Емил Сиоран
О НЕЗГОДИ БИТИ РОЂЕН
Београд 1999.
Наслов изворника
I
Е. М. Cioran
1. Три сата после поноћи. Запажам тај секунд, затим следећи и правим биланс сваког минута.
De l’inconvenient d’etre
Зашто све то? - Зато јер сам рођен. Доводити у питање рођење, то проистиче из посебне врсте будности. превео:
2. "Откад постојим на свету" - ово откад чини ми се набијено тако језовитим значењем да постаје неодрживо.
Миодраг
3. Посгоји једно сазнање које ублажава тежину и домашај свега што чинимо: оно према којем је све лишено темеља, изузев њега самог. Чисто до те мере да је гадљиво и према самој идеји предметности, оно предсгавља примену оног екстремистичког учења према коме је потпуно исто починити нешто или не починити ништа и које је пропраћено исто тако екстремистичким задовољством, то јест, да у свакој прилици можемо пона- вљати како ни један чин КОЈИ извршимо не завређује одобравање, да ни у чему нема ни трага од суштине, да је "стварност" једино покретач безумника. Такво сазнање заслуживало би да га назовемо загробним: оно је делотворно па био онај који сазнаје живо или неживо биће, створење или успомена на створење. "То је већ ствар прошлости", каже се о свему пгго он уради, чак и у самом тренутку деловања, кога на тај начин садашњост никада више не може опозвати.
Шупут
4. Ми не јуримо према смрти. већ бежимо од катастрофе рођења, ми се батргамо, ми смо побегуље које се труде да то забораве. Страх од смрти
3
само је у будућност пројектовани страх који почиње да расте од напшх првих тренутака. Наравно, гадно је рођење сматрати невољом: није ли нам стално утуцавано у главу да оно беше највише добро, да се оно што је најгоре дешава на крају, а не на почетку наше каријере? Па ипак, зло, истинско зло, налази се иза, а не ислред нас. Управо то је промакло Христу, али не и Буди: "Када у свету не би постојале три ствари, о Уче- ници моји, Савршени се не би ни појавио у њему..." И, пре старости и смрти, он смешта чињеницу рођења, тај извор свих немоћи и свих пропасти. 5. Било каква истина, колико год била убитачна, може да се поднесе, под условом да је истиснула све друго, да поседује толику животност колику и нада коју је заменила. 6. Не радим нипгга, то се подразумева. Али видим сате како промичу - пгго је вредније него покушај да их испуним. 7. Не треба себе присиљавати на неко дело, треба само казати нешто што се може шапнути на уво некој пијандури или неком самртнику. 8. Ништа боље не показује до које је мере човечанство назадовало од немогућности да пронађемо и један једини народ, једно једино племе, код којег рађање још увек изазива уцвељеносг и кукњаву.
9. Побунити се против наслеђа значи побунити се против милијарди година, против прве ћелије. 10. Бог је присутан на почетку сваке радосги, али не и на њеном крају.
4
11. Никад опуштеног у непосредном, привлачи ме само оно што ми претходи, оно што ме односи одавде, безбројни тренуци када не бејах: нерођеност. 12. Физичка потреба за бешчашћем. Волео бих да сам био џелатов син. 13. С којим правом сте запели да се молите за мене? Није мени потребан никакав заступник, сам ћу се некако искобељати. Можда бих то и прихватио од стране неког никоговића, али ни од кога другог, па макар тај био и светац. Не подносим да неко брине о мом спасењу. С обзиром да га се прибојавам и узмичем од њега, какав су простаклук ваше молитвен Управите их негде другде; у сваком случају, ми нисмо у служби истих богова. Ако су моји можда немоћни, потпуно је умесно веровати да ни ваши нису у мањој мери. Па чак ако претпосгавимо да су ваши такви каквим их замишљате, још увек им недостаје моћ да ме излече од ужаса који је старији од мог памћења. 14. Неки осећај, каква беда! Ни сама екстаза, можда, није ништа више од тога. 15. Уништити се, растворити, једини је задатак који човек може себи да постави, уколико стреми да се разликује од Творца, на шта све упућује. 16. Знам да је моје рођење чиста случајност, поспрдни удес, а ипак, чим се заборавим, понашам се као да је то био неки капитални догађај без кога би светски ток и равнотежа били незамисливи.
17. Починио сам све злочине, осим оног да будем отац!
5
18. Опште је правило да људи очекују да буду разочарани: познато нм је да не морају да буду нестрпљиви, да ће разочарање стићи пре или касније, да ће им доделити неопходно одлагање како би могли да се препусте тренутним подухватима. Другачије је код онога који нема заблуда: за њега, оно надолази истовремено кад и деловање; није му потребно да га вреба, оно је већ присутно. Отарасивши се оног што долази, он је прогутао могуће и учинио будућност сувишном. „Не можемо се срести у вашој будућности, каже он другима. Немамо ни једног тренутка који би нам био заједнички". То је зато што је целокупна будућност за њега већ присутна. Ко већ на почетку запажа свршетак, креће се брже од времена. Просветљење, то громовито разочарање, подарује извесност која оног који је без заблуда преображава у ослобођеног. 19. Одрешујем се од привида, а ипак се у њих запетљавам; или боље речено: налазим се на раскрсници између привида и тога што их ослабљује, тога што нема ни имена ни садржаја, тога што је све и што је ништа. Никад нећу одлучно искорачити из њих. Моја природа ме обавезује да плутам, да се овековечим у неопредељености, и ако бих се потрудио у једном или другом правцу, погинуо бих од тог избављења. 20. Моја способност за разочарања превазилази моћ разумевања. Она ми је омогућила да схватим Буду, али ме баш она и спречава да га следим. 21. Оно што у нама више не буди самилост, не рачуна се и не постоји више. Сада схватамо због чега наша прошлост тако брзо престаје да нам припада и задобија облик историје, то јест, нечега што се више никога не тиче.
6
22. Прижељкивати да ћемо у највећим дубивама себе бити једнако прикраћени, једнако кукавни као и Бог. 23. Истински додир међу бићима успосгавља се искључиво немуштим присуствовањем, привидним не-саобраћањем, мистичном и ћутљивом разменом, која подсећа на унутрашњу молитву. 24. Оно што знам у шездесетој, подједнако сам добро знао и у двадесетој години. Четрдесет година дугог и беспотребног рада на провери... 25. Да је све лишено постојаности, темеља, оправдања, у то сам најчешће толико уверен да би ми онај ко би се дрзнуо да ми противречи, па макар то била и особа коју највише ценим, личио на шарлатана или задрибалду. 26. Још од детињства запажао сам отицање часова, невезано за било какав однос, за било какав чин или догађај, раздвојеност времена од свега што оно није, његово аутономно постојање, његов посебни статус, његово царсгво, његово тиранство. Сећам се да не може бити јасније једног поподнева када сам први пут, суочен са зјапећим свемиром, доживео себе самог као измицање бунтовних тренутака од даљег испуњавања додељене им функције. Време се одлепило од бића, на моју штету. 27. За разлику од Јова, нисам проклео дан својег рођења; за узврат, све остале дане сам засуо анатемама... 28. Кад би смрт имала само негативну страну, било би неизведиво умрети. 29. Све јесте; ништа није. Обе ове формулације доносе исти спокој. На своју несрећу, тескоб-
7
ник остаје између њих, уздрман и сметен, увек изручен на милост и немилост некој нијанси, неспособан да се устали у безбедности бивствовања или у одсуству бивствовања.
37. Нека идеја, неко биће или било шта друго што се отелотвори, губи свој лик, преображава се у гротеску. Фрустрираносг исходом. Никада не треба напустити потенцијалност, већ се разбашкарити у вечној неопредељености, заборавити рођење.
30. Једног раног јутарњег часа, на нормандијској обали, немадох потребе ни за ким. Нервирало ме присусгво галебова: отерах их бацајући камење. И схватих да су ми управо недостајали њихови крици натприродне пискавоети, да ме једино страхота може умирити, да сам баш и устао пре зоре да бих се са њоме сусрео.
38. Једина и истинска злехудост: угледати светлост дана. Она нагони на агресивност, на принцип експанзије и махнитања који се настанио још од почетка, на полет ка најгорем од кога сви цепте.
31. Постојати у животу - нагло сам ошинут
чудноватошћу овог израза, изгледа ми да се он ни на кога не може применити. 32. Понесен сам неодољивом тежњом за истицањем баш сваки пут када ми то не успева и када сажаљевам свој мозак. Због тога покушавам да одгонетнем из каквих ли су тужних бездана изникли реформатори, пророци и избавитељи. 33. Волео бих да сам слободан, слободан. Слободан као мртворођенче.
силно
34. Што проницљивост уноси толику забуну и двосмисленост, резултат је тога што смо лоше искористили своја бдења. 35. Стална помисао на рођење, преносећи нас у време пре сопствене прошлости, укида наше осетило за будућност, садашњост, па и саму прошлост. 36. Ретки су дани када, преносећи се у постисторију, не присуствујем весељу богова што су напустили људску епизоду. Потребна је нека другачија визија, попгго она о Последњем суду више никог не задовољава.
8
39. Када, после много лета, поново сретнете неког, седните сучелице један према другом, сатима ништа не говорећи, да би, захваљујући ћутању, згражавање могло да се наслађује самим собом. 40. Дани чудодејствено ошинути бесплодношћу. Уместо да уживам у њима, да победоносно урличем, да ту сушу преобразим у празник, да у њој видим слику своје испуњености и зрелости, мог коначног ослобођења, допуштам да ме преплави пркос и злоћудост, ето таква је у нама жилавосг људске одртине, немирног олоша, неспособног да себе затоми. 41. Плени ме хиндуистичка философија, чија је еуштинска намера да себе надвисим; а све оно што чиним и све оно пгго мислим само су ја и моје наказности. 42. Док делујемо, имамо пред собом неки циљ; када завршимо са делањем, оно за нас више не поседује онакву реалност као циљ за којим смо трагали. Нема, дакле, никакве строге постојаности у свему томе, све беше само игра. Има је једино за оног ко беше свестан да је то игра за време самог деловања: он већ у премисама доживљава
9
закључак, осгварује га у виртуелном, он подрива озбиљност већ самом чињеницом пгго посгоји. Визија нестварног, свеоппгге прикраћеносги, заједнички је резултат свакодневног осећања и изненадне грозоте. Све је игра - без тог откровења, осећање које се вуче данима не би имало тај печат очигледности који је неопходан метафизичким искуствима да бисмо их могли разликовати од њиховог наличја, тј., мука. Будући да је свака мука само побачај метафизичког искуства. 43. Када истрошимо интересовање које смо имали према смрти и кад видимо да из ње више нема, шта да се извуче, повлачимо се према рођењу, сучељавамо се са једним на другачији начин неисцрпним понором. 44. Управо у овом тренутку, лоше ми је. Тај
догађај, за мене кључан, уопште не посгоји, пггавише, незамислив је за остала бића, за сва бића.. Изузевши Бога, ако та реч уопште било пгга значи. 45. Са свих страна слушамо да је све ништавно, изузев ако добро радимо оно што радимо. Па ипак, и тада је исти случај. Да бисмо могли доспети до оваквог закључка и поднети га, не би требало да се бавимо никаквим занимањем или, у најбољем случају, једино оним краљевским, као Соломон.
Реагујем као и сав остали свет, чак као они које највише презирем; али сам зато намагарчен што се кајем над сваким чином који извршим, био он добар или зао. 47. Где су моји осећаји? Нестали су у... мени, а шта је то ја, ако не збир тих испаравајућих осећаја?
10
48. Изванредно и ништавно - оба ова придева могу се применити на неки чин, а затим и на све његове последице, првенствено на сам живот. 49. Јасновидост је једини порок који ослобађа - ослобађа у пустињи. 50. Како пролазе године, тако се смањује број оних са којима се можете усагласити. Кад понестане икога коме се можете обратити, коначно ћете бити онакви какви бејасте пре но пгго сте били упропашћени неким именом. 51. Ако одбацимо лиризам, брљање по харти ји постаје сумњиво: чему уоппгге писати да би се тачно рекло оно што имамо да кажемо?
I
52. Не можемо прихватити да нас просуђује неко ко је патио мање од нас. А како свако себе доживљава као непризнатог Јова... 53. Сањарим о неком идеалном исповеднику, коме се може све рећи, све признати, сањарим о неком презасићеном свецу. 54. Већ вековима и вековима откад се умире, свака живуљка је морала да се навикне на умирање; без тога се не би могло објаснити због чега неки кукац или глодар, па и сам човек, после малчице пренемагања, доспева до тако достојанственог крепавања. 55. Рај беше неподношљив свима, изузев првом човеку који се на њега прилагодио. Овај свет, пак, нема ту привилегију, јер у њему жалимо за рајем или прижељкујемо неки други. Шта да се ради? Куда да се крене? Врло просто, не радимо нипгга и не идимо никуда.
11
56. Здравље је свакако нешто добро; али они
који га поседују немају прилике ни да га запазе, будући да је здравље које је свесно самог себе већ окрњено или на путу да то постане. С обзиром на то да се нико не весели због тога што није болестан, може се без икаквог претеривања говорити о правичној казни добро држећих.
57. Неки су изложени несрећама; други, опсесијама. Које треба више да сажаљевамо? 58. Не бих волео да буду непристрасни према мени: свега бих могао да се лишим, изузев еликсира неправичности. 59. "Све је бол" - ова будистичка формула, у модерној верзији, гласила би: "Све је кошмар". Тако би и нирвана, чији је задатак да оконча једну другу врсту мучења, престала да буде прибежиште резервисано само за неколицину и постала свеопшта, као и сам кошмар. 60. Каквог ли значаја има оно једно једино прибијање на крст у односу на ово свакодневно које подноси бесаничар? 61. Док сам шетао у касне сате алејом оиви-
ченом дрвећем, један кестен паде преда ме. Звека од његовог пада, одјек који то изазва у мени и узбуђење несразмерно том сићушном инциденту, поринуше ме у чудесно, у пијанство коначног, као да више не постоје питања, већ само одговори. Бејах опијен хиљадама неочекиваних просветљења са којима не знадох шта да радим. И тако пропустих прилику да додирнем врхунско. Помислих да је боље да наставим своју шетњу. 62. Своје боли исповедамо другоме само зато да бисмо и на њега пренели патњу, да би их преу-
12
зео на себе. Ако желимо да га придобијемо, припустићемо га само нашим апстрактним мучењима, јединим које предусретљиво прихватају сви они који нас воле. 63. Не могу себи да опростим што сам рођен. То је као да сам, ушуњавши се у овај свет, оскрнавио неку мистерију, пореметио неки прецизни вез, починио неки нечувено тежак грех. Па ипак ми се дешава и да будем мање одрешит: тада ми се чини да бих био неутешан да нисам упознао неприлику звану рођење. 64. Мишљење никад није невино. То је зато што је оно немилосрдно, што представља агресију, што нам помаже да прескачемо препреке. Кад би укинули оно што је у њему злокобно и чак демонско, морали бисмо се одрећи и самог појма ослобађања.
65. Најсигурнији начин да се не заваравамо јесте да поткопавамо извесности, једну за другом. Притом остаје да свако онај ко размишља беше створен, без обзира на сумњу. 66. Већ одавно, тачније, одувек, био сам свестан да овде доле није моје место и да не знам пгга ту да радим; због тога и само због тога, нисам стекао ни зрнце духовне гордости, а моје постојање ми изгледа као понижавање и зеленашење неког псалма. 67. Наше мисли, подстрекнуте сопственом успаниченошћу, усмеравају се према будућности, прате путању сваке зебње и стижу до смрти. Управити их према рођењу, присилити их да се за њега фиксирају, то значи преокренути њихов ток, постићи да крену унатрашке. На исти начин оне губе и своју жестину, ту несмирену тензију која почива у темељу грозоте од смрти, а која је од ко-
13
ристи нашим мислима уколико желе да се прошире, обогате, добију на снази. Због тога нам је јасно зашто, прешавши супротним правцем, почињу да малаксавају и бивају тако изнурене кад на крају достигну своју првобитну границу, да више немају снаге да погледају с оне сгране, ка никад нерођеном. 68. Нису ми важни моји почеци, већ почетак
као такав. Што се натежем са својим рођењем, том ситничавом опсесијом, то је због недостатка моћи да шчепам за гушу прве тренутке времена. Свака индивидуална мука своди се, у крајњој линији, на космогонијску муку, сваки наш осећај представља испаштање због огрешења о првобитни осећај, огрешења кроз које се биће умувава незнано одакле... 69. Иако себе у знатној мери претпостављамо свету, ипак мрзимо сами себе много више него што то мислимо. Што је мудрац толико чудновата појава, то је зато што изгледа као да је недирнут гађењем, иако као и сва остала бића мора да се прехрањује да би опстао. 70. Под условом да у њих продиремо подједнаком силином, не постоји никаква разлика између бића и небића. 71. Незнање је основ свега, оно је створило све, чином који непрестано обнавља, оно производи овај и сваки други свет, зато што не одустаје од тога да нестварно сматра стварним. Незнање је величанствена омашка која служи као база за све наше истине, незнање је древније и моћније од свих богова узетих заједно.
72 Може се препознати онај ко има склоности за унутрашњим трагањем: тај пропаст ставља изнад свих могућих успеха, он ће је чак захтевати,
14
разуме се, несвесно. То је зато што нас пропаст, увек суштинска, разоткрива нама самима, она нам омогућава да себе видимо онако како нас Бог види, док нас успех удаљава од оног што је најдубље и у нама и у свему другоме. 73. Беше једном време када време још не постојаше... Противљење рођењу није ништа друго до носталгија за тим временом пре времена. 74. Помишљам на толике пријатеље којих више нема и тугујем над њима. Па ипак, не треба их толико сажаљевати, јер, они су решили све проблеме, почевши од проблема смрти. I 75. У чињеници рођења постоји такво одсуство нужносги, да, ако о њој размислимо мало више него што је уобичајено, у недостатку сазнања како да се поставимо, заустављамо се код тупоумног церекања. 76. Постоје две врсге духова: дневни и ноћни. Они не располажу ни истим методом ни истим моралом. На дневној светлости, себе пажљиво надзиремо; у тами, кажемо све. Да ли ће последице његовог размишљања бити спасоносне или непријатне, од малог је значаја ономе ко се преиспитује у време кад су остали жртва сна. Тако он незгоду што је рођен премишља не узбуђујући се због зла које би могао да почини другоме или самом себи. Минут касније, почеће занесеност погубним истинама. 77. Што више гомиламо године, уобличава се све мрачнија слика будућности. Искључити се из ње, да ли то радимо само из утехе? Привидно да, али у ствари не, јер будућност је одувек била грозоморна, будући да човек не може да се излечи од својих зала већ само да их још више отежа; уосталом, живот је увек био подношљивији пре но пгго
15
би се пронашло решење за тренутне тешкоће него после тога. 78. У тренуцима велике сметености, суспрегни се и живи тако као да је историја закључена и реагуј као чудовиште уједено спокојношћу. 79. Ако сам раније, приликом нечије смрти, постављао себи питање: "Каквог је уопште смисла имало његово рођење?", сада то питање постављам приликом сусрета са сваким живим створом. 80. Натезати се са рођењем није ништа друго него недостатак воље за разрешењем, гурнут до безумља.
81. У погледу смрти, непрестано осцилирам између "мистерије" и "потпуне ништавности", између Пирамида и Мртвачнице. 82. Немогуће је да осетимо какво беше неко време када не постојасмо. Отуд та приврженосг према личности каква бејасмо пре рођења. 83. "Медитирајте само један часак о непосгојању ја и осетићете се као сасвим други човек", рече једног дана неком западњачком посетиоцу један лама из јапанске секте Куши. Без обилажења будистичких манастира, шта би још могло да ме задржи на чињеници нестварности света, дакле, и мене? Не, нисам постао други човек, али ми је остао истински осећај да моје ја није стварно ни у ком погледу и да, изгубивши њега, нисам изгубио ништа, осим понечега, осим свега. 84. Уместо да се задржим код чињенице ро-
ђења, као што ме упозорава здрав разум, ја ризикујем и одвлачим се још више унатраг, назадујем све више и више према неком непознатом почет-
ку, прелазим од извора до извора. Можда ћу једног дана доспети до самог почела, да се у њему одморим или у њега стомоглавим. 85. Неко ме увреди. Спремам се да га ошамарим. После размишљања, суздржим се. Ко сам ја? Које је моје право ја: оно које узвраћа или оно које узмиче? Прва моја реакција увек је силовита, а друга шоњава. Оно што називамо "мудрост" у суштини је само једно непрекидно "после размишљања", то ће рећи, неактивност као први покретач. 86. Ако је приврженост зло, онда му узрок треба тражити у бруци рођења, јер родити се значи привезати се. Значи, морали бисмо се подухватити равнодушности, како би нестали трагови те бруке, најтеже и најнеподношљивије од свих. 87. У стрепњи и излуђености, изненадни спокој настаје при помисли на фетус какав бејасмо. 88. Управо у овом тренутку, никакво гунђање - долазило оно од људи или од богова - не може да ме досегне: имам пуну свест о томе да никад раније нисам постојао. 89. Погрешно је веровање да постоји директна веза између трпљења удараца судбине и острвљености против рођења. Та острвљеност против својих најдубљих, најудаљенијих коренова, иако умесна, само је одсјај притужбе против егзистенције. Она је чак увек најжешћа само у екстремним приликама! 90. Трачани и Богумили - не могу да заборавим да сам походио исте пределе као и они, као ни то да су они оплакивали своју новорођенчад, а да су остали, како би Бога прогласили невиним, оп-
туживали Сатану да је одговоран за гадост Стварања света. 91. За време дугих пећинских ноћи, мора да су многобројни Хамлети водили своје бескрајне монологе, јер можемо претпоставити да је врхунац метафизичке патње настало знатно пре те свеопште бљутавости, која је последица наступања философије. 92. Опседнутосг рођењем произлази из сталног насртаја успомена, из свеприсутности прошлог, као и из прождрљивости безизлаза, првот безизлаза. - Не постоји излаз, па према томе, ни радост, који би долазили од протеклог, већ само од садашњег, као и од будућег које је самостално у односу на време. 93. Годинама, или тачније, читавог живота мислити искључиво на последње тренутке, а кад се они коначно приближе, констатовати да је све то било бескорисно, да помисао на смрт увек по-_ маже, изузев када треба да се умире! 94. Свест изазивају и стварају невоље; кад
једном обаве свој посао, слабе и нестају једна за другом. Али свест остаје и надживљава их, заборављајући шта им дугује, чак не знајући да их је икада имала. Због тога она непрестано извикује своју аутономност, своју сувереност, чак и онда када се гади себе и хоће да се поништи. 95. Према правилима светог Бенедикта, ако неки монах постане поносан или макар задовољан послом који обавља, мора одмах да му окрене леђа и напусти га. Ето једне опасности која не прети ономе ко је већ искусио прохтев за незадовољеношћу, оргијање грижње савести и гађења.
18
96. Кад би било тачно да Бог одбија да се опредељује, тада се пред њим не бих ни најмање устезао, толико би ми се допадало да га опонашам, да као и он, у свему будем без властитог мишљења. 97. Устати, средити тоалету, а затим ишчекивати неку непредвиђену варијанту чемерности или грозоте. Мењао бих читав космос и комплетног Шекспира за једно зрнце летаргије. 98. Велика ли је срећа Ничеова што је завршио онако како је завршио: у блаженству! 99. Непрестано се преносити у један свет у коме још нипгга није било тако ниско да се појави, у коме је посгојао предосећај мрске свести, у коме се, брљугањем у потенцијалном, могло уживати у пуном ништавилу неког ја које претходи мениНе бити рођен. већ само сањарење о томе, каква срећа, каква слобода, какво пространство!
II 100. Кад би већ само гађење над светом било довољно да се некоме подари светост, не видим како бих могао избећи да будем канонизован.
101. Нико не би могао да преживи у толикој близини свог скелета колико сам ја преживео поред свог: из тога је проистекао један бескрајни дијалог и понека истина, коју нисам успео ни да прихватим ни да одбацим. 102. Лакше је напредовати помоћу порока него помоћу врлина. Пороци се прилагођавају природи, међусобно шурују, пуни су тетошења једни према другима, док су врлине љубоморне, свађају
19
се и поништавају, све у свему, показују своју неспојивост и нетрпељивост. 103. Веровати у оно што су учинили или чине други значи заносити се којештаријама. Требало би немилосрдно напустити привиде, па чак и "реалности", сместити се изван свега и свакога, најурити или сатирати прохтеве, живети, према једној хиндуистичкој пословици, са толико мало жеља као неки "самотни слон". 104. Опраштам некоме све, уколико видим да се, по старински, осмехује. 105. Нескроман је онај ко себе мрзи. 106. Код неких све, ама баш све, проистиче из психологије: њихово тело је њихово мишљење, њихово мишљење је њихово тело. \у 107. Време, богато ресурсима, досетљивије и милосрдније него што се мисли, поседује значајну способност да нам притекне у помоћ, тј. да нам у сваком тренутку обезбеди неко ново понижење. 108. Одувек сам трагао за пределима који претходе Богу. Отуд моја болећивост према Хаосу. 109. Одлучио сам да се не везујем више ни за кога откако сам приметио да увек на крају личим на свог последњег непријатеља. 110. Већ дуже времена живим са идејом да сам најнормалнији од свих. Та идеја подарила ми је склоност, па чак и страст за непродуктивношћу: којег врага себи дизати вредност у једном свету насељеном кретенима загњуреним у будалаштину или помаму? Ради кога себе трошити, с којим циљем? Реч је само још о томе да ли сам у
20
потпуности начисто са том извесношћу, која је спасоносна у апсолуту, а уништавајућа у непосредном. 111. Насилници су најчешће кржљави, "цркотине". Они живе у вечном сагоревању, на штету свога тела, на исти начин као и аскете који, подвргавајући се дрилу ради постизања спокоја и мира, успевају да се истроше и исцрпу колико и силеџије. 112. Књиге би требало писати искључиво из разлога да бисмо у њима рекли ствари које се не усуђујемо никоме да поверимо. 113. Када Мара, Искушаватељ, покушава да истисне Буду, овај му, поред осталог, каже: "С којим правом претендујеш да владаш над људима и светом? Јеси ли патио да би стекао своја сазнања!" То је капитално питање, можда и једино, које бн свако морао да постави кад се распитује о било коме, а нарочито о неком мислиоцу. Иначе, не би умео довољно да разлучи оне који су скупо платили и најмањи корак ка сазнању од оних, неупоредиво многобројнијих, којима је подарено лагодно, равнодушно знање, знање без полагања испита. 114. Каже се: тај нема талента, он има само стила. Али, стил је управо оно пгго се не може измислити, са њиме се рађамо. Он је наслеђена милост, привилегија коју имају неки да могу да осете своје органско пулсирање, стил је више од талента, у Њему је суштина. 115. Куд год кренем, исти осећај неприпадања, узалудне игре; претварам се да ме занима оно што ми је потпуно неважно, мрдам се по чистом аутоматизму или због милосрђа, а да никад нисам у току, да никад нисам део нечега. Вуче ме оно што је другде, а то другде, појма немам шта је.
