ПОЗНИ СРЕДЊИ ВЕК
1
ОБАВЕЗНА ЛИТЕРАТУРА
2
ГРАДОВИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Трговина Током 11. и 12. века одиграла се дубока промена у привредном систему Западне Европе. Њено основно обележје је постепена обнова новчане производње. Опште опадање трговине, покренуто у 2. и 3. веку током германских најезди, доживело је врхунац у 9. веку када муслимани господаре највећим бројем саобраћајница на Средоземљу, обалама Африке и Шпаније. На северу Викинзи уништавају оно мало трговачких насеља на обали. Оживљавање трговине најпре се јавља у Италији где је Венеција већ у 10. веку развила своју трговину на мору, а и свој утицај на италијанском копну. Становници Ђеове и Пизе почели су да предузимају трговачка путовања дуж обале Француске и поред сталне опасности од муслимана. Ђенова и Пиза 1016. године освајају Сардинију и Корзику, а Нормани 1091. године и Сицилију. Освајањем Сицилије западно Средоземље поново је отворено за хришћанске трговце. Развој Ђенове и Пизе убрзали су и крсташки ратови. Крсташи у Малој Азији и Палестини снабдевали су се и добијали појачања морем. Фландрија је имала исту улогу у северној Европи. Поред Енглеске, Фландрија је била главни произвођач вуне. Фландрија се сировом вуном снабдевала из Енглеске и слала их у Италију као тканине. Размена је, међутим, била веома слаба. Разлог за то су саобраћајне тешкоће. Гибралтарским мореузом још увек су господарили муслимани, а Бискајски залив био је познат по олујама. Почетком 12. века грофови Шампање претварају своје поседе у огромну тржницу. На сајмовима у Шампањи састајали су се трговци из Италије и са севера. Током 12. века појавила се читава мређа сајмова. Сваки великаш имао је при свом граду сајам. Средином 14. века скупина севернонемачких градова оснива трговачки савез 3
познатији као Ханзеатска сувоземну везу са Италијом.
лига.
Ханза
је
успоставила
Успон градова Током германских најезди ишчезли су градови у привредном смислу. И даље су постојала насеља у којима је живео велики број људи. Иако није било градског живота у њима, градови су представљали седишта епископа и црквене власти. Краљеви, грофови и епископи подстицали су своје вазале да постану специјализоване занатлије. У 11. веку занатлије су плаћале своје обавезе занатским производима. Грађани временом стварају гилде – организације које су служиле заједничким интересима. Гилде или еснафи нудили су различите врсте осигурања: ако трговац изгуби своју робу у бродолому или је опљачкан, сабраћа му помажу да крене испочетка, када неки члан умре, сабраћа га сахрањују и воде рачуна о породици, издржава и школе... У почетку је већина градова имала само једну гилду у коју су улазили занатлије и трговци. Временом долази до одвајања. Свако занимање имало је своју гилду. Занатлија је започињао свој радни век као шегрт чији је број и трајање службе одређивала гилда. Након окончања службе, шегрт израђује мајсторско дело тј. производ којим доказује да је спреман постати мајстор. Касније се уводи још један слој, калфа. Калфе су били плаћени радници. Шегрт је сада морао да проведе одређени број година као калфа. Градови никада нису стекли ширу политичку самосталност. За њу су се борили силом, оснивањем савеза грађана повезаних заклетвом. Тако су стваране комуне. Најпре су се појавиле у Италији. Градом је обично управљао епископ, а племићи су били његови вазали. Епископе су подржавали немачки цареви. Пред крај 11. века долази до побуна грађана 4
против епископа. Трговци и занатлије, организовани у комуне, дигну оружани устанак те епископу преостаје једино да удовољи њиховим захтевима. Комуне успостављају своју власт и током 12. и 13. века се боре са немачким царевима. Војска комуна била је унајмљена – кондотјери. Одмах по стицању независности, у комунама долази до стварања странака – оних које су подржавале цара (гибелини) и оних које су подржавале папство (гвелфи). Већина ломбардијских градова на крају је потпала под власт деспота (диктатора): Фераром је владала породица Есте, Фиренцом Медичи, Венецијом разни племићи... У 12. и 13. веку међудржавни новчани промет обављала су два војничка реда – темплари и хоспиталци. Они су имали велики углед и моћ и располагали су огромним средствима. Примали су новац у једној земљи и исплаћивали га у другој. Краљеви су свој новац често држали у њиховим ризницама. Развој банкарске делатности одвијао се споро јер је црква забрањивала зеленаштво и камате. Те послове углавном су обављали Јевреји који су зависии од владара и због тога му плаћали разне дажбине.
ФРАНЦУСКА ДО СТОГОДИШЊЕГ РАТА Филипа I је на престолу наследио син Луј VI (1108-1137). Династију Капет на власт су поставили француски племићи којима је одговарала слаба личност на престолу. Племићи су на својим поседима били независни. Краљева власт била је само формална. Луј је током своје владавине водио дугу и успешну борбу против феудалаца за учвршћење краљевске власти. У борби се ослањао на цркву, поготово на опата Сен Денија, Сижеа. Цркви као највећем земљопоседнику није одговарала феудална анархија. Читав низ манастира широм 5
Француске омогућио је француском краљу да утиче на своје вазале све више се мешајући у њихове послове. Захтевао је да се судски спорови врше пред њим. Луј је освојио грофовију Фландрију 1127. године. Успешно је ратовао против енглеског краља Хенрија I у Нормандији и немачког краља Хенрика V који је напао Француску 1124. године због тога што је француски краљ подржавао папу Калиста у борби за инвеституру. Последње велико што је краљ Луј VI урадио било је уговарање венчања свога наследника Луја VII (1137-1180) са Елеонором, војвоткињом Аквитаније. Међутим, Аквитанију су контролисали немирни властелини те је власт Луја VII била само формалност. Луј и Елеонора се нису слагали ни као личности. Луј је био побожан, а Елеонора је била у љубавним везама са својим рођацима, грофовом Анжуја Жофроа Плантагенетом и Рајмундом, кнезом Антиохије. Заједно су учествовали у неуспешном Другом крсташком рату (1147-9). Луј је први владар који је пристао да крене у рат. Он је наговорио Бернарда од Клервоа да проповеда у областима северно од Алпа. Елеонора је Лују рађала само ћерке. Њих двоје су се договорили да се 1152. године разведу. То је обавио сабор француских епископа због блиског крвног сродства. Одмах пошто се развела од Луја, Елеонора се удала за Хенрија II, војводу Нормандије и грофа Анжуја. Две године касније Хенри је постао и енглески краљ. Он је на својим поседима у Француској и даље био вазал француског краља. Заплашен од моћи Плантагенета, Луј је прогласио брак неважећим (јер га он као сизерен није одобрио) и објавио Хенрију рат. Женидбом са Аделом од Блоа стекао је подршку ове моћне породице. Ускоро је потпао под власт својих шурака. Са Хенријем се није могао мерити на бојном пољу те је покушавао да га угрози сплеткама. Подржавао је устанак барона у Енглеској и Хенријевог противника Томаса Бекета, архиепископа Кентерберија. Хенри је угушио побуну и још 6
више учврстио власт над француским поседима. Са Аделом од Блоа, Луј је добио сина, Филипа II (1180-1223). Он је покушао да се споразуме са Хенријем. Стварни владар постао је још током очева живота, а званично га је наследио 1180. године. Филип је 1182. године вршио прогоне над Јеврејима. Филипов главни противник били су Плантагенети. Подржавао је побуну Хенријевих синова, Ричарда и Јована 1189. године. Хенри је умро исте године, а наследио га је син Ричард. Из савезника, Ричард је сада постао Филипов главни противник. Заједно су учествовали у Трећем крсташком рату. Краљеви су у рат кренули истовремено немајући поверења један у другог. Филип је одабрао копнени пут, преко Алпа до Ђенове. У Месини је провео зиму заједно са Ричардом. Свађали су се и око Кипра. Француски краљ први је стигао у Свету земљу и узео је учешћа у опсади Акре. Након освајања града напустио је Свету земљу правдајући се болешћу и остављајући бургундијског грофа Ига на челу француских крсташа. У Француској, покушао је да убеди војводу Нормандије да му је Ричард предао војводство у Светој земљи. Војвода није поверовао Филиповом фалсификованом документу. Вазали су одбили да крену у рат против Нормандије јер се Ричард налазио у крсташком рату. Филип склапа савез са Ричардовим братом Јованом. Када је Ричард то сазнао упутио се назад из Свете земље, али је на путу заробљен од аустријског војводе док је прерушен покушавао да се провуче кроз Аустрију. Војвода га је продао цару Хенриху VI. Ричард је ослобођен уз откуп. Умро је 1199. године. Наследио га је брат Јован који није био толико способан владар и војсковођа. Филип склапа савез са Артуром, грофом Анжуја и војводом Бретање и покреће рат против Јована (уз изговор да се Јован оженио вереницом његовог вазала). Јован је разбио и заробио Артура, али је његова војска прешла на Филипову страну. До краја 1205. године он је загосподарио Нормандијом, Анжуом, Туреном и Меном. Јован је одбио да призна пораз и склопио је 7
савез са сестрићем Отоном IV, тадашњим немачким царем, и свим француским племићима које је успео да поткупи. Моћна коалиција напала је Филипа 1214. године са две стране. Француски краљ поразио је Отона у великој бици код Бувина. Тиме је однео победу у рату и постао најмоћнији владар Европе, а француска владавина над Нормандијом осигурана је у наредних 100 година. Енглези су на континенту сада држали само област око Гаскоње. Током владавине Филипа Августа избио је Катарски крсташки рат у јужној Француској. Краљ је остао неутралан не одазивајући се на позиве папе Иноћентија да крене у рат. Краљ Филип створио је две нове врсте административних службеника: баиле и сенешале. Имали су иста задужења: дељење правде и сакупљање краљевих прихода, и за то су примали плату. Баили су бирани из средње класе те су остајали верни владару. Баили су деловали у унутрашњости, а сенешали на непријатељским границама те су располагали и војском. Филипа је наследио Луј VIII. Он је владао кратко (1223-1226). Једно време ратовао је против Катара. Следећи владар био је Луј IX (1226-1270). До 1234. године регентство је вршила његова мајка Бланка. Као побожан и савестан владар, није волео ратове те је са Хенријем III склопио мир 1229. године. Исте године завршен је и Катарски рат. Луј је презирао феудалне ратове те је наметнуо најпре знатна ограничења, а касније их је и забранио. Након преживљене тешке болести Луј је организовао крсташки рат 1249. године. Крсташи су 1244. године поново изгубили Јерусалим. Поход на Египат завршен је неуспехом, али је Луј у Светој земљи утврдио многе крсташке тврђаве. Пред своју смрт, Луј је покренуо још један крсташки рат 1270. године. Повод је био Бајбарсово освајање кнежевине Антиохије 1268. године. Међутим, Луј није напао Египат већ Тунис. Султан је покушао откупом да 8
га приволи да одустане од рата, али му то није пошло за руком. Французи опседају Тунис. У граду је избила куга која је захватила и крсташки логор. Од ње је умро и краљ Луј 25. августа. Његово тело је исечено на комаде и кутији однесено до Палерма где је сахрањено. Филип III (1270-1285) и Филип IV (1285-1314) настављају очеву политику ограничења моћи племића. Под Филипом IV долази до реакције због чега је краљ приморан да племићима попусти у неким захтевима. Финансијске послове у Француској једном годишње проверавали су Темплари чије је седиште било у Паризу. Краљевски дом водио је судске процесе у доба владавине Луја VII и Филипа Августа. Луј Свети оснива тело састављено од професионалних правника које је судило обичним баронима или прелатима – париски парламент. Краљ Филип IV је 1302. године по први пут сазвао „скупштину сталежа“. У сукобу са папством била му је потребна подршка народа. Због тога је упутио позиве цркви, племству и градовима да пошаљу представнике у скупштину. Скупштина је подржала краљеву политику што му је омогућило борбу против папе. У спољној политици, Филип је ратовао са Енглеском од 1294. до 1303. године. Рат је избио због тога што је Филип подстицао устанак Шкота. Године 1306. Филип је протерао Јевреје из Француске. Рат са Енглеском је исцрпео француску благајну те је Филип конфисковањем јеврејске имовине надокнадио трошкове. Из истог разлога је до 1314. године укинуо ред Темплара. Наследио га је син, Луј X. Филип је имао савез сличан ономе кога је у Енглеску увео Едвард I. Скупштина сталежа садржала је исте основне чиниоце као и енглески парламент. Филипови баили и сенешали нису се много разликовали од Едвардових сенешала. Међутим, између две краљевине било је битних разлика. Француско чиновништво било је далеко бројније од 9
енглеског, а Француска краљевина није била у толикој мери јединствена земља као Енглеска. Краљ Француске није могао владати ни својим доменом као јединственом територијом, а камоли краљевином у целини.
ЕНГЛЕСКА ДО СТОГОДИШЊЕГ РАТА
Хенри II Плантагенет ступио је на енглески престо 1154. године. Истовремено, он је био и војвода Нормандије и Аквитаније и гроф Анжуја. Енглеско краљевство налазило се у најтежем стању још од норманског освајања, а краљевска власт никада није била слабија. Хенри је био безобзиран човек те је одбио да испоштује многе повластице свог претходника, Стефана од Блоа, последњег норманског владара Енглеске. Тиме је смањивао моћ барона. Наметнуо им је обавезу да траже одобрење за женидбу синова, а одобрења је наплаћивао. Уместо слања витезова, од својих вазала тражио је штитарину тј. новчани износ којим је он плаћао најамничку војску. Разлог за то је тај што је војска вазала ратовала само око 40 дана, док је најамничка војска ратовала док год је то било потребно. Проширио је и овлашћења краљевских судова уводећи начело да поступак пред судом могу покренути власти. До тада се покретао само тужбом те су многи кривци остајали некажњени. Судило се искушавањем у води, а у време Хенрија уведена је и порота од дванаест чланова, претеча данашње велике пороте. Увео је и поседовно веће тј. судски поступак у коме се судило за избацивање становника са поседа силом или без судског 10
налога. Онај ко изгуби спор плаћао је краљу глобу те је краљевство добијало новац без обзира на исход спора. Правне новине Хенрија II представљају почетак општег права које се примењивало у свим крајевима краљевства. На основу сведока заклетих људи судила је мала порота. Оптужени је могао да затражи да своју судбину повери пороти уместо да буде подвргнут искушавању. На Четвртом латеранском сабору (1215) забрањено је искушавање те је овакав начин суђења постао пожељан. Једно време се оптужени пуштао на слободу уколико не жели да му суди порота. Потом је уведено мучење уместо суђења те су сви прихватали суђење пред поротом. Правне новине смањиле су надлежност цркве у судским процесима због чега Хенри улази у сукоб са архиепископом Томасом Бекетом. Бекет је убијен 1170. године што је изазвало незадовољство у народу. Хенри је приморан да се понизи ходочашћем на Бекетов гроб где је добровољно ишибан и приморан да се закуне да ће отићи на крсташки рат. Међутим, у рат никада није отишао. Понуђена му је јерусалимска круна 1184. године, а 1188. године је увео Саладинов порез којим је финансирао припреме за рат. Хенри је 1172. године угушио устанак у Ирској доделивши је своме сину Јовану без Земље. Барони нису били задовољни владавином Хенрија који им је ускратио многа права. Најстарији Хенријев син и савладар, Хенри Млађи, сковао је заверу са француским краљем Лујем VII. Краљ је угушио побуну (1173), свог сина утамничио, а побуњеничке замке разорио. Сем Хенрија, краљ је имао још три сина која су се међусобно сукобљавала око наслеђа. Најстарији, Жофроа, умро је 1186. године те су остала двојица, Ричард и Јован. Хенри је млађем Јовану оставио Нормандију у наслеђе због чега је Ричард подигао побуну и натерао га да га одреди за наследника (1188). Хенри је умро 1189. године.
