetak kilometara. Ponekad samo jedan oblak ume toliko da se protegne. Tako se vest o nesreći, u obliku kratkog saopštenja Tanjuga, pojavila tek sutradan. Ranković, Đilas i ostali rukovodioci koji su bili zaduženi za Institut nisu brinuli samo za bezbednost građana. Bila im je važna i sama ,,Vinča“, naučni ponos posleratne Jugoslavije. Vest da tamo nešto ne fimkcioniše kako treba pokvarila bi ugled Instituta, a samim tim i ugled države. Međutim, ograničenu štetu - ma kako ona bila velika za one koji su bili ozračeni - država je mogla da podnese. Tim više ako preduzme sve što se može oko lečenja. Zato je Ranković odmah pozvao Pavla Savića. Njih dvojica odavno nisu bili u iskrenoj prijateljskoj vezi. Kako bi i bili, Ranković je šest godina ranije potpisao Saviću otkaz sa mesta direktora Instituta. Priznavalo mu se da je bio idejni tvorac „ Vinče“, ali je došlo do nesuglasica. Savić je bio rezolutno protiv atomske bombe. Takođe, nije podnosio Udbu unutar kruga jedne naučne ustanove. Međutim, nije dozvolio da ga smenom i eliminišu. Umesto da se naljuti i zauvek digne ruke od Instituta, on je nastavio da budnim okom posmatra šta se tamo radi. Kritikama stručnog rada prikrivao je stvarni bes koji je osećao prema svim novim direktorima. Nazivao ih je posprdno ,,partijašima“. Čim je obavešten o nesreći sa mogućim ozbiljnim posledicama po zdravlje ozračenih, Ranković je smislio da ih o trošku države pošalje na lečenje u inostranstvo. Javnost će ovaj gest pozdraviti kao znak da je rukovodstvo u stanju da brine o svojim građanima. Ali nije znao koja bolnica u svetu ima najveće iskustvo sa radijacionom bolešću. Zbog toga mu je bio potreban Savić. Pronašao ga je u kancelariji SANU, čiji je ovaj bio član. - Institut ,,Kiri“ u Parizu - odgovorio mu je Savić bez dužeg razmišljanja. - Poznajem tamošnjeg načelnika Anrija Žamea. Mogu da kažem da smo prijatelji. Sretali smo se u Parizu više puta. A u njegovom timu je i jedan od najvećih francuskih i svetskih naučnika Žorž Mate. Potom su se dogovorili da Savić što pre organizuje prijem i transport pacijenata u Pariz. Ranković će obezbediti sve što bude potrebno. Specijalni avion se podrazumeva. Putovanje vozom bi bilo rizično. Takođe, značilo bi neprihvatljivo produžavanje vremena do početka lečenja. Kad su završili telefonski razgovor, Savić je zapalio cigaretu i uputio se ka bifeu u kancelariji da popije vinjak. Opet isto, mislio je. Kad se u ,,Vinči“ dogodi neki problem, odmah ga zovu. A kad se suprotstavi odgovornim drugovima svojim principijelnim stavovima, smenjuju ga. Ali koliko god puta ga uvredili, on ne može a da se o Institutu ne brine. ,,Vinča“ je njegovo čedo. Vrativši se za sto, glasno je uzdahnuo i zažmurio. Kroz misli mu je prošao Pariz u kojem je pre rata proveo pet godina baveći se naučnim radom u timu sa Irenom Žolio Kiri i njenim mužem Frederikom. On i Irena su mogli da dobiju i Nobelovu nagradu za otkriće lančane reakcije, samo da nije bilo nepoštenja Ota Hana. Ali neće o tome da misli. Ima sad važnijih briga. Kada je ispraznio čašicu, ustao je i dohvatio šešir i mantil sa čiviluka. Nameravao je da ode u bolnicu u Deligradskoj ulici i lično se uveri u kom su stanju ozračene mlade kolege. Otvorio je vrata i rekao sekretarici Veri da pozove vozača. U tom je zastao i pogledao na sat. Pola pet. Neće se vratiti najmanje dva sata. A tada će već biti kasno da zove Žamea. Zbog toga se vratio i stojeći mašio za telefonsku slušalicu. Anrija Žamea u bolnici u Parizu dobio je iz prve. Oslovili su jedan drugog ličnim imenima. Kada je čuo o čemu je reč, Žame je rekao da sve unesrećene može da primi već sutra. „Ako treba, isprazniću celo odeljenje. Šaljite ih što pre. Ne gubite vreme.“ 13

Savić je odmah prosledio vest Rankoviću. Tako je za dva dana Tanjug objavio i to da su unesrećeni radnici i saradnici Instituta, pogođeni radioaktivnim zračenjem pri naučnom radu sa nuklearnim reaktorom, prebačeni na dalje lečenje u Pariz.

14

6. Savić je stigao u Centar za profesionalne bolesti oko šest po podne. Prvi, još nezgusnuti mrak spustio se u veliko unutrašnje dvorište, između Centra i susednog Radiološkog instituta. Odmah se uputio u kancelariju direktora Karajovića. - Dragomire, kako izgledaju? Kako su? - Auu... Ne može da bude gore. Bledi su ko... - Karajović je zastao u pola rečenice, ne želeći da odmah nagovesti lošu prognozu. Međutim, kao iskusnom lekaru bilo mu je jasno šta znači kad bolesnik pobledi kao da je ostao bez kapi krvi. - I neprestano povraćaju. - Baš toliko loše?... Pa, hoće li preživeti noć? - Bogami, ne znam. - Samo da prežive dan-dva, dok ih ne prebacimo u Pariz. - U Pariz!? To je odlična ideja. Mi ovde nismo baš mnogo... - Znam, znam... Već sam zvao bolnicu ,,Kiri“... Čuo si za Anrija Žamea i Žorža Matea? - Naravno. Slavna imena. Pogotovo Mate. - Da, Žame je prihvatio da primi sve obolele. Ti i tvoji lekari treba samo da ih pripremite za put do Pariza. A to ne može da bude sutra jer moram da organizujem specijalni avion... - Daćemo sve od sebe... Evo, svi moji lekari su sa njima. Smestili smo ih u zasebnu sobu. I sami su tražili da budu na okupu. Kao, da im bude lakše. - A doze? - Ma, nemerljive. Dozimetri nisu u stanju da pokažu nikakvu brojčanu vrednost. - Hm, da... Šta je, tu je... Hajde da ih sad posetimo. Hoću da im saopštim da idu na lečenje u inostranstvo. Nek vide da nisu prepušteni sami sebi. - Naravno... Da, nemoj da se iznenadiš što su ošišani do glave. I kosa zrači... Obojica su se potom uputili ka bolesnicima. Pre nego što je ušao, Savić je malo odškrinuo vrata i provirio. Želeo je da proveri da li se Karajovićevo medicinsko osoblje uistinu angažuje oko unesrećenih. Uverio se. Medicinari, sa belim maskama preko lica, kretali su se oko ozračenih bez zazora od mogućeg zračenja. Laboranti su im uzimali krv za analize. Medicinske sestre su užurbano priključivale infuzije. Lekari su prislanjali stetoskope. Bolnički fizičari su prevlačili male dozimetre preko tela ozračenih, povremeno ih zavlačeći u usta nesrećnika. Dozimetri su bili najveći problem. Kad bi neko od ozračenih Vinčanaca začuo otkucavanje brojača, odmah bi podigao pogled da sazna vrednost. Ali fizičari su brzo zaklanjali rukom ekran i odmah isključivali zvuk. - Prijatelju, ovde je reč o mom telu. Razumeš? - iznervirao se u jednom trenutku Petar. - Moj život je u pitanju... Pa zar nismo kolege? Uz unesrećene je bio i dr Pendić. Nije se mešao u rad lekara iz druge ustanove, ali je zato bolesnike neprestano tešio. - Doze nisu toliko važne. I prema simptomima možemo indirektno da ih procenimo. - Pa, koliko je to? - podigao je glavu Nikolić. - Ne znamo još... Čekajte, treba da prođe neko vreme. - Ako preživimo - ubacio se Grujica. - A meni se čini da nećemo. - Preživećete, siguran sam. Da je reč o jako velikim dozama, sve bi već bilo... - Da, da, gotovo... A i ovako će... - Sad smo sličniji kamenju i metalima nego ljudima - okrenuo se Miloš ka svom drugu Vladi, uputivši mu pogled pun razočaranja i nemoći. - Kakva ironija. Da li se ljudska civilizacija ikada mogla nadati da će biti u stanju da stvori čoveka koji emituje jonizujuće zračenje? Vlada mu nije odgovorio. Zatvorio je oči i nastavio da se bori sa mučninom. Otkada je došao u bolnicu, neprestano je povraćao, iako osim vode i sluzi u njemu više nije bilo ničega. Bio je toliko iscrpljen da nije

15

mogao da izgovori ni reč. Ostali bi se povremeno pridigli iz postelja i seli, a on je ležao kao da je zakovan za krevet. Uz to, mučili su ga zujanje u ušima i glavobolja. Mislio je da će mu pući slepoočnice. Kada je ušao i pozdravio ih jednim odlučnim: „Zdravo, drugovi“, Savić je zastao na sredini sobe. U ruci mu je bila dopola izgorela cigareta. Potom je obuhvatio sve bolesnike pogledom. Svi su ga dobro poznavali i cenili, neki kao učitelja, a neki kao bivšeg strogog direktora. Međutim, niko u prvom trenutku nije pretpostavio da se ovog puta pojavljuje da im pomogne oko lečenja. Malaksalost im je proizvodila bezvoljnost. Zbog toga, nakon što je Savić saopštio da je već organizovao njihov transport u najbolju bolnicu za radijacionu bolest na svetu, većina nije reagovala. Saslušali su kratak Savićev monolog kao da se obraća nekom drugom, a ne njima. Samo je Petar našao snage da zahvali bivšem direktoru. Ostali su jedva mahnuli glavama i ćutke ispratili profesora iz sobe. Grujica je informaciju o lečenju u inostranstvu shvatio kao potvrdu svojih crnih slutnji. Država je, dakle, bila svesna da će svi oni ubrzo umreti. Šalju ih u Pariz da ne umru kod kuće. A možda je moglo da se preduzme više oko njihove sigurnosti. Zar je baš bilo neophodno da zarad nauke reaktor bude neobložen i opasan za one koji su na njemu radili? Uznemirio se i Petar, koji je izgledao najtrezvenije. Roditelji su mu živeli daleko. Uz to, bili su srčani bolesnici. Od brata nije mogao da očekuje mnogo koristi. Koliko će tek usamljen da bude u drugoj državi? U jednom trenutku, kad su Savić i Karajović već izašli, kroz sobu se prolomilo: „Neću! Nikud ne idem. Ostajem u Beogradu.“ Bio je to Grujica. - Ne pristajem ni na kakvo lečenje u inostranstvu. Drugovi, to je farsa. Ionako ćemo svi umreti... Hoću da vidim svoju ženu. I kad već mora tako da bude, neka me ona sahrani... Eh, Grujice, ni kuće ni deteta, a već moraš u grob... Pendić je pokušao da ga urazumi da ne bi obeshrabrio i druge. Međutim, ovaj ga nije slušao. Unezvereno je pogledom tražio cipele i nameravao da pobegne iz bolnice. Srećom, Petar i Milan su kasnije uspeli da ga odgovore od te namere. Ali ubeđivanje je potrajalo do duboko u noć. Grujica nije bio jedini. Iako nije pokazivao kolebanje, i Milošu je bilo na umu da ne pristane na put u Pariz. Želeo je da ostane u blizini roditelja i verenice. Ipak, umor koji ga je lomio i pogled na najboljeg druga koji je izgledao sve gore govorili su mu da je bolest uzela maha. Jedina nada bila im je, izgleda, ta bolnica u Parizu. Zato je zabio glavu u jastuk i prepustio se u mislima opraštanju sa onima uz koje se do tada osećao najbezbednije. - Hajde, hajde, drugovi, gledajte na to i drugim očima. Videćete Pariz. Kad biste, inače... Osim toga, prvi put ćete se voziti avionom - nije se predavao Pendić sve dok se i poslednji od bolesnika nije utišao i okrenuo u bolničkoj postelji ka zidu, pokušavajući da zaspi. Tada je ugasio centralno sobno svetlo. - Uh, taj ozon. Još ga osećam, proklet bio - prekinuo je posle pola sata tišinu Petar, ležeći u krevetu. - Da, ali da ga nismo osetili, ko zna koliko bismo još nastavili da se zračimo - odvratio je Milan. - Ma, sve je uzalud - dobacio je Grujica. - Nemoj tako - pridigao se Petar. - Ima nade... Samo da svane, da već jednom prođe noć... I barem da je Pariz u Smederevu pa da stignemo tamo što pre... Savić se iz Centra za profesionalne bolesti vratio u Akademiju. Još je nekoliko puta razgovarao sa Rankovićem. Pozvao je i Radivoja Uvalića, ambasadora FNRJ u Parizu. I njega je znao još iz partizana. Želeo je da ga pripremi na dolazak ozračenih naučnika. - Kako se to dogodilo? - pitao ga je Uvalić. - Procurio je reaktor na kom su radili. Nemam pojma zbog čega... Ali utvrdićemo mi to. Neko već jednom mora da odgovara zbog propusta u „Vinči“... Reč je o akutnoj radijacionoj bolesti... Pošto je Uvalić po struci bio lekar, Savić je zastao jer nije želeo da se upušta u temu koju je sagovornik poznavao bolje od njega. - Valjda će ovi ovde moći da im pomognu - nastavio je Uvalić posle kratke pauze. - Ako Žame i Mate ne budu mogli, onda ne može niko. - Jeste, slažem se... A kad stižu? Sutra? - Ne, prekosutra. Ima formalnosti... 16

- U redu, bez brige. Bićemo spremni. Dok je izgovarao reč „formalnosti”, Savić je osetio gorčinu. Setio se jednog od razgovora sa Rankovićem te večeri. Ovaj je insistirao da u pratnji, osim nekoga od domaćih lekara, pođe i drug iz Udbe. „Najbolje Babić“, rekao mu je. „On je ionako odavno zadužen za Institut. Sve ih dobro poznaje”. Babić je bio šef isturenog odeljenja Udbe u Institutu skoro od njegovog osnivanja 1949. godine. Savić se sa njim neprestano sukobljavao. Nije bila reč samo o principijelnom neslaganju naučnika i rukovodioca tajne policije, nego ga je ovaj i lično nervirao. Udbaš je bio sitnog rasta i sav ušiljen, sa uvek zamagljenim naočarima na nosu. Namerno je hodao kroz krug Instituta povijen, da ne bi morao da se pozdravlja ni sa kim. Dugim kožnim mantilom, poput čekista, isticao je moć tajne policije da se iz senke poigrava sudbinom svakog zaposlenog. Nakon razgovora sa Uvalićem, Savić se zavalio u fotelju za radnim stolom da odmori leđa i sredi misli. Bilo je već previše napora i uzbuđenja tog dana. Ponovo se prisetio ozračenih. Kakvi nesrećnici. Pogotovo devojka. Kako je tek njoj moralo da bude teško pri pomisli na bolest koja ju je neočekivano zadesila. Te večeri je tokom posete bolesnicima na Cicu umalo zaboravio. Kad su on i Karajović izašli iz sobe u kojoj je ležalo pet bolesnika, odmah se uputio ka izlazu. Ali Karajović ga je podsetio da u drugoj, zasebnoj sobi leži i njihova ozračena koleginica. Savić se onda vratio da je pozdravi. Doduše, samo sa vrata. Kada je video obrijanu žensku glavu i lice u suzama, njegova, inače prilično tvrda, duša iznenada je smekšala. Zbog toga je devojci samo mahnuo, ništa ne rekavši, i otišao. Uz Cicu se nalazila doktorka Kalić iz Centra za profesionalne bolesti, bliska Karajovićeva saradnica. - Doktorka, nemojte blizu mene, moje telo zrači - govorila joj je Cica, ne uspevajući da smiri drhtanje tela. - Ma, ne plašim se ja ničega. A nemoj ni ti - odgovorila joj je Kalićka, držeći je za ruku.

17

7. Drugog dana u bolnici u Beogradu, ujutro pre puta za Pariz, bolesnici su prestali da povraćaju. Infuzije su im verovatno malo pomogle. Čak je i Vlada smogao snage da progovori neku reč. Glavobolja mu se smanjila, a zujanje u ušima je skoro prestalo. Oko deset časova došla im je rodbina u posetu. Grujica i njegova žena su izašli u hodnik i osamili se na klupi. Ona je bila učiteljica i nije znala mnogo o rizičnom poslu kojim se njen suprug bavio. Zbog toga nije mogla da shvati da je Grujica prethodnog jutra otišao na radno mesto zdrav i čio, a sada izgleda toliko bolestan da sa mukom uspeva da se održi u sedećem položaju. „Nije to ništa, proći će“, ponavljao je Grujica da je uteši, ali sa glasom bez snage i izmučenim licem nije delovao dovoljno ubedljivo. Petru je došao mlađi brat. Poverovao je da je reč samo o manjem zdravstvenom problemu koji neće dugo trajati. Prihvatio je da ne obaveštava roditelje u Crnoj Gori, a Petar će im pisati iz Pariza i objasniti zbog čega je toliko hitno morao da ode u Francusku. Milan nije stigao da obavesti svoje da se nalazi u bolnici jer nisu imali telefon u kući. Odlučio je da osoblju u Centru ostavi pismo za roditelje. Napisao im je da mora na specijalizaciju u Pariz. Neka ne brinu, sa njim je još nekoliko drugova iz „Vinče“. Dragan Simonović nije znao kako da se ponaša suočen sa Cicinim promenjenim i bolesnim izgledom. Čas je želeo da je zagrli i stegne, čas se kolebao da nešto ne pogorša. Izgledao je pogubljenije od nje. Milošu su došli otac i majka. Stari čovek se zaprepastio kada je video sina i njegovog najboljeg druga Vladu koji kao da su preko noći odjednom ostarili. Obrijanih glava, ispijeni i crnih podočnjaka izgledali su kao da u njima nema života. Vlada se borio da bilo šta kaže. Miloš je hteo da stoji uz njih, iako se videlo da ga je postelja zbog umora vukla da legne. - Zbog čega ih premeštate u Pariz, druže doktore? - ušao je otac kod Karajovića. - Tamo je bolja medicina - trudio se da ga umiri Karajović, videvši koliko se ovaj zabrinuo. - Pa, zar su toliko oboleli? Zar im nema leka ovde, kod kuće? - Ma nisu baš toliko... Ali trebaće im produžena nega. A ta bolnica „Kiri“ je najbolja. Karajovićeve reči nisu umirile starca kad se vratio sinu i njegovom drugu. I dalje se borio sa teškim mislima. U ratu se nagledao očeva koji su u rukama nosili mrtve sinove. Zar će to i njemu da se dogodi? Miloševa majka, koja je ponela svež ajvar i gibanicu, nije prestajala da nutka dvojicu studenata. Sin nikako nije uspevao da joj objasni da ne smeju da jedu. „Pa, ponesite sa sobom. Dug je put do tog Pariza. Ogladnićete.“

18

8. Specijalni avion sa obolelim Vinčancima poleteo je sa vojnog aerodroma u Batajnici u petak, 17. oktobra, nešto iza podneva. Uz dvojicu pilota i stjuardesu, u avionu se nalazilo još samo nekoliko osoba. Ozračene su pratili beogradski lekari Pendić i Kalićka. Pendić je proveo dve godine na specijalizaciji u francuskom nuklearnom centru Sakle i govorio je francuski. Kalićka je bila potrebna Cici. U repu aviona sedeo je udbaš Babić. Prvi je stigao i odmah zauzeo mesto koje je procenio kao najmanje upadljivo. Potom je sagnuo glavu i počeo nešto da piše. Njegovo prisustvo, koje su Savić i Karajović prećutali, neprijatno je iznenadilo bolesnike. - Šta će nam ovaj? - promrmljao je Milan kad su ulazili. - Ti to, kao, ne znaš - odmahnuo je glavom Grujica. - Ma, znam... Samo, šta!? Da čuva nas ili da čuva državu od nas? Verovatno misli da bi neko od nas mogao da izbrblja pred Francuzima nešto o planovima za atomsku bombu. - Ja ne znam ništa o bombi. A i baš mi je sad do toga da o njoj mislim - brecnuo se Grujica, kao da se od nečeg brani. Planovi o izgradnji atomske bombe u Institutu bili su realnost. Međutim, sa detaljima je bio upoznat samo uski krug naučnika. Grujica nije pripadao tom krugu, ali je kao dugogodišnji radnik u ,,Vinči“ sa nekima od njih bio u prijateljskim odnosima pa se moglo pretpostaviti da je informisaniji od ostalih ozračenih kolega. Pavle Savić je pre poletanja ušao u kabinu da ih još jednom kratko pozdravi: - Ne brinite, u Parizu ćete biti u najboljim rukama. A mi ćemo odavde sve da pratimo. Dok je avion rulao pistom, ozračeni su mahali kroz male okrugle prozore, iako nisu znali kome. Kad su dostigli visinu leta, Grujica se premestio na sedište do prozora. Tu negde dole je bilo njegovo selo Nikinci. A on je u oblacima. Eh, uzdahnuo je, da li će ikada ponovo da ga vidi? Potom je zatvorio oči i pun gorčine naslonio glavu na sedište. Avion je radi uzimanja goriva morao da izvrši jedno međusletanje u južnoj Nemačkoj. Prilikom ponovnog poletanja snašlo ih je nevreme. Sevalo je i grmelo. Iako težak nekoliko tona, avion je počeo da poskakuje na nebu i gubi ravnotežu. Sve je ponovo obuzela mučnina. Nije pomagao savet lekara da žmure i duboko dišu. Vlada i Petar su povratili po sedištima. Grujici je počelo da lupa srce. Pendić mu je opipao puls na ruci. - Ma, to je uobičajeno za ovakav let. I da znaš, nema nikakve veze sa zračenjem - rekao je. Grujica je demonstrativno okrenuo glavu. Bio je sit lažnih uteha. Lakše mu je bilo da se nosi sa bubnjanjem u grudima nego da sluša Pendića. Nevreme nije bilo uobičajeno, budući da se uplašila i iskusna, sredovečna stjuardesa. Naglo ju je napustilo prethodno širenje dobrog raspoloženja. Sela je, čvrsto stegla sigurnosni pojas i nije više progovorila ni reč. Pribrala se i ustala tek kada je pilot najavio sletanje na aerodrom Orli. Ambasador Uvalić ih je čekao na pisti. Padala je sitna kiša. Kada ju je osetio na goloj glavi, Petar je pomislio kakva bi sreća bila da je i radioaktivno zračenje samo kao jedna kiša. Pokisneš, osušiš se i sve brzo prođe bez ikakvih posledica. Jedan od drugova iz ambasade sačekao je da udbaš Babić izađe. Zajedno su pošli ka aerodromskoj zgradi da odnesu pasoše. I Babiću je laknulo što su konačno sleteli. Propisno se naplašio dok je avion gubio visinu i naglo se uspinjao. Smestili su se u tri automobila i krenuli. Bila je mrkla noć. Oblaci kao da su se spustili do zemlje. I kad je neko od bolesnika pogledao kroz prozor automobila ne bi li odagnao zloslutne misli, nije mogao da vidi ništa osim kiše. U kolima je Uvalić spomenuo nekog naučnika iz njihovog Instituta koji je već dve godine bio na usavršavanju u Parizu. Doći će da ih sve pozdravi. Vinčanci su znali o kome je reč, ali nisu komentarisali. Uvalić ih nije pitao ništa o akcidentu. Nije želeo da im povređuje ranu.

19

Malo kasnije ušli su u guste ulice Pariza. Kako su se približavali centru, svetla su postajala jača i na ulicama je bilo više ljudi. Međutim, Vinčanci su i dalje držali glave savijene prema podu. Sve misli bile su im uprte na lečenje i bolnicu, poslednju nadu da će se spasti. U bolnicu Institut ,,Kiri“ u Ri L’Omon stigli su oko deset uveče. Bila je to moderna četvorospratna zgrada sa fasadom od glatke žute cigle. Vrata im je otvorio uniformisani portir Žak. Na glavi je imao kapu sa tvrdim šiltom. Visok i prav, a ozbiljan i strog kao general, ćutao je i gledao pravo ispred sebe. Ne napravivši nikakvu grimasu, pokazao im je rukom ka liftu za prvi sprat. Petar i Milan su se naglo odvažili da pođu stepenicama. Bila im je potrebna vera da u njima još ima života. Kad je to video, za njima je pošao i dr Pendić. Ambasador Uvalić se namrštio, ali je bez komentara ušao u lift sa ostalima. - Eto, vidite - rekao je Pendić kad su se popeli. - Treba da se borite. Tako ćete pobediti i bolest... A u avionu ste se smrkli više od onih crnih oblaka. Na spratu su ih čekali dežurni lekar Leon Švarcenberg i glavna sestra odeljenja Mari Dezmon. Ceo sprat je bio u tišini i polumraku. Šef Anri Žame naredio je da se sprat isprazni. Mislio je na prvu neophodnu meru lečenja ozračenih, zaštitu od infekcije. A hteo je i da izbegne znatiželju drugih bolesnika. Švarcenberg je bio mlad i plavook. Nije ličio na Francuza. Uz to, bio je besprekorno uredan. Mantil mu se beleo kao da je opran i ispeglan pre sat vremena, a cipele su se caklile od čistoće. Pendić je krišom pogledao u svoje. Švarcenberg je sačekao da se svi okupe. Osmehnuo se u znak dobrodošlice. Potom ih je brzo rasporedio u sobe. Vladi, Milošu i Grujici bila je određena trokrevetna soba 208. Sestra Dezmon, ozbiljna i službena, pokazala im je gde se ona nalazi. Petar i Milan su dobili sobu 204. Milan je pogledao u Grujicu. Voleo je da budu zajedno. Ipak, nije bila prilika da se buni. Cici je dodeljena soba 202. Oboleli Vinčanci su se dobro držali. Nisu želeli da pred stranim lekarom pokažu slabost. Teška osećanja što su u bolesti i hiljadama kilometara daleko od kuće nastojali su da sakriju. Čak se i najmalaksaliji Vlada trudio da u uspravnom stavu sasluša reči dobrodošlice. Poneli su torbe sa ličnim stvarima da ih ostave na bolničkim posteljama, a onda je trebalo da se vrate i pozdrave sa drugovima iz ambasade. U trenutku u kom su svi Vinčanci nestali po sobama, u hodniku je ostala još samo Cica. Švarcenberg ju je bolje pogledao. Obrijane glave i snuždena, a ionako gracilne i nežne građe, učinila mu se kao bolesno dete. Mahinalno je potražio njene oči. Pogledi su im se sreli. Tada je Leon spustio ruku na njeno rame. Cica se iznenadila. Dok je Cica u pratnji doktorke Kalić odlazila da se smesti u sobu, Leon se zamislio. Iako nije imao za sobom dug lekarski staž, susreo se već sa velikim brojem pacijenata. Ali nikada do sada nije mu se dogodilo da ga prožme toliko duboko saosećanje već pri prvom susretu sa nekim od njih. Brzo se vratio u realnost jer je iskrsnuo novi problem. Pendić je molio da ostane u bolnici. Želeo je da se smesti u neku od praznih soba kako bi bio blizu bolesnika i preko noći. Kad je to čula, pridružila mu se i Kalićka. Švarcenberg je bio zbunjen. Nije tako bilo predviđeno. Razmišljao je kako da postupi. Pomogao mu je Uvalić. - Drugovi doktori, nemojte da pravite zbrku. Spavaćete kod naših ljudi iz ambasade. Sve smo već organizovali. Svakog dana možete da ostanete sa bolesnicima koliko hoćete. Međutim, tokom noći morate da ih ostavite dežurnim lekarima. Takav je bolnički red... Šta sad izmišljate? Da ne biste, možda, u hotel? Na spomen hotela Kalićka i Pendić su se postideli. A Uvalić je baš to i želeo. Potom se klimajući glavom obratio Švarcenbergu. - Problem je rešen... Hajdemo! Put je bio dug i naporan, bolesnicima je neophodan odmor. Na izlasku Pendić se približio Kalićki: - Noći su najrizičnije. Tada se svačije telo prirodno opusti, pa i bolesnikovo. A onda popušta i odbrana organizma od bolesti. Malo kasnije, nešto pre ponoći, tri bolesničke sobe na prvom spratu bolnice ,,Kiri“ utonule su u mrak. Međutim, svetlo sa ulice, koje je ulazilo kroz prozore, omogućavalo je da Vinčanci vide jedan drugog. Ionako nisu uspevali da zaspe. 20

Trojica u sobi 208 su ćutali. Grujica je bio ljut, Miloš zamišljen, a Vlada je oduvek malo govorio. Međutim, atmosfera u sobi 204 je bila drukčija. Petar i Milan su jedan drugog ohrabrivali. Stigli su u najbolju bolnicu na svetu. Izlečiće se i vratiti kućama zdravi. Doduše, i oni su imali trenutke nemira. Petar bi tada ustao i hodao po sobi tamo-amo. Provirio je i u hodnik. Bio je u polumraku i prazan. Nešto mu je iznenada prostrujalo kroz glavu. Više nije osećao miris ozona. Skroz je nestao. Duboko je udahnuo nekoliko puta da bude siguran. Ne, ne oseća ga. Iščileo je... Ma, i neka ide bestraga. Požurio je u sobu 208. - Hej, drugovi, više ne osećam ozon. A vi? Grujica ga je pogledao sa kreveta: - Pa šta!? Kakve ima veze? - Ma, znam, ali onako... Bar me ne podseća na ono što nam se dogodilo... Da, i još mi je nešto palo na pamet. Hajde da ostavimo sva vrata otvorena. Tako ćemo i dalje ostati na okupu. Moći ćemo da razgovaramo kao da smo u istoj sobi. Osim nas, izgleda da na celom spratu nema drugih pacijenata. Nije sačekao odgovor. Brzo se vratio u svoju sobu i legao u krevet. Potom je počeo da doziva: - Drugovi, je 1’ me čujete? Hej, Grujice! - Čujem te - odgovorio mu je osorno i prividno nezainteresovano Đorđević. I njemu je bilo lakše pri pomisli da su svi zajedno, a ne podeljeni u sobama kao u zatvorskim ćelijama, samo nije želeo da to pokaže. - Eto, vidiš. Funkcioniše... Ništa nam se neće desiti dok smo u grupi, kao što smo uvek bili. Jedan tim. Razumeš? - Daj bože - dobacio je Milan sa svoje postelje. Nije prošlo ni pet minuta od kako su počeli da se dovikuju, kad se na vratima sobe 208 stvorila jedna od dve medicinske sestre sa noćnog dežurstva. Grujica i Miloš su podigli glave da je bolje vide. Međutim, zbog polumraka su videli samo siluetu. Naziralo se da je sestra sitne građe i nižeg rasta. Duga, bela radna haljina svu ju je progutala. Kad je prišla bliže, Miloš je primetio da joj oko vrata visi poveći drveni krst. Dosetio se da je reč o časnoj sestri, iako takvih bolničarki nije bilo u njegovoj zemlji. Po stavu koji je sestra Adrijen zauzela, zaključili su da je došla da ih prekori. Što se ubrzo obistinilo. Adrijen se vratila do vrata i uhvatila kvaku sa jasnom namerom da ih zatvori. Kad je to video, Miloš se pobunio. I njemu je značilo da ne provede noć iza zatvorenih vrata. - Nemojte! Molim Vas, sestro - prozborio je na srpskom. On i Vlada su znali nešto francuskog, ali se u trenutku nije snašao. Adrijen nije razumela. Međutim, osetila je molećiv ton u Miloševom glasu pa se pokolebala i zastala. Potom, progovorivši nešto sebi u bradu, okrenula se i izašla. Vrata su te noći ostala otvorena. Posle nekoliko trenutaka kroz tišinu sprata prolomilo se Petrovo: „Laku noć, drugovi”. Ostali su mu uzvratili, neko tiho, a neko glasnije i sa probuđenom nadom u glasu.

