Питања из предмета Византијска Цивилизација I. II. III. IV. V. VI. VII. VIII. IX. X. XI. XII. XIII. XIV. XV. XVI. XVII. XVIII. XIX. XX. XXI. XXII. XXIII.
Почеци византијске историје Реформе Диоклецијана и Константина Великог (врховна власт, организација власти у провинцијама) Пореске и новчане реформе Диоклецијана и Константина Оснивање Цариграда Христолошке Христолошке распре четвртог века (аријанство и прва 2 васељенска сабора) Христолошке распре петог века (трећи и четврти васељенски сабор, несторијанство, несторијанство, монофизитизам) монофизитизам) Кодификација права петог и шестог века Еклога и законски зборници Деме и побуна „Ника“ Христологија од Халкедона до иконоборства (451-726) Иконоборство Иконоборство осмог века Иконоборство Иконоборство деветог века Христијанизација (пример Бугара) Кодификација Македонске династије Борба за очување ситног поседа у десетом веку Школство и образовање у Византији Културни полет једанаестог века Исхрана у Византији Велики раскол 1054. године Лионска унија Исихазам Фирентинска унија Византијска географија
1.
Počeci vizantijske države
Periodizacija vizantijske istorije: Rana Vizantija: 324. – 610. 610. g. Srednja Vizantija: 610. – 1025.g. 1025.g. Pozna Vizantija: 1025. – 1453.g. 1453.g.
Vizantija je, po definiciji Georgija Ostrogorskog, spoj rimskog državnog uređenja, helenske kulture i hrišćanstva. Rimsko državno uređenje je iz vremena Dioklecijana i Konstantina (svetsko carstvo i Mediteran kao rimsko jezero). Helenistička kultura podrazumeva grčki duh. Hrišćanska Vizantija čuva kulturna blaga antike, ne zazirući ni od paganske umetnosti, ni od paganske mudrosti. Rimsko pravo p ravo ostaje osnova njenog pr avnog života, a grčka kultura osnova njenog obrazovanja pa je tako njena glavna odlika grčki jezik. Moć i ugled Vizantije temeljio se
na novcu, više nego na ratničkoj veštini. Podeljenost na Istok i Zapad postoji pre pojave hrišćanstva, još od rimskog osvajanja Istoka (Horacije: Osvojena Grčka je kulturom osvojila divljeg pobednika i unela svetlost u seljački Lacijum). Vizantija je bila prva hrišćanska država, drž ava, a
Konstantin prvi hrišćanski car koji je stvorio savez države i crkve. U ranovizantijskim vremenima, naslanjajući se na rimske tradicije, car skoro neograničeno vlada crkvom, a u srednjem veku crkva ima sve veću moć u hrišćanskoj državi. Dva događaja se uzimaju za početak vizantiske ere, a to su pobeda hrišćanstva i premeštanje državnog središta na helenizovani Istok što je izazvano velikom krizom iz III veka. Vizantijsko carstvo predstavlja samo produžetak Rimske impr ije, ije, a Vizantijci su sebe smatrali RimljanimaRomejima, njihovi vladari su sebe smatrali rimskim carevima, naslednicima rimskih imperatora. Kao naslednica Rimske imperije, Vizantija je težila svetskoj vladavini i smatra sebe jedinim zakonitim carstvom u svetu i zeli da vlada svim zemljama koje su pripadale Rimskoj imperiji, a sada pr ipadaju ipadaju hrišćansk oj oj vaseljeni. Ipak, vremenom se ona sve više udaljava od svojih prvobitnih rimskih osnova. U prvim vekovima svoje istorije, Vizantija je još uvek rimska država i sav njen život prožet je rimskim elemntima. Ovaj period se može nazvati kako ranovizantijski, tako i kasnorimski i obuhvata prva 3 veka vizantiske istorije. Polaznu tačku u razvoja Vizantije Vizantije
1.
Počeci vizantijske države
Periodizacija vizantijske istorije: Rana Vizantija: 324. – 610. 610. g. Srednja Vizantija: 610. – 1025.g. 1025.g. Pozna Vizantija: 1025. – 1453.g. 1453.g.
Vizantija je, po definiciji Georgija Ostrogorskog, spoj rimskog državnog uređenja, helenske kulture i hrišćanstva. Rimsko državno uređenje je iz vremena Dioklecijana i Konstantina (svetsko carstvo i Mediteran kao rimsko jezero). Helenistička kultura podrazumeva grčki duh. Hrišćanska Vizantija čuva kulturna blaga antike, ne zazirući ni od paganske umetnosti, ni od paganske mudrosti. Rimsko pravo p ravo ostaje osnova njenog pr avnog života, a grčka kultura osnova njenog obrazovanja pa je tako njena glavna odlika grčki jezik. Moć i ugled Vizantije temeljio se
na novcu, više nego na ratničkoj veštini. Podeljenost na Istok i Zapad postoji pre pojave hrišćanstva, još od rimskog osvajanja Istoka (Horacije: Osvojena Grčka je kulturom osvojila divljeg pobednika i unela svetlost u seljački Lacijum). Vizantija je bila prva hrišćanska država, drž ava, a
Konstantin prvi hrišćanski car koji je stvorio savez države i crkve. U ranovizantijskim vremenima, naslanjajući se na rimske tradicije, car skoro neograničeno vlada crkvom, a u srednjem veku crkva ima sve veću moć u hrišćanskoj državi. Dva događaja se uzimaju za početak vizantiske ere, a to su pobeda hrišćanstva i premeštanje državnog središta na helenizovani Istok što je izazvano velikom krizom iz III veka. Vizantijsko carstvo predstavlja samo produžetak Rimske impr ije, ije, a Vizantijci su sebe smatrali RimljanimaRomejima, njihovi vladari su sebe smatrali rimskim carevima, naslednicima rimskih imperatora. Kao naslednica Rimske imperije, Vizantija je težila svetskoj vladavini i smatra sebe jedinim zakonitim carstvom u svetu i zeli da vlada svim zemljama koje su pripadale Rimskoj imperiji, a sada pr ipadaju ipadaju hrišćansk oj oj vaseljeni. Ipak, vremenom se ona sve više udaljava od svojih prvobitnih rimskih osnova. U prvim vekovima svoje istorije, Vizantija je još uvek rimska država i sav njen život prožet je rimskim elemntima. Ovaj period se može nazvati kako ranovizantijski, tako i kasnorimski i obuhvata prva 3 veka vizantiske istorije. Polaznu tačku u razvoja Vizantije Vizantije
čini Rimsko carstvo onakvo kakvo je izašlo iz krize u III veku, međutim ekonomski slom carstva propraćen socijalnim i političkim potresima nije zaobišao ni istok.
2. Dioklecijana i Konstantina Velikog (vrhovna vlast, organizacija vlasti u provincijama) Dioklecijanove i Konstantinove reforme su izazvane krizom III veka, a to je najveća ekonomska
kriza svetske istorije. Kriza je naročito zaoštrena nestankom dinastije Severa (235. godine) i vladavinom vojničkih careva. Uz krizu je išlo i demografsko opadanje (sa 70 na 50 miliona stanovnika) zbog ratova i epidemija. Lokalni dinasti su se uzdizali i proglašavali za careve. Bilo je velikih epidemija kuge u 3. veku (o čemu svedoči sv. Kiprijan, episkop Kartagine). Seamdesetih godina III veka je došlo do poboljšanja zahvaljujući Aurelijanu. Godine 283. je stradao car Kar, a njegov sin Numerijan je ubijen 284. godine. Reforma vrhovne vlasti : Tada je izabran Dioklecijan, obećavši da će vladati 20 godina sproveo je korenitu reorganizaciju
celokupne državne uprave. Konstantin je nastavio i usavršio njegovo delo i tako je stvoren novi sistem od kog polazi vizantijsko upravno uredjenje. U svim svojim bitnim crtama Dioklecijanov i Konstantinov poredak postojao je tokom cele ranovizantiske epohe, a njegovi osnovni principi
carska autokratija, centralizam i birokratizam održali su se do kraja Vizantijskog carstva. Sve njihove mere su bile inspirisane željom da se ojača carska vlast koja je bila narušena tokom vremena krize. Odatle i potiče čežnja da se ograniči uticaj senata i ostalih činilaca, da se preispita
nadležnost pojedinih nadležnost pojedinih vladinih organa kako bi se sprečila veća koncentracija vlasti. U ovakvom sistemu, car je taj koji drži sve konce u svojim rukama. Počeo je da str pljivo sprovodi reforme. Mesto principata, Dioklecijan je uveo dominat iz kog je ponikla vizantijska autokratija. Državna
uprava je skoncentrisana u rukama cara i njegovog činovničkog aparata koji je uređen i razgranat. Car postaje gospodar svih svojih podanika i svi su dužni da mu čine proskinezu.
Takođe, on je vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac, ali i branilac crkve i prave vere. Senat sve više gubi na značaju i za vreme Konstantina postaje savetodavno telo i
njegovo najzačajnija uloga je izbor i potvrđivanje novog cara. Dominat je odgovarao Rimljanima 3. veka zato što su bili više varvarizovani nego njihovi preci iz 1. veka. Važan momenat je
uvođenje tetrarhije. Oslanjajući se na ustanovu savadarstva koja je već bila poznata u Rimskom
carstvu, Dioklecijan je stvorio vladarski kolegijum od 4 člana: 2 avgusta i 2 cezara. Jedan avgust
je trebalo da vlada istočnim, a drugi zapadnim provincijama. Uz svakog avgusta bi stajao cezar koji sa njim nije bio u krvnom srodstvu, već je izabran prema zaslugama i adoptiran. Kada bi avgusti umrli, na njihovo njihovo mesto bi došli njihovi njihovi cezari, a vladalački kolegijum bi se ispunio sa dva nova cezara. Dioklecijan i Maksimijan su prvi avgusti. Dioklecijan je rezidirao u Nikomediji, a Maksimijan u Mediolanumu. 1. 3. 293. godine biraju se 2 cezara: Dioklecijan uzima Galerija (Sirmijum), a Maksimijan Konstancija Hlora (Trijer). Cezari su bili oženjeni
ćerkama avgusta. Kasnije se tetrarhija izrodila u građanske ratove ( priča je obeležena obeležen a dole sivom bojom) iz kojih je Konstantin izašao kao pobednik i ujedinitelj čitavog carstva, pred kraj života
je izvršio podelu vlasti i državne teritorije, ali za razliku od Domentijana, on je teritoriju podelio članovima svoje porodice, ali je vladavina i njegovih sinova dovela do teših i krvavih zapleta. Rim gubi na značaju. Reformama Dioklecijana i Konstantina je sređena državna uprava i carska vlast učvršćena, ali su se šire mase i dalje nalazile u najbednijem stanju.Organizacija vlasti u provincijama:
Da bi vrhovna kontrola bila što efikasnija, javlja se potreba za podelom državne
teritorije s obzirom na ogromne razmere Carstva. Godine 284. carstvo je bilo podeljeno na 40-ak provincija, carskih i senatskih. Dioklecijan je prvo učinio neke predradnje kojima je želeo da
ograniči moć provincijskog namesnika. Ukinuta je razlika izmedju carskih i senatskih provincija i sve provincije su bile podređene caru. Velike provincije je podelio na manje pa je njihov broj porastao na 100, a u V veku na 120. Sama Italija je podeljena na provincije i učinjen je kraj
njenom privilegovanom položaju jer je bila podvrgnuta poreskoj obavezi. Izbile su neke pobune, ali su one ugušene. Potom je uveo dijaceze (prvo 12, pa 14), a svaka je imala po nekoliko provincija. Pod Konstantinom, Carstvo je podeljno na prefakture koje su obuhvatale veći broj dijaceza. Njegove prefakture su bile:
Istočna – Istočna – dijaceze: dijaceze: Egipatske, Istočne, Pontiske, Azijske, Tračke Ilirska – dijaceze: dijaceze: Dačka i Makedonska- od Grčke do Dunava Italijanska – Italija, Italija, latinska Afrika, Dalmacija, Panonija, Norik, Recija Galska – Galija, rimski deo Britanije, Iberijsko poluostrvo, zapadni deo Severne Afrike (Mavretaniju)
U početku se njihov broj menjao, da bi se do kraj IV veka njegove granice ustalile. Na čelu profaktura nalazili su se pretoriski prefekti, dok su vojnu vlast imali magistri (za vreme Konstantina). Gradski prefekti Rima i Carigrada (eparh) bili su n ajveći državni dostojanstvenici,
a ova dva grada su bila izuzeta iz nadlaštva prefekta pretorije. Smatra se da je eparh bio odmah iza cara (Psel kaže da su mu samo nedostajale crvene cipele pa da bude car). Evnusi nisu mogli da postanu eparsi. Takođe, važnu crtu Dioklecjanovog i Konstantinovog vojnog sistema čini razdvajanje civilne od vojne vlasti. Civilnu vlast je vršio vikar, namesnik dijaceza, a vojnu duks(za vreme Dioklecijana). Civilna i vojna vlast su bile razdvojene do vremena Mavrikija. U Konstantinovo vreme dolazi do izgradnje centralne uprave, a njen najistaknutiji predstavnik bio je magister officiorum i officiorum i questor sacri paletii.
3.
Poreske i novčane reforme Konstantina i Dioklecijana Dio klecijana
Dioklecijanove i Konstantinove reforme su izazvane krizom III veka, a to je najveća ekonomska
kriza svetske istorije. Kriza je naročito zaoštrena nestankom dinastije Severa (235. godine) i vladavinom vojničkih careva. Uz krizu je išlo i demografsko opadanje (sa 70 na 50 miliona stanovnika) zbog ratova i epidemija. Lokalni dinasti su se uzdizali i proglašavali za careve. Bilo je velikih epidemija kuge u 3. veku (o čemu svedoči sv. Kiprijan, episkop Kartagine). Seamdesetih godina III veka je došlo do poboljšanja zahvaljujući Aurelijanu. Godine 283. je stradao car Kar, a njegov sin Numerijan je ubijen 284. Godine. Tada je na vlast došao Dioklecijan koji je sproveo niz reformi u carstvu.
Poreske i novčane reforme: Reformama
Dioklecijana i Konstantina je sređena državna uprava i carska vlast učvršćena, ali su se šire mase stanovništva i dalje nalazile u najbednijem stanju. Koloni koji su činili većinu seljaštva i predstavljaljali su glavnu proizvodnu snagu u poljoprivredi sve više su podčinjeni svojim gospodarima. Dioklecijanov poreski sisteme je taj proces još više ubrzao i pooštrio. Kako je novac izgubio vrednost, ranje dažbine su postale beznačajne, a mnogo veći značaj ima davanje u naturi pa je Dioklecijan ta vanredna naturalna davanja iz doba krize uzakonio i pretvorio u stalan sistem. Tako upostavljena anona (jedinstven porez za celo carstvo) predstavlja na jvažniju
dažbinu i glavni izvor državnih prihoda. Međutim, ceo njen teret pada na civilno stanovništvo. Dioklecijanov sistem zvani capitation- iugatio je onaj gde jedinicu oporezivanja čini komad
zemlje određene veličine i kvaliteta (iugam) s jedne strane, a s druge čovek koji je obradjuje
(caput ). To znači da ne može da se oporezuje parcela bez vlasnika i čovek bez parcele. Za 5
godina je izvršen popis svih parcela u Carstvu. U ovom sistemu, poreske vlasti su težile da vežu caput za iugam pa širi slojevi seoskog stanovništava imaju sve manju slobodu kretanja. Zbog demografske katastrofe, veliki broj parcela je ostao pust. Te parcele su prinudno dodeljene
ekonomski jačem stanovništvu (epibola ili adiectio sterilium). Ova praksa je postojala i u ptolemejskom Egiptu. Iugum je u ravnicama bio manji. Udovice su plaćale pola poreza. Ove reforme se nisu svuda sprovodile istom brzinom . Gradsko stanovništvo koje nije imalo
zemljišnih poseda nalazilo se u boljem položaju jer nisu plaćali anonu. Međutim, u vreme cara Konstantina, zanatlije i trgovci su prinuđeni da plaćaju visoke dažbine u zlatu zvane auri lustralis collation ili hrisargiron.
Novčane reforme: Rimski novac je u III veku potpuno izgubio
svoju vrednost,a posledica toga je bio ogroman skok cena i prelazak na naturalnu razmenu dobara. Za razliku od Zapadnog dela carstva gde se učvrstila naturalna privreda, u Istočnom delu
carstva novčana privreda opet dobija prevagu. Jačanje novčane privredne na vizantijskom području se ogleda u tome što se anona, kao i druge naturalne dažbine sve češće plaćaju novcem .Konstantin Veliki je uveo nov novčani sistem, čiju je osnovi činio zlatnik – solidus, težine 4,48 grama(u zlatnoj funti je bilo 72 ovakva zlatnika). Niže je bio srebrnjak – seliqua, čija je težina bila 2,24 grama, te je stoga 1 zlatnik vredeo 24 srebrnjaka (odnos zlata i srebra je bio 1:12). Kasnije se naziva nomizma, iperpiron, i to je bio najbolji novac do XII veka (takozvani dolar
srednjeg veka). Kozma Indikoplevst svedoči o njegovoj moći i kaže da se koristio i na Cejlonu. Kvari se tek u XI veku za vreme Konstantina IX Monomaha (1042-1055). Zbog toga se Vizantija
zaduživala kod drugih država (29. 5. 1453. je Mletačkoj republici dugovala 18 miliona vizantijskih, tj. 8 miliona mletačkih zlatnika). Godine 301. je donet Edikt o cenama – propisao je jedinstvene cene za celo carstvo. Ova mera nije dala očekivane rezultate. Vojne reforme: R imska
armija predhodnih vremena u svojoj osnovi bila je pogranična vojska i
nije bilo mobilnih grupa u carstvu : postojala je samo pretorijanska garda u Rimu. U doba krize u
III veku, ovaj sistem je doživeo slom. Dioklecijan je u početku nastavio sa pojačanjem pogranične vojske. Kao najpreča potreba nameće se stvaranje jake pokretne vojske koja bi služila i protiv neprijatelj, ali i protiv unutrašnjih prevrata i u pravo je takav sistem stvoren u Dioklecijanovo doba, exercitus comitatensis, a izgradjen i znatno pojačan u doba Konstantina. Pretorijansku gardu je sam Konstantin likvidirao. Vojska je imala 60-70 legija (oko 400 000
vojnika) raspoređenih duž granica. Morala je da čuva granice i održava red. Reformom je
podeljena na dva dela: limitanei – graničari, stacionirani na limesu, treba da spreče napad
neprijatelja i za svoju službu dobijaju zemljišne posede i comitatenses – pokretne jedinice, prate cara, održavaju red i mir, u krajnjem slučaju pomažu graničarima. Maja 1. 305. Dioklecijan se povukao sa vlasti, u Salonu. Isto se i Maksimijan povukao. Hlor i Galerije su postali avgusti, a za cezare su izabrani Sever i Maksimin Daja. Godine 306. Hlor umire, a Konstantin biva izabran za avgusta, ali ga Galerije priznaje samo za cezara. Ubrzo se i
Maksimijanov sin Maksencije proglašava za avgusta. Započeo je građanski rat iz koga je Konstantin izašao kao pobednik. Maksencija je porazio 28. 10. 312. godine kod Milvijskog mosta. Pisci Laktancije i Evsevije pominju da mu se tada ukazao krst na nebu. Moderna nauka
ovu pojavu tumači kao dvostruki solarni halo efekat (iluzija krsta koja se vidi kada se gleda u sunce). Konstantin je rođen 27. 2. 273/5. u Medijani, iz veze Konstancija Hlora i Helene. Imao je
3 polubrata i 3 polusestre. Vojničku karijeru je započeo u Nikomediji kod Dioklecijana. Bio je svedok progona 303/4. Navukao je zavist kolega, a navodno je postajala zavera protiv njega, tako da je morao da beži kod oca. .
