Naučna diktatura: Nova eugenika, kontrola stanovništva modernim metodama Eugenika– gdenas je dovelaverau nauku s kojomupravljajukorporativnei finansijskepsihopate?
Istorijski gledano, ljudska se priča može svesti na borbu između slobodnog mišljenja i izražavanja i ograničenja elite na vlasti koje žele da dominiraju državama, resursima i ljudima. Najveća pretnja eliti na vlasti su: znanje, svesnost, kritičko razmišljanje i na takav način stimulisana populacija.
Da svetomvladajunormalniljudi, da li bi se prolila jednakap krvi? Da li bi se ratovalona sve strane? Ta pretnja se manifestovala puno puta kroz našu prošlost, u različitim društvima, na različitim mestima i u različitim periodima. Ideje slobode, demokratije, civilnih i ljudskih prava, jednakosti i ravnopravnosti su na sebe svaljivale bes struktura na vlasti i sistema kontrole svaki put kada bi se o njima aktivno govorilo i još aktivnije tražilo da se implementiraju. Najveći uspesi ljudskog uma – bez obzira jesu li to uspesi iz umetnosti, znanosti ili filozofije – su nastali kroz izazivanje i prkošenje sistemima vladanja i kontrole. Najveća ljudska tragedija i mizerija je nastala iz tih istih sistema vlasti jer je elita uvek tražila način da upravlja svime na planeti uključujući i način na koji mi razmišljamo i način na koji delujemo ili ne delujemo.
Occupypokretje nastaozbogneverovatnihnejednakostiizmeđubogatihi siromašnihi zbogshvatanjada namavladajupsihopatekoje nije brigaza ništadrugo osimjoš veće moći i još više novca! Trenutno se naš svijet nalazi na najvećem raskršću koje je naša vrsta ikada imala priliku da iskusi. Mi se nalazimo na pragu globalnog političkog buđenja, što se lako da videti iz netolerisanja ljudi prema piramidama vlasti i redovnim i globalno prisutnim protestima koji nastaju pod različitim imenima i u različitim državama, ali koji imaju – svi do iti jednog – jedan zajednički faktor, a to je nezadovoljstvo vladajućima, rasporedom novca i rada i uslovima života. To buđenje je nastalo iz sopstvenih iskustava populacije i osobnog nezadovoljstva nakon shvatanja da nas lažu, zavaravaju, vode u propast, da nam se smanjuju ljudske i druge slobode i da se nama pokušava upravljati onako kako se upravlja običnim marionetama. Ništa u istoriji nije bilo toliko opasno za elitu na vlasti kao naša trenutna želja za pravdom, slobodom i zdravim životom.
Internetnastaokao pomoć u slučaju potpunoguništenjau nuklearnomratu, da bi elita moglakomunicirati među sobom,danasje najveće oružjeu borbi protiv te iste elite. Ova vrsta buđenja je i te kako puno potpomognuta tehnološkom i internet revolucijom i napretkom masovnih medija u kojim svako može zaobići svakodnevnu kontrolisanu propagandu moćnika na vlasti. Internet koji je nastao kao sekundarni način komunikacije u slučaju izbijanja nuklearnog rata između komande vojske i perifernih jedinica, danas se pretvorio u najveću opasnost potpunoj kontroli populacije, što se jako lepo može videti nedavnim pokušajem uvođenja potpune cenzure interneta kroz SOPA i PIPA zakone.
Hitler je i te kakokoristionaučnudiktaturuzasnovanuna nacističkoj eugenici, ali on je nije izmislio. Kroz svu našu istoriju tirani, despoti, samozvani lideri, autokrati, nepotisti, narcisoidne figure, psihopate i svake vrste samoproklamiranih spasitelja su terorisali i maltretirali populaciju. Nakon drugog svetskog rata, zahvaljujući mnogim pokretima za slobodu mišljenja i građanske slobode, patokratija– vladavinapsihopata je na prvi pogled ustuknula pred ogromnom željom ljudi da naprave bolji i pravedniji svet. No umesto boljeg sveta dobili smo gvozdeni zagrljaj patokratije. Ponerologija – naučna studija o podreklu zla, je postala naša surova stvarnost. Ponerologija nas ne mora interesovati, ona nam može biti odvratna i pre-neverojatna, ali nas se ona i te kako tiče. Patokratija danas vlada kroz korporativnu i bankarsku psihopatiju, i ako se mi o njoj ne informišemo i ne učimo kako izgleda sva njena šminka, nikada se nećemo od nje osloboditi i nikada zapravo nećemo biti slobodni ljudi.
Psihopate na vlasti su s godinama naučili da našu želju za znanjem mogu upravljati i oblikovati na željenu stranu, onako kako oni to žele, da nas mogu „začarati“ novom vrstom religije (s obzirom da stare vrste religije više nisu toliko moćne kao pre hiljadu godina) ta nova vrsta religije je nauka, a novi način korporativnog i bankarskog psihopatskog vladanja je „Naučna diktatura.“ Naučnadiktaturazar to postoji?
AldousHuxley, pisac ili prorok? 1932. godine Aldous Huxley je napisao negativnu utopiju pod nazivom „Vrli novi svet“ – Brave New World, u kojoj je predvidio stvaranje naučne diktature. U svom eseju 1958. pod nazivom: „Revidirani vrli novi svet“ Huxley je otkrio koliko je svet napredovao ka njegovoj negativnoj utopiji: U politici bi potpuno razvijena naučna teorija ili filozofski sistem bio totalitarna diktatura. U ekonomiji bi ekvivalent predivno komponovanom delu bio savršeno uštimovana fabrika koja donosi brdo novca, u kojoj su radnici potpuno uštimovani s mašinama. Želja za vladanjem može napraviti tirane od onih koji se predstavljaju kao „ljudi koji čiste nered i sređuju probleme.“ Klasifikacija „mira“ i „reda“ je obično tek opravdanje za despotizam. Huxley je tada objasnio da će: „Budući diktator jako zavisiti i trebati armije visoko kvalifikovanih i obučenih socijalnih inženjera s kojom će oni propagirati novu nauku.“ Tada je Huxley napravio jezivu i potpuno tačnu sliku onoga što se danas događa: „Dvadeset i prvi vek ĆE BITI ERA SVETSKIH KONTROLORA, koji dolaze iz naučničke kaste sistema Vrlog Novog Sveta ili Novog svetskog poretka.“
BertrandRusell, naučnikili vidovnjakkoji je znao šta će se dogoditisa svetompre više od 60. godina. 1952., Bertrand Rusell britanski filozof, istoričar, matematičar i socijalni kritičar je napisao knjigu pod nazivom: “Utiecaj nauke na društvo“ – The Impact of Science on Society , u kojem je upozorio i otkrio kako nauka i tehnološka revolucija menja svet i da će na kraju promeniti samo društvo. U svojoj knjizi Rusell objašnjava: „Držim da će politici u budućnosti biti od najveće važnosti masovna psihologija! Masovna psihologija, naučno rečeno, nije napredni deo nauke … Ali ona će i te kako postati važna političarima, bez obzira da li kroz politiku žele postati bogati ili žele vladati ljudima. Naravno da je masovna psihologija nauka koja je protekla iz individualne psihologije, ali ona omogućava način vladanja ljudima na isti način na koji su rimski vladari odlučivali da li će netko živeti ili umreti s pokazivanjem palca gore ili dole za vreme gladijatorskih igara, ta vrsta vladanja neće morati imati nikakvog zdravog razuma. Ali ona će trebati još par jako važnih stvari, a to su moderne metode propagande.
Masovnapsihologija+ masovnapropaganda= MASOVNAHIPNOZA.
Na taj način će se mase„edukovati“u željenompravcutakoda se palcemviše neće trebati pokazivatiko zaslužuježiveti, a ko ne, ljudi će misliti da su sami doneli odlukekoje su najboljeza njih na osnovu„znanja“i neće shvatati da je reč o propagandi. Religija će u budućnosti takođe imati jako važnu ulogu, jer će biti onih koji će smatrati kako nauka nije odgovor na sve i da se trebaju okrenuti spiritualnosti, stoga će religije početi koristiti moderne medije počevši od radija, pa sve do novih vrsta koje će se otkriti u budućnosti!. Ali ko god ne bude pratio ništa od toga biće uhvaćen u mrežu popularne „kulture“ kroz knjige, filmove, i slične stvari. Nitko neće uspeti pobeći ovoj vrsti vladanja. Najvažniji deomasovnepsihologijeće biti moć uveravanja! Ako pogledamo govore Hitlera s onima političara iz XVIII veka videćemo da postoje značajne razlike. Iste razlike su se dogodile u umetnosti. Onima koji žele vladati je sada jasno da ljudi imaju puno više znanja nego pre, da je znanje dostupno gotovo svima, zbog toga moraju biti istrenirani u silogizmu s kojim će se bilo ko moći uveriti u bilo što, a da tog uveravanja nisu ni svesni. (Silogizamje posebna vrsta posrednog deduktivnog zaključka koji se sastoji od dveju premisa (predstavka) i jednog zaključka (epilog). U njemu se zaključak izvodi uz pomoć jedne posredne premise iz jedne opšte premise. Ta posredna premisa posreduje između premise koja ima ulogu opšteg pravila (veća premisa) i epiloga. Silogizmom posebno (epilog) izvodimo iz opšteg (veća premisa) i to pomoću posebnije, manje premise. Silogizam se, dakle, sastoji od dveju premisa i zaključka. Od premisa jedna je opšte pravilo, a druga je posredni sud. Premisa koja sadrži opšte pravilo, naziva se VEĆOM PREMISOM ili VIŠOM, GORNJOM PREMISOM ili PRAEMISSA MAIOR. Posredna premisa, pomoću koje zaključak sledi naziva se MANJOM, NIŽOM, DONJOM premisom ILI PRAEMISSA MINOR. S obzirom kojoj vrsti sudova prema odnosu pripadaju premise, razlikujemo tri vrste silogizma: KATEGORIČKI (Aristotel), HIPOTETIČKI I DISJUNKTIVNI silogizam (Theophrast, Eudem, megarsko-stoička škola). SILOGIZAM, dakle, može biti kategorički, hipotetični ili disjunktivni– zavisi o vrsti sudova od kojih se sastoje, npr. u hipotetičnom silogizmu je veća premisa hipotetični sud, a u disjunktivnom zaključku je veća premisa disjunktivan sud, dok su u kategoričnom zaključku su svi sudovi kategorički. Op. Ur) Rusell zaključuje: Mogusa sigurnošćuzaključiti da će doći vremeu kojemće modernidiktatori i vladaribiti u stanjusvakoganagovoriti na što žele, bilo svojimpoznavanjem masovnepsihologijebilo novcemili tehnologijom!
Aldous Huxley je bio još direktniji u svojim navodima kada je rekao: „Ljudivole i voleće svojeropstvo!”
Certifikato eugeničkimvrednostimai superiornostičistoće rase, bio je jako popularanu SAD-u, za vreme20. godinaXX veka. Eugenika je stvorena i uobličena kao primijenjena nauka krajem XIX veka i bio-socijalni pokret koji je predlagao popravljanje genetičkih odlika „populacije“ kroz direktirano i kontrolisano stvaranje potomstva. Najgore od svega je što su raznorazne elitističke grupacije i ultra desničarski (i levičarski) pokreti prigrlili eugeniku u najnegativnijem smislu, smatrajući kako mogu kontrolisati i oblikovati populaciju prema svojoj volji. Koliko je negativna eugenika uzela maha najbolje se osetilo u nacističkoj Nemačkoj, kroz različite mehanizme depopulacije i sterilizaciju. Ali mi takve trendove nismo izbegli ni u modernoj istoriji. Najpoznatiji slučaj nasilne sterilizacije i negativne eugenike u kojoj je elita preuzela ulogu svevišnjeg se dogodio tokom 90. godina u Peruu kada je nasilno i bez znanja sterilisano preko 300 hiljadažena iz donjih i srednjih slojeva društva, kako bi se natalitet smanjio i tobože popravila ekonomska situacija države.
Koncentracionilogori, krajnjerešenjei likvidacijaza sve koji nisuodgovaralistrogimeugeničkimzakonimao čistoći rase i idealizovnomArijcuili Arijci. Uopće nije ni potrebno spominjati kako se na takav način krše sve ljudske slobode i kako je na takav način počinjen zločin protiv čovečnosti i genocid. Uopšte ni ne možemo opravdati ovakve slučajeve niti ih možemo shvatiti ali nam je jasno da iza takvih paklenih planova stoje psihopate na vlasti i patokratija (vladavina psihopata) koji smatraju kako mogu uraditi sve što požele i koji ljude ne smatraju ničim višim od stoke koju mogu odvesti na klanje kad i kako požele.
S negativnom eugenikom nam postaje jasno da ratovi služe (osim za imperijalističke ciljeve) za otklanjanje „viška“ ljudstva za koju elita na vlasti smatra kako joj jednostavno ovoliki broj populacije smeta i kako su oni dužni nešto učiniti na tom pitanju jer „stoka“ pune jede, puno pije, troši puno energije, iscrpljuje „njihove“ resurse, a to psihopate ne mogu tolerisati jer na nikoga i na ništa ne žele trošiti novac i energiju.
Smanjenjei kontrolabroja nepoželjnepopulcijekoja ne odgovaraeugeničkimstandardima,je bio i ostaoglavnicilj elite na vlasti s psihopatskimosobinama. Možda vam se ovi navodi čine nenormalni, nemogući ili odvratni, ali bez obzira što oni lede krv u žilama i stvaraju osećaj mučnine, istorija je prepuna takvih slučajeva i mi ćemo o njima pisati jer masovni mediji ne pišu i ne govore o ovim stvarima i naravno niti će, jer isti oni koji su uspostavili eugeniku u najgorem smislu, vladaju masovnim medijima.
WinstonChurchill, veliki državniki heroj drugogsvetskograta i borbeprotiv nacizmaili otvorenizagovaratelj negativneeugenike??? Eugenika je bila vrlo popularna u početku XX veka. Nju su zagovarale mnoge poznate osobe, kao što su: LeonardDarwin (sin Charlesa Darwina), WinstonChurchill (koji je bio i počasni predsednik Eugeničkog društva), AugusteForel (poznati Švajcarski patolog), AlexanderGraham Bell, i naravno svi oni koji su se okupljali oko misli i dela Nacional-Socijalističke Stranke u Nemačkoj. Eugenika je od samog osnivanja bila kontroverza za sebe, i nju je začetnik epigenetike (mutacija koji se ne prenose DNK već staničnim pamćenjem) Thomas Hunt Morgan doveo na potpuno novi nivo, s eksperimentisanjem na mušicama iz roda Drosophila melanogaster, ali na žalost nije ostalo samo na eksperimentisanju na mušicama, uskoro je postalo jasno da je potreban eksperiment na živim ljudima i velikom broju populacije kako bi se ciljevi eugenike ostvarili onako kako je elita želela. Glasovi razumnih ljudi, koji su postavljali pitanja koliko je kontrola i manipulacija ljudima i njihovim „rasplodom“ ne-etička i nemoralna, jednostavno su pali u zapećak, a eugenika je kroz različite vidove postala moćno oružje u depopulaciji nepoželjnih i manje vrednih rasa, slojeva društva, i nepodobnih karaktera uključujući i one koju su mentalno, zdravstveno zakinuti i na koncu svih onih koji se ne mogu brinuti o sebi ili za koje je elita smatrala da nemaju potrebe živeti na planeti jer se o njima treba brinuti.
