ŠEKSPIR (1564-1616)1 Hermeneutika: - Veština tumačenja; teorija razumevajućeg saznanja - Šlajermaher i Diltaj (18. vek), Gadamer (20. vek). Dvadeseti vek je obeležen hermeneutikom. - Dva sloja u tumačenju dela 1. sensus literalis (doslovno značenje) 2. sensus alegoricus (alegorijsko značenje) - Hermeneutički krug (od opšteg ka celini i obrnuto) - Veza između Gadamera i Hajdegera…(fundamentalna ontologija; egzistencijalizam) - Smatrali su da razumevanje smisla ima ontološki značaj, veoma je bitno za našu egzistenciju (naše biće je time bazično određeno, to nas menja i čini onim što jesmo); tumačenje je vid postojanja – mi postojimo razumevajući. - Gizer (?), naš savremenik, čak varira Dekartovo ‚‚cogito ergo sum“ u ‚‚tumačim, dakle postojim“. - Istoričnost čitalaca; intelektualni prtljag; horizont očekivanja – Gadamer smatra da je bitno ko čita i kada čita – prethodno znanje je bitno. - Predrasuđivanje – uticaj na čitanje; kod Gadamera nije negativno shvaćeno - Gadamer tumačenje teksta smatra produktivnim i kreativnim činom, a ne reproduktivnim procesom. U tome imaginacija ima veliki udeo. Tumačenje treba da ima ludički karakter – ono je vrsta igre koja trajno postoji…(umobolnik, ljubavnik i pesnik…) - Iz susreta sa tekstom treba da se rodi dijalog. Stapaju se dva horizonta – onaj sa koga nam se delo obraća i horizont naših očekivanja - Hermeneutička situacija: Svako doba ima svog Šekspira – otud se često ne govori o jednom Šekspiru, već, u pluralu, o Šekspirima. o Npr. Feministička perspektiva (otkriva npr odsustvo majke u Kralju Liru), psihoanaliza… o Karakteristično je, zatim, romantičarsko viđenje Šekspira – Kolridž, Igo ili naš Laza Kostić u njemu (?) vide boga, prirodu, more. o Bredli Šekspira smatra izuzetnim psihologom. U antičkoj drami recimo (pr. Antigona) dolazi do nerazrešivog sukoba među likovima koji poštuju različite zakone, međutim, kod Šekspira, do takvog sukoba dolazi unutar samih likova… Literatura: - Veselin Kostić: Stvaralaštvo Viljema Šekspira i Šekspirov život i svet I i II. - Jan Kot: Šekspir naš savremenik i I dalje Šekspir. - Lav Vigotski: Psihologija umetnosti 1
Rođen je i umro na isti dan, 23. aprila, na isti dan kad i Servantes.
1
-
Johan Hojzinga: Jesen srednjeg veka Mihail Bahtin: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse.
Različiti konteksti u koje treba smestiti Šekspirovo delo – načini određenja: 1. hronološko 2. stilsko-tipološko 3. žanrovsko određenje Novi istorizam drži do kulturno-istorijskog konteksta... RENESANSNA DRAMA u drugim zemljama: - Commedia dell' arte – javlja se u Italiji; ne postoji tekst već samo okvirna priča, glumci su slobodni da improvizuju; tipski likovi (Pulčinela – prevrtljivac, spletkar; Dotore – učeni cepidlaka, Pantalone – priglupi otac; Arlekino – lukavi sluga (spletkar) ili zabavljač je najduhovitiji i najlukaviji, izvodi šale…). Iako su Šekspirovi junaci veoma psihološki razvijeni, ipak je osetan uticaj ovog žanra na njegovo delo. - Commedia erudita – («učena», plautovska komedija) – vrsta renesansne komedije rafiniranog humora, stvarana prema antičkim uzorima. Tema ove komedije je ljubav sa peripetijama; likovi su tipski. (Makijaveli – Mandragola, Ariosto...) - Španski dramatičari – Lope de Vega (napisao oko 2000 komada) i Kalderon UTICAJI NA ŠEKSPIRA - Antika: Seneka, antička komedija (Plaut i Terencije), Vergilije, Horacije, Ovidije, Plutarh. Sve ovo je Šekspirova lektira. (Grci se skoro ne čitaju.) Ipak, Plutarh i Ovidije su Šekspirovi omiljeni izvori. (Metamorfoze su kod Šekspira razvile dva interesa: interes za čulno i interes za natprirodno. Uporedni životopisi predstavljaju izvor za Šekspirove likove Cezara, Bruta, Cicerona, Avgusta, Antonija...) U Hamletu je prisutna intertekstualna komunikacija sa Platonom. - Srednji vek: srednjovekovna tradicija – priče o viteškim pustolovinama, o romantičnim ljubavima, čarobnjacima, vilama, o fantastičnim i egzotičnim zemljama... - Renesansa: T. Mor, Erazmo Roterdamski, Makijaveli... (Erazmo, Montenj, Makijaveli – jako su važni za razumevanje Šekspirovog dela, oni su uticali na Šekspirovo viđenje sveta; Šekspir je čitao Montenja, savremenika od kojeg preuzima skepsu i, uopšte, pogled na svet kao i odlomke / komentare Makijavelija.) + uticaj italijanskih novela - Engleska tradicija: Tomas Kid, Španska tragedija i «univerzitetski umovi» + engleska tradicija, folklor, istorijski motivi. (Ne preuzimaju se likovi Antike (samo ponekad) već likovi i motivi Engleske.) Uticaj Seneke na elizabetinsku dramu – uticaj njegovog stila: Senekine2 Živeo u Neronovo vreme – 1. vek nove ere. Prva podražavanja Senekinih tragedija, pisana na latinskom jeziku, javila su se u nekim engleskim školama već u prvoj polovini 16. veka, a polovinom stoleća u Kembridžu je prikazano nekoliko Senekinih tragedija. Do 2
2
tragedije su više pisane kao besedništvo (uzvišen stil, sa deklamatorskim pasažima i dugim, retorski organizovanim govorima u kojim se izražava patnja i žalost – jezik je bombastičan, mnogo monologa; odsustvo stilske raznovrsnosti – svi likovi govore istim sentencioznim stilom; česta je upotreba dramske ironije i jezgrovitih sentenci); nema psihološke motivacije (naglasak je stavljen na sukob snažnog pojedinca sa silama sudbine koje su ravnodušne, ćudljive, ili čak zle; likovi nemaju svoju privatnost – nisu dati u svakodnevnim, porodičnim okolnostima); njegova tragadija je sirova i 'krvava' (teme su veliki zločini i senzacionalni događaji iz klasične mitologije); atmosfera tih tragedija je mračna i sumorna. Jezive scene, monstruozna a ne tragična ubistva... Senekin uticaj nije dubinski, već motivski uticaj → njegovi motivi: motiv osvete, motiv halucinantnih stanja3 (ludilo na sceni), duhovi, motiv samoubistva, scene nasilja na sceni (vidi Šekspirov Tit Andronik – senekinska drama, spektakl užasa). Uticaj stoicizma kao fatalizma u prihvatanju sopstvene sudbine vidljiv je kod Hamleta... Senekin svet je lišen bogova – nema pravde, bogovi su potpuno gluvi... Senekinska tragedija je uticala na Kida i Marloa. Kod Šekspira se može govoriti o uticaju Senekinog tragičnog obrasca, a ne o neposrednom ugledanju na Senekina dela. Uticaj savremenika: Velika sinteza ranijeg stvaralaštva iz koje se iskristalisao elizabetanski dramski obrazac otpočeta je u stvaralaštvu grupe mladih i obrazovanih pisaca koji su počeli da pišu za londonska pozorišta. Oni su ujedinili akademske i narodske tendencije i uneli poeziju u dramu. Ti pisci su Tomas Kid i još šestorica univerzitetskih umova – University Wits: Lili, Pil, Lodž, Grin, Neš i Marlo. Šekspir preuzima od Pila i Grina lirske motive i inteligentne žene preobučene u muškarce. (Pil je dao elizabetanskoj drami melodičan stih i obogatio dramu lirskom pesmom. Grin je postigao znatan napredak u građenju likova: junakinje njegovih komedija spadaju u najtoplije ženske likove pre Šekspira.) Tomas Kid se ističe veštinom kompozicije drame – zaplet je komplikovan ali pregledan. (Kid ne spada u «univerzitetske umove», ali je ipak bio srazmerno dobro obrazovan. Njemu se pripisuje izgubljeni Pra-Hamlet koji je možda poslužio kao neposredni izvor za Šekspirovu dramu.) Ali, kod Kida nema psihološke motivacije. Sačuvana je samo njegova Španska tragedija koja sadrži brojne elemente Senekinih tragedija – retorični aparat, motiv osvete, pojavu duha, pomračenje uma, senzacionalne zločine. Ipak, ova tragedija nije samo senekanska. Kid je uveo motiv romantične ljubavi koji je stran Senekinoj drami i trudio se da zadovolji popularni ukus za uzbudljivim događajima i raznovrsnim scenskim efektima. Kid, osim toga, piše pravilnim i tečnim blankversom. Šekspirov Tit Andronik i Hamlet su neposredni potomci Kidovog osvetnika.) Sa pojavom Kristofera Marloa4, najmlađeg «univerzitetskog uma», na londonske pozornice su zakoračili prvi scenski gorostasi. Marloove novine: 1566. prevedene su skoro sve njegove tragedije. 3 Prikaz izmenjenih stanja svesti – uticaj Euripida na Seneku. 4 Po pitanju autorstva Šekspirovih dela, jedan od kandidata je i Kristofer Marlo, ali on brzo otpada sa tog spiska jer je umro dve godine pre nego je nastao najveći broj Šekspirovih drama.