11
Ричард (1189-1199) је био најспособнији војсковођа свога времена. У својој десетогодишњој владавини, мање је од годину дана боравио у Енглеској. Она га је занимала само као извор средстава за крсташки рат и ратове против Филипа Августа. Није имао проблема са својим баронима који су га поштовали. Учествовао је у устанку против свог оца 1172. године. Од 1182. до 1189. године ратује са браћом око наслеђа. Отац је прикупио средства за Ричардов одлазак у Трећи крсташки рат. У рат је кренуо истовремено са француским краљем због међусобног неповерења. На Сицилији се умешао у борби за круну устајући против Танкреда Сицилијанског. У Месини је зиму 1190/1. провео заједно са Филипом. У близини Кипра је енглеске бродове оштетила бура што је искористио византијски цар Исак Комнин да покраде новац са њих. Избио је рат у коме Ричард осваја Кипар. Освајање Кипра једина је трајна последица Трећег крсташког рата. Рат у Светој земљи није био претерано успешан. Ричард је издејствовао да Саладин дозволи крсташима ходочашће у Јерусалим. По повратку га је погодило невреме на Крфу и у Аквилеји због чега је приморан да се у Енглеску врати копненим путем, преко непријатељске тертироје. Покушао је да се прерушен провуче преко Аустрије, али га је Леополд V заробио и продао светоримском цару Хенрику VI. Пуштен је уз велики откуп и додељена му је титула краља Бургундије. Опростио је брату који је у Енглеској покушавао да преузме власт. Своме рођаку Отону IV помагао је да се учврсти у Саксонији. Погинуо је погођен стрелом приликом опсаде побуњеничког замка 1199. године. Јован без Земље (1199-1216) је био сушта супротност своме брату. Посветио се државним пословима лично учествујући у судовима. Барони га нису волели, а није био ни способан војсковођа. Од поданика је захтевао чешће плаћање штитарине и огромне своте за повластице које даје круна. За разлику од Хенрија и Ричарда који су убирали порез за 12
крсташке ратове, Јован га је убирао за ратну благајну. Учествовао је у побуни против оца 1172. године, а Хенри га 1188. године именује наследником Нормандије због чега поново избија грађански рат. Ричард је оца натерао да га именује наследником. Једини Јованов војни успех је онај против Артура, Филиповог савезника и грофа Бретање. Енглески краљ оженио се Артуровом вереницом што је Филипу био повод да нападне Енглеску. Поход је био неуспешан, а Јован је заробио Артура. Гроф Бретање вероватно је погубљен у тамници. Јован је ушао и у сукоб са папом Иноћентијем који га је приморао да прихвати вазалство 1208. године. Извео је неколико успешних похода на Шкотску, Велс и Ирску, али су ратови на континенту били права пропаст. Најпре је изгубио Нормандију. Тај пораз није прихватио те је са рођаком Отоном IV склопио савез. Њих двојица напали су Француску са две стране. Придружили су им се и сви племићи које је Јован успео поткупити. Филип је поразио Отона код Бувина 1214. године. Јован није смео прихватити битку те се повукао закључивши примирје. Против Јована је 1215. године избила побуна барона у којој је учествовао и архиепископ Стивен Ленгтон. Побуњеници су заузели Лондон па је Јован морао да попусти. Код места Ранимид на Темзи, у близини Лондона, донео је тзв. Баронске одредбе од којих је настао документ познат као Велика повеља слобода. Одредбе Повеље могу се поделити у четири групе: прва обрађује однос цркве и државе, друга однос краља и вазала, трећа рад краљевих власти, а у четвртој су садржана права која краљ признаје баронима. Значајна одлука је да нико не може бити ухапшен или лишен имовине без правоснажне пресуде. Повељом је по први пут ограничена власт краља. Јован је признао да је закон изнад њега. Јован се није намеравао придржавати одредби те је прикупљао војску за борбу против барона. У рат су се умешали и Французи. Луј VIII, син краља Филипа, је са 13
војском успео ући у Лондон. Јован је, међутим, умро 1216. године. Наследио га је малолетни син Хенри (1216-1272) чији су тутори приморали француског краља на повлачење. Хенри је био слаб владар. На њега су током читаве владавине утицали пријатељи, миљеници и рођаци. Био је побожан човек те није могао одбити папин захтев да крене у рат против Фридриха II Хоенштауфена. За папу је прикупљао велике своте новца у Енглеској. Барони су покушали да га убеде да мудрије троши новац, а онда су одбили да му плаћају ванредне порезе. Натерали су краља да прихвати да на челу своје управе стави бароне и да један барон надзире краљеву управу. Хенри је покушао да скрши отпор, али је поражен од стране Симона де Монфора. Симон и његови савезници неколико година владају уместо Хенрија (1264). Хенријев син Едвард I (1272-1307) ослободио се заробљеништва и покренуо рат против Симона. У бици код Ивсема разбио је Симонове снаге, а сам Симон је погинуо. Његова странка је уништена. Едвард је учествовао у неуспешном Осмом крсташком рату (1271-2) непосредно пред долазак на власт. Спречио је присвајање јавних права од стране приватних лица. Друга Едвардова мера зауставила је уситњавање феудалних поседа. Над једном земљом право је могло полагати чак шест до седам господара. Краљ је занемаривао међугосподаре и убирао је порез директно од онога ко заиста држи посед. Купопродаја је дозвољена само укилоко купац постане вазал продавчевог сениора. Најзначајнија новина у време Едварда је образовање скупштине, претече каснијих парламената. Узор је био анжујски Велики савет. Скупштине су као саветодавно тело раније сазивали Хенри III и Симон Монфорт. Краљ је схватио да ће лакше убирати порез уколико има пристанак ширих слојева. Желео је убирати порез и од свештенства. Због тога је 1295. године сазвао прелате, бароне, шерифе и витезове на заједничку скупштину која је постала модел парламента. 14
Едвард је ратовао и против Велса и Шкотске. Ранији краљеви предузимали су више похода на Велшане, а Едвард је успео да их 1277. године потпуно покори. Велшани су касније дизали устанке, али се никада нису ослободили енглеске власти. Смрт Маргарете, последњег члана старије краљевске лозе, довело је до сукоба око престола у Шкотској. Од Едварда је затражено да одлучи који ће од десет претендената наследити престо. Едвард је престо поверио Џону Балиолу као феуд. Шкоти су подигли устанак и протерали Балиолу. Филип IV подржавао је шкотски устанак што увукло је Енглеску у рат са Француском (1294-1303). Побуну је предводио Виљем Волас. Едвард је напао Шкотску и угушио устанак. Волас је страдао, а заменио га је Роберт Брус. Едвард је напао Бруса, али је умро на шкотској граници. Док је његов наследник, Едвард II (1307-1327) припремао напад, Роберт Брус је заузео све енглеске тврђаве у Шкотској. Енглеског краља сачекао је код потока Банокберн и нанео му потпун пораз (1314). Шкотска је постала независна држава. Едвард је био сушта супротност своме оцу; слаб и неодлучан владар. На почетку његове владавине морао је прихватити туторство коалиције барона коју је предводио Тома, ерл Ланкастера. Циљ коалиције је био да се ограничи краљев утицај на администрацију. Едвард се успео ослободити туторства и убити Тому од Ланкастера. Након Томине смрти, државом су управљали у краљево име чланови породице Диспенсер све док их краљица Изабела и њен љубавник Роџер Мортимер нису збацили. Потом су натерали краља да се одрекне престола у корист свога сина. Едвард је утамничен и убрзо је убијен од стране својих тамничара.
СВЕТО РИМСКО ЦАРСТВО ДО КРАЈА 13. ВЕКА
15
Пре него што је умро, Хенрих V (1106-1125) је престо оставио своме сестрићу Фридриху од Хоенштауфена, швапском војводи. Међутим, Фридрих и његов отац подржавали су салијске краљеве у борби против папства те се црква и кнежеви удружују како би заобишли Фридриха и на престо поставили Лотара од Суплинбурга (1125-1137). Лотар је био само фигура на царском престолу. Целу своју владавину провео је у борби против Фридриха од Хоенштауфена. Своју ћерку удао је за Хенриха Гордог, члана моћне племићке куће која је владала Баварском. Кнежевима није одговарао моћни владар те су се окренули Хоенштауфовцима и за краља 1137. године изабрали Конрада III (владао до 1152. године). Конрадова владавина период је потпуног безвлашћа. Кнежеви су желели слабог владара, али им није одговарао стални унутрашњи рат. Када је Конрад умро, на престо су довели сина Фридриха Швапског, Лотаровог противника, Фридриха I Хоенштауфена, познатог као Барбароса (1152-1190). Он је био глава породице Хоенштауфен и праунук цара Хенриха IV. Такође је био и рођак главе породице Велф, Хенриха Лава. Кнежеви у Немачкој били су полунезависни, а Фридрих је имао ослонац само у Швапској. Због тога је одлучио да ратује ван Немачке, у краљевини Бургундији и Италији. Швапску је дао Конрадовом сину Фридриху, а Гослар Хенрику Лаву. Од Аустрије је начинио војводство (на челу са Албертом Медведом) створивши тако равнотежу Хенриховој моћи у Баварској. Сви кнежеви положили су му вазалну заклетву. Немачка тако постаје феудална држава. Фридрих се 1156. године оженио Беатрисом од Бургундије и тако у њено име преузео краљевство. Потом је заратио са Ломбардијом. Тамо је након смрти Хенриха IV извршена револуција. Градско племство одузело је политичку власт епископима и успоставило је комуне. Најмоћнија од њих био је Милано који је стално ратовао са Кремоном. Фридрих је 16
умарширао у Ломбардију захтевајући права која му припадају као лангобардском краљу. Милано је подигао устанак те га Фридрих опседа и осваја 1162. године. Град је разорен, а Фридрих је Ломбардију препустио дивљим немачким витезовима који су владали чврстом руком. Остатком Италије владала су три човека: Фридрихов ујак Велф VI владао је Сполетом и Тосканом, папа је владао папском државом, а Виљем I Сицилијом. Норманску краљевину Сицилију добио је Виљемов деда Роџер I 1091. године као феуд од папе. Због тога су папа и сицилијаски краљ склопили савез против Фридриха. Савезу је приступила и Ломбардска лига. Комуне су, суочене са заједничком опасношћу, прешле преко међусобних размирица и створиле лигу против немачког цара. Фридрихова војска разбијена је 1176. године код Лењана. Контигенти Хенриха Лава нису учествовали у бици јер је цар одбио да му преда Гослар. Након пораза, цар се вратио у Немачку, позвао Хенриха Лава на свој двор и лишио га феуда. Хенрих Лав је побегао у Енглеску, а његови поседи су раздељени. Фридрих је постао господар Немачке. У рату са Италијом, Фридрих је прибегао дипломатији. Са Ломбардијским савезом је 1183. године склопио мир. Званичници комуна постали су вршиоци царске власти и за то су цару плаћали велику годишњу накнаду. Мир са Сицилијом учвршћен је женидбом Фридриховог сина Хенриха са Виљемовом сестром Констанцом, тетком тадашњег краља Виљема II. Тоскану, Сполето и Анкону изделио је на округе и поверио их својим грофовима. Папство је било беспомоћно. Међутим, цара је могао изабрати само папа. Цар није могао вршити царску власт док га не изабере папа. Фридрих је своју царску титулу оправдао тиме што је био пуноправни наследник цара Отона I. Фридрих је први употребио појам Свето римско царство. Фридрих је погинуо у Малој Азији 1190. године. Наследио га је син Хенрих VI (1190-1197). Он је још раније проглашен за савладара са титулом краља 17
Немачке. Хенрих Лав и Ричард I Енглески подстицали су немире у Немачкој. На Сицилији је краљ Виљем умро остављајући малолетног сина Танкреда. Констанца, жена цара Хенриха, имала је много више права на власт, али Сицилијанци на то нису пристали. Хенрих VI је у Немачкој провео мало времена, тек толико да од свог вазала, аустријског војводе Леополда V, откупи заробљеног Ричарда I и да се договори око његовог откупа. Када је енглески краљ откупљен, он му је доделио формалну титулу краља Бургундије. Хенрих VI је 1194. године напао и освојио Норманско краљевство Сицилију. Његова држава сада је обухватала целу Немачку, Италију и Сицилију. Цар је планирао напад на Грчку и Палестину. Са папом је покушао да склопи мир, али је овај одбио. Преговоре је прекинуо жестоки устанак на Сицилији кога је Хенрих VI угушио. Убрзо је умро. За намесника Хенриховог малолетног сина Фридриха изабран је брат Хенриха VI, Фридрих од Хоенштауфена. Ричард Лавље Срце подржао је сина Хенриха Лава, Отона IV, у борби за немачку круну. Група немачких кнежева изабрала га је 1198. године за краља Немачке. Избио је грађански рат између двојице краљева. На папској столици тада се налазио амбициозни папа Иноћентије III (1198-1216) чврсто решен да спречи спајање Сицилије и Немачке. Подржао је Отона IV који је сада постао једини члан династије Велф који се успешно домогао царске круне. Већина немачких кнежева је, међутим, подржавала Фридриха од Хоенштауфена те се Отон повлачи у Енглеску. Фридриха је 1208. године убио један лични непријатељ те Отон IV преузима власт. Папа га је 1209. године крунисао за цара. Иноћентије се убрзо разочарао у свог савезника. Отон није пристао да папству врати земље које му припадају и припремао је снаге за напад на Сицилију. Иноћентије га је изопштио и лишио царске круне. Подржао је Фридриха II, владара Сицилије и сина Хенриха VI. На његову страну стао је и Филип Август, непријатељ Отона и енглеског 18
краља Јована. Фридрихова војска састала се са Филиповом. Он 1212. године улази у Немачку. У бици код Бувина 1214. године уништена је моћ Отона IV. Он се повукао на свој посед у Саксонији где је умро 1218. године. Фридрих је постао господар Немачке (1214-1250). Фридрих се није много интересовао за Немачку. У њој је остао до 1220. године да би је уредио тако да се у њу мора што мање враћати. Био је високо образован под великим утицајем муслиманске културе на Сицилији. У свом крсташком рату преговорима је добио много више него што би добио оружјем. Фридрих је намеравао да од Италије створи централизовану државу са седиштем на Сицилији. Тиме је постао смртни непријатељ папства. Уз подршку папе обновљена је Ломбардска лига која је заратила са царем. Под притиском цара папа Иноћентије IV се повлачи у Лион. Остатак његове владавине представља дугу приповест о изопштењима, привременим помирењима са црквом, биткама и опсадама. Посебно тежак пораз нанели су му ломбардски градови 1248. године код Парме. Наследио га је син Конрад (1250-1254). Он је био беспомоћна фигура. На Сицилији га је 1254. године наследио брат Манфред. Папа је био једнако непријатељски расположен и према Манфреду. Упутио је позив Хенрију III и понудио му сицилијански престо. Када је краљ то одбио, упутио је позив брату француског краља, Карлу, грофу Анжуа и Провансе. Карло је пристао и 1266. године освојио Сицилију. Успоставио је власт анжујске династије. Немачки кнежеви су за то време изабрали двојицу супарничких страних кнежева (Ричарда Корнволског и Алфонса X од Кастиље) од којих ниједан није имао подршку свих кнежева. Потом су 1273. године на престо поставили Рудолфа, грофа Хабсбурга (1273-1292). Иако ситан кнез пре доласка на власт, Рудолф је успешно искористио владарски положај да постави темеље будућој величини своје куће оженивши свог сина наследницом Аустрије. Немачка је сада, 19
у суштини, била лабав савез сизеренством изборног краља.
кнежева
под
слабим
ЧЕШКА, ПОЉСКА И УГАРСКА
Чешка Чешка је улазила у састав Светог римског царства. У 11. и 12. веку у династији Пшемисловића долази до сталних сукоба око чешке круне. Претенденти су се обраћали цару за помоћ. Кнез Вратислав је 1086. године добио краљевску круну од Хенрика IV. Владар Отакар I Пшемисл (1197-1230) се користио борбама Хоенштауфоваца и Велфа након смрти Фридриха Барбаросе да добије привилегије од обеју страна. Чешка и Моравска уједињене су у једну државу. Краља у Чешкој бирао је сејм тј. скупштина чешких феудалаца. Током периода „безвлашћа“ у Светом римском царству (1254-1273), Чешка краљевина игра крупну улогу у Царству. Отакар II Пшемисл (1253-1278), најмоћнији чешки владар, стекао је огромне поседе: територије војводства Аустрије, Штајерске, Корушке и Крањске. Чешка држава простирала се до Јадранског мора. Пшемисл се кандидовао и за цара, али су кнежеви, плашећи се моћног владара, изабрали Рудолфа Хабзбуршког. Рудолф је 1276. године кренуо у рат против Пшемисла. Рат је завршен поразом Пшемисла у бици на Моравском пољу 1278. године. Чешки краљ морао се одрећи Аустрије, Корушке, Крањске и Штајерске. Сада су то постали наследни хабзбуршки поседи. Династија Пшемисловића угасила се 1306. године. На престо 1310. године долази Јован Луксембуршки, оснивач Луксембуршке династије. Он је племству дао низ повластица, а сам се посветио ратовима у 20
северној Италији. Владао је до 1346. године када га је наследио Карло IV. Карло је био и цар Светог римског царства те је Чешка постала најмоћнија област Царства. Праг је 1348. године добио универзитет.
Хуситски ратови Јан Хус (1369-1415) је био провесор Прашког универзитета. Заступао је интересе средњег чешког слоја. Налазио се под великим утицајем енглеског реформатора Виклифа. Захтеао је да црква буде једноставна и приступачна народним масама и да се Свето писмо пише на народном језику. Иступао је против моћи свештенства и папства. Папа га је искључио из цркве, али то овоме није сметало да настави свој рад. Превео је Библију на чешки језик, стварајући чешки књижевни језик. Цар Сигисмунд га је позвао на сабор у Констанци 1414. године гарантујући му безбедност. Тамо је ухваћен и годину дана касније спаљен на ломачи. Хусова смрт изазвала је талас протеста у Чешкој. Избили су Хуситски ратови. Насупрот Хуситима створен је савез католичких барона на челу са краљем Вацлавом. Хусити су из Прага избацивали католичке свештенике. Сами Хусити били су подељени на умерене тј. калистинце (ултраквисте) који су били за секуларизацију црквених имања и националноцрквену реформу, и таборите, екстремне Хусите, који су се залагали за много радикалније мере, углавном за социјалне захтеве. Отворене револуционарне акције започеле су 1419. године када је у Прагу избио устанак занатлија који су пустошили манастире и цркве. Исте године умро је краљ Вацлав. Његовог брата, Сигисмунда, већина чешког становништва није прихватила. Папа Мартин V је 1420. године објавио крсташки рат против Хусита. Предводио их је Сигисмунд. Немачка крсташка војска доживела је пораз пред Прагом. Сигисмунд је одбио споразум те су ратне операције 21
настављене. Организовао је 5 похода на Чешку (до 1431) и сви су завршени неуспехом. До 1424. године Хуситима је командовао Жишка, а после његове смрти Прокоп Велики. Базелски сабор (1431) ступио је у преговоре са калистинцима. Две године касније донесени су Прашки компактати којима је установљена проповед на народном језику и секуларизација црквених имања. Таборити нису прихватили компактате што је довело до коначног расцепа. У бици код Липана калистинци су разбили таборите. Потом су се споразумели са Сигисмундом. Табор је заузет 1452. године.
Пољска Након смрти краља Болеслава Храброг (1025) његова држава се распада између наследника. Десет година након Болеславове смрт долази до општег устанка кметова и робова. Немачки цар Хенрих III помогао је Казимиру да угуши устанак. Након смрти Казимировог праунука, Болеслава Кривоустог (1138) Пољска се цепа на удеоне кнежевине. Овај период назива се период можновладства. Почетком 13. века мазовски кнез Конрад позвао је Тевтонце у помоћ за рат против Пруса. Тевтонци заузимају Пруску и угрожавају саму Пољску. Татари 1241. године нападају Пољску и пљачкају Краков, Вроцлав и друге градове. Уједињење Пољске започето је владавином Владислава I Локјетека, почетком 14. века. До 1320. године он је ујединио већи део пољских територија и од папе добио краљевску титулу. Водио је рат и против Тевтонске државе која му је затварала излаз на Балтичко море. Наследио га је краљ Казимир III (1333-1370). Казимир је 1364. године отворио универзитет у Кракову. Присајединио је Пољској Галицију и део Волиније. Његова смрт означија је крај династије Пјастовића. Нови краљ постао је Лајош Анжујски. Кошичком привилегијом из 1374. године 22
ослободио је панове и шљахту свих државних обавеза сем војне у самој земљи. Лајошева кћи и наследница, Јадвига, удала се 1386. године за литванског кнеза Јагела. Пољска и Литванија остале су уједињене у једну државу. Пољска у унији са Литванијом јача. Године 1410. Пољско-литванска унија наноси велики пораз Тевтонском реду код Гринвалда. Ред је приморан на значајне уступке.
Угарска Угарска држава формирана је крајем 9. века. Почетком 10. века Мађари су уништили Великоморавску кнежевину и завладали једним њеним делом. Угарски напади на Европу стишали су се након пораза на Леху 955. године од стране Отона I. Значајни период угарске историје представља владавина Стевана I Арпада (997-1038) који је 1000. године примио краљевску титулу. Током његове владавине Угарска прима хришћанство. Против христијанизације и феудализације подизани су бројни устанци током 11. века. Краљеви су успели да их угуше. Током 11. века Угарска се шири: на истоку јој је присаједињена Трансилванија, на југу Хрватска и Далмација, а краљевина води дуготрајне борбе са Византијом и Млецима. Краљ Андрија II донео је 1222. године Златну булу која се сматра феудалним уставом Угарске и пореди се са енглеском Великом повељом слобода. Булом је самоуправа предата у руке домаћег племства и дозвољено је да се краљу пружи отпор уколико се не буде држао њених одредби. Монголи су 1241. године продрли у Угарску и опустошили је. До 1301. године државом влада династија Арпад. Тада почиње борба за угарски престо из које као победници излазе 1310. године чланови анжујске династије. Краљевску круну понео је Карло Роберт. Његов наследник, Лајош (1342-1382) сматра се највећим анжујским владарем, а поред Угарске, контролисао је и Пољску. Намеравао је 23
држави прикључити и анжујске територије у Италији због чега је предузео два неуспешна похода на Напуљ. Умро је 1382. године чиме се анжујска династија угасила. Након краткотрајне борбе за престо, угарска круна припала је Сигимунду Луксембуршком. Од 1411. године он је и немачки цар. Сигимунд је познат по свом крсташком походу против Турака који је завршен поразом код Никопоља 1396. године. Након његове смрти (1437) избија борба за престо из које као победник излази Матија Корвин (1458-1490). Он је ратовао против Чешке, а освојио је и Аустрију. Умро је 1490. године након чега држава запада у хаос. Године 1514. подигнут је устанак куруца (крсташа). Папа је обећао ослобођење од кметске зависности свима који крену у крсташки рат. Суочен са нестанком зависне радне снаге, краљ Владислав је забранио регрутацију због чега је избио устанак под Дожиним вођством. Племство се ујединило и поразило устанике. На „дивљем сабору“ из 1514. године сељаци су лишени слободе кретања. Османски султан Сулејман предузео је 1526. године офанзиву против Угарске. Она је окончана поразом Угарске на Мохачу исте године. Угарска се распала на три дела од којих су један заузели Турци, други је припојен Аустрији, а трећи је задржао извесну самосталност под сизеренством Турака.