Najvišeje eksperimenatao eugenicii rasnojčistoći uradjenoje na ljudimau konc-logorima,ipak nacisti su veliki trud uložili u istraživanjana blizancima, naročitoako je reč bila o jednojačanimblizancima. Do 30. Godina XX veka jedino je nacistička Nemačka otvoreno nastavila s propagiranjem naučne diktature i negativne eugenike, dok se u ostatku sveta povukla u ilegalu, naravno da to ne znači da je ona nestala, jednostavno se maknula iz očiju javnosti i fokusa medija. Eugenika se u nacističkoj Nemačkoj sprovodila kao socijalna politika, sa „željom“ da se popravi Arijska rasa i da se prvobitno smanji broj svih onih koji ne spadaju u idealizovan prikaz Arijca ili Arijke, i na koncu da se stvori „lebens raum“ ili životni prostor za Arijsku rasu bez mogućnosti prljanja iste, tako što će se iskoreniti svi oni koji ne nalikuju Arijcima. Nacisti su tako počeli ubijati ili proterivati u koncentracione logore: kriminalce, disidente, političke neistomišljenike, homoseksualce i biseksualce, mentalno i fizički hendikepirane i sve one koje su smatrali inferiornim rasama – naročito Jevreje, Slovene i Rome.
U zapećakistorijesu bačenestrahoteiz konc-logoranacističkeNemačke,ali mi ljudi ne shvatamoda onošto zaboravimo,da će namse to i ponoviti. Hitler i njegov aparat naučne diktature zaluđene planom čiste rase, je sterilisao preko 400 hiljada ljudi, bez njihovog pristanka, često na najnehumaniji način i u najnehumanijim uslovima, dok je na najmanje 70 hiljada izvršena eutanazija – i to samo do rata. Moramo shvatiti da su ovde prvi glavu izgubili ljudi koji su bili mentalno hendikeprirani ili koji su imali fizičke mane, bez obzira na taj jad i bedu, Goebels ministar propagande, je ostao živ i na vlasti iako mu je po zakonima trebala biti izvršena eutanazija zbog njegovog telesnog hendikepa, slabe, kraće i krive noge. Ta nečuvena nedela su se vodila u nacističkim arhivima pod nazivom Akcija T4, a označavala je ubistvo kroz naziv „rasna eutanazija.“ U Nemačkoj i Austriji su „lekari“ koji ne zaslužuju taj naziv već ih možemo slobodno nazvati krvnici i hladnokrvne ubice, izvršili su eutanaziju samo u 1941. nad 275 hiljadaljudi, dok je nedavno otkriveno da je još 200 hiljada nesrećnih ljudi ubijeno u plinskim komorama na osnovu iste eugeničke rasne čistoće, zajedno s milijonima ljudi koju su na osnovu drugih nacističkih zakona skončali svoje živote u koncentracionim logorima.
Nacističkareklamao eutanaziji nepodobnihi socijalnojhigijeni u listu: NeuesVolkili Novi Narod. Hitlerov dekret pod nazivom: Gemeinnützige Stiftung für Heil- und Anstaltspflege – Dobrotvorna fondacija za lekovitu i institucionalnu zaštitu, potpisan je u oktobru 1939. Iza ovog nejasnog imena kriju se i mnoge druge zločinačke i ludačke namere, od kojih je jedna otvoren poziv za „in vitro“ medicinska i vojna ispitivanjima na manje podobnima i nepoželjnima. Dekret je prvotno trebao ostvariti Hitlerov lični lekar Dr. Karl Brandt s regularnim lekarima koji će “humano” odraditi eutanaziju i sterilizaciju na nepodobnima, ali nakon 1940. ova operacija kao i sve druge povezane za logore smrti su prešli u direktnu nadležnost SS-a unutar dekreta o „Konačnom rešenju“ to jest plana o potpunoj eliminaciji svih onih koji nisu odgovarali državnoj politici i zakonima o rasnoj čistoći. Unutar zakona o rasnoj čistoći, nacistička Nemačka je išla toliko daleko da je za eutanaziju označila u osobe koje su imale epilepsiju i šizofreniju. Sve ono što je počelo zakonom o sterilizaciji maloumnih i fizički henikepiranih ljudi, koji je na snagu stupio 1933. se kasnije pretvorilo u zlo koje mi još dan danas smatramo kako je stvar prošlosti i ludila u nacističkoj Nemačkoj. Ali to nije tako! U svetu su se ideje iz nacističke Nemačke eksploatisale pod nazivom socijalni Darwinizam. Zahvaljujući toj nejasnoj frazi, u periodu od 1935.-1975. 63 hiljada ljudi je sterilisano u Švedskoj, bez njihovog odobrenja. Da dobro ste pročitali, Švedska za koju mnogi smatraju kako je jedna od najsocijalnijih i demokratskih država na svetu je primjenjivala iste zakone i nečovečnosti na mentalno zaostalim ljudima kao i nacistička Nemačka i to sve do 1975. Tu ovoj priči nije kraj.
Zeleno i narandžasto su obojene zemlje koje priznaju Rimski dekret o ukidanju eugeničkih zakona, čija procesuacija spada pod Internacionalni sud u Hagu. Prisilna sterilizacija određena državnim zakonima je stvarnost koja graniči s ludilom u nazovi demokratskom svetu i iako se Rimskim dekretom ovaj eugenički zakon i praksa proglasio zločinom protiv čovečnosti, (potpisanim 13.10.1998.) zemlje koje tako nešto rade li su radile nisu došle na metu Internacionalnog Suda za Kriminal u Hagu, bez obzira što je ta međunarodna institucija odgovorna da osudi bilo koju državu koja se nečim takvim bavi. Australija je sve do 2003. godine masovno praktikovala sterilizaciju mentalno zaostalih, ali tu je praksu i te kako primenjivala na autohtono stanovništvo naročito početkom XX veka, čak su i otimali decu od domorodaca i predavali ih na brigu belcima kako bi zatrli njihovu kulturu i
običaje. Danas Australija primenjuje tu praksu na slučajeve krajnje mentalno oštećenih osoba i naravno tu su obvezatni abortusi kod slučajeva kada se uspostavi da je fetus fizički retardiran. Kolikoje ljudi mučenoi ubijenojer nisu imali psihičkei fizičke odlikei/ili nisunalikovali uzvišenomrasnombiću koje je propagiraladržavnaeugenika? U Kanadi dve pokrajine Alberta i British Columbia obavljaju zakonski određenu obveznu sterilizaciju na eugeničkim osnovama. Kanadska sterilizacija deluje pod trilateralom; institucijalizacija, osuda i operacija. Do duše ima jedna čudna stvar, Kanadski sistem jedino ne obuhvata prisilnu sterilizaciju na kriminalcima koji nisu ludi, to jest na onima koje sudovi proglase mentalno zdravima, bez obzira na zločin koji su počinili. Bivša Čehoslovačka je počela sterilizaciju Romskih žena 1973., na tu sterilizaicju su žene mamili socijalnom pomoći i drugim nagradama države. Ti slučajevi su se nastavili sve do 2001. kada je Otakar Motej objavio na desetine slučajeva državne sterilizacije na socijalno slabijima nakon čega su se osudili mnogi socijalni i zdravstveni radnici i administratori koji su upravljali državnom sterilizacijom i koji su tu istu sterilizaciju izvršavali.
Noćnamoraeugenike,mešanibrakovii deca. Japan je od 1907.-1953. Dozvoljavao segregaciju pacijenata u umobolnicama i izvršavao je prisilnu sterilizaciju i abortuse nad ljudima koje su klasifikovani kao „oni koji ometaju mir.“ Najgori su slučajevi u doba kolonizacije Koreje u kojoj je uspostavljen zakon za prevenciju kuge s kojim se na isti način sterilisala populacija u Koreji i s kojim su se obavljali prinudni abortusi. 1940. Japan je napravio Nacionalni zakon o eugenici s kojim se u Japanu prisilno sterilisano 454 ljudi u periodu od 1940.-1945. Ipak tu nije kraj, 1948. donesen je zakon o Zaštiti eugenike s kojim se svi kriminalci s „genetičkim predispozicijama da počine kriminal“ i pacijenti s genetičkim bolestima kao što su na primer potpuni daltonizam (slepilo za boje), hemofilijom, alibinizmom, ihtiozom i mentalnim poremećajima kao što je šizofrenija, manična depresija i epilepsija trebaju sterilisati. Ovom zakonu su dodane mentalne bolesti 1952. Indija je za vreme vanrednog stanja od 1975.-1977. ozakonila naredbu o Planiranju porodice. 1976., je država započela s prisilnom vazektomijom na desetine hiljada muškaraca i isto toliko žena na kojima se obavljala prisilna tubalna lignacija to jest podvezivanje jajovoda. Uskoro su mnogi počeli osuđivati tadašnju premijerku Indije Idiru Ghandi i njenog sina Sandjaya Ghandija za neuspeh programa i zločin. Ipak to nije zaustavilo sprovođenje ovog programa, poznati su slučajevi u kojima su se muškarci i žene otimali u gradovima kako bi se na njima obavila sterilizacija, ta praksa se i dan danas u XXI veku obavlja u Indiji. Kina masovnom sterilizacijom želi ojačati politiku jednog deteta po porodici. Ipak ovo nije ozakonjeno iako se sprovodi i iako su neki vladini činovnici završili u zatvoru zbog sprovođenja prisilne sterilizacije. Najpoznatiji je slučaj kada je Amnesty International optužio vlasti Puninga da prisiljavaju ljude na sterilizaciju tako što im zatvaraju starije ukućane dok se mlađi živalj u kući ne podvrgne sterilizaciji! O slučajuPeruasmoveć pisali. Krajem 1999. Margarith von Felden je predložila Nacionalnom veću Švajcarske predlog zakona o odšteti svim ljudima koje je ova država prisilila na sterilizaciju na osnovu zakona o eugenici. Prisilna sterilizacija je ozakonjenja 1928. u kantonu Vaud, a zatim u svim drugima. U kantonu Vaud su se prisilne sterilizacije obavljale sve do 1985.
IzložbaNacionalnogUdruženjaEugenike1920. godineu SAD-u. Sjedinjene Američke Države su prva država koja je započela s prisilnom sterilizacijom, zakonom donesenim 1897. u Michiganu, nakon toga su se ovakvi zakoni proširili drugim područjima SAD-a. Primarne žrtve su bile žene Afroameričkog podrekla, starosedeoci Indijanci, mentalno zaostale osobe i mentalno bolesne osobe, epileptičari, ali taj zakon se proširio i na fizički deformisane osobe, kriminalce, gluve i slepe. Za sada je poznato da je u 33 države SAD-a sterilisano preko 65 hiljada osoba bez njihovog pristanka, dok je broj još veći jer je u mnogim slučajevima u medicinskim kartonima zapisano kako su osobe na tako nešto pristale čak i ako je slučaj bio o ljudima koji nisu uračunljivi i koji su imali ozbiljne mentalne probleme. Nakon drugog svetskog rata javnost je postala izrazito negativna prema zakonima o eugenici, jer se prisilna sterilizacija dovodila u direktnu vezu s genocidnom politikom nacističke Nemačke. Tako da je Američko Nacionalno Društvo za Eugeniku dobilo ime Odbor za Socijalnu Zaštitu 1960. Taj Odbor je žario i palio eugeničkim zločinima u SAD-u sve do 1983. kada je prestao s radom. Programi eugenike i prisilna sterilizacija je postojala u većini zemalja sjeverne Europe, kao i u svim manje-više protestantskim zemljama, kao što su: Danska, Norveška, Finska, Šviajcarska, Estonija, Island, Velika Britanija ali je eugenika terorisala i mnoge zemlje latinske Amerike, naročito Čile i Pierto Rico. U Velikoj Britaniji je Winston Churchill stvorio zakon o prisilnoj sterilizaciji, i iako se ovaj političar spominje u istorijskim knjigama kao čovek koji je obranio Veliku Britaniju i njene kolonije od nacističke Nemačke i carskog Japana, jako se malo zna da se on na rasnom i eugeničkom planu borio za iste ciljeve kao i njegovi protivnici u nacističkoj Nemačkoj i carskom Japanu. Ipak ni u „Istočnom bloku“ nije nedostajalo eugenike, naročito na polju državne kontrole razmnožavanja, to jest pitanja ko sme, a ko nesme da ima decu, gde su se žene u zatvoreničkim logorima prisiljavale na sterilizaciju. Na žalost nikada se nisu otkrile cifre nesrećnih ljudi koje je vrhuška SSSR-a uskratila potomstva na osnovu političke i klasne nepodobnosti.
Novi nacizam Zapada: Rat protiv stanovništva [TXT]
Već je odavno jasno svima onima koji prate svetsku situaciju da kriza na Bliskom Istoku i opkoljavanje Rusije, pritisci na Pakistan i pretnje Kini, kao i čitav niz drugih izazova ( poput nekog, nameštenog kao i prvi, novog „11. septembra“ na teritoriji SAD ) mogu biti bremeniti Trećim svetskim ratom, i to u najskorije vreme. To zvuči zastrašujuće, ali nije ništa neobično: ko god je čitao barem knjigu Entonija Satona „Vol Strit i uspon Hitlera“ zna da je Drugi svetski rat bio ključ za rešavanje svetske ekonomske krize koja je nastala 1929. godine i koja se, bar kad su SAD u pitanju, okončala 1945. godine, kada je u Americi nezaposleno bilo svega 1,2 posto radno sposobnog stanovništva, zahvaljujući ogromnom usponu ratne industrije. Ovoga puta, međutim, nije reč samo o ratu kao sredstvu da se izađe iz ekonomske krize. U pitanju je i surovi rat protiv svetskog stanovništva koga je, po procenama globalističke elite,previše, i koje se mora odstraniti da bi se ostvarila utopija takozvane „zlatne milijarde“ srećnih i zadovoljnih, kojima će biti sasvim dovoljno resursa planete da žive i napreduju ka nekom novom čovečanstvu, ka nadljudskom stanju postojanja „ s one strane dobra i zla“, o kome je maštao nesrećni Niče. Ako danas u svetu ima sedam milijardi ljudi, kako da se postigne „zlatna milijarda“? Pa, ubijanjem, naravno,i to u masovnim razmerama. Ovaj tekst je mali prilog, kroz istoriju i savremenost, razmatranju onoga što su arhižreci globalizma, suroviji od Maja i Acteka u želji da bogu sopstvenog trbuha prinesu ljudske žrtve, činili do sada, i šta pripremaju za 2012. godinu kada je, tobož, po kalendaru Maja, kraj sveta kakvog znamo i početak nečeg novog. Od utopijedo košmara:HerbertDžordžVels Pre no što su globalistički vođi rešili da naprave sveopšti pokolj, oni su o tome maštali. Poznati engleski pisac, Herbert Džordž Vels, autor „Rata svetova“ i „Vremeplova“, bio je maštar o stvaranju svetske države, zagovornik eugenike i kontrole pupalacije, ljubavnik Margaret Sejndžer, pionirke rada u oblasti populacione kontrole i kontracepcije. U svom manifestu iz 1928, „Otvorena zavera“, bio je jasan: kontrola populacije i uklanjanje „štetnih“ vrsta stanovništva je conditio sine qua non Novog svetskog poretka. Dotični je smatrao da Indija, Severna Afrika, Sirija i Daleki Istok rađaju bezvredno stanovništvo, „fizički i mentalno nerazvijeno, koje koči mehanički razvoj civilizacije nudeći jeftinu radnu snagu beskrupuloznom izrabljivaču, kao i možda potencijalni buntovnički materijal beskrupuloznom političkom avanturisti“. Vels je tvrdio da je svetski mir nemoguć bez svetske države, koja će ne samo oružjem, nego i proizvodnjom hrane, i kontrolom uslova života, nadzirati rast populacije; takođe, Vels je bio jasan: „Izvesne stvari, okeani, vazduh, retke životinjske vrste, moraju postati kolektivna svojina čovečanstva i ne mogu biti bezbedni dok se za takve ne proglase, i dok neko konkretno telo ne bude postojalo da štiti ova svojinska prava“. Da bi se tako nešto ostvarilo, potreban je svetski pokret, poput socijalizma i komunizma, „otvorena zavera“ koja će postati nova univerzalna religija. Januara 1940, u svojoj knjizi „Novi svetski poredak“, neumorni Vels bio je još grlatiji: „Kosmopolitska revolucija u pravcu svetskog kolektivizma, koja je jedina alternativa haosu i degeneraciji čovečanstva, mora otići dalje od ruske revolucije “ Iako je Drugi svetski rat već bio počeo, Vels je, uz izvesne ograde, pohvalio naciste zbog pokušaja da „rekonstruišu život u pravcu kolektivizma“. Vels je bio tzv. „fabijanski socijalista“.Njegove ideje o nadziranju životne sredine i ishrane stanovništva koji bi bili praćeni i odobravani iz jednog centra globalne moći su, posle Drugog svetskog rata, sve više sprovođene u život, da bi danas bile na pragu svog ostvarenja. I to u najčistijem, socijaldarvinističkom vidu.
