TAKTIKA U RUKOMETU? 1. Taktika igre u napadu? Igru u rukometu moguće je uslovno podeliti na period koji se realizuje u napadu i period igre u odbrani. Napad u rukometu je onaj deo igre kada jedna ekipa poseduje loptu a traje od momenta osvojene lopte do završetka napada ili dok se lopta ne izgubi. Cilj svakog napada je da se koristeći individualne sposobnosti uigrane kombinacije ili spontane akcije pojedinaca , grupe igrača ili kompletne ekipe, postigne pogodak (gol). 2. Podela taktike igre u napadu i tehničko-taktički elementi individualne igre u napadu? Individualna: • Otkrivanje • Utrcavanje • Dodavanje • Primanje lopte • Vodjenja i dribbling • Šutiranja • Fintiranja Grupna: • Ubadanja • Dupli pas • Odvlacenja • Ukrštanja • Blockade • Ekran • Grupni protivnapad Ekipna (kolektivna): Sistemi napada: • S jednim pivotmenom • S dva pivotmena • S jednim pivotmenom i jednim postmenom • S jednim postmenom • Bez pivotmena • Igra sa iračem više i igračem manje • Ekipni protivnapad Taktičko-tehnički elementi individualne igre u napadu: Osnovu za sva nadigravanja u napadu čine elementi taktičko-tehničke prirode. Ukoliko jedan igrač poseduje veći fond ovog znanja kao i visok stepen uvežbanosti on je zasigurno uspešan u svim situacijama realizacije napada. Otkrivanje je kretanje koje se realizuje u fazi napada u cilju da se igrač oslobodi odbrambenog igrača koji ga “čuva”. Otkrivanje treba da se obavlja u cilju stvaranja uslova za prijem lopte od saigrača. Utrčavanje je tehničko-taktička akcija koja se realizuje u fazi napada a sa ciljem dolaska u prazan proctor iz kojega je nakon prijema lopte moguće ugroziti gol protivnika, ili uspešno nastaviti akciju. Dodavanje i hvatanje lopte je tehničko-taktički elemenat rukometa koji predstavlja jedinstvenu celinu, kada dva igrača u napadu međusobno jedan drugom šalju loptu. 1
Vodjenje lopte je tehničko-taktički elemenat koji se koristi u fazi napada i koji predstavlja prenošenje lopte sa jednog na drugi deo igrališta. 3. Principi napada? To su: • Princip širine napada • Princip dubine napada • Princip brzine kretanja lopte • Princip pokretljivosti igrača u napadu kretanjima specifičnim za igru u fazi napada • Princip promene ritma i tempa igre u napadu • Princip optimalnog trajanja dužine napada • Princip stvaranja viška igrača • Princip brzog prelaska iz odbrane u napad Princip širine: to znači da raspored igrača u fazi napada bude takav da se pokrije cela širina napada, a posebno mesta koja imaju određeni stepen prednosti i efikasnosti u odnosu na protivnika. Princip dubine: slično predhodnom, ostvarujemo pravilnim rasporedom igrača, u ovom slučaju po dubini. To upravo znači da se igrači nalaze na 12-15 metara udaljeni od gola. To mesto zauzimaju igrači koji igraju na spoljnim pozicijama. Pokrivanjem prostora na ovaj način moguće je uspešnije na gol sa većih daljina i realizovati bolju saradnju sa krilima i pivotmenom. Princip brzine kretanja lopte: je bitan za ekipnu i grupnu igru u napadu. Za potpunu primenu ovog principa potrebno je da se lopta predaje sigurno igraču koji je u najboljoj poziciji, bez zadržavanja, suvišnih pokreta i nepotrebnog fintiranja i driblinga. Princip odgovarajuće pokretljivosti igrača: je osnova za dobru i uspešnu organizaciju napada. Igrač na taj način zauzima poziciju sa koje može uspešno da završi ili nastavi akciju.Osnov ovog principa čine sve aktivnosti kojima se obezbeđuje brz,povremeni ulazak u šansu. To bi, u svakom slučaju bila ubadanja, odvlačenje, ukrštanja, blokiranja i deblokiranja, utrčavanja i dr. Princip promene ritma i tempa: može da ostvaruje jedan, više igrača ili ekipa u celini. Pojedinac to ostvaruje pri izvodjenju individualnih tehničko-taktičkih elemenata u raličitim kombinacijama (vodjenje lopte, finta, prolaz i šut.) Prvu fazu tih elemenata obično izvodi maksimalnom brzinom. Promena ritma i tempa u napadu kod kod ekipnog napada najbolje se uočava u trenutku kada ekipa prelazi iz faze pozicionog napada u fazu aktivnog napada. Princip optimalnog trajanja dužine napada: zahtevaju savremena pravila rukometa. U cilju održavanja visokog tempa igre, eliminisanja kalkulacija sa postignutim rezultatom, sudije sankcionišu tzv „pasivnu“ igru oduzimanjem lopte. 4. Grupna taktika u napadu? Definiše se kao učešće dva a najviše pet igrača u napadu. Sredstva grupne taktike napada su: • Ubadanje • „dupli pas“ • Odvlačenje • Ukrštanje • Blokade • Ekran • Grupni protivnapad. Ubadanje: može biti s loptom i bez lopte. Ovakvo kretanje predstavlja osnov pri napadu na organizovanu i već formiranu odbranu. Ubadanje predstavlja tehničko-taktički elemenat grupne igre pri čemu igrači atakuju na odbranu protivnika kada se primopredaja lopte vrši u pokretu, pri čemu igrač s loptom ima nameru da istu uputi prema golu. 2
Dupli pas: je elemenat koji je više u upotrebi kod fudbala i košarke, a manje kod rukometa. Dupli pas ili povratne lopta je tehničko-taktički elemenat gde učestvuju dva igrača napada. Povratna lopta ili dupli pas je tipičan primer saradnje jednog spoljnog i jednog igrača na liniji česterca. Odvlačenje: je sredstvo grupne taktike napada koje ima za cilj „ovući“ jednog od odbrambenih igrača kako bi se stvorio prostor za delovanje ostalih igrača napada. U suštini to znači da prelaskom jednog od spoljnih ili krilnih igrača na liniju golmanovog prostora igra u napadu poprima obeležje igre sa dva pivotmena. Na ovaj način odbrambeni igrač, koji je „čuvao“ napadača primoran je da ga prati, te se na taj način stvori prazan prostor i mogućnost da neko od ostalih igrača nastavi uspešnu akciju. Ukrštanje: Ukrštanjem se praktično vrši promena mesta između dva ili tri igrača korišćenjem dijagonalnih, polukružnih ili paralelnih kretanja, uz istovremenu primopredaju lopte. Ukrštanje se može izvoditi s loptom ili bez nje. Blokade: Osnovni cilj svake blokade je da se trenutno zaustavi igrač odbrane, kako bi neometano jedan od igrača napada šutirao ili prošao kroz odbranu protivnika. Pravilnim i pravovremenim postavljanjem igra napada nastoji da trenutno zaustavi kretanje odbrambenog igrača koji striktno čuva jednog od napadača. 5. Osnovne karakteristike igrača s obzirom na mesto igranja u napadu? 6. Ekipna taktika napada – razvijanje napada, poziciona igra? “Početak napada je osvojena lopta na bilo koji način poštujući pravila igre, a završetak je postignuti gol, izgubljena ili oduzeta lopta.” S obzirom na cilj karakteristike kretanja igrača i lopte moguća je sledeća podela napada: • Kontranapad I (faza) • Produženi kontranapad (II faza) • Priprema za napad ili poziciona igra (III faza) • Napad na organizovanu odbranu ili aktivan napad (IV faza). Kontranapad: za uspešno izvodjenje protivnapada potreban je visok stepen uvežbanosti svih elemenata koji čine kontranapad a to su: brzina vodjenja lopte, otkrivanje, promena pravca kretanja, šutiranje lopte na gol iz pozicija sa visokim procentom efikasnosti i sl. Produženi kontranapad: to je ustvari kontranapad uz učešće i onih igrača koji nisu imali šansu da u prvom naletu učestvuju. tj “Produženi protivnapad predstavlja dodatne napadačke akcije kada se protivnička odbrana vratila ali je još nedovoljno organizovana” Poziciona igra: Ukoliko organizacija predhodne dve faze u razvijanju napada ne obezbede povoljnu poziciju i šansu za šut na gol, tada se obično organizuje faza koja nosi naziv priprema za napad ili poziciona igra.Za ovu fazu napada se može reći da je najorganizovanija id a s obzirom na način realizacije odvija relativno usporeno. U ovoj fazi napada se praktično ne upućuje lopta prema protivničkom golu. Organizacijom ove faze želimo da postignemo sledeće: • Da igrači predahnu nakon duge i naporne igre u odbrani i eventualnog brzog kretanja u realizaciji kontranapada a da istovremeno svojim kretanjima prisilimo protivnika da se zamara u odbrani. • Da se izvrši zamena igrača onih koji bolje igraju u napadu sa onim koji su bolji u odbrani. • Da se uoči system igre koji koristi protivnička odbrana u tom trenutku i eventualne njene transformacije kako bi se mogao odrediti adekvatan odgovor aktivnim napadom. • Da se izvrši procena i uoče najslabija mesta u protivničkoj odbrani kako bi se aktvivan napad realizovao na takvim mestima • Da završni akt poverimo igraču koji je u tim akcijama i takvim situacijama najuspešniji.
