Goran Stefanovski

Goran Stefanovski

Divlje meso Preveo sa makedonskog: Gojko Janjušević Ovaj pozorišni komad posvećujem svom ocu Mirku Lica:

DIMITRIJA ANDREJEVIĆ, 55 godina, invalid, bivši zidar  MARIJA, 50 godina, njegova ţena ANDREJA, 22 godine, njihov sin, prodavac u bakalnici

STEFAN, 26 godina, njegov brat, referent u predstavništvu strane automobilske kompanije SIMON, 30 godina, njihov najstariji brat, kelner

VERA, 25 godina, njegova ţena, domaćica HERCOG, 55 godina, šef predstavništva, predstavništva, Jevrejin SARA, 23 godine, njegova kćer  KLAUS, 45 godina, došljak iz Nemaĉke VRACARA

SIVIĆ, 35 godina, savetnik u predstavništvu ACO, 23 godine, Andrejin prijatelj, šofer kamiona PROSTITUTKA MIMI POP ZVANICE NA PRIJEMU, RADNICI, GOSTI U KAFANI

DogaĊa se u Skoplju, neposredno pred drugi svetski rat. PRVA SCENA

(Dnevna soba u kući Andrejevića. Povezana je s tri druge sobe i kuhinjom. Podne. Dimitrija sedi u invalidskim kolicima. Ĉita novine. Marija sedi u krevetu. Gleda ispred i spred sebe. Tišina. Pauza.)

DIMITRIJA: Rat će. (Pauza) Biće rata. (Pauza) MARIJA: Bilo je dosta i ovakvog mira. (Pauza)

DIMITRIJA: Šta radiš? Opet buljiš u prazno. Radi nešto. MARIJA: Šta? DIMITRIJA: Gotovi veĉeru. Doći će ljudi. MARIJA: Sve je zgotovljeno.

DIMITRIJA: Kuvaj ruĉak. MARIJA: Skuvan je. DIMITRIJA: Ako je skuvan, daj da jedem.

MARIJA: Ne viĉi na mene. (Pauza) Sutra je slava. (Pauza. UĊe Vera. Unese prazno korito.) VERA: Samo što ne pljusne kiša. Zalud sam prostirala ĉaršave. MARIJA: Sve je uzaludu. (Pauza) Snivala sam kao da sam preseĉena nadvoje. A onde gde je kiĉma - veliki crv. I on preseĉen, izvija se. Neko se primakne i izvuĉe ga. A boli, boli kao kad se vadi zub.

VERA: Uvek sanjaš takve snove. MARIJA: DoĊu sami. DIMITRIJA: Hoće li se jesti u ovoj kući?

VERA: Još nisu svi došli. DIMITRIJA: Ne moraju ni doći. VERA: Da priĉekamo još malo. DIMITRIJA: Vi ĉekajte koliko vam volja. Ja ću da jedem. VERA: Srce si mi pojeo, proklet da si. (Postavlja za ruĉak.) Šta prvo da uradim? Da poĉis tim, da operem, ili da kuvam?

DIMITRIJA: Nauĉi svekrvu. VERA: Nju ostavi na miru!

DIMITRIJA: Rodi kćer, neka ti ona pomaţe. (Vera proguta knedlu. Dimitrija jede. Tišina. Pauza. UĊe Simon. Pijan.) SIMON: Više ne ĉekate ni s ruĉkom?! DIMITRIJA: Dok smo ĉekali. ti nisi dolazio. SIMON: U ovoj kući ništa ne sme da se kaţe. Dohvatiću dve kante benzina - sve ima da odleti u vazduh. MARIJA: Ne sluti zlo!

SIMON: Nema tu šta da se sluti. Zlo je davno pisano. VERA: Gde si pio?

SIMON: Dati pravo kaţem - gde sam stigao. VERA: Odrljao si se.

SIMON: Od neĉega ću ionako da nadrljam, pre ili posle. Što se moţe danas - ne ostavljaj za sutra. Lako je tebi!

VERA: Meni je lako. Meni je najlakše! SIMON: Je li te strah mraka? mr aka? Nije! A mene je strah. Štrecaš li od sunc a? Ne! A ja ga se  bojim. Ovde me guši, guši, evo ovde, kao kao da mi je zapro zapro kamen. MARIJA: Imaš dlaku u grlu. VERA: Ceo dan si na nogama.

SIMON: Kad. bi se kelner moglo biti sedeći, ja bih sedeo. Nisam rekao da imam proširene vene i da je to od stajanja. Mene guši ovde, kolje me mdra. Ne jedem. Ne spavam. DIMITRIJA: Zato piješ. Da ti otac nešto rekne. Ne udaraj svoje muke na velika zvona. Nije svetu do toga. Ima i svojih jada. Kad priĉaš, onda reci nesto lepo ili ne govori ništa. Puca nekome što se ti bojiš mra ka. SIMON: Kad kaţem - lakne mi na duši. DIMITRIJA: Ali si nama dojadio! Dozlogrdio! Ne moţeš da spavaš? Ĉudna mi ĉuda! Tvoja majka moţe da spava, ali sniva uţasne snove. Tome nema kraja. Što ne pitate kako je meni? VERA: Hoćeš da jedeš? SIMON: Daj rakiju! VERA: Bilo je dosta rakije.

SIMON: Otkud ti znaš kad je meni dosta? VERA: Znam.

SIMON: Vi svi znate više od mene. Po vasceo dan sluţim te što znaju više od mene. Simone daj rakiju; Simon rakiju; Simone - ĉašu vode; Simon ĉašu vode; Simone, ne ov u rakiju, onu rakiju; Simone - pohitaj; Simone - drţi; Simone - ne daj; Simon svugde, Simon za sve. Ama dosta je! Simon nije mašina. I on ima duše. Vi sedite ovde i ne date Simonu ĉašicu rakije. I dojadilo vam da ga slušate. Malo jebite svoju mater! Ima da dohvatim kapu i zdimim u  planinu. (Plaĉe. Pauza. Vera ga ga miluje po glavi. Uspe Uspe mu rakiju.) Sad me drţi za glavu da me utešiš! DIMITRIJA: Tebe će da uteši ţena, a ko će mene koji sam vas rodio?! MARIJA: Ne sme se ovako! Slava je! DIMITRIJA: Ama kakva slava, jebem ti slavu! S kime da slaviš slavu?! (Ĉita. Pauza.)

Oprosti, sveti Ilija, ali i sam vidiš s kakvom ţivinom ţivim! (Pauza. UĊe Andreja.)

ANDREJA: Dobar dan. MARIJA: Dobar ti dan, sinko!

ANDREJA: (Sedne za sto.) Rabotniĉki je pobedio s dva nula. (Pauza. Vera mu prinese jelo. Tišina.) Da ko nije umro? (Tišina. Pauza. Jede.) Kad će pop? MARIJA: Pred veĉe. ANDREJA: Dokle ste stigli?

MARIJA: Još samo baklave. ANDREJA: Doneo sam šećer u kristalu. MARIJA: Bio mi ţiv i zdrav! ANDREJA: Danas sam pao s nogu od posla. Sve krenulo u kupovinu. A gazda me ostavio

samog, samo sa šegrtom. Kako ĉovek da stigne? Bakalnica nije mala. (Pauza. Dimitriji:) Sta danas ima u novinama? DIMITRIJA: Ne znam.

ANDREJA: Kako ne znaš? DIMITRIJA: Ono što ima za mene, nema za tebe. ANDREJA: A šta ima za tebe? DIMITRIJA: Moja briga!

ANDREJA: De, bolan Dimitrija, malo se oraspoloţi! DIMITRIJA: Dimitrija će da se oraspoloţi u grobu. ANDREJA: Ima se vremena za umiranje.

DIMITRIJA: Bogami, ne znam. Traţimo ga luĉem. (Pauza) ANDREJA: Kako si mi ti, Vera?

VERA: Meni je lako. Meni je najlakše! (Pauza) ANDREJA: (Simonu.) A tebi? SIMON: Molio bih, ne zajebavaj me!

ANDREJA: Šta je rĊavo u tome što sam pitao kako si?! SIMON: Ti znaš. ANDREJA: Ne znam. SIMON: Nemoj da ti ja kaţem! ANDREJA: Reci! SIMON: Dosta! ANDREJA: Sta sad bi?

SIMON: Dosta! Stariji sam od tebe, i kaţem: dosta! Ako te odalamim po labrnji, nema tog Rusa koji će ti pomoći! ANDREJA: Ruse ostavi na miru.

SIMON: Trunućeš u zatvoru, ali ja neću doći da te posetim.. Eno ti komunista, neka ti oni donose hranu. Ako iko od njih preostane na slobodi. Izvoljevajte i saĉekujete se u mraku da biste ispunili svoje spomenare.

ANDREJA: Pripremamo štrajk. SIMON: Ima samog boga da uhvatite za bradu!

ANDREJA: Neće to biti obiĉan štrajk. Ovaj put ćemo da grizemo sve do kosti. Raširiće se gangrena. Pivara, monopol, loţionica... SIMON: Driblujete, samo driblujete! Gde su golovi?

ANDREJA: Nabijamo kondiciju da bismo na terenu izdrţali svih devedeset minuta. Biće i golova! SIMON: Kad?

ANDREJA: Kad nam se i ti prikljuĉiš! U tome je jadac! Ima mnogo onih što bi da sede u  pubiici, da grickaju semenke i ĉekaju na golove. A valja da se trĉi. Da se trĉi! SIMON: Meni doktor zabranio da trĉim. (Pauza) Mogao bih da budem autsudi ja. DIMITRIJA: Politika je karta. Karta je Marta. Marta je kurva. Sve to »Sjaši, Kurta, da uzjaše

Murta!« Kusao sam od te popare. Zabranjujem da se u ovoj kući govori o politici. ANDREJA: Ma kakva politika! To su ĉaršijske trice i kuĉine. Vi ste politiĉariamateri. Vaša  politika je ono što naĉujete na ulici i što proĉitate u veĉernjoj štampi. SIMON: A ti svoju cediš iz boţjih muda! Ne zanosi se, Andreja! I mi bejasmo u tvojim godinama.

ANDREJA: I odrasli ste, ali vam nije stiglo odande u glavu. (UĊe Stev o.) MARIJA: Dobar dan. (Stevo klimne glavom.)

SIMON: Njemu ti je teško da nazove dobardan. DIMITRIJA: Pritisle ga druge misli. On je filozof. S dva razreda trgovaĉke akademije jedva nosi glavu na ramenima. Još da smo ga poslali na fakultet, priklao bi n as na spavanju. MARIJA: Hoćeš da ruĉaš? STEVO: Pojeo sam ćevapĉiće u kantini. MARIJA: Zar ti nemaš doma? STEVO: U restoranu mi slaĊe. (Pauza) Neću doći na veĉeru. (Pauza) Znam da je slava, znam da će doći cela rodbina, komšije i prijatelji. Znam da će pitati gde sam. Imam posla. MARIJA: Znaš li da će to biti prvi put da neko ne bude na slavi? STEVO: Idem na prijem. (Pauza) Na prijem. Jutros su me pozvali. Nisam mogao da odbijem.

Znao sam da je slava. Nisam mogao da odbijem. Vaţno je. Za mene je vaţno. MARIJA: Nećeš ići! DIMITRIJA: Kako to, pozovu te u poslednjem trenutku, ti odmah trĉiš na prijem, a kod kuće praznik? STEVO: Tako! DIMITRIJA: Kako?

STEVO: Šareno. Pozvao me šef. Gospodin Hercog. Dolazi vaţan gost iz Nemaĉke. Svi će biti tamo. Ceo krem Skoplja na jednom mestu. Trgovci, bankari, svetski ljudi.

SIMON: Šta im bi da tebe zovu? STEVO: Ti ćeš mene uskoro da vidiš! SIMON: Da ti neće izrasti rogovi? STEVO: Krila će da mi porastu. Moraćete pribaviti dvogled da biste me videli. SIMON: Kamo ćeš leteti? STEVO: Preda mnom je karijera. Perspektiva.

ANDREJA: Ko je taj Nemac što dolazi? STEVO: Marka iz centralne kompanije u Berlinu. Mama, ispeglaj mi crne pantalone.

MARIJA: Ne dozvoljavam da ideš ni kod kakvih Nemaca. Sutra je Sveti Ilija. STEVO: Vera, uradi mi to ti, tako ti boga!

