zene u bibliji

^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^

NJENO IME JE ŽENA Xin Karsen ^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^

Sadržaj Uvod......................................................................................................1 Predlozi......................................................................................2 Primer.........................................................................................4 Posveta.................................................................................................8 Predgovor.............................................................................................9 Eva (Jeva), majka svih zivih..............................................................11 Sara, princeza cije je ime zablezeno s postovanjem......................21 Reveka, zena sa velikim potencijalom, ali.......................................33 Reveka mnogo sta uzima u svoje ruke (2).......................................42 Petefrijeva supruga, zena upravljana seksom................................51 Marija, zena voda koja je sebe precenila.........................................59 Rava, bludnica u galeriji heroja vere................................................67 Fenina, zena koju je nadvladala ljubomora.....................................74 Ana, zena koja je verovala u molitvu...............................................79 Carica od Sabe, zena koja je zelela da bude mudrija.....................88 Udovica iz Sarepte, zena koja je prihvatila izazov vere..................95

i

Sadržaj Sunamka, zena koja je kreativno razmisljala................................101 Jevrejska sluskinja, devojka koja je govorila o Bogu..................108 Jestira, carica koja je svoj zivot rizikovala zbog svog naroda....113 Jovljeva supruga, zena koja je Bogu rekla ne...............................122 Marija, najprivilegovanija medu zenama.......................................130 Jelisaveta, zena cvrstog karaktera i dobar zivotni saputnik........143 Ana, zena koju nije unistilo slomljeno srce...................................151 Udovica, zena koja je umela da upravlja novcem.........................156 Marta iz Vitanije, zena koja je drugorazrednim stvarima dala prioritet............................................................................................161 Marija iz Vitanije, zena koja je umela da izabere najbolje............169 Samaricanka, zena koja je Isusu rekla da......................................176 Dorka, zena koja je volela Boga.....................................................185 Lidija, poslovna zena koja je Bogu dala prvo mesto....................191 Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evandelja...................197 O piscu..............................................................................................205

ii

Uvod

Uvod Eva. Prva žena. Jednaka muškarcu, od njega se razlikovala samo seksualno. Iako je o njoj mnogo pisano, ovaj predmet još uvek nije iscrpljen. Ona je majka svih žena. Žene u ovoj knjizi nisu izmišljene. Stvarne su. Živele su u prošlosti, a u svojim željama i problemima, u nadama i ambicijama, one i danas žive među nama. Verujem da dok budete čitali o njima, one će vas i fascinirati i upozoravati. To se desilo i meni dok sam o njima pisala. Velika razlika koja postoji među ženama u ovoj knjizi nije pitanje društvenog položaja. Nije bitno što je jedna od njih bogata, kao Carica Savska ili siromašna kao udovica iz Isusovog doba, niti je bitno što je jedna od njih vođa kao Marija, ili nepoštovana kao Samarićanka, nije bitno da li je neudata ili je u braku. Ove stvari su nevažne. Stvarna razlika među ovim Evinim kćerima je u tome da li jesu ili nisu poznavale Boga. Dok saznaješ o svakoj od njih, javlja se centralno pitanje: Koje mesto u njihovom životu zauzima Bog? Odgovor na to pitanje odlučuje o sreći i korisnosti svake od njih. Ovo je motivacija koja je pokreće da ide napred. Žene u ovoj knjizi su na osnovu ovoga izabrane. Otkrićete da izbor ne zavisi od godina, društvenog statusa ili zanimanja; postoji jedna stvar sa kojom svaka od njih mora da se suoči − njihov stav prema Bogu. Ako je Bogu dato pravo mesto u životu, onda osoba postaje privlačna na poseban i koristan način. Kada je On odsutan, ili kada mu nije dato pravo mesto, onda je život bez pravog cilja − bez perspektive. Nadam se da ćete i vi otkriti kako je Biblija jedinstvena knjiga, i dok se budete upoznavali sa ovim ženama, počećete da se na novi, svež ili 1

obnovljen način upoznajete sa Božjom Rečju. Posebna napomena: Molim vas da pročitate delove Biblije na početku svakog poglavlja. Ovo je neophodno da bi se poglavlje razumelo. Za one koji ne samo da žele da čitaju o ženama, nego i da proučavaju njihove živote, bilo pojedinačno ili u grupi, na kraju svakog poglavlja postoje pitanja za proučavanje Biblije. Sledeći odeljak sadrži predloge o tome kako da se ova knjiga koristi za lično i grupno proučavanje.

Predlozi Verujem, kao i mnogi drugi, da najplodonosnije diskusije nastaju onda kada male grupe ljudi iznose ono što je Biblija njima lično govorila. Sledeći predlozi će biti od pomoći onima koji su zainteresovani da učestvuju, ili da vode grupu za proučavanje Biblije.

PREDLOZI ZA GRUPNO ZA PROUČAVANJE BIBLIJE: 1. Počni sa malom grupom − obično sa najmanje šest, a najviše deset ljudi. Ovako će tvoja grupa biti dovoljno velika za zanimljivu diskusiju, ali i dovoljno mala da svaki član može da učestvuje. Kako broj učesnika bude rastao, započni sa drugom grupom. 2. Pre nego što pokreneš grupu, treba da odlučiš koliko često ćete se okupljati. Mnogi ljudi će možda oklevati da se predaju nečem potpuno novom i to u neodređenom vremenskom periodu. Ovaj problem se može rešiti ako unapred odlučiš da ćete se, na primer, okupljati četiri do šest puta. Ako posle tog vremenskog perioda rešite da nastavite 2

dalje, dogovorite se o broju sastanaka. 3. Imaj na umu da grupa za proučavanje Biblije treba da diskutuje o Bibliji. Da bi se sprečilo uzaludno trošenje vremena, mudro je da svaka učesnica unapred kod kuće pripremi svoju studiju. Tako sastanak može da se iskoristi da se razgovara o studiji koju je svaka osoba pripremila. Grupe cvetaju kada svaki član iznosi ono što je lično otkrio. 4. Naglasi potrebu da se primenjuju lekcije koje su naučene, i da treba međusobno da se pomažu pri toj primeni. Postoji daleko veća potreba za duhovnim rastom nego za uvećavanjem znanja samog po sebi. "Kako ono što sam naučio može da utiče na moj život?" − ovo je pitanje koje svaka osoba treba da zapita sebe i na koje treba da odgovori u toku svake diskusije. 5. Pre nego što počneš, reši da ćeš prisustvovati svakom sastanku. Propusti sastanak jedino kada apsolutno ne možeš da mu prisustvuješ. Ako ne možeš da prisustvuješ, ipak uradi studiju i spremi je za sledeći sastanak. 6. Smatraj se članom grupe. Budi slobodan da daš doprinos. Nedostatak iskustva ne treba da te sprečava od učestvovanja u diskusiji. S druge strane, odupri se iskušenju da dominiraš grupom.

PREDLOZI ZA VOĐE GRUPNIH ZA PROUČAVANJE BIBLIJE: 1. Obavezno provedi dovoljno vremena u proučavanju Biblije i budi siguran da si studiju kompletirao. 2. Dođi spreman. Zabeleži one tačke koje želiš da naglasiš. Ovim tačkama pristupi kroz pitanja.

3

3. Poučavaj tako što ćeš postavljati pitanja, umesto da daješ izjave. Samo mali broj planinara voli da na vrh planine budu odneseni. Radost uspinjanja prepusti njima samima. Nemoj samo ti da pričaš. Diskusiju tako vodi da svaki član grupe može da učestvuje. 4. Pripremi pitanja koja će podsticati na razmišljanje. Postavljaj pitanja koja Bibliju primenjuju na probleme u svakodnevnom životu. Izostavljaj pitanja na koja se može odgovoriti prosto sa da ili ne. 5. Organizuj vreme i okruženje pre sastanka. (Krug je generalno najbolji način sedenja.) Počni i završi na vreme. Neupadljivo gledaj na sat. 6. Moli za sebe i za svakog člana grupe. Moli da Hrist kroz svoju Reč govori svakoj prisutnoj osobi. Moli da te Sveti Duh učini osetljivim na potrebe drugih. Molitva rezultira entuzijazmom, a on je od suštinske važnosti za uspeh vaše diskusije. Ovi predlozi nisu ograničeni na određeni tip grupe za proučavanje Biblije. Iste principe možete koristiti za proučavanje biblijskih knjiga, poglavlja ili biblijskih tema. Oni koji žele praktične smernice za proučavanje Biblije, treba da nabave Navigatorski priručnik za proučavanje Biblije.

Primer PREDLOZI ZA GRUPNU DISKUSIJU O EVI: 1. Neka svaki član grupe obavezno uradi svoju studiju. Sve ih podstakni da imaju beleške za vreme diskusije.

4

2. Unapred odredite da ćete se kao grupa ograničiti na odgovaranje samo onih pitanja koja su data u biblijskoj studiji, ili pitanja koja su blisko vezana za tu temu. 3. Neka se svaka diskusija vrti oko Biblije. Uvek pitaj: "šta Biblija kaže o ovome?" 4. Uspeh svake diskusije biblijske grupe puno zavisi od pitanja koja vođa postavlja i od toga kako započinje i vodi razgovor. Postoje četiri vrste pitanja: a. Pitanja za početak diskusije. b. Pitanja koja vode diskusiju. c. Pitanja koja pomažu da se tema razjasni i produbi. d. Pitanja koja podstiču primenu. 5. Primeri gore navedenih pitanja u vezi sa Evom: a. Pitanja za početak diskusije: (1) Šta smo saznali o Evi? (2) Šta smo saznali o zmiji? (3) Šta smo saznali o iskušenju? (4) Šta smo saznali o posledicama greha? Kada ovako predstaviš svaku glavnu tačku studije, izbeći ćeš monotono postavljanje pitanja u okviru proučavanja Biblije i osiguraćeš zanimljivu diskusiju. Veoma je mudro da se rezimira jedna tačka pre nego što se pređe na sledeću. b. Pitanja koja vode diskusiju: (1) Šta je neko drugi otkrio? (2) Da li neko ima nešto da doda? (3) Da li ima nekoga ko bi hteo da nešto kaže?

5

Ovu vrstu pitanja uputi celoj grupi, a ne samo jednoj određenoj osobi. Ovo obezbeđuje otvorenu diskusiju u kojoj svi prisutni mogu da učestvuju. c. Pitanja koja pomažu da se tema razjasni i produbi: (1) Šta je iskušenje? (2) Šta je greh? Ova pitanja pripremi tako da se naglasi ono što je grupi najvažnije. Imaj pripremljene biblijske stihove koji će ti pomoći da pronađeš prave odgovore. Ova pitanja postavljaj na pravom mestu u diskusiji i to u okviru pitanja spomenutih gore pod 5a (u ovom slučaju u 5a3 i 5a4). d. Pitanja koja podstiču primenu: (1) Šta smatraš najvažnijim upozorenjem u ovoj priči? (2) Kako ovo utiče na tvoj život lično? Pošto se pitanja o primeni mogu postavljati kao poslednja u okviru biblijske diskusije, ti možeš, ukrug da očekuješ da ti svaki član grupe da svoj odgovor. Evo reči koje treba da imaš na umu dok postavljaš pitanja: šta, kako, zašto, kada. 6. Napravi za sebe vremenski raspored koji će ti obezbediti da se svakom delu diskusije posveti dovoljno pažnje. Rezerviši dovoljno vremena za one tačke koje smatraš za jako važne. Pošto je poslednje pitanje biblijske studije pitanje o primeni, možeš ga naglasiti. 7. Stidljive učesnike najčešće možeš uključiti u diskusiju tako što ćeš ih zamoliti da pročitaju biblijski stih. Teško je kontrolisati one koji žele da dominiraju diskusijom. U takvim slučajevima često je od pomoći da se pozovu i drugi da daju svoj doprinos. "Šta drugi misle?" Ponekad je neophodno nasamo porazgovarati sa osobom koja previše priča, i objasniti joj neophodnost učestvovanja cele grupe. Kada predmet diskusije počne da se gubi, sledećim rečima možeš diskusiju vratiti na 6

pravi kolosek: "Možda o ovome možemo razgovarati kasnije, posle studije," ili, "hajde, ako se slažete, da se držimo teme našeg proučavanja." 8. Razgovor o primeni je najznačajniji deo tvoje diskusije. Obavezno obezbedi dovoljno vremena da svaka osoba može da iznese svoj odgovor na poslednje postavljeno pitanje. Odgovor na to pitanje mora biti ličan, određen i praktičan. Primer za primenu u vezi sa Evom bi mogao biti: "Za mene je najvažnije upozorenje da budem potpuno sigurna da mogu imati pobedu nad iskušenjem. Zato sam odlučila da svakoga dana čitam Bibliju. Danas ću početi sa čitanjem..." 9. Ako diskusiju završiš molitvom, molite se za sve ono o čemu ste razgovarali. Na primer, moli se za ličnu primenu, ili da sve to primeni i neko drugi. Ništa ne čini na silu. Ohrabruj kratke molitve. Neko ko je suviše stidljiv da bi se glasno molio, može se u molitvu uključiti govoreći "amin". Kako otvorenost grupe raste, rašće i otvorenost u molitvi. Zatim se zastupništvu mogu dodati i druge stvari. 10. Završi obećanjem da će sledeći sastanak započeti tako što ćete vreme odvojiti da se iznesu iskustva koja su u vezi sa primenom članova grupe. Ove smernice se mogu koristiti za sve grupne diskusije o ženama u ovoj knjizi.

7

Posveta

Posveta Ovu knjigu posvećujem mnogim mojim prijateljima širom sveta u okviru organizacije Navigatori. Plan da napišem ovu knjigu sazrevao je kroz kontakte koje sam imala sa mladim ženama. U njima sam uvidela istu fasciniranost životima biblijskih žena koju sam sama posedovala. Takođe sam zahvalna članovima mnogih grupa za proučavanje Biblije u Holandiji koji su umesto mene proveravali pitanja za proučavanje Biblije na kraju svakog poglavlja knjige. Dalje se prisećam mnogih, mnogih drugih, muškaraca i žena koji su kroz svoja poučavanja, primer i prijateljstvo na moj život ostavili neizbrisiv trag. Sećam se prvog Navigatora koga sam srela pre dosta godina, Dovsona Trotmana, osnivača ove organizacije, kao i mnogih drugih mladih ljudi koji su nedavno lično uzverovali u Isusa Hrista kroz službu Navigatora. Svi oni imaju tri zajedničke stvari: veliku ljubav prema Bogu, duboko poštovanje njegove Reči i čežnju da svoj život podele sa drugima. Na većinu njih su primenljive dve reči: realizam i entuzijazam. Kroz moje zajedništvo sa Navigatorima, u meni je rasla želja da budem žena po Božjem srcu. Iz tog razloga, Eva, Sara i druge žene u ovoj knjizi nisu samo ljudi maglovite, davne prošlosti, nego stvarni ljudi, ljudi koji žive i blistaju. Moja želja je da svaki Navigator koji čita ovu knjigu, kao i svi ostali moji prijatelji budu izazvani da celim srcem žive za Boga. I u isto vreme, verujem da će knjiga u njihovim rukama biti instrument kojim će pomagati drugima. Sa ovom molitvom ja knjigu Njeno ime je žena šaljem u svet. Xin Karsen

8

Predgovor

Predgovor Xin karsen je pripovedač. Iako ima mnogo studija o ženama u Bibliji, nikada nisam pročitala nijednu praktičniju od knjige NJENO IME JE ŽENA. Xin je uspela da stvarno oživi ove biblijske žene dok posmatrate njihove postupke i efekte njihovih života. Ona vam pomaže da izvučete ono što je danas značajno i što možete primeniti. Onima koji su zainteresovani da otkriju više o svakoj ženi, ona obezbeđuje pitanja za diskusiju na kraju svakog poglavlja. Xin je jedna od najboljih osoba za obuku mladih vođa za proučavanje Biblije koje ja poznajem. Ona Božju Reč primenjuje na situacije svakodnevnog života. Moja molitva je da ova knjiga bude kao seme koje će doneti mnogo ploda. Kori Ten Bum

Šta čitaoci govore o knjizi "Njeno ime je žena"? Tako je dobro znati da su žene posebne u Božjim očima i da ih On jasno upotrebljava za svoj plan na zemlji. Svake sedmice na našoj grupi za proučavanje Biblije sa velikim interesovanjem proučavamo Njeno ime je žena... ***

9

Njeno ime je žena je tako dobar način za proučavanje biblijskih karaktera. Mnogo puta u crkvi slušamo propovedi na neku temu ili o nekom predmetu, ali ne slušamo često o stvarnim ljudima koji su se u životu borili i tražili Boga... Ako uspemo da se postavimo u njihovu situaciju, cela priča oživi. Baš to nam se desilo sa ovom knjigom. *** Moje cimerke na fakultetu nisu mnogo znale o Bibliji, ali su se jako zainteresovale dok sam čitala knjigu Njeno ime je žena. Svako veče sam čitala o drugoj ženi. Bog je tako radio da mi je omogućio da mojim cimerkama jasno i prirodno objasnim Evanđelje. Slava Bogu! *** Tako je bilo dobro čitati o ženama iz Biblije čvrstog karaktera. Mnoge od njih su bile ponizne, ali ih je Bog ipak silno upotrebio.

10

Eva (Jeva), majka svih zivih

Eva (Jeva), majka svih živih "Žena je stvorena od Adamovog rebra; nije stvorena od njegove glave da bi vladala njim, niti je stvorena od njegovog stopala da bi je on gazio, nego je stvorena od njegovog boka da bi mu bila jednaka, pod njegovom rukom da bi bila zaštićena i blizu njegovog srca da bi bila voljena." (Metju Henri)

1. Mojsijeva 1:27−28 I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog i reče im: rađajte se i množite se i napunite zemlju i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji. 1. Mojsijeva 2:18 I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu. 1. Mojsijeva 2:20−25 I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro i mesto popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra koje uze Adamu i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti i telo od mojega tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka. Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj i biće dvoje jedno telo. A behu oboje goli, Adam i žena mu i ne beše ih sramota. 1. Mojsijeva 3:1−20 Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? 11

A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog: ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro, šta li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gde si? A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta te jedoh. A Gospod Bog reče ženi: zašto si to učinila? A žena odgovori: zmija me prevari, te jedoh. Tada reče Gospod Bog zmiji: kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svojega veka. 12

I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati. A ženi reče: tebi ću mnogo muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar. Pa onda reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega veka; trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti. I Adam nadede ženi svojoj ime Eva, zato što je ona mati svema živima. Ona je bila očarana svim što je videla − sve oko nje je bilo savršeno. Priroda koju je gledala bila je nova i osvežavajuća. Vazduh koji je udisala bio je čist i nezagađen. Voda koju je pila bila je bistra i blistava. Sve životinje su živele u međusobnoj harmoniji. Njen brak je bio savršen − njena zajednica sa Bogom i sa njenim mužem je bila svakodnevna radost. Eva je imala sve što bi neko mogao poželeti. Onda jednoga dana, jedan glas u vrtu ju je zapitao: "Da li ti je Bog rekao da ne smeš da jedeš plod sa jednog drveta u vrtu?" Zašto, pitala se, nikada nisam primetila kako je posebno lepo drvo koje se nalazi usred vrta? I zašto mi se odjednom čini da sva moja sreća zavisi od toga da li ću pojesti njegov plod? Jesti nešto tako poželjno može biti samo dobro.

13

Njena želja je bila probuđena. Ona nije primetila da je prevarena − da je Božja Reč izvrnuta − da se pod sumnju stavila Božja ljubav. Eva nije znala da je onaj ko je sa njom razgovarao bio prerušeni sotona (Otkrivenje 20:2; 2. Korinćanima 11:14). On je bio i ostao lažov i ubica od početka (Jovan 8:44), sa željom da vara ljude (1. Petrova 5:8). On nije precizno citirao Boga, nego je koristio svoje reči (1. Mojsijeva 2:16−17). Njegov napad na Božju Reč je trebalo da Evu upozori, a ne da je usmeri na to da ga sluša. U ovoj fazi ona je još uvek mogla da izbegne iskušenje (Jakov 4:7). Iako je bila na opasnom tlu, bila je stvorena sa voljom sposobnom da se suprotstavi iskušitelju. Ona nije morala da sotoni pruži priliku da je prevari, tako što će ga slušati šta govori (Efescima 4:27). Imala je izbor. Ali, nažalost, ona je slušala šta on govori. čak i gore od toga, ona mu je odgovarala. Ovo je predstavljalo početak njenog pada. Poput sotone, i Eva je izvrnula Božje Reči. Dodala je: "...ne dirajte u nj..." onome što je Bog kazao, iako Bog o diranju nije ništa rekao. Zatim je ublažila njegovo naglašavanje smrti tako što je izostavila reč "ćete". Prvi sotonski napad je bio uspešan. Eva je bila spremna da ga sasluša, da okleva. Ovo je povećalo njegovu odvažnost. Bučno je Boga nazvao lažovom. Predstavio ga je kao nekoga ko je želeo da pokorava čoveka i da uskraćuje njegovu sreću, pošto je Bog imao silu da to učini. "Umreti?" podsmehnuo se. "Uopšte nećete umreti. Bićete srećniji nego što ste ikada o tome sanjali. Bićete kao Bog." Nastavio je da je iskušava, vukući je ka njenoj nezavisnosti. Njegov poziv na neposlušnost je za Evu bio fatalan. Njen otpor je slomljen kada je odvojila vreme da se raspravlja sa sotonom. Ispružila je ruku i ubrala plod koji je njeno srce poželelo. 14

Od tada zlo se nije moglo zaustaviti. Ona se tako uplela u mreže varalice, da više nije mogla da ih izbegne. Pojela je plod. Ali to nije bio kraj. Žena koja je bila prevarena, postala je varalica. Eva je svog muža uvukla i uplela u svoj greh. Bez prigovora je prihvatio plod koji mu je nudila i pojeo ga. U tom momentu ceo njen život se promenio. Celokupno stvorenje koje je Bog stvorio bilo je idealno. Bilo je tako savršeno da je On (1. Mojsijeva 1:10, 12, 18, 21, 25) sam bio zadovoljan stvorenjem i tu činjenicu je naglasio nakon svakog čina stvaranja. Ipak je nešto nedostajalo. "Nije dobro da je čovek sam, da mu načinim druga (pomoćnika) prema njemu" rekao je Gospod. Kada su i muškarac i žena stvoreni, Božje delo je bilo završeno i "veoma dobro" (1. Mojsijeva 1:31). Eva je bila stvorenje koje je Bog svojom rukom izvajao. Bila je stvorena jednaka svom mužu. Jedina razlika među njima je bila polna. Ona je bila jedinstvena. Kao ljudsko biće, ona je, poput Adama, bila obdarena razumom i razumevanjem. Zato mu je bila sagovornik. I poput njega, imala je ličnu zajednicu sa svojim Stvoriteljem i od nje se očekivalo da mu bude poslušna. Bog je učinio da je Eva, zajedno sa Adamom, bila odgovorna za izvršenje istog zadataka. Na njen poseban određen način, ona je trebala da pomogne da se ispuni i pokori zemlja. Imala je jedinstveno zajedništvo sa svojim mužem. Svoj život je delila sa njim. Ona ga je učinila celovitim. Njena fizička struktura mu je odgovarala, pa su zajedno mogli da izvrše Božju zapovest da se množe. Iako je stvorena posle Adama, Eva sigurno nije bila neka "naknadna, zakasnela misao". Ona je bila deo osnovnog Božjeg plana isto koliko i 15

Adam. Ona nije mogla da funkcioniše bez njega, a ni on bez nje (1. Korinćanima 11:11−12). U okviru njihovog braka, Eva je bila podređena Adamu (Efescima 5:22−24). Bog je postavio Adama da nosi i sprovodi vođstvo da bi se obezbedio društveni red, jer je Bog Bog reda. U Trojstvu, Sin ni na kakav način nije inferioran u odnosu na Oca (Jovan 5:18; Filipljanima 2:6), ali mu je ipak podređen. U braku, muž i žena imaju podjednaku vrednost (Galatima 3:28), ali je uloga žene podređena mužu, kao što je Hrist Bogu (1. Korinćanima 11:3). Zato, u Božjem poretku, ženi odgovara da se dobrovoljno podredi svom mužu. Kao muž i žena, Adam i Eva su formirali novo jezgro: par. Ovaj par se odlikovao njihovim posebnim ličnostima. To nije bio zbir dva pojedinca, nego potpuno novo jezgro, srž, biće. Božji je plan da supružnici žive u potpunoj harmoniji − da se jedno sa drugim osećaju spokojno − jedno, u vezi koja se održava uzajamnom ljubavlju i poštovanjem (Efescima 5:21). Eva je shvatila da je gorko prevarena. To je prvo uočila u odnosu sa Adamom. Oni su uvek bili u miru jedno sa drugim, kao što ih je Bog i stvorio da budu. Ali, sada su odjednom postali stidljivi i bez odbrane. Nestala je zaštita njihove nedužnosti. Otkrili su da više ne mogu imati slobodnu i laku zajednicu. Počeli su da jedno od drugog kriju stvari. Otkrili su ne samo to da su jedno pred drugim stajali goli − nego da su bili goli i pred Bogom! Njihova čistota je nestala! Njihova bezgrešna priroda je uništena. Njihov prisni odnos sa Bogom je prekinut. Umesto da postanu kao On, kako im je sotona obećao, oni su počeli da ga se plaše i da beže od njega. A onda je Bog ušao u tu opustošenu situaciju. On je preuzeo inicijativu i potražio ih je. Kako ih je samo sa ljubavlju pozdravio. Počeo je sa pitanjem, a ne sa optuživanjem. Dao im je priliku da objave i priznaju svoj greh, ali oni nisu uvideli priliku koja im se pružala. Bog je pozvao 16

Adama kojeg je smatrao odgovornim (Rimljanima 5:12, 14), s obzirom da je Adam bio glava porodice. Iako je bio prisutan, Adam nije sprečio Evu da ne počini greh. On se njoj, u stvari, pridružio. I nju je i okrivio. "Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta te jedoh." Adam je zvučao tako kao da je okrivljavao Boga što mu je podario Evu. Eva je, takođe, krivicu prenela na nekog drugog. Okrivila je zmiju, iako, da je bila iskrena prema sebi, morala bi priznati da je dobrovoljno prihvatila ponudu zmije. Istina je da je zmija zavela Evu, ali je Eva po sopstvenoj volji zgrešila. Ona je pala na ispitu koji je pred nju stavljen da kao ljudsko biće bude poslušna Bogu dobrovoljno, iz ljubavi. Božji sud koji je zatim usledio otkrio joj je katastrofalan uticaj koji je imalo njeno delo. Bio je proklet ne samo Edenski vrt, nego celokupan svet. Zemljište, koje je nekada bilo bez korova, sada će rađati trnje i drač. Životinje su bile proklete. Spokojstvo životinjskog sveta nad kojim su Adam i Eva zajedno vladali, bio je upropašten. Vuk i jagnje više nisu mogli zajedno u miru da jedu. Jači je vladao nad slabijim. Divni raj u kojem su mogli zauvek srećno da žive, jednim brzopletim propustom postao je izgubljeni raj. Naređeno im je da ga brzo napuste, da ne bi jeli sa drveta života, i tako bili primorani da kao grešnici zauvek žive (1. Mojsijeva 3:22−23) Eva, koja je upotpunila Božje stvaranje − koja je bila poslednja karika u lancu zemaljske sreće − ovu sreću je odbacila svojom neposlušnošću. Radost njenog materinstva će biti okarakterisana bolom i nevoljama. Žaoka gospodarstva će uticati na njen odnos sa mužem. Sada će on, zbog greha, vladati nad njom. Iako Adam i Eva nisu trenutno umrli nakon greha u Edenskom vrtu, kao posledica je nastupilo ustanovljavanje smrti. S druge strane, 17

postali su smrtna ljudska bića, podložna smrti. Međutim, daleko gora od prirodne smrti, bila je duhovna smrt, vakuum razdvojenosti od Boga (1. Mojsijeva 2:17; Efescima 2:1). Ovo je, više od ostalih, Eva bolno doživela u njenom unutrašnjem biću. Eva je bila usaamljena i trpela je dok je rađala. S obzirom da je bila prva žena na zemlji, nije imala majku, ni sestru, ni prijateljicu sa kojom bi podelila osećanja. Ni kod koga nije mogla da ide po savet, nijedna druga žena nije mogla da joj pomogne pri porođaju. Kakvo neobično iskustvo − postati majka a da nikada nisi bila dete. šta radiš sa detetom? U ovim okolnostima iskušenja, nije ni čudo što se Eva ponovo pozvala na Boga. "Dobih čoveka od Gospoda" (1. Mojsijeva 4:1). ("Rodila sam čoveka uz Božju pomoć", prevod iz Nju Ameriken Standard Biblije). To je rekla i nasmešila se svojoj bebi Kainu. Ona i Adam nisu bili jedini kažnjeni za greh učinjen protiv Gospoda. Kazna za sotonu je bila mnogo veća. Rečeno joj je da će je uništiti neko po imenu Emanuilo, koji će se roditi kao Evin potomak (Isaija 7:14). Da li se ona nadala, da li je očekivala da će dete u njenom naručju biti Mesija? Eva je bila kao živi prikaz vere − vere da čovek nikada ne može da potone tako duboko da ne bi mogao da se vrati Bogu. I primer nade − nade da Bog daje nove prilike, bez obzira na to koliko je veliki greh. Eva je bila slomljena kada je Kain ubio njenog drugog sina. Shvatila je da je na svet donela grešnog čoveka. On je bio ubica. Užasan nastavak njenog čina u vrtu joj je postao još upečatljiviji i silniji. Ona je smrt − duhovnu i fizičku − prenela na Adama, a on na svaku rođenu osobu (Rimljanima 3:10−12, 23; 6:23a). Nijedno ljudsko biće više neće živeti u nevinosti, kao što je jednom ona živela. Svaka osoba koja se rodi, grešiće ne samo po izboru, nego i zbog unutrašnjeg poriva. Svako će se susresti sa neprekidnom borbom između dobra i zla. Svi će zbog 18

greha biti odvojeni od Boga. Neće biti izuzetka. Ponovo i ponovo sotona poziva i podstiče želje čoveka, pokušavajući da ga zavede. Greh i smrt će stupiti na scenu svaki put kada se čovek oda svojim željama (Jakov 1:14−15). U svakoj generaciji će biti ljudi kao što je Eva, ljudi koje pokreću njihove želje da imaju ono što im oči vide i da zadovolje potrebu za ponosom (1. Jovanova 2:16). Sotona pokušava da svaku osobu okrene protiv Boga, baš kao što je učinio sa Evom. On uzburkava pobunu i nezahvalnost da bi učinio da čovek padne onako kako je on sam pao − radi ponosa (Isaija 14:12−15). Čak i mnogo, mnogo godina nakon Edenskog vrta, kada je čovek doživeo oslobođenje kroz Isusa Hrista (1. Jovanova 2:2) i svako ko lično veruje u njega ima pristup Bogu (Jovan 1:12, 13), i oni najbolji ljudi shvataju da iako žele da čine dobro, ipak bivaju vučeni ka zlu (Rimljanima 7:15−19). Jedino Isus Hristos − On koji je objavljen i obznanjen − je dokazao da čovek može da pobedi iskušenje ako se drži Božje Reči i živi po njoj (Matej 4:1−11). Kao posledica Adamovog i Evinog greha, suze, žalost i patnja koju ljudi doživljavaju nastaviće se sve do novog carstva (Otkrivenje 21:1, 4). A do tog vremena, svako ljudsko biće će biti zaraženo i mučeno grehom. Do tada, svaka osoba će bivati upozorena da ne sledi Evin primer (2. Korinćanima 11:3). Jer Eva, majka svih živih, jeste zastrašujući primer. Ona je žena koja je počinila greh i pustila greh u svet onda kada je dopustila sotoni da je natera da posumnja u Božju Reč i njegovu ljubav.

19

Eva, majka svih živih (1. Mojsijeva 1:27, 28; 2:18, 20−25; 3:1−20)

Pitanja: 1. Pročitaj 1. Mojsijevu 1 i 2. Kako i zašto je stvorena Eva? 2. Ko je bila zmija? (Otkrivenje 20:2, Jovan 8:44) Koje taktike je primenila kada je prevarila Evu? 3. Po tvom mišljenju, na koje sve načine on još uvek deluje na osnovu Mateja 4:1−11 i 1. Jovanove 2:16? 4. Može li se ljudsko biće odupreti iskušenju? Ako može, kako? 5. Opiši situaciju u kojoj je Eva živela pre pada u greh. 6. Kakva je bila situacija naknadno? Navedi sve promene koje možeš pronaći. 7. Šta smatraš najdalekosežnijom posledicom Evinog greha? 8. Šta smatraš najznačajnijim upozorenjem u ovoj priči? Kako ovo utiče na tvoj lični život?

20

Sara, princeza cije je ime zablezeno s postovanjem

Sara, princeza čije je ime zableženo s poštovanjem "Vera je poverenje, uzdanje, pouzdanje. To je šesto čulo koje nas osposobljava da razumemo i predosetimo nevidljivo, ali stvarno duhovno carstvo. Unutar tog carstva, naša vera se odnosi direktno na Boga." (Osvald J. Sanders)

1. Mojsijeva 18:1−15 Posle mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. Podigavši oči svoje pogleda i gle tri čoveka stajahu prema njemu. I ugledavši ih, potrča im na susret ispred vrata šatora svojega, i pokloni se do zemlje; i reče: Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svojega. Da vam donesemo malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom. I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje, pa onda pođite, kad idete pored sluge svojega. I rekoše: učini što si kazao. I Avram otrča u šator k Sari i reče: brže zamesi tri kopanje beloga brašna i ispeci pogače. Pa otrča ka govedima i uhvati tele mlado i dobro, i dade ga momku da ga brže zgotovi. Pa onda iznese masla i mleka i tele koje beše zgotovio, i postavi im, a sam stajaše pred njima pod drvetom dokle jeđahu. I oni mu rekoše: gde je Sara žena tvoja? A on reče: eno je pod šatorom. A jedan između njih reče: dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od šatora iza njega. A Avram i Sara bejahu stari i vremeniti, i u Sare beše prestalo što biva u žena. Zato se nasmeja Sara u sebi govoreći: pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star. Tada reče Gospod Avramu: što se smeje Sara govoreći: istina li je da ću roditi kad sam ostarela? Ima li što teško Gospodu? Dogodine u ovo 21

doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina. A Sara udari u bah govoreći: nisam se smejala. Jer se uplaši. Ali on reče: nije istina, nego si se smejala. 1. Mojsijeva 21:1−13 "I Gospod pohodi Saru kao što beše rekao, i učini Gospod Sari kao što beše kazao. Jer zatrudnje i rodi Sara Avramu sina u starosti njegovoj u isto vreme kada kaza Gospod. I Avram nadene ime sinu koji mu se rodi, kojega mu rodi Sara, Isak. I obreza Avram sina svojega Isaka kad bi od osam dana, kao što mu zapovedi Bog. A Avramu beše sto godina kad mu se rodi sin Isak. A Sara reče: Bog mi učini smeh; ko god čuje, smejaće mi se. I reče: ko bi rekao Avramu da će Sara dojiti decu? Ipak mu rodih sina u starosti njegovoj. A kad dete doraste da se odbije od sise, učini Avram veliku gozbu onaj dan kad odbiše Isaka od sise. I Sara vide sina Agare Misirke, koja ga rodi Avramu, gde se podsmeva; pa reče Avramu: oteraj ovu robinju sa sinom njenim, jer sin ove robinje neće biti naslednik s mojim sinom, sa Isakom. A to Avramu bi vrlo krivo radi sina njegova. Ali Bog reče Avramu: Nemoj da ti je krivo radi deteta i radi robinje tvoje. što ti je god kazala Sara, poslušaj; jer će ti se u Isaku seme prozvati. Ali ću i od sina robinjina učiniti narod, jer je tvoje seme. Jevrejima 11:11 Verom i sama Sara dobi silu da stvara potomstvo i preko vremena svoje starosti, zato što je smatrala vernim onoga koji joj je obećao. 1. Petrova 3:6 Kao što je Sara bila poslušna Avraamu i zvala ga gospodarom; vi ste postale njene kćeri − kad činite dobro ne bojeći se nikakvog strašenja. Ovaj prizor je smešten u Hevronu, dve hiljade godina pre Hrista. Sara se smejala, ali ne od sreće. Smejala se onome što je čula − da će 22

ona, žena od 89 godina, roditi dete! Sina. Nemoguće! Ona i njen suprug su prestari za dete. Biološki je nemoguće da dobije dete iako su ga godinama čekali. Bili su uvereni da im je Bog pre 25 godina obećao sina, ali se obećanje nije ispunilo. Verovatno su pogrešili. Sara se sećala tih godina... Tada su živeli u Uru, centru kulture i trgovine u Južnoj Mesopotamiji. Iako Ur više nije bio na vrhuncu svog razvoja, ipak je još uvek obezbeđivao procvat života. Njegove zanatlije i majstore su prevazilazili samo oni iz Egipta. Brodovi u luci su dopremali dobra sa Istoka u zamenu za žito koje se tu uzgajalo. Mnogi građani su bili bogati i živeli su u prostranim kućama. Ona i Avram su uživali u vremenu koje su tu provodili, živeći među rođacima i prijateljima. Ali jednoga dana, njihovi životi su se iz temelja promenili. Bog se javio Avramu (1. Mojsijeva 11:31−12:5). Njegovo objavljivanje je bilo tako slavno (Dela 7:2−3) da je uklonilo sve sumnje o tome ko je On bio. Bio je to pravi, istinski Bog, ne mesečev bog Sin koga su obožavali Avramovi preci (Isus Navin 24:2). Bog je Avramu zapovedio da napusti svoju zemlju i rođake i da krene u zemlju koju će mu on pokazati. Ova zapovest je bila povezana sa obećanjem: "I učiniću od tebe veliki narod, i blagosloviću te i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju i prokleću one koji tebe usproklinju. I u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji" (1. Mojsijeva 12:2−3). Avram je istog trenutka poslušao. A Sara se složila sa odlukom. Oni su odjednom postali nomadi, umesto da budu građani bogatog, udobnog grada. Kao i većina žena, ni ona nije smatrala da je jednostavno napustiti dom i sve koje je volela i suočiti se sa nepoznatom budućnošću. Ali, ona je 23

bila poslušna svome mužu i pouzdala se u Boga koji je njenom mužu govorio. Mesecima su putovali, a zbog stada su se polako kretali zemljom. Konačno su stigli u Haran, 600 milja severozapadno. Tu su ostali dugov vremena, pa je život opet postao nešto malo udobniji, iako ne onako luksuzan kao što je bio u Uru. Međutim, bio je očigledno bolji nego život u tumaranju. Ali, trebalo je ponovo krenuti. Ovaj put na jugozapad. Ono malo njene sigurnosti se srušilo. Tara, njihov otac je umro. Sara je bila Avramova polusestra. To nije bilo ništa neobično, jer su prilike za stupanje u brak u to vreme bile tako ograničene, pa je čovek često bračnog druga morao da traži unutar najužeg porodičnog kruga. Smrt njihovog oca i odsustvo rođaka koji su ostali u Haranu (1. Mojsijeva 24:4, 10; 27:43), učinili su život još usamljenijim. Sa njima je putovao samo Lot, njihov rođak. Uprkos gubicima koje su imali, dve stvari su ostale nepromenjene. Prvo, i dalje su verovali u Božja obećanja. Verovali su da će dobiti dete, iako su bili sve stariji, Avramu je bilo 75, a njoj 65 godina. Drugo, oni su i dalje negovali trajno međusobno poštovanje i ljubav. Nije sve bilo lako. Poput Avrama, i ona je bila jaka ličnost sa dobro razvijenim karakterom. Sve što je mogla činila je da bi se prilagodila svom mužu i bila mu poslušna. Definitivno je imala sopstveno mišljenje, ali je ipak mogla da se preda svom mužu zbog neke unutrašnje slobode. Da, kada je razmišljala o tome, videla je da je njen odnos prema mužu određen njenim odnosom sa Bogom. Ona je verovala Bogu i ta vera je nju učinila odanom, snažnom ženom, vera je učinila da u životu stoji odvažno i čvrsto, živeći u harmoniji sa svojim mužem (1. Petrova 3:1−7). 24

Otac svih vernika i njegova supruga su nesvesno pokazali kroz svoj brak nagoveštaj Hristove zajednice sa njegovom budućom Crkvom (Efescima 5:22−33). Pošto mu je ona bila poslušna i stavljala ga na prvo mesto, on je nju, zauzvrat, poštovao, slušao njene savete i poštovao je ukazujući joj svoje prijateljstvo. Oni su bili prijatelji, kao što su bili zaljubljeni ljudi, razgovarali su o zajedničkim, svakodnevnim stvarima. Pošto su bili otvoreni za Boga i jedno za drugo, njihov brak, kao i njihov duhovni život, bili su čvrsti. Vreme je prolazilo, a oni još uvek nisu imali dete. U međuvremenu su stigli u Sihem gde se Bog ponovo javio Avramu i rekao: "Tvojemu semenu daću zemlju ovu." (1. Mojsijeva 12:6−7) Konačno su došli na krajnje odredište. I još uvek su se nadali obećanom detetu. U znak zahvalnosti, Avram je Bogu sagradio oltar. Ali, pošto je na zemlju došla ozbiljna glad, Avram se preselio južnije, da bi obezbedio hranu za svoju porodicu i stoku. Ovo je učinio po svojoj volji, ne pitajući Boga za savet. Otišli su u Egipat. Otišli su pravcem koji nije bio ugodan Bogu (2. Mojsijeva 33:14−15). U Egiptu nije bilo lako. Sara je bila vrlo lepa, pa se Avram plašio za svoj život, smatrajući da da bi Egipćani mogli i da ga ubiju samo da bi došli do nje. Zato joj je Avram rekao: "... kaži da si mi sestra... i ostaću u životu..." (1. Mojsijeva 12:13). Iz straha je pobegao u laž. Uz sve to, on jeste bio čovek koji je godinama verovao Bogu. Šta je sa njegovom ljubavlju prema meni? Pitala se Sara. Istina je da su se na početku puta dogovorili da primene ovu taktiku. Oni su ućutkali svoju savest činjenicom da to u stvari i nije bila laž (1. Mojsijeva 20:12−13). Teoretski, ovo je zvučalo prihvatljivo, ali se praktično ona osećala izdatom.