3
odbacivanje svođenja istorijskog događaja na rezultat delovanja sudbine; junaci kao snažne ličnosti koje svoj uspon i pad duguju tome što su se zahvaljujući ličnom opredeljenju ili snazi volje pobunili protiv postojećih društvenih ili verskih odnosa; ustanovljenje blankversa kao stiha elizabetanske drame – on je svojim stihom pokazao da je nerimovani jampski deseterac izrazito pogodan za dramske govore. Ipak, Marloov Doktor Faustus se završava kao moralitet. ŠEKSPIROVO DELO: - 37 drama (Za autorovog života je objavljeno 18 drama, a ostale nakon njegove smrti, zahvaljujući zalaganju Henrija Kondela i Džona Hemingza. Oni su prikupili rukopise i 1623. objavili njegova sabrana dramska dela – tzv. Prvi folio5.) - 154 soneta (antipetrarkistički; ljubavni trougao) - 2 narativne poeme (Venera i Adonis i Napastvovanje Lukrecije6) PERIODIZACIJA ŠEKSPIROVOG DELA: 1. prvi period: 1590. – 1600. – komedije i istorijske hronike. (Henri VI – tri dela, Ričard III, Ričard II, Tit Andronik, Henri IV – dva dela, Henri V, Romeo i Julija, Komedija zabuna, Ukroćena goropad, San letnje noći, Mletački trgovac...) Puhalo – opšte karakteristike: uglavnom optimistički stav prema životu. Patriotski žar, idealni ljubavni zanos, pastirske idile – to su neki od elemenata Šekspirove rane drame. 2. drugi period: 1600. – 1608. – velike tragedije i neke komedije. (Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Makbet...; Vesele žene vindzorske, Sve je dobro što se dobro svrši...) Puhalo – opšte karakteristike: period pesimizma i mizantropije ili zreliji pogled na svet. (Intelektualni nemir, cinizam, grotesknost izraza.) Njegov stih je sada mnogo bliži običnom govoru, komponovan u duže celine koje ne završavaju uvek na kraju stiha, sa mnogo češćim prelazima misli iz stiha u stih. Šekspir u ovom periodu više upotrebljava prozu i to ne samo za govor prostih lica i komične scene, nego i za izražavanje trenutka krajnje emocionalne napetosti ili poremećenosti. 3. treći period: 1608 – 1613. – pet drama. (Perikle, Simbelin, Zimska bajka, Bura i Henri VIII) Radnja se razvija na ozbiljnom planu. Mi strepimo za likove – oni mogu da stradaju... Razrešenje je hepiend. Ove drame imaju dosta karakteristika antičkog ljubavnog romana. ŠEKSPIROV UTICAJ - Tri velika romana 20-og veka nose naslove po Šekspirovim stihovima 1. Fokner: Buka i bes – iz Makbeta 2. O. Haksli: Vrli novi svet – iz 5. čina Bure 3. Nabokov: Bleda vatra - Prust, U traganju za izgubljenim vremenom. Prvi prevod na engleski za Folio je štamparski tabak jedanput presavijen, skuplji od kvatra – štamparski tabak dvaput presavijen. 6 Obe (?) poeme su posvećene Sautemptonu, mladom plemiću. 5
4
naslov je imao Šekspirov stih... BIOGRAFIJA Šekspir je kršten 26. aprila 1564. i, prema tome, rođen je koji dan pre toga u Stratfordu na reci Evonu, živom trgovačkom mestu. Njegov otac, Džon Šekspir, bio je rukavičar (bavio se štavljenjem kože i izradom rukavica, kesa za novac, pojaseva i pergamenta). Reč je o porodici imućnog srednjeg staleža. Po nekima, Džon Šekspir je bio trgovac vunom, jedan od najuglednijih građana Stratforda na Evonu. Ima nagađanja, bez potvrde, da je bio rimokatoličke vere. Poznato je i devojačko prezime Šekspirove majke – Arden. (Zvala se Meri Arden i bila je najmlađa ćerka zemljoposednika čiju je zemlju obrađivao Šekspirov deda.) Šekspir je bio treće dete od osmoro, a najstariji sin. U mestu se nalazila jedna «gramatička škola» i on je verovatno išao u nju. Oženio se sa Anom Hatevej kad mu je bilo 19 godina a njoj 26. Prvo su dobili ćerku Suzanu, a onda blizance Hamneta i Džudit. Ne zna se kad je došao u London, ali je dramski rad započeo oko 1590. (sa 26 godina). Postoji legenda da je morao da napusti Stratford zato što ga je jedan susedni plemić progonio zbog lovokrađe. (Postoji i pretpostavka da se Šekspir pridružio nekoj glumačkoj družini koja je 1586. davala predstave u njegovom rodnom mestu i kojoj je nedostajao jedan glumac, ubijen u mestu koje je prethodno družina posetila.) 1592. pojavljuje se prvi zapis, neprijateljska aluzija na njega – Robert Grin ga u svom proznom spisu Za groš pameti naziva «Bino-trescem» (Shakescene). Kao glumac i dramatičar bio je prvo u trupi lorda Strendža, a potom u trupi lorda komornika. (Bio je osrednji glumac – igrao je sporedne uloge – kraljeve, a u Hamletu – duha!) 1596. umro mu je sin Hamnet, star 11 godina. 1597. Šekspir je kupio imanje u Stratfordu (New Place), po čemu se vidi da se prilično obogatio; prihod mu verovatno nije došao od dramskog i glumačkog rada nego od toga što je u međuvremenu postao suvlasnik pozorišta Glob. Potkraj života, oko 1610. godine, sasvim se povukao u rodni grad.7 Umro je sa nepunih 52 godine života i sahranjen je u tamnošnjoj crkvi u kojoj je kasnije postavljeno njegovo poprsje koje i danas postoji. (Drugi njegov lik se nalazi u prvom folio izdanju njegovih dramskih dela.) Šekspir od 1613. godine do svoje smrti – 1616., više nije pisao. Kostić: Pred kraj života vraća se u Stratford. Misli se da je Prosperov završni monolog iz Bure metafora Šekspirovog opraštanja od pozorišta. 7
5
Postavlja se pitanje zašto je Šekspir u svojoj punoj spisateljskoj snazi, pre svoje pedesete godine, odbacio pero... da bi se bavio ubiranjem dažbina i trgovinom ječmenim sladom i nekretninama. Ana Šekspir je nadživela svog muža sedam godina, a od njihove dece ostale su ćerka Suzana, udata za doktora Hola i Džudita, udata za jednog vinarskog trgovca u Stratfordu. Poslednji Šekspirov potomak bila je Suzanina ćerka Elizabeta, koja je umrla bez poroda 1670. godine. Samo nekoliko godina posle Šekpirove smrti Ben Džonson je napisao stihovanu pohvalnicu Šekspiru, za koga je govorio da ga je voleo «do granice idolopoklonstva». Najstariji životopis velikog barda napisao je Nikolas Ro, skoro sto godina posle njegove smrti i objavio ga kao uvod u svoje izdanje Šekspirovih drama 1709. godine.
6
Kulturno-istorijski i politički kontekst elizabetanske drame Nije nužno reč o književno-istorijskom pozitivizmu. Novi istorizam takođe drži do tog konteksta, tzv. kulturni materijalizam (Dž. Kaler). V&V porede sa klatnom koje oscilira od unutrašnjeg ka spoljašnjem pristupu i obratno. Ovo nije kauzalni istorizam. Književnost se sve manje posmatra kao privilegovana u celini kulture; zastupa se interdisciplinarni pristup. Kratak istorijski uvod: - Elizabetanski i jakobinski period (doba Elizabete i Džejmsa I Stjuarta – Šekspirov život pada u doba njihove vladavine.) - Uspon dinastije Tjudor – ova dinastija dolazi na vlast sa Henrijem VII, koga će naslediti sin Henri VIII. Stvaranje jake centralizovane države. - Rat dveju ruža – borbe između kuća Lankastera i Jorka koje su trajale 30 godina. (1455-1485.) Ovi feudalni obračuni bili su prisutni u pamćenju Šekspirovih savremenika. «Ratovi ruža» su izbili odmah po završetku «stogodišnjeg rata» između Engleske i Francuske. Glavni suparnici, predstavnici kuće Jork i kuće Lankaster, imali su na grbu znak crvene, odnosno bele ruže. Na početku je vladao Henri VI Lankaster, maloletan i slab. Njegov položaj nije bio sasvim legitiman jer je bio unuk Henrija IV, koji je došao na presto svrgavši zakonitog vladara Ričarda II. Henri VI je svrgnut i zatvoren a na presto dolazi Edvard IV iz kuće Jork, pošto je pobedio lankasterovce. Henri VI je kasnije oslobođen i ponovo vladao neko vreme, pa ga je Edvard IV ponovo porazio i verovatno uskoro ubio i njega i njegove sinove. Kada je Edvard umro, na presto je došao Ričard III (vojvoda od Glostera). Ričard nije uspeo da obezbedi trajnu vlast za kuću Jorka. Jedan daljnji rođak kuće Lankastera po imenu Henri Tjudor je došao sa grupom plaćenika i pristalica u Vels i sukobio se sa isto tako malobrojnom vojskom Ričarda III na Bosvortskom polju. U ovoj bici / bitki (?) je Ričard III ubijen, a kruna je pripala Henriju Ričmondu / Tjudoru, koji je zavladao kao Henri VII, pa je tako na engleski presto došla dinastija Tjudor i «ratovi ruža» su okončani. Henri Tjudor se nakon dolaska na presto oženio Elizabetom Jork pa su tako dve zaraćene kuće bile ujedinjene bračnom vezom. - Henri VIII – raskid sa katoličanstvom (ukinuo je manastire, prodao crkvena imanja...) – šta je bio povod, a šta stvarni uzrok? Povod: odbijanje pape da prizna njegov razvod od Katarine Aragonske. Stvarni razlog – antiklerikalni stavovi, dugi otpor klerikalnom licemerju i realnoj političkoj moći crkve. (Stvarni razlog je politički: osnivanje anglikanske crkve u kojoj je spojena crkvena i svetovna vlast – Henri postaje poglavar engleske nacionalne crkve 1534. godine.) Uticaji kontitenta Dve vrste uticaja sa kontinentalnog dela Evrope: 1. humanizam – Erazmo 2. reformacija – Martin Luter, Žan Kalvin, Viktor Cvingli (Reformacija počinje Luterovim istupanjem u Nemačkoj 1517., pa se širi na 7
Švajcarsku – prvo Cvingli, kasnije Kalvin, Francusku, Holandiju i skandinavske zemlje. Prevođenje Biblije na narodne jezike – kod Engleza to prvo čini Viklif, ali je njegov prevod zastareo, pa 15tak godina pre reformacije Viljem Tindal daje novi prevod koji se odlikuje sočnim i bogatim jezikom. ... Koji prevod Biblije čita Šekspir? Ženevsku (Tindalovu?) Bibliju! Ko su puritanci? Puritanci su građansko versko i političko levo krilo. Oni su radikalni protestanti koji su bili nezadovoljni Elizabetinom umerenom reformom crkve – zalagali su se za demokratskije oblike crkvene organizacije. U teološkom pogledu bili su pristalice učenja švajcarskog reformatora Žana Kalvina u kome je najznačajnija teorija predestinacije – verovanje da je svakom čoveku unapred određeno da li će dospeti u raj ili pakao. Ta vera nije vodila puritance fatalističkoj pasivnosti već ih je podsticala na moralno usavršavanje i aktivnost u borbi za hrišćanske ciljeve jer je svako verovao da je predodređen za spasenje i to nastojao da dokaže svojim delovanjem. Oni pokazuju progresivne težnje, zalažući se za veću vlast Parlamenta i ograničenje kraljevog apsolutizma. Renesansni pisci su puritance, protivnike svakog hedonizma, često izvrgavali ruglu zbog njihovog moralizatorskog žara... Oni ne odobravaju dokolicu, životna zadovoljstva i zabavu. Zato se bore protiv pozorišta kao legla poroka i mesta koje odvlači ljude od rada.8 Njihovi napadi su se naročito pojačali posle izgradnje prvih stalnih pozorišnih kuća u Londonu. Sredinom 19. veka, u jednoj propovedi održanoj za vreme epidemije kuge kaže se da bolest neće prestati sve dok se ne iskoreni njen uzročnik, a to su pozorišne predstave... Renesansa u Engleskoj - raspadanje feudalnih oblika privrede, jačanje trgovine, preovlađivanje novčane privrede, jačanje građanstva i slabljenje uticaja crkve. - Herni VII posvećuje pažnju izgradnji mornarnice i ovo nastavljaju ostali tjudorski vladari. Engleski pomorci osnivaju prve kolonije u Americi u drugoj polovini 16. veka – Virdžinija. Počinje priliv zlata i razne kolonijalne robe. Engleska postaje takmac Španiji. - gramatičke škole – škole u koje je, između ostalog, ulagan novac dobijen od prodaje crkvenih imanja. U njih su mogli da idu sinovi siromašnijih ljudi, učio se latinski jezik. Grčki pisci se ne čitaju! - Renesansa je prvo stigla na dvor, a potom i do običnog naroda zahvaljujući ovim školama (Šekspirovo vreme) Elizabeta I - Meri Tjudor (Krvava Meri), od strane crkve proglašena za nezakonito dete Henrija VIII. Ipak je dovedena na presto. Engleska je bezmalo svedena na status vazalne zemlje u odnosu na Španiju jer se Meri udala za španskog prestolonaslednika Filipa, kasnije španskog kralja Filipa II. Obnovila je katoličku crkvu i ubijala protestante (restauracija Šekspirov Malvolio je u Bogojavljenskoj noći optužen zato što bi hteo da svima ukine «kolače i pivo» zato što je sam pun vrlina. Ipak, prikazan je i kao razborit i odgovoran čovek... 8
8
-
-
katoličanstva); tada je spaljeno oko 300 ljudi, dok su mnogi izbegli. (Tako reformacija dobija oreol mučeništva i pojačava svoj uticaj na mase.) Vlada pet godina (1553-1558) i posle njene smrti (?) vlast pripada Elizabeti, njenoj polusestri. Elizabeta I, vlada od 1558. Njenu politiku porede sa politikom njenog oca, Henrija VIII9; vladala je 45 godina. Veoma obrazovana; dovela je zemlju do prosperiteta. (Na Elizabetinom dvoru živeo je Frensis Bejkon.) Njena vladavina se naziva apsolutnom / apsolutističkom monarhijom – kontroliše Parlament. Kada u Engleskoj nastaje parlamentarna monarhija? Magna carta libertatis – Velika povelja slobode, 1215. godine. (Potpisao je kralj Džon I, koji je uzurpirao presto svog starijeg brata, Ričarda Lavljeg Srca, dok je ovaj bio u krstaškim pohodima – priče iz Robina Huda... Na potpisivanje su ga primorali feudalni velikaši?) Ovim dokumentom ograničava se apsolutna kraljevska moć; parlament je odlučivao o porezima...; Parlament, od parlare = govoriti; mogućnost da se prigovori. Parlament je imao pravo da ukaže monarhu na propuste.
