АРСЕНИЈ ТАРКОВСКИ
БИГЗ
Арсениј Тарковски је живео и певао тихо. Његов глас није се најбоље чуо у вреви руске и европске свакодневице двадесетога века. Он је чекао ону, речитију, тишину која наступа иза живота. То би, у најкраћем, био извештај о животу и певању овог руског песника, који је живео од 1907.-до 1990. године. Напокон, Тарковски је урбани песник. У његовој Москви, осећа се мандељштамовска туга вечитих повратака, али и пастернаковско-рембоовска узнесеност раним пролећима и градским шетачима. Ово не значи да се Тарковски лишио помоћи народнога предања, или да заборавља на село као пушкиновски извор „надахнућа и рада“. Он често привиђа „подземне градове“ (подсећање на потонули град из руских легенди Китеж), а сред градских зидина, не једном, причује Јарославнин плач. Један његов циклус песама се, не случајно, зове „Бајке“. Но без обзира која тема га привукла, улога песникова за Арсенија Тарковског је улога медијума путем којег песник људима објављује ретко докучиве и обзнањиване истине. За Тарковског је песник „звучник“, „суштинских веза речник“ , тумач и пријатељ природе, судња веза савременика са предачким наслеђем. Не треба зато да чуди присуство толиких песничких, и не само песничких предака у делу Тарковског („Од Дантеа до Скиапарелија“). Основна песникова тежња била је да придода свој камичак златном храму уметности, сажимајући у свом певању оно најлепше што је успео захитити из океана руског песништва, од Слова о п о лк у Игорову, преко Державина и Пушкина до Заболоцког и Ахматове. Поезија Арсенија Тарковског стоји изван мегаломаније нашег доба, сведочећи о нечем, наизглед неважном, што се, временом, тихо, ненаметљиво, али и незаустављиво, избори за своју важност: Волех поврагпке кући Шек пред зору, и часком ст вари да разместим наше, и још — даш чицу белу, на прозору, па цветић, воду, и кристалне чаше, и небосвод, сав зеленкаст врх света, и, беспризорник, т о ш то сам поета . . . И ако већ овај поета, озбиљно и свечано, тврди: „Треба да капу и пред тобом скинем“ . . . — куца час, и право је, да ми то најпре учинимо пред њим. Капе доле, господо!
ЛРСЕНИЈ ТАРКОВСКИ
БИТИ ТО ШТО ЈЕСИ ИЗДБРАНЕ ПЕСМЕ ИЗБОР, ПРЕВОД И ПРЕДГОВОР
ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ
I »КОГРАДСКИ И З Д А В А Ч К О -Г Р А Ф И Ч К И ЗА В О Д
Наслов оригинала Арсении Тарковскии Б штђ самим собоп
АРСЕНИЈ ТАРКОВСКИ ИЛИ УМЕЋЕ ТИХЕ ЛИРИКЕ
Арсениј Т&ркоовски је живео и певао тихо. ТБегов глас нигје се најбоље чуо у врееи руске и европске сва.костневице дведесетога века. Он је чекао ону, речитају, тиш ину која наступа иза живота. То би, у најкраћем, био извештај о ж ивоту и певању овог руског песника, који је ж ивео од 1907. д 1990. године. !0
I. ГРДИНЕ УЧЕЊ А. ПЕСНИКОВ ПУТ Таркоески је прошао две песничке ф азе: прву, из међу Октобараке револуције и Другог еветског рата, кад је тражио сопствени израз, и другу — важ нију, после Другог светског рата, када је, иш;ко)лован на многобројним својим прешодима, преко којих је, у међувремену, постао познат читал^ачкај публици, освојио властити песнич' Ш изр»аз. У првом периоду свог певаша Арсееиј Тарковски није могао објављивати у официјелним листовима. Морао се задоеољити полулегалним иаступима и превођењем поезије народа Оовјетског Савеза. Разлог су шегоиа национална осе1
1
7
ћања, на која се у Стаљмново и Бреж њ евљ ево доба нерадо гледало. Дугогодишње јавно ћутање Тар ков! ки је иокормстио тако што је учио. Учио је од велмких учитеља: Ахматове, Цветајеве, Заболоцког. Ово троје руских пеоника су најчеш ће помињани ,,преци“ у његовој поезији. Од Ахмато ве се Тарковски научио љубави према отаџбини и снази трпљ ењ а трагедије; Цветајева му је завеш тала буран и непредвидив језик и смелост да к аж е оно што мисли; од 31аболоцко!г је наследио бескрајну љубав према руокој избици, шум:и и земљи, и дубоку замишљеност пред природом и смрћу. Постоје још два знаменита учитеља Ароенија Тарковског нојје он спомиње нешто стидљивије. То су Гавркла Держав!ин и Велемир Хлебњиков. Од првог је преузео рационалну окегссу и наклоност према животу, а од другог склоност ка онеобичавању, зачудности и ч еж њ у за беоловесношћу. Ипак, Хлебњиковљеви екоперименти са значењем, ,,заумним“ језиком и формом, Таржовском су отрани. У другод фази, он је, тожом шездесетих година, о(бјавио ово-ју тхрву збирку пеоама, као већ самоовојан песник. Захвалност за то, песник дугуј е Великом Вођи лично, који се, као и у неним иним олучајевима, показао добрим: уредником: због ове „виооже ми(лости“ Ар'сениј Таржовскм спада у оне, ретке, песниже којима је тешко пронаћи слабу пеому. Вудућм песниж рођен је у породици „народовољца“ — про!тивнижа царског режима. Народовољци су били страх и трепет царске Руоије, особито када оу се ожренули, после неуспе-
лог пожушаја „одласка у народ“ (седамдесетих година деветнаестога века) методама терористичке активеости, убијајући виооже цароже чиеовииже. Од бомбе јадног народовољца стредао је и оам император самодржац Александар III Романов. Пеоник се, у *једној сводој песми, сећа евог оца како, налакћен на сто1, помно иш читава Херцена и Гарибалдија — социјелистичже идеологе. Поеле Октобарсже револуције, Таркзовски је окоечао студиј е Вишег државног књ иж евног курса. Године 1941. упућен је ка фронт, а 1943. је демобшшсан, после рањавања. То је описао у песми „Пољока болница“ . Песеижу оу морали шмпутирати ногу. После Другог оветоког рата Таржовсжи је, иајпре, познато име руског преводилаштва. Преиодио је азербејџансжу, грузијоку, ј ерменску, туркменску, жаракалпатоку и древноарапожу пое•иију. У поезији источних народа Тарковски је трагао мање за егзотижом, више за жоренима цивилизације, а дотхадале су му се неусиљеност и иожреност источних песника. Преводи су ТарЈсовоког пеонички очврсли (,,Ах, источни преводи, /ала ми од вас пуца главаи, ж али се, помирљиво, у једној својо!ј песми) и у његову поезгиДу унели нове речи, као и ону неопходну дубину виш их спозеаја древности жажву нала:ји?мо само у миљенижа муза. Али, овог миљенижа муза живот није ма:јио . Опхрв^ан трагедијама (Тарковоки је надживео сина Андреја, велижог филмсжог редитеља), један од водећих руоких пеоника д р у г е половине двадесетога вежа прву књигу песама
8
9
1
0
1
1
објазвгоо је тек 1962, у педесет седмој години живота. Б тл а је то збирка Уочи снега. После ње публиковао је књиге: Зем љ и — земаљско (1966), Тласник (1969), Песме (1974), Чаробне горе (1978), Зимски дан (1980), да би током осамдесетих штампао четири различита издања својих из-абраиих и ноеих песама. После тих, предсмртних књига, постало је очигледно да је у Арсенију Тарковском руска поезија добила, још једног, моћног песника,
II. ПОЕЗИЈА И СТВАРНОСТ „Позна зрелост“ (како се зосве једна од најлепш их његових песама) умногоме је одредила певање Арсениј а Тарковског. Књиге је почео да објављује у животном добу када се своде рачуни: за грешке није имао времена. Можда је и зато поезија Тарковоког умногоме — поезија успомена. Све што је Тарковски испевао, ИЛИ бар велики део његове песничке заоставштине, чине песме у ко-јима покуш ава да се сети најранијих представа о свету. И што даље и дубље, ка дечјој невмности, спушта сидро, Тарјковски је убедљивији, потреснији, истинитији.
елике, додуше, оптерећује баласт накнадеог знап>а, али се управо на тај начин постиже онај мпомерај'ући“ еф екат у односу на уобичај ене Iгредставе о детињству. Слмке рај ске невиности комбиноване су са сликама будућих жмвотних медаћа. Тарковски је, заправО', специфични пег н ж старости у чијој је поезији време, као 'лавни ју н ак (бодлеровскзи „неприј атељ“), рела'пивизовано. 1
П оезија Арсениј а Тарковског (а ваљ да и сваког аутентичног песника) и није ниш та друго до својеврсно жидисање Фоииеравог Б енџија на казаљке сата (Бука и бес), или судбинско зау «тављање часовника из Дикенсових В е л и к и х тичекивања. Ове махнмте покуш аје Тарковски чподева у лепо паковане сличице које, због евог (|шеог паковањ а, еису мање језовите.
Важно је нагласити да поезија Тарковског није „зав ичајна“ ; она се разлмкује од уопштених представа о детињству као луци у којој се, пзо Хелдерлиновој дефиницији, ж иве ло у окриљу богова. Иако озарена светлуцањем неповрата она теж и да буде реалистична. Ове песничке
Теж њ а за оовратком у доба у кој ем „ж инот није мерен годинама“ одводи Тарковског к'а бесловесности природе. Корење, дрвеће, птице, бубе (особито његови омиљени цврчци), травке, реке, извори, језера — ето од кога ваљ а учити. Ослободи™ се похлепе, жељ а, поседонања стварм, спозеати себе и научити „бмти то што јеси“ . Зар тако не светлуцају мора и звезде? Зар пчеле м бумбари не чине оно ш то се мора и е а ш та их недокучив нагое тера? Блоков за>хтев „живети ко ниш чи“ , Тарковски је у потпуности прихватио, и у ж ивот сировео. Отуда песникова чеж њ а за успостављањем комуникације са светом којм жизви тише, са дубмном гцума, непрегледношћу степе, са вдеалном мајкам водом, као и наглаш ена етичка потреба да ее стави на страеу „поеиж ених и увређенмх“.
10
11
1
1
1
1
Тврд и се да је концепцију природе Тарковоки преузео од Заболоцкот. Нема сумње, Заболоцки је песник који је (извршио нагјвећи утицај на Тарковског. Ваболоцки захтева: „Читај, дрвеће, песме Х еш ода“, а Тарковаки као да се слаже: „Учити речи разумној сенице“. Ипак, за разлику од концепције Заболоцког у којој је песник „орган природе“ , Таркоески ниј е тако сигуран у закључцима и чини се да пре верује у надмоћност и савршеност природе („У природи сл^ободе нем!а“) у одеосу на човекое разум м да не заборавља на Фетое захтев: „учи од њих — од храста и брезе“ . Заболоцки, са сеојим одважним „ја сам бто ум природин, мисао њ ена“ код Таркоеоког се претапа у нешто скромније, баљмонтоеско „ја се учих нежној ћутњ и у зелени“. Оргуље Заболоцког Тарковски мењ а за флауту, цвркут птица, чаробну фрулу м цврчање цврчака, Човек је природи потчињен, јер је њен део, и може једино да сплете, што черш ће и неразлучније, своје меео и кости са корењем и травама. Може се рећи да је Таркоески близак Тјутчевљево ј филозоф,и]ји лирског пантеизма у којој природа побеђује, :и у којој је човек на губ.итку. Ипак, Тјутчевљ ее пеоимизам Тарковском не одгоеара у потпуности — ои се труди мисл!ити главом Держаеинсеом: не очајава, већ се убого и нев ино радује, док још ш а живота и радости у њему. У складу са овим је и љубав према земљи и свему земаљскоме. Тарковски није од песника који (с праеом?) тврде да нам „свет није дом“ , он се слаже са оним лепим стихом Атанаса Далчева: „Ове што им-ам на овој је земљи м алој“ . „Земља“ је реч која
ее у поезији Арсенија Тарковског понајчеш ће епомиње. „ З е м љ 1 И з е м љ ! И н о “ , тај исход пред кој им чоееку нема видљивог узмака, страш и пееиика („ја ж ивот волим, умрети се бој.им“), али га истоеремено и храбри да поднесе усуд: ш ака чемље, сув лист, влат траве — једини су име'гак, нека врста нетраж ене заш тите од неизлечиве привржености ж ивоту („лишће је мој оклоп“). У приликама губитништва и ш нчезавањ а оног иа)ј лепш ег што је чоееку дато, у спору „прир о д е И речника“, песник излаз в и д и у ненаметјш в о ш приЈсуству и траја!њу „ и з Е а н ж иеота“ , као у песми „Фотограф|И1ја“ („ма и умро — ипак Ж1 и в .и ш “ ) , или у програмској песми „Р ечни к“ (,,ја сам гранчица са дебла Руси1је“). Ж и еот је за Тарковског већа иаграда него казна, и у Iгајузвишенијим, химничним тренуцима свог пе1шња, 0!Н не пропушта да иокаже своју зах вал иост. Приметно је, међутим, да упорно1 избегава именоеатји трансцендентног адресата те захвалности. Он ће с е пре захеалити „устима“ и ,,гркљану“ , „што ми пеоати никад не би л ако“ , иего Богу. Па ипак, не би много погрешсио онајј ко би поезију Таркоеског донекле назеао и рел игиозном: она је обасј ана ј едном нарочитом лером у којој с е штедрост и вел-ичина Творца осећају преко извесних радњи и појаеа у когје је песник уверен („моја коб је м иза смрти мостањем огрејана“). Таркоески, донекле, преузима и акмеистичку, боље речено, Гумиљовљеву концепцију јасности и ,,адамизма“. И док се у захтевима за јасним песничким изразом Таркоески у потпупости слаж е са Гумиљоеом („ко спектралеом
12
13
1
1
1
1
1
1
анализом ојасиих све речи“), њетов Адам је више праузор и праучитељ, него, као код Гумиљова, ваокрсли ш етач кроз време. Између Гумиљовљевог стиха „у младом евету ја, млад Адам, ходим“ до концепцмј е Тарковског који песшиков труд види у „понављању Адамових напора“ („Адам је косио шашу, ја од ње плетем корпе“) разлика је очигледна. Тарковски је у идејама опрезнији од Заболоцког и Гумиљова. Он пред смрћу не узвикуј е, као Гумиљов: „Па шта! Овде је један овет — тамо светови су други!“ Он би да остане, ипак, у овоме овету, и основни његов захтев је „потрајати још мало“ („дај да издрж им бар до првог снега“). Гумиљов је херој, Заболоцки мудрац, а Тарковеки је понајвише — песник мајуш них озарења, уплаш ен сред М ( и р и ј а д а звезда и планета, али и у м с т в е н и путниж, тврдоглаво уверен да је човеково право место у златном средишту евета и да стога, ма како пролазно и кратковеко, људско биће не може бити безначајно („Човек сам, свету у средишту стО'јим“). Тарков ски је икареки лет приземљио, н е растопивши Икару крила. Кад је реч о везама са руским претходницима, ваљ а нагласити сличност поезије Тарковског са још једним великаном — Валеријем Б рјусовим. У питању је веза са поеледњом фазом поезије Брјусова, са његовом концепцијом „научног симболизма“. Наиме, поезија Тарковског је (као и поезија Брјусова из те фазе) веома богата терминима преузетим из природних наука (спектрална анализа, инфузорије, јоиизована вода, жива, лискун итд.). Посебно се Тарковском допада астроиомија и њена загледаност у звезде.
Тарковскот је, као песника, донекле одредио и његов ж ивотни пут. Он је у рату теш ко рањен, изгубио је ногу. Тим пре је заеим љ ива његова концепција отаџбине. Један циклус песама Тарковски поклања теми Русије и отаџбинеког рата против немачких нациста у којем је учеетвов ао. Антиратиа и родољубива, ова поезија ее уклаиа у широко коришћену тем атику којој није одолео готово ииједан познатији руски пееник друге половине двадееетог века и која је донела поезију високе вредноети, проткану како трагичним размиш љањима о ж ртвам а ко/је односи рат, тако и свешћу о неопходности одбране отаџбине од завојевача („Руоијице, Русијо, земљо, доме, м ајко“). У такве тенденције уклапа се и ратна поезија Арсенија Тарковског, уз драгоцену разлику да он предност даје ратним сликама умеето пеихологизирању и идеоло)ги(ји, да родољубиве и антиратне мотиве представља углавном кроз своју личну судбину. И наче, у својим ратним песмама Тарковеки ее радо присећа Блоковог циклуса „На Куликовом пољ у“ („Ил то дивљи, М амајеви к о њ и . . . / Јуре, енежну диж ући праш ину“). Напокон, Тарковски је урбани песник. У његовој Москви осећа се мандељштамовска туга вечитих повратака, али и пастернаковско-рембоовска узнесен ст раним прошећима и градским шетачима. Ово не значи да се Тарковски лиш ио помоћи народиога предања, или да заборављ а на село као пушкиновсиш извор „надахнућа и рада“. Он чеето привиђа „подземне градове“ (подсећање на потонули град из руских легенди К и-
14
15
1
1
01
теж), а сред градскмх зидина, не једном, причује Јарославнин плач. Један његов циклус песама се, не случа)јно, зове „Ба,јке“ .
га, као чудна подршка која вам долази од далеког пријатељ а кога нисте упознали:
Но без обзира која тема га привукла, улога песникова за Арсенија Тарковског је улога медијума путем којег пеоник људима објављује ретко докучиве \и обзнањиване истине. З а Тарковског је песник „звучники, „суштинских веза реч; Ш'к“ , тумач и пријатељ природе, судња веза савременика са иредачкмм наслеђем.
И пема јачег ослонца од пријатељства непознатог рамена .. .
1
Не треба зато да чуди присуство толиких песничких, и не само песничких предака у делу Тарковског („Од Дантеа до С киж арелм ј а“). Основна пеоникова теж њ а била је д а придода свој камичак златном храму уметности, саж имајући у свом певањ у ано најлепш е што је успео захитити из океана руског песништва, од Слова о полку Игорову, преко Державина и Пушкина до Заболоцког м Ахматове.