25

Baš kao što je Avram i očekivao, njena lepota je bila zapažena. Na kraju se obrela u faraonovom haremu. Avramov strah od smrti ne samo da je ugrozio njenu čistotu, nego je ona smatrala da on postupa ne obazirući se na obećanje za njihovo dete. Ali, Bog u koga se pouzdala, intervenisao je. Kroz muku i velike nevolje, Bog je neznabožačkom caru razjasnio situaciju (1. Mojsijeva 12:10−20). Kao posledica celog tog događaja, Sara je delimično izgubila poverenje u svog muža. On je momentalno napustio svoj pijedestal. Deo njene sigurnosti je nestao. Oni su se, zatim, vratili u zemlju koju im je Bog obećao, a sa sobom su poveli i egipatsku robinju Agaru. Kako su godine prolazile, a obećanog deteta nije bilo, Avram se pitao da li bi možda usvojeni sin bio Božje rešenje. Možda bi taj sin mogao biti Elijezer, najvažniji čovek u njegovom domaćinstvu (1. Mojsijeva 15:1−4). Ali to nije bio Božji plan. Bog je obećao da će sin koga začne Sara biti naslednik. Obećanje o potomku je ostalo nepromenjeno i potvrđeno zavetom (1. Mojsijeva 15:5−21). Iako je Bog ponavljao svoja obećanja, bio je spor u njihovom ispunjavanju. Ona je iz iskustva znala da živeti život vere znači ne samo to da se ne oslanjaš na ljudsku sigurnost, nego i da treba biti strpljiv. Vera i strpljenje su išli zajedno. Oni nisu mogli da se jednostavno i lako nabave, kao neka roba, nego je trebalo da se nauče kroz tešku životnu školu. U ovome su morali da se vežbaju (Jevrejima 6:13−15) i dokažu stvarnim delima. Ona i Avram su morali da nauče da vera mora da bude usidrena, odnosno utemeljena u čvrstom tlu Božjih obećanja, a ne na živom pesku ljudskih mogućnosti. Ali ona je postala nestrpljiva. Uzimajući u obzir činjenicu da su za nju prošle godine za rađanje, ona je Avramu predložila da uzme Agaru, egipatsku robinju, za vanbračnu ženu (1. Mojsijeva 16). Ona se 26

prilagodila običajima svoga vremena. Posle svega, ovakve stvari su se često dešavale. Verovatno je mogla da zvanično odbrani svoj postupak pozivajući se na bračni ugovor u kojem je svom mužu obećala sina. Ali ovo što je učinila bilo je pogrešno, jer je bilo posledica nedostatka vere. Njeno samoodricanje ju je odvelo u veliku žrtvu. Ona je mogla da daje izgovore da Bog nije rekao da će obećani sin biti njeno dete. Ali, da li je ona tu nepotrebnu žrtvu načinila zato što je očajnički želela da vidi ispunjenje Božjeg obećanja po svaku cenu i u vreme koje je ona izabrala? Dugo vreme čekanja, do tada već deset godina, je bilo već skoro nepodnošljivo. Njen stvarni problem je verovatno bio u tome što se njeno strpljenje istrošilo, pa je onda sama pronašla rešenje. Uzela je sve to mnogo u svoje ruke, i za to je ozbiljno platila. Šta je Avrama podstaklo da je posluša? To još uvek nije bilo jasno. Ali, kao i Adam pre njega, on je ubrao gorki plod slušanja pogrešnih predloga svoje žene (1. Mojsijeva 3:17). O, zašto je morao da je posluša? Posledice su skoro odmah bile vidljive. Greh neverovanja i nestrpljenja je počeo da donosi plod čak i pre nego što je Agarino dete bilo rođeno. Patrijarhalni dom je bio rascepljen nezadovoljstvom i odsustvom mira. Agara se osećala superiorno. Ona, Sara, je zaboravila da je preuzela inicijativu za taj nesrećni plan. Pošto se odvojila od Boga, zanemarila je ispitivanje svoga srca i pokajanje. Umesto toga, ona je okrivljavala je svoga muža. Tako strašno je ponižavala Agaru, da ako Bog ne bi intervenisao, ova mlada žena bi verovatno umrla. Sara je samu sebe degradirala, ponizila. Shvatila je kako jedna osoba može da odreši i pusti destruktivne sile u sebi kada odluta od Boga. Ona je želela da dobije na vremenu. Niko nije znao da li je sve ovo kao posledicu imalo u stvari gubljenje vremena. Ona je, međutim, znala da 27

se pre 13 godina Bog otkrio Avramu. Kako se Avram osećao u toku tog vremena? Avram je još uvek bio zauzet čekanjem gostiju, koji su iznenada došli niotkuda i stali pred njega. U toku njihove posete, Sara je pomagala da se spremi obrok. Kada je došlo vreme da se hrana servira, ona je ostala u pozadini, što je bio istočnjački običaj, gde su u svetu dominirali muškarci. Njenu pažnju su privukle reči jednog od njih koji je zapitao: "Gde je Sara, žena tvoja?" Ovo ju je nateralo da razmišlja dok se kretala ka ulazu u šator. Ko su ovi ljudi? Kako znaju moje ime? Šta još znaju o meni? pitala se. Avram im je tada rekao: "Eno je pod šatorom." A onda je došla iznenađujuća izjava: "Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi i Sara će žena tvoja imati sina." Ljudi su i dalje sedeli leđima okrenuti šatoru, pa je Sara mislila da je neće primetiti. Bila je sama sa svojim mislima. U svom srcu nasmejala se zbog tih reči. Ljudi su bili vrlo ljubazni. Bili su prava gospoda. Pokazali su svoju zahvalnost za gostoprimstvo tako što su učtivo domaćinu obećali sina. Odjednom je njeno kretanje bilo prekinuto i naglo se vratila u stvarnost. Preplašeno je čula kako se njene neizgovorene misli pretvaraju u reči. Jedan od ljudi je zapitao: "što se smeje Sara govoreći: istina li je da ću roditi kad sam ostarela?" A onda je odmah nastavio upečatljivim rečima: "Ima li što teško Gospodu?" Gospodu? Gospodu? Onda ga je prepoznala, kao što ga je Avram već bio prepoznao. Zar se njen muž nije ovoj trojici ljudi obratio u jednini sa "Moj Gospode?" 28

Sam Gospod je sišao sa neba da bi govorio njoj, da bi joj lično potvrdio obećanje: "Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi i Sara će žena tvoja imati sina." Potpuno šokirana, ona je negirala nedostatak vere i rekla: "nisam se smejala." Znala je Njegov odgovor i pre nego što ga je izgovorio: "Nije istina, nego si se smejala." Zašto mi se Gospod nije direktno obratio? pitala se. Zato što je istočnjački običaj da se ženi govori preko njenog muža? Ili je On želeo da podseti Avrama da se i on, Avram, kao i njegova žena, nasmejao u neverici? Nedugo posle toga, Bog mu je ponovio obećanje za sina (1. Mojsijeva 17). Jer i Avram je izgubio nadu da će ikada dobiti sina od Sare. Bio je zadovoljan Ismailom, i molio je da ga Gospod prihvati. Po prvi put Bog je jasno naglasio da će obećani sin biti sin od Sare. Kao dokaz za to, On im je promenio imena. Umesto Avram, "otac uzvišenosti (veličine)", od sada njegovo ime će biti Avraam "otac mnogih". Saraja (njeno dotadašnje ime) je promenjeno u Sara, što znači "princeza". Gospod ne samo da je mislio da je dovoljno da Avramu kaže da se vreme čekanja približilo kraju, nego je došao da to kaže i Sari lično. Godina koja je prethodila Isakovom rođenju nije bila besprekorna za Avrama i Saru, iako je Bog Avramu ukazao poverenje i smatrao ga svojim prijateljem (Isaija 41:8; 1. Mojsijeva 18:16−19). Laž iz Egipta se ponovila. Vidi 1. Mojsijevu 20. Sledeće godine, u vreme koje je Bog rekao, rođen je sin. Ime koje mu je Bog dao, Isak, znači "onaj koji se smeje". Dok god su živeli, Isak je svoje roditelje podsećao na činjenicu da su u svojoj neveri postavili znak pitanja pored njegovog imena, koje je Bog promenio u znak uzvika.

29

Posledica greške koju je Sara učinila kada je dozvolila da Agara postane Avramova nevenčana žena, postala je veoma ozbiljna. Pošto se Ismailo podsmevao Isaku na gozbi povodom odbijanja od dojenja, Sara je navaljivala na Avrama da otera Agaru i Ismaila. U Avramovom srcu je bila tuga, jer je i on patio zato što je sudelovao u grehu. Međutim, Bog mu je rekao da posluša Saru. Tako je on Egipćanku sa detetom otpustio. Bog je i njih voleo, što je istorija dokazala, ali se potom razvila velika razlika između Ismailovih i Isakovih potomaka. Sara je živela samo 37 godina posle Isakovog rođenja, pa nije videla jad i bedu koja se stvorila između potomaka dva Avramova sina. Arapi, Ismailovi potomci, i Jevreji, Isakovi potomci, postali su trajni neprijatelji. Posle više vekova, problemi na Srednjem Istoku još uvek čekaju na rešenje. Kako je tužno za Saru što je njeno delo nestrpljenja imalo tako dalekosežne posledice i što se sećanje na nju kvari ovim. Ali Biblija priču o njoj ne završava u tužnom tonu. Prva žena predstavljena u galeriji heroja vere u Jevrejima 11 je Sara. O njoj se piša sa uvažavanjem i čašću zbog vere koju je imala, a ne zbog neuspeha. Njena vera, veličanstveno prikazana na Isakovom rođenju, rasla je tokom njenog dugog života. Život je od Sare zahtevao mnoge žrtve. Ona se uzdržavala od mnogih stvari koje je volela i želela. Doživljavala je poteškoće i razočarenja − sve bez gunđanja. Bila je fleksibilna u promenljivim situacijama. Prilagođavala se svome mužu. Svojom poslušnošću Avramu, ona mu je dopuštala da on bude poslušan Bogu. Naučnici su otkrili da loše emocije mogu dovesti do bolesti. Oni, takođe, kažu da da zdrave emocije, koje su vođene srećom, zadovoljstvom i neuzdrmanom verom u Boga mogu dovesti do fizičke lepote, dobrog zdravlja i dugog života. 30

Da li je ovo mogla biti tajna Sarine spoljašnje lepote i vitalnosti? Petar uzvisuje Saru radi njene unutrašnje lepote i sve žene izaziva da slede njen primer. Jer Sara je zaista princeza među ženama.

31

Sara, princeza čije je ime zabeleženo s poštovanjem (1. Mojsijeva 18:1−15; 21:1−13; Jevrejima 11:11; 1. Petrova 3:6)

Pitanja: 1. Ponovo pročitaj Jevrejima 11:11. Zašto se Sarino ime spominje među herojima vere? 2. Uporedi 1. Petrovu 3:6 sa Efescima 5:22−33. Šta te pogađa, ili šta deluje na tebe, u vezi sa njenim odnosom sa njenim mužem? 3. Šta misliš, koja su iskustva koja je Sara u životu imala njenoj veri dala priliku da rastu? (Takođe prouči citate navedene iz 1. Mojsijeve 11, 12 i 29.) 4. Šta smatraš najvećim izazovom njene vere? 5. Šta dokazuje da je Sarina vera bila i na niskim tačkama? Koje negativne karakteristike tu vidiš? (Pročitaj i 1. Mojsijevu 16.) 6. Kakve su posledice Sarinog nestrpljenja? 7. Ismailo je predak Arapa. Koje se posledice Sarinog života i danas nastavljaju? 8. Šta si naučila od Sare? Izaberi najvažniju lekciju i odluči kako ćeš je ti primenjivati u svom životu.

32

Reveka, zena sa velikim potencijalom, ali...

Reveka, žena sa velikim potencijalom, ali... "Ko će naći vrsnu ženu, jer vredi više nego biser." (Solomon, Priče 31:10)

1. Mojsijeva 24:1−28 A Avram beše star i vremenit, a Gospod beše blagoslovio Avrama u svemu; i reče Avram sluzi svojemu najsterijem u kući svojoj, koji beše nad svim dobrom njegovim: metni ruku svoju pod stegno moje, da te zakunem Gospodom Bogom nebeskim i Bogom zemaljskim da nećeš dovesti žene sinu mojemu između kćeri ovih Hananeja među kojima živim; nego da ćeš otići u zemlju moju i u rod moj i dovesti ženu sinu mojemu Isaku. A sluga mu reče: i ako devojka ne bude htela poći sa mnom u ovu zemlju, hoću li odvesti sina tvojega u zemlju iz koje si se iselio? A Avram mu reče: pazi da ne odvedeš sina mojega onamo. Gospod Bog nebeski, koji me je uzeo iz doma oca mojega i iz zemlje roda mojega, i koji mi je rekao i zakleo mi se govoreći: semenu ću tvojemu dati zemlju ovu, on će poslati anđela svojega pred tobom da dovedeš ženu sinu mojemu odande. Ako li devojka ne bude htela poći s tobom, onda da ti je prosta zakletva moja; samo sina mojega nemoj odvesti onamo. I metnu sluga ruku svoju pod stegno Avramu gospodaru svojemu, i zakle mu se za ovo. Tada sluga uze deset kamila između kamila gospodara svojega da ide, jer sve blago gospodara njegova beše pod njegovom rukom; i otišav, dođe u Mesopotamiju do grada Nahorova. I pusti kamile da poležu iza grada kod studenca predveče kada izlaze građanke da zahvataju vode; i reče: Gospode Bože gospodara mojega Avrama, daj mi sreću danas i učini gospodaru mojemu Avramu. Evo, ja ću stajati kod ovoga studenca, a građanke će doći da zahvataju vode. Kojoj devojci rečem 33

nagni krčag svoj da se napijem, a ona reče: na pij, i kamile ću ti napojiti; daj to da bude ona koju si namenio sluzi svojemu Isaku; i po tome da poznam da si učinio milost gospodaru mojemu. I on još ne izgovori, a to Reveka, kći Vatuila sina Mmelhe žene Nahora brata Avramova, dođe s krčagom na ramenu. I beše vrlo lepa, još devojka, još je čovek ne beše poznao. Ona siđe na izvor i natoči krčag, i pođe; a sluga iskoči pred nju, i reče: daj mi da se napijem malo vode iz krčaga tvojega. A ona reče: na, pij, gospodaru, i brže spusti krčag na ruku svoju, i napoji ga. I kad ga napoji, reče: i kamilama ću tvojim naliti neka se napiju. I brže izruči krčag svoj u pojilo, pa opet otrča na studenac da nalije i nali svim kamilama njegovim. A čovek joj se divljaše, i ćutaše, neće li poznati je li Gospod dao sreću putu njegovu ili nije. A kad se kamile napiše, izvadi čovek zlatnu grivnu od po sikla i metnu joj oko čela, i dve narukvice metnu joj na ruke od deset sikala zlata. I reče: čija si kći? kaži mi. Ima li u kući oca tvojega mesta za nas da prenoćimo? A ona mu reče: ja sam kći Vatuila sina Melšina, kojega rodi Nahoru. Još reče: ima u nas mnogo slame i piće i mesta za noćište. Tada čovek savivši se pokloni se Gospodu, i reče: blagosloven da je Gospod Bog gospodara mojega Avrama, što ne ostavi milosti svoje i vere svoje prema gospodaru mojem, i putem dovede me Gospod u dom rodbine gospodara mojega. A devojka otrča i sve ovo kaza u domu matere svoje. 1. Mojsijeva 24:58−67 I dozvaše Reveku i rekoše joj: hoćeš li ići sa ovim čovekom? A ona odgvori: hoću. I pustiše Reveku sestru svoju i dojkinju njezinu sa slugom Avramovim i ljudima njegovim. I blagosloviše Reveku i rekoše joj: sestro naša, da se namnožiš na tisuće tisuća i seme tvoje da nasledi vrata svojih neprijatelja! I podiže se Reveka s devojkama svojim, i posedaše na kamile, i pođoše s čovekom; i sluga uzev Reveku otide. A Isak iđaše vraćajući se od studenca živoga koji me vidi (jer življaše u južnom kraju); a beše izašao Isak u polje predveče da se pomoli Bogu; i podigav oči svoje 34

ugleda kamile gde idu. I Reveka podigavši oči svoje ugleda Isaka, te skoči s kamile, i reče sluzi: ko je onaj čovek što ide preko polja pred nas? A sluga reče: ono je gospodar moj. I ona uze pokrivalo i pokri lice. I pripovedi sluga Isaku sve što je svršio. I odvede je Isak u šator sare matere svoje; i uze Reveku i ona mu posta žena i omilje mu. I Isak se uteši za materom svojom. Počelo je skoro kao neka bajka. Vrlo poželjan neženja, jedinac bogatog oca i naslednik ogromnog bogatstva (1. Mojsijeva 24:34−36), tražio je ženu. Čak i pre njegovog rođenja, Bog mu je obećao brojno potomstvo. Bog je, takođe, rekao da će napraviti večni savez, ili zavet, sa njim i njegovim potomstvom (1. Mojsijeva 17:19; 12:2−3). Zbog toga je majka te dece i baka dece te dece morala biti vrlo pažljivo izabrana. Isak je bio mlad momak. Njegov otac, Avram, je sproveo sve pripreme za venčanje − čak je izabrao i nevestu. Poslao je čoveka kome je mogao poveriti ovu delikatnu dužnost − verovatno Elijezera, upravitelja u njegovom domu (1. Mojsijeva 15:2−4) − da ode u Haran u Mesopotamiju, gde je Avram pre živeo. Neki njegovi rođaci su još uvek bili tamo. Činilo mu se da bi neko iz porodičnog kruga bio najbolja garancija za skladnu bračnu vezu. Imali bi isto poreklo i uzajamno bi se razumeli. Iako je živeo u Hananu, Isaku nije bilo dozvoljeno da oženi ženu iz tog kraja, jer su Hananke bile pod Božjim prokletstvom (1. Mojsijeva 9:22−27). Hananci su bili neznabošci, jer nisu obožavali Isakovog Boga, pa bi ženidba sa nevernicom stvorila nejednak, nesrazmeran par u Božjim očima (2. Korinćanima 6:14). Avram koji je želeo ženu po Božjem izboru za svog sina, bio je ubeđen da se brakovi sklapaju u nebu. Verovao je da je Bog lično zainteresovan da združi dvoje ljudi. Posle svega, zar za Adama nije stvorio posebnu ženu, neko sa kim je prvi čovek mogao da uživa u optimumu sreće? (1. Mojsijeva 2:18) 35

Verovao je da je Bog i za Isaka izabrao ženu. Kao otac, on je svom sinu mogao da da bogatstva, ali je samo Gospod mogao da mu da razumnu ženu (Priče 19:14) − dobra žena je dar i blagoslov od Gospoda (Priče 18:22). Avram je bio siguran da će sam Gospod da vodi glavnu reč i upravlja tim putovanjem, samo ako ga zamoli (Priče 3:5−6). Zato je on svog upravitelja ohrabrio obećanjem da će Gospod Bog poslati svoga anđela (2.Mojsijeva 23:20) pred njim da obezbedi kontakt sa pravom ženom. Posle putovanja dugog 550 milja, Elijezer je stigao u Haran gde je živeo Nahor, Avramov brat. Po dolasku je učinio dve stvari. Pomolio se za pomoć, a onda pošto je bio praktičan, otišao je najposećenije mesto okupljanja u gradu, na bunar. Bilo je predvečerje. Uskoro su žene trebalo da dođu po vodu. Kako da izabere pravu ženu za Isaka između mnogih koje će doći na bunar? Koju je Bog odredio da bude žena sinu njegovog gospodara? Sve je zavisilo od Božjeg vođstva, pa je Elijezer nastavio sa molitvom. Molio se za znak raspoznavanja: "Kojoj devojci rečem: nagni krčag svoj da se napijem, a ona reče: na pij, i kamile ću ti napojiti, daj da to bude ona koju si namenio sluzi svojemu Isaku." Znajući da čovek može Boga da moli za bilo šta, on je baš tog dana molio da sve to uspe. Uprkos njegovoj sažetosti, ova molitva je otkrivala da upravitelj ima unutrašnju oštroumnost. Istočnjačke žene su bile vrlo stidljive u susretu sa nepoznatim muškarcima. Zato, ako mu devojka otvoreno i slobodno odgovori, on to može da primi kao Božje vođstvo. Ali, da li je bio svestan da će odgovor na njegovu molitvu takođe otkriti neke druge osobine te devojke? Nije bila mala stvar vući vodu za deset kamila. Trebalo je izvući i nositi trideset do šezdeset galona vode. Za 36

to je bilo neophodno dobro zdravlje i fizička snaga. Žena koja treba da bude sledeća u lancu mnoštva potomstva koje je Bog obećao Avramu, trebalo je da bude snažna i zdrava. Ovaj postupak bi, takođe, otkrio nešto o njenom karakteru. Prijateljski stav i spremnost da služi treba da budu osobine Isakove neveste. Efikasnost i sposobnost za naporan rad su korisni za nomadski život koji će voditi sa svojim mužem. Takođe bi joj išlo u prilog ako bi pokazala inicijativu onda kada je imala svoje ideje. Isak, sin vremešnih roditelja, ostao je neženja sve do posle 40−tih godina. Bio je vrlo privržen svojoj majci. Nije bio čovek velikih dela. Njegova žena treba da ga upotpuni, dopuni, da ima osobine koje on nije posedovao. Avramov sluga se molio tiho u sebi. Niko nije čuo njegovu molbu upućenu Bogu. Tek što je završio molitvu, nešto unutar njega ga je upozorilo da podigne pogled. Pred sobom je video devojku sa krčagom na ramenu. Vitka. Mlada. Dok se približavala, sve je snažnije osećao da je ona odgovor na njegovu molitvu. Bila je to Isakova nevesta! Za Reveku to je bio dan kao i svaki drugi. Nije bilo nikakvih nagoveštaja da će to biti istorijski dan. Nije ni slutila da će preuzeti glavnu ulogu u ljubavnoj priči koja će hiljadama ljudi u nastupajućim godinama dirnuti srce. Odlazak na bunar je bio svakodnevna stvar, kao što je to učinila i juče − ali ovoga dana, kada je stigla na bunar, osetila je da je stranac koji je posmatrao kako se ona približava, bio napet. To nju nije uznemirilo. Ona je s radošću odgovorila na njegovu molbu da mu da vode. Zašto mi srce tako ubrzano i veselo lupa − kao da nešto očekuje? pitala se. Činilo joj se da nešto izvan nje daje krila njenim stopama i posebnu snagu njenim rukama. Želela je da učini nešto kao poseban znak prijateljstva za ovog ljubaznog čoveka. Zato je dobrovoljno 37

pristala da napoji i njegove kamile. Dugo je potrajalo dok su životinje utolile žeđ, ali se ipak to osećanje lakoće i sreće zadržalo kod nje. Uspešno je završila taj naporni posao. Ispitivačke oči neznanca je nisu ni na čas napuštale. On je nju pažljivo ispitivao. Kada je posao bio obavljen, dao joj je zlatne darove. Ona je bila iznenađena što je za tako malu uslugu bila tako bogato nagrađena, ali je uvidela, na osnovu ljudi koji su bili sa njim, da on jeste bio bogat čovek. "I reče: čija si kći." Zapazila je da uzdržava i potiskuje napetost u glasu. Kada je odgovorila: "Ja sam kći Vatuila, sina Melšina, kojeg rodi Nahoru," on se poklonio Gospodu i proslavio ga. Kada je čula da on u molitvi spominje dobro poznato ime rođaka Avrama, i kada je shvatila da je ovaj pobožni čovek prevalio taj dugi put samo da bi se susreo sa njenom porodicom, otrčala je kući da im to saopšti. Te noći zbog uzbuđenja u Vatuilovom domu niko nije dobro spavao. Svi su došli do istog zaključka nakon što su čuli ispovest ovog čoveka − bilo je ovo Božje vođstvo. Čuli su kako je potraga za Isakovom ženom bila utemeljena u Gospodnjim obećanjima. Pošto su Isakovo rođenje i život bili dokaz ispunjenja Božjih obećanja (Rimljanima 4:18−21; Jevrejima 11:17−19), onda je i njegov brak povezan sa Božjim obećanjima. Pouzdanje u ova obećanja, bio je uzrok Avramovih postupaka. Šaljući Elijezera u potragu za nevestom, Avram je bio uveren da čini Božju volju i bio je siguran da će dobiti odgovor na molitve (1. Jovanova 5:14−15).

38

Mojsije je kasnije preneo Božju zapovest da deca poštuju svoje roditelje (5. Mojsijeva 5:16). Solomon je savetovao da se pre preduzimanja akcija, čovek posavetuje (Priče 20:18). Ako roditelji i savetodavci pozitivno reaguju na razmišljanje o braku, i ako se sa tog početnog stanovišta, brak zasniva na Božjoj Reči i molitvi, onda, kao u Revekinom i Isakovom slučaju, čovek može da donese zaključak da je to pouzdano Božje vođstvo. Avram i Elijezer nisu bili razočarani. Bog je jasno ukazao na put (Psalam 143:8; 32:8). Božje vođstvo je i nadalje otkriveno činjenicom da su se rođaci složili. U Revekinoj kulturi, brak nije bio nešto o čemu su trebali da odluče samo partneri. I drugi ljudi, posebno roditelji su bili uključeni u davanje saveta. Iako je porodica iskazala svoje mišljenje, Reveka je morala da da poslednju reč. Na pitanje: "Hoćeš li ići sa ovim čovekom?", ona je bezuslovno rekla: "Hoću". Njen odgovor je bio veliki korak u veri. Razdaljina između njenog budućeg doma i grada u kome su živeli njeni roditelji je mogla značiti da se više nikada neće vratiti. Bila bi to razdvojenost za ceo život. Reveka, Nahorova unuka, pokazala je neke osobine vere koje je imao i Nahorov brat Avram. Kada je videla Božju volju, bezuslovno je poslušala, baš kao i Avram. Bila je spremna da svoj život prilagodi bilo čemu što je njen budući muž mogao da zahteva od nje. Prvi put su se sreli na polju. Blizina i zatvorenost šatora su za Isaka bili previše. Otišao je napolje da razgovara sa Bogom, jer je shvatao da bi karavan mogao svakog dana da se vrati. Reveka je ugledala čoveka koji se približavao karavanu. Kada je saznala da je to Isak, lice je prekrila velom, jer neveste na Istoku nikada ne pokazuju lice mladoženji pre svadbene ceremonije.

39

Isakova nevesta je Isaka verovatno podsetila na njegovu majku. Poput Sare, i Reveka je bila inteligentna, energična, odlučna i vrlo lepa. Ona je bila sve što je kod jedne žene mogao da poželi. Voleo je i ona je volela njega. Istorija je mnogo zanimljivija od bajki, jer su ovde ljudi od krvi i mesa, od emocija i razuma, nade i očaja. Reveka, mlada, nepoznata devojka postaje učesnik u istoriji Avrama, oca jevrejske vere, oca svih vernika, prijatelja Božjeg. Ušla je na vrata budućnosti puna obećanja. šta će od nje učiniti?

40

Reveka, žena sa velikim potencijalom, ali... (1. Mojsijeva 24:1−28, 58−67)

Pitanja: 1. Kratko opiši kako se razvijao brakizmeđu Isaka i Reveke. 2. Čega je brak simbol? (Efescima 5:23, 34, 32). Kakve zaključke iz ovoga možeš da izvučeš? 3. Uporedi 1. Mojsijevu 24:3 sa 2. Korinćanima 6:14. Šta iz ovoga možeš zaključiti? 4. Kakvo mesto u ovoj priči ima molitva? 5. Šta na tebe posebno utiče u vezi sa Božjim vođstvom? (Takođe pročitaj Psalam 32:8; 143:8) 6. Na koji način se biblijski principi postavljeni u Pričama 20:18 primenjuju i odnose na razvoj ovog braka? 7. Šta iz ove priče mogu naučiti oni ljudi koji traže životnog saputnika?

41

Reveka mnogo sta uzima u svoje ruke (2)

Reveka mnogo šta uzima u svoje ruke (2) "Mudra žena zida kuću svoju, a luda svojim rukama raskopava." (Solomun, Priče 14:1)

1. Mojsijeva 27:1−30 Kad Isak ostari i oči mu patamniše, te ne videše, dozva Isava starijeg sina svojega i reče mu: sine! A on odgovori: evo me. Tada reče: evo ostario sam, ne znam kad ću umreti. Uzmi oružje svoje, tul i luk, i izađi u planinu, te mi ulovi lova; i zgotovi mi jelo po mojoj volji, i donesi mi da jedem, pa da te blagoslovi duša moja dok nisam umro. A Reveka ču šta Isak reče sinu svojemu Isavu. I Isav otide u planinu da ulovi lova i donese. A Reveka reče jakovu sinu svojemu govoreći: gle, čuh oca tvojega gde besedi s Isavom bratom tvojim i reče: donesi mi lova i zgotovi jelo da jedem, pa da te blagoslovim pred Gospodom dok nisam umro. Nego sada, sine, poslušaj me što ću ti kazati. Idi sada k stadu i donesi dva dobra jareta, da zgotovim ocu tvojemu jelo od njih, kako rado jede. Pa ćeš uneti ocu da jede i da te blagoslovi dok nije umro. A Jakov reče Reveki materi svojoj: ali je Isav brat moj rutav, a ja sam gladak; može me opipati otac, pa će se osetiti da sam ga hteo prevariti, te ću navući na se prokletstvo umesto blagoslova. A mati mu reče: neka prokletstvo tvoje, sine, padne na mene; samo me poslušaj i idi i donesi mi. Tada otišav uze i donese materi svojoj; a mati njegova zgotovi jelo kako jeđaše rado otac njegov. Pa onda uze Reveka najlepše haljine starijega sina svojega, koje bejahu u nje kod kuće, i obuče Jakova mlađega sina svojega. I jarećim kožicama obloži mu ruke i vrat gde beše gladak. I dade Jakovu sinu svojemu u ruke jelo i hleb što zgotovi. A on k ocu svojemu i reče: oče. A on odgovori: evo 42

me; koji si ti, sine? I Jakov reče ocu svojemu: ja, Isav tvoj prvenac; učinio sam kako si mi rekao; digni se, posadi se da jedeš lova mojega, pa da me blagoslovi duša tvoja. A Isak reče sinu svojemu: kad brže nađe, sine? A on reče: Gospod Bog tvoj dade, te izađe preda me. Tada reče Isak Jakovu: hodi bliže, sine, da te opipam jesi li sin moj Isav, ili ne. I pristupi Jakov k Isaku ocu svojemu, a on ga opipa, pa reče: glas je Jakovljev, ali ruke su Isavove. I ne pozna ga, jer mu ruke behu kao u Isava brata njegova rutave; zato ga blagoslovi; i reče mu: jesi li ti sin moj Isav? A on odgovori: ja sam. Tada reče: a ti daj sine, da jedem lova tvojega, pa da te blagoslovi duša moja. I dade mu, te jede; pa mu donese i vina, te pi. Potom Isak otac njegov reče mu: hodi, sine, celivaj me. I on pristupi i celiva ga; a Isak oseti miris od haljina njegovih i blagoslovi ga govoreći: gle, miris sina mojega kao miris od polja koje blagoslovi Gospod. Bog ti dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobila! Narodi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji te usproklinje a blagosloven koji tebe uzblagosilja! A kad Isak blagoslovi Jakova, i Jakov otide ispred Isaka oca svojega, u taj čas dođe Isav brat njegov iz lova. 1. Mojsijeva 27:41−46 I Isav omrze ljuto na Jakova radi blagoslova, kojim ga blagoslovi otac, i govoraše u srcu svojem: blizu su žalosni dani oca mojega, tada ću ubiti Jakova brata svojega. I kazaši Reveki reči Isava sina njezina starijega, a ona poslavši dozva Jakova mlađega sina svojega, i reče mu: gle, Isav brat tvoj teši se tim što hoće da te ubije. Nego, sine, poslušaj što ću ti kazati: ustani i beži k Lavanu bratu mojemu u Haran. I ostani kod njega neko vreme dokle prođe srdnja brata tvojega, dokle se gnev brata tvojega odvrati od tebe, te zaboravi što si mu učinio; a onda ću ja poslati da te dovedu odande. Zašto bih ostala bez obojice vas u jedan dan?

43

A Isaku reče reveka: omrzao mi je život radi ovih Hetejaka. Ako se Jakov oženi Hetejkom, kakvom između kćeri ove zemlje, da što mi život?" Reveka je postala sumnjičava kada je videla da njen stariji sin Isav ulazi u očev šator. O čemu su razgovarali? pitala se. Pokrenuta radoznalošću, špijunirala je čoveka koga je pre mnogo godina smatrala darom od Boga. Nezamislivo! Komunikacija između Reveke i Isaka je postala siromašna, štura. Njihovo porodično jedinstvo se raspalo. Podelilo se na dva mala sveta. Jedan svet se sastojao od Jakova i nje, a drugi od Isaka i Isava. Izgledalo je kao da su ih deca razdvojila. Dečaci, iako su bili blizanci, bili su različiti kao dan i noć. Kosmati i maljavi Isav je bio grub i fizički i karakterno. Voleo je da živi napolju i uspeo je da zadobije divljenje svoga oca jer je Isak voleo meso koje je Isav donosio kući iz lova. Jakov, mlađi, je bio slabije građen i lukav. On je ostajao kod kuće i bio je majčin omiljeni sin. Deca su trebala da približe i spoje Isaka i Reveku, ali, nažalost, izgleda da su ih razdvojila. Njihov brak se pokvario pristrasnostima i neobjektivnim naklonostima. Revekina ljubav prema Jakovu se zasnivala na onome što je Bog rekao pre nego što su se deca rodila. Ali ovoga dana, ona nije imala vremena za razmišljanje. Ovo nije bio dan u kome bi sanjarila o prošlosti. O drugim stvarima je trebalo razmišljati. Na sceni je bila budućnost njenog dragog sina Jakova. Očigledno je da joj nije sinulo da se ta budućnost odnosi i na Božji narod, i da su u nju uključeni i njen muž i Isav. Nije se savetovala sa 44

Bogom u vezi sa svojim planom, iako je on dao jasna predviđanja i proroštva o budućnosti. Reveka, iako je imala 80 godina, nije izgubila oštrinu intelekta ni brzinu delovanja. Prisluškivala je na vratima svoga muža. Isak je imao više od 100 godina i pripremao se da umre. Blagoslov koji je Bog preko Avrama preneo na njega (1. Mojsijeva 17:1−8, 21), on je sada želeo da prenese dalje − protiv Božje Reči − na svog starijeg sina. Takav svečan i uzvišen čin između oca i sina je uvek bivao proslavljan obedom. Reveka je bila uznemirena. Nešto je krenulo naopako. Zar Bog jasno nije predočio pre nego što su se deca rodila, da će stariji služiti mlađem (Rimljanima 9:10−12)? Ovo Božje obećanje bi bilo sprečeno onim što je Isak planirao da uradi. Ovo se ne sme dozvoliti. Raveka je shvatala zašto je Bog više voleo Jakova. Isav je dokazao da Božje zapovesti nije shvatao ozbiljno. Prodao je pravo koje mu je pripadalo kao prvorođenom (5. Mojsijeva 21:15−17), i koje je u Božjim očima sveto (2. Mojsijeva 13:2; Jevrejima 12:16). Uzimajući olako to pravo, zamenio ga je tanjirom hrane (1. Mojsijeva 25:29−34). Takođe je oženio neznabožačke žene. Sve ovo je njegovim roditeljima donelo mnogo tuge. Pa, iako Jakov nije postupio ispravno kada je lukavo zadobio prvenaštvo, bar je pokazao da je verovao u to pravo. Njegov život je više od Isavovog bio usmeren na Boga. U prošlosti, tuga u vezi sa decom je roditelje pokretala na molitvu. Zar Revekina trudnoća nije bila rezultat Isakovog zastupanja pred Bogom? I zar Reveka nije tražila Boga kada je, na svoje iznenađenje shvatila da se čak i u vreme njene trudnoće dvoje dece bore u njenoj utrobi (1. Mojsijeva 25:21−23)? Zanimljivo je zapaziti da se u oba slučaja molitve spominje samo po 45

jedan roditelj. Da li je to zbog sažetosti biblijskog izveštaja? Ili su njih dvoje već razvijali naviku da ne razgovaraju o svojim razmišljanjima? Da li je razborita, inteligentna Reveka ikada stvarno volela slabog Isaka koji je bio mnogo stariji od nje? Da li se Isak ikada potrudio da zadobije njenu ljubav? Da li je snažna ljubav prema njihovim sinovima bila beg kojim se zamenilo nejedinstvo njihova dva srca? Ili su se razdvojili jer su Božjoj Reči pripisivali različite vrednosti? Brak koji Bog poredi sa vezom između Hrista i njegove Crkve, može biti srećan jedino ako partneri uzajamno deluju. Iako su muškarac i žena jednaki pred Bogom (1. Korinćanima 11:11, 12), oni oboje poseduju različite odgovornosti unutar bračne veze. Muškarac je glava (1. Korinćanima 11:3, 9). On je odgovoran za svoju ženu. On treba da je voli i vodi na osnovu Božje Reči (Efescima 5:21−33). Treba da je poštuje jer je slabija (1. Petrova 3:7). Žena mora da se prilagođava mužu. Mora da mu bude poslušna, da sledi njegovo vođstvo. Tajna ovog odnosa je Hrist. Brak je ono što Bog želi da bude kada se oba partnera podređuju jedno drugom zbog svog poštovanja Hrista. U okviru ovoga, partneri se uklapaju u Božji red stvaranja i doživljavaju moguće lično ispunjenje. Kada se oboje pridržavaju ovih uslova, brak funkcioniše kao srećno i kontsruktivno jedinstvo. Zatim on obezbeđuje pravi dom i zaštitu za svakog člana porodice i postaje najvažniji elemenat gradnje društva. Najveća ambicija žene koja ima ovakav stav jeste da potpomaže i unapređuje dobrobit svoga muža: "čini mu dobro, a ne zlo, svega veka svojega." (Priče 31:12). Ako žena, vođena ovim uverenjem, upravlja svojom porodicom, njena deca i njen muž će je blagosiljati, a sebe smatrati srećnima (Priče 31:28). Iako Reveka ove zahteve nije imala u štampanom obliku, ona ih je sigurno poznavala, kao i Sara (1. Petrova 3:6). Ali, nažalost, nije postupala po njima. Ni Isak nije bio bez krivice. Da li je on, kao muž, 46

ostvarivao ispravno vođstvo na načIn koji je Bog očekivao? Nažalost, Reveka je previše stvari uzela u svoje ruke. Ova žena koja je jednom imala dovoljno vere da se pouzda u Boga kada je bila u pitanju nepoznata budućnost, sada smatra da treba malo Bogu da pomogne. Nedostajalo joj je pouzdanje da je večni Bog bio dovoljno silan da ispuni obećanja koja je dao Jakovu, i to bez ljudske intervencije. Ona nije iskoristila priliku da o ovome razgovara sa svojim mužem. Propuštena je prilika da se u vremenu potrebe približe jedno drugom. Ona je, bez oklevanja, odlučila da obmane muža i prevari Isava. Ni Jakova nije brinula sama prevara. Jedino o čemu je brinuo bilo je da li će biti okriven i da li će tako na sebe navući prokletstvo. Reveka je bila spremna da učini sve da istraje u ostvarenju svog cilja. Da li se jaz između nje i Boga toliko proširio da se nije plašila njegovog prokletstva? Zvučala je bezobzirno kada je rekla: "Neka prokletstvo tvoje, sine, padne na mene..." Situacija se brzo razvijala. Pre nego što je Isav ušao u očev šator sa činijom pripremljenog mesa, Jakov je već bio ukrao njegov blagoslov. Reveka je mislila da je pobedila, ali nije bila u pravu. Izgubila je. Njen lukavi postupak je Isaku naneo veliku tugu. Njegovo ime je značilo "onaj koji se smeje", ali više nije imao čemu da se smeje. I, čak i ako je Isav nekada poštovao majku, više nije. Reveka je naudila čak i Jakovu, omiljenom sinu. Uz njenu pomoć, on je obmanuo oca lažju. Zloupotrebio je ime Božje kada je ocu rekao da mu je Bog omogućio da brzo ulovi. Ali to nije bilo sve. Jakov se pretvorio u majstora varalicu. Bio je lukav kao njegova majka (1. Mojsijeva 30:37−43). Činjenica da ga je Bog blagoslovio uprkos svemu ovome, predstavljala je milost (1. Mojsijeva 31:11−13), jer Jakov zasigurno nije zaslužio blagoslov. Jakov će kasnije bolno naučiti da će varalica biti prevaren. Prvo će ga 47

prevariti njegov tast (1. Mojsijeva 29:25), a onda i njegova sopstvena deca (1. Mojsijeva 37:31−35). Isto tako, koliko puta se samo Jakov zapitao da li je stvarno čovek od Boga blagosloven, jer njegova majka nije dozvolila Bogu priliku da to dokaže. Ukradeni blagoslov je bio sumnjiv posed. Isto tako, zbog Revekinih postupaka Isav je kasnije želeo da ubije Jakova. To je ponovo vodilo u prevaru. Jakov je morao da beži iz roditeljskog doma. Revekin brat Lavan, mu je obezbedio dobro sklonište u Haranu. Nakon što je uredila sve sa Jakovom, čovekom koji je tada imao više od 40 godina, Reveka je otišla kod Isaka. Rekla je svome mužu: Omrzao mi je život radi ovih Hetejki. Ako se Jakov oženi Hetejkom, kakvom između kćeri ove zemlje, da što mi život?" Ovo što je rekla bilo je istina. Isak i ona su pretrpeli mnogo žalosti zbog Isavovih brakova. Ipak, ona ne iskazuje ni reč pokajanja za sve što je učinila. Reveka je sebe precenila i Jakovu dala lažno obećanje da će ga pozvati da se vrati kada Isava prođe gnev. Ovo obećanje nije mogla da ispuni, jer nije živela do Jakovljevog povratka. Svog voljenog sina je poslednji put videla kada je otišao da nađe ženu (1. Mojsijeva 28:1−4). Kada se on, posle 20 godina, vratio kući (1. Mojsijeva 31:41), otac mu je još uvek bio živ, Isav se sa njim izmirio, ali Reveka je bila umrla. Reveka, poput sare, nije uspela da sagleda dugoročne posledice svojih dela. Mržnja koja se raspalila u Isavovom srcu, trajala je generacijama (Jezekilja 25:12−13). Mnogo vekova, Edomci, Isavovi potomci, su bili neprijatelji Izraela. Veliki Irod, čovek koji je pobio decu u Vitlejemu (Matej 2:16), i njegov sin Irod Antipa, čovek koji je ismejavao Isusa na suđenju (Luka 23:11), obojica su bili Edomci, ljudi iz Idumeje. Reveka, žena koja je tako pažljivo izabrana za Isakovu suprugu, žena koju je izabrao Bog, nije ispunila obećanje koje se od nje očekivalo. 48

Njen početak je bio dobar, ali joj je kraj bio razočaravajući, jer nije čekala na Gospoda (Psalam 27:14; 37:34). Mnogo šta je uzela u svoje ruke i nije dozvolila Gospodu da se bori za nju (5. Mojsijeva 1:30; 2. Mojsijeva 14:13). Zaboravila je da oni koji veruju ne moraju da žure (Isaija 28:16). Nije omogućila Bogu priliku da pokaže ono šta On može i šta hoće da učini za one koji čekaju na njega (Isaija 64:4).

49

(2) Reveka mnogo šta uzima u svoje ruke (1. Mojsijeva 27:1−30, 41−46)

Pitanja: 1. Šta je Reveku odlikovalo u prethodnoj studiji? 2. Šta 1. Mojsijeva 27 otkriva o njenoj veri? 3. Kakav stav je odlikuje kao majku? 4. Iz kojih je mogućih razloga budućnost Isava i Jakova uzela u svoje ruke? (Rimljanima 9:10−12) 5. Da li je za nju bilo dobro što je intervenisala? Zašto da ili zašto ne? 6. Kada proučavaš Reveku kao suprugu u svetlu Efescima 5:21−33 i Priča 31:12, kakve zaključke možeš izvući? 7. Verovatno si saznala nekoliko različitih stvari iz Revekinog primera. Navedi ih po važnosti i zapitaj se kakve praktične dobrobiti iz njih možeš imati.

50

Petefrijeva supruga, zena upravljana seksom

Petefrijeva supruga, žena upravljana seksom "Na osnovu biblijskog mišljenja, dva ljudska bića koja su imala seksualni odnos, nakon toga nikada više ne mogu biti isti. Više nikada jedno prema drugome ne mogu da se ponašaju kao da nisu imali to iskustvo. Ljudi koji su to doživeli, bivaju vezani jedno za drugo. Ovo stvara vezu "jedno telo" sa svim što ona podrazumeva. (Volter Trobiš)

1. Mojsijeva 39:1−20 A Josifa odvedoše u Misir; i Peterfije dvoranin faraonov, zapovednik stražarski, čovek Misirac, kupi ga od Ismailjaca, koji ga odvedoše onamo. I Gospod beše s Josifom, te bi srećan, i živeše u kuću gospodara svojega Misirca. I gospodar njegov vide da je Gospod s njim i da sve što radi Gospod vodi u napredak u ruci njegovoj. A kad ga postavi nad domom svojim, i nad svim što imaše od tada Gospod blagoslovi dom toga Misirca radi Josifa; i blagoslov Gospodnji beše na svemu što imaše u kući i u polju. I ostavi u Josifovim rukama sve što imaše, a ne razbiraše ni za šta osim jela koja jeđaše. A Josif bejaše lepa stasa i lepa lica. I dogodi se posle te se žena gospodara njegova zagleda u Josifa, i reče: lezi sa mnom. A on ne hte, nego reče ženi gospodara svojega: eto gospodar moj ne razbira ni za šta što je u kući, nego što god ima dade meni u ruke. Ni sam nije veći od mene u ovoj kući, i ništa ne krije od mene, osim tebe, jer si mu žena; pa kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio? I ona govoraše takve reči Josifu svaki dan, ali je ne posluša da legne s njom, ni da se bavi kod nje. A jedan dan kad dođe Josif u kuću da radi svoj posao, a ne beše nikoga od domašnjih u kući, ona ga uhvati za haljinu govoreći: lezi sa mnom. Ali on ostaviv joj u rukama haljinu svoju pobeže i otide. A kad ona vide gde joj ostavi u rukama haljinu svoju i pobeže, viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: gledajte, doveo nam je 51

čoveka Jevrejina da nas sramoti; dođe k meni da legne sa mnom, a ja povikah iza glasa; a on kada ču gde vičem, ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže i otide. I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu gospodar dođe kući. A tada mu reče ovako govoreći: sluga Jevrejin, kojeg si nam doveo, dođe k meni da me osramoti; a ja povikah iza glasa, te on ostaviv haljinu svoju kod mene pobeže. A kad gospodar njegov ču reči žene svoje gde mu reče: i to mi je učinio sluga tvoj, razgnevi se vrlo. I gospodar Josifov uhvati ga, i baci ga u tamnicu, gde ležahu sužnji carski; i bi onde u tamnici. 1. Solunjanima 4:3−5 Jer ovo je volja Božija, vaše osvećenje, da se klonite bluda, da svaki od vas zna steći svoju ženu u svetosti i časti, ne u požudnoj strasti kao mnogobošci koji ne znaju Boga. Petefrijeva supruga je imala sve. Imala je muža koji je imao visok položaj kao Faraonov službenik (1. Mojsijeva 37). Živela je u prostranom i luksuzno opremljenom domu. Plivala je u bogatstvu, sa obiljem hrane i odeće. Nadgledala je brojnu kućnu poslugu, koja joj je ispunjavala i najsitnije želje. Bila je razmažena. Kao Egipćanka, uživala je u slobodi većoj nego što su je imale mnoge druge žene njenog doba. Čovek bi tako došao do zaključka da je bila veoma srećna. Ali ovaj zaključak bi bio vrlo kratkovid, jer je situacija bila znatno drugačija. Kaže se da situacija, ili prilike, ne čine osobu, nego je samo otkrivaju. Ovo je istina u slučaju Petefrijeve žene. Ona se u Pismu spominje u vezi sa Josifom koji je bio postavljen nad celokupnim domaćinstvom njenog muža. Josif, Jakovljev i Rahiljin sin je bio izvanredno zgodan kada je stigao u Petefrijevu kuću, a nakon što su ga braća prodala u roblje.