SIMON: Ima prvo mene da pitaš da li ona moţe ispeglati tvoje pantalone. STEVO: Moţe li tvoja ţena da ispegla moje crne pantalone? STEVO: Ne moţe. (Veri.) Nemoj sluĉajno da takneš peglu! (Stevu.) Zovi Ljilju, ne ka ti ona pegla!

ANDREJA: A je li taj Švaba dolazio ranije? STEVO: Ne znam. Nije.

ANDREJA: Pa što sad dolazi? STEVO: Ne znam. Sluţbeno. ANDREJA: Kako se zove?

STEVO: Herman Klaus. Sta bi još da znaš? Koji broj gaća nosi? Ne znam. DIMITRIJA: Kojeg vr aga ti traţiš na tom prijemu? STEVO: Kad se ĉovek jednom u pravo vreme naĊe na pravom mestu, ceo ţivot će da mu ide kao po loju. MARIJA: Stevo, ljutim se na tebe. Ljutim se. STEVO: Ljuti se, mama, ionako ne znam kako da ti objasnim neke stvari.

MARIJA: Sve i da hoćeš, ti meni ništa ne moţeš objasniti. (Kucanje na vrata. Marija otvori. Na vratima stoji pop) POP: Dobar dan. MARIJA: Dobar dan. Da nisi malo poranio, pope?

POP: Ima mnogo kuća, navrzlo se mnogo posla. Sad mogu, sad sam došao. MARIJA: Nismo se spremili.

POP: Šta nije spremljeno? Imate li kolaĉ? MARIJA: Nismo se okupali. Ni presvukli. DIMITRIJA:Dogovoreno je u sedam. POP: U sedam. DIMITRIJA: A sad je tri.

POP: (Gleda na sat.) Tri i petnaest. Znam, gazda Dimitrija, ali nije kako je reĉe no, nego kako e suĊeno. DIMITRIJA: Za svoje pare hoću da imam popa u sedam. POP: Ne greši dušu, gazda! Slava boţja je svagda i svugde. Ne zavisi od mesta i vremena. Bojim se da u sedam neću stići. DIMITRIJA: Stići ćeš, stići! POP: Ali, gazda Dimitrija, budi malo u mojoj koţi! DIMITRIJA: Hoću, hoću, pope, ali i ti se uvuci u moju! Uvek tako radiš. Kod bogatih ideš uveĉe, a kod nas u zoru! POP: Ama otkud u zoru, gazda Dimitrija?! Sad je tri i dvadeset po podne.

DIMITRIJA: A prošle godine u osam ujutro! Kao da si spavao na stepeništu. Sve se pamti! POP: Vere mi, gazda, ili sad ili vaistinu ne znam kad ću moći! MARIJA: Sad, pope, sad! Hajde! Da ne ostanemo neosvećeni. POP: Tako, gazdarice! Ovamo kolaĉ! (Donesu mu kolaĉ.) Što je popovo, neka je gotovo! Na mnogaja leta. Ĉestit da je dan. Da slavite još stotinu godina. Svi stanite oko stola. (Svi se okupe oko stola.) Sveti Ilija, molimo ti se da nas zaštitiš, pomaţeš nam, da nama upravljaŠ svojom silom. Preblagi boţe, ne ostavljaj nas nigda same da ne bane neprijatelj našeg spasenja i ne pogubi nas. Kazujte mrtve! Gospode oĉe naš, spasi i pomiluj mrtve... MARIJA: Lenu, Anastasa, Spasiju... POP: Lenu, Anastasa, Spasiju...

MARIJA: ĐorĊija, Marka, Trajana... POP: ĐorĊija, Marka, Trajana... MARIJA: Petreta i Evdu. POP: Petreta i Evdu. SIMON: I Simona. POP: I Simona. MARIJA: Kojeg Simona? Ne Simona!

POP: Ne Simona. (Uzme kolaĉ. Daje ga Dimitriji. Uhvati Andreju za ruku i stavi mu ruku na ednu stranu kolaĉa. Andreja uhvati za ruku Simona i njemu prebaci kolaĉ. Pop unakrst preseĉ kolaĉ.) U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin. SVI: Amin.

POP: (Svi se uhvate za ruke. Triput okruţe oko stola.) Oslobodi nas, boţe, veiikih briga i  posveti naše radosti. Ohrabri nas kad smo nemoćni i tuţni. Budi s nama u ĉaso vima jada i muke, kolebljivosti I straha, olakšaj nam suze i patnju. Isceli naše potajne boljke i duševne rane, jer ih samo ti vidiš. Preblagi boţe, ne ostavljaj nas nigda same! (Pop ih vodi suviše brzo. Dimitrija se teško kreće u kolicima. Zanosi se. Kolaĉ padne. Slomi se.) MARIJA: Jaoh mene!

DIMITRIJA: Simone, kako to drţiš? Jesi li pijan? SIMON: Pijan sam, ali sam dobro drţao. Ti si ga ispustio.

POP: Ništa, ništa to nije. U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin. Na veki vekov. (Pauza. Tišina.) De, šta ĉekate, pokupite kolaĉe. MARIJA: Kako da se slomi?! POP: Pao i slomio se. MARIJA: Kako tako pade?

POP: Ne sekiraj se, Marija. Vaţno je da Ĉovek bude u milosti boţjoj. (Marija skuplja kolaĉ.) DIMITRIJA: Pope, zar toliko? POP: Toliko. DIMITRIJA: Hoćeš jednu rakiju? POP: Bolesni se pita. (Dimitrija sipa rakiju.)

SIMON: Ĉaĉicu ovde, ĉašicu onde i tebi ograne, a, pope?! Sve vreme vidiš boga. (Pop ispije nadušak.) Opa, bato! Misliš - kad je brzo, ne raĉuna ti se?! DIMITRIJA: (Daje popu novac.) Dogodine u sedam uveĉe. POP: Kako ti veliš. DIMITRIJA: Nemoj ti meni - kao ti veliš! Neka tako bude! POP: E, a dotle da smo ţivi i zdravi. U zdravlje! MARIJA: U zdravlje, pope. (Pop izlazi. Ona ga prati.)

ANDREJA: (Simonu.) Zašto reĉe svoje ime kad smo kazival i mrtve? SIMON: Za svaki sluĉaj. (Vrati se Marija. S njome je Aco) MARIJA: Napred, Aco, uĊi! ACO: Nemam kad ulaziti. Samo Andreji da kaţem dve reĉi. (Andreja priĊe Acu. Razgovaraju. Pauza.) ANDREJA: Mama, moram da idem. MARIJA: Kuda sad i ti? ANDREJA: Poslom. Tako je ispalo.

MARIJA: Kako to da tako ispadne?! Uvek nešto ispadne! UĊi, Aco, nemoj stajati na vratima. Slava nam je. Posluţi se kolaĉem. Popij nešto! ACO: Ţurimo se, tetka Marija. MARIJA: Znam da se ţurite. Polako nikad ništa nije moglo da se uradi. Kuda ćete? ACO: Poslom.

MARIJA: Hoćete li doći na veĉeru? ACO: Nadam se. Ne znam. Sumnjam da ćemo se zadrţati. MARIJA: Nadaš se. Ne znaš. Sumnjaš. ACO: (Stevu.) Kamion mi je kod vas na remontu. Dobro ga prišrafite! STEVO: Bez brige! Mi smo firma.

SIMON: Ima da ga udese tako da ga ne mogneš prepoznati. ACO: To mi je hleb.

DIMITRIJA: Odoste da pripremate štrajk, a? ANDREJA: Da. Hoćeš s nama? (Pauza) Onda, do viĊenja. (Izlaze.) MARIJA: Do viĊenja. (Pauza) Boga ti, Simone, veĉeras samo ti ostaješ. Što ne uzmeš ţenu  pod ruku i ne izaĊeš negde? Gde ima muzike. SIMON: Toliko sam pijan da mi sve izaĊe na isto. MARIJA: (Stevu.) Bila je Ljilja. STEVO: Ne interesuje me.

MARIJA: Pitala je treba li što da pomogne. STEVO: Rekao sam, ne interesuje me.

MARIJA: Pozdravila te. (Stevo demonstrativno izaĊe iz sobe. Pauza.) Dok ste još bili mali, ja  bih vas, uoĉi slave, okupala, presvukla i stavila u krevet. Niste mogli da zaspite i smejali ste se do kasno u noć. Ţeleli ste da jela probate pre vremena. A u loncima je krĉkalo i krĉkalo. Sad se više ne smejete. I jedete po kafanama. (Pauza. Dimitrija delje komad drveta dţepnim

noţem. Vera ĉisti. Marija sedi i gleda ispred sebe. Pauza.) SIMON: (Peva.)

Шест месеци пол године Пет прсти рака има  Четири боски крава има Три ноге пирустија Две очи глава има Еден ми е билбилот Што рано рани мај месец. DRUGA SCENA

(Restoran na ţelezniĉkoj stanici. Hercog pije kafu. Pauza. Dode Sivić. Sedne pored njega. Pije.)

SIVIĆ: Još pola sata kasni. HERCOG: A pre  pola sata kasnio je još pola sata. SIVIĆ: Vozovi. Popijte nešto. HERCOG: Popio sam tri kafe. Puknuću. U ovom gradu se pije, jede i igra kao da će sutra  propast sveta. Uostalom, to i nije iskljuĉeno. Kako se stvari odvijaju, moţda ćemo da prisustvujemo koncu. Poslednja velika eksplozija. Zemljina kugla ispaljena iz cevi razornog

topa. Veliĉanstveni poslednji trenuci u kojima će sve da bude moguće. SIVIĆ: I sad je sve moguće. HERCOG: Meni ni toliko da se pošteno ispraznim. Pola ţivota sam proveo u klozet ima. Ne znate vi kakva je to muka. Ono jeste, ĉovek ima vremena za razmišljanje, ali ni to nije naroĉito prijatno. Nejasan mi je dolazak gospodina Klausa. Osećam se kao seoski uĉa kome iz metropole dolazi inspektor. Imam ĉudna predosećanja. Mislim da će mi  biti potrebna vaša  pomoć. SIVIĆ: Šefe, stojim vam na raspolaganju. Nazdravlje! HERCOG: Ţiveli! Kad god nazdravljam ovako samozadovoljno, oĉekujem da mi neko priĊe s leĊa i rascopa mi lobanju kakvim maljem. SIVIĆ: U ovoj selendri nemate ĉega da se plaši te. HERCOG: Strah ne zavisi od realne opasnosti. Kopka me što nas u pismu ne obaveštavaju koliko će trajati poseta gospodina Klausa. Da je to obiĉni obilazak, sve bi trajalo ona tri  protokolarna dana. Da li je Stevo Andrejević pregledao poslovne knjige? SIVIĆ: Jeste. Dosta nemarno. I ja sam morao da ih proveravam. Nekoliko puta je napravio greške koje ne predstavljaju ništa drugo sem potcenjivanje vaše blagonaklonosti prema njemu.

HERCOG: Rekao bih da je on pošten radnik i bistar mladić. SIVIĆ: Vi bolje znate, gospodine. Moguće da ja pogrešim, iako mi se to retko dogaĊa. U svakom sluĉaju, on mi ide na ţivce. HERCOG: Vaţno je da su knjige u redu. SIVIĆ: Da. HERCOG: Stalno mi je na umu da nešto nije u redu. Ujutro se probudim i osećam se dobro samo dok se ne setim šta za taj dan ne valja. Uvek se naĊe nešto za šta mogu ĉvrsto da se uhvatim.

SIVIĆ: Suviše se napreţete, gospodine Hercog. Potreban vam je odmor. HERCOG: Kad bih ja umeo da se odmaram. Neĉim moram da budem preokupiran kako bih imao ĉime da opravdam nervozu. Ostavite me dva dana bez posla i uhvatiće me panika.

SIVIĆ: Ja bih izdrţao mnogo duţe. Samo mi dajte novca. HERCOG: Dajem vam dosta. Ako se pobrinete za Klausa, dogovorićemo se posebno. amirišite šta hoće. Nije vam prvi put. Vaš brat isti posao radi zvaniĉno. SIVIĆ: Gospodine Hercog, potrebno mi je da što više znam. Ako to moţe da se proda, utoliko  bolje. Danas se sve kupuje i prodaje. I ono za šta ljudi misle da nema cene. To vam je obiĉno najjeftinije.

