VIZANTIJSKA FILOLOGIJA

VIZANTIJSKA FILOLOGIJA

Ispitna pitanja 1. Crkveni oci četvrtog veka- kapadokijski oci 2. Kanon, istorija kanona, Andrej Kritski 3. Kondak, Roman Melod i njegov akatist Bogorodici 4. Crkvena poezija i njeni žanrovi (kondak, kanon, tropar, akatist) 5. Razvoj viz. romana 6. Nastanak i razvoj hagiografije ( Simeon Metafrast, Jovan Damaskin…) 7. Studitska škola, Teodor Studit, braća Grapti 9. Jovan Damaskin 10. Kozma Majumski 11. Prokopije 12. Teofan i Teofan nastavljač 13. Hronika, Jovan Malala 15. Konstantin Porfirogenit 16. Mihailo Psel, istoričar, retor i filosof 17. Ana Komnina i njen muž Nićifor Vrijenije 18. Istoričari koji su opisali pad Carigrad ( Sfrances, Duka, Laonik Hankondil) 19. Od profane poezije - Teodor Prodrom i Ep o Digenisu Akriti, 20. Od retorike- Psel i Evstatije Solunski, 21. Istorija monaštva- Duhovni lug Jovana Mosha, Antonije Veliki, Makarije Egipatski 22. Polihistori- Sudin leksikon, Jovan Ceces, Teodor Metohit, Fotije 23. Monaška književnost- Maksim Ispovednik, Evagrije Pontijski, Simeon Novi Bogoslov 24. Isihazam i u okviru toga Grigorije Palama i njegova rasprava sa Varlaamom iz Kalabrije 25. Druga sofistika, Julijan Apostata 26. Eusebije, Mosho

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST

PODELA 1. PESNIŠTVO - crkveno - profano 2. TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST - ranovizantijska - teološko naučna - teološko mistična 3. ISTORIOGRAFIJA - istorija - hronika - hagiografija 4. UČENA PROZA - filosofija - retorika i epistolografija - polihistori i enchiklopedisti 5. VULGARNOGRČKA KNJIŽEVNOST - ljubavne, prigodne, poučne, legendarne, istorijske pesme - simbolično-alegorijski životinjski ep

-11

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST PESNIŠTVO Do nedavno se smatralo (kaže Dimitrije Bogdanović) da Vizantija uopšte nije imala svoje pesništvo. Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasičnim poetskim i metričkim normama, ali je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, književnog ili narodnog. Pesništvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta književnog stvaralaštva, kroz koje se najbolje može razumeti vizantijska kultura. CRKVENO PESNIŠTVO Crkvena poezija je (ne računajući narodno pesništvo) jedina pesnička novotvorevina poznogrčkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher. Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se po svojim unutrašnjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska književnost postiže potpuno originalan domet odn. stvara nešto što nema korene u antici i ne predstavlja podražavanja starih obrazaca. Crkveno pesništvo, mada jeste nastajalo (na samom početku) prema antičkim obrascima, nije izgrađeno na antičkim formalnim osnovama, pre svega zbog novine religioznog osećaja vizantijskog čoveka i starojevrejskih odn. ranohrišćanskih uticaja. Vizantijsko crkveno pesništvo je pesništvo ritma – slogovi se broje bez obzira na dužinu i kratkoću, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika između akuta i cirkumfleksa je neprimećena. Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON. HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od većeg broja strofa (20 i više) iste kontrukcije, sa refrenom i jednim opštim uvodom. Strofe se zovu tropari. KANONI su pesme složenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se sastoji od više strofa ili tropara. Tema svake ode je sadržana u prvoj strofi, koja se zove irmos i koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih pesama, koje su se pevale od najranijih perioda hrišćanstva. Svaki tropar mora, po broju slogova i akcentu, da odgovara shemi irmosa. Naročito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi još kod Metodija), koji je orijentalnog i antičkog porekla. Antičkog porekla je i rima, koja je uglavnom retorska figura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je često u himnama.  

Važna imena: GRIGORIJE iz NAZIJANSA ROMAN MELOD

-22

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST    

delo AKATIST ANDREJ KRITSKI JOVAN DAMASKIN KOZMA MAJUMSKI PROFANO PESNIŠTVO Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je profana, pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna – po tematici, ili bar koloritu. Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i naročito ne u svojim čistim, prvobitnim stopama. Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metričku formu, tzv. politički stih. Njegovo poreklo nije sasvim razjašnjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvičnik i Jovan Mosh). Politički stih je građen prema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmičke pesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kaže da je politički stih najvažnija koncesija koju vizantijska profana poezija čini duhu svoga vremena. Ni ep, ni drama, pa čak ni lirika klasičnog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji. Epsko pesništvo oživeće u svojoj nekadašnjoj slavi tek u narodnogrčkoj litaraturi. Roman predstavlja najmanje uspeli nastavak helenističke epske tradicije. Romani se uglavnom ni ne pišu, sve do humanističke renesanse u doba Komnina, već se prepisuju i čitaju uglavnom romani helenističkog perioda. drama Već u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar se kompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono što crkveni oci i sabori sa mnogo žestine osuđuju, pre je cirkuska i površna forma nego dramski teatar antičkog tipa. Dramske elemente oživljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soteriološke drame, središta hrišćanskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drame uticali kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korišćenje helenističkih misterija u svrhe sopstvenog religioznog izražavanja. Činjenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i pod nazivom „bogočovečanska misterija“ ili sl. Pozorišne predstave sa takvom tematikom igraju se tokom VIII i IX veka, čak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznačajnije ostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sačuvana vizantijska drama STRADANJE HRISTOVO. Preko trećine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u Likofronovih dela, opširno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Mešavinom raznorodnih elemenata dobijena je izveštačena predstava pojedinih ličnosti, pa čak i komični elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a težište radnje je na Golgoti i Vaskrsenju. Učestvuje više lica i dva hora. Radnja je potisnuta na račun dijaloga.

-33

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST     

Važna imena: GEORGIJE PISIDA TEODOR STUDIT KASIJA ĐAKON IGNJATIJE TEODOR PRODROM TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST Teologija je, možda, osnovno obeležje vizantijskog književnog stvaralaštva. U Vizantiji jedva da postoji neko književno delo koje ne stoji u izvesnom, bližem ili daljem odnosu prema teologiji. Vizantijsku društvenu svest formiralo je hrišćanstvo, i to onako kako je postavljeno i razrađeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih sabora. Odlučujuću ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu reči književnost crkvenih otaca, odn. patristika. Njene osnovne teme bile su određene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani, nasuprot snažnim uticajima ostataka helenističke gnostike i novih heterodoksnih sistema (arijanstvo, makedonijanstvo itd.). Tek pošto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temelj ortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te reči:

-

teološko naučna, s jedne strane i

-

teološko mistična, s druge strane. RANOVIZANTIJSKA TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST

-

U nastanku i razvoju vizantijske teološke književnosti glavnu ulogu su odigrala dva centra: Aleksandrija i Antiohija. Čitava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavlja rezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jače na površinu jedan ili drugi momenat: helenističke ideje (Aleksandrija) izvesne orijentalne tradicije (Antiohija) Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i početka III v. Panten, Kliment i Origen, veliki učitelji aleksandrijske škole, odredili su, u stvari, tip vizantijske teologije kao naučno sistematizovane razrade otkrovenja. Naučnost je, naravno, sasvim uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeležje njihovog rada – da otkrovenje, kao iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog znanja, donekle racionalizuje i formalno opravda i potvrdi.



Važna imena: KLIMENT ALEKSANDRIJSKI

-44

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST   o 

ORIGEN ATANASIJE VELIKI KAPADOKIJCI: GRIGORIJE iz NISE JOVAN ZLATOUSTI

VASILIJE

KESARIJSKI,

GRIGORIJE

iz

NAZIJANSA,

TEOLOŠKO NAUČNA KNJIŽEVNOST Okosnicu vizantijskog književnog stvaranja na polju teološke nauke, tj. sistematizacije i razrađivanja doktrine otkrovenja, čine krupni dogmatski problemi koje su postavljale jeresi V do IX v, kompleks latinskog spora, uključujući i isihastički spor, IX do XIV v.        

Važna imena: KIRIL ALEKSANDRIJSKI (protivnik: episkop kirski Teodorit) SOFRONIJE JERUSALIMSKI MAKSIM ISPOVEDNIK JOVAN DAMASKIN TEODOR STUDIT FOTIJE EVTIMIJE ZIGABEN GRIGORIJE PALAMA VIZANTIJSKA TEOLOŠKO MISTIČNA KNJIŽEVNOST Na početku ove mističke teologije nalaze se dela „otaca pustinje“ IV i V v, vezana za apoftegmatsku literaturu Egipta, Palestine i Sirije (IZREKE OTACA) i praksu velikih začetnika monaškog života.

      

Važna imena: EVAGRIJE PONTIJSKI DIJADOH DIONISIJE AREOPAGIT JOVAN LESTVIČNIK SIMEON NOVI TEOLOG NIKITA STITAT NIKIFOR ISIHAST ISTORIOGRAFIJA Za razliku od teološke književnosti i poezije, vizantijska istoriografija predstavlja nastavak i negovanje klasičnih, starogrčkih tradicija. Ovaj trend traje sve do XV veka. Istoričari saopštavaju građu svog ili neposredno proteklog vremena – tj. njihovo područje je savremena istorija. Dela su namenjena visokoobrazovanim ljudima vizantijskog dvora ili crkve. U središtu istorijskog prikazivanja je ličnost, a ne društvo. Stil je literaran, svež i plastičan, a osnova kazivanja su istorijske činjenice.

-55

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST Hroničarski vid istoriografskog prikazivanja razvio se u Vizantiji do savršenstva. Hronika predstavlja istoriju sveta od akta božjeg stvaranja, i u potpunosti odgovara vizantijskoj i uopšte srednjovekovnoj potrebi da se istorijska stvarnost izvede iz akta Božje volje i dejstva Božjeg promisla (viz. izraz ikonomija – plan), čime se postiže religiozna ili istoriosofska interpretacija sveta. Istorija je drama, a hronika je priručnik koji treba da omogući rekonstrukciju te drame i razumevanje njene osnovne poruke. Zato hronika najčešće nastaje u crkvenoj sredini, i to uglavnom monaškoj. Hronika je, po svom osnovnom karakteru, lektira za široke slojeve i zato je njen ton didaktičan, ali pristupačan. Zahvaljujući ovim osobinama, hronika je rasprostranjenija od istorijskih dela: prešla je granice grčkog jezika, prevedena je na latinski i slovenski i neke orijentalne jezike, i odigrala značajnu ulogu u formiranju istorijske svesti mnogih evropskih naroda. Na slovenski su jedino hronike prevedene od čitave istoriografske književnosti. ISTORIČARI Vizantijska istoriografija broji mnoga značajna imena, bez čijih dela bismo u poznavanju Vizantije imali nenadoknadive gubitke. Oni su imali i neposrednih zasluga za razvitak vizantijske države i kulture uopšte, jer ih je većina zauzimala vrlo visoke položaje carskih savetnika, sekretara, diplomata, pravnika, logoteta, a tu su čak i dva cara (K. Porfirogenit i J. Kantakuzin)               

Važna imena: PRISK PROKOPIJE PETAR PATRIKIJE AGATIJA TEOFILAKT SIMOKATA KONSTANTIN VII PORFIROGENIT JOSIF GENESIJE MIHAILO PSEL NIKIFOR VRIJENIJE ANA KOMNINA GEORGIJE PAHIMER NIKIFOR GRIGORA LAONIK HALKONDIL DUKA GEORGIJE SFRANCES HRONISTI:

Važna imena:  JOVAN MALALA  TEOFAN ISPOVEDNIK  GEORGIJE MONAH ((H)AMARTOL)  JOVAN SKILICA  GEORGIJE KEDRIN

-66

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST  JOVAN ZONARA  KONSTANTIN MANASA  TEODOR SKUTARIOT  MIHAILO PANARET HAGIOGRAFIJA Žitija svetih predstavljaju posebnu vrstu književnosti, koja ima karakteristike i istorijske i religiozne književnosti. Njihov osnovni cilj nije beleženje događaja, već čista religiozna pouka, a razlog što se stavljaju i u grupu istorijskih spisa jeste u potrebi da se ukaže na istoriografsku genezu i teološko-didaktičku evoluciju ovog književnog roda kao na jednu karakterističnu pojavu. Hagiografija počinje kao istinita priča o mučeništvu i hrabrosti, o suđenju, torturi, smrtnoj kazni istinitih lica – mučenika. Ponekad su čak citirani sudski zapisnici (neposredna dokumentacija) ili svedočanstva očevidaca. Takva „acta martyrum“ su autentičan istorijski izvor. Po ugledu na ova istorijska saopštenja nasleđena iz previzantijskog, tj. rimskog perioda crkvene istorije, ranovizantijsko žitije je vrlo trezveno i realno. Međutim, u svom daljem razvoju, žitije sve više gubi od svoje verodostojnosti, a istorijska istina u njemu biva odevena u ruho privlačno za maštu srednjovekovnog čoveka i opterećena čudesima. Metafizičko-moralizatorske tendencije dolaze do potpunog izražaja. U čitavom svom viševekovnom postojanju, vizantijska hagiografija se kreće između ta dva pola – istorije i legende. I u delima tzv. „čistih“ istoričara, istorija je vidljivo obeležena kao proces koji počinje stvaranjem sveta i vodi uspostavljanju carstva Božjeg. Hagiografija je u tome otišla do kraja – od istorije je u njoj ostalo samo jezgro – izvesna faktografska osnova. Ipak, ona ostaje svedočanstvo vremena i sredine u kome je nastala i subjektivno-alegorijsko ili čak neposredno saopštavanje neke etičke ideje.    

Važna imena: KIRIL SKITOPOLJSKI JOVAN MOSH SIMEON METAFRAST PETAR UČENA PROZA Vizantijska učena proza je vrlo raznovrsna i heterogena po svom sastavu i vrlo neujednačena po kvalitetu. Nikada nije mogla da dostigne visinu pesništva, čak ni profanog, ili teološke književnosti i istorije; filosofija je zanemarena, jer je teologija apsorbovala svu filosofsku misaonost Vizantinaca – ali zato su se razvile retorika, sofistika, epistolografija, a mnogi pisci su se proslavili kao pravi polihistori i enciklopedisti, bez kojih bi možda i sama antika ostala zaboravljena, i koji su, isto tako, učinili mnogo za rađanje i pobedu humanizma.

-77

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST FILOSOFIJA Vizantijska epoha nije epoha velikih filosofskih stvaralaca i značajnih sistema filosofije. Prihvativši otkrovenje kao bazu i okvir svog pogleda na svet, ona je mogla samo da gotovim rešenjima otkrovenja dodaje kolorit antičke misli, i to isključivo u helenističkoj transmisiji. Sinkretistički princip formiranja vizantijske teologije omogućio je da se ostaci velikih sistema antike uliju u takvu teologiju i obrazuju izvesne kategorije. Filosofija jeste svuda prisutna, ali samo kao instrument teološke misli.   

Važna imena: Mihailo Psel Jovan Ital Nikifor Vlemid RETORIKA i EPISTOLOGRAFIJA Na polju retorike, Vizantija ne daje ništa novo, mada se može pohvaliti velikom plodnošću. Sistem retorije, koji su još u rimsko doba fiksirali Aftonije i Ermogen, nikad potom nije prevaziđen, a najveći uspeh vizantijske retorike je u tome da bar ponekad dostigne antičke retorske normative i održava klasični nivo. Retorika je negovana uglavnom zahvaljujući crkvenom govorništvu i didaktičnom tonu vizantijske učenosti uopšte. Epistolografija je bila njen značajni sastavni deo, i raznovrsni epistolari (zbirke pisama) bili su izvanredno rasprostranjeni, pa su čak i nadživeli vizantijsko carstvo, jer nastaju i kruže čak i u prvom stoleću turskog ropstva.

   

Važna imena: Jovan Zlatousti Agapit Car VASILIJE I TEOFILAKT POLIHISTORI i ENCIKLOPEDISTI

     

Važna imena: FOTIJE (!!!) KONSTANTIN PORFIROGENIT leksikon SU(I)DA JOVAN CECES TEODOR METOHIT MAKSIM PLANUD

-88

VIZANTIJSKA KNJIŽEVNOST VULGARNOGRČKA KNJIŽEVNOST Živi, govorni, narodni grčki jezik, tzv. dimotika tokom cele istorije Vizantije je uglavnom zapostavljan i nipodaštavan kao jezik prostog demosa. U literaturu je prodro uglavnom počev od XI v, ali potpunu pobedu nije izvojevao.

-

Ipak, obim pesničkih tvorevina pisanih vulgarnogrčkim jezikom prilično je velik, a i poetske vrste zastupljene u njima su vrlo raznorodne: poučne, prigodne, ljubavne, legendarne, istorijske, romantične pesme simbolično-alegorijski životinjski ep Sve ove pesme predstavljaju, kao i crkveno ritmično pesništvo, novu, specifičnu vizantijsko-grčku tvorevinu, čak i kada u njihovom nastanku igraju ulogu strani elementi. Verovatno vaš zbog izvornosti jezika na kome su nastale, mnoge ove pesme zrače svežinom i iskrenošću, i skoro da nijedna nije izveštačena i kruta, kao što je čest slučaj sa profanom poezijom.

-99

Druga sofistika DRUGA SOFISTIKA Kao i stara sofistika, i nova sofistika se rodila u retorskim školama i dolazila do izraza u besedama besednika, koji sum kao i stari sofisti u vreme Peloponeskog rata, u svečanom ruhu putovali od mesta do mesta, i s punim pouzdanjem u svoju obrazovanost, koja je odgovarala potrebama onog vremena, i sa finim razumevanjem i oživljavanjem klasične književnosti, govorili narodu i okupljali ga oko sebe. Kad je u rismkoj državi uvedena monarhija, retorika je izgubila značaj kakav je imala u republici. Od tri stare vrste beseda, ona je negovala samo svečane besede. Novi sofisti kao svečani govornici postaju i politički poslanici i zauzimaju visoka mesta u službi carevima i gradovima. Za obdarenog mladog čoveka iz građanskih krugova, postati sofista važilo je za najviši ideal. Sofistiku je već ranije počeo da obnavlja NIKETA iz SMIRNE u vreme vladavine Nerona, a to obnavljanje je produžio njegov učenik SKOPELIJAN, koji je za vreme Domicijana negovao besedništvo u svom zavičaju, Klazomeni. Kasnije, kada su Heleni stekli veći ugled u Rimskom carstvu, u vreme vladavine Hadrijana i Antonina, počinje prvo cvetanje nove sofistike. Njeni nosioci, često improvizovano, predavali su o temama iz najrazličitijih oblasti i u najrazličitijim prilikama, npr. kada su se slavili praznici u čast bogova, kada su se dizali i posvećivali novi hramovi, kada su ponovo otvarana pozorišta i vežbališta, kada su se dočekivali carevi i njihovi namesnici, itd. Kao u vreme Platonovo i Isokratovo, omladina je hitala da sluša kako ugledni učitelji pretresaju razna filozofska i književna pitanja. Glavno mesto u kome su se pojavljivali novi učitelji bila je tada Atina, a kasnije Carigrad i druga mesta. Drugo cvetanje nove sofistike pada u vreme cara Julijana i njegovih naslednika. a)

STARIJI PREDSTAVNICI NOVE SOFISTIKE

Iako je dosta pisao protiv filozofa, gotovo više filolozof nego besednik bio je DION, rođen sredinom prvog veka u Prusi, u Bitiniji. Od cara Nerve, svog zaštitnika, dobio je nadimak Kokejan, a kasnije je zbog svog govorničkog talenta nazvana i HRIZOSTOM. Na njegov rad uticale su cinička i stoička filozofija. U Rim ga je bio pozvao Vespazijan, ali ga je 82. prognao Domicijan. Sve do Domicijanove smrti, živeo je u oskudnim prilikama, putujući po severoistočnim krajevima carstva. Posle četrnaestogodišnjeg progonstva, car Nerva ga je pozvao natrag i dao mu velike počasti, kao i Trajan, ali on je ipak ostavio Rim i vratio se u zavičaj, veran svojoj etičkoj misiji. Pod njegovim imenom sačuvano je oko 80 beseda, ali neke nisu njegove. Njegove prave besede su znamenita kulturno istorijska svedočanstva i zovu se po mestima gde su održane: boristenska, rodska, aleksandrijska itd. Četiri besede na filozofski način razmatraju carsku vlast, a neke su u dijaloškoj formi. Treba naročito istaći besedu koja se zove „Eubejska beseda ili lovac“, gde se kao kontrastna slika gradskoj užurbanosti slika idiličan život dve lovačke porodice na šumovitim obalama Eubeje.

-110

Druga sofistika Najobrazovaniji sofista i govornik Hadrijanovog vremena bio je FAVORIN iz Arelate u Galiji, Dionov učenik. Od njegovih mnogobrojnih spisa sačuvani su samo odlomci. Svojim glavnim, ali za nas izgubljenim delom „Svakovrsna istorija“, on je osnovao književnost šarenog sadržaja, na koju su se kasnije ugledali Atenej, Elijan, Klement iz Aleksandrije i rimski antikvar Aul Gelije. Periodu procvata prve sofistike pripada i HEROD ATIK (Tiberije Klaudije Atik Herod) iz Maratona (101. – 177.), koji je 128. g. bio arhont u Atini, 143. konzul u Rimu i učitelj careva Marka Aurelija i Lucija Vera. Svojim ogromnim bogatstvom, on je unapređiavo helensko neimarstvo u Atini i drugim mestima. Od njegovih mnogobrojnih beseda, sačuvana je samo „Beseda o ustavu“, koja se ugleda na Trazimahovu besedu „Za Larišane“. Težnje novih sofista da zadobiju univerzalan pedagoški i književni značaj najjasnije su izražene u delima koje je ostavio ELIJE ARISTID (129. – 189.). On se rodio u Adrijanuteri, u Miziji. U mladosti je proputovao Egipat i helenske krajeve i držao predavanja, a najviše je prebivao u Smirni, koja mu je bila vrlo zahvalna, jer kad je 178. stradala od katastrofalnog zemljotresa, na njegovo zauzimanje ponovo su je podigli carevi Marko Aurelije i Komod. Najviše se proslavio svojim besedama, od kojih je sačuano 55. Bitne su besede „U slavu Atine“ i „U slavu Rima“. Pisao je i deklamacije o istorijskim temam, besede o bogovima, svetkovinama ili nesrećnim slučajevima, poslanice vladarima i neku vrstu dnevnika o svojoj bolesti. KLAUDIJE ELIJAN (175. – 235.) bavio se životom životinja. Njegov zbornik u 17 knjiga „O prirodi životinja“ navodi razne zoološke kuriozitete. U spisu šarene pripovesti, u 14 knjiga izlažu se razni zoološki kurioziteti. U spisu „Šarene pripovesti“ u 14 knjiga iznosi zoološke beleške i anegdote slavnih ljudi. Spisi „O promislu“ i „O božjim pojavljenjima“, od kojih su sačuvani samo odlomci, upereni su protiv predstavnika Epikurove filozofije. Pod njegovim imenom sačuvano je i 20 „Seljačkih pisama“, u kojima je koristio sadržaj uzet od atičkih besednika i komediografa IV v.p.n.e. Bio je mnogo i rado čitan u srednjem veku, Sa ostrva Lemna bila je porodica FILOSTRATA, čija čak četiri člana se pominju. Prvi član VER FILOSTRAT, sasvim je u senci, jer od njegovih dela ništa nije sačuvano. Njegov sin, FLAVIJE FILOSTRAT II, najznačajniji je član ove porodice. Bio je učenik čuvenih retora toga doba, Damjana iz Efesa i Antipatra iz Hijerapolja. Došao je u Rim za vreme vladavine Septimija Severa, i po želji njegove žene, Julije Domne, napisao je „Život Apolonija iz Tijane“ u 8 knjiga, u kojima je ovaj novopitagorejski filozof prikazan kao istočnjački asketa i čudotvorac. Napisao je i „Živote sofista“ u 2 knjige, u kojima prikazuje najvažnije predstavnike stare i nove sofistike. Odavde potiče i termin „druga sofistika“. „Preporukom gimnastike“ (Γυμναστικος) pisac teži da kod svojih savremenika izazove volju za gimnastičke igre; spis je važan zbog mnogih podataka o takmičenjima, vrstama sporta i metodama vežbanja. U spisu slike, pisac

-211

Druga sofistika duhovito opisuje i tumači 65 slika u nekoj napuljskoj galeriji. Među pismima, koja su uglavnom ljubavnog sadržaja, bitno je pomenuti pismo Juliji Domni, u kome pisac brani sofistiku. Trećem Filostratu, koji je stekao veliku besedničku slavu, može se pripisati samo „Pismo Aspaziju iz Ravene“, u kome carskom sekretaru i držaocu rimske katedre za retoriku govori o umešnosti u pisanju pisama (kaže Đurić, a Tuskulum ovo ne pominje i kaže da su „Slike“ njegov spis“. Četvrtom Filostratu pripisan je mlađi spis „Slike“, sa opisima 17 slika (ne kaže da li je nezavršen ili nesačuvan). LUKIJAN Lukijan iz Samosate je bio jedan od najobrazovanijih i najtalentovanijih, najduhovitijih i najuticajnijih pisaca svoga vremena. Rođen je oko 120.g. u sirijskoj pokrajini Komageni, od siromašnih roditelja Semitskog porekla. Pod njegovim imenom sačuvana su 82 spisa, a za dosta njih se sumnja da nisu zaista njegovi. Po sadržaju, njegovi spisi su retorske šale, vesele dosetke, različiti pamfleti, ali glavna oblast njegovog književnog rada jeste kritička satira. Pri tome on ne daje ništa novo, sve je plod starijeg proučavanja, što ga je usvojio čitanjem, ali starijem gradivu je umeo da da nov, zanimljiv oblik i umetničku obradu. Njemu je prvenstveno stalo da zabavi čitaoce, i to mu redovno polazi za rukom. Najznačajniji su mu oni dijalozi u kojima se na način stare Epiharmove komedije obrađuju vesele zgode iz života Bogova, sa očitom namerom da se stari bogovi izvrgnu ruglu, jer u njegovo doba nijedan obrazovan čovek više ne veruje u njih. U bogove koji su u njegovo doba imali mnogo vernika, npr. Hermija, Izida, Mitra, Hrist, nije dirao. Njegova dela sa ovakvom tematikom su: „Razgovori bogova“, „Morski razgovori“, „Tragički Div“, „Izobličeni Div“, „Skupština bogova“ i „Prometej“. Najoštrijom porugom šibao je Lukijan filozofe svoga doba, jer ga je vređala ili njihova kicoška ili prljava spoljašnjost, njihova lakoumnost i taština, njihova zavidljivost i ulizištvo. Takva dela su mu: „Nigrin“, „Prodaja života“, „Ribar“, „Hermotim“, „Gozba ili Lapiti“, „Ikaromenit“, „O onima koji su najmljeni za platu“, „Lažov“, „Evnuh“, „O Peregrinovoj smrti“, „Aleksandar ili lažni prorok“. Lukijan je odbacivao svaku tajanstvenost, svako religiozno licemerje, ali kako mu se čini da se religija udružuju sa lažju i mračnjaštvom, on odbacuje i samo religiju. „Razgovori mrtvih“ oslikavaju ništavnost lepote, bogatstva, slave i vlasti pred licem smrti. Jasna je u njima cinička tendencija – samo cinik stiže u Had sa osmehom, slobodom duha i govora, bezbrižan i plemenit. Tu su još i spisi „Haron“ i „Prevoz“ (prikazuju ništavilo svega na svetu), „Brod ili želje“ (ismevanje taštih i ludih želja), „Timon“ (satira na tvrdičluk i lakomost), „Razgovori hetera“, „Istinite priče“ (parodija fantastičnih romana), „Kako treba pisati istoriju“ (protiv sofističkih istoriografa), „Učitelj besedništva“ (protiv pomodnog besednika), „Slike“, „Za slike“ (odbrana prethodnog

-312

Druga sofistika spisa), „Anaharsid“ (pohvala helenskoj gimnastici), „Toharsid“ (pohvala prijateljstvu kod Skita). Iz Lukijanovih spisa se vidi da je imao svega što je satiričaru neophodno – invencije, dovitljivosti, šale, ironije, zajedljivosti, rutine, smisla za karikaturu, parodiju, ismevanje. Na kraju, treba istaći i Lukijanov jezik, utoliko više što mu grčki nije bio maternji. Kod njega se više ne radi o podražavanju aticizma, nego o njegovoj obnovi, a Suda je u njegovim spisima zapazio i poseban ritam. Njegov autobiografski spis zove se „San“ i u njemu on izlaže teškoće koje su ga pratile na putu ka obrazovanosti. Kao vrlo mlad, otišao je kod ujaka da uči vajarstvo, ali je razbio komad mermera, dobio batine i pobegao natrag majci. Posle toga je sanjao dve žene, personifikacije Vajarstva i Sofistike, koje su ga mamile na svoju stranu, objašnjavajući šta će od njih dobiti. Pobedila je naravno, sofistika. Inače, u Samosati je završio početne škole, potom se nastanio u Antiohiji kad advokat, potom je kao sofistički govornik proputovao Grčku, Italiju i Galiju, i čak u jednom gradu bio na čelu katedre za retoriku. Na tim putovanjima je stekao dovoljno slave i novca, ali i dalje nije bio zadovoljan, pa se u 40-oj godini posvetio filozofiji i kasnije nastanio u Atini i stupio u državnu službu, mada je svojevremeno bio napisao dijalog pun satire protiv državnih službenika. Kao državni činovnik je i umro, u Egiptu, posle 180.g. b)

MLAĐI PREDSTAVNICI DRUGE SOFISTIKE

Najuticajniji učitelj besedništva svog vremena bio je LIBANIJE iz Antiohije (314. – 393.). Posle slušanja nauke u Atini i dužeg putovanja, 340.-1. otvorio je svoju školu u Carigradu, a zatim se od nekih spletki sklonio u Nikomediju, pa se na kraju, posle kraćeg ponovnog boravka u Carigradu, vratio u zavičaj 345.g. Među mnogobrojnim njegovim učenicima, ističu se najviše sledeći: Jovan Hrizostom, Vaslije Veliki, Grigorije iz Nazijansa i Amijan Marcelin.Veoma ga je poštovao i sam car Julijan, inicijator povratka paganstvu. Kada je Julijan poginuo u bici, Libanije mu je posvetio svoju najdužu besedu „Epitaf Julijanu“ i „Monodiju Julijanu“. Pored mnogobrojnih školskih spisa, u koje spada i životopis besednika Demostena i sadržaji njegovih državnih beseda, od Libanija je sačuvano 68 beseda (pohvale gradovima i carevima, beseda o ustanku Antiohijaca, o tamnicama) i veliki zbornik pisama (1607), koja imaju vrednost izvora. Veliku besedničku slavu u Libanijevo vreme uživao je i HIMERIJE iz Pruse u Bitiniji, rođen oko 315.g. Svoju delatnost kao sofista započeo je u Atini, gde se i obrazovao. Na poziv cara Julijana, 362. je došao u Antiohiju, ali se 368 vratio u Atinu. Umro je 386. Od njegovh 80 beseda, sasvim su sačuvane 24, pisane cvetnim stilom gorgijskih figura. To su, uglavnom, prigodne besede, za početak školskog tečaja, povodom dolaska novog namesnika ili povodom nečije smrti. U izmišljenoj „Polemarhovoj besedi“ slave se oni koji su poginuli za odbranu otadžbine. U Himerijevim besedama, besedništvo se nadmeće sa pesništvom, jer nisu građene na način starih besednika, nego na način starih lirskih pesnika, posebno onih sa ostrva Lezba.

-413

Druga sofistika Naklonost prema filozofiji pokazuje TEMISTIJE iz Paflagonije (317. – 388.). Mada je ostao veran staroj veri, hrišćanski carevi su gao veoma cenili zbog njegovog talenta: Konstantin II ga je uveo u carigradski senat, a Teodosije I ga je postavio za gradskog prefekta i vaspitača prestolonaslednika Arkadija. Sačuvane su 33 njegove besede, uglavnom obraćanja carskim dostojanstvenicima. Ali sačuvane su i njegove parafraze Aristotelovih dela. U stilističkom pogledu, bio je čisti aticista. Ovim sofistima pridružuje se i CAR dobio nadimak APOSTATA (Otpadnik). što je njegov stric Konstantin proglasio filozofiju otaca. Na carskom prestolu je protiv Persijanaca.

JULIJAN, koji se odrekao hrišćansva i zato On je sebi stavio u životni zadatak da, nakon hrišćanstvo za državnu religiju, obnovi veru i bio samo tri godine, kada je poginuo u borbi

Od njegovih spisa sačuvano je 8 beseda, od kojih „Beseda Heliju“ i „Beseda majci bogova“ iznose njegova religijska i filozofska shvatanja, zatim dve satire „Neprijatelj brade“, koja je upućena stanovnicima Antiohije, koji su se caru podsmevali zbog filozofske brade, i „Gozba ili Kronov praznik ili carevi“, gde Kvirin – Romul priređuje gozbu za bogove i obogotvorene careve, a Silen ispituje careve da li su dostojni da sednu za trpezu za bogovima. Sačuvana su i 84 pisma, od kojih nisu sva njegova. Spis „Protiv Hrišćana“ u 3 knjige nije sačuvan, ali nam je poznat zbog navoda u polemičkom spisu Kirilia Aleksandrijskog (60 godina kasnije). Prema legendi, njegove poslednje reči su bile „Pobedio si, Galilejče“. EPISTOLOGRAFIJA Besednici ili sofisti naročito su negovali pisanje pisama. U vreme nove sofistike i pisanje ljubavnih pisama dobilo je novi polet. Najpoznatiji zbornici ovih pisama pripadaju Alkifronu, mlađem savremeniku Julijanovom, koji je ostavio 118 pisama u 5 knjiga, u kojima je erotika konnvencionalna i odaje oslanjanje na komade atičke komedije, i Aristenetu, koji je napisao „Erotska pisma“ u 2 knjige, u kojima je sakupljeno izobilje erotskih motiva, i tu nalazimo stvari koje su u duhovnom životu Helena imale dugu i promenljivu istoriju.

-514

Vizantijska poezija

VIZANTIJSKA POEZIJA Do nedavno se smatralo (kaže Dimitrije Bogdanović) da Vizantija uopšte nije imala svoje pesništvo. Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasičnim poetskim i metričkim normama, ali je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, književnog ili narodnog. Pesništvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta književnog stvaralaštva, kroz koje se najbolje može razumeti vizantijska kultura. 1a) CRKVENO PESNIŠTVO Crkvena poezija je (ne računajući narodno pesništvo) jedina pesnička novotvorevina poznogrčkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher. Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se po svojim unutrašnjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska književnost postiže potpuno originalan domet odn. stvara nešto što nema korene u antici i ne predstavlja podražavanja starih obrazaca. Crkveno pesništvo, mada jeste nastajalo (na samom početku) prema antičkim obrascima, nije izgrađeno na antičkim formalnim osnovama, pre svega zbog novine religioznog osećaja vizantijskog čoveka i starojevrejskih odn. ranohrišćanskih uticaja. Vizantijsko crkveno pesništvo je pesništvo ritma – slogovi se broje bez obzira na dužinu i kratkoću, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika između akuta i cirkumfleksa je neprimećena. Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON. HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od većeg broja strofa (20 i više) iste kontrukcije, sa refrenom i jednim opštim uvodom. Strofe se zovu tropari. KANONI su pesme složenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se sastoji od više strofa ili tropara. Tema svake ode je sadržana u prvoj strofi, koja se zove irmos i koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih pesama, koje su se pevale od najranijih perioda hrišćanstva. Svaki tropar mora, po broju slogova i akcentu, da odgovara shemi irmosa. Naročito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi još kod Metodija), koji je orijentalnog i antičkog porekla. Antičkog porekla je i rima, koja je uglavnom retorska figura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je često u himnama.

