o
6. III NARODNE BASNE
1.))) Ĉuvao Ero Kadijina goveda, pa imao i jednu svoju kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedanput se dogodi te se pobode kadijina krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijinu na mjesto. Onda Ero brţe – bolje otrĉa kadiji: - Ĉesetiti efendija, tvoja krava ubola moju kravu. - Pa ko je kriv, more, je li je ko naćero? - Nije niko, nego se pobole same. - E, vala more, marvi nema suda. Onda Ero: - Ama ĉuješ li ti, efendija, što ja kaţem: moja krava ubo la tvoju kravu! - A, a, more, stani da pogledam u ćitap. A Ero te za ruku: - Nećeš, bog i boţja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, nećeš ni tvojoj. POUKA : misaon i razuman covek ne uci samo
od pametnijih od sebe,
nego i od samih luda ima se cemu nauciti...
* Komrac i vo
Komarac stane volu na rog, pak malo potom rece mu: "Ako sam ti tezak, a ti mi kazi, pa cu otici". "Ti meni tezak? Ja te i ne osecam, kao da te i nije na svetu". Pouka - ovo je za one koji o sebi odvec visoko misle... *Petao i dragi kamen
Petao, ceprkajuci, nadje dragoceni dijamant. Hoce da ga ize, ne moze, nije za jelo. Tada pocne govoriti: "Steta, ovako lepa stvar, a nista ne valja! Vise bih voleo naci jedno zrno jecma nego hiljadu ovakvih blistavih kamenova. Sad vidim da su bez pameti ljudi koji toliko mare za jednu star sto niti se da izesti niti popiti!" Pouka - dragi kamen ovde znaci mudrost i nauku, a petao i njegovo govorenje predstavljaju onoga koji nista ne postuje osim sto je prijatno njegovim telesnim culima. * Pas i njegova senka
Pas, noseci parce mesa, prolazase pokraj jedne reke. Opazi u reci senku svoju i pomisli da je to drugi pas s mesom. Ucini mu se onaj komad mnogo veci, zaleti se da ga ugrabi, upusti svoj komad, te mu ga odnese voda, pak ostane cudeci se kako u jedan mah oba komada propadose. 1
Pouka - ne vidi se ono sto se ima, zato sto se gleda ono sto se zeli... * Medved i majmun
Medved se hvalio da je dobre naravi, jer nikakvu zivotinju mrtvu ne jede. Na to mu majmun odgovori:"Ako hoces da si dobar, u zive ne diraj, a s mrtvima cini sta ti drago". Pouka - Na isti nacin moze se ovo reci i onima sujevernima, koji od zivih nepravedno uzimaju, a mrtvima za dusu daju.
25. DOSITEJEVE BASNE
posmatra šta ţivotinje čine i otuda sastavlja svoje basne i daje ih ljudma za pouku. Pristupi i reče mu:"Čujes li, Ezope! Ti često mene u tvojim basnama spominješ. Barem napiši da sam i ja kadgod što pametno rekao i učinio!" Na to mu Ezop, smejući se, odgo vori: "Onda bih *** Magarac opazi Ezopa gde hoda po polju,
ja bio magarac, a ne ti!" Pouka - jedan
francuski kralj, prolazeći pokraj kujne, vidi tu momče gde okreće raţanj i peva. Zapita ga zašto je tako veseo. "Zar ne bih bio veseo kad mi je dobro kao i kralju?" odgovori mladić, ne znajući s kim govori. "Kako to?" zapita
opet kralj. "Eto kako, pridoda mali. Nas kralj ima što njemu potrebuje, a ja imam što meni". *** Jelen *** Jelen i vinograd
Jelen, bezeci od lovaca, sakrije se u zelen vinograd, a kad prodju lovci, onda on poce cupati lisce i jesti. Opaze lovci gde se loza njiha, pristupe, vide jelena i ubiju ga. "Pravedno stradam, rekne ovaj sav u krvi, jer vredjam lozu koja me je je sacuvala". Pouka - nikad nikoga ne valja vredjati, a najmanje one koji su nam kad god dobro ucinii i ljubav pokazali.
****** Lav i medved poĎu
u lov. Uhvate jedno debelo jelenče i stadoše se 2
svaĎati oko njega. Tukli su se sve dok od iznemoglosti ne padoše u nesvest. Lisica, videći ih tako jadne odvuče jelenče i u slast ga pojede. Kad su došli ka svesti, lav i medved videše gde ih lakomost odvede. POUKA
Nesitost i lakomost hiljadu zala na ljude navlači, seju svuda razdor i neslogu, zavaĎaju i razdvajaju srodnu braću i drage prijatelje.
18. SARL PERO (BAJKE PO IZBORU) *** USPAVANA LEPOTICA*** ***PLAVOBRADI ***
***
Црвенкапа***
или Црвенкапица је позната бајка у којој мала девојчица среће вука. Различите верзије приче су постојале у фолклору многих европских народа, све док једну од њих није у 17. веку забележио Шарл Перо .Најпознатију су верзију у 19. веку написали браћа ГриM 1.PRICA Била једнпм једна девпјшица кпја је нпсила црвену кау. Оезина мајка ју је пслала да псети бплесну баку. Мајка јпј је рекла да се на уту не сме заустављати. Вук је видеп девпјшицу на уту у щуму и наравип је лан да је пједе. Пристпјнп је итап дјевпјшицу где иде, а лакпверна девпјшица ријатељски му је пдгпвприла. Девпјшици је вук пнудип да бере цвеће за свпју баку. Дпк је пна брала цвеће, вук је пжурип дп бакине куће, а кад је у оу ущап, пјеп је баку. На свпју главу ставип је бакину нпћну кау и легап у кревет. Када је девпјшица ущла у бакину кућу, вук ју је такпђе пјеп. Дрвпсеша је дпщап и ререзап вуку трбух. Девпјшица и оена бака 3
биле су сащене. Пптпм је дрвпсеша ставип камеое у телп вука какп би га убип. 2. POUKA Кап и свака риша за малу децу, риша има за пуку да деца не треба да стуају кпнтакт са незнанцима. Приша има и елементе мащте, вук гпвпри, вук рпгута баку и Црвенкау а пне пстану живе у стпмаку вука!