21

9. Prve noći Vinčanci nisu videli Anrija Žamea, iako su se nadali da će ih baš on sačekati u bolnici. Sreli su ga sutradan, u subotu, 18. oktobra. Bilo je to u Sakleu, vodećem francuskom centru za nuklearna istraživanja, koji je pripadao vojsci. Čim su ustali saopšteno im je da ih čeka merenje primljenih doza zračenja. Od toga će zavisiti lečenje. Trojica iz sobe 208 su se polako umivali i bezvoljno oblačili civilna odela. Ipak, primetili su da im se mučnina smanjila. Međutim, nisu ništa govorili jedan drugom. Plašili su se, valjda, da ne pomisle prerano da su ozdravili. Nisu mogli da znaju da u radijacionoj bolesti, nakon prvih dana udarnih simptoma, nastupa pet do sedam dana latentnog perioda. Znakovi bolesti tada kao da iščeznu. Onda se vrate i ispolje još jače. Za razliku od njih trojice, Petar i Milan su vest o putu u Sakle dočekali čili i raspoloženi, kakvi su se i probudili. Čim je otvorio oči, Petar se setio cigarete. - Eh, da mi je sad da zapalim jednu... Nego, Milane, nisi li ti napisao svojima da si otišao u Pariz na specijalizaciju? - rekao mu je dok su doručkovali u sobi. - Onda, pravac u naučni centar! - Da, da. Baš da vidimo taj čuveni Sakle. Obojica su skinuli pidžame i obukli civilna odela u kojima su i došli u bolnicu. Petar je, nestrpljiv kao i uvek, izašao u hodnik da vidi da li su i ostali spremni. Čuo je kako Kalićka i Cica razgovaraju u sobi, ali nisu još bile izašle. Zato se vratio i uputio ka prozoru da vidi malo Pariz. Ali videla se samo susedna zgrada jer je Ri L’Omon bila uska, a zgrade u njoj visoke. Pogled mu se zaustavio na asfaltu mokrom od sinoćnje kiše. - Pazi, kolika je vlaga - okrenuo se Nikoliću koji je mirno sedeo na krevetu i čekao. - Sad mi je jasno zbog čega me od jutros bole krsta - našalio se i osmehnuo. Sa bolesnicima je u Sakle pošao i dr Pendić. Prijavio se da prevodi i da im se nađe ako bude potrebno. Bilo je to mesto koje je dobro poznavao sa specijalizacije. Možda će sresti nekog od starih poznanika, kolega i fizičara. Dan je bio, za razliku od jučerašnjeg, vedar i sunčan. Taman dobrodošao za optimizam. Vinčanci su kroz prozore automobila posmatrali prolaznike. - Znaju li ovi bezbrižni ljudi šta znači bolest, i to ovakva? - setio se u jednom trenutku Grujica. - Koliko li je sreće samo u tome da si zdrav... Kad pođeš ujutro na posao i ne misliš da odande, možda, nećeš da se vratiš. - Ma, da sam znao šta me čeka, drukčije bih ja do sada - dodao je Petar. - Onaj moj brat je u pravu što misli samo o devojkama i provodu... - Šta vam je? - umešao se Pendić da razgovor odvede u drugom pravcu. - Pa imaju i ti ljudi svojih problema. Pomislite samo kolika je skupoća u ovakvom gradu. A koliko tek mora da košta čuveni noćni život Pariza? - Eh, noćni život - promrsio je Grujica. - Meni je samo da se izlečim i vratim se u onu moju sirotinju. Baš me briga za noćni život. - Nemoj tako - nasmešio se Milan. - Nismo svi oženjeni. U toj atmosferi koja je već ličila na normalnu, skoro kao na njihovom radnom mestu, stigli su posle sat vremena u Sakle, koji je arhitektonski podsećao na ,,Vinču“. Mnoštvo zgrada, gledano iz ptičje perspektive, imalo je oblik slova ,,H“. U halu u kojoj su vršena merenja ušli su zajedno. Obukli su tanke sive mantile, kakve su nosili svi zaposleni. Potom su posedali na klupu u hodniku ispred prostorije i ulazili jedan po jedan. Tada su se još više zabrinuli. Susret sa meračima doze vratio im je misli na bolest. Šćućurili su se i prestali da razgovaraju. Piskutavi zvuk scintilacionog aparata čuo se jasno i u hodniku. Što je doza zračenja bila viša, zvuk je bio učestaliji. U trenutku dok su merenja vršena kod Miloša, Petar nije izdržao uzbuđenje. Uleteo je da vidi dozu. Međutim, tada je aparat počeo da pišti kao pomahnitao jer je on Miloševoj dozi dodao i svoju. 22

Francuski inženjer, koji je sedeo za osetljivim aparatom, propisno se iznervirao. Ustao je demonstrativno i namrgodio se. Bio je rešen da prekine ispitivanje dok se ispitanici ne disciplinuju. Pomogao je Pendić: - Molim Vas, imajte razumevanja... Ljudi su. Merenja su završena u rano popodne. Čekao ih je ručak: bistra supa, kuvana šargarepa i krompir. - Ne mogu, muka mi je - odbrusio je Grujica. Tada su i svi ostali, kao po komandi, odbili da jedu. Popili su čaj i čekali da se što pre vrate u bolnicu, omlitavelih tela i bezvoljni. Neraspoloženju je najviše doprinelo odlučno odbijanje Francuza da im saopšte izmerene doze. Bilo je to izričito naređenje Anrija Žamea, ali Vinčanci to nisu mogli da znaju. Pendićevi pokušaji da ih uteši pričom o tome kako se tačne doze ne mogu znati pre naknadnih matematičkih kalkulacija, samo su im povećali bes. Vratili su se u hodnik da sačekaju prevoz. - Ono otkucavanje brojača je kao Rekvijem - ustao je Petar i počeo da nervozno šeta tamo-ovamo. - Kao šta? - podigao je glavu Milan. - Ma, nema veze... Baš u tom trenutku pojavio se od nekud crnomanjast, blago povijen čovek srednje visine. Bio je to Anri Žame. Zadesio se u Sakleu drugim poslom i svratio je da ih pozdravi. Tada su ga prvi put videli. O njegovoj stručnosti čuli su poslednjih dana mnogo, pa su ga zamišljali kao ispijenog i uvoštenog sveca. Iznenadili su se što izgleda obično. Još manje su očekivali njegov prilično hladan nastup. Izgovorivši svega nekoliko reči kurtoaznog pozdrava, Žame se brzo okrenuo i otišao. Nije sačekao da mu se bolesnici, uz pomoć Pendića, obrate. A želeli su toliko toga da ga pitaju. Lica Vinčanaca, u prvom trenutku puna uzbuđenja, odjednom su razočarano splasnula. Ako on tako bude žurio i bavio se svim i svačim, a ne samo njima, nema im pomoći. Zar oni nisu sada za njega najvažniji pacijenti? Tako se dan, pun promena raspoloženja, završio razočaranjem. Strahu od visokih doza zračenja priključilo se nepoverenje da li će, uistinu, biti lečeni sa najvećom usredsređenošću lekara.

23

10. Anri Žame je 1958. imao trideset osam godina. Za lekara koji je čitavu deceniju posvetio jednoj bolesti radijacionoj - to je značilo već zrelu dob. Na poslu je uvek bio konvencionalno odeven. Tamno odelo, belu košulju i usku, neupadljivu kravatu ispod belog mantila ni preko leta nije zamenjivao ležernijom odećom. Pri prvom kontaktu mnogim pacijentima se činio suviše na odstojanju. Ovaj utisak pojačavale su krupne crne oči koje kao da nikada nisu treptale. Ali to je bilo samo dok je Anri slušao šta ima da mu kaže pacijent. Jer kad bi progovorio, lice bi mu zasijalo. Ukočenu, hladnu masku odjednom bi zamenile blagost i dobronamernost. Bolesni čovek bi tada obično zaboravljao na prvi utisak i ukazao puno poverenje lekaru. Svako koga je Anri lečio znao je koliko je on ozbiljan i posvećen poslu. Izgledalo je kao da je medicinu i lični život prepleo. Za njega, sve je bilo podređeno pacijentima. Posećivao ih je u bolnici i preko vikenda. Na godišnji odmor nikada nije odlazio van Pariza ako su na odeljenju ležali teško oboleli. Ipak, nije bio fanatik koji nije vodio računa o tome može li neko lečenje da pogorša stanje pacijenta. Klonio se svega rizičnog. A oblast medicine kojom se bavio zahtevala je i neke nove, ne još sasvim prihvaćene postupke. Samo, on bi im pribegao tek kad bi iscrpeo sva druga sredstva. Anri je o svom poslu razmišljao kao o višoj sferi kolektivnog života. Medicina je okupljanje zajednice i posebna vrsta ljubavi. U našem malom svetu ljudi pripadaju jedan drugom. Neodvojivi smo od prirode, ali i jedan od drugog. Pomoć unesrećenom jeste najviši oblik kosmičke uloge čoveka. Zbog toga je pacijenta trebalo razumeti i voleti. On je pre svega ljudsko biće: čovek sa dušom, bolešću srozanom do najdubljeg jada. Lekar ne bi smeo da bude bezdušni naučnik koji zbog nauke ne vidi bolesnog čoveka. Žame je imao veliku moć da svojim životnim stavovima inspiriše okolinu. Kolege su u njemu videle ideal prosvećenog i humanog lekara koji ima sposobnost da istovremeno pogleda u obolelog i u svoju dušu. Njegov entuzijazam osećala je i supruga, domaćica koja je vodila računa o njihove dve ćerke, ali koja je bila preplavljena Anrijevim pričama o višestrukim značenjima medicine i lečenja. Često joj je poveravao dileme u kojima se tokom lečenja nalazio. Ona je u razgovoru uvek učestvovala aktivno, dajući mu savete i ohrabrujući ga. Anriju su harmoničan brak i mir doma bili veoma važni. Iz toga je crpeo stabilnost neophodnu za naporan rad u bolnici. Kad bi se ujutro pojavio na poslu, videlo se da iz kuće ne vuče ,,repove“ porodičnih briga i problema. Baš to je mnogim drugim lekarima onemogućavalo da se u potpunosti posvete bolesnicima. Odeljenju za radijacionu bolest pomoć su pružali brojni saradnici. Međutim, Žame je za najznačajnijeg smatrao Žorža Matea. Taj tridesetšestogodišnjak, u svetu nauke već poznat i priznat hematoonkolog, bavio se i eksperimentalnim radom. Njegov fokus bio je isti kao i Žameov: radijaciona bolest. A kad nije bio u podrumu sa miševima i zamorcima, Mate je na drugom spratu bolnice ,,Kiri“ uzimao obolelima koštanu srž za analizu. Zbog dugog i napornog rada često bi u bolnici i zanoćio. Žame, Mate i šef transfuzije dr Diplan nekoliko godina ranije organizovali su kartoteku dobrovoljnih davalaca krvi. Kada su u bolnicu stigli ozračeni Jugosloveni, u njoj je bilo oko hiljadu imena, uglavnom građana Pariza i okoline. Ovaj vid lečenja bio je veoma važan. Bolesna krv morala je da bude zamenjena zdravom, ponekad i više puta.

24

11. Naredni susret obolelih vinčanskih naučnika i Anrija Žamea dogodio se sutradan ujutro, u nedelju, 19. oktobra. Došlo je do onoga što se i moglo očekivati. Anri ih je sve osvojio svojim poznatim stručnim ali blagim pristupom. Tog jutra nije nikud žurio. Okupio ih je u kancelariji i mirnim tonom im objasnio ciljeve lečenja. Nije propustio da spomene kućni red u bolnici i rekao im je da ne smeju da izlaze nikud napolje. Već bi silazak do portirske kućice bio rizičan zbog mogućnosti infekcije. Njihova tela su sada izložena svim mogućim mikroorganizmima jer im je radijacija oslabila imunitet. Takođe, i najmanja povreda mogla bi da dovede do nezaustavljivog krvarenja. Iz istih razloga nema ni poseta. Beogradski lekari neka im budu jedina veza sa ambasadom i kućama. Pisma mogu da ostave i kod medicinskih sestara. One će ih ubaciti u poštansko sanduče u blizini bolnice. Anri im je saopštio da je uz pomoć dr Pendića detaljno proučio njihove nalaze krvi iz Beograda i izveštaje lekara. Sa Pavlom Savićem je razgovarao i tog jutra. Iz ambasade stalno zapitkuju treba li nešto. Svi, dakle, budno motre i brinu. Govorio je kao neko u čijoj glavi postoji red. Vinčanci, u početku rezervisani, slušali su ga kao đaci razrednog starešinu na prvom, uvodnom času. Ubrzo su shvatili da su u sigurnim i pouzdanim rukama. - Krvnu sliku će vam analizirati više puta. Biće neophodni i uzorci vaše koštane srži. Uskoro ćete upoznati doktora Matea. On će vršiti intervencije - rekao je Žame. Objasnio im je i šta se o radijacionoj bolesti tada znalo u medicini. - Tok bolesti i lečenje su individualni. Sve zavisi od aktivisanog natrijuma-24 u vašim organizmima. A on je nepoznanica. Nemoguće ga je kvantifikovati. Ali ja sam optimista. Nećemo se predati dok vas sve ne izlečimo. To će možda trajati... - Kako!? Pa ja sam mojima napisao da se vraćam za dve-tri nedelje - odjednom se uzvrpoljio Milan i pogledao u dr Pendića, a ovaj je to brzo preveo Žameu. - Ne, ne. Potrebno je najmanje nekoliko meseci. Organizam pogođen zračenjem ne može da se oporavi tako brzo... Razume se, kad budemo procenili da je bezbedno, vratićemo vas na dalje lečenje i kontrole u Beograd. - Uh - otelo se Nikoliću. - I to je nešto... - Drugovi, drugovi - umešao se Pendić kad je video da su se uskomešali i ostali. - Hajde da pokažemo malo strpljenja pred doktorom. - Ma, naravno - javio se Miloš, kao neko ko je tokom studija naučio da poštuje autoritete. - Ne brinite okrenuo se Žameu, zamuckujući na svom slabom francuskom. - Samo vi radite svoj posao, a mi smo tu da slušamo. Kad su kasnije ostali sami, Vinčanci su se okupili u sobi 208 koja je bila najveća. Vratili su se na razgovor iz Žameove kancelarije. - Ma, hteo je da nas uteši - rekao je Miloš. - Ko zna da li je reč o natrijumu. Ima ga najviše u organizmu, ali ko zna... - Šta hoćeš da kažeš, student? - upitao je Milan pomalo prezrivo. - Doktor zna da je poluvek života aktivisanog natrijuma kratak, pa je želeo da nas ohrabri da u to poverujemo. Međutim, šta ako je reč o kalcijumu? - Zbog čega sad pa to? - insistirao je Milan. - Kako zbog čega? Poluživot aktivisanog kalcijuma je pet godina, a radioaktivnost traje sedam poluživota. Pa ti računaj. - Auu... Pa to onda znači... Trideset pet godina... Zračiću i kad budem ostario. - Nećeš, ne brini - rekao je Grujica i po svom običaju zacrneo atmosferu. - Umrećemo pre toga. Možda već za koji dan... A za to što ćeš da zračiš i kad budeš mirisao travu odozdo, koga briga. - Ma, drugovi - uključio se Petar da doda reč optimizma, iako se i sam zabrinuo dok je Miloš govorio. Hajde da se ne sahranjujemo pre vremena. Zar ne vidite da ne znaju ni lekari? 25

- Natrijum ili kalcijum, ista stvar. Mi smo samo spolja u jednom komadu. Iznutra se, u stvari, raspadamo... Na ovo poslednje Grujici niko nije odgovorio. Polako su svi krenuli da se razilaze. Bili su siti loših vesti i mračnih predviđanja. - Možda je taj Žame veliki stručnjak, ali kakav mu je tim? - nije se dao Grujica. - Ne, ne volim da zavisim od jednog čoveka. Strah me je da nešto ne pogreši. Bar mi, naučnici, znamo koliko je važan tim. - Ih, koji si mi ti naučnik?! - ironično mu je sa vrata uzvratio Petar. - I da znaš, srećan sam što mi nije zapalo da delim sobu sa tobom. Jadni ovi studenti... Uostalom, ja tom čoveku verujem... Bio je u pravu. Anri Žame nije uskraćivao istinu pacijentima. Međutim, kada je reč o veoma teškim prognozama, ima i onih kojima istina ne pomaže. Takvi umeju da se obeshrabre i potonu kao probušene lađe. A posle ih nije lako izvući. Nekada je motivacija pacijenta presudna za ishod lečenja. Ubrzo se ispostavilo da je tako i kod Vinčanaca. Žame je primetio da je pogoršavanje stanja jednog od njih onespokojilo sve ostale. Jer od sedmog dana čekala ih je nova faza bolesti. Nakon prethodnih nekoliko dana poboljšanja, usledila je, ponovo, povišena temperatura. Bledilu su se priključili krvni podlivi po koži. Postepeno, svima su počele da opadaju dlake sa tela. Ćelavost je počela od zatiljaka i napredovala je nezaustavljivo. Nestajale su im obrve i trepavice. Svaki novi simptom kod bilo koga od njih uzrokovao je kod svih paniku od kobnog ishoda. Znakovi razvijene radijacione bolesti najmanje su se videli kod Milana. Međutim, i on je očajavao koliko i svi drugi. Zbog toga su oboleli Vinčanci iz dana u dan sve više ulazili u stanje kolektivne apatije. Tada je Anri naredio da se temperaturne liste, koje obično stoje okačene na bolesničkim krevetima, izmeste u lekarsku sobu. Upozorio je sve lekare iz tima da bolesnicima ne daju nikakve odgovore u vezi sa nalazima i, naročito, sa prognozom. Zamolio je da se toga pridržavaju i Pendić i Kalićka. Isto je važilo i za dežurne medicinske sestre, uobičajeno bolećive prema bolesnicima i njihovim željama, naročito tokom noćne smene. Ipak, ma koliko bili očajni, atomisti su jeli sve što su dobijali. A bila je reč o bljutavim vitaminskim i energetskim bujonima kojima se sluzokoža probavnih organa štitila od povreda. Iako su obedovali odvojeno, u svojim bolesničkim sobama, kontrolisali su jedan drugog. Kad jedan nije mogao da proguta kašiku guste supe, drugi bi mu pomogao, hrabreći ga rečima i sedeći pored njega sve dok ovaj ne pojede sve iz tanjira. Zbog toga ni nakon dve nedelje od dolaska u bolnicu nisu izgubili po više od tri-četiri kilograma. Samo se po upalim obrazima, oćelavelim glavama i krvnim podlivima po telu moglo indirektno zaključiti u koliko su ozbiljnom stanju. Vladu je bilo najteže primorati da jede. Miloš mu je prinosio kašiku sve do usta, ali ni to nije pomagalo. Čim bi osetio hranu, napadala ga je tolika mučnina da je povraćanje bilo pitanje trenutka. Od desetog dana počeo je da povraća i krv.

26

12. Nakon susreta sa Žameom u kancelariji, Petar je, uistinu, otišao da piše pisma. Prvo je naslovio bratu, a u njega stavio i pismo za roditelje. Dugo je razmišljao šta da napiše ocu i majci, a onda je odlučio da upotrebi sličnu laž kao i Milan. Morao je, kao, da hitno otputuje u inostranstvo sa nekolicinom kolega radi merenja doze zračenja. U Francuskoj imaju bolje merače nego u Beogradu. Nije posredi ništa opasno. Rutinska kontrola. Ostaće nekoliko nedelja dok se sve ne završi. Ako ostane i duže, to će biti da se malo provede. Ovo mu je jedinstvena prilika. Treće pismo uputio je bibliotekarki kod koje se snabdevao knjigama. Napisao joj je da mu u bolnici nedostaje čitanje. Nedostaje mu i ona. Kad se vrati, pričaće joj o Parizu. Iste večeri, oko ponoći, dok je šetao hodnikom nervozan zbog zabrane pušenja, Petar je još bio pod utiskom događaja od pre dva sata. A to je imalo veze sa bolničkim portirom Žakom, onim koga su sreli prilikom dolaska u bolnicu pre dva dana. I ove večeri je bila njegova smena. Žak je izgledao kao čovek koji je stalno ljut. Natukao bi kapu preko očiju i zauzeo ukočen stav ispred portirske kućice. Retko je progovarao, a skoro nikada se nije osmehivao. Strogoća i ozbiljnost bili su Žakovo razumevanje profesionalizma. Sa pedeset godina čvrsto je verovao da dužnost i popuštanje ne mogu ruku podruku. Još i više, smatrao je da saosećanje nagriza čovekovu odlučnost. Ukratko, da nosi slabost karaktera. Koliko je onih što žele da dođu u posetu bolesnicima u vreme koje nije određeno kućnim redom. Ponekad je reč o majkama koje žele da posete sina. Eh, kad bi Žak bio bolećiv čovek, kao što nije bio, kakav bi to onda nered napravilo? Posao bi nužno trpeo. On ne bi ispunio dužnost. Ili, na primer, da ne upiše ime lekara koji je kradomice izašao sa posla pre kraja radnog vremena. Ne, to Žaku nije moglo da se dogodi. Te večeri Žakov čvrsti karakter pomogao je bolesnicima da mirno provedu ostatak noći. A neko drugi, uporan i bezdušan, nije uspeo da ostvari svoju nameru. Reč je bila o udbašu Babiću. Stvorio se pred vratima bolnice oko deset. Vinčanci su bili u posteljama i spavali, izuzev Petra koji je sedeo u hodniku i sve čuo. Babić je uleteo kao furija. Imao je nameru da se za tren nađe na prvom spratu, kod bolesnika. Od uspeha ga je delilo svega nekoliko sekundi. Međutim, Žak ga je povukao za rukav. Babić se jedva istrgao. Tokom kraćeg koškanja portir je uspeo da se postavi tako da mu prepreči put ka stepeništu i liftu. Udbaš je počeo da viče i besni, nenaviknut da ga neko sprečava u službenim namerama. Mahao je pasošem pred Žakovim nosem, ali ovaj se nije dao. Zauzeo je stav i ispružio ruku sa dlanom okrenutim nagore. Prolaza nema. Šef Anri Žame je izričito naredio da nema poseta. A kad nema, onda nema ni za koga. Osim toga, Žaku se uopšte nije svidelo što je stranac nabusit i tvrdoglav. Iz očiju mu seva kao da bi da se potuče. U tom Babićevom vikanju na srpskom i Žakovom odlučnom odmahivanju glavom, u prizemlju se stvorio dr Pendić. Zadržao se u lekarskoj sobi zbog novih nalaza krvi obolelih. Prepoznao je Babića još izdaleka, videvši ga kako skakuće iza visokog Žaka. Pendić je zastao i iza Žakovih leđa upitao Babića za razlog kasne posete. Babić je zbog besa jedva uspeo da odgovori. Bila je reč o depeši od pre jedan sat. Trebalo je da od svih ozračenih uzme potpisane izveštaje kako se nesreća dogodila. Zadatak je morao da bude izvršen u što kraćem roku. A to je za Babića značilo: iz ovih stopa. - Čekaj, druže - rekao je Pendić. - Zar to ne može i ujutro? Oni sad spavaju, a odmor je dragocen za njihovo ozdravljenje. - Ne može. Ima da potpišu još večeras... I kaži ovome ovde da se skloni jer bi moglo da radi i... Rekavši to, spustio je ruku ka pojasu na kojem se nalazila odećom sakrivena futrola za službeni pištolj. Bila je prazna. Babić je prilikom dolaska u Pariz oružje morao da preda na čuvanje još na aerodromu. - Pa ti nisi normalan! - iznervirao se Pendić kad je video kako udbaš preti. - Ma, kakve izjave. Ne može. Oni spavaju... Gospodine Žak, molim Vas, nikako ga ne puštajte. Ovaj čovek nije medicinar i nema razloga da budi bolesnike.

27

Babić nije razumeo šta je Pendić rekao Žaku, budući da je bilo na francuskom, ali je video da se portir tada još više uzdigao. Shvatio je da je to zbog Pendića, pa je sad osuo paljbu po njemu. - Šta, bre, ne može?! Znaš li ti ko sam ja!? - besno je rekao Babić. U trenutku je počeo i da kidiše na Pendića, ali ovaj je bio u sigurnom zaklonu, iza Žaka. - Odgovaraćeš, doktore! Još večeras ću da izvestim ko me je sprečio da izvršim zadatak... A ti misli kako ćeš se kasnije provesti u Beogradu... Ma, ima da te hapsim ja lično! - Slobodno me prijavi - iz Pendića je progovorio inat. - Ali nećeš večeras gore kod njih. Babić se nije brzo predao. Još je neko vreme urlao na Pendića i koškao se sa Žakom, ali portir nije popustio. Tako se udbaš vratio neobavljena posla, besan i iznerviran. Potpisane izjave je uzeo sutra ujutro. Poslate su preko ambasade u Beograd. Neko je u zemlji, izgleda, baš žurio, verovatno misleći da bi ozračeni Vinčanci mogli ubrzo da umru. Dva dana posle incidenta sa udbašem, Pendić je pozvan u ambasadu. Razgovor sa Radivojem Uvalićem je bio znatno učtiviji nego sa Babićem. Međutim, ne i manje neprijatan. - Slušaj, druže, mi imamo veliko divljenje prema tvojoj požrtvovanosti, ali ne mešaj se u državna pitanja. Razumeš?! I ne pravi nam komplikacije. Dosta nam je brige i bez tebe. Njihovo zdravlje jeste važno, ali oni su građani naše zemlje i moraju da se ponašaju kao i svi drugi. Nisu njih šestoro važniji od države. - Ali zar je moralo baš usred prvog sna? Za njihovo krhko stanje buđenje je moglo da bude više nego rizično. Pa i vi ste lekar... - Hajde, hajde, ostavimo se naklapanja, Pendiću. Ima stvari koje su iznad svega.

28

13. U ponedeljak, 20. novembra, bolesnike je čekalo prvo dijagnostičko vađenje koštane srži. Rezultati krvi su pokazivali pad gotovo svih krvnih loza - belih i crvenih zrnaca i krvnih pločica - ali prognoza bolesti je najviše zavisila od stepena oštećenja koštane srži. Žame im je tokom vizite rekao da će ih Žorž Mate pozvati u salu za intervencije, na spratu iznad njihovog, kad bude završio sa prepodnevnim obavezama. Vinčanci su do tada već nekoliko puta prošli kroz promene raspoloženja, kao po krivulji sinusoide. Ipak, vest o vađenju koštane srži nisu dočekali sa velikim uzbuđenjem. O tome nisu znali mnogo. Nije im bilo poznato ni koja je tačno uloga koštane srži u organizmu. Anri je rekao da se spreme na manji bol. To ih je najviše zabrinulo. - Jeste, drastična je pomisao da ti neko buši grudi - pokušao je, kao i uvek, da ih uteši Pendić. - Ali videćete kad se sve završi, nije to nikakav problem... Ma, ovo se radi i maloj deci. I ona to izdrže. - Da, da, ali kad imaju leukemiju - ko će drugi nego Grujica. - Hej - kiselo se osmehnuo Pendić. - Izgleda, ti si nam dežurni pesimista... - Koliko ja znam, leukemija je neizlečiva. A tako ćemo i mi da prođemo. Pa čemu, onda, mučenje... Zašto nas ne ostave na miru da... - Ma, u pravu si, doktore - prekinuo ga je ljutito Petar. - Ne slušaj ga. Nego, evo, ja se javljam da budem prvi. - Ne, prvo će Gavrić. Tako je odlučio doktor Žame. Oko četiri popodne sestra Dezmon ih je obavestila da je doktor Mate spreman. Dok su se penjali stepenicama, strah od bolne intervencije usporavao im je i otežavao koračanje. Vladu su odvezli liftom na pokretnim nosilima jer je Žame strahovao da bi ovaj mogao da padne i povredi se. U hodniku su ćutali i čekali. Ubrzo je bolničarka, sva u belom, otvorila vrata sale i dala znak dvojici svojih kolega da uvezu Vladu. Salu za intervencije su činile dve velike prostorije povezane otvorenim vratima. Iz unutrašnjosti obe prodirala je napadna belina. Zidovi, prozori, plafoni i podovi bili su ofarbani u belo. Bolnička belina plaši. Ubija volju za postavljanjem pitanja. Vinčanci su ih imali mnogo, ali kao da su sva iščezla. I Žorž Mate, koji je stajao ispred operacionog stola u drugom delu sale, bio je sav u belom. Vinčanci su ga videli još iz hodnika dok su bolničari uvozili Vladu. Bio je srednjeg rasta, kao i Žame, a vitke, skladne građe. Stajao je ispravljenih leđa i dostojanstveno. Od tog harmoničnog prvog utiska odudarale su samo poveće šake. Tokom vađenja koštane srži Vlada nije pustio ni glasa. Ništa ga nije bolelo. Kao zdrav, iako mršav, uvek je bio poletan i pun energije. Svaku fizičku prepreku savladavao je sa lakoćom. Odrastanje na selu učinilo ga je otpornim na gotovo sve telesne izazove. Međutim, sada je osećao kao da je snaga iščilela iz njegovog tela. Bilo je bolesno i jadno. Nije ga više prepoznavao, kao da je bilo tuđe. A tuđe telo ne može da boli. Prilikom izlaska iz sale kolege su se nadvile nad njim. ,,Je l bolno?“, pitali su ga gotovo horski. Vlada je sklopio oči i nije ništa odgovorio. Sve ostale je bolelo. Prag bola im je sigurno bio snižen zbog straha. Morali su da skinu gornje delove pidžama i legnu na operacioni sto. Suočavanje sa tvrdim i hladnim stolom samo je povećalo strah. Većina je refleksno zažmurila ne bi li ga umanjila. Mate im je, ništa ne objašnjavajući, odmah ubrizgao lokalni anestetik pod kožu, na sredini grudi. Probod male igle je već bio dovoljno bolan. Nastupilo je čekanje da anestetik počne da deluje. Za to vreme neki su otvorili oči prikupljajući hrabrost. Mate se malo odmakao. Ruke su mu u hirurškim rukavicama izgledale još veće. Gledao je u pod. Nakon tri-četiri duga minuta Žorž Mate je počeo da svrdla grudnu kost velikom iglom. To je bilo više neprijatno nego bolno. Povremeno se naslanjao na iglu da doda snagu. A kad bi igla došla do pokosnice, svi bi pretrnuli od bola jer su se tu nalazili nervni završeci na koje lokalni anestetik nije mogao da deluje. 29

Matea nije omelo ni to što je Cica, koja nije imala ni pedeset kilograma, tokom zahvata vrisnula. Nastavljao je svoj posao. Kroz otvor široke igle uveo je direktno u koštanu srž novu, tanju. Njom je aspirirao sadržaj i prebacivao ga u staklene posude sa fiziološkim rastvorom. Aspiracija koštane srži bila je, takođe, neprijatna. Petar je u tom trenutku još jače zažmurio, da sve što pre prođe. Grujica je opsovao u sebi, a Milan je disao plitko, plašeći se dubljeg udaha. Ipak, sve se završilo brzo. Za manje od deset minuta svako je polako ustao sa operacionog stola i pažljivo, hramajući, kao da su mu povređene noge, oteturao se do klupe u hodniku. Kasnije su priznali jedan drugom da je bolelo manje nego što su strahovali. Drugi put će biti hrabriji. - Volela bih da nikad ne bude drugog puta - rekla je kasnije Cica. - U stvari, teža je pomisao da imaš rupu u sredini grudi - prokomentarisao je svoj utisak Milan. - I dalje osećam kao da će mi pluća iscuriti napolje. Mate je narednog dana sišao do bolesnika da proveri imaju li neke neželjene reakcije nakon intervencije. Pogledao ih je odlučno i prodorno. Bio je stariji od njih samo desetak godina i iznenadili su se što mu je široko čelo već ispresecano borama. Noćni rad i mikroskop ostavili su, izgleda, posledice. Glavni problem za Vinčance bio je isti kao i prilikom prvog susreta sa Žameom u Sakleu. Ni Mate ih tog dana nije udostojio razgovora. Pogledao ih je i u trenu shvatio da su svi dobro. Ne čekajući ni sekunde, izustio je prozuklo ,,o revuar“ (doviđenja) i izašao. Nisu stigli ni da mu zahvale, a kamoli da ga pitaju o rezultatima analiza. Šta on misli o njihovoj bolesti? Kakva su mu predviđanja? Mišljenje priznatog svetskog naučnika bilo bi im dragoceno. - Da mi je neko ranije rekao da u bolesti čovek mora još i da se bori za reč lekara, ne bih mu poverovao rezignirano je rekao Petar kad je Mate izašao. Uistinu, Žorž Mate nije gubio vreme na velika objašnjavanja i komunikaciju sa pacijentima. Budući da je za njega bolest bila fizička agresija na organizam čoveka, koncentrisao se kako da je suzbije i isto tako fizički pobedi. O psihološkom uticaju bolesti na obolelog nije mislio. Zbog toga nije video ni razlog zbog kojeg bi trošio vreme na razgovor sa pacijentima. Mislio je samo o akcijama koje je nameravao da preduzme. Kod kuće je možda bio drukčiji, ali u njoj je provodio malo vremena. Petar se i te noći osamio u hodniku kad su ostali zaspali. Opet su mu veoma nedostajale kafa i cigarete. Razmišljao je šta to tera pacijenta da se preda lekaru, na primer, takvom kao što je doktor Mate. U stvari, zbog čega u bolesti dozvoljava da ga bodu, maltretiraju i fizički ponižavaju? Zašto dobrovoljno pristaje na još veći bol? Očaj i nemoć. Nada u izlečenje je samo nemoć, zaključio je.