HERCOG: A kod kuće su se sigurno svi već okupili i ĉekaju. Sve će da se ohladi. Još jedna misao mi se stalno mota po glavi, gospodine Siviću. Nismo proširili predstavništvo. Šest meseci tapkamo u mestu, a direktive su bile konkretne. Potrebno je ĉetiri stotine novih kvadratnih metara.

SIVIĆ: Ja o tome nisam prestajao da vam govorim, gospodine Hercog. HERCOG: Trebalo je da vas poslušam. Da smo se proširili, moţda bismo na gospodina Klausa ostavili povoljniji utisak.

SIVIĆ: A moţda mi i precenjujemo tog gospodina Klausa. Šta ako je on samo obiĉan turista koji se bez tri ĉiste i s plaćenim dnevnicama Šeta po Evropi? Neće mu se upaliti lampa kako e zalutao u ovu pustinju, pokupiće prtljag i otperjati nazad. HERCOG: A ako je pedantni, ciniĉni Švaba s dva demonska zuba u gornjoj vilici? Ko jeg ja strpljivo ĉekam na stanici. Trebalo bi još samo da se pred njime prostrem, kao ćilim. Budite ljubazni, pitajte još jednom kad stiţe to ĉudo. SIVIĆ: (Ustane.) Odmah, gospodine Hercog. TREĆA SCENA (Hercogova kuća. Bogato namešten salon. Sara svira na klaviru. Gosti, s ĉašama u rukama, slušaju. Sara završi sa sviranjem. Aplauz. Sara prilazi Stevu.) STEVO: Bravo! Prekrasno!

SARA: Nije valjalo ni pet para. Dajte da nešto popijem. (Zbunjen, Stevo joj uspe piće) Nazdravlje! Gde je muzika? STEVO: Molim?

SARA: Knjiţevnost je na papiru, slika na platnu, a muzika? Gde je muzika? STEVO: Pa... SARA: Šta - pa? Nemojte mi reći da znate. Koju muziku vi volite. STEVO: Betovena.

SARA: Šta od Betovena? STEVO: Sve.

SARA: A šta naroĉito? STEVO: Teško mi je da se odluĉim. SARA: Pomuĉite se. STEVO: Na primer, to što ste maloĉas svirali. SARA: To je bio Šopen. STEVO: Liĉi na Betovena. SARA: Blage veze nema s Betovenom. Gde vi ţivite, gospodine Andrejeviću? STEVO: U Debarmahali. Tamo je predstavništvo vašeg oca. Razdvaja nas samo zid. SARA: Kako se ţivi u Debarmahali? STEVO: Ţivi se... ţivi. Kao i svugde. SARA: Kako dugo radite kod mog oca? STEVO: Godinu dana.

SARA: Prvi put ste u našoj kući? STEVO: Bio sam dvaput ranije. Donosio sam neke spise. Jednom sam ostao na kafi. Tada

sam video i vas. Peli ste se stepeništem. Pogledali ste me. Klimnuo sam glavom, ali ste vi  produţili kao da me ne primećujete. Kao da ste gledali kroz mene. Pocrveneo sam. Takav sam. Vaš otac je sve opazio, ali se pravio kao da ne primećuje. Otac vam je prekrasan ĉovek. Mnogo mi je pomogao da naĊem svoj put, da pronaĊem sebe, ako tako mogu da se izrazim. Kad se setim da sam samo pre godinu dana bio obiĉan Debarmahalac, bez posla, bez  perspektive, i kad to uporedim s onim što sam sada, tek tad uvidim koliko sam napredovao. A za to je uglavnom zasluţan vaš otac, gospodin Hercog. Trudim se da opravdam njegovo poverenje.

SARA: To me uopšte ne interesuje. Govorili ste o nekakvoj perspektivi. A koja je ta vaša perspektiva, gospodine Andrejeviću? (Otvore se glavna vrata. Udu Hercog, Sivić i Klaus. Gosti ustaju i aplaudiraju. Rasporede se u špalir. Klaus se rukuje s gostima. Predstavlja ih livrejisani sluga. Hercog i Sivić se izdvoje u stranu.) HERCOG: Moja predviĊanja se obistinjuju isuviše brzo. Posle toliko ĉasova puta, on prvo misli na posao. Samo što je sišao s voza, već je hteo da vidi predstavništvo, a prvo što je pomenuo - bilo je proširenje. SIVIĆ: Ne zaboravite - on dolazi iz Nemaĉke! HERCOG: Kako bih to mogao da zaboravim! (V rate se meĊu goste baš u trenutku kad se Klaus upoznaje sa Stevom)

STEVO: Drago mi je. Stevo Andrejević, referent u predstavništvu. HERCOG: Jedan od mojih najboljih radnika. KLAUS: Kako ste rekli da se zovete?

STEVO: Stevo Andrejević, gospodine Klaus. KLAUS: Stevo. To je skraćenica od Stefan. HERCOG: Bravo, gospodine Klaus. Vi naš jezik govorite bolje od nas. Mladi gospodin odliĉno govori nemaĉki. On prevodi veliki deo naše korespondencije. KLAUS: Och, wirklich? STEVO: Nein, nein. Mein Deutsch ist nicht gut. KLAUS: Aber ich glaube doch. Mochten Sie etwas trinken? STEVO: Rot Wein, bitte. (Klaus mu uspe crno vino. Kucaju se. Piju.)

KLAUS: Naravno, vi ste bili u Nemaĉkoj? STEVO: Na ţalost nisam, gospodine Klaus. KLAUS: Niste? S tako dobrim znanjem nemaĉkog nijednom niste bili na praksi? HERCOG: Naterali ste me da baš u ovom trenutku otkrijem jednu malu tajnu, gospodine Klaus. Najozbiljnije razmišljamo o tome da gospodina Andrejevića pošaljemo na praksu u berlinskoj centrali.

KLAUS: Nadam se da ćete to uĉiniti što pre. Pa, kako vam se dopada posao kod gospodina Hercoga?

STEVO: Nemam reĉi! KLAUS: Toliko ste nezadovoljni? STEVO: Obrnuto! Obrnuto! (Svi se smeju.) KLAUS: Dobro vino.

HERCOG: Domaće. KLAUS: Obiĉno to ne mora da bude garancija. Ali o vo je odista dobro. Volim dobro vino. Volim sve što je dobro. HERCOG: Ko ne voli?!

KLAUS: NaĊe se i takvih. NaĊe se i takvih. Kao, na primer, gospodin Sivić, koji ništa ne pije. SIVIĆ: Piću u toku veĉere, gospodine Klaus. KLAUS: Ah, odocnili ste s veĉerom. Sigurno ste svi gladni. Krivica nije do mene. Kriva je vaša kraljevska jugoslovenska ţeleznica. Saobraćajna situacija je ovde doslovno jadna. A ni grad mi ne izgleda bog zna kakav. Ruku na srce, ovde sam tek nekoliko ĉasova i moţda

nemam prava da o tome govorim, nemam objektivnih argumenata, ali nisam ni impresioniran

onim što sam video na brzinu. Šta vi mislite, gospodine Andrejeviću? Prirodno, vi ste ovde roĊeni i sve vam se ĉini drukĉije. Pa ipak, stanica, ulice, sve je prljavo i sve zaudara na loj i slamu. Donekle je nasrtljivo s moje strane što iznosim svoj prvi utisak, ali - on je takav. Pa, gospodo, da veĉeramo! (Prilaze nameštenim stolovima. Sedaju. Klaus pokraj sebe namesti Steva. Sara sedne s druge strane, pored Steva. Ustane Hercog.) HERCOG: Dame i gospodo, zadovoljstvo mi je da nazdravim u ĉast našeg cenjenog gosta iz

emaĉke, gospodina Hermana Klausa! (Svi ustanu. Piju.) ĈETVRTA SCENA (Soba. Mrak. Vrata se otvore. UĊe Sara. Upali svetlo. Za njome uĊe Stevo.) SARA: Ovo je moja soba. Upoznali smo se tek pre dva sata, a već nas evo samih i to u mojoj sopstvenoj sobi. Kako vam se to dopada? STEVO: Dopada mi se. SARA: Dopada vam se, je l' te? Lukavo se smijuljite ispod brkova. To vas potpuno

razgolićuje, gospodine Andrejeviću. To o vama govori više nego što vi sami moţete da mi kaţete. STEVO: A šta vam to kaţe o meni? SARA: Ono što sam već ĉula od oca. STEVO: On vam je govorio o meni?

SARA: Bolje da ne pitate šta je rekao. STEVO: Nešto rĊavo? SARA: RĊavo? Ne znam na koji se naĉin u takvim sluĉajevima odreĊuje šta je dobro a šta rĊavo. STEVO: Slobodno recite! SARA: O, tako ste olako izgovorili to -

slobodno recite, da pomišljam kako vam je savršeno svejedno šta je moj otac rekao o vama. U redu. Rekao je da ste balkanski primitivac. (P auza) Ćutite?! STEVO: Šta da vam kaţem! (Pauza) Mislim da ima pravo. SARA: Zašto ste takvi, gospodine Andrejeviću? Zašto se ne borite za sebe? Kad vas neko  pohvali, vi duboko sumnjate u to da zasluţujete pohvale i olako ih odbacujete. A kad vas neko napadne, uvek smatrate da je taj u pravu, povlaĉite se i diţete ruke. Zašto? Zašto bi moj otac imao pravo? Šta moj otac o vama zna da bi išta mogao da kaţe? Zašto malo više ne cenite samog sebe? Zašto samo onom ko vas uvredi poĊe za rukom da stekne vaše istins ko  poštovanje? Slagala sam vas! Otac o vama nikad nije rekao da ste primitivac. Naprotiv. Jednom je govorio o vama kao o sposobnom mladom ĉoveku iz Debarmahale, koji će daleko da dogura. To zvuĉi bolje, zar ne? (Pauza) STEVO: Mnogo bolje. SARA: Opet sam vas slagala. Otac o vama nikad nije rekao ni reĉi. Jedva da i govorim s njim. Do veĉeras nisam znala ni da postojite. Ali sad znam. I pitam se - je li to ikakva uteha?! STEVO: Hranim se jadom, plaĉući se smijem, smrt su mi i ţivot jednako daleki, Gospo, v i ste krivi nevoljama tijem! SARA: Sta je to? STEVO: Pesma.

SARA: Vaša? STEVO: Da.

SARA: Vi pišete? STEVO: Pomalo.

SARA: Recite te stihove još jedanput.

STEVO: To je kraj jedne duţe pesme. SARA: Recite mi je celu.

STEVO: Ne znam napamet. Kod kuće mi je. SARA: Kakav mi je to pesnik koji svoje stihove ne nosi sa sobom. Dobro, onda recite kraj!

STEVO: Hranim se jadom, plaĉući se smijem, / smrt su mi i ţivot jednako daleki, / Gospo, vi ste krivi nevoljama tijem!

SARA: Divni stihovi! (Pauza) Samo šteta što nisu vaši. To je poslednja tercina iz jednog soneta Franĉeska Petrarke. (Pauza) STEVO: Vi ste prva devojka koja ih je prepoznala. Te stihove već godinama govorim svakoj koju upoznam.

SARA: To je i prva istinita stvar koju ste noćas izgovorili. Sve ostalo je gola laţ, ali se vi njome sluţite tako ĉesto da u nju i sami verujete. Isuviše nastojite da me impresionirate svojim intelektualnim sposobnostima. Vi niste intelektualac. To, meĊutim, ne znaĉi da nemate nekih drugih kvaliteta. Oni su, moţda, vaţniji od intelektualnih. STEVO: Malo brzo donosite sud o meni.

SARA: Zar se suditi moţe polako? STEVO: Svako ima nešto što se odmah ne moţe videti. SARA: To što ne moţe da se vidi neka svako ĉuva za sebe. Mene ne interesuje šta vi mislite o sebi, nego ono što ja mislim o vama. Ceo ţivot je na prvi pogled. Ljudi se zaljube na prvi pogled, ubijaju na prvi pogled, svi ratovi su - na prvi pogled. Na prvi pogled ste se i vi svideli gospodinu Klausu, zato je sve vreme razgovarao s vama. Ni trenutak nije hteo da mi ustupi. (Pauza) Morala sam da vas dodirujem ispod stola.

