Šta i kako? Fenomenologija je pravac u istraživanjima književnosti koji se izvodi iz fenomenologije Edmunda Huserla (1850–1938). Obič no se povezuje s radovima Romana Ingardena (1893–1970), koji se odnose na način postojanja i saznavanja književnog de la kao i stvaralačke komunikacije takozvane škole iz Konstance (Volfgang Izer, Hans-Robert Jaus, Karl-Hajnc Štirle) i angloame ričke škole „čitalačke reakcije“ (D. Bleich, N. Holland, Reader-Response Criticism). Shvaćenu na svoj način, fenomenologiju je koristio i Gaston Bašlar (1884–1962) u proučavanju poetskih sli ka, a posle njega takozvana Ženevska škola: prvo njeni utemelji vači – Marsel Rejmond i Albert Begen, a zatim i njihovi učenici – Žorž Pule (1902–1991), Žan Pjer Rišar (rođ. 1922), Jan Staro binski (rođ. 1928), kao i Džozef Hilis Miler (rođ. 1928) pre ne go što je postao dekonstruktivista. Fenomenologijom se, dok ga nije preokupirao marksizam, bavio i Žan-Pol Sartr (1905–1980), autor Imaginacije (1940) čiji podnaslov glasi Fenomenološka psi hologija imaginacije, kao i rasprave Šta je književnost? u kojoj je čitaocu priznata uloga zajedničkog tvorca književnog dela. Do sta pažnje književnim pitanjima posvetio je i Moris Merlo-Ponti (1908–1961), autor Fenomenologije percepcije (1945) i brojnih ese ja o umetnosti. Osnovna fenomenološka ■ FENOMEN (grč. phaino – pojavlji teza glasi: sve ono što se pojavvati se) – „je nešto što se pojavljuje, ljuje u svetu ima smisao zahva nešto što vidimo onakim kakvim ga vidimo i što možemo verno opisati ne ljujući činu svesti. „Moramo izričući o tome nikakav sud sve dok pokušati da stvarno pođemo od to ne vidimo onakvim kakvim jeste“.* stvari upravo onakvih kakve se * E. Paci, „Dziennik fenomenologiczny“, u: prikazuju i kakve se pojavljuju Związki i znaczenia. Eseje wybrane, Warsza i da pri tom ostanemo kod tog wa, 1980. U Huserlovoj teoriji fenomen je prikazivanja ne upuštajući se ni stvar koju je svest obdarila smislom. II. Fenomenologija
89
Šta je fenomenologija u proučavanju književnosti?
Činovi svesti kao osnova fenomenologije
Fenomenološka očiglednost
Ingardenova istraživanja književnog dela
Književno delo kao intersubjektivni inten cionalni predmet
u kakve spekulacije.“ Svest nastoji da vidi ono što se pojavljuje bez ikakvih predubeđenja i gotovih teorija, koncentrišući se na ono što je najbitnije (suština stvari, odnosno eidos), a ne na ono što je slučaj no i pojedinačno. Ovaj prodoran pogled (koji je Huserl nazvao intu icijom ili očiglednošću) prati precizan opis jer „stvarnome pripada da bude opisano, a ne konstruirano ili konstituirano“. Čist opis, pre ma Huserlu, zasniva se na „sagledavanju suštine“ koja treba da se predstavi s apodiktičnom, odnosno nesumnjivom očiglednošću. Uticaj fenomenologije na proučavanje književnosti je posredan. Huserla je kao matematičara i logičara u neznatnoj meri interesova la književnost i nije joj posvetio posebne studije. A za Ingardena, njegovog učenika, istraživanja književnog dela bila su samo deo šireg filozofskog projekta u kojem je – uprkos Huserlovim određe njima – nastojao da dokaže kako svet postoji na autonoman način, relativno nezavistan od akata svesti, iako je stvaran i pomoću svesti. Zato treba imati u vidu da je Ingarden, određujući egzistencijalnu autonomiju književnog dela u okviru glavnih ontoloških istraživa nja, pokušavao pre svega da pronađe dokaze za potkrepljivanje te ze o postojanju egzistencijalno samostalnog sveta i da su ga manje interesovali pojedinačni knji ■ INTENCIONALNOST – ideja koju ževnoteorijski problemi. Narav je Huserl preuzeo od Franca Brenta no, književno delo je specifičan na (1838–1917): svaka svest je svest o predmet i potrebna mu je poseb nečemu, što znači da ne postoji nein na pažnja, ali pre svega je reč o tencionalna ili prazna svest. Predmeti tome da li realni predmeti mogu se ne nalaze u svesti kao u kutiji, već predmete (ili korelate) imati intencionalnu strukturu. predstavljaju akta svesti te su, dakle, suštinski ne Ingarden je – uprkos Huserlu zavisni od svesti. Prema Ingardenu, – tvrdio da mogu, a analiza knji književno delo je intencionalna tvo ževnog dela kao „intersubjektiv revina (korelat autorske svesti) koja nog intencionalnog predmeta“ je učinjena trajnom pomoću inter koji ima svoju egzistencijalnu subjektivnog značenja i zahvaljujući tome književno stvaralaštvno je razu osnovu izvan čiste svesti bila je mljivo. Kao intencionalni predmet, izuzetno pogodna za polemiku s književno delo je shematizovana tvo revina koja traži aktualizaciju. Huserlom.
90
J. Patočka, „Co to jest fenomenologia?“, u: Świat naturalny a fenomenologia, Kraków, 1987, str. 159. Treba imati u vidu da fenomenolozi nisu koristili termin „intuicija“ u uobiča jenom značenju, kao ekvivalent neracionalnog uvida. Upravo je ovako shva ćenu intuiciju ismevao Vitkaci kad je pisao da je „najbolji lek za intuiciju po licija“. Intuicija (lat. intueri = motriti) prema Huserlu odgovara očiglednosti. M. M.-Ponty, Fenomenologija percepcije, Veselin Masleša, Sarajevo, 1978, str. 8, prevod: dr Anđelko Habazin. Književne teorije XX veka
Ipak, da bi se detaljnije objasnila suština fenomenološkog podu hvata, treba, nesumnjivo, početi od Huserla, upoznati se s njegovim komplikovanim rečnikom (koji je veoma važan za filozofiju i filo zofiju književnosti XX veka) ne bi li se kasnije prešlo na fenome nološke teorije književnosti od kojih kao najvažnije treba prihvatiti teoriju Romana Ingardena, nemačku školu estetike recepcije i fran cusku varijantu takozvane tematske kritike. Pri tom treba imati na umu ovo: iako je u Poljskoj najpoznatija teorija Romana Ingardena, u svetlu metoda XX veka ona nije ni najuticajnija, niti je – treba to otvoreno priznati – od velike pomoći u interpretacijama pojedinač nih književnih tekstova. U prikazu koji sledi glavni akcent stavljen je na rekonstrukciju fenomenološkog idioma čije je razumevanje ne ophodno za humanistiku XX veka i znatno izlazi iz okvira proučava nja književnosti sensu stricto. Bez podrobnog sagledavanja Huserla, fenomenološke teorije književnosti ne bi bile razumljive. Bez Huser la bi bio neshvatljiv i razvoj teor ij e književnosti.
Osnove Tvorac fenomenologije, Edmund Huserl, bio je matematičar koji se od početka studija kolebao između matematike i filozofije. Mate matika ga je privlačila preciznošću i strogošću pravila, ali njegov učitelj Franc Brentano ga je ubedio da se i filozofija može prakti kovati kao nauka: „Na početku sam iz njegovih predavanja“, seća se Huserl svog studiranja kod Brentana, „stekao uverenje koje mi je dozvolilo da izaberem filozofiju kao životno zanimanje, a to je da je i filozofija polje ozbiljnog rada, da se njome može, a samim tim i treba, baviti u duhu najstrože nauke.“ Godine 1891. Huserl objavljuje Filozofiju aritmetike. Psihološke i logičke analize, vodi ko respondenciju s logičarem Gotlibom Fregeom koji kritikuje ostatke psihologizma u tom delu. Huserl je hteo da napiše drugi tom, ali se predomislio pošto je odbacio metodu i rezultate.10 Na prelazu iz među XIX u XX vek, objavljujući Logische Untersuchungen (Logička Dovoljno je reći da će se na njega pozivati i Žak Derida pokušavajući da defi niše pojam „literarnosti“. Pogledati: Literarnost u poglavlju Dekonstrukcija. A. Półtawski, „Słowo wstępne“, u: Idea fenomenologii..., op. cit., str. VIII. 10 To je, uostalom, postala trajna Huserlova osobina. Nikada nije bio zadovo ljan već objavljenim delima i stalno je – do smrti, 1938. godine – radio na nji hovom poboljšanju. U Huserlovom arhivu u Luvenu nalazi se oko 30 hiljada strana stenografisanih i sukcesivno objavljivanih rukopisa. II. Fenomenologija
91
Edmund Huserl
Huserlovo udaljavanje od psihologizma
Logička istraživanja
istraživanja),11 Huserl se udaljava od psihologizma i postavlja temelje čistoj logici. Po objavljivanju Logičkih istraživanja Huserl je imenovan za profesora u Getingenu, gde je radio do 1916. godine (1912. godine Roman Ingarden je postao njegov učenik). Od 1916. godine je pre davao u Frajburgu (gde su njegovi učenici bili, između ostalih, Edita Štajn i Martin Hajdeger). U penziju je otišao 1929, ali je do 1933. dr žao predavanja. U isto vreme pojavila su se još dva dela kojima započi nje fenomenološki preokret u filozofiji: Fenomenologija volje Aleksan dra Pfendera i Transcendentalna i psihološka metoda Maksa Šelera. Zašto su nastala Logička istraživanja? Ruski filozof Lav Šestov, s kojim se Huserl ozbiljno sporio povodom pouzdanosti saznanja, pamti izjavu nemačkog mislioca na tu temu: „Što sam dublje prodirao u osnovne probleme logike, to sam jače osećao da naše znanje i naše poznavanje podrhtavaju i da se ljuljaju iz temelja, dok se napokon, na moje neopisivo zaprepašćenje, nisam uverio da ukoliko je savremena filozo fija izrekla poslednju reč o suštini saznanja, onda to sazanje ne postoji ... [Bio sam svestan toga] da ako razum ne uspe da pobedi sumnje koje su se u meni namnožile, ako smo osuđe ni samo na doterivanje, zabašurivanje ... pukotina i praznina koje su nastale u svim našim epistemološkim konstrukcija ma, onda će se jednog dana naše divno znanje raspasti i naći ćemo se oči u oči s bednim ostacima naše veličine.“12
Protiv saznajnog relativizma
Logička istraživanja su, pre svega, bila usmerena protiv saznaj nog relativizma, odnosno uverenja da ne postoji objektivno merilo ispravnosti sudova o stvarnosti. Huserlov cilj je bio da pronađe ono „što je istinito [i što] je apsolutno istinito“, „samo po sebi“. Prema Huserlovom mišljenju, „istina je samo jedna jedina, bez obzira na to da li je u svojim sudovima sagledavaju ljudi ili ne ljudi, anđeli ili bogovi“.13 Ovo je jedan od najvažnijih fenomenoloških aksioma: saznanje ne zavisi od toga ko i na koji način saznaje, već se zasniva na potpu nom odvajanju istine od promenljivih okolnosti njenog shvatanja. 11 E. Husserl, Badania logiczne (1900–1901) t. 1: Prolegomena do czystej logiki, Toruń, 1996, t. 2: Badania dotyczące fenomenologii i teorii, deo 1–2, Warsza wa, 2000. 12 L. Szestow, „Egzystencjalizm jako krytyka fenomenologii“, u: Folozofia egzysten cjalna, priredili: L. Kołakowski, K. Pomian, Warszawa, 1965, str. 214–215. 13 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 123.