30

14. Rezultati analize koštanih srži bili su poražavajući. Mladih ćelija, onih od kojih nastaju sve krvne ćelije, nije bilo ni u tragovima. Koštana srž je bila uništena radijacijom kao da je spržena. Kao i sve ostalo, ovo je Vinčancima prećutano. U skladu sa lošim nalazima, bolesnici su se od početka druge sedmice osećali sve gore. Glavobolja i nesanica su ih mučile bez prestanka. Znojili su se jednako kada je temperatura bila visoka i kada bi malo pala. Bolničarke i medicinske sestre su im tokom noći menjale pidžame više puta. Milošu su trnule ruke. Žalio se kako jagodice na prstima više i ne oseća. Grujici su se upalile oči i zacrvenele se kao da krvare. Cica je dobila žensko krvarenje izvan ciklusa koje nikako nije prestajalo. Bila je potpuno iscrpljena. Svi su kopneli, kako fizički, tako i mentalno. Pendić i Kalićka su se uzalud trudili da im razbiju apatiju. Nemoć je bila sve izraženija i ništa nije vredelo. Bolesnicima su najviše pomagale transfuzije sveže krvi od dobrovoljaca. Ceo dan bi se osećali snažnije. Međutim, nakon dvadeset četiri sata, malaksalost i umor su se vraćali. Već narednog dana bila im je potrebna nova doza. Iz dobrovoljnih davalaca krvi, francuskih građana, isijavala je predanost. Videlo se da im je bilo stalo samo do toga da učine dobro delo i nekom pomognu. Njihova humanost je pogađala obolele Vinčance pravo u srce. Nisu znali kako da im zahvale. - Hej, kako se zove? - upitao je Petar prilikom jedne od transfuzija. - Molim te, druže doktore, pitaj ga za ime - pokazivao je Pendiću na dobrovoljca preko puta, osmehujući mu se. Nepoznati Francuz je uzvratio osmeh. Po odelu i držanju izgledao je kao čovek iz naroda. Zračio je jednostavnošću. Držao je kapu u slobodnoj ruci. U drugu mu je bila zabodena igla. Iz nje je isticala krv u staklenu flašu na stolu. Duga cevčica vodila je krv iz flaše u Petrovu venu. Krv je išla od jednog čoveka drugom maltene direktno. Francuz nije hteo da kaže ime. I dalje se osmehivao, ali je odmahivao glavom. Neće da mu se zna ime - rekao je Pendić. - Za njega je to ljudski čin i ne treba mu nikakvo lično zahvaljivanje. To ti poručuje. - Čoveče, želim samo da mu kažem jedno ljudsko ,,hvala“. - Ne vredi - odgovorio mu je Pendić, nakon što je još jednom ponovio molbu Francuzu, a ovaj ostao pri svome. - Kaže da njegovo ime nije važno. Tako se oseća najbolje. - Ma, jebiga, i ja bih da se dobro osećam... Prethodnu rečenicu Petar nije uspeo da izgovori do kraja. Pošto je transfuzija već bila završena, dobrovoljni davalac krvi pogledao je u Pendića, onda u dr Švarcenberga, koji je bio u neposrednoj blizini, i naglo ustao sa stolice. Zastao je samo toliko da Petra lupne po ramenu, osmehnuvši mu se još jednom. Potom je brzo stavio beretku na glavu i podignutih ramena krenuo ka vratima. Dok je odlazio, Petar ga je posmatrao ne znajući da li da mu se divi ili da mu se čudi. Dok su bili pod dejstvom sveže krvi, atomisti su razgaljivali jedan drugog. - Eh, šta je krv - osokolio se čak i Grujica. - Ma nema boljeg leka... Drugovi, osećam se kao da mogu da poletim... - Da mi nije zavoja na ruci, ja bih sad napravio dvadeset sklekova - prihvatio je Milan. Transfuzije su delovale i kod Vlade. - Dodajte te novine! - rekao je iznenada. Miloš mu je brzo prineo novine koje je Pendić tog jutra slučajno ostavio u sobi. Svi su se brzo okupili. Čim su malo živnuli i osećali se krepkije, zanimale su ih novosti iz sveta i iz Pariza. - Zbog čega si do sada krio da znaš francuski, diplomac? - prekorio ga je, kao, Grujica. - Nisam krio, nego nisam imao snage. A sad mi se čini da mi je malo bolje. Svi su se stisnuli da ga što bolje čuju. Vlada je počeo da čita naglas. Kada je pročitao glavne vesti sa prve strane, nastavio je da lista stranice. Odjednom je zastao, sa knedlom u grlu. Na četvrtoj strani ugledao je 31

opsežan članak o njima, obolelim naučnicima iz Jugoslavije. Brzo je preleteo preko teksta, a onda se smrknuo i ukočio. Ostali su razumeli da je video nešto neprijatno. Ipak, insistirali su da im kaže šta piše. Međutim, Vlada je i dalje ćutao. Utom se Miloš nagnuo nad novine i brzo shvatio da je reč o lošim vestima. Takođe, postalo mu je jasno i da Vlada nije želeo da oneraspoloži drugove. - Hajde, čitaj! - rekao mu je tiho. - Nema veze... - U parisku bolnicu, Institut „Kiri“, juče je prebačeno šest jugoslovenskih atomista iz eksperimentalnog nuklearnog centra „Vinča"... Ovo nije važno... Zračenje je uzrokovano nepažljivim... rukovanjem... Sa izvorom... Svi su se pogledali, ne verujući šta čuju. - Ma šta to trućaju?! - eksplodirao je prvi Milan. - Kakvo nepažljivo rukovanje?! Ko to kaže? - Pusti ga da čita dalje - utišao ga je Miloš. - Prva opažanja govore o neutronskom i gama zračenju iznad dozvoljenih granica. Primljene doze kod svih atomista su... letalne... Nastupio je muk. Novine u Vladinim rukama počele su da podrhtavaju. Svi su se pokunjili i savili. Strašna vest delovala je kao udar pesnicom u grudi. Ili kao presuda. - Eto, je l’ vam sad jasno? - prekinuo je ukočenu tišinu Grujica. - Dođavola sa zabludama. Ovo je prava istina... Naslućivao sam je od početka. Svi je znaju, osim nas. Doze su letalne i mi nemamo čemu da se nadamo... Nema nam spasa... To je i razlog zbog kog Žame izbegava da odgovara na pitanja, a Mate neće ni da zastane u prolazu... - Ma šta, nema vam spasa?! - malo kasnije nije mogao da se nakaje Pendić što je ostavio novine u sobi. Običan senzacionalizam i budalaštine. Neki novinar rešio da se proslavi. I otkud njemu podaci?! Kako da zna doze, kad ih ni mi još ne znamo? Nećete se, valjda, demoralisati zbog pišljivog članka u novinama?

32

15. Sredinom druge nedelje lečenja Anri Žame je odlučio da premesti Vladu u zasebnu sobu. Zbog povraćanja krvi zaključio je da su nastupila unutrašnja krvarenja. Pojavili su se znakovi da i bubrezi slabe. I bez rezultata doza primljene radijacije, koji nikako nisu stizali iz Saklea, pretpostavio je da je njegova izloženost zračenju bila najveća. Ta promena je pala Milošu veoma teško. Narednih dana nekoliko puta je zaustavio Žamea i druge lekare na hodniku. - On ne može da bude sam - preklinjao je. - Ćutljiv je i povučen. Takav je bio i pre bolesti, a sad se još više uvukao u sebe. On ništa neće da traži i neće da se žali. Kako ćete znati kad mu je potrebna pomoć? Dozvolite mi da budem pored njega. - Nikako - bio je kategoričan Žame. - Uskoro će jesen i sezonski grip, a on je u osetljivijem stanju od svih vas. Ne želim da rizikujem infekciju i još veće pogoršanje njegovog zdravlja... Uostalom, i vama će dobro doći da vas je u sobi manje. Treba vam što više čistog vazduha. Miloš je patio. Manje je mislio o sebi nego o najboljem drugu. Činilo mu se da su njegove tegobe male u poređenju sa Vladinim. Ali nije znao kako da mu pomogne. A sad su Vladi bile uskraćene i reči ohrabrenja. Mogao je samo da se nada da će mladi organizam njegovog druga ipak uspeti da pobedi bolest. U Vladinoj sobi je danonoćno dežurala medicinska sestra. Pomagala mu je da se povremeno pridigne u postelji i dodavala mu čaj. Uz to, pazila je da neko nepozvan ne uđe. Žame je naredio da svi medicinari koji dolaze u kontakt sa bolesnikom nose preko usta i nosa masku od gaze i da dezinfikuju ruke. U utorak, 28. oktobra, Miloš se probudio pre ostalih. Znao je da je tog dana Vladin rođendan pa je smislio da mu napiše nekoliko reči. Međutim, tokom dana nije bilo mogućnosti da mu pismo i preda. Morao je da sačeka noć, kada hodnik opusti. U međuvremenu je saznao da će te noći biti dežurna sestra Adrijen. Pomislio je da je to dobrodošlo jer je još ranije u njenim očima primetio iskreno saosećanje. Nadao se da će pokazati razumevanje i doturiti Vladi poruku. Poturio je savijenu cedulju ispod vrata njegove sobe i sačekao da vidi šta će se dogoditi. Adrijen je bila na stolici, blizu vrata. Odmah je spazila savijeno parče papira i iznenadila se. U prvi tren nije znala kako da reaguje. Setila se bakterija. Sa papira su mogle da se prenesu na pacijenta i ugroze ga. Pogledala je u Vladu. Oči su mu bile zatvorene, kao većinu vremena, a lice bledo i beživotno. Malo je razmišljala. Obuzimalo ju je sažaljenje. Slovo prijatelja može samo da mu dobro dođe. I reč je lek zaključila je, iako nije ni pretpostavila da se radi o rođendanskoj čestitki. U trenutku, još sedeći, brzo se prekrstila da joj Svevišnji oprosti što postupa protiv šefovog naređenja. Potom je ustala i uzela cedulju u ruke. Onda ju je protresla kao da su bakterije buve i odnela na Gavrićev noćni ormarić. Vlada nije ništa primetio. Ležao je kao u polubunilu. Nakon petnaestak minuta, odjednom, otvorio je oči i okrenuo se ka ormariću. Primetio je savijeni papirić. Podigao je glavu ka Adrijen koja je i dalje mirno sedela na svom mestu krijući pogled. Pogodio je da bi to mogla da bude poruka od kolega. Druže moj, danas je 28. oktobar, tvoj rođendan. Ja ga nisam zaboravio. Želeo bih da održim tradiciju i kupim ti neki mali poklon, ali kako to nije moguće, primi moje srdačne čestitke i želje da što pre ozdraviš i da se svi zajedno vratimo kući. Vlada je zaboravio na svoj rođendan. Nije znao ni koji je dan, utorak ili sreda. Nije imao snage da se raduje. Ipak, kad je pročitao poruku i vratio glavu na jastuk, u sećanje mu je došao isti ovaj dan prošle godine. Tada su Miloš i on pili kuvano vino i nazdravljali u kafani Kolarac u Knez Mihailovoj ulici, blizu fakulteta. Miloš mu je poklonio arhivsku knjigu iz fizike, koju je napisao neki naš pionir nauke još početkom devetnaestog veka. Radovali su se što su obojica u nauci otkrili smisao života... Ali kako se beše zvao autor one knjige?

33

Nije mogao da se seti. Otkad se razboleo, imao je blokadu u mozgu. Sve misli bi mu se prekidale i iščezavale na pola puta, kao da su ulazile u tunel koji nema izlaz. Trebalo mu je vremena da skupi dodatnu snagu i na poleđini pisamca napiše odgovor. Iako ga je opsedalo predosećanje da bi ovaj rođendan mogao da mu bude i poslednji, nije želeo da rastuži najboljeg druga. Zahvalio mu se sa nekoliko uobičajenih reči i pozdravio ostale drugove. Potom je vratio cedulju na isto mesto, znajući da će naći put do Miloša, kao što je našla i do njega. Adrijen je sačekala skoro pola sata. Tek kada je bila sigurna da je Vlada zaspao, uzela je cedulju i proturila je ispod vrata nazad u hodnik. Miloš je čekao, spreman da ostane pored vrata sve dok ga drže noge. Odmah je prepoznao Vladin rukopis i ozario se. „Čim može da piše, dobro je“ srećno je zaključio. Požurio je da vest prenese ostalima. - Pa što nam ne reče da mu je rođendan! - skočio je Petar. - Mogli smo i mi da mu čestitamo. Ovako ispada da nas nije briga... - Ma, nema veze. Slavićemo ga svi iduće godine... Samo da ozdravimo i vratimo se... Uostalom, pišite mu sutra. Narednih dana Vladi su stizale poruke od svih kolega. Miloš je služio kao poštar. Preko dana bi se raspitao koje noći dežura Adrijen, pa da njih dvoje sprovedu nemi pakt. Sve je funkcionisalo čitave naredne nedelje. Vlada je hrabrio ostale da izdrže u borbi protiv bolesti. Nije spominjao kako se oseća. Samo je u jednoj od poruka zamolio Miloša da napiše pismo njegovim roditeljima. Poznaju ga, pa će mu poverovati. Neka im javi da privremeno ima visoku temperaturu. Zbog toga nije u stanju da odgovori na njihova pisma. Međutim, ubrzo je Vlada izgubio snagu u toj meri da mu je postala teška i olovka u ruci. Prestao je da odgovara na cedulje koje je dobijao od drugova. Osetljiv na svaku promenu Vladinog ponašanja, Miloš se tada ponovo uznemirio. Kada bi Adrijen proturila nazad cedulju bez odgovora, bio je očajan. Jedne noći, pun brige, zagrebao je po vratima da ga dozove: - Vlado... Vlado... Kako si?... Odgovori... Kaži nešto, druže... To Adrijen nije mogla da toleriše: - Šššš... On spava. Ne uznemiravajte ga... Molim vas, idite. Poruke su prestale. Delimično zbog sve težeg stanja Vladinog zdravlja, ali i zbog toga što su sve više malaksavali i ostali Vinčanci. Tim kolega, koji se pre dvadesetak dana zajedno ozračio, raspao se krajem prve nedelje novembra u pojedinačne zlosrećne sudbine.

34

16. Cici je preko dana pravila društvo u njenoj zasebnoj sobi 202 doktorka Kalić. Ali noći su bile duge i teške. Osećala se kao da je sama u šumi. Često nije bila svesna da tiho plače jer nije osećala suze na licu. Međutim, nije imala volje da se uveče pred spavanje pridruži kolegama i razgovorom smanji samoću. Sklupčala bi se u postelji i nadala se da će joj novi dan možda doneti makar malo više snage. A kad bi se pri jutarnjem umivanju pogledala u ogledalu i videla tamne podočnjake, činilo joj se da u bolesti nije samo oslabila, nego i poružnela. Tokom prve dve nedelje, dok su se još šetali po hodniku, obilazile su je kolege. Sa vrata bi joj izgovorili poneku reč da je odobrovolje, iako im je i samima nedostajalo utehe. Petar se zadržavao duže. Seo bi do nje na postelju i tražio načina da je razvedri. - Čega se stidiš? Nije te, valjda, sramota zbog kose... Ma, ludo, ćelavost ti odlično pristaje. Lepa si kao što si bila i pre... Zamisli kakva je to nova šansa. Menjaćeš perike svakog dana. Jednog dana crnka, drugog plavuša. Momci u ,,Vinči“ ima da polude za tobom još više... Je li, piše li ti onaj tvoj? Nije te zaboravio? Ma, da on sad ne iskoristi priliku i... - Hej ti, spadalo, ne možeš, a da ne podbodeš - iskrao bi se Cici jedva vidljivi osmeh na licu. A to je Petar jedino i želeo. - Naravno. Pa nas dvoje smo ista krvna grupa, zar si zaboravila... Nego, evo, stiglo pismo od naših iz ,,Vinče“. Pisao nam inženjer Popadić. Ima i dobrih vesti. Teška voda i zgrada nisu aktivisane zračenjem. ,,Vinča“ nije pretrpela nikakvu štetu. Moramo odmah da obavestimo i studenta Vladu. Ima da ga obraduje... Hej, lenjivice, ustani! Samo bi se izležavala. Hajde da napravimo bar krug po hodniku. Jednog dana svima ću se hvaliti kako sam sa najlepšom devojkom iz Instituta šetao u Parizu ruku podruku. Cica je redovno primala pisma od momka Dragana. Odmah mu je otpisivala i predavala svoja pisma Kalićki. Njih dve su se toliko zbližile da je Cica u nju imala poverenja kao da joj je rođena sestra. Međutim, doktorka je njena pisma prvo odnosila u ambasadu. To joj nije spominjala. Ovo je od nje i dr Pendića zatražio ambasador Uvalić. Iza svega je stajao Babić. Udbaš se posle sukoba sa portirom Žakom više nije pojavljivao u bolnici. Nakon što je došlo skoro do fizičkog obračuna, Anri Žame je pozvao ambasadu i zamolio da se to više ne ponovi. Uvalić se izvinio. Posle toga Babiću su stigle nove instrukcije. Trebalo je da pročita i prepiše svako pismo atomista poslato u zemlju. Ukoliko mu nešto bude sumnjivo, da zacrni mastilom. Jer ko zna ko još čita njihova pisma?! Na primer, neko u francuskoj pošti. Međutim, ono što je Babića najviše zanimalo - informacije o planovima za atomsku bombu u ,,Vinči“ nijednom nije našao. Atomisti su u pismima rodbini razmenjivali samo pozdrave i reči ohrabrenja. Poneka nežna reč, takođe, nije bila predmet Babićeve cenzure. Cica je pisala momku da se oseća dobro i da se oporavlja. Nije spominjala podlive i krvarenja. Ni reči o mentalnim ponorima. Prećutala je i kako se fizički promenila. Ako je određenog dana bila naročito bezvoljna, ne bi mu ni pisala. Međutim, najviše se trudila da sakrije čudna osećanja koja su je povremeno obuzimala prema jednom od pariskih lekara. Dr Leon Švarcenberg je važio za buduću nadu bolnice ,,Kiri“. Imao je svetao, nežan ten, na majku Poljakinju. Uz to, neku mirnu eleganciju u pokretima i u hodu. Na fakultetu je bio odličan student, a kasnije, kao lekar, temeljan u poslu i precizan. Ali medicina nije ispunjavala sva njegova interesovanja. Leonov otac, sposobni Jevrejin koji je bio direktor neke trgovačke firme, razočaran podmetanjima kolega koje su želele da ga zamene, insistirao je da mu se sin upiše na medicinu: „Kad se kroz život krećeš vertikalno, teško se penješ, a lako i bolno padaš. Medicina je kad promeniš smer kretanja pa ideš horizontalno, kroz ljude. Ljubomora je tada isključena. Misionarima niko ne zavidi.“ Međutim, Leon je u gimnaziji više voleo poeziju i filozofiju. Želeo je da kao i pisac Pijanog broda luta svetom u potrazi za smislom. Ipak, u stvarnim lutanjima nije odlazio dalje od vožnje vikendima biciklom do Rambujea. Ili pet-šest kilometara od kuće samotnim pešačanjem po večernjim ulicama Pariza. 35

Međutim, sa takvim ocem književnost kao životni poziv nije mogla da prođe. Leon se 1946. upisao na medicinu, a posle fakulteta se posvetio lečenju, otprilike na isti način kao portir Žak svom poslu. Marljivost i odanost dužnosti, uz neprikosnoveni moral lekara pretvarali su ga u budućeg odličnog transfuziologa. Onda mu se poslednjih dana oktobra 1958. dogodio „slučaj zaljubljenog filozofa“. U njegovom slučaju lekara. Sva stoička mudrost, sav dobro argumentovani prezir prema strastima i sva etika pali su u prašinu kad se pojavila žena koja je zračila i koja ga je uzdrmala. Da stvar bude još gora i komplikovanija za Leona, Cica je bila njegova pacijentkinja, pogođena teškom bolešću sa neizvesnom prognozom. U početku je mislio da je to normalna empatija. Sa Cicom je svako u bolnici saosećao. Svakom ko bi je video reči utehe su same izlazile iz usta. Međutim, kako su prolazili dani, Leona je nešto teralo da se u njenoj sobi zadržava duže nego kod ostalih bolesnika iz Beograda. Često bi se samo muvao od ulaznih vrata do njenog kreveta i nazad, ne znajući zbog kojeg je posla ušao. A kad izađe, nisu mogla da prođu ni dva sata da opet zbog nečega ne uđe. Postepeno je razvio taktiku da uđe kod Cice u sobu baš onda kada Kalićka izađe u hodnik da bi popušila cigaretu. Nije joj se obraćao rečima. To što Cica nije znala francuski moglo je da se prevaziđe. Međutim, šta da joj kaže? Ni sam nije bio siguran šta mu se događa. Da li je nemir koji je osećao u njenom prisustvu bio uzrokovan emocijama? Zbog toga, samo ju je posmatrao. Tome nije mogao da odoli. A ako bi Cica uzvratila, brzo je, postiđen, sklanjao pogled u stranu. Iako mu je stid bio veliki problem, želeo je da što duže bude u blizini te i u bolesti privlačne mlade žene. Nije mu smetalo što joj je glava ćelava; štaviše, to je samo isticalo njene ženstvene crte lica. Usne su joj bile kao dva peščana spruda na kojima je počivala njegova mašta. Ali sramota ga je kočila i grizla. Ima li lekar pravo da pomisli na privlačnost svoje pacijentkinje, naročito ako je ona u ovakvom stanju? Sme li da pređe granicu koju mu nameće profesija? Eh, kako je samo nedostojno zaboraviti da u duši pacijenta nema mesta ni za šta osim straha za sopstveno zdravlje i goli život. Kako da uzvrati ljubav uplašena duša? A opet, pita li ljubav za mesto prvog susreta? I zar se može roditi iz nečeg drugog do slučajnog, nepredviđenog i nenamernog susreta? Ne, nema to nikakve veze sa njegovim belim mantilom. Druga stvar bi bila da ju je sreo u ambulanti, kad je to već moralo da se desi u bolnici. Mogla je da ima manji zdravstveni problem i bila bi joj potrebna samo konsultacija. Tada bi bila isključena ona zavisna, neravnopravna veza između lekara i teško bolesnog pacijenta. Ali njihov slučajni susret nije tako hteo. U Leonu su se svakodnevno kovitlala naglo razbuđena osećanja. Ubrzo je postao siguran da nije reč samo o saosećanju. Međutim, iz straha da kao lekar ne pređe granicu, ćutao je i sve držao u sebi. Plašio se i da ne povredi Cicu ili je dovede u neprijatnu situaciju. Ona je primetila njegov pogled. Za to ženama ne treba mnogo. I sama je osećala da je u njegovom prisustvu obuzima nekakva milina. Međutim, tada bi se uplašila, pomislila da umišlja nešto čega nema i da možda počinje da popušta i mentalno. Strah od bolesti bi joj pomagao da silom skrene misli i vrati se u stvarnost bolnice. Ipak, nekad bi uhvatila sebe kako po podne, kad ostane sama, pusti misli da nekontrolisano odlutaju ka Leonu. Međutim, mislila je da je to samo zbog očaja u kojem se nalazila. Bio joj je potreban neki izlaz. Želela je da se spase. Tako je njihova veza tih prvih dana bila prepuštena samo iskrama i nagoveštajima. Ali to su iskre za koje nema prepreka. Ponekad, stvore se nekontrolisano između dva bića suprotnog pola i u najgorim okolnostima. I doktorka Kalić je zapazila da se Leon zadržava kod Cice duže nego u sobama ostalih bolesnika. Osmehuje joj se nežnije nego što je uobičajeno za jednog lekara i neku slučajnu pacijentkinju. Međutim, mislila je da u tome nema ničeg lošeg. Povećana pažnja mogla je samo da joj koristi za oporavak.

36

17. Već sredinom prve nedelje novembra, tri sedmice nakon dolaska Vinčanaca na lečenje u Pariz, izgledalo je da sistematični i posvećeni Anri Žame i njegov tim gube bitku. Osigurali su bolesnicima sve što je medicina tada poznavala, ali znakova poboljšanja nije bilo. U sredu, 5. novembra, Žame je okupio tim lekara u svojoj kancelariji. Bio je smrknut i vidno zabrinut, isto kao i svakog od poslednjih nekoliko dana. Hodao je još pogrbljenije i sporije nego ranije. Pritiskala ga je sve veća briga. Napravio je kratku rekapitulaciju lečenja. Govorio je jasno, ali u rečima mu se osećala srdžba zbog očiglednog neuspeha. Grizao se jer je shvatao da ono sa čim se sreo nadilazi sva njegova znanja iz lečenja radijacione bolesti. Katastrofa je bila na pomolu. Krv od transfuzija ulazila je u njihova tela bez dužeg dejstva, delovalo je kao da čim uđe, odmah iscuri. Okretao je stranice istorija bolesti, nadajući se nečemu što mu je, možda, slučajno promaklo. Međutim, sve je bilo obeshrabrujuće. Nakon prolaznog latentnog perioda prve i delimično druge nedelje lečenja, nalazi su se survavali u provaliju. Granulociti iz loze belih krvnih zrnaca su kod svih bili ispod hiljadu. Crvena krvna zrnca - manje od dva miliona. Petina normalnih vrednosti. Koštana srž - prazna. Samo su se Nikolićevi nalazi još držali na koliko-toliko prihvatljivim vrednostima. Lekari su ćutali i zabrinuto klimali glavama. Brojčane vrednosti krvnih elemenata nisu im bile ni potrebne. Gledali su ih svakodnevno. Muškarcima su morali da zabrane brijanje. Svaka povreda mogla je da uzrokuje nezaustavljivo krvarenje. Anri nije imao ideju šta dalje da radi. Sve što je kao lekar znao već beše preduzeo. Ćutao je za stolom i od jeda katkad škrgutao zubima. Naslonio je glavu na nalakćene ruke kao da priznaje da je pobeđen. Kad bi pogledao u pravcu nekog od kolega, ovaj bi skrenuo pogled u stranu. Tada je nastupio Žorž Mate. Ustao je sa stolice, pogledao u Žamea, potom u ostale kolege, i zaparao ispruženim kažiprstom kroz vazduh. - Jedina šansa je transplantacija koštane srži! - povikao je. Njemu je to bilo jasno već nakon prve analize koštane srži obolelih, ali je čekao trenutak da se iscrpe ostali vidovi lečenja. - Molim? - razrogačio je oči Anri. - Ali to nikada nije primenjeno na ljudima... Pa, Žorž, ti još radiš eksperimente... I, koliko znam, rezultati ti nisu baš ohrabrujući. Svi miševi su umirali već desetak dana posle transplantacije. - Ne, nema veze što će to biti prvi put. Šta se to u medicini danas primenjuje a da jednom nije bilo prvi put? Osim toga, i bez mojih eksperimenata imamo dovoljno radova drugih naučnika. Na kongresu u Rimu sam pre dva meseca diskutovao o tome sa Amerikancima. I oni misle da je moguće... Anri, kolege, nemamo drugu šansu. Zar ne vidite da ih gubimo? Iz Žorža je plamtela žestina. Celo telo mu je nabreklo od uverenja da je u pravu. Kao da su ga obuzeli duhovi slavnih prethodnika Pastera i Aleksandra Jersina. Samo je naučnik koji je na pragu ostvarenja svojih ideja mogao da bude tako samouveren. Želja da otkrije novost u medicinskoj nauci palila je Žorža još od studentskih dana. Nikada se nije mirio samo sa praktičnom medicinom. Neodoljivo su ga privlačile granice mogućeg i ostvarivog. A sada je imao pacijente sa radijacionom bolešću kojima je pretila smrt i pružala mu se prilika da dokaže da je transplantacija koštane srži kod ljudi moguća. O riziku nije mislio. Mogućnost da sprovede potencijalno najbolje lečenje potisnula je u njemu brigu za objekte lečenja, pacijente. Nije mu padalo na pamet da je upravo predložio izvođenje eksperimenta na ljudima. Jer ako je cilj eksperimenta bilo lečenje, onda to za njega nije bio eksperiment. Ovaj paradoks se uklapao u ličnost Žorža Matea jer on nije mislio ni o sebi i svom telesnom zdravlju kada se danima icrpljivao radeći u bolnici do kasno uveče. Ali u glavi Anrija Žamea rizik je bio na prvom mestu. I on je dobro znao da je transplantacija teoretska šansa za obolele. Međutim, nalazio se daleko od takve odluke onoliko koliko su u medicini udaljene teorija i praksa. Problem odbacivanja transplantata je bio toliko puta naglašen i očigledan. Nijedan drugi 37

lekar u svetu nije do tada preduzeo transplantaciju bilo kojeg organa kod neblizanaca baš iz straha od reakcije primalac-davalac. Ukoliko se dogodi, posledice po primaoca su tragične. - Znam šta te muči, Anri - rekao je Žorž kao da mu čita misli. - Biraćemo istu krvnu grupu davalaca. Tako ćemo izbeći odbacivanje. - Kojih davalaca? Odakle nam donori? - To ćemo lako. Pozvaćemo dobrovoljce, naše sugrađane. Neko će se već naći. Imamo toliko davalaca krvi u bolničkoj kartoteci. Siguran sam da će neko od njih pristati. - Kako to misliš ,,lako“? Pa tim ljudima treba izvaditi ko zna koliko koštane srži iz tela i... - Pola litra! - Eto, vidiš. Pola litra... A zašto baš toliko? Ne sećam se da sam negde pročitao... - I nisi mogao. Niko to i ne zna. U stvari, što više, to bolje. Ali ja mislim da će pola litra biti dovoljno. Uostalom, ostaće im dovoljno a manjak će se brzo sam od sebe nadoknaditi. I sam znaš da kod zdravih ljudi regeneracija koštane srži traje dva-tri meseca. - Čekaj malo. Ko nam garantuje da toliki manjak koštane srži neće imati fatalne posledice? Razumeš li ti kojem riziku bismo izložili donore? - Razumem. Ali to se neće dogoditi. Ubeđivanje se nastavilo još dva dana. U subotu, 8. novembra, Anri je ponovo pozvao na sastanak ceo tim. Bolnica je bila u ukočenoj tišini. Oboleli Vinčanci su iza zatvorenih vrata svojih soba ležali nepomično u teškom stanju. Nisu imali pojma da se u tim trenucima donosi nova, revolucionarna odluka u medicini. Ona je određivala njihovu budućnost. Oko podneva većina lekara je otišla iz bolnice. Anri i Žorž su ostali. Bili su izmoreni beskrajnim diskusijama za eksperimentalnu transplantaciju i protiv nje. Ipak, nastavili su. Ni jedan ni drugi nisu mislili ni o čemu drugom. Sad to više nije bila borba argumenata, sve su već izrekli. Svaki je imao svoj kontraargument. Rasprava se pretvorila u sučeljavanje dva karaktera i dva pogleda na medicinu. Žorž skoro fizički nije mogao da izdrži koliko je snažna bila njegova potreba da sprovede transplantaciju. Dok je nagovarao Anrija, povremeno bi planuo od nestrpljenja, pa mu je trebalo dosta vremena da se smiri. Usne su mu se stegle toliko da su se pretvorile u tanku, ljutu crtu koja je na licu delila vrh nosa i bradu. Šetao je po kancelariji nervozno i na trenutke besno jer Anri nikako nije popuštao. Žame se plašio. Lekar koji vaga pun je straha. Brinuli su ga oboleli. Gubio ih je, ali možda će još brže umreti zbog odbacivanja transplantata. Ima li on pravo da to učini? Sme li da ih izloži riziku? Jednako su ga brinuli i potencijalni davaoci. Čak i ako budu dobrovoljno pristali, on ne može mirno to da odobri. Ako zbog vađenja tolike količine koštane srži dožive ozbiljne posledice, osuda savesti zagorčaće mu život zauvek. Vreme je prolazilo i stigla je noć. Žorž je uporno tvrdio da je čekanje uzaludno i opasno. Nije više znao kako da konačno nagovori kolegu. Anri je ćutao, grizao usne i ko zna koji put mučno prebirao u sebi šta je bolje, a šta gore da učini. On je bio šef, odluka je zavisila samo od njega. - Rizik od transplantacije treba da se meri u odnosu na rizik od umiranja zbog bolesti. Što je u ovom slučaju neuporedivo - ponavljao je Žorž. - Ali ako do odbacivanja ne dođe i oni prežive, zar to ne bi bilo... - Sjajno, da, sjajno - osvetlilo se na tren Anrijevo lice. - Jugosloveni bi preživeli, a mi bismo dokazali da postoji lek za radijacionu bolest... Ali kod tolikih rizika i nepoznanica... - Nema drugog rešenja. Rizičan pokušaj ili ništa. E pa, ja sam za ono prvo. Još ga nije ubedio. Anri je ćuteći i dalje odmeravao različite mogućnosti. Setio se da je radioaktivno zračenje postalo ozbiljan problem u celom svetu. Vera u progres kroz nuklearnu energiju i toliki broj fiziko-hemičara u naučnim laboratorijama bili su realnost. Koliko njih će još stradati od radijacije? Da, lek mora da se nađe... Sat pre ponoći Anri je ustao od stola, svukao beli mantil i uputio se kući ostavivši Žorža samog.

38

18. Oko ponoći Žorž je u svojoj radnoj sobi skinuo naočari. Pekle su ga oči, ali nije mu se spavalo. Pogledao je na krevet pun knjiga, međutim, umesto da legne, rešio je da se prošeta. Osećao je da je nakon ubeđivanja sa Anrijem još pun nervoze. Njegova radna soba na drugom spratu, odmah do sale za intervencije, bila je nedovoljno velika za brojne mikroskopske uzorke i pločice, kao i obimnu literaturu. Zbog toga je deo knjiga i časopisa odlagao i na uski krevet koji je zapravo bio ranije rashodovana bolesnička postelja. Kad bi se savladan umorom uveče stropoštao u njega, knjige nije ni sklanjao nego bi se stisnuo do njih, najčešće i ne svlačeći radnu uniformu. Ne znajući zbog čega, uputio se u podrum. Mnogi bi se plašili da usred noći uđu u eksperimentalnu sobu sa miševima i zamorcima, ali ne i Žorž. Okrenuo je prekidač na zidu i obasjao desetak kaveza žmirkavim svetlom. Životinjice su se razbudile i počele da cijuču i nemirno skaču tamo-amo, gurajući se i udarajući glavama u žice kaveza. Žorž se zaustavio, zabio ruke u džepove i krenuo da ih posmatra. Učinilo mu se da su neke, i sa tako sitnim očima, poput glavice čiode, bile u stanju da mu uzvrate pogled. Zamislio se. Većina njih će biti žrtvovana zarad provere njegovih ideja, kao što su i njihovi prethodnici. Na trenutak je osetio sažaljenje. I ta mala bića su imala živote. Ali brzo se prenuo. Ljudski rod je ipak najvažniji. U dva kaveza na povećem radnom stolu nalazili su se miševi kojima je pre sedam dana transplantirana koštana srž drugih miševa istog pola. Žorž se uputio da ih osmotri. Transplantaciju je sproveo lično; kao i uvek, uz pomoć asistenta Lataržea. Već na prvi pogled razlikovali su se od ostalih u drugim kavezima, netransplantiranih. Iako živi, kretali su se tromo i netipično, kao da su ostali bez snage. U stvari, verovatno su ostali bez krvi, usled bolesti odbacivanja grafta, kao i mnogi njihovi prethodnici. Koja je to formula neophodna da se reakcija primalac-davalac jednom konačno pobedi, zapitao se. On je nije znao. Još jednom je počeo da prebira po glavi naučne činjenice koje je poznavao iz literature. Kao i mnogo puta do tada, uzrok problema je bio poznat, ali ne i način kako da se prevlada. Medicina je na ovom polju stigla do dijagnoze, ali ne i do pravovaljanog lečenja. Da li je Anri u pravu kada sumnja u uspeh transplantacije i kod ljudi? Ljudski organizam, ma koliko čovek bio sličan drugim sisarima, razlikuje se od životinjskog. Vredi pokušati i nadati se. Još jednom je pogledao transplantirane miševe. Možda će, ipak, preživeti. Ovog puta upotrebio je veću količinu srži donora nego ranije. Takođe, pre transplantacije ozračio ih je manje nego njihove prethodnike. Za ekvivalent radijacione bolesti jedni miševi su bili ozračeni jakim rendgenskim zracima, a drugi su žrtvovani kao zdravi donori. Ove najnovije izmene u eksperimentu su možda davale nadu i obećavale uspeh. Žorž je ostao u podrumu skoro pola sata. Kada je ustao i pre nego što je ugasio svetlo, osvrnuo se još jednom ka malim životinjama, sada ozbiljniji i natmureniji nego kada je ušao. Nije više video u njima živa bića kao maločas. Sada su to za njega bili predmeti i sredstva za ostvarivanje naučnog cilja kojem je stremio, a koji još nije dostigao. Dok se kasnije uspavljivao u sobi na drugom spratu, rešio je da istraje u svom naumu. Vera u uspeh transplantacije pomoći će mu da izađe na kraj sa dilemama. U stvari, i nema ih.