STEVO: Bio sam potpuno premro. Slušao sam Klausa, ali ništa nisam shvatao. Popili ste mi  pamet. Nisam mogao verovati da se to meni dogaĊa. Nisam vam ni slika ni prilika. SARA: Oĉekivala sam da to kaţete. Vaš debarmahalski kompleks inferiorum priprećuje varri  prstom i upozorava da je Sara Hercog zabranjeno voće koje vam ne pripada. Nikome ništa ne  pripada. Svi kradu što stignu. Ispod tanke opne manira, svi su leš.inari. Poĉevši od mene! STEVO: Ja jednostavno nisam oĉekivao da ćete to uĉiniti. SARA: Gospodine Andrejeviću, kad bih se ja ponašala onako kako to vi od mene oĉekujete,  prvo, vi ne biste bili ovde i, drugo, ne biste imali ni teoretske šanse da me odnesete u krevet. Zato - ostavite na miru moj naĉin ponašanja i recite nešto prosto, Ili jednostavno ćutite. I to je nešto u ova košmarna vremena. (Pauza) STEVO: Onog dana kad sam vas prvi put video, posvadio sam se sa svojom devojkom, s

Ljiljom. Već sutradan sam se upisao u školu igranja u Pasaţ Aroesti. SARA: Meni se igra, ali neću da plešem. Volim drukĉije igre. Zamolila sam vas da kaţete nešto prosto, a ne to da ste se u mene zaljubili na prvi pogled. STEVO: U redu, eto, presrećan sam što sam ovde s vama. SARA: To je isuviše prosto. Moţda iskreno, ali suviše patetieno. Niko nije srećan. Svako misli da je srećan neko drugi, na nekom drugom mestu i da se koristi srećom koju zapravo on zasluţuje. I svi se gadno i izveštaĉeno smeše i tiho za sobom tegle svcj oĉaj. Niko ne moţe da zavoli one što su zaljubljeni u njega, niti da preobrati one što ga mrze. Da li vi ĉesto masturbirate? (Pauza) Ja - da. Pet puta na dan. Masturbirala bih celog ţivota kad ne bi bilo vazdan drugih, dosadnih obaveza. (Otkrije jednu dojku. Dohvati njegovu ruku i prisloni je na

dojku. Stevo blene kao ošamućen. Sara zatvori oĉi. Ugrize ga za ruku. Otvori oĉi. Zakopĉava se. Pauza. Gledaju se. Ne kucajući, u sobu uĊe Sivić.) SIVIĆ: Izvinite! SARA: Što se izvinjavate kad niste ni kucali?! SIVIĆ: ... Svuda sam vas traţio... SARA: I najmanje ste oĉekivali da me naĊete baš u mojoj sobi? SIVIĆ: Gospodin Klaus je umoran, hoće da ide. Ţeli da se oprosti. Posebno s vama gospodine

Andrejeviću! SARA: Doći ćemo! (Sivić izaĊe. Zatvori vrata.) STEVO: Da je ušao samo minut ranije.. . SARA: Gospodin Sivić je dovoljno odrastao da bi video nagu ţenu, a i ne verujem da bi ga uzbudila ţenska sisa. Posebno ne bi moja. Nadam se da će ono jednog dana da se radi na ulici i da onda više neće biti misterije oko koje se troši toliko vremena i energije! Hoćemo li? STEVO: Kad ću moći ponovo da vas vidim? SARA: Otkud vam pomisao na pravo da me opet vidite? Posle vas, gospodine Andrejeviću! (Stevo izaĊe. Sara za njim. Ugasi svetlo.) PETA SCENA

(Soba u kući Andrejevića. Mrdk. Otvore se vrata. UĊe Stevo. Upali svetlo. Za stolom sedi Simon, pijan, s flašom pored sebe.) SIMON: O moni, moni, ma, akademi fenci fa fenci fa fa fa, opet ha ha ha una epe epe epe, una cepe cepe cepe una haus haus haus, Miki Maus.

STEVO: Šta radiš? SIMON: Barim jajca. STEVO: Mislio sam da te je strah od tame. SIMON: Strah me i od svetla!

STEVO: Kako proĊe slava? SIMON: Koja slava? (Pauza. Stevo sedne. Uspe sebi rakiju. Ĉita novine.) STEVO: Svi spavaju, a? (Pauza) »Narodno pozorište: Peĉalbari, u ĉast kongresa ug ostitelja«. To je bilo za tebe, a nisi otišao. Predstava je sigurno otkazana. »Narodni univerzitet:  predavanje o kamenu u bubregu, s projekcijama«. Ovo je za Andreju. Dobro je za opštu kulturu. »Deţurna apoteka, Devedţić, Kralja Petra 42«. »Gostionica Marger. Stigla ĉuvena  pevaĉica ruskih romansi, gospoĊica Milica Milićević, pevaĉica klasiĉnih pesama i sevdalinki. Da bismo svojim posetiocima pruţili što više uţivanja, a ne ţaleći materijalne ţrtve, angaţovali smo i mladu Kaću Maturšku«. Ne piše za šta su je angaţovali. (Baci novine) Znaš li ti, Simone, da mi u dvadesetom veku ţivimo bolje od svih milijardi ljudi koji su ţiveli pre nas. Recimo u jedanaestom veku ili u tursko doba. Imamo novine, struju, i to mu doĊe normalno. A oni u jedanaestom veku nisu imali ništa. Ništa! Samo mrak i ljudi koji ţive u zemlji kao crvi. SIMON: Ne zanosi se!

STEVO: Simone, ja se ovde gušim! SIMON: Taj dvadeseti vek ima da ti doĊe glave. I Hercog. STEVO: Gospodin Hercog će da me spase. Svakom ĉoveku se jedanput u ţivotu javi spasitelj. Ako ne kreneš za njim - gotovo je. Samo za godinu dana, taj Hercog me je unapredio u referenta. Ako je to naĉin da mi doĊe glave, ne znam kako će u tome uspeti. Radim godinu dana, a zaraĊujem hiljadu i sedam stotina. Koliko godina ti radiš i koliko zaraĊuješ? Misliš da e Stevo još dete?! Ja sam ti svoj ĉovek. Nisam više onaj Stevo od pre deset godina kakvog me ti pamtiš. Zaboravi tog Steva. Oh je sada drukĉiji. SIMON: Ljudi su uvek isti. Kakvi se rode, takvi umiru. STEVO: Dobro de, ako sam onaj isti Stevo kao kad sam bio dete, kako to da onda nisam umeo da plivam, a sada znam? Da si me onda bacio u vodu - udavio bih se!

SIMON: Udavićeš se i sada. STEVO: Sad umem da plivam.

SIMON: Koliko ćeš da plivaš? Deset minuta? Deset sati? Deset dana? P livao, ne plivao udavićeš se! Kao da i nisi plivao. (Iz sobe izaĊe Andreja, koji je upravo ustao iz kreveta. Pauza.) Govorimo o dvadesetom veku.

ANDREJA: I zato ne spavate, je li? Strah vas da ne prespavate vek. Bolje je da ĉovek malo odspava i bude trezari kad se probudi. (Pauza) Sreo sam Ljilju. Pitala je kako si i pozdravila te. STEVO: Puca mi prsluk.. ANDREJA: Ona to zna. Rekla je: Zriarri da ga nije briga, ali - ti ga ipak pozdravi. STEVO: Eto, na primer, ta Ljilja. Devojka na svom mestu. Rućanic a. Ako mi danas prdne na

um da se njome oţenim, sutra će da bude svadba. A to što se krijem od nje i izbegavam da je vidim, ne znaĉi da je mrzim sto posto. Moţe biti da ja nju volim celih ĉetrdeset devet odsto. E, dobro, a ako neku drugu volim pedeset jedan posto, ona dva procenta će da prevagnu i Ljilja gubi.

SIMON: U majĉinu - ta dva procenta! STEVO: Dva procenta su u ţivotu velika stvar. SIMON: Više niko nikoga ne voli. Jedino psi i Cigani vode ljubav. Oni drugi sraĉunavaju procente! ANDREJA: Kako je bilo na prijemu?

SIMON: Ruţiĉasto. Pucao šampanjac, šuštale ţenske haljine, nazdravljalo se odabranim frazama, kultura, civilizacija, dvadeseti vek!

ANDREJA: Još koji sat i gladni radnici će preko Kamenog mosta da krenu prema monopolu. ezaposleni će da ĉekaju na posao na Pjaci. Isto tako - dvadeseti vek! STEVO: Nemoj da me blefiraš socijalriom poezijom. Ako si baš toliko tronut, eno ti Španije, idi tamo i pogini! A ja ću razglednicom da ti se javim iz Berlina! Jednog dana će vas pitati novinari jeste li poznavali Steva Andrejevića. A Stevo pije rotvajn u Hamburgu, Marburgu, Vircburgu. Ja sam obavezan prema samom sebi. Cesto gledam u dlanove. I osećam kakva se snaga krije u njima? Znate li vi šta bih mogao da uradim ovim rukama?! Ĉuda, ĉuda bih mogao da napravim! A vi biste hteli da ih zavuĉem u dţepove, da se oţenim i da poĉne rĊati. Evo vam ga na! Neću se zaustaviti sve dok sreću ne uhvatim za rogove. To je riziĉno, ali bez rizika ĉovek ne moţe sesti ni da jede. Sve ili ništa. Stevo Andrejević objavlj uje rat dvadesetom veku! Bivši Debarmahalac, sada na belom konju, razvijorene kose i s kopljem u ruci galopira prema svo jim perspektivama na horizontu. A vi, gospodo, izvoljevajte produţiti sa svojim kelnerisanjem i revolucionarnim flertom. Stevo Andrejević nema vremena za razmatranje vaših sluĉajeva. Suviše je preokupiran svojim. U tom smislu, on ustaje (ustane) i kreće na zasluţeni poĉinak. (Stevo izaĊe iz sobe. Pauza. Andreja ustane. IzaĊe. Pauza. Simon dugo gleda u svoje dlanove. UĊe Vera. Zagrli Simona. Simon plaĉe. Vera ga miluje po glavi. Simon se smiri. Gleda u nju.) SIMON: More, Vera, rodi mi sina!

ŠESTA SCENA (Vera kod Vraĉare.) VRAĈARA: Lezi. (Vera legne.) Raširi noge. (Vera raširi noge.) I, veliš, nijedanput namerno?! VERA: Ne. Ne mogu da ga donesem.

VRAĈARA: Šta veli doktor? VERA: Kaţe - treba leţati devet meseci! VRAĈARA: A ti? VERA: Devet meseci neko mora da gleda kuću! VRAĈARA: Neka je gleda muţ.

VERA: Taj ni belu maĉku ne vidi! VRAĈARA: Trebalo je da doĊeš ranije. VERA: Tako ti boga - uĉini nešto! VRAĈARA: Ovde bog ne pomaţe! (Upali mangal. Zeva nad vodom. Krsti se. Pljuje u vodu.) VRAĈARA: Srce na kolac. Srce na vile. Srce na kosu. Otvori veliko oko da vidiš! Šta da vidiš? Leţi crv u jalovoj vodi. Pihtijasto nebo zalepljeno za nepce, ni tamo ni ovamo. Riblji mehur samo što se ne raspukne. Mozak otvoren za bezboţne vetrove. Đavoli, Ċavoli na niskim konjima krilatim. Gole ţile preseĉene, gnojne kraste neieĉene, mnoge tajne - nereĉene. Da grudi razdereš, oĉi da izbiješ. Podveţi dete, donesi ga, makanju, da izaĊe, da se raduje. (Ugasi mangal. Poprska Veru po stomaku.) Krpe za zdravlje da veţeš pored Vardara. Od većih sveća da zapališ na dan Svete Petke. Ĉovekovu košulju da odneseš na Kapištec. Meni dve banke.