-
Elizabetina moć: Elizabeta je imala svoj Krunski savet (Privy Council) – organ koji ima veliku moć.10 Osnivanje prve špijunske službe... Otkrivanje zavere Meri Stjuart (škotska kraljica), koja potom biva uhapšena i ubijena. Elizabeta je teatralno oplakuje...11 Glavna obeležja Elizabetine vladavine: 1. via media – nalaženje srednjeg puta između 1) katoličke Evrope i 2) protestantizma do koga je sama držala i 3) puritanizma. Uspostavljanje balansa. 2. otvorena mogućnost braka 3. pobeda nad španskom armadom koja je do tada bila smatrana nepobedivom 1588. godine. (Frensis Drejk, engleski moreplovac, je iznenada upao sa svojim brodovima u kadisku luku u kojoj je bio koncentrisan najveći deo španskih brodova predviđen za invazionu flotu. Drejk je uništio ili teško oštetio skoro ceo kadiski deo Filipove ratne flote. Zbog ovog prepada invazija je odložena za više od Henri VIII je imao pet žena. Elizabeta je ćerka Ane Bulen / Bolenj (?). U prvoj polovin 16. veka donet je propis da se u kraljevini ne sme objaviti ništa što ne odobri neki član Krunskog saveta. Dakle, postojala je cenzura. (Zapazi: jedan od članova ovog saveta za vreme kraljice Elizabete bio je lord Hansdon, dvorski komornik i pokrovitelj Šekspirove glumačke družine.) 11 Erl od Eseksa, kraljičin rođak i dugogodišnji miljenik, i verovatno najpopularniji mladi velikaš u Engleskoj je upućen da uguši jednu bunu u Irskoj. Nakon što je pretrpeo neuspeh on se vratio u London iako mu je Elizabeta izričito naredila da ne napušta svoj položaj. Zbog ovoga mu je zabranila pristup na dvor a on je organizovao pobunu protiv Elizabete, s namerom da na njeno mesto dovede škotskog kralja. Da bi u javnosti stvorili odgovarajuće raspoloženje, Eseksovi sledbenici ili on sam su veče pre svoje pobune platili Šekspirovoj družini da odigra Ričarda II u kome se izlaže priča o svrgavanju tog monarha od strane Henrija Bolingbruka, budućeg Henrija IV. (Ovo govori o ideološkom statusu pozorišta?) Glumci nisu znali pravi razlog ove porudžbine... Među Eseksovim pristalicama bio je i Šekspirov pokrovitelj iz mladosti – erl od Sautemptona. Pobuna je ugašena, a Eseks je optužen za veleizdaju. Glavni tužilac je bio Fransis Bekon, raniji Eseksov štićenik i prijatelj, čovek koji mu je mnogo dugovao... Eseksu je odrubljena glava 1601. i ovaj događaj je po Vilsonu, pravi kraj elizabetanskog doba, a ne Elizabetina smrt dve godine kasnije. Sautempton je takođe bio osuđen na smrt, ali mu je kasnije smrtna kazna zamenjena tamničenjem. 9
10
9
4. 5. 6. 7.
godinu dana pa je španska flota konačno isplovila iz Lisabona krajem maja 1588. godine. ... Ni vreme ih nije poslužilo...) Tada Engleska postaje zaista najmoćnija u Evropi. Tako je Armada Year postala jedan od najvažnijih datuma engleske istorije. Ova pobeda je ojačala engleski patriotizam i osigurala Elizabeti opštenarodnu podršku kakvu je uživao malo koji vladar. ekspanzija trgovine vunom gusarski pohodi prekomorske plovidbe (Roli: Sintia...) monopolske kompanije (trguju začinima, tkaninama... iz kolonija)
Kralj Džejms - Elizabeta umire 1603. godine. Kako se nikada nije udala, pitanje njenog naslednika bilo je nerešeno. Ipak, do borbe za presto nije došlo. - Nasleđuje je sin Meri Stjuart – Džejms Stjuart., škotski kralj. Tako je uprkos bojaznima u Engleskoj došlo do mirne smene i vladara i dinastije. - Doba njegove vladavine je jakobinsko doba... - Džejms I Stjuart nastoji da se pomiri sa Španijom i progoni puritance. Nastojeći da uzdigne kraljevu apsolutnu vlast i pokazujući time da je ona u stvari uzdrmana, Džems se nužno morao sukobiti sa puritancima. Znatan broj njih je emigrirao – jedan deo je otišao u Holandiju, a drugi u Ameriku. Najvažnija grupa je otišla brodom Mayflower 1620. za severnu Ameriku – to su Pilgrimi, osnivači kolonija koje će činiti jezgro budućih Sjedinjenih država. - Nakon dolaska Džejms I na presto, vladarska kuća preuzima pokroviteljstvo nad vodećim glumačkim družinama. Družina lorda komornika (u kojoj je bio Šekspir), kao najbolja, postaje Kraljeva družina (The King's men). Da li Makbet predstavlja pohvalu kralju Džejmsu?
Predistorija Šekspirove drame: pogled na svet ŠEKSPIROV POGLED NA SVET a) IDEJA UREĐENOSTI − Veliki lanac bića – kosmološko ustrojstvo sveta, hijerarhija... Ima dugu tradiciju (još u Platonovom Timaju – o odnosima u svemiru). Središte sveta je centrirano oko boga; kralj je u neposrednoj vezi sa bogom, miropomazan, od boga izabran. (Loš kralj nije posmatran kao nesposoban čovek nego kao zaslužena kazna od boga...) Kralj se u renesansnim dramama često poredio sa Suncem, posebno u 10
Šekspirovim istorijskim dramama. (Ptolomejev geocentrični sistem: Zemlja bi predstavljala Boga, kralj je najsvetlija planeta koja se oko Zemlje kreće, tj. Sunce.) − Šekspirovi savremenici su za osnovno načelo sveta smatrali poredak (order). Njime su objašnjavane sve zapažene pojave i on je smatran kohezionom silom koja stvari i bića povezuje u jedinstven i skladan svet. (Metafora košnice – red, ustrojstvo. Vasiona se vidi kao centrirana celina, svemir se prikazuje kao uređen.) Načelo poretka se javlja u tri vida, koji bi se mogli nazvati horizontalnim, vertikalnim i analoškim. 1) Horizontalan vid obuhvata opšte manifestacije poretka sveta – svaka stvar ima mesto u opštem ustrojstvu. (Horizontalni poredak → Svet je raznolik, ali je organizovan.) 2) Vertikalni poredak → Svet je hijerarhija. Vertikalni poredak je izražen hijerarhijski stepenovanim strukturama: svi delovi neke pojave su organizovani po shemi podređenosti i nadređenosti. (Poštovan je čin, rang – degree.) Najobuhvatniji izraz načela vertikalnog poretka je ideja o Zlatnom lancu, Velikom lancu bića. Elementi ovde ideje vode poreklo do Platona i Aristotela, ali su tek kasnije, u 5. veku organizovani u koherentnu opštu sliku sveta. Pojam zlatnog lanca je delimično proistekao iz primene metafizičkog načela hijerarhijskog poretka: ceo svemir je zamišljan kao lanac sastavljen od velikog broja beočuga poređanih u hijararhijskom nizu. Najniži beočug su najprostiji oblici postojanja, dok više karike čine ptice, životinje, ljudi i anđeli. Kada svemir funkcioniše skladno, karike u tom lancu su čvrsto spojene. (Državna zajednica je takođe zasnovana na načelu hijerarhijskog poretka – društvo je podeljeno na klase, a svaki pojedinac ima u njemu svoje mesto i ne sme poželeti da ga menja. Neograničena prava monarha potiču i otuda što njih na čelo države postavlja sam Bog, tako da su oni Božji namesnici na zemlji.12 Po toj centralnoj doktrini engleske političke misli Šekspirovog doba, pobuna ne može biti nikada opravdana.) 3) Analoški vid načela poretka je izražen u ideji o analogijama hijararhijskih struktura: sve pojave u svetu stoje u međusobnom odnosu saglasnosti delova. (Analoški poredak → Svet je niz analognih, korespondentnih parova.) Ustrojstvo čoveka («malog sveta» ili mikrokosmosa / mikrokozma) odgovara ustrojstvu državnog organizma, a ovo opet odgovara ustrojstvu svemira («velikog sveta» ili makrokozma). Poremećaj u jednoj hijerarhiji može izazvati poremećaje u drugim strukturama, pa se greh narušavanja Bogom ustanovljenog poretka može širiti... Na pr, u Makbetu ubistvo kralja Dankana izaziva čudne događaje u svetu prirode, a Sunce, odgovarajući član u nebeskoj hijerarhiji, ostaje skriveno i pošto noć prođe. − Šekspirov pogled na svet dovodio se u vezu sa doktrinom velikog lanca bića. Primer: Uliksov monolog u Troilu i Kresidi o nedostatku U Elizabetino vreme crkva je prenosila stavove vlasti; na dvoru su se pisale propovedi koje bi posredstvom crkve obrazovale javno mnjenje. (Crkva kao neka vrsta današnje uticajne televizije.) 12
11
poretka u ahejskom taboru: šator vrhovne komande nije košnica kojoj svi hrle, pa se ni med ne može očekivati, tj. u tome leži glavni razlog zašto Troja ne može biti osvojena. Red je nešto što je samo po sebi dobro, što se mora poštovati. & V. Kostić: U osnovi mnogih Šekspirovih drama leži shema: narušavanje poretka – posledice tog čina – ponovno uspostavljanje poretka. − Dž. D. Vilson: Šekspirova vasiona je zbijena i sređena, mala i nepokretna, kakvu je Ptolomej zamislio 1500 godina pre njegovog vremena. Ona je čudo od uređene harmonije. Okrugla, data kao sistem koncentričnih krugova; u njoj se sve kreće oko središta – Zemlje. Tu je čovek remek-delo te vasione – veličanstvenost i uzvišenost Šekspirovih tragedija duguju mnogo osećanju te kraljevske uloge koju je čovek pozvan da odigra. Čoveku pripada najviši položaj na zemljinoj kugli jer je najsavršenije biće u svetu. Kako ima dušu, koja teži ka nebu, on u opštem poretku stvari predstavlja beočug u Zlatnom lancu koji povezuje dva sveta, ovozemaljski i nebeski. − Poremećaj poretka: Vasiona se drži pomoću održavanja ravnoteže, harmonije i utvrđene hijerarhije stepena. Strahovanje da bi ceo poredak mogao odjednom opet da utone u haos vidi se u Otelovim rečima: Ako te ne budem voleo više, vratiće se haos. Engleska je u to vreme jedina mirna zemlja u Evropi, pustošenoj verskim ratovima. To razdoblje traje od okončanja Ratova ruža do Puritanske revolucije. & N. Koljević: U svetu koji je veliki «lanac bića» sve je hijerarhijski povezano sa svim. U okviru takvog shvatanja nije bilo moguće pomeriti jednu kariku životnog lanca a da se ne uzdrma ceo svet. Kada čovek pokrene «lanac bića» svojom akcijom, on ulazi u prostor koji je sudbinski jači od njega, i u kojem više ne važi samo njegova lična logika. Jedan čovek ne može pokrenuti radnju a da time ne pokrene i opšti «lanac bića» u koji je kao jedinka ulančan. − Insistiralo se na jasnoj granici između reda i haosa. b) POREMEĆAJ IDEJE UREĐENOSTI Međutim, od 70-ih (??) pojavljuju se mislioci koji će poremetiti tu ideju uređenosti ((i moralnosti – jer svet kao božje delo mora biti izgrađen po moralnim principima13)). Montenj i Makijaveli stvaraju pukotinu u čvrstoj, hijerarhijskoj slici koju prikazuje veliko biće sveta; oni podrivaju elizabetansko shvatanje sveta. Montenj sumnja u čovekov visok, važan položaj u svetu. Postmoderni autori govore o skeptičnom Šekspiru. Makijaveli: Makijaveli dovodi u pitanje ovakvu vezu između boga i kralja. (Makijaveli postavlja sumnju između boga i kralja.) Uviđa da na državu utiču konkretni odnosi moći u društvu koji su dinamični. Zbog ovoga je njegova knjiga zabranjivana u 16. veku (čuveni Codex librorum prohibitorum – spisak zabranjenih knjiga). Ipak su učeni ljudi čitali Makijavelija u originalu (prevod na engleski nije postojao). Razvijanje svesti o real-politici u renesansi). Nema dokaza da je Šekspir čitao Bog koji nagrađuje dobre i kažnjava zle postaje božanstvo čiji su putevi prilično nedokučivi. Sve više se razmišlja o ravnodušnosti viših sila. 13