****MACAK U CIZMAMA*** --PRICA
После смрти старога млинара, његова заоставштина бива раздељена а најмлађем сину припаде мачка. Разочаран и сиромашан, млинарев син поче да размишла о томе да ли да поједе мачка, али животиња одједном скочи и рече му да га не поједе и да не брине. Учиниће га најбогатијим човеком у земљи али заузврат млинарев син мора да му да у замену за то један пар чизама и торбу. Син млинара, изненађен мачком који говори и немајући шта да изгуби набави му пар чизама и торбу. Мачак у чизмама узе торбу и улови једног подебљег зеца, кога стави у ту торбу и однесе краљу под изговором да му је то поклонио лично "Маркиз од Карабаса ", као знак добре воље и пријатељства. Који дан касније мачак сазнаде да ће ускоро краљ и његова кћер проћи путујући поред пута близу реке. Он отрча до млинаревог сина (који све ово није ни наслућивао) да оде да се окупа у реци у време када краљ буде прошао кочијама поред тог места. Дечко то и уради, а док се младић купао, мачак му украде одећу и остави га голог у реци. После тога мачак брзо отрчи до краја вичући како су његовог газду (Маркиза од Карабаса) покрали док се купао у реци и узели му сву одећу. Краљ посла по младића, наредивши да његовог пријатеља обуку у најраскошнију могућу одећу. Док су се они упознавали и возили кочијом мачак је већ био на путу ка замку великог џина. Он сретну неке људе који су радили на пољу (који је припадао локалном џину) и припрети радницима да када дође краљ они кажу да поља припадају Маркизу де Карабасу, у супротном ће их исецкати на комаде. Касније када је дошао до џина и његовог дворца (који је иначе био упознат са магијом и могао се претворити у било које створење на планети), мачак га превари, 4
изазивајући га да се претвори у миша, кога је појео. Замак постаде мачков, и када је краљ дошао у замак мачак их дочека у име Маркиза де Карабаса. На крају приче Млинарев син ожени краљеву кћер и узме је за жену, а мачак у чизмама постаде особа од поштовања, који више није ловио мишеве за јело, једино за забаву. ANALIZA Данас се дпста гпвпри п мпралнпсти пве рише. Неки струшоаци шак сматрају да није за децу, затп щтп уместп неке важне и дпбре пуке, децу уши да се ревара и лаж ислати у живпту вище пд тещкпга рада и талента. Неким се шитапцима шак шини и лпще щтп је машак уценип и ретип радницима да кажу да пља риадају Маркизу пд Марабаса, уместп пд чина. Затп у неким мпдерним верзијама тај детаљ је измеоен, гпвпрећи да су се машак и радници на пљу дпгпвприли да када наиђе краљ кажу да пља риадају Маркизу пд Карабаса, у замену да их машак пслпбпди тпртуре чина
32. DESETICA –IVAN CANKAR
Usamljeni deĉak Ispičaću vam priču o dečaku koji je imao dvanest ili trinest godina i školovao se daleko od svoje kuće. On je živeo u velikoj sobi sa četiri starija dečaka i imao je gazdaricu, koja ga umesto njegove majke svako jutro budila za školu. Dečak je bio tužan i usamljen. Iako je dve godine delio sobu sa istim dečacima nije sa njima bio blizak. Osećao je da ga oni gledaju popreko i da ga ne smatraju svojim pravim drugom. Zbog toga je bio potišten i ćutljiv. Izbegavao je vesele razgovore u sobi i često je vreme provodio sam sa svojim mračnim mislima. U školi se osećao se kao stranac. Nije imao drugove i nikoga nije mogao da zavoli. Znao je da se puno razlikuje od drugih dečaka. Oni su bili bogati, a on je bio siromašan i nije imao šta da jede. Osećao se bedno i poniženo. Glad i usamljenost su od njega napravili očajnog i uplašenog dečaka. Bilo ga je strah od svega. Plašio se i gazdarice i nastavnika. Sma trao ih je svojim neprijateljima, tuĎim i neljubaznim. U jenom trenutku je poželeo da umre, a onda se desilo nešto što je promenilo njegov život. Dobio je majčino pismo u kome je bila jedna srebrena desetica. Znao je da mu je majka poslala zadnju paru koju je imala. Kao da je iz daljine videla njegov bol i koliko mu je
teško u tom tuĎem neprijateljskom svetu. Majčino pismo je vratilo dečaku osmeh na lice. Nekoliko nežnih reči i jedna izlizana desetica pružili su mu sigurnost i nadu u bolje sutra. Nije više osećao prazninu u svom srcu. Shvatio je da nije sam, da postoji neko koga puno voli i
zbog koga vredi živeti. Zbog svoje majke i njene ljubavi njegov život je opet imao smisla. . 5
Pripovetka: Desetica Autor: Ivan Cankar Tema pripovetke:
Majčino pismo i desetica u njemu usrećili su tužnog dečaka Glavni likovi:
usamljeni dečak, gazdarica, drugovi iz sobe Poruka:
Mali znak pažnje i ljubavi i najtužnijem čoveku vraćaju osmeh na lice
NARODNE ŠALjIVE PRIĈE - prikupio Vuk Stefanović Karadžić -
Krepao kotao
Izmisli jedan prosti seljanin, kako bi prevario nekog kamatnika trgovca u varoši, koji mu je dosta krivice uradio, i poĊe jedan dan u trgovca moleći ga: "Gospodaru, molim te, uzajmi mi kotao rakijnski, da nešto rakije ispeĉem, a do današnjega dana donijeću ti ga i dobiti nanj talijer." Slakomi se trgovac i uzajmi mu kotao, a seljanin sedmi dan poĊe k trgovcu i odnese jedan preko mjere mali kotlić rakijnski govoreći: "Znaš, šta je, gospodaru?" "Šta?" zapita trgovac. "Bogme se okotio tvoj kotao" odgovori seljanin, "i evo sam ti ţdrijebe od njega donio, jer je u mene ţdrijeban i došao, aja tvojega ne ću." "Bravo! bravo!" odgovori trgovac, "po tome se vidi, da si ĉovjek pošten, fala ti!" "Nego molim te, gospodaru" pridoda seljanin, "neka još koji dan u m ene postoji kotao, jer ga onako bolesna ne mogu spraviti." "Dobro dakle" odgovori mu trgovac. Poslije desetak dana
dotrĉi uplašen seljanin k trgovcu, pa mu reĉe: "Gospodaru, ne znaš nesreće?" "Koje?" zapita trgovac. "Krepao kotao." "Kako krepao, niĉiji sine!" prodere se trgovac, "kako moţe kotao krepati?" "Eto kako" prihvati seljanin, ,štogoĊ se koti, valja i da krepa." I na ovaj naĉin, kad trgovac potjera seljanina na sud, seljanin i u sudu dobije razlog, i uzme veliki kotao za mali.