4.Osnivanje Carigrada Bilo je više razloga za podizanje nove prestonice u istočnom delu Carstva jer je upravo taj deo Carstva lakše podneo krizu III veka. Tamo je bilo više gradova, gušće je naseljen, bilo je više
hrišćana, a i glavni neprijatelj, sasanidska Persija, je na istoku. Bilo je više kandidata za prestonicu: Tesalonika, Naisus (zbog Via militaris), Serdika, Efes, Troja. Na kraju je izabran
Bizant na Bosforu, između Crnog i Mramornog mora. (Dioklecijan je vladao u Nikomediji.) Drevni Vizantion su 657. p. n. e. podigli mornari iz Megare prekoputa Halkedona. Godine 196. ga je razorio Septimije Sever, a posle ga obnovio i nazvao Augusta Antonina. Konstantin je na
istoku stvorio nov državni centar: grad je počeo da zida 8. novembra 324, odmah posle pobede nad Licinijem, a grad je svečano inaugurisan 11. 5. 330. godine pod imenom Novi Rim, ali ljudi su uglavnom voleli da ga po osnivaču nazivaju Konstantinopolj. Zbog snažnih vetrova sa Crnog mora, Bosfor je veoma negostoljubiv, te je stoga Zlatni rog veoma pogodna luka( Bosfor na istoku i Mramorno more na jugu). Istovremeno je i slaba tačka Carigrada i nazvan je „mekim
trbuhom“ grada. Jedina nezgoda je bila klima jer tokom zime i proleća neprestano duva vetar pa
je to razlog zasto Vizant hiljadu godina nije posto veliki grad. Nova prestonica je bila smeštena
na granici kontinenata i samo je s jedne strane pristupačna s kopna. Ona je kontrolisala saobraćaj između Evrope i Azije pa se zbog toga razvila u trgovački i saobrćajni centra tadašnjeg sveta. Carigrad je bio političko, vojno i privredno, a nešto kasnije i crkveno i kulturno središte Vizantijskog carstva. Dok je značaj pa i broj stanovništva Rima neprekidno opadao, nova prestonica je rasla pa je u VI veku imala preko pola miliona stanovnika. Konstantin je činio sve da svog gradu podigne sjaj i bogatstvo pa ga je ukrasio velelepnim zgradama i umetničkim spomenicima sakupljenim po celom Carstvu. Carigrad je od početka bio grad hrišćanskog karaktera. Karakteristika grada je veliki broj manastira i crkava. Konstantin je izgradio biblioteke
i napunio ih grčkim rukopisima. Ali to je bio i rimski grad u kom su preko dva stoleća dvor i veliki deo stanovništva govorili latinski. Bedemi su činili Carigrad neosvojivim. Prve je izgradio Konstantin, a druge Teodosije II (posle 410). Najvažnija građevina u Carigradu je hipodrom. Godine 359. Carigrad je zvanično izjednačen sa Rimom, a 380. je postao stalna prestonica. Pao je 1204. godine i 1453. godine. U 5. veku je imao 250 000 stanovnika, a za vreme Justinijana oko 600 000. Samo je Bagdad mogao da se uporedi sa njim. Osnivanje Carigrada se poredi sa osnivanjem Rima, Aleksandrije ili Petrograda.
5.
Hristološke raspre IV veka ( arijanstvo, I i II vaseljenski sabor)
Pitanje koje je izazvalo najviše rasprava u hrišćanskoj nauci jeste pitanje Konstantinovog odnosa prema hrišćanstvu. Prema jednim Konstantin je bio bezrezervno odan hrišćanstvu, dok su drugi zastupali stav da je bio potpuno indiferentan prema njemu i podržavao se hrišćanstvo iz
političkih razloga (to je bilo presudno). Od majke je nasledio ljubav prema hrišćanstvu, dok Hlor nije vršio progone hrišćana. Konstantin se najdocnije stavio pod okrilje hrišćanskog boga oko 312. godine i od tada je stalno pomagao hrišćane, ali to ne znači da se potpuno predao hrišćanstvu i da je prekinuo sa svim paganskim tradicijama i da je postao hrišćanin u onom smislu u kome su to bili kasnije njegovi potomci. Bio je u prilici da vidi pro gone hrišćana.
Progoni su bili s vremena na vreme, a između njih su bile decenije mira. Neron ih je optužio za požar, Tacit govori o njima kao o grupi ekscentrika, Domicijan i Hadrijan su ih malo proganjali, a veliki progoni su bili za vreme Decija oko 250. godine.
Hrišćani su bili veoma dobro organizovani – u svakom gradu su imali episkopa ili sveštenika, bili su dobro povezani i pomagali su jedni druge. Među hrišćane su stupali otmeni i bogati ljudi. U paganskim predstavama hrišćani su predstavljani kao dobroćudni i pomalo naivni. Filozofi nisu imali preterano visoko mišljenje o Bibliji. Oni koji su odobravali hrišćanstvo su ga branili (apologetika, ili odbrana hrišćanstva). Oko 300. godine svaki sedmi Rimljanin je bio hrišćanin (tj. oko 15% ili 6-7 miliona). Paganstvo nije bilo jednistveno (bilo je oko 300 kultova).
Mitraizam je takođe imao šanse da pobedi, ali su hrišćani bili bolje organizovani, i nudili su život posle smrti. Imali su puno humanih ideala. Bili su veoma otvoreni za primanje novih članova.
Hrišćani su bili uvereni da će pobediti, i za to su se sistematski spremali. Iznutra su osvojili Carstvo.
Konstantin je gajio naklonost prema hrišćanstvu. Bio je i pripadnik kulta Nepobedivog sunca (Sol Invictus). To nije ništa čudno, jer u 4. veku je prisutan verski sinkretizam. Paganstvo i
hrišćanstvo utiču jedno na drugo. Veliki cr kveni oci su uticali na to. U 4. veku hrišćanstvo je intelektualno inferiorno u odnosu na paganizam. Stoga su vodeći bogoslovi savetovali da se deca daju u paganske škole. Psel kaže da su hrišćani pagansko nasleđe delili na prihvatljivo i neprihvatljivo. 313. godine je donet Milanski edikt o verskoj toleranciji. Galerije je dve godine pre toga doneo
takođe edikt o toleranciji, ali je to bio odocneli akt, donesen nekoliko dana pred smrt zbog griže savesti. Tekst Milanskog edikta donose Laktancije i Evsevije. Edikt predviđa da se hrišćanima vrati imovina. Edikt je vanvremenskog značaja. Teodosije I je oko 380. godine proglasio hrišćanstvo za državnu religiju. 319. godine Konstantin je zabranio paganska žrtvovanja u privatnim kućama. 324. godine je prekinuo kovanje novca sa paganskim amblemima. 318. godine je dao pravo crkvenim sudovima
da sude i u nekim građanskim parnicama. 321. godine dozvoljeno je pobožnim hrišćanima da ostavljaju crkvi imovinu. 434. godine Teodosije II je odlučio da sva imovina bez testamenta ide crkvi. S druge strane, Konstantin je u Italiji podigao paganski hram svojoj porodici, i do kraja
života je zadržao titulu pontifex maximus, a i njegovi naslednici su zadržali ovu titulu sve do 379. godine.
Hrišćanstvo će ubrzo izrasti u veliku ekonomsku snagu. Odnos države i crkve je jedno od najvažnijih pitanja vizantijske civlizacije. Smatralo se da je Vizantija cezaropapistička država (svetovna vlast nad duhovnom, suprotno je papocezareja). Vizantija je bila država sa ravnotežom
između cara i patrijarha, mada su carevi bili malo moćniji. Bilo je vremena i kada je crkva bila nadmoćna nad državom (ikonoborstvo se završilo pobedom crkve). Savez Konstantina i hrišćana je donosio i određene probleme. Neki su smatrali da je crk va izneverila svoje rane ideale pa je Konstantin morao da se umeša u crkvene sukobe. Jedan od njih bio je aleksandrijski prezviter Arije koji je, polazeći od monoteističkih shvatanja odbijao da
prihvati jednakost Oca i Sina i zato nije prihvatao Hrista za boga što je izazvalo sukob koji je obeležio 4. vek, a poznat je kao arijanstvo (pitanje odnosa izmedju Oca, Sina i Sv. Duha). Arije je bio učenik Lukijana iz Antiohije. Protiv Arija je ustao aleksandrijski episkop. Godine 318. Arije je na lokalnom saboru osuđen, ali se nije odrekao učenja, i stekao je veliki broj pristalica. Sukob se rabuktao. Konstantin je zamolio Osiju (episkopa Kordobe) da smiri situaciju, ali ovaj nije uspeo. Najjača i istorijski najznačajnija manifestacija hristijanizacije Rimskog carstva u Konstantinovo doba bilo je sazivanje sabora u Nikeji 325. godine u carevoj paleti, prvog u nizu vaseljenskog sabora koji su stvorili temelj dogmatskog
i kanonskog sistema hrišćanske crkve.
Car, koji je i sazvao ovaj sabor je rukovodio njegovim raspravama i jako je uticao na njegove odluke. Na saboru se raspravljalo o nauci aleksandrijskog prezvitera Arije. To je bio skup svih episkopa hrišćanske vaseljene, koji donosi odluke koje su obavezne za sve hrišćane. Sabor je
počeo 20. maja. Bilo je oko 300 episkopa, preko 2 000 učesnika, a u tradiciji je ostao broj od 318 nikejskih otaca. Sabor je trajao do 25. avgusta 325. godine. Arije je imao 20-ak pristalica, ali se
rečito branio. Juna 14. Konstantin se pojavio u purpurnom ogrtaču i održao govor na latinskom. Držao se pomalo ukočeno. Nikola iz grada Mire (potonji Sv. Nikola) je ošamario Arija. Na ovom saboru se istakao Atanasije iz Aleksandrije. On je formulisao da je Sin jednakosuštan Ocu. Arije je isključen iz crkve i proteran u Ilirik. Njegove pristalice su se pokajale, osim dvojice. Medjutim, presudom Nikejskog sabora, arijanstvo još uvek nije savladano jer se Arijevo učenje
brzo raširilo i imalo je mnogo pr istalica. Konstantin je u početku potcenio snagu protivničke strane, ali je promenio taktiku i izdejstvovao da Arije bude primljen u crkvenu zajednicu. U tome mu se suprotstavio Atanasije Veliki, episkop Aleksandrije (od 328. godine). Atanasije narednih decenija brani nikejsku dogmu i dolazio u oštar sukob sa carskom vlašću i pored mnogobrojnih
izgnanstava u kojim je ukupno proveo 17 godina, 6 meseci i 10 dana (iz 5 puta). Jednom su ga napali u Triu.
Arije se vratio u Carigrad i umro u javnom nužniku. Godinu dana posle 337. umro je i Konstantin u banji kod Nikomedije. Krstio ga je arijanac Evsevije Nikomedijski 21. maja. Umro je dan posle. Nastala je kolektivna histerija. Presto je ostavio trojici sinova: Konstantinu II(poginuo 340.g.) Konstansu I, koji su bili pristalice nikejskog učenja, a vladali su Zapadom i Konstanciju II, koji je bio arijanac i vlado je Istokom. Oni su bili iz njegovog braka sa Faustom. U prvom braku sa Minervinom je imao sina Krispa, (umro 326 godine, u Puli) . Naslednici su
napravili pogrom ostalih članova porodice. U jesen 343. godine na saboru u Serdici , na granici dva dela carstva, nije došlo do pomirenja,
ali su zahvaljujući nadmoći Konstansa u odnosu na starijeg brata Konstancija, vraćeni proterani pravoslavni episkopi. Arijanci su se, pobeđeni politički razdvojili na semiarijance(umereni arijanci, homoiuosisi) priznavali su podobnosušnost oca i sina ( Sin je sličan Bogu) i radikalne
arijanci koji se nisu odricali arijanske nauke. Međutim, 350. Godine, Konstans je poginuo u sukobu sa Magnom Magnencijem, a njega je 351. godine kod Murse (Osijeka) pobedio Konstancije. Njegova pobeda je istovremeno značila i pobedu arijanstva što je i potvrđeno na saborima u Riminiju i Sirmijumu 359. gde je
arijanstvo proglašeno za državnu religiju. (Kod
semiarijanaca je nastao rascep).(Počinje pokrštavanje Gota- Germanska plemena su primili novu veru u arijanskom obliku). Tada počinje i organizovani monaški život. Sv. Antonije (III vek je bio prvi monah). Atanasije Aleksandrijski je napisao i njegovo žitije a u vreme Konstancija kreće
organizovanje prvih manastira. Sv. Vasilije Veliki piše tipike. Postoji 2 osnovna načina monaškog života: kinovija (zajednica) i idiuritmija (individualni život). Eremiti (žive u pustinji), Dendriti (na drvetu), Filite (na stubu). Tada se tak ođe javljaju i prve monahinje. Konstancije je 357. godine izabrao Julijana za savladara. On je od njega tražio da pošalje trupe ali su one proglasile Julijana za avgusta. Do sukoba nije došlo jer je Konstancije u međuvremenu
umro. Julijan je potom prebacio svoju prestonicu u Antiohiju. Zabranio je hrišćanima da učestvuju u školstvu. On je koristio sukob između Nikejaca i Arijanaca. Hteo je da organizuje paganski kler poput hrišćana. Vladavinu je okončao 363. godine a nasledio ga je Jovijan (363-
364) pod kojim Vizantija gubi određene oblasti u Mesopotamiji i Jermeniji. Ubrzo potom na
prestolu su se našli Valentinijan (364 – 375) na zapadu koji je podržavao nikejsko učenje i Valens, koji je bio arijanac (364 – 378) na istoku, prvi car koji je vodio borbe na dva fronta. Pojavljuju se i novonikejci: Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Bogoslov. Valens je poginuo u bici kod Hadrijanopolja pa je zapadnorimski car Gracijan, sin i naslednik Valentinijana I (375 – 383) na istoku postavio Teodosija (378 – 395) koji se sporazumeo sa Gotima. Valensova pogibija je ubrzala propast arijanstva. Pobeda pravoslavlja našla je vidnog izraza 381. godine na drugom Vaseljenski sabor (oko 150 episkopa) u Carigrad koji je potvrdio
i dopunio odluke Nikejskog sabora i time konačno formulisao “simbol” hrišćanske vere. Pravoslavno hrišćanstvo je postalo jedina dopuštena državna religija. Zatvoreno je proročište u Delfima a 394. godine su zabranjene Olimpijske igre. Spaljena je i Aleksandrijska bibiloteka (
Majka je stradala od Cezara a ćerka od Teodosijeve vladavine). Vladalo je pogrešno mišljenje da je stradala prilikom napada Arapa. Oko 400. godine, Avgustin Hiponski: ,,Čitav svet slavi Isusa’’. Poslednja paganska uzurpacija je bila 394. Godine- bitka kod Frigida ( Evgenije sa zapada)
6.
Hristološke raspave V veka ( III i IV vaseljenski sabor, nestorijanstvo, monofizitizam)
Još u jačoj meri, nego što je to bio slučaj u vreme arijanskih raspi bio je u V sukob čije su posledice bile dalekosežne. Kako je u borbi protiv arijanstva ustanovljena dogma o savršenoj
božanskoj prirodi Sina i njegovoj jednosušnosti sa Ocem, sada se postavlja pitanje odnosa božanskog i čovečanskog načela u Hristu. Javljaju se dve škole: 1
antiohijska škola: Teodor iz Mopsuestije, Teodoret iz Kira i Teodor iz Tarsa. Ova škola polazi od racionalističkih pozicija – u Hristu su postojale jedna pored druge dve odvojene
prirode, božanstvo se ovaplotilo u Hrist, čoveku rodjenom od Marije pa se ona ne sme nazivati Bogorodica, već Hristorodica. Smatrali su da je Marija rodila čoveka, koji će tek
posle stradanja postati Bog, jer Bog ne može da strada.
2
aleksandrijska škola: koja smatra da je Hrist i bog i čovek.
Godine 428. patrijarh je postao Nestorije, revnosni predstavnik antiohijske škole i koji je počeo
da širi antiohijsku nauku. Uz Nestorija je bio i Teodosije II i Atenaida – Evdokija. Nestoriju se suprotstavio Kiril Aleksandrijski koji ga je nadmašio i kao bogoslova i kao političara.Uz Kirila je
bilo moćno egipatsko sveštenstvo, a Rim je stao na njegovu stranu. Na
trećem vaseljenskom saboru (431.) u Efesu, 7. juna na praznik Duhova, car je blokirao
Efes, pustio je da uđu samo delegate, da ne bi izbili nemiri. Kasnili su Jovan, antiohijski arhiepiskop i 43 episkopa iz Sirije. Papa Celestin I nije mogao da dodje, ali je poslao svoje
izaslanike. Kiril je došao zajedno sa egipatskim episkopima. Nestorije je došao sa okolnim carigradskim episkopima. Došli su i episkopi iz Kipra, Male Azije i Palestine. Juna 22. je otvorena sesija. Nestorije je osuđen kao jeretik a 27. juna su pristigli i Sirijci pa je tu
došlo do napetosti. Kiril je rešio da izvrši pritisak, tj. da ni jedan brod sa žitom iz Egipta ne ide za Carigrad. 30 jula je Nestorije skroz osuđen. Na ovom saboru je doneta i jako važna odluka a to je da Kipar ima autokefalnog arhiepiskopa. Novi carigradski patrijarh, Maksimijan se morao
složiti. Nakon Kirilove smrti, škola ide dalje i za vreme njegovog naslednika Dioskora Aleksandrija je zadržala svoj moćni položaj. Carska vlast se više nije odupirala aleksandrijskom uticaju. Njegov naslednik Evtihije je otišao korak dalje tvrdeći da se dve prirode Hristove posle
njegovog ovaploćenja pretvaraju u jednu božansku prirodu. Tako se u borbi protiv nestorijanske jeresi pojavio, kao njena suprotnost, monofizitizam, nauka o jednoj prirodi u Hristu. Papa Lav I je bio protiv toga i 449. godine je izdao “Tomus” protiv monofizita istakavši da u ličnosti
Hristovoj i posle ovaploćenja treba razlikovati dve prirode. I patr ijaršijski sinod u Carigradu je osudio Evtihiu. Aleksandrijska stranka još jednom je trijumfovala na saboru u Efesu 449. g.
(crkva ga naziva razbojničkim), gde je pod predsedništvom Dioskorovnim, monofizitizam proglašen za pravu veru. Navodno je Dioskor tukao Flavija. Pobeda monofizita je bila kratkog veka. Jula 28. 450. godine je pao s konja i poginuo Teodosije II (408 – 450) a car je postao Marcijan (450 – 457) koji je bio oženjen Pulherijom, sestrom svog prethodnika. Ona je
organizovala četvrti vaseljenski sabor u Halkedonu 451. godine. Na njemu je bilo 630 episkopa
(najviše ikad). On je trajao dve nedelje in a njemu je prihvaćena dogma o dvema prirodama Isusa, a takodje je osuđena monofizitska nauka kao jeres, a osuđeno je i nestorijanstvo. ,, Dve prirode su nedeljive’’. Bila je vazna i crkveno- politička pobeda Carigrada. Kanon broj 28 ovog sabora priznao je papi prvi počasni rang, ali je u ostalim potpuno izjednačava episk ope Starog i Novog Rima.Na II vaseljenskom saboru po trećem kanonu idu: Rim, Carigrad, Aleksandrija, Antiohija pa Jerusalim a po 28. kanonu IV vaseljenskog sabora Rim i Carigrad su izjednačeni, a
Rim je dobio prednost da se navodi kao prvi samo zato što je stariji. Monofizitizam će pr ihvatiti istočne provincije da bi stavili do znanja Carigradu da ne žele potpunu centralnu vlast. Danas postoje: Koptska, Sirijska, Jermenska i Etiopijska crkva koje imaju monofizitsko učenje. Posledica halkedonskih odredaba bila je pak ta da se jaz između centralnih pokrajina Vizantije i njenih istočnih provincija produbio .Tako je izmedju diofizitske vizantijske crkve i monofizitskih istočnih crkava nastala ona suprotnost koju vizantijska država nikada nije uspela da otkloni.