12
Makijavelija, ali u ironiji kojom Šekspir senči likove, naročito likove kraljeva, vidi se i nešto od Makijavelijevih stavova.14 (Koji je od ova dva Šekspira pravi – onaj koji prihvata doktrinu o lestvici postojanja ili ovaj priklonjen Makijaveliju? Ili i jedan i drugi, ali u različito vreme? Šekspir je mogao u dramu da uvede ova različita shvatanja sveta koja vladaju i sukobljavaju se u njegovom vremenu...) Heriod(s) je bio geograf, astronom, fizičar (već jedna renesansna ličnost), učestvovao je u ekspedicijama koje su istraživale Novi svet (istiniti izveštaj o stanju u Virdžiniji). Pisao je o odnosima hrišćanskih kolonizatora prema domorocima. (Kolonizatori su čak ćutanjem, neporicanjem potvrđivali svoju navodnu vezu sa bogom, koju su im domoroci pripisivali. Bezobzirno su manipulisali time. U tome im je koristila činjenica da su samim svojim prolaskom kroz oblasti naseljene domorocima širili klice na koje ovi nisu bili imuni i time bez i jednog ispaljenog metka desetkovali stanovništvo). Iz konteksta Heriotsovog teksta vidi se da se idejom Boga može manipulisati (međutim, ovo je samo implicitno, ovakav autor je morao biti veoma obazriv u to doba. Ovo se može povezati i sa Šekspirovim pogledom na svet (podrivanje stvari, rušenje hijerarhije). Montenj – subjektivnost ranog modernog doba (pre kartuzijanskog – gde razum centrira vrednosti) – ovo je tranzitno doba, između vere i razuma. 'Ne slikam biće, slikam prelaz' (prelaz bića iz jednog u drugo stanje, promenljivost, nestabilnost, protivrečnost). (Uporedi Hamleta – dva glasa, dijalogična svest, možda policentričnost; oseća da mu sopstveno biće izmiče.) Stvari više nisu onakve kakvim ih prikazuje lanac postojanja. Nije nemoguće da su Montenjove eseje u 16. veku čitali obrazovani Englezi. Šekspirove lude su uvek filozofi (da bi mudrost shvatila, pojmila ludost, koja je po sebi indiferentna, nesvesna sebe i svega oko sebe, mora u sebi sadržati i klicu ludosti. Međutim, treba razlikovati tu filozofsku ludost, kojoj Erazmo piše pohvalu, od ove primitivne ludosti). U Kralju Liru luda je mudrija od Lira.
Pozorišta u elizabetinskoj Engleskoj Svakodnevni život − Sujeverje i sirovost naroda, grubost; borbe pasa, petlova, medveda... − Arena za draženje medveda je imala isti status kao i pozorište. Ova arena se nalazila blizu Globa15 i tu su se borbe medveda i pasa mogle gledati skoro svakog dana, sem nedeljom. − Mešavina ruralnog i urbanog (sačuvano je pismo najslavnijeg glumca Makijaveli poredi Mojsija sa Kirom, Romulom, Tezejem – možda je i Mojsije bio vešt... Vidimo da je način da se nametne moć u predstavljanju sopstvene veze sa bogom (instrumentalizacija religije). 14
15
Filip Henslo, producent, bavio se i pozorišnim biznisom i borbama životinja.
13
toga doba upućeno njegovoj ženi, kojim je on savetuje šta će te godine posejati u bašti...) London i njegova pozorišta − Središte grada predstavljala je tvrđava čija je gradnja započela još u rimsko vreme, katedrala Sv. Pavla (pre današnje), sudska zgrada... Od preko sto crkava u Londonu, Katedrala sv. Pavla je bila najpoznatija. Ona je korišćena u mnoge svrhe osim bogosluženja – u njoj je sahranjen Filip Sidni, u njoj je održana proslava pobede nad španskom Armadom, u njenoj porti su se nalazile prodavnice i tezge engleskih štampara i knjižara (većina Šekspirovih dela objavljenih za njegova života pojavila se na tezgama u porti Katedrale sv. Pavla). Ova katedrala je bila najpoznatije i najmnogoljudnije sastajalište.16 − Na obodima grada bila su predgrađa – Liberties – u kojima su postojale veće slobode nego u centru. Pozorišta, ali i kockarnice i bordeli, su zato bila građena na području izvan jurisdikcije puritanskih vlasti. (Ova područja na periferiji Londona su ili imala samoupravu ili su bila podređena neposredno kruni.) Najpoznatije predgrađe bio je Saderk na južnoj obali Temze. Deo tog pregrađa činilo je područje zvano Benksajd na kome se nalazila većina elizabetinskih pozorišnih zgrada, uključujući i Glob. U tom predgrađu je neko vreme Šekspir i stanovao. − Prvo pozorište je izgrađeno 1576. godine i zvalo se The Theatre, a izgradio ga je Džejms Barbidž, otac čuvenog glumca Ričarda Barbidža. (Zanimljivo je da u Engleskoj nije postojalo nijedno pozorište kada se rodio njen najveći dramski pisac. Prvo je podignuto u Londonu kada je Šekspir imao 12 godina.17) Ova zgrada je bila od drveta i imala je krov od slame; okruglog je oblika. Potom je izgrađeno pozorište Zavesa. − Predstave su se odigravale i izvan pozorišnih zgrada, najčešće po gostionicama koje su imale lučnu konstrukciju sa balkonima. − 1599. godine otkopani su temelji pozorišta Globe. Glob je bio stalna kuća glumačke družine lorda komornika, kojoj je pripadao i Šekspir. Ovo pozorište je uskoro postalo vodeća kuća u Londonu i uspešno je radilo do leta 1613. kada je, na radost londonskih puritanaca, izgorelo. Godinu dana kasnije Glob je ponovo sagrađen i radio je dok puritanci nisu zatvorili sva pozorišta 1642. Posle dve godine, 1644. ova najslavnija zgrada u engleskoj pozorišnoj istoriji je srušena, a mesto na kome se nalazila ni danas nije tačno utvrđeno. Ipolit Ten opisuje izgled tadašnjih pozorišta: − Pozornica je bila isturena (pravo u gledalište među publiku) – tako je «svetina» stajala oko pozornice sa tri strane; čitava atmosfera je bila prisna i domaća. U parteru su stajali najsiromašniji građani (bačva sa Šekspir nije nikada za mesto radnje odabrao London u kome je živeo, a samo se jedan njegov komad – Vesele žene vindzorske – dešava u savremenoj Engleskoj. Mesto i vreme radnje njegovih drama je ili istorijska i legendarna Britanija (Ričard III se, na primer dešava u Londonu Ričardovog vremena) ili neko egzotično mesto i hronološki neodređeno razdoblje. Aluzije na savremene događaje i ličnosti veoma su retke u njegovim delima. 17 Predstave su se do tada, a i posle tog vremena, odigravale na dvoru, u domovima velikaša, u gradskim većnicama, u privatnim vrtovima, u crkvenim portama i gostionicama, na trgovima i ulicama... 16
14
pivom), aristokratija je bila smeštena na balkonima, ponekad i na balkonu na samoj sceni ukoliko on ne bi bio korišćen u samoj predstavi. Svod balkona predstavljao je nebo, jedan vrlo izdignut toranj služio je za proizvođenje specijalnih efekata – grmljavina u Liru, muzika u Buri koja dolazi iz viših sfera... Verbalni iluzionizam elizabetanske / Šekspirove drame − Predstave su se izvodile po lepom vremenu, u rano poslepodne (po dnevnoj svetlosti), scenografija je bila minimalna. Dakle, bila je to neutralna pozornica, gotovo potpuno prazna18... Iluzija je morala biti stvorena samim rečima, tekstom drame – verbalni iluzionizam. − Piter Bruk (savremeni dramaturg): «najbolje pozorište je na praznoj sceni». Poziv na imaginaciju koju će glumci rečju stvoriti. Elizabetinsko pozorište je bilo pozorište verbalnih efekata. Nisu postojali uslovi da se predstave održavaju noću, pa je glumac morao sam da verbalno ubedi gledaoce. “Noć je”, “prohladno je... smrzlo mi se srce” u Hamletu, pred dolazak smene straže, kao i “tiho je, ni miš se ne čuje”. Time Šekspir rečima stvara noć, zimu, hladnoću, tišinu. Znači, verbalni a ne scenski doživljaj. Scenski simbolizam je bio primitivan – crna zavesa za tragedije. Šekspir traži recepciju: “iako smo na ovim drvenim daskama na kojima su se do juče borili petlovi, mi zamislimo da se nalazimo na poljima Francuske...” ili: “možete vi uticati na naše nedostatke (misli na imaginaciju gledalaca) i Vi napravite da je ovo stvarno tlo Francuske i vojsku Francuske u vašim mislima...” Vilson: Nemajući dekora, Šekspir nije imao ni vizuelnih olakšica za lokalizaciju svojih scena. Upravo zato što je prostorno neodređena, elizabetanska pozornica dopušta dramskom piscu slobodu... Elizabetanska drama i tri jedinstva − Aristotel govori o jedinstvu radnje i jedinstvu vremena (od izlaska do zalaska sunca). Ovome renesansni prevodilac Kastelvetro dodaje i jedinstvo mesta koje postaje norma u klasicizmu. − U elizabetinskoj drami nema tih ograničenja (Mletački trgovac – tri motivaciona toka; kod Šekspira nema jedinstva radnje; u Hamletu – igra u igri, drama u drami, pozorište u pozorištu...). Elizabetinska drama crpi uticaj iz misterija. Misterij(a) razbija jedinstvo radnje – priča nije homogena već razgranata; ne postoji jedan, već paralelni zapleti. Ovde je prisutna drama u drami; epizodičnost koja je karakteristična za misterij(u) prelazi u dramu. Zato je elizabetanska drama pripovedna, narativna, protivno Aristotelovom jedinstvu radnje. − Šekspir ne poštuje ni Aristotelovo jedinstvo mesta... Glumac je morao reći gde se nalazi da bi se znalo gde se radnja odigrava. − Filip Sidni – jedini teoretičar tragedije, aristotelovac.19 U svojoj Odbrani Odsustvo dekora uslovilo je da su detalji bili jako važni – čovek u čizmama označava putnika ili čoveka koji negde žuri; buktinja je označavala noć, ali je mogla biti i simbol, kao i njeno gašenje; žena razbarušene kose predstavlja ženu koja pati ili je poludela... 19 Posle Sidnija i dramski pisac Ben Džonson kritikuje nepoštovanje antičkih pravila u dramskoj književnosti svoga vremena. 18