52

Ali Josifov unutrašnji život je bio još izuzetniji od njegovog lepog izgleda, jer je imao blizinu sa Gospodom i hodao je sa njim. Više puta Bog je Josifu u snovima otkrivao njegovu budućnost. To je bio jedan od razloga što su braća bila ljubomorna na njega. činilo im se da on na njih gleda s prezirom, nadmeno. Kada su, potom, shvatili da njihov otac Jakov najviše voli Josifa, njihov bes je kulminirao. Otarasili su ga se tako što su ga prodali putujućim trgovcima. Uskoro je postalo vrlo jasno da je Bog bio sa Josifom, i da je, gde god da je Josif otišao, Božji blagoslov njega sledio. Zato je Petefrijeva kuća bila blagoslovena − zbog Josifa. Odnos uzajamnog poštovanja i uvažavanja je rastao između Josifa i njegovog gospodara. Kao posledica toga, rasla je i Josifova odgovornost, sve dok, konačno, nije bio zadužen za celo domaćinstvo. Petefrijeva supruga, koja je na prvi pogled imala sve što jedna žena može da poželi, bila je duševno prazna, žena koja nije imala svrhu ni cilj. Imala je previše vremena. Bila je udata za čoveka kome je posao značio sve. Iako Biblija ne spominje decu, ako ih je i bilo, o njima je sigurno brinula dadilja. Možda su njena osećanja bila povređena jer joj suprug nije pružao onoliko pažnje koliko je ona želela. Život koji je isprazan teži za ispunjenjem, a prazno srce žudi za zadovoljstvom. Petefrijeva supruga je na kraju ispoljila želju koja je bila u njenom srcu. Zar nije shvatala da su Josifova unutrašnja lepota, lepota njegovog karaktera, pravednost i ispravnost bili privlačni, a ne samo njegova spoljašnja lepota? Zar nije mogla da razume da ono što je bilo posebno kod Josifa bila je njegova bliska zajednica i hod sa Gospodom? Očigledno to nije shvatala, jer je ponižavala i sebe i Josifa i to više puta. Nametala mu se. Očekivala je da će samo u seksu pronaći 53

zadovoljstvo. Nije znala da će osećanje kojim je bila obuzeta izazvati samo strast, emocionalno uzbuđenje koje će nju samo istrošiti, ako sam čin nije zasnovan na ljubavi i bračnoj sigurnosti. Pavle je kasnije ozbiljno upozoravao na greh koji kontroliše čovekov život (Rimljanima 6:12). Telo nije za blud, nego za Gospoda (1. Korinćanima 6:13). Bog očekuje da ljudsko telo funkcioniše kao Njegov Hram (1. Korinćanima 6:19). Na stvaranju, Bog je rekao: "Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo." (1. Mojsijeva 2:24). Tako, seksualnost je Bog oduvek spajao sa tolinom, sigurnošću i ljubavlju braka. Ovo je iz Božje zapovesti jasno − jedno telo se postaje iz ljubavi. Odluka da se napuste roditelji − da bi se započelo svoje domaćinstvo − pruža prave uslove za kulminaciju seksualne ljubavi. Bez ovih preduslova, seks je požuda koja čoveka izgara, koja ljudsko biće može da degradira na nivo životinje. Ovo rezultira samooptuživanjem, usamljenošću i stidom. Stvara još veću usamljenost, jer se stvara žudnja za još senzualnijom strašću. Konačno dolazi do potpune, krajnje beznadežnosti i očaja. To postaje zatvoreni, grešni krug bede. Nevolja koja je bila pred Petefrijevom ženom nije se mogla prevideti, a ona sama nije mogla da pronađe rešenje za svoj seksualni problem. Seksualnost, koja se ovako praktikuje, stvara sopstveni pakao. Josif je trenutno zauzeo ispravan stav prema iskušenju. Nije ga umanjivao, nego ga je nazvao pravim imenom − greh. Govorio je o velikom poštovanju koje oseća prema njenom mužu. Ali, najviše je brinuo o Bogu. "Kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?" pitao je. Josif je bio u pravu; blud i preljuba su gresi u Božjim očima. Svaki čin seksualnog opštenja izvan braka je greh kojeg se Bog gnuša. Nemoral je jedno od smrtonosnih oružja koje dolazi pravo iz pakla i 54

koje uništava osobu koja mu se oda. Josif je ovo dobro znao, jer je hodao sa Bogom. On je znao šta Stvoritelju nije bilo ugodno. Bog je kasnije svom narodu dao zakon preko Mojsija, koji je zahtevao da se preljuba kažnjava smrću (5. Mojsijeva 22:13−14, 20−22). Bog ne želi da čoveku uskrati zadovoljstvo; On mu želi najveću i najbolju sreću. On želi da čoveka zaštiti od uništenja koje uvek prati nemoral. Bog ne može da dozvoli da se najveći zemaljski dar koji je dao, degradira i obeščasti. "Ako ko učini preljubu sa ženom, bezuman je, dušu svoju gubi ko tako čini. Muke i ruga dopada, i sramota se njegova ne može izbrisati." (Priče 6:32−33). Iako je Solomon ove reči napisao posle mnogo godina, Josif je ovaj princip razumeo i primenio u situaciji sa Petefrijevom ženom. Činjenica da Petefrijeva žena nije poznavala izraelskog Boga, nije bio nikakav izgovor. Ona je, kao i svi drugi, bila prirodno, urođeno moralna osoba. Ona je kršila zakon života koji je Bog dao čoveku na stvaranju (Rimljanima 2:14−15). Ona je to dokazala kada je izvrnula istinu nakon što ju je Josif odbio. Ona je njega optužila za nemoral koji je sama nameravala da počini! Josifov žurni beg, koji je dokazao čistotu njegovog karaktera, još je više obelodanio nju i izopačio njen um. Pošto mu je bila nadređena, bez ikakvog skrupula je odlučila da uništi njegovu karijeru i da baci ljagu na njegovo dobro ime. Ovo je Josifa uvelo u vrlo teško vreme − mnoge godine je proveo u tamnici. Nesumnjivo se osećao veoma povređeno zbog nepoštene optužbe. Verovatno se osećao i napušteno, s obzirom na to da Petefrije očigledno nije ispitao situaciju. Međutim, bilo je očigledno da Petefrije nije verovao svojoj ženi, jer bi u tom slučaju Josifa sigurno osudio na smrt. Josif se nije žalio. Na njegovu sreću, otkrio je da čak ni zatvorski zidovi 55

ne isključuju, niti odstranjuju Boga. Bog je i dalje bio sa njim, kao što je bio i u Petefrijevom domu. Ponovo je Josif za sve oko sebe bio blagoslov. Konačno je bio nagrađen za odanost Bogu i svom gospodaru, pa mu je dato da upravlja nad celim Egiptom. Bio je drugi u vladanju do Faraona, vladara Egipta. Postao je zaštitnik ljudi. Konačno je, kada im je pretila glad, bio u stanju da spase i svoju braću koja su ga izdala. Josif nije bio gubitnik. Petefrijeva supruga jeste. O njoj se ništa više nije čulo − ne zbog veličine njenog greha, nego zato što nije pokazala da joj je žao, niti je molila za oproštaj. Nije imala želju da upozna Boga, iako je On bio voljan da joj da radost i zadovoljstvo u životu, jer je njen život dotakao Josifovom ličnošću. Ona je mogla da dobije pobedu nad seksualnim željama samo da je na vreme shvatila da su greh. Mogla je čak i da ponovo zadobije kontrolu nad svojim umom i telom nakon što ju je Josif prvi put odbio. Mogla je da pita Josifa o Bogu koji je upravljao njegovim životom. Svoje prazne, besposlene sate mogla je da ispuni korisnije. Besposlenost je postala roditelj njenog poroka, jer je sa vremenom − jednim od najdragocenijih životnih darova − postupala nepažljivo. Vreme je provodila beskorisno. Besposlenost je postala tlo koje je gajilo njene grešne misli. Tek kad je poklekla pod svojim zlim mislima, suočila se sa željom da stvarno, u delu zgreši. Pošto su dela plod misli, njene misli su bile izvor njenog pada. Osoba postaje ono što razmišlja. Iskušenje Petefrijeve žene nije bilo neobično. Milioni ljudi danas su u istim kušnjama, jer sotona stalno ide okolo kao ričući lav, tražeći koga će da proždere (1. Petrova 5:8). On nikada neće promeniti svoj karakter.

56

Petefrijeva žena je dozvolila da njeno iskušenje preraste u greh, jer ona nije obuzdavala svoje želje, nego im je dopustila da je zavedu i odvuku u greh (Jakov 1:14−15). Ona nije imala želju da se popravi. Posedovala je vreme, inteligenciju i potencijal da svoj život iskoristi pozitivno, ali nije uspela. Zato se ništa dobro ne može reći o njoj. Tragično je da je živela tako da iza sebe nije ostavila nikakav pozitivan utisak.

57

Petefrijeva supruga, žena upravljana seksom (1. Mojsijeva 39:1−20; 1. Solunjanima 4:3−5)

Pitanja: 1. U nekoliko rečenica zapiši šta Biblija kaže o Petefrijevoj ženi. 2. Koje reči je Josif upotrebio da bi njenu nemoralnu ponudu prikazao na pravi način? 3. Prouči Mojsijev zakon u vezi sa Božjim mislima o seksualnim odnosima između muškarca i žene koji nisu u braku. (5. Mojsijeva 22:13, 14, 20−22). Šta te pogađa? 4. Petefrijeva žena nije poznavala Božje zakone. Zašto njeno neznanje nije bilo izgovor, odnosno opravdanje? (Seti se Rimljanima 2:14−15). 5. Za koga i zašto je stvoreno ljudsko telo? (1. Korinćanima 6:13, 19−20) 6. Ovu priču uporedi sa upozorenjem iz 1. Solunjanima 4:3−5. Kakav stav Bog želi da ljudi imaju u vezi sa svojim telima?

58

Marija, zena voda koja je sebe precenila

Marija, žena vođa koja je sebe precenila "Okušaj me, Bože i poznaj srce moje, ispitaj me i poznaj pomisli moje, i vidi jesam li na zlu putu i vodi me na put večni." (Davidova molitva, Psalam 139:23−24)

2. Mojsijeva 15:19−21 Jer uđoše konji faraonovi s kolima njegovim i konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku: a sinovi Izrailjevi pređoše suhim posred mora. I Marija proročica sestra Aronova uze bubanj u ruku svoju; a za njom iziđoše sve žene s bubnjima i sviralama. I otpevaše im Marija: pevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjanika vrže u more. 4. Mojsijeva 12:1−15 I stadoše vikati Marija i Aron na Mojsija radi žene Madijanke, kojom se oženi, jer se oženi Madijankom. I rekoše: zar je samo preko Mojsija govorio Gospod? Nije li govorio i preko nas? I to ču Gospod. A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji. I odmah reče Gospod Mojsiju i Aronu i Mariji: dođite vas troje u šator od sastanka. I otidoše njih troje. Tada siđe Gospod u stupu od oblaka, stade na vratima od šatora. I viknu Arona iu Mariju, i dođoše oboje. I reče im: čujte sada reči moje: prorok kad je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njim u snu. Ali nije takav moj sluga Mojsije, koji je veran u svem domu mojem. Njemu gvoorim iz usta k ustima, i on me gleda doista, a ne u tami niti u kakvoj prilici Gospodnjoj. Kako se, dakle, ne pobojaste vikati na slugu mojega, na Mojsija? I gnev se Gospodnji raspali na njih, i On otide. I oblak se podiže sa šatora; i gle, Marija beše gubava, bela kao sneg. I Aron pogleda Mariju, a ona gubava. Tada reče Aron Mojsiju: gospodaru, molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo. 59

Nemoj da ova bude kao mrtvo dete, kojemu je meso pola trulo kad izlazi iz utrobe matere svoje. I vapi Mojsije ka Gospodu govoreći: Bože, molim ti se, isceli je. A Gospod odgovori Mojsiju: da joj je otac njezin pljunuo u lice, ne bi li se stidela sedam dana? Neka bude odlučena sedam dana izvan okola, a posle neka bude opet primljena. Tako bi Marija odlučena izvan okola sedam dana; i narod ne pođe odande dokle Marija ne bi opet primljena. 4. Mojsijeva 20:1 I sinovi Izrailjevi, sav zbor njihov, dođoše u pustinju sinsku prvoga meseca, i stade narod u Kadistu; i onde umre Marija i bi pogrebena onde. Marija je bila inteligentno dete. Njena majka joj je spremno poverila zadatak od takve važnosti da je život njenog mlađeg brata zavisio od njene uspešnosti. Svoj zadatak je obavila hrabro i taktično, pa je obezbedila kontakt jedne Jevrejke, svoje majke, sa egipatskom princezom. Tako je njen brat spasen, što je urodilo dobrom i za njenu porodicu i za Božji narod (2. Mojsijeva 2:1−10). To dete je bilo Mojsije, posrednik starog zaveta, prorok koji je sa Bogom govorio licem u lice. Kada je odrasla, Marija je bila stasita žena. Njen karakter se formirao u porodici u kojoj je vera bila svakodnevna stvarnost. Njeni roditelji su imali hrabrosti, ljubavi i otvorenosti da prkose zapovestima cara tiranina, da bi spasli život svog najmlađeg sina. Amramova i Johavedina porodica je bila jedinstvena u istoriji Izraela, jer je dala tri velike vođe − Mojsija, Arona i Mariju − koji su svi u isto vreme služili svom narodu. "Jer te izvedoh iz zemlje misirske i iskupih iz kuće ropske i poslah pred tobom Mojsija, Arona i Mariju", tako je Bog objavio kasnije preko proroka Miheja (Mihej 6:4). Dok je Mojsije vodio neprijatan i problematičan narod iz Egipta u Hanan, pomagali su mu brat Aron, prvosveštenik, i sestra Marija, proročica.

60

Ona nije samo bila sestra koja ih je pratila. Ona je bila njihov saradnik i posedovala je odgovornosti u vođstvu. Mariju, neudatu ženu, Bog je pozvao na izuzetan zadatak. Imala je privilegiju da bude prva žena prorok − Božji govornik, izaslanik. Delima i rečima, ona je proklamovala Božju veličinu. Njeni darovi i interesovanja su bili preveliki da bi se koristili samo u malom porodičnom krugu. Izrael je imao mnoge majke i supruge, ali samo jednu Mariju. Bog joj je poverio visoki položaj. Ceo jedan narod je zavisio od nje. Ona je u životu primala savršeno zadovoljstvo, jer je cela posvetila zadatku. Približavala se starosti od 100 godina, kada je čudo Crvenog mora zapanjilo mase. Voda koja je donela spasenje Božjem narodu, potvrdila je pad njegovih neprijatelja. "Pevaću Gospodu jer se slavno proslavi," uzikivao je posle Mojsije; "konja i konjanika vrže u more." (2. Mojsijeva 15:1). Nakon što su muškarci počeli radosno da pevaju, žene su se pridružile i nastavile. Od toga dana ubuduće, Izrael je uvek zbog Marije pevao o izuzetnoj pobedi. Ona je bila prva u redu − energična i duhovno mlada, uprkos njenim godinama. Sa bubnjem u rukama, ona je preuzela pesmu od Mojsija. Ohrabrila je žene da igraju Gospodu u čast, dok je uzvikivala od radosti: "...pevajte Gospodu, jer se slavno proslavi." Marija je bila rođeni vođa. Žene su je spremno sledile. Pa iako nisu mogle da predvide budućnost, njihovo pevanje je postalo beskrajni izvor podrške ženama u njihovom dugom lutanju kroz pustinju. Čovek lakše hoda dok peva, a i manje brine. Za nju nije postojao način da zna koliko će često biti neophodno da jedna drugu ohrabruju Božjom vernošću. Putovanje je bilo dugo zbog neposlušnosti ljudi. Ali, oni su u pevanju sticali novu hrabrost: "Konja i konjanika vrže u more". Međutim, Marija se uobrazila i to je za nju postalo fatalno. Ona je bila jaka žena. S lakoćom je sprovodila vođstvo. Ali, kao što je 61

često slučaj, ova vrlina je postala mana. Već je rečeno da okolnosti pokazuju kakva je jedna osoba u svojoj suštini. Okolnost koja je otkrila Marijin unutrašnji karakter, bio je drugi Mojsijev brak koji je sklopio sa jednom Etiopljankom. Razumljivo je da je Mariji ovo bilo teško. Bilo je čudno da se Mojsije, čovek Božji, ponovo ženi i to ženom iz drugog naroda. Ili je Marija možda samo reagovala na prisustvo druge žene u Mojsijevom životu, pogotovo zato što ona nije bila u braku? Da li se rasrdila što Izrael je prihvatio strankinju, dok su nebrojene Izraelke bile mnogo pogodnije? U Pismu se na ova pitanja ne daje odgovor. Mojsije, veliki vođa Izraelaca, je bio Marijin mlađi brat i ona je brinula o njemu. Brinula je za to kakve će posledice ovaj brak imati na ceo narod. U to vreme, obično je rodbina donosila odluke o nekom budućem braku. Posmatrajući njenu zabrinutost sa ove tačke, njena reakcija se čini ispravnom duhovnom reakcijom jedne zrele žene. Ali, ona je bila daleko od toga. Marija koja se uzdigla na najviše mesto koje je ikad ijedna žena zauzimala, i koju je Bog naveo uz dvojicu velikih vođa, jednostavno je prešla svoje granice. Precenila je sebe. Smatrala je da je na istom nivou kao Mojsije. I u svom ponosu, ona je potkopala svoj autoritet. "Da li je on stvarno vođa njih troje", pitala je, "Zar mu ona i Aron nisu jednaki?" Marija nije bila pokrenuta brigom za dobrobit naroda, ili Mojsija, nego ljubomorom. Aron, najpovodljiviji od njih troje, nije uspeo da se odupre svojoj dominantnoj sestri, pa joj se pridružio. Marija i Aron su zajedno pokušali da poljuljaju i preotmu Mojsijev autoritet. Čineći to, ugrozili su jedinstvo i budućnost celog naroda. Štaviše, pokušali su da spreče direktno Božje otkrivenje. Umesto da misle i brinu o koristi svih, oni su sebično razmišljali (Filipljanima 2:3−4).

62

Bog je čoveka stvorio da se daje drugima. Kada jedna osoba to čini, tada doživljava najveću sreću. To obogaćuje i proširuje njegove vidike. Ali čovekov život postaje siromašan i ograničen kada on želi samo sebično da prima − kada je on u središtu svog razmišljanja, odnosno − kada razmišlja samo o sebi. Mojsije je ostao miran. Nije pokazivao želju da se brani. Međutim, bio je tu neko ko je branio Mojsijeva prava, i to je za Mariju i Arona postalo strašno iskustvo. Jer Bog na nebu je čuo, znao i video šta se dešavalo na zemlji. On je odmah preduzeo korake da spreči pobunu protiv Mojsijevog vođstva i da kazni krivce. Slomljeni i klecajućih kolena, Aron i Marija su se pojavili pred Bogom. Oni su čuli kako je On prosudio situaciju. Mojsije je, kako su čuli, ne samo bio neosporni vođa, nego mu je dat položaj iznad svih proroka. Bilo je jasno da je Bog izabrao Mojsija da bude posrednik između Boga i Božjeg naroda. On je tako mnogo poštovao Mojsija da sa njim nije razgovarao kroz nejasne utvare i u nejasnim snovima. Bog je sa Mojsijem razgovarao kao što čovek govori sa svojim prijateljem (2. Mojsijeva 33:11) − otvoreno, jasno. Marija i Aron su napali čoveka koga je Bog vrlo cenio. Kada ih je On u svojoj božanskoj pravdi i autoritetu pozvao na odgovornost, oni nisu imali nikakvo opravdanje. Sve u svemu, oni nisu naškodili Mojsiju, nego sebi. Mojsije, od Boga postavljeni posrednik, bio je slika Spasitelja koji će doći. Odbaciti Mojsija je, u stvari, bilo kao odbaciti Mesiju. Ovo je situaciju učinilo tako ozbiljnom. Kada ih je Gospod u besu ostavio, Marije je ogubavila. To je bila najužasnija bolest, jer je osobi koja je od nje bolovala iscrpljivala životnu snagu. Degradirala je tu osobu jer je nosila smrt. A Bog je Mariju osramotio prokletstvom lepre.

63

Žena koja je godinama išla ispred mase naroda pevajući, koja je izazivala druge žene da pevaju pesme slavljenja Bogu, isključena je sa pozicije vođstva. Njen glas, koji je nekada tako melodično slavio Boga, sada je promuklo vikao: "Nečist, nečist", kad god bi joj se neko približio. Delovi njenog tela će postepeno postajati sve odvratniji, sve dok na kraju ne počnu da otpadaju. Kroz život će ići obogaljena i usamljena dok ne umre. Marija je morala vrlo bolno da doživi kako je u Božjim očima bio veliki njen greh. Sramota njenog postupka mogla je da se uporedi sa tim da otac javno pljune u lice svom detetu. Zato je svoju kaznu morala da podnosi javno, da bi svi mogli videti kako Bog kažnjava ljude koji o sebi misle previsoko (Rimljanima 12:3). Marija, hrabra, aktivna žena, nije našla reči kojima bi odgovorila na Božju kaznu. Aron je prvi smirio i pokazao da je primio ukor. Rekao je Mojsiju: "Gospodaru," − nije ga nazvao "bratom", nego "gospodarom", jer je uvideo da je Mojsije vođa. "Molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo." Aron se potpuno poistovetio sa Marijinim grehom. Zatim, nije on, prvosveštenik, izmolio Boga za njeno isceljenje. Mojsije nije pokazao da se slaže sa Božjom osudom, niti je ukoravao Arona i Mariju. On se jednostavno molio Bogu, i njegova molitva je smanjila Marijinu kaznu sa doživotne patnje na patnju od samo sedam dana. Marijin stav je naneo štetu ne samo njoj, nego i njenom narodu. Njihovo putovanje se odužilo zbog njenog greha. Ceo narod je zadržan i nije se pokretao sve dok Marija ponovo nije bila među njima. Sedam dana koliko je provela u izgnanstvu, sigurno joj je pružilo mnogo materijala za razmišljanje. Da li je tada razumela da sam Bog postavlja svoje vođe? − da u njegovom božanskom poretku On poverava vođstvo onima koji su dovoljno ponizni da budu spremni da služe? (Luka 22:24−27; 1. Petrova 5:5−6). Da li je ona postala bolja osoba? Da li je bila pročišćena? 64

Biblija ne beleži nikakve naknadne pobune. Da li je ovo iskustvo uništilo Marijinu snagu i korist? Da li je izgubila dar proroštva? Biblija o tome ne govori, ali navodi da je umrla pre nego što je njen narod ušao u obećanu zemlju. Marija je bila vrhunska žena. Bog joj je poverio izuzetnu poziciju i zadatak. Priča o Mariji nam pruža divan izazov sve do kada ona svoju poziciju koristi da bi poštovala Boga. Osoba koja to čini, teško da može da ide pogrešnim putem. Međutim, Marija je postepeno izmicala iz Božje kontrole nad njenim životom i premeštala se u polje gde je sama sebe kontrolisala. Ovo se bez sumnje tako suptilno pojavilo da ona nije shvatila da se ta promena uopšte dešava. Da je iskreno ispitivala svoje srce na vreme, možda bi sprečila Božju osudu (1. Korinćanima 11:31). Tada verovatno ne bi prekoračila granice precenjujući samu sebe.

65

Marija, žena vođa koja je sebe precenila (2. Mojsijeva 15:19−21; 4. Mojsijeva 12:1−15; 20:1)

Pitanja: 1. Šta si otkrila o Marijinoj ličnosti i karakteru? 2. Kakvo je izuzetno mesto ona imala među svojim narodom? (Miheja 6:4) 3. Kako se ponašala kada joj je dat autoritet, i čime je dokazala da je sebe precenila? 4. Šta u Filipljanima 2:3,4 i Rimljanima 12:3 piše o kriticizmu i precenjivanjem sebe? 5. Kakve su bile posledice njenog greha? Posledice za nju i za druge? 6. Saopšti šta si naučila iz njenog primera. Kako ovo može korisno da utiče na tvoj život?

66

Rava, bludnica u galeriji heroja vere

Rava, bludnica u galeriji heroja vere "Račun jednog gostioničara iz doba Rimljana: Vino i hleb, 1 din. Toplo jelo, 2 din. Seno za mazgu, 2 din. Devojka, 8 din." P.S. Nema posebne cene za krevet; ta cena je uključena u poslednju stavku. (Iz drevnog života. Bosch & Keuning Baarn)

Isus Navin 2:1−21 A Isus sin Navin posla iz Sitima potajno dve uhode rekavši im: idite, vidite zemlju i Jerihon. I oni otidoše, i dođoše u kuću jednoj kurvi, kojoj ime beše Rava, i počinuše onde. Ali bi javljeno caru jerihonskom i kazano: evo, ljudi dođoše ovamo noćas između sinova Izrailjevih da uhode zemlju. I posla car jerihonski k Ravi i poruči: izvedi ljude koji su došli k tebi i ušli u tvoju kuću, jer su došli da uhode svu zemlju. Ali žena uzevši ona dva čoveka, sakri ih; pa reče: jeste istina da su ljudi došli k meni, ali ja ne znah odakle bejahu; i kad se vrata zatvarahu u sumrak, ljudi izidoše; ne znam kuda odoše; idite brzo za njima; stignućete ih; a ona ih beše izvela na krov i sakrila ih pod lan netrven, koji beše razastrla po krovu. I ljudi pođoše za njima u poteru put Jordana do broda; i vrata se zatvoriše kad iziđe potera za njima.

67

Oni pak još ne behu pospali, a ona dođe k njima na krov i reče im: znam da vam je Gospod dao ovu zemlju, jer nas spopade strah od vas, i prepali su se od vas vi koji žive u ovoj zemlji. Jer čusmo kako je Gospod osušio pred vama Crveno more kad izidoste iz Misira, i šta ste učinili od dva cara amorejska koji bejahu preko Jordana, od Siona i Oga, koje pobiste. I kad to čusmo, rastopi se srce naše, i ni u kome već nema junaštva od straha vašega; jer je Gospod, Bog vaš, Bog gore na nebu i dole na zemlji. Nego sada zakunite mi se Gospodom da ćete učiniti milost domu oca mojega, kao što ja vama učinih milost, i dajte mi znak istiniti, da ćete sačuvati život mojemu ocu i mojoj materi i mojoj braći i mojim sestrama i svima njihovim, i da ćete izbaviti duše naše od smrti. A ljudi joj odgovoriše: mi ćemo izginuti za vas ako ne izdate ove naše stvari i kad nam Gospod da ovu zemlju, učinićemo ti milost i veru. Tada ih ona spusti kroz prozor po konopcu; jer kuća njena beše na zidu gradskom, i ona na zidu nastavaše. I reče im: idite u goru da ne naiđe na vas potera, i onde se krijte tri dana dokle se ne vrati potera, pa onda idite svojim putem. A ljudi joj rekoše: bićemo prosti od ove tvoje zakletve kojom si nas zaklela; evo, kad dođemo u zemlju, veži ovu vrpcu od skerleta na prozor kroz koji si nas spustila i skupi kod sebe u tu kuću oca svojega i mater i braću i sav dom oca svojega. I ko bi god izašao iz tvoje kuće, krv njegova neka bude na njegovu glavu, a mi da nismo krivi; a ko god da bude s tobom u kući, krv njegova neka dođe na naše glave, ako ga se ko rukom dotakne. Ali ako izdaš ovu stvar našu, tada ćemo biti prosti od tvoje zakletve, kojom si nas zaklela. A ona odgovori: kako rekoste, tako neka bude. Tada ih pusti, i otidoše; i ona veza vrpcu od skerleta na prozor. Isus Navin 6:22−25 A onoj dvojici što uhodiše zemlju reče Isus: idite u kuću one žene kurve, i izvedite nju i sve što je njezino, kao što ste joj se zakleli. I otišavši oni momci što uhodiše zemlju, izvedoše Ravu i oca joj, i mater joj i braću joj i što god beše njezino, i sav rod njezin izvedoše, i ostaviše ih iza okola Izrailjeva. A grad spališe ognjem i što 68

beše u njemu; samo srebro i zlato i posuđe od mjedi i od gvožđa metnuše u riznicu doma Gospodnjeg. A Ravu kurvu i dom oca njezina i sve što beše njezino ostavi u životu Isus, i ona osta među Izrailjcima do danas jer sakri poslanike koje posla Isus da uhode Jerihon. Biblija je poštena i iskrena knjiga koja iznosi činjenice onakve kakve su − otvoreno i smelo. Rava, kaže Biblija, bila je prostitutka, žena koja je svoje telo prodavala za novac. Ljudi su pokušavali da sakriju tu tužnu činjenicu, govreći da je bila gostioničarka. Ovo je verovatno bilo istina, ali i dalje ostaje činjenica da je ona bila žena lošeg morala. U to vreme, gostioničari su uvek bile žene, nikada muškarci. Zanimljivo je zapaziti da na pisanim računima iz poslednjih dana rimskog doba, jedan račun je bio zabeležen za obrok i devojku, ali cena kreveta nije bila spomenuta − očigledno je da je bila uključena u cenu devojke. Ona je ponudila "ekstra uslugu" nudeći svoje telo, i to je bilo uključeno u račun. Pošto je Rava bila u poziciji da obezbeđuje smeštaj gostima, za uhode Isusa Navina je bila prirodno da odu kod nje. Jerihon je bio mali grad, a Ravina krčma je verovatno bila jedino mesto gde se moglo prespavati. Da li je Rava sumnjala da su ovi stranci − prijatni ljudi bez skrivenih motiva − bili Izraelci? Biblija o tome ne govori. Ali kaže da je kontrašpijunaža pokrenuta momentalno. Car je čuo da su u gradu jevrejski izviđači, pa je trenutno pozvao da se odmah uhapse. U međuvremenu, Rava je postala svesna pravog identiteta svojih gostiju i sakrila ih je pod gomilu lana. Pošto je bilo vreme žetve, a grad opasan zidom je bio mali, stanovnici malih kuća na krivudavim uličicama su morali da koriste svaki mogući pedalj prostora za skladište. Otvoreni krov je bio najnepogodnije mesto za sakrivanje ljudi, jer se čak i iz daljine moglo videti šta se tu gore dešava. Ali Ravina kuća je bila drugačija. Bila je sagrađena na duplom gradskom 69

zidu i na mestu koje je bilo iznad ostalih kuća, pa nikakve radoznale oči nisu mogle posmatrati šta se gore odigrava. Uhode će tu biti bezbedne, ali samo kratko vreme. Rava je pogrešno uputila careve glasnike. Dok su oni pažljivo istraživali okolinu, ona je razgovarala sa skrivenim uhodama. Rekla im je da je svesna da im je Bog dao zemlju i da ih se stanovnici njene zemlje plaše zbog čuda razdvajanja Crvenog mora (2. Mojsijeva 14:26−30). Bila je vrlo svesna i dobro upućena u ono što je Bog učinio za svoj narod. Rekla im je da su muškarci bez hrabrosti da se suoče sa Izraelcima i to zbog izraelovog Boga. Pokazala se kao mudra žena koja je postupala u skladu sa ispravnim podacima koje je imala. Bila je diskretna dok je govorila o njima i oštroumna dok ih je sakrivala. Smatrala je da jedno dobro delo zaslužuje drugo: "Pošto sam ja spasla vaše živote, hoćete li vi zauzvrat da spasete moj i život mojih rođaka?" Iako je prirodno bilo što je izrazila zabrinutost za sebe, istovremeno je pokazala i veru u izraelskog Boga. Ona je verovala da se On borio za svoj narod i da će im dati tu zemlju. Takođe je verovala da zbog te Božje sile, njen narod nije imao ni najmanju šansu da Izraelce spreči da uđu unutar zidova Jerihona. Postupala je u skladu sa tom verom. Tražila je znak da će je oni spasti kada se njihova vojska vrati da zauzme grad. Rekli su joj da stavi skerletnu vrpcu na svoj prozor, i da tako niko od njenih domaćih neće biti povređen. Neki komentatori Biblije kažu da je ta skerletna traka predstavljala Ravino nemoralno zanimanje. To je bilo njeno "crveno svetlo", pa zato nije moglo da izaziva nikakve sumnje. Niko nije posumnjao da je to znak špijuniranja. Ovo možda jeste, ili nije istina, ali je očigledno to bio pokazatelj sporazuma dve strane.

70

Rava nije oklevala. Samo što su ljudi otišli iz njene kuće, ona je spustila crvenu traku kroz svoj prozor. Htela je da bude apsolutno sigurna da će njena kuća biti lako prepoznatljiva u odnosu na sve ostale. Bog voli kada ljudi − čak i neverni − ozbiljno shvate svoj zadatak. Isus je to kasnije potvrdio kada je svojim učenicima rekao da su sinovi ovog sveta, u svojoj generaciji, mudriji od sinova svetla (Luka 16:8). Nedelju dana kasnije, ponovilo se čudo Crvenog mora. Ponovo se duboka voda razdvojila. Izraelci su suvim nogama prešli preko reke Jordan, koja se u to vreme izlivala preko svojih obala. Nekoliko dana kasnije, Rava je videla mnoštvo Izraelaca kako obilaze oko grada u tihoj povorci. Gradske kapije su bile zatvorene. Nijedan Jevrejin nije mogao ući; nijedan Hananejac nije mogao izaći. Ovo se ponavljalo šest dana. I sada i onda, ona je proveravala i uveravala se da je crvena traka sigurno vidljiva, jer će uskoro njen život zavisiti od toga. Sedmoga dana, Izraelci su ponovo tiho hodali oko grada. Njihova lica su delovala svečano. Napetost sa obe strane zidina je postajala nepodnošljiva. Unutar zidina, ljudi su budućnost gledali očima punim užasa i straha − osim ljudi u jednoj u kući. U Ravinom domu je bila nada i pouzdanje. Ona je sklopila savez sa Božjim narodom, pa zato i sa samim Bogom. A onda je sedam sveštenika sa sedam truba od ovnujskih rogova u koje su trubili, opkolilo grad, a narod je na Isusovu zapovest počeo da viče. I tada se desilo nešto neverovatno. Zemlja je počela da se trese. Zidovi koji su godinama štitili grad srušili su se i raspali, ostavljajući grad nezaštićen. Pisac Jevrejima poslanice kasnije je rekao da je vera učinila da zidovi 71

padnu (Jevrejima 11:30−31). I ta ista vera je učinila da jedan deo zidina ostane uspravan − zid gde je bila Ravina kuća. Obe strane su ispunile svoj deo dogovora. Rava je ispunila svoj deo, a Bog je nagradio njenu veru. Njena vera u pobedu izraelskog Boga bila je toliko jaka da je bila u stanju da ubedi svoje rođake da dođu kod nje. Svako od njih je bio pošteđen. Ravin životni portret je bio uprljan zbog nemorala koji je na nju bacao ljagu. Ipak je taj lik zasvetleo primerom blistajuće vere − njena vera je bila dovoljno snažna da je pokrene na delo. Ovo je bilo neophodno, kaže Jakov, koji takođe piše o njoj (Jakov 2:25); jer ako vera ne izdrži proveru, ako ostane bez dela, ona je beskorisna − mrtva. Unutrašnja vera može da se prepozna jedino spoljašnjim delima. Jedna definicija vere jeste to da je vera učvršćeno i duboko poverenje u Boga i njegovu Reč. Rava je posedovala tu vrstu vere. Zato je Bog uklonio njen uprljan portret, očistio ga i okačio odmah do Sarinog u galeriji heroja vere. Ove dve žene su jedina ženska bića u dugačkom spisku muškaraca. Rava, poput Sare, heroj vere? Da! Jer Bog ne pravi razliku među ljudima. Za njega ne postoje nemogući slučajevi. On opravdava grešnike. Ali Ravina priča se ne završava tu. Pokoravanje Jerihona obeležava samo početak, jer ona je sada pronašla Boga. Njen život je počeo da cveta. Više nije čeznula za svojim prošlim zanimanjem; postala je uzorna i poštena domaćica. Ona, žena iz neznabožaca, živela je među Jevrejima, udala se za Izraelca Salmona i rodila dete. Ako treba da procenjujemo koliko je bila uspešna kao majka, i ako to činimo kroz njenog saosećajnog i mudrog sina Voza, Rutinog muža, onda je ona bila izvrsna, jer je Ruta prabaka cara Davida (Matej 1:5 i Knjiga o Ruti). Rava je postala majka u rodoslovu Isusa Hrista, Mesije, što je privilegija na kojoj bi joj zavidela svaka Jevrejka.

72

Rava, bludnica u galeriji heroja vere (Isus Navin 2:1−21; 6:22−25

Pitanja: 1. Ukratko opiši ono što si naučila o ravi. 2. Šta na tebe ostavlja najsnažniji utisak u vezi sa znanjem koje je imala o izraelskom Bogu? 3. Kakav je bio Ravin stav kao posledica znanja koje je imala o Bogu? (Pročitaj i Jakov 2:25) 4. Zašto, na osnovu Jevrejima 11:31, ona nije nastradala sa ostalim koji nisu bili poslušni? Navedi različite stvari koje su dokazale njenu veru. 5. Kakav je uticaj njena vera imala na njene rođake i na nju samu? 6. Šta smatraš da je najznačajnije što si naučila o Ravi? Kako ćeš to primeniti na svoj život?

73

Fenina, zena koju je nadvladala ljubomora

Fenina, žena koju je nadvladala ljubomora "Vodeći autoriteti iz oblasti zdravstva su došli do zaključka da dublji uzrok mnogih bolesti leži u emocionalnim reakcijama na život. Produžena ogorčena mržnja može oštetiti mozak, i može dovesti do nepravilnog rada srca, visokog krvnog pritiska i akutne slabe probave − što je sve dovoljno da ubije čoveka." (Robert D. Foster)

1. Samuilova 1:1−8 Bejaše jedan čovek iz Ramatajim−Sofima, iz gore Jefremove, kojemu ime beše Elkana sin Jeroama, sina Eliva, sina Tova, sina Sufova, Efraćanin. I imaše dve žene, jednoj beše ime Ana, a drugoj Fenina; i Fenina imaše dece, a Ana nemaše dece. I iđaše taj čovek svake godine iz svoga grada da se pokloni i prinese žrtvu Gospodu nad vojskama u Silom; a onde bejahu dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines, sveštenici Gospodnji. I jedan dan kad Elkana prinese žrtvu, dade Fenini ženi svojoj i svim sinovima njezinim i kćerima njezinim po deo; Ani pak dade dva dela, jer ljubljaše Anu, a njoj Gospod beše zatvorio matericu. I protivnica je njezina vrlo cviljaše prkoseći joj što joj Gospod beše zatvorio matericu. Tako čiljaše Elkana svake godine, i Ana hođaše u dom Gospodnji, a ona je cviljaše, te plakaše i ne jeđaše. A Elkana muž njezin reče joj jednom: Ana, zašto plače? I zašto ne jedeš? I zašto je srce tvoje neveselo? Nisam li ti ja bolji nego deset sinova? Izreke 6:24 Da te čuvaju od zle žene, od jezika kojim laska žena tuđa. Izreke 14:30 Život je telu srce zdravo, a zavist je trulež u kostima.

74

Izreke 27:4 Jarost je nemilostiva, i gnev je plah; ali ko će odeleti zavisti? Fenina je živela u vreme otpada. Izrael je stigao na jednu od najmračnijih tačaka u svojoj istoriji. Nakon Mojsije i Isusa Navina koji su uspešno vladali narodom, došlo je vreme sudija. Sam Bog je hteo da vlada. Međutim, ljudi su se malo interesovali za Boga i sve više su se okretali služenju idolima. Zato teokratska vladavina nije uspela. Otpadništvo je rezultiralo anarhijom. Više se nisu poštovali zakoni. Svako je radio ono što je u njegovim očima izgledalo ispravno (Sudije 21:25). Duhovna klima nije bila bolja od političke i društvene. Gnev Božji se skupljao nad glavom Ilija, prvosveštenika, jer je on tolerisao loše ponašanje svojih sinova, Ofnija i Finesa. Ilije je video da su oni jeli najbolje od žrtava koje je narod prinosio Bogu. On je znao da su oni ponižavali šator jer su se odavali nemoralnom seksu. Pa ipak ih nije ukoravao (1. Samuilova 2:12−33). Sud Božji je bio blizu. Ilijev dom je izgubio uticaj a narod je bio na pragu da bude opkoljen neprijateljem, Filistejcima. Ali još strašnije je bilo to što je u to vreme Bog retko govorio. Komunikacija između Boga i Božjeg naroda je bila siromašna (1. Samuilova 3:1). Fenina je živela u to doba. Elkana, njen muž, je ima dve žene. Bog je imao nameru da svaki čovek ima samo jednu ženu, a svaka žena samo jednog muža (1. Mojsijeva 2:18, Matej 19:4−6, 1. Korinćanima 7:2). Ali, pošto je njegov narod otpao od Božje savršene zamisli, On se pobrinuo za ove izuzetke, uglavnom zato da bi zaštitio prvorođenog sina (5. Mojsijeva 21:15−17). 75

Kao što je i Elkana doživeo, svako ko odstupi od Božjeg plana, navlači na sebe i na druge nevolju. Činjenica da je Fenina imala dete, dok njegova druga žena Ana nije, još je samo dolivala ulje na vatru. U Elkaninoj porodici je ipak bar religijska forma zauzimala svoje mesto. Pa iako je svaki član plaćao verski porez (odnosno prinosio žrtve), Bog za Feninu nije bio stvaran. Ona je bila nezadovoljna. Ona nije bila Bogu zahvalna za decu i druga dobra koja je imala. Njen život je bio paralisan nedostatkom zahvalnosti. Očigledno joj nije bilo jasno da Bog želi i drugačije priloge; na primer, da voli druge. Ona je imala sve što jedna Jevrejka može da poželi, jer je imala mnogo dece. To je uopšteno bio dokaz Božje milosti i naklonosti. Ona će u budućnosti nastaviti da živi kroz život svoje dece, dugo nakon što umre. S druge strane, Elkanina druga žena je bila strašno opterećena tim što nije imala decu. Na Anu nije uticao duh vremena u kome je živela. Bog je bio u centru njenog razmišljanja, a njena dela su bila nadahnuta verom. Bila je lepa i nežna. Elkana je jasno video razliku među svojim ženama. Nije mogao da se osupre tome da više voli Anu nego Feninu. Ali Feninu nije podsticao Anin primer. U stvari, njena reakcija je bila suprotna. Ona se uzvisivala iznad Ane jer je imala decu − mnogo dece. U njen um nije ulazila činjenica da je Bog bio taj koji joj je omogućio da ih ima. Fenina je bila ljubomorna na Anu. Neprekidno ju je izazivala, posebno u doba jevrejskih praznika. Ti dani su Ani donosili još više bola, jer su to bila porodična slavlja, u toku kojih je narod po porodicama odlazio u dom Božji u Silom. Izgledalo je da je Fenina tih dana bila posebno ogorčena na Anu. Fenina je dopustila da se gorčina ukoreni u njenom srcu (Jevrejima 12:15). I pošto nije čuvala svoje srce (Priče 4:23), njen život je postao zatrovan zavišću. Ova zavist je izbila iz rivalstva, sebičnosti i 76

nedostatka poniznosti. Zavist brine samo za svoje interese, a ne i za tuđe. Biblija strogo upozorava protiv ovoga (Filipljanima 2:3−4). Zavist nije jedna od onih malih karakternih mana sa kojima Bog dopušta čoveku da živi. On je stavlja na spisak onih greha koje društvo smatra mnogo većim: preljuba, idolopoklonstvo, okultizam itd (Galatima 5:19−21). "... ljubavna sumnja (je) žestoka" (ili, po drugom prevodu: ljubomora je žestoka), napisao je Solomon. Ona je poput vatre. Ako se brzo ne suzbije, ne može se zaustaviti, jer deluje na druge delove tela. Ovo je posebno istinito u vezi sa jezikom (Rimljanima 3:14). Fenina je primer kako kako jedna osoba svoj jezik može da upotrebi za ispoljavanje ljubomore. Jezik, kao jedan od najmanjih delova tela, može dovesti do rasplamsavanja vatre koja uništava celokupne živote (Jakov 3:16). Nije čudo što Biblija kaže da slučaju kada jedna osoba zloupotrebljava jezik, tada "pakao njega pali" (Jakov 3:2−8). Ljubomora proždire čoveka, jer potiče od sotone. U stravi, ljubomora je uništila i samog sotonu. On je zavideo Bogu. U svom ponosu je želeo da bude kao Bog, i to je dovelo do njegovog pada (Isaija 14:13−15). Zato je sotona srećan svaki put kada neki čovek upadne u klopku koju mu je pripremio. često je vrlo uspešan, jer su ljudi po prirodi ljubomorni. Ironija je u tome što taj isti deo tela, jezik, koji koristi da bi razgovarao sa Bogom i da bi ga veličao, čovek dopušta da ga sotona nadahnjuje. Ljubomora počinje u umu. Ako se ne obuzda na vreme i ne donese Bogu (2. Korinćanima 10:5), uništava čovekov duševni život i postaje prepreka međuljudskim odnosima. Suptilna je. Ona je daleko opasnija za čoveka kod koga se ukotvila, nego za osobu ka kojoj je usmerena. Poput bumeranga, vraća se zavidnoj osobi. Fenina je ovo doživela. Nije uspela da reši svoje probleme, iako joj je rešenje bilo nadohvat ruke. Sve što je bilo potrebno da učini bilo je da posmatra i sledi primer Anine vere.