7. Kodifikacija prava V i VI veka Vizantija je nasledila tradiciju rimskog prava. Bejrut je bio jedan od najznačajnijih centara. Dve privatne zbirke zakona rimskog prava: Codex Gregorianus ( carski zakoni od Septimija Severa do Dioklecijana) i Codex Hermogenianus (zakoni Dioklecijana).
Od početka V veka u Viznatiji je zavladalo za duže vreme doba mira. U ovo vreme vladavine Teodosija II (408- 450), pada, kako osnivanje carigradskog univerziteta, tako i stvaranje Teodosijevog kodeksa koji je imao veliki značaj za pravni razvitak Carstva. Kodeks cara Teodosija je sastavila komisija u periodu od 429 – 437 godine u 16 knjiga. Teodosijev kodeks
(codex Theodosianus) objavljen je 438. godine i to je prva zvanična zbirka carskih zakona izdata
posle Konstantina Velikog. Novi zakonik, nejveće delo pravne kodifikacije posle Justinijana, dao je pravnom životu čvrstu osnovu koja mu je do tada nedostajala. Objavljivanjem Teodosijevog zakonika princip državnog jedinstva je snažno naglašen- obnarodovan je i na Istoku i na Zapadu, u ime careva Teodosija II i Valentinijana III. On je imao veliki civilizacijski značaj jer je uticao
na razvoj država na zapadu. Medjutim, razmimoilaženje Istoka i Zapada je bilo evidentno i videlo se i u pravnom sistemu. Istočno- rimski carevi su posle publikacije Teodosijevog kodeksa
samo još izuzetno slali svoje zakone na zapad, a zakoni zapadnorimskih careva uopste nisu slati na Istok.
Najveće i najdugotrajnije delo vladavine Justinijana I (527- 565) bila je kodifikacija rimskog prava. Polazeći od Teodosijevog kodeksa, ali i od starijih Gregorijanskog i Hermogenijanovog kodeksa, 528.g. je napravljena komisija od 10 članova pod Tribonijanovim pretsedništvom ( 7
državnika, 2 advokata i 1 profesor prava). Ova komisija je izradila zbirku važećih carskih zakona iz vremena posle Hadrijana. Justinijanov kodeks ( ,,Codex I ustinianus’) objavljen je aprila 529.
godine (534. godine je izašlo drugo izdanje). Još veće delo predstavljaju Digeste ( Pandekte) objavljene 533. godine. One pružaju zbirku spisa klasičnih rimskih pravnika koji su, pored
carskih zakona, sačinjavali drugu grupu važećeg prava. Dok se Justinijanov kodeks naslanjao na prethodne radove, Digeste su bile potpuno novo delo koje je sastavila komisija od 16 pravnika, a
postoje i novine iz međunarodnog prava. Tu su bezbrojni i često protivrečni spisi rimskih pravnika sadrže najčešće slučajeve i predstavljaju praktični priručnik. Uz Kodeks i Digestije,
treći deo Institucije( I nstitutiones) pružaju izvod iz oba glavna dela, a služile su kao priručnik za pravne studije. Poslednji deo kojim se završava Justinijanov Corpus I uris Civilis bila je zbirka Justinijanovih Novela, novih naredbi objavljenih posle publikacije Kodeksa. I dok su Kodeks,
Digeste i Institucije objavljene na latinskom, većina Novela je objavljena na grčkom. Kodifikacija prava je dala centralističkoj državi čvrstu pravnu osnovu. Corpus Iuris Civilis nije mehanička, a ni potpuno verna rekonstrukcija rimskog prava. Sve ovo predstavlja rimsko pravo uz primese hrišćanstva i običajnog prava. Karakteristična crta Justinijanovog zakonodavstva jeste isticanje carskog apsolutizma. Corpus Iuris Civilis jako je uticao na razvoj političke ideje ne samo u Vizantiji, nego i na Zapadu. Zapad se sa rimskim pravom upoznao tek u XII veku pa je ono u onom obliku koji su mu dali Justinijanovi pravnici sve do danas važan element u
pravnom razvoju čitave Evrope.
8.Ekloga i zakonski zbornici Sedmi vek u Vizantiji je siromašan u pravnim spomenicima. Ipak u ovo vreme je nastao
Zemljoradnički zakon( Nomos georgicos). On nije mladji od prve polovine VII veka, a najverovatnije da spade u kraj VII veka i vezuje se za Justinijana II (685 – 695, 705- 711). Iz
njega vidimo kako je živelo selo. Veliki broj sačuvanih rukopisa svedoči o značaju i popularnosti Zemljoradničkog zakona, a njegov značaj nije ostao ograničen na Vizantiju. Rano je preveden na slovenski i jako je uticao na pravni život Istočnih i Južnih Slovena. Dobija se utisak da se seoska naselja, nastala kolonizacijom opustelih zemalja nalaze u šumovitim predelima, a često se govori
i o krčenju šuma, obradjivanju ledina, napadima divljih zveri na seoska stada. Seljaci su nezavisini zemljoposednici, plaćaju porez državi i njihova sloboda kretanja je neograničena, ali to ne znači da nije bilo zavisnog seljaštva. U ovom zakonu se govori o seljacima kao o gospodarima pokretne i nepokretne imovine, a ujedno su i članovi seoskih opština i medjusobno su povezani. Podela zemljišta okupiranog od strane opštine nastaje individualna svojina.Pašnjaci se čuvaju zajednički, seoska stada čuvaju pastiri koje izdržava opština.Za svako selo određuje se opšta poreska svota, a članovi seoske opštine zajednički snose odgovornost za njeno pravno plaćanje. Porez za neobrađeno ili napušteno zemljište prenosi se na suseda koji dobija pravo da ga obrađuje. Vlasnik je onaj ko plaća porez. Pomorski zakonik daje zbirku propisa o pomorstvu i p omorskoj trgovini. Ovaj zakonik se ne može datirati preciznije, spade u vreme izmedju 600 i 800. g. Vojni zakonik . Mojsijev zakon predstavlja 70 ispisa iz Septuaginte (stari zavet preveden
sa hebrejskog na grčki) i on se uglavnom svodi na 10 božijih zapovesti Za razvitak vizantijskog prava veliki značaj imala je Ekloga koju je car Lav III objavio 726. godine. Ekloga predstvalja izbor najvažniji važećih odredaba privatnog i krivičnog prava sa posebnom pažnjom ka porodičnom i naslednom pravu. Njeno objaviljivanje imalo je za cilj da pored preopširnih i nepreglednih zakonika Justinijana I , pruži sudskim ustanovama zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovara praktičnim potrebama sudstva. Ekloga polazi od Justinijanovog rimskog prava koje je za sva vremena ostalo osnova vizantijskog pravnog života,
ali pokušava da ga izmeni u pravcu većeg čovekoljublja. Ovo je zbornik od 18 članova koji se dele na posebne paragrafe . Ona znatno odstupa od Justinijanovog prava, s jedne strane pod uticajem kanonskog prava, a s druge pod uticajem istočnog običajnog prava.Ograničavaju se prava patria potestas, ali se povećavaju prava žene i dece. Posebno su značajne promene u
krivičnom pravu pa Ekloga pruža čitav sistem telesnih kazni koje ne postoje u Justinijanovom pravu ( sečenje nosa, jezika, šišanje i paljenje kose i brade). Ova saklaćenja su zamenila smrtne
kazne iz Justinijanovih prava ili su uvedena umesto novčanih kazni. Takođe je zabranjeno rodoskrnavljenje i homoseksualnost. Ona potvrdjuje običajno pravo koje se for mira u Vizantiji
tokom VII veka. Ove promene se objašnjavaju sa jedne strane dubljim prodiranjem hiršćanskih
shvatanja, a sa druge ogrubljivanjem naravi pod uticajem Istoka. Ekloga je doprinela sređivanju prilika u vizantijsk om sudstvu. Pošto je bila delo jeretičkog cara ikonoborca, Ekloga je kasnije
bila na lošem glasu u Vizantiji, ali je uprkos tome imala velikog uticaja na kasnije zakonodavstvo, ne samo u Vizantiji, nego i u slovenskim zemljama. U Italiji u 9. veku se
pojavljuje privatna proširena Ekloga (primer: odlazak u manastir jednog supružnika dozvoljava razvod).
Nićifor I (802 – 811) je izdao ,,E klogadion’’ koji se vraća na Justinijana.
9. Deme i pobuna Nika Ono što je za Atinu Agora, za Carigrad je hipodrom, glavna pozornica manifestacija narodnih težnji. On je među duhovnicima negativno posmatran. Najpre su postojale navijačke stranke – deme koje su vremenom dobile politička obeležja. Dakle, osim sportske, one su bile i političke organizacije. Bile su vezane za stare hipodromske stranke i njihova imena su poticala od boja hipodromskih kočijaša. Prvo ih je bilo
četiri: crveni, zeleni, plavi i beli. Vremenom su se zeleni (prahiti) i crveni spojili a potom plavi i beli. Na čelu dema su se nalazili demarsi koje je postavljala carska vlada. U mirnim situacijama su učestvovali u gradnji bedema. U slučaju da ih neko napada dobijale su funkciju milicije, a kada prođe opasnost vraćali oružije. Onaj deo gradskog stanovništva koji je bio organizovan kao gradska milicija je sačinjavao jezgro dema. Pripadajući plavim ili zelenim, gradsko stanovništvo podržavalo je jednu stranku, a drugoj se suprotstavljalo. Zato su oni kao nosioci i pretstavnici političkih težnji naroda igrači značajnu ulogu. Medjutim, nije opravdana pretpostavka da su plavi bili predstavnici višeg, a zeleni nižeg staleža. Osnovu i jedne i druge stranke činili su širi
slojevi gradskog stanovništva, a njihov antagonizam objašnjava se time što su vodeći elemeniti stranke plavih bili predstavnici stare, grčkorimske senatske aristokratije, dok je vodjstvo stranke zelenih zastupalo interese novog činovničkog staleža koji se izdigao u službi na dvoru i u državnoj upravi kao i trgovaca koji su vodili poreklo iz istočnih krajeva carstva. Predstavnici plavih su bili pripadnici grčkog pravoslavlja, a zeleni monofizititma i mnogih sekti sa istoka. Političk i život carstva u V veku obeležen je njihovim stalnim borbama. Carska vlada je bila primorana da računa sa demama kao sa značajnim političkim činiocem i da se oslanja bilo na
jednu ili na drugu stranu. Obično je jedna stranaka uživala vladinu podršku, a druga ne, a
ponekad bi se i ujedinile u zajedničkoj borbi pr otiv carske vlasti. Car Anastasije I (491- 518.) je otvoreno favorizovao stranku zelenih. Stoga su plavi istupli protiv njegove vlasti. U to vreme je bilo dosta nereda u kojima je 501. godine poginuo njegov sin i naslednik, a kada je 512. godine u pesmu Trojesvetih stavio jednu monofizitsku rečenicu reagovao je magister militum Trakije, Vitalijan (513 – 515) sa ciljem da sruši cara, ali nije uspeo.
Najveću snagu, deme su pokazale 532. godine kada je 11. januara izbila pobuna Nika između autokratske centralne vlasti i gradskih političkih organizacija ( lozinka, grčka reč – pobeđuj).Protiv stranke zelenih, Justinijan je za razliku od Anastasija, u vreme Justinove vlasti favorizovao plave koja se slagala sa njegovom pravoslavnom crkvenom politikom, ali je kasnije i
njihov uticaj želeo da smanji. On je hteo da se potpuno oslobodi uticaja dema i preuzeo je mere protiv nemirnih gradskih organizacija. Justinijan je želeo apsolutno da vlada. Kaznene mere su u velikoj meri dovele do ujedinjenja stranaka u borbi protiv centralne vlasti. Pobuna je bila velikih razmera i grad je bio u plamenu. On je zelene nazvao Samarićanima, Jevrejima i Manihejcima. Hteo je da kazni istaknute zelene i uhapsi nekoliko plavih. Monasi iz sv.
Lavrentija su odveli dvojicu preživelih osuđenika. Drugog dana je ostvaren savez plavih i zelenih. Treći dan su opet održane trke gde su tražili pomilovanje ali je Justinijan odbio. Stranke su napustile Hipodrom a uveče je nastalo pravo rasulo . Sve je krenulo da se ruši, pre svega kuće Justinijanovih saradnika. Gradski eparh, Eudemon se pojavio sa najamničkom vojskom ali nije uspeo smiriti situaciju. Četvrtog dana su održani pregovori; pobunjenici su tražili smenu Eudemona, Trebonijana i Jovana Kapadokijskog. On je smenio njih, ali su se neredi nastavili.
Masa je sada želela novog cara. Anastasije je imao tri sestrića: Proba, Ipatija i Pompeja. Jedan ih je odbio. Ipatije je pr oglašen za cara i krunisan je u Hipodromu. Šesti dan, car je samo najbliže saradnike ostavio na dvoru. Justinijan je potom održao govor, gde daje oprost i traži isto. Masa
mu ipak nije poverovala. On je napustio ložu i već je bio spreman da traži spas u bekstvu, ali ga je od toga odvratila njegova žena Teodora. Diplomatija evnuha Narzesa omogućila je tajne pregovore, mito i zavadu među pobunjenicima. Velizar je doveo veliku vojsku kod hipodroma. Ipak je pogubio Ipatija i Pompeja, a usledile su represalije za ostale pobunjenike. Usledio je
pokolj u kome je poginulo više desetina hiljada ljudi. Pobedila je vizantijska autokratija, deme su bile poražene, a stare gradske težnje za slobodom krvavo ugušene. Konjičke trke su bile par
godina zabranjene. Isidor iz Mileta i Antemije iz Ptava su obnovili Aja Sofiju koja je 26.
decembra 537. godine završena na mestu stare crkve koja je izgorela.
10.Hristologija od Halkedona do ikonoborstva (451- 726.) Verski problem nije bio rešen ni nakon četvrtog vaseljenskog sabora. U istočnim pokrajinama
monofizitizam je uzimao sve većeg maha, a usled toga su se sve više zaoštravale suprotnosti između centralnih oblasti carstva i njegovih istočnih provincija.Za vreme vladavine cara Vasiliska koji je bio uzurpator na prestolu stao je na stranu monofizitizma i samovlasno, bez
sazivanja crkvenog sabora izdao okružnicu kojom je osudio odluke Halkedonskog sabora i Tomus pape Lava. Ova mera je kod pravoslavnog stanovništva izazvala ogorčenje i samo doprinela njegovom padu. Car Zenon (474 – 491) je pokušao da izmiri istočne monofizite sa pravoslavnim Vizantincima. On je 482. godine sa patrijarhom Akakijem izdao H enotikon (akt o ujedinjenju) koji nije brani ni monofizitizam, ni diofizitizam. Henotikon izričito priznaje samo odredbe prva tri vaseljenska sabora, dok sporna pitanja izbegava zaobilazeći izraze dve prirode ili jedna priroda. Pokazalo se da Zenonov edikt ne može da zadovolji ni monofizite ni
pravoslavne. Umesto dve, nastale su tri zavađene strane,ubeđeni monofiziti, ubeđeni pravoslavni i oni koji su podržavali carsku politiku. Papa Feliks III je 484. godine istupio protiv tog akta i bacio anatemu na patrijarha, što je ovaj uzvratio. Istočni patrijarsi su podržali patrijarha i papa je izbačen iz diptiha i tako je došlo do prvog otvorenog raskida između Rima i Carigrada koji je trajao trideset godina. Nakon njega je na presto stupio Anastasije, pristalica zelenih i on je 512. godine ubacio jednu
monofizitsku rečenicu u pesmu Sv. Trojice i takodje je favorizovao monofizite. Car Justin I (518 – 527) je stupio u odnos sa Rimom. Papa Jovan I je 525. godine posetio Carigrad. Justinijan se izmirio sa Rimom što je bio uslov za ostvarenje krupnijih političkih ciljeva na zapadu. Od Teodosija I nijedan vladar se nije toliko starao o hristijanizaciji carstva kao
Justinijan i o suzbijanju neznaboštva.Paganskim naučnicima je oduzeo pravo predavanja i 529. godine je zatvorio Platonovu Akademiju, a proterani naučnici su otišli u Persiju.. Hrišćanska
crkva u Justinjanu je našla ne samo svog branioca, nego i svog gospodara. Iako hrišćanani, ostajao je Rimljanin pa mu je ideja autonomije vere bila strana. On je upravljao crkvom isto kao
što je upravljao državom. Stara vera je bila mrtva i time se završilo jedno veliko poglavlje svetske istorije. Najvažniji crkveno – politički problem bio je još uvek istočni monofizitizam.
Osvajačka politika na zapadu zahtevala je saradnju sa rimskom crkvom pa se zbog toga morao zauzeti stav antimonofizitizma. To je povećavalo mržnju Sirije i Egipta prema Vizantiji kao i njihove separatističke težnje. Justinijan je se morao opredeliti za zapadanu crkvu ili za
monofizitske istočne provincije. Uzalud je on tražio izlaz iz ove situacije. Godine 553. održan je peti Vaseljenski sabor od 5. maja do 4. juna gde je predsedavao patrijarh Evrihije. Tu se raspravljalo “Triju poglavlja”: Teodora Mopsuestiskog, Teodorita Kirskog i Ive iz Edese koji su bili sumnjivi zbog nestorijanstva. Osuđen je i bogoslov Origen. Ovaj sabor je samo izazvao nove sporove, a nije zadovoljio mnofizitizam. Nisu imali uspeha ni njegovi dalji
pokušaji izmirenja s istočnim monofizitizmom. Justin II (565 – 578) je pitanje ostavio po strani a Tiberije I (578 – 582) je zauzeo antimonofizitski stav. Tada se javlja i antisemitizam. Vasilije I je 873/4. pokušao da pokrsti Jevreje. Car Mavrikije (582 – 602) je zabranio svojim službenicima da budu monasi i time se sukobio sa crkvom, a krajem VI veka, tačnije 594. godine je došlo do sukobi između Rima i Carigrada zbog toga sto je papa Grigorije I oštoro protestvovao protiv titule “Vaseljenski patrijarh” koju su
carigradski patrijarsi nosili skoro 100 godine. Mavrikije je na ovo odgovorio hladno i uzdržano. Foka (602 – 610) je naprotiv pokazao veliku popustljivost: njegova naglašena prorimska politika
je došla do izražaja u pismu papi Bonifaciju III iz 607. g. kojim je apostolska crkva sv. Petra priznata za glavu svih crkava. Zbog njegove verske politike je došlo do sukoba i velikih progona monofizita i Jevreja. Stranka zelenih koja ga je u početku podržavala, zauzela je u prema njemu
neprijateljski stav. Ponovni sukob stranki doveo je do velikog građanskog rata. Fokinom vladavinom se završava ranovizantijska era. Iraklije (610 – 641) je došao na vlast 5. oktobra. Krunisao ga je patrijarh Sergije koji je uvudeo
veliki problem sa kojim Vizantija mora da se suoči i trudio se da uspostavi crkveni sporazum. Povrativši istočne provincije, ponovo je nastupio problem monofizitizma. Pokušaji patrijarha Sergija naišli su na potporu u nauci koja se širila u Egiptu o jednoj energiji Hrista. Izgledalo je da ova nauka po kojoj Hrist ima dve prirode, ali jedno delovanje može da reši spor i posluži kao kompromis izmedju monofizitizma i Halkedonska dogme. Patrijarh Sergije je usvojio
monoenergetsku nauku i stupio u pregovore sa predstavnicima istočnih crkava. I politički razlozi su išli u njegovu korist. Monoenergitizmu je prišao i car Iraklije. U početku ova akcija je bila uspešna. Medjutim, kasnije je došlo do velikih razočarenja jer je ujedinjenje ostvareno nasilno. Nova nauka je sve više odstupala od pravoslavne vere, a približavala se monofizitizmu. Pod uticajem ovih dešavanja i s obzirom na primedbe pape Honorija koji je po pitanju energije bio uzdržan, ali je priznavao jednu volju u Hrista, Sergije je ublažio svoje prvobitno učenje, pitanje energije je ostavio po strani, a učio je da Hrist i pored dve prirode ima jednu volju. Godine 638. godine u narteksu Aja Sofije izdao E ktesis sa monotelitističkim aspektima. Ubrzo se pokazalo da
je izmirenje pomoću ovog edikta nemoguće jer ni pravoslavni, ni monofiziti nisu hteli da prime carev edikt, a i Honorijevi naslednici u Rimu su odlučili da ga odbace. Konstantin III je obećao da će ukloniti Ektesis, ali je tada došao Iraklona(kome je odsečen nos) a nakon toga Konstans II(Pogonat) (641 – 668) (uz pomoć senata i dema: plavih i zelenih). On je prvi car koji je nosio bradu, a vodio je monotelitsku politiku. Porasla je moć senata.U međuvremenu su Arapi za 10
godina osvojili istočne provincije Vizantije i rešili Vizantiju monofizita. Rim je ustao protiv Ektesisa. Kao što je mržnja istočnih provincija prema Vizantiji dovela do osvajanja, isti slučaj je bio sa zapadom i Severnom Afrikom gde je bilo glavno utočište pravoslavlja u borbi protiv
monofizitizma gde je vođa pravoslavne opozicije bio Maksim Ispovednik, svetovnjak rođen oko 582. godine i živeo je do 662. godine. On se još i sa patrijarhom Pirom sukobljavao i pobedio je. Njegovom inicijativom na sabor ima u gradovima Severne Afrike početkom 646. g., osuđen je monotelitizam. Ubrzo se kartaginski egzarh Grigorije proglasio za cara, a Vizantija je ostala da
vlada ovom oblasti zamo zato što je u sukobu koji su izazvali Arabljani ovaj car poginuo i što su se Arabljani nakon velikog pljačkanja povukli. Konstans II nije prevideo potrebu verskog izmerenja i nalazi kompromis u izdavanju Tiposa( Typos) kojim se Ektesis iznosi iz Svete Sofije zabranjuje diskusiju o pitanju volje , ali ni ovaj akt nije mogao dovesti do izmirenja i ovaj
pokušaj je bio neizvodljiv. Papa Martin je sazvao Lateranski sabor gde je osudio i Ektesis i Tipos i time došao u suk ob sa carem. Car je 18. juna 653. godine poslao Teodora Kaliopu, novog ravenskog egzarha da uhapsi papu i prebaci ga na Istok, prvo na Naksos, dok se za njega
spremala optužba. Njemu je suđeno decembra 654. godine u Carigradu i bio je osuđen na smrt, da bi Konstans II preinačio odluku suda i proterao papu u progonstvo u Herson (mesto za
političke neprijatelje). Papa je živeo do 656. godine a sačuvana su i njegova pisma. Nar edne pape su podržavale monotelitizam. Takođe je uhapšen i Maksim Ispovednik i kako ga nisu osudili,
proterali su ga u progonstvo međutim potom su ga vratili, ali kako nije priznao krivicu proteran je u Laziku gde je živeo do 662. godine. Konstans II je potom svog brata Teodosija zamonašio i ubio. Otišao je na zapad u Solun, kasnije u Atinu, a zatim na Siciliju, a 663. godine je boravio u Napulju i 12 dana je boravio u Rimu da bi se kasnije ponovo vrato na Siciliju.. Ubio ga je sluga 663. godine na kupanju, a potom ga je nasledio Konstanin IV (668 – 685).Politička situacija u
zemlji i gubitak istočnih imperija, doveo je do toga da u zemlji nije bilo monofizita. Zbog toga je u dogovoru sa Rimom, car je sazvao sabor u Carigradu 7. novembru 680. godine do 11. septembra 681. Sa težnjom da se prekine monotelitiza. Zbog toga je održan VI Vaseljenski sabor na kojem se osudio monofizitizam i monotelitizam.