3
• •
Da se unapred dogovori način organizacije i realizacije napada ukoliko se igra uigrana kombinacija. Da se ukoliko ekipi odgovara smišljenom i uverljivom igrom u svom posedu dugo zadrži lopta.
7. Ekipna taktika napada – napad na organizovanu odbranu ili aktivan napad? “Početak napada je osvojena lopta na bilo koji način poštujući pravila igre, a završetak je postignuti gol, izgubljena ili oduzeta lopta.” S obzirom na cilj karakteristike kretanja igrača i lopte moguća je sledeća podela napada: • Kontranapad I (faza) • Produženi kontranapad (II faza) • Priprema za napad ili poziciona igra (III faza) • Napad na organizovanu odbranu ili aktivan napad (IV faza). Kontranapad: za uspešno izvodjenje protivnapada potreban je visok stepen uvežbanosti svih elemenata koji čine kontranapad a to su: brzina vodjenja lopte, otkrivanje, promena pravca kretanja, šutiranje lopte na gol iz pozicija sa visokim procentom efikasnosti i sl. Produženi kontranapad: to je ustvari kontranapad uz učešće i onih igrača koji nisu imali šansu da u prvom naletu učestvuju. tj “Produženi protivnapad predstavlja dodatne napadačke akcije kada se protivnička odbrana vratila ali je još nedovoljno organizovana”. Napad na organizovanu udbranu ili aktivan napad je završna IV faza organizovanog napada. Aktivnim napadom se neprekidno atakuje i u “ulazi” u šansu. Osnovni moto igre u napadu je da treba nadati toliko dugo dok se ne stvori potpuno sigurna šansa za gol. U realizaciji aktivnog napada mora u potpunosti da budu zadovoljeni svi principi napada. • U češće svakog igrača mora da bude prisutno • Svaki igrač koji trenutno igra u postavi treba i mora da bude opasan po gol protivnika. 8. Vrtste sistema u napadu? Pod sistemom igre u napadu podrazumevamo raspored igrača i način igre jedne ekipe. Sistem igre u napadu se odredjuje u osnovi prema rasporedu igrača a posebno prema broju kruznih napadača koji igraju na liniji 6m ili povremeno igraju kao postmeni. Postoje: • Sistem igre sa jednim kruznim napadačem • Sistem igre sa dva kruzna napadača • Sistem igre sa jednim postmenom • Sistem igre sa dva postmena • Sistem igre sa jednim kruznim napadačem i jednim postmenom. U praksi se najvise koriste sistemi sa jednim ili dva kruzna napadača. To upravo koriste treneri u momentu kada zele promeniti i dekocentrisati protivničku odbranu koja je dobro funkionisala. 9. Sistem igre s jednim kružnim napadačem? Njima se postize dobra rasporedjenost igrača na svim pozicijama iz kojih je moguće uspoesno poslati loptu prema golu protivnika. Ovakav raspored pruza najbolje mogućnosti da se zadovolje svi principi napada na organizovanu odbranu. Krilni igrači drze sirinu napada. Oni zauzimaju mestu u tzv. sirokoj poziciji. Nalaze se na samom uglu rukometnog terena. Spoljni igrači (levi, desni i srednji) pokrivaju zonu suta od 8-12m od gola, gde su ravnomerno rasporedjeni. Dubina koju pokrivaju u savremenom rukometu ide preko 40m. Kruzni napadač (pivotmen) u početku zauzima srednju poziciju na liniji 6m, da bi kasnije prema potrebi i sopstvenom izboru isao u jednu i drugu strana po liniji sesterca. Osnovni uslov koji treba da bude 4
zadovoljen u ovakvom rasporedu je da svakom od igrača izvodi najbolje resenje u zoni svoga napada kako bi za sebe vezao jednog ili dva igrača odbrane. Sistem igre s jednim kruznim napadačem najčesće se koristi u napadu na plitke zonske i kombinovane formacije (6:0, 5:1, 5+1), krilni igrač obično započinje napad brzim i tačnim dodavanjem lopte vanskom igraču, drzi sirinu napada. Spoljni igrači su u ovakvim uslovima igre organizatori igre. Pored toga nakon stvaranja sanse za sut upućuje loptu na gol tehnikom, koja je u datom trenutku najcelishodnija. Osnovni zadatak pivotmena odnosi se u tome da maksimalno saradjuje sa spoljnim napadačima radi prijema lopte i da preseca zonu radi stvaranja prolaza saigraču iz redova spoljnih napadača. 10. Sistem igre se dva kružna napadača? Ovaj sistem je nastao u vreme kada su yonske i kombinovane odbrane postale dublje i rastresitije. U savremenom rukometu koriste se, obično, dve varijante ovog napada. Prvo, ako se u osnovnoj postavi igra sa dva statična pivotmena, a drugo ako se u toku igre vrši odredjena transformacija pri čemu se, obično, iz redova spoljnih napada „odvlačenjem“ dolazi na mesto drugog kružnog napadača. Sistem igre sa dva kružna napadača najviše se koristi kada se u odbrani primenjuje duboka zonska ili kombinovana odbrana (zone 4:2, 3:3, 3:2:1, kombinovane odbrane 4+2 i druge različite varijjante). Igru sa dva kružna napadača može da organizuje i uspešno primeni ona ekipa koja, pored dvojice dobrih igrača na liniji golmanovog prostora, ima dvojicu spoljnih igrača kojio su dobri organizatori i realizatori. Kružni napadači, po pravilu, više igraju na tzv „širokim“ pozicijama, kako ne bi dolazilo do njihovog sudaranja, a time grupisanja više igrača na jednom mestu. Kružni napadači u ovom sistemu, moraju da uspešno i pravovremeno koriste blokade. Jedan od pivotmena, radi rasterećenja spoljnih napadača, izlazi na liniju 9 m i igra u stilu „postemna“. Krilni igrači u ovakvom sistemu napada drže krajnje široku poziciju. Radi pomoći spoljnim igračima češće idu njima u suusre da bi primili loptu, a time doprinose širenju protivničke odbrane. Igra sa dva kružna napadača ima i odredjenih nedostataka. Slaba uigranost dva igrača na liniji, kao i nedovoljna saradnja sa ostalim igračima i grupisanje na jednom mestu otežava organizaciju napada, posebno spoljnih napadača. Slabo poznavanje zakonitosti kretanja i akcija kružnih napadača (loše „vezivanje“ igrača odbrane za sebe, nepravovremeno blokiranje, loša promena mesta i sl) takodje umanjuju efikasnost ovog sistema igre. 11. Napad na plitke zonske formacije? Plitke zone su one koje veći akcenat daju čuvanju prostora ispred gola (pliće) a duboke nastoje da pokriju veću udaljenost od gola. U plitke formacije spadaju dve klasične zone: 6:0, 5:1 i kombinovana odbrana 5+1. Uspeh u realizaciji napada na plitke odbrane značajno zavisis od tehničko-taktičkih kvaliteta i fizičke spreme igrača napada, kao i igrača odbrane. Umešno i smišljeno primenjivanje