ERO I KADIJA
Ĉuvao Ero Kadijina goveda, pa imao i jednu svoju kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedanput se dogodi te se pobode kadijina krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijinu na mjesto. Onda Ero brţe – bolje otrĉa kadiji: - Ĉesetiti efendija, tvoja krava ubola moju kravu. - Pa ko je kriv, more, je li je ko naćero? - Nije niko, nego se pobole same. - E, vala more, marvi nema suda. Onda Ero: - Ama ĉuješ li ti, efendija, što ja kaţem: moja krava ubola tvoju kravu! - A, a, more, stani da pogledam u ćitap. A Ero te za ruku: - Nećeš, bog i boţja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, nećeš ni tvojoj.
6
Ero i turĉin Orao Turĉin ralicom po strani iznad nekake ćuprije, a Ero putem ćerao nekoliko konja natovareni. Kad se Ero prikuĉi blizu, onda Turĉin stane vikati: "Ća šaronja, ća! i ti imaš pamet, a Ero je nema." U tom Ero doĊe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pomaganja: "Jaog mene do Boga miloga! Što ću sad?" A Turĉin, kad to ĉuje, brţe bolje ustavi volove, pa strĉi k njemu: "Šta je more Ero? Šta je?" – "Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom." – "Ajde more i ti za konjma." – "Ne smijem, gospodaru! Bog i Boţja Vjera, ja tuda za ţivot preći." Bre ajde more ne luduj! kako ne smiješ preći preko ćuprije, kuda ide svijet i konji natovareni prelaze." – Ajja! Ero neće nipošto, nego jednako jauĉe i leleĉe. Onda Turĉin: "Ajde more šta ćeš dati, da te prenesem ja na leĊima?" – A što išteš, gospodaru?" "Daćeš mi dvanaest perpera." – "Ajde de!" – Uprti Turĉin Eru, te prenese preko ćuprije, a kad ga spusti na onoj strani, onda se Ero stane pipati po njedrima: "Nemam, gospodaru, ni perpere, Bog i Boţja vjera!" A Turĉin: "Kako nemaš, bre, ana seni sitim! Zašto laţeš kurvo? Odi opet na leĊa." Ero uzjaše opet Turĉina, te ga još jednom prejaše preko ćuprije; pa ga onda zbaci Turĉin na zemlju: "Eto, kurvo! crkni tu, kad nemaš ĉim da platiš," pa onda otide svojim volovima i poĉne opet orati; a Ero onda skoĉi, pa preko ćuprije: "Ej Turĉine! gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele on tebe prejaa dvaput preko ćuprije."
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ - analize pesama ĐULIĆI Đulići su prvo pjesniĉko ostvarenje J.J.Zmaja. Oni su pjesnikov "razgovor sa srcem", pjesniĉki dnevnik njegove uznemirene duše. Nastajanje pjesama iz ovoga ciklusa zapoĉelo je sa njegovom ljubavlju prema djevojci Ruţi Liĉanin, po ĉijem se imenu da zakljuĉiti kako je i naslov djela simboliĉan: Ċul, turska rijeĉ i znaĉi ruţa, mirišljavi cvijet. Prema tome na sve njegove pjesme treba gledati kao na cvjetove njegove duše. Pjesme su Ċulići, ali i bliţnji sa kojima je bio neizmjerno srećan: ţena i djeca.Pošto su za kratko vrijeme svi pomrli, ditirambiĉno stanje duše se preobrazilo u elegiĉno, a Ċulići su postali njegovi uveoci, izvor njegovih tug ovanki. Prije nego što će se pojaviti ljubav, postojali su samo "mraĉni, kratki dani", postojali su"na nebu oblaci na srcu kamenje". Sa ljubavlju sve se izmjenilo: došla je ljubav, sreća, zanos duš e i otvorenost prema svijetu. A sve je poĉelo kao romansa srameţljivog zaljubljenika, kao odjek patrijarhalnog ustruĉavanja i mladalaĉke ĉednosti, kao neodoljiva privlaĉnost jedne djevojke koja njeguje njegovu sestru. MeĊutim, vremenom, njegova sreća se sve više uobliĉava, uvećava i središte njegovog pjevanja postaje upravo ona, pred kojom se toliko kolebao i ustruĉavao. Voljeno biće je sada pored njega; ono ispunjava njegovu javu i san. Kad ona spava i sanja, svijetli kao mjeseĉina. To svijetli njen nesvjesni blagi osmjeh, njena duša koja se u snu opušta i sanja nešto lijepo. Ona je njegova: snaga, dika, lane, blago, duša... I ĉini mu se da je svako od ovih imena nemoćno i nedovoljno kao znaĉenje da izrazi ono što on osjeća. A on bi htio sveobuhvatnu i neponovljivu reijeĉ - najljepšu i najmoćniju rijeĉ, jer njena funkcija ne bi bila da izrazi samo njegovo osjećanje, intenzitet toga osjećanja i sveukupan njegov odnos prema njoj, nego i njenu prirodu, sva ona svojstva koja je odreĊuju i bez kojih se ona ne bi mogla ni zamisliti.
Kada spava, ona postaje njegovo sunce; i znad nje je "od bisera grana", a uspavljuju je "sićani slavuji" svojim "svilenim glasom". Zmaj oĉevidno romantizuje s voju ljubav i dragu, slikajući je kao neponovljivu i idealnu. Da bi kasnije u 14. "Ċuliću" sve poprimilo dimenziju pomahnitalosti i raspamećenosti od zanosa i unutrašnjeg pijanstva, pitajući se da li je to java ili san. Sve mu liĉi na "pletisanku" koju on u obiĉnoj pjesmi i obiĉnim rijeĉima ne moţe da izrazi.
7
ĐULIĆI UVEOCI Ciklus "Đulići uveoci" tematski je mnogo širi, em otivno razgranatiji, dublji po svom smislu i jaĉi po svojim umjetniĉkim vrijednostima. "Đulići uveoci" za temu imaju: bolest voljene ţene, laţnu nadu u njeno ozdravljenje, njenu smrt i nestanak djece. Tuga, bol i patnja potisnuli su raniju ditirambiĉnost. Umjesto kratkog stiha koji podsjeća na ţubor, skakutanje ili leptirov let: "Ala je lep ovaj svet", javiće se teţak od bola i nespokoja stih: "Bolna leţi,a nas vara nada ozdraviće, ozdraviće mlada! "Umjesto smrti koja predstoji voljenoj ţeni on će joj ponuditi viziju ţivota, sliku umišljenog idiliĉnog izleta u prirodi, na Fruškoj gori; u slikama koje su utopija njenog srca, predoĉavaće joj: proljeće, sunce, "u lugu slavuje", "jagode i cveće", odmaranje u hladovini, vodu sa b istroga izvora koja krepi i zdravlje vraća, penjanje na vis sa kojega se vide polja....Ona nakon toga utješnog monologa nad svojom glavom, kao da se umorila od zamišljenog hoda i sreće, pa je sklopila oĉi i poĉela da tone u predsmrtni mir. POĐEM, KLECNEM, IDEM, ZASTAJAVAM......