Bačene su anateme na patrijarhe
Sergija, Pira i Kira i papu Honorija.
U vreme Justinijana II vidi se povećana moć crkve. Pred ikonoborstvo, pola stanovništva u Vizantiji je bilo monaštvo. Za vreme vlade Justinijana II je održan veliki broj sabora 691/2 koji su imali za cilj da dopune dogmatske odredbe V i VI vaseljenskog sabora kanonskim odlukama pa se ovaj sabor naziva Peto – Š esti ili Tr ulski sabor po Trulskoj sali na carskom dvoru gde je
održan, a gde je doneto 102 kanona. Papa ga nije priznao ali je on jako važan za hrišćanstvo. Istočno hrišćanstvo je skrenulo pažnju na skretanje zapadne crkve. On je jačao misticizam i pokušao da se razračuna sa ostacima paganstva (Praznik Brumalije – muškarci i žene išli maskirani). Dionis se slavio pred berbu grožđa a palila se i vatra pred mlad mesec koju su muškarci preskakali. Ostaci starog sistema veoma su dugo živeli u novom. Justinijan II je srušen 695. godine a sledeće 22 godine na prestolu je bilo 7 careva (Leontije (695 – 698), Tiberije Apsimar (698 – 705), Justinijan II, drugi put (705 – 711), Filipik Vardan (711 – 713), Anastasije II (713 – 715), Teodosije III (715 – 717) i Lav III (717 – 741)). Jermenin, Vadan- Filipik je bio naklonjen monofizitizmu.On je održao jedan manji sabor gde je osudio odluke VI Vaseljenskog sabora. On je proglasio monotelitizam za jedino dopušteno verovanje. Na dvoru je uništena slika VI vaseljenskog sabora, a na njeno mesto je stavljena careva slika i patrijarha Sergija. Papi je poslao monotelitski simbol vere i svoju sliku. Papa nije
to priznao a u tim trenutcima se javljaju i nagoveštaji ikonoborstva. Dolaskom cara Anastasija, ponovo su svečano priznate odlike VI vaseljenskog sabora. Vojskovođa Lav iz Sirijie je postavši car okončao krizu. Njegova porodica je preseljena prema granici sa Bugarskom a pokazao se kao dobar vojskovođa pod Justinijanom II kada je dogurao do stratega teme Anatolika. Sklopio je
savez sa Artavazdom, strategom Armenijake da se 25. 3. 717. godine dokopaju vlasti. Lav III je krunisan u crkvi Sv Sofije u
Carigradom i ubrzo je morao da izdrži opsadu Arabljana iz
717/718. godine. Na prelazu tih godina bila je ledena zima kao nikada do tada, a Vizanticima su
pomogli Bugari i grčka vatra. Lav III je 726/741 objavio Eklogu. U njegovo vreme počinje talas ikonoborstva.
Politički gledano to je bio sukob cara i patrijarha. Posle 120 godina pobedila
je crkva. Takođe, sukob je imao i dimenziju sukoba sa monaštvom (koje je bilo fenomen za sebe, velika ekonomska sila zbog poseda).
11. Ikonoborstvo 8. veka Rano hrišćanstvo nije volelo likovne predstavke. Tertulijan pominje slikara koji nije imao šta da
slika. Hrišćani su težili za duhovnošću. Posle 200. godine, taj stav se menja. Javljaju se likovne predstave po katakombama. Onda shvataju da nepismeni vernici bol je razumeju sliku nego reč.
Prvo su slikali jagnje, ribu, sidro, goluba sa maslinovom grančicom. Onda se rasrpavljalo da li Isus Hrist može da se likovno oslika. Na saboru u Elviri 305/312. su zabranjene slike. Polako je rastao broj slika – mozaika, fresaka i
ikona. U delu monaštva dolazi do erozije morala – broj nerukotvorenih ikona raste i u Maloj Aziji se javljaju prvi znaci nezadovoljstva. Smatra se da hrišćanstvo prelazi u idolatriju i povratak na paganstvo jer je poslednjih vekova kult ikona se sve više širio. S druge strane
postojali su i oni koji su smatrali da ikone ne treba da postoje jer se težilo ka duhovnosti. 32. kanon Trulskog sabora je predvideo slikanje čovečije strane Isusa Hrista. Evropa je ostala za ikone, a Mala Azija protiv. Smatra se da je drugostepeni uticaj judaizma i islama. Sačuvana su pisma patrijarha Germana (715 – 730) koji je predvideo veliku opasnost. Toma Klaudiopoljski i Konstantin iz Nikoleje koga su Vizantinci nazivali jerosiarhom ustali su protiv kulta ikona. 722/3 godine, halifa Jazi II je zabranio ikone što je možda uticalo na Lava III. On je bio taj koji je
gonio Jevreje, ali je osim što je zaustavio neprijatelje pod zidovima Carigrada, dopustio širenje istočnih kulturnih uticaja. Car je želeo da kontrolište crkvu, ali tek je 726. godine rešio da ispita javno mnjenje. Poslao je vojnika da skine Hristovu sliku sa bronzane kapije carske palate ali grupa ljudi ga je ubila na licu mesta. Tu se nalazila i neka Teodosija (probili je rogom – 29. maja, svetica). Nedaleko od Krita je proradio vulkan i stvorilo se novo ostrvo što je Lav III shvatio kao Božiji gnev. Na to je uticala i poseta episkopa sa istoka. Carevi- ikonoborci su zeleli da potčine
svojoj vlati crkvu koja je postajala sve moćnija. Aprila 727. godine tema Helada je proglasila Kozmu za cara i krenula ka Carigradu, ali je Lav III uništio. U Italiji su takođe izbili nemiri , a
pape su podržavale ikonofile. Car se pritajio neko vreme i pripremao teren za 730. godinu kada se opet pokrenuo kada je izdao edikt protiv ikona. Cara nisu podržali ni papa Grigorije II, ni patrijarh German. Lav III je zapretio papi da će ga zatvoriti, ali je ipak ostao u dobrim odnosaima jer je Vizantija njima trebala zbog borbe sa Langobardima. Car je 730. godine sazvao silention,
skupinu viših savetodavnih i duhovnih dostojanstvenika. Patrijarh German je odbio da učestvuje pa je smenjen i na njegovo mesto je doveden Anastasije koji je potpisao edikt u kom su
zabranjene slike. U Evropi je došlo do velikih pobuna. Car se sakrio iza silentiona. Prva generacija ikonoboraca tvrdila je da obožavanje ikona vodi u idolatriju. Jovan Damaskin je u svom delu ,,O izvorima vere’’ brani kult ikona. On je bio protivnik ikonoborstva i iako je bio
Grk zauzimao je visok položaj na kalifatskom dvoru u Damasku. U svom delu navodi da vernik gleda ikonu kao simbol. Halifa ga je pustio jer je znao da će uneti razdor u Vizantiji. Delo je popularno u srednjem veku a koristio ga je i Toma Akvinski. Ovom krizom je došlo do još većeg udaljavanja Rima i Carigrada. Konstantin V (741 – 775), najveći car ikonoborac je nasledio Lava III, bio je njegov savladar i prestolonaslednik, a godinu pre je odneo i pobedu nad Arabljanima kod Akroniona 740. godine. On je 742. godine krenuo u pohod na Arabljane ali je na njega krenuo njegov zet, Artavazd (branilac kulta ikona). On ga je dobio u bici kod Opsikija,i ušao u Carigrad gde ga je patrijarh Anastasije krunisao. Činilo se da je ikonoboračka kriza završena.
Međutim 743. godine Konstantin V ga je pobedio u dve bitke i potom ušao u Carigrad. Oslepeo je uzurpatora. Patrijarha je ponizio tako što ga je postavio na magarca da ga vozi po hipodromu. Godine 751. Ravena pada u ruke Langobarda. Rimska crkva se okreće Franačkoj. Konstantin V je zakazao sabor za 754. g. u Hijareji,a poslednja sednica u Vlahernskoj crkvi u Carigradu (Zakazan kao vaseljenski, ali danas bez priznanja pa su onda ikonoborilački sabori nazvani i bezglavi- ni jedan od 4 patrijarha nije bio prisutan). Ovaj
je prvi ikonoborilački sabor.
Učestvovalo je 388 episkopa. Konstantin V je napisao 13 traktata protiv ikonofilstva, ali su sačuvana samo dva. Razišli su se oko pitanja arhetipa (prauzora) ikona jer su ikonorobci smatrali da Isus mora biti isti prilikom slikanja. Ikonofili se počinju smatrati najvećim neprijateljima a 760-ih godina su počeli progoni istih. Petar Stol pnik je stradao 761. godine a 764/5 je stradao i Stefan Novi. Strateg Trakesijanaca iz Male Azije, Mihailo Lahanodrakon se vatreno
obračunavao sa monasima. Kaludjeri su primoravani da se odreknu monaškog života, a manastiri
su pretvarani u kasarne. Kako je Rim stao na stranu ikonofila, nije imao pomoć od Vizantije pa
se 754. godine za pomoć obratio franačkom kralju Pipinu Mlađem dok je Karlo Veliki potom 774. godine uništio Langobarde. Konstantin V je provinciju Ilirik (Solun) oduzeo papi i obustavio prihode iz Južne Italije. Pred kraj svoje vladavine je smatrao da čak i Bogorodica nije rodila Boga što je ujedno i nestorijanski element. Dakle, zabranio je kult Bogorodice i Isusa. Njega je nasledio Lav IV Hazar (775 – 780) koji nije mnogo mario za veru, ali je i u njegovo vreme na vlasti ostao ikonoklazam. On je odustao od antikaluđerskog stave. Tada se javljaju i
prvi znaci popuštanja pa se polet ikonoborstva završio cara Konstantina V.
12. Ikonoborstvo 9. veka Bitnu ulogu u ovom periodu je tada dobila supruga Lava IV Hazara, Irina (rođena u Atini). Lava IV je nasledio Konstantin VI (780 – 797) ali je u njegovo ime vladala Irina, njegova majka jer je on imao samo 10 godine. Njenim dolaskom na vlast restauracija kulta je bila rešena. Međutim,
nisu bile moguće nagle promene u crkvenoj politici jer je ikonoborski sistem bio zastupljen već pola veka.Vojnici su bili odani ikonoborstvu zbog Konstantina V. U periodu od 781 – 787. je
pregovarala sa Francima (mogućnost ženidbe Rotrude, Karlove ćerke i Konstantina VI). Pisala je i papi koji je podržao. Smenila je patrijarha Pavla i 784. godine je postavila svog sekretara Tarasija koji je tak ođe pisao papi, a i istočni patrijarsi su pozdravili preokret. Ona je sazvala 31. jula 786. godine sabor u crkvi sv. Apostola u Carigradu, ali je on rasturen privremeno zbog
upada vojnika koji su i dalje podržavali ikonoborstvo, a bili su podržani i od jednog dela prisutnih episkopa. Ona se povukla, ali je potom naredne godine vojsku poslala protiv Arabljana i dovela lojalne trupe iz Evrope. Sabor je održan 24. 9 – 10.10. 787. godine u Nikeji i vodi se kao VII Vaseljenski sabor
gde je osuđeno ikonoborstvo. Održano je 7 sednica, a prisustvovalo
je 350 episkopa. Tu su se stvorile i dve struje jer su bivši ikonoborci primljeni opet u crkvenu
zajednicu. Ovakav popustljiv stav je doveo do protivljenja kaluđera Studiskog manastira pa su zbog toga nastali:
1) političari, koji su se zalagali na mogućnost promene i koji su bili spremni na kompromis i na saradnju sa svetovnom vlašću
2) ziloti, koji su se držali kanonskih odredbi odbacujući svaki kompromis i bili za smenu ikonoboraca. 787. godine do našeg vremena te dve struje se dele po raznim pitanjima za pregovore Na Nikejskom saboru je pobedila umerena struja. Tada je ponovo uspostavljen kult ikona. Karlo u Libri Carolini nije bio saglasan ni sa jednima ni sa drugima, pa je čak i papu
doveo u nezgodnu situaciju, jer je prevode saborskih odluka dobio u lošem prevodu (takodje i Karlo Veliki), a nije razumeo ni tematiku.
Oko 790. godine javljaju se savetnici Konstantina VI i navode ga da može vladati sam, ali vlastoljubiva carica nije želela da mu prepusti vlast. (Dolazio je u sukob sa njom i njenim duhovnikom Stavrakijem), To se pre svega javljalo u vojsci jer su oni bili ikonoborci i imali
pozitivno sećanje na Konstantina V. Prvu zaveru je Irina otkrila i tražila je od vojnika da joj polože zakletvu što su oni i učinili jer su to uglavnom bili evropski vojnici,međutim maloazijska vojska je podržala cara Konstantina VI. Ona je morala da napusti presto,ali se ubrzo vratila. Konstantin VI je ipak dozvolio da se vrati 792. godine ali ona će ga ubrzo skinuti sa vlasti.
Iskoristila je njegovu slabost prema ženama. On se oženio ćerkom Filareta Milostivog, Marijom ali je došlo do dvorske afere sa Teodotom pa se car uprkos protivljenju patrijarha i majke razveo od Marije(795.) i oženio Teodotom i prglasio je avgustom. Venčao ih je episkop Josif ali je ovim
činom nastao Miheanski spor (spor o 2. braku Konstantina VI). Protiv njegovo braka su istupili ziloti,koji su istupili iz crkvene zajednice, predvođeni monasima Teodorom Studiskim i Platona . Irena je u leto 797. g. u porfirnoj sali oslepela i zbacila sina koji je ubrzo ubijen dok je ona postala prvi car kao žena. Sebe je nazivala carem (vasilevsom). Karlo se 25. decembra 800. godine krunisao za cara od strane pape Lava III. Irinu su zbacili ikonoborci 802. godine koja je
potom otišla na Lezbos, a za cara je doveden Nićifor I koji iako se držao pr avoslavlja i kulta ikona (802 – 811), nije bio zainteresovan za verska pitanja, ali je opozvao Irinine odluke. On je
stradao u sukobu sa Bugarima. Naime, kada je Karlo početkom 9. veka srušio Avare i stigao do Tise, Bugari su se proširili do Tise. Na vlast je tada došao Krum (803 – 814), panonski Bugarin. On je 809. godine zauzeo Serdiku(Sofija ) i srušio Vizantijsku tvrđavu, ali je Nićifor obnovio
tvrđavu i 811. godine krenuo u pohod. Astrolozi su naime rekli da ne ide u pohod jer je Sirijus negativno ide ka sazvežđu psa. U početku je bio uspešan i Bugari su molili za mir, međutim on je opseo i Plisku. Malo posle toga je vojska upala u Verteški klanac gde je totalno potučena a prvi put nakon 500 godina je car poginuo u borbi sa varvarima(Valens je poginuo u borbi sa
Zapadnim Gotima kod Jedrena). Krum je od njegove glave načinio pehar .