ШПАНИЈА
Након битке код Гвадалете (711) муслимани започињу са освајањем Иберијског полуострва. До 717. године освојено је 24
углавном цело Полуострво. Један од визиготских племића, Пелајо, повукао се на север и, након победе код Ковадонге (722) оснива малу краљевину Астурију. Астурија је постала носилац борбе против муслимана за ослобађање Полуострва познате као реконквиста. Владар Ордоњо II пренео је 914. године престоницу Астурије у Леон. Краљеви Леона зауставили су продор муслиманских снага са југа. Средином 10. века Кастиља се, под вођством Фернана Гонзалеса, одвојила од Леона и прогласила се независном краљевином. На североисточном делу Полуострва настале су хришћанске државе од Каролиншке марке, дела Полуострва кога је освојио Карло Велики између 795. и 812. године. То су биле Навара, Арагон и Барселона. Пре избијања Првог крсташког рата, хришћани у Шпанији остварују значајан успех освајањем Толеда 1085. године. Толедо прелази у руке Алфонса VI од Кастиље. Папа Геласије II (1118-1119) дао је опроштај грехова свим учесницима реконквисте. Папа Еугеније III је крсташком булом из 1148. године прогласио Шпанију територијом на којој се води крсташки рат. На Иберијском полуострву формирани су редови слични темпларима и хоспиталцима у Светој земљи. Најпознатији редови су ред калатрава (1158) и сантјаго (1175). Долазак Алморавида и Алмохада (12. век) зауставило је хришћанско напредовање. Хришћани Алмохадима наносе велики пораз 1212. године код Лас Навас де Толосе. У наредним деценијама хришћани освајају Кордову (1236), Севиљу (1248), Мајорку, Минорку и Ибицу (1229), Валенсију (1238) и обалски појас данашње Португалије (до 1249). Шпанска краљевства узимају учешћа на међународној политичкој сцени. Крајем 13. века Арагон је обухватао и острва Сицилију и Сардинију, а имао је интересе и у јужној Француској. Кастиљу је половином 14. века захватио грађански рат између Енрикеа од Трастамара и Петра Суровог. Енрике односи победу 1369. године. Трастамаре су 1412. године освојиле и престо 25
Арагона. Касније, у време владавине Изабеле и Фердинанда (венчани 1474), долази до сједињавања две државе. Ова два владара се сматрају оснивачима модерне Шпаније. Изабела и Фердинанд довршили су реконквисту покренувши 1481. године рат за освајање последње независне таифе Гранаде. Гранада је пала 1492. године, а истовремено су са Полуострва протерани Јевреји. Муслиманима је гарантована слобода вероисповести, али су већ 1499. године приморани да прихвате хришћанство или да се иселе. Шпанији се треба приписати и заслуга за колонизацију, више него за географска открића.
ЈУЖНА ИТАЛИЈА Грци, Лангобарди и папе удруженим снагама протерују Сарацене 915. године. Тиме опасност од Сарацена није престала. Стална претња муслимана била је изговор немачким царевима да се умешају. Отон II је 982. године извео марш од Салерна ка југу. Борба се завршила катастрофом. Нормански витезови први пут долазе јужно од Гариљана 1017. године. Најпознатије војсковође припадале су породици Отвил. Виљем де Отвил је 1042. године постао нормански гроф прихватајући лангобардског принца Гајмара од Салерна за врховног господара. Виљемов брат је чувени Роберт Гвискард. Лангобарди се убрзо удружују са папом Лавом IX против Нормана. Међутим, Нормани су их срамно поразили 1053. године, а Гвискард је најзаслужнији за победу. Шест година касније наследио је свога брата на престолу Апулије и Калабрије. Владао је од 1059. године до своје смрти 1085. године. Ратовао је и против Византијског царства. Освојио је 1071. године Бари, последњу византијску 26
територију на Полуострву, а 1085. године Нормани пустоше Рим. На походу против Византије на Балкан, Роберт је умро 1085. године. Између 1071. и 1091. године Робертов брат Рожер I осваја Сицилију. Сицилија, Апулија и Капуа уједињене су у краљевину Сицилију под Рожером II 1130. године. Краљеви Сицилије непрестано су пустошили обале Балкана због чега су били у сталном сукобу са Византијом. Виљем II (1166-1189) није имао мушких наследника због чега је своју тетку Констанцу венчао са Хенриком, сином цара Фридриха Барбаросе. Након Виљемове смрти избио је грађански рат. Хенрих VI је повео војску на југ да се избори за права своје жене. Након огорчене борбе, крунисан је 1194. године за краља Сицилије. Након Хенрикове смрти, краљ Сицилије постао је његов малолетни син Фридрих II. Након смрти Фридриховог истоименог стрица, Немачком је завладао Отон од Брунсвика као Отон IV. Папа Иноћентије подржао је Фридриха да покрене рат против Отона и, након победе код Бувина, уједини Немачку и Сицилију. Јединство је трајало до Фридрихове смрти 1250. године. Једини Фридрихов син који је успео да преузме престо је Манфред. Папа је био непријатељски расположен према Манфреду. Упутио је позив Хенрију III и понудио му сицилијански престо. Када је краљ то одбио, упутио је позив брату француског краља, Карлу, грофу Анжуа и Провансе. Карло је пристао и 1266. године освојио Сицилију. Манфред је поражен код Беневента. Ускоро је поразио и Фридриховог унука Конрадина који је напао Сицилију из Немачке (битка код Таљакоца 1268). Тиме је нестала династија Хоенштауфен и успостављена је владавина Анжујске династије. Прекомерни порези које је Карло наметао изазвали су незадовољство народа. Оно је резултирало избијањем крваве побуне 1282. године познате као „Сицилијанска вечерња“. Анжујска династија је збачена, а Сицилијанци су упутили позив Петру III Арагонском да преузме престо. Млађа линија 27
куће Арагона влада Сицилијом до 1409. године када она прелази у руке арагонског краља. Напуљ је остао у рукама наследника Карла Анжујског све до 1435. године након чега је и њиме завладао арагонски краљ. Северно од Напуља била је Папска држава, а Тосканом је владала Фиренца и Сијена. На северу су биле републике Ђенова, Милано и Венеција.
СТОГОДИШЊИ РАТ
Односи између Енглеске и Француске у периоду од 1066. до 1904. године су углавном били непријатељски. Сем пар савеза (Холандски рат, Кримски рат) међусобни мир није постојао. Најдуже раздобље рата је период од 1201. до 1259. године. Због тога, период између 1337. и 1453. године није ни по чему јединствен. Стогодишњи рат уопште није био 28
један рат већ низ ратова који су, бар формално, завршавани мировним споразумима. Међутим, заједничке одлике оправдавају повезивање ових ратова. Војна опрема и тактика углавном се нису мењали, а ратни циљеви обе стране остали су исти. Париским миром из 1259. године Хенри III се одрекао свих поседа у Француској сем дела Аквитанског војводства познатог као војводство Гаскоња. Војвода Гаскоње био је вазал француског краља. Између сенешала Гаскољњ и краљевих службеника често су избијале свађе у које су се мешали њихови господари. Француски краљ је два пута заузео Гаскоњу (1294. и 1324), али ју је оба пута, после преговора, вратио енглеском краљу. Сем Гаскоње, постојали су и други разлози за избијање рата. Постојао је обичај познат као „овлашћења о узвраћању“ заступљен у обе земље. Уколико би француски трговац на мору био опљачкан од енглеских гусара, он је могао своју штету наплатити од првог Енглеза на кога наиђе. Енглези су подржавали устанак занатлија и трговаца у Фландрији против француске власти. Фландрија је за Енглезе била значајна јер је била главно тржиште за енглеску вуну. Односи између Француске и Енглеске постали су сложенији када је 1328. године Едвард III постао један од могућих наследника француског престола. Смрћу краља Карла (13221328) изумрла је династија Капета. Французи су за краља одабрали нећака Филипа IV, Филипа, грофа Валоа (VI). Међутим, Едвард II је био ожењен са ћерком Филипа IV, а садашњи малолетни енглески краљ Едвард III (1327-1377) био је његов син. Изабела је натерала свога мужа да се одрекне престола у корист свога сина. Едвард је у почетним годинама своје владавине морао посматрати како Роџер и његова мајка пљачкају Енглеску. Он је 1330. године постао пунолетан и силом преузео власт од своје мајке. Мортимер је 29
погубљен, а Изабела заточена на једном имању. И Едвард и Филип VI желели су рат. Повод је пронађен у војводству Гаскоњи. Филип је позвао Едварда да положи лијеж омаж. Едвард је то одбио због чега је Филип конфисковао војводство и објавио рат Едварду. Енглеска је у том тренутку имала око 2,2 милиона становника док је на територији Француске живело око 16 милиона становника. Укупни број војно способних људи вероватно се није много разликовао. Енглеска је рачунала на ефикасну пешадију састављену од сељака, а Француска на коњицу. Енглези су имали и ново оружје, дуги лук, који је имао већи домет од самострела. На страни Едварда био је и светоримски цар Лудвиг од Вителсбаха.
Прва фаза (1337-1360) Едвард је 1338. године прешао на континент. Филип је окупио своју војску и кренуо ка Енглезима. Војске се нису сукобиле. Следеће године Едвард је поново прешао у Француску, али је и овај поход био бескористан као и први. Енглеском краљу почело је да понестаје новца. Због тога Немци 1341. године прелазе на страну Француза. Међутим, ни француски краљ није имао новца те је изгледало да ће се рат завршити. Нови сукоб избио је 1341. године око Бретање након смрти војводе. На престо су полагали право његов најмлађи брат, Јован од Монфора и ћерка његовог другог брата. У рату за бретонско наслеђе Филип је стао на страну нећаке бившег војводе, а енглески на страну његовог брата. Рат је трајао 20 година иако су претенденти умрли до 1346. године. Док су се енглески и француски заповедници борили у Бретањи, Филип је безуспешно нападао Гаскоњу. Едвард је почетком 1346. године покренуо флоту у помоћ, али га је бура одувала назад на обалу Корнвола. Јула исте године 30
искрцао се у Нормандији. Када је чуо да Филип у Паризу прикупља снаге од 9000 људи, одлучио је да се повуче, али је флоти досадило да га чека па је без краља испловила у Енглеску. Због тога је одлучио да се пробије до Фландрије до својих савезника. Едвардова војска прешла је Сену и Сому, а Французи су их гонили. Енглези су се због умора зауставили у близини сеоцета Креси у грофовији Понтије. Тамо је Едвард одлучио да сачека Филипа. Енглезе је најпре сустигла француска претходница под грофом Аленсоном, Филиповим братом. Краљ му је наредио да нападне непријатеља. Енглези су, уз помоћ својих дугих лукова, уништили Аленсонов одред. Док је борба још била у току стигао је и остатак француске војске. У бици је учествовао и Јован Луксембуршки, краљ Чешке, као најамник франуског краља. Он је погинуо у бици. Енглески стрелци разбили су 15 или 16 јуриша француске коњице. Остаци француске војске побегли су ка југу. Након велике победе, Едвард је опсео луку Кале (1347). Филип је сакупио велику војску, али се није усудио да нападне Едварда. Град се предао 4. августа. Едвард је у њему населио енглеске грађане. Кале је остао енглеска тврђава све до 1558. године. То је последњи енглески посед на континенту. Филип је умро 1350. године. Наследио га је син Јован II Добри (1350-1364). Јованов непријатељ, Карло Лоши, гроф Наваре и Евреа, ступио је у савез са Едвардом. Гаскоњом је управљао Едвард, принц Велса, због оклопа назван „Црни Принц“. Примирје које је наступило након пада Калеа прекинуо је Едвард Црни Принц 1355. године када је опљачкао грофовију Тулузу. Следеће године је Црни Принц извео још један успешан поход због чега га је Јован напао. Битка је вођена у близини града Поатјеа. Црни Принц је изабрао овај терен јер због жбуња француска коњица није могла јуришати.У бици је однео велику победу. Заробио је француског краља Јована, његовог сина Филипа, тринаест грофова, једног архиепископа, шеснаест барона итд. Битком код Поатјеа 31
завршена је прва фаза рата. Са бојног поља побегао је млађи Јованов син, дофен Карло (први који је носио титулу дофена која назив добија по југоисточној француској покрајини) који преузима управу над државом и прикупља новац за откуп. Становништво Париза побеснело је због пораза код Поатјеа. Незадовољни Парижани нашли су свог вођу у Етјену Марселу. Када је дофен Карло био приморан да сазове скупштину сталежа како би му одобрили нове порезе, Марсел и његове присталице настојали су да краљу наметну одређене услове. Након напада побуњеника на краљеву кућу, Карло је приморан да напусти град. Убрзо је сакупио војску и опсео престоницу. Сем Марсела као представника буржоазије, на устанак су се дигли и сељаци у области око Бовеа. Међутим, њихова војска брзо је уништена, а Марсел је убрзо убијен у Паризу приликом обиласка зидова. Мир са Енглеском у Бретињи-Калеу је склопљен 1359. године. Јован је ослобођен уз велики откуп, Гаскоња је добила територијална проширења (сада је обухватала целу Аквитанију), а Едвард је добио освојене градове у Нормандији, сизеренство над Бретањом и област око Калеа. Пошто су услови били претерани, Црни Принц и Јован склопили су споразум у Бретињију којим су они умањени.
Друга фаза Ниједна од страна није очекивала да ће се споразум испоштовати. Француски краљ ослобођен је из заробљеништва након исплате прве рате од 400.000 круна. Заменио га је син Луј, војвода Анжуја. Луј је уживао пуну слободу кретања у Калеу. Искористио ју је да побегне из заробљеништва за једном лепотицом. Краљ Јован је због тога сам поново отишао у заробљеништво. Умро је 1364. године. Нови краљ постао је дофен Карло као Карло V (1364-1380). 32
Под владавином Карла V обновљени су сукоби са Енглеском (1369). Двојица вазала Едварда Црног Принца, војводе Аквитаније и Карловог вазала, послале су краљу жалбу због високих пореза. Црни Принц је проглашен за неверног вазала и кажњен је одузимањем имовине. Рат је поново почео. Ова фаза Стогодишњег рата трајала је пет година. Син Едварда III, Јован од Гана, искрцао се са војском у Калеу и пљачкао је ка југу све до Бордоа. Французи су избегавали битке и покушавали су да ометањем зауставе непријатеља. Руковођење овим акцијама преузео је Карлов брат Луј, војвода Анжуја. Његов најзначајнији заповедник био је Бертран Дигеклен, геније за заседе и изненадне неочекиване нападе на замкове. Оваква тактика показала се успешном те је Карло повратио чак и више него што су његови претходници изгубили. Енглески поседи на континенту свели су се на територију између ушћа Гароне и Пиринеја. Тако је друга фаза завршена успехом француске војске која се, међутим, убрзо суочила са најамницима који су одбијали да се повуку из Француске након завршетка рата. Дигеклен им је нанео пораз, али је у бици сам погинуо. Црни Принц је умро 1376. године, Едвард III 1377, а Карло V 1380. године. Примирје је закључено тек 1396. године на двадесет година. Оно је утврђено склапањем брата између енглеског краља Ричарда II (1377-1399) и Изабеле, ћерке француског краља Карла VI (1380-1422). Ричард је убрзо свргнут са власти, а наследио га је Хенри IV (1399-1413). Када је Карло V умро, наследио га је малолетни син Карло VI уместо кога је власт преузела група кнежева. Од њих је најмоћнији био Филип, војвода Бургундије. Карло је и након стицања пунолетства био неподобан за владара јер је био луд. Повремено му се враћао разум када је преузимао краљевске дужности. У том случају ослањао се на свог брата Луја, војводу Орлеана. Тако је Луј од Орлеана владао у периодима када је краљ био здрав, а Филип од Бургундије 33
када би губио разум. Луј је убијен од стране плаћеника Јована, Филиповог наследника, новог војводе Бургундије, 1407. године после чега се Француска поделила на две стране. Јован је држао Париз у својим рукама све до 1413. године када су га армањаци (припадници странке војводе Орлеана) приморали на повлачење.
Трећа фаза Хенрија IV је наследио син Хенри V (1413-1422). Нови краљ је желео да обнови запостављени рат. Пошто је полагао право на француску круну, он је француским намесницима тражио бројне француске територије. Њихово одбијање да испуне захтев довело је до обнове рата 1415. године. Хенри се искрцао у Нормандију. Приликом освајања Арфлера енглеску војску погодила је дизентерија која је драстично смањила број војника. Хенри се морао повући, али је, да би исказао свој презир према непријатељу, непромишљено одлучио да се повуче преко Калеа. Две војске сукобиле су се код Аженкура. Енглеска војска однела је победу. Француски губици били су изузетно велики, око 4500 људи, а Енглески мали, око 100 људи. Странка армањака која је водила битку је након пораза код Аженкура нестала. Војвода Бургундије постао је господар Француске. Јован од Бургундије је убијен од стране једног орлеанског официра. Наследио га је Филип Добри који са Хенријем склапа мир. Договорено је да се Хенри ожени краљевом ћерком Катарином и тако постане наследник француског престола. До смрти француског краља управљао би Нормандијом и Аквитанијом. Међутим, 1422. године умрла су обојица краљева, и Карло и Хенри. У складу са уговором из Троа (1420), власт је требао преузети Хенријев малолетни син Хенри VI. Намесништво су преузели Хемфри од Глостера (над Енглеском) и Јован од Бедфорда (над 34
Француском). Југозападни део Француске није признавао Бедфордову власт већ су пристали уз дофена Карла. Дофен је држао две трећине Француске, али је Париз и даље био у Бедфордовим рукама. Карло је, међутим, био слаба личност на кога је стално неко утицао. Бедфорд је покренуо рат у намери да освоји територије јужно од Лоаре. Енглези су под његовом командом опсели Орлеан. Тада се у Шампањи, у Вокулеру, код заповедника Роберта, појавила сељанка Јованка из Домремија која је била уверена да су јој се указали свеци који су јој заповедили да разбије опсаду Орлеана и крунише дофена у Ремсу. Јованка је убедила неке од Робертових људи. Њено самопоуздање надахнуло је саме војнике из Орлеана да изврше испад и отерају војску која их је опседала. Опсада је разбијена, а Французи убрзо протерују Енглезе из долине Лоаре. Други Јованкин задатак био је крунисање Дофена у Ремсу. Ремс је освојен 16. јула 1429. године након чега је дофен Карло крунисан као Карло VII. Јованка и Карло наставили су ка Паризу кога су опсели, али нису успели да га освоје. Потом је Јованка опсела бургундски град Компјењ. Бургунђани су разбили њену војску, а сама Јованка је заробљена. Бедфорд ју је предао инквизицији. Јованки је суђено као вештици. Осуђена је за јерес и спаљена је на ломачи. Карло није предузео ништа како би је спасао. Рат је настављен без већих сукоба. Карло VII склапа мир са Филипом Добрим, војводом Бургундије 1435. године. Преговори су вођени у Арасу између Бедофрда који је заступао Енглеску, Карла и Филипа. Са Бедфордом се Карло није могао споразумети те је рат настављен. Енглески намесник убрзо је умро. Енглези су успели да се одрже у Француској још наредних 15 година. Међутим, Французи су освајали град за градом. Последња битка вођена је код Формињија у Нормандији 1450. године. Французи су топовима однели победу. Битком је завршен Стогодишњи рат. Енглези 35
губе власт над Гаскоњом. На континенту им је остао само Кале који се одржао до 1558. године.