15
poezije: 1) zastupa Decorum (načelo doličnosti) – zamera nacionalnoj drami miks uzvišenog i priprostog; 2) kritikuje mešanje tragičnih i komičnih elemenata – smeta mu uloga humora u elizabetinskoj tragediji (engleske drame zato nisu ni prave tragedije ni prave komedije), 3) kritikuje nepoštovanje jedinstva vremena (veliki raspon vremena u toku radnje) i mesta 4) Mimezis – praksis – katarsis (?) Šekspirova drama i mešanje stilova U Šekspirovim tragedijama ima i komičnih elemenata, što je opet suprotno Aristotelu. Aristotel traži “otmen govor” u tragedijama; kod Šekspira i seljaci, i pisari, i lude i grobari... govore. (Mešaju se humor i patos, farsa i patos, visokokomične i niskokomične scene – mešanje stilova.) Hor − Hor je lik, obično ga igra jedan glumac. (Kaže se da je Šekspir često igrao ulogu hora ili prologa koji gledaoce uvodi u radnju). Scena − Svetlosnih efekata nema, igra se po danu. Kostimografija – renesansni simbolizam boja (Hamlet – crno, sluge u plavom, glasnik u čizmama...) Glumci − Muškarci su igrali i ženske uloge, mlade žene igrali su dečaci. − Status glumaca bio je blizak statusu lutalica vagabonda. Zato su glumci morali tražiti pokroviteljstvo neke ugledne osobe. − Najpoznatiji glumci tog vremena: Ričard Barbidž (Hamlet, Lir), Ned Alei (igrao u Marloovim komadima), Vil Kemp, Robert Arvin... (Jezik paradoksa, ironije, jezik lude zahtevao je inteligentne glumce). Dve vrste pozorišta 1. javna 2. privatna – koja su činili uglavnom dečaci, članovi horova velikih crkava, koji nisu bili plaćeni (Hamletu se putujuća trupa žali na gomilu goluždrave dečurlije koja im predstavlja konkurenciju).20 Naklonjenost i nenaklonjenost publike − Kralj i kraljica su bili naklonjeni pozorištu, ali je postojao ceremonijal majstor, neka vrsta cenzora koji je odlučivao šta će se igrati na dvoru. − Opoziciju pozorištu predstavljali su protestantski puritanci. Kromvel u 17. veku, kada su puritanci došli na vlast, prvo je zatvorio pozorišta (osvetio se Malvolio iz Bogojavljenske noći). Iste godine kada je sagrađeno «Pozorište», 1576., zamenik upravitelja hora Kraljeve kapele Ričard Farant je unajmio jednu prostoriju u kompleksu zgrada ranijeg dominikanskog manastira Blekfrajarz, navodno da bi u njoj uvežbavao svoje učenike za pozorišne predstave na dvoru, koje su dečaci pojedinih crkvenih horova povremeno izvodili još od davnih vremena. Te probe su se, međutim, pretvorile u komercijalne pozorišne predstave za koje je Farant naplaćivao ulaz. Tako je nastalo možda prvo privatno pozorište u Londonu. 20
16
− Prvi engleski kralj za kojeg se zna da je bio pokrovitelj jedne glumačke družine bio je Ričard III koje je vladao od 1483. do 1485. godine.
Elizabetinska drama PREDELIZABETANSKA (?) TRADICIJA Tradicija koja je prethodila elizabetanskim autorima
17
Šta je dovelo do toga da engleski pesnici prevaziđu antičke, klasične norme? Engleska dramska tradicija. (Renesansa jeste donela vraćanje antičkim uzorima, ali u Engleskoj raskid sa srednjovekovnim nasleđem nikad nije bio onako potpun kao, na primer, u Italiji.) 1. narodne polupaganske svečanosti – obredi plodnosti (kod nas Đurđevdan), antički rituali, Majske Kalende u Rimu. Postojale su majske proslave u Engleskoj – veliki erotski naboj – posvećeni boginji proleća Flori (Hloridi – nimfi), ženi boga Zefira. (Junona se naljutila zbog rađanja Minerve iz Jupiterove glave i tražila od Flore biljku uz čiju će pomoć roditi Marsa, sama od sebe...). Oko tih praznika nastala je mala engleska mitologija (Robin Hud i lejdi Merion). Na proslavama su izvođene dramatizovane legende o Robinu Hudu – folklorna, narodna zabava koja je podrazumevala ples, muziku, rudimentarnu dramatizaciju i izvesno prerušavanje koje je u osnovi drame. 2. javne priredbe: viteški turniri, igre, gradske procesije prilikom crkvenih praznika – prerušavanje i izvođenje alegorijskih slika npr. povodom venčanja, krunisanja, rođenja... 3. verska prikazanja, katolički crkveni obredi – već u 9. veku, tokom bogosluženja uspostavlja se dijalog između sveštenika i hora (rudiment dramskih oblika), potom antifoni – pevani dijalozi – crkveni hor je podeljen pa naizmenično svaka polovina peva tekst ili se smenjuju hor i horovođa. U antifone su se počele ubacivati dramske slike (tropi) – npr. poklonjenje mudraca. Tropi su pevani dodaci ili proširenja pojedinih delova zvanične liturgije. Tako (dramatizovanjem neke situacije iz Biblije) u srednjem veku nastaje liturgijska drama (proširena dramska slika zasnovana na Bibliji). Izvođači su obično bili sveštenici koji su glumili u svojoj odeždi, dodajući joj ponekad samo neki detalj, kao što je kruna ili pastirski štap. Kretanje i gestovi izvođača su jasno tumačili sadržinu drame, skoro kao u pantomimi, verovatno zbog toga što je samo mali broj vernika razumevao latinski, mada su svima bili poznati tok i značenje prikazivanih biblijskih događaja. Početkom 12. veka takve drame se izvode i van crkve... U njima se sa latinskim meša i engleski jezik i neki svetovni sadržaji ulaze u biblijski, a horsko pevanje se zamenjuje govorom. Igraju se na otvorenom prostoru, krajem maja ili početkom juna. Prikazanja, dakle, gube vid crkvenog obreda, i dobijaju karakter javne priredbe gradske zajednice. Polovinom 14. veka, kada se ustanovljuje praznik Corpus Christi, ove predstave se vezuju za njega. Postoje dva tipa ovih ((religijskih)) drama – mirakuli (ili misteriji) i moraliteti. 4. Mirakuli (na evropskom kontitentu su se nazivali misterijama) – def. Vrsta srednjovekovne (religiozne) drame u kojoj je dramatizovan neki događaj (tj. “čudo” ili “čudesa”) iz života svetaca, koji se zbio Božjom ili Bogorodičinom pomoći… U pitanju su, dakle, dramatizovane epizode iz Svetog pisma. Mirakuli predstavljaju prvi oblik engleske drame i cvetaju u 15. veku. (U
18
pitanju je ciklus biblijskih drama na engleskom jeziku.) Kako je posle propasti Zapadnog rimskog carstva drama, čini se, sasvim nestala, njeni začeci u Evropi, sredinom 12. veka, vezani su za liturgiju – kako bi se narod zainteresovao za bogosluženje liturgija je proširivana dodacima dramskog karaktera, naročito o Božiću, Uskrsu i drugim većim praznicima. Takve male scene nazvane su “tropima” (na primer, uskršnji trop u kome đakon obučen kao anđeo sedi na Hristovom grobu i pita tri žene koje dolaze koga traže a onda se razgovor nastavlja prema rečima Jevanđelja.). Dramatizuju se sadržaji Biblije od Postanja do Apokalipse, na engleskom (pojedini delovi su na latinskom). Naglasak je na ljudskim elementima te drame. Mirakule su se izvodile ili na jednom mestu (stacionarne) ili je postojalo više pozornica između kojih se publika šetala (procesorne / procesionalne?). U pitanju je primitivan oblik drame – to su većinom kratki komadi, jednočinke koje nemaju pun dramski razvoj od ekspozicije do raspleta već su najčešće samo ilustracije biblijskih priča. Pisane su većinom rimovanim stihovima različite dužine. Traži se izražajnija gluma, zaplet, humor (pisci i glumci postepeno pokazuju težnju da prvobitnoj pobožno-poučnoj svrsi mirakula dodaju i zabavnu), pa čak i predstavljanje biblijskih likova koji su humanizovani (kako se zabavnim ne mogu učiniti glavne, božanske ličnosti, pisci i glumci uvode realizam i komiku na sporedni ulaz, kroz lica koja se u biblijskom tekstu jedva spominju – na pr. Nojeva žena, pastiri, vojnici ili kroz neprijatelje hrišćanstva, predstavnike zla – na pr. đavo, Irod). Naročito je bila omiljena epizoda u kojoj Irod «besni» zato što se mali Isus spasao prilikom pokolja vitlejemske dece, ili zato što su tri kralja izbegla njegovu (Irodovu) zamku. Gluma je ipak bila amaterska i često se preterivalo, npr. Irodov bes zbog toga što je sveta porodica utekla morao je biti atraktivno izveden na sceni. Glumac koji je igrao Iroda bio je najbolje plaćen21 (Hamlet, čiji je ukus istančan, od glumaca traži da ne «nadirode Iroda», tj. da ne preteruju...) ... Ono što je bilo narativno postaje dramsko. (Elizabetanska drama će imati narativne elemente – od mirakula koji imaju narativnu osnovu! Narativnost podrazumeva priču koja može imati labavu konstrukciju, mnoštvo sporednih epizoda...; priča teče sa puno pojedinosti...) Pobožne predstave se odvajaju od crkve i njihovo prikazivanje preuzimaju gilde (esnafi), udruženja zanatlija i predstave se daju na gradskim trgovima. Svaki komad prikazivao je jedan esnaf, obično onaj koji je po struci imao neke veze sa predmetom – na pr. tesari su prikazivali građenje Nojeve barke, a oružari Hristovo stradanje. Engleska renesansna drama preuzela je od esnafske drame glumački stil i neke izvođačke konvencije kao što je mešanje simboličnih i realističnih rekvizita (pekari koji bi pripremali scene iz Tajne večere, donosili su i rekvizite, tj. pravu hranu), i mnoga scenska rešenja. (Kod Šekspira ima aluzija na sve to – Hamlet, San letnje noći.) Osim toga, esnafska drama je i gledaoce i pisce navikla na 21
Irod je bio dvostruko više plaćen nego Bog Otac.