principa napada, koji su u ovoj situaciji najbitniji, takodje je jedan od uslova uspeha. Zona 6:0 je najbolje obezbedjena po širini, zato je ostvarenje principa širine najveći problem napada.Krila imaju zadatak da u napadu drže maksimalnu širinu, kako bi na taj način omogućili uspešno nadigravanje, naročito spoljnih napadača. Stalna bočna pokretljivost igrača odbrane pored toga što izaziva neminovni zamor, obezbedjuje igračima napada, posebno spoljnim napadačima. Uspeh u nadigravanju i veću slobodu ispred gola u visini deveterca. U funkciji ovakvog nadigravanja koriste se elementi grupne i ekipne igre uz primenu ukrštanja, blokade i sl. Uspeh u nadigravanju ove odbrane moguće je ostvariti ukoliko se zadovoljava i princip brzog prenosa lopte s jednog na drugo krilo, od jednog do drugog igrača. Pun efekat će biti ostvaren ukoliko se predaja i prijem lopte vrše uz aktivno zabadanje i naznaku šuta. Stalnim atakovananjem u pravcu gola, 5
prema igraču ili u prostor izmedju njih primorava se odbrana na aktivnu igru. Ovakvim nadigravanjem obično dolazi do stvaranja šanse koju igrači napada koriste. Treći princip koji mora da bude zadovoljen, je princip promene ritma i tempa igre u napadu. Stalnim ili povremenim menjanjem ritma i tempa kod igrača odbrane se smanjuje moć koncetracije, remeti čvrstinu i celovitost odbbrane, igrači se više zamaraju. 12. Napad na duboke zonske formacije? Kada je reč o dubokoj zoni, tu se pre svega misli na zone: 3:3, 3:2:1, 4:2 (sa dubljim rasporedom), ponekad se to može reći i za zonu 6:0, sa dubokim izlaskom na spoljne napadače.Imajući u vidu osnovni raspored koji je drugačiji nego što je to slučaj kod plitkih zona, odbrana nastoji da pokrije i „čuva“ celu zonu šuta u širini do „mrtvih“ uglova na krilima, a u dubini do 11 m. Organizacija i realizacija napada na duboke zonske odbrane moraju biti zasnovani i postavljeni na osnovnim principima razvijanje napada. Uspeh će biti veći ukoliko se pod punije ostvaruju princip širine i dubine napada, princip pokretljivosti igrača i brzine prenosa lopte, neprekidno atakovanje ka golu, uz čestu promenu ritma i tempa (individualno, grupno i ekipno). Individualne tehničko-taktičke sposobnosti kao što su primanje i dodavanje lopte, utrčavanje, odvlačenje, blokade, deblokade, kao i raznovrsnost pri šutiranju ka gol su polazište u razvijanju i realizaciji efikasnog napada. Prilikom razbijanja dubokih zona primnjuju se tipična ubadanja, koja se koriste na kraćim rastojanjima i brzim zaletima, često kombinovano s promenom pravca kretanja uz primenu finti i driblinga. Zabadanja se, po pravilu, vrše izmedju dva igrača odbrane, snamerom odlaska u prazan prostor. Ako želimo iznuditi prekršaj ili šut pod faulom zabadanje je u pravcu igrača odbrane. 13. Organizacija napada protiv ekipe koja ima igrača „više“ i „manje“ u odbrani? „više“- Igra u napadu sa igračem manje predstavlja tehničko-taktički problem u situacijama kada se to dogodi. Sve ekipe koje imaju odredjenu taktičku zrelost nastoje da organizuju igru tako da lopta u njihovom posedu bude što je moguće duže. Da bi se to moglo postići potrebno je uraditi sledeće: • Odabrati takav sastav koji je u stanju uspešno da igra aktivno i sugim zadržavanjem lopte u posedu; • Igra treba da bude osmišljena, akcije uvežbane. Kretanja moraju da budu uverljiva, aktivna, sa namerom da se protivnik prisili da ide na prekid igre (faulom); • Šablonizirani napad treba razvijati i voditi uverljivo, postepeno, sigurno i strpljivo; • Kretanja u napadu treba da budu brza, uverljiva, a u slučaju šanse treba atakovati ka golu. „manje“-U ovom slučaju potrebno je držati se odredjenih principa u realizaciji napada. Stihijno i brzopleto igranje obično je neefikasno, više štetno nego korisno. Sigurnije je da ekipa koja ima manji broj isključenih igrača tokom utakmice i čiji igrači znaju taktički kvalitetnije da organizuju napad na odbranu koja je oslabljena isključenjem, može lakse da pobedi. Medjutim, i u ovom slučaju, čak više nego pri brojčanoj ravnoteži, potrebna je planska i sigurnija organizacija napada, koja treba uspesno da se završi (postizanjem pogotka). U okviru specijalne tehničko-taktiče pripreme ekipe i pojedinca za igru u napadu u ovakvim okolnostima potrebno je, izmedju ostalog, pridrzavati se sledećeg: • Proceniti na kom mestu je protivnička zona najosetljivija i na osnovu toga izabrati i primeniti već uvežbanu taktičku kombinaciju; • Uvesti u igru one igrače koji su na uvežbavanju (pripremi i utakmicama) bili najuspešniji u reačizovanju; • Šablonizirani napad, koji se preporučuje u ovakvim okolnostima igre, treba razvijati i voditi postepeno, sigurno, mirno i strpljivo; 6
•
Ako jedna taktička kombinacija ne uspe, treba se opredeliti a drugu, za koju su takodje igrači dobro pripremljeni; • Ukoliko se u toku primene jedne taktičke kombinacije stvore uslovi za završetak akcije to treba iskoristiti i odustati od predvidjenog plana napada. Skoro bez izuzetaka, ekipa koja ima isključenog igrača, bez obzira koju je do tada zonsku ili kombinovanu odbranu primenjivala (sa dubokom ili plićom formacijom), prelazi na zonski način odbrane. Savremena igra u napadu ne može da se zamisli ukoliko trener ovom delu igre ne posveti pažnje, već je realizuje stihijno, bez plana i dogovora. Savremeno shvatanje se zalaže da svaka ekipa u igri pod ovakvim okolnostima treba da ima dve do tri uigrnae kombinacije, koje sugurno dovode napadače u čistu poziciju za šut. Pri tome je potrebno ispuniti neke osnovne preduslove: • Dugačak i aktivan napad koristeći brzu i sigurnu loptu pri primopredaji; • Permanentno ugrožavati gol atakom i stalnim zabadanjem; • Izbegavati „kontakt“ igru, odnosno ne dozvolii igračima odbrane da čestim prekidima opstruiraju igru i remete kontinuitet igre. Akcija mora da ima soj tok uz uspešnu racionalizaciju svih kretanja: • Realizaciju šuta obavjati iz najpovoljnijih pozicija, izbegavati „mrtve“uglove, blok protivnika i šut pod faulom. 