I
PRILOG ISTORIJI PITANJA
Istorija nauke uvek stiče naročitu važn ost n a on oj tački gd e se m i nalazim o; mi, doduše, cenim o svoje p re t h odnike i donekle sm o im zah va ln i zbog usluge koju su n am učinili. No niko ne voli d a ih sm atram o m učenici m a koje j e n eodoljiva strast d o vo d ila u opasne, a p o n e k a d gotovo i bezizlazn e situacije; p a ipak, p reci koji su p o sta v ili tem elje naše egzistencije često su ozbiljniji ne go njihovi p o to m c i koji se koriste tim nasleđem . Gete
U prvoj trećini XX stoleća naučna literatura о bajci nije bila previše bogata. Pored toga što se objavljivalo m alo ra dova, bibliografski pregledi su pokazivali sledeću sliku: najviše su objavljivani tekstovi, bilo je dosta radova о p o sebnim pitanjim a i relativno m alo radova opšteg karakte ra. A ako ih je i bilo, oni u većini slučajeva nisu bili strogo istraživački, nego su imali više filozofsko-diletantski karak ter. Podsećali su na radove učenih naturfilozofa iz XIX vé ka, do k su nam a bila p o treb n a precizna istraživanja, anali ze i zaključci. Evo kako je tu situaciju okarakterisao profe sor M. Speranski: "Ne zadržavajući se na dobijenim za ključcima, naučna etnografija nastavlja istraživanja, sm a trajući prikupljeni m aterijal još nedovoljnim za sistem at sku obradu. Na taj način nauka nastavlja da prikuplja m a terijal i da taj materijal obrađuje za buduća pokolenja, a
10
Prilog isto rijip ita n ja
kakva će biti ta uopštavanja i kada ćem o biti kadri da ih iz vršim o - ne zna se."1 A gde je uzrok te bespom oćnosti, tog ćorsokaka u koji je dvadesetih godina zapala nauka о bajci? Speranski baca krivicu na nedovoljnost materijala. Ali o d vrem ena kada su napisani navedeni redovi prošlo je m nogo godina. 2a to vrem e završen je kapitalni rad J. Boltea i G. Polivke p o d naslovom N apom ene u z bajke braće G rim 2, gde su uz svaku bajku toga zbornika navedene va rijante iz celog sveta. Poslednja knjiga završava se biblio grafijom, gde su navedeni izvori, to jest svi zbornici bajki za koje su autori znali, kao i drugi materijali koji su sadr žavali bajke. Taj pregled obuhvata oko hiljadu i dvesta na slova. D oduše, tu su i neki slučajni, sasvim sitni materijali, ali im a i velikih zbornika kao što su H ilja d u i je d n a noć ili Afanasjevljev zbornik sa svojih gotovo šest stotina teksto va. No to još nije sve. O grom an broj bajki još nije objav ljen, a često čak ni popisan. O ne se čuvaju u arhivima ra znih ustanova i privatnih lica. Stručnjaku su neke od tih zbirki dostu p n e. Zahvaljujući tom e, m aterijal Boltea i Po livke m ože se u p o jedinim slučajevima proširiti. No, ako je tako, kolikom o n d a količinom bajki uopšte raspolažem o? I dalje: ima li m nogo takvih istraživača koji bi obuhvatili b ar sam o štam pani materijal? Govoriti u takvim uslovim a kako je "prikupljeni m ateri jal još nedovoljan" - apsolutno ne priliči. Znači, nije u pitanju količina m aterijala. U pitanju je drugo: m etod izučavanja. 1М. Сперанский, Русская устная словесность, Москва, 1917, str. 400. 2 J. Bolte, G. Polivka, Anmerkungen zu den Kinder- u nd H au smärchen d er Brüder Grimm, Bd. I, III, Leipzig, 1913, 1913, 1918.
affcipv e есміеди*
M orfologija bajke
11
Dok fizičko-matematičke nauke raspolažu skladnom klasifikacijom, unifìkovanom term inologijom koju su pri hvatili specijalni kongresi, m etodikom koja se usavršava prenošenjem o d učitelja učenicima, mi ništa od toga n e mamo. Šarenilo i živopisna m nogolikost m aterijala bajki uslovljavaju da se jasnost, preciznost u postavljanju i rešavanju pitanja postiže samo uz velike teškoće. Ja ne pretendujem da u ovom ogledu dam celovito izlaganje istorije proučavanja bajke. U kratkoj uvodnoj glavi to je i nem ogučno, a nem a ni veće potrebe za tako nešto, pošto je ta istorija već više p u ta pisana.3 Potrudiću se jedino da kritič ki osvetlim pokušaje rešavanja nekih osnovnih problem a izučavanja bajki, i da u sp u t čitaoca uvedem u krug tih p ro blema. Teško da se m ože sum njati u to da se pojave i objekti koji nas okružuju m ogu proučavati ili prem a njihovoj strukturi i kompoziciji, ili prem a njihovu poreklu, ili p re m a onim procesim a i prom enam a kojima su podložni. Takođe je p o tp u n o očevidno i ne treba nikakvih dokaza za to da se о poreklu bilo kakve pojave m ože govoriti tek p o što se ta pojava opiše. Bajka se, m eđutim , uvek proučavala uglavnom genet ski, najčešće čak bez pokušaja p reth o d n o g sistem atskog opisivanja. О istorijskom proučavanju bajki zasad neću govoriti; govoriću sam o о njihovom opisivanju, jer je ap solutno beskorisno govoriti о genetici bez specijalnog rasvetljavanja pitanja opisa, kao što se obično čini. Jasno je da je pre nego što postavim o pitanje: o tk u d a bajka p o ti če?, p o treb n o odgovoriti na pitanje: sta j e bajka? Pošto je žanr bajke izuzetno raznolik i, kako izgleda, ne m ože se odm ah proučiti u celosti, znači da m ateriju 3 Vidi В. Савченко, Русская народная сказка, Киев 1913·
12
Prilog istoriji p ita n ja
treba podeliti u delove, to jest klasifikovati je. Pravilna kla sifikacija jedna je od prvih etapa naučnog opisivanja. Od pravilnosti klasifikacije zavisi i pravilnost daljeg proučava nja. No, m ada se klasifikacija nalazi u osnovi svakog p ro u čavanja, sam a o n a treba da bude rezultat izvesnog p re t ho d n o g ispitivanja. Vidimo, m eđutim , da stvari stoje u p ra vo suprotno: večina istraživača počinje od klasifikacije, unoseći u nju m aterijal spolja, a ne izvodeći klasifikaciju iz njenog suštinskog materijala. Kao što ćem o naknadno videti, klasifikatori osim toga često krše čak i najprostija pravila podele. Mi u tom e otkrivam o jedan od uzroka onoga ćorsokaka о kom e govori Speranski. Zadržim o se na nekoliko prim era. Najobičnija p odela n arodnih priča jeste ona na: fanta stične priče, realističke priče i priče о životinjam a4. Na p r vi pogled sve izgleda pravilno. No hteli-ne hteli, nastaje pitanje: a zar priče о životinjam a ne sadrže elem ent čude snog, i to p o nekad u najvećem stepenu? I obrnuto: ne igraju li u fantastičnim pričam a veliku ulogu upravo životi nje? Može li se takva oznaka sm atrati dovoljno tačnom? Afanasjev, na prim er, priču о ribaru i ribici ubraja m eđu priče о životinjama. Je li u pravu ili nije? Ako nije, zašto? Dalje ćem o videti kako n arodna priča s najvećom lakoćom istovetne radnje pripisuje ljudim a, predm etim a i životinja ma. To je pravilo uglavnom tačno za takozvane bajke, no on o se sreće i u narodnim pričam a uopšte. Jed an o d naj poznatijih prim era u tom pogledu jeste priča о deobi letine ("Meni, Medo, vršci, a tebi koreni"). U Rusiji biva obm a nu t medved, a na Zapadu đavo. Prem a tom e, ta priča, uze 4 Predložio ju je V. F. Miler (В. Ф. Миллер). Ta klasifikacija se u suštini podudara s klasifikacijom mitološke škole (mitske, о životi njama, realističke).