19
pojam velike i obuhvatne dramske kompozicije, i njen metod scenskog izlaganja biblijske istorije prihvatili su pisci istorijskih drama Šekspirovog vremena, pa i sam Šekspir. Svest o dubljem značaju događanja prikazivanih u biblijskim dramama dala je potonjoj elizabetinskoj drami suštinsku ozbiljnost, jer su gledaoci bili naviknuti da zbivanja na pozornici, tragična ili komična, prihvataju u okvirima velikih sistema duhovnih vrednosti. Ni veliki vremenski i prostorni rasponi u elizabetinskoj drami nisu bili neobični za gledaoce koji su pokolenjima gledali u «tjelovskoj drami» (od «Tjelovo» tj. Corpus Christi; niz mirakula čini «tjelovsku dramu») radnju protegnutu na celo vreme obuhvaćeno biblijskom pričom i smeštenu ne samo u razne krajeve zemlje nego i u područja raja i pakla. Labava i epizodična dramska kompozicija, prekidanje osnovne dramske niti umetanjem epizoda ili čak celovitih manjih zapleta sa potpuno novom grupom ličnosti, kao i izlaganje po nekoliko priča u jednoj drami, takođe su posledice uticaja esnafskih prikazanja. Čak i postupak jezičke ili stilske karakterizacije kojom se Šekspir služi da podvuče razliku između ličnosti iz viših klasa, koje govore u stihu i služe se dostojanstvenim latinizovanim stilom, i pučana, koji govore u prozi bliskoj svakodnevnom govoru, ima paralela u nekim delovima esnafskih drama u kojima ličnosti na višem položaju govore mešavinom francuskog i engleskog, engleskog i latinskog, dok se ljudi iz naroda služe običnim jezikom. (Sudar stilova – ozbiljno i šaljivo, uzvišeno i nisko... Taj tonski nesklad je stalno prisutan.) ... Možda je najzanimljiviji uticaj koji je esnafska drama izvršila na drame Šekspira i njegovih savremenika onaj koji se ogleda u specifičnoj neusaglašenosti elemenata njihove unutrašnje strukture. Naporedno korišćenje simboličnih i naturalističkih efekata, prikazivanje ličnosti iz drevne biblijske prošlosti u savremenoj odeći, mešavina konvencija i realizma, postavljanje egzotične radnje u engleski ambijent – sve su to elementi koji su iz mirakula prešli u svetovnu dramu Šekspirovog doba – kao naporedno postavljanje patetike i groteske, uzvišenosti i prostote, smeha i smrti... (Na primer: Lir sa Ludom na pustari i grobari u Hamletu.) U drugoj polovini 16. veka nema više ovih drama. 5. Moraliteti – Alegorijski komad sa teološkomoralističkom tematikom u kome su lica personifikacije etičkih kategorija (grehova i vrlina). Dramski likovi, dakle, nisu kao u mirakulama biblijske ličnosti, nego personifikovane vrline i poroci. Stalne teme moraliteta: 1) borba smrtnih grehova i vrlina za čovekovu dušu (psihomahija) sa konačnom pobedom vrline 2) čovekov put kroz život i neizbežan susret sa smrću (Igra smrti – Danse macabre). Moraliteti predstavljaju razvijeniji oblik drame od mirakula. Oni su i nastali kasnije – u toku 14. i 15. veka. Reč je, u stvari o propovedima i teološko-moralnim debatama u dramskom obliku. Čini se da su nastali nezavisno od mirakula u univerzitetskim i učenim crkvenim krugovima. Obimom su veći od mirakula, a ideološki su ozbiljniji i dublji jer zahvataju u opšteljudska etička pitanja. Glavni lik je Svako (Everyman) – 20
predstavnik čovečanstva – alegorijski lik nad kojim se bore sile dobra i zla, boga i đavola. Najpoznatiji tipski alegorijski lik iz moraliteta je Porok – mešavina đavola i lakrdijaša (pijanica, žderonja i raspusnik – predstavnik animalnih požuda ljudskog bića, ali i okretan, živahan, duhovit, lucidan, atraktivan, zavodljiv...) 22 Ovaj tipski karakter razviće do vrhunca Šekspir u Falstafu. Moralitet nije vezan za crkvenu službu, napušta se linearna priča (postoji dramski sukob i rasplet, doduše većinom apstraktan), postoji konkretan problem. Nasleđe moraliteta – zgusnuta dramska radnja, psihologizacija likova (važni su motivi ponašanja), atraktivni likovi...23 Ovo utire put stvaranju dramskih situacija u kojima realističniji likovi, vođeni suprotnim strastima dospevaju u tragične ili komične sukobe. Moraliteti su uneli pojam dramske radnje – čovekov život se prikazuje kao problem izbora između bitno protivrečnih mogućnosti ponašanja, odnosno kao problem stalnog moralnog samoodređivanja. Po nejedinstvu tona moralitet je sličan mirakulama. 6. Interlud – nastao je krajem 15. veka. Izvodio se između dva dela zabave, gozbe ili između mirakula, najčešće su to dijalozi koji imaju i karakter lakrdije24, kratkog komičnog komada pa se mogu smatrati i pretečom renesansne komedije. Likovi su mogli biti alegorijski ili realistični. Od svetovnih uticaja najznačajniji je bio uticaj farse25 i srednjovekovne «dispute», oblika u kome su iznošena suprotna mišljenja o odabranom predmetu. Pr. Fulgencije i Lukrecija Henrija Medvala (druga polovina 15. veka) – prva poznata engleska drama sa potpuno svetovnom temom. Oblik ovog kratkog komada je zasnovan na «disputi», a priča ima izvor u jednom italijanskom spisu – zaplet je zasnovan na dilemi Rimljanke koja se dvoumi između dva prosca – patricija i plebejca, a ipak se opredeljuje za plebejca koga krasi vrlina. (Ovaj ishod je odgovarao novom tjudorovskom društvu u kome je staro plemstvo bilo lišeno političkog i društvenog uticaja, dok su na važne položaje dovođeni sposobni ljudi iz naroda.) Ovde se žena prvi put prikazuje kao razumna i mudra. (Ovo je možda odraz humanističkih pogleda Tomasa Mora26 na položaj žene u društvu i porodici.)
V. Kostić: U nekim dramama, Porok je zadržao svoje prvobitne osobine oličenja zla koje vrši poguban uticaj na ljude, kao Šekspirov Jago ili Ričard III; u drugima, on je postao dopadljiv, mada grešan komičan lik, kao Falstaf u Henriju IV. 23 Moralitet se izgubio krajem 16. veka, ali je ostavio ponešto u nasleđe kasnijoj drami: 1) imenovanje lica prema osobinama, 2) lik Poroka kao veselog mangupa, 3) moralne teme. 24 Lakrdija – vrsta komedije nižeg reda, koja se umnogome jednači sa farsom. Lakrdijaš – tipizirani šaljiv lik u komediji. 25 Farsa – 1) Kratki komad komičnog karaktera. 2) Podvrsta komedije intrige u kojoj su likovi jako karikirani, a zaplet se gradi na nesporazumu. & Farse su prikazivane kao međuigre na predstavama misterija sa ciljem da promenom tona razonode publiku između dva ozbiljna dela. Kasnije su farse igrane kao nezavisne celine – zbog kratkoće najčešće po dve-tri na jednoj predstavi ili pre ili posle prikazivanja nekog komada ozbiljne sadržine. Komika: Sirova, puna grubih šala i lakrdijaških efekata. 26 Tomas Mor je odgajen u domu kardinala Mortona, a njegov je kapelan bio Medval. 22
21
ODLIKE ELIZABETANSKE DRAME - kompozicija: labava i epizodična dramska kompozicija kao posledica uporednih priča (uporedni zaplet) ili prekidanja osnovne dramske niti umetanjem epizoda ili čak celovitih manjih zapleta sa potpuno novom grupom ličnosti (sporedni zaplet ili podzaplet); dakle, nema jedinstvene radnje! (Elizabetinska drama crpi uticaj iz misterija. Misterij(a) razbija jedinstvo radnje – priča nije homogena već razgranata; ne postoji jedan, već paralelni zapleti; prisutna je drama u drami;27) - narativni elementi – uticaj mirakula koji imaju narativnu osnovu! Narativnost podrazumeva priču koja može imati labavu konstrukciju, mnoštvo sporednih epizoda...; priča teče sa puno pojedinosti... - veliki vremenski i prostorni rasponi - uticaj «tjelovske drame» (radnja je protegnuta na veliki vremenski raspon i smeštena u razne krajeve...) - stil: mešavina upotrebe stiha i proze (ko u Ričardu III govori u stihu, a ko u prozi?); mešavina komičnog i tragičnog – u elizabetinskoj tragediji često ima komičnih momenata (što je nezamislivo u klasicizmu); patetika i groteska (Kralj Lir) – spoj uzvišenog i prostog, smeha i smrti, divljenja i nipodaštavanja. (Sudar stilova – ozbiljno i šaljivo, uzvišeno i nisko... Taj tonski nesklad je stalno prisutan.) & Uticaj Senekine tragedije – deklamatorski stil, retoričke poente, stihomitija (kod Kida – niz kratkih replika). - Likovi i motivi: uticaj Seneke – oskudna, sirova psihologija likova, jezive scene i krvavi događaji, likovi u monstruoznosti gube ljudskost (ovo dovodi u pitanje tragičnost), osveta kao motiv (žanr – tragedija osvete), pojavljivanje duhova... - Svest o dubljem značaju događanja prikazivanih u biblijskim dramama dala je potonjoj elizabetinskoj drami suštinsku ozbiljnost, jer su gledaoci bili naviknuti da zbivanja na pozornici, tragična ili komična, prihvataju u okvirima velikih sistema duhovnih vrednosti. - Stih – BLANKVERS – jampski intoniran deseterac; nerimovan, mada može biti i rimovan. Tipičan stih engleske renesanse i u poeziji i u drami.28 - Liričnost – elizabetinska drama je tipološki gledano lirska drama – zato Drama u drami – čest postupak u engleskoj renesansnoj drami, pre svega u tragediji: u tok dramske radnje je ubačen zaseban mali komad koji lica drame gledaju ili u kome sama učestvuju. Prvi je takav umetak dao Tomas Kid u Španskoj tragediji – to je «maska smrti», maskirana predstava u kojoj se dešava nekoliko ubistava, i kojom se koristi glavni junak da bi izvršio osvetu. «Maska smrti» postala je posle Kida gotovo stalna crta «tragedije osvete». Šekspirov Hamlet takođe sadrži dramu u drami – «Mišolovku». Dramom u drami se Šekspir služio i u komedijama – na primer u Snu letnje noći. 28 Blankvers: 5-stopni (petoiktusni) jamb (stih od pet stopa – jamba) bez rime; nastao u renesansi, u Italiji (endekasilabo šolto). Humanisti su ga favorizovali zato što je, kao nerimovan, podsećao na klasične oblike; najčešći stih engleskog jezika (po svoj prilici zato što naročito odgovara ritmu govornog engleskog jezika); proslavio ga Šekspir. Blankversom pisali: Milton (Izgubljeni raj – ovde je dostigao vrhunac u epskoj poeziji), romantičari (Kolridž, Kits, Šeli); uticaj na nemačku književnost preko Lesinga (posle toga glavni oblik nemačke drame); i u drugim književnostima se koristi uglavnom kao dramski stih; njegova bliskost govornom ritmu učinila ga je izuzetno popularnim; naziv «beli» stih (blanc verse) nastaje zamenom engleskog «blank» (prazan, neispunjen) francuskim «blanc» (beo); prevodioci evropskog blankversa na srpski vremenom su prihvatili uglavnom jampski 11terac kao osnovni stih prevoda. 27
22
su pesničke slike, metafore, lajtmotivi, dakle jezik – kod Šekspira jako bitni!29
Uvod u Šekspirove tragedije Nasleđe -
-
-
-
-
Koncepcija drame kao nadmetanje sila dobra i zla vodi poreklo od tradicije moraliteta. Shema sagrešenja, ispaštanja i iskupljenja je uzeta iz srednjovekovne verske drame. Odbijanje potčinjavanju klasicističkim stegama ima oslonac u celokupnoj domaćoj tradiciji, naročito u esnafskoj drami. Konvencije u karakterizaciji likova – ličnosti same najavljuju svoje osobine i ulogu → «istupanje iz uloge» da bi se dali uopšteni horski komentari; kletve u koje se odmah poveruje; prerušavanja koja su tako efikasna da osobu koja je samo promenila odelo ne mogu da prepoznaju ni njeni najbliži – sve su ovo konvencije koje je Šekspir nasledio iz prethodne tradicije. Postupak jezičke ili stilske karakterizacije kojom se Šekspir služi da podvuče razliku između ličnosti iz viših klasa, koje govore u stihu i služe se dostojanstvenim latinizovanim stilom, i pučana, koji govore u prozi bliskoj svakodnevnom govoru, ima paralela u nekim delovima esnafskih drama u kojima ličnosti na višem položaju govore mešavinom francuskog i engleskog, engleskog i latinskog, dok se ljudi iz naroda služe običnim jezikom. Fabula – spremnost da se dramski oblik pretvori u instrument za istraživanje i ispitivanje opštih ljudskih problema, za apstraktna razmatranja i filozofske ekskurzije. Kod Šekspira ovo dolazi do izražaja u iznenadnom prebacivanju radnje sa realističnog na simbolični plan, u dovođenju u vezu pojedinačnog i opšteg, u smenjivanju doslovnog i alegorijskog. Ovo dovodi do specifičnog odnosa lika i radnje: likovi prevazilaze svoje uloge u dramskom zapletu – nadrastaju potrebe dramske priče. (Na primer, Falstaf u Henriju IV.) Makbetov poslednji monolog je očigledan primer takvog probijanja okvira drame kao priče o pojedinačnim sudbinama. To je takođe slučaj sa skoro svim Hamletovim monolozima. U svim tim slučajevima lik ili govor su u nesrazmeri sa svojim povodom u dramskoj radnji i povezuje individualnu sudbinu sa velikim sistemima etičkih, egzistencijalnih i metafizičkih vrednosti. Ta svest o prisutnosti opšteg u pojedinačnom, o dubokom smislu u običnom postupku, o mogućnom postojanju večite svrhe u prolaznom činu, koja Šekspirovim dramama daje višeznačnost i dubinu misaone perspektive, nasleđe je biblijske drame i moraliteta. Mešavina ozbiljnih i komičnih elemenata i uopšte prihvatanje unutrašnjeg nesklada stranog klasicističkoj drami – nagle promene tona ili pristupa, smenjivanje realizma i simbolizma, stvarnosti i mašte –
U Kralju Liru česte su scene bolesti, čime se stvara utisak telesne napetosti. Lirskim slikama Šekspir sugeriše svet kao mučilište. 29
23
-
takođe je karakteristika srednjovekovne «gotske» drame. Stilske konvencije koje su nasleđene: dijalozi u vidu srednjovekovne «dispute», govori «za sebe», neposredno obraćanje publici... Dvosmislenosti, nadmetanja u duhovitosti, igre rečima itd.