Darvinisti: od SADdo Trećegrajha, i natrag
Vulgarni ničeanac Hitler je bio darvinista. On je jasno rekao da “država mora da se postara da samo zdravi rađaju decu” – jedino tako će se stvoriti nadljudi dostojni života. U tekstu Džordža Stajna, “Biologija i koreni nacizma”, ovaj istraživač tvrdi da je nacizam prvi pokušaj organizovanja zajednice na načelima biopolitike “potpuno saglasne sa naučnim činjenicama darvinističke evolucije”. A evolucionista Artur Kit, u svojoj knjizi “Evolucija i etika”, tvrdio je da je firer “svesno pokušavao da usaglasi nemačku praksu sa teorijom evolucije”. Nisu samo Jevreji i Sloveni to osetili; zakonom iz 1933. godine, 350.000 mentalno zaostalih i umno poremećenih, i oko 30 hiljada Roma sterilisano je raznim metodama – od kastracije do električnih šokova u genitalije. Na drugoj strani, arijevci par excellence, esesovci, parili su se sa devojkama, namenjenim za rađanje “čiste rase”,koliko su hteli – brak je, za „nadljude“, prestao da važi. Ko god bi hteo da Darvina oslobodi od odgovornosti za pogrešnu interpretaciju njegovog osnovnog stava, nailazi na same Darvinove tvrdnje. U svojoj knjizi “Poreklo čoveka” Darvin je tvrdio da niže rase treba da nestanu, i da beli ljudi nemaju potrebe da ih štite. Takođe, verovao je da su domoroci Afrike i Australije isto što i gorile i smatrao je da će te rase nestati. Hitler nije došaoni od kuda. Ceo Zapad ga je pripremao. Britanija je svoj kolonijalizam pravdala “borbom za opstanak”. Sam Darvin je veliki deo svojih ideja dobio od Maltusa, koji se bavio rastom populacije, i čije su ideje našle odjeka u britanskom društvu pod parolom “Slomi siromašne”. Deca od osam i devet godina primoravana su, u 19. veku, da rade po 16 sati dnevno u rudnicima uglja, a na hiljade ljudi je umiralo u bedi i prljavštini – zato što je Maltus ustvrdio da se bednici brzo množe, i da na svetu neće biti mesta za sve. Darvin je “borbu za opstanak” video u prirodi tek pošto ju je, kao “opstanak najsposobnijih”, Maltus video u društvu. Pre no što se prstom upre u Hitlera, setimo se da je američki predsednik Teodor Ruzvelt, u svom delu “Pobeda Zapada” socijaldarvinizam proglasio filosofijom Amerike. U toj knjizi tvrdio je da je rasni rat sa Indijancima neizbežan, i to do istrebljenja. Ruzvelt je smatrao da američku državu ne obavezuju nikakvi ugovori prema Indijancima jer su oni “primitivna rasa”. Henri Ferfild Ozborn, evolucionista, tvrdio je da je inteligencija odraslog crnca na nivou jedanaestogodišnjeg deteta vrste homo sapiens (belaca). Godine 1875, u južnim državama SAD doneti su zakoni o aparthejdu, odvajanju belih i crnih svuda – po bolnicama, zatvorima, grobljima; bilo je aparthejda u školama i liftovima. Od 1890. do 1901. oko 1300 crnih ljudi bilo je linčovano, američki “naučnici”, poput R. B. Bina merili su ljudima lobanje da bi dokazali savršenstvo bele rase. Međutim, zločini nad Aboridžinima u Australiji prava su hitlerovska priča. Darvinizam je bukvalno opravdao pokolj ovih nesrećnika. Socijaldarvinista X. K. Ruzden je 1876. tvrdio da ubijanjem Aboridžina i Maora belci ispunjavaju “neumoljivi zakon prirodnog odabiranja” dok je 1890, potpredsednik Kraljevskog društva Tasmanije Džejms Bernard, rekao da je “proces istrebljivanja aksiom zakona evolucije”. Aboridžini su lovljeni kao divlje zveri. Odsecane su im glave, i trovana im je hrana. Koristili su ih kao eksperimentalne životinje. Edvard Remzi, nadzornik australijskog muzeja u Sidneju, objavio je muzejski katalog u kome su Aboridžini bili predstavljeni kao “australijske životinje”, a on sam se bavio hvatanjem “primeraka” za “naučne oglede”. Misionar iz Novog južnog Velsa gledao je pokolj grupe Aboridžina, odraslih i dece, posle čega je “deset najboljih lobanja” poslato preko okeana, “naučnicima”. Od 1910. do sedamdesetih godina 20. veka oko 100.000 aboridžinske dece oduzeto je od svojih roditelja; beloputa deca davana su na usvajanje belcima, a tamnoputa su stavljana u sirotišta. Bez Amerike se ne može nigde, pa ni u oblasti eugenike. Prvi eugenički zakon donet je 1907. u Indijani (SAD). Do 1930. godine 31 američka država imala je eugeničke zakone, koji su u reprodukciji sprečavali “umobolne, pijanice, epileptičare, degenerike”. Do januara 1935. prisilno je sterilisano 20 000 ljudi. Na osnovu eugenike, stvarani su testovi za imigrante, po kojima je 80% imigranata iz istočne Evrope (Poljaka, Jevreja, Rusa) svrstano u maloumne, pa je, na osnovu toga, 1924. godine, donet zakon o ograničavanju useljenja Istočnoevropljana na osnovu njihove genetičke inferiornosti. Zakon je važio do 1965, dvadeset godina posle Hitlerove smrti. Amerika je, slobodno to recimo, mogla biti uzor Hitleru. Godine 1904, evolucionista – istraživač Semjuel Verner uhvatio je u Kongu Pigmeja Ota Bengu, oženjenog i oca dvoje dece.
Benga je okovan u lance, da bi na svetskoj izložbi u Sen Luisu bio prikazan kao “karika evolucije” najbliža čoveku. Zatim je, sa gorilom i orangutanom, bio izložen u zoo-vrtu Bronksa u Njujorku, kao predstavnik “najstarijih ljudskih predaka”. Oko 40 hiljada posetilaca zoo-vrta sedmično ponašalo se prema Otu Bengi kao da je majmun. On im je bio glavna atrakcija. Direktor zoovrta, dr Viljem Hornadaj, evolucionista, na pitanje novinara da li bi baš tako trebalo postupati s jadnim Bengom,“ ljupko“ je odgovarao: “Ako je mala osoba u kavezu, to je zato što mu je tu najudobnije, i zato što ne znamo šta drugo da radimo sa njim. On nije ni u kakvom smislu zatvorenik, osim da niko ne bi rekao da bi bilo mudro dozvoliti mu da luta po gradu, a da ga niko ne nadgleda.” (Prođu li te, čitaoče, žmarci kad ovo čitaš, i kad se setiš “bele šengenske liste” ili “spoljnjeg zida sankcija”?) Američki istraživač Arktika, Robert Piri, doveo je sa svog puta grupu Eskima, koje su izložili u Američkom prirodnjačkom muzeju. Jednom dečaku, Miniku, umro je otac, čije su kosti ostale izložene kao “primerak vrste”. Minik je tražio posmrtne ostatke svog oca, da bi ih sahranio, ali uprava muzeja je to odbila. Eugenikusu cenili i prvi “planeriporodice”.
Margaret Sejndžer, “majka seksualne revolucije”, zalagala se za kastriranje svih mentalno zaostalih, ali i crnaca. Američkim eugeničarima je smetalo što se u Nemačkoj pod Hitlerom ipak rađa mnogo više dece no što to njima prija, pa je čelnik Američke federacije za kontrolu rađanja upozoravao: “Mi smo takođe svesni problema izgradnje jedne rase, ali mi se brinemo o kvalitetu naših ljudi, ne samo o količini.” To jest, mi nismo protiv rasističke eugenike, nego samo protiv metoda koje nacisti primenjuju – populacija u Nemačkoj ipak raste prebrzo. Globalni kapitalisti, oni zločinci sa Vol Strita, koji su svojim krvavim parama pomagali i hitlerovce, odavno citiraju Darvina kao svoje opravdanje. Svojevremeno je profesor sa Jejla, Grejem Samner, govorio da darvinizam u društvu znači – “da bi podigli jednog čoveka naviše, guramo drugog nadole”, a socijal-darvinista Viljem Milner je tvrdio da su milioneri pobednici borbe za “opstanak najsposobnijih”. Kapitalizam je u darvinizmu našao svoje opravdanje. Američki “naučnik” E. A. Ros je tvrdio da je i “religijski kult milosrđa” stvorio “sklonište pod kojim su se idioti i kreteni skrivali i množili”. Čuveni bogataš Endrju Karnegi (“mirotvorac” – “Karnegijeva fondacija za svetski mir”) tvrdio je da zakon konkurencije možda jeste nezgodan za pojedinca, ali je odličan za rasu, jer obezbeđuje “opstanak najsposobnijih”, a jedan od Rokfelera je govorio da je kapitalistička konkurencija “zakon prirode koji se ne može izbeći. Ljudi su uvek bili i grešni i zli i nemilosrdni. Ali, znali su šta je greh i zlo, i imenovali su ga. Darvin im je dao “naučno opravdanje”da budu zli i spremni da ubijaju „inferiornu“ podvrstu svojih bližnjih – pobeđuju najsposobniji. A najsposobniji su najsuroviji, najnečovečniji. I mi Srbi smo osetili šta znači socijalni darvinizam u praksi. SudbinaSrbau Trećemsvetskomratu Gde god se nađu nepoželjni narodi, treba ih ukloniti. Recimo, sprovođenjem liberalno-kapiptalističkih reformi, koje imaju za cilj potpuni slom privrede određene države,na čije se čelo dovode poslušni gaulajteri Imperije ( o tome više u knjizi Majkla Čosudovskog, „Novi svetski poredak i globalizacija siromaštva“, koja se na našem jeziku pojavila 2o1o. godine u Beogradu ). U Srbiji je tom metodom, za devet godina tranzicije iz nečeg u ništa, od popisa 2002. do popisa 2011, broj stanovnika smanjen za 400 hiljada. Srpski narod je, u ovom trenutku, na udaru globalističkih socijalnih darvinista, spremnih na istrebljenje svih slabijih naroda i država, maskirano u priču o ljudskim pravima i demokratiji. I globalisti opet imaju “naučnike”, koji ovog puta opravdavaju neophodnost nestajanja Srba (kao što su nekad opravdali lov na Aboridžine). Kada je Amerika sa svojim satelitima bombardovala Srbiju 1999. godine, profesor sociologije i filosofije na Univerzitetu države Merilend, dr Džon Hjuer, tvrdio je da je američko društvo – društvo budućnosti, a srpsko – društvo prošlosti. Po Hjueru, Amerikanci ulaze u posthumano doba, “kada će svi aspekti društvenog života biti svedeni u predvidljive šablone i racionalizovani, a sve nijanse međuljudskih odnosa pretvorene u rutinske procedure i prepuštene plaćenim profesionalcima poput advokata, psihologa i birokrata”. On kaže: “Amerikanci su prototip ljudi budućnosti, Srbi atavistički ostatak prošlosti”. Ako to ne shvate, Srbi će nestati.