ЕНГЛЕСКА И ФРАНЦУСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Енглеска Збацивши мајку и њеног љубавника Роџера Мортимера, Едвард III је преузео власт (1330). На почетку своје владавине Едвард је требао решити да ли ће државну управу водити људи који су краљеве слуге или државни службеници одговорни краљевству у целини. Дражи су му били државни службеници. Барони су захтевали да ови службеници одговарају велможама у парламенту и захтевали су да у краљевском савету барони имају значајног учешћа. Пошто му је био неопходан новац за вођење рата, Едвард је пристао да барони врше надзор над његовим министрима. Краљ углавном није био заинтересован за унутрашњу управу већ више за ратовање. Због тога је попуштао својим баронима како би му они одобрили средства за вођење рата. Едвардова владавина значајна је за развој парламента. Великом повељом слобода је тело Великог савета замишљено као скупштина непосредних вазала круне. Током Едвардове владавине усталио се обичај да се у Велики савет позивају синови људи који су раније седели у њему, без обзира на то да ли они имају поседе или не. Опати и приори углавном су избегавали да учествују у раду скупштине. До краја Едвадове владавине њихов број смањен је на 21 епископа и 27 приора и опата. Витезови из округа и грађани одржавали су своје посебне седнице како би се саветовали о питањима која ће бити 36
изнета на заједничком заседању. Пошто ове две групе нису улазиле у састав Великог савета, за њих се користио назив „представници народа“. На овај начин настала су сва дома парламента: Горњи дом (чланови Великог савета) и Доњи дом (представници округа и градова). Доњи дом је могао саставити петицију и поднети је Горњем дому. Ако Горњи дом одобри петицију и прихвати је краљ, она је постајала закон. Током Едвардове владавине Горњи дом постао је највиши суд у краљевству. Уведен је и суд канцелара и мировне судије. Мировне судије имале су задатак да надгледају како шериф и истражни органи обављају своју дужност. Едвард је умро 1377. године. Његов најстарији син, Едвард Црни Принц, већ је био мртав те је власт преузео млађи син Ричард II (1377-1399). Ричард је на престо дошао у време великог незадовољства. Црна смрт однела је много живота те је недостатак радне снаге довео до скока цена хране. Парламент је на то одговорио доношењем Статута о надницама којим су замрзнуте и цене и наднице. Уведен је и нов порез, главарина, који је био једнак за све. Прикупљање таквог пореза довело је до избијања устанка 1381. године. Сељаци Кента под вођством Вата Тајлера заузели су Кентербери и упутили су се ка престоници. Нижи слојеви градског становништва отворили су им капије Лондона. Неколико дана Лондон је проживљавао праву страховладу. Устаници су убијали све оне који им се нису свиђали. Краљ је обећао да ће испунити захтеве побуњеника. На састанку је Ват Тајлер убијен, а виши слојеви су прикупили милицију и растерали устанике. Положај сељака се након устанка погоршао. Донет је закон по коме је увреда величанства проглашена за кривично дело. Ричард је решио да уклони ограничења краљевске власти. Чиновништво је испунио својим оданим слугама, а своје миљенике постављао је на високе положаје. Доњи дом 37
испунио је својим присталицама. Парламент је приморао да своја овлашћења пренесе на један одбор чије је чланове бирао краљ. Тиме је увео апсолутну власт. Последица тога је избијање побуне барона на чије чело је стао Хенри од Ланкастера. Парламент је свргао краља и на престо поставио Хенрија. Хенри IV (1399-1413) је свој престо дуговао баронима. Пошто они нису добили повластице и дарове, припремали су се за нови устанак. Намеравали су да на престо врате Ричарда због чега је Хенри наредио да га погубе. И поред тога, током читаве владавине Хенри се борио са устаницима. Успео је да угуши побуну у Велсу под вођством Овена Глендовера. Наследио га је син Хенри V (1413-1422) који је своју владавину посветио борби са Француском. Када је Хенри умро, његов малолетни син Хенри VI (1422-1461) је имао свега неколико месеци те су власт преузели његови стричеви Јован од Бедфорда (владао Француском) и Хемфри од Глостера (владао Енглеском). Након Хемфријеве смрти породица Бофорт има водећу улогу у државној управи младог Хенрија. Краљ је око своје тридесете године потпуно полудео. Енглеске велможе су се осамосталиле и владале по сопственом нахођењу. Племићи су водили непрекидне ратове пљачкајући земљу кад год су желели. Само је један човек уживао истински углед. Био је то Ричард, војвода Јорка који је проглашен за краљевог намесника. Међутим, краљица Маргарета је, уз помоћ Бофорта и других племића, издејствовала да Ричард буде протеран из земље. Ричард се убрзо вратио у Енглеску водећи војску. Отпочео је жесток грађански рат познат као Рат ружа. Рат је добио назив по ознакама које су обе стране узеле: црвена ружа за Ланкастер, бела за Јорк. Рат је са променљивом срећом вођен првих пет година (14551460) све до битке код Вејкфилда у којој је погинуо Ричард од 38
Јорка. То је представљало смртан ударац за његове противнике јер га је наследио син Едвард, далеко најспособнији војсковођа свога доба. У року од годину дана након битке код Вејкфилда, Едвард је разбио ланкастеровце и узео круну као Едвард IV (1461-1483). Краљ Хенри утамничен је у лондонској кули где је и умро. Краљица Маргарета наставила је да се бори, али ју је Хенри поразио, заједно са свим осталим противницима. Едвард је умро 1483. године остављајући двојицу малолетних синова уместо којих је, као регент, владао Едвардов брат Ричард од Глостера. Међутим, Парламент је изненада прогласио двојицу Едвардових синова незаконитим и војвода од Глостера понео је круну као Ричард III (1483-1485). Нови краљ није дуго владао. Француски краљ Луј XI помогао је племићу Хенрију Тјудору, ерлу Ричмонда, да сакупи војску. У бици код Босворта 1485. године сусреле су се три војске. Трећа је припадала лорду Стенлију који није могао да се одлучи којој ће се страни придружити. На крају је пришао Хенрију који је однео победу. Ричард је погинуо у бици, а Хенрија је парламент прогласио краљем. Нови краљ пристао се оженити Елизабетом, ћерком Едварда IV.
Француска Карло VII (1422-1461) током своје дугогодишње владавине није имао никакве контроле над кнежевима. Они су по својој вољи склапали савезе и водили ратове међусобно. Занимљиво је да је лиге против Карла предводио његов син, дофен Луј. Након једне од својих завера против оца, Луј је морао побећи на двор бургундског војводе Филипа Доброг. Након очеве смрти наследио је престо као Луј XI (1461-1483). Луј је на почетку владавине морао водити борбу са тзв. Лигом општег благостања коју је предводио његов брат. Након неодлучне битке, краљ је умирио устанике великодушним 39
дељењем поседа. Најопаснији Лујев противник свакако је био војвода Бургундије. Он је био најбогатији владар Западне Европе, а у том погледу се са њим могла мерити само Млетачка република. Најпре је војвода био Филип Добри, а након његове смрти (1467) Карло Смели. Карло је намеравао да обнови некадашње Лотарово краљевство. За то су му недостајале територије Алзаса и Лорене. Луј је у борби са Карлом прибегао сплеткарењу. Убрзо је склопио толико завера да ни сам није могао да се свих сети. Приликом једне посете Луја Карловом двору избила је побуна у Лијежу. Када је Карло сазнао да је краљ организовао побуну, утамничио га је. Луј је вештим подмићивањем издејствовао ослобођење. У наредним годинама Луј осваја Алзас и Лорену. Светоримски цар Фридрих III признао је његова освајања. Потом је Карло напао Швајцарску конфедерацију, али је претрпео потпуни пораз од швајцарских копљаника. Сам војвода је погинуо у бици након чега је избила борба око његових територија (јер није имао деце). Борба је вођена између француског краља и Максимилијана Хабзбуршког. У рату је Луј освојио Бургундију, али је Максимилијан освојио и заувек од Француске одвојио Фландрију.
ОСТАЦИ СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА Током 14. и 15. века Свето римско царство уствари је представљало конгломерат од практично независних мањих или већих држава којих је било око 16000. Моћ царева углавном је почивала на поседовању Чешке или Угарске. Царством су у 14. и 15. веку владале две династије: Луксембурзи и Хабзбурговци. Хабзбуршку династију уздигао је цар Рудолф (1273-1291) кога је наследио син Алберт (12981308). Алберт се свога сина Јована оженио наследницом 40
круне Чешке, али му и поред тога Чешка није припала. Јован је погинуо у бици код Кресија борећи се на страни Француза. Његов син Карло поразио је немачког цара Лудвига и преузео царску круну 1347. године. Карло је 1356. године донео Златну булу којим су одређени изборници који су након цареве смрти били дужни да изаберу новог цара. `Њега су, један за другим, наследила двојица синова: Венцеслав (13781400) и Сигисмунд (1410-1437). Сигисмунд се оженио наследницом Угарске, а своје немачке земље оставио је зету Алберту V. Алберт је убрзо умро, а наследио га је рођак Фридрих III (1440-1493). Он је последњи немачки цар крунисан у Риму. Био је веома слаб владар, а управљао је једино Аустријом, иако је и њу изгубио на дуже време.
41
ИСТОРИЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЦРКВЕ - ЏОЗЕФ ЛИНЧ -
УСПОН ХРИШЋАНСКОГ СВЕТА
Крсташки ратови Папство је до 11. века постало предводник хришћанства. Успех папа против немачких царева Хенрика IV и Хенрика V у борби за инвеституру омогућио им је да одстране својег највећег супарника у хришћанском свету – цара. Крсташки ратови довели су до стварања идеје о уједињењу хришћанског света са папом на челу. Папа Урбан II је 1095. године сазвао сабор у Клермону. Византијски цар Алексије обратио му се за помоћ тражећи одред најамничке војске за борбу против Турака који су Византији 1071. године преотели Анадолију. Одзив на помоћ био је много већи. Присутни су 42
поцепали своју одећу како би на њој направили крстове који симболизују њихову решеност да спасу Свету земљу. Међутим, крсташе нису предводили њихови световни владари. Немачки цар је екскомунициран, а остали краљеви одбили су да предводе поход. Ни Урбан није лично учествовао у походу, али је послао свог легата. Први крсташки рат (1096-1099) једини је успешан крсташки рат у војном погледу. Крсташи су од муслимана ослободили територију од Едесе и Антиохије на северу до Аскалона на југу. Територија је обухватала и свети град Јерусалим. Последње крсташко упориште у Светој земљи пало је 1291. године. Међутим, идеја о покретању крсташких ратова била је присутна све до краја 15. века. Муслимане су хришћани сматрали највећим непријатељима. Отпор према муслиманима довео је до уједињења хришћанског света. Међутим, унутар хришћанских држава поједини владари су толерисали постојање муслиманских заједница јер је муслиманско становништво био извор за прикупљање пореза. Јевреји су толерисани још у позном Римском царству, али су њихова права била ограничена. Током раног средњег века Јевреји су живели у миру, упркос појединим насилним акцијама хришћана у визиготској Шпанији и Франачкој. Крсташки походи и уједињење хришћана погоршали су положај Јевреја. Године 1096. уништена су јеврејска насеља у Мајнци, Вормсу и Шпајеру. Године 1290. Јевреји су протерани из Енглеске, а 1306. године и из Француске. Јеретици су уништавани (катари) или натерани у изоловане крајеве (валдензи).
Источна и западна црква У позном Римском царству постојала је само једна Црква која се простирала на територији читаве државе. Изолованост 43
источних и западних хришћана у раном средњем веку изазвана германским и муслиманским инвазијама довела је до удаљавања две цркве. Ипак, све до 1054. године црква је формално била јединствена. Постојале су мање разлике: нпр. православни свештеници могли су да се жене, а западни не; православни су носили браде, западни не; православци су користили квасни, а западњаци бесквасни хлеб и сл. Постојала је и велика теолошка разлика. На Васељенском сабору у Цариграду 381. године утврђен је Симбол вере у коме је наглашено да Свети Дух проистиче из Оца. Вероватно у визиготској Шпанији током 6. века додата је реч filioque што је значило да Свети Дух проистиче и из Оца и из Сина. Карло Велики прихватио је ову праксу у 9. веку, а папе у 11. веку. Византијска црква није прихватила filioque што доводи до разлаза између Источне и Западне цркве. На саборима у Лиону (1274) и Фиренци (1439) извршени су покушаји уједињења цркава, али су они резултирали неуспехом због одбијања Византије да попусти пред Западном црквом. Врхунац непријатељства две цркве представља Четврти крсташки рат (1202-1204) у коме западњаци освајају Цариград и стварају Латинско царство (1204-1261). У овом периоду покушавали су да романизују Византијску цркву. Византинци су се током читавог свог постојања одупирали томе. У последњим годинама постојања Византије, многим хришћанима радија је била османска него латинска власт.
ДОБА ПАПСТВА
44
Врхунац папске моћи представља период 12. и 13. века. Папин ауторитет није се заснивао на војној моћи јер је он поседовао малу државу у средњој Италији која је давала релативно мали број војника и прихода. Ауторитет папе прихватали су световни владари јер су га сматрали Христовим намесником и наследником Светог Петра. Легитимност папске власти није довођена у питање све до 14. века. Црква је имала своје законодавство које се називало канонско право. Норме канонског права су у 11. веку противуречили постојећем стању, нарочито уплитању световних владара у црквене послове. Монах Грацијан је у 12. веку у Болоњи средио канонско право у своме делу Декретум. Оно је сада регулисало све видове црквеног живота, укључујући брак, развод, опоруке и сл. Канонско право постало је и универзитетски предмет. До 14. века све новонастале збирке канонског права спојене су у Corpus iuris canonici. Папа је сем законодавца био и врховни апелациони судија у хришћанском свету. Још је римски цар Грацијан 382. године овластио римског епископа да суди у парницама који се тичу митрополита и епископа запада. Постојао је сложен апарат нижих црквених судова. Папе су своју власт спроводиле преко легата који су у деловали у њиховом одсуству. Папе углавном нису путовале. Легати су председавали саборима, споровима, посредовали у међународним расправама, организовали крсташке ратове и сл. Папа је први пут канонизовао светог човека 993. године (Улриха од Аугзбурга). Папа Александар III (друга пол. 12. века) је захтевао да се обред канонизавије врши уз учешће папе, а папа Гргур IX (1227-1241) је одредио да само папа може канонизовати неку особу. У 12. и 13. веку било је више црквених сабора него икада у прошлости. До тада су на саборима доношене одлуке о 45
важним верским питањима. Од 12. века важне одлуке морао је потврдити папа. Највећи супарник папском ауторитету био је Васељенски сабор. Први је 325. године сазвао Константин Велики. Папа Силвестер I (314-325) био је стар и болестан те није присуствовао. На свих седам Васељенских сабора папе су слали своје представнике не долазећи лично. Последњи Васељенски сабор кога су признавале обе цркве сазван је 787. године у Никеји. У наредном периоду папе сазивају саборе које називају „општим“ иако представници Источне цркве ретко када учествују на њима. Први западни општи сабор сазвао је папа Калист 1123. године. Наредне западне саборе у потпуности је контролисао папа и ратификовао је њихове одлуке. Још једна значајна папина надлежност било је и додељивање црквених положаја. Папе најпре нису имале ово право. Међутим, у 13. веку је скоро свако постављање епископа оспоравано, а жалбе су слате папама. Последица тога је да је папа бирао већину епископа западне Цркве. Положаји ректората у парохијама или чланства у капитолима називали су се бенефицијуми. Прижељкивани су јер су са собом доносили приходе. Особа која је желела бенефицијум слала је молбу папи да јој га додели. Папа је потом утицао да се молба испуни. Велики број именовања показује да папа лично није водио тај посао већ се о томе старала папска бирократија у складу са прецизним правилима и одредбама. Највећа слабост папства у 12. и 13. веку била је финансијске природе. Приходи папа долазили су од њехове световне власти, данка који је Клини плаћао да би био под непосредном папском заштитом, данка вазалних световних владара (краљеви Енглеске, Сицилије, Кастиље, Португала, Арагона и др), поклона и завештања и сл. Међутим, папство је постало предузимљивије у 12. веку те су његови трошкови били већи од прихода. Папа је плаћао бројно чиновништво, 46
организовао крсташке ратове, грађевинске подухвате, армију за одбрану Италије и сл. Постојао је и „крсташки порез“ кога је 1199. године увео папа Инокентије III, а папа је наплаћивао и доделу бенефицијума (сервитиа – трећина прихода од прве године и анати).
ОЖИВЉАВАЊЕ НОВОГ ЗАВЕТА
Још од самих почетака хришћани су улагали велике напоре да Стари завет прилагоде теолошким погледима на свет Новог завета. Неки хришћански гностици 2. и 3. века су одустајали од овог задатка и једноставно одбацивали хебрејске свете списе као производе злог и мање вредног бога. Ипак, званична црква прихватила је Стари завет. Превод Старог завета, Вулгата коју је написао Јероним, садржала је 46 делова. Хришћански гностици критиковали су старозаветног Бога због незнања и крвожедности. До 5. века правоверни хришћани надживели су своје гностичке супарнике те је Стари завет и званично прихваћен. Новопридошли хришћани, германски и келтски владари, знатно су лакше разумевали Стари него Нови завет. Своје узоре они су видели у ликовима краљева Израела који су водили ратове под заштитом Јахвеа. Моралне поруке Новог завета, попут окретања другог образа и добровољног одласка у смрт, за њих су били неприхватљиви. Прихваћени су и неки обичаји из Старог завета, попут празновања суботе (које је пренесено на недељу) и поста. Почев од 11. века хришћани више пажње обраћају на људску страну своје религије, посебно наглашену кроз култ Исуса Христа и Богородице. 47
МОХАШКИ ЖИВОТ У 12. ВЕКУ
Клини Манастир Клини је 1095. године био на врхунцу свог утицаја и узор како треба да се спроводи бенедиктански начин живота. Већи део хришћанске Европе слао је Клинију поклоне, синове за монахе и сл. Сам манастир у Клинију имао је више од 300 монаха. Опат манастира, Иг Велики, располагао је царством од око 1000 манастира са око 20.000 монаха. Критичари клинијевског манастира желели су донекле изменити бенедиктански начин живота. Још у време живота папе Урбана II и Ига Великог, око 160 километара даље, у Молему, Роберт је покушао да натера своје монахе да прихвате много строжи начин Бенедиктових Правила. У јужној Италији, Бруно из Келна потпуно је напустио Бенедиктова правила и почео је живети пустињачким животом зарађујући хлеб сопственим радом. До 1095. године клинијевски ред се толико проширио да један опат није могао контролисати све клинијевске манастире. Многе приорије никада нису виделе опата. Последице су биле немарно поштовање бенедиктанских правила. Манастир је у 12. веку упао у финансијске тешкоће јер је сам морао хранити и облачити своје монахе. Петар Пречасни, опат из прве половине 12. века, реформисао је финансије манастира и смањио трошкове. Клинијевски манастири имали су утицаја и у световном животу. Монаси су саветовали краљеве, постајали епископи, па чак и папе, учествовали на саборима и сл. После средине 13. века ниједан нови клинијевски манастир није основан. 48
Клинијевски ред је изгубио везу са новим верским кретањима. Међутим, клинијевски монастицизам није у потпуности нестао све до 1790. године када је распуштен током Француске револуције.