39

19. Dok je koračao praznim pariskim ulicama ka kući, Anri Žame je i dalje bio obuzet teškim mislima. Nije ni primećivao sitnu kišu. Pred ulaznim vratima kuće shvatio je da je pokisnuo, a da mu se neotvoren kišobran nalazi u ruci. Kao i uvek kad zadocni iz bolnice, ušao je u stan pazeći da ne probudi suprugu i ćerke. Pažljivo je otvorio vrata dečje sobe da baci kratak pogled na dve usnule glavice. Potom je provirio u spavaću sobu. I supruga je čvrsto spavala. Duboko je udahnuo. Dom ga je oduvek smirivao. Onda se vratio u hodnik da se oslobodi cipela i kravate pa se uputio u kuhinju. Želeo je da skuva čaj i u miru, daleko od Žorža koji ga je nagovarao i ubeđivao, još jednom dobro razmisli. Ali nikakav novi argument nije se pojavljivao u njegovoj svesti. Na terazijama odluke oba tasa su i dalje bila jednake težine. Rizik i korist od transplantacije bili su srazmerno isti. Zažmurio je i prineo ustima šolju sa čajem. U glavi su mu se smenjivale slike obolelih Vinčanaca. Njihove blede, beživotne glave, koje kao da su se poslednjih dana još više smanjile, podsećale su ga na one koje je kao student viđao na časovima anatomije. - Ne, ti jadnici uistinu nemaju šanse da prežive - rekao je sam sebi. Svaki lekar bi to zaključio već na prvi pogled. Ali da li će Žorž, on i ostali lekari iz tima umeti da izvedu transplantaciju? Nemaju nikakvo iskustvo u svetu na koje bi se mogli osloniti. Samo kad trenutak ne bi bio ovako dramatičan i podređen imperativu brzine. Pokušao je da zamisli potencijalne donore. Dobrovoljni davaoci krvi bili su jedini kojih je mogao da se seti. Žame nije obavezno prisustvovao transfuzijama krvi, ali ako bi se zadesio u blizini, svratio bi da pohvali davaoce i njihovu humanost. Nije bio u stanju da zamisli nekog drugog dobrovoljca. Kako bi obični građani mogli da se odluče na tako šta?! Odjednom, pred očima mu se pojavio mlađi čovek iz grupe dobrovoljnih davalaca krvi. Nije znao njegovo ime, a ni čime se bavio. Međutim, zapamtio je da se smešio sve vreme dok mu je krv isticala iz vene. Bio je nasmejan i kada je odlazio. Većina ostalih se obično uozbilji ili žmuri, nastojeći da se opusti. A ovom je iz očiju izbijala radost. Nakon pola sata, i dalje nemiran, Anri je otišao u krevet. Nije mogao da zaspi. A kad mu je kasnije došao san, toliko ga je uplašio da je bilo bolje da se nije ni pojavio. Najednom, video je lice istog onog davaoca krvi kojeg se setio neposredno pred spavanje. Međutim, sada je taj mladić ležao na stolu za intervencije u njihovoj bolnici, na drugom spratu. Bio je go do pojasa. U jednom trenutku ogromni crni gavran sleteo mu je na grudi koje su se belasale. Potom je, uz strašan krik, kandžama počeo da čupa mladićevu grudnu kost. Anri se toliko uplašio da je u trenu počeo da se koprca od straha. U snu se borio da pobegne od te užasne slike, žive kao da je reč o stvarnosti, ali nije uspevao jer je osećao kao da su mu noge vezane u čvor. Da stvar bude još stravičnija, mladić se nije pomerio ni za milimetar. Ne samo to, nego se još grohotom smejao. Poslednje čega se Anri sećao, pre nego što se probudio, bio je pokret rukom da otera gavrana-ubicu. Ali tada je na krilima zveri ugledao ljudsko lice. Svoje. Trebalo mu je snage da ode do kupatila i umije se. Ujutro je zahvaljivao Bogu što je barem ostatak noći proveo mirno. Znao je šta je onaj san značio i zbog čega ga je usnio. Ipak, rešio je da ga prećuti supruzi. Zbog toga je, kada ga je ona veselo upitala kako je spavao, primorao sebe na osmeh da izbegne objašnjavanje. Iako je bila nedelja, Eliz Žame je znala da će Anri otići u bolnicu. O obolelim Jugoslovenima joj je pričao svakodnevno. I ona je nameravala da ih poseti. Želela je da im uputi neku toplu reč. Ali Anri je insistirao na prevenciji infekcije i nije joj dopuštao. „Biće prilike!“, odgovarao joj je svaki put kad bi ga upornije molila.

40

Usledio je doručak, zajedno sa decom,budući da tog dana nisu išla u školu. Potom su supružnici sišli do poslastičarnice preko puta njihove stambene zgrade, na uglu Bulevara Sen Mišel i Ulice Anri Barbus, da popiju po kafu. Radili su to i ostalim danima, ne samo nedeljom. Ovaj ritual bio je veoma važan za Anrijevu suprugu. Posle trinaest godina braka shvatila je da se ljubav, potisnuta rutinom, vremenom transformiše. Mali bračni rituali često postaju njeno novo ispoljavanje. Kratki trenuci bliskosti koji slave i daju vrednost zajednici dvoje ljudi. Bez njih bi život neosetno proleteo i ljudi ne bi imali za čim da žale. Nakon zajedničke kafe Anri bi žurno kretao na posao. Iz kratke ulice Ri del Abe del Epe izbio bi na Bulevar Sen Žak, potom skrenuo u Ulicu Pjera i Marije Kiri i za manje od deset minuta stigao bi pred bolnicu. Dok je prolazio pored zgrada Instituta „Kiri“, uobičajeno je bacao pogled na dve zgrade: Paviljon za radijum, koji je osnovala Marija Kiri, i Paviljon Paster, koji je vodio doktor Režo. Kirijeva je bila idejni tvorac i njegove bolnice u Ri L’Omon, ali nije dočekala da vidi njeno otvaranje i početak rada 1936. godine. U prvom paviljonu se rađala radijacija, a u drugom su analizirane njene medicinske i biološke posledice. Lice i naličje nauke. Svaki izum jednako je progres koliko i opasnost za čoveka. Ali tog jutra sve Anrijeve misli zamenile su one o transplantaciji. Jer odluka je morala da bude donesena istog dana. Sve dileme morale su da budu rešene tokom nekoliko narednih sati. Vremena više nije bilo. - Možda je Žorž sada jedina nada za Jugoslovene - nevoljno je priznao supruzi tog jutra. - Iako nisam srećan što smo stigli do tačke kad lečenje prelazi u eksperiment. - Dragi moj - nasmešila se Eliz - ja sam ubeđena da će sve proći kako treba... Hajde, opusti se malo. Trebaće ti snage za ono što vas čeka... Pogledaj kako će danas da bude lep dan. To je znak sa neba. Pokazujući mu na nebo koje se polako rasvetljavalo, dodirnula ga je blago rukom, što on nije ni primetio.

41

20. Zorž Mate obično nije doručkovao sa suprugom. Kafu je pio stojeći. Potom je žurio na autobus da se iz okoline Fontenbloa, gde je stanovao, što pre doveze do radnog mesta. On se nije poveravao nikom. U sebi je osećao dovoljno dubok, bistar i jak izvor snage koji ga je pokretao i davao smisao njegovom životu. Ovog jutra probudio se pre šest sati, zadovoljan što neće gubiti vreme na prevoz do bolnice. Kad je prethodne večeri javio supruzi da će prespavati u bolnici, ova se nije bunila, budući da to nije bilo prvi put. Imao je plan u glavi koji je trebalo što pre ostvariti. Nameravao je da pozove sve dobrovoljne davaoce krvi iz bolničke kartoteke. Samo još da Anri prelomi i pristane. Nešto iza devet ujutro Žorž i Anri su se ponovo našli u kancelariji. Anri je i dalje mislio na tešku odluku koja je bila pred njim i ćutao je. Nije mogao da odagna sumnje i nedoumicu. A ni užasan san od prethodne noći. Čekao je izveštaj sa vizite. Kad mu je dežurni lekar pokazao najnovije rezultate krvi obolelih, shvatio je da više nema izbora. Osim Nikolića, sve druge je čekala tragedija. - Pa dobro - izbacio je iz sebe sa snagom koja mu se odjednom pojavila. - Neka bude. Hajde da pokušamo. Odluka je bila izrečena u trenu i iznenadila je Žorža. O tome se diskutovalo danima, a kada je Anri konačno dao svoj pristanak, zvučao je kao da dilemu nije ni imao. Začuvši srećnu informaciju, Žorž više nije čekao ni trena. Izleteo je iz kancelarije, pljesnuvši prethodno rukama od sreće i raširivši osmeh preko celog lica. - Odmah ću da pošaljem telegrame dobrovoljnim davaocima krvi. Želim da ih vidim već danas po podne ovde u bolnici... I da znaš, Anri, uspećemo. Videćeš - rekao je. Tako je u nedelju, 9. novembra 1958, donesena odluka o prvoj transplantaciji koštane srži kod ljudi na svetu. Još jedna prelomna tačka upisana je tog dana u istoriju medicine. Hipokrat i Galen su pronašli da su vazduh, voda i hrana, a ne magija, izvori bolesti i zdravlja. Avicena je u tajnosti secirao. Harvi je otkrio krvotok. Lister sterilizaciju. Bilrot je hirurški spojio jednjak i dvanaestopalačno crevo. Debejki i Kuli će uskoro izvršiti operaciju srca. Uvek je sve počinjalo u prelomnim tačkama. U njima su se sustizala i spajala prethodna znanja i iskustva mnogih naučnika, a onda je neko dodao tome i hrabrost da počne prvi. Iz tih prelomnih tačaka u medicini, odjednom, granula bi svetlost da greje sva buduća pokolenja. Kada je Žorž napustio kancelariju, Anri je počeo da prebira u glavi redosled budućih postupaka. Trebalo je da obavesti profesora Kurtijala, direktora bolnice. Malo se zamislio. Bila je nedelja, a Kurtijal je bio čovek u godinama prema kome je trebalo imati obzira. Ipak, pozvao ga je jer je bila reč o veoma važnoj odluci. Bez njegove saglasnosti nije bilo moguće nastaviti dalje. Kurtijal je bio kod kuće. Hladni i kišoviti novembar nije bio pogodan za izlete u okolinu Pariza. Saslušao je šefa odeljenja za radijacionu bolest, u koga je, isto kao i u Žorža Matea, imao neograničeno poverenje, i obećao podršku. - Slažem se. Uz vas sam... Hajde da napravimo konferenciju za novinare i obavestimo javnost. Ne treba da bežimo od odgovornosti - zaključio je Kurtijal. Kada je završio razgovor, Anri je pozvao ambasadu FNRJ u Parizu. Javio mu se dežurni: - Njegova ekselencija se odmara, nedelja je. - Ah, pardon. Smetnuo sam sa uma - izvinjavao se Žame. Nije prošlo ni pet minuta, a Radivoj Uvalić ga je pozvao iz rezidencije. Anri ga je izvestio o odluci da se izvrši transplantacija. Uvalić je bio svestan da su bolesnici u veoma kritičnom stanju kad su se francuski lekari odlučili za eksperimentalni pokušaj lečenja. On uvek dolazi na kraju. I obično ne uspe. Međutim, ne želeći da dovodi u pitanje odluku lekara, uzdržao se od svakog komentara. Isto tako i prilikom Žameovog pominjanja dobrovoljnih davalaca. U tim trenucima on je već mislio kako treba da što pre o svemu obavesti rukovodioce svoje države. Moraju da računaju i na najgori scenario. 42

Potom je Anri telefonirao Pavlu Saviću. Našao ga je u Akademiji. Nedelja je za njega bila radni dan, kao i za Anrija. Kada je čuo o čemu je reč, Savić je zanemeo. O medicini je znao ponešto, ali mnogo bolje se razumeo u značenje reči eksperiment. Zbog toga je, kao svaki istinski naučnik, izrazio svoje slaganje. Službena depeša iz jugoslovenske ambasade u Parizu stigla je u Beograd istog prepodneva. Ambasadoru je odgovoreno da izvesti bolnicu ,,Kiri“ kako „naša strana sa pažnjom i verom u uspeh prati ceo tok događaja, uz dužnu zahvalnost za sve što je i do sada učinjeno.“ Tokom razgovora sa Žameom, Savić je spominjanje dobrovoljnih davalaca koštane srži prečuo na isti način kao i Uvalić. Nijedan se nije zapitao ko će biti ti ljudi. Očekuju li Žame i Mate, možda, dobrovoljce iz Jugoslavije? Možda bi donore mogla da ponudi i ambasada u Parizu? Anri taj deo nije ni isticao. Bilo mu je normalno da dobrovoljci za unesrećene Jugoslovene budu francuski građani. Za njega, francusku medicinu činili su svi Francuzi.

43

21. U ponedeljak, 10. novembra, u bolnici ,,Kiri“ organizovana je konferencija za štampu. Bilo je dva posle podne. Pred novinare su izašli Kurtijal, Žame i Mate. Pre nego što je uzeo reč, Anri je bio zamišljen i ozbiljan. Tamni podočnjaci otkrivali su neprospavane noći. Izgledao je mnogo više zabrinut nego rešen na intervenciju. Eksperiment sa transplantacijom mogao je da se završi uspešno, ali i tragično, kako po obolele, tako i po davaoce. To saznanje mu je pomeralo tlo pod nogama. A on nije bio navikao da ne stoji obema nogama čvrsto na zemlji. Kurtijal se ponašao zbunjeno. Trebalo je da stane iza nečega što nije sam smislio i što će izvesti neko drugi. Ipak, trudio se da ostavi utisak kako je siguran u odluku dvojice svojih najboljih lekara. Žorž je sve vreme ćutao, ali duša mu se pritajeno radovala. Jednu ruku je držao u džepu belog mantila kao da u njoj nešto skriva. Anri ga je nekoliko puta pogledao. Nije mu bilo jasno otkud na Žoržovom licu tolika mirnoća. Znao je koliko je on strastven naučnik, ali očekivao je barem naznake kolebanja i sumnje u uspeh. Novinari su slušali izjave lekara i beležili ih u notese. Onda su uglas počeli da navaljuju da snime atomiste. Novinski članci bez fotografija nisu ubedljivi. Drukčije bi bilo kada bi ceo svet mogao da ih vidi. - Nikako - insistirao je Anri. - Bolest je lična, intimna stvar. Niko nema prava da im to oduzme... Gospodo, stavite se na njihovo mesto... Snimićete ih kada se sve završi... Mislim, ako sve bude u redu... Novinarima to nije bilo lako. Duh njihove profesije podrazumevao je kršenje svih normi, pa tako i etičkih. Zdrav čovek, inače, ne može lako da razume psihu bolesnog. Imali su u rukama ekskluzivnu vest, a uz fotografije članak bi mogao da ide i na naslovnu stranu. Dok su odlazili iz bolnice, mrgodili su i odmahivali rukama. ,,Ma, doktori nemaju pojma. Misle da je ceo svet bolnica.“ Kada se konferencija završila, Žame i Mate su ostali sami. Tada je Žorž munjevito i pomalo teatralno izvadio ruku iz džepa belog mantila i raširio usta u osmeh. Njegov osmeh okolina nije mogla često da vidi, a sada je u dva dana tu priliku imala dva puta. Mate je u ruci držao dve koverte. Bila je reč o telegramima. - Imamo prva dva dobrovoljca. Pogledaj! - povikao je i umalo poskočio od sreće. Anri se nagnuo napred da pročita sadržinu koju mu je Žorž poturao. U oba telegrama bila je ispisana samo jedna, ista reč: dakor (pristajem). - Pred samu konferenciju u bolnicu su stigle ove dve koverte. Dvojica su pristali. Poslali su telegrame još jutros... Zar ti nisam govorio, Anri? Uspećemo. Imamo prve dobrovoljce, i to već sutra. Žame je bio previše iznenađen da bi odmah podelio Žoržovu radost. Seo je za sto. Umesto sreće, obuzela ga je nova briga. Sad se više nije moglo natrag. Dobrovoljci su bili tu, maltene pred njima. Više nije mogao da ustukne. Ipak, smogao je snage da ne pokvari iznenadnu dobru vest. - Koliko hrabrosti može da stane u samo jednu reč - rekao je tiho.

44

22. Prethodnog dana, kasno popodne, Žorž je podrobno objašnjavao nekolicini dobrovoljnih davalaca krvi zbog čega su pozvani u bolnicu tako iznenada, u nedelju. Bilo ih je desetak. Okupljeni su naslućivali da se radi o unesrećenim naučnicima iz Jugoslavije, pogođenim radijacionom bolešću. Bilo je o tome nekoliko napisa u štampi, a informacije koje su se odnosile na bilo šta iz bolnice ,,Kiri“ nisu propuštali. Smatrali su je svojom drugom kućom. Ali niko nije pretpostavljao da ovog puta nije bila reč o krvi i transfuzijama. Žorž im je odmah saopštio da je bolesnicima potrebna njihova zdrava koštana srž u svrhu transplantacije. Govorio je na svoj način, brzo, vatreno i zaneseno kao da je njihova odluka da budu dobrovoljni davaoci bila već donesena. - Istina je da niko ne zna kako će organizam potencijalnog davaoca reagovati nakon intervencije. Ne postoji nikakvo iskustvo. Transplantacija koštane srži do sada nije izvedena na ljudima. Na izvesne komplikacije, poput dugotrajne malokrvnosti koja će uzrokovati umor, potrebno je svakako računati... Samo vađenje veće količine koštane srži iz vaših tela može da uzrokuje i šok. Pa čak i da se završi... Loše... Naravno, ovo je skoro nemoguće pored svih nas lekara u bolnici. Međutim, gospodo, i to mora da se uzme u obzir... Ko god da pristane, moraće potpisom da potvrdi da prihvata mogućnost komplikacija. Mi, lekari, ne možemo preuzeti odgovornost. Odluka mora da bude samo vaša, lična. Izgovorivši ovo poslednje, Žorž je prvi put zastao i prešao pogledom po okupljenima. Želeo je da se uveri da su razumeli šta je rekao. Jer ,,loše“ je, u stvari, značilo: tragično. Očekivao je pitanja. Nije ih bilo. Prisutni su bili zatečeni. Ćutali su, ne skidajući poglede sa dvojice lekara i iščekujući šta će još da im kažu. O tome šta je koštana srž i čemu ona služi u organizmu niko od potencijalnih davalaca nije znao skoro ništa, a ponos im nije dozvoljavao da pokažu strah od nepoznatog. Anri je kratku pauzu iskoristio da se uključi u razgovor. Želeo je da malo ublaži previše direktne informacije i tvrd ton u Žoržovim rečima, Pomislio je kako bi se sam osećao na mestu pozvanih dobrovoljaca. Ne bi mu bilo prijatno. Zbog toga je naglasio da će se intervencija na potencijalnim donorima sprovesti u opštoj anesteziji. Ubodi u grudnu i bedrenu kost, u kojima se nalaze najveći rezervoari koštane srži, neće boleti. S vremenom, nedostatak će se nadoknaditi spontanom regeneracijom. Za oko dva meseca manjka više neće biti. A zahvaljujući transplantatu, koji će preuzeti funkciju stvaranja krvi u telima primalaca, ozračeni bolesnici će preživeti. - Kosti će boleti kasnije, kad anestezija prestane da deluje. Najviše prvog dana nakon intervencije, ali možda i još nekoliko dana. Međutim, pomoći će analgetici. Okupljeni su i dalje ćutali. Sad su već razumeli da je, i ukoliko se i izuzme preteran oprez lekara, koji je sa njihove strane već poslovičan, rizik od intervencije neuporedivo veći nego kod davanja krvi. Neki su počeli da se meškolje. - Ne želimo da žurite sa odlukom - nastavio je Anri, trudeći se da zadrži blagost u rečima. - Idite kućama i razgovarajte sa porodicama. Javite šta ste odlučili. Vremena nema na bacanje, ali ima ga dovoljno da dobro razmislite. Dok je govorio, Anri je pažljivo posmatrao dobrovoljce. Uočio je jednog od njih koji je bio vidno nervozan. Brisao je maramicom znoj sa lica i vrata. Usredsredio se da ga bolje odmeri. Bio je to sredovečan čovek, otprilike njegovih godina, a snažan, rumen i zaobljen, kao oni za koje se kaže da pucaju od zdravlja. Anri je tada povratio svoju veru u poznavanje ljudske prirode. Ko bi pri punoj svesti rizikovao život za drugog? Drukčije je kada je reč o roditelju koji se žrtvuje za svoje dete. Ali ovde se radi o sasvim nepoznatim osobama, i to strancima. Ne, uzalud se nada Žorž. Onaj koji se ne bude uplašio već sada, pri prvoj informaciji, odustaće kad bolje razmisli. Ili kad bude razgovarao sa porodicom. Nijedna žena neće blagonaklono gledati na odluku muža da dovede u opasnost sopstveni život, pa čak i u ime nečijeg ozdravljenja i spasa.

45

Slučaj je hteo da čovek koji se znojio i menjao boje lica od modrocrvene do bele i sive, Gabrijel Rostan, bude baš dobar poznanik bolničkog portira Žaka. Znali su se iz komšiluka. Žak se u Rostanovoj pekari redovno snabdevao hlebom. Tog nedeljnog popodneva bila je Žakova smena, pa je video komšiju kako ulazi u bolnicu. Gabrijel je i tada, kao i uvek, bio dobro raspoložen i spreman za razgovor. Međutim, Žak nije znao razlog za vanredni sastanak u bolnici u nedelju popodne. Osim toga, sa njim nema dužeg razgovora kad je na dužnosti. Ipak, Rostan je ušao na sastanak pun optimizma jer je očekivao da je reč o vanrednom davanju krvi. Imao je retku krvnu grupu, B negativnu, i bio je spreman da daje krv i više puta godišnje. Ali kada je čuo o čemu je reč, sve se promenilo. Uplašio se do te mere da je nakon sastanka izleteo iz bolnice kao vetar, ne obazirući se na začuđenog Žaka. Gabrijel Rostan se nije uplašio doniranja koštane srži. Do toga nije ni stigao. Strah ga je obuzeo već pri spominjanju opšte anestezije. Nje se uplašio kao đavola. Zaspiš i nikada se više ne probudiš. Događalo se da zdravi i mladi ljudi, kao što je i on, odu da izvade kamen iz žučne kese i nikada se ne vrate kući. Znao je za nekoliko takvih slučajeva. Supruga je primetila da se Gabrijel, po povratku iz bolnice, odjednom promenio. Do tada, uvek je bio veseo i spreman za šalu, a sada je zamišljen i čudan. Upitala ga je za razlog. On je promrmljao nešto sebi u bradu samo da prekine dalji razgovor. Tokom noći teške misli su terale san sa Rostanovih očiju. Prevrtao se po krevetu. Nekoliko puta je ustajao i odlazio do kuhinje da pije vodu. Čim je stigla zora, uputio se da pomogne dvojici radnika u pekari. Nadao se da će ga fizički rad smiriti. Ništa nije pomagalo. Stalno je razmišljao o jučerašnjem sastanku u bolnici. Pri pomisli na opštu anesteziju i mogućnost da se iz nje nikada ne probudi, strah ga je dovodio do stanja panike. Odagnavao ga je odlukom da neće pristati da bude dobrovoljac. I ne mora. Zar i davanje krvi nije humanost? Zbog čega bi trebalo da ide korak dalje i ugrozi sopstveni život? Mučio se još tri naredna dana. Onda je u petak, 14. novembra, odlučio da ponovo ode u bolnicu ,,Kiri“. Prethodno je proverio da Žak tog dana nije u dnevnoj smeni kako bi izbegao njegovo podozrenje. Pomislio je da će možda smanjiti pritisak na savest ako ponudi krv umesto koštane srži. Ulazeći osećao se napeto i nervozno, ali to nije mogao da spreči. Zaputio se do Žameove kancelarije i pokucao. Ovaj ga je odmah prepoznao sa sastanka od pre nekoliko dana. - Kojim dobrom, gospodine...? - Rostan. Gabrijel Rostan. - A-ha, da. Znam vaše podatke iz kartoteke... Pa dobro došli. Vi ste novi dobrovoljac za koštanu srž? - Šta, kako... Molim... Ma, ne. Naišao sam onako, usput... Da vidim ako treba krvi... - Ne, ne treba - nasmešio se Anri, pogodivši odmah o čemu je reč. Rešio je da pomogne Gabrijelu i olakša mu muke jer je za njega strah bio jednako ljudski koliko i hrabrost. - Dragi gospodine Rostan - odglumio je vešto Anri - nažalost, i kada biste želeli da budete dobrovoljni davalac koštane srži za obolele, ne biste mogli. Nemate odgovarajuću krvnu grupu. - Ah, tako - ozarilo se u času pekarevo lice. - Pa, onda... - Da, da, drugi put - klimnuo je glavom Anri. Tako se duša Gabrijela Rostana ponovo sastavila. Vratio se kući srećan i zadovoljan. - Upravo sam došao iz bolnice - rekao je supruzi, isprsivši se. - Znaš, sinoć sam prelomio u sebi i rešio da se podvrgnem rizičnoj intervenciji u korist nekih novih bolesnika... Ma, nije važno kojoj... Ali isprečila se moja krvna grupa. - Šta ćeš sad!? - upitala ga je supruga, naivna kakva je bila. - Kako, šta ću!? Pa davaću krv i dalje... Ta uvek ima kome treba.

46

23. Vanrednom sastanku u bolnici ,,Kiri“, u nedelju, 9. novembra, prisustvovao je i Rajmon Kastanje. Kada je Mate završio svoje obraćanje, u Kastanjeu se odjednom pojavio njemu dobro poznati unutrašnji glas koji mu je rekao da prihvati rizik i pokaže se i ovog puta kao čovek. A Rajmon, po nečemu možda i sličan Odiseju, tom glasu nikada nije mogao da se odupre. Od trenutka spominjanja transplantacije, pa u naredna dva dana, plašio se jedino da li će se njegova krvna grupa podudarati sa krvnom grupom nekog od obolelih Jugoslovena. Posrećilo mu se. Tako je Rajmon bio jedan od dvojice Parižana čije je telegrame sutradan držao u rukama Žorž Mate. A narednog dana, u utorak, došao je u bolnicu već ujutro, ne čekajući da ga prvo odande pozovu. Želeo je da proveri da li je njegov telegram pristigao. A ako nije, izbeći će gubljenje vremena. Kastanje je 1958. imao četrdeset godina. Telo mu je bilo zategnuto, a mišići napeti kao kad je bio kudikamo mlađi. Odrastao je na selu. U sedamnaestoj godini je iznenada poželeo da postane mornar. Te noći, pre skoro dvadeset pet godina, sedeo je na tremu kuće i posmatrao zvezdano nebo. Odjednom, javila mu se ideja. Poželeo je da život na zemlji i u vinogradu zameni nečim zanimljivijim. U pticu nije mogao da se pretvori, ali zato je mogao da zaplovi morima. Otac je besneo i psovao. Zar da to doživi? Nazvao ga je nezahvalnikom i budućim probisvetom. Dao mu je život i hleb, a on sve to odbacuje zarad želje za provodom. Ugrožava opstanak cele porodice, roditelja i dve mlađe sestre. Međutim, mladi Rajmon nije bio u stanju da posluša roditeljske vapaje, kako očeve, tako ni majčine. U glavi su mu već bili brodovi i more. Nakon sedam dana uzeo je mali kofer i uputio se na jug. U Marselju se ukrcao na prvi teretnjak. Plovio je Mediteranom, između Alžira i Francuske, punih petnaest godina. Nekoliko puta se otisnuo i do Indokine i Brazila. Navikao se na klizavu palubu i vetrove kao galeb. Pokazao je hrabrost pri olujama i nevremenu na otvorenom moru. Više puta je skočio u ledenu vodu da spase pijane drugove. Zbog toga je zatražio od neke gatare da mu istetovira na grudima: luda glava, hrabro srce. Na brodu je postepeno i sazrevao. Težak rad na brodskim motorima zategnuo mu je ruke i leđa kao što od slane vode nabreknu brodski konopci. Pretvorio se u stenu koja je bila u stanju da podupre svaki teret. Stekao je veru u sopstvenu fizičku snagu. Kad mu je bilo trideset, odlučio je da se smiri. Video je svet. Njegov otac nikada nije otišao dalje od Ruana. Tada se preselio u Pariz, oženio i uskoro dobio dvoje dece. Zaposlio se u auto-mehaničarskoj radnji u Ri Pirine, na granici XIX i XX arondismana. U istoj ulici, malo niže, uselio se potom u kuću u kojoj je živeo sa porodicom. Razmišljao je da jednog dana, kad uštedi nešto novca, otvori sopstvenu automehaničarsku radnju. Taman će do tada deca još malo porasti, pa da mu pomognu. Od prvih dana u Parizu davao je krv. Nakon toga nije osećao ni trunku zamora već, naprotiv, svežinu i lakoću. Zbog toga je zaključio da krvi ima i previše. Iz bolnice se odmah vraćao na posao i radio do uveče. Od početka je dolazio isključivo u bolnicu ,,Kiri“. Nije mu bila blizu kuće, ali navikao se na nju i nije je menjao. Zavoleo je osoblje te bolnice, a naročito dr Matea. I Žorž Mate je između brojnih davalaca krvi primetio Rajmona. Pri prvom susretu, fizičkim izgledom ga je podsetio na oca. Bili su iste jake građe, a prostodušnog, mirnog lica. Zbog toga mu se uvek kada bi ga sreo u bolnici osmehivao. Pored većine drugih dobrovoljnih davalaca krvi Žorž je samo prolazio, ne obraćajući veću pažnju. Rajmon nikada nije razmišljao o tome kome će otići njegova krv. Zato su tu bili lekari. Svejedno ko je bio u pitanju i o kakvom čoveku je bila reč. Zar je o utopljeniku mislio kakav je čovek? Tako je bilo i sada, kada je bila reč o mladim ljudima koji su doživeli tragediju na radnom mestu, ne misleći o opasnosti. Ako je neko znao šta je mladost, to je bio on. Ne misliš o rizicima. Živiš kao da život ima samo početak.

47

Dok se posle sastanka u bolnici vozio opustelim Parizom prema kući, odluka je bila već donesena. Želeo je da je ostvari što pre, kao da se plašio da će ga neko preteći. Zbog toga je te noći i narednog dana osećao veliko uzbuđenje. Ni o kakvom riziku po sebe i svoje zdravlje nije bio sposoban da misli. Uostalom, čega da se plaši? Bolova? Taman posla, on se nikakvih bolova ne boji i spreman je da svaki podnese. Umora zbog malokrvnosti? Pa šta, proći će. Nije morao odmah nakon povratka iz bolnice da se zavlači pod kola u radionici. Imao je mlađe kolege koji su mogli privremeno da ga zamene. Ujutro je stigao na posao kao i uvek, oko osam. Započeo je posao, prividno miran. Međutim, nestrpljivo je iščekivao da se otvori obližnja pošta. Potom je u radnom kombinezonu požurio da pošalje telegram. Bio je malo napet jer nije znao kako da formuliše odgovor. Gledao je u ljude oko sebe i čekao da mu nešto padne na pamet. Onda je presekao. Ma šta ima da objašnjava: Dakor. Za deset minuta bio je ponovo u radionici. Do večeri je radio kao da mu se ništa neobično nije dogodilo. Suprotno, još i poletnije, kao neko ko je ostvario ono što je naumio. Isto tako je bilo i kada se vratio kući i pridružio porodici pred televizorom. Najvažnije je što će spasti nečiji život, mislio je još od prethodne večeri. Neće to biti životi njegove dece ili žene nego nekog nepoznatog čoveka, ali to ništa ne menja. - Rajmone, čoveče! - preklinjala ga je supruga te noći u krevetu. - Uludo se izlažeš opasnosti. Nije to nikakav herojski čin. Zatvaraš oči pred činjenicom da će tvoja porodica možda trpeti užasne posledice. Uostalom, o čemu je tačno reč? - Ma, ništa posebno. Čula si za slučaj ozračenih bolesnika iz Jugoslavije? - Ne, nisam. Koji ozračeni? - Pa bilo je u novinama... Potrebno im je malo tuđe zdrave koštane srži. - Malo čega? Rajmon, o čemu to pričaš, za boga miloga? - Ma, ne brini se. Slušaj me, nije opasno. Zar treba da te podsećam koliko sam zdrav i punokrvan? Stegnuo je mišić na nadlaktici desne ruke kao snagator, želeći da je odobrovolji, ali nije uspeo u nameri. - Rajmone, molim te... Pa, zar ne misliš na opasnost baš nikada... Jao meni... - Nema opasnosti. Potpuno sam siguran. Ta biću u bolnici, sa lekarima oko sebe... Hajde, spavaj sad. Mašio se za prekidač na lampi pored kreveta da ugasi svetlo i prekine razgovor, istovremeno pokušavajući da poljubi suprugu, ali je ona izmakla lice. Ujutro, čim je svanulo, Rajmon je ustao iz kreveta i neuobičajeno tiho se obukao. Želeo je da ne probudi suprugu. Ali ova je bila budna i gledala ga je staklastim očima. Kad joj je mahnuo, uzdahnula je i brižno pogledala u dečji krevet. Kastanje je i tog jutra, u utorak, prvo svratio do radionice. Sad je bilo vreme da obavesti kolege. Ovog puta će možda izostati sa posla dan-dva. Obaveza koju ima u bolnici ovog puta veća je nego do sada. Zbog toga će mu možda zatrebati kraći odmor. Ali nadoknadiće te dane angažovanjem preko vikenda. - Samo napred - odmahnuo mu je blagonaklono šef. Ovaj je dobro znao kakav je Rajmon kao radnik. Da su mu bila potrebna dva neradna dana i bez nekog ozbiljnog razloga, odobrio bi mu. Međutim, poznajući njegovu savest, a još više vrednoću, bio je siguran da će se Rajmon pojaviti u radionici već sutradan.

