rukomet

Univerzitet u Novom Sadu Pedagoški fakultet Sombor

RUKOMET - seminarski rad (Metodika sportskih aktivnosti)

Mentor: Prof. dr Nedeljko Rodić

11/3/012 Student: Aleksandar Marinković

Sadržaj strana Uvod ......................................................................................................................................... 3 Pravila takmičenja ................................................................................................................. 4 Tehnika igre ............................................................................................................................ 5 Hvatanje lopte .............................................................................................................. 7 Dodavanje lopte ........................................................................................................... 7 Vodjenje lopte .............................................................................................................. 8 Bacanje na gol ............................................................................................................. 9 Ponašanje prema protivniku ...................................................................................... 11 Sem rukometa obratite pažnju na .............................................................................. 11 Taktika ................................................................................................................................... 13 Zaključak ............................................................................................................................... 14 Literatura ............................................................................................................................... 15

2

UVOD

Rukomet je savremena i vrlo popularna igra u svetu i kod nas, pa se zato nalazi u programu Olimpijskih igara u muško j i žensko j ko nkurenciji. Značaj rukomet ne igre je m no g o s t r u k . U p o č e t no j f a z i u č e n j a r u k o m e t je vr l o j e d n o s t a v n a i g r a , p a j e s va k i p o j e d i n a c br z o s h va t a i p r i m e n j u j e . I g r a s a s v o j i m p r a v i l i m a , z a h t e v i m a , s a d r ž a j e m, odgovara najvećem broju populacije. Podjednako deluje i razvija sve motoričke sposobnost i i int elektualne osobine č o v e k a , p a j e g o t o v o id e a l a n s p o r t z a s ve s t r a n i r a z vo j m l a d i h . Svojom aktivnošću rukomet povoljno deluje i n a r e g u l a c i j u n e k i h k o na t i v n i h f a k t o r a ( c r t e l i č n o s t i) k a o š t o s u : s a mo d o m i n a c i j a , frustracijska tolerancija, agresivnost, anksioznost itd.Š t o s e t i č e mo t o r ik e , r u k o me t p r e d n j a č i u s v e s t r a no m r a z vo j u s v i h mo t o r ič k i h s p o s o b no s t i. O t o me g o vo r e br o j n a i s t r a ž i v a n j a k a o i p o d a t a k d a s u u e l e m e nt i m a r u k o me t ne i g r e s a d r ž a n a s va t r i o b l i k a k r e t a n j a : t r č a n j e , ba c a n j e i s k a k a n j e . Š t o s e topološke podele t iče, rukomet, za razliku od drugih sportova, podjednako favorizuje, obrazuje i razvija delo ve nogu, trupa, ruku i ramenog po jasa. Sistematskim treniranjem može se u većoj ili manjoj meri uticati na pomenute elemente. Široke radne mase naših gradova i sela nisu upoznate sa rukometom, nisu upoznate sa jednom od najzdravijih, najjednostavnijih i najmladjih igara loptom. Rukometno igralište je prostrano, što omogucuje igračima raznovrsno kretanje kao npr. brzo ili sporo kretanje itd. Kod rukometa se trči i igra loptom, trči se mnogo, a udarci rukom su i raznovrsni. Za igru je potrebno rukometna lopta, fudbalsko ili rukometno igralište. Trčanje kao temelj svake igre, jača noge i unutrašnje organe, a hvatanje, bacanje lopte, mnogobrojni skokovi, okreti jačaju ostale delove tela. Drugim rečima, omladina koja se bavi rukometom jača organe,stiče brzinu, okretnost, snalažljivost, ustrajnost, odvažnost, itd.

3

PRAVILA TAKMIČENJA

Rukomet se igra na igralištu 40 x 20 m.

4

Lopta kojom igraju muškarci je teška 425-457 grama, obima 58-60 cm. A devojke igraju sa loptom težine 325-420 grama i obima 54-56 cm. U ekipi su 12 igrača tj. 10 igrača i dva golmana, od toga se u igri nalazi 7 igrača, 6 igrača i golman. Ostali igrači su rezerve. Golman ne može nikoga da zameni, ali svako može zameniti njega. Igra traje dva puta po trideset minuta, i 10 minuta odmora. Igrači počinju da igraju s centra, gde protivnički igrači moraju da budu udaljeni 3 m od centra. Golman može dodirivati loptu svim delovima tela, dok igrači ne mogu. Ne mogu dirati nogom kao golman. Igra se igra FER PLAY, što znači da nema guranja, rušenja i udaranja protivnika. Kada lopta predje crtu gola tada je postignut gol za ekipu, ko postigne više golova taj je pobednik. Ali ako je broj golova isti, onda se susret završava nerešenim. Za ne sportsko ponašanje dosudjuje se vremensko iskuljučenje na 2, 5 minuta, do kraja utakmice i diskvalifikacija. Postoje dvoje sudija, zapisničar i merilac vremena.

TEHNIKA IGRE

Tehnika rukometa obuhvata kretanje bez lopte i sa loptom. Sposobnost dobrog vladanja telom i sigurno i brzo rukovanje loptom omogućavaju efikasnije kretanje bez lopte. Tehnika kretanja bez lopte sadrži kretanja koje se primenjuju i u drugim sličnim ekipnim sportskim igrama. Osnovno kretanje čine hodanje i pre svega, trčenje različitim brzinama.,polozajima,pravcima i načinima kretanja nogu. Sposobdost brze promene smera pravca i brzine trčanja različitim načinima od posebnog je značaja za efikasnost kretanja u igri. Skok u dalj, uvis i u stranu treba posebno uvežbati. Posebnu vrstu kretanja bez lopte čine padovi koji mogu biti posledica iznenadnog i neočekivanog gubitka ravnoteže usled različitih prepreka i poremećaja u kretanju ili se izvodi u sastavu tehnike nekih složenih bacanja lopte u gol. Ovakva kretanja na tlu zahtevaju posebnu pripremu i vežbu.

5

Hvatanje lopte

Lopta se hvata dvema rukama, bez obzira na tehničku spremnost igrača, budući da je pravilno i sigurno hvatanje lopte jedan od osnovnih preduslova za brzo i precizno dodavanje i šutiranje. Pri hvatanju treba ići u susret lopti, naročito u blizini protivničkog igrača ,postavljati se pri tome, po mogućnosti,izmedju njega i lopte. Hvata se dlanovima obeju ruku okreutim prema lopti. Hvatanje levom rukom primenjuje se samo u izuzetnim slučajevima, na primer kad se lopta prima iznad visine glave, suviše u stranu ili iza igrača koji je u pokretu, pa je hvatanje obema rukama otežano ili nemoguće. Tada se lopta, najčešće, zaustavi dlanom jedne ruke i zatim odmah baci na tlo, a kada se odbije, uhvati se obema rukama.

Dodavanje lopte

Dodavanje u rukometu je vrlo raznovrsno, a zavisi od položaja igrača koji dodaje, rasporeda i položaja njegovih saigrača i protivnika, zamišljene akcije, vrste i kvaliteta podloge igrališta, a kad se igra napolju-i od vremenskih uslova. Dodaje se brzo i oštro, daćemo loptu najbolje postavljenom saigraču najkraćom putanjom. Lopta se može dodati u luku, skoku ili odbijanjem od tla.

6

Dodavanje se najčešće izvodi u kretanju, pretežno jednom rukom, ali u odradjenim situacijama i obema rukama. I ako u rukometu, zbog male lopte,postoji mogućnost primene najraznovrsnijih pokreta pri dodavanju, u praksi se upotrebljavaju samo način i izvodjenja tipična za ovu igru, kao što su: - dodavanje u visini ramena, - iznad visine ramena, - iznad visine glave, - u visini kuka, - odozdo pored tela, - iza ledja itd. Jedno od osnovnih i najčešćih pravila dodavanja u rukometu izvodi se kratkim zamahom u visini ramena. Primenjuje se u medjusobnom dodavanju igrača prilikom pripremnih kombinacija za napad. Osim dva osnovna načina dodavanja, treba izvoditi dodavanje bočno u stranu i dodavanje iza ledja, koja se mogu svrstati u složeniju tehniku rukometa. Dodavanje bočno u stranu primenjuje se na kraćim rastojanjima, obično u blizini protivnika, pokretom ruke, pri čemu se trup i karlica ne obrću u pravcu leta lopte.

7

Dodavanje iza ledja primenjuje se neposredno ispred protivničkog igrača koji sprečava dodavanje zamahom ispred tela. Ponekad se izvodi i takozvani lažni šut, dodavanje u stranu suprotnu od namernog bacanja.

Vodjenje lopte

Vodjenje lopte se izvodi u individualnom protivnapadu ali ako postoji mogućnost neometanog direktnog prodora kroz protivničku odbranu. Lopta se vodi potiskivanjem ispod tla dodirom dlanom i prstima jedne ruke prema tlu. Fintiranje loptom primenjuje se ukoliko se želi osloboditi neposrednog protivničkog igrača da bi se stvorio povoljni uslov za nesmetan prodor prema golu, sigurnije dodavanje ili efikasnije šutiranje. Spoljni napadači tj.bekovi često primenjuju fintu lažni šut. Prvi deo finte sastoji se od prividnog pokreta, pri čemu se izvrši zamah ruke s loptom iznad ramena kao da će se pucati. Ako se pokret izvede ubedljivo, protivnik najčešće reaguje ometanjem pucača tj. blokiranjem.

8

Bacanje na gol (šutiranje)

Većina bacanja na gol je po formi istovetna pokretima dodavanja, a bacanja na gol se izvode, skoro uvek, maksimalnom brzinom,snagom i preciznošću. Efikasnost šutiranja nije uslovljena isključivo pravilnošću izvodjenja, ili velikom mišićnom snagom i brzinom pokreta, već i nekim drugim, u sportskim igrama veoma važnim,osobinama, kao što su: -

staloženost, snalažljivost, odlučnost, smelost, dobar pregled igre... Načini bacanja u gol u rukometu su: iznad visine ramena, iznad visine glave, u visini

kuka, ispod visine kuka, u skoku (u dalj i u vis), u padu sa otklonom („ereta“ i ’’poluereta’’), iza ledja (’’šrauba’’) i u liki (’’lob’’). Jedno od najvažnijih i najčešćih bacanja i na gol jeste, šut iznad visine ramena (’’bočni šut’’), koji primenjuju spoljni napadači uglavnom sa udaljenosti devet do dvanaest metara od gola u situacijama kada je u suparničkoj odbrani (zoni) nastane dovoljan prostor za prolazak lopte, pri pogrešnom blokiranju puta ili kada takvo blokiranje izostane. Ako ga izvode visoki igrači, razvijene eksplozivne snage i strtne brzine, može biti vrlo efikasan.

9

Ukoliko je primena šuta iznad visine ramena onemogućena uspešnim pokrivanjem visine u kojoj se šut izvodi, a prostor iznad visine ramena je ne pokriven i dovoljno širok, može se upotrebiti šut u visini kuka ili ispod visine. Veoma često, efikasno i atraktivno bacanje u gol jeste šut u skoku. Način izvodjenja se razlikuje zavisno od udaljenosti i ugla prema golu, kao i nekih drugih faktora. Najpoznatiji je skok-šut u dalj, koji se primenjuje kao završnica protiv napada ili prodora kroz razredjenu protivničku odbranu s pozicije spoljnog napadača, s namerom približavanja golu. Zbog toga se odskok izvodi ne posredno ispred linije golmanovog prostora, suprotnom nogom od ruke kojom se baca. Tehnika skok-šut uvis slična je prethodnoj, sila odraznog inpulsa u ovom šutu je maksimalan i usmerena uvis, a ruka kojom se baca visoko je podignuta (sa ramenom) da bi se šaka sa loptom dovela u prostor gde protivnički igrači neće moći da ometaju, ili blokiraju, bacanje. Izvodi se obično u blizini linije slobodnog bacanja preko igrača protivničke odbrane, posle kratkog zaleta izvedenog potrebnom minimalnom brzinom, a koji može biti uspravan, dijagonalan ili paralelan sa linijom gola, zavisno od mesta igrača u napadu.

10

Najsloženije bacanje na gol u skoku jeste skok-šut u stranu sa s otklonima ili tzv. eretšut. Danas se pretežno upotrebljava na krilnim pozicijama napada pod relativno malim uglom u poredjenju sa gol-linijom, radi priblizavanja golu na najmanju udaljenost uz istovremeno dodavanje gornjeg dela tela u najpovoljniji ugao za izbacivanje i van prostora ometanja protivničkih igrača.

Ponašane prema protivniku

1. Dozvoljeno je koristiti ruke i šake da bi se došlo u posed lopte. 2. Dozvoljeno je oduzeti loptu protivniku otvorenom šakom iz bilo kog pravca. 3. Dozvoljeno je sprečavanje protivnika telom, i onda kada nije u posedu lopte. 4. Zabranjeno je blokiranje ili ometanje protivnika rukama, šakama ili nogama. 5. Zabranjeno je gurati protvnika u golmanov prostor. 6. Zabranjeno je koristiti pesnicu za oduzimanje lopte protivniku. 7. Zabranjeno je ugrožavanje golmana. 8. Zabranjeno je obuhvatiti, držati ili gurati protivnika, jednom ili obema rukama. 9. Zabranjeno je natrčavati ili naskakati na protivnika,podmetati nogu, udarati ga ili ga ugroziti na neki drugi način. 10. Igrač koji je učinio vrlo grubi prekršaj na igralištu isključuje se do kraja igre.

Postoje jos mnoga pravila prema protivniku

SEM RUKOMETA OBRATITE PAŽNJU I NA:

Lepo je videti čoveka koji se drži pravilno. Taj čovek prilikom stajanja, sedenja i hodanja drži glavu i telo uspravno,dok su mu ramena malo zabačena unazad. Držanje tela zavisi od nas samih. Dobro držanje tela ne prenosi se nasledjem već se kod svake osobe

11

formira i neguje,od ranog detinjstva do duboke starosti. Kod dece manjeg uzrasta, razvitak skeleta još nije završen. Kičma je gipka i neotporna, pa slabi i nerazvijeni mišići dovode do narušavanja držanja tela, a vremenom i do iskrivljanja kičme.

TAKTIKA

U rukometu, kao ekipnoj sportskoj igri, neophodno je smišljeno i plansko dejstvovanje tima kao celine i svakog igrača posebno i kako bi se što bolje iskoristile sopstvene i sprečile protivnikove fizičke, tehničke i taktičke sposobnosti radi postizanja dobrih rezultata. Ovim se bavi taktika koja obuhvata igru u odbranu i napadu.

Taktika igre u odbrani

Taktike igre u odbrani polazi od sistema kojima se odradjuju osnovni položaj i kretanje igrača uz izvršavanje njihovih osnovnih zadataka u toku odbrambene aktivnosti. Od tri postojeća sistema u odbrani - zonskog, individualnog i kombinovanog - najčešće se primenjuje sistem zonske odbrane, sa poznatim varijantama 6:0, 5:1, 4:2, 3:2:1 i 3:3. Sistem individualne odbrane („čovek na čoveka“) primenjuje se u rukometu kada protivnik namerno odugovlači igru da bi se sačuvao povoljan rezultat, kada ekipa koja se brani igra sa igračem više i kada je znatno bolja od protivničke ekipe u izdržljivosti, brzini,

12

snazi i individualnoj taktici. Najčešće se primenjuje na svojoj polovini terena, ali se može sprovoditi na celom terenu sa striktnim pokrivanjem ili na odstojanju nekoliko metara od suparnika sa postepenim smanjenjem odstojanja od striktnog pokrivanja, srazmerno udaljenosti od gola ekipe u odbrani. Kombinovana odbrana primenjuje se protiv ekipe koja ima jednog ili redje dva igrača izuzetnih sposobnosti u brzini, snazi i preciznosti šutiranja ili igrača koji je izvanredan organizator napada. U takvoj situaciji veći deo ekipe igra zonsku odbranu,a jedan od dva igrača igra po sistemu individualne odbrane, striktno pokrivajući najbolje suparničke igrače preko kojih protivnička ekipa napada.

Taktika igre u napadu

S obzirom na sposobnosti svakog igrača posebno i ekipe kao celine, taktika u napadu sprovodi se zavisno od sistema odbrane suparničke ekipe. Tako se protiv sistema zonske odbrane sa plitkim formacijama (6:0 i 5:1) primenjuje, po pravilu, napad sa zaletom na zonu, pri čemu se težište igre u završnim akcijama zasniva, uglavnom, na brzim i preciznim šutevima iz daljine sa osloncem na tlo (iznad visine ramena i u visinu kuka) i skok-šutevima u vis, kao i kombinacijom oba načina. Protiv dubokih formacijam zonske odbrane (4:2, 3:2:1 i 3:3) najčešće se primenjuje napad sa dva stalna „kružna“ napadača ili kombinacija stalnog i povremenog, uz primenu blokade, izmene mesta i dvostrukih ili trostrukih dodavanja. Način napada na sistem individualne odbrane („čovek na čoveka“) sprovodi se stalnom pokretljivošću napadača radi otkrivanja, sa primenom finti, iznenadnom promenom pravca i brzine kretanja, izmenom mesta i blokadama. Protiv kombinovane odbrane veći deo igrača primenjuje napad karakterističan za zonsku odbranu, dok jedan, odnosno dva napadača igraju po principu napad na idividualnu odbranu.

13

ZAKLJUČAK

Rukomet se danas igra u muškoj i ženskoj konkurenciji, u različitim starosnim grupama. Rukomet je i standardni olimpijski sport. U programu je neprekidno od Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine pa sve do danas. U školi rukometa deca bi trebalo da bobiju sledeće informacije i teorijska znanja o pozitivnim učincima sporta i telesnog vežbanja na antropološki status: -

teorijska znanja o uticaju sporta na čovekovo zdravlje,

-

informacije o korisnosti svakodnevnog telesnog vežbanja,

-

osnove teorijskih aspekata rukometnog treninga.

LITERATURA 1. Rukometni savez Jugoslavije. ’’Međunarodna pravila rukometa’’. Beograd 1986. god. 2. Rukometni savez Hrvatske. ’’Rukomet ,Medjunarodna pravila igre s komentarom’’ Zagreb 1981. 3 Fiskulturni savez Jugoslavije ’’Rukomet, Tehnika, taktika, trening, pravila igre sa komentarom’’ Beograd, 1949. 4. Rodić, N. (1999). „Metodika sportskih aktivnosti“ Sombor: Učiteljski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.

14

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ У СОМБОРУ

РУКОМЕТ - семинарски рад -

(Методика спортских активности)

Студент: Барбара Правдић 11/03/36

Ментор: проф. др Недељко Родић

Сомбор, 2011.

15

УВОД У човековој свакодневици савременог живота, спорт игра веома важну улогу. Захваљујући спорту живот постаје богатији, како самога учесника тако и гледаоца. Он потиче психофизички развој, потиче личности и пружа могућности поштеног социјалног интегрисања, односно заједничког сусретања на људском нивоу. Како спорт сам по себи захтева одрицања и физичку снагу, онда је логично да се он супротставља агресивности. Он смирује живце и крвоток веома оптерећеног савременог човека. Данашњи рукомет спада у ред најбржих спортова које познајемо. Та спортска грана захтева издржљивост,снагу мишића,брзину,техничку елеганцију и жељу за заједничком сарадњом и координацијом. Рукометна игра обухвата све делове тела: ноге и стопала за скокове, тело за одбрану, руке и рамена за прецизна бацања, главу за размишљање. На тај начин рукомет пружа складан физички тренинг целоме људском организму. Ретко који спорт развија срце, плућа, и све остале унутрашње органе као рукомет. Он пружа играчу и тренеру богате могућности надметања. Спретна и брза кретања из напада у обрану захтевају тачност и савршено владање властитим телом и мишићима.

1. ИСТОРИЈАТ У Данској је 1898 године учитељ Холгер Нилсен (Holger Nielsen) у Олдрупу увео у школски програм игру сличну данашњем рукомету, у дворани са седам играча. Из Данске се игра проширила 1912. године на Шведску и Немачку. У Чехословачкој се почетком 20 века играла хазена,која је веома слична рукомету, а у Ирској, Северној Америци и Украјини играле су се игре сличне малом рукомету. Године 1919. увео је Карл Шеленц (Karl Schelenz), професор Више школе за физичко васпитање у Берлину, рукомет на великом игралишту, а у Шведској се развијао, због климатских услова, мали рукомет у дворани. Велики се обично играо на фудбалском терену са 11 играча и са 2 резерве, а мали у дворанама на отвореним теренима димензија (15-25х30-50 метара), са 7 играча, а најмање са 4 играча у малим дворанама.

16

У Амстердаму је 1928. године основана Међународна аматерска рукометна федерација ИАФЦ (нем: Internationale Amater Handball Federation), а 1936 године велики је рукомет први и једини пут уврштен у програм Олимпијских игара. Године 1938. Одржана су у Немачкој светска првенства у великом и малом рукомету. Уместо ИАХФ (који је престао са радом 1939), у Копенхагену је 1946 основана Међународна рукометна федерација ИХФ (нем: Internatonale Handball Federation). На просторима бивше Југославије рукомет се појавио најпре у Вараждину и Загребу 1933. Прво рукометно игралиште направљено је у Загребу, где се и одиграла прва утакмица између Загреба у Љубљане. После Другог светског рата порасло је интересовање за рукомет па се у Београду 1949. оснива Рукометни савез Југославије, који постаје члан ИХФ-а 1950. Од 1953. играју се првенства Југославије у мушкој и женској конкуренцији, а Куп такмичења од 1955. године.

2. ПРАВИЛА ТАКМИЧЕЊА 2.1. ПРАВИЛО: ИГРАЛИШТЕ Рукомет се игра на игралишту 40х20м. Игралиште је правоугаоног облика дужине 40 и ширине 20 метара. Састоји се такође из поља за игру и два голманова простора. Дуже стране се зову аут-линије, а кр аћ е гол-аут линије, односно гол линије. Квалитет игралишта не сме да се мења у корист једне екипе. Око игралишта треба да постоји зона безбедности ширине најмање 1 метар поред аут-линија, а 2 метра иза гол-аут линија. Гол стоји на средини гол-аут линије. Он мора да буде чврсто везан за подлогу. Унутрашња висина гола је 2 метра а ширина 3 метра. Стативе гола су чврсто повезане пречком. Задње ивице статива и пречке морају бити подударне са спољном ивицом голлиније. Стативе и пр ечка мор ају да буду од истог материјала (нпр. дрво, лаки метал, вештачки материјал), квадратног пресека 8цм. Оне са свих страна морају да буду обојене са две боје које се јасно разликују од позадине. Поља у угловима су обојена истом бојом и дуга су по 28 цм. Сва остала поља износе по 20 цм. На голу мора да се налази мрежа. Она се тако поставља да лопта која је ушла у гол не може директно да се врати из гола.

17

Голманов простор се добија тако што се испред гола, на растојању од 6 метара, паралелно са гол – линијом повуче линија дуга 3 метра на коју се са обе стране надовезују четвртине круга, полупречника 6 метара, са центром на задњим унутрашњим ивицама статива. Линија која ограничава голманов простор зове се линија голмановог простора. Гранична линија за голмана – „линија 4 м“ - је ознака дуга 15 цм. Она је обележена на растојању од 4 метра од задње ивице гол линије по средини и испред гола, паралелно гол-линији. Линија слободнога бацања - “линија деветерца“- испрекидана је и обележена паралелно са линијом голмановог простора на растојању од 3 метра од ње. Делови линије слободног бацања, као и размаци између њих, дуги су по 15 цм. Линија седмерца је ознака дуга 1 метар. Повучена је на растојању од 7 метара од задње ивице гол-линије,по средини и испред гола, паралелно гол-линији. Средишња линија повезује средине обе аут-линије. Линије за замене играча ограничене су са обе стране средишње линије са по једном линијом дугом 15 цм. Ове ограничене линије су под правим углом према аут-линији повучене су у игралиште и удаљене од средишње линије 4,50 м. Све линије игралишта припадају простору који ограничавају. Линије морају да буду широке 5 цм (изузев голлиније). Гол-линија мора да буде повучена између статива и да има њихову ширину - 8цм. Све линије морају да буду увек јасно видљиве.