П оезија Арсенија Тарковског стоји изван мегаломаеије нашег доба, сведочећи о нечем, наизглед неважном, ш то се, временом, тихо, ненаметљиво, али и незаустављиво, избори за своју важност: В олех повратке кућ и тек пред зору, и часком ствари да разместим наше, у још — даш чицу б елу, на прозору, па цветић, воду, и кристалне чаше, и небосеод, сав зеленкаст вр х света, и, беспризорник, то што сам поета.. . И а.ко већ овај поета, озбиљео и свечано, тврди: „Треба да каиу и пред тобом окинем“ . . . — куца час, и право је, да ми то најпре учинимо пред њим. К апе доле, гооподо!
III. ОНО ШТО ЋЕ ДОЋИ Владимир Ја гличић Постоје стихови Арсенија Тарковског које сам при првом читању упамтио и не могу их се отрести: „С Овидијем бих овчји сир да једем“, или кад пева о Ани А хматовој: ,,Полупризната као јерес“. А шта рећи о овим, смелим ш тегобним, стиховима: „Судби-но, нису цареви у праву, / а свануо је, ипак, овај дан!“ Такви стихов-и се не заборављају. Арсениј Тарковски, из даљине, зрачи као освој ена, теш ко достижна морална сна-
16
* * *
И ово сад приснивам, и оно присних лани, лрж ниће ми се, кадгод, ш све, још преосталс^, оеовиће се све, на јави — у апсани, приснизћете и ви то што> ми је на сан нало. 11
Тамо, по страни од нас, од света свег по страни, пал ж ури, већ, за валом, да умру под обалом, а на валу су звезда, човек, птице, сви дани, јава, снови и смрт — вал већ јури за валом. Шта ће број еви менл — бис! сам, јесам, бићу. Чудо над чудима је ж ивот — пред њим ја падам на колена, сирота коју невољ а свлада, сам, усред огледала, међом одраза бледом свих мора и градова што с бунилом зрак сплићу. И мати, у сузама, узима у кррхло чедо.
21
5ј»
ЈјЗ
Јј?
ТЕОФАН ГРК
Друкче ми ое привиђају сени, друкчиј е мси ништавило поје: књиговезац да шагрин не цени, да не мала сликар платно своје;
К ада увидех да је шум све јачи, кад оживеш е кредна крила чвршће, ја схватих: живот цео прекорачих, а подвиг мој још и е пређе раскршће.
да пој попца, ритмичан, у трави, с три четврти такта — три чекића за кривином неће да се јави, на изласку тз малог градића.
Треба м;и завет гробова, тај бедем што зи ја кб од нож а пуш на рана, да е а библијоку рескоот себе сведем, и да поотанем калф а Теофана.
За разбоје своје чипкарица да не оеда, кра;ј прозора, зими, калајџија, та циганска птица, киЈселину огњем да не дими.
По панџама га познах: он је лав, и кост од кости сопствене пуотиње, ж уд им ш ввдим авет, труо сав, на раж ареном угљу милостиње.
Да запуш та чекић ков овој златан, златног конца да скончаше нити. Умирање гледати алата исто је што себе сахранити.
Шест векова већ дишем ж ар му тмине, ш ест векова ме црв те ране гризе. — Х оћеш ли доћп, Самарићанине, да увијеш ме у ланене ризе?
1
И, ево, већ електронока лира потајно од програмера, тихо, започиње песму Кантемира да сопственим оконча је стихом.
22
23
*
РЕЧНИК
ПУШКИНОВИ ЕПИГРАМИ I Спевај ми песму, како је зеба тихо иза мора ж ивела . . . („Зимско вече“)
Ја сам гранчица са дебла Русије, н>ена сам плот, и све до лишћа мог, сеж у челичне ж иле, из бусије, од лана, крви, ткива коштаног: корење све је гушће и брсније. Постоји власна теж а из висине, и: бесмртан сам зато и ја, док ври у жилама —• бол мој, тај драг сок подзеа\шог врутка ледне влаге ток, „ер“ и „ел“ светог ј езика кад сине. Зван сам у живот крвљ у свих рођених, свих смрти, ж ивех у свим временима, када је народа безимени гениј плот предмета и појава, што плени, корење све је гушће и брсније. Речник је читљив са сваке странице, од облака до тамо где сни мувар. — Разумној речи учити сенице, и лист јединствен ронити у бунар, од рђе, бакрен, златан ко зенице . . .
24
Заш то, сестрице, реци, ниои еа божјег врела, већ из нашег, ко преци, душо, пмти ж елела? Јер човеково тело место је неумесно, ти слете одвећ смело у орце моје тесно. Тело постаје шут, тровано нехотице, и н а братни иут, одлетећеш, ко птице. 01
Кад се одазва крилом на зов бивства, за семе, немоћним се чинило сирото М |ј е бреме. 0
Тако ћеш — ко ће знати — свршив свој лет у вери, куцати и куцати, да не отшкринеш двери.
25
Пој да те болом бодре, да со си, м ж уч постигла — да у плот ж иву продре, већ, смртоносна »игла.
Бацаху деца ми огриске, ш тујућ уметност која вене, као звери из клети ниске, одозго гледаху на мене.
Певај скитаљко, зе-бо, што једеш хлеб тек с муком, како снежић под небом пада на цвет јабуков,
Срх срца (што је скоро стало) заборављах, шта пева мати, али научих, стог, помало' лепет, дотад ми туђ, да схватим.
како расте пшеница, и град се на њу проспе. Пој, скрати сате просте пој, зато си певица, душо — да ти опросте.
Ж и вех мупно, ал за спасење душе, у сненој полусени, као тренутно привиђење јавм се, опет, Муза мени, стубе ми спусти, без опорости, ал не да би ми угодила, већ да ми леност срца опрости макар на смирају година.
II Као тренутно привиђење, као геније чисте лепоте . . . (Посвећено)
III Што реметиш ме, шта л и зиачиш . . .
Као Кавкаски роб, у јами, у глини ништавности: слепих невештом руком, у осами, играчкице за децу лепих. Никад каљени, у гомили, на парчад су се, м на трице петли !И јарад ту ломили, и овчице, и камилице.
26
(Стихови, сачињени ноћу, у време несанице)
Решио сам задатак стар, не разј аснив га ничим; Дојав,и ти потомку бар, како ж ивети доличи —
27
небо и л ’ хлеб — ко је пречи ИЛИ јаловост земна првде, све — због у свесци речи оном ко за мном аде?
IV
1
Ван — заборав не јења, воњ је мочварни јачи. Пиј анство туђег поколења заводи и привлачи. Вичем, он ме не чује, свећом до зоре чара: ,,Што ме узиемирујеш ?“ Ко да ми одговара. Не коштам једног слова из скице његове, колико реч — не нова, за год!ине и векове. Боже, зар и ја, потом, за њим ћу, сам, неблистав, промашив циљ животом, проћи крај смисла бивства.
И сваки пут, кад желим ш кр и њ у своју да откључам . . . „Шкрти витез“
Украдоше ми новац у самоуслузи, потребнмји беше за касиркин дом. А л’ какве све јаде — вечно на услузи, не подариш е ми у ж ивоту мом! У снежиом, радости пуном, овету, вани, где су диј аманти с висина ронили, у груд ме гађаху, као у стрељани, за наараду су меи душ у изгонили. И зрањ авиш е ми ваљано дар тела не хитнуш е за то ч ак ни копље древно. Безосветно ми је све срце изјела она моја стара, скупоцена ревност. Где м реж у простире — још вид(им клевету њу су ми кб тиркиз плаветни слагали. Мене су најбољи љ уди на том свету Царски нештедице, у очи лагали. Хлеб бих био. Новце, а ни тебе, славо, одавно у ш криш и ја не чувам већ. Дародавац мој ми не рече, лукаво, да ми с даровима уручи и право на слободну и на отворену реч.
28
29
ПРВА ОЛУЈА
КО ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА РАНИЈЕ
ЉубиЈчаето н(а Криму и бело у Паризу, у Моокви моје пролеће је окромно, ал ’ срцу близу, ко цура у сузама. Гле, лопов (мантил П 01Д к и ш о м ) ,
I
с неким
см отуљ ком
и д е, сам , и з п ек ар е,
кришом. А л’ тамо, где пролеће ципелом таче влати — чувати се ни од чег’ и безразложно плакати. По млакама облаци промичу косим летом, и паунасте дуге плове под нечијом петом, по кичми сене трчи девојка невољена, ( ж и в о т М 0 'ј), у з е л е н о м х а љ е т к у до к о л е н а , торбицом
м аш е,
па
ће
басам цим а
у
Ко четрдесет година раније на зв у к корака срце јач е куца. Пр ' ор к а врту окрееут, дом сније, кратковид поглед, свећа што светлуца јамства, ни клетве, не захтева сада. Д алека звона звоне тамом града. Свиће. И лада киш а спора, позна; уза зид, скисла, подивљала лоза, зна ко !бескућни к неки да се свије, ко четрдесет година раније. 0 3
1
дом.
Сав град је доле, и — гром тек што не к р е н е за
њ ом . ..
II Ко четрдесет година раније сметнух са ума оно најважније, док говоре ми нешто из те кише, ја сам крив, теби све је опроштено, а воз у десет до једанаест, ено, залази за кривину, маневрише. У једанаест тачно, кра:ј је сним»а, њих, четрдесет година доцније однеће собом, димом обавијен,
30
31
следећи всхз, прохујав плочниоцима, крај том, што рече, у немост уронив, она, кад 'су се помакли вагони. Н ечија младост, са станице, сама, испратив сва та каш њ ењ а од јуче, кући ће се, једва, уличним барама, стиснувши зубе, ћутке да одвуче!
III Звездама с неба, врху земних гора, захваљ ујем се, јер висину мере, а очима — за сузе и безмерје! Х вала рукама, налим од умора, за то, што још их, са два крила бела, (рукама својим) ти ниси однела! Гркљану хвала, али и устима ј ер ми певати никад не би лако, јер глас мој још је груб и ненаштиман, ове док из јам а и дубине вода. бели се голуб изди ж е и, зраком, разбија груди о зидове свода! Не бели голуб — ч ак још само име, живоме слуху туђи звук улије, Што пролама се у твојим крилима ко четрдесет година раније.
32
Нс Н« *
П(рекасна баштино1, звуче пуст, без наде, л аж н а маско иног детињства, мој граде! П лећа ми је стисла, торба евих година. У сусрету — смисла не В1ИДИМ, од дима. Сад је ту наметно небо — плави пелин, димно и плаветно, с шлубићем белим. Где се зе^ни нуди, назрети се мора — завесица руди уз прорез прозора. Не схвативши ништа за мном је ходила, маска са попришта прадревних година.
33
* * ❖
❖ * *
Душу, кој а плану летом птица, не еназише у собици белој, где кроз прсте младих врачарица грејало се нежно дечје тело.
Беш е дом с три окна-трунца, ш то се бојом цакле, да ч ак ни у сиектру сунца нема боје такве.
Дажд даждиш е јуче целог дана, још се земља од блата не стеже. Би толико јунских јоргована, да сјај света у плавет одбеже,
Спектралнији он је био, зелен попут брега, да кроз прозор собе, тијо молих се за њега.
а кроз јул и август, све до зоре, би толико сјаја кроз прозоре, свод украси толико фонтана, бојама мог ирвог летњег доба, да је моја коб и иза гроба постањем, ко груда, огрејана.
Веровах — из раја, кући кб сну неком склон, ниј ансе не мењајући, премести се он. К ућица је сад пристала: чудесна омамно, сва зелена и кристална, стоји ту, преда мном. К апке нису јој дирали, али су сневали дању, дО'К би ту свирали и нешто певали,
35
ноћу би се, на доксату, дуго опраштали док се фењер, сав у злату, за исираћај, пали.
%* *
Још ми у ушима брује и звоњ ава и гром, о, како је трубио трамвајџија. Туда је пролазио трамвај, и тамо беше нежурна, малена река, сва у трш чаку и сочивици. Ј а и Ваља седимо, јаш ући топове крај улаза у јавни врт, где стоје двестогодишњи храст, сладолеџије, киосци за лимунаду, и у плавој униформи — музичари. Плешти ју н над јавним вртом. Груба труби, ударају у добош, и ф лаута звижди, али ее чују као под јастуком — половина бубња, пола трубе, и пола ф лауте, четвртина сна, и једна оомина живота. Обоје смо (у летњим шеширићима с ластжпом, у сандалицама, у мор нарским блузицама са осликаним сидром) још не знамо, ко ће од нас у животу да остане, кога ће убити, 1
36
37
* * *
о судбинама нашим још ни говора нема, код куће нас чека топло млеко, и летттири нам слећу на рамена, а ласте узлећу у висине.
Још нисмо ратовали против Германије, 'гр'И)наесга је година текла, споро и свечано, боловаху у кући од незнања, кб од маније, као од ж еђи палме у пустињи пешчаној. Мајка је мирисала на шпирит и цвеће чисто, плаш т на орману беше, на веш алици дам ској; и све је моје, туж но и блажено, детињство, у горућем ш пириту и љубичици пармској. Још видим оца који, кб сибирски робијаш, Гарибалдија и Херцена под лактом разматра. Из града прашног мирис ваниле се пробргја, а из предграђа воњ а — на коњ ски зној и катран. Чинило се да домаћини ове куће и гајева остају вечно оно што> беше предратна Европа, да није било, нема и неће бити Сарајева, и ко зна где се тласе звуци мазурског топа? . . .
39
38 о
СУША
ОЛУЈА
Стврдну се земља као усне тифусара, ког руж и осип. И дјипуших трака траг се гусне, и окољем се мук проноси.
Дојкињ а птица и комараца, помутила се плавет. Пред невреме запара палаца, пахну увеле траве.
И корито, већ, сахне речно, изворска вода се повукла . . . И остаде од зноја, вечно, у крви игла ледна, мукла.
По селу Каин о окна лупа и као свог слугу позива млађег
Њ иш е се кб чун у раздање, право у срце ми нишани, а л ’, кратког лета и путање, не налази циљ одабрани.
У ж ези м раз заблиста, и плеш е град сред траве. Да, свет је млад заиста, заиста крив је Авељ.
У будућности има азил, за суш у се, у кругу, гради, где душ е скитају у влази, и ж иве, још, у лажној нади.
Ја те гледам на длану, судбино моја од сања, неспреман за од брану, кб у Кш изи постања.
40
стопе бразда, врата, газда, брата.
41 с>
* * *
У депињству се разболех од глади и страха. Корицу са усана одраћу — и усне облизати. Запамтих прохладан и слаткаст укус. А ипак адлазим, ипак одлазим, одлазим, седам на степенице у свечаном оделцу, згревам се, одлазим к себи у грозници, као на зов ф руле за пацоловцем у реку, седам — и згревам се на степеницама. Али и ту ме хвата језа. А мати стоји, руком ме зове, као да је недалеко. А прићи к шој ми се не да: чим се примакнем — ено ње, на седам корака, рукоам ме зове. Приђем ли — стоји на седам корака, руком ме позива. Вруће ми постаје, ш ију истежем, и леж ем — то трубе затрубише, сјај по веђама ме ошину, коњи поскакаше, мати; над калдрмом лети, руком ме зове — и одлете . . . и дан-данас приснивам под јабукама белу болницу, и белу, под грлом плахту, и, ено, доктор у белом зури у мене, и бела, крај ногу, стоји сестрица, и крилима лепрша. И остају тамо. А мати приђе, руком ме помази, и одлете . ..
42
* ❖ ❖
У последњи месец јесени, на стрмини нрелог живота, испуњеног тугом, уђсх у безлисну и безимену шуму. Она беше по рубовима омијена млечнобелим стаклом магле. По седим гранама текоше чисте сузе, каквим јсдино дрвеће јец а уочи I[.петоубиочке зиме. И тад се догоди чудо: на заласку пробуди се из облака плавет, и јарки зрак се проби, као у јуну, из дана будућих у прошлост моју, и плакаху стабла уочи благих напора, и празничних штедрости, срећних бура које се клупчаху у азуру, и започеше славуји хор, као да руке по клавијатури пребраху, од земљ е до највиш их Нота.
%* *
Сад бих само до краја да не откријем лице, да све не растумачим, што ми певаху птице, што бео дан избрбља, намигну звезда с обода, што ми нанесе вода:, и скисели лобода, за остатак ж ивота оставио бих, до суда, чврсти угруш ак крви, препун сјаја и чуда, а ако већ пута натраг не буде, с те улице, онда увући се у њега, не изаћи отуда, па — у аорту, незнано чију, насумице.
❖ * *
Туж илац нисам ипак, знадох на земљи и да се гостим: „Чорбу од јуче му сипај, у помијару остатке проспи.“ Све има свој час — он протече, ал ’ вољ аху ме у оно доба: Прва: „Збогом!“, у венчаници рече, друга чврсто спава сред гроба, а трећа крај туђинаца, и сад у капи сузе, шпи са смехом, штеди и скупљ а онај ехо. И дуж ник сам, туж илап нисам.
44
45
*
јН
*
Кб безумници се кикоћу лептири, маје се коло драгих луда азурном хрпом од пелуда и стер еометриј ских фигура: математику ову уче од рујеог, моћног, од Амура. Кореографску неку школу, и карневалско младо вино, одаје јунски неред лептира, који се играју ватром, лоптајући се бисером, фино, са својим крилатим јпредводником. И односи њину поворку ш кол арску, ванвољну и ломну, ванмислену, царску, ветар, што у живот упада, са криком.
46
ОДА
Ваздуха мало, само мало хлеба, лед, кб кош уљ у, стргли би оа плећи. Треба у грло увући сјај неба, међу два плава океана лећи! Пред твоје ноге пашћу, на друм златни, звездано зрнце у песку звезданом, да би нада мном богови крилати са цвета на цвет прелетали сано. Ти би се могла јавити пре зоре, открити ми се у својој висини, још пре би могли твоји исполини и твоју књигу, успут, да отворе, још пре би могла ново име, сама, да наденеш ми на ј езику своме, ја бих плануо под твојим стопама и потонуо у песку златноме.
47
.
,!<*«♦■ти4 ч.*
4
п # с П
.
.
.
тт
.