92
Književne teorije XX veka
Relativizam, noćna mora scijentista i moralista, prema Huserlu je bio posledica antropologizacije, subjektivizacije i psihologizacije istine koji tu istinu redukuju na funkciju individualnog mišljenja, na promenljivu prirodu čoveka (kako ćemo videti, kad je u pitanju isti na, fenomenologija je ekstremni protivnik pragmatizma)14. Njegov plan je bio drugačiji: u svetu treba pronaći osnovu na kojoj se može odupreti relativizmu. Ispostavilo se da se ta osnova može pronaći jedi no u č istoj l og ic i čiji je egzistencijalni status nezavisan od bilo ka kvih empirijskih stavova i kulturnog konteksta. Zato je Huserl pisao: „Istinu ‘shvatamo’ ne kao neki empirijski sadržaj koji se po javljuje u toku psihičkih doživljaja i ponovo nestaje; ona ni je jedan od mnogih fenomena, već je doživljaj ... u kojem doživljaj predstavlja nešto opšte, neku ideju.“15
Objektivna istina
Tako shvaćena istina „apsolutno obavezuje“16 i „sama u sebi ostaje ono što jeste, zadržava svoju idealnu suštinu“.17 Istina postoji objektivno, odnosno nezavisno od pojedinačnih sudova. Filozofa ne interesuje mišljenje Petra ili Pavla, koje se tiče jednačine 2 + 2 = 4, jer postoje hiljade pojedinačnih sudova o tome, ali se svi odnose na samu istinu koja je – što je bitno – očigledna istina. Konačno meri lo istine, govorio je Huserl, jeste njena očiglednost, odnosno to da se ona prikazuje svima isto, nezavisno od tačke gledišta i stavova. Svako ko bude smatrao da je interpretacija književnog dela samo shvatanje ili otkrivanje u njemu sadržane očigledne istine, hteo ne hteo će se posredno nadovezivati na Huserla. Mada će se Huserl ka snije više okrenuti idealizmu, ovaj „logički“ impuls će ipak od tada ne prekidno pratiti fenomenologiju. To je uverenje o tome kako se istina može otkriti a ne konstruisati, kako se ona jedino otkriva a ne stvara. Na taj način je, početkom XX veka u Logičkim istraživanjima, formulisana neminovnost fenomenoloških istraživanja koja će ute meljiti koncepcije čistih suština i pouzdanost saznanja. Već se u ovoj knjizi pojavljuju najvažnije osobine fenomenologije. To su: njen intuitivan, tj. evidentan karakter, isključivanje iz polja istraži vanja onoga što izlazi iz okvira čiste svesti; uzimanje u obzir samo onoga što se samo po sebi pokazuje na očigledan način; njena opi snost, kao i status nauke na kojoj bi trebalo da su utemeljene sve druge nauke. Pogledajmo, redom, sva ova pitanja. 14 15 16 17
Pogledati: Pragmatizam. E. Husserl, op. cit., str. 133. Ibid., str. 134. Ibid.
II. Fenomenologija
Čista logika
93
Očiglednost istine
Fenomenološka istraživanja
Osnovne teme Logičkih istraživanja
Fenomenološka intuicija Čista svest
Huserlova koncepcija čistog opisa
Tema knjige je „č ist a fe nome nol og ij a dož iv lj aj a mišlj e nj a i s a z nanj a“ koja „se odnosi isključivo na doživljaje koji se mogu shvatiti i analizirati i ntuic ij om u čistoj suštinskoj [= esen cijalnoj] opštosti, a ne sa empirijski apercipiranim [= svesno doživ ljenim] doživljajima kao realnim činjenicama, s doživljajima ljudi i životinja koji se kao iskustvena činjenica ispoljavaju i prihvataju u svetu“.18 Nije reč, dakle, o tome šta čovek doživljava u svetu, već šta doživljava u čistoj intuiciji, što znači intuiciji svedenoj samo na svest. Fenomenološka intuicija „isključuje sve sudove koji se odnose na psihofizičku prirodu, uključujući realne stvari, tela, lju de, pa i sopstveni Ja-subjekat, kao i uopšte na sve što transcendira [= prekoračuje] čistu svest“.19 Fenomenologija se, dakle, bavi „či stom svešću“ (= unutrašnjom, imanentnom svešću) i ne bavi se onim šta svako od nas, kao jedinka otelovljena i podložna raznim uticajima, misli o svetu, niti šta u tom svetu doživljava, kakvim uti cajima podleže. Huserl govori o „u nut rašnj em op až anju“, od nosno onakvom koje u svoj predmet ne uvodi ništa što u samom doživljaju ne bi bilo „očigledno predstavljeno i efektivno prisutno“. „Logički pojmovi [...] trebalo bi da proističu iz e v i dent nost i [An schauung]; oni treba da nastaju putem idejizujuće apstrakcije na osnovu određenih doživljaja.“20 Ova „idejizujuća apstrakcija“ treba da oslobodi pojedinačne doživljaje od njihove neprevodivosti na je zik opštih pojmova. Evidentnost garantuje adekvatnost, odnosno „pojmovno savršeno predstavljeno“21 saznanje bez ikakve subjektiv ne primese; subjektivne, znači one koja je promenljiva i dolazi izvan svesti. Ovde moramo biti oprezni. Za Huserla iz tog perioda „subjek tivan“ znači „neobjektivan“ ili onaj koji „prlja“ saznavanje večne isti ne.22 „Subjektivan“ znači promenljiv i relativizovan. Rečju, nesiguran. „Suštine shvaćene direktno suštinskom intuicijom, kao i veze koje se zasnivaju samo na suštinama, ona izražava opisno kroz suš tinske pojmove i iskaze koji imaju karakter suštinskih prava.“23 „Čist opis“, prema Huserlu, jeste „otkrivanje suštine i opisno ustaljivanje otkrivene suštine u čistim pojmovima izvršeno na osnovu, datog kao primer, evidentnog shvatanja pojedinačnih doživljaja (makar 18 Ibid., t. 2, deo I, str. 4–5. Sve dopune i objašnjenja u uglastim zagradama poti ču od autora. 19 Ibid., t. 2, deo I, str. 552. 20 Ibid., t. 2, deo I, str. 8–9. 21 Ibid., t. 2, deo I, str. 447. 22 „Istina [...] je ‘večna’ ili bolje: ona je ideja i kao takva je vanvremenska. Nema smisla pripisivati joj neko mesto ili trajanje, čak ni kad bi se to moglo produ žiti za sva vremena“. Op. cit., t. I, str. 133. 23 Ibid., t. 2, deo I, str. 5.
94
Književne teorije XX veka
■ EMPIRIJSKI – koji se odnosi na čulni doživljaj. Fenomenološka transcendentalna istraživanja koja izlaze izvan okvira empirijskog po retka.