18

2.2. ПРАВИЛО: ТРАЈАЊЕ ИГРЕ Трајање игре за мушкарце и жене преко 18 година износи 2х30 минута, са 10 минута одмора. Стране се извлаче са жребом. Игра почиње звиждуком за почетно бацање кога даје судија у пољу, а завршава са сигналом мериоца времена, за крај. Игра почиње са средине терена, а противнички играчи морају да буду удаљени 3 метра од средишње црте. Лопта се може додирнути свим деловима тела,изузев ногом испод колена. Изузетак је голман, који у свом простору може да заустави лопту и потколеницом. Недозвољена игра и неспортско понашање учињени пре сигнала мериоца времена, морају бити кажњени од судија,чак и ако је сигнал дат. Када се у овоме случају изведе слободно бацање или седмерац, после његовог директног исхода игру завршава судија у пољу. После одмора екипе мењају стране. Судије одлучују да ли мерење времена игре треба да буде прекинуто и када ће бити настављено. Они дају знак мериоцу времена за заустављање часовника (тајм-аут) и за њего во поно во покр етање. Прекид мерења трајања игре судија мора да мериоцу времена јави са три кратка звиждука и знаком –Т. После прекида мерења трајања игре (тајм-аута), судија мора да за наставак игре да знак. Пожељна је примена јавног уређаја за мерење времена. Тај уређај сме да се користи само ако се њиме управља са стола за којим се налази мерилац времена. Мерилац времена у другом случају може да користи стону или ручну штоперицу. Ако судије установе да је мерилац времена прерано завршио игру, дужни су да задрже играче на игралишту и да надокнаде преостало време. Игру наставља екипа која је оштећена неправилним прекидом игре.

19

Ако је време игре било продужено у 1 полувремену, 2 полувреме мора бити скраћено за одговарајуће време. Ако после нерешене игре треба да се игра до одлуке, тада се после одмора од 5 минута поново жребају стране или почетно бацање. Продужетак игре траје за две екипе 2х5 минута. (промена страна без одмора). Ако игра није одлучена ни после првога продужетка, тада после одмора од 5 минута и поновнога жреба, следи други продужетак од 2х5 минута. Ако ни тада нема одлуке, треба поступити по пропозицијама тога такмичења.

2.3 ПРАВИЛО: ЛОПТА Лопта се састоји од једног омотача који је од коже или вештачког материјала. Она мора да буде округла. Спољни материјал не сме да блешти и да буде гладак. На почетку игре лопте за мушкарце мора да има обим од 58-6 0 цм. и масу од 325-400 гр. За сваку утакмицу морају да буде припремљене две правилима одговарајуће лопте. Службене међународне приредбе и међународне приредбе, и међудржавне утакмице обавезно се играју лоптама које имају ИХФ-атест. Гол је постигнут када лопта целим обимом пређе црту гола, а победник је екипа која постигне већи број голова. Ако је исти број голова, сусрет се завршава нерешено.

20

2.4. ПРАВИЛО: ИГРАЧИ Једна екипа се састоји од 12 играча (10 играча у пољу и два голмана),који морају бити унети у записник утакмице. Екипа увек мора да игра са једним голманом. На игралишту сме истовремено да се налази највише седам играча (6 играча и голман). Остали су резервни играчи. У простору за замене играча смеју да се налазе само резервни играчи, играчи искључени на временску казну од 2 минута и четири функционера. И функционери морају бити унети у записник утакмице. Један од њих мора бити означен као руководилац екипе. Само он има право да се обраћа записничару, мериоцу времена и евентуално судијама. На почетку утакмице свака екипа мора да на игралишту има најмање по 5 играча,од којих један мора да у записник буде записан као голман. Екипа сме до краја времена да се допуни до 12 играча. Ако број играча једне екипе падне испод пет, игра може да се настави. Играч сме да учествује у игри ако је физички присутан звиждуку за почетак игре, а ако је записан у записник утакмице. Играч који има право да игра може у свако време, преко линије за замену играча своје екипе , да уђе у игру. Ако неки играч, који стигне после почетка утакмице, уђе у игру а није добио дозволу за учешће у игри,против његове екипе досуђује слободно бацање,а он се дисквалификује. Резервни играчи смеју да једном или више пута уђу у игру, без јављања записничарумериоцу времена. За време прекида мерења трајања игре- тајм-аута- у игралиште се из простора за замену играча сме ући само са дозволом судије. Сваки играч који погрешно излази или улази у игралиште, мора бити кажњен као играч који је учинио погрешну замену, осим ако је игралиште напустио ненамерно. Погрешна замена кажњава се слободним бацањем,које се изводи са места на коме је играч који је погрешно прекорачио тајм-аут линију. Осим тога играч се и кажњава искључењем од 2 минута. Ако резервни играч противправно уђе у игралиште,он се искључује на 2 минута, а други играч мора да напусти игру (уместо њега), у трајању од 2 минута. Сви играчи у пољу једне екипе морају да носе једнообразну спортску одећу, при чему се боја одеће голмана обеју екипа мора јасно разликовати. Сваки играч на свом дресу мора да носи број од 1 до 20,чија је величина на леђима најмање 20 а на грудима најмање 10 центиметара. Бројеви 1, 12 и 16 су резервисани за голмане. Боја бројева мора јасно да се разликује од боје одеће.

21

Играчи морају да носе спортску обућу. Није дозвољено ношење наруквица, ручних сатова, прстења, огрлица,ланчића, минђуша, наочара без чврстих оквира и везаних дршки, као и свих осталих предмета који би могли да угрозе играче. Капитени екипа морају да око надлактице носе траку константне боје и ширине око 4 центиметра.

3. ТЕХНИКА ИГРЕ Добра техника игре основана је за спровођење тактике и омогућује економичност кретања, а тиме и рационалније трошење енергије. Успешна примена технике пружа веће задовољство и играчима и гледаоцима. Да би се постигао виши ниво технике у рукомету, потребно је пре свега раније научену технику усавршити вежбама прецизности, брзине извођења и понављањем радњи у различитим ситуацијама. Техника рукомета обухвата кретање без лопте и са лоптом. Техника кретања без лопте: садржи кретања која се примењују и у другим сличним екипним спортским играма. Рукометна игра обухвата све делове тела: ноге и стопала за скокове, тело за одбрану, руке и рамена за прецизна бацања, главу за размишљање. На тај начин рукомет пружа складан физички тренинг целоме људском организму. Основно кретање чине ходање и, пре свега, трчање различитим брзинама , положајима, правцима и начинима кретања ногу. Способност брзе и изненадне промене правца, смера и брзине трчања различитим начинима од посебног је значаја за ефикасност кретања у игри. Одговарајућу пажњу треба посветити и увежбавању скокова увис, даљ и у страну.

22

Техника кретања са лоптом обухвата кретање играча при хватању, додавању, вођењу, финтирању, и бацању лопте у гол и одбрану голмана. Дозвољено је лопту држати, у ваздуху или на тлу најдуже три секунда. При чему се са лоптом у поседу могу учинити највише три корака. Корак је учињен: 1) ако је играч,који обема ногама стоји на тлу, подигне и спусти ногу,или ногу помери са једног места на друго; 2) ако је играч,који једном ногом стоји на тлу, ухвати лопту и потом додирне тло другом ногом; 3) ако играч, после скока доскочи на једну ногу, па са исте ноге изведе нови скок или додирне тло са другом ногом; 4) ако играч,после скока доскочи истовремено на обе ноге, и потом или подигне једну ногу и спусти је на тло, или помери једну ногу са једног места на друго.

3.1. ХВАТАЊЕ ЛОПТЕ Лопта се у рукомету хвата обема рукама, без обзира на техничку спремност играча, будући да је правилно и сигурно хватање лопте један од основних предуслова са брзо и прецизно додавање и шутирање. Дозвољено је коришћење шака, руку, главе, трупа, натколеница, и колена за бацање, хватање, заустављање, гурање, ударање, и боксовање лопте. При хватању треба ићи у сусрет лопти, нарочито када је у нашој близини противнички играч. Хвата се длановима обеју руку окренутим према лопти. Хватање са једном руком се примењује само у изузетним случајевима, нпр. када се лопта прима знатно изнад висине главе, сувише у страну или иза играча који је у покрету, па је хватање обема рукама отежано

23

или је чак и немогуће. Ако је лопта додирнула некога игр ача, или гол, до звољено је поново одбијање на тло, или вођење и хватање лопте. Дозвољено је преносити лопту из руке у руку.

3.2. ДОДАВАЊЕ ЛОПТЕ Додавање у рукомету је врло разноврсно, зависи од положаја играча који додаје, распореда, положаја његових саиграча и противника, замишљене акције, врсте и квалитета подлоге игралишта као и од временских услова уколико се игра одвија напољу. Додавање лопте се увек врши према играчу који нам је најближе. Најчешће се додавање врши у скоку са једном руком, и ређе са две руке. У рукомету због мале сразмере лопте постоји могућност примене најразноврснијих покрета при додавању. Најчешће у игри се примењују : додавање у висини рамена (шаком или целом руком), изнад висине рамена, изнад висине главе, у висини кука, одоздо поред тела, бочно у страну (са увртањем и опружањем подлактице), иза леђа, и врло ретко додавање котрљањем.

1. ПОЧЕТНО БАЦАЊЕ

На почетку утакмице почетно бацање изводи екипа која је жребом изабрала лопту, или ако је друга екипа изабрала страну игралишта. На почетку 2 полувремена почетно бацање изводи друга екипа. Пре продужетака ће се поново жребати, за почетно бацање или страну игралишта. Почетно бацање се изводи после звиждука у току 3 секунде, са средине игралишта у жељеном правцу.

2. ГОЛМАНОВО БАЦАЊЕ

Голманово бацање се досуђује када лопта пређе гол-аут линију. Оно се изводи без звиждука. Оно је изведено када је лопта, избачена од голмана, прешла линију голмановог простора. После извођења голмановог бацања, голман сме да додирне лопту тек када је претходно додирнула некога другога играча.

Оно се досуђује због:

3. СЛОБОДНО БАЦАЊЕ

1) погрешне замене играча или због неправилног уласка у игралиште. 2) грешака голмана. 3) грешака играча у пољу у голмановом простору. 24

4) грешака у игри са лоптом. 5) намерног играња лоптом преко гол-аут линије или аут-линије. 6) пасивне игре. 7) грешака у односу према противнику. 8) не исправности при извођењу почетног бацања. 9) не исправности при извођењу аута. 10) не исправности при извођењу голмановог бацања. 11) не исправности при извођењу слободног бацања. 12) прекида игре без прекршаја правила игре. 13) не исправности при извођењу седмерца. 14) не исправности играча при извођењу судијиног бацања. 15) погрешног извођења бацања. 16) неспортског понашања. 17) врло грубих прекршаја. Слободно бацање се изводи без звиждука, у принципу са места на коме је учињен прекршај.

3.3. ВОЂЕЊЕ ЛОПТЕ Вођење лопте изводи се у индивидуалном противнападу или ако постоји могућност неометаног

директног

продора

кроз

противничку

одбрану.

Лопта

се

води

потискивањем испред тела додиром дланом и прстима једне руке према телу. Финтирање лоптом се примењује уколико се желимо ослободити непосредног противничког играча да би се створио повољнији услов за несметан продор,односно

25

пролаз према голу, сигурније додавање или ефикасније шутирање. Спољни нападачи (бекови), често примењују финту привидни (лажни) шут. Први део финте се састоји од привидног покрета, при чему се изврши замах руке са лоптом изнад рамена као да ће се пуцати. Ако се покрет изведе убедљиво,противник најчешће реагује ометањем пуцача (блокирањем), након чега се протрчи поред њега са повољније стране. При томе се, због избегавања прекршаја правила „корака“, лопта удари о тло једном или, зависно од ситуације, више пута руком удаљенијом од супарника.

3.4. БАЦАЊЕ НА ГОЛ (ШУТИРАЊЕ) Већина бацања на гол је по форми истоветна покретима додавања, а бацања на гол се изводе,скоро увек, максималном брзином,снагом и прецизношћу. Бацање је изведено када је лопта напустила руку извођача. Из свих бацања може непосредно да се постигне гол. Ефикасност шутирања не зависи искључиво од правилности извођења ударца, мишићне снаге извођача, и брзине покрета, већ и од других особина као што су: сналажљивост, одлучност, смелост, добар преглед игре, брзина процене најпогодније ситуације и истовремена употреба одговарајућег начина и интензитета шутирања. Начини бацања лопте у гол у рукомету су: изнад висине главе, у висини кука, испод висине кука, у скоку (у вис, и у даљ), у паду са отклоном („ерета“ и „полуерета“), иза леђа („шрауба“), и у луку („лоб“).Једно од најважнијих и најчешћих бацања јесте шут изнад висине рамена који примењују бочни играчи најчешће на удаљености од 9 до 12 метара.

Додавање лопте са рамена: Овај начин додавања настао је из природног покрета бацања и највише је заступљен у рукомету. Изводи се из дијагоналног става, а ако се лопта додаје на краће удаљености, тада и из паралелног става. Код додавања на веће удаљености, као припремни положај служи дијагонални став. Супротно раме усмерено је у правац додавања, рука са лоптом одводи се у заручје тако долази до засука и одвођења рамена руке са лоптом према назад. Лакат избачајне руке је у висини рамена тако да се лопта налази у висини главе, а подлактица и надлактица затварају угао од 90 степени. Врло је важно усклађено деловање свих зглобова које мора бити усмерено у правац бацања, јер у супротном долази до окретања лопте у страну или према напред и не учинковитог преноса силе на лопту, која није усмерена у циљаном правцу. Окретање лопте према напред или у 26

супротну страну сматра се погрешним јер отежава хватање лопте саиграчу. Код правилног додавања лопта у ваздуху мирује, не окреће се, односно сме само имати окретање према назад, које се постиже такозваним отварањем длана код избачаја лопте, односно избачајем зглоба шаке према напред, а одвођењем длана са лоптом назад и његовог заостајања у тренутку избацивања лопте.

Уколико је примена шута изнад висине рамена онемогућена успешним покривањем висине у којој се шут изводи, а простор испод висине рамена је непокривен и довољно широк може се употребити и шут у висини кука или испод висине кука.

Шут у скоку:

Код шута у скоку начин извођења је различити у зависности од удаљености и угла према голу,као и неких других фактора на које се треба обратити пажња. Најпознатији је скок-шут који се примењује као завршница противнапада или продора кроз разрађену противничку одбрану са позиције спољног нападача, са намером приближавања голу. Изводи се непосредно испред линије голмановог простора, супротном ногом од руке којом се баца. Основни ударац из скока најчешћи је и најделотворнији начин реализације. Одраз може бити усмерен претежно у даљ, или у даљ и вис истовремено. Скок-шут у даљ најчешће примењују спољни нападачи након продора и играчи који су у пр отивнападу и желе доћи што ближе голману. У том случају одр аз се претежно врши у даљ под углом од 20-30 степени и усмерен је директно према голу. Скок-шут у вис примењују спољашњи играчи при тежњи да се издигну изнад противничких играча у блоку и преко њих шутирају на гол. Одраз је усмерен претежно у вис под углом 60-90 степени у правцу гола,како би се избегло наскакивање на противничког играча, или повећао угао шутирања. У односу на тренутак избацивања лопте разликујемо : 1) шутирање у узлазној,

27

2) шутирање у силазној, 3) шутирање у највишој тачци скока. Шутирање у узлазној путањи због своје преурањености често је неуспешно, поготово уколико играч открије смер удараца, али играчи га понекад употребљавају управо да би искористили тренутну неспремност противничких играча. Ударац у највишој тачци скока, служи за реализацију гола преко одбрамбеног блока. Реализација у силазној путањи скока лопте користе играчи који одгађањем избацивања лопте повећавају угао за шутирање, а такозвано задржавање карактеристично је и за шут спољашњих играча који продужавањем скока избегавају противнички блок. Основни ударац из скока без обзира на усмереност започиње одразом са ноге супротне избачајној руци. Одраз се врши „ваљањем“, почевши од пете, преко стопала и прстију енергичним деловањем мишића у скочном зглобу и зглобу колена и кука. Положај тела је сличан као код бацања лопте са тла. Спољашњи играчи понекад шутирају из одраза, са обе у вис из краткога залета. Најсложеније бацање на гол у скоку јесте скок-шут у страну са отклонима или такозвани ерет-шут, назван по Чехословаку Ерету, првом извођачу шутева са отклоном и падом у страну, али са ослонцем на тло и на средњој позицији напада испред противничких играча. Данас се претежно употребљава на крилним позицијама напада под релативно мали углом у поређењу са гол-линијом, ради приближавања голу на мању удаљеност уз истовремено довођење горњег дела тела у најповољнији угао за избацивање и изван простора ометања противничких играча.

28

4. ТАКТИКА У рукомету као екипној спортској игри, неопходно је осмишљено и планско деловање тима ка целине и допринос свакога играча посебно како би се што боље искористиле сопствене и спречиле противникове физичке, техничке и тактичке способности ради постизања добрих резултата. Основна филозофија рукометних правила састоји се у чињеници да екипи треба дати праву шансу да игра по сопственој вољи, а да при томе не повреди противника. Због тога су у рукомету правила предности веома важна. Са друге стране, судије рукометне утакмице морају бити свесни више него у другим спортовима да је рукомет прави „борбени спорт“. Брзина, блиски контакти телом, посебан начин игре где се блокадама сопственога тела спречава противник. Све се то догађа веома брзо, да је без сумње потребно улогу судаца оценити тешком и пуном захтева. Сваки игр ач тр еба да у највећој могућој мери доприноси својој екипи. То захтева ангажованост у индивидуалном тренингу и стицању физичких захтева за колективне активности, не би ли се екипи помогло заједничким снагама, комбинацијом тактичких планова и техничких способности. Овим се бави тактика која обухвата тактику: 1) У одбрани. 2) У нападу.

4.1. ТАКТИКА ИГРЕ У ОДБРАНИ Тактика у одбрани полази од система којим се одређује основни положај и кретање играча уз извршавање њихових основних задатака у току одбрамбене активности. Од три постојећа система у одбрани: 1) зонско; 2) индивидуално; 3) комбиновано; најчешће се користи, односно примењује се најчешће систем зонске одбране, са познатим варијантама 6:0, 5:1, 4:2, 3:2:1 и 3:3.

29

Систем индивидуалне одбране („човек на човека“), примењује се у рукомету када се од стране противника врши одуговлачење игре, не би ли се на тај начин сачувао повољан резултат, када екипа која се брани игра са играчем више и када је знатно боља од противничке екипе у издржљивости, физичкој кондицији и снази, брзини и индивидуалној тактици. Забрањено је држање лопте у поседу сопствене екипе без уочљиве нападачке акције,односно ако изостаје покушај да се постигне гол. Оваква игра је пасивна. Она се кажњава слободним бацањем са места на коме се лопта налазила у тренутку прекида игре. Најчешће се примењује на својој половини терена, али може да се спроводи и на целоме терену. Комбинована одбрана се примењује против екипе која има једног или ређе два играча изузетних способности у брзини, снази и прецизности шутирања,или играча који је изванредан организатор напада. У таквој ситуацији већи део екипе игра зонску одбрану, а један до два играча игра по систему индивидуалне одбране, стриктно покривајући најбоље супарничке играче преко којих противничка екипа напада.

4.2. ПОНАШАЊЕ ПРЕМА ПРОТИВНИКУ 1) Дозвољено је користити руке и шаке да би се дошло у посед лопте. 2) Дозвољено је одузети лопту противнику отвореном шаком из било ког правца. 3) Дозвољено је спречавање противника телом, и онда када није у поседу лопте. 4) Забрањено је блокирање или ометање противника рукама, шакама или ногама. 5) Забрањено је гурати противника у голманов простор. 6) Забрањено је ишчупати или избијати противнику лопту, коју држи у једној или у обе руке. 7) Забрањено је користити песницу за одузамање лопте противнику. 30

8) Забрањено је угрожавати противника лоптом или му приносити лопту у намери опасног финтирања. 9) Забрањено је угрожавање голмана. 10) Забрањено је обухватити, држати или гурати противника једном или обема рукама. 11) Забрањено је натрчавати или наскакати на противника, подметати му ногу, ударати га или угрозити на неки други начин. 12) Прекршаји према противнику кажњавају се слободним бацањем или седмерцем.

4.3. ТАКТИКА ИГРЕ У НАПАДУ Са обзиром на способности свакога играча, посебно екипе као целине, тактика у нападу спроводи се зависно од система одбране супарничке екипе. Тако се против система зонске одбране са плитким формацијама примењује, по правилу напад са залетом на зону, при чему се тежиште игре у завршним акцијама заснива, углавном на брзим и прецизним шутевима из даљине са ослонцем на тло (изнад висине рамена и у висини кука), и скок-шутевима увис као комбинацијом оба начина. Против дубоких формација система зонске одбране (4:2, 3:2:1 и 3:3), најчешће се примењује напад са два стална“кружна“ нападача или комбинација сталнога и повременог, уз примену блокаде, измене места двоструких или троструких додавања. У третману контакт игре, а рукомет је врло изразита контакт игра, учињен је значајан напредак јер судије морају да енергично кажњавају и прекршаје играча у нападу. Начин напада на систем индивидуалне одбране („човек на човека“), спроводи се сталном покретљивошћу нападача ради откривања, са применом финти, изненадном променом праваца и брзине кретања, изменом места и блокадама. Против комбиноване одбране већи део играча примењује напад карактеристичан за зонску одбрану, док један, односно два нападача играју по принципу напада на индивидуалну одбрану.

31

5. СУДИЈЕ Сваку игру воде двојица равноправних судија, којима помажу записничар и мерилац времена. Контрола судија над понашањем играча почиње доласком на објекат на коме се игра, а завршава њиховим напуштањем објекта. Судије пре игре испитују стање голова, игралишта, и лопти за игру, они одређују лопту којом мора да се игра. Ако су различитог мишљења, одлучује прво именовани судија. Поред тога судије констатују да су обе присутне екипе у прописаној спортској одећи, проверавају записник игре и опрему играча, проверавају заузимање простора за замене играча као и присуство и идентитет оба руководиоца екипа. Све не исправности морају бити одстрањене. Жреб врши прво именовани судија, пре почетка игре и у присуству другога судије и капитена обе екипе. Друго именовани судија на почетку игре поставља се као судија у пољу, на половини игралишта екипе која има почетно значење. Он започиње игру звиждуком за почетно бацање. Кад после почетка игре у посед лопте дође екипа која није извела почетно бацање, он постаје судија пор ед гола на гол-аут-линији своје половине игралишта. Други судија почиње као судија поред гола на другој гол-аут-линији, а постаје судија у пољу када екипа са његове половине игралишта дође у посед лопте. За време игре судије морају више пута да мењају стране. У принципу игру морају да воде двојица истих судија. Њихова заједничка одговорност је да се поштују правила игде и да се кажњавају прекршаји правила. Ако се у току игре деси да било који судија више не може да води игру, сам ће је водити други судија. Судија у пољу у принципу треба да звижди: 1) За извођење почетног бацања. 2) За извођење седмерца. 3) За извођење свих бацања сходно правилима , као и после тајм аута. Ако обе судије звижде прекршај правила игре против исте екипе, а различитог су мишљења о казни, увек важи тежа казна. Ако обе судије звижде прекршај правила игре, али су супротног мишљења о томе коју екипу кажњавају, увек важи одлука судије у пољу. Игра се наставља јасним знаком руке судије у пољу и са његовим звиждуком. Обе судије дужни су да бележе постигнуте голове, опомене, искључења на 2 минута, дисквалификације и искључења до краја игре. Обе судије су одговорне за праћење (контролисање) времена игре. Ако се

32

сумња у исправност мерења времена, о тачности времена одлучује прво именовани судија. По завршетку игре, судије су одговорне за исправно попуњавање записника игре. Дисквалификације изван игралишта или после прекршаја против судија, и искључења до краја игре, морају се објаснити у записнику. Оцена чињеничног стања, донета сопственим запажањем судија је неоспорива. Против одлука које су у супротности са правилима игре може се приговорити. За време игре само капитени имају право да се обрате судијама. Обе судије имају право да привремено или дефинитивно прекину игру. Међутим пре дефинитивног прекида игре морају да се исцрпе могућности за њен наставак. Спортска одећа црне боје је резервисана за судије.

5.1. КАЗНЕ Опомена може да се да због: 1) Прекршаја правила у понашању према противнику. 2) Прогресивно кажњених прекршаја правила у понашању према противнику. 3) Прекршаја правила за време извођења противниковог бацања. 4) Неспортског понашања играча и функционера. Када је опомена дата, судија то мора да покаже кажњеном играчу или функционеру и записничару-мериоцу времена , дизањем жутог картона. Искључење до краја игре се даје због врло грубог понашања на игралишту.