д а л ' 1'*'- . • 'у V
! ■ .'- ;• < ! '
.
.
.
.
,лии
. .
...•
1к,
ч. •• 1
. .
•■• '■'& н1'
■
; Ј з<|п и;.ј ■’*: <■■(. ’ - :■;.■' ' н ,■-;:.?■; тп\,'Л ц.г а ;^ ?
>т( ' .
.
.
о
ПРЕД ЈЕСЕН
Одоше сви. На опроштају оста сув, препераж еи лист, за прозором. А мевм и та ситница је доста: иаое јесени шум, у дому мом. Исклизну лето, игле хладан ж алац, |цз 3'анемелог длана типшие, у помрчини западе за сталак, «а зид, где игре слушам мипшје. Сводећи рачун, немам права ч ак ии н а тај пож ар ш то букти навикло. Сдигурно, још се дроби ш љ унак лак, Iгод немилосном, оштром њеном штиклом. Тамо, у вањоком, мирном умирању, изван ж ивота мог и бивства то је, у жутом, рујном, плавом — ш та је за њу и ш та јој значи, сад, еећање моје?
Ево, он спушта мале капке, млечним опојем дише, вечерши тријумф сањ е слатке зипку од лике њише.
КОЛЕВКА
А ндреју Т.
ОН: Отвори двери, изиђи, узми ш та било од мене: сјај вечерњи, крчаг јаворов, бокв:Ицу, успомене . .
ОНА:
Путниче, штО' сву ноћ не спаваш, што л у таш , што не одмориш? Нећеш стићи куд намераваш. Што једно исто збориш? Ко те још слуша ооде више, Ш та са мном ту још делиш? Он дише као голуб бели, У колевци се шише. ОН:
Вече пада, поља се плаве, земља запада У покој. Ко ће ми помоћи да заитим воде из зденца дубоког? Немам ништа — изгубих све на путу. И вапијем: по дану лутам, за својом звездом. Дај да се напијем. ОНА
Где је зденац — вода се злати. Успут је, нек ти лакне. Ј а ти не могу ниш та дати, од чеда зар да се макнем?
52
53
СВЕТАО ДАН
Камен леж и крај јаемина. ц Под тим је каменом закопано благо. Отац стоји на путићу. Светао је, светао1, дан. Сва је у цвасти сребрна топола, центифолиј а, а за њом — коврџаве руж е, и млечика трава. И никад срећнији нисам био. И никад срећнији нисам био.
Срцем траве роса капље, по навици, и корача дете босо по стазици, носи јаш де у ж утој котарици, налакћен га гледам, сам, на свом прозору, ко у котарици да проноси зору. Кад би према мени јурнула стазица, да се, у мом длану, љушне котарица, не бих дом под гором гледао, све љући, не бих завидео ником, умирући, никада се не бих ни враћао кући.
Вратити се тамо немогуће је нити се рећи може, како је исиуњен блаженством био тај рај ски врт.
54
55
НОЈ ИЗ 1913. ГОДИНЕ
25. ЈУНА 1935
Показмвали су ноја -на Галерији. Х ладна собица трговине, и сиви сјај испод стакленог крова, и она керозинка на тезги он на све одавно привикнут. Намрштивши се, на сањиве очи надвио' је љубичасте веђе и насред празне просторије, не мичући се, као пуњ ена звер, стајао је тако, учврстивши несвиј ене ноге, као да је могуће. не мењајући позу, стајати скоро цео час, скоро' цео дан. Без било какве мисли, без успомена.
Да ли је леп мој празник, сив, ил румен, пун вере, ал руж е н а прозору мом стоје госпоствено, и не захвалност сад, већ осећање пуне мере постаје у овај дан занавек мени својствено. А ако грешим, реци —- нашто ће ми дубока тишина траве, друж ба честара :ко'јим стремих, И стреле птичјих крила, и рески шум потока. што личи на и зјаву љубави глувонемих?
1
И научи се он непостој ању и ни на шта да не обраћа паж њ у, хоће ли га господар помаћи или не, хоће ли му до сути храну, и ч ак и да поиште, не би могао из ове окамењености изаћи. 1
1
57
25. ЈУНА 1939.
Страшно је мрети, тужно оставити ту старудију чарну, ио мом трагу, сву бесмислицу, т ек песнику драгу, коју не успе никад прославити. Волех повратке кући тек пред зору, и часком ствари да разместим наше, и још — д-ашчицу белу на прозору, па цветић, воду, и кристалне чаше, и небосвод, сав зеленкаст, врх света, и, беспризорник, то што сам поета. А рођенданске кад стигну прославе, ја боготворих дан таштине свечан, песме другов а, и ж енске поздраве, кристал осмеха, звон стаклића срећан, увојак власи непоновљив, бледи, и неумитан пољубац што следи. 1
Све је сад друкче у дому, рођеном, јун је, а ја се не врзмам по кући, у кој ој живот трпљењу ме учи, на рођендан се мути крв, вријући, бесаница ме мучи, ко пред гробом: Ш та учиних са судбом драгоцеиом, о Боже мој, ш та учиних са собом!
58
ИГНАТЈЕВСКА ШУМА
Последњих листова ж ар, потпуним самоспаљењем узлази у небо, и пут је твој, ко обол. Сва ова шум;а ж иви баш таквим раздраж ењ ем каквим иоследњу годину ја, ево, живим с тобом. У расплаканом оку одражен је и трун на стази, ко у дољи преплављеној жбунови кроз тмину. Не бира!ј, не угрож авај, не дотичи, не мази, не наруш авај ш умску јастучасту тишину. Ти можеш чути дах старог живота: прона-ћи слузаве гљиве у мокрој трави — расту уз граб, до саме срчике њ их су изгризли пужеви голаћи, а кож у још голица тај исти влаж ни свраб. Сва наш а прошлост овде личи на неку претњ у — гледај, ево се враћа, огрешће у злочину! А небо се костреши, клен држ ећ ко руж у летњ у — нека ж еж е још јаче! — Скоро крај самих очију.
59
* * *
Кад куттач-ица која теш ку коеу промочи тек излази из воде, у ј ари поподнева, и скриј е се у хладу, тада шумски поточић кроз зелен огледала сасвим друкче пропева.
Одузета ноћним ми сенима, јецајући за мном, у нбстрогој црној хаљи, с дечјим раменима, лепи даре, неузвраћен богом,
Над крхким љуштурама светло-студених вода сторуки бог потока надвија оштар рог, и само бумбар, као први авион свода, на будућа времена подсећа, теж ак, строг.
заклињ ем те будућим и прошлим, не јецај, већ јач е спи, молићу, не прати ме својим зрачком трошним, анђеле, јеленче, соколићу. Из сумерских стена, из пустиње арабијске, и л ’ — из каквог друга сећања — кроз сјај гордости сиње моје грло стежеш као туга? Не, ја не знам, где ти је држава, кроз какву да кунем те даљину, да бих опет изгубио права на твој дах, на руке, на хаљину.
60
61
КИША
Ж елим у песми незнане полете, сав овај свет у промени обличја: неуловљиве травине покрете, и величину која је ничија, и стабла што у крилат песак зуре, и разбуђена цвркутањ а птичја — сав овај свет, леп, грбав и натмурен, као дрво на обали Ингула, где зачух прво котрљање буре. У рог овнујски бура тад зарула упорно дебло — видех крошњу ону — зелени калуп буке, кроз сва чула. А киш а јурну по глини — искону, видех је стреласту, гранаторогу, како већ сасвим сличи Актеону. И на пут паде, ту, крај мојих ногу.
62
ЦВРЧАК
Ако је по истини, ја сам — цврчак, домаћи. Ја заповести певам над пепелом Шпорета, кад то пожелим, врење у води ћу подстаћи, и за киптање нооо већ спремам догоретак. Путник памти мој глас и кроз далеку долину, не замени ме попац с ливаде, његов тропар. Ни сам не знам ко склепа јадну ми виолину, ал’ песмама сам богат, исто кб и тај попац. Колико самогласника у мом јези ку поноћном, и узречица у корпи од лике чека збрано, да претурају деца по њој непорочно, и старој виолини с једном струном бронзаном. Ти ме не чујеш , гласе мој — кб сат за зидом важ ан, а ослушни само — за собом повеш ћу те, без туге, дићи ћу дом: устајте, ваш а сам ноћна стража! И одговориће труба твоја с обале друге.
63
■
•■‘Ч .
. ' ? V , - ; . . г
х --гх
с ;,:
■ :. %
■■'■':.■■■
■-,,
..;■
: ’■ , ' ^ ц м а д
■
.п ш г ,„ и '
ф ц .'>
:; ц:
;
м
, : : . ;
.■'
.. .
.■■,', .■ .
‘Ж К * .
.
' -к
. '
III
.
■. «. ,, . . .
■'.
ј,
^
,"
■.
? к ^ !Г \Г 1
■
.:■: .
-. ,
: . - . . гл-
!ћ1 Ш Ч '
.
1
•
1г.
*} ли :....
■;:
:
Ј 0
Ј 'П 1 ф
.............................Г . ,■ ■ ;...
а
V
К
■ ■ .. "
......... : . , " •: - ,''-■■" ■-', I к.пз >и '/ I ....... Ј :.. /
: '
:
;
(/'1и, / ! .
о
БЛИЗИНА РАТА
Ко може мјрети — тај умреће, преживелим се бесмртност нуди — кроз поколења част им бдеће, ни унук неће да им суди. У претпоследњи рат, сви, спремни, с новим друштвом у пук се ројте — пођимо сви ка туђој земљи, нек буде с нама спомен својте! Тај ко преж иви ове дане, другове, рат, не скончав пленом, поћи ће, зацеливш и ране, у бој последњи, с васељеном. Празна реч неће бити „слава“ , већ сјај за све, ал простим гестом, и овај живот — чаробна трава, пред широком и шумном честом.
67
СУБОТА, 21. ЈУНА
без пропусница, сви одлазе кобно, у домаћу да врате се удобност. Нисам сам, откад, по вољи усуда, дођох ту где се догодише чуда. Све заборављам. Прозор. С јаја ено: крстасто стакло није притворено.
Н ек бар недељом п у к н е опесме глас, у мојој руци нада је на спас. О хтедох натраг, у доб од пре рата, да спасим смрти л!и ца неоозната. Морам им рећи, када се видимо: остајте ту, и смрт ћ е проћи мимо. Знам истог трена к ад а рат почиње, ко мреће, ко преж ивеће злочине, и ко ће од нас постати херојем, ко биће стрељан пред стрељачким сгројем, разрогачене, виделе су очи, где страна војска у Стаљ инград крочи, где пешадиј а руска пред крај рата, атакује на Бранденбурш ка врата. Знам о душману све, као ни зедна обавештајна служба, па ма како вредна. Зборим — не чују, н е ж еле, кидишу, суботњ)им ветром, у грозници, дишу,
68
69
* * * К о њ и -ржу над С улом
Зар Рубљовљев, румен, са рамена плаш т не лепрш а опет кроз ветар и дажд? . ..
„Песма о походу Игоровом“
К6 душ и дах, руци стисак одабрани, и у пропаст крећем — тебе да одбраним!
Русијице, Р у с и јо , доме, земљо, мајко, ти си за младенце простирва из бајке, за чедо — колевка, за младића — опој, за скитницу — бошча, и кревета спокој, за рибара море, н>ива за сељака, за душмана јад, за друга нада јака, за крмара једро, а мач за ратника, за пророка речи, песма за патника, за ковача чекић, у ком спава сила, за ж иве — дом родни, за мртве мо^гила, за срце синовље — неугасив сјај, и од тебе лепше још нема свет тај. Зар узалуд угљен твог речитот дола кб ж ар бакрен букну под чизмом Монгола? Зар Игор, смрт ропством поништивши, лукав, не украси крвљу твој витешки рукав?
70
71
ИВАНОВА ВРБА
Ишао је И еан на реку пре рата, где је расла врба, свима непозната. Не знадоше што се над реку надвила али то је врба Иванова била.
* * *
На угљеној греди изгорелог дома, у безљудној степи — орао се сквржи. Знан ми је тај призор, од детишства, скроман: као привиђење цезарскога Рима — грбави орао, ни куће, ни дима .. . А ти, срце моје, и ово издржи.
Увијен у покров, убијен у боју, вратио се Иван под ту врбу своју. Иванова врба, чини се дечици, као чамчић бео плови по речици.
73
ОДБЕГНИК
Ошкропи добро све путеве сољу, насоли, као да у безум мамиш. Ти гориш, света зимо, сад, на Ками, а ја, ко ветар, живим сам, у пољу. Шкртар/иш, мајко, не даш хлеб на вољу? Снег зрнаст пуни амбаре у тами, узми и једи. Теглим у осами криш ку зле коби и тугу за шљу.
* * *
Батерија је стајала за брдом, тик до тебе, сад не чујемо ништа, ал оста гром, охоло. 11од снегом тим леш еви још леж е уоколо, у смрзлом зраку кб да још замах руку зебе. Ч ак ни да коракнемо знаци смрти не дају. То данас опет, опет, убијени устају. Зачуће овог трена како певају зебе.
Ноге на ветру згрејати умећу, избеглица сам, никоме потребан, свеједно ти је, а ја сам умрећу. Ш та чинити сред бисера ти самих, мразо м кованог сребра, испод неба, ноћу, без ватре на тој тамној Ками? 1
74
75
ИСПРАЋАЈ
Нс * *
Отре усне, већ облачи шињел, ж ену љуби, и не гледа у њу ветар бесни попут животиње, да отера мамурлук под гуњу.
Добро је у вагону, ту бих свој век да скуцкам — за јастук торбу, у нагону, и да на киш у пљуцкам.
Машине ће за град поћи многе, биће пљуге за тај пут баксузан, а ветрина — да одсече ноге и да очи нагриза до суза.
Проводио бих с редовима, једући таин досита, ноћи у песми и сновима од расвита до расвита.
Сељак — сад је у војном оделу. Нека су о отаџбини мало певанија спевали на селу — у пољу је — изиђи — све стало.
на станицама безименим вода би мени пријала, бескућно пиће, у лименим, в у к ’о бих пор^циј ама
На станици ж ен а сузе рони, нариче и куне злу машину, ил’ то дивљи Мамај еви коњи негде близу, ко у оно време, јуре, снежну дижући прашину, на ветрини још им звецка стремен.
76
Да ми је из овог раја кући никад да се не селим, с тамом заспивајући, ништа да не пожелим — ни стазу за натраг, далеку, коју рат, целу, изрова, ни амо, ни тамо некуд, ни на фронт, ни кући изнова . . .
77
А л’ јурца, и рида, пој растанака још љуће — животе чергарски мој, то дојав твој шкргуће.
ЗВУЧНИК
Бесмртан сам, не умрех, још учим, и за бића сва, још нерођена, ја пространства цепам, као звучник телефоне будућих времена. Тако задњ и везист, под шрапнелом, крај великог друма, сам, спокојно, прекрио је прострељеним телом свој телефон на ремену војном. На снегу у ш ињелу, скочањен, са шаком на подбрадку, с њом срођен, ко дете је у зипци, сав смањен, праведношћу вишњом ослобођен. Тамо где смо прошли ратујући крај великог друма, сам, спокојно, непоновљив, разда се, све љући, грки звук, широко и опојно. То стара част раткичка нам каже: Ј а сам земља. Земља. Х алилуја. — Док каблове у земљи полаж е и корењем овсишта лелуја.
79
ПОЉСКА БОЛНИЦА
Сто одгураше до светлости. Л еж ах глаоом надоле, као месо на кантару, душ а моја о концу је висила, и утледах себе са стране: Без ваге сам б;ио уравнотежен пмјачним масним тегом. Беш е то усред снежног смета, крезубог, по западним земљама, крај незалеђених мочвара, стабала са пребијеним ногама, и ж елезничких постаја с расцопаиим лобањама, црним од снежних капа, час на двоје истропаним, час у три поле. У тај дан зауставило се време, вису часовници радили, и душе возова по насипима не пролетаху више без фењера, на сивим перајама паре, и ни гавранских свадби, ни олуја, ни југовине не беше у овом лимбу, где лежао сам у сраму, у наготи, у крви својој, изван поља теж е будућности. А ли покрену се и по лимбу клизну оклоп заслепљујућег снега,
80
и ниско над мојом главом седам авиона се обруши, и газа, као кора стабла, на тлу се зацрвене, и отицала је туђа крв из реторте у моје вене, и дисао сам, као риба на песку, гутајући тврди, лискунски, земаљски, свеж и благословен ваздух. Усне ми крв та опши, и још су ме појили са леж аја, и још нисам м^огао да се имена свог сетим. Али оживе ми на језику речник цара Давида. А з атим и снег се отопи, и рано пролеће на прстима се пришуња, и стабла ви својом хаљиницом зеленом. 01
в
81
* * *
ЗЕМЉА
Јер на свету ж ивех, невешто, ал омело, и јер ти не служ их ни криво, ни кивно, зато што имадох небесмртно тело, твојој сам судбини, ја, додељен дивној.
Као да понтонски расклапају мост, равни се накриво и косо увише . . . Дошла си, ал’ тако не долази гост, који се чекати мора исувише.
К теби, измучене, пруж ају се руке, и свака ће с болном љубављу да хрли, и опет ћу поћи за Велике Луке, спет старе муке и крст да загрлим.
И поста ми јасно: то наш пар весала ону тиху воду слуђује и слама. Ја бих те бацио на тле, без песама, само да ми ниси онда дошла сама.
И блато је твоје неслатко сред уза, глина ти је слана као после даће. Постаће хранљива од војничких суза, удовичком туш м смртном ојачаће.
После наших ш етњ и по реци и стази, беше неудобан и таман дом твој. Зашто ли улицу твоју икад спазих, зар си тако мало волела у њој? Твој сан је лак, стиху мом лепш и звук треба, од гвожђа је ј ачи тај наш савез би вш и . . . Сећаш ли се, како крилата је беба свисла у болници, једва се родивши? Шта да учинимо у круту од тмице? Хладноћу твог ока зао поглед смени. Ка теби долазе сада другарице, тебе да ожале и да прете мени.
(1*
83
То ее твоја зеезда раопрену у тмуши, не број: увредама више нема броја. Твој а радост грло пече ми и гуши, и пуца ми глаова — кб да није мој а.