Jedna od najuspjelijih Zmajevih pjesama iz o voga ciklusa je ona pod brojem IV, ĉiji prvi stih glasi: "PoĊem, klecnem, idem, zastajavam... "U ovoj pjesmi izrazito elegiĉnoj ritam je sav u znaku bola i panike. Glagoli na poĉetku pjesme :poĊem, klecnem, idem, zastajavam - dati su u asidentskom nizu, upućuju na unutrašnji nemir. Preostali glagoli: zadrţavam, jurim, bjezim - još više naglašavaju unutrašnji nemir i haotizam tj. paniku koja dolazi od pomisli na ono najgore - na smrt. Primjećujemo da su glagoli trajni, u prezentu, i da kao takvi ostavljaju utisak svevremenog nemira i oĉaja - u svijesti ĉitaoca uvijek se to doţivljava kao sadašnji trenutak. Ali, meĊu tim glagolima ima i jedan trenutni glagol - klecnem, a što se doţivljava kao trenutna paraliza, nešto kao psihološka blokada koja dolazi od trenutne pomisli da će ona umrijeti. Dakle, uvijek kada provali misao o smrti, biće doţivi psihiĉki udar, praćen saznanjem da će, kad je to najpoptrebnije dijete i on ostati sami. Uplašen tim sa znanjem on bi da zaustavi vrijema, da odloţi njenu smrt: "Šetalicu zadrţavam". A kad već to ne moţe - vrijeme i mimo toga neumitno teĉe - on bi da pobjegne od te apsurdne situacije i tog poraţavajućeg saznanja: jurim, bjeţim ka oĉajnik kleti. U ovim glagolima sadrţan je najveći stepen oĉaja i bola, iskazan na vizuelan naĉin. Na kraju ove strofe ĉuje se i glas: "Ne sme nam umreti!" koji će se kao refren javljati još dva puta na kraju svake strofe. Zašto: "Zborim reĉi, reĉi bez pameti?" "Bez pameti " zato što ih izgovara ĉovjek u košmarnom stanju i što su izraz njegovoga beznaĊa: priţeljkuje nešto sto je bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Upravo poĉev od ovog stiha zapoĉinje drugi umjetniĉki postupak u iskazivanju bola i oĉaja - reĊanje akustiĉnih slika, gradacijski rasporeĊenih: Vičem bogu... vičem pravdi... anđelima... vičem zemlji... vičem sebi...
Pjesnik uviĊajući uzaludnost svih obraćanja molbi i pro klinjanja - okreće se sebi i, svojoj svijesti i ljekarskoj nemoći, pitajući se, a ujedno i prekoravajući sebe: "Zar joj nemaš leka?" Kao da optuţuje sebe za svoju nemoć, njenu bolest i smrt. Obraćajući se sebi, on se ustvari obraća ĉovjeku, ljekaru, znanju. Na jednoj strani je priroda, univerzum i njegova ravnodušnost prema svemu što je ljudsko, emotivno i misleće, a na drugoj strani je ĉovjek, smrtan, sam u svom bolu, nemoćan da bilo šta uĉini u svoju korist. Da je baš tako pokazuje i pjesma Đure Jakšića "Na liparu"....
JUTUTUNSKA NARODNA HIMNA Jututunska narodna himna je satiriĉna narodna pjesma objavljena 1865. godine protiv kneza Mihajla. Po tematici je vrlo bliska pjesmi Jututunska juhahaha. Pjesma liĉi na himnu (ta rijeĉ stoji i u naslovu), na uzvišenu, dostojanstvenu i sveĉanu pjesmu,ali se iza toga krije Zmajeva parodija - komicnopodrugljiva imitacija himne, pjesniĉke vrste koja je nekad pjevana u ĉast Boga, heroja ili domovine (otuda i nacionalne himne). Ova Zmajeva pjesma je i parodija na molitvu, religioznu pjesmu, punu
poboţnosti. Zmaj parodira vrstu, njen sveĉan ili religiozan ton i predmet pjevanja pri ĉemu pjesma prerasta u satiru i veliku rugalicu upućenu vladarskoj svemoći i starim uvjerenjima da je on, vladar, boţanskog porijekla i da je potĉinjenost i slijepa pokornost njemu obaveza svakog graĊanina.
8
U podrugljivoj molbi Bogu da Jututuncima podrţi Knjaza u zdravlju i krepkosti, da ga uĉini oholim i slavnim, i da sve što postoji njemu podari - Zmaj, vidi se, svoju ironiju usmjerava prema knezu Mihajlu, ispisujuci toboţ iz poštovanja svaki zamjeniĉki oblik koji personifikuje njegovu moć, vlast , silu velikim slovom (Njega, Ga i Mu).
Iz strofe u strofu pjesnik pojaĉava svoju razornu ironiju, govoreći kao reprezentant naroda (uvijek se javlja oblik Mi), ako sve postoji zbog njega, onda ĉemu naše ţelje, govor, mudrovanja i bilo kakva htijenja. Zato se svesrdno odriĉu svih tih elementarnih ljudskih prava, samo da njegovim namjerama ne bude na smetnji. Od Boga traţi da mu podari što više policajaca, potkazivaĉa i ţandara, i da mu time obezbijedi veću sigurnost i lakšu vladavinu. U svemu tome krije se aluzija na ono što već postoji, što je društvena realnost - policijski sistem vladanja. U ţelji naroda sadrţano je u stvari preslikano stanje postojećeg. U pojedinim strofama ironija mjenja smjer i pretvara se u kritiku protiv samog naroda, u ogorĉenje zbog njegovog ćutanja i pasivnog drţanja.
23. DESANKA MAKSIMOVIC BAJKE
Три патуљка Далеко негде у планини живела је сиромашна сеоска породица. Родитељи су по цео дан орали, копали и жели код другога, да би своју децу исхранили. За то време, деца, два мања дечака, остајала су код куће сама и играла се. Њихове игре нису биле сличне играма варошке деце. Ови малишани су правили свиралице од врбова прућа, плели котарице, правили воденице на потоку што је текао поред куће. Понекад су зидали кућице крај обале или крчили стазе кроза жбуње Једног дана рано ујутро оду Стојан и Милан, тако су се звала деца .