6. МЕТОДИКА У ПРЕДШКОЛСКОМ ДОБУ Деца предшколског узраста би требало да користе лопте које су мање тежине, мекше и лаке за коришћење. При томе се треба водити рачуна да се деца не могу повредити, и да су услови универзални, односно да одговарају свој деци овога узраста. Јер је веома важно укључивање деце у колектив, који им пружа осећај сигурности и прихваћености. Због њиховог старосног доба, важно је учинити неколико промена поред лопте, пажњу треба обратити и на величину терена, и начин играња рукомета. Терен се треба смањити најчешће на половину, игра се не мора одржавати строго по правилима, али

33

битно је децу упутити како би требала изгледати. Научити их међусобном додавању лопте тако што ће стати једно наспрам другога, или их мотивисати за рукомет кроз неке њима занимљиве игре као сто су „између две ватре“ и слично. Важно је да се деца баве физичком активношћу и да са задовољством присуствују овим часовима водећи се тезом: „у здравом телу, здрав дух“. Ово је најбитнији период када деца стичу одређене позитивне или негативне радње које се задржавају или елиминишу у зависности до последица до којих доводе, ми их требамо мотивисати да задрже навике бављења спортом.

7. ЗАКЉУЧАК Рукомет се игр а на игр лаишту 4 0 Х 2 0 метар .а Лопта је кожна, обим 5 8-60 центиметара,масе за мушкарце 425-457 грама, а за жене има обим 54-56 и масу 325-420 грама. Екипа се састоји од 12 играча (6 играча и голман), а 5 играча су резерве. Голман не може да замени свакога играча, али сваки играч може да замени голмана. Играчи се замењују само са места за замену. Игр а тр аје два пута по 3 0 минута и 1 0 минута одмора- и за мушкарце и за жене. Стране се извлаче жребом. Игра почиње са средине терена, а противнички играчи морају да буду удаљени најмање 3 метра од средишње црте. Лопта се може додирнути свим деловима тела, изузев ногом испод колена. Изузетак је голман који у свом простору може да заустави лопту и потколеницом. Није дозвољено неспортско понашање, гурање, рушење и ударање противника. Гол је постигнут када лопта целим обимом пређе црту гола, а победник је екипа која постигне већи број голова. Ако је исти број голова, сусрет се завршава нерешено. За неспортско понашање у игри и ван ње досуђује се опомена, временско искључење на 2 минута, на 5 минута, до краја утакмице и дисквалификација. У рукомету постоје двојица судија, записничар и мерилац времена.

1)

ЛИТЕРАТУРА:

РУКОМЕТНИ САВЕЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ - МЕЂУНАРОДНА ПРАВИЛА РУКОМЕТА - Превод и рецензија Инг. Гаврило Гојнић Инструктор РСК-ИХФ-(Београд, 1986). 2) РУКОМЕТНИ САВЕЗ ХРВАТСКЕ - РУКОМЕТ-МЕЂУНАРОДНА ПРАВИЛА ИГРЕ СА КОМЕНТАРОМ (Загреб, 1981). 3) Родић, Н. (1999): Методика спортских активности, Сомбор, Учитељски факултет. 4) http://www.kifst.hr/rukomet/11.html

34

Семинарски рад: Kолективне спортске активности Рукомет

Ментор: Недељко Родић

Студент: Јована Копања

Сомбор, 2011.

35

Увод Рукомет је екипни спорт с лоптом у којем се такмиче две екипе са по шест играча, плус голман на свакој страни. Основни циљ игре јесте лоптом погодити означени део простора, то јест гол све до завршетка игре. Лопта се између играча додаје рукама, слично као у кошар ци, али са нешто мањом лопто м и уз другачија пр авила вођења лопте. Савремени начин играња захтева од играча савршено владање елементима технике. Историјат рукомета У Данској је 1898. године учитељ Холгер Нилсен у Олдрупу увео у школски програм игру сличну данашњем рукомету, у дворани са седам играча. Из Данске се игра проширила 1912. У Шведску и Немачку. У Чехословачкој се почетком 20-ог века играла хазена, која је врло слична рукомету, а Ирској, Северној Америци и Украјини играле су се игре сличне малом рукомету. Године 1919. увео је Карл Шеленц, професор Више школе за физичко васпитање у Берлину, рукомет на великом игралишту, а у Шведској се развијао, због климатских услова, у дворани. Велики се обично играо на фудбалском терену са 11 играча и са 2 резерве, а мали у дворанама, или отвореним теренима димензија (15-25 х 30-50 м) са 7 играча, а најмање са 4 играча у малим дворанама. У Амстердаму је 1928. је основана Међународна аматерска рукометна федерација, а 1936. велики је рукомет први и једини пут уврштен у програм Олимпијских игара. Године 1938. Одржана су у Немачкој светска првенства у великом и малом рукомету. На просторима бивше Југославије, рукомет се појавио најпре у Вараждину и Загребу 1933. Прво рукометно игралиште направљено је у Загребу, где се одиграла и прва утакмица средњошколаца између Загреба и Љубљане. После Другог светског рата порасло ј интересовање за рукомет, па се у Београду 1949. оснива Рукометни савез Југославије. Играју се првенства Југославије у мушкој и женској конкуренцији, а Куп такмичења од 1955. Велики рукомет је на овим просторима престао да се игра 1958. Терен и опрема Димензије рукометног терена су дужина 40 м, ширина 20 м. Терени су углавном наткривени просторима, или дворанама, а подлога је традиционално био дрвени паркет, док се данас користе уметни материјал од тврде гуме. Постоје и спољашњи терени, углавном од бетона, или асфалта, али се они углавном не користе за такмичења највишег нивоа, због опасности од падова и повреде играча. На терену се налазе линије које одређују поједине делове терена. На средини се налази линија која одваја терен на две половине. На супротним странама терена и то на краћим страницама, налази се по један гол, који је 2 м висок и 3 м широк. У голу је разапета мрежа. Испред сваког гола налази се полукружни простор, на просечној удаљености 6 м од гола, означен пуном линијом. Тај пр остор од 6 м на тер ену осим што је означен линијом често и обоји другом бојом, различитом од боје остатка терена. На 9 м од гола налази се испрекидана

36

полукружна линија тзв. десетерац. Испред гола на удаљености од 7 м налази се кратка равна линија која означава место извођења казненог ударца тзв. седмерца.

Рукометна лопта је такве величине да је просечни играч може држати у једној руци прстима, са дланом на доле, иако наравно може држати лопту са обе руке (обим 58-60 цм, маса 325-420 г). Стандардно се као материјал израде користи кожа, иако има лопти и од вештачких материјала. Правила такмичења Екипа се састоји од 12 играча (10 играча и голмана ), од тога се у игри налази 7 играча (6 играча и голман ), а 5играча су резерве (4 играча и голман). Голман не може да замени сваког играча, док сваки играч може да замени голмана. Играчи се замењују само са места за замену. Игра траје два пута по 30 минута, и 10 минута одмора – и за мушкарце и за жене. Стране се извлаче жребом. Игра почиње са средине терена, а противнички играчи морају да буду удаљени 3 м од средишње црте. Лопта се може додирнути свим деловима тела, сем ногом испод колена. Изузетак је само голман, који у свом простору може да заустави лопту и потколеницом. Није дозвољено неспортско понашање попут гурања, рушења и ударања противника. Гол је постигнут када лопта целим обимом пређе црту гола, а победник је екипа која постигне највећи број голова. Ако је исти број голова сусрет се завршава нерешено. За неспортско понашање у игри и ван ње досуђује се опомена, временско искњучење на 2 минута, на 5 минута, до краја утакмице и дисквалификација. У рукомету постоје двојица судија, записничар и мерилац времена. Техника игре Добра техника игре основа је за спровођење тактике и омогућује економичност кретања, а тиме и рационалније трошење енергије. Осим тога, успешна примена технике пружа веће задовољство и играчима и гледаоцима. Да би се постигао виши

37

ниво технике у рукомету, потребно је пре свега раније научену основну технику усавршити вежбама прецизности, брзине извођења и понављањем радњи у разноврсним ситуацијама. Техника рукомета обухвата кретање без лопте, и са лоптом, тако да она чини целину због међусобне условљености ова два начина кретања. Способност доброг владања телом и сигурно и брзо руковање лоптом омогућавају ефикасније кретање без лопте. Због тога је, ради усавршавања технике рукомета, неопходно посветити исту пажњу вежбању обе технике. Техника кретања без лопте садржи кретања која се примењују и у другим сличним, екипним спортовима. Основно кретање чине ходање и, пре свега, трчање различитим брзинама, положајима, правцима и начинима кретања ногу. Одговарајућу пажњу треба посветити и увежбавању скокова увис, у даљ и у страну. Посебну врсту кретања без лопте чине падови који могу бити последица губитка равнотеже, или неких сложених бацања лопте у гол. Техника кретања са лоптом обухвата кретање играча при хватању, додавању, вођењу, финтирању и бацању лопте у гол и одбрану вратара. Хватање лопте Лопта се у рукомету хвата обема рукама, без обзира на техничку спремност играча, будући да је правилно и сигурно хватање један од основних предуслова за брзо и прецизно додавање и шутирање. При хватању треба ићи у сусрет лопти, нарочито у близини противничког играча, постављати се при томе, по могућности, између њега и лопте. Хвата се длановима обеју руку, окренутих према лопти. Хватање једном руком примењује се у ретким случајевима, на пример када се лопта прима знатно изнад висине главе, сувише у страну или иза играча који је у покрету, па је хватање обема рукама отежано или готово немогуће. Тада се лопта најчешће зауставља дланом једне руке и затим одмах баци на тло, а када се одбије – ухвати се обема рукама.

Додавање лопте Додавање у рукомету врло је разноврсно, а зависи од положаја играча који додаје, распореда и положаја његових саиграча и противника, замишљене акције, врсте и

38

квалитета подлоге игралишта, а када се игра напољу зависи од временских услова. Додаје се брзо и „оштро“, упућивањем лопте најближем играчу. У случају спречавања противника, лопта се може додати у луку, скоку, или одбијањем од тла. Додавање се најчешће изводи у кретању, углавном једном руком, али у неким ситуацијама и са обе руке. Да би се лопта добацила саиграчу „оштро“ мора се применити одређена амплитуда, и брзина покрета. На краћим растојањима, амплитуда је мања, уз одговарајућу брзину замаха руку. Иако у рукомету, због мале лопте, постоји могућност разноврсност покрета при додавању, у пракси се примењују само начини типични за ову игру, као сто су: додавање у висини рамена, изнад висине рамена, изнад висине главе, у висини кука, одоздо поред тела, бочно у страну, иза леђа и додавање котрљањем. Једно од основних и најчешћих додавања у рукомету изводи се кратким замахом у висини рамена. Примењује се у међусобним додавањима играча приликом припремних комбинација за напад за организовану противничку одбрану. У рукомету је много битно учешће трупа и ногу, тако је при додавању на већем растојању, обично у противнападу, амплитуда кретања знатно повећана у поређењу са претходним додавањем. Осим два основна начина додавања, треба издвојити додавање бочно у страну и додавање иза леђа, она се могу сврстати у сложенију технику рукомета. Додавање бочно у страну, примењује се на краћим растојањима, у близини противника, покретом руке, при чему се труп и карлица не обрћу у правцу лета лопте. Додавање иза леђа примењује се испред противничког играча, који спречава додавање замахом испред тела. У неким ситуацијама, ради повећања ефикасности овог додавања, претходно се изводи финта привидни („лажни“) шут или привидно („лажно“) додавање у страну супротну од намераваног бацања. Вођење лопте Вођење лопте изводи се у индивидуалном противнападу, или ако постоји могућност неометаног директног продора кроз противничку одбрану. Лопта се води потискивањем испред тела додиром дланом и прстима једне руке према тлу. Финтирање лоптом примењује се укоико се жели ослободити непосредног противничког играча да би се створио повољнији услов за несметан продор према голу, сигурније додавање или ефикасније шутирање. Спољни нападачи (бекови) често примењују финту привидни („лажни“) шут. Први део финте се изврши тако што се замахне руком с лоптом изнад рамена, као да ће пуцати. Ако се покрет изведе убедљиво, противник покушава да блокира играча, након чега се протрчи поред њега. При том се због избегавања „корака“, лопта удари од тло . Бацање на гол (шутирање) Већина бацања на гол је по форми истоветна покретима додавања, а бацања на гол се изводе, скоро увек, максималном снагом, брзином и прецизношћу. У шутирању веома су битне особине као што су: сталоженост, сналажљивост, одлучност, смелост, добар преглед игре, брзина процене најпогодније ситуације и истовремена употреба одговарајућег начина и интензитета шутирања. Начини бацања у гол у рукомету су:

39

изнад висине рамена, изнад висине главе, у висини кука, испод висине кука, у скоку, у паду са отклоном („ерета“ и „полуерета“), иза леђа („шрауба“) и у луку („лоб“). Једно од најважнијих и најчешћих бацања на гол јесте шут изнад висине рамена („бочни шут“), који примењују спољни нападачи, углавном са удаљености од 9 до 12 м од гола, када у супарничкој зони настане довољан простор за пролазак лопте, при погрешном блокирању шута, или када такво блокирање изостане. Ако га изводе високи играчи, јаке снаге и брзине може бити врло ефикасан. Уколико је примена шута изнад висине рамена немогућа, може се употребити шут у висини кука или испод висине кука. Шут у скоку је врло често, ефикасно и атрактивно бацање у гол. Извођење се разликује у зависности од удаљености и угла према голу, као и неких других фактора. Најпознатији је скок-шут у даљ. Он се пр имењује као завршница противнапада или продора кроз разређену противничку одбрану, с позиције спољног нападача, с намером приближавања голу. Због тога се одскок изводи непосредно испред линије голмановог простора, супротном ногом од руке којом се баца. Техника скок-шута увис слична је претходној, сила одраза у овом шуту је максимална и усмерена увис, а рука којом се баца је максимално подигнута увис, да би се шака са лоптом довела у простор где противник неће моћи да блокира бацање. Изводи се у близини линије слободног бацања преко играча противничке одбране, после кратког залета минималне брзине, а који може бити усправан, дијагоналан или паралелан са линијом гола, зависно од места играча у нападу. Најсложеније бацање на гол у скоку јесте скок-шут у страну са отклонима тзв. еретшут, назван по Чехословаку Ерету, првом извођачу шутева са отклоном и падом у страну, али са ослонцем на тло и на средњој позицији напада испред противничких играча. Данас се у већини случајева употребљава на крилним позицијама напада, под малим углом у поређењу са гол- линијом , ради приближавања голу на најмању удаљеност уз истовремено довођење горњег дела тела у најповољнији угао за избацивање и ван простора ометања противничких играча. I

40

Тактика Неопходно је смишљено и планско дејствовање тима као целине и сваког играча посебно како би се постигао сто бољи резултат. Овим се бави тактика која обухвата игру у нападу и одбрани. Тактика игре у одбрани Тактика игре у одбрани полази од система којим се одређују основни положај и кретање играча уз извршавање њихових основних задатака у току одбрамбене активности. Постоје три система у одбрани – зонски, индивидуални и комбиновани. Најчешће се примењује систем зонске одбране са познатим варијантама 6:0, 5:1, 4:2, 3:2:1 i 3:3. Систем индивидуалне одбране („човек на човека“) примењује се када противник одуговлачи игру да би сачувао повољан резултат, када екипа која се брани игра са играчем више и када је знатно боља од противничке екипе у издржљивости, брзини, снази и индивидуалној тактици. Најчешће се примењује на својој половини терена, али се може спроводити и на целом терену, са покривањем или на одстојању од неколико метара од супарника са постепеним смањивањем одстојања од стриктног покривања, сразмерно удаљености од гола екипе у одбрани. Комбинована одбрана примењује се против екипе која има једног, или ређе два играча изузетних способности у брзини, снази и прецизности шутирања, или играча који је изванредан организатор напада. У таквој ситуацији већина екипе игра зонску одбрану, а један до два играча игра по систему индивидуалне одбране, стриктно покривајући најбоље супарничке играче преко којих противничка екипа напада.

Тактика игре у нападу Тактика у нападу спроводи се зависно од система одбране супарничке екипе. Тако се против система зонске одбране са плитким формацијама (6:0 i 5:1) примењује, по правилу, напад са залетом на зону, при чему се игра заснива на брзим и прецизним

41

шутевима из даљине са ослонцем на тло и скок-шутевима увис, као и комбинацијом оба начина. Против дубоких формација система зонске одбране (4:2, 3:2:1 i 3:3) најчешће се примењује напад са два стална „кружна“ нападача или комбинација сталног и повременог, уз примену блокаде, измене места и двоструких или троструких додавања. Индивидуална одбрана „човек на човека“ спроводи се сталном покретљивошћу нападача ради откривања, са применом финти изненадном променом правца и брзине кретања, изменом места и блокадама. Против комбиноване одбране већи део играча примењује напад карактеристичан за зонску одбрану, док један, односно два нападача играју по принципу напада на индивидуалну одбрану.

Literatura Nedeljko Rodić (1999). Metodika sportskih aktivnosti, Sombor.

42

Univerzitet u Novom Sadu Pedagoški fakultet u Somboru

RUKOMET - Seminarski rad – (Metodika sportskih aktivnosti)

Student :

Sanja Mrvičin

Mentor: Prof. dr. Nedeljko Rodić

Sombor, 2011.

43

UVOD Rukomet je ekipni sport sa loptom, u kom se takmiče dve ekipe sa po 7 igrača (6 igrača u polju + 1 golman) na svakoj strani. Igra traje dva puta po 30 minuta, a cilj je dati više golova od protivnika. Lopta se između igrača dodaje rukama slično kao u košarci ali sa nešto manjom loptom i uz drugačija pravila vođenja lopte.

ISTORIJAT · Prva pravila velikog rukometa sastavili su i 29.10.1917. godine objavili Nemci Max Heiser, Karl Schelenz i Erich Konigh. · Prva međunarodna utakmica u velikom rukometu muških ekipa odigrana je 13.09.1925 u Nemačkoj između reprezentacija radničkih, gimnastikih i sportskih saveza Nemačke i Belgije. Utakmica je završena rezultatom 12:2. · Prva međunarodna utakmica ženskih ekipa odigrana je 07.09.1930 u Pragu. Sastale su se reprezentacije Austrije i Nemačke, a trijumfovala je Austrija rezultatom 5:4. · Prvo svetsko prvenstvo u velikom rukometu održano je od 7. do 10. jula 1938. godine u Nemačkoj. Na prvenstvu su učestvovale sledeće reprezentacije: Nemačka, Švajcarska, Mađarska, Švedska, Rumunija, Čehoslovačka, Poljska, Danska, Holandija i Luksemburg. Ukupno je održano sedam svetskih prvenstava u velikom rukometu. Jugoslavija je učestvovala samo jednom, 1955. godine u Nemačkoj i osvojila je peto mesto. · Olimpijski turnir u velikom rukometu održan je samo jednom i to na Olimpijskim igrama 1936. godine u Berlinu. Pobednik turnira je bila reprezentacija Nemačke, koja je u finalu savladala Švajcarsku 10:6.

OSNOVNA PRAVILA RUKOMETA Rukomet se igra na igralištu 40x20 m. Lopta je kožna obim 58-60 cm mase 425-457 grama za muškarce, a za žene ima obim 54-56 cm i masu 325-420 grama.

44

Ekipa se sastoji od 12 igrača (10 igrača i dva golmana) od toga se u igri odjednom nalazi 7 igrača (6 igrača i golman) a 5 igrača su rezerve ( 4 igrača i golman). Golman ne može da zameni svakog igrača ali svaki igrač može da zameni golmana. Igrači se zamenjuju samo sa mesta za zamenu. Cilj igre je loptom pogoditi gol, tj. postići pogodak. Igra se po dva poluvremena od po 30 minuta, i ekipa koja postigne više golova je pobednik. Igrači smeju rukama dodirivati loptu i dodavati se međusobno, kao i šutirati prema golu. Svaki igrač sme napraviti do tri koraka držeći loptu u ruci, dok za svaki sledeći korak mora loptu voditi odbijajući je od poda, ili je mora dodati saigraču. Svi igrači se slobodno kreću po celom terenu, osim u prostoru 6 m ispred oba gola. U tom prostoru sme stajati samo po jedan član odbrambene ekipe koji se naziva golman. Ostali igrači smeju iznad prostora od 6 m pokušati uhvatiti ili dodati loptu samo u skoku, dakle za vreme leta. Dve osnovne faze igre za svaku ekipu su faza napada i faza odbrane. U fazi napada igrači najčešće koriste formaciju s dva bočna igrača (levo i desno krilo), tri spoljna igrača (levi spoljni, srednji spoljni i desni spoljni) te pivot ili centar. U odbrani se koristi nekoliko različitih varijanti, koje označavaju način postavljanja tj formacije odbrambenih igrača ispred svog prostora od 6 m. Tako se na primer koriste odbrana 6-0 (šesti igrača u ravni ispred crte od 6 m), zatim 5-1 (pet igrača u liniji te jedan ispred njih koji pokušava ometati organizatora igre protivničke ekipe), zatim 4-2 a ređ e se koristi i formacija 3-2-1. Ekipa u napadu će zavisno o formaciji odbrane pokušati naći način da dođu što bliže golu u što povoljniju poziciju za šut na gol. Odbrambeni igrači smeju do određene mere ometati napadače u pokušaju dodavanja lopte ili šuta na gol. Ukoliko pri tome koriste udarce ili grubo povlačenje protivnika jedan od dvojice sudija će dosuditi prekršaj. Za izrazito grube prekršaje može se dobiti kazna žutog ili crvenog kartona, isključenja na dve minute ili trajnog isključenja iz igre. Kod isključenja na dve minute ekipa nema pravo zamene isključenog igrača za vreme trajanja kazne. Prekršaj se izvodi s mesta gdje je napravljen osim u dva slučaja:

45

•

ukoliko je prekršaj napravljen u zoni deveterca a pri tom nije bilo izrazite prilike za postizanje gola, dosuđuje se tzv. deveterac, koji se izvodi s isprekidane linije deveterca sa mesta najbližeg prekršaju,

•

ukoliko je prekršaj bio u zoni oko 6 m i to u trenutku izrazite šanse za postizanje pogotka (već upućen šut ili igraču koji je slobodan u izglednoj poziciji za šut na gol) dosuđuje se kazneni udarac sedmerac. Kod izvođenja sedmerca svi odbrambeni igrači moraju stajati iza prostora deveterca, a jedan napadač upućuje direktan udarac na gol s pozicije sedam metara,

TEHNIKE IGRE Rukomet kao igra poseduje izuzetno veliki broj tehničkih elemenata i zbog toga je nužan neprekidan i učestali rad na njenom usavršavanju. Tehnika je sistem istovetnih i uzastopnih pokreta koji su usmereni na racionalno korišćenje unutrašnje i spoljne snage sa ciljem da se postigne najbolja moguća efikasnost u igri. U rukometnoj igri, postoji tehnika igre bez lopte i tehnika igre sa loptom. Ova podela je bitna da bi se u procesu treninga na pravilan način procentualno rasporedio odnos rada u ova dva segmenta igre. Dokazano je da je taj odnos obuhvata 70% elemenata igre bez lopte, a 30% elemenata igre sa loptom. Tehnika igre bez lopte je najviše zastupljena u fazi igre odbrane u kojoj se najviše primenjuje zauzimanje stava i početak kretanja kao što su: bočni i dubinski dokorak, skokovi, blokiranja lopte, zatim u kontranapadu trčanje napred i nazad, u napadu kretanja u raznim pravcima, promena pravca kretanja... Tehnika sa loptom u napadu obuhvata sledeće elemente: osnovni stav igrača sa loptom, držanje i hvat lopte, čuvanje i zagrađivanje lopte telom. Osnovni elementi sa loptom su: hvatanje, dodavanje, šutiranje, fintiranje, vođenje lopte i dribling.

Taktike igre u odbrani Taktika igre u odbrani polazi od sistema kojim se određuju osnovni položaj i kretanje igrača uz izvršavanje njihovih osnovnih zadataka u toku odbrane. Sistem individualne odbrane

46

(čovek na čoveka) primenjuje se u rukometu kada protivnik namerno odugovlači igru radi boljeg rezultata.