1 15

Vizantijska poezija

IV v. GRIGORIJE iz NAZIJANSA Prve pesme ritmičkog tipa pisao je Grigorije iz Nazijansa, zvani Bogoslov (oko 330 – oko 390). Izabran za episkopa u Carigradu, povukao se brzo u tišinu seoskog imanja, da bi tamo nastavio svoje literarno delo. Najveštiji je hrišćanski pisac i pesnik svoga doba, kome su dobro poznata sva retorska sredstva. On je lirska priroda, introvertan i subjektivan pesnik. Nije nikakvo čudo za njega što je morao da se prepusti ritmu jezika molitve (tj. prvim pesmama ritmičkog tipa). Njegovi stihovi su dugi (14-16 slogova), i kao takvi nisu mogli da prevladaju. Od njegovih dela sačuvana su sledeća: 45 govora povodom raznih prigoda, među kojima čuveni govor „O bekstvu“ (od episkopske dužnosti) (Λογος περι φυγης) u kome daje idealnu sliku duhovničke službe. pesme, delimično teološke, delimično autobiografske sadržine; osim dve pesme, sve su napisane u staroj, kvantitativnoj metrici njegovi epigrami sačinjavaju osmu knjigu zbirke Anthologia Palatina pisma su bogata sentencijama i finim, duhovitim izrekama V v. Prve himne nastaju u V veku, a vrhunac dostižu u VI i VII. Problem nastanka ovog oblika ritmičke poezije još nije do kraja razjašnjen. Možda u njegovoj genezi leže gnostičke, a zatim i arijanske pesme III-V veka. U svakom slučaju, činjenica je da su velika duhovna i kulturna središta Vizantije, Aleksandrija i Kapadokija, proširile običaj pevanja crkvenih himni, zamenjujući time teatar i mim. Peti več već ima poznate himnografe, a to su ANTIM i TIMOKLE, MARKIJAN, JOVAN MONAH, SET i AVKSENTIJE. VI v. U sledećem stoleću, VI, vizantijska himnografija dala je svoje najveće veličine. ROMAN MELOD (ο μελωδος) Retko koji vizantijski pesnik je dobio tako krupne epitete kao Roman Melod. Ne samo što ga smatraju „Pindarom ritmičke poezije“ i „najvećim vizantijskim pesnikom“, nego se dopušta i mogućnost da bude proglašen „najvećim crkvenim pesnikom svih vremena“ (Krumbaher). Crkva je, sa svoje strane, suptilnu religioznu inventivnost ovog meloda nagradila ranom kanonizacijom i ubrajanjem u znamenite svece istoka. Donekle legendarni, podaci njegovog minejskog žitija omogućavaju da se rekonstruišu bar neki osnovni detalji njegove biografije: rođene je, svakako, u Siriji, po nacionalnosti Jevrejin,, u bejrutskoj crkvi vaskrsenja bio je đakon, a u Carigrad je prešao u vreme vladavine cara Anastasija I (491.-518.) Tu je služio kao sveštenik i 2 16

Vizantijska poezija

napisao veliki broj himni (kondaka) – legenda kaže celu hiljadu. Njegovo pesništvo se odlikuje svečanim, ali jednostavnim i elegantnim izrazom, bogatim figurama, i nenameštenom diskretnom dramatikom. Prema legendi, pesnički dar je dobio od same Bogorodice i neposredno nakon toga sa amvona crkve otpevao svoju čuvenu božićnu pesmu Η παρθενος σημερον. Sačuvano je 85 njegovih himni. AKATIST Akatist je izuzetno svečana himna, jedan od vrhunaca kulta Bogoridice, ali i vizantijske crkvene pesme uopšte. Pripisivana je raznim autorima – carigradskom patrijarhu Sergiju, Georgiju Pisidi, pa čak i Fotiju. Mada je Sergijevo autorstvo izgledalo najverovatnije, zbog vezivanja uvodne strofe himne za istorijski događaj razbijanja avarsko-slovenske opsade Carigrada 626 g, novija istraživanja formalnih i sadržinskih elemenata ove himne sve više upućuju na Romana Meloda kao autora. Uvodna strofa je verovatno kasnije zamenila prvobitni Romanov tekst. Akatist ima 24 strofe koje redom počinju slovima grčkog alfabeta. VII v. U sedmom veku vrlo dobre himne pišu jerusalimski PATRIJARH SOFRONIJE (+638.) i MAKSIM ISPOVEDNIK (+666.) VIII v. Sledeći period u istoriji vizantijske crkvene poezije počev od VIII v, koji je u tom pogledu najpolodniji, obeležen je pojavom kanona. Njegov tvorac je arhiepiskop ANDREJ KRITSKI (oko 660. – 740.). Njegov „Veliki kanon“ ima 250 strofa. U njemu ritmička crkvena poezija dobija izuzetno velike razmere i složenu, mada veoma skladnu kompoziciju, ali njen pesnički izraz gubi toplinu i lirski karakter; u poeziju počinje da se upliće dogma, i to uslovljava razvoj određenih stilskih figura (antiteze, poređenja, igre rečima) na račun estetskih i emotivnih vrednosti. Andrej Kritski je napisao još četiri manja kanona, jednu jampsku pesmu u 128 stihova i okruglo 50 homilija i panegirika. Mnogo veću poetsku vrednost imaju kanoni koje je sastavio JOVAN DAMASKIN (oko 650.-oko 750.), monah palestinskog manastira Sv. Save, proslavljeni teolog – ikonofil. Njegova uloga u formiranju OKTOIH-a, jedne od glavnih liturgijskih knjiga vizantijske crkve, koja je u isto vreme i veliki pesnički zbornik, svakako je odlučujuća, mada je bio samo reformator, a ne i prvi sastavljač. Jovan je i redaktor kanona kao pesničke forme – skrativši ga na 3-4 strofe (tropara), uz irmos kao nosioca teme u svakoj odi, dao mu je konačnu strukturu. Bio je veoma plodan pesnik – poznati su i danas njegovi kanoni za praznike Hrista i Bogorodice, kao i važnijih vizantijskih svetaca, uključujući i kanon ispevan u čast njegovog slavnog pesničkog prethodnika, Romana Meloda. Tri kanona (za Božić, Bogojavljenje i Pedesetnicu) napisao je u jampskom trimetru, vraćajući se privremeno, i ne sasvim dosledno, antičkom načelu kvaliteta. 3 17

Vizantijska poezija

Važi za najjasnijeg zastupnika dosledne halkedonske teologije. Njegovi spisi obuhvataju i celokupnu oblast tadašnje teologije. Izvor saznanja (Πηγη γνωσεως) sadrži, u obliku u kome nam je predato, dijalektiku, kratku istoriju jeresi i Expositio (Περι της ορθοδοξου πιστεως – Izlaganje ortodoksne vere). To delo predstavlja sažetu teologiju i izuzetno je uticalo na kasniju vizantijsku, i još više zapadnu teologiju. Pored toga, sačuvani su i manji dogmatskopolemički spisi, tzv. Institutio Elementaris (nacrt dijalektike), više simbola vere, mnogobrojne rasprave s različitim jeresima – nestorijancima, monofizitima, monotelitima, manihejcima, jedan spis protiv islama, kao i tri čuvena govora protiv ikonoklasta, čija je teološka argumentacija bila odlučujuća za celokupnu teologiju pristalica ikona. Osim toga, treba spomenuti i etičke i asketske spise, pri čemu je problem autorstva tzv. Sacra Parallela (Τα ιερα) još uvek nerešen, zatim komentar uz poslanice apostola Pavla, kao i čitav niz hagiografskih dela, među kojima treba istaći religiozni roman „Varlaam i Joasaf“. Njegov savremenik, KOZMA MAJUMSKI (oko 743.) napisao je takođe nekoliko značajnih kanona, koji nimalo ne zaostaju za Damaskinovim, a od njih je, bez sumnje, najlepši „Kanon cvetne nedelje“. I Kozma i Damaskin često koriste akrostih. IX v. Himnografi kasnijih vekova, naročito studitska škola, mada ponekad dostižu visinu ranijih meloda, nalaze se uglavnom na liniji opadanja i poetske degradacije. Izraz im se gubi u opširnosti, u zamršenim i izveštačenim figurama i postaje formalistički. Studitska škola: TEODOR STUDIT, BRAĆA GRAPTI, JOSIF STUDIT, GEORGIJE NIKOMIDIJSKI, MITROFAN i TODOR iz Smirne, ANTONIJE, ARSENIJE, VASILIJE, GAVRIL, NIKOLA i dr. X – XI v. Patrijarh Fotije i carevi Lav Mudri i Konstantin Porfirogenit slabi su kao pesnici. U XI v. himnografsko stvaralaštvo dolazi do kraja – što je donekle uslovljeno i potpunim oformljavanjem liturgijskog kompleksa knjiga. Pesnici XI v, kao Jovan Zonara, Nikifor Vlemid, Jovan Mavrop i dr, neće biti u stanju da zanemare ovaj proces odumiranja.

4 18

Vizantijska poezija

1b) PROFANO PESNIŠTVO Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je profana, pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna – po tematici, ili bar koloritu. Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i naročito ne u svojim čistim, prvobitnim stopama. Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metričku formu, tzv. politički stih. Njegovo poreklo nije sasvim razjašnjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvičnik i Jovan Mosh). Politički stih je građen prema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmičke pesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kaže da je politički stih najvažnija koncesija koju vizantijska profana poezija čini duhu svoga vremena. Ni ep, ni drama, pa čak ni lirika klasičnog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji. Epsko pesništvo oživeće u svojoj nekadašnjoj slavi tek u narodnogrčkoj litaraturi. Roman predstavlja najmanje uspeli nastavak helenističke epske tradicije. Romani se uglavnom ni ne pišu, sve do humanističke renesanse u doba Komnina, već se prepisuju i čitaju uglavnom romani helenističkog perioda. drama Već u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar se kompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono što crkveni oci i sabori sa mnogo žestine osuđuju, pre je cirkuska i površna forma nego dramski teatar antičkog tipa. Dramske elemente oživljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soteriološke drame, središta hrišćanskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drame uticali kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korišćenje helenističkih misterija u svrhe sopstvenog religioznog izražavanja. Činjenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i pod nazivom „bogočovečanska misterija“ ili sl. Pozorišne predstave sa takvom tematikom igraju se tokom VIII i IX veka, čak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznačajnije ostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sačuvana vizantijska drama STRADANJE HRISTOVO. Preko trećine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u Likofronovih dela, opširno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Mešavinom raznorodnih elemenata dobijena je izveštačena predstava pojedinih ličnosti, pa čak i komični elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a težište radnje je na Golgoti i Vaskrsenju. Učestvuje više lica i dva hora. Radnja je potisnuta na račun dijaloga.

5 19

Vizantijska poezija

I pored svog principijelnog neuspeha, profano pesništvo u Vizantiji ipak broji nekoliko značajnih imena. VII v. Među prvima je GEORGIJE PISIDA. Poreklom iz Pisidije, bio je đakon i hartofilaks crkve sv. Sofije. Učestvovao je u pohodu protiv Persijanaca 622./3. Postao je prijatelj i poverljiv čovek cara Iraklija. Jedan je od najznačajnijih vizantijskih profanih pesnika. Bio je vrlo obrazovan. Kasnije generacije su ga cenile više od Homera. Njegove panegiričke pesme spadaju među najvažnije izvore za pručavanje vlade cara Iraklija. Uzdiže i patrijarha Sergija. Kroz stihove se dodvorava caru, ali mu se ipak iskreno divio (izraz opšte klime Iraklijevog vremena). Iskazivao je veru u božansku misiju Iraklija i carstva uopšte. Sačuvano je dosta njegovih dela, samo se ne zna tačno kad je šta napisao: 4 epska panegirika, od kojih su tri istorijske pesme - Pesma posvećena Iraklijevom dolasku u Carigrad (610.g. Iraklije je došao iz Egipta i zbacio Foku) - Bellum Avaricum – pesma o odbijanju napada Avara i Slovena na Carigrad 626. - Iraklijada (471 stih) – uzdiže i slavi cara Iraklija, pod utiskom vesti o smrti njegovog neprijatelja Hozroja, ima 2 akroaze (epska pevanja) - Restitutio crucis – 628.g. Persijanci su oteli krst za koji se smatralo da je Hrist bio raspet na njemu. Krst je vraćen u Jerusalim, a spev je posvećen Patrikiju Nomu. - mnogobrojni epigrami o duhovnim i svetovnim temama - epigrami – poetsko razmatranje o ljudskom životu – Εις τον ανθρωπινον βιον - epigrami – pesma o taštini života – Εις τον ματαιον βιον - himna posvećena Hristovom vaskrsenju i druge pesme - dogmatska didaktička polemička pesma protiv jeretika (monofizite) Severa Antiohijskog (Κατα δυσσα βους Σευηρου) Od njegovih radova u prozi, sačuvano je žitije Sv. Anastasija. Nije pisao egzegetska dela. Pred kraj života, napisao je veliki spev (1800 stihova) o stvaranju sveta – Εις κοσμουποιειαν – veoma popularan. Zove se i „Šestodnev“ (Εξαημερον η κοσμουργια): to je teološko didaktička pesma posvećena stvaranju sveta, s mnogobrojnim istorijskim osvrtima. Postoji i jedan slovenski prevod. Spev je posvetio patrijarhu Sergiju, a na samom početku iznosi oštru invektivu protiv Prokla (neoplatoničara V v.). Mnogi biološki procesi i pojave su mu primeri za vaskrsenje. Zaključak mu je teleološki – govori o proviđenju, Bog je sve stvorio po planu, nema ničeg suvišnog. Primer: pesak, tako sitan, a zadržava more. Problem zla Hrist preuzima svojom žrtvom, a Bog je podmitljivi sudija, zato što je milostiv.

-620

Vizantijska poezija

Svet sam po sebi nije savršen. Negativna teleologija – Bog se ne može spoznati, osim delimično – kroz stvoreni svet, što je izraženo oksimoronom – εμφανως κεκριμενος – vidljivo skriveno. Tekst Biblije je za njega više poetski nego što pruža činjenice. Veoma je obrazovan – poznavao je prirodne nauke, često koristi medicinsku terminologiju, npr. kod primera za vaskrsenje, zarastanje rana i razorenog tkiva i sl. Psel u jednom svom delu poredi Pisidu sa Euripidom. Ne može se reći da je bio genijalan pesnik, ali jeste bio najveći svog vremena i najveći svetovni. Nije toliko značajan kao stvaralac, koliko kao inovator. Značajan je za metriku, jer kod njega imamo prvi vizantijski dvanaesterac, tj. jampski trimetar. IX v. TEODOR STUDIT (759. – 826.) Tek sa njim se u punoj meri razvija epigramska poezija, najuspelija i najživlja vrsta vizantijske profane poezije. On piše originalne epigrame o manastirskom životu, epigrame posvećene proslavljanju ikona (polemičkog karaktera), pojedinim svecima, epitafe, itd. Pisao je i crkvene pesme, himne i kanone. Potiče iz otmene porodice. Sa majčinom porodicom (???, ali tako kaže Tuskulum) stupio je u manastir Sakudion u Bitiniji, gde je 794. postao iguman. Sledeće godine je prognan, a 798. beži od Arapa i seli se u studijski manastir u Carigradu. Godine 808. je sa ujakom Paltonom i bratom Josifom prognan na prinčevska ostrva, i posle 815, po izbijanju borbe protiv ikona, ponovo je prognan. Jedan je od najznačajnijih teologa borbe za ikone. Posle uspostavljanja ortodoksije bio je kanonizovan. 1. 2.

Zbirka pisama – vrlo važan dokument za istoriju toga doba Tri govora protiv neprijatelja ikona

On je reformator grčkog monaštva. Pokušao je da oživi kinovitski (cenobitski) ideal sv. Vasilija 3. 4. 5. 6. 7.

Dve zbirke kateheze (Velika i mala) Homilije Panegirici Liturgijske pesme epigrami o ikonama, delovima crkve, u čast svetitelja

KASIJA (800./805.- 843./846.) Jedina je vizantijska pesnikinja vredna pomena. Ime joj se navodi i kao Kasijana ili Ikasija. Proigrala je krunu prilikom izbora neveste za cara Teofila (oko 830.), preslobodno odgovorivši na jedno pitanje, pa se povukla u manastir koji je sama -721

Vizantijska poezija

osnovala. Za sobom je ostavila više pesama, koje pokazuju iskrena osećanja i originalne misli. Radila je i na polju crkvene poezije. Pisala je i sentence i epigrame na najraznovrsnije teme. Originalna je, duboka i suptilna, kako u crkvenim, tako i u profanim pesmama, sastavljenim u jambu. 1. 2. 3. 4. 5.

Himne (čiji tačan broj nije procenjen) Epigrami Niz gnoma u jambima Delo „O glupacima i prostacima“ akrostihove od sentencija, koji su počinjali rečju μισω – mrzim

Sklona je retorskim ukrasima. Bila je pod uticajem antičke književnosti. Smatra se da je njeno delo posvećeno uspenju. Uplašena je za ljudsku sudbinu i moli boga ne da bude pravedan, već milostiv. ĐAKON IGNJATIJE (770./80.- posle 845.) Đakon i skvevofilaks, kasnije i mitropolit u Nikeji. 1. Žitija 2 patrijarha (βιοι) Tarasija i Nikifora I, i žitije Georgija Dekapolita 2. Poetska dela 3. Prvi ogled „Izgubljenog raja“ – razgovor o prvom (istočnom) grehu između Adama, Eve i zmije (Στιχοι εις τον Αδαμ) 4. Parafraza Edipovih basni (Τετραστιχα εις μυθους Αισοπικους) 5. Zbirka od 24 sređene jampske sentencije religiozne sadržine 6. nadgrobni epigrami (nije sačuvano) 7. 5 pisma (nije sačuvano) 8. Jambi o pobedi Tome 9. Pesma od 143 stiha posvećena njegovom bolesnom prijatelju 10. delo „O Lazaru i bogatašu“ Jezik mu je učen, školski, ima dosta citata iz Svetog pisma. Kod njega se sreću i antičke forme. Bio je učenik patrijarha Tarasija i zapisivao je njegove homilije. Kada je počeo ikonoborski pokret, izgleda da je Ignjatije prvo bio ikonoborac, ali se brzo pokajao. X v. U X veku epigramska poezija postaje toliko bogata da se već javljaju i zbirke epigrama, kao što je ANTHOLOGIA PALATINA, zbornik KONSTANTINA KEFALE, gde su epigrami sređeni po predmetu. U X veku nastala je i zbirka epigrama Jovana Geometra, a krajem XIII v. antologija Maksima Planuda (Anthologia Planudea). Anthologia Palatina je sačuvana u jednom jedinom rukopisu u biblioteci Palatina u Hajdelbergu. Kefala ju je sastavio na temelju ranije zbirke Meleagra iz Gadare, Filipa Solunjanina i Agatija.

-822

Vizantijska poezija

U Grčkoj su veoma rano nastale zbirke epigrama. Temelj tradicije postavio je neki Meleagar iz Gadare pred samu smenu stoleća (I p.n.e. – I n.e.) sastavivši zbirku „Meleagrov venac“. Jedan vek kasnije ona je dopunjena a kasnije je ušla u vizantijsko doba. Istoričar Agatija (VI v.) je razaslao cirkular i tražio da mu se pošalju poznati epigrami, koje je sakupio i objavio pod nazivom ΚΥΚΛΟΣ ΤΩΝ ΝΕΩΝ ΕΠΙΓΡΑΜΜΑΤΩΝ. Novina u odnosu na ranije zbirke je bila podela prema materiji. Agatija je u ovu zbirku uneo i dela ranovizantijskih pesnika. Ovaj Kyklos je bio neobično omiljen i predstavlja jednu od najvažnijih karika između antičke i vizantijske književnosti. Veliki korak dalje u prenošenju epigrama predstavlja zbirka Konstantina Kefale, starešine carskog dvorskog sveštenstva. Ni njegova antologija nije sačuvana u originalu, a Anthologia Palatina je prošireno izdanje njegovog dela. U radu, on se koristio i starim antologijama, a organizovao je i nova prikupljanja. Možda je prvi uvrstio ranovizantijske autore kao što su Paladije, Tiberije Ilustrios, car Julijan i dr. Prošireno izdanje Kefaline zbirke sastoji se od 3 knjige koje sadrže: 1. epigrame Grigorija iz Nazijansa i jednu antologiju hrišćanskih pesnika (Klaudijan iz Aleksandrije, Nil Sholastik, Grigorije iz Nazijansa, Agatije, Menandar Proktor, Ignjatije Magistar, Mihajlo Hartofilaks, patrijarh Sofronije); 2. opis statua u Zeuksipu, u Carigradu od Hristodora iz Kopta; 3. epigrami iz jednog hrama u Kiziku JOVAN (GEOMETAR) KIRIOT (+ oko 990.) Rođen je u palestinskoj porodici i dobio je dobro obrazovanje. Najpre je bio u državnoj službi, a odatle ga je otpustio car Jovan Cimiskije. Otišao je u manastir i na kraju postao mitropolit u Mitileni. Jedan je od najznačajnijih pesnika epigramatičara srednjovizantijske epohe. Nazvan je Κηριωτης prema manastiru του Κυρου u Carigradu, a Γεωμετρης je porodični ime ili oznaka profesije. Postoji i mišljenje da je bio veoma pobožan laik. Među njegovim delima na prvom mestu treba spomenuti zbirku njegovih sopstvenih mnogobrojnih epigrama i prigodnih pesama, zatim jednu zanimljivu zbirku od 99 tetrastihova u elegičnoj stopi – „Raj“, enkomion (pohvalnu pesmu) velikomučeniku Pantelejmonu i četiri velike himne Bogorodici (Heretizmi). Napisao je i parafrazu Pesme nad pesmama (Cantica) i spise egzegetskog sadržaja za profanu i svetovnu retoriku. XII v. TEODOR PRODROM (1100. – 1156./8) Zvan je i Πτοχοπροδρομος, po jednoj zbirci narodnih pesama, koja možda predstavlja obradu ili čak ismevanje autentičnog Prodroma. Bio je najčudniji je profani pesnik Vizantije. Živeo je u XII veku, u vreme vladavine careva Aleksija, Jovana i Manojla Komnina. On je čuveni „prosjak“ vizantijske poezije, pesnik dvora i ulice, raskoši i bede, sluga aristokratije i večni pripadnik demosa. Bio je vrlo plodan i raznovrstan pisac. Njegova prozna dela su značajnija od poetskih, ali i ovih drugih ima mnogo. -923

Vizantijska poezija

Najopsežnije delo mu je roman u stihova „Rodanta i Dosiklej“, u 9 knjiga, ukupno 4616 stihova u jambu, kome je kao uzor verovatno poslužilo Heliodorovo delo „Etiopika“. Drugo važnije delo je „Rat mačke i miša“ (Καταμυομαχια), dramska parodija u 384 stiha (trimetra), inspirisana antikom. Zanimljivu alegoriju razvija u „Prognanom prijatelju“ (jamb), a alegorijom se bavi i u pesmi „O smislu života“ i u „Stihovima o 12 meseci“, koji su kulturno-istorijski bitni, znog podataka o pravilima . Kao pesnik satira napisao je dva dela: „Satiru protiv pohotljive starice“ i „Satiru protiv jednog bradatog starca“, obe sa po 102 stiha u jambu. Najveći mu je broj prigodnih pesama, posvećenih dvorskim ličnostima, u kojima sebe prikazuje kao pesnika-prosjaka koji bogoradi i zahvaljuje do iznemoglosti. U religioznim pesmama i epigramima je slabiji, a najveću vrednost ima u prozi. Drugi tipično dvorski pesnik je ugledni diplomata MANOJLO FIL (XIV v.). On se bavio isključivo poezijom i pisao uglavnom u dvanaestoslogovnom jampskom trimetru, a retko u političkom petnaestercu. Sa epigramima i prigodnim pesmama i didaktičkim stihovima Mihaila Psela, Cecesa, Kamatirosa, pesničkim romanima Prodroma, Manase, Nikite Evgenijana i Evstatija Makrembolita, sa stihovanim hronikama Manase i Jefrema, i najzad, s poučnim i moralističkim pesmama Filipa Solitarija i Georgija Lapita, vizantijska profana poezija zaokružuje utisao o izvesnoj sterilnosti i odsustvu veze sa životnom istinom. U celom tom opusu, ogromnom po brojnosti, ističu se jedino epigrami kao pesme u kojima se prepoznaje čovek i njegov subjekitvni doživljaj sveta u kome živi.

- 10 24

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST Teologija je, možda, osnovno obeležje vizantijskog književnog stvaralaštva. U Vizantiji jedva da postoji neko književno delo koje ne stoji u izvesnom, bližem ili daljem odnosu prema teologiji. Vizantijsku društvenu svest formiralo je hrišćanstvo, i to onako kako je postavljeno i razrađeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih sabora. Odlučujuću ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu reči književnost crkvenih otaca, odn. patristika. Njene osnovne teme bile su određene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani, nasuprot snažnim uticajima ostataka helenističke gnostike i novih heterodoksnih sistema (arijanstvo, makedonijanstvo itd.). Tek pošto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temelj ortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te reči: -

teološko naučna, s jedne strane i

-

teološko mistična, s druge strane.

RANOVIZANTIJSKA TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST U nastanku i razvoju vizantijske teološke književnosti glavnu ulogu su odigrala dva centra: Aleksandrija i Antiohija. Čitava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavlja rezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jače na površinu jedan ili drugi momenat: helenističke ideje (Aleksandrija) izvesne orijentalne tradicije (Antiohija) Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i početka III v. Panten, Kliment i Origen, veliki učitelji aleksandrijske škole, odredili su, u stvari, tip vizantijske teologije kao naučno sistematizovane razrade otkrovenja. Naučnost je, naravno, sasvim uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeležje njihovog rada – da otkrovenje, kao iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog znanja, donekle racionalizuje i formalno opravda i potvrdi. Važna imena:  KLIMENT ALEKSANDRIJSKI  ORIGEN  ATANASIJE o VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA, GRIGORIJE iz NISE  JOVAN ZLATOUSTI

-125

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

1. KLIMENT ALEKSANDRIJSKI /Titus Flavius Clemens Alexandrinus/ Jedan je od prvih učitelja crkve koji su pokušali da formulišu puteve za postizanje savršene „gnose“, pravog, potpunog saznanja večne i apsolutne istine, a da to bude u skladu sa kulturnim nasleđem antike. Rođen je verovatno u Atini, oko 180.g. od roditelja pagana i pripadnika uglednijeg sloja aristokratije. Dobio je dobro i svestrano obrazovanje: poznavao je sve antičke nauke i umetnosti. U svojim delima pouzdano navodi antičke mističke tradicije, ali i dela klasičnih pisaca: Homera, Sofokla, Euripida i dr. Hrišćanstvo je primio u zrelim godinama, kao i većina grčko-rimskih intelektualaca koji su hrišćanstvu prilazili tokom II i III veka. Konvertit je postao možda već u Atini, a možda i tokom svojih puteva po zemljama istočnog Sredozemlja oko 170.g. Tada je posećivao mnoge hrišćanske škole, tj. katihitske centre u kojima su „starci“ (tj. prezviteri, nosioci apostolskog učenja) kandidate za krštenje upoznavali sa istinama hrišćanske vere. Susret sa katihetom Pantenom bio je za Klimenta presudan, i on oko 180.g. ostaje u Aleksandriji. Evsevije (Euzebije) kaže (a neki naučnici to danas osporavaju) da je Kliment od 190.g. bio Pantenov učenik, a od 200. i naslednik na čelu katihetske škole. Za vreme progona koji je sprovodio Septimije Sever 202./3. iz Aleksandrije je pobegao u Cezareju. Umro je između 212. i 216. U školi ga je nasledio njegov učenik Origen. Njegovo učenje je, u suštini, mistično i iracionalno, mada se on dosta poziva na gnosu (znanje) i logos (razum). Klimentova gnosa je, kao ideal ljudskog postojanja, gnosa mističnog preobražaja, akt sjedinjenja s bogom, mistična unija (unio mystica). Stoga se Klimentov odnos prema znanju smatra više etičkim nego intelektualnim: gnosa savršenog hrišćanina je, zapravo, saznanje boga, logosno saznanje, doživljaj istine večnog logosa, kome ljudski, individualni logos samo služi, ali tek u jednom egzistencijalnom preobražaju, koji se ispoljava etički kao vrlina, bestrašće i ljubav. U ljudskom logosu vidi se odblesak božanskog logosa, ali predmet njegovog saznanja nije objektivna spoznaja sveta, već unutrašnja, mistična spoznaja božanstva kao suštine sveta, koja se već unapred zna, jer je od samog boga otkrivena. Kliment je napisao veći broj dužih i kraćih sastava, nastojeći da svoju misao oblikuje i literarno. Mnoga njegova dela su izgubljena. I Izvesnu vrstu koncepta i građe predstavljaju: „Izvodi iz Teodota“ (ko je sad pa taj?), „Odabrana mesta mesta iz proročkih spisa“ (Eclogae Propheticae) i „Hipoteze“ (Primeri), u kojima primenjuje alegorijski metod tumačenja Biblije, koji je prihvatio od helenističkog Jevrejina Filona Aleksandrijskog II III

kratki sastavi, poznati samo po imenu 1. jedna grčka homilija pod nazivom „Koji će se bogataš spasti“ 2. jedno veće delo, tzv. „Velika trilogija“ -226

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

U homiliji „Koji će se bogataš spasti“, koja je pisana odličnim stilom i sa dosta emocija, Kliment odlučno brani tezu da je i bogatašima mesto u hrišćanskom bratstvu, i da Hrist nije osudio bogatstvo po sebi, već samo odnos prema materijalnom bogatstvu. Ovakav stav je karakterističan za Klimenta kao teologa i za trenutak u kome se hrišćanska crkva nalazila. Klimentov stav je u vezi sa jačanjem uloge imućnijih klasa u crkvi II veka. Pre toga crkva je uglavnom bila evionitska (???), siromašna. Iako Isus kaže bogatom da se odrekne svog bogatstva, tj. „da proda sve što ima i razdeli siromasima“, Kliment sofistički prebacuje ovu zapovest na čisto duhovnu ravan – ne treba se osloboditi imovine, već samo vezanosti za materijalna dobra. Po njemu, bogataš ostaje bogataš, ali mora da izmeni svoj moralni lik. On propoveda etičku dobrotu, a ne društveni radikalizam. Klementov sistem filozofije i teologije izložen je, uglavnom, u „Velikoj trilogiji“, koja se sastoji od tri posebna sastava u okviru jedinstvene kompozicione ideje. 1. PROTREPTIK (Podsticanje) – trebalo je da preobrati pagane u hrišćanstvo, pozivajući ih na krštenje stilom i rečnikom klasičnih apologija. 2. PEDAGOG – trebalo je da konvertita, odn. novokrštenog hrišćanina preobrati i u moralnom smislu, da u njemu odgaji hrišćansku ličnost. Ovde su očigledni stoički uticaji. 3. STROMATA (Στρωματεις) (Ćilimi) – Ovde je izložio hrišćansko dogmatsko i filozofsko učenje. Stromate su nedorečene i nezavršene kao sistematika hrišćanskog učenja. Najviše mesta dato je problemu logosa; bavi se i pitanjima hrišćanstva i helenističke kulture, odnosa između vere i filozofije i između hrišćanske pravde i tzv. „lažne“ gnose. Pokušava da religiju i nauku svede na isti imenitelj, tj. da postanu dva aspekta jedinstvene gnose. 2. ORIGEN /Adamantius Origenes/ (185. – 254.) Slabe strane filozofskog zasnivanja teologije koje je sproveo Kliment otkrile su se u delima koja je stvarao Origen, Klimentov naslednik, koji je aleksandrijske tradicije preneo u Palestinu. Inače, Origen je jedan od najvećoh crkvenih učitelja i naučnika srednjeg veka. Rodio se u Aleksandriji u hrišćanskoj porodici. Držao je predavanja iz gramatike. Posle očeve smrti (202./3.) izabran je da vodi katihetsku školu (sa samo 18 godina!). Gramatiku prepušta učenicima, a on preuzima filozofiju i teološke discipline, pre svega Bibliju. Proširuje svoja znanja, i oko 210.g. postaje učenik neoplatoničara Amonija Sakasa, koji je bio i Plotinov učitelj. Učio je i hebrejski, a 212. g odlazi u Rim da vidi „najstariju crkvu“. Tih godina je živeo veoma strogo, u prekomernom postu, nespavanju, raznovrsnim telesnim mučenjima, da bi na kraju sam sebe kastrirao. Njegov rad u Aleksandriji bio je prekinut Karakalinim progonom hrišćana 210.- 218. To vreme je proveo u Palestini, Jerusalimu i Cezareji. Tamo su episkopi bili Teoktist i Aleksandar. Nastavak rada u aleksandrijskoj crkvi obeležen je novom organizacijom škole. Bogati Aleksandrinac Ambrozije pomogao mu je da zaposli dosta pisara, koji su obavljali tehničke poslove u njegovoj širokoj naučnoj delatnosti, naročito tekstološkim stuidjama Biblije. -327

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Po drugi put ga u Palestinu oko 230.g. dovodi ga sukob sa aleksandrijskim episkopom Dimitrijem: palestinski episkop Teoktist i Aleksandar nenadležno su ga bili rukopoložili za sveštenika, a Sabor u Aleksandriji ga je 231./2. raščinio, pozivajući se na narušavanje jurisdikcije, a i zbog njegove autokastracije, koja ga je učinila nepodobnom za primanje svešteničkog čina. Nakon toga, Origen trajno prelazi u Cezareju (palestinsku) i uspešno nastavlja svoju naučnu delatnost. Tokom velikog Decijevog progona 250./1. bačen je u tamnicu, gde je mučen, ali nakon toga je pušten na slobodu. Od posledica mučenja umro je 254.5. u Tiru u Fenikiji. Njefov naučni opus je ogroman: u cezarejskoj bibliotecu učitelja Pamfila (?) bilo je oko 200 Origenovih naslova. Pisao je brzo – većina njegovih spisa je, zapravo, stenogram, i zato postoji konfuzija i nemarnost što se tiče kompozicije i stila pojedinih sastava. Najveći broj njegovih spisa nije sačuvan. Nekoliko spisa je sačuvano u grčkom originalu, a nešto više u latinskim preradama (čak ne ni prevodima!). To je posledica osude, koju je zbog nekih svojih doktrinarnih stavova, posmrtno zaradio, najpre u rasprama na području Egipta i Palestine krajem IV i početkom V veka, i konačno na carigradskim saborima 543. i 553. (V vaseljenski). Ipak, značajno je uticao na mnoge velike oce III i IV v: Grigorija Čudotvorca (?), Grigorija Niskog, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog. Vasilije i Grigorije Bogoslov su čak sastavili jednu antologiju Origenovih dela pod nazivom FILOKALIA (Dobrotoljublje). Najznačajniji Origenovi radovi pripadaju: 1. 2. 3. 4.

istraživanjima Biblije pokušajima teološke sistematizacije biblistici i dogmatici

Biblija ga je interesovala kao izvor svekolikog hrišćanskog učenja. Stoja je pristupio ogromnom poslu tekstološkog istraživanja Biblije, s namerom da se utvrdi autentični biblijski tekst. Za Stari zavet je tako sastavio delo koje se zove HEXAPLA (Εξαπλα), koje je imalo šest uporednih verzija u stupcima: 1. originalni hebrejski tekst, 2. hebrejski u grčkoj transliteraciji, 3. grčki prevod Akvile i Simaha, 5. Septuaginta, 6. Teodotionov prevod. Za Psalme Davidove načinio je oktaplu, dodavši još dva grčka prevoda. Pored očiglednih razlika na štetu Septuaginte, on se opredelio za autentičnost ovog grčkog prevoda. Hexapla nije sačuvana u svom autentičnom obliku – najčešće je prepisivana kolumna Septuaginte, a ostatak je sačuvan samo u fragmentima. Novi zavet nije proučavao ovom metodom. Veoma su interesantni i njegovi egzegetski radovi (tumačenje Biblije): 1. SHOLIJE – kratka filološko-teološka objašnjenja teksta, ali nijedna nije sačuvana u celosti 2. HOMILIJE (razgovori ili besede) – slobodnija improvizacija i tumačenja Sv. Pisma koja su zabeležili tahigrafi

-428

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ 3. opširni KOMENTARI – sistematska tumačenja Biblije, u kojima najviše primenjuje alegorijski metod tumačenja, zbog čega je delo bilo hermetičnog karaktera, nimalo popularno i osuđeno na zaborav. U tumačenju Biblije zastupao je verbalnu inspiraciju i razlikovao trostruki smisao pisao: somatski tj. doslovni, psihički tj. moralni i pneumatski tj. alegorijsko-mistični. Za patristiku je Origen najznačajniji zbog svojih nastojanja da sistematizuje učenje hrišćanske teologije. Sistematizacijom su se bavili i drugi autori pre njega (npr. Kliment), ali Origenovo delo „O načelima“ (Περι αρχων, De principiis) smatra se prvim ozbiljnim priručnikom hrišćanske dogmatike. Napisao ga je oko 229./30. u Aleksandriji, i ono je kasnije postalo obrazac čitave teologije na Istoku. Delo je u celini sačuvano samo u Rufinovoj latinskoj preradi, a fragmenti grčkog originala u trećoj i četvrtoj knjizi Filokalije. Doktrina hrišćanskog otkrovenja kod njega je preneta mnogim stranim – helenističkim i naročito neoplatonskim predstavama: I knjiga govori o Bogu kao biću, o božanskim licima i anđelima II knjiga govori o čoveku kao vrhuncu stvaranja, o njegovom padu, o obnovi kroz ovaploćenje (Hrista?) i o vaskrsenju III knjiga govori o moralnoj strani misterije ljudskog bića u borbi između dobrog i zlog načela IV knjiga govori o višeznačnosti Biblije i metodama tumačenja. Iako je tvorac izraza Bogočovek Origen je ipak heterodoksno učio o odnosu dveju priroda u Hristu. Delo mu je značajno zbog sistematizacije i logičkog povezivanja hrišćanske tradicije i nastojanja da se ta tradicija svede u okvir filozofskih shema. Apologetski i filozofski interesentna je Origenova polemika „Protiv Kelsa“, platoničara koji je oko 178.g. napisao jedno studiozno delo protiv hrišćanstva („Istina o hrišćanstvu“ – Αλιτεης λογος). Među dogmatskim delima spominje se kraći spis „O vaskrsenju“, a za istoriju teologije važna je njegova rasprava „O molitvi“. Osim polemike sa Kelsom, ostali spisi su izgubljeni. Origen je, u suštini, neoplatoničar. Njegova predstava o svetu je ciklična: svet prolazi kroz mene padanja i uzdizanja, otuđenja i vraćanja. Primarna je duhovna egzistencija, otud i duše postoje oduvek, pre tela kroz koja ulaze u greh. Proces osećanja je stoga jednak procesu spiritualizacije. Konačni efekat drame postojanja je trijumf dobra – spasava se sve, a zlo se, u jednom trenutku, na vrhuncu ciklusa, potire. Tako se spasava svaki čovek i svaki pali anđeo, svaki đavo, do novog spoticanja i novog greha, do ponovljenog ciklusa, preko katarze (očišćenja) do apokatastaze (obnove, restitucije svega). Upravo ovaj deo Origenovog učenja je osuđen kao jeres, ali ga kasnije neki sveti oci prihvataju s određeno rezervom (Grigorije Niski). -529

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ KNJIŽEVNOST POSLE OSNIVANJA CARIGRADA i PROGLAŠENJA HRIŠĆANSTVA ZA RAVNOPRAVNU VERU – HRIŠĆANSKI PISCI Najznačajnija pojava je HOMILIJA (ομιλια – razgovor), proistekla iz razgovora sveštenstva sa vernicima za vreme crkvene službe. Nastalo je pod uticajima ciničkostoičke dijatribe (određeni žanr iznošenja filozofskih stavova). Tokom vremena homilija počinje da predstavlja bilo koji crkveni govor, određeno čitanje Svetog pisma. - U drugoj polovini II veka počinje otvaranje prema antičkim uticajima: filozofiji, retorici, poetici (Kliment, Origen). - U III veku formiraju se dve škole koje imaju različite odnose prema tumačenju Sveto pisma: ALEKSANDRIJSKA ŠKOLA – alegorijsko tumačenje Sv. Pisma (helenistički uticaji) ANTIOHIJSKA ŠKOLA – zastupala bukvalno tumačenje i insistirala na istoričnosti teksta (orijentalni uticaji) Masa pisaca je pripadala jednoj ili drugoj školi. - U IV veku strasti koje su postojale na liniji hrišćanstvo-paganstvo nisu više toliko aktuelne, ali su se ragorele nove strasti u okviru novog hriišćanskog bogoslovlja – raspre o prirodi Hrista i odnosa božanskog i čovečanskog u njemu. Celo stanvništvo je zahvaćeno tim (hristološkim) rasprama. - Druga polovina IV veka smatra se zlatnim vekom patristike. Pisci su najčešće bili episkopi i monasi. Grigorije, episkop Niski, u svojim pismima vrlo slikovito objašnjava kako je teološka diskusija postala aktuelna u svim društvenim slojevima. 3. ATANASIJE /Αθανασιος/ (295. – 373.) Ugledno mesto među istočnim crkvenim ocima IV veka zauzima Atanasije, arhiepiskop aleksandrijski. Pored epiteta „Veliki“ ima i niz drugih: „otac ortodoksije“, „stub crkve“, „velika truba istine“. Ugled je zadobio svojom borbom protiv arijanstva, u trenutku kada je ortodoksija bila u najslabijem položaju, i uspehom koji je postigao na Nikejskom saboru 325, izborivši se za dogmatsku formulu „jednobitnosti“ odn. „jednosušnosti“ (ομοουσιος) u tekstu simvola vere. Atanasije je bio Egipćanin, rođen oko 295. u paganskoj porodici. Rano je primio krštenje i postao đakon aleksandrijskog episkopa Aleksandra oko 318, potom i njegov sekretar, pa konačno i naslednik. Pre toga je prošao kroz aleksandrijsku katihetsku školu i upoznao se sa grčkom (antičkom i helenističkom) filozofijom, gramatikom, retorikom, i sa crkvenim tradicijama i tumačenjima. Bio je veliki Arijev neprijatelj. Boreći se u svojim delima protiv Arija, doprineo je učvršćivanju hrišćanske dogme. Posle sabora i smrti aleksandrijskog episkopa Aleksandra, Atanasije 328. postaje njegov naslednik. Tada za njega nastupaju teške godine i izgnanstvo. U izgnanstvu je bio ukupno 5 puta. -630

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Sabor u Nikeji (325.), koji je utvrdio simvol vere, insistirao je na sledećem: sin Hrist je jednosuštan sa Bogom ocem, odn. imaju istu suštinu (ομοουσιος). Nikejska dogma nije odmah pobedila. Car Konstantin ga je „radi crkvenog mira“ prognao u Galiju, u Trir oko 335, ali se kroz dve godine vratio u Aleksandriju. Potom ga proganjaju carevi Konstancije, Julijan i Valens. U progonstvu je bio ukupno 17 godina. Car Julijan je dozvolio da se prognani episkopi vrate, ali ne da se vrate u Egipat, koji je bio žarište nemira. Tek posle Julijanove smrti, Jovijan je vratio Atanasija u Aleksandriju. Kao čovek, Atanasije je bio impulsivan i hrabar. Po pitanjima vere nije bio političar, već beskrupulozan. Uvek je bio spreman da svoje protivnike proglase za neprijatelje. Nije bio sitničar – kada bi došlo do saglasnosti o bitnim pitanjima, bio je voljan da druge razlike, sitnije prirode, prenebregne. Osnova njegovih dogmatskih shvatanja počivala je na dubokom poimanju i praktikovanju biblijske egzegeze. Zainteresovan je za duhovni razvoj čoveka ASKEZOM. ASKEZA (ασκησις, εως, η – vežba, ασκεω – 1. opremiti, izgraditi, ukrasiti 2. nastojati, težiti, baviti se) je vežbanje uzdržavanjem i vezana je za monaški život, za odvajanje od uobičajenog načina života u društvu, povlačenje). Dva osnovna vida, naročito razvijena u IV veku u Egiptu 1. KINOVITSKO (cenobitsko) monaštvo – život u zajednici, osnovni postulat je poslušnost, osnivač je neki Pahomije, a potom (verovatno nezavisno od njega) Vasilije κοινοβιον, coenobium – zajednički život 2. ANAHORETSKO monaštvo – pustinjački način života. Prvi anahoreta bio je Antonije, kome je Atanasije napisao žitije, „Vita Antonini“, koje je postalo prototip za žitija u srednjem veku. I u slikarstvu se često javlja motiv „Iskušenje svetog Antonija“. aναχορεω – uzmicati, povući se, udaljiti se Atanasije piše jasno i sažeto, terminološki precizno više nego stilistički doterano. Ipak, poseduje i dobar književni talentat, što se vidi iz njegove žive i plastične biografije Sv. Antonija. I Apologetska dela Pre polemike sa Arijancima, napisao je 2 spisa (o istim temama koje je u to doba obrađivao Euzebije iz Cezareje) 1. „Contra gentiles“ – Protiv Helena / Protiv pagana je spis protiv neznabožaca, koji iznosi prednosti i uzvišenosti hrišćanstva u odnosu na antičke, paganske religije. Osnovna poruka dela je da Hrist nije bio čovek koji je kasnije postao Bog, nego Bog koji je postao čovek, sa ciljem da spasi čovečanstvo; svojim grehom, čovek je izgubio sposobnost da spozna boga, a dolazak Hrista na zemlju omogućava spasenje ljudskog roda i pobeđivanje smrti, s jedne strane, i vraćanje ljudske duše Bogu, s druge strane. 2. „De incarnatione“ – O ovaploćenju (logosa) – u kome razvija argumentaciju protiv judaizma u okviru ideje o univerzalnom značenju misterije spasenja. -731

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ II Dogmatsko-polemički spisi Među kojima su najažnije 4 knjige protiv Arijanaca. Utvrdio je novi odnos hrišćanske literature prema originalnim dokumentima. Osnovna ideja je da samo u slučaju da Hrista shvatimo kao pravog Boga (a ne kako Arije tvrdi) spasenje ljudskog roda ima pravi smisao. U prvoj knjizi pobija Arijevo negiranje da je Hrist pravi Bog i govori o nikejskoj definiciji. U drugoj i trećoj knjizi daje potvrdu svojih viđenja Sv. Pisma. To nije originalan filozofski sistem, nego jasno i svesno potčinjavanje razuma veri. Veoma je elokventan, ali u terminologiji nije sasvim precizan, i tako gubi na jačini. III Istorijsko-polemički spisi su brojni i dragoceni za rekosntrukciju toka borbe za nikejsku ortodoksiju. To su, uglavnom, njegove lične, polemičke apologije sa arijancima i njihovim optužbama i kletvama. IV Biblijsko-egzegetski spisi su mu brojni. - Komentari psaltira (naročito značajni) - Egzegetski tekstovi o „Pesmi nad pesmama“, „Knjizi o Jovu“ i nekim novozavetnim knj. - Život sv. Antonija – Vita Antonini – posvećena postanku monaštva, koja predstavlja svojevrsnu odu monaškom asketizmu. Antonije, osnivač anahoretskog monaštva, bio je duhovni učitelj i otac Atanasiju V Sačuvan je i izvestan broj važnih poslanica – pisama, među kojima su: - enciklike (okružnice) - nekoliko pashalnih (uskršnjih) poslanica - nekoliko lično adresovanih pisama VI „Rasprava o bezbračnosti“ sačuvana u prevodima kod Kopta, Sirijaca, Jermena. Osnovna Atanasijeva preokupacija bile su trinitarna i hristološka dogma – posebno problem ovaploćenja Boga-sina, Logosa. Po njemu, Logos je drugo lice Svete Trojice, jedinstvenog Boga sa jednom, nedeljivom suštinom, te je sin „jedne suštine“, „jednog bića“ sa Ocem, Bog u potpunom, savršenom smislu reči. Koliko je Atanasije bio bitan za kasniju teološku književnost Vizantije, vidi se iz poznate rečenice Kozme Indikoplevsta (VI v.): „Kad god se sretneš sa rečenicom iz Atanasijevih dela, a nemaš hartiju pri ruci, zapiši je na svojoj haljini“. 4. ARIJE (Αρειος) III/IV v. Rođen je, verovatno, u Libiji. Bio je popularan propovednik u Aleksandriji. Proglašen je za jeretika, pa mu dela uglavnom nisu sačuvana, osim nekoliko fragmenata. Njegovo učenje, tzv. ARIJANIZAM počinje da pobuđuje kontroverze oko 318.g. Prema njegovom učenju, odnos Hrista prema Bogu Ocu je, pre svega, odnos božanske i čovečije prirode. Hrist nije večan i jednak Ocu, nego samo njegova tvar (slovenskoi teološki termin: κτησις). On je oboženi čovek.