14. Taktika igre u odbrani –uvod? „odbrana u rukometu je onaj deo igre u kojem je lopta u posedu suparnika, a traje od momenta izgubljene lopte (šuta, postignutog gola, neke sudijske odluke..) do ponovno osvojene lopte ili primljenog gola“. Da bi se odabrao odgovarajući tip odbrane i uvežbao radi uspešnog korišćenja, treba imati u vidu sledeće: • Karakteristike sastava sopstvene ekipe (antropometrijske karakteristike psihofizičke sposobnosti i stepen pripremljenosti, intelektualne sposobnosti, nivo i vrsta motivacije); • Karakteristike sastava protivničke ekipe • Osnovne karakteristike protivničkog napada; • Procena objektivnih mogućnosti i snage protivnika u odnosu na ekipu koja je primorana da rešava zadatke odbrane; • Kretanje rezultata u toku utakmice; • Značaj utakmice; • Ulovi pod kojima se odigrava utakmica; • Dužina vremena potrebna za uvežbavanje izabranog sistema odbrane; • Uslovi u kojima se vrši obuka. U svakom sistemu i obliku odbrane veliki je značaj saradnje igrača. Medjutim, uspeh je veći ukoliko svaki igrač maksimalno efikasno rešava svoje zadatke, jasno postavljene i definisane u sistemu koji se trenutno koristi u igri. Svi igrači nisu podjednako uspešni pri igri u odbrani i napadu. Treneri, radi odigravanja maksimalne odbrane često menjaju igrače koji su uspešniji u odbrani sa igračima koji su tu slabiji, a bolji u napadu. Igrač treba da vlada maksimalnim stepenom brzog kretanja (bočno i dubinsko), pravovremenom reakcijom i izlaskom na igrača agresivno i u granicama pravila. Sve elemente individualne tehnike u odbrani treba besprekorno znati i uspešno koristiti (blokiranje, presecanje, oduzimanje lopte, presecanje, dupli blok i dr.) 15. Podela taktike igre u odbrani? 7
Imajući u vidu broj igrača koji učesvuju u rešavanju zadataka odbrane kao i način realizacije, taktiku odbrane moguće je podeliti na : Individualna taktika: • Igra golmana • Oduzimanje lopte • Sprečavanje igrača • Praćenje igrača • Presecanje lopte • Blokiranje lopte • Skidanje lopte • Prekidanje napada • Pokrivanje igrača Grupna taktika: • Grupni blok • Preuzimanje odbrane • Saradnja sa golmanom • Prekidanje napada • Sprečavanje kontre Kolektivna taktika: • Individualna • Sistem zona • Kombinovane odbrane 16. Osnovni principi odbrane? Principi odbrane: • Princip širine odbrane • Princip dubine odbrane • Princip gustine • Princip elastičnosti odbrane • Princip pravovremenosti i ekonomičnosti. Princip širine odbrane zahteva da se prostor (sirina) od jednog do drugog „mrtvog“ ugla obezbedi, kako protivnički igrači ne bi mogli lako da dodju s loptom na liniju golmanovog prostora. Ovaj princip se, u praksi, ostvaruje kretanjem igrača maksimalom brzinom bočnim (donožnim)koracima. Princip dubine napada realizuje se rasporedom igrača i po dubini odbrambene formacije. U nameri da se osujete igrači sa snažnim, preciznim i efikasnim šutevima sa većih daljina, nužno je obezbediti i onaj deo terena koji se nalazi u tzv, „zoni šuta“. Ta udaljenost nekada je „plića“, do 10 m a nekada je neophodno čuvati igrača napada i na većoj udaljenosti (čak do 13 i 14 m). Princip „gustine“je vrlo važan princip, jer se njime ostvaruje vrhunska saradnja igrača odbrane. Pravovremena i dovoljno brza transformacija odbrane i postizanje visokog stepena gustine u trenutku kada protivnik preti šutem obezbedjuje veći stepen efikasnosti u odbrani. Visok stepen potrebe „gustine“ odbrane ostvaruje se dobrom saradnjom igrača prednje i zadnnje linije. Pricip elastičnosti odbrane:Pokretljivost igrača i njihova dobra saradnja su uslov za visok stepen pokretljivosti odbrane. Visok i slabo pokretni igrači nisu u mogućnosti da ostvare potreban stepen elastičnosti.
8
Princip pravovremenosti i ekonomičnosti ogleda se u stepenu prilagodljivosti odbrane protivničkom napadu. Igrači odbrane treba uvek da pravovremeno i adekvatno odgovore svojom odbranom na kretanja igrača protivničkog napada. 17. Individualna taktika igre u odbrani? Individualne akcije u rukometu predstavljaju osnov za uspešnu grupnu i kolektivnu igru. Bez obzira na mesto igranja u timu, svaki igrač mora uspešno da primenjuje sve elemente tehnike i taktike individualne igre.Savremena teorija još nije izvršila potpunu klasifikaciju tih kretanaj, ali se u praksi susreću dve grupe: • Grupa pripremnih pokreta (radnji) • Grupa izvršnih pokreta (elemenata). U prvu grupu spadaju sve radnje i postupci koje igrač primenjuje radi zauzimanja boljeg položaja u odnosu na protivnika i loptu,radi preuzimanja lopte. Drugoj grupi elemenata pripadaju pokreti kada igrač, u granicama dozvoljenim pravilima, atakuje na loptu i protivnika radi oduzimanja lopte ili zaustavljanja protivničkog igrača Oduzimanje lopte: Preuzeti loptu bez prekršaja je cilj svake odbrane. Ometanje: Predstavlja značajan tehničko taktički elemenat igre u odbranu. Sprečavanje igrača bez lopte se teže ostvaruje, imajući u vidu da pravila rigorozno sankcionišu zaustavljanje igrača koji nema lopu. Sprečavanjem se zaustavljaju najčešće igrači pri dodavanju, šutiranju, prolazu i sl. Pri ometanju igrača sa loptom treba nastojati da se ono izvede tako da e dobije utisak kako igrač sa loptom pravi prekršaj u napadu. Praćenje: Praćenje igrača kao i ometanje može se vršiti kada igrač sa loptom i kada je bez lopte. Peaćenje igrača bez lopte ima zadatak da se ne dozvoli prijem lopte, a praćenje igrača kada je već primio loptu ima zadatak da se protivnik zaustavi i a se osujeti uspešna u napadu. Blokiranje lopte: Uspeh u svim blokadama zavisi od stepena tehničke uvežbansti i od visine igrača kojio učestvuju u formiranju bloka. Blokirati loptu znači da se igrač odbrane pre svega rukama postavi na pravac kretanja lopte koja je upućena šutem prema golu. Blokmože biti u mestu, pri skoku jednom ili obema rukama istovremeno. Prema učešću broja igrača blok može biti individualan, grupni (2,3 igrača) i ekipni kod sprečavanja šuta iz slobodnog bacanja (deveterca). Skidanje lopte:je jedan najriskantniji elemenat tehnike igre u odbrani, pa treba da se koristi vrlo uzdržano. Sudije teško procenjuju da li je biolo kontakta ili ne pa se najčešće odlučuju za kaznnu sa 7 m. Pravilnost izvodjenja ovog elemenata ogleda se u tome što odbrambeni igrač koristi nesmotrenost igrača napada, koji pri uskoku u golmanov prostor ima visoko