* * *
Да не дотакне труљењ е ове јунске руж е, прозорским стаклом. Да буде улица светла оданије, да буде свет блатословен, и живот ка мени благонаклон, као толико година раније! Као онда, кад, испод свода, једва отворено око не схвати како вид да ствара. У траву се обрутшавала вода, и еа њом први олуј, докон, још је учио да разговара. У тај дан угледах сјаја талас. Трава прошуме за прозором, и стакло шум тај упи. И, на прагу година стала, с котарицом у руци, у до!м, смејући се, цвећарка ступи. Стрма киш а окупа траву, и одоздо се пропе ласта: то беху први сати од оних, које 'кроз јаву светљаху, као кугла, што сраста са росом сваке лати.
85
, >
У ! •
,'г
.. • ■■
■ ■■
е г
г
.■■■■■
‘
■ ■ ■ ., •
;■ ■■■■;.
IV
ц
. ■.
:V -
•
: ■: :
•
'
;
■:. .
:. ■ .'■ ■ '
':■’ ", ' : " ■■;.■;-••. ■':.." :•. .. -• ' ;' •• \ ' •. • :; . '. :; ■■■■■:>•'■■■:.. • ■•,' ': .'■ : ........ . . . •. ."■■■. .. ' ■■ .
ЈЦ*1
-■
Г! :";
.
..:■."■: :.:У’Г;
м;., ! т:
ЈГ
,М
• ' • ':
: "V"
ј;::о г ј> : ■■■;■;, о д г о - :! .о
;:
:.■: : ' ;■: . ■:■;■; ■.',■:■■; ,:.5.уО ):,о ' : '.■: .'■; ••'■-;: ■ . , ■:■„. . ..
■
. •■ :■'■'■;
.
ЛВ ј .Г) .
■
...
.
ПОСЛЕ РАТА
I Као што стабло, поврх шумске траве разапиње лиш ће шаком и, опирући се о жбуње, укосо, у шигр и у висину шири гране, и ја се протегнух малко. Мишке напеше се моје, и разви се грудни кош. П лућа моја испуни до последње алвеоле бодљикав алкохол из плавог судића, и срце узе крв из вена, и венама крв врати, и опет узе крв, и беше то као преображење Iгросте среће и просте туге у прелудијуму и фуги за оргуље.
II Појурио бих ка свему живоме — и: ка растињу, и ка људима који у ието време умиру негде на друшм крају земље, у патњама незамисливим, као Марсија, са којег су кож у одрали. И ничим
89
не бих, давш и им живот, штетио, ни животом, ни због самог себе, ни крвљу, ал ’ и сам постах као Марсија. Дуго сам живео сред живих, и сам постадох Марсији сличан . ..
Одлазиш, Лазаре? Па, иди! Још половина неба гори иза леђа. Нема више веза између тебе и мене. Спавај, животољупче! Руке на груди скрсти и спавај!
III V Буде, у летњој врелини леж иш и гледаш у небо, и врео ваздух шише се, као зипка, над тобом, и одј еднсм налазиш туђи угао осећања: има у овој зипци пукотина, и кроз њу пролази мраз загранични, као каква иглица ледена .. .
IV Као кад стабло са гшдлокане падине, Што, распрш ујући земљу над собом, обрушава се корењем у врх, и брзак му удара у гране, тако мој двојник по брзаку друкчем из будућности у прошлост уходи. За собом ја с висине гледам и за срце се хватам. Ко ми је дао трепетне гране, моћно стабло и слабе, беспомоћне корене? Отровна је смрт, али живот је још смртоноснији, необуздано самовољан.
Дођи, узми, мени не треба ништа, волим ли — даћу, не волим — даћу. Ж елим да те издам, и ако кажем, да ћу прећи у тебе, не веруј, јадно дете, лажем . . . О, ове руке с прстима, као шибе, отворене и влаж не очи, и ш кољке малених ушију, као тањирићи, пуни љубавне песме, и крила, ветром сурово истргнута . . . Не веруј ми, јадно дете, лажем, покушаћу да устанем, као погубљеник, али не могу даљине нам да прекорачим, и не могу твојим крилом да лупнем, и не могу малићем твојим да ти крзнем веђе, нити очима твојим да погледам. Ти си сто пута јача од мене, ти си — песма за себе, а ја — намесник стабала и неба, осуђен сам тво-јом пресудом на пеему.
91
ТИТАНИЈА
УПОЗОРЕЊЕ
Још на коњеком репу кб чичак виоимо, најранији покушај природе, наша крв још није црвена, присилом, у вени шуме салуријске воде.
Уз благослове стабала веселе у млечним парам^а финим, лежем у лиш ће јесење, да дишем тајанством печуркиним.
Не ни ни не
Мени земљ а невина здрављ е предаје и, кроз сав мој род, своје стрпљење мравље. и душ у, ја к у као јод.
налимо ватре, још, у пећинама мастодонт нам не позира, бела небеса, ни земљ у под нама именујемо, још, бозима.
А ево стојимо, већ, под грлом света хидрогенском га бомбом плашећ. Још нерођенима преоста освета због првородног греха нашег.
Сврши се, моја скитанијо, да у лавиринт корења паднем! Престо ћу наћи твој, Титанијо, у твојој држ ави кад пронаднем.
Па шта, златоврхе порушимо куле, нек се број Галилејев смрви. Продувајмо отњем Монартове фруле, труљењем опијени првим.
Шта Твој куни убиј
ће ми моје умрло име? лист — оклоп ће да ме склони, ме, али не гони ме, ме, али ме не прогони.
Биће нам кб камен нема, земља ова и небо, наго, без птица, шупље, и река без риба, море без бродова, суве и празне очне дупље.
92
93
КИША У ТБИЛИСИЈУ
Град ми је твој, неруски, непознат, неумитно — кб клен под кившом аитном, на улицама уским.
У твом сокаку, кришом у час недобар, тајан, ја сам — путник случајан под овом хладном кишом, у час тај неприличан, постав судбине робом, на тугу, сав, за тобом чуднов>ато сам сличан.
Под хладном кишном тмицом фар, одвећ јак, зрак пара, неудобна ј е пара над твојом уличицом. Над 'чврстим тротоаром успон је, & ја тром . .. Изгубио се твој дом у том градићу старом. Уопон ме висок вређа, стрм, у сокаку уском, и разговор, не на руском, тик иза мојих леђа. Киш а из магле, сана, с кровова капље бурно. Ти опаваш заоигурно — у белом, Кетевана?
94
95
***
^
Жшзео — умро. Она, исто. Они ж и вех у и — умреху. На један гроб, под једну стреху, наслонио се друпи, блиско.
Јорговани, о јорговани, како вам није теж ак у наш бу одаш! зуј пчела, тај алт нежан?
Као стакло је виде се ж ртве, убице уз њих, тлом горе зло
Нервоза оета смело да младост моју смени, у вашој пени врелој и у дубини сени.
земљин искон, за утеху, у свом греху: и доброчинство.
Замири ли на пчеле, олуја ли укрочи, и хаљинице беле ударе ли у очи —
Над семљом трепти сен — не јења, сиш авпжх у њу поколења, и не би могли никуд они, од линча нашег што их гони, да и ми, дан тог истог суда, не чекамо, ко зна откуда.
крене хлад као иње кад влат под стопом шушка, а дажд по грожђу сињем ко ж ива се ваљушка. Пред м рак је опет лепо — дакле, бит је у том, да струном цврчка, слепо врати се зуј у дом.
96
7
97
Образ њ ен је влаж ан чудно, још је хладна р у ка њена, и још је у живот жудно и у срећу заљубљена. Мртвачница. Сјај слаб, крт, на брокату сјаји чвршће, у одговор на ту смрт савест јеца још и дршће,
Ж ивот ме је на погребе привикао, неким следом. Слава Богу, те обреде обављамо, својим редом.
напреж ућ се да бар скине, на трен, маску, за невољу, да објаву зле судбине уж еж еном заспе сољу.
Ал врсница — садруг бивши, сапутница беше мо-ја. Оде, и не испунивши закон бивства непостој ан. Пар сувишних р у ж а донех на опело ту, узаман, и сећање, лаж ни спомен скупа принех са ружама. Ко из неког чудног круга да путујем с њом трамвајем, и силази кишна дуга на каблове, док даж д траје. И, при жутим фењерима, на шареној њеној блузи срећа ће се немерива уж гати у свакој сузи.
98
7'
99
На евету све пролази, и ноћ та, равна веку, и одноои по стази, тебе из врта некуд. Зар је у нашој власти да плане зора лепа? Ја и на занос властит гледам кб неки слепац. У црн дан прис-ниће ш се звезда с високог свода, бунара дубок присен, нека студена вода, и крстић јоргована, росом, крај саме зене. Ал више нема дана, и сакриће нас сене. И крочисмо ли скупа, из кл ети з а олободом, ту смо, куд корак ступа, сами под овим сводом, ми више деца нисмо, ал нисам ли у праву: већи сјај није блисто до на твоме рукаву.
Куцањ е. — К а је? — Марија. — Отвориш. — Хоћеш ли ући? Ћутња. Ж иви, знам и ја, не стиж у тако кући, њихов је корак спорији, дланови су им, живим, топлији и опорији, од твојих, невидљивих. — Па где си била? — Не чујем одговор, траје мук. М ожда ја еве то снујем — несхватљив точка звук, с моста, кроз речну шаш, и плану звезда тек, и паде претен наш у бунар, заувек.
Ма ш та се с нама збуде у мој најцрши дан, присниће ми се студен бунар и јоргован, и прстен што ми оста, и налог твој, мало љутит, а, за реком, са моста точкови ће се чути.
100
101
** *
Тако се давно родих, да слух ми, каткад, ода, како нада мном струји студена нека вода. Ја на дну речном лежим, и запевам ли — усним, почнем од траве, песка, непомак је на усни. Тако се давно родих, да немим, не знам говор, град присних на обали некој, каменој, новој. И леж им на дну речном, видим из воде, лак, далек сјај, и дом висок, зелени звезде зрак.
***
Записао сам адресу на кутији дувана, никако да се опростим, и стезах лист сред длана. Сјај се разли калдрмом. На крзно и на брокат, на с-иве рукавице поче да пада снег мокар. Ирође ф ењ ераш крај нас, па фењ ер ужга, строж и, (аиишта фењ ер, замуцну, као пастирски рож ић. Отезао се небистар, неповезан разговор, мада лакш и од перја, ситнији од с ач м е. . . Десет година је од тада. Чак и адресу изгубих, чак име заборавих, и затим волех другу, ону, коју горче волех од свих. Л кренем ли — и с крова капне ли: кућа самује, бео лустер у кухињ и, и читаш: ко ту станује? Постоје посебна врата, посебне куће у нама, постоји посебан знак, баш као младост еама.
Тако се давно родих, да, дођеш ли ми амо, и длан ставиш на очи, то ће л аж бити само, задрж ати те не могу, а одеш ли кроз даж д, нећу за тобом као слепац, тек то би била лаж .
102
103
Јјг * *
На језику туђем, као зов, ја пресуде опет зачух неке, час — ко сплавар да шева са реке, час — ко лишће да пада на кров. Одиста, сад јесен лепа снива. Да л ’ то она шврља позним добом, или нека душа, зла и жива, разш воре почиње са собом, и л ’ на себе још не свикох, авај . . . Пловио бих пут обале туђе, запевао ко што пева сплавар — победније, болније и луђе. Кабаница на певао бих, с кб што пева за љубављу
сплаву вијори, капом натученом, сплавар — да се ори! својом изгубљеном.
НОЋНА КИША
То беше киша, лет капи кроз вољом случаја, срели смо се у
пљусак љут, сјај, у сен и сан, први пут кишни дан.
Кроз облак дуге оданије крај мазних фењ ера се роје: причаху теби већ, раније о блискости љубави моје, и да је лето прохујало, а ж ивот брижан, сја у мемли, и макар како ж ивела — мало ж ивела си на овој земљи. Сузе — капи кишне са стакла светле на лицу твом, приметих, а ја још нисзм знао каква лудила ћемо преживети. Глас далек чујем твој, кб зов, једно друш м не можемо помоћи, и киш а сву ноћ куцка о кров, као што је и оне ноћи.
104
105
СТИХОВИМА
Верси моји, голуждрави птићи, правдозборци, потомци и преци, и ћутљивци, и сабеседници, разметљпвци и прескромни свеци!
Не-МЈајући рода, ни племена, ја израстох, чудом, из нигдина, избаци ме лопата времена једова, на сто где се меси глина. Истезаху врат ми дугуљасти, уделише душ у мени, нишчем. Уцрташе, по народној скаски, по леђима цветове и лишће.
Научих од траве своја прва слова, кад је кб ф лаута пирити почела. Ја лових сагласје цвећа н звукова, и тад кад запева своје химне пчела, прохујав кроз зелен, слободна од уза, схватих да је свака капља росе — суза, да у дијаманту сваком, крупна ока, и у свакој дуги јаркош умних крила трепери, још увек, врела реч прсрока: Адамова тајна тад ми се открила. Ја волех свој занат; то је права шума речи, повезаних светлошћу свог плама, загонетком страсти, одгонетком ума. Реч истина за ме би истина сама, кб спектралном анал изом ојасних све речи, присилих свој јези к да преда мном клечи. И каж ем још, да зна сабеседник прави: све чух шумом једним, видех кратким блеском, не чинећ наж ао ближњима, ни трави, нн земљи оцева, равнодушним смешком. Док делах на земљи, примах невиђени дар студене воде и свежега хлеба. Стајаше нада мном мир безданог неба, и слетаху звезде у наручје мени. 1
И ја брезе, разабрах, да служим, Што Даниил преиоручи први. Благослов их знамен свој у руж и и кб пророк распричах се, брбљив. 1
Скрита рђом, оскудна, сред тмице, дуго бејах земљ а која спава. А ви на груд пасте нехотице, из кљунова птица, ока трава.
106
107
ЖАНИНО ДРВО
Вечерњи, крилат, ведар блажен сјеју из тмице! Као 'Из гроба гледам за тобом, устопице.
Говоре ми, али ја већ не слушам Шта. Моја душ а у себе урања, као Ж ан е д ’Арк. О, какв-и гласови тада забрује!
Хвала за сваки гутљај воде ж иве и ледне, што пруж и ми изнутра, часом ж еђи последње,
И научих управљ ати њима: Час ф лауте позивам, час фаготе, час харфе. К аткад се будим, а све већ давнином неком одјече, и Ч1ини се — ф инале није за гором далеком.
за сваки покрет руку твојих, благ, који мази, јер утеху и луку крзј себе не налазим, и јер наду све даље односиш, и траг бришеш, јер снила твоје хаље од ветра је и кише.
108
Поздрављам вас, високо дебло и гране гипке, са лиш ћем бакарно-зеленим: тајанствено дрво, одакле ка мени слеће пт.ица ггрве ноте. Али треба да узмем и писаљку, ; да речима Јпум таламбаеа запишем, па ловачке сигнале дувача, пролећне подлокане чежњ е гудала — да схватим ш та се то са мном збива: душа на усне полаж е прст — Ћути! ћути! И све, чим смрт ж иви и живот се ствара, добија нову, прозрачну, очиту, као стакло,
109
изненадну сврху. И ја ћутим, али оав ја, без остатка, сав какав јесам — у ггроширењу левка, пуног јутарњ е буке. Ево зашто, кад умиремо, , се да ни пола речи не нагшсасмо о себи самима, и оно, пгго нам се раније учинило да јесмо, у кругу се врти, спокојно, отуђено, ван поистовећења и нас у себе више не укључи.
* * *
чијни
Ах, Ж ана, Ж ана, малена Ж ана! Н ека је крунисан твој краљ — Ш та ти имаш од тога? Шуми волшебни храст, и глас нешто збори, а ти гсриш у огњу, у кострети која ти није по мери.
Ви, што ж ивесте н а свету пре мене, мој штите, крвна родбино и з сене, од Скиапарела, па све до Дангеа, добро је ваш а судбина пламтела! А зар и ја сам, ваљано не горим, и зар вас, претке, равнодушјем корим, вас, за које сам живео, несмирив, траво и цвеће, децо и лептири? Треба да капу и пред тобом скинем, мој граде, што си — сав кб нотна свеска, још надахнућем нетакнут што крепи, док јул по врелим лествицама песка, с таламбасима к а реци не мине, док се за прсте перо не прилепи . . .
111
КОРА
СОКРАТ
Кад растанку се вечном одам, и оркнем ж иве гутљај ледни, не иди — руку тад ми подај, испрати ме на пут последши.
Ја над људима не пож елех власти, ни славу ратну, ни победу хорде. Кб смола бора кором ћу урасти, али цар висам, од друге сам сорте.
Постој крај мојег леса чамног, кб зрак пре славља ноћне сене, проборави још мало са мном, бар на два метра изнад мене.
А ви, кукуту што писте, у вери, гуцните са мном немост и глувило. Робовске рите 'нису ми по мери, будуће доба нас је окумило.
Ужасно иста, царица Кора, чека нас, смешком, од ко-г стрепим у душ у взгу пасти мора поглед очију њених слепих.
Плог сам од плоти ваш е, врх што уме бити свих гора врх, и дно бездани. Ко ш кољку, цео овет испунив, шуме олимпским ветром, предели незнани.
112
113
КАРЛОВЕ ВАРИ
ЈУТРО У ВИЈЕНР1
Песме нема за случајним чином, ■и аио се мучисмо довека, тад дрхтањем неким, и врућином, устаху 'И ови брези некад.
Где ветар баца нож с фијуком, стакла м узеја градских љубећ, с ласте цвркутом и звиждуком, , лете комарци, те дангубе.
А њима су на лсђа, у седла, посадили и тврђаве старе и с јечмених поља плод, за ведла, у ,,плзен“ су почели да варе.
Град: ту су банке и заводи. У месту рада, брига, писте, Моцарт на роботе наводи инсекте своје — ноте чисте.
Расцветај с е-к о руж а дивотна, на најлепш ем, на троструком кову, драгоцена, ти, прозо животна, што си земљу васпитала ову. •
Ти, фруло, ж и в и ! Све до зоре пред празнзик прасмо под ш акама изгланцали смо све прозоре, на свакога по сто стакала.