Humor - Mogućnost humora u Šekspirovoj tragediji. o Up. antički i klasicističku tragediju. o Lude
Stilske figure -
Oksimoroni u određenju prirode Koristi igre reči: u uvodu Ričarda III: “The sun of York” misli na “son of York”. Sunce Jorka je u stvari sin Jorka (sam Ričard), koji je i Sunce (kralj – božji pomazanik). U Hamletu, Hamlet govori Ofeliji “idi u manastir”, ali koristi reč `nunnery`, koja znači i “javna kuća”, a odnosi se na Ofeliju koja je pristala, na očev predlog (Polonije), da `igra ulogu` nekog provokatora. Takođe, sam Polonije kada govori da će poslati Ofeliju Hamletu da ga `proveri`, koristi izraz “I`ll loose my daughter to him...”, gde reč 'loose' koja se koristila za životinjski svet, “pustiću jednom k njemu svoju kćer” kao izraz kada se govori o parenju konja i volova. A znamo da Hamlet, kada govori o oskrnavljenom krevetu njegovog oca i za one koji sada leže u njemu koristi izraze životinjskog sveta: parenje, “U smrdljivom znoju živeti, postelje masne, sladiti se tu i pariti u svinjcu poganom...” A, ranije, Hamlet Polonija 'krsti' izrazom 'fishmonger' što znači i prodavac riba i podvodač. ... Mnoge Šekspirove ličnosti uživaju u verbalnom mačevanju, u igri rečima i u ukrštanju dva ili više značenja u jednom izrazu.
Stil -
-
Ukrštanje visokog i niskog registra, sudar formalizovanog i svakodnevnog jezika. Naporedno postavljanje reči istog značenja ali različitog porekla Bogatstvo Šekspirovog rečnika: po nekim procenama, broj reči upotrebljenih u njegovim delima iznosi oko 20.000, što je skoro tri puta više nego u Miltonovim delima ili dva puta više nego kod Homera. Mnoge engleske reči i izrazi se javljaju prvi put kod Šekspira. To ne znači nužno da ih je sam Šekspir skovao, prihvatio iz svakodnevnog govora ili preneo iz drugih jezika, ali su oni svakako preko njegovih dela prvi put ušli u književnost. On je menjao gramatičke funkcije reči pretvarajući glagol u imenicu i namećući glagolske funkcije imenici. Književni jezik je, u Šekspirovo vreme, u začetku razvoja. Tu fleksibilnost jezika su iskoristili elizabetanski pisci. Šekspir karakterizuje likove njihovim načinom govora – Otelov kitnjast i slikovit govor je drugačiji od suvog, ironičnog Hamletovog govora.
Dramsko jedinstvo Šekspir je ostvario jedinstvo drame ne kroz jedinstvo radnje, već na semantičkoj ravni. Sporedni likovi u Šekspirovim dramama imaju
24
karakterizaciju koja i nije potrebna za glavnu radnju. Svet drame je bogatiji od radnje, a pomaže nam da shvatimo samu radnju. Jedinstvo drame se gradi na tematskom planu...
Pitanje žanra -
Dekonstrukcija ideje žanra.
Klasična teorija žanra počinje sa Platonom i Aristotelom i traje do romantičara. Ovakvo shvatanje žanra je realističko – žanrovi su kategorije koje stvarno postoje (ontološki zasnovane kategorije) i međusobno su jasno razdvojene i normativno – propisuje pravila (svakom žanru priliči određen oblik pripovedanja, stil, karakter). U 17. i 18. veku klasicizam predstavlja sistematizaciju pravila po kojima treba pisati, s tim što su žanrovi shvaćeni kao idealni kalupi oblikovanja po antičkim uzorima.) Kriterijum podele (najčešći) → razlike među žanrovima postoje i u sadržaju, stilu, efektu koji rod izaziva: (a) Sadržaj: Klasična teorija pravi među njima društvene razlike: ep i tragedija se bave kraljevima i plemićima, komedija srednjom klasom, a satira i farsa prostim svetom. (b) Stil: tragedija se služi visokim stilom, komedija srednjim, a satira niskim. (c) Efekat: tragedija izaziva katarzu…; tragički junak izaziva sažaljenje, komički ravnodušnost…
Bredli o Šekspirovoj drami. (1904.) JUNAK i njegovo stradanje: o Veliki broj likova; ipak u pitanju je priča o jednom junaku ili najviše dva (Romeo i Julija) o Radnja: ide ka smrti junaka i uključuje je u sebe o Stradanje30 i zao udes snalaze ugledne ličnosti (ljudi visokog položaja: kraljevi, kneževi, prvaci u državi ili članovi velikih porodica čije su kavge od javnog značaja). Njihova sudbina pogađa blagostanje celog naroda. Junaka odlikuju i: - izuzetnost po psihičkim svojstvima (kod Otela, Lira i Makbeta prisutni su želja, strast i volja koje dostižu strašnu snagu) - ekstremnost u samovolji (Lir), moći (Magbet) i intelektu (Hamlet) Sažaljenje ima većeg udela u Kralju Liru nego u Makbetu, i upravljeno je u jednom slučaju poglavito na junaka, a u drugom pretežno na sporedne karaktere. 30
25
- nesposobnost da se odupre sili koja ga vuče; kobna težnja da se celo biće poistoveti sa jednim interesom, predmetom, strašću ili navikom u mišljenju - Šekspirov junak može biti nesrećan, ali ne i mali; čovek kod njega nije jadno, ništavno stvorenje o Užas se širi – nekoliko likova strada, i pozitivnih i negativnih o Veza karaktera i radnje: teške nesreće u tragediji ne nailaze tek tako, niti su poslane odozgo; one proističu uglavnom iz radnje, a ova iz postupaka ljudi. Ljudi se pojavljuju kao pokretači ili kao «tvorci sopstvenog jada». Izreka da je kod Šekspira «karakter sudbina» nesumnjivo je preterana, ali se radi o prenaglašavanju osnovne istine. Dakle, tragedija je priča o jednom od ljudskih dela koje dovodi do izuzetne nesreće i završava se smrću takvog čoveka.31 TRAGIČKA RADNJA Postupci koji stoje u tesnoj vezi sa stvaranjem tragične fabule / situacije (?): 1. poremećena stanja duha junaka: ludilo, mesečarstvo, priviđenja. Ipak, ova poremećena stanja se nikada ne uvode kao izvor događaja bilo kog dramskog momenta: da je Lir stvarno bio bolestan kad je rasparčao kraljevstvo, da je Hamlet umobolan u bilo kom času fabule, oni ne bi bili tragični karakteri. 2. natprirodni element: duhovi i veštice. Ovaj element pospešuje radnju i više od jednog navrata je njen neophodni deo, tako da bi bila ozbiljna greška opisati ljudski karakter uvek kao jedinu pokretačku silu. Ali natprirodno uvek stoji u najtešnjoj vezi sa karakterom. Ono daje potvrdu i distinktivno obeležje unutarnjim porivima koji su već prisutni i vrše uticaj: na prigušenu grižu savesti kod Ričarda, na polusvest ili zastrašujuće osećanje krivice kod Makbeta ili na podozrevanje kod Hamleta. 3. sreća ili «slučaj» - takođe utiču na neki momenat u radnji. Slučaj je što su gusarske lađe napale Hamletovu lađu tako da je on bio u mogućnosti da se vrati u Dansku. Ipak, ako bi se slučaj potpuno isključio iz tragedije, možemo reći da bismo time promašili činjenice života. Šekspir slučaj koristi vrlo štedljivo. Osim toga, svi značajni slučajevi se zbivaju onda kada radnja dobro poodmakne i kada je utisak uzročnog razvoja suviše dobro učvršćen da bi bio poljuljan. Može li se radnja definisati kao SUKOB? Neretko se sukob može zamisliti kao sukob između dva lica od kojih je jedno junak ili između dve grupe a u jednoj je junak vodeća ličnost. Na primer, u Makbetu su junak i Dva ključa čitanja Šekspira: 1) providencijalni ključ čitanja Šekspira; 2) tragedija proizlazi iz radnje, a radnja/postupci iz karaktera 31
26
junakinja suprotstavljeni predstavnicima Dankana. Ipak, bitniji je UNUTRAŠNJI KONFLIKT, sukob je unutar lika.32 (Postoji i onaj hegelovski, ali je manje bitan. U kasnijim, zrelijim Šekspirovim delima, unutarnja borba biva jače istaknuta. Romeo i Julija, Ričard III su drame u kojima se junak rve sa spoljnom silom, ali srazmerno malo sa samim sobom – sve su to rane drame.) Efekat tragičnog. Tragedija za nas jeste žalosna, strašna i tajanstvena, ali nas ne ostavlja skrhanim, kivnim i očajnim. Nije obeshrabrujuća Šekspirova tragedija. Red, sklad, smirenje karakterišu završetak Šekspirove tragedije. Uvek neko ostaje živ. Dakle, Šekspirova tragedija nije mračna, depresivna, nihilistička. SUDBINA I KARAKTER Religijski aspekt – nema ga (up. antičku tragediju). U Šekspirovoj tragediji nema konkretnog pozivanja na boga. Elizabetanska drama je najvećim delom svetovna. U Šekspirovoj tragediji se ne pojavljuje FATUM kao u antičkoj tragediji (up. Edipa). «Višnja» sila u svetu tragičnog nije sudbina... Sudbina i karakter junaka. Ljudi su u Šekspirovom svetu uvek tvorci svog vlastitog jada.33 Svet tragičnog je svet akcije... Ipak, junaci ne postižu ono što su nameravali: Hamlet, uzmičući od teške dužnosti osvete, dopada krivice zbog ubistva o kome nije ni sanjao, i prinuđen je na osvetu koju nije hteo. Ledi Makbet, koja je mislila da bi mogla prosuti mozak rođene dece, biva smrtno progonjena mirisom tuđe krvi. Svuda u tragičnom svetu ljudska misao sprovedena u delo pretvara se u svoju suprotnost. Ljudi deluju u skladu sa svim karakterima, to je nesumnjivo. Ali, šta je to što im donosi nevolju koja je kobna po njih? Čak i sam karakter doprinosi tom osećanju fatalnosti... Kako to da čovekove vrline pripomažu njegovom uništenju i da su njegova slabost ili nedostatak toliko isprepletani sa svim onim što je divno u čoveku tako da ih jedva možemo razlučiti? Ljudska dela su nam prikazana kao glavni uzrok nesreće. Ipak, strogost njihove pravde je strašna... Srazmerno nedužan junak pokazuje neka obeležja nesavršenstva ili slabosti34 – neodlučnost, plahost, oholost, neverovanje itd. Zlo se pojavljuje Jovan Hristić: Neki kritičari misle da je sa Šekspirom «tragički sukob» premešten iz spoljnjeg u unutarnji svet – to više nije sukob bogova i ljudi, već sukob sila koje deluju unutar jedne ličnosti, pri čemu je Hamlet, nije teško dosetiti se, bio zavodljiv primer. «Karakter» je tako postao sudbina, i on vodi tragičkog junaka ka propasti isto onako sigurno kao što je volja bogova vodila ka propasti junaka grčkih tragedija. Danas se time više niko ne bavi već se istražuju Šekspirove pesničke slike... 