i fingiranih u slobodnoj fantaziji).“24 To nije empirijski opis i ne odnosi se na stvarne lične doživljaje tako da to ne može biti – ako je subjek tivno shvatimo – interpretacija.25
„Fenomenologija, međutim, ne govori o stanjima živih bi ća ... već o uvidima, sudovima, osećanjima itd. kao takvim, o onome što im pripada a priori, u neuslovljenoj opštosti, upravo kao čistim individualnim primerima čistih vrsta.“26 Vrsta je u latinskom jeziku species, a u grčkom eidos, zato eidet ski opis na primeru individualnih doživljaja predstavlja njihovu suš tinu koja prevazilazi individualne slučajeve. Fenomenologija se ba vi upravo sledećim: shv at anj e m č ist i h sušt ina d at i h č istoj sve st i. Huserl ovako kaže: „Nisam platoničar, nije mi potrebno da prihvatam ‘ideje’ izvan sveta. Govo ■ EIDETSKI – (grč. eidos – vrsta, rim o nečemu što se može otkriti suština) – vezan za nadindividual u ovom svetu, u konkretnim stva nu suštinu stvari prisutnu u poje rima, ne poistovećujući ‘crvenilo’ dinim predmetima (na primer, cr s pojedinačnim momentima crve venilo crvene haljine, literarnost nila mnogih crvenih stvari. Treba književnog dela). Eidetski opis, osnova fenomenološke metodolo samo videti.“27 Ali, da bi se videlo, gije, nastoji da otkrije ono što je treba „postati slep“ za ono što je u datom predmetu presudno za slučajno. „Želimo da se vratimo ka njegovu esenciju i nije zavisno od ‘samim stvarima’“ (Wir wollen auf promenljive saznajne perspektive. die „Sachen selbst“ zurückgehen. Na drugom mestu Huserl kaže: Zu den Sachen selbst). Sama stvar je ona stvar kakva stvarno jeste, odnosno kakvom se predstavlja u punoj samoprisutnosti „ako je bez ostatka shvaćena kao ono što jeste“.28 24 Ibid., t. 2, deo I, str. 24–25. 25 Ako pod interpretacijom podrazumevamo stvaralački čin angažovanosti u konstrukciji smisla a ne samo otkrivanje već postojeće istine, onda Huserlo va fenomenologija ne može predstavljati osnovu interpretacije. Može, među tim, biti – i jeste – osnova svakog opisa pojava. Da li se, ipak, opis može odvojiti od uslova u kojima subjekat radi? Sumnje o ovom pitanju učiniće da – počevši od Martina Hajdegera i njegovog novog tumačenja fenomenologi je kao hermeneutike – XX vek bude scena za stalno problematizovanje teze o neutralnosti fenomenološke pozicije prema svetu. 26 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 25. 27 R. Ingarden, Wstęp do fenomenologii Husserla. Wykłady wygłoszone na uni wersytecie w Oslo (15 wrzesień – 17 listopad 1967), Warszawa, 1974, str. 24. 28 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 444. II. Fenomenologija
95
Eidetski opis
Ka „samim stvarima“
Rezultati Logičkih istraživanja
A šta je ona pre svega? Ona je sopstvena suština oslobođena slučaj nih i promenljivih okolnosti. Dakle, kako proističe iz Logičkih istraživanja, fenomenologija je nauka koja je: 1. Čist a i apr i or na, jer je neempirijska i nadindividualna. Kako je pisao Merlo-Ponti, „svijet je isto ono što mi sebi pred stavljamo, ne kao ljudi ili empirijski subjekti, nego ukoliko smo svi jedino svjetlo i ukoliko participiramo na Jednome ne dijeleći ga“29. 2. E i d et ska, jer shvata suštinu onog što je opaženo. 3. Istovremeno je i kon k re t na , jer je ukorenjena u p osma t r anju. Kako se, posle niza godina, sećao Ingarden: „Povra tak stvarima, konkretnim stvarima, a ne apstrakciji, teoriji itd., ka konkretnim stvarima – to je bio spas.“30 Ali, imajmo u vidu, međutim, da nije reč o samoj konkretnosti nego o to me šta je u konkretnosti bitno i nepromenljivo. 4. O či g l e d na, odnosno i ntuit iv na (intuicija = očigledna svest), jer neposredno sagledava suštinu u očiglednoj samo prisutnosti, u sopstvenoj ličnosti (Huserl je voleo da kaže: in propria persona), bez ikakve „subjektivne“ primese. Feno menologija omogućava suštinama stvari da se otkrivaju u nji hovom pravom obliku. 5. O pis na, jer opisuje ono što s e p oj av ljuj e u svesti, što je dato (gegeben) svesti i način na koji se pojavljuje i na koji je dato. Ovu dimenziju Huserl naziva „datošću“ (Gegebenheit). 6. Eg z a kt na, jer je egzaktno naučna, što znači u odnosu na po gled na svet – stroga i neutralna, što joj omogućava da bude osnova svih drugih pojedinačnih nauka. Iako je Huserl priznavao da je pišući Logička istraživanja bio „filozofsko dete“, Ingarden, ipak, nije bio u pravu tvrdeći da je ovo delo samo „više zbirka rasprava nego celovita knjiga“ i da ne pruža „nikakvu novu ni celovitu problematiku filozofije uopšte“.31 Fenomenologija koja proističe iz Logičkih istraživanja nije trebalo da bude program, već „pokušaj fundamentalnog rada koji se zaista može sprovesti na neposredno viđene i shvaćene stvari“.32 Na rezul tate Logičkih istraživanja kasnije će se osloniti sledeće etape Huser lovog rada i čitave fenomenologije. 29 M. M.-Ponty, op. cit., str. 9. 30 R. Ingarden, op. cit., str 27. 31 R. Ingarden, „Edmund Husserl“, u: Z badań nad filozofią współczesną, Warszawa, 1963, str. 388. 32 E. Husserl, Badania logiczne, t. I, op. cit., str. 41–42.
96
Književne teorije XX veka
Utemeljenje Godinu dana posle predavanja Viljama Džejmsa o pragmatizmu, 1907. godine Huserl drži pet predavanja kojima daje naslov Ideja fe nomenologije. Ovde je prvi put javno formulisao ideje koje određu ju čitavo njegovo kasnije mišljenje. Tada je u svojoj privatnoj beležnici zabeležio:
Huserlova Ideja fenomenologije
„Za fenomenologiju, koja treba da bude teorija saznanja, za suštinsku nauku o saznanju (a priori) empirijski odnos je isključen. Na taj način nastaje transcendentalna fenome nologija i to je upravo bilo ono čiji su delići bili predstavlje ni i u Logičkim istraživanjima.“33 Tri osnovne kategorije fenomenologije nastale u Ideji fenomeno logije jesu: korelacija, konstitucija i redukcija. „Transcendentalna fe nomenologija je fenomenologija konstituišuće svesti.“ Konstituišu će, znači one koja stvara predmete saznanja. ■ KORELACIJA – odnos između predmeta i svesti koja se zasniva na tome da dati predmet predstavlja ekvivalent (ili korelat) akta sve sti, što znači da ga akt saznanja transformiše i on postaje fenomen koji poseduje neko značenje. Bli ska ovakvom shvatanju korelacije jeste kategorija objective correlati ve (predmetni ekvivalent), koju je u teoriju poezije uveo T. S. Eliot (Pogledati: Američki formalizam).
Konstitutivna svest
„Fenomenologija [za razliku od psihologije] se ne odnosi na svet, ona je čisto transcen dentalno istraživanje u kojem treba da se pokaže na koji na čin se konstituiše realan svet kao korel at čiste svesti.“34
Upravo je „detaljno ispitivanje korelacije između akta, značenja i predmeta zadatak transcenden talne fenomenologije“. Šta je i na koji način postoji svest? Postoji kao „intencionalni ekvivalent mnoš tva svesnih doživljaja – ne postoji apsolutno za sebe, već samo kao ekvivalent“.35 Upravo se na tome zasniva korelacija: predmet je ekvi valent (= korelat) akta svesti, što znači da on biva preoblikovan po moću čina saznanja i postaje fenomen koji poseduje određeno zna čenje. Da bi sve imalo smisao (a to je uslov saznavanja sveta), stvari za svest moraju da se preoblikuju u fenomene, odnosno u nešto što, pojavljujući se u svesti, već ima neko značenje. Svet nepreoblikovan 33 W. Biernal, „Wprowadzenie wydawcy“, u: E. Husserl, Idea fenomenologii..., op. cit., str. 6. 34 R. Ingarden, Wstęp do fenomenologii Husserla..., op. cit., str. 41–42. 35 Ibid., str. 139. II. Fenomenologija
Huserlova Ideja fenomenologije
97
Transcendentalna fenomenologija
Fenomen
Noeza i noema
Transcendentalna redukcija
Transcendencija i imanencija
svešću u fenomen ne samo da ne ■ TRANSCENDENTALAN – (lat. ma smisla već ostaje i izvan moguć transcendo = prekoračujem) – onaj nosti saznanja. Za Huserla je ono koji prekoračuje čulno iskustvo u što je dato = intencionalni pred pravcu razuma koji utvrđuje uslo met = fenomen. Prema kasnijoj ve za mogućnost bilo kakvog isku To je razlika koju je utvrdio terminologiji primenjenoj u Ideja stva. Kant i koja strogo razdvaja ono što ma: korelacija između čina svesti i je čulno od onoga što je razumno. predmeta svesti je (odgovarajuće) Napomena: transcendentan nije spajanje noeze i noeme. Imajmo u isto što i transcendentalan! U fe vidu: ni stvari kao takve, ni čovek nomenologiji je transcendentan kao takav nisu dostojni pažnje fe spoljašnji svet, a transcendentalan sam razum (preciznije: svest). nomenologije. I stvari i čovek mo raju da prođu kroz „čišćenje“ od svojih empirijskih svojstava da bi stupili na „pravu“ scenu fenomenoloških razmatranja. U tome se na lazi fenomenološki izvor hermeneutike XX veka. Interesovanje transcendentalne fenomenologije usmereno je ka „svesti kao svesti“, usmereno je samo ka fenomenima, odnosno ono me što se ispoljava u svesti „uz izuzimanje svakog empirijskog suda [u bitku]“.36 Ovde je reč o podređivanju spoljašnjeg (= empirijskog) opažanja unutrašnjem opažanju. Šta predstavlja ovo izuzimanje empirijskog sveta? To je čuvena Huserlova transcendentalna reduk ■ EPOCHÉ – transcendentalna redukcija koja se zasniva na odba cija čiji je osnovni princip upravo civanju empirijskog sveta (Huserl ovde prvi put formulisan. Osnov govori o odbacivanju teze o pri no pitanje je sledeće: kako spoznati rodnom odnosu) u korist aktiv nešto što izlazi izvan okvira svesti? nosti same svesti. Živ čovek biva Odgovor je (samo) očigledan: pre redukovan na čistu svest, a stvari neti sferu saznanja iz transcenden na predmete kojima svest daruje smisao, odnosno na fenomene. cije, odnosno iz stvarnosti koja se nalazi izvan svesti, u imanenciju, odnosno u samu svest, zapravo – iz maći se empirijskom, čulno iskustvenom svetu i zatvoriti se u svest. „Transcendencija stvari zahteva da je [stvar] stavimo pod znak pi tanja.“37 U imanenciji je opet ono što je dato, dato na očigledan i neposredan način i „potpuno je adekvatno samoprisutno dato“.38 Huserl razmišlja na sledeći način: ono što je transcendentno ne mogu shvatiti sa svom očiglednošću (jer mi nije dato), dakle, moram da ga se oslobodim, isključim iz polja mog saznanja. To, međutim, ne mogu da uradim u potpunosti jer tada uopšte ne bih saznao svet. 36 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 9. 37 Ibid., str. 61. 38 Ibid., str. 12–13.
98
Književne teorije XX veka
Upravo na tome se zasniva transcendentalna redukcija: na stavlja nju u zagrade transcendentalnih stvari u odnosu na svest i prista janju na to da one postoje samo k a o pre d met i koji su dati svesti u njenim granicama – i samo u njenim granicama: onako kako se svesti predstavljaju. U Idejama za jednu čistu fenomenologiju39 Huserl formuliše ovaj zakon kao „princip svih principa“:
Huserlov princip svih principa
„Nijedna teorija, koja bi se mogla izmisliti, ne može nas skrenuti na krivi put u odnosu na ovaj princip svih prin cipa: da je svaka izvorno prezentovana evidentnost izvor zakonitosti saznanja, da sve što nam se u ‘intuiciji’ izvorno (da tako kažemo: u svojoj telesnoj stvarnosti) predstavlja, treba jednostavno prihvatiti kao ono što se prezentuje, ali samo u granicama u kojima se prezentuje.“40 Imajmo, međutim, na umu: predmeti nisu unutar svesti, ne na laze se u njoj kao u kutiji ali su njen korelat. To su takozvani inten cionalni predmeti. Fe nome n j e st v ar preobra ž ena č istom sve š ć u u pre d me t koj i p o s e duj e s mis ao. Fenomenologija teži pretvaranju transcendentnog sveta u svet čistih fenomena, dakle, ono što se kao apsolutno razumljivo (ono koje poseduje smisao) može „posmatrati, formulisati“ jer dolazi do „stvarne samoprezentacije u naj užem smislu“.41 Smisao je za Huserla ili očigledan ili ga uopšte nema.
