—^---
ГЕОРГТРАКЛ
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
I
УРЕДНИЦИ
МИЛОРАД ЂУРИЋ ГОРДАНА Б. ТОДОРОВИЋ
ГЕОРГ ТРАКЛ
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ ИЗБОР И ПРЕВОД
БРАНИМИР ЖИВ ОЈИНОВИЋ
БЕОГРАД 1990.
ВАЛТЕР КИЛИ
О ГЕОРГУ ТРАКЛУ
Језик овог песника је таман. Убрајали су га, тумачећи га веома површно, у импресионисте, зато што се код њега у привидно слободном склопу ређа утисак за утиском. Човек се може предати чулном звуку речи, оним многим бојама и сенкама, али није лако иза тога запазити нешто више, оно што смо ми данас (можда неправедно) навикли да од песништва очекујемо: помоћ у непоузданости нашег света, одговор на питања о нашем постојању, слике које уносе ред у пометености душе и времена. Није овде место да се утврди да ли поезија може да оствари оно што се од ње очекује. Чак и када би поезија могла то да оствари, ми ипак немамо дубљег увида у бит Траклових стихова. Рилке је о њима рекао следеће: У међувремену сам... их много читао: потресен, зачуђен, наслућујући и беспомоћан; јер убрзо се схвата да су услови овог звучања и свирања неповратно јединствени, као околности из којих управо може да настане сан. Чини ми се да чак и онај који им је сасвим близак доживљава ове призоре и увиде као прилепљен за окно, као изопштеник: јер Траклово доживљавање тече као слика у огледалу и испуњава његов цео простор, који је неприступачан као простор у огледалу. (Ко је он могао бити?) Ко је он могао бити? Нека нам буде дозвољено да ово питање још једном размотримо, неколико де5
ценија касније, с једне дистанце која одговор олакшава или отежава - то тек треба да видимо која у сваком случају оправдава питање да ли су услови из којих су ове песме поникле заиста били јединствени, или они спадају у један већи склоп, који почиње да се оцртава као историјска панорама и укључује можда и самог Рилкеа и друге песнике. Тракл је умро новембра 1914. године, потресен ратом; можда је он сам окончао свој живот. Живео је двадесет седам година, а очигледно је живот болно доживљавао већ као дете, а што је бивао старији, то више му се све прекривало сетом. О томе говори једна песма која се зове Песма о Каспару Хаузеру, не Каспар Хаузерова песма, дакле она није стављена у уста чувеног нахочета, које је можда било сељачки, а можда и кнежевски син, већ повезује његову судбину са судбином онога ко говори. Тракл је рекао о себи: Ја ћу на крају ипак остати само јадан Каспар Хаузер. Песма о Каспару Хаузеру За Беси Лос
Он је доиста волео сунце што је пурпурно силазило низ брег, шумске путање, распеваног коса и радост што је у зеленилу. Озбиљан беше му боравак у сенци дрвета и чисто његово лице. Бог благи пламен рече његовом срцу: О, човече! Тихо му корак увече нађе град; тамни лелек из његових уста: хоћу да будем коњаник. 6
А за њим кретаху жбун и звер, дом и сутонска башта белих људи, и његов убица га је тражио. Пролеће и лето и лепа јесен праведникова, његов корак тих мимо сумрачних соба сањалица. Ноћу је остао са својом звездом сам; видео како на голо грање пада снег и у све тамнијем трему сенку убице. Сребрно клону глава нерођенога. Волео је сунце, шумске путање, птице: на почетку се налази слика наивне природе, предочена једноставним реченицама. Тамо је његово исходиште, тамо је пребивао, поглед му је био чист, и као благи пламен - не као уништавајући - удостојио га је Бог својим погледом. Ови први стихови показују његов завичај, наравно, завичај који ће он оплакивати као изгубљен. Није реч ту само о завичају историјског Хаузера, који се одједном из тамне баварске шуме нашао у граду који није никада видео; нити само о сећању на песниково детињство, које увек наново зазвучи у тихим сликама. Божји узвик О, човече упућен је човеку, и ова песма говори о њему, као што је прави предмет свих Траклових песама човек у овом свету. У овом свету који нам се овде предочава као град навече: ми ћемо још видети да у многоструко замршеном језику знакова Траклових песама град и камени бедеми имају нарочито значење. Њихово подручје је непријатељско, хладно и страно, и предањем предочена жеља Каспара Хаузера, да је хтео да постане коњаник, добија чежњиви смисао: смисао тамне тужбалице за слободом и даљином. У почетку је Каспар Хаузер у Нирн7
бергу, у свету, љубазно прихваћен; људи су имали самилости према овом створењу које је на тако загонетан начин одгурнуто од природе, чак је изгледало да ће стећи свој завичај. Ту се мирни ток стихова прекида оним неумољивим стихом И његов убица га је тражио. Он о томе ништа не зна, али већ му је одређен убица, који негде трага за изабраном жртвом. Убрзо по доласку у град, како саопштава предање, Каспара Хаузера је погодио ударац каме из руке непознатог убојице, али још не смртоносно. Још су лепи пролеће, лето и јесен. Онда долази зима. Када је Каспар Хаузер пошао у завејану башту, после низа година, погодио га је, опет од непознате руке, смртоносни ударац. Још пре него што је стварно био порастао, умро је и понео са собом тајну свог порекла а да никада није нашао слободу. Вредност ове песме била би умањена ако би се искључиво тумачила с обзиром на историјског Хаузера. Као у свакој правој песми у њој се прожимају предели, а стварни Хаузер је медијум самосусрета у оном Комереловом смислу речи. Он ступа пред нас као нешто историјски реално. Али он је фигура која стоји за више ствари: за човека, за песника, а о обојици Песма о Каспару Хаузеру много казује, јер су обојица садржана у њој. Он је доиста волео сунце, то је човек. За Тракла је његово извориште у светлом, али он је то одавно напустио: Протекло је све злато дана, вечерње боје смеђе, плаве: мру кад се благе фруле јаве вечерње боје смеђе, плаве. Протекло је све злато дана. 8
Овај рондел је отклик романтичарске сете, која се сећа златног доба; сада више не звучи пастирска песма, Праотачки се мермер сури, рајски предео је потонуо, тужбалице какве знамо и од декаденције на прелазу векова; али тама у коју је Тракл гурнут чини се већа: Постоји светиљка коју је утрнуо ветар. Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница. Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова. Постоји просторија коју окречише млеком. ... О, наш изгубљени рај. Ово је сада наш свет; природа је још ту, али шта је од ње постало! Човеково пребивалиште у њој је злоупотребљено, виноград пропада, а у њему се гнезди нешто чудовишно; светло је угашено, а божји дар се презире: млеком се беле зидови. Само сећање зна за време, када Усамљени весело ходају тихим стазама са Божјим створењима безгрешно. Безгрешно: тиме је изговорена реч која, како се чини, слику о човеку и свету поставља у један хришћански однос. Наш изгубљени рај већ је на то указивао, као знак сећања на краљевско обличје човека, какво је оно некада било: Леп је човек и велик се јавља у тмини, док са чуђењем покреће руке и ноге, а у пурпурним шпиљама тихо колутају очи.
Архаична једноставност ових стихова (којима ипак, као и свим архаизмима модерне уметности, мора да недостаје архаична непосредност) говори о лепоти човека. Али она још само понекад блесне - другачија је појава, ако погледамо човека овог времена: О, човекова трула прилика: склопљена од хладних метала, ноћи и ужаса потонулих шума и зверкине дивљине што сажиже; маина душе. Сада је далеко изгубљени рај. Понори природе, ноћ и страва, нагони животиње, безосећајност камена, то су тамне особине, које сачињавају човекову трулу прилику. Труло, то значи на страшан, неизбежан начин изручено пропасти. А оно људско, које би и могло да преживи ту пропаст, ћути - не, маина душе значи више него само ћутање: у хладним металима је простор душе доспео до скоро самртног мира. Да ли је још човек човек? ... а кад се сребропрст нашх над ћутљиве воде, видех да мојег лица више нема.
Сребрно се њена слика у огледалу гледа страно у сумраку и нестаје бледо у огледалу и она се ужасава пред његовом чистотом. Млада девојка, која се огледа у огледалу, види једну неодређену туђинку, која ишчезава. Оно што је на њој лепо изазива страву: гола чистота, коју она још поседује, чини се ужасна. Она више не припада њој; израња слика двојника, другог ја, које поставља последње, најстрашније питање, да ли сам ја ја: Увече, док идемо тамним стазама, наше се бледе прилике јављају пред нама. Одавде више није далеко до лудила, свакако не физиолошки условљеног (које се отуда у таквим стиховима не сме прихватити све док није исцрпена свака друга могућност тумачења), већ лудила из очајања. А та ситуација и доводи до очајања, јер иза све те збрке коју овде још имамо да посматрамо стоји свест која пропаст и нечовечност потпуно осећа тек на основу напуштеног подручја једног другог реда. У сваком случају је ово подручје померено у потпуно непојмљиву даљину:
Човек угледа себе - а не налази себе. Он више нема лица, кроз које он сам зрачи; оно што би сведочило и говорило о јединствености његовог постојања изгубљено је. Ако већ свет улива страх (горе наведеном претходи реченица: ... док сам силазио низ камениту стазу, сколи ме лудило и ја закричах наглас кроз ноћ), онда је сусрет са сопственом сликом најужаснији сусрет. Или се не препознаје или се препознаје сувише:
Није нам више дат чак ни одсјај златног времена; већ са патњом, којом покушавамо да се сетимо заборављеног, за које знамо да је једном постојало, али га се више не присећамо - са том патњом сећамо се бољег реда. Више нам се не појављују анђели, него угасли анђели. Још горе; оно што знамо о анђелима, сазнајемо овако:
10
11
... блиска тишина заборав снује, анђеле утрнуле.
На самотниковој слепоочници од белокости јавља се одсјај палих анђела. Не појављује се гласник Господа; чак ни пали анђео, по коме би се још могла разазнати некадашња красота, већ ми видимо само одсјај овог палог анђела. Већ на овом месту ћемо рећи шта чини основу ових патњи и зашто су ови стихови значајни као сведочанства општег душевног стања модерног човека, о чему ће још бити говора. Ове хришћанске слике треба узети сасвим озбиљно, иако се оне појављују у једном свету који сасвим очигледно не верује. Ове слике се, наиме, не могу обухватити једноставним појмом секуларизације, није се ту збило никакво расплињавање, никакав заокрет у световно. Већ песник и његова генерација живе у свету који одређују елементи веровања, али они сами више не верују. Он је заточеник његове истине, али та истина више не вреди и остаје недостижна. То је један процес који се потпуно разликује од сваког разјашњења, који представља нешто ново - негацију реда и истине из очајничке љубави према њима: Или се чују крици у сну када тучани анђео сретне човека у гају... Негативна религиозност изражава се на свим местима танушног Тракловог дела, у чудноватим порицањима, често двоструким негацијама реченица: Увече тону звона што више не брује, руше се црни зидови на тргу, мртви војник зове на молитву. Као бледи анђео ступа син у празни дом својих отаца. 12
Звоњава већ одавно не позива на молитву; то није довољно, она тоне у ноћи. Зидине, које у Тракловом свету слика често означавају крајњу безизлазност, руше се а да при томе пут не постаје слободнији. Неко хоће да се помоли, али је већ мртав. А сабласни, изгубљени син не треба више да се врати кући, кућа отаца је празна. Ко се сећа Франца Кафке, тај зна да овде не долази до израза нешто посебно. И код Рилкеа, мада неодређеније, налазимо ова сазнања: У нама буја то и прелива се. Ми га тад сређујемо. Оно се распада. Ми га сређујемо опет и при том се и сами распадамо. Ко нас је тако преокренуо да се, ма шта да чинимо, држимо ко неко који одлази на пут? Сазнање о пропасти је код Тракла далеко јаче, да кажемо реалистичкије. Једно старозаветно сазнање о пролазности свега земаљског стално је присутно. Ти их као поводњем односиш; они су као сан, као трава, која рано вене; ујутру цвјета и увене, увече се покоси и сасуши. Као што су у 90. псалму човек и природа обујмљени пролазношћу, тако је Траклова природа обузета умирањем. Чини се да је за њега то критеријум овог нашег света: С грана опада гњилост; ко да назове лет птица што се крај самртника јате; и тамна лета затим све то прате. 13
Оно будуће, плод, трули а да није ни сазрео; човек умире. Обоје указује на мрачно време и тешке године. Појединац пропада, а ток историје остаје у тмини. Али ово натмурено небо пара лет птица. Тракл га назива неизрецивим, речју која би се могла објаснити помоћу многих места у песмама:
Тамно ублажава жубор потока; у игри његових таласа је утеха, као и у сенкама шуме, цвећа и лета. Мирно стоје шуме око човековог пребивалишта. Али све има једну вечерњу боју, сумрачну, тешко ухватљиву. Та природа се све више удаљава од људи. Удаљавање се одвија управо када се човек сусреће са природом.
Лет птица бруји од старих предања. Птице су један знак у природи, знак да она није сасвим препуштена коначности. У чистој висини оне одлазе у бесконачност, чежња земаљског прати их у даљину, а за њихово љупко обличје везано је сећање на изгубљено време, када су још оглашавале јасну вољу Бога. Данас оне показују нешто што је важно за Траклово разумевање природе: природа која пропада задржава у нестајању ипак утешне остатке некадашње лепоте. Оправданије га веселе расцвала живица, сељакови млади усеви и распевана птица, Божије благо створењ е ... Али пошто природа има удела и у једном и у другом, у пропадању и у сјају невинога, постојаног, она доспева у чудесно стање које Тракловим песмама даје посебно расположење: Препун је хармонија птичији лет. Зелене шуме окупише се увече око тихих колиба; кристалне испаше срнине. Тамнина тмули жубор потока, влажне сенке и летње цвеће што лепо звони на ветру. Засутонило се већ чело човеку замишљеном. 14
Сећање: галеби, клизе над тамним небом мужевне сете. Тиха пребиваш под сеном јесењег јасена, потонув под правичну меру брежуљка... ... престроге собе и старо покућство отаца. Ово потреса странчеве груди. О, ви знаци и звезде. Брежуљак има правилан облик, у њему постоји ред, као што у сенци дрвећа пребива мир. Галебови су мили светли знаци, лепи пре свега пред потамнелим дном осећања. А управо је то осећање оно што замрачује свет. Боље речено: осећање које у свету више нема уточишта и које је одвојено од њега. Не појављује се узалуд увек наново реч странац. Човек је постао туђинац, не припада више никоме, искључен је из света, те га због тога нарочито потреса оно што предочава припадност и сређеност. Дошло је до страшног међусобног дејства. У сразмери с искљученошћу човека пропала је и природа и потпала његовој пролазности, и у сразмери с њеним пропадањем расте отуђеност човека. Некада је оно што га је окруживало и у његовим сопственим, људским подручјима било тако правичног облика (а с речју прави15
Још једном - као на многим другим местима - овде постаје јасно човеково постојање у природи. Били би-
смо најпре склони да говоримо о старом поетском средству приказивања - аналогији; таква каква је природа, као голо поље на почетку, такав је и човек. Али то није тачно. Ако је овде посреди аналогија, онда се све подудара, што је доста противречно, тако што се не налази ни у каквом односу. Више не постоји однос припадности већ ту све стоји појединачно за себе у стравичном распаду. Има дрво које усамљено стоји. Има стрњиште. Има пискав ветар који кружи око празне колибе (кућа у којој нико не станује изгубила је свој смисао). Реченица стоји поред реченице. Уопште није потребно да се још каже: „Има човек“, то се изоставља. Одмах се каже да је вече тужно и тешко Да би се то могло уверљивије изрећи него што је изречено овом некомуникативношћу. Није још тренутак да говоримо о Тракловом стилу, али зацело већ постаје јасно да ова ређања, ово низање ствари једне за другом, то привидно помањкање постојаног даха, не проистиче из помањкања поетске снаге или од неке болести. Овде штавише долази до израза једно дубље стање ствари. Ту говори човек коме се свет распада. То је онај исти човек који пише свом пријатељу: Напишите ми две речи; не знам више шта да учиним. То је једна тако безимена несрећа када се човеку свет располути. О Боже мој, каква се то коб сручила на мене. Кажите ми да морам имати снаге да још живим и чиним оно истинито. Кажите ми да нисам луд. Спустио се тешки мрак. Овде непосредно стоји оно што је у последње три строфе управо наведене песме речено поетски, а овде још није било размотрено. Опет налазимо оно што сам (не у граматичком смислу) назвао двоструком иегацијом: Ја сам сенка далеким мрачним селима. Говорник више није он сам већ је само још једна сенка, он није код куће већ је далеко, а чак је и уточиште дома, од кога је удаљен, мрачно. Напуштеност је потпу-
16
17
чан дат је и један морални суд) као брежуљак: Престроге собе и старо покућство отаца. Али то се није одржало: Под укоченим рукама распадало се ужаснутом поколењу воће и оруђе. Плодови нам се распадају када их додирнемо. Оно што су људи некада саградили, то пропада: човек је постао обрнути краљ Мида. Његов додир не претвара све у злато већ све уништава; то је страшна клетва којом је човек оптерећен. Око човека је све постало пусто; као што се често појављује реч странац, тако се често појављује и реч пусто (празно): Има стрњиште на које црна киша пада. Има смеђе дрво што усамљено стоји. Има пискав ветар што кружи око празних колиба. Како је тужно ово вече... Ја сам сенка далеким мрачним селима. Божјег ћутања напих се из бунара-луга. Чела ми се дотиче хладни метал. Пауци траже моје срце. Има светлост што трне у мојим устима. Ноћу се на пустари затекох засут смећем и прахом звезда. У жбуњу леске опет зазвучаше кристални анђели.