ispruženu ruku s loptom, blagim pokretom dodirujući samo loptu, istu izbija u momentu kada je igrač napada ispušta. Prekidanje protivničkog napada: Zaustavljanje protivnika prekidom realizuje se atakom na protivničkog igrača napada. Prekidanje igre protivnika prekršajem takodje koristi samo u slučaju kada je protivnik „opasan“ po gol ili kada se u sledećoj akciji može izroditi povoljna situacija. Pokrivanje: Pokriti znači biti što je moguće bliže protivničkom igraču koji poseduje ili treba da prihvati loptu. Zonske formacije obavezuju svakog igrača da čuva prostor i protivnika koji dodje u njegovu zonu. 18. Grupna taktika igre u odbrani? Kada u rešavanju zadataka odbrane učestvuju 2.3.4 ili 5 igrača onda se to naziva grupna odbrana. Uspeh u rešavanju grupne odbrane pre svega zavisi od stepena individualne pripremljenosti svakog igrača (tehničke, taktičke ...). Bitno je koliko se igrači medjusobno poznaju i koliko dugo igraju u primenjenom sistemu odbrane. Grupni blok:Tehničko izvodjenje se značajno ne realizuje od individualnog, jedino što se mora voditi računa o vremenu i trenutku spajanja više individualnih u jedan grupni blok. Poseban oblik bloka je 9
„ekran“ koji može da se uvrsti u grupni blok ili u ekipni način odbrane. Medjutim on se obično primenjuje kada je isteklo regularno vreme igre, a dosudjen je prekršaj sa devet metara. U tom slučaju u blok idu svi igrači. Pošto se mora uputiti direktni udarac na gol. Medjutim, ukoliko do kraja ima malo vremena (nekoliko sekundi) i protivnik nema vremena za duži napad, već mora da uputi loptu direktno ili nakon jednog dodavanjka, onda se formira grupni blok sa 2-3 igrača, aostali striktno pokrivaju igrače koji mogu da budu opasni za gol, nakon prijema lopte. Preuzimanje: Preuzimanje posebno dolazi do izražaja ako se koristi individualni sistem odbrane, kod ukrštanja, odvlačenja, utrčavanja i sl. Kod organizovanih odbrana kao što su zonske i kombinovane, igrač praktično ne menja zonu odbrane (prostor) već preuzima drugog igrača, koji je došao u taj prostor. Saradnja sa golmanom: U saradnji sa golmanom učestvuje jedan, a najviše dva igrača u odbrani. Golman je taj koji značajno može da utiče na uspešnu saradnju sa svojim saigračima. On ih stalno pomera, desno, levo, napred i sl. 19. Vrste ekipnih odbrana (individualne)? Individualna odbrana se praktično, nedovoljno koristi u savremenom rukometu. Treneri se redje opredeljuju za ove odbrane jer je to još uvek nedovoljn ispitano područje, a od igrača zahteva visok stepen tehničke, taktičke i fizičke angažovanosti. Sistem individualne odbrane možemo definisati kao organizovan sistem pri čemu svaki igrač pokriva (čuva) odredjenog igrača, na način kako je unapred dogovoreno. Ova vrsta odbrane se susreće kod tesnog rezultata koji ne odgovara, pa hoće na brzinu da dodje u posed lopte ili želeći da promeni ritam kratko vreme igra individualnu odbranu. Primenjujući individualne vrste odbrana igrač zauzima nešto niži (paralelni ili dijagonalni) stav, s rukama u odručenju, aktivnijim radom nogu, spreman da prihvati loptu, zaustavi protivničkog igrača, napravi prekid i dr. U savremenom rukometu se koriste 4 varijante individualnih odbrana. • Defanzivna igra „čovek na čovek“ je ona varijanta kada se dozvoljava neometana primopredaja lopet medju igračima napada, a striktno se pokriva kada dodju bliže golu (u zonu uspešnog šuta 9-12m od gola) • Poluofanzivna igra „čovek-čoveka“ pokriva veći deo terena. I u ovom slučaju dozvoljena je, relativno lako primopredaja lopte medju igračima napada ali se agilno i uporno zaustavlja igrač koji ima loptu u svom posedu. • Ofanzivni način odbrane je onaj kada se protivnili igrači pokrivaju po celom terenu, vodeći računa da svao čuva svoga igrača i da na vreme osujećuje njegovo nameru. U ovom slučaju odbrana je najmanje sigurna. • Presing je u pravom smislu predstavnik igre „čovek na čoveka“. Igrači odbrane igraju maksimalno agresivno po celom terenu, ne dozvoljavajući protivniku da primi loptu. U ovom slučaju je prisutna „kontakt“ igra sa čestim prekidima. 20. Sistem zonskih odbrana-analiza zone 3:2:1? Zonske formacije možemo definisati kao sistem odbrane u kome svaki igrač čuva (obezbedjuje) prostor (zonu) i igrača koji dodje u taj prostor. Ne postoji zaduženje da se čuva odredjeni igrač, već je pažnja usmerena na potpuno obezbedjenje prostora. U korišćenju zonske odbrane potrebno je: • Dobro poznavanje protivničke igre u napadu , njenih loših i dobrih strana kao i stepena uvežbanosti • Dase u izboru zonske odbrane opredelimo za onu koja je dobro uvežbana a igrači mogu uspešno da odgovore zadatku. • Da se u načelu kada u svom sastavu imamo visoke igrače opredeljujemo za pliće a ako su to relativno niži igrači za dublje zonske formacije. 10
U savremenom rukometu sve zonske formacije se dele imajući u vidu dubinu pokrivanja i broj redova u njenoj osnovnoj postavci. Plitke: 6:0, 5:1 a ponekad i 4:2 Duboke: 4:2, 3:3, 3:2:1. Imajući u vidu raspored igrača srećemo jednolinijsku zonu 6:0 dvolinijske: 6:0 sa prelaskom u 5:1, 4:2, 3:3 i na kraju imamo 3:2:1 kao predstavnika trolinijske zone. 3:2:1: Jugosloveni (olimpijada 1972 u minhenu). Ovom zonom podjednako uspešno se zadovoljavaju svi principi širine,dubine, i gustine. Inače spada u duboke zonske formacije i jedini je predstavnik trolinijske zonske odbrane. Tri igrača se nalaze neposreddno ispred linije 6m, dva su na udaljenosti 78m dok je najistureniji (prednji centarhalf) oko 9m udaljen od gola. Krajnji igrači (bekovi) imaju osnovni zadatak da bočnim kretanjima osujete prodor krila ili drugih igrača koi dodju u te prostore.Pored toga u saradnji sa zadnjim centarhalfom čuvaju i ometaju široko postavljenog pivotmena. Zadnji centarhalf je „alfa“ i „omega“ odbrane njen dirigent i korektor. On se bočnim kretanjima pomera levo i desno postavljajući se tako da uvek bude na pravcu igrača s loptom i svoga golmana. On je osnovni bloker koji zaustavlja lopte upućene sa spoljnih pozicija. Pored toga on čuva pivotmena u središnjem delu, pri njegovom kretanju od jednog do drugog beka, zbog čega se ne udaljava od njega Halfovi (levi i desni), imaju prevashodni zadatak da sprečavaju prodor i šut spoljnih napadača (levog i desnog), koji obično imaju visok stepen efikasnosti. Halfovi su pored ovoga, zaduženi da osujete dijagonalno dodavanje na liniju 6m, pivotmenu. Njihovo kretanje u prostorima svojih zona je „trouglasto“, a to znači da pokrivaju relativno veliki prostor po dubini i širini. Prednji centarhalf onemogućava pre svih srednjeg spoljnog napadača, pomaže halfovima u spečavanju akcija njihovih nadpadača, pomaže halfovima u sprečavanju akcija njihovih napadača i ne dozvoljava dijagnalno dodavanje lopte na liniju pivotmenu. 