77

Fenina, žena koju je nadvladala ljubomora (1. Samuilova 1:1−8; Priče 6:24; 14:30; 27:4)

Pitanja: 1. Koje upadljive, neobične reči čitaš u izveštaju o Fenininom stavu prema Ani? 2. Pošto je bila Jevrejka koja je imala decu, Fenina je bila privilegovana u odnosu na Anu koja nije imala decu. Zašto je, onda, na takav način postupala prema Ani? 3. Kako su okarakterisani zavist i drugi gresi navedeni u Galatima 5:19−21? Šta posebno na tebe ostavlja utisak kada ovaj greh upoređuješ sa drugima koji su tu nabrojani? 4. Razmotri Feninin život u svetlu Priča 4:23 i 2. Korinćanima 10:5. Kakav zaključak izvlačiš? 5. Šta saznaješ o njenom životu kada ga razmatraš u svetlu Jakova 3:2−8? 6. Da li u tvom životu ima stvari koje želiš da ispraviš nakon ovog proučavanja o Fenini? Moli se za to, a zatim odluči kako ćeš to uraditi.

78

Ana, zena koja je verovala u molitvu

Ana, žena koja je verovala u molitvu "Veliki ljudi na zemlji danas jesu ljudi koji se mole. Ne mislim na one koji govore o molitvi; mislim na one ljude koji provode vreme u molitvi. Oni nemaju vremena. To vreme mora da se oduzme od nečeg drugog. To nešto drugo je važno, vrlo važno i neodložno, ali ipak još uvek manje neodložno od molitve." (S. D. Gordon)

1. Samuilova 1:9−28 A Ana usta, pošto jeđaše i piše u Silomu; a Ilije sveštenik seđaše na stolici na pragu doma Gospodnjega. I ona tužna u srcu pomoli se Gospodu plačući mnogo. I zavetova se govoreći: Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinje svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće preći preko glave njegove. I kad se ona dugo moljaše pred Gospodom, Ilije motraše na usta njezina. Ali Ana govoraše u srcu svojem, usta joj se samo micahu, a glas joj se ne čujaše; stoga Ilije pomisli da je pijana. Pa joj reče Ilije: dokle ćeš biti pijana? Otrezni se od vina svojega. Ali Ana odgovori i reče: nisam pijana, gospodaru, nego sam žena tužna u srcu; nisam pila vina ni silovita pića; nego izlivam dušu svoju pred Gospodom. Nemoj jednačiti sluškinje svoje s nevaljalom ženom; jer sam od velike tuge i žalosti svoje govorila do sad. Tada odgovori Ilije i reče: idi s mirom; a Bog Izrailjev da ti ispuni molbu, zašta si ga molila. A ona reče: neka nađe sluškinja tvoja milost pred tobom! Tada otide žena svojim putem, i jede, i lice joj ne beše više kao pre.

79

I sutradan uraniše, i pokloniše se Gospodu, i vratiše se i dođoše kući svojoj u Ramat. I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod se opomenu nje. I kad bi vreme pošto Ana zatrudnje, rodi sina, i nadene mu ime Samuilo, jer reče, isprosih ga u Gospoda. Potom pođe onaj čovek Elkana sa svim domom svojim da primese Gospodu godišnju žrtvu i zavet svoj. Ali Ana ne pođe, jer reče mužu svojemu: dokle odojim dete, onda ću ga odvesti da iziđe pred Gospoda i ostane onde doveka. I reče joj Elkana muž njezin: čini kako ti drago, ostani dokle ga ne odojiš; samo da hoće Gospod ispuniti reč svoju. I tako žena osta; i dojaše sina svojega dokle ga ne odoji. A kad ga odoji, odvede ga sa soobom uzevši tri teleta i efu brašna i meh vina, i uvede ga u dom Gospodnji u Silomu; a dete bejaše još malo. I zaklaše tele i dovedoše dete k Iliji. I ona reče: čuj gospodaru, kako je živa duša tvoja, gospodaru, ja sam ona žena koja je stajala ovde kod tebe moleći se Gospodu. Molih se za ovo dete, i ispuni mi Gospod molbu moju, zašto sam ga molila. Zato i ja dajem njega Gospodu, dokle je god živ, da je dat Gospodu. I poklonoše se onde Gospodu. Da li su nevolje u njenom braku delimično bile njena krivica? Da li je ona, kao i Sara, prisilila muža da uzme drugu ženu kada je otkrila da ne može imati decu (1. Mojsijeva 16:1−2)? Ili nije mogla da odoli Elaninoj ljubavi, pa je postala druga žena nakon što je on već bio oženio Feninu? U oba slučaja Ana očigledno nije predvidela dalekosežne posledice svojih postupaka. Drugi brak je rezultirao strašnim jadom za sva tri člana takvog braka. Možda Ana nije bila kriva. Da li je Elkana, jedan bogobojazan čovek, postao bigamista na sopstvenu inicijativu? Šta god da je bilo uzrok, njena iskustva su nesumnjivo bila bolna.

80

Duh Sveti nije smatrao da je neophodno da se ovi podaci zabeleže. Ali Biblija kaže da je Ana bila žena koja je očigledno imala pristup Bogu. Put do Boga je bio otvoren na osnovu oproštenja od greha kroz žrtve koje je njen muž, kao glava porodice, redovno prinosio Gospodu. Ponekad neka osoba biva iskušana do same srži svoga bića, pa izgleda da neka nevidljiva sila deluje tako da ugasi njen život. Ana si sigurno baš tako osećala. Nebrojene suze je prolila jer se osećala kao da ju je Bog napustio, pošto nije imala dece. Druga žena njenog muža nikada nije propuštala priliku da je, dok prolazi pored nje, podseti na to da nema decu. Elkana, želeći da uteši Anu, govorio joj je da je najviše voli. Zar joj njegova ljubavi ne znači više nego deset sinova? Ona je bila srećna jer joj je on tako izražavao ljubav, ali su joj ove reči, takođe, dale razlog da razmišlja i da se oseća još usamljenije. Zar se Elkana više ne nada da će ona imati dete? Avram, sećala se, se borio sa Bogom zbog deteta (1. Mojsijeva 15:2−6). Isak se, slično njemu, molio za svoju ženu (1. Mojsijeva 25:21). I njihove žene su u kasnijem dobu rodile sinove koje tako mnogo znače njenom narodu. Ti sinovi su bili deo Božjeg plana za Izrael. Bog! Jedino me On razume, jedino mi On može pomoći, mislila je. Vratila se u šator, sama. Tu je pala pred Gospodom, slomljenog srca, bez reči. U početku nije mogla ni da izgovori svoje reči, bila je bez glasa. A onda, kada se njeno srce malo rasteretilo, njene usne su uzdisale molitvu, iako se njen glas nije čuo. "Gospode nad vojskama..." počela je. Način na koji mu je govorila pokazivao je kako ga je ona doživljavala. On je bio Bog nad vojskama na nebu i na zemlji, Gospod nad svim što je stvorio (1. Mojsijeva 2:1). Nebrojena vojska anđela je 81

stajala pred njim (1. Mojsijeva 32:1−2; Luka 2:13). On je bio Bog koji je učinio mnoga čuda za izraelski narod. Ove reči "Gospode nad vojskama" izražavale su njenu veru u njegovu veličinu i silu. (Komentator Metju Henri kaže da se ovde prvi put jedna osoba Bogu obraća na takav način.) U svetlu njegove veličine, ja sam ništa, mislila je. Samo sluga, sluškinja. Ove misli je ponovila tri puta. Reči su pažljivo birane. U svetlu svetog Boga, sebe je smatrala beznačajnom zemaljskom tvorevinom, pa ipak je želela da mu služi. Ovo je bila ispravna procena, jer ona − iako skromno ljudsko biće − mogla je da služi Bogu. Shvatajući to, Ana je pred Boga stavila veliku molbu. Ona ga nije vređala tražeći malu uslugu. Čovek od multimilionera ne traži deset para. Od tako velikog Boga čovek sigurno može očekivati ništa manje nego čudo − pravo čudo. Ana se nije nejasno molila. Ona je iznela određen zahtev: "Bože, želim sina." Posle molitve, usledilo je njeno obećanje. "Onda ću ga ja dati tebi za ceo njegov život, i britva neće preći preko njegove glave." Njen sin, ako joj ga Bog podari, biće nazirej, čovek posvećen Bogu, čovek koji neće piti vino i nikada se neće šišati (Sudije 13:3−5; Luka 1:15; Amos 2:12). Ana je, u stvari, govorila: "Bože, ti znaš da želim da imam dete, ali koliko god da ga tražim za sebe, još više ga tražim za tebe". To je moguće. Vera njenog naroda, odnosno, vera sveštenika je izgubila svaki smisao. Pokvarila se. Ana je, ipak, sačuvala svoju veru i sačuvala je čistom. Međutim, njen uticaj je bio ograničen. Ono što je zemlji bilo potrebno, bio je čovek koji bi postao spona između Boga i Božjeg naroda, koji bi premosti jaz i predvodio ih u novu budućnost.

82

Da li je Anino srce plakalo samo radi sebe, ili je ona plakala i zbog Božjeg i svog naroda? Da li je zbog toga njena molitva imala tako dalekosežan uticaj? Da li je shvatala koji je njen deo koji može imati u duhovnom rešenju problema njenog naroda? Moguće je, iako je ono što je zapisano u Pismu suviše kratko da bi ukazalo na to. Propadanje naroda i sveštenstva se takođe pokazalo i kroz Ilijev stav prema njoj. On je imao malo ljudskog razumevanja, malo saosećanja. "Dokle ćeš biti pijana?" zajedljivo ju je upitao. "Otrezni se od vina svojega." Sveštenik koji se nije usudio da se ozbiljno pozabavi svojim sinovima, nije se ustručavao da se tako obrati Ani. Starac je pokazao nedostatak uvida i slabu samokontrolu. Njegove reči su, takođe, otkrile da u to vreme pijani ljudi i loše žene nisu bili naobična pojava u domu Božjem. Čak su i Ilijevi sinovi spavali sa ženama koje su se skupljale na vratima šatora od sastanka (1. Samuilova 2:22). Međutim, Ana je bila u prisutnosti Božjoj, pa nije imala nikakvu želju da se brani ili opravdava. Nije pokazivala ni da se stidi ili da joj je neprijatno, nego je u nekoliko reči objasnila svoju situaciju. Ilije je odjednom postao ono što je trebalo da bude − sveštenik Božji. Kao predstavnik Gospodnji, rekao je: "Idi s mirom, a Bog Izraelov da ti ispuni molbu." On nije znao prirodu njene molbe, ali pod uticajem Gospodnjim, on joj je rekao da je Bog čuo njenu molitvu. Sa ovim rečima u njeno srce je ušao mir Božji koji prati svaku vernu molitvu (Filipljanima 4:6−7). Ona je svoje brige odnela Bogu i ostavila ih u njegovim rukama. "A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo," napisao je autor Poslanice Rimljanima mnogo vekova posle ovog događaja (Jevrejima 11:1). To je ono što je 83

Ana doživela. U njeno srce je ušla sigurnost da da je njena molitva uslišena. Spolja gledano, promena je bila izvanredna − vratio joj se apetit i njeno lice više nije odražavalo ni tračak tuge. Živela je svoju veru, pouzdajući se u Boga na takav način da su i drugi ljudi to primetili. Samilo, što znači "isprosih ga u Gospoda", rođen je godinu dana kasnije. Zatim, samo njeno ime − "ljubazna" ili "dobra" − počelo je da dobija smisao. Umesto da bude zanemarena žena, ona je postala izuzetno privilegovana, jer je njena molitva postala tačka preokreta u istoriji. Nije prošlo dugo, a Božja Reč se ponovo čula u celom Izraelu (1. Samuilova 4:10). Bog se otkrivao kroz Samuila, čak i dok je Samuilo bio još dečak. Od Dana, daleko na severu, do Versaveje, skroz na jugu, ljudi su znali da je Samuilo prorok postavljen od Boga (1. Samuilova 3:19−21). Ljudi su se okrenuli od idola i počeli su da služe Bogu. Kovčeg Gospodnji, koji su oteli Filisteji kao plen i obeščastili ga, vraćen je (1. Samilova 6 i 7). Filisteji su sklopili mir sa Izraelcima, jer je ruka Gospodnja bila podignuta protiv Filisteja svih dana Samuilovog života. Ponovo su osvojeni gradovi koje su bili izgubili u ratovima. Anina vera je živela u njenom sinu. Vekovima kasnije, njegovo ime je bilo ubrojeno među heroje vere (Jevrejima 11:32−33), jer je on bio jedan od onih koji je verom pokorio carstva. Samilo, koji je rođen kao odgovor na molitvu i koga je ime stalno podsećalo na to, postao je čovek molitve. On je smatrao da je greh ako se narod ne moli (1. Samuilova 12:23). Možda je ovaj stav ključ za mnoge odgovore koje je dobio. Samo će večnost otkriti šta Izrael, kome je služio kao prorok, sveštenik i sudija, kao i milioni onih koji su proučavali njegov život, duguju Samuilovom životu i službi. 84

O, Ana, zar nisi bila srećna kada si videla rezultate molitve koja ti je bila uslišena? I zar nisi bila privilegovana kao Sara i Reveka, da vidiš kako tvoje dete igra takvu ulogu u istoriji? Marija, Hristova majka, sigurno je bila pod uticajem Anine molitve kao i njena dirljiva pesma hvale kada je veličala Boga (Luka 1:46−55). Ana je divno provodila vreme u toku tog perioda kada je dete raslo od uzrasta bebe do dečkića. Ali, to vreme je brzo prošlo. I čim je Samuilo postao dečak, ona je ispunila svoje obećanje i vratila ga Bogu od kojeg ga je primila. Od tada, viđala ga je samo jednom godišnje, kada su ona i njen muž Elkana prinosili žrtve u Silu (1. Samuilova 2:19−21). Njena molitva je po svojoj prirodi bila radikalna. Takvo je bilo i njeno posvećenje. Ona je svakoga dana Samuila prinosila Bogu, pouzdajući se da će Bog zaštititi Samuilovu veru usred pokvarenosti koju je videla u Iliji i njegovim sinovima. Molitva, vera i posvećenje su i dalje obeležavali njen život, jer Ana je znala da onaj ko sve preda Bogu, zauzvrat će primiti mnogo više. Bog nikada nikome neće ostati dužan. Dao joj je još petoro dece. Zašto je Ana mogla da računa na to da su joj molitve uslišene? Jer je ispunila Božje preduslove. Ovi preduslovi nisu bili uredno sabrani u jednom odeljku Pisma, nego su to bili principi koje je ona, u svom hodanju sa Bogom, osećala i poznavala. Ovo je sadržavalo i sledeće: 1. Molitva je uslišena jer su oprošteni gresi (Psalam 66:13−19). 2. Molitva u Božje ime, i objavljivanje Božje veličine (Jovan 16:24). 3. Bila je pod utiskom sopstvene ništavnosti (2. Samuilova 7:18−29). 4. Formulisala je jasnu, dobro definisanu molbu (Matej 7:7−11).

85

5. Želela je da se ispuni volja Božja i da se Njegovo carstvo uveća (1. Jovanova 5:14−15). 6. Molila se u veri (Jevrejima 11:6; Matej 21:22).

86

Ana, žena koja je varovala u molitvu (1. Samuilova 1:9−28. Vidi i sve stihove u poglavlju o Fenini.) Pitanja: 1. Pročitaj Sudije 21:25 i 1. Samuilovi 1:11−36. U kakvoj situaciji je bio njen narod, nacionalno i duhovno? 2. Pažljivo uporedi Aninu molitvu sa Gospodnjom molitvom (Matej 6:9−13). Koje sličnosti uviđaš? 3. Na osnovu čega možeš zaključiti da je Ana smatrala da joj je molitva uslišena? 4. Šta te najviše pogađa u vezi sa Aninom posvećenošću Bogu? 5. Anina pesma slavljenja (1.Samuilova 2:1−10) otkriva njene najdublje misli. Šta ona misli o Bogu? 6. Šta je Ana primila zauzvrat za sina koga je posvetila Bogu? (1. Samuilova 2:21) Šta to dokazuje? 7. Kakve promene vidiš u Izraelu, nacionalno i duhovno, nakon Samuilovog dolaska? (1. Samuilova 3:19 do 4:1; poglavlja 6 i 7) 8. Kako Anin primer može uticati na tvoj molitveni život?

87

Carica od Sabe, zena koja je zelela da bude mudrija

Carica od Sabe, žena koja je želela da bude mudrija "Od prekjuče sam pozvana na zadatak tako težak da ga niko, ko makar i na trenutak razmisli o njegovom značaju i težini, ne bi poželeo, ali isto tako toliko divan da sve što mogu reći jeste − ko sam ja da sam tako privilegovana da to radim." (Kraljica Julijana holandska)

1. Carevima 10:1−10,13 A carica Savska ču glas o Solomonu i o imenu Gospodnjem, i dođe da ga iskuša zagonetkama. I dođe u Jerusalim sa silnom pratnjom, s kamilama koje nošahu mirise i zlata vrlo mnogo i dragoga kamenja; i došavši k Solomonu govori s njim o svemu što joj beše u srcu. I Solomon je odgovori na sve reči njezine; ne beše od cara sakriveno ništa da joj ne bi odgovorio. A kad carica Savska vide svu mudrost Soplomonovu i dom koji beše sazidao, i jela na stolu njegovu i stanove sluga njegovih i dvorbu dvorana njegovih i odelo njihovo, i peharnike njegove i žrtve njegove paljenice, koje prinošaše u domu Gospodnjem, ona dođe izvan sebe; pa reče caru: istina je što sam čula u svojoj zemlji o stvarima tvojim i o mudrosti tvojoj. Ali ne hteh verovati što se govoraše dokle ne dođem i vidim svojim očima; a gle, ni pola mi nije kazano; tvoja mudrost i dobrota nadvisuju glas koji sam slušala. Blago ljudima tvojim, blago slugama tvojim, koji jednako stoje pred tobom i slušaju mudrost tvoju. Da je blagosloven Gospod Bog tvoj kome si omilio, pa te posadi na presto Izrailjev; jer Gospod ljubi Izrailja uvek, i postavi te carem da sudiš i deliš pravdu. Potom dade caru sto i dvadeset talanata zlata i vrlo mnogo mirisa i dragog kamenja: nikad više ne dođe toliko takvih mirisa koliko dade carica Savska caru Solomonu.

88

A car Solomon dade carici Savskoj što god zaželje i zaiska osim onoga što joj dade sam po mogućstvu cara Solomona. Potom ona otide i vrati se u zemlju svoju sa slugama svojim. Matej 12:42 Kraljica juga ustaće na sudu sa ovim naraštajem i osudiće ga; jer je ona došla s kraja zemlje da čuje Solomonovu mudrost, a vidi ovde je nešto više od Solomona. Dugački karavan je lagano mileo duž strmog puta od Jerihona do Jerusalima. Natovarene kamile su povijenih glava nosile terete. čovek koji je brinuo o njima, terao ih je napred, znajući da se približava kraj dugačkog puta. Žena u središtu te grupe, koja je organizovala ovo putovanje, pitala se da li će se ovo naporno putovanje isplatiti. Nedeljama su putovali da bi prešli nešto oko četiri hiljade kilometara. Hladne noći i vreli dani izgledali su beskrajni. Okolina je bila tako spržena suncem i tako neprijatna kao mesečeva površina. Najgore od svega bile su iznenadne oluje i snažni vetrovi pustinje. Ali u svom srcu je znala da mora ići. Kod kuće u njenoj carskoj palati u Sabi, ona je stalno slušala o Solomonu, izraelskom caru, o čoveku koji je izgleda bio izuzetno bogat i neverovatno mudar. Njegova slava je bila poznata po celom Istoku. Cela zemlja se savetovala sa Solomonom, da bi čula mudrost koju je Bog stavio u njegovo srce (1. Carevima 10:24). Mnogi carevi su ga posećivali i savetovali se sa njim. Darovali su ga vrlo bogatim darovima (2. Dnevnika 9:22−24). Ona je imala mnogo pitanja − o njenom ličnom životu, o njenim carskim dužnostima, o Bogu. Ono što je u glasovima o caru Solomonu bilo izuzetno, bilo je to što su oni uvek bili vezani za ime Gospodnje. Govorilo se da je Jahve, Bog Izraela, bio izvor njegovog napretka. Ona sama je poznavala mnoge 89

bogove − bogove mora, zemlje, rata, vina, dana i noći, ali oni nikada nisu nijednom problemu dali rešenje. Da li će ovaj biti u stanju da to učini? Način na koji je carica odredila svoje prioritete dokazuje da je bila mudra žena. U svojoj mudrosti, ona je prihvatila ograničenja svoga znanja i uvida. Želela je da više sazna i bila je spremna da podnese mnoge žrtve da bi stekla mudrost. Njeno vreme, novac i trud su služili za postizanje ovog cilja. Prava mudrost ide ruku pod ruku sa poniznošću. Carica od Sabe je bila dovoljno ponizna da spoljašnjem svetu kaže da traga za nečim većim i da nije zadovoljna svojim stanjem. Svako ko je video karavan koji prolazi, znao je da je carica od Sabe na putu za Jerusalim da se savetuje sa mudrim Solomonom. Dok je prilazila poslednjoj krivini na putu, ugledala je grad Jerusalim smešten na planinama. Neke od dominantnih građevina privukle su njenu pažnju, posebno careva palata i Hram njegovog Boga. Njen umorne kamile bile su savijene pod skupocenim teretima retkih začina, zlata i dragog kamenja; bila je to vrednost koja se nije mogla ni proceniti. (Procenjuje se da bi sto i dvadeset talanata zlata danas imalo vrednost od oko 26 miliona dolara.) Solomon, deseti Davidov sin, a drugi iz njegovog braka sa Vitsavejom, bio je treći izraelski car. Po Božjoj volji prorok Natan ga je nazvao Jedidija, što znači "mio Gospodu, ili :onaj koga Bog voli" (2. Samuilova 12:24−25). Kada je od svog oca nasledio tron, Bog mu se jedne noći javio u snu i pitao ga: "šta hoćeš da ti dam?" Odgovor mladog čoveka je ukazivao na njegovu poniznost i zavisnost: "Daj, dakle, služi svojemu srce razumno da može suditi narodu tvojemu i raspoznavati dobro i zlo. Jer ko može suditi narodu tvojemu tako velikom?" (1. Carevima 3:5−14). Njegov odgovor je bio tako ugodan Bogu da mu je bogatstvo i čast dodao mudrosti, koja je bila tako velika da joj nigde 90

nije bilo ravne. Solomon se isticao i izdigao iznad svih drugih careva. Njegov narod je doživeo zlatno doba svoje istorije. U to vreme egipatske istorije, Asirija i Vavilon su bili slabi. Slavni dani Homerove grčke još nisu nastupili. Izrael je bio najmoćnije carstvo na svetu. Jerusalim je bio najlepši grad. Nijedan grad se lepoti nije mogao meriti sa Hramom. U tom okruženju, jedan monarh je išao u posetu drugome. To nije bila državna poseta, nego privatne prirode. Razgovor je bio podsticajan. Carica je bila dovoljno ponizna da pokaže glad za mudrošću. Shvatila je da je Solomon bio otvoren čovek − osoba sa naizgled neograničenim razumevanjem. Slično njoj, i on je ispunjavao visoku, ali usamljenu ulogu vladara. Zato je on bio neko ko je mogao potpuno da je razume. I on se borio sa istim problemima. Na njeno iznenađenje i divljenje, nije bilo pitanja predubokog ili preteškog za njega. Imao je odgovor na sve. Videla je da ga je stvarno Bog blagoslovio. Ne samo da je ima intelektualnu mudrost, nego i razboritost i znanje koji su bili primenjivi u praktičnim svakodnevnim prilikama. Ona je to uvidela u načinu na koji je njegova kuća bila sagrađena, u načinu ponašanja njegovih slugu i službenika, u kvalitetu njegovih jela i u raznovrsnosti pića. Svaki detalj njegovog života bio je prožet mudrošću. Njegova vera u Boga je, takođe, uticala na svaki aspekt njegovog života. Bio je čist. Bio je stvaran. Bio je središte njegovog postojanja. Car Solomon je nju ne samo uključio u svoje svakodnevne dužnosti, nego je sa njom razgovarao o tome kako je služio Bogu. Tako je ona otkrila pravu tajnu njegovog uspešnog života. Kada je Solomon prinosio Bogu svoje žrtve paljenice, on se poistovećivao sa nedužnom životinjom koja je ubijana umesto njega, za njegov greh (3. Mojsijeva 1:1−9; 9:7). Ovo je carici od Sabe otkrilo seme istine. Solomonov život je bio slobodan jer su njegovi gresi bili oprošteni; ova 91

istina se zasnivala na onome što je Bog rekao da se čini. Prolivena krv jednog nedužnog stvorenja garantovala je da on − krivac − može da živi u potpunoj slobodi (3. Mojsijeva 17:11). Njegova zajednica sa Bogom bila je izvor celokupne njegove mudrosti, shvatanja (Izreke 2:6; 9:10) i napretka (Izreke 10:22). Otkrila je da je Solomonov životni cilj bio ne da nauči i da poučava o mudrosti, nego da se boji Boga. Solomon je držao njegove zapovesti i izjavljivao je da je to bilo baš ono što je Bog želeo od svih ljudi, uključujući i careve (Propovednik 12:9−13). Carica je bila zapanjena. Nije imala reči. Prevaziđena su i njena najveća očekivanja. "Nisam verovala onome što sam čula o tvojoj mudrosti, rekla je. "Izgledalo je suviše svemoćno. Ali prava istina daleko prevazilazi glasine. Nisam čula ni polovinu." Carica je zavidela ljudima koji su služili ovog cara, onima nad kojima je on imao vlast. Ona je priznala da mudrost treba ceniti iznad svega ostaloga (Izreke 8:11). Najneobičnije je bilo to što je ona izjavila da je Solomon dar Božje ljubavi Božjem narodu, da bi se narodom dobro upravljalo. Ona je mentalno i materijalno obogaćena kroz susret sa carom Solomonom. Car je ljubazno i darežljivo sa njom podelio ne samo svoje ogromno znanje, nego i bogatstva koja su prevazišla skupocene darove koje je ona njemu donela (2. Dnevnika 9:12). Vrednost najdragocenijeg dara koji je primila ne bi mogao da se unovči. Jer to je bilo znanje koje je stekla o Bogu koji je izvor prave mudrosti (Propovednik 2:26). Carica od Sabe je bila žena koja je stvarala istoriju. Čak je i Isus Hristos nju navodio kao primer. Hvalio je što nije štedela ni novca, ni truda da bi čula Solomonovu mudrost. Tim postupkom ona je osudila one koji mudrost nisu shvatali ozbiljno. Ona je divan primer toga koliko 92

je važno da se stvari u vezi sa Bogom bliže istražuju. Ona je dokazala da je to duboko shvata kada je prihvatila mogućnost da nauči od nekog drugog − od nekog mudrijeg od nje same (Efescima 5:16). On nije samo slušala glasine o tome kako je car Solomon mudar čovek. Ona je učinila sve što je mogla da ga ispita da bi otkrila izvor njegove mudrosti (Izreke 2:1−6). Ali, da li je ona bila samo intelektualno obogaćena? Da li je to bilo njeno jedino zadovoljstvo? Ili se njeno srce ispružilo ka samom Bogu, Izvoru mudrosti (Isaija 11:2; 1. Korinćanima 1:30), Bogu sa kojim čak ni Solomon nije mogao da se uporedi? Jer najveća mudrost potiče ne iz uma, nego iz srca. Očekivanja takvog čoveka neće se izjaloviti (Izreke 24:14). Jakov, realan apostol, posle hiljadu godina je napisao da čovek sam sebe vara kada sluša poruku, a ne praktikuje je. On je kao osoba koja svoj odraz vidi u ogledalu, shvata da je potrebna promena, a onda u vezi sa tim ne učini ništa. (Jakov 1:22−24). Da li je carica zaista bila mudra? Da li je u potpunosti razumela sve što joj je Solomon rekao? Da li je primenila mudrost koju je videla u Solomonu? Da li se njeno srce promenilo? Da li je ispunila ciljeve plana koje je postavila sebi? (2. Korinćanima 8:10−11). U potpunosti? Njeno traganje bi bilo neuspeh ako nije pronašla Boga. Tada bi ona bila tragična ličnost, a ne savršeni primer kakav jeste. Biblija na ova pitanja ne odgovara direktno. Ali, možda odgovor možemo pronaći u Isusovim rečima kojima je On stavlja iznad Judejaca. Navodeći je kao primer nekim farisejima i književnicima u njegovom dobu. Zar ovo nije dokaz da je ona naučila lekcije? Carica od Sabe je bila žena koja nije štedela ni blaga, ni truda da bi postala mudrija.

93

Carica od Sabe, žena koja je želela da bude mudrija (1. Carevima 10:1−10,13; Matej 12:42)

Pitanja: 1. Sa čime je Solomonova slava, za koju je carica od Sabe čula, bila povezana? 2. Kako je ona pokazala stvarno interesovanje da ima koristi od njegove mudrosti? 3. Šta dalje pokazuje njenu otvorenost da uči? Do kojih je zaključaka ona došla nakon što je sve videla svojim očima? 4. Šta smatraš najizuzetnijim zaključkom ove neznabožačke carice? 5. Gospod Isus je hvali za ozbiljnost sa kojom je tražila Solomonovu mudrost. Imaš li ikakav razlog da zaključiš da je nju ta poseta odvela u lično zajedništvo sa Bogom? 6. Smatraš li je dobrim primerom, ili upozorenjem za tebe? Šta možeš učiniti sa ovim što si o njoj naučila?

94

Udovica iz Sarepte, zena koja je prihvatila izazov vere

Udovica iz Sarepte, žena koja je prihvatila izazov vere "Vera nije tek neki čin, nego niz postupaka. Ona je stav srca koji održavamo, bespogovorna poslušnost. Vera mora imati božansku garanciju na kojoj se zasniva, a pronalazi je u Božjim obećanjima." (Osvald J. Sanders)

1. Carevima 17:7−24 Ali posle godinu dana presahnu potok, jer ne beše dažda u zemlji. Tada dođe njemu reč Gospodnja govoreći: ustani, idi u Sareptu sidonsku i sedi onde; evo zapovedio sam onde ženi udovici da te hrani. I ustavši otide u Sareptu; i kad dođe na vrata gradska, gle, žena udovica kopljaše onde drva; i on je dozva i reče joj: donesi mi malo vode u sudu da se napijem. I ona pođe da donese; a on je viknu i reče: donesi mi i hleba malo. A ona reče: tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hleba do grst brašna u zdeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvca da odem i zgotovim sebi i sinu svojemu da pojedemo, pa onda da umremo. A Ilija joj reče: ne boj se, idi zgotovi kako si rekla, ali umesi prvo meni jedan kolačić od toga, i donesi mi pa posle gotovi sebi i sinu svojemu. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev: brašno se iz zdele neće potrošiti, niti će ulje u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažda na zemlju. I ona otide i učini kako reče Ilija. I jede i ona i on i dom njezim godinu dana; brašno se iz zdele ne potroši, niti ulje u krčagu nesta po reči Gospodnjoj koju reče preko Ilije. A posle toga, razboli se sin ženi domaćici, i bolest njegova bi vrlo teška, tako da izdahnu. I ona reče Iliji: šta je tebi do mene, čoveče Božji? Jesi li došao k meni da spomeneš bezakonje moje i da mi umoriš sina? A on joj reče: Daj mi sina svojega. I uzev ga iz naručja njezina odnese ga u gornju klet, gde on seđaše i položi ga na postelju svoju. Tada zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Bože moj, zar si i ovu udovicu kod koje 95

sam gost tako ucvilio umorivši joj sina? I pruživ se nad detetom tri puta zavapi ka Gospodu govoreći: Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dete duša njegova i ožive. A Ilija uzev dete, snese ga iz gornje kleti u kuću i dade ga materi njegovoj, i reče Ilija: vidi, živ je tvoj sin. A žena reče Iliji: sada znam da si čovek Božji i da je reč Gospodnja u tvojim ustima istina. Živela je u malom lučkom gradu Sarepti između Tira i Sidona u Fenikiji. Njen muž je bio umro. Ona i njen sin su takođe bili skoro na samrti, jer je u zemlji vladala strašna suša. Danima nije bilo kiše. Zalihe vode su bile iscrpljene, pa zemlja nije mogla da rađa žito. Zalihe hrane su nestajale i nisu mogle da se nadoknade. Poteškoće svakodnevnog življenja su bile nepremostive, ne samo za ovu udovicu, nego i za sve stanovnike zemlje. Ostalo joj je još samo malo brašna i ulja − tek toliko da pripremi poslednji obrok za sebe i dete. Kada to pojedu, jedino mogu još da čekaju smrt. Izašla je napolje da sakupi drva i da pripremi poslednji obrok. Kada je došla na gradska vrata, ugledala je čoveka u dugačkoj, mekanoj odeći pričvršćenoj kožnim kaišom. Nije ga poznavala jer je bio stranac. Bio je to Ilija, prorok u Izraelu. Pozvao ju je i zamolio da mu donese malo vode u sudu da pije. Shvatila je da je on sveti čovek. To je videla po njegovoj odeći. Iako nije imala vode u zalihama, shvatila je da ne može da ga razočara. Ona mora učiniti ono što od nje traži. Ilijin Bog nije bio i njen bog. Ona je bila neznaboškinja. Ali je već dovoljno slušala o izraelskom Bogu, da je prema njemu osećala duboko strahopoštvanje. Kada se okrenula da se vrati kući po vodu, on joj je rekao: "Donesi mi i i malo hleba." Ona mu je objasnila situaciju rečima: "Tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečenog hleba. Sve što imam jeste pregršt brašna u zdeli i malo ulja u krčagu. Izašla sam da sakupim granje da bih to pripremila 96

za mog sina i mene, da pojedemo, pa da umremo." Očekivala je da će njena sumorna priča njega ubediti da ona, nažalost, ne može da ispuni njegov zahtev. Ali, to se nije desilo, jer je on odgovorio: "Ne plaši se. Idi i spremi obrok, kao što si nameravala, ali prvo spremi meni mali kolač i donesi mi ga. Posle toga spremi za sebe i svog sina. Jer Gospod Bog Izraelov obećava da se brašno iz zdele neće potrošiti i ulja iz krčaga neće nestati sve dok Gospod ponovo ne pošalje kišu na zemlju." Ona nikada pre nije imala ništa što se ne bi potrošilo. Lično nikada nije imala ništa ni sa Bogom izraelskim. Iako je ovaj čovek govorio u ime Gospodnje, šta je njoj garantovalo da ga je poslao Bog? Ona je bila spremna da preuzme rizik, ali je morala da razmišlja o životu deteta − njenog jedinog deteta. Od ove žene iz nežabožačkog naroda je traženo da učini veliki korak vere. Pred nju je stavljen izazov da poveruje reči čoveka onda kada nije imala nikakav dokaz da je on čak i sluga Božji. Kako je mogla da mu veruje? Međutim, ona je osetila autoritet u glasu toga čoveka. Odlučila je da preuzme rizik. I kada je proroku poslužila jelo, i dalje je bilo brašna i ulja za nju i njenog sina! Vera se ne može odvojiti od objekta u koji se veruje. Bez pouzdanosti objekta, vera postaje neobuzdana emocija ili pretpostavka bez ikakvog obećanja koji će je održati. Vera se ne može odvojiti od Reči Božje. Ovo čudo se ponavljalo mnogo dana. Iskustvo je bilo slično onome što su Izraelci doživljavali u pustinji − Bog se stalno brinuo za njihov hleb (2. Mojsijeva 16). Ovo je za njenu veru postao svakodnevni izazov. Hrane je bilo tako oskudno, da nikada nije mogla da ostavi na stranu i pouzda se u to. Mogla je jedino da se pouzda u Božje obećanje. Tako, svakoga dana, jedan čin vere se tražio od nje, vere u reč koja joj 97

je bila izrečena. I svakoga dana su ona, njen sin i Ilija doživljavali čudo, jer je svakoga dana bilo dovoljno za sve njih da jedu. Ovo se dešavalo mnogo dana. Njena vera se ukotvila u Bogu. A onda se desilo nešto što nije mogla da razume. Ilija je došao da živi u njenom domu; koristio je sobu na spratu. Pisac Jevrejima poslanice kaže da gostoljubiva osoba može da ugosti i anđele, a da toga ne bude svesna (Jevrejima 13:2). To je bilo i njeno iskustvo. Anđeo smrti, koji je užurbano radio u vreme gladi, nije zakucao na njena vrata i ona nije postala njegova žrtva. Zato joj je bilo potpuno neshvatljivo zašto se njen sin iznenada razboleo. Čak i pre nego što je uspela da kaže proroku, sin joj je umro. Nije shvatala! Zašto je Bog dete držao u životu za vreme gladi, da bi onda dopustio da umre? Smrt je vrebala svoju priliku iz sasvim drugačijeg ugla. To ju je zbunjivalo. Kroz prisustvo svetog čovek u njenoj kući, ova žena je shvatila da je grešna. Da li je zbog toga njen sin umro? Da li je greh tražio kaznu? Proroka je suočila sa tim pitanjem. Bila je očajna. "Daj mi tvog sina," rekao je Ilija. Uzeo je mrtvog dečaka odneo ga u sobu i stavio ga na svoj krevet. Zatim se sa Bogom hrvao u molitvi za dečaka. "O, Gospode, Bože moj, zar si unesrećio ovu udovicu kod koje sam se hranio, jer si joj ubio sina? Vrati dušu ovom detetu," vapio je, dok se ispružao nad detetom tri puta. Izgledalo je kao da hoće da svoj život i toplinu svoga tela prenese u to hladno, nepomično telo dečaka. Na njegovu neizrecivu radost, Bog mu je uslišio molitvu. Video je kako se život vraća u dete. Majci je vratio živog sina. U međuvremenu, udovica je imala krizu vere. Čudo umnožavanja hrane je ojačalo njenu veru − prorok je bio u pravu. On je stvarno govorio Reč Božju. Mogla je da mu veruje. Nikada ranije to nije iskazala rečima. Tako je bila blisko povezana sa trenutnom dramom, 98

tako zarobljena iznenađenjem i tako šokirana, da nije mogla da shvati da je Bog za nju činio nešto divno. Duboka patnja treba da podstakne veću veru. Međutim, takva vera mora prvo da se proveri. Bog želi da zna njenu vrednost, pa zato dopušta patnju. Vera koja ostaje nakon testa patnje je čista (1. Petrova 1:6−7; 4:12−13). Kasnije, kada se glad okončala, ona se u sećanju vraćala u te dane i doživljavala dupli blagoslov, jer ne samo da je doživela da joj se život produžava dan po dan, nego je doživela i da njeno dete vaskrsne. Vaskrsenje njenog malog sina je prvi biblijski zapis o jednoj osobi koja je podignuta iz mrtvih. Kao rezultat ovog iskustva, ona je jasno pokazala svoju veru: "Sada znam da si ti čovek Božji i da su reči koje govoriš istina." Nikada više nije sumnjala u Božju Reč. Drugi ispit vere je bio mnogo teži od prvog, ali ga je ona prošla, sazrela i obogatila duhovno. Ova čuda se nisu desila u Izraelu. Zar među Božjim narodom nije mogao da se nađe niko da pomogne Božjem ugroženom proroku, nego među ovima koji su ga odbacili da bi služili Valu? Da li je Bog bio primoran da traži pomoć izvan granica Izraela? U tom teškom periodu istorije Božjeg naroda, Bog je održavao u životu svog slugu pomoću neznabožačke žene, udovice koja je prihvatila izazov da poveruje u Božju Reč. Ova žena je naučila da Bog visoko vrednuje i nagrađuje veru (Jevrejima 11:6). Ona je postala osetljiva na nevidljivi, ali ipak vrlo stvaran svet vere. Provera kroz koju ju je Bog proveo omogućila joj je da razume stvarnost, sigurnost i dokaz Božje vernosti (Jevrejima 11:1−2).

99

Udovica iz Sarepte, žena koja je prihvatila izazov vere (1. Carevima 17:7−24)

Pitanja: 1. U kakvoj su situaciji bili udovica iz Sarepte i njen sin, kada ih je Ilija sreo? 2. Opiši obim Ilijinog zahteva. Kakav joj je ogroman zahtev pred veru postavio ovim zahtevom? 3. Kakva je bila njena reakcija? Šta je ona svojom reakcijom dokazala? 4. Dugo vremena je ova porodica zavisila od Božjeg čuda umnožavanja hrane. Šta smatraš najvažnijim iskustvom koje je udovica u toj situaciji imala? (Uporedi sa 2. Mojsijevom 16 i Matejem 6:25−34). 5. Prva Petrova 1:6−7 traži iskušavanje prave vere. Pročitaj ponovo 1. Carevima 17:17−24, posebno poslednji stih. Kako je udovica ovo doživela i kako je podnela probu? 6. Da li dobar primer ove žene tebi nudi izazov? Da li uviđaš načine na koje svakodnevno možeš bolje praktikovati svoju veru? Ako da, hoćeš li to učiniti?