на, чак и Бог ћути. А Бог за Тракла није само <Хеиз адзсопсИшз него тсгесИМШ с1еш аћзсопсИш, двоструко скривени, двоструко неми Бог, у кога се не верује а без кога човек ипак не може да опстане. Има светлост што трне у мојим устима. Постоји светлост, можда постоји светлост Бога, али у устима човека она постаје тама. Много тога указује на то да се религиозно сазнање модерног човека састоји у сазнању тежине напуштености Бога. Тој напуштености се придружује још нешто горе. Чела ми се дотиче хладан метал. Пауци траже моје срце. Човек постаје безосећајан, постаје самом себи гнусан: Ноћу се на пустари затекох / засут смећем и прахом звезда. Опет су то анђели чији позив осетно предочава дубину људског пада и сву самотну издвојеност. Још не могу да ослободим читаоца ових мрачних слика, које су због тога тако мрачне што је овде јед ном човеку очајнички стало до истине; реченица ... да морам имати снаге ... да чиним оно истинито је једно потресно сведочанство. Постоје још потресније реченице које показују да је овде неко суђен као Јов. Обично претпостављамо да ниједан човек не може бити тако усамљен, тако напуштен, да му не би неко могао притећи у помоћ и да у животу не би могао наћи макар мало утехе. Ако у Тракловим песмама трагамо за оним другим човеком који би пружио утехе, онда пред нама увек наново и све упечатљивије нскрсава лик сестре. Са сестром је свакако успостављен један однос. Ко блистав младић искрсава сестра кроз јесен и црно труљење.
узето мало од оног сестринског и предочена њена удаљеност. Али на многим другим местима се јавља сасвим природно - Ти сањаш: сестра чешља своју плаву косу, или лепи стихови: Сестри ...Тихо лет пгичији звучи, сета повише твојих повија. Твој узани осмех звучи. Бог ти капке повија. Звезде по ноћи траже, дете Великог петка, лук чела твога што се повија. Ово се не може лако протумачити. Али ми већ знамо шта лет птица значи у Тракловом свету знакова, који као код Хелдерлина и Рилкеа при све дубљем понирању постаје све многозначнији, све прецизнији и разумљивији, наизменично се откривајући и објашњавајући. Туга на лицу сестре повезана је са сазнањем о божанском, како је Бог обележио и њено лице. Она је несрећно чедо Великог петка, а ја бих рекао да ту реч треба тумачити како у календарском тако и у преносном значењу. Она се родила на најкрвавији дан године и на дан највеће жртве, и то је одредило њено биће. И з оно мало Траклових писама може се сагледати дубина његове наклоности према сестри: Њен живот је испуњен тешком тугом и уједно честитом храброшћу, тако да се ја пред њом понекад чиним веома сићушним...
Овде се, како се чини, у тами јавља један светао лик; чудно је да се сестра појављује као младић, иожда због зрачне лепоте, анђеоске љупкости; тиме јој је
Лик сестре који се увек наново враћа мора се двојако разумети: као лик човека из нецосредног односа, кога је родила иста мајка за исту судбину и који му је стога ближи од сваког другог човека, али, узму
18
19
Ако би било потребно, могло би се показати оно што читалац већ наслућује: да песник није волео своју сестру само као сестру.
Покушајмо ову чињеницу да иримимо не само тако што ћемо је одбацити или прећутати. Нема сумње да у свим стиховима који се на доста болан начин баве овом судбином долази до израза једна од великих прастарих тема свих литература. И велику немачку литературу је узбуђивала ова тема, а класичан начин на који је о томе говорио Хартман фон Ауе у Грегоријусу у доба процвата средњег века био је довољно снажан да би све до у прошли век на жив и примамљив начин та тема била обрађена у народним књигама. 'Го је грађа која почива на страховањима и сазнањима која човека никада не напуштају: она је показала своју снагу од Едипа па све до данас. Али од највећег значаја су разлике у њеном обликовању. Код Хартмана гнусно дело служи у славу Бога: човек који потиче из везе између сестре и брата и жени се својом несрећном мајком постаје на крају поглавар хришћанства. Тиме се формулише смели парадокс о „добром грешнику“. Највећи, једини неопозиви грех састоји се у сумњи у Божје опроштење; тамо где постоји кајање, ту постоји и нада. У овом склопу постаје могуће да Грегоријус на крају Хартманове приповетке постане управо изасланик Бога. Све оно што га је снашло, казује се непосредно и разумљиво, свет има своје устројство и осећа се безбедним услед постојања царства Божјег. Тракл пак доживљава све у распадању. А судбина је тако хтела да је он сам морао на такав начин да доживи збрку и распад света, због чега пати и о чему говори, да се то не да описати. Све несређено у животу још се једном згушњава и натоварује овој личности као неподношљив терет. Она се гони у крајњу издвојеност. То нам се не показује само по раном и изузетном крају песниковог животног пута: ми то осећамо и у делу и можемо открити у језику. Како изгледа Траклова песма? Овде је могуће дати само неколико запажања у вези с његовим начи-
20
21
ли се у обзир све могућности блискости, и удаљен као странац. С друге стране, то је Траклова сестра Маргарета. Из оба ова услова израста судбина која у песми неизбежно искрсава пред оним који заиста хоће да је чује. Песма која говори о најличнијем и - можда још увек, а можда више и не - настаје у сфери најличнијег, нагони нас да изговоримо ово најличније које у сваком случају добија неку обеспокојавајућу и заступничку моћ. Три места из песме Сан и помрачење гласе овако: Из плавог огледала излазила је витка прилика сестре и он се као мртав стропоштавао у тмину. Ноћу су му се уста растварала попут црвеног плода и звезде би засјале над његовом немом тугом. Авај, неизрецива кривица коју оно навештава, Али док је ужарених мисли ишао под голим дрвећем низ јесењу реку, пред њим се у костретном плашту појави сестра, распламсали демон. Јао, окамењене сестрине очи, док је за обедом њено лудило прелазило на сумрачно братовљево чело, када се мајци под патничким рукама хлеб претварао у камен. О, иструлели, док су сребрним језицима ћутали пакао. И тако утрнуше светиљке у хладној одаји и кроз пурпурне маске су људи патници ћутке гледали једни друге. Једна друга песма завршава се, сасвим слично, овим речима: ... и ноћ прогута проклети род.
ном говора и његовим стилом. Већ је било речи о напоредности, односно како - на нарочито видљив начин - у Псалму ствар стоји поред ствари. Скоро увек налазимо само једноставно исказне реченице, констатације које се исказују глаголом „бити“: Лепа је ноћна тишина. .. О, како је озбиљно лицг драгих покојника ... Огромно је ћутање опустошене баште... Леп је човек и велик се јавља у т м ини... Страховито је пропадање рода - ово је само њжолико примера из једне песме (Хелијан). Шта значн овај начин говора? Он се мора посматрати са станозашта отуђености и распадања, као и непоузданости у свету, али не само с тог становишта. Тиме што се нешто утврђује, што гу стоји оно „је“ , стиче се или тражи сигурност, поузданост. Оно што јесте, јесте. Ова реч је једна од малобројних речи које уживају поверење: оно што јесте, то је несумњиво, оно ту с т о ј ј и делује. Упадљиво је пак да се највише употребљава само презент речи „бити“. Могуће је да је то у вези са присутношћу интензивног доживљаја; Тракл употребљава скоро све глаголе у презенту. Али управо гтм е настаје оно чудесно стање неизвесности, онај удео у пролазности, што одликује све његове стихове. Оно што је било, може се са сигурношћу саопштити, оно што ће бити, то нам је ионако скривено. Оно што јесте, то убрзо више неће бити, а задржавање садашњости спада у најетарије и најбезнадежније сно зе човекове. Тако у овим сасвим простим реченицама, управо њиховом једноставношћу, њиховом садашњом актуелношћу која тражи сигурност, постају јасне јединственост и пролазност. И то је само потврда безнадежности, у најмању руку једног сасвим стрпљивог чекања, што реч никада није у будућности а камоли да је реч о будућности. Пролазности се прикључује напоредност, која додуше условљава да ствари доспеју до неког нарочитог дејства по себи али не доспевају до правог односа.
С тим у вези је појава (јер оне тако стоје саме за себе) да им прети опасност да постану голе шифре. У Гетеовој песми је ствар, при свој снази духа, најире ствар за себе, представља саму себе и стоји у живом односу који је одређује и који она одређује. Код Тракла се употребљава реч „је“ - али само бивање није довољно. Скоро свака именица добија неки епитет, подупирач, који је чини одређенијом:
22
23
Блага звона одјекују у Елисовим грудима увече, док му глава тоне у црни јастук. Плава звер тихо крвари у честару од трња. Смеђе дрво стоји ту одвојено; плави плодови поотпадаше с њега. Знамења и звезде тону полако у вечерњем рибњаку. Иза брежуљка већ је зима. Плави голуби ноћу пију ледени зној што се слива Елису с кристалног чела. Непрестано бруји дуж црних зидова Божији самотан ветар. Блага звоњава, црн јастук, плава звер, смеђе дрво, црне зидине: ове ствари су веома упечатљиве. Али утисак не потиче само од њиховог постојања, него и од оног што је томе додато - већином су то боје, чулне опипљивости, које су снажније и обухватније
него тај предмет и враћају га натраг у анонимност, подређујући га нечем великом, потпуно несхватљивом. Све то има своје одређено значење, али значење лежи у простору осећања. Оно је шифрирано: оно се не може одмах разазнати и не припада а приори бићу ствари као нешто само по себи разумљиво. Разумљивост тек мора бити докучена. Тако је, на пример, у песми Хелијан докучљива променљива шифра „зид“:
Црвени зидови које је јесен обојила друге су врсте; зимски зидови, у црном новембарском разарању, пуни су губе. На основу сталног понављања ових фигура у Тракловом делу, могуће је открити јаснији смисаони садржај: то је игра између претње и заштите, топлине и хладноће, што све происходи из зидова, крај којих пролазимо или нам се испречују на путу. Појединачно значење је сасвим прецизно: црни зидови су крајња безизлазност. Могло би се навести много таквих примера. Нису они сви у правом смислу
симболични (што би значило битну конгруенцију ствари и духа, која по себи постаје уочљива), већ су они делови једног система шифри који се веома тешко схвата. Често је то једна реч, као на пример реч сребрно у еротском склопу, која представља кључ помоћу којег ћемо одгонетнути многа места. Ова констатација је од далекосежнијег значаја но што нам се у првом тренутку може учинити. Ако смо запазили да Траклово очајање делом постаје разумљиво на основу сазнања да он живи у једном свету који је одређен вером а да он сам не верује, онда можемо сада о песнику рећи да његов језик говори а да при томе не саопштава. Његов језик се креће у свом сопственом простору, који не мора неопходно да буде и простор читаоца, можда то још најпре може да буде простор савременика али никако простор једног Гетеа или Штифтера. То је једна историјска чињеница а никако неко вредновање, али та чињеница заслужује да се о њој размисли. Нема сумње да се особеност модерног песништва (ја говорим о поезији од вредности) састоји у томе да се она објашњава из себе. Да би се оно разумело, морају прво да се докуче значења речи. Било да трагамо за дубљим значењем „златног дима“ у Хелдерлиновим последњим химнама, било да хоћемо да разумемо Рилкеове Елегије, или да схватимо Елиотове Роиг ()иагШ$, ми не доносимо са собом претпоставку разумевања тиме што тобоже говоримо исти језик, већ напротив запажамо да говоримо сасвим различите језике. Недостаје неопходна основа споразумевања. Песничко дело је свет у себи, један свет у свету; знаке овог посебног света морамо одгонетати исто онако као што су некада научници одгонетали хијероглифе. Управо зато што нам је додељена иста судбина чин саопштавања и постаје тако тежак; не пате безразложно управо песници због некомуни-
24
25
У усамљеним часовима духа лепо је корачати под сунцем дуж жутих зидина лета. Овде усамљеник хода крај топлих, лепих зидова, под њиховом заштитом, у живом летњем жутилу цвећа. Када се зајесени, јави се трезвена јасност у гају. Скроћени ходамо поред црвених зидова... Пред вечерње се странац губи у црном новембарском разарању, испод натрулог грања, дуж огубалих зидова...
кативности овог времена, код њих распадање које човек не може да заустави постаје видљиво. Није задатак једног увода, намењеног томе да на известан начин представи личност песника који је терет овог времена носио до крајњих могућности, да изложи све оне проблеме што се по себи даље намећу. Ако смо на почетку прихватили Рилкеово питање Ко је он могао бити, сада можемо одговорити Тракловим речима: Он, помрачени видовњак, певао је крај оронулих зидова и Божји ветар гутао је његов глас. Али то је Божји ветар у коме он нестаје, и управо то је разлог Траклове наде и очајања. На другом месту каже: Ћутке се над костурницом отварају Божије златне очи. Не могу да одолим жељи да на крају још једном помоћу речи једног другог песника оцртам шири оквир у који је Тракл спадао. Ако се за Тракла може рећи да говори као хришћанин који је са вером изгубио и свет, онда се за Кафку може рећи да кроз њега говори један правоверни Јеврејин који је изгубио веру у закон. Да бисмо га разумели, морамо, као и у случају већ наведених песника, прво да научимо његов језик; то у сваком случају не важи за следећу реченицу која непосредно разумљиво резимира положај свих тих усамљених говорника: Човек не може да живи без трајног поверења у нешто неуништиво, при чему му трајно могу остати скривени како оно неуништиво тако и поверење. Превела с немачког Олга Бекић
26
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
I ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСМЕ (1913)
М УЗИКА У МИРАБЕЛУ
Водоскок пева. Низ безмерје плаво облаци нежни броде, кроз стари парк у предвечерје полако тихи људи ходе. Праотачки се мермер сури. Птице се јатом у даљ крећу. Очима мртвим фаун зури у сене што се с тмином сплећу. Кружећи, лишће с крошња старих пада кроз прозор отворени. У одаји се ватра жари сабласне сликајући сени. У кућу бели странац крочи. Пас јури трошним ходницима. Служавка трне лампу, точи соната звуке ноћницима.
31
ЗИМСКИ СУТОН
РОНДЕЛ
Максу фон Естерлеу
Црна метална небеса. Изнад парка боје дима у црвеним налетима хуји гладних врана леса.
Протекло је све злато дана, вечерње боје смеђе, плаве: мру кад се благе фруле јаве вечерње боје смеђе, плаве. Протекло је све злато дана.
Сред облачја зрак се леди; пред клетвама вражјим оне круже, свака на тле клоне, седмоструко свака седи. Трулеж слатку што се збрала кљунови им ћутке косе. Куће немо се надносе; светли позоришна сала. Цркве, болнице, мостови језиво кроз сутон штрче. Крвава се једра грче броду што низ канал плови.
33
Инструмената звонких јечи песма. Кроз лиснате оквире башта свуда смех лепих дама лети и врлуда. Младих се мајки чује тиха песма. Ј1ЕПИ ГРАД
Потајно струји кроз прозорско цвеће тамјана мирис, смоле, јоргована. Трепере капци уморни од дана, трепере сребром кроз прозорско цвеће.
Тргови стари осунчани ћуте. У злато и у плавет увијене хитају благе монахиње снене под сенком спарних букава што ћуте. У црквама што смеђасто се сјаје чисте су слике смрти крај олтара. Штитови лепи великих владара. У црквама се дијадеме сјаје. Коњи се пропињу из водоскока. И прете канџе цветова из грања. Дечака игре смутне су од сања у тихо вече крај тих водоскока. Девојке стоје испред кућних врата и плашно живот гледају шарени. Влажне им усне дрхтуре у сени док стоје тако испред кућних врата. Лепршају и трепте звона звуци, Чује се марш, узвикују стражари. Слушају странци са стубишта старих. У плавом небу оргуљасти звуци. 34
35
САН ЗЛА
Самртног звона звуци још крстаре у црној соби љубавник се буди, прислања образ звездама и студи. На реци видиш једра, паламаре. Сјакте се сукње, звецкају гитаре. Калуђер, трудна жена, тиска људи. Под златним сјајем кржља кестен худи; црно и тужно штрче цркве старе.
УВЕЧЕ, СРЦЕ МОЈЕ
Увече се чује крик слепих мишева. Два вранца скачу на ливади. Црвени јавор шумори. Шетачу се јавља малена крчма крај пута. Дивно пријају младо вино и ораси. Дивно: пијан се поводити у сутонској шуми. Кроз црно грање пробрујава болна звоњава. На лице капље роса.
Кроз бледе маске дух зла гледа сада. Грозно и тмурно сутон на трг пада; пред вече аде од шаптања трепте. Читају мутне знаке птичјег лета губавци који труле. Парком шета сестра са братом, гледају се, цепте.
36
37
МЕЛАНХОЛИЈА
Плавкасте сенке. О, те тамне очи, њин дуги поглед док клизе нетрагом. Гитара звуци прате јесен благо у башти што се у цеђ мрку точи. Туробност смрти из нимфиних шака бзбиљно струји, трошне усне сишу црвене дојке, низ црну цеђ се њишу увојци влажни сунчевог дечака.
ОЗАРЕНА ЈЕСЕН
Навршава се лета круг воћем и чистим златним вином. Чудесни самотников друг мир је што влада шумском тмином. Добро је, - вели сељак сад. Пред сам крај снажи и весели вечерњих звона тихи склад. Поздравља јато што се сели. Љубави ово час је благ. Таласи чун низ реку гоне и лепих слика ђердан Драг у ћутање и покој тоне.
39
У ЗИМУ
Њива блиста, бела и хладна. Небо је самотно и огромно. Чавке изнад рибњака круже и ловци силазе из шуме. Тајац у црним крошњама бди. Из колиба севне ватра за час. Каткад у даљи прапорци санки и споро се пење месец сив. Звер дивља благо уз пут крвари, гаврани шљапкају кроз крваве локве. Трска подрхтава, жута, усправна. Мраз, дим, корак кроз празни луг.
40
У СТАРИ СПОМЕНАР
Непрестано се враћаш, меланхолијо, о, благости усамљеничке душе. Окончава се жарење златног дана. Болу се скрушено стрпљиви приклања брујећи благогласјем и меким лудилом. Гле! смркава се већ. Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење, а и још једно пати с њим. Дрхтећи испод јесењих звезда сваке се године дубље приклања глава.