Nakon Nićifora, na vlast je došao Mihailo I Rangabe (811- 813), prvi koji ima prezime iako se tome usprotivila njegova majka Teofano. On je bio vatreni poštovalac ikona i uoči drugog talasa ikonoborstv, to je bio najbolji period za pravoslavlje. Opozvana je odluka iz 809. o Miheanskom
sporu.Nakon uspešene osvajačke politike Franačke, car je bio primoran da prizna Karla Velikog što se i desilo 812. godine u Ahenu. Od tada su formalno postojala dva cara, ali je samo Vizantijski car bio i rimski car. Krum je zauzeo čitav niz gradova uključujući i Jedrene, ali su ziloti uticali na cara da uđe u bitku koji je kod Versinikije 813. g. izgubio jer su maloazijske grupe napustile bitku koje je vodio budući car Lav V Jermenin (813 – 820) i bio je strateg teme Anatolika. Mihailo I se zamonašio (i time sačuvao život jer kao monah ne može biti car). U pregovorima sa Lavom V (podržavao ikonoklazam) Krum je otkrivši zaveru pobegao i sravnio
određene gradove, a 814. godine je planirao napad na Carigrad ali je u međuvremenu umro. Lav V je bio veliki car i veliki ikonoborac i uzori su mu bili Lav III i Konstantin V. Nakon smrti Tarasija, na mesto patrijarha je došao Nićifor koji se tada našao na zajedničkoj strani sa zelotom Teodorom Studitskim jer su obojica bili ikonofili ali u to vreme, 815. godine u
Carigradu počinje drugi talas ikonoboraca . Teodor je prognan, a Nićifor je zbačen. Jovan Gramatičar postaje najvatreniji ik onoborac a za patrijarha je postavljen Teodot Melisen. Ubrzo je car sazvao drugi
ikonoborački sabor u crkvi Sv. Sofije koji je odbacio odluke VII vaseljenskog
sabora u Nikeji. Oni ne smatraju ikone za idole, ali traže njihovo uklanjanje. Smanjila se podršk a i u narodu i u vojsci prema ikonoborstvu u IX veku. Nakon ubistva Lava V, na presto je došao Mihailo II Amorijac (820 – 829) koji je shvatio da je ikonoborstvo već dotrajalo i nije bilo većih progona. On je zabranio svaku diskusiju o ikonama, ali je sigurno da je bio ikonoklast jer je poticao iz Frigije. Njega je nasledio Teofil (829 – 843) koji je bio veliki intelektualac, oduševljen
Arabljanima koji su tada na svom kulturnom vrhuncu. On je bio ostrašćen ikonoborac jer mu je učitelj bio Jovan Gramatičar , pa shvativši da je ikonoborstvo oslabilo hteo ojačati progonima ikonofila. Teodor i Teof an iz Palestine su stradali. I pored progona Teofil je ipak ostao upamćen
kao jedan od najboljih careva a jednom nedeljno je navodno i izlazio među narod. Ovo je doba poslednjeg poleta ikonoborstva i najvećeg uticaja arabljanske kulture. On je 830/1. sazvao sabor u Vlaherni, carskoj palati ali je samo ponovio prethodne argumente ikonoboraca. Jovanu
Gramatičaru je nakon Antonija, 837. godine postao patrijarhpa su opet počela gonjenja kao u vreme Konstantina V. On je i u svojoj kući imao opoziciju od supruge Teodore sa kojim je imao
jednog isna i 5 kreći. Teofilo je umro 842. godine od dizenterije i tražio je zakletvu od supruge
da će voditi ikonoboračku politiku koja je zakletvu i dala. Međutim, javila se opozicija sa njenim bratom, cezarom Vardom.Jovan Gramatičar je smenjen sa mesta patrijarha, a na njegovo mesto je postavljen Metodije. Marta
843. godine je sazvala sabor gde je osuđeno ikonoborstvo i svečano je proglašena
restauracija ikona .
Svečano su sahranjene sve kosti ikonoboraca i spaljene mošti Konstantina
V. Tada postepeno počinje i udaljavanje od Rima jer je on geografski razdvojen.
13. Hristijanizacija (primer Bugara) Kako je stvaranjem Franačke države, Vizantija bila potisnuta sa zapada, ali je to u isto vreme značilo kraj papske suprematije na istoku. Dakle, usponom carigradske patrijaršije, rimska crkva je potisnuta sa istoka. Veliki značaj imala je i činjenica da su vizantijska država i crkva
stavljene pred novi veliki zadatak, a to je pokrštavanje Istočnih i Južnih Slovena. Ovim činom njene aktivnosti se u mnogome proširuju. Tada počinje doba velikih mogućnosti, kulturnog poleta, a kasnije i vojne i političke ekspanzije. Bugari su bili pleme tursko – onogurskog porekla, koje se početkom 7. veka nalazi na Kavkazu.
Orhan je 619. godine došao u Carigrad i primio hrišćanstvo. Avari i Sloveni su 626. godine opseli Carigrad. Jedan njihov vođa se zvao Ku brat koji je umro 665. godine kada se raspao plemenski savez Bugara, a deo njih je tada pod Bajanom potčinjen Hazarima dok je deo pod Asparuhom 670 - ih godina stigao na donji Dunav. U vreme Avarske opsade 674/678. Vizantici nisu imali vremena da se fokusiraju na Bugare. Konstantin IV je 680/1. godine prešao Dunav i napao Bugare, ali se povukao pa su oni tada došli na prostor današnje severne Bugarske. Oni su tu zatekli Slovene u koje su se stopili (oko 850. su se potpuno slovenizirali). Tervel je pomogao Justinijanu II da se vrati na presto a 718. godine su potukli i Arabljane prilikom njihove opsade Carigrada. Konstantin V je Bugare smatrao najvećim protivnicima. Nakon Kruma je na vast
došao Omurtag (814 - 835) koji je zauzeo antihrišćansti stav jer se bojao uticaja crkve na politiku. Njegov sin Malamir je pogubio brata Envealotasa jer je primio hrišćanstvo. Boris (852 - 889) je prihvatio hrišćanstvo. Primanje hrišćanstva je značajno jer se to tada posmatralo kao međunarodno priznanje i ulazak u civilizovani svet. Na unutr ašnjem planu
interesi su to što crkva podupire teoriju o bogoizabranosti vladara. Drugi važan razlog je to što je
dovodilo do homogenizacije države i jačanja centralne vlasti zbog čega su se boljari bunili.
Nakon završetka ikonoborilačke krize u Vizantiji dolazi do ,,Vizantijske epopeje'', perioda napretka. Tada je došao Mihailo III (843 – 867) koji je bio skrajnut zahvaljujući svojoj majci Teodori i Teoktistu. Tek nakon 856. godine on preuzima vlast u svoje ruke po nagovoru ujaka, cezar Varde. Teoktist je ubijen, a Teodora nakon neuspešnog atentata na Vardu, poslata u manastir. Mihailo III je poznat i kao Pijanica. Nije on bio veliki vla dar ( nije imao čvrstu i jasnu
volju i bio je ćudljiv i nestabilan, nepouzdan), veliko je bilo njegovo doba, doba Varde i Fotija. Varda je procenio da će doći do trke Rima i Carigrada u pokrštavanju varvara. U tom trenutku patrijarh je bio Ignjatije, monah bez političkih vizija koji je čak zamerao i Vardi za njegov privatni život. Varda je svrgao Ign jatija koji je bio vezan za prethodnu vladu i zilote i doveo intelektualca Fotija 858. godine na patrijaršiski tron. Fotije je bio najeći političar, diplomata i
najznačajnija ličnost koja je stupila na carigradski patrijaršijski presto. Smena ipak nije prošla jednostavno jer ziloti nisu bili za njega i apelovali su na pomoć Rima. Godine 859. g. je sazvan
sabor na kome je osuđeno postavljanje Fotija, ali on je sebe potvrdio saborom 860. godine. Istorijski razvoj je vodio ka tome da se Vizantija oslobađa rimske crkvene suprematije. Odlučujući korak u tom pravcu je učinio Fotije. U početku zbog unutrašnjih sukoba sa zilotim, Fotije nije želeo raspravu i sa papom pa mu je posao svoj sinodik u nadi da će mu papino priznanje biti potpora protiv domaćih protivnika. Međutim, pa pa je stao na stranu Ignjacija i nije priznao Fotije zbog njegovog nekanonskog ustoličenja. Nikoli I je bilo stalo da se spase princip po kome u svim crkvenim pitanjima i na istoku i na zapadu on ima poslednju reč kao vrhovni
poglavar hrišćana. Podlgavši Fotijevoj diplomatskoj vešttini, poslao je legate u Carigrad koji su se pr idružili presudi sabora 861. godine gde je potvrđen Fotijev izbor i Ignjacijeva abdikacija.
Demantujući svoje predstavnike, papa je 863. godine održao Lateranski sabor i osudio Fotija. Fotije je bio branilac ne samo nezavisnosti vizantijske crkve, već i interesa vizantiske države. Cezar Varda i car Mihailo III stali su uz njega. Car je uputio pismo papi puno ponosa i
samopouzadanja i u ultimativnooj forimi traži opozivanje papske presude protiv Fotija.Patrijarh je otišao još korak dalje pa je uputio protest na skretanja zapadne crkve: subo tnji post, beskvasni hleb, postojanje čistilišta i rimokatiločka izmena simbola vere po kome sveti duh proizilazi i iz sina, a ne samo iz oca što je doneto na drugom saboru u Toledu 589. godine (unošenje dodatka (patre) filioque u simbol vere) i to je predstavljalo razliku u odnosu na istočnu crkvu. Na saboru
867. g. bačena je anatema na papu Nikolu, rimska nauka o proishođenj Svetog duha je osuđena kao jeretička. Taj događaj se naziva Fotijeva šizma ili Fotijeva kriza. Jačenje Vizantije na istoku je potpomoglo izvršavanje istorijskih zadataka koji su joj se nametali u slovenskim zemljama. Hristijanizacija Slovena na vizantijskoj teritoriji vršila se već
odavno, ali tek sada počinje doba širokog misionarskog rada.Moravski knez Rastislav je 860. godine tražio misionare iz Vizantije sa ciljem da zaobiđe Rim i time spreči franački uticaj u svojoj zemlji, a Vizantija je time širila svoj uticaj na udaljene teritorije. Tada su poslati
Konstantin i Metodije, braća iz okoline Soluna koji su znali slovenski. Oni su imali već slati među Hazare u zaleđu Crnog Mora ali nisu imali znatnog uspeha jer su Hazari ipak primili Judaizam. Zaslugu za misionarski rad kod Slovena, braća dele sa patrijarhom Fotijem i cezarom
Vardom. Konstantin je najpre stvorio glagoljicu, a onda je počeo sa prevodom Svetog pisama na slovenski. Oni su i službu božju obavljali na slovenskom jeziku.Braća su u Velikomoravskoj imali uspeha. Međutim, Konstantin je 869. godine umro u Rimu u grčkom manastiru kao Ćirilo. Metodije je nastavio propoved ali se sukobljavao sa franačkim klerom. Posle njegove smrti, Konstantinovi učenici su se vratili na Balkan, ali su se Bugari bojali Carigrada kao i Velikomoravci Rima.
Posle pokrštavanja Moravske, ni Bugarska više nije mogla da odlaže primenje hrišćanstva. Ali kako se Moravska obratila Vizantiji, bugarski knez Boris uputio je poslanstvo u Franačku. Vizantijska vlada je brzo reagovala jer nije smela da dozvoli da se susedna Bugarska duhovno
priključi Franačkoj pa prema tome i Rimu. Kada je 863. godine, Vardin brat Petrona naneo težak poraz Arabljanima od kada počinje velika ofanziva Vizantije prema njima. Ova po beda čini prekretnicu u vizantijsko- arabljanskim
odnosima. Pobeda nad Arabljanima je ojačala položaj i ugled carstva, ali i odlučnost vizantijske vlade i njenog delovanja. Dolazak vizantijske vojske na bugarske granice 864/5 godine dovela je do toga da je Boris morao da se povinuje. Vladarska porodica je primila hrišćanstvo, dok je hristijanizacija naroda dugotrajni proces. Boris je uzeo ime Mihailo kao vizantijski car koji mu je kumovao. U tom trenutku je došlo i do pobune boljara koju je Boris skršio i pobio članove njihove porodice. Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Hristijanizacija je za Bugare značila veliki napredak, ne samo u
kulturnom razvitku, već i u slovenizaciji zemlje pa prema tome i političkog i etničkog ujedinjenja. I pored svih prednosti koje je pokrštavanje donosilo, Boris- Mihailo je ostao razoćaran jer je uvideo da Vizantija ide na to da stavi bugarsku crkvu pod upravu grčkog sveštenstva i da je potčini carigradskoj patrijaršiji, dok je on želeo njegova crkva dobije samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha. Kako je ostao nezadovoljan, okrenuo je leđa Vizantiji i obratio se Rimu. Papi je poslao 106 pitanja. U isto vreme je napisao i pismo patrijarhu Fotiju. Papa je odmah poslao svoje legate jer je želeo da Bugarsku stavi pod svoju jurizdikciju. Knez Boris je od pape tražio patrijarha ili autokefalnog sveštenika što nije dobio pa je užao u pregovore sa Vizantijom. U međuvremenu, na presto je došao Vasilije I Makedonac (867 – 886)
čija je crkvena politika bila u početku suprotna Vardinoj i Mihailovoj. On je smenio Fotija poslavši ga u manastir i vratio Ignacija, a zatim stupio u dodir sa Rimom. Potom je 869/70 sazvao sabor protiv Fotija na kome su prisustvovali i legati koji je potvrdio smenu ali je taj sabor
važan jer su bili prisutni i delegati Bugarske. Ovome se Rim nije nadao. Pred sabor je tada izneto važno pitanje, a to je da li Bugarska crkva treba da pripadne jurizdikciji Carigrada ili Rima. I pored protesta rimskih legata, uticajem predstavnika istočnih patrijarha, pitanje je rešeno u korist
Vizantije.Patrijarh Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i više episkopa, a Bugarska crkva je priznala prava carigradskog patrijarha. Bugarski arhiepiskop je iznad svih arhiepiskopa i mitropolita iz Vizantije što je samo neki vid autokefalnosti, ali ne i u punom smislu. Nakon Borisove vladavine, njegov sin Vladimir (889 – 893) je pokušao da vrati zemlju paganskoj religiji, ali ga je otac Boris porazio i oslepeo, a na njegovo mesto je doveden Simeon (893 – 927)
koji će 913. godine postati i Bugarski car. Vizantijski Car je shvatio da preokret u crkvenoj politici i uklanjanje Fotija sa patrijaršijskoh trona nije ispuilo cilj jer su njegove pristalice još uvek bile brojne. Sa Rimom je i sa i bez Fotija
došlo do sukoba oko bugarskog pitanja. Zbog toga je car 875. godine vratio Fotija iz progonstva, a kada je Nikola umro on je vraćen i na mesto patrijarha 877. godine. Ovog puta priznao ga je i Rim.Nakon dolaska Lava VI, Fotije je skinut sa mesta patrijarha i polat u progonstvo. Posle 885.
godine u Beograd su stigli učenici Metodija gde su se nalazili bugarski namesnici koji su ih odveli u Preslav. Poznati su petočislenici: Kliment, Naum, Sava, Angelar i Gorazd. Klimen je smislio ćirilcu, sličniju alfabetu za razliku od glagoljice koju je osmislio Konstantin.
Tokom ikonoboračke krize uticaj Vizantije u Zapadnom Balkunu je znatno oslabio. Međutim, nakon napada Arabljana na jadransku obalu, opasnost je mogla da otkloni samo Vizantija što se i
desilo. Kako je njen uticaj ponovo ojačao, stvorile su se prilike za širenje hrišćanstva. Metodijevi sledbenici koji su proterani iz Moravske su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. Srbi su tradicionalno pokršteni u prvim godinama vladavine Vasilija I, uzmeđu 867 – 874 godine. Misionari su nepoznati, ali su iz dalmatinskih gradova. Zaključak se izvodi na osnovu pojave hrišćanskih imena, kao što je npr Gojnikov sin Petar, rođen oko 870. godine koji je 892. godine došao na vlast u srpskoj državi.
Pokrštavanje Rusa Jačenje Vizantije na istoku je potpomoglo izvršavanje istorijskih zadataka koji su joj se nametali u slovenskim zemljama. Prvi pomen Rusa je 838. godine. Oni su 860. godine napali Carigrad koji je branio patrijarh Fotije. Opkolili su Carigrad sa jakom flotom, iskrcali se, opkolili
grad i opustošili njegovu okolinu. Car se zatim vratio( krenuo je u napad na Arabljane) i prodr o u opkoljeni grad da bi uzeo odbranu u svoje ruke. Tada je bilo i pojedinačnih slučajeva
pokrštavanja Od tada počinje misionarska delatnost koja podrazumeva pokrštavanje mladih slovenskih naroda i uvođenje u vizantijsku uticajnu sferu. 950 – ih godina, ruska kneginja Olga je primila hrišćanstvo. Nagovarala je i Svjatoslava (963 – 972, samostalna vladavina, prethodno majka Olga). da primi hrišćanstvo ali on je odbijao. Njegov sin Vladimir (972 – 1015) je primio hrišćanstvo nakon njegove pomoći Vasiliju II (976 – 1025) u građanskom ratu protiv Varde Foke. Vasilije II mu je za ženu dao svoju sestru Anu( prva princeza koja se udala za stranog vladara), ali pod uslovom da primi hrišćanstvo. Nakon pomoći, Vasilije II je ,,zaboravio’’ da mu
pošalje se sestru pa je Vladirmir napao Krim i zauzeo Herson. Vizantici su tek tada poslali princezu i misionare u Kijev i Rusi su 988. godine primili hrišćanstvo.
14. Kodifikacija Makedonske dinastije Mračni su bili putevi koji su na presto doveli Vasilija I (886) osnivača Makedonske dinastije. Da bi čvršće vezao carsku krunu za presto, Vasilije I je 6. januara 689. g. krunisao za savladara svog starijeg sina Konstantina, godinu dana posle toga sina Lava, a nakon prerane Konstantinove
smrti 879. godine. i trećeg Aleksandra, dok je najmlađu Stefan postao sveštenik i za vreme Lava
IV zauzeo patrijaršiski presto. Vasilije I je kao zakonodavac svesno je težio za obnavljanje rimskog prava. On je nameravao da izda opširnu zbirku zakona, reviziju Justinijanovih zakonika, dopunjenu odredbama docnijeg zakonodavstva. Ovo delo, koga je on nazvao ”čišćenje starih
zakona” ostalo je nedovršeno i nije obnarodovano, ali je bilo polazna tačka zakonodavnog rada Lava IV i čini osnovu njegovih Vasilika. Sačuvana su dva manja zakonika Vasilija I. Smatra se da je objavio samo ,,Epanagogu (ili Isagogu) ’’, 885/6 godine (G. Ostrogorski piše drugačije).
Zbornik je imao 40 članova a patrijarh Fotije je pisao uvod i 2. i 3. član kojim se definiče odnos države i crkve. Lav VI ( 867 – 912) je nastavio kodifikaciju. 886/7. je izašao
„Prohiron“, što je bila prerađena
Epanagoga (izbačen je Fotijev uvod i još neki delovi, isto ima 40 delova). Prohiron se oslanja na Institucije i Eklogu. Preveden je u Srbiji kao Gradski zakon.
Prevod Zemljoradničkog zakona, Ekloge i Prohirona se u srpskoj državni zajedno nazivaju Justinijanovi zakoni.
Najvažniji zbornik Lava VI su ,,Vasilike’’ (po car, a ne po Vasiliju), u 60 knjiga (6 tomova) i to je najveći zbornik Vizantijskih zakona u srednjem veku. Vasilike su objavljene već prvih godine vladavine Lava VI Mudrig. Vasilike su zbirke kanonskog, gradjanskog i javnog prava. Crpe gradju iz Justinijanovih Digesti i Kodeksa, manje iz Novela, Bile sun a grčkom jeziku. On je bio
najplodniji zakonodovac posle Justinijana. Posle toga nema više velikih zbornika. Lav VI je napisao i zbirku proročanstava po kojoj je poznat. Vasilike su potpuno iz upotrebe izbacile Justinijanov Zakonik. Tek su ,,Novele’’ (113 na broju) nešto novo. To je zbirka od 113 naredbi
koje se odnose na najrazličitija pitanja. Epanagoga, Prohiron i Vasilike su samo pročišćenje Justinijana. 1204 – 1261 godine nema ničega, sve do renesanse Paleologa. Carski zakoni Lava
Mudrog su izrađeni naporom komisije pod vođstvom Simpatija, protospatarija. Krajem 13. veka javio se pokušaj obnove sudstva. Andronik II (1282 – 1328) je uveo sud od 12 ,,Vaseljenskih Romeja’’ , 1296. godine koji bi predstavljao vrhovni sud. Telo je dalo rezultate ali su ubrzo kompromitovani mitom.Andronik III (1328 – 1341) je 1329. godine utemeljio delo od
četiri sudije. Telo je opstalo do kraja carstva ali je i ono imalo problema sa mitom pa su u telo inkorporirana duhovna lica. Dva zbornika sa kraja se vezuju za Solun (Nije ekonomski pritisnut kao Carigrad). ,,Priručni zakon'' ili ,,Šestoknjižje'' je objavio Konstanin Armenopul 1345.
godine a on je ostao i pod Osmanlijama. ,,Sintagma’’ , objavio je Matija Vlastar 1335. godine. O n je preveden i na srpski.