Pravila igre 1.1 Igralište je pravougaonik dužine 40 i širine 20 metara, a sačinjavaju ga dva golmanova prostora (pravilo 1.4 i pravilo 6) i polje za igru. Linije koje ograničavaju igralište po dužini zovu se aut-linije, a one koje ga ograničavaju po širini gol-aut linije. Oko igrališta treba da postoji sigumosna zona, širine najmanje 1m pored aut-linija i 2m iza gol-aut linija. Kvalitet igrališta tokom utakmice ne sme da se menja u korist jedne ekipe. 1.2 Na sredini obe gol-aut linije stoji gol (slike br. 2a i 2b). Golovi moraju da budu fiksirani u samoj podlozi terene, ili pak da budu pričvršćeni za zid koji se iza njih nalazi. Unutrašnja visina gola iznosi 2m, a širina 3m. Stative gola su sa gornje strane povezane prečkom. Zadnja ivica prečke mora da teče paralelno sa zadnjom ivicom gol-aut linije. Stative i prečka moraju biti kvadratnog oblika (8 cm). Sve tri stranice koje igrači vide moraju biti obojene sa dve različite boje, koje čine kontrast jedna u odnosu na drugu, a ujedno i u odnosu na pozadinu. Na golu mora da se nalazi mreža. Ona mora biti tako okačena da lopta koja je ušla u gol pod normalnim okolnostima u njemu i ostane. 1.3 Sve linije na terenu predstavljaju integralni deo onog segmenta igrališta koji one ograničavaju. Gol-linije izmedju stativa široke su 8 cm, dok širina svih ostalih linija na terenu iznosi 5 cm. Dva segmenta terena koji se medjusobno dodiruju mogu umesto linijama da se razgraniče i različitim bojama. 1.4 Ispred svakog gola nalazi se golmanov prostor. Linija golmanovog prostora (linija 6 m) ograničava na sledeći način sam golmanov prostor: ispred gola se na udaljenosti od 6 m, a paralelno sa gol-linijom, povlači 3 m duga linija (rastojanje se meri od zadnje ivice gol-linije do prednje ivice linije golmanovog prostora). Dve četvrtine kruga sa poluprečnikom od 6 m (mereno od zadnje unutrašnje ivice stative) povezuju 3 m dugu liniju sa gol-aut linijom. 1.5 Linija slobodnog bacanja ("linija deveterca") je isprekidana i povlači se paralelno sa linijom golmanovog prostora na rastojanju od 3 m u odnosu na nju. Isprekidani delovi linije slobodnog bacanja, kao i razmaci izmedju njih, dugi su po 15 cm.

47

1.6 Linija sedmerca je oznaka duga 1 m, koja se nalazi ispred gola. Ona je povučena paralelno sa gol-linijom i to na rastojanju od 7 m. Ovo rastojanje se meri od zadnje ivice gol-linije do prednje ivice linije sedmerca. 1.7 Granična linija za golmana (linija 4 m) je linija duga 15 cm, a nalazi se ispred gola. Ona je povučena paralelno sa gol-linijom i to na rastojanju od 4 m. Ovo rastojanje se meri od zadnje ivice gol-linije do prednje ivice granične linije za golmana. 1.8 Središna linija povezuje središne tačke obe aut-linije. 1.9 Linija koja ograničava prostor za zamenu igrača (deo aut-linije) završava se na svakoj polovini terena na 4,5 m od središne linije. Od ove krajnje tačke linije za zamenu igrača povlači se paralelno sa središnom linijom i sa obe strane aut- linije oznaka duga 15 cm. br.1: Rukometno igralište

Pravilo br. 2 Trajanje igre, znak za završetak utakmice, tajm-aut 48

TRAJANJE IGRE 2.1 Kod svih ekipa koje sačinjavaju igrači od 16 ili više godina utakmica traje 2 x 30 minuta; odmor izmedju dva poluvremena traje 10 minuta. Kod omladinskih ekipa uzrasta od 12 do 16 godina igra traje normalno 2 x 25 minuta, a kod pionirskih ekipa u kojima igraju igrači stari od 8 do 12 godina utakmica traje 2 x 20 minuta; odmor izmedju dva poluvremena traje 10 minuta. 2.2 Ako je nakon isteka regularnog vremena za igru rezultat nerešen, a utakmica treba da se igra do konačne odluke, tada se nakon odmora od 5 minuta igraju produžeci. Produžeci traju 2x5 minuta, a pauza izmedju dva produžetka 1 minut. Prvo se rade vežbe za individualnu izgradnju igrača, tj. vežbe za hvatanje, dodavanje, i vođenje lopte, šutiranje i varke – kao elementi igre u napadu, i postavljanje, osnovni stav, ometanje protivnika i oduzimanje lopte - kao elementi igre u odbrani. Postepeno, u rad se uključuju vežbe grupne izgradnje ekipe (izmene mesta, utrčavanje, pretrčavanje, ukrštanje...). I na kraju, dominira dejstvo ekipe kao celine, odnosno uvežbavaju se sredstva ekipne taktike (zonska odbrna, kombinovana, napadi na te odbrane...) Dodavanje lopte 1. PARALELNO DODAVANJE U KRETANJU Dva igrača su razmaknuta 4-5 metara te naizmenično primaju i dodaju loptu u kretanju srednjeg intenziteta prema suprotnim vratima. Smer kretanja je kosi a smer dodavanja paralelan u odnosu na vrata. Kretanje se izvodi od jednog do drugog vratarevog prostora tako da igrači održavaju isto rastojanje i paralelni položaj s vratima. Dodavanje lopte vrši se osnovnim načinom s ramena. OSNOVNO DODAVANJE S RAMENA Ovaj način dodavanja proistekao je iz prirodnog pokreta bacanja i najviše je zastupljen u rukometu. Izvodi se pretežno iz dijagonalnog stava, a ako se lopta dodaje na kraće udaljenosti, tada i iz paralelnog stava. Kod dodavanja na veće udaljenosti, kao pripremni položaj služi dijagonalni stav. Suprotno rame usmereno je u pravcu dodavanja, ruka s loptom odvodi se u zaručenje tako da dolazi do zakretanja trupa 49

(zasuka) i odvođenja ramena ruke s loptom prema natrag. Lakat izbačajne ruke je u visini ramena tako da se lopta nalazi u visini glave, a podlaktica i nadlaktica zatvaraju ugao od 90 stepeni. Iz tog položaja dolazi najpre do odsuka trupa, odnosno kretanja ramena izbačajne ruke prema napred dok se ramena osovina ne dovede u paralelni položaj, nakon čega se pokret izbačaja nastavlja u lakatnom zglobu kretanjem podlaktice prema napred u smeru bacanja, a završava istim pokretom u zglobu šake, tako da su prsti na kraju izbačaja ispruženi u smeru dodavanja. Vrlo je važno skladno delovanje svih zglobova koje mora biti usmereno u pravac bacanja, jer u suprotnom dolazi do krivog okretanja lopte u stranu ili prema napred i neučinkovitog prenosa sile na loptu, koja nije usmerena u željenom pravcu. Okretanje lopte prema napred ili u stranu smatra se pogrešnim jer znatno otežava hvatanje lopte suigraču. Kod pravilnog dodavanja, lopta u zraku mora mirovati i ne sme se okretati, odnosno sme samo imati okretanje prema nazad, koje se postiže tzv. otvaranjem dlana kod izbačaja, odnosno izbacivanjem zgloba šake prema napred, a odvođenjem dlana s loptom nazad i njegovog zaostajanja u trenutku izbačaja. Dodavanje lopte na kraće udaljenosti može se bez poteškoće izvesti iz paralelnog stava. U tom slučaju nema odvođenja ramena izbačajne ruke natrag, već je ramena os paralelna i gotovo fiksirana, a bacanje se vrti pretežno iz zgloba lakta i zgloba šake. Osnovno dodavanje primenjuje se u svim fazama igre u napadu, a naročito kod iznošenja lopte iz obrane u napad te organizovanog napada prilikom tzv. ubadanja. Ovo dodavanje je izuzetno precizno, osigurava dobru kontrolu lopte, a pripremni položaj ujedno omogućava i učinkovito šutiranje. GREŠKE dodavanje na stranu blizu protivniku dodavanje na stranu suprotnu izbačajnoj ruci igrača koji prima loptu neprecizno dodavanje predaleko od igrača otkrivanje namere i smera dodavanja protivniku prerano ili prekasno dodavanje spori let lopte kriva rotacija lopte u stranu ili prema napred

50

nesinhronizovani izbačajni pokret u zglobovima ramena, lakta i šake dodavanje lopte bez preticanja igraču u kretanju krivi izbor načina dodavanja u odnosu na aktivnost protivničkih odbrambenih igrača 2. PARALELNO ZABADANJE Dva igrača međusobno su razmaknuta 4-5 metara i licem okrenuta vratima od kojih su udaljeni 11-12 metara. Naizmenično primaju i dodaju loptu tako da je smer kretanja lopte paralelan s vratima dok je kretanje igrača koso, odnosno usmereno prema vratima. Igrači obvezno moraju primati i dodavati loptu u kretanju prema napred. Nakon dodavanja igrač se natraške vrača bez lopte na polazni položaj i uspostavlja kretanje za naredno primanje i dodavanje lopte. GREŠKE prerano dodavanje lopte tako da igrač primi loptu u mestu jer još nije uspostavio kretanje prekasno dodavanje lopte tako da igrač koji prima loptu završi kretanje i čeka je u mestu dodavanje lopte iza, a ne ispred igrača

3. OSTAVLJANJE LOPTE S UKRŠTANJEM. To je tehnički element kojim igrač ostavlja loptu u zraku suigraču, a najčešće se primenjuje kod izmene mesta dva napadača u tzv. ukrštanjima ili prilikom blokada kao sredstvo napada na individualnu ili kombinovanu obranu. Ostavljanje lopte izvodi se iz kretanju u dijagonalnom stavu tako da ruka u kojoj je lopta vrši polukružno kretanje unatrag od predručenja preko priručenja do zaručenja. Ruka je pri tom opružena a lopta se drži pothvatom na otvorenom dlanu. Iz zaručenja u visini ramena lopta se lagano izbacuje ukoso u vis kako bi je igrač koji dolazi sa strane mogao uhvatiti, najčešće jednom uz pomoć druge ili obema rukama. Ostavljene lopte uvek se vrte suprotnom rukom u odnosu na iskoračnu nogu koja je dalja u odnosu na protivnika.

51

GREŠKE ruka koja ostavlja loptu je pogrčena u laktu previsoko izbačena lopta ostavljanje lopte rukom koja je bliža protivniku okretanje tela za 180 stepeni i ostavljanje lopte u predručenju 4. OSNOVNI UDARAC S TLA Ovaj udarac najčešće se primenjuje kod realizacije s vanjskih pozicija. Izvodi se iz dijagonalnog stava u kojem je težina prebačena na zadnju nogu koja je malo pogrčena. Ruka kojom se izvodi bacanje opruža se i odvodi u krajnje zaručenje, a slobodna ruka pogrčena je u laktu i postavljena ispred tela. Iz ovog pripremnog položaja započinje lančano delovanje mišića opružača u okviru kinetičkog lanca, i to najpre mišića opružača skočnog zgloba, kolenog zgloba i zgloba kuka zadnje noge. Ovi pokreti dovode do okretanja trupa oko uzdužne osovine i izbacivanja kuka zadnje noge prema napred. Kretanje se nastavlja prenošenjem težine tela na prednju nogu i izbacivanjem ramena ruke s loptom prema napred. Izbačajna ruka blago je pogrčena u laktu, tako da šaka s loptom zaostaje u odnosu na rame. Tek kada rame pređe poprečnu ravninu tela, bacanje se završava lančanim kretanjem lakta, šake i na kraju prstiju u smeru bacanja. Završnicu izbačaja prati i kretanje trupa prema napred, tako da dolazi do narušavanja ravnoteže koja se korigira iskorakom sukladne noge. Ovaj udarac je vrlo snažan i precizan jer mišićna sila djeluje na dugom putu. Osnovnim ili frontalnim bacanjem lopta se na gol upućuje pored i iznad glave, a najniže u visini ramena, što znači da je za razliku od ostalih udaraca s tla podlaktica izbačajne ruke u sredini izbačajnog pokreta suprotna na podlogu. GREŠKE udarac se izvodi s noge suprotno izbačajnoj ruci izostanak odraza zadnjom nogom na početku izbačaja i izbacivanja kuka napred trup ne prati kretanje izbačajne ruke tako da težina ostaje na zadnjoj nozi nepravilna usmerenost završnice izbačaja koja uslovljava neučinkovit prenos snage

52

izbačaja na loptu zaustavljanje šake u trenutku izbačaja umesto da nastavi kretanje bez lopte u smeru bacanja

5. UDARAC IZ KORAKA SA SUPROTNE NOGE Modifikovani osnovni udarac se može izvesti i s noge suprotne izbačajnoj ruci. Takav udarac je brz i iznenadan za protivnika. Izvodi se iz brzog kretanja, tako da se maksimalno koriste inercijske sile. Pripremno zaručenje je manje naglašeno, a lakat izbačajne ruke pogrčeniji. Izbačaj započinje energičnim odsukom trupa i kretanjem ramena izbačajne ruke prema napred, a završava kretanjem lakta i šake u smeru bacanja. Udarac se izvodi s iskoračne noge koja je suprotna u odnosu na izbačajnu ruku.

6. UDARAC IZ KORAKA PORED TELA Ovaj udarac spada u red tehnički zahtevnijih bacanja na gol, a najčešće ga primenjuju

vanjski

igrači

prilikom iznenadne realizacije pored ili između

protivničkih branioca. Izvodi se iz zaleta koji može biti ostvaren bočno-dokoračnom (šase korak) ili prekoračno-zakoračnom (nordijski korak) tehnikom. Trokoračni zalet nordijskom tehnikom izvodi se iskorakom i poskokom na nozi suprotnoj od izbačajne ruke te prekorakom druge noge prema napred, na koju se doskoči. Po doskoku, ponovo se iskoračuje početnom nogom u smeru bacanja, uz istovremeni zasuk trupa, tako da se telo dovodi

u

izbačajni

dijagonalni

stav.

Kod

zaleta šaseom

iskoračuje se najpre sukladnom nogom u odnosu na izbačajnu ruku, nakon čega se istovremeno

slobodna

noga

zamahom odvodi

napred

i gore, dok se na

angažovanoj nozi vrši niski bočni poskok s doskokom na istu nogu, što je popraćeno i zasukom trupa. Zalet završava kontaktom slobodne noge s tlom i dolaskom u izbačajni stav. U izbačajnom stavu noge su znatno razmaknute, stopala usmerena koso prema spolja (kod šasea gotovo i suprotna u odnosu na gol), a kolena blago pogrčena. Trup je zasukan unatrag, tako da ramena os leži na uzdužnoj ravnini, težina je na zadnjoj nozi, ruka s loptom je u krajnjem zaručenju i blago pogrčena u

53

laktu, dok je slobodna ruka pogrčena i postavljena ispred tela. Lopta se nalazi u visini između kuka i ramena, zavisno o željenoj visini udarca. Izbačaj započinje energičnim odrazom i ispružanjem zadnje noge, nakon čega sledi izbacivanje kuka te noge prema napred pa okretanje trupa (odsuk) u istom smeru i dovođenje ramene osi u poprečnu ravninu, uz prenos težine tela na iskoračnu nogu. Izbačaj se nastavlja kretanjem ramena izbačajne ruke prema napred, a završava istovetnim kretanjem podlaktice i šake u smeru bacanja, tako da je u trenutku izbačaja podlaktica paralelna s tlom. GREŠKE iskorak pogrešnom nogom kratak iskorak koji uzrokuje nestabilnost u dijagonalnom stavu nekorišćenje odraza zadnje noge izostanak izbacivanja kuka prema napred zadnje noge neprebacivanje težine tela na prednju nogu u završnici izbačaja tako da igrač u trenutku izbačaja "sedi" na zadnjoj nozi preuranjeni izbačaj lopte pre nego što rame izbačajne ruke pređe poprečnu ravninu zaustavljanje pokreta lakta i šake u smeru udarca, pre nego lopta napusti izbačajnu ruku

7. UDARAC S OTKLONOM Ovaj način šutiranja često primenjuju igrači kod realizacije s krilne pozicije s iste strane u odnosu na izbačajnu ruku (npr. dešnjak s desnog krila), kada žele što više otvoriti ugao šutiranja, vanjski igrači kada nastoje otklonom izbeći protivničkog branioca i šutirati pored njega te kružni napadači koji su usled ometanja, prisiljeni iz pada ili skoka izvesti udarac u stranu suprotnu od izbačajne ruke. Ovaj udarac može se izvesti s poda (polueret) ili iz skoka (eret). Polueret se najčešće izvodi iz paralelnog stava, tako da se težina prebaci na suprotnu nogu u odnosu na izbačajnu ruku, nakon čega se izvodi uverljiv otklon trupa u levu stranu (za dešnjake), uz

54

istovremeni zasuk, tako da se levo rame odvodi prema tlu, a desno rame prema tlu, ali i prema natrag. Ruka s loptom je gotovo ispružena i odvodi se maksimalno u levu stranu iznad glave. Zbog narušavanja ravnoteže koja nastaje otklonom trupa, slobodna desna noga se odnoženjem podiže od tla i zajedno s trupom dovodi u gotovo vodoravan položaj u odnosu na tlo. Izbačajni pokret započinje odsukom trupa, odnosno kretanjem desnog

ramena

u smeru

bacanja,

a

završava

odgovarajućim delovanjem podlaktice i šake u istom smeru. Nakon izbačaja, igrač narušenu ravnotežu kompenzuje prekorakom desne noge, a kod veće inercije, ako se udarac izvodi iz kretanja, zaustavljanje igrača može biti izvršeno i padom preko ramena. Eret, tj. udarac otklonom iz

skoka, po položaju tela

identičan je polueretu, s tom razlikom što se bacanje izvodi u skoku, nakon odraza suprotnom nogom u odnosu na izbačajnu ruku, i doskokom na istu nogu. GREŠKE nedovoljno izražen otklon telom noga sukladna izbačajnoj ruci ne odvaja se od tla otklon bez istovremenog zasuka trupa izbačajna ruka je nedovoljno ispružena u laktu i nalazi se u blizini glave

8. UDARAC IZ SKOKA Osnovni udarac iz skoka najučestaliji je i najučinkovitiji način realizacije. Odraz može biti usmeren pretežno u dalj, u vis ili dalj i vis istovremeno. Skok šut u dalj najčešće primenjuju kružni napadači, vanjski napadači nakon prodora te igrači u protivnapadu koji nastoje doći što bliže vrataru. U tom slučaju odraz se pretežno vrši u dalj pod uglom od 20-30 stepeni i usmeren je direktno prema golu. Skok-šut u vis primenjuju vanjski igrači u nastojanju da se snažnim odrazom izdignu iznad protivničkih igrača u bloku i preko njih šutiraju. Odraz je usmeren pretežito u vis pod uglom od 60-90 stupeni u pravcu vrata, ili pod određenim uglom u odnosu na gol, kako bi se izbeglo eventualno naskakivanje na protivničkog branioca ili povećo ugao šutiranja. Udarac iz skoka usmeren istovremeno u dalj i u vis koriste uglavnom

55

igrači kod realizacije s krilnih pozicija, kada je skokom istovremeno potrebno što više otvoriti ugao šutiranja, doći što bliže vrataru i izdići se što više iznad njega. U tom slučaju, odraz je usmeren otprilike pod uglom od 45 stepeni koso u smeru crte sedmerca, ako je zalet iz kornera. Ako je zalet iz pravca uzdužne crte igrač će takođe otvarati ugao skokom u smeru crte sedmerca, a ako to nije moguće zbog odbrambenog delovanja protivničkog igrača, tada će odraz usmeriti u pravcu vrata. U odnosu na trenutak izbačaja, razlikujemo šutiranje u uzlaznoj, silaznoj ili najvišoj tački skoka. Šutiranje u uzlaznoj putanji zbog svoje

preuranjenosti

često je neuspešno, naročito ako igrač otkrije smer udarca, ali ga igrači ponekad upotrebljavaju upravo da bi iskoristili trenutnu nespremnost protivničkih branioca ili vratara. Udarcem u najvišoj tački skoka služe se vanjski pucači u nastojanju da realizuju preko visokog odbrambenog bloka. Realizacija u silaznoj putanji skoka javlja se kod krilnih igrača koji odgađanjem trenutka izbačaja lopte povećavaju ugao šutiranja, a tzv. zadrška karakteristična je

i

za

šut vanjskih

igrača

koji

produžavanjem skoka izbegavaju protivnički blok. Osnovni udarac iz skoka, bez obzira na usmerenost, započinje odrazom s noge suprotne izbačajnoj ruci. Odraz se vrši tzv. valjanjem počevši od pete preko stopala i prstiju i energičnim delovanjem mišića opružača u skočnom zglobu te zglobu kolena i kuka. Odrazna noga je zato blago pogrčena u kolenu, dok se slobodna noga koja je nešto pogrčenija, zamahom odvodi napred i u stranu prema spolja, pospešujući na taj način snagu odraza. Položaj tiela sličan je onom kod osnovnog bacanja s tla. Ruka s loptom i rame izbačajne ruke odvodi se u zaručenje, tako da je suprotno rame istureno prema napred, a trup uspravan. Izbačaj započinje okretanjem - odsukom trupa oko uzdužne osovine i kretanjem ramena izbačajne ruke prema napred. Ruka je tek blago pogrčena u laktu, tako da se lopta dovodi visoko iznad glave i sa strane, malo više od širine ramena. Kad izbačajno rame pređe poprečnu ravninu, bacanje se nastavlja kretanjem lakta i na kraju šake prema napred, popraćeno retroaktivnim kretanjem zamašne noge prema natrag i dole, što pospešuje silu izbačaja. Prvi kontakt s podlogom kod doskoka ostvaruje se odraznom nogom. Osim osnovnog bacanja iz skoka razlikujemo i više njegovih modifikacija koje su karakteristične za pojedine igračke pozicije. Tako se na primer skok s krilne pozicije, osim po usmerenosti odraza koji mora biti i u dalj i vis pod uglom od 45 stepeni

i

usmeren dijagonalno prema crti sedmerca radi

56

otvaranja ugla, razlikuje i po položaju izbačajne ruke koja se odvodi više u stranu tako da je kod izbačaja lakat paralelan s tlom. Isto tako, zbog naglašenijeg zasuka trupa, potrebno je pre izbačaja izvršiti izbacivanje kuka zamašne noge prema napred. Kada je ugao šutiranja mali ili kada je zalet usmeren koso prema golu, krilni igrači ponekad primenjuju skok-šut odrazom s iste noge u odnosu na ruku u kojoj je lopta. Specifičan način šutiranja otklonom (eret), primenjuju krilni igrači sa podudarnog krila (npr. dešnjak s desnog krila).Vanjski igrači nekad šutiraju iz odraza dvema nogama u vis iz kratkog zaleta, dok kružni napadači koji nemaju vremena za zalet i ometeni su od protivničkih branioca, znaju izvesti udarac iz skoka sunožnim odrazom, kada su bokom, pa čak i leđima okrenuti vratima. GREŠKE (osnovna varijanta) odraz s noge podudarne izbačajnoj ruci odraz samo preko prstiju, a ne celim stopalom doskok na suprotnu nogu kriva usmerenost odraza u odnosu na situacijsku okolnost u igri nisko držanje lopte kod izbačaja (lakat ispod ramena) nije prisutan zasuk trupa i odvođenje ramena izbačajne ruke prema natrag, već ramena os leži na poprečnoj ravnini trup nije uspravan već otklonjen napred, nazad ili u stranu neaktivna slobodna noga 9. UDARAC S PADOM (ROLANJE) Udarac s padom obično primenjuju kružni, a nešto ređe i krilni napadači. Kod krilnih igrača pad se više javlja kao posledica

kompenzacije

inercijskih

i

gravitacijskih sila koje su naglašene zbog igračeva nastojanja da maksimalno poveća ugao šutiranja. Osim toga do narušavanja inercijskih i gravitacijskih sila često dolazi i

usled

delovanja protivničkih branioca, što posebno dolazi do izražaja kod

kružnog napadača koji šut s padom primenjuje, kako bi koristeći gravitaciju i dugotrajno delovanje na loptu, povećao snagu udarca. Udarac se može izvesti iz različitih napred opisanih padova. Najčešće se realizuje u padu iz skleka ili u padu s

57

okretanjem tela oko uzdužne osi koji je tehnički znatno zahtevniji. Kod udarca u padu s rotacijom ili tzv. rolanja, nastoji se delovanje sile teže pretvoriti u specifična rotacijska kretanja i tako bezbolno amortizovati silu

pada. Rolanje

započinje iz dijagonalnog stava s iskorakom leve noge (za dešnjaka) i spuštanjem središta težišta na niže. Dolazi zatim do pomicanja trupa i levog ramena prema napred i dole, čime dolazi do narušavanja ravnoteže i odvajanja desne noge od tla te njenog odvođenja po polukružnoj putanji u desnu stranu ispred leve noge. Tokom pada dolazi do izbacivanja desnog kuka, a zatim i odsuka trupa, na što se nadovezuje izbačajni pokret lakta i šake, tako da se izbačaj lopte vrši u trenutku kada telo pucača u odnosu na tlo zatvara ugao od 45-60 stepeni. Neposredno nakon izbačaja, dolazi najpre do kontakta stopala desne noge s podlogom koja se postavlja u prostor, a zatim i šake leve ruke, koja je radi bolje amortizacije pogrčena u laktu. Usled naglašenog odsuka trupa prilikom izbačaja, desno rame prestiže desnu nogu, što omogućava da se nakon ispuštanja lopte, desna ruka koja se savije u laktu postavi na pod neposredno do leve. Kontakt se najpre ostvaruje vanjskom stranom šake, a zatim podlaktice, lakta, ramena, lopatice i leđa. Ovi amortizirajući pokreti moraju biti usklađeni i prirodno nadovezani na celokupno prethodno kretanje, što osigurava da pad završi okretanjem tela oko uzdužne osi. U trenutku kontakta desne ruke s tlom, treba privući levu nogu desnoj, što uz opružanje tela omogućava nesmetanu rotaciju u koso u odnosu na vrata, onoliko puta koliko je potrebno da se igrač zaustavi. Ponekad se javljaju situacije kada zbog velike brzine kretanja, igrač opisanim načinom ne može kompenzovati inercijske sile, što je npr. slučaj kod šuta s krilnih pozicija ili iz protivnapada.Tada se primenjuje modificikovano rolanje koje se od opisanog razlikuje po tome što je telo pogrčeno pa se rotacija uglavnom odvija preko ramena izbačajne ruke kao kod pada u judu GREŠKE (osnovna varijanta) visok položaj težišta tela u stavu pre pada pogrčeno, a ne ispruženo telo u padu izbačaj se ne vrši tokom, već pre pada nepravilno odvođenje zamašne noge izbačajna ruka kod kontakta s tlom je ispružena, a ne pogrčena

58

postavljanje izbačajne ruke na tlo iza druge ruke, što dovodi do pada na rame i povrede pogrčeno, a ne ispruženo telo kod okretanja okretanje tela ne odvija se koso, već suprotno ili paralelno u odnosu na vrata

10. VARKA JEDNOSTRUKE PROMENE PRAVCA KRETANJA Ovo je najučestalija i najjednostavnija varka. Iz paralelnog stava vrši se iskorak u stranu suprotnu od izbačajne ruke (lažni dio). Težina se prebacuje na iskoračnu nogu koja je blago pogrčena u kolenu uz istovremeni mali otklon trupa prema toj nozi. Izvršni deo varke započinje snažnim ispružanjem iskoračne noge i otklanjanjem trupa u suprotnu stranu te prebacivanjem težine na drugu nogu. Iskoračna noga prekorakom se postavlja ispred stajne noge i to u stranu prema izbačajnoj ruci (drugi korak) čime se ostvaruje prolaz u suprotnu stranu od lažne namere, odnosno u stranu izbačajne ruke.