48

24. Drugi telegram u rukama Žorža Matea bio je potpisan imenom Marsela Pabijona. Kad je u ponedeljak, 10. novembra, Marsel oko pola devet pošao u svoje preduzeće, na pariskim ulicama bilo je takvih na desetine hiljada. Međutim, već sutradan, u utorak, razlikovao se ne samo od drugih Parižana, nego od svih ljudi na svetu. Ušao je u istoriju medicine kao prvi svetski dobrovoljni davalac koštane srži u svrhu transplantacije. Marsel se tog dana vratio sa posla ranije nego inače. Njegov stan nalazio se u neposrednoj blizini Katedrale San Sulpis, u Ri Bonaparte. Tamo su se supružnici Pabijon preselili nakon dve godine braka. Marselova supruga je bila posvećeni i istinski vernik. Želela je da stanuje blizu mesta na koje su je roditelji vodili da sluša propovedi. Taj period detinjstva toliko joj se urezao u pamćenje da se nije smirila dok supruga nije nagovorila da se presele. Ovaj kvart je bio u skupljem delu grada, ali je Marsel pristao zbog ljubavi i ženine sreće. Njega crkva nije zanimala. Doduše, nije imao ništa protiv da se njihove dve male ćerke vaspitaju u duhu hrišćanstva. Vera u Boga nikom nije donela štetu. Naučiće se redu i poštovanju. Odagnaće zlo iz duše. Jednog dana to može samo da im pomogne da budu bolji ljudi. Bilo je nešto oko pet po podne. Marsel je skinuo odelo i obuo papuče. Iako se trudio da pred decom ostane miran, nagrizala ga je nervoza. U stvari, nestrpljivo je čekao da se supruga vrati sa posla. Obično bi stigla oko pola Šest jer joj je trebalo pola sata prevozom do kuće. Dok je čekao, Marsel se pridružio ćerkama u igri. Međutim, nije mogao da se opusti, a deca su to primetila na svoj način: - Tata, koliko puta treba da ti kažemo da zeleni čovečuljak ide do druge kućice levim putem, a crveni desnim. Šta ti je večeras?! Tada je ustao sa poda i stao uz prozor, posmatrajući ulicu u mraku. Zbog čega je još nema, pitao se gledajući u daljinu. Zašto ne dolazi? Kroz glavu su mu prolazila sećanja na radni dan u kancelariji. Kad je reč o samom poslu, nije bilo većeg uzbuđenja. Užurbanost, nestrpljivi klijenti osiguranja, razgovor sa kolegama. Sve kao i obično. Doduše, lomio mu se vrh na grafitnoj olovci nekoliko puta, što je bilo neobično za njegovu inače poslovičnu koncentraciju. On je znao razlog, ali rešio je da ga sakrije od ostalih. U stvari, prethodne noći stalno je mislio na razgovor u bolnici ,,Kiri”. Ako je želeo da bude iskren, propisno se prepao kad je prvi put čuo da se traže dobrovoljni davaoci koštane srži. Taj strah, koji ga je držao i dok se vraćao kući iz bolnice,bio je razlog da se iste večeri ne poveri supruzi. Odlučio je da prvo sam sa sobom raščisti. Srećom, supruga nije ništa posumnjala. Nije ga čak ni pitala za razlog iznenadnog poziva na sastanak u bolnici u nedelju. Međutim, sad je sve bilo drukčije. Sve se promenilo još jutros kada je doneo odluku. Rešio je da pristane. Od sudbine niko nije pobegao. Jer on dobro zna da bi ga dilema ubila mnogo sigurnije od intervencije. Da je pokleknuo i odustao, morao bi da nastavi da živi sa večnim nemirom i sumnjom u sebe. A na to nije bio spreman. A sad kad je odlučio i već poslao telegram sa pristankom u bolnicu, želeo je da se poveri supruzi i dobije od nje podršku. Što bi ona rekla, blagoslov. Nije mogao da bude potpuno miran dok i ona ne bude upoznata sa njegovom odlukom, i to još večeras. Doktori Mate i Žame su na sastanku više puta ponovili da je vreme dragoceno. Utom je zazvonio telefon. Gospođa Pabijon je javljala da kasni jer imaju neki problem u računovodstvu robne kuće u kojoj je radila. Marsel je zaškrgutao zubima, ali nije ništa rekao. Rešio je da se smiri nekom aktivnošću. Palo mu je na pamet da započne pripreme za večeru. Nije umeo da kuva, ali mu je postavljanje stola išlo od ruke. Zato se dao na posao.

49

Dok je postavljao tanjire i čaše na sto, Marsel je zamišljao kako će teći razgovor sa suprugom. Reći će joj da ne može da vidi sebe kao kukavicu. Morao je da pomogne tim nesrećnicima. Ako su lekari odabrali da pozovu baš njega, to znači da na njega i računaju. On nije mogao ni želeo da izneveri njihovo poverenje. Nikakva mentalna slabost ne sme da ga omete. Ako bi oni jadnici u bolnici umrli zbog izostanka dobrovoljnih donora, on bi se osećao kao da nije pružio ruku utopljeniku. Ipak, brinuo se zbog neizvesnog ishoda intervencije na koju se spremao. Tada mu je najviše pomagalo da zamisli kako se sve završilo srećno. Vratio se iz bolnice neoštećen i zdrav. Srce mu je igralo od sreće. Nekom je spasao život. Isto tako se osećao i nakon davanja krvi; mogao je da poleti od lakoće u grudima. Supruga će ga sigurno podržati. Oduvek je mislila o stradanjima ljudi isto što i on. I ona je bila osetljiva na ljudsku patnju. Mnogo puta su razgovarali o tome. Želela je da i sama postane dobrovoljni davalac krvi, ali joj lekari nisu dozvoljavali zbog niskog pritiska. Gospođa Pabijon se pojavila oko sedam. Obradovala se kada je videla da je sto već spreman. Nije posumnjala da se iza te Marselove inicijative nešto krije. On je i inače bio pažljiv muž i često joj je pomagao oko kućnih poslova i dece. Za tren se presvukla i podgrejala zadocnelu večeru koju je kupila u Prentanu, robnoj kući u kojoj je radila. Kada su malo kasnije deca otišla na spavanje, supružnici su se uz vino osamili u dnevnoj sobi ispred televizora. Gospođa Pabijon se, potom, kao i uvek, naslonila na Marselovo rame i prepustila kratkom opuštanju pre spavanja. Za oboje je još jedan dan polako nestajao. A kad nestaje, onda je najlepši. Tada joj je Marsel saopštio. Birao je reči, ali nije krio da je ipak reč o rizičnoj intervenciji. I ukoliko sve prođe bez komplikacija, čeka ga umor, i to nekoliko dana. Međutim, ako bude potrajao duže, uzeće deo godišnjeg odmora. Šta je to u poređenju sa sačuvanim životom nekog od tih mladih nesrećnika? Dok je Marsel govorio, supruga ga nije prekidala. Pravila se da nije iznenađena, iako je osetila da je on uzbuđen. To je doprinelo njegovoj sigurnosti. Kad je završio, Marsel se osećao stameno kao svetionik. - U redu - rekla je gospođa Pabijon, malo se odmaknuvši od supruga i pogledavši ga. - Ako si rešio, onda to i uradi. Moliću se Bogu da sve protekne u redu... Ali ja već znam, sve će biti u redu. Dobrota uvek pobeđuje... Pomozi im. Neka tim jadnicima bude bolje. Potom se, ustavši mirno sa sofe, premestila u bračnu postelju. Ipak, u duši joj nije bilo lako. Ona nije bila nimalo lakomislena osoba. Shvatila je da se Marselu sutra u bolnici može dogoditi strašna nesreća. Tada će se sve vrtoglavo promeniti i ništa u njihovim životima više neće biti kao ranije. Međutim, znala je da mužu pomaže najviše ako ostane mirna i ako ga podrži. Malo je takvih žena. Marsel je bio srećan čovek.

50

25. Na prvo spominjanje transplantacije koštane srži kod obolelih naučnika iz ,,Vinče“, Leon Švarcenberg je pomislio na Cicu. Nad njom se nadvila nova opasnost. Transplantacija je pružala Šansu da se ona i njene obolele kolege izleče i izbegnu tragediju, ali ukoliko dođe do odbacivanja transplantata, biće ugroženi još više nego od same radijacione bolesti. Pazeći da ne bude sumnjiv, još jednom je proverio Cicinu krvnu grupu. B-negativna. Ista kao njegova. Tada su mu emocije ponovo pomutile razum. Rešio je da on bude njen dobrovoljac. Pokloniće Cici svoju koštanu srž. Zaštitiće je svojim telom. Ako dobije deo njegovog tela, izbeći će opasnost. Reakcija primalac-davalac je u njihovom slučaju isključena. Ona njega ne može odbaciti. Njegova koštana srž i njena krv će kolati zajedno njenim venama. Sjediniće se u najposebnijoj vezi dvoje ljudi. Transplantacija je, u stvari, spajanje. Sa kakvom je srećom, prikrivenom od ostalih, Leon živeo još tri-četiri dana. Bio je ubeđen da ni šef dr Zame neće da mu se suprotstavi. Dobrovoljca niko ne može da odbije. Pogotovo ako je reč o lekaru koji je i sam dobro upućen u sve rizike. Činjenica da njih dvoje nisu bili istog pola bila je u tim danima daleko od njegove svesti kao što su daleko Severni i Južni Zemljin pol. Leonovim snovima je brzo došao kraj. Reči Anrija Žamea, izgovorene u ponedeljak, 10. novembra, nakon vizite, a pre konferencije za štampu,bile su puščano tane u njegove grudi. Tada je Anri saopštio da će se zbog opasnosti od odbacivanja transplantata potencijalni dobrovoljci birati prema krvnoj grupi i polu. Leon se povratio od šoka tek uveče. Kad se vratio sa posla, šetao je oko kuće dva sata. Trebalo mu je mnogo snage da se natera da opet posmatra stvari kao lekar i prihvati realnost. Ipak, i narednih dana, dok su se prve transplantacije već sprovodile, hodao je bolničkim hodnikom kao duh. U Cicinoj sobi se zadržavao kraće nego ranije. Bio je čudan i nespretan. Sa lica mu je nestao sjaj koji je prethodnih dana osvetljavao Cicinu bolesničku sobu.

51

26. Kad se Marsel Pabijon u utorak 11. novembra ujutro pojavio u bolnici ,,Kiri“, u Žameovoj kancelariji već je sedeo Rajmon Kastanje. Bio je tu i Žorž Mate. Iskoristio je priliku da se, protivno svom običaju, raspita malo o Kastanjeu i njegovom životu. Dvojica dobrovoljaca se nisu poznavali. Bili su jedan drugom potpuni stranci. - Stigli ste i pre nego što smo vas zvali, gospodine Pabijon - pozdravio ga je Žame. - Nisam želeo da gubim vreme. Uostalom, doktor Mate je rekao da je hitno. Marsel se okrenuo prema Žoržu, a ovaj je klimanjem glave potvrdio. - Hej, pa vas dvojica kao da ste se dogovorili - nasmešio se Anri, pokazujući na Kastanjea koji je sedeo na sofi, malo sa strane. - I on nam je isto to rekao... A i u telegramima ste napisali identičan tekst: dakor. - Pa, šta ima da se piše... - Naravno, naravno... Svaka čast, gospodo. Čestitam vam na hrabrosti... Nadam se da ste razumeli da sama intervencija nosi sa sobom i rizik. Obojica su rekli da su sve shvatili. Kad ih je malo kasnije Žorž pitao da li su doručkovali, dva odrečna odgovora stopila su se u jedan. Mate je želeo da bude siguran da obojica mogu odmah da se podvrgnu opštoj anesteziji. - Doktor Mate i ja mislimo da bismo intervencije mogli da izvedemo već danas - rekao im je Žame. - U slučaju da sve protekne kako treba, mogli biste brzo da se vratite kućama i obavezama. - Danas!? - začudio se Pabijon. - Pa, ne mora... - Ne, ne kažem ništa. Samo sam iznenađen... U redu, slažem se. Što pre, to bolje... - Evo, ja ću prvi - isprsio se Kastanje. - Ne, bolje da prvi bude gospodin Pabijon. Primaoca koji odgovara vašoj krvnoj grupi moramo još malo da pripremimo. Krvne grupe Kastanjea i Pabijona su odredile da prvi primaoci budu Miloš i Vlada. Žame je želeo da se prva transplantacija izvede kod manje obolelog Miloša, kako sama težina Vladine bolesti ne bi dodatno kompromitovala novu, ionako neizvesnu metodu. Odveli su ih u dvokrevetnu sobu na spratu na kojem su ležali i ozračeni bolesnici. Žame ih je zamolio da ne razgovaraju ni sa kim. Upoznaće primaoce kasnije, kad sve prođe. Pabijon i Kastartje su potom skinuli odeću, obukli bolničke pidžame i seli na krevete, svako sa svojim mislima. Marsel je bio nervozniji od Rajmona. Palo mu je na pamet da će se smiriti ako porazgovara sa suprugom. Pozvao ju je telefonom koji je bio okačen na zid u hodniku. Dobio ju je na radnom mestu i saopštio joj odluku lekara da se intervencija sprovede za sat-dva. Ona mu je odgovorila da je mislima uz njega. Raduje se trenutku kad će se vratiti kući. Proslaviće. Sat vremena nakon razgovora, Marsel je ležao, go do pojasa, u sali za intervencije. Mirno se prepustio udisanju opojnog anestetika i zaspao. Prvoj svetskoj transplantaciji koštane srži.kao i nešto kasnije drugoj, prisustvovali su svi lekari iz tima Anrija Žamea. Od medicinskih sestara iz redovne smene samo je jedna ostala dole, na odeljenju. Mari Dezmon je pozvala neke od koleginica da dođu vanredno. Pripreme su započete još prethodne večeri. Medicinari su radili u miru, ali sa povećanom pažnjom. Niko nije želeo da bude odgovoran za neku grešku. Trebalo je sve dovesti u red. Naročito se pazilo na sterilizaciju instrumenata. Infekcija je mogla da ugrozi uspeh intervencije i kada je sve ostalo bilo kako treba. Srećom, preciznost i profesionalnost bile su u tom timu već rutinske. Anesteziolog i njegov pomoćnik su ujutro stigli sa hirurškog odeljenja pre ostalih. Instalirali su svoju opremu i proverili je. Dr Diplan je obezbedio veću količinu krvi, za slučaj da dođe do akutne neželjene reakcije ili ranog odbacivanja transplantata. Prekontrolisao je podudaranje krvnih grupa davalaca i primalaca još dva puta. Mari Dezmon je hodala za petama Anrija Žamea kao senka, da izvrši svaku radnju koja bi se njemu odjednom učinila važnom. 52

Dvojicu dobrovoljaca prethodno su pregledali internisti. Uzeta im je krv i napravljeni su im rendgenski snimci pluća. Neka skrivena, nevidljiva bolest morala je da bude odmah isključena. Anri je dan ranije pozvao iz druge bolnice kolegu psihologa. Razgovarali su najviše o primaocima. Složili su se da je za oporavak najbolje ako ne budu znali punu istinu. Nekom od njih bi moglo da padne na pamet da je reč o rizičnom eksperimentu. Anri je zamolio psihologa da pre transplantacije obavi razgovor i sa dobrovoljcima. Želeo je da se uveri kako su odluke doneli pri stanju pune svesti o mogućim komplikacijama. Kad su Kastanje i Pabijon odvedeni u Žameovu kancelariju radi psihološkog testiranja, malo su se i uvredili. - Gospodo, ne čekajmo više. Niste se, valjda, vi lekari predomislili! - podbo je Marsel psihologa. Prilikom intervencije od velike važnosti je bila brzina. Koštanu srž iz kostiju dobrovoljaca vadio je Žorž. Pomagao mu je, kao i uvek, njegov prvi asistent dr Latarže. Anri je potom napunjene špriceve, jedan za drugim, lično odnosio do primalaca i ubrizgavao gust, sivkast sadržaj direktno u njihove vene. Bilo je i gušćih parčića u toj sluzavoj tečnosti. Srećom, unutrašnji organi, od kojih su najosetljiviji bubrezi, ostali su neoštećeni. Beogradskim lekarima je saopšteno da kažu atomi- stima isto što će im reći i svi francuski. - Ma,obične infuzije... Možda unekoliko drugačije jer se očekuje bolja efikasnost... Ali ništa posebno rekao je Pendić dvojici studenata tog jutra, svakom posebno i bez prisustva drugih bolesnika. Miloš je, ipak, informaciju preneo sobnom kolegi Grujici. Kad je to saznao i Petar, odmah je obavestio Milana i Cicu. Teže je bilo objasniti zbog čega te specijalne infuzije ne dobijaju svi odjednom, kao i uvek do tada. - Valjda se teško nabavljaju... - snašao se Pendić. Miloš je mirno sedeo na stolici, ništa ne sumnjajući. Zatvorena vrata onemogućavala su pogled u drugu prostoriju, onu u kojoj je intervenisao Mate. Osim toga, buljuk medicinara pravio je gužvu i metež. Bilo mu je malo čudno. Zbog čega su se okupili svi lekari i skoro cela smena bolničarki? Gledaju u njega raširenih očiju kao da očekuju neko čudo. To pri ranijim infuzijama, a ni pri transfuzijama, nikada nije bio slučaj. Ali budući da nije osećao nikakvo posebno delovanje ovih novih infuzija, nije se uzbuđivao. Primetio je samo da se Anri već prilično umorio jer je mnogo puta izlazio da napuni novi špric. - Hej, drugarice - okrenuo se u jednom trenutku Kalićki. - Molim vas, dodajte mu stolicu. Zar ne vidite da se doktor Žame muči? Sve vreme mi daje injekcije stojeći. Pa, to je nezgodno, umoriće se... A i da vas pitam, kako to da su špricevi napunjeni različito, neki su puni, a neki poluprazni? Srećom po Kalićku, intervencija je već bila pri kraju. Spazila je Anrijev znak, okrenula se i otišla izbegavši da odgovori. - Evo, to bi bilo sve - rekao je Anri Milošu. - Gotovo je. Sad se odmorite. Pokušajte da zaspite dole u sobi. To će vam najviše prijati. Ali o svemu što budete osećali, molim vas, brzo nas obavestite. I najmanju promenu odmah prijavite. Odmah potom požurio je da vidi kako je dobrovoljni davalac Pabijon, koji je još bio pod dejstvom narkoze. Kad su mu anesteziolog i Žorž klimnuli glavom ispod belih maski, Anri se umirio i usporio do tada užurban i nervozan korak. - Je li, kako je prošlo? - upitao je Miloša kao i uvek prividno nezainteresovan Grujica. - Kakve su to specijalne infuzije? - Ma, ništa posebno... Infuzije ko infuzije. Nisam ništa osetio. Nit mi je bolje, nit gore. Miloš je nakratko zaspao tek posle ručka, ako kaša i čaj mogu tako da se nazovu. Kad se nedugo zatim probudio, primetio je da su vrata sobe otvorena. To je bila novost. Poslednjih dana svi su se trudili da ih što bolje zatvore. Ma, da li su to bile baš obične infuzije, ponovo mu je prostrujalo glavom.

53

27. Kasnije istog dana transplantiran je i Vlada. Njegova krvna grupa poklapala se sa krvnom grupom Rajmona Kastanjea. Iako je Mate bio spreman da intervencije sprovede jednu za drugom, Anri je odlučio da malo sačekaju. Želeo je da se uveri da je prva intervencija protekla bez komplikacija. Opšta alergija organizma i šok mogli su realno da se očekuju kada tuđi ljudski materijal uđe u čoveka. Potbm i druge nevolje. Dvadeset velikih špriceva je bio značajan volumen guste tečnosti za relativno malu venu u pregibu lakta. Isto tako, želeo je da sačeka da se Marsel Pabijon sasvim probudi iz anestezije. Morao je da se uveri da je bezbedan. Sve je bilo u redu sa obojicom, Milošem i Marselom. Tek tada je Anri signaliziraro Mari Dezmon da dovede u salu i drugog bolesnika. Vlada nije mogao da hoda već danima. Dvojica bolničara su ga dogurali na nosilima sa točkićima. Iako mršav, bio je otečen od brojnih krvarenja po koži i nekako neočekivano težak, pa su ga bolničari jedva preneli na krevet koristeći čaršav na kojem je ležao. Kad su izvukli čaršav, ukazala se krv. Vlada nije pokazivao nikakvu reakciju. Dok su ga podizali i spuštali iz bolničkog kreveta na nosila, pa posle na operacioni sto, nije progovorio ni reč. Osećao je toliku slabost da nije bio u stanju ni da duže drži oči otvorene. Suočivši se sa krvavim čaršavom ispod Vladinog tela, Anri se još više zabrinuo. Da li je bilo kasno? Može li transplantacija, sve i da prođe bez komplikacija, da bude efikasna u ovoliko bolesnom telu? Prislonio mu je stetoskop na grudi. Vladino još uvek snažno i mlado srce ulilo mu je kakvu-takvu nadu. Petar nije mogao da ostane miran pored tolikog uznemirenja u bolnici. Napeti živci su ga terali da otkrije šta se događa. Pendić mu je na navaljivanje da kaže šta dobijaju studenti rekao isto što i ostalima specijalne infuzije. Nije mu poverovao. Imao je predosećaj da se iza toga krije još nešto, pa je želeo da proveri. Izdržao je do poslepodneva. Videvši da nikoga nema u blizini, oprezno se uputio na gornji sprat. Prikrao se ulaznim vratima sale za intervenciju. U trenutku jedna od bolničarki izašla je zbog nekog posla. Vrata su za tren ostala otvorena. Petar je ugledao Vladu na postelji, Žamea, kao i mnoštvo sestara. Međutim, u drugoj prostoriji ugledao je prizor koji ga je zbunio. Za razliku od Miloševe transplantacije, ovog puta su vrata između dve prostorije ostala otvorena jer je Vlada, koji je ležao na pokretnom krevetu, bio nesposoban da uoči događanja oko sebe. Tako je Petar video Kastanjea, ne znajući ni ko je neznanac niti šta će on tu. Baš u tom trenutku bolničari su Rajmona okretali na bok. Nije čekao da bude otkriven i optužen za nedisciplinu. Vratio se na donji sprat i zaputio pravo u sobu 208 kod Grujice i Miloša. - Hej, video sam Vladu... Dobija te specijalne infuzije. Žame mu ih lično ubrizgava špricevima... Ali, drugovi, ima jedna neobična stvar. U isto vreme lekari operišu i nekog nepoznatog čoveka u onoj drugoj prostoriji... Baš čudno. Zar je bilo toliko hitno da su morali istovremeno? Petrovo slabo poznavanje medicine isključilo je svaku vezu između Vlade i Kastanjea. Ali Miloš se još jednom zamislio nad „specijalnim infuzijama“. Uveče je pritisnuo Kalićku. Ova je na kraju odala tajnu. Priznala je da je reč o koštanoj srži dobrovoljnih davalaca. Želela je da Milošu i drugima ulije energiju da izdrže lečenje i dalje. I sama se poradovala novoj šansi za izlečenje. U Pariz je došla puna vere. Kasnije ju je gubila svakim danom sve više. A sada je mislila da se rodila nova nada. Verovala je da će intervencija uspeti i da će se bolesnici spasti. Vest se odmah pronela među svim Vinčancima. Miloš nije znao šta da misli. Nije osećao ništa novo u svom organizmu. Ali radovalo ga je što je i Vlada bio odabran da bude među prvima. Po tome je zaključio da se on još uvek dobro drži. A ako intervencija bude uspela, on će se među prvima oporaviti i ozdraviti. Sutradan je dr Pendić prekorio koleginicu jer je postupila protiv Žameove odluke. 54

- Pa, kako sam mogla da ga lažem? - branila se Kalićka. - I sam je sumnjao. Sto puta me je pitao. Tako je u narednih devet dana, dok nisu bile završene sve transplantacije, Anri Žame uporno govorio atomistima „specijalne infuzije“, a oni su poslušno klimali glavama znajući da nije reč o tome. Dogovorili su se da mu ne otkriju da znaju istinu. Hteli su da sačuvaju Kalićku od kritike.

55

28. Uzimanje koštane srži od donora i presađivanje u telo bolesnika trajalo je oko jedan sat. Međutim, zbog produženog dejstva narkotika, Marsel Pabijon se potpuno razbudio tek oko tri po podne. Nalazio se na odeljenju, a soba u kojoj je ležao bila je u polumraku iako je napolju još bio dan. Odmah je shvatio da je živ. Buđenje iz anestezije ne može da se uporedi sa uobičajenim buđenjem iz sna; uveče niko ne legne u krevet sa pitanjem da li će se sutra probuditi, a čoveku koji se podvrgava opštoj anesteziji upravo to prolazi kroz glavu. Žmirnuo je nekoliko puta da razbistri pogled. Potom je malo pomerio ruke i noge. Funkcionisale su. Podigao je glavu sa jastuka da pogleda okolo po sobi. Oštri bolovi u grudima i bedrima upozorili su ga da je najbolje da se mnogo ne pomera. To je mogao i da očekuje. Pokušao je da iz ležećeg položaja vidi hodnik. Nigde nikoga. Tišina kao u pustoj ulici. Prvi put je ležao u bolnici i očekivao je metež bolesnika i medicinskog osoblja. Sad bi mu to dobro došlo. Želeo je da sa nekim popriča. Što mu se više vraćala snaga, više je hteo da slavi. A to nije mogao sam. Tada su u sobu dovezli Rajmona, koji je buncao i nekontrolisano se koprcao po krevetu. Marsel je iz sopstvenog iskustva znao da će proći još najmanje dva-tri sata pre nego što ovaj bude u stanju da razgovara. Do pre nekoliko sati nisu znali jedan za drugog, pomislio je. A sad mu se taj nepoznat čovek čini poznatim kao neki stari drug. Spojila ih je i povezala opasnost kojoj su se izložili. U njegovom slučaju bio je tu i strah za sopstveni život. Kad se Rajmon konačno razbudio, ispričali su jedan drugom sve o sebi i svojim porodicama. Spavali bi sat-dva, a onda nastavljali razgovor. Pred zoru im je izgledalo kao da se već dobro poznaju. Za jednu noć postali su prijatelji. Rešili su da ubede lekare da ih već sutra puste kući. Žame je bio na čelu vizite, kao i uvek. Ušao je ozbiljan, a onda im se nasmešio. On nije verovao da će se dobrovoljci uopšte pojaviti, a sad ih je video pred sobom. Dvojica građana Pariza kao i svi drugi, a sa toliko unutrašnje snage. Spolja obični i neupadljivi, a iznutra hrabriji od mnogih koji su sopstvenu kuraž bučno isticali. Ako je sumnjao u humanost u vremenu kada svako gleda samo sebe, sada se zauvek uverio da nije bio u pravu. - Juče ste vas dvojica, dragi moji, učinili više nego dobro delo. Možete slobodno da se uračunate u heroje medicine. Ali za mene ste i više, heroji ljudskog roda. Treba da se ponosite. - Dobro, dobro... - bilo je neprijatno Marselu što ih glavni lekar hvali ovako javno, pred svima. - Doktore, a kako su oni mladići? - Da, da - ubacio se odmah i Rajmon. - Ako im treba još srži, mi smo tu... Molim vas, ne idemo nikud dok nam ne kažete kako su bolesnici. - Sasvim dobro - osmehnuo se ponovo Anri. - Vi ste za njih učinili najviše što se moglo. U stvari, ono glavno. Sad je na nama lekarima da nastavimo negu i lečenje. Anri im je predložio da ostanu još dan-dva u bolnici, dok se sasvim ne oporave. Treba da dobijaju antibiotike. Obojica su odbili. Rajmon je odmah ustao iz postelje da pokaže kako je sposoban da ode kući. Marsel za njim. Jedva su stajali, ali su se uspravili. - Ma, nema razloga da uzalud nekom bolesniku zadržavamo postelju. - Razumem - klimnuo je glavom Anri. - Da znate, to sam od vas dvojice i očekivao. Uostalom, antibiotike možete da uzimate i kod kuće. Ukoliko naknadno budemo utvrdili neke nepravilnosti u vašoj krvnoj slici, pozvaćemo vas. - Čuvaćemo se, doktore, ne brinite... - A gde je doktor Mate? - odjednom se setio Rajmon. - Očekivao sam ga jutros u viziti... - Eno ga za mikroskopom gore na spratu. Sprema se za nove transplantacije... Taj ne gubi vreme... - Pozdravite ga... I računajte na nas uvek. - Čekajte. Nećete, valjda, pešice. Pozvaćemo bolnički automobil da vas odveze kućama. Napolju duva vetar i prilično je hladno. 56

- A, ne, to nikako. Ja stanujem u blizini - odbio je odlučno Marsel. - A ja sam došao u bolnicu kolima. Sam ću se odvesti nazad - pridružio se Rajmon.

57

29. Gospođa Pabijon je tog utorka radila sa nemirom. Nije ga pokazivala, ali je osećala napetost jer je stalno mislila na muža. Pogotovo od kada ju je pozvao. Kad je predveče završila sa poslom, telefonirala je komšinici i zamolila je da pričuva nakratko njene ćerke. Potom se zaputila u bolnicu ,,Kiri“. Kiša samo što je bila prestala, a ulične svetiljke žutele su novembarski mrak. Prošavši pored trenutno prazne portirske kućice, popela se na sprat stepenicama. Srećom po nju, nije bila Žakova smena. Nije nameravala da potraži medicinske sestre jer je znala da na posetu u to vreme neće gledati blagonaklono. Pošla je hodnikom i krenula da oprezno zaviruje u sobe. U jednoj je ugledala dvojicu muškaraca u pidžamama. Jedan od njih se pridigao i žmirnuo. Pokazala se glava bez kose, suva i bleda. Kratko su im se ukrstili pogledi. Bio je to Miloš. Odmah je nastavila dalje. Ubrzo je našla sobu u kojoj je ležao njen muž, a pored njega još jedan muškarac. Iako se odavno probudio iz anestezije, Marsela su bolovi terali da žmuri. Gospođi Pabijon je bilo dovoljno desetak sekundi da se uveri da je živ. Poželela je da ga dozove i da mu mahne, ali je odustala da ga ne uznemiri. Okrenula se na petama i brzo izašla iz bolnice. Njihova kuća bila je udaljena od bolnice dvadesetak minuta hoda. Dok je koračala, srce joj je igralo u grudima. Bila je srećna. Zahvaljivala je Gospodu što je milošću oblio njenu porodicu. Ujutro se probudila sa osećanjem tihe svečanosti. Kada je odvela decu u školu i otišla na posao, bila je srećna i ugrejanog srca, Međutim, nije se poverila nijednoj od koleginica. Nije to radila ni kada je u pitanju bilo nešto manje bitno. A oko devet tog prepodneva Marsel je javio da je sve gotovo. Ne samo što je preživeo, nego se osećao dobro. Nije imao pojma da je ona to već znala. Uveče tog dana Marsel je bio kod kuće. Vratio se iz bolnice još oko jedanaest sati. Za odmor i san dobro mu je došao mir praznog stana. Kad je gospođa Pabijon stigla kući, Marsel je leškario na sofi, a deca su se igrala na podu, kao i uvek. Sa osmehom na licu, prišla je suprugu i zagrlila ga. Te noći njihov dom je bio isti kao prekjuče i svih prethodnih dana. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je neko odatle juče postao deo istorije medicine. Nakon večere supružnici su se kao i uvek premestili na omiljenu sofu. Videvši da Marsel i dalje trpi bolove, gospođa Pabijon je skupila noge poda se i sela pored njega. - Baš šteta što ne smeš da popiješ čašu vina, dragi - namignula mu je. - U stvari, mogao bih... Ali to je sve što smem večeras, draga.