VERA: Hoće li pomoći? VRAĈARA: Ne znam. VERA: Ĉemu onda sve ovo? VRAĈARA: Da udovoljimo redu. SEDMA SCENA

(Stevo u kancelariji. Piše. Iz susedne kancelarije uĊe Sivić.) SIVIĆ: Što smo vredni! Ni na ĉasak iz ruku ne ispuštamo konce naše karijere. Napredujemo iz dana u dan. Nego, brz uspeh ima svoju oštricu. Na primer, preterano samopouzdanje. Ono nas dovede u iskušenje da zavedemo kćer svojeg šefa. Pitaćete Šta ja imam s tim. Ništa. Baš ništa. Nemam ništa ni s vašim bratom, koji će, ako ga ne urazumite, da zaglavi u zatvoru. Razume se, mislim na mlaĊeg, skojevca. Stariji toliko pije da je potpuno izgubljen, zar ne? Gospodine Andrejeviću, to za Andreju vam ozbiljno govorim. Drţe ga na oku neki ljudi koje  poznajem, a to moţe da bude opasno. Pitaćete - otkud ja sve to znam. Sve se zna. Kroz ovaj zid se ĉuje ĉak i kako se vaši roditelji dogovaraju šta će gotoviti za ruĉak. Tanušni su ovi zidovi. I, lako mogu da se sruše. Mislim - bukvalno. Hercog vas tada neće spasti. Do viĊenja, gospodine Andrejeviću! Prijatan ruĉak. (IzaĊe. Stevo ostane zamišljen. Pauza. Stevo nastavi da radi. Kucanje na vratima.)

STEVO Napred. (UĊe Aco.) ACO: Zdravo, Stevo.

STEVO: Zdravo, Aco. Šta ima novo? ACO: Peĉem se na vatri. Došao sam za kamion. Nikakav posao. STEVO: Izvoli, sedi. Hoćeš da zapališ? (Nudi ga cigaretom. Aco uzme. U kancelariju uĊe gospodin Klaus.) Izvolite, gospodine Klaus.

KLAUS: Gospodin Sivić je otišao? STEVO: Da. Pre dva minuta.

KLAUS: Onda ništa, samo vi radite. (Pregleda nekakvu kartoteku.) STEVO: I, šta kaţete, u ĉemu  je problem? ACO: Dali smo kamion na generalnu opravku i platili za generalnu opravku, a on je samo

 podmazan i zamenjene su karike. (Klaus se okrene i znaĉajno pogleda Aca i Steva. Nastavi da pregleda kartoteku.)

STEVO: Nemoguće! ACO: Moguće. To je obiĉan marifetluk! STEVO: Zašto niste reklamirali kod preuzimanja? ACO: Šta da reklamiram? Vidim nanovo obojeno, valjda neću otvarati mašinu da bih reklamirao. A jutros - lupa, isto kao pre. Svi kradu, ali vi ste ga prekardašili. Ispostavili ste raĉun za zamenu klipova, dizni, lagera, zupĉanika, garniture dihtunga, a kad sam otvorio -

laţdipaţdi, sve staro! STEVO: Ne znam kako se to dogodilo, ali imamo naĉina da se proveri. ACO: Stevo, ne govori mi vi i ne zajebavaj me ĉinovniĉkim frazama, nego kazuj koga da šĉepam za grlo zbog ovoga. Šef to meni lupa o glavu. Ja sam tim kamionom zaduţen. Veli - ja sam platio remont, ostalo je tvoja briga. Trebalo je jutros da krenem u Vranje. Propade mi

dan. Imam dete kod kuće! STEVO: Nemojte me dovoditi u nepriliku. Rekao ACO: Pa, dede, proverite i uredite! STEVO: Postoji redovan put. ACO: Potreban mi je ispravan kamion.

sam da ćemo stvar proveriti i urediti.

STEVO: Samo bez larmanja, jer kad stvar razmotrimo s ĉisto pravne strane, primopredaja kamiona je izvršena a naš e obaveze time prestaju. Potpisano je da je sve u redu. ACO: Kako - kad ništa nije u redu? Da sad iz svojeg dţepa platim novi remont i majstorima stojim iznad glave da mi ne bi ukrali koji šraf? STEVO: Sigurno je da ja neću platiti. ACO: Stevo, namera mi je da dignem u vazduh jedno stotinak ljudi iz Skoplja. Ti ćeš biti sto  prvi meĊu njima! (Klaus izaĊe iz kancelarije.) STEVO: Ĉuj, Aco! ACO: Sad sam ti - ti Aco, a dok onaj tip bejaše ovde, bilo je: vi Aco! Šta da ĉujem? STEVO: Vidi, ja s tim poslom nemam ništa. ACO: Što se onda tu guziš kao referent, dripĉino nijedna. A kad ponudiš cigaretom, pripali je! (Baci cigaretu. IzaĊe, tresnuvši vratima. Pauza. UĊe Klaus.) KLAUS: Problemi? STEVO: Ne, gospodine Klaus, sve je u redu.

KLAUS: (Gleda šta Stevo piše.) Isporuka je, vidim, pri kraju. Vrlo dobro! Izbacite ove tri stavke! STEVO: Kako to mislite, gospodine Klaus? KLAUS: Jednostavno - izbacite ih! Prekriţite! (Pauza) Precrtajte ih! STEVO: (Precrtava.) Ovako? KLAUS: Tako. Vidite kakva se sila krije u peru?! Onome što je do maloĉas postojalo, sad

više nema ni traga. A samo je precrtano. STEVO: Šta će reći gospodin Hercog kad to vidi? KLAUS: Što da vidi? (Pauza) Trgovina je ĉudna rabota, gospodine Andrejeviću. Najkompleksnija oblast ljudske delatnosti. Na poĉetku beše kapital. (Gleda na sat.) Radno vreme je isteklo. Kako bi bilo da probamo tu vašu domaću rakiju, koju toliko hvalite? STEVO: O, gospodine Klaus!

KLAUS: Samo, prethodno vašim ukućanima moram da kupim cveće. STEVO: O, gospodine Klaus! Nema potrebe!

KLAUS: Ima stvari koje se rade iz uĉtivosti. STEVO: O, gospodine Klaus! Trebalo je da mi kaţete malo ranije. Da se nešto pripremi. KLAUS: Volim da doĊem kad je nepripremljeno. OSMA SCENA

(Kuća Andrejevića. Dimitrija delje svoje drvo. Aco i Andreja razgovaraju. Vera pere. Simon spava.)

ACO: Dok je Švaba bio onde, Stevo mi je stalno govorio vi. Posle je promenio pesmu. ANDREJA: S njime nešto nije kako treba. ACO: Sa svima nama nije kako treba, ali on ga je preterao. ANDREJA: Porazgovaraću s njime.

ACO: Lako je za to. Šta ja da radim bez kamiona? ANDREJA: Ionako stupamo u štrajk. Posle ćemo nešto videti. ACO: Od gotovog pravimo veresiju! E, Stevo, Stevo! (UĊe Stevo.) STEVO: Dolazi gospodin Klaus. Vera, mama, poĉistite malo. Tu si, Aco! Simone, brate,  probudi se! Otišao je da kupi cveće, dolazi na rakiju. Natoĉite lanjske rakije! (Aco izaĊe) Aco, kuda ćeš? Spremite nešto za meze. Salatu. Ima li sira? SIMON: Ko to, reĉe, dolazi? STEVO: Gospodin Klaus, na rakiju! SIMON: Što ja moram bit i budan da bi on pio rakiju?! DIMITRIJA: I, ko ga je pozvao na rakiju?

STEVO: Ja! Imaš nešto protiv? DIMITRIJA: Nemam mnogo protiv, ali nemam ni za! MARIJA: Ko dolazi? STEVO: Mama, rekao sam ko dolazi, dolazi gospodin Klaus. MARIJA: A što će baš kod nas kod toliko sveta?

STEVO: Molim te, skini tu maramu, stavi novu. (Marija izaĊe.) ANDREJA: Šta ja da obuĉem? STEVO: Andreja bolan, ostavi me!

ANDREJA: Što ti nisi ostavio Aca? STEVO: Objasniću ti kasnije. ANDREJA: Sve mi je jasno! STEVO: Ništa tebi nije jasno!

ANDREJA: Nešto ne znam kome nista nije jasno. STEVO: Diţi se, Simone, idi, umij se! SIMON: Zašto tog svog Švabu ne odvedeš u neku porodicu koja se tebi više dopada. MARIJA: (S novom maramom.) Valja li ova? STEVO: Dobra je. Vera, iznesi i slatko.

SIMON: Ti po slatko salji svoju ţenu. VERA: Pusti ga sad, Simone!

SIMON: Pusti sad, pusti posle, ode ţivot! DIMITRIJA: Da taj ne zasedne i za ruĉak? Nemam ništa protiv. Neka ostane i na veĉeri. I do sutra ujutro - za doruĉak. (Stevo se gleda u ogledalu. Ĉešlja se. Sedne. Pogleda na sat. Tišina. Pauza. Svi ĉekaju.) MARIJA: Koga ĉekamo? DIMITRIJA: Ĉekamo Ċavola! MARIJA: Đavola valja terati. Iš, iš!!! (Pauza. Tišina. Ĉekaju.) DIMITRIJA: Ĉekajte i svetog Haralampija ako vam se hoće. (PoĊe kolic ima prema vratima. U tom trenutku se zaĉuje kucanje. Dimitrija se vrati. Stevo skoĉi i otvori). STEVO: Izvolite, gospodine Klaus. Izvolite. Ovo je moja majka Marija.

KLAUS: Ĉast mi je, gospoĊo Andrejevie. (Pruţi joj cveće. Marija ga prihvati, zbunjena.) STEVO: Moj otac Dimitrija. (Klaus klimne glavom) Moj brat Simon. (Isto) Moj brat Andreja. (Isto) Moja snaha Vera. (Isto) Izvolite, sedite.

KLAUS: Zahvaljujem. (Sedne) Gospodin Stevo me već nekoliko dana ljubazno zove da  posetim vašu porodicu, a tek sad sam našao ĉasak vremena. Dakle, ovo je vaša kuća? (Gleda naokolo) Lepo. Ĉime se vi bavite, gospodine Andrejeviću? DIMITRIJA: Molim? Deljem sviralu.

STEVO: Otac je bio poznat zidar. Stariji brat je kelner, a mlaĊi trgovaĉki pomoćnik. KLAUS: (Andreji.) Gde?

ANDREJA: U kolonijalnodelikatesnoj radnji »Jevtinoća«. KLAUS: Kod Ristićeve palate? Biće da sam vas tamo jednom video. (Vera posluţuje rakiju i

salatu.) To je ta ĉuvena rakija?! (Prihvati ĉašu) Vi ne pijete, gospodine Andrejeviću? DIMITRIJA: Ne. Ruĉao sam. Rano jedem. KLAUS: Vi? ANDREJA: Ne pijem.

KLAUS: (Simonu.) Hoćete li vi popiti? SIMON: De, neka svinja uĊe u dţamiju. (Uzme ĉašu.) STEVO: Nazdravlje, gospodine Klaus! Ţelim vam dobrodošlicu i dug ţivot. KLAUS: Ţiveli. (Pije) Stvarno je dobra. Gde je vaša gospoĊa majka? (Stevo ustane da potraţi Mariju. Marija, s cvećem u ruci, stoji u kuhinji i drhti.) STEVO: Šta je, mama? Šta ti je? MARIJA: Divlje meso. STEVO: Ma kakvo divlje meso? Hajde tamo, imamo gosta. (Stevo se vrati Klausu.) Zamezite! Posluţite se! Biste li, moţda, slatko? Imamo izvanredno slatko od dunja. KLAUS: Ne, hvala. Ovo je dovoljno.

STEVO: Ĉime još da vas usluţimo? SIMON: Još da zaigramo i zapevamo. KLAUS: Da. Primetio sam da ljudi ovde zaista divno pevaju i igraju. SIMON: Dobro ste primetili. Svi misle da samo to i znamo. STEVO: Moja majka sjajno peva.

KLAUS: Bilo bi izvrsno kad bi htela da nešto zapeva. STEVO: Mama! Mama, doĊi, zapevaj nešto gospodinu Klausu! MARIJA: (IzaĊe kao u transu. Peva.) Да сум бистра вода, мори мамо Да сум бистра вода, мори мамо мамице Јас знам кај да течам. (Pauza) Divlje meso! (Vrati se u kuhinju. Pauza.) KLAUS: Divlje meso? STEVO: Ne zamerite! Majka je umorna. KLAUS: Sta je to divlje meso?

STEVO: Bapske priĉe. Sujeverje: ako nekome stane dlaka u grlu, oko dlake će nastati tkivo koje nije ljudsko, onda će da raste i naraste toliko da uguši ĉoveka. KLAUS: Interesantno. (Andreja ispije ĉašu rakije naiskap.) Rekoste da ne pijete? ANDREJA: Rekao sam. (Pauza. Deljući drvo, Dimitrija poseĉe prst. Opsuje sebi u bradu. Siše krv.) KLAUS: Jeste li se posekli? DIMITRIJA: Jesam. (Otpije rakije iz boce. Pljune na prst.)