11. VARKA LAŽNOG UDARCA - PROLAZ NA SUPROTNU STRANU Varka započinje iz dijagonalnog stava iskorakom suprotne noge u odnosu na izbačajnu ruku koja je u krajnjem zaručenju (prvi korak). Sledi uverljiv zamah ruke s loptom kao da se radi o stvarnom bacanju na gol koje se izvodi na strani izbačajne ruke u visini glave, pri čemu se težina prenosi na iskoračnu nogu (lažna faza). Pri kraju lažnog izbačaja, kada je lakat prešao poprečnu ravninu, dolazi do naglog zaustavljanja izbačajnog pokreta (stvarna faza), zakretanja tela oko uzdužne osi za 180 stepeni, koje je potpomognuto inercijom lažnog izbačaja te iskoraka drugom nogom ispred stajne (drugi korak), čime se branič zaobilazi sa suprotne strane u odnosu na lažni deo

varke. Prilikom zakretanja tela ruka s loptom je znatno

pogrčena u laktu i postavljena ispred tela u visini ramena, tako da je zaštićena od protivnika. Sledi iskorak stajnom nogom u istom smeru (treći korak), čime se igrač dovodi u odgovarajući dijagonalni stav i završava prolazom pored braniča na suprotnoj strani od izbačajne ruke. 59

12.VARKA LAŽNOG UDARCA I LAŽNE PROMENE PRAVCA KRETANJA Varka započinje iz dijagonalnog stava s iskorakom suprotne noge u odnosu na izbačajnu ruku koja je u krajnjem zaručenju (prvi korak). Sledi uverljiv zamah ruke s loptom kao da se radi o stvarnom bacanju na gol, koje se izvodi na strani izbačajne ruke u visini glave pri čemu se težina prenosi na iskoračnu nogu (prva lažna faza). Pri kraju lažnog izbačaja kada je lakat prešao poprečnu ravninu dolazi do naglog zaustavljanja izbačajnog pokreta, trenutnog prebacivanja težine na zadnju nogu te kratkog kliznog koraka iskoračnom nogom u suprotnu stranu od izbačajne ruke (drugi korak). Težina se prebacuje na iskoračnu nogu koja se pogrči uz blagi otklon trupa na tu stranu (druga lažna faza). Stvarna faza započinje odrazom s iskoračne noge, otklonom trupa u suprotnu stranu te iskorakom iste noge u suprotnu stranu ispred stajne noge (treći korak) čime se branič zaobilazi na strani izbačajne ruke, odnosno na strani prve lažne namere.

13. VARKA OTKLONOM TELA Varka se provodi iz paralelnog stava tako da se najpre prenese težina tela na nogu podudarnu izbačajnoj ruci i izvrši blagi otklon trupa na stranu izbačajne ruke (lažna faza). Potom sledi nagli prenos težine tela na drugu nogu kojom se iskoračuje napred i u stranu suprotnu od izbačajne ruke, uz naglašeni otklon i zasuk trupa u istom smeru. Ruka s loptom se ispruži i izvodi kružni pokret poput zaveslaja iznad glave kako bi se zaobišao branilac (izvršna faza). Za to vreme slobodna ruka je pogrčena u laktu i nalazi se ispred tela tako da se može postaviti preko braniočeve ruke čime ga se ometa u odbrambenom delovanju. Drugi korak se izvodi nogom koja je podudarna izbačajnoj ruci i to u smeru vrata, nakon čega sledi i treći korak drugom nogom. 13.a VARKA OTKLONOM I OKRETOM Ova varka je produžena varijanta prethodne, a izvodi se kada igrač primenjujući napred opisanu varku nije u mogućnosti proći branioca na suprotnu stranu od izbačajne ruke zbog njegovog efikasnog odbrambenog delovanja. Stoga nakon svih izvršenih radnji kao u prethodnoj varci, zaključno do iskoraka podudarnom nogom u odnosu na izbačajnu ruku, koji u ovom slučaju znači završetak druge lažne 60

faze, dolazi do prebacivanja težine na tu nogu i njenog blagog pogrčenja. Iz ovakvog dijagonalnog stava u kojem je rame izbačajne ruke istureno naprijed, započinje izvršna faza ispružanjem iskoračne noge, prebacivanjem težine tela na zadnju nogu te okretanje tela oko uzdužne osi na prednjem delu stopala stajne noge za gotovo 360 stepeni. Iskoračna noga se odvaja od tla i nakon zamaha po kružnoj putanji kojim se pospešuje okret, postavlja na tlo ispred stajne noge na drugu stranu od branioca (drugi

korak). Tokom okreta slobodna ruka je aktivna i

postavljena iznad

protivnikove. Nakon što je branilac zaobiđen, iskoračuje se stajnom nogom (treći korak) prema napred, tako da se u završnici prolaz ostvaruje na strani izbačajne ruke. 14. VARKA DVOSTRUKE PROMENE PRAVCA KRETANJA

Iz paralelnog stava izvodi se iskorak u stranu izbačajne ruke (prvi korak - prva lažna faza). Težina se prebacuje na iskoračnu nogu koja se blago pogrči uz istovremeni otklon trupa prema toj nozi. Sledi snažno ispružanje te noge, otklon tela na suprotnu stranu, iskorak drugom nogom u smeru suprotnom od izbačajne ruke (drugi korak - druga lažna faza) te prebacivanje težine na tu nogu i njeno blago pogrčenje. Stvarna faza (treći korak) započinje

ispružanjem iskoračne

noge,

otklanjanjem trupa na suprotnu stranu i prebacivanjem težine tela na drugu nogu, a završava prekorakom iskoračne noge koja se postavlja ispred stajne noge i to u stranu prema izbačajnoj ruci, čime se ostvaruje prolaz na istu stranu u odnosu na prvu lažnu nameru, odnosno u stranu izbačajne ruke. 15. VARKA LAŽNOG UDARCA - OKRET U SUPROTNU STRANU

Varka započinje iz dijagonalnog stava s iskorakom suprotne noge u odnosu na izbačajnu ruku koja je u maksimalnom zaručenju (prvi korak). Sledi uverljiv zamah ruke s loptom kao da se radi o stvarnom bacanju na gol, koje se izvodi u visini glave na strani izbačajne ruke, pri čemu se težina prenosi na iskoračnu nogu (prva lažna faza). Pri kraju lažnog bacanja, kada je lakat prešao poprečnu ravninu započinje stvarna faza, najpre zaustavljanjem izbačajnog pokreta, nakon čega sledi okretanje tela oko uzdužne osi unatrag na prednjem delu stopala iskoračne noge za 360 stepeni. Zakretanje završava iskorakom slobodne noge prema napred (drugi

61

korak), čime se brani zaobilazi sa suprotne strane u odnosu na izbačajnu ruku. Sledi potom i treći korak stajnom nogom u istom smeru, čime se napadač dovodi u odgovarajući dijagonalni stav, a prolaz završava na suprotnoj strani u odnosu na lažnu nameru.

Literatura: - Metodika sportskih aktivnosti, Nedeljko Rodić, Učiteljski fakultet Sombor 1999 - http://www.rukomet.rs/ -

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B

5%D1%82 - http://ebookbrowse.com/rukomet-taktika-doc-d94437371

62

UNIVERZITET U NOVOM SADU PEDAGOSKI FAKULTET U SOMBORU

RUKOMET

-SEMINARSKI RAD-

(METODIKA SPORTSKIH AKTIVNOSTI)

STUDENT: Tanja Novaković 11/01/041

MENTOR: prof. dr. Nedeljko Rodić

SOMBOR, 2011.

63

1. NASTANAK Ig re slične ru k ometu p ostojale su jos u staroj Grčk oj, o čemu je pisao i Homer u svojoj Odiseji, a postoje i zapisi na pronađenim spomenicima starim preko 2500 godina. U staroj Grčkoj takva igra je zvana Harpaston a kasnije u Rimu Harpastum. Verovatno su slične igre postojale i mnogo pre, s obzirom da trčanje, skakanje i bacanje-gađanje (u ovom slučaju lopte) osnovna kretanja i radnje čoveka. Moderna igra je zapravo nastala kombinovanjem tri igre koje su se razvijale nezavisno jedna od druge: češke „Hazene“, danskog „Handball-a“ i nemačkog „Torball-a“. Sve tri igre su bile zasnovane na pravilima fudbalske igre, s´tim što se naravno igralo rukom i lopta se mogla bacati ili udarati. „Hazena“ se počela igrati u Slovačkom narodu još 1982 god a prva pravila definisana su 1906. god. „Handbold“ (danska reč za handball) je nastao zahvaljujući danskom učitelju Holger Nilsenu kao zamena fudbalu.1906 godine Nielsen je pažljivo izmenio pravila i organizovao prva takmičenja između ekipa svojih učenika. Nalik tome „Torball“ je stvorio 1915. nemački gimnastički učitelj Max Heiden. Profesor berlinske psihološke škole Carl Scelenz je 1919 iskombinovao elemente danske igre „handbold“ i nemačkog „torbala“, preuzevši i neke elemente igre iz košarke i na uređenom terenu za fudbal smislio novu igru, a kasnije i sport, nazvavši je Handball –Rukomet. 1925 godine takva forma rukometa postala je prilično popularna i u nekim drugim evropskim zemljama. The International Amateur Handball Federatio (IAHF) osnovana je 1928 a rukomet je bio prikazan na olimpijskim igrama 1932 ( u LA-u ) kao demonstrativni sport, da bi 1936. god. na igrama u Minhenu ravnopravno bio zastupljen među tadašnjim igrama. Prvi olimpijski pobednici su bili Nemci. Rukomet u takvom obliku predstavlja tzv. „veliki rukomet“ – Outdoor Handball, jer se, dakle, igrao na fudbalskom igralištu sa 11 igrača, fudbalskim golovima i pravilima jako sličnim fudbalskoj igri. U međuvremenu, pojavila se slična igra u skandinavskim zemljama nazvana Indoor Handball-mali rukomet ili rukomet koji se igrao u zatvorenim prostorijama. Zasnovana na Danskom Hanboldu ova verzija rukometa imala je „samo“ 7 igrača u jednoj ekipi i igrala se na terenu znatno manjih dimenzija od Outdoor rukometa. Ovakva forma igre nastala je zbog hladne klime na severu Evrope i malo dana tokom godine koji bi obezbedili adekvatne uslove za igru ali i za posmatranje. Mali rukomet prihvataju i u drugim zemljama, naručito u Nemačkoj gde počinje da ga prati sve veći broj gledalaca. Sa pravilima preuzetim iz košarke, igra postaje dinamičnija i uzbudljivija za gledanje. Porast popularnosti rukometa ima za činjenicu i da se igra u zatvorenom prostoru , u toplom gde je publika udobno smeštena i može sa uživanjem posmatrati jednu novu igru koja je znatno interesantnija od dotadašnjeg velikog rukometa, između ostalog i zbog znatno više postizanja golova. Posle drugog svetkog rata mali rukomet je postepeno potiskivao veliki rukomet i polako se širio po drugim delovima sveta. To je sport u kojem su u početku bile bez premca Nemačka, Austrija i Danska. U početnim godinama velikog rukometa ove 3 zemlje su dominirale na

64

internacionalnom nivou, mada nije bilo puno zemalja gde se rukomet igrao, pogotovo van našeg kontinenta. Ubrzo se sa ovom igrom sreću i u ostalim krajevima Evrope. Istočni evropljani ubrzo postaju ravnopravni a zatim i dominantni u ovoj igri. Zemlje kao SSSR, Rum, SFRJ,Istočna Nemačka i Mađarska bile su obično među 3 prvo plasirane i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. Samo su Šveđani pružali jači otpor ovom tzv. Istočnom bloku. 1972. god na O.I. u Minhenu rukomet je vraćen u red olimpijskih sportova.Takmičenja u ženskoj konkurenciji otpočela su 1976. na igrama u Montrealu. Sa završetkom hladnoga rata i postepenom propašću komunističkog režima, mnoge od ovih zemalja padaju u ekonomsku krizu što dovodi toga da značajan broj kvalitetnih trenera i igrača odlazi na zapad. Zemlje poput Francuske, Španije i Nemačke postaju dominantne. Neke afričke i azijske zemlje (Alžir, Egipat, Južna Koreja) počinju da uzimaju učešća na međunarodnim takmičenjima krajem 80-tih. U sadašnjosti veliki rukomet je evoluirao u varijantu rukometa na pesku (Beach Handball) i okuplja sve više i učesnika i gledalaca kako u svetu tako i kod nas. Igra se u svim delovima sveta i ima oko 7 mil registrovanih igrača. Profesionalni klubovi se nalaze u Evropi i Aziji , dok je u Africi, Americi i Australiji u povoju.

2. ISTORIJA RUKOMETA U Danskoj je 1898. godine učitelj Holger Nilsen (Holger Nielsen) u Oldrupu uveo u školski program igru sličnu današnjem rukometu, u dvorani sa 7 igrača. Iz danske se igra proširila 1912.u Švedsku i Nemačku. U Čehoslovačkoj se početkom XX. veka igrala hazena, koja je veoma slična rukometu, a Irskoj, Severnoj Americi i Ukrajini igrale su se igre slične malom rukometu. Godine 1919 uveo je Karl Šelenc (Karl Shelenz), profesor Više škole za fizičko vaspitanje u Berlinu, rukomet na velikom igralištu , a u Švedskoj se razvijao, zbog klimatskih uslova, mali rukomet u dvorani. Veliki se obično igrao na fudbalskom terenu sa 11 igrača i sa 2 rezerve, a mali u dvoranama ili na otvorenim terenima dimenzija (15-25 h 30-50 m) sa 7 igrača, a najmanje sa 4 igrača u malim dvoranama. U Amsterdamu je 1928 osnovana Međunarodna amaterska rukometna federacija - IAHF (nem. Internationale Amateur Handball Federation), a 1936. veliki je rukomet prvi i jedini put uvršten u program Olimpijskih igara. Godine 1938. održana su u Nemačkoj svetska prvenstva u velikom i malom rukometu. Umesto IAHF (koji je prestao sa radom 1939) u Kopenhagenu je 1946 osnovana Međunarodna rukometna federacija IHF (nem. Internationale Handball Federation). Na prostorima bivše Jugoslavije rukomet se pojavio najpre u Varaždinu i Zagrebu 1933. Prvo rukometno igralište napravljeno je u Zagrebu gde se odigrala i prva utakmica srednjoškolaca Ljubljane i Zagreba (5:8). Posle Drugog svetskog rata poraslo je interesovanje za rukomet pa se u Beogradu 1949 osniva Rukometni savez Jugoslavije, koji postaje član IHF-a 1950. Od

65

1953. igraju se prvenstva Jugoslavije u muškoj i ženskoj konkurenciji, a Kup takmičenja od 1955. Veliki rukomet je na ovim prostorima prestao da se igra 1958.

3. TEREN

Dimenzije rukometnog terena su dužina 40 metara a širina 20 metara.Tereni su uglavnom u zatvorenim prostorima il u dvoranama a podloga je tradicionalno bio drveni parket dok se danas koriste umetni materijali od tvrde gume. Postoje i spoljašnji tereni uglavnom od betona ali se oni uglavnom ne koriste za takmičenja najvišeg nivoa zbog opasnosti od padova i povreda igrača. Na terenu se nalaze linije koje odredjuju pojedine delove terena. Na sredini terena se nalazi linija koja odvaja teren na dve polovine. Na suprotnim stranama terena i to na kraćim stranicama nalazi se po jedan gol koji je dva metara visok i tri metara širok. U golu je razapeta mreža,ispred svakog gola nalazi se polukružni proctor, na prosečnoj udaljenosti 6 metara od gola označen punom linijom. Taj prostor od 6 metara na terenu osim što je označen linijom često se I oboji drugom bojom,različitom od boje ostatka terena. Na 9 metara od gola nalazi se isprekidana polukružna linija tzv. deveterca. Ispred gola na 7 metara nalazi se kratka ravna linija koja označava mesto izvođenja kaznenog udarca tzv. sedmerca.

4. PRAVILA RUKOMETA Ekipa se sastoji od 12 igrača ( deset igrača i dva golmana ) od toga se u igri nalazi 7 igrača (šest igrača i golman). Golman ne može da zameni svakog igrača ali svaki igrač može da zameni golmana. Igra traje 2 puta po 30 minuta i 10 minuta odmora i za muškarce i za žene. Strane se izvlače žrebom. Igra počinje sa sredine terena, a protivnički igrači moraju biti udaljeni 3m od središnje crte.

66

Lopta se može dodirnuti svim delovima tela izuzev nogom ispod kolena. Izuzetak je samo golman koji u svom prostoru loptu može da zaustavi i potkolenicom. Nije dozvoljeno nesportsko ponašanje, guranje, rušenje ili udaranje protivnika. Gol je postignut kada lopta celim obimom pređe crtu gola,a pobednik je ekipa koja postigne veći broj golova ukoliko se desi da je rezultat nerešen susret se završava nerešeno. Za nesportsko ponašanje u igri i van nje dodeljuje se opomena, tj. vremensko isključenje na dva, na pet minuta, do kraja utakmice i diskvalifikacija. Odbrambeni igrači smeju do određene mere ometati napadače u pokušaju dodavanja lopte ili šuta na gol. Ukoliko pri tome koriste udarce ili grubo povlačenje protivnika jedan od dvojice sudija će dosuditi prekršaj. Za izrazito grube prekršaje može se dobiti kazna žutog ili crvenog kartona,isključenja na dve minute ili trajnog isključenja iz igre. Kod isključenja na dve minute ekipa nema prava zamene isključenog igraca za vreme trajanja kazne. Prekršaj se izvodi sa mesta gde je napravljen osim u dva slučaja: •

Ukoliko je prekršaj napravljen u zoni deveterca a pri tom nije bilo izrazite prilike za postizanje gola,dosuđuje se tzk .deveterac, koji se izvodi sa isprekidane linije deveterca sa mesta najbližeg prekršaju.

Ukoliko je prekršaj bio u zoni oko 6m i to u trenutku izrazite šanse za postizanje pogotka dosuđuje se kazneni udarac sedmerac. Kod izvođenja sedmerca svi odbrambeni igrači moraju stajati iza prostora deveterca, a jedan napadač upućuje direktan udarac na gol sa pozicije 7 m. U rukovanju loptom, igrači su predmet sledećih ograničenja: • • • •

Posle prijema lopte, igrači mogu držati loptu samo na tri sekunde pre donošenja, dribling ili snimanja. Posle prijema lopte, igrači mogu preći samo tri koraka bez driblinga. Ako igrač dribla može napraviti još tri koraka. Igrači koji zaustavljaju dribling imaju tri sekunde do pucanja. To može trajati tri dodatna koraka u tom periodu. Nijedan igrač ne može u gol liniju, a golmanima je dozvoljeno i van ove linije.

Odmor između poluvremena obično traje 10 minuta. Trajanje igre za mlađe dobne kategorije: za igrače u kategoriji 12 do 16 godina 2 puta po 25 minuta, a za igrače od 8 do 12 godina 2 puta po 20 minuta. U oba slučaja odmor između poluvremena traje 10 minuta. Produžeci se igraju nakon odmora od 5 minuta, ukoliko je utakmica neriješena na kraju regularnog dijela, a mora biti odlučen pobjednik. Produžeci se igraju 2 puta po 5 minuta sa odmorom od 1 minute. Ako je nakon prvog produžetka rezultat ponovno neodlučen, drugi produžetak igra se nakon odmora od 5 minuta. I ovaj produžetak igra se 2 puta 5 minuta sa odmorom od 1 minute. Ako i nakon drugog produžetka rezultat ostane neriješen, pobjednik će biti odlučen sukladno prepozicijama za to natjecanje. Ukoliko se pobjednik odlučuje izvođenjem sedmeraca, izvođenje sedmeraca dopušteno je igračima koji na kraju vremena trajanja igre nisu bili isključeni na dvije minute, diskvalificirani ili isključeni. Svaka momčad određuje 5 izvođača. Svaki igrač jednom izvodi sedmerac, izmjenjujući se s protivničkim igračima. Prije početka izvođenja sedmeraca bacanjem novčića određuje se redoslijed

67

izvođenja, a momčad koja je dobila ždrijeb odabire hoće li prva započeti izvođenje sedmeraca ili će to prepustiti protivničkoj momčadi. Ukoliko je i nakon pet izvedenih sedmeraca sa svake strane, rezultat i dalje izjednačen, nastavlja se s izvođenjem sedmeraca, s time da je redoslijed izvođenja obrnut. Ako dođe do nastavka izvođenja sedmeraca svaka momčad ponovno nominira pet izvođača. Ponovno mogu biti nominirani svi ili samo neki od izvođača iz prve serije. Ovakav princip nominiranja po pet igrača primjenjuje se sve dok se ne dobije pobjednik utakmice. Međutim, u drugoj i svim sljedećim serijama pobjednik je odlučen ako postoji razlika u pogocima nakon jednakog broja izvedenih sedmeraca. Igrači mogu biti diskvalificirani tijekom izvođenja sedmeraca ako se ponovljeno ili očito nesportski ponašaju. U rukometu imamo dve sudije,zapisničara i merilaca vremena.

4.1 SUDIJE Rukometni meč je zasnovan na dve jednake reference. Neki nacionalni organi dozvoljavaju igre sa samo jednom sudijom u posebnim slučajevima ako je neka bolest u pitanju. Sudije ne bi trebalo da se slažu u svakoj prilici zato se odluka donosi na osnovu njihovog dogovora tokom kratke pauze. Sudije su dužne da svoje odluke donose na osnovu zapažanja činjenica,njihove presude su konačne. Sudije se stavljaju u poziciju da igrači budu ograničeni između njih. Oni stoje dijagonalno usklađeni tako da svaki može posmatrati jednu stranu. U zavisnosti od njihove pozicije jedan sudija se zove oblast sudija,a drugi cilj sudija. Sudije fizički razmenjuju svoje stavove svakih 10 minuta i menjaju strane svakih 5 minuta.

4.2 GOLMAN Samo golmanu je dozvoljeno da se slobodno kreće u golu, u okviru zone je dozvoljeno da dodirne loptu sa svim delovima tela, uključujući noge. Mora da nosi prsluk, ili dres druge boje da bi mogli da ga identifikuju.