Samoprezen tacija
„Pojedinačni saznajni fenomen, koji se pojavljuje i nestaje u toku svesti, nije objekat fenomenoloških sudova. Reč je o ‘izvorima saznanja’, o počecima koji se mogu evidentno shvatiti na opšti način, o univerzalnim apsolutnim podaci ma koji predstavljaju osnovna univerzalna merila, ona koja omogućavaju merenje svakog smisla.“42 Dakle, šta Huserl radi, šta želi? Kao što je tvrdio u razgovoru sa Šestovim, želi da pronađe Arhimedovu tačku saznanja, da prona đe epistemološki apsolut, odnosno princip apsolutne pouzdanosti. Da bi to postigao kad filozofski subjekat želi da nađe sferu maksi malne sigurnosti saznanja (Huserl kaže „opažajna preciznost“), on da mora „anulirati“ svet, staviti ga u zagrade (t rans cende nt a lna re du kc ij a = epoché) i koncentrisati se ne samo na ono što „vidi“ 39 E. Husserl, „Ideen zu reinen Phänomenologie und phänomenologische Philo sophie“, u: Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische Forschung, 1913. 40 Ibid., str. 73. 41 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 76. 42 Ibid., str. 73. II. Fenomenologija
99
Arhimedova tačka saznanja
u svesti. Samo se tako može naći neproblematičan izvor smisla koji razdvaja ono što je smisleno od onoga što je lišeno smisla. I samo ta ko se može utemeljiti program filozofije kao stroge nauke koja mo že i trebalo bi da postane osnova svih nauka o čoveku.
Filozofija kao stroga nauka
Filozofija kao nauka
Puna očiglednost filozofije
Protiv naturalizma Protiv istoricizma
Godine 1911. Huserl objavljuje raspravu Filozofija kao stroga nauka (Philosophie als strenge Wissenschaft) u kojoj iznosi sledeći argument. Dotadašnja filozofska istraživanja su daleko od zahteva koje treba stavljati pred naučna istraživanja. Filozofija treba da bude nauka određe nih formalnih osobina a njene tvrd nje treba da budu argumentovane ■ SAMORAZUMLJIVOST (nem. Selbstverständlichkeit) – osobina na apodiktički važan način. To mo onoga što je samo po sebi razumlji že da uradi samo onda kad se ne bu vo, očigledno. Istina je samooči de pozivala na druge nauke, već kad gledna jer se predstavlja svakome stekne punu autonomiju i opštost. na isti način. Kako kaže Huserl Treba da bude philosophia prima u Kartezijanskim meditacijama, u očiglednosti pogled na et ultima. Suprotno induktivnim upravo šeg intelekta dostiže samu stvar. prirodnim naukama, deduktivnim matematičkim naukama ili humanističkim naukama zasnovanim na erudiciji, ona zahteva neograničeno širenje domena svoje pravosnažnosti i to s obzirom na suštinsko istraživanje: „Moraju nam se razjašnjenjem problemâ i udubljivanjem u njihov čisti smisao, s punom očiglednošću nametnuti metode, koje su adekvatne tim problemima, jer ih zahteva njihova sopstvena suština.“43 Na taj način filozofija dobi ja „potpuno sigurne i kao takve sasvim nesumnjive“44 rezultate. Zato je Huserl upotrebio najtežu metodološku artiljeriju protiv tri, prema njegovom mišljenju, najopasnije filozofije koje vode na krivi put subjektivizma. To su: 1. naturalizam, koji tretira svest kao predmet u svetu i koji, u skladu s tim, nije u stanju da dâ apsolutno (a ne samo empirijski) obavezujuće kriterijume saznanja; 2. istori cizam (koji za Huserla predstavlja „saznajnoteorijsku aberaciju“),45 prema kojem ono što postoji negira svaku trajnost i postaje zavisno od promenljivih okolnosti. „Lako je videti da dosledno sprovedeni istoricizam prelazi u ekstremni skeptički subjektivizam; 3. ideje: 43 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, Kultura, Beograd, 1967, str. 10, preve li: Dafina i Milan Damjanović. 44 R. Ingarden, Edmund Husserl, op. cit., str. 410. 45 E. Huserl, op. cit., str. 45.
100
Književne teorije XX veka
istina, teorija, nauka tada bi, kao sve ideje, izgubile svoje apsolutno važenje ... Važenje prosto-naprosto ili ‘po sebi’, koje je ono što je čak i kad ga niko ne realizuje i kad ga nijedno istorijsko čovečanstvo nikad ne bi izvršavalo.“46 I, na kraju, Weltans chauung sphilos op hie , odnosno filozofija pogleda na svet prema kojoj je filozofija iz raz ličnih strasti i pogleda na svet. Najbitnija saznajnoteorijska Huserlova teza koja ponavlja ideje iz predavanja glasi ovako: „Ako teorija saznanja ipak hoće da pro učava probleme odnosa svesti i bića, ona može da ima pred očima samo biće kao korelat svesti.“ S tim u vezi „istraživanje mora da bu de upravljeno na naučno suštinsko saznanje svesti, na ono što sama svest ‘jeste’ u svim svojim različitim oblicima, po svojoj suštini“.47 Zato sve što treba da postane predmet svesti, „mora upravo čisto iz s ame s vest i da postane o či g l e d no i time p otpu no r az u m lji vo“.48 Za fenomenologiju ono što je data stvar, njeno „šta“, zavisi od načina na koji se pojavljuje, na koji je dato (njeno „kako“) u svesti. Wesen, suština, istovremeno je i Gegebenheit, datost. To znači da je predmet saznanja uvek samo korelat svesti iz čega proizlazi da je analiza predmeta – neminovno – analiza svesti (i obrnuto). Tako se fenomenologija javlja kao neprirodna (= nepsihološka) nauka o svesti, čiji predmet nije „empirijska svest“ već „čista svest“.49 U čisto fenomenološkoj sferi „odnose prema predmetno doživljenom telu i prema prirodi ostavljamo van razmatranja“50 jer oni smetaju u „posmatranju suština“. Posmatranje suštinâ je, da se podsetimo, u Hu serlovom jeziku intuicija, očigledna svest. „Ukoliko je intuicija čista“, piše Huserl, „i ne obuhvata nikakva prelazna sa-intendiranja, utoliko je sagledana suština nešto adekvatno sagledano, apsolutno dato.“ 51 Iz toga proizlazi da „saznanje suštine nije činjeničko (matter-of-fact) saznanje, ne obuhvata ni najmanji sadržaj tvrđenja u odno su na individualnu (recimo, prirodnu) egzistenciju“.52 Očiglednost ne može biti iskustvo jer je apsolutno data suština data samo – da tako Ibid., str. 39. Ibid., str. 14. Ibid., str. 15. Zato je fenomenologija sušta suprotnost psihoanalizi koja se može definisati kao njen savršeni negativ. Fenomenologija se bavi svešću, psihoanaliza – ne svesnim. Svest za fenomenologiju mora biti „čista“, nesvesno je po definiciji pod uticajem traume. Ono što je dato svesti, za fenomenologiju je razumlji vo i očigledno. Ono što iz nesvesnog prelazi u svest (ili iz nagonske sfere, Es, u racionalnu sferu, Ich), zagonetno je i zahteva interpretaciju. 50 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, op. cit., 28. 51 Ibid., str. 29. 52 Ibid., str. 30.
46 47 48 49
II. Fenomenologija
101
Protiv filozofije pogleda na svet
Suština svesti
Saznanje suštine
Opozicija između suštine i postojanja
Književno delo kao heteronom no biće
kažemo – pogledu svesti. Zato je fenomenologija „samo“ istraživa nje esencije, a ne istraživanje egzistencije. Ono što postoji, postoji samo s obzirom na svoju suštinu, a ne na – slučajno i promenljivo – postojanje. Pošto je ova suština data samo čistoj svesti, onda ovde stupamo na teren filozofskog idealizma: postoji samo ono što stva ra moja svest. Na ovom mestu se javljaju problemi s pomirenjem prvog Huserlovog apela, „na povratak stvarima“, s tim da ove stvari postoje samo zahvaljujući mom umu. Ovde će, takođe, započeti spo renja unutar Fenomenološke škole ■ HETERONOMIČAN (grč. hete = drugi + nomos = zakon) – u i tu na scenu stupa Roman Ingar ros Ingardenovoj teoriji egzistencijal den za koga je književno delo naj ni status književnog dela je hetero bolji primer bića koje postoji he nomičan, odnosno nezavistan od teronomno, odnosno koje postoji čitaočeve svesti. Prema Ingardenu, zahvaljujući aktu svesti, ali koje u delo u svom materijalnom obliku samom sebi sadrži nezavisnu egzi (umetnički predmet) postoji ne zavisno, ali kao estetski predmet stencijalnu osnovu. Na taj način, zavisi isključivo od čitaočeve aktiv Ingarden je nastojao da ublaži kraj nosti (Pogledati: Konkretizacija). nju suprotstavljenost između idea lizma (prema kojem samo svest uvodi bića u postojanje) i realizma (prema kojem svest može samo da sagledava ono što već postoji u gotovom obliku).
Teorija književnosti Romana Ingardena
Apriorna istraživanja književnosti
Iskustvo versus ideja
Ingarden je svoju filozofiju književnosti izložio u dve najvažni je knjige – Das literarische Kunstwerk (1931): O književnom delu i O saznavanju književnog umetničkog dela (1937). U oba slučaja susrećemo se sa apriornim eidetskim (grč. eidos = suština) istraži vanjima, odnosno sa analizom opšte ideje „književnog dela“, kao i opštom strukturom saznajnog čina. Kako Ingarden piše u Uvodu u O saznavanju književnog umetničkog dela, postoje dva načina či tanja: prvi, „koji se odnosi na neko određeno pojedinačno delo i predstavlja svojevrsno iskust vo“ i drugi, „koji onoga koji saznaje vodi ka opštem shvatanju strukture i svojstava, proist i č u ći h iz sušt i ne, umetničkih dela u op šte“. Ingarden, očigledno, bira dru gi način čitanja u kojem je reč o „apriornoj analizi sadržine opšte ideje ‘književno umetničko delo’“.53 Fenomenološko čitanje (prema 53 R. Ingarden, O saznavanju književnog umetničkog dela, SKZ, Beograd, 1971, str. 8, prevod: Branimir Živojinović.