100

Sunamka, zena koja je kreativno razmisljala

Sunamka, žena koja je kreativno razmišljala

2. Carevima 4:8−22, 32−37 Posle toga, jednom iđaše Jelisije kroz Sunam, a onde bejaše bogata žena, koja ga zaustavi da jede hleba; i otade kad god prolažaše, uvraćaše se k njoj da jede hleba. I ona reče mužu svojemu: gle, vidim da je svet čovek Božji ovaj što sve prolazi ovuda. Da načinimo malu klet, i da mu namestimo postelju i sto i stolicu i svećnjak, pa kad dođe k nama neka se tu skloni. Potom on dođe jednom onamo, i ušav u klet počInu onde. I reče momku svojemu Gijeziju: zovi Sunamku. I on je dozva; i ona stade pred njim. I on reče Gijeziju: kaži joj: eto staraš se za nas svakojako; šta hoćeš da ti učinim? Imaš li što da govorim caru ili vojvodi? A ona reče: Ja živim usred svojega naroda. A on reče: šta bih joj dakle učInio? O Gijezije reče: eto nema sina, a muž joj je star. A on reče: zovi je. I on je dozva, i ona stade na vratima a on reče: dogodine u ovo doba grlićeš sina. A ona reče: nemoj , gospodaru moj, čoveče Božji, nemoj varati sluškinje svoje. I zatrudni žena, i rodi sina druge godine u isto doba, kao što joj reče Jelisije. I dete odraste. I jednom izide k ocu svojemu, k žeteocima; i reče ocu svojemu: jaoh, glava, jaoh glava! A on reče momku: nosi ga meteri. I on ga uze i odnese materi njegovoj i leža na krilu njezinu do podne, pa umre. Tada otide ona gore, i namesti ga u postelju čoveka Božjega, i zatvorivši ga izide. Potom viknu muža sovjega i reče mu: pošalji mi jednoga momka i jednu magarciu da otrčim do čoveka Božjega i da se vratim. I Jelisije uđe u kuću, i gle, dete mrtvo leži na njegovoj postelji. I ušav zatvori se s detetom i pomoli se Gospodu. Potom stade na postelju i leže na dete metnuv usta svoja na usta detetu, i oči svoje na oči njegove, i dlanove svoje na njegove dlanove, i pruži se nad njim, te se 101

zagreja telo detetu. Potom usta, i pređe po kući jednom tamo i jednom amo, potom otide opet i pruži se nad detetom. I kihnu dete sedam puta, i otvori dete oči svoje. Tada dozva Gijezija i reče mu: zovi Sunamku. I on je dozva, te dođe k njemu. I on joj reče: uzmi sina svojega. I ona ušavši pade k nogama njegovim, i pokloni mu se do zemlje, i uzevši sina svojega otide. Sa nekoliko oštrih crta, Biblija opisuje njen lik − velika, bogata žena, udata za starijeg muškarca, bez dece. Ime joj se ne spominje. Nazvana je Sunaka po imenu svoga grada. Sunam je bio smešten nešto severnije od Jezraela, blizu Naina, grada koji je postao poznat posle skoro 900 godina, jer je Isus u tom gradu podigao iz mrtvih sina jedne udovice. Biblija ne ostavlja sumnju da je muž bio glava porodice. Ali, to nije značilo da je žena bila robinja koja je tek mogla da da svoj pristanak − osoba koja nije pokazivala ličnu inicijativu. Sunamka je bila energičnija, jer je bila mlađa u tom paru. Ona je iznosila ideje, ali ih je sprovodila tek posle razgovora sa svojim mužem. Ona je sa njim delila svoje planove, pa je donošenje odluka bio zajednički posao. Zreli karakteri ne žele da dominiraju. Naprotiv, oni se trude da u harmoniji rade zajedno, da bi brak funkcionisao po Božjoj volji. Ovo se dešava čak i kada drugi faktori, kao što su razlika u godinama, nisu najpovoljniji. Bog je stvorio svako ljudsko biće kao jedinstveno. Od svakog pojedinca zavisi − muža ili žene − da li će ostvariti svoje darove i upotrebiti ih u njihovom punom potencijalu. Sunamka je bila izuzetno bogata i lako je mogla dozvoliti da postane nedisciplinovana, da samo uživa u svemu što novcem može da kupi. Pošto je bila bez dece, a sa starim mužem, lako se moglo desiti da vodi besmislen i besciljan život, život samosažaljenja. Ali, ona nije tako živela. 102

Ova žena je bila vrlo zainteresovana za svet oko sebe. Prvo je mislila na druge ljude, pa tek onda na sebe. Ona je vrlo brižljivo posmatrala svoju okolinu, pa je među mnogima koji su svakodnevno prolazili pored njene kuće zapazila jednu izuzetnu osobu. S obzirom na to da je bila gostoljubiva, pozvala ga je na ručak, jer je shvatila da je on stvarno bio neobična osoba. Bio je to prorok Jelisije. Dok je ona, kao domaćica, brinula za svoje svakodnevne obaveze, zapitala se: šta bih mogla da učinim za Božjeg slugu? Sinula joj je jedna, posebno za njeno vreme, vrlo originalna ideja − Pripremiću mu gostinsku sobu! Ne privremenu, nešto kao šator, nego nešto solidno i trajno. Uz pomoć svoga muža, sagradila je gostinjsku sobu za Jelisiju na gornjem spratu kuće. Sunamka, u želji da služi Bogu, od Boga je i dobila kreativnu ideju. Stvorila je nešto novo, nešto korisno za njegovu službu. Tu u sobi su bili krevet, sto, stolica i svećnjak. Tu je načinila sobu u kojoj je Jelisije mogao da radi i da spava. Ništa nije zaboravila. Tako je Jelisije ostao sa njima. Sve je bilo sređeno za dužu i višekratnu upotrebu. Bez sumnje, tu je bilo mesta i za njegovog slugu Gijezija. Uživala je u tome da svojim novcem izdržava Gospodnjeg proroka. Umesto da Jelisiji ponudi novac kojim bi se on sam snalazio za hranu i prenoćište, ona se potrudila da za njega izgradi novi deo kuće. Deleći sa njim svoje imanje, ona je dala od sebe. Kao rezultat toga, usledila je Božja nagrada. Jelisije je po Gijeziju ovoj ženi postavio pitanje: "Pošto si se toliko potrudila oko nas, šta mi možemo učiniti za tebe?" Zahvalna žena je odgovorila da ona nema nikakvu molbu, jer ima sve što joj je potrebno. Gijezije koji je sve posmatrao, naknadno je svom gospodaru ukazao na sledeće: "Ona nema sina, a muž joj je star." 103

Ali, kada je primila obećanje da će dobiti sina, nije se usudila da poveruje u to. "Nemoj, gospodaru moj, čoveče Božji; nemoj da varaš svoju sluškinju." Ali, nije bilo prevare. Bila je to stvarnost. Božanska stvarnost! Godinu dana kasnije, rodila je sina. Jednoga dana, kada je dečak imao tri ili četiri godine, pridružio se svom ocu u poljima. Tu se razboleo i za nekoliko sati umro. Majka je telo svog mrtvog sina stavila na prorokov krevet u sobi gde se on molio i razmišljao. Videla je da postoji samo jedno moguće rešenje − Bog! Pošto joj je Bog dao sina, On je bio i jedini koji joj je mogao pomoći. Pojurila je kod njegovog predstavnika, Jelisije, koji je u to vreme bio na Karmelu. Da li su njene misli lutate i ka drugom proroku, Iliji, koji je takođe podigao dete iz mrtvih, dete udovice iz sarepte? Zar njegov duh nije počivao na Jelisiji? Nije bilo vremena za gubljenje. Iako je obavestila muža da ide kod proroka, nije gubila vreme daljim objašnjenjima. Da li je rastojanje od skoro 50 kilometara ikada pre izgledalo tako veliko? Da li je pametno što uopšte idem na ovaj put, pitala se, pošto je moj sin već mrtav? Jelisije je iz daljine shvatio da nešto nije u redu. Želeo je da slugu Gijezija pošalje sa njom nazad, da joj pomogne. Ali ona time nije bila zadovoljna. Rekla je Jelisiji da će se vratiti jedino ako on bude išao sa njom. Pre nego što je dobila sina, bila je zadovoljna svojim životom. Ona nije od Jelisije tražila sina, ali sada je izgubila svoje voljeno dete. Smatrala je da jedini koji joj može pomoći je bio čovek koji joj je pomogao i da dobije dete od Boga. Pošto se u potpunosti predala zadovoljavanju Jelisijinih potreba, sada je od njega očekivala da se vrati sa njom. Ubedila je Jelisija i on je krenuo sa njom. Kada su stigli kući, baš kao i pre toga Ilija, Jelisija se ispružio nad sićušnim mrtvim telom i podigao ga iz mrtvih. Sunamka je po drugi put dobila svoga sina. Prvi put ga je dobila na rođenju, a sada ga je dobila 104

iz mrtvih. Nije morala da priprema sahranu, pa je spremila gozbu! Ovo nije bio jedini blagoslov darovan Sunamki. Kada je, posle nekoliko godina, zemlji zapretila glad ona je na to na vreme bila upozorena od strane proroka, pa se sa porodicom preselila i izbegla nevolju. Posle nepunih sedam godina, vratila se u svoju zemlju. Za vreme njenog odsustva, izgubila je kuću i polja. Molila je cara da joj to nadoknadi. On ne samo da je to učinio, nego joj je dao i sav prihod sa polja! (2. Carevima 8:1−6). Zašto? Zato što je to bila žena čijeg je sina Jelisije podigao iz mrtvih i zbog njenog doprinosa Carstvu Božjem. Priča o Sunamki je slična priči o domu u Vitaniji gde su Isus i njegovi učenici rado navraćali. I tu je jedna osoba podignuta iz mrtvih; Lazar (Luka 10:38−42; Jovan 11:1−44; 12:1). Sunamka je bila samo žena. Ali, bila je to žena koja je kreativno razmišljala. Žena koja je svojom posvećenošću i predanošću nekom drugom, otvorila za sebe ustave, brane blagoslova. Onaj ko daje, postaje onaj ko prima. Ovo je uvek istina za osobu koja se pouzda u Boga (Luka 6:38). Kreativnost potiče od latinske reči creatus, i povezana je sa rečju kreator (stvaralac, tvorac). Zbog svog zajedništva sa Bogom, Tvorcem, Sunamka je postala to što jeste. Iskreno hodanje sa Bogom vodi u kreativnost. Osoba koja traži kako da služi Bogu sa onim što ima, dobija ideje, takoreći, pravo sa neba. Ovo nisu emotivne, ili arogantne ideje, nego praktične i korisne u okviru potencijala koji Bog daje svakoj osobi. Božji Sveti Duh inspiriše na kreativnost. Za Sunamku ovo nije značilo da radi direktno za Božji hram, kao 105

Veseleilo ili Elijav, koji su uređivali šator od sastanka (2. Mojsijeva 31:1−11). Ona je Bogu služila u svome domu. Čineći to, ona je sa zanimanja "domaćice" skinula "rutinu". Svoja materijalna dobra je koristila za dobrobit drugih ljudi. Proučavanje njenog života otkriva da Bog to nagrađuje.

106

Sunamka, žena koja je kreativno razmišljala (2. Carevima 4:8−22, 32−37)

Pitanja: 1. Opiši situaciju i karakter Sunamke. 2. Zašto je ona rado ponudila gostoprimstvo Jelisiji? 3. Koje je nove ideje dobila da bi pomogla proroku? Šta to dokazuje? 4. Koje pouke primećuješ u ovoj priči u vezi sa gostoljubivošću? (Vidi i Luka 6:38) 5. Kakvu paralelu uviđaš između drugog gostroprimljivog doma u Bibliji? (Luka 10:38−42; Jovan 11:1−44; 12:1,2) 6. Sunamka je kreativne ideje razvijala za službu za Carstvo Božje. Ima li načina na koje bi mogla da slediš njen primer? Opiši kako.

107

Jevrejska sluskinja, devojka koja je govorila o Bogu

Jevrejska sluškinja, devojka koja je govorila o Bogu "Pitanje koje svaki muškarac treba da postavi nije šta bi radio za Gospoda ako bi imao više novca, vremena ili obrazovanja, nego šta će učiniti sa onim što ima. Nije bitno to ko si ti, ili šta imaš − nego da li te Hrist kontroliše." (nepoznati autor)

2. Carevima 5:1−5, 14−15 I beše Neman, vojvoda cara sirskoga, čovek velik u gospodara svojega i u časti, jer preko njega sačuva Gospod Siriju.; ali taj veliki junak beše gubav. A iz Sirije izađe četa i zarobi u zemlji izrailjskoj malu devojku, te ona služaše ženu Nemanovu. I ona reče svojoj gospođi: o, da bi moj gospodar otišao k proroku u Samariji! On bi ga oprostio od gube. Tada on otide k svome gospodaru i javi mu govoreći: tako i tako kaže devojka iz zemlje izrailjske. A car sirski reče mu: hajde idi, a ja ću poslati knjigu caru Izrailjevu. I on otide, i ponese deset talanata srebra i šest tisuća sikala zlata i desetore stajaće haljine... I tako siđe, i zaroni u Jordan sedam puta po reči čoveka Božjeg, i telo njegovo posta kao u maloga deteta, i očisti se. Tada se vrati k čoveku Božjemu sa pratnjom svojom, i došav stade pred njim i reče: evo sad vidim da nema Boga nigde na zemlji do u Izrailju. Nego, uzmi dar od sluge svojega. Dela 1:8 Nego ćete primiti silu − kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje. 108

Godina 850. pre Hrista. Zvanično, u Izraelu je vladao mir. Međutim, trupe sirijskog cara Ven−Adada su i dalje upadale u Izrael i hvatali zarobljenike kao plen. Jednog dana su zarobili mladu jevrejku koja nije imala više od 15 godina. Njeno ime nije zabeleženo u Bibliji. Možda je to zato što je ono što je o njoj rečeno toliko impresivno, da je njeno ime od drugorazredne važnosti. Devojka je postala sluškinja žene oficira visokog ranga u u carevoj vojsci. Oficir, Neman, je bio sposoban i vrlo uticajan. Bio je čovek koga je car vrlo poštovao zbog njegove odvažnosti u borbama. Da li je ovo bio rezultat molitava bogobojaznih roditelja, ili odgovor na vapaj njenog srca Bogu, da je ova mala sluškinja stigla, verovatno preko pijace robljem u Damasku, u ovu dobru kuću. U tom momentu, Neman je bio duboko zabrinut. Nad njegov dom se nadvila senka koja se nije mogla ukloniti. On je shvatio da ima gubu, najopasniju bolest. Kada bi čovek jednom dobio gubu, bio bi izdvojen od ostalih do kraja života (3. Mojsijeva 13:45−46). Bila je to užasna bolest, i mogle su godine potrajati pre nego što smrt čoveka koji pati oslobodi od izolacije. Neman je već bio mrtav čovek. Njegova fizička smrt se mogla zbiti za mnogo godina, ali realno, za njegovu ženu, njegovog gospodara, kolege i za malu sluškinju, on više uskoro neće postojati. Ni car, ni pobednički trofeji nisu mogli da spreče njegovo isterivanje iz društva. Biće primoran da kao prosjak luta izvan gradskih zidina. Svako ko mu se približi, moraće se upozoriti da se drži na odstojanju. Neman i njegova žena su pokušavali da bolest održe u tajnosti, ali uskoro to više nije bilo moguće. Tajna se obelodanila, pa je čak i sluškinja bila svesna šokantne situacije. Ona nije bila ogorčena zbog ropstva u kojem se našla. Njena vera u boga, koju je primila u roditeljskom domu, ju je čuvala od toga. Ona se 109

podredila svojim gospodarima, pa je čak imala i sažaljenja prema njima. Oni su, prepoznavši to, imali poverenja u nju. Ipak, imali su problem. Ali, zar problemi ne postoje da bi se Bog za njih pobrinuo? Zar ovi Sirijci ne znaju da je Bog imao slugu na zemlji − Jelisiju? On je bio visoko poštovan u njenom roditeljskom domu. Tako, ona je kod svoje gospodarice otišla sa potpuno prirodnim predlogom: "Zašto moj gospodar ne ide kod proroka u Samariji? On ga može isceliti od gube." Samo nekoliko reči, ali sve se promenilo. Umesto sigurne smrti, javila se mogućnost života! Njena gospodarica jer ove reči ozbiljno primila, a gospodar je smatrao da su te reči dovoljno značajne da ih prenese caru. Car je naredio trenutnu akciju. Čim je bilo moguće, Neman je bio na putu, noseći mnoge darove i krećući u susret proroku Jelisiji u Samariju. Kada se vratio, Neman ne samo da je bio isceljen od smrtonosne bolesti − njegova koža je bila čista kao zdrava koža dečaka − nego je proces isceljenja otišao još dublje. Njegovo srce je bilo dotaknuto. On je sada imao poverenje u Boga Izraelovog. Rekao je: "Znam da nema boga nigde na zemlji, osim Boga u Izraelu." Umesto da obožava idole, on je počeo da obožava živoga Boga. Ništa više nije rečeno o mladoj devojci čiji je život opisan u dve rečenice. Ipak, upadljivi su neki aspekti njenog života. Prvo, sigurno je bila izvanredna sluškinja koja je svoj posao valjano obavljala. Neko je rekao: "Tvoja dela govore tako glasno, da ne mogu čuti šta mi govoriš." Ona je živela suviše rano u istoriji da bi mogla pročitati Jakovljeve reči da se vera jedne osobe dokazuje njenim delima (Jakov 2:14, 26), pa je ipak živela po onome što je Jakov propovedao. Njena dela su otvorila put njenim rečima. Njeni gospodari su je ozbiljno shvatili. 110

Skoro 900. godina kasnije, Isus je svojim učenicima rekao da treba da svedoče o Njemu. Svedočiti znači reći drugima o ličnim iskustvima, o tome što je neko video ili čuo (1. Jovanova 1:2−3). Da bi to sproveo, čovek mora početi u "Jerusalimu". To znači − u svom okruženju. Ako je neko spreman da to učini, Bog će upotrebiti reči. On ih blagosilja. Čovek koji je spreman da svedoči na takav način, imaće prilike o kojima nikada pre nije sanjao. Drugo, nije zbog stidljivosti ćutala. Nije mislila da je suviše mlada da bi imala nešto značajno da kaže (1. Timotiju 4:12). Nije mislila da je njen položaj suviše nizak, ili ponižavajući, da bi je neko saslušao. Ne, ona je videla osobu u potrebi i verovala je da Bog izraelski može da zadovolji tu potrebu. Verovala je da će On isceliti Nemana od te užasne bolesti. Bilo je to sve što je rekla, nekoliko jednostavnih reči, ali je rezultat bio značajan. Cela nova budućnost se otvorila pred Nemanom. Nekoliko jednostavnih reči su ovom čoveku donele novi život, nadu za porodicu i podršku za njegovog cara. Nekoliko jednostavnih reči je privuklo pažnju i dalo čast izraelskom Bogu. Ova mala sluškinja i dalje govori današnjim ljudima kroz reči koje su vođstvom Duha Svetoga zabeležene dugo posle njene smrti. Istorija nikada ne može da izbriše ono što je ona rekla i učinila. Nije mnogo rekla, ali ono što je rekla, otkrilo je njenu veru − veru koja je iskušana stvarnošću i veru koja je služila ljudima oko nje. Zbog njene vere, jedan život je promenjen. Beznačajnost male služavke i nije bila tako beznačajna!

111

Jevrejska sluškinja, devojka koja je govorila o Bogu (2. Carevima 5:1−5, 14,15; Dela 1:8)

Pitanja: 1. Šta Biblija govori o ovoj devojci? Kako je ona dospela u Nemanov dom? 2. Šta Biblija govori o Nemanu i njegovoj bolesti? Zašto je to bilo tako strašno? (3. Mojsijeva 13:45−46) 3. Šta zaključuješ iz reči koje je služavka rekla Nemanovoj ženi? 4. Šta se sve desilo kao posledica ovih nekoliko reči? 5. Šta smatraš najvažnijim rezultatom njene hrabrosti? 6. Ono što je devojka rekla uporedi sa poslanjem koje je Isus dao u Delima 1:8. Koje pouke ti lično izvlačiš iz te odvažnosti? Kako ćeš ih primeniti?

112

Jestira, carica koja je svoj zivot rizikovala zbog svog naroda

Jestira, carica koja je svoj život rizikovala zbog svog naroda "Godine 1959. šah Mohemed Riza Pahlavi od Persije oženio je Farah Dubi, mladu (od 21 god.) studentkinju. Godine 1967. on je nju krunisao za caricu i tako na "neobičan način" iskazao svoju zahvalnost za njen doprinos društvenom i ekonomskom napretku zemlje u toku tog osmogodišnjeg perioda. Predanost te mlade žene ponovo dokazuje da ima dalekosežan uticaj u Perisji." (Autor)

Jestira 4:1, 5−16 A Mardohej doznav sve šta bi, radre haljine svoje i obuče se u kostrijet i posu se pepelom i pođe po gradu vičući iza glasa gorko... Tada dozva Jestira Ataha dvoranina careva, kojega joj beše dao da je služi, i zapovedi mu za Mardoheja da razbere šta mu je i zašto. I otide Atah k Mardoheju na ulicu gradsku koja beše pred vratima carevim. I Mardohej mu kaza sve što mu se dogodilo i za srebro što je obrekao Aman dati u carevu riznicu za Judejce da ih istrebi; i prepisi od zapovesti koja bi proglašena u Susanu da se istrebe, dade mu da je pokaže Jestiri i javi, i da joj naruči da otide k caru i da ga umilostivi i da ga moli za svoj narod. I vrativši se Atah kaza Jestiri reči Mardohejeve. A Jestira reče Atahu i zapovedi mu da kaže Mardoheju: znaju sve sluge careve i narod po zemljama carevim da ko bi god, čovek ili žena, ušao k caru unutra u dvor ne budući pozvan, jedan je zakon za njih, da se pogubi, osim kome bi car pružio zlatnu palicu, taj ostaje živ; a ja nisam zvana da uđem k caru, ovo je trideset dana. I kazano beše Mardoheju reči Jestirine. A Mardohej opet poruči Jestiri: nemoj misliti da ćeš se mimo sve Judejce izbaviti u domu carevu. Jer ako ti uzmučiš sada, doći će pomoć i zbavljenje Judejcima s druge strane, a ti i dom oca tvojega 113

poginućete; i ko zna nisi li za ovakvo vreme došla do carstva. Tada reče Jestira da odgovore Mardoheju: Idi, skupi sve Judejce što se nalaze u Susanu i postite za me, i ne jedite ni pijte za tri dana ni danju ni noću; i ja ću sa svojim devojkama postiti takođe, pa ću onda otići k caru, ako i nije po zakonu i ako poginem, neka poginem. Jestira 7:1−6 I tako dođe car i Aman na obed carici Jestiri. I reče car Jestiri opet drugi da napivši se vina: šta želiš, carice Jestiro? Daće ti se i šta moliš. Ako je i do polovine carstva, biće. Tada odgovori carica Jestira i reče: ako sam našla milost pred tobom, care, i ako je caru ugodno, neka mi se pokloni život moj na moju želju i narod moj na moju molbu. Jer smo prodani ja i moj narod da nas potru, pobiju i istrebe. Da smo prodani da budemo sluge i sluškinje, mučala bih, premda neprijatelj ne bi mogao naknaditi štetu caru. A car Asvir progovori i reče carici Jestiri: ko je taj? I gde je taj koji se usudio tako činiti? A Jestira reče: protivnik i neprijatelj ovaj je zlikovac Aman. A Aman se uplaši od cara i od carice. Jestira 8:15−17 A Mardohej otide od cara u carskom odelu ljubičastom i belom i pod zlatnim vencem velikim i u plaštu od tankoga platna i skerleta, i grad Susan radovaše se i veseljaše se. Judejcima dođe svetlost i veselje i radost i slava. I u svakoj zemlji i u svakom gradu, gde god dođe zapovest careva i naredba njegova, beše radost i veselje među Judejcima, gozba i blagi dani, i mnogi iz naroda zemaljskih postajahu Judejci, jer ih popade strah od Jevreja. Priča o carici Jestiri je izvanredna. Sadrži atmosferu bajke iz hiljadu i jedne noći pomešanu sa mirisom paljevine iz Hitlerovih logora. Pa iako se ime Božje ne pominje nijednom u Knjizi o Jestiri, njegovo prisustvo je očigledno na svakoj stranici. Jestira stupa na scenu nakon što je jedna druga žena, carica Astina, nestala iz carskog života. Jestira je bila žena beskrajno bogatog persijskog cara Asvira, koji je 475 godina pre Hrista vladao nad 127 114

pokrajina od Indije do Etiopije. Njegova zimska palata se nalazila u Susanu, oko 400 kilometara istočno od Vavilona. Podovi i stubovi su joj bili od mermera, visile su bele, zelene i plave zavese koje su se pridržavale kanapima od finog lana. Carska porodica i njihovi gosti bi se opružali na kaučima od zlata i srebra. U toku gozbi, pili su iz zlatnih sudova od kojih nijedan nije bio isti. Jestira, divna mlada žena je osvojila srca ukućana u carskom domu. Ona nije bila Persijanka, nego Jevrejsko siroče; nju je odgajio njen rođak Mardohej, izgnanik iz Jerusalima. Brinuo je za nju kao otac, a ona ga je slušala kao kćer, iako je bila carica. Mardoheja, koji je služio na carskom dvoru, mrzeo je Aman Amaličanin. Aman je bio sjajan, ambiciozan i grub. Nikoga nije štedeo. Međutim, car ga je visoko cenio i naredio je svim slugama na carskom dvoru da se klanjaju pred njim. Mardohej je bio jedina osoba koja je odbijala da to čini. Pošto je bio Judejac, jedini pred kim bi se on poklonio, bio je Bog. Aman je bio tako ogorčen zbog njegovog odbijanja, da je rešio da ubije Mardoheja i sve druge Judejce u velikom Persijskom carstvu. Smislio je šemu tako suptilnu i sigurnu, da nijedan Judejac neće moći da je izbegne. Svi će se uhvatiti u mrežu koju je on širio. Potpuno uništenje Judejaca − Božjeg naroda − bilo je objavljeno. Carski pečat je omogućio Amanu da ih zauvek zbriše sa lica zemlje. Carski glasnici su uzimali najbrže životinje i jurili u svaki deo ogromnog carstva da objave nastupajuće zlo. Judejci su bili zaprepašteni i uplašeni. Jestira je u braku bila pet godina. Na Mardohejev zahtev, ona je ćutala o svom judejskom nasleđu, ali ju je on stalno izveštavao o dnevnim događanjima. Mardohej je smatrao da u situaciji kada je na pomolu gašenje Judejaca, samo Jestira može pomoći. "Idi svome mužu, caru i moli ga da spase tvoj narod," naredio joj je. 115

Tvoj narod! To je značilo da mora otkriti svoje judejsko poreklo. Kako će car reagovati? Da li će misliti da ga je ona prevarila? Da li je on mrzeo njenu rasu ako Aman i mnogi drugi? Tu je bila još jedna prepreka. Nikom nije bilo dozvoljeno da izađe pred cara a da nije pozvan, pa ni carica. Učiniti to značilo bi reskirati život. Niko joj nije garantovao da je car voli kao i pre. Možda je druga žena zauzela njeno mesto. Jestira je rekla Mardoheju da nije bila pozvana kod cara već trideset dana. Ali, on je bio nepopustljiv; govorio joj je da je ona jedina koja može da interveniše: "Nemoj misliti da ćeš ti izbeći smrt. Nema veze što si carica. Svaki Judejac će umreti, mladići i sedokosi starci. Ni žene ni deca neće biti pošteđeni," rekao je. "Ako ti i dalje budeš ćutala, onda će pomoć i oslobođenje Judejcima doći sa druge strane, a ti i dom tvoga oca bićete uništeni. I ko zna, možda si do carstva došla baš zbog ovoga?" "Sa druge strane..." Mardohej je mislio na Boga. Bog ne bi dozvolio da bestidnu pogibao judejskog naroda. Kroz vekove, On je obećavao da će Mesija doći iz ovog naroda. Aman to nije mogao sprečiti. Ni sotona to nije mogao. Iako je potreba za oslobođenjem bila trenutna, Mardohejevo pouzdanje u Boga je bilo čvrsto. Božji kontranapad je bio spreman. On ga nije izvršio kroz natprirodnu intervenciju. Nikakvo čudo prirode (2. Mojsijeva 14:21−30), ni anđeo (4. Mojsijeva 20:16), neće spasti njegov narod. To će učiniti slaba žena. Budućnost Božjeg naroda je retko visila na tako tankoj niti. Da li će ovaj plan uspeti? Da li će carica biti u saradnji sa Božjim planom, ili će doživeti neuspeh? "Bog traži instrument, Jestira, ljudsko bi]e. Da li si spremna da daš svoj život? On te je na to strateško mesto odavno postavio, jer je znao za katastrofu koja dolazi. Božje rešenje si ti." 116

Jestira nije Božju poruku primila kroz reči postavljenog proroka koji kaže: "Tako kaže Gospod." Nije imala nebesku viziju. Bila je vođena rečima svoga rođaka. Božje voćstvo nije moglo biti nepovoljnije. Pa ipak je Marodhejeve reči primila kao Božje. Mlada Jestira, koja je uvek bila blaga i nežna u ophođenju, sada dokazuje da je stvorena da bude heroj. Ova krizna situacija je otkrila silu njenog života − Boga. Bila je spremna da svoj život podredi njegovim planovima. Želela je da ispuni njegovu volju. "Pozovi i okupi sve Judejce u gradu Susanu," rekla je "i neka sa mnom i mojim sluškinjama poste tri dana i tri noći." Sada se javno poistovećivala sa svojim narodom. Njen poziv na post je bio poziv na molitvu (Jezdra 8:23; Danilo 9:3). Shvatila je da je žena bez sile i da nikakvu pomoć ne može ponuditi. Pomoć je mogla doći samo od Gospoda Boga Izraelovog. Zato je isplanirala da Njegov nebeski tron obaspe molitvama za tri dana i noći. Jestira je bila duboko svesna svoje potrebe za Božjim vođstvom. Želela je da bude sigurna da delo koje se od nje traži potiče od Boga. Znala je da se Bog otkrivao kroz odgovor na molitvu, pa joj je bila potrebna mudrost i hrabrost da ispravno deluje. Koga da pita za savet ako ne Onoga koji je bio Izvor sveobuhvatne mudrosti i koji je tu mudrost slao kao odgovor na molitvu? "Dobro, uprkos zakonu, ići ću kod cara. Pa ako umrem, umrem." Spalila je mostove za sobom. Ova mlada žena je bila spremna da rizikuje svoj položaj, život i budućnost radi svoga naroda. Posle dana određenih za molitvu, Jestira se doterala i otišla kod cara koji se baš bavio poslovima carstva. Kada je video Jestiru, srce mu je zaigralo. Pružio je ka njoj svoju zlatnu palicu, zlatni skiptar, kao dokaz da je njen život bezbedan. Pitao je: "šta hoćeš, Jestira? Daće ti se." Prvi deo njene molitve je uslišen. Njen život je pošteđen. Bog je 117

odškrinuo vrata spasenja njenog naroda. Međutim, nije se uzalud molila ni za mudrost. Osetila je da ovo baš nije bilo vreme ni mesto za njenu preko potrebnu molbu. Njeno sagledavanje cele ove situacije otkriva da je bila mudra i da je kontrolisala svoje emocije i da nije bila od onih koje su donosile ishitrene odluke. Takođe, bila je žena koja je vrlo praktično shvatala da put do muškog srca često ide preko stomaka. Pozvala je cara na obed − sa Amanom. U toku tog obroka, car je ponovo zapitao: "šta hoćeš? Daću ti." Jestira je polako napredovala, korak po korak, čekajući na Boga. U svom srcu je osećala da joj je još uvek potrebno vreme. Još nije došlo Božje vreme. "Dođite i sutra zajedno," molila je. I pokazalo se da je to bilo Božje vođstvo. Te noći car nije mogao da spava. Jedan dvoranin mu je čitao iz knjige dnevnika njegovog naroda. Važne činjenice koje su bile u mraku, izašle su na svetlo. Uklopile su se u slagalicu Božjeg plana. Nedugo pre toga, Mardohej je bio otkrio zaveru protiv cara, pa je tako spasao carev život. Ali, Mardohej za to nikada nije bio nagrađen. Ova nepravda je morala da se ispravi. Aman, čovek koji je podigao 83 stope visoka vešala blizu svoje kuće, s namerom da na njih obesi Mardoheja, dobio je naređenje da ga nagradi. Sledećeg dana, za vreme jela, Jestira je otkrila svoju molbu. Dirljivo je molila cara za živote svoga naroda. A i za svoj život: "Da smo samo prodati u roblje, ćutala bih," rekla je. Ali nije samo život Jevreja visio o koncu, nego je u pitanju bilo i blagostanje cara. Pojavila se posledica mnogo gora od gubitka sluga i mnogo gora od lančane reakcije mržnje koja bi se javila protiv njega − okrenuo bi se protiv Boga. Bog je ovaj narod zvao zenicom svoga oka (5. Mojsijeva 32:10), i On ga je čuvao i štitio. Niko nije mogao da naudi ovome narodu a da ne iskusi na sebi Božji gnev (Zaharija 2:8−9). Čak ni car. Zato je ona želela da ga zaštiti. Njeno shvatanje i pristup su 118

izazvali carevo poštovanje. Uspešno ga je ubedila. "Ko je i gde je taj čovek koji je u svom srcu naumio tako nešto?" bila je careva preneražena reakcija. Jestira je uprla prst u Amana, njegovog gosta i najistaknutijeg podanika. "Onaj zli čovek tamo − Aman", odgovorila je. Tada se sve rasvetlilo. Vešala koja su bila podignuta blizu Amanove kuće, čekala su na Mardohejevo smaknuće. Ali, car je promenio plan. "Obesite Amana na vešala koja je podigao za Mardoheja," zapovedio je car. Tako su učinili. Amanova žena i njegovi mudri prijatelji su bili u pravu. Rekli su mu: "Ako je ovaj Mardohej Judejac, ne možeš protiv njega. Naprotiv, sigurno ćeš pasti pred njim." Bilo bi mudro da je Aman učio iz istorije svojih poredaka Amalika. Bog je bio protiv njih, jer su oni bili protiv njegovog naroda (2. Mojsijeva 17:8−16; 5. Mojsijeva 25:17−19). Aman je saznao da je mržnja vrlo opasna emocija, koja se obično okreće protiv onoga ko je gaji. Jestira je spasla ne samo svoj život, nego i živote celog svog naroda. Novi zavet kaže da hrišćani treba da sjaje kao svetlost svetu, kao sjajne zvezde u noći (Filipljanima 2:15). Jestira je bila takva zvezda, što je i značenje njenog imena, "zvezda". Reči njenog muža da se unište Judejci bile su tako moćne da nisu mogle biti jednostavno povučene. Bilo je neophodno suprotno naređenje. "Napiši šta god želiš u vezi sa Judejcima," rekao joj je car. "Ja ću to potpisati i zapečatiti mojim prstenom." Heroina koja je izbavila Judejce rizikujući svoj život, dobila je privilegiju da im saopšti divne vesti! Umesto da bude žena iz pozadine, postala je neko od važnosti. Od tada su njene reči imale težinu.

119

Radona vest je stigla pre datuma masovnog pokolja. Bog je to učinio. Dan koji je Aman na kalendaru odredio da bude dan žalosti, postao je dan radosti. Mnogi pripadnici drugih naroda prelazili su u Judejce, jer su tako duboko bili impresionirani time što se desilo. Želeli su da budu na Gospodnjoj strani. Dan radosti je postao dan sećanja. Uspostavljen je praznik Purim. Na taj praznik, čak i danas, Jevreji širom sveta se sećaju šta je carica Jestira učinila za njih. Svake godine kada se Purim slavi, Jevreji čitaju Knjigu o Jestiri. Ona se vrlo poštuje. Talmud kao da ovu knjigu ističe iznad Psalama i Proroka. Posle trideset godina, Nemija je ponovo izgradio jerusalimske zidine. Bez carice Jestire ovo ne bi bilo moguće. Teško je zamisliti kurs istorije bez nje. Ljudski govoreći, da nije bilo Jestire, ne bi više bilo ni jevrejskog naroda. A bez tog naroda, ne bi bilo Mesije. A bez Mesije, svet bi bio izgubljen. Jestira je prokrčila put, njoj nepoznat, za Hristov dolazak. Kroz nju, Bog je ukazao na to da je njegovo vođstvo dostupno Njegovim sledbenicima pri donošenju odluka. Ove odluke treba da se zasnivaju na Reči Božjoj (Jovan 14:21), da se ispituju kroz molitvu (Jakov 1:5) i kroz savet drugih (Priče 15:22), da zavise od unutrašnje sigurnosti (1. Jovanova 3:21) i vrata koja je otvorio Bog (Otkrivenje 3:7−8).

120

Jestira, carica koja je svoj život rizikovala radi svoga naroda (Jestira 4:1,5−16; 7:1−6; 8:15−17)

Pitanja: 1. Šta je za tebe najimpresivnije u karakteru i životnom stavu Jestire? 2. Svojim rečima ponovi sadržaj iz Jestire 4:14. 3. Razmisli o njenom pozivu za post u svetlu Jezdre 8:23 i Danila 9:3. Šta možeš naučiti iz ovoga? 4. Koji je dokaz da je Jestira namerno rizikovala svoj život za svoj narod? 5. Opiši šta se desilo njenom narodu kao rezultat njene intervencije? 6. Prouči Jestirinu predanost u svetlu Jezekilje 22:30. Šta zaključuješ? 7. Šta te je ova priča naučila o Božjem vođstvu?

121

Jovljeva supruga, zena koja je Bogu rekla ne

Jovljeva supruga, žena koja je Bogu rekla ne "Glavna čovekova krivica nisu njegovi gresi. Iskušenja su velika, a snaga slaba. Glavna krivica čoveka je u tome da on svakog momenta može da se okrene ka Bogu, ali to ne čini." (Fountains of Jewish wisdom. Boenam, Rabbi and Buber)

Jov 1:1−3, 6−12 Beše čovek u zemlji Uzu po imenu Jov; i taj čovek beše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se od zla. I rodi mu se sedam sinova i tri kćeri. I imaše stoke sedam tisuća ovaca i tri tisuće kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magarica, i čeljadi veoma mnogo; i beše taj čovek najveći od svih ljudi na istoku... A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i sotona. I Gospod reče sotoni: otkuda ideš? A sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod sotoni: jesi li video slugu mojega Jova? Nema onakvoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla. A sotona odgovori Gospodu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? Nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda u naokolo? Delo ruku njegovih blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči. A Gospod reče sotoni: evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide sotona od Gospoda. Jov 2:1−10 Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dođe i sotona među njih da stane pred Gospodom. I Gospod reče sotoni: otkuda ideš? A sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod sotoni: jesi li video slugu 122

mojega Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za šta. A sotona odgovori Gospodu i reče: kožu za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju. Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegova, psovaće te u oči. A Gospod reče sotoni: evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj. I sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od pete do temena, te on uze crep pa se strugaše i seđaše u pepelu. I reče mu žena: hoćeš li se još držati dobrote svoje? Prokuni Boga, pa umri. A on joj reče: govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Uz sve to ne sagreši Jov usnama svojim. Jov 42:10−13 I Gospod povrati što beše uzeto Jovu pošto se pomoli za prijatelje svoje; i umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što beše imao. I dođoše k njemu sva braća njegova i sve sestre njegove i svi pređašnji znanci njegovi, i jedoše s njim u njegovoj kući i žaleći ga tešiše ga za sve zlo što beše Gospod putio na njega, dadoše mu svaki po novac i po grivnu zlatnu. I Gospod blagoslovi posljedak Jovljev više nego početak, te imaše četrnaest tisuća ovaca, i šest tisuća kamila, i tisuću jarmova volova i tisuću magarica. I imaše sedam sinova i tri kćeri. Rimljanima 8:28 A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani. Jovljeva supruga je živela u zemlji Uzu, u Arabiji, verovatno nedaleko od Ura haldejskog, grada u kome je Bog pozvao Avrama. Mali broj žena je bio privilegovan kao ona. Njen muž je bio izuzetno bogat. Njihovo kraljevsko domaćinstvo je posedovalo mnogo sluga. Imala je sedam sinova i tri kćeri. Svi su bili bogati i održavali su prijatna, česta okupljanja. Čak su održavali i redovne porodične zabave da bi učvrstili međusobne veze. Ali njen najveći blagoslov je bio njen muž Jov. Jov je bio čovek koji je voleo Boga. Sve što je znao o Bogu, bilo je ono što su mu drugi rekli, ali i to je bilo dovoljno da mu Jov služi 123

posvećeno. Dubina Jovljevog duhovnog života uticala je na i bila je uzrok tople porodične atmosfere. Njegov život je bio toliko prožet posvećenošću Bogu i usmerenjem na Boga, da su toga bili svesni i ljudi oko njega. Ljudi su govorili da je Jov bio pobožan čovek i da je baš to bio razlog njegovog napretka. Temelj života Jovljeve žene bila je pobožnost i napredak njenog muža i njeno domaćinstvo. Takva je bila situacija na zemlji. U isto vreme, nešto posebno se dešavalo na nebu. Jov je bio predmet razgovora koji se vodio između Boga i sotone. Bog je bio zadovoljan što ga je Jov, čovek na zemlji, dobrovoljno voleo. Bog je tražio ljude poput Jova − on je ispunjavao cilj zbog kojeg ga je Bog i stvorio − radi zajedništva sa sobom. Sotona, koji je optuživač vernika (Otkrivenje 12:9−10), nije se slagao sa Božjom ocenom Jova. On su suprotstavio rečima koje su ljudi na zemlji govorili o Jovu. Smatrao je da je razlog Jovljeve posvećenosti ležao u njegovom uspehu i napretku i kada bi se sve to od Jova uzelo, da bi se on okrenuo od Boga. "U redu", odgovorio je Bog. "Ispitaćemo tvoje optužbe, sotono. Uzmi mu sve što ima, ali njemu nemoj da naškodiš." Sotona je bio srećan svojim zbog ove pogodbe, pa je na Jova izlio nevolju kao neočekivani pljusak u martu. Užasni udarci, jedan za drugim su ga stizali. Ogromna stada stoke su bila ili ukradena, ili ih je grom pogodio. Tako je Jov izgubio sve svoje bogatstvo. Ali najveću katasrofu sotona je čuvao za kraj − uništio je svu Jovljevu decu. Sve što je Jov gradio tokom mnogih godina, odjednom je nestalo. Najbogatiji čovek na celom Istoku je odjednom ostao bez ičega, pa i bez dece. Sve što mu je bilo ostavljeno, pored kuće, bile su četiri sluge i žena. 124

Sotona je u potpunosti uradio svoj posao, ali i dalje nije postigao cilj. Iako je Jov, kao čovek sa Istoka, razderao svoju odeću, njegova vera je ostala neuzdrmana. "Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje," (Jov 1:21) rekao je Jov. Sotona i Bog su još jednom razgovarali o Jovu. Bog je istakao Jovljevu odanost koja je i dalje trajala. Sotona je reagovao tako što je rekao da Jovu nije lično naškođeno. Jedino je povređeno njegovo imanje i spoljašnje stvari. Dirni mu telo, pa ćeš videti da li će njegova vera i dalje opstati. Bog je tada dozvolio sotoni da učini šta je želeo, uz jednu malu zabranu − da ne može Jovu oduzeti život. Sotona je poslao bolest tako strašnu, da je čovek od nje mogao da poludi. Jov je od glave do pete bio prekriven prištevima i čirevima koji su ga peckali, boleli i gnojili se. Medicinska nauka se slaže da je patnja takvog pacijenta nepodnošljiva − daleko više nego što možemo zamisliti. Zbog te grozne bolest sedeo je u pepelu i prišteve strugao crepom. Ali, tada dolazi najveći udarac. Njegova žena se okrenula protiv njega. Žena, za koju je Božja namera bila da podržava Jova u dobru i u zlu, žena koja mu je bila potrebnija nego ikada, više nije bila uz njega. Sotona je kroz nju zaigrao na poslednju kartu. "Zar se stvarno još uvek držiš svoga poštenja?" pitala ga je ogorčeno. "Prokuni Boga i umri!" Toliko je bila ispunjena tugom, da je gledala samo jedan izlaz − da se odrekne vere u Boga i da se ubije. Njena reakcija je bila potpuno suprotna reakciji njenog muža. Jovljeva vera je izdržala čak i ovu krizu. Prava situacija je možda bila sakrivena od njega, ali on u Boga nije sumnjao. Bog je za njega bio stvaran. Zato je bio u stanju da prihvati od njega i dobro i zlo. Njegov 125

život je bio sazidan na steni, pa iako su oluje neprekidno udarale, ta stena neće posustati. Bio je to temelj koji traje zauvek. Kao što se snaga korenja drveta proverava u oluji, tako oluje tuge i žalosti i neobjašnjiva iskustva otkrivaju životni temelj čoveka. Jov je imao čvrst temelj; njegova žena nije. Naravno, njena tuga je bila strašna. Teško je razumeti njen gubitak. Ona se mogla održati jedino da je svoj život utemeljila na istom čvrstom temelju, kao njen muž. Ali, različite reakcije na priliku u kojoj su se našli, nisu bile posledica različitog načina na koji su doživeli tugu, nego posledica temelja na kome su se nalazili (Matej 7:24−27). Tako ona nije mogla da bude podrška mužu u najtežem periodu njegovog života. Konačno su Jovljevi prijatelji došli da ga posete, iako nisu bili ni od kakve pomoći. Biblija ne beleži da je njegova žena pokušala da ublaži njegov bol. U toku tog celog perioda patnje, nje nigde nema u prvom planu priče. Bog je ženama poverio jedinstven talenat da saosećaju i da ohrabruju druge. Ali Jovljeva žena nijedan od njih nije koristila onda kada je njemu bilo najpotrebnije. Iznenada i radikalno, situacija se ponovo promenila. Jov i njegova žena su opet imali desetoro dece, sedam sinova i tri kćeri, kao i pre. Njegova stoka je obnovljena; u stvari, imao je više stada nego pre katastrofe. Ali Jovljeva patnja je donela plod daleko važniji od ovih privremenih stvari. Njegov odnos sa Bogom se produbio. "Ušima slušah o tebi," rekao je Jov Bogu, "a sada te oko moje vidi." (Jov 42:5). Jov više nije morao da se oslanja na iskustva drugih ljudi, jer je lično sreo Boga. Ovo ga je vodilo u pokajanje i poniznost (Jov 42:6). Ove dve osobine su neizbežne posledice susreta sa Bogom. 126

Jov je shvatio sebe i Boga. Razumeo je da je potreban Posrednik između Boga i čoveka (Jov 9:32−35; 16:19). Ta patnja je imala pozitivne posledica na njega. Otkrila je Jovu ono što nikada pre nije znao. Poput Jakova, i on se rvao sa Bogom i nadvladao (1. Mojsijeva 32:28). rezultat je bio bogatiji i srećniji život. A sotona? On je ponovo bio gubitnik. Rezultat njegovog kušanja Jova je bio suprotan njegovim planovima − Jov se više nego ikada posvetio Bogu. Biblija ne govori mnogo o Jovljevoj ženi. Kaže da je usred ognja iskušenja ona pokazala na pogrešnu stranu − okrivila je Boga. Kao i mnoge nevernike, sotona je i nju zaslepeo (2. Korinćanima 4:4, 11). Nije razumela da iako Bog dopušta patnje, njegov cilj nije da čovek pati, nego da ta patnja donese dobar plod (Jevrejima 12:11). Njena krhka sreća je od nje privremeno bila oduzeta da bi ona pronašla nepromenljivu sreću − samog Boga. Put za pronalaženje te sreće prolazi kroz školu patnje. Kao starozavetna žena, ona je nosila duplo teži teret. Propustila je ohrabrenja pisane Božje Reči i nije imala krug prijatelja hrišćana koji bi je podržali. Ipak, imala je živi dokaz da nije neophodno da u krizi doživi poraz, čak ni u njeno vreme. Njen muž, Jov, bio je taj dokaz. Novi zavet ga hvali jer je nastavio da se pouzdaje u Boga u vremenu žalosti (Jakov 5:11). Kada je sotona nanišanio svoje raspaljene strele iskušenja, Jov je svoju veru upotrebio kao štit i zaustavio ih (Efescima 6:16). On je dokaz da nijedan čovek nije u tako jakom iskušenju da ne bi mogao da se suprotstavim kao i da Bog pokazuje izlaz usred svakog iskušenja (1. Korinćanima 10:13). Jov je svoj život gradio na Božjem temelju. Izgleda da njegova žena za svoje stope nije uspela da pronađe čvrsto tlo. Tuga je Jova bacila u 127

Božje naručje. Ali njegova žena je u kritičnim trenucima svoga života Bogu rekla ne. Zato ona nije dobar primer, koji bi trebalo slediti.