4.3 LOPTA Lopta je sfernog oblika, i mora biti od kože ili od sintetičkih materijala.Nije dozvoljeno da ima sjajnu ili klizavu površinu.Veličina lopte zavisi od starosti i pola igrača. Muškarci stariji od 16 godina

5860cm

425475g

Muškarci stariji od 12 godina I žene starije od 14 godina

5456cm

325375g

Omladina starija od 8 godina

5052cm

290330g

68

Smola proizvod koji se koristi za lakše rukovanje loptom. Smola poboljšava sposobnost igrača da manipulišu loptu sa jednom rukom, neke zatvorene arene zabranjuju korišćenje smole jer ostavljaju jepljive tragove na podu.

4.4 POZICIJE

 GOLMAN,  LEVO KRILO,  LEVI BEK,  SREDNJI BEK,  DESNI BEK,  DESNO KRILO,  PIVOT.

69

4.5 NAPAD

SREDNJI BEK: On je organizator igre ili PLAYMAKER. LEVI I DESNI BEK: Oni imaju skoro isti zadatak. Oni su šuteri i oni daju najviše golova. LEVO I DESNO KRILO: Oni imaju skoro isti zadatak. Oni su najkorisniji za kontre i polukontre. PIVOT:On ima zadatak kao linijski čovjek na 6 metara i da čeka lopte od bekova.

70

4.6 ODBRANA SVI IMAJU ISTI ZADATAK U ODBRANI. TO JEST DA SPREČE PROTIVNIKA DA DA GOL. U ODBRANI LEVO KRILO ČUVA DESNO KRILO KOJE JE U NAPADU. LEVI BEK ČUVA DESNOG BEKA KOJI JE U NAPADU. SREDNJI BEK U ČUVA SREDNJEG BEKA KOJI JE U NAPADU. DESNI BEK ČUVA LEVOG BEKA KOJI JE U NAPADU. DESNO KRILO ČUVA LEVOG KRILA KOJE JE U NAPADU. OVO JE KAD JE ODBRANA ŠEST NULA. SVI IGRAČI SU NA ŠEST METARA.

IMAMO JOŠ VRSTA ODBRANA:  PET JEDAN,  TRI DVA JEDAN,  PRESING IGRA.

 ODBRANA PET JEDAN RADNJA JE ISTA KAO U ODBRANI ŠEST NULA SAMO ŠTO SREDNJI BEK IZLAZI PRESING NA SVOG BEKA.

 ODBRANA TRI DVA JEDAN RADNJA JE ISTA KAO U ODBRANI PET JEDAN SAMO ŠTO LEVI I DESNI BEK IZLAZE NA DEVET METARA.

71

 PRESING IGRA TO JE ODBRANA U KOJOJ SVI IGRAČI U ODBRANI PREUZIMAJU SVOJE IGRAČE.

5. TEHNIKA IGRE Tehnika rukometa obuhvata kretanje bez lopte i sa loptom,tako da ona čini celinu zbog međusobne uslovljenosti ova dva načina kretanja. Sposobnost dobrog vladanja telom i sigurno i brzo rukovanje loptom omogućavaju efikasnije kretanje bez lopte. Zbog toga je,radi usavršavanja tehnike rukometa,neophodno posvetiti jednaku pažnju vežbanju obe tehnike. Tehnika kretanja bez lopte sadrži kretanja koja se primenjuju i u drugim sličnim ekipnim sportskim igrama. Osnovno kretanje čine hodanje,trčanje različitim brzinama, položajima, pravcima i načinima kretanja nogu. Sposobnost brze i iznenadne promene pravca, smera i brzine trčanja različitin načinima od posebnog je značaja za efikasnost kretanja u igri. Odgovarajuću pažnju treba posvetiti i uvežbavanju skokova u vis,u dalj i u stranu. Posebnu vrstu kretanja bez lopte čine padovi koji mogu biti posledica iznenadnog i neočekivanog gubitka ravnoteže usled različitih prepreka i poremećaja u kretanju,ili se izvode u sastavu tehnike nekih složenih bacanja lopte u gol. Ovakva kretanja na tlu zahtevaju posebnu pripremu i vežbe. Tehnika kretanja sa loptom obuhvata kretanje igrača pri hvatanju, dodavanju, vođenju, fintiranju i bacanju lopte u gol i odbranu vratara. Dve osnovne faze igre za svaku ekipu su faza napada i faza odbrane. U fazi napada igrači najčešće koriste formaciju s dva bočna igrača (levo i desno krilo), tri spoljna igrača (levi spoljni, srednji spoljni i desni spoljni) te pivot ili centar. U odbrani se koristi nekoliko različitih varijanti, koje označavaju način postavljanja tj formacije odbrambenih igrača ispred svog prostora od 6 m. Tako se na primer koriste odbrana 6-0 (šesti igrača u ravni ispred crte od 6 m), zatim 5-1 (pet igrača u liniji te jedan ispred njih koji pokušava ometati organizatora igre protivničke ekipe), zatim 4-2 a ređ e se k oristi i formacija 3-2-1. Ekipa u napadu će zavisno o formaciji odbrane pokušati naći način da dođu što bliže golu u što povoljniju poziciju za šut na gol.

72

5.1 HVATANJE LOPTE U rukometu lopta se hvata sa ode ruke bez obzira na tehničku spremnost igrača, budući da je pravilno i sigurno hvatanje lopte jedan od osnovnih preduslova za brzo i precizno dodavanje i šutiranje. Pri hvatanju treba ići u susret lopti,naročito u blizini protivničkog igrača, postavljati se pri tome po mogućnosti, između njega i lopte. Hvatanje jednom rukom primenjuje se samo u izuzetnim slučajevima, na primer kada se lopta prima znatno iznad visine glave, suviše u stranu ili iza igrača kojij je u pokretu, pa je hvatanje sa dve ruke otežano ili nemoguće. Tada se lopta najčešće zaustavi dlanom jedne ruke i zatim odmah baci na tlo, a kada se odbije uhvati se sa dve ruke.

5.2 DODAVANJE LOPTE Dodavanje u rukometu vrlo je raznovrsno, a zavisi od položaja igrača koji dodaje, rasporeda i položaja njegovih saigrača i protivnika,zamišljene akcije,vrste i kvaliteta podloge igrališta,a kada se igra napolju-i od vremenskih uslova. Dodaje se brzo i srazmerno jako“oštro“ upućivanjem lopte najbolje postavljenom saigraču najkraćom putanjom. U slučaju sprečavanja protivnika lopta se može dodati u luku, u skoku, ili odbijanjem od tla. Dodavanje se najčešće izvodi u kretanju, pretežno jednom rukom, a u određenim situacijama i sa dve ruke. Da bi se, srazmerno udaljenosti, lopta mogla uputiti saigraču dovoljno „oštro“, moraju se promeniti odgovarajuća amplituda i brzina pokreta. Na kraćim rastojanjima aplituda pokreta je manja, uz odgovarajuću brzinu zamaha rukom. Povećavanjem dometa dodavanja povećava se amplituda ili brzina pokreta, a ako je veća udaljenost – i jedno i drugo. Iako u rukometu, zbog male lopte ,postoji mogućnost primene najraznovrsnijih pokreta pri dodavanju, u praksi se upotrebljavaju samo način i izvođenja tipična za ovu igru, kao što su: dodavanje u visini ramena (šakom i celom rukom), iznad visine ramena,iznad visine glave, u visini kuka, odozdo pored tela, bočno u stranu (sa uvrtanjem i opružanjem podlaktice), iza leđa i samo izuzetno, dodavanje kotrljanjem. Jedno od osnovnih i najčešćih dodavanja u rukometu izvodi se kratkim zamahom u visini ramena. Primenjuje se u međusobnim dodavanjima igrača prilikom pripremnih kombinacija za napad na organizovanu protivničku odbranu. Povećanjem dometa dodavanja potrebno je,u određenom obimu i redosledu, i učešće trupa i nogu. Tako je pri dodavanju na većem rastojanju, obično u protivnapadu, amplituda kretanja znatno povećana u poređenju sa prethodnim dodavanjem. Osim dva osnovna načina dodavanja, treba izdvojiti dodavanje bočno u stranu, i dodavanje iza leđa, koja se mogu svrstati u složeniju tehniku rukometa. Dodavanje bočno u stranu, primenjuje se na kraćim rastojanjima, obično u blizini protivnika, pokretom ruke, pri čemu se trup, a karlica ne obrću u pravcu leta lopte.

73

Dodavanje iza leđa primenjuje se neposredno ispred protivničkog igrača koji sprečava dodavanje zamahom ispred tela. U nekim situacijama, radi povećanja efikasnosti ovog dodavanja, prethodno se izvodi finta prividni („lažni“) šut ili prividno („lažno“) dodavanje u stranu suprotnu od nameravanog bacanja. 5.3 VOĐENJE LOPTE Vođenje lopte izvodi se individualnom protivnapadu ili ako postoji mogućnost neometanog direktnog prodora kroz protivničku odbranu. Lopta se vodi potiskivanje ispred tela dodirom dlanom i prstima jedne ruke prema tlu. Fintriranje loptom primenjuje se ukoliko se želi osloboditi neposrednog protivničkog igrača da bi se stvorio povoljniji uslov za nesmetan prodor prema golu,sigurnije dodavanje ili efikasnije šutiranje. Spoljni napadači (bekovi) često primenjuju fintu prividni („lažni“) šut. Prvi deo finte sastoji se od prividnog pokreta.pri čemu se izvršni zamah ruke s loptom iznad ramena kao da će pucati. Ako se pokret izvede ubedljivo,protivnik najčešće reaguje ometanjem pucača (blokiranjem), nakon čega se protrči pored njega sa povoljnije strane. Pri tome se,zbog izbegavanja prekršaja pravila „koraka“, lopta udara o tlo jednom ili, zavisno od situacije, više puta rukom udaljenijom od suparnika.

6. ELEMENTI TAKTIKE RUKOMETA 6.1 BRZINA LOPTE Zahteva da pojedini igrač ne zadržava loptu kod sebe,već da se brzom igrom, najbolje bez udaranja loptom od tlo, ostvari takav kolektivan napad u kojem punim intenzitetom učestvuju svih 6 igrača jednog sastava.

6.2 BACANJE NA GOL Većina bacanja na gol je po formi istovetna pokretima dodavanja, a bacanja na gol se izvode, skoro uvek, maksimalnom brzinom, snagom i preciznošću. Efikasnost šutiranja nije uslovljena isključivo pravilnošću izvođenja, ili velikom mišićnom snagom i brzinom pokreta, već i nekim drugim,u sportskim igrama veoma važnim, osobinama, kao što su: staloženost, snalažljivost, odlučnost, smelost,dobar pregled igre, brzina procene najpogodnije situacije i istovremena upotreba odgovarajućeg načina i intenziteta šutiranja. Način bacanja u gol u rukometu su: iznad visine ramena, iznad visine glave, u visini kuka, ispod visine kuka, u skoku (u dalj i u vis), u padu sa otklonom („ereta“ i „poluereta“), iza leđa(„šrauba“) i u luku („lob“).

74

Jedno od najvažnijih i najčešćih bacanja na gol jeste šut iznad visine ramena („bočni šut“), koji primenjuju spoljni napadači, uglavnom sa udaljenosti od 9 do 12 metara od gola, u situacijama kada u suparničkoj odbrani (zoni) nastane dovoljan prostor za prolazak lopte, pri pogrešnom blokiranju šuta ili kada takvo blokiranje izostane. Ako ga izvode visoki igrači, razvijene eksplozivne snage i startne brzine, može biti vrlo efikasan. Ukoliko je primena šuta iznad visine ramena onemogućena uspešnim pokrivanjem visine u kojoj se šut izvodi, a prostor ispod visine ramena je nepokriven i dovoljno širok, može se upotrebiti šut u visini kuka ili ispod visine kuka. Veoma često, efikasno i atraktivno bacanje u gol jeste šut u skoku. Način izvođenja se razlikuje zavisno od udaljenosti i ugla prema golu, kao i nekih drugih faktora. Najpoznatiji je skok-šut u dalj, koja se primenjuje kao završnica protivnapada ili prodora kroz razređenu protivničku odbranu s pozicije spoljnog napadača, s namerom približavanja golu. Zbog toga se odskok izvodi neposredno ispred linije vratarevog prostora, suprotnom nogom od ruke kojom se baca. Tehnika skok-šuta uvis slična je prethodnoj, sila odraznog impulsa je u ovom šutu maksimalna i usmerena uvis, a ruka kojom se baca je viskoko podignuta (sa ramenom) da bi se šaka sa loptom dovela u prostor gde protivnički igrači neće moći da ometaju („blokiraju“) bacanje. Izvodi se obično u blizini linije slobodnog bacanja preko igrača protivničke odbrane, posle kratkog zaleta izvedenog potrebnom minimalnom brzinom, a koji možebiti uspravan, dijagonalan ili paralelan sa linijom gola, zavisno od mesta igrača u napadu. Najsloženije bacanje na gol u skoku jeste skok-šut u stranu sa otklonima ili tkz. eret-šut, nazvan po Čehoslovaku Eretu, prvom izvođaču šuteva sa otklonom i padom u stranu, ali sa osloncem na tlo i na srednjoj poziciji napada ispred protivničkih igrača. Danas se pretežno upotrebljava sa krilnim pozicijama napada pod relativno malim uglom u poređenju sa gollinijom, radi približavanja golu na najmanju udaljenost uz istovremeno dovođenje gornjeg dela tela u najpovoljniji ugao za izbacivanje i van prostora ometanja protivničkih igrača.

6.3 OPTIMALNO TRAJANJE NAPADA Princip optimalnog trajanja napada traži od igrača sposobnosti za organizaciju aktivnog i svrsishodnog napada u skladu sa vlastitim mogućnostima,a u odnosu na kvalitetu protivnika, kao i s obzirom na tok igre i trenutačni rezultat. To znači da igrač mora biti sposoban oceniti da li je situacija povoljna za realizaciju pogotka. Smatra se da je efikasan onaj igrač koji iz tri udarca na gol postigne bar dva pogodka.

6.4 ŠIRINA NAPADA Pod širinom napada razume se tako organizovana igra napadača u kojoj se lopta kreće od krila do krila i u kojoj je svaki igrač sa svog igračkog mesta opasan po protivnički gol. To posebno vredi za efikasnost krilnih igrača iz širokih pozicija.

75

6.5 DUBINA NAPADA Princip dubine zahteva da se vanjski napadači u osnovnom rasporedu nalaze na udaljenosti od 12 do 14 m od protivničkog gola. Ovaj se princip potpuno poštuje tek onda kada su vanjski napadači sposobni s udaljenosti 9-10 m postići pogodak, zatim kada su iz pozicije vanjskih napadača sposobni za saradnju sa igračima na crti, kao i kada znaju stvarati prilike za pogodak svojim krilnim igračima.

6.6 PROMENA RITMA I TEMPA IGRE U NAPADU Princip promene ritma i tempa igre utemeljen je na igri po fazama, kada se faza pripreme naizmenično smenjuje s fazom napada na organizovanu obranu. Ovako taktički organizovana aktivnost napadača omogućuje dugotrajniju provedbu napada sa obzirom na stepen pripremljenosti igrača i sa obzirom na pravila igre. Ako je ovaj princip aktivnosti igrača zadovoljen,a uz stalnu prietnju protivničkom golu, dužina napada neće biti pravilima ograničena. Stoga u fazama pripreme napada treba jasno pokazati određenu raznovrsnost aktivnosti, a trajanje pojedinih faza pripreme ne smeju trajati predugo. 6.7 POKRETLJIVOST NAPADAČA Princip taktički pravilno organizovana pokretljivosti napadača sastoji se od niza uzastopnih ubadanja, izmena mesta i odvlačenja spoljnih napadača u saradnji sa krilima i kružnim napadačem, s loptom i bez nje. Ta se pokretljivost proširuje još i uzimanjem zaleta, ukrštanjem i kretanjem po putanji male ili velike osmice. A sve to s ciljem da se jedan napadač, barem na trenutak oslobodi i zaštiti od igrača iz protivničke obrane, što onda koristi za šut ili za ulazak u protivničku obranu, odnosno prolaz i skok u golmanov prostor. Druga je mogućnost kolektivnom varkom odvlačenja navesti odbranu da se koncentrišu na naizgled ugroženom delu zone. Tada se brzim prebacivanjem lopte na drugu stranu, gde je odbrana razređena, može stvoriti priliku za pogodak. Prema tome, princip pokretljivosti igrača u napadu jedan je od temeljnih uslova za efikasnost napadača.

6.8 RAZVIJANJE NAPADA Napad počinje u trenutku dolaska u posed lopte i razvija se prema sledećim fazama: • • •

PRVAFAZANAPADA- KONTRANAPAD DRUGAFAZANAPADA-PRIPREMA ZA NAPAD NA ORGANIZOVANU ODBRANU TREĆA FAZA NAPADA -NAPAD NA ORGANIZOVANU ODBRANU

7. TAKTIKA U rukometu,kao sportskoj ekipnoj igri, neophodno je smišljeno i plansko delovanje tima kao celine i svakog igrača posebno kako bi se što bolje iskoristile sopstvene i sprečile 76

protivnikove fizičke,tehničke i taktičke sposobnosti radi postizanja dobrih rezultata.Ovim se bavi taktika koja obuhvata igruu odbrani i napadu.

7.1 TAKTIKA IGRE U ODBRANI Taktika igre u odbrani polazi od sistema kojim se određuju osnovno položaj i kretanje igrača uz izvršavanje njihovih osnovnih zadataka u toku odbrambene aktivnosti. Od tri postojeća sistema u odbrani:zonskog,individualnog i kombinovanog-najčešće se primenjuje sistem zonske odbrane sa poznatim varijantama 6:0, 5:1, 4:2, 3:2:1 i 3:3. Sistem individualne odbrane („čovek na čoveka“) primenjuje se u rukometu kada protivnik namerno odugavlači igru da bi sačuvao povoljan rezultat, kada ekipa koja se brani igra sa igračem više i kada je znatno bolja od protivničke ekipe u izdržljivosti, brzini, snazi i individualnoj taktici. Najčešće se primenjuje na svojoj polovini terena, ali se može sprovoditi i na celom terenu, sa striktnim pokrivanjem ili na odstojanju nekoliko metara od suparnika sa postepenim smanjivanjem odstojanja od striktnog pokrivanja,srazmerno udaljenosti od gola ekipe u odbrani. Kombinovana odbrana primenjuje se protiv ekipe koja ima jednog ili ređe dva igrača izuzetnih sposobnosti u brzini,snazi i preciznosti šutiranja, ili igrača koji je izvanredan organizator napada. U takvoj situaciji veći deo ekipe igra zonsku odbranu, a jedan od dva igrača igra po sistemu individualne odbrane, striktno pokrivajući najbolje suparničke igrače preko kojih protivnička ekipa napada.

7.2 TAKTIKA IGRE U NAPADU S obzirom na sposobnosti svakog igrača posebno i ekipe kao celine,taktika u napadu sprovodi se zavisno od sistema odbrane suparničke ekipe. Tako se protiv sistema zonse odbrane sa plitkim formacijama (6:0, 5:1) primenjuje, se po pravilu napad, sa zaletom na zonu, pri čemu se težište igre u završnim akcijama zasniva, uglavnom, na brzim i preciznim šutevima iz daljine sa osloncem na tlo (iznad visine ramena i u visini kuka) i skok-šutevima uvis, kao i kombinacijom oba načina. Protiv dubokih formacija sistema zonske odbrane (4:2 , 3:2:1 i 3:3) najčešće se primenjuje napad sa dva stalna „kružna“ napadača ili kombinacija stalnog i povremenog, uz primenu blokade, izmene mesta i dvostrukih ili trostrukih dodavanja. Način napada na sistem individualne odbrane („čovek na čoveka“) sprovodi se stalnom pokretljivošću napadača radi otkrivanja,sa primenom finti, iznenadnom promenom pravca i brzine kretanja,izmenom mesta i blokadama. Protiv kombinovane odbrane veći deo igrača primenjuje napad karakterističan za zonsku odbranu, dok jedan, odnosno dva napadača igraju po principu napada na individualnu odbranu.

7.3 GRUPNA TAKTIKA NAPADA Elementom grupne taktike napada smatra se akcija u kojoj u rešavanju određene situacije igre, zajednički sarađuju barem dva ili više,ali ne i svi igrači jednog sastava.

77

ELEMENTI GRUPNE TAKTIKE NAPADA JESU: • • • • • • •

POVRATNALOPTA( DVOSTRUKO DODAVANJE) ILI DUPLI PAS UKRŠTANJE (SA LOPTOM, BEZ LOPTE) BLOKADA (OKOMITA, DIJAGONALNA, NASUPROTNA, LAŽNA) EKRAN GRUPNI KONTRANAPAD ODVLAČENJE KOMBINACIJE NAPADA U KOJIMA NE UČESTVUJU SVI IGRAČI.

7.4 INDIVIDUALNA TAKTIKA ODBRANE • • • • • • •

POKRIVANJE IGRAČA ODUZIMANJE LOPTE PRESECANJE OMETANJE BLOKIRANJE LOPTE SPREČAVANJE IGRAČA INDIVIDUALNO SPREČAVANJE KONTR.

7.5 KOLEKTIVNA TAKTIKA ODBRANE • • • • • •

KOLEKTIVNO SPREČAVANJE KONTRANAPADA IGRA U ODBRANI SA IGRAČEM MANJE IGRA U ODBRANI SA IGRAČEM VIŠE IGRA U ODBRANI SA SMANJENIM BROJEM IGRAČA U ODNOSU NA JEDNAK BROJ NAPADAČA KOLEKTIVNI IZLAZAK NA ODUZIMANJE LOPTE SISTEM IGRE U OBRANI.

INDIVIDUALNA -SA LOPTOM -BEZ LOPTE

GRUPNA

KOLEKTIVNA

-PODBACIVANJE -DUPLI PAS -UKRŠTANJE SA ILI BEZ LOPTE -BLOKADE -GRUPNI KONTRANAPAD -EKRAN -ODVLAČENJE -KOMBINOVANJE NAPADA

78

-KOLEKTIVNI KONTRANAPAD -NAPAD NA ORG. ODBRANU -NAPAD NA ORG. ODBRANU SA IGRAČEM VIŠE -NAPAD SMANJENIM BROJEM IGRAČA NA JEDNAKO BROJNU ORG. ODBRANU

LITERATURA Rodić, N. (1999): Metodika sportskih aktivnosti , Sombor. www.wikipedia.com www.scribd.com

79

UNIVERZITET U NOVOM SADU PEDAGOSKI FAKULTET U SOMBORU

RUKOMET -SEMINARSKI RAD-

(METODIKA SPORTSKIH AKTIVNOSTI)

STUDENT: Tijana Čeke 11/03/026

MENTOR: prof. dr. Nedeljko Rodić

SOMBOR, 2011

80

1. NASTANAK Igre slične rukometu postojale su jos u staroj Grčkoj, o čemu je pisao i Homer u svojoj Odiseji, a postoje i zapisi na pronađenim spomenicima starim preko 2500 godina. U staroj Grčkoj takva igra je zvana Harpaston a kasnije u Rimu Harpastum. Verovatno su slične igre postojale i mnogo pre, s obzirom da trčanje, skakanje i bacanje-gađanje (u ovom slučaju lopte) osnovna kretanja i radnje čoveka. Moderna igra je zapravo nastala kombinovanjem tri igre koje su se razvijale nezavisno jedna od druge: češke „Hazene“, danskog „Handball-a“ i nemačkog „Torball-a“. Sve tri igre su bile zasnovane na pravilima fudbalske igre, s´tim što se naravno igralo rukom i lopta se mogla bacati ili udarati. „Hazena“ se počela igrati u Slovačkom narodu još 1982 god a prva pravila definisana su 1906. god. „Handbold“ ( danska reč za handball) je nastao zahvaljujući danskom učitelju Holger Nilsenu kao zamena fudbalu.1906 godine Nielsen je pažljivo izmenio pravila i organizovao prva takmičenja između ekipa svojih učenika. Nalik tome „Torball“ je stvorio 1915. nemački gimnastički učitelj Max Heiden. Profesor berlinske psihološke škole Carl Scelenz je 1919 iskombinovao elemente danske igre „handbold“ i nemačkog „torbala“, preuzevši i neke elemente igre iz košarke i na uređenom terenu za fudbal smislio novu igru, a kasnije i sport, nazvavši je Handball –Rukomet. 1925 godine takva forma rukometa postala je prilično popularna i u nekim drugim evropskim zemljama. The International Amateur Handball Federatio (IAHF) osnovana je 1928 a rukomet je bio prikazan na olimpijskim igrama 1932 ( u LA-u ) kao demonstrativni sport, da bi 1936. god. na igrama u Minhenu ravnopravno bio zastupljen među tadašnjim igrama.Prvi olimpijski pobednici su bili Nemci. Rukomet u takvom obliku predstavlja tzv. „veliki rukomet“ – Outdoor Handball, jer se, dakle, igrao na fudbalskom igralištu sa 11 igrača, fudbalskim golovima i pravilima jako sličnim fudbalskoj igri. U međuvremenu , pojavila se slična igra u skandinavskim zemljama nazvana Indoor Handball-mali rukomet ili rukomet koji se igrao u zatvorenim prostorijama. Zasnovana na Danskom Hanboldu ova verzija rukometa imala je „samo“ 7 igrača u jednoj ekipi i igrala se na terenu znatno manjih dimenzija od Outdoor rukometa. Ovakva forma igre nastala je zbog hladne klime na severu Evrope i malo dana tokom godine koji bi obezbedili adekvatne uslove za igru ali i za posmatranje. Mali rukomet prihvataju i u drugim zemljama, naručito u Nemačkoj gde počinje da ga prati sve veći broj gledalaca. Sa pravilima preuzetim iz košarke, igra postaje dinamičnija i uzbudljivija za gledanje. Porast popularnosti rukometa ima za činjenicu i da se igra u zatvorenom prostoru , u toplom gde je publika udobno smeštena i može sa uživanjem posmatrati jednu novu igru koja je znatno interesantnija od dotadašnjeg velikog rukometa, između ostalog i zbog znatno više postizanja golova.