58

30. Već od trećeg dana nakon transplantacije Miloš je prestao da se znoji preko dana, a noćna temperatura mu je pala skoro na normalnu vrednost. Umor je polako kopneo. Krepkost i snaga su rasli. Međutim, još je bio oprezan i sumnjičav. Da li je poboljšanje samo prolazno? I posle transfuzije krvi se privremeno osećao bolje. A kako se napredak nastavljao iz dana u dan, sve više ga je obuzimao optimizam. Novost je bila i glad. Od akcidenta pa do ovih dana nije ju osećao. Skoro četiri nedelje. Sad je počeo da mu prija miris toplog mleka uju- tro. Radovao mu se već prethodne večeri, pred spavanje. Dobio je volju da šeta po hodniku i obilazi kolege. Ulivao im je veru u transplantaciju. Sudeći po njemu, novo lečenje je izgleda davalo rezultat. Svi su ga slušali i strepeli da li će se i za njih pojaviti davaoci. Tračak vere u izlečenje prokrčio je ponovo svoj put. U nedelju, 16. novembra, Miloš je od jutra primetio neku užurbanost u bolnici. Na odeljenju je bio neuobičajeno veliki broj lekara. Većini su lica bila natmurena. Valjda su ljuti što ih doktor Žame tera da rade i vikendom, pomislio je. Zastao je pred vratima Vladine sobe i razočarano uzdahnuo. Jutros im je dr Latarže rekao da je ovaj sinoć hitno morao da bude transportovan u bolnicu Neker, u obližnjoj Ri d’ Serv. Dobio, siromah, upalu slepog creva, a bolnica ,,Kiri“ nije imala hirurško odeljenje. Pa je r neka nedaća nije mogla da ga preskoči? Zar da mu se dogodi takav maler baš sad kad je usred oporavka? Poželeo je da uđe u sobu u kojoj je Vlada ležao do juče. Bila je zaključana. Nastavio je da korača hodnikom, pun brige. Sve to sa Vladom nije mu se dopadalo. Otkad je izolovan, izgubili su kontakt i više nije bio siguran kako mu je i kako izgleda. Nije ga video poslednjih desetak dana. Sve to vreme komunicirao je samo sa tišinom iz njegove sobe. A sad nema ni tišine. Nakon transplantacije Vlada nije imao nikakve znakove poboljšanja. Za razliku od Miloša, krvna slika je pokazivala isti, obeshrabrujući nalaz. Temperatura mu je ostala jednako visoka. Krvni podlivi su se samo širili. Poslednjih dana je siva prebojenost kože prelazila u žutu. Svest mu se sve jače mutila. I dok je pre transplantacije još bio koliko-toliko svestan, Vlada nije pokazivao želju da komunicira sa lekarima ili medicinskim sestrama u svojoj zasebnoj sobi. Ćutao je i kada je na trenutke imao snage da govori. Teško telesno stanje i strahovit umor stvorili su mu osećaj kao da je na dnu neke provalije. Čemu tada reči? Ko da ga čuje iz ambisa? Prepustio se i bez koprcanja, kao svi razumni ljudi kad vide svoj skori kraj, predavao se podzemnom svetu. Na njegovom ulazu već se i nalazio. Pomućena svest mu je blokirala uobičajene, prirodne osete. Ništa ga nije bolelo. Nije ga bilo ni strah. I sa otvorenim očima, jednako kao i žmureći, video je oko sebe samo maglu. Bila je gusta i bela kao što su belina i tišina bolnice. Nije primećivao ni Adrijen iako mu je ona nekoliko puta tokom noći menjala pokrivače pune krvi koju je povratio. Lekari su bili svesni da transplantacija nije davala rezultat. Radijaciona bolest je u njegovom slučaju izgleda bila u fazi u kojoj nijedna mera lečenja nije mogla da urodi plodom. Sve oskudnije mokrenje značilo je da i bubrezi prestaju sa radom. U životu ga je još držalo samo mlado srce. Poslednjih dana Adrijen se prijavila da ga neguje i kada nije bila njena smena. Bila je otprilike njegovih godina. Došla je u Pariz iz okoline Bresta. Odrasla je u samostanu, sa časnim sestrama. Kasnije je poželela da služi kao bolničarka. Htela je da pomaže bolesnim ljudima. Žrtva je za Adrijen bila osećaj dobre ruke Boga. Želja joj je uslišena. Medicinskog osoblja je nedostajalo u svim bolnicama. Razumela je da je Vlada svaki dan u sve težem stanju, pa je počela krišom da stavlja drveni krstić u njegovu ruku dok spava. On nije osećao mali predmet, kao ni njene tople dlanove. Još manje je bio u stanju da čuje reči njene tihe molitve. Molitve je uvek morala da krije. Strogi doktor Žame nije dozvoljavao da se bolnica pretvara u crkvu. Ali Adrijen je znala da medicina nije jedina u stanju da pomogne obolelom. Bog je taj koji život daje i koji ga

59

uzima. Pa ako Svevišnji na kraju odluči da Vladu pozove, onda neka ga krst u njegovim rukama odvede u raj. Nevinima drugo i ne pripada. Mladost je sama po sebi nevina. Adrijen je bila uz Vladu i u subotu uveče. Oko jedanaest on je prestao da diše. Adrijen se nije prepala. Pozvala je dežurnog lekara dr Lataržea. On se začas stvorio kod bolesnika. Kad je lekar dotrčao, Vlada je još jednom uspeo da nekako prodiše. Borio se za vazduh poslednjim snagama. Svesti više nije imao, sad se u njemu borio još samo ljudski instinkt. Nekontrolisano mu se grčio svaki, već odavno iznuren mišić na grudnom košu. Latarže je shvatio da je nesrećnik antefinem. Naredio je Adrijen da budno pazi, a sam je požurio da telefonira šefu dr Žameu. Potom je pozvao i dr Matea koji je i te noći, kao svake dok su trajale transplantacije, spavao u bolnici. Kad se vratio u bolesničku sobu, Vlada je već bio ukočen. Latarže mu je prišao i uhvatio ga za ruku da opipa puls. Nije ga osetio. Odmah je započeo reanimaciju. Masirao je grudni koš nesrećnog mladića i istovremeno zatražio od Adrijen gazu zbog disanja usta na usta. Ubrzo mu se pridružio i Žorž. Kad je ušao, uhvatio se za glavu zbog užasnog predviđanja. Ali nije se pokolebao nego se pridružio Lataržeu u oživljavanju. Adrijen je žurno prinosila ampule i injekcije. U trenutku Žorž je zatražio veliku iglu da ubrizga adrenalin direktno u Vladino srce. Bila je to poslednja nada za uspeh. Ni to nije pomoglo. Mladićevo srce se zauvek predalo i stalo. U to vreme pojavio se i Anri. Bio je zaduvan od brzog hoda do bolnice. Bio mu je potreban koji minut da se nadiše vazduha. Potom je prišao Vladi i raširio mu očne kapke. Zenice su bile ukočene i velike. - Zar je baš moralo - rekao je tiho i stegnuo vilice od gneva, stojeći još neko vreme u mestu. Onda se povu- kao korak unazad. - Prestanite. Gotovo je. Međutim, Žorž kao da ga nije čuo. I dalje je očajnički navaljivao da pritiska nesrećnikov grudni koš. Nije se obazirao ni na zvuke polomljenih rebara. Znojio se od napora, ali nije zastajao. Anri ga je pustio sve dok nije zaključio da je ovaj već preterao. Prišao je i uhvatio ga za ruku. - Nemoj više, Žorž. Ne vredi. Izgubili smo ga. Zar ne vidiš da se već ukočio? Vinčanci u susednim sobama nisu znali šta se događa na samo nekoliko metara od njih. Bilo je pola sata iza ponoći i svi su spavali iza zatvorenih vrata. Kad su Latarže, Mate i Žame izašli iz pokojnikove sobe, ostavili su Adrijen da opere telo i uredi ga za transport u mrtvačnicu. Anri je zastao u hodniku. Prišao je oprezno sobama 208, 204 i 202 da se uveri da ostali pacijenti ništa nisu čuli. Malo kasnije sedeo je u kancelariji i pitao se šta dalje da radi. Kako da ostalim bolesnicima saopšti da je Vlada preminuo? Istinu o tragediji želeo je da sakrije po svaku cenu. Ona bi ih sunovratila i potopila. Osim toga, dve nove transplantacije su bile zakazane već tog istog dana, u nedelju. Trebalo je misliti o živima. Tada se setio da izmisli priču o slepom crevu i drugoj bolnici. Bolnica Neker, stara preko dvesta godina, bila je, u stvari, specijalizovana za dečje bolesti, ali oboleli Vinčanci to nisu mogli da znaju. Za to vreme Adrijen je završavala poslove oko mrtvog tela. Kada je sa pranjem stigla do Vladine zgrčene šake, pažljivo mu je razmaknula prste. Pošto se uverila da je drveni krstić još tu, sklopila ih je i ostavila ga na mestu. Vladimir Gavrić je umro zbog velikog gubitka krvi. Radijaciona bolest uništila mu je krvotvorni sistem i sistem za koagulaciju krvi. Danima je krvario po koži, u želucu, plućima i mokraćnoj bešici. Na kraju, prestali su da mu rade jetra, creva i bubrezi. A da je kojim srećnim slučajem uspeo da preživi, vratio bi se iz bolnice potpuno praznih testisa. Tkivo od kojeg se formiraju spermatozoidi bilo je uništeno radioaktivnim zračenjem. Krišom od obolelih kolega, Vladino telo je narednih dana prebačeno u Jugoslaviju. Ambasada je obezbedila potrebnu dokumentaciju i prevoz do aerodroma. Sahranjen je u rodnom mestu. Beogradski dnevni list Politika objavio je tragičnu vest 21. novembra. Sudbina je odredila da Vlada ode na onaj svet sa malim hrišćanskim simbolom u ruci, budući da je telo pre sahrane samo premešteno iz jednog kovčega u drugi. Nije mu dozvolila da poživi i postane naučnik, što je on kao student smatrao jedinim smislom svog života. Nakon Vladine smrti udbaš Babić je dobio novu instrukciju. Trebalo je da u svim pismima koja su oboleli dobijali iz domovine uništi informacije koje su se odnosile na pokojnika. Šta god da rodbina onih koji su 60

još živi napiše ili pita o Vladi, trebalo je da zacrni, precrta ili iscepa. Kako zna i ume. Kolege nisu smele da saznaju za Vladin kraj sve dok se koliko-toliko ne oporave. Da je Anri Žame o tome bio obavešten, sigurno bi se složio.

61

31. Iste nedelje oko osam ujutro ušla je u bolnicu ,,Kiri“ mlada Parižanka visokog stasa, odevena u melirani kaput. U ruci je držala malu tašnu. Popela se na prvi sprat kao neko ko dobro zna zbog čega dolazi. Da nije bilo tako rano, ličila bi na nekog ko je pošao na nedeljnu kafu sa prijateljicama, a ne na dobrovoljnog davaoca koštane srži. Kad je stigla pred lekarsku sobu, pokucala je i ušla. Lekari su je očekivali jer su joj pre dva dana poslali telegram pošto je imala istu krvnu grupu kao Cica. Međutim, sad su se našli usred mučnog posla. Upravo su popunjavali umrlicu za tek preminulog Vladu. Prišla joj je Mari Dezmon i ponudila joj da sedne, više službenim nego prijatnim tonom. Gošća je primetila da vlada neka sumorna atmosfera i da su svi ćutljivi. Pomislila je da je to valjda normalno za tako ozbiljan posao kakav je bio njihov. Zbog toga se predala svojim mislima. Brinula je zbog bolesti najmlađe ćerke. Dva dana ranije devojčica se izne- nada prehladila. I kako to biva sa malom decom, visoka temperatura nikako nije padala. Suprug i ona davali su joj tablete, stavljali čepiće, postavljali joj po telu hladne obloge, ali ništa nije pomagalo duže od nekoliko sati. Dete, inače veselo i nemirno, umusilo se i utišalo. Međutim, Odet nije ni pomišljala da promeni ili odloži odluku. Kada je pre nekoliko dana obavestila bolnicu da pristaje da bude dobrovoljni davalac, odande je već narednog dana stigao odgovor: nedelja, 16. novembar. Bio je to zahtev koji nije mogla da ignoriše. Na vanrednom sastanku u bolnici naglašeno je da je stanje obolelih atomista kritično. Za Odet je ovo značilo da više nema razmišljanja. Ako je njena koštana srž bila neophodna baš tog dana, odlaganju nije bilo mesta. Pomeranje datuma zbog bolesti njenog deteta moglo je da ugrozi život primaocu. Odet nije želela da preuzme taj rizik. Uostalom, već je odlučila i zbog čega da sad svoju odluku dovede u pitanje. Osim toga, odgovaralo joj je što je transplantacija zakazana u nedelju. Suprug je kod kuće, a sutra će se ona vratiti i sve će biti kao i uvek. Nastaviće da neguje i leči svoju devojčicu. Međutim, suprug nije delio Odetino mišljenje. Preklinjao ju je da ne ide i nagovarao da se predomisli. - Mila, razmisli. Ima još vremena. Ima čak i kada odeš u bolnicu. Možda će se naći neko drugi. Zar moraš baš ti? Nisu li ti lekari lepo objasnili da je intervencija opasna? Zar ćeš rizikovati život radi nepoznatih ljudi? Misli o nama, o svojoj deci, kad već ne misliš o sebi. Odet je ostala neumoljiva. Obavljala je kućne poslove kao da se ništa neobično nije dogodilo. Slušala je očaj- nog muža kao da se ne obraća njoj nego nekom drugom. Ništa mu nije odgovarala, ali je jasno pokazivala da neće promeniti odluku. Suprug je sve više gubio strpljenje. Nije više znao koji novi argument da upotrebi da je urazumi. Kršio je prste od nemoći i besneo, ali ništa nije vredelo. - Činim ono što mislim da treba da uradim - rekla mu je kad joj je dosadilo njegovo ubeđivanje. Uostalom, dobro će ti doći da čitav dan provedeš sa decom. Ionako stalno radiš i nikada nisi dovoljno s njima. A sutra ujutro evo mene nazad, i to pre nego što se ti spremiš za posao... I ne odvraćaj me više. Dobro znaš da nema svrhe. Poznaješ me tolike godine. Mnogo puta sam dala krv, nije ovo ništa drukčije. Kad ja ne brinem, nemoj ni ti. U subotu, noć pre transplantacije, muževljevo gnevno navaljivanje se nastavilo. - Ali, Odet, zaboga, to su neki nepoznati ljudi... - Da li bi tako govorio da je i našoj deci potrebna ista takva pomoć? I zar smo u stanju da budemo drukčiji nego što jesmo? Kad sam rešila, nema nazad. Odetin suprug nije spavao čitave noći. Ustajao je, hvatao se za glavu i nervozno šetao po sobi. Ona je za to vreme ležala okrenuta na stranu i naizgled mirno spavala. U stvari, ni ona nije spavala, ali nije želela da muževljevoj panici dodaje svoju brigu. I sama je razumela da je čeka rizična intervencija. Ali zahtev koji je stavila pred sebe bio je mnogo jači. Suprug ju je sutra ujutro ispratio iz kuće neispavan i izgužvanog lica. Držao je bolesnu ćerku u naručju i nemo gledao u Odet dok je odlazila. Od razočaranja nije imao snage ni da joj mahne, a kamoli da joj

62

poželi sreću. Mahnula joj je devojčica, iako nije razumela kuda je to mama krenula od kuće, onako u kaputu i sa torbom u rukama. Zakoračivši, Odet je zastala i okrenula se. Potom je još jednom izgovorila reči koje kao da nisu dopirale do supruga: ,,Ne brini, vratiću se brzo.“ I poslala po jedan poljubac oboma, detetu i mužu. Samo četiri sata posle toga Odet je ležala na operacionom stolu u bolnici ,,Kiri“. Pre nego što je narkoza počela da deluje, ponovo je pred očima imala sliku supruga i najmlađe ćerke na kućnom pragu. Muž joj je te noći rekao da ne voli svoju decu i njega kad je spremna da ih ostavi. Ali to nije istina, voli ih. Kao što voli i sve ljude. Zar ljubav prema nekom bliskom i ona prema nepoznatom nisu, u stvari, jedna ista ljubav? Dr Žame joj je sutra ujutro, nakon završene transplantacije, predložio da ostane makar još jedan dan u bolnici, kao što je pet dana ranije savetovao Kastanjeu i Pabijonu. I Odet je odbila. - Imam četvoro dece. Troje idu u školu, a najmlađe je bolesno. Osim toga, ne želim da moj muž danas zakasni na posao... A i ništa me ne boli. Dobro sam, verujte mi. Suprug ju je čekao, ne nadajući se da će ona tog dana uopšte biti u stanju da dođe. Budući da se raspitao kod prijatelja koji je bio lekar, očekivao je razne komplikacije. Zbog toga se javio na posao i zamolio da uzme nekoliko slobodnih, neplaćenih dana. Međutim, kad se već oko devet i trideset ujutro Odet pojavila, silno se iznenadio. Strahovao je i užasno se brinuo, a sada ju je video na kućnom pragu bez traga traume zbog intervencije. Samo je malo pobledela i diskretno hramala, ali to je bilo sve. Čak se i smešila. - Rekla sam ti, isto kao vađenje krvi... Jedino malo više boli... Ali proći će. Odet je na sebi celog dana osećala muževljev začuđen pogled. Uistinu, on nije mogao da veruje da se Odet kreće po kući kao da joj se ništa neobično nije dogodilo prethodnog dana. Od čega je napravljena ta žena, pitao se. Desetak puta je dala krv, a sada i koštanu srž. Uvek je to bilo kao da ode u samouslugu ili na pijacu. Kao da nema straha za sebe. Žive zajedno već skoro petnaest godina, a nikada je neće upoznati do kraja.

63

32. U istom danu sprovedena je i četvrta transplantacija. Primalac je bio Grujica. Uspeo je da je dočeka.Danima je gledao kako se Miloš na krevetu preko puta oporavlja, a on je bio sve bolesniji i iznureniji. Silno je želeo da se nađe neki dobrovoljac i za njega, ali to se nikako nije događalo. Lekari su ćutali, verovatno ne želeći da mu ulivaju lažne nade. Polako je gubio strpljenje i veru da će se spasti. A onda, u petak, pre dva dana, prišao mu je dr Pendić i uhvatio ga za rame. - Izgleda da imaju kandidata. Uskoro ćemo znati sigurno - rekao mu je. Vest je ozarila Grujicu, ali nije želeo da pokaže Pendiću i ostalima oduševljenje ili radost. U međuvremenu nestrpljenje mu se još više povećalo. - Vidiš, govorio sam ti - bio je srećan Miloš. - Ma čekaj, da vidimo... - Nema šta da se čeka. Pendić ima informacije. Čim ti je rekao da postoji kandidat, znači da su našli nekog sa tvojom krvnom grupom... Ajde, ne kukaj više! Na dan transplantacije sestra Faro,prva po hijerarhiji iza Mari Dezmon, uručila mu je pismo od supruge. Odmah ga je pročitao i ponovio čitanje nekoliko puta. Tako je smanjio nervozu dok je čekao da se završi transplantacija kod Cice. Grujičina žena nije imala pojma u koliko teškom stanju se on tada nalazio jer joj je pisao da oseća samo manji zamor. Pala mu je krvna slika. Dobija krv i druge lekove i oporavlja se. Uskoro će kući. Nije mu ni dosadno u bolnici. Milan dođe svako veče iz druge sobe da odigraju nekoliko partija šaha. Najteže mu pada što su ona i on razdvojeni toliko dugo. Nedostaje mu i sve bi dao da može da je zagrli. A istina je bila drukčija. Zbog umora je jedva mogao da ode do toaleta. Kosa mu je skroz opala, a pre nesreće se ponosio koliko je bila gusta. Kad su došli da ga vode u salu, Grujica je brzo sklopio ženino pismo i stavio ga u džep. Nek mi bude blizu i gore, u sali, pomislio je. Sestra Faro mu je rekla da ga čekaju one specijalne infuzije, kao i ostale. Reč je o nečemu malo gušće konzistencije, nalik na šećer. Miloš, koji je sve čuo, brzo se okrenuo ka zidu da prikrije smeh. - Stvarno su naivni - rekao je kasnije Grujica, kad je transplantacija već bila završena. - Zar je za infuziju šećera neophodna operaciona sala? Ali nema veze, neka veruju da mi ne znamo istinu. Važno je samo da pomogne... Znaš, voleo bih da znam ko je taj čovek. - I ja. Stalno o tome razmišljam - klimnuo je glavom i zamislio se Miloš. Dok je transplantacija trajala, Grujica je u jednom trenutku spazio Žorža Matea u drugoj prostoriji. U istom času video je i uspavanog čoveka koji je ležao na operacionom stolu. To je moj davalac, prošlo mu je kroz glavu. Kad bih barem mogao da mu vidim lice. Istegao je vrat, ali nije uspeo. Onda se brzo sagnuo jer se Žame približavao sa novim špricem. I to je poslednje čega se sećao. Potom ga je oblila vrućina. Počeo je da se znoji i pao mu je mrak na oči. Kad se osvestio, shvatio je da leži na povišenim, pokretnim nosilima. Ugledao je brojna lica pod maskama i zabrinute poglede ljudi koji su se nadvijali nad njim. Pendić mu je objasnio da je u pitanju bio kolaps. - Ništa strašno, reakcija na infuziju. Pao ti je pritisak. Čim se malo opraviš, doktor Žame će nastaviti. - Hej, slatki, kako je prošlo sa tom infuzijom šećera? - nasmejao mu se Miloš čim su ostali sami u sobi. More, da nisi oženjen, sad bi, tako sladak, imao dvostruko veće šanse kod devojaka, ha-ha. - Ma, drmnulo me. Nije mi do šale, student... - Šta te drmnulo? - Ne znam. Kažu, imao sam neku reakciju. - Odlično. Znači da već deluje...

64

33. Grujičin dobrovoljni davalac Alber Biron bio je poreklom Španac, rođen u Barseloni. Imao je blizu pedeset godina. Učestvovao je na strani levičara u građanskom ratu u svojoj domovini. Socijalnu pravdu je smatrao idealom. Jedva je uspeo da emigrira 1939, malo pre kraja Španskog građanskog rata. Sa suprugom, rođenom Parižankom, živeo je u hotelu. Imali su dvoje dece, od dvanaest i četiri godine. U nedelju, 16. novembra, oko tri popodne, gospođa Biron je zabrinuto gledala na sat na zidu. Alber se nije vraćao iz kancelarije. Iako je bio neradni dan, otišao je zbog hitnog posla. Međutim, rekao je da neće dugo. A deca su gladna. Da li da ga i dalje čekaju sa ručkom? Sačekavši još malo, gospođa Biron je rekla deci da jedu. Potom se uputila do recepcije hotela da telefonira. U Alberovoj kancelariji niko se nije javljao. Bila je uporna, pozvala je ponovo. Odjednom, začuo se glas nepoznatog čoveka. - Ja sam čuvar. Čuo sam zvono pa sam se javio... Ne, vaš suprug nije ovde. Nije ni dolazio. - Molim!? - začulo se sa druge strane. - Kako to mislite? Pa to ne može biti tačno. Ispratila sam ga jutros na posao. Rekao je da ima nešto vanredno. Molim vas, proverite još jednom... - Da, svakako... Razumem vas, gospođo... Ali, verujte, ovde nema nikoga. Ja sam jedini u zgradi, nedelja je. Uostalom, upravo se nalazim u kancelariji vašeg muža. Ona je prazna. Verujte mi, vaš muž nije tu. Gospođa Biron je od uzbuđenja spustila slušalicu bez pozdrava. Obuzeo ju je strah. Šta je to moglo da se dogodi njenom Alberu? I gde je, ako nije na poslu? Kad je čuo o čemu je reč, začudio se i hotelski recepcioner. Dobro je poznavao porodicu Biron. Alber je oduvek izgledao kao uravnotežen i smeran čovek. Nije ličilo na njega da ujutro ode na posao, a tamo se i ne pojavi. - Čekajte... Hajde da pitamo policiju. Svakodnevno ima toliko nezgoda. Saobraćaj je u Parizu postao haotičan. Potom je recepcioner pred Alberovom ženom, ubledelom od brige, pozvao policiju. Bironovo ime nije se nalazilo na spisku žrtava tog dana. Tada je gospođu Biron obuzela panika: - Šta se ovo događa, majko moja? Gde je moj Alber? U tom trenutku na stepenicama se pojavilo njeno mlađe dete. Bilo mu je sumnjivo zbog čega se majka ne vraća toliko dugo. Gospođa Biron je shvatila da mora pobediti teška osećanja radi dece. Ne osećajući noge, popela se u apartman i sela sa decom za sto. Nije prošlo ni deset minuta, a recepcioner je kucao na vrata. Upravo je primio poziv za nju iz bolnice ,,Kiri“. Gospođa Biron je potrčala ne obazirući se na strme stepenice. Uhvatila je slušalicu i stegnula je svom snagom, strepeći šta će da čuje. - Halo, halo - govorila je Mari Dezmon. - Je li to gospođa Biron?... Ovde bolnica... Javljam da je vaš muž kod nas... Pozvali smo ga radi hitne transfuzije krvi. Gospođa Biron je pomislila da će se srušiti. Mahinalno se uhvatila za pult. Jedva je smogla snage da nešto kaže. - Ali... Zbog čega se nije javio? - Nije stigao. Reč je o hitnosti prvog reda. Nije imao vremena... Ali, ne brinite, on je sasvim dobro, sutra će doći kući. - Zašto sutra? Pa nije mu prvi put da daje krv. Uvek se odmah vraćao kući. Glavna sestra je očekivala pitanje i imala spreman odgovor. Objasnila je da je bila reč o većoj količini krvi pa su lekari savetovali da Alber ostane u bolnici do sutra ujutro. A kad je Bironova supruga zatražila da ga barem čuje, Mari Dezmon je rekla da on spava. Sutradan ujutro, kada je intervencija bila iza njega, Alber se sa velikim naporom pridigao iz postelje. Preko noći je dobio visoku temperaturu pa nije mogao da spava. Bolela ga je svaka koščica u telu, ali nije želeo da pokaže nemoć pred lekarima u viziti. - Samo manji umor... Jelte, a kako je prošlo? - interesovao se.

65

- Transplantacija je uspela - odgovorio mu je Žame. - Vaš primalac sad ima šanse... Ali mi mu nismo rekli da je reč o koštanoj srži. On i ne zna. Mislili smo da mu saopštimo kasnije. - Zbog čega? Pa treba da zna. - U pravu ste. Reći ćemo mu... Uskoro. Malo kasnije Alber je bio obučen i spreman da pođe kući. Išao je hodnikom nogu pred nogu zbog bolova. Iznenada susreo se sa dr Pendićem. Zastao je i upitao ga u kojoj sobi je smešten njegov primalac. - Evo, ovde! - pokazao je Pendić glavom na sobu 208. Biron je malo sačekao, razmišljajući, a onda se odvažio i otvorio vrata pored Pendića koji nije stigao da reaguje. Ugledao je dvojicu bolesnika u pidžamama. Pogled mu se susreo sa začuđenim Grujicom. U trenu je nepogrešivo pogodio da je to njegov primalac. Kratko mu se nasmešio i bez reči zatvorio vrata. Pendić je stajao u mestu, i dalje bez reakcije. Onda se snašao. - Hvala vam. Neizmerno hvala. - Ma, ništa... Bila je to moja građanska dužnost. - Građanska dužnost!?... Zar je rizikovati život da bi se spasao nečiji tuđi... dužnost? - Naravno. Samo to. Nema razloga za zahvaljivanje... Neka se on samo dobro oporavi.

66

34. Milanu Nikoliću tuđa koštana srž nije bila potrebna. Kod njega su znakovi radijacione bolesti bili najmanje izraženi. Krvna slika se držala na donjim granicama, ali stabilno. Kosa je počela da mu opada tek poslednjih dana. Krvni podlivi po koži bili su retki i samo na leđima. Jedini je imao snage da jede. Sve to je govorilo da će mu se i sopstvena koštana srž spontano oporaviti i početi da funkcioniše. Međutim, Petrovo stanje se progresivno pogoršavalo, a davalac sa istom krvnom grupom se nije pojavljivao. Žame i Mate su procenili da mu je ostalo svega nekoliko dana. Ako se u tom roku donor ne bude pojavio, čekaće ga ista sudbina kao Vladu. Ovo je bilo tim više razočaravajuće jer su svi do tada transplantirani dobro podneli intervenciju, a prvotransplantirani Miloš se već vidno oporavljao. Metoda je, dakle, bila bezbedna. Za procenu uspešnosti još je trebalo čekati, ali najveći strah od ranog odbacivanja transplantata je nestao. Lekari su se približili pragu pobede. Međutim, novi smrtni slučaj bi pokvario svaku radost. Izlaza nije bilo. Donora nisu mogli da izmisle. Još pre tri dana, odmah nakon intervencije kod Cice i Grujice, Mate je poslao novih pedesetak telegrama dobrovoljnim davaocima krvi iz bolničke kartoteke. Ali niko sa Petrovom krvnom grupom se nije javljao. Vremena je bilo još vrlo malo. Anri se u jednom trenutku prisetio da je onaj pekar Gabrijel Rostan imao istu krvnu grupu kao Petar. Ipak, bio je zadovoljan što se toga nisu setili i drugi pa je prećutao. Možda bi ga Žorž pozvao telefonom da ga ubeđuje. Progresivna malaksalost menjala je i Petrovu psihu. Kad su došli u bolnicu, on je ostalima ulivao veru u izle- čenje i hrabrio ih. Međutim, kako mu je bilo sve gore, uz fizičku snagu, gubio je i volju da se bori sa bolešću. Prepuštao se i mirio sa krajem života. Sad su kolege dolazile da teše njega. - Kad se našao za mene, naći će se davalac i za tebe - rekao mu je Grujica. Ranije je bilo nezamislivo da on nekome uliva nadu, ali posle transplantacije kao da se odjednom promenio. - Nisi, valjda, ti jedini na svetu B-negativan. Evo, i Cica je, pa se davalac našao. - Nije sve izgubljeno. Ne damo mi tebe - ubeđivao ga je Miloš. - Ne gubi nadu, Petre, molim te! - sedela je dugo na stolici pored njega Cica. - Zajedno smo se razboleli, zajedno ćemo i ozdraviti. Ne možemo mi da budemo bolje, ako nisi i ti. Srećom po Petra, davalac se ipak našao, ali u poslednjem trenutku. Još pre prve transplantacije, kad se ispostavilo da ne može da bude donor za Cicu, Leon Švarcenberg se razo- čarao i ušao u stanje trajnog neraspoloženja. Ipak, moral mu je nalagao da obavlja svoj lekarski posao jednako savesno kao i pre pojave emocija koje je osetio prema Cici. Odgovornost prema pacijentima pomogla mu je da se konsoliduje i povrati psihološku stabilnost. U četvrtak, 20. oktobra, negde oko podneva, saopštio je da se prijavljuje za Petrovog donora. Ideja mu je pala na um prethodne noći. Iako je mislio da je razlog milosrđe prema beznadežnom pacijentu, možda mu je bio potreban i neki simboličan znak da je uspešno pre- brodio emotivni zanos prema Cici. Anri ga je pogledao i zanemeo od iznenađenja. - Leone, jesi li siguran? - rekao je kad se povratio. - Da li si razgovarao sa suprugom? Dobro znaš kakve su sve komplikacije moguće i da je dosta toga nepredvidivo... Osim toga, bolno je. Svi dosadašnji davaoci jedva su izašli iz bolnice na nogama. - Nisam. Šta ona ima sa tim? Reći joj sutra, kad se sve završi... Molim vas, nemojte da čekamo. Odlučio sam i to je gotovo. Želeći da što pre sprovede ideju u delo, Leon je demonstrativno skinuo beli mantil i odložio ga na stolicu. Potom se okrenuo i, kao da je sve već rešeno, krenuo ka vratima. Onda je zastao i pogledao ka Anriju koji je i dalje bio u čudu.

67

- Onaj jadni čovek je već izgubio nadu. Ne mogu više da ga gledam takvog, a nas dvojica imamo istu krvnu grupu... Molim vas, šefe, pozovite doktora Matea da se odmah spremi. I hajdemo već jednom u salu. Ne želim da gubimo vreme. Žorž, naravno, nije gubio vreme i nije reagovao nimalo emotivno što se za donora prijavio lekar iz bolnice. Bilo mu je važno samo da se kompatibilni dobrovoljac konačno našao. Odmah je ostavio trenutni posao i već za petnaest minuta bio je pored operacionog stola, spreman da izvede intervenciju. Kad je za jedan sat transplantacija kod Petra bila okončana, Leona su, još uspavanog od anestezije, odvezli u jednu od praznih bolesničkih soba na donjem spratu. Ubrzo mu se pridružio Anri. Zatvorio je vrata za sobom kao da je želeo da mu se u tišini i miru, neometan od drugih, nemo zahvali na hrabrosti i neuobičajenom humanom činu. Razmišljao je o Leonovom postupku. Bio je ubeđen kako je misija medicinara da pruži bolesniku svoje najbolje znanje i veštinu. Naravno, i ljudsko saosećanje, na šta mnogi nisu bili spremni. Ali Leon je danas otišao dalje. Poklonio je pacijentu i deo svog tela. Da li je to neka nova medicina? Leon je sutra ujutro, sa istom rezolutnošću kao i prethodnog dana kada se prijavio za dobrovoljca, odbio da nekoliko dana ne dolazi na posao. Anri je u početku pokušavao da ga nagovori i urazumi, ali ovaj je odbio, ne dozvoljavajući da se njegovo delo spominje na bilo koji poseban način. Hramao je po bolnici cele naredne nedelje. Veći deo radnog vremena je presedeo, što na poslu nije bio njegov običaj. Ipak, pravio se da ne primećuje poglede kolega i medicinskih sestara, koji su povremeno bili saosećajni i sažaljivi, a povremeno i sumnjičavi. Supruzi je saopštio da je prethodnog dana bio dobrovoljni davalac koštane srži kad se sutradan vratio kući. Ona je bila racionalna i trezvena mlada doktorka, zaposlena u drugoj bolnici. Razumela ga je kao lekar. Ponekad, očaj u kome se nađe medicinar pred beznadežnom prognozom svog pacijenta proizvodi želju da obolelom pomogne i na neki nemoguć način. Međutim, kao žena nije ga razumela. Ali to je već bio njihov stari problem. Nakon poslednje transplantacije kod ozračenih vinčanskih naučnika i Leonovog čina, savest se uskomešala i beogradskim lekarima. Bilo ih je sramota što se i oni nisu prijavili za donore. Naročito neprijatno bilo je Pendiću koji se u svemu merio sa pariskim kolegama. Pomoglo mu je što je za vreme studija preboleo hepatitis. Ova okolnost ga je apsolutno isključivala kao potencijalnog kandidata.