Па певајте, часне чеш ке птице, док брезима тим, и ливадама, лута, теж ак, с ружичастим лицем стари Гете, видљив само вама.
Ако већ смисла тражиш , бдећи, у кошдерту што ту се врти, младост је, право говорећи, под старост теж а и од смрти.
114
8*
115
Још као дете оплаках ту светлу високу, родну сен ш то је класала, да бих, у стопу за њом, по белом овету, благословио последњи басамак.
АНЂЕЛО СЕКИ
Збогом, мој драги екваторијалу! Секијеве речи
Рим. Ту он, после свог дугог изгнанства, сед и полужив, полуслеп, међ својим сјајима с неба, сам усред пространства, голо глав стоји. 1
Дах Рима — као струј кроз суву траву. Здраво, басамаче судњи, златоткан! Оудбино! Нису цареви у праву, а свануо је, ипак, овај дан. Од екваторијала он, све оданиј е не може длан одвојити; мирује. Уранија већ неће, ко раније, у пустој овој кули да пирује. Зрак гутајући горак, гледа Секи рђу: њу давно нико није дирно. — Растанимо се, вољена, навеки, дај ми сад само ту да умрем мирно. Он басамацима, зачуђен нимало, к непостојању на Страшни суд крете, и ластице над е кваториј алом, као веснице заборава, лете.
116
* * *
Знам да сам крив пред Вчшсентом вен Гошм, јер оомоћи му никад нисам мого. Јер миришљаву траву, полегнуту, не простирах му по спаљеном путу, јер не развезах му ни пар камашни, с ципела модних, ал ’ сељачки прашних, јер знојном, воде не дах му у здели, већ му засметах и да се устрели. Стојим. Нада мном, у подневној јари, извиј ен 'као пламен — стрм кипарис. Круна лимуна, мавена небеса — не бих постао без њ их то што јесам: унизио бих моћ сопствених речи кад туђ бих терет збацио са плећи. И ова грубост анђела — моћ киста, што с мојом земљом сроди га, одиста, одвешће и вас, кроз свој зр;ачак строг, тамо, где дише звездама, Ван Гог.
118
ПРЕВОДИЛАЦ
Ш ах свињске њ уш ке — трон пун страха. Самарканд — сав на длану Шаха. Крај ногу — лисац који га слави — с две хиљаде стихова у глави. Руж е шећерне: њих предводи славујева хвала и слава. Ах, источни преводи, ала ми од вас пуца глава! Полуго целат нред апс крочи, воду пигје и ш киљ и очи. По старом, леш у платнен џак заш ивају, док је још мрак. Цоре природе — снен, куд ходиш? Где су тво!Ј мач ;и твоја права? Ах, источни преводи, ала ми од вас пуца глава! Све због тих р у ж а са чарима, царства над гладним тифусарима — да сланом шугом степа — зачуј, пева храњ еник луне — -славуј. Заш то најлепш е године сводих на туђе речи — зар бадава? Ах, источни преводи, ала ми од вас пуца глава.
119
Набуба ли, преводиоче марљив, аритметику строфа парних? Како ти је по овом свету пустишом вући старицу сету? Рђа пустиње, кб у соди, ни ж ива шишти, ни мртва спава. Ах, источни преводи ала ми од вас пуца глава.
ПЕСНИКОВ ГРОБ
Успомени Н иколаја Заболоцког
I Оирота, плаш љ ива попут неке сене, задњом снагом душ а пратила те, мртвог. Као млад, помишљах — чека ме бесмртност, гробови су прошлост значили за мене. ЛипСће, трава — беху ж иви исувише, као лупу неко да прислони јако на ту мрежу вена што пулсира тише, на силину мира, поремећен закон. На повратку кући опрао сам руке. Легох, склопив очи. Зачух мутне звуке: уђоше у собу с прозора, утварно, као пред олују надирућа тама: никаква бесмртност, само груба стварност. У наготи својој то беше смрт сама.
II Јелове венчиће шапица птичјих сачува снег из света живих. Твој гроб, у бел ој капи личи на цара, проходи мимо ших,
120
121
ка капији, широм отвореној, тамо где ниси прах, ни човек. У облаке, за окуком, ано, диж е се твој, од снега, ковчег.
НА ПУТУ
Не - човек — ти ои лобања века, његово тело, ј език што збори. Зал азак ж арки испод веђа не уме, небом, да догори.
Тамо где ветар, ко тат смело, на шатровачком, пева песме, пролази чувар, сам у целој степи: т у фењер његов блесне. Над траком која се не мења ф ењ ер се њише у рукама, кб крила два из сновиђења на реци, док се гусне тама. И у том сјају над ледииом, кб да крај света се одаје: тек по белези топ јединој рођену земљу, сад, познајем. У ш инама се каткад скући лутњ а пророчког, мутног зова, блашсловеиих, немогућих, незаспалих, кроз ноћ, градова. И опрезно, кб сликар туге, лови путник сјај овај лепи, све док навеки. чувар пруге, не изгуби се, сам, у степи.
122
123
ЈУРОДИВИ, 1918. ГОДИНЕ
Све што зачу — он прихвати, ал ’ схватити не могаше. Докон, акоком, тресе ризу падерану на тој цичи, и корицу хлеба глође што на веверицу личи, и све црвеноармејцу ћелом чизмице дохвата, а овај му: „Ма, не бој се“ , збори: ,,Једи мирно, братац!“
З а слабу/њаву душу, за мртво цароко тело, јуродиви се крсти ручицом помодрелом, на расколничком снегу, што шкригги, ногом трупка: — Јој, мамице, татице, бабице, буци, буци, буц! Подај Феђи хлеба, бар цвон>ак му треба, царе-господ аре, Николаје, банку бацни, по 'икони-тацни! Царичице-лиаичице, бум! Бум! И ти. Феђи подај нешто, да не види нико, вешто, исцели, излечи, !И стрељање спречи, Пантелеју! Па ш та су то њему дали Византиј е орли златни, чиме га је уздарио над Руаијом барјак ратни, 3;имски дворац, Кш есинскаја, Ленски, све параде наше?
124
125
* * *
Ишли смо зли, без обуће и, ко под снешм 'ракита, мати Русија, клонућем, паде под коњска копита. Стали бисмо под вењице, где би на влагу све вукло, и, рогачећи зенице, гледали у цев замукло. Ко зна те гатке нелуде, из земљ е војник млад да опет буђен не буде, убијен ко зна кад?
Дебела куварица — цело вече на тигањићу- месо пече, па дода лука, сирће доли, сипа бибер и со, ко -иње, а просјакињу што х л е б . моли, од срца псује и проклиње. И ја бих грицнуо из пећнице парче јагњ еће краљешнице и, домаћински, пива чаш у испио, легав — и ја то умем: Осудите ме, штоно каж у — али сит гладне не разуме. Ух, ал гладовах као дечко! Под мишком књига би ми вечно, парче меса н а два дана делих: тек ставиш под зуб, а већ плине Збир сила распеваних, смелих, постах незнане виолине. Кб рибарева бејах м реж а није ме држ ала земљина тежа. Киша, двојник у лику ледном, ш апорила ми вести сене, милиција, у лов, не једном, пролазила је кроз мене.
126
127
А фењери — цветне бујице, и оне ш угаве улице, где лети не можеш да ступиш , да заљубљене корак прејак не узнемири! . . . Кб мангупи московски, бестелесан бејах, у епаваће собе продирах, летех, кб перје од додира, ал клети нећу младост луду за распоред звезда над главом, слеп, за глупу наклоност према чуду, ни за свој бушан цеп.
СТВАРИ
Све мање ствари, међ којима, збуњен, ж ртех кб дете, остаје на свету. Где је црн барут? Где су лампе — „м уњ е“ ? Где је изворски вир, у непокрету? Где Где Где Где
је „Острво мртвих“ с рамом златним? су од плиш а дивани црвени? су фотоси мужева бркатих? авиони од трске, дрвени?
Где је Надсонов сушичави лик? Где визиткарте адвоката-ђида, где су каљаче „троугаоник“ и нојевска чар плећи — занос вида? Где Где Где Где
су припитих симболиста власи? футуриста парлог што се нуди? плакати на липама, тераси? карабини разбојника лудих?
Где је тврд знак и слово „ја т“ са „фитом“ ? Прво нестаде, друго се измени: што се запетом не раздвоји скритом, смрт и запета разбише у мени.
%
128
9
129
Свет мало доби од мене кб претка, ал ’ само због будућности страдавам, и не ж елим да иочнем из почетка: можда и нисам радио бадава.
ФОТОГРАФИ Ј А
А где је јамство нових хаџилука: да ми по древном припадоше праву? Зато присвајам играчке унука, хлеб праунуков, чукунунунову славу.
О. М. Грудцовој
Срцем ветар оштар свирну, и ти летиш , обеућен, а љубав на; фотофилму за рукав ти душ у вуче. Забораву, као птица, зрнад краде. Шта? Расипа? Не, неће се расут клица — ма и умро, живиш ипак -— не сасвим — већ сготим делом, кришом, кб у сну пространом, кб да си на пољу белом у држ ави иностраној. Све драго, и сва коб ж ива, понавља лет новом силом, кад анђео објектива свет твој вине својим крилом.
130
9*
131
ГРЧКА КАФЕЏИНИЦА
ЛЕПТИР
Где бео кам, у дивљем блеску прима сињ морску у криоце, Грк Ламбринуди, у рујном фесу, чекао је посетиоце.
Лептир, сам, далеко, на стубишту сјаја: запалио неко вреж ице трептаја.
А они, док им мреже висе, размрсиваху пловке своје — и као деца смешећи се, затезаху сакое.
Књига чуда, часком лугу се открила: небеским су прашком оплављена крила.
— Уђите, драги моји гости, имам каф у лепшу од вина! — И дуго, у грчкој кафеџиници крцкаху кости домина.
М ехурић: одвајкад ту, крв другог света трбушчићем сјајка и прати пут лета.
А носила је шоље Зоја, и нешто нежно, ал ’ и зло је скривао бакар тихих речи као да море чипкано је падало с њених уских плећи.
132
Ја мисао умем у ту плот да откам, ал не дирам румен с фараонског нокта.
133
У СРЕДИШТУ СВЕТА
Човек еам, совету у оредшпту -стојим, инф узорија за мном цвате луг, преда мном — безброј звезда небо боји, међ њ их се прућих, колико сам дуг. Море, обале две што спаја — то сам, мост који веж е ова два космоса. М езозоика Нестор сам кунући, и Јерем ија времена будућих, држ ећ у руци сат и календар кб Русија сам у будућноет бачен, и кунем прошлост ко бездоми цар. Више од мртвих знам ш та 'смрти значе, једини ж ив од живих, сним у тамном, и, Господе мо\ј — то некакав лептир, као девојче смеши се нада мном, ко златне свиле крпица да трепти.
134
БЕБА ЖИВОТ
Ја живот волим, умрети се бојим, не знате како пред пораз се борим, кб рибица у ш аци риболовца, пре претварањ а у речи и словца. Ал нисам риба ја, ни риболовац, ја сам из рода ж ерава и енова, с Раскољниковом лик ме споља веже, увреду као виолину стежем. Не мењам израз ни кад муке трају, ж ивот је прелеп, посебно на крају, макар без гроша, на киши, сред мрака, с иглом у ж дрелу, на Судњи дан макар! Ах! Сне! животе-бебо, зр ак отимај, грошеве моје последње узимај, и не пуш тај ме главом без обзира, у простор светски, у сф ере свемира!
135
ДРВЕЋЕ
I Што глувљи је тај страсни ромор, потребније ми крв и кости, виш е ценим искуства говор, трезвеност мира и зрелости. Оплакав младост која оде, млечни брат лишћа, једно с травом, у огледалу природе ти спозна своје лице право. И сабеседник, врсник знани полувековном неком храсту, траж и се — не у песмама раним — већ у упорном стабла расту. Стаблу је теш ко сопствено бреме, али са сваким новим пролећем, у страшној њиној сржи време за слојем нови слој подмеће. И јача она ж ива сила, близне се гране, већ је спремна теж ина којом је подарила своје љубимце мајка земља.
136
За чим патећи, у мај златни, крај исполинског стабла смањен, круну посматраш, једва схватив да мисо смени осећање? Зар зато што у звуцима живим тврдне се твоја крв проточна, кб у гранчицама стрпљивим зрак сунца, вода непорочна?
II Државе птичјег сиротињства, зелена ружо, од ветрова, кроз гране иш ту вис што блиста слепорођена стабла ова. Баш зато, ја к а кб ратници, очовечена шаком меса, спајају, кб на старој слици, та дебла, земљ у и небеса. С плећи кад зима се размахне, слетеће украс њихов скупи: нек ш умски народ душом дахне, нека снагу на миру скупи. А лишће — леж и удомљено под снегом — рђа зле природе. Кроз процеп оклопа сломљеног животворне нек лину воде,
137
и нек пролећни бризне сок, нек кором црне ране, ведар ластара зелен млади рог гримизан, нежан, тад прогледа. Ал већ порозно ово лишће, згрева тек земља крај насипа и од плавети, сињ сјај иште још можда само до раовита. — Кб да горштака род је спремљен са оружјем, да дође нама, да на празнике мајке земље утабори се низинама. Струне космате завихоре, и нешто птичје тај зву к прима, и плес чекају ж ене њихове држ ећи рупце међ’ прстима. Љ удока је плот у сродству с лишћем, упорнији смо итто смо више: дрвено нас корење стишће и солидарним јемством дише.
КУЋА ПРЕКО ПУТА
Срушише кућу сеоску у дим. Ж итељ и с малом отишли су свим — с отоманима и ш ерпама селским, огледалима, и чизмама женским. Старчић с камиона погледа у кућу, време и њега однесе к беспућу, и све остаде како је и било. Ал кровна грађа још стрши немило, и заруде кроз отворе, без стакла, сува прашина, и нахрупи магла. Осташе снови, и врели спомени, наде и чеж њ е — све у непромени. Одвезе грађу трактор, за то спремљен . . А л’ ни на корак од драге им земљ е сенке прошлзости да макну — ни стопе И о ,,рјабини“ певале су опет, иа свадбама пиле вино, боје вишње, у биоскоп и на посао ишле,
138
139
и износиле ковчеге на врата, једне од друге зајмиле до плата,
РАНО ПРОЛЕЋЕ
двоје по двоје скрило би их ћебе, у наруч)јима љ уш каху се бебе, све док гвоздева десница машине не загризе и њих, са грудом глине, док, налик слову Г, ко вови сусед, на једној вози крав ве покреву се.
Са одужевим шапатом, под мост одлази брод — види га зиме-гатарке заклопљ ена књига, сва у птичјим писменима, сред бронзане љ уш туре, наређује струјама — с читањем нек пожуре. Еј , аљкаво градско чељаде, у црној сити — здраво, мајчинско пролеће! Сад си и ти засело — иоге да ландарају — на мосту каменом, и прве ластице бацаш у празно, ненамевом. Девојчице — гиздавке, с прћастим носићима као на екватору брбљају на мостићима, у староегипатским сандалама, и тегле руксаке са жутим цветовима, ручицама русалке. Па како да не хитају тамо студенти прешни, Французи у кратким панталоницама, с акцентом погрешним, млади радници, и жреци разних муза, и хитри чиновници што беже од брачних уза? А л’ сумњичаво испод ока ш киљ и пазикућа злобни док тролејбуси пролазе као споменици надгробни, 141
и ја журим у метро, где — у Москви роб с дружином — огромни базилеус полеж е свом дужином. Тамо нема ни времена, ни смрти, ни априла, само дише равномеран заборав, неопијен и силан, и уједначена је топлина подземних градова, и танки звиж дук крилатих возова ме не обрадова
НА ОБАЛИ
Он је крај реке седео у шаши, (њу косе још за кров сељаци наши), тихо је било тамо, а на души и тише — ничег ћутњ у да наруши. И чизме изу. И када се прући у воду спустив ноге — водин плен, Еода прозбори с њим, не схватајући, да не разуме он, још, језик њен. Он је мислио да је глувонема вода — лог риба које мрежом ваде, да зујка над њом водни коњиц, спреман да улови комарце, ил обаде, и — окупај се, или ж едан пиј је — али у води друкчег смисла није. И стварно чудан беше јези к тај, о једном истом ромор неопалив, на блесак звезде, на лискунски сјај, и на несрећно предсказањ е налик. Ко да ту нешто из детињства дрема, кад живот није мерен годинама, нешто од оног, што име и нема, што само ноћу, пред сан, приспе нама, од оне, као у ране године, надолазеће евеети што све мења. И
такве
приче
142
беху
без
тог
см исла,
дана
Еодине
приче
143
без
зн ач ењ а.
РУКОПИС
А н и Ахматовој
V
Кад доврш их књигу, етавих задњи знак, не могох рукопис читати изнова. Изгоре ми судба у ватри стихова, док је душ а, свуда, остављала свлак. Блудни син с рамена тако збаци торбу. Тако прах путева и со мора плава благосиљајући, пророк обожава, што са анђелима, сам, креће у борбу. Неко сам ко страћи проток мојих часа, а ко *ја не бејах. Најмлађи у врсти човека и птица, ја певах са свима — напустити нећу славља са живима: породичне части њине књига ја сам, суштинских им веза речник својеврсни.
144
10
ПРЕ ПЕСАМА
Кад сва питања, још — сред тела, душ а се ж егла .и младила, кад коб је с огњем свуд летела, као купина неопадива, звиж даху ф лауте ниоткуда, кроз уш и урлаху даљима ф анф аре, и земаљских чуда јурцаху мреже, гудалима. У сваком цвету, Сваком тону од мноштва дуга и од склада, стајаш е спољни свет на фону свих плавих мора, сваког града. И од свег ја схватих будућност не зарони
10*
живог, на дар вечит, тек сјај и звук дуг — још ни једне речи у овај круг.
147
ПЕСИИЦИ
СТРОФЕ ИЗ СВЕСКЕ
Звезде мењамо за птичје кларинете, док смо живи, и за ф лауте принете, а њих за пастирев бич, за плав кист цвета, и за чегртаљке бумбаревог лета.