Цистерцити Цистерцити или Бели монаси (због одеће од небојене вуне) истакли су веома другачије тумачење Бенедиктових правила од клинијевског. Свој рад започели су 1098. године када је Роберт из Молема, чији је покушај да натера монахе да прихвате строг начин монашког живота пропао, основао манастир Сито. У манастир је 1112. године примљен млади бенедиктинац Бернар од Клервоа (1090-1153). Сваки цистерцитски ред имао је сопственог опата за разлику од клинијеваца који су имали једног опата. Цистерцити су вратили једногодишњи период искушења, одбацили су бенедиктанску праксу примања деце у ред и одредили доњу границу на 15 (касније на 18) година. Враћен је бенедиктански обичај свакодневних молитви и физичког рада. Ценили су и усамљеност монаха и тако су насељавали унутрашњост Европе пуст у 12. веку. Ови пустињаци узимали су световну браћу која су им помагала у обављању тежих световних послова (conversi). Цистерцити су се облачили у грубе вунене одеће и градили су цркве без склуптура, украса, слика и витража, користећи једноставан камен. Цистерцитски ред био је подељен на пет великих манастирских породица, потомака првих пет најранијих кућа. Сваки манастир који је оснивао колонију био је „родитељ“ новооснованог манастира. Опат родитељске куће сваке године посећивао је своје манастире надгледајући духовно и финансијско стање. Сваког септембра опати су се скупљали у 49
Ситоу где су одлучивали о политици реда и важнијим пословима. Строг начин живота довео је до умањења прекомерних трошкова те је цистерцитски ред био веома богат крајем 12. и почетком 13. века. Цистерцити су врхунац доживели у време делатности Бернара од Клервоа. Он је оснивач манастира у Клервоу и тридесетак година је био водећи опат цистерцитског реда. Био је познати проповедник, полемичар и писац. Критиковао је Клини због одступања од бенедиктанског начина живота. Посебно је значајна његова расправа са Петром Пречасним, опатом Клинија. Одбијао је да прихвати више положаје те је целог живота био опат Клинија. Умешао се 1130. године у сукоб папе Инокентија II и антипапе Аналекта стајући на страну Инокентија. Обезбедио му је подршку Француске, Немачке и северне Италије. Бернар је био главни проповедник Другог крсташког рата у областима северно од Алпа. На његов наговор на поход је пошао и француски краљ Луј. Неуспех похода пољуљао је Бенедиктов углед. Када је 1153. године умро био је најпознатији човек Цркве на западу.
Картезијанци Ред картезијанаца основао је Бруно из Келна (око 1030-1101). Назив је добио по манастиру у Великој Шартрези у француским деловима Алпа. Картезијанци су створили мали, али веома стабилан верски ред. Заједнице су се састојале од 12 монаха и приора. Картезијанци су одбили да гомилају земљу и били су строги у примању чланова. Картезијански начин живота био је сличан пустињачком и бенедиктинском. Током недеље монаси-пустињаци живели су у малим пребивалиштима бавећи се физичким радом и молитвама. Недељом су се окупљали ради мисе и заједничког разговора.
50
У 12. веку су картезијанци од цистерцита преузели установе визитација и великих капитола.
Монаси-ратници Почетни пафицизам у хришћанству потиснут је у 4. веку када је Римско царство, које је управо постало хришћанстко, морало да брани границе од спољашњих непријатеља. Црква није благонаклоно гледала на посао војника. Убиство под било којим околностима чинило је човека неподобним за рукоположење за свештеника. Током 11. века ови принципи су измењени у крсташким ратовима. Ратовање зарад доброг циља није само толерисано већ и благосиљано. Француски витез Иг од Пајена је 20. година 12. века створио монашки ред „Витезови Храма“ (по Храмовној гори у Јерусалиму) и заклео се јерусалимском патријарху на верност. Они су чинили неку врсту полиције која је у Палестини бранила ходочаснике на опасном путу. Бернар из Клервоа одобравао је овај покрет и написао трактат „У славу новог витештва“. Храмовци (или Темплари) су се обогатили захваљујући финансијској подршци владара и народа. Били су обучени у беле одоре са црквеним крстовима. Подељени су у три групе: витезове који су се борили, сержане који су им помагали и капелани који су пружали верске услуге. Ред Темплара ослабио је по завршетку крсташких ратова. Почетком 14. века је распуштен. Сем најпознатијих витешко-монашких редова (Темплара и витезова Болнице св. Јована-Хоспиталаца), у Светој земљи је током крсташких ратова образовано 12 војничких редова.
Жене у верском животу 51
Приступачност монашког живота довела је до повећаног интересовања жена за верски живот. Број женских манастира је, међутим, у 11. веку био знатно мањи него мушких. Главна препрека женским манастирима била је економске природе. Мушки манастири обезбеђивали су приходе радећи на манастирским имањима, сакупљајући донације и десетке. Жене нису смеле напуштати манастире те су морале имати добро плаћено особље које је управљало имањем. Жене нису могле држати ни мисе за мртве што је био основни разлог због ког су донатори давали новац манастирима. Неке жене, нарочито градске, стварале су незваничне верске заједнице у приватним кућама (бегине). Живеле су од рукотворина и прихода својих породица. Њихови мушки пандани називали су се бегардима.
ЈЕРЕТИЦИ Многи манастири почетком 13. века дуговали су свој настанак неком пустињаку који је поред себе окупљао малу заједницу световњака по узору на живот Исуса Христа и његових апостола. Један од примера јесте Роберт од Арбрисела (1047-1117) који је 1095. године постао лутајући проповедник и живео је као пустињак у француским шумама. Папа му је следеће године дао дозволу да настави са проповедањима. Роберт и његове присталице називали су себе „Христовом сиротињом“. Око 1100. године Роберт је основао манастир у Фонтенвроу у западној Француској. Робертов покрет распао се након његове смрти, али је он за собом оставио ред у Фонтенвроу који је у 13. веку имао 100 манастира. 52
Петар Валдо је такође био познати проповедник. Најпре је био богати трговац у Лиону. Имао је жену и ћерке. Године 1170. прихватио се апостолског живота и разделио је своје богатство. Валдо није имао довољно образовања да би могао да проповеда (идиотае). Валдо је ушао у сукоб са архиепископом Лиона који је забрањивао његов рад. Због тога се обратио папи који му је на Трећем латеранском сабору (1179) дозволио да проповеда. Валдо и његови пратиоци валдензи проповедали су почетком 13. века широм јужне Француске и северне Италије. Слични валдензима били су и „скромни“ (хумилиати) који су проповедали у северној Италији.
Катари Ред Катара или Албижана (по француском граду Алби) настао је средином 12. века. Неки научници данас сматрају да њихова вероисповест није била хришћанска већ посебна религија која је користила само сјај и језик хришћанства. Себе су називали „добрим хришћанима“. Пореклом су били са источног Медитерана, можда са Балкана. Имали су сопствене дијецезе, свештенство, теологе и обреде. Веровали су да постоје две супротстављене силе у свемиру: добро (духовно) и зло (материјално). Вође су биле „савршени“, а већина следбеника „верни“. Међу самим Катарима било је поделе на оне који су сматрали да је Сатана подређен Богу и оне који су га сматрали једнаким са Богом. Катарска религија била је противцрква Римокатоличкој. Најјачи утицај имала је у Јужној Француској. Многи француски грофови подржавали су ред. Папа Инокентије III је наредио тулуском грофу Рајмунду да покрене поход против катара. Овај је то одбио и убио папског легата. Био је то повод да папа покрене Албижански крсташки рат. Војску је предводио Симон од Монфора. Катарски ред уништен је између 1209. и 1229. године. Сам 53
француски краљ Луј VIII је једно време предводио крсташку војску. Као последица Албижанског рата створена је институција инквизиција чији је задатак био да искорени остатак јеретика. Инквизиција (од латинске речи за истрагу) деловала је као у условима ратног стања. Први су је увели немачки цар Фридрих II и папа Гргур IX. Када су оптужени за јерес успели да објасне своје понашање, они су ослобађани. Када нису, они су кажњавани мучењем и одузимањем имовине. Некада су и спаљивани на ломачи од стране световних власти. Инквизиција је у Француској радила један век. Катари су до 1330. године готово у потпуности нестали.
ФРАТРИ
Фрања Асишки Фрања из Асизија (1181-1226) је био син богатог трговца тканинама. Није имао довољно формалног образовања. Фрања није имао осмишљене начине за борбу против јереси. Богатство које је наследио од оца разделио је сиротињи и на главном тргу у Асизију скинуо одело које му је купио отац и купио једноставну хаљину. Неко време је помагао губавцима и обнављао цркве у близини Асизија. Године 1208. сакупио је групу следбеника световњака који су се називали „малом браћом“ (фратрес минорес) одакле потиче реч фратар. Следеће године је са својим следбеницима ушао у Рим и тражио да види папу Инокентија III. Тако се Фрања од Валда разликовао у томе што је био веран званичној цркви, а од катара по томе што је уважавао легитимност Цркве. Инокентије му је дао усмену дозволу да проповеда, али да надаље избегава сложена теолошка питања. Фрањи је то било прихватљиво због тога што није имао широко образовање. Фрања се сматра једним од највећих светитеља 54
средњег века. Наглашавао је значај сиромаштва без било каквих ублажавања. Његови следбеници нису ништа поседовали, молили су за храну и нису бринули за будућност. Сам Фрања није желео ни да дотакне ковани новац. Године 1219. придружио се Петом крсташком рату у коме је отишао у логор египатског султана и покушао да га преобрати у хришћанство. Фрањин ред брзо је напредовао. Сам Фрања имао је 12 ученика и око 5000 следбеника. Један век након Фрањине смрти ред је имао 28.000 чланова. Године 1224. по његовом телу су се појавиле ране (стигмата). У наредним деценијама долази до промена у реду. Необразоване чланове реда заменили су образовани фратри, а спонтаност првих дана уступила је место планирању. Фрањини први саборци нису прихватили слабљење строгог сиромаштва те долази до поделе унутар реда. Фрањевци су убрзо поседовали зграде и имали званичнике. Постојали су главни свештеници који су управљали редом. Године 1212. Клара од Асизија формирала је Други женски ред светог Фрање. Била је Фрањин пријатељ и следбеник. Заједницу је основала у цркви Сан Дамијано у Асизију. Папа је одобрио њен ред неколико дана пред смрт. У Трећи ред светог Фрање улазили су чланови који су имали жену, децу и неке друге обавезе. Они су строго поштовали пост и друга правила реда. Углавном су живели у градовима.
Доминиканци Током 13. века формирано је бар девет редова фратара просјака. Они су углавном подржавали основна правила Фрањиног реда. Најважнији од ових редова био је онај који је основао Доминик де Гузман (1170-1221). За разлику од 55
Фрање Доминик је имао смисао за организацију и планирање. Деловао је у Јужној Француској подстакнут ширењем јереси. Чланови доминиканаца били су добри познаваоци теологије. За Доминика је живот у сиромаштву представљао средство за постизање циља, а за Фратре је био сам циљ. На Четвртом латеранском сабору из 1215. године Доминик је прихватио Правило светог Августина. Ред је званично одобрио папа Хонорије III 1216. године. Папе и епископи су до седамдесетих година 13. века пресудили да постоји превише просјачких редова. На сабору у Лиону из 1274. године забрањени су сви редови сем Фрањеваца, Доминиканаца, Кармелита и Августинаца. Остали редови су забрањени.
ШКОЛЕ Почетком 11. века више образовање стицало се у неколико манастирских и катедралних цркава. Почетком 14. века њихово место заузели су универзитети. На скромнијем нивоу постојала је мрежа школа које су подучавале основе писмености на латинском и народном језику. Писменост је значајно повећана између 1100. и 1300. године. Настала је нова елита коју су чиниле судије, адвокати, нотари, бирократи и други. До друге половине 12. века писменост је била монопол свештенства. Свештеници-бирократи су образовани у школама које су припадале манастирима или катедралама. Манастирске школе су од каролиншке ренесансе биле најугледније и најутицајније установе за образовање. У периоду од 9. до 12. века били су бројни облати – деца коју су родитељи предали да буду монаси. Они су били најчешћи ученици ових школа. Људи који су заузимали високе положаје у Цркви обично су припадали аристократским 56
породицама. Талентовани људи скромног порекла се образују у катедралним школама. Напредне ученике подучавао је схоластикус или магистар. Учило се седам слободних вештина (граматика, реторика, дијалектика, геометрија, астрономија, аритметика и музика). У Лаону је школа била позната по теологији, у Орлеану по латинском језику, а у Шартру по студијама природних наука. Од 11. века манастирске и катедралне школе се разилазе. Катедралне школе биле су градске установе, а монашке сеоске по духу.
Пјер Абелар Пјер Абелар (1079-1142) је био значајан магистар свог времена. Са 15 година кренуо је у потрагу за образовањем. Најпре је учио у северозападној Француској, а потом логику у Паризу. Одатле се повукао у Мелан због сукоба са познатим Гијомом од Шампоа. По повратку у Париз предавао је ван градских зидина на брду Сен Женевјев. Теологију је учио у Лаону, а потом се вратио у Париз где је држао школу у Нотр Даму. Стекао је финансијску добит и славу.
Универзитети Превласт катедралних школа била је кратка. У касном 12. и раном 13. веку најмодерније и најнапредније знање стицало се у неколико градова (Паризу Болоњи и Оксфорду) у којима су постојали универзитети. Они су настали спонтано, због локалних потреба. Створени су као удружења наставника и студената. Наставнике, које је постављао епископ, желели су да избегну црквени надзор. Студенти су се жалили да их варају за станарину, храну и књиге. Тако су створени универзитети који су били у форми еснафа. Еснаф учењака имао је могућност да се жали вишим властима или да 57
штрајкује. У Француској је 1229. године подигнут велики штрајк. На сличан начин настао је универзитет у Болоњи. Болоња је у 12. веку била позната по предавањима из канонског и грађанског права. У Болоњи је створено два универзитета, један за Италијане, а други за студенте који долазе из области северно од Алпа. У теологији су ауторитети били свети списи црквених отаца, у праву Јустинијанов зборник грађанског права, у канонском праву Грацијанов Декретиум, а у логици Аристотелова дела. Ови текстови су у оригиналу писани на грчком, арапском или хебрејском језику, а латински преводи били су слабог квалитета, често противуречни или су се супротстављали веровањима цркве. Схоластика је била нов начин подучавања који је тежио да хармонизује ове ауторитете у сукобу. Схоластичари су логиком коју је створио Аристотел решавали црквена питања. Магистар је читао књигу реш по реч (лецтио) и објашњавао је тешко разумљива места постављајући питања на које је покушавао да нађе одговор. У раном 13. веку постојало је само 3 универзитета (Болоња, Париз, Оксфорд). Након штрајка из 1229. године побуњени наставници подигли су универзитет у Тулузу, а 1209. године су се наставници из Оксфорда током штрајка повукли у Кембриџ и тамо основали универзитет. Први владар који је основао универзитет био је Фридрих II, владар Немачке. Он је 1224. године основао универзитет у Напуљу. До 1500. године формирано је око 70 универзитета.
САКРАМЕНТАЛНИ ЖИВОТ
Крштење и кризмање 58
Адамов грех одбијања покорности Богу имао је страшне последице. Адам је истеран из Раја, изгубио је бесмртност и здравље, а његов грех је као наслеђе преношен на потомке. Свако дете се, стога, рађало са Адамовим грехом. Свете тајне биле су главно средство којим се Црква борила за Божију милост. Прва Света тајна је крштење. Крштењем се хришћанин ослобађао првобитног греха. Огромна већина крштених била су деца. Уколико су умрла у младости, пре него што су стигла лично да згреше, веровало се да иду директно у рај. Уколико би се крстио одрасли, опраштани су му сви дотадашњи лични грехови као и прагрех. Церемоније крштења 4. и 5. века биле су сложене и трајале су понекад и дуже од месец дана. Временом се због великог броја крштења овај процес поједноставио те је за обред који је у Римском царству вршен 40 дана у средњем веку било потребно пола сата. Свештеник би сачекао групу коју су чинили бабица, кумови и отац испред цркве. Крштење се вршило у крстионици. Свештеник је тада питао за име и истеривао зле духове из детета. Потом је зарањао дете у воду читајући му питања заснована на Симболу вере. Кумови су у дететово име одговарали: „Верујем“. Свештеник је изговарао „Крстим те у име Оца и Сина и Светог Духа“. Дете је потом увијено у белу одећу и причешћивано, а уколико је епископ присутан и кризмано. Кумови су постајали родитељи детета по Богу и сродници његове породице. У хитним случајевима, када би дете умирало чим је рођено, процес су могле извршити и бабице или било која особа изговарајући речи „Крстим те у име Оца и Сина и Светог Духа“. Уколико дете умре пре него што је крштено, веровало се да његова душа одлази у Лимбо где су обитацала некрштена деца и особе. Тамо нису патила, али нису ни уживала у Божијем присуству. Кризмањем или помазивањем уљем се потврђивало крштење. Могао га је вршити само епископ. Због малог броја епископа 59
на велики број верника, многи људи живели су и умирали без кризме.
Евхаристија, покајање Света тајна евхаристије обично се делила током мисе. Сваки одрасли хришћанин морао ју је примити барем једном годишње мада су многи то чинили чешће. Евхаристија је грчка реч и значи „захваљивати“. Сваки хришћанин 13. века веровао је у Христово присуство у освештаном хлебу и вину. На Четвртом латеранском сабору (1215) објашњено је Христово присуство у складу са научним схватањима и аристотеловом филозофијом. Миса је у средњем веку била у потпуности на латинском. Многи су долазили на мису, али је мали број смео да приђе олтару ради причешћа. Понекад је свештеник давао благословен, али не и освештан хлеб – еулогија. На Четвртом латеранском сабору донета је одлука да се сваки хришћанин обавезно мора причестити једном годишње. Припреме за васкршње причешће обухватале су и исповедање греха свештенику. У част Христовог присуства у евхаристији уведен је верски празник Тијелово у 13. веку. То је био један од главних црквених празника. Крштењем се скидао првобитни грех. Међутим, људски ум остао је замагљен, а душа склона греху. Нису сви греси биле исте тежине. Сваки је захтевао искупљење. Неки су се искупљивали молитвом, постом или давањем милостиње. Искупљивање тежих смртних грехова (убиство, прељуба, богохуљење) захтевале су дуготрајно вишегодишње искупљење уз јавну срамоту и сталне молитве. Свештеник је одређивао епитимију (казну) у складу са тежином греха. Казне су могле бити у виду четрдесетодневног поста на води, дуготрајних молитви, ходочашћима, телесним казнама и сл. Познато је покајање Хенрија II, енглеског краља који је 60
убио архиепископа Томаса Бекета. Како би умирио народ он је морао да оде на ходочашће до Бекетовог гроба.