41
ЧОВЕЧ АНСТВ О
Пред човечанством ватрен бездан ров, бубњање, ход сред крвавога дима, ратници тамних чела; гвожђа зов, очај и ноћ у тужним мозговима: Евина сенка, црвен новац, лов. Вечера тајна, кроз облак светлост грану. Благ мук у хлебу и у вину бди, а њих се сабра дванаест. Пре но свану вичу кроз сан у маслињаку сви; и свети Тома гура прст у рану.
В Е РКОРТОПЖ
Има стрњиште на које црна киша пада. Има смеђе дрво што усамљено стоји. Има пискав ветар што кружи око празних колиба. Како је тужно ово вече. Иза мајура блага сирота оскудно класје пабирчи. Округле, златне очи у сутону јој се питају, а крило јој ишчекује небеснога женика. Док се враћаху, пастири нађоше слатко тело иструлело у трновом жбуну. Ја сам сенка далеким мрачним селима. Божјег ћутања напих се из бунара-луга. Чела ми се дотиче хладни метал. Пауци траже моје срце. Има светлост што трне у мојим устима. Ноћу се на пустари затекох засут смећем и прахом звезда. У жбуњу леске опет зазвучаше кристални анђели.
42
43
ТРУБЕ
Где смеђа се играју деца, под врбама грана кусих, одјекују трубе. Гробљанска језа сред душе. Скерлетне заставе се кроз тугу јавора руше, јахачи мимо овсишта, мимо воденица пустих. Или пастири певају, у круг њихове грубе песме, у древну тугу шумарка јелени стижу, а играчи се са црнога зида дижу; скерлетне заставе, смех, и лудило, и трубе.
СУТОН
У дворишту, опчарани од сутонских млечних светлина, кроз јесењу смеђост клизе болесници меки. Воштано-обао поглед им снује златан далеки дан сањарења препун и спокојства и вина. Њихова бољка у себе аветињски се чаури. Звезде посвуда белу тугу по свету лију. Сред сивила, обмане пуни и звоњаве коју пију, гле, свако се од њих, страшан, смушено некуда жури. Безобличне грдобе промичу, згрбљене газе, лепршају низ црне изукрштане стазе. О, ви тужне сенке поред зидина снених! А други беже кроз све мрачније аркаде; и стропоштавају се ноћу из језа црвених звезданог вихора, налик на махните менаде.
44
45
Алеје сјаје кроз облаке тмасте, с јахачима, са лепим кочијама. Види се и брод што се о хрид слама, па џамије, понекад, ружичасте. ПРЕДГРАЂЕ ПОД ЈУЖНИМ ВЕТРОМ
Увече смеђе, пусте куће леже, у ваздуху свуд сивог смрада има. Грмљава воза с Моста, облак дима врапци врх жбуња и плотова беже. Колибе чуче, стазе проплетене, тишма и врева испуњава баште, понекад мукло јаукање расте, међ децом лете хаљине шарене. Заљубљен цилик пацова на смећу. Проносе жене изнутрице смрадне у корпама, и поворке им гадне, све краставе, из помрчине крећу. И масну крв наједном канал бљује из кланице у мирну реку доле. Од југа се шарене гране голе и споро румен кроз таласе рује. Шапати што у мутне снове роне. Рој прилика из јарака лепрша, на бивши живот можда спомен мршав што с топлим ветром пење се и тоне. 46
47
СУМОРНОСТ
ПАЦОВИ
Јесењи месец двориште белим облива. Фантастичне сенке с крова се обрушавају. У прозорима празним ћутање пребива; пацови тад полако искрсавају
Несрећа светска кроз дан аветиња. Бараке лете међ смеђим дрвећем. Искре се роје над спаљеним смећем, у дом свој иду два спавача сиња.
и промичу цичећи тамо и амо и сивкаст се повија прамен смрада за њима из сабласног захода тамног, по којем месечина дрхтаво пада,
Трчкара дете преко травки кртих и с црним, глатким очима се игра. Злато са жбуња капље, мутна сига. Под ветром старац жалосно се врти.
и пожуда им штекће и махнита, дом и амбаре они преплављују, препуне зрелог воћа и жита. Ледени ветри се кроз мрак цвиљењем најављују.
Над главом опет Сатурн ми се шуња и немо бедну доводи судбину. Дрво и псето ступају у тмину, црно се, голо Божје небо љуља.
"Ч
48
Риба низ поток клизи; пуна студи мртвога друга рука с невеселом љубављу глади одећу и чело. У одајама свећа сенке буди.
49
ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ
ПСАЛМ Посвећено Карлу Краусу
Плашљив, танак сунчев сјај, воће пада с гране родне. Цело дуго послеподне мир прекрива плави крај. Замире метала звук; бела звер на земљу клону. Девојачке песме тону у опалог лишћа мук. Док лудила куша лет, чело Божје боје сања. У первазу распадања брегом трчи сенки сплет. Сутон, вино, мир по тлу; тужна свирка на гитари. Благој лампи што се зари тад се враћаш ко у сну.
50
Постоји светиљка коју је утрнуо ветар. Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница. Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова. Постоји просторија коју окречише млеком. Лудак је умро. Постоји острво у Јужном мору што дочекује бога сунца. Ударају бубњеви. Мушкарци играју ратничке игре. Жене њишу куковима под пузавицама и огњеним цвећем кад се распева море. О, наш изгубљени рај. Нимфе су напустиле златне шуме. Сахрањују странца. Тад почиње треперава киша.* Панов син се јавља у лику радника-кубикаша што преко поднева спава на ражареном асфалту. Постоје девојчице у једном дворишту у хаљиницама препуним беде што кида срце! Постоје собе пуне сазвучја и соната. Постоје сенке што се грле пред ослепелим огледалом. Крај болничких прозора греју се оздрављеници. Бела пара на каналу доноси крваве заразе. 51
Туђа сестра се опет јавља у нечијим злим сновима. Почива у лесковом жбуњу и игра се с његовим звездама. Студент, можда двојник, гледа за њом дуго с прозора. Његов мртви брат стоји иза њега, или силази низ старе завојите степенице. У тмини смеђих кестенова бледи лик младог искушеника. Башта је усред вечери. У дворишту лепршају слепи мишеви под аркадама. Настојникова деца престају да се играју и траже небеско злато. Завршни акорди квартета. Слепа девојчица дрхтећи трчи низ алеју, а сенка јој касније пипа дуж хладних зидина, окружена бајкама и светим легендама. Постоји празан чамац који увече носи вода низ црни канал. У тами старога азила дотрајавају људске развалине. ■ Мртва сирочад лежи крај баштенског зида. Из сивих соба излазе анђели заблаћених крила. Црви капљу са њихових пожутелих капака. Трг пред црквом је мрачан и ћутљив, као у данима детињства. На сребрним петама клизе ранији животи и сенке проклетника силазе у воде што уздишу. У гробу свом се бели чаробњак игра са својим змијама. Ћутке се над костурницом отварају Божије златне очи.
ПЕСМЕ БРОЈАНИЦЕ
Сестри Куд ходиш бива јесен и вече. плаво звере што под дрвећем звучи, самотан рибњак под вече. Тихо лет птичији звучи, сета повише твојих повија. Твој узани осмех звучи. Бог ти капке повија. Звезде по ноћи траже, дете Великог петка, лук чела твога што се повија. Близина смрти О, вече што ходи у мрачна села детињства. Рибњак под врбама пуни се окуженим уздасима сете. О, шума што тихо обара смеђе очи, док се из самотникових кошчатих шака пурпур његових усхићених дана одлива.
52
53
О, близина смрти. Клекнимо, молимо се. У овој ноћи на млаким се јастуцима топе, жути од тамјана, танани удови љубавника. Амин Расточеност кроз трулу собу клизи; сенке на жутим тапетима; у тамним се огледалима слоновачаста туга наших руку засвођује. Смеђи се бисери кроз замрле прсте котрљају. У тишини отварају се плаве макове очи анђела. И вече је плаво; нашег одумирања час, Азргелова сенка, која потамњује смеђу баштацу.
ПРОПАДАЊЕ
Увече, када звона на мир звоне, пратим лет птица дивни и безмерни, поворке тих ходочасника смерних које у јасну даљ јесењу роне. Ходећ по башти, где се сутон хвата, сањам о њиној светлијој судбини, док сати ток заустављен се чини. За облацима пратим стазе јата. Задрхтим тад од даха распадања. Нариче кос из обнаженог грања. Уз притке трошне лоза се румени, док се, мртвачко коло деце неме, крај ограда бунара запуштених зебући клоне плаве хризантеме.
54
55
У ЗАВИЧАЈУ
ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ Карлу Реку
Кроз болан прозор резеда мирис блуди; трг стари, црно кестење под вече. На брата и на сестру кроз кров тече зрак златан, на сан мутан што их слуди. Трулеж у сплачинама; југ тихо јечи у смеђој башти; сунцокрет ужива у злату свом и немо се разлива. Кроз плави ваздух узвик страже звечи. Мирис резеда. Голи зид се мрачи. Сестрин сан тежак. Ноћни јој ветар рије кроз косу, коју сјај месечаст љуби. Мачкина сенка уска се повлачи низ трули кров што блиско зло га руби, пламичак свеће што пурпурно се вије.
Село, све смеђе. Нешто тамно се често пред нама види мимо зидова што сред јесени стоје, прилике: човек и жена, мртваци иду по двоје да онима постеље спреме у хладним собицама. Ту се дечаци играју. Стеру се тешке сене преко осоке мрке. Влажно плаветнило пада, кроз које девојке иду гледајућ понекада очима што су ноћним пробрујем испуњене. За усамљеност онде постоји крчма ниска; стрпљиво онде чека под мрачним сводовима, обвијају је златни облаци дуванског дима. Ал’ сопственост је увек црна и присно блиска. Пијанац снује у сенци под старим сводовима о јату дивљих птица што одлете попут дима.
57
Празан се ковчег у мрак мора скрити. Убици бледа одаја се тмури док фењери се сламају на бури. Племенитоме ловор чело кити. ЉУДСКА БЕДА
Часовник што пре зоре пет одбија самотне људе тамна гроза мори, зузучу баштом багремови голи. Мртваца лице за окном се скрива. Можда час овај стоји. Испред тмурног ока ми плаве слике складно дишу ко лађе које на реци се њишу. Сестара јато низ кеј иде журно. Кроз лештар трче девојчице бледе ко љубавници што се у сну грле. А можда муве на стрвину хрле, а можда плаче из утробе дете. У шаци плаве хризантеме трну, уста младића чиле мудра, страна; капци од страха трепте неказана; мирише хлеб кроз грозничавост црну. Чини се да се узвик чује страван; беле се кости кроз зидове трошне. Низ лепи дом се смеје срце лоше; поред сањара псето протрчава. 58
59
ВЕЧЕРЊА ПЕСМА
ТРИ ПОГЛЕДА У ОПАЛ Ерхарду Бушбеку
Увече, док идемо тамним стазама, наше се бледе прилике јављају пред нама. Кад смо жедни пијемо беле воде из језера, сласт нашег тужнога детињства. Замрли почивамо испод зовина жбуња, гледамо сиве галебе. Пролећни облаци наилазе над мрачни град, који ћути племенитија доба монаха. Кад сам те узео за уске шаке, ти си тихо отворила крупне очи. Давно је ово било. Али кад тамно благогласје походи душу, ти се бела појављујеш у пријатељевом јесењем пределу.
1. Поглед у опал: село сред венца чокота ниских, тишине облака сивих, жућкастих стена планинских и свежих вечерњих врела: огледала сестринских у оквиру од сенки и облутака склиских. Јесењи пут и распећа плину у вечерњу тмину, ходочасника песма и платна крвавих мрља. Прилика самотника себи се окреће, срља као анђео бледи кроз пустог луга тишину. Из црнила дува југо. Са сатирским колом стижу женице витке; монаси сладострашћа су жреци, под лепим, туробним цвећем лепршају им хаљеци док руке к Божјој златној скрињи махнито дижу. 2. Кап ружичаста виси и цвет рузмарина роси: и растаче се дашак болница, задаха гробних, смушено препун крикова грозничних, клетви кобних. Из гробнице труле и сиве искрсавају кости.
60
61
Сред плаве слузи, под велом, игра старчева жена, низ косу пуну гнуси црне јој сузе теку, дечаци снивају мутно крај сувих врба уз реку, а чела су им од краста гола и разједена. Кроз лучни прозор вече благо и млако се точи. Искорачује светац из црних ожиљака. Пурпурни пужеви миле из смрсканих љусака и бљују крв на трње које се сизо кочи. 3. Сипају слепци тамјан у гнојаве ране своје. Одежде риђе; бакље; певање псалама; хрле девојке и ко отров Господње тело грле. Усред жара и дима прилике воштане стоје. Божјак мршав и кошчат предводи губаваца поноћно коло. Башта чудесних призоришта; изобличење; цвећа гримасе, смех; чудовишта и сазвежђе сред жбуна што трњем црн палаца.
НОЋНА ПЕСМА
Непомичнога дах. Животињски лик укочен од плавети, од њене светости. Огромно је ћутање у камену; маска поноћне птице. Благи трозвук скупа одбрујава. Елаи! твоје се лице нагиње немо над плавичасте воде. О, ви тиха огледала истине! На самотниковој слепоочници од белокости јавља се одсјај палих анђела.
О, бедо, посна чорбо, хлебу и црни луче; и живот испред шума у колибама снива. Сива небеса чврсну изнад жућкастих њива и неко вечерње звоно по старој навади туче.
62
63
ХЕЛИЈАН
У усамљеним часовима духа лепо је корачати под сунцем дуж жутих зидина лета, Кораци тихо звоне у трави; ал’ вазда Панов син спава у сивом мермеру, Увече на тераси описмо се од смеђег вина. Рујно се жари брескћа у лишћу; блага соната, весео смех. Лепа је ноћна тишина. На тамној равни сусрећемо пастире и беле звезде. Када се зајесени, јави се трезвена јасност у гају. Скроћени ходамо поред црвених зидова, округле очи прате птичији лет. Увече бела вода тоне у гробљанске урне. У голом грању светкује небо. У чистим рукама сељак носи хлеб и вино и мирно у сунчаном амбару дозревају плодови.
Огромно је ћутање опустошене баште кад млади искушеник овенчава чело мрким лишћем, а дух му пије ледено злато. Руке додирују древност плаветних вода или у хладној ноћи беле образе сестара. Тих и складан је ход дуж пријазних соба, где је самоћа и шумор јавора, где можда још пева дрозд. Леп је човек и велик се јавља у тмини, док са чуђењем покреће руке и ноге, а у пурпурним шпиљама тихо колутају очи. Пред вечерње се странац губи у црном новембарском разарању, испод натрулог грања, дуж огубалих зидова, где је раније ходао свети брат, потонуо у нежну свирку свога лудила. О, како самотно окончава вечерњи ветар. Глава на умору тоне у тмини маслине.
О, како је озбиљно лице драгих покојника. Али душу весели праведно гледање. 64
65
Тихо се месеци пожутели котрљају преко младићевих грозничавих чаршава пре но што наиђу зима и ћутање.
Страховито је пропадање рода. У тај час пуне се очи посматрача златом његових звезда. Увече тону звона што више не брује, руше се црни зидови на тргу, мртви војник зове на молитву. Као бледи анђео ступа син у празни дом својих отаца. Сестре су отишле далеко: белим старцима. Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему, на повратку са тужних ходочашћа. О, како им је коса препуна блата и црва, док он ту стоји на сребрним ногама, а оне помрле излазе из голих соба. О, ви псалми под пламеним поноћним кишама, кад слуге копривама по благим тукоше очима, кад се детињски плодови збве надвијају у чуду изнад празнога гроба. 66
67
Узвишен усуд снује низ Кидрон, где се кедар, меко створење, шири под плавим веђама оца, где пастир ноћу води ливадом стадо. Или се чују крици у сну када тучани анђео сретне човека у гају, кад се на жару растапа свечево месо.
Степеници лудила у црним собама, сенке стараца под отвореним вратима, док се Хелијанова душа огледа у ружичастом огледалу и снег и губа тону са његова чела.
Око кровињара врежи се пурпурна лоза, шуморно снопље пожутела жита, зујање пчела, ждралов лет. Васкрсли се увече сретају на врлетним стазама.
Из ћилима ничу костури гробни, ћутање трошних крстача на ћувику, сладуњав тамјан у пурпурном ноћном ветру.
У црним водама губавци се огледају; или у плачу отварају заблаћене хаљетке пред мелемним ветром што пири са ружичастог хума.
О, ви скрхане очи у црним гротлима, док унук у благом помрачењу самотно снује о тамнијем окончању, а тихи бог плаве капке надноси над њега.
Дуж зидова су утрнуле звезде и бела обличја светлости.
Витке девојке кроз ноћне сокаке пипају не би ли нашле пастира љубавника. Суботом блага песма бруји у колибама. Дајте да песма помене и дечака, његово лудило, беле веђе, и како одлази, иструлео, плавичасто дижући очи. О, туге у овом поновном виђењу. 68
69
ЗБ И РК А СЕБАСТИЈАН У СНУ (1915)
Себастијан у сну
ДЕТИЊСТВО
Препуна плода зова; мирно је боравило детињство у плавој шпиљи. Над протеклом стазом, где дивља трава сад шушти, смеђа, снује смирено грање; шуморење лишћа исто као у стени плава вода што хучи. Благо је кукање коса. Један пастир немо иде за сунцем што се котрља с јесењег брега. Плави тренутак сада је само још душа. На рубу шуме јавља се плашљива дивљач, и мирно снују у долу стара звона и мрачни заселци. Смерније познајеш смисао тамних година, свежину и јесен у самотним собама; и у светом плаветнилу звоне блистави кораци што се У Д а љ у ју .
Тихо звечи отворен прозор; до суза дирљив је призор оронулог гробља на брегу, спомен на причане легенде; ал’ каткад се душа разведри када се сети веселих људи, тамнозлатних пролећних дана.
73
ПЕСМА О САТИМА
Тамним се погледима гледају љубавници, плави, блистави. У напрегнутом мраку грле се мршаве чежњиве руке. Пурпурно се скрхаше уста благословених. Округле очи огледају тамно злато пролећног поподнева, руб и црнину шуме, вечерњи страх у зеленилу; можда неизрецив птичији лет, нерођенога стазу дуж мрачних села, усамљених лета. и из трошне плавети крочи каткада нешто преживело. Тихо шушти на њиви жута пшеница. Тежак је живот и челично замахује косом сељак, тесар големе греде уклапа.