сељака, на поток и почну градити воденицу. Прво направе брану нагомилавајући камење и песак са муљем. Под слап што је падао са бране ставе подужу мотку на чијој су средини била лепезасто позабадана мала дрвца као пауци на точковима. Мотку наслоне на дрвене рачве, забодене с обе стране реке. Тако је вода падајући окретала точак, и није га могла однети. Овај посао био је готов тек увече, и деца се врате кући кад је већ увелико пао мрак. Изјутра рано отрчаше да испитају да ли воденица и даље ради. Кад имају шта видети: на оном месту где су је саградили ничега нема. Поток само тече као што је и пре текао. Потрче деца низ воду да виде да се није точак гдегод зауставио, закачио за камен. Тако идући низ воду, далеко наиђу на своју воденицу, стоји иста истоветна, само на сасвим другом крају потока. Деца просто нису могла да дођу себи. Покушају да опет врате точак на старо место, али он се није дао извадити из рачава као даје прикован. Зато се Милан и Стојан тужни врате кући, чудећи се шта ће то бити, али не могући да се досете. А ево шта се догодило. Крај сељакове куће у најгушћој шуми живела су три патуљка: Седобради, Црнобради и Риђобради. Док су деца правила своју воденицу, патуљци су вирили иза грма, а чим су отишли кући, Седобради рече: – Хајде да дечију воденицу преместимо на друго место. Могли бисмо на њој брашно млети. Црнобради патуљак 9
пристаде одмах, али Риђобради примети: – Пристајем на то само ако ноћас не буде месечине, јер ви знате: види ли нас на злом послу ма које људско око, одмах ћу се ја претворити у грумен злата, Седобради у грумен сребра, а Црнобради у грумен угља. Како те ноћи није било месечине, патуљци слободно изиђу на реку и преместе дечију воденицу, удесивши је исто онако како су је деца била удесила, па самељу на њој врећу брашна за сутрадан. За неколико дана деца направе на обали камену малу кућу, ограде је прућем, и кроз двориште просеку стазу ређајући шљунак до шљунка. Увече, кад су били готови, оду кући једва чекајући јутро да опет иду на игру. Али чим су деца отишла кући, патуљци, који су вирили иза жбуна, изиђу на обалу реке и кућицу пренесу далеко у шуму и сакрију је међу жбуње. Како су били врло мали, мислили су да се сва тројица у њој настане. Кад ујутру деца дођу на обалу и виде да им нема кућице, стану је тражити по околини. И збиља је нађу међу жбуњем, стоји иста онаква какву су је она сазидала, и око ње исти плот и иста стаза од шљунка. Покушају деца да је врате на старо место, али се ни камен ни дрвце не дају с места маћи, као да су приковани. Деца се плачући врате кући и реше се да идући пут чувају стражу поред своје рукотворине, те да виде ко то преноси на друго место оно што она наместе крај потока. И тако, кад после неколико дана сазидају малу хлебарницу, само часком сврате кући, да би заварала траг, и одмах опет крадом дођу да вребају лопове. Те вечери месечина је сијала као дан и напољу се све видело. Опазивши месечину, Риђобради није испрва хтео да иде у крађу, плашећи се да га какво људско око не опази, али га друга двојица наговоре: – Деца сад увелико спавају – рекоше они – па можемо спокојно у крађу. Видео си како је лепа мала хлебарница, треба да је пренесемо крај кућице, па да у њој печемо хлеб. Тако и Риђобради пристаде, те пођу у крађу. Али тек што су они почели да преносе хлебарницу, деца их угледаше, па се Риђобради претвори у грумен злата, Седобради у грумен сребра, Црнобради у грумен угља. Деца све то благо однесу кући и после су са својим родитељима живели спокојно и имала чиме да се школују.
10
29. Branislav Nušić „Hajduci“ Knjiţevni rod: epika Knjiţevna vrsta: roman Mesto i vreme radnje: Radnja se odvija na obali Dunava kod Smedereva u drugoj polovini 19-og veka. Tema romana: Deĉaci Brbine druţine odmeću se u hajduke. Mnogi junaci deĉijih
novela odmeću se, beţe od kuće. Setite se Jovanĉetove druţine iz romana "Orlovi rano lete". od kuće beţi i Тom Sojer, а odmetnika se igraju i "Deĉaci Pavlove ulice", а sliĉnu ulogu i ima i Druţina Sinji galeb ". Ideja (poruka): Ne smemo biti povodljivi, pa slušati goreg od sebe samo da bismo „dokazali“ da nismo kukavice, naroĉito ako smo svesni da to nije dobro. Ova poruka je danas osobito vaţna kod odluke da li da zapalimo prvu cigaretu, ispijemo ĉašu alkoholnog napitka, ili, ne daj Boţe, da probamo još opasniju drogu.
5. MOMČILO TEŠIĆ (o piscu ...) (Glumač, 29.12.1911 — Glumač, 25.02.1992)
Momčilo Tešić (1911) počeo je da piše izmeĎu dva rata. RoĎen je u Glumču kod Poţege. Posle četvrtog razreda gimnazije prekinuo je školovanje i ţiveo na selu. Posle drugog svetskog rata radio je kao knjiţničar i upravnik Gradske biblioteke u Poţezi. Član Udruţenja seljaka knjiţevnika postao je 1938. godine. Jedan je od osnivača Druţine pesnika sa sela "Suncokret" (1968) i časopisa "Raskovnik". Dobitnik je Vukove nagrade. Od 1949. do 1985. godine Tešić je objavio dvadesetak knjiga pesama, bajki i pesama za decu: "Traktorista peva" (1949), "Tri pionira" (1951), "Čime se ko brani" (1951), "Gde ko zimuje" (1952), "Deč ja
radost" (1953), "Od kuće do škole" (1953), "Mače" (1957), "Poštareva torba" (1964), "Kako su deda i baba postali Ďaci prvaci" (1965), "Seje baka brašno" (1970), "Otkucaji" (1970), "Dobro jutro, dobar dan, dobro veče" (1973), "Cvetnik detinjstva" (1975), "Šareni igrači" (1977), "Kladenac" (1977), "Ţeteoci, dobar dan" (1978), "Miris zavičaja" (1980) i "Šeretska posla" (1983), "Pesme jednog seljaka" (na italijanskom jeziku, 1983), "Šta ko ţeli to i sanja" (1986), "Male priče" (1985), "Narodni ţivot i običaji poţeškog kraja" (1988). Tešićeve pesme su objavljivane u mnogim listovima i časopisima, prevodene na strane jezike i zastupljene u mnogim antologijama.
Poezija Mimčila Tešića je neraskidivim nitima vezana za rodno tlo i prirodu, za ţivot i rad seljaka, njihove radosti i strahovanja. I u Tešićevim bajkama i pesmama za decu najznačajnije mesto zauzima rad. U njima ţivi svet satkan od mašte i snova, ţelja i radosti. Umro je 1992. godine.