-832

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ TROJICA VELIKIH KAPADOKIJACA Grupa tzv. Velikih Kapadokijaca, koju čine VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA i GRIGORIJE iz NISE još je bliža vizantijskoj teologiji u užem smislu, i još više utiče na njeno oblikovanje od Atanasijevog dela. Oni nastavljaju da pišu u duhu osnovnih koncepcija Atanasijeve neoaleksandrijske škole, ali su u razvoju ortodoksnog učenja ispoljili i neke druge crte, verovatno podstaknuti novim jeresima – makedonijanstvom, evnomijanstvom i apolinarijanstvom. Dolazi do većeg prodiranja klasične filozofske metodologije (dijalektički pristup) u teološko rasuđivanje. U književno-istorijskom pogledu značajno je što su Vasilije i Grigorije iz Nazijansa bili učenici Akademije, a drugi Grigorije, mada samouk, ima ogromno klasično obrazovanje i misli na neoplatonski način. 5. VASILIJE VELIKI /Βασιλειος/ (329.- 379.) Rođen je u Cezareji, glavnom gradu maloazijske provincije Kapadokije oko 329. Preci i roditelji su mu uživali ugled vatrenih hrišćana, mučenika i ispovednika. Posle osnovnog obrazovanja, iz Cezareje je otišao u Carigrad, pa na Platonovu Akademiju u Atini, gde se bavio hrišćanskim i antičkim studijama. Upoznao je Julijana, pokazao je interes za retoriku. Opredeljuje se za monaški život i prvobitno ga zanima anahoretsko monaštvo. Oko 358. je primio krštenje i posvećen je za anagnosta (čteca) u cezarijskoj crkvi, ali ne ostaje tu, već putuje u Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, radi upoznavanja crkvenog života i istočnih monaških kolonija. Palestinski i egipatski monasi utiču na njega, i zato sa školskim drugim, Grigorijem iz Nazijansa, odlazi na Pont, i blizu sela Anesi na reci Iris osniva manastir. Tu je proveo oko tri godine u strogoj askezi. U dogmatskim polemikama u Carigradu u vezi sa arijanstvom učestvuje oko 360, pa se vraća u Cezareju, prima đakonski, a potom prezviterski čin (hijeromonah), a posle smrti kapadokijskog mitropolita Evsevija 370.g. postaje episkop ove katedre. Na cezarejskoj katedri, kao mitropolit kapadokijske dijaceze, ostao je do svoje smrti, 1. jan. 379. Bio je u neprestanoj borbi za očuvanje crkvenog jedinstva na planu teologije (protiv jeresi), i na planu crkvene politike protiv raskola (šizme). Kanonizovan je, kao i još neki članovi njegove porodice (baba, majka, sestra, brat). Spada u zlatni vek grčke patristike. Kada je na vlast došao arijevski nastrojen car Valens, vršio je pritisak na Vasilija, ali ga nije proganjao. Što se tiće dogmatike, Vasilije je doprineo pojmu trojstva na osnovu termina jednakosuštan – ομοουσιος. Dela: Vasilije je bio mlađi savremenik Atanasija Velikog i rešavao je uglavnom iste probleme kao i on. Aktuelnost arijanskog spora dolazi do izražaja i u njegovom prkatičnom i književnom radu. Ipak, on je mnogo temeljnije od Atanasija iskorsitio klasično obrazovanje, i u književnom smislu je više vodio računa o lepoti izraza, kompoziciji i stilu. I Svoju književnu delatnost započeo je tokom boravka na Irisu, kada je zajedno sa Grigorijem iz Nazijansa sastavio antologiju Origenovih tekstova pod nazivom „FILOKALIA“ (dobrotoljublje). -933

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Inače, srodnost sa Origenovim shvatanjima ogleda se u asketskoj motivaciji teologije: teologija je bogosaznanje, a bogosaznanje je moguće samo na osnovu duhovnog očišćenja, katarze čovekovog duha askezom. Intelektualni dodir čoveka sam bogom moguć je i u procesu duhovnog preobražaja čoveka: zato nema prave teologije bez askeze, bez podvižništva, niti je moguće približiti svoju misao Bogu bez moralnog i duhovnog približavanja božjem biću putem ispunjenja božjih zapovesti. Sa Origenom ga povezuje i opšti okvir helenističkog obrazovanja. Obojica, u filozofskom smislu, zasnivaju svoj teološki pogled na sistemu neoplatonizma, koji dobija biblijski, ortodosksni sadržaj, ali sa tragovima neoplatonskog sistema, i to naročito aleksandrijskog neoplatoničara Plotina (III v.) Imao je vrlo temeljno i zaokruženo obraovanje, čak i iz prirodnih nauka, i ima pozitivan odnos prema antičkoj grčkoj tradiciji. Ovo se najjasnije vidi u „Homiliji mladićima o čitanju paganskih knjiga“ („Mladim ljudima ili kako koristiti pagansku književnost), gde preporučuje čitanje klasičnih filozofa i pisaca kao pripremu za proučavanje Sv. Pisma i hrišćanskog teološkog učenja. Nasleđe antike i helenizma prisutno je i u „Šestodnevu“, gde pišući o biblijskoj kosmogoniji, odn. stvaranju sveta za 6 dana, unosi mnoga saznanja prirodnih nauka helenističkog perioda. Ovo delo je sastavljeno od devet homilija, koje je čitao u svojoj crkvi tokom uskršnjeg posta. Nastojao je da reči Starog zaveta uskladi sa antičkom naukom. Osim „Šestodneva“, napisao je i egzegezu psalama i dela proroka Isaije. II Za istoriju hrišćanske dogme veoma je važan uticaj helenističke filozofije na njegove teološke formulacije u razrešavanju problema dogme o Svetoj Trojici. Uticaj se ogleda u težnji da se kategorije crkvenog predanja ugrade u jedan čvršći sistem, da se otkloni svaka dvosmislenost izraza i pojmova. Helenističko filozofsko nasleđe se u njegovoj teologiji ogleda prelomljeno kroz prizmu biblijskih sadržaja. Oslanja se na Bibliju i na nju se poziva kao na merilo svega. Ali on shvata da Biblija ne sadrži sve formulacije hrišćanskog učenja, da je sadržaj biblijskog teksta proširen i obogaćen nepisanom tradicijom, i zato prvi odlučno ističe značaj usmenog predanja za teologiju. Sve to je izraženo u nekim njegovim čisto dogmatskim delima: 1. Spis protiv Evnomija (364.) 2. O duhu svetom (De spiritu sancto) (375.) 3. O duhu (nešto stariji i manji spis od prethodnog.) EVNOMIJE (jeres – evnomijanstvo) je zastupao ekstremni vid arijanstva – da je Sin kao rođen sličan Ocu samo u moralnom pogledu, dok je u pogledu suštine i bića apsolutno nesličan, ανομιος. Po Evnomiju, Bog se u potpunosti može saznati, i njegova teza je „Znam Boga, kao što Bog zna sebe“. Vasilije se Evnomiju suprotstavlja tezom o nesaznajnosti Božjeg bića i nužnosti moralnog preobražaja radi bogosaznanja. Za odnos sina prema ocu utvrdio je formulaciju „triju ipostasi“ (tri ipostaze), u jednom-jedinom, supstancijalno identičnom božanskom biću. Sin je potpuno isti kao Otac, a sa njima i Sveti Duh. - 10 34

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Termin „ipostasis“ (ιποστασις) kod njega označava lice, a za biće tj. suštinu zadržava termin „usia“ (ουσια). Razlike između Oca, Sina i Duha su „ipostasne“. III Moralnoj strani teologije posvetio je nekoliko dela: 1. „Etika“ je njegov rani spis, koji se sastoji od 155 stihova – navoda iz Novog zaveta, a sastavljen je u vidu antologije, sa predgovorima „O sudu božjem“ i „O veri“ 2. molitve, pisme, prerade liturgije (autorstvo sporno) 3. veliki spev „Asketikon“, koji se sastoji od velikih (55) i malih pravila (313 kraćih paragrafa), o zajedničkom monaškom, manastirskom životu, koji se ponekad navode kao „Velika kateheza“ i „Mala kateheza“. Sačuvana dela su mu „Protiv Evnomija“, „O svetom duhu“, nekoliko beseda, spis o krštenju i pisma potčinjenima. 6. GRIGORIJE NAZIJANSKI zvani TEOLOG (Bogoslov) (239./30. – posle 390) Sa Vasilijem Velikim, Atanasijem i Jovanom Zlatoustim cenjen je kao jedan od četvorice „vaseljenskih učitelja crkve“. Jedan je od trojice tzv. Velikih Kapadokijaca. Njegovo učenje označilo je ranu epohu i istoriji istočne teologije i veoma je uticalo na dogmatiku vaseljenskih sabora. Za razliku od Grigorija Niskog i Vasilija, on je veoma jasan i nedvosmislen u svojoj ortodoksiji. Bio je mistička i pesnička priroda, povučen i kontemplativan, i prilično škrt i na rečima i na peru. Vasilije je u duhovnom pogledu uvek bio iznad njega. Rodio se oko 329.g. u Arijanzu, blizu Nazijansa, u Kapadokiji. Odrastao je u svešteničkoj porodici i bio veoma introvertan. Bio je vrlo posvećen hrišćanstvu, ali je sve činio pod pritiskom i asistirao je ocu. Otac ga je naterao i da se zamonaši. Značajnu ulogu u njegovom životu imala je i njegova majka, sv. Nona. Školovao se u najznačajnijim centrima helenističkih naučnih tradicija: Cezareji palestinskoj, Aleksandriji i Atini. Tu se i upoznao i sprijateljio sa Vasilijem. U Kapadokiju se vratio zajedno sa Vasilijem, 356.g. Povlači se sa njim na Iris, predan je askezi i kontemplaciji. U Nazijans se vraća 361, kada je njegvo otac već episkop, i biva rukupoložen za prezvitera. Kada je Vasilije postao arhiepiskop Cezareje (370.), on Grigorija hirotoniše za episkopa Sasime, ali Grigorije to ne prihvata i beži u pustinju. Vasilijeva smrt i borba sa arijanstvom vraćaju ga u svet. Na poziv iz Carigrada, 379. oldazi tamo i postiže veliki uspeh svojim besedama o Bogu-Logosu, u kojima je razrađivao dogmat o svetoj Trojici. Zbog tog uspeha, izabran je za carigradskog arhiepiskopa 381.g. Na drugom vaseljenskom saboru (381.g.), zbog opozicije egipatskih i makedonskih monaha podneo je ostavku pre nego što je sabor završio sa radom. U zavičaju je ostao do smrti, oko 390.g, i u tom periodu je nastalo njegovo čuveno delo – govor „O bekstvu“ (od episkopske dužnosti)- Λογος περι φυγης – u kome daje idealnu sliku duhovničke službe. Nikada nije imao porodicu. Iskreno je verovao u zagrobni život, a hrišćanstvo je shvatao kao učenje za budući život. Dela: Epitet „Teolog“ dobio je zbog beseda o Bogu-Logosu (θεος λογος) – one su odigrale presudnu ulogu u razračunavanju sa arijancima u Carigradu, i to u trenutku kada je arijanska frakcija imala u svojim rukama sve carigradske hramove, a mala grupa - 11 35

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ ortodoksnih sledbenika nikejske dogme imala je samo manju bogomolju vaskrsenja Anastasije. Na II ikonoborskom saboru, 787.g. proglašen je „Ocem očeva“. Važno: Izlažući doktrinu nikejskog simvola vere (325.) Grigorije je uveo red u nesređenu terminologiju tzv. ličnih svojstava (idiotites – ιδιοτητες) Oca, Sina i sv. Duha. Termini koje je on tada upotrebio zadržali su se u pravoslavnoj teologiji do danas. Priroda, tj. suština i Oca i Sina i Duha je jedna: to je božanstvo, jedinstveno, nedeljivo, jer je apsolutno, i kao biće po sebi nije ni u kakvim odnosima (relacijama). Svet božanstva je zaokrugljen i po sebi apsolutan i autarkičan. Ali lica, kao posebna kategorija božanskog „trojičnog“ postojanja, u svojoj jedinstvenoj suštini žive u međusobnom odnosu, i taj odnos se izražava Grigorijevim terminima: nerođenost za Oca, rođenost za Sina i ishođenje za Duha. Ovo razlikovanje je bilo značajno za ishod teološke diskusije o svetom Duhu. makedonijanstvo Episkop carigradski, Makedonije, osporavao je savršenu i pravu božansku prirodu ne samo Sina, nego i Duha. Grigorije se odlučno protivi toj doktrini, ističući istovetnost prirode sva tri lica. Sv. Duh je savršeni Bog, ali i samostalno lice. Njegov odnos prema Ocu se definiše kao ishođenje. U ocu se sučeljavaju „ipostase“. apolinarijanstvo Grigorije je sistematski polemisao i sa shvatanjima jeretika Apolinarija, razrađujući i na taj način hristološku doktrinu. Apolinarije iz Laodiceje je propagirao doktrinu blisku monofizitizmu, da Hrist ima ljudsko telo i dušu, ali božanski um. Nasuprot njemu, Grigorije insistira na potpunosti ljudske prirode u Hristu. Sav Logos je sjedinjen sa celim čovekom u Isusu. Otuda je u Isusu ljudska priroda predstavljena potpuno, kao duša i kao um, tj. duh – nus, pnevma (νους, πνευμα). To je dosledna primena trinitarne ortodoksije u oblasti hristologije: ako je Logos savršeni Bog, onda je Hristu, savršenom Bogu Logosu mogao odgovarati samo savršeni umni čovek. Grigorije tu naslućuje i soteriološki smisao ove celovitosti: samo je totalno sjedinjenje moglo dovesti do totalnog spasenja. Grigorijeva teološka doktrina je je najviše sačuvana u korpusu njegovih beseda, kojih je sačuvano 44. Taj zbornik je često prepisivan i prevođen na koptski, etiopski, jermenski, arapski i staroslovenski jezik. Jedan od najstarijih slovenskih rukopisa je upravo zbirnik Grigorijevih beseda iz XI v. Pesme su mu manje poznate, iako su obimnije od oratorskog opusa. Ima preko 16 hiljada sačuvanih stihova. Osim dve pesme, sve su pisane u staroj, kvantitativnoj metrici, a stihovi su dugački, imaju 14 do 16 slogova. Najveći talenat iskazao je u pesmi „Samom sebi“ – Εις εαυτον. Pisao je i epigrame (u antičkoj formi), koji čine osmu knjigu zbrike Anthologia Palatina. Ostale su nam i himne (posećene raznim svetiteljima i praznicima). Napisao je i nekoliko posmrtnih beseda prijateljima i rođacima (npr. Vasiliju Velikom). Više od njegove poezije, na kasnije vizantijske pesnike uticale su njegove besede, pisane besprekornim retorskim stilom i bogate izvornim figurama, duboke religiozne misli. U teološkoj retorici postao je obrazac za kasnije vekove i nazvan je „hrišćanskim Demostenom“. - 12 36

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ U X veku Nikita Paflagonjanin je napisao najpoznatie žitije Grigorija Nazijanskog. 7. GRIGORIJE NISKI (335./40. – posle 394.) Grigorije Niski je brat Vasilija Velikog i jedan od trojice Kapadokijaca. Zauzima važno mesto u istoriji patristike. Nijedan od crkvenih otaca nije u tolikoj meri prožet filozofskim duhom kao on. Njegova teološka misao je u isto vreme i filozofska. Maloazijsku teologiju IV veka doveo je na veoma visok nivo i sintetizovao je sa filozofskom tradicijom antičke misli. Nije ubrojen među „četiri vaseljenska učitelja crkve“ (Vasilije, Grigorije Bogoslov, Atanasije i Jovan Zlatousti), iako je snažnim teološkim slobodoumljem branio ortodoksiju, jer je prelazio granice onoga što se pouzdano moglo saznavati putem apostolske tradicije. Rodio se u Cezareji oko 335. U dvadesetoj godini određen je za anagnosta (onoga koji čita delove Sv. Pisma tokom službe u crkvi). Ipak se odlučuje za svetovni život. Iz pisama Vasiliju se vidi da je izneverio bratovljeva očekivanja, jer mu ovaj zamera što se nije snašao u svešteničkom pozivu. Čita Libanija i studira retoriku, ali se pod Vasilijevim pritiskom vraća crkvenom životu. Postoji mišljenje da možda nije ni studirao, već da je učio sam, ili uz Vasilijevu pomoć. Imao je izrazito intelektualnu prirodu. Karijeru je počeo kao lektor. Bio je i oženjen, a nakon smrti žene Teosevije, povukao se u manastir svoga brata na reci Iris, i tu je imao prva mistična iskustva, koja su ostavila trag na ceo njegov književno teološki rad, ali i ceo njegov život. Crkvena politika ga ne privlači: hirotonisan je za episkopa Nise, kao sufragan (podređeni, pomoćnik) kapadokijskog mitropolita (brata Vasilija), ali se ne snalazi u crkvenopolitičkim intrigama, i 5 godina kasnije, 376. doživljava poraz u sukobu sa arijancima. Vraćen je na svoju katedru posle pobede ortodoksne struje. Posle Vasilijeve smrti 379. posvećuje se borbi za ortodoksiju. Tada je najviše i pisao. Učestvovao je na saboru u Antiohiji 379, i na Drugom vaseljenskom saboru 381, gde je dobio titule „otac otaca“ i „stub crkve“ i ugled bogoslova koji je merilo ortodoksije. Dela: Smatrao je da treba da napiše „Apologiju“ na Vasilijevih 9 homilija „Šestodnev“ (koje obuhvataju stvaranje sveta do trenutka stvaranja čoveka), i delo „O stvaranju čoveka“, posvećeno bratu Petru. Dijalog „O duši i vaskrsenju“, pisan po ugledu na Platonov dijalog „Fedon“, u stvari je asketsko-hagiografski spis o njegovoj sestri, sv. Makrini. Bio je plodan pisac. I U okviru dogmatko polemičkih spisa, najviše ih je napisao protiv Arijanaca. To su: „Protiv Evnomija“, „Simliciju o svetoj veri“, „Govor o svetom Duhu protiv duhoboraca““, „Evstatiju o svetoj Trojici“, „Pismo Avlaviju o tome da nema tri boga“. Jedan spis je polemika protiv apolinarijevaca. Za sebe stoje „Velika katiheza“, koja je jedna od prvih sistematskih dogmatika, na pola puta između Origena i Jovana Damaskina, ali još uvek nepotpuna kao sistem, i „Protiv fatuma“, spis o slobodi volje. - 13 37

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ II U biblijsko egzegetskim spisima nastavio je rad svoh brata na tumačenju „Šestodneva“, a posebnu pažnju posvećuje stvaranju čoveka i antropološkom aspektu hrišćanske religije. U većem broju egzegetskih radova služi se alegorijskom metodom. Nije posvećen ni biblijsko-istorijskim, ni doktrinarnim i dogmatsko-spekulativnim problemima, već problemima praktične filozofije, mističnih zakona usavršavanja duha. To su spisi: 1. Komentar uz Pesmu nad pesmama 2. Homilija „O životu Mojsijevom“ 3. Homilija „O blaženstvima“(za ove dve homilije nije sigurno da li su Grigorijeve ili Vasilijeve) Ovde spadaju i asketski spisi u užem smislu: „O devičanstvu“ (to je, možda, njegov mladalački traktat „O trezvenosti), „O životu Makrine“ i „O savršenstvu“. III Od beseda treba pomenuti 1. praznične (npr. na Bogojavljenje) 2. nadgrobne (npr. Vasiliju) 3. pohvalne (npr. sv. Stefanu) IV Sačuvana su i neka njegova pisma. On je, pre svega, filozof. Otišao je najdalje u prihvatanju antičke filozofije za tumačenje hrišćanskog učenja. U njegovom delu neoplatonizam doživljava vrhunac. Najviše se bavio čovekom percepcijom Boga – kako Bog može da se sagleda – θεογνωσια. Kontemplacija božje lepote moguća je zahvaljujući božjoj tvari, onome što je Bog stvorio – sve to omogućava čoveku da poprimi božju energiju i suštinu. U njegovom celokupnom teološkom delu dolazi do izražaja snažan uticaj helenističke filozofije, naročito neoplatonizma, i to uglavnom posredstvom Origena, jer je njegov veliki poštovalac. I jezik kojim se služi je filozofski jezik. Ali i on podvlači presudnu ulogu tradicije svetog predanja. Sveto pismo je zapisano božansko otkrovenje, i zapisana tradicija je za njega merilo istine i izvor čitavog religijskog saznanja. Filozofija mora da traži oslonac u veri, a vera u Bibliji i crkvenom predanju. Otuda je, po njemu, jasna razlika između hrišćanske i paganske filozofije. On je razvio teoriju mističnog bogosaznanja, čiji se izvori nalaze u monaškim sredinama istoka (Palestina, Sirija). Važno: Ćovek ne može saznati suštinu božju, jer je bog apsolutno nesaznajan u ljudskim kategorijama. Bogosaznanje je saznanje „slike“, a ta „slika“ je, u stvari, u samom čoveku. Čovek je stvoren bogolikim, i u njemu se ogleda, tj. „odražava“ vidljivi aspekat božanskog. Saznanje Boga je rezultat posmatranja Boga u sebi, a to je moguće samo očišćenjem (katarzom) duše. Tada bogosaznanje postaje „viđenje“, blažena vizija besmtrnog života, posledica „mističnog sjedinjenja“ čovekove duše s Bogom, u moralnom aspektu potpune ljubavi prema Bogu i ljudima. U delu „Protiv Evnomija“ razradio je ideju apofatičke teologije (αποφασις poricanje): Bog ne može da se shvati (negativna teologija), čovekovo poznavanje Boga je ograničeno.

- 14 38

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Njegova formulacija dogmata o svetoj Trojici je pravoslavna: priroda božanstva je jedinstvena, a različita su lica. Insistirajući na ličnim svojstvima svete Trojice, bio je u stalnoj opasnosti da pređe granicu monoteizma. Jedinstvo božanske prirode je upoređivao sa jedinstvom ljudske prirode. Jedinstvo ljudske prirode je u platonističkom smislu došlo do izražaja i u njegovom učenju o ovaploćenju Sina. U Hristu je i pravi čovek i pravi Bog, pa je Marija ne samo Bogorodica, već i Čovekorodica. Između svojstava božanskog i ljudskog postoji u Hristu izvesno opštenje: i jedna i druga priroda „saopštavaju“ onoj drugoj bitna obeležja. Što se tiče ishoda egzistencijalne drame, tu je prihvatio Origenovo učenje o apokatastazi, o obnavljanju prvobitne harmonije bića. Zlo nije biće, ono je nebiće, i zato, po Grigorijevoj logici, ne može postojati večno, čak ni u paradoksu večite kazne. 8. JEFREM SIRIN (306. – 373.) Patristička književnost na sirijskom jeziku nije toliko poznata, jer nije sačuvana u dovoljnoj meri. Ali sirijska crkvena literatura ipak je ugledna, zahvaljujući Jefremu iz Nibize, poznatom pod nadimkom Sirijac (među Slovenima Sirin, prema grčkom obliku Συρινος). Rođen je oko 306. u mestu Nizibi u Mesopotamiji, na području Sirije, u paganskoj porodici. Kršten je kao odrastao, sa 18 ili 28 godina (324. ili 334.). Mlad se posvetio asketskom životu i počeo da se povlači u samoću. Na njega je uticao episkom nizijbijski Jakov, a posle Jakovljeve smrti njegov naslednik Vologez, koga je podražavao i koji mu je bio veliki uzor. Još dok je Jakov bio živ, Jefrem je u rodnom gradu postao učitelj teološke škole. Godine 363. Niziba je data Persijancima i Jefrem odlazi u Edesu, gde nastavlja da usklađuje askezu i učenost. Provodi vreme u pustinjskoj okolini Edese radi podviga, ali i dalje neguje intelektualni rad i vodi računa o hrišćanskom obrazovanju vernika. Edeska škola je živela i posle njega. To je biblijska, egzegetska škola. On je razvio literarno egzegetski metod tumačenja Svetog pisma. Dozvoljvao je i otkrivanje metafizičkog smisla istorijskih poruka, što je odlika njegovih stihovanih komentara – homilija. Umro je 373.g. u Edesi, sa činom đakona. Dela: I Nisu sačuvani svi njegovi komentari, ali izgleda da je protumačio celo Sveto pismo. Tumačenje je davao preva sirijskom prevodu Biblije, tzv. Pešito ili Pešita (nastala u Antiohiji oko 150.g.). Na sirijskom jeziku je sačuvan komentar prve i druge knjige Mojsijeve, na jermenskom komentar Četvorojevanđelja prema Tacijanovoj verziji – Dijatesaronu (Diatessaron), i komentar Poslanica apostola Pavla i dela apostolskih. II Jefrem je poznatiji kao pesnik: sačuvan je priličan broj njegovih himni. Pisao ih je na sirijskom jeziku, ali su sačuvane i u prevodu na grčki, latinski i druge jezike. U obliku himne pisao je o raznim temama: dogmatskim ,etičkim, mističnim. Polemisao je u stihu. Pedeset himni je upereno protiv jeretika Markiona, Vardesana, Manesa, a 80 protiv jeretika koji su pogrešno učili o svetoj Trojici i tajni ovaploćenja. Jefremove himne su uticale na pesničko stvaranje Romana Meloda, najvećeg vizantijskog pesnika VI v, možda i najvećeg crkvenog pesnika uopšte. Himne mu se - 15 39

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ odlikuju posebnom metrikom, kvantitativnom, određenom prema broju slogova. Stih je sedmerac, sastoji se od 7 slogova, a sedam stihova čini strofu. Takve himne zovu se madraše, himne u užem smislu. U njima koristi i refren i akrostih. Madrašama pripada i niz Jefremovih molitvi, koje su prevođene na grčki, staroslovenski i druge jezike. Njihova sadržina je pokajanje. Život hrišćanina treba da bude aktivno preobražavanje sopstvene ličnosti, a taj proves počinje samospoznajom, tj. saznanjem sopstvene grešnosti. Molitva: Gospode i vladiko života mojega. Homilije ili besede sastojale su se od sedmeraca u neograničenom nizu i zvale su se mimre. Tu se pre može govoriti o ritmično poeziji. Mimre su poučnog karaktera i predstavljaju poziv na pokajanje. Zbirke ovih beseda su vrhunac hrišćanske pokajničke književnosti. Jefrem Sirin je odigrao značajnu ulogu u razvijanju kulta Bogorodice. U svojim delima daje i teze za istoriju dogme. 9. JOVAN ZLATOUSTI

/Ιωαννης Χρισοστομος/ (340./50. – 407.)

Jovan Zlatousti je predstavnik antiohijske struje ranohrišćanske književnosti. Bio je đakon antiohijski i prezviter, i arhiepiskop carigradski krajem IV i početkom V veka. Slavi se kao svetitelj i u pravoslavnoj i u katoličkoj crkvi. Antiohijska škola je trezvenija i humanija od aleksandrijske, manje mistična i manje zapletena u alegorijske interpretacije otkrovenja. Neposrednija je i toplija u svom izrazu. Antiohijska škola nije sasvim grčka – njen najznačajniji pesnik je Jefrem Sirin, koji je pisao na sirijsko jeziku, ali je njegovo pesništvo prevođeno na grčki i uticalo na grčke teološke pisce. Upravo kod Jovana Zlatoustog ima nešto od jefremovske sirijske tople lirike. Jovan je pisao mnogo, a najveći broj njegovih spisa čine homilije, koje se smatraju biserima ranovizantijske retorike. Opsednut likom Isusa Hrista i zadubljen u reč Biblije, Jovan je postao sinonim ranovizantijske teološke književnosti i zauzima posebno mesto u vizantijskoj patristici. Bio je najpopularniji od svh crkvenih otaca i Istoka i Zapada toga doba. I kasnije ostaje pojam hrišćanske pravoslavne rečitosti i jedne sasvim sveže teološke misli i ortodoksije. Po svom intelektualnom karakteru i temperamentu veoma se razlikuje od drugih otaca toga vremena. Po poreklu pripada sirijskom krugu. Rođen je u Antiohiji 344.g, u botoj porodici. Odrastao je sa majkom Antusom, vrlo pobožnom udovicom, koja mu je bila vrlo posvećena. Dobio je odlično obrazovanje: filozofsko od Andragatija, retorsko od Libanija i teološko od Diodora iz Tarse. Libanije je rekao da je Jovan trebalo da ga nasledi da ga nisu ukrali hrišćani. Ipak se nije posvetio retorskom pozivu, više ga je zanimao asketski pokret. Dane je provodio sa pobožnom majkom u molitvi i postu, a neko vreme se i podvizavao u planinama blizu Antiohije. Kada se vratio u grad, primio je prvo đakonski, a potom i prezviterski čin. Prezviter antiohijski bio je od 386. do 379.g. i za to vreme se brzo pročuo po oratorskom daru, ubedljivosti i proročkoj oštrini. Za njega se čulo i u Konstantinopolju, gde odlazi posle smrti arhiepiskopa - 16 40

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Nektarija 397, i gde ga episkop aleksandrijski (iako mu nije bio preterano sklon) hirotoniše za episkopa. Nakon toga postaje i arhiepiskop Konstaninopolja. Boravn u prestonici bio je buran. Zbog njegove asketske umerenosti u hrani i piću u samoći, pričalo se da u tajnosti živi u izobilju. Čak i njegova prepiska sa udovicom Olimpijadom, izazivala je ogovaranja. Aleksandrijsko sveštenstvo se takođe okrenulo protiv njega, kao sukob koristeći suokob sa pristalicama Origenovog učenja (koje je bilo proglašeno za jeretičko), a u stvari zbog rivalstva sa Konstantinopoljem. Jovan Zlatousti sukobio se čak i sa caricom Evdokijom, koja mu je prvobitno bila naklonjena i zvala ga da krsti prestolonaslednika Teodosija II. Prvi put je prognan 403.g, ali je ubrzo vraćen, zahvaljujući velikom broju pristalica i navodnom zemljotresu, koji je protumačen kao božje negodovanje. I drugi put je proteran zbog sukoba sa Evdokijom, kada je javno osudio postavljanje njenog srebrnog kipa kod crkve Sv. Sofije. U ovom progonstvu je i umro, 407.g, u jermenskom selu Koman na Pontu. Njegove mošti su 30 godina kasnije vraćene u Konstantinopolj. U XI veku postojao je PRAZNIK TRIJERARHA, proslavljan 12. februara i posvećen Vasiliju Velikom, Grigoriju iz Nazijansa i Jovanu Zlatoustom. Petošesti vaseljenski (ili trulski) sabor u Konstantinopolju 692. odredio je da propovednici svoja obraćanja treba obliku prema velikim prethodnicima, a ova trojica su bili najpopularniji. Postoje liturgije pripisane Jovanu Hrizostomu i Vasiliju Velikom, ali je njihova autentičnost sporna. Dela: Ostavio je za sobom najveće književno nasleđe u patristici. Veliki broj njegovih autentičnih spisa prati ogroman broj sumnjivih ili dokazano tuđih tekstova. I Malo je njegovih dela koja nisu propovedi ili homilije: - 6 knjiga „O svešteničkom pozivu“, u kojima razvija uzvišeno gledanje na sveštenički poziv (što je karakteristično za pravoslavlje): to je „anđeoska“ služba, sadejstvenik božanskog iskupljenja i spasa koji se daje u svetoj tajni euharistije i drugim tajnama - pisma (17) - Traktat o devičanstvu - Traktat o poređenju cara i monaha II Najviše je sačuvano njegovih homilija (beseda) koje su predstavljale komentar na pojedine knjige Svetog pisma (egzegetske homilije) i govora (slova) na pojedine teme ili povodom praznika - homilija „O statuama“ (grč. naziv „Andrijanat“), održana 387.g. u Antiohiji, za vreme vladavine cara Teodosija I, kada su stanovnici, nezadovoljni zbog visokih poreza, srušili sve carske statue u Konstantinopolju - Slovo na rođenje Hristovo (oko 396.) - najviše ima egzegetskih homilija: kao tumač Svetog pisma postigao je veliku virtuoznost, a ostavio je komentar uz skoro ceo Stari i Novi zavet, 90 homilija na Matiju, homilije Evnomiju, O Božjoj prirodi (De principi Dei Natura) - 17 41

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Iako je poticao sa istoka, gde je prednost imalo istorijsko tumačenje Biblije, on kombinuje gramatičko-istorijski i alegorijsko mistični metod. Njegov metod je i svojevrstan naučni pristup: on nastoji da utvrdi izvestan gramatički smisao, pa tek onda duhovno-teološki. III Ostavio je i nekoliko parenetičkih homilija, savetodavnih beseda, koje se odnose na hrišćanski moral (παραινεσις – hrišćanski moral, čiji je ideal asketski život i bezbračnost) - Protiv neprijatelja monaškog života – roditeljima koji brane svojoj deci da postanu monasi - O iskušenjima - O udovicama - O sujeti - O vaspitanju dece – u kojoj kaže da je obaveza roditelja da decu vaspitavaju svojim primerom i da treba da misle na moralni lik svoje dece IV Političko dogmatska propoved „Protiv Jevreja“. Neki autori su pokušavali da pokažu da je Jovan Zlatousti bio anti-semita (između ostalih, i nacisti su zloupotrebljavali ovaj spis), ali je zaključeno da on napada one koji slave i hrišćanske i jevrejske praznike V Bavio se i problemima siromaštva. Poznate su njegove „Besede o Lazaru“, u kojima se jasno oseća radikalizam. I inače je osuđivao rasipništvo i luksuz. Propovedao je da privatna svojina postoji zbog Adamovog pada i napadao je one koji ne daju milostinju prosjacima. Taj njegov tzv. komunizam krije istančanu mistiku prahrišćanskih zajednica, klisija. Besedništvo mu je obeležno izraženom profetskom crtom. Polazi od shvatanja da religiozni govor ima određenu funkciju, da je to reč koja mora da poučava, grdi, teši. On je zaokupljen imperativom promene, jer reč mora da probudi uspavane, da uzdrma, pokrene na delo i menja naravi. Smatrao je da elokvencija može da vodi spasenju ako je koriste dobri ljudi, ali da je izvor opasnosti u pogrešnim rukama.