НА ПУТУ
Увече однесоше странца у мртвачку одају; мирис на катран; тихо шуморење рујних платана; мрачан лет чавки; на тргу се сменила стража. Потону сунце у црне рубине; минуло ово вече непрестано се враћа. Шубертову сонату свира сестра у суседној соби. Веома тихо јој тоне осмех у рушну чесму што плавкасто шуми кроз сутон. Како је стар наш род! Неко доле у башти шапће; неко напусти ова црна небеса. С ормана миришу јабуке. И бака пали злаћане свеће.
Лишће се у јесен боји пурпуром; монашки дух ходи кроз ведре дане; зрело је грожђе и свечан ваздух у пространим двориштима. Слађе миришу пожутели плодови; тихо се чује смех веселога, свирка и игра у сеновитим подрумима; у сутонској башти корак и тишина умрлог дечака.
Како је блага јесен. Тихо нам кораци звоне у староме парку под високим дрвећем. О, да озбиљног зумбуластог лица сутона. Плави кладенац крај твојих ногу, тајанствена црвена тишина твојих уста, стамњена дремањем лишћа, мрачастим златом растрошених сунцокрета. Твоји су капци тешки од мака и тихо ми снивају на челу. Блага звона продрхтавају груди. Као плав облак клонуло ти је лице на мене у сутону.
74
75
Напев уз гитару што се у незнаној крчми гласи, дивље зовино жбуње, одавно минули дан у новембру, кораци присни на степеништу сумрачном, поглед на греде зажутеле, отворен прозор на којем остаде слатко надање све тако неизрециво, о, Боже, те Падамо на колена потресени. О, како ли је тамна ова ноћ. Пурпуран пламен на усни ми утрну. У стишаности замире плашне душе самотна свирка. Клонув кад вином пијана глава у јарак пада.
76
ПРЕДЕО
Септембарско вече; тужно брује тамни усклици пастира кроз сутонско село; врца ватра у ковачници. Силно се пропиње црни коњ; зумбуласти увојци слушкиње грабе за острашћеношћу његових пурпурних ноздрва. Тихо се кочи на рубу шуме кошутин крик и жуто се цвеће јесени занемело клони над плаво лице језера. Плам црвен сажга дрво; узлепршавају мрачних лица слепи мишеви.
77
ДЕЧАКУ ЕЛИСУ
Елисе, кад се кос у црној шуми гласи, ово је пропаст твоја. Усне ти пију свежину плавога врела у стени. Трпи, када ти чело тихо крвари прастаре легенде и гатање тамно птичијег лета. Ти пак идеш меким корацима у ноћ, окићену пурпурним гроздовима, и руке пружаш лепше у плаветнилу. Трновит звучи жбун онде где су ти месечинасте очи. О, Елисе, откада си већ умро. Тело ти је зумбул у који монах урања воштане прсте. Црна пећина наше је ћутање, из ње понекад крочи благосна звер и полако обара тешке капке. На слепоочнице капље ти црна роса,
ЕЛИС
1. Савршена је тишина овога златног дана. Под старим храстовима јављаш се, Елисе, спокојниче округлих очију. Сан љубавника се огледа у њиховом плаветнилу. На твојим устима занемеше њихови ружичасти уздаси. Увече рибар прикупи тешке мреже. Ваљани пастир проводи стадо ивицом шуме. О! како су праведни, Елисе, сви твоји дани. Полако се спушта маслине плави мир низ голе зидове, замире старчево тамно појање. Чун од злата њише ти, Елисе, срце на самотном небу.
последње злато строшених звезда. 78
79
2. Блага звона одјекују у Елисовим грудима увече, док му глава тоне у црни јастук. ХОЕНБУРГ Плава звер тихо крвари у честару од трња. Смеђе дрво стоји ту одвојено; плави плодови поотпадаше с њега. Знамења и звезде тону полако у вечерњем рибњаку. Иза брежуљка већ је зима. Плави голуби ноћу пију ледени зној што се слива Елису с кристалног чела. Непрестано бруји дуж црних зидова Божији самотан ветар.
Никога нема у кући. Јесен у собама; месечинаста соната и буђење на рубу засутоњене шуме. Вечито мислиш о белом лицу човека далеко од вреве времена; над оним што сања радо се нагиње зелено грање, крст и вече; пробрујалог хвата пурпурним рукама звезда која се диже до прозора ненастањених соба. Тако у тмини подрхтава странац, док тихо диже капке над нечим људским што је далеко; сребрн глас ветра у предворју.
81
г
СЕБАСТИЈАН У СНУ За Адолфа Лоса
Мајка је носила детешце под белом месечином, у сенци ораха, прастаре зове, опијена маковим соком, дроздовом жалопојком; и полако надносило се над њу сажаљиво брадато лице тихо сред прозорске тмине; а старо покућство предака растакало се; љубав и јесење сањарење. Овако таман дан у години, тужно детињство, када је дечак тихо силазио к свежим водама, сребрним рибама: тишина, лице; кад се скамењен пред бесне вранце бацао, и у сиву се јављала ноћ његова звезда над њим;
2.
Мир у души. Самотно зимско вече, тамне прилике пастира крај старог рибњака; детешце у сламној колиби; о, како је тихо у црној грозници тонуло лице. Света ноћ. Или кад се вођен тврдом очевом руком тихо пењао уз мргчну Калварију, и у сумрачним удубљењима у стени плава човекова прилика ишла кроз његову легенду, а из ране под срцем текла пурпурна крв. О, како се тихо у тамној души дизад крст.
или кад је вођен озеблом мајчином руком ишао увече јесењим гробљем Светог Петра, када је нежан леш тихо у тмини собичка лежао, и онај над њим дизао хладне капке.
Љубав; кад се у црним кутовима топио снег, плави дашак се ведро за стару зову заплео, под сеновитим сводом ораха; и дечаку се тихо јавио његов ружичаст анђео.
Он је пак био сићушна птица у голом грању, отегнуто звоно у вечери новембра, очева тихост, док се у сну спуштао низ сумрачне завојите степенице.
Радост; кад је у прохладним собама зазвучала вечерња соната, а у смеђим гредама плав лептир измилео из сребрне чауре.
82
83
О, близина смрти. У каменом зиду пови се жута глава, а ћутке дете, када онога марта месец згасну.
3. Ружичасто ускршње звоно у гробници ноћи и сребрни гласови звезда, те у јези тамно лудило клону са чела спавача. О, како је тихо корачање низ плаву реку док се о заборављеном снује, а у зеленом је грању дрозда у пропаст позвало нешто страно. Или кад је вођен кошчатом старчевом руком ишао увече пред градски рушевни зид, и онај у црном плашту носио ружичасто детешце, а под сенком ораха се јављао дух зла. Пипање по зеленим степеницама лета. Како је тихо трунула башта у смеђем јесењем миру, мирис и сета старе зове, док је у Себастијановој сенци замирао сребрни анђелов глас.
84
85
ПОРЕД МОЧВАРЕ
Шетач под црним ветром; тихо шапуће сува трска сред мира мочваре. На сивом небу прати га јато дивљих птица; попречница над мрачним водама. Узбуна. У трошној колиби црним крилима узлепршава грулеж; убогаљене брезе уздишу псд ветром. Вече у напуштеној крчми. Повратак окружен дахом благе сете стада на испаши, појавом ноћном: израњају жабе из сребрних вода.
У ПРОЛЕЋЕ
Од тамних корака ископне тихо снег, под сенком дрвета ружичасте капке подижу љубавници. За тамним дозивима лађара увек долазе звезда и ноћ; и ударају весла тихо по такту. Још мало па ће уз трошни зид процветати љубичице, прозеленеће тихо слепоочнице самотника.
87
ВЕЧЕ У ЛАНСУ
ПОД МОНАШКИМ БРЕГОМ
Шетња кроз засумрачено лето крај сноиља пожутелог жита. Г1од окреченим луковима, под којима су летеле ласте, пили смо огњено вино.
Где се под сенком јесењег брешћа спушта путељак запуштен, далеко од колиба лиснатих, пастира заспалих, вечно прати шетача свежине обличје тамно
Лепо: о, сето и пурпурни смеху. Вече и тамни мириси зеленила језом нам хладе ужарена чела.
преко брвна кошчатог, зумбуласт глас дечака, тихо казујућ шумску легенду заборављену, па тад, блаже, болесна дивља жалопојка брата.
Сребрне воде теку низ шумске прагове, ноћ и занемео један заборављен живот. Пријатељ; лишћем окриљене стазе ка селу.
Тако додирује оскудно зеленило колено странца, окамењену главу; ближе шумори плаво врело жалопојку жена.
89
ПЕСМА О КАСПАРУ ХАУЗЕРУ
НОЋУ
За Беси Лос
Он је доиста волео сунце што је пурпурно силазило низ брег, шумске путање, распеваног коса и радост што је у зеленилу.
Плавет мојих очију утрну ове ноћи, црвено злато мог срца. О! гихо горење свеће. Твој плави плашт обујми оног што тоне; твоје црвене усне запечатише пријатељево помрачење.
Озбиљан беше му боравак у сенци дрвета и чисто његово лице. Бог благи пламен рече његовом срцу: О, човече! Тихо му корак увече нађе град; тамни лелек из његових уста: хоћу да будем коњаник. А за њим кретаху жбун и звер, дом и сутонска башта белих људи, и његов убица га је тражио. Пролеће и лето и лепа јесен праведникова, његов корак тих мимо сумрачних соба сањалица. Ноћу је остао са својом звездом сам; видео како на голо грање пада снег и у све тамнијем трему сенку убице. Сребрно клону глава нерођенога. 90
91
Јесен: црно корачање ивицом шуме; тренутак немог разарања; уздиже се слуктећи чело губавца под голим дрветом. Одавно протекло вече, које сад пада преко прагова од маховине; новембар. Звони звоно и пастир води у село стадо црних и риђих коња. Под лесковим жбуњем зелени ловац пори дивљач. Руке му се пуше од крви, а сенка животиње уздише у лишћу над човековим очима, смеђа и ћутљива; шума. Вране што се растурају; три, Њихов лет личи на сонату, препуну избледелих сазвучја и мужевне сете; тихо се распада један златни облак. Крај воденице пале дечаци ватру. Пламен је брат најблеђега, и он се смеје заривши се у своју пурпурну косу; или је то место убиства, крај кога води каменит пут. Жути шибови дивљег шимшира нестали су, годинама то снива у оловном ваздуху под боровима; страх, зелена тмина, грготање дављеника: из звезданог рибњака рибар извлачи велику црну рибу, лице му је пуно грозе и лудила. Иза леђа допиру гласови трске и мушкараца што се споре, а он се љуља у црвеном чуну над озеблим јесењим водама, живећи у тамним предањима свога рода и очи каменито ширећи над ноћима и девичанским ужасима. Зло. Шта те нагони да стојиш мирно на трошном степеништу, у дому твојих отаца? Оловна црнина. Шта сребрном руком дижеш и приносиш очима; а капци се
опуштају као да су се маком опили? Али кроза зид од камена видиш звездано небо, Млечни Пут, Сатурн; црвене се. Бесно о зид од камена удара голо дрво. Ти на трошним степеницама: дрво, звезда, камен! Ти, плава животиња што тихо подрхтава; ти, бледи свештеник који је коље на црном олтару. О, твој осмејак у тмини, тужан и зао, од кога дете бледи у сну. Црвен пламен се отео из твоје руке и један ноћни лептир сагорео је у њему. О, свирало светлости; о, свирало смрти. Шта те је нагнало да стојиш мирно на трошном степеништу, у дому твојих отаца? Доле о капију лупа анђео кристалним прстом. О, пакао сна; тамна улица, смеђи вртић. Тихо кроз плаво вече звони лик покојнице. Зелени цветићи лепршају око њега, а њено ју је лице напустило. Или се избледело нагиње над хладним челом убице у помрчини домаћег трема; обожавање, пурпурни пламен сладострашћа; умирући јурнуо је преко црних степеника снивач у тмину. Неко те је напустио на раскршћу и ти се дуго осврћеш. Сребрни корак у сенци убогаљених јабукових стабалаца. Пурпурно блиста плод у црном грању а у трави змија скида свлак. О! тмина; зној који избија по леденом челу, и жалосни снови у вину, у сеоској крчми под гредама црним од дима. Ти, још дивљина, која дочарава ружичаста острва из смеђега дуванског облака и из дна душе ископава дивљи крик змаја што лети око црнога стења сред мора, буре и леда. Ти, зелени метал и изнутра огњено лице што жели да оде и да са хумке костију опева мрачна времена и распламтели суноврат анђела. О! Очајање што се с немим криком баца на колена. Мртвац те посећује. Из срца цури самопроливена крв, а у црној обрви гнезди се неизрецив тренутак; тамно сусретање. Ти - пурпурни месец, док се онај јавља под зеленом сенком маслине. Потом долази непролазна ноћ.
92
93
ПРЕОБРАЖ ЕЊЕ ЗЛА
Јесен усамљеника
У ПАРКУ
Поново ходећ по старом парку, о! мир жутог и рујног цвећа. И ви тужите, богови благи, као и јесење злато бреста. Непомична крај рибњака плавог трска, предвече неми дрозд. О! и ти онда чело приклони испред мермера предачког рушног.
ЗИМСКО ВЕЧЕ
Кад пред мрак над зимским тлом разлегне се звбна јека, многе сто застрвен чека, приправан их чека дом. Својих путник Златно што га
тамних стаза ток вратницама скреће. цвета спаса цвеће храни земљин сок.
Тих улазак беше тај; праг се скамени од бола. Хлеб и вино насред стола букнуше у чисти сјај.
95
Често јој капци, зли и тешки, клону. Кроз косу јој дечака руке рију и вреле, јасне сузе му се лију, у црне, празне очне дупље тону. ПРОКЛЕТНИЦЕ
1.
Скерлетних змија клупко лењо гмази укруг кроз њено разривено крило. Пуштају руке нешто што је било, а сад га туга велика первази. 3.
Сутон. Ка чесми старе жене крећу. Руменило сред кестења се смеје. Из неке радње мирис хлеба веје, над плот се нагле главе жутом цвећу.
Звона кроз смеђу баштицу и грање. У тмини кестенова плаве сене, огртач мили неке стране жене. Мирис резеда; жарко осећање
Крчма крај реке звучи млака, мека. Гитара; новца звек. Ореол пада на ону малу која благо сада, сва бела, крај стаклених врата чека.
зла. Хладно се и бледо влажно чело клони над смеће у ком пацов рије а звездани га скерлет млако мије; мукло и меко пада воће зрело.
У сваком окну она плав сјај буди, сред трња што се црни занесено. Писар се криви смеши опијено к води што дивља узбуна је слуди.
Црна је ноћ. Корача дечак слепо, сабласни југ га носи и ломата, мртвачка рука уста му се хвата. А Соња благо смеши се и лепо.
2.
Увече куга руби хаљу плаву и тихо мрачан гост врата затвара. Кроз прозор јавор црнину обара; на њену шаку дечак ставља главу. 96
97
СОЊА
ДУЖ ПУТА
У врт стари свраћа сутон; Соњин живот, плава тихост. Дивљих птица рој за путом; голо дрво; јесен, тихост.
Скинути су жито и грожђе, заселак под јесен снује. Из пурпурних вињага смех се чује, клепа се гвожђе.
Благо сунцокрет надвијен крили Соњин бели живот. Црвен ожиљак, прикривен, тмином соба траје живот,
Хризантеме за тамним плотом белом детету предај. Реци му откад помресмо; гледај: поцрнеће сунце потом.
где се плаво звоно гласи; Соњин корак, блага тихост. Звер поздравља док се гаси; голо дрво; јесен, тихост.
У рибњаку риба црвена; чело што себе плашно слуша; вечерњи ветар уз окно тихо шушка, плавих оргуља пена.
Сунце старих дана шкропи мир Соњиних белих веђа, снег, што јој се лицем топи и честарем њених веђа.
Звезда и потајно трептање чини да још једном дижеш очи. ЈТик мајке у болу и грози преда те крочи црне резеде у тмини.
98
99
ЈЕСЕЊА ДУША
Врева лова, крвав лај; крст, за смеђим хумом лепим у рибњаку вода слепи; звонак копчев закликтај. Изнад стрњишта и свих стаза црна ћутња сања; чисто небо усред грања; само поток тече тих. Брзо тону риба, звер. Плава душо, ход нас дуги растави од драгих, других. Вече мења лик и смер. Хлеб и вино, чисти склад, благој Божјој руци даје човек тамно окончање, сав свој грех и црвен јад.
100
АФРА
Смеђокосо дете. Молитва и амин свежину предвечерњу тихо тмуле и Африн осмех, црвен у жутом раму од сунцокрета, страха и подуспаре суре. Старински монах у окну црквеном смерно гледаше њу, у плав плашт увијену; то и сред бола прати га мило и верно када му крвљу њене звезде ко авети крену. Јесења пропаст; и занемелост зове. Чело се стреса од водина трептаја модра, од костретнога покрова преко одра. С грана опада гњилост; ко да назове лет птица што се крај самртника јате; и тамна лета затим све то прате.
101
Седмопев смрти
МИР И ЋУТАЊЕ ЈЕСЕН УСАМЉЕНИКА
Обиљем плода тамна јесен трепти, пожутео је сјај лепих летњих дана. Из трошне љуске чиста плавет лети; лет птица бруји од старих предања. Помуљано је вино, тих одговор цепти кроз загонетке овога благог ткања. И овде-онде крст врх пустог хума; у рујну шуму једно стадо сврну. Облак над водом језди попут чуна; починуо је тежак; звуци трну. Вечери крило плаветно без шума дотиче сламну стреху, земљу црну.
Пастири покопаше сунце у голој шуми. Рибар извуче костретном мрежом месец из мрзлог рибњака. У плавом кристалу борави бледи човек, наслонив образ о своје звезде; или приклања главу у пурпурном сну. Ал’ увек дотиче црно пролетање птица оног ко гледа, светост плавих цветова, блиска тишина заборав снује, анђеле утрнуле. Опет чело ноћива сред месечастог камења; ко блистав младић искрсава сестра кроз јесен и црно труљење.