128

Jovljeva supruga, žena koja je Bogu rekla ne (Jov 1:1−3, 6−12; 2:1−10; 42:10−13; Rimljanima 8:28)

Pitanja: 1. Opiši Jovljevu porodicu pre katastrofa. 2. Ko je bio uzrok nevolje koja je napala Jovljevu porodicu? (Vidi i Otkrivenje 12:9−10.) 3. Razmisli o reakciji Jovljeve žene. Formuliši njen odgovor svojim rečima. 4. Posmatraj njen život i život njenog muža u vezi sa tekstom iz Mateja 7:24−27. Šta zaključuješ? 5. Kakva ohrabrenja Biblija nudi hrišćanima koji izdrže u poteškoćama? Uporedi sa Jakovom 5:11, Jevrejima 12:11 i 1. Korinćanima 10:13. 6. Šta si ti lično naučila iz iskustava Jovljeve žene? Šta činiš da bi to primenila u svom životu?

129

Marija, najprivilegovanija medu zenama

Marija, najprivilegovanija među ženama "Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, mome spasitelju; što pogleda na poniznost svoje služiteljke. Jer, gle, od sada će me svi naraštaji smatrati blaženom." (Marija, Luka 1:46−48)

Luka 1:26−38 A u šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u galilejski grad po imenu Nazaret devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa iz Davidovog doma; devojka se zvala Marija. I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se ti što si stekla milost, Gospod je s tobom (blagoslovena si među ženama). Ona se uplaši na ovu reč i razmišljaše kakav bi to pozdrav bio. Tada joj anđeo reče: ne boj se, Marija; jer si našla milost u Boga. I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti velik i zvaće se Sin Svevišnjega, i daće mu Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te će vladati nad domom Jakovljevim doveka, i njegovom carstvu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: kako će to biti kad ne znam muža? Anđeo pak odgovori i reče joj: Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto dete zvati Sin Božiji. I vidi, tvoja rođaka Jelisaveta, i ona zače sina u svojoj starosti; ovo je šesti mesec njoj koju zovu nerotkinjom, jer je svaka reč Božija moćna. Na to Marija reče: evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao. I anđeo ode od nje. Matej 1:18−25 A rođenje Isusa Hrista beše ovako: kada je majka njegova Marija bila zaručena za Josifa, pre no što se sastaše, nađe se da je začela od Duha Svetoga. Pošto je Josif, njen muž, bio pravedan i nije hteo da je sramoti, namisli da je tajno napusti. Kada je on to smislio, gle anđeo Gospodnji mu se javi u snu i reče: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer što je u njoj rođeno od 130

Duha je Svetoga. Ona će roditi sina i ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih. A sve ovo dogodilo se da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji kaže: "Gle, devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil", što prevedeno znači: "Sa nama Bog". A kada se Josif probudi od sna, učini kako mu je naredio anđeo Gospodnji, i uze ženu svoju. I ne poznavaše je dok ne rodi sina, i dade mu ime Isus. Luka 2:6−14 A kad su bili onde, dođe vreme da ona rodi, i rodi svoga sina prvenca, te ga povi u pelene i metnu u jasle, jer za njih nije bilo mesta u gostionici. A u istom tom kraju pastiri su noćivali pod vedrim nebom stražareći kod svoga stada. I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo. Anđeo im pak reče: ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu, zato što vam se danas rodio Spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod. I ovo vam je znak; naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama. I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći: slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji. Luka 2:17−19 A kad videše, objaviše što im je rečeno za ovo dete. I svi koji su čuli, zadiviše se onome što su im pastiri rekli. A Marija je pamtila sve ove reči i razmišljala o njima u svom srcu. Luka 2:33−35 I njegov otac i majka čudili su se onome što se govorilo za njega. I blagoslovi ih Simeon, pa reče njegovoj majci Mariji: vidi, ovaj je određen da obori i podigne mnoge u Izrailju i za znak kome će se protiviti − a tebi samoj mač će probosti dušu − da se otkriju misli mnogih srca. Jovan 19:25−27 A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi. 131

"Ja sam sluškinja Gospodnja i učiniću sve što On želi", rekla je zamuckujući, potpuno preplavljena i obuzeta porukom koju joj je anđeo upravo doneo. U svojim mislima je pravila pregled onoga što joj je rekao. Ona, Marija, postaće Mesijina majka! Iskupitelj koji je bio prvi put obećan Adamu, a onda još jasnije Avramu, i o kome su govorili mnogi proroci, doći će preko nje na ovaj svet. Shvatila je da će On doći. Svaka Jevrejka se nadala da će baš ona imati privilegiju da bude Mesijina majka. A sada je Njegovo vreme došlo − i ona je izabrana da mu bude majka. Nikada nije ni sanjala da će izbor pasti na nju. Bila je mlada i poticala je iz beznačajnog sela (Jovan 1:46−47). I kako da rodi bebu? Nije bila čak ni udata! Bila je samo verena. Nije ni čudo što je odgovorila: "Ali, ja sam devica i nisam udata. Kako će se to desiti?" Anđeo je počeo ovim rečima: "Ne plaši se, Marija, jer je Bog odlučio da te blagoslovi." Onda joj je rekao kako će Duh Sveti u njoj učiniti to delo. Njeno Dete će se zvati Sin Božji. Marija je poznavala Boga kroz Mojsijeve knjige, Psalme i proročke zapise. Duboko je u svom srcu poštovala Gospoda Boga, jer je znala šta je On učinio u istoriji njenog naroda. Bila je svesna toga šta je učinio ne samo za ceo narod, nego i za određene pojedince. Znala je Njegovu darežljivost i ljubav prema onima koji su ga poštovali, kao i to da je On više voleo da radi kroz one koji nisu bili silni na zemlji. Bila je vrlo svesna činjenice da nema ni položaj ni bogatstvo. Da li je to bio razlog da je Bog izabrao baš nju? Da li je ona bila upotrebljiv instrument zato što nije svetovne slave nije bilo u njoj? Marija je bila spremna da se žrtvuje da bi postala najponizniji Božji sluga. "Neka se ostvari sve što si rekao," rekla je jednostavno, 132

gledajući netremice u anđela koji je odlazio. Ove reči su pokazivale da je potpuno predana. Ništa nije zadržala za sebe. Ovo nije bio nepromišljen odgovor. Njen Sin, Onaj koga su upravo najavili, izreći će skoro iste reči u Getsemanskom vrtu: "Ne moja volja, nego tvoja neka bude." (Matej 26:39). U budućnosti, ona će imati dovoljno mogućnosti da dokaže da je mislila upravo to što je rekla. Međutim, u tom momentu, nije mogla predvideti posledice. Marija, najprivilegovanija među ženama, od samog početka je naučila da izuzetna privilegovanost često ide ruku pod ruku sa žrtvom. Mojsije je to doživeo pre nje (Jevrejima 11:24−26). Pavle će to doživeti posle nje (Dela 9:15−16). Prvo što je žrtvovala bio je ugled. Ugled je zamenila da bi bila na raspolaganju Bogu. Ovo je Josifu, njenom vereniku, stvorilo probleme. On je bio čovek koji je hodao sa Bogom. Kako bi mogao da oženi devojku koja očekuje dete nekoga drugoga? Pošto je on nju voleo, nije želeo da je javno optuži, jer da jeste, kao što je Zakon to očekivao od njega, Marija bi bila osuđena na smrt. Zakon je kazivao da ako Jevrejka mlada prevari svoga muža, i na dan udaje ne bude devica, treba da se obavezno kamenuje (5. Mojsijeva 22:20−21). Zato je Josif planirao da je tajno napusti. Da li je želeo da problem toga što će se desiti vrati nazad Bogu? Ako jeste, vratio bi problem baš tamo gde i pripada. U snu mu je došao anđeo i otkrio istinu o prirodi te situacije. Marija je bila trudna i očekivala je obećanog Emanuila o kome je Isaija prorokovao (Isaija 7:14). 133

Josif će takođe biti privilegovan jer će biti zemaljaski otac Detetu. One će biti onaj ko će Detetu dati ime Isus. Za njega će biti čast da uči i obrazuje Hrista, baš kao da je njegov sin. Josifova kuća će biti kuća u kojoj će Sinu Božjem, za vreme zemaljskog života, biti najprijatnije. Za Isusa će to biti jedini zemljaski dom. Josif je oženio Mariju. Morao je da žrtvuje neke lične radosti u zamenu za čast koja mu je ukazana. Ne samo da je oženio ženu čija je čistota bila sumnjiva ljudima oko njih, nego nije mogao da ima seksualne odnose sa njom sve do posle Hristovog rođenja. Marija i Josif su se zajedno popeli uz stepenice Hrama u Jerusalimu. Nosili su Dete i par grlica za žrtvu Gospodu. Marija je razmišljala o događajima protekle godine. Setila se kako je, uskoro nakon posete anđela Gavrila, otišla u malo selo blizu Jerusalima da poseti rođaku Jelisavetu koja je takođe čekala bebu. Iako joj ni reč nije rekla o svojoj trudnoći, Jelisaveta je Mariju pozdravila kao blagoslovenu među ženu. Ispunjena Svetim Duhom, Jelisaveta ju je nazvala "majkom Gospodnjom". Marija se setila svoje reakcije. Bila je to bujica slave i hvale Gospodu, pesma slave koju je On stavio u njeno srce. Bila je duboko dirnuta veličinom onoga što će se desiti. Kroz buduća pokolenja, ljudi će je zvati blaženom. Ne zbog nje same, nego zbog onoga što je Bog učinio. On je bio velik, svet i moćan. Ona nije bila dostojna toga. Nije imala ništa drugo da mu ponudi osim svoje zahvalnosti i slavljenja. Dete koje će se roditi biće i njen Spasitelj. Iako se osećala privilegovano, takođe je shvatala da je i ona grešnik kome je potreban Spasitelj. Marijina poniznost se može videti u njenom veličanju − slavljeju Boga (Luka 1:46−55). Ona nije mogla znati da će i posle mnogo vekova ljudi biti pokretani i podsticani njenom ljubavlju prema Bogu. 134

Kada se rođenje Deteta približilo, cezar August je naredio da se po narodu sprovede popis. Marija i Josif su krenuli na dug put od Nazareta u Vitlejem u postojbinu cara Davida, njihovog pretka, da se popišu. Kao što su očekivali, svaka krčma je bila puna. Vitlejem, smešten na putu karavana od Jerusalima do Hevrona, bio je vrlo zaposlen i užurban grad. Njeno Dete je rođeno izvan grada u štali u kojoj su se zimi čuvale domaće životinje. Bila je tužna što njen Sin nije imao čak ni krevet u kome će prespavati prvu noć na zemlji. Dok su ona i Josif bili sami i usamljeni, desilo se čudo. Jako svetlo je zasjalo u noći − svetlo sjajnije od dnevnog. Odjednom se velika vojska anđela pojavila. "Slava na visini Bogu i na zemlji mir..." pevali su dok su objavljivali rođenje Božjeg Sina, Spasitelja sveta. Pastiri, koje su anđeli uputili, došli su do štale. Bili su to siromašni ljudi sa licima šibanim svim vremenskim prilikama. Kasnije su sa Istoka došli mudri i učeni ljudi. Prevalili su dug put da bi odali čast i prineli skupocene darove u zlatu, tamjanu i ulju. Na taj način je Bog objavio dolazak njenog Sina, a dobrodošlicu su mu ukazali i bogati i siromašni (Matej 2:1−12). Ona je tiho sedela neznajući tačno šta da kaže; njeno srce je sve ove dragocene uspomene pamtilo. Odjednom, dok su svog Sina nosili u Hram, veoma stari čovek im je prišao i uzeo Dete (Luka 2:22−38). Starac je bio Simeon, pobožan čovek, koji je dugo čekao na dolazak Mesije. "Ispunio si svoje obećanje, Gospode. Sada možeš pustiti svog slugu da ide u miru," čuli su ga kako govori reči kojima su bili vrlo iznenađeni. On je nastavio: "Jer sam ga video, kao što si mi obećao. Video sam Spasitelja koga si dao svetu."

135

Starčev govor je bio vođen Svetim Duhom. Marija i Josif se više nisu pitali da li u naručju drže Sina Božjega. Ana, stara proročica, koja je kao i Simeon provela veći deo svog života u Božjem prisustvu, takođe je shvatila da je Dete obećani Mesija. Pre nego što je Ana krenula da ljudima u gradu kaže da je blizu izbavljenje Jerusalima, Simeon je Mariji rekao nešto posebno: "Slušaj pažljivo, ovo Dete će odbaciti mnogi u Izraelu, ali On će mnogima drugima biti najveća radost. Najdublje misli mnogih srca će se otkriti, ali će mač probosti tvoju dušu." Nije dugo prošlo pre nego što je stigla prva tuga. Car Irod je poubijao sve dečake do dve godine starosti u Vitlejemu, nadajući se da će ubiti jevrejskog cara koga su objavili (Matej 2:13−16). Josif i njegova mala porodica su pobegli, jer ih je Bog upozorio. Međutim, bili su prisiljeni da na taj dugački put krenu kroz negostoljubivu pustinju Negev, zemlju bez hrane i vode. Ono što je ovaj put ka Egiptu Mariji učinilo još težim, bilo je saznanje da su mnoga deca pobijena zbog njenog Sina. U mislima je čula krike nedužnih beba koje su brutalno pogubljene. Pošto je tek i sama postala majka, lako se poistovećivala sa bolom majki koje su izgubile decu. Majka Sina Božjega je uvidela da je velika radost pomešana sa mnogim suzama. Prošlo je deset godina. U Jerusalimu je bilo vrlo prometno i živo. Cele porodice su se tamo okupile da proslave Pashu u Svetom gradu i da svojim žrtvama izraze poštovanje Gospodu Bogu (Luka 2:41−51). Bilo je to vreme radosti, jer su mogli da slave Gospoda u društvu sa starim prijateljima koje su susretali samo u ovakvim prazničnim danima. Zbog velikog broja porodica koje su posećivale grad, bilo je mnogo dece. 136

Odrasli su uživali u suviše retkim susretima sa rođacima i prijateljima iz daleka. Hodali su i razgovarali glasno ulicama. Deca su žamorila i cvrkutala kao ptići dok su se veselo igrala. Bilo je vrlo lako da se ne primeti kako neko od njih, u tom mnoštvu, nedostaje. Roditelji su prirodno pretpostavljali da je dete u društvu sa drugom decom negde u grupi. Zato Josif i Marija nisu otkrili da Isus nije sa njima, sve dok nisu već bili na zamornom putu ka kući. Nigde nisu mogli da ga nađu. Konačno, teška srca, vratili su se u Jerusalim u potrazi za njim. Svuda su ga tražili, ali bezuspešno. Konačno, nakon tri dana traganja, pronašli su ga u Hramu. Na njihovo zaprepašćenje, mladi Isus je sedeo među vrlo učenim rabinima. Nije ih samo slušao, nego im je i postavljao pitanja. Iznenadio ih je svojom inteligencijom, razumevanjem i ispravnim odgovorima. Marija je bila uznemirena. "Sine," prekorila ga je, "zašto si to učinio? Tvoj otac i ja te tražimo po celom Jerusalimu." Odgovorio je ne neprijateljski, ali jasno i bez rezerve: "Nije trebalo da me tražite. Zar niste znali da treba da budem u domu mnoga Oca?" Njegovog oca? Ali Josif ga traži svuda zajedno sa majkom. Zar ona nije shvatila da on govori o svom nebeskom Ocu? Isus je počeo da se udaljava od njih. Započinjao je svoj životni put ka svojoj pravoj sudbini. Dok je tog dana bio njihov izgubljeni sin, bio je i Sin Božji, Iskupitelj izgubljenog sveta. Veze između njega i njegove porodice su počele da slabe. Da li je ovo iskustvo podsetilo Mariju na Simeonove reči? Da li je već bila doživela onaj prvi bol od uboda mača koji će konačno probosti njeno srce? 137

Kada su se vratili u Nazaret, sve je izgledalo kao i pre − nepromenjeno. Isus im je bio poslušan kao i pre. Ali, u Marijinom srcu se nešto desilo. Ona je čuvala ovo sećanje zajedno sa svim ostalim u svom srcu. Bila joj je data prilika da svoje majčinske želje podredi Božjoj volji. Godine koje su zajedno proveli su bile dobre; Isus je rasta od mladosti u odraslo doba. Uticaj njegove majke na njega u tom periodu je bio veliki. "Isus je odrastao i bio visok i mudar, i voleli su ga i Bog i ljudi." (Luka 2:52). Isus, Sin Božji, koji je bio savršen kao dete, prirodno se razvio u čoveka. Ovo je sveta tajna, kako je Bog kao čovek na zemlji mogao da sebe podredi Marijinom uticaju. Isus nije odrastao u bogatoj ili društveno privilegovanoj porodici. Ali njegovo duhovno okruženje je bilo zavidno. Njegovi roditelji su hodali sa Bogom i međusobno se poštovali. Posebno su Marijine misli bile obuzete Bogom. Misli neke osobe određuju i njene postupke. Sledeći taj princip, Josif i Marija su težili tome da svoj dom tako urede i da obezbede takvo obrazovanje svojoj deci da deca mogu da se prilagođavaju Božjim mislima. U tom domu u Nazaretu je bila prijateljska atmosfera. Bila je prožeta duhom prave poniznosti i prirodne posvećenosti. Tu je vladao duh koji je deci olakšavao da budu poslušni svojim roditeljima. Baš u domu Josifa i Marije Isus se prvi put susreo sa Pismom. Njegova majka je volela Božju Reč i to je za Isusa bio pravi primer. Osamnaest godina On je živeo u roditeljskom domu. Druga deca su rođena. Bilo je i drugih sinova − Jakov, Josif, Simon i Juda − a i kćeri (Matej 13:55−56). Pošto je u to vreme Josif umro, vrlo je verovatno da je Isus, kao najstariji sin, sa majkom delio porodične probleme i da je bio odgovoran za njihovo izdržavanje. 138

Ljudi ga više nisu zvali tesarev sin. Sada je On bio tesar (Marko 6:3). Kada je Isus napunio 30 godina, sve se promenilo. Marija je to jasno videla na svadbi kojoj je prisustvovala u Kani galilejskoj, malom selu blizu Nazareta, bregovitoj galiljskoj zemlji (Jovan 2:1−11). Zapazila je da se domaćin postideo, jer je nestalo vina. Prva njena reakcija je bila da problem prenese svom prvorođenom sinu. A onda je došla do jednog bolnog otkrića. Njen Sin se promenio. Više se nije ponašao kao poslušni Sin kakvog je poznavala. "ženo," odgovorio joj je, "šta ja imam sa tobom?" Obratio joj se sa "ženo", ali to nije ukazivalo na nedostatak poštovanja ili prijateljstva. Jevrejkama su se oubičajeno tako obraćali. Ali to je jasno ukazivalo na udaljenost koja je postojala između njega i njegove majke. Da li se ikada pre prema meni tako ponašao? pitala se. A onda se u njeno sećanje vratio onaj dan u Hramu. Toga dana je isto tako pokazao da On, iako je njen Sin, ne može da bude poslušan svakom njenom naređenju. Postojala su neka uzvišenija naređenja koja je morao slušati. Marija nije bila uvredljiva, a ako joj je bilo neprijatno, nije to primetila. "Učinite sve što vam kaže", rekla je slugama, jer je znala da je On Bog i da može učiniti čudo. Bila je spremna da zauzme drugo mesto. Da li je već bila shvatila da će On kasnije poučavati o visokom prioritetu koji Bog stavlja na služenje? (Matej 23:11−12) Kada je Njegova služba započeta, Isus je zauvek napustio Mariju. Od tada, On nije pre svega bio Marijin Sin, nego Isus iz Nazareta, o kome je cela zemlja počela da priča, jer je Božji Sin išao po celoj zemlji i činio dobra. Marija je znala da se povuče, iako ne bez bola. Sve više je u svom životu osećala onu oštricu mača, ali je takođe shvatila da je njena tuga povezana sa milošću Božjom. Sve što joj je bilo ostalo, bilo je da sebe 139

stalno stavlja Bogu na raspolaganje. Dok je Isus putovao po zemlji, isceljujući bolesne i propovedajući evanđelje, Marijina vera u njega je imala priliku da raste. Nesumnjivo joj je bilo bolno što drugi njeni sinovi nisu verovali u njega (Jovan 7:3−5), i što ga Nazarećani nisu prihvatila (Luka 4:16−30). On joj je ovo jasno pokazao kada su ona i njeni sinovi pokušali da razgovaraju sa Njim. Kada mu je rečeno: "Tvoja majka i braća su ovde i žele da se vide sa tobom," On je odgovorio: "Ko su moja majka i moja braća?" A onda je, ukazujući na ovo, dodao: "Onaj ko čini Božju volju je moj brat i moja sestra i moja majka." (Matej 12:46−50). Ljudi sa kojima je svakodnevno bio i njegovi učenici, bili su mu isto što i ona. Odnosi se više nisu merili krvnom vezom, nego vezom koju stvara vera u Boga. Mač je probio njenu dušu svom svojom oštrinom, kada je stajala u podnožju krsta na kojem je njen Sin visio kao obični kriminalac. Ovo je bio vrhunac Marijine patnje. Ona se nije trudila da je ignoriše, ili da sebi olakša. Poput Njega, i ona je do poslednje kapi ispila gorku čašu patnje. Bila je uz njega do poslednjeg momenta. Videla je agoniju i čula kako ga ismejavaju i rugaju mu se. Sati su lagano prolazili na vrelom suncu, a On − najvoljeniji od svih − trpeo je kao niko nikada. Marija je stajala ispod krsta i trpela sa Njim. Ovo je bio deo majčinstva. U njenoj glavi su još uvek odzvanjale reči: "Neka mi bude kako si kazao." Izdržala je jedino zato što se potpuno predala Gospodu. Kako se osećala − to je bilo u drugom planu.

140

Isus ju je video, pa iako je bio u smrtnoj agoniji, nije zaboravio da se pobrine za nju. "Ženo, eto ti sina", čula ga je kako govori. Zatim je rekao Jovanu, čoveku koga je na zemlji najviše voleo: "Eto ti majke." (Jovan 19:26−27). Isus nije otišao sa ove zemlje a da se nije pobrinuo za svoju majku. Čovek i žena koji su mu na zemlji bili najbliskiji, najbolje će moći da se razumeju i jedno drugom pomognu nakon Njegovog odlaska. Od tada je Marija živela u Jovanovom domu. Krst nije poslednje mesto na kome se u Pismu Marija pojavljuje. Ponovo se pojavljuje sa Isusovim učenicima, sa nekoliko drugih žena i njenim drugim sinovima nakon Hristovog vaznesenja. U gornjoj sobi u Jerusalimu, Marija se, poput drugih, predala stalnoj molitvi (Dela 1:9−14). Iako je izgubila Sina, nije bila obuzeta svojim ličnim gubitkom, nego je prihvatila da je njen zadatak u vezi sa Njim ispunjen. Marija, najblagoslovenija i najprivilegovanija među ženama, čije je ime poštovano više nego ime ijednog drugog smrtnika, ponovo se posvetila Bogu. Ponovo nije tražila svoje pravo. Neprimetno je svoje mesto zauzela među ostalima. Marija je znala da može da prevaziđe lične interese i da se potpuno posveti Bogu i Njemu da čast. Marija je postala zrela žena. U poslednjih trideset godina svoga života, dostigla je neslućene uzlete sreće. Istovremeno je doživela i duboku tugu koju nijedna druga žena nikada nije, niti će ikada doživeti. Ali njen stav prema Bogu se nije promenio. Svojim životom je dokazala da je i mislila ono što je govorila kada je objavljeno Mesijino rođenje: "Evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao."

141

Marija, najprivilegovanija među ženama (Luka 1:26−38; Matej 1:18−25; Luka 2:6−14, 17−19, 33−35; Jovan 19:25−27)

Pitanja: 1. Zašto je Marija najprivilegovanija među ženama? 2. Prouči njen hvalospev (Luka 1:46−55). Šta je mislila o Bogu? Šta je mislila o sebi? 3. Marijin privilegovan položaj je podrazumevao i žrtvovanje. Nabroji žrtve koje je morala da podnese. 4. Šta misliš, šta je bilo najteže sa čim se Marija, kao majka, suočila? 5. Šta smatraš Marijinim najboljim i najistaknutijim osobinama? Objasni. 6. Šta je najvažnije što si od Marije naučila? Kakve praktične vrednosti ovo ima za tvoj lični život?

142

Jelisaveta, zena cvrstog karaktera i dobar zivotni saputnik

Jelisaveta, žena čvrstog karaktera i dobar životni saputnik "Ko će naći vrsnu ženu? Jer vredi više nego biser." (Solomon, Priče 31:10)

Luka 1:5−20 U vreme judejskog kralja Iroda beše jedan sveštenik po imenu Zaharija, od Avijine črede, i njegova žena od Aronovih kćeri po imenu Jelisaveta. Oboje behu pravedni pred Bogom živeći bez mane po svim zapovestima i naredbama Gospodnjim. Dete nisu imali, jer je Jelisaveta bila nerotkinja, a oboje zađoše u godine. Kada je on kao sveštenik služio pred Bogom po redu svoje črede, po običaju sveštenstva pade na njega kocka da uđe u hram Gospodnji i okadi, a za vreme kađenja sve mnoštvo naroda molilo se napolju. Tada mu se pojavi anđeo Gospodnji stojeći s desne strane kadionog žrtvenika. Videvši ga Zaharija se uznemiri i strah ga spopade. Ali mu anđeo reče: ne plaši se, Zaharija, jer je uslišana tvoja molitva i tvoja žena Jelisaveta rodiće ti sina, a ti treba da mu nadeneš ime Jovan. Radovaćeš se i veselićeš se, i mnogi će se obradovati njegovom rođenju. Jer će biti velik pred Gospodom, neće piti ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke, te će obratiti mnoge Izrailjeve sinove njihovom Gospodu Bogu. On će ići pred njim u Ilijinom duhu i sili, da obrati srca otaca prema deci i nepokorne na pravedničku razboritost, da pripremi Gospodu uređen narod. Zaharija pak reče anđelu: po čemu ću to poznati? Ja sam, naime, star a i žena mi je zašla u godine. Odgovori anđeo i reče mu: ja sam Gavril koji stoji pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da ti javim ovu radosnu vest; i, evo, onemećeš i nećeš moći da progovoriš do onoga dana kada će se ovo dogoditi, zato što nisi poverovao mojim 143

rečima koje će se ispuniti u svoje vreme. Luka 1:24−25 A posle ovih dana zače njegova žena Jelisaveta i krila se pet meseci govoreći: tako mi je učinio Gospod u vreme kada pogleda na mene da ukloni moju sramotu među ljudima. Luka 1:39−45 U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe do mojih ušiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona koja je poverovala da će se ispuniti što joj je Gospod rekao. Jelisaveta je bila izvanredna žena. Bila je sveštenikova supruga. Sveštenicima je bilo dozvoljeno da se žene jedino pobožnim ženama čije je moralno ponašanje bilo potpuno besprekorno (3. Mojsijeva 21:1, 7). U protivnom, one bi uprljale službu svojih muževa. Jelisaveta je bila takva žena. Ne samo da je bila udata za sveštenika, nego je i sama bila potomak istaknutog Aronovog plemena. Biblija ističe da su oboje bili pravedni pred Bogom, da su živeli besprekorno i da su držali sve zapovesti i sve Gospodnje uredbe. O njoj niko nije ružno govorio. Ona nije samo pratila duhovno stražarenje svog pobožnog muža, nego je nezavisno od njega razvila duhovni život i bila je poštovana zbog svog ličnog zajedništva sa Bogom. Jelisaveta nije živela samo po Zakonu, nego je i služila Bogu u duhu zakona. Kada se sve ovo zna, onda uviđamo da joj je činjenica da nije imala decu bila zagonetna i bolna. Poput Eve i svake druge jevrejske 144

majke koja je od tada donosila decu na svet, nadala se da će postati Mesijina majka. Ipak je pretrpela isto poniženje kao i svaka druga Jevrejka zato što je bila bez dece, jer je bila uskraćena za blagoslov u deci. Često je sebi postavljala to bolno pitanje: "u čemu sam pogrešila?" i "zašto mi Bog nije milostiv − zašto me ne blagoslovi?" Sada je već bila vrlo stara, a toliko željeno dete nije stiglo. Da li je još uvek bila puna iščekivanja, čak i u ovom dobu? Ili se predala misli da njene molitve nisu Bogu ugodne i da neće imati dece? Da li je hrabrost crpela iz života Sare, Reveke i Ane, žena koje su, takođe, dugo bile bez dece? Život je bio pun iznenađenja, ne samo za Isakovu, Jakovljevu i Samuilovu majku, za žene koje su nakon dugogodišnjeg čekanja konačno dobile svoje divne sinove, nego i za Jelisavetu. Njen muž je pripadao grupi sveštenika koji su služili u Domu Gospodnjem (1. Dnevnika 24:19). U toku svoje šestomesečne dužnosti, Zaharija je palio tamjan u svetinji. Ovo je bila velika čast − čast kakva se svešteniku ukazuje jednom u životu. Mnogi je nikada nisu imali. Onog dana kada je Zaharija palio tamjan, otpočela je nova faza njegovog i Jelisavetinog života. Kao i u mnogim drugim prilikama kada nebo deluje kao od mesinga, jer nam molitve nisu uslišene, sve se desilo naglo. Gavrilo, poseban Božji glasnik, stao je ispred sveštenika i rekao mu: "Ne plaši se, Zaharija, tvoje molitve su uslišene. Tvoja žena Jelisaveta će ti roditi sina i daj mu ime Jovan." Dugo čekanje se isplatilo. Zaharija i Jelisaveta će dobiti sina. Bog će ukloniti njihovu sramotu. Dolazi novi život u njihov mirni dom. Tu 145

mirnoću će isterati bat dečjih nogu i njegovo glasno smejanje. Ali, Bog je imao još neke dobre vesti. Za ceo jevrejski narod je svitala nova budućnost! Njihovo dete neće biti kao ostala deca. On će biti čovek posvećen Bogu, čovek koji će pomoći da se njegov narod vrati Bogu. Isus će o njemu svedočiti rečima da je najveći čovek koji je ikada živeo (Matej 11:11). Horizont se širio; vizija je rasla. Blagoslov koji će proisteći iz Jovanovog rođenja, protegnuće se daleko u ceo svet. Jovan će biti čovek koji će pripremiti put za Mesiju. On je bio vesnik Carstva koje će doći. Zaharija, tvoje molitve su stvarno uslišene. Ne samo molitve za dete, nego i molitve u vezi sa Mesijom. Kako jedno ljudsko biće može da izdrži toliko sreće odjednom? Zaharija je pokazao da on nije mogao. Tražio je znak, i Bog mu je dao. Punih devet meseci neće izustiti ni reč. Sve što je želeo da kaže, morao je da napiše. Međutim, Jelisaveta očigledno nije imala problema da veruje u to izvanredno obećanje, iako ga nije ona primila, nego njen muže, direktno od Boga preko božanskog glasnika. Ona je morala da ga primi tako što joj ga je njen muž napisao na tablicu. Da li je Jelisaveta tako prisno živela sa Bogom da je mogla čuti njegov glas? Ili je više to bila reakcija u veri? Biblija o tome ne govori. Dok većina ljudi na Zapadu jednostavno izabere lepo ime za dete, ili ga nazovu po posebnom prijatelju, u Jelisavetinom društvu to nije bio 146

običaj. Jovanovo ime je bilo kao prodoran uzvik: "Bog je milostiv!" Sam Bog je Jovanu dao ime. Niko mu nije mogao dati lepše ime. Jelisaveta je o ovome razmišljala dok se u njenom telo odigravalo čudo. Povukla se već pet meseci. Da li zato što se osećala neprijatno da radoznalim ljudima pokaže svoje telo koje je sve više raslo? Verovatno. Ali njen pravi razlog je bio Bog. Ona se divila čudu koje se događalo − ne samo zato što je Bog ponovo dokazao da je specijalista za nemoguće, nego i zbog njegove beskrajne vernosti. Ono što je nekada izgledalo kao kazna, pokazalo se kao blagoslov. Bog je za Zahariju i nju imao na umu vrlo posebnog sina, ali su zato morali da čekaju na njegovo vreme. Njegovo vreme nije moglo doći pre rođenja Gospoda Isusa Hrista koje samo što se nije desilo. Ona će na svet doneti izuzetno dete, dete koje će u istoriji zauzeti posebno mesto. Bila je stvarno blagoslovena. Njeno strpljenje je baš bilo iskušano i izuzetno nagrađeno. Nema nikakvih dokaza o tome da je Jelisaveta sebe uzdizala, pošto je na vest reagovala duhovnije od njenog muža. Niti je s ponižavanjem gledala na njega. Ona ga nije ponizila da bi sebe uzdigla. Naprotiv, reagovala je kao dobra žena koja prihvata slabosti svoga životnog saputnika. Jelisaveta ne samo da je imala izvanredno poreklo, imala je i izvanredan i nezavistan karakter, u pozitivnom smislu te reči. Kada je njen sin rođen, došli su rođaci i susedi; mešali su se i pokušavali da im nametnu tradiciju − da njihov sin nosi očevo ime. Jelisaveta je odbila njihov predlog. 147

Ona nije popustila pred pritiskom, nego je ostala odana svome mužu i Bogu. Čvrsto i odlučno je rekla: "Zvaće se Jovan." Njen život je bio okarakterisan i drugim vrlinama, kao što su poniznost i skromnost. Ove osobine su bile očigledne i prikazane na izvanredan način kada je njena rođaka Marija iznenada kod nje došla u posetu u toku trudnoće. Rivalstvo je za Jelisavetu bilo potpuno nepoznato (1. Korinćanima 10:24). Umesto da govori o sebi, ona je svu pažnju usmerila na Mariju, koju je uočila kao sebi nadređenu. To se pretvorilo u sastanak ne jedne ostarele i jedne mlade žene, nego majke Jovana − onog koji treba da pripremi put − i majke Emanuila, Mesije, čiji se put mora pripremiti. Jelisaveta je to priznala sa poniznošću i skromnošću na kojima bi joj se moglo pozavideti. Ni najmanje nije bila ljubomorna. Nije joj bilo teško da ženu mnogo mlađu od sebe nazove "Gospodnjom majkom" i "blagoslovenom među ženama". Bilo je to delo Svetoga Duha u njoj. Devetostruki plod Duha koji Pavle kasnije nabraja (Galatima 5:22−23) u njoj je već bio prisutan. Čak i pre nego što je Marija svoju sreću mogla da podeli sa njom, Jelisaveta je znala šta se dešava. Jelisaveta je videla − tako je govorila − još nerođeno Dete i proslavila ga kao Gospoda. Drugo nerođeno dete − njeno − poskakivalo je od radosti kada je htela da pozdravi svoga Gospoda, Onoga kome će služiti kasnije (Jovan 3:30). U tom trenutku, žena kojoj su zanemarili jer je bila nerotkinja, postala je proročica: "Blagoslovena je ona koja je poverovala." rekla je, "jer će se ispuniti ono što joj je Gospod rekao." Tri meseca su ove buduće majke provele zajedno − bile su to žene koje su pisale istoriju. Mnogo su razgovarale i mnogo se radovale, ali iznad svega, u njihovom umu je bilo ono što će Bog učiniti. Luka vrlo jasno govori o 148

ovome. Nije čudo što su svi ljudi u brdovitom delu Judeje, koji su živeli u njihovoj blizini, pričali o Jovanu i njegovim roditeljima. Ljudi su primali k srcu ono što se dešavalo i govorili su: "Pogledaj to dete. čekaj i videćeš šta će od njega biti. Božja ruka je na poseban način nad njim." (Luka 1:65−66). Nečem novom su se nadali. Ljudi su počeli da očekuju ono što će Bog učiniti. Bili su spremni za velike stvari, za čoveka koji će doći − za Isusa, Mesiju. Za sve ovo, Bog je upotrebio Jelisavetu, ženu vere i izvanrednog karaktera. Ono što ju je učinilo izvanrednom bilo je sledeće − bila je ispunjena Bogom. Bog može da upotrebi ovakvu ženu da učini divne stvari. Takva žena je dobar životni saputnik.

149

Jelisaveta, žena čvrstog karaktera i dobar životni saputnik (Luka 1:5−20, 24−25, 39−45)

Pitanja: 1. Šta pozitivno Biblija govori o Jelisaveti u Luki 1:6? 2. Kakva je bila Jelisavetina životna "sramota"? Navedi i druge žene iz Biblije koje su imale slično iskustvo. 3. Razgledaj Zaharijunu pesmu slaveljenja (Luka 1:67−69) u kontekstu ove priče i opiši kako je njihov nedostatak bio obilno nadoknađen. (Vidi i Matej 11:11). 4. Prouči Jelisavetin život u svetlu Galatima 5:22−23. Kakve plodove Duha vidiš u njenom životu? (Takođe pročitaj Filipljanima 2:3−4 i 1. Korinćanima 10:24). 5. Postoje li indikacije da je Jelisaveta bila dobra žena? Ako da, koje su? 6. Šta ti je u njenom životu najuočljivije? Na koji način možeš slediti njen primer? Kako ćeš to učiniti?

150

Ana, zena koju nije unistilo slomljeno srce

Ana, žena koju nije uništilo slomljeno srce "Ana je dozvolila da je slomljenost srca približi Bogu... Oni između nas koji su doživeli tragediju bilo koje vrste − posebno udovice − znaju da ništa ne isceljuje rane kao svesno prebivanje sa Bogom." (Evgenija Prajs)

Jeremija 49:11 "Ostavi sirote svoje, ja ću im život sačuvati, i udovice tvoje neka se uzdaju u mene." Psalam 147:3 Isceljuje one koji su skrušena srca i leči tuge njihove. Luka 2:22−27 I kad se navršiše dani njihova očišćenja − po Mojsijevom zakonu, odneše ga u Jerusalim da ga stave pred Gospoda, kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: "Sve muško − što se prvo rađa − neka se posveti Gospodu", i da prinesu žrtvu kako je rečeno u zakonu Gospodnjem: "Par grlica ili dva golupčeta". I gle, u Jerusalimu je živeo čovek po imenu Simeon, i to čovek pravedan i pobožan koji je očekivao Izrailjevu utehu, i Duh Sveti beše na njemu. Njemu je Duh Sveti prorekao da neće videti smrti pre no što vidi Pomazanika Gospodnjeg. I nadahnut Duhom dođe u hram. Luka 2:36−38 Bila je i proročica Ana, Fanuilova kći iz plemena Asirova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine, nije napuštala hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju. I u isti čas ona dođe i slavljaše Boga, i govoraše o njemu svima koji su čekali izbavljenje Jerusalima.

151

Može li jedna osoba da umre zbog slomljenog srca? Britanski lekari, proučavajući slučajeve velike grupe udovaca, otkrili su da jedan broj ovih ljudi umire u prvih šest meseci nakon smrti njihovih žena − 50% od srčanih smetnji. Život proročice Ane je mogao biti beznadežan. Čak i danas, udovica na Srednjem istoku je praktično sahranjena onda kada umire i njen muž. Jedino što je jedna žena bez dece, nakon muževljeve smrti, u Anino vreme mogla da učini, jeste da se vrati u dom svojih roditelja i da čeka ili drugog muža, ili smrt. Sreća Aninog braka je trajala samo sedam godina. Biblijski komentatori kažu da je bila udovica više od 60 godina. Bila je proročica, poreklom iz Asirovog plemena iz Galileje. Ovo je bilo beznačajno pleme za koje se govorilo: "Proroci ne dolaze iz Galileje." Proroci su bili obični ljudi. Žene proroci su bile retke. Biblija spominje mali broj − Marija, Devora, Hulda i Noadija iz Starog zaveta; a u Novom zavetu imamo četiri kćeri evangeliste Filipa. Ana stoji između Starog i Novog zaveta. Bila je čast biti proročica. Žena koja, kao i muški prorok, govori Reč Božju ljudima bila je izuzetno privilegovana. Ana je pripadala baš toj grupi. Udovice često zauzimaju ovaj stav: "Kada mi je muž umro, moj život se zaustavio." Ana je zauzela sasvim drugačiji pogled na život. Nakon velike nesreće u njenom životu, nije pobegla u izolaciju i samosažaljenje. Svojim rođacima nije postala teret. Nije postala usamljena žena kojoj život nema šta da ponudi, niti je postala osoba koju su svi sažaljevali, ali kome niko nije mogao da pomogne.