Свети чинови У хришћанском друштву постојала је подела на нерукоположене (лаике) и рукоположене (свештенство). Средњовековно свештенство било је организовано по степенастој хијерархији од којих је ниже свештенство имало мање права, али и мање обавеза од вишег. Виши чинови подразумевали су доживотни целибат. Епископи су живели без жена и деце, издржавали су се захваљујући дажбинама и десецима које су убирали од верника или обављајући учитељске и капеланске послове. На Другом латеранском сабору одлучено је да сви свештеници изнад подђакона не смеју имати склопљен брак.
ЦРКВА ПОЗНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА
Друга половина 13. века период је највеће моћи папства. Међутим, и поред тога, папе су имале два проблема. Први је био финансијске природе. Приходи које је папство убирало често су били мањи од расхода. Друга слабост била је папина управа над Римом и околним територијама. Немачки цареви између 11. и 14. века покушавају да наметну своју власт која је постојала у време Карлових и Отонових наследника. Папа се морао борити и са малим италијанским државама. Папином угледу шкодило је то што су га доживљавали као још једног владара умешаног у дипломатију и ратове. Прве озбиљне проблеме зрелог папства проузроковао је папа 61
Бонифације VIII (1294-1303). Француски и енглески краљеви (Едвард I и Филип IV) спремали су се за рат те су обојица очекивала од цркве да учествује у финансирању рата плаћајући порез. У складу са средњовековним обичајима, црква је била ослобођена пореских обавеза. У оваквим случајевима, краљеви су тражили дозволу од папе што енглески и француски краљ нису учинили. Енглески и француски краљеви сада су морали да бирају између папе и краља. Едвард је ставио свештенство „изван закона“ те се оно није могло ни бранити од напада. Због тога је пристало на уступке. Француски краљ забранио је изношење богатства из Француске према Папској држави. Другу законску норму канонског правила Филип је прекршио када је епископа Памијеа ухапсио и организовао му суђење од стране световних судова. Бонифације се наљутио и смишљао казну за француског краља. Филип је послао војсквовођу Ногареа који је ухапсио и мучио папу. Папа је убрзо умро.
Авињонске папе Авињонско ропство папа обухвата период од 1309. до 1378. године када је папска столица била премештена у Авињон, град на реци Рони удаљен 65 километара од обале. Сукоб папе и француског краља отпочео је током понтификата папе Бонифација VIII. Након његове смрти, на папску столицу долази Бенедикт XI (1303-1304), а после њега Климент V (1305-1314). Француски краљ Филип наметао је свој примат над папством. Климент је сарађивао у политичким плановима француског краља. Прећутно се сложио са уништењем реда Темплара након кога је преузео њихово богатство. Рим је у овом периоду био немирнији него обично. Због тога је Климент 1309. године преместио папску столицу у Авињон. Град је, законски посматрано, припадао Немачкој, а не Француској. Међутим, градом је управљао гроф Провансе. 62
Папа Климент VI је 1348. године купио Авињон од грофице Провансе. Авињон је остао у папском поседу све до Француске револуције. Преласком у Авињон наступају нови проблеми. Енглеска се није слагала са авињонским папством јер га је доживљавала као фаворизовање супарничке стране. Сем тога, прелазак је био веома скуп. Папа и кардинали градили су сјајне резиденције. Постојала је опасност да се територије у Италији заувек изгубе те су папе морале плаћати и најамничку војску. Због нових трошкова, папство је увело таксе на све – од брачног опроста до потврде докумената. Присвојили су право именовања готово на све функције и за њих су наплаћивали таксу која се називала провизија. Прелазак у Авињон је био поразан по углед папства. У периоду између 1309. и 1378. године седморица папа живело је у Авињону. Национално порекло кардинала говори о француској доминацији: од 1316. до 1375. године било је 90 кардинала Француза и само један Енглез. Енглески парламент је 1351. године усвојио закон о провизорима и тиме онемогућио авињонске папе да дарују енглеске бенефицијуме. У наредном периоду донето је много закона у циљу сузбијања папског утицаја у енглеској цркви. У 14. веку сазревало је уверење да је и папство неопходно реформисати. Томе се нису противиле ни саме папе. Предлози реформи кретале су се од измена накнада које се плаћају папској курији до свеобухватне експропријације свештеничких имања. До значајне реформе, међутим, није дошло. Реформатори свих врста тврдили су да је довољно да се папа врати у Рим да би сви проблеми били решени. Папа Урбан V се 1367. године заиста вратио у Рим, али је већ 1370. године због политичког стања поново морао отићи у Авињон. Следећи папа, Гргур XI попустио је под молбама и 1378. године се вратио у Рим. Град је током Авињонског ропства доста пропао, а становништво је опало. Папске зграде налазиле су се у жалосном стању. 63
Велики раскол Папа Гргур је умро марта 1378. године. После више од седамдесет година одржани су папски избори у Риму. Плашећи се да ће се папска резиденција поново пребацити у Авињон уколико се изабере Француз, грађани Рима захтевали су италијанског папу. Кардинали су за папу изабрали архиепископа Барија, Бартоломеа Прињана који је узео име Урбан VI. Урбан је по ступању на понтификат показао своје друго лице. Злостављао је кардинале, а једног је чак и ударио. Одлучио је да се врати у Авињон. Кардинали су се повукли у Анањи и прогласили његов избор ништавним. За новог папу изабран је Климент VII који се вратио у Авињон. Урбан није прихватио његов избор. Папе су један другог изопштиле из цркве. Обојица су створили папске колегијуме и бирократије. До 1409. године хришћански свет био је подељен између двојице. Одлуке световних владара којег папу ће подржати биле су одлучујуће. Француска и њени савезници (Бургундија, Шкотска и Напуљ) подржали су авињонског папу, а Енглеска и њени савезници (Португал, Фландрија, Мађари, Пољаци и Чеси, скандинавске земље) подржали су италијанског папу. Највише присталица за решење спора имао је предлог да се сазове општи сабор. Међутим, сабор је могао сазвати само папа, а ниједан од њих није желео да себе тиме угрози. Папски колегијуми отказали су папама послушност и 1409. године сазвали сабор у Пизи на коме су свргнути и авињонски и италијански папа. За новог папу изабран је Александар V. Ни авињонски ни римски папа нису се сложили са одлукама пизанског сабора, а имали су довољно подршке да се одрже. Тако су сада постојала тројица папа – римски, авињонски и пизански. Нови сабор сазвао је немачки краљ Жигмунд у Констанци 1414. године (присилио је пизанског папу Јована да га сазове). Уз 64
Жигмундову подршку, сабор је прихватио добровољну оставку римског папе Гргура XII, сменио и заробио пизанског папу Јована и разрешио авињонског папу Бенедикта XIII. Бенедикт је одлуци пркосио до смрти 1423. године. На сабору из 1417. године за новог и јединог папу изабран је Мартин V.
Саборски покрет Вавилонско ропство и Велики раскол умањили су углед папа. Папство је одржало своју власт само у политички подељеној Немачкој и Италији. У Француској, Енглеској и шпанским државама, папа је могао да делује само уз пристанак краља. На сабору у Констанци 1415. године сабор је прогласио своју супериорност над папом. Одређено је да се концили сазивају у редовним размацима. Сабор предвиђен за 1423. годину отказан је због куге. Већ 1431. године одржан је сабор у Базелу којег је сазвао папа Мартин V. До 1434. године сабор је умањио папске приходе ван папске државе и успоставио одборе властитих чланова који су вршили судске, управне и извршне дужности папа. Папа Евгеније IV покушао је да подрије сабор преговарајући са европским владарима. Уговорио је и сабор на коме се требало преговарати о унији са Православном црквом. И Византијско царство налазило се у тешком стању јер су Османлије покориле све његове територије сем Цариграда и околине. О унији је преговарано на сабору у Ферари који је 1439. године пренесен у Фиренцу (1438-1445). Византијско посланство бројало је 700 чланова укључујући и самог цара Јована VIII. Сабор у Базелу противио се преговорима папе и Византије и сменио је папу Евгенија постављајући новог папу Феликса V. Декрет о уједињењу потписан је 1439. године. Међутим, унија се одмах срушила. Византинци су након 1204. године били антилатински расположени. Осуђивали су унију иако је то значило пад Цариграда под Османско царство. Због успеха у 65
преговорима, папа Евгеније стекао је велики углед. Тријумфовао је над сабором у Базелу. До друге половине 15. века папство је преживело раскол и саборску претњу. Међутим, месни владари су у наредним деценијама угрожавали његову власт. Вођство над западним хришћанством прешло је у руке лаичких владара у столећу које је претходило Реформацији.
66
ИСТОРИЈА ШПАНИЈЕ
ХРИШЋАНСКА ШПАНИЈА
Упоредо са распадом Кордопског калифата мале хришћанске краљевине на северу Иберијског полуострва повећавали су своју моћ на рачун Ал Андалуза. Остаци визиготске војске након Гвадалете повукли су се на север и образовале краљевину Астурију. Астурија се касније поделила на Леон и Кастиљу (око 1000. године). Шпанска марка Карла Великог подељена је на Арагон, Навару и Барселону. Ових 5 држава чинило је хришћанску Шпанију. Краљ Кастиљсколеонске краљевине, Алфонсо VI, заузео је Толедо 1085. године. Алфонсо I, арагонски краљ, освојио је почетком 12. 67
века Сарагосу. Ширење хришћанских краљевина на штету територије бившег Кордопског калифата привремено је зауставила помоћ Алморавида и Алмохада који су успели да привремено уједине муслиманске државе у Шпанији. Међутим, хришћани 1212. односе значајну победу у бици код Лас Навас де Толоса и до половине 13. века освајају Севиљу и остале значајне градове. У наредним вековима Кастиља ће одустати од даљих акција што ће спасти Гранадски емират од пропадања у наредна два века.
Астуријско-леонска краљевина Астурски и леонски краљеви сматрали су себе директним потомцима визиготских краљева. Због тога је астурсколеонска краљевина стекла привилегију да започне реконкисту. Међутим, у другој половини 9. века централна власт је ослабила, а грофовима су помагали и муслимански владари да се изборе за независност. Владар Ордоњо II (914-924) обновио је јединство Леона, Астурије и Галиције. Након његове смрти, држава се накратко поново распала, али ју је ујединио владар Рамир II (931-951) за заједничку борбу против муслимана. Исход овог уједињења је победа над Абдурахманом III у бици код Симанкаса 939. године. Након Рамирове смрти започело је опадање моћи Леона. Краљеве су постављали владари Кастиље и Наваре. Пред крај 10. века калиф Ал Мансур задао јој је велики пораз и успоставио неку врсту контроле. Године 1035. краљ Кастиље, Фернандо I, поразио је последњег леонског краља Вермуда III и припојио је својој држави.
Краљевина Кастиља
68
Астурско-леонска краљевина у почетку је поверила владавину над Кастиљом неколицини грофова. Први познати гроф Кастиље је Родриго (око 850). Леон је господарио над Кастиљом све док је била разједињена на више грофовија. Леонски краљ Рамиро II (931-951) одабрао је Фернана Гонсалеса за главнокомандујућег грофа Кастиље. Фернан Гонзалес се изборио за независност Кастиље. Наследио га је син Гарсија Фернандес који је подстицао насељавање Кастиље дајући повластице ратницима. Његов наследник, Санчо I Гарсија (995-1017), био је моћан владар који је проширио државу на рачун муслиманских територија. Наследио га је малолетни син Гарсија. Након убиства Гарсије у Леону, Кастиља је своју грофовију предала у руке Санчу Силном од Наваре. Родриго Дијас из Вивара, познатији као Сид Кампеадор, ушао је у историју као велики борац против муслимана. Краљ Леона, Алфонсо VI, протерао га је из Кастиље. Родриго се борио час на страни, а час против сарагоског, арагонско и кастиљског владара (Мустаина II Санча Рамиреза и Педра I). На крају је успео да преотме Валенсију од муслимана и стекне звање господара Валенсије. Умро је у Валенсији 1099. године. Три године касније заузели су је Мавари.
Краљевина Навара и Арагон Од западног дела Карлове Шпанске марке образоване су краљевине Навара и Арагон. У 11. веку (провери) Навара ју је припојила себи. Међутим, уједињење није било дугог века. Арагон се 1137. године одвојио од Наваре и сјединио са Барселоном са којом је остао уједињен до краја средњег века. У њеном саставу била је и муслиманска таифа Сарагоса. Навара је имала превласт над хришћанским светом у време Санча III Силног (1005-1035) када је обухватала Кастиљу, 69
део Леона, грофовије Собрарбе и Рибагорсу и Арагон. Након Санчове смрти држава је подељена на 4 дела (Навара, Арагон, Кастиља и Собрарбе-Рибагорса) између четворице Санчових синова. Сва четворица завладали су као независни краљеви и заратили су међу собом. У овој борби за превласт, у првој половини 12. века, краљевина Кастиља остварила је хегемонију.
Каталонске грофовије Област Хиспанијске марке подељена је 817. године на источни део (са центром у Барселони) и западни део (са центром у Тулузу). Хиспанијска марка обухватала је делове Тулуза, Септиманије и Каталонских грофовија. Током 9. века највећа опасност по ове територије претила је од Франачке. Након смрти Карла Ћелавог, Каталонске грофовије стекле су аутономију. Највећи престиж међу Каталонским грофовијама имала је грофовија Барселона чији су грофови покушавали да остваре уједињење. Прво уједињење у 9. веку није надживело свог творца (Вифреда Косматог). Сукоб између Рамона Беренгера и његове мајке Ермесинде довео је до уједињења Барселоне и Арагона (1137). Две државе остаће уједињене све до краја средњег века.
Тринаести век Половином 13. века, Шпанија је била подељена на 4 краљевине: Навара, Арагон, Кастиља и Португалија. Кастиља је имала хегемонију над осталим државама. Међутим, њу су потресале борбе племића и централне власти. Сукоб између племства и Алфонса X избио је када је краљ отишао у Рим. Племство се поделило на присталице Алфонсовог сина Санча и присталице Алфонсових нећака. Санчо је успео да освоји 70
Навару. Алфонсо је по повратку стао на страну својих нећака и заратио против сина. Умро је 1284. године, а тестаментом је одредио нећаке за наследнике. Филип III Француски био је старатељ малолетних престолонаследника. У Арагону је дошло до побуне племства који су одбили захтев краља Хаимеа I Освајача да пошаљу војску у рат против Навара за интересе Кастиље. Након Хаимеове смрти, племићи су на престо поставили Педра III Великог. Педро је 1282. године освојио Сицилију.
Превласт Кастиље и Арагона Кастиљу је половином 14. века потресала борба између Педра I и Енрикеа Трастамара око престола. То је најкрвавији период средњовековне Кастиље. Арагон и Француска стали су на страну Енрикеа. Енрике је дошао на власт чиме је отпочела владавина династије Трастамара. Енрике је умро 1406. године, а наследио га је малолетни син Хуан II чији је намесник био арагонски краљ Фернандо. Фернандо је на врх кастиљског племства поставио своја три сина, „инфанте од Арагона“. Најстарији инфант наследио је 1416. године оца на арагонском престолу. Хуан је био готово заробљеник инфанта. Моћ Арагона нагло је порасла након 1442. године када његов краљ преузима и напуљски престо. Хуан је умро 1454. године, а наследио га је Енрике IV Немоћни. Енрике је збачен 1465. године, а на престо је дошао његов брат Алфонсо. Против њега је устала Енрикеова ћерка Хуана. Алфонсо је убрзо умро, а наследила га је сестра Изабела. Изабела се удала за арагонског владара Фердинанда 1469. године. Због тога је племство стало на страну Хуане. Грађански рат трајао је до 1479. године када Изабела односи победу.
71
КРСТАШКИ РАТОВИ - РЕНЕ ГРУСЕ –
72
УВОД Крсташки ратови у Светој земљи вођени су током 200 година, тачније од 1095. до 1291. године. Циљ крсташких ратова било је ослобађање светог града Јерусалима који је од 638. године под влашћу муслимана. Крсташе је у Свету земљу позвао византијски цар Алексије Комнин. Након пораза у бици код Манцикерта 1071. године, Византија је изгубила источне поседе. Алексије је од папе затражио помоћ у виду најамничке војске која би повратила византијску контролу над Малом Азијом. Међутим, западна Европа је тада била погођена борбом за инвеституру те се на папин позив на крсташки рат (1074) нико није одазвао. Папа Урбан II је 26. новембра 1095. године сазвао сабор у Клермону и на њему читав хришћански свет позвао на оружје. Папин проглас дочекан је покличем „то је Божија воља“ што је, уз крст пришивен на одећи, постао симбол крсташа. У то доба је и Селџучко царство разједињено између синова Мелик Шаха, победника код Манцикерта. Турско царство подељено је на Сирију, Дамаск, Алеп и Малу Азију. Папа Урбан није лично учествовао у рату већ је за свог легата (представника) поставио Адемара од Монтеја. У рату је учествовао и Рајмунд од Сен Жила, гроф Тулуза, папин пријатељ и борац против муслимана у Шпанији. Нормане са Две Сицилије предводио је Боемонд, син чувеног Роберта Гвискарда. Из Немачке је најзначајнији војсковођа био Готфрид Бујонски, владар Доње Лотарингије. Крсташке војске најпре су морале проћи кроз Европу и Цариград. У Цариграду су војсковође, сви сем Рајмунда, положиле заклетву Алексију Комнину. Најпре је у Цариград дошао 73
Готфрид, потом Боемунд, а задњи Рајмунд. Сем њих тројице, од војсковођа су били значајнији и Иг од Вермандуа (брат француског краља), Етјен од Блоа, Роберт Куртез (син Вилијама Освајача) и Роберт, владар Фландрије.
ПРВИ КРСТАШКИ РАТ
Свети рат отпочео је опсадом Никеје (мај-јун 1097.) у којој су учествовали и Византинци. То је била престоница Селџучког султаната. Браниоци су брзо присиљени на предају. Византијске војсковође прве су ушле у град и на њему истакле византијску заставу. Крсташи су након освајања Никеје предузели прелазак Мале Азије по дијагонали северозапад-југоисток. Поделили су се у две групе. Прву су предводили Боемонд, његов брат Танкред и Роберт Куртез, а другу Готфрид и Рајмунд. Код Дорилеја је Боемондову групу дочекала војска селџучког султана Килиџ Арслана. Крсташку војску су опколили са свих страна и нападали је стрелама. Тада је у помоћ дошао други крсташки део војске. Битком код Дорилеја крсташи су поништили последице битке код Манцикерта. Мала Азија поново је била у византијској власти. Након победе код Дорилеја, крсташи су ушли у Сирију. Тамо је природа била сурова. Планине су високе, а предео мочварни. Уз то, била је средина лета те није било ни хране ни воде. Муслимани су спаљивали земљу иза себе како би крсташима онемогућили да се прехране.