Кроз веђе трудног сад ће да се јави рој звезда; хладне собе спокој сколи, анђели тихо излазе из плавих очију оних које љубав боли. Шумори трска; кошчата језа дави кад црна роса капље с врба голих.
103
102
АНИФ
РОЂЕЊЕ
Сећање: галеби, клизе над тамним небом мужевне сете. Тиха пребиваш под сеном јесењег јасена, потонув под правичну меру брежуљка;
Планине: црнина, ћутња и снег. Црвена из шуме силази хајка; о, маховинасти погледи дивљачи.
вечито ходиш низа зелену реку кад спусти се вече, брујна љубави; с миром пресреће тамна звер, ружичаст човек. Од плавог растакања пијано додирује чело лишће на умору и озбиљног се мајчиног лица спомиње; о, како све у тмину утања; престроге собе и старо покућство отаца. Ово потреса странчеве груди. О, ви знаци и звезде.
Тишина мајке; под црним јелама отварају се уснуле руке када се трошан хладан месец појави. О, рођење човека. Поноћно шуми плава вода у стеновитој сутесци; с уздахом гледа свој лик пали анђео, буди се нешто бледо у тмулом собичку. Као два месеца засјаше очи каменој старици. Јаох, породиље крик. Црним крилом дечакову слепоочницу дотиче ноћ, снег што тихо пада из пурпурног облака.
Грдна је кривица рођеног. Вај, ви златне језе самртне, док душа свежије цвеће уснива. Вечно нариче у голоме грању поноћна птица над корацима месецом опчињенога, бруји ледени ветар низ сеоске зидове. 104
105
ПРОПАСТ
ЈЕДНОМ ПРЕРАНО УМРЛОМ
Карлу Боромеусу Хајнриху
Преко белог језера одлетеле су дивље птице. Увече са наших звезда веје леден ветар. Преко гробова наших надвија се сломљено чело ноћи. Под храстовима се љуљамо у сребрном чуну. Стално одзвањају бели зидови града. Под луком од трња, о, брате, веремо се ми слепе казаљке ка поноћи. •
О, црни анђео што тихо изађе из дебла док смо се благо играли увече, на рубу плавкастог кладенца. Миран нам корак беше, округле очи у смеђој свежини јесени, о, звезда пурпурна сласт. А он је каменитим стубиштем Монашког брега, с плавим осмехом на лицу, чудно учаурен, силазио у своје тише детињство и умро; и у башти је остало пријатељево сребрно лице слуктећи у лишћу или у старом камењу. Душа је певала смрт, зелено растакање меса, и чуло се хујање шуме, страсна жалопојка дивљачи. Непрестано су с торњева сумрачних одјекивала плава звона вечери. Дбђе час кад онај виде сенке под пурпурним сунцем, сенке трулежи у оголелом грању; вече кад је крај сутонског зида певао кос и дух прерано умрлог тихо се јавио у соби. О, крв што тече из његовог грла разбрујалог, плави цвет; о, суза огњена отплакана у ноћ.
106
107
Златни облак и време. У самотном собичку почешће позиваш мртваца у госте, у присном разговору ходаш под брестовима низ зелену реку. ДУХОВНИ СУТОН
Тихо те среће на рубу шуме тамна звер; на брегу скончава тихо вечерњи ветар, неми жалопојка коса, и благе фруле јесени ћуте у трсци. На црном облаку клизиш пијан од мака над ноћним рибњаком, по звезданом небу. Вечито бруји сестрин месечинасти глас кроз одуховљену ноћ.
108
109
ЗАПАДЊ АЧКА ПЕСМА
О, ноћни лепет душиних крила: пастири ходисмо некад крај сумрачних шума а за нама црвена дивљач, зелен цвет и тепав извор у скрушености. О, прастари попчев глас, крв што цвета на жртвенику и крик самотне птице над језерским миром зеленим. О, крсташки походи и жарка мучења меса, падање пурпурних плодова у вечерњем врту, где давно некад ходише смерне присташе, ратници сад, што се буде из рана и звезданих снова. О, благи навиљак различака ноћи. О, времена тишине и златних јесени, док смо, мирни монаси, муљали пурпурни грозд; а укруг блистаху брег и луг. О, ловови и замци; спокој вечерњи, док је у свом собичку човек праведност сневао, молитвом немом се машао Божије живе главе. О, горки часе пропасти, кад камено лице у црним водама гледамо. Ал’ љубавници блиставо дижу сребрне капке: један род. Са ружичастих јастука струји тамјан и слатко појање васкрслих.
110
ОЗАРЕЊЕ
Кад падне вече тихо те напушта једно плаво лице. Малена птица пева у крошњи тамариса. Калуђер благи замрле руке склапа. Анђео бели Марији долази. Поноћни венац од љубичица, жита и пурпурног грожђа, то је година онога који гледа. Пред твојим ногама отварају се гробови мртваца кад чело у сребрне шаке положиш. Тихо борави на усни твојој месец јесењи, тамна песма од мака пијана; плави цвет што тихо бруји сред пожутелог стења.
111
ЈУЖНИ ВЕТАР
Слепа жалба под ветром, зимски дани под месечином, детињство, тихо замиру кораци крај црне живице, дуготрајна звона вечерња. Тихо наилази бела ноћ, у пурпурне снове преобраћа бол и муку каменитог живота што никад се оштар трн не уклања с тела све трулијег. Дубоко у сну уздише плашљива душа, дубоко ветар у скрханом дрвећу, и лелуја се жалобна прилика мајке кроз самотну шуму ове ћутљиве туге; ноћи препуне суза, пламених анђела. О наги зид се сребрно крха детињски костур.
112
ПУТНИК
Стално се о брег ослања бела ноћ, где штрчи топола сребрно звучећи, где су звезде и камење. Брвно уснуло пресвођује бујицу, за дечаком иде умрло лице, српаст месец у ружичастој урвини пастира што велича надалеко. Из старог стења кристалним очима гледа жаба, буди се расцвали ветар, птичији глас мртволикога и кораци зелене тихо у шуми. Ово подсећа на дрво и звер. Спори степеници од маховине; и месец што блистав тоне у тужним водама. А онај се враћа и хода дуж зелене обале, у црној се гондолици љуља кроз оронули град.
113
КАРЛ КРАУС
ЗАНЕМЕЛИМА
Бели првоевештеник истине, кристални глас, у којем борави Божји ледени дах, разгневљен врач којем под пламним плаштом звецка плав оклоп ратника.
О, лудило великог града, када увече крај црног зида убогаљено дрвеће штрчи, када дух зла гледа кроз сребрну маску; светлост магнетичаом камџијом прогони камену ноћ. О, потонуло глашење вечерњих звона. Блудница у леденом грчу рађа мртво дете. Бесно бичује Божји гнев чело суманутога, пурпурна зараза, глад што ломи зелене очи. О, преужасно смејање злата. Али тихо крвари у тамној шпиљи муклије човечанство, од чврстих метала склапа спасилачку главу.
114
115
СТРАДАЊЕ
благим лудилом; или би јекнуле тамнога усхита препуне струне под покајничиним леденим ногама у каменитом граду.
Кад Орфеј сребрно по лаути пребира, тужећи за мртвим у вечерњој башти, ко си ти што почиваш под високим дрвећем? Жалопојку шуми јесења трска, плаво језеро, замирући испод. зеленог дрвећа и крећући за сенком сестре; тамна љубав једнога дивљег поколења, коме дан шумно одмиче на златним точковима. Тиха ноћ. Под мрачним јелама два вука своју помешаше крв у каменом загрљају; златног обличја изгуби се облак изнад путељка, стрпљење и ћутња детињства. Опет се јавља нежни леш крај Тритоновог језера снивајући у његовој зумбуластој коси. Кад би се најзад скрхала хладна глава! Јер непрестано, као звер плава, прати нешто окато испод сумрачног дрвећа, мотрећи ове тамније стазе а покретано ноћним благогласјем, 116
117
О, човекова трула прилика: склопљена од хладних метала, ноћи и ужаса потонулих шума и зверкине дивљине што сажиже; маина душе. СЕДМОПЕВ СМ?ТИ
Плавкасто сутони пролеће; под дрвећем што сокове црпе ходи нешто тамно у вече и у пропаст, ослушкујући благо косово кукање. Ћутке се јавља ноћ, раскрвавела звер што се полако опружа на брежу.вку.
У црнкастом чуну отплови онај низ светлуцаве бујице, препун пурпурних звезда, и с миром зазеленело грање клону на њега, мак из сребрног облака.
У влажном зраку лелуја оцветало грање јабука, сребрни се сплетови одвајају одумирући из оноћалих очију; падају звезде; блага песма детињства. Појавнији сиђе спавач низ црну шуму, и плави извор зашуме у јарузи, те онај тихо подиже бледе капке над својим снежним лицем; и месец истера једну црвену звер из њене пећине; у уздасима замре тамно јаукање жена. Блиставије диже руке ка својој звезди бели странац; ћутке мртвац напушта трошну кућу. 118
119
Песма уминулога
ЗИМСКА НОЋ
У ВЕНЕЦИЈИ
Пао је снег. После поноћи опијен пурпурним вином напушташ тамно подручје људи, црвени пламен њиховог стада. О, помрчина! Црни мраз. Земља је тврда, ваздух нагорко мирише. Твоје звезде се скупљају у зла знамења. Окамењеним корацима тупкаш по насипу, округлих очију, као војник што јуриша на црни ров. Ауапђ! Горки снег и месец! Црвен вук којег дави анђео. Ноге ти при корачању звече као плави лед, и осмех препун туге и охолости окаменио ти је лице, и чело бледи од сладострашћа мраза; или се ћутке нагиње над сном неког стражара што је клонуо у својој дрвеној колиби. Мраз и дим. Бела звездана кошуља пали рамена што је носе, а Божије орлушине комадају твоје метално срце. О, каменити брег. Тихо се и заборављено топи хладно тело у сребрном снегу. Црн је сан. Ухо дуго прати путање звезда по леду. При буђењу зазвучаше звона у селу. Из источне капије сребрно укорачи ружичаст дан.
Тишина у ноћној одаји. Сребрно свећњак трепери пред певуцкавим дахом усамљеника; чаролијско облачје ружа.
120
Црнкасти мушица рој затамњује камени простор и крцата је од мука златнога дана глава безавичајника. Без крета ноћује море. Звезда и црнкаста вожња нестају на каналу. Дете, твој осмех болешљив прати ме тихо у сан.
121
ПРЕДВОРЈЕ ПАКЛА
Дуж јесењих зидова, сенке траже тамо при брегу звучно злато, вечерње облаке на паши у спокоју сувих платана. Тамније сузе дише ово доба, проклетство, док се сањарево срце прелива пурпурном вечерњом румени, сетом димљивог града; за корацима струји златна свежина, за странчевим, од гробља, као под сенком да нежни леш га прати.
У хладним собама без смисла трули покућство, кошчатим рукама пипа и тражи бајке у плаветнилу несрећно детињство, угојен пацов глође врата и скрињу, једно се срце кочи у снежној тишини. Одјекују пурпурне клетве глади у трулежи тмине, црни мачеви лажи, као да трескају врата од тучи.
Тихо одзвања камено здање; врт сирочади, тамна болница, црвена лађа на каналу. Сањарски се пењу и тону у тмини људи што труле и из црнкастих капија излазе анђели хладних чела; плаветнило, нарицање мајки. Кроз дугу им се котрља косу ватрен точак, округли дан земљине патње без краја.
122
123
СУНЦЕ
ПЕСМА ЗАТОЧЕНОГ КОСА За Лудвига фон Фикера
Свакога дана жуто сунце наилази над брег. Лепа је шума, тамна звер, човек; ловац или пастир. Црвенкаста се риба пење у зеленом језеру. Испод округлог неба вози се рибар тихо у плавом чуну. Полако сазрева грозд и клас. Када се тихо повија дан, приправљено је добро и зло.
Таман дах у зеленом грању. Плави цветићи лебде око лица усамљеника, златни кораци замиру испод маслине. Пијаним крилом узлепршава ноћ. Претихо крвари смерност, роса што споро капље са цветног трна. Милосрђе блиставих руку обујима срце што се гаси.
Кад падне ноћ путник полако диже тешке капке; сунце из мрачног амбиса навире.
124
125
ЈТЕТО
ИЗМАК ЛЕТА
Кукавице шумске увече замире жал. Дубље се пригиба жито, црвени мак.
!Зелено лето је тако тихо постало, твоје кристално лице. Крај вечерњег рибњака замре цвеће, заплашен косов крик.
Црна олуја прети повише брега. Зрикаваца у пољу замире пој.
Залудна нада живота. На пут се већ опрема ласта у дому и сунце тоне за брег; већ ноћ на звездано путовање маше.
Не трепери лишће кестеново. На степеницама хаљине твоје шум.
Тишина села; уокруг звуче напуштене шуме. Срце, с већом се љубављу нагни сад над њу, мирну, што спава.
Тихо сија свећа у тамној соби; утрну.је . сребрна рука;
Зелено лето је тако тихо постало и одзвања корак странца кроз сребрну ноћ. Нек му се плава звер путање сети,
ноћ без ветра и звезда.
благогласја његових духовних лета!
127
ГОДИНА
ЗАПАД Посвећено, са штовањем, Елзи Ласкер-Шилер
Тамна тишина детињства. Под зеленим јасењем пасе благост гшавичаста погледа; златан мир. Мирис љубичица потреса нешто тамно; лелујаво класје подвече, семење и златне сенке сете. Дунђерин теше греде; у сумрачној ували меље воденица; у лескином лишћу засвођују се пурпурна уста, мужјаштво црвено над ћутљиву воду наднето. Претиха јесен, шумин дух; златан облак за самотником иде, црна сенка унука. Залазак у каменој соби; под чемпресима старим ноћне се слике суза у извор сабрале; златно око почетка, тамно стрпљење краја.
128
1. Месец, као да нешто ступа мртво из плаве шпиље, и преко стеновите стазе пада безбројно цвеће. Сребрно плаче нешто болесно крај вечерњег рибњака, у црном чуну љубавници превезоше се и помреше. Или одјекују кораци Елисови кроз луг кроз зумбуласти и опет замиру испод храшћа. О, дечакова прилика саздана од кристалних суза, сумрачних сенки. Рецкаве муње обасјавају вазда хладне слепоочнице кад на прозеленелом хуму пролећна се олуја огласи.
129
2. Тако су тихе зелене шуме нашега завичаја, кристални талас што замире крај трошног зида, и ми смо у сну плакали; кораком пуним оклевања ходе певачи кроз летње вече крај трновите живице, сред светог мира винограда што надалеко трне; сенке само у хладноме крилу ноћи, орлови што тугују. Како претихо месечаст зрак затвара пурпурне ожиљке сете. 3.
Велики градови од камена саздани у равници! Безавичајник тамнога чела немо иде за ветром, за голим дрвећем на брежуљку. Реке што се надалеко сутоните! Огромно страши језива вечерња румен олујних облака. Народи на умору! Бледи талас што се разбија о жало ноћи, звезде што падају. 130
ПРОЛЕЋЕ ДУШЕ
Крик у сну; кроз црне улице јуриша ветар, плаветнило пролећа маше кроз грање што се ломи, пурпурна ноћна роса, а звезде се уокруг гасе. Зелени се река кроз сутон, сребре старе алеје и куле града. О, блага опијеност у чуну што клизи и тамни дозиви коса у детињским баштама. Ружичаст вео се ведри. Свечано шуме воде. О, влажне сенке ливадске, звер што корача; зеленило, оцвало грање дотиче кристално чело; беласаст узгибан чун. Тихо звучи сунце у ружичастом облаку над брегом. Велика је тишина јелака, озбиљне сенке крај реке. Чистота! Чистота! Где су страховите путање смрти, сивог каменог ћутања, литице ноћи и сенке пуне немира? Блистава урвина сунца. Сестро, тада те нађох на усамљеној чистини шумској, а беше подне и велико ћутање звери; белина под дивљим храстом, и сребрн је цветао глог. Огромно умирање и распеван пламен у срцу. Тамније теку воде око лепих рибљих игара. Час туговања, ћутљив поглед на сунце; душа је туђин на земљи. Ко дух се мрачи 131
плаветнило над посеченом шумом и дуго звони у селу тамно звоно; смирена пратња. Тихо цвета мирта над белим капцима мртваца. Стишано брује воде кроз поподне што се спушта и тамније зелени честар крај обале, радост на ружичастом ветру; блага братовљева песма под вечерњим брегом.
У
тмини
Душа ћути плаво пролеће. Под влажним вечерњим грањем клону са језом чело љубавника. О, прозеленели крст. У тамном разговору спознаше се мушкарац и жена. Дуж голог зида хода самотник са својим сазвежђима. Преко шумских путања под месечином спустила се дивљина заборављених хајки; из трошног стења навире поглед плаветнила.
132
133
ПЕСМА УМИНУЛОГА
САН И ПОМРАЧЕЊЕ
Карлу Боромеусу Хајнриху
Јер све се блиставије буди из црних минута лудила патник пред скамењеним прагом и силно га обујимају свеже гшаветнило и блистав конац јесени, тихи дом и шумска предања, мера и закон и месечасте стазе оних што већ уминуше.