Da, zaista, mi moramo nešto da shvatimo. Ali ne ono o čemu bunca Hjuer. U Trećem svetskom ratu, koji se sagledava na obzorju savremenosti, ako već sad ne budemo pojmili ko ga i zašto sprema, i ako se ne budemo duhovno oružali za užase koji dolaze, može nam se ponovo desiti genocid kakav smo pretrpeli u Drugom svetskom ratu. Ne zaboravimo sve srbofobne izjave zapadnih političara i javnih ličnosti koje je Zoran Petrović Piroćanac objavio u knjizi „Izbrisati srpski virus“: takve izjave, Hitlerove i Pavelićeve, od 1941. do 1945. godine značile su, za nas, krv i smrt.Zašto to ne bi bilo i danas? Mržnja obezboženog Zapada, koji je rodio Hitlera, kad su u pitanju Rusi i Srbi ostala je ista.Oni će svaku mogućnost koristiti da nas istrebe sa lica zemlje. Jer, Zapadu, geopolitički gledano, treba ovaj prostor, ali ne i ovdašnje stanovništvo. Šta će se, dakle, ovde dešavati? Očito, haos. Imperija će, pomoću svojih poslušnika, ovde izazvati haos, da bi mogla da trajno okupira i pacifikuje Srbiju. S obzirom da se sprema veliki rat protiv Rusije, a geopolitika ne trpi prazan prostor, Srbija mora biti stavljena pod vojnu okupaciju. Svaki pokušaj otpora biće kažnjavan sa manje milosti nego što ju je prema nama imao Hitler. Svemu će, po okolnostima sudeći,prethoditi neka operacija tipa „Oluje“ da se Srbi proteraju sa Severa Kosova i Metohije, a zatim će se krenuti u pravljenje haosa u oblastima poput Raške, Preševske doline, pa možda i Vojvodine. Ostaviće nas na miru i slobodno ćemo disati jedino ako im loše krene na ostalim frontovima. Zato, već sada, treba razmišljati o onom što se sprema. Još 2009. godine, na sajtu „Vidovdan“ objavio sam članak „Svetosavlje i apokalipsa“ ( čitalac može da proveri koliko je moja tadašnja analiza , zasnovan a na „mističnoj geopolitici“, bila ozbiljna ). Tada sam napisao da će u budućem kontrolisanom haosu u Srbiji jedan od glavnih ciljeva biti hapšenje i druge vrste uklanjanja nacionalno orijentisane inteligencije i ljudi spremnih da vole Srbiju. To mislim i danas: dovoljno je napraviti neku novu „Sablju“, i gomila pohapšenih, po svim mogućim izmišljenim kriterijumima, naći će se u zatvorenom prostoru, sa glavom ubačenom u najlon-kesu. Što bi oni da kvare planove Imperije, kojima žutokraki verno služe? No, naravno, ne treba se predavati.“Srbija je velika tajna“, reče pesnikinja. Sve to može da se desi i drugačije, a ne kako je planirano. „Bog će pomoći, ako bude imao kome“, reče patrijarh Pavle. Iz istorijerata protivstanovništva Ruske antiglobalistkinje, Irina Medvedeva i Tatjana Šišova, u svom tekstu „Novi svetski poredak i kontrola priraštaja“, iznele su istoriju hitlerofilske protivpopulacione politike Imperije u drugoj polovini 20. veka. Pa, da je i mi prelistamo: Propagatori mita o prenaseljenosti, pored konkretnih manipulacija, koriste i jednu, da tako kažemo, osnovnu: oni društveno bogatstvo prikazuju u vidu “medenjaka” kojih “nema za sve”. Pri tom, medenjaci su već pečeni, spremni, i zato, što manje usta, to više medenjaka. To je tipična tačka gledišta zapadnog malograđanina – parazita. A u samoj stvari sve je obratno. Društveno bogatstvo, te “medenjake”, neko stalno treba da peče. To nije mana sa nebesa, nego proizvod ljudskog rada. I što više pekara, to više medenjaka. Naravno, ako se proizvodnja normalno organizuje. Uz to, što više rođenih, to veća šansa da se pojave talenti, geniji, koji će otkriti nove načine ishrane, izvore energije i ostalo, što će obezbediti život i nove resurse za “medenjake”. Laž o pretnji prenaseljenošću opovrgava stotine naučnika. Jedan od najuglednijih je demograf-ekonomista Kolin Klark. Izučivši stanje stvari u mnoštvu zemalja u razvoju, otkrio je da je tempo rasta društvenog proizvoda veći upravo tamo gde brže raste broj stanovnika. Godine 1987. u Južnoj Koreji gustina naseljenosta bila je četvorostruko veća nego u Kini, a na Tajvanu petostruko. U Koreji je nacionalni dohodak po glavi stanovnika bio sedam puta veći nego u Kini, a na Tajvanu osam puta. Uz to, Kolin Klark je analizirao mogućnosti ishrane stanovništva planete na osnovu obradive zemlje. Visoko-tehnološke metode obrade zemlje još pre više od deceniju dozvoljavale su da se na Zemlji prehrani 35,1 milijardi ljudi. To bi bilo moguće ako bi se ljudi hranili na “američki način”. Ako bi se upražnjavao japanski način ishrane, koji je skromniji, bilo bi moguće prehraniti 105 milijardi usta. Rodžer Revel, bivši direktor harvardskog centra za demografska istraživanja, slaže se sa Klarkom. Po njegovim procenama, seoska privreda sveta mogla bi punovredno (2500 kalorija dnevno) da hrani 40 milijardi ljudi. Uopšte,mit o gladi kao poslediciprenaseljenostine možeda izdrži nikakvukritiku. Uništenje “suvišnih ljudi” (naročito putem abortusa, kontracepcije i sterilizacije) snažnije od svega sprovodi se u zemljama čije slabljenje odgovara SAD.
U “Memorandumu o nacionalnoj bezbednosti SAD” ozbiljno se razmatralo koliko je potrebno smanjiti stanovništvo Egipta da bi Izrael (a s njim i Amerika) sačuvali ključne pozicije na Bliskom Istoku, s obzirom na sve veći prirodni priraštaj Arapa. Bilo je izraženo žaljenje što je zbog sukoba u Istočnom Pakistanu došlo do ulaska mnoštva izbeglica u Indiju. Šta je ogorčilo pisce “Memoranduma”? Evo: “Dolazak novih devet miliona emigranata poništio je osmogodišnje napore Asocijacije za planiranje porodice, zahvaljujući kojima je uspelo da se spreči rađanje devet miliona dece.” Čitaš, i po ko zna koji put si zapanjen “političkom korektnošću” novog nacizma. U Hitlerovoj Nemačkoj masovno uništenje ljudi nazivalo se sanacijom (ozdravljenjem). U današnjoj Kolumbiji ubijanje dece-beskućnika nazivaju “socijalnim čišćenjem”. A u Brazilu se tim “plemenitim poslom” bave tzv. “Komiteti pažnje”. U knjizi Žaklin Kejzun „Rat protiv stanovništva”, objavljenoj 1988. u SAD, postoji poglavlje “Međ unarodna pomoć SAD i kontrola stanovništva”. U njoj piše da je od 1965. do tada Amerika uložila u smanjenje broja stanovnika u raznim zemljama sveta dvostruko više nego sve ostale države uzete skupa. Upravnik Agencije za međunarodni razvoj dr R. T. Ravenholt u svom intervjuu listu “Sent Luis Poust Dispeč”, od 22. aprila 1977. izjavio je da je, zarad ostvarenja ekonomskih interesa SAD, potrebno sterilisati četvrtinu žena sveta sposobnih da rađaju. Međutim, u Indiji (i u nekim drugim zemljama), sterilizovali su ne samo žene, nego i muškarce. Još 1966., pre no što je Amerika razvila široku kampanju u oblasti “ekonomije rađanja”, predsednik Džonson je nekoliko puta odbio da pošalje zrno pšenice Indusima koji su umirali od gladi. Zahtevao je da prethodno indijska vlada pristane na široko zasnovan program ograničavanja rađanja. Kada su, na kraju, vlasti Indije pristale, Džonson je izvesno vreme oklevao, čekajući da vidi da li se program sprovodi. Za to vreme, Indusi su nastavili da umiru od gladi. Na drugom mestu, u knjizi takođe američkog autora, Edvarda Polmana, “Kako ubijati stanovništvo”, opisuje se sterilizacija Indusa na najrazličitijim javnim mestima, sve do autobuskih stanica. Na svakom sterilizacijskom punktu vršeno je po 20 vazektomija (sterilizacija muškaraca) na sat! Naravno, dobrovoljnost ove akcije bila je veoma uslovna. U jednom induskom selu sto posto bračnih parova sposobnih za rađanje saglasilo se da “isplanira porodicu” (uglavnom putem vazektomije) da bi selo dobilo – novi bunar! U drugim selima siromašnim seljacima davali su malu nadoknadu za to što je 75% muškaraca pristajalo na to da budu sterilizovani. Ali Amerikanci su želeli da “ekonomisanje decom” bude brže, pa je dobrovoljno-prinudna sterilizacija postala PRINUDNA! Za šest meseci u Indiji je, 1976. godine, sterilisano tri miliona ljudi. Mnogi su, posle primene tog “najpouzdanijeg načina kontracepcije” (kako kaže Ruska asocijacija za “planiranje porodice”) postali invalidi ili umrli. Šta da se radi! Nema reformi, kao što mi u Rusiji sada znamo, bez žrtava. Zato su urođenici zahvaljujući američkim parama dobili bunar po najvišim standardima civilizovanog sveta. Program sterilizacije u Salvadoru, koji finansira Agencija za međunarodni razvoj (AMR), podrazumeva 20.000 sterilizacija godišnje. A u Bangladešu program AMR direktno povezuje smanjenje rađanja sa “zaštitom majčinstva i dece”. Decu su lečili od dijareje samo pod uslovom da njihove majke pristanu na sterilizaciju. Računica je bila precizna: birajući između života i smrti već rođenog deteta, žene su bile spremne da više nikad ne rađaju. A evo kako su “razvijane seoske oblasti” u Indoneziji. Amerikanci su tamo probali takozvani seoski sistem, pokrivši zemlju mrežom sa 30.000 punktova za planiranje porodice. “Centar” (vlada Indonezije) je postavljao cilj: u tom i tom roku toliki i toliki procenat građana obuhvatiti kontracepcijom. Aktivisti koji su to sprovodili dobijali su premije za ispunjenu normu. A sela – dodatnu hranu, medicinsku pomoć i ostala dobra. Najgrđe je Amerika decom “ekonomisala” u Kini. Misli se da Kinezi sve rade po svojoj volji, ali je to pogrešno. Javno se odričući kineskog programa “Jedno dete – jedna porodica”, koji podrazumeva nasilne abortuse, prinudnu sterilizaciju i ubijanje novorođenčadi, Agencija za međunarodni razvoj bila je ipak glavni pokrovitelj Međunarodne federacije za planiranje porodice i Fonda za stanovništvo pri Ujedinjenim nacijama, koji su finansirali kineski program. Uz to Kinezi i Amerikanci su aktivno razmenjivali naučnike – “planere porodice”. Kina je postala pravi poligon za takva “istraživanja”. Novinar Kristofer Ren je u “Njujork Tajmsu”, od 16. maja 1982. pisao o hiljadama Kineskinja koje su hapšene i primoravane da vrše abortuse: “Držali su ih u zatvorskim ćelijama ili javno sramotili, pred gomilama ljudi, primoravajući ih da abortiraju. Patrole su hvatale žene na ulicama i u maricama ih odvozili u aborterske klinike”. Majkl Vink je u “Vol Strit Džurnalu” pisao o ženama “vezanim konopcima, koje su u prikolicama za stoku gonili na abortuse”. A Stiven Mošer u “Pipl Ripablik Pres” je govorio o ubijanju novorođenih devojčica u Kini: “Mogu da ih zakolju, utope ili prosto ostave da umru od gladi i hladnoće.” Ne skrećemo pažnju na novac slučajno. U “Memorandumu Asocijacije za međunarodni razvoj” (1987) jasno se ukazuje da će svi međunarodni programi za kontrolu rasta stanovništva propasti ako ih Sjedinjene Država ne budu finansirale, i ako DAVANjE KREDITA ODREĐENIM ZEMLjAMA NE STAVE U DIREKTNU ZAVISNOSG OD ISPUNjAVANjA ZADATAKA U TOJ OBLASTI!
Ali nisu svi projekti američkih naslednika cara Iroda išli tako glatko. U Indiji su, kao “sterilizatorku”, ubili Indiru Gandi i njenog sina Radživa, jer su oni bili naročito aktivni u podsticanju PRINUDNE STERILIZACIJE. Indusi su nam pričali kako su predstavnici vlasti dolazili u sela, hvatali mušku decu od 15 do 17 godina i u prepunim kamionima ih vozili na “malu prostu operaciju” (kako sterilizaciju zove “Asocijacija za planiranje porodice”), zauvek lišavajući dečake prava da postanu muškarci. Ubistvo Radživa Gandija nije rešilo problem, ali je malo “prikočilo” reformatore. Zbog toga sada Indija ima preko milijardu stanovnika. U Nikaragvi stvar su rešili radikalno: jedan od prvih ukaza sandinističke vlasti posle svrgavanja pro-američkog diktatora Somoze bio je zatvaranje svih klinika za planiranje porodice koje finansira AMR. Ni u Iranu “planeri” nisu dobro prošli. Iranski šah je bio veliki prijatelj SAD. Uz pomoć AMR, Međunarodne federacije za planiranje porodice, Soroševog fonda i univerziteta Severne Karoline i Čikaga, on je razvio snažnu aktivnost oko planiranja porodice u svojoj zemlji. Ministarstvo obrazovanja je u nove udžbenike ubacilo sadržaje o seksologiji i kontracepciji pripremajući učitelje da se bave seks-prosvetom. Na hiljade dobro plaćenih lekara borilo se protiv “neželjene dece”… Ali, šah je svrgnut, a Homeini je, čim je došao na vlast, rasterao “planere” i njihove američke sponzore Sve je ovo, očito, gospodarima užasa bilo nedovoljno. Zato su rešili da učine još jedan korak, i da počnu da smišljaju kako da mnogo brže i efikasnije, nego kontracepcijom i prinudnim sterilizacijama, smanjuju broj živih na planeti. Newage i smanjenjestanovništva
Sile zla, skrivene u tami tajnih društava, koje danas rade na stvaranju Novog svetskog poretka, za širu javnost su napravile sinkretistički religiozni iokret Nju Ejdž (New age), pokret za ostvarenje tzv. “NOVOG DOBA”. U Nju Ejdž sistem se uklapaju sve moguće sekte i sledbenici okultizma: od liberalnih protestanata, preko dalekoistočnih guru-grupa, do veštica i satanista. Novodopci, koji veruju u astrologiju, smatraju da je čovečanstvo, koje je pre dve hiljade godina, zajedno s planetom Zemljom, ušlo u astrološki znak Ribe koja, tobož, predstavlja Hrišćanstvo, sada spremno za novu spohu – doba Vodolije. To znači da je Hrišćanstvu “odzvonilo” i da počilje nova faza “kosmičke evolucije”. U toj fazi, sve religije treba da se ujedine, nužno je stvoriti jednu svetsku državu, jedno sudstvo, jednu noliciju, jednu vojsku; okultizam i magija služiće “novom čovečanstvu” za proširenje “polja svesti”. Svi oni koji odbijaju da se integrišu treba da budu eliminisani kroz niz lokalnih ratova u raznim delovima sveta. Ovo bi bilo somnabulno buncanje da mnogi od gurua globalizma ne pripadaju Nju Ejdžu. Alisa Bejli, jedan od osnivača pokreta, imala je upliva na niz značajnih ličnosti mondijalističke ideologije. U Novom dobu tradicionalna porodica biće razorena (jer stvara “sebičnog pojedinca”), carevaće promiskuitet, a “duhovi – vodiči” (očito, demoni), upućivaće ljude kako da žive i šta da rade. Čovečanstvo treba da postane nska vrsta “kolektivnog natčovska”,na čijem čelu će biti lažni car – mesija, koga Nju Ejdž zove Majtreja, to jest, po pravoslaviom predanju, antihrist. Plodovi okultističke tame globalista već se vide: krvavi ratovi, zločini, razvrat, bujanje satanskih sekti. Cilj: uništenje Crkve Božje, proterivanje Boga iz duša svih ljudi. Sve velike ideologe Nju Ejdža vodili su (ili ih još uvek vode) tzv. ” spirit guides” (duhovi – vodiči), koji ih savetuju šta i kako da čine na putu ka konačno ujedinjenoj i “prosvetljsnoj” planeti. Li Pen, poznati stručnjak za Nju Ejdž duhovnost, upozorava: “U svojoj gordosti, učitelji Novog Doba i njihovi globalistički saveznici žele svetsku Utopiju, koja treba da bude ostvarena. Što je veća gordost ličnosti ili pokreta, veći je gnev njihov kad naiđu na suprotstavljanje, i još veći je njihov očaj kad vide da se njihova vizija srušila. Gordost, gnev i očaj su duhovni korenovi surovosti i ubistva. Možda izgleda čudno optuživati teosofske proroke za tako nešto. Zar to nisu kulturni ljudi sa dobrim vezama – i oni i njihovi sledbenici; oni kažu da je njihov cilj poboljšanje života ljudske rase na Zemlji.