Нису туђем не за слово
Чудно је мислити — дадосмо те слуге за риме, где трепти тако много туге, а за гласа звиж дук и сурову сласт, дали смо подземну коренова част.
А песме случајне зв у к — што ли пролети? Б ез те глупе тајне лакш е је живети.
Ви волесте, хвалисте наше риме лаке, па зашто леж ите сад, рака до раке, ћутке пловећ лађом нагнутом, ван теже, псалмопојче, камо и тесарски кнеже?
К акве су то триње — још од нас не беж е — зар тек туге сиње, да се срце стеже,
ли на свету, за узника, све у сплету и музика?
па навику добих да са собом зборим — сећање са коби док се вечно спори.
148
149
ЕСХИЛ
КАМ НА ПУТУ
Загрљен преварно са младости звездом, клоних се наследства праотачког и ја. Да и не приметим: у песмама гнездо, ево, Есхилова трагедија свија.
Силе пророчке песникове слабе, када у причу смера, по чудној вољи радње нове, коб, што уж иво ту нае тера.
Скоро дотичући кљун, панџе, ометен, јер хиљадугође обману ме скаске, са огњем се играх и ја, кб Прометеј, док нисам допао планине Кавкаске.
Ми опустимо, најпре крадом, поглед са стране, као гости, у то, ш то рајем смо, ил Хадом, дуж ни држ ати због јасности,
Лакеја, гонича богова, на простим крилцима што снује, изашав на сцену, мољах: „Гледај, ево крви ми и кости, узми штогод ж елиш , па и васељену!“
затим свршивши песму, треном у четири реда задње строфе, у м училиш ту свом сопственом, оковани смо као троф еј.
А л’ из хора мене нико неће спасти, чак ни глас: „Убиј га, ил’ му мелем привиј И сваки стих, што ће, од дна дубље пасти, с оном истом казном прометејском живи.
О ткуда наш а власт? Откуда тај кам на путу, непогребен? Ил нови бог, што твори чуда, не може спасти н сам себе?
150
*1
ш
Хонорар те славно роди — здраво, црн песнички хлебе!
ПЕСНИК
Ж ивео је витез један . . . Пушкин
Ту књигу ми, давно једном, у књижници неугледној, даде песник, лика ледног. . Сад прах по тој књ изи бришем, а песник — ж ив није више. У песника тог је била глава мала — ко птичија. Ко ф елаха неког с Нила — она ниш чих величина, част мучена до лудила. Плашио се чаме наше, и траж њ е поверилаца, ал’ кб дар — да се не баца — са нећкањ ем неке снаше, хонораре узимаше.
Играо се речју пуно, смешкао се птичјим кљуном, с незнанцима освитао, од самоће бежб у ноћ, песме нишчима читао. Тако ж иви песник прави! Ја снивам и сам на јави, самоћа и мене плаши, и стоти пут, из љубави, књиге његове се машим. Описа је тамо мало, тек будале из каф ића, позориште, бучни салон, многа чудна људска бића, апс, пијаца, ред полића. То избрбља живот скрити, коб дописа, мора бити.
Тако ш епа по екрану, клањ а се, ко пјан, свим бићем, стари кловн, с шеширићем, и, растрежњен, скрива ране под прслуке подеране. Риме он под мишке сподби, календарски свршив подвиг? збогом! Срећан пут за тебе!
152
153
КАО ДВАДЕСЕТ ДВЕ ГОДИНЕ РАНИЈЕ
СТЕПСКА ФРУЛА
Успомени Марине Цветајеве I Чим човек јесте, смрт је ту, чим влати изникну — огањ, и под ђоном струк, ал ’ — и у крику, ш кргуту ме прати смрт чујнија но растанака мук.
Ж ивеху: ко нишчи и ратници, умираху тихо, кад их снађе, ал ’ танчине мени, по навици, не помажу — со узимам рађе.
Што не изгорех, стрела што се злати, у врутку? Што не сврших полукруг? Зашто на длану, држим ж ивот дати ко птиче? Где је мој најбољи друг,
Од свег твојег, земаљ ска потребо, уделише ф рулу ми, све немљу: мало узех на земљи за небо, више добих са неба з а земљу.
мо.је божанство, где анђео гнева и праведности? Крв здесна и слева, А л’ стопут твоја смрт, где крв не лопи,
Из шубаре истресох сјај прави, из рукава пустих птице заман, давно мене земљ а заборави, мада живи у мојим римама.
смртоноснија је. У рата тетиви хитнут сам, очи твоје да не склопим. И зар сам крив, што оеећам се кривим? II При сваком звуку ехо крене по тлу, каш а кипи код чобана, у котлу, овце се скупа ш иш аху са нама, лупкаху црнкастим ципелицама.
155
Ш та ће ми новци? Слава, чаети бедем степом без краја, ноћу, док почивам? С Овидијем бих овчји сир да једем, да на дунавској обали ноћивам, да и не двојим гласове далеке, не чекам лађе блажене, еа реке.
III
IV Земљ а неродна, и степски пространа, шри, ал’ ту за срце ж иве — трава, па виолина попчева коштана, и, још, ћесарем погажена права. Где је будућност? Тек Бог зна јој правац. Изгнанства тог се сетив ових дана, са Овидијем, ја араке страна листах, по свесци, обалом Дунава.
Где је на латински траве Овидије препевао, пио сам степску плавет, супу од влати левао.
Због ж уте боје — волех тај крај миран, и стално зборих: „Свирај, попче, свирај!“ и: „Седам лета траје пут до Рима!“
Мени је огњем несреће сва продувана фрула, зато све драге следеће певају ко Мариула,
Мени је сад и до степе далеко. Па живи бар ти, сув гутљ ају дима, ти, колибице, гуњче, овчје млеко.
стог није без кукољ а цваст целог мог порода, ал лепа је и боља та дунавска слобода. Где греја он од мраза хлепчић дланима својим — ту јуж н а звезда — стаза — !на небосклону стоји.
156
ПОЗНА ЗРЕЛОСТ
Није ли зато каено етигла зрелост да бих, за срце се ухватив, одболово свакога слова јесењ у приопелост, отежалост јабуке и месо шипково, .
•
ЈАВА И РЕЧ
Ко вид мрежњачи, и као глас грлу, ко број разуму, рани јади срцу, ја сву веш тину заклех се да вратим животворноме њеном прапочелу.
4
над посеченом шумом прах опојни, сувоту вресове пољане — на крају, истину — повратак римама, од којих само преправке у свесци остају. У корпе збрана, сложила се сврха, и, већ, на мосту протутња запрега. Дај ми још да се наклоним са врха, дај да издржим, још , до првог снега.
Ја напињ ах је, као лук тетивин, и гуш их је, и заклетву издадох. ♦.
ч
,
.*•
•
* Џ
•
Нисам речима речник саздавао, већ је он мене, од црвене глине. Ја осећања, као ш аку Тома, не поринух у пуш ну рану света, већ је та рана обујмила мене. И ж ив је живот, мимо наше воље. Што учиш жезло правду да испуни, лик ка кривуљ и, птицу к чести доћи? Два киста руку, на истој сте струни: јаво и речи, у зрачка бледоћи, причестите ме својом царском моћи, и дајте ми да будем, испод свода, бар сведок лета, ропством несведена, лета што крену са чудесног брода — о, два крила, две чељ усти бедема, потребног као зрак, земља и вода!
158
159
НАТПИС
ВЕТАР
. . . Као што талас на талас налеће, и гони вал пред собом, прогоњен валом одзада, протичу исто тако тренуци . . . Овидије, „Метаморфозе“ (У преводу С. Шервинскога)
Анђео еи, и дете, и паслика прве странице, ово точкове плиме ти нагониш пред ообом, и, вал за валом, тераш тај плимин силан пробој, и нови сат за сатом, ти, стражарко сред тмице. И све што бодри, што спи, и л ’ приснива се сада, на пир земаљски, плави и зелени доходи. А ја ти ое заклињ ем да над судбином владах:већ стога ниси могла да ми се не догодиш. Ја сам под твојом руком, а под влаш ћу је мојом земља за седам мора, и море с плавом бојом, и дана трен сувишан, и најбољи у години месец. И најлепш и трен без снова, и брига, и несрећа, хоће ли уплаш ити, у час твога приспећа ласте вртоглав узлет, кад је у свод понесе?
Затуж и душ а обноћ — рђав знамен. А волео сам, здерану у прамен, сву ишибану ветром, таму свету, и звезде, које сјајкају у лету над септембарским вртом у ноћима, као лептири са слепим очима, и на реци, кб уљем прошараној, висећи мост, и ж ен у под марамом, што јој над водом, гле, клизи по плећу, и њене руке, као пред несрећу. И ко да она би ж ива тајније, ал њене речи, знане од раније, с меким „ЈГ‘, сада већ значиле нису ни срећу, нити јад, ни чеж њ у присну, мисао није речи те привила, ко што обичај бива међ живима. Речи гораху, ко под ветром свећа, гаснув, ко да се свали њој на плећа јад свих времена. И иш ли омо, велим, ал она земљу, горку као пелин, не дотицаше стопом, понад њива, и чини ми се, већ не беше жива.
160
11
161
ПРВИ СУСРЕТИ
А некад име имала је она. И у мој живот ветар сада до дна урива се — час звецка коланима, а час ми косу дотиче дланима.
Сусрета наш их свако магновење ми празновасмо кб богојављеше, сами на целом свету. Ти си била смелија, лакш а и од птичјег крила: по степеништу, кб вртоглавицом, ишао сам за паметном главицом, кроз јоргован, у поседе од мрака, са оне стране огледалног стакла. Кад би ноћ пала, милост која мами беше ми дата, а двери олтарске отвараху се, и сјајећ у тами, споро клизиш е наготе нам царске, и, будећи се: „О, блаж ена буди!“ — говорих, и знах — дрзак је док суди благослов овај: спавала си гола, и таћи веђе узалуд се труди с плавећу скупа, јоргован са стола, остаху мирне, а рука ти — топла. А у кристалу пулсираху реке, чађаху шре, светлуцаху мора, ти држ а сферу на длану, навеке уснив на трону, ко кристални корал, и — Бож е благи! — ти си била моја.
11»
163
Пробуђена, ти преобрази двојак и свакодневан човечији речник и реч под грлом, пуним снаге старе, испуни се, и „ти“ задоби вечни, нови смисао — значило је: царе. На свету све ое промени што важ и чак најпростије ствари — врч, чиниј а док међу нама стаја, ко на стражи, Еода, слојаста, од свег неЕинија. Разиђосмо се, већ незнано куда, Размицаху се, ко обрис што плаши, пред нама града градитељска чуда, падаше нице влат метвице страшљив, лећаху птице за стопама нашим, праћакаху се и рибе у води, отвараху се пред зенама своди . . . Док је, по трагу, коб иш ла за нама, ко неки лудак, с бритвом у рукама.
164
ДОК МРКНЕ ДАН
Срећу су Да дођеш на коцки с писмом
моју украли, убили! у ту годину, ту рушну, тебе не би изгубили, и главом залож ивш и душу.
Девојче с верглом мађарским ми птичје пева, промукло, морно, о том како повуче време нагоре наличјем твоју судбину под кишним облаком. И древном руком мије стакла лишце ветар септембра и — оде у крађу — верглашичине овлажиш е шишке — и, ево, ноћ је, код нас, у предграђу.
165
ЕУРИДИКА
Тело, својина људска, само је кб келија. Души додија љуска — јединствена целина с ушима и очима величине пиљака, с костуром што почива, с кожом од ожиљака.
И другу душ у привидех сред одежде ненаше: гори. Мења се, иде до надања, од плашње, ко шпирит се вијући, по земљи, док н е сване, оставивши у кући за спомен, јорговане. Дете, немој, не тугуј за јадном Еуридиком, терај, прутом, по лугу обруч свој, незнан иком, док у одговор слуху на сваки корак, штедро земљ а шуми у уху, и невољно и ведро.
Кроз рож њ ачу пролеће, па у небески зденац, на ледну иглу креће, на птичјих кола венац, и кроз реш етку чује тамнице живог створа: шума и њ ива брује, и труба седам мора. Души је грешно без тела, ко без кош уље плећима — ни помисли, ни дела, ни рима у речима. Загонет преврши меру: ко ли ће да се врати — отплесав на овом скверу, где нема ко плесати?
166
167
НОЋ УОЧИ ПРВОГ ЈУНА
Док, још, с немошћу последњи звук сраста, док задњ и славуј не сврши весеље, и привиђа се крај твоје постеље белога глога пена ружичаста, док ж елезнички мост, рубом слеђеним под точак леж е кб самоубица, и ж ивот мој над мртвајом улица лети стрмглавце путем одређеним, спи, на свом пољу, сцени без промена, спи — ноћ је краћа од љубави твоје, у бајци спи, док ноћи нас не споје, без имена, у шуми успомена. Тад постах ш та сам — то је сав мој труд, и нов дан волим — дањ у је јасније, ал’ ноћу — звучи строже и страсније, мој, над судбином, нетрпељив суд . . .
СВЕТИЉКЕ
Памтићу снега крављење, палету онога раног и шрког пролећа, пјан ветар, који шиба у налету лице зрнастим ледом, још се сећам и пробуђене близине природе, што стргну бео локров непостојан, и бучне, шумне и космате воде под гвожђем тужних, наднетих мостова. Шта значисте, шта предсказасте, дуге светиљчице под хладњикавом кишом, и на град какве небиране туге ви отпремисте у безумљу, кришом, каквим немиром то се обезнани, увредом каквом трован, тузи склон, ватрама вашим, грађанин н е з н а н И — и за чиме се порушио он? Можда заједно са мном, овим часом, пун је незнане исте туге ове, и испраћа за оловним талаоом, под мостом трпке, уљудне ступове? Њ ега су, кб и мене, обманули вама податни тајни сни, осећам, да би ,нам лакш е било бар пред јули опростити се од страшног пролећа.
169
ДАГЕСТАН
Ј а леж ах на врху планине, свуд земља сжо мене. Омађијан предео доле све боје изгуби, сем дјве: светлоплаву, и загаситу. Тамо, где по плавоме стењу писаше перо Азраила, око мене пружао се Дагестан.
С ПРОЗОРА
Омотан је прах звезданих права око света, на полу северном. Под правим се углом лира плава у прозору мом одрази верно. А доле су — булевари, здања, под звуцима виолинске бајке — кб будућност, и као предања, као Буда у утроби мајке.
Зар сам и слутио тада, да то последњи пут арапске речи читам на стењу горде земље? Како и смедох заменити за ћефове љубави рески зрак планински? Да бих овде, на кашичицу талио, у жутом огњу, дагестанско сребро? И певао: „Тамо сам живео, над потоком, и прао, у ледној води, просту одежду своју?“
170
171
ПРЕОБРАЖАЈ
Ееспрекорно сам био наоружан, ал ’ схватих, бодеж мени није нужан, да и свиралом Марсовом сам моћан, у оклопима ратним беспомоћан, да о тле баца терет моје плеће, куд ме вратити судба никад неће, да сам тежином, свом, земљином теж ак, ко сидро, које у дно се зарива, док се размата за мном ланца врежа, да вратити се нећу морнарима . .. И тад пож елех лаки зрак небески, брата чудесних младица на лески,
Додијаше речи, речи, речи . . . Авај, чак ни истицати више немам права на разумне речи, кад кров сву ноћ, ипак, с дроњцима удове, лиш ће обасипа. Или можда лош е чујем одјек такта, да је неразумна ноћна реч удовства. Ми смо род. Не, међу нама нема сродства. И ако дрвећу полуделом зборим, да су ми рукави у роси до лакта, сем јецаја, нема ш та да одговори.
и затуговах — и отворих лице, гле: ласте снују, ко прсти прељини трава провлачи коПље кроз рупице моје кошуље у прашној врелини, леж ем — а ж и л а свака чврсто сраста са хрскавицом крајпуташ ког храста.
173
БИК, ОРИОН, ВЕЛИКИ ПАС
Моћна архитектуро ноћи! Делатни анђео куполу изврну, опирући ое о ш умске круне, и указаш е се међ’ стаблима отвори црни, као у старој цркви, заборављеној од Бога и људи. А л’ тамо изађош е моје дијамантске Плејаде. А седам струна привезује за њих Сапфа, и говори: „И заш ле су моје Плејаде, а ја сам сама у постељи, сама, у постељи сам сама!“
Стрпљив сам, причекати умем, док се не у каж е са Ж ртвеним Биком, незамисливо Чудо Ориона, као безумни лептир, са крстионицом у шкрипавим жичаним својим шапицама, где крштени беху Земља и Сунце. Причекаћу, док у лучама стакленим сам Сиријус — са египатском, загробном, пасјом главом — не устане. Још једном ми је суђено видети свиткаво ово убрушче, божанствену уставу среће и ма шта тамо наклапали људи — доживећу да пробирам звезде, прелистаћу их по каталогу, ишчитати их у књ изи ноћи.
Ниже и мало лево, у пламтећем брескастом блеску устадоше, као ж ртва крај престола, златни Рогови Бика, и очи његове горуће сред Хијада, као Старог завета још једна заветна плоча. Пролази време, али — шта је време за мене? 174
175
СНЕЖНА НОЋ У ВИЈЕНИ
снови
Ти си безумна, Изора, безумна, пуна зала, коме свој прстен отрован даде, спустив завесу? Потом си иза врата гостионичких чекала: Моцарте, певај, не тужи, смрт је са славом • у савезу.
Ноћ на симс седа, наочари чаробне натакавш и, круто. Вавилонски сановник стари чита, ко пророк, отегнуто. Пењу се к врху стубе њене, ограде нема, стрши бездан, и суде сенке, ко сред сцене, другојезични ум твој незван.
Ах, Изора, очи су твоје лепе у тмуши, црње је још у твојој црној и горкој души. Смрт је постидна, као страст. Причекај, брз је њен корак, не брини, он ће, ево, изгубити дах, Изора.
Ни смисла, ни Ко суди? Шта Испузасмо сви и клинопис је
Па лети, не дотичући стопама снегове: има ко ће глувотом залити уш и његове и очи слепилом, има још глади, беспарица, болничких светиљки и уседелица-старица.
мере у речима. је твој грех нечисти? из пећина, за све Исти.
