Kratak pregled raspadanja Tumaenje pada Svako je od nas roenjem doneo izvesnu koliinu istote, kojoj je bilo sueno da se izopai u dodiru s ljudima, kroz ogreenje o samou. Jer svako od nas ini sve to moe samo da ne bi ostao preputen samome sebi. Blinji nije neizbenost, ve zamka pada. Nesposobni da sauvamo iste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuim iznojavanjima, valjamo se po blatu, eljni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokui u brlogu. I kad ponemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, ve je odve kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost spreava nas da u njih zaronimo: isuvie je svet opustoio nau samou; tui tragovi na nama postali su neizbrisivi. Od svakolikih ivih stvorenja jedino ovek budi postojanu odvratnost. Zazor to ga izaziva ivotinja prolazan je; on ne dozreva u miljenju, dok blinji opsedaju naa razmiljanja, prodiru u mehanizam nae ravnodunosti prema svetu da bi nas uvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istananost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima ivotinjskog carstva? Ako je tano da svakom reju pobeujemo nitavilo, mi time, takoe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju rei koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krmimo duu; svako se, kao delat neizrecivog, upinje da uniti sve tajne, poev od sopstvenih. Naemo li se s ljudima, tada se zajedniki uniavamo juriajui prema praznini, bilo time to razmenjujemo ideje, bilo to se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, ve i bezbrojna svakodnevna posrtanja. ivot i jeste ta nestrpljiva tenja ka padu, ka obeaenju devianskih samoa due putem dijaloga, iskonska i svakidanja negacija Raja. ovek bi trebalo da oslukuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaoptljive Rei, te da iskiva rei za svoje utnje i stvara zvune akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice mnoine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Politiari, reformatori i svi oni koji su nali kakav opti izgovor - varalice su. Jedino la umetnika nije potpuna, jer on izmilja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaoptljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutenih uzbuenja, ivot je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogoena epilepsijom. epilepsi jom. ----------Klju nae izdrljivosti Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu saaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo bie moglo nai - monstrum ljubavi i najvea rtva u istoriji srca. Ali takvu nemogunost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naih strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objanjenje je u tome to nam nita, osim naih bolova ne stoji na putu; tui nam bolovi izgledaju objanjivi i prevazilazivi: ini nam se da drugi pate zato to nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duevne vedrine. Svaka patnja, osim nae, izgleda nam opravdana ili komino jasna; kad ne bi tako bilo, duboka alost bi bila jedina stalna veliina u
prevrtljivosti naih oseanja. Ali mi alimo iskljuivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja to beskrajno traje oko nas, sve te ivote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bia to pate. A i kad bismo imali udesno ivo pamenje u kome bi se vazda uvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. ivot je mogu jedino zahvaljujui poputanjima i propustima nae imaginacije i naeg pamenja. Mi crpemo nau snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadivi trenutno poniranje u sveopti bol, budui da je svako srce oblikovano iskljuivo za odreenu koliinu patnje. Postoji neto kao materijalna granica nae izdrljivosti; irenje svake pojedinane tuge, ipak, dotie tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najee, poetak nae propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama naeg srca; a kad bi ono imalo ire prostorne razmere, nae bi boljke bile jo vee, jer svaki bol ukljuuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokae neizmerno sitne proporcije naih nesrea; pred naom sklonou ka kosmogoninom umnoavanju on se nemono povlai. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz sluajnosti ili iz poraza mozga, ve iz pogrenog poimanja prostora koje se zainje u srcu... Automat Diem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se gre, dok se pusto samoj sebi smei... Sa nestankom znoja u prostoru, i ivot prestaje; pri najmanjem prostatvu, oivljava: jedan trenutak je dovoljan. Kad ovek obrati panju na sopstveno postojanje, osea se poput zaaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublaava nae uenje to postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja. Budui konformista, ja ivim, pokuavam da ivim, tako to oponaam druge, potujui pravila igre, uasavaljui se originalnosti. Rezignacija automata: pretvara se da si strastan, a potajno se smeje tome; priklanja se konvencijama samo zato da bi ih mogao kriom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivalita u vremenu nema; uva obraz ond ondaa kada bi ga neophodno n eophodno valjalo izgubiti... izgubiti... Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savreno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstie na greh: tako e uspenije odigrati ulogu lano ivog oveka. Zato bismo glumili svoje propadanje, kad moemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput munog prizora iskrenog i nevetog oveka, ili planete bez smisla za otmenost. Prihvatam ivot iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvieni in samoubistva, dolaze iz loeg ukusa. Sa dvadeset godina ovek grmi protiv smea i neba to se iznad tog smea iri; zatim se zamara. Tragian stav prema stvarima dolikuje samo produenom, smenom pubertetu; potrebno je, meutim, proi kroz bezbrojna iskuenja, da bi se dolo do komedijantske ravnodunosti. Onaj ko bi se otrgao od svih vaeih naela, a ne bi imao glumakog dara, pokazao bi se kao gola i ista nesrea, kao savreno unesreeno bie. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: ivot je snoljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio
u naprasnu smrt drutva, poto "slast" zajednikog ivljenja poiva na nemogunosti davanja maha svim naim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato to smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da laee video bi kako mu zemlja bei ispod nogu: mi smo prinueni da laemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspean, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi nai blinji saznali ono to o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih renika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suoimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve to je ivo, od troglodita do skeptika, uestvuje u maskaradi. Poto se jedino po tom potovanju spoljanjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrivanje sutine bia i stvari jeste pogubno za nas; bie bolje budemo li se drali nitavila, koje je prijatnije: graeni smo tako da moemo da podnesemo tek odreenu dozu istine... Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: ivot nema smisla, on ga ne moe imati. Ako bi nas kakvo neoekivano otkrie uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo jo izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog asa uguili... Veba nepokornosti Koliko se, o Gospode, gnuam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti sline i koje ti laskaju! Mrzei tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od ala tvojih lakrdijaa. Ti si guionica naih ljubavi i naih buna, vatrogasac naega ara, ti si uzronik svih naih detinjarija. Pre no to te potisnem u formulu, izgaziu sve tvoje tajne, prezreu tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sainjena odea Neobjanjivog. tedro si me obdario gorinom koju si, iz milosra, uskratio tvojim robovima. A poto je samo u senci tvoje nitavnosti mogu poinak, dovoljno je za tu, najniu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga vie da alim, tvoje pomonike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunica, iica - to su rece koje obeleavaju Stvaranje, tvoju petljanciju... Od onog to je sa ove strane nitavila zapoeto, neto jadnije od ovog sveta teko je nai, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god to die, tu je i jedno nesavrenstvo: u svakom drhtaju potvruje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot uasava: ti ljudi, to su creva to zbog grenja groku..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak jo jedna kuglica u glasakoj kutiji moga beznaa. Ba me briga hoe li tvoje delo nestati ili e se nastaviti! Tvoji potinjeni nee znati da dovre ono to si ti tako nedarovito zapoeo. Oni e se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoe li imati snage da se osvete, hoe li u tebi biti snage da se odbrani? Ovaj je soj otupeo, a ti si jo tuplji. Okrenuvi se tvom Dumaninu, ekam onaj dan kada e ti on ukrasti sunce i okaiti ga iznad nekog drugog sveta.
Emil Sioran