21. Sistem zonske odbrane 6:0? Osnovno obeležje zonske formacije je da su svih šest igrača rasporedjeni neposredno ispred linije golmanovog prostora, pri čemu je razmak medju igračima po širini oko 1,5 m. Odbrana se uglavnom realizuje pokrivanjem prostora po širini, a neposredno upućivanje lopte prema golu sprečava sa blokom. Zato se za ovu odbranu kaže da ima „blolerski“ karakter. Ovakva zonska odbrana ostvaruje u potpunosti principe širine i gustine dok je princip dubine eliminisan ili minimalno zadovoljen. Ovakav način odbrane nije dovoljno efikasan kada se igra protiv igrača koji uspešno šutiraju sa pozicija iznad 9m. Zbog nedovoljne efikasnosti vremenom je došlo do transformacije zone 6:0 u zonu 5:1. Tako je i nadalje ostao naziv 6:0 sa prelaskom u zonu 5:1. Primenjuje se protiv ekipe koja ima bolje igrače na liniji (pivotmena, krila) od igrača koji igraju na spoljnim pozicijama. Na ovaj način se praktično širina i nadalje maksimalno pokriva, gustina ostvaruje dok se princip dubine delimično ostvaruje izlaskom jednog igrača i do 9m. 22. Kombinovane odbrane? Kombinovane odbrane nastaju iz zonskih i indivudualnih odbrana. U ovakvom sistemu odbrane deo igrača (veći broj ) igra po principu zonske, a deo igrača (jedan do dva) na principima individualne odbrane. Ovakva organizacija odbrane se sprovodi kad protivnička ekipa ima jednog ili dva izvanredna igrača (spojni igrači) koji su dobri organizatori i uspšešni realizatori tj šuteri na gol. Kombinovane odbrane: 5+1 4+2 1+5 11
5+indijanac. 5+1: Nastala je u vreme kada su se pojavili izvanredni realizatori i organizatori napada. Petorica igrača su rasporedjena ispred linije 6m, a jedan je isturen u polju i čuva odredjenog protivničkog igrača. Istureni igrač, kako je napred rečeno, strikno pokriva i isključuje iz igre odredjenog igrača napada. Zavisno od taktike koju je postavio trener, igrač u odnosu na igrača kojeg čuva da primejuje sve elemente individualne igre uz primenu potpunog presinga ili njegovog onemogućavanja na odredjenoj distanci. Ova odbrana ima uspeha ako na svakom mestu igraju dovoljno spremni igrači, pokretljivi pri čemu je vrlo značajna bočna pokretljivost. 4+2: Ovom se odbranom nastoji povećati sigurnost odbrane po dubini. Četvorica igrača pokrivaju prostor ispred gola, na način kako se to uvek čini u zonskoj formaciji, dok dvojica isturenih strikno čuvaju dva najopasnija protivnička igrača u napadu. 5+indijanac: Prvi prezentirači Jugosloveni na Olimpijskim igrama, 1972. u Minhenu, Petorica igrača su svoju igru vezali na liniju golmanovog prostora i igrali su po principu zonske odbrane 5:0, sa prelaskom u 4:1, dok je jedan istureni igrač igrao tako što se licem okrenuo prema sopstvenom golu i što je u svom kretanju „oponašao“ igru protivničkog spoljnog igrača. Za igrača koji će imati ulogu „indijanca“ potreban je igrač sa natprosečnim tehničko-taktičkim i psihomotornim sposobnostima, hitar, pronicljiv i lukav 1+5: U ovom slučaju se „flaster“igra na pivotmenu, a ostalih pet igrača igraju po principima zonske formacije na 7 m i funkcionišu kao zona 5:0 sa transformacijom u 4:1. Ovde je najvažnije kako se čuva pivotmen bez suvišnih prekršaja, Osnovno je da pivotmenu ne treba dozvoliti da primi loptu. Drugi zadatak odbrambenog igrača koji čuva pivotmena pri ovakvoj organizaciji odbrane je sprečavanje njegovog slobodnog kretanja po liniji 6 m . 23. Igra sa čovekom „više“ u odbrani? Dešava se da ekipa koja ima u odbrani igrača više lako primi gol. To se upravo dešava iz nekoliko razloga: • Igrači nedovoljno ozbiljno shvate protivnički napada bez jednog igrača, očekujući da će protivnik ići na dug napad, eventualno na prekid i sl., • Dolazi do nedovoljne angažovanosti, popuštanje koncentracije, a time i do smanjenja bočne i dubinske pokretiljivosti igrača odbrane, • Ustupanje prostora protivniku za šut ili prolaz uz uverenje da se na to neće usuditi, što on po pravilu, iskoristi i lako dodje u šansu, • Brzopleto, neplansko i stihijno menjanje sistema u odbrani, što obično dobar individualac zna da iskoriski i uputi loptu na gol, • Prevelika želja da se brže dodje u posed lopte iz čega se radjaju greške. Nekada način igre u pdbrani sa igračem više zavisi i od toga kakav je trenutni rezultat i koji je rediod utakmice, Ukoliko je blizu kraj, a rezultat se lomi, onda se obično preuzima agresivnija igra, s namerom da se brzo osvoji lopta. 24. Metodski postupak pri obradi elemenata tehnike i taktike rukometa? Pri učenju, uvežbavanju i usavršavanju elemenata tehnike nužno je da se nastavnik pridržava odredjenih pedagoških principa, da su zastupljene odgovarajuće metode i da se koriste očigledna nastavna sredstva. U osnovi metodskog postupka leži dobro poznavanje suštine nastavnog procesa kao i njegovo prilagodjavanje suštine nastavnog procesa kao injegovo prilagodjavanje postavljenom cilju i zadacima svakog časa i treninga. Radi uspešnog rada u procesu obuke i usavršavanja elemenata tehnike potrebno je poštovati redosled radnji i postupak. 12
• • • • • •
Usmeno upoznavanje sa nastavnom jedinicom uz kratak opis tehnike koju treba učiti Po mogućstvu prikazati nastavni film, kinogram, sliku, crtež Neposredno pre vežbanja vežbu treba demonstrirati uživo Izbor vežbi treba da bude u skladu sa principom postupnosti i sistematičnosti Sve prvo raditi u mestu zatim u hodanju, trčanju, najpre sa „pasivnim“ učešćem protivnika, kasnije sa aktivnim. Na kraju naučeno primeniti u igri (treningu) pa na takmičenju Greške koje su tipične od početka sistematski ispravljati.