68

35. Od Petrove transplantacije Vinčanci su počeli da obraćaju mnogo više pažnje na Leona. Do trenutka kada je uskočio kao donor nije im bio naročito upadljiv. Međutim, nakon humanog čina, gledali su ga sa divljenjem. Svima je bilo jasno da je Petru spasao život u poslednjem trenutku. Kad bi zbog nečega izostao u viziti, odmah su navaljivali na ostale lekare: da se nije razboleo ili na neki drugi način trpeo manjak sopstvene koštane srži? Petar mu je pri svakom slučajnom susretu upućivao pogled pun zahvalnosti. Više puta je želeo da ga zaustavi u hodniku i saopšti mu koliko je duboko dirnut njegovom hrabrošću. Međutim, Leon bi samo odmahnuo glavom i rukom dao do znanja da mu nikakva zahvalnost nije potrebna. Potom bi bez lažne skromnosti ili nekog patetičnog gesta produžio dalje. Leona je počela da odmerava i Cica. Setila se da ju je on pre njene transplantacije gledao sa naročitom simpatijom. Ali tada se borila sa bolešću i plašila svega, pa i da procenjuje da li je bila reč, možda, o ljubavnim osećanjima. Međutim, sada se oporavljala i dobijala na snazi te ju je ovo sve više kopkalo. Počela je da mu se zagonetno osmehuje kada bi ga srela u prolazu. Želela je da ostanu sami u njenoj sobi. Nedostajao joj je ako duže nije navraćao. Kada je od Miloša zatražila Šeriteov bukvar da uči francuski, imala je na umu Leona. On je primetio promenu kod Cice. Kad bi neku tek naučenu francusku reč koju mu je uputila izgovorila pogrešno, kao da je samo čekala da pokaže dug osmeh. Dva-tri puta mu je, skoro na granici koketnog, dala znak da sedne do nje na krevet. Međutim, Leon bi se samo ljubazno osmehnuo i bez objašnjavanja izašao iz sobe. Za obe strane neočekivane, Cicine i Leonove emocije bile su jače čas u njemu, čas u njoj. Prvo se zaljubio Leon. Iako mlad lekar, do tada je već osetio divljenje poneke pacijentkinje. Ali nikada nije uzvratio. Međutim, ovog puta je njega privukla žena u bolničkoj postelji, a pritom mu u početku sama nije davala nikakve znakove. Cica pre transplantacije nije imala snage ni za kakvu vezu, pa ni emotivnu. Međutim, nakon što je počela da se oporavlja, a naročito posle Leonovog milosrdnog čina prema Petru, mlad i zanimljiv lekar ju je sve jače privlačio. U početku nije dala da je emocije ponesu. „Eh, Cico, Cico! Zar da ti se dogodi da se zaljubiš u lekara u bolnici", govorila je sama sebi. „Pritom, oženjenog. A i ti, nesrećnice, i ti imaš momka, koji čeka da mu se vratiš iz bolnice. Najbolje će biti da je sve ovo samo uobrazilja.“ Međutim, Leon se kasnije povukao. Otreznio se u vreme kada se Cica zagrejala. Shvatio je da je već sama želja da bude njen donor značila gubitak razuma. Zbog toga je naredio sam sebi da se nadalje uzdrži od svih nedostojnih i nečasnih radnji prema Cici, poput nekontrolisanih, zanesenih pogleda i produženog boravka u njenoj sobi. Ubedio je samog sebe da je ostvarenje njihove ljubavne veze nemoguće. Međutim, uzdržavao se da o svemu tome povede sa njom razgovor. Mislio je da će ona s vremenom i sama shvatiti šta znači to što on ignoriše njene pozive, doduše, najčešće neverbalne i u granicama pristojnosti. U najvećem iskušenju našao se iznenada u četvrtak, 4. decembra. Prethodne noći Cica je bila slučajni objekat interesovanja nekog pariskog fotografa koji je, slagavši Žaka da je lekar, uspeo da dođe na sprat sa transplantiranim bolesnicima. Želeo je da ih snimi i fotografije ponudi novinama. Javnost bi već po fizionomijama mogla da zaključi o kome je reč. Mlada i nevina lica, izmenjena radijacionom bolešću, povećala bi uživljavanje u njihovu nesreću. Još gore, i donori su odbijali da se fotografišu za novine i da daju izjave. Kao da je bila reč o uroti protiv novinarske profesije. Fotograf je ušao u prvu sobu na koju je naišao, žureći da ga ne otkriju dežurne bolničarke. Bila je to Cicina soba 202. Kad je škljocnuo i obasjao joj lice blicem, ova je vrisnula. Neželjeni posetilac se tada dao u beg niz hodnik, ali ga je zaustavio Žak, kome su pomogli Petar i Milan, koji su čuli buku i, ustavši

69

iz postelja, pojurili za neznancem. Onda je Žak, besan zbog prevare, istrgao iz ruku fotografa aparat, osvetlio film i pocepao ga, a stranca izbacio iz bolnice toliko snažno da se ovaj jedva zadržao na nogama. Upad fotografa osudio je sutra i Žame: - Pa zar nije razmišljao koliko je to mogla da bude fatalno po vaše zdravlje? Šta sve ljudi nisu u stanju da preduzmu radi zarade? A i vas dvojica, šta bi bilo da ste pali i povredili se?! Molim vas, nemojte više. Kada je sutradan Leon ušao u Cicinu sobu, zatekao ju je u suzama. Ma koliko su je svi uveravali da je Žak uništio film i da se njena fotografija neče pojaviti u novinama, nije mogla da se smiri. Ugledavši Leona, iznenada je stavila ruke oko njegovog vrata i bez reči mu prislonila glavu na grudi. Leon se toliko iznenadio da u prvi mah nije znao kako da reaguje. Cicu je ohrabrilo što se on nije odmah odmakao pa se još jače pripila. Prolazilo je vreme. Leon se setio prvih dana kada je mnogo puta poželeo da je dodirne i fizički oseti. A sada mu je bila u zagrljaju. Osećao je njen dah, nabore mršavih, malih grudi, disanje, vrelinu ruku na svom vratu. Ponovo su se u njemu borila dva žestoka protivnika koja su oduvek bila tu: emocije, koje su ga terale da se prepusti i olakša dušu, i razum, koji ga je podsećao da ako sada popusti, trpeće zauvek grižu savesti. „Baš me briga“, govorio mu je jedan glas. ,,Da, dopada mi se ova devojka. Neka sam lekar i neka mi je ona pacijentkinja. Želim je i ništa drugo nije i ne može da bude važno.“ ,,Ne!“, treštao je drugi glas. ,,Ne može se voleti biće u bolničkoj postelji, koje je podređeno, bolesno i jadno. Beži i spasi se!“ I Leon je pobegao.

70

36. Bolnica „Kiri“ je imala zvaničnog fotografa, Alena Vonsa. Taj sredovečni čovek gotovo pljosnate građe, nalik na stečak, bio je vedrog duha i uvek spreman da svakom u svom okruženju udeli neku dobrotu. A kad se sagne iza stalka sa kamerom, koji je bio veći od njega, još je bio i smešan, pa su ga u bolnici smatrali za maskotu. Vonsov posao je bio da fotografiše za bolničku arhivu ono što bi mu odredio doktor Žame. Najčešće se radilo o retkim medicinskim slučajevima. Ponekad bi ga pozvao i Mate da uz pomoć specijalnih uvećanja snimi neki nalaz iz mikroskopa. Tako je Žame naredio Vonsu da snimi i Vinčance, jednog po jednog. Bilo je to drugog dana po njihovom dolasku u bolnicu, nakon merenja doza u Sakleu. Međutim, Vons je video koliko im je bilo neprijatno. U onako jadnom stanju najmanje od svega su želeli da se fotografišu. Zbog toga se svakog narednog dana, čim bi nekog od njih sreo na hodniku, izvinjavao dubokim naklonom i sa desetinama reči: „Samo za bolničku arhivu. Kunem vam se da fotografije neće izaći odande nikada.“ Na svoj način, kao neko iz drugog reda, Vons je učestvovao u patnjama bolesnika pre transplantađje. A kada je intervencija uspela i napokon nastupilo poboljšanje, radovao se kao da su mu Vinčanci bliska rodbina. Donosio im je sitne poklone poput bombona i poštanskih maraka. Takođe i razglednice Pariza, da vide grad u kojem se leče. Pred kraj novembra, osokoljen što se dobro oseća, Vonsa je nekom prilikom u hodniku zaustavio Petar. U to vreme su svi Vinčanci vredno učili francuski, pa je i ovaj bio u stanju da sastavi nekoliko rečenica. - Je li, Vonse, hoćeš li da mi pokažeš onu fotografiju? Baš bih voleo da vidim kako sam tada izgledao. - Jao, ne smem... Izgubiću posao - promucao je Vons. - Ma, niko neće da sazna. Samo da vidim. Posle je vrati u arhivu. Vonsu je, ipak, proradio osećaj kajanja. Jednog od narednih dana, znajući da je Žame izašao iz bolnice da obavi konsultaciju na drugom mestu, sakrio je Petrovu fotografiju ispod radnog mantila i odneo mu je. - Vidi, Milane, uopšte nije tako loše... Hm, ne bih smeo da je pošaljem našima u ,,Vinču“. Rekli bi da smo u Parizu zbog turizma. - Eh, a da te je snimio u danima pre transplantacije, u „ Vinči“ bi ti već palili sveću. Sredinom decembra, kad su Vinčanci počeli da obeduju zajedno u sobi 206, preuređenoj od bolničke sobe u trpezariju, Vons im je doneo od kuće gramofon. Kupio ga je pre nekoliko meseci, ali sada je dobio važniju namenu. Brže-bolje Vinčanci su se preko Pendića i Kalićke snabdeli domaćim pločama iz ambasade. Kad se prvi put, posle večere, začula neka sevdalinka, razgalili su se kao da su već kod kuće. Posle nekoliko dana Vinčanci su pozvali Vonsa. - Evo, ovu ploču smo namenili tebi. Svi smo se potpisali. Želimo da imaš uspomenu na nas. Vons je prihvatio ploču i okrenuo je da vidi potpise. Iznad njih je stajalo: Našem dragom Vonsu, čije prijateljstvo nećemo zaboraviti nikada. Sad se i on raznežio. - Čuvaću je kod kuće u vitrini da je svi vide... Znate, ima kod nas u Francuskoj jedan običaj. Kad se rodi dete, iza kuće se zakopa flaša dobrog vina. Ta flaša se posle otkopa i otvori na njegovoj svadbi. Eto, tako će ova vaša ploča svirati na svadbama moje dece. - Šta!? - kao, zapanjio se Petar. - Zar ćeš praviti svadbu bez vina? - Ma ne... Ha-ha... Biće ga, i to koliko... I da znate, svi ste pozvani. Svi dođite da mi budete gosti.

71

Sve bolje raspoloženje transplantiranih bolesnika pratili su medicinski pokazatelji. Već od sredine decembra nalazi su se progresivno popravljali. Došlo je do skoka svih krvnih elemenata. Bela krvna zrnca su imala trostruki porast. Crvena su se popela skoro na normalnu vrednost. Koštana srž je pokazala značajno umnožavanje. Krajem decembra i svi unutrašnji organi počeli su da funkcionišu normalno. Kosa im se polako vraćala, a muškarcima i brada. Cica više nije dobijala krvarenje van ciklusa. Oporavak je išao nešto sporije jedino kod Milana koji nije bio transplantiran. Koliko je u svemu imao udeo transplantacioni graft, a koliko se spontano obnavljala njihova koštana srž, nemoguće je proceniti u ovom trenutku, zapisao je Žame u petak, 26. decembra, u redovni nedeljni izveštaj o lečenju. Bombastični novinski članci u francuskim novinama nisu im više smetali. Šuplje kosti transplantiranih napunjene su novom srži. Četvoro Jugoslovena sada proizvodi francusku krv. Moguća je leukemija. Zna se da eksperimenti na životinjama nisu uspevali, možda je početni uspeh samo privid. Ranije bi ih informacije ovakvog tipa survavale u mentalni ponor, ali sad kad su se osećali sve zdravije, bili su prema njima više indiferentni nego uzbuđeni. Odmah nakon transplantacija posebno učešće u lečenju Vinčanaca uzela je i Eliz Žame. Svakodnevno je dolazila u bolnicu da ih poseti. Ulivala im je snagu da izdrže lečenje i odvojenost od porodica. Iako starija od njih samo desetak godina, želela je da im nadoknadi majčinsku nežnost i razumevanje. To nije moglo da se očekuje od prezaposlenih lekara. Kao i fotograf Vons, i ona im je donosila sitne poklone. Obavezno i cveće koje je redovno menjala u vazama pored njihovih kreveta. Vinčanci su u početku bili zatečeni. Uz strogog i uvek ozbiljnog doktora Žamea nije se uklapala takva srdačna i nasmejana žena. Odisala je stilom pariske dame, a u njihovom društvu se ponašala neposredno i blisko. Nije im ulazila u sobe kao vetar, da što pre izađe, nego bi posedela u svakoj i razgovarala s njima nekad i pola sata. Umela je da svakom udeli neku toplu reč. Ponekad je za elegantnom i uvek doteranom Eliz duži pogled odvajao i dr Pendić, ali diskretno i samo krajičkom oka. Nekog dana Eliz je donela album sa porodičnim fotografijama. To je bolesnike oslobodilo od svake rezerve. Razumeli su da je reč o plemenitosti koja nije usiljena. „Ona to ne mora, nije lekar niti je zaposlena u bolnici“, komentarisali su međusobno. - Video sam juče da joj se iznenadio i suprug - rekao je nekom drugom prilikom Miloš. - Verovatno ga i ne obaveštava kad će da dođe... Ali da budem iskren, kad god se pojavi, meni postane neprijatno. Zapitam se čime smo zaslužili. Pa ona nas i ne poznaje. Sredinom decembra, nekako u isto vreme kada su dobili Vonsov kućni gramofon, Petar se požalio Eliz na nostalgiju za rodnim krajem: - Iz ambasade nam više ne šalju novine. Nemamo nikakvih vesti iz naše zemlje, kao da smo na drugoj planeti. Eliz nije trebalo mnogo da smisli kako da to reši. Već sutradan donela je u bolnicu pet malih tranzistorskih aparata. Kupila ih je u radnji pored svoje kuće. Anri je, naravno, bio ljut: - Ne može! To je protiv kućnog reda. - Ali, molim te - insistirala je Eliz. - Već su skoro tri meseca u bolnici. - Dobro, dobro... Ali neka bude što tiše, da ne čuju ostali bolesnici... I nikako noću. Molim te, reci im da ih ne uključuju noću. Međutim, tranzistorski aparati bez antena nisu mogli da uhvate radio-talase beogradskih stanica. Kako je Eliz to mogla da zna?! Ali to nije bio problem za ljude vične tehnici, kakvi su bili Vinčanci. Ubrzo su od Vonsa nabavili žice i kablove. Grujica i Milan su ih odmah zalepili na zidove parčetom flastera i usmerili ka Beogradu. Kad je prvi put sobama potekao zvuk iz rodnog kraja, osetili su koliko se nostalgije nakupilo u njima za tri meseca. Dobronamernost osoblja u bolnici primoravala je Vinčance da o tome razmišljaju. Petar i Miloš, koji su pažljivije od ostalih kolega posmatrali okolinu, komentarisali su kako je neobično što im se svi, od 72

čistačica do lekara, smeše i trude se da kažu neku toplu reč. Ako je usiljena, ljubaznost ne može da potraje duže od nekoliko dana, a u bolnici ,,Kiri“ kao da je neiscrpna. - Nisam očekivao - rekao je Petar. - Mislio sam da je bolnica kao i svaki drugi radni kolektiv. Na primer, kao naša ,,Vinča“. - Da, i ja sam očekivao da će se kad-tad pojaviti i neko bezosećajno lice, na kome će se videti da ga nije briga za nas i našu bolest. Neko kome će biti najvažnije što sam nije ozračen i oboleo. Ali nisam ga do sada uočio. - Meni se jutros jedna od sestara izvinjavala što mi daje injekciju - pridružio im se u razgovoru i Milan. Možete li to da zamislite? Izvinjavala se što me leči... Uspeo sam da joj vidim ime na mantilu: gospođa La Roza. - Anđeosko ime - namignuo mu je Petar. - Zapamti ga. - Hoću, naravno. - Ona je deo tima doktora Mopena - pravio se Petar da je dobro obavešten. - I ja sam je primetio kao vrlo pažljivu i pristojnu. - Ma, samo zbog toga? - podbo ga je odmah Grujica. - Nije to što misliš. Nego volim da znam ko ima koju funkciju i šta predstavlja u bolnici. Na primer, doktor Mopen je oficir, sanitetski pukovnik, iako ne nosi uniformu ispod belog mantila. On vodi odeljenje za transfuziju krvi. Njegov prvi saradnik je Leon, moj davalac... Eto, vi svoje i ne znate, a ja imam zadovoljstvo da mog viđam svaki dan... A onaj doktor Vin, on je zadužen za našu ishranu. - Šta, za one bućkuriše! - kao, iznenadio se Grujica. - E, svaka mu čast. Pozdravi ga i od mene... I kaži mu da makar malo posoli.

73

38. Radio-difuzija Francuske uspostavila je 22. decembra vezu sa Radio Beogradom radi razgovora bolesnika sa porodicama. Eliz Žame je tog ponedeljka blistala još više nego uobičajeno. I površni posmatrač mogao je lako zaključiti da ima udela u ovoj ideji. Petar ju je upitao da li je to tačno ili mu se samo čini. Ona se nasmešila i prećutala odgovor. Vinčanci su se od jutra radovali što će prvi put otkako su u bolnici reči koje su razmenjivali u pismima zameniti živim razgovorom sa svojima. U sobi 206, preuređenoj za tu priliku, zauzeli su mesta francuski spiker i tonac. Probali su vezu. „Halo, halo, Beograd... Ovde Pariz. Da li me čujete?“ Kad se uverila da je radio-komunikacija uspostavljena, Eliz je izašla iz sobe, a za njom i Pendić. Želeli su da Vinčance ostave same u intimnim trenucima sa rodbinom. Prethodno ih je Pendić posavetovao da ne oduže razgovor. Uzbuđenje može da bude opasno. Međutim, nisu ni čuli Pendića. Grupisali su se iza leđa spikera i napeto osluškivali da čuju poznate glasove. Prva je razgovarala Cica. Napinjala se da od uzbuđenja ne zaplače. Javio joj se otac. U trenutku mu nije prepoznala glas. Zadrhtala je i pogledala belo oko sebe. A onda ga je konačno razumela i razvukla usne u osmeh. U beogradskom studiju je bio i njen momak Dragan. Međutim, nije želeo da ocu skrati vreme razgovora sa ćerkom. Zbog toga se samo nagnuo bliže da je makar čuje. Miloš je odabrao da od svih koji su došli da ga pozdrave prvo razgovara sa majkom. Ona je bila jednostavna žena, ali je umela da sabije brigu pod rebra pa da boli samo nju, a ne i druge. „Sine, je l’ jedeš?... E, pa, onda, dobro...“ Grujica nije mogao da govori. Spremao se da pobedi uzbuđenje još od kada je ustao, ali nije uspeo. Supruga je čekala sa one strane veze, a iz Pariza nije dolazilo ništa osim muka. Francuski spiker je pomislio u trenutku da se veza prekinula. Onda je Grujici pomogao Milan. Prišao mu je sa leđa i stavio mu ruku na rame: „Hajde, možeš ti to...“ - Volim te, ljubavi - puklo je iz Grujice. Svi prisutni su se pogledali, ne očekujući da se u njemu krije i Romeo. Petru je došao brat. Obavestio ga je da su stari rodi- telji dobro i da ne brine. Ne znaju ištinu. Ali budući da mu on piše kako će brzo kući, najbolje da im sam kaže kad se vrati. „Hoćeš li da ti pošaljem neku knjigu? Ili bi više voleo da zamolim onu tvoju bibliotekarku?“ Milan je bio poslednji na redu. Razgovarao je sa ocem. „Je li, a ti nam napisa da si tamo na specijalizaciji. Pa kako ide nauka, sine?“, našalio se stariji čovek, srećan što ga čuje. Vratili su se u sobe zadovoljni. Nemir i uzbuđenje pre razgovora zamenilo je dobro raspoloženje. ,,Ma, neka smo ih malo razvedrili i umirili. U pismima može i da se laže...“ - Jedino mi je krivo što moj drug Vlada nije mogao da dođe - setio se Miloš. - Njegovi su daleko, ali mogao je barem da čuje moje roditelje. Bilo bi mu lakše, znam ga... Ali čekaj, zbog čega je francuski spiker najavio petoro atomista? Njega nije ni spomenuo. - Ma, pogrešio je - prvi se snašao Grujica. Istina o Vladinoj smrti bila je već poznata svim Vinčancima osim Milošu. Rekli su im Pendić i Kalićka još početkom decembra, pažljivo i jednom po jednom. Ali odlučili su da tragičnu vest sakriju od Miloša jer su znali koliko su njih dvojica bili vezani i bliski. Mislili su da mu je saopšte pred otpust iz bolnice, kad budu sigurni da je dovoljno telesno osnažio. Za Novu godinu 1959. Žame je dozvolio da bolesnike posete sunarodnici iz ambasade. Uveče su medicinske sestre i bolničarke okitile stolove u trpezariji sa malo svežih borovih grančica. Za večeru im je prvi put od prijema u bolnicu servirano meso. Bilo je kuvano i sa nekim ko-bi-ga-znao-od čega sosom, ali im je prijalo. Posle ponoći u hodniku se začula graja. Ambasador Uvalić je došao sa nekolicinom drugova iz ambasade da im čestita Novu godinu. Uz osmeh, poželeo im je brz oporavak i povratak kućama. Bio je tu i udbaš

74

Babić. Svakom od bolesnika je pružio ruku i promrmljao „Srećna Nova godina!“, na njegov način, kruto i službeno. - Voleo bih da vas sve odvedem u ambasadu pa da nam se pridružite u veselju - rekao je Uvalić, zagrejan i raspoložen. - Ali znam da ne smete. Međutim, mladi ste, nadoknadićete kad ozdravite... Ipak, vodimo doktora Pendića i doktorku Kalić. Nek se barem njih dvoje malo opuste. Samo što su Jugosloveni izašli, u bolnicu su svratili sa istom namerom bračni par Žame, Žorž Mate, Leon, doktor Mopen i profesor Kurtijal. Sve je to razgalilo Vinčance, pa niko nije zaspao još dugo posle ponoći. Tim više što je ulicama odjekivalo bučno veselje, a nebo su šarala raznobojna svetla vatrometa. Cica nije spavala ni zbog Leona. Želela je da ovu svečanu noć provedu zajedno. Nije joj bilo dovoljno pola sata, koliko je Leon ostao u bolnici pre nego što se vratio kući. Takođe, nije joj bilo dovoljno da se samo kratko dodirnu, stežući jedno drugom ruku prilikom razmene novogodišnjih čestitki. Želela je više, da ga oseti fizički, kao muškarca. Ali on se migoljio iz njene blizine i stalno bežao. Na trenutke je bila skoro sigurna da oseća emocije i sa njegove strane, a kasnije da je hladan i nezainteresovan. Tako i ove noći. Imala ga je i istovremeno gubila kao da je bio voda koja klizi sa njenog dlana. Kad se vratio kući, i Leon je mislio na Cicu. Vrteo se po krevetu, ali u svakom položaju mu je bila pred očima. Bio je čvrsto rešen da ne popusti osećanjima, ali zacrtani plan je teško sprovodio u delo. Novogodišnja noć nije bila jedina u kojoj mu je uznemirenost zbog Cice odagnavala san sa očiju. Supruga je primetila da je Leon poslednjih meseci odsutan i zamišljen. Ali nije tražila da joj objasni promenu ponašanja. I sama je radila naporan posao i nije nameravala da ostatke snage troši na raspravljanja. Zbog toga u njihovoj kući Cicino ime nikada nije izgovoreno.

75

39. Prvih dana 1959. u Parizu je padao sneg. Vinčanci su provodili dosta vremena uz prozore, posmatrajući Parižane. Pogled na otežale, pobelele krošnje u malom parku na uglu, preko puta bolnice, izazivao im je osećaj svežine i života. - Šta bih dao da mogu da se nadišem ovog hladnog vazduha - požalio se Grujica. - Podseća me na rodnu kuću. Pre dva meseca nisam ni primećivao da imamo prozor u sobi, a sad mi je on miliji od svega. Kad vidim ljude na ulici, dobijem želju da se umešam među njih. Dosta mi je bolnice. Bole me leđa od kreveta... Nego, hajde da pitamo doktore za dozvolu da izađemo malo napolje. Makar do vrata... Eh, što bih voleo da osetim lopatu za sneg u rukama. - Pa, pitaj ih sutra u viziti - odgovorio mu je Miloš, ne podižući glavu sa ilustrovanih novina Lorison koje je svakodnevno prelistavao jer su zbog lakog i kratkog teksta bile pogodne za učenje francuskog jezika. Nek ti daju da počistiš malo oko bolnice... - Eh, student, zezaš! Žame nam ne dozvoljava ni na sprat niže. - Onda ćuti i strpi se. Biće snega i u Beogradu kad se vratimo. Tih dana usledilo je nekoliko poseta Vinčancima od strane zvaničnika, poput predsednika Nuklearne komi- sije Francuske Perena. Međutim, tištilo ih je što još nisu upoznali davaoce. Preživeti radijacionu bolest je bila sreća, ali pravi heroizam su pokazali njihovi davaoci. Želeli su da ih što pre sretnu. Bilo je krajnje vreme da im zahvale, makar sa nekoliko običnih reči. Molba im je ispunjena 17. januara, u subotu. Uzbuđenje ih je obuzelo još prethodnog dana, pa su se probudili pre svanuća. Susret sa dobročiniteljima priželjkivali su bezmalo dva meseca. Sada je taj dan i stigao. Okupili su se u sobi 208. Rešili su da ih sačekaju zajedno, da smanje tremu. Niko nije znao kako bi trebalo da se ponaša. Ćutali su i čekali, svako sa svojim mislima. Miloš se pitao kakav je čovek njegov davalac. Kako izgleda? Mlad ili u zrelim godinama? Neki sportista koji puca od zdravlja i ne plaši se nikakvih izazova ili intelektualac sa visokim moralnim načelima? Ipak, priželjkivao je da bude neko običan, kao što je i on sam. Mučilo ga je šta reći i kako iskazati zahvalnost nekom ko ti je spasao život. A da mu prvo čestita ponovni izbor De Gola za predsednika Republike? Ne, Francuz bi mogao da pomisli kako Jugoslovene zanima jedino politika. Bolje da mu, umesto mnogo reči, nešto pokloni. Na primer, knjigu nekog jugoslovenskog pisca. Nema veze što nije štampana na francuskom, važan je gest. Ili jednu od gramofonskih ploča sa muzikom iz rodnog kraja. Muziku svako razume. - Ljudi, zar je moguće da nekom pokloniš koštanu srž, a onda mirno odeš kući i nikad više ga ne vidiš? prekinuo je ćutnju Petar. - Čemu ratovi, atomska bomba i razaranja kad se ljudi, u stvari, vole? Kakav je to apsurd. Milan se glasno zapitao kakav je osećaj kad imaš deo nečijeg tela u sebi. On to nije mogao da zna. Za njega je zahvalnost prema davaocima bila ograničena na njihov gest, ali ostali su morali da osećaju više. Možda i neki telesni znak. - Ne - odgovorio mu je Petar. - Nema nikakvog fizičkog znaka, isto kao i prilikom dobijanja krvi. Oko pola osam pojavili su se Pendić i Kalićka. - Nervoza, ha!? - pogodio je odmah Pendić. - To je normalno. Ma opustite se. Stegnite im ruke i sedite pored njih. Ćutali ili držali govore, biće isto. Osetiće oni sami koliko ste im zahvalni. Četvoro dobrovoljnih davalaca čekalo je u sobi 206, bolničkoj trpezariji bolesnika. Doterali su se i došli u zakazano vreme. Prvi susret sa ljudima u kojima je deo njihovog tela nije mogao da prođe bez uzbuđenja ni sa njihove strane. Pridružio im se Anri. Želeo je da osvetli njihov humani čin sa više strana. Spomenuo je vrlinu kao vrhunsku težnju čoveka. Oni su je dostigli. Njih četvoro i njegov kolega Leon su lučonoše progresa. Doniranje organa neće se završiti samo na koštanoj srži. 76

- Doduše, moj kolega nije želeo da se pridruži ovom kolektivnom susretu. Izgovorio se drugim poslom. Ali ja znam da je reč o skromnosti, koja se uklapa uz humanost i visoke ideale - rekao je Anri. Dobrovoljni davaoci su slušali i klimali glavama, iako nisu shvatili sve ono što je Žame govorio. Ono što jesu razumeli bilo je da osećaju kako na neki čudan način i oni nešto duguju svojim primaocima. Posle pola sata bolesnici i beogradski lekari su pošli u trpezariju. Kad je Pendić pokucao na vrata, četiri davaoca su naglo ustala i poređala se u polukrug. Vrata su se otvorila. Napeto iščekivanje, kao čekanje na prasak, istopilo se u sekundi jednim velikim, kolektivnim osmehom. Smeh je bio voltin luk koji ih je u deliću vremena spojio. Sve važno, svečano i večno, kao što su humanost, plemenitost i dobrota, preobratilo se osmehom u spontani i prijateljski susret. Začas su se pomešali. Rukovali su se i redom, svako sa svakim, zagrlili. U tom trenutku niko nije mislio ko je čiji davalac ili primalac. Onda su počeli da razgovaraju. Predstavili su se i počeli da pričaju o porodicama, profesijama, dotadašnjem životu. Želeli su da saznaju što više jedni o drugima i tako se što pre i što više zbliže. Miloš je u opštoj graji i metežu primetio kako je jedan od davalaca zamišljen i nekako kiselo raspoložen. Je li to davalac mom kolegi Vladi? - upitao je Pendića. - Da, to je gospodin Kastanje. Čuvši to, požurio je do Rajmona da ga još jednom stegne u zagrljaj. - Ne brinite - rekao mu je. - I ne budite tužni što on nije ovde sa nama. Ali kao da jeste. Ja sam njegov najbo- lji drug, preneću mu sve. Biće on dobro, samo još dok se malo zaleči u onoj drugoj bolnici. Dobio nesrećnik upalu slepog creva... Znate, upravo su mi javili iz Beograda da je dobio Oktobarsku nagradu kao najbolji student našeg fakulteta. Takav je on. Što će da bude čašćavanja kad se vratimo. Hajde da nas dvojica nazdravimo u to ime. Ali Rajmon je nastavio da ukočeno gleda u daljinu. Savio se i smanjio, ne progovarajući. - Ma, ima još nešto - zaneseno je nastavljao Miloš. - Diplomski ispit na našem fakultetu je ukinut. To znači da Vlada nije diplomac nego da je završio fakultet. Znači, inženjer fizike. Razumete? Toliko sam uzbuđen i srećan zbog njega, ne mogu da opišem... Hvala vam što ste mu spasli život. - Student - brzo mu je prišao Pendić. - Pusti gospodina. Vidiš da je uzbuđen. Nek se malo sredi. Nego, dođi da te upoznam sa tvojim davaocem, gospodinom Pabijonom. Tu je i njegova supruga. I ona želi da te upozna. Rajmon je saznao za Vladinu smrt nedelju dana nakon tragičnog događaja. Žame ga je pozvao u bolnicu i saopštio mu tužnu vest. Smatrao je da on to mora da zna. Takođe, želeo je da odgovori na svako pitanje ili sumnju koju bi ovaj mogao da ima. Rajmon nije imao pitanja. Otišao je pokunjen i razočaran. Prećutao je supruzi šta se dogodilo sa njegovim primaocem. Nije rekao ni na poslu. Nije mu bilo jasno. Prvi put ga je izdalo proviđenje. Razočarala ga je njegova zvezda vodilja. Toliko joj je verovao da sad gubi veru kako će dalje kroz život. Ona mu je rekla da bude dobrovoljni davalac koštane srži. Ali zbog čega je, onda, sve ispalo uzalud? Zašto ga je prevarila? Jedva je pristao da dođe na sastanak sa transplantiranim Vinčancima. Bilo mu je teško da vidi kako njegovog primaoca nema među njima. Njegov novi prijatelj Marsel Pabijon nagovarao ga je nedelju dana. „Ne razlikuješ se ni po čemu od nas ostalih“, ponavljao mu je više puta. Kastanje je na kraju pristao, ali nije mogao da se još i veseli. Cica i Odet su prvo stajale jedna uz drugu, potom su sele za sto jer Cicu nisu držale noge od uzbuđenja. Pričale su, držeći se za ruke, onoliko koliko je dozvoljavalo Cicino skromno znanje francuskog jezika. Grujica je odmah prepoznao upečatljivog, tamnoputog i razbarušenog Albera Birona. I on je, kao i Pabijon, došao sa suprugom. Alber je zagrlio jednom rukom Grujicu, a drugom suprugu. - Kad sam ga video prvi put, odmah nakon intervencije, loše je izgledao - rekao je supruzi. - A pogledaj ga sada... Tako sam srećan što ste bolje. Grujica je želeo nešto da kaže, ali se uplašio da ne pogreši na francuskom i ispadne smešan. Zbog toga je sagnuo glavu i uvukao ramena, ćuteći kao dete koje ne zna kako da se ponaša. Utom su se na vratima pojavile bolničarke sa tacnama na kojima su bile čaše i dve flaše šampanjca. Usledilo je nazdravljanje i ispijanje nekoliko gutljaja penušca. Niko, uključujući i Žamea, nije stigao da se seti da je još jutro. 77

Krenule su zdravice i potrajale dobrih desetak minuta. Pokazalo se da su Srbi i Francuzi u ovom poslu gotovo jednako vični. „Živelo francusko-jugoslovensko prijateljstvo! Živelooo!“, orilo se sobom, kao da nisu bili u bolnici. Eliz Žame je jedva nekako uspela da ih nadglasa i naredi da se sedne za sto. Čekali su ih sendviči i kolači. Na sredini stola ležale su ukrštene male papirnate zastave Francuske i Jugoslavije. Međutim,u opštoj razdraganoj atmosferi Miloš je primetio da je Rajmon i dalje neveseo i odsutan. Zbog toga je rešio da mu priđe i odobrovolji ga. Kad se premestio, ovaj ga je prepoznao od malopre i odmah sagnuo glavu. - Tako mi je žao, tako mi je žao... - govorio je. - Ali zbog čega? - bio je u čudu Miloš. Srećom po Rajmona, Pendić je opet bio u blizini. Sve vreme budno je motrio na svakog od Vinčanaca, kao da je uzimao časove kod udbaša Babića. Primetivši neprijatnu situaciju, seo je, kao slučajno, baš između Miloša i Rajmona. To je tek bilo sumnjivo Milošu. Počelo je da ga obuzima čudno predosećanje. - Meni je tako teško sve ovo, doktore - rekao je Rajmon kad su on i Pendić kasnije ostali sami. - Da, znam, gospodine Kastanje. Potpuno vas razumem. Verujte, i svi mi smo očajni... Ali treba da znate da se vaša koštana srž, da tako kažem, primila u Vladinoj krvi. Video sam njegove nalaze dva dana nakon transplantacije. Vaša koštana srž je delovala - Pendić to nije mogao da zna, ali želeo je da makar malo olakša teška osećanja koja su se videla na Rajmonovom licu. - Samo, njegova bolest je bila toliko uznapredovala da zahvaćeni organi nisu bili u stanju da se oporave. Ali vi ste mu pomogli da preživi i onih pet dana. Bez vaše pomoći ne bi živeo ni toliko. - Stvarno!? - raširio je oči Rajmon. - Pa to mi doktor Žame nije rekao. Nisam znao... Hoćete da kažete da... Ja nisam ništa kriv? - Naravno. Niste. Samo, bilo je dockan. - Eee-h, kakva nesreća. Kako nesrećan mladić. Susret je trajao skoro do podneva. Razišli su se kod lifta i još jednom zagrlili. Sad su se poznavali. Krvnom vezom bili su vezani još od pre dva meseca, a prijateljskom tek sada. Bolesnici su krenuli ka sobama, prazni i pomalo razočarani, kao da su za protekla tri sata potrošili sve što su imali u dušama. Međutim, novi prijatelji su im već nedostajali. - Hej, baš smo ludi - lupnuo se po čelu Grujica. - Pa nismo im uzeli brojeve telefona. Mogli smo da ih pozovemo neki put... Miloš se odmah po pozdravljanju sa davaocima izdvojio iz grupe i požurio ka svojoj sobi. Tokom susreta sa Kastanjeom nešto strašno mu je palo na pamet. Došle su mu crne slutnje. Počeo je da pretura po Grujičinom noćnom ormariću da nađe Politiku koju im je za Novu godinu doneo sekretar jugoslovenske ambasade Hadžipavlović. Grujica ju je čuvao. U njoj je bila objavljena čestitka koju im je poslao Aleksandar Ranković. Miloš je nije video jer je Grujica brzo sklonio novine. Ali sada ga je mučno predosećanje teralo da je vidi svojim očima. Drugovima Đorđeviću, Arambašiću, Nikoliću i Tankosiću, i drugarici Rosandić želim srećnu Novu godinu i što skorije potpuno ozdravljenje... Nije morao da čita do kraja. Sad mu je bilo jasno zbog čega je Hadžipavlović naglas pročitao: „svim drugovima na lečenju...“, a nije navodio imena. Zato što se među njima nije nalazilo i Vladino ime. Užasna istina mu se odjednom ukazala. Naredna tri dana nije izlazio iz sobe. Odbijao je razgovor. Jedva je pristajao da jede. Svi su mu bili krivi. Lekari koji nisu uspeli da spasu njegovog najboljeg druga. Kolege koje su za Vladinu smrt saznale ranije, ali mu nisu rekle. Pendić i Kalićka koji su ga lagali da njegova pisma odnose Vladi u bolnicu Neker.