- 18 42

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

TEOLOŠKO NAUČNA KNJIŽEVNOST Okosnicu vizantijskog književnog stvaranja na polju teološke nauke, tj. sistematizacije i razrađivanja doktrine otkrovenja, čine krupni dogmatski problemi koje su postavljale jeresi V do IX v, kompleks latinskog spora, uključujući i isihastički spor, IX do XIV v. IV i V vek 10. KIRIL ALEKSANDRIJSKI (370. – 444.) Posle Atanasija Velikog, aleksandrijska teologija najviši domet dostigla je u radovima sv. Kirila, episkopa aleksandrijskog (412. – 444.). On je pravoslavnoj teologiji ostavio u nasleđe osnovnu shemu one hristološke doktrine koja je ostala neizmenjena do danas. Kao osoba, on nije mnogo privlačan. Nije se ustručavao da protiv ideoloških protivnika upotrebi sva sredstva, uključujući i nasilje. Možda je u tome na njega uticao njegov ujak, Teofil, arhiepiskop aleksandrijski, koji je bio poznat kao vlastoljubiv i beskrupulozan crkveni knez, koji je iz čisto političkih razloga predvodio kampanju protiv Jovana Zlatoustog, nakon čega je ovaj završio u progonstvu, gde je i umro. Na saboru „pod hrastom“ 403.g. je Kiril verovatno pratio Teofila. Kirilovo nepoverenje prema ličnosti i delu Jovana Zlatoustog trajalo je sve dok ga jedan crkveni otac, sv. Isidor Pelusiot, nije ubedio u neosnovanost njegovog podozrenja. Kiril je rođen oko 370.g. u Aleksandriji. Kao mladić je izvesno vreme proveo kao monah u egipatskoj pustinji. To je verovatno uticalo na njegov otpor prema Origenovom učenju. On je pripadao anti-origenovskoj struji i mistiku egipatskog monaštva je doživljavao u okvirima strogog crkvenog predanja, a ne slobodnih filozofskih konstrukcija na neoplatonskim osnovama. Katedru aleksandrijskog arhiepkiskopa preuzeo je 412.g, nakon Teofilove smrti, a njegova politika je bila oštra, protiv idejnih neprijatelja čak i surova, što se najviše pokazalo u razračunavanju sa novacijanima (?) i zlostavljanju aleksandrijskih Jevreja, a bio je optužen i da je podstakao masu na ubistvo aleksandrijske naučnice Hipatije. Drugačije se gleda njegova borba protiv carigradskog patrijarha Nestorija. Nestorije je o odnosu dveju priroda u Hristu učio da su nesjedinjene, i da je Marija samo Hristorodica, a ne i Bogorodica, i da je Hrist postao Bog tek nakon što je skinut sa krsta. Kiril je oštro ustao protiv Nestorijevog učenja, najpre u svojoj „Uskršnjoj poslanici“ 429.g, a potom i u svojim čuvenim „Antitematizmima“. Ovaj dokument u 12 tačaka usvojen je na saboru koji je Kiril 430. sazvao u Aleksandriji, a sledeće, 431. na III vaseljenskom saboru u Efesu, zahvaljujući rimskom papi, Nestorije je i osuđen kao jeretik, a Kirilove dogmatske formulacije usvojene su kao doktrina pravoslavlja. Ovo je bila i politička pobeda, jer je Kiril, arhiepiskop Aleksandrije, srušio Nestorija, prestoničkog arhiepiskopa.

- 19 43

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Posle ovog sabora, usledile su druge crkveno-političke peripetije i hapšenja. Polemike su nastavljene i sa drugim crkvenim ocima i učiteljima sa Istoka, kao što su Diodor iz Tarsa i Teodor Mopsuestijski. Kroz sve to se provlačilo neprijateljstvo između raznih centara carstva: Egipta, Sirije, samog Carigrada. Sukobi su trajali sve do Kirilove smrti 444.g, a nastaviće se i posle, i dostići kulminaciju izbijanjem Evtihijeve jeresi i monofizitskim sporom. Dela: Kirilovi tekstovi bili su povod za krupne nesporazume u teološkom i dogmatskom smislu. Oni su bili jedan od glavnih izvora za monofizitizam, iako u pogrešnoj interpretaciji. Kao pisac, on je prevashodno bio polemičar. Nije ga mnogo zanimala lepota književnog izraza, niti pravila helenističke retorike. Osnovna odlika njegovih brojnih tekstova je logična i veoma razvijena argumentacija. Stil je ponegde nejasan, ima i vulgarizama, ali je vrlo oštrouman. Pisao je i protiv paganizma, odn. pokušaja restauracije helenističko-neoplatonske filozofije i religije u spisu cara Julijana „Protiv Galilejaca“. Kirilov spis se zove „Protiv cara Julijana“. Veoma su važni i polemički spisi protiv jeretika, naročito nestorijanaca. „Anatematizme“ je branio u delu „Apologetika“, u polemici sa Teodorom Kirskim i drugim spisima apologetskog karaktera. Polemisao je i protiv apolinarijevaca i pelagijanaca, o trinitarnom dogmatu. Piše i mnoge homilije, takođe polemički obojene. Jedini spisi lišeni polemičnosti su komentari Starog i Novog zaveta. Kao egzegeta, primenjuje alegorijsko-simbolički metod aleksandrijske škole. Najznačajniji doprinos pravoslavnoj teologiji dao je u oblasti hristologije. U hristologiji, Kiril insistira na sjedinjenju priroda, a poriče mešanje. S jedne strane, on insistira na stvarnosti sjedinjenja, videći u inkarnaciji Logosa istinsko spajanje božanskog i ljudskog u jednu fysis („priroda“, ali i „biće“, u smislu jedinstvene ličnosti), a s druge strane, poriče mešanje ovih priroda. U Hristu je jedna ličnost, jedna „ipostas“ (mada, u tom značenju, i jedna fysis), ali se božansko i ljudsko u njemu ne slivaju. Jedinstvo „ipostasi“ je ipak toliko snažno i toliko stvarno, da se, po Kirilu, s prvaom može govoriti kako je „Bog stradao“ u Hristu. (Ova problematika će kasnije u svetootačkoj literaturi biti razrađena kao „opštenje svojstava“). 11. TEODORIT KIRSKI (393. – posle 453.) zvani Knez egzegeze Bio je učenik Teodora iz Mopsuestije i Nestorijev prijatelj. Mogao je da sačuva i veću slavu i ugled kao teolog i crkveni otac, da sukob oko nestorijanske jeresi, sukob sa Kirilom i crkvena politika cara Justinijana nisu bacili senku na njegovo delo. Zato se možda i zapostavlja njegov rad, mada je po učenosti nadmašio Jovana Zlatoustog, i nastavljač je „oca crkvene istorije“, Evsevija iz Cezareje.

- 20 44

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Poreklom je bio Sirijac, rođen oko 393. Proveo je 7 godina u manastiru Niserti. Godine 423. izabran je za episkopa Kira, malog grada u istočnoj Siriji. Istorija hrišćanske književnosti teško može da mu oprosti uništavanje velike količine prepisa Tacijanovog „Dijateserona“, prve harmonije četvorojevanđelja. Godine 449, na „razbojničkom“ saboru u Efesu, osuđen je. Potom je na IV vaseljenskom saboru u Halkedonu 451. potvrdio svoju ortodoksiju i bio rehabilitovan. Čitav jedan vek kasnije, neki polemički spisi protiv Kirila poslužili su kao osnov za osudu, kojom su neka Teodorihova dela bila osuđena kao heterodoksna, ali je izbegao anatemu, i nije proglašen jeretikom. Njegovo protivljenje Kirilovim formulacijama bilo je upereno protiv izvesne ideje o slivanju i sjedinjenu priroda, koja se implicitno nalazila u aleksandrijskoj doktrini o „jednoj prirodi Boga Logosa“. Dela: I Polemički spisi – Teodorit se plašio za ortodoksiju, plašio se pojave neke jeresi, kao što je monofizitizam, koja bi je ugrozila. To se vidi u spisima: 1. „Prosjak“ (447.) – spis protiv monofizita; monofizitizam tretira kao sintezu svih jeresi, jeretički sinkretizam 2. „O svetoj i životvornoj trojici“; 3. „O ovaploćenju gospodnjem“, 4. „Pentalogija o ovaploćenju“ II Značajniji su mu apologetski spisi. On je poslednji, ali i sjajni predstavnik stare hrišćanske apologetike. U delu „Lečenje helenskih bolesti“ u 12 knjiga (Ελληνικων θεραπεθτικη πατηματων) daje sintezu ranijih apologetskih tradicija, oslanjajući se naročito na Klimenta Aleksandrijskog i Evsevija iz Cezareje. U delu rezimira argumentaciju najbolje klasične apologije hrišćanstva. Upoređuje neznabožačke i hrišćanske odgovore na glavna pitanja filozofije. Stil mu je jasan, jezik aticistički. U spisu „O promislu“ apologetski izvodi dokaz o božjoj mudrosti. III Biblijska egzegeza – Sačuvana su opsežna tumačenja mnogih knjiga Starog i Novog zaveta. To su tumačenja Pentateuha i nekih istorijskih i proročkih knjiga. Najvažniji su komentari Psalama, Proroka i Poslanica apostola Pavla. Smatran je jednim od najvećih egzegeta Istoka. IV Istorijska dela – Ostavio je tri veoma važna i korisna istorijska dela: 1. Istorija crkve – u kojoj obrađuje period od 323. do 428. i koja predstavlja nastavak „Crkvene istorije“ Evsevija iz Cezareje 2. Istorija monaštva – životopisi najslavnijih monaha na Istoku, sažeto izneti u vidu apoftegmatskih zapisa i anegdota. Ovo delo je jedno od prvih i najpouzdanijih izvora za istoriju istočnog monaštva. Veoma je važno žitije Simeona Stolpnika. Uz to je napisao i jednu vrstu apologije monaštva, u manjem prilogu, „O božanstvenoj i svetoj ljubavi“. Ljubav prema bogu smatra inspiracijom askeze.

- 21 45

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ 3. Istorija jeresi – u kojoj daje sažet pregled heterodoksije (u izvornoj verziji bez Nestorija), u vidu priručnika. To mu je poslednje delo, napisano 453.g. Ubrzo posle toga je umro. VII vek 12. SOFRONIJE JERUSALIMSKI zvani SOFIST Poreklom je iz Damaska u Siriji. Najpre je bio učitelj retorike (odatle mu i nadimak Sofist), potom monah u Palestini i saputnik Jovana Mosha u obilaženju monaških kolonija i pustinjaka Sirije, Palestine, Sinaja i Egipta, i konačno – jerusalimski patrijarh. Jedan je od prvih protivnika monoenergetizma. Pisao je iz oblasti dogmatike i hagiografije, ostavio je i izvestan broj homilija, a poznat je i kao dobar crkveni pesnik. Homilije su mu uglavnom u čast crkvenih praznika i svetaca, npr. „Pohvala i izveštaj o čudima sv. Kira i Jovana“. Posle Moshove smrti dovršio je „Žitije Jovana Eelemona“ (milosrdnog). Pisao je i anakreontske ode o religioznim temama i epigrame. 13. MAKSIM ISPOVEDNIK (580. – 662.) – ΜΑΞΙΜΟΣ ΟΜΟΛΟΓΗΤΗΣ – Confessor Jedan je od najznačajnijih teologa vizantijske crkve. Poreklom je iz otmene porodice. Napustio je političku karijeru koja mu je bila osigurana, jer je bio sekretar cara Iraklija, i posvetio se monaškom životu i borbi za ortodoksiju. Do 626.g. je boravio u manastirima Hrisopolja i Kizika, a potom je otišao u Afriku i vodio pravoslavnu opoziciju. To je period monotelitske jeresi (učenja o jednoj volji i hristu), kojoj je prethodio monoenergetizam (učenje o jednom dejstvu, tj. „energiji“ u Hristu). Severna Afrika tada je bila glavno uporište pravoslavlja u borbi protiv monotelitizma. Najverovatnije zahvaljujući Maksimovoj inicijativi, 646.g. su u više severnoafričkih gradova održani sabori, na kojima je monotelitsko učenje, podržano od strane vizantijske vlade, osuđeno kao jeres. Monotelitizam je u osnovi edikta, koji je bio sastavio patrijarh Sergije, a 638. obnarodovao car Iraklije, pod nazivom „E Ektesis“, naredivši da se istakne u narteksu Svete Sofije. Sergije je ovo učenje prihvatio kao pokušaj kompromisa između vizantijskog pravoslavlja i monofizitizma, koji je cvetao u istočnim provincijama. Međutim, ovaj edikt nisu prihvatili ni pravoslavci, ni monofiziti, ni papini sledbenici u Rimu. Iraklijev naslednik, Konstans II je 648. g. objavio tzv. „T Tipos“, koji je naređivao da se monotelitski „Ektesis“ ukloni iz narteksa Sv. Sofije. Međutim, i „Tipos“ je zaobilazio osnovno sporno pitanje, zabranjujući svaku diskusiju, ne samo o problemu energije, nego i o problemu volje.

- 22 46

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Papa Martin, koji je na presto sv. Petra stupio ne tražeći odobrenje carevog egzarha, održao je 649. na Lateranskom dvoru veliki sabor, na kome su osuđena oba edikta, ali je, iz oportunističkih razloga, krivicu bacio na patrijarhe Sergija i Pavla, a ne na carsku vladu. Godine 653, stari i teško bolesni papa Martin uhapšen je i doveden u Carigrad, gde je izveden pred Senat i optužen zbog veleizdaje, jer je podržao ravenskog uzurpatora Olimpija, dok je versko pitanje zanemareno. Martin je prvobitno osuđen na smrt, ali presuda nije izvršena, već je mučen na javnom mestu, a potom deportovan u Herson, gde je i umro. Uskoro posle Martina, iz Italije je doveden i Maksim. I on je bio optužen na političkoj osnovi, zbog saradnje sa pobunjenim kartaginskim egzarhom Grigorijem, a i zbog odbijanja carevog „Tiposa“. Carigradska vlada, koja nije pokazala nikakvo interesovanje za verska shvatanja pape Martina, svim silama se trudila da pridobije Maksima, vođu pravoslavnih Vizantinaca. Međutim, svi napori su bili uzaludni: Maksim je teško mučen, odsečeni su mu ruka i jezik, i više godina je proveo u izgnanstvu u raznim mestima. Umro je u progonstvu, 662. g. u Laziki (Gruzija). Na dogmatski spor nadovezalo se i crkveno-političko pitanje od načelnog značaja: odnos crkvene i državne vlasti. Maksim je insistirao na tome da car, kao svetovno lice, nema pravo da se meša u verska pitanja. Ova misao nije bila nova, javlja se već u spisima ranovizantijskih crkvenih otaca, ali niko nije sa toliko zanosa vodio borbu za nezavisnost crkve kao Maksim. Dela: Maksim Ispovednik je napisao veliki broj teoloških dela raznovrsne sadržine. U njegovom upusu zastupljene su 1. BIBLIJSKA EGZEGEZA, 2. DOGMATIKA, 3. ASKETIKA, 4. MISTIKA, 5. LITURGIKA. 1. Egzegetski radovi su najraniji radovi Maksima Ispovednika, i napisani su uglavnom u obliku pitanja i odgovora (ερωταποκρισις). - Pitanja i neodoumice – 79 kratkih pitanja i odgovora na biblijske teme i probleme dogmatskog karaktera koji se tada javljaju - Tumačenje Psalama - Tumačenje Očenaša - Pitanja Teopomptu Sholastiku - Pitanja Talasiju, libijskom jeromonahu – 65 pitanja i odgovora, a tumačenja težih biblijskih mesta potkrepljuje navodima iz Grigorija Bogoslova i Dionisija Areopagita - Nejasna mesta, u 2 knjige, napisano u Africi - Sholije uz dela Grigorija Bogoslova i Dionisija Areopagita 2. Teološka i polemička „delca“ (lat. opuscula) su grupa od 28 spisa posvećenih raspravi sa monofizitskom, monoenergetskom i monotelitskom doktrinom. Tu se ističe sastav „O dvema prirodama u Hristu“, gde pokušava da definiše hristološki dogmat. Maksim je pobornik pravoslavnog shvatanja ovog dogmata i ustaje protiv onih koji to nisu.

- 23 47

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ č

Nasuprot:  monofizitizmu – tvrđenju da u Hristu postoji samo jedna, i to božanska priroda,  monoenergetizmu – koji priznaje dve prirode u Hristu, ali samo jedno „dejstvo“, odn. energiju; i  monotelitizmu – koji tvrdi da Hrist ima dve prirode, ali samo jednu volju (θελημα) Maksim je formulisao učenje o Hristu kao savršenom (potpunom) Bogu i savršenom čoveku, u kome su te dve integralne prirode nedeljive, ali i nesliveno sjedinjene putem jedne „ipostasi“, to je tzv. ipostasno jedinstvo. Hristos je jedna ličnost, odn. „ipostas“, i to „ipostas“ Logosa, drugog lica Svete Trojice, i u isti mah i čovek i Bog. Uz činjenicu o dvojstvu priroda, i toga da su te prirode, svaka u sebi, savršene i integralne, tu je i dvojstvo energija i dvojstvo volje, što znači da je Hrist dejstvovao i kao Bog i kao čovek, i hteo i kao Bog i kao čovek. 3. U oblasti dogmatike, najveću pažnju je posvetio hristološkom dogmatu. Po njemu, Hrist je središte svega, i Maksimova teologija je „hristocentri na teologija“. Hrist je u središtu istorije i centar je svekolikog postojanja: sve što je bilo ranije, usmereno je ka Hristu, a sve što je posle – meri se Hristom. Smisao te hristocentrične filozofije je oboženje čoveka: Bog se očovečuje da bi se čovek obožio. To je postignuto ipostasnim sjedinjenjem dveju priroda u Hristu, a za svakog popojedinog čoveka to se dešava učešćem u misteriji Hrista putem krštenja i drugih svetih tajni. Po Maksimovom shvatanju, život hrišćanina nema samo moralni, nego i ontološki smisao. To je izraženo u posebnoj grupi tekstova koji se zovu „Centurije“ (Hekatonde), zbirkama od po 100 sentenci: - 4 centurije o ljubavi - 2 centurije o Bogosaznanju - Knjiga o askezi, pisana u obliku dijaloga - Mistagogija (uvođenje u mistiku) – pisana kao egzegeza liturgije Maksimov hristocentrizam se ispoljio u oblasti mistike i asketike kao teologija ljubavi (αγαπη). Ona se sastoji u težnji čoveka da se sjedini sa Hristom u duhovnom smislu, da se identifikuje sa njim. To je moguće samo u potpunom samozaboravu i samoodricanju, tj. u poricanju samoga sebe, radi potpunog podređivanja Bogu. Suština njegove mistike je u ljubavi, koja je delatno izražavanje volje Hristove. Sjedinjenost sa Hristom se ispoljava kao bestrašće. VII i VIII vek 14. JOVAN DAMASKIN (645. – 753.) Doba posle velikog teološkog spora protiv ikona obeleženo je i nastojanjima da se celokupna tradicija pravoslavne teorije podvede pod jednu naučnu sintezu. To je učinio Jovan Damaskin, i zato istorija crkvene učenosti smatra da je najzaslužniji sistematičar bogoslovlja i pisac čije je delo riznica ortodoksije.

- 24 48

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Rođen je u Damasku 645.g, u uglednoj i politički moćnoj porodici (i otac i deda su mu bili visoki državni činovnici). Kao i oni, i Jovan se prvo posvetio državnoj službi, ali progoni hrišćana za vreme kalifa Abdula Meleka naveli su ga da napusti službu, i da sa prijateljem Kozmom Majumskim, koji je već bio monah, ode u jerusalimskim manastir sv. Save (Mar Saba). Tu se posvetio monaškim podvizima, kontemplaciji i književnom radu. Godine 753. je umro u Jerusalimu. 754. – Ikonoborački sabor u Hijereji, na kome je Konstantin V Kopronim, sin Lava III, ukinuo kult ikona i Bogorodice. Sabor se podrugljivo naziva i „bezglavim“, jer papa i istočni patrijarsi nisu imali svoje predstavnike 787. – VII vaseljenski sabor u Nikeji, koji je organizovala carica Irina. Ikonofilski; ikonoborstvo je osuđeno kao jeres i kult ikona je ponovo uspostavljen. Ovo je poslednji sabor koji istočna crkva priznaje kao vaseljenski. Dela: Stvaralaštvo Jovana Damaskina broji oko 150 naslova za koje je pouzdano dokazano da su njegovi. Pisao je u oblasti 1. dogmatike, 2. egzegeze, 3. hagiografije, 4. himnografije, 5.asketike. Najznačajnija su mu dogmatska dela. Od trajne vrednosti je delo „Izvor saznanja“ (Πηγη γνωσεος). To je trilogija, filozofsko-istorijsko-teološkog karaktera. I deo – Filozofska poglavlja ili Dijalektika - neka vrsta filozofske terminološke propedeutike (uvoda) u teologiju. Tekst ovog dela sačuvan je u 2 redakcije, široj i užoj, ali u oba slučaja se sastoji od patrističkih navoda, u kojima se razmatraju problemi bića, suštine, hipostaze i dr. II deo – O jeresima – kratki pregled istorije jeresi. U najvećoj meri zavisi od Epifanija Kiparskog i njegovog „Panariona“ (IV v.). Damaskin ovde daje pregled stotinu jeresi. U novije vreme sumnja se u autentičnost triju „prekobrojnih“ poglavlja: o islamu, ikonobotsvu i aposhitima (?). III deo – Dogmatička poglavlja ili Tačno izlaganje pravoslavne vere (Εκθεσις του ορθοδοξου πιστεως) – najvažniji deo. To je PRVA SISTEMATSKA I NAJPOTPUNIJA ORTODOKSNA DOGMATIKA PATRISTIČKOG DOBA. Tu je sakupljena celokupna svetootačka tradicija i delo se često poredi sa „Summom theologiae“ Tome Akvinskog. Jovan je zaslužan za objedinjavanje crkvene tradicije. On je, na neki način, kodifikovao pravoslavnu dogmatsku tradiciju. Njegov moto je: Sveto predanje. Poznate su mu reči: „Ja ništa svoje neću reći, već samo ono što su pre mene rekli mudri i sveti ljudi“. U ovom delu trilogije sistematski izlaže: 1. pravoslavno učenje o Bogu 2. –„o stvaranju sveta 3. –„o čoveku 4. –„o spasenju 5. –„o poslednjim stvarima (eshatologiju)

- 25 49

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Dogmatici su posvećena i druga dela: „Pouka o osnovnim stvarima“, „Ispovedanje vere“, „Rasprave protiv jeresi“. Među njegovim delima, izdvajaju se tri „Rasprave protiv ikonoboraca“, u kojima je izražena Damaskinova teologija ikone. Ikona je lik, slika, čije se opravdanje nalazi u načelnoj mogućnosti da božanska svetost bude u pdređenom vidu saopštena i prikazana. Ikona je moguća zato što je moguće ovaploćenje, utelovljenje Boga, ona prikazuje zemaljski, telesni lik Hrista, Bogočoveka, u onome što je vidljivo. Ikona ima sveštenu, mističnu funkciju: ona je simbol jedinstva duhovnog i materijalnog, božanskog i ljudskog, nebeskog i zemaljskog, dokaz je očovečenja Boga koliko i oboženja čoveka. Ona je simbolična istina, simbolična i apstraktna stvarnost i predstavlja manifestaciju božanskih energija i izraz božanske svetosti. Ikona je, po Jovanu, svešteni i čudotvorni predmet, preko koga se vrši božansko dejstvo. Ovo Damaskinovo učenje pokazalo je pravac celoj daljoj nauci pravoslavne crkve o problemu ikona. Učenje o presvetoj Bogorodici (grč. θεωτοκολογια, lat. mariologia) izložio je u propovedima „O uspeniju i rođenju Bogorodice“. Napisao je i izvestan broj hagiografskih tekstova u vidu enkomija (pohvala) određenim svecima. Među njima se izdvaja religiozni roman „Žitije Varlaama i Joasafa“. U drugim propovedima, posvetio je pažnju pitanjima svete liturgije. Jovan Damaskin je inicirao prikupljanje predanja pravoslavne asketike, što je urađeno u vidu jedne monumentalne antologije pod imenom „Sveštene pouke“. To je zbirka načela i maksima za svakodnevni život, prikupljena iz Sv. pisma i predanja, sa oko 6 hiljada navoda. Ima i drugih spisa na asketske teme: „O postu“, „O vrlinama i strastima“, „O duhovima zla“. Asketski duh je izrazio i kroz molitve, koje su i danas u upotrebi u pravoslavnoj crkvi. Organizaciji i poretku manastirskog života posvetio je redaktorski rad na Tipiku Save Jerusalimskog. On je i redaktor „Oktoiha“ (Osmoglasnika), zbornika najvažnijih crkvenih pesama, a uz to je i redaktor kanona kao pesničke forme. Veoma je plodan pesnik, napisao je veliki broj kanona, naročito u čast Hrista i Bogorodice. Himne su mu pretežno misaone. IX vek 15. TEODOR STUDIT (759. – 826.) Teodor Studit je glavni predstavnik ikonofilske književnosti u IX veku. Duhovne sklonosti stekao je još u porodici, uz pobožnu majku Teoktistu. Čitavo porodično imanje u Sakudionu bilo je pretvoreno u manastir, kome je Teodor stao na čelo 794.g. Zbog opozicije caru-patrijarhu Tarasiju, proteran je u Solun, ali je vraćen u Sakudion.

- 26 50

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Godine 798. sa sa celom porodicom seli u manastir Studios u Carigradu. Ovaj manastir, pod Teodorovom upravom, postaje središte ortodoksne partije zilota – revnosnih, koji su imali značajnu ulogu u istoriji Vizantije. Zbog sukoba sa državnim i crkvenim vlastima, proterivan je tri puta. Umro je na Prinčevskim ostrvima. Dela: - Njegova pisma su jedan od najvažnijih dokumenata za duhovnu istoriju Vizantije IX veka. - Traktat protiv ikonoboraca, u kome sistematizuje teologiju ikone - Najveći književni utucaj imaju njegova asketska i monaška dela, u kojima razrađuje kinovitski ideal Vasilija Velikog - homilije - panegirici - katihizisi – Mali i Veliki - liturgijske pesme - epigrami – ponovo je oživeo ovaj žanr, koji je u VII i VIII veku bio zapostavljen. Njegovi epigrami o delovima crkve, u čast svetitelja, o ikonama, spadaju među najlepše tvorevine vizantijske poezije. 16. FOTIJE /Φωτιος/ (820. – 886.) Fotije je jedna od najvećih figura vizantijske civilizacije uopšte. Njegova uloga je manje značajna za invenciju, a daleko više za obnavljanje grčke kulture. On se vraćao izvorima helenizovanog hrišćanstva. Smatra se da je uticao na Ćirila i Metodija. Iako je bio laik, dva puta je postavljan za carigradskg patrijarha. Prvi zvanični raskol između istočne i zapadne crkve vezan je za njegovo ime i vreme. Jedan je od najznačajnijih vizantijskih teologa i jedan od najsjajnijih predstavnika vizantijskog humanizma. Rođen je oko 820.g. u plemićkoj porodici. Stekao je široko obrazovanje: bio je učitelj logike, dijalektike, filozofije, matematike i teologije. Bio je učitelj Lava VI Mudrog i protasekretis cara Mihajla III (u vreme čije vladavine su pokršteni Bugari). Cezar Varda (ujak cara Mihajla III i i faktički upravitelj države) nije mogao da sarađuje sa patrijarhom Ignjatijem, koji je bio vezan za prethodnu vladu i stranku zilota, pa ga je naterao na abdikaciju. Fotije je 858.g. prvi put stupio na patrijaršijski presto. Time za vizantijsku crkvu počinje vrlo uzbudljiv period. Fotije je bio najznačajnija ličnost, najveći političar i najveštiji diplomata koji je ikada zauzimao carigradsku patrijaršijsku stolicu. U crkveno-političkom pogledu zastupao je umerenu struju (kao Tarasije, Nićifor i Metodije), stoga su i njega napadali ziloti, koji su se protivili njegovom nekanonskom ustoličenju, i koji su ostali verni Ignjatiju. Mnogo značajnija, međutim, bila je Fotijeva borba sa Rimom. Posle događaja iz ikonoklastičke epohe, a naročito posle osnivanja Zapadne carevine, odnosi između Carigrada i Rima ušli su u novu fazu: istorijski razvoj neizbežno je vodio tome da se Vizantija sve više oslobađala rimske crkvene suprematije, otkako se zapad oslobodio vizantijskog državnog suvereniteta. Odlučujući korak u tom pravcu učinio je Fotije.

- 27 51

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Uvučen u raspru sa Ignjatijevom strankom, Fotije, bar u početku, nije želeo niti očekivao borbu sa Rimom. Čak je bio poslao svoj sinodik papi, u nadi da će mu njegovo priznanje biti podrška protiv domaćih protivnika. Međutim, tadašnji papa, Nikola I, za svoj cilj postavio je učvršćivanje rimskog univerzalizma, i odbio je da prizna Fotija, zamerajući mu nekanonsko ustoličenje, i izjasnio se u Ignjatijevu korist. Fotije je prihvatio borbu. Dok je Rim težio održavanju svoje suprematije u konačnom odlučivanju, Carigrad je nastojao da sebi osigura suvereni položaj. Vizantijska crkva nalazila se na pragu svog najboljeg doba – širenja uticaja na slovenske zemlje. Sukob između Carigrada i Rima dostigao je vrhunac nakon pokrštavanja Bugara (864.). Bugarski knez Boris-Mihailo je želeo da njegova mlada crkva dobije potpunu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha, a Vizantija je pokušavala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji i grčkom sveštenstvu. Boris-Mihailo se okrenuo Rimu, i papa Nikola I je smesta poslao svoje legate u Bugarsku. Car Mihailo III je uputio papi pismo u obliku ultimatuma, u kome je tražio opozivanje papske presude protiv Fotija i odsečno odbio rimske pretenzije na suprematiju. Patrijarh je otišao i korak dalje, prisvajajući sebi ulogu sudije, prebacio je rimskoj crkvi zablude po pitanu liturgike i crkvene discipline, a pre svega, pobijao je zapadnu nauku o proishođenju Svetog Duha od Oca i Sina (patre filioque). U leto 867, na saboru kome je predsedavao car, bačena je anatema na papu Nikolu I, rimsko učenje o proishođenju Svetog Duha osuđeno je kao jeretičko, a mešanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglašeno je nezakonitim. Enciklika sa oštrom osudom rimskih doktrina i običaja upućena je istočnim patrijarsima. Na vrhuncu ove borbe, u Carigradu je došlo do državnog udara – Vasilije I, nekadašnji carski konjušar, je ubio cara Mihajla III i zauzeo presto. Odmah po stupanju na presto, Vasilije je Fotija poslao u manastir, vratio Ignjatija na patrijaršijski presto i stupio u vezu sa Rimom. Bitna za razrešenje ovog odnosa ponovo se pokazala Bugarska. Ne dobivši crkvenu samostalnost od Rima, knez Boris se ponovo okrenuo Vizantiji. Na saboru održanom u Carigradu 869./70, u prisustvu legata pape Hadrijana II, na kome je Fotije bio ekskomuniciran, pojavili su se nenadano i bugarski predstavnici. Izvukavši pouku iz nedavnih događaja, vizantijska crkva se pokazala popustljivom: Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i nekoliko episkopa, a dobili su i izvesnu autonomiju, jer je bugarski arhiepiskop zauzeo viši položaj u hijerarhiji od ostalih vizantijskih arhiepiskopa i mitropolita. Iako su se rimski izaslanici oštro protivili, Vizantija je imala nadmoć zbog prisustva istočnih patrijarha. Uklanjanje Fotija sa patrijaršijskog prestola nije donelo Vasiliju ono čemu je težio: izmirenje sa Rimom i smirivanje crkvenog spora između umerene i zilotske struje u samoj Vizantiji. Već 875. car je vratio Fotija u Carigrad i poverio mu vaspitanje svojih sinova, a 877, kada je Ignjatije umro, Fotije je ponovo ustoličen. Ovog puta ga je i Rim priznao. Godine 879. je, u prisustvu papskih legata i 383 episkopa, održan sabor, na kome su opozvane sve odluke iz 869./70.

- 28 52

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Kada je stupio na presto, nakon neočekivane smrti svog starijeg brata Konstantina, Lav VI je ponovo uklonio Fotija. Ovo je bilo konačno: Fotije je umro u Jermeniji, u progonstvu. Dela: I Polemička: 1. „Μυσταγωγια“ – glavno teološko delo protiv Latina i zapadnog učenja o proishođenju Svetoga Duha (Λογος περι της του αγιου πνευματος μυσταγωγιας) 2. Epitoma – priprema za uvođenje u crkveno učenje 3. Onima koji govore da je Rim prestonica (Προς τους λεγοντας ως η Ρωμη πρωτος θρονος) – spis za koji nije sigurno da je Fotijev, ali verovatno jeste 4. Sabrana dela i tačni prikazi o episkopima i mitropolitima (Συναγωγαι και αποδειξεις ακριβεις περι επισκοπων και μητροπολιτων) 5. Zbirka dela protiv pavlikijanaca II Egzegetska dela: 1. tzv. Amphilochia (odgovori Amfilohiju) je zbirka od oko 300 erotapokrisisa 2. Sholion uz delo „Lestvica“ Jovana Sinajskog III Propovedi: Ostao nam je samo specijalni „Panegirik“ sa 17 (ili 18) homilija, među kojima se ističu dve besede povodom upada Rusa (nastale verovatno u periodu kada je prvi put bio patrijarh) IV Kao pesnik je slab, mada je pisao i poetska dela. V Učestvovao je u kodifikaciji prava: Nomokanona i Epanagoge. Epanagoga je drugi po redu zakonik Vasilija I (prvi je bio Prohiron), zamišljena kao uvod u veliku zbirku zakona. Nije sasvim sigurno da li je bila zvanični zakonik ili samo nacrt. Ovde je definisan idealan odnos između carstva i sveštenstva, kao i odnos i dužnosti cara i patrijarha. Prema Epanagogi, državno-crkveni organizam predstavlja idealno jedinstvo, nad kojim se uzdižu car i patrijarh, koji se, kao poglavari vaseljene, u savršenoj slozi staraju o blagostanju čovečanstva – svetovni poglavar brine o materijalnom, a duhovni o duhovnom blagu podanika. Pretepostavlja se da je ovaj deo pisao Fotije. VI Pisma su mu mnogobrojna i sadrže zanimljive podatke, kako o teološkim pitanjima, tako i o političkoj istoriji. VII Književna kritika U mlađim godinama je napisao i jedan leksikon, Λεξεων συναγωγη, koji je trebalo da olakša čitanje antičkih autora i Svetog pisma. Celokupan rukopis je otkriven u XX veku (Tuskulum kaže: pre nekoliko godina). „Popisi i pobrojavanja“ je zbirka beležaka o privatnoj lektiri. Sadrži 158 hrišćanskih naslova i 152 antička. Dragocena je jer je veliki broj dela izgubljen, a Fotije navodi i karakteristike autora, i odlike dela, i svoj sud.