74
Опсада Антиохије Антиохија је била најјача тврђава у Сирији. Са свих страна је била окружена бедемима (400 комада), реком Оронт и планинама. Њоме је управљао Јаги Сијан, вазал селџучког краља Ридвана од Алепа. Крсташи су опсели Антиохију (октобра 1097). Муслимани су међусобно ратовали те нису могли да помогну грађанима Антиохије. Одреде из Дамаска и Алепа потукао је Боемонд. Међутим, због оскудице у храни и води долазило је до масовних епидемија у крсташком логору због чега је дезертирање било често. Сам Боемонд хтео је да напусти Свету земљу, а остао је тек уз обећање да ће град након освајања припасти њему. Како би се ослободио Византинаца, Боемонд их је убедио да се против њих спрема завера међу крсташима. Византинци су напустили опсаду и повукли су се у Византију. Сада крсташи нису имали обавеза према цару Алексију. Исламски свет је у то време подељен између присталица Абасидског калифата у Багдаду и Фатимидског калифата у Каиру. Фатимиди склапају договор са крсташима и 1098. године им преузимају Јерусалим. Боемонд је за то време успео да се повеће са Јерменом Фирузом који је пристао да Франке уведе у град. Боемондови војници су се 2. јуна преко ноћи увукли у град и запосели куле. Потом су отворили капије својим савезницима. Јермени, Грци и Сиријци придружили су се крсташима који су побили сво муслиманско становништво укључујући и Јаги Сијана. Већ следећег дана сами крсташи опседнути су у Антиохији од стране мосулског емира Курбука. Убрзо су почели да умиру од глади и болести. Да би се подигао морал, било је потребно чудо. Оно се и догодило. Провансалски ходочасник Петар Бартелеми пронашао је испод једне цркве део Светог копља. Крсташка војска носила га је испред својих редова и однела 75
је победу над бројчано надмоћним муслиманима. Град је коначно освојен јуна 1098. године.
Освајање Јерусалима Тек јануара 1099. године крсташи настављају марш. Боемонд је остао у Антиохији, а вођство су преузели Готфрид и Рајмунд. Између њих двојице често је долазило до свађа око вођства. Ходочасници су се једном приликом побунили и разорили освојени град Марат око кога су се Рајмунд и Готфрид свађали. Муслимански градови предавали су се без борбе и пропуштали су крсташе ка Јерусалиму. Танкред и Бодуен од Бурга су се, по Готфридовом наређењу, одвојили и освојили Витлејем. Дана 7. јуна 1099. године крсташи су стигли пред Јерусалим којим су сада владали Египћани. Опсада је била тешка јер је била средина јула, а крсташима су недостајале опсадне справе. Њих су добили од ђеновљанског конвоја који је допловио до Јафе. Тек 15. јула Рајмунд је продро у град. Уследио је покољ у коме је страдало 40.000 муслимана. Покољ је трајао 3 дана и сматра се једним од највећих злочина средњег века, уз пљачку Цариграда 1204. године. Ужаснути покољем, приобални градови од Бејрута до Арсуфа предали су се без борбе.
СТВАРАЊЕ КРСТАШКИХ ДРЖАВА И ВИТЕШКО-МОНАШКИХ РЕДОВА
Након освајања светог града поставило се питање ко ће њиме управљати. Кандидати за јерусалимску круну били су Рајмунд од Сен Жила и Готфрид од Бујона. Барони су се 76
одлучили за Готфрида. Готфрид је одбио краљевску круну и прихватио је титулу „браниоца Светог гроба“. Двадесет дана након освајања Јерусалима у Палестину је пристигла велика египатска војска предвођена везиром лично. Готфрид им је нанео пораз код Аскалона, а освајање овог моћног града спречио је љубоморни Рајмунд. Након битке код Аскалона сви барони повукли су се из Свете земље. Остао је једино Танкред коме ће Готфрид доделити област Тиберију. Рајмунд се повукао код Византинаца. Готфрид Бујонски умро је 18. јануара 1100. године. Нови владар Јерусалима постао је његов брат Балдуин I, оснивач и дотадашњи владар грофовије Едесе. Балдуин се за разлику од брата крунисао за краља. Боемонд у исто време пада у заробљеништво што га је онемогућило да се бори за јерусалимску круну. Регентство над Антиохијом преузео је његов брат Танкред. Балдуин је Јерусалимској краљевини прикључио градове Арсуф, Цезареја и Рамла. Египатску војску везира Шаханшаха поразио је три пута код Рамле (1101, 1102. и 1105). За то време је покренут нов крсташки рат 1101. године. Крсташи, међу којима је био и Рајмунд од Сен-Жила, покушавају да ослободе Боемонда из заробљеништва. Крсташки рат из 1101. године завршен је потпуним неуспехом. Око 150.000 крсташа је погинуло или је пало у заробљеништво. Од 1101. године више се у Свету земљу никада није запутила толика крсташка армија. Рајмунд од Сен-Жила је након рата предузео опсаду Триполија. Намеравао је да овај град претвори у седиште нове крсташке државе. У току опсаде је и умро (1105). Његов рођак Гијом Журден наставио је опсаду Триполија који се предао 1109. године. Формирана је грофовија Триполи. Краљ Балдуин је 1115. године формирао грофовију Јафу. Балдуин је настојао учврстити своје границе те је предузео 77
поход ка југу и допро до обале Црвеног мора. Умро је 1118. године. Наследио га је гроф Балдуин II од Бурга. Током његове владавине је у Јерусалимској краљевини формиран Темпларски ред, а ред Хоспиталаца преображен је у војнички ред. Хоспиталци су основани 1070. године са циљем да пруже смештај и болничку негу сиромашним ходочасницима. Рејмонд од Пија који је на чело реда дошао 1120. године од Хоспиталаца ствара витешко-монашку милицију са задатком да брани Свети Гроб од муслимана. Темплари су од почетка имали војни карактер. Ред је 1118. године основао Иг од Пајена у Соломоновом храму (данашња Ел Акса).
ПЕРИОД ДО ДРУГОГ КРСТАШКОГ РАТА
Краљ Балдуин заробљен је 1123. године од стране Турака. Намесништво над Јерусалимском краљевином поверено је Есташу Гарнијеу. Током Балдуиновог заробљеништва крсташи су освојили значајан град Тир. У освајању им је помогла моћна венецијанска флота. Млечани су након уништења египатске флоте постали господари источног Средоземља. Франци су освајањем Тира коначно завладали читавом обалом. Након пада Јерусалима 1187. године Тир ће бити главно уточиште изеглим хришћанима. Након плаћања откупа Балдуин је ослобођен из заробљеништва 1124. године. Две године касније извршио је неуспешан напад на Дамаск. Године 1129. владар Алепа постао је атабег Зенги, дотадашњи владар Мосула. Зенги је у наредном периоду главни непријатељ крсташима. Балдуин је 78
преминуо 1131. године. Иза себе није оставио мушких наследника већ само четири ћерке. Муж најстарије ћерке Мелисенде, Фулк Анжујски, преузео је краљевску круну. Балдуин га је одредио за наследника непосредно пред своју смрт, по предлогу француског краља Луја. Период до Другог крсташког рата обележен је међусобним сукобима крсташких држава. Антиохијски кнез Рејмонд од Поатјеа и едески гроф Жослен II били су у свађи. Фулк Анжујски за то време води борбу против Зенгија и 1137. године једва избегава смрт у бици код Монферана. Године 1138. у Свету земљу је стигао моћни византијски цар Јован II Комнин. Он је одмах изнео своје захтеве за предајом Антиохијске кнежевине на коју је сматрао да Византија полаже право још од 1198. године. Комнин тријумфално улази у Антиохију. Са Фулком је склопио савез против муслимана којима је кренуо да преотима градове. Рајмонд од Поатјеа признао је вазалну зависност Антиохије, али је истовремено подстакао побуну становништва Антиохије која је цара приморала да се повуче у Малу Азију. Тако се франачко-византијски савез распао чиме је спашена Зенгијева држава. Крајем јесени 1143. године Фулк је умро. Наследио га је малолетни син Балдуин III уместо кога је као регент владала мајка Мелисенда.
ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ
Пад Едесе Фулк је имао два сина: Бодуена III и Аморија. Пошто су обојица били малолетни, регентску функцију вршила је 79
Мелизенда. Грофовијом Едесом управљао је слаб владар Жослен II. Сматрајући да је преопасно да остане у граду, Жослен се преселио у свој дворац у Турбеселу са друге стране Еуфрата. Сазнавши за то, алепски атабег Зенги је са великом војском предузео опсаду Едесе (28. новембар 1144. године). Руковођење одбраном преузео је надбискуп Иг. Рајмунд од Поатјеа, кнез Антиохије, био је у лошим односима са Жосленом те се није упутио да му помогне. Турски инжењери срушили су део бедема и град је освојен. Улазак њихових трупа (23. децембар) пропраћен је стравичним сценама. Масакр је зауставио сам Зенги како град не би био превише уништен. Две године касније Зенги је убијен од стране својих пажева. Наследили су га синови Гази и Нурудин који су одвојено владали Мосулом и Алепом.
Рат Идеју о покретању новог крсташког рата први је покренуо француски краљ Луј VIIали је масе потпалио Бернард из Клервоа на сабору у Везелеју (31. март 1146. године). Одушевљење је било слично ономе на сабору у Клермону. У рат се упутио и немачки цар Конрад III. Након преласка у Азију, Конрад се упутио путем Готфрида Бујонског (дијагонала исток-запад). Код Дорилеје га је сачекала велика турска војска. Византинци су напустили бојиште те је Конрад поражен и приморан на повлачење у Никеју. Остала му је само четвртина војске. У међувремену је у Малу Азију стигла и француска војска. Први окршај са Турцима вођен је у Писидији. Французи су одбили турски напад. Одатле је Луј одлучио да пут настави морем, али Византија није предала довољан број бродова. Због тога је део војске оставио у Адалији, а са другим делом се упутио у Антиохију. Са Лујем је у Антиохију пошла и 80
Елеонора Аквитанска, нећака кнеза Рајмунда од Поатјеа. Из Антиохије се Луј упутио у Јерусалим где га је већ чекао немачки цар. Мелизенда их је замолила да предузму опсаду Дамаска. Дамаск је био савезник краља Фулка. Опсада је започела 24. јула 1148. године, а завршена је 4 дана касније. Због сукоба новопридошлих крсташа и крсташа из Свете земље и претње емира Дамаска да ће град предати Нурудину, крсташи су напустили опсаду. Луј је убрзо одлучио да се повуче из Свете земље. После Ускрса 1149. године, он је напустио крсташки рат. Након повлачења европских крсташа, Нурудин је поново напао хришћане. У нападу је страдао Рајмунд од Поатјеа. Жослен од Едесе упао је у заробљеништво. Антиохија се свела на град са околином.
НУРУДИН И САЛАДИН Мелизенда није пристајала да власт дели са сином. Око престола су се мајка и син борили од 1150. до 1152. године. Победу је однео Бодуен који је 1152. године крунисан за краља. Са јерусалимском круном предузео је и намесништво над грофовијом Триполи јер је Рејмонд II управо убијен од Исмаилита. Убрзо по завршетку Другог крсташког рата, Рајмунд од Поатјеа убијен је у бици са Нурудином. Констанца, наследница престола, за мужа бира Реноа од Шатијона. Рено је био обичан витез без имања. Одмах по ступању на власт (1155) напао је византијски Кипар и извршио страховит покољ и пљачку. Бодуен је за то време остварио значајан успех. Године 1153. предао му се најзначајнији египатски град у Палестини, Аскалон. Читава обала сада је била франачка. Нурудин је за то време освојио Дамаск (1154). 81
Рат између Бодуена и Нурудина започео је 1157. године. Победу у првој фази однео је Бодуен, али је због сукоба са Реноом од Шатијона није могао искористити. Рено је освојио град Шаизар, али га је радије предао муслиманима него Бодуену. У жељи да поправи односе са Византијом, Бодуен је затражио руку византијске принцезе. Манојло Комнин му је одредио нећаку Теодору. Венчали су се 1158. године. Теодора је са собом донела огроман мираз и савез са Византијом због чега је дочекана са одушевљењем. Рено од Шатијона морао је понизно да моли Манојла за опроштај. Док је боравио у Светој земљи, Манојло је наложио Нурудину да ослободи хришћанске заробљенике и, након што је алепски емир пристао, није покренуо рат. Одговарала му је равнотежа снага на Леванту, а не победа крсташа. Због тога се 1159. године повукао у Византију.
Крсташки походи на Египат Прва жртва овакве цареве одлуке био је Рено који је већ 1160. године упао у заробљеништво. Нурудин га је држао у тамници 16 година. Бодуен III умире 1162. године, а наследио га је брат Амори. Владавина Аморија позната је по покретању крсташког рата против Египта. Слаба фатимидска династија располагала је огромно богатство. Следећа деценија испуњена је борбом између Нурудина и Аморија око Египта. Први поход Амори је покренуо 1163. године. Везир Шавар поражен је од крсташа. Нурудин је послао у Египат свог најбољег војсковођу, Ширкуха. Шавер је затражио помоћ од крсташа који су опсели Ширкуха у Билбеису. Како би помогао свом војсковођи, Нурудин наноси Антиохији пораз код Харима. Како би сачувао земљу, Амори се повлачи из Египта. Следећи поход Амори је повео 1167. године. Опсео је град Александрију у чијој одбрани је учествовао Ширкухов нећак Саладин. Рат је завршен споразумом по коме су и Амори и 82
Ширкух напустили Египат. Већ следеће године Амори је поново напао. Шавар је пред крсташима запалио град Фостат како не би пао непријатељу у руке. Након што је добио велики откуп, Амори се повукао. Нурудин је 1169. године послао Ширкуха да освоји Египат. Почетком године Ширкух улази у Каиро и убија Шавара преузимајући његову титулу везира. Само два месеца касније умире и Ширкух, а на месту везира наследио га је Саладин. Саладин је 1171. године укинуо Фатимидски калифат. Калиф је убијен, а шизма окончана. Сада су крсташке државе биле окружене Нурудиновом државом и са севера и са југа. Убрзо долази до сукоба између Нурудина и Саладина. Нурудин је био љубоморан на брз Саладинов успон. Даље сукобе спречила је Нурудинова смрт 1174. године. Исте године умро је и Амори. Аморија је наследио малолетни Бодуен IV који је иначе боловао од лепре. Аморијева смрт омогућила је Саладину да преузме власт у муслиманској држави. Малолетни Нурудинови наследници управљали су још само Алепом кога је Саладин освојио тек 1183. године. Над Бодуеном је регентску власт преузео Рејмонд III, гроф Триполија. Рејмонд је била тренуто најјача личност у крсташким државама. Био је лични пријатељ и Саладину. Бодуен је водио рат са Саладином од 1176. до 1180. године и он је завршен без резултата. Лепра га је у међувремену ослабила те је Бодуен тражио мужа за своју сестру Сибилу. Међутим, Сибила је сама себи одабрала мужа – грофа Гија од Лизињана. Ги и Рејмонд били су непријатељи те је Ги убедио Бодуена да Рејмонд намерава да му одузме престо. Због тога је Бодуен отерао Рејмонда не дозволивши му да се помоли у Јерусалиму. Управо тада је из заробљеништва ослобођен Рено од Шатијона. Захваљујући другој женидби, Рено је постао 83
господар Трансјорданије стекавши тиме Керак и Монтреал, две најјаче крсташе тврђаве. Одатле је нападао муслиманске караване који су из Египта путовали ка Меки. Тиме је изазвао нов рат са Саладином који је завршен миром 1182. године. Следеће године Саладин осваја Алеп и тиме уједињује муслиманску државу. Бодуен је у међувремену ослепео од болести те је регентство предао Рејмонду од Триполија. У свом последњем походу, Бодуен је спасао опседнутог Реноа кога је Саладин блокирао у Кераку. Умро је 1185. године. Над његовим малолетним сином (Бодуеном V) намесништво је вршио Рајмунд. Међутим, и млађи Бодуен умро је 1186. године. Круну је, уз подршку Жослена III од Едесе, Реноа од Шатијона, патријарха Хераклијуса и Жерара од Ридфора (темпларског мајстора и Рејмондовог непријатеља) преузео Ги од Лизињана. Ги је крунисан на превару, у одсуству Рејмонда. Нова пљачка Реноа од Шатијона изазвала је Саладина да поведе верски рат против Јерусалима. Најпре је опљачкао Трансјорданију, а потом је потукао Жерара од Ридфоа и опсео Тиберију. Саладинов џихад навео је Гија и Рејмонда да се измире. Рејмонд је наговарао краља да одустане од напада на Тиберију, али су Рено и Жерар убедили краља да помогне опседнутима. Ги и Рејмонд окупили су сву хришћанску војску и повели је ка Тиберији. Лака муслиманска војска је по јулској врућини била у великој предности над тешко оклопљеним витезовима. Одлучујућа битка вођена је на брду Хитин. Крсташи су били деморалисани жеђу и врућином. Саладин их је опколио и ватром. У бици код Хитина Саладин је заробио Жерара од Ридфоа, Реноа од Шатијона и Гија од Лизињана. Рејмонд се спасао тако што је пробио непријатељску линију и побегао са бојишта спасивши тиме свој одред војске. Међутим, то је била његова последња битка. Умро је неколико месеци касније. Саладин је убио Реноа од Шатијона. Ги је остао у заробљеништву још неко 84
време, а Жерар је ослобођен из непознатих разлога (према неким изворима, због тога што је Саладину одао тајне иницијације темпларског реда). Крсташка војска била је уништена, те је Саладин предузео освајање хришћанских градова. Прво је освајао градове на обали како крсташима не би стигла помоћ из Европе. Исте године пали су Акра, Јафа и Бејрут. Ги је ослобођен под условом да становнике Аскалона наговори да се предају. Међутим, грађани су га отерали. Септембра исте године опкољен је Јерусалим. Одбраном је руководио Балијан Ибелин. Балијан је након вишенедељне опсаде предложио Саладину предају уз услов да се могу повући. Саладин је захтевао безусловну предају, али је попустио због претње Балијана да ће хришћани порушити муслиманске цркве и побити заробљенике. Саладин је понудио повољне услове уз откупнину по ниској цени. Сам Саладин и његов брат Малик откупили су део војника. Ослобођенима је поверио војну пратњу до Тира и Триполија. Падом Јерусалима, у крсташким рукама остали су једино Антиохија, Тир и Триполи.
ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ Вођство у хришћанској Сирији након пада Јерусалима преузео је новопридошли витез Конрад од Монферата који се утврдио у Тиру и пружао уточиште избеглим хришћанима. Саладин је покушао освојити град, али му то није пошло за руком. Нису му успеле ни претње Конраду да ће убити његовог оца (заробљеног код Хитина) и јерусалимског краља. Пад Јерусалима довео је до покретања новог крсташког рата. На његово чело су овога пута стали најмоћнији европски монарси, владари Немачке, Енглеске и Француске, Фридрих I Барбароса, Ричард I Лавље Срце и Филип II Август. 85
Најбројнија и најмоћнија војска, она коју је предводио Фридрих Барбароса, прва је кренула ка Светој земљи и, након краткотрајног сукоба са Византијом, марта 1190. године прешла у Малу Азију. Фридрих је поразио Селџуке и освојио њихову престоницу Конију. У киликијској равници придружили су му се јерменски савезници. Муслиманска Сирија би сигурно била освојена да се Фридрих 10. јуна није удавио у речици Селеф. Огромна немачка војска је након цареве смрти остала потпуно деморалисана. Читави одреди предавали су се муслиманима без борбе. Тек мали део војске се спасао и придружио француско-енглеској војсци. Француско-енглески крсташи су за време погибије немачке војске били на Сицилији. Сиријски Франци су због тога самостално кренули у освајање обале. Саладин је ослободио јерусалимског краља Гија сматрајући га неспособним и надајући се да ће његов долазак довести до сукоба међу хришћанима у Тиру. Конрад од Монферата, међутим, није пристао да краља пусти у град. Ги се нашао пред затвореним капијама. Због тога је Ги решио да сам освоји град за себе. Одлучио се за Акру, други по значају град у некадашњој краљевини и најзначајнију луку на Леванту. Окупивши око себе пристигле ходочаснике и све преживеле племиће, Ги је опсео град. Хришћанска армија била је четири пута слабија од градског гарнизона, а иза крсташа је логоре подигао Саладин. Управо тада је пристигло неколико ђеновљанских и венецијанских ескадри, а убрзо и око 500 фризијских, фламанских и данских крсташа. Снаге су сада биле изједначене. Управо тада је дошло до династичких сукоба око јерусалимске круне. Према франачком праву које је поштовано у Сирији, Ги је, као муж принцезе Сибиле, полагао право на круну. Томе се супротставио Конрад од Монферата који је на својој страни имао већину барона. Конрадове 86
присталице развеле су другу ћерку краља Амалрика, Изабелу, и удали је за Конрада прогласивши га за краља. Конрада нису прихватиле Гијеве присталице. Тада у Свету земљу долазе и француски и енглески краљеви. Филип је стигао први (10. априла). Ричард је у то време заузимао Кипар (јер су га Византинци Исака Анђела непријатељски дочекали) те је пред Акру стигао тек 7. јуна. Акра се предала 12. јула. Крсташи су ушли у град. Саладин је то могао и видети са брежуљака источно од Акре. У сукобу око престола, Ричард је подржао Гија са којим је склопио савез још на Кипру, а Филип његовог противника Конрада. Спор је решен на скупштини барона. Круну је сачувао Ги, а Конрад је изабран за наследника. Пошто је та ствар била решена, Филип је одлучио да се врати у Француску остављајући Ига Бургундијског на челу француских снага. Ричард је пред Акром извршио покољ. Побио је 3000 муслимана. Након одласка Филипа Ричард преузима водећу улогу међу хришћанима у Светој земљи. Предузео је освајање обалних градова, од Акре до Аскалона. Саладинови напади нису разбили крсташу колону. Султан је одлучио да га заустави пред Арсуфом. Ситуација пред битку је за крсташе била слична оној код Хатина 1187. године. Међутим, крсташе је сада предводио далеко способнији војсковођа. Крсташка победа била је потпуна. Саладин након Арсуфа није предузимао нападе на крсташку војску већ се заровољио евакуацијом муслимана из приморских градова, рушењем њихових бедема и пустошењем земље. Крсташка војска стигла је у близину Јерусалима када је Ричард неочекивано наредио повлачење и отпочео са преговорима. Разлог за то биле су стратешке прилике. Крсташка војска нашла се одсечена од остатка хришћанске Сирије, а муслиманска војска била је бројно надмоћна. Преговори су се отегли те је Ричард јуна 1192. године поново покренуо марш ка Јерусалиму. И овога пута стигао је надомак Светог града, али 87
је одустао од опсаде. Јула 1192. године упутио се ка Бејруту остављајући слаб гарнизон у Јафи. Саладин га је напао. Јафа је била спремна на предају када је пред град стигао енглески краљ кога су превезли ђеновљански бродови. Саладин је побегао, а Ричард је подигао логор баш на месту где је боравио ајубидски султан. Петог октобра Саладин је напао крсташе пред Јафом. Његова војска потпуно је поражена. Ричард је потом закључио са Саладином мир јер су у његовом одсуству француски краљ Филип и Ричардов брат Јован без Земље черупали плантагенетско краљевство. Миром у Јафи прихваћено је тренутно стање. Јерусалим су задржали муслимани, а нова престоница краљевине постала је Акра. Крсташка држава обухватала је градове на обали, од Аскалона до Акре. Хришћани су стекли право на ходочашће у Јерусалим. Трећи крсташки рат први је свети рат завршен мировним споразумом. Противници су схватили да требају уважавати једни друге. Било је преговора и око склапања брака између Ричардове сестре и Саладиновог брата Малик ел Адила. Саладин је након завршетка рата намеравао да отпутује у Меку да захвали богу на завршетку рата. У томе га је спречила смрт. Умро је у Дамаску у ноћи између 3. и 4. марта.
ПЕТИ И ШЕСТИ КРСТАШКИ РАТ Пре одласка у Енглеску, Ричард се сложио с тим да Конрад преузме јерусалимску круну. Ги је као надокнаду добио круну краљевине Кипар. Неколико дана након крунисања, Конрада су убили асасини. За новог краља проглашен је Анри од Шампање који је оженио Изабелом. Анри је одржавао пријатељске односе са Саладиновим наследником Малик ел Адилом. Мир је накратко прекинут крсташким ратом из 1197. 88
године кога је покренуо наследник Фридриха Барбаросе, Хенрик VI. Током овог рата погинуо је Анри од Шампање. Пао је са прозора свог дворца у Акри. Наследио га је Амалрик II, брат и наследник Гија. Амалрик је са Маликом закључио мир под повољним условима. Амалрикова владавина представља период краткотрајне уније јерусалимске и кипарске краљевине. Унија се распала након Амалрикове смрти. Пад Цариграда 1204. године донео је хришћанима у Сирији само неприлике. Латинси крсташи Византију су заменили слабим царством које није представљало никакву силу. Франачка Сирија лишена је имиграције на коју је нормално рачунала. Амалрик је умро 1205. године. Како није имао мушких наследника, нови краљ постао је супруг Амалрикове ћерке Марије, Жан од Бријена, дотадашњи гроф Шампање. Пети крсташки рат Утицајни папа Иноћентије умро је 1216. године. Наследио га је папа Хонорије III. Понтификат је започео проповедима за нови крсташки рат. Прву хришћанску војску формирали су угарски краљ Андрија II, аустријски војвода Леополд VI, кипарски краљ Иг I Лизињанин и антиохијско-триполијски владар Боемонд IV. Малик ел Адил избегавао је отворен сукоб те су се Андрија и Леополд након пљачке повукли. Малик ел Адил је тада умро, а наследила су га тројица синова. Италијански, француски и фризијски крсташи покренули су још моћнију армију. Овога пута мета је био Каиро, седиште Ајубидског султаната. Разлог за то било је искуство Ричарда Лављег Срца који због египатске војске није могао заузети Јерусалим. Крсташи су сада напали муслиманску престоницу директно освојивши најпре обалну тврђаву Дамијет. Ел Камил је хришћанима понудио Јерусалим без борбе, али је папски кардинал Пелаж одбио понуду. Крсташи су провели годину дана у Дамијету и тек 1221. године крећу ка Каиру. Египћани су пресекли бране на Нилу те су се хришћани нашли 89
окружени водом. Због блата се нису могли ни кретати. Муслимани су их гађали стрелама са стране. Једино што је сада хришћанима преостало било је да Камилу понуде преговоре. Камил је пристао да им допусти да напусте Египат уз услов да му предају Дамијет. Тако је Пети крсташки рат завршен неуспехом.
Шести крсташки рат Неуспех Петог крсташког рата натерао је Жана од Бријена да 1222. године отпутује у Италију и тражи помоћ од папе Хонорија и немачког цара Фридриха II. Фридрих је био најмоћнији владар Европе и најмоћнији цар још од времена Карла Великог. Како би приволио Фридриха да покрене крсташки рат, Жан му је понудио руку своје ћерке Изабеле. Фридрих је пристао на женидбу. Изабела му је родила сина, будућег наследника јерусалимског престола, Конрада IV. Фридрих и Жан од Бријена убрзо су ушли у сукоб због Фридриховог брачног неверства. Фридрих је Жана од Бријена истерао из своје земље, а Изабелу је протерао у манастир. Фридрих је још 1215. године дао заклетву да ће отићи у крсташки рат, али је њено испуњење непрестано одлагао. Одуговлачење је трајало више година те је разбеснело папу Гргура IX који је екскомуницирао немачког цара. Сам Фридрих је био пријатељ ислама; веома добро га је познавао, поштовао је арапску филозофију, а посебно науку. Са египатским султаном Камилом био је веома добар пријатељ јер је Камил био познат по читавом исламу као човек који је око себе окупљао учене људе. Саладинова држава у том тренутку била је подељена између тројице његових унука. Камил, који је био и главни султан, владао је Египтом, Ел Муазам Дамаском и Јерусалимом, а Ел Ашраф Месопотамијом. Ел Камил и Ел Муазам били су у непријатељству. Муазам је 90
позвао у помоћ турско-монголског освајача Мангубердија. Камил се обратио за помоћ Фридриху. Истовремено је и папство захтевало од Фридриха да поведе поход на Оријент. Цар је сада могао освојити Јерусалим и сачувати пријатељство са Камилом. Први немачки крсташи стигли су у Акру већ почетком 1227. године. Међутим, цар је одлагао свој полазак правдајући се болешћу због чега га је папа Гргур поново екскомуницирао септембра 1227. године. Фридрих се није обазирао на изопштење него је ипак кренуо на поход јуна 1228. године. Међутим, крајем 1227. године умро је Муазам те Фридрих више није био потребан Камилу. Египатски султан постао је намесник Муазамовом наследнику. Притисак јавног мњења је на Фридриха постао толико јак да више није могао одлагати полазак у рат. Фридрих је једно време провео на Кипру где су му се на верност заклели кипарски краљ и антиохијски кнез. Камил је за то време освојио Јерусалим и Дамаск. Чим је стигао у Акру, Фридрих је Камилу послао амбасадоре који су му објаснили сутиацију. Камил ни сам није могао предати Јерусалим без борбе јер би тако против себе подигао читаво муслиманско становништво. Фридрих је предузео војне маневре од Акре до Јафе. Темплари и Хоспиталци нису учествовали у њима јер је цара папа изопштио из цркве, али су се све време налазили у близини, спремни да помогну у случају напада. Фридрихови маневри омогућили су крсташима да загосподаре обалом Средоземља. За то време је папа освајао напуљске поседе немачког цара. Зато је Фридрих поново позвао Камила на преговоре. Они су завршени потписивањем мира у Јафи 21. фебруара 1229. године. Султан Камил се уговором у Јафи обавезао да хришћанима врати три света града: Јерусалим, Назарет и Витлејем. Сем њих, хришћанима је враћено и господство Торон и део територије господства Сидон. Јерусалимска краљевина је сада, сем своје престонице, обухватала читаву обалу, велики 91
део Галилеје и дугачак копнени појас од Јафе до Јерусалима који је са Лидом, Рамлом и Емаусом употпуњавао ходочаснички пут. Рестаурација некадашње краљевине није била потпуна јер је Камил задржао источну Галилеју, Самарију, део Јудеје и југ Филистеје. Јерусалим је у религијском смислу признат за свети град оба култа. Муслимани су имали право на ходочашће исто какво су хришћани добили 1192. године уговором у Јафи. Фридрих је ипак остварио у Шестом крсташком рату много више него што је Ричард Лавље Срце успео у трећем. То је постигао не потегавши мача. Уговор у Јафи изазвао је огорчена негодовања у муслиманским круговима. Ни Фридриху се ситуација није много поправила. Темплари нису прихватили уговор у Јафи јер је Соломонов храм и даље остао у муслиманским рукама. Цару је приступ Светом гробу забранио патријарх Геролд. Фридрих је 17. марта 1229. године преузео град из руку Ел Камила. Пошто је патријарх одбио да га крунише, Фридрих је сам ставио краљевску круну себи на главу. Приступио је обнови зидина Светог града. У Дамаску је предузео и чувену посету Саладиновом храму. Дана 1. маја 1229. године напустио је Акру и отпутовао за Италију.
Крсташки рат песника Фридрих је франачку Сирију ослободио муслиманске власти, али ју је оставио без владара. Забринути папа Гргур IX почео је позивати хришћане у нови крсташки рат. Његовом позиву одазвало се француско племство. У рату су, између осталих, учествовали и Тибалд IV од Наваре, Иго IV од Шампање, Пјер Моклер, бретонски гроф, Анри од Бара, Раул од Сосона, Анри од Гранпреа, Матје од Монморансија, Гијом од Сенлиса, Филип од Нантеја и Ришар од Бомона. Вођа је био шампањски 92
гроф. Крсташи су 2. новембра 1239. године кренули из Акре према Аскалону. На путу су се одвојили барски гроф и бургундијски војвода у жељи да први стигну пред град. Анри од Бара је заобишао Аскалон и упутио се ка Гази, иако га је гроф Јафе упозорио да не иде толико у дубину непријатељске територије. Анријеви крсташи нашли су се опкољени египатским стрелцима и коњаницима који су, уз звук фанфара, кренули у напад. Крсташи су масакрирани, а погинуо је и њихов вођа, гроф од Бара. Остали су заробљени и одведени у тамнице. Међу њима је био и Филип од Нантеја. Главнина војске под Тибалдом остала је нетакнута. Они су се вратили у Акру одакле су се упутили у равницу Сефорија у Галилеји и подигли логор. Крсташи нису имали потребе да улазе у борбу са муслиманима јер је Саладиново царство у овом тренутку било подељено између Камилових синова, Ејуба и Ел Салих Исмаила. Први је владао Египтом, а други Дамаском. Исмаил је крсташима вратио Галилеју (са Назаретом и Тиберијом) како би их привукао на своју страну. Ејуб им је препустио Аскалон и потврдио својину над Витлејемом и Јерусалимом. Тиме је готово у потпуности обновљена некадашња територија Јерусалимске краљевине. Недостајала је само област око Наблуза и Хеброна. Тибалд се последњих дана септембра 1240. године укрцао за брод ка Европи. Његов крсташки поход био је успешан.
КРСТАШКИ РАТ ЛУЈА IX СВЕТОГ
Обновљена Јерусалимска краљевина није дуго потрајала. Хорезмијски Турци су 1244. године освојили њену 93
престоницу, Јерусалим. Убрзо падају Тиберија и Аскалон. Следеће године Саладиново царство уједињено је под Ејубом. Франачка Сирија сведена је на уски појас. За њено ослобађање био је потребан велики крсташки рат. Покренуо га је француски владар Луј Свети. Седми крсташки рат (12481252) имао је чисто француски карактер. Луј се на покретање крсташког рата заклео током тешке болести. Овај крсташки рат је технички био најопремљенији. Кампања је била слична Петом крсташком рату. Французи најпре освајају Дамијету, а потом напредују ка Каиру. Луј је био довољно лукав да сачека да лето прође како река не би надошла. Египћани новембра 1248 губе султана Ејуба. Његов наследник био је одсутан те је управљање државом преузела султанова удовица. Крсташи напредују ка Каиру и стижу до Нила. Луј је наредио да ниједан одред не креће у напад пре преласка комплетне француске војске. Гроф од Артоа није послушао наређење већ је са својим одредом напао и уништио египатски логор, а потом је улетео у улице града Мансуре. Мамелук Бајбарс уништио је грофову војску, а погинуо је и Роберт оф Артоа. Бајбарс напада и главнину крсташке војске, али је одбијен. Египћани се повлаче. У крсташком логору избија тифус и додатно доприноси слабљењу војске. Луј се одлучио на повлачење. При повратку пада у заробљеништво. Нови египатски султан Бајбарс ослободио га је уз откуп. Луј се укрцао на брод и упутио ка Акри. У наредне четири године колико је провео у Светој земљи, учврстио је хришћанску власт у територијама које су контролисали и изградио зидове око Акре, Јафе, Цезареје, Сидона и других градова. У Европу се вратио 1254. године. Одмах након Луједог одласка франачка Сирија поново запада у анархију. Разлог за то је избијање рата Сен Сабас између Венеције и Ђенове, два главна поморска савезника крсташа у Светој земљи. Рат је избио око безначајне свађе коме ће припасти црква Сен Сабас (данас манастир Светог Саве 94
Освећеног) у Акри. Црква се налазила на самој граници ђеновљанске и венецијанске четврти. Стварни разлог за избијање рата био је монопол над трговином на Леванту. Рат Сен Сабас поделио је франачку Сирију на две стране. Венецији је пришла породица Ибелин која је господарила Јафом и Бејрутом, Темплари, витезови Тевтонског реда, Пизанци и провансалски трговци. Ђеновљанима је пришао господар Тира, Филип од Монфора, Хоспиталци и каталонски трговци. Акра је две године била центар борби супротстављених страна. Након две године борби освојили су га Млечани. Антиохијско-триполски кнез Боемунд VI пришао је Венецијанцима. Његов вазал, Бертран од Жиблеа пришао је Ђеновљанима. У бици код Триполија (1258) Боемунд је рањен и умало није погинуо. Бертрана је неколико месеци касније убио сељак у винограду и његову главу поклонио Боемунду.
ПАД СВЕТЕ ЗЕМЉЕ Монголи предвођени Хулагу-каном, унуком Џингис-кана, нападају 1260. године муслиманску Сирију. Освајањем Багдада ставили су тачку на постојање Абасидског калифата. У походу на Сирију нестала је Саладинова династија, а у монголске руке падају Алеп, Хама, Хомс и Дамаск. Боемунд VI, владар Антиохије и Триполија, такође је учествовао у рату на страни Монгола. Муслимани Мамелучког султаната предвођени Кутузом и Бајбарсом одбили су Монголе и повратили Сирију. Бајбарс, који је 1261. године убио и наследио Кутуза, предузима нападе на франачке територије. Он осваја Цезареју 1265, Арсуф 1266 и Антиохију 1268. године. Најава Осмог крсташког рата вратила је хришћанима наду. Он је, међутим, скренуо са Свете земље у Тунис. Тамо је 95
током опсаде града изгубио живот француски краљ Луј. Искрцавање Едварда I Енглеског у Акру 1271. године продужило је живот хришћанске Сирије још двадесет година. Заплашен савезом Енглеза и Монгола, Бајбарс је склопио мир на 10 година са крсташима. Боемунд од Триполија није потписао примирје рачунајући још увек на помоћ монголских пријатеља. Бајбарсов наследник Калавун осваја Триполи 1289. године. Примирје са крсташима прекинуло је изненадно искрцавање крсташа из Италије. Они су побили безопасне муслиманске трговце и тиме изазвали Калавуновог наследника Калила да нападне крсташку престоницу. Предводећи војску од 160.000 муслимана, Калил је започео опсаду Акре 1291. године. Крад је заузет на јуриш 18. маја. Последњи су се предали темплари који су одолевали у тврђави још пар дана. Калил им је понудио часну предају и потом их на превару све побио. Остала хришћанска упоришта су након пада Акре напуштена без борбе. Шест векова касније хришћани су поново ступили на сиријско тло. Градове Рајмунда од Сен Жила, Триполи, Тир и Бејрут ослободили су од Турака Османлија. Крајем 1917. године потомци краља Ричарда ушли су у Свети град Јерусалим.
96
97