21
116. Што људи више напредују у познавању религија, то су удаљенији од Бога. 117. "... А Елохим рече, оног дана кад га окусите, отвориће вам се очи.н И тек што се отворише, отпоче драма. Гледати не разумевајући, ето то је рај. Пакао би дакле било место где се ствари разумевају, где се исувише добро разумевају... 118. Са неким се могу у потпуности добро споразумети само кад је испод свог нивоа и нема ни жеље ни снаге да опет успостави своје уобичајене илузије. 119. Ко немилосрдно суди о својим савременицима, има велике шансе да у очима будућих генерација изгледа као видовит. Истим путем он избегава и ризичну страну дивљења, чудесне опасности које оно претпоставља. Јер, дивљење је авантура, најнепредвидљивија од свих, зато се чак може десити и да добро заврши. 120. Идеје нам надолазе док ходамо, говорио је Ниче. Ходање растреса мисао, исповедао је Шанкара. Обе ове тврдње подједнако су засноване, дакле, подједнако истините, у шта се свако може уверити у размаку од једног јединог сата, кат- када и једног минута... 121. Ни једна врста књижевне оригиналности није више могућа уколико се не изврши тортура над језиком, уколико се не направи папазјанија од њега. Другачије стоји ствар ако се ради о изражавању идеје као такве. Ту се налазимо у једној области у којој се захтеви нису изменили још од предсократоваца. 122. Кад би се могли вратити у предпојмовно стање, писати бешчулно, бележити најсићушније
22
варијације оног што се додирује, чинити као што би чинио неки гмизавац кад би се дао на списатељство! 123. Све оно добро пгго можемо да поседујемо произлази из наше немарности, из наше неспособности да се активирамо, да заошијамо своје пројекте и планове. Немогућност или одбијање да се реализујемо одржава наше "врлине", а жеља да од себе дамо максимум води нас у изгреде и рушилаштво. 124. Онај "величанствени делиријум" о коме говори Тереза Авилска да би означила једну од фаза јединства са Богом, то је оно што неки усахли дух, неизбежно љубоморан, никада неће опросгити мистичару. 125. Не постоји ни један једини часак у коме нисам био свестан да се налазим изван Раја. 126. Дубоко је, истинско је, само оно што прикривамо. Отуд потиче снага подлих осећања. 127. Ата nesciri каже се у " Угледању на Христа”. Тежи да будеш непознат. Нико није задовољан ни собом ни светом све док се не саобрази са овим налогом. 128. Унутрашња вредност неке књиге не зависи од значаја теме (иначе би теолози убедљиво победили), већ од начина на који се приступа случајном и безначајном, на који се господари трицама и кучинама. Суштинско није никад захтевало ни најмањи таленат. 129. Осећај да каснимо или предњачимо над другима десетине хиљада година, да припадамо почецима или завршецима човечанства...
23
130. Оспоравање никад не проистиче из умовања већ из нечег незнано мрачног и древног. Аргументи долазе касније, ради оправдања и подршке. Свако не извире из крви.
вотних активности. "душа“' се могла појавити и процветати једино на штету доброг функционисања органа.
131. У корист подлокавања сећања, подсетити се првих иницијатива материје и опасности од живота који је одатле уследио...
138. И најмања атмосферска промена доводи у питање моје планове, умало да кажем моја уверења. Та, крајње понижавајућа врста зависности, не пропушта да се сручи на мене, али истовремено развејава и оно мало илузија које су ми још преостале у погледу могућности да будем слободан, или, краће речено, у погледу слободе уопште. Каква је сврха шепурити се кад смо изручени на милост влази и сувоћи? Једино можемо да прижељкујемо неку мање бедну врсту робовања и неке богове другачије ћуди.
132. Сваки пут када не помишљам на смрт, имам утисак да подваљујем, да варам некога у себи. 133. Има ноћи које ни најгенијалнији мучитељ не би могао да измисли. Из њих излазимо као гњиде, будале, заблудели, без успомена и предосећања, чак без икаквог знања ко смо. Тада нам дан изгледа бескористан, светлост погибељна, тиранскија и од саме помрчине. 134. Нека свесна вашка морала би да се бори са потпуно истим тешкоћама, истом врстом неразрешивости као и човек. 135. Боље је бити животиња него човек, боље кукац него животиња, биљка него кукац, и тако редом. Где је спас? У свему ономе што умањује владавину свести и доводи у питање њену надмоћност. 136. Поседујем све мане као и остали, па ипак све што они раде изгледа ми несхватљиво.
137. Ако ствари посматрамо према њиховој природи, човек беше створен да би живео окренут према споља. Уколико жели да гледа унутар себе, мора да затвори очи, одрекне се предузетности, изађе из светског тока. Оно што називамо "унутрашњи живот” представља позни феномен који је био омогућен тек успоравањем наших жи24
139. Није тешко убити се, јер се увек убијамо прекасно. ... 140. Ако смо апсолутно сигурни да је све несгварно, не видим прави разлог због чега се замарати да то и докажемо.
141. Моралност сумрака: што се више удаљава од зоре и одмиче према дану, светлост се све више проституише, да би се искупила тек у тренутку нестајања. 142. У будистичким списима често се помиње "понор рођења". Рођење је заиста понор, бездан, али не онај у који упадамо већ, напротив, из кога изничемо, на нашу највећу несрећу. 143. У све већим и већим интервалима благодарност прелази фазе од Јова до Шамфора, од кукњаве до витриола. 144. Свако мишљење, сваки поглед, неизбежно је парцијалан, осакаћен, недовољан. У фило-
25
софији, као и у свему другом, оригииалност се постиже непотпуним дефиницијама. 145. Ако боље размотримо своје такозване племените чинове, не постоји ни један који неком својом страном не би био срамотан или чак штеточински, такав да у нама изазива кајање што смо га извршили, и то толико снажно да нам, у крајњој линији, преостаје само избор између уздржавања и гриже савести.
шке једну страницу, макар само једну фразу, издиже вас изнад бивствовања и његових изопачености. Смрт превазилазимо потрагом за неуништивим кроз реч, која је управо симбол трошности. 151. На самом врхунцу неког пораза, у тренутку када бисмо да пропаднемо од стида, одједном нас понесе нека помама гордости, која не траје дуго, таман толико да нас испразни, да нас остави без снаге потребне да умањимо жестину свога срама.
146. Експлозивна снага и најмањег суспрезања. Свака савладана жеља чини моћним. Утолико је већи наш утицај иа овај свет уколико смо удаљенији од њега, уколико мање пристајемо уз њега. Одустајање даје бесконачну моћ.
152. Ако је смрт тако ужасна како се тврди, Како се онда дешава да после извесног времена сматрамо срећним било кога, пријатеља или непријатеља, што је престао да живи?
147. Уместо да се усредсреде према неком центру и конституишу се, ако не у систем, онда бар у неку целину, моја разочарања су разбацана, свако од њих за себе мисли да је јединствено и тако се, због недостатка организације, губе.
153. Више пута ми се дешавало да изађем из свог стана, јер ако бих остао унутра, не бејах сигуран да бих могао да одолим неким пренагљеним одлукама. Улица је безбеднија, јер се на њој мање мисли о самоме себи, а и све друго се ублажава и губи значај, почевши од растројства.
148. Успевају само оне философије и религије које нам подилазе, па било то у име прогреса или у име пакла. Био уклет или не, човек осећа апсолутну потребу да буде у срцу свега. Штавише, искључиво из тог разлога он и јесте човек, односно, постао је то. И ако једног дана више не би осећао ту потребу, морао би да се уклони и препусти место некој другој животињи, уображенијој и будаластијој од њега. 149. Одбацивао је објективне истине због кулука аргументације, због обавезе да се умовања образлажу. Није волео да доказује, није држао до тога да икога убеди. Други је изум дијалектичара. 150. Што смо више рањени временом, то више желимо да му измакнемо. Написати без гре-
26
154. Својствено је болести да је будна када све спава, када све почива, чак и сам болесник. 155. Кад смо млади, болести примамо са извесним уживањем. Оне изгледају тако нове, тако богате! Кад оматоримо, више не изненађују, исувише их добро познајемо. Дакле, ако нису непредвиђене, оне не заслужују да их подносимо. 156. Чим почнемо да се позивамо на своју најдубљу интиму и запнемо да деламо и да се исказујемо, себи придајемо врлине, постајемо неосетљиви на своје сопствене недостатке. Нико није у стању да прихвати да оно што допире из његових дубина можда не вреди ни пишљива боба. "Сазнање самога себе"? Противречност у терминима.
27
157. Све те песме у којима нема речи ни о чем другом него о Песми, читава поезија чији је једини садржај она сама. Шта бисмо рекли о некој молитви чији би једини предмет била религија? 158. Дух који све доводи у питање, после хиљада преиспитивања, на крају стиже до скоро потпуне млитавости, у положај који управо млитавко познаје из прве руке, инстинктивно. Јер шта је друго млитавост ако не урођена неодлучност? 159. Какво разочарање што је Епикур, мудрац који ми је најпотребнији, написао више од три стотине расправа! А какво олакшање што су све оне изгубљене! 160.
- Шта радите од јутра до вечери? - Подносим самог с е б е . 161. Изрека мог брата поводом мука и патњи
које је подносила наша мајка: "Старост је самокритика природе".
162. Сјејес је казивао: "Треба бити пијан или луд да би се уопште могло говорити на познатим језицима". Треба бити пијан или луд, додао бих, па се још дрзнути да се уопште служимо речима, било којом речју. 163. Занесењак закукуљене чамотиње може да бриљира у било каквој професији, осим у списатељској. 164. Будући да сам одувек живео у страху да ће
ме изненадити најгоре, за сваки случај покушао сам да га предупредим срљајући у несрећу знатно пре него што она стварно и наступи.
28
165. Нисмо љубоморни према онима који поседују способност да се моле, док смо, пак, пуни зависти према поседницима добара, према онима који су упознали богатство и славу. Чудновато је што смо равнодушни у односу на нечије избављење, а нисмо у односу на пар тренутних предности у којима се за кратко може уживати. 166. Нисам упознао ни један интересантан дух који не би био богато обдарен слабоумностима које се не смеју признати. 167. Нема истинске уметности без јаче дозе баналносги. Онај ко се стално служи необичним, брзо угњави, будући да ништа није несносније него једноличност изузетног. 168. Невоља од коришћења неким позајмљеним језиком јесте што немате право да начините исувише грешака. Дакле, привид живота литератури даје тражење неправилности, а да се оне ипак не злоупотребе, непрекидно чешање о синтактичке грешке. 169. Свако верује, наравно несвесно, да он једини следи истину, да су други неспособни да је исгражују и недостојни да је досегну. Ова лудорија је толико укорењена и толико неопходна, да нам је немогуће замислити шта би задесило сваком од нас кад би једног дана нестала. 170. Први мислилац био је, без сваке сумње, први манијак оног зашто. Неуобичајена манија, ни мало заразна. Доиста су ретки они који од ње пате, које изгриза преиспитивање и који не могу да прихвате ни једну чињеницу, јер су рођени у ужасавању.
29
171. Бити објективан значи третирати другог као објекат, као мртвака, значи понашати се према њему као мртвозорник.
не треба да нас чуди што они нису за нас више ни од каквог значаја.
172. Овај секунд нестао је заувек, изгубљен је у анонимној маси неопозивог. Вратити се неће никад. Патим, а и не патим због тога. Све је јединствено - и безначајно.
178. Неко дело посгоји само ако је брижљиво припремано у помрчини, са истом пажњом са којом убица планира свој хитац. У оба случаја примарна је воља да се фрапира.
173. Емили Бронте. Све што је изашло из њеног пера има ту особину да ме потресе. Хоуорт је место мог ходочашћа.
179. Сазнање самога себе, од свих сазнања најчемерније, истовремено је и оно које најмање гајимо: кога брага себе од јутра до вечери затицати in flagranti у деликту илузија, немилосрдно откривати корен сваког чина и губити парницу за парницом пред својим сопственим судиштем?
174. Простирати се дуж неке обале, пролазити, тећи низ воду, без напора, без журбе, истовремено док смрт у нама наставља своја премишљања, свој непрекинути монолог. 175. Једино Бог има ту привилегију да може да
нас напусти. Људи могу само да устукну. 176. Без способности заборава, наша прошлост би таквом гвозденом петом газила по нашој садашњости, да не бисмо имали снаге да започнемо ни један нови тренутак, а још мање да се упустимо у њега. Живот је, изгледа, подношљив само лакомисленим природама, тачније, онима који немају успомена. 177. Порфирије прича да је Плотин имао дар да чита у душу. Једног дана, без икаквог увода, рече он свом ученику, страшно изненађеном, да не изазива смрт и да што пре отпутује. Порфирије га послуша и отпутова на Сицилију: тамо је излечио своју меланхолију, додаје он пун жаљења, али је тако пропустио и смрт свог учитеља која се десила за време његовог одсуствовања. Већ одавно философи више не читају у душу. То није њихов посао, каже се. Могуће. Али онда
30
180. Сваки пут кад запазим рупу у свом памћењу, помислим на стрепњу коју мора да осећају они који знају да се не сећају више ничег. Међутим, нешто ми говори да после извесног времена њих обузима потајна радост јер не морају више ни под чијим утицајем да мењају своје успомене, чак ни оне најзаносније. 181. Сматрати себе најнеспутанијим, највећим странцем свему, а бити само бесомучник равнодушности! 182. Што више нас киње противречни подстицаји, мање знамо којем да се повинујемо. Недостатак карактера, то је то и ништа друго. 183. Чисто време, прочишћено време ослобођено догађања, бића и ствари, оглашава се само у неким тренуцима ноћи, кад осетите како одмиче и како му је једина брига да вас одвуче ка некој поучној катастрофи.
31
ш 184. Све што је могуће треба нагло проживети јер ће Бог исто тако нагло у погледу свега укинути ту могућност. 185. Првобитни мислиоци размишљају о стварима; осгали, о проблемима. Треба живети сучељен са бићем, а не сучељен са духом. 186. "Докле ћеш одлагати свој одлазак?" - Свака болест нам одашиље неку опомену замаскирану питањем. Пред њим затварамо уши, све мислећи како је та лакрдија већ исувише офуцана и да ћемо следећи пут коначно морати смоћи снаге да капитулирамо. 187. Што идем даље, све мање реагујем на помаму. Међу мислиоцима, волим још само оне који представљају угашени вулкан. 188. Као млад, гњавио сам се смрћу, међутим, веровао сам у себе. Ако и нисам предосећао каква ћу шашава личност постати, за узврат сам знао да ме, шта год да се деси, Пометња неће осгавити на брисаном простору, да она будно мотри на моје године, са непогрешивошћу и марљивошћу Провиђења 189. Кад бисмо били у стању себе посматрати очима других, истог часа бисмо нестали. 190. Једном свом италијанском пријатељу говорио сам да Латини немају тајни, да су исувише отворени, исувише брбљиви, да их зато више волим него народе уништене стидљивошћу и да неки писац који у животу није упознао стидљивост не може да напише ништа вредно. "Тачно је, одговори ми он. Када ми у својим књигама износимо своја искуства, недостаје нам жестине и истрајности
32
јер смо све то већ раније стотину пута избрбљали”. Затим смо разговарали о "женском писму", о томе како му недостаје мистерије у земљама у којима су харали салони и исповедаонице. 191. Не сећам се више ко приметио је да не би могао да се лиши "уживања у побожности". Да ли је ико икад на префињенији начин оправдавао религију ? 192. Та жудња да ревидирамо своје заносе, да променимо идоле, да се молимо другде... 193. Испружити се на некој пољани, удисати земљу и рећи себи да је баш она свршетак и узданица наших изнемоглости и да би залуду било тражити нешто боље да би човек отпочинуо и растворио се. 194. Ако ми се деси да будем нечим заузет, ни једног тренутка не мислим на "смисао" било чега, а само се по себи подразумева, најмање онога што управо радим. То је доказ да тајна свега почива у деловању, а не у суздржавању, том злокобном узрочнику свести. 195. Нико не може себи да дочара каква је била стварна физиономија сликарства, поезије, музике неког столећа. Као што је после пропасти Атине или Рима наступила дуга пауза, због исцрпљености изражајних средстава, као и исцрпљености саме свести. Да би човечанство могло да се надовеже на прошлост, мора себи да изуми неку другу наивност, без које никада неће моћи да опет покрене уметности. 196. У једној од капела те намерно ругобне цркве, видимо Девицу како се са својим Сином успиње изнад земаљског глобуса. Једна агресивна секта која је поткопала и освојила једно царство,
33
наследила је његове мане, започевши мегаломанијом. 197. Речеио је у књизи Зохар: "Чим се појавио
човек, ускоро се појавило и цвеће". Ја ипак мислим да оно беше ту знатно пре њега и да га је његов долазак загњурио у такво запрепашћење од кога се ни до дана данашњег није повратило. 198 Немогуће је прочитати и један Клајстов редак без помисли на његово самоубиство. То је као да је његово самоубиство претходило његовом делу. 199. На Истоку, најзанимљивији и најчуднији Западни мислиоци нису никада узимани озбиљно, због њихових противуречности. Код нас управо у томе лежи разлог интересовања за њих. Не занима нас нека мисао, већ њени обрти, биографија неке мисли, неспојивости и одступања која ту налазимо, све у свему, занимају нас они духови који, не знајући како да се изравнају са осталима, а још мање са самима собом, подваљују било због ћудљивости било због судбине. Оно што означава њихову особеност, то је сумњичавост према глумљењу трагичности, тој забави ништавној до неизлечивости... 200. Што се Тереза Авилска у својим Заснивањима толико дуго задржава на меланхолији, то је зато што је сматра неизлечивом. Лекари, каже она, ништа јој не могу, а предстојница неког манастира, у присуству те врсте болесника, има само један излаз: удахнути им страх од ауторитета, претити им, застрашивати их. Метод који уздиже светица још увек је остао најбољи: сучељени са неким "депресивцем”, добро осећамо да би једино био ефикасан ударац ногом у тур, шамарчина, добро га издеветати. Уосталом, и сам тај "депреси-
34
вац” управо то чини кад одлучи да оконча своју денресију: он корисги жесгока средства. 201. У односу на било који животни чин, дух игра улогу квариоца расположења 202. Елементе којима је дозлогрдило да вечито прежвакаваЈу излизану тему, којима су се огадиле вечито исге комбинације, без икаквих варирања и изненађења, можемо врло лепо замислити како траже неку забаву: и тако живот настаде као једно одступање, као досетка... 203. Све пгго се дешава изгледа ми опако, а у најбољем сдучају, бескорисо. Строго узев, могу да се узбудим, али не и да делујем. Исувише добро схватам Вордсвортову опаску о Колриџу: Еternal activity without action. 204. Сваки пут кад ми се још нешто учини могућим, имам утисак да ме је неко залудео. 205. Једина искрена исповест је она коју чинимо индиректно, то јест, кад говоримо о другима. 206. Неко веровање не усвајамо због тога пгго је истинито (сва су она истинита), већ због тога пгго нас у њега подгуркује нека мрачна сила. Кад та сила науми да нас напусти, наступа изнемоглост и крах, сучељеност лицем у лице са оним што је још преостало од нас. 207. "Особина је сваког савршеног облика да се дух разрешава на непосредан и израван начин, док га изопачени облик оставља заробљеног, као искривљено огледало које не подсећа ни на шта осим на само себе". Дајући ову одбрану јасноће, тако мало немачку, Клајст није мислио посебно на философију,
35
чак ни у ком случаЈу није циљао на њу; то није сметња да овде видимо најбољу критику изречену на терет философског жаргона, тог псеудојезика који, хотећи да изрази идеје, успева само да досегне њихове обрисе, а на њихову штету, само да их изопачи и замрачи, да себе самог наметне као вредност. Кроз једну од најболнијих узурпација, реч је постала главна звезда у једној области у којој би морала да остане неприметна.
утисак да више никакав пламен не би могао да је раскрави.
208. "О Сатано, Господару мој, предајем ти се заувек!" - Колико жалим што нисам запамтио име редовнице која је, исписавши ове речи ексером натопљеним својом крвљу, заслужила да се нађе у некој антологији молитава и кратких изрека!
215. Што, у мери у којој старимо, све више претресамо сопствену прошлост на уштрб "проблема", без сумње је због тога што је лакше прекопавати по успоменама него по идејама.
209. Свест је много више од обичне бодље, она је нож у телу. 210. Свуда има свирепости, осим у радости. Израз Schadenfreude, зла радост, бесмислен је. Чинити зло предсгавља задовољство, а не радост. Радост, једина права победа над светом, чиста је у својој суштини, она се, дакле, не може свести на задовољство, које је увек сумњиво, како само по себи, тако и у својим испољавањима. 211. Постојање неуспехом.
непрестано
преображавано
212. Мудрац је онај који пристаје на све, јер се
не поистовећује ни са чим. Он је опортуниста без жеља. 213. Знам само за једно схватање поезије које би у потпуности било задовољавајуће: оно које је имала Емили Дикинсон кад је рекла да се у присуству неке истинске поезије тако заледи да има
36
214. Велика грешка природе је што није умела да се ограничи на само једно правило. Са биљног становипгга, све изгледа неумесно, зао удес. Сунце је требало да се разгневи због појаве првог инсекта, а приликом најезде шимпанзи, требало је да се негде исели.
216. Последњи којима опраштамо неверство према нама су они које смо обманули. 217. Штогод да учине други, увек смо уверени да бисмо ми то боље урадили. На жалост, исти осећај немамо према ономе што сами чинимо. 218. " Ја бејах Пророк, уверава нас Мухамед, још док је Адам био у фази између воде и иловаче". ... Како се уопште усуђујемо појавити се на светлости дана, ако се не поносимо тиме да смо оснивач неке религије - или барем разорилац неке? 219. Равнодушност се не може научити: она је записана некој цивилизацији. Њој се не тежи, она се открива у себи. То ми је пало на памет кад сам читао да један мисионар, делујући 18 година у Јапану, није могао да рачуна, све у свему, него на шездесетак преобраћеника, обашка што су још и старкеље. Па су му још у последњем часу и измакли: умреше на јапански начин, без кајања, без паћеништва, достојно њихових предака који су, да би се прекалили у време ратова против Монгола,
37
препустили да их преплави ништавило свега постојећег, као и њихово сопствено ништавило. 220. О вечности се може разглабати само ако смо испружени. За време дутотрајног периода, она је била главна брига Источњака: нису ли они били склони хоризонталном положају? Чим се прућимо, време престане да тече и да се рачуна. Историја је производ усправљене жгадије. Као вертикална животиња, човек је морао да се привикне да гледа испред себе, то јест, не само у простор већ и у време. Ето из каквог бедног извора потиче Будућност! 221. Сваки човекомрзац, колико год искрен
био, на моменте подсећа на оматорелог песника, прикованог уз кревет и потпуно заборављеног који, бесан на своје савременике, обзнањује да не жели више никога да прими у посету. Из милосрђа, његова супруга покаткад сама зазвони на врата. 222. Једно дело је завршено када не можемо више да га побољшавамо иако знамо да је недовршено и незадовољавајуће. Толико нам је дојадило да више немамо смелости да му додамо и једну једину запету, па макар она била преко потребна. О степену довршености неког дела ни најмање не одлучују захтеви уметности или истинитости, већ замор и, још чешће, гађење. 223. Док и најмања фраза коју треба написати захтева привид инвенције, дотле је довољно само мало пажње да би се продрло у неки текст, чак и ако је тежак. Нажврљати неку разгледницу више личи на стваралачку активност него прочитати Феноменологију духа.
38
224. Будизам назива срџбу "љагом духа", а манихејство "кореном стабла смрти". Знам. Али шта ми то вреди? 225. Према њој сам био потпуно равнодушан. Кад ми изненада, после толико година, падне на памет да је, шта год да се деси, никада више нећу поново видети, пропадам од растуженосги. Шта је смрт, то схватимо тек онда када се одједном подсетимо лика особе која нам ама баш ништа није значила. 226. Што уметност више срља у ћорсокак,
уметници се умножавају. Ово престаје да бива аномалија ако помислимо да је уметност, бивајући на путу да се исцрпе, постала истовремено и немогућа и лака. 227. Нико није одговоран ни за оно што јесте па чак ни за оно што чини. То је очигледно и, мање-више, свима одговара. Због чега онда неког славимо или оцрњујемо? Зато што постојати значи вредновати, емитовати судове, док суздржавање, уколико није резултат апатије или кукавичлука, захтева такав напор какав нико није кадар да смогне. 228. Сваки облик журбе, чак и оне према добру. одаје неку менталну сметњу. 229. Најмање запрљане мисли су оне које израњају током наших неприлика, у међупросторима неспокојстава, у тим тренуцима просветљености које наша беда пружа самој себи. 230. Уображени болови су далеко најстварнији, будући да за њима имамо непрестану потребу и јер их измишљамо зато што нема начина да их се отарасимо.
39
231. Ако је својство мудраца да не ради ништа бескорисно, онда мене нико неће превазићи у мудрости: ја, наиме, себе не понижавам чак ни корисним стварима. 232. Немогуће је замислити неку деградирану животињу, неку под-животињу. 233. Ех, да смо се могли родити пре човека! 234. Лепо је од мене што нисам доспео до презирања свих оних столећа у којима се сав људски труд сводио на то да разјасне дефиницију Бога. 235. Најефикаснији начин да се уклонимо од неке разложне или безразложне малодушности је да узмемо неки речник, по могућству да се ради о језику који једва познајемо и да у њему тражимо речи и речи, добро водећи рачуна да то буду оне речи којима се никада нећемо послужити... 236. Док год живимо изван грозоте, лако налазимо речи да је изразимо; али, чим је упознамо изнутра, нисмо у стању да нађемо више ни једну. 237. Не постоји ограничена туга. 238. Свака врста неутешности је пролазна, али основ из кога проистичу заувек остаје и ништа не може да утиче на њега. Он је неосвојив и непроменљив. Он је наш фатум. 239. И кад смо бесни и кад смо ојађени подсетимо се да, како рече Босије, природа неће задуго пристати да нам препушта "ово мало материје коју нам је позајмила". "Ово мало материје” - уз помоћ ове формуле доспевамо до спокоја, додуше, спокоја за који је боље било да га никад нисмо упознали.
40
240. Сахрана, као уосталом ни венчање нити рођење, нису парадоксални. Несрећни догађаји - или гротескни - траже опште места; страхота, као и уцвељеност, могу да се прилагоде једино клишеима. 241. Колико год били лишени илузија, немогуће је живети без икакве наде. Увек држимо неку у залихи, без свог знања, и та несвесна нада на- | докнађује све остале, изричите, које смо или шутнули или исцрпли. 242. Што је неко више под теретом година, то он више о свом нестанку говори као о удаљеном догађају, потпуно невероватном. Толикоје захваћен навиком живота да је постао неспособан за смрт. 243. Један слепац, овог пута заиста прави, пружаше руку: у његовом ставу, у његовој укочености, беше нечег што вас потреса, што вам пресеца дисање. Он вам је пренео своје слепило. 244. Само деци и лудацима опрапггамо што су искрени према нама: ако би и остали имали дрскости да их опонашају, покајали би се кад-тад. 245. Да бисмо били "срећни", требало би стално да нам предочавају слику несрећа које смо избегли. За памћење то би био начин да се искупи, с обзиром да оно обично задржава само оне несреће које је доживело и тако се упиње да саботира срећу, у чему чудесно успева. 246. После неке непроспаване ноћи, пролазници личе на аутомате. Не изгледа да ико од Њих дише нити да хода. Чини се да свако од њих мрда помоћу опруга: ничег спонтаног; механички осмеси, гестикулације сабласти. Пошто си и сам сабласт, откуд би међу другима видео жива бића?