M orfologija bajke
13
ta u svojoj zapadnoj varijanti, odjednom ispada iz reda priča о životinjama. I kuda o nda spada? Jasno je da o n a nije ni realistična priča, jer ko je video da se u stvarnosti letina deli na takav način? Ali to nije ni fantastična priča. O na se u datu klasifikaciju uopšte ne uklapa. Pa ipak, utvrdičemo da je navedena klasifikacija u nače lu pravilna. Istraživači su se tu rukovodili instinktom, pa se njihove reči ne podudaraju s onim što su zaista osećali. Te ško da će se neko prevariti da priču о žar-ptici i sivom vuku ubroji m eđu priče о životinjama. Takođe nam je p o tp u n o jasno da se i Afanasjev prevario što se tiče priče о zlatnoj ri bici. Ali mi to vidimo ne zato što se u bajkama pojavljuju ili ne pojavljuju životinje, nego zato što bajke imaju sasvim na ročitu strukturu, koja se oseća odm ah i koja određuje vr stu, iako toga nismo ni svesni. Svaki istraživač, kad govori da klasifìkuje po navedenoj shemi, u stvari klasifìkuje d ru gačije. Ali, protivrečeći sam om e sebi, on upravo postupa pravilno. No, ako je tako, ako se podela nesvesno zasniva na stru ktu ri bajke, još neproučenoj, pa čak i nedefmisanoj, znači da celokupnu klasifikaciju narodnih priča treba posta viti na nov kolosek. Treba je prevesti na formalne, struktur ne oznake, kao što se čini u drugim naukama. A da bi se to učinilo, te oznake treba najpre proučiti. Ali mi istrčavamo napred. Situacija koju sam izložio ostala je nerazjašnjena do danas. Dalji pokušaji u suštini ne unose poboljšanja. Tako, na prim er, u svome poznatom radu Psihologija naro da Vunt predlaže sledeću podelu:5 1. Mitološke priče - basne (Mythologische Fabel m ärchen) . 2. Čiste bajke (Reine Zauberm ärchen). 5W. Wundt, Völkerpsychologie, Bd. II, Leipzig, I960, Abt. 1, str. 346.
14
Prilog isto rijip ita n ja
3. Biološke priče i basne (Biologische M ärchen u n d Fabeln). 4. Čiste basne о životinjam a (Reine Tierfabeln). 5. Priče "о poreklu" (Abstamm ungsm ärchen). 6. Šaljive priče i basne (Scherzm ärchen u n d Scherzfa beln). 7. M oralne basne (Moralische Fabeln). Ova klasifikacija je m nogo bogatija od prethodnih, ali i o n a po b u đ u je prigovore. B asna (term in koji se u sedam vr sta sreće pet puta) formalna je kategorija. Nije jasno šta je Vunt p o d tim nazivom razum eo. Term in "šaljiva" priča uopšte je nedopustiv, pošto se ista priča m ože tumačiti i herojski i kom ično. Dalje se pitamo: kakva je razlika izme đu "čiste basne о životinjama" i "moralne basne"? Po čem u "čiste basne" nisu "moralne" i obrnuto? R azm otrene klasifikacije tiču se podele narodnih priča po vrstam a. No u p o red o s podelom n arodnih priča po vr stam a postoji i p o dela po sižeim a. Ako ne ispada srećno podela po vrstama, m ože se reći da p o d ela po sižeim a počinje da stvara p o tp u n haos. Ne ću govoriti о tom e da se tako složen i n eo d ređ en pojam kao što je siže ili u o p šte ne određuje, ili ga svaki au to r o d ređ u je na svoj način. Istrčavajući napred, reći ću da je p o dela bajki p o sižeim a u suštini apsolutno nem oguća. O na se takođe m ora postaviti na nove tem elje, kao i podela po vrstama. Bajke imaju jednu osobenost: sastavni delovi jed ne bajke m ogu bez ikakve izm ene biti preneseni u drugu. Kasnije ću taj zakon prenosivosti objasniti podrobnije, a zasad se m ogu ograničiti ukazivanjem na to da se, na pri m er, baba Jaga m ože sretati u najraznolikijim bajkama, u najraznovrsnijim sadržajima. To je osobenost narod ne ba jke. M eđutim , bez obzira na tu osobinu, siže se obično o d
M orfologija bajke
15
ređuje ovako: uzim a se bilo koji deo bajke (često slučajan, koji prosto b o d e oči), dodaje se predlog "o", i o d redba je gotova. Tako bajka u kojoj postoji borba sa zm ajem posta je "bajka о borbi sa zmajem", bajka u kojoj se pojavljuje Koščej postaje "bajka о Koščeju", i tako dalje, pri čem u n e ma jedinstvenog principa u izboru odredbenih elem enata. Ako se sada setim o zakona prenosivosti, dobićem o - i to je logički neizbežno - p o tp u n u zbrku ili, tačnije rečeno, ukrštenu podelu, a takva klasifikacija uvek iskrivljuje sušti nu proučavanog materijala. Uz to dolazi još neujednače nost osnovnog principa podele, to jest krši se još jedno od najelem entarnijih pravila logike. Takva situacija traje sve do naših dana. Ovo stanje ilustrovaču pom oću dva prim era. Godine 1924. pojavila se knjiga о bajci odeskog profesora R. M. Vol kova6. Već na prvim stranam a svoga dela Volkov utvrđuje da fantastična priča ima petnaest sižea. Ti su sižei sledeći: 1. О nevino progonjenim a. 2. О junaku-glupaku. 3. О tri brata. 4. О borcim a protiv zmaja. 5. О traganju za zaručnicom . 6. О m udroj devojci. 7. О ukletim a i začaranima. 8. О vlasniku amajlije. 9. О vlasniku čudotvornih predm eta. 10. О nevernoj ženi, itd.