Pa ipak, teosofi i Nju Ejdž učitelji su uvereni da su oba svetska rata bila neophodna da bi čovečanstvo evoluiralo, i da je rađanje Novog doba počelo kad su bačene atomske bombe na dva japanska grada 1945. Oni su puni straha od prenaseljenosti – naročito u Trećem svetu. Teosofski pisci zagovaraju slanje onih koji odbijaju da se uključe u Novo doba u “druge dimenzije”, i svođenje sadašnjeg broja svetskog stanovništva na dve milijarde, pa čak i manje”. Alisa Bejli je duh Džval Khul govorio da uništenje ljudskih života nije nešto čega se treba plašiti. Barbara Maks Habard, popularni novodopski misac, od svog duha je dobila “otkrivenjs”: “Zlo će se pojaviti da bi uništavalo – i zaista ćs uništavati. Uništiće sve one koji ne žele da se prilagode novoj fazi, jer život je orijentisan ka budućnosti. Priroda se mnogo manje brine za individualni opstanak nego za evoluciju celine na viši nivo svesti, jedinstva i bogosvesti”. Nil Donald Volš, još jedan od duhom vođenih novodobaca, od svog vodiča dobio je ovakve prouke (pored tvrdnji da decu od najranijeg doba treba upoznavati sa seksom, pa čak i sa homosekualizmom, jer sve to donosi “duhovnu radost”): “Greške koje je Hitler učinio nisu nanele štetu onima čija je smrt bila prouzrokovana. Ove duše bile su oslobođene svojih zemaljskih veza, kao leptiri koji se oslobađaju čaure…” Dakle, Hitler nije naudio ubijenima – oni su sad leptirići, odlepršali u “druge dimenzije”. Neki od ključnih ljudi Novog svetskog poretka i mondijalističke okupacije planete su povezani sa okultistima. Među njima su čuveni Ted Tarner, medijski guru Amerike, Mihail Gorbačov, predsednik Zelenog krsta, koji hoće da svetu nametne tzv. “ekološku policiju” (mogu da vas unište ako zagadite nešto što vam oni ne odobre), Moris Strong, bogataš – okultista, godinama jedan od ključnih ljudi na svim susretima Svetskog ekonomskog foruma u Davosu ( sada savetnik vlade NR Kine ), Robert Miler, dugogodišnji uglednik UNESKO-a i izmislitelj svetskog obrazovnog programa za decu, vezanog za učenje okultne ekologije (inače, neposredan sledbenik Alise Bejli),članovi porodica Rokfelera, Rotšilda, itd. Sve se uklapa u mondijalističku priču o “zlatnoj milijardi” srećnika koji mogu da žive na Nju Ejdž planeti, dok ostale, očito, treba poslati u “duhovnu dimenziju”, putem ratova, izgladnjivanja, sterilizacije i sličnih “humanih” postupaka (a sve u ime”svetlije budućnosti” čovečanstva.) Hitler, oduševljeni teosof (uzeo svastiku, znak teosofije, za svoju zastavu), verovao js da nastupa doba više rase (čiji je on firer) i da niže rase (Jevreji, Sloveni, Romi) treba da budu istrebljeni. To isto veruju i današnji Nju Ejdž proroci. I zato se stalno čuju priče o “prenaseljenosti” (a zna se šta čeka one koji se nađu u “prenaseljenim zonama” sveta.) Robert Miler je već predložio tzv. “Bračni sertifikat Ujedinjenih nacija”: u bilo kom delu sveta, kad mladi stupaju u brak, treba da se obavežu pred Ujedinjenim nacijama da neće roditi više od jednog ili dvoje dece. Miler u svom ogledu “Dve hiljade ideja i snova za bolji svet” , objavljenom 1997., hvali Ujedinjene nacije zato što su, svojom vešto vođenom politikom depopulacije, od 1952. uspele da spreče rođenje dodatnih dve milijarde i dvesta miliona beba, koje bi dodatno doprinele prenaseljenosti. “Gorbi” je te iste, 1997, govorio da porodice u zemljama u tranziciji treba da imaju jedno dete, a kad se stanje na planeti stabilizuje – dva deteta. Ted Tarner je predlagao da se sadašnjih šest milijardi stanovnika smanji na dve milijarde na suptilan način. Obraćajući se “Nacionalnom savezu za planiranje porodice i reproduktivno zdravlje” 1999, Tarner je rekao: “Možemo to uraditi na veoma human način – ako svako usvoji politiku rađanja jednog deteta u narednih sto godina”. On se nije zadržao na rečima, nego je činio i dela: Ujedinjenim nacijama je poklonio stotine miliona dolara za programe kontrole rađanja, uključujući i 21 milion dolara za kontraceptivnu obuku devojčice širom sveta – od Malavija do El Salvadora, od Mongolije do Mauricijusa. Drugi donatori su bili Rokfelerova fondacija, Bil Gejts i, naravno, “usrećitelji” iz Svetske banke. I liberalni ekumenisti su kriknuli da se mora stati na put zapovesti Božjoj o rađanju dece. Episkopalac, biskup Sving, osnivač Inicijative ujedinjenih religija (religiozne “Ujedinjene nacije”), Hans King, pokojni rimokatolički teolog “globalne etike”, biskup anglikanaca Džejms Otli, posmatrač pri UN, samo su neka od imena “hrišćana” protiv “prenaseljsiosti”. Ujedinjsne nacije ne štede pare kad treba “uštedeti” na rađanju dece. Pakistan je dobio 250 miliona dolara zato što je pustio da se u školama đacima govori o dobrobiti malih porodica. Fond Ujedinjenih nacija finansira kineske “edukatore” i operativce akcije “jedna porodica – jedno dete”. Daju se pare i za programe sterilizacije u Peruu. Naravno da je reč o hitlerovskom rasizmu. Treći svet, svet “obojenih” (koje je osnivač teosofije, Jelena Blavacka ,smatrala nižom rasom) prvi treba da nestane. Robert Miler od UN traži da odredi koliko svaka nacija može da “održava” stanovnika, pri čemu naročitu pažnju “zapadnog belog sveta” obraća na “obojene” iz nerazvijenih zemalja. “Beli” izumiru, “obojeni” se množe… Samo se čeka novi zapadni vođa, sa brčićima ili bez njih, ali svakako spreman na “očišćenje planete”. U igri su zaista istrebitelji. Još 1991. „humanista“ Žak Iv Kusto je dao intervju “Kuriru UNESKO-a” u kome kaže šta je potrebno da bi se očuvala planeta sa njenom biološkom raznovrsnošću (setimo se, ovaj globalista – ronilac je bio omiljeni istraživač mora i okeana, koga smo sa uživanjem gledali na TV-u): “Stanovništvo sveta mora biti stabilizovano, i zato svakog dana treba da se eliminiše 350 hiljada ljudi. Tako je užasno razmišljati o tome da ne bi trebalo to ni da izgovorimo. Ali opšte stanje u kome smo se našli je očajno”.
• • • • •
To bi, dakle, značilo: ako hoćemo eko-planetu, moramo da ubijemo milijardu i 270 miliona ljudi za deset godina. Da se opet vratimo Tedu Tarneru, koji u intervjuu “E Magazinu” (januar-februar 1999.) otvoreno kaže: “Možemo da imamo deset milijardi ljudi koji žive ispod crte siromaštva, ili dve milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i auto. Planeta može da podnese taj broj ljudi, i tako je bilo 1930… A kako to da postignemo – teško je reći. Treba mnogo obrazovanja i usavršavanja zdravstvene zaštite.” (Dakle, Srbi, sad kad vam reformišu zdravstveni sistem tako da će moći da se leče samo oni koji imaju para, znajte da je Ted Tarner,CNN-guru, o tome već mislio.) Ernest Kalnbah, autor “Ekotopije” i drugih ekobesteslera, izdao je vodič kroz ekologiju u kome kaže da više od milijarde ljudi (upravo zato što su ljudi skloni potrošačkom mentalitetu) ova planeta ne može podneti. Jan Franzen, demograf i bivši stručnjak UN Fonda za stanovništvo, govoreći pred Evroparlamentom 1999, tvrdio je da broj ljudi treba smanjiti na 700 miliona… Shvatili ste šta nas čeka ako se ne potrudimo da u Srbiji budemo svoji na svome. Čeka nas istrebljenje, i to takvo posle koga nema biološke obnove. Ludake koji sebe zovu “svetskim liderima” može da zaustavi samo Bog Živi i Životvorni, Koji ć e, da opet ponovimo ono što je govorio blaženopočivši Patrijarh srpski, Pavle, pomoći – ako bude imao kome. Leave a comment Posted in Eugenika, Illuminati, Korporatizam, Manipulacija, Monstruozno, Novi svetski poredak, TXT, Ubice čovečanstva, Vakcine
Eskalira rat na Internetu – slobodan internet pretnja patokratiji! [TXT] Posted by skajvoker on 22/01/2012
“Budemoli se svetili oko za oko, ceo svet će oslepeti,“ rekao je Mahatma Ghandi. Hoće li se ista stvar dogoditi s internetom, hoće li brutalna zatvaranja web-stranica na kojima se besplatno dele sadržaji i brzi hakerski napadi na servere i web mreže vladajućih stvoriti rat u kojem će ceo svet oslepeti i ostati bez slobodnih internet informacija, pita se jedna od najpoznatijih aktivističkih web stranica Activist Post? Activist Post piše: Interneti rat je eskalirao 19.01.2012. na potpuno novi nivo. Vlada SAD-a je ugasila popularnu internet stranicu MegaUpload zbog kršenja korporacijskih interesa. FBI je optužio MegaUpload uz optužbe za pola milijarde dolara nanesene štete i kršenje autorskih prava.
Gotovo istovremeno, hakivisti (hakeri aktivisti) pod nazivom Anonymusi su se osvetili tako što su pokrenuli masovni protivnapad na nekoliko web-stranica, uključujući one: Američkog ureda za autorska prava (US Copyright Office), Ministarstvo pravosuđa (Department of Justice), FBI, Universal Music Group, Music Picture Association of America and the Recording Industry Association of America (koja je pokrenula prijedlog zakona o cenzuri interneta kroz PIPA i SOPA).
Napad se zvao: Operation MegaUpload, operacija je takođe za cilj imala i Belu Kuću i vladu SAD-a. Mnogi internet aktivisti i borci za slobodu informacija su pozdravili napad Anonymusa na vladu SAD-a i njihove korporativne interese. Ali mi počinjemo dobijati jezivi osećaj da Anonymusi rade upravo ono što kontrolori i cenzori interneta žele da rade, drugim rečima da upadaju u zamku i u tu zamku povlače ceo svet. Kao prvo moramo navesti kako je vlada SAD-a i njene agencije i pristalice rigoroznih zakona o autorskim pravima, čisti agresor u ovome ratu. Njihove agresivne akcije jasno krše sadašnje zakone o autorskim pravima, jer po slovu zakona, na sudu se mora dokazati da je netko prekršio zakon o autorskim pravima, a ne divljačkim zatvaranjem i rušenjem stranica i svog sadržaja na njima pokrenuti postupak protiv navodnih osumnjičenih pre nego što su oni uopšte imali pravo na obranu i pošteno suđenje. U ovom slučaju MegaUpload je bio predočen velikoj poroti Vrhovnog suda ali se protiv njih nije vodio proces niti su osuđeni na sudu. Zbog brisanja stranice i svog sadržaja na njemu, vlasnicima MegaUploada će biti gotovo nemoguće dokazati „gubitak novca,“ a da ne govorimo o gubitku i zastrašivanju miliona korisnika. Zbog ovog ovih suludih događaja, zagovornici zaštite autorskih prava i njihovi lobisti unutar sistema vlasti će imati razloga za traženje cenzure interneta i upotrebe sile bez prethodnog procesa na sudovima. Čini se da je zbog velike buke i protesta u javnosti SOPA stavljena po strani, ipak država je i dalje primorana da se stavi iznad zakona uništavajući one koji dele informacije na internetu!
Čak je još više sumnjivo da neki od vodećih ljudi agencija za očuvanje autorskih prava na sve moguće načine pokušavaju nagurati te nove zakone KRIV DO SE NE DOKAŽE DRUGAČ IJE naroč ito za one koji razvijaju, promovišu i dele materijale. Kao što smo već napisali imamo osećaj da se radi o zamci koja je dizajnirana samo zbog toga da bi se opravdala cenzura interneta, koja bi u svakom slučaju označila potpunu pobedu vladajućih. Čini se da internet rat ide u istom smeru kakvim se kreću pravi fizički ratovi. Zapamtimo da u ratovima javno mnjenje nikada ne pobeđuje u ratu. Rat uvek opravdava zločine protiv ljudskih sloboda i tada najviše stradaju ljudi i infrastruktura. Borba vatrom na vatru ne može rezultirati ničim drugim osim uništenjem. A puno je lakše uništiti nešto nego stvoriti rešenje. Ne sviđa nam se što moramo reći, ali čak se i Anonymusi koji su izvorni aktivisti, počinju ponašati kao najgori kriminalci koji razbijaju izloge prodavaonica stvarajući haos, smatrajući da je to efektivan način da se uzvrati borba. Da li iko od nas istinski veruje kako će vlada i korporativni moćnici koji je kontrolišu odustati od borbe i pobede samo zato što Anonymusi razbijaju „izloge prodavaonica“ koji se usput lako i brzo zamene? Razlog zbog čega se trenutno odustalo od usvajanja SOPA-e je mirovnjački i masovni volonterski aktivizam. Leve i desne struje su se ujedinile u stopiranju vladajućih s legalnim metodama kako bi jasno i glasno obavestili vladajuće da se s njima ne slažu i to na način da su eminentni web biznisi zamračili svoje internet stranice na 24 sata. Sada to isto moramo uraditi i sestrinskom predlogu zakona PIPA (Protect Internet Privacy Act) o kojem će se glasati 24.01.2012. Ako išta možemo naučiti iz istorije, eskalacija rata može samo dovesti do još više napasnih akcija s obe strane koje na kraju mogu rezultirati strožom kontrolom interneta, kao odgovor na haos. Ideja slobode može pobediti bez da se stvari naokolo uništavaju. Ujedinimo se još jednom kako bi osigurali da se PIPA ne izglasa ili da se barem njeno izglasavanje odgodi!
Naučna diktatura: Nova eugenika, kontrola stanovništva modernim metodama Eugenika– gdenas je dovelaverau nauku s kojomupravljajukorporativnei finansijskepsihopate?
Istorijski gledano, ljudska se priča može svesti na borbu između slobodnog mišljenja i izražavanja i ograničenja elite na vlasti koje žele da dominiraju državama, resursima i ljudima. Najveća pretnja eliti na vlasti su: znanje, svesnost, kritičko razmišljanje i na takav način stimulisana populacija.
Da svetomvladajunormalniljudi, da li bi se prolila jednakap krvi? Da li bi se ratovalona sve strane? Ta pretnja se manifestovala puno puta kroz našu prošlost, u različitim društvima, na različitim mestima i u različitim periodima. Ideje slobode, demokratije, civilnih i ljudskih prava, jednakosti i ravnopravnosti su na sebe svaljivale bes struktura na vlasti i sistema kontrole svaki put kada bi se o njima aktivno govorilo i još aktivnije tražilo da se implementiraju. Najveći uspesi ljudskog uma – bez obzira jesu li to uspesi iz umetnosti, znanosti ili filozofije – su nastali kroz izazivanje i prkošenje sistemima vladanja i kontrole. Najveća ljudska tragedija i mizerija je nastala iz tih istih sistema vlasti jer je elita uvek tražila način da upravlja svime na planeti uključujući i način na koji mi razmišljamo i način na koji delujemo ili ne delujemo.