- 29 53

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Zbirka Παραινεσις για γνωμολογιας sadrži 214 izreka. VIII „Myriobiblon“ (Μυριοβιβλον), danas najpoznatija kao „Fotijeva biblioteka“ najdragocenija je knjiga vizantijske učene proze. Sadrži 280 prikaza književnih dela iz različitih oblasti: teologije, istorije, retorike, filozofije, medicine, prirodnih nauka i pesništva. Na hrišćanske autore odnosi se 56 % prikaza. Prikazi su sažeti, kritični i uvek verodostojni, čak i u odnosu na stilska obeležja prikazanih dela. Nema nikakve jednoobraznosti, osim osnovne sheme prikaza. Naročito su važni podaci o istoričarima do IX veka. Dati su i bibliografski podaci, a ponegde i odlomci iz originalnih dela. Biblioteka nije pisana sa pretenzijom da bude istorija književnosti, pa mnogih bitnih imena anitčke i hrišćanske književnosti ovde nema. Fotije je, izgleda, pisao o raritetima tadašnjeg antikvarnog tržišta. Postoji i pretpostavka da je Fotije Bibliotekom želeo da sa svojom lektirom upozna svog brata Tarasija, kome je delo i posvećeno (to se navodi u jednom pismu). Fotije je tada išao na diplomatski put u Kalifat, i moguće je da je knjige koje navodi u spisu pročitao u Bagdadu, jer je u Bagdadu u to vreme postojala jaka grčka kolonija, sa poznatim pisarima i prevodiocima. Ima i opisa jeretičkih spisa, a do takvih tekstova se lakše moglo doći u Bagdadu nego u užoj Vizantiji. Biblioteka je prvoklasan izvor za istoriju starohrišćanske i ranovizantijske teološke književnosti, kao i profane pismenosti Vizantije do IX veka. Još pre nego što je postao patrijarh, Fotije je sakupio oko 3000 „Notices et excerptes“ o autorima i iz autora koje je čitao, a koji su stvarali između Herodota i patrijarha Nićifora. Njegovi fragmenti su od prvorazrednog značaja za rekonstrukciju rane vizantijske istoriografije. Zahvaljujući njemu, do nas su dospeli: - fragmenti dela Heliodora iz (egipatske) Tebe - fragmenti dela Βυζαντιακα sofiste Malha iz (palestinske) Filadelfije - odlomci dela pravovernog Kandina Isavrijanca (? Ko je sad pa ovaj?) - fragmenti iz dela Ιστορικα Teofana Vizantinca (VI v.) sa opisima početaka gajenja svilene bube u Carigradu - „Vita Isidori“, žitije Isidora iz Damaska, poslednjeg upravitelja neoplatonske škole Biblioteka je kamen temeljac vizantijske istorije nasleđa. Na njoj su kasnije radili Areta iz Cezareje, autor dela Etymologicum magnum, Mihailo Italik i Evstatije Solunac. XII vek 17. EVTIMIJE ZIGABEN /Euthymios Zigabenos/ Evtimije Zigaben je bio kaluđer u Carigradu i poverljiva osoba cara Aleksija I Komnina. Aleksije (1081. – 1118.) mu je i poverio da napiše „Dogmatske oružnice“ (Πανοπλια δογματικη) , koja je trebalo da opovrgne sve jeresi. Ovaj polemički zbornik

- 30 54

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ je bitan zbog toga što u uvodu ima svojevrsnu sumu ortodoksne dogmatike. Samostalnog rada ima vrlo malo, većina gradiva potiče iz florilegija. Važni su i njegovi egzegetski radovi: komentar uz Psalme, komentar uz 4 jevanđelja, koji se takođe mnogo oslanja na postojeći materijal, i komentar uz Pavla. Zigabenove sholije uz Grigorija iz Nazijansa su uglavnom prepisi Elije sa Krita. XIV vek Teološka književnost dostiće će nekadašnje vrhunce tek sa isihastičkim sporom u XIV veku, i delom koje je stvorio 18. GRIGORIJE PALAMA (1296. – 1359.), arhiepiskop solunski. Grigorije Palama je bio poreklom iz Male Azije, a rodio se u Carigradu, u uglednoj, aristokratskoj porodici. Najpre je bio svetogorski monah, a potom i arhiepiskom solunski. Smatra se jednim od najvećih teologa koje je Vizantija dala, jer u njegovom delu celokupna patristika istoka dobija svoju sintezu. Posle visokih studija, upoznat sa svetogorskom mistikom zahvaljujući Teoleptu, filadelfijskom mitropolitu, u dvadeset drugoj godini odlučuje da se posveti monaštvu u manastiru Vatopedu na Svetoj Gori, i isihastičkom podvigu pod rukovodstvom Georgija (ili Grigorija) Sinaita, jednog od osnivača ovog pokreta. Želeći da živi još strože, napušta Atos i nastavlja da živi kao potpuni pustinjak. Na Svetu Goru se vraća 1331.g, kada grčki monah iz Kalabrije, Varlaam, isihastičku askezu svetogoraca napada kao primitivnu jeres. Palama tada piše svoje „Trijade“ (3 x 3 traktata), a drugi traktat treće trijade je tzv. Svetogorski tipos, odn. manifest svetogorskog monaštva u odbranu isihazma. Isihastima su nazivani u Vizantiji od davnina kaluđeri koji su u potpunoj povučenosti i tišini (hesychia, ησυχια – spokoj, mir, tihovanje) vodili strog pustinjački život. U XIV veku isihazam je dobio karakter jedne posebne mističko-asketske struje. Daleki preteča ove struje bio je poznati mistik XI veka, Simeon Novi Bogoslov, s kojim poznovizantijski isihazam ima bliske dodire u nauci i praksi. Pravi osnivač isihazma bio je kaluđer Grigorije, koji je 30-ih godina XIV veka obišao vizantijske zemlje, propovedajući svoje mističko-asketsko učenje. Učenje Grigorija Sinaita naišlo je na jak odjek u vizantijskim manastirima, a naročito veliko oduševljenje bilo je na Svetoj Gori. Ovo staro žarište vizantijskog pravoslavlja (prvi poznati monasi pustinjaci na Atosu živeli su u VII veku, a 963. sv. Atanasije Atonski osniva prvi manastir, Veliku Lavru, a zatim sledi osnivanje ostalih manastira) postalo je središte isihazma. Najveći cilj kome su isihasti težili bila je vizija božanske svetlosti. Taj cilj se postizao putem određenih asketskih metoda: isihast je morao da, potpuno povučen, u određenom stavu, stalno ponavlja tzv. Isusovu molitvu: „Gospode Isuse Hriste, sine božji, pomiluj me“ i da, svaki put dok je izgovara, zadrži dah. Grigorije Palama je razvio doktrinu koja razlikuje božansku suštinu (ουσια), koja je nepristupačna čoveku, i božje energije (ενεργειαι, ponegde i δυναμεις), koje deluju u svetu i koje se otkrivaju ljudima. U Palaminom sistemu nema jaza između nebeskog i

- 31 55

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ zemaljskog sveta, već postoji nešto što ih vezuje, što potiče od Boga, a saopštava se ljudima. Tu, dakle, naučna teologija ponovo prelazi u mistiku, i tradicija dogmatike se spaja sa tradicijom asketike, a racionalna misao sa iracionalnim doživljajem i ekstazom. Ipak, i u samoj Vizantiji je postojala opozicija isihastičkom pokretu. Dok je radikalna monaška struja bez oklevanja stala uz isihaste, umerene struje su zauzele negativan stav. Početkom 1341. isihazam je priznat na carigradskom saboru, i to Palaminom zaslugom. Nakon toga, protiv isihazma je istupio Grigorije Akindin, ali je i njegov napad odbijen. Ipak, pobeda isihasta nije bila potpuna. Carica Ana Savojska, kao Latinjanka, koja je vladala u ime svog maloletnog sina Jovana V, nije bila naklonjena isihazmu, a uz nju je bio i patrijarh Jovan Kalekas. U Carigradu su isihasti bili izloženi gonjenjima, a sam Palama je bio bačen u zatvor. Isihaste je podržavao Jovan Kantakuzin, veliki domestik i blizak saradnik prethodnog cara Andronika III, i caričin protivnik. Ne samo u političkom, već i u verskom pogledu, Vizantija se podelila u dva tabora. Za vreme građanskog rata, u kome su učestvovali i spoljašni faktori, Turci i Sloveni, 1347.g. carica je smenila Jovana Kalekasa, pustila Palamu iz zatvora, i na mesto patrijarha dovela njegovog pristalicu Isidora. U građanskom ratu pobedu je odneo Kantakuzin, pa time i isihasti. Kao protivnik isihasta tada je istupio učeni Nikifor Grigora. Međutim, na sabor na Vlahernskom dvoru 1351. konačno je priznao pravovernost isihasta, i bacio anatemu na Varlaama i Akindina. Isihazam je od tada važio za zvanično priznato učenje grčke pravoslavne crkve, a Palama je ubrzo posle smrti proglašen za sveca. Prihvativši isihazam, Vizantija je zauzela stav ne samo u verskom, već i u kulturnom pogledu. Posle jakog latinskog uticaja u XII, XIII i prvoj polovini XIV veka, ponovo se javio konzervativan grčki pravac, protivan ne samo rimskoj crkvi, nego i zapadnoj kulturi uopšte. Dela: Opus Grigorija Palame još nije izdat u celosti. Ruska patrologija dala je najveći doprinos poznavanju ovog crkvenog oca. I Teološki spisi: 1. Apodiktički traktati – u kojima raspravlja o pitanjima Svetog Duha 2. Protiv veka 3. Protiv Varlaama - polemike sa neprijateljima isihazma 4. Protiv Akindina 5. Protiv Grigore 6. Trijade (3 x 3 traktata) – u odbranu isihasta. Ovo mu je najznačajnije delo. II Duhovni spisi: 1. Žitije sv. Petra Atonskog 2. Glave o molitvi i čistoti srca 3. Molitve III Homilije Veći broj homilija rasturen je u raznim grčkim i slovenskim rukopisnim zbornicima.

- 32 56

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ KNJIŽEVNOST ASKEZE i MISTIKE Književnost hrišćanske askeze i mistike započeta je na Istoku, kao zabeleženo predanje, koje se prenosilo najpre usmeno, s jednog naraštaja podvižnika na sledeći, počev od III veka. Iako je cela tradicija nastala u istoj sredini – u pustinjama Egipta i Palestine – postoji razlika između pojedinih shvatanja: s jedne strane, oseća se jači uticaj filozofije i helenizma, a s druge strane je preteglo živo duhovno iskustvo posmatranja i samoposmatranja. Predstavnik prve struje je Evagrije Pontijski, a drugu stranu predstavlja Makarije Egipatski Veliki, iako se i kod njega primećuje prisustvo nekih elemenata evagrijevskog intelektualizma, koji potiče iz aleksandrijskih učenih sredina. Apoftegmatska literatura (izreke otaca) uticala je na stvaranje posebne grane žitijne književnosti, u kojoj se iznose biografije svetih stanovnika pustinje, takva su, na primer, dela Paladija Elenopoljskog, Jovana Mosha, Sofronija Jerusalimskog. 19. EVAGRIJE PONTIJSKI (346. – 399.) Bio je učenik i prijatelj velikih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, i prvi znameniti vizantijski intelektualac koji je napustio karijeru i povukao se čak u egipatsku pustinju da živi kao anahoret. Pre toga ga je Grigorije Nazijanski bio rukopoložio za đakona, i Evagrije je išao sa njim u Carigrad i tamo propovedao njegovo učenje. U Carigradu je izbio neki skandal (najverovatnije ljubavni) i nakon toga Evagrije odlazi u Egipat. Njegova glavna preokupacija bila je duhovno usavršavanje, uzdizanje ka Bogu askezom. Pokušao je da integriše egipatsku podvižničku praksu, naročito molitvu, u jedinstven metafizički i antropološki sistem, inspirisan neoplatonizmom aleksandrijske filozofske tradicije. Evagrije je napravio i „spisaK“ osam osnovnih grehova. To su:1. proždrljivost, 2. razvrat (blud), 3. pohlepa, 4. očajanje, 5. gnev, 6. lenjost, 7. hvalisavost i 8. ponos. (Grigorije Veliki je kasnije na ovu listu dodao zavist, a spojio očajanje i lenjost). Plod ovog pokušaja sistematizacije je Evagrijeva „čista molitva“ u delu „Duhovne glave“, kojom se postiže bogosaznanje, osnovni cilj hrišćanske gnoze. On je učio da je molitva na najvišem nivou bez reči, duhovni čin, i da ne sme da sadrži nijednu slikovitu predstavu Boga. Evagriju je svojstvena krajnja spiritualizacija. Ali takva ekstremna i samouverena duhovnost, u kojoj se oseća i uticaj Origenovog učenja, nije opstala. Bio je otvoreni pristalica Origenovog učenja, zbog čega je bio osuđivan, što je uticalo na sudbinu njegovih dela. Neka su izgubljena, a neka su sačuvana pod tuđim imenom. Smatra se ocem vizantijske mistike. Dela: Zbog anateme koja je bačena na njega (553, kad i na Origena), mali deo njegovog opusa je sačuvan na grčkom, a više u sirijskom i jermenskom prevodu.

- 33 57

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

1. „Ogledalo za monahe“ i „Ogledalo za monahinje“ – na grčkom 2. spis „Αντιρρετικος“ – „Opovrgavanje“ – na sirijskom i jermenskom 3. Njegova zbirka sentencija „Μοναχικος“ sastoji se od 2 dela: prvi je Πραξις, namenjen početnicima u mistici, a drugi je „Γνωστικος“, koji se obraća pravim misticima, a sačuvan je na sirijskom. Većina autora drugih asketskih pouka koje su se javile u isto vreme kad i Evagrijeve, ili i ranije, smatra da fizički element ima svoje punopravno mesto u idealnom čoveku, ali pod uslovom da se preobrazi, da se zajedno sa čovekovom dušom „oboži“. Proces preobražavanja odnosi se na celog čoveka, zahvata čitavo njegovo biće, koje je od Boga stvoreno – duševno i telesno u isti mah. U skladu sa takvom monističkom antropologijom, koja posmatra čoveka kao celo(sno) biće, razvija se književno predanje otaca, među kojima su Pahomije (IV v.), Antonije (IV v.), Makarije (V v.), Dijadoh (V v.), Isaija (V v.), Antioh Pandekt (VII v.) 20. MAKARIJE EGIPATSKI VELIKI (300 – 389./400.) Makarije Egipatski predstavnik je druge struje vizantijske mističke književnosti, u kojoj je preovladao uticaj živog duhovnog iskustva posmatranja i samoposmatranja, iako se i kod njega mogu primetiti neki elementi intelektualizma. U slučaju Makarija, kao i nekih njegovih savremenika, počev od njegovog učitelja i organizatora svekolikog monaštva, Antonija Velikog, susrećemo jednu karakterističnu pojavu ranovizantijske patristike, a to je autor bez književnog dela. Njegova se (zabeležena) usmena reč ugradila u književnost, utičući na njen ideološki razvoj, pa čak i na njeno formalno oblikovanje. On sam nije zapisao nijednu reč, ali je njegovo delo prisutno u pisanoj tradiciji sve do kasnog srednjeg veka. Bez Makarija se ne može zamisliti ne samo književnost isihazma (XIV v.), nego ni književnost ruskog „starečestva“. Makarije se rodio u Egiptu, oko 300.g. Pominje ga više izvora: Rufinova „Istorija monaštva“, Paladije u delu „Λαυσιακον“ (kao svog starijeg savremenika, koji je umro godinu dana pre nego što je ovaj došao u pustinju, pa ga ipak nije lično upoznao), Sokrat i Sozomen u svojim „Crkvenim istorijama“. Pretpostavlja se da je slušao dvojicu znamenitih ideologa monaštva, Antonija Velikog i Evagrija Pontijskog. Dosta rano, u tridesetoj godini života, otišao je u skitsku pustinju i posvetio se strogoj askezi. Zbog podvižničkog ugleda, u četrdesetoj godini udostojen je „časnog svešteničkog čina“ (Paladije). I pored usamljeničkog života, u kome su ga pratila 2 poslušnika, održavao je kontakte sa širim krugom skitskih pustinjaka, služeći za njih liturgiju i poučavajući ih kako da žive duhovnim životom. Oko 374.g. arijanski arhiepiskop aleksandrijski, Lucije, prognao ga je zbog izraženog antiarijanskog stava, ali je ubrzo vraćen u pustinju. Umro je 389. Paladije kaže da je živeo „punih 90 godina“.

- 34 58

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________

Dela: Njegove izreke sakupljene su u „Izrekama otaca“ (Pateriku). Sačuvane su i neke homilije i duhovne besede pod njegovim imenom, ali nisu njegove i nastale su u kasnijem periodu, u V v. Ipak, one se u osnovi mogu smatrati makarijevskim i pravoslavnim. Suština njegovog učenja je u monističkoj antropologiji i soteriologiji. Po njegovom učenju, čovek nije samo duh, već i telo, i stvoren je da bi bio „duhotelesna“ ličnost, ne radi kazne, već radi blagodati. Duhovna stvarnost je bitna i osnovna, ali fizičko je instrument duhovnog bića i života. Čovek stupa u odnos sa Bogom i upodobljava se božanskom biću. Čovekova priroda gleda se i u svetlu dogme vaskrsenja: čoveka ne treba svesti na duhovno biće, jer je i sudbina tela večna, nerazdvojna od duhovnog u čoveku. Čovek će vaskrsnuti sa svojim telom preobraženim i oboženim. Tu je od presudnog značaja vera u Hrista kao potpunog i savršenog, ovaploćenog i očovečenog Boga Logosa. Polazeći od hristološke dogme o istinskom ovaploćenju i očovečenju Boga Logosa, Makarije to vezuje za ciljeve i suštinu askeze. Askeza je, po njemu, put očišćenja (katarze) i oboženja (teoze) čitavog čovekovog psihofizičkog bića, i to učešćem u tajni Hrista i svetim tajnama crkve. Makarije ne zaboravlja božansku blagodat, i smatra je silom neophodnom za spasenje, energijom bez koje je nemoguća askeza očišćenja i osvećenja. Blagodat se doživljava u srcu. Ona putem unutrašnjeg osvećenja vodi u ekstazu, u opštenje sa Bogom, u kome sam Bog otkriva sebe. Vid te komunikacije ljudskog i božanskog, njen uslov i glavno sredstvo jeste molitva, i to „molitva srca“, upućena Isusu Hristu, a ne apstraktnom božanskom duhu. Makarijeva „molitva srca“ postaće u sinajskoj školi osnova tzv. „molitve Isusove“, koju će naročito negovati isihastičko monaštvo Svete Gore u XIV veku. 21. DIJADOH (400. – pre 486.) Ista linija koja je izražena u Makarijevom učenju, što se molitve tiče, nalazi se i u učenju Dijadoha, episkopa Fotike u Epiru. Njegovo značajno delo je „Sto glava o duhovnom savršenstvu“ (Κεφαλαια πρακτικα γνωσεως και δακρισεως πνευματικης), koje predstavlja nacrt duhovnog života. Osim toga, napisao je i „Propoved o Hristovom vaznesenju“, kao i tzv. „Viziju“ (Ορασις), zbirku aporija u obliku dijaloga sa Jovanom Krstiteljem. Mistiku je preuzeo od mesalijanaca* i odomaćio je u pravoslavlju. (*mesalijanci ili euhiti su prosjački red, koji je u Malu Aziju stigao iz Mesopotamije u IV veku, čiji pripadnici su smatrali da se đavo, koji prebiva u ljudskom biću, može izbaciti intenzivnom molitvom i asketskom kontemplacijom).

- 35 59

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ ------Iz V ili VI v. potiče jedan veoma osoben spomenik ranovizantijske mistike – „AREOPAGITIKA“, sačuvana pod imenom Dionizija Areopagita. I Dionizije je, kao i Evagrije, živeo u vreme neoplatonskih uticaja, što se vidi u jeziku, ali kod njega preovlađuje sopstveno hrišćansko iskustvo. U četiri knjige se raspravlja o „nebeskoj hijerarhiji“, „crkvenoj hijerarhiji“, „mističkoj teologiji“, „božjim imenima“. Delo je pkušaj sinteze ranovizantijske mistike i bilo je vrlo uticajno u srednjem veku. U Areopagitici, dramatična predstava sveta je preduslov za asketski pokušaj da se aktivno učestvuje u božanskoj drami; Areopagit zato uzdiže monaštvo na nivo „svete tajne“, gledajući u njemu tajanstvenu sinergiju božanske i čovekove volje. 22.

JOVAN MOSH (VI – VII vek)

Bio je orijentalni monah lutalica i asketa. Pobegao je 604. ispred Persijanaca iz Jerusalima u Antiohiju, pa je posle toga zajedno sa svojim prijateljem Sofronijem preko Egipta stigao 614. u Rim, gde je i umro. Zajedno sa prijateljem Sofronijem napisao je prvo žitije Jovana Milosrdnog, koje je sačuvano samo u fragmentima. Njegovo glavno delo je „Duhovna livada“ (ili „Lug duhovni) (Λειμων, Νεος Παραδεισος), zbirka priča o kaluđerima, koja je naišla na veliki odziv u slovenskim, latinskim i orijentalnim područjima. -----Vizantijska književnost askeze i mistike dostiže vrhunac u sinajskoj školi i njenom najboljem predstavniku Jovanu Lestvičniku (VII v.), potom u delu Simeona Novog Bogoslova (XI v.) i grupe vizantijskih isihasta (XIV v.) 23.

JOVAN LESTVIČNIK /Ιωαννης Κλιμακος/ (579. – 650./70.)

Neki ga zovu i Sholastik. Tokom 40 godina bio je pustinjak u podnožju Sinaja, a posle toga iguman Sinajskog manastira. Nadimak Lestvičnik dobio je po svom glavnom delu „Nebeska lestvica“ (Κλιμαξ του παραδεισου). O njegovom životu se ne zna skoro ništa, ali se iz dela vidi da je bio široko obrazovan čovek. „Lestvica“ je sastavljena od trideset pouka ili stupnjeva, što simbolički predstavlja trideset godina Hristovog života, a svaka pouka razmatra po jednu temu iz duhovnog života, bilo da se radi o vrlini ili poroku („strasti“). Osnovna ideje je u metodičkom, postepenom duhovnom uspinjanju prema samom božanstvu, kako bi se kroz sintezu vrlina razbio lanac „strasti“ i postiglo sjedinjenje s Bogom. Osnovno sredstvo, pored odricanja, udaljenja u pustinju, posta, poslušnosti duhovnom ocu, je tzv. „Isusova molitva“, ista ona molitva srca o kojoj govore pseudo-makarijevske homilije, ali sad u jednon sasvim određenoj formi, koja će ovladati istočnim isihazmom i održati se sve do danas u istočnim monaškim centrima.

- 36 60

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ Delo Jovana Lestvičnika postalo je popularno ubrzo po svom nastanku, dobrim delom zahvaljujući svojim stilskim vrednostima, jednostavnom književnom jeziku i mnoštvu figura, aforizama, sentenci i anegdota. On je izvršio veliki uticaj na vizantijsku mističnu književnost uopšte. Već u drugoj polovini VII v. Anastasije Sinait piše s pozivanjem na Lestvičnika, a posle toga i Teodor Studit i Simeon Novi Bogoslov. On se nije mnogo bavio teološkom spekulacijom, već psihologijom monaha. Ne ističe pustinjaštvo kao vrhovno monaštvo, a s druge strane, dozvoljava da se i svetovni čovek približi božanstvu. Njegova mistika je, u osnovi, evagrijevska, ali ga je mimoišla anatema bačena na mističare, jer je već bila pomalo zaboravljena. Osim toga, liturgijski tipici su propisivali da se u vreme posta čita „Lestvica“, što je ovoj knjizi donelo sreću. Napisao je i „Priručnik za igumane manastira“ (Λογος προς τον ποιμενα). „Lestvicu“ je na srpski preveo prof. Dimitrije Bogdanović. 24. ANASTASIJE SINAIT Bio je kaluđer na Sinaju, a putovao je i u Egipat i Siriju, zbog javnih rasprava protiv jeretika. Njegovo glavno delo je „Putovanje“ (Οδηγος), priručnik za borbu protiv jeresi, uglavnom monofizitizma. Sastavio je i jedan florilegij – zbirku odabranih tekstova protiv monofizita. Delo „Doctrina patrum de incarnatione verbi“, takođe florilegij, koje je veoma je važno za poznavanje starijih teologa, pripisuje se njemu, ali i još jednom Anastasiju, Apokrisijariju. 25. SIMEON NOVI BOGOSLOV (oko 949. – 1022.) Patristika na Istoku ne prestaje posle Jovana Damaskina, što pokazuje delo Simeona Novog Bogoslova. Vremena patristike na Istoku ne prestaju sve do XV veka. Menja se samo preokupacija crkvene književnosti: nastupa epoha u kojoj se teološka misao vraća svojim praizvorima i pažnja se posvećuje mističnoj teologiji. Simeon je poreklom bio iz Male Azije, rođen u Paflagoniji. Pod neposrednim uticajem „Lestvice“ doživeo je duhovni preporod i u tridesetoj godini rešio da se posveti duhovnom životu stupanjem u carigradski manastir Studios (979.), pod rukovodstvom starca Simeona (Starijeg, 917. – 987.). Potom prelazi u drugi manastir, sv. Mame, gde postaje iguman 980. Posle Simeonove smrti, uvodi njegov kult kao svetitelja, zbog čega je bio isteran i iz manastira i iz prestonice 1009. Potom je živeo u usamljenosti i umro 1022.g. Dela: Od Simenovih dela najznačanije su „Praktičke i teološke glave“, komponovane u vidu centurija, tj. nizova od po stotinu aforizama (Κεφαλαια πρακτικα και θεολογικα).

- 37 61

_______________Vizantijska teološka književnost________________________________ „Himne božanske ljubavi“ (57) (Των θειων υμνωνοι ερωτες) su ekstatična priznanja velikog mističnog viđenja, u kojima je po prvi put primenjen politički stih u pesmi ispevanoj u čistom govornom jeziku. Napisao je i 34 katiheze, 2 evharistije, 3 teološka govora, 12 etičkih govora („slova“), 5 pisama. Značajno je jedno pismo u stihu upućeno Stefanu Nikomedijskom. Za istoriju viz. duhovnosti značajno je i „Pismo o ispovedanju“. Spis „O metodi molitve“ i govori o strastima, koji su mu pripisivani, nisu njegovi (kaže Tuskulum). Simeonova teologija je mistička teologija, zaokupljena pitanjima duhovnog savršenstva, bogosaznanja, bogoviđenja i božanske blagodatne svetlosti. Po svom duhovnom sklopu i svojoj ideologiji, Simeon je isihast, učenik sinajske „Lestvice“. U njegovom sistemu, praksa je pretpostavka teorije, podvig unutrašnjeg preobražaja, preduslov i sredstvo duhovnog otkrovenja sveta u mističkom doživljaju. Centralno mesto u tom doživljaju ima „umna molitva“. Simeonova molitva je lirski raspevana i govorljiva ekstaza neposrednog viđenja boga, Hrista, i sva je u komunikaciji sa Hristom. Duhovni osnov prakse je pokajanje, koje se ispoljava kroz tugu i suze, koje su merilo istinskog pokajanja. Cilj i plod prakse jeste theoria, sozercanje, posmatranje viđenja Boga. Cilj je doživljaj božanskog dobra i blaženstva još u ovozemaljskom postojanju ljudi. Simeon se upušta i u dokazivanje mogućnosti da se vide božanska svetlost i Hrist. On smatra da je Hrista moguće videti, jer se on dao videti kao ovaploćeni Bogočovek. 26. NIKITA STITAT (posle 1064.) (σθητατος – srčani) Bio je kaluđer Studijskog manastira u Carigradu i učenik i poštovalac dela Simeona Novog Bogoslova. Njegovo glavno delo je „Žitije Simeonovo“, koje je sačuvano samo u kraćoj redakciji. Poznat je i po odlično napisanim „Centurijama“, koje nastavljaju tradiciju sinajske škole. Svog učitelja nikad nije dostigao po poetičnosti. 27. NIKIFOR ATONIT (+ 1280) Bio je poreklom iz Italije, ali je prešao u pravoslavlje, zakaluđerio se na Atosu i ubrzo postao poznat kao πατηρ πνευματικος – duhovni otac. Bio je odlučan protivnik crkvene unije. Njegova rasprava „O budnosti i čuvanju srca“ (ili „O trezvenosti i čuvanju srca) (Περι νηψεος και φυλακης καρδιας) predstavlja jedan od glavnih spisa za isihastičku praksu molitve. Posle njega slede i Grigorije Sinait, Kalist Ksantopul, i konačno opet Grigorije Palama sa svojim „Trijadama“. U isihastičkoj književnosti se vrši sinteza vizantijske mistične teologije. Ove dve tradicije, očigledno, nikada nisu mogle da se odvoje u toj meri da zaborave svoje zajedničko poreklo – religiju otkrovenja.

- 38 62

Izvori za istoriju Vizantije (po Ostrogorskom) • višestrukost izvora Naše poznavanje istorije Vizantijskog carstva zasniva se na vizantijskim i nevizantijskim izvorima različite vrste. • istoričari i hroničari same Vizantije Polaznu tačku čine dela vizantijskih istoričara i hroničara, koji sa više ili manje umešnosti, podrobnosti i tačnosti opisuju opšti tok istorijskih događaja. • spisi iz drugih zemalja Njih dopunjuju, a ponekad i ispravljaju, s jedne strane, vesti zapadnih i istočnih, kasnije i slovenskih izvora, a s druge strane, podaci koje pružaju ostali vizantijski izvori. • ostali spisi Različiti prigodni spisi, izveštaji, pisma i besede često dopunjuju podatke hronika i istorijskih dela, i bacaju na njih novu svetlost. • teološki spisi, saborski akti, žitija S obzirom na veliku ulogu koju je u vizantijskom životu imala crkva, istoričar mora da vodi računa i o teološkim spisima i naročito aktima ckrvenih sabora. Žitija svetaca takođe ponekad imaju veliku crkvenu vrednost: za izvesne epohe, ona nisu manje važna od samih istorijskih dela. • državni, pravni, vojni, zakonodavni spisi Međutim, svi ti spisi vrlo nas slabo obaveštavaju o privrednom, pravnom i upravnom sistemu carstva. O tome mnogo više saznajemo iz specijalnih rasprava o dvorskom životu, vojnoj organizaciji, državnoj administraciji i privrednom poretku, a pre svega, iz zakonodavnih dela. • arheološka građa Najzad, kao posebna grupa izvora dolazi arheološka građa. Natpisi, novac, pečati, pa i umetnički spomenici pružaju dragocene istorijske podatke.

1 63

Izvori za istoriju Vizantije (po Ostrogorskom) I 324. – 610. – OSNOVNE CRTE RAZVOJA RANOVIZANTIJSKOG CARSTVA Euzebije iz Cezareje – Crkvena istorija Amijan Marcelin – Res Gestae (na latinskom) Evnapije iz Sarda Olimpiodor iz Tebe Zosim Prisk Sokrat, Sozomen, Teodorit iz Kira, Evagrije Sholastik – nastavljači „Crkvene istorije“ Prokopije Petar Patrikije Agatija (Prokopijev nastavljač) Menandar Protektor (Agatijin nastavljač) Tefilakt Simokata (Menandrov nastavljač) Jovan Malala i Jovan Antiohijski (hroničari) Teodosijev kodeks Justinijanov kodeks i novele spis „Strategikon“ Pseudo-Mavrikija II 610. – 7111. – BORBA ZA OPSTANAK i PREPOROD VIZANTIJSKE DRŽAVE Grigorije Pisida – Iraklijada Georgije Sinkel – Beseda o avarsko-slovenskoj opsadi Carigrada Uskršnja hronika Teofan, patrijarh Nićifor (hroničari) Miracula Sancti Demetrii III 711. – 843 – DOBA IKONOKLASTIČKE KRIZE patrijarh Nićifor (hroničar) Georgije Monah (H)Amartol (hroničar) Simeon Logotet (hroničar) Josif Genesije Teofanov nastavljač Monemvasijska hronika Studit (pisma i spisi) Ekloga Lava III IV 843. – 1025. – DOBA CVETANJA VIZANTIJSKOG CARSTVA Simeon Logotet (hroničar) Mihailo Psel Jovan Skilica (hroničar) Georgije Kedrin (hroničar) Jovan Zonara (hroničar) Konstantin VII Porfirogenit, Josif Genesije, Lav Đakon „Taktika“ Lava VI -264

Izvori za istoriju Vizantije (po Ostrogorskom) Prohiron i Epanagoge (zakonodavni spisi) Vasilija I V 1025. – 1081. – VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA „Hronografija“ Mihajla Psela „Istorija“ Mihajla Atalijata završni deo Skiličine hronike Kevkamenov „Strategikon“ VI 1081. – 1204. – VLADAVINA VOJNOG PLEMSTA I ZLATNI VEK VIZANTIJSKE ISTORIOGRAFIJE Ana Komina – „Aleksijada“ Nikifor Vrijenije -„Istorijska građa“ Konstantin Manasa (hronika) Mihajlo Glika (hronika) Jovan Kinam Nikita Honijat Teofilakt Ohridski – „Pisma“ Prodrom – prigodne pesme pisma i spisi Mihajla Honijata filozofsko delo Jovana Itala VII 1204. – 1282. – LATINSKA VLADAVINA i RESTAURACIJA VIZANTIJSKOG CARSTVA Georgije Akropolit – istoričar Nikejskog carstva Teodor Skutariot (hronika) Georgije Pahimer Nikifor Grigora Morejska hronika Vlemid pisma Teodora III Laskarisa Mihajlo Panaret VIII 1282. – 1453. – OPADANJE i PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA Georgije Pahimer Nikifor Grigora Jovan Kantakuzin 3 istoričara koji pišu posle propasti Vizantijskog carstva Laonik Halkokondil Duka Sfrances

-365

Vizantijska istoriografija VIZANTIJSKA ISTORIOGRAFIJA III vek 1. EUZEBIJE iz CEZAREJE /Ευσεβιος/ (260./5. – 339./40.) Rođen je oko 265. Bio je saradnik origeniste Pamfila, sa kojim je, po uzoru na aleksandrijski Didaskalion, a na temeljima Origenove naučne tradicije, osnovao Cezarejsku školu. Posle Milanskog edikta (313.) postao je episkop Cezareje palestinske. Prvobitno je bio proarijevski orijentisan, ali posle kompromisa sa Konstantinom, čiji je miljenik postao, potpisuje Nikejsku dogmu (325.) i zajedno sa Konstantinom nastavlja borbu protiv jeresi. Umro je 339. ili 340. Dela: 1. „Hronika“ (u 2 knjige), u kojoj izlaže svetsku istoriju do 325.g. Time postaje rodonačelnik vizantijske hronografije. U „Hronici“ navodi liste egipatskih, grčkih, jevrejskih i rimskih vladara, i u kratkim crtama iznosi i biblijsku i nebiblijsku istoriju. Interesuje ga razvoj hrišćanstva, za koje smatra da je postojalo i pre Hristovog rođenja. 2. „Crkvena istorija“ u 10 knjiga obuhvata period do 324. Sačuvana je u dve rukopisne tradicije. Od V veka poznata nam je skraćena verzija. Sam Euzebije je dosta menjao u svom delu, u vezi sa političkom situacijom pre i posle edikta. Daje brojne informacije, citira dokumente i ranija dela. Istoriju vidi kao polje na kom pastir (Spasitelj) vodi čovečanstvo ka cilju – teološkoj budućnosti. Smatra da istorija ima providencijalni karakter. Ovim delom je udario temelj novoj vrsti hrišćanske istoriografije. 3.

Istorijski spisi: „O palestinskim mučenicima“, „O starim mučenicima“

4. Napisao je i četiri spisa o geografiji Palestine, od kojih je sačuvan samo jedan – „Onomastikon“ (biblijski imenik) U vreme kada je Euzebije bio na vrhuncu stvaralaštva, veliki deo populacije je još uvek bio paganski. Da bi pridobio publiku, sastavio je i sledeća apologetska dela: 5. „Preparatio evangelica“ (Priprema za jevanđelje) – u kome razmatra odnos hrišćanstva prema grčkoj književnosti, religiji i filozofiji. Zastupa mišljenje da je starojevrejska religija u mnogome starija od grčke. „Demonstratio evangelica“ – u kome objašnjava odnos judaizma i grčkog religioznog sistema i judaizma i hrišćanstva; smatra da je judaizam samo oklop, a hrišćanstvo jezgro. Smatra da je jevrejska religija priprema za dolazak Hrista, i da joj se posle gubi razlog za postojanje. 6. Zainteresovanost za religiju se odrazila u njegovom panegiričkom Konstantinovom žitiju „Vita Constantini“, koje je napisao vrlo brzo nakon

-466

Vizantijska istoriografija Konstantinove smrti, sa tendencijom utvrđivanja hrišćanstva. Slične ideje o ovozemaljskoj monarhiji (državna ideologija hrišćanskog carstva) izlaže u 7. govoru „Tricenalia“, koji je posvećen tridesetogodišnjici Konstantinove vladavine Sa pisanjem crkvene istorije nastavili su, ugledajući se na Euzebija, Sokrat i Sozomen, Teodorit Kirski, a na njih se nadovezuje Evagrije Sholastik. IV vek Najznačajniji istoričar IV veka je AMIJAN MARCELIN, paganin, rodom iz Antiohije. Njegovo delo „Res Gestae“ napisano je na latinskom jeziku, i obrađuje period od Domicijanove smrti do poraza Rimljana od strane Gota kod Adrijanopolja 378.g. Smatrao je sebe nastavljačem Tacitovog dela. Sačuvane su samo knjige 14 do 31, koje obuhvataju period od 353. do 378. Već u ovom periodu, u istoriografiji dominiraju grčki pisci. Ističu se dela trojice paganskih istoričara: Evnapija, Olimpiodora i Zosima. 2. EVNAPIJE iz SARDA /Ευναπιος/ (345. – 420.) Poticao je iz bogate porodice i bio je vrlo obrazovan. Pored humanističkih nauka, poznavao je i prirodne. Pisao je i biografije, uglavnom neoplatoničara (Βιοι σοφιστων). U svom istorijskom delu, sačuvanom samo u fragmentima, obrađuje period od 270. do 404. Kasnije su se njegovim delom dosta služili istoričari crkve. Fotije zna da su postojale dve verzije njegovog dela (druga je bila manje antihrišćanska). Po kompoziciji i unutrašnjoj strukturi, blizak je poznoantičkim piscima. Po njegovom mišljenju, osnovni zadatak istoričara je istina, ali ona ponekad može da bude i opasna. Dužnost istoričara je da prikaže istorijske događaje, a ne samo da nabraja činjenice. Iznosi i neke teoretske stavove o carskoj vlasti, za koju smatra da je neophodna za društvo, ali da samo u dobrim rukama može biti korisna. V vek 3. ZOSIM (druga polovina V v.) Bio je izvanredno obrazovani paganin i ideološki zaštitnik rimske imperije. U vreme vladavine cara Teodosija II bio je visoki državni službenik. Njegovo veliko istorijsko delo je „Ιστορια νεα“. Prvo daje kratak pregled grčke istorije od Troje do Dioklecijana. Od Avgsuta do 270.g. izlaže sumarno, a posle toga pregled postaje opširniji do 410.g. Sebe je smatrao Polibijevim naslednikom. Prilično je fatalistički nastrojen – ni usponi, ni padovi ne zavise od ljudi, već su sudbinski predodređeni. Ipak, smatra da, u okviru opšteg fatalizma, sudbina naroda i država zavisi i od morala ljudi. Božanstvo kažnjava.

-567

Vizantijska istoriografija

Delo mu je dosta anti-hrišćanski nastrojeno. Idealna vladavina za njega je Justinijanova. Po njegovom mišljenju, Justinijan je bio jedini mudar car, koji se energično borio protiv varvara. Konstantinovu vladavinu smatra prekretnicom od koje je sve krenulo nizbrdo. Bio je i protiv hrišćanskog klera i mnogo bliži tradicionalnom paganstvu. Nada se da će se bogovi vratiti u „Novi Rim“. U svom delu pruža i vredne podatke o Hunima i Gotima. 4. OLIMPIODOR iz TEBE Bio je pisac, pesnik i istoričar. U svoje vreme je bio vrlo poznat. Mnogo je putovao. Bio je i u Carigradu. Tamo je i završio svoje istoriografsko delo „Ιστορικοι λογοι“, koje obuhvata period od 407. do 425, a koje nije sačuvano u celosti. Fotiju se ne sviđa njegov jezik, običan i bez ukrasa, ali mu priznaje jasnoću. ------„Crkvena istorija“ Jovana Efeskog sačuvana je samo delimično, a potiče s kraja VI veka, i napisana je na sirijskom jeziku. Donosi podatke o doseljavanju Slovena na Balkan. 5. PRISK (415. – 472.) Bio je retor, odn. sofista, iz tračkog mesta Paniona. Njegov najveći spis je „Vizantijska istorija“, koja je sačuvana samo u odlomcima i obuhvata period od 433. – 468. On nastavlja Zosima. U stilu i rečniku se oseća uticaj Herodota i Tukidida. Privržen je helenskim tradicijama, odličan je stilista, objetivan i liberalan intelektualac. Dosta je uticao na kasniju vizantijsku istoriografiju. Dragocen je njegov „Izveštaj o poslanstvu na Atilin dvor“, u kome je on lično učestvovao. Taj izveštaj je najsadržajniji izvor za istoriju hunskog carstva. Izveštaj o Atili je bogat etnografskim detaljima. Kao pisao je dosta retoričan. Ima prezriv odnos prema varvarima. Pošto je bio u carevoj službi, mnogo je putovao. U svojim spisima je uzdizao moć Romejskog carstva. Smatra da je Bog izvor pravde na zemlji. VI vek 6. PROKOPIJE /Προκοπιος/ Ranovizantijska istoriografija dostiže vrhunac sa Prokopijem iz Cezareje palestinske. On je veliki istoričar Justinijanovog doba. Imao je izvanredno klasično obrazovanje, znao je latinski, sirijski, gotski i persijski jezik. O istorijskim zbivanjima govorio je iz ličnog iskustva. Njegov uzor u jeziku i stilu je Tukidid. Napisao je: „Istoriju ratova“ (Ιστοριαι, odn. Υπερ των πολεμων λογοι), u kojoj opisuje ratove sa Persijancima, Vandalima i Gotima u 8 knjiga (De bello Persico, Gothico,

-668

Vizantijska istoriografija Vandalico). Pratio je vojskovođu Velizara na pohodima i vodio dnevnik, što je posle iskoristio za svoje delo. Ima visoko mišljenje o dužnostima istoričara. Glavno načelo mu je sine ira et studio. Upadljiva je njegova veća zainteresovanost za svetovne nego za religiozne događaje. Unosio je u delo razne ekskurse (digresije): ustanak NIKH u Carigradu, kugu 542.g, vojne pobune. Obaveštava i o događajima na dvoru, intrigama, korupciji. Vrlo tendenciozno opisuje Velizara „što god kaže, on ne laže, samo prećutkuje“. Koristio je antičke topose, ali su iza njih verodostojni podaci. Ubacuje govore i pisma. Jezik mu stilski podražava Herodota. Interesovala su ga i predanja i legende. Bio je veoma književno talentovan, oštrouman i imao veliku moć zapažanja. Pruža bogata obaveštenja o istorijskim događajima svog vremena. Daje i mnoge važne podatke o Slovenima i prvim fazama njihovog nadiranja na Balkan. Za najstariju istoriju južnih Slovena, njegovo delo je najvažniji i najsadržajniji izvor. Drugo njegovo bitno delo je „Tajna istorija“ (Historia Arcana, Ανηγδοτα) u kome iznosi najgore optužbe protiv cara Justinijana i carice Teodore, ali i Velizara i njegove žene. Daje oduška svom nezadovoljstvu Justinijanovom politikom, koje je donekle evidentno već u „Istoriji ratova“. Treći njegov značajan spis se zove „O građevinama“ (De aedificiis, Περι κτισματων), koje je verovatno napisano po carevom naređenju, i koje opisuje građevinske radove u vreme Justinijanove vladavine. Ovo delo je važno za istoriju arhitekture. Prokopija je nastavio Agatija, koji u svom delu „O caru Justinijanu“ ukratko prikazuje razdoblje 552. – 558. Na njega se nadovezuje Menandar Protektor, čije delo je sačuvano samo u fragmentima, a Teofilakt Simokata, veoma učeni i u antičkom duhu školovani retor, us vom hronološki zbrkanom delu opisao je period vladavine cara Mavrikija (VI, VII v.) i njegovo delo je osnovni izvor za velike borbe Vizantije protiv Avara i Slovena. 7. PETAR PATRIKIJE Bio je patricije i magistar. Rođen je bio u Solunu, a u Carigradu je radio kao advokat, i bio je čuven po svom poznavanju zakona. Učestvovao je u diplomatskim misijama u Italiji (kod ostrogotske kraljice Amalsunte) i kod persijskog cara Hozroja. Vodio je i pregovore sa papom Vigilijem u Halkedonu. Od njegovom istorijskog dela, „Istorija“ (Ιστοριαι) sačuvani su samo fragmenti. Samo delovi ostali su nam i od njegovog drugog dela „O državnim ceremonijama“ (Περι της πολιτικης καταστασεως), a deo o ceremoniji krunisanja Konstantin Porfirogenit je uključio u svoju knjigu o ceremonijama. Njegoav spomenica o putu izaslanstva iz 562. pisana je narodnim jezijom tog perioda, i sačuvana je samo u odlomcima u preradi.