6 Р. М. Волков, Сказка. Розыскания по сюжетосложению народ ной сказки, t. 1., Сказка великорусская, белорусская, [Одесса], 1924.
16
Prilog isto rijip ita n ja
Kako je ustanovljeno tih petnaest sižea - nije objašnjeno. No, ako se udubim o u princip podele, zapazićemo sledeće: prva vrsta o d ređena je po zapletu (da je tu odista u pitanju zaplet, videćem o kasnije), druga - po karakteru junaka, tre ća - po broju junaka, četvrta - po jednom e od m om enata razvoja radnje, itd. Dakle, principa podele uopšte nema. Nastaje odista haos. Zar nem a bajki u kojima tri brata (treća vrsta) tragaju za zaručnicam a (peta vrsta)? Zar vlasnik amaj lije ne kažnjava pom oću te amajlije nevem u ženu? Na taj način, ova klasifikacija nije naučna klasifikacija u pravom smislu reči, o na nije ništa drugo do uslovni registar čija je vrednost veom a sumnjiva. I zar se slična klasifikacija može ma i izdaleka uporediti sa klasifikacijom biljaka i životinja, stvorenoj ne odoka, nego posle preciznog i dugog p reth o d nog proučavanja materijala? Pošto sm o se dotakli pitanja о klasifikaciji, ne m ožem o da preču timo registar narodnih priča koji je načinio Anti Ar ne7. Ame je jedan od osnivača takozvane finske škole. Ovde nije m esto da ocenjujem taj pravac po zasluzi. Ukazaću sa m o na to da u naučnoj literaturi postoji znatan broj članaka i zapažanja о varijantama uz pojedine sižee. Takve varijante se ponekad izvlače iz najneočekivanijih izvora. Njih se p o stepeno nakupilo veom a m nogo, a sistematske razrade n e ma. Na to je uglavnom i usm erena pažnja toga pravca.
7 A. Aarne, Verzeichnis d er Märchentypen. "Folklore Fellows Communications", №3, Helsinki, 1911. Registar je više puta pre vođen i objavljivan. Ruski prevod: Η. П. Андреев, Указатель сказочныех сюжетов по системе Аарне, 1920. Poslednje izda nje: "The Types o f the Folktale. A classification and Bibliography Antti Aam e’s Verzeichnis der Märchentypen (FFC № 3). Transla ted and Enlarged by S. Thompson". "Folklore Fellows Communi cations", № 184, Helsinki, 1964.
M orfologija bajke
17.
Predstavnici te škole pronalaze i upoređuju varijante poje dinih sižea na osnovu njihove rasprostranjenosti u svetu. Materijal se grupiše geo-etnografski, po izvesnom unapred razrađenom sistemu, a potom se izvode zaključci о osnov noj strukturi, rasprostranjenosti i poreklu sižea. Međutim, i ovaj m etod izaziva niz prigovora. Kao što ćemo dalje videti, sižei (naročito sižei bajki) u najtešnjem su m eđusobnom srodstvu. Odrediti gde se završava jedan siže sa svojim vari jantam a i gde počinje drugi, m ogućno je tek posle uporednog proučavanja sižea bajki i tačnog utvrđivanja principa iz b ora sižea i njihovih varijanata. A toga nema. Prenosivost elem enata ovde takođe nije uzeta u obzir. Radovi te škole polaze o d nesvesne pretpostavke da je svaki siže nešto or ganski celovito, da se m ože istrgnuti iz niza drugih sižea i proučavati sam za sebe. M eđutim, p o tp u n o objektivno razdvajanje jednog sadr žaja o d drugog i izbor varijanata - uopšte nije nešto jedno stavno. Sižei bajke su tako tesno m eđusobno povezani, toli ko se m eđusobno prepliću da to pitanje zahteva specijalno p reth o dn o proučavanjep re no što počnem o izdvajati sižee. Bez takvog proučavanja istraživač biva prepušten svome ukusu, a objektivno razdvajanje je dotle naprosto nem ogu će. Navešću jedan prim er. Među varijantama bajke Frau Holle Bolte i Polivka navode Afanasjevljevu bajku B aba Jag a (102)8". Postoje i upućivanja još na ceo niz drugih, veo ma raznolikih bajki s tim sižeom. Oni navode sve ruske vari jante poznate u to vreme, čak i takve u kojima je baba Jaga zam enjena zmajem ili miševima. Ali ne navode bajku Mraz. Postavlja se pitanje: zašto? Jer tu postoje isto proterivanje 8 Ovde i dalje u tekstu data je numeracija bajki po poslednjem izdanju Afanasjevljeva zbornika {Народные русские сказки A. H. Афанасьева, t. 1-3, Москва, 1950) v. takođe strane 27. i 134.