41
247. Бити јалов - са толико осећаја! Вечита
поезија без речи. 248. Чисти, безразложни замор, замор који опстаје као поклон или као бич: кроз њега опет успостављам своје ја, могућност да себи кажем "ја". Чим он ишчезне, остајем још само беживотни предмет. 249. Све што је још живо у фолклору, потиче из предхришћанских времена. - Исти је случај и са свим оним што је уопште живо у свакоме од нас. 250. Онај ко се боји да ће испасти смешан, никад неће ићи далеко ни у добру ни у злу, остаће по страни од својих надарености, па чак и ако би имао духа, остао би и даље веран медиокритетству. 251. "Усред ваших најинтензивнијих активности, зауставите се за тренутак да "осмотрите" свој дух" - ова препорука свакако није упућена онима који "осматрају" свој дух и дању и ноћу и који због тога ни за трен нису обуставили своје активности, из простог разлога што ни једну нису ни развили. 252. Били верници или не били, траје само оно што је појмљено у самоћи, лицем у лице са Богом. 253. Страст за музиком већ је сама по себи једна врста признања. У том смислу много боље познајемо неког незнанца који јој се одао, него неког ко је на њу неосетљив, а поред кога смо сваког дана. 254. Нема ни речи о медитацији без склоности
ка понављању.
255. Док год се човек теглио за Бога, напредовао је полагано, тако полагано да то није ни примећивао. Откад више не живи ни у чијој сенци, он је похитао и због тога зажалио, те би дао не знам шта кад би опет могао да пронађе древни ритам. 256. Родивши се, изгубили смо тачно онолико колико ћемо изгубити и кад умремо. Све. 257. Презасићеност - тек што изустих ову реч, више не знам поводом чега то беше, толико је применљива на све оно пгго осећам и мислим, на све што волим и мрзим, па и на саму презасићеност. 258. Ја нисам никога убио, али сам урадио нешто још боље: убио сам Могућност, и потпуно као и Магбет, имам још само потребу да се молим, али за разлику од њега, не могу да изговорим амин.
IV 259. Делити ударце од којих ни један не домаши, насрнути на читав свет а да то нико не запази, одапињати стреле са којих до нас досеже само отров! 260. Извесни појединац, кога сам одувек малтретирао што сам јаче могао, не љути се на мене, зато што се он не љути ни на кога. Опрашта све увреде, не сећа се ни једне. Како му завидим! Да бих се изједначио с њим, морао бих да проживим више живота и из себе исцедим све могућности сеобе душе. 261. У време када сам месецима бициклом путовао по Француској, моје највеће задовољство беше да се заустављам на сеоским гробљима, пру-
42
43
ћим се између два гроба и пушим, пушим читаве сате. Мислим да је то било најактивније доба мог живота. 262. Како владати собом, како бити свој господар, ако долазимо из краја где се урличе на сахранама?
Не опазивши у први мах да је луда јер је њен бол изгледао толико стваран (а, у извесном смислу, он то и беше), пустио сам је да тороче добрих пола сата: говор јој је чинио добро. Затим је осгавих, говорећи да је разлика између ње и мене толико сићушна да бих, са своје стране, и ја радо започео са својим оптужбама пред првим пролазником.
263. Извесних јутара, једва да искорачим напоље, кад чујем како ме неки гласови зову по имену. Јесам ли то заиста ја? Да ли је то заиста моје име? Јесте, доиста, оно испуњава простор, оно је на уснама пролазника. Сви га изговарају, чак и она жена у суседној соби, у поштанском бироу. Несаница прождире и последње остатке нашег здравог разума и скромности, она би нас излудела, кад страх да не испаднемо смешни не би притекао да нас избави.
266. Један професор из неке Источне земље испричао ми је да се његова мајка, сељанка, страшно запрепастила кад је сазнала да он пати од несанице. Ако се њој деси да сан не долази, довољно је да замисли пространу њиву пшенице коју ветар таласа и убрзо потом заспи. Међутим, ако се помисли на призор неког града, не може се доспети до сличних резултата. Просто је необјашњиво, чудесно да неки варошанин уопште икада успе да склопи очи.
264. Моја радозналост и моја одвратност, такође мој ужас пред његовим цаклећим и металним погледом, пред његовом снисходљивошћу, његовом неприкривеном препреденошћу, његовим чудно нескривеним лицемерством, његовом непрекидном и очигледном дволичношћу, пред том мешавином шљама и будалаштине! Превара и бесрамље при пуној светлости. Његова неискреност пада у очи код сваког његовог покрета, у свакој његовој речи. Нисам се баш добро изразио, јер бити неискрен значи сакрити исгину што значи да је знамо, али код њега нема ни најмањег трага, никакве идеје, чак ни наслућивања истине, уосталом, ни лажи, ничега, осим неизмерне суровости, срачунате махнитости...
267. Бистро посећују старци који станују у прихватилишту на крају варошице. Ту су, са чашама у руци, гледају се ћутке. Један од њих поче нешто да прича, у жељи да буде духовит. Нико га не слуша или, бар, нико се не смеје. Сви су они диринчили дуго година да би на крају доспели овде. Давно, по селима, такве би јастуком придављивали. Мудра формула, коју је свака породица усавршавала, неупоредиво је хуманија од ове, да се сви згомилају у један тор, да се обамрлошћу лече од досаде.
265. За тренутак, једна уплакана жена обраћа ми се на улици: "Мужа су ми уцмекали, Француска је земља ниткова, срећом да сам ја бретонка, отели су ми децу, шест месеци су ме дрогирали..."
44
268. Ако је веровати Библији, први град је основао Каин да би имао, како је запазио Босије, где да заглуши своју грижу савести. Какво мишљење! И колико сам само пута искусио његову оправданост у својим ноћним шврљањима! 269. Те ноћи, пењући се степеницама, у потпуном мраку, одједном ме заустави нека несавладива сила, која се појавила споља и изненада. Не-
45
моћан да учиним више и један корак, остадох закован у месту, скамењен. НЕМОГУЋНОСТ - та толико свакодневна реч успела је, у најзгоднијем могућем тренутку, да ме обавести о мени самом, бар колико и о њој: често ми је притицала у помоћ, али ипак никад као тај пут. Коначно сам за сва времена схватио њено значење... 270. Једна стара собарица, на моје "Како сте?" одговара као из топа: "Иде својим током“. Овај архибанални одговор потресао ме је до суза. Обрти који се тичу кретања, пролажења, тока, што су истрошенији, то више покаткад стичу домашај неког откровења. Истина је да они ипак никад не стварају неко изузетно стање, већ се у таквом стању затичемо, а да тога нисмо свесни, те је довољан само један знак или повод па да изузетносг нађе своје место. 271. Живесмо на селу, иђах у школу и, пгго је важан детаљ, спавах у истој соби са родитељима. Увече отац имађаше обичај да нешто чита мајци. Иако беше поп, читаше било шта, без сумње мислећи да, с обзиром на мој узраст, нисам у стању да разумем. Ја, најчешће, ни не слушах већ спавах, изузев ако се радило о каквој узбудљивој причи. Једне ноћи начуљих уши. У Распућиновој биографији беше једна сцена када отац на самрти позива сина да би му рекао: "Иди у Санкт-Петерсбург, постани господар града, ни пред чим не одступај и никог се не бој, јер Бог је једно маторо прасе." Таква једна грозота на уснама мог оца, за кога свештеничко звање не беше шегачење, уздрма ме као неки пожар или земљотрес. Међутим, исто тако се врло јасно сећам - иако отад има педесет година да сам после тога осетио чудно, готово да кажем, перверзно уживање. 272. Продревши, током година, доста дубоко у две или три религије, сваки пут кад бих био на
46
прагу "конверзије", устукнуо бих из бојазни да не лажем самог себе. У мојим очима, ни једна од њих не беше довољно слободна да прихвати чињеницу да је освета потреба. најжешћа и најдубља од свих које постоје, и да свако мора да је задовољи, па макар само и речима. Ако је угушимо, излажемо се тешким мукама. Многе неуравнотежености - можда чак и све - произлазе из тога што смо исувише дуго одлагали освету. Научимо да експлодирамо! Свака невоља је здравија од оне која је изазвана ускладиштавањем беснила. 273. Философија у Мртвачници: "Мој сестрић, јасно је, није успео: јер да је успео, имао би другачији завршетак. - Знате, госпођо, одговорих тој уваженој матрони, успети или не успети, на исто му га дође. – „У праву сте", одговори ми она после неколико секунди размишљања. То, тако неочекивано слагање од стране једне такве оштроконђе готово да ме потресло колико и смрт мога пријатеља. 274. Губитници... Чини ми се да њихова авантура, боље од иједне друге, баца светло на будућност, да нам само они омогућавају да је предвидимо и дешифрујемо и да ћемо, ако занемаримо њихове подухвате учинити себе заувек неспособнима да икада опишемо дане који надолазе. 275. - Штета, кажете ми, што Н. није ништа написао! - Врло важно! Он постоји! Да је створио гомилу књига, да је имао ту несрећу да се "реализује", могли бисмо о њему да разговарамо највише сат времена. Међутим, предност што неко постоји много је ређа од оне што ради. Лако је стварати; оно што је тешко јесте баталити употребу својих надарености.
47
276. Исти призор понавља се и обрће безброј пута. Неки пролазник, очигледно из провинције, не може да дође к себи; "После овога, никад више нећу ићи у биоскоп." На исти начин могло би се реаговати поводом било чега чији исход и тајна узбудљивости може да се предвиди. Па ипак, због једне врсте масовне предрасуде, гинеколози се заљубљују у своје пацијенткиње, гробари праве децу, неизлечиви кују планове, скептици пишу... 277. Т., рабинов син, жали се да протекли период прогона какав се не памти, није створио никакву оригиналну молитву погодну да је усвоји заједница и да се изговара у синагогама. Уверавам га да греши што га то жалости и што се због тога узбуњује: велике катастрофе ништа не доприносе на књижевном и религиозном плану. Једино полунесреће су плодне јер оне могу бити, а и јесу, полазна тачка, док је одвећ савршен пакао готово подједнако стерилан као и рај. 278. Имао сам двадесет година. Све ме је ти- ‘
штало. Једног дана стропоштах се на кауч, уз речи "Не могу више". Моја мајка, већ слуђена мојим бесаним ноћима, обзнани да ће да одржи литургију за мој "спокој". Не једну већ тридесет хиљада, хтедох да узвикнем помисливши на цифру коју је у свом тестаменту назначио Шарл V, додуше за мало подужи спокој. 279. Случајно сам га поново сусрео после четврт века. Он је непромењен, недирнут, свежији него икад, чак изгледа као да се вратио у младост. Где се био завукао, шта ли је извео да се уклони од дејсгва година, да избегне боре и спарушеност? И како је живео, ако је уопште живео?Ј Вероватно као сабласт. Сигурно је подваљивао, није испунио своју дужност живог створа, није играо игру. Сабласт, свакако, а вероватно и швер-
48
цујући се. Не распознајем никакав знак пропадања на његовом лицу, никакав печат који потврђује да смо стварна бића, индивидуа, а не само привиђење. Не знам шта да му рекнем, осећам устручавање, чак се плашим. Толико нас поремећује свако ко је измакао времену или га је само забашурио. 280. Д. Ц., који је у својој варопшци у Румунији писао успомене из детињства, рече свом комшији, једном сељаку по имену Коман, да неће заборавити да га спомене; овај дође код њега сутрадан у рану зору и рече му: "Ја знам да не вредим ништа, али ипак не верујем да сам пао толико ниско да се о мени говори у некој књизи". Свет усмености, колико је надмоћан нашем! Бића (требао бих рећи, људи) остају истинита толико дуго док се не ужасну да ће се о њима писати. Чим спазе такав наговештај, улазе у лагарију, губе своје древне празноверице да би стекла неку нову, гору од свих осталих заједно. 281. Безвољан да устанем, опружен на кревету, препуштам се ћефовима мојих успомена и видим себе како се, као дете, клатим по Карпатима. Једног дана налетех на неко куче кога је његов газда, без сумње да га се отараси, привезао за неко сгабло и које је било мршаво до прозирности и тако беживотно, да је једино имало снаге да ме посматра, не могавши ни да мрдне. Па илак, чак се и оно држало усправно... 282. Неки незнанац управо ми је испричао да је неког убио. Полиција га није тражила, јер нико не сумња на њега. Једини ја знам да је он убица. Шта да се ради? Немам смелости нити нелојалности (јер поверио ми је тајну и то какву тајну!) да одем и пријавим га. Осећам се као саучесник и свеједно ми је да ли ћу бити ухапшен и кажњен Због тога. Истовремено, говорим себи да би то
49
било исувшџе будаласто. Можда ћу ипак ићи да га пријавим. И тако све док се не пробудим. Незавршеност је специјалитет неодлучних. Они нису у стању да ништа пресеку у свом животу, а још мање у својим сновима, у којима се само настављају њихова оклевања, њихов кукавичлук и њихови обзири. Они су идеалне муштерије за ноћну мору. 283. Један филм о дивљим зверима: свирепост без престанка на свим географским ширинама. "Природа", насилничка према духу, обузета сама собом и својим делом, ликује не без разлога: сваког секунда, све што живи страхује и застрашује друге. Милосрђе је настрани луксуз, који може да изуми једино најперфидније и најсуровије од свих бића, из потребе да себе украси и истовремено кињи, опет уз помоћ суровости. 284. На једном плакату који, на улазу у цркву оглашава Уметност фуге, неко је крупним словима дописао: Бог је мртав. И то управо у вези са музичарем који сведочи да Бог, чак и под претпоставком да је преминуо, може да васкрсне и то управо у време када слушамо неку кантату или фугу! 285. Провели смо заједно нешто више од једног сата. Искористио је то време да се пувадише, а и дошао је само са жељом да исприча о себи занимљиве ствари. Да се ограничио само на разумно хвалисање, отишао бих за неколико минута, да се не успавам. Претерујући, добро играјући своју улогу разметљивца, само се очешао о дух, јер га и нема. Жеља да изгледа довитљив није нашкодила његовој довитљивости. Као ментални дебил, да је могао да осети потребу да задиви, успео би и да завара, па чак и доспе у везу са интелигенцијом. 286. Извесни X., који је превазишао и библијску старост, након што се, у дужем разговору,
50
острвио против свих и свакога, каже ми: "Моја велика животна слабост састојала се у томе што нисам могао никога да мрзим”. Мржња се не смањује протеком година: штабише, она расте. Ова коју исказује излапели чича досеже тешко замисливе размере: поставши неосетљив на своје негдашње наклоности, све своје моћи ставио је у службу злопамћења која су, чудесно окрепљена, надживела истрошеност његовог памћења, па и самог разума. ... Опасност од посећивања стараца састоји се у томе што, увиђајући колико су далеко од равнодушности и колико су неспособни да је прихвате, приписујемо себи сва преимућства која би они требало да имају, а која немају. И неизбежно је да нас стварна или фиктивна предност коју сматрамо да имамо над њима у области досаде и гађења, подстиче на надменосг. 287. Свака породица има своју философију. један од мојих рођака, који је умро млад, написао ми је: "Све је као што је одувек било и као што ће увек бити, нема сумње, све док више не буде било ничега." Са своје стране, моја мајка, последња реч коју ми је упутила била је ова изрека у тестаменту: "Шта год човек урадио, кад - тад ће се покајати због тога.“ Што се тиче тог порока кајања, ја дакле не могу да се похвалим да сам га стекао захваљујући својим сопственим разочарањима. Он ми претходи, он је део баштине мога клана. Неспособност за илузије, какво завештање! 288. Неколико километара од мог родног села налазила се, смештена у висинама, насеобина у којој су становали искључиво Цигани. 1910. године, тамо је доспео неки етнолог аматер, у пратњи једног фотографа. Успео је да окупи становнике, који су пристали да буду фотографисани, а да пој-
51
ма немају о значењу тога. У тренутку кад им је затражено да не мрдају, једна баба закрешта: "Чувајте се! Они хоће да нам отму душу." Са свих страна се сјурише на двојицу посетилаца, који на једвите јаде извукоше живу главу. Није ли кроз те полудивље Цигане том приликом проговорила Индија, земља њиховог порекла? 289. У непресганој побуни против свог порекла, читавог свог живота желео сам да будем неко други: Шпанац, Рус, људождер - све, изузев оног пгго бејах. Заблуда је хтети бити другачији него што јесмо, теоријски прихватити све судбине осим сопсгвене. 290. Оног дана када сам прочитао списак готово свих израза којима располаже санскрит да би описао апсолутно, схватих да сам промашио и правац и земљу и језик. 291. Једна пријатељица, после не знам колико година ћутања, написа ми да јој није још много преостало, да се спрема за "улазак у Непознато..." Ова фраза ме натерала да се намргодим. Помоћу смрти, није ми јасно у шта се може ући. Свака тврдња овде ми изгледа варљива. Смрт није неко стање, она чак можда није ни неки пролаз. Па шта је, онда, она? И уз помоћ какве фразе бих ја, са своје стране, могао одговорити својој пријатељици? 292. Могло би се десити да о истој теми, о истом догађају, у току једног јединог дана променим мишљење десет, двадесет, тридесет пута. И као последњи преварант, сваки пут бих се дрзнуо да изговорим реч "истина"! 293. Жена, још држећа, вуче са собом свог мужа, крупног, погрбљеног, забезекнутог погле-
52
да; вуче га за собом као да се ради о некој праживотињи из друге ере, о неком апоплектичком и кукавном гуштеру. Сат касније, срећемо другу: врло углађена баба, до краја искривљена, "жури". Описујући савршен полу-круг, по природи ствари, посматраше тло и без сумње размишљаше о својим незамисливо лаганим корачајима. Човек би поверовао да учи да хода, да се боји да неће научити или како да постави стопала да би могла да мрда. ... Све оно што ме приближава Буди, добро је. 294. Упркос седим власима, још увек се бавила уличарским занатом. Сретах је често у кварту, око три изјутра, и никад не бих прошао а да не саслушам понеки њен подухват или понеку анегдоту. Саме те подухвате, као и анегдоте, заборавио сам. Али нисам заборавио спремност са којом се, једне ноћи кад сам грмео против свих тих "вашљиваца" који спавају, надовезала, уперивши кажипрсг према небу: "А шта кажете о вашљивцима одозго! 295. "Све је лишено постојаности и садржине", ове речи одувек сам понављао са неким осећањем који личи на срећу. Незгодно је што постоји много тренутака кад не стижем да себи понављам те речи...
V 296. Читам га због осећања бродолома којим одише све што он напише. У почетку га разумемо, затим почињемо да се вртимо у круг, потом нас обухвата вртлог бљутавости без ужасавања, а тада се каже да ћемо се потопити, и онда доиста и потонемо. Па ипак то није право дављење - било би то исувише красно! Испливавамо на површину, дишемо, изнова схватамо, изненађени смо што
примећујемо да изгледа као да нешто и каже и да схвата то што каже, онда се опет вртимо у круг и још једном потонемо... Све би то хтело да буде дубоко и да изгледа тако. Али чим дођемо к себи, увиђамо да је то само дрек и да је раздаљина између истинске дубине и конвенционалне дубине једнако значајна као и између откровења и неке уврнутости. 297. Когод се посвети неком делу, уверен је - а да тога није свестан - да ће надживети годинама, столећима, само време. Када би, за време док је томе посвећен, осетио да је пролазан, одмах би баталио ствар, не би могао да је заврши. Активност и намагарченост су корелативни појмови. 298. "Прво нестаје смех, а затим и смешак."
Ова привидно наивна опаска једног биографа Александра Блока дефинише, да бити не може боље, образац сваке немилости. 299. Није лако говорити о Богу уколико нисте ни верник ни неверник: а то је без сумње драма свих нас, укључујући и теологе, што више не можемо бити ни једно ни друго. 300. За неког писца, напредовање ка равноду-
шности и ослобађању представља нечувену катастрофу. Он више од икога потребује своје мане: ако их победи, изгубљен је. Нека се, дакле, добро причува да не постане бољи, јер ако у томе успе, горко ће зажалити. 301. Треба се добро причувати просветљења које стичемо о самима себи. Сазнање самог себе озловољује и паралише нашег демона. Ту треба тражити разлог због којег Сократ није ништа написао.
54
302. Оно што лоше песнике чини још горим јесте што они читају само песнике (као што и лоши философи читају једино философе), док би много већу корист имали од читања ботанике или геологије. Човек се обогаћује само дружењем са дисциплинама које су удаљене од његове. Ово, на- равно, важи само за области где хара ја. < 303. Од Тертулијана сазнајемо да су епилептичари, у циљу излечења, ишли да "халапљиво сисају крв злочинаца задављених у арени". Када бих послушао свој инстинкт, то би био једини облик терапије који бих прихватио за сваку болест. 304. Имамо ли право да се љутимо на неког ко нас третира као чудовиште? Чудовиште је, већ по дефиницији, усамљено, а самоћа - чак и срамота претпоставља нешто позитивно, помало настрану изабраносг, али неоспорно изабраност. 305. Двојица непријатеља, то је један подеље-
ни човек.
306. "Не суди ни о коме пре него што себе сгавиш на његово место". Ова старинска изрека чини свако просуђивање немогућим, јер ми управо и судимо о неком искључиво зато што не можемо да се ставимо на његово место. 307. Ко воли своју независност, да би је сачувао мора пристати на било какво бесрамље, ризикујући чак и подлост уколико је потребно. 308. Ништа није одвратније од критичара, и још више, философа у свакоме од нас: да сам био песник, реаговао бих као и Дилан Томас који би, у случају да се у његовом присусгву коментаришу његове песме, падао на земљу и задобијао грчеве.
55
309. Сви они који се око нечег упињу, чине неправду за неправдом, а да не осећају ни најмање кајање. Једино зловољу. - Кајање је резервисано за оне који не делају, односно који не умеју да делају. Оно им служи као замена за акцију, оно их теши због њихове неефикасности. 310. Већина наших горчина потиче од наших првих покрета. И најмањи полет плаћа се скупље него злочин. 311. С обзиром да детаљно памтимо једино
наше патње, болесници, прогоњени, све врсте жртава требало би да, у крајњој линији, имају највише користи од живота. Остали, срећници, додуше имају живот али не и сећање на живот. 312. Непријатан је свако онај коме је испод
части да оставља утисак. Хвалисавац нас готово увек раздражује, али он се упиње, он се труди: он је гњаватор који то не би желео да буде и то му се уважава; на крају га подносимо и чак га тражимо. Напротив, побледимо од беса пред неким ко ни на који начин не циља на ефекат. Шта таквоме рећи или шта од њега очекивати? Дакле, треба или сачувати понеки остатак мајмуна или остати код куће. 313. Многи порази могли би се објаснити не страхом од неког подухвата, већ страхом од његовог успеха. 314. Волео бих да се молим уз помоћ псовки. На жалост, чим почнемо да се молимо, то морамо да радимо као и сви други. У томе лежи једна од највећих незгода вере.
56
315. Будућности се плашимо само уколикој нисмо сигурни да смо у стању да се убијемо у тренутку у којем желимо. 316. Ни Босије, ни Малбранш, ни Фенелон нису сматрали достојним да говоре о "Мислима". Паскал им наводно није изгледао довољно озбиљан. 317. Мелем за досаду је страх. Потребно је да лек буде јачи од болести. 318. Кад бих бар могао да се уздигнем до нивоа до којег бих то желео! Авај, нека непозната сила, која са годинама све више јача, вуче ме наниже. Чак да бих се попео до сопствене равни, морао бих да употребим стратегију на чију већ и саму помисао поцрвеним. 319. Бете једном време када сам, сваки пут када бих био изложен увредама, у циљу ублажавања нагона за осветом, замишљао себе смиреног у гробу. И то би ме убрзо укротило. Немојмо исувише презирати сопствени леш: може и да послужи нечему. 320. Свака мисао потиче из неког осећања
зловоље.
321. Једини начин да се дубински сјединимо са другим јесте да кренемо према сопственим највећим дубинама. Другим речима, да следимо супротан пут од оног којим су се запутили такозвани "племенити" духови. 322. Кад бих бар био у стању да кажем као онај хасидски рабин: "Благослов мог живота састоји се у томе што никада нисам имао потребу за неком ствари пре него што бих је поседовао!"
57
323. Омогућивши појаву човека, природа је
починила много више него само грешку у прорачуну: наиме, атентат против саме себе. 324. Страх чини свесним; болесни страх, али не и природни страх. Иначе би животиње досегле степен свесги који је надмоћан нашем. 325. Уколико човека посматрамо као обичног мајмуна, он је стар; али ако га посматрамо као историјског мајмуна, он је недавна појава: скоројевић, који није имао времена да научи како да се влада у животу. 326. Након што преживимо нека искуства морали бисмо да променимо име, јер после тога уопште више нисмо иста особа. Све задобија другачији изглед, почевши од смрти. Ова постаје блиска и пожељна, везујемо се за њу, доспевамо дотле да је сматрамо "најбољим човековим пријатељем", као што ју је назвао Моцарт у једном писму своме оцу на самрти. 327. Треба патити до крајњих граница, све до тренутка када престајемо да верујемо у патњу. 328. Истина остаје скривена ономе кога испуњавају жеља и мржња” (Буда). ... То ће рећи, сваком живом створу. ! 329. Иако привучен Самоћом, ипак је остао савремен: Стилиста без своје колумне. 330. "Погрешили сте што сте се уздали у мене”. Ко би могао изговорити ове речи? - Бог и Промашени. 331. Све што урадимо, све што проистиче од нас, тежи да заборави своје изворе, а схвата их тек ако се они окрену против нас. Отуд проистиче
тај негативни белег који означава све наше успехе. 332. О ничему не може се рећи ништа. То је разлог што не постоје границе множењу књига. 333. Пропаст, чак и ако се понавља, увек изгледа свеже, док успех, у мери у којој се умножава, губи сваку занимљивост, сваку привлачност. Не несрећа, већ срећа - додуше, обесна срећа - води у огорченост и заједљивост. 334. "Неки непријатељ подједнако је корисган као и Буда". Баш тако. Јер, наш непријатељ стално бди над нама, спречава нас да се опустимо. Оглашавајући и раструбљујући сваки наш недостатак, он нас праволинијски води ка избављењу, он све своје снаге ставља у погон како не бисмо били недостојни идеје коју шири о нама. Због тога би наша захвалносг према њему морала бити безгранична. 335. То више пристајемо и хватамо се за постојање пгго више реагујемо против негаторских, разорних књига, против њихове штеточинске снаге. Боље рећи, окрепљујућих књига јер оне изазивају енергију која их пориче. Што више отрова садрже то више обављају избавитељску улогу, под усповом да их читамо наопачке као што би и иначе морали да читамо сваку књигу, почев од катихизиса. 336. Највећу услугу коју бисмо могли учинити неком писцу јесте забранити му да ради неко време. Краткотрајне тираније које би се употребиле ради обустављања сваке интелектуалне активносги, биле би неопходне. Слобода изражавања без икаквог прекида излаже таленте смртној опасности, она их нагони да се шире преко свог губера и спречава да склади-
59
ште осећаје и искуства. Слобода без граница јесте атентат против духа.
343. Биће је сумњиво. Шта тек рећи онда о "животу", који представља његово изопачење и увенулосг?
337. Самосажаљење и није толико јалово колико се сматра. Чим неко осети и најмањи његов напад, он одмах заузима позу мислиоца и, што је чудо над чудима, он доиста и почиње да мисли.
344. Кад неко о нама изрекне неки неповољан суд, тада бисмо, уместо да се љутимо, морали помислити на све могуће гадости која смо изреклн о другима и увидети да је оправдано да се оне подједнако изговарају и о нама. Иронија хоће да не постоји нико ко би био рањивији, увредљивији, мање способан да уочи сопствене мане, од оног ко олајава. Довољно је изразити неку ситну суздржаност према његовим тврдњама па да изгуби сабраност, разулари се, а жуч му се замути!