-769

Vizantijska istoriografija

8. AGATIJA (Agathias Scholastikos) (532. – 580.) Poreklom iz Mirine u Maloj Aziji, a studirao je u Aleksandriji i Carigradu, gde je potom postao advokat. Njegovo delo „Δαφνικα“, u 9 knjiga, kratki prikazi erotskih mitova u epskom stihu, izgubljeno je. Sastavio je i zbirku epigrama, savremenih i sopstvenih, u 7 knjiga, pod nazivom „Κυκλος των νεων επιγραμματων“, od kojih je sačuvano stotinak u zbirci Anthologia Palatina. Spadaju u najbolje pesničke tvorevine onog vremena. U Sudi se spominju i neke njegove druge pesme i prozni spisi, od kojih je poznato samo nekoliko napomena uz Pausanijij „Opis Helade“. U svom istorijskom delu „O Justinijanovoj vladavini“ (Περι της Ιουστινιανου βασιλειας) u pet knjiga obrađuje događaje 552.- 558, ali je ono ostalo nedovršeno. Nastavlja Prokopijevo delo, ali ga ne dostiže ni u temeljnom poznavanju događaja, ni u kritičkom sudu. Ipak nas obaveštava o zbivanjima o kojima nemamo drugih podataka. Glavni predmet njegovog pisanja su ratovi protiv Gota, Vandala, Franaka i Persijanaca. Za persijske ratove koristi i prevode persijskih hronika. Stil mu je pesnički, pun slika i arhaičnih izraza. 9. MENANDAR PROTEKTOR (kasni VI vek) Rođen u Carigradu, gde je bio advokat i državni službenik, protector domesticus, odakle mu i nadimak. Kao i Agatija, bavio se i poezijom. Agatiju podražava jezički i u svom istorijskom delu „Savremena istorija“, koje obrađuje period od 558. do 582. Trezvenost prikazivanja, korišćenje raznih izveštaja izaslanstava (npr. opisuje Zenarhov (?) put u turski han), kao i mnogobrojnih geografskih i etnografskih podataka, čine ovo delo bitnim izvorom, kojim su se kasniji istoričari služili kao jedinim bitnim izvorom tog doba. Ipak, pravi neke greške u hronologiji i više su ga interesovali događaji sa istoka. Biser među opisima je poslanstvo Haganu. Podvlači težnju za istinom – treba slušati šta ljudi govore, ali treba paziti i na pozadinu. Ne ide za preterano retoričkim, nego realnim prikazim. Pod uticajem Tukidida koristi dual. Jezik mu je učen. Fragmenti istorije sačuvani su kod Konstantina Porfirogenita i Sude. Od njegovih pesama ima jedan epigram u A. Palatina. VI – VII vek 10.

TEOFILAKT SIMOKATA

Bio je poreklom iz Egipta. Bio je sekretar i pravni savetnik cara Iraklija, kasnije i eparh. U svom delu „Vaseljenska istorija“ (Οικουμενη ιστορια) nastavlja se na Menandra Protektora i obrađuje period od 582. do 602. i vladavinu cara Mavrikija. Pisao je nakon Fokine strahovlade, i Justina II je kritikovao zbog rata sa Persijom, pripada generaciji umornoj od ratova, pa je težnja za mirom osnovna karakteristika

-870

Vizantijska istoriografija njegovog dela. Stilski je dosta retorski prenatrpan, i hronologija mu je zbrkana, ali je koristio verodostojne izvore. Njegovo delo su kasnije mnogi koristili, naročito Teofan. Inače, početak samog dela mu je alegoričan – dijalog između personifikacija Filozofije i Istorije. (Na njega se nastavlja patrijarh Nićifor). U spisu „O raznim problemima prirodnih nauka i njihovom rešavanju“, koje se obično citira kao Quaestiones physicae, bavi se problemima alhemije. Pun je fantastike, alegorija, sentenci. Dijaloški razmatra razna pitanja – alhemijska, kultna, čime je dao doprinos Iraklijevoj obnovi nauka. X vek 11. KONSTANTIN VII PORFIROGENIT (905. – 959.) Prvi je vizantijski car istoričar. Bio je više književnik i naučnik nego državnik. Bio je jedini sin Lava VI Mudrog. Krunisan je 911.g, ali je carsku vlast preuzeo tek 945.g, u četrdesetoj godini života, jer su se u međuvremenu na carskom tronu ređali njegovi savladari. Bio je ljubitelj knjiga, marljivi istraživač, s izraženim interesovanjem za istoriju. Ove sklonosti je razvijao od detinjstva, uz svog vaspitača Teodora. Interesovao se i za politička pitanja i vojnu nauku, ali samo u teoriji. Razvio je živu delatnost u književnosti, i kao autor i kao pokretač. Nastavlja delo Fotija i Arete – sakupljanje i održavanje antičkih i ranijih vizantijskih književnih spomenika, što je predstavljalo pripremu materijala za pisanje dela enciklopedijskig karaktera. Podstakao je rad Genesija i Teofanovog nastavljača. Dela: 1. Enciklopedijska zbirka ekscerpata, podeljena na 53 stručne oblasti, većim je delom izgubljena. Postoje još samo odlomci iz spisa: → O izaslanstvima – Περι των πρεσβειων – De legationibus → O vrlinama i porocima – Περι αρετης και κακιας – De insidiis → O sentencijama – Περι γνωμων – De sententiis → O ratnoj veštini – Περι στρατηγηματων – De strategematis → O javnim govorima – Περι δημηγοριων – De contionibus militaribus koji sadrže veoma dragocene izvode iz izgubljenih pisaca. 2. Biografija dede Vasilija – Ιστορικη διηγεσις του βιου και των πραξεων Βασιλειου

3. Spis „Mome sinu Romanu“ – Προς τον ιδιον υιον Ρωμανον, koji se obično citira pod naslovom „De administrando imperio“ je spoljno-politički traktat u kome daje

-971

Vizantijska istoriografija uputstva u vezi sa spoljnom politikom. Tu je sakupio izveštaje o stranim zemljama i narodima, između ostalog o Srbima i Hrvatima, tj. Slovenima. To je Konstantinov najznačajniji spis za slovensku istoriju. ↓ Za vreme upada Slovena na Balkansko polustrovo u VI veku raspoložemo sa dosta podataka, zahvaljujući relativnom procvatu tadašnje vizantijske istoriografije. Međutim, takvo stanje traje samo do prvih godina VII veka, tj. 602.g, dokle dopire delo poslednjeg istoričara ove epohe, Teofilakta Simokate. Od tog vremena nastaje velika praznina u vizantijskoj istoriografiji, koja traje sve do početaka XI veka, tako da nema izvora o konačnom doseljavanju Slovena na Balkan i prvim vekovima njihovog života na ovim prostorima. Spis DAI, pored nekih starijih vizantijskih spisa, spada u osnovne izvore za tu mračnu epohu, jer u glavama 29 do 36 donosi podatke o seobi Srba i Hrvata i njihovoj najstarijoj istoriji, do K. P. 4. Trakta „O temama“ (Περι των θεματων – De thematibus) istražuje, na starijim izvorima, poreklo vizantijskog tematskog uređenja, i u suštini, daje sliku geografije carstva u VI veku. Za ovaj spis crpi građu iz starijih autora, naročito Hijerokla. 5. Spis „O ceremonijama na vizantijskom dvoru“ (Εκθεσις της βασιλειου ταξεως – De ceremoniis aulae Byzantinae) opširno opisuje ceremonijal vizantijskog dvora. Ono predstavlja vrlo važan dokument u kulturno-istorijskom pogledu, i sačuvano je u kasnijoj verziji, dopunjeno novim materijalom. U ovo delo je ušao Fotijev „Kliterologion“ i opisi krunisanja u V i VI veku iz dela Petra Patrikija. 6. Pravni zbornik „Vasilike“. I vojni spisi „Strategik“ i „Taktik“ nastali su na njegovu inicijativu. 12. JOSIF GENESIJE (X vek) Bio je član ugledne vizantijske porodice i visok dvorski službenik i istoričar iz literarnog kruga Konstantina Porfirogenita. Njemu je i posvetio svoje istorijsko delo u 4 knjige: „Istorija careva“ (Βασιλειαι) , koje obrađuje period od 813. do 880.g. Ne daje potpune biografije svakog cara, ali daje glavne karakteristike. U prve tri knjige govori o drugom periodu ikonoborstva, kao i Teofanov nastavljač. U poslednjoj knjizi, o Vasiliju, Genesije sam navodi da je pisao na osnovu usmenog predanja i kazivanja starih savremenika događaja, a da se od pisanih izvora koristio žitijima, naročito patrijarha Nićifora i Ignjatija, i Hronikom Georgija Monaha. Podudarnosti mnogih njegovih podataka sa onima kod Teofanovog nastavljača dokazuju da su se obojica služula istim izvorima. Iako je Genesijevo delo često pristrasno - na štetu ikonoboraca ili korist makedonske dinastije, ipak ima istorijsku vrednost. Jezik i stil pokazuju da je pisac klasičnog obrazovanja, mada površnog: jezik mu je težak i izveštačen, opštenarodni, ali sa primesama aticizma. Koristi razne ukrase. U tekst se često upliću razna opšta mesta iz Homera, istorijske i mitološke aluzije. Čas se služi uzvišenim, antičkim stilom, čas koristi narodne reči, upotrebljava i strane

- 10 72

Vizantijska istoriografija reči. Gramatički, često umesto konstrukcije sa απο koristi παρα + gen./dat, koji je iščezavao. Dativ koristi i tamo gde mu u klasičnom jeziku nije mesto. Iako su Genesijeve vesti o Slovenima oskudne, ipak su od značaja. On nas obaveštava i o maloazijskim Slovenima u IX veku i njihovom učestvovanju u građanskom ratu 821.-823. Za ustanak Tome Slovena Genesije je najopširniji izvor. (Autori Tusculuma smatraju da je autor Istorije careva nepoznat, a da je του Γενεσιου dodato u jednom rukopisu iz kasnijeg vremena.)

13. LAV ĐAKON Pominje se i kao Lav Azijat ili Lav Karijac. Rodom je iz Kaloe u Maloj Aziji. U Carigrad je došao mlad. Kao đakon je pratio cara Vasilija II u ratovima i kao jedini savremeni istoričar napisao je posle 922. delo „Istorija“ (Ιστορια) u 10 knjiga, u kome opisuje period 959.-976. – najuspešniji period vizantijske istorije. Njegovo delo sadrži i nekoliko epizoda iz života Vasilija II. Opisuje i ekspediciju protiv Bugara. Njegove simpatije su na strani porodice Foka, a prema Vasiliju II ima kritički stav. Istorija Lava Đakona sadrži dragocene podatke za istoriju južnih Slovena i Rusa. U stilu se, pored Agatije, ugleda i na Teofilakta Simokatu – trudi se da svom istorijskom pripovedanju da pesničku crtu, često obične reči zamenjujući pesničkim izrazima. U tom pokušaju ni jedan ni drugi ne uspevaju: njihov stil gubi svojstva naučnog izražavanja, a ne postaje poezija. 14. MIHAJLO PSEL (1018. – 1078.) Kršteno ime mu je Konstantin. Jedan je od najvećih polihistora Vizantije uopšte i najobrazovaniji čovek svoga vremena. Kao profesor na novoosnovanom carigradskom univerzitetu uveo je platonizam i vatreno se zauzimao za ponovno oživljavanje platonske filozofije i neoplatonizma. U kasnijim godinama se zakaluđerio i dobio ime Mihajlo. Književni rad mu je vrlo opsežan i mnogostran. Od teologije i filozofije, preko prirodnih nauka i medicine, do filologije, gramatike, muzike i pravnih nauka. Savršeno je vladao klasičnim jezikom i retorskom stilistikom. Njegovo delo „Hronografija“ je po sadržini čista istoriografska književnost i remek delo srednjovekevne memoarske literature. Težište je na unutrašnjoj istoriji, i obeleženo je živim i slikovitim opisivanjem, velikim darom za psihološko uživljavanje i portretisanje. Bio je političar na najvišim položajima i stvarao je kao svedok i učesnik događaja, zato je ponegde pristrasan i ponekad nešto prećutkuje. „Hronografija“ se sastoji iz dva dela: I deo je napisan na podsticaj nekog prijatelja, najverovatnije Konstantina Lihuda i obuhvata period od vladavine Vasilija II do pada Isaka Komnina. Sa svakom novom vladom, prikaz je sve detaljniji, naročito od vremena Mihaila V Kalafata (1041.1042.), kada je Psel došao na dvor kao carev sekretar. II deo opisuje epohu dinastije Duka. Pisan je po nalogu i za života Mihaila VII Duke.

- 11 73

Vizantijska istoriografija

Od velikog značaja za unutrašnju i kulturnu istoriju Vizantije je i Pselova obimna korespodencija (500 pisama), posmrtni govori, retorske vežbe, prigodne pesme... 15. MIHAILO ATALIJAT (1020./30.-.1079.85.) Mihailo Atalijat je bio Pselov savremenik. Očigledno je da je njegovo delo bilo manje popularno, jer su sačuvana samo 2 rukopisa. Često ga porede sa Pselom, jer obrađuju isti period. Mnogo je manje ličan od Psela. Ono što pada u oči je da je njegov junak car Nikifor III Votanijat, kome je delo „Istorija“ i posvećeno, tako da spis ima panegirički ton. Ima istraživača koji smatraju da je delo nastalo kasnije, kada Nikifor III više nije bio na vlasti, i da se ne radi o ulagivanju, već o ličnom stavu pisca. Ono što je kod njega karakteristično, a ne sreće se kod drugih istoričara, jeste veliko interesovanje za sudbinu gradova, posebno u unutrašnjosti. Mnogo govori o vezi Nikifora III i urbane populacije. Delo je napisano prvenstveno na osnovu sopstvenih doživljaja i iskustava, ali ga nije završio. Pokazuje određeno potovanje prema nauci, ali nije toliko okrenut „visokoj“ književnosti kao Psel. Stil mu je arhaičan i izveštačen, ali su mu leksika i terminologija savremeni. Verodostojan je kao izvor. Zbog insistiranja na ratničkim veštinama, neki istraživači ga smatraju predstavnikom vojne feudalne aristokratije. Njegovo drugo bitno delo je Pravnički kompendijum (Πονημα νομικον η τα συνοψις πραγματικη). Bio je i advokat u Carigradu i predsednik ratnog suda u vreme Mihaila VII. Postoji i Διαταξις, dokument o osnivanju doma za siromašne, što je takođe njegova zasluga, koji je interesantan za kulturnu istoriju XI veka. 16. NIKIFOR VRIJENIJE (1062. – 1136./7.) Rođen je 1062. u Adrijanopolju. Bio je unuk ili sin istoimenog dračkog stratega i neuspešnog uzurpatora. Pripadnik je značajne i uticajne vizantijske porodice. Od cara Aleksija I Komnina dobio je titulu cezara. Aleksije ga je i oženio svojom kćerkom Anom Komninom, čiji je prvi verenik, Konstantin Duka, rano umro. Ana je terala Nikifora da zauzme presto i potisne njenog brata Jovana Komnina. Nikifor se odlikovao strateškim i administrativnim sposobnostima, ali je bio i obrazovan čovek. Na molbu tašte, carice Irine, počeo je da piše o vladavini svoga tasta, Aleksija I. Nikifor ukratko opisuje istoriju Komnina, počev od dolaska na presto Isaka I. Postaje detaljniji od vremena Romana IV Diogena, ali se zaustavlja već usred vlade Nikifora III Votanijata. Hteo je da opiše dela Aleksija I, ali ga je sprečila smrt. Njegovo delo zove se „Istorijska građa“ (Υλη ιστοριας) i ima 4 knjige, ali to nije samo skup materijala, već napisana istorija. Ono što odvaja njegovu istoriju od ranijih je to što to više nije istorija pojedinih careva, već prikaz borbe i nadmetanja interesa najuticajnijih vizantijskih porodica: Komnina, Duka, Vrijenija. To je i neka vrsta porodične hronike, sadrži čitav niz

- 12 74

Vizantijska istoriografija životnih scena, dinamično prikazane situacije, čak i izvesnu romanesknost (u to vreme se i pojavljuju romani). On uvodi čitav niz novih lica, a ne bavi se samo nizanjem imena koja opterećuju čitaoca. Insistira na karakteristikama koje su svojevrsne viteške osobine: ranije su se hvalite pobožnost i pravednost, a od ovog vremena je važna ratnička veština. Aleksije nije jedini junak. Romaneskno je insistiranje na viteškim osobinama i opis braka između Aleksija i Irine. Nikifor ističe i Aleksijeve mane i iznosi kritike na njegov račun. Osim pisanih izvora, Nikifor je koristio i zvanične izveštaje i pripovedanja starijih savremenika. Njegovo delo predstavlja deo literarne epohe renesanse epohe Komnina. Tendencija za arhaiziranjem kod njega nije tako jaka kao kod Ane Komnine, ali u sveukupnom utisku, zaostaje daleko iza njenog. Inače, stil mu je harmoničan i elegantan, i prepoznaje se uticaj Ksenofontove „Anabaze“. 17. ANA KOMNINA (1083. – posle 1147.) Epoha Komnina može se smatrati zlatnim vekom vizantijske istoriografije, i to pre svega zbog dela Ane Komnine, Jovana Kinama i Nikite Honijata. Kao vizantijska princeza – kći Aleksija I i supruga Nikifora Vrijenija, koji je imao titulu cezara, Ana Komnina je bila vrlo ambiciozna. Trudila se da Nikifor nasledi Aleksija na prestolu, zbog čega je čak organizovala atentat na svog brata, Jovana II Komnina. Nakon tog neuspelog atentata, otišla je u manastir, gde se posvetila naučnim studijama. Tu je nastalo i njeno istorijsko delo, „Aleksijada“, u kojima je prikazala život i vladavinu svoga oca, a sebe predstavila kao mučenicu. „Aleksijada“ ima 15 knjiga i predstavlja dopunu i nastavak Vrijenijeve „Istorijske građe“. Ovo znamenito delo obrazovane i inteligentne vizantijske princeze, verzirane u starogrčkoj istoriji, poeziji i filozofiji, predstavlja ne samo značajan spomenik vizantijskog humanizma, već i prvorazredni istorijski izvor, jer daje podroban prikaz ponovnog jačanja vizantijskog carstva, prvog krstaškog rata, ratova sa Normanima i turskim nomadskim plemenima na severu, ali i prvih borbi sa Raškom. Anino obožavanje oca, njena porodična gordost i predubeđenja prema Latinima čine da je, i pored toga što ističe svoju objektivnost, ipak u mnogim stvarima puna predrasuda. Panegirički ton ovog dela, i drugi nedostaci, naročito hronološka nesigurnost, nadoknađeni su bogatstvom i raznovrsnošću podataka, do kojih je učena princeza dolazila zahvaljujući svome položaju, zbog kog je mogla da koristi građu iz carske arhive, izveštaje carskih vojskovođa i slične dokumente. Pošto je pisala dosta kasno, za vreme svog bratanca Manojla I, udaljenost od događaja izaziva hronološku nepreciznost. Ana je bila obrazovana neposredno na antičkim uzorima: bila je dobar poznavalac antičke književnosti (Homera, Herodota, Tukidida, Aristofana, Polibija) i Biblije.

- 13 75

Vizantijska istoriografija Poznavala je mitologiju, geografiju i istoriju, vladala je retorikom i dijalektikom, bila upućena u u platonsku i aristotelsku filozofiju. Pokazuje se kao humanista. Najviše se ugleda na Tukidida i Polibija. Jezik joj je vrlo daleko od narodnog, podređen idealu aticizma. Izbegava upotrebu vulgarnih imena i oblika, što često otežava pravilno tumačenje. 18. JOVAN KINAM (posle 1143. – oko 1230.) Još jedan predstavnik zlatnog doba vizantijske istoriografije. Poreklom iz otmene porodice, u mladosti je dobio retorsko obrazovanje. Bio je sekretar i poverljivi prijatelj cara Manojla I, koga je pratio na mnogobrojnim ratnim pohodima. U delu govori o periodu od 1118. do 1176, kada se izlaganje prekida, verovatno zbog oštećenja spisa, jer je sačuvano u samo jednom rukopisu iz XIII veka. Delo mu se zove „Izvod“ (Επιτομη) i počinje prikazom smrti Aleksija I, ukratko opisuje vladavinu Jovana II i prelazi na period Manojla I. Za ovaj period, Kinam je većim delom i sam bio svedok, a i izvore je brižljivo koristio, tako da su njegovi podaci uglavnom tačni. Ističe se i jasnoćom i konciznošću. Jezik mu je štur, pomalo arhaičan, naročito u upotrebi imena antičkih naroda. Treba istaći i njegova vojnička interesovanja. 19. NIKITA HONIJAT (sredina XII v. – do 1213.) Treći i poslednji predstavnik zlatnog doba vizantijske istoriografije. Rodom je iz Hone u Frigiji, i mlađi je brat Mihajla Honijata, arhiepiskopa atinskog. Studirao je u Carigradu, pod bratovljevom kontrolom, a zatim stupio u državnu službu i stigao do položaja logoteta των σεκρετων (šta god to značilo, nema u rečniku). Posle 1204. pobegao je u Nikeju, gde je takođe stekao vodeći položaj na dvoru. Njegovo istorijsko delo zove se „Χρονικη διηγησις“, ima 21 knjigu, i nastavljajući Anu Komninu i Jovana Zonaru, obrađuje period od 1118. do 1206, i to prema vladavini pojedinih careva. Njegovo delo, kao i delo njegovog savremenika Kinama, obiluje važnim podacima, ne samo za istoriju Vizantije, već i ta istoriju okolnih zemalja, posebno Raške, koja se u tom periodu borila za nezavisnost. Slikovito i izvanredno živo prikazivanje stavlja ga, pored Psela, u red najbriljantnijih srednjovekovnih vizantijskih istoričara. U dodatku, koji se obično navodi kao „De statuis“ ili „De signis“ govori o umetničkim delima glavnog grada koja su uništili Latini (IV krstaški rat). Delo je sačuvano u opširnoj i kraćoj verziji. Delo je svakako ponovo obradio posle 1204, ali ga nije završio. Među njegovim izvorima treba spomenuti Jovana Kinama i Evstatija, mitropolita solunskog, koji je vrlo živo opisao normansko zauzeće Soluna 1185. Sačuvane su i neke njegove besede i nekoliko pisama, pesma povom svadbe Isaka Anđela sa Margaretom Mađarskom, zatim Panoplija, obično nazvana Θεσαυρος ορθοδοξιας, u kome u 27 knjiga raspravlja o raznim jeresima i dogmatskim

- 14 76

Vizantijska istoriografija sporovima sve do svog vremena, i prigodni spisi, koji pružaju važne podatke o događajima ovog perioda, npr. o postanku drugog Bugarskog carstva i prilikama posle latinskog osvajanja. XIII vek 20. GEORGIJE AKROPOLIT (1217. – 1282.) Rodio se u Carigradu, ali je 1233. otišao u Nikeju. Studirao je zajedno sa prestolonaslednikom Teodorom II Laskarisom (kome je kasnije bio vaspitač (!?), kaže Ostrogorski). Za vreme Teodorove vlade zauzimao je važne položaje u državnoj službi i vojsci. Posle restauracije 1261. vratio se u Carigrad i u službi Mihaila VII Paleologa vršio važne diplomatske misije, a 1274. je kao veliki logotet predvodio vizantijsku delegaciju na saboru (o uniji) u Lionu. Mihajlo VII ga je, posle restauracije, bio postavio i za rektora reorganizovanog carigradskom univerziteta. Njegov istorijski spis zove se „Χρονικη συγγραφη“ i obuhvata period od 1203. (krstaški napad na Carigrad) do 1261. (restauracija). On je pravi istoričar Nikejskog carstva. Zahvaljujući položajima koje je zauzimao, poziva se dosta na lična saznanja i iskustva. Delo, čija je kraća parafraza sačinjena posle njegove smrti, predstavlja objektivan i pouzdan izvor. Napisao je i nadgrobnu besedu Jovanu III Vatacu i nekoliko manjih retorskih i teoloških spisa. XIII i XIV vek daju značajan doprinos vizantijskoj istoriografiji. Tada žive i pišu dva najveća polihistora poslednjih stoleća Vizantije: Georgije Pahimer i Nikifor Grigora. 21.

GEORGIJE PAHIMER (1242. – 1310.)

Pahimer je dete Nikejskog carstva. Rodio se u Nikeji, ali je živeo u Carigradu, i kretao se u krugu uglednih naučnika i političara: Georgija Akropolita, Georgija Kipriota i drugih. Zauzimao je visoke državne i crkvene položaje. Bio je najveći političar svog doba. Njegovo delo „Istorija“ (Συγγραφικαι ιστοριαι) u 13 knjiga opisuje radoblje od 1261. do 1308. U uvodu ovog dela, nastavljajući Akropolita, ukratko opisuje period od 1255. do 1261. Savremenik je događaja koje opisuje i njegovo delo predstavlja jedino opširno delo grčkog istoka tog doba. Pošto je pod snažnim uticajem teoloških gledišta, unosi u delo ton teološke polemike, koji je bio poznato samo ranovizantijskim crkvenim istoričarima i hroničarima. Delo ima veliku vrednost i za istoriju crkvene unije. O odnosu prema Zapadu, Pahimer ima izrazit grčko-pravoslavni stav i oštro odbija uniju sa rimskom crkvom.

- 15 77

Vizantijska istoriografija Pahimer daje i važne podatke o Srbiji u to vreme, i južnim Slovenima uopšte, mada o svima govori sa potcenjivanjem i prezirom, što je karakteristika i drugih vizantijskih pisaca ove epohe. Daje podatke i o srpsko-vizantijskim odnosima u doba uspona Srbije za vreme kralja Milutina, turskom osvajanju Male Azije i pustolovinama Katalanske kompanije. Njegov stil je arhaizirajuć, a jezik težak i ima mnogo neologizama. Već u XIV veku napravljena je skraćena verzija njegove „Istorije“. Osim „Istorije“, napisao je o retorske sastave (deklamacije), progymnasmata, spis o kvadrivijumu, egzegetski pregled Aristotelove filozofije, parafraze uz govore i pisma Dionizija Areopagite, mnogobrojna pisma i autobiografiju u heksametru. 22.

NIKIFOR GRIGORA (1290./91. – 1359./60.)

Rodom je iz pontske Herakleje, a sa dvadeset godina je došao u Carigrad, gde je bio učenik carigradskog patrijarha Jovana XIII Glikisa i Teodora Metohita. Godine 1326. bio je poslanik na srpskom dvoru. Ubrzo nakon toga (1328.) pa je u nemilost, i od tada se posvetio svojim studijama. Značajnu ulogu je odigrao prilikom pregovora o uniji. Bio je aktivan učesnik isihastičkog spora i Palamin protivnik, zbog čega je od 1351. do 1355. bio zatvoren u manastir Hora. Grigora je jedan od najznačajnijih i najplodnijih naučnika tog perioda. Bavio se teologijom, filozofijom, astronomijom, retorikom, gramatikom. Njegovo istorijsko delo je „Istorija Romeja“, tj. „Rimska istorija“ (Ρωμαικη ιστορια), ima 37 knjiga i obrađuje period od 1204. do 1359. Period u kome je živeo i stvarao opisano je u 30 knjiga. Njegovo istorijsko delo bogato je raznovrsnom građom. Naročito treba istaći njegove podatke o unutrašnjoj strukturi države i ekonomskim prilikama, kojima srednjovekovna istorija obično ne poklanja gotovo nikakvu pažnju. Grigora dosta pažnje posvećuje i Srbiji, koja je u to vreme najveća sila na Balkanu. Njegovo prikazivanje je živo, i vesti uglavnom verodostojne. Tek kad prelazi na sporove oko isihazma, u kojima je i sam vrlo aktivno učestvovao, njegovo pisanje gubi objektivnost i postaje prenatrpano citatima i opterećeno tendencioznošću. Osim ovoga, napisao je i „Disputaciju sa Varlaamom“ (koja mu je donela priličan ugled), 2 Αντιρρετικοι (opovrgavanja) protiv Palame, mnogobrojna pisma i govore, školske deklamacije, biografije, nekrologe, podsetnik o reformi izračunavanje uskršnjih praznika (Computus paschalis), filološke egzegeze i gramatičke i astronomske spise, hagiografske spise (koji su jedno vreme bili čitani u crkvama, ali to je ukinuto kada je osuđen kao jeretik). 23. JOVAN VI KANTAKUZIN (1292. – 1383.) – drugi car istoričar Prvobitno je imao titulu velikog domestika, a za cara se krunisao 1341, osvojio Carigrad 1347, i naposletku, u velikoj nevolji pozvao u pomoć Turke, koji su se tada

- 16 78

Vizantijska istoriografija prvi put učvrstili u Evropi. Pošto je 1354. bio primoran da abdicira, zakaluđerio se u manastiru Mangani u Carigradu, i dobio monaško ime Joasaf. Tu je pod pseudonimom Hristodopulos napisao delo „Istorija“ (Ιστοριαι) u 4 knjige, u kome opisuje period između 1320. i 1356, a povremeno se poziva i na kasnije događaje, sve do 1362. Pošto opisuje period u kome je vladao, delo delimično ima apologetske ciljeve: svoju delatnost izlaže u povoljnoj svetlosti, a zataškava neke nezgodne činjenice, ali ipak daje pouzdane podatke. Veliki značaj ima ono što Kantakuzin piše o svom boravku u Srbiji i pregovorima sa carom Dušanom. Dok je bio car, napisao je i parafrazu prvih pet knjiga Aristotelove „Nikomahove etike“, niz teoloških spisa, spise u odbranu palamizma protiv Prohora Kidona i Isaka Argira, apologiju hrišćanstvu u poređenju sa islamom i spis protiv Jevreja. XV veka Poslednjem stoleću vizantijskog carstva pripadaju Laonik Halkokondil, Duka i Georgije Sfrances, koji pišu tek posle propasti Vizantijskog carstva. Njihova dela se bitno razlikuju od ranijeg istoriografskog stvaralaštva, pre svega tematikom, a zatim kompozicijom i jezikom. Svi su bili SAVREMENICI I SVEDOCI PADA CARIGRADA (1459.), i zato se kod njih kao glavna tema javlja pobeda i širenje Osmanlijskog carstva. 24.

LAONIK HALKOKONDIL (oko 1425. – oko 1490.)

Jedini je istoričar Atinjanin. Bio je učenik Georgija Gemista Plitona (filozofahumaniste) u Mistri. Peloponez je napustio oko 1460. Možda je identičan sa Lanikom sa Krita, koji je prvi izdao Homerovu Batrahomiomahiju 1486. u Veneciji. Njegovo istorijsko delo u 10 knjiga zove se „Prikazi iz istorije“ (Αποδειξεις ιστοριων) i obrađuje period od 1298. do 1463. U centru dela su Turci, što je sasvim novo gledište u vizantijskoj istoriografiji, i podseća na Herodotovu koncepciju istorije (prikazivanje faza sukoba između ukorenjenih suprotnosti), a Herodotovo podražavanje može se primetiti i u mnogobrojnim ekskursima u samom delu, npr. o Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj. Za razliku od vizantijskih istoričara prethodnih perioda, prema balkanskim narodima i njihovoj borbi sa Osmanlijama ne govori sa prezrenjem, već ih smatra sapatnicima Vizantinaca. Pošto je mnogo godina proveo na dvoru morejskih despota, on detaljno opisuje i događaje na Peloponezu, važne za istoriju Vizantije u XV veku. Na samom početku daje kratak pregled svetske istorije, od starih Asiraca do postanka Osmanlijskog carstva, a zatim detaljno prikazuje epohu osmanlijskih osvajanja i propasti Vizantije. Delo se završava zauzećem Lezbosa 1463.g, a napisano je, izgleda, tek 80-ih godina XV veka.

- 17 79

Vizantijska istoriografija Odlikuje se literarnom veštinom i nesumnjivim smislom za istoriju. U jeziku i stilu, uzor mu je Tukidid. Koristio je i turske izvore. Pouzdan je kao izvor, ali su mu hronološki podaci veoma oskudni. 25. DUKA (1400. – 1470.) Njegovo kršteno ime nije poznato. Bio je rođen u Maloj Aziji, kao pripadnik stare aristokratske porodice. Bio je naklonjen Zapadu. Oko 1421. bio je sekretar Đenovljanina Adorna, a kasnije u službi porodice Gateluci na Lezbosu. Njegovo istorijsko delo sačuvano je bez naslova. Obrađuje period od 1391. (poslednja tri cara Paleologa) do 1462. (Mehmed II osvaja Lezbos). I on, kao i Halkokondil, prvo daje kratak pregled svetske istorije, od stvaranja sveta i Adama, pa do 1204. nabraja vladare, zatim opisuje nadiranje Osmanlija i period u kome su vladala poslednja tri cara iz dinastije Paleologa, a završava osvajanjem Lezbosa od strane Mehmeda II. Događaje u vezi sa pojavom i širenjem Osmanlijskog carstva izlaže sve do 1402.g. odn. do Bajazidove propasti, a onda se vraća vizantijskoj istoriji u užem smislu. Ističe se živim pripovedanjem i objektivnim načinom prikazivanja, i vrlo je pouzdan kao izvor. Piše narodnim grčkim jezikom. Njegovo delo je sačuvano i u italijanskom prevodu. Inače je sačuvano u samo 2 rukopisa. Najsadržajniji je i najpouzdaniji od ove trojice. 26. GEORGIJE SFRANCES (1401. – 1473.) Imao je značajnu ulogu na dvoru Konstantina Paleologa, despota peloponeskog i poslednjeg vizantijskog cara; bio je namesnik u gradovima Patrasu, Selimbriji i Mistri, 1451. postao je veliki logotet u Carigradu. Vodio je mnogobrojna izaslanstva na istok i zapad, a na kraju je stupio u jedan manastir na Krfu, i dobio monaško ime Grigorije. Njegov istorijski spis se zove „Chronicon“ i sastoji se od 2 dela, koji se zovu „Chronicon minus“ i „Chronicon maius“, koji (ukupno) obrađuju period od 1413. do 1478. „Chronicon minus“ je delo manjeg obima i pisano narodnim jezikom. Ukratko obrađuje ceo navedeni period, po hronološkom redosledu zbivanja i predstavlja vrlo dragocen izvor za period vladavine Paleologa, i to posebno zbog svoje stvarne hronološke tačnosti. Naučnici ovo delo smatraju autorovim dnevničkim zabeleškama. „Chronicon maius“ obrađuje u četiri knjige duži period, od 1258. do 1478. Za period od 1413. oslanja se uglavnom na „Chronicon Minus“, ali je jezik podređen aticističkom idealu. Kao intiman prijatelj carske porodice i visoki dostojanstvenik na dvoru poslednjih Paleologa, Sfrances zadržava tradicionalno gledanje na istoriju, usredsređujući svu svoju pažnju na carski dvor u Carigradu i despotski dvor u Mistri. Za razliku od Duke,

- 18 80

Vizantijska istoriografija naklonjenog Zapadu, on je ogorčeni protivnik Latina i crkvene unije. Njegovo delo ima karakter hronike, koja uglavnom ređa činjenice i naročito insistira na tačnosti hronoloških podataka. HRONIKA Ako ne računamo crkvene istoričare IV veka, nrp. Evsevija iz Cezareje, ili Isihija iz Mileta, koji je, verovatno sredinom VI veka, ostavio jednu hroničarski pisanu „Svetsku istoriju“, od koje je sačuvan samo jedan (bitan) odlomak „Osnivanje Carigrada“, prvi vizantijski hroničar u pravom smislu te reči, odn. predstavnik vizantijske monaške hronike, jeste 27.

JOVAN MALALA

O Malali (malal – retor, advokat) zna se tek toliko da je poreklom iz sirijske Antiohije, najverovatnije grcizirani Sirijac, i po pozivu retor. Možda je identična ličnost sa carigradskim patrijarhom Jovanom. Živeo je, po svoj prilici, u VI veku, za vreme careva Anastasija I, Justina I, Justinijana i Justina II. Kada su Pesijanci 540. zauzeli grad, preselio se u Carigrad, gde je i umro posle 574. Njegovo delo je „Hronika sveta“ (Χρονογραφια), u 18 knjiga, koja opisuje period od egipatske istorije do Justinijanove epohe (573.). Prvih 17 knjiga sastavio je, verovatno, još u Antiohiji, dok je poslednju napisao u Carigradu. Posle Evsevije sasvim sumarne hronike, Malala je autor prve veće hrišćanske monaške hronike u Vizantiji. Pošto je pisana prvenstveno za monahe i prosečno obrazovane laike, sa izrazito hrišćanskom, skoro apologetskom tendencijom, na κοινη dijalektu, prožetom dimotičkim elementima, postala je jedna od najčitanijih knjiga svoga doba, a ujedno i začetnik velikog niza hronika. Cilj mu je da poučava kroz zabavu. Prevođena je i na jezike vizantijskih suseda, naročito značajnu ulogu imala je među Slovenima (slovenski prevod iz X/XI veka daje potpuniji tekst). Sam kaže da je njegovo delo zasnovano na mnogim izvorima: pesme, drame, čak i mitovi, za njega su dokumenti iste vrednosti, ali svi su iz druge ruke, a koristio je i usmenu tradiciju. Mit prikazuje kao istoriju, a poneki bitan istorijski događaj svodi na fabulu. Grčku kulturu i filozofiju prikazao je u hristijanizovanom obliku. Koristio je „Eneidu“ i Tita Livija i davao im hrišćanska tumačenja i obeležja. Stil mu je jednostavan: rečnik i gramatički sklop rečenica odaju govorni, narodni jezik, ima i dosta latinskih izraza. U celoj hronici ima oko 70 ličnih opisa. Kao istorijski izvor, pouzdane su samo poslednje dve knjige (za VI v.) u kojima govori kao savremenik. 28. JOVAN ANTIOHIJSKI, drugi značajniji hroničar, pripada krugu sirijskopalestinskih književnika VI / VII veka.