78

40. Naredne subote, 24. januara, oko jedanaest pre podne Mari Dezmon je okupila Vinčance u hodniku. Kao i uvek, zakopčane uniforme do grla i sa pojasom stegnutim oko struka, bez komentara i mnogo objaŠnjavanja rekla im je da obuku civilna odela i sačekaju šefa. - A-ha, ne zaboravite ni šalove! - dodala je. Anri nije mogao da nađe bolju glavnu sestru za svog glavnog pomoćnika u rukovođenju odeljenjem. Što god on smislio, ona je strogo i disciplinovano sprovodila kao da je njegova produžena ruka. Vinčanci nisu ništa slutili. - Možda žele da ručamo u odelima - prokomentarisao je zbunjeno Grujica, kad je glavna sestra otišla. - Da, i sa šalovima - dobacio je Petar, pitajući se i sam o čemu je reč. - Ma, da nas ne puštaju? Da nije ovo oproštaj od bolnice, drugovi? - skočio je Milan, srećan zbog takve mogućnosti. - Ih, odlazimo, a nismo ni upoznali Pariz. Baš mi je krivo - zakukao je Petar. Međutim, ništa se nije događalo. Presvukli su se i posedali da ručaju, i dalje iščekujući šta će da se dogodi. Nisu stigli ni do pola, kad su se, odjednom, stvorili supružnici Žame. Doktor je došao bez belog mantila. - Hajde, brže, brže - nasmejala se Eliz. - Ne, neka jedu polako - pogledao ju je prekorno Anri. - Molim vas, nikakva žurba... A posle ručka imam iznenađenje. Danas ćemo poći u malu šetnju. To vam je poklon. Hajde da malo upoznate Pariz. Vinčanci su raširili oči od prijatnog iznenađenja. Ne čekajući da se Žame predomisli, pojurili su po mantile. - Znači, zbog toga šalovi - smeškao se srećno Petar dok je kopao po ormanu da nađe i kapu. Cicu je na vratima čekala neka mlada bolničarka. Izvadila je iz džepa svoj karmin i ponudila joj ga. Cica se u trenutku zbunila. Poželela je da prihvati, ali onda se predomislila i odmahnula glavom. Miloš je prvo odbio da im se pridruži. Bio je tužan zbog Vlade i neraspoložen da pođe u razgledanje Pariza. - Treba ti svež vazduh. Evo, ima tri meseca kako nam nisu dali ni da otvorimo prozor sobe - na kraju ga je nekako ubedio Grujica. Na izlazu ih je čekao profesor Kurtijal. On ih nije viđao svaki dan kao Žame i Mate, pa se rukovao sa svakim od njih. Kad su se Vinčanci našli na ulici i prvi put udahnuli spoljni vazduh, hladnoća im je prošla kroz celo telo. Imali su utisak da se vraćaju životu. Mahinalno su pogledali uvis, u pravcu svojih soba. Na prozorima su se načičkali bolničarke i lekari, mahali su im rukama kroz vazduh. Kod vrata je bio i Vons. Anri ga je poslao u izvidnicu. Neki žurnalista mogao je da se prikrade i snimi ih. A Žak, koji je i tog dana bio na portirskoj dužnosti, spremno je čekao da uskoči i pomogne. Vons je mahnuo Žameu glavom: čisto, nema nikoga. Vinčanci su ušli u dvoja kola, parkirana kod samih ulaznih vrata. U jedan automobil je seo Anri, a u drugi Kurtijal - da im služe kao vodiči. Dan je bio sunčan i svetao. Takva su bila i lica Vinčanaca, osim Miloševog pošto on nije mogao da se opusti. Gledali su kroz prozore automobila i gutali očima Ajfe- lovu kulu, Invalide, egipatski obelisk na trgu Trokadero i Trijumfalnu kapiju. Na Monmartru su izašli iz kola da uđu u Crkvu Sakre Ker. Dobili su pet minuta da sa brda posmatraju panoramu. Pariz im je izgledao kao ogromno ostrvo kojem se ne vidi kraj. Prisetili su se Beograda. Nekada su mislili da je to velik grad, a sada im se učinilo da nije veći od pariskog bulevara. Za to vreme slučajni prolaznici su se lenjo i opušteno penjali strmim stepenicama iz pravca Pigala. Ljubavni parovi su se stiskali jedno uz drugo da se bolje greju i vole. - Imam utisak da sam i sam građanin Pariza - bio je očaran Petar kad su se nakon dva sata vraćali. - A ja osećam kao da sam se u njega spustio padobranom - nije krio oduševljenje ni Grujica. - Bio sam negde na nebu, a sad sam, evo, na obali Sene. 79

- Pa i nisi pogrešio. Zamalo si i ostao na nebu, druže - poklopio ga je Petar i zasmejao celo društvo. Uskoro su se približili Luksemburškom parku, u čijoj neposrednoj blizini je bila bolnica ,,Kiri“. Ugledavši dva tornja Katedrale Sen Sulpis, Anri se okrenuo Milošu. - U ovom kvartu, vrlo blizu katedrale, stanuje vaš davalac Marsel Pabijon. - Stvarno!? - zagledao se Miloš i na trenutak promenio ozbiljan i ukočen izraz lica. - Eh, kakav čovek... Slike Pariza i slobodnog života ispunile su ih novom energijom i radošću. Dok su pri povratku u bolnicu prolazili pored Žaka, zakovanog u mestu, Grujica nije izdržao: - Hej, Žak, nasmeši se bar jednom i ti, čoveče... - rekao je na srpskom pa ga je Žak samo pogledao belo. - Ovo nije bio poslednji izlet u grad. Organizovaćemo nešto slično i kasnije - rekao im je Žame. Odmaraj- te se nekoliko dana. A jednog dana ispratićemo vas iz naše bolnice. Samo, to neće biti baš sutra. Naoružajte se još malo strpljenjem. - E, sad mogu da kažem da sam video Pariz - rekao je Petar zadovoljno uskočivši u krevet. Odmah je krenuo da prebira po glavi kuda je sve prošao i šta je na kom mestu zapazio, da što bolje zapamti. Početkom februara, dve nedelje pred povratak, dozvoljeno im je da se u pratnji Kalićke i Pendića prošetaju ulicama oko bolnice. Bio je ovo poslednji test izdržljivosti i provera imunih sistema. Ušli su u čuveni pariski metro, videvši podzemnu železnicu prvi put u životu, i provozali se nekoliko stanica. Nisu želeli da sednu nego su sve vreme vožnje stajali da dokažu sami sebi kako su ozdravili. Odmeravali su druge putnike, Parižane, bojažljivo i podozrivo. U početku su se čudili kako niko ne obraća pažnju na njih. Kasnije su se opustili i zaključili kako je to samo još jedan znak da izgledaju kao i svi ostali, zdravo.

80

41. Dva meseca nakon transplantacija Žame i Mate su mogli da zaključe kako se najgora komplikacija odbacivanje grafta - nije dogodila. Laboratorijski nalazi i opšte stanje bolesnika potvrđivali su oporavak i skoro izlečenje od radijacione bolesti. Bolesnicima se vraćala prirodna, zdrava boja lica. Stigao je trenutak da se vest o uspehu i pobedi nove metode lečenja do tada neizlečive bolesti pošalje u svet. Zbog toga su Anri i Žorž organizovali 15. januara sastanak sa delegacijom američkih eksperata. Na konferenciji je dominirao Žorž. „Nauka je, ponovo, trijumfovala", ponosno je referisao. „Klinički rezultati poništili su one na eksperimentalnim životinjama. Miševi su odbacivali transplantate drugih miševa, a to se kod ljudi nije desilo. „Slučaj Vinča“ je dokaz da je transplantacija koštane srži kod ljudi, ipak, moguća.“ Na kraju jednodnevnog sastanka Anri je pozvao goste da posete Vinčance i uvere se svojim očima u uspeh transplantacije. - Jesi li pričala juče sa Amerikancima engleski, Cico? - pitao ju je Petar kasnije. - Simpatični su. Samo se smeškaju. - Ma, tebi su svi simpatični... - Dobro, dobro, što si se umusila. Ozbiljno mislim. Dobri neki ljudi. Nisu mnogo zapitkivali. - A ja sam samo čekala da izvade fotografske aparate. Da jesu, pobegla bih u kupatilo. Engleski mi nije ni pao na pamet... Uostalom, sad mi se više dopada francuski. Njega učim. - Opa! Nema s tobom šale... Nego, ja hteo da te malo odobrovoljim. Grujica se od jutros opet žali kako smo postali zamorčići. Lekari se skupili iz belog sveta da nas zagledaju i merkaju... Pa to je i normalno, ako mene pitaš. Na nama je izvršen eksperiment u medicini. S tim bi trebalo ubuduće da živimo. - U pravu je Grujica... - Dobro, ne ljuti se... Biće kako si planirala. Udaćeš se i... - Ne moram baš odmah da se udajem. - Eh, da te čuje onaj tvoj Dragan... Krajem januara i početkom februara usledili su pozivi Vinčancima da posete domove Francuza. Zvali su ih lekari iz bolnice, a kasnije i dobrovoljni davaoci. Kad bi se vratili iz poseta, komentarisali su šta su novo doživeli. U kućama domaćina bilo im je prijatno. Brzo su otkrili da njihovi domovi liče na one koje su ostavili u Beogradu. Iako su bili prostraniji i opremljeni lepšim nameštajem, miris kuvanja i dečji glasovi bili su isti. Toplina doma i porodice greje svuda na isti način. Ova saznanja smanjila su osećaj inferiornosti koji su Vinčanci u početku imali, budući da su dolazili sa jugoistoka Evrope na Zapad. Preslišavali su se kako da se prilikom poseta ponašaju. Opominjali su jedno drugo da ne preteruju u razgovoru sa ukućanima ili u jelu. Međutim, iz posete u posetu bili su sve opušteniji i držali su se manje uštogljeno. Nakon posete domu Žameovih, odvažili su se da se u bolnicu vrate pešice. - Jeste li sigurni? - upitao ih je Anri. - Nećete da pozovem kola? - Ne treba - namignuo je Petar u pravcu Cice. - Za našu koleginicu to je jedinstvena prilika da upozna svetla Pariza. - Ma, šta ti to... - zacrvenela se Cica. - Molim vas, doktore, ne slušajte ga. On uvek tako... Kod Matea su došli bolničkim kolima jer je njegov stan bio daleko od bolnice, na drugom kraju Pariza. - Viski, konjak, šampanjac? - upitao je, namerno malo provokativno, Žorž. - Ma, slobodno uzmite! Sad ste moji gosti, ja odgovaram - nasmešio se videvši koliko su gosti zbunjeni i kako se snebivaju. - Uh, sve jaka pića... Otkad nisam - prišapnuo je Grujica dok se stiskao do Milana na dvosedu. - Što samo znači... Da smo ozdravili... Mislim, ako doktor kaže da smemo... - Dragi moji - nastavljao je sa iznenađenjima Žorž - žene su, možda, najlepše noću, ali konjak je najlepši danju, po najsvetlijem i najsunčanijem danu. Pogledajte samo!

81

Tada je podigao čašu i prineo je lusteru. - Kakvih sve boja nema u ovom piću? Kao duga. Mi ljudi smo nesavršena bića. Ne umemo da uzmemo sve ono što nam daje priroda. Kasnije im je rekao da je njegov otac bio solunski borac. Borio se rame uz rame sa Srbima. Pričao mu je o tome kad je bio mali. I sad se toga dobro seća. - Vidite, ja sam vas Srbe upoznao i pre nego što ste došli kod mene u bolnicu. - Nešto mi pade na pamet, doktore - odjednom se odvažio Petar. - Ako dopuštate, mogli bismo da vas predložimo za počasnog člana našeg Instituta... Mislim, valjda, to može... - Pa, što da ne. Nije to loša ideja. Mogao bih zbilja i ja da jednom dođem kod vas... Da li je to onaj isti doktor Mate!? - komentarisali su međusobno kasnije Vinčanci. Ćutljivi i uvek užurbani, naizgled bezosećajni naučnik. Do te večeri bili su ubeđeni da on osim na mikroskop ne obraća pažnju ni na šta drugo. Međutim, nakon posete njegovoj kući promenili su mišljenje. Pogotovo što je Mate od tada bio sve više spreman na razgovor sa Vinčancima i u bolnici. Naročito ga je zanimao nivo medicine u Jugoslaviji. Još je nekoliko puta ponovio da bi rado došao u Beograd da se upozna sa tamošnjim kolegama i da stručno pomogne oko teških slučajeva. Za razliku od svog ponašanja prilikom ostalih poseta, Petar je u domu Leona Švarcenberga bio neuobičajeno povučen i ćutljiv. Nije se kao obično šalio ni prednjačio u razgovoru. Odlučio je da suzdržanim ponašanjem ukaže dodatno poštovanje prema Leonovoj žrtvi. Osim toga, bio je toliko impresioniran doktorovom bibliotekom da je pola večeri proveo poluotvorenih usta u razgledanju knjiga koje većinom nisu bile medicinske. - Baš šteta što nisi i ti pošla - rekao je Cici posle povratka u bolnicu. Ovo je bila jedina poseta domovima lekara u kojoj nije sudelovala. Izgovorila se hladnim vremenom. Kao, nije htela da rizikuje i prehladi se. A znaš li šta sam večeras zamolio dr Švarcenberga? - Ne. Šta to? - Fotografiju... I dobio sam je. Rekao sam mu da želim uspomenu na njegovu dobrotu. Tada je izvadio Leonovu fotografiju i pokazao poleđinu sa posvetom: U znak prijateljstva bolesniku koji je bio ljubazan da primi moju pomoć. Cica je skoro istrgla Leonovu sliku iz Petrovih ruku i ovaj se u trenu začudio. Da li će je i ona dobiti? pomislila je... Doći će dan kada će morati da se rastanu - naglo ju je nešto steglo u grudima. U domu porodice Mopen čekalo ih je novo iznenađenje. Posle večere lekar im je otkrio svoje slikarsko umeće. Pokazao im je crteže logoraša koje je slikao dok je tokom rata bio u zarobljeništvu. - Ima i vaših - pogodio je doktor šta misle Vinčanci. Onda je okrenuo nekoliko hartija da gosti vide lik mršavog i pogrbljenog Srbijanca sa brkovima na koščatom, ispijenom licu. - Vidi, stvarno - oduševio se Milan. - Isti moj deda.

82

42. U nedelju, 8. februara, u bolnici se oko deset časova ujutro pojavio Alber Biron. Ostavio je kola na parkingu i zaputio se ka kancelariji doktora Žamea. Zatražio je dozvolu da povede svojoj kući na ručak obojicu bolesnika iz sobe 208. Čuo je da se Vinčanci uskoro vraćaju u Jugoslaviju, pa mu se žurilo. Nije želeo da propusti priliku da im ukaže gostoprimstvo u svom domu. - U redu. Samo, pazite, oni još uvek ne mogu da jedu svaku hranu - složio se Anri. Grujica i Miloš su se brzo presvukli u civilna odela i sišli do kola na parkingu. Dok je Alber vozio, Milošu je palo na pamet da idu u posetu praznih ruku. Podelio je to sa Grujicom. Obojica su tada usmerili pažnju ne bi li usput spazili neku cvećaru. Uskoro je Alber morao da zaustavi automobil kako bi njih dvojica kupili buket cveća za domaćicu. Na vratima Bironovih čekala ih je Alberova žena sa sinčićem u naručju. Grujica i Miloš su je pozdravili i zagrlili. Želeli su da poljube i njihovog sina, ali ovaj se branio mršteći se na dvojicu stranaca. Svi su se nasme- jali toj uobičajenoj reakciji jednog deteta. Još pre ručka razgovor nije mogao da zaobiđe Alberove motive da se podvrgne rizičnoj intervenciji. Nije se tada čak ni konsultovao sa suprugom. - Možda bih mogao da dodam i jedan lični razlog, ali on, svakako, nije bio presudan. Budući da sam poreklom Španac i revolucionar, sećam se koliko je Jugoslovena došlo u moju zemlju da se bori na strani pravde. Mnogi su tamo ostavili svoje kosti. E, neka ova moja mala... da kažem, usluga... bude i njima za pomen. Posle ručka Alber je prikazao kraću projekciju Barselone, svog rodnog grada. Kasnije je uzeo u ruku minijaturnu kameru, novo čudo tehnike koje Vinčanci do tada nisu videli, da ih snimi i sačuva uspomenu. Miloš je bio gost i u domu svog davaoca Pabijona. - Možda će vas ovo razočarati, dragi moj - rekao mu je Marsel kad su se opustili nakon ručka - ali ono što sam učinio za vas uradio bih i za bilo kog drugog čoveka. Priznajem da mi je u tim trenucima želja da pomognem bila važnija od onoga kome je trebalo da pomognem. - Znam - odgovorio mu je Miloš. - Ipak, osećam da smo posle svega postali veoma bliski. - Naravno. Sad smo to vi i ja. Ali odredila je slučajnost, to jest, slaganje naših krvnih grupa.

83

43. Žame i Mate su prvih dana februara 1959. zaključili da su bolesnici izlečeni. U petak, 6. februara, dogovorili su se da ih krajem naredne nedelje otpuste iz bolnice i vrate u Beograd. Sazvali su sastanak sa ostalim lekarima kako bi se na vreme pripremila medicinska dokumentacija. Potom su obavestili ambasadu FNRJ radi kupovine voznih karata jer specijalni avion za povratak više nije bio potreban. Čuvši vest Leon se zamislio. U tom slučaju on je morao da se oprosti sa Cicom. Znao je da će taj dan jednom doći, ali priželjkivao je da stigne što kasnije. Iako je doneo odluku da se ne upušta u fizičku vezu sa njom, radovao se svakom dolasku na posao. Cica se ubrzano oporavljala i svakim danom je bivala sve lepša. Oči su joj se razbistrile i kao da su postale krupnije. On je uživao da je gleda i bilo mu je dovoljno samo da povremeno bude u njenoj blizini. Bio je to njegov svet, kovčežić neobične emotivne veze. Sa njim je dolazio na posao i vraćao se kasno po podne kući. Romantični dodir koji mu je mnogo značio. U nedelju, 8. februara, došao je u bolnicu uveče. Nekoliko puta se prošetao hodnikom. Cicine kolege bile su u krevetima. Oko deset je pokucao na vrata sobe 202 i čekao da mu odgovori. Voleo je i njen glas. Ušavši, seo je do nje na postelju i podigao pogled ka prozoru, razmišljajući kako da joj kaže ono što je naumio. Cica je imala u rukama olovku i parče papira. Htela je da obavesti roditelje kada stiže u Beograd, iako je moglo da se dogodi da ona stigne i pre pisma. Momku nije pisala skoro mesec dana. Pokušavala je. Napisala bi Dragi Dragane!, a onda nije mogla dalje. Tada bi zgužvala papir i bacila ga. Nije mogla da ga laže. I to je, valjda, bilo neko priznanje. Videvši Leona, kao i uvek blago je zadrhtala i brzo odložila olovku i papir. - I... Idete kući. Verovatno, već znate - progovorio je Leon gutajući vazduh. Uvek joj je persirao, a i ona njemu. To kao da je bila njihova simbolična fizička granica. - Znam... Da, idem... Ali ne mora da bude zauvek. Mogla bih i da se vratim. Mislim, ne u bolnicu, nego u Pariz... - Srećan sam što ste ozdravili - napravio se Leon da prethodno nije čuo. - I kosa vam je porasla. - Uh, i ja sam srećna. Konačno... Da, opet, ličim na sebe - dodirnula se za glavu Cica i zadovoljno promeškoljila u postelji. - Pa, kako je sa malo tuđe koštane srži u sebi? - pogledao ju je Leon, sada prodornije. - Lepo. Tu je, kod srca... Nikada neću moći da se dovoljno zahvalim gospođi Odet... A vi, Leone, kako ste? Mislim, kako se osećate sa malo manje koštane srži u sebi? - Hm, dobro pitanje. Ne osećam nikakav manjak... Ali kad smo već kod osećanja... Znate, Cico, sad kad se spremate za povratak kući... Uuuh, teško mi je da izgovorim reč ,,rastanak“... Sve je tako komplikovano... Tada je Leon smogao snage i priznao joj emocije koje su se u njemu stvorile još od samog početka njihovog poznanstva. Kasnije su se još i razbuktale. Jedva je uspeo da se suzdrži i ne izjavi joj ljubav. Poželeo ju je, iako mu je bila pacijentkinja. Nameravao je da bude njen dobrovoljni davalac, ali ga je razlika u polovima sprečila. Međutim, na kraju je bio srećan što je sve između njih dvoje ostalo samo na platonskoj vezi. Više od toga ne bi bilo u redu. U nekoj drugoj prilici, da nisu bili u bolnici, možda bi se odlučili i na korak više. Jer on je čovek kome osećanja znače. Ne misli da je mnogo toga u životu vrednije. Osećanja dovode do ivice iza koje se otkriva sloboda. Cica mu nije ništa odgovorila. Iznenadila se kada je spomenuo da je želeo da bude njen donor. Nije to znala. Ponovo je blago zadrhtala, ali je sklonila pogled u stranu i nastavila da skoro neprimetno klima glavom dok je on govorio.

84

Razumela je zbog čega je došao. Nije mu bila na umu izjava ljubavi i kako da je njih dvoje realizuju. Osećao je krivicu jer joj je toliko dugo upućivao osećanja, a sada je hteo da se iz svega izvuče. Bio mu je potreban njen oprost. Želeo je da iz njene sobe izađe umiren i spokojan. Ali ko ima prava da u drugom probudi ljubav, a onda da se u jednom trenutku samo povuče? Nije želela da mu olakša. Bila je razočarana, ali nije želela to da pokaže. Ona je već napravila plan da po povratku sve prizna Draganu i brzo se vrati u Pariz Leonu. Ali sada se njen plan ispostavio kao iluzija. Večeras joj je rekao da su mu osećanja važna. Pa ako to nisu bile prazne reči, onda neka zna da su oboje ostali uskraćeni. Kao da emocije mogu da se obrišu nekom naredbom. I o kakvoj slobodi govori kad se prave slobode, u stvari, plaši? Okrenula je glavu u stranu i ukočila pogled, ne dozvoljavajući mu da ode iz sobe zadovoljan što je uspeo da se reši neprijatne situacije u kojoj se našao. Trebalo je da o tome misli na početku. Rastali su se bez reči. Dok je vozio ka kući, Leona su pritiskala mučna osećanja. Razgovor i priznanje nisu mu pomogli. Naneo joj je bol. Moraće ubuduće da živi sa tim, ko zna koliko dugo.

85

44. Poslednje nedelje lečenja Vinčanaca u Parizu aktivisti Društva Francuska-Jugoslavija priredili su prijem u čast uspešne transplantacije. Osim lekara iz bolnice i predstavnika jugoslovenske ambasade, prisutno je bilo više istaknutih javnih i kulturnih radnika Pariza. Transplantirani Vinčanci i dobrovoljni davaoci našli su se još jednom na okupu. Govornici su hvalili davaoce, a transplantirane bolesnike nazivali herojima medicine. Dr Pendić je primetio da se Miloš povukao u ugao sobe i zamislio. - Šta ti je? Ne ide ti se kući iz bolnice? - Ne, nije to... Preostaje mi život, to je istina. Ali obeležen. Treba dalje živeti kao žrtva radijacije. Zar ima veće kazne od saveta lekara da se uzdržimo od potrebe da imamo potomke? Doktor Žame nam je rekao da radijacija menja gene. Neka maligna bolest ili malformacija deteta može da se ispolji u ko zna kojoj budućoj generaciji... Svi će u budućnosti upirati poglede u mom pravcu i saginjati glave... Ne, ne želim ničije sažaljenje... I ne osećam se kao heroj. U subotu, 14. februara, Vinčanci su se rano probudili i u civilnim odelima sačekali poslednju vizitu u bolnici. Lomila su ih podeljena osećanja. Mislili su na prijatelje, davaoce i medicinare, koje je trebalo da ostave u Parizu. Istovremeno, radovali su se odlasku kući i rodbini koja ih je željno iščekivala. Bili su srećni što više nisu bili bez kose, bledi i ispijeni. Kad ih budu takve videli u Beogradu, već na prvi pogled svima će biti jasno da su uspešno prebrodili radijacionu bolest. I dobrovoljnim davaocima su Vinčanci za poslednjih mesec dana prirasli za srce. Svi su se okupili u bolnici da ih zajedno isprate. Došao je i Rajmon Kastanje. Smogao je snage. Čak se i preozbiljni Žak tog jutra unervozio. Nekoliko puta se popeo na sprat sa atomistima, a bez vidljivog razloga. Alen Vons od jutra nije ispuštao kameru i stalak iz ruku. Morao je da ovekoveči trenutak. Žame mu je rekao da napravi zajedničku fotografiju svih lekara,bolničarki, davalaca i bolesnika. Međutim, morao je dva puta da ga opomene da se strpi i ne smeta sa tolikom gvožđurijom. Davaoci su pripremili sitne poklone. Na kraju, zagrlili su se i pozdravili sa bolesnicima. I jedni i drugi izrazili su želju da se što pre ponovo sretnu. Vinčanci su se potom oprostili sa medicinskim sestrama i bolničarkama, koje su ih negovale četiri i po meseca. Miloš je prišao sestri Adrijen. U trenutku oboje su pomislili na Vladu i brzo skrenuli poglede. Pred sam izlazak iz bolnice, Žame ih je još jednom okupio u kancelariji i upozorio na oprezno ponašanje u budućnosti: - Čuvajte se. Vaše lečenje se nastavlja. Lekari će morati da vas posmatraju još dugo. I gotovo. Vinčanci su već bili na stepenicama. Odlazili su srećni i spaseni. A novo svetlo u medicini bilo je upaljeno. Svetleće ubuduće za sve naučnike i radnike u nuklearnim laboratorijama i postrojenjima. Usledili su još kratki osmesi sa ulice medicinskim sestrama na prozorima bolnice. Potom su ušli u kola ambasade i odvezli se na železničku stanicu Gar d’ Lion. Anri i Eliz Žame su pošli na stanicu svojim privatnim automobilom. Na stanici su se Vinčanci smestili u voz i isturili glave da poslednji put mahnu onima koji su ih ispraćali. Za to vreme udbaš Babić se mirno smestio u ugao kupea i počeo da prebira po zabeleškama. Leon je stigao poslednji. Njemu kao da je bilo suđeno da se uvek pojavi u poslednjem trenu. Tražio je pogledom nečije oči. A one su čekale njegove.

86

45. Po povratku u Beograd, transplantirani Vinčanci su dali zajednički intervju za novine. Opisali su lečenje u Parizu i isticali svoje francuske dobrotvore, lekare i naročito davaoce. „Kad se pomaže čistog srca, ne misli se na sebe“, bio je nadahnut Petar. „Pomoć utopljeniku je, ako je reč o spasiocu-plivaču, jedno, a kada u vodu skoči neplivač, sasvim drugo. Baš to su za nas uradili naši davaoci.“ Bio je to prvi i poslednji javni nastup. Nijedan novinar više nije mogao da iz njih izvuče ni reč. Izuzetak nije napravljen ni u leto 1959, prilikom kolektivne posete francuskih dobrovoljnih davalaca Jugoslaviji. Od svih, jedini nije došao Leon. Uputio je pismo sa pozdravima, koje je pročitao Marsel Pabijon za vreme ručka u restoranu Klub književnika. Cica je to i očekivala. Nakon povratka se još malo nadala da će se Leon ipak predomisliti i poželeti da je ponovo vidi. Za to vreme retko se viđala sa Draganom. Izgovarala se umorom nakon lečenja. Ali s vremenom je shvatila da ju je Leon zaboravio. Nije bila u pravu. U narednim mesecima Leon se i dalje ujutro, nakon buđenja, radovao dolasku na posao. Tamo ga je čekala zajednička fotografija osoblja bolnice i transplantiranih Vinčanaca, čiju kopiju mu je izradio Alen Vons. Postavio ju je na svoj radni sto i na njoj video samo Cicu. Poneo ju je sa sobom i kada se posle dve godine premestio na novo radno mesto, u bolnicu Pol Brus u Vilžifu. Transplantirani Vinčanci su goste proveli kroz „ Vinču“ i pokazali im halu sa reaktorom na kom se dogodila nesreća koja ih je spojila. Nakon tri dana, zajedno su, o trošku države, proveli nekoliko dana i na Jadranskom moru, posetivši Herceg Novi i Dubrovnik. I tom prilikom pokušaj novinara da dobiju neki lični komentar od transplantiranih Vinčanaca ili davalaca ostao je bezuspešan. Razlog za zavet ćutanja koji su grupno preduzeli nakon povratka u Beograd ležao je, možda, u javnim optužbama Pavla Savića. Sedam dana nakon što se akcident dogodio, formirana je državna komisija za analizu uzroka i posledica nemilog događaja. Predsedavao joj je Savić.„Nestručnost i nebudnost“, grmeo je profesor. „Rad na tako osetljivom i opasnom radioaktivnom materijalu bio je tog dana poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju. Za vreme eksperimenta nijedan fizičar nije bio prisutan u hali sa reaktorom. Sigurnosni mehanizmi nisu bili u funkciji.“ Nije imao na umu nesrećnike koji su doživeli radijacionu bolest, nego odgovorne. Međutim, rečenica „ljudska greška“ imala je zloslutnu refleksiju i prema ozračenim naučnicima. Ali niko od njih se nije trudio da javno polemiše sa poznatim profesorom, odavno narogušenim na rukovodioce „ Vinče“. Umesto toga, ušli su u cameru obscuru i u njoj ostali do smrti. A camera obscura ima mali okular. Ako ne pogledaš u njega, praktično ne postojiš. Izbrisan si iz istorije. To kao da je i bila namera ozračenih Vinčanaca.

87

46. Životi ozračenih vinčanskih naučnika su se nakon povratka sa lečenja u Parizu nastavili, svaki prema svojoj sudbini. Petar je dobio stipendiju od „Vinče". Oženio se bibliotekarkom iz kraja i preselio u stan u soliteru kod Cvetkove pijace, koji je dobio od Instituta. Sve vreme je ostao vedrog duha. Senku mu je pravila jedino nikad javno izrečena, ali tinjajuća optužba da su njih šestoro sami krivi za nesreću koja im se dogodila. Napisao je stručni rad o akcidentu u kojem je objasnio da je uzrok nesreće trebalo tražiti u nedostatku mera zaštite tokom kritičnog eksperimenta. Međutim, zbog zaveta ćutanja nije ga objavio. I ostali tehnički saradnici su po povratku sa lečenja dobili stipendije Instituta. Grujica je utrošio dosta vremena da nagovori Milana da se prihvati učenja. Miloš se po povratku sa lečenja zaposlio kao fizičar u nekoj državnoj agenciji. Želeo je u „Vinču“, ali mu nisu dozvolili. Održavao je kontakte sa Marselom Pabijonom i njegovom porodicom. Cica je jedina od svih transplantiranih prenebregla savet lekara da ne planira decu. U kasnu jesen 1959. udala se za Dragana i već naredne godine rodila zdravu devojčicu. Usavršila je francuski i redovno pisala pisma svom davaocu gospođi Odet. Mnogo puta pritiskala ju je želja da napiše pismo i Leonu. Ali nije, nikada. Anri Žame i Žorž Mate su do smrti ostali prijatelji Jugoslavije i Srbije. Tokom devedesetih godina prošlog veka, već kao ostareli profesor, Žorž je dolazio u Beograd redovno, skoro svakog vikenda. U bolnici Bežanijska kosa sprovodio je stručne konsultacije za najteže onkološke pacijente. Bore na istanjenoj koži čela, koje je imao i pre četrdeset godina, proširile su se i još jače urezale. Ali bio je svež u glavi i neprikosnoven kada je reč o humanosti. Odbijao je da spava u hotelu. Jeo je bolničku hranu. Za honorar nije hteo ni da čuje. Izabran je za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2001. Za Matea je to što je bio konsultant u jednoj beogradskoj bolnici bilo isto kao da je reč o Kraljevskoj akademiji u Londonu, čiji je bio član. Ili isto kao redovni posao na malom onkološkom odeljenju bolnice Pol Brus u Vilžifu, preko Sene, koje je sam osnovao 1960, ubrzo nakon što je, zajedno sa Žameom, sproveo transplantaciju koštane srži kod vinčanskih naučnika. Nije dobio Nobelovu nagradu za prvu humanu transplantaciju nekog organa, iako je bio među kandidatima. Stručna javnost mu je osporila uspeh. Smatralo se da je transplantacija koštane srži kod Vinčanskih naučnika bila neuspešna zbog tkivnog neslaganja donora i primalaca, za šta se 1958. nije znalo niti se o tome vodilo računa. Bolesnici su, izgleda, preživeli jer su doze radioaktivnog zračenja ipak bile manje od letalnih i zahvaljujući oporavku sopstvene koštane srži. Ali transplantacioni graft je za to vreme morao da odigra neku ulogu. Žorž Mate je poslednji put sklopio oči 2010, u svojoj osamdestoj osmoj. Bilo je to 15. oktobra, baš na dan u kojem se dogodio akcident u ,,Vinči“. www.skripta.info

88

O AUTORU Goran Milašinović rođen je 1958. godine u Đakovu. Objavio je zbirku pesama Neistraženi bolovi (1989); zajedno sa Živojinom Pavlovićem epistolarni roman Voltin luk (1996); romane Heraklov greh (1999), Posmatrač mora (2001), Camera obscura (2003), Apsint (2005), Maske Sofije de Montenj (2007), Trougao, kvadrat (2009), Rascepi (2011), kao i knjigu priča Lekari (2015). Objavljena mu je i knjiga razgovora sa Milošem Jevtićem Dva srca (2013). Živi i radi u Beogradu.

www.skripta.info

89