18
Prilog isto rijip ita n ja
pastorke i njen povratak s poklonim a, isto slanje rođene kćeri i njeno kažnjavanje. Čak i više; i M raz i Frau Holle predstavljaju personifikaciju zime, samo što je u nemačkoj bajci personifikacija u ženskom rodu, a u ruskoj - u m u škom. No, po svoj prilici, M raz se usled um etničke izrazitosti te bajke, subjektivno utvrdio kao određen bajkovni tip, kao određen sam ostalni siže koji može da ima svoje sopstvene varijante. Na taj način vidimo da potpuno objektiv nih kriterijuma za razdvajanje jednoga sižea od drugoga nema. Tamo gde jedan istraživač bude video jedan sadržaj, drugi će videti njegovu varijantu, i obrnuto. Naveli smo ve om a jednostavan prim er, a prilikom širenja i obogaćivanja materijala - uvećavaju se i rastu teškoće. No, bilo kako bilo, m etodi ove škole zahtevali su pre svega popis sižea. Sastavljanje toga popisa preduzeo je Ame. Taj registar ušao je u m eđunarodnu upotrebu i najvećma doprineo proučavanju bajke: zahvaljujući Am eovom registru postalo je m ogućno šifrovanje bajki. Sadržaj je Ar ne nazvao tipovim a i svaki tip je num erisan. Kratko uslovno označavanje bajki (u ovom slučaju - upućivanje na broj registra) veoma je pogodno. No, uporedo s tim vrlinama, registar ima i m nogo su štinskih nedostataka: kao klasifikacija on nije bez onih gre šaka koje pravi Volkov. Osnovne vrste su ove: I. Priče о ži votinjama. II. Priče u užem smislu reći. III. Anegdote. Tu je lako prepoznati ranije m etode, prepravljene na nov način. (Donekle je čudno što se priče о životinjama, reklo bi se, ne smatraju pričama u užem smislu reči.) Dalje se nam eće pitanje: da li je pojam anegdote toliko proučen da bismo se njime mogli p otpuno m im o služiti (uporedi term in basna kod Vunta)? Neću se podrobnije upuštati u ovu klasifikaci ju, zadržaću se samo na bajkama koje je izdvojila u poseb-
M orfologija bajke
19
nu podvrstu. Napom enim o uzgred da je jedna od Arneovih zasluga što je uveo podvrste, jer podela na rodove, vrste i varijante pre njega nije bila razrađivana. Bajke, pak, po Arneu, obuhvataju sledeće kategorije: 1. natprirodni protiv nik, 2. natprirodni suprug (ili supruga), 3. natprirodni za datak, 4. natprirodni pom oćnik, 5. natprirodni predm et, 6. natprirodna snaga ili um eće, 7. ostali natprirodni motivi. U vezi sa ovom klasifikacijom m ogu se gotovo doslovce p o n o viti prigovori izrečeni Volkovljevoj klasifikaciji. Jer šta da ra dimo, na prim er, s onim bajkama u kojima natprirodni z a d a ta k rešava n a tprirodni p o m o ć n ik, što se upravo sreće veom a često, ili s onim bajkama u kojima natprirodna su p ru g a baš i jeste na tp rirodni pom oćnik? Istina, Ame nije ni nastojao da stvori naučnu klasifikaci ju u pravom smislu: njegov registar važan je kao p ra k tič n i vodič, i, kao takav, ima ogrom an značaj. Ali Am eov registar krije drugu opasnost. Sugerira nam suštinski nepravilne predstave. Jasna podela na tipove zapravo ne postoji, ona je vrlo često sam o fikcija. Ako tipovi i postoje, onda ne po stoje u onoj ravni kako naznačuje Ame, nego u ravni struk turnih osobenosti sličnih bajki, ali о tom e kasnije. M eđu sobna bliskost sadržaja i nem ogućnost potp u n o objektiv nog razgraničenja uslovljavaju da prilikom svrstavanja tek sta u jedan ili drugi tip često ne znam o koji broj da odabe remo. Podudarnost tipa i teksta koji se određuje često je sa m o približna. Od sto dvadeset i pet bajki navedenih u zbor niku A. I. Nikiforova, dvadeset i pet bajki (tj. 20%) uvrštene su u tipove približno i uslovno, što Nikiforov obeležava za gradam a.9 A šta će se postići ako razni istraživači počnu istu 9 А. К. Никифоров, "Сказочные материалы Заонежья, собранные в 1926 году", Сказочная комиссия в 1926 г. Обзор работ, Ленин град, 1927.
20
Prilog istoriji p ita n ja
bajku da ubrajaju u razne tipove? S druge strane, pošto se tipovi određuju na osnovu toga da li u njima postoje izrazi ti m om enti a ne na osnovu strukture bajki, i pošto jedna bajka može da sadrži nekoliko takvih m om enata, onda jed nu bajku ponekad treba pripisati nekolikim tipovima o d jednom (do pet brojeva za jednu bajku), što nipošto ne zna či da se dati tekst sastoji od pet sižea. Takav način utvrđiva nja u suštini je određivanje po sastavnim delovima. Za izvesnu grupu bajki Ame sâm odstupa od svojih principa i o d jednom p o tp u n o neočekivano i donekle nedosledno, umesto podele na sižee, prelazi na podelu po motivima. Tako on izdvaja jednu o d svojih podvrsta - grupu kojoj daje na slov "priče о glupom đavolu". Ali ova nedoslednost opet pokazuje da je Ame instinktivno izabrao pravi put. Dalje ću se potruditi da pokažem kako proučavanje na osnovu sit nih sastavnih delova i jeste pravilan način proučavanja. Vidimo, dakle, d a u pogledu klasifikacije n arodnih pri ča situacija nije najpovoljnija. A klasifikacija je jedan od prvih i najvažnijih stupnjeva u proučavanju. Setimo se bar koliko je važan značaj za botaniku imala prva naučna kla sifikacija - Lineova. Naša nauka nalazi se još u predlineovskom periodu. Pređim o sada na drugu važnu oblast proučavanja baj ke: na njeno suštinsko opisivanje. Tu se m ože uočiti sledeća slika: veom a često istraživači koji dodiruju pitanje opisa ne bave se klasifikacijom (Veselovski). S druge stra ne, klasifikatori ne opisuju bajku uvek p o d ro b n o , nego proučavaju sam o neke njene strane (Vunt). Ako se jedan istraživač bavi i jednim i drugim , on d a klasifikacija ne d o lazi posle opisa, nego se opisuje u okvirima u n ap red utvr đen e klasifikacije. О opisivanju bajke A. N. Veselovski je govorio veom a malo. No o n o što je govorio ima ogrom an značaj. Veselov-