152

A nije pobegla ni u prošlost. Ovo je jedna od najvećih opasnosti sa kojima se udovice suočavaju, i samo one koje su poput Ane izgubile životnog saputnika, znaju kako ovo može biti opasna pretnja za njihov duhovni život. Kada se slomi jedinstvo bračnog para, šta ostaje u jednoj osobi koja je podeljena na dvoje. Čak i nakon relativno kratkog braka, onaj ko ostaje nikada više nije isti kao pre. On ostaje samo polovina od prethodnog para. Da li je Anu tešila misao da Bog nikada tek tako ne uzima nekoga? Da li je ona očekivala da će se On dati u zamenu za ono što joj je uzeo? Najverovatnije. Jedna osoba mora imati hrabrost i mora biti dalekovida da bi prihvatila ovaj stav. Isus je kasnije rekao svojim učenicima da niko ko stavi ruku svoju na plug, pa se okreće, nije pogodan za Carstvo Božje (Luka 9:62). Ana je pobegla Bogu. Svoj život je posvetila službi Bogu u Božjem hramu. Molila se i postila. Bila je spremna da više brine o Bogu nego o sebi, i da Božje delo stavi na najviše mesto. Kada se udovica odvaži da prošlost ostavi iza sebe, kada ne zavisi od uspomena na pravu sreću, i kada se odvaži da se suoči sa sadašnjošću i budućnošću sa Bogom, natprirodan mir ispunjava njeno srce. Ona više u životu nije ucveljena, nego je ona ta koja teši. Ona može da uteši druge koji su u problemima, i koji su žalosni, jer je nju samo utešio Bog (2. Korinćanima 1:3−4). Ana je bila obuzeta Božjim delom ne samo u toku dana, nego i tokom noći. Ipak, uprkos svim njenim aktivnostima, ona nije iz vida izgubila ljude. Pravi život i hod sa Bogom nije samo introspektivan (usmeren na samoispitivanje), nego je i usmeren i ka spolja. On se trudi da druge usreći. Soren Kirkegard je jednom rekao: "Vrata sreće se otvaraju ka spolja... prema drugima." 153

U Anino vreme, svet je bio u tami, mraku i bez nade. Narod je bio ophrvan problemima. Mnogi su zato svesno ili nesvesno tražili iskupljenje koje samo od Boga može doći − dolazak Mesije. Odjednom, veliki dan je stigao. Isus se rodio! Kada su Josif i Marija svog Prvorođenog doneli u hram da bi ga prineli Bogu kako je Zakon zahtevao, tamo su otkrili ne samo pobožnog Simona, čoveka koji je znao da neće umreti dok ne vidi Mesiju, nego su pronašli i Anu. Bog koji je tako brižno sve te godine o njoj vodio računa, pazio je na to da ona ne propusti taj sveti trenutak. Žena koja inače zbog svog porekla, udovištva i godina, nije imala neke posebne prilike u životu, tog časa je postala najprivilegovanija žena na svetu. Zajedno sa Simeonom, dopušteno joj je da vidi Dete i da ga proslavi. Ovo je bio najsvetliji momenat u njenom životu, odgovor na dugogodišnje molitve. Bio je to najveličanstveniji momenat svih vremena, momenat na koji je svet tako nestrpljivo čekao − Mesija je došao! Za Anu su samo dve stvari bile prirodne. Prvo, pridružila se Simeonu u slavljenju i obožavanju Boga, jer je tako dugo očekivani Otkupitelj njenog naroda, sveta i njenih greha, konačno došao. Drugo, smatrala je da te uzbudljive vesti ne može da zadrži samo za sebe. Neko je rekao: "Svedočenje je kada dobro pogledaš Gospoda Isusa Hrista, a onda drugima govoriš šta si video." Ovo je bila Anina reakcija. Ovo nam dokazuje kako je dobro poznavala ljude. Poznavala je sve one u Jerusalimu koji su očekivali Spasitelja. Išla je i govorila tim ljudima šta je videla. Ova osoba koja je objavljivala Isusa Hrista, nije bio energični, elokventni mladić, nego starica. Ona je bila neko ko je iskusio ono što je Psalmista napisao o Gospodu: "Isceljuje one koji su skrušena srca i leči tuge njihove."

154

Ana, žena koju nije uništilo slomljeno srce (Jeremija 49:11; Psalam 147:3; Luka 2:22−27, 36−38)

Pitanja: 1. Kao mlada žena, Ana je doživela veliki gubitak. Kako je to uticalo na njen život? (Vidi i Luka 9:62.) 2. Kako Biblija opisuje njenu zajednicu sa Bogom? Kakve zaključke iz ovoga izvlačiš? 3. Kakvu je privilegiju Ana iskusila? 4. Šta je Ana uradila kada je videla Isusa? 5. Pročitaj 2. Korinćanima 1:3−4. Kakve posebne prilike imaju ljudi koji su doživeli žalost? 6. Šta si naučila od Ane o tome kako možeš imati pobedu u žalosti? Ima li nekoga kome bi u ovome mogla pomoći? Ko je to?

155

Udovica, zena koja je umela da upravlja novcem

Udovica, žena koja je umela da upravlja novcem "Od svega onoga što mogu posedovati, ništa mi nije vredno osim moje zajednice sa carstvom Hristovim. Ako će bilo šta što imam povećavati korist toga carstva, to će biti dato ili zadržano, jer jedino davanjem ili zadržavanjem ja objavljujem njegovu slavu, slavu Onoga kome dugujem svu svoju nadu u vremenu i večnosti." (David Livingston)

Marko 12:41−44 I sede prema kovčegu za priloge, te gledaše kako narod meće novac u kovčeg; a mnogi bogati metahu mnogo. I dođe jedna siromašna udovica pa ubaci dve lepte, to jest kodrant. Tada dozva svoje učenike i reče im: zaista, kažem vam, da ova siromašna udovica stavi više od svih koji metahu u kovčeg; jer svi metnuše od svog izobilja, a ona od svoje nemaštine stavi sve što je imala, sav svoj imetak. 2. Korinćanima 9:6−8 A ovo znajte: ko škrto seje škrto će i žnjeti, a ko u blagoslovu seje u blagoslovu će i žnjeti. Svako neka daje kako je u srcu odlučio, ne od žalosti ili od moranja; jer Bog voli radosnog davaoca. A Bog je kadar učiniti da se svaka blagodat obilno izlije na vas, da u svemu svagda imate svega dovoljno i da vam preostane za svako dobro delo. U Jerusalimu je tog dana bila gužva. Jevreji iz celog poznatog sveta su se skupljali u grad. Uskoro će početi Pasha i svaki predani Jevrejin je želeo da ove praznične dane proslavi u Svetom gradu. U kućama, žene su bile zauzete pripremanjem pashalnog oborka. Kupile su velike količine hrane za kuvanje i spremanje, za ovaj veliki 156

praznik. Ali jedna žena se nije pridružila slavljenicima. Ona svoj novac nije potrošila na namirnice, jer i nije imala mnogo − ali je tačno znala šta da uradi sa tim što je imala. Koračala je pravo prema Hramu i tamo je, bez ustezanja, svoja dva novčića stavila u kovčeg. Bogataši su se gurali i stavljali velike svote novca u kovčeg − bio je to novac iz njihovog obilja. Ona se, zatim, povukla neprimetno kako je i došla. Neprimetno? Ne, bar što se Isusa ticalo. On je bio u Hramu. Brojne su bile njegove posete domu njegovog Oca. Za nekoliko dana, njega će zarobiti u vrtu naspram trga ispred Hrama, tačno preko puta potoka Kidron. Zatim će ga razapeti. Desiće se važne stvari. U stvari, desiće se najvažniji događaj u istoriji. Pa ipak, On je imao vremena da primeti sirotu udovicu koja daje svoja dva novčića. Stajao je i posmatrao ljude kako daju prilog u kovčežić. Video je da bogati daju mnogo, i to je bilo dobro. Ali njihovi darovi nisu bili ništa prema izobilju koje su imali. Tako mnogo im je još ostalo. A onda je došla sirota udovica. Isus je znao šta ona radi. Znao je da su ta dva novčića poslednje što je imala. Ona je bukvalno dala celo svoje zemaljasko imanje Bogu koga je volela. Novčići ni iz daleka nisu ni za plaćanje računa u Hramu − šta bi neko kupio za dva novčića? Ali Isus je mislio da je njen dar vrlo važan, pa je pažnju svojih učenika usmerio na nju. Rekao je: "Ova sirota udovica je u kutiju za priloge stavila više nego svi drugi. Jer dok su drugi davali od suviška, ona, tako siromašna, stavila je sve što je imala." Za Gospoda nije bilo važno koliko je dala, nego koliko joj je ostalo. Njoj nije ostalo ništa. Isus je gledao na to šta je novac predstavljao onome ko ga je davao. Za ovu ženu, ta dva novčića su bila sve što je imala.

157

Za Boga, novac sam po sebi nema nikakvu vrednost. Pavle je napisao: "Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, kao gospodar neba i zemlje ne stanuje u rukotvorenim hramovima, niti prima službe od ljudskih ruku − kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima život, i dah, i sve." (Dela 17:24−25). Bog je zainteresovan za motive osobe koja daje. On zna, da po svojoj prirodi, ljudi vole da se drže svoga novca. Oni često zaboravljaju da samo Božjom milošću mogu da zarade novac, pošto im On daje zdravlje i zdrav razum (Priče 10:22). Često pogrešno misle: "Sa mojim novcem mogu da radim šta hoću." Bog ne želi da ljudi daju zato što je njemu to potrebno. On samo želi da taj novac upotrebe na pravi način. On zna da ako jedna osoba da od onoga što ima, onda daje zato što voli Boga; zato što želi da sve deli sa njim − čak i svoje imanje. Bog, tada, umnožava stvarnu vrednost novca kao što umnožava hleb i ribu (Luka 9:12−17). Osoba koja sve deli sa Bogom, otkriće da tako mnogo može da se učini sa onim što se malo ima, kada Bog na to doda svoj blagoslov. Izvanredno je što je ova sirota udovica osetila atmosferu novozavetnog davanja još dok je živela pod Zakonom Starog zaveta, gde se i davalo po tom Zakonu, jer Bog je dao precizna pravila za trošenje novca − deset procenata celokupnog prihoda išlo je njemu (3. Mojsijeva 27:30−32). Od tih deset procenata, bili su plaćeni služitelji u Hramu, Leviti. Nijedan Jevrejin nije mogao izbeći obavezu. Čak su i Leviti morali da daju tih deset procenata, od svog novca (4. Mojsijeva 18:21, 25). U Novom zavetu je situacija bila drugačija. Nije bilo krutih pravila, ni postavljenih iznosa. Umesto zakona, motivacioni faktor je bila ljubav. A ljubav se ne može regulisati zakonom. To mora da bude izraz dobre volje. Oni koji su vođeni ovim principom, imaju zadovoljstvo u davanju. Oni redovno daju (1. Korinćanima 16:2). Daju nenametljivo (Matej 6:2−4).

158

Da li je ova žena osetila da će Bog dati svoga Sina za ovaj svet? Bio je to najveći čin ljubavi? Da li je to bio razlog što je ona htela da pokaže svoju ljubav prema njemu kroz potpuno posvećivanje? Shvatala je da davanje nije bilo isključiva privilegija bogatih. Siromašni ljudi mogu imati istu priliku. Procenat koji siromašni daju od svojih primanja nije manji od procenta koji daju bogati. Iako iznos novca biva manji, procenat ostaje isti. Novac ne treba smatrati "prostim". U njemu se sadrži uzbudljiv potencijal kada je posvećen Bogu i njegovoj službi. Tada on ima trajnu vrednost. "Novac," neko je jednom rekao, "je nešto što ne možeš sa sobom poneti u nebo, ali ga možeš poslati unapred." Može se upotrebiti za prenošenje i izvršavanje večnih vrednosti, kao u slučaju udovice. Tada novac postaje kapitalno ulaganje u nebo (Priče 3:9−10). Šteta što se veo koji je prekrivao život ove žene uklonio na kratko. Bilo bi zanimljivo znati kako se On, koga je dotakao njen posebni dar, pobrinuo za nju. Zar nije kroz Solomona rekao: "Poštuj Gospoda imanjem svojim, i prvinama od svega dohotka svojega. I biće pune žitnice tvoje obilja i presipaće se vino iz kaca tvojih" (Filipljanima 4:17). I zar nije kroz Malahijina usta obećao kišu blagoslova onome ko da samo deseti deo svoga prihoda? (Malahija 3:10). Siromašna udovica se nije zadovoljila time što će dati samo deo novca. Desetak je bio tako mali čin posvećenosti Bogu. Htela je da da sto posto. Pošto Bog ne želi nijednom čoveku da ostane dužan, ne postoje granice blagoslovima koje je On mogao izliti na tu siromašnu ženu. Jedno je sigurno − ona je divno proslavila Pashu.

159

Udovica, žena koja je umela da upravlja novcem (Marko 12:41−44; 2. Korinćanima 9:6−8)

Pitanja: 1. Šta je bilo posebno u vezi sa količinom novca koju je udovica priložila? 2. Kako je Isus cenio taj mali iznos (manje od jednog centa) u odnosu na druge veće darove? 3. Šta je Bog rekao o davanju u Starom zavetu? (Priče 3:9−10; Malahija 3:10) 4. Kakva uputstva su u Novom zavetu data u vezi sa davanjem? (2. Korinćanima 9:6−7; 1. Korinćanima 16:2; Matej 6:2−4) 5. Kako Bog nagrađuje one koji Njemu daju svoj novac? 6. Da li je priča o udovici uticala na način na koji ti daješ finansijska sredstva? Kako?

160

Marta iz Vitanije, zena koja je drugorazrednim stvarima dala prioritet

Marta iz Vitanije, žena koja je drugorazrednim stvarima dala prioritet "I to molim od Boga da vaša ljubav sve više i više obiluje u spoznanju i svakom osećanju, 10 da možete ispitivati šta je bolje." (Pavle, Filipljanima 1:9−10)

Luka 10:38−42 A kad su putovali, uđe u jedno selo; neka žena po imenu Marta primi ga u svoju kuću. Ona je imala sestru po imenu Mariju, koja je sela kraj nogu Gospoda i slušala njegovu besedu. A Marta se mnogo trudila da ga što bolje posluži. Ona priđe i reče: Gospode, zar ne mariš što me je moja sestra ostavila samu da služim? Reci joj, dakle, da mi pomogne. A Gospod joj odgovori i reče: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš se za mnogo, a jedno je potrebno. Marija je, naime, izabrala dobri deo koji joj se neće oduzeti. Jovan 11:17−27 Isus pak dođe i nađe ga kako je već četiri dana u grobu. A Vitanija je bila blizu Jerusalima, oko petnaest stadija daleko. I mnogi Judeji behu došli Marti i Mariji da ih teše za (njihovim) bratom. Čim je Marta čula da Isus dolazi, iziđe mu u susret: a Marija je sedela kod kuće. Tada Marta reče Isusu: Gospode, da si bio ovde, ne bi umro moj brat. I sad znam da će ti Bog dati, ako ma šta zamoliš od Boga. Reče joj Isus: vaskrsnuće tvoj brat. Marta mu reče: znam da će vaskrsnuti prilikom vaskrsenja u poslednji dan. Reče joj Isus: ja sam vaskrsenje i život: ko veruje u mene − živeće − ako i umre. I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka: veruješ li to? Reče mu: da, Gospode: ja sam uverena da si ti Hristos, Sin Božiji, koji treba da dođe na svet.

161

Jovan 11:32−44 A kad Marija dođe na mesto gde je bio Isus, videvši ga pade pred njegove noge, govoreći mu: Gospode, da si bio ovde, ne bi umro moj brat. Kada je Isus video kako ona plače, i kako plaču Judeji koji su došli s njom, uzbudi se jako u duši, uzruja se i reče: gde ste ga stavili? Rekoše mu: Gospode, dođi i vidi. Isusu udariše suze. Tada rekoše Judeji: gle, kako ga je voleo. A neki od njih rekoše: zar nije mogao ovaj, koji je otvorio oči slepome, da učini da i ovaj ne umre? Na to se Isus opet jako uzbudi u sebi i dođe na grob: a to beše pećina i kamen je bio navaljen na nju. Isus reče: podignite kamen. Reče mu Marta, pokojnikova sestra: Gospode, već zaudara: jer je četvrti dan u grobu. Reče joj Isus: zar ti ne rekoh da ćeš videti slavu Božiju − ako poveruješ. Tada podigoše kamen. A Isus podiže oči gore i reče: Oče, hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek slušaš: ali ovo rekoh zbog naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao. Rekavši to povika veoma glasno: Lazare, iziđi napolje. Iziđe mrtvac, obavijen zavojima po rukama i nogama, i lice mu je bilo povezano ubrusom. Reče im Isus: razvite ga i pustite ga da ide. Marta je bila napeta. Maločas je u njenu kuću iznenada došlo 13 gostiju, sve su bili muškarci. Tu je bio Isus, Učitelj, i njegovi učenici; bili su na putu za Jerusalim koji se nalazio oko tri kilometra dole niz put. Posetioci nisu bili nepoznati. Isus je bio dobar prijatelj Marte, njene sestre Marije i brata Lazara. Ponekad bi kasno noću došao i ostao sa njima u Vitaniji. Marta je bila zahvalna što je njen Učitelj, koji nije imao gde da zakloni svoju glavu (Matej 8:20), kod njih osećao kao kod kuće. Ona je bila gostoljubiva i s ljubavlju je svoj dom otvarala drugima. Smatrala je čašću što može da primi ove goste. Borila se sa sobom dok je brinula za potrebe ovih prašnjavih i gladnih ljudi. Nije reč o tome da njen dom nije prostran, ili da je njena ostava 162

slabo snabdevena hranom. Ona je bila dovoljno bogata. Međutim, nju je nerviralo što joj njena sestra Marija ne pomaže pri pripremanju. Marija je bila potpuno zaokupljena onim što je Učitelj govorio i slušala ga je. Žedno je gutala svaku njegovu reč. U njenom razumu je postojala jedna misao: "Kako da u njemu uživam u potpunosti? Šta mogu da naučim?" Marta nije bila manje srećna od nje što je Isus došao kod njih, ali nije u potpunosti uživala. Njene misli su stalno bile obuzete detaljima drugorazrednih stvari. Zato joj je izmakla veličina ove prilike u kojoj se nalazila. Bila je nervozna. Razdražena! I, kao i obično u ovakvoj situaciji, okrivila je nekog drugog. Marta je patila od samosažaljenja. "Gospode," prekinula ga je, "zar ne brineš što me je moja sestra ostavila samu da sve pripremim?" Marta nije brinula za to što optužuje sestru pred gostima i što je u tu optužbu umešala i Isusa! Pa ni to nije bilo sve. Usudila se da Učitelju naredi da kaže Mariji da dođe i pomogne joj. Učiteljev glas, koji bi prosto začarao slušaoce, iznenada je prekinuo Martu. "Marta, Marta," rekao je, "brineš i mučiš se zbog tako mnogo stvari, a samo je jedno neophodno. Marija je dobro izabrala i joj se neće oduzeti." Sa ovih nekoliko reči, On je nagovestio mnogo više. Njegov govor je i ovo sadržavao: Kako na takav način možeš da pomešaš važne i nevažne stvari? Kako se gubiš u stvarima od manje važnosti dok sam ja u tvojoj kući? Marta, zar ne razumeš da sam ja pre svega došao da služim, a ne da mi služe? (Matej 20:28). Zar ne vidiš da sam ja mnogo više zainteresovan za tebe, nego za smeštaj i hranu? Stvarno cenim tvoju gostoljubivost, ali sam pre svega zabrinut za tebe, ne za domaćicu. Marta, tako si vredna i mudra − zašto sve moraš sama da 163

uradiš, čak i najsitnije detalje? Zar ne shvataš da ja ionako više volim jednostavna jela? U mom Carstvu prednost se daje duhovnim stvarima. Ispitaj se. Upoznaj svoje srce. Sagledaj stvari iz moje tačke gledišta. Mariji, nastavio je, nije potreban ukor, niti treba da se ispravlja. Tebi je to potrebno. Ali sve ovo govorim zato što te volim (Jevrejima 12:5−6). Stvari privremene vrednosti, brige za ovaj svet guše moju Reč (Marko 4:19) i zatamnjuju tvoj pogled na večne vrednosti. Marta, takođe, pazi kada nekog drugog sudiš (Matej 7:1−2). Bože to ostavi meni (1. Korinćanima 4:5). Ispitaj sebe i prosudi svoje srce (2. Korinćanima 13:5). Sledeći susret Isusa i ove porodice desio se pod izuzetno tužnim okolnostima. Bolest i strah su ušli u ovaj srećni dom. Lazar se ozbiljno razboleo. Bez odlaganja su njegove sestre poslale poruku Isusu koji je propovedao s druge strane reke Jordan. Sve što su mu rekle, bilo je: "Gospode, tvoj prijatelj je veoma bolestan." Očekivale su da će odmah doći. Znale su da će moći da dođe. Ali, Isus je odlagao − namerno − i Lazar je umro. Kroz ovu bolest Bog će se na čudnovat način proslaviti. Marija i Marta se neće radovati zbog isceljenja njihovog brata, nego zato što će on biti podignut iz mrtvih. Ovo je bilo iznad njihovih očekivanja. Zato su sestre mnogo puta u toku dana ponavljale: "Da je Gospod došao, Lazar ne bi umro." Onda, kada je Lazar već četiri dana bio u grobu, a kuća puna prijatelja koji su ih tešili, stigao je Isus. Marija, ophrvana žalošću, ostala je kod kuće, ali Marta nije mogla protiv sebe. Kako da mirno sedi kod kuće, kad Učitelj dolazi? Nemoguće! Izašla mu je u susret i ponovila ono što su ona i Marija toliko puta veće rekle: "Ovo se, Gospode, ne bi desilo 164

da si ti bio ovde." Ponovo je u rečima upućenim Isusu bilo malog prigovora, ali su te reči takođe bile izraz vere i nade. To je dodala kada je rekla sledeće: "Ali i sada znam da će ti Bog dati šta god tražiš od njega." Nije sve bilo izgubljeno. Kada je Isus obećao: "Tvoj brat će oživeti," Marta je pomislila na daleku budućnost. Ali, Isus joj je tada saopštio izvanrednu činjenicu: "Ja sam vaskrsenje i život." Vaskrsenje ne daje nadu samo za budućnost. Ono je sadašnja stvarnost. Ta stvarnost je bila personalizovana u čoveku koji je razgovarao sa njom. Ne samo da je On dao život, On sam je bio život. Martin odgovor je bio izuzetan primer vere: "Da, Gospode! Verujem da si ti Mesija, Sin Božji, koji je došao na svet." Na pitanje koje su mnogi postavljali i koje je donelo tako mnogo podela: "Da li je On Hristos, ili nije" (Jovan 7:31, 41−43; Matej 11:3), Marta je dala pozitivan odgovor iako čak nije mogla da zamisli značaj i celu suštinu reči svoga svedočanstva. Ono što se zatim desilo, stvarno je bilo dirljivo. Marta je pozvala Mariju. Ova je došla i pozdravila se sa Isusom. Videle su da je Isus duboko potresen. Obistinile su se reči proka Isaije: "U svakoj tuzi njihovoj on beše tužan." (Isaija 63:9). Sin Božji se nije stideo svojih suza. Plakao je. Lazarove sestre i svi ostali koji su došli da žale, videli su to. Neko je rekao: "Koliko ga je voleo". Drugi su kritički govorili: "Slepcu je otvorio oči, zar ne? Pa zašto nije mogao da spreči da Lazar umre?" 165

A onda je na svetlo izašla Isusova patnja. On je patio ne samo u svojoj smrti koja mu se približavala. U ovom svetom trenutku, kad je On dokazao svoju pobedu nad smrću, Isus je patio u životu. On je to činio svakog dana svog zemaljskog života. Trpeo je zbog nerazumevanja ljudi (Marko 6:1−6). Trpeo je zbog neverstva svojih prijatelja (Luka 22: 39−45; Matej 26:31−35). Patio je i zbog Marte − zbog načina na koji je trošila svoju snagu − i zbog toga kako je posredovala. Ponovo ga je prekinula. Kada je naredio da se ukloni kamen sa groba, smatrala je neophodnim da ga podseti da se Lazar, pošto je već četiri dana u grobu, raspada. "Zar ti nisam rekao da ćeš videti slavu Božju ako veruješ?" odgovorio je Isus. Na njegov povik: "Lazare, izađi!" smrt je pustila svoj plen. Lazar je pred njima stajao živ. Mogli su ga dodirnuti. Isus koga su okrivili da je neosetljiv na žalost svojih prijatelja, sada je svoje prijateljstvo svojim životom zapečatio sa ljudima iz Vitanije. Sada je njegova sloboda bila ograničena. Morao je da se sakrije da ne bi preprano pao u ruke fariseja i prvosveštenika (Jovan 11:53−54). Za nekoliko nedelja, umreće na krstu. Umreće ne samo za Lazarove, Marijine i Martine grehe, nego i za grehe celog sveta. Šest dana pre isusove smrti, Marta je služila na gozbi priređenoj u njegovu čast (Jovan 12:1−2). Priča je ispričana u nekoliko reči. Marta nije prestajala da služi. Ona nije išla iz jedne u drugu krajnost. Ona je bila žena čvrstog karaktera. Još uvek su bile vidljive divne osobine gostoljubivosti i spremnosti da služi. Ona je, takođe, bila žena čije je vera, kroz Lazarevu smrt, prošla ispit. Bila je i hrabra. Ostala je verna Gospodu u vremenu kada je mržnja Jevreja bila najžešća, što je rezultiralo Hristovom smrću. 166

Isus je voleo Martu. On joj je ukazao čast pruživši joj svoje prijateljstvo. On koji je poznavao ljude, shvatao je da žena kakva je bila Marta može bespotrebno trpeti prosto zbog svoje prirode. Znao je da dobra, pametna, energična žena poput nje, lako može da posustane jer se previše angažuje, i zbog želje da posreduje i da se meša. Ona je morala biti naročito pažljiva da se ne izgubi u stvarima od drugorazredne važnosti. Žene poput Marte imaju posebnu potrebu za Isusom. On ih može sačuvati da svoj život ne posvete nečem manje važnom.

167

Marta iz Vitanije, žena koja je drugorazrednim stvarima dala prioritet (Luka 10:38−42; Jovan 11:17−27, 32−44. Takođe pogledaj i biblijske odeljke o Mariji iz Vitanije u sledećem poglavlju.)

Pitanja 1. Šta je odlikovalo ovu porodicu iz Vitanije? 2. Šta smatraš najvećom Martinom vrlinom? (Pročitaj i Marko 11:11 i Matej 21:17.) 3. Da li vidiš opasnosti koje su povezane sa ovim osobinama u njenom životu? Ako da, koje su? 4. Koje činjenice vode do zaključka da je Marta stvarno prednost dala stvarima od drugorazredne važnosti? 5. Pročitaj Jovan 11. Šta ovo poglavlje govori o Martinoj veri? 6. Kako je Marta primer ili upozorenje za tebe? Kako ćeš ono što si naučila od nje primeniti?

168

Marija iz Vitanije, zena koja je umela da izabere najbolje

Marija iz Vitanije, žena koja je umela da izabere najbolje "Tajna je Gospodnja u onih koji ga se boje i zavet svoj javlja im." (David, Psalam 25:14) (Prijateljstvo sa Bogom je rezervisano za one koji Ga poštuju. Samo sa njima, On deli tajne svojih obećanja − parafraziran prevod stiha sa engleskog jezika.)

Jovan 12:1−11 Šest dana pre Pashe dođe Isus u Vitaniju, gde je bio Lazar koga je Isus vaskrsao iz mrtvih. Onde mu prirediše večeru, i Marta je služila, a Lazar je bio jedan od onih koji su s njim ležali za trpezom. Tada Marija uze litru pravog, skupocenog nardova mira, pomaza Isusove noge, te mu otr noge svojom kosom: i kuća se napuni mirisom od mira. A Juda Iskariotski, jedan od njegovih učenika, koji je nameravao da ga izda, reče: zašto se ovo miro nije prodalo za tri stotine dinara i to dalo siromasima? Ali ovo reče ne zato što se brinuo za siromahe, nego što je bio lopov, kod njega je bila blagajna, te je uzimao što se u nju stavljalo. No Isus reče: pusti je, neka sačuva to za dan moga pogreba. Jer siromahe imate svagda sa sobom, a mene nemate svagda. Tako doznaše mnogi Judeji da je onde, pa dođoše ne samo radi Isusa, nego i da vide Lazara koga je vaskrsao iz mrtvih. Prvosveštenici pak odlučiše da ubiju i Lazara, jer su mnogi Judeji odlazili zbog njega i verovali u Isusa. Matej 26:13 Zaista vam kažem, gde god se uspropoveda ovo evanđelje po celom svetu, kazaće se i to šta ona učini, za sećanje na nju.

169

Jedva su je primetili kada je ušla u prostoriju. Pogledala je ljude koji su bili okupljeni, a onda sela pored počasnog gosta. Jednostavnim pokretom je uredila svoju dugačku haljinu u čijim je naborima bila skrivena mala posuda. Divno − njen dolazak nije uznemirio ni poremetio razgovor među gostima. Duboki muški glasovi su ispunjavali prostoriju, kao i pre. Već je bila navikla da sedi pored Isusovih nogu, a prisutni su je već viđali kako to čini (Luka 10:39). Dok su ostali jeli i razgovarali, Marijine misli su odlutale u vreme kada su Isus i njegovi učenici prvi put došli u njihov dom. On je tada ušao i u njen život − kao što samo On to ume − i doneo je radikalnu promenu. Više nije prepoznala svoj život − potpuno se promenio. "Počeo je tako što nam je ponudio svoje prijateljstvo," razmišljala je. Bilo je to nepoznato iskustvo. Do tog vremena, među muškarcima i ženama je vladao veliki jaz. Posle svega, zar Jevreji nisu svakoga jutra u molitvama zahvaljivali Bogu što ih nije stvorio "kao roba, ni kao neznabošca, ni kao ženu"? Odmah je bilo očigledno da je On bio drugačiji. Nije brinuo teka tako za nekog muškarca, ili za ženu. On je bio zainteresovan za celokupno ljudsko biće, bilo da je u pitanju muškarac ili žena (Galatima 3:28). Prema ženama je pokazao novu vrstu poštovanja. Pružio im je mogućnosti koje im do tada nisu bile poznate. Uzdigao je ženu na visinu Božjeg plana za nju. Zato se tako lagodno Marija osećala u njegovom prisustvu. Bez stida je došla i sela usred muškaraca koji su slušali njegove reči. Sedeći pored njegovih nogu, i slušajući ga, u njenom srcu se javljala čežnja za Bogom. Dok ga je slušala kako priča, postala joj je jasna svrha njenog postojanja. U njoj je raslo uverenje: "Bog me je stvorio. Postojim zahvaljujući njemu." (Otkrivenje 4:11). Ovo je njenom životu dalo smisao i živost. Otkrilo joj je mogućnosti o 170

kojima pre nije ni sanjala. Živela je u zajedništvu sa Hristom (1. Korinćanima 1:9). Osećala je da je baš to bio ona svrha života na koju je i pozvana. Prvi rezultat je bila glad za Božjom Rečju. Hleb − hrana samo za telo − ne može da zadovolji ljudsko biće. Unutrašnji čovek mora da se nahrani Božjom Rečju (Matej 4:4). Dok je svoju žeđ utoljavala njegovim rečima i dok je njeno znanje o Bogu raslo, njena osećanja su sazrevala i oblikovala se u odluku: "Učiniću za njega ono što mogu." Zahvalnost je ispunila njeno srce. Još jedan trenutak je posmatrala kako ljudi razgovaraju. A onda ju je prkinula Marta koja je čekala Gospoda i druge ljude. Marta, mislila je, koliko je mnogo On učinio za tebe! Tako mnogo. Marta je bila aktivna i otvorena. Svoju ljubav prema Gospodu je pokazivala služeći mu, jer je bila žena koja je razmišljala i delovala brzo. Bila je prava suprotnost Mariji, koja je bila introspektnija i mirnija. Tako je dobro videti kako ih je Gospod obe razumeo. Voleo je obe sa različitim karakterima. Sa Marte, Marijine oči su odlutale do Lazara, domaćina, koji je sedeo pored Učitelja. Tako se radovala dok ga je posmatrala. Vratio se iz mrtvih. Oživeo je! Dok je živa nikada neće zaboraviti trenutak kada je Isus podigao svoj glas i uzviknuo: "Lazare, izađi!" U srcu je osećala i malo stida kada se prisetila tog događaja. Ona i Marta su se pitale zašto Učitelj nije ranije došao. Nisu shvatale njegovo zakašnjenje koje je bilo skoro isto toliko bolno koliko i gubitak brata. Nikada pre u njihovom životu nisu osećale takvo opustošenje. Gledajući unazad, mogle su videti kako su bile kratkovide. Kasnije su shvatile zašto je Hristos tako postupio. Sve to je u potpunosti učinio po Božjoj volji, jer je Lazarevo vaskrsenje dalo čast Bogu. Mnogi su bili pokrenuti da poveruju u njega. Isusov cilj je bio da Bogu da čast, a ljudima spasenje. Ovo je za Isusa bilo teško, jer se mržnja jevrejskih vođa, koja je do tada samo tinjala, sada razbuktala u plamen koji je nameravao da ga uništi. Kada je 171

podigao Lazara iz mrtvih, potpisao je svoju smrtnu presudu. Za šest dana će Pasha. Da li joj je ova misao naglo otvorila oči? Da li je instinktivno osećala da je Isus danas došao da se pozdravi? I On se pripremao za nastupajući praznik. U toku ove Pashe proliće se ne samo krv životinja koje se žrtvuju u Hramu za oslobođenje ljudi od greha (2. Mojsijeva 12:13, 21−28), nego će se u Jerusalimu prineti i veća žrtva. Isus će umreti. Stalno se podsećala na vreme kada je govorio o tome kako će trpeti (Marko 8:31). Shvatila je da je mržnja mnogih jevrejskih vođa dostigla tačku ključanja. U njihovom umu nije bilo drugih pitanja: Isus je morao da umre. On je bio Jagnje Božje koje će uzeti na sebe grehe ne jednog naroda, nego celog sveta (Jovan 1:29). Mnoge stvari su Mariji postale jasnije u toku njenog prijateljstva sa Isusom, dok je sebe ispunjavala njegovim rečima. Razvila je sposobnost duhovnog sagledavanja i razumevanja onih stvari koje drugi ljudi nisu uviđali. U Reči Božjoj, vera i dela su nerazdvojivi. Marije je to u dubini svoje duše osećala. Imala je neodoljivu želju da nešto učini. Želela je da svoju zahvalnost Gospodu pokaže, možda poslednji put. Njene ruke su posegnule ka haljini. Dotakle su malu posudu koju je tu sakrila. Donela je odluku. Parfem je bio vrlo skup. Količina koju je ona imala u toj posudi iznosila je ukupna godišnja primanja jednog radnika (Matej 20:2). Nard je bio ulje koje se koristilo za balsamovanje. Ovo se koristi za pogreb, mislila je. Ne! Potisnula je tu misao čim joj je došla na um. Živi, a ne mrtvi, Gospod je onaj koji treba da primi njenu slavu. Vreme je da sada nešto učini za njega.

172

Brzo je sprovela plan, kao da se plašila da je neko ne spreči u tome − ili kao da joj nije još mnogo vremena ostalo. Slatke mirisne kapi parfema su se izlile na Isusova stopala kao izraz Marijine zahvalnosti. Bez uzdržavanja, izlila je svoju dušu. Svoje poštovanje je izrazila ćutke. Kako jednostavne reči mogu da izraze tako mnogo njenih misli? Ponekad je lakše najdublje misli preneti pogledom ili pokretom, a ne rečima. Potpuno je zaboravila na ljude oko sebe, jer je bila obuzeta razmišljanjem o Gospodu. S ljubavlju je njegove noge obrisala svojom kosom. Odjednom je u prostoriji zavladala tišina. Razgovor je prestao. Sobu i celu kuću je ispunio taj miris. Marija, čija je namera bila da ukaže čast Gospodu, šireći taj miris, dovela je sebe u centar pažnje. Šta je uradila? Za Judu Iskariotskog ovaj miris nije bio ugodan. Oštro je zvučala njegova kritika: "Zašto se ovaj parfem nije prodao za tri stotine dolara, a novac dao siromašnima?" Drugi su ga podržali. Iako je Juda zvučao kao da brine za druge, samo se pretvarao. Radije bi tu svotu stavio u torbu i odneo za sebe. Ponovo su se Marijine dobre namere pogrešno tumačile, kao u vreme kada ju je sestra optužila za lenjstvovanje (Luka 10:40−41). Međutim, Isus je znao njene motive. Tom prilikom On je nju odbranio. Rekao je: "Ostavite je! Zašto je uznemiravate? Ona je za mene učinila nešto divno." (Marko 14:6). Marija je bila jedina koja je razumela da se njegovo vreme na zemlji bliži kraju. Ono što je mogla da učini za njega bilo je važnije od svega ostaloga. Ali Isus je nije samo odbranio, nego i pohvalio: "Ona je učinila ono što 173

je mogla." (Marko 14:8). Pažljivo slušanje njegovih reči Mariji je pomoglo da izraste u ženu sa duhovnim sagledavanjem. Ona je postala žena koja je razumela tajne Božje. Tačno je znala šta i kada treba da uradi. Učiteljeve reči su otkrile ne samo Marijine misli − razjasnile su i način na koji Bog gleda na stvari. On najviše ceni osobu koja je zainteresovana za njegovu Reč i koja po njoj i postupa. Takva osoba ne treba da se plaši kritike drugih ljudi. Takva osoba ne mora da se povlači kada joj prigovaraju. Takva osoba ima najboljeg mogućeg zastupnika − samog Isusa. Marija nije bila opet ukorena. Naprotiv, tog trenutka, Isus joj je podigao spomenik od kamena ili bronze. " I zaista vam kažem: gde god se uspropoveda evanđelje po svemu svetu, kazaće se i šta ona učini − za sećanje na nju." (Marko 14:9). Miris Marijinog parfema je ispunio celu prostoriju − i traje do današnjeg dana. Hiljade, ne, milioni su je zbog toga cenili. Njeno delo je njih podsticalo, jer ona je učinila šta je mogla. Marija je bila žena koja je umela da sagleda i izabere najbolje.

174

Marija iz Vitanije, žena koja je umela da izabere najbolje (Jovan 12:1−11; Matej 26:13. Takođe pogledaj biblijske odeljke u prethodnom poglavlju o Marti.)

Pitanja: 1. Koja je prva uočljiva Marijina osobina koju otkrivamo u Luki 10:38−42? 2. Kako je Isus ocenio Mariju? 3. Razmisli o Marijinom životu u svetlu Mateja 4:4 i 1. Korinćanima 1:9 i onda nabroji ono što otkriješ. 4. Kakva su tvoja razmišljanja posle čitanja teksta o Mariji iz Jovana 12:1−8? (Pročitaj i Matej 26:6−13 i Marko 14:3−9.) 5. Nabroj sve što je Isus rekao o Mariji. Šta na tebe ostavlja najveći utisak. Zašto? 6. Na koji aspekt njenog života treba da obratiš najveću pažnju radi sebe? Šta ćeš da učiniš u vezi sa tim?

175

Samaricanka, zena koja je Isusu rekla da

Samarićanka, žena koja je Isusu rekla da "Hristos me je doveo do iskustva preplavljujuće stvarnosti... šta to znači, ne može se rečima opisati u životu koji ne poznaje slobodu, budućnost, radost i potpunu promenu." (Vilhelmina, bivša holandska kraljica)

Jovan 4:4−26 A trebalo je da prođe kroz Samariju. Tako dođe u samarijski grad zvani Sihar, nedaleko od zemljišta koje je Jakov dao svome sinu Josifu: onde beše bunar Jakovljev. Isus tada, umoran od puta, seđaše tako na bunaru: bilo je oko šestoga časa. Dođe jedna žena iz Samarije da zahvati vode. Reče joj Isus: daj mi da pijem. Učenici njegovi pak behu otišli u grad da kupe hrane. Samarjanka mu reče: kako to ti − kao Judejin − tražiš od mene, Samarjanke, da piješ? Judeji se, naime, nisu mešali sa Samarjanima. Odgovori Isus i reče joj: kad bi znala dar Božiji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, zamolila bi ga i on bi ti dao vodu živu. Reče mu žena: Gospode, nemaš ni čime da zahvatiš, a bunar je dubok: otkuda ti, dakle, živa voda? Zar si ti veći od oca našega Jakova, koji nam je dao ovaj bunar i pio iz njega sam, i sinovi njegovi, i stoka njegova? Odgovori Isus i reče joj: svaki ko pije od ove vode − opet će ožedneti. A ko pije od vode koju ću mu ja dati − neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život. Reče mu žena: Gospode, daj mi tu vodu, da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam vodu. Reče joj: idi, pozovi svoga muža i dođi ovamo. Odgovori žena i reče mu: nemam muža. Reče joj Isus: dobro si kazala da nemaš muža: jer si imala pet muževa, i koga sad imaš nije ti muž: to si istinito rekla. Reče mu žena: Gospode, uviđam da si prorok. Naši očevi su se molili Bogu na ovoj gori, a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba moliti. Reče joj 176

Isus: veruj mi, ženo, da ide čas kada se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. Vi se molite onome što ne znate, mi se molimo onome što znamo, jer spasenje dolazi od Judeja. Nego ide čas i već je tu kada će se pravi bogomoljci moliti Ocu u duhu i istini: jer Bog želi takve bogomoljce. Bog je duh, i koji mu se mole treba da se mole u duhu i istini. Reče mu žena: znam da će doći Mesija, koji se zove Hristos: kada on dođe, obavestiće nas o svemu. Reče joj Isus: ja sam − koji govorim s tobom. Jovan 4:39−42 A mnogi Samarjani iz onoga grada poverovaše u njega zbog reči ove žene, koja je svedočila da joj je Isus rekao sve što je učinila. A kad dođoše k njemu Samarjani, moljahu ga da ostane kod njih: i osta onde dva dana. I još više ih je poverovalo zbog njegove reči, a ženi govorahu: sad ne verujemo zbog tvog kazivanja: sami smo, naime, slušali i znamo da je ovaj čovek zaista Spasitelj sveta. Protiv svoje volje, uzela je prazan krčag za vodu, podigla ga na rame i po vrelom podnevnom suncu, krenula dugim prašnjavim putem ka Siharu. Mrzela je i samu pomisao na ovaj put, ali nije imala izbora. Bila je suviše siromašna da plati slugu, a pošto je bila žena na lošem glasu, nije se usudila da na izvor ide kasnije, kada zahladi. Nije mogla da rizikuje da se susretne sa drugim seljanima kada oni dođu na izvor po dnevno sledovanje vode. Svoju žensku čistotu je zamenila za nemoral, i svakog dana je za to plaćala. Bila je izgnanik bez prijatelja. To su bile posledice života koji je vodila. A u malom selu, to je bilo posebno upadljivo. Dok je bila još daleko, videla je kako neki čovek sedi pored bunara. Čak i sa te udaljenosti primetila je kako je obučen. Dok mu je prilazila, po odeći i drugim obeležjima je zapazila da je Jevrejin. Pitala se šta li je tog čoveka dovelo ovamo. Jevreji su imali tako duboko ukorenjenu mržnju prema njihovom bratskom narodu Samarjanima, pa su samarjane izbegavali po svaku cenu. Kada su putovali iz Judeje u 177

Galileju, obično su išli zaobilaznim putem. Govorili su: "Samarjani nemaju deo u životu posle smrti." I "Onaj ko jede samarjanski hleb, je kao čovek koji jede svinjetinu." Od toga ništa nije bilo odvratnije. Njeno iznenađenje je postalo još veće kada je čovek od nje zatražio uslugu. Nije bio kao drugi ljudi − da li bi ovo mogao biti Onaj glas? Govorio je sa autoritetom, ali ne diktatorski. Ili je to bio samo njegov način izržavanja, njegovo ljudsko interesovanje? Bilo joj je nelagodno, tegobno u prisustvu te snažne ličnosti. razumljivo je da ona nije mogla da ga smatra učiteljem, jer ne samo da Jevreji sa samarjanima nisu ništa imali, nego je Jevrejima čak bilo zabranjeno da razgovaraju sa ženama na ulici. "Bože bi bilo da se Zakon spali, nego da se njegov sadržaj obelodani javno ženi," govorili su njihovi rabini. Zašto je, onda, ovaj čovek želeo da uspostavi kontakt sa njom − koja je bila ne samo samarijanka, nego i žena? Isus je ignorisao njeno pitanje. Podstakao je njenu radoznalost rečima o živoj vodi. Samo kada bi znala ko je taj koji sa njom razgovara. Reči "živa voda" su je pogodile. To je možda odgovor na njene probleme. Možda bi to značilo da više nema svakodnevnog pešačenja u strahu do vode. Nije shvatala da voda svih svetskih okeana nije mogla da utoli njenu žeđ. Rešenje nije bilo u rešavanje njenog materijalnog problema. Njena najdublja potreba ležala je u njenoj duši. I to je bilo baš ono mesto na koje je Isus ciljao. Želeo je da ona postane svesna neophodnosti zadovoljenja te potrebe. Došao je u samariju radi toga. Ona ga nije razumela. Kao i obično, obuzeta svakodnevnim problemima, zanemarila je potrebe svoje duše. "Daj mi malo te vode, da ponovo ne ožednim," rekla je. A zatim je nastavila: "Onda više neću morati da svaki dan dolazim na ovaj bunar." 178

Njegov odgovor je bio jednostavan, ali potpuno zbunjujući zahtev: "Idi, pozovi muža, pa se vrati." Muža, muža − ali ona nije imala zakonitog muža. Bilo je tako zastrašujuće kada je ovaj čovek izrekao ove reči, posebno kada je razgovor počeo dobro da napreduje. Bar što se muškaraca tiče, ona je imala mnogo iskustva, ali ovom čoveku nije mogla da laže. "Nemam muža," uzvratila je, "nisam udata". "Tačno. Imala si pet muškaraca, i nisi udata za čoveka sa kojim sada živiš." Bilo je strašno. Zar pred ovim čovekom nije bilo tajni? Njen život je pred njim izgledao kao otvorena knjiga (Jevrejima 4:13). Pa ipak, on je nije ni prezirao, ni krivio. Baš čudno! Međutim, smatrao je da je ta tamna mrlja u njenom životu − greh i ona je toga postala svesna. Dalje, pokazao joj je da joj neće dati tu željenu živu vodu sve dok se taj greh ne ukloni. Kao religiozna žena, bila je potpuno svesna zakona u vezi sa preljubom. Međutim, ipak je do sada uspevala da opravda svoje ponašanje. Ali to vreme je bilo prošlost. Sada je jasno videla da je njenim životom upravljao greh. Bio je to greh koji Bog nije želeo više da gleda; greh koga je trebalo osuditi − odmah. "Gospodine, vidim da si prorok," bilo je sve što je mogla da kaže. A onda je počela da govori o religiji − kako njene forme i kontradiktornosti prave podelu među ljudima. Religija se uvek pokazala kao zanimljiva i sigurna tema. Čovek bi mogao beskrajne sate da provodi u razgovoru, iznoseći duge argumente kojima bi sakrivao svoja osećanja. Isus je tada istakao glavnu temu razgovora. Njega nije mogla da udalji i odvrati od cilja zbog kojeg je i došao. U nekoliko reči joj je pokazao da religija nije pitanje forme, nego sadržaja. Bog je tražio ljude koji su 179

celim srcem tragali za njim, koji su želeli da mu potpuno služe. Jedino vredno u Božjim očima bila je vera. O tome joj je govorio. Nije govorio kao da daje izjavu: "Zaista, zaista ti kažem..." kao što je učinio kada je poučavao Nikodima (Jovan 3:5), nego je jednostavno pitao: "ženo, veruj mi." željeni rezultat je bio isti − nanovo rođenje. Čežnja za Mesijom je ispunila njeno srce. Hristos − On će razjasniti sve ono što je još mračno i nejasno. Odmah potom, razgovor je dostigao vrhunac. Isus je ženu uverio da se njena čežnja ispunila, da budućnost može već sada i baš tu da počne. "Ja sam Mesija." Hristos nije bio neka daleka ličnost. Bio je od krvi i mesa. Stajao je pred njom. Ono što nikome tako jasno nije rekao, njoj je otkrio: "Ja sam Hristos." Zbog nje, samo zbog nje, On je došao u tu omraženu Samariju. Zbog nje je zaobišao jevrejske zakone i propise. Mesijanski čas je došao. Vreme diskriminacije je prošlo. Za rasnu mržnju i religijske protivrečnosti je došlo do rešenja. Svako ljudsko biće, čak i najgrešnije, sada može doći Bogu kroz Hrista i to pod dva uslova: Prvo, mora uvideti (Rimljanima 3:23) svoj greh i mora ga priznati (Rimljanima 10:9−10). Mora uvideti da pred pravednim Bogom ne može opstati, jer je Bog svet. Drugo, mora se osloniti na Isusa Hrista − mora poverovati u njega. Hristos je posrednik između Boga i čoveka (Jovan 14:6). On je premostio jaz koji je greh načinio između čoveka i Boga. U deliću sekunde, ona je sve to shvatila vrlo jasno. Ona je bila grešna, užasna, odvratna. On je bio pun ljubavi i razumevanja − pun opraštanja. Shvatila je da je baš iz tog razloga On nju tražio. Primila ga je u srce. Rekla je "da" Isusu Hristu. Kraljica Vilhelmina iz Holandije, još jedna žena koja je Isusu rekla da, 180

pred kraj svog života napisala je impresivnu autobiografiju pod nazivom Lonely, But Not Alone (Usamljena ali ne sama). Knjigu je završila onim što sama naziva otkrivenjem svoga života − istinom da Hristos želi da uđe u srce čoveka i da njim upravlja. Njene poslednje reči su iz Biblije: "Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim − i on sa mnom." (Otkrivenje 3:20). Kraljica Vilhelmina je sebe smatrala detetom Božjim i to s pravom, jer je primila Isusa kao Spasitelja i Gospoda (Jovan 1:12). Svako ko prihvati Hrista na takav način, postaje novo stvorenje (2. Korinćanima 5:17). Između porekla ove Samarjanke i holandske kraljice je ogromna razlika. Ipak, ono najdublje iskustvo je bilo isto, jer je prihvatanje Hrista najvažnije iskustvo u svakom ljudskom životu. Žena sa srušenom prošlošću je bila slobodna. Slobodna od kazne za greh, pa prema tome, u Božjim očima slobodna od sramote iz prošlosti. Kritike ljudi više je neće povređivati. Od sada, ona će ljude gledati slobodno u oči − bez stida. Onaj koji sudi ljudima, ne po njihovoj spoljašnjosti, nego po srcu, objavio joj je da je slobodna. Pa kako bi je ljudi mogli osuđivati? Rešenje njenih problema je bilo potpuno − i duhovno i materijalno. Izvor žive vode je nju očistio, utolio njenu žeđ i uneo sreću o kojoj nije ni sanjala. Sigurno ovo neće zadržati samo za sebe. Zaboravila je zašto je došla na bunar. Iskrslo je nešto mnogo važnije. Požurila je natrag u selo da proširi divnu vest da je Mesija došao. Gresi su mogli biti oprošteni. Ona mora odmah to da saopšti ljudima! Neposredno, sa jednostavnom otvorenošću i slobodom koju ima osoba koja je bila u Božjoj prisutnosti, govorila je ljudima o svom iskustvu.