Увече је отац постао старац; у тамним собама скаменило се лице мајке, а дечака је тиштало проклетство изопаченог поколења. Понекад се сећао свог детињства, препуног болести, ужаса и мрака, ћутљивих игара у звезданој башти, или како је хранио пацове у сумрачном дворишту. Из плавог огледала излазила је витка прилика сестре и он се као мртав стропоштавао у тмину. Ноћу су му се уста растварала попут црвеног плода и звезде би засјале над његовом немом тугом. Снови су му испуњавали стари дом отаца. Увече је радо ишао по запуштеном гробљу, или би у сумрачној мртвачници гледао лешеве, зелене мрље труљења на њиховим лепим рукама. Пред вратницама манастира молио је за комад хлеба; сенка једног вранца искрсну из мрака и уплаши га. Кад би лежао у својој хладној постељи, спопадале би га неизрециве сузе. Али није било никога ко би ставио шаку на његово чело. Кад би наишла јесен, шетао је, видовњак, по смеђем поречју, О, часови дивљег усхићења, вечери крај зелене реке, лов. О, душа која је тихо певала песму пожутеле трске; пламена побожност. Тихо је и дуго остајао загледан у звездане жабље очи, рукама пуним језе пипао свежину старога камена и тумачио достојанствено предање плавога кладенца. О, сребрне рибе и плодови што су падали са богаљастог дрвећа. Акорди његових корака прожимали су га поносом и презирањем
134
135
Препун је хармонија птичији лет. Зелене шуме окупише се увече око тиших колиба; кристалне испаше срнине. Тамнина тмули жубор потока, влажне сенке и летње цвеће што лепо звони ва ветру. Засутонило се већ чело човеку замишљеном. А блиста му у срцу светиљчица добра и покој обеда; јер Божје освешташе руке хлеб и вино, и брат те гледа тминастим очима, не би ли отпочинуо од грновита пута. О, пребивање у надахнутој ноћној плавети. Мук у соби обујима с љубављу и сенке старих, пурпурне муке, жалопојку великог једног поколења, што смерно сада траје у самотноме унуку.
људи. Враћајући се кући наишао је на један ненастањен замак. Рушни богови стајали су у башти, тугујући кроз вече. А њему се чинило: овде сам живео заборављених година. Хорал са оргуља прожео га је божанском језом. Али у тамној пећини проводио је своје дане, лагао и крао и скривао се, распламсали вук, од белога мајчиног лица. О, онај час када је окамењених уста клонуо у звезданој башти, кад га је наткрилила сенка убице. Пурпурна чела отишао је у мочвар и Божији гнев је кажњавао његова метална рамена; о, брезе у олуји, тамно зверје што се клонило његових помрачених стаза. Мржња му је сажизала срце, сладострашће, док је у зеленом летњем врту вршио насиље над ћутљивим дететом и у блиставом лицу препознавао своје, помрачено. Авај, оно вече крај прозора кад је из пурпурног цвећа искорачио сивкаст костур, кад се појавила смрт. О, ви куле и звона; и ноћне сенке падоше, скамењене, на њега.
чудећи се посматрао златни шатор звезда. Гоњен слепим мишевима, стуштио се у тмину. Без даха је ушао у оронулу кућу. У дворишту се, као дивља звер, напио плаве воде из бунара, док није почео да зебе. Грозничав је седео на леденим степеницама, помахнитало окренут Богу, не би ли умро. О, сиво лице ужаса, док је дизао округле очи над расеченим грлом голубице. Нечујно промичући туђим степеништима, срео је једну јеврејску девојку и дохватио је за црну косу и пољубио у уста. Непријатељство га је пратило кроз мрачне улице, а ухо му је раздирало гвоздено звецкање. Дуж јесењих зидова је, дечак-прислужник, тихо пратио ћутљивог свештеника; под сасушеним дрвећем је пијано удисао скерлет његове достојанствене одежде. О, трошни сунчев колут. Слатке муке разједале су његову пут. У једном пустом ходнику јавила му се његова крвава прилика препуна нечисти. Дубље је заволео узвишена дела камена; кулу што са пакленим приказама мрачно јуриша пут плавог звезданог неба; хладни гроб у којем је сачувано човеково ватрено срце. Авај, неизрецива кривица коју оно навештава. Али док је ужарених мисли ишао под голим дрвећем низ јесењу реку, пред њим се у костретном плашту појави сестра, распламсали демон. Кад се беху пробудили, над главама им потрнуше звезде.
Нико га није волео. Главу су му сагоревали лаж и разврат у сумрачним собама. Од плавог шуштања неке женске хаљине укочио би се као стуб, а на вратима је стајала тамна прилика његове мајке. Више његове главе уздизала се сенка зла. О, ви ноћи и звезде. Увече је ишао са богаљем дуж брега; на леденом врху почивао је ружичаст сјај вечерњег руменила и његово срце је тихо одзвањало кроз сутон. Бурно су падале тешке јеле на њих, а црвени ловац изиђе из шуме. Кад паде ноћ, разби се његово кристално срце и мрак му стаде ударати у чело. Под голим храшћем леденим је рукама удавио једну дивљу мачку. С десне стране се наричући појави бела прилика анђела, а кроз помрчину се разрасте богаљева сенка. Он пак подиже камен и баци га према богаљу. и овај кукајући побеже, а под сенком дрвета са уздахом се расплину благо анђелово лице. Дуго је лежао на каменитој њиви и
О, проклети род. Кад се у замрљаним собама наврши свака судбина, трулим корацима улази смрт у кућу. О, кад би напољу било пролеће и кад би у цветном дрвету певала нека мила птица. Али сивкасто се суши оскудно зеленило на прозорима ноћника и раскрвављена срца још снују о злу. О, сутонске пролећне стазе замишљенога. Оправданије га веселе расцвала живица, сељакови млади усеви и распевана птица, Божије благо створење; вечерње звоно и лепа заједница
136
137
људи. Кад би могао да заборави своју судбину и жалац што га боде. Слободно се зелени поток онде где му сребрно ходе стопе, и речито дрво му шумори над обноћалом главом. И он крхком руком подиже змију, и срце му се стопи у огњеним сузама. Узвишено је ћутање шуме, прозеленела тмина и маховинасто зверје што узлепрша кад се спусти ноћ. О, каква језа обузима свакога ко је свестан своје кривице док иде трновитим стазама. И он тако у жбуњу драча нађе белу прилику детета што крвари за плаштом свога женика. А он је немо и патећи стајао пред њом заривен у своју челичну косу. О, блистави анђели које развеја пурпурни ноћни ветар. Ноћима је боравио у кристалној шпиљи, а по челу му је расла сребрна губа. Као сенка је ишао низ планинску стазу под јесењим звездама. Паде снег, и плава тама испуни кућу. Као у слепца звонио је оштри очев глас и призивао грозу. Тешко погнутим приликама жена. Под укоченим рукама распадало се ужаснутом поколењу воће и оруђе. Вук је раскомадао прворођенче и сестре побегоше у тамне баште кошчатим старцима. Он, помрачени видовњак, певао је крај оронулих зидова и Божји ветар гутао је његов глас. О, сладострашће смрти. О, децо тамног поколења. Сребрнасто се пресијава зло цвеће крви на његовој слепоочници, а хладни месец у његовим поломљеним очима. О, ноћници; о, проклетници. Дубок је сан у тамним отровима, препун звезда и белога лица мајке, каменог. Горка је смрт, храна онима под бременом кривице; у мркоме грању стабла распадоше се искежена земљана лица. Али он је тихо певао под зеленом сенком зове, кад се пренуо из тешких снова; премили садруг, приближи му се ружичасти анђео, те се он, питомо звере, пренесе сном у ноћ; и виде звездано лице чистоте. Златно клонуше сунцокрети преко баштенске ограде, кад наиђе лето. 138
О, марљивост пчела и зелено лишће ораха; олује што дођу и мину. Сребрно је и мак цветао, носећи у зеленој чаури наше сумрачне звездане снове. О, како је тих био дом кад је отац отишао у тмину. Пурпурно је сазревало воће на дрвету и баштован је пословао грубим рукама; о, костретна знамења под блиставим сунцем. Али тихо је увече ступила сенка мртваца међу родбину што га је оплакивала, и кристално му је звучао корак преко зелене ливаде пред шумом. А они су се ћутке окупили око стола; самртници, ломили су воштаним рукама хлеб, хлеб што је крварио. Јао, окамењене сестрине очи, док је за обедом њено лудило прелазило на сумрачно братовљево чело, када се мајци под патничким рукама хлеб претварао у камен. О, иструлели, док су сребрним језицима ћутали пакао. И тако утрнуше светиљке у хладној одаји и кроз пурпурне маске су људи патници ћутке гледали једни друге. Целу ноћ је шуморила киша и освежавала поља. Кроз трновиту дивљину потамњени је ишао низ пожутеле путање кроз жито, за песмом шеве и благом тишином зеленога грања, не би ли нашао мира. О, ви села и маховинасти степеници, јарки призор. Али кошчато се колебају кораци преко уснулих змија на ивици шуме и ухо непрестано прати помахнитало кликтање орла лешинара. Камену пустињу затекао је увече, пратњу једног мртваца у тамни очев дом. Пуриурни облак обујми му главу те се ћутке стушти на сопствену крв и сопствено обличје, месечинаста лица; скамењен потону у празнину, кад се у разбијеном огледалу, као младић на умору, појави сестра; и ноћ прогута проклети род.
139
III ИЗ ПЕСАМА ОБЈАВЉЕНИХ У ЧАСОПИСИМА
У ХЕЛБРУНУ
Опет идућ за плавом жалопојком вечери, поред брежуљка, поред пролећног рибњака као да над њима лебде сенке одавно умрлих, сенке црквених кнежева, отмених госпи већ цвета њихово цвеће, озбиљне љубичице, у вечерњој дољи, шумори плавог кладенца кристални вал. Духовно прозелењује храшће над поборављеним стазама мртвих, златан облак над рибњаком.
143
СРЦЕ
окружена месецима бледим, јесењом свитом, скрхаше се црне јеле у ноћној олуји, сруши се тврђава окомита. (3, срце што светлуцаш преносећи се у снежну хладноћу.
Побеле дивље срце крај шуме; о, тамна страво смрти, кад злато у сивом облаку замре. Новембарско вече. Крај голе кланичне капије стоји сиротих жена јато; у сваку котарицу падају труло месо и изнутрице; проклета храна! Вечерњи плави голуб не донесе помирење. Таман јек трубе разлеже се кроз мокро и златно лишће бресја ко раздерани барјак што се пуши од крви, те један човек слукти у дивљој сети. О, ви тучана доба сахрањена у вечерњем руменилу Из мрачног трема изиђе златна прилика девице 144
145
САН
Проклетство вама, тамни отрови, бели сну! Та најнеобичнија градина са дрвећем у сутону препуна змија, ноћних лептира, паука, слепих мишева. Странче! Твоја изгубљена сенка у вечерњем руменилу, као мрачни гусар у сланом мору суморности. Лепршају беле птице на рубу ноћи над челичним градовима што се руше.
146
ОЛУЈА
Дивље планине, орлова узвишена туго. Златнс се облачје пуши лад каменом пустињом. Тишином стрпљивом дишу борови, јагањци црни крај понора, где плавет наједном чудно занемљује, благо зузукање бумбара. О, зелени цвете о, ћутање. Сновидовно срце потресају тамни духови горске бујице, помрчина што се на урвине сручује! Бели гласови што блуде кроз језива предворја, терасе раскидане, отаца силна срџба, жалопојка мајки, дечаков златни ратни поклич и нерођеџога уздисање кроз очи ослепеле. 147
О, боле, ти пламено сагледање велике душе! Већ кроз црну тишму коња и кола палаца ружичастостравна муња у пробрујалу смрчу. Магнетска свежина лелуја око ове поносне главе, ужарена сета разгневљенога бога. Страху, отровна змијо, црна, умри у стени! Стропоштавају се дивље бујице суза, сажаљење буре, одјекују претећом грмљавином уокруг снежне горе. Ватра прочишћава раскидану ноћ.
148
ВЕЧЕ
Ликовима мртвих јунака насељаваш, месече, ћутљиве шуме, српасти месече нежним загрљајем љубавника, сенкама славних времена стене што труну уокруг; како то плавичасто зрачи према граду, где хладно и опако борави једно сагњило поколење и белим унуцима приправља тамну будућност. Ви сенке сплетене месечином што уздишете у празном кристалу планинског језера.
149
игре сладострашћа, јуриша на небо окамењена глава. НОЋ
Тебе опевам, дивља разрованости, у ноћној бури нагромадана планино; ви сиве куле из којих куљају паклене чувиде, огњено зверје, храпава папрат, смрче, кристално цвеће. Бескрајна мука што си се домогао Бога, благи душе који уздишеш сред слапа воде, међу усколебаним борјем. Златно пламињају уокруг ватре народа. Низ црнкасте литиге стропоштава се опк јен смрћу ражарен вихор, плави талас глечера, и силно тутњи звоно у долини: огњеви, клетве и тамне 150
151
I СЕТА
Силовита сте, тамна уста у срцу, од јесењег облачја уобличена твар, златне тишине вечерње; планинска бујица зеленкасто засутоњена у сенастом подручју смрсканих борова; село што смерно одумире у смеђим сликама. Ено где скачу црни коњи по замагљеној ливади. О, ви војници! С брежуљка, с ког се котрља сунце на самрти, стропоштава се насмејана крв испод храшћа немо! О, гневна сето војске; блистав се шлем скотрља звечећи с пурпурног чела. Јесења ноћ тако свежа стиже, са звездама просијава над смрсканим мушким костима тиха монахиња. 152
ПОВРАТАК
Свежину тамних година, бол и наду чува киклопско стење, планина без људи, јесењи златан дах, вечерњи облак чистота! Плавим очима кристално детињство гледа; под тамним смрчама љубав, нада, те са ватрених капака капље роса на укочену траву незадрживо! О! Она златна стаза што се ломи у снегу урвине! Плавом свежином дише долина под ноћ, вером, надом! Здраво, самотно гробље!
153
НОЋНО ПРЕДАВАЊЕ
НА ИСТОКУ
Дувно! Дај ми мрак свог гнезда! О, ти горје плаво све! Роса крвари на тле; Штрчи крст у искре звезда.
Дивљим оргуљама зимске буре налик је народа мрачни бес, пурпурни талас битке, оголелих звезда.
Кроз собичка пропадање лаж пурпурна хладно тка; златна игра, смех још сја, даљног звона замирање.
Скрханим веђама, сребрним рукама војнике на умору поздравља ноћ. У сенци јесењег јасена уздишу духови побијених.
Бели облак! Ноћу пада с грана црни дивљи плод и простор је гроба свод, земни ход мој сан је сада.
Трновит честар опасује град. Месец растерује престрашене жене са крвавих степеника. Кроз капију јурнуше дивљи вуци.
154
155
ЖАЛОПОЈКА
Сан и смрт, тмурни орлови сву ноћ шуме око ове главе: човеков златни лик прогутаће леден талас вечности. О стравично стење разбија се пурпурно тело и таман нариче глас преко мора. Сестро силовите сете, гле тоне бојажљив чун испод звезда, испод ћутљивог лица ноћи.
156
ГРОДЕК
Увече брује јесење шуме од смртног оружја, златне равнице и језера плава, над којима сунце тмурно се котрља; обујима ноћ ратнике самртнике, дивљу жалопојку њихових смрвљених уста. Ал’ тихо се скупља у ниским ливадама црвен облак где јаростан борави бог, крв проливена, месечаста свежина; у црну трулеж сви путеви воде. Под златним грањем ноћи и звезда лелуја сестрина сенка кроз ћутљиви луг да поздрави сени јунака, крваве главе; и тихо брује у трсци тамне свирале јесени. О, гордија туго! тучани олтари, ватру којом дух гори огроман данас храни бол, унуци нерођени.
157
ОТКРИВЕЊЕ И ПРОПАСТ
Чудесне су ноћне путање човекове. Док сам ходајући у сну ишао поред каменитих соба, а у свакој је горела мирна светиљка, бакарни свећњак, и док сам се цептећи од зиме опружао по лежају, више главе ми је опет била црна сенка странкиње, и ја ћутке сакрих лице у споре руке. А на прозору се расцвао плави зумбул, и на пурпурним уснама човека што је дисао јави се стара молитва, са капака се одронише кристалне сузе, отплакане због горкога света. У том часу сам у смрти свога оца био бели син. Уз плаву језу наиђе са брежуљка ноћни ветар, тамна жалопојка мајчина, и опет замре и ја угледах црни пакао у свом срцу; тренутак пригушено сјајне тишине. Полако из кречастог зида изиђе једно неизрециво лице - један младић на умору - лепота поколења што се враћа гхостојбини. Хладноћа камена обујми будну слепоочницу бела попут месеца, замреше кораци сенки на трошним стубама, ружичасто коло у баштици.
чинастих стопа, расцветалих на ноћним путањама, преко којих са криком претрчава пацов. Пропламсајте звезде у мојим засвођеним веђама; и тихо бруји срце у ноћи. Нахрупи црвена сенка са огњеним мачем у дом, побеже снежна чела. О, горка смрти. И један таман глас проговори из мене: своме вранцу сломих у поноћној шуми врат, кад му из пурпурних очију стаде врцати лудило; сенке брестова попадаше на мене, плави изворски смех и црна свежина ноћи када сам, дивљи ловац, погнао снежну звер; у каменој шпиљи замре мој лик. И паде кап крви мутна сјаја у самотниково вино; а када отпих, било је горче од мака; и црнкаст облак обвијао ми је главу, кристалне сузе проклетих анђела; и тихо је из сестрине сребрне ране текла крв и пљуштао је по мени огњени дажд.
Ћутке сам седео у напуштеној крчми под задимљеним гредама и самотан уз чашу вина; блистав леш нагнут над нешто тамно, а пред ногама ми је лежало мртво јагње. Из плаветнила што је трулило изиђе бледа прилика сестре, и овако су говорила њена крвава уста: убадај, црни трне. Ах, још ми од дивљих олуја одзвањају сребрне руке. Потеци крви са месе-
Дуж руба шуме желим да идем ко нешто ћутљиво чему из немих руку клону костретно сунце; странац на вечерњем брегу што плачући диже очне капке изнад каменог града; звер која тихо стоји у миру старе зове; о, неспокојно слукти сумрачна глава, или корак што оклева креће за плавим облаком крај брега, а и за озбиљним сазвежђима креће. Са стране тихо проводе зелени засеви, плашљиво прати срна на маховинастим шумским путањама. Колибе сељана затвориле су се немо, и кроз црну маину застрашује плава жалопојка горске бујице. Али док сам силазио низ камениту стазу, сколи ме лудило и ја закричах наглас кроз ноћ; а кад се сребропрст нагох над ћутљиве воде, видех да мојег лица више нема. И бели глас ми рече: Убиј се! Са уздахом ускрсну у мени сенка дечака и блиставо ме погледа кристалним очима, те плачући клонух под дрвеће, под огромни звездани свод.