Occupypokretje nastaozbogneverovatnihnejednakostiizmeđubogatihi siromašnihi zbogshvatanjada namavladajupsihopatekoje nije brigaza ništadrugo osimjoš veće moći i još više novca! Trenutno se naš sviet nalazi na najvećem raskršću koje je naša vrsta ikada imala priliku da iskusi. Mi se nalazimo na pragu globalnog političkog buđenja, što se lako da videti iz netolerisanja ljudi prema piramidama vlasti i redovnim i globalno prisutnim protestima koji nastaju pod različitim imenima i u različitim državama, ali koji imaju – svi do iti jednog – jedan zajednički faktor, a to je nezadovoljstvo vladajućima, rasporedom novca i rada i uslovima života. To buđenje je nastalo iz sopstvenih iskustava populacije i osobnog nezadovoljstva nakon shvatanja da nas lažu, zavaravaju, vode u propast, da nam se smanjuju ljudske i druge slobode i da se nama pokušava upravljati onako kako se upravlja običnim marionetama. Ništa u istoriji nije bilo toliko opasno za elitu na vlasti kao naša trenutna želja za pravdom, slobodom i zdravim životom.
Internetnastaokao pomoć u slučaju potpunoguništenjau nuklearnomratu, da bi elita moglakomunicirati među sobom,danasje najveće oružjeu borbi protiv te iste elite. Ova vrsta buđenja je i te kako puno potpomognuta tehnološkom i internet revolucijom i napretkom masovnih medija u kojim svako može zaobići svakodnevnu kontrolisanu propagandu moćnika na vlasti. Internet koji je nastao kao sekundarni način komunikacije u slučaju izbijanja nuklearnog rata između komande vojske i perifernih jedinica, danas se pretvorio u najveću opasnost potpunoj kontroli populacije, što se jako lepo može videti nedavnim pokušajem uvođenja potpune cenzure interneta kroz SOPA i PIPA zakone.
Hitler je i te kakokoristionaučnudiktaturuzasnovanuna nacističkoj eugenici, ali on je nije izmislio. Kroz svu našu istoriju tirani, despoti, samozvani lideri, autokrati, nepotisti, narcisoidne figure, psihopate i svake vrste samoproklamiranih spasitelja su terorisali i maltretirali populaciju. Nakon drugog svetskog rata, zahvaljujući mnogim pokretima za slobodu mišljenja i građanske slobode, patokratija– vladavinapsihopata je na prvi pogled ustuknula pred ogromnom željom ljudi da naprave bolji i pravedniji svet. No umesto boljeg sveta dobili smo gvozdeni zagrljaj patokratije. Ponerologija – naučna studija o podreklu zla, je postala naša surova stvarnost. Ponerologija nas ne mora interesovati, ona nam može biti odvratna i pre-neverojatna, ali nas se ona i te kako tiče. Patokratija danas vlada kroz korporativnu i bankarsku psihopatiju, i ako se mi o njoj ne informišemo i ne učimo kako izgleda sva njena šminka, nikada se nećemo od nje osloboditi i nikada zapravo nećemo biti slobodni ljudi. Psihopate na vlasti su s godinama naučili da našu želju za znanjem mogu upravljati i oblikovati na željenu stranu, onako kako oni to žele, da nas mogu „začarati“ novom vrstom religije (s obzirom da stare vrste religije više nisu toliko moćne kao pre hiljadu godina) ta nova vrsta religije je nauka, a novi način korporativnog i bankarskog psihopatskog vladanja je „Naučna diktatura.“ Naučnadiktaturazar to postoji?
AldousHuxley, pisac ili prorok? 1932. godine Aldous Huxley je napisao negativnu utopiju pod nazivom „Vrli novi svet“ – Brave New World, u kojoj je predvidio stvaranje naučne diktature. U svom eseju 1958. pod nazivom: „Revidirani vrli novi svet“ Huxley je otkrio koliko je svet napredovao ka njegovoj negativnoj utopiji: U politici bi potpuno razvijena naučna teorija ili filozofski sistem bio totalitarna diktatura. U ekonomiji bi ekvivalent predivno komponovanom delu bio savršeno uštimovana fabrika koja donosi brdo novca, u kojoj su radnici potpuno uštimovani s mašinama. Želja za vladanjem može napraviti tirane od onih koji se predstavljaju kao „ljudi koji čiste nered i sređuju probleme.“ Klasifikacija „mira“ i „reda“ je obično tek opravdanje za despotizam. Huxley je tada objasnio da će: „Budući diktator jako zavisiti i trebati armije visoko kvalifikovanih i obučenih socijalnih inženjera s kojom će oni propagirati novu nauku.“ Tada je Huxley napravio jezivu i potpuno tačnu sliku onoga što se danas događa: „Dvadeset i prvi vek ĆE BITI ERA SVETSKIH KONTROLORA, koji dolaze iz naučničke kaste sistema Vrlog Novog Sveta ili Novog svetskog poretka.“
BertrandRusell, naučnikili vidovnjakkoji je znao šta će se dogoditisa svetompre više od 60. godina. 1952., Bertrand Rusell britanski filozof, istoričar, matematičar i socijalni kritičar je napisao knjigu pod nazivom: “Utiecaj nauke na društvo“ – The Impact of Science on Society , u kojem je upozorio i otkrio kako nauka i tehnološka revolucija menja svet i da će na kraju promeniti samo društvo. U svojoj knjizi Rusell objašnjava: „Držim da će politici u budućnosti biti od najveće važnosti masovna psihologija! Masovna psihologija, naučno rečeno, nije napredni deo nauke … Ali ona će i te kako postati važna političarima, bez obzira da li kroz politiku žele postati bogati ili žele vladati ljudima. Naravno da je masovna psihologija nauka koja je protekla iz individualne psihologije, ali ona omogućava način vladanja ljudima na isti način na koji su rimski vladari odlučivali da li će netko živeti ili umreti s pokazivanjem palca gore ili dole za vreme gladijatorskih igara, ta vrsta vladanja neće morati imati nikakvog zdravog razuma. Ali ona će trebati još par jako važnih stvari, a to su moderne metode propagande.
Masovnapsihologija+ masovnapropaganda= MASOVNAHIPNOZA.
Na taj način će se mase„edukovati“u željenompravcutakoda se palcemviše neće trebati pokazivatiko zaslužuježiveti, a ko ne, ljudi će misliti da su sami doneli odlukekoje su najboljeza njih na osnovu„znanja“i neće shvatati da je reč o propagandi. Religija će u budućnosti takođe imati jako važnu ulogu, jer će biti onih koji će smatrati kako nauka nije odgovor na sve i da se trebaju okrenuti spiritualnosti, stoga će religije početi koristiti moderne medije počevši od radija, pa sve do novih vrsta koje će se otkriti u budućnosti!. Ali ko god ne bude pratio ništa od toga biće uhvaćen u mrežu popularne „kulture“ kroz knjige, filmove, i slične stvari. Nitko neće uspeti pobeći ovoj vrsti vladanja. Najvažniji deomasovnepsihologijeće biti moć uveravanja! Ako pogledamo govore Hitlera s onima političara iz XVIII veka videćemo da postoje značajne razlike. Iste razlike su se dogodile u umetnosti. Onima koji žele vladati je sada jasno da ljudi imaju puno više znanja nego pre, da je znanje dostupno gotovo svima, zbog toga moraju biti istrenirani u silogizmu s kojim će se bilo ko moći uveriti u bilo što, a da tog uveravanja nisu ni svesni. (Silogizamje posebna vrsta posrednog deduktivnog zaključka koji se sastoji od dveju premisa (predstavka) i jednog zaključka (epilog). U njemu se zaključak izvodi uz pomoć jedne posredne premise iz jedne opšte premise. Ta posredna premisa posreduje između premise koja ima ulogu opšteg pravila (veća premisa) i epiloga. Silogizmom posebno (epilog) izvodimo iz opšteg (veća premisa) i to pomoću posebnije, manje premise. Silogizam se, dakle, sastoji od dveju premisa i zaključka. Od premisa jedna je opšte pravilo, a druga je posredni sud. Premisa koja sadrži opšte pravilo, naziva se VEĆOM PREMISOM ili VIŠOM, GORNJOM PREMISOM ili PRAEMISSA MAIOR. Posredna premisa, pomoću koje zaključak sledi naziva se MANJOM, NIŽOM, DONJOM premisom ILI PRAEMISSA MINOR. S obzirom kojoj vrsti sudova prema odnosu pripadaju premise, razlikujemo tri vrste silogizma: KATEGORIČKI (Aristotel), HIPOTETIČKI I DISJUNKTIVNI silogizam (Theophrast, Eudem, megarsko-stoička škola). SILOGIZAM, dakle, može biti kategorički, hipotetični ili disjunktivni– zavisi o vrsti sudova od kojih se sastoje, npr. u hipotetičnom silogizmu je veća premisa hipotetični sud, a u disjunktivnom zaključku je veća premisa disjunktivan sud, dok su u kategoričnom zaključku su svi sudovi kategorički. Op. Ur) Rusell zaključuje: Mogusa sigurnošćuzaključiti da će doći vremeu kojemće modernidiktatori i vladaribiti u stanjusvakoganagovoriti na što žele, bilo svojimpoznavanjem masovnepsihologijebilo novcemili tehnologijom!
Aldous Huxley je bio još direktniji u svojim navodima kada je rekao: „Ljudivole i voleće svojeropstvo!”
Certifikato eugeničkimvrednostimai superiornostičistoće rase, bio je jako popularanu SAD-u, za vreme20. godinaXX veka. Eugenika je stvorena i uobličena kao primijenjena nauka krajem XIX veka i bio-socijalni pokret koji je predlagao popravljanje genetičkih odlika „populacije“ kroz direktirano i kontrolisano stvaranje potomstva. Najgore od svega je što su raznorazne elitističke grupacije i ultra desničarski (i levičarski) pokreti prigrlili eugeniku u najnegativnijem smislu, smatrajući kako mogu kontrolisati i oblikovati populaciju prema svojoj volji. Koliko je negativna eugenika uzela maha najbolje se osetilo u nacističkoj Nemačkoj, kroz različite mehanizme depopulacije i sterilizaciju. Ali mi takve trendove nismo izbegli ni u modernoj istoriji. Najpoznatiji slučaj nasilne sterilizacije i negativne eugenike u kojoj je elita preuzela ulogu svevišnjeg se dogodio tokom 90. godina u Peruu kada je nasilno i bez znanja sterilisano preko 300 hiljadažena iz donjih i srednjih slojeva društva, kako bi se natalitet smanjio i tobože popravila ekonomska situacija države.
Koncentracionilogori, krajnjerešenjei likvidacijaza sve koji nisuodgovaralistrogimeugeničkimzakonimao čistoći rase i idealizovnomArijcuili Arijci. Uopće nije ni potrebno spominjati kako se na takav način krše sve ljudske slobode i kako je na takav način počinjen zločin protiv čovečnosti i genocid. Uopšte ni ne možemo opravdati ovakve slučajeve niti ih možemo shvatiti ali nam je jasno da iza takvih paklenih planova stoje psihopate na vlasti i patokratija (vladavina psihopata) koji smatraju kako mogu uraditi sve što požele i koji ljude ne smatraju ničim višim od stoke koju mogu odvesti na klanje kad i kako požele. S negativnom eugenikom nam postaje jasno da ratovi služe (osim za imperijalističke ciljeve) za otklanjanje „viška“ ljudstva za koju elita na vlasti smatra kako joj jednostavno ovoliki broj populacije smeta i kako su oni dužni nešto učiniti na tom pitanju jer „stoka“ pune jede, puno pije, troši puno energije, iscrpljuje „njihove“ resurse, a to psihopate ne mogu tolerisati jer na nikoga i na ništa ne žele trošiti novac i energiju.
Smanjenjei kontrolabroja nepoželjnepopulcijekoja ne odgovaraeugeničkimstandardima,je bio i ostaoglavnicilj elite na vlasti s psihopatskimosobinama. Možda vam se ovi navodi čine nenormalni, nemogući ili odvratni, ali bez obzira što oni lede krv u žilama i stvaraju osećaj mučnine, istorija je prepuna takvih slučajeva i mi ćemo o njima pisati jer masovni mediji ne pišu i ne govore o ovim stvarima i naravno niti će, jer isti oni koji su uspostavili eugeniku u najgorem smislu, vladaju masovnim medijima.
WinstonChurchill, veliki državniki heroj drugogsvetskograta i borbeprotiv nacizmaili otvorenizagovaratelj negativneeugenike??? Eugenika je bila vrlo popularna u početku XX veka. Nju su zagovarale mnoge poznate osobe, kao što su: LeonardDarwin (sin Charlesa Darwina), WinstonChurchill (koji je bio i počasni predsednik Eugeničkog društva), AugusteForel (poznati Švajcarski patolog), AlexanderGraham Bell, i naravno svi oni koji su se okupljali oko misli i dela Nacional-Socijalističke Stranke u Nemačkoj. Eugenika je od samog osnivanja bila kontroverza za sebe, i nju je začetnik epigenetike (mutacija koji se ne prenose DNK već staničnim pamćenjem) Thomas Hunt Morgan doveo na potpuno novi nivo, s eksperimentisanjem na mušicama iz roda Drosophila melanogaster, ali na
žalost nije ostalo samo na eksperimentisanju na mušicama, uskoro je postalo jasno da je potreban eksperiment na živim ljudima i velikom broju populacije kako bi se ciljevi eugenike ostvarili onako kako je elita želela. Glasovi razumnih ljudi, koji su postavljali pitanja koliko je kontrola i manipulacija ljudima i njihovim „rasplodom“ ne-etička i nemoralna, jednostavno su pali u zapećak, a eugenika je kroz različite vidove postala moćno oružje u depopulaciji nepoželjnih i manje vrednih rasa, slojeva društva, i nepodobnih karaktera uključujući i one koju su mentalno, zdravstveno zakinuti i na koncu svih onih koji se ne mogu brinuti o sebi ili za koje je elita smatrala da nemaju potrebe živeti na planeti jer se o njima treba brinuti.
Najvišeje eksperimenatao eugenicii rasnojčistoći uradjenoje na ljudimau konc-logorima,ipak nacisti su veliki trud uložili u istraživanjana blizancima, naročitoako je reč bila o jednojačanimblizancima. Do 30. Godina XX veka jedino je nacistička Nemačka otvoreno nastavila s propagiranjem naučne diktature i negativne eugenike, dok se u ostatku sveta povukla u ilegalu, naravno da to ne znači da je ona nestala, jednostavno se maknula iz očiju javnosti i fokusa medija. Eugenika se u nacističkoj Nemačkoj sprovodila kao socijalna politika, sa „željom“ da se popravi Arijska rasa i da se prvobitno smanji broj svih onih koji ne spadaju u idealizovan prikaz Arijca ili Arijke, i na koncu da se stvori „lebens raum“ ili životni prostor za Arijsku rasu bez mogućnosti prljanja iste, tako što će se iskoreniti svi oni koji ne nalikuju Arijcima. Nacisti su tako počeli ubijati ili proterivati u koncentracione logore: kriminalce, disidente, političke neistomišljenike, homoseksualce i biseksualce, mentalno i fizički hendikepirane i sve one koje su smatrali inferiornim rasama – naročito Jevreje, Slovene i Rome.