KLAUS: Primetio sam da jezik kojim govorite nije najĉistiji srpski jezik. ANDREJA: Mi ţivimo u Vardarskoj Banovini. Govorimo vardarskobanovinskim jezikom. KLAUS: Jeste li zadovoljni poslom u bakalnici? Plata je sigurno mizerna, a posao teţak? ANDREJA: Ima mnogo nezaposlenih.

KLAUS: Znaĉi li to da vi prigusujete svoje nezadovoljstvo poredeći ga s nekim drugim, većim? To je dosta konzervativan naĉin mišljenja. ANDREJA: Gospodine Klaus. jeste li vi zadovoljni svojim poslom?

KLAUS: Hm, ne baš mnogo. Kad bi se moglo, ja bih voleo da ne radim ništa. Samo da  putujem i ĉitam knjige. ANDREJA: To je savršeno burţujski naĉin mišljenja. STEVO: Andreja, ostavi sad to.

KLAUS: U pravu ste. Ja sam burţuj. To sam oduvek. Od toga me nije stid. Svako je ono što este i s time treba da se pomiri.

ANDREJA: Obrnuto! Svako treba da zapne i postane ono što moţe da bude.

KLAUS: To je ĉesto teško. ANDREJA: Naravno, teško je, ali je izvodljivo. U tursko doba ljudi su pet vekova bili ubeĊeni da ne smeju ni snivati o podrivanju te sile, a, eto, ona je sagnjila i propala kao trula daska. Ono zbilja, posle pet stotina godina, ali propala je. Ili Austrougarska. Velika imperija

se raspala 1918. kao da je nikada nije ni bilo. I palata gospodina Ristića, ona na trgu, koja nam izgleda nepromenljiva, ĉvrsta, izgraĊena na veki vekov, i nje jednog dana da nestane kao da nikad nije stajala onde. KLAUS: To se zove - dijalektiĉka interpretacija istorije!

SIMON: Još jednu rakiju, gospodine Klaus? (Sipa sebi.) KLAUS: Ne, zahvaljujem. Dobro, ako je turskoj imperiji trebalo pet vekova, koliko će vremena biti potrebno Ristićevoj palati da nestane? SIMON: Dva sata izmahivanja krampovima i lopatama.

KLAUS: Ko će da digne krampove i lopate? ANDREJA: IzmeĊu ostalih i - ja! KLAUS: Šta vi imate protiv gospodina Ristića? ANDREJA: Protiv njega liĉno - baš ništa, ali imam protiv svih njih zajedno. KLAUS: Konkretno - šta? ANDREJA: Voze se automobilom. KLAUS: To nije greh. ANDREJA: Prolaze pokraj nas iza mutnih prozora i gledaju nas kao da smo muve u surutki.

ekuda se ţure. Posle doruĉka idu na ruĉak. I prolaze. Prolaze stolećima. Zastrašuju nas frazama, misterijama, dogmama. Prete da će nam oduzeti hleb, srušiti dom, smrskati vilicu. A mi im se, preplašeni, sklanjamo s puta i pozdravljamo ih. Sve dok nas je strah, oni će da gaze  preko nas. Sloboda će da grane kad savladamo strah. Sloboda će doći kad se s memljivih potkrovlja na ulicu izbace i istresu svi sanduci, sve postelje s vlaţnim pamukom, kad budu istrebljene sve bubašvabe, podrumski pacovi i malariĉni komarci, kad sve kuće budu obojene u belo i otvore se svi prozori, kad svaĉije rublje bude iskuvano i isprano u izv orskoj vodi, a onda izneseno da se suši na prolećnom suncu. SIMON: Bravo! A kad ja zasednem u kafani, ima da me sluţi gazda Trajko. KLAUS: To je revolucija!

ANDREJA: Vi to zovite kako hoćete. KLAUS: Vi ste pesnik. To što ste mi izdeklamovali zvuĉalo je tako impresivno da sam na ĉasak pomislio kako je sve unapred bilo nauĉeno napamet. (Gleda na sat) Izvinite, moram  poţuriti. Neki ljudi me ĉekaju na ruĉak. Ne znam je li sad najzgodnije da pominjem tu stvar, ali što da ne! Moţda je, gospodine Stevo, trebalo da prethodno s vama porazgovaram. Reĉ je o našem predstavništvu, kojem je neophodno hitno proširenje. Pritisla nas konkurencija, moramo izbiti na glavnu ulicu. Tu je vaša kuća i prosto prilepijena za predstavništvo. Hteli  bismo da kupimo kuću po dobroj c eni. Molim da razmislite o tome. DIMITRIJA: Ne dolazi u obzir. (Pauza) Ne dolazi u obzir.

STEVO: Ćekajde, tata! DIMITRIJA: Ne dolazi u obzir.

STEVO: Gospodine Klaus, razmislićemo, razume se. Videćemo. DIMITRIJA: Ti se ne mešaj! KLAUS: Bilo mi je veoma ugodno. Zahvaljujem i do viĊenja! STEVO: Oprostite ako nešto nije bilo kao što treba. (Klaus izaĊe. Stevo ga prati. Pauza. Tišina. Stevo se vrati.) DIMITRIJA: Kad si se s njime dogovorio o tome?

STEVO: Ništa nisam znao. Prvi put ĉujem, svega mi! DIMITRIJA: Ti ćeš prodavati samo ono što sam stekneš i izgradiš. U ovo ne diraj! Ovo je moje!

STEVO: Platiće nam i preplatiti. DIMITRIJA: Meni to niko ne moţe da plati. Ko će da mi plati noge? Pao sam s ovog krova! STEVO: Nije reĉ o nogama. DIMITRIJA: Eto, a ja mislim da je reĉ baš o njima. I samo o nogama. STEVO: Ĉuj, hajde da budemo razumni! DIMITRIJA: Meni tvoja pamet ne treba. Ostavi me na miru!

STEVO: Ti mene ostavi na miru. I svi vi. Na glavu ste mi se popeli. Proklete geaĉine! Drţite se nekih svojih oveštalih principa i obiĉaja kao slepac štapa. Izbrukaste me pred ĉovekom. Gledali ste u njega kao da će vas zaraziti nekom nepoznatom i strašnom bolešću. Sve ono što vama nije poznato, prokleto je, tuĊe i neprijateljsko. Drţi se za uĉkur, vaţno je da s mo svoji, kakvi smo - takvi smo! Mene zove Evropa, a vi u ovoj usranoj mahali ne priznajete ni da sam

ĉovek. Kad budem mogao da umaknem vašem lepku, poleteću! ANDREJA: Podići će ti spomenik kraj mosta. Kralj Petar na konju. kralj Aleksandar na konju i Stevo Andrejević... na konju. STEVO: Ĉuli smo i tvoje mitingovanje! Hteo bi da me najure s posla zbog tvojih maloumnih  politiĉkih afektacija? Videli smo - ko si! ANDREJA: De da vidimo ko si ti! Ako si iko! Spetljao si se s tim špijunom. STEVO: Klaus nije špijun. ANDREJA: Skoplje poznaje bolje od svih nas koji smo ovde roĊeni. Ne. Simon je špijun. SIMON: Otkuda ja špijun? Ja nisam špijun! (UĊe Marija.) MARIJA: Nateĉena grla se niti diše niti peva. Meso valja išĉupati noktima, ranu sagoreti ţarom. A vi se prepirete. Stalo ga je vama. Gledam vas a ne znam ko ste. Više nikoga ne prepoznajem.

STEVO: Ja sam tvoj sin Stevo, ovo ti je muţ Dimitrija i, za ime boga, reci mu neka dozvoli da prodamo kuću, da se domognemo pristojne sume novca i skućimo na nekom drugo m mestu.

MARIJA: Kamo ćemo da se selimo? SIMON: Na Mars. MARIJA: Gde mu je to? SIMON: U Pajkovoj mahali.

STEVO: Moja karijera zavisi od svakog koraka. U ovom trenutku zavisi od ove trule kuće. DIMITRIJA: Izvoli i svoju karijeru metni sebi u dupe, a o vu trulu kuću ostavi da se sruši na moja pleća. STEVO: Šta ti znaš o karijeri, matora cepanico! Ceo ţivot proveo si kao kuluĉar. S dvadeset šest godina ja imam svoju kancelariju. DIMITRIJA: Bio sam majstor, zidar. STEVO: Majstor koji je pao sa skele. Po gledaj kakvu si kuću podigao.

DIMITRIJA: Gradio sam kako sam znao i umeo. A ako je tebi do razgraĊivanja, kupi prnje i ne vraćaj se! Izrode nijedan! STEVO: Ti ćeš da me izbaciš! De, podigni se da me izbaciš! (Kolicima s Dimitrijem udari o zid. Priskoĉi Andreja. Udari Steva. Pritrĉi Vera. Razdvaja ih.) SIMON: Pusti, ostavi ih neka se pokolju! (Pauza) DIMITRIJA: Da sam znao šta će od  \ as ispasti, izdrkao bih vas

u ĉašu. Jebem vam mladost! Sve ćete proćerdati. Ne priznajete Ċavola ni boga. Kod vas nema red a u glavi niti u telu. Sve na svoju ruku, s prvim vetrom, kao muva bez glave. Mislite da se jede sve što leti. Traţi vas Evropa! Evropi se prdi za vas! Uzdišete za Nemaĉkom! A otac, koji je ostao bez nogu da bi vam napravio dom, to je splaĉina, ne zna koli ko su dva i dva i smeta Evropljanima da prave karijeru. Ne znate da se ĉuvate. Ţivite na veresiju. Potonućete u neku rupu, progutaće vas  pauĉina, ime će da vam se zatre, koren sasuši, traga od vas neće ostati. Nema u meni suza da ih istoĉim onoliko koliko bi vas trebalo ţaliti. (Andreja ustane i brzo izaĊe.)

MARIJA: Andrejaaaa!!! DEVETA SCENA

(Soba u kući Sivića. Kucanje na vratima. Iz susedne sobe, u kućnom ogrtaĉu, izaĊe Sivić. Otvori vrata.)

STEVO: Dobro jutro, gospodine Siviću. Mogu li da uĊem na trenutak? Zamolio bih vas za ednu uslugu. (Sivić mu napravi mesta. Stevo uĊe.) Hvala. (Pauza) Uhapšen mi je brat. Sinoć, za vreme štrajka. Bio sam u policiji, kaţu - još nisu ni prebrojali uhapšene a kamoli da znaju ko je Andrejević. Maloĉas sam razgovara o s gospodinom Hercogom, on me je uputio k vama. (Otpozadi u sobu uĊe Sara u spavaćici. Stane iza Steva. On je ne primećuje.) Ĉini mi se da tamo radi vaš brat. S Andrejom sam razgovarao jos onda kad ste me vi upozorili i obećao mi e da će se popraviti. Ne znam kako se dogodilo to sa štrajkom, ali sam siguran, ako vi sada neŠto uĉinite - više se neće ponoviti. To vam ja garantujem svojom slobodom. Molim vas, gospodine Siviću. Kod kuće je prosto nepodnošljivo. Majka mi je celu noć preplakala na grudima. Ukućani veruju da su u to umešani moji prsti. Kao da sam ga ja uhapsio. SIVIĆ: Saro, zašto se ne vratiš u krevet, obavio bih s gospodinom Andrejevićem jedan vaţan razgovor.

STEVO: (Okrene se. Zapanjeno gleda u Saru. Ustane.) GospoĊice Hercog! SARA: Sedite, gospodine Andrejeviću! STEVO: Izvinite! Nisam znao!

SARA: Šta to niste znali? (Sara priĊe Siviću. Obujmi ga oko struka. Oboje gledaju u Steva. Pauza.)

STEVO: Gospodine Siviću, moţete li mi pomoći? SIVIĆ: Ne. STEVO: Moţete li uĉiniti bilo šta? STVIĆ: Ne. STEVO: Molim vas, gospodine Siviću! SIVIĆ: Ne. (Pauza. Stevo uslane. Izvesno vreme gleda u njih dvoje. Onda izaĊe. Pauza. Sara  bi da poljubi Sivića. On joj opali šamar. Ona se priljubi uz njega kako bi izbegla novi šamar.) DESETA SCENA (Klausova soba u hotelu. Stevo i Klaus. Na stola ispred njih - boca konjaka.)