11
RAZBOLE SE LISICA
Razbole se lisica,
suši se ko grana. Lečili je briţljivo nekoliko dana. Ali bolest neznana
sve je jače steţe, zato lisac zečeve u fijaker preţe: — "Da ti, draga, naĎem lek prećiću sto gora, i odvaţno preplivati dvesta plavih mora…" Krupne suze lisici
padoše u krilo: — "Kad bih gusku pojela, lakše bi mi bilo! …"
ŽETEOCI, DOBAR DAN
Ţeteoci, dobar dan! Je li zreo ječam ran? Ţut ko dukat, sasvim zreo, već je njega golub jeo. Nad stolom mu svitac sjao,
dok je slatko večerao...
12
23. DESANKA MAKSIMOVIC
Desanka Maksimovic je rodjena u selu Rabrovici kod valjeva 1898.godine.Gimnaziju je zavrsila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.Svijet je dozivljavala na poseban i topao nacin.Desankinu ljubav prema zivotu prati eticki stav i filozofija morala.Znacajne zbirke pjesama su:"Vrt detinjstva", "Zeleni vitez", "Gozba na livadi", "Nove pesme", "Pesnik i zavicaj" i "Zarobljenik snova".Vrhunac njenog pjesnickog stvaralastva je zbirka "Trazim pomilovanje".Pjesma "Krvava bajka",u kojoj je opevana tragedija djaka kragujevacke gimnazije,spada u jedno od najpotresnijih svjedocenja o okupatorskim zlocinima nad nasim narodom u Drugom svjetskom ratu.Proza i pjesme za djecu napisane su toplo i iskreno,neposredno i osjecajno. Omiljene zbirke pjesama najmladjih citalaca su:"Zlatni leptir", "Reka pomocnica", "Vetrova uspavanka", "Prolecni sastanak", "Cudo u polju", "Suncevi podanici", "Pisma iz sume", "Patuljkova tajna" i "Ako je verovati mojoj baki".Desanka Maksimovic je bila i vrstan prevodilac pjesnika koji su po izboru motiva, pjesnickog senzibiliteta i lirske melodicnosti bili bliski njoj.O prevodjenju je govorila na ovaj nacin:"Ja sam zaljubljena u jezik,u rec.U rec i nepovezanu,onu iz recnika.A covek nikad dublje ne ulazi u to blago nego prevodeci i nikad dublje ne udje u sustinu neke pjesme nego kad mora da je prevede".Godine 1983.vratila se u rodnu Brankovinu ali ovoga puta zauvijek.Sahranjena je kraj svoga supruga Sergeja Slastikova Kaluzanina.Ono sta je najbolje moze opisati je upravo slikovitost izraza i visok zamah maste.Bila je pjesnikinja koja se mogla smatrati drugom majkom po ucescu u odgoju djece.Njene pjesme su sastavni dio svacijeg djetinjstva.Stevana Raickovica,zato je i napisao kritiku "Djelo Desanke Maksimovic.Njena pjesma, "Krvava bajka", predstavlja najbolje svjedocanstvo o teroru nad narodom u Drugom svjetskom ratu. Strepnja
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka Da volim i ţelim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, Dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi prići! Ima više draţi Ova slatka strepnja, čekanje i stra'. Sve je mnogo lepše donde dok se traţi O čemu se samo tek po slutnji zna. Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu? Iz daleka samo sve k'o zvezda sja; Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priĎu oka tvoja dva. 13
7.PRICE LAVA TOLSTOJA
је био руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба. Познат по свој два највећа дела Ана Карењина и Рат и мир; који сликају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 20. веку. Био је есејист, драматист, критичар и морални филозоф и поред свега пацифиста и анархиста. Својим напредним, ненасилним идејама отпора утицао је на касније личности као што су Мартин Лутер Кинг и Ганди.
Рат и мир (рус. Война и мир) је роман Лава Николајевича Толстоја, чувен по својој обимности, који је прво издат у Руском веснику (рус.Русский вестник ) у разобљу између 1865. и 1869. године, у ком се описује руско друштво током Наполеонове ере. Обично се карактерише као једно од два Толстојева најважнија ремек -дела (поред Ане Карењине), као и један од најбољих светских романа[1][2]. Рат и мир је понудио свежу фикцију, са огромним бројем ликова у заплету који
није покривао ништа мање теме од оних у наслову, као и теме попут младости, брака, љубави, година, живота и смрти. Иако се данас сматра за роман, у то време је оборио толико велики број убеђења о томе како роман треба да изгледа да га многи критичари из тог времена уопште и нису тако посматрали. И сам Толстој је сматрао Ану Карењину, написану десетак година касније, као свој први роман, у европском смислу.
14
SUDBINA JEDNOG ČARLIJA
Aleksandar Popović
U svetu knjiga i priĉa namenjenih deci ĉesto se nailazi na jako ozbiljne teme koje samo po formi odišu naivnošću,dok se,zapravo,bave ozbiljnim «ţivotnim» temama i problemima. Odraslima mogu, ponekad, takve priĉe da se uĉine neprikladnim, previše surovim, preterano tuţnim... Sa decom, ipak, takvih problema nema.
Ţivotne istine i zapitanosti, izgovorene jezikom koji oni razumeju, u njima ne izazivaju otpor i strah.
Deca se upoznaju sa junacima i iskreno prate i proţivljavaju njegove doţivljaje i emocije, neshvatajući da su kroz taj proces lukavo upućeni u «školu ţivota». Iako je ovde reĉ o jednoj tuţnoj, istinitoj i ţivotnoj priĉi, ona je napisana razumljivim jezikom, prepunim slika i boja i jedna je od retkih koja objedinjuje «velike,odrasle» stvari i deĉji svet prepun naive i smeha.
U dvadeset ĉetiri poglavlja Aleksandar Popović je ispriĉao sudbinu jednog maĉka. Na poĉetku je maĉe malo i ţivi sa svojom Ţutom Mama Maĉkom u jednoj mesari, no on ubrzo biva prepušten samom sebi u jednoj gradskoj luci. N aravno, tako surov preokret u njegovom ţivotu, rezultat je ţelje njegove majke koja je iznad svega ţelela da njen mali sin ne završi kao i ona, u nekoj mesari, već da, na primer, postane ponositi brodski maĉak. Već na samom poĉetku knjige postavljena je i prva ozbiljna tema – koliko roditelji i na koji naĉin usmeravaju sudbinu svoga deteta, kao i obilje drugih ( ispravnost i moralnost roditeljskih odluka, strahovi, samoća, oniriĉki svet - varljiv i uzbudljiv gotovo koliko i onaj u kom zaista
ţivimo). I pored najbolje volje, retki su odrasli ĉitaoci koji se ne zapitaju, ĉitajući
«Subinu jednog Ĉarlija» da li će dete ovo razumeti... Aleksandar Popović piše slikovito i jasno ali put njegovih asocijacija i misli nije uvek 15
lako shvatljiv. Smešno je što taj problem ima samo odrastao ĉitalac, sklon analiziranju i uporeĊivanju. MlaĊi, sasvim lako i usput, usvajaju priĉu, ne ĉudeći se ni u jednom trenutku, kako se Aleksandar Popović «ovoga» dosetio...