- 19 81

Vizantijska istoriografija 29. USKRŠNJA HRONIKA (VII vek) (Chronicon paschale) je monumentalno hronografsko delo. Navodi se i kao Chronicon Constantinopolitanum, Chronicon Alexandrinum, Fasti Siculi, a naziv „Uskršnja“ dao joj je vizantolog Dikanž u XVII veku. Prvobitno obrađuje period od Adama do 629, mada se u očuvanim rukopisima završava 627, ali je kraj izgubljen. Nastala je u carigradskoj sredini. Sastavljena je između 630. i 640.g. Tih godina se vodila živa polemika oko crkvenog kalendara i jedno od glavnih pitanja je bilo izraćunavanje tačnog datuma Uskrsa (na Nikejskom saboru 325. doneta je odluka da se Uskrs nikada ne poklapa sa jevrejskom Pashom). Od ostalih spisa izdvaja se po tome što su u njoj spojene kalendarske rasprave sa hroničarskim zabeleškama. Sastavljač, čije ime nije poznato, pripadao je crkvenom kleru. Delo je kompilacija koja prepisuje razne izvore: Julija Afrikanca i Bibliju za najstarije doba, Evsevijeve Kanone, Fasti consulares za period rimske republike, razna acta martyrum, aleksandrijske i antiohijske tabulae paschales. Primenjen je vizantijski način računanja vremena, iako sa neznatnom razlikom od prave vizantijske ere. Svetska era u ovoj hronici počinje 21. marta 5507, a docnija prava vizantijska era 1. septembra 5508. p.n.e. Bila je, kao i Malalina hronika, veoma čitana u vizantijskom svetu, kao i kod južnih Slovena. Od velike važnosti je opis avarsko-slovenske opsade Carigrada 626, koji se odlikuje konkretnošću i podrobnošću. Stilski je prilično primitivna. U sadržaj ove obimne hronike ulaze: nabrajanje biblijskih otaca, proroka, sveštenika i kraljeva; asirsko-vavilonskih, persijskih, aleksandrijskih, rimskih i vizantijskih vladara, rimskih konzula, svih poznatih naroda kao Nojevih potomaka, velikih reka, planina, gradova, potresa, pomračenja Sunca, poplava, epidemija kuge, gladi, jakih grmljavina, pojava kometa, požara, dvorskih spletki i ubistava, progona hrišćana, čuda mučenika, borbi sa jereticima, pobuna gradskih dema, javnih proslava, prenosa svetačkih moštiju, carske izgradnje crkava, naivnih etimologija... VIII – IX vek 30.

TEOFAN ISPOVEDNIK (vrhunac ranovizantijske hronike)

Rođen je oko 760. u uglednoj carigradskoj činovničkoj porodici. Bio je vrlo pobožan i asketa. Bio je i oženjen, ali je rano napustio svetovni život i povukao se u manastir Kizik, koji je sam osnovao. Kao vatreni protivnik ikonoklazma za vreme Lava V, zatvoren je i poslat u progonstvo na Samotraku, gde je i umro 818. Pravoslavna crkva ga slavi kao svetitelja. Po želji svog prijatelja, Georgija Sinkela (?), Teofan je nastavio njegovu „Svetsku hroniku“ koja je dopirala do Dioklecijanovog doba. Teofanovo delo „Hronografija“ obuhvata period od 284. do 813. Izvori, koje ne navodi, su mnogobrojni: za V v. je - 20 82

Vizantijska istoriografija koristio crkvene istorije Sokrata, Sozomena i Teodorita, za Iraklijevo vreme Malalu, Prokopija, Agatiju, Jovana iz Efesa, Teofilakta Simokatu, Uskršnju hroniku. Osobenost mu je što vreme računa po tzv. aleksandrijskoj eri, koja počinje 5. septembra 5493.g.p.n.e. Njegova „Hronografija“ je svojevrstan međaš između Malale i hronistike razvijenijeg tipa (Amartol, Manasa, Skilica, Zonara) Veliki značaj njegovog delaje u detaljno izrađenom i dosledno sprovedenom hronološkom sistemu, što je jedinstvena pojava u celoj srednjovekovnoj istoriografiji. Za pojedine vremenske periode daje tablice sa godinama od stvaranja sveta i Hristovog rođenja, sa imenima vizantijskih careva i persijskih, kasnije arapskih vladara, papa i vaseljenskih patrijarha. Ipak, to je tipična srednjovekovna hronika, bez učenosti, čak i bez istorijske objektivnosti u posmatranju. Sam Teofan je bio učesnik u epohalnim potresima vizantijskog društva: stradao je u ikonoklastičkom sukobu kao ikonofil. „Hronografija“ je pisana popularno, jezikom bliskim narodnom i imala je velikog uticaja na pozniju vizantijsku hroniku. I Zapad se sa njom rano upoznao, preko latinskog prevoda papskog bibliotekara Anastasija. Veoma je dobar izvor za Arabljane, ali ima i šturih informacija o Hunima i zapadnim narodima. 31. TEOFANOV NASTAVLJAČ On je daleko manje pouzdan kao istorijski izvor, i nije mnogo dobar u književnom smislu, pogotovo s obzirom na usiljeni, panegirički ton kada govori o pripadnicima Makedonske dinastije. To je hronika u 6 knjiga i obuhvata period 813.-961. U naslovu se navodi da je nastala po nalogu Konstantina Porfirogenita, a u uvodu nepoznati pisac navodi da je samo obradio materijal koji mu je car stavio na raspolaganje. Međutim, delo ima bar 3 autora i ne pripada celo Porfirogenitovom periodu. Prve četiri knjige (od kojih svaka obuhvata period vladavine po jednog cara: Lava V, Mihajla II, Teofila i Mihajla III) delo je nepoznatog autora Porfirogenitovog doba. Peta knjiga, tzv. „Vita Basilii“ predstavlja Porfirogenitovo delo, i to panegirik njegovom dedi Vasiliju, a šesta knjiga ima dva dela: prvi je obična kopija hronike Simeona Logoteta iz X veka, a drugi deo je samostalno delo nekog savremenika i ima veliku vrednost. Teofanov nastavljač se od prethodnika razlikuje po pristupu istorijskom materijalu: kod njega se javlja istorijska kritika – koja je do tada bila retka. Iz XI veka potiču i hroničarska dela 32. PATRIJARHA NIĆIFORA, koji je bio bolji kao teolog, nego kao istoričar. Potomak ugledne carigradske porodice, jedno vreme je, kao i njegov otac bio carski sekretar. Kao čovek velikog teološkog obrazovanja učestvovao je na VII vaseljenskom saboru (787.), a zatim se zakaluđerio. Između 806. i 815. bio je

- 21 83

Vizantijska istoriografija patrijarh. Predstavljao je umerenu liniju pravoslavne stranke. Kad se, u vreme Lava V, razbuktala ikonoklastička kontroverza, zauzeo je energičan stav protiv ikonoklasta, zbog čega je poslat u izgnanstvo, gde je i umro. Jedan je od najvažnijih teologa perioda ikonoklazma. Smatrao je da bi pobeda ikonoborstva mogla da uništi veru u Boga, kao i u vizantijski poredak. Posle pobede pravoslavlja, proslavljan je kao veliki patrijarh. Njegov učenik Ignjatije Đakon sastavio mu je žitije. Napisao je veći broj teoloških i dva istorijska spisa. “Istorija“ (tzv. Breviarum) je kratak spis koji obuhvata vreme od 602. do 769, a nastavlja se na Teofilakta Simokatu. Pored Teofanove hronike, to je jedina istorija tog doba. Pisana je popularno i namenjena je širem krugu čitalaca, jezik se odlikuje kratkoćom i jasnoćom. Drugo njegovo istorijsko delo je „Χρονογραφικον συντομον“, koje obrađuje period od Adama do 829, i ima veoma malu vrednost. Od dela u vezi sa ikonoklazmom, tu su: Apologeticus minor, Apologeticus maior, 3 knjige opovrgavanja, pobijanje Euzebijevog učenja o ikonama, 12 glava protiv ikonoklasta... Izuzetno je značajna hronika koju je napisao 33. GEORGIJE MONAH, poznatiji pod nadimkom (H)AMARTOL. U periodu vladavine Mihajla III (824. – 867.) napisao je „Kratku hroniku“, spis sa čisto monaškom notom, a polemički kada je reč o ikonoborstvu. Bio je fanatični ikonofil. Hroniku je završio tek posle careve smrti. Hronika dopire do 842. i izražava da nije zainteresovan za stil, već za istinu. Ne pokazuje naročito obrazovanje. Otvoreno piše protiv paganskih pojava, načina života i mišljenja, veoma je oštra prema svim jeresima, piše 11 redova pogrda protiv manihejaca, protiv Jermena (monofiziti), protiv ikonoboraca i islama. Delo je puno citata, a jezik je jednostavan. Od izvora je koristio Teofana i Malalu i neke crkvene istorije. Samostalnu istorijsku vrednost ima samo opis perioda 813. – 842, u kome se oslanja na usmeno predanje. Nastavljena je u X veku, pod imenom Georgijev nastavljač, i taj nastavak pokriva period od 842. do smrti Romana Lakapina 948. Hronika mu je prevedena na slovenski između 945. i 960. i pružila je Slovenima prva ozbiljnija istorijska saznanja, mimo Biblije. XI – XII vek Jovan Skilica (XI vek) i njegov kompilator Georgije Kedrin (kraj XI, početak XII v.) čine zanimljivu pojavu u oblasti hronografije. Skilica, kuropalat i protovestijar, zamislio je i napisao svoju hroniku kao povest vizantijskih careva. „Istorijski predgled“ Georgija Kedrina, verovatno monaha, vraća vizantijsku hronografiju njenom prvobitnom tipu, odn. kao i Amartol obuhvata i jevrejsku i ostalo orijentalnu istoriju, zatim rimsku, i na kraju, vizantijsku.

- 22 84

Vizantijska istoriografija

34. JOVAN SKILICA (XI vek) O njegovom životu se malo zna: bio je visoki carski dostojanstvenik, kuropalat i protovestijar u Carigradu. Njegovo delo je „Συνοπψις ιστοριων“ u kome se nadovezuje na Teofana i obrađuje period od 811. – 1057. U predgovoru daje važan pregled i karakteristike vizantijskih istoreiografskih dela, od kojih su neka izgubljena. Teofana hvali kao najpouzdanijeg istoričara, čak i Psela poredi sa njim, i to kritikujući ga kao nedoslednog, neobjektivnog i površnog. Pored zanimljive kritike Psela, pominje i neke druge istoričare: Genesija osuđuje zbog krakoće podataka, Lava Đakona zbog pristrasnosti i tendecioznosti. Smatra da je važno koristiti izvore, i da je važan i način izlaganja događaja. Njegovo delo je podeljeno po periodima vladavine određenih careva. Razne epizode izlaže hronološki. Najveći značaj njegove hronike je za period vladavine Vasilija II. Skilica je najvažniji izvor za istoriju Samuilovog carstva i njegove borbe sa Vizantijom. Njegovo delo ni do danas nije izdato u celosti. Bonski korpus se zadovoljio objavljivanjem Kedrinove hronike, u kojoj je prepisan glavni deo Skiličine. Pod Skiličnim imenom u Bonskom korpusu štampan je samo nastavak njegove hronije, za period 1057.- 1079, koji Kedrin nije preuzeo, ali koji, po novijim istraživanjima, čak ni ne pripada Skilici, već predstavlja komplicaiju nepoznatih autora i nema neku vrednost. 35.

GEORGIJE KEDRIN (kraj XI i početak XII veka)

Bio je kaluđer i mlađi Skiličin savremenik. I njegovo delo se zove „Συνοπψις ιστοριων“ i obuhvata period od stvaranja sveta do 1057, i kao što sam navodi, reč je o kompilaciji prethodnih dela. Glavni izvori su mu hronika Pseudo-Simeona, Georgije Monah i dr. Za period od 811. do 1057. gotovo doslovce je prepisao Skiličino delo. Obuhvata jevrejsku i ostalu orijentalnu istoriju, rimsku i na kraju, vizantijsku. Hronika samog Kedrina je potpuno nesamostalno delo, ali je zastupljeno u više od 12 rukopisa. Nije izdat prvobitni tekst, već samo jedna interpolirana (sa umetanjem delova teksta) verzija, u kojoj je dva puta filtriran Skilica. 36.

JOVAN ZONARA (XII vek)

Bio je visoki dvorski dostojanstvenik: veliki drungarije careve telesne garde i upravitelj kancelarije (protasekretis), posle čega se zakaluđerio na jednom od Prinčevskih ostrva, u manastiru svete Glikerije, gde je, na navaljivanje svojih prijatelja i napisao svoje delo. Njegovo delo se zove „Hronika sveta“ i obuhvata period do 1118. Ona zauzima najvažnije mesto među sličnim vizantijskim rukopisima, kako zbog proučavanja izvora, od kojih su neki za nas izgubljeni (važan je zbog korišćenja Diona Kasija), tako i zbog bogatstva građe. Hronika je kasnije mnogo prepisivana i prevođena za

- 23 85

Vizantijska istoriografija vreme renesanse na latinski, francuski, italijanski, pa i slovenski. Njegova hronika je ujedno i najobimnija, ima 18 knjiga i formalno je samostalnija i veštije sastavljena od većine prethodnih. Bio je i hroničar i teolog. Iako carski dostojanstvenik na dvoru Aleksija I, ima kritičan stav prema njemu. Zamera mu sklonost prema novotarijama, što uvodi promene i što se ne ponaša kao osoba kojoj je carstvo povereno na čuvanje, već kao despot. Zonara je i najstariji od trojice kanonista XII veka (druga dvojica su Aristen i Valsamon). Njegov veliki komentar apostolskih kanona, sinoda i crkvenih otaca predstavlja jedan od najznačajnijih radova vizantijske kanonistike. Napisao je i „Kanon u čast Bogorodice“, objašnjenja uz pesme Grigorija iz Nazijansa, izgubljene pesme o ishodu Sv. Duha, delo koje objašnjava crkveno-poetsku terminologiju (kanon, irmos, tropar, oda), sa objašnjenjima kanona Jovana Damaskina. 37.

KONSTANTIN MANASA (XII vek)

Bio je mitropolit u Navpaku i pisac iz dvorskih krugova cara Manojla I Komnina. On je autor svetske hronike u obliku romana, i to u političkom stihu. Počinje, naravno, stvaranjem sveta, do smrti Nikifora Votanijata i proglašenjem Aleksija I za cara. Dopire do 1081.g. Nastalo je na podsticaj svastike cara Manojla I, Irene, i u Vizantiji je dosta čitano, mada delimično i u proznoj obradi. Prevedno je i na neke slovenske jezike. Među autorovim izvorima nalazi se i hronika kojoj su se služili Jovan Zonara i Teodor Skutariot, koja je izgubljena. Hronika nema veliku istorijsku vrednost, ali je kuriozitet što uvodi politički tih (petnaesterac) u ovaj žanr. Nije sačuvana u celini, već su poznati samo odlomci iz dve antologije. Od njegovog romana u 9 knjiga „O ljubavi Aristandra i Kaliteje“ takođe su poznati samo fragmenti. Napisao je i besedu u čast cara Manojla I, posmrtni govor Nikiforu III Votanijatu, biografiju u petnaestercu pesnika Opijana, monodiju povodom smrti Teodore, žene Jovana Kontostefana (utešni govor njenom suprugu), i tzv. „Hoidoporikon“, itinerer putovanja izaslanstva za Jerusalim prilikom traženja neveste za Manojla I, ekfraze (opise) npr. lova na ptice. Napisao je i veliku moralističku centuriju sa preko 900 stihova. Da je imao moralizatorske tendencije vidi se i u romanu Aristandar i Kaliteja. 38.

MIHAILO GLIKA (XII vek)

Bio je sekretar na carskom dvoru. Umro je nešto pre 1204. Godine 1159. je bio uhapšen i oslepljen jer je kritikovao astrološke sklonosti cara Manojla I. Bio je i u sukobu sa crkvom zbog pitanja euharistije. Iz tamnice se caru obratio pismom u političkom stihu, u kome je upotrebio razne elemente narodnog jezika, i koje predstavlja jedan od najstarijih dokumenata grčkog narodnog jezika. U svojim ostalim delima, služio se književnim jezikom i uzvišenim stilom.

- 24 86

Vizantijska istoriografija

Njegova „Hronika sveta“ (Βιβλος χρονικη) obuhvata period do 1118.g. Često izostavlja važne događaje, ali ubacuje ekskurse prirodno-istorijskog ili teološkog karaktera, za šta je koristio spis „Fiziolog“ i teološke pisce. Citira Elijana i roman „Varlaam i Joasaf“, ali i Psela i žitije patrijarha Ignjatija. Kad koristi izvore, preuzima ih doslovno, a koristio je Skilicu, Kedrina, Psela, Zonaru i Manasu. Nameravao je da napiše i istoriju sveta za mlade. U velikoj zbirci teoloških pisama „O teškim mestima u Sv. pismu“ javlja se kao najživlji i najoriginalniji viz. egzegeta XII veka. Ovih 90 rešenja ponegde se neopravdano pripisuju Zonari, verovatno jer je Glika bio u sukobu sa crkvom. 39.

TEODOR SKUTARIOT (XIII vek)

Pripadao je krugu prijatelja Teodora II Laskarisa. Podržavao je politiku unije koju je vodio Mihajlo VIII. Postao je mitropolit u Kiziku i 1227. došao u Rim kao izaslanik. Kasnije su ga, kao pristalicu unije, progonili i smenili. Pored dopuna uz istorijsko delo Skilice i Akropolita, on je sačinio i jednu kompilaciju svetske istorije, koja se takođe zove „Συνοπψις ιστοριων“ i koja dopire do 1261, odn. ponovnog zauzeća Carigrada. Delo je bilo poznato pod imenom „Synopis Sathae“ On je možda i autor knjiga 17-22 Panoplija Nikite Honijata, a moža je samo pronalazač dela. 40.

MOREJSKA HRONIKA (XIV vek)

Autor ove hronike je nepoznata, ali je možda bio neki helenizovani Franak, jer pokazuje mnogo predrasuda prema Grcima. Nastala je u prvoj polovini XIV vek. Napisana je u stihu, političkom petnaestercu, kojih ima više od 9 hiljada. Obrađuje period franačke vlasti na Peloponezu, od 1204. do 1292, a uvodu ukratko pominje i prvi i četvrti krstaški rat. Najvažniji je izvor za ovaj period. Pored toga, ona je i spomenik mešanja zapadne i vizantijske kulture, i grčkog narodnog jezika, pod snažnim uplivom franačkog. Sačuvana je u dve verzije, i to na narodnom grčkom jeziku i u prevodima na starofrancuski, italijanski i aragonski. 41. MIHAJLO PANARET (XV vek) Njegovo delo je „Hronika Trapezuntskog carstva“, koje obuhvata period od 1204. do 1426, i opisuje poslednje događaje u Vizantiji, pred pad pod tursku vlast. Značajna je jer o Trapezuntskom carstvu postoje oskudni podaci.

- 25 87

Vizantijska istoriografija HAGIOGRAFIJA VI vek 42. KIRIL SKITOPOLJSKI Najznačajniji je hagiograf VI veka. Bio je kaluđer iz Palestine (Skitopolj), a kasnije je otišao u oblast Jerusalima, veliku Lavru sv. Save. Napisao je zbirku žitija palestinskih kaluđera, koja su vrlo važna za unutrašnju istoriju palestinskog monaštva. Najznačajnije od njih je „Žitije sv. Save“, njegovog duhovnog oca, koje je pisano u religioznom, hagiografskom duhu, ali je istorijski verodostojno. On, pre svega, piše o licima i događajima čiji je savremenik, a piše veoma živo, zahvaljujući svom daru za posmatranje i sposbnosti uživljavanje, ne gubeći na jasnoći prikazivanja. Takav je i u drugim spisima, među kojima su „Žitije sv. Evtimija“ (osnivača kinovitskog manastira čiji je sabrat bio), „Žitiju Jovana Isihasta“ i „Žitiju sv. Kirijaka“. VI – VII vek 43. JOVAN MOSH zvani EUKRATA Bio je palestinski kaluđer, lutalica i asketa. Godine 604, zbog najezde Persijanaca, iz Jerusalima beži u Antiohiju, pa sa prijateljem Sofronijem i u Rim, gde je i umro. Njegovom glavno delo je „Duhovna livada“ (ponegde se navodi i kao „Lug duhovni“), u kome opisuje čutavu galeriju stvarnih osoba, pustinjaka i drugih, koje je na svojim putovanjima sretao. Naišlo je na veliki odziv u slovenskim, latinskim i orijentalnim zemljama. Sa Sofronijem je napisao i prvo žitije Jovana Milosrdnog. IX – X vek Istorijska istina preovlađuje i u žitija IX i X veka, u periodu čije je veliko finale delo 44. SIMEONA METAFRASTA, koji se bavio velikom poduhvatom prikupljanja i sređivanja dotadašnje istorijske građe. Rođen u vreme vladavine cara Lava VI, bio je logotet za vreme careva Nikifora Foke, Jovana Cimiskija i Vasilija II. Život je završio kao monah, a ubrzo je proglašen i za svetitelja. Njegovo glavno delo je zbornik „Minologion“ (Mesecoslov), koje ima 10 knjiga za 9 meseci (mesci od septembra do decembra nisu obuhvaćeni (!?)). U načelu, za svaki dan uzima po jedno žitije i unosi ga u zbornik, posle izvesne prerade, skraćenja ili proširenja. Sadrži ukupno 148 tekstova o svetiteljima. Praznici Gospodnji su izostavljeni. Pisao je i pesme, crkvene i neliturgijske, sastavio je i izvode iz dela crkvenih otaca, sopstvene asketske pouke i besede. Identičan je sa Simenom Magistrom

- 26 88

Vizantijska istoriografija Logotetom, hroničarom iz sredine X veka, čija „Hronika od stvaranja sveta do Justinijana“ je sačuvana pod raznim imenima. XI vek Krajem X ili na samom početku XI veka, nezavisno od Metafrastovog zbornika, nastaje još jedan hagiografski zbornik, tzv. „Minologion cara Vasilija“, nepoznatog autora. On je podeljen na dva dela, na zimsku i letnju polovinu godine, i ima oko 800 kratkih žitija, čija građa je ujednačena po obimu. Nešto kasnije, u drugoj polovini XI veka, Carigrađanin Petar sastavlja svoj zbornik, ne koristeći Vasilijev. „Petrov sinaksar“ je veći od Vasilijevog i žitija nisu iste veličine. Vrlo sličan ovome je „Sirmundov sinaksar“ iz druge polovine XI veka. XII vek Posebne redakcije odnose se na Vasilijev zbornik: redakcija Konstantina, episkopa Mokise u Kapadokiji, je sa početka XII veka, a u drugoj polovini XII veka, na osnovu „Petrovog sinaksara“ sastavljen je potpuno nov tip hagiografskog zbornika, tzv. stihovano-metrička redakcija, sa neravnomernim sastavima i kratkim stihovima ispred svakog žitija. U ovoj redakciji su verovatno učestvovali pesnik Hristifor Mitilenski i Mavrikije, đakon Velike crkve u Carigradu. Obe redakcije Minologiona tj. Sinaksara su prevedene na slovenski i uticali su vrlo mnogo na istorijsku i hagiografsku literaturu slovenskih naroda.

- 27 89

__________________Vizantijska učena proza______________________ UČENA PROZA Vizantijska učena proza je vrlo raznovrsna i heterogena po svom sastavu i vrlo neujednačena po kvalitetu. Nikada nije mogla da dostigne visinu pesništva, čak ni profanog, ili teološke književnosti i istorije; filosofija je zanemarena, jer je teologija apsorbovala svu filosofsku misaonost Vizantinaca – ali zato su se razvile retorika, sofistika, epistolografija, a mnogi pisci su se proslavili kao pravi polihistori i enciklopedisti, bez kojih bi možda i sama antika ostala zaboravljena, i koji su, isto tako, učinili mnogo za rađanje i pobedu humanizma. FILOZOFIJA Vizantijska epoha nije epoha velikih filosofskih stvaralaca i značajnih sistema filosofije. Prihvativši otkrovenje kao bazu i okvir svog pogleda na svet, ona je mogla samo da gotovim rešenjima otkrovenja dodaje kolorit antičke misli, i to isključivo u helenističkoj transmisiji. Sinkretistički princip formiranja vizantijske teologije omogućio je da se ostaci velikih sistema antike uliju u takvu teologiju i obrazuju izvesne kategorije. Filosofija jeste svuda prisutna, ali samo kao instrument teološke misli. Naročito je ranovizantijska teologija koristila zaostavštinu neoplatonizma i Akademije da oblikuje hrišćanske dogme, u periodu trinitarnih i hristoloških polemika (Grigorije Niski, Grigorije iz Nazijansa, Kiril Aleksandrijski). Samostalne, slobodne filozofije nema, pogotovo ne posle zatvaranja Akademije (529.) MIHAILO (KONSTANTIN) PSEL (1018. – 1078.) Tek u XI veku pojavljuje se čovek koji će pokušati da filozofiju pokrene iz smrtne učmalosti, da joj ponovo da samostalno, ako već ne i potpuno nezavisno mesto u sistemu duhovnog stvaranja. Konstantin mu je kršteno ime, a Mihailo monaško. Psel je, verovatno, poreklom iz Nikomedije, iz viših društvenih slojeva. U njegovom obrazovanju značajnu ulogu odigrala je majka, koja je posedovala izuzetno široku kulturu, i koja mu je omogućila da dopuni svoje obrazovanje i postane jedan od najkulturnijih, najučenijih i najumnijih, ali i politički najmoćnijih ljudi svog vremena. Karijeru je započeo kao pravnik, odn. advokat, da bi za vreme vladavine Mihaila Paflagona (1034.-1041.) bio sudija u Filadelfiji, a pod njegovima naslednikom Mihailom Kalafatom – carski sekretar. Bio je vrlo moćan i uticajan, pogotovo za vreme vladavine Konstantina Monomaha. Ostrogorski smatra da je Pselova bitna karakteristika odsustvo svakog moralnog osećaja. Ipak, on nije bio lišen pobožnosti, čak se i zamonašio, zajedno sa

-190

__________________Vizantijska učena proza______________________ Ksifilinom, u trenutku razočarenja, kada su, pred kraj vladavine Konstantina Monomaha, on i njegovi ljudi privremeno izgubili uticaj. Kao piscu i govorniku, nije mi mu bilo ravnog, često je to i zloupotrebljavao. Njegovo znanje je obuhvatalo sve grane tadašnje nauke i njegovim savremenicima je ulivalo strahopoštovanje. Strasno je voleo antičku književnost i pesništvo. Proučavao je i tumačio Platonova dela. Vizantijska kultura doživljava novi polet za vreme Konstantina IX Monomaha. Presto okružuju: Konstantin Lihud (prvi carev ministar), Jovan Ksifilin (istaknuti pravnik) i Mihailo Psel. U to vreme pada i osnivanje „univerziteta“ u Carigradu, nove visoke škole. Ova ideja je potekla iz Pselovog kruga, tj. kruga učenih carevih savetodavaca. Godine 1045. osnovani su u Carigradu Pravni i Filozofski fakultet. Filozofske studije uređeen su po sistemu trivium-a (gramatika, retorika, dijalektika) i quadrivium-a (aritmetika, geometrija, muzika, astronomija). Filozofija je važila za sintezu svih nauka. Psel je bio na čelu Filozofskog fakulteta, sa titulom konzula filozofa (υπατος των φιλοσοφων), a Jovan Ksifilin na čelu Pravnog fakulteta sa titulom čuvara zakona (νομοφυλαξ). Osnivanjem ovog fakulteta stvoren je novi centar za proučavanje grčke kulture i rimskog prava (čije negovanje predstavlja jednu od najvažnijih tekovina Vizantije) i za obrazovanje budućih sudija i državnih činovnika. Po svojoj erudiciji, literarnim sposobnostima i filozofskom rasuđivanju, Psel je bio jedan od najvećih ljudi XI veka. Njegov značaj je, pre svega, u tome što je za kratko vreme vođenja carigradskog univerziteta obnovio interes za studije i aktualiziranje platonske filozofije. Smatrao je da hrišćanskom doživljaju sveta više odgovara Platonova nego Aristotelova filozofija; zbog toga je morao da se brani od optužbi da je heterodoksan. Posle vladavine Konstantina X Duke i Romana IV Diogena, na presto je stupio Mihailo VII Duka, koji je bio Pselov učenik. Međutim, on se pokazao kao slab vladar. Njegova vladavina izazvala je tešku privrednu krizu i on je dobio podrugljivi nadimak Parapinak (mera za žito). U periodu njegove vladavine, Psel doživljava slom svoje karijere. Okolnosti njegove smrti nisu poznate. Dela: 1. HRONOGRAFIJA – remek delo srednjovekovne memoarske literature. Karakterišu je živo i slikovito prikazivanje, istančana psihologija i umešnost u portretisanju. Počinje od Vasilija II, opisuje savremene događaje, koji se prikazuju kao rezultat ličnih konflikata, emocija i intriga, a malo ima božanskog proviđenja na koje su se antički pisci pozivali. Gleda na događaje donekle pristrasno, individualistički. Insistira na intelektualnom prikazu likova. Kompozicija dela nije formalna, već je uslovljena sadržajem. Ovo Pselovo delo je samo po nazivu hronografija, a po sadržini pripada čistoj istoriografskoj književnosti.

-291

__________________Vizantijska učena proza______________________ "Hronografija" se sastoji iz 2 dela. Prvi je napisan na podsticaj nekog prijatelja, najverovatnije Konstantina Lihuda, između 1509. i 1603. i obuhvata vreme od Vasilija II do pada Isaka Komnina. Sa svakom novom vladom spis postaje sve detaljniji, naročito od vremena Mihajla V (1041./42), kada je Psel došao na dvor kao carski sekretar. Drigi deo opisuje epohu dinastije Duka. Pisan je po nalogu i za života Mihaila VII Duke (1071.-1078.), i stoga je naročito tendenciozan. 2. Συνοψις των νομων – versifikovani kompendijum (zbirka u stihovima) – rasprave o pravničkoj terminologiji 3. Učenje o svim mogućim stvarima (Διδασκαλια παντοδαπη) – kratka sistematika filozofsko-teološkog i prirodno-naučnog pogleda na svet 4. Pored toga postoje i: • posmrtni govori (važni: M. Kerulariju, Konstantinu Lihudu, Jovanu Ksifilinu) • odbrane • pohvale • monodija o rušenju Sv. Sofije • retorička vežbanja • prigodne pesme • satirični i epigramski komadi 5. Od velikog značaja za unutrašnju i kulturnu istoriju Vizantije je Pselova obimna korespodencija – oko 500 pisama 6. Kratka istorija careva starog i novog Rima (njegov rukopis Hronografije, nedavno otkriven) (????) Po mišljenju dobrog poznavaoca, Renoa (Emile Renauld), jezik kojim piše Psel sačuvao je, u glavnim crtama, klasičnu tradiciju, često čak i antičke oblike, ali se na njegovom primeru uočava i delimična zbrka u deklinaciji i konjugaciji u vizantijskom κοινη. Za imenice i prideve on dopušta istovremeno antičke i mlađe oblike. Izostavlja augment u pluskvampefektu i meša glagolske promene. Međutim, sintaksa mu je pravilnija i on teži da jeziku sačuva čistotu i tačnost upotrebom člana i izraza, ali ne uspava da izbegne nejasnost, i uprkos svim naporima da se odupre uticaju narodnog jezika, to mu ne polazi uvek za rukom. Ipak, on je vizantijskoj κοινη vratio nešto od bogatstva i lakoće antičkih govornika. Psel je stvorio školu i njegovi sledbenici su produžili upotrebu učenog jezika. Naslednicima je preneo svoje vrline, ali i svoje mane. Ana Komina se svakako inspirisala njegovim primerom, ali je uprkos težnji za čistotom jezika zapadala u slične, pa i teže nepravilnosti. (Luj Breje, "Vizantijska civilizacija") JOVAN ITAL Naslednik Psela na mestu konzula filozofa bio je njegov mlađi savremenik i učenik Jovan Ital. On se vratio Aristotelovoj filozofiji, i ostavio je veći broj komentara uz pojedine Aristotelove spise, npr. komentar "Topika", rezime "Dijalektike", izvod "Retorike" i dr.

-392

__________________Vizantijska učena proza______________________ Bio je u sukobu sa crkvenim sudom, iako su iza toga verovatno stajali izvesni porodično-politički razlozi carske kuće: Komnini (tj. Aleksije) nisu hteli da mu oproste odanost porodici Duka, i oko 1082. anatemisan je iz crkvenog kruga i proglašen jeretikom. Njegova dela su spaljena kao paganska. On je, u stvari, pokušao da objasni dogmu uz pomoć logičnih, Aristotelovih kategorija. Ušao je u tzv. Sinodik, nedelju pravoslavlja gde se nabrajaju oni koje je crkva osudila. Dela: 1. Zbirka od 93 odgovora na pitanja visokih ličnosti – Αποριαι και λυσεις 2. Komentar uz Aristotelovu "Topiku" 3. Traktati o silogizmima, dijalektici i retorici, u suštini – samo kratki rezimei odgovarajućih Aristotelovih spisa NIKIFOR VLEMID (1197. – 1272.) Posle Itala, tek će Nikifor Vlemid biti tako mnogostrano obrazovan kao Psel. I on je imao značajnu karijeru, ali ne tako veliki politički uticaj kao Psel. I on je imao značajnu karijeru, ali ne i tako veliki politički uticaj kao Psel. Značajan je zbog svojih brojnih dela iz oblasti filozofije, teologije, geografije, retorike, poezije. Bio je poreklom iz Carigrada, a studirao je medicinu, filozofiju i teologiju u Nikeji. Stupio je u patrijaršijski kler i postao učitelj i poverenik kasnijeg cara Teodora II Laskarisa. Oko 1235. se zakaluđerio i osnovao manastir Ematiju kod Efesa. Njegovo najponatije delo je Priručnik logike i filozofije, koji je bio vrlo često upotrebljavan u poslednja dva stoleća Vizantije, u kome se ne daje ništa novo, ali daje uopšten pregled klasične filozofije. Napisao je i udžbenik geografije. Jedan je od retkih autobiografa vizantijskog vremena. Ostavio je dva autobiografska dela, puna samohvalisanja, koja malo vode računa o savremenom istorijskom zbivanju, ali su ipak značajne za crkvene i dvorske prilike u Nikejskom carstvu. Od njegovih teoloških spisa, treba spomenuti dve knjige o ishođenju sv. Duha, jednu o ispovedanju vere za njegove kaluđere (Περι πιστεως), raspravu o vrlini (Περι αρετης και ασκησεως), komentar uz psalme, knjigu o tome kako treba da se vlada njegov učenik Teodor Laskaris (Βασιλικος ανδριας), pisma Laskarisu, medicinske traktate. GEORGIJE GEMIST PLITON (oko 1355. – 1452.) Antičku filozofiju u pravom, humanističkom smislu reči obnovio je Georgije Gemist Pliton. On je, možda, prvi Vizantinac koji je bio više filozof nego teolog. Okrenut je Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Mnogo je uticao na italijansku renesansu. Plitonov pozitivan odnos prema antici je političkog karaktera: on smatra

-493

__________________Vizantijska učena proza______________________ da Vizantija samo pomoću helenske ideje može da odbije napad islama i sačuva svoju slobodu. On je bio pokretač i oživljavanja paganstva. RETORIKA i EPISTOLOGRAFIJA Na polju retorike, Vizantija ne daje ništa novo, mada se može pohvaliti velikom plodnošću. Još u rimsko doba fiksirani sistem retorike (čiji utemeljivači i najpoznatiji predstavnici su Aftonije i Hermogen) nikad potom nije prevaziđen, a najveći uspeh vizantijske retorike je u tome da bar ponekad dostigne antičke retorske normative i da održava klasični nivo. Retorika je negovana uglavnom zahvaljujući crkvenom govorništvu i didaktičnom tonu vizantijske učenosti uopšte. Epistolografija je bila njen sastavni deo i raznovrsni epistolari (zbirke pisama) bili su izvanredno rasprostranjeni, pa su čak i nadživeli Vizantiju, jer nastaju i kruže čak i u prvom stoleću turskog ropstva. Pisma su književni žanr u kome se ispoljava učenost pisca i njegova sposobnost primene epistolografskih pravila. Prethodnici vizantijskih retora su poznohelenistički paganski retori, predstavnici druge sofistike: Libanije, Temistije, Himerije i car Julijan. Najveće uspehe u oblasti retorskog književnog stvaralaštva dostiže niz ranovizantijskih autora, neposrednih učenika helenističkih škola. JOVAN ZLATOUSTI (HRIZOSTOM) (umro 407.) je bio Libanijev najbolji učenik. Libanije je rekao da je Jovan trebalo da ga nasledi na čelu škole, "da ga nisu hrišćani ukrali" (vidi: ranovizantijska teološka književnost, antiohijska struja). Njegova svežina, sklad kompozicije, emotivna figurativnost stila (sic!) i logička ubedljivost, ostaće i za kasnije generacije vizantijskih retora uzor književnog rada. Besedništvo mu je obeležno izraženom profetskom crtom. Polazi od shvatanja da religiozni govor mora da ima određenu funkciju, da je to reč koja mora da poučava, grdi, teši. Zaokupljen je imperativom promene: reč mora da probudi uspavane, da uzdrma, da pokrene na delo i menja naravi. Smatrao je da elokvencija može da vodi spasenju, ako je koriste dobri ljudi, ali da je izvor opasnosti u pogrešnim rukama. Poznija vizantijska retorika izgubiće draž ove entuzijastičke rečitosti, nadahnute, uostalom, istim onim religioznim doživljajem koji se u kasnijim vekovima Vizantije uvlači u isposničke isihastirije i sve više zatvara u sebe, sublimirajući se u crkvenu poeziju ili nadahnutu poetsku prozu jednog Simeona Novog Teologa. Na profanoj osnovi, retorika se isto tako vezuje donekle za pesništvo, a donekle za sofistički dijalog ili čak samo za teoriju retorske veštine. Parenetski govor negovao je naročito AGAPIT, đakon Sv. Sofije u Carigradu, koji je caru Justinijanu I (527. – 565.) ubrzo posle njegovog stupanja na presto posvetio knjigu sa poukama o ponašanju vladara (Εκθεσις κεφαλαιων παραινετικων κτλ.), koja se, zbog čistote jezika i bogatstva retorike mnogo upotrebljavala u školama sve do doba humanizma. Car VASILIJE I (867. – 886.) u poučnom obraćanju svom sinu Lavu VI, u spisima Κεφαλαια παραινετικα i Ετερα παραινεσις ugleda se, pre svega, na Agapita, a zatim i

-594

__________________Vizantijska učena proza______________________ na starije uzore. Postoji mišljenje i da nije on sam autor tih spisa, već neko iz njegovog intelektualnog kruga. Patrijarh NIKOLA MISTIK (IX i početak X v.) je pisao homilije, ali je daleko važniji njegov EPISTOLAR od 163 pisma. Međutim, i njegova pisma, kao i pisma i govori TEODORA DAFNOPATA (X vek) imaju više istorijsku, odn. crkvenoistorijsku, nego pravu književnu, umetničku vrednost. To važi i za JOVANA DOKSOPATRA (prva polovina XI v.) i njegove homilije na Aftonijeva "Progymnasmata" i komentare uz Hermogena. Pisma TEOFILAKTA, arhiepiskopa ohridskog (oko 1084. – 1108.) odlikuju se, pored istorijske verodostojnosti i posebnim literarnim vrednostima. On je bio Pselov učenik, i kasnije učitelj Konstantina Duke, sina cara Mihaila VII. Kao arhiepiskoo Ohrida ispoljio je značajne organizatorske sposobnosti, ali mu to nije smetalo da se bavi i pisanjem. Ostavio je veliki korpus tumačenja Svetog pisma. Njegovo tumačenje jevanđelja je veoma važno za slovensku rukopisnu tradiciju. Oko 130 njegovih pisama, upućenih raznim crkvenim i političkim ličnostima, sadrži dragocene podatke o političkim, društvenim i državnim prilikama onog vremena. Pisma su pisana živo i plastično, a njega oslikavaju kao nostalgičnog vizantijskog intelektualca, koji se žali na život među varvarima, koji "smrde na kožuhe". Napisao je i enkomion (pohvalni govor) Aleksiju I Komninu, a svom učeniku Konstantinu Duki sastavio je "Prinčevsko (kneževsko) ogledalo" (Παιδεια βασιλικη). Ostavio je i pohvalu Simeonu Novom Bogoslovu, tj. njegovim himnama. Cezaru Nićiforu Vrijeniju upućen je epigram poslat iz Ohrida. I tu se javljaju neke ideje karakteristične za njegovu epistolografiju: osećanje progonstva i udaljenosti od centra, tj. Carigrada. Drugi njegov epigram upućen je lekaru Mihailu, i u njemu se žali kako ga je prevario i nije došao da ga leči. Napisao je i dva epigrama u kojima se zahvaljuje samom Galenu* (*Galen iz Pergama, II v, najplodniji grčki autor u oblasti medicine). Bavio se i poezijom, pisao je dvanaesterce, čiji kvalitet nije bio visok. Za vreme svoje bolesti je pisao kratke, prigodne pesme, čije teme su njegovo trenutno duševno stanje, bolest, svakdodnevni događaji, njegova lektira. Njegovi stihovi na neki način dopunjuju njegovu prepisku, jer u njima prepoznajemo osobe iz njegovog okruženja. Koristio je i profane izvore i fraze iz klasičnoh tekstova. Napisao je i žitije Klimenta Ohridskog i pohvalu u čast 15 mučenika iz Tiberiupolisa. MIHAJLO HONIJAT (Μιχαηλ Χωνιατης) (XII-XIII vek) Iz Hone u Frigiji, stariji brat poznatog istoričara Nikite Honijata i arhiepiskop atinski. Bio je veoma obrazovan, a karijera mu je bila vezana za crkvu. Bio je Evstatijev učenik u Carigradu (*Evstatije, XII v, kaluđer i đakon Sv. Sofije u

-695

__________________Vizantijska učena proza______________________ Carigradu, učitelj retora u patrijaršijskoj školi u Carigradu, mitropolit u Solunu, glavna vrednost njegovih dela je u prikupljanju i očuvanju stare književnosti), a kasnije zaposlen u patrijarhovoj kancelariji. Arhiepiskop Atine postao je 1182. Veoma se zauzimao i za duhovno i za svetovno blagostanje svpjih vernika. Posle pada Atine 1204. emigrirao je na Keos, a 1217. se povukao u manastir Prodromos kod Mutinice (?). Njegova mnogobrojna pisma imaju velik istorijski značaj. Ona govore o unutrašnjim prilikama i žalosnom stanju u kome se nalazila Vizantija uoči latinskog osvajanja. Po pismima je i najpoznatiji, bila su veoma čitana. Obimno klasično obrazovanje nije mu smetalo da se u potpunosti ugleda na velike crkvene oce i njihove spise. Broj rukopisa sa retorskim delima Mihajla Honijata je vrlo malo: 6 rukopisa sačinjava neku vrstu zbornika njegovih izabranih spisa, a u još 16 sačuvano je po jedno ili više ovih dela. Rukopisna tradicija doseže skoro u doba kada je autor živeo. U Laurentianusu (?) postoji celokupno izdanje Honijatovih ne-teoloških spisa, koje je postalo merodavno za kasnije prepise. Pošto je predgovor, koji obrazlaže raspored, napisao je sam Mihajlo, izdanje potiče od njega lično. Posvećeno je njegovom bratu, istoričaru Nikiti i priređeno je pre arhiepiskopskog progonstva (?). Drugom izdanju su pridodati kasniji govori i pisma, pri čemu na vremenski raspored nije obraćana ista pažnja. U treće izdanje su dodati i neki manji retorski spisi i pesme. Verovatno su se ovim spisima najviše bavili u Epiru, gde su se nalazili najbolji Mihajlovi prijatelji. Napoisao je i:  26 kateheza o različitim temama  Pristupnu besedu u Atini  Homilije za nedelje i praznike  Prohvale svetiteljima  Nekrologe visokim ličnostima (između ostalog, bratu Nikiti i učitelju Evstatiju)  Izvode iz komentara uz Apokalipsu Andreje iz Cezareje i Arete  Razgovor o telu i duši (koji je dgu kružio pod imenom G. Palame)  Panegirik u čast Isaka Anđela (1186.)  Spomen spis caru Aleksiju I Komninu (Υπομνηστικον) o nevaljalstvima carskih činovnika  Jampsku elegiju posvećenu gradu Atini GRIGORIJE II KIPRIOT (kršteno ime GEORGIJE) (XIII i početak XIV veka) Rođen 1241. na Kipru. Bio je učenik Georgija Akropolita u Carigradu, a zatim i pripadnik klera na dvoru, potom i carigradski patrijarh (1283. – 1289.). Najpre je energično zastupao crkvenu uniju, a pod carem Andronikom II postaje odlučni protivnik unije. Kada se 1289. odrekao mesta patrijarha, povukao se u manastir i ubrzo umro.