Свет од потопа до Еуклида догледати смо осуђени. Узето врати — зрак из вида. Зову те синови пробуђени. На неком прагу ћеш, кроз муку, пронаћи, једном, мирну луку, док бикови се, ко бози вуку, гегају боковима, путем, и преж ивају време, ћутећ.
176
12
177
МАСЛИНЕ
Седе маслине, роге мени посадите на плећа лака, спустите их ко те, на стени света колевка беше мени земља смрти и губитака. М арини Т.
Под обронком пут, од свег сивљи, ту трава пада на колена и авети маслина дивљих, спустив роге на плохе стеиа, слеђене су, кб стадо јелена. Чудно: још ж ив сам, још ме има међ сенима и гробовима. Ја сам вечергБих сати стражар и сивог лиш ћа друг постојан. Јесењ е небо мој је кров. Сан заборавих неки, важан. Суза сам твојих недостојан. За леђима се, некад снажан изгубио, у каму, зов. А негде судба моја скрива извор док гори ватра степска, до јутра садруг њен не снива и кош уља му рујна блеска. Скрива извор и јеца навек да је њој песма родна сестра и да се спрема на пут далек.
179
ПУТ
АХИЛОВ БЕС
Н. Ј1. Степанову
Урезах се у бунт и злобу што ускратиш е права добу, као у град, због кривине, ж елезничке шине.
Сив од зноја, на тле збачен, сувим дланом, кб да маше, смртоносну рану таче Патрокло, док умираше,
А у звездама, што се диме, чичкови степски још се множе, и врелим левком зрака плиме сливају се по мојој кожи.
и последње што загранични шум и последше што да му прсте крв
Да одахнем до не дозволи ми сићи ћу, тако, од себе самог,
обданице божанство моје, са станице већ раздвојен —
Л еж и мртав он. Н ит’ једе, нити пије Ахил, сморен. И док туж и он, препреден Хефест ш тит му кује, горе.
за ослон поћи свити праву у и ко сам пред Чиме се могу
ћу под нагиб, дуге нити, тим путем нагим? похвалити?
Сви јунаци, равнодушни, пију опој рака плахи, док крај Троје што се руши, Хектора сустиже Ахил.
чу, предан — тетива, угледа — облива.
Ахил пож али Пријама — носи старац, сам, пред свима, поред дома, поред храма, ж ртву страшним боговима.
181
А л’ не сруши Ахил Троју — и његов ће штит недобив праведно, у новом боју, нов ооветник, већ, да здроби. Прекри Троју плаш т камена, и тла: седам кора сланих, Ахилу су до рамена прах, пепео и туцаник. Зато не дај крв да проспем, чисту, грешну ко дукати — да не морам глином, после, у час смртни руке прати.
182
БАЈКЕ
I' ЦВРЧЦИ
I К уцкају сатићи, ветар свим силама врео, јури по Москви, чуном, љуто, људи ж уре на воз, а пред вилама цврчци по трави плешу, сасвим жутој. Ко још не виде како суво лишће, струж е цврчак турпијом челичном? Свакога трена с новом кућом више град од шибица уз брег расте дично. Да ми је да им пристигнем на мобу, с њима бих градић изградио стамен, тесар бих најпре био им, за пробу — као зидар бих туцао им камен. Секире бих им оштрио, јер све сам: брусач, и столар, ковач — радим фрај, стаклар, и пилар, и фарбар, и клесар, и песму бих им спевао за крај.
185
II ЦЕрчак у шуми цврчи, баш ту, у свом заштитном ш атору-плаш ту, час кује, час, пророк, буди машту, час расећи ж ели шуме ове на моћне платое и тргове, чае шумског бога моли нице језиком зелени и росе: — Дај да поживим још малчице, барем док траву не покосе!
ДРИЈАДА
Говоршг: Шта поста овде, шта, сестро Дријадо, У гостопримном, у урбаном рају? Ко ти слободу, што дивљ а у мају, ропкињо, узе овим вртним хладом? Говори Дријада: Гнев ми и завист скривах лира је
у честар ноге прогна крадом, откри у каквом то крају се. Гледај где стојим у вају: нема, копни моја радост.
Не називај ме сестром тако смело, нећу изаћи ту, где кип ми дремље, нећу прећи у твоје хромо тело, ни опрети се о те штаке. Ту си, ал’ не од моје коби да окусиш: да будеш спомен на празнике земље.
186
187
ИМЕНА
Руж но је, браћо, китити се туђим перјем. Много је тога на свету, прика Хорације, што ни сањали нису наши мудраци.
Па хајде, Македонца или Пуш кина покуш ајте назвати не Александром, Еећ некако друкчије! Не иде. Ил Петру Великом измислите друго неко име! Ж ал и боже труда. Лесте ли срели кадгод јуродивог, који се не зове Гршпа? Не, нисте, сем ако ћете слагати. И можете кож у живом бићу драти, али име је уз нас слепљено с таквим жаром, да нема силе да. то преименује, чак и ако је отрцано и збрисано. Не каж е узалуд за име наш народ: њ ега ти не могу ни узети, ни дати. Иедавно је пронађена справица: прислоне је човеку и видиш — ушне ресице, малих бора острва, ироничан осмех, криоца ноздрва — пиште као што би комарчић или миш: — Иване! — Семјоне! — Васја!
188
189
РУСАЛКА
Потерао облак ветар кб од шале, па и Кљазми-реци узбуркао вале. Од првог августа кћер јој заиеможе, спекло јој се неко црнило врх коже. Гргече, екобауве, и не слуша више, не румени капке, нит се карминише. — Мати-реко, нисам паметна од мука, што се више с чешљем не слаж е ми рука? Вирнух у зрцало — на себе не личим, сва моја лепота у вир тоне, с ничим. Удавана нисам, и децу не љуљах, па зашто се онда замарам сред муља? Сан ме неки на дно вуче да се спустим. Само што не легнем, само што не усним. — Свете мој, леђанца жабља, и икрице, спи до пролећа, не тугуј, Иринице!
190
VI
ПАУЛ КЛЕ
Ж ивео је Паул Кле — уметник, иза горе, шуме, као самац, седео је у вртима цветним, с разнобојним својим оловкама. Цртао је коцке и квадрате, А фрику и дете на перону, ђаволчиће, кош уље им златне, зверчице и сјај на небосклону. Није хтео да цртеж, прозирно, буде частан пасош, тек, природе, где у строју, рушни, стоје мирно људи, коњи, градови и воде, хтеде он да мрље, немивено, као цврчци у свом јулском звону, проговоре гјасно и сливено. А изјутра, једном, на картону указа се криоце, па теме: ангел смрти, испод свога плашта. Схвати К ле да приспело је време са музом и својтом да се прашта.
13
193
Опрости се: тако је скончао, да туж није од тог ниш та није, а да Је К ле био више зао, ангел смрти стиго би стварније, и, заједно са сликаром, лееом, и ми бисмо променили светом, анђео би кости нам протресо: ал’, реците: нашто ће нам све то?
И ја ниоткуда приспех, да размостим јединственост чуда на душ у и кости,
Гроб је гори но музеј где, каткад, многи од вас, још ж ивих, залута, где Клеова чекају вас платна плавичаста, блаж ена и ж у та . . .
држ аву природе ја морам расећи, на песму и воде, на сушу и речи, окусив хлеб овај, да стигнем, неспутан, у одежди слова на почетак пута. Син сам твој, док снажим, Авраме, до гроба, и ж ртве не траж и више, моје доба, ал кол’ко ме снађе увреда и т р у д а . . . И после најслађе од чаш а — никуда?
194
13'
195
* * *
К ада ступају у спор природа и речник, и реч одвајање ж уди од појава, у твар, као калуп од лица, боја од тама вечних — коса сам или косач? Нишчи сам или цар? А л’ ја свету својему имена нисам дао, Адам је косио шашу, ја од ње плетем корпе. Коса, косач, цар? Нишчи до пола сам оетао, . неодвојен од самог себе, и поред борбе.
У каменој књ изи учим ванвремени језик даван. Између два ж рвњ а плутам, кб кад, зрно круњ ач сврти, у двосмерну ја проникнух, више но што треба, раван, кичма ми је самлевена млином ж ивота и смрти. Ш та ћу, ж езло Исаије, с тобом — кад прав смер је твој? Од власти ти тањ а опна, безвремљу је пут твој близак. У пустињи крај камена збра се народ. И кроз зној, хладила је мени кож у рогожине царска риза.
197
ЛАСТЕ
Летите ласте, али не узимајте у кљуниће ни турпијице, ни сврдла, не чините откриће, не подраж авајте нам: па довољн-о је већ, ш то варварски је слободна ваш а реч, што оштри зрачци у вашој почасној су свити, и, с њима, узвишено зеленило павити. У Грузији сам био, одлажах тамо сам, по туцаник и траве, у Багратов пустињски храм — у врч разбијен — над ждрелом његовим, док теку дани висаше ваш а мрежа. М Симон Чиковани, (а ја сам га волео, ко брата, док би жив), рече да на земљи пред вама он је крив — није песму спевао за ваш стан висећи, лак, рји да се ту кб дете играо Баграт чак, и сам опијен вашим цвркутањем кроз зрак. Место Симона ја вам похвалну оду одајем, не подражавајте нам! Али, само над тим крајем. где Симон -спи у земљи, у бунилу и несну, отпевајте на језику свом једну моју песму.
198
* * *
Дом без ж итељ а заспа и снове не разазнаје. Њ егова душа је безгрешна и опустела, у себе она гледа склопљеним очима, ал ’ саму себе не препозна и дивље се брецне, кад из славина бујица лине у кухињи. Водоводне цеви ћуте, и телефон ћути. Па нека, спокојно спавај, доме, спавај инсталацијо-сирото! Вратиће се станари твоји, и време ће у чему било — у већим бокалима, у ведрицама плавим, у теглама компота — донети, и прозоре отвориће, да промаја дуне. Сат стаде? Или ради? Стао је. Ево смо код куће. Пробуди се, доме!
199
ПРИАЗОВЉЕ
ОРБИТА
На уепутном станишту изађох. Ж елезо се одмарало у крупним ш арама уљасте паре. Оно беше цар асирски у заколутаним гроздовима власи. Степа се отвори, и у степу, кб левком ветрова, нешто ми душ у одвуче. И већ за леђима не беше уџера; лунарне куле уоколо мреш каху се и пруж аху — до самог краја земље. Ноћ протињаше, из отвора у отвор, тврдо, чврсто поравнато платно. Младост је моја отишла од мене, и врећу навали ми на плећи. Ремене раздреш их ја, и хлеб посух сољу, и степу нахраних, и оедмом судбином наситих своју стрпљиву плот. Спавах, док се на узглављ у мом хладио пепео царева и робова, и стајаше крај ногу препуна чаш а оловних азијских суза. Присни ми ое све што ће се тек десити са мном. А изјутра се обазрех и земљу земљом назвах, и знојем окрепих још неојачал.у груд.
I
200
У орбити нан! ум срећан, смели, безнадежно гради дом од сене. Ж иве људи, звери и анђели од лоптасте капетости њене. Ми још нисмо ни зачели дете, а већ њему под некретном ногом свијена у никуд опна крете ка орбити кружним путем, строго.
II Не ропће нам крв за тобом, доме, ал’ зија у будућности празнина јер земаљско поставља земноме границу на земљи, без разлика. Свој у зноју, мајци се привиђа четворопрег коњски, ред знамења, Фаетон и запрега му риђа, и гримизне куле од камења.
201
III А л’ пространство у времена длане стиснућемо са виооког плаш та, схвативши да од круне пробране скупља бива звезда сиромаштва. Сиромаштва, и бриге док има, за неведрим хлебом у повести, рачуне са туђим сазвежђима на матери земљи ћемо^ свести.
* * *
А. А. Ахматовој
I Простирах снег по белом логу, честама кидах русу главу, и побацах крај твојих ногу највиш и занос, слатку славу. А л’ ф рула марта још не смени стражу правила и детаља. Подигох себи, ја, споменик, на најсузнијој од земаља. Стојим под северним небесима, пред непокорним, белим сјајем, пред висом ти, што не прееија, и себе сам не препознајем, с кошуљом црном, сам, на крају, с твојом будућношћу, у рају.
II Кад код Николе Морског суста, у цветовима беда пуста, тада емирено, туђе слово,
203
засветле, тамно и сурово, на печату држ авних уста. А л’ смисао му беше таман, сачувати не можеш њега, као небиће непојаман — и само трепти одсјај пега крај распливаних свећа, с брега. Бездомовински понос сињи по невском леду, гле, почима, по сиежној балтичкој пустињи, и од Јадрана сјај отима, и лети сваком пред очима.
Последњи зр ак је ту носила зима над главом светине, кб први зам ах крила испод карелске четине, и звезде ноћ је запалила, понад снежнога плавила. И ми смо јој те ноћи долили обећање бесмртности, и твоју помоћ молили да напустимо дом где смо гости, сву ноћ, сву ноћ, сву ноћ јетку, и опет ноћ је у почетку.
IV III О, кући, кући, кући, под комаровске брезе . . . О смртни анђеле, бдијући ту где је јастук везен, крај отканога ћилима, и са приправним крилима! Као са стабла снег оборен — тако за земљу није бреме твој ковчег,! још отворен, који пред свима пролеће, у двадесет прво столеће, из времена у време.
204
По леду, по снегу, по јасмину, на длану, где сјај блесне, одне у своју отаџбину и пола душ е — половину најлепш е о њој песме. У похвале земне без вере, свршив земаљсжи полукруг, полупризната, као јерес, кроз застор мраза, и кроз дуг вихор сјаја — гледа на југ. Шта невидљиве виде зене, неповерљивог ока? Мене? Раскриљених је путева чае, и студ ил ж ар далеке сене у загрљај затвара нас?
205
* * * Пратих на пут и ову оен од мила, на пут последњи — праг где све је стало, крај сенке иза леђа — два су крила, ил кап два зрака порумене мало? Година кругом прође, ова стара. Из шумског гаја труби зима нова. Нескладним јеком рогу одговара лискунски сутон карелских борова. Шта ако спомен, ван земних закона, не уме дан у ноћима да спути? Шта, ако сен, напустив земљу, бона, кроз реч бесмртност не пије? О, ћути, срце, не лаж и, окуси још крви, и благослови зрак расвита први.
Док је под боровима, сломљеног роба дрхтај, моја душ а носила тело попут плена, у суерет ми је летела земља стрмоглављена и птице поскакиваху, зачувш и коњски ф рктај. Иглице скоро црне, борја љ уш тура сја, и гримизне бобице мрви корак свиреп и векове прстима подивљало раздирем, и тело ж ели да ж иви, и зар сам то ја? И зар то ја иштем уснама скорелим колена оувог корења, и кб у времена она, земљ а гута крв, и сестре Ф аетона преображавају се и плачу бисерјем врелим.
207
* * *
* н« *
С безименог прста прстен силом, већ трећи пут, по невољи, склизну. Под каменом маском тужно бризну искривљено лице ништавилом.
Сен сам оних сени, које једном пише земну воду, ал ’ ж еђ још не утолише, који на пут теж ак испонова оду, сан ж ивих реметећ, пити ж иву воду.
Ни пред киме, чак ни слабим ехом не заплака, пустошна сред људи, удовичка гордост јој, што блуди осамљења самртничким грехом.
Као прва лађа из утробе мора, кб што ж ртвен бокал изрони из њива, тако на степеник онај стићи морам, где ће ме чекати твоја сенка жива.
А л’ стоји над гробним хумом простим над облаком кб снежна колона, царски глас њен, просвеиљен — то она смртним грехом кличе осамности.
— А ако је то лаж , ако је то скаека, и ако, не лице, већ гипсана маска гледа сваког од нас, ко под земљом узник, камењем суровим очију бесузних . . .
Опрости ми, за опрост је час, и теби су, у ономе добу. Снег полеж е по самотном гробу. Снег на земљу пада, на све нас.
208
14
203
* * *
ГРИГОРИЈ СКОВОРОДА
Свет ме ловио, ал не у л о в и ме. Григориј Сковорода
Он не иска лог, у немаштини, посвађан еа кривдом и каштигом, муцавији и сиромашнији од владара свих над Светом књигом.
Где су степу хумови љубили, лицем у траву, ко грбавци, где добоши су ситно били, где прах клупчаху теш ки бравци,
У сродству је живело чељаде са Псалтиром, јер је он освета правдољубља, и залога правде, и, срж душе сазданога света.
где волови на рогу њишу у етепи, сунце трш ваца, где, патоком, на јад миришу, ватре, и к и зјак сињ сјај баца,
Природа зна да поштује вољу: сва се степа пред ногама баца, и посипа (да л ’ сивашком?) сољу тврди хлеб на путу тршваца.
где бисте идола са моћима у календар прошлоети су еклоњене, где си лаж аху жабе, ноћима, пред ноге им, на поклоњење,
Птичице су истрајне у вери, тихо сјаје брбљиве речице, и устају кућанице звери пред брлогом својим ко свећице.
тамо пробијах се ка Азову, постављах груд под ветар врући: бос, иђах на југ, све по зову судбине своје, скитајући.
Но и кроз чар света где сад збира слова својег алфабета с миром, неће небо плавље од сафира, крилу ума отворено широм.
Газих кроз родни крај сплет трава, ноћивах, не памтим при којој води — ж ивех да невољно подражавам Григорију Сковороди.
210
14*
211
Једох његове благе, жељ ене, хлебове, камене, свете, риђе. А л’, лицем моје васељене, он као цар ка мени приђе. Пред њим су мреже чарне, ретке, мењале боју залуд с виса. А ја заволех те решетке: мени слободе нема ни сад. Не надивих се величини мисли што беху део њега. Ал’ поклони ми пој птичији и степу, не знам, још, због чега. Зар можда зато, да отуда, уз сјај звезда, за позних сати, благословив земаљска чуда, на рођено се гробље вратим?
* * *
За хлеб свој насушни, за оваку кап воде, рећи ћу хвала, за то што Адамове понављам напоре, рећ:и ћу хвала. З а овај пророчки, овај бесмислен дар, зато што је немогуће ни речју, ни птичјом заклетвом спасти се несреће, рећи ћу хвала. Зато што у род-ну, загушљиву земљу слазим, да у траву се преобразим, зато што мој пут води — од земље до високе звезде, рећи ћу хвала.