Emocije kao što su ljubav, nada, strah, ljutnja, dosada... nalaze svoj put do malih ĉitaoca uprkos svom neobiĉnom odelu. Ĉini mi se da je u ovom romanu najlepša njegova iskrenost. Ĉarlija ostavi njegova mama (to je jedino što deci nikako ne biva jasno, kako je uopšte moguće), sticajem srećnih okolnosti (da, ţivot je podj ednako i lep i surov) on postaje srećni brodski maĉak i upoznaje svoju najbolju drugaricu Violetu, potom se pri poseti Napulju izgubi (nema «u
poslednjem momentu, ipak...», maĉak se izgubio i nema popravke), da bi nastavio svoj ubudljivi ţivot pun uspona i padova (ţelja za samoubistvom, slava i popularnost, uspeh i neuspeh) i naposletku,
završava na nekom tavanu... Ovo je roman koji ne stari. Po njemu ne pada prašina prošlosti i u potpunosti je aktuelan i u današnjem vremenu. On ne predstavlja dokument iz 1984. godine, kada je i objavljen.
I danas, gotovo 26 godina kasnije, on priĉa priĉu koja nam je bliska. Uprkos svim dragocenostima savremenog ţivota, uprkos brzini, novim reĉima, shvatanjima i rešenjima, neke stvari se nikada ne mogu promeniti ili preskoĉi ti. Jedna od tih stvari je detinjstvo.
Ne postoji igrica niti neki novi, moderni junak koji će izmeniti njegov osnovni obrazac (formulu).
A to je lagano, postepeno pripremanje i uplovljavanje u ţivot nas ĉeka.
Jednoĉinka po knjizi Aleksandra Popovića «Sudbina jednog Ĉarlija» podeljena je u deset slika. Priĉa je izmenjena u toliko što je prilagoĊena pozorištu i izvoĊenju na sceni. Radnje se dešava u luci i na brodu, dakle iskljuĉen je Napulj kao jedno od glavnih mesta zbivanja radnje u 16
romanu. Kao što su i neki likovi koji su se nalazili u tom delu knjige izostavljeni, a sve u nameri da se pojednostavi i omogući izvoĊenje. Umesto njih, uveden je lik maĉkice Margarete, Ĉarlijeve prve ljubavi, a posebno naglašen lik Violete, Ĉarlijeve najbolje drugarice, kao i obilje songova kojih takoĊe u knjizi nije bilo. Na taj naĉin sam pokušala nadomestim gubitak nekih vaţnih i velikih priĉa koje je Aleksadar Popović u knjizi ispriĉao. Dijalozi su gotovo u potpunosti izmenjeni, s tim što sam se trudila da pratim Popovićev ton i boju kojom je pripovedao.
LICA:
Mačak Čarli – u početku malo i usamljeno mače, a kasnije veliki momak, doduše i dalje nekako mali i usamljen.
Žuta Mama Mačka – jedna mnogo fina mesarova mačka koja je silno želela da njen mali sin ne završi kao čuva r kobasica, nego na primer, kao neki brodski mačak. Violeta – Kapetanova kći, vesela devojčica koja je živela i rasla na brodu gde je
sa svojim mačkom glumila u jednom smešnom pozorištu zabavljajući putnike i posadu. Kapetan – silna ljudina, odlučna i hrabra. Uvek zna kako i šta treba i svi ima da
ga slušaju. Sve što govori završava sa reči «gotovo!!» i to ima da se poštuje. Margareta – ljupka francuska mačkica, Čarlijeva verenica,jako fina cica. Mornar I – član kapetanove posade. Mnogo voli Violetino i Čarlijevo smešno
pozorište.
17
Mornar II - član kapetanove posade. Mnogo voli Violetino i Čarlijevo smešno
pozorište. Mornar III - član kapetanove posade. Mnogo voli Violetino i Čarlijevo smešno
pozorište. Kuvar – nije baš da voli mačke, al voli Kapetana, malo g a se i boji i ne pravi
pitanje. Novinar I – radoznali predstavnik sedme sile. Novinar II – radoznali predstavnik sedme sile. Novinar III – još jedan radoznali predstavnik sedme sile. Publika Putnici
16. Branko Copic - Magarece godine Roman ―Magarece godine‖ ne prate neke silne kritike knjizevne javnosti iako je jedna od rijetkih knjiga koja na tako zivotvoran nacin go vri o nevinoj stvarnosti djcijeg zivota u interantu tridesetih godina 20. vijeka. na prostoru bivse Jugosalvije. Jedini tekst o ovom romanu napisao je sam autor i to je kasnije ponovio zagrebackom knjizevnom kritiacru Enesu Cengicu u okviru prica o svom djelu. Cengic je to kasnije objavio u vidu memoara
Branka coipica u dva toma pod naslovom ―Kroz svjetla i pomrcine‖ i ―Na bodljikavim lovorikama‖ ―Magarece godine‖ predtavljaju, po mom mosljenju, najvece dostignuce u proznoj literaturi namijenjnoj djeci. Dok citate taj roman imate mnogo prostora da povlacite paralele izme|u djetinjstva djecaka ranih tridesetih godina u internatu i svog djetinjstva – osamdesetih i devedestih godina. Oni su svoje prozi vjeli u miru u kasnije ih je zatekao rat, a ova generacija koju mi ovdje poredimo prozivjela je ratno djetinjstvo. Tim vise ima prostora da se razmislja o tom vremenu, vremenu djetinjstva nasih baka i djedova. copic je odslikao jedno vrijeme siromastva, jer su u internate odlazila djeca sa sela koja su p o pravilu bila siromasna. Ali isto tako to je bil o vrijeme bogatog duha, stvaralastva, vrijeme u kojem jos nisu bile uvezene vrijednosti sa zapada u kojem je zivot tih djecaka bio ljepsi, pa mozda i romanticniji. To bi upravo i trebalo da bude onaj sustinski motiv koji treba da nas navede da su uvijek i ponovo vracamo ovom, kao i drugim, romanima Brnka copica.