81

Posle drugog svetkog rata mali rukomet je postepeno potiskivao veliki rukomet i polako se širio po drugim delovima sveta. To je sport u kojem su u početku bile bez premca Nemačka, Austrija i Danska. U početnim godinama velikog rukometa ove 3 zemlje su dominirale na internacionalnom nivou, mada nije bilo puno zemalja gde se rukomet igrao, pogotovo van našeg kontinenta. Ubrzo se sa ovom igrom sreću i u ostalim krajevima Evrope. Istočni evropljani ubrzo postaju ravnopravni a zatim i dominantni u ovoj igri. Zemlje kao SSSR, Rum, SFRJ,Istočna Nemačka i Mađarska bile su obično među 3 prvo plasirane i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. Samo su Šveđani pružali jači otpor ovom tzv. Istočnom bloku. 1972. god na O.I. u Minhenu rukomet je vraćen u red olimpijskih sportova.Takmičenja u ženskoj konkurenciji otpočela su 1976. na igrama u Montrealu. Sa završetkom hladnoga rata i postepenom propašću komunističkog režima, mnoge od ovih zemalja padaju u ekonomsku krizu što dovodi toga da značajan broj kvalitetnih trenera i igrača odlazi na zapad. Zemlje poput Francuske, Španije i Nemačke postaju dominantne. Neke afričke i azijske zemlje (Alžir, Egipat, Južna Koreja) počinju da uzimaju učešća na međunarodnim takmičenjima krajem 80-tih. U sadašnjosti veliki rukomet je evoluirao u varijantu rukometa na pesku (Beach Handball) i okuplja sve više i učesnika i gledalaca kako u svetu tako i kod nas. Igra se u svim delovima sveta i ima oko 7 mil registrovanih igrača. Profesionalni klubovi se nalaze u Evropi i Aziji , dok je u Africi, Americi i Australiji u povoju.

2. ISTORIJA RUKOMETA U Danskoj je 1898. godine učitelj Holger Nilsen (Holger Nielsen) u Oldrupu uveo u školski program igru sličnu današnjem rukometu, u dvorani sa 7 igrača. Iz danske se igra proširila 1912.u Švedsku i Nemačku. U Čehoslovačkoj se početkom XX. veka igrala hazena, koja je veoma slična rukometu, a Irskoj, Severnoj Americi i Ukrajini igrale su se igre slične malom rukometu. Godine 1919 uveo je Karl Šelenc (Karl Shelenz), profesor Više škole za fizičko vaspitanje u Berlinu, rukomet na velikom igralištu , a u Švedskoj se razvijao, zbog klimatskih uslova, mali rukomet u dvorani. Veliki se obično igrao na fudbalskom terenu sa 11 igrača i sa 2 rezerve, a mali u dvoranama ili na otvorenim terenima dimenzija (15-25 h 30-50 m) sa 7 igrača, a najmanje sa 4 igrača u malim dvoranama. U Amsterdamu je 1928 osnovana Međunarodna amaterska rukometna federacija - IAHF (nem. Internationale Amateur Handball Federation), a 1936. veliki je rukomet prvi i jedini put uvršten u program Olimpijskih igara. Godine 1938. održana su u Nemačkoj svetska prvenstva u velikom i malom rukometu. Umesto IAHF (koji je prestao sa radom 1939) u Kopenhagenu je 1946 osnovana Međunarodna rukometna federacija IHF (nem. Internationale Handball Federation).

82

Na prostorima bivše Jugoslavije rukomet se pojavio najpre u Varaždinu i Zagrebu 1933. Prvo rukometno igralište napravljeno je u Zagrebu gde se odigrala i prva utakmica srednjoškolaca Ljubljane i Zagreba (5:8). Posle Drugog svetskog rata poraslo je interesovanje za rukomet pa se u Beogradu 1949 osniva Rukometni savez Jugoslavije, koji postaje član IHF-a 1950. Od 1953. igraju se prvenstva Jugoslavije u mušokoj i ženskoj konkurenciji, a Kup takmičenja od 1955. Veliki rukomet je na ovim prostorima prestao da se igra 1958.

3. TEREN

Dimenzije rukometnog terena su dužina 40 metara a širina 20 metara. Tereni su uglavnom u zatvorenim prostorima il u dvoranama a podloga je tradicionalno bio drveni parket dok se danas koriste umetni materijali od tvrde gume. Postoje i spoljašnji tereni uglavnom od betona ali se oni uglavnom ne koriste za takmičenja najvišeg nivoa zbog opasnosti od padova i povreda igrača.Na terenu se nalaze linije koje odredjuju pojedine delove terena. Na sredini terena se nalazi linija koja odvaja teren na dve polovine .Na suprotnim stranama terena i to na kraćim stranicama nalazi se po jedan gol koji je dva metara visok i tri metara širok. U golu je razapeta mreža,ispred svakog gola nalazi se polukružni proctor,na prosečnoj udaljenosti 6 metara od gola označen punom linijom. Taj prostor od 6 metara na terenu osim što je označen linijom često se i oboji drugo m bojom,različitom od boje ostatka terena. Na 9 metara od gola nalazi se isprekidana polukružna linija tkz. deveterca. Ispred gola na 7 metara nalazi se kratka ravna linija koja označava mesto izvođenja kaznenog udarca tkz. sedmerca.

4. PRAVILA RUKOMETA Ekipa se sastoji od 12 igrača (deset igrača i dva golmana) od toga se u igri nalazi 7 igrača (šest igrača i golman). Golman ne može da zameni svakog igrača ali svaki igrač može da zameni golmana. Igra traje 2 puta po 30 minuta i 10 minuta odmora i za muškarce i za žene.

83

Strane se izvlače žrebom.Igra počinje sa sredine terena, a protivnički igrači moraju biti udaljeni 3m od središnje crte. Lopta se može dodirnuti svim delovima tela izuzev nogom ispod kolena. Izuzetak je samo golman koji u svom prostoru loptu može da zaustavi i potkolenicom. Nije dozvoljeno nesportsko ponašanje, guranje, rušenje ili udaranje protivnika. Gol je postignut kada lopta celim obimom pređe crtu gola, a pobednik je ekipa koja postigne veći broj golova ukoliko se desi da je rezultat nerešen susret se završava nerešeno. Za nesportsko ponašanje u igri i van nje dodeljuje se opomena tj vremensko isključenje na dva, na pet minuta, do kraja utakmice i diskvalifikacija. Odbrambeni igrači smeju do određene mere ometati napadače u pokušaju dodavanja lopte ili šuta na gol. Ukoliko pri tome koriste udarce ili grubo povlačenje protivnika jedan od dvojice sudija će dosuditi prekršaj. Za izrazito grube prekršaje može se dobiti kazna žutog ili crvenog kartona, isključenja na dve minute ili trajnog isključenja iz igre. Kod isključenja na dve minute ekipa nema prava zamene isključenog igraca za vreme trajanja kazne. Prekršaj se izvodi sa mesta gde je napravljen osim u dva slučaja: •

Ukoliko je prekršaj napravljen u zoni deveterca a pri tom nije bilo izrazite prilike za postizanje gola, dosuđuje se tzk .deveterac,koji se izvodi sa isprekidane linije deveterca sa mesta najbližeg prekršaju

Ukoliko je prekršaj bio u zoni oko 6m i to u trenutku izrazite šanse za postizanje pogotka dosuđuje se kazneni udarac sedmerac. Kod izvođenja sedmerca svi odbrambeni igrači moraju stajati iza prostora deveterca, a jedan napadač upućuje direktan udarac na gol sa pozicije 7 m. U rukovanju loptom, igrači su predmet sledećih ograničenja: • • • •

Posle prijema lopte, igrači mogu držati loptu samo na tri sekunde pre donošenja,dribling ili snimanja Posle prijema lopte, igrači mogu preći samo tri koraka bez driblinga.Ako igrač dribla može napraviti još tri koraka Igrači koji zaustavljaju dribling imaju tri sekunde do pucanja. To može trajati tri dodatna koraka u tom periodu Nijedan igrač ne može u gol liniju.a golmanima je dozvoljeno i van ove linije.

Odmor između poluvremena obično traje 10 minuta. Trajanje igre za mlađe dobne kategorije: za igrače u kategoriji 12 do 16 godina 2 puta po 25 minuta, a za igrače od 8 do 12 godina 2 puta po 20 minuta. U oba slučaja odmor između poluvremena traje 10 minuta. Produžeci se igraju nakon odmora od 5 minuta, ukoliko je utakmica neriješena na kraju regularnog dijela, a mora biti odlučen pobjednik. Produžeci se igraju 2 puta po 5 minuta sa odmorom od 1 minute. Ako je nakon prvog produžetka rezultat ponovno neodlučen, drugi produžetak igra se nakon odmora od 5 minuta. I ovaj produžetak igra se 2 puta 5 minuta sa odmorom od 1 minute. Ako i nakon drugog produžetka rezultat ostane neriješen, pobjednik će biti odlučen sukladno prepozicijama za to natjecanje. Ukoliko se pobjednik odlučuje izvođenjem sedmeraca, izvođenje sedmeraca dopušteno je igračima koji na kraju vremena trajanja igre nisu bili isključeni na dvije minute, diskvalificirani ili isključeni. Svaka momčad 84

određuje 5 izvođača. Svaki igrač jednom izvodi sedmerac, izmjenjujući se s protivničkim igračima. Prije početka izvođenja sedmeraca bacanjem novčića određuje se redoslijed izvođenja, a momčad koja je dobila ždrijeb odabire hoće li prva započeti izvođenje sedmeraca ili će to prepustiti protivničkoj momčadi. Ukoliko je i nakon pet izvedenih sedmeraca sa svake strane, rezultat i dalje izjednačen, nastavlja se s izvođenjem sedmeraca, s time da je redoslijed izvođenja obrnut. Ako dođe do nastavka izvođenja sedmeraca svaka momčad ponovno nominira pet izvođača. Ponovno mogu biti nominirani svi ili samo neki od izvođača iz prve serije. Ovakav princip nominiranja po pet igrača primjenjuje se sve dok se ne dobije pobjednik utakmice. Međutim, u drugoj i svim sljedećim serijama pobjednik je odlučen ako postoji razlika u pogocima nakon jednakog broja izvedenih sedmeraca. Igrači mogu biti diskvalificirani tijekom izvođenja sedmeraca ako se ponovljeno ili očito nesportski ponašaju. U rukometu imamo dve sudije,zapisničara i merilaca vremena.

4.1 SUDIJE Rukometni meč je zasnovan na dve jednake reference.Neki nacionalni organi dozvoljavaju igre sa samo jednom sudijom u posebnim slučajevima ako je neka bolest u pitanju. Sudije ne bi trebalo da se slažu u svakoj prilici zato se odluka donosi na osnovu njihovog dogovora tokom kratke pauze. Sudije su dužne da svoje odluke donose na osnovu zapažanja činjenica,njihove presude su konačne. Sudije se stavljaju u poziciju da igrači budu ograničeni između njih. Oni stoje dijagonalno usklađeni tako da svaki može posmatrati jednu stranu. U zavisnosti od njihove pozicije jedan sudija se zove oblast sudija, a drugi cilj sudija. Sudije fizički razmenjuju svoje stavove svakih 10 minuta I menjaju strane svakih 5 minuta.

4.2 GOLMAN Samo golmanu je dozvoljeno da se slobodno kreće u golu, u okviru zone je dozvoljeno da dodirne loptu sa svim delovima tela, uključujući noge. Mora da nosi prsluk,ili dres druge boje da bi mogli da ga identifikuju.

4.3 LOPTA Lopta je sfernog oblika, i mora biti od kože ili od sintetičkih materijala. Nije dozvoljeno da ima sjajnu ili klizavu površinu.Veličina lopte zavisi od starosti I pola igrača. Muškarci stariji od 16 godina

5860cm

425475g

Muškarci stariji od 12 godina I žene starije od 14 godina

5456cm

325375g

Omladina starija od 8 godina

5052cm

290330g

85

Smola proizvod koji se koristi za lakše rukovanje loptom. Smola poboljšava sposobnost igrača da manipulišu loptu sa jednom rukom, neke zatvorene arene zabranjuju korišćenje smole jer ostavljaju jepljive tragove na podu.

4.4 POZICIJE

 GOLMAN,  LEVO KRILO ,  LEVI BEK ,  SREDNJI BEK,  DESNI BEK,  DESNO KRILO,  PIVOT.

86

4.5 NAPAD

SREDNJI BEK: On je organizator igre ili PLAYMAKER. LEVI I DESNI BEK: Oni imaju skoro isti zadatak. Oni su šuteri i oni daju najviše golova. LEVO I DESNO KRILO: Oni imaju skoro isti zadatak. Oni su najkorisniji za kontre i polukontre. PIVOT:On ima zadatak kao linijski čovjek na 6 metara i da čeka lopte od bekova.

87

4.6 ODBRANA SVI IMAJU ISTI ZADATAK U ODBRANI. TO JEST DA SPREČE PROTIVNIKA DA DA GOL. U ODBRANI LEVO KRILO ČUVA DESNO KRILO KOJE JE U NAPADU. LEVI BEK ČUVA DESNOG BEKA KOJI JE U NAPADU. SREDNJI BEK U ČUVA SREDNJEG BEKA KOJI JE U NAPADU. DESNI BEK ČUVA LEVOG BEKA KOJI JE U NAPADU. DESNO KRILO ČUVA LEVOG KRILA KOJE JE U NAPADU. OVO JE KAD JE ODBRANA ŠEST NULA. SVI IGRAČI SU NA ŠEST METARA.

IMAMO JOŠ VRSTA ODBRANA:  PET JEDAN,  TRI DVA JEDAN ,  PRESING IGRA.

 ODBRANA PET JEDAN RADNJA JE ISTA KAO U ODBRANI ŠEST NULA SAMO ŠTO SREDNJI BEK IZLAZI PRESING NA SVOG BEKA.

 ODBRANA TRI DVA JEDAN RADNJA JE ISTA KAO U ODBRANI PET JEDAN SAMO ŠTO LEVI I DESNI BEK IZLAZE NA DEVET METARA.

88

 PRESING IGRA TO JE ODBRANA U KOJOJ SVI IGRAČI U ODBRANI PREUZIMAJU SVOJE IGRAČE.

5. TEHNIKA IGRE Tehnika rukometa obuhvata kretanje bez lopte i sa loptom,tako da ona čini celinu zbog međusobne uslovljenosti ova dva načina kretanja. Sposobnost dobrog vladanja telom i sigurno i brzo rukovanje loptom omogućavaju efikasnije kretanje bez lopte. Zbog toga je,radi usavršavanja tehnike rukometa, neophodno posvetiti jednaku pažnju vežbanju obe tehnike. Tehnika kretanja bez lopte sadrži kretanja koja se primenjuju i u drugim sličnim ekipnim sportskim igrama. Osnovno kretanje čine hodanje, trčanje različitim brzinama, položajima, pravcima i načinima kretanja nogu. Sposobnost brze i iznenadne promene pravca,smera i brzine trčanja različitin načinima od posebnog je značaja za efikasnost kretanja u igri. Odgovarajuću pažnju treba posvetiti i uvežbavanju skokova u vis, u dalj i u stranu. Posebnu vrstu kretanja bez lopte čine padovi koji mogu biti posledica iznenadnog i neočekivanog gubitka ravnoteže usled različitih prepreka i poremećaja u kretanju,ili se izvode u sastavu tehnike nekih složenih bacanja lopte u gol. Ovakva kretanja na tlu zahtevaju posebnu pripremu i vežbe. Tehnika kretanja sa loptom obuhvata kretanje igrača pri hvatanju, dodavanju, vođenju, fintiranju i bacanju lopte u gol i odbranu vratara. Dve osnovne faze igre za svaku ekipu su faza napada i faza odbrane. U fazi napada igrači najčešće koriste formaciju s dva bočna igrača (levo i desno krilo), tri spoljna igrača (levi spoljni, srednji spoljni i desni spoljni) te pivot ili centar. U odbrani se koristi nekoliko različitih varijanti, koje označavaju način postavljanja tj formacije odbrambenih igrača ispred svog prostora od 6 m. Tako se na primer koriste odbrana 6-0 (šesti igrača u ravni ispred crte od 6 m), zatim 5-1 (pet igrača u liniji te jedan ispred njih koji pokušava ometati organizatora igre protivničke ekipe), zatim 4-2 a ređ e se k oristi i formacija 3-2-1. Ekipa u napadu će zavisno o formaciji odbrane pokušati naći način da dođu što bliže golu u što povoljniju poziciju za šut na gol.

89

5.1 HVATANJE LOPTE U rukometu lopta se hvata sa ode ruke bez obzira na tehničku spremnost igrača, budući da je pravilno i sigurno hvatanje lopte jedan od osnovnih preduslova za brzo i precizno dodavanje i šutiranje. Pri hvatanju treba ići u susret lopti, naročito u blizini protivničkog igrača, postavljati se pri tome po mogućnosti, između njega i lopte. Hvatanje jednom rukom primenjuje se samo u izuzetnim slučajevima,na primer kada se lopta prima znatno iznad visine glave,suviše u stranu ili iza igrača kojij je u pokretu, pa je hvatanje sa dve ruke otežano ili nemoguće. Tada se lopta najčešće zaustavi dlanom jedne ruke i zatim odmah baci na tlo, a kada se odbije uhvati se sa dve ruke.

5.2 DODAVANJE LOPTE Dodavanje u rukometu vrlo je raznovrsno, a zavisi od položaja igrača koji dodaje, rasporeda i položaja njegovih saigrača i protivnika,zamišljene akcije,vrste i kvaliteta podloge igrališta,a kada se igra napolju - i od vremenskih uslova. Dodaje se brzo i srazmerno jako“oštro“ upućivanjem lopte najbolje postavljenom saigraču najkraćom putanjom. U slučaju sprečavanja protivnika lopta se može dodati u luku,u skoku, ili odbijanjem od tla. Dodavanje se najčešće izvodi u kretanju,pretežno jednom rukom, a u određenim situacijama i sa dve ruke. Da bi se,srazmerno udaljenosti,lopta mogla uputiti saigraču dovoljno „oštro“, moraju se promeniti odgovarajuća amplituda i brzina pokreta. Na kraćim rastojanjima aplituda pokreta je manja, uz odgovarajuću brzinu zamaha rukom. Povećavanjem dometa dodavanja povećava se amplituda ili brzina pokreta, a ako je veća udaljenost – i jedno i drugo. Iako u rukometu,zbog male lopte, postoji mogućnost primene najraznovrsnijih pokreta pri dodavanju, u praksi se upotrebljavaju samo način i izvođenja tipična za ovu igru,kao što su:dodavanje u visini ramena (šakom i celom rukom), iznad visine ramena,iznad visine glave,u visini kuka,odozdo pored tela, bočno u stranu (sa uvrtanjem i opružanjem podlaktice), iza leđa i samo izuzetno, dodavanje kotrljanjem. Jedno od osnovnih i najčešćih dodavanja u rukometu izvodi se kratkim zamahom u visini ramena. Primenjuje se u međusobnim dodavanjima igrača prilikom pripremnih kombinacija za napad na organizovanu protivničku odbranu. Povećanjem dometa dodavanja potrebno je,u određenom obimu i redosledu, i učešće trupa i nogu. Tako je pri dodavanju na većem rastojanju, obično u protivnapadu, amplituda kretanja znatno povećana u poređenju sa prethodnim dodavanjem. Osim dva osnovna načina dodavanja,treba izdvojiti dodavanje bočno u stranu, i dodavanje iza leđa, koja se mogu svrstati u složeniju tehniku rukometa. Dodavanje bočno u stranu, primenjuje se na kraćim rastojanjima, obično u blizini protivnika,pokretom ruke, pri čemu se trup a karlica ne obrću u pravcu leta lopte.

90

Dodavanje iza leđa primenjuje se neposredno ispred protivničkog igrača koji sprečava dodavanje zamahom ispred tela. U nekim situacijama,radi povećanja efikasnosti ovog dodavanja,prethodno se izvodi finta prividni („lažni“) šut ili prividno („lažno“) dodavanje u stranu suprotnu od nameravanog bacanja. 5.3 VOĐENJE LOPTE Vođenje lopte izvodi se individualnom protivnapadu ili ako postoji mogućnost neometanog direktnog prodora kroz protivničku odbranu. Lopta se vodi potiskivanje ispred tela dodirom dlanom i prstima jedne ruke prema tlu. Fintriranje loptom primenjuje se ukoliko se želi osloboditi neposrednog protivničkog igrača da bi se stvorio povoljniji uslov za nesmetan prodor prema golu, sigurnije dodavanje ili efikasnije šutiranje. Spoljni napadači (bekovi) često primenjuju fintu prividni („lažni“) šut. Prvi deo finte sastoji se od prividnog pokreta, pri čemu se izvršni zamah ruke s loptom iznad ramena kao da će pucati. Ako se pokret izvede ubedljivo, protivnik najčešće reaguje ometanjem pucača (blokiranjem), nakon čega se protrči pored njega sa povoljnije strane. Pri tome se,zbog izbegavanja prekršaja pravila „koraka“, lopta udara o tlo jednom ili, zavisno od situacije, više puta rukom udaljenijom od suparnika.

6. ELEMENTI TAKTIKE RUKOMETA 6.1 BRZINA LOPTE Zahteva da pojedini igrač ne zadržava loptu kod sebe,već da se brzom igrom, najbolje bez udaranja loptom od tlo, ostvari takav kolektivan napad u kojem punim intenzitetom učestvuju svih 6 igrača jednog sastava.

6.2 BACANJE NA GOL Većina bacanja na gol je po formi istovetna pokretima dodavanja, a bacanja na gol se izvode, skoro uvek, maksimalnom brzinom, snagomm i preciznošću. Efikasnost šutiranja nije uslovljena isključivo pravilnošću izvođenja, ili velikom mišićnom snagom i brzinom pokreta, već i nekim drugim,u sportskim igrama veoma važnim, osobinama, kao što su: staloženost, snalažljivost, odlučnost, smelost, dobar pregled igre, brzina procene najpogodnije situacije i istovremena upotreba odgovarajućeg načina i intenziteta šutiranja. Način bacanja u gol u rukometu su: iznad visine ramena,iznad visine glave,u visini kuka, ispod visine kuka, u skoku (u dalj i u vis), u padu sa otklonom („ereta“ i „poluereta“), iza leđa („šrauba“) i u luku („lob“).