15. Borba za očuv anje sitnog poseda u X veku Uporedo sa jačanjem carskog apsolutizma, u zakonodavstvu Lava VI se ogleda i jačanje vizantijske aristokratije. Počeci ovog procesa su u VIII veku kada se pojavljuju prve magnatske porodice, a sto godina kasnije, plemstvo je toliko ojačalo kao poseban stalež da Lavova Taktika
preporučuje da se za stratege i više oficire biraju samo ugledni i bogati ljudi
iz čega
zaključujemo da carska vlada podržava njegove težnje na političkom i ekonomskom polju. Uočljiva je i veća socijalna diferencijacija. Pride je veleposednicima olakšano prisvajanje seljačkih poseda, što je vodilo jačanju feudalnih snaga i veleposedništva. Državnička veličina cara Romana I Lakapina se ogleda u zakoniskim merama koje je preduzeo radi očuvanju sitnog zemljoposeda. Ekonomsko – socijalni sistem vizantijske države, zasnovan
na zemljoposedu seljaka i vojnika došao je u krizu usled jačanja feudalne veleposedničke aristokratije. Zemlje seljaka i vojnika brzo su prelazile u vlasništvo moćnih ljudi, a njihovi vlasnici su se pretvarali u parike. On je uvideo da vojna i finansijska snaga carstva zavise od
sitnih seljačkih i vojničkih poseda. Tako je otpočela borba između centralne vlasti i feudalne aristokratije koja je bila presudna za dalji razvitak carstva. Najpre je novelom iz aprila 922. uveo
pravo prvenstva suseda pri kupovini seljačkih imanja (protimisis). Ovo pravo (protimisis) bilo je ukinuto za vreme Lava VI. Pri otuđivanju seljačkih imanja prvi koji imaju pravo da se jave su 1: rođaci- samoposednici 2. ostali samoposednici 3. posednici imanja koji su se nalazili sa imanjem na prodaju u međuzemljišnoj svojini 4. susedi koji su zajednički plaćali poreze 5. ostali susedi. Tek onda zemlja se mogla prodati i drugim licima (feudalcima). Ovaj plani imao je za cilj da
zaštiti seljački posed od rasparčavanja i da spreči njegov prelazak u ruke vlastele. Takođe, velikašima je zabranjeno da kupuju imanja i uzimaju pod zakup seljačku zemlju, ako i sami nemaju posede u dotičnim selima tj. ako ne spadaju u jednu od 5 kategorija i zabranjeno im je nasleđivanje od nekog s kim nisu u srodstvu. Uveden je rok zastarelosti od 10 godina (za vojnička imanja – 30) pa oni koji bi povredili ove odredbe mor ali su da vrate nezakonito stečenu imovinu i plate kaznu državnoj blagajni. Ova odredba nije imala očekivano dejstvo. Zbog jake zime 927/8. kada carstvo biva pogođeno tepkom nerodicom, gladom i pomorom, mnogi seljaci
su prodavali svoja imanja po niskim cenama velikašima. Stoga Roman I izdaje novelu i 934. kojom se proglašavaju nevažečim svi darovi, sva nasledstva i slične pogodbe. U slučaju
normalne kupovine, vraćanje otkupljenog poseda uslovljeno je povratkom plaćene cene u roku od 3 godine. To se nije dosledno poštovalo jer su se centralnoj vlasti suprotstavljali privredno i
ekonomski najjači slojevi društva. Nastojanje carske vlade nije naišlo ni na odobravanje kod seljaka. Seljaci su zbog bede čak poklanjali svoja imanja feudalcima i kod njih radili kao parici.
Carska vlada nije ovim branila prava malih posednika, već svoja prava na te posednike, na njihove dažbine i obaveze, otimajući se oko njih sa moćnom vlastelom. Težina krize se ogledala u tome što je ojačala feudalna aristokratija i počela da oduzima vladi njene seljake i vojnike. Konstantin VII je nastavio sa Romanovom politikom. Marta 947. je naredio bezuslovno vraćanje svih seljačkih imanja koje su veleposednici prisvojili od početka Konstantinove samovlade i koje bi ubuduće prisvojiti. Pri prodaji vlasteoskih imanja, prednost je data kupcima iz seljačkog
staleža. Za starije kupovine seljačkih imanja je i dalje važila odredba iz 934. g. koja predviđa vraćanje kupovne cene, ali oslobađa od te obaveze najsiromašnije prodavce čije kupovina nije prelazila 50 zlatnika( kasnije je opozvao ovu povlasticu i produžio vraćanje kupovne cene sa 3 na 5 godina). Drugim carevim zakonom se zabranjuje prodaja vojničkih imanja koja služe za
njihovo izdržavanje i vojnu službu. Deoba iman ja među braćom je dozvoljena pod uslovom da jedan vrši vojnu službu, a ostali učestvuju u naoružavaju. Pravo zastarelosti kod vojničkih imanja
nastupa tek posle 40 godina. Pravo na vraćanje vojničkih imanja ima ne samo bivši vlasnik, već i njegovi rodjaci do 6 kolena ili oni vojnici i seljaci koji su sa njim vršili vojnu dužnost ili sa njim
plaćali zajednički porez pripadajući istoj seoskoj opštini. Slične zakone je izdavala i vlada Romana II. Takođe je određena minimalna vrednost mornarskih imanja. Dolazak na vlast Nićifora II Foke predstavlja pobedu plemstva, a država više ne sprečava porast
veleposedništva. U zakonu iz 967. g. on tvrdi da su njegovi prethodnici bili pristrasni prema seljaštvu i da su time ograničili načela jednake pravičnosti. Opoziva prava prvenstva seljaka pri kupovini vlasteoskih imanja: neka od seljaka kupuju seljaci, a od vlastele vlastela. Stari zakoni
ostaju, ali prestaje pravo na žalbe na kupovinu imanja za vreme gladi 927.g. Novi zakon je navodno u ime pravičnosti uzeli pod zaštitu vlastelu. S druge strane, car je nastojaone samo da očuva, već i da poveća vojnička imanja. Odredio je cenu po kojoj se imaju vraćati kupljena imanja vojnika i utrostručio minimalnu vrednost vojničkih imanja (ti str atioti sigurno nisu mogli
da budu sel jaci, nego niže plemstvo). Foka je takođe pokušao da spreči povećanje crkvenih i manastirskih imanja. Stoga je 964. ( najsmeliji spomenik vizantijskog zakonodavstva) doneo
novelu kojom zabranjuje prelaz zemlje u vlasništvo manastira i crkava, zabranjuje osnivanja novih manastira, a podstiče osnivanje kelija u pustinjama i dozvoljava darivanje starih manastira, ali ne sme im se dodeljivati zemlja, već samo novac.. Jovan I Cimiskije nije išao na ruku vlasteli kao njegov prethodnik. On se odlučno borio sa svetovnom i duhovnom vlastelom oko seljačkih i
vojničkih poseda. Cimiskije je naredio činovnicima po temama da pretraže manastirske i vlasteoske posede, i da ukoliko nađu bivše stratiote na njima, da ih odmah vrate državi. Na ovom primeru se vidi da se Vizanti ja nije branila interese malih zemljoposednika, već svoja prava i
svoje interese. Carska vlada je vršila oštre administrativne mere, čak i neku vrstu racije da bi prinudno vraćala seljake i vojnike sa veleposeda. Time je nekada slobodne seljake pretvarao u državne parike, oduzimajući im pravo kretanja i slobodnog raspolaganja imovinom. Cimiskije je ukinuo antimanastirski zakon svog prethodnika.
Pošto je slomio vlastelu građanskim ratovima, Vasilije II je stao na put i privrednom jačanju feudalne aristokratije. On je pooštrio antiaristokratsku politiku svojih prethodnika, a nekada čak i
konfiskovao imanja (kao što je to uradio Evstatiju Maleinu). Novelom iz 996. Vasilije je ukinuo pravo zastar elosti, što je značilo da svi posedi koje je vlastel stekla od seljaka posle zakona
Romana Lakapina moraju biti vraćena bivšim vlasnicima, odnosno njihovim nasednicima bez ikakave nadoknade. Prema državi pravo zastarelosti uopšte ne postoji, ona sada može da traži vraćanje imanja sve do doba Oktavijana Avgusta. On je takođe želeo da ograniči širenje manastirskih veleposedništva. Istom novelom je naložio da manastiri osnovani na teritoriji seoskih opština, kao seljačke zadužbine sa malim brojem kaluđera ( imaju manje od 8 kaluđera) moraju da se potčinjavaju seoskim opštinama i ne plaćaju dažbine episkopu. Manastiri sa više od
8 kaluđera ostaju potčinjeni episkopu, ali ne smeju da šire svoja imanja. Nekoliko godina posle ovoga, Vasilije je naredio da vlastela sada plaća alilengion za vlasnike manjih poseda, tj. plaća porez i siromašne seljake koji nisu u stanju da sami plaćaju porez čime je teret alilengione padao
na članove seoskih opština, vazane zajedničkom odgovornošću za poreska plaćanja, prebačen na veleposednike. Ovo je izazvalo velike proteste vlastele, ali se Vasilije nije obazirao.
Posle smrti Vasilija II, počeo je niz vladavine njegovih epigona. Oni nisu bili sposobni da se odupru snagama feudalne dezintegracije, tako da dolazi do ubrzanog propadanja seljačkog i
vojničkog poseda nastavlja se povećanom brzinom, odbrambena snaga države slabi, poreski prihodi se smanjuju, privredna i socijalna struktura se menja. Pobeda feudalnog plemstva je bila
potpuna i samo je bilo pitanje koji će grupa višeg staleža da prevlada civilna ili vojna. U početku vojno plemstvo jača, ali kako je oslabljeno borbama u vreme Vasilija II, potisnuta je u pozadinu i prvu reč dobija činovnička aristokratija. Njena prevlast daje glavno obeležje razdoblju koje sada počinje. U XI veku su nestale skoro sve tekovine Vasilijeve vladavine, a većina njegovih antivlasteoskih i antimanastirkih zakona je povučena.
16. Školstvo i obrazovanje u Vizantiji Dobro obrazovanje je bio ideal svakog Vizantinca. Apadeusia, nedostatak obrazovanja uma,
smatran je za nesreću i smetnju i skoro kao zločin. Predmet i način obrazovanja nije se mnogo menjao tokom vizantijske istorije.Vizantija je nasledila školstvo iz antike. Oni su prihvatali
antičko nasleđe ukoliko se nije kosilo sa dogmom hrišćanstva. Onaj ko bi se obrazovao do bijao je prednost u društvu. U Vizantiji je oko 10% stanovništva bilo pismeno što je ogroman procenat u odnosu na ostale srednjovekovne države. Škole su bile privatne i plaćale su se. Car Aleksije I je platio sinovima poginulih vojnika školovanje.
Škola je praktikovala tkzv. kružni sistem: 1. Elementarna škola u trajanju od 3 godine u koju se išlo sa 6-8 godina i učila se ortografija(pravopis) čitanje i pisanje, račun, pevanje, znanje klasika i komentara klasika,
naročito Homera čija su se dela učila napamet.Posledica toga je bila da je svaki Vizantinac mogao da prepozna citat iz Homera. Nije bilo fizičkog vaspitanja za razliku od antike. Za učeni
jezik važio je atički dijalekat iz doba Perikla koji se nazivao katereusa, a narodni se zvao dimotika. Učitelji su se nazivali didaskali. 2. Sledeću stupanj je škola gramatike u trajanju od 6 godina. Uzori su bili Hesiod, Eshil, Sofkle i
Euripid. Udžbenici su bili: Dionisije Trakijski i Apolonije Diskol – Učilo se naizust (napamet). 3. Stupanj je škola retora. To je uključivalo tačan izgovor i studiranje autora kao što su bili Demosten, Libanije, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti. Udžbenici: Dionisije iz Halikarnasa i Hermonid iz Tarsa.
Posle retorike, na red je dolazila filozofija i četiri umetnosti: aritmetika, geometrija, m uzika i astronomija, uz to se moglo studirati pravo, medicina, fizika. Versko obrazovanje davalo se
uporedo sa svetovnim proučavanjem, ali je uvek bilo odvojeno, a vršila su ga crkvena lica. Deca su temeljno učila Bibiliju. Učitelji su mogli da pripadaju š kolama ili univerzitetima ili da budu privatni profesori. U prvim vekovima carstva, prvu pouku u čitanju verovatno je davao neki kaluđer, a zatim bi đak prelazio u neku školu gde je dobijao ostalo svetovno obrazovanje. U ranoj Vizantiji postoje monaške škole a onda je na IV Vaseljenskom saboru odlučeno da će oni morati da se bave crkvenim poslovima.Konstantin je osnovao školu u Stoi, a Konstanicije je
premestio na Kapitol. Julijan Apostata je zabranio hrišćanima da predaju na njoj, ali iako je zabrana skinuta, glavni učitelji u V veku su bili paganini. U 5. veku je osnovan Carigradski
univerzitet, 27. februara 425. godine za vreme cara Teodosija II .Teodosije II je postavio u školi deset grčkih i deset latinskih gramatičara, pet grčkih i tri latinska retorik ea, dva pravnika i jednog filozofa. Školi je pridodana biblioteka koju je osnovao Julijan i imala je oko 120 000 svezaka. Ona je spaljena 476. godine. Posle Justinijana škola jedva da je pominjana. On je zbog ljubavi prema hrišćanstvu zatvorio atinsku školu, zabranio da se uči pravo sem u Carigradu, Rimu i Bejrutu, a svi univerzitetski predavači trebalo je da budu hrišćani. Nićifor Foka je konačno zatvorio univerzitet. U narednih nekoliko vekova crkva je osvojila školstvo. Ireklije je osnovao školu pod patrijarhovom kontrolom u Halkopatriji, a postojale su i druge škole koje su pridodate manastirima. Crkvena kontrola, delujući protiv širokog obrazovanja povećala je nesreće carstva.
Svetovna učenost sa svojom paganskom prošlošću gledala sa određenim podozrenjem. Nevolje crkve u vreme ikonoborstva su učvrstile to nepoverenje. U devetom veku, prilike su bile sređene i crkvene vlasti su postale manje podozrive. Bolji odnosi sa Arapima doveli su i do proučavanja
islamske nauke. Nastale je velika obnova učenosti iako je njene pionire Jovana Gramatičara i Fotija smatrala za vrače. U 9. veku je postojala visoka škola na Magnavarskom dvoru koji je osnovao cezar Varda, je ona kasnije rasturena, verovatno je to bilo delo Vasilija II koji je mislio
da prevelika učenost nikako ne kosristi državi. Kada su Psel i njefovi učeni savremenici, rođeni početkom XI veka želeli da se obrazuju, morali su sami da uče ili da imaju privatne nastavnika ili da idu u crkvene škole. Carigradski univerzitet je obnovljen 1047. godine za vreme Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). Bolonja je stvorena tek 1118. godine!!. Na obnovljenom univerzitetu dekan filozofije (sa titulom konzula/ipata filozofa) je bio Mihailo Psel, a prava (sa
titulom nomofilaksa) Jovan Ksifilin. Proučavalo se 7 naučnih disciplina u 2 stupnja:
1. trivium: gramatika, retorika, dijalektika (danas je više logika) 2. kvadrivium: geometrija, aritmetika, muzika i astronimija
Potom se javljaju još neke discipline: egzegeza – tumačenje Biblije. liturgika – bogosluženje, homilitika – besedništvo i apologetika – odbrana hrišćanstva
Aleksije I je osnivao škole uz sirotišta čime su mogućnosti obrazovanja bile povećane. Državni univerziteti i škole bili su neposredno pod carem. On je postavljao, plaćao i otpuštao učitelje i vršio nadzor u razredima ( portret-Mihailo VII sluša Pselova predavanja). Pod Komninima klasične nauke su se izučavale kao nikada ranije. Mihaila Psela je zamenio Jovan Ital (jer je iz Italije). U Vizantiji se podrazumevalo da intelektualci moraju poznavati bogoslovlje.
Biblioteka u Alekandriji ,,majka’’ je izgorela za vreme Cezara a potom je ,,ćerka’’ stradala 380 ih godina. Nije nijedna stradala od Arapa.Prodrom, pesnik je studirao gramatiku, retoriku i
Platona i Aristotela, ali se žalio na nedostatak bibiloteka. Od 476. godine nije bilo nijedne javne biblioteke. Crkve i manastiri su imale svoje biblioteke, ali su one uglavnom imale teološke knjige. Bilo je privatnih biblioteka gde je bio dozvoljen pristup učenim ljudima. Postojali su
mnogobrojni pisari, uglavnom su to bili svetovnjaci, mada su i kaluđeri obavljali prepisivački posao. Lepe knjige su bile jedan od izvoznih proizvoda Vizantije. Ali su bile skupe. Bilo je i drugih univerziteta van Carigrada: Aleksandrija za medicinu, Bejrut za pravo, Gaza za retoriku, Atina za filozofiju. Posle 1204. godine nema više univerziteta ali postoji intelektualna tradicija. Osnovne škole su postojale i u selima, a više škole samo u većim gradovima. Svi intelektualci su se uglavnom slivali u Carigrad, dok u 14. i 15. veku idu na Peloponez ili u Italiju. Učeni ljudi su rastureni. Mnogi rukopisi su preneti u Italiju.
Ipak učenost je preživela i usresredila se oko izbegličkog dvora u Nikeji gde je obrazovanje dostiglo visok nivo; Pahimer i Akropolita su predavali tu. Međutim, izgleda da tamo nije bilo nikakvog univerziteta, niti škole. Vreme Paleologa, kada je Vizantija umirala je doba najveće učenosti. U Solunu je bilo čitalačkih krugova u kojima se raspravljalo o najboljim latinskim delima, a u Trapezuntu je bio čuven po svojim astronomskim laboratorijama. Ne znamo da li je
postojala državna škola pod PaleolozimaTada se pojavio i isihazam, a isihasti su umeli da budu grubi prema laičkim naukama.
17. Kulturni polet XI veka 18. Ishrana u Vizantiji U Vizantiji nisu postojali paradajz, plavi patlidžan (Indija), paprika (Gvajana), kukuruz (Meksiko), pasulj (Meksiko). Stav crkve je bio da se umereno jede. 750 – 1200, blage zime (jake 717/8 i 927/8). Opadanje poseda seljaka u 10. veku.
Oko 1350. godine pojačana je vlažnost. Mart – jun su najveće stope smrti jer tad vlada oskudica hrane.
Žito (crni i beli hleb), maslinovo ulje i vino su osnovna sredstva za ishranu (takozvana tri stuba mediteranske ishrane). Siligitis (beli hleb), seilagilitis (manje bitan) i paksamas (dvopek, koji su jeli vojnici i monasi).
Negde se sejala pšenica (toplije) a negde: ječam, ovas i raž. Maslina je smatrana za sveto drvo.
Što se vina tiče: 75-95% ljudi u Makedoniji se bavilo vinogradarstvom. Ostali predeli: Palestina, Kilikija, Monemvasija, Egejska ostrva… Trgovina vinom je bila državni monopol, a trgovina se obavljala u amforama.
Riba je često u ishrani (kuvanja, sušena, usoljena (čuva se duže), dimljena). Meso: svinjsko meso su jeli oni koji najviše rade. Leguminoze: neke vrste graška i pasulja… kod nas zelje. Previše skroba i ugljenih hidrata, a malo vitamina i proteina. Oko 100 dana se postilo. 640. godine je izbila kuga. Začini su bili preskupi.
‘
19. Raskol crkve 1054. godine Na zapadu je 11. vek je veliki vek sa demografskim i gradskim usponom a u Vizantiji, posle 1025. godine. Vizantija je u period 1000 – 1020 godine najjača država, ali ubrzo se pojavljuju Normani i Seldžuci.