102
Književne teorije XX veka
Ingardenu) zato se ne koncentriše na to šta je u delu pojedinačno, ne ma ništa zajedničko sa iskustvom, već nastoji da sagleda samu ide ju književnog dela. Reč je, dakle, o tome šta književno delo kao „umetnički predmet“ jeste po svo joj suštini (višeslojna tvorevina, fazno sistematizovana, izgrađena od quasi-sudova i koja poseduje estetski uzvišene vrednosti), kao i o tome šta uvek mora biti ispunje no prilikom njegovog saznavanja kao „estetskog predmeta“ (sagleda vanje znakova i zvučanja, razume vanje značenja reči i smisla rečeni ca, konkretizovanje predstavljenih ■ SLOJEVIT KARAKTER KNJI predmeta i aktualizacija izgleda, ŽEVNOG DELA – prema Roma nu Ingardenu, svako književno povezivanje slojeva u celinu i sa delo sačinjavaju četiri sloja: 1. zvu gledavanje ideje). Saznavanje se, čanja reči i zvučnih tvorevina višeg dakle, razlikuje od interpretacije reda; 2. značenjske jedinice (reči i isto kao što se svako pojedinačno rečenica); 3. shematizovani aspekti delo podvrgnuto interpretaciji raz zahvaljujući kojima se ispoljavaju likuje od njegove apriorne ideje predstavljeni predmeti; 4. predsta vljeni predmeti određeni smislom koja se otkriva prilikom fenome rečenica. Slojevitost književnog de nološkog istraživanja. Ova dvodel la dopunjena je njegovom faznom nost proizlazi iz shematske struk strukturom, odnosno redosledom ture književnog dela koje u sebi delova. Ove dve dimenzije čine sadrži – kao umetnički predmet suštinu književnog dela. koji intersubjektivno postoji – iz vesnu idealnu strukturu prisutnu ■ SHEMATIČNOST – osnovna u svim delima, kao i – kao estetski strukturalna osobina svakog umet predmet dat u pojedinačnom isku ničkog dela. U umetničkom delu stvu – brojnost različitih konkre neke njegove osobine (nedoreče na mesta, shematizovani izgledi) tizacija koje dopunjavaju njegovu shematski su predstavljene i zahte shematizovanu građu. Svaki čita vaju aktualizaciju (dorečenost) ko lac se na svoj način drži scenarija ju u procesu konkretizacije treba recepcije ugrađenog u delo (Ingar da izvrši recipijent. den ovo naziva konkretizacijom), dok se analiza načina njegovog saznavanja odnosi na sve moguće konkretizacije, nezavisne od realnih okolnosti čitanja. U slučaju ■ QUASI-SUDOVI, „tobož-sudo vi“ – u teoriji Romana Ingardena, vrsta rečenica tipičnih za knji ževno delo, koje ne izriču ništa direktno o stvarnosti, ali stvaraju posebnu fiktivnu stvarnost. Budu ći da nisu logički sudovi, ne pod ležu kriterijumu istine i laži. Ova koncepcija se izvodi iz nekadašnje koncepcije poetskog jezika koji – kako je o pesniku u XVI veku pisao Filip Sidni u Odbrani poezije – nikad ne laže jer nikada ništa i ne tvrdi. Nezavisno od Ingardena, teoriju pseudo-statements je 1926. godine izneo A. A. Ričards u knji zi Science and Poetry.
II. Fenomenologija
103
Umetnički predmet i estetski predmet
Shematska struktura književnog dela
pojedinačne konkretizacije, koja izlazi izvan okvira predmetne intersubjektivnosti dela, reč je o „objektivnom ocenjivanju dela“, odnosno o „prilagođavanju sugestijama i direktivama koje iz dela proizlaze“. Konačni kriterijum zakonitosti tumačenja jeste sâmo delo čiji struktura i konkretan smisao primoravaju čitaoca na odgo varajuće saznajne procedure. „Izvanredno će se retko desiti“, piše Ingarden, „da dve konkretizacije istoga dela, koje su obrazovane od strane više čitalaca, budu potpuno jednake u svim onim koje su pre ■ KONKRETIZACIJA – u Ingarde novoj teoriji: popunjavanje shemat sudne za konstituisanje estetske ske strukture dela koju za vreme či vrednosti.“54 Ingardena nije inte tanja obavlja individualan čitalac. resovala interpretacija književnog Razlikovanje shematskog umetnič dela, već ono što je uopšte omogu kog dela kao umetničkog predme ćava na ontološkom (kako je knji ta i umetničkog dela kao estetskog ževno delo komponovano?) i na predmeta konkretno datog čini osnovu Ingardenove i Izerove feno epistemološkom (kako saznajemo menološke teorije književnosti. književno delo?) planu. Takođe, u suštini, nije sagledao kulturnu isprepletanost književnog dela i nje govog čitanja. Uglavnom su zbog toga njegova istraživanja izgubila na atraktivnosti u trenutku u kojem su istraživanja čistih fenomena i apriornih saznanja bila udaljena od istraživanja kulturnih i egzi stencijalnih konteksta književnosti. Danas se Ingarden ne pojavljuje u antologijama tipa Literary Theories, iako se sagledava njegova pio nirska uloga u svim teorijama orijentisanim na čitaoca. Međutim, imajmo u vidu i ovo: pojedinačnost čina čitanja Ingardena je manje interesovala od onoga šta je čitanje kao takvo.
Imaginacija i cogito
Gaston Bašlar Fenomenologija poetske slike
Prema Gastonu Bašlaru, fenomenologija je istraživanje o tome ka ko nastaje poetska slika u svesti stvaraoca.55 Ako je fenomenologija proučavanje fenomena, odnosno onoga što se neposredno javlja u polju svesti, onda je tako definisana poetska slika fenomen par excel lence. Za Bašlara „svijest zadržava svoj predmet (na primer, sliku ko ju zamisli) u apsolutnoj neposrednosti“.56 Zato je Bašlarova fenome nologija takva fenomenologija poetske slike koju stvara imaginacija 54 Ibid., str. 399–400. 55 G. Bachelard, Poetika sanjarije, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982, preveo: Fa hrudin Kreho. 56 Ibid., str. 178.
104
Književne teorije XX veka
lišena bilo kakve kulturne ili istorijske ukorenjenosti.57 Fenomeno logija imaginacije jeste pokušaj shvatanja „poetske slike u trenutku kada se ova slika pojavljuje u svesti kao neposredan proizvod srca, duše, ljudskog bitisanja“.58 U tom smislu, Bašlarovu rečenicu „Pesnik govori na pragu bića“59 treba razumeti tako da u široko shvaćenoj fenomenološkoj koncepciji književnosti književno delo pred stavlja mesto ispoljavanja smisla sveta u trenutku rađanja kad još ništa nije opterećeno značenjem (upravo ovako je Huserl opisivao princip eidetske redukcije koji suspenduje prirodan odnos prema svetu),60 kad se još ne zna šta je zaista i ko je onaj koji mašta dok je njegova društvena i istorijska pozicija sasvim sigurno nebitna. Po etska slika uronjena u četiri osnovne prirodne sile (zemlju, vatru, vodu, vazduh)61 ne vodi nas samo do izvora svesti nego i do „izvora govorećeg jastva“.62 Isto kao što je Huserl dokazivao da je smisao sveta funkcija svesti, tako je i Bašlar smatrao da je „svet onakav ka kvim ga izmaštam“.63 Sanjarija, dakle, igra dvostruku ulogu: oživljava subjekat koji sanjari (cogito sanjara), ali i „sastavlja biće oko svog sanjara“.64 Čitanje književnosti, prema Bašlaru je, dakle, „istra živanje imaginacije koja sanjari u činu sanjarenja“,65 što znači da se književnosti ovde priznaje uloga ispoljavanja sanjarenja, tj. u širem 57 Bašlar jasno piše: „Kad ulazimo u svet imaginacije, kulturna prošlost nema nikakvog značaja“. „Fenomenologia obrazu poetyckiego“ (1957), u: Wyobraź nia poetycka. Wybór pism, Warszawa, 1975, str. 359. 58 Ibid., str 361. Za Bašlara se čini ključna – po svojoj suštini romantična – opo zicija srca (osećanja) i razuma (saznanja), kao i – sekundarna u odnosu na nju – opozicija jezika mašte i govornog jezika. „Čudna slika“, piše u knjizi Voda i snovi (1942), „ako je posmatramo trezvenim okom razuma. Slika neo bično bliska našem srcu samo ako umemo da se obraćamo snovima traga jući za znanjem.“ G. Bachelard, Wyobraźnia poetycka, op. cit., str. 146. I na drugom mestu u istoj knjizi: „Ako prema stvarnosti gajimo strasna osećanja, to nije zahvaljujući saznanju te stvarnosti.“ Op. cit., str. 167. 59 G. Bachelard, „Fenomenologia obrazu poetyckiego“, op. cit., str. 360. 60 Ovako je definisao eidetsku redukciju i Merlo-Ponti: „Eidetska redukcija je naprotiv odluka da se omogući pojavljivanje svijeta takva kakav je on prije svakog vraćanja na nas same“, u: Maurice Merlo-Ponty, op. cit., str. 13. 61 U ovom slučaju Bašlar govori o materijalnoj imaginaciji, ukorenjenoj u sila ma prirodnim kroz čulne slike. Kao što je imaginacija uronjena u svet prirod nih sila, tako je i književnost uronjena u imaginaciji iz čega proističe da je i književnost podređena prirodnim silama. 62 G. Bachelard, „Fenomenologia obrazu...“, op. cit., str. 365. 63 G. Bachelard, „Wiobraźnia poetycka“, op. cit., str. 398. 64 G. Bašlar, Poetika sanjarije, op. cit., str. 178–179. 65 Brogowski, L., Gaston Bachelard: „Fenomenologia (marzenia poetyckiego) czy poezja (marzącego fenomenologa)“, u: Poetyka marzenia, op. cit., str. 213. II. Fenomenologija
105
Četiri prirodne sile poetske slike
Fenomenologija sanjarenja
Žorž Pule
Fenomenologija čitanja
Identifikacija čitaočeve svesti sa svešću autora
Ženevska škola
smislu: ispoljavanje sveta pomoću slike ili predmeta imaginacije. Za to je u konačnom smislu književnost „ispoljavanje imaginacije“.66 Upravo će se u ovom pravcu razvijati misao Žorža Pulea – jed nog od najznačajnijih predstavnika Ženevske škole. Po ugledu na Bašlara, on smatra da je izvor književnosti čin imaginacije stvaraoca do kojeg treba dopreti prilikom čitanja i s kojim se definitivno treba poistovetiti. Prema Puleu, fenomenologija kritičke svesti zasniva se na apsolutnom „primatu subjektivne svesti“ koja u sebi prepoznaje stvaralačku svest pisca. „Razumeti književno delo“, piše Pule, „zna či dozvoliti biću koje ga je napisalo da se u nama pokaže za nas.“67 Zato u programskom eseju Fenomenologija čitanja, objavljenom u prvom broju uticajnog časopisa New Literary History68 (1969), Pule započinje svoju argumentaciju definicijom književnog dela koje se od drugih predmeta (mašine za šivenje ili vaze) razlikuje po tome što se čitalac u njemu susreće sa svešću autora.69 Postepeno, tokom čitanja, barijera između čitaoca i autora nestaje i usled predanog či tanja dolazi do duhovne zajednice između dva subjekta oslonjene na savršenoj identifikaciji čitaoca sa autorom. Tokom čitanja, svest kritičara i svest kritikovanog subjekta čine jedinstvo: poistovećivanje koje podseća na „religijsko poistovećivanje“.70 Pule, međutim, ne tretira biografski autorski subjekat, već ga redukuje (slično se deša va i sa čitaocem) na čistu svest ugrađenu u tekst i zato je književna kritika „mimetičko dubliranje misaonog čina“.71 Ono se zasniva na ponavljanju u svojoj svesti, svesti – ili šire – cogito pisca, što – treba priznati – u slučaju najvećih pisaca predstavlja prilično velik izazov. Analiza samog teksta, književnih figura subjektivne imaginaci je, postala je osnova metode koju je stvorila, po ugledu na Pulea, ta kozvana Ženevska škola čije je jedno od najvećih dostignuća knjiga 66 G. Bašlar, Vazduh i snovi – Ogled o imaginaciji kretanja (1943), Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001, str. 312, prevod: Mira Vuković. 67 G. Poulet, „Fenomenologia świadomości krytycznej“, u: Archiwum tłumac zeń z teorii literatury i metodologii badań literackich, Lublin, 1980, str. 24. 68 On će kasnije ući u Puleovou knjigu La conscience critique, Paris, 1971. 69 Drugačije će književno delo shvatati pragmatičari za koje se ono, s obzirom na nastale posledice u svetu koji nastanjuje čovek, ni po čemu ne razlikuje od drugih predmeta. Ovu instrumentalnu koncepciju književnosti neki pragma tičari izvodili su iz Hajdegerove koncepcije izložene u delu Bitak i vreme gde se ljudsko postojanje definiše sredstvima koje čovek koristi (pomoću njihove pr i r u č n o s t i, Zuhandenheit) i koja mu omogućavaju osvajanje sveta. 70 G. Poulet, La conscience critique, op. cit., str. 67. 71 G. Poulet, „Świadomość siebie i świadomość innego“, u: Archiwum tłumac zeń z teorii literatury i metodologii badań literackich, op. cit., str. 38.