M orfologija bajke
21
ski p o d sižeom razum e kom pleks m otiva. Motiv se m ože pripisati različitim sižeim a.10 ("Serija motiva je siže. Motiv prerasta u siže." "Sižei su varijabilni: u sižee prodiru novi motivi, ili se sižei kom binuju jedan s drugim." "Pod sižeom ja razum em tem u u koju se upliću razne situacije - motivi.") Za Veselovskog m otiv je prim aran, a siže - se kundaran. Siže je za Veselovskog već stvaralački akt, akt sjedinjenja. O tuda za nas proizlazi n eo p h o d n o st da bajke proučavam o ne toliko po sižeima, koliko pre svega po motivima. Kad bi nauka о bajci više sledila zavet Veselovskog: "raz graničiti p roblem m o tiva o d problem a sadržaja"n . (pod vukao Veselovski), m noge bi nejasnoće već bile likvidi rane.12 Ali učenje Veselovskog о motivima i sižeima predstavlja samo opšti princip. Konkretno tum ačenje term ina m o tiv koje je dao Veselovski danas se više ne može prim eniti. Po Veselovskom, motiv je nerazloživa jedinica pripovedanja. ("Pod motivom ja razum em najjednostavniju jedinicu pri povedanja." Obeležje motiva je njegova predstavna, jednočlana shematičnost; takvi su nerazloživi elem enti niže m ito logije i narodne bajke").13 Međutim, motivi koje o n navodi kao prim ere m ogu se raščlaniti. Ako je m otiv neka vrsta lo gičke celine, onda svaka rečenica bajke čini motiv ("imao 10 A. H. Веселовский, Поэтика сюжетов, - Собрание сочине ний, сер. 1. (Поэтика), т. 2, вып. 1. СПб., 1913, str. 1-133. 11 Isto. 12 Volkovljeva kobna greška: "Siže bajke i jeste ona postojana jedinica od koje se jedino može polaziti prilikom izučavanja baj ke", (Р. М. Волков, Сказка, str. 5). Odgovorimo: siže nije jedinica, nego kompleks, on nije postojan, već promenljiv, i prilikom izuča vanja bajke od njega se ne može polaziti. 13 A. H. Веселовский, Поэтика сюжетов, str. 11, 3·
22
Prilog isto rijip ita n ja
otac tri sina" je motiv; "Ivan se bori sa zmajem" je motiv, itd.). To uopšte ne bi bilo tako loše kada se motivi stvarno ne bi mogli razložiti. To bi om ogućilo da se načini registar motiva. No, evo, uzm im o m otiv "zmaj otim a carevu kćer" (prim er nije uzet o d Veselovskog). Taj se motiv razlaže na četiri elem enta od kojih se svaki m ože posebno varirati. Zmaj može biti zam enjen Koščejem, vihorom, đavolom, so kolom, čarobnjakom. Otmica se m ože zameniti vampirizm om i raznim postupcim a kojima se u bajci postiže nesta nak. Kći može biti zam enjena sestrom , zaručnicom , ženom , majkom. Car može biti zam enjen carevim sinom, seljakom, popom . Na taj način, uprkos Veselovskom, m oram o prizna ti da m otiv nije jednočlan, da nije nerazloživ. Poslednja razloživa jedinica kao takva ne predstavlja logičku ili um etničku celinu. Slažući se s Veselovskim da je za opisivanje deo prim am iji o d celine (a po Veselovskom motiv je i po svom poreklu prim am iji o d sižea), kasnije ćem o m orati da resi m o zadatak izdvajanja izvesnih osnovnih elem enata drukči je nego što to čini Veselovski. O no što nije uspeo Veselovski, nisu uspeli ni drugi istra živači. Kao na prim er m etodski veom a značajnog postupka m ožem o ukazati na m etode Žozefa Bedijea14. Važnost Bedijeova postupka sastoji se u tom e što je Bedije prvi shvatio da u bajci postoji nekakav odnos m eđu njenim stalnim i promenljivim veličinama. O n pokušava da to izrazi shem at ski. Stalne, suštinske veličine on naziva elem entim a i obeležava ih grčkim slovom om ega (ω). Ostale prom enljive veli čine obeležava latinskim slovima. Na taj način, shem a jedne bajke je ω + я + 6 + c, druge - ω+α + b + с + n, zatim ω + 1+m+rc, i tako dalje. Ali ova u suštini pravilna misao razbija se о nem ogućnost da se ta om ega precizno odredi. Ostaje 14 J. Bédier, Les fabliaux, Paris, 1893.
M orfologija bajke
23
nerazjašnjeno šta u suštini, objektivno, predstavljaju Bedijeovi elem enti i kako ih izdvojiti15. U opšte uzev, problem im a opisivanja bajke naučnici se nisu m nogo bavili, uzim ajući radije bajku kao nešto goto vo, dato. Tek u naše vrem e sve se više širi m isao о n e o p h odnosti tačnog opisivanja, iako se о oblicim a bajke govo ri još o d davnina. I odista, dok su opisani i m inerali, i bilj ke, i životinje (i to opisane i raspoređene upravo po svojoj građi), do k je opisan ceo niz književnih vrsta (basna, oda, dram a itd.), bajka se još uvek proučava bez takvog opisa. Do kakvog apsurda ponekad dovodi genetsko proučava nje bajki, bez zaustavljanja na njenim oblicima, pokazao je V. B. Šklovski16. Kao prim er on navodi poznatu bajku о prem eravanju zem lje kožom. Junak bajke dobija dozvolu da uzm e onoliko zemlje koliko m ože da obuhvati volov skom kožom . O n iseca kožu na kaiše i obuhvata više ze mlje no što je očekivala prevarena strana. V. F. Miler i d ru gi trudili su se da tu vide tragove pravnog akta. Šklovski piše: "Pokazuje se da prevarena strana - a u svim varijanta m a bajke u pitanju je prevara - nije protestovaia protiv prisvajanja zemlje zato što se zemlja u opšte m erila na taj način. Nastaje besmislica. Ako je u vrem e kada se, po p re t postavci, odigrala radnja bajke postojao običaj da se ze mlja meri, koliko m ože da se obuhvati kaišem i bio poznat i prodavcu i kupcu, o n d a ne sam o što nem a nikakve p re vare, nego nem a ni sižea, pošto je prodavač sam znao u 15 Upor. С. Ф. Ольденбург, Фаблио восточного происхождения ("Журнал Министарства народного просвещения, ч. CCCXLV, 1903, №4, итд. И, str. 217-238), gde je data detaljnija ocena Bedijeovih postupaka. 16 В. Шкловский, О теории прозы. - Москва-Ленинград, 1925, str. 24 и даље.