91

Jedno od najvažnijih i najčešćih bacanja na gol jeste šut iznad visine ramena („bočni šut“), koji primenjuju spoljni napadači, uglavnom sa udaljenosti od 9 do 12 metara od gola, u situacijama kada u suparničkoj odbrani (zoni) nastane dovoljan prostor za prolazak lopte, pri pogrešnom blokiranju šuta ili kada takvo blokiranje izostane. Ako ga izvode visoki igrači, razvijene eksplozivne snage i startne brzine,može biti vrlo efikasan. Ukoliko je primena šuta iznad visine ramena onemogućena uspešnim pokrivanjem visine u kojoj se šut izvodi, a prostor ispod visine ramena je nepokriven i dovoljno širok, može se upotrebiti šut u visini kuka ili ispod visine kuka. Veoma često, efikasno i atraktivno bacanje u gol jeste šut u skoku. Način izvođenja se razlikuje zavisno od udaljenosti i ugla prema golu,kao i nekih drugih faktora. Najpoznatiji je skok-šut u dalj, koja se primenjuje kao završnica protivnapada ili prodora kroz razređenu protivničku odbranu s pozicije spoljnog napadača, s namerom približavanja golu. Zbog toga se odskok izvodi neposredno ispred linije vratarevog prostora, suprotnom nogom od ruke kojom se baca. Tehnika skok-šuta uvis slična je prethodnoj,sila odraznog impulsa je u ovom šutu maksimalna i usmerena uvis, a ruka kojom se baca je viskoko podignuta (sa ramenom) da bi se šaka sa loptom dovela u prostor gde protivnički igrači neće moći da ometaju („blokiraju“) bacanje. Izvodi se obično u blizini linije slobodnog bacanja preko igrača protivničke odbrane, posle kratkog zaleta izvedenog potrebnom minimalnom brzinom, a koji može biti uspravan, dijagonalan ili paralelan sa linijom gola, zavisno od mesta igrača u napadu. Najsloženije bacanje na gol u skoku jeste skok-šut u stranu sa otklonima ili tkz. eret-šut, nazvan po Čehoslovaku Eretu, prvom izvođaču šuteva sa otklonom i padom u stranu,ali sa osloncem na tlo i na srednjoj poziciji napada ispred protivničkih igrača. Danas se pretežno upotrebljava sa krilnim pozicijama napada pod relativno malim uglom u poređenju sa gollinijom, radi približavanja golu na najmanju udaljenost uz istovremeno dovođenje gornjeg dela tela u najpovoljniji ugao za izbacivanje i van prostora ometanja protivničkih igrača.

6.3 OPTIMALNO TRAJANJE NAPADA Princip optimalnog trajanja napada traži od igrača sposobnosti za organizaciju aktivnog i svrsishodnog napada u skladu sa vlastitim mogućnostima,a u odnosu na kvalitetu protivnika, kao i s obzirom na tok igre i trenutačni rezultat. To znači da igrač mora biti sposoban oceniti da li je situacija povoljna za realizaciju pogodka. Smatra se da je efikasan onaj igrač koji iz tri udarca na gol postigne bar dva pogodka.

6.4 ŠIRINA NAPADA Pod širinom napada razume se tako organizovana igra napadača u kojoj se lopta kreće od krila do krila i u kojoj je svaki igrač sa svog igračkog mesta opasan po protivnički gol.To posebno vredi za efikasnost krilnih igrača iz širokih pozicija.

92

6.5 DUBINA NAPADA Princip dubine zahteva da se vanjski napadači u osnovnom rasporedu nalaze na udaljenosti od 12 do 14 m od protivničkog gola. Ovaj se princip potpuno poštuje tek onda kada su vanjski napadači sposobni s udaljenosti 9-10 m postići pogodak, zatim kada su iz pozicije vanjskih napadača sposobni za saradnju sa igračima na crti, kao i kada znaju stvarati prilike za pogodak svojim krilnim igračima.

6.6 PROMENA RITMA I TEMPA IGRE U NAPADU Princip promene ritma i tempa igre utemeljen je na igri po fazama, kada se faza pripreme naizmenično smenjuje s fazom napada na organizovanu obranu. Ovako taktički organizovana aktivnost napadača omogućuje dugotrajniju provedbu napada sa obzirom na stepen pripremljenosti igrača i sa obzirom na pravila igre. Ako je ovaj princip aktivnosti igrača zadovoljen,a uz stalnu prietnju protivničkom golu, dužina napada neće biti pravilima ograničena. Stoga u fazama pripreme napada treba jasno pokazati određenu raznovrsnost aktivnosti, a trajanje pojedinih faza pripreme ne smeju trajati predugo. 6.7 POKRETLJIVOST NAPADAČA Princip taktički pravilno organizovana pokretljivosti napadača sastoji se od niza uzastopnih ubadanja, izmena mesta i odvlačenja spoljnih napadača u saradnji sa krilima i kružnim napadačem, s loptom i bez nje. Ta se pokretljivost proširuje još i uzimanjem zaleta, ukrštanjem i kretanjem po putanji male ili velike osmice. A sve to s ciljem da se jedan napadač, barem na trenutak oslobodi i zaštiti od igrača iz protivničke obrane, što onda koristi za šut ili za ulazak u protivničku obranu,odnosno prolaz i skok u golmanov prostor. Druga je mogućnost kolektivnom varkom odvlačenja navesti odbranu da se koncentrišu na naizgled ugroženom delu zone. Tada se brzim prebacivanjem lopte na drugu stranu, gde je odbrana razređena, može stvoriti priliku za pogodak. Prema tome, princip pokretljivosti igrača u napadu jedan je od temeljnih uslova za efikasnost napadača.

6.8 RAZVIJANJE NAPADA Napad počinje u trenutku dolaska u posed lopte i razvija se prema sledećim fazama: • • •

PRVAFAZANAPADA- KONTRANAPAD DRUGAFAZANAPADA-PRIPREMA ZA NAPAD NA ORGANIZOVANU ODBRANU TREĆA FAZA NAPADA - NAPAD NA ORGANIZOVANU ODBRANU

7. TAKTIKA U rukometu, kao sportskoj ekipnoj igri,neophodno je smišljeno i plansko delovanje tima kao celine i svakog igrača posebno kako bi se što bolje iskoristile sopstvene i sprečile 93

protivnikove fizičke,tehničke i taktičke sposobnosti radi postizanja dobrih rezultata. Ovim se bavi taktika koja obuhvata igruu odbrani i napadu.

7.1 TAKTIKA IGRE U ODBRANI Taktika igre u odbrani polazi od sistema kojim se određuju osnovno položaj i kretanje igrača uz izvršavanje njihovih osnovnih zadataka u toku odbrambene aktivnosti. Od tri postojeća sistema u odbrani: zonskog, individualnog i kombinovanog - najčešće se primenjuje sistem zonske odbrane sa poznatim varijantama 6:0, 5:1, 4:2, 3:2:1 i 3:3. Sistem individualne odbrane („čovek na čoveka“) primenjuje se u rukometu kada protivnik namerno odugavlači igru da bi sačuvao povoljan rezultat, kada ekipa koja se brani igra sa igračem više i kada je znatno bolja od protivničke ekipe u izdržljivosti,brzini,snazi i individualnoj taktici. Najčešće se primenjuje na svojoj polovini terena, ali se može sprovoditi i na celom terenu, sa striktnim pokrivanjem ili na odstojanju nekoliko metara od suparnika sa postepenim smanjivanjem odstojanja od striktnog pokrivanja, srazmerno udaljenosti od gola ekipe u odbrani. Kombinovana odbrana primenjuje se protiv ekipe koja ima jednog ili ređe dva igrača izuzetnih sposobnosti u brzini, snazi i preciznosti šutiranja,ili igrača koji je izvanredan organizator napada. U takvoj situaciji veći deo ekipe igra zonsku odbranu, a jedan od dva igrača igra po sistemu individualne odbrane, striktno pokrivajući najbolje suparničke igrače preko kojih protivnička ekipa napada.

7.2 TAKTIKA IGRE U NAPADU S obzirom na sposobnosti svakog igrača posebno i ekipe kao celine,taktika u napadu sprovodi se zavisno od sistema odbrane suparničke ekipe. Tako se protiv sistema zonse odbrane sa plitkim formacijama (6:0 5:1) primenjuje,se po pravilu napad,sa zaletom na zonu,pri čemu se težište igre u završnim akcijama zasniva,uglavnom,na brzim i preciznim šutevima iz daljine sa osloncem na tlo (iznad visine ramena i u visini kuka) i skok-šutevima uvis,kao i kombinacijom oba načina.Protiv dubokih formacija sistema zonske odbrane (4:2 , 3:2:1 i 3:3) najčešće se primenjuje napad sa dva stalna „kružna“ napadača ili kombinacija stalnog i povremenog, uz primenu blokade,izmene mesta i dvostrukih ili trostrukih dodavanja. Način napada na sistem individualne odbrane („čovek na čoveka“) sprovodi se stalnom pokretljivošću napadača radi otkrivanja,sa primenom finti,iznenadnom promenom pravca i brzine kretanja,izmenom mesta i blokadama. Protiv kombinovane odbrane veći deo igrača primenjuje napad karakterističan za zonsku odbranu, dok jedan, odnosno dva napadača igraju po principu napada na individualnu odbranu.

7.3 GRUPNA TAKTIKA NAPADA Elementom grupne taktike napada smatra se akcija u kojoj u rešavanju određene situacije igre, zajednički sarađuju barem dva ili više, ali ne i svi igrači jednog sastava.

94

ELEMENTI GRUPNE TAKTIKE NAPADA JESU: • • • • • • •

POVRATNALOPTA( DVOSTRUKO DODAVANJE ) ILI DUPLI PAS UKRŠTANJE (SA LOPTOM, BEZ LOPTE) BLOKADA (OKOMITA, DIJAGONALNA, NASUPROTNA, LAŽNA) EKRAN GRUPNI KONTRANAPAD ODVLAČENJE KOMBINACIJE NAPADA U KOJIMA NE UČESTVUJU SVI IGRAČI.

7.4 INDIVIDUALNA TAKTIKA ODBRANE • • • • • • •

POKRIVANJE IGRAČA ODUZIMANJE LOPTE PRESECANJE OMETANJE BLOKIRANJE LOPTE SPREČAVANJE IGRAČA INDIVIDUALNO SPREČAVANJE KONTR.

7.5 KOLEKTIVNA TAKTIKA ODBRANE • • • • • •

KOLEKTIVNO SPREČAVANJE KONTRANAPADA IGRA U ODBRANI SA IGRAČEM MANJE IGRA U ODBRANI SA IGRAČEM VIŠE IGRA U ODBRANI SA SMANJENIM BROJEM IGRAČA U ODNOSU NA JEDNAK BROJ NAPADAČA KOLEKTIVNI IZLAZAK NA ODUZIMANJE LOPTE SISTEM IGRE U OBRANI.

INDIVIDUALNA -SA LOPTOM -BEZ LOPTE

GRUPNA

KOLEKTIVNA

-PODBACIVANJE -DUPLI PAS -UKRŠTANJE SA ILI BEZ LOPTE -BLOKADE -GRUPNI KONTRANAPAD -EKRAN -ODVLAČENJE -KOMBINOVANJE NAPADA

95

-KOLEKTIVNI KONTRANAPAD -NAPAD NA ORG. ODBRANU -NAPAD NA ORG. ODBRANU SA IGRAČEM VIŠE -NAPAD SMANJENIM BROJEM IGRAČA NA JEDNAKO BROJNU ORG. ODBRANU

LITERATURA Rodić, N. (1999): Metodika sportskih aktivnosti , Sombor www.wikipedia.com www.scribd.com

96

RUKOMET Seminarski rad

Kolektivne sportske aktivnosti

Mentor: Nedeljko Rodić

Student: Maja Šavija

Sombor, 2011.

97

UVOD Rukomet je savremena i veoma popularna igra u svetu i kod nas. Rukomet se igra rukama, a cilj igre je da igrač pogodi protivnički gol loptom do završetka igre. Igra se po pravilima, u dve ekipe po sedam igraca, a u svakoj ekipi je po jedan golman. Podjednako deluje i razvija sve motoričke sposobnosti i intelektualne osobine čoveka, pa je gotovo idealan sport za svestrani razvoj mladih. ISTORIJA RUKOMETA U Danskoj je 1898. godine učitelj Holger Nilsen (Holger Nielsen) u Oldrupu uveo u školski program igru sličnu današnjem rukometu, u dvorani sa 7 igrača. Iz danske se igra proširila 1912. u Švedsku i Nemačku. U Čehoslovačkoj se početkom XX. veka igrala hazena, koja je veoma slična rukometu, a Irskoj, Severnoj Americi i Ukrajini igrale su se igre slične malom ruko metu. Godine 1919. uveo je Karl Šelenc (Karl Shelenz), profesor Više škole za fizičko vaspitanje u Berlinu, rukomet na velikom igralištu , a u Švedskoj se razvijao, zbog klimatskih uslova, mali rukomet u dvorani. Veliki se obično igrao na fudbalskom terenu sa 11 igrača i sa 2 rezerve, a mali u dvoranama ili na otvorenim terenima dimenzija (15-25 h 30-50 m) sa 7 igrača, a najmanje sa 4 igrača u malim dvoranama.U Amsterdamu je 1928 osnovana Međunarodna amaterska rukometna federacija - IAHF (nem. Internationale Amateur Handball Federation), a 1936. veliki je rukomet prvi i jedini put uvršten u program Olimpijskih igara.Godine 1938. održana su u Nemačkoj svetska prvenstva u velikom i malom rukometu. Umesto IAHF (koji je prestao sa radom 1939) u Kopenhagenu je 1946 osnovana Međunarodna rukometna federacija IHF (nem. Internationale Handball Federation).Na prostorima bivše Jugoslavije rukomet se pojavio najpre u Varaždinu i Zagrebu 1933. Prvo rukometno igralište napravljeno je u Zagrebu gde se odigrala i prva utakmica srednjoškolaca Ljubljane i Zagreba (5:8). Posle Drugog svetskog rata poraslo je interesovanje za rukomet pa se u Beogradu 1949 osniva Rukometni savez Jugoslavije, koji postaje član IHF-a 1950. Od 1953. igraju se prvenstva Jugoslavije u mušokoj i ženskoj konkurenciji, a Kup takmičenja od 1955. Veliki rukomet je na ovim prostorima prestao da se igra 1958. 1. Pravila takmicenja Dimenzije terena su 40x20m. Kožna lopta, za muskarce obima 58-60cm ,tezine425-457g ,a za zene obima 54-56cm i 325-420 grama. U timu ima 12 igraca, s tim da je 7 na terenu, a 5 igraca na klupi koji sluze kao rezerve. Svaki igrac moze da zameni svakog svakog igraca pa i golmana , dok golman moze samo golmana. Pozicije koje se igraju u rukometu su levo krilo, levi bek, srednji bek, desni bek, desno krilo, pivot i golman. Igra se sa stoji iz 2 poluvremena koja traju po 30 minuta i 10 minuta odmora, sto vazi za muskarce i zene. Strane se izvlace zdrebom. Sa sredine terena zapocinje igra, protivnicki tim mora biti udaljen 3 m od sredisnje crte. Dozvoljen je dodir loptom svim delovima tela osim nogama iznad potkolenice. Golman, koji je u svom prostoru moze dodirnuti loptu i potkolenicom. Nesportsko ponasanje nije dozvoljeno (guranje protivnika). Lopta celim obimom mora preci crtu gola da bi gol bio priznat. Ekipa koja postigne veci broj golava je pobednik. Ekipe kad kad imaju isti broj postignutih golova utakmica se zavrsava neresenim rezultatom. Kazne mere u rukometu su opomene, vremensko iskljucenje na 2 minuta I 5 minuta, do kraja utakmice i diskvalifikacija, sto vazi za igrace na terenu i za one va terena. U rukometu imamo dvojicu sudija, zapisničara i merilaca vremena.

98

2. Tehnika igre Dobra tehnika igre je navaznija , ona je osnova za realizaciju taktike, dobrog kretanja i samim tim pametnog trosenja energije. Usavrsavanjem osnovne tehnike raznim vezbama preciznosti, brzog kretanja, dodavanja poboljsava samim tim i tehniku u rukomet. Tehniku u rukometu cini kretanje igraca sa loptom I bez nje. Dobro vladanje telom, sigurno I brzo rukovanje loptom pruza jos efikasnije kretanje bez lopte. Zato je vazno pojednako usavrsavanje obe tehnike. Kretanje bez lopte se primenjuje i u drugim ekipnim sportovima. Hodanje, trcanje razlicitim brzinama, popozajima I pravcima cini osnovu kretanja igraca u terenu. Nagle promene pravca, smera i brzine su od velike vaznosti u igri. Takodje je vazno usavršavanje skokova u vis, dalj i smer. Padovi izazvani gubitkom razvnoteze izazvani raznim preprekama u kretanju se mogu svrstati pod vrstu kretanja bez lopte i oni zahtevaju posebne vezbe. Tehniku kretanja sa loptom cini dodavanje, izvodjenje raznih finti, kretanje igraca pri hvatanju lopte I sutiranjem lopte u gol. 3. Hvatanje lopte Pravilno i sigurno hvatanje lopte u rukometu jeste obema rukama, dlanovima okrenutim prema lopti, samim tim je ostvaren uslov za precizno i brzo dodavanje i sutiranje na gol. Kad se nalazimo u blizini protivnickg igraca, treba ici u susret lopti pri hvatanju, postavljajuci se izmedju njega I lopte. Postoji i hvatanje jednom rukom. Koje se primenjuje kad je hvatanje obema rukama nemoguce. To se desava kad lopta ide iznad visine glave igraca, u stranu ili iza igraca koji je u pokretu. Lopta se zaustavi dlanom i odma baci na tlo, odbijanjem se uhvati sa obema rukama. 4. Dodavanje lopte Dodavanje lpote u rukometu je raznoliko. Zavisi od polozaja igraca koji dodaje loptu, od polozaja njegovog saigraca I protivnika, od akcije, podloge I vrste terena. Dodavanje je brzo I ostro. Dodavanje lopte se izvodi u kretanju, jednom rukom a ponekad sa obe, u odredjenim situacijama. Da bi se lopta mogla dovoljno ostro dodati saigracu moraju se primenuti odgovarajuca amplituda I brzina pokreta. Amplituda pokreta je manja na manjim rastojanjima uz odgovarajucu brzinu zamaha rukom. Mala lopta u rukometu otvara mogucnost primene najraznovrsnijih pokreta. Dodavanje u visini ramena, iznad visine ramena, iznad visine glave, u visini kuka, odozdo pored tela, bocno u stranu, iza ledja. Najcesce dodavanje u rukometu je sa kratkim zamahom u visini ramena. Koristi se u pripremama kombinacija za napad. Povecanjem dometa dodavanja potrebno je u odredjenom obimu I redosleda u ucescu trupa I nogu. Amplituda kretanja se znatno povecava pri dodavanju na vecem rastojanju u odnosu sa prethodnim dodavanjem. Dodavanjem bocno u stranu I dodavanje iza ledja su slozenija tehnika u rukometu. Tehnika dodavanja bocno u stranu primenjuje je se na kracim rastojanjima, kada je igrac u blizini protivnika, pokretom ruke, trup I noge se ne obrucu u pravcu lopte. Dodavanje iza ledja se primenjuje ispred protivnickog igraca, koji sprecava dodavanje zamahom ispred tela. Radi povecanja efikasnosti ovog dodavanja prethodno se izvodi finta (lazni) sut ili lazno dodavanje u suprotnu stranu od nameravanog bacanja. 5. Vođenje lopte Lopta se vodi udaranjem ispred tela dodirom dlana I prstima jedne ruke prema tlu. Izvodi se u individualnom protiv napadu ili direktnim prodorom kroz protivnicku odbranu ako

99

postoji prilika za to. Da bi igrac stvorio povoljan uslov za prodor prema golu, sigurnije dodavanje ili efikasnije sutiranje primenjuje fintiranje loptom. Bekovi su ti koji najcesce primenjuju fintu. Prvi deo finte se sastoji od prividnog pokreta, pri cemu se izvrsi zamah ruke sa loptom iznad ramena kao da ce sutirati na gol. Igrac ako pokret izvede ubedljivo, protivnik reaguje blokiranjem, sto otvara igracu prostor da protrci pored njega sa povoljnije strane. Lopta se udari o tlo jednom ili vise puta da bi se izbeglo prekrsaj pravila koraka. 6. Bacanje na gol(šutiranje) Vecina sutiranja na gol je po formi istovetna pokretima dodavanja, sutiranje se izvodi maksimalnom brzinom, snagom I preciznoscu. U sportskim igrama veoma su vazne osobine kao sto su: stalozenost, snalazljivost, odlcnost, smelost, dobar pregled igre, brzina procene najpogodnije situacije i istovremena upotreba odgovaajuceg nacina i inteziteta sutiranja. Nacini bacanja u go u rukometu su: iznad visine ramena, iznad visine glave, u visini kuka,ispod visine kuka,u skoku ( u dalj i u vis), u padu sa otklonom („ereta“ i „poluereta“), iza ledja („srauba“) i u luku („lob“). Sut iznad visine ramena tzv. bocni sut je jedan od najvaznijih i najcescih bacanja na gol. Njega primenjuju spoljni napadaci, uglavno sa udaljenosti od 9-12m od gola, u situacijama kad u suparnickoj odbrani (zoni) nastane dovoljan prostor za prolazak lopte, pri pogresnom blokiranju suta ili kada takvo blokiranje izostane. Ako ga izvode visoki igraci, razvijene eksplozivne snage i startne brzine, moze biti vrlo efikasan. Ukoliko je primena suta iznad visine ramena onemogucena uspesnim pokrivanjem visine u kojoj se sut izvodi, a prostor ispod visine ramena je nepokriven i dovoljno sirok moze se upotrebiti sut u visini kuka ili ispod visine kuka. Sut u skoku je veoma cesto, efikasno i atraktivno bacanje u gol. Nacin izvodjenja se razlikuje zavisno od udaljenosti i ugla prema golu, kao i nekh drugih faktora. Skok-sut u dalj je najpoznatiji i primenjuje se kao zavrsnica protiv napada ili prodora kroz razredjenu protivnicku odbranu s pozicije spoljnog napadaca, s namerom priblizavanja golu. Zbog toga se odskok izvodi neposredno ispred linije vratarevog prostora, suprotnom nogom od ruke koje se baca. Tehnika skok-suta uvis slicna je sutu u skoku. Sila odraznog implusa u ovom sutu je maksimalna i usmerena uvis, a ruka kojom se baca visoko je podignuta (sa ramenom) da bi se saka sa loptom dovela u prostor gde protivnicki igraci nece moci da ometaju ili „blokiraju“ bacanje.Uglavnom se izvodi u blizini linije slobodnog bacanja preko igraca protivnicke odbrane, posle kratkog zaleta izvedenog potrebnom minimalnom brzinom, a koji moze biti uspravan, dijagonalan ili paralelan sa linijom gola, sve u zavisnosti od mesta igraca u napadu. Skok-sut u stranu je najslozenije bacanje na gol u skoku. Naziva se jos i eret-sut, nazvan po Cehoslovaku Eretu. On je bio prvi izvodjac suteva sa otklonom i padom u stranu, ali sa osloncem na tlo i na srednjoj poziciji napada ispred protivnickih igraca. Danas se pretezno upotrebljava na krilnim pozicijama napada pod relativno malim uglom u poredjenju sa gol linijom, radi priblizavanja golu na najmanju udaljenost uz istovremeno dovodjenje gornjeg dela tela u najpovoljniji ugao za izbacivanje i van prostora ometanja protivnickih igraca.

TAKTIKA U rukometu, kao ekipnoj, sportskoj igri neophodno je smisljeno i plansko dejstvovanje tima kao celine i svakog igraca posebno kako bi se sto bolje iskoristile sopstvene i sprecile

100

protivnikove fizicke, tehnicke i takticne sposobnosti radi postizanja dobrih rezultata. Ovim se bavi taktika koja obuhvata igru u odbrani i napadu. 1. Taktika igre u odbrani Taktika igre u odbrani polazi od sistema kojim se odredjuje osnovni polozaj i kretanje igraca uz izvrsavanje njihovih osnovnih zadataka u toku odbranbene aktivnosti. Postoje tri sistema u odbrani-zonski, individualni i kombinovani, najcesce se primenjuje zonski (6:o, 5:1, 4:2, 3:2:1 i 3:3). Sistem individualne odbrane: kada prottivnik namerno odugovlaci igru sa ciljem da sacuva povoljan rezultat, kada ekipa koja se brani igra sa igracem vise i kada je boljaod protivnicke ekipe. Cesce se primenjuje na svojoj polovini terena. Konbinovana odbrana se koristi protiv tima koji ima jednog igraca koji je izuzetnih sposobnosti. U tom slucaju veci deo ekipe igra zonsku odbranu, a dva igraca individualnu odbranu, cuvajuci najbolje igrace protivnickog tima. 2. Taktika igre u napadu Taktika u napadu zavisi od sistema odbrane suparnicke ekipe. Tako se protiv sistema zonske odbrane sa plitkim formacijama, po pravlu napad se primenjuje sa zaletom na zonu pri cemu se teziste igre u zavrsnim akcijama zasniva na brzim i preciznim sutevima iz daljine sa osloncem na tlo, i skok-sutevima uvis. Protiv dubokih formacija sistema zonske odbrane primenjuje se napad sa dva stalna napadaca uz primenu blokade izmene mesta i cescim dodavanjem. Individualna odbrana sprovodi se stalnim pokretanjem napadaca radi otkivanja, primenom finti, iznenednim promenom pravca i brzim kretanjem, izmeom mesta i blokadom. Primenjuje se napad karakteristican za zonsku odbranu s tim sto dva napadaca igraju po principu napada na individualnu odbranu. Literatura Nedeljko Rodić, Metodika sportske aktivnosti, Sombor, 1999.

101