106
Književne teorije XX veka
Žan-Pjer Rišara – Malarmeov svet imaginacije.72 Ova knjiga je dobar primer ilustracije metode koju je koristila tematska kritika – kako se to uobičajeno govorilo za Ženevsku školu. Pokušajmo da opišemo ovu metodu uz pomoć Uvoda u Malarmeov svet imaginacije.73 „Knjigom unifikovati svet“,74 pronaći „ispod najrazličitijih po krivača“ „skriveni identitet“,75 doći do „suštine smisla“76: tako se najlapidarnije može definisati projekat tematske kritike. Tu je, pre svega, reč o identitetu samog dela pronalaženom u opsesivnom po navljanju tema i slika, ali – takođe, i pre svega – i o identitetu svesti, imaginacije, maštanja, čulne predstave i slično, rečju: o autorskom doživljaju koji čini „mentalnu unutrašnju stranu“ dela77 koju kriti čar mora da „reprodukuje u sebi“.78 Kako je tačno primetio Žerar Ženet,79 jedan od prvih čitalaca ove knjige, ovde predstavljen način čitanja zasniva se na nepresta nom udaljavanju od samog dela ka ličnosti autora koji je – iako ni je empirijski (biografski) tretiran – kao centar čulnih osećaja, kao polje doživljaja, uvek predstavljao konačnu referentnu tačku dela usled čega je delo uvek moglo biti tumačeno putem kategorija izra za: izraza maštanja, imaginacije, fantazmagorije. U osnovne pretpo stavke tematske kritike treba ubrojati: 1. Dvodelnost pr iv i da, odnosno strukture dela i suštine koju predstavlja piščeva svest, površine teksta i dubi ne sanjare nja, slučajnosti ar t i ku l a c ij e i neminovnosti sm isl a. „Žele li smo i mi“, piše Rišar, „da u Malarmeovom delu dotaknemo ‘ne preterano duboku bujicu oklevetanog [peu profond ruis seau calomnié]’, ispod čije uzburkane površine kruže velika, objedinjujuća značenja.“80 2. Je d inst vo te me koje, nezavisno od parcijalnih artikulacija, garantuje j e d i nst vo s ve st i. „Ako želimo da razlikujemo [...] teme, dovoljno je da na sebe naslažemo razne sfere doživljaja, uspostavimo red u njihovim uporednim geografijama 72 J.-P. Richard, L’Univers imaginaire de Mallarmé, Paris, 1961. 73 J.-P. Richard, „Wstęp do studium ‘Świat wyobraźni Mallarmégo’“, u: Współc zesna teoria badań literackich za granicą. Antologia, t. 1: Metody stylistyki lite rackiej. Kierunki egocentryczne, Kraków, 1976. 74 Ibid., str. 401. 75 Ibid., str. 410. 76 Ibid., str. 415. 77 Ibid., str. 403. 78 Ibid., str. 423. 79 Ž. Ženet, Figure, Beograd, 1985, str. 93–101, prevod: Mirjana Miočinović. 80 J.-P. Richard, Wstęp..., op. cit., str. 403. II. Fenomenologija
107
Tematska metoda u kritici
Osnovne premise tematske kritike
Čitanje kao reprodukovanje izvornog čina imaginacije
Čitalac koji učestvuje u stvaranju
i na kraju proverimo kako su međusobno povezane kako bi postale j e d an doživljaj.“81 3. Istoro d no st del a čije „suprotnosti“ i „napetosti“, kao pro izvod pojedinih tema koje se ne mogu međusobno složiti, bivaju „razrešene“ prelaskom u „nove sintetičke pojmove“ i „dostizanjem zadovoljavajuće ravnoteže“.82 Na ovom mestu tematska kritika je bliska američkoj Novoj kritici, ali i herme neutici (na primer, Gadamerovoj). 4. M ogućnost i nte r pre t i ranj a čina piščeve svesti u kritičkom delu čiji je cilj (ali i uslov) mogućnost „otkrivanja“ na dnu de la „vladavine početka i praizvora“.83 Kako piše Rišar, „vidljiv poredak nije suštinski poredak, a i otkrivanje istine ruši privide“.84 Upravo na ovome se zasniva knji ževni i filozofski projekat tematske kritike koja ide tragom Bašla ra: čitalac tokom čitanja reprodukuje izvorni čin imaginacije koji oživljava poetsku sliku. Delo nije bitno samo po sebi ali upućuje na svoj prvi princip koji treba rekonstruisati. Ovaj princip se – što treba naglasiti – ne nalazi u svetu promenljivih društvenih, istorij skih, kulturnih okolnosti, već se krije u čistoj, transcendentalnoj sferi imaginacije. Ono što povezuje klasičnu fenomenološku koncepciju (Huserl, Ingarden) i njenu slobodnu interpretaciju (Bašlar, Pule) jeste uvere nje o subjektivnoj konstituciji smisla sveta koji se ispunjen znače njem, egzistirajući nezavisno od svesti, pojavljuje u njenim okviri ma. Shvatiti principe ove konstitucije znači razumeti nepromenljivu crtu fenomenologije književnosti koja je u teoriju književnosti XX veka uvela koncepciju aktivnog čitaoca, onog koji učestvuje u stva ranju smisla književnog dela (a u radikalnoj verziji: koji ga stvara).
Estetika i recepcija Kako je pisao Volfgang Izer (rođ. 1926), „fenomenološka teorija umet nosti je svom snagom skrenula pažnju na to da razmišljanja o književ nom delu ne mogu biti posvećena isključivo samom tekstu, već u istoj meri i činu njegovog usvajanja“.85 Izer je veoma otvoreno išao tragom 81 82 83 84 85
108
Ibid., str. 412. Ibid., str. 413. Ibid., str. 402. Ibid., str. 417. W. Iser, Proces czytania..., op. cit., str. 225. Književne teorije XX veka
Ingardena i njegova koncepcija ape lativne strukture književnog teksta izrazito je podražavanje teorije kon kretizacije. Osnovne teze njegove „estetike recepcije“, nastale povezi vanjem fenomenologije, hermeneu tike i istorijske poetike, glase: 1. Iako poseduje autonomnu materijalnu osnovu, tekst živi sa mo onda kad se čita (konkretizuje). 2. Tekst ima svoje uporište ne u stvarnom svetu u kojem je na stao i u kojem postoji već u procesu čitanja koji mu daje zna čenje. 3. Tekst karakterišu nedorečena mesta koje čitalac aktualizuje tokom čitanja (apelativna struktura teksta). 4. Tekst usmerava proces čitanja (čitanje je „usmeravano stvara nje“). 5. Stepen neodređenosti književnih tekstova istorijski se pove ćava (počev od XVIII veka). Međutim, za razliku od Ingar ■ ESTETIKA RECEPCIJE (nem. dena, Izer stavlja izrazitiji akcenat Rezeptionsästhetik) – metodološka na stvaralačku ulogu čitanja, koje postavka koju je zastupala nemač se ne svodi samo na popunjavanje ka književnoteorijska škola, koja neodređenih mesta nego može da je uglavnom delovala u Konstancu predstavlja predmet nepredviđen (V. Izer, H. R. Jaus, K.-H. Štirle) i in sistirala na aktivnom učešću čitaoca u scenariju dela. Izer se takođe u konstrukciji smisla književnog de suprotstavlja klasičnim estetskim la. Plod njenog delovanja bila je uti uzorima koje je Ingarden prećut cajna izadavačka serija Poetik und no prihvatio i koji su mu nalagali Hermeneutik, (od 1963. godine). da sagleda krunisanje procesa kon kretizacije u harmoniji estetski važnih kvaliteta. Za Izera je čitanje proces neprekidnog otkrivanja prilikom kojeg se čitalac nalazi pred nepredvidivim kvalitetima koji ga provociraju da razmišlja o sop stvenim pretpostavkama. „Proces čitanja polazi od toga da možemo stvoriti formulu samih sebe i na ■ HORIZONT OČEKIVANJA taj način otkriti ono što je prethod (nem. Erwartungshorizont) – ter no promaklo našoj svesti. Upravo min koji je uveo Hans Robert Jaus nam na taj način čitanje književ da bi označio zbir čitaočevih uve nosti pruža šansu da formulišemo renja koji mu omogućava recep ciju datog dela. Ovaj zbir (ili ono što se ne da formulisati.“86 → ■ APELATIVNA STRUKTURA TEKSTA – odrednica Volfganga Izera za označavanje strukture književnog dela koja podstiče in terakciju između teksta i čitaoca i zasniva se na realizovanju scenari ja čitanja upisanog u delo.