24
Prilog isto rijip ita n ja
šta se upušta". Na taj način dovođenje bajke u vezu sa istorijskom stvarnošću bez razm atranja osobenosti bajkovne priče kao takve navodi na pogrešne zaključke, bez o b zira na ogrom nu erudiciju istraživača. M etodi Veselovskog i Bedijea spadaju u više ili m anje daleku prošlost. Iako su ti naučnici radili uglavnom kao istoričari folklora, njihovi postupci form alnog proučava nja predstavljali su nova, u osnovi valjana dostignuća, ali koja niko nije razradio ni prim enio. Danas je n eo p h o d no st proučavanja oblika bajke izvan svake sum nje. Proučavanje strukture svih vidova bajke jeste najneop hodniji preduslov za istorijsko proučavanje bajke. Prou čavanje form alnih zakonitosti pred o d ređ u je proučavanje istorijskih zakonitosti. Takve uslove, pak, može zadovoljiti samo proučavanje koje otkriva zakonitosti strukture, a ne takvo koje predsta vlja spoljni katalog formalnih postupaka um etnosti bajke. U već pom enutoj Volkovljevoj knjizi predlaže se sledeći način opisivanja. Bajke se, pre svega, raščlanjuju na motive. Moti vima se sm atraju kako svojstva junaka ("dva zeta pam etna, treći budala") tako i njihov broj ("tri brata"), postupci juna ka ("očev zavet da se posle smrti bdi na njegovu grobu, zavet koji ispunjava samo budala"), predm eti ("kućica na kokošijim nogam a, amajlije") itd. Svakom takvom motivu od govara uslovni znak - slovo i brojka ili slovo i dve brojke. Više ili manje srodni motivi obeležavaju se istim slovom uz razne brojke. Sada se postavlja pitanje: ako hoćem o da bu dem o stvarno dosledni i da na ovaj način obeležavamo ap solutno celu sadržinu bajke, koliko ćem o motiva dobiti? Volkov daje oko dvesta pedeset oznaka (tačnog spiska ne ma). Jasno je da je propušteno veom a m nogo, da je Volkov na neki način odabirao, ali kako - ne zna se. Pošto je ovako izdvojio motive, Volkov transkribuje bajke, m ehanički pre
M orfologija bajke
25
vodeći motive u znake i upo redu jući sheme. Slične bajke, razum e se, daju slične sheme. Transkripcije zauzimaju celu knjigu. Jedini "zaključak" koji se može izvesti na osnovu ovak vog prepisivanja jeste - da slične bajke liče jedne na druge zaključak koji ni na šta ne obavezuje i ničem u ne vodi. Vidimo kakve su p rirode problem i koje nauka razrađu je. N edovoljno priprem ljen čitalac m ože se upitati: ne ba vi li se nauka takvim apstrakcijam a koje, u suštini, uopšte nisu potrebne? Nije li svejedno da li je m otiv razloživ ili nerazloživ, nije li svejedno kako izdvajati osnovne elem en te, kako bajku klasifìkovati, da li je proučavati po motivi m a ili po sižeima? I nehotice javlja se želja da se postave neka konkretnija, dostižnija pitanja - pitanja bliža svakom čoveku koji n aprosto voli bajku. No takav zahtev zasniva se na zabludi. Navešću analogiju. Da li je m ogućno govori ti о životu jezika bez ikakvog znanja о vrstam a reči, tj. о izvesnim grupam a reči svrstanim po zakonim a njihove promene? Živi jezik je konkretna datost, gramatika je njegov apstraktan supstrat. Ti supstrati nalaze se u osnovi m n o gih životnih pojava, i upravo ka tom e je usm erena pažnja nauke. Bez proučavanja tih apstraktnih osnova ne m ože se objasniti nijedna konkretna datost. Nauka se nije ograničila na pitanja koja su ovde dodir nuta. Govorio sam samo о onim pitanjim a koja su u vezi s morfologijom. Pored ostalog, nisam dodirnuo ogrom nu oblast istorijskih istraživanja. Ta istorijska istraživanja m ogu spolja izgledati zanimljivija od morfoloških istraživanja, i na tom polju je učinjeno veom a m nogo. Ali opšte pitanje: ot kuda potiče bajka - u celini nije rešeno, m ada i tu nesum njivo postoje zakoni nastajanja i razvitka, koji još čekaju da budu proučeni. Zato je tim više učinjeno u vezi sa poseb nim pitanjima. Nabrajanje im ena i radova ne bi imalo smi sla. Ali tvrdim i tvrdiću da dok nem a pravilne morfološke
26
Prilog isto rijip ita n ja
obrade, ne može biti ni pravilne istorijske obrade. Ako ne um em o da raščlanimo bajku na njene sastavne delove, ne ćem o um eti ni da izvršimo pravilno poređenje. A ako ne um em o da upoređujem o, kako onda m ožem o rasvetliti, na prim er, indoegipatske odnose, ili odnose grčke bajke p re m a indijskoj itd? Ako ne budem o um eli da uporedim o baj ku sa bajkom, kako ćemo o nda proučavati vezu bajke s reli gijom, kako ćem o upoređivati bajku i mitove? Najzad, kao što sve reke teku u m ore, sva pitanja proučavanja bajki tre ba da rezultiraju rešenjem najvažnijeg, dosad nerešenog problem a - problem a sličnosti bajki na celój Zemljinoj ku gli. Kako objasniti sličnost bajke о princezi-žabi u Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, Indiji, u Americi kod crvenokožaca i na Novom Zelandu, pri čem u se ne m ože istorijski dokazati postojanje veze m eđu narodima? Ta sličnost se ne može objasniti ako nam je predstava о prirodi te sličnosti pogre šna. Istoričar koji nije dovoljno vičan morfološkim pitanji m a neće uočiti sličnost tam o gde ona zaista postoji; propustiće podudarnosti koje su za njega važne, ali koje nije za pazio, i o brnuto, tam o gde m u se učini da je otkrio sličnost, stručnjak m orfolog moći će dokazati da su upoređivane p o jave p o tp u n o heteronim ne. Vidimo, dakle, da o d proučavanja oblika zavisi veom a m nogo. Nećemo se, zato, odricati m ukotrpnog, analitičkog, donekle pipavog rada, kom plikovanog još i time Što je preduzet kroz prizm u apstraktno-form alnih pitanja. Takav m ukotrpan, "nezanimljiv" rad jeste p u t do opštih, "zanimlji vih" teorija.