181

"Hajdete sa mnom," molila ih je, "upoznaćete čoveka koji zna moju prošlost. Mora biti da je On Hristos." Njena stidljivost je nestala. Bez ustručavanja ili straha govorila je o svojoj nepoštenoj prošlosti. Bilo je tako divno da je taj protekli život, koga se stidela, postao veza sa ovim srećnim sadašnjim trenutkom. Ljudi, videći promenu na njoj, požurili su iz sela na Jakovljev izvor. Tamo su se sreli sa Mesijom. Isus je i njima učinio isto što je učinio ovoj ženi. Oslobodio ih je. Dao im je novi život − večni život. Bili su impresionirani i molili su ga da ostane duže. I ostao je. Još više ljudi je došlo da ga sluša, pa sve više i više. Rekli su ženi: "Sada verujemo ne zbog onoga što si nam ti rekla, nego zato što smo ga mi sami čuli. Lično smo se uverili da je On Spasitelj sveta." To je bilo dobro. Hrist treba da je u centru pažnje, a ne žena. Hristos treba da primi slavu. Ona je bila samo prst koji je pokazivao na njega. Prošle su četiri godine (Dela 8:1−17). Zemlja i nebo su bili prekriveni teškom tamom onog dana kada je bezgrešni Isus iz Nazareta, čovek i Bog, razapet. Posle raspeća, anđeli su objavili njegovo vaskrsenje − a četrdeset dana kasnije, kada se uznosio na nebo, objavili su da će ponovo doći na zemlju. Posle nekoliko dana, Duh Sveti je došao sa neba. Prvo na pojedince, a onda na velika mnoštva ljudi. Hiljade i hiljade ljudi su doživeli početak novog života. A onda je na nove vernike naišlo teško progonstvo. Sotona nije − niti danas to čini − lako ispuštao svoj plen. Kada je za hrišćane postalo suviše opasno da ostanu u Jerusalimu, pobegli su u judeju i samariju.

182

U Samariji je počeo veliki evanđeoski pokret. Bio je tako uspešan, da je za dalju službu bio potreban jedan evangelista. Kada je Filip došao da propoveda velikom mnoštvu, mnogi su se obratili Hristu. Ponovo je u gradu bila radost, koja je kulminirala izlićem Duha Svetoga. Razlike između Jevreja i Samarjana su zauvek bila ukinute. Evanđelje je došlo na svet. Radosna vest se širila iz grada u grad. A zbog spremnosti ove žene da sa drugima podeli ono što je saznala, evanđeoski pokret u Samariji će zauvek biti dovođen u vezu sa ovom ženom. Priča o Samarjanki jasno ilustruje kako je i samo jedna osoba misijsko polje; u trenutku kada primi Hrista, ista osoba postaje misionar − misionar za Hrista po hristovoj milosti. Kada Sin Božji uđe u život jedne osobe, nastaju velike promene.

183

Samarićanka, žena koja je Isusu rekla da (Jovan 4:4−26, 39−42)

Pitanja: 1. Šta misliš, zašto samarjanka nije išla po vodu kasnije u toku dana, kada zahladi? (šesti sat je podne.) 2. Šta misliš, zašto joj je Isus rekao: "Idi, pozovi muža , pa dođite"? 3. Ova žena je govorila o nevažnim religijskim pitanjima. Na šta je Isus želeo da joj ukaže? (Pročitaj Rimljanima 3:23; 10:9−11.) 4. Razmisli o ovoj priči u svetlu Jovana 1:12 i Otkrivenja 3:30. Do kakvih zaključaka dolaziš? 5. Uporedi Jovan 4:39−42 sa 2. Korinćanima 5:17 i nabroji ono što otkriješ. 6. Šta misliš koje su dve najveće posledice proistekle iz razgovora ove žene sa Isusom? (Proveri i Dela 8:1−17.) 7. Šta te u ovoj priči, u vezi sa verovanjem u Hrista i svedočenjem o njemu, posebno podstiče? Kakve ćeš praktične akcije preduzeti u svom životu kao posledicu ovoga?

184

Dorka, zena koja je volela Boga

Dorka, žena koja je volela Boga "Kada mlada žena stvarno prihvati da nije udata, onda postaje slobodna, jer tako neudata svoje ženstvene osobine može da učini korisnim za mnoge." (Dr Pol Turnijer)

Dela 9:36−42 U Jopi pak beše jedna učenica po imenu Tavita, što prevedeno na grčki znači Dorka, Gazela; ova beše puna dobrih dela i milostinja koje je činila. U one dane razbole se i umre; okupaše je i metnuše u gornju sobu. A kako je Lida blizu Jope, učenici čuše da je Petar u njoj i poslaše k njemu dva čoveka moleći: ne oklevaj da dođeš do nas. A Petar usta i ode s njima. Kad dođe, odvedoše ga u gornju sobu i pristupiše mu sve udovice plačući i pokazujući donje i gornje haljine koje je Gazela radila dok je bila sa njima. Na to Petar izgna sve napolje, kleče na kolena i pomoli se Bogu, pa okrenuvši se mrtvom telu reče: Tavito, ustani. A ona otvori svoje oči i videvši Petra sede. Tada joj on pruži ruku i podiže je. Zatim dozva svete i udovice i pokaza je živu. Ovo se razglasi po svoj Jopi i mnogi poverovaše u Gospoda. Rimljanima 12:4−8 Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi. A po blagodati, koja nam je dana, imamo različite darove: ako je proroštvo − neka se slaže s verom, ako je dar služenja − neka bude u služenju, ako je ko učitelj − neka radi na poučavanju, ko ima dar utehe − neka teši, ko daje − neka daje prosto, ko upravlja − neka bude revnostan, ko pokazuje milosrđe − neka ga čini s radošću.

185

Jakov 1:27 Ovo je čista i neokaljana pobožnost pred Bogom i Ocem: obilaziti siromašne i udovice u njihovim nevoljama i sebe držati neopoganjena od sveta. Dorka nije bila naročito upadljiva žena. Jedino što je dobro radila, bilo je šivenje, a ko bi to smatrao izuzetnim? Mnoge žene su mogle toliko da učine. Dorka je bila žena sa jednim talentom (Matej 25:14−29). Imala je samo jedan dar, pa je čak i on bio neprimetna. Dorka je lako mogla pomisliti: Nisam proročica kao Marija, i ne bih mogla da upravljam zemljom kao Devora. Nisam žena koja igra veliku ulogu u istoriji moje zemlje. Ne pripadam kategoriji obdarenih žena. Izgleda da su je i brak i majčinstvo zaobišli. Da nisu, kroz muža i sina bi imala direktan uticaj na društvo. Zar nije istina da su u istoriji njene zemlje, sudbinu careva često odlučivale njihove majke? Ipak, postoji nešto u čemu je Dorka prevazišla sve ostale žene iz Biblije. Bila je jedina koja je nazvana učenikom! Dorka je bila učenik, Isusov sledbenik, i to je promnilo sve. Svoje srce je otvorila Hristu pre nego što je počela da ga sledi. On je postao njen Spasitelj, pa tek onda njen Gospod. I iako ga je primila kao Iskupitelja, nije se tu zaustavila. Vera je više od zajedništva sa Bogom. Čovek svoju veru koristi da bi služio drugima − prava vera se ispoljava kroz dela. Osoba koja sledi Hrista otvorena je prema ljudima i pokretana da bude sa njima, kao i Hristos. Takva osoba postaje kreativna i želi da učini sve što može da bi svoj život maksimalno osmislila. Zato je učenik Dorka učinila ono što je za nju i bilo prirodno. Šila je, posebno za siromašne udovice. Šila je najbolje što je umela. Jopa (sada Jafa), luka na Mediteranskom moru, sigurno je imala veliki broj udovica. U toku lošeg vremena, mnogi ribari su doživljavali brodolome i udavili se. Žene su gubile ne samo muževe, nego i 186

primanja. U to vreme nije bilo socijalnog osiguranja, ali ono i nije bilo naročito potrebno, jer je Bog stalno govorio svome narodu da brine za udovice i siročiće (2. Mojsijeva 22:22−24; 5. Mojsijeva 10:17−18). Ako narod bude poslušan Božjim zapovestima, onda će udovice biti zbrinute, a narod će uživati u izobilnim blagoslovima − to će biti nagrada koju im je Bog obećao (5. Mojsijeva 14:29; 24:19). Bog je obećao da će biti njihov muž (Isaija 54:4−5). One će uživati njegovu posebnu zaštitu i brigu. Pošto je bila učenik, Dorka je znala šta je njenog Gospoda činilo srećnim, a to je da brine za grupu ljudi za koju je On bio zainteresovan na poseban način. Zato ona taj posao nije obavljala sa pola srca. Za nju je to bila zabava. Ona je to radila imajući na umu krajnji cilj. Činila je to celim srcem, jer je volela Gospoda. Kada je Isus ušao u njeno srce, Dorka je postala slobodna. On je sebe nazvao Istinom (Jovan 14:6). Kazao je da su stvarno slobodni oni koje On oslobodi (Jovan 8:32, 36). Dorka je delovala na osnovu te slobode. Biblija ostavlja mogućnost za to da je Dorka bila neudata, ali ne izgleda da je bila frustrirana osećanjem manje vrednosti. Nije imala želju da se takmiči u važnosti sa udatim ženama oko sebe. Nije bila ljubomorna na majke sa decom. Žena koja je stvarno slobodna, slobodna je da bude svoja i može razviti svoj karakter na jedinstven način, kao što ju je Bog i stvorio. Neko ko je iznutra slobodan, postaje srećna osoba koja tu sreću širi na druge. Društvo ne može da funkcioniše bez ovakvih ljudi. Ovakva žena ne smatra da mora da se bori za svoja prava. Ona ne mora da se napreže da bi postala neko − ona je već neko. Dorka je bila daleko ispred svog vremena. Njen život je bio ispunjen, iako je radila sama, što je bilo jedinstveno za vreme u kome je živela. Mnoge žene koje danas žive u Jafi, sigurno bi se rado menjale sa njom. Dorka je šivenjem ispunjavala pravu potrebu. Za sebe je malo tražila. Živela je za druge. To je bio razlog za njenu sreću. "Onaj ko želi 187

da bude srećan, treba da deli sreću. Sreća je rođena kao blizanac," Lord Bajron, engleski pesnik je kasnije rekao. Mnoge udovice u Jopi su nosile odeću koju je sašila Dorka. Njihova zahvalnost Dorki je sve više rasla. Dorka, koja je sigurno ostala sama u životu, najverovatnije je bila u mogućnosti da udovicama pruži moralnu i duhovnu podršku. Shvatala je usamljene žene i razgovarala je sa njima. Tako je iskoristila svoje potencijale. Čineći to, postala je važna osoba za crkvu. A onda je naišao iznenadan udarac. Dorka se razbolela i umrla. Neko se setio da je Petar radio u Lidi koja je bila udaljena samo deset milja, pa su su brzo poslali dva čoveka da ga dovedu. Znali su da Petar poseduje natprirodne moći. Zar nisu čuli da su bolesni ozdravljali samo kada bi Petrova senka prešla preko njih? (Dela 5:15). Zar on i Jovan nisu iscelili hromog čoveka? (Dela 3:1−10). Sve njihove nade su bile usmerene na njega. Petar je odmah došao. U gornjoj sobi, gde je mrtvo telo bilo položeno, Petra su okružile uplakane žene. Rekle su mu kako im strašno Dorka nedostaje, kako je ovo za njih veliki gubitak. Pokazivale su mu odeću koja im je ona sašila. Obično se o mrtvima samo dobro govori. Međutim, u ovom slučaju, bilo je očigledno kako su ljudi patili zbog gubitka voljene osobe. Dorkina ljubav prema njima je bila uzvraćena njihovom ljubavlju. Šta je drugo i moglo da se očekuje? Petar je učinio ono što je video da Isus čini u sličnim prilikama (Marko 5:40−42). Zamolio je da svi napuste sobu, zatim se molio i silom Božjom povratio Dorku u život. Biblija beleži sedam ljudi koji su vraćeni u život. Dorka je bila jedina odrasla žena među njima. Vest o njenom vaskrsenju je postala vest dana u Jopi. "Jesi li čuo?" pitali su ljudi jedan drugoga. "Dorka je oživela! Petar je podigao iz mrtvih." Zatim se dogodilo nešto izvanredno. Ljudi su shvatili da je Bog učinio 188

čudo, pa su slavili Boga, a ne Petra i Dorku. Kroz ove događaje, ljudi su shvatili prazninu svoga života. Takođe su dobili želju da poveruju u Isusa Hrista. Počeli su da uviđaju prave vrednosti u životu. Želeli su da Bogu pripadaju kao i Dorka. Želeli su da postanu hrišćani, novi ljudi sa novim pogledom na život. "Šta ti je to u ruci?" upitao je davno Gospod Mojsija. "štap," odgovorio je. "Idi i radi sa tim štapom," rekao je Bog, "i bićeš moj sluga." Da je Bog isto pitanje postavio Dorki, ona bi odgovorila: "Igla i konac, Gospode." Zatim bi joj On pokazao da je baš to instrument kojim će mu ona služiti. Dorkin život, smrt i vaskrsenje su pomogli da se širi evanđelje. Petar nije mogao da ode iz Jope jedno vreme, jer je tu bilo ljudi kojima je bio potreban, ljudi koji su se raspitivali o Bogu. Dorka je započela pokret koji se proširio izvan granica njenog grada i zemlje. Ona je indirektno postala veliki evangelista. Danas širom sveta postoje Dorkine grupe. Milioni ljudi koji su u potrebi dobijaju hranu i odeću preko ovog društva. Ko bi mogao da nabroji te mnogobrojne žene na koje je uticao život Dorke? Njen svetao primer nikada neće izbledeti. Ovo je najviše što bi svaki učenik poželeo.

189

Dorka, žena koja je volela Boga (Dela 9:36−42; Rimljanima 12:4−8; Jakov 1:27)

Pitanja: 1. Šta je bilo tipično za Dorkin život, prema Delima 9:36? 2. U svetlu Mateja 25:14−29 i Rimljanima 12:4−8, prouči njenu predanost i nabroji ono što otkriješ o njom. 3. Šta bi moglo da bude poreklo Dorkine predanosti udovicama? (5. Mojsijeva 10:17−18; 14:29) 4. Kratko ispričaj šta se desilo sa Dorkom? 5. Šta smatraš najvažnijim rezultatom njenog vaskrsenja? 6. Koje činjenice iz ove priče na tebe ostavljaju najveći utisak? Kako će one promeniti tvoj život?

190

Lidija, poslovna zena koja je Bogu dala prvo mesto

Lidija, poslovna žena koja je Bogu dala prvo mesto "Braćo, ja još ne mislim da sam uhvatio, ali jedno stoji: zaboravljam što je za mnom, a pružam se za onim što je preda mnom, trčim prema cilju za nagradom na koju nas Bog u Hristu Isusu gore poziva." (Pavle, Filipljanima 3:13−14)

Dela 16:11−15, 40 Otplovismo zatim iz Troade i putovasmo pravo na Samotrak, idućeg dana u Neapolj, pa odande u Filipe, rimsku koloniju, prvi grad tog dela Makedonije. U tom gradu proveli smo nekoliko dana. A u subotu iziđosmo van gradskih vrata prema reci pretpostavljajući da se tu nalazi judejska bogomolja, pa sedosmo i govorismo ženama koje su se okupile. I jedna bogobojazna žena po imenu Lidija, prodavačica purpura iz grada Tijatire, slušaše; njoj Gospod otvori srce da pazi na Pavlove reči. A kad bi krštena ona i njen dom, zamoli nas govoreći: ako ste došli do ubeđenja da ja verujem u Gospoda, uđite u moj dom i ostanite; i privoli nas... Izišavši tako iz tamnice dođoše u Lidijinu kuću, videše i utešiše braću, pa odoše odande. Sabat je počeo u Filipi. Filipi je bio značajan grad u Makedoniji, trgovački centar između Egejskog i Jadranskog mora. Ova ključna lokacija je bila most koji je spajao Srednji istok i Evropu. Jedna Azijatkinja je brzo odlazila iz grada; išla je ka reci gde se održavao molitveni sastanak. Ta žena Lidija − iz Lide − bila je vrlo 191

značajna osoba. Upravljala je svojim poslom. Iz svog rodnog mesta, iz Tijatire u Maloj Aziji, uvozila je purpurnu, vrlo skupu tkaninu koju su nosili samo carevi i bogataši. Lidija je bila vrlo poštovana. Živela je u prostranoj kući sa mnogo sluga. Nije bilo čudo što je bila tako uspešna poslovna žena, pošto je Lidijsko tržište tkaninama bilo obnovljeno u grčko−rimskom svetu. Ti proizvodi su se svuda tražili. Lidija je bila pametna žena, bistro je razmišljala i svoj posao obavljala sa entuzijazmom, imajući u vidu krajnji cilj. Posao joj je omogućavao kontakte sa mnogim zanimljivim ljudima. Biti nezavisna žena, posebno u tom istorijskom periodu, bilo je vrlo zanimljivo zanimanje. Nju, ipak, njen posao nije potpuno zaokupio, kao druge poslovne ljude. Uprkos mnogim obavezama, ona je pronalazila vreme za stvari od veće vrednosti i važnosti. Nije, poput mnogih njenim sugrađana, bila zadovoljna u proslavljanju Apolona. Ona je obožavala jedinog pravog Boga. Za njega je pronalazila vreme u svom poslovnom rasporedu. Lidija je shvatala da joj je, kao poslovnoj ženi, bilo potrebno Božje vođstvo baš zbog toga je sada bila na putu ka molitvenom sastanku. Sastanak toga dana je bio vrlo mali i samo za žene. Očigledno da u Filipi nije bilo ni deset Jevreja, koliko je bilo potrebno za sinagogu, pa su zato žene održavale sastanak na otvorenom. Danas su neki neočekivani gosti došli na sastanak − neki učeni ljudi. Pavle, veliki evangelista i apostol misionar, i njegovi saradnici Sila, Luka i Timotej, stigli su u Troadu. U početku je Pavle imao drugi plan. Hteo je da ide u Vitiniju, ali Hristov Duh ga je sprečio kroz viziju koju mu je jedne noći dao. Pavlu je bilo jasno da je vrlo hitno da ode u Makedoniju (Dela 16:7−10). Tako se Pavle našao u Filipima da bi govorio ženama. Govorio je o Avramovom Bogu koji je poslao svoga Sina na zemlju da 192

izbavi ljude, da premosti jaz koji je greh stvorio između Boga i čoveka. Rekao im je da verom u Isusa Hrista dobijamo izbavljenje, večni život i novi smisao života (Dela 3:13−16; Rimljanima 8:1, 16−17). Lidija je pažljivo i celim srcem slušala. Paskal je rekao da je Bog u ljudskom srcu stvorio prazninu koja ima oblik Boga, koju samo Bog može da ispuni i zadovolji. Lidija je bila otvorena za Božje stvari, jer je njeno srce čeznulo za tim dubljim iskustvom vere. Lidijino znanje o Bogu je bilo površno. Nije ga poznavala kao svog Oca kroz Isusa Hrista. Međutim, On je lako dosegao njeno srce, jer je ono već bilo pripremljeno za Njega i vrlo osetljivo na Njegovu Reč. Bilo joj je neophodno da obrati pažnju na njegovu Reč, jer kada Bog učini jedan korak prema nekoj osobi, očekuje od nje da napravi sledeći. Bog se zatim dokazuje tako što čini korak dalje. Car Solomon je upozoravao na to koliko je važno da čuvamo naše srce. U Pričama 4:23 piše: "Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život." Seme Reči je palo na njeno srce, kao na pripremljeno tlo, (Luka 8:15) i dovelo je do novog rođenja (1. Petrova 1:23). Pronašla je kariku koja je u njenom iskustvu nedostajala − pronašla je ličnu veru u Isusa Hrista. Lidija je postala hrišćanka. Za ovu energičnu ženu to je značilo da je o ovome morala odmah otvoreno da svedoči. Želela je da svi znaju o neizrecivoj sreći koja je bila u njoj. Krstila se. Ovim je bez reči rekla: "Poistovećujem se sa smrću i vaskrsenjem Isusa Hrista (Rimljanima 6:3−5), i započinjem novi život." Ova novo obraćena osoba je druge privlačila poput magneta. I ko bi prvi čuo o tome, ako ne njeni ukućani. I oni su čuli Reč i poverovali. Takođe su svoju veru potvrdili krštenjem − tako je rođena prva crkva u Filipima.

193

Pavle se više nije pitao zašto je bio upućen u Makedoniju. Ljudi su doživljavali nanovo rođenje. Bili su to prvi hrišćani u Evropi. Novi kontinent se otvarao za evanđelje − preko Lidije. U vekovima koji su dolazili, nebrojeno mnoštvo ljudi će slediti njen primer. Kao i ona, primiće Hrista i vernici će se umnožavati u sledećim generacijama. Lidijin entuzijazam za Boga je doneo plod u životima drugih ljudi. Broj hrišćana se preko nje povećao. Ovo Bog očekuje od svih hrišćana. U stvaranju, On je zapovedio ljudima i životinjama da se razmnožavaju biološki i da napune zemlju. Trebalo je da donose plod iz svoje vrste (1. Mojsijeva 1:24−29). Kada je Isus sa svojim učenicima ragovarao o plodovima (Jovan 15:1−16), govorio je o ljudima koji će duhovno oživeti kroz seme njegove Reči (Jovan 17:20). Hrišćanin može da se umnoži duhovno tako što će druge ljude dovoditi Hristu. Lidija je to činila. Činjenica da je hrišćanka, za Lidiju je bila vrlo praktična stvar. Ona nije postala kaluđerica, pa ni punovremeni evangelista. I dalje se bavila svojim zanimanjem. Njeno ime je postalo cenjeno jer je sebe, svoj posao i imanje potpuno posvetila službi za Hrista. Prvo što mu je predala bio je njen dom. Molila je Pavla i njegove saradnike da ostanu kod nje. Oni su pristali, što je dokazivalo da su njenu veru shvatali ozbiljno. Isto tako je nevernike upoznala sa evanđeljem. Nije se stidela Hrista. Nije se stidela čak ni kada su se Pavle i Sila, išibani i ranjeni, vratili iz zatvora, gde su ilegalno odvedeni. Svi u gradu su znali da je cenjena i poštovana Lidija čašću smatrala da ugosti te ljude. Bog želi da hrišćani otvore svoje domove drugim ljudima i da jedni drugima služe sa onim što su primili od njega. On želi da budu dobri upravitelji materijalnih dobara koja im je poverio (1. Petrova 4:9−10). Gostoljubivi ljudi će naknadno shvatiti, na svoje zaprepašćenje, da su ponekad, neznajući, ugostili anđele (Jevrejima 13:2). Avram je to 194

doživeo (1. Mojsijeva 18:1−15; 19:1). I Lidija je ovo razumela, iako o tome nije mnogo rečeno. Od tada, Lidijina zarada nije bila sama sebi cilj, nego sredstvo za dalje širenje evanđelja. Lidija je prodavala purpurne stvari i davala čast Bogu. On je bio njen prvi prioritet. Ne samo da je zauzimala ključno mesto u društvu, nego i geografski. Iz ovog trgovačKog grada vesti su se brzo širile preko nekoliko međunarodnih putnih pravaca. Od tada su Lidijin dom napuštale ne samo vreće sa purpurom, nego i evanđelje koje se širilo civilizovanim svetom. Razumno je pretpostaviti da žena koja je uspela da ostavi utisak na apostole i na svoje ukućane i to skroz uverenja koja je tek otkrila, sigurno nije bila manje uspešna u ubeđivanju poslovnih partnera. Zato je njen posao imao dvostruki uspeh. Posle nekoliko godina, Pavle je iz zatvora u Rimu napisao pismo crkvi u Filipima, i tu je spomenuo žene koje su se trudile da mu pomogne u širenju evanđelja (Filipljanima 1:3−7; 4:3). Verovatno je mislio na Lidiju i druge koje je susreo u njenom domu. Lidiji je bilo dato mnogo i ona je sve to upotrebila za Gospoda. Ona je dirljivi dokaz o tome kako Bog može mnogo da učini kroz osobu koja Bogu da prvo mesto u životu.

195

Lidija, poslovna žena koja je Bogu dala prvo mesto (Dela 16:11−15, 40)

Pitanja: 1. Gde se Lidija prvi put pojavljuje, i šta o njoj saznaješ? 2. Šta se desilo kada je čula kako Pavle govori? Šta joj je Bog učinio, a šta je ona učinila? (Vidi i Priče 4:23 i Luka 8:15) 3. Kada je čula kako Pavle govori, kako je javno priznala svoju veru? Šta bi moglo biti jedino objašnjenje za ovo? 4. Jovan 15:1−16 govori o donošenju ploda. Kako je Lidijin život doneo plod u životima drugih? 5. Objasni za koje je dve grupe ljudi ona postala instrument za službu evanđelja? (Pročitaj i Jovan 17:20 i 1. Petrova 4:9−10) 6. Kako je Lidija dokazala da je prioritet dala Božjim stvarima? Šta učiš od nje i kako to možeš sprovesti u svom svakodnevnom životu?

196

Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evandelja

Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evanđelja "Cemeterium Priskila, jedna od najstarijih katakombi u Rimu, i Titulus Priskila, crkva u Rimu, podsećaju ljude dvadesetog veka na ženu koja je živela početkom nove ere, koju je Trtulijan zvao "svetom Priskilom koja je propovedala evanđelje". (Autor)

Dela 18:1−4 Posle toga (Pavle) napusti Atinu i dođe u Korint. Tu nađe jednog Judejina po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji je sa svojom ženom Priskilom nedavno bio došao iz Italije − zbog Klaudijeve naredbe da svi Judeji napuste Rim. K njima dođe, pa pošto su se bavili istim zanatom, osta kod njih i tu je radio. U svom zanatu izrađivali su šatore. A svake subote raspravljao je u sinagogi i ubeđivao Judeje i Grke. Dela 18:18−20 Pavle pak osta ovde još mnogo dana, pa se onda oprosti od braće i otplovi u Siriju, a s njim Priskila i Akila; u Kenhreji je ošišao glavu, jer je imao zavet. A kad stigoše u Efes, ostavi ih onde te sam uđe u sinagogu i obrati se Judejima. I kad su ga molili da ostane što duže, nije pristao Dela 18:24−26 U Efes, međutim, dođe jedan Judejin po imenu Apolos, rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u Pisma. On je bio poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorio i učio tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje. On poče slobodno da propoveda u sinagogi. A kad ga čuše Priskila i Akila, uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju.

197

Rimljanima 16:3−5 Pozdravite Prisku i Akilu, moje saradnike u Hristu Isusu, koji su svoje vratove položili za moj život, kojima ne zahvaljujem samo ja nego i sve crkve iz mnogobožaca, − i crkvu u njihovom domu. Pozdravite mog dragog Epeneta, koji je prvenac iz Azije za Hrista. 1. Korinćanima 16:19 Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priska sa crkvom u svom domu. Priskila. Činjenica da se njeno ime očuvalo u istoriji jeste dokaz da je bila izvanredna i izuzetna žena. Pojava njenog imena pre pojave imena njenog muža je još veći dokaz ovoga. Koliko god da je njen život u Rimu mogao biti poštovan i zanimljiv, krajem 50. godine je došlo do preokreta, jer je car Klaudije sve Jevreje oterao iz grada. Priskila i Akvila su napustili Rim i krenuli ka Maloj Aziji gde su bili rođeni; konačno su se smestili u Korintu. Delovalo je da su njihovi životi zapali u ćorsokak, ali Božji plan za njih uskoro će otkriti jedan novi, uzbudljivi početak. Zadivljujući novi život službe je čekao na njih. Mnogo su ostavili iza sebe − svoje imanje − prijatelje. Ali, oni su bili skladan par i njihov brak je još uvek bio netaknut. Njima nije bilo potrebno upozorenje koje je Pavle naknadno napisao neučvršćenim Korinćanima: "Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?" (2. Korinćanima 6:14). Ovaj par je na poseban način postao jedno, jer su zajedno hodali u veri (Amos 3:3). Neposredno pre Pavla su stigli u Korint. On je imao poverenja u ovaj par i bio je spreman da sebe uloži u njih, da bi se evanđelje dalje proširilo. 198

I Priskila i Akvila su bili obučeni za jedno zanimanje. Čak su i bogati Jevreji smatrali da njihova deca treba da imaju zanat. Ovo je podržavala i jedna mudra izreka: "Onaj ko ne vidi da njegov sin uči zanat, uči ga da bude lopov". I zar Isus iz Nazareta, tesar, nije dokazao da je rad svojim rukama častan? Njih dvoje su pravili šatore i njihov zanat je postao veza između njih i Pavla, koji je takođe bio majstor za pravljenje šatora. Ne samo da su radili zajedno, nego su i živeli zajedno. Pavle je dobro znao da se najbolja obuka može sprovesti ako su zajedno dan za danom. Kao i Isus, on je svoje buduće saradnike pažljivo izabrao (Marko 3:14). Radili su u maloj prodavnici na otvorenom, sličnim onim današnjim na Srednjem istoku. Mnogo su razgovarali, a dan za danom pod njihovim prstima su se kozje kože i druge vrste koža pretvarale u korisne prekrivače za šatore. Svakog dana, Pavle je Božju Reč primenjivao na njihove potrebe. A oni su učili kako da je sprovedu (Filipljanima 4:9). Priskila i njen muž su čežnjivo slušali Pavlova poučavanja. Bili su zainteresovani za poruku koju je Pavle propovedao na Sabat u sinagogi. Molili su se za njega. A kada je on bio u problemima, bili su uz njega, spremni da za njega daju i svoj život. Priskila i Akvila nisu bili sjedinjeni samo verom i istim zanatom, nego i svojim poštovanjem i prijateljstvom sa Pavlom. Ova odanost je sigurno mnogo značila tom usamljenom čoveku, jer ih je neposredno pre svoje smrti pozdravio (2. Timoteju 4:19). Priskila, koja je pazila i na najmanje detalje u Pavlovom životu, bila je vrlo impresionirana onim što je on učInio i govorio. U njenom srcu se probudila želja da bude sledbenik ovog čoveka. On joj je vrlo jasno izneo kako može slediti Hrista (1. Korinćanima 11:1). Pošto su bili ortodoksni Jevreji, dobro su poznavali starozavetno učenje. Ali ovo novo saznanje o veri u Hrista i delovanje Duha Svetoga 199

koji prebiva u ljudskom srcu, bile su istine koje su im dale novu dimenziju života. Posle osamnaest meseci, u toku kojih je oformljena crkva, Pavle je napustio Korint. Priskila i Akvila su mu se pridružili na putu za Efes. Iako su Jevreji koji su verovali u Hrista žarko želeli da Pavle još ostane, on je otišao brzo posle dolaska. Ponovo je bio na putu − ovaj put ka Cesareji. Plod onog vremena koje je Pavle je provodio sa Priskilom i Akvilom sada je postao očigledan. Više nije bilo potrebno da on ostane u Efesu, jer su njih dvoje tu ostali i mogli su ga zameniti. Kroz njih se nastavilo delo njegovog života. Ovo je postalo vrlo jasno kad je Apolo, nadareni jevrejski propovednik iz Aleksandrije, stigao u Efes. Narodu je govorio o Isusu sa žarom i uverljivo. Ono što je propovedao je bilo istinito, ali nepotpuno. Priskila i Akvila su odmah otkrili gde je poruka nekompletna. Shvatili su da se njegovo propovedanje zaustavilo na delu Jovana Krstitelja. Ovaj čovek nije poznavao divnu istinu o evanđelju − posledice Hristove smrti i vaskrsenja. Izgledalo je kao da nikada pre nije čuo o izliću Duha Svetoga. Bez uobraženosti, pažljivo su ga pozvali u svoj dom gde su mu dok su bili sami objasnili puno evanđelje. Biblija ovo opisuje sa samo nekoliko reči, ali se Priskilino učešće i karakter ne mogu sakriti. Ona se nije povlačila zato što je bila žena, nego je govorila sa takvom ljubavlju i taktom da je taj obrazovani i nadareni propovednik s radošću prihvatio reči ovog para − a oni nisu bili obrazovani propovednici. To je bilo najupadljivije kod Priskile − ona je zauzdavala svoju snažnu ličnost dok je indirektno predvodila.

200

Da li su je baš zbog ovoga cenili ljudi koji sa kojima je sarađivala? Šta je Apolo čuo od Priskile i njenog muža? Tačno ono što im je Pavle rekao. Oni su po Pismu dokazali Apolu da je Isus obećani Mesija, Hristos. Priskila i Akvila su pokrenuli duhovni lanac, sličan onome o kome je kasnije Pavle pisao Timoteju, svom duhovnom sinu: "I što si čuo od mene pred mnogim svedocima, to poveri vernim ljudima, koji će biti kadri i druge poučiti." (2. Timoteju 2:2). Ono čemu je Pavle naučIo Priskili − ili Prisku, kako je ona volela da je zovu − i Akvilu, oni su zauzvrat preneli na Apola. On je takođe počeo da to prenosi dalje − na ljude u Korintu! Tako su se Priskila i Akvila umnožavali. Počeli su da donose duhovni plod. Oni su dotakli život i taj život se rascvetao u učenika (1. Korinćanima 16:12), u koga su znali da mogu imati poverenja da će propovedati istinu i potpuno evanđelje drugima. Tako, dok je Pavle putovao Palestinom pre povratka u Malu Aziju, i dok su Prikila i Akvila otvorili svoj dom u Efesu za izgradnju crkve, Apolo je hranio hrišćane u Korintu. Božja Reč je brzo rasla, jer je seme Reči (1. Petrova 1:23) palo na pripremljenu zemlju. Lično sledbeništvo je proizvelo rast i novi život. Posle izvesnog vremena, ovaj par više nije bio potreban u Efesu. Tu je već bila uspostavljena crkva koja je mogla da nastavi njihovo delo. Bog ih je pozvao da se vrate u Rim. Klaudije je bio umro. Ponovo je Akvilin i Priskilin dom postao mesto okupljanja hrišćana, ovaj put u Rimu. Pavle ih je sada nazivao svojim saradnicima u Isusu Hristu. Bivši učenici su izrasli u vredne saradnike. Svuda su ih se i Jevreji i ne−Jevreji rado i sa zahvalnošću sećali u svim crkvama. Kratko su ostali u Rimu, verovatno zbog užasnog progonstva hrišćana pod Neronom. Ali oni su tu bili dovoljno dugo da osnuju još jednu crkvu. Gde god da su išli, životi su se menjali i obnavljali, jer su ljudi 201

uzverovali u Isusa Hrista. Vratili su se u Efes. Tradicija kaže da su Priskila i Akvila konačno umrli kao mučenici − odrubljene su im glave! Rimokatolička crkva praznuje njihova imena 8. jula; smatraju ih mučenicima. Priskila je bila izvanredna žena i supruga. Najverovatnije je da je nadmašivala svog muža, jer istorija i zapisi spominju njeno, ali ne i njegovo ime. Zauzela je istaknuto mesto u istoriji, zbog svog prijateljstva i saradnje sa Pavlom. Da li je bila poznatija od svog muža zato što je bila inteligentnija, bolje obrazovana ili jačeg karaktera? Ili je možda postala hrišćanka pre njega? Možda ga je ona i dovela Hristu? (1. Petrova 3:1−2). Biblija o tome ne govori. Međutim, njen brak je bio izvanredan. Ovi partneri su funkcionisali skladno u svim životnim aspektima − u veri, u društvenim i duhovnim interesima, u prijateljstvu, u tome koje je mesto Božja Reč zauzimala u njihovom životu, po tome koliko su je oboje proučavali i propovedali, kao i po spremnosti da se bez zadrške predaju drugima. Njihov životni cilj je bio da se potpuno predaju Bogu. Život je od Priskile mnogo tražio. Morala je da bude izuzetno vitalna da bi se stalno prilagođavala novim situacijama. Išla je na duga i zamorna putovanja. Rizikovala je život za širenje evanđelja. Za to istorijsko vreme ona je bila izuzetak jer je sa muškarcima radila kao njima jednaka, a ipak je zadobila njihovu ljubav i poštovanje. Ona nije poklekla pod iskušenjem da postane dominantna figura u braku. Ona je poštovala odnos koji je Bog želeo da postoji između njega i bračnih drugova (1. Korinćanima 11:3). Vekovima nakon njene smrti, njen život danas otkriva ženama tajne 202

plodonosnog života i braka koji je koristan za objavljivanje evanđelja. Priskilin život takođe pokazuje mogućnosti koje su dugo bile zanemarivane − otvaranje doma za evangeliziranje i izgradnju crkve. Da li je Pavle to naučio od Priskile i Akvile? Jer je baš to sredstvo koristio u budućnosti, kada su mu sva druga vrata bila zatvorena (Dela 28:30−31). Čak i danas, Priskila mnoge nadahnjuje da svoj dom otvore za širenje Carstva Božjega. Mnogo važnije od Priskilinog imena u istoriji je činjenica da je kroz vekove ona podsticala ljude da slede Hrista − na više načina.

203

Priskila, cenjeni saradnik u propovedanju evanđelja (Dela 18:1−4, 18−20, 24−26; Rimljanima 16:3−5; 1. Korinćanima 16:19)

Pitanja: 1. Nabroji sve crkve u kojima su Priskila i njen muž služili. Šta to govori o njenom karakteru? 2. Priskilinu posvećenost evanđelju uporedi sa Delima 28:30−31. Šta je bila jedinstvena mogućnost za dalje širenje evanđelja? 3. Prouči njen sastanak sa Apolom u svetlu 2. Timoteju 2:2 i navedi svoje zaključke. 4. Pažljivo pročitaj Dela 18:24−26. Koje je uslove Priskila ispunila da bi u toj situaciji služila? 5. Rezimiraj sve mogućnosti koje je Priskila iskoristila da bi bila koristan instrument za propovedanje evanđelja. 6. Kako je ona za tebe ohrabrenje ili podsticaj? Šta ćeš učiniti da bi sledila njen primer?

204

O piscu

O piscu Xin Karsen je odrasla u hrišćanskoj porodici, postala je hrišćanka sa 12 godina i to kao rezultat života i obuke njenih roditelja. Šest nedelja nakon stupanja u brak, Nemci su njenog supruga odveli u koncentracioni logor gde je on i umro. Neposredno pre svoje smrti, on je u svoj dnevnik zapisao citat iz Luke 9:62: "Isus mu pak reče: za carstvo Božije nije niko ko stavi svoju ruku na plug pa se osvrće natrag." Ovaj stih je za Xin postao izazov i dao joj je svrhu i smer u životu. Koristeći Pismo kao osnovu, otkrila je da se tako lakše suočava sa poteškoćama, da se odriče sopstvenih želja i želi jedino Božju volju. Godine 1948. u Holandiji je srela Dovsona Trotmana, osnivača Navigatora. Tu je započela službu u Navigatorima prevodeći na holandski jezik navigatorski Tematski sistem za učenje napamet, i rukovodeći svim spiskovima. Tokom godina radila je u mnogim poslovima sa Navigatorima. Žene kojima je Xin Karsen lično pomogla mogu se naći na skoro svim kontinentima kugle zemaljske. Xin je poznati govornik, vođa za proučavanje Biblije i osoba koja obučava za taj posao, i žena je sa višegodišnjim iskustvom u pisanju za hrišćanska periodična izdanja u Evropi. "Njeno ime je žena" je njena prva knjiga. Takođe je napisala "Njeno ime je žena − drugi deo", "Pored mirnih voda" i "Čovek koji je bio drugačiji".

205

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije… Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas: "Za poznanje mudrosti i vaspitanja, za shvatanje izraza razuma i primanje nauke pameti, pravičnosti, pravde i poštenja; za davanje prostima razbora, znanja i razmišljanja mladome čoveku. (Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN, I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

206