86 W. Iser, The Implied Reader: Paterns of Communications in prose fiction from Bunyan to Beckett, Baltimore–London, 1987, str. 294. II. Fenomenologija
109
Izerova estetika recepcije
Proces čitanja kao nepredvidiva aktivnost
Hans Robert Jaus
Međutim, estetika recepcije nije samo istraživanje procesa čita nja kao takvog, nego i – a možda i pre svega – istraživanje istorijskih uslova recepcije književnog dela. Izer je, kao što smo videli, dokazi vao da intenzivnost neodređenosti teksta zavisi od njegovog mesta u književnoj evoluciji (što je delo savremenije, tim je više neodre đeno). Zatim je u svom program skom nastupu Hans Robert Jaus (rođ. 1921), budući više pod utica jem Hans-Georga Gadamera nego Ingardena, dokazivao:
→ sistem) „u slučaju svakog dela u istorijskom trenutku njegovog po javljivanja određen je prethodnim razumevanjem žanra, formom i te matikom ranije poznatih dela, kao i suprotnošću poetskog i praktičnog jezika“. Proces recepcije zasniva se na neprestanom potvrđivanju i pro širivanju horizonata očekivanja koji kao mehanizam predstavlja osnovu književne evolucije. Pojam horizon ta preuzet je neposredno iz Huserlo ve fenomenologije na koju se pozi va i, predstavljena u Istini i metodi, Gadamerova koncepcija fuzije hori zonata (Horizontverschmelzung) ko ji uslovljavaju svako shvatanje.
„Književno delo nije objekat koji postoji sam za sebe i koji svim posmatračima u svim epohama nudi isto lice. Ono ni je spomenik što monološki otkriva svoje bezvremeno biće. Pre ćemo reći da, poput partiture, teži da pri čitanju izazo ve uvek novu rezonancu, koja tekst oslobađa verbalnosti i dovodi ga do aktuelnog postojanja.“87 Književnoistorijski proces
Sistem čitalačkih presupozicija
Za Jausa (romanistu po obrazovanju) i za Izera (anglistu) u knji ževnim istraživanjima najvažniji je književnoistorijski proces koji pro tivreči esencijalnim osobenostima književnosti. Tako, istorija nije se rija događaja koji objektivno postoje, niti je književnost zbir tekstova koji postoje izvan istorije. Reč je o istoričnosti tekstova te, dakle, ne samo o tome da oni postoje u nekom konkretnom istorijskom vreme nu nego i o tome da ih aktualizuju čitaoci iz drugih epoha uz pomoć drugačijih čitalačkih konvencija i u drugačijem kulturnom kontek stu. Ova dijalektika dela i njegove recepcije, proizvodnje recepcije, jeste ne samo, kao kod Ingardena, strukturalno svojstvo književno sti nego i – što Ingarden već nije smatrao – pokretački motor isto rije književnosti. Zato je jedan od najznačajnijih zadataka prouča vanja književnosti analiza takozvanog hor izont a o č ek iv anj a, odnosno stalno promenljivog (u zavisnosti od date epohe) sistema čitalačkih presupozicija koje omogućavaju recepciju dela. „I onda kada se javlja kao novo“, piše Jaus, „književno de lo se ne pojavljuje kao apsolutna novina u informacionom 87 H. R. Jaus, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 59, prevod: Drinka Gojković.
110
Književne teorije XX veka
vakuumu, već nagoveštajima, otvorenim ili skrivenim sig nalima ... predisponira svoju publiku za sasvim određeni način recepcije.“ Proces čitanja je, dakle, „ostvarivanje određenih uputstava u procesu usmeravanog opažanja“,88 što znači da interpretacija nije nikada u potpunosti subjektivna i proizvoljna, već je primorana da poštuje intersubjektivna pravila ugrađena u strukturu teksta, vrstu ili estetski doživljaj. Slično uverenje će se naći i u osnovi koncepcije inter pre t at iv ne zaj e d n i c e Stenlija Fiša,89 što ne treba da čudi jer su prvi Fišovi teorijski nastupi, još pre nego što je i postao prag matista, veoma mnogo dugovali teoriji recepcije.90
Usmeravano opažanje
Rezime Među nesumnjiva dostignuća fenomenologa, uglavnom Romana In gardena, proučavanju književnosti pripada uvođenje u književnote orijski rečnik kategorija pre dst av lj eno g s vet a (definisanog kao korelat intencionalnih činova), ■ IMPLICITNI ČITALAC (engl. quasi-su d ova (koji prevazilaze implied reader, nem. implizit Leser) opoziciju pravih i lažnih sudova), – termin koji je u fenomenološka kon k re t i za cij e (ispunjavanje čiistraživanja uveo Volfgang Izer. On sadrži početnu strukturaciju mo talačkog scenarija), i mpl ici ra gućeg značenja izvršenog pomoću no g čit ao c a91 (receptivne instan teksta, i čitaočevu aktualizaciju te ce koju je stvorio autor).92 Feno mogućnosti, i to tokom čitanja. menolozi su odbacili psihološku i biografsku kategoriju autora zamenjujući je subjektom intencional nih činova fiksiranih u tekstu koji zahtevaju stvaralačku aktivnost čitaoca. Kako je pisao Sartr, „pisac ... apeluje na slobodu čitaoca da sarađuje u stvaranju njegovog dela“.93 Uvodeći na književnoteorij sku scenu čitaoca u glavnoj ulozi, fenomenolozi su ipak nastojali 88 Ibid., str. 61. 89 Pogledati: Pragmatizam. 90 Pogledati, pre svega: „Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna“, Pamięt nik Literacki, 1983, sv. 1. 91 Prvi put uveden u Izerovoj knjizi Der umplizite Leser (1972). Ova kategorija podseća na kategoriju „impliciranog autora“ koju je na anglosaksonski pro stor uveo Vejn But u knjizi Retorika proze, Beograd, 1981. 92 Slično će smatrati semiotičari, na primer Umberto Eko (pogledati: Semiotika). 93 Ž.-P. Sartr, Šta je književnost?, Nolit, Beograd, 1981, str. 41, prevod: Frida Fili pović. II. Fenomenologija
111
Fenomenološki rečnik
Proizvoljnost tumačenja
Fenomenologija i strukturalizam
Opozicija između intencije i teksta
Gadamerova koncepcija fuzije horizonata
da, u skladu s Huserlovim sugestijama koji je brinuo o čistoti opisa, izbegnu sumnje o proizvoljnosti tumačenja. „Sigurno je“, pisao je Izer, „da je svaka reakcija na tekst subjektivna, ali to ne znači da tekst nestaje u privatnom svetu svojih pojedinačnih čitalaca.“ Čita nju ne preti ta nesigurnost jer sumiranje značenja teksta nije pitanje pojedinačnih ćudi već ispunjavanje uslova ugrađenih u strukturu samog dela.94 Smisao dela nastaje na preseku dveju perspektiva: tek sta i recepcije, odnosno složenog uticaja samog dela i recepcije isto rijski uslovljenog čitaoca. Na taj način se fenomenologija situira na polu suprotnom struk turalizmu, ako je reč o genezi značenja: za strukturaliste, značenje nastaje pomoću unutarsistemskih (unutartekstualnih) odnosa, a za fenomenologe pomoću čina intencionalne svesti. Opozicija između sistema (teksta) i čina (intencije) stvara najopštije okvire teorije knji ževnosti XX veka.95 Danas je fenomenologija izgubila svoju nekadašnju dinamiku, a fenomenološka sredina nema tako živ udeo u raspravama o knji ževnosti. Kao najinteresantniji kritički nastavak Huserlove misli mogu se smatrati hermeneutička dostignuća Hans-Georga Gadame ra i Pola Rikera koja imaju mnogo da zahvale i ranim raspravama Huserlovog učenika Martina Hajdegera, kao i radovima Hansa Ro berta Jausa koji je uspešno primenio Gadamerovu koncepciju fuzije horizonata u književnoistorijska istraživanja.96 Iako nesumnjivo pri padaju kanonu književnoteorijske nauke, Ingardenove teorije nema ju danas mnogo pristalica, što valja tumačiti njihovom neznatnom upotrebljivošću u procesu interpretacije pojedinačnih tekstova i go tovo nikakvim interesovanjem za kontekstualno pozicioniranje knji ževnosti. Huserlova nadanja da će stvoriti neutemeljeni temelj svih nauka takođe su se – u svetlu razvoja filozofije i nauke o književno sti XX veka – pokazala jalovim. Propao je i jedan od najvažnijih ak sioma Huserlove fenomenologije – uverenje da teoriju definišemo pomoću „idealne sadržine mogućeg saznanja“,97 kao i ubeđenje da se „carstvo istine objektivno deli na oblasti“98 koje odgovaraju od ređenim naučnim disciplinama. Intenzivan razvoj interdisciplinar nih istraživanja, kao i veliko nepoverenje prema teoriji, ne mogu se uskladiti s fenomenološkim postulatom čistog eidetskog opisa. 94 W. Iser, The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response, Baltimore–Lon don, 1978, str. 49–50. 95 W. Ray, Literary Meaning: From Fenomenology to Deconstruction, Oxford, 1984. 96 H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja dla nauki o liretarurze, op. cit. 97 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 240. 98 Ibid., t. 1, str. 15.