25. Organizacija fizičke pripreme rukometaša? 26. Napad sa jednim kružnim napadačem? Njima se postize dobra rasporedjenost igrača na svim pozicijama iz kojih je moguće uspoesno poslati loptu prema golu protivnika. Ovakav raspored pruza najbolje mogućnosti da se zadovolje svi principi napada na organizovanu odbranu. Krilni igrači drze sirinu napada. Oni zauzimaju mesto u tzv. sirokoj poziciji. Nalaze se na samom uglu rukometnog terena. Spoljni igrači (levi, desni i srednji) pokrivaju zonu suta od 8-12m od gola, gde su ravnomerno rasporedjeni. Dubina koju pokrivaju u savremenom rukometu ide preko 14m. Kruzni napadač (pivotmen) u početku zauzima srednju poziciju na liniji 6m, da bi kasnije prema potrebi i sopstvenom izboru isao u jednu i drugu strana po liniji sesterca. Osnovni uslov koji treba da bude zadovoljen u ovakvom rasporedu je da svako od igrača izvodi najbolje resenje u zoni svoga napada kako bi za sebe vezao jednog ili dva igrača odbrane. Sistem igre s jednim kruznim napadačem najčesće se koristi u napadu na plitke zonske i kombinovane formacije (6:0, 5:1, 5+1), krilni igrač obično započinje napad brzim i tačnim dodavanjem lopte vanskom igraču, drzi sirinu napada. Spoljni igrači su u ovakvim uslovima igre organizatori igre. Pored toga nakon stvaranja sanse za sut upućuje loptu na gol tehnikom, koja je u datom trenutku najcelishodnija. Osnovni zadatak pivotmena odnosi se u tome da maksimalno saradjuje sa spoljnim napadačima radi prijema lopte i da preseca zonu radi stvaranja prolaza saigraču iz redova spoljnih napadača. 27. Napad sa jednim kružnim napadačem i jednim postmenom? Ovaj sistem je nastao u vreme kada su zonske i kombinovane odbrane postale dublje i rastresitije. U savremenom rukometu koriste se, obično, dve varijante ovog napada. Prvo, ako se u osnovnoj postavi igra sa dva statična pivotmena, a drugo ako se u toku igre vrši odredjena transformacija pri čemu se, obično, iz redova spoljnih napada „odvlačenjem“ dolazi na mesto drugog kružnog napadača. Sistem igre sa dva kružna napadača najviše se koristi kada se u odbrani primenjuje duboka zonska ili kombinovana odbrana (zone 4:2, 3:3, 3:2:1, kombinovane odbrane 4+2 i druge različite varijjante). Igru sa dva kružna napadača može da organizuje i uspešno primeni ona ekipa koja, pored dvojice dobrih igrača na liniji golmanovog prostora, ima dvojicu spoljnih igrača kojio su dobri organizatori i realizatori. Kružni napadači, po pravilu, više igraju na tzv „širokim“ pozicijama, kako ne bi dolazilo do njihovog sudaranja, a time grupisanja više igrača na jednom mestu. Kružni napadači u ovom sistemu, moraju da uspešno i pravovremeno koriste blokade. Jedan od pivotmena, radi rasterećenja spoljnih napadača, izlazi na liniju 9 m i igra u stilu „postemna“. Krilni igrači u ovakvom sistemu napada drže krajnje široku poziciju. Radi pomoći spoljnim igračima češće idu njima u suusre da bi primili loptu, a time doprinose širenju protivničke odbrane. Igra sa dva kružna napadača ima i odredjenih nedostataka. Slaba uigranost dva igrača na liniji, kao i nedovoljna saradnja sa ostalim igračima i grupisanje na jednom mestu otežava organizaciju napada, posebno spoljnih napadača. Slabo poznavanje zakonitosti kretanja i akcija kružnih napadača (loše 13
„vezivanje“ igrača odbrane za sebe, nepravovremeno blokiranje, loša promena mesta i sl) takodje umanjuju efikasnost ovog sistema igre. 28. Grupni protiv napad? Kontranapad: za uspešno izvodjenje protivnapada potreban je visok stepen uvežbanosti svih elemenata koji čine kontranapad a to su: brzina vodjenja lopte, otkrivanje, promena pravca kretanja, šutiranje lopte na gol iz pozicija sa visokim procentom efikasnosti i sl.Kontra napad s obzirom na broj igrača koji učestvuje u realizaciji napada može biti individualan , grupni i ekipni. 29. Produženi kontranapad? Produženi kontranapad: to je ustvari kontranapad uz učešće i onih igrača koji nisu imali šansu da u prvom naletu učestvuju. tj “Produženi protivnapad predstavlja dodatne napadačke akcije kada se protivnička odbrana vratila ali je još nedovoljno organizovana”. 30. Napad sa igračem manje? Igra u napadu sa igračem manje predstavlja tehničko-taktički problem u situacijama kada se to dogodi. Sve ekipe koje imaju odredjenu taktičku zrelost nastoje da organizuju igru tako da lopta u njihovom posedu bude što je moguće duže. Da bi se to moglo postići potrebno je uraditi sledeće: • Odabrati takav sastav koji je u stanju uspešno da igra aktivno i sugim zadržavanjem lopte u posedu; • Igra treba da bude osmišljena, akcije uvežbane. Kretanja moraju da budu uverljiva, aktivna, sa namerom da se protivnik prisili da ide na prekid igre (faulom); • Šablonizirani napad treba razvijati i voditi uverljivo, postepeno, sigurno i strpljivo; Kretanja u napadu treba da budu brza, uverljiva, a u slučaju šanse treba atakovati ka golu. 31. Individualne vrste odbrane? Individualne akcije u rukometu predstavljaju osnov za uspešnu grupnu i kolektivnu igru. Bez obzira na mesto igranja u timu, svaki igrač mora uspešno da primenjuje sve elemente tehnike i taktike individualne igre.Savremena teorija još nije izvršila potpunu klasifikaciju tih kretanaj, ali se u praksi susreću dve grupe: • Grupa pripremnih pokreta (radnji) • Grupa izvršnih pokreta (elemenata). U prvu grupu spadaju sve radnje i postupci koje igrač primenjuje radi zauzimanja boljeg položaja u odnosu na protivnika i loptu,radi preuzimanja lopte. Drugoj grupi elemenata pripadaju pokreti kada igrač, u granicama dozvoljenim pravilima, atakuje na loptu i protivnika radi oduzimanja lopte ili zaustavljanja protivničkog igrača U savremenom rukometu se koriste 4 varijante individualnih odbrana. • Defanzivna igra „čovek na čovek“ je ona varijanta kada se dozvoljava neometana primopredaja lopet medju igračima napada, a striktno se pokriva kada dodju bliže golu (u zonu uspešnog šuta 9-12m od gola) • Poluofanzivna igra „čovek-čoveka“ pokriva veći deo terena. I u ovom slučaju dozvoljena je, relativno lako primopredaja lopte medju igračima napada ali se agilno i uporno zaustavlja igrač koji ima loptu u svom posedu. • Ofanzivni način odbrane je onaj kada se protivnili igrači pokrivaju po celom terenu, vodeći računa da svako čuva svoga igrača i da na vreme osujećuje njegovo nameru. U ovom slučaju odbrana je najmanje sigurna.
14
•
Presing je u pravom smislu predstavnik igre „čovek na čoveka“. Igrači odbrane igraju maksimalno agresivno po celom terenu, ne dozvoljavajući protivniku da primi loptu. U ovom slučaju je prisutna „kontakt“ igra sa čestim prekidima.
32. Zonske odbrane 5-1 i kombinovana 5+1? 5:1-Ova zona je predstavnik dvolinijske odbrane i spada u pliće zonske formaacije. Raspored igrača je takav da se pet igrača nalaze na liniji 6 m, dok se jedan nalazi ispred njih i čuva zonu od 7 do 9 m po dubini. Igrači koji se nalaze u prvoj liniji sve zadatke odbrane rešavaju bočnim kretanjem i pravovremenim postavljanjem bloka. Oni praktično ostvaruju princip širine, gustine i elastičnosti odbrane. Prednji istureni igrač nastoji da onemogući sve akcije spoljnih napadača. Ulogu prednjeg treba poveriti igraču koji je vrlo brz, ima odličnu startnu brzinu, brzo menja pravac kretanja, ritam i tempo. Primenom ovakve zonske odbrane ostvaruje se princip širine i gustine, dok su manje zadovoljeni princip elastičnosti i dubine. 5+1- Nastala je u vreme kada su se pojavili izvanredni realizatori i organizatori napada. Petorica igrača su rasporedjena ispred linije 6m, a jedan je isturen u polju i čuva odredjenog protivničkog igrača. Istureni igrač, kako je napred rečeno, strikno pokriva i isključuje iz igre odredjenog igrača napada. Zavisno os taktike koju je postavio trener, igrač u odnosu na igrača kojeg čuva da primejuje sve elemente individualne igre uz primenu potpunog presinga ili njegovog onemogućavanja na odredjenoj distanci. Ova odbrana ima uspeha ako na svakom mestu igraju dovoljno spremni igrači, pokretljivi pri čemu je vrlo značajna bočna pokretljivost. Dobrom uigranošću napada, brzim prenosom lopte, neprekidnim ubadanjem, fintiranjem i driblingom igrači napada mogu da nadigraju ovu odbranu. 