33 V. R: Tolstoj je u starosti napisao esej O Šekspiru i drami gde je sa netrpeljivošću pokušao da iznese stav da Šekspir zapravo nije nikakav pisac. Tolstoj pristupa elizabetanskoj drami sa stanovišta realizma. Ovaj Tolstojev neadekvatan pristup ipak zanimljivo pokazuje osobenosti Šekspirove drame. Tolstoj tvrdi da je radnja u Šekspirovim dramama neverovatna – ona ne proizlazi ni iz karaktera junaka ni iz toka događaja. Na pr. to što Lir deli kraljevstvo po tome koja će ćerka više ljubavi iskazati rečima, laskanjem – neprirodno je. Lir čitav život poznaje te ćerke... (Mi ne treba da se pitamo «Zašto?» jer to nije ključno, osim sa stanovišta realizma...) 34 Hamartía – tragička pogreška; pogrešno uverenje koje može dovesti do pojedinačne pogrešne radnje (hamarteme). Dakle, ona prouzrokuje hamartemu. & Tri značenja hamartíe: 32
27
kao nešto negativno, neplodno, nemoćno, kao načelo smrti. Kada zlo u čoveku nadjača dobro, ono uništava kroz njega druge ljude, ali uništi isto tako i njega. KOMPOZICIJA u Šekspirovim tragedijama (Bredli) - Opet nema strogih pravilnosti - Okvirne celine35 koje su programski određene: o Ekspozicija o 2. i 3. čin o Ishod konflikta u potpunoj katastrofi Uobičajen postupak: o Tragedija počinje efektnom scenom (tuča u Romeu i Juliji; komešanje gomile u Juliju Cezaru; duh u Hamletu; veštice u Magbetu, u Kralju Liru – znatiželja tipa trača..). Funkcija je u zbunjivanju publike i izazivanju znatiželje. o Druga scena je u nižem tonusu. Ne sadrži radnju, već važne informacije (Horacije u Hamletu) o Treća scena – pojavljuju se svi likovi koji će učestvovati u radnji (v. Hamlet) o Uporedni zaplet – dosledno izveden sve vreme – razlika u 1.
2. 3. 35
sinonim za hamartemu (pogrešnu radnju) jer pojedinačna pogrešna radnja proističe iz nepoznatih bitnih okolnosti koje su junaku morale biti poznate. Pogreška se mogla izbeći. Hamartija zavisi od znanja, a moralna odgovornost je u tome da li je junak do tog znanja došao. Greška je nesvesna i nenamerna. pogreška je svesna i nenamerna (dela načinjena u srdžbi ili afektu) nedostatak karaktera, ljudska slabost
Etape razvitka dramske radnje: 1. Ekspozicija – uvodi u radnju i objašnjava njen početak; obično se daje u razgovoru dvaju ili više lica na početku radnje. Teška jer treba stvoriti prirodnu razgovornu situaciju u kojoj će nas likovi gotovo neosetno upoznati sa početnom situacijom. (U antičkim i klasicističkim dramama to se postizalo prologom – govorom jednog glumca ili hora o zapletu i o raspletu drame.) 2. Zaplet – uvođenje novog, dinamičnog motiva koji dovodi do akcije glavnog junaka i do reakcije njegove okoline na nju. Ona pokreće radnju. 3. Kulminacija – klimaks; najnapetiji momenat sukoba kada su moguća dva ili više rešenja. Napetost je tolika da je nužno da se razreši, ali nije jasan pravac razrešenja. U ovom trenutku drame protagonisti i antagonisti su, bar naizgled, podjednako moćni; vaga nije prevagnula još ni na jednu stranu. Ona se obično podudara sa tzv. “velikom scenom” (ubistvo kralja u “Magbetu”, dvoboj Rodriga i Don Sanča u “Sidu”) 4. Peripetija – preokret; skretanje radnje u jednom pravcu, koji dovodi do raspleta. Ovo se manifestuje padom jedne ličnosti iz “blagostanja u nesreću” ili obratno. (Primer: kod Sofokla – Edip saznaje od Jokaste da je njegov tobožnji otac – korintski kralj Polib umro prirodnom smrću i trijumfuje nad proročanstvom a u narednoj sceni, na osnovu izjave pastira, saznaje da je ubio pravog oca – Laja) 5. U nekim dramama pre peripetije postoji retardacija – zadržavanje radnje do raspleta, obično tragičnog, da bi se dobio utisak da će radnja poći nekim drugim, povoljnijim putem. 6. Rasplet – konačno rešenje/razrešenje sukoba koji se pojavio u zapletu. Takođe i uspostavljanje konačnih smisaonih odnosa između brojnih događaja i motiva koji su u zapletu stvarali napetost i tražili razrešenje.
28
o o o o o
odnosu na antiku i klasicizam Podzaplet u Hamletu – Polonijeva porodica. U Otelu – jak nagoveštaj o nečemu što će biti fatalno za junaka. Jagova inteligencija, strategija manipulacije (up. Jaga sa Ričardom III – konspirativan odnos sa publikom) Nesrazmera između obaveštenosti slušalaca i likova (pr. o Jagu) Dinamika velike tenzije i popuštanja napetosti odvija se na praznoj sceni, proizvode je glumci jezikom, a ne vizuelni efekti. Kriza – na sredini drame. Sledi pauza – najčešće u dugačkom razvučenom i heterogenom 4. činu. Javlja se niz komplikacija koje ne vode razrešenju
Pitanje jedinstva - Postoji li organsko jedinstvo u Šekspirovoj drami? Modernisti na tome insistiraju. Postmoderna kaže da treba uočiti fragmentarnu prirodu pesničkog umetničkog dela. Ne želi da izmiri protivrečnosti, nego da ih naglašava. (Ovo se na Otela najmanje odnosi, ali u Hamletu radnju usporava ubistvo Polonija...) - scene jakog patosa (pr. Ofelijino ludilo i smrt; Lirovo ludilo; scene bitaka u Cezaru, Liru i Magbetu) - Zameralo se na brzoj smeni likova, suvišnom razvijanju scena koje nemaju direktne veze sa radnjom (pr. rasprava o pozorištu u Hamletu) - Loše uklopljeni solilokviji (Edmund – dobro uklopljen; Edgar – tehnički instrumentalizovan) - Lirski i refleksivni pasaži – na tome se takođe zameralo, a to je i najkvalitetnije u Hamletu (poem unlimited) - Učestalost gnomskih pasaža – manir elizabetinske dramaturgije
Nikola Koljević o Šekspirovoj tragediji: Za tragediju je bitno elementarno i radikalno doterivanje stvari do kraja. Bitna su krajnja pitanja života i smrti. Sama reč «tragedija» je neodvojiva od pojma «sudbine». Tragična propast nije melodramski slučajna, već je prouzrokovana preduzetom radnjom. Šekspirovi junaci imaju životnu filozofiju i stalno dopiru do nekih opštih, egzistencijalnih i moralnih ideja. Ali te ideje su toliko duboko srasle sa njihovom ličnošću da one podležu dramatičnom preispitivanju u svakom njihovom susretu sa životom. Otud i nemaju sudbinsku nepomičnost i jasnost dekartovski univezalnih načela. Takva načela vladaju junacima francuske klasicističke tragedije ili, tačnije, oni vladaju sobom i svojim «slabostima» pomoću univerzalnog važenja tih načela. A Šekspirovi junaci tek u akciji otkrivaju sebe i ono što ih vodi kroz život. Šekspirov junak može samo da počne svoju akciju potpuno slobodno i krajnje lično. Ali, paradoksalno, što se više koristi svojom velikom moći pokretača radnje, predeo njegove slobode se sve više smanjuje i postaje sve tragičniji. Na kraju se ta početna sloboda pretvara u tragičku neumitnost. Hamlet se može «slobodno» odlučiti na dvoboj u kojem ga već
29
čeka postavljena zamka. Magbet jednako tragički «slobodno» odustaje od samoubistva i «bira» smrt u borbi. Rečju, sloboda Šekspirovog junaka u akciji postaje tragična. I tu sama akcija nosi pečat sudbinske neumitnosti. Junak je na početku pokreće sa osećanjem gotovo neograničene lične moći. Ali njen tok sve neumitnije otkriva sopstvenu gvozdenu logiku koja u tragičnom kraju dostiže kulminaciju. Čovek ne može pokrenuti radnju a da time ne pokrene i opšti «lanac bića» u koji je kao jedinka ulančan. U tom smislu, Šekspirove tragedije su tragedije akcije. U njima je ljudsko delanje onaj medijum u kojem se otkriva «čvrsta tačka sveta koji se okreće». Pa iako je ta tačka za svakog Šekspirovog junaka na drugom mestu, njeno postojanje je jednako nedvosmisleno i neumitno.
30