KLAUS: (Uspe Stevu konjak.) Najzad, a zašto brata ne ostavite malo u zatvoru?! STEVO: Ne, hvala, gospodine Klaus, bilo mi je dosta.

KLAUS: Popijte, popijte, mladiću! Opustite se malo! Mnogo ste stegnuti. Da, zašto vi mislite da je njemu bolje na slobodi?! Moţda on ţeli da bude u zatvoru. Moţda je hotimiĉno radio na tome da stigne do zatvora? To zvuĉi malo neverovatno, ali ţivot vam je prepun iznenaĊenja. Poznato mi je nekoliko sluĉajeva takve paradoksalne logike. inverzija normalnog ponašanja. Ne zaboravite pri tom na jednu bitnu komponentu - on je Sloven! Taj podatak moţe da  posluţi kao odgovor na pitanje zašto bi neko ţeleo da se obrete u zatvoru. Zato ja kaţem sindrom slavjanske mazohistiĉke duše. Kad nešto ne valja, a niko ni malim prstom da mrdne kako bi se situacija popravila i u tome se ĉak nalazi izvesno uţivanje. A na ovom Balkanu vam nikad ništa nije bilo kao što treba. Za dvadeset hiljada godina unazad. A kad se u ĉitavoj toj zbrci neko zaloţi da nekome pomogne, ta pomoć se onda ne prihvati dobronamerno. Obrnuto. Sumnjiĉavo se odbija. I nastavlja se stanje propadanja. Vi ste osuĊeni na ţivot u stanju propadanja. Ne na propast, jer propast nije definisano stanje, ni na blagostanje od kojeg

ste daleko, nego na propadanje. Na stalno i postojano propadanje. U iste rupe. Na isti naĉin. Uvek iznova i iznova. Uporno i tvrdoglavo. Nigda ne steknete nikakvo iskustvo. To postaje

smešno. I meĉka u cirkusu nauĉi da vozi bicikl. Mladost vam proĊe u grickanju semenki na korzou. Ne proĉitate ništa teţe od stripova o gusarima. Vaši idoli su oni idioti što se ubijaju slušajući pesmu Tuţna je nedelja i onaj mali kriminalac Kiro Atević. Dangubite po kafanama, a ne umete da pijete. Samo posle dve rakije, zasjakte vam se oĉi, poĉnete da se grlite, ljubite i  pretite celom svetu. Više se ne obazirete na ono što vam se kuva iza leĊa. Ili ne pijte, ili nauĉite da podnosite piće. Vaš brat Andreja, potpuno, bez i trunke ostatka, spada u ovu klasifikaciju, a bogami ni vi niste daleko, iako ste drukĉiji sluĉaj. Treba nešto da uĉinite za sebe. Treba da se otresete stega vašeg mazohizma i prepustite srcu - neka vas ono vodi. Srce nikad nije mazohistiĉki nastrojeno, ono je radosno, glava je ona koja pravi problem e. Savršeno sam svestan da vas kolje i druga muka: vi ne znate šta bi taĉno htelo vaše srce. MeĊutim, to je laţna dilema. Nikad mu niste dozvolili da progovori. Drţite ga prigušeno, u malom dţepu i zapomaţete što ne umete da sledite unutarnji instinkt. Ost avite srce da slobodno diše i progovoriće! Prirodno, tu ima i niz drugih komplikacija. Kao što je, na primer, nedostatak osećanja pripadnosti i tradicije. Dokle unazad ste u stanju da sledite svoju  porodiĉnu lozu? Kako su se zvali vaši pradedovi? Teško da znate! A ja, eto, znam. Moj koren e briţljivo zapisan sve tamo do ĉetrnaestog veka. Moţe se pomisliti da to i nisu bitne razlike, ali s druge strane... s druge strane, tradicija i kultura su svetske i opšteljudske tekovine. Gete e vaš isto toliko koliko i moj! A vi ste lep i bistar mladić, predodreĊen za uspeh. Zajedno ćemo da odemo u Nemaĉku. Usavršićete svoj nemaĉki na mom imanju pored Rajne. I svoj ukus. Nakon dva meseca ćete u nijansama razlikovati skoro iste sorte vina. Telo ćete da razvijete tenisom i plivanjem. Svoj um odabranom lektirom. Zabavljaćete se. Prestaćete da se  plašite sebe. Postaćete kosmopolita, siguran u svoju misao, svoje odluke i poteze. A ja ću da  budem pored vas, pratiću vaš razvoj. Naš povratak u Jugoslaviju biće trijumfalan. Vi pokušavate da pišete poeziju. Elem, a kako da se vaše muze snaĊu u skopskoj slami i loju? Ja verujem u to da jednostavnost i rustikalnost mogu biti inspiracija, ali tek ako se isfiltriraju i

 proĉiste kroz obrazovanje i kulturu. Drugim reĉima, ĉovek treba da saĉuva svoju nevinost, ali  pri tom i da je obogati iskustvom. Vi se još uvek nalazite u fazi naivne nevinosti. Vi još niste izgubili himen. To je malkice gruba seksualna slika, ali je vrlo precizna. Treba da budete

silovani. Vas ovo zbunjuje, ali ja i ţelim da vas zbunim. Neko mora da vas šĉepa za kosu, da vam polomi kosti, da vam otvori uši, oĉi i nos, da vas smoţdi, izgnjeĉi i nanovo sastavi kao novo ljudsko biće. Vi i sada imate oĉi, uši i nos, ali se njima ne koristite! Sluţe vam kao ukras. Ništa ne vidite, ništa ne ĉujete. Ţivite kretenizovani, hipnotisani, malograĊanski  polusan i ĉekate na otkrovenje, na ĉudo, pripremate se za veliki ĉas kad ţivot konaĉno treba da zapoĉne, a sve više sumnjate u to da će taj ĉas ikad kucnuti. A godine prolaze, danas, s utra - ode ţivot! Okrenete se oko sebe - pustoš! Otkrovenja nema, a navika skorĉala. Krećete u najbliţu kafanu i nazdravljate nepoznatim namernicima u ime maglovitih vizija o onome što ste mogli postati. Ja vam nudim nešto drugo. Nudim vam mogućnost da prekinete pupĉanu vrpcu koja vas povezuje s vašim plemenom, i da se uzdignete do svojeg sopstvenog identiteta. A potom da se vratite tom istom plemenu i povedete ga onamo gde ono samo ne moţe niti ume da stigne. Nudim vam svoju skromnu pomoć. Nudim vam svoju ruku. (Uhvati Steva za ruku. Pauza. Gledaju se. Pauza. Klaus hvata Steva negde ispod stola. Pauza. Stevo je zbunjen.) STEVO: Gospodine Klaus, moram da idem. (Pauza) Moram da idem. (Pauza) Gospodine Klaus! (Pauza) Pustite me da idem, gospodine Klaus. (Pauza) Gospodine Klaus, pustite me da idem. (Pauza) Gospodine Klaus, pustite me da idem! (Klaus ga pusti. Stevo ustane.

Ošamućen, izlazi iz sobe. Klaus ispija ĉašu konjaka.) JEDANAESTA SCENA

(Zatvor. Prostorija za prijem. Andreja, pretuĉen, i Stevo.)

STEVO: Zdravo, Andreja! (Andreja klimne glavom.) Kako si? (Andreja klimne glavom.)

Ranije nisam mogao da doĊem. Ne puštaju. Jedva sam iskamĉio i ovih pet minuta. Sto ovde ĉudno miriše. Traţio sam veze za tebe. Biće sve u redu. (Andreja klimne glavom.) Starci s u dobro. Pozdravljaju te! Poslali su hranu i cigarete. To sam morao da ostavim na ulazu. Daće ti! (Andreja klimne glavom.) Znaš šta ima novo? Vera je trudna! Rešila da leţi. Hoće da rodi  po svaku cenu. Eto, skoro će i unuĉe. Simona su oterali s posla. Po s voj prilici je bio pijan. eće da kaţe. Nema ga u Skoplju. Otišao je na vojnu veţbu. Svaki dan nekakve veţbe i manevri. Bojim se da i mene ne pokupe. Uveren sam da će te pustiti za koji dan. Onda ćemo na Ċaĉku plaţu, na kupanje. (Andreja promrmlja nešto ne razumljivo.) STEVO: Molim? Ništa ne razumem! ANDREJA: Odvešće nas u logor. Aco je sa mnom. Pozdravlja te, kaţe da se ne ljutiš na njega. Kod kuće, ispod praga na ulaznim vratima, sakrio sam revolver i hiljadu letaka. Predaj to komšiji Miletu. Pozdravi stare. I Veru. I Simona, kad se vrati. (Poĉne da plaĉe) Moram izdrţati. Moram izdrţati do kraja. I ja sam progutao dlaku, moram da je izbacim. (Smiri se) Ubrzo će rat. Stvari će se rašĉistiti. Videćemo se u neko drugo vreme. Do viĊenja! Budi hrabar! STEVO: Ti budi hrabar! ANDREJA: Tebi je hrabrost potrebnija. Ja sam svoje odabrao. (Andreja se okrene. Ode.) DVANAESTA SCENA (Hercogova kancelarija. Klaus sedi za stolom. Razgovara preko telefona.) KLAUS: Hvala, gospodine Ţivkoviću. Da, da, imam sve dokumen te, samo - stvar je

neodloţna, mora se završiti što pre, po mogućnosti tokom veĉeri. Znam da je suviše brzo, gospodine Ţivkoviću, inaĉe ne bih ni traţio vašu pomoć. Da. (Pauza. UĊe Sivić.) Da. Odliĉno. Po vaše ovlašćenje će doći gospodin Sivić. Sjajno! Mnogo ste me zaduţil, gospodine Ţivkoviću, svakako ću pronaći naĉina da vam se oduţim. Prijatno. Do viĊenja, gospodine Ţivkoviću! (Spusti slušalicu.) Platite dvadesetoricu ljudi s krampovima i lopatama i još u toku veĉeri srušite kuću broj osamnaest. Sutra ujutro, kad doĊem u kancelariju, hoću sa svoje desne strane da vidim otvoren prostor. (Dobaci Siviću koverat.) Pedeset hiljada. Dajte im. Neka se snaĊu. Pokušali smo na lep naĉin. SIVIĆ: Šta će reći gospodin Hercog? KLAUS: Šta on ima da kaţe, ne rušimo njegovu kuću. Još ne! Pored toliko devojaka u Skoplju, šta vam je trebalo da vodite ljubav baš s njegovom kćerkom Sarom? Ona je Jevrejka. Što me tako blentavo gledate?! Ne ĉitate novine, gospodine Siviću, ali ukoliko ţelite da ostanete kod mene u sluţbi, potr udite se da budete bolje informisani! SIVIĆ: Kod vas u sluţbi? A gospodin Hercog? KLAUS: Gospodin Hercog je sada senilni Jevrejin u penziji.

SIVIĆ: Ko ga je penzionisao? KLAUS: Treći Rajh. (Pokaţe mu pismo.) SIVIĈ: (Ĉita) A Stevo Andrejević? KLAUS: N jega penzionišem ja liĉno! (UĊe Hercog.) HERCOG: Šta to radite, gospodine Klaus? Telefonirate u ovo doba, a ništa ne objašnjavate! Pomislio sam da je izbio poţar. Muĉi me stomak. Ja vam ne visim na ĉiviluku. Siviću, skuvajte kafu!

SIVIĆ: Izgleda da kafe nema, gospodine Hercog! HERCOG: Onda, gospodine Klaus? KLAUS: Onda, gospodine Hercog, poslednjih dana sam proveravao dokumentaciju ovog

 predstavništva. HERCOG: Ko vam je to dozvolio?

KLAUS: Niko. HERCOG: Gospodine Klaus, koliko je meni poznato, vi ste ovamo došli u protokolarnu posetu. KLAUS: Koliko je to vama poznato! A koliko je to meni poznato, vi ste, gospodine Hercog,

rĊavo zastupali interese kompanije. Niste dobro radili! HERCOG: Neko vas je ovlastio da dajete ocenu mog rada? KLAUS: Da! HERCOG: Smem li da znam - ko?