338. Стоичка максима према којој треба да се без гунђања повинујемо стварима које не зависе од нас, води рачуна само о спољашњим несрећама, које измичу нашој вољи. Али како се прилагодити онима које проистичу из нас самих? Ако смо сами извор својих боли, кога да окривимо? Саме себе? Смислили смо срећан аранжман да заборавимо како смо сами истински кривци, а уосталом, постојање се уопште и може поднети једино ако сваког дана освежавамо ту лагарију и тај заборав. 339. Читавог живота живео сам са осећањем да сам далеко од свог правог места. Ако израз "метафизичко изгнанство" и не би имао неког смисла, већ само моје постојање било би довољно да му га додели. 340. Што је неко више претрпан талентима, то мање напредује на духовном плану. Таленат је препрека за унутрашњи живот. 341. Да бисмо реч "величина" спасли од испразне надмености, требало би да се њоме служимо само кад је реч о несаници или јереси. 342. У класичној Индији, мудрац и светац стицали су се у једној те истој личности. Да бисмо уопште могли стећи идеју о једном таквом постигнућу, представимо себи, уколико можемо, спој између помирености и екстазе, између леденог стоичара и распојасаног мистичара.
60
345. Гледано споља, у сваком братству, свакој секти, свакој партији, влада хармонија; изнутра, међутим, влада раздор. Свађе у неком манастиру подједнако су честе и отровне као и у било којем друштву. Чак и кад напуштају пакао, људи то чине само зато да би га успоставили негде другде. 346. И најмање преобраћење сматра се као напредак. Он постоји захваљујући изузецима. Волим ону јеврејску секту из ХVIII сголећа која се прикључила хришћанству из жеље за пропашћу, а не мање волим оног јужноамеричког Индијанца који, такође преобраћен, поче да запомаже да је изручен на милост и немилост речима, уместо да га прождеру сопствена деца, часг коју би заслужио да се није одрекао веровања свога племена. 347. Нормално је да човек престане да се интересује за религију, а почне за религије, јер ће тек кроз њих схватити многобројне верзије своје духовне изнемоглосги. 348. Приликом рекапитулације нашег животног пута, понижавајуће је када утврдимо да нисмо
61
доживели пех какав смо заслуживали, а имали смо пуно право да му се надамо. 349. Код неких, перспектива блиског краја изазива позитивну или негативну енергију и урања их у бесомучну активност. Довољно простодушни да би хтели да се продуже кроз своје подухвате или своја дела, они се упињу да их доврше, да их закључе: ни тренутка за губљење! Иста перспектива позива осгале да се угуше у било чему, у некој устајалој оштровидности, у непобитним истинама утучености. 350. " Проклет био онај ко у будућим издањима мојих дела намерно промени ишта, и једну фразу, једну једину реч, један слог, једно слово, један знак интерпункције"! Да ли то кроз Шопенхауера проговара философ или књижевник? Обојица истовремено, и тај спој (нека се само помисли на збуњујући стил сваког философског дела) врло је редак. Хегел није изустио слично проклетство. Нити било који други философ највишег реда, изузев Платона. 351. Ништа више не раздражује од немилосрдне ироније, која вам не даје предаха, која вам не оставља времена да дишете, а још мање да размишљате, која, уместо да буде скривена, пригодна, бива гломазна, аутоматска, потпуно супротна својој суштински тананој природи. На такав начин је увек употребљава Немац, биће које је, што више размишља о њој, мање способно њоме да рукује. 352. Стрепња није ничим изазвана, она сама тражи свој разлог постојања и, да би га изнашла, служи се свим и свачим, најјаднијим изговорима, за које се грчевито хвата након што их је претходно сама изумела. Она је стварност по себи, која претходи тим својим појединачним изразима,
62
тим својим варијацијама, она саму себе производи, она се рађа из себе саме, она је "бесконачно стварање" и као таква знатно подобнија да подсећа на роварење неког божанства него психе. 353. Аутоматска туга: елегични робот. 354. Поред неког гроба намећу се речи: игра, превара, зафрканција, сањарија. Немогуће је помислити да би егзистенција била озбиљна појава. Лагарија је извесна још од почетка, од темеља. На капији сваког гробља требало би да пише: „Ништа није трагично. Све је нестварно". 355. Нећу тако брзо заборавити ужасавајући израз који се налазио на ономе што беше његово лице, кежење, грозу, крајњу неутешност и агресивност. Није био задовољан, таман посла. Никада нисам видео неког ко је тако слабо заклоњен у свом мртвачком сандуку. 356. Не гледај ни напред ни назад, гледај у себе, без страха и кајања. Нико не силази у себе зато да би постао сужањ прошлости или будућности. 357. Није ни мало отмено замерати некоме због његове јаловости, кад је она предодређена, кад је она његов начин испуњења, његов сан... 358. Ноћи које смо преспавали као да никада нису ни постојале. У нашем памћењу остају само оне у којима нисмо ни ока склопили: ноћ је друго име за несаницу. 359. Да не бих морао да их решавам, све своје практичне тешкоће преобразио сам у теоријске. Сучељен са Нерешивим, напокон могу да одахнем...
63
360. Једном студенту који је желео да зна докле сам догурао у својнм односима са аутором "Заратусгре", одговорих да сам већ одавно престао да га практикујем. Зашто?, упита ме он. - Јер га сматрам одвећ наивним... Замерам му због његових заноса који воде чак до страствености. Он је разорио своје идоле само зато да би их заменио другима. Лажни иконокласта, са особинама пубертетлије, извесног девичанства, невиности, својствене његовом животном путу усамљекика. Људе је посматрао само издалека. Да их је видео из близа, никад не би могао ни да замисли ни да уздиже натчовека, ту ћакнуту и бенасту визију, ако не и гротескну, ту химеру или каприц, који се могао родити само у духу неког ко није смогао времена да одрасте, да упозна равнодушност, дуго и спокојно гађење. Много ми је ближи Марко Аурелије. Нема код мене никаквог двоумљења између лиризма махнитости и прозаичности пристајања: много више подршке чак и наде налазим поред неког замореног императора него поред неког громовитог пророка.
VI 361. Свиђа ми се она хиндуистичка идеја пре-
ма којој смемо да поверимо своје избављење неком другом, првенствено неком "светом", и овластимо га да се моли уместо нас, да чини шта год му драго ради нашег избављења. То значи продати душу Богу... 362. "Да ли су таленту потребне страсти? Свакако, и то много затомљених сграсти". (Жубер) . Није он једини моралиста који би могао бити проглашен за претечу Фројда. 64
363. Увек се изненадимо кад видимо да су велики мистичари толико произвели, да су оставили тако значајан број расправа. Нема сумње да су мислили да тиме славе Бога и ништа више. Делимично, то и јесте исгина, али само делимично. Не може се створити неко дело, а да нисмо везани за њега, да му нисмо подјармљени. Од свих врста деловања, писање је најмање аскетско. 364. Када бдим дубоко у ноћ, посећује ме мој злодух као пгго је Брута посетио његов пред битку код Филипа... 365. "Зар вам ја личим на дупеглавца који би уопште требало нешто да ради овде доле?" - Ово сам често у искушењу да одговорим радозналцима који ме испитују о мојим активностима. 366. Речено је да нека метафора "мора да буде као цртеж". - Све што је оригинално и живо у књижевности већ читаво столеће, противуречи овој опаски. Јер ако је нешто преживело, то је метафора са јасним контурама, "доследна" метафора. Поезија не престаје да се буни против ње до те мере да је нека мртва поезија управо поезија погођена доследношћу. 367. Слушам метеоролонпси извепггај, јако узбуђен због "развејаних киша". То управо доказује да је поезија у нама, а не у изразу, иако је сам придев развејан способан да изазове одређени дрхтај. 368. Чим изразим неку сумњу, или тачније, чнм осетим потребу да је изразим, хвата ме неко чудно узнемирујуће благостање. Изгледа ми неупоредиво лакше да живим без трунке веровања него без трунке сумње. Рушилачке сумње, насушне сумње!
65
369. Не постоји погрешан осећај. 370. Повратити се у себе и тамо спазити ти-
исказује на било који начин, показује да има више или мање развијен смисао за провокације.
371. Смрт прижељкујемо само приликом нео-
нисам.
372. Уколико и мрзим човека, не бих баш са
379. Реч по реч, и ја ликвидирах читав свој . речник. По окончању тог покоља, само је једна реч преживела: Самоћа. Пробудих се задовољан.
шину древну као биће, чак још старију.
дређених болова; од ње бежимо и код најмањег прецизног бола.
истом лакоћом могао рећи да мрзим људско биће, зато што упркос свему, у тој речи биће постоји неко испуњено, загонетно и привлачно ништавило, што су квалитети потпуно страни идеји човека. 373. У "Дамапада", да би се досегло ослобођење, препоручује се раскидање двоструког ланца Добра и Зла. Да бисмо могли прихватити како је и само Добро једна запрекат за то смо исувише духовно ретардирани. Што значи да нећемо бити ослобођени.. 374. Све се врти око бола; остало је споредно
то јест, непосгојеће, јер памтимо само оно што нам причињава зло. С обзиром да су једино стварна болна осећања, готово је бескорисно да их наносимо другима. 375. Скупа са оном будалетином Калвином верујем да смо још у мајчиној утроби предодређени за спас или за осуђеност. Свој живот проживели смо још пре свог рођења. 37б. Храбар је онај ко је проникао ништавност свих становишта, а ослобођен онај ко је одатле извукао консеквенце. 377. Нема светости без наклоности према
скандалу. То не важи само за свеце. Когод себе
66
378. Осећам да сам слободан, али знам да то
380. Што сам успео да се одржим све до сада, то је зато што би после сваког ударца, који би ми изгледао неподношљив, уследио други, још суровији, а затим трећи и тако редом. Кад бих био у паклу, прижељкивао бих да видим његове кругове како се умножавају да бих спремно дочекао нови испит, још богатији од претходног. Нема шта, спасоносна политика, ако нигде другде, а оно бар у области мучења. 381. Тешко је знати на шта се то у нама ослања музика; оно што је сигурно, јесге да она додирује неку зону која је толико дубока да до ње ни само лудило не може да продре. 382. Морали бисмо бити ослобођени терета да кркачимо још и тело. Довољно бреме је већ Ја. 383. Да бих повратио наклоност према извесним стварима, да бих поново стекао "душу", добро би ми дошао један сан који би трајао више космичких периода.
384. Никад нисам могао да разумем једног мог пријатеља који ми је, након повратка из Лапоније, причао о потиштености коју је осећао због тога што данима и данима није нигде приметио ни трага од човека. 67
385. Неко ко једва натуца издигнут у теорети-
чара равнодушности, падавичар који глуми скептика. 386. Сахрана у иеком нормандијском селу. Распитујем се за детаље код неког сељака који издалека цосматра поворку. "Био је још млад, једва шездесет година. Нашли га мртвог на њиви. Тја, шта ћеш? Тако вам је то... тако вам је то... тако вам је то..." Тај рефрен, који ми је испочетка изгледао смешан, затим је почео да ме прогони. Добричина није ни најмање сумњао да је о смрти рекао све што се може рећи и све што се може знати. 387. Волим да читам књиге као што их читају портири: тј. да се поистоветим са писцем и са књигом. Сваки други начин личи ми на сецирање лешева. 388. Кад се неко преобрати у било ком смислу, прво му завидимо, затим га сажаљевамо, а на крају презиремо. 389. Нисмо имали једно другом шта да кажемо и док сам изговарао узалудне речи осетих како земља одјезди у простор, а ја се скотрљах с ње таквом брзином од које ме ухвати вртоглавица. 390. Године и године су потребне да се пробудимо из тог сна у коме се башкаре остали; а затим године и године да побегнемо од тог буђења... 391. Сада треба да обавим неки задатак који сам
преузео било из нужде или задовољства, једва да сам га започео, а одједном ми све изгледа значајно и заводљиво, изузев тог задатка. 392. Размишљати о онима којима још није много преостало, који знају да је за њих све завр-
68
шево изузев времена у коме се ваља мисао о сопственом крају. Обраћати се томе времену. Писати за гладијаторе... 393. Када услед наших болести дође до ерозије нашег бића, празнина која отуд произлази испуњена је присусгвом свести; шта кажем? - управо та празнина и јесте сама свест. 394. Морално расуло до којег долази кад боравимо на неком исувише лепом месту. "Ја" се распада у додиру са рајем. Нема сумње да је први човек извршио свима знани избор управо зато да би избегао ту опасност. 395. Кад све добро сагледамо, било је више тврђења него негирања - бар до сада. Дакле, негирајмо без пардона. Веровања ће код сваког балансирања увек однети превагу. 396. Супсганца неког дела, то је нешто немогуће - то је оно што не можемо досегнути, што нам не може бити даровано: то је збир свега онога што нам беше ускраћено. 397. У нади за "обновом" Гогољ одлази у Назарет и тамо се досађује као на "некој Руској железничкој станици", и управо је то оно пгго нам се свима дешава када изван себе тражимо оно што може постојати само у нама. 398. Убити се због тога што смо баш оно пгго јесмо, то да, али никако због тога што нам целокупно човечанство пљује у лице! 399. Због чега страхујемо од ништавила које нас очекује, кад се оно не разликује од оног које нам претходи - овај аргумент Старих против страха од смрти је неприхватљив као утеха. Претходно,
69
имали смо прилику и да не посгојимо; сада, међутим, постојимо и управо за тај делић егзистенције, дакле иевоље, бринемо да ће нестати. Делић и није права реч, будући да свако себе претпоставља универзуму или се бар изједначава са њим. 400. Када увидимо нестварност свега, постаје-
мо и сами нестварни, почињемо да надживљавамо саме себе оноликом снагом колика је наша виталност, оноликом неодољивошћу колики су нам инстинкти. Међутим, то су сада само лажни инстинкти и лажна виталност. у 401. Ако си се посветио изједању, ништа те у
томе неће моћи спречити: нека трица под једнако ће те на то нагонити као и неки крупан бол. Препусти се, дакле, у свакој прилици џоњању: тако је, наиме, хтела твоја судбина! 402. Живети, значи изгубити тло под ногама. 403. Рећи да су толики и толики успели да
умру! 404. Немогуће је да се не љутимо на оне који нам пишу потресна писма. 405. У једној забитој Индијској провинцији, све су објашњавали сновима и, што је још значајније, њима су се надахњивали у лечењу болести. Према њима су се такође управљали и у вођењу послова, било свакодневних или главних. И тако све до доласка Енглеза. Откад су они овде, рече један домородац, ми више не сањамо. У ономе пгго се по договору назива "цивилизацијом" неоспорно почива неки ђаволски принцип којег је човек постао свестан исувише касно, када више није био у стању да му доскочи.
406. Луцидност без коректива амбиције води ка утучености. Неопходно је да се једна ослања на другу, да се једна бори против друге, али нипошто да је победи, да би неко дело, или уопште неки живот био могућ. 407. Не можемо опростити онима које уздижу небеса, нестрпљиви смо да раскинемо са њима, да сломимо најперфиднији ланац који постоји: ланац дивљења... не због обести, већ због тежње да поново пронађемо себе, да будемо слободни, да будемо своји. А дотле се доспева једино чином неправде. 408. Проблем одговорности имао би смисла једино да су нас пре нашег рођења консултовали и .да смо тада дали присганак да будемо управо овај који јесмо. 409. Снага и јеткост моје taedium vitae не престаје да ме запрепашћују. Толико силовитости из слабашног бола! Том парадоксу могу да захвалим што сам неспособан да изаберем кад ћу да докрајчим своје последње часове. 410. По наше деловање, по нашу животност уопште, тежња ка луцидности подједнако је погубна као и сама луцидност. 411. Деца се окрећу и морају да се окрећу јв својих родитеља, а родитељи ту не могу нипгга, због тога што су подвргнути једном заккону који управља односима између свих живих то јест, да свако рађа свог солственог непријатеља. 412. Толико су нас подучавали томе како да се грабимо за ствари да, уколико и пожелимо да их се ослободимо, не знамо како то да урадимо. И само кад нам смрт не би у томе припомогла, наша
71 70
толико не раскринкава наше предности као неспособност да урличемо о својој срећи.
тврдоглавост у опстајању изнашла би нам начина да постојимо и с оне стране истрошености, чак с оне стране сенилности.
419. Никад ни у чему не успети, из љубави
према убијању воље!
413. Све може чудесно да се објасни уколико
прихватимо да је рођење кобан догађај или, барем, неуместан: али уколико имамо другачије гледиште, морамо се помирити са несхватљивим или пак варати, као сав свет.
420. Једини начин да одбранимо своју самоћу једа сваког позлеђујемо, почевши од оних које волимо. 421. Књига је одложено самоубиство.
414. У једној гностичкој књизи из II столећа
422. Право говорећи, смрт је оно најбоље што је природа изнашла да нас све задовољи. Са сваким од нас, све ишчезава, све престаје заувек. Какав успех, каква подвала! Без и најмањег труда с ваше стране, располажемо целим светом, одвлачимо га са сопственим нестајањем. Не, заиста, умрети је неморално...
нове ере, речено је „Молитва тужног човека никад нема ту снагу да га уздигне до Бога". ... С обзиром да се људи моле једино кад су утучени, може се закључити да никада ни једна молитва није пристигла до свог одредишта. 415. Био је изнад свих, а није посгојао ни за кога: једноставно је заборавио да жели...
417. Том философу мањка усмереност или, хајде да принесемо жртву жаргону, "унутрашња форма". Превише је извештачен да би био жив или просто "сгваран". Он је погибељна лутка. Каква срећа кад знам да више никад у животу нећу отварати његове књиге! 418. Нико не дречи унаоколо да је здрав и слободан, а ипак би управо то требало да раде сви они који познају тај двоструки благослов. Ништа
72
423. Ако, уместо потребе да се испружите, осећате жељу да се ставите у стање енергичне еуфорије, да се омаловажавате и раздражујете, знајте да не поседујете духовну вокацију.
'
416. У древној Кини, жене које би биле захваћене бесом или болом попеле би се на малу бину специјално склепану за њих на улици, и на њој дале пуног маха својој јарости или својој кукњави. Овај вид исповедања морао би постепено свуда да буде васкрснут и усвојен, било зато да замени застарели црквени или неделотворни медицински вид.
VII
424. До те мере смо навикли да живимо у ишчекивању, у полагању на будућност или привид будућности, да идеју бесмртности не можемо да појмимо другачије него као потребу за досезањем подношења вечности. 425. Свако пријатељство је невидљива драма, след суптилних повређивања. 426. "Мртви Лутер” од Лукаса Фортнагела. Застрашујуће лице, агресивно, плебејско, узвише-
73
не свиње... које одаје управо особине оног кога никад не можемо довољно нахвалити што је изјавио: "Снови су лажљиви; истинито је једино кењање у свом кревету". 427. Што смо дуже у животу, то нам изгледај мање смислено што живимо. 428. Оне ноћи, кад сам имао двадесет година и када сам сатима остајао чела залепљеног за прозор, пиљећи у црнину... 429. Нема тог аутократе који располаже толиком моћи која би се могла упоредити са оном коју ужива неки сиротан који планира да се убије. 430. Учити се томе да иза себе не оставимо трагове јесте стални рат са самим собом чији је једини циљ да се себи докажемо да је могуће посгати мудрац само ако смо у томе истрајни. 431. Постојати је стање подједнако тешко појмљиво као и његова супротност; шта кажем? Још непојмљивије.
/
432. У Антици "књиге" беху тако скупе да је било немогуће гомилати их, изузев ако сте краљ, тиранин или... Аристотел, први који је поседовао неку библиотеку достојну тог имена. Још једна оптужујућа чињеница у досијеу тог филозофа, који је и у много чему другом већ довољно кобан. 433. Кад бих се усагласио са својим најинтимнијим убеђењима, престао бих да се исказујем, да уопште на било који начин реагујем. А овако сам још увек способан за осећања... 434. Неко чудовипгге, колико год било грозно, потајно нас привлачи, прогања нас, салеће.
74
Оно представља, у увеличаном облику, наше предности и наше јаде, оно нас обелодањује, оно је наш барјактар. 435. Столећима се човек упињао да верује, прелазио је из догме у догму, из илузије у илузију, посветивши врло мало времена сумњама, кратким интервалима између периода заслепљености. Право речено, то и не беху сумње већ паузе, тренуци предаха, који наступају као последица заморености вером, сваком вером. 436. Невиност, можда једино стање савршенства, схватљиво је само ономе ко се у њему налази желећи да из њега изађе. Па ипак, историја од самих њених ночетака па до дан - данас, управо је то и само то. 437. Склапам завесе и чекам. У ствари, не чекам ништа, једино постајем одсутан. Очишћен, па макар само и на неколико минута, од прљавштина које каљају и затрпавају дух, доспевам до свести која је испражњена од ја, и тако сам смирен као да сам отишао на починак изван космоса. 438. У једном приручнику за истеривање ђавола из Средњег века, набрајају се сви делови тела, чак и најситнији, које је ђаво позван да напусти: рекло би се да је реч о једној ћакнутој расправи о анатомији, која опчињава својом претераном ситничавошћу, обиљем детаља и неочекиваношћу. Минуциозно бајање! Извуци канџе! Сулудо је, али није лишено поетског ефекта. Јер, истинска поезија нема ничег заједничког са "поезијом". 439. У свим нашим сновима, па макар нас одводили у време Потопа, присутан је, без изузетка, макар и у делићу секунде, неки безначајни повод коме смо били сведок за време јаве. Ово правило, које годинама није престало да се потврђује, једи-
75
на је константа, једина је законитост или привид законитости, коју сам успео да утврдим у својим невероватним ноћним папазјанијама. 440. Разводњавајућа моћ конверзације. Онда је јасно зашто и медитација и акција захтевају ћутање.
бити његова главна препрека за унутрашњи преображај. 446. Нисам упознао мир, изузев кад моје амбнције задремају. Чим се разбуде, обузме ме узнемиреност. Живот, то је стање амбиције. Кртица која копа своје ходнике, амбициозна је. Амбиција је доиста посвуда, а њене трагове можемо запазити чак и на лицима умрлих.
441. Извесност да сам само случај пратила ме је у свим околностима, повољним и неповољним; иако ме је сачувала од искушења да себе сматрам нужним, за узврат, није ме сасвим излечила од извесне уображености својствене губитку илузија.
447. Отићи у Индију због Веданта или будизма, исто тако доћи у Француску због јансенизма. Ово је ипак знатно свежији, с обзиром да је нестао тек пре три столећа.
442. Ретко је натрапати на неки слободан дух, а
448. Нигде не назирем ни трага од стварности, осим у моме осећању нестварности. ' 449. Постојање би био потпуно неизведив подвиг уколико бисмо престали да придајемо значај ономе што не постоји.
када и сретнете таквог, запажате да се оно што је код њега најбоље не открива у његовим делима (када човек пише, на тајанствен начин вуче своје ланце) већ у његовим поверавањима, када, растерећен својих убеђења или својих поза, као и сваке бриге о строгости или часности, излаже своје слабости. И када постаје јеретик у односу на самога себе. 443. Што досељеник није новатор у обласги језика, разлог је у томе што он жели да говори једнако добро као и домороци: успео у томе или не, таква амбиција његов је губитак. 444. Стално изнова започињем једно писмо, али никако да ми крене, тапкам у месту: шта и како рећи? Више чак не знам ни коме је било намењено. Једино страст или интерес умеју одмах да пронађу начин изражавања какав треба. Нажалост, равнодушност је неутрална у односу на језик, неосетљива на речи. А губећи додир са речима губимо додир и са бићима. 445. Свако је, у неком тренутку, доживео искуство чудесног које ће, због успомене на њега,
76
450. Због чега Бхагавад-Гита тако високо смешта *одрицање од плодова деловања*? Зато што је такво одрицање ретко, неостварљиво, противно нашој природи и што доспети дотле значи разорити човека какав је био и остао, убити у њему сву прошлост, дело хиљадугођа, једном речју, ослободити се Врсте, тог гнусног и нечувеног шљама. 451.Требало би се зауставити у стању ларве, ослободити се даљег развоја, остати недовршен, уживати у ленчарењу елемената и тихо се истрођити у екстази ембриона. 452. Истина почива у индивидуалној драми. Ако стварно патим, патим много више него индивидуа, превазилазим сферу сопсгвеног ја, сједињујем се са суштином осталих. Једини начин да се
77
запутимо ка универзалном јесте да се заокупимо искључиво ониме што се тиче само нас.
да се тргнух из сна. Они које не волимо ретко могу да заблистају у нашим сновима.
453. Уколико се фиксирамо за сумњу, веће
459. Маторци, због недостатка посла, изгледају као да хоће да разреше бог зна шта јако компликовано и томе посвећују све способности којима још располажу. У томе је можда разлог пгго се масовно не убијају, што би иначе морали да ураде да би били малчице мање задубљени.
сладострашће осећамо кад износимо разна разматрања о њој него кад је практикујемо. 454. Ако желимо да упознамо неку земљу, треба да читамо њене другоразредне писце, који једини одражавају њену праву ирироду. Остали разобличавају или преобликују ништавност својих сународника: они нити могу нити хоће да буду на равној нози са њима. То су сумњиви сведоци. 455. У мојој младости дешавало ми се да недељама не склопим ока. Живео сам у вечној јави, уз осећај да се време, рачунајући све његове делиће, заувек згомилало и усредсредило на мене и ту доживело врхунац, тријумф. Наравно, ја сам био фактор његовог одмицања, његов покретач и носилац, узрок и супстанца, па сам истовремено и у својству коловође и саучесника суделовао у његовом вазнесењу. Чим нестане сан, оно што је нечувено постаје уобичајено, просто: у њега се ступа без припрема, у њега се смешта, у њему се брљуга. 456. Огроман број часова које сам профућкао питајући се о "смислу" свега што јест, свега што се дешава... Али све је то испразно, то добро знају озбиљни духови. Због тога они своје време и енергију користе за корисније задатке. 457. Моје сродности са руским бајронизмом, са Печорином и Ставрогином, моја чамотиња и страст за чамотињом. 458. X, кога не ценим нарочито, управо беше расположен да исприча неку тако ступидну причу,
78
460. Најстраственија љубав не зближава два бића толико као клевета. Неодвојиви једно од другог, клеветник и оклеветани сачињавају "трансцендирајуће" јединство, они су заувек залемљени. Ништа их не може раставити. Један чини зло, други га трпи, али што га трпи то је зато што се привикао на њега, што га се више не може лишити, чак га и захтева. Он зна да ће његове жеље бити услишене, да никад неће бити остављен на цедилу, да ће, шта год да се деси, он вечито бити присутан у духу свог неуморног доброчинитеља. 461. Блудни монах, то је непгго најбоље што је до сада настало. Доспети дотле да више немамо шта да се одрекнемо! То би требао да буде сан сваког духа лишеног илузија. 462. Уплакана негација - једини подношљив облик негације. 463. Срећни Јове, што ниси морао да коментаришеш своје крике! 464. Дубока ноћ. Волео бих да се разуларим и побесним, предузмем непгго нечувено ради распрскавања, али не видим ни против кога ни против чега...
79
465. Госпођа Дедикур, запажа Сен-Симон, никада у свом животу ни о коме није рекла ништа добро, осим о "некима, али само гњаваторима". Изванредна дефиниција, али не олајавања, већ уопште конверзације. 466. Све што живи, прави буку - каква похвалница минералима! 467. Бах је био кавгаџија, парничар, тврдица,
похлепан за титулама, почастима итд. Па шта! Каквог то значаја има? Један музиколог, набрајајући кантате чија је тема смрт, могао је да каже да никада један смртник није гајио према њој толику носталгију. Једино то се узима у обзир. Све остало је само биографија. 468. Несрећа је што смо кадри да постигнемо неутралности само путем напрезања и размишљања. Оно што неки идиот стиче без икакве муке ми досежемо тек после даноноћног батргања и то само на махове! 469. Одувек сам живео са визијом хорде тренутака који марширају против мене. Време беше моја Дунсинанијска шума. 470. Непријатна или рањавајућа питања која нам постављају неотесанци, нервирају нас, збуњују и могу код нас постићи исти ефекат као извесни посгупци које користи слична источњачка техника. Због чега и нека тупоумна и агресивна будалаштина не би могла да изазове просветљење? Она има исги значај као и ударац мочугом по глави. 471. Сазнање није могућно, а чак кад би и било, не би решило ништа. Таква је позиција скептика. Па шта онда он хоће, шта тражи? Нити он нити било ко други неће то никада знати.