158
159
Немирно лутање између дивљег стења, далеко од вечерњих заселака, од стада што се враћају дому; сунце на заласку пасе у даљини на кристалној ливади, и потреса његова дивља песма, усамљен птичији крик што замире у плавоме миру. Али ти тихо долазиш кроз ноћ, док сам будан лежао на брегу, или бесомучно сред пролећне олује; и све црњим облаком обвија сета уминулу главу, престрашују језиве муње замрачену душу, раздиру твоје руке моје груди без даха. Кад одох у сумрачни врт и од мене се уклони црна прилика зла, обујми ме зумбуласта тишина ноћи; па се у повијеном чуну повезох преко мирнога рибњака, и слатко спокојство се таче мог скамењеног чела. Онемео легох под старе врбе а високо нада мном било је плаво небо препуно звезда; и док сам замирао гледајући, у мени утрнуше страх и најдубљи бол; и диже се плава дечакова сенка блистава у тмини, благо појање; на месечинастим крилима преко зелених вршика и кристалних стена диже се бели сестрин лик. Сребрних табана сиђох низ трновите степенике и уђох у окречену одају. У њој је тихо горео свећњак и ја у пурпурне чаршаве ћутке сакрих главу; а земља избаци један дечији леш, месечинасту неку твар што је полако излазила из моје сенке, сломљених руку тонула у камене урвине, пахуљаст снег.
160
НОЋНА ДУША
Ћутљиво сиђе из црне шуме плава звер низ душу, док беше ноћ, преко маховинастих ступњева снежан кладенац. Крв и оружја врева времена минулих шуморе у борику. Тихо сја месец у оронуле собе, од тамних отрова пијан, сребрна кринка над пастировим сном наднесена; глава што ћутке напусти своја предања. О, тад расклапа онај полако руке што труну у пурпурном сну и сребрно се цвеће зиме расцветава на шумском рубу, заре се мрачни путеви у камени град; из црне сете ћук чешће пијанца зазива.
161
IV ПЕСМЕ ИЗ
3 АОСТАВШТИНЕ
*
*
*
Лик што дуго живљаше у свежини мрачног камаа отвара брујећи бледа уста, обле совине очи - разбрујало злато. Трошну и празну нађоше они шпиљу у шуми, сенку кошуте усред трулога грања, на рубу кладенца детињства његовог тмину. Дуго ти пева птица на рубу шуме пропаст, плашна јежења смеђег твог огртача; јавља се сенка сове у труломе грању. Дуго ти пева птица на рубу шуме пропаст, плашна јежења плавог твог огртача, јавља се сенка мајке у шиљатој трави. Дуго ти пева птица на рубу шуме пропаст, плашна јежења црног твог огртача, јавља се сенка вранца у огледалу кладенца.
165
НА ИВИЦИ СТАРОГА КЛАДЕНЦА
Тамно тумачење воде: скрхано чело у устима ноћи. Уздише на црном јастуку дечакова плаветна сенка. Шумљење јавора, кораци у старом парку, камерни концерти што се гасе на степеништу, месец можда, који се тихо пење. Благи гласови дувни у оронулој цркви, плав табернакул што се полако отвара, звезде што падају на твоје кошчате шаке, можда проходња кроз напуштене собе, плави звук фруле у лештару - веома тих.
ДУЖ ЗИДОВА
Пролази прадревни пут крај дивљих башта и самотних зидова. Јеже се гране столетних јова док јача и тихне ветар љут. Играју лептири, ко да ће умрети за трен. Поглед ми плачући пије светлости и тмину. Промичу женска лица кроз даљину, свако плаветно, свако као сен. Осмејак дрхти под сунцем, док ја сам и полако корачам даље; бесконачна љубав пратњу ми на пут шаље. Тихо чврсти прозелењује кам.
166
167
* *
* *
*
*
Тишина покојника воли стару градину, лудакињу што је у плавим собама живела; тиха се прилика пред вече јавља на прозору,
ТТлава ноћ се благо отворила нашим челима. Тихо се дотичу наше сатруле шаке, слатка невесто!
но она је спуштала завесу пожутелу отицање ђинђува на детињство нас сећало, ноћу смо налазили у шуми месец црн.
Побледело нам лице, месечинасти бисери истопише се у зеленом долу с рибњаком. Окамењени гледамо наше звезде.
Кроз плавет огледала бруји блага соната загрљаје дуге, клизи јој осмех по самртниковим уснама.
О, болности! Као кривци ходе градином у дивљем загрљају сенке, те у силноме гневу преко њих клону дрво и звер. Благи складови, док се у кристалним валима возимо кроз тиху ноћ, а ружичаст анђео устаје из гробова љубавника.
168
169
*
*
*
О, борављење усред тишине сумрачног врта, кад су се сестрине очи, округле и тамне, отвориле у брату, када се пурпур њихових смрсканих уста истопио сред свежине вечерње. Час који раздире срце. Септембар сазре златну крушку. Тамјана сласт и георгина гори уз стари плот. Реци, где бесмо кад смо у црном чуну кроз вече минули, а горе летео ждрал. Стискаху руке озебле нешто црно, а крв је текла унутра. И влажна плавет уз наша чела. Јадно детенце. Дубоко снује кроз свесне очи таман род.
170
УВЕЧЕ
Плав поток, стаза и вече поред трошних колиба. За тамним жбуњем се играју деца плавим и црвеним куглама; нека мењају чела и руке труну у смеђем лишћу. У кошчатој тишини блиста срце самотниково, љуља се чамац на црнкастим водама. Кроз тамни честар лепрша коса и смех смеђих слушкиња. Сенке прадревних пресецају лет малене птице; тајна цветова плавих на њиховим слепим очима. Други лелујају на црним клупама под вечерњим ветром. Златни се уздаси тихо гасе у голоме грању кестена; звук са тамних чембала лета кад се странкиња на трошном стубишту појави.
171
* *
*
Ветар, бели глас што шапће слепоочници пијаног; иструлела путања. Отегнута вечерња звона потонуше у муљу језера, а над тим се клони жуто цвеће јесени, палацају лудим лицима слепи мишеви. Завичају! Вечерња ружичаста горо! Миру! Чистото! Поклици јастреба! Самотно небо се тмини, огромно тоне бела глава крај руба шуме. Из мрачних урвина израња ноћ. Будећи се лепршају око спавача детињски сунцокрети.
* *
*
Тако тихо одзвањају увече плаве сенке на беломе зиду. Нечујно се клони јесења година. Час бесконачне сете као да смрт истрпех за тебе. Струји са звезда снежаст ветар кроз твоју косу. Тамне песме певају твоја пурпурна уста у мени, ћутљиву колибу нашег детињства, заборављена предања; као да боравим попут благе зверке у кристалном таласу свежега врела, а унаоколо цветају љубичице.
172
173
* *
*
* *
*
Роса пролећа која са тамних грана пада, и долази ноћ са звезданим зрацима, кад си заборавио светлост.
О, букве без лишћа и црнкасти снег. Тихо северац дува. Овде низ смеђу је стазу пре месеци нешто тамно ходило
Под луком трња си лежао и жалац се зари дубоко у кристално тело да се пламније још душа привенча ноћи.
само у јесен. Вечито падају пахуље у голо грање, у суву трску; зелен кристал у рибњаку пева.
Звездама се окитила невеста, чиста мирта што се нагиње над лице мртваца пуно обожавања.
Празна је сламна колиба; детињске су размахане брезе под ноћним ветром. О, пут што тихо у тмину мрзне. И борављење у ружичастоме снегу.
Процвалих језа препун, обујима те најзад плави господаричин плашт.
174
175
ЧАС УЦВЕЉЕНОСТИ
Црнкаст у јесењој башти корак прати блистави месец, тоне крај озеблог зида огромна ноћ. О, трновити час уцвељености. Сребрно пламса у сумрачној соби усамљеников свећњак, замирући, док онај о тамноме снује и камениту главу над пролазним клони,
НОЋНА ЖАЛОПОЈКА
Ноћ се разрасла над избразданим челом лепим звездама над лицем од бола скамењеним, дивља звер прождра љубавниково срце, ватрени анђео пада смрсканих груди на камениту њиву, узлепршава као јастреб. Болно у бесконачној жалопојци сплићу се ватра, земља и плави кладенац.
пијан од вина и ноћнога благогласја. Вечито прати ухо косову благу тужбалицу у лештару. Таман час бројаница. Ко си ти, самотна фруло, чело што си се зебући нагло над мрачна времена.
176
177
ЛУЦИФЕРУ
Позајми пламен духу, ужарена сето; глава у поноћ штрчи уздишући, на прозеленелом пролећном хуму; где одвајкада крвави благо јагње, пати од најдубљих болова; ал’ онај тамни креће за сенком зла, ил’ диже влажна крила к златном колуту сунца и звук звона потреса му болом раздрте груди, дивља нада; тмина пламеног пада.
178
УВЕЧЕ
Још је жута трава, сива и црна шума; али увече засветлуца зеленило. Река долази с брда хладна и јасна, бруји у скрог.итом стењу; овако бруји кад пијан покрећеш ноге; дивља шетња у плавети; и усхићени крици птичица. Веома тамно већ, дубље се нагиње чело над плавкасте воде, над женско; тонући опет у зеленом вечерњем грању. Корак и сета сложно брује под пурпурним сунцем.
179
* *
*
Црвена лица прогута ноћ, уз костретни зид детињски костур пипа у сенци пијанца, раздробљен смех у вину, ужарена сета, мучење духа - камен онемљује плави глас анђела у уху спавача. Рушна светлост.
ПОВРАТАК
Кад златним миром вече дише са шумом и тамном ливадом испред себе, човек је гледалац, пастир што борави у сумрачној тишини стада, у стрпљењу црвених букава; и тако јасно јер дође јесен. На брегу слуша самотник птица лет, тамног значења, а сенке мртваца озбиљније се сабрале око њега; језом га прожима свежи мирис резеда, а колибе сељана зова, где је некада живело дете. Успомена, покопана нада чува ове смеђе греде над којим висе георгине, да за њима крши руке, у смеђој баштици светлуцав корак забрањен драгима, тамна година, те се са плавих капака руше сузе странцу незадрживо. Са мрких крошања капље роса, докле се онај ко плава звер крај хума буди, слушајућ гласне узвике рибара на вечерњем рибњаку, 181
неуобличен крик слепих мишева; али у златној тишини борави пијано срце препуно своје узвишене смрти. САЊАРЕЊЕ
Заљубљени иду крај живица које се пуне мирисима. Увече весело гости долазе са сутонског друма. Замишљен кестен у башти гостионице. Влажна звона су занемела. Неко момче пева крај реке - Ватра што тражи тамнину О, плава тишино! Стрпљење! Када све цвета. Ноћи, благост дај и безавичајнику, недокучну тмину, златан у вину час.
183
ПСАЛМ
Тишина; као да клонуше слепци уз јесењи зид, слушајућ трошним слепоочницама гаврана лет; златна тишина јесени, очево лице под пламсавим сунцем. Увече пропада сред мира смеђих храстова старо село, црвенкаста лупа из ковачнице, срце што куца. Тишина; у споре руке служавка крије зумбуласто чело под лепршавим сунцокретима. Страх и ћутање очију што се гасе испуњава сумрачну собу, кораци старица пуни оклевања, бекство пурпурних уста, која тихо трну у тмини. Ћутљиво вече у вину. С ниских таваничних греда паде лептирица ноћна, нимфа покопана у плавичаст сан. У дворишту слуга коље јагње, слаткасти мирис крви лелуја нам око чела, тамна свежина бунара. Тугује сета георгина на умору, златни гласови под ветром. Кад падне ноћ гледаш ме иструлелим очима, у плавој тишини ти се образи у прах строшише. Тихо се гаси пожар корова, неми црни рибњак у долу као да силази крст низ плаву Калварију, као да ћутљива земља избацује своје мртваце. 184
НА ИЗМАКУ
О, духовно поновно виђење у старој јесени. Са жутих ружа падају латице уз баштенски плот, у тамну сузу стопи се велики бол, о, сестро! Тако се тихо златни окончава дан.
ЖИВОТНА ДОБА
СУНЦОКРЕТИ
Продуховљеније блистају дивље руже крај баштенског плота; о, тиха душо!
Ви златни сунцокрети, присно пригнути мрењу, ви сакрушене сестре, у таквој тишини скончава Хелијанова година планинске свежине.
У свежем лозином лишћу се напаса кристално сунце; о, света чистото! Племенитим рукама пружа старац сазреле плодове. О, погледе љубави!
186
Од пољубаца му тада бледи пијано чело усред оних златних цветова сете одређује дух ћутљива тмина.
187
каменито слепе да са усана слађе потече пој;
ЗАПАД (Друга верзија) Посвећено, са штовањем, Елзи Ласкер-Шилер
1.
Потонуше рибњаци рушни у мрки новембар, тамне путање сељана под закржљала дрвца јабука, тужаљке жена у сребрну сен. Отаца замире род. Вечерњи је ветар уздаха пун, пун духа шума. Тихо преводи брвно ка облачастим ружама смерну дивљач крај брега; и брујем казују плава врела у тмини да рађа се нешто благо, дете се рађа. Тихо на раскршћу странца напусти сенка, видовите очи њему 188
јер ноћ је стан за заљубљенога, немо је плаво лице, слепих очију широм над нечим мртвим; кристалан призор; за овим на тамним стазама поред зидова долази нешто замрло. 2.
Кад падне ноћ наше се звезде јављају на небу под старим маслинама, или крај мрачних чемпреса ходимо белим стазама; анђео маченосац: мој брат. Скамењена уста ћуте тамну песму болова. Поново пресреће мртвац у беломе платну и преко стеновите стазе пада безбројно цвеће. Сребрно плаче нешто болесно, губаво поред рибњака, 189
где у поподне прадавно весели почиваху љубавници. Или одјекују кораци Елисови кроз луг, кроз зумбуласти, и опет замиру испод храшћа. О, дечакова прилика саздана од кристалних суза и сумрачних сенки. Друкчије слути чело савршеност, свеже, детињско, кад на прозеленелом хуму пролећна се олуја огласи. 3. Тако су тихе зелене шуме нашега завичаја, сунце тоне за брег и ми смо у сну плакали; ходе белим корацима крај трновите живице певачи сред класалог лета и они из бола рођени. Већ зри човеку жито, света лоза. И у каменој соби, свежој, спреман је обед. И доброме срце је мирно сред зелене тишине и хлада високих дрвета. Благим рукама јело дели. 190
Много шта бди сред звездане ноћи и лепа је плавет, корача нешто бледо, дише, струнама бруји. На хум ослоњен брат и странац, од људи напуштен, капци му влажни клонуше у неизрецивој сети. Из црнкастог облака прокапљује горки мак. Месечинасто ћути путања поред оних топола и ускоро ће се окончати човеков ход, праведно трпљење. А и весели тишину деце близина анђела на кристалној ливади. 4.
Као дечак смрсканих груди замире песма у ноћи. Пођимо само тихо крај брега испод дрвећа у пратњи зверкине сенке. Сладак је мирис љубичица у ливадастој удољици. Или крочимо у камени дом, под уцвељеном мајчином сенком 191
погнимо главу. Сред влажне плавети сија светиљка целе ноћи; јер не мирује више бол; а и беле прилике оних што дишу, пријатељи далеко одоше; пресилно ћуте зидови уокруг.
и чиле колибе сељана у плавој ноћи. У детињској тишини, у житу, где немо штрчи крст, јавља се загледаноме уздишући његова сенка и његов одлазак.
5.
Кад се на друму смркава и у плавоме платну пресреће давно уминуло, о, како брујав корак лелуја и прозеленела глава ћути. Велики су градови саздани и камени у равници; али безавичајник прати отворена чела ветар, дрвеће на брежуљку; а чешће и страши вечерња румен. Ускоро ће воде зашумети гласно кроз ноћ, дотаћи ће кристалне образе једне девојке анђео, њезину плаву косу тешку од сестриних суза. Ово је често љубав: додирује процветали трнов жбун хладне странчеве прсте у мимогреду; 192
193
НАПОМЕНЕ
Општа напомена За живота Траклова изашла је само једна његова збирка: Песме (СеЛсИ(е), 1913. Она обухвата песме настале 1909-1912. Следећа збирка, Себастијан у сну (ЗећазНап Гт Тгаит), појавила се тек 1915, мада ју је Тракл припремио за штампу. Песме у тој збирци су настале 1912-1914. Касније су објављене и његове младалачке песме и песме из заоставштине. 1969. године се појавило историјско-критичко издање његових песничких дела и писама у редакцији Валтера Килија и Ханса Скленара (Оеог§ Тгак1: В1сћШп%еп ипА Впе/е. Н1б1ошсћ-кгШзсће Аибцаће, ћегаиб§е§ећеп у о п ХУаћћег КШу ипс! Напз 5гк1епаг. I—II. 8а1гћиг§ 1969). По том издању су рађени ови преводи. Из збирке Песме за ово издање је извршен избор (тридесет песама, око две трећине збирке). Збирка Себастијан у сну преведена је цела (педесет песама). Од песама објављених у часописима узете су све оне штампане у часопису „Бренер“ 1914/15 (осим Жалопојке 1), а додата им је и песма Ноћна душа, објављена у часопису „Феб“ јуна 1914. Ових песама има четрнаест. Најзад, из заоставштине су одабране двадесет три песме међу онима које потичу из 1912-1914. год. Укупно, дакле, у овом избору има 117 песама, за разлику од пређашњег избора Траклових песама у преводу потписаног (Сан и помрачење, Просвета, Београд 1973), где их је било свега педесет, пошто је издање штампано билингвално. Кад се узме у обзир да Тракл током свог кратког живота и није написао много већи број песама (ако се изузму оне младалачке, за које као граничну годину узимамо 1909), можемо
195
Стр. 31 Мирабел (МнађеН) - барокни парк у центру Салцбурга. 32 Макс фон Естерле (Мах у о п Еб1ег1е, 1870-1947) - сликар, сарадник часописа „Бренер“. Траклов познаник од 1912. 34 Лепи град - односи се на Салцбург. 51 Карл Краус (Каг1 Кгаик, 1874—1936) —лиричар, драматичар и пре свега сатиричар, издавач чувеног часописа „Бакља“ („БЈе Раске1“) од 1899-1936. Тракл га је упознао 1912. Вид. и песму њему посвећену на стр. 114. 54 Азраел (или Израфил) - анђео смрти у исламском веровању. 57 Карл Рек (Каг1 Кбск, 1883-1954) - судски чиновник, сарадник „Бренера“. Траклов пријатељ од 1912, издао његове песме 1919. 61 Ерхард Бушбек (Егћап! Вшсћђеск, 1889-1960) - књижевник, Траклов школски друг. 1939. издао ране Траклове песме. 64 Хелијан - име асоцира на старонемачку реч Нећапс! (данас Не11апс1), што значи Спаситељ. 68 Кидрон - суводолина источно и југоисточно од Јерусалима, води од Гетсиманског врта ка Мртвом мору. По предању, ту су се налазили гробови старозаветних патријарха. 81 Хоенбург (Ноћепћиг§) - мали замак код Иглса, јужно од Инсбрука; власништво Рудолфа фон Фикера, брата Тракловог пријатеља Лудвига фон Фикера (вид. ниже). Тракл је 1913/1914. неколико пута проводио извесно време у Хоенбургу као гост Фикерових. 83 Себастијан - име асоцира на светог Себастијана, који је по легенди умро мученичком смрћу прободен многобројним стрелама. 83 Адолф Лос (Ас1о111х>об, 1870—1933) —познат аустријски архитекта, један од главних представника југендстила. Траклов познаник од 1913.