KLAUS: Ne smete. (Dadne Hercogu pismo. Ovaj ĉita. Prebledi.) HERCOG: Ovo pismo je kod vas od samog poĉetka? KLAUS: Slatko je ĉuvati tajnu od koje ĉovek ima koristi! HERCOG: I šta sada ja da radim? KLAUS: Popijte s nama kafu! Gospodine Siviću, skuvajte kafu! SIVIĆ: Sa zadovoljstvom, gospodine Klaus... šefe. TRINAESTA SCENA

(Javna kuća. Simon u sobi s prostitutkom Mimi. Glava mu je u njenom krilu. Obuĉen je u vojniĉku uniformu. Ona ga miluje po kosi.) SIMON:

Красна је жабачка, беле небела Подајте на Мими Бошковичева Симон, Симон кад че варошима Љуби те Мими са својим очима. Красна је жабачка, беле небела Подајте на Мими Бошковичева Симон, Симон кад че варошима Љуби те Мими са својим очима. MIMI: Ej, Simone, Simone, i ti si sentimentalna budala isto kao ja.

SIMON: Sad svi redovi, kaplari, poruĉnici i kapetani traţe rezervistu Simona Andrejevića po Skoplju, a on drema u krilu Mime Boškovićeve. Stalo mi ga! Oni bi da me ubiju. Steglo me ovde, evo - ovde; odem kod kapetana: gospodine kapetane, takva i takva stvar, ako se moţe kod lekara; ne moţe, veli on, ne moţe, ovo su vojni manevri a ne zajebancija. Kaţem da ne mogu da dišem, da ću umreti. Umri, kaţe on! Evo ti ga - umri! Neka on umre! I ja ti preko ţice. Ovde me još steţe. MIMI: Mnogo si popio. Što ne odeš kući da se ispavaš? SIMON: Kako da idem kući? Napolju je mrak. Majĉice moja, strah me je da idem kući. MIMI: Ĉega se bojiš? SIMON: Zatvoren sam.

MIMI: Onda izaĊi napolje i nećeš biti zatvoren! SIMON: Svugde mi je isto. Zatvoren sam izmeĊu neba i zemlje. Ne moţe se pobeći. Baci Simona u najšire polje - a on opet zatvoren! Simon ne moţe pobeći od Simona. Simon će da ugine kao muva!

MIMI: Ja ću te otpratiti. SIMON: Kurvo! Kud ti mene da pratiš?! Ja kod kuće imam ţenu. Trudna je. Rodiće mi sina! e ljuti se što ti rekoh: kurvo! Kako drukĉije da ti kaţem. I jesi kurva. I ja sam kurva. Veća od tebe. Ja sam najveća kurva na svetu. Svet je javna kuća, a ja sam ti najveća kurva u njemu. Majĉice moja, teško li je! Teško li je! Hoću doma! Šta ja ovde radim? Daj da vidim tvoju ţutu

knjiţicu! Kad si poslednji put bila na pregledu? Hoćeš da me zaraziš! Da znaš, ja ću da se izleĉim. Hipermanganom. Rezervista Simon Andrejević iz dvadeset prvog pešadijskog puka bolestan od tripera, gospodine kapetane, odobrite deset dana odsustva da se leĉim hipermanganom. Gde sam ga navukao? Kod Mime Bošković. Ne znate Mimu Boškovićevu? Onda vi ništa ne znate. Mimi, zovni muzikante da ovde sviraju. Zovi tamburaša Milića da mi ovde svira! MIMI: Sad je zauzet.

SIMON: Zovi ga. Platiću! MIMI: Ĉovek svira dole u kafani. Gostima. Kako da ga zovem? SIMON: Zovi ga. Kaţi - zove te Simon. On mi je prijatelj. Doći će! MIMI: Ne moţe. SIMON: Dobro, onda ja idem. (Ustane. Skoro padne. Vrati se u kreve t.) Majko, majĉice moja!

MIMI: De, lezi! Pozvaću ga! (IzaĊe. Pauza.) SIMON:

Шест месеци пол године Пет прсти рака има  Четири боски крава има Три ноге пирустија Две очи глава има Еден ми е билбилот Што рано рани мај месец. (Pauza. uĊe Mimi sa St evom.) MIMI: Došao ti brat. SIMON: Stevo. Marš kući. Otkud ti znaš mog brata? MIMI: Poznaje ga Milić. Pokazao mi ga. On ne moţe da doĊe. Ne da mu šef. SIMON: Šta da radim s bratom?! On ne zna da udara u tamburu. Stevo, umeš li ti da udaraš u tamburu? A? Ne umeš! Niko ne ume da udara u tamburu kao što ja slušam! STEVO: Ti nisi na veţbi? SIMON: Jesam. Na veţbi sam. Nema me ovde. Vi mislite da sam ovde, a ja sam u stvari tamo. De, Stevo, ti si uĉeniji, objasni - kako to? Kako to da sam ţiv? Govorim. Sluš am. Kad vi nešto kaţete, ĉuću! Eto, šta je to? Na primer, zašto sad ne padnem u nesvest? Šta me drţi uspravnim? I kad zakoraĉam, prvo jedna noga krene napred, tek onda druga. I kako to da dišem? A svoje oĉi ne mogu da vidim! Stevo, brate, ti si kriv. Za sv e si ti kriv. STEVO: Dobro. Simone, da sad idemo kući. SIMON: Ti si kriv što su uhapsili Andreju. Što Vera ne moţe da rodi. Ti! Što je Mariji izvetrila pamet. Ti! Što je Dimitrija ostao bez nogu. Ti si kriv! I što mene steţe ovde. Ti! Došao Klaus u kafanu da ruĉa. Umesto da jede u Margeru, došao kod mene u birtiju. Naruĉio trista Ċakonija. Ja da ga posluţim i - sve mu sruĉim u krilo. E, zašto? Prvi put mi se dogodilo. Ono, pijem, ali znam šta radim. A on poĉeo da viĉe. Ti si ovo. Ti si ono. DoĊe gazda Tra jko, izvinjava se, kleĉi na kolenima, a Simon - napolje, za Simona nema posla. E, Stevo, Stevo, za sve si ti kriv. Kao da si sve znao, pa krio. Nisi hteo da kaţeš. STEVO: Šta sam krio? SIMON: Tajnu. Krio si tajnu! STEVO: Kakvu tajnu? SIMON: Tajnu. Tajn a je jedna. A kad znaš tajnu i kriješ je,

ima da navuĉeš na vrat golemu nevolju. Steţe me ovde. Ovde! Kapetan nikako da poveruje. Ne moţeš kod lekara, kaţe. Umri. Ni vi mi ne verujete. (Umire. Pauza.)

STEVO: Simoneee!!!

ĈETRNAESTA SCENA (Kuća Andrejevića. Dimitrija delje sviralu. Vera leţi. Marija sedi pored nje.) MARIJA: Hoćeš bozu ili koljivo? Dobro je za trudnice. Ja ću ti doneti. A kako ćemo krstiti  bebu? Celu noć mozgam. Treba nam neko drugo ime. Ne od ovih koja znamo. Neko lepše. Ja ću da budem baka. Tada će Andreja da se vrati. Pevaću mu s veĉeri: Циц, циц козици Што пострале петлици Во бабини дворои Баба ке и соберет И ке си и нанижит Па ке си и продаит На пазар на терзии Многу пари ке земит До три аспри црвени [Hote, hote, kozice / što serete dugmiće / u babino dvorište / Baba će ih skupljati /

pa ih onda nizati / da ih posle prodaje / na pazaru terziji / Ima pare da uzme / grdne pare do tri groša.] (Kucanje na vratima. Dimitrija u kolicima, pode i otvori.)

SIVIĆ: Dobro veĉe. Ja sam Sivić iz kompanije Šnajder. Mogu li da uĊem? (Dimitrija ga  propusti. Sivić ude. Vadi koverat. Stavlja ga na sto.) Ovde je dvadeset pet hiljada dinara. Ţao mi je, ali pod hitno morate da napustite kuću. Imam nalog za rušenje. Napolju ĉekaju nadniĉari s alatom. Znam da sam vas doveo pred svršen ĉin, ali ja nareĊenja samo izvršavam. alog je potpisao naĉelnik poiicrje i bez odlaganja moram da ga izvršim. Ova kuća je još pre šest meseci predvidena za rušenje. DIMITRIJA: Napolje!

SIVIĆ: Imam nalog, gospodine Andrejeviću. (Vadi nalog.) DIMITRIJA: (Dograbi nalog i iscepa ga.) Nemaš nalog! Napolje! SIVIĈ: Original je pohranjen na sigurnom mestu. Ako za pet minuta ne napustite kuću,  poĉinjemo s rušenjem. Onda ćete morati. (IzaĊe. Duga pauza. Vera plaĉe.) MARIJA: Ne plaĉi, kćeri! Ne kidaj se! (Stavi maramu na glavu. Uzme hleb i so. Otvori vrata.) Hodite, majstori! Hodite, braćo! UĊite da popijete po rakiju, da vam lakše padne rabota! I da nešto zaloţite. Što se zateklo. Nismo znali da ćete doći, da jesmo - bolje bismo vas doĉekali. PETNAESTA SCENA

(Hercogova kuća. Sara svira na klaviru. uĊe Stevo. Izvesno vreme sluša. Pauza.) STEVO: Gde je Sivić? (Pauza) SARA: Otišao je. Rekao je da me ostavlja. (Pauza. Svira.) STEVO: A otac?

SARA: Otišao je. Rekao je da će se obesiti. (Pauza. Svira.) STEVO: (Izvadi komad hartije. Stavi ga ga na klavir) Napisao sam pesmu za tebe. Ništa nisam prepisao. (Pauza)

SARA: Hoćeš li da se ljubimo? (Pauza. Svira. Stevo izaĊe. Pauza.) Više niko neće da me ljubi.

ŠESNAESTA SCENA (Klaus u svojoj hotelskoj sobi. Kucanje na vratima.)

KLAUS: Ko je? (Tišina. Pauza.) Ko je? (Jaĉe kucanje.) Ko je tamo? (Pauza. Tišina. Klaus otvori vrata. Stevo upadne unutra. Odgurne Klausa do zida. Kroz dţep u njega usmeri revolver.) STEVO: Ruke uvis!

KLAUS: (Podigne ruke.) Šta vam je na umu, gospodine Andrejeviću? STEVO: Da vas ubijem! Hoću da vas ubijem! KLAUS: Ĉekajte, gospodine Andrejeviću! STEVO: Šta da ĉekam? Šta da ĉekam? Da mi isisate krv? Da me nabijete na kolac? Šta još da ĉekam? KLAUS: Moţemo se objasniti. STEVO: Šta tu još ima nejasno? Zašto ste došli? Zašto me niste pustili da idem svojim  putem? Da plivam kakao ja umem. Sve što se baci u vodu mora stići do neke obale! (Razbije  bocu o zid.) Mislite da je vaša istina jedina istina o meni?! Nije! Moje bilo bije drukĉije. (Prevrne sto.)

KLAUS: Gospodine Andrejeviću, molim vas. Molim vas. STEVO: Što me molite? Jedan brat mi je u logoru, drugi leţi mrtav pedeset metara odavde. Što me vi molite? Uplašili ste se! Vaše porodiĉno stablo u ovo m trenutku ne vredi ni suve šljive. A ja sam svoju majku prisiljavao da vam peva ne bih li bio kao vi. Ako vas ubijem, hoće li vaša napudrana šugava koţa da izbriše tu sramotu? Kako da sperem tu ljagu? KLAUS: Preklinjem vas, gospodine Andrejeviću. Nemojte . Nemojte me ubiti! STEVO: Nemam ĉime da vas ubijem. (Izvuĉe iz dţepa praznu ruku.) Da imam, ne bih ni razgovarao s vama. Idem da donesem pištolj. Ako se vratim ovamo, to će znaĉiti da nisam ubio sebe. (IzaĊe.) SEDAMNAESTA SCENA

(Ruševine kuće Andrejevića. Dimitrija sedi u kolicima, sa sviralom u ruci. Vera leţi. Marija okuplja stvari na jedno mesto. Dode Stevo. Gleda ruševine. Pauza.) MARIJA: Kad su gradili kuću, majstori su vikali: Diţemo sleme, kuća da je blagoslovena, domaćin ţiv i zdrava familija!

(Marija nastavi da radi. Stevo pronade letke i revolver. Letke stavi u dţep. Sedne. Razgleda revolver. Duga pauza. Dimitrija poĉne da svira na svirali. Ĉuju se atonalni, nepovezani zvuci.) VERA: Ĉini mi se kao da mu ĉujem srce. (Stevo puca u vazd uh.)

 Zavjesa