Poslednja godina vladavine Konstantina IX Monomaha obeležena je
događajem svetskoistorijskog značaja: rascepom crkava. Posle svega što se dešavalo između Rima i Carigrada ( npr. Fotijeva šizma 860- tih) bilo je samo pitanje vremena kada kada će doći
do konačnog rascepa. Suprotnosti između ova dva svetska centra bile su velike i duboke da bi fikcija verske i duhovne zajednice mogla i dalje održati. Raskid nije izazvala Vizantija svojim
cezaropapističkim uređenjem, naprotiv, carska vlast u Vizantiji se zalagala za održavanje jedinstva. Ona je protiv svoje vlastite crkve podupirala crkveni univerzalizam Rima kako bi
sačuvala svoj politički univerzalizam i ojačala svoju vlast u Italiji. Međutim,u svetu koji je bio podeljen i politički i kulturno nije bilo uslova za održavanje univerzalnosti i suprematije rimske
crkve. Širenje uticaja carigradske crkve na slovenske narode u mnogome je potkopao taj univerzalizam. Vizantijska crkva koja je oslanjala na ogromno slovensko zaleđe nije se više
mogla podčinjavati rimskoj suprematiji. Već je Vasilije II napustio tradicionalnu prorimsku politiku Makedonske dinastije: za vreme patrijarha Sergija (999- 1019) 1009. g. papino ime izbrisano je iz diptiha carigradske crkve i time je oživljena Fotijeva odredba. Sergijev naslednik,
patrijarh Jevtimije je oko 1024. godine tražio da se razgraniče interesne zone ali do toga nije došlo. Oslabljeno papstvo je bilo spremno da prihvati ovo kompromisno rešenje, međutim, pod uticajem klinskog pokreta, ono je ojačalo i na zapadu je zavladao novi duh.Manastir Klini je osnovan 910. godine u Burgonji u Francuskoj. Monasi su ustali portiv skretanja i protiv laičke investiture, simonije (kupovine položaja (Simonija – po Simonu koji je za novac pokušao da sazna svete tajne)) i nepoštovanja celibata. Do razgraničenja je došlo, ali ne putem sporazuma,
već po cenu oštrog raskida. . Godine 1043. na patrijarh je postao Mihailo Kerularije, a za rimskog papu je izabran Lav IX,
tipičan predstavnik klinijskog pok reta. Konstantin IX Monomah je u to vreme imao problema sa Normanima. Mihailo Kerularije imao je dosta burnu prošlost. U mladim godinama je učestvovao
u zaveri vizantijskih aristokrataprotiv Mihaila IV Paflagonca i zbog toga proveo više godina u
progonstvu. Kada se vratio u Carigrad posle pada Paflagonaca, mogao je da nastavi samo
crkvenu karijeru jer se u izbeglištvu zamonašio. Bio je prožet svešću o uzvišenosti svog dostojanstva, ali je isto važilo i za Lava IX kojeg je podržavao cardinal Humbert, najveći predstavnik antivizantijskog pravca u Rimu. Sukob je izbio protiv volje cara u južnoj Italiji gde su se kosili interesi oba crkvena centra, a gde je posle upada Normana saradnja između Rima i Carigrada bila najpotrebnija.Reč je bila o onim istim pitajnima koja su i u Fotijevo vreme izazivala razmimoilaženja. Uz Kerularija su stajali i drugi predstavnici pravoslavnih crkava. Na nagovor Mihaila Kerularija, ohridski arhiepiskop (osnovana poveljama iz 1019 i 1020) Lav je
poslao oštro pismo na zapad. Glavna pitanja oko kojih su se crkve sukobljavale su: 1. filioque (Po II Vaseljenskom saboru, sveti duh proizilazi samo iz oca a na zapadu su 589. godine na II Toledskom saboru doneli da Sveti Duh proizilazi i iz sina). 2. pitanje kvasnog( u Vizantiji) i beskvasnog hleba ( u Rimu) (oko ovoga su sve vodile najveće prepirke) 3. subotnji post na zapadu
4. čistilište na zapadu 5. celibatu
Pismo Lava je prosleđeno u Rim koje je primio cardinal Humbert. Papa je odgovorio pismom u kome se odgovara na neslaganja, a između ostalog se naglašava da su oni koji ne poštuju rimsko
učenje jeretici i ne pripadaju crkvi. Mihailo Kerularije je poslao pismo Petru Antiohijskom u kojem mu zamera što pominje papino ime u diptihu. Početkom 1053. godine vizantijski položaj u Italiji je uzdrman pa je car bio u dobrim odnosima sa papom. Proleća 1054. godine rimsko poslanstvo koju su činili k ardinal Humbert, Fridrih iz Lorana i Petar
iz Amalfija. Papa Lav IX je preminuo 19. aprila što je dodatno zakomplikovalo stvari. Car je bio spreman da žrtvuje svog patrijarha radi prijateljstva sa Rimom. Nikita Skitat iz Studiona je napisao delo gde napada rimsku kuriju, ali se ubrzo odrekao traktata protiv kurije i 24. juna ga spalio. Delegacija je odbila da pregovara sa patrijarhom zbog uvreda. U subotu 16. jula u Aja Sofiji papski legati su stigli do oltara i spustili bulu kojom papa baca anatemu na carigradskog
patrijarha i njegove najuglednije pristalice. Pred izlazak su simbolično otresli prašinu i rekli: ,, Neka bog vidi, neka bog sudi’’. Konstantin IX je poslao glasnike da ih vrati, međutim pregovori nisu usledili. Oslanjajući se na podršku naroda i sveštenstva, uspero je da razuveri cara i da mu nametne svoju volju. On se morao izjasniti pa je naravno stao na stranu carigradskog patrijarha. Patrijarh je zatvorio sve latinske crkve i to poslao i istočnim patrijarsima. Mijailo Kerularije je
takođe odgovorio anatemom kada je sazvao sabor uz dozvolu cara. Savremenici na ove razmerice nisu obratili naročitu pažnju jer je razmimoilaženje crkve bila pojava i niko nije mogao da zamisli da će sukob iz 1054. g. imati sasvim drugi značaj nego ranije razmerice i da će to biti konačni raskid koji se nikada neće izgladiti.
20. Isihazam U 14. veku pape su od 1307 – 1378 godine u Avinjonu a kada se papa vratio počela je nova kriza
jer se počeo birati i u Rimu i u Avinjonu( do čega je doveo poraz Bonifacija VII i pobeda francuskog kralja Filipa IV Lepog). U jednom trenutku je bilo čak i trojica papa . Kriza je
okončana 1415. godine. 1310 – ih godina vlada velika glad. U Carigradu 1307. godine ljudi umiru od gladi. 1347. godine
izbija kuga a kreće i najezda Turaka dok na zapadu 1337 – 1453 sa prekidima traje stogodišn ji rat. U Vizantiji je bilo više građanskih ratova, što je dovelo do najveće krize koju je ikada doživela, a tada se obnavlja i isihazam u okviru vizantijske crkve. Isihastima su u Vizantiji oduvek nazivani kaluđeri koji su u potpunoj povučenosti i tišini vodili strog pustinjski život. Isihazam predstavlja duhovni pokret u kojem su monasi stremili da se okrenu bogu i razviju
bezosećajnost za sve ovozemaljsko. Isihija znači spokoj, tišina, mir. Isihazam je tek u 14. veku postao pokret ali mu se koreni nalaze još u 4. veku i vezuju se za Makarija Velikog i Evandrija
Pontijskog. Potom: Vasilije Veliki i Grigorije Nazijanski, Jovan Lestvičnik (6/7 vek), Teodor Studitsk. Daleki preteča ove struje bio je čuveni mističar iz XI veka Simeon Novi Bogoslov sa kojim poznovizantijski isihazam ima bliske korene u nauci i praksi. On je živeo za vreme Vasilija II. On je bio monah u Studionu a potom i iguman Sv. Mamarta u Carigradu. Samo
trojica su imali naslov bogoslov: Jovan, Grigorije i Simeon koji je najveći mistik Vizantije. Pravi osnivač isihastičkog pokreta je bio sinajski kaluđer Grigorije Sinaita koji je tridesetih godine XIV veka obišao vizantijske zemlje pripovedajući svoje mističko asketsko učenje. On je putovao
u Kapadokiju, Kipar, Sinaj, Jerusalim i Krit gde je u poznao starca Arsenija. Potom je otišao na Sv. Goru a oko 1320. godine se preselio u Parov, planinsku oblast na granici Vizantije i
Bugarske. Među njegovim učenicima u Bugarskoj su: Teodosije Trnovski i poslednji bugarski patrijarh Jevtimije. Učenik mu je bio i Kiprijan, kasniji episkop Rusije kao i Romil Ravanički i Grigorije Gornjački u srpskoj državi. Patrijarh Kalist je napisao žitije Grigorija Sinaita. Učenje Grigorija Sinatre naišlo je na jak odjek, naročito u manastirima. Sveta Gora je postal sedište isihazma. Najviši cilj kome su isihasti težili bila je vizija božanske svetlosti. Taj cilj se postizao putem asketskih metoda. Posebna praksa isihasta jeste umna molitva u kojoj su trebali da
dostignu viziju božanske svetlosti u tišini i određenom položaju (glavu na grudi, ka srcu uz usporeno disanje i izgovaranje: ,, Gospode Isuse Hriste, sine božiji, pomiluj me’’). Ove metode koje su oni primenjivali izazivale su negodivanja i podsmehe. Oni su upravo bili ti: Molčalnici –
ćutljivi ili oni koji žive u molitvi. Čitav spor oko isihazma i prvi koji je ustao protiv njega je bio Varlaam, grčki monah iz Kalbrije, čovek velike učenost, ali nemirnog duha i sve o isihazmu je njemu izgledalo strano jer ne na zapadu Bog nedostižan. On je došao u Carigrad da se meri sa najjačim predstavnicima vizantijske nauke, ali je podlegao u javnoj diskusiji oko 1300. g. sa učenim Nićiforom Grigorom jer njegovi racionalistički stavovi zasnovani na Aristotelovoj filozofiji i sholastici nisu naišli na odobravanje slušalaca. U odbranu isihasta ustao je Georgije Palama sa Svete Gore, monah velike učenosti i najistaknutiji vizantijski bogoslov tog vremena. Rasplamsao se oštar sukob Varlama iz Kalabrije i Grigorija Palame. On je bio po Sv. Gori i u Solunu. Postao je i iguman manastira Esfigmen, najradikalniji manastir na Sv. Gori. On je
napisao delo: trijada u odbranu isihazma gde je opisao hiljadugodišnju tradiciju misticizma vizantijske crkve. (Slične su Toma Akvinski – Summa theologica i Summa contra gentiles). Trijade sadrže 3 puta po 3 traktata a važan je 3. traktat 2. trijade. Svetogorski tomos je potpisan od svetog prota, uglednih staraca. Vizantija se podelila na pristalice i protivnike isihazma. Ovaj spor postoji dosta u nazad Pitanje asketske prakse isihazma sada je stavljeno u dugi plan, a
pažnja je usresređena na filozofsko- teološke osnove isihastičke nauke o božanskoj svetlosti. Varlaam je odbijao večito postojanje, ništa pa ni tavorska svetlost ne može biti večna. Primi li se postojanje večita svetlost, onda ta svetlost ne bi bila ništa drugo do sami bog koji je jedini večit, ali u tom slučaju ona ne bi mogla da se vidi pošto je bog nevidljiv. Grigorije palama je podvlačio razliku između transcedentne božje suštine nepristupačne čoveku i božje energije koje deluju u svetu i koje se otkrivaju ljudima, a koje nisu stvorenja, već večite emanacije boga. Božja
mudrost, ljubav,milost- sve su to božje energije i to je ona svetlost koja se može ukazati. Dakle,
Varlam je bio predstavnik nominalističkog agnosticizma (nominalizam – svi opšti pojmovi su apstraktni, agnosticizam – smatranje da se nešto ne može saznati) dok je Grigorije Palama
zastupao mistični realizam čiji je cilj bio da se smanji ogromna razlika između Boga i čoveka i on se slaže da se Bog ne može saznati ali pojedini mogu osetiti njegovu energiju. Varlaam a odvaja prolazno od večnog, Palama – između nebeskog i zemaljskog sveta nema jaza, već postoji nešto što ih vezuje, što potiče od boga, a ukazuje se ljudima. Upravo zbog toga je isihazam odbačen na zapadu, a prihvaćen u Vizantiji, ali tek posle duge borbe jer je u početku postojala jaka opozicija protiv ove naizgled nove iako u suštini prastare nauke. Izvori isihastičke misli se svode na dva izvorišta: 1) Praksa življenja isihasta 2) Mistično učenje – Pseudo Dionisije Areopagit. Pseudo jer je istoimeni bio 1. episkop Atine u 1. Veku, a oko 500. godine živi bogoslov koji se isto tako potpisivao, ali nije on. Isihazma u 14. veku vezuje se za Grigorija Ta svetlost predstavlja svetlost sa Tavroske gore odakle se Isus
Hristos javio. Grigorije Palama je imao dublje učenje. Obnova isihazma je bila i neka vrsta borbe za čistotu vere. Biblija je dvosmislena po tom pitanju jer:
1) Jevanđelje po Jovanu kaže: ,, Niko ga nije video’’ dok 2) Jevanđelje po Mateju kaže: ,,Blaženi i čista srca će ga videti’’. Grigorije Palama je 1348. godine sreo i srpskog cara Dušana a kada je bio zarobljen 1354. godine srpska država je platila njegov otkup.Isihastički spor je pretio da podeli Vizantiju na dva dela kao u period ikonoborstva. Andronik III je sazvao sabor 10. juna 1341. godine u Aja Sofiji gde je prevagu odneo Grigorije
Palama iako je Varlaam imao podršku patrijarha Jovana XIV Kalekasa. Ovaj sabor je uglavnom vodio Jovan Kantakuzin jer Andronik III nije bio puno zainteresovan za ovo pitanje. Varlaam je potom napustio Vizantiju, a u borbi protiv isihazma stao je Georgije Akidin, ali ni on nije imao
uspeha. Međutim, pobeda isihasta nije bila potpuna. Vizantijska crkva se kolebala u donošenju odluke kojom bi osudila isihazam. Ovaj događaj predstavlja 1 od 6 sabora gde su pobedili isihasti. 6 od narednih 7 patrijarha su bili isihasti. 15. juna 1341. godine je umro Andronik III. Ana Savojska kao Latinjanka nije mogla da bude naklonjena isihazmu, a patrijarh Jovan Kalakas
je bio protivnik isihazma. I svetovne i duhovne vlasti su se okrenule protiv isihastičkog pokreta. U Carigradu su isihasti bili izloženi gonjenjima. Nasup rot tome, Jovan Kantakuzin je bio za isihazam. U toku građanskog rata, isihasti su stajali na jednoj strani, a antiisihasti na drugoj. Ne
samo u političkom, već i u verskom pogledu. Vizantija se podelila na dva suprotna tabora. Pri kraju rata, carica je smenila patrijarha, podržača isihaste, vratila iz progonstva Georgija Palamu i za patrijarha postavila njegovog pristalicu Isidora. Kada je postao car 1347. godine organizovao je sabore u kojima je trijumfovao isihazam. I dalje je bilo onih koji su se suprotstavljali isihazmu,
Nićifor Grigora je jedan od njih. Sabor na Vlaheranskom dvoru 1351. g. priznao je pravovernost isihasta i bacio anatemu na Varlaama i Akidina. Iako je i dalje osporavna, od tada važi kao zvanično priznato učenje grčke pravoslavne crkve. Grigorije Palama je kanonizovan. Prihvativši isihazam, Vizantija je zauzela novi stav i u kulturnom pogledu jer posle jakog latinskog uticaja,
zavladao je konzervativni grčki pravac, protivan ne samo rimskoj crkvi, već i zapadnoj kulturi. Poslednji sabor održan je 1358. godine gde je osuđen Prohor Kidon. U 15. veku je bilo predloga da se ovih 6 sabora proglasi IX Vaseljenskim saborom, a da se Fotijev proglasi VIII Vaseljenskim saborom.
21. Lionska unija U period 1204 – 1261 Carigrad se nalazio pod latinskom upravom. Obnovitelj, Mihailo VIII Paleolog (1261 – 1282) je imao za cilj da spreči ponovno osvajanje Carigrada i obnovu Latinskog carstva. Titularni nalsednik se i dalje prenosio narednih 100 godina, a birao se i dalje latinski patrijarh. Pretnju je predstavljao Manfred Sicilijanski (1254 – 1266) koji je suprotno od svog oca Fridriha II bio neprijateljski orijentisan prema Vizantiji kao i Venecija. Vizantija je
takođe od Viljema II Viladruena, zarobljenog nakon bitke kod Pelagonije 1259. godine preuzela deo Peloponeza sa gradovima: Mistrom, Mainom i Monemvasijom. Mihailo VIII je vodio i pregovore sa Venecijom, kojoj je ustupio Koron i Modon dok su Đenovljani dobili Galatu, a
takođe je igrao na kartu sukoba Manfreda Hoenštaufena sa papom. Papa Urban IV (1261 – 1265) je odmah po početku pontifikata nagoveštavao krstaški pohod i oslobodio je Vlijema Viladruena od zakletve položene vizantijskom caru. Mihailo VIII je pokušao da pregovara sa Manfredom, ali nije uspeo. Tu se potom našao i poslednji latinski car Balduin II Kurtene koji je posredovao izmirenju pape i Manfreda. Mihailo VIII je potom pokušao pričama o uniji da olakša papine planove, a ubrzo potom papa Kliment IV (1265 – 1268) je pozvao Karla Ažujskog, brata Lu ja
IX Svetog da preuzme Južnu Italiju i Siciliju od Manfreda što je i uspeo nakon bitke kod Beneventa 1266. godine. On je potom osvojio neke blasti u Albaniji i ušao u savez sa Vilijemom Viladruenom čija se ćerka Izabela udala za Karlovog sina, Filipa a svoju ćerku Beatriče je udao za Filipa Kurtenea, sina Balduina II Kurtenea.
Rim je uniju tražio pod svojim uslovima, što podrazumeva priznavanje pape za vrhovnog poglavara hrišćanske crkve. Karlo Anžujrski je sklopio i savez sa Bugarskom i Srpskom državom 1267/8. godine. Mihailo VIII je odgovorio tako što je favorizovao ohridskog arhiepiskopa protiv srpske arhiepiskopije i bugarske patrijaršije i jasno se pokazuje u odredbi iz 1272. .g. da je on njih hteo da podčini ohridskoj arhiepiskopiji.. Jovan IV Laskaris (1254 – 1258), kako je bio svrgnut sa prestola otišao je na zapad i stao na stranu Karla Anžujskog. Mihailo VIII se obratio Luju IX Svetom koji je težio za oslobođenjem Jerusalima od nevernika i
kome je slao izaslanike i obećanja za uniju. Delegacija je spomenula i pretnje njegovog brata Karla Anžujskog međutim Luj IX je obećao da će ga povesti u krstaški pohod 1270/1. godine na Tunis, a poslao je i dva franjevca kao izaslanike.
Nakon smrti pape Klementa IV dugo vremena je papska stolica ostala upražnjena, ali kasnije na
njeno mesto seda Grigorije X sa čim se Luj IX Sveti nije slagao jer je želeo da Francuz bude papa, a ne ponovo Italijan. Krstaški rat u Tunisu je bio samo epizoda. Luj IX je umro u Tunisu, a Karlo Anžujski se vratio na Siciliju. Mihailo VIII je pokušao da oslabi njegov uticaj u
balakanskim zemljama stvaranjem dinastičkih veza, ali od toga nije imao velike koristi. Težio je ka tome da sve države( grčke i latinske, Bugarsku i Srbiju) na Balkanu budu podređene Vizantiji. Papa Grigorije X nije biše mogao da se zadovolji samo obećanjima koje mu je Mihailo VIII davao i već više od 10 godina i postavio mu je jasnu alternative: u slučaju crkvenog
podčinjavanja Rimu garantovana mu je bezbedost od strane katoločkih sila, a u protivnom ciše neće moći da zadržava Karla Anžujskog u njegovim namerama. Takođe, papa je nagovorio Mlečane da odustanu od ponovnog obnavljanja ugovora dok se ne potpiše unija. Karlo Anžujski je Mletke želeo za sebe. Svi neprijatelji Vizantije- Latini, Grci, Sloveni i Albanci ujedinili su se pod vođstvom Karla Anžujskog. Mihailo VIII više nije imao drugog izbora osim da se pokloni papinoj volji. Uprkos oštroj opoziciji Mihailo VIII je 1273. godine sazvao sabor sa ciljem sklapanja unije, ali mu se oštro suprotstavio i oborio argument Jovan Vek. Papa Grgur X (1271 – 1276) je 1274. godine sazvao sabor u Lionu u svrhu reforme crkve,
pomoći Grcima i osvajanja Jerusalima, a Mihailo VIII je dobio garanciju da će njegova delegacija neometano stići. Car je poslao sekretara Georgija Akropolita, bivšeg patrijarha Germana III i nikejskog mitropolita Teofana. Sabor je počeo sa radom 7. maja u hramu Sv. Jovana u Lionu. Rim računa kao XIV Vaseljenski sabor. Vizantijska delegacija je kasnila zbog oluje na jugu Peloponeza, a ujedinjenje je potpisano 6. juna 1274. godine. Tu su prisustvovali i
franjevac Bonaventura kao i dominikanac Toma Akvinski. Kako je proglašena unija, Karlo Anžujski nije mogao da očekuje mogućnosti napada na Vizantiju. Georgije Akropolit je priznao ne samo primat rimske crkve, već i rismske dogme. Mleci su obnovili ugovor sa Vizantijom.