80
Скептицизам је опијеност ћорсокаком. 472. Опседнут другима, покушавам да их се отарасим, али, поштено да кажем, без већег успеха. Па ипак постижем да сваког дана неколико секунди водим разговор и са оним какав бих хтео да будем. 473. Кад стигнемо до извесне старосне границе, требали бисмо променити име и склонити се у неки забити ћошак где више никог не бисмо познавали, где не би било опасности да сретнемо ни пријатеље ни непријатеље, где бисмо водили смирени живот изможденог зликовца. 474. Не може се истовремено размишљати и бити скроман. Чим се дух покрене, он је себи замена за Бога и за све друго. Он представља наметљивост, задирање у забран, скрнављење. Он не „ради", већ растура. Напрегнутост коју одају његови поступци открива његов брутални, неумољиви карактер. Без јаче дозе крволочности нека мисао не би могла бити вођена ка свом циљу. 475. Већина јуродивих, визионара и избавитеља били су или епилептичари или диспептичари. Постоји једнодушност у погледу врлина узвишене болести; напротив, гастритичним тегобама признаје се мање заслуга. Па ипак, ништа не изазива толико свакојаких претумбација као нека лоша пробава која не дозвољава да је пренебрегнемо. 476.Моје посланство је да патим за све оне који пате а да то не знају. Морам да платим цех за њих, испаштам због њихове несвесности, због среће коју имају да не знају до које мере су несрећни. 477. Сваки пут када ме Време злоставља, говорим себи да једно од нас двоје мора пропасти,
81
да није могуће бескрајно наставити тај сурови обрачун... 478. Када се налазимо на врхунцу чамотиње, све што наилази још је више потхрањује, пружа јој вишак материјала, уздиже је до таквог нивоа где више нисмо у могућности да је следимо, и тако је чини исувише великом, исувише несразмерном: шта је чудно у томе ако доспевамо дотле да је више не сматрамо својом? 479. Када се нека предвиђена несрећа коначно и догоди, она је десет, сто пута теже подношљива од несреће коју нисмо очекивали. За све време трајања наше сгрепње ми смо је унапред преживљавали па, када се коначно појави, те прошле патње придодају се садашњим и заједно формирају масу неподношљиве тежине. 480. Јасно је да Бог беше некакво решење и да никад више неће бити пронађено неко у тој мери задовољавајуће. 481. У пуној мери дивио бих се једино неком осраћеном - а срећном човеку. Ето неког, рекао бих, коме пуче прслук за мишљење својих ближњих и који црпе срећу и утеху из самога себе. 482. Човек са Рубикона је, после Фарсале, исувише свима опраштао. Таква великодушност изгледала је увредљива оним његовим пријатељима који су га издали, а он их понизио третирајући их без осветољубивости. Осећали су се умањеним, исмејаним и казнили га због његове благости или његовог презира: он, дакле, одбија да се понизи злопамћењем! Да се понашао као тиранин, поштедели би га. Али они су га мрзели с обзиром да их он није удостојио уливања довољне количине страха.
483. Све што јесте, пре или касније, рађа кошмар. Гледајмо, дакле, да изумимо нешто боље од бића. 484. Када је философија, која је себи ставила у
задатак да подрива веровања, видела како се хришћанство шири и да се налази пред победом, она је ујединила снаге са паганством, чије празноверице су јој изгледале много пожељније него безумље које тријумфује. Нападајући богове и разарајући их, она је веровала да ослобађа духове; уствари их је само изручила новом робовању, још горем од оног старог, будући да бог који је управо заменио претходне богове није био нешто посебно болећив ни према трпељивости ни према иронији. Приговориће ми се да философија није одговорна за устоличење тог бога, да га она није препоручивала. То није спорно, међутим, морало јој је пасти на памет да се не могу некажњено поткопавати стари богови, да ће стићи други да заузму њихово место и да она нема шта да добије од те промене. 485. Фанатизам представља смрт за конверзацију . Са неким кандидатом за мученика не може се чаврљати. Шта рећи ономе који одбија да продре у ваше аргументе и који, од тренутка кад види да се не приклањате његовим, више воли да погине него да се преда? Зато, брзо ка аматерима и софистима који су, бар, улазили у све аргументе... 486. Рећи некоме све што мислимо о њему и његовим поступцима значи поставити се у стање потпуно лажне надмоћности. Отвореност није спојива са деликатним осећајима, чак ни са етичког аспекта. 487. Од свих људи, баш наши ближњи најрадије доводе у сумњу наше заслуге. Правило је све-
82 83
опште, а није заобишло ни самог Буду: његов најжешћи противник био је један његов рођак, а тек потом Мара, ђаво. 488. За тескобника нема разлике између успеха и фијаска. И на једно и на друго његова реакција је иста. Обоје га подједнако нервирају. 489. Кад ми се деси да се мало више гризем због тога пгго ништа не радим, сам себи кажем да бих исто тако лако могао бити и мртав, што значи да бих радио још мање. 490. Радије бих и у сенкруп него на пиједесгал. 491. Предности неког стања вечите потенцијалности изгледају ми толико знатне да се, кад кренем да их набрајам, јако зачудим што је прелаз на бивствовање уопште могао икад да се изврши. 492. Егзистенција = Тортура. Ова једначина ми изгледа очевидна. Али није таква и мојим пријатељима. Како да их у њу уверим? Не могу да им позајмим властита осећања, а Једино она би могла да их убеде, да им подаре онај вишак нелагоде који они тако упорно захтевају већ одавно. 493. Ако ствари видимо у црној боји, то је зато што их оцењујемо као црне, зато што су уопште наше мисли плод бдења, што значи, помрачености. Оне не могу да се прилагоде животу зато што оне нису ни биле мишљене имајући у виду живот. Помисао на читав след којег би морале да се држе ни мало не обогаћује дух. Нашли смо се изван сваког људског прорачуна, сваке идеје спаса или пропасги, бића или небића, нашли смо се у посебној тишини, надмоћном облику празнине.
84
494. Још нисмо сварили увреду што смо рођени. 495. Расипати себе у ћаскањима, као неки падавичар у својим наступима. 496. Да бисмо победили излуђеност или неку твдокорну узнемиреност, ништа није боље него предочити себи властити погреб. Ефикасан метод, сваком приступачан. Да му не бисмо прибегавали исувише често у току дана, најбоље би било да искушамо његову благотворност одмах након устајања. Или, пак, користити га само у изузетним тренуцима, као папа Инокентије IX који је, наручивши једну слику која представља њега како лежи на самртном одру, бацао поглед на њу сваки пут кад је морао да донесе неку значајну одлуку. 497. Не постоји такав негатор који не би био похлепан за понеким катастрофалним да. 498. Можемо бити сигурни да човек никада неће доспети до дубина које би могле да се упореде са онима које је упознао за време столећа егоистнчког разговора са својим Богом. 499. Нема ни једног тренутка, а да нисам изван света! ... Тек пгго сам се сажалио над самим собом, над својим положајем убогог сиромашка, кад запазих да су изрази којима сам оквалификовао своје несрећу исти они који дефинишу главну особеност "врховног бића". 500. Аристотел, Тома Аквински, Хегел - тројица поробљивача духа. Најгори облик деспотизма је систем, у философији као и у свему другом.
85
501. Бог је онај који надживљава очигледност
да ништа не заслужује да буде мишљено. 502. Као младом, највеће уживање ми је било да себи сгварам непријатеље. Сада, чим створим једног, прва мисао ми је да се опет измирим са њим, да не бих више морао о њему да водим рачуна. Имати непријатеља велика је одговорносг. Довољно ми је и сопствено бреме, не бих да подносим још и туђе. 503. Радост је светлост која саму себе прождире, али је непресушна; то је сунце у својим почецима. 504. Неколико дана пред смрт, Клодел је приметио да Бога не бисмо требали називати бескоиачним већ неисцрпним. Као да му то не излази на исго или скоро исто! Без обзира што је та брига да се буде тачан, та вербална обазривосг у тренутку када је приметио да је његов "закуп" живота био управо на тачки раскида, више усхићујућа него нека "узвишена" реч или гест. 505. Необичност није мерило. Паганини је чудноватији и непредвидљивији од Баха.
506. Требало би себи понављати сваког дана: Ја сам један од милијарди оних који се вуцарају по површини глобуса. Један од њих, ништа више. Ова баналност оправдава сваки закључак, свако понашање или деловање: разврат, чедност, самоубиство, рад, злочин, лењост или побуну. ... Отуд следи да свако има право да ради оно што ради. 507. Cincum. Ова смешна реч означава један од најважнијих појмова Кабале. Да би свет могао да постоји, Бог који беше свеприсутан, пристане
86
да се мало скучи, да остави мало празног простора где нема њега: управо у тој "рупи" свет заузе место. На тај начин, ми заузимамо пусти терен који нам је уступљен из милосрђа или ћефа. Да бисмо ми били, он се згрчио, ограничио свој суверенитет. Ми смо производ његовог драговољног стешњавања, његовог измицања, његовог делимичног одсуства. У својој лудости, он је, дакле, себе ампутирао због нас. Ех, да је бар имао здравог разума и смисла за укус, па да остане цео! 508. У "Јеванђељу по Египћанима", Исус изјављује: "Људи ће бити жртве смрти, док ће жене рађати". Па онда прецизира: "Ја сам дошао да уништим плодове жене". Када општимо са крајњим истинама гностичара, пожелимо да, по могућству, одемо још даље и кажемо непгго што још никада није речено, нешто што историју баца у прах и пепео, нешто што одаје космички неронизам, махнитост уздигнуту до степена материје. 509. Протумачити неку опсесију значи избацити је изван себе, прогнати је, истерати. Опсесије су демони једног света без вере. 510. Човек прихвата смрт, али не и час своје смрти. Умрети било кад, само не онда кад треба да се умре! 511. Чим уђемо у неко гробље, осећај комплетне спрдачине уклања сваку метафизичку узнемиреност. Они који на све стране траже "мистерију" не иду нужно ка темељу ствари. Најчешће "мистерија", као и "апсолут", представљају само духовну навику. Тим речима не би требали да се служимо осим када не можемо другачије, тј. у случајевима истинског безнађа.
87
512. Када поново сагледавам своје замисли које
су остале у том сгању и оне које су реализоване, дође мн жао што ове последње нису доживеле судбину оних првих. 513. "Онај који је склон луксузу достојан је сажаљења и саучешћа; онај који је склон чистоти, то није“. (Свети Јован Калимах) Да би се тако јасно и енергично обзнаниле, не лажи, већ сама суштина хрншћанског морала и сваког морала, потребан је светац, ни више ни мање. 514. Без икаквог страха прихватамо идеју о непрекидном сну; за узврат вечна јава (а бесмртност, уколико је тако нешто замисливо, била би управо то) нас гони у престрављеност. Несвесност је отаџбина, свесносг избеглиштво. 515. Сваки дубоки утисак је или сладостра-
стан или мрачан, или-обоје истовремено. 516. Нико није колико ја био уверен у безначајност света, као што више нико неће тако трагично као ја доживљавати толико велики број безначајних ствари. 517. Иши, амерички Индијанац, последњи из свог племена, након што се годинама крио због страха од Белаца, сатеран у шкрипац једног дана се својевољно појави пред истребљивачима његовог рода. Мислио је да су му наменили исти третман. Они га свечано дочекаше. Пошто није имао потомсгва, био је заиста последњи. Можемо себи предочити човечанство, разорено или просто угашено, где један једини преживели тумара по земљи, а да чак нема коме да се преда...
88
518. У својој највећој дубини, човек тежи да се сједини са сгањем у којем је био пре појаве свести. Историја је само лукавство којим се послужио да би дотле доспео. 519. Само једна ствар је важна: научити бити
губитник. 520. Свака појава представља деградирану верзију неке друге, веће појаве: тако је време нижи облик вечносги; историја, нижи облик времена; а живот, нижи облик материје. Шта је онда нормално, шта је здраво? Вечност? Она је само обољење Бога.
VIII 521. Без помисли да је цео космос промашен, призор неправде у било којем режиму довео би чак и безвољника до лудачке кошуље. 522. Уништавање нам даје осећај моћи и ласка нечему мрачном, изворном у нама. Потајна задовољства неког бога можемо открити не у грађењу, већ у сатирању. Отуд проистиче привлачност разарања и илузије које оно ствара код помамника свих доба. 523. Свака генерација живи у апсолуту: она се понаша као да је досегла врхунац, ако не и крај всторије. 524. Сваки народ, у извесном тренутку свог развоја, сматра себе изабраним. Управо тада даје оно најбоље и најгоре од себе. 525. Није случајно што су се Траписти појавили баш у Француској, а не у Италији или Шпанији. 89
Разуме се, Шпанци и Талијани непрестано говоре, али не слуишју себе кад говоре, док се Француз наслађује својом речитошћу, никада не заборавља шта говори, увек је тога у највећој могућој мери свестан. Једино је он могао да доживи ћутање као искушење и аскезу. 526. Оно што ми смета код Француске револуције је што се све одиграва на сцени, што су њени главни покретачи рођени глумци, што је гиљотина само сценски декор. Целокупна историја Француске изгледа као да је изрежирана, одглумљена историја: све је у њој савршено са позоришне тачке гледипгта. То је једна представа, поворка јуначких подвига, догађаја које је боље посматрати са стране него трпети, спектакл који траје десет столећа. Отуд утисак лакомислености који одаје чак и Терор, ако га гледамо поиздаље. 527. Развијена друштва су далеко крхкија од
осталих, будући да им није преосгало да очекују Ј више ништа осим сопствене пропасти, јер благостање не може да буде идеал ако га већ поседујете, а још мање ако је присутно већ генерацијама. Да не говоримо о томе да га природа није укључила у своје прорачуне и да би то умела да уради једино по цену своје погибије. 528. Кад би све нације у исто време постајале апатичне, не би више било сукоба, ратова, царстава. Али, на несрећу, постоје и млади народи, млади уопште - главна препрека сањаријама човекољубаца: постићи да сви људи доспеју до истог степена досаде или млитавости... 529. У свим околностима треба се сврстати на страну потлачених, чак и кад нису у праву, с тим што ипак не треба изгубити из вида да су замешени од исте глине као и њихови тлачитељи.
90
530. Својство је умирућих режима да дозвољавају збркану смесу веровања и учења, а да нстовремено пружају илузију да ће се бескрајно моћи одлагати час одлуке... У томе - и само у томе - састоји се драж предреволуционарних периода. 531. Једино лажне вредности круже у оптицају, зато што их сав свет може усвојити или плагирати (што је лаж на квадрат). Идеја која је успела нужно је псеудо-идеја. 532. Револуције представљају сублимат лоше књижевности.
533. Оно што је несносно у општим недаћама јесте што свако себе процењује довољно меродавним да се о њима изјашњава. 534. Право на уклањање свих оних који нас гњаве морало би стајати на почетку устава Идеалне Државе. 535. Једина сгвар којој бисмо морали поучити
младе јесте да ништа, или скоро ништа, не очекују од живота. Најбоље би било у школама изложити Списак разочарања на коме би се нашла сва изневеравања која су намењена свакоме од нас. 536. По казивању принцезе Палатин, госпођа од Ментенона имала је обичај да у годинама када, после смрти краља, више није играла никакву улогу, понавља: "Већ неко време влада дух махнитосги који се свуда шири". Тај "дух махнитости'' је управо оно што су губитници одувек запажали и то с правом и, полазећи од те формуле, морала би се изнова размотрити цела историја.
91
537. Прогрес је неправда коју свака генерација чини према оној која јој је претходила.
544. Белци све више и више заслужују име бледолики које су им надели амерички Индијанци.
538. Сити јавно мрзе сами себе и прижељкују да на овај или онај начин буду збрисани. У сваком случају би јако волели да се то деси уз њихову властиту помоћ. У томе лежи најзанимљивији и најоригиналнији аспект неке револуционарне ситуације.
545. У Европи срећа завршава у Бечу. Са оне стране, проклетство за проклетством откад је света и века.
539. Неки народ увек диже само једну те исту револуцију. Немци никад више нису поновили подухват Реформације или, тачније, нису га поновили ни приближно једнако. Француска је заувек остала овисник о 1789. Подједнако истинита и за Русију и за све земље, ова тенденција ка плагирању самог себе у области револуције је истовремено и утешна и болна.
546. Римљани, Турци и Енглези могли су да заснују трајнија царсгва зато што, одбојни на свако учење, нису ниједно наметали покореним народима. Никада они не би успели да одрже тако дугу хегемонију да су боловали од неког месијанског порока. Неочекивани тлачитељи, администратори и паразити, спахије без убеђења, поседовали су вештину да комбинују ауторитет и равнодушносг, строгост и немарност. Управо та вештина, тајна правог господара, недостајала је некоћ Шпанцима, као што би вероватно недостајала и освајачима нашег времена.
540. Римљани из периода пропадања ценили су
једино грчку доколицу (otium graecum), сгвар коју су највише презирали у време своје моћи. Аналогија са данашњим цивилизованим народима је толико упадљива да би било непристојно на њој инсистирати. 541. Аларих је говорио да га је неки "демон"
пујдао против Рима. Свака изнурена цивилизација очекује свог варварина, а сваки варварин очекује свог демона. 542. Запад: трулеж која лепо мирише, напарфи-мисани леш. 543. Сви ти народи беху велики зато јер су имали велике предрасуде. Сада их више немају. Јесу ли то још увек нације? Пре ће бити распаднуте гомиле.
92
547. Док год нека нација чува свест о својој супериорности, она је сурова и поштована; - Чим је изгуби, она се хуманизује и више је нико не уважава. 548. Када год грмим против своје епохе, да бих се разведрио довољно је да помислим на ону која тек присгиже, на ретроградну љубомору оних који ће нас наследити. По извесним особинама, ми још припадамо сгаром човечанству, ономе које би још могло да жали за рајем. Међутим, они који ће доћи после нас неће више поседовати чак ни извор тог жаљења, неће познавати ни идеју о њему, па ни саму ту реч! 549. Моја визија будућносги толико је прецизна да, кад бих имао деце, сместа бих их задавио. 93
550. Кад помислимо на берлинске салоне из периода романтизма, на улогу коју су у њима играле једна Хенријета Херц или једна Рахела Левин, на пријатељство које је повезивало ову последњу и наследног принца Луја-Фердинанда, а кад затим кажемо себи како би, да су живеле у овом столећу, страдале у некој гасној комори, не можемо се суздржати да веровање у прогрес сматрамо за најлажнију и најдебилнију од свих предрасуда.
догађај постоји једино са намером да се заврши. Довољан разлог да дружењу са философима претпоставим дружење са историчарима.
551. Хесиод је први који је изградио једну философију историје. Он је такође лансирао и идеју пропадања. Какво је, на тај начин, светло бацио на историјско постајање! Кад је већ на самим почецима, у непосредно посг-хомеровском свету, проценио да је човечанство зашло у гвоздено доба, шта би тек рекао неколико столећа касније? Шта ли би рекао данас? Ако изузмемо епохе помрачене лакомисленошћу или утопијом, човек је одувек мислио да је баш он стигао на праг најгорег. Знајући све оно пгго зна, каквим ли је чудом успео да непрестано варира своје жудње и своје престрављености?
554. За време свог славног изасланства у Риму, у II столећу пре наше ере, Карнеад је искористио прилику па један дан говорио у корист идеје правде, а сутрадан против ње. Од тог тренутка, философија, дотле непостојећа у тој земљи здравих обичаја, цочиње у њој да врши своја пусгошења. Шта је, дакле философија? Црв у воћки... Катон Цензор, који је присуствовао Грковим дијалектичким представама, био је престрављен и затражио је од Сената да делегатима из Атине што је могуће брже удовољи, толико је њихово присуство сматрао штетним и опасним. Римска омладина не би требала .да се дружи са тако разарајућим духовима. На моралном плану, Карнеад и његова дружина били су једнако застрашујући као и Картагињани на војничком плану. Све нације у успону на овакав начин стрепе од одсуства предрасуда и забрана, од интелектуалне безобзирносги, што пак привлачи цивилизације које пропадају.
552. Када су, по окончању рата из 1914., увели струју у моје родно село, дошло је до оппггег гунђања, а затим до онемеле ојађености. А када су је увели у цркве (постојале су три), сви су били убеђени да је стигао Антихрист, а са њиме и крај времена. Ти сељаци са Карпата добро су видели, видели су на далеко. Они, једва изашли из предисторије, већ тада су знали оно што цивилизовани знају тек однедавно.
555. Због тога што је успео у свим својим подвизима, Херакле је кажњен. Исто тако, због тога што је исувише срећна, Троја је морала да страда. Када размислимо о тој заједничкој судбини свих трагичара, упркос својој вољи принуђени смо да помислимо да ће свет назван слободним, обасут свим предностима, неизбежно упознати судбину Илиона, јер љубомора богова опсгаје и после њиховог нестанка.
553. Смисао за историјску литературу стекао
556. "Французи неће више да раде, сви би хтели да пишу", рече ми моја кућепазитељка, не знајући да је управо тог дана отворила процес старим цивилизацијама.
сам из моје предрасуде против свега што завршава добро. Идеје нису наклоњене агонији; оне умиру, разуме се, али не знајући да умиру, док неки
94
95
557. Неко друштво је осуђено онда кад више нема снаге да себе ограничава. Са неким отвореним, исувише отвореним духом, како би се сачувало од претераности, од смртних опасности од слободе? 558. Идеолошке свађе досежу до врхунца само у земљама где се људи туку због речи, где се убијају због њих... укратко, у земљама које су упознале религијске ратове. 559. Неки народ који је исцрпао своју мисију подсећа на неког писца, не који се понавља, већ који више нема пгга да каже. Јер понављати се значи показати да се још увек верује у самог себе и оно што се заступа. Међутим, нека докрајчена нација нема више снаге чак ни да прежвакава некадашње пароле, које су јој биле обезбеђивале превласт и сјај. 560. Француски је постао провинцијски језик. Староседеоци се томе прилагођавају. Једино је дошљак због тога неутешан. Једино он облачи црнину због Нијансе... 561. Темистокле је једним декретом, који су сви одобрили, осудио на смрт тумача посланства које је послао Ксерксес захтевајући од Атињана земљу и воду, "због тога што се дрзнуо да употребљава грчки језик да би пренео наредбе једног варварина". Овакав чин неки народ може да изврши једино на врхунцу своје каријере. Он је у пуној декаденцији, потпуно изван тока, чим више не верује у свој језик, чим престане да мисли да је он највиши облик изражавања, језик као такав. 562. Један философ из прошлог века тврдио је, у својој безазлености, да је Ларошфуко био у праву што се тиче прошлости, али да би био слаб
96
за будућност. Идеја напретка обешчашћује интелект. 563. Што човек више напредује, то је мање у стању да реши своје проблеме, а када, на врхунцу заслепљености, буде убеђен да је на тачки када ће да успе, тек тада постаје свестан да је то немогуће. 564. Строго гледано, узнемирује ме Апокалипса, али не и нека револуција... Сарађивати на неком завршетку или постању, на последњој или почетној несрећи, то да, али не и на промени било чега на боље или на горе.
565. Само онај ко ништа није продубио има
убеђења.
566. Гледано на дуже стазе, трпељивост рађа више зала него нетрпељивост. - Ако је ова тврдња тачна, она сачињава најтежу оптужницу која се може подићи против човека. 567. Чим животиње немају више потребе да се страше једне других, западају у тупавост и задобијају онај досадни израз какав запажамо на њима у зоолошким вртовима. Појединци и народи одавали би нам исти призор ако би једног дана доспели до живота у слози, ако не би више морали отворено или потајно да дрхте. 568. Ако имате одступницу, више ништа није ни добро ни лоше. Историчар који се меша у просуђивање прошлости, постаје журналиста у неком другом столећу. 569. Кроз двеста година (треба бити прецизан!), преживели од припадника исувише срећних народа биће смештени у резервате, ићи ће да их се посматра, да их се гледа са гађењем, сажаље-
97
њем или запрепашћењем, а такође злобним дивљењем.
посебна врста чудовипгга, то јест, двоструко чудовиште, јер је и сама његова патетичност чудовишна.
570. Изгледа да мајмуни који живе у чопору избацују оне своје припаднике који су се на било који начин дружили са људима, Каква пггета што један Свифт није познавао овакав детаљ!
578. Све велике догађаје започели су просечни... лудаци. Можемо бити сигурни да ће тако бити и са "крајем света".
571. Треба ли проклињати своје столеће или сва столећа? Можемо ли себи представити Буду како напушта свет због својих савременика? 572. Што човечанство толико воли разне избавитеље, бесомучнике који без стида и срама верују у саме себе, разлог је у томе што оно себи умишља да они верују у њега. 573. Снага тог шефа државе је у томе што је истовремено химеричан и циничан. Бескрупулозан. 574. Највећи злочини почињени су из ентузијазма, болесног стања одговорног за готово све јавне и приватне несреће. 575. Идите и видите ту вашу будућност, ако вас то радује. Ја више волим да се држим садашње и прошле невероватности. Вама препуштам бригу да се сучелите са Невероватношћу као таквом. 576. - Ви сте против свега оног што је створено након последњег рата, рече ми та дама "у току ствари". - Преварили сте се у датуму. Ја сам против свега оног што је створено још од Адама. 577. Хитлер је, без икакве сумње, најзлокобнија личност у историји. И најпатетичнија. Успео је да оствари управо супротно од оног што је хтео, свој идеал је разрушио тачку по тачку. Он је
98
579. Зохар учи да сви они који чине зло на земљи нису били ни мало бољи ни на небу, са којег су били нестрпљиви да оду и да, срљајући ка улазу у провалију, "стигну раније у односу на време кад је требало да сиђу у овај свет". Лако распознајемо оно пгго је дубоко у тој визији преегзистенције душа и од какве користи она може бити кад се ради о објашњењу самоуверености и тријумфа "злих", њихове утемељености и меродавности. Будући да је њихов удар припреман на дуже стазе, није чудно што се шире свуда по земљи: они је освајају пре него пгго у њу стигну... одиста за сву вечност. 580. Оно пгго разликује истинског пророка од осталих јест у томе пгго он себе сматра извориштем учења и покрета који се међусобно искључују и ратују. 581. У некој метрополи, као и у некој селендри, људи и даље највише воле да доживе пропаст неког од својих ближњих. 582. Глад за разарањем толико је усидрена у нама да нико не успева да је искорени. Она чини део консгитуције свакога од нас, будући да је темељ самог бића свакако демонски. Мудрац је намирени, пензионисани рушитељ. Остали су рушиоци на свом задатку. 583. Несрећа је пасивно, трпно стање, док проклетсгво претпоставља избор тока насупрот,
99
дакле, идеју посланства, унутрашње снаге, коју несрећа не укључује. Неки проклети појединац или народ нужно представљају другу врсту у односу на неког несрећног појединца или несрећни народ. 584. Историја се не понавља у правом смислу те речи, али будући да је човек способан само за ограничени број илузија, оне се увек враћају другачије замаскиране, дајући тако једној липсалој свињарији изглед новине и глазуру трагичности. 585. Читам странице о Јовинијану, светом Василију и неколицини других. Сукоб између правоверносги и јереси у првим столећима не изгледа ни мало безумнији од оног на који су нас навикле модерне идеологије. Модалитети сукоба, страсти у игри, лудовања и спрдачине, готово да су идентични. У обадва случаја, све се врти око нестварног и непроверљивог, који представљају саму основу како религиозних, тако и политичких догми. Историја се може поднети једино ако измичемо и једнима и другима. Додуше, тачно је да би она у том случају престала да посгоји, на највеће добро свих нас, како оних који је трпе, тако и оних који је праве. 586. Оно што деструкцију чини сумњивом јесте њена лакоћа. Први који наиђе може да бриљира у њој. Али, ако је лако рушити, знатно је теже себе рушити. У томе је предност губитника над агитатором или анархистом. 587. Да сам живео у време почетака хришћанства, бојим се да бих подлегао његовом заводништву. Мрзим тог симпатизера, могућег фанатика, не могу себи да опростим то приступање чопору од пре две хиљаде година...