U zapećakistorijesu bačenestrahoteiz konc-logoranacističkeNemačke,ali mi ljudi ne shvatamoda onošto zaboravimo,da će namse to i ponoviti. Hitler i njegov aparat naučne diktature zaluđene planom čiste rase, je sterilisao preko 400 hiljada ljudi, bez njihovog pristanka, često na najnehumaniji način i u najnehumanijim uslovima, dok je na najmanje 70 hiljada izvršena eutanazija – i to samo do rata. Moramo shvatiti da su ovde prvi glavu izgubili ljudi koji su bili mentalno hendikeprirani ili koji su imali fizičke mane, bez obzira na taj jad i bedu, Goebels ministar propagande, je ostao živ i na vlasti iako mu je po zakonima trebala biti izvršena eutanazija zbog njegovog telesnog hendikepa, slabe, kraće i krive noge. Ta nečuvena nedela su se vodila u nacističkim arhivima pod nazivom Akcija T4, a označavala je ubistvo kroz naziv „rasna eutanazija.“ U Nemačkoj i Austriji su „lekari“ koji ne zaslužuju taj naziv već ih možemo slobodno nazvati krvnici i hladnokrvne ubice, izvršili su eutanaziju samo u 1941. nad 275 hiljadaljudi, dok je nedavno otkriveno da je još 200 hiljada nesrećnih ljudi ubijeno u plinskim komorama na osnovu iste eugeničke rasne čistoće, zajedno s milijonima ljudi koju su na osnovu drugih nacističkih zakona skončali svoje živote u koncentracionim logorima.
Nacističkareklamao eutanaziji nepodobnihi socijalnojhigijeni u listu: NeuesVolkili Novi Narod. Hitlerov dekret pod nazivom: Gemeinnützige Stiftung für Heil- und Anstaltspflege – Dobrotvorna fondacija za lekovitu i institucionalnu zaštitu, potpisan je u oktobru 1939. Iza ovog nejasnog imena kriju se i mnoge druge zločinačke i ludačke namere, od kojih je jedna otvoren poziv za „in vitro“ medicinska i vojna ispitivanjima na manje podobnima i nepoželjnima. Dekret je prvotno trebao ostvariti Hitlerov lični lekar Dr. Karl Brandt s regularnim lekarima koji će “humano” odraditi eutanaziju i sterilizaciju na nepodobnima, ali nakon 1940. ova operacija kao i sve druge povezane za logore smrti su prešli u direktnu nadležnost SS-a unutar dekreta o „Konačnom rešenju“ to jest plana o potpunoj eliminaciji svih onih koji nisu odgovarali državnoj politici i zakonima o rasnoj čistoći. Unutar zakona o rasnoj čistoći, nacistička Nemačka je išla toliko daleko da je za eutanaziju označila u osobe koje su imale epilepsiju i šizofreniju. Sve ono što je počelo zakonom o sterilizaciji maloumnih i fizički henikepiranih ljudi, koji je na snagu stupio 1933. se kasnije pretvorilo u zlo koje mi još dan danas smatramo kako je stvar prošlosti i ludila u nacističkoj Nemačkoj. Ali to nije tako! U svetu su se ideje iz nacističke Nemačke eksploatisale pod nazivom socijalni Darwinizam. Zahvaljujući toj nejasnoj frazi, u periodu od 1935.-1975. 63 hiljada ljudi je sterilisano u Švedskoj, bez njihovog odobrenja. Da dobro ste pročitali, Švedska za koju mnogi smatraju kako je jedna od najsocijalnijih i demokratskih država na svetu je primjenjivala iste zakone i nečovečnosti na mentalno zaostalim ljudima kao i nacistička Nemačka i to sve do 1975. Tu ovoj priči nije kraj.
Zeleno i narandžasto su obojene zemlje koje priznaju Rimski dekret o ukidanju eugeničkih zakona, čija procesuacija spada pod Internacionalni sud u Hagu. Prisilna sterilizacija određena državnim zakonima je stvarnost koja graniči s ludilom u nazovi demokratskom svetu i iako se Rimskim dekretom ovaj eugenički zakon i praksa proglasio zločinom protiv čovečnosti, (potpisanim 13.10.1998.) zemlje koje tako nešto rade li su radile nisu došle na metu Internacionalnog Suda za Kriminal u Hagu, bez obzira što je ta međunarodna institucija odgovorna da osudi bilo koju državu koja se nečim takvim bavi. Australija je sve do 2003. godine masovno praktikovala sterilizaciju mentalno zaostalih, ali tu je praksu i te kako primenjivala na autohtono stanovništvo naročito početkom XX veka, čak su i otimali decu od domorodaca i predavali ih na brigu belcima kako bi zatrli njihovu kulturu i
običaje. Danas Australija primenjuje tu praksu na slučajeve krajnje mentalno oštećenih osoba i naravno tu su obvezatni abortusi kod slučajeva kada se uspostavi da je fetus fizički retardiran. Kolikoje ljudi mučenoi ubijenojer nisu imali psihičkei fizičke odlikei/ili nisunalikovali uzvišenomrasnombiću koje je propagiraladržavnaeugenika? U Kanadi dve pokrajine Alberta i British Columbia obavljaju zakonski određenu obveznu sterilizaciju na eugeničkim osnovama. Kanadska sterilizacija deluje pod trilateralom; institucijalizacija, osuda i operacija. Do duše ima jedna čudna stvar, Kanadski sistem jedino ne obuhvata prisilnu sterilizaciju na kriminalcima koji nisu ludi, to jest na onima koje sudovi proglase mentalno zdravima, bez obzira na zločin koji su počinili. Bivša Čehoslovačka je počela sterilizaciju Romskih žena 1973., na tu sterilizaicju su žene mamili socijalnom pomoći i drugim nagradama države. Ti slučajevi su se nastavili sve do 2001. kada je Otakar Motej objavio na desetine slučajeva državne sterilizacije na socijalno slabijima nakon čega su se osudili mnogi socijalni i zdravstveni radnici i administratori koji su upravljali državnom sterilizacijom i koji su tu istu sterilizaciju izvršavali.
Noćnamoraeugenike,mešanibrakovii deca. Japan je od 1907.-1953. Dozvoljavao segregaciju pacijenata u umobolnicama i izvršavao je prisilnu sterilizaciju i abortuse nad ljudima koje su klasifikovani kao „oni koji ometaju mir.“ Najgori su slučajevi u doba kolonizacije Koreje u kojoj je uspostavljen zakon za prevenciju kuge s kojim se na isti način sterilisala populacija u Koreji i s kojim su se obavljali prinudni abortusi. 1940. Japan je napravio Nacionalni zakon o eugenici s kojim se u Japanu prisilno sterilisano 454 ljudi u periodu od 1940.-1945. Ipak tu nije kraj, 1948. donesen je zakon o Zaštiti eugenike s kojim se svi kriminalci s „genetičkim predispozicijama da počine kriminal“ i pacijenti s genetičkim bolestima kao što su na primer potpuni daltonizam (slepilo za boje), hemofilijom, alibinizmom, ihtiozom i mentalnim poremećajima kao što je šizofrenija, manična depresija i epilepsija trebaju sterilisati. Ovom zakonu su dodane mentalne bolesti 1952. Indija je za vreme vanrednog stanja od 1975.-1977. ozakonila naredbu o Planiranju porodice. 1976., je država započela s prisilnom vazektomijom na desetine hiljada muškaraca i isto toliko žena na kojima se obavljala prisilna tubalna lignacija to jest podvezivanje jajovoda. Uskoro su mnogi počeli osuđivati tadašnju premijerku Indije Idiru Ghandi i njenog sina Sandjaya Ghandija za neuspeh programa i zločin. Ipak to nije zaustavilo sprovođenje ovog programa, poznati su slučajevi u kojima su se muškarci i žene otimali u gradovima kako bi se na njima obavila sterilizacija, ta praksa se i dan danas u XXI veku obavlja u Indiji. Kina masovnom sterilizacijom želi ojačati politiku jednog deteta po porodici. Ipak ovo nije ozakonjeno iako se sprovodi i iako su neki vladini činovnici završili u zatvoru zbog sprovođenja prisilne sterilizacije. Najpoznatiji je slučaj kada je Amnesty International optužio vlasti Puninga da prisiljavaju ljude na sterilizaciju tako što im zatvaraju starije ukućane dok se mlađi živalj u kući ne podvrgne sterilizaciji! O slučajuPeruasmoveć pisali. Krajem 1999. Margarith von Felden je predložila Nacionalnom veću Švajcarske predlog zakona o odšteti svim ljudima koje je ova država prisilila na sterilizaciju na osnovu zakona o eugenici. Prisilna sterilizacija je ozakonjenja 1928. u kantonu Vaud, a zatim u svim drugima. U kantonu Vaud su se prisilne sterilizacije obavljale sve do 1985.
IzložbaNacionalnogUdruženjaEugenike1920. godineu SAD-u. Sjedinjene Američke Države su prva država koja je započela s prisilnom sterilizacijom, zakonom donesenim 1897. u Michiganu, nakon toga su se ovakvi zakoni proširili drugim područjima SAD-a. Primarne žrtve su bile žene Afroameričkog podrekla, starosedeoci Indijanci, mentalno zaostale osobe i mentalno bolesne osobe, epileptičari, ali taj zakon se proširio i na fizički deformisane osobe, kriminalce, gluve i slepe. Za sada je poznato da je u 33 države SAD-a sterilisano preko 65 hiljada osoba bez njihovog pristanka, dok je broj još veći jer je u mnogim slučajevima u medicinskim kartonima zapisano kako su osobe na tako nešto pristale čak i ako je slučaj bio o ljudima koji nisu uračunljivi i koji su imali ozbiljne mentalne probleme. Nakon drugog svetskog rata javnost je postala izrazito negativna prema zakonima o eugenici, jer se prisilna sterilizacija dovodila u direktnu vezu s genocidnom politikom nacističke Nemačke. Tako da je Američko Nacionalno Društvo za Eugeniku dobilo ime Odbor za Socijalnu Zaštitu 1960. Taj Odbor je žario i palio eugeničkim zločinima u SAD-u sve do 1983. kada je prestao s radom. Programi eugenike i prisilna sterilizacija je postojala u većini zemalja sjeverne Europe, kao i u svim manje-više protestantskim zemljama, kao što su: Danska, Norveška, Finska, Šviajcarska, Estonija, Island, Velika Britanija ali je eugenika terorisala i mnoge zemlje latinske Amerike, naročito Čile i Pierto Rico. U Velikoj Britaniji je Winston Churchill stvorio zakon o prisilnoj sterilizaciji, i iako se ovaj političar spominje u istorijskim knjigama kao čovek koji je obranio Veliku Britaniju i njene kolonije od nacističke Nemačke i carskog Japana, jako se malo zna da se on na rasnom i eugeničkom planu borio za iste ciljeve kao i njegovi protivnici u nacističkoj Nemačkoj i carskom Japanu. Ipak ni u „Istočnom bloku“ nije nedostajalo eugenike, naročito na polju državne kontrole razmnožavanja, to jest pitanja ko sme, a ko nesme da ima decu, gde su se žene u zatvoreničkim logorima prisiljavale na sterilizaciju. Na žalost nikada se nisu otkrile cifre nesrećnih ljudi koje je vrhuška SSSR-a uskratila potomstva na osnovu političke i klasne nepodobnosti.
I Hitler je planirao isto – Evropsku ekonomski zajednicu [TXT] Posted by skajvoker on 22/01/2012
IV RAJHSE IPAKREALIZUJE
Godine 1984. prebeg iz redova sovjetskog KGB-a Anatolij Golitsin upozorio je da će doći do „lažne liberalizacije” u Sovetskom Savezu i istočnoj Evropi. Rekao je da će Zapad to pozdraviti, što će pak dovesti do spajanja Evropske zajednice i zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Šta kažete, sve se obistinilo zar ne? Sve po planu – urušavanje komunizma (njihova tvorevina), urušavanje SSSR-a (njihova tvorevina) pa i SFRJ (njihova tvorevina), potom perestrojka – ili toliko izblajhana tranzicija a ona je značila uvođenje tržišne privrede i demokratizaciju bivših komunističkih država ili u prevodu uvođenje poretka koji će omogućiti u stvari globalnoj vlasteli da olako zavlada i tim državama. A potom je došlo do širenja EU zarad lakše kontrole država koje gube svoj nacionalni suverenitet iz jednog centra, genijalno zar ne?
Čim su narodi Evrope zagrizli udicu i poverovali podvalama o tome da će se, ne pridruže li se Zajednici, suočiti sa katastrofom, reč „ekonomska” maknuta je iz naziva pa smo dobili Evropsku zajednicu (odskočna daska). Kasnije je ime opet promenjeno u Evropsku uniju (odskočna daska). Ujedno imamo i pomak prema centralizaciji političke moći u zajednici i polagano oduzimanje mogućnosti pojedinačnim državama da donose odluke (odskočna daska). Potom je usledio pritisak kako bi se formirala jedna centralna evropska banka i jedna evropska valuta (odskočna daska). A koncept Evrope s centralizovanom kontrolom u rukama centralne evropske banke, sa jednom valutom, regionalnom upravom i zajedničkim tržištem rada, i transportnim i industrijskim sistemom, tačno je ono što su za Evropu planirali Hitler i nacisti. Svoj su plan čak i nazvali Evropska ekonomska zajednica (Europaische Wirtschaft gemeinschaft). U svojoj knjizi iz 1966. godine Tragedija i nada (‘Tragedy And Hope) Elitin „insajder” Carroll Quigley objašnjava kako se proces evropske integracije na svim nivoima trebao sprovoditi u fazama; Richard N. Gardner (Kom. 300) iz CFR-a kasnije će reći kako su planirali „nagrizati ga [suverenitet] malo po malo”.
Nikola Tesla i vladari iz senke [TXT] TESLAJE OSVETLIOČOVEČANSTVOALI NIJEMOGAOOSVETLETIDUŠE ONIHKOJI JE I NEMAJU– LICEMERJEI PODLOSTIH I DALJEDRŽE U TAMI!