212
213
*
Гасну очи — снага моја жива, два алмазна копља невидљира Глуви ухо од прадавног гро'ма,’ и дисања очињега дома. Слабе миш ки суроои чворови као седи на паши волови. Не сја кроз ноћ, попут два бдиоца, над плећима блесак два ириоца. Свећа оам. На пиру горех.досад. Сакупите изјутра мој вооак. Рећи ће вам лист стране савити' чему сузе, и на ш та горд бити, ; како среће трећину умети разделити, и лако умрети, ■и како под елучајником-кровом, поеле смрти букнути ко слово.
214
*
*
У ш тампу ће још јодп.ч мп-ма — тачке, зарези, и значсп.а Тешко признајем себи п<-011,1 свога погрешна тумачсм 1..1 И није мој а ова књигл, а на пут далек, без ноглла, плови кроз вртлот брод али га ш луке поринух, сам, пссмима. И неће јачи ослонац да сто р и од пријатељ ства незпапот млоКа. Сва прошлоет ваша, као спс|иа, до суорета у њој, но гори
215
НАП0М 1 III
КАНТЕМИР, Антиох (1708
ГЛМ)
руски песник.
ШАГРИН — Скупоцен рукорид од коже. ТЕОФАН ГРК — Средн.опгк.ппш гдикар из XIV века. Оеликао, између осг.ч.мп цркну Спасова на Илињу. САМАРИЋАНИН — Милосрдш I чоиок. Иначе, Самарићани су становници П и л п п ш , ГАРИБАЈ1ДИ — Италијанскп р* полуционар из деветнаестог века. ХЕРЦЕН — Књижевник иа дсш-гпасстог века. Идеолог социјализма. МАЗУРСКИ ТОП — Мазуријп |«■ област у североисточној Пољској, где су у Ириом светском рату вођене две велике битке и:зм**1)у I'уса и Немаца — 7—14. 04. 1914. и 7—21. 02. 1<)I:» САРАЈЕВО — Мисли се па Сарлјонски атентат, повод за Први светски рат. КАИН и АВЕЉ — Библијске лпчпости, браћа. Каин је из зависти убио Авел.а КАО НА ЗОВ ФРУЛЕ ре ,,Чаробна ф рула“.
Сцема ич Моцартове опе-
АМУР — Река у источпој граница Кине и Русије.
Ачији, једним делом
КОЛЕВКА — Песма је поспеПспа несниковом сину Андреју. 217
СУМЕР — Стара античка држава, веома високе културе, између IV и II миленијума пре нове ере.
ЛАЗАР — Почивши кога је Христос, чинећи чуда, васкрснуо.
АКТЕОН — Син Арестеја који је видео Артемиду како се купа на извору. Касније се тиме хвалио ПРЗД друговима, а Артемида га за казну претвори у јелена, кога педесет Актеонових ловачких паса растргоше.
ГАЛИЛЕЈ, Галилео (1564—1642) — Италијански ф изичар, астроном и математичар из Пизе.
ЦВРЧАК — Мотив је из Дикенсове новеле „Цврчак на огњишту“.
ТИТАНИЈА — Најсјајнији Уранов сателит, открио га 1781. Хершел. Види се само помоћу већих телескопа.
БРАНДЕНБУРГ — Гранична област Пољске и Немачке. Такође, град у Немачкој.
ДАНИИЛ — Средњовековни руски писац.
РУБЉОВ, Андреј (1360—1430) — најславнији руски средњовековни сликар.
СПЕКТРАЛНА АНАЛИЗА — Научни метод за одређивање физичке и хемијске природе небеских и осталих тела.
ИГОР, Свјатославович (1150—1202) — Кнез Новгородско-северски и черниговски. Предводио неуспео поход против Половаца 1185, који се јако урезао У народно памћење Руса. Тај поход опеван је у епу „Слово о полку Игорову". КАМА — Лева притока Волге. МАМАЈ — Монголски кан. ЦАР ДАВИД — Јеврејски цар (око 1000. г. пре н. ере), Саулов наследник. Аутор библијских псалама, најзначајнијег дела старохебрејског песништва. ВЕЈ1ИКЕ Ј1УКЕ — Град у Русији, 200 километара северозападно од Смоленска. У контраофанзиви против Немаца, од децембра 1941, до фебруара 1942, руска армија се у немачки фронт уклинила до Великих Лука. Тиме је принудила непријатеља на повлачење. МАРСИЈА — Сатир, пратилац Кибелин. Свирао је на Атининој фрули толико лепо да га је љубоморни Аполон пазваО' на такмичење. Победник је имао права да побеђеног казни по свом нахођењу. Уз помоћ лукавства, Аполон је победио и Марсију одрао живог, а каж у му разапео на бору.
218
МОЦАРТ, Волфганг Амадеус фон (1756—1791) — Велики немачки композитор.
ЖАНА ДАЈРК (1412—1431) — Или Јованка Орлеанка, француска хероина из Стогодишњег рата са Енглеском. Победила Енглезе код Поатијеа и Ш арла V одвела у Ремс, где је крунисан. Заробили је Бургунђани и продали је Енглезима, после чега је спаљена на ломачи. Симбол отаџбинског отпора завојевачима. СКИАПАРЕЛИ, Ђовани Вирђинио (1835—1910) — италијански астроном, директор Миланског опсерваторијума. ДАНТЕ, Алигијери (1265—1321) — Највећи италијански песник. КОРА — Кћи Деметрина. Уграбио је, и на силу оженио, краљ Доњег света, Хад. Три месеца проводи Кора код Хада, као краљица Доњег света, под именом Персефона, а девет месеци код мајке Деметре, под правим именом, Кора. СОКРАТ (470—399 пре н. е) — Један од највећих античких мислилаца, узор филозофа уоганте. КАРЛОВЕ ВАРИ — Град у северозападној Чешкој. Чувена бања.
219
,,ПЛЗЕН“ — Марка пива. Истовремено, град у Западној Чешкој. ГЕТЕ, Јохан Волфганг фон (1749—1832) — Највећи немачки песник. СЕКИ, Анђело (1818—1878) — Италијански астрофизичар, директор опсерваторијума Колеђо Романо. Разврстао спектре звезда у четири основне класе. ВАН ГОГ, Винсент (1853—1890) — Велики холандски сликар. САМАРКАНД — Град у Узбекистану, један од најстаријих градова Средње Азије. Од 1369. био је престони град монголског кана Тимура. ЗАБОЛОЦКИ, Николај (1903—1958) — Велики руски песник. НАДСОН, Семјон декадент.
(1862—1887)
—
Руски
песник,-
НЕСТОР — У Хомеровој ,,Илијади“, краљ у Пилу. Искусан, Јшан човек, који је својим саветима допринео победи Ахајаца над Тројанцима. ЈЕРЕМИЈА — Библијски пророк. МЕЗОЗОИК — Геолошка ера, средње доба геолошког развића земљине коре. РАСКОЉНИКОВ — Главни јунак романа „Злочин и казна“, Фјодора Достојевског. ЛИСКУНИ — Група минерала у виду кристала који се разлиставају у фине листиће. АНА АХМАТОВА песникиња.
(1889—1966) —
Велика
руска
ЕСХИЛ (525—456 пре н. ере) — Хеленски драматичар, песник и глумац, творац античке трагедије с хоровима.
Олимпа и даровао је људима. Због тога је прикован за Кавказ, где му орао кљује џигерицу која стално изнова зацељује. МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (1894—1941) — Велика руска песникиња. ОВИДИЈЕ, Публије Назон (43. пре н. ере — 17. н. ере) — Велики римски песник; испрва љубимац императора Августа, касније прогнан, из непознатих разлога, у град Томи (Констанца), где је и умро. ТОМА — један од Христосових ученика. Хтео је да опипа учитељеве ране, па је прозван ,,неверни“. ЕУРИДИКА — Ж ена митског античког песника Орфеја, умрла од уједа змије. Орфеј је сишао у Тартар и својом музиком умилостивио Хада, који је одобрио да Еуридику арате у Горњи свет, под условом да се Орфеј не осврне док она не изађе на светлост дана. Али, Орфеј се осврнуо, и заувек је изгубио. АЗРАИЛ — Анђео смрти, код муслимана. БУДА, Сидарта Гаутама (563—483 пре н. е) — Староиндијски мудрац, оснивач религије будизма. Напустио краљевски дом и предао се аскетизму и проповедању свог учења. МАРС — Бог рата. БИК, ОРИОН, ВЕЛИКИ ПАС, ПЛЕЈАДЕ, ХИЈАДЕ — Сазвежђа. САПФА (Око 600 пре н. ере) — Античка песникиња, живела на острву Лезбосу. ЕУКЛИД (330—275 пре н. ере) — Хеленски математичар, оснивач геометрије као науке. АХИЛОВ БЕС — Епизода из Хомерове „Илијаде“. ДРИЈАДЕ — шумске нимфе, Еуридикине пратиље.
ПРОМЕТЕЈ — Један од Титана. Украо ватру са
МАКЕДОНАЦ — Песник мисли на Александра Македонског.
220
221
ХОРАЦИЈЕ (65—8. пре нове ере) — Велики римски песник.
САДРЖАЈ
ПАУЈ1 КЈ1Е (1879—1940) — Швајцарски сликар немачког порекла. Један од зачетника апстрактног сликарства и оснивача групе „Плави јахач“ с Марком, Кандинским итд. ИСАИЈА — Библијски пророк. ЧИКОВАНИ, Симон — Грузијски песник. ФАЕТОН — Син Хелијев, коме је отац дозволио да потера сунчеве кочије. Пошто је био невешт у управљању кочијом, Зевс га је у бесу ошинуо громом и он је пао у реку По, где се утопио. СЕСТРЕ ФАЕТОНА — Од жалости за утопљеним братом претвориле су се у врбе на обали реке По где, уместо суза, роне ћилибаре и бисере. СКОВОРОДА, Григориј — Знаменити украјински. песник из осамнаестог века.
* Избор песама из ове књиге сачињен је према књ изи изабраних песама А. Тарковског Бити то што јвси (Москва, 1987). Основни потицај за превођење на српски јези к једног ширег избора из поезије А. Тарковеког, преводилац је добио од г. Зорислаова Паунковића, коме се, овом приликом, захваљ ује. В. Ј.
Владимир Јагличић: А рсепиј и л и умеће тихе ли р и ке —■ —
Тарковски, — — —
I „И ово сад приснивам, и оно присних ла н и “ „Друкче ми се привиђају сени“ — — — Теофан Грк — —— — — — — — Речник — — —— — — — — — П уижинови епиграфи (I— IV) — — — П рва олуја — —— — — — — — Ко четрдесет година раније (I— III) — — ,,Прекасна баштино“ — — — — — ,,Д уш у која п ла н у летом птица“ — — — „Беше дом с три окна-трунца“ — — — ,,Још ми у уш има брује и звоњ ава и гром“ „Још нисмо ратовали против Германије“ — Суша — — — — — — — — — О луја — — — — — — — — — „У детињству се разболех“ — — — — „У последњ и месец јесени, на стрмини“ — „Сад бих само до краја да не откријем лице“ — — — — — — — — — „Тужилац нисам и пак“ — — — — — „Ко безум ници се кикоћу лептири“ — — Ода — — — — — — — — — —
7
21 22 23 24 25 30 31 33 34 35 37 39 40 41 42 43 44 45 46 47
II Пред јесен — — — — Колевка — — — — Светао дан — — — — 223
— —" — — — — — — —
— — —
51 52 54
„Срцем траве роса хапље, по навици“ — Ној из 1913. годиие — — —— — — 25. јун а 1935. — — — — — — — 25. јува 1939. — — — — — — — Игнатјевска шума — — — — — — ,,Кад купачица која тешку косу промочи“ „Одузета ноћним ми сенима“ — — — Киш а — —— — — — — — — Ц врчак — —— — — — — — —
5 5
56 57 58 5 9
60 61 62 63
III Близина рата — — — — — — — Субота, 21. јуна — — — — — — — „Русијице, Русијо, доме, земљо, м ајко“ — „Ишао је Иван на р еку пре рата“ — — „На угљ еној греди изгорелог дома“ — — Одбегник —— — — — — — — „Батерија је стајала за брдом, тик до тебе“ Испраћај —— — — — — — — „Добро је у вагону“ — — —— — — Звучник —— — — — — — — Пољска болница — — — — — — — Земљ а — —— — — — — — — „Као да понтонски расклапају мост“ — — „Да не дотакне труљење ове“ — — —
67 6 8
70 72 73 7 4
75 76 7 7 7 9
80 82 83 85
IV После рата (I—V) — — — — — Упозорење — — — — —- — — Титаниј а —— — — — — — Киш а у Тбилисију — — — — — „Ж ивео—умро. Она, исто“ — — — „Јорговани, о јорговани“ — —— — „Живот ме је на погребе“ — — — „У црн дан присниће ми се“ — — — ,,Тако се давно родих“ — — — — „Записао сам адресу на кутији дувана“ „На је зи к у туђем, као зо в“ — — — 224
— 89 — 92 — 93 — 94 — 96 — 97 — 98 — 100 — — 103 — 104 1 0 2
Ноћна киша — — — — — — — Стихови — —— — — — — — „Научих од траве своја прва слова“ — — „Вечерњи, крилат, ведар“ — — — — Ж анино дрво —— — — — — — „Ви што живесте на свету пре м ене“ — — К ора — — —— — — — — — Сократ — — —— — — — — — Карлове Вари —— — — — — — Јутро у Вијени —— — — — — — Анђело Секи —— — — — — — „Знам да сам крив пред Винсентом ван Гогом“ — — —— — — — — — Преводилац — —— — — — — — Песников гроб — — — — — — —На путу — — —— — — — — — Јуродиви, 1918. године — — — — — „Иш ли смо зли , без обуће“ — —— — „Дебела куварица — цело вече“ — — — Ствари — — —— — — — — — Ф отографија —— — — — — — Грчка кафеџиница — —- — — — — Лептир — — —— — — — — — У средишту света — — — — — — Беба ж ивот — —— — — — — — Дрвеће (I—II) —— — — — — — К ућа преко пута — — — — — — Рано пролеће —— — — — — — На обали — —— — — — — — Рукопис — —— — — — — —
105 106 107 108 109 111 112 113 114 115 116 118 119 121 123 124 126 127 129 131 132 133 134 135 136 139 141 143 144
V Пре песама — —— — Песници — —— — „Нису л и на свету“ — — Есхил — — —— — Кам на путу —— — Песник — — —— — Успомени Марине Цветајеве Степска ф рула (I— IV) — 15
225
— — — -— — — — —
— — — -— — — — —
— — — — — — — —
— — — — — -— — —
147 148 149 150 151 152 154 155
Позна зрелост — — — — — Јава и реч —— — — — — Натттис — —— — — — — Ветар — —— — — — — Први сусрети — — — — — Док мркне дан —— — — — Еуридика — — — — — — Ноћ уочи првог јуна — — — Оветиљке — —— — — — Дагестан — —— — — — С прозора — — — — — — Преображај — —— — — — „Додијаше речи, речи, речи . . . А ва ј“ Бик, Орион, Велики пас — — Снежна ноћ у Вијени — — — Онови — — — — — — — Маслине — —— — — — Пут — — — — — — — Ахилов бес — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — —
158 159 160 161 163 165 166 168 169 170 171 172 173 174 176 177 178 180 181
— —- — — — _ — — — — — —
185 187 183 190
Паул Кле — — — ^— — — — — „И ја ниоткуда“ — — — — — — — „Када ступају у спор природа и речник“ — „У каменој књ изи ичим ванвремени језик даван‘“ — — — — _ _ _ _ _ _ Ласте — —— — — — — — — „Дом без житеља заспа и снове не разазнаје“ — —— — — — — — — Приазовље —— — — — — — — Орбита (I—III) — — — — — — —
193 195 196
„Простирах снег по белом ло гу“ (I—V) — „Док је под боровима, сломљеног роба дрхтај“ — — — — — — — — — „С безименог прста прстен силом“ — — „Сен сам оних сени, које једном пиш е“ — Григориј Оковорода — — — — — — „Где су степу хум о ви љ уб и ли “ — — — „За хлеб свој насушни, за сваку кап воде“ „Гасну очи — снага моја жива“ — — — „У штампу ће јоги једна песма“ — — —
203
НАПОМЕНЕ
217
БА ЈКЕ Цврчци (I—II) — — Дријада — Имена — — — — Русалка — — —
— — — —
— — — —
VI
226
1 9 7
198 199 200 201 15*
_
_
_
_
_
_
_
207 208 209 210 211 213 214 215
Ареениј Тарковски БИТИ ТО ШТО ЈЕСИ Изабране песме Б иблиотека В РХ О В И Г л а вн и и о д го во р н и у р в д н и к
Димитрије Тасић У р ед н и ц и
Рајко Петров Ного, Мирослав Максимовић, Тиодор Росић Рецензент
Рајко Петров Ного Лектор
Мара Вујошевић Л и к о в н о -г р а ф и ч к а опрем а
Татјана Банић Т ехнички ур едн и к
Пера Станисављев Бура К орект ура БИГЗ-а И зда ва ч
Београдски издавачко-графички завод Београд, Булевар војводе Мишића 17 З а и зд а ва ч а
Илија Рапаић Штампа
Београдски издавачко-графички завод Београд, Булевар војводе Мишића 17 Телефон пласмана: 011/653-899 и 648-626 Текући рачун за све уплате: 40802-603-6-23264 Тираж: 1000 Београд, 1995. 15ВК
86-13-00834-8
Ј
С1Р — Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 882-1 ТАРКОВСКИ, Арсениј Александрович Бити то што јеси : изабране песме / Арсениј Тарковски ; избор, превод и предговор Владимир Јагличић. — Београд : БИГЗ, 1995 (Београд : БИГЗ). — 230 стр. ; 21 с т . — (Библиотека Врхови) Превод дела: Ббггб самим собоћ / Арсении Тарковскии. — Тираж 1000. — Арсениј Тарковски или умеће тихе лирике: стр. 7—17. — Напомене: стр. 217—223. 13ВК 86-13-00834-8 882.09-1 а) Тарковски, Арсениј Александрович (1907—1990) ИД = 40733196