100
588. Растрзан између силовитости и разочараности, личим себи на неког терористу који је кренуо са идејом да изврши атентат, а затим застао на путу како би консултовао Проповедника или Епиктета. 589. Ако је веровати Хегелу, човек ће бити у потпуности слободан "само кад буде окружен једним светом који је у целости сам створио". Али, управо тако је и радио, а никад није био толико окован, толико роб као сада. 590. Живот би постао подношљив само у окриљу једног човечанства које више не би имало у залихи ни једну илузију, једног човечанства комплетно разувереног и одушевљеног што је такво. 591. Све што сам до сада могао да осетим и мислим личи ми на пробе анти-утопије. 592. Човек неће опстати. Ухваћен у заседу исцрпљености, он ће морати да испапгга због своје исувише оригиналне каријере. Јер, било би непојмљиво и противприродно да се дуго вуцара, а заврши добро. Његова перспектива је депримирајућа, дакле вероватна.
„Просвећени деспотизам“: једини облик владавине који може завести неки дух, који је одустао од свега, који је неспособан да буде саучесник у револуцији, будући да то није чак ни у историји. 593.
594. Ништа није тако несносно као кад се у исто време појаве два пророка. Један мора себе да избрише и нестане, уколико не жели да буде извргнут спрдњи. Осим ако у њу не упадну обојица, што би била најправичнија солуција.
101
595. Дубоко сам дирнут, чак потресен, сваки пут кад налетим на неког невиног. Одакле тај? Шта он тражи? Не оглашава ли његова појава неки неугодан догађај? Врло гадну пометеносг осећамо пред неким који ни на који начин не подсећа на своје ближње. 596. Свуда где су се цивилизовани људи појавили први пут, сматрани су од стране домородаца за штетна бића, за аветиње, утваре. Никад за жива бића. Неупоредива интуиција, пророчки опажај, нема друге. 597. Да су сви људи били "схватили", историја би већ одавно престала да тече. Међутим, ми смо из основа, ми смо биолошки неспособни да "схватимо". Па чак и кад би сви, сем једног, схватили, историја би се наставила због њега, због његове заслепљености. Због једне једине илузије! 598. X. тврди да се налазимо на крају једног
"космичког циклуса" и да ће ускоро све пући. У то не сумња ни једног тренутка. Истовремено, он је отац породице и то многочлане породице. Са таквом увереношћу као што је његова, какву ли је заблуду применио да у један изгубљени свет избацује дете за дететом? Ако предвиђамо крај, ако смо сигурни да он неће да омане, чак ако само рачунамо на његову могућност, онда га чекајмо сами. Не треба рађати на Патмосу. 599. Мудрац Монтењ није имао следбеника;
хистерик Русо још увек покреће народе. Волим само оне мислиоце који нису надахнули ни једног трибуна. 600. Године 1441., на сабору у Фиренци, одлучено је да пагани, Јевреји, јеретици и шизматици
102
немају никаквог удела у "вечном животу" и да сви они који се пре своје смрти не преобрате у праву религији, иду право у пакао. Само у време кад је Црква проповедала овакве лудорије, беше одисгинска Црква. Нека установа је живахна и снажна једино док одбацује све оно што није она. На несрећу, исто стоји ствар и са неком нацијом или неким режимом. 601. Неки озбиљан и частан дух не схвата, нити може ишта да схвати, у историји. За промену, она је изванредно способна да обдари насладама неког пакосног ерудиту. 602. Чудесна сласт на помисао да смо, као људи, рођени под несрећном звездом и да ће све оно што смо предузели и што ћемо предузети бити праћено малером. 603. Плотин се био спријатељио са једним римским сенатором, који је ослободио своје робове, одрекао се имовине и јео и спавао код својих пријатеља, с обзиром да више ништа није поседовао. Са "званичне" тачке гледишта, он беше заблудео, његов пример могао је да делује узнемирујуће, што, уосталом, и беше случај: један светац у Сенату... Његово присуство, сама могућност да се појави, какав то беше сигнал! Хорде више не беху далеко... 604. Човек који је потпуно победио егоизам, који није сачувао ни најмањи његов траг, не може опстати дуже од двадесет и једног дана, подучава се у једној модерној школи ведантизма. Ни један западњачки моралиста, макар и најцрњи, не би се усудио да људској природи прида толико стравичну, толико откривалачку прецизност.
103
605. Све мање и мање се позивамо на "напредак", а све више и више на "промену", а све оно што се наводи ради илустровања њених предности представља врхунски симптом једне неупоредиве катастрофе. 606. Само у једном трулом режиму може се дисати - и дерњати се. Али то нам пада на памет тек пошто смо допринели његовом рушењу и када смо још једино у могућности да жалимо за њим. 607. Оно што називамо стваралачким инстинктом само је девијација, изопачење наше природе: иисмо дошли на свет ради иновација и преврата, већ да бисмо уживали у привиду сопственог бивсгвовања, затим полако ликвидирали тај привид, а потом нечујно нестали. 608. Астеци су имали право кад су веровали да је потребно, ради умирења богова, понудити им сваког дана људске крви, како би се спречило да се свемир стропошта и поново пропадне у хаос. Већ одавно не верујемо у богове и више им не нудимо жртве. Свет је, и поред тога, и даље овде. Нема сумње. Једино што више немамо прилику да сазнамо због чега се није одмах растурио.
IX 609. Све чему тежимо произлази из потребе за мучењем. Трагање за избављењем и само је једно мучење, лукавије и боље камуфлирано од свих осталих. 610. Ако је тачно да помоћу смрти опет постајемо оно што смо били пре бивсгвовања, није ли било боље да се држимо чисге могућности и да одатле не мрдамо? Којег ће нам врага тај калауз,
кад смо могли заувек остати у неоствареној потпуности? 611. Када ми моје тело не дође на заказани састанак, питам се како са таквом стрвином да рачунам у борби против отказивања органа... 612. Антички богови су се спрдали са људима, завидели им, прогонили их, а по потреби и лупили. С обзиром да јеванђеоски Бог беше мање џандрљив и мање љубоморан, смртници немају чак ни ту утеху да га могу оптужити за своје невоље. Овде треба тражити разлог што не постоји или је немогућ неки хришћански Есхил. Љубазни Бог је убио трагедију. За разлику од њега, Зевс је заслужан за књижевност. 613. Откад памтим, спопада ме лудило одрицања. Само, чега да се одрекнем? Ако сам некад толико желео да будем нешто, то је само зато да бих имао задовољство да једног дана могу да кажем, као Шарл V Јусту: "Нисам више ништа". 614. Нека од Писама из Провинције изнова су писана и до седамнаест пута. Остајемо запањени што је Паскал могао да троши толико жара и времена на једно дело које нам данас изгледа од минималног значаја. Свака полемика са људима је временски ограничена. У Мислима, препирка се водила са Богом. То нас се помало још и тиче. 615. Свети Серафим Саровски пуних петнаесг година провео је у потпуном усамљеништву, не отварајући ником врата своје ћелије, чак ни владики који би с времена на време посећивао његов ермитаж. "Тишина", говорио је он, "приближава човека Богу, а на земљи га чини сличним анђелу".
105
Притом је морао да дода да тишина није никад дубља него кад смо немоћни да се молимо...
дину како се оглашава! Уместо симптома, прокламације! Зевс је, макар једном, показао деликатност.
616. Модерни су изгубили смисао за судбину, а тиме и склоност за кукњаву. У позоришту би морали, кад престане радња, васкрснути хор, а на сахранама нарикаче.
621.У епохама јаловости, требало би да се замрзне-мо, да спавамо данима и ноћима како би сачували своје снаге, уместо да их траћимо на морење и јарост.
617. Тескобник се граби за све оно што може учврстити и подстаћи његову провиденцијалну бољку: хтети да га од ње излечимо значи пореметити његову равнотежу, с обзиром да је стрепња база његовог постојања и напретка. Препредени исповедник зна да је она неопходна, да онај ко ју је једном упознао не може више без ње. Будући да се не усуђује д а обзнањује њене благодети, служи се заобилазним путем и хвали грижу савести, као прихваћен и уважен облик стрепње. Његове муштерије јако су му на томе захвалне. На тај начин он успева да их задржи за себе без муке, док се његове лаичке колеге копрцају и понижавају да би сачували своје. 618. Ви ми рекосте да смрт не постоји. Слажем се, под условом да сместа усгановимо да ништа не постоји. Прихватити реалносг било чега, а исговремено је не признати ономе пгго изгледа тако очигледно стварно, чиста је настраност.
622. Дивити се можемо само некоме ко је тотално неодговоран. Кад човек погледа, дивљење нема никакве везе са поштовањем.
619. Кад починимо глупост да некоме поверимо неку тајну, једини начин да будемо сигурни да ће је сачувати за себе јесте да га одмах убијемо. 620. "Болести, свака на свој начин, неке дању а неке ноћу, посећују људе доносећи патњу смртницима - у тишини, јер им је мудри Зевс одузео реч" (Хесиод). На сву срећу, јер су патње, и кад су неме, већ довољно неподношљиве. Шта би тек било кад би се разбрбљале? Можемо ли замислити и једну је-
106
623. Предност - која није занемарујућа – од тога што смо превише мрзели људе јесте у томе што на крају доспевамо дотле да их подносимо, због истрошености саме те мржње. 624. Склапам прозорске капке и пружам се у помрчини. Све неразговетнији мрмор спољног света, расплињава се. Постојимо још само ја и... у томе је "цака". Испосници су провели свој живот : у дијалогу са нечим што је било најскривеније у њима. Што не бих и ја могао, следећи њихов пример, да се посветим тој врхунској вежби, кроз коју се сједињујемо са дубином свог сопственог бића! Важан је тај разговор мене са собом, тај прелаз од једног ка другоме, али он има вредност једино ако га непрестано обнављамо, на тај начин да ја бива укинуто ресорбујући се у другоме, у његовом суштинском облику. 625. Чак и у близини Бога чује се незадовољно режање, о чему сведочи побуна анђела, прва за коју знамо. Умесно је веровати да се ни на једном нивоу лествице стварања света никоме не опрашта његова супериорност. Може се чак појмити и завидљиви цвет.
107
626. Врлине немају лице. Безличне, апстрактне, конвенционалне, оне се троше много брже од порока који, набијени виталношћу, са годинама постају све одређенији и жешћи. 627. "Све је испуњено богом", говорио је Талес у само свитање философије; на другом крају, на њеном заласку до кога смо пристигли, можемо изјавити - не само из потребе за симетријом већ из попгговања према очигледности - да је "све испражњено од бога". 628. Бејах сам на том гробљу понад села, кад у њега уђе нека трудница. Сместа изађох одатле, да не бих морао да будем у близини те носитељке леша нити да премишљам о контрасгу између једне агресивне утробе и потамнелих гробова, између једног лажног обећања и свршетка свих обећања. 629. По свему судећи, потреба за молитвом нема никакве везе са вером. Она извире из једне нарочите утучености и трајаће колико и она, чак ако би у то време богови и успомена на њих већ били заувек нестали. 630. "Ни једна реч не може се надати ничему осим сопственог пораза" (Григорије Палама). Једна тако радикална осуда сваке литературе могла је доћи само од неког мистичара, од неког професионалца за Неисказиво. 631. У Античко доба, радо се прибегавало нарочито међу философима - драговољном гушењу тако што би се задржао дах све док не уследи смрт. Тај, тако елегантан, и надасве, практичан метод да се оконча, у потпуности је нестао и уопште није извесно да би једног дана могао да васкрсне.
108
632. Стално нам говоре: идеја судбине, која претпоставља промену, историју, не може се применити на неко непокретно биће. Тако се не може говорити о "судбини" Бога. Бесумње да не може - у теорији. Али у пракси, једино то и чинимо, нарочито у епохама кад се растачу веровања, кад је вера колебљива, кад изгледа да више ништа није у стању да пркоси врену, кад је и сам Бог увучен у опште распадање. 633. Чим почнемо да желимо, падамо под јурисдикцију Ђавола. 634. Живот није ништа; смрт је све. Па ипак, постоји нешто такво као пгго би била смрт, независно од живота. Управо то одсуство одвојене, аутономне стварности, чини смрт свеоппггом; она нема своју властиту област, већ је свеприсутна, као и све друго чему недостаје идентитет, омеђеност и усмереност: бестидни бескрај. 635. Еуфорија. Неспособан да себи дочарам своја уобичајена расположења и мисли које се из њих рађа-ју, гурнут неком непознатом силом, ликујем без мотива и кажем себи - то мора да је оно славље непознатог порекла које треба да осећају они који јуре за пословима и боре се, они који пропзводе. Они нити могу нити хоће да мисле на оно што их пориче. Мислили би кад из тога не би проистицале и одређене консеквенце, као што беше случај са мном за време тог незаборавног дана. 636. Чему развезати причу о нечему што искључује коментар? Неки објашњен текст није више текст. Нека идеја постоји зато да живимо с њом, а не да је искривљујемо; да се боримо с њом, не да описујемо њене етапе. Историја философије је негација философије.
109
637. Пожелевши да тачно сазнам које ме све ствари замарају, са доста устезања кренух да саставим њихов списак: иако некомплетан, изгледао ми је тако дугачак и тако депримирајући да поверовах како је боље да га сведем на замор по себи; заваравајућа формула која, захваљујући свом философском састојку, може да опорави окуженог. 638. Разарање и слом синтаксе, победа двосмислености и оног "приближно". Све е то врло лепо. Пробајте само да саставите свој тестамент, па ћете видети да лн је упокојена строгост била баш толико достојна презирања. 639. Афоризам? Ватра без пламена- Јасно је да се на њој нико неће огрејати. 640. Никад се не бих могао уздићи до "непрекидне молитве", какву су хвалили хезихасти, чак и кад бих изгубио разум. У погледу милосрђа, познати су ми само његови изливи, сумњиве претераности, а аскеза ме не би привукла ни на један час кад у њој не бих нашао све оно пгго чини особине лошег свештеника: немарност, прождрљивост, смисао за ојађеносг, лакомост и гађење према свету, цимање између трагедије и збрке, наду у неко унутрашње сурвавање... 641. Не сећам се више који Отац против отупелости препоручује физички рад. Сјајан савет, који сам одувек спонтано примењивао: нема више чамотиње, те световне отупелости која се опире ошљарењу. 642. Већ годинама без кафе, без алкохола, без дувана! Срећом, ту је стрепња која вешто замењује најжешћа надражујућа средства.
1 Православна мистична секта на Светој Гори (Атос) из XIV века.
643. Најтежи прекор који се може учинити полицијским режимима је што они присиљавају људе, уколико су обазриви, да униште писма и интимне дневнике, то јест оно што је најмање лажно у литератури. 644. Да би се дух одржао будним, клевета се показује једнако ефикасном као и болест: исти опрез, иста грчевита пажња, иста несигурност, исга избезумљеност вас шибају, исто убитачно обогаћивање. 645. Ја нисам ништа, то је очигледно, али, како сам већ одавно хтео да будем нешто, нисам успео да угушим ту вољу: она постоји и даље зато што је постојала раније, она делује на мене и влада мноме, иако је одбацујем. И баш онда кад је прогнам у своју прошлост, она се ускописги и гњави ме: будући да никад није била задовољена, одржала се недирнутом и нема намеру да се повинује мојим заповестима. Затечен између себе и сопствене воље, шта да радим? 646. У својим "Рајским степеницама", свети Јован Калимах бележи да неки поносни свепггеник нема потребу да буде прогањан злодухом: он је свој властити злодух. Помишљам на извесног X, који је промашио свој живот тако што се закалуђерио. Нико није био боље скројен од њега да се истакне у овом свету и да у њему бриљира. Неспособан за понизност и покорност, изабрао је самоћу и у њу се заглибио. У себи није имао никаквих особина потребних да, према изразу истог тог Јована Калимаха, постане "заљубљеник Бога". Уз помоћ пакосги не може се делати на свом избављењу нити помоћи другима да делају на свом. Уз помоћ пакости могу се само прерушити своје ране, ако не и своја гађења.
111
647. Моћи живети без икакве амбиције представља велику снагу и велику срећу. Ја сам своје амбиције сузио. Али већ и сама чињеница да сам сузио амбиције још увек је део амбиције. 648. Испражњено време када медитирамо, у ствари је једино испуњено време. Не бисмо никад требали да се стидимо што акумулирамо празне тренутке. Привидно празне, а у ствари препуне. Медитација представља врхунску доколицу, чију смо тајну изгубили. 649. Племенити чинови увек су сумњиви. Сваки пут када их чинимо, зажалимо због тога. Јер су лажни, театарски, позерски. Истина је да због њих жалимо готово колико и због гнусних чинова. 650. Када поново помислим на било који тренутак свог живота, био он најгрозничавији или најравнодушнији, шта је од њега још остало и каква је разлика сада између њих? Будући да је све постало слично, нестварно и без контура, управо кад не осећам ништа налазим се најближе истини, разумевам своје садашње стање у којем рекапитулирам своја искуства. Чему онда било шта доживљавати? Нема више никакве "екстазе" коју би успомена или машта могле да васкрсну! 651. Све до свог последњег тренутка, нико не успева да до краја искористи своју смрт; она, чак и за неког ко је рођен у агонији, чува мрвицу новине. 652. Према Кабали, Бог у почетку створи душе, а оне све стадоше пред њега у обличју какво ће заузети касније приликом свог оваплоћења. Свака од њих, кад јој дође време, прими наредбу да се сједини с телом које јој је намењено и свака
112
узалуд заклињаше свог Творца да је поштеди таквог робовања и каљања. Што више мислим на оно што је морало да се догоди кад је дошао ред на моју душу, то више говорим себи да, ако посгоји нека која је више од осталих требало да се опире инкарнацији, то беше управо она. 653. Скептика се усуђујемо гњавити говорећи о "аутоматизму сумње", док у вези са неким верником нико не говори да је запао у "аутоматизам вере". Па ипак, и вера има махинални карактер, на другачији начин него сумња, која има барем то извињење да прелази из изненађења у изненађење додуше, све унутар оквира расула. 654. Ону мрвицу светлости у сваком од нас, која потиче од пре нашег рођења, управо пре свих рођења, њу је важно запггитити уколико желимо да продужимо нит са том удаљеном светлошћу, од које никад нећемо знати због чега бејасмо одвојени. 655. Никада нисам доживео осећај испуњености, истинске среће, а да не помислим да је сад или никад стигао тренутак мог ишчезнућа за сва времена. 656. Стиже тренутак кад ће нам изгледати као пука доконост што можемо да бирамо између метафизике и аматеризма, између недокучивог и анегдоте. 657. Да бисмо правилно оценили какво назадовање представља хришћансгво у односу на паганизам, довољно је упоредити сиротињске мисли које су о самоубиству крчмили Црквени Оци са мишљењима која су о истој теми изражавали један Плиније, један Сенека, па чак и један Цицерон.
113
658. Каква је сувислост онога што се каже? Тај след поставки који сачињава неки говор, има ли икаквог смисла? А те поставке, ако их разматрамо једну по једну, имају ли уопште свој предмет? Не може се уопште говорити осим ако се апстрахују оваква питања или ако се себи постављају што је могуће ређе.
663. Тој Пољакињи, која је с оне стране здравља и болести, чак с оне стране живота и смрти, нико не може ништа помоћи. Не може се излечити сабласт, а још мање неко ко је сит живота. Могу се излечити само они који припадају земљи и још увек имају у њој корење, колико год оно било плитко укопано.
659. "Пуче ми прслук за све” - ако су ове речи
664. Периоди јаловости кроз које пролазимо подударају се са изооштравањем наше моћи расуђивања, са потискивањем лудака у нама.
могле бити изговорене, па макар то било и један једини пут, хладнокрвно, са пуном свешћу о њиховом значењу, онда је историја оправдана, а са њоме и ми сви. 660. "Куку ономе о коме цео свет говори добро!"
Христ пророковаше овде свој сопствени крај. Сада сви о њему говоре добро, чак и најтврдокорнији неверници, они првенствено. Добро је знао да ће једног дана страдати од свеопштег одобравања. Хришћанство је изгубљено уколико није стално изложено немилосрдним прогонима, као што су они чији је предмет било у својим почецима. Оно би по сваку цену морало себи стварати непријатеље, а себе припремити за велике невоље. Још би га можда једино неки нови Нерон могао спасити... 661. Верујем у скорашњу реч, тешко да могу да замислим неки дијалог који би се протезао на прекодесет хиљада година. Још теже ми је замисливо постојање неког, који би трајао не кажем десет хиљада, већ само једну хиљаду година. 662. У некој књизи о психијатрији, задржавам се само на оним местима где се говори о болестима; у некој књизи критика, само на цитатима.
114
665. Ићи до крајњих граница свог умећа или, још боље, свога бића, такво је начело свакога ко себе сматра иоле изабраним. 666. Људи одају илузију да су слободни из чисто говорних разлога. Кад би радили исто оно што и иначе раде, али без и једне речи, сматрали бисмо их за роботе. Према томе, они варају сами себе, као што варају и друге: најављујући оно што ће да изврше, како би се могло помислити да они нису господари својих чинова? 667. У дну душе, свако себе осећа и сматра бесмртним, па макар знао и да ће следећег часа издахнути. Све се може схватити. све прихватити, све реализовати, изузев сопствене смрти, свеједно да ли од ње стрепимо без предаха или смо с њом помирени. 668. Посматрах тога јутра како воде животиње на кланицу. Готово свака би, у последњем тренутку, одбила да иде даље. Да би је на то натерали, тукли су је по стражњим ногама. Овај призор често ми се враћа у свест када, избачен из сна, немам снаге да се супротставим свакодневном кажњавању Временом.
115
669. Одабрао сам за свој циљ да се одликујем у
запажању пролазног карактера свега. Смешно истицање, које ће упропастити све моје радости; боље речено: све моје осећаје. 670. Свако испашта свој први тренутак. 671. Само за један секунд, чини ми се да сам осетио управо оно што за неког жарког присталицу Веданта може значити задубљеност у Браман. Како бих волео кад би тај секунд могао бесконачно да се протегне! 672. У сумњи сам тражио лек против стрепње. Лек је завршио тако што се удружио са болешћу. 673. "Ако се неко учење шири, значи да су
небеса тако хтела" (Конфучије). ... Управо у то бих волео себе да убедим сваки пут када се, пред овом или оном победничком заблудом, мој бес готово граничи са можданим ударом. 674. Колики ли је број занесењака, слабоумника, дегенерика, којима сам могао да се дивим! А сада, на помисао да више никад нећу постати присталица било чега, осећам олакшање блиско оргазму. 675. Је ли то акробата? Је ли то неки диригент
кога је шчепала Идеја? Прво се одушеви, а затим спласне, он измењује алегро и анданте, он је свој господар као што су то факири или преваранти. Све време док говори, одаје утисак као да трага, једино што се никад не зна за чиме: стручњак у вештини кривотворења мислиоца. Ако би рекао само једну потпуно јасну ствар, био би изгубљен. Будући да му није познато - као ни његовој публици - куда се запутио, он може сатима да про-
116
дужи, а да не истроши задивљеност марионета које га слушају. 676. Привилегија је живети у сукобу са својим временом. Сваког тренутка свесни сте да не мислите као други. То стање наглашене различитости, колико год изгледало убого и јалово, ипак поседује философски статус, кога бисмо узалуд тражили у мишљењима која су усклађена са постојећим.
677. "Ту се ништа не може", не престаје да ми одговара деведесетогодишњакиња на све што јој рекох, на све што урликнух у њене уши, у погледу садашњости, будућности, општег тока ствари... У нади да ћу јој искамчити и неки другачији одговор, наставих са својим сгрепњама, жалопојкама, кукњавом. Не добивши од ње ништа осим вечитог "Ту се ништа не може ", на крају дигох руке и одох, киван на себе, киван на њу. Какве ли идеје отварати се пред једном малоумницом! Како изађох, тако се деси потпуни преокрет. "Али, матора има право! Како нисам одмах схватио да њена офуцана песма сакрива једну истину и то без сумње најважнију, будући да је све што се дешава споља потврђује, а све што је у нама одбацује?" X 678. Две су врсте сазнања: изворно (Хомер, Упанишаде, фолклор) и накнадно (будизам Махајане, римски стоицизам, александријска гноза). Првобитна светлост и изнемогло чкиљење. Буђење свести и замор од тог буђења. 679. Ако је истина да оно што умире није никад ни постојало, онда и рођење, извор смртносги, постоји једнако мало као и све остало.
117
,
680. Чувајте се еуфемизама! Што су више уверени да камуфлирају, то више појачавају ужас. Користити реч нестао, уместо покојни или умро, изгледа ми будаласто, то јест, бесмислено. 681. Када човек заборави да је смртан, он се осећа способним да учини велике ствари, а каткад то и постиже. Тај заборав, плод неумерености, истовремено је и узрок његових несрећа. "Сети се да си смртан". Антика је изумела трагичну скромност. 682. Од свих коњаничких статуа римских им-
ператора, једина која је преживела варварске инвазије и деловање столећа јесте статуа Марка Аурелија, који је најмање од свих био император и који би био у стању да се помири са било каквим положајем. 683. Уставши са сијасет планова у глави, дадох се на посао, убеђен да ће то трајати цело преподне. Само што седох за сто кад одвратна, бесрамна и сугестивна фраза: "Шта тражиш на овоме свету?" збриса сав мој полет. Стога, као и обично, поново легох у кревет са надом да ћу наћи неки одговор на то питање или, још боље, опет се успавати. 684. Опредељујемо се и одлучујемо дотле док се држимо површинске стране сгвари; чим одемо у дубину, не можемо више ни да одлучујемо ни да се опредељујемо, можемо још само да жалимо за површинском страном... 685. Страх да не будемо изиграни је вулгарна
верзија истраживања Истине. 686. Уколико себе добро познајемо, а и поред тога се тотално не презиремо, то је зато што смо
118
исувише сити свега да се препустимо ексгремним осећањима. 687. Осиромашујуће је следити неко учење, веровање, систем - нарочито за неког писца; изузев ако не живи у противуречности са идејама на које се позива, што се често дешава. Та противуречност, или та издаја, стимулише га, одржава га у несигурности, узнемирава га и постиђује, што су повољни услови за сгварање. 688. Рај беше место у коме се све знало, али ништа није било објашњено. Свет пре греха, пре коментара... 689. Немам вере, на срећу. Ако бих је имао, живео бих у сталном страху да ћу је изгубити. Тако, далеко од тога да би ми помогла, она би ми једино шкодила. 690. Неки преварант, неки разметљивац, свестан да је то, дакле самопосматрач, нужно је даље одмакао у сазнању него неки одмерен дух, пун заслуга, сав из једног комада. 691. Когод поседује тело има право на назив уклетника. Ако је уз то оптерећен и "душом", не- ма тог проклетства на које не би могао да претендује. 692. Какав језик користити пред неким ко је све изгубио? Најнејаснији, најрасплинутији, биће увек и најефикаснији. 693. Надмоћност кајања: дела која нисмо учинили, због тога што нас прогоне и што на њих мислимо без престанка, чине једини садржај наше свести.