-796

__________________Vizantijska učena proza______________________ Bio je literarno obrazovan i veoma vešt stilista. Njegovo najpoznatije delo je "Autobiografija", koju je napisao u starosti i koja je veoma jasna i jednostavna, čak donekle i naivna. Ostavio je i:  Zbirku od 200 pisama (poslatih i primljenih)  Pohvale carevima Mihajlu VIII i Androniku II  Niz školskih deklamacija  Školski udžbenik koji sadrži i parafrazu Ezopovih basni  Zbirku poslovica  Raspravu sa Jovanom Pekosom (Τομος πιστεως)  Pohvale i žitija svetaca, među kojima je i pohvala u čast Evtimija iz Madite, koja je interesantna i kao istorijski izvor Njegov učenik, NIKIFOR HUMN (kasnije monah Natanail) smatra se jednim od prethodnika grčko-italijanskog humanizma. Za vreme careva Mihaila VIII i Andronika II zauzimao je visoke položaje u državi. U svojoj filozofskoj orijentaciji bio se okomio na Platona i neoplatoničare, napisavši i polemički spis protiv Plotinovog sistema. Bavio se teorijskim problemima retorike, a napisao je i veći broj pisama. Nasuprot Humnu, DIMITRIJE KIDON (XIV v.), "jedan od najplodnijih i najtalentovanijih esejista doba Paleologa", stilistički se ugleda na Platona, a piše i retorske sastave. Zauzimao je visoke državne položaje pod više careva, putovao nekoliko puta u Italiju, gde je otišao i na dobrovoljno izgnanstvo (Venecija). Umro je na Kritu. Preveo je delo Summa contra gentiles, na čijem tekstu je naučio latinski jezik, i delo Summa theologica (oba Tome Akvinskog). Oko 1360. je prešao u katoličku veru, ali postoji priča i da se pred smrt vratio pravoslavlju. Među njegovim prevodima, koji su izvršili veliki uticaj na vizantijsku teologiju, nalaze se i dela Avgustina, Fulgentija, Anselma od Kenterberija i više drugih. Kao istorijski izvori, naročito su značajna njegovi retorički spisi i njegova obimna korespodencija. Dve besede posvećene Jovanu VI Kantakuzinu i beseda Jovanu V Paleologu, govore o vladavini zilota u Solunu, a u dva govora poziva narod da se ujedini sa Latinima radi borbe protiv Turaka, i pri tom daje vrlo impresivnu sliku o žalosnom stanju Vizantije oko 1370. Iz njegovog pera potiču i retorski uvodi nekih povelja cara Jovana V Paleologa. Kidon je sam sređivao svoju korespodenciju. Pred kraj života je počeo da radi korekturu svojih pisama. Ovaj rad nije završio, a odatle je objavljivao manje zbirke. Manuskript je dao učeniku Manojlu Kaliku.

-897

__________________Vizantijska učena proza______________________ POLIHISTORI i ENCIKLOPEDISTI Od ogromnog značaja za istoriju vizantijske književnosti je "Biblioteka" tj. "Mirovivlion" koju je sastavio FOTIJE. To je najdragocenija knjiga vizantijske učene proze i primer stilskog majstorstva i erudicije; sadrži prikaze 280 književnih dela iz raznih oblasti: teologije, istorije, filozofije, retorike, filozofije, medicine, pesništva, prirodnih nauka. Prikazi su sažeti, kritički i uvek verodostojni. Naročito su važni podaci o istoričarima do IX veka. Ipak, ona nije pisana da bude istorija književnosti, i zato nedostaju mnoga bitna imena i dela. Fotije je, izgleda, pisao o raritetima tadašnjeg antikvarnog tržišta. Postoji i pretpostavka da je Fotije Bibliotekom želeo da sa svojom lektirom upozna svog brata Tarasija, kome je delo i posvećeno (to se navodi u jednom pismu). Fotije je tada išao na diplomatski put u Kalifat, i moguće je da je knjige koje navodi u spisu pročitao u Bagdadu, jer je u Bagdadu u to vreme postojala jaka grčka kolonija, sa poznatim pisarima i prevodiocima. Ima i opisa jeretičkih spisa, a do takvih tekstova se lakše moglo doći u Bagdadu nego u užoj Vizantiji. Biblioteka je prvoklasan izvor za istoriju starohrišćanske i ranovizantijske teološke književnosti, kao i profane pismenosti Vizantije do IX veka. Još pre nego što je postao patrijarh, Fotije je sakupio oko 3000 „Notices et excerptes“ o autorima i iz autora koje je čitao, a koji su stvarali između Herodota i patrijarha Nićifora. Njegovi fragmenti su od prvorazrednog značaja za rekonstrukciju rane vizantijske istoriografije. Zahvaljujući njemu, do nas su dospeli: - fragmenti dela Heliodora iz (egipatske) Tebe - fragmenti dela Βυζαντιακα sofiste Malha iz (palestinske) Filadelfije - odlomci dela pravovernog Kandina Isavrijanca (? Ko je sad pa ovaj?) - fragmenti iz dela Ιστορικα Teofana Vizantinca (VI v.) sa opisima početaka gajenja svilene bube u Carigradu - „Vita Isidori“, žitije Isidora iz Damaska, poslednjeg upravitelja neoplatonske škole Biblioteka je kamen temeljac vizantijske istorije nasleđa. Na njoj su kasnije radili Areta iz Cezareje, autor dela Etymologicum magnum, Mihailo Italik i Evstatije Solunac. Prvi pokušaj evropske srednjevekovne enciklopedije predstavlja delo KONSTANTINA PORFIROGENITA. Njegove knjige "O ceremonijama" i "O narodima" zamišljene su kao tematske enciklopedije, a i rad na njima organizovan je na leksikografski način. Potreba za vrstom rekapitulacije naučnog i književnog stvaralaštva antičkog, helenističkog i vizantijskog razdoblja uslovila je nastanak važnog srednjevekovnog leksikona, koji se zove "Suda" ili "Suida", a o čijem autoru se ne zna baš ništa. Leksikon je nastao sredinom X veka. Zbog svoje bogate građe, a ima više od 30

-998

__________________Vizantijska učena proza______________________ hiljada pojmova, nenadoknadiv je izvor za rekonstrukciju pojmova, znanja, pa i izvesnog broja izgubljenih književnih dela. To nije prvi poznati leksikon na grčkom jeziku, autor je koristio već postojeće rečnike Harpokrationa, Eladija; ostali izvori su mu glosari i sholijari, članci iz crkvene i svetovne istorije (najviše izvodi iz Konstantina Porfirogenita i Hronika Georgija Hamartola) i Onomatolog Isihija Milosija. Materijal Sude je raspoređen po principu "antistoiheje" (antistihije), tj. spajanjem izofonema, tako da αι dolazi posle ε itd. "Suda" kao naslov je jedan od najinteresantnijih problema istorije rukopisnog nasleđa. Nije sigurno da li je Suda ime autora ili ime dela. Postoji mišljenje da suda znači utvrđenje, tvrđava znanja. Evstatije Solunac je pokušao da nejasan naslov protumači kao arhaično ime Suidas. Na jednom primerku je grčkim slovima ispisana italijanska reč guida (γουιδα), pa je gama postala sigma, i tako se došlo i do oblika souida. Veoma opsežno, u pravom smislu reči enciklopedijsko obrazovanje ima JOVAN CECES (1110. – posle 1180.), Prodromov savremenik, kao i on siromah, zainteresovan za poeziju, ali zavistan od bogatih pokrovitelja i tužan zbog svoje neslobode. Pisao je i u prozi i u stihu. Njegovo najbitnije i najveće (12 674 politička stiha!) delo je svojevrsna filološko-istorijska enciklopedija pod nazivom "Hilijade", koja je napisana između 1140. i 1170. U njima je obuhvaćen raznovrstan mitološki, istorijski i književnoistorijski materijal, koji je tematski vezan za korpus njegovih pisama (107). Studirao je klasične autore i napisao književno-istorijske komentare Homerove Ilijade, Hesioda, Aristofana, Likofrona, Opijanovih Alievtika (spisa o ribolovu). Ceces je, pored Malale, glavni predstavnik vizantijskog bavljenja Homerom. U delima Antehomerica, Homerica i Posthomerica iznosi u heksametrima trojanske priče, pre i posle događaja o kojima se govori u Ilijadi. Voleo je alegoriju, pa je napisao i nekoliko alegorijskih sastava. Ispevao je u političkom stihu 2 manje alegorije uz Ilijadu i Odiseju, i jedan dodatak Homeru u heksametru – "Carmina Iliaca". Preradio je Porfirijev uvod u Aristotelove Kategorije (delimično u stihu). U stihu je napisao i teorijsko razmatranje o raznim pesničkim stopama, kao i delo "O razlikama pesničkim". U maloj dramskoj pesmi u jambu, Ceces se u liku Mudraca suprostavlja mišljenju Seljaka, Hora i Muza o životu učenih ljudi. On oplakuje mudrace, tvrdeći da njima sreća otkazuje naklonost, a da su neuki srećni. (U Tuskulumu je izneta sumnja da je ovo njegovo delo.) Sam je sređivao svoja pisma i objavio ih u 2 knjige. Neka su upućena izmišljenim ličnostima, a neka autorovim savremenicima, i obiluju biografskim podacima.

- 10 99

__________________Vizantijska učena proza______________________ TEODOR METOHIT /Τεοδωρος Μετοχιτης/ (XIII-XIV v.) Bio je najistaknutiji naučnik i državnik na dvoru Andronika II Paleologa (1282. – 1332.). Čuven je po svojom enciklopedijskoj zbirci eseja i poslaničkom slovu posvećenom Nikiforu Humnu u vezi sa brakom srpskog kralja Milutina (1282. – 1321.) i vizantijske petogodišnje princeze Simonide. Metohit je jedan od najznačajnijih polihistora kasne Vizantije i preteča humanizma. Bio je iz veoma ugledne i imućne porodice. Bio je sin Georgija Metohita, arhiđakona crkve Svete Sofije u Carigradu i vatrenog pristalice crkvene unije, i sa ocem je jedanput bio proterivan iz Carigrada, a drugi put sam. Sedam godina posle prvog progonstva vratio se i zadobio veliko poverenje cara Andronika II – bio je veliki logotet (funkcija slična premijerskoj) i mesazon (posrednik između cara i podanika). Posle zbacivanja Andronika II 1328. proteran je u Trakiju, ili se povukao u manastir της Χωρας, čiji ktitor je bio (različite verzije u različitim izvorima). Njegovo glavno delo je "Miscellanea", prozni pandan Cecesovim Hilijadama, zbirka eseja o filozofskim, istorijskim i klasičnim književnim temama, o politici i estetici. To je, u stvari, zbornik, kratkih sastava, beležaka i brzih utisaka, pun učenosti. Zamišljen je kao zbirka o pojedinostima, a ne kao enciklopedija i pisana je bez stilskih ambicija. Posebnu pažnju zaslužuje "Poslaničko slovo" Teodora Metohita, izveštaj o njegovom putovanju u Srbiju kao izaslanika Vizantije, u kome se opisuju pregovori o miru i sklapanju braka između Milutina i vizantijske princeze Simonide, i koji je veoma bitan dokument o političkim zbivanjima. Zanimljivo je da je Metohit pisao svoje "Poslaničko slovo" baš dok se iščekivala princeza Simonida. Posvetio ga je Nićiforu Humnu, koji je bio mesazon, mentor i ne baš najiskreniji Metohitov prijatelj. Sukob između Humna i Metohita opisan je kao čisto intelektualni. Slovo je napisano u vidu putopisa. Metohit na putu sreće i jednog srpskog poslanika. Divi se fizičkoj snazi saputnika, ali ga naziva "čovečuljkom" u moralnom smislu. Srbe smatra varvarima. Naziva ih Tribalima (što je široko rasprostranjeno pleme u oblasti tadašnje Srbije). Iznenađen je raskošnim srpskim dvorom. Što se stilskih odlika tiče, jezik je težak, ima mnogo umetnutih rečenica, ali je kazivanje živo i veoma interesantno, sa bogatim opisima. Metohit je napisao i razne filozofske, astronomsko matematičke i retoričke spise, pisma i pesme, koji često sadrže značajne istorijske podatke. Tu su parafraze uz Aristotelove prirodnjačke spise, 2 komentara uz Ptolemejeva astronomska dela, mnogobrojne retoričke spise, među kojima su i pohvalnice Nikeji i Vizantiji, pohvale raznim svecima, nekrologe, niz pisama i 20 pesama u preko 9000 stihova u heksametru.

- 11 100

__________________Vulgarnogrčka književnost_____________________ VULGARNOGRČKA KNJIŽEVNOST * ekspanzija romana u XII veku Koliko je živost jezika bila odlučujuća, odličan je primer TEODOR PRODROM, zvani i Ptohotprodromos (XII v.), čiji se epigrami i satire pisani književnim jezikom ponekad nametljivo trude da osvoje neko mesto u sklopu vizantijske poezije, a nekoliko tzv. prosjačkih pesama, na dimotici, i dan-danas izaziva žive asocijacije. Njegovo najvažnije delo na narodnom jeziku je „Rodanta i Dosiklej“, roman u stihu u 9 knjiga. Pisan je po ugledu na Heliodorove etiopske priče. Glavni likovi su mladić i devojka koji se pominju u naslovu. Oni se zaljubljuju jedno u drugo, ali ona je već nekome obećana, tako da moraju da pobegnu da bi bili zajedno. Dati su opisi mesta i gradova kroz koje njih dvoje lutaju: Rodos, Kipar...Roman počinje u sred radnje, pa se početak vidi kroz pripovedanje. Na kraju ih roditelji spasavaju i prave svadbu. Roman ima dosta ekfrasisa. Na srpski ga je u stihu prevela Miroslav Marković (SKZ). Iz XII v. je još jedan roman u stihu, „O ljubavi Drosile i Harikleja“, koji je, po uzoru na Prodromovo delo, napisao NIKITA EVGENIJAN. Delo je u dvanaestercu, stihu koji se razvio iz jamba. Ovo dvoje su se upoznali na nekoj Dionizijevoj svečanosti i pobegli. Predstavljali su se kao brat i sestra, što je biblijski motiv. Ima puno detalja iz svakodnevnog, pogotovo seljačkog života. Zastupljeni su i dijalozi. U svečanijim delovima javlja se i heksametar. Jezik je arhaizirajuć. Roman ima određenu originalnost. Poslednja glava je najdeblja i udaljava se od antičkog romana. Još jedan roman u političkom stihu iz XII v. je „Aristandar i Kalisteja“, čiji je autor hroničar KONSTANTIN MANASA. Delo je sačuvano samo u fragmentima. Veoma morališe u romanu. Ima mitološke ekskurse. Nizu romana u stihu iz XII veka pripada i delo „Hismina i Hisminije“, koje je napisao EVSTATIJE MAKREMBOLIT. Napisan je učenim jezikom, ali mu je sintaksa vrlo jednostavna, zbog čega je bio kritikovan u XIX i XX veku. Na prvi pogled deluje dosadno – pun je ponavljanja, retorski previše ukrašen, bez sadržaja; ali, roman je svesno tako pisan. Stalno je prisutan intertekstualni dijalog sa antikom. U svoje vreme je bio vrlo čitan – sačuvan je u 43 rukopisa, od kojih mnogi potiču iz vremena renesanse. U XVIII veku je uticao na francuski roman. U romanu se uopšte ne pominje hrišćanstvo, već je preuzet antički panteon. U nizu poetskih romana, sa građom koja pripada srednjem veku, i u kojoj se često javljaju zapadnoevropski, posebno francuski motivi, nalaze se „Kalimah i Hrisoroa“, „Veltandros i Hrizanca“(oba iz XIII v.), „Livitros i Rodamna“ (XIV v.), tri najveće poeme te vrste, a pored njih još nekoliko spevova: „Stari vitez“ (prerada francuskog romana iz XIII/XIV v.), „Florios i Pacijaflora“ (takođe prerada franc. legende „Flore et Blanche-fleur“) i „Imberios i Margarona (takođe franc.). Imena njihovih autora nisu sačuvana, a dela su obimna i napisana u političkom stihu bez rime. Svi imaju ljubavne i fantastične zaplete, i očigledni su francuski uticaji, ali se ipak ne mogu proglasiti prevodima izgubljenih francuskih romana.

-1101

__________________Vulgarnogrčka književnost_____________________ „Kalimah i Hrisoroa“ je romantična pesma s ljubavnim i fantastičnim zapletom i srećnim krajem: junak (Kalimah) spasava lepoticu (Hrisorou) iz tajanstvenog zamka u kome robuje kao plen strašnog zmaja. Zmaj je ubijen, lepotica spašena, ali samo privremeno, jer se sad javlja jedan mladi princ, koji pomoću veštičje čarolije (zlatna jabuka sa magijskim natpisom) otima od Kalimaha njegovu dragu. Braća ožive mrtvog Kalimaha i on se, kao baštovan, uvlači u dvor mladog princa, sastaje sa Hrisoroom, ali biva otkriven i izveden pred sud, gde se ipak opravda i sve se srećno završi. „Veltrandos i Hrizanca“ je fantastičnije delo od prethodnog. Veltrandos, sin kralja Rodofila, odlazi u svet, u pustolovine. Kod Tarsa u Maloj Aziji nailazi na zamak Erotokastron (Zamak ljubavi), gde otkriva tajnu svoje sudbine. Sticajem okolnosti, dolazi u stvarnosti do lepotice Hrizance, koju je izabrao u Erotokastronu na konkursu lepote; ona je kći antiohijskog kralja, čiji vazal je on postao. Na ljubavnom sastanku sa Hrizancom u dvorskom vrtu, Veltandros je u opasnosti. Hrizancina družebenica Fedrokaza kaže da se Veltandros njoj udvarao, i on biva oslobođen, pod uslovom da se oženi družbenicom. U prividnom braku, on nastavlja svoju vezu sa Hrizancom, da bi na kraju sa njom pobegao u svoju zemlju i nasledio svog oca na prestolu. Pokušaj da se u izvesnim elementima ovog romana identifikuju neki zapadno feudalni elementi (vazalstvo, zamak ljubavi /chateau d’amour/ provansalske poezije, romanska imena, pojava dvorske dame) ne može se smatrati uspelim u tolikoj meri da bi roman bio proglašen za prevod nekog izgubljenog francuskog romana. Izvestan francuski uticaj je neosporan, ali je roman ipak ponikao na vizantijskom tlu. Orijentalna je plastična fantastika u opisu Erotokastrona, koji nije nešto novo u istočnoj književnosti: ona poznaje i druge alegorijske dvorove. Fantastika i alegorija prisutni su i u trećem, po obimu najvećem (ima 3841 stih) spevu: „Livistros i Rodamna“. Tu su takođe neki motivi romansko-feudalnog porekla došli do izražaja (vazalski odnos, viteški dvoboji, romanska imena, itd.), ali je osnovni uticaj grčkog romana van sumnje (alegorijska predstava 12 vrlina i 12 meseci, kao u romanu Evstatija Makrembolita). Posebnu vrlinu ovog speva čini odmerenost i neosporan ukus u prikazivanju erotskih odnosa. Francuski uticaj je ovde jasniji nego u „Veltandru“. Oba romana su, kako smatra Krumbaher, „mešani proizvod“ francuske i orijentalne kulture u periodu latinskog prisustva u Grčkoj i na Levantu. ----*----*----*----*---„Rodske ljubavne pesme“ (Ερωτοπαιγνια) su zbirka ljubavnih pesama iz XIV veka, u kojoj su ciklusi sređeni po aritmetičkoh akrostihu. Po sadržaju predstavlja poetsku ljubavnu novelu, napisanu sa mnogo ukusa i veoma toplo. Po mišljenu dobrih poznavalaca vizantijske književnosti, ove ljubavne pesme spadaju u najznačajnije poetske proizvode na dimotici. One su odličan dokaz kako se suptilno lirski može pevati na narodnom jeziku, i s druge strane, da je Vizantinac umeo da voli običnom, „ovozemaljskom ljubavlju“. ----*----*----*----*---Izvestan broj religioznih pesama nepoznatih autora ima kao pandan jednu parodiju, iz XIII/XIV veka, „Bogosluženje jednog ćose“, koja je duhovita i oštra, -2102

__________________Vulgarnogrčka književnost_____________________ možda čak i gruba, ali svakako verna kao izraz vizantijske satire. Poučne, odn. didaktičke pesme („Spaneas“, „Alfavit“) nisu na velikoj visini, ali su aktuelne u odnosu na etičke situacije vizantijskog čoveka. Na drugoj strani, opet, leže fantastična dela sa metafizičkim prizvukom, u kojima se sa svetlosti ovozemaljskog življenja, silazi u podzemni mrak. „Apokop“ („Večernji odmor“) , kao i delo Jovana Pikatora (?) s početka XIV veka, pisani su na temu silaska u ad. Metafizička radoznalost odvodi u tajanstvena zbivanja podzemlja. Tu se Vizantinac opet predaje svojim onosvetskim misterijama i progovara jezikom srednjevekovne misterije. ----*----*----*----*---Među romantičnim pesmama u kojima se pesnički obrađuje antička građa, pored „Ilijade“ Konstantina Ermonijaka i „Trojanskog rata“, doslovnog prevoda poznatog francuskog romana o Troji (Benoît de Saint-More, XIV v.), svakako treba pomenuti „Ahileidu“ i „Aleksandridu“, povesti u stihu, koje su u XIII i XIV veku bile u Vizantiji vrlo rasprostranjene. „Ahileida“ je povest o homerskim junacima, ali odevena u potpuno novo, srednjovekovno, romantično ruho. Sačuvana je u dve redakcije, dužoj i kraćoj; obe su pisane političkim stihom bez rime, i zbivanja su u obe verzije ista. Glavna tema je sudbina Ahila, ali je on ovde vitez, i sva događanja su srednjevekovnog tipa: tu je i viteška romantična ljubav, i otmica, i pomirenje sa srećnom svadbom, čak i viteški turnir, i konačno, smrt Ahilove dragane, Poliksene. Tragična Ahilova smrt u Troji, gde ga na prevaru ubija Paris, daleki je odjek antičke fabule. Sve ovo je karakteristično, antička su samo imena glavnih junaka i izvesni momenti radnje, a sve ostalo je prilagođeno duhu jednog novog doba. „Ahileida“ je čista srednjovekovna viteška pesma, obojena lokalnim koloritom. „Aleksandrida“ je dublje ukorenjena u antičkoj, odn. helenističkoj tradiciji. Apokrifna povest o Aleksandru Velikom, koja je bila pripisivana Kalistenu, nastala je još u vreme ptolemejske dinastije, i od tada je prerađivana. Ova verzija, koja znatno „modernizuje“ Pseudo-Kalistenovu, nastala je ne pre XIV veka. ----*----*----*----*---„Roman o Velizaru“, „Morejska hronika“, „Osvajanje Carigrada“, zatim dve tužbalice o osvajanju Carigrada (1453.) i Atine (1458.) čitani su sa velikim uživanjem, ali vrhunac dimotičke epike je velika poema „Vasilis Digenis Akrita“ /Βασιλειος Διγενης Ακριτας/. Smatra se vizantijskim nacionalnim epom, a nastala je između XI i XIV veka, u Kapadokiji, oko gornjeg Eufrata, dok se radnja događa u X veku. Ima 8 pevanja, i ukupno 4000 stihova u petnaestercu, i sačuvana je u 6 verzija, od kojih su 3 značajnije. Postoji i ruski prevod iz XV v. „Devgenijevo dejanije“. Smatra se da je ep nastao na osnovu usmenog predanja i da ima izvesnu istorijsku podlogu, mada glavni junak nije identifikovan kao istorijska ličnost. Postoji i ciklus pojedinačnih akritejskih pesama, koji se održao do naših dana. Vasilis Digenis je sin sirijskog emira Musura i Irine, ćerke Andronika Duke, koju je Musur bio oteo. Διγενης i znači – „koji je od dva roda“, a „Ακριτας“ je „graničan, međaš“, jer se sve dešava na istočnim granicama Romejskog carstva, oko Eufrata. -3103

__________________Vulgarnogrčka književnost_____________________ Prvi deo epa (2 knjige) se naziva i „Pesma o emiru“, a drugi deo (6 knjiga) „Pesma o Digenisu“. I knjiga – Sirijski emir u Maloj Aziji napada zamak vizantijskog velikaša i zarobljava Irinu, njegovu kći. Braća jure emira i sukobljavaju se sa njegovim ljudima. Brat razrešava situaciju dogovorom da se održi dvoboj između njega i emira, i ukoliko brat pobedi, da će emir vratiti Irinu. Brat pobeđuje, a emir prelazi u hrišćanstvo i ženi se Irinom. II knjiga – Emiru i Irini se rađa sin Vasilije. Njega muči pomisao na majku, koja mu zamera što ih je sve napustio. Odlazi kod nje, sve ih pokrsti i vraća se ženi. III knjiga – predstavlja rekapitulaciju prve dve. IV knjiga – opisuje detinjstvo Vasilisa Digenisa. Već u dvanaestoj godini on je snažan kao zreo muškarac. Na prozoru vidi devojku iz dinastije Duka, Evdokiju, zaljubljuje se u nju i otima je. Nakon izmirenja sa roditeljima, dolazi do svadbe. Detaljno su opisani svadba i i miraz koji devojka visokog roda donosi u novi dom. V i VI knjiga – su u prvom licu. Digenis spasava jednu devojku, koja je spomenuta samo kao κορη od razbojnika. Šesta knjiga opisuje čitav niz njegovih borbi i sukoba sa apelatima (svojevrsnim hajducima). Trojicu njihovih vođa Digenis je pobedio u samo jednoj bici. Njih trojica, Filopak, Kinam i Janakis, sa sobom su vodili i čuvenu Amazonku Maksimo, sa kojom Digenis ima ljubavnu epizodu. Kasnije se vraća da je ubije, kako bi se rešio griže savesti prema ženi. Potom se povlači u usamljeništvo, na Eufrat, gde podiže velelepni dvorac. VII knjiga predstavlja ekfrazu, opis velelepnog dvorca. Korišćen je opis iz nekog izvora. VIII knjiga opisuje kako se Digenis razboleo, okupao i rekao ženi da nađe nekog. Umro je sa 33 godine, a Evdokija je svisnula od tuge nad njegovim telom. Prvobitna verzija epa nije sačuvana. Obično je upoređivan sa zapadnoevropskim epovima o Rolan(d)u i Sidu. Ipak, Digenis Akrita je karakterističan upravo za vizantijsku sredinu. Njegov glavni junak oličava autentične osobine vizantijskog čoveka, u svim njegovim usponima i padovima, u onoj, Vizantiji tako svojstvenoj, etičkoj ambivalenciji i neprihvatljivim kompromisima savesti. Lepo pored ružnog, uzvišeno pored niskog, sve krajnosti u istom čoveku – to je Digenis, spoj helenskihi i orijentalnih ideala grčkog srednjeg veka. Posebno treba istaži da je ovaj ep, u literarnom pogledu, iznad svega što je u ovom rodu napisano. Prevođen je i na slovenski jezik. (Dimitrije Bogdanović) Srodna mu je, takođe na dimotici, „Pesma o Armurisu“, i „Pesma o Andronikovom sinu“ (64 politička stiha), koja slavi Konstantina, mladog junaka iz porodice Duka. Istorijsko jezgro je ustanak Duka iz 913.g. Zanimljivo je da se ovde javlja motiv borbe između oca i sina. *alegorije životinjskog tipa „Priča za decu o četvoronošcima“ (Διηγησις Πεζοφραστος των τετραποδων ζωων) – ima nešto preko hiljadu nerimovanih političkih stihova i opisuje skupštinu životinja pod kraljem Lavom. Skupština je sazvana u cilju sklapanja večnog mira, ali je rezultat pregovora međusobno klanje. „Legenda o uvaženom magarcu“ (Συναξαριου του τιμημενου γαδαρου) i „Lepa povest o magarcu, vuku i lisici“ (Γαδαρου, λυκου και αλοπους διηγησις ωραια), obe u političkom stihu, predstavljaju satiru na račun vizantijskog klera i kaluđera, -4104

__________________Vulgarnogrčka književnost_____________________ ali i socijalnu satiru, reakciju ugnjetavanog seoskog stanovništva na više, obrazovane slojeve. „Pulologos“ (Πουλολογος) – Knjiga o pticama, takođe u nerimovanom političkom stihu, ima izrazitu satiričku crtu, izraženu u polemičkom razgovoru ptica, koje se u svojim pogrdnim govorima vraćaju na crkvene i političke prilike u Vizantiji, ali i na opšte ljudske slabosti. Delo je i svojevrstan katalog ptica. „Psarologos“ (Ψαρολογος) – Knjiga o ribama, opisuje sudsku raspravu među ribama. „ Porikologos“ (Διηγησις του Πωρικολογου) – Knjiga o voću, ima delimično moralizatorsku tendenciju, jer se pod predsedništvom kraljice Dunje osuđuje Grozd, odn. uživanje vina. „Fiziolog“ (Φυσιολογος) – Prirodnjak je anonimno delo, nastalo u rano hrišćansko doba (možda već u II, a najkasnije u IV veku) na grčkom jeziku na Bliskom istoku. U delu se, u 48 kratkih glava, govori o raznim životinjama (delimični i mitskim: feniks, jednorog), biljkama i kamenju; objašnjavaju se kao alegorične predstave Hrista, crkve, čoveka i đavola. Ovo je glavno delo hrišćanske simbolike, napisano jednostavnim narodnim jezikom, koje je snažno uticalo na narodno verovanje u srednjem veku. Bilo je veoma rašireno i prevedeno na više jezika. Poznate su i dve srpsko-slovenske verzije. Ova dela saopštavala su ne samo prirodnjačka znanja vizantijske sredine u srednjem veku, nego i osnovu vizantijskog odnosa prema prirodi: materijalni svet ne postoji radi sebe samog, već da u svojim slikama otkriva tajanstvenu suštinu postojanja. Fizički kosmos je simbol duhovnog kosmosa, a odnosi biološkog sveta sadrže poruku o duhovnim odnosima, koji leže u suštini bića. *prozna književnost na narodnom jeziku Vizantijska prozna književnost na dimotici nije naročito bogata, odn. bar nije mnogo takvih dela ostalo sačuvano. Uz to, ona je nastajala uglavnom putem prerade orijentalnih dela, posebno iz Indije, tako da ovde vizantijska književnost nije dala ništa originalno. Međutim, ovo ne znači da su ta dela slaba i da nisu odigrala bitnu kulturno-istorijsku ulogu. Naprotiv, neka od njih su bila posrednici preko kojih se Evropa upoznala sa orijentalnom mišlju. Primer ovakovog dela je roman „Varlaam i Joasaf“, koji, u stvari, predstavlja hrišćansku preradu „Života Bude“ (Sidarte, + 543.). Preovlađuje mišljenje da je autor dela Jovan Damaskin, iako to nije sa sigurnošću potvrđeno. U prilog Damaskinovom autorstvu svedoči i književna oplemenjenost narodnog jezika i očigledno ugledanje na stil i način izlaganja crkvenih otaca, kojima je i sam Damaskin pripadao. Izvesno je da je delo nastalo u VII veku, u okviru jerusalimskog manastira sv. Save. Fabula: Bogati indijski car Avenir ima sina Joasafa, za koga su mu astrolozi prorekli da će postati hrišćanin i prezreti lepotu ovog sveta. Avenir naredi da mu se jedinac potpuno izoluje od sveta i okruži isključivo uživanjima svake vrste. Međutim, Joasaf nije zadovoljan svojim „zlatnim kavezom“, i kada dozna za razlog, moli od oca dozvolu da izađe u svet i sazna istinu. Bez obzira što je grad bio namešten tako da -5105

__________________Vulgarnogrčka književnost_____________________ mladić ne vidi ništa ružno, on ipak sreće jednog bogalja, jednog slepca i jednog grbavog starca. Rastužen, počinje da razmišlja o smrti, uzrocima bede, bolesti i zla u svetu. Tek pustinjak Varlaam, koga potajno sretne, otkriva mu biblijsku povest i Joasaf postaje hrišćanin. Avenir pokušava da pokoleba Joasafa uz pomoć mnogobožačkog filozofa Nahora, ali Nahor odbrani istinu hrišćanske vere. Po nagovoru maga Tevde, Avenir dovodi Joasafa u iskušenja druge vrste, dovevši mu na dvor privlačne i raspusne žene. Mladić se bori protiv požude i postaje isposnik, razboli se, i otac, koji se i sam pokrstio, konačno mu dozvoljava da bude hrišćanin, i da ode svom duhovnom ocu, Varlaamu. Još jedna prerada orijentalnog romana na dimotici je „Sintipa“, ili u punom naslovu „Najdivnija povest o filozofu Sintipi“ (Sintipa je isto što i Sindbad, Sindibad, Sendebad, Sandebar, Sandabar...). Tema je uzeta iz indijske „Pančatantre“ (II v.), ali vrlo posredno, preko sirijske prerade. Sirijska prerada je verzija arapske, a arapska persijske: tek je persijska neposredna verzija indijskog originala. Fabula: Mudrac predskazuje kraljevom sinu da će izbeći veliku životnu opasnost, ako bude umeo da ćuti 7 dana. Princa maćeha pokušava da zavede, ali on je odbije i ona ga okleveta da je hteo da je siluje, pa ga otac osudi na smrt. Da bi ga spasli, sedmorica mudraca svakog dana pričaju po jednu priču o lukavstvu žena i bezvrednosti presude donete bez dokaza, a maćeha priča priču sa suprotnom tendencijom. Za sveih 7 dana, princ ćuti, a kad istekne rok, otkriva istinu i biva oslobođen. Grčka prerada indijsko-sanskrtskog dela „Kalilah va Dimnah“, odn. „Kneževsko ogledalo“ nosi naziv „Stefanit i Ihnilat“. Potiče iz IX veka, a uradio ju je Simeon Set, vizantijski lekar. Ovo delo u dimotičku književnost unosi temu obrasca za vladanje. To je alegorijsko-didaktičko delo, koje prikazuje moralne istine o ljudskim odnosima, vrlinama i porocima. ----*----*----*----*---Od ostalih proznih tvorevina na narodnom jeziku zaslužuju da budu pomenute najviše poslovice, sačuvane u velikom broju još od VI i VII veka, naročito u delima Jovana Lestvičnika i Jovana Mosha. Vizantijska poslovica vrlo često napušta oblast proze i prelazi u poeziju, izražavajući istine opšteg karaktera kratkim stihom, obično političkim petnaestercem.

-6106