Gijom Muso - Stan u Parizu (1)

kao miš, ulazim u kafanu sav posrdudi. Više se nije moglo popiti pide, konobari su čistili salu i ved postavljali stolove za večeru. Mokar o gole kože, pitam mogu li „popiti čašicu“, ali omerivši me o glave o pete, obijaju a me usluže. Vređam ih i mašem im novčanicama ispre nosa, kao a se novcem može sve kupiti. Oni pak dobro vide ko sam ja i izbacuju me.

ok se pljusak pojačava, primedujem a sam ošao o Firstenbergove ulice. Još jean uobičajen kliše o Parizu. Maleni trg sa ogromnim pavlovnij ama i svetiljkama sa pet sijalica.

Poznajem ovo mesto, naravno, ali nisam ove kročio čitavu večnost. Po uticajem alkohola, pejzaž se krivi, izvija se ok se moje telo nauvava i uvostručuje. Oštar zvuk probija mi uši. Hvatam se za glavu. Tišina. Zatim, odjednom, neki glas:

„Tata?“ Okredem se. Ko me zove? 

„Plašim se, tata.“ Ne zovu mene. Ja govorim. Ojenom, imam šest goina. Seeo sam na ovom trgu s ocem. Na ovom trgu smo „kao ko kude“. Moj otac je obučen isto kao na fotografiji koju nikad ne vadim iz novčanika: pantalone o svetlog platna, bela košulja, pamučni rani sako i lakirane cipele. U žepu jakne imam autid Mažoret i hemijsku u četiri boje. Na leđima ranac Tans, s mojim imenom ručno ispisanim na plastificiranom kartončidu za ime i prezime. U to vreme sam išao u preškolsko u Ulici Sen Benoe. Otac je dolazio da me pokupi iz škole svako rugo veče. Taa je bila srea po pone. Izlazimo iz bioskopa u Kristininoj ulici, gde smo upravo gledali Kralja i pticu. Tužan sam, ali ne zbog filma. Ubrzo, ne uspevam a se uzržim i počinjem a plačem. Moj otac vai iz žepa platnenu maramicu, koju uvek nosi sa sobom. Briše mi oči, nos, uverava me a de sve biti u reu. a de pronadi rešenje. On uvek rži obedanje, ali osedam nejasno da je ovog puta komplikovani je nego inače. Pljusak me vrada u saašnjost. Naočari su mi potpuno zamagljeni. Ne razlikujem više ništa i u ušima mi bubnji kao a de eksploirati. Ne želim više a mislim na to. Zašto sam načinio grešku i ošao ove? Kako sam mogao a spustim odbrambeni zi? Nepromišljenost? Veliki umor? Nesvesna potreba za suočavanjem? Ali s kim? Sa tobom, budalo! „Plašim se, tata!“ , ponavljam.

Ne boj se, stari moj. Nedemo nika biti ugo razvojeni, obedavam.