119
694. Каткада пожелимо да будемо људожде-
ри, не из задовољства да смажемо било кога, већ из оног да га исповраћамо. 695. Не хтети више бити човек... сневати о неком другом облику пропасти. 696. Сваки пут кад се нађемо у некој недоумици, најбоље је да се испружимо и пустимо сате да промичу. Одлуке донесене у усправном стању не вреде ништа: оне су диктиране било охолошћу, било-сграхом. Излежавајући се, и даље еу нам познате те две напасти, али у разблаженијем и без-, временијем облику. 697. Када неко јадикује како му је живот бесциљан, довољно је само подсетити га да се живот као такав налази у сличној ситуацији, ако не и горој. 698. Дела умиру; фрагменти, будући да нису ни живели, тим мање могу да умру. 699. Страх од преопширности ме паралише. Али, преопширност је суштина комуникације (дакле, и мишљења), она је крв и месо говорења и писања. Хтети се одрећи преопширности - то је као блудничити са скелетом. 700. Баш задовољство што смо се уздржали од испуњења неког задатка (нарочито кад не верујемо у њега и кад га чак презиремо) показује до којег степена још увек припадамо шљаму. 701. Моја заслуга није у томе што сам потпуно неефикасан, већ што хоћу да будем такав. 702. Не тајим своје изворе зато што је, у крајњој линији, боље бити само привид нечега.
120
703. Као смеса аутоматизма и ћефа, човек је робот са фалинком, покварени робот. Камо среће да то и остане и да једног дана не буде поправљен! 704. Оно што свако ишчекује, био или не био стрпљив, очигледно је смрт. Али он то сазнаје тек кад она стигне... тј. кад је исувише касно да би могао у њој да ужива. 705. Човек је свакако започео да се моли знатно пре него што је знао да говори, јер како би иначе могао поднети страву коју је морао да доживи приликом напуштања животињског стања, приликом одрицања од њега, осим помоћу гроктања и скамукања, тих прототипова, тих првих претеча молитве? 706. У уметности као и у свему другоме, ко- \ ментатор је најчешће обавештенији и проницљивији него онај кога коментарише. У томе је предност убице над жртвом. 707. "Будимо захвални боговима што никог присилно не задржавају у животу". Сенека (чијем стилу, према Калигули, недостаје цемента) је отворен за суштинско, и то не толико због свог пристајања уз стоицизам, колико због осмогодишњег изгнанства на Корзику, која је у то време била изузетно дивља. Такво искушење подарило је једном површном духу димензију коју нормалним путем не би стекао. Оно га је ослободило учешћа болести. 708. Ево овај тренутак, још увек мој, почиње да истиче, да ми измиче, већ је прогутан. Хоћу ли тако проиграти и следећи? Закључујем: он је овде, припада мени, а већ је далеко. Од јутра до вечери, производити прошлост!
121
709. Након што је узалудно испробао сва мистична искушења, преостаде му још само један излаз: утонути у мудрост... 710. Чим почнемо да постављамо питања звана философским, уз неизоставну употребу жаргона, задобијамо надмоћан, агресивни изглед и то у једној области где би скрушеност морала да буде правило јер је правило и нерешивост проблема. Ова аномалија само је привидна. Што су крупнија питања којима приступамо, то више губимо главу: на крају доспевамо чак дотле да самима себи приписујемо димензије које припадају њнма. Што је охолосг теолога још безочнија од философа, то је зато пгго се нико не може некажњено бавити Богом: упркос нашој вољи, доспевамо дотле да себи приписујемо неке од његових атрибута, разуме се, најгоре. 711. Измирен са самим собом и са светом, дух кржља. Он цвета и од најмањег супротстављања. Све у свему, мисао представља бесрамно искоришћавање наших нелагода и немилости. 712. Ово моје тело, некад верно, почиње да ме се одриче, не следи ме више, престало је да буде мој саучесник. Одбачен, издат, шутнут у буџак, у шта ли би се преметнуо кад моје старе болештине не би притекле да ми посведоче своју лојалност, да ми праве друштво у свако доба дана и ноћи? 713. "Отмени" људи нису новатори у области
језика. За разлику од тога, ту се истичу сви они који разметљиво карабуџе или се брљугају у емотивно обојеној неотесаности. Они су нагонски, они и саме речи доживљавају. Да ли је вербална генијалносг наслеђе ниског порекла? У сваком случају, она захтева бар мало нитковлука.
122
714. Требало би се усредсредити само на један једини идиом и продубљивати у свакој прилици његово познавање. За једног писца, брбљање са неком кућепазитељком знатно је корисније него водити разговор са неким научником на страном језику. 715. "... Осећање да смо све, а очигледност да нисмо ништа". У мојој младости, чиста случајност ме навела да натрапам на овај завршетак фразе. Бејах згромљен. Све што сам тада преживљавао и све што сам имао да преживим после тога, налазило се згомилано у овој изваиредно баналној формулацији, синтези ширења и слома, екстазе и слепог сокака. Откровење је најчешће изазвано неким општим местом, а не парадоксом. 716. Поезија искључује прорачун и предумишљај: она представља недовршеност, предосећај, вртлог. То није ни бучна геометрија, ни след бескрвних придева. Сви смо ми исувише рањени и исувише изгубљени, исувише уморни и исувише варварски, да бисмо још ценили професију. 717. Никако се не можемо отрести идеје прогреса, а ипак она не заслужује да се на њој задржавамо. Слично је и са "смислом” живота. Живот треба да има смисао. Али постоји ли и један једини који се, после испитивања, не показује као спрдња? 718. Искасапљено дрвеће. Зграде које ничу. Рупе, на све стране рупе. Човек се шири. Човек је рак-рана земље. 719. Идеја фаталности има нечег заводничког и похотљивог: она вас одржава успаљеним. 720. Троглодит који је прошао кроз све нијансе засићености...
729. Идеално биће? Анђео опустошен хумо721. Задовољство да сами себе клевећемо
много је вредније од оног да будемо оклеветани.
722. Боље него икоме другом, позната ми је опасност да будемо рођени гладни свега. Отровни поклон, освета Провиђења. Тако оптерећен, не могадох доспети ни до чега, разуме се, на духовном плану, једином који је значајан. Ни најмање случајно, моја пропаст меша се са мојом суштином. 723. Мистичари и њихова "сабрана дела". Уколико се неко обраћа Богу, и само Богу, као што они претендују, морао би да се причува од писања. Бог се не бави читањем... 724. Сваки пут када помислим на суштинско,
чини ми се да га назирем у ћутању или у експлозији, у обамрлости или у вриштању. Никад у говору. 725. Када током целог боговетног дана прежвакавамо неумесносг рођења, све оно што планирамо и све оно што извршимо изгледа јадно и ништавно. Тада личимо на неког лудака који, иако се излечио, и даље мисли једино на кризу коју је прошао, на ”сан" из кога се пробудио; он би стално хтео да се врати у њега, утолико пре што му излечење није било ни од какве користи. 726. Глад за мучењем је за једне оно што је
примамљива добит за друге. 727. Човек је проистекао из ниског порекла.
Брљотина у рају беше Прва последица тога. Остатак није могао да омане. 728. Никада нећу разумети како је могуће
вечни. 124
живети ако се зна да нисмо - у најмању руку! -
ром. 730. Када су, после серије питања о жељи, гађењу и смирености, питали Буду: "Који је циљ, . крајњи смисао нирване?", он није одговорио. Он се насмешио. Многи су кудили тај његов осмех, уместо да у њему виде нормалну реакцију на неко беспредметно питање. То и ми радимо кад нас деца питају зашто. Осмехујемо се, зато што никакав одговор није замислив, зато што би одговор био бесмисленији и од самог питања. Деца не прихватају да било шта има границе; она увек желе да завире с оне стране, то јест, чега има после. Али, не постоји после. Нирвана је крајња граница. Она је ослобођење, врхунски ћорсокак... 731. Сигурно је да је егзистенција морала имати и нешто привлачно пре појаве буке, то јест, пре неолита. Кад ли ће доћи човек који ће нас отарасити свих људи? 732. Мора се признати да неки мртворођени не би требало да се преображава у дуговечног, да се енергијом умоболника граби за још један дан живота више, уместо да првом згодном приликом напусти поприште. 733. Луцидност не може да искорени жудњу за животом, колико год се трудила, она нас само чини неприкладним за живот. 734. Бог: болест од које верујемо да смо излечени будући да од ње више нико не умире. 735. Несвесност је тајна, она је "животни принцип" живота... она је једино прибежиште против "ја", против гадости што сам појединац, против заглупљујућих учинака свесног стања које
125
је тако застрашујуће, тако тешко за подношење да би га требало резервисати једино за атлете. 736. Сваки успех, било које врсте, повлачи унутрашње осиромашење. Захваљујући њему заборављамо ко смо, он нас лишава патње због сопствене ограничености. 737. Никад нисам себе сматрао бићем. Већ неграђанином, маргиналцем, ситницом која постоји само кроз претераност, кроз преобиље свог ништавила. 738. Доживети бродолом на пола пута између епиграма и чежње! 739. Патња отвара очи, помаже нам да видимо
742. "Стигавши на трг Конкорд, мисао ми беше да се уништим". У целокупној француској књижевности, ништа ме није толико салетало. 743. Све у свему, једино се рачунају почетак и расплет, чињење и уништење. Пут ка бићу и пут изван бића, у томе је дах живота, дисање, док Биће као такво представља једино душегупку. 744. Како време одмиче, убеђујем себе да прве године мог живота беху рај. Међутим, нема сумње да се варам. Наиме, ако икад и беше раја, требало би да га тражим у времену пре мог рођења. 745. Златно правило: оставити недовршену слику о себи...
ствари које иначе не бисмо запазили. Дакле, једина њена корист је по сазнање, док, изван тога, служи само загађивању егзистенције. Што, узгред буди речено, још више подстрекава сазнање. " Патио је, дакле, схватио је ". То је све што се може рећи о некој жртви болести, неправде или било које друге врсте невоље. Патња никог не поправља (изузев оног који већ беше добар), она се заборавља као што се уопште све заборавља, она не улази у "баштину човечанства" нити на било који начин бива сачувана, већ се губи као што се све губи. Још једном, она служи једино отварању очију.
746. Што је човек више човек, то више губи од стварности: то је цена коју мора да плати због своје особене супггине. Кад би доспео до самог краја своје посебности и кад би постао тотални, апсолутни човек, ту не би било више ничег што би подсећало на било какав облик егзистенције.
740. Човек је рекао оно што је имао да каже. Сад би требао да отпочине. Али он на то не пристаје и, иако је ушао у фазу преживелосги, и даље се врпољи као да је на прагу неке задивљујуће каријере.
748. Сваки успех је срамотан: од њега се никад не можемо искупити, разуме се, у његовим властитим очима.
741. Вриштање има смисла само у једном свету који је неко створио. Ако нема Творца, какве сврхе има привлачити пажњу на себе?
126
747. Занемелост пред пресудама судбине, после столећа громогласног заклињања, поновно откриће античког Умукни, ето на шта бисмо себе морали да сведемо, ето наше битке, ако је ова реч уопште умесна кад се ради о једном предвиђеном и прихваћеном поразу.
749. Ужасавање од истине о самоме себи је изнад границе подношљивости. Колико је за жа-
127
љење онај ко се више не заварава у погледу себе! (ако такав створ уопште постоји). 750. Нећу више да читам мудраце. Нанели су ми исувише зла. Требао бих да се препустим нагонима, да дозволим своме лудилу да процвета. Радио сам управо супротно, ставио сам маску разума, а маска је на крају заменила мој лик и узурпирала све остало. 751. У тренуцима властите мегаломаније, говорим себи како је немогуће да моје дијагнозе буду погрешне, да треба само бити стрпљив, само причекати до краја, док не стигне последњи човек, једини створ који ће бити у стању да ми да за право... 752. Идеја да је боље било никад не постојати спада у оне које наилазе на највише противљења. Будући да је способан да себе посматра само изнутра, свако жив себе сматра потребним, то јест, неопходним, свако себе осећа и види као неку апсолутну стварност, као целину, као све. Од тренутка када се у потпуности поистоветимо са својим сопственим бивствовањем, реагујемо као Бог, јесмо Бог. Једино када истовремено живимо и унутар себе и на маргини себе, у стању смо да потпуно мирно појмимо да је боље било да се случајност што смо рођени није никада десила. 753. Кад бих следио своју природну склоност, све бих шутнуо у вражју матер. И управо за казну што немам петље да је следим, покушавам да оглупавим дружећи се са онима који су нашли смирење. 754. Један писац не оставља на нама своје трагове због тога што смо га много читали, већ зато што смо мислили на њега више него што за-
128
служује. Нисам нарочито изучавао ни Бодлера ни Паскала, али никад нисам престао да размишљам о њиховим бедама, које су ме пратиле посвуда, тако верно као да су моје сопствене. 755. У сваком животном добу, више или мање јасни знаци нам дају до знања да је дошло време да се чистимо. Ми оклевамо, остављамо да одлежи, убеђени да, када старост коначно стигне, ти ће знаци постати толико очигледни да би даље устезање било непристојно. Они су доиста очигледни, али више немамо довољно крепкости да извршимо једини увиђавни чин који може да почини неко живо биће. 756. Име једне филмске звезде, славне у моме детињству, изненада ми пада на памет. Ко се још сећа ње? Много више од философских нагваждања, управо детаљи овакве врсте откривају нам ужасну стварност и нестварност времена. 757. Што, упркос свему, успевамо да трајемо, то је због тога пгго су наше слабости толико многобројне и толико противуречне да једне друге међусобно потиру. 758. Једини тренуци који мојим мислима пружају утеху су они у којима сам прижељкивао да не будем нико и нипгга ни за кога, у којима би ме облило црвенило на помисао да оставим и најмањег трага у било чијем сећању... 759. Нужан услов за духовну испуњеност: увек бити лоше прихваћен... 760. Ако желимо да смањимо број својих разочарања или разбеснелости, важно је да се у свакој прилици подсетимо да смо овде зато да бисмо једни друге чинили несрећним и да побуна против
129
таквог стања ствари представља поткопавање сам о г темеља заједничког живота. 761. Од неке болести обољевамо тек почевши од тренутка кад нам рекну њен назив, кад нам ставе омчу око врата... 762. Све моје мисли окренуте су ка помирењу са судбином, па ипак, не прође ни један дан, а да не спаламудим неки ултиматум упућен Богу или било коме другом. 763. Када свако буде схватио да рођење представља пораз, постојање, напокон подношљиво, изгледаће нам као сутрашњица једне капитулације, као одахнуће и починак побеђеног. 764. Докле год су људи веровали у Ђавола, све што се догађа било је схватљиво и јасно; откако више не верују у њега, потребно је приликом сваког догађаја тражити неко ново објашњеше, колико натегнуто толико и произвољно, које интригира све људе, а не задовољава никог. 765. Истину не тражимо баш увек; али када за њом жудно и силовито трагамо, мрзимо све оно што је израз, све оно што указује на речи и облике, све те племените лагарије, које су још удаљеније од истинитог него вулгарне лагарије. 766. Стваран је само онај ко проистиче из емоције или из цинизма. Сви остали су само "таленти". 767. Животност и непопустљивост иду руку под руку. Благост, знак анемије, укида изругивање јер одступа пред свим облицима различитости. 768. Наши физиолошки јади припомажу нам да на будућност помишљамо с поверењем: они нас
130
ослобађају од сувишног узнемиравања, они дају све од себе како ни један од наших дугорочних планова не би имао довољно времена да истроши све наше залихе енергнје. 769. Царство се распуче, Варвари насрнуше... Шта да се ради, осим побећи из Столећа? Срећна ли беху времена када се имало где побећи, када празни простори беху доступни и гостољубиви! Ми смо, пак, лишени свега, чак и пустиње. 770. За онога ко има несносан обичај да раскринкава привиде, догађај и неспоразум су синоними. Ићи ка суштинском, значи напустити сврставање, признати да смо побеђени. 771. X. без сумње има право када себе упоређује са "вулканом", али греши што улази у детаље. 772. Сиромаси, принуђени да без престанка мисле на новац, доспевају до губљења духовних предности непоседовања и спуштања на тако низак ниво као и богаташи. 773. Првобитни Грци су психу сматрали као ваздух или ветар или, у најбољем случају, дим, и радо им дајемо за право сваки пут кад смо заморени од чепркања по сопственом или туђем "ја", у трагању за необичним или, ако је могуће, сумњивим дубинама. 774. Последњи корак ка равнодушности састоји се у разарању самог појма равнодушности. 775. Шврљати по шуми између двају шпалира папрати преображених с јесени, то је прави тријумф. Шта су у односу на то овације и акламације?
131
776. Омаловажити претке, ниподаштавати их, сатрти у прах и пепео, себе узети као темељ, себе установити као базу, уништити своју полазну тачку, казнити себе због порекла..., проклети све те које нисмо сами изабрали, ту ситну жгадију каква год била, вечито напрегнуту између претворности и елегичности, чија је једина мисија да их се отарасимо... 777. Пошто сам раскинуо све своје везе, сад
бих морао да осетим слободу. Доиста је и осећам, и то толико жестоко да ме је страх да уживам у њој. 778. Кад се обичај да стварима гледамо право у
лице претвори у манију, тад кукамо за оном будалом каква смо пре били, а више нисмо. XI 779. Неко кога смо јако високо ценили постаје нам још ближи кад изврши неки чин недосгојан њега. На тај начин, он нас разрешава голготе обожавања. И тек од тог тренутка према њему осећамо истинску приврженосг. 780. Ништа по својој тежини не превазилази подлости и простаклуке почињене из плашљивости. 781. Према једном сведочењу, Флобер је и боравећи на Нилу и посматрајући пирамиде, мислио искључиво на Нормандију, на обичаје и пејсаже из будуће Госпође Бовари. Изгледа да за њега није постојало ништа осим ње. Смишљати, то значи себе сужавати, то значи одстрањивати: ако не поседујемо безграничну способност одбацивања, немогућ је било какав план, било какво дело, било какав начин да остваримо било шта.
132
782. Оно што изблиза или из далека подсећа на победу, изгледа ми до те мере бешчасно да, какве год биле околности, могу да се борим једино ако сам чврсто уверен да ћу извући дебљи крај. Превазишао сам етапу у којој сгворења имају значај и не видим више никаквог разлога да се борим у познатим световима. 783. Философију можемо подучавати само на агори, у башти или код куће. Катедра је гробница философије, смрт за сваку живу мисао, катедра је дух завијен у црно. 784. Што још увек могу да чезнем, управо је доказ да још немам тачан поглед на стварност, да тумарам, да сам врло далеко од Истине. "Човек је, читамо у Дамапада, изручен на милост и немилост жудње само зато што не види ствари такве какве су". 785. Дрхтах од беса: моја част беше доведена у питање. Пролажаху часови, свануће се примицаше. Зар ћу због неке трице и кучине прокоцкати ноћ? Јако се трудих да омаловажим инцидент, али аргументи које смислих да се умирим осгадоше без резултата. Имали су петље да ми то ураде! Већ се наканих да отворим прозор и заурлам као помахнитали лудак, кад ме одједном захвати слика наше планете како се ковитла као чигра. Мој бес одмах спласну. 786. Смрт и није сасвим бескорисна. Штавише, баш захваљујући њој можда ће нам бити дато да изнова откријемо просторе пре рођења, наше једине истинске просторе... 787. Колико ли су људи некоћ били у праву што су дан започињали молитвом, позивом у помоћ! У недосгатку знања коме да се обратимо, ми
133
ћемо завршити папањем ничице пред првим ћакнутим божанством. 788. Наглашена свест да имамо тело, у томе се састоји одсуство здравља. ... То значи да се никад нисам осећао здравим. 789. Све је варка. то сам одувек знао: па ипак, та извесност није ми никад донела никакво смирење, изузев у тренуцима када би се грубо указала духу... 790. Сагледавање неизвесности, подигнуто на степен визије, мистичног искуства. 791. Једини начин да подносимо удес за уде-
сом јесте да заволимо саму идеју удеса. Ако то успемо, неће више бити изненађења: постајемо надмоћни свему што нас задеси, посгајемо непобедива жртва. 792. Када осећамо жесток бол, много више него кад осећамо слаб, у стању смо да себе посматрамо, да себе удвајамо, постајемо самима себи спољашњи, чак штавише, и када стењемо или урличемо. Све оно што нас изручује патњама буди у свакоме од нас психолога, знатижељника, као и експериментатора: хтели бисмо да видимо докле се може ићи у неподношљивости. 793. Шта је неправда ако се упореди са болешћу? Истина је да можемо сматрати неправедним што смо болесни. Уосталом, свако тако реагује, ни мало не бринући да ли је у праву или у криву. Болест јесте: нема ничег стварнијег од ње. Ако пак тврдимо да је неправедна, треба бити храбар па рећи је такво и само биће, тј. говорити о неправди самог постојања.
134
794. Тако како се одиграло, Стварање света није баш много ваљало; закрпе које су уследиле, биле су још горе. Да га бар остависмо у његовој истинитости, у његовој првобитној ништавности! Када је дошао Месија, онај прави, схватили смо колико је закаснио са својим појављивањем. Задатак који га је чекао није био лак: како се неко може подухватити тога да ослободи човечанство од маније за бољим? 795. Када, љути што смо исувише навикли на саме себе, почнемо да се мрзимо, ускоро опажамо да је то још горе него оно пре, да гађење над собом још више појачава везаност за себе. 796. Не прекидам га, пуштам га да одмерава свачије заслуге, чекам да и нада мном изврши егзекуцију... Његово неразумевање живих створења је збуњујуће. Истовремено и оштроуман и простодушан, он вас процењује као да сте неки ентитет или нека категорија. С обзиром да време на њега уопште не делује, он не може да прихвати да бих ја могао да будем изван свега онога што он заступа, да ме се ништа од оног што он диже у небеса више не дотиче. Са неким ко измиче низању година, дијалог постаје беспредметан. Од онога кога волим тражим да ми учини милост и остари. 797. Зорт пред свиме што постоји, подједнако пред пуноћом као и пред празнином. Првобитни зорт... 798. Бог јесте, чак и ако није. 799. Д. није у стању да се помири са Злом. Он констатује његово постојање, али не може да га укључи у мишљење. Уколико оно извире из пакла који би нам био непознат, онда је, по његовим речима, он смештен изнад онога што му шкоди.
135
У његовим идејама узалуд бисмо тражили и најмањи траг искушења које је поднео. С времена на време, он има рефлексе, али само рефлексе, рањеног човека. Забрављен у негативном, он не примећује да је све оно што поседујемо само капитал не-бића. Па ипак, више његових реакција открива нам његов демонски дух. Демонски, а да тога није свестан. Он је рушилац помрачен и ујаловљен Добром. 800. Радозналост да измеримо напредовање своје пропасти једини је узрок старења. Верујемо да смо стигли до границе, мислимо да нам је хоризонт заувек забрављен, јадикујемо, препуштамо се клонулости. А затим примећујемо да се можемо срозати још ниже, да се дешавају и новине, да сва нада није изгубљена, да је могуће да још више потонемо и на тај начин отклонимо опасност од залеђивања, од склерозе... 801. "Само неком малоумнику живот може изгледати добар". волео је да говори пре двадесет и три столећа, Хегесија, киренаички философ од којег нам није остало готово ништа осим ове изјаве... Ако постоји нечије дело које би требало реконструисати, то је управо његово. 802. Само онај кога је задесила та велика срећа да буде заборављен још за време свог живота, има приступ ка звању мудраца. 803. Мислити значи подривати, себе поткопавати. Деловање повлачи знатно мањи ризик, зато што акција испуњава међупростор између нас и ствари док га размишљање опасно проширује.
...Докле год се предајем физичкој вежби, мануелном раду, ја сам срећан и испуњен; чим престанем, хвата ме гадна вртоглавица и једина ми је мисао да заувек ухватим маглу.
136
804. На најнижој тачки самог себе, када додирнемо дно и опипамо понор, изненада нас подиже осећај - било као одбрамбена реакција било као комични понос - да смо супериорни у односу на Бога. Величанствена и бестидна страна искушења да га докрајчимо. 805. Нека емисија о курјацима, са примерима завијања. Какав језик! Не постоји неки који би био више срцепарајући. Никада га нећу заборавити, и у будућим тренуцима највеће усамљености биће довољан да ме очигледно подсети на осећање припадности некој заједници. 806. Од тренутка када је пораз био на видику, Хитлер није говорио више ни о чему сем о победи. Он је веровао у њу - у сваком случају понашао се као да верује - и остао је до краја забарикадиран у свом оптимизму, својој вери. Око њега се све рушило, сваки дан демантовао је његове наде, али упорно рачунајући на немогуће, заслепљујући себе као што то једино неизлечиви болесници умеју, имао је снаге да иде све до краја, да проналази стално нове ужасе и да настави с оне стране свога лудила, чак с оне стране своје судбине. Тако би се о њему могло рећи - о њему који је у свему промашио - да се реализовао више него иједан други смртник. 807. "После мене потоп", уствари је свачија непризната девиза: ако и прихватамо да ће нас други надживети, то је једино у нади да ће за то бити кажњени. 808. Један зоолог који је у Африци изблиза посматрао гориле, чуди се једноличности њиховог живота и њиховој великој беспослици. Сати и сати пролазе, а оне ништа не раде... Значи, оне не знају за досаду?
137
Ово питање је типично за човека, тј. запосленог мајмуна. Таман посла да би бежале од монотоније, животиње управо трагају за њом, а највише се ужасавају уколико се деси да она престане. Јер, она престаје само онда када је смени страх, тај узрок свеколике запослености. Неактивносг је божанска. А ипак се човек управо против ње побунио. Једини он, у целокупно] природи, неспособан је па поднесе монотонију, једини он хоће по сваку цену да се нешто дешава, што год било. Тиме се показује недостојним свога претка: потреба за новином јесте особина гориле која је залутала са правог пута. 809. Све више и више ближимо се Душегупки. Кад доспемо дотле, биће то Велики Дан. Авај, за сада смо у њој само за време несанице. 810. Нека нација доспева до превласти и одржава је само дотле док прихвата кретенасте конвенције и док се подвргава предрасудама, које не доживљава као такве. Чим их назове њиховим правим именом, маска је пала са свега, све је компромитовано. Хтети доминирати, играти важну улогу, одређивати законе, не иде без јаче дозе глупосги: историја, по својој суштини, је ступидна... Она тече, напредује због тога што народи уклањају своје предрасуде по одређеном редоследу. Када би их се истовремено отарасили, остала би само свеопшта блажена разједињеност. 811. Не може се живети без мотива. Ја више немам мотива, а живим. 812. Бејах савршеног здравственог стања, осећах се боље но икад. Одједном ме шчепа студен за коју ми изгледаше очевидно да нема лека. Шта ме то згоди? Не беше то први пут да се појави такав осећај. Али раније га подносих без упи-
138
њања да га схватим. Овај пут, хтедох да сазнам, и то одмах. Одбацих поставку за поставком: не могаше бити речи о болести. Ни сенке неког симптома за који бих могао да се закачим. Шта да радим? Бејах у потпуном беспућу, неспособан да пронађем макар и неки привид објашњења, а тада ми паде на ум - и то беше право олакшање - да се ту ради само о једној верзији велике, последње студени, да је она просто нашла да се иживљава, да на мени врши своје пробе... 813. У рају, предмети и сгворења беху са свих страна окружени светлошћу и сгога нису бацали сенку. Другим речима, недостајала им је реалност, као што недостаје свему ономе што није оскрнављено тамом и опустошено смрћу. 814. Наше прве интуиције једине су истините. Оно што сам у својој првој младости мислио о гомили ствари, изгледа ми све више и више исправно и, после толико лутања и заокрета, сада му се враћам, дубоко повређен што сам могао да градим своју егзистенцију на рушевини тих очигледности. 815. Никада се више не сећам неког места на коме сам боравио, изузев ако сам тамо имао ту срећу да доживим клонулост услед чамотиње. 816. Кад на вашару видим опсенара како се кревељи и дерња, како се измара, кажем себи да он врши своју дужносг, за разлику од мене који избегавам своју. 817. Исказивати себе, деловати, у било којој области, својство је више или мање прикривеног фанатика. Уколико себи не доделимо неку мисију, тешко је постојати, а немогуће деловати.