83 Гробље светог Петра - гробље поред манастира св. Петра у Салцбургу, у подножју Монашког брега (вид. ниже). 88 Ланс (]_апб) - село у Тиролу близу Инсбрука. 89 Монашки брег (Мбпсћбћег§) - брдо које се диже, на западу, над самим центром Салцбурга. 90 Каспар Хаузер (Кабраг Наибег) - загонетан лик око кога су се плеле многе легенде. Нахоче, појавио се 1828. у Нирнбергу као дечак, али се није знало где је дотле живео. Изгледа да је растао одвојен од света, те је умно заостао и једва је умео да говори. Према тешко разумљивом писму које је донео са собом, отац га је одредио да постане војник. Међутим, по једној другој верзији, он је био баденски принц-престолонаследник. Касније запослен као писар, погинуо је 1833. од убода ножем, опет под недовољно јасним околностима. Тајна која је обавијала његову прошлост и његов трагични живот брзо су навели књижевнике да се занимају личношћу Каспара Хаузера. Поред Траклове песме најпознатије су обраде Верленова песма СазрагА Наизег сћаше (1881), роман Јакоба Васермана Каспар Хаузер или тромост срца (1907-1908) и драма Петера Хандкеа Каспар (1968). 90 Беси Лос (Вебб1е Еооз, правим именом ЕћгаћеШ Вгасе, 1883 - око 1921) - енглеска играчица, живела са Адолфом Лосом (вид. горе). 97/98 Соња - свакако алузија на Соњу Мармеладову из Злочина и казне Достојевског. 101 Афра - католичка светитељка. По легенди, била је блудница у Аугсбургу, али се покајала и преобратила, а јавну кућу претворила у манастир. Приликом прогона хришћана спаљена. 104 Аниф (АпИГ) - мало место јужно од Салцбурга, близу реке Салцах. 106 Карл Боромеус Хајнрих (Каг1 Воггошаиб Нешпсћ, 1884—1938) књижевник, сарадник „Бренера“, Траклов пријатељ од 1912. 120 АуапШ - Напред! (итал.) 125 Лудвиг фон Фикер (Еисћл’1§ у о п Пскег, 1880-1967) - Траклов пријатељ и мецена, оснивач и уредник часописа „Бренер“ (Д )ег Вгеппег“, 1910-1954)» у коме је и Тракл сарађивао. 129 Елза Ласкер-Шилер (Е1бе Еаккег-бсћШег, 1869-1945) - немачка песникиња јеврејског порекла. Са Траклом се упознала марта 1914. у Берлину.
196
197
рећи да се пред нашим читаоцем налази готово све вредно што је Тракл створио у својих последњих, песнички зрелих, пет-шест година живота.
Посебне напомене
143 Хелбрун (НеНћгапп) - надбискупов замак јужно од Салцбурга, са великим парком. 157 Гродек (Сгбс1ек, по пољском изговору Грудек) - варошица у Галицији близу Лавова (данас у Совјетском Савезу). Ту је почетком септембра 1914. руска војска победила III аустроугарску армију, у којој се налазио и Тракл као санитетски приправник. Убрзо после ове битке (3. XI) Тракл је у краковској војној болници извршио самоубиство.
ХРОНОЛОГИЈА
Б. Живојиновић 1887 3. II рођен Георг Тракл у Салцбургу. Траклов отац, Тобијас Тракл (1837-1910), био је гвожђарски трговац. Мајка, Марија Тракл (1852-1925), била је друга жена Тобијаса Тракла, који је из првог брака имао сина Вилхелма, потоњег трговца. Тобијас и Марија Тракл су осим Георга имали још петоро деце: Густава (1880-1944), који се у животу бавио трговином, Марију (1882-1973), Хермину (1884-1950), Фридриха (1890-1957), каснијег официра, и Маргарету (1892-1917), омиљену сестру Георгову, удату Ланген. 1892-1897 посећује основну школу. 1897 Уписује се у гимназију. 1905 Не завршивши VII разред, због недовољних оцена из латинског, грчког и математике, напушта гимназију. У јесен почиње да ради као приправник у једној салцбуршкој апотеци. 1906 У салцбуршком позоришту се изводе његове једночинке Дан мртвих и Фатаморгана. У „Салцбуршким народним новинама“ објављује свој први прозни рад (Земља из снова). 1907 Почиње да узима веронал и опијум. Пише нацрте за трагедију Дон Хуанова смрт, коју је касније уништио. 1908 У „Салцбуршким народним новинама“ објављује прву песму (Јутарња песма). Полаже приправнички испит из апотекарске струке. У јесен почиње да студира фармацију у Бечу. 1910 18. VI умире му отац. У јулу полаже завршне испите на факултету и добија титулу магистра.
199
1911
1912
1913
1914
У јесен почиње да служи једногодишњи војни рок у једној санитетској јединици у Бечу. У јесен завршава војни рок. Ради као апотекарски помоћник у апотеци „Код белог анђела“ у Салцбургу. Почетак тешких депресивних стања. На пробном раду као санитетски потпоручник у гарнизонској болници у Инсбруку. Упознаје Лудвига фон Фикера и у његовом часопису „Бренер“ почиње да објављује песме. Редовно се дружи са сарадницима „Бренера“. У јесен на своју молбу преведен у резерву. Постављен за практиканта у Министарству за јавне радове у Бечу, али после једног дана даје оставку. Живи у Салцбургу, Инсбруку и Бечу. Крајем јула се појављује његова прва збирка, Песме. У августу је десетак дана у Венецији. Почиње слагање његове збирке Себастијан. у сну, која излази 1915. У марту путује у Берлин да посети болесну сестру Маргарету. Потом живи у Инсбруку. 28. VII Аустро-Угарска објављује рат Србији. Крајем августа као санитетски потпоручник одлази на Руски фронт, у Галицију. 6-11. IX битка код Гродека и велика победа руских трупа. Тракл покушава самоубиство. 7. X упућен у војну болницу у Кракову ради посматрања његовог душевног стања. 3. XI умире од тровања кокаином. 6. XI сахрањен на војном гробљу у Кракову (1925. његови посмртни остаци су пренесени на гробље општине Милау код Инсбрука).
200
САДРЖАЈ
Валтер Кили: О Георгу Траклу
....................................................
5
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ I ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСМЕ (1913) Музика у Мирабелу (Мгшк Јт МкаћеИ,2. Ра8«ип§) ................ З имски сутон (\^Јп1егс1аштегип§) ................................................. Рондел (К.опс1е1) ................................................... ............................... Лепи град (В1е бсћбпе бгасћ) ........................................ ................ Сан зла (Тгаит с!еб Вдбеп, 1. Р.) ................................................. Увече, срце моје (2и Аћепс! т е т Негх) ................................... Меланхолија (Ме1апсћоИе I, 3. Р.) .............................................. Озарена јесен (Уегк1аг1ег Негћб!) ........................................... .. . У зиму (1 т \Ут1ег I) ......................................................................... У стари споменар (1п е т аћез 51аттћисћ) .............................. Човечанство (Мепбсћћећ) ................................................................. Ое рго(ипсћб (Ое ргоћтсћз II) ...................................................... Трубе (Тготре1еп) ........................................................ ...................... Сутон (В аттегип§ II) ...................................................................... Предграђе под јужним ветром (УогзШсћЈт Рбћп) ................... Пацови (В1е КаИеп) ......................................................................... Суморност (ТгићбЈпп, 1. Р.) ............................................................ Поподневно шапутање (1п с1еп Масћт1иа§ §еДиб!ег1) ........... Псалм (Рба1т I, 2. Р.) ...................................................................... Песме бројанице (Кобепкгап/ћес1ег) .............................................. Сестри (Ап сће 8сћ\уеб1;ег) ...................................................... Близина смрти (Иаће с1еб Тос1еб, 2. Р.) .............................. Амин (А теп ) .............................................................................. Пропадање (Уег^аИ II) ...................................................................... У завичају (1п (1ег НеГта!) ..............................................................
201
31 32 33 34 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 48 49 50. 51 53 53 53 54 55 56
Јесење вече (Е т Негћб1ађепс1) ...................................................... Људска беда (МешсћНсћез Е1епс1) ................................................. Вечерња песма (Аћепс1Нес1) .............................................................. Три погледа у опал (О га ВИске 1П е1пепОра1) ........................ Ноћна песма (КасћШес! III) ........................................................... Хелијан (Нећап) .................................................................................
57 58 60 61 63 64
II ЗБИРКА СЕБАСТИЈАН У СНУ (1915) Себастијан у сну ................................................................................. Детињство (КтсЈћек II) ................................................................... Песма о сатима (бШпсЈепћес!) ......................................................... На путу (1Јп1;епуе§б II) ...................................................................... Предео (ЕапсЈзсћаК, 2. Р.) .............................................................. Дечаку Елису (Ап с!еп Кпаћеп Ећб) ........................................... Елис (Ећб, 3. Р.) ................................................................................. Хоенбург (Ноћепћиг§, 2. Р.) ........................................................... Себастијан у сну (бећабИап 1т Тгаит) ...................................... Поред мочваре (А т Моог, 3. Р.) ................................................. У пролеће (1т Ргић1т§ II) .............................................................. Вече у Лансу (Аћепс! т Еапб, 2. Р.) ........................................... Под Монашким брегом (А т Мбпсћбћег§,2. Р.) ................... Песма о Каспару Хаузеру (Казраг НаибегОес!) ........................ Ноћу (Иасћ<;б) ...................................................................................... Преображење зла (Уепуап(11ип§ дез Вбзеп, 2. Р.) ................ Јесен усамљеника ................................................................................. У парку (1т Рагк) .............................................................................. З имско вече (Е т \\ђп1егаћепс1, 2. Р.) ........................................ Проклетнице (01е УегДисћ1:еп) ...................................................... Соња (бопја) ......................................................................................... Дуж пута (Еп11ап§) ........................................................................... Јесења душа (Негћз1зее1е, 2. Р.) ................................................... Афра (А ба, 2. Р.) .............................................................................. Јесен усамљеника ф е г Негћз1 с1еб Е тбатеп ) ................ .. Седмопев смрти ................................................................................. Мир и ћутање (Кић ипс! бсћтееј^еп) ........................................... Аниф (Аш1) ......................................................................................... Рођење (Оећиг1; II) ........................................................................... Пропаст (1Јп1ег§ап§, 5. Р.) .............................................................. Једном прерано умрлом (Ап ет еп Ргићуегб1огћепеп) ........... Духовни сутон (ОеЈбШсће В а т т еш п § , 2. Р.) ............................ Западњачка песма (АћепсНапсИбсћеб Пес1) ................................ Озарење (Уегк1агип§) ......................................................................... Јужни ветар (Роћп) ...........................................................................
202
73 73 74 75 77 78 79 81 82 86 87 88 89 90 91 92 94 94 95 96 98 99 100 101 102 103 103 104 105 106 107 109 110 111 112
Путник (Бег \Уап(1егег, 2. Р.) ......................................................... Карл Краус (Каг1 Кгаиб) ................................................................. ......................................... Занемелима (Ап сће УегзШтт1:еп) Страдање (Рабб1оп, 3. Р.) ................................................................. Седмопев смрти (б1ећеп§ебап§ (1еб Тодеб) ................................ Зимска ноћ (>Ут1етасћ1) ................................................................. Песма уминулога ................................................................................. У Венецији (1п Уепесћ§) ................................................................. Предворје пакла (УогћоИе) .............................................................. Сунце (ЕНе боппе) .............................................................................. Песма заточеног коса (Оебап§ е1пег§е^ап§епеп Атбе1) . . . Лето (б о т т е г II) ................................................................................. Измак лета (боттегбпе 1§е) ............................................................ Година (Јаћг) ......................................................................................... Запад (Аћепс11ап(3, 4. Р.) ................................................................. Пролеће душе (РгићИп§ с1ег бее1е II) .......................................... У тмини (1 т Оипке1, 2. Р.) ............................................................ Песма уминулога (Оезап§ <3ез Аћ§езсћ1ес1епеп) ......................... Сан и помрачење ................................................................................. Сан и помрачење (Тгаит ип(1 1Јтпасћ1ип§) ..............................
113 114 115 116 118 120 121 121 122 124 125 126 127 128 129 131 133 134 135 135
III ИЗ ПЕСАМА ОБЈАВЉЕНИХ У ЧАСОПИСИМА У Хелбруну (1п Не11ћгипп) .............................................................. Срце (Е)аб Негг) ................................................................................. Сан (Вег бсћ1а1, 2. Р.) ................................ ..................................... Олуја (Оаб Ое\уИ1ег) ......................................................................... Вече (Е>ег Аћепд) .............................................................................. Ноћ (Оге Касћг) . . . .............................................................. .. Сета (В1е бсћ\уегти1) ......................................................................... Повратак (В1е Н ет к ећ г, 2. Р.) .................................................... Ноћно предавање (]Масћ1ег§ећип§, 5. Р.) ............. ...................... На Истоку (1 т Оз1еп) ...................................................................... Жалопојка (К1а§е II) ......................................................................... Гродек (Огос1ек, 2. Р.) ...................................................................... Откривење и пропаст (ОНепћашп§ ип(1 1ЈШ;ег§ап§) ........... .. Ноћна душа (Касћ1зее1е, 3. Р.) ......................................................
143 144 146 147 149 150 152 153 154 155 156 157 158 161
IV ПЕСМЕ ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ *** (Лик што дуго живљаше... [ОезгаИ сће 1ап§е ш К иМ е... ]) ..............................................................................
203
165
На ивици старога кладенца (Аш Капс! етеб акеп Вгиппепб, 2. Р.) Дуж зидова (Ап Маиегп ћ1п I) ...................................................... *** (Тишина покојника... [ЕНе 8Ш1е с!ег УегбШгђепеп.. . ]) . *** (Плава ноћ се бл аго... |Т)1е ђ1аие Иасћ! 181 капЛ... ]) . *** (О, борављење усред тишине . . . [О с1а§ \Уоћпеп т Јег 8Ш1е. . . ]) .............................................................................. Увече (А т Ађепс! I) ......................................................................... *** (Ветар, бели гл ас... [\Ушс1, шеНЗе 8 И т т е ... , 2. Р.]) . *** (Тако тихо одзвањају... [8о 1е1бе 1аи1еп... ]) .............. *** (Роса пролећа... [Оег Таи <3еб РгићНп§б... ]) .............. *** (О, букве без лш пћа... [О сИе еп11аиђ1еп Висћеп... ]) . ...................................... Час уцвељености (81ип<3е с1еб Огатб) Ноћна жалопојка (НасћШсће К1а§е, 2. Р.) .................................. Луциферу (Ап 1.шНег, 3. Р.) ...................................................... .. Увече (А т Ађепс! II, 2. Р.) ........................................................... *** Црвена лица... [К.о1е Оеб1сћ1е г. . . ]) ................................... Повратак (Не1ткећг) ......................................................................... Сањарење (Тгаитеге1, 3. Р.) ........................................................... Псалм (Рба1т II) ................................................................................. На измаку (ИеГ^е, 2. Р.) ........................................................... Животна доба (Теђепбаћег) ........................................................... Сунцокрети (В1е 8оппепђ1итеп) ................................................... Запад (друга верзија) (АђепсНапс!, 2. Р.) ................................... Напомене ........................................... , ............................. ■................. Хронологија .........................................................................................
166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 183 184 185 186 187 188 194 199
Георг Тракл ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ Издавач СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Београд, Маршала Тита 19 Главни уредник Милорад Ђурић За издавача Радомир Радованац Рецензент Радивоје Константиновић Технички уредник Јовица Бојић Коректор Бранка Јоветић Тираж 3000 Штампа Деоничко друштво у друштвеној својини штампарија „Будућност“ Нови Сад, Шумадијска 12
204
С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 830-1 ТРАКЈ1, Георг Изабране песме / Георг Тракл ; избор и прснод Бранимир Живојиновић. - Београд : Српска ки .и ж св н а задруга, 1990 (Нови Сад : Будућност). - 204 стр. ; 18 гш. (Мала библиотека Српске књижевне задруге) Тираж 3000. - Стр. 5-26 : О Георгу Траклу / Ннлтср Кили ; превела с немачког Олга Бекић. - Стр. 195 198 11лпомене / Б. [Бранимир] Живојиновић. - ХронолОЈ ир стр. 199-200. 18ВК 86-379-0151-4 а) Тракл, Георг (1887-1914) - Поезија 830.09-1