II
METÓD I GRAĐA Bio sam potpu n o uveren d a opšti tip, zasn o va n na transform acijam a, p ro la zi k ro z sva organska bića i d a bi se on m ogao p o sm a tra ti u svim d elovim a na nekom srednjem preseku. Gete
Pre svega, pokušajm o da form ulišem o svoj zadatak. Kao što sam već pom enuo u predgovoru, ovaj rad je posvećen narodnim bajkama. Postojanje bajki kao posebne vrste uzi ma se kao neo p h o dna radna hipoteza. Pod "bajkama" razum em o, zasad, priče, koje su u registru Ame-Tomsona izdvojene pod brojevima od 300 do 749. Ta odredba je pre liminarna, veštačka, ali kasnije ćem o imati prilike da dam o tačniju definiciju ovih priča, zasnovanu na izvedenim za ključcima. Mi preduzim am o uporedno proučavanje njihovih sižea. Radi poređenja izdvajamo sastavne delove bajki pre ma posebnim postupcim a (v. niže), a zatim bajke upoređujem o po njihovim sastavnim delovima. Kao rezultat dobija se morfologija, tj. opis bajke prem a njenim sastavnim delo vima i odnosu delova jednih prem a drugim a i prem a celini. Ali kojim se m etodam a m ože postići tačan opis bajke? U poredim o sledeće slučajeve: 1. Car daje junaku orla. Orao prenosi junaka u drugo carstvo (171). 2. D eda daje Sučenku konja. Konj prenosi Sučenka u drugo carstvo (132).
28
M etód i g ra đ a
3. Č arobnjak daje Ivanu čamac. Čamac prenosi Ivana u drugo carstvo (138). 4. Princeza daje Ivanu prsten. Momci iz p rstena p re n o se Ivana u drugo carstvo (136); itd. U navedenim slučajevima postoje stalne i promenljive ve ličine. Menjaju se nazivi (i s njima atributi) likova, ali se ne m enjaju njihove radnje ilifunkcije. O tuda zaključak da bajka često jednake radnje pripisuje raznim likovima. To nam om ogućuje da bajku proučavam o p o fu n k c ija m a likova. M oraćem o utvrditi u kojoj m eri te funkcije stvarno predstavljaju ponovljive, stalne veličine bajke. Postavljanje svih ostalih pitanja zavisiče o d rešenja prvog pitanja: koli ko se funkcija m ože naći u bajci? Istraživanja su pokazala da je ponavljanje funkcija zapa njujuće. Tako i baba Jaga, i Mraz, i m edved, i šumski duh, i ko bilja glava najpre pastorku proveravaju, a zatim je nagrađuju. Nastavljajući posm atranja, m ože se utvrditi da likovi u bajci, koliko god bili različiti, često čine jedno isto. Sam način ostvarivanja funkcija može se m enjati i predstavlja prom enljivu veličinu. Mraz postupa drugačije nego baba Jaga. Ali funkcija kao takva jeste stalna veličina. Za proučavanje baj ke važno pitanje je šta čine likovi u bajci, dok su pitanja ko čini i k a k o čini - samo pitanja za dopunsko proučavanje. Funkcije likova predstavljaju one sastavne delove kojima se m ogu zam eniti m o tivi Veselovskoga ili Bedijeovi elementi. Napominjem da su ponovljivost funkcija s raznim izvršiocim a istoričari religija već odavno zapazili u mitovima i verovanjima, ali ih nisu zapazili istoričari bajke. Kao što osobine i funkcije bogova prelaze s jednih na druge i najzad se pren o se čak na hrišćanske svece, i funkcije jednih likova iz bajki prelaze na druge likove u bajci. U napred se može reći da funkcija ima neobično malo, a likova neobično m nogo. Ti
M orfologija bajke
29
me se objašnjava dvojstvo bajke: njena začuđujuća raznoli kost, njeno šarenilo i bogatstvo boja, s jedne strane, i njena ne manje začuđujuća jednoobraznost, njena ponovljivost. Znači, funkcije likova predstavljaju osnovne delove baj ke, i upravo njih i treba pre svega da izdvojimo. Da bism o izdvojili funkcije, treba najpre da ih o d red i mo. O dređenje treba da polazi sa dva stanovišta. Prvo, o d redba ni u kom slučaju ne treba da vodi računa о liku koji obavlja funkciju. O dredba će najčešće biti im enica koja iz ražava radnju (zabrana, ispitivanje, bekstvo, itd.). Drugo, radnja se ne m ože određivati van svoga m esta u toku pripovedanja. Treba uzim ati u obzir o no značenje koje kon kretna funkcija ima u toku radnje. Tako, ako se Ivan ženi carevom kćeri, to je nešto sasvim drugo nego kad se otac ženi udovicom , m ajkom dveju kćerki. Drugi prim er: ako u jednom slučaju junak od oca dobija sto rubalja i posle za taj novac kupi vidovitu m ačku, a u drugom slučaju junaka nagrađuju novcem za počinjeno junaštvo i bajka se tim e završava, p re d nam a su, bez obzira na jednakost radnje (davanje novca), m orfološki različiti elem enti. Na taj na čin, jednaki postupci m ogu imati različito značenje i o b r nuto. P o d fu n k c ijo m razu m em o p o stu p a k lika određen s obzirom n a njegov zn a č a j z a to k radnje. N avedene opservacije m ogu se sažeto form ulisati na sledeći način: I Stalni, neprom enljivi elem enti bajke je su fu n k c ije li ko v a n eza visn o o d toga k o i k a k o ih izvodi. O ni čine osnovne sa sta vn e delove bajke. II Broj fu n k c ija z a koje bajka z n a je ste ograničen. Pošto su funkcije izdvojene, nastaje drugo pitanje: ka ko su grupisane i u kakvom redosledu se te funkcije sre
30
M etód i g ra đ a