112
Književne teorije XX veka
Hronologija 1891:
Prva Huserlova knjiga: Philosophie der Arithmetik. Psycholo gische und Logische Untersuchungen. 1895: Prvo pominjanje Huserla u Poljskoj: Vladislav Hajnrih objavlju je prikaz Filozofije aritmetike. 1900–1901: Huserl objavljuje Logische Untersuchungen (Logička istraživanja). Prvi put se u njegovim delima javlja pojam „fenomenologija“. U isto vreme Frojd objavljuje Tumačenje snova. Ta dva dela sve do danas označavaju pravce teorije XX veka. 1905: Huserlovo predavanje o unutrašnjoj svesti vremena (objavljeno 1928. godine). 1907: Huserlova predavanja pod nazivom Ideja fenomenologije. 1911: Huserlova Psilosophie als strenge Wissenschaft (Filozofija kao stroga nauka). Žestok napad na sve oblike relativizma. 1913: Pokretanje Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische For schung, gde se pojavljuju kako Huserlove Ideje čiste fenomenolo gije (kao prva knjiga), tako i Hajdegerov Sein und Zeit (Bitak i vreme). 1916: Huserl preuzima katedru u Frajburgu. Edita Štajn postaje Huser lova asistentkinja, čiji je zadatak bio da dešifruje i rediguje steno grame koji se odnose na najvažnija pitanja fenomenologije. 1918: Ingardenov doktorat kod Huserla u Frajburgu o Bergsonovoj fi lozofiji. 1919–1922: Hajdeger je Huserlov asistent u Frajburgu. 1927: Hajdegerov Bitak i vreme (s posvetom Huserlu) u kojem je feno menologija označena kao „fundamentalna ontologija“ Dasein. Međutim, Hajdeger prenosi fenomenologiju na teren hermene utike. Piše: „Fenomenologija jastva je he r meneut i ka u prvo bitnom značenju te reči na osnovi koje je to interpretiranje.“ Hajdeger je u letnjem semestru držao predavanja pod nazivom Die Grundprobleme der Phänomenologie koja su štampana tek 1975. godine. Dokazuje da fenomenologija treba da bude filozo fija bitka (Sein), a ne saznanja. II. Fenomenologija
113
1928: 1930: 1931:
1933:
1934: 1936: 1937: 1938: 1939:
1943: 1945: 1947: 114
Huserl odlazi u penziju. Za svog naslednika uzima Hajdegera koji postaje vanredni profesor u Frajburgu. Emanuel Levinas objavljuje knjigu La Théorie de l’intuition dans la phénoménologie de Husserl. Početak fenomenologije u Francuskoj. Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzge biet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft (Književno umetničko delo. Istraživanje iz granične oblasti ontologije, logike i nauke o književnosti.) Romana Ingardena, prva knjiga iz obla sti fenomenologije književnosti. Na francuskom jeziku se (u Levinasovom prevodu) pojavljuju Huserlove Kartezijanske meditacije koje su rezultat predavanja na Sorboni 1928. godine (u Nemačkoj će biti objavljene tek 1950. godine). Hajdeger je izabran za rektora univerziteta u Frajburgu i prihva ta taj izbor uprkos nacizaciji univerziteta. Godinu dana kasnije podnosi ostavku. Žan-Pol Sartr odlazi u Berlin da studira filozofiju. To čini pod uti cajem Rejmona Arona koji mu je u jednoj pariskoj kafani govo rio o Huserlu ovako: „Vidiš, mladi moj prijatelju, ako si fenome nolog, možeš o tom koktelu govoriti i to će biti filozofija.“ Kako je Simon de Bovoar pisala: „Sartr je pobledeo od čuđenja.“ U Wiadomościach Literackich Ingarden objavljuje popularan čla nak „Edmund Huserl: tvorac fenomenologije“. Poslednja obimnija Huserlova knjiga: Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie. Pojam Lebenswelt (svet života) postaje centralni pojam. Sartrova L’imagination, njegova prva fenomenološka rasprava. Ingarden u Lavovu objavljuje O saznavanju književnog umetnič kog dela. Umire Huserl. Sartr objavljuje La Nausée, roman inspirisan fenomenologijom. U Poljskoj se posle Huserlove smrti javljaju tekstovi koji fenome nologiju uključuju u svakodnevnu svest. Među najvažnije spada ju: „Filozofija Edmunda Huserla“, Irene Kšemicke i esej Tadeuša Kronjskog „Filozofija i naivni svet“ o knjizi Jana Patočke Prziro zeny sviet jako filozoficki problem, oba objavljena u Ateneumu. Sartrovo L’être et le néant. Ukrštanje fenomenoloških i egzistenci jalističkih istraživanja. Posle niza godina Sartr će reći: „Smatram se kartezijanskim filozofom, u najmanju ruku u L’étre et le néant.“ Fenomenologija percepcije Morisa Merlo-Pontija. Prvi tom Ingardenovog Spor o istnienie świata (Spor o postojanju sveta). Sledeći tomovi pojavljuju se 1948. godine i (posmrtno) Književne teorije XX veka
1951:
1953: 1957: 1960:
1961: 1962: 1963:
1964: 1967:
1968:
1970:
1971: 1972:
1981. godine. Objavljuju se takođe i njegove Szkice z filozofii lite ratury (Skice iz filozofije književnosti). U Parizu izlazi Phénoménologie et matérialisme dialectique Tran Dik Taoa, budućeg ministra obrazovanja Vijetnama, knjiga ko ju je pažljivo proučavao mladi Žak Derida. Mišel Difren objavljuje Phénoménologie de l’expérience esthétique, jednu od prvih rasprava posvećenih fenomenološkoj estetici. Ingarden objavljuje prvi od tri toma Studija iz estetike. Sledeći tomovi pojaviće se 1958. i 1970. godine. Objavljivanje prvog poljskog prevoda Ingardenovog O književ nom delu, koje izlazi, takođe, u drugom, proširenom izdanju na nemačkom jeziku. Poetika sanjarenja Gastona Bašlara: metodološka metoda pri menjena na istraživanje poetskih slika. Vejn But u: The Rhetoric of Fiction, uvodi u američku kritiku po jam „implicitnog autora“. Derida prevodi i piše veliki uvod za Huserlov Der Ursprung der Geometrie. Prvi tom zbornika nemačkih teoretičara književnosti iz Kon stanca pod zajedničkim nazivom Poetik und Hermeneutik. U članku „Moj put u fenomenologiju“ Hajdeger piše: „Čini se da je vreme fenomenologije prošlo. Ona poseduje vrednost kao nešto minulo.“ Posmrtno izdanje knjige Merlo-Pontija: Le visible et l’invisible. Istorija književnosti kao provokacija nauci o književnosti, preda vanje Hansa Roberta Jausa, romaniste i medijevaliste, u Konstan cu, koje će se pod izmenjenim naslovom pojaviti dve godine ka snije, postaje osnovni tekst nemačke škole „estetike recepcije“. Deridin Glas i fenomen. Kritika Huserlove koncepcije značenja. Početak kraja fenomenologije u Francuskoj. Nemačka verzija Ingardenove knjige O saznavanju književnog umetničkog dela (Vom Erkennen des literarischen Kunstwerks). Američki prevod: 1973. godine. Umire Roman Ingarden. Inauguralno predavanje Volfganga Izera, angliste, na univerzi tetu u Konstancu: Die Appelstruktur der Texte. Unbestimmtheit als Wirkungsbedingung literatischer Prosa. Jaus objavljuje knjigu Literaturgeschichte als Provokation. La conscience critique Žorža Pulea. Izerova knjiga Der Implizite Leser. Kommunikationsformen des Romans von Bunyan bis Beskett.
II. Fenomenologija
115
1975:
1976: 1977:
1978: 1981:
1982: 1984: 1993: 1996: 1997:
2001:
116
Prva monografija nemačke škole recepcije: Rainer Warning, Rezeptionsästhetik – Theorie und Praxis. Simpozijum društva „Modern Language Association“, pod na zivom The Reader in Fiction, koji je ispoljio ogromnu zaintere sovanost za problem recepcije u Americi. Godine 1980. izlazi knjiga The Reader in the Text: Essays on Audience and Interpre tation koja je rezultat tog simpozijuma. Der Akt des Lesens: Theorie ästhetischer Wirkung Volfganga Izera. Entre moi et moi: Essais critiques sur la conscience de soi Žorža Pulea. Zbog posledica nastalih za vreme saslušanja, umire česki fenome nolog Jan Patočka, Huserlov učenik, potpisnik „Pisma 77“, autor knjige Prirodni svet kao filozofski problem (napisane 1935. godi ne i prvi put objavljene 1976. godine na francuskom jeziku). Volfgang Izer odlazi na univerzitet Irvin u Kaliforniji. Zahvaljujući knjizi koju je na pisao Didier Franck, Chair et corps. Sur la phénoménologie de Husserl fenomenologija se vraća u Francusku u novoj interpretaciji i to kao atraktivna filozofija do življaja stvarnosti. Američki zbornik eseja Hansa Roberta Jausa Toward an Aesthe tic of Reception s predgovorom Pola de Mana. Monografija: Robert Holub, Reception Theory: A Critical Intro duction. Volfgang Izer objavljuje knjigu The Fictive and the Imaginary koja predstavlja „antropološki zaokret“ u njegovoj teoriji. À l’école de la phénomélogie Pola Rikera, zbirka eseja koji se ba ve vezama fenomenologije i hermeneutike. Javna rasprava na University of Villanova između Deride i Žak-Lik Mariona o talentu, a u suštini o granicama fenomenologije i ključnog pojma Gegebenheit, ili datosti, koja je kasnije objavlje na u knjizi God, the Gift, and Postmodernism (1999). Stogodišnjica objavljivanja Logičkih istraživanja. Godišnjica je proslavljena u čitavom svetu.
Književne teorije XX veka
Bibliografija Opšta Ž.-F. Liotar, Fenomenologija (prev. Mirjana Zdravković), Beograd, 1980. R. L. Magliola, Phenomenology and Literature: An Introduction, West Lafayette, Ind. 1977. „La phénoménologie: une philosophie pour notre monde“, Magazine Littéraire 2001, nr 403. Od Husserla do Lévinasa. Wybór tekstów z ontologii fenomenologicznej, red. W. Stróżewski, Kraków 1989. W. Ray, Literary Meaning: From Phenomenology to Deconstruction, Oxford 1984. Słownik pojęć filozoficznych Romana Ingardena, red. A. J. Nowak, L. Sosnow ski, Kraków 2001. W. Stróżewski, O metodzie formalnej, u: Jak filozofować? Studia z metodologii filozofii, wybór, oprac. J. Perzanowski, Warszawa 1989. D. Ulicka, Fenomenologiczna filozofia literatury, u: Literatura, teoria, metodolo gia, red. D. Ulicka, Warszawa 2005. G. M. Vajda, Fenomenologia i nauka o literaturze, tłum. D. Ulicka, u: Literatu ra i jej interpretacje, red. L. Nyírö, Warszawa 1987.
Edmund Huserl Izabrana dela E. Husserl, Badania logiczne. Prolegomena do czystej logiki, tłum. J. Sidorek, t. 1, Toruń 1996. E. Husserl, Badania logiczne. Badania dotyczące fenomenologii i teorii pozna nia, tłum. J. Sidorek, tłum. przejrzał A. Półtawski, t. 2. cz 1–2, Warszawa 2000. E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka (prev. Milan Damnjanović), Beograd, 1967. II. Fenomenologija
117