18
Jezik ―Magarecih godina‖ je knjizevni , jer su i akteri romana buduci akademski gra|ani, ali uz odre|eni broj izraza preuzetih iz narodnog jezika sto romanu daje pravu autenticnu zivost. Upravo ta kombinacija izvornog jezika i njegove narodne paralele priblizva roman danasnjem citaocu. Cudesni svijet Branka copica prikazan je u svim nj egovim djelima namijenjenim djeci i omladini. Ipak, cini mi se da su najiskrenija i najnaivnija djecija osjecanja vezana za njegove djecacke dane data u ovom Romanu. On nam daje sliku zivota i zajednici vrsnjaka, njihova mastanja i planove, nesnalazenja i nespretnosti, udruzivanja jednih protiv drugih i odbranu, ljepotu kao i povremenu surovost djecije duse. On nam jasno pokazuje promjenu te djece vecinom sa sela usljed zivota u gradu i njihovo razmisljanje da se nikada vise nece vratiti na selo kao ratari – poljoprivrednici. Sve to pisac daje kroz
humor koji moze da stovri i ―napise‖ samo zivot zdravih, bistrih i ambicioznih djecaka u internatu – konviktu u kojem su zajedno od jutra do veceri, pa i kada spavaju. Stoga ova knjiga o zivotu djecaka u bihackom konviktu moze da se smatra svojevrsnom biblijom posvecenu osnovcima koji iz nje mogu uvijek da crpe pouku da su najljepsi djecacki dani, jedni jedini i neponovljivi. zivot ni u tim godinama ne treb a da se shvata olako, vec u njegovoj punioj velicini i vrijednosti, zivot koji je bezbrizan i opusten, ali isto tako sa svojim bremenom obaveza i odgovornosti, zivot u kojem vec svaki treba da ima pravac i da ne popusta ni pod kakvim pritiscima. Zato treba naglasiti da ―Magarece godine‖ spadaju u one romane koji se ne mogu shvatiti iz jednog citanja, koji se moraju pr ocitati vise puta, jer je u suprotnom nemoguce shvatiti onu sustinu koju nam daje pi sac –najbolje godine u zivotu su ’magarece godine’ i ko ih ne prozivi zivot mu nece biti sasvim jasan.
10. JOVAN JOVANOVIC ZMAJ - IZBOR IPOEZIJE
Ima dete u selu, Ime mu je Laza,
Al’ ga zovu drukĉije – M a t e r i n a m a z a.
Kad sva deca ustanu, On i onda spava,
Kad mu kaţu: Ustani! Njega boli glava.
19
Kad ustane, ne ume
Da se sam obuĉe, Ne sme da se umije,
Ište vode vruće.
Kad ga ţulji cipela, On cipelu tuĉe, Tad ga ruka zaboli,
Pa onda jauĉe.
Kad mu dadu jabuku,
On bi hteo šljiva, Kad mu pruţe pogaĉu, Onda bi koljiva.
Kad se malo ogrebe,
Plaĉe i zapeva: "Jao, jao, pomagaj,
Izić će mi creva!"
Kad je suvo, zamesi Blata pa se kalja, Kad ga mati pokara, Legne pa se valja.
Kad mu uspu tarane,
20
On bi jeo riba, Kad se ribe najede, Tad ga boli tiba.
Pa zato ga ne zovu Po imenu: Laza,
Većem jadno, ţalosno: M a t e r i n a m a z a!
(Jovan Jovanović – Zmaj GULIVEROVA PUTOVANJA -
Dojam : Ovaj roman mi se svidio i najviše mi se svidjelo kako je Gulliver opisao svoje dogaĎaje. Vrijeme radnje: ljeto Mjesto radnje:- Liliput - Broddingnag Glavni likovi: Gulliver – pametan čovjek koji je puno proputovao i doživio Car Liliputan – čovjek dobra srca koji je volio Gullivera Seljakova kćer – imala je devet godina, n aučila Gullivera govoriti njihov jezik Kraljica – dobra srca koja je voljela slušati piščev govor i voljela ga Kralj KapetanStanovnici Liliputan – manji od palca Stanovnici Broddingnag – jako veliki ljudi Sporedni likovi: seljak,
Sadržaj: Ovaj roman sadrži se od dva djela, dva putovanja. Prvi dio govori o putu u Liliput. Sadržaj : pisac daje obavijesti o sebi i o porodici prvi put ide na putovanje na more dogodio se brodolom i pisac pliva da se spasi mali ljudi ga zarobljavaju i vode u svoju Zemlji
upoznaje se sa carom Liliputanskom i nekoliko plemića ga posjećuju u zatvor pisac opisuje cara 21
pisac se ući njihov jezik pisac zabavlja cara i njegove plemiće opisuje zabavu Liliputskog dvora piscu se daje sloboda
pisac opisuje glavni grad Liliputa Mildende i carevu palaču pisac pomaže u borbi protiv neprijatelja pisac sprječava rat pisac spasio caričin dvor od požara opisuje se znanosti, zakoni i običaji naroda opisuje se pišćev život u toj zemlji pisca optužuju za veleizdaju, te pisac bježi u Blefuscu pisac bježi živ i zdrav Drugi dio opisuje put u Broddingnag. Sadržaj : opisuje se velika bura i pisac s čamcem odlazi vi djeti kopno blizu kojeg su stali s brodom pisca ostavljaju na obali, hvata ga jedan uroĎenik te ga nosi u kuću opisuju se žitelji opis seljakove kćeri s kojom se je pisac sprijatelji pisac nose na sajam da ga pokažu narodu, a kasnije ga odnose u glavni gra d pisca pozivaju na dvor i zatim ga kraljica kupuje i pokazuje kralju
pisac raspravlja sa velikim učenjacima dvora u dvorcu rade piscu sobu opis zemlje
pisac pokazuje svoju vještinu u muzici pisac govori o svome narodu
pisac bježi iz zemlje, a pomaže mu nj egova prijateljica pisac se naĎe na brodu koji će ga odvesti kući pisac se vraća svojoj kući i rodbini Najljepši odlomak: « Blefuščani, koji nisu ni sanjali, što ja namjeravam, u prvi su se mah zbunili od čuda. Vidjeli su kako presijecam kono pe, ali su mislili, da kanim jedino pustit brodove, neka plove nasumce, ili se sudaraju.
Bilješke o piscu: Jonathan Switt, jedan je od najpoznatijih satiričara svijeta, roĎen je godine 1667. u Dublinu, glavnom grada Irske, od siromašnih Engleskih roditelja. Kao dječak uči je vrlo slabo, te se jedva povlačio iz razreda u razred. Kasnije je postao župnik, a u 40. g. dekan u Dublinu. U vrijeme Swift je već počeo raditi na svojem najznamenitijem djelu, pod naslovom : « Gulliverova putovanja k raznim da lekim narodima u svijetu. Knjiga je izašla 1726. god. Umro je 1745. godine
22
- MALA SIRENA У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је о тац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну. Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду. Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине. У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама. У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене.
23