ću? Pre svega, о redosledu. Postoji mišljenje da je taj redosled slučajan. Veselovski piše: "Izbor i raspored zadataka i susreta (prim eri m o tiv a -V . P.)... već pretpostavljaju izvesnu slobodu."1 Još jasnije je tu misao izrazio Sklovski: "Potpuno je neshvatljivo zašto pri pozajm ljivanju treba da b u d e očuvan slučajan (podvukao Šklovski - V. P.) redosled motiva. U iskazima svedoka upravo se redosled doga đaja najvećm a izobličuje."2 Ovo pozivanje na iskaze svedo ka nije m nogo srećno. Ako svedoci iskrivljuju redosled, njihovo je pričanje zbrkano, ali redosled događaja ima svoje zakone, a slične zakone ima i um etnička priča. Krađa se ne m ože dogoditi pre no što se provale vrata. Što se, pak, tiče bajke, o n a ima svoje sasvim posebne, specifične zakone. R edosled elem enata, kao što ćem o vide ti kasnije, bezuslovno je istovetan. Sloboda u redosledu ograničena je veom a tesnim m eđam a koje se m ogu precizno odrediti. Iz toga proizlazi treća osnovna teza našeg rada, koja će u nastavku biti razvijena i dokazana: III R edosled fu n k c ija u vek j e istovetan. Treba napom enuti da navedena zakonitost važi isključivo za folklor. O na nije osobenost bajke kao vrste. Veštački stvorene bajke ne podležu toj zakonitosti. Što se tiče grupisanja, treba pre svega reći da sve bajke nikako nem aju sve funkcije. No to niukoliko ne m enja za kon redosleda. Odsustvo nekih funkcija ne m enja raspored drugih. Na ovoj pojavi još ćem o se zadržati, a zasad ćemo se pozabaviti grupisanjim a u pravom smislu reči. Samo po stavljanje pitanja nam eće sledeću pretpostavku: ako su funkcije izdvojene, moći će da se prouči koje bajke sadrže 1A. H. Веселовский, Поэтика сюжетов, str. 3. 2 В. Шкловский, О теории прозы, str. 23-
M orfologija bajke
31
istovetne funkcije. Takve bajke sa istim funkcijama mogu se sm atrati bajkama istog tipa. Na ovoj osnovi može se kasnije sastaviti registar tipova izgrađen ne na osnovu sižejnih obeležja, donekle neodređenih i rasplinutih, nego na osno vu tačnih strukturnih obeležja. Pokazaće se da je to odista m ogućno. No, ako dalje budem o izm eđu sebe upoređivali strukturne tipove, zapazićemo sledeću, sasvim neočekivanu pojavu: funkcije se ne m ogu rasporediti po osam a koje se m eđusobno isključuju. Ta pojava će se u svoj svojoj kon kretnosti pokazati pred nam a u sledećoj i u poslednjoj gla vi. Zasad se ona m ože objasniti na sledeći način: ako funk ciju koju svuda srećem o na prvom m estu obeležim o slo vom A, a funkciju koja (ako postoji) u vek sledi z a njom slovom B, onda će se sve funkcije koje bajka poznaje svrsta ti u je d n u priču, nijedna od njih neće ispasti iz niza, nijed na ne isključuje drugu i ne protivreči joj. Takav zaključak apsolutno se nije m ogao predvide ti. Trebalo je, naravno, očekivati da tam o gde postoji funkcija A, ne m ože biti izvesnih funkcija koje pripadaju drugim pričama. Očekivali smo da ćem o dobiti nekoliko osa, a dobija se jedna osa za sve bajke. One su sve istog tipa, a kombinacije о kojima smo napred govorili predstavljaju podtipove. Na prvi pogled ovaj zaključak izgleda besmislen, pa čak i glup, ali m ože se sasvim egzaktno proventi. Ovakva jednotipnost je veom a složen problem , na kom e ćemo se u nastavku još zadržati. Ta pojava izazvaće ceo niz pitanja. Tako dobijam o četvrtu osnovnu tezu našega rada: IV Sve bajke im a ju stru ktu ru istoga tipa. Sada pristupam o dokazivanju, kao i razradi i detaljizaciji tih teza. Ovde treba podsetiti da bajku treba proučava ti (i u suštini u ovom radu to i činim) strogo deduktivno, tj. polazeći o d m aterijala ka rezultatu. Ali izlaganje m ože
32
M etód i g ra đ a
ići o b rn u tim putem , pošto je lakše slediti njegov razvitak ako su op šte osnove čitaocu u n ap red poznate. Ipak, pre no što pređem o na razradu, treba rešiti pitanje na kakvom materijalu se ta razrada može izvesti. Na prvi pogled čini se da je neo p hodno uzeti u obzir ceo postojeći materijal. U stvari, to nije neophodno. Pošto bajke prouča vam o na osnovu funkcija likova, ovo navođenje materijala m ože se prekinuti onog trenutka kada otkrijem o da nove bajke ne sadrže nikakve nove funkcije. Naravno, istraživač m ora da prouči veliki kontrolni materijal, ali nije potrebno da se ceo taj materijal unosi u rad. Ja sam došao do zaključ ka da je sto bajki raznih sižea više nego dovoljan materijal. Kada otkrije da se ne m ogu naći nikakve nove funkcije, m orfolog može da stavi tačku, a da u daljem proučavanju pođ e već u drugim pravcima (sastavljanje registara, po tp u na sistematika, istorijsko proučavanje, proučavanje celoga kom pleksa um etničkih postupaka itd.) No ako se materijal i m ože količinski ograničiti, to ne znači da se može birati po sopstvenom nahođenju. Izbor m ora biti diktiran spolja. Uzimamo Afanasjevljev zbornik, počinjem o proučavanje priča o d broja 50 (to je, po Afanasjevljevu planu, prva bajka u zborniku) i nastavljamo ga do broja 1513. Takvo ograniča vanje materijala nesum njivo će izazvati m noge prigovore, 3 U novim izdanjima to odgovara brojevima 93 do 268, pošto u tim izdanjima svaka varijanta dobija nov broj, dok u izdanju koje je priredio sam Afanasjev novi broj označava nov siže, a varijante su obležene latinskim slovima uz isti broj. Tako je, na primer, baj ka broj 104 (Bajka о hrabrom junaku, ja b u k a m a koje podm lađuju i živ o j vodi) u predrevolucionarnim izdanjima obeležena brojevima 104a, 104b, 104c, 104d, 104e itd., a u novim izdanjima ona je obeležena brojevima 171, 172, 173, 174, 175 itd. U nastav ku upućujem na novu numeraciju. Na kraju knjige navedena je ta bela uporednih numeracija starih i novih izdanja.
Morfologija bajke
33
ali je teorijski opravdano. Da bi se opravdalo šire, valjalo bi postaviti pitanje о stepenu ponovljivosti bajkovnih pojava. Ako je ponavljanje veliko - može se uzeti ograničen m ateri jal. Ako je ona mala - to se ne može činiti. Ponovljivost osnovnih sastavnih delova, kao što čemo dalje videti, prevazilazi sva očekivanja. Prema tom e, teorijski je m ogućno ograničiti se na malu količinu materijala. Praktično, to ogra ničavanje se opravdava time što bi uključenje velike količi ne materijala prekom em o uvećalo obim knjige. Nije važna količina materijala, nego kvalitet njegove obrade. Sto bajki je naš radni materijal. Ostalo je kontrolni materijal, koji za istraživača znači veom a m nogo, ali nem a širi značaj.