33. Zonska odbrana 4:2 i kombinvani 4+2? 4:2- ova zona spada u duboke zonske formacije gde su igrači postavljeni u dve linije. Dva igrača (prednja linija) su isturena ispred igrača zadnje linije po dubini do 9 m. Zadnju liniju sačinjavaju visoki igrači koji imaju dobru bočnu pokretljivost, Oni svoj zadatak obavljaju pravovremenim postavljanjem bloka i čuvanjem pivotmena (jednog ili dvojice). Prednji (istureni) igrači pokrivaju središnji deo zone šuta i po dubini i po širini. Nastoje da svojom igrom, čineći prekršaje, pravovremeno zaustave protivničke igrače, ne dajući im da razviju napda. Ova zona ima manje uspeha kada se koristi napad sa tri spoljna napadača i jednim pivotmenom. Ovakav raspored igrača (zona 4:2) ima veći uspeh ukoliko protivnik igra sa dva pivotmena. 4+2-Ovom se odbranom nastoji povećati sigurnost odbrane po dubini. Četvorica igrača pokrivaju prostor ispred gola, na način kako se to uvek čini u zonskoj formaciji, dok dvojica isturenih strikno čuvaju dva najopasnija protivnička igrača u napadu 34. Zonska odbrana 3-3 i kombinovana 5+indijanac i 1+5? 3:3-Drugačije se ova zona nazoiva švedska. S obzirom na način realizacije i aktivnosti igrača u odbrani ova zona se graniči sa individualnom odbranom. Raspored igrača je dvolinijski. Prvu liniju obično čine više igrači koji imaju odlične sposobnosti bočnog kretanja i koji rešavaju probleme kod igre pivotmena i krila. Drugu liniju takodje čine tri igrača koji su udaljeni 8-9 m od gola. Ovi igrači parališu igru spoljnih napadača. Javlja se u momentima kada se igra rastresitija formacija s većim stepenom elastičnosti. Ova zonska formacija obezbedjuje odbranu po dubini, tj maksimalno zadovoljava princip dubine, dok je princip šrine nedovoljno zastupljen. 5+indijanac: Prvi prezentirači Jugosloveni na Olimpijskim igrama, 1972. u Minhenu, Petorica igrača su svoju igru vezali na liniju golmanovog prostora i igrali su po principu zonske odbrane 5:0, sa prelaskom u 4:1, dok je jedan istureni igrač igrao tako što se licem okrenuo prema sopstvenom golu i što je u svom kretanju „oponašao“ igru protivničkog spoljnog igrača. Za igrača koji će imati ulogu „indijanca“ potreban je igrač sa natprosečnim tehničko-taktičkim i psihomotornim sposobnostima, hitar, pronicljiv i lukav 15
1+5: U ovom slučaju se „flaster“igra na pivotmenu, a ostalih pet igrača igraju po principima zonske formacije na 7 m i funkcionišu kao zona 5:0 sa transformacijom u 4:1. Ovde je najvažnije kako se čuva pivotmen bez suvišnih prekršaja, Osnovno je da pivotmenu ne treba dozvoliti da primi loptu. Drugi zadatak odbrambenog igrača koji čuva pivotmena pri ovakvoj organizaciji odbrane je sprečavanje njegovog slobodnog kretanja po liniji 6 m . 35. Igra i kretanje igrača u odbrani kada se igra sa 5 u odbrani? Najveća iskušenja za odbranu jedne ekipe su momenti kada igra bez jednog ili dvojice isključenih igrača. Ako u takvim uslovima ekipa ne primi pogodak, onda se to smatra veliim uspehom. To povećava angažovanost u igri, deluje stimulativno, a na protivnika destimulativno. Ni u ovom slučaju ne može se reći da postoji pravi i najbolji recept kako naći uspešno rešenje, ali se smatra da je potrebno uraditi sledeće: • Maksimalno povećati stepen angažovanosti i borbenosti svih pet igrača (pa i golmana), • Većinu zadataka odbrane rešavati vezujući se za liniju golmanovog prostora, primenom svih elemenata odbrane, a posebno maksimalnim bočnim kretanjima. Na taj način ne dozvoliti da neko od protivničkih igrača udje na liniju od 6 m, i da se realizuje „višak“ igrača na bilo kojem delu terena, • Spremno prekidati uigrane kombinacije protivničkog napada, • Obično se protivnik svojom grupnom igrom služi blokadama, koje i u ovom slučaju treba neutralisovati, • Što je moguće više odugovlačiti igru i prekidati napad zaustavljajući igrača s loptom, • Svojom igrom dovesti u situaciju igrače napada da naprave prekršaj u napadu, da im se sudi pasivan napad ili da brzopleto, nekontrolisano upute loptu prema golu. Praksa je, bar do sada, pokazala da je to sistem zona 5:0, sa prelaskom u zonu 4:1. Igrači se bočnim kretanjem pomeraju u jednu ili drugu stranu, sa namerom da se više pokrije sredina zone odbrane. Moto je: ako se već šutira neka to bude sa većih odstojanja i sa krila jer su u tom slučaju moguće greške, a i stepen efikasnosti je tada manji. 36. Igra i kretanje igrača u odbrani kada se igra protiv 5 igrača napada? Dešava se da ekipa koja ima u odbrani igrača više kako primi gol. To se upravo dešava iz nekoliko razloga: • Igrači nedovoljno ozbiljno shvate protivnički napada bez jednog igrača, očekujući da će protivnik ići na dug napad, eventualno na prekid i sl., • Dolazi do nedovoljne angažovanosti, popuštanje koncentracije, a time i do smanjenja bočne i dubinske pokretiljivosti igrača odbrane, • Ustupanje prostora protivniku za šut ili prolaz uz uverenje da se na to neće usuditi, što on po pravilu, iskoristi i lako dodje u šansu, • Brzopleto, neplansko i stihijno menjanje sistema u odbrani, što obično dobar individualac zna da iskoriski i uputi loptu na gol, • Prevelika želja da se brže dodje u šosed lopte iz čega se radjaju greške. Nekada način igre u pdbrani sa igračem više zavisi i od toga kakav je trenutni rezultat i koji je rediod utakmice, Ukoliko je blizu kraj, a rezultat se lomi, onda se obično preuzima agresivnija igra, s namerom da se brzo osvoji lopta. 37. Izvodjenje slobodnog bacanja (deveterac)? 38. Aktivan i pasivan napad u rukometu? 39. Plan i program priprema rukometaša-ca? 16
40. Rad na tehničkoj pripremi rukometaša? 41. Plan i program taktičke pripreme? 42. Fizička priprema- definicija i podela? 43. Osnovni principi fizičke pripreme? 44. Opšta fizička priprema? Opšta (bazna ili osnovna) fizička priprema je ona priprema koja omogućava svestran i univerzalan razvoj psihomornih sposobnosti i podizanje funkcionalne sposobnosti nekog sportiste. 45. Specifična fizička priprema? Specijalna priprema- direktno je vezana za odredjeni sport i osnovna je predpostavka za dobru formu. Njen osnovni zadatak je uspešno spajanje sredstava fizičke pripreme sa sadržajem i formom koje zahteva igra, a to se ostvaruje kroz vežbe za: • Razvoj pojedinih dominantnih sposobnosti i kretanja • Kompleksni razvoj sposobnosti i kretanja • Povećanje raznih sportskih sposobnosti Sredstva specijalne fizičke pripreme su analitičke vežbe, vežbe sa loptom i igra. 46. Osnovne karakteristike fizičke pripreme – pripremni period? Karakterističan je za dobru formu i dobre rezultate na takmičenjima. Pripremni period ispod 4 dana i iznad 10 dana nema smisla. Delimo ga na 3 faze: 1 faza karakteristična je za rad na opštoj fizičkoj pripremi, 2 faza- zadatak ove faze je postepena specijalizacija ulaska u sportsku formu, 3 fazakarakteristična je više po tehničko-taktičkoj pripremi nego po fizičkom pripremanju. 47. Osnovne karakteristike fizičke pripreme – takmičarski period? Najveće umeće dobrih trenera je održavanje visoke sportske forme uglavnom izmedju 2.5-3.5 meseci. Najvažnije je održati i razviti: specijalnu izdržljivost, snagu, brzinu i koordinaciju. 48. Osnovne karakteristike fizičke pripreme – prelazni period? Ovom periodu treneri ne pristupaju s ozbiljnošću, a izuzetno je bitno da fizička pripremljenost za vreme pauze koja traje od 30 do 40 dana, ne podre ispod 50- 60% maksimalnih mogućnosti iz takmičarskog perioda.
17