Unija je u Vizantiji odbačena i od sveštenstva i naroda.Odnosi crkve i Mihaila VIII nisu ili dobri još od ranije kada je patrijarh Arsenije na njega bacio anatemu zbog oslapljenja Jovana Lakarisa. Iako je razrešio dužnosti Arsenija i za patrijarha postavio Josifa, jedan deo stanovništva je i dalje ostao veran Arseniju (arseniti- protivili su se caru i njegovoj politici). Protiv Mihaila VIII je
ustala čak i njegova najbliža porodica. Njegova žena Eulogija Paleologina je otišla kod ćerke, Irene koja je bila udata za bugarskog cara Konstantina Tiha ( 1257 – 1277). Protiv cara su ustali i Arseniti, sledbenici zbačenog patrijarha Arsenija. Osim njih ovoga puta Josif nije mogao
prihvatiti potez cara pa je opet došlo do razrešenja patrijarha, a na njegovo mesto je došao Jovan Vek, koji je u početku bio u opoziciji, a kasnije je prihvatio uniju. Najviše su se bunile
separatističke grče državice. Epirski despot Nićifor je ustao protiv Paleologa, Jovan Tesalijski (1268 – 1289) je sazvao sabor 1278. godine na kojem je Mihailo VIII ekskomuniciran iz crkve. I na zapadu su videli da se unija ne sprovodi, nastupilo je zahlađenje u rimsko- vizantijskim odnosima (1277/1279), a i papino ime nije vraćeno u diptih. Papa Nikola III (1277 – 1280) je
mirnim putem pokušao sklopiti uniju, ali nije uspeo a kada je on umro na tron Sv. Petra je došao Martin IV (1281 – 1285) koji je Mihaila VIII proglasio za jeretika( šizmatika) i ekskomunicirao, a vizantijsku delegaciju je bacio u tamnicu.
U Orvijetu, 1281. godine Venecija, Karlo Anžujski i Balduin II stvorili su koaliciju protiv Vizantije uz podrčku pape. Koaliciji protiv Vizantije pridružili su se i vladari balkanskih zemalja. Mihailo VIII je našao saveznike takođe: Andronika II je oženio Anom Ugarskom, koji
su zadržali Srbe, Bugare je pritisnuo Zlatnom Hordom na čelu sa kanom Nogajem koji je bio oženjen Mihailovom vanbračnom ćerkom Evrosinom. Ikonijski sultanat je pritisnuo mongolskom državom kana Huluhaua, a Karla Anžujskog je pritisnuo Pedrom III Aragonskim( Mihailo VIII mu daje sredstva za izgrađivanje flote) koji je bio nećak Manfreda Hoenštaufena i koji je avgusta 1282. godine preuzeo krunu Sicilije, posle ,,Sicilijanskog večernja’’. Mihailo VIII je umro u jesen 1282. godine u Trakiji gde su ga i u nekom selu sahranili i tek posle nekog vremena ga prebacili u Selimvriju (prvi veliki grad kad se krene iz Carigrada na Mramornom moru). Andronik II je na saboru osudio patrijarha Jovana Veka i Mihaila VIII Paleologa, a crkve su ponovo posvećene.
22. Firentinska unija Turci u XIV veku potiskuju Vizantiju, stoga Jovan V ide na zapad po pomoć. On je 1355 g. poslao u Avinjon dugačko pismo u kome obećava papi da će svoj narod prevesti u rimokooatoličanstvo, ako mu papa za uzvrat posalje 5 galija i 15 transportnih brodova sa 5000 vojnika i 500 konjanika. Predlago je i da svog sina Manojla pošalje papi kao taoca i da ovaj rate pod papinim nadzorom. U slučaju da ne ispuni obećanje, dao bi krunu svom sinu, a umesto njega do njegovog punoletstva bi vladao papa. Inoćentije VI nije uzeo sasvim ozbiljno ova obećanja. Papa mu je odao priznanje i u Carigrad poslao legate, ali se ništa ozbiljno nije desilo i do unije
nije došlo. Car se zatim okrenuo drugim stranama. Iako se u Evropi spremao krstaški rat pod
vođstvom Petra Kiparskog, krstaši su krenuli u Egipat. Car je zatim oko 1365-66 pošao u Budim da traži pomoć od kralja Ludovika .To je bio prvi put da car lično ide u inostranstvone ne kao vojskovođa, već da moli za pomoć.Međutim, njegova poseta nije bila od velike pomoći, a na povratku su ga zarobili Bugari pa mu je u pomoć pritekao Amadeo Savojski koji ga je nagovoriona uniju pa se car lično zaputio 1369-71. u Italiju. Car se u Rimu odrekao svoje vere i 1369. Postao katolik, ali je patrijarh Filotej pozvao svoje vernike da se ne odriču pravoslavlja. Ali, to nije dalo rezultata, uzaludan zamor zapisao je Dimitrije Kidon koji ga je pratio na ovom
putovanju, crkvena unija nije zaključena. Otišao je i u Mletke i to mu je donelo samo nova razočarenja. Manojlo II je tokom Bajazitove blokade Carigrada (1394-1402) rešio da ode na zapad po pomoć (1399-1403). Posetio je Italiju, Francusku i Englesku, ali zbog Stogodišnjeg rata nije ništa postigao. Careva poseta je učininila dubok utisak na zapadu, a njegova ličnost je ulivala poštovanje i simpatije. Ipak, ovo putovanje je imalo veliki civilizacijski značaj jer je omogućilo bliži dodir između vizantijskog i zapadnog sveta u doba rane renesanse. Manojlu se
nije vraćalo u Vizantiju, dve godine je ostao u Parizu (Jovan VII je vlado carstvom), ali je onda saznao za Angorsku bitku (ta bitka je produžila život Vizantiji i Srbiji za pola veka). Manojla je nasledio sin Jovan VIII, kome je savetovao da ne sklapa uniju, ali Jovan nije imao drugog izbora.
Za to vreme, papstvo doživljava svoje krize: Avinjonsko ropstvo (1305-1378) i Velika šizma (1378-1418).Poljuljana je vera u pa pstvo i javila se ideja da Sabor može da ograniči vlast pape. Zbog toga dolazi do sukoba pape Evgenija IV, Venecijanca, i Bazelskog sabora. Tada Jovan VIII
opet pokreće pregovore o uniji ne bi li sa zapada dobio pomoć protiv Turaka. Do sada svaki put kada bi se vodile rasprave jedna strana je zavaravala i sebe i drugu: Carigrad je od Rima
očekivao pomoć protiv turske najezde i obećavao crkvenu uniju koju s obzirom na raspoloženje stanovništva nije mogao da ispuni; Rim je kao prvi uslov stavljao priznavnaje svoje suprematije, i obećavao je pomoć protiv Turaka koju je čak i rimokatoličkim silama na istoku mogao da pruži samo u ograničenoj meri. U Vizantiji je od uvek postojala strnaka koja je zagovarala uniju i koja je u najtežim trenutcima uvek tražila spas u sporazumu sa Rimom.Na čelo te struje sada je stao car Jovan VIII. Posle opsade 1422. g. on je putovao po zapadu tražeći pomoć. Sabor je naložio papi da počne pregovore o uniji. Papa je bio dobar poznavalac prilika na istoku i bio je kivan na Vizantince zato što su uzeli neke mletačke posede na istoku. Vodilo se računa i o uticaju drugih
ličnosti (Jelena Dragaš, žena Manojla II, čiji uticaj raste posle njegove smrti, i koja je bila protivnik unije). Još 1426. jedna vizantijska delegacija je išla u Rim da pregovara o mestu
održavanja sabora. Zapadnjaci su želeli da to bude na zapadu, jer bi tada vizantijska delegacija zavisila od papinog novca. Vizantinci su želeli da to bude u Carigradu, čak se pominjala ideja da Ruska, Gruzijska i Srpska patrijaršija učestvuju u finansiranju tog projekta. Pad Soluna 1430. je alarmirao zapad, tako da se ranih 30-ih godina XV veka vode intenzivni pregovori između
Jovana VIII i Rima i Bazela, kojom prilikom car pokušava da pomiri Rim i Bazel. Papa je pristao da sabor bude u Carigradu, ali da ne dođe lično nego da pošalje zamenika, dok Bazel predlaže
niz mesta od Budima do Savoje. Na kraju su se odlučili za Feraru. Jovan VIII šalje pozivare širom pravoslavnog sveta, i obaveštava o planovima o unionističkom saboru (Đurađ Branković nije poslao predstavnika jer se sabor ne održava u Carigradu). Brodove koji će dovesti vizantijsku delegaciju su poslali i Bazel i papa. Novembra 1437. Jovan VIII je krenuo sa delegacijom u Carigradu je ostavio brata Konstantina koji je došao sa Peloponeza. U
međuvremenu je umro car Žigmund. Unija je u Vizantiji ostavila mučan utisak, a glavni protivnik je bio titularni efeski mitropolit Marko Evgenik. Vođa unijata je bio Visarion Nikejski. Vođene su žestoke rasprave prvo u Ferari, a zatim u Firenci gde je sabor prenet. Unijati i protivunijati su bili oštro sukobljeni, unijati su bili pragmatičari i nudili su uniju zarad vojne i finansijske pomoći (jer je Vizantija u ogromnim dugovima). Mnogi su smatrali te nade uzaludnim. Jovan je tek početkom februara stigao u Feraru jer je u međuvremenu svraćao na neka ostrva zbog kostobolje. Pratili su ga patrijarh Josif II, Marko Evgenik, Visarion, ruski mitropolit Isidor, brat Dimitrije Paleolog, veliki eklesijesarh Silvestar Siropul, filozof Gerogije
Gemist Pliton, Genadije Sholarije, i još mnogi drugi, ukupno oko 800 ljudi (samo iz Rusije 200). Nijedan vladar se nije pojavio. Zbog kuge koja se pojavila u Ferari, pretnje armije Viskontija i poziva Kozima Medičija, a i papa je ostao bez novca, sabor se preselio u Firencu. 9. 4. 1438. je
počelo zasedanje, zbog neznanja jezika je išlo sporo jer je moralo da se prevodi. Dugo se raspravljalo o filioque i Čistilištu. Marko Evgenik je bio vođa nepokolebljivih pr avoslavaca,
nazvao je Latine jereticima. Maja 1439. Jovan je održao patetični govor u kome je vapio za unijom. On se vodio vizantijskom ikonomijom (ideja da se zakoni zaobilaze zarad viših državnih ciljeva). Juna iste godine umro je patrijarh Josif II, pri stalica unije. Tada su završili pregovore o filioque, Grci su popustili. S druge strane patrijarsi nisu bili u obavezi da celivaju papinu papuču. 6. 7. 1439. g. u je u firentinskoj katedrali proglašena unija,proćitali su je kadrinal Julijan
Čezareni i nike jski arhiepiskop Visarion. Potpisali se je svi osim Evgenika i carevog brata Dimitrija, koji je otišao nezadovoljan tretmanom. Pre toga su otišli Pliton i Sholarije. Priznavanje
painog primate je definisano dosta neodređeno, a Grci su zadržali svoj crkveni obred. Sva sporna pitanja su rešena u saglasnosti sa shvatanjima rimske crkve. Ruski knez Vasilije je zatvorio, pa proterao moskovskog mitropolita Isidora zato što je potpisao
uniju. Isidor i Visarion su kasnije postali kardinali. Kada su se vraćali, u Veneciji, u crkvi Sv. Marka nisu čitali filioque. Delegacija se vraćala vrlo potištena, a na Lemnosu su saznali da je umrla careva treća žena Marija Komnina, trapezuntska princeza i velika lepotica. Ovaj gubitak je slomio cara. U Carigradu su unijati dočekani vrlo hladno, a Evgenik kao heroj. Odlukama sabora u Firenci ništa nije postignuto samo se pooštrio rascep.
Vizantijski narod se fanatički
suprotstavio uniji. Car je jedva našao zamenu za preminulog patrijarha, prvo je nudio Evgeniku, ali ga je ovaj odbio. Spasonosna akcija sa zapada je izostala kao što je izostalo i sprovodjnje unije u Vizantiji. Jovan VIII je umro 31. 10. 1448.
Godine 1450. je održan sabor istočnih
patrijaraha u Carigradu koji je osudio uniju. Zatim je na vlast došao Konstantin IX koji je takođe
video jedinu nadu u uniji sa zapadom. Tada je kao papin legat u Carigrad došao bivši mitropoli moskovski Isidor 12. 12. 1452. u crkvi Sv. Sofije je održana zajednička misa kojoj su
prisustvovalo car Konstantin XI i kardinal Isidor. Carigrađani su protestvovali, još oštrije reagovali na gaženje svojih verskih osećanja. a Luka Notares, najviši dostojanstvenik carstva je izjavio da bi više voleo da u Gradu vidi turski turban nego latinsku mitru. Što se više približavala propast carstva, to se jače ispoljavala u Vizantiji struja koja je tražila izmirenje sa Turicima i više
volela da se pokori njima, nego da se potčini rimskoj crkvi.
23. Vizantijska geografija Geografija se kao nauka razvija u XIX veku, a neka znanja i teorije su postojali i u antici.
Vizantijska geografija se oslanja na antičku. Stari Grci su se bavili geografijom iz naučnih, a Rimljani iz praktičnih razloga (merili su daljine). Najznačajniji predstavnici antičke grčke geografije su Eratosten, Strabon i Klaudije Ptolemej. Eratosten je živeo u III veku pre Hrista, bio
je upravnik Aleksandrijske biblioteke, pravi polihistor. Otac je naučne geografije, a glavno delo mu jeGeografija u 3 knjige. Strabon je živeo na prelazu 2 ere, proputovao je svet i napisao
Geografiju u 17 knjiga, k oja nije sasvim naučna. Klaudije Ptolemej je bio predstavnik
geocentričnog sistema, i procenio je veličinu Zemlje. Arapska geografija je dostigla veoma visok nivo, produbila je antička znanja, a nije robovala Bibliji, kao evropska.
Važno nasleđe je deskr iptivna geografija – zapisi putopisaca su važan materijal za naučnike. Postojali su razni priručnici za putnike. Vizantija je u početku sa prezirom gledala na stalne putnike. Srednjovekovni čovek se više kretao nego što se misli. Postoji nekoliko vizantijskih autora koji su važni za deskriptivnu geografiju: Prisk iz Paniona je u V veku putovao na Atilin dvor. Teodor Metohit je ostavio izveštaj o poslanstvu u Srbiju 1299. Teorijska geografija je zaostajala za antičkom naukom. Postoji oseka kartografije sve do X veka i kasnije. Hijerokle (iz prve polovine VI veka) je napravio spisak 64 provincije i 923 grada, bez neke nove mape, nazvan Sinegdimos. U opisima putnika daljine se merila danima puta. 1310. jedan izvor pominje i Srbiju. Srednjovekovni putnici su poznavali busolu – koristili su je prvo Italijani, pa Vizantinci. U poznim vekovima su pravili karte. Aleksije I je dao da se napravi jedna karta Jadrana. Georgije Amirucije je za Mehmeda II napravio mapu sveta koja se oslanja na Ptolemeja. Vizantinci nisu znali za Ameriku i Australiju, smatrali su da svet počinje kod
Herkulovih stubova i da se završava kod Tanaisa (Don). Evropa je u očima Vizantinaca bila manja nego danas, granica je išla do Dona, ali su znali da je manja od Azije. Za središte Zemlje u antici je smatrana provincija Srećna Arabija, a u Srednjem veku Jerusalim.
U Vizantiji je vladao geocentrični sistem. Aristarh sa Samosa je smatrao da se Zemlja okreće oko Sunca, a tu tezu će tek Kopernik potvrditi. Hrišćanski mislioci su teoriju o geocentričnosti doveli u sklad sa Biblijom, tvrdili su da se Zemlja sastoji iz 5 toplotnih pojaseva, a da su samo severni i
južni umereni podesni za život. Razvija se teorija o antipodima – ljudi na suprotnoj strani planete koji hodaju naopačke. Biblija daje nejasne i nepotpune podatke, i javili su se problemi sa tumačenjem. U Srednjem
veku su smatrali da je Zemlja pljosnat krug ograničen nebeskim svodom u obliku kupole, koji počiva na stubovima. Postoje 2 neba, na donjem su zvezde, a na gornjem anđeli. Postoje 4 rajske reke: Tigar, Eufrat, Geron i Fison. Raj su locirali negde severoistočno od Kapadokije. Razvio se i
poseban književni žanr: Šestodnevi. To su komentari uz prvu knjigu Postanja, gde su bogoslovi pisali svoje viđenje. Pisali su se od III do XVII veka, sačuvano ih je oko 125, a bilo ih je i u Srbiji.
Postojale su 2 škole o mestu, položaju i izgledu Zemlje: antiohijska i kapadokijskoaleksandrijska. Istovremeno, to su i 2 škole o kosmogoniji. Antiohijska škola je bukvalno tumačila neka mesta, i tvrdili su da je Zemlja pljosnata. Teodor Mopsuestijski je smatrao da je Zemlja cilindar presečen po osi. Smatrali su da se Zemlja ne kreće, a kretanje su objašnjavali tako što Sunce noću prolazi ispod velikih planina na severu. Okean su smatrali bedem0om koji opasuje zemlju. Ovu teoriju je uobličio Severijan iz Galale, koji je napisao 6 slova o saznanju sveta, i došao je u sukob sa Jovanom Zlatoustim. Ova škola je odbacivala antičku nauku. Još u
antičko vreme većina je verovala da je Zemlja ploča koju drži Atlas. To je izvršilo uticaj na antiohijsku školu. Kapadokijsko-aleksandrijska škola – predstavnik je Vasilije Veliki. On je smatrao da je Zemlja
lopta smeštena unutar nebeske lopte, i ona lebdi u vazduhu. On je svoja učenja izneo u Šestodnevu. Ovu teoriju su sledili kasniji naučnici. Jovan Filopont, iz VI veka, iz Aleksandrije je razradio neke Vasilijeve ideje. Smatrao je da su unutar Zemlje vetrovi koji dovode do zemljotresa (Aristotelovo mišljenje), a takođe je tvrdio da je unutar Zemlje užarena masa. Evstatije Nikejski (oko 1100.), učenik Jovana Itala, daje slikovitu metaforu – upoređuje Zemlju sa jajetom. Kozma Indikoplevst je napisao Hrišćansku topografiju. Iako je bio prosečno obrazovan obišao je mnoge zemlje, bio je neumorni putnik, pisao o zanimljivim stvarima, pominje gde je sve putovao. Delo je bilo bogato ilustrovano i prepisivano do XVII veka. Arapski putnik Ibn Batuta je 1325-50. obišao svet.
Vizantijska medicina Vizantijska medicina počiva na dostignućima antičke grčke medicine, koja pak počiva na dostignućima egipatske. Vizantinci nisu unapredili teoriju, ali su unapredili hirurgiju,
farmakopediju (proizvodnja lekova), dijagnostiku, ali su bolesti smatrali Božjom kaznom. Imali