139
818. Сигурност да не постоји избављење већ је један_облик избављења, она јесте избављење. Са тог полазишта подједнако добро се може средити сопствени живот, као и конструисати нека философија историје. Нерешивост као решење, као једини излаз... "" 819. Моје слабости упропастиле су ми егзистенцију, али управо захваљујући њима ја постојим, односно, умишљам да постојим. 820. Човек ме интересује само од тренутка када више не верује у самога себе. Све док беше у пуном успону, заслуживао је једино равнодушност. Сада он побуђује нову сентименталност, нарочиту врсту симпатије: разнежено ужасавање. 821. Иако сам се отарасио толиких предрасуда и везаности, не могу себе сматрати слободним, удаљеним од свега. Лудорија одустајања, надживевши све друге страсти, не пристаје да ме напусти: она ме исцрпљује, прогања, захтева да наставим са одрицањима. Али од чега? Шта ми је још преостало да одбацим? То се питам. Моја улога је одиграна, моја каријера завршена, а ипак, ништа се у моме животу није променило, и даље се налазим на истој тачки, морам опет и стално да одустајем.
XII 822. Не постоји лажна_позиција од оног ко је схватио, а остао и даље жив. 823. Ако трезвено осмотримо ону порцију трајања која је свакоме од нас запала у део, чини се да је подједнако задовољавајућа и поспрдна, трајала она један дан или цело столеће.
140
"Прошло је моје време" - не постоји прикладнија изјава коју треба исказати у било којем тренутку живота, укључујући и почетни. 824. Смрт представља дар провиђења за оне који имају склоност и таленат за фијаско, она је надокнада свима онима који нису доспели до циља, који нису томе ни тежили... Она им даје за право, она је њихов тријумф. За узврат, какво порицање, какав шамар она представља за остале, . оне који су се ускопистили да успеју и који су и успели! 825. Неки египатски монах, после петнаест година потпуне самоће, примио је од својих родитеља и пријатеља читав један пакет писама. Није их ни отворио, већ их је одмах бацио у ватру, да би одолео насртају успомена. Није могуће остати у заједници са самим собом и својим мислима, ако дозволимо утварама да се испољавају, да праве русвај. Пустиња не значи толико нови живот, колико значи смрт прошлости: коначно смо умакли од сопствене историје. У световном животу, не мање него у усамљеништву, писма која пишемо као и она која примамо сведоче о томе да смо оковани, да нисмо раскинули ни једну везу, да смо само обичан сужањ и да смо и заслужили да то будемо. 826. Још само мало стрпљења, и стићи ће тренутак кад више ништа неће бити могуће, када човечанство, притешњено самим собом, неће моћи да учини више ни један корак ни у којем правцу. Ако успемо да себи у грубим цртама представимо тај беспримерни призор, пожелећемо и детаље... А, упркос свему, бојимо се да ћемо пропустити свечаност, Да више нећемо бити довољно млади да бисмо имали прилике да јој присуствујемо.
141
827. Сасвим свеједно да ли је изашла из уста неког бакалина или неког философа, реч биће, толико богата, толико замамна, толико привидно набијена значењем, у ствари не значи ама баш ништа. Невероватно је да би ико разуман још могао да се служи њоме било којим поводом. 828. Дреждећи усред ноћи, вртех се по соби убеђен да сам истовремено и изабраник и зликовац, што је двострука привилегија природна за оног ко не спава, а озлојеђујућа или несхватљива за заробљенике дневне логике. 829. Није свима дато да имају несрећно детињство. Моје беше више него срећно. Оно беше овенчано. Не могу да нађем бољи израз да бих описао све оно што је у њему било тријумфално, укључујући и његове страве. То је морало да се испашта, то није могло остати некажњено. 830. Преписку Достојевског толико волим зато пгго се у њој говори једино о болести и новцу, јединим "горућим" темама. Све остало само је кинђурење и збрка. 831. Изгледа да ће за петсто хиљада година Енглеска бити потпуно прекривена водом. Да сам Енглез, одмах бих дигао руке од свега. Свако. поседује своју јединицу времена. За овога, то је дан, недеља, месец или година; за онога, десет година или стотину... Те јединице, увек у размерама људског, могу се усагласити са сваком намером и сваком потребом. Има их који за јединицу узимају време као такво и оних који се покаткад уздижу изнад њега: која ли то намера или потреба, са њиховог аспекта, заслужује да буде узета озбиљно? Онај ко види исувише далеко, ко је савременик целокупне будућности, не може више да ради, чак ни да мрда...
832. Мисао о привремености свуда ме прати: убацивши тог јутра писмо у сандуче, рекох себи да је упућено једном смртнику. 833. Довољно је само једно искуство апсолутног, којим год поводом, и ви у сопственим очима задобијате изглед нечег преживелог. 834. Одувек сам живео са свешћу о немогућности живљења. Оно пгго ми је постојање учинило подношљивим, то је радозналост да видим како ћу успети да прегурам из минута у минут, из дана у дан, из године у годину. 835. Први услов да би неко постао светац јесте да воли гњаваторе, да подноси визите... 836. Протрести људе, ишчупати их из њиховог сна, иако знамо да смо тиме починили злочин и да би хиљаду пута боље било да смо их оставили у њиховој постојаности, јер и кад се пробуде исто тако немамо шта да им понудимо... 837. Порт-Роајал. Усред таквог зеленила, колико битака и раздора због којекаквих тричарија! Свако веровање, после извесног времена, појављује се као безразложно и несхватљиво, као уосталом и против-веровање које га је срушило. Опстаје једино оглувелост коју изазивају и једно и друго. 838. Неки јадниковић који осећа време, који је његова жртва, који цркава од њега, који не доживљава ништа друго, који у сваком часу јесте време, познаје оно што неки метафизичар или неки песник може да наслути само благодарећи утучености или чуду.
143
839. Та унутрашња тутњава која не избија нигде и која нас своди на стање неприродног вулкана. 840. Сваки пут кад ме спопадне наступ беса, испочетка сам због тога увређен и презирем самога себе, а затим себи кажем: каква срећа, какав добитак! Још увек сам жив, још увек сам део тих сабласти од крви и меса... 841. Телеграм који управо примих, недовршен је. У њему су наведене све моје намере и сви моји недостаци. Толика обухватност, све је ту оцртано и изнесено на видело, оно што и сам једва да подозревам. Какво предсказивање и какво цепидлачење! На завршетку те бескрајне оптужнице, никакве назнаке, никаквог трага који би омогућио да препознам аутора. Ко би то, к врагу, био? И чему то обрушавање и та необична тужба? Да ли је ико икад некоме скресао у брк са више строгости и зловоље? Откуда се појавио тај свезнајући праведник који нема храбросги да се предсгави, та кукавица која познаје све моје тајне, тај инквизитор који ми не допушта ни једну олакшавајућу околност, чак ни ону која се признаје и најсуровијем насилнику? Могао сам и ја да залутам, имам ваљда и ја право на неки опрост. Узмичем пред тим инвентарисањем мојих мана, давим се, не могу више да поднесем то низање истина... Ма, проклети телеграм! Поцепах га и... пробудих се. 842. Неизбежно је, нормално је имати мишљења; имати убеђења, већ је то у мањој мери. Сваки пут кад сретнем неког ко поседује убеђења, питам се захваљујући каквом то духовном пороку, каквој поремећености их је стекао. Колико год ово питање било основано, моја навика да га себи постављам упропашћује задовољство конверзаци-
144
је, оптерећује ме лошом савешћу, чини ме одвратним самоме себи. 843. Беше једном време када ми је писање изгледало као значајна ствар. Од свих мојих празноверица, ова ми се чини најсрамотнија и најнесхватљивија. 844. Злоупотребио сам реч гађење. Али који други израз одабрати да бих описао стање у којем је огорченост стално ублажавана досадом, а досада огорченошћу? 845. За све време трајања седељке, покушавајући да га дефинишемо, пречешљавали смо све еуфемизме, само да не бисмо о њему изговорили реч "вероломност". Он није вероломан, он је само потуљен, ђаволски потуљен, а исговремено и невинашце, наивко, то јест, анђеоски. Уколико можете, замислите себи мешавину Аљоше и Смердјакова. 846. Када више не верујемо у себе, престајемо да стварамо или да се боримо, чак престајемо да себи постављамо питања или да на њих одговарамо, иако би било умесно поступити баш обрнуто јер управо почев од тог тренутка бивамо ослобођени веза, постајемо способни да схватимо истину, да разликујемо оно што је стварно од оног што то није. Авај, када једном пресахне веровање у сопствену улогу или сопствени згодитак, постајемо немарни према свему, чак и према "истини", иако смо јој тада ближе него икада. 847. Не бих издржао у Рају једну "сезону", чак ни један дан. Како онда објаснити носталгију коју за њим осећам? Не објашњавам је, она ме је одувек запоседала, она беше у мени пре мене.
145
848. Било ко може каткада имати осећај да заузима само једну тачку и један тренутак; међутим, познавати тај осећај данима и ноћима, у ствари све време, то је већ мање општа појава, а управо полазећи од тог искуства, од тог податка, окрећемо се ка нирвани или ка заједљивости, или ка обема истовремено. 849. Иако сам се заклео да никада нећу згрешити против свете сажетости, увек остајем саучесник речи, па иако ме заводи ћутња, не усуђујем се да у њу продрем, већ само тумарам по њеној периферији. 850. Требало би успоставити процењивање истинитости неке религије према положају који у њој заузима Злодух: што му значајније место придаје, она тим више доказује да води бригу о сгварности, да је одбојна на преваре и лагање, да је озбиљна, да јој је важније да утврђује него да лупета, односно теши. 851. Ништа не заслужује да буде уништено, без сумње због тога што није било заслужило ни да буде створено. На тај начин постајемо одрешени од свега, од праизворног колико и од крајњег, од напредовања колико и од пропасти. 852. Да је већ све речено, да више нема шта да се каже, то знамо, то осећамо. Али оно што мање знамо, то је да та очигледност даје језику чудан, односно узнемирујући статус, који га искупљује. Речи су напокон спасене, будући да су престале да живе. 853. Огромно је добро и огромно зло које сам извукао из својих премишљања о положају мртвих.
146
854. Непорецива предност несанице је што можемо изблиза посматрати лагано и систематско пропадање органа; сви они почињу да се ломе, једни на видљив, а други на дискретан начин. Одвајају се од тела, као што се тело одваја од нас: оно нам измиче, бежи, више нам не припада. Оно је одметник кога чак не можемо ни потказати, јер се нигде не задржава и не ставља се ни у чију службу. 855. Никад ми није досадно да читам књиге о испосницима, пре свега онима за које беше речено да су се "заморили од трагања за Богом". Опсењен сам губитницима из Пустиње. 856. Да је Рембо, бог те пита како, могао да настави (исто као што бисмо могли да замислимо настављање нечег нечувеног, рецимо једног Ничеа у пуном стваралачком замаху после Ессе Ното), он би на крају устукнуо, умудрио се, коментарисао своје експлозије, објаснио их, себе објаснио. Претерана свест је у сваком случају светогрђе, облик профанисања. 857. Докучио сам само једну идеју, а то је да се све што човек уради нужно окреће против њега. Ова идеја није нова, али сам је доживео са толико снажном убедљивошћу, са таквом острвљеношћу којој се никад нису приближили никакав фанатизам нити делиријум. Не бих због ње баш подносио мучеништво или обешчашћивање, али је не бих мењао ни за какву другу истину, ни за какво друго откровење. 858. Отићи даље и од самог Буде, издићи се изнад нирване, научити да је се лишимо... да нас више ништа не задржава, чак ни идеја ослобођења, сматрати је просто као застој, гњаважу, помрачење...
147
859. Имам слабост према осуђеним династијама, према разрушеним царствима, према вечитим Монтезумама, према онима који верују у предсказања, према растрзанима и у шкрипац сатеранима, према онима који су отровани неизбежношћу, према угроженима, према прогутанима, према свима онима који ишчекују свог џелата...
864. Часови не хтедоше да теку. Дан је изгледао далек, непојмљив. У ствари, нисам ја чекао дан већ заборав тог јогунастог времена које одбија да напредује. Срећан ли је, рекох себи, на смрт осуђени који је, у очекивању егзекуције, бар сигуран да ће провести једну лепу ноћ!
860. Прођох без застајкивања поред гроба тог
865. Хоћу ли и даље моћи остати усправан? Хоћу ли се срушити?
критичара чију сам жучност у много прилика претурао по глави. Такође не застадох ни пред гробом песника који је за живота једино мислио о свом коначном распадању. Друга имена мене прогоне, имена с друге стране, повезана са једним немилосрдним и смирујућим учењем, са једном визијом смишљеном управо зато да из духа истера све опседнутосги, чак и оне загробне. Нагарђуна, Чандракирти, Сантидева - неупоредиви разориоци, дијалектичари под утицајем опсесије избављења. акробате и апостоли Празнине... За те мудраце над мудрацима, свемир беше само реч. 861. Иако сам већ толиких јесени посматрао призор лишћа које тако приљежно пада, сваки пут сам подједнако изненађен како га ударци "студени у леђа" односе далеко и без прекида до последњег часа, таквом брзином да не стижем да јој расветлим порекло. 862. Постоје тренуци када, колико год били удаљени од сваке вере, једино Бога можемо замислити као саговорника. Обратити се неком другом изгледа нам немогуће или сулудо. Самоћа, у свом екстремном стадијуму, тражи такође и екстреман облик разговора. 863. Човек шири нарочит мирис: од свих жи-
вотиња, једино он заудара на леш. 148
866. Ако постоји неки занимљив осећај, онда је то онај који нам подарује ишчекивање епилептичног напада. 867. Когод остане жив, презире самог себе, а
да то неће себи да призна, каткад то ни не зна. 868. Када престаримо доба бунтовништва, а и даље остајемо помахнитали, тада над самим собом вршимо ефекат једног излапелог Луцифера. 869. Кад не бисмо носили ожиљке живота, како би лако било да кришом шмугнемо, а све оставимо да се одвија само од себе! 870. Више од иког, у стању сам да одмах опростим. Нагон за осветом сустиже ме тек касније, прекасно, кад је сећање на увреду већ на путу да се избрише и кад је подстрек на деловање такорећи већ нестао, а мени, као једини излаз, преостало да жалим због својих "добрих осећања". 871. Једино у мери у којој се, сваког тренутка, очешемо о смрт, имамо прилику да наслутимо на каквом се безумљу заснива читаво постојање. 872. У крајњој линији, потпуно је свеједно да ли смо неко и нешто, да ли смо чак и сам Бог. У то бисмо, уз мало упорности, могли убедити гото-
149
во сваког. Па како се онда дешава да свако претендује на вишак бића, да не постоји нико ко би се ограничио и смањио, спустио се до идеалне недовољности? 873. Према једном веровању које је доста ра-
ширено код извесних племена, мртви говоре исгим језиком као и живи, с том разликом пгго код њих речи имају управо обрнуто значење од оног какво су пре имале: велико значи мало, блиско значи удаљено, бело значи црно... Значи, на то би се сводило умирање? Без обзира што, боље од било којег другог загробног изума, овај потпуни преврат језика показује шта је то неуобичајено и запрепашћујуће што Смрт садржи... 874. Веровати у будућност човека, јако бих то желео, али како доспети дотле ако, упркос свему, поседујемо његова својства? Била би неопходна њихова готово комплетна пропаст, па и више од тога! 875. Нека мисао која није потајно обележена
фаталношћу, разменљива је за другу, не вреди ништа, није нипгга до празна мисао... 876. На почетку своје кризе у Торину, Ниче је стално јурио према огледалу, посматрао себе, затим се окретао, а затим изнова посматрао. У возу којим је путовао за Базел, једина ствар коју је упорно тражио било је опет огледало. Он више није знао ко је, трагао је за собом, њему, који је толико настојао да сачува свој идентитет, толико гладноме себе, да би се поново пронашао остало је само то најпростачкије, најжалосније од свих уточишта. 877. Није ми познат нико ко би био бескориснији и неупотребљивији од мене. То је један по-
150
датак који бих морао сасвим просто да прихватим, а не да из њега црпем и најмању охолост. Све док се тако и не деси, свест о мојој бескорисности неће ми ничему послужити. 878. Какав год био кошмар који нас задеси, ми у њему играмо улогу, ми смо његови протагонисги, ми смо од значаја за њега. Док траје ноћ, бедник тријумфује. Ако бисмо укинули ружне снове, имали бисмо револуције у серијама. 879. Ужасавање од будућности увек је само накалемљено на жељу да се искуси то ужасавање. 880. Изненада, нађох се сам испред... Тог поподнева у време мога детињства, осетих да се неки врло гадан догађај управо десио. То беше моје прво буђење, прва индиција, први знак који је наговештавао свест. Све дотад бејах само биће. Почевши од тог тренутка, постадох и више и мање од тога. Свако ја започиње једном напрслином и једним откровењем. 881. Рођење и ланци су синоними. Угледати светлост дана, угледати букагије... 882. Рећи: "Све је илузорно", то значи принети жртву илузији, признати јој висок степен реалности, чак највиши, док смо, баш супротно, хтели да је дискредитујемо. Шта учинити? Најбоље је да престанемо и да је обзнањујемо и да је оспоравамо, да се њоме служимо једино у мислима. Чак и идеја која дисквалификује све идеје представља окове. 883. Када бисмо могли да спавамо непрекидно данима и ноћима, убрзо бисмо се сјединили са првобитном непокретношћу, са блаженством оне безгрешне обамрлости пре Постања - о томе сањари свака свест која је самој себи додијала.
151
884. Не родити се јесте неоспорно најбоља формула. На жалост, она није никоме доступна. 885. Нико није више од мене волео овај свет, па ипак, да су ми га послужили на тацни, чак још као детету, узвикнуо бих: "Прекасно, прекасно!" 886. Шта вам је, к врагу, шта вам је? - Није ми ништа, баш ништа, само сам учинио одскок изван сопствене судбине и сада више не знам где да се упутим, где да потрчим...
ПОГОВОР Сиоран и добро Поред универзалне незгоде бити рођен, Сиоран пати од још две, за његове тумаче свакако незгодне особине: он је асистемски мислилац и стилиста. Сам се противио склапању онога што је сгворено разложено, сређивању онога што је намерно разбацано, свођења онога што је настало као сума ставова на неки поредак. Говорећи о могућностима интерпретације Ничеа, овако је пресудио и својим тумачима: "Ниче је сума сгавова и пуко је омаловажавање тражити у њему вољу за редом, бригу о целини. Заробљеник својих расположења, он је бележио варијације. Његова филозофија (је) медитација о његовим каприцима, из које ерудите неправедно желе да издвоје константе које она одбија." Океански личном и попут елементарне непогоде беспоговорном у изразу, човеку који је рекао да "о себи не треба читати ништа друго до оптужбе" свакако би ваљало препустити да сам говори о себи. Ништа необично што већина расправа о том ђаволовом ученику углавном представља пуку компилацију цитата из његових дела. Тада, међутим, сваки облик тематизовања аутора и његовог дела, ствари које се савршено поклапају, губи свој смисао. Ми му се ипак не можемо само дивити или га сажаљевати над самим извором; свачије истине ради, потребно је и бити немилосрдан према њему, према очаравајућој злехудости његове судбине.
152
153
Толстојев коментар Ничеа: "... Људи који нису изградили у себи јасан поглед на свет који разликује добро и зло. Раније су се плашили, тражили; а сада, мислећи да се налазе са оне стране добра и зла, остају на овој страни, то јест, готово животиње..." вреди и за њега, али упркос свему остају нам драге многе његове вратоломије ума, а и враголије. Патио је од једне темељне и дубоко заблуделе вере: да има више истине у ништавилу него на неком другом месту. Недијалектичан у својим бдењима, веровао је у разорни дуализам животне силе и животне истине и није видео једноставну могућност њихове синтезе: полет за најбоље. У напрслини његовог дуализма недостајало је бар зрно цемента кантовске инспирације за добру вољу; без Хегеловог порива за стваралачким и избавилачким монизмом, болно му је недостајала мудросг синтезе као самопроизвођења, нужне свакој монади не би ли нашла свој мир у себи самој. Остало му је само да се препусти чарима рушења, макар пуких химера и макар оног непостојећег, тек вербалном пустошењу клетвама. Парадокс његовог дуализма је што он не потиче ни из какве амбиваленције, већ је управо чедо Сиоранове једностраности, његове доминантне церебралности која би да живи и преживи живот бивајући истовремено само пука идеја о животу, а не и живот сам. Нема позитивног, остаје тек наследно проклетство балканске пасивности и фатализма, пгго значи да сва та огромна истина не резултира добрим, нема спасоносног троугла истинито-добролепо. Постоји тек прека, јалова и стога јаросно каприциозна, готово хомосексуална веза између истине и лепоте. Отуд у свој тој силној књижевности и узбуњености нема љубави, тог великог жи154
вотног решења; нема жене, чак ни као карикатуре, а секс је тек гадљиво и заблесављено животињство. Посред свег ексцесивног, импресивног и распуштеног персонализма, ту мањка његова главна компонента - слобода; болно недостаје један пожртвовани, племенито самоубилачки Вајнингер. Ни трага макар од неке полунестварне Беатриче, све саме мазохистичке католичке светице запењених усана, окрвављених удова, у помамној потрази за светим гралом, у хистеричном бекству ка Небу. Филозоф не тка сам из себе добро које свету недосгаје, а тиме није ни дао све од себе, готово да заправо није дао ништа, сувише је ташт на свој дух лењости; док се заварава проницањем, у мислима је бескрајно далеко од алегоричне истине Сизифа: у камену искушења он види тек добру шансу да буде згњечен и тиме избављен од сваке истрајности у постојаносги, а која га упорно мимоилази у ироничним таласима мука Танталових. Штавише, усред посвемашњег "позитивног" нихилизма запањујуће недосгаје главни нихилистички позитивитет: грандиозно постављање и негација свих негација коју представља трансцендентални субјект. Сиоран је остао заточник судбине изложености дејству спољашњих околности, Бога и материје и њихове надстварносне оптике, вербални жонглер посматрања и самопосматрања без акције преображаја, распојасана и распевана жртва заморне контемплативности једног типа неурона над аветињском структуром живота - ако се исти посматра само у светлости надобудног огледала: сваки Нарцис је труо у корену само док се огледа и не хаје за укупност свог срца. Препуштен спољашњој стихији, он је само изражавао њено беснило, схватајући га као фаталност; он верује у њено мртво лудило као свеопшту судбину. Истовремено му је стран сваки унутрашњи отпор према хаосу и злочину, он је онтолошки растројен и пакостан. Празан, јер из њега ништа не извире. 155
Заступљеност трагике, према Кјеркегоровим стадијумима на живагном путу: живахан естетизам момената, живот у тренутном, без свести о - и напона према - вечном; то је вечито посрнула сласт, у доживљавању и у накнадном страсном књижевном преживању и умивању својих испада. Иронија која га још дубље увлачи у игру живота и обесно кокетирање са смрћу дрског живућег, етика заснована на парадоксалном признању пораза свих циљева, клонуће, умор и болест узимају свој данак; ругалачка и пакосна хумористика поигравања са богом и постојањем који му измичу. Неизвесност религиозног стадијума, у виду континуираног колебања, малодушног врзмања око бога. Без љубави, свако очијукање са богом је осуђено на пропаст, што је он, безнадежно лишен алтруистичких порива, био неспособан и да наслути. "Зло је позадина свему, оно је тако јако да је увек присутно ради контраста. Међутим, ако га прихватиш, оно ће све повући за собом, биће само зло, и опет неће бити контраста." (Толстој, Дневници) Нема стадијума вере, сем неодређене архетипске чежње, као казне за суровост служења само једном, бездушном господару, луцидности као облику учвршћења у времену; а то је и његов највећи понос, његов охоли мазохизам, умно заустављање пред слободном капијом Раја. Последњи замисливи стадијум бивања за Сиорана је малодушност истине, а не занос стварања; "ипак сам филозоф, а не песник". Али јадна је то утеха, мршав изговор: естетско није универзално место умирања, оно је то само за њега и њему по атрофираности смисла за вредност сличне; филозоф, уз то, може бити много тога, чак и сам бог, онај који лично производи милосг, ни најмање не онај за којега је естетика само поштапалица, терапија болесника, већ, напротив, лик његовог истинског 156
препорода, његово ново рођење у самовољи лакоће и једноставности давања, свакодневно купање платоновским рађањем у лепоти. Чудно је да је толико много волео, а тако мало разумео од Унамуна и његовог идеала Дон Кихота. Код Сиорана нема личног преображаја, нити било каквог развоја; он такође брижљиво негује одсуство алтруистичких порива и сваке акције на побољшавању других. Нема ни трага отпора, остаје тек пакосни фатализам, сурова охолост и немар бездушне луцидности која тријумфује. Сиоранова социјална утопија се може описати као идеал стварања свеошпте поворке очајника. Откуда, ипак, тај силан утисак, то дивљење на први поглед, па чак и неодољив порив за следбеништвом? Упркос свему, вечита свежина његовог очаја, ругања и клеветања постојања, окрепљује и наш, који је судбински неизбежан. Све нас неодољиво привлачи призор дрскости и немилосрдности према усуду који нам тај универзални апатрид приушћује, а он је у основи подједнако маћехински према свима нама, према читавом хронолошком човечанству: враћање равном мером проклетству постојања и пропасти утеловљеној у времену, повратним бљувањем одвратности и кивности. Он је духовитији од бића сутона, од тврдоглавости пропасти и тај - једини - свој аргумент он не испупгга из руку, и не дозвољава читавом космосу да то икада сметне с ума, да га ућутка догод је жив. И од порицања се може живети, поносно трајати полумртав, хранећи се својим јадом. А он је, убијен у дубини душе, дошао до апсурдног краја клеветања, до ивице комедије, и тиме и за нас померио хумано подношљиве хоризонте небића, злехуду границу преживљавања. Какво осећање захвалности гајити према човеку који је много радио, а који, сем што нас је затровао својом сувоћом, није ништа учинио да нам буде боље, и који би у случају да се тако нешто ' ипак деси сигурно - патио? - Само сиорановско 157
Филозофска библиотека књига 2 осећање, патос његовог невољног следбеника; а ми смо то након њега принуђени да будемо увек, бар у некој мери. У објективној мери прецењивања мртве, пасивне свести као слуге хаоса и субјективној мери уважавања или чак уживања у праву на своје сопствене фаталне слабости. Да ли је Сиоран био срећан? - Човеку не може толико тога у толикој мери да буде јасно, а да истовремено не пати и од неког задовољства због тога. Драган Милуновић
Емил Сиоран О незгоди бити рођен Самостално преводилачко издање Уредник: Драган Милуновић
Тираж: 500 Београд октобар 1999.