Pre više od 100 godina jedan od najznamnitijih ljudi, bolje reći najznamenitiji čovek koji je ikada živeo na ovoj planeti, veliki altruista i dobrotvor je predložio svom finansijeru da uloži novac u projekat koji bi obezbedio čovečanstvu besplatno snabdevanje električnom energijom. Naravno pogađate, taj velikan je NikolaTesla a finansijer je J.P.Morganjedan od pripadnika globalne vlastele, prijatelj i saradnik u izgradnji totalitarnog fašitičkog Novogsvetskogporetka takvima kao što su Rokfeleri i Rotšildi. Naravno, odgovor je bio odrečan jer se matori Morgan iako jednom nogom u grobu, zgrozio čuvši reč “besplatno”. “Besplatno?!A šta ja imamod toga, nemaprofitanemaulaganja,tačka”. Nije bio razlog profit i novac kao što nas i danas ponekad podsećaju filmovi i serije koje ukazuju na ovaj trenutak iz prošlosti. Morgan je imao novca ko pleve kao što ga imaju i danas njegovi naslednici. U stvari, Teslinim projektom bi bili ugroženi interesi globalnih vlastelina, banaka i korporacija, istina što se tiče profita ali najviše i opet najviše, zbog toga što bi im bili pomršeni računi u vezi dalje postupne izgradnje Novog svetskog poretka! Tesla je imao vizije koje su i danas daleke naučnicima svetlosnim godinama i projekte koje nije mogao ali i nije smeo ostvariti. Tvrdio je da je energija svuda oko nas a da on može iznaći načina da se ona “uhvati” i prosledi ljudima širom sveta, ponavljam besplatno! E sada zamislite da je ostvario svoje dobre namere kako bi izgledala slika ovog sveta u kojem živimo danas. Ne bi se koristili drvo, ugalj, nafta, gas, dakle fosilna goriva koja zaista zagađuju životnu sredinu. “Jednomće se ljudi smejati sebi što su bušili zemljuu potrazi za energentima,kadaspoznajuda se
energijanalazi svudaoko njih”, ali iznad tla a ne ispod – parafraziram Tesline reči. Zamislite gde bi se nalazili ovi globalni manipulatori i zlotvori i da li bi imali ovoliku moć nad čovečanstvom i planetom. Naravno da su i tada bili svesni opasnosti koju za njih predstavljaju Tesline altruističke zamisli i zato su i sprečili da se one ostvare, bar za koji vek ili dva … Kada pričamo o pravim znanjima koja poseduju globalni vlastelini a koja nisu dostupna običnom narodu, tj. nama, možemo slobodno govoriti o tehnologijama kao što su Tesline, koje postoje i koje čekaju trenutak da budu realizovane ali tek onda kada to globalnim gospodarima bude odgovaralo i naravno neće biti ništa besplatno u to ne sumnjajte! I šta rade globalni obmanjivači? Po običaju truju nas u svakom pogledu a najviše mentalno. Ubeđuju nas da postoji globalno zagrevanje, staklena bašta i CO2 koji je tobožnji uzročnik klimatslih promena. Neto više o tome možete videti u ovoj temi. Pokušavaju očiglednu istinu koju svako od nas zna, da fosilna goriva koja koristimo već toliko dugo zagađuju životnu sredinu, pretvoriti prekomanipulatorsketeorije u globalnu ekološku katastrofu koja uzrokuje klimatske promene. Naravno cilj je izgraditi novi biznis na novim lažima, ukazati na tobožnju prenaseljenost, zaustaviti industrijski razvoj zemalja u razvoju, raditi na depopulaciji … … jednostavno “ljudi” rade na svom projektu NWO! Već ste i sami zaključili da nema većih licemera i lažova od agenture globalne vlastele. Da je njih zaista briga za stanje životne sredine, oni bi već odavno upotrebili pomenute zataškane čiste energetske tehnologije i stvari bi se preko noći preokrenule na bolje. Sve te njihove naduvanepriče o globalnomzagrevanju/klimatskimpromenama/zagađenjuživotne sredine bi jednostavno pale u vodu! Njihov Rimskiklub i svi ti buzdovanski izveštaji bi pokazali svu svoju besmislenost i zlonamernost. To se neće desiti jer se radi o najpodmuklijim i najzlonamernijim bićima na ovoj planeti. A kako bi drugačije manipulisali čovečanstvom, kako bi drugačije smanjivali broj ljudi na planeti, razbolevali ih, izgladnjivali ih, igrali se njima kao mačka s mišem, kako bi drugačije ostvarili svoj umobolni plan o formiranju Globalne unije sa jednomzlatnommilijardomkoja bi živela u njoj, tj. na planeti, jednom svetskom vladom koju bi oni formirali i kojom bi vladali tom milijardom, jednom vojskom, jednom valutom, jednom religijom, jednim totalitarnim,fašisoidnim satanističkim sistemom u kojem ne bi bilo mesta ni za jednu dobru ljudsku osobinu od tolikih koje nam je Tvorac podario! Da je to zaista tako, svakodnevno nas njihova nedela širom sveta u to uveravaju, zar ne?
10 razloga zašto SAD više nisu zemlja slobodnih
Ugledni američki list „Vašington post“ objavio je veliki tekst u kome se direktno navode razlozi zbog kojih SAD više nisu, kako se to često govorilo, “zemlja slobodnih”. U svom kritičkom osvrtu navode se brojni novi zakoni i uredbe koje su stupile na snagu mahom nakon napada na Njujork 2001. „Vašington post“, kao i mnogi drugi, tvrdi kakoje u poslednjojdeceniji došlodo radikalnogukidanjaličnih slobodau SAD. Zanimljiv je podatak kako su dugi niz godina upravo SAD bile glavni kritičar brojnih “nedemokratskih” praksi širom sveta, dok se danaste iste praksesprovodeupravou SAD. Dolaskom predsednikaObamena vlast, očekivalo se kako će velika antiteroristička histerija Bušove ere biti završena ili barem ublažena. No, dogodilo se upravo suprotno. Ne samo da Obama nije ukinuo brojne zakone koji zadiru u lične slobode građana, već je doneoi niz novih– čak i rigoroznijih– mera. Prema listu „Vašington post“-u, ovo su 10 kontroverznih činjenica: 1. Ubijanjeameričkihgrađana Obama, baš kao i Džordž V. Buš pre njega, odobrava ubijanje terorista bez ikakvog suđenja. Međutim, u vreme Obamine administracije takva praksa važi i u slučaju da se radi o američkim građanima. Kao primer se navodi ubistvo Anvara al Alvakia. Administracija je prošlog meseca potvrdila kako “predsednik ima pravo narediti ubistvo bilo kog stanovnika ukoliko sumnja da bi isti mogao biti povezan s terorizmom”. List „VP“ podseća kako se u isto vreme žestoko kritikuju Nigerija, Iran i Sirija jer imaju slične zakone. 2. Beskonačnozatvaranje Prema kontroverznom zakonu koji je Obama odobrio prošlog meseca, osumnjičeni za terorizam će biti predati vojsci koja ih može beskonačno zatvoriti bez prava na suđenje. 3. Proizvoljnapravda Od sada predsednik može lično odlučiti hoće li se pojedinačnoj osobi suditi pred federalnim sudom ili pred vojnim sudom. Ovu meru je prvi uveo Buš, a Obama nastavio. U isto vreme otvoreno se kritikuju Kina i Egipat zbog doslovno identičnih zakona. 4. Pretresbez naloga Predsednik može narediti nadzor bez naloga uključujući nadzor finansija, komunikacija i drugih informacija. Buš je zakon doneo na temelju tzv. “patriotskog akta” iz 2001. Obama je postojeći zakon dodatno proširio – sada se može pretraživati doslovno sve, od poslovnih dokumenata do članske karte u biblioteci. 5. Tajni dokazi Američka vlada sada već rutinski koristi tajne dokaze kako bi zatvarala pojedince. Ti tajni dokazi koriste se i na federalnim i vojnim sudovima. To ujedno znači da se više ne mogu podneti tužbe protiv države, jer država u tom slučaju navodi kako bi otkrivanje tajnih dokumenata ugrozilo nacionalnu bezbednost. Sudovi ovaj argument uzimaju bez ikakvog pogovora. Drugim rečima, navodi „VP“, vlada sada može “tajnim pravnim argumentima pokretati tajne procese koristeći tajne dokaze”. 6. Ratni zločini
• • •
Ceo svet tražio je suđenje za one koji su stajali iza prakse mučenja kao što je ” waterboarding ” (forma torture u kojoj se osoba poliva vodom, osećaj je sličan utapanju) za vreme Bušove administracije, ali Obama je 2009. naveo kako neće dopustiti da se vodi bilo kakva istraga protiv pripadnika CIA. Tim činom Obama je odlučio da se ne rukovodi prema tzv. “Nirnberg načelima međunarodnog prava”. Kada je Španija pokušala da sprovede istragu protiv Džordža Buša, Obamina administracija je iskoristila sav svoj “uticaj” i od toga se brzo odustalo. U isto vreme američka vlada uzima sebi za pravo da vodi istrage u drugim državama. List „VP“ navodi slučaj Srbije i Čilea. 7. Tajni sudovi Vlada je povećala aktivnosti tzv. tajnog suda koji se provodi u saradnji s tajnim službama. Obama je 2011. proširio istrage koje se sada mogu voditi ne samo protiv osoba osumnjičenih za terorizam, nego i protiv osoba koje sarađuju s tzv. “neprijateljskim vladama i organizacijama”. Ograničenja koja je ranije doneo Kongres, nova vlada jednostavno ignoriše. Jasno je vidljivo kako uz prethodno navedene zakone i pravilnike, američka vlada danas ima mogućnost voditi proces protiv posebno velikog broja ljudi. 8. Zaštitakompanija,imunitetod sudskerevizije Baš kao i za vreme Bušove administracije, Obama je nastavio praksu koja daje pravni imunitet svim kompanijama koje su učestvovale u nadzoru građana. Drugim rečima, građanima nemaju nikakve pravne mogućnosti da se žale na povredu privatnosti. 9. KontinuiranopraćenjegrađanaputemGPS Obamina administracija uspešno je implementirala zakon kojim se građani od sada mogu pratiti i putem GPS-navigacije. Bez ikakve dozvole ili naloga, putem GPS uređaja može se pratiti svaki korak bilo kojeg ciljanog stanovnika, ističe „VP“. Mnogi stručnjaci i pravnici ovaj potez su već okarakterizirali kao “Orvelovski”. 10. Vanrednaizručenja Američka vlada danas ima mogućnost transferisanja bilo kog stanovnika u bilo koju drugu državu pod sistemom tzv. “vanrednih izručenja” (orig.eng. naziv – Extraordinary renditions). Administracija na taj način osumnjičene građane tajno prebacuje u druge zemlje kao što su Saudijska Arabija i Pakistan gde se nad njima vrše razne torture koje zakonom nisu dopuštene u SAD. Ovaj zakon se u vreme predsednikaObametakođe odnosi i na američke stanovnike. List „Vašington post“ zaključuje kako su novi kontroverzni zakoni dobrimdelomdoneti zbogenormnekoličine novca koji odlazi u ekspanziju bezbednosnih sistema na državnom i federalnomnivou. Masivna anti-teroristička birokratija jednostavno izmiče kontroli. Danas taj sektor zapošljava desetine hiljada ljudi. U vreme kada predsednik ima apsolutnu moć zatvoriti ili ubiti koga god poželi, sloboda i ljudska prava postaju samo mrtvo slovo na papiru, zaključuje „Vašington post“.
Podeli ovo: Facebook StumbleUpon Twitter
• •
Email
Like this: Like Loading... Leave a comment Posted in Novi svetski poredak, TXT
Moć bogova u rukama berzanskih špekulanata [TXT] Posted by skajvoker on 15/01/2012
Stanovnici Long Ajlenda – predvođeni aktivistom Edom Romenom – angažovali su se na donošenju pravnih normi koje bi regulisale zabranu letova svim letelicama koje rasprskavaju toksične aerosole – kemtrejlse. Prva javna rasprava na teritoriji SAD-a zakazana je za 6. decembar 2011, posle koje će građani Safok Kauntija podneti zahtev lokalnim vlastima za donošenje zakona o zabrani nadletanja njihove oblasti Grčki aktivisti su prosledili apel stanovnika Long Ajlenda, ne bi li se javnost u Srbiji informisala o aktivnostima lokalnih zajednica širom sveta i metodama borbe za pravo na zdrav život. Globalna istraga u vezi s masovnim umiranjem drveća, povišenim nivoom aluminijuma, barijumai stroncijuma u pijaćoj vodi i zabrinjavajućim zdravstvenimproblemimanastalim kao posledica unošenja aerosola u organizam već počinje, a stanovnici Long Ajlenda traže da se – konačno – „imenuje osoba, korporacija, asocijacija i poslovni subjekt bilo koje vrste odgovoran za preduzimanje i omogućavanje akcija zasipanja iz vazduha“. ZAMAGLJIVANjEVAZDUHA
Ovim problemom se bavi i „Američka asocijacija za istraživanje istine o aerosolima“ – AAAR – u čijoj organizaciji je održan međunarodni naučni skup u Orlandu (Florida), sa zaključkom da treba pokrenuti međunarodnu kampanju za zaustavljanje „kontraproduktivnog i visokorizičnog eksperimenta“. Sa skupa je poslato upozorenje o mogućim posledicama, među kojima je i dugotrajna nekontrolisana suša izazvana povećanim prisustvom atmosferskih aerosola, koji utiču na sposobnost oblaka da daju kišu, kao i na nekontrolisano izazivanje oluja – usled veštački stvorenog visokog pritiska. Ove aktivnosti je podržala i francuska NVO – ACSEIPICA, osnovana radi praćenja, proučavanja i informisanja javnosti u vezi sa geoinženjering eksperimentima. Oni su skrenuli pažnju javnosti na podatke koji se mogu naći na veb sajtu „US Air Force“, a posebno na studiju pukovnika američke avijacije Temzi Hausa, iz juna 1996, pod nazivom „Weather as a force multiplier: Owning the weather in 2025“ – u kojoj je obelodanjena namera da se do 2025. godine uspostavi „totalnakontrolaklime,uz izazivanjezemljotresai poplava“, u čemu HAARPi kemtrejlsi igraju odlučujuću ulogu. Tragove na nebu – za koje zvanični mediji tvrde da „ne postoje“ – vojni stručnjaci u izveštajima nazivaju „aerial obfuscation“ – „zamagljivanje vazduha“, ničim ne negirajući njihovo postojanje. Negira se samo mogućnost da se – posle rasprskavanja aluminijumskog praha u stratosferu – za njih vežu nanoelementi kosmičkog porekla (koji se hrane aluminijumom) i spuste na tlo, da bi kroz hranu, vodu i disanje bile unete u organizam sa nepredvidljivim posledicama. Ideja o modifikaciji prirodnog okruženja u vojne svrhe rodila se u Americi 1958. godine. Iza programa „Argus“ stoji eksplozija A-bombe u svemiru, posle čega je stvoren veštački pojas zračenja sa funkcijom ometanja okolnog vazdušnog prostora i presretanja neprijateljskih projektila. Eksperimentalni ciklus okončan je 1962. godine programom „Strafiš prajm“ – čija je svrha testiranja H-bombe. Apetiti učesnika u poigravanju prirodnim silama vremenom su porasli, pa se sa vojnog prešlo i na „civilni“ program. Prve zvanične transakcije sa vremenom pokrenule su velike kompanije 1997. godine (što je koincidiralo sa deregulacijom tržišta električne energije), da bi se 1999. godine pojavile kompanije koje na čikaškoj berzi nude usluge pod komercijalnim nazivom „Veder derivetajves“. Iste godine osnovana je i „Veder risk menadžment asociejšn“ – VRMA, (menadžment vezan za rizike vremena), a među najvećim korisnicima „veder risk menadžmenta“ nalaze se SAD, Japan, London, Amsterdam i u poslednje vreme Indija. Da je u pitanju visoko profitabilna aktivnost potvrđuje trend približavanja tržišta kapitala i tržišta osiguranja. REGULACIJAVREMENA O pozadini ovih transakcija – osmišljenih i započetih u glavama menadžera iz „Enrona“ – pisao je Betani MekLin (Bethany McLean) u knjizi „Enron: najpametniji momci među nama“ („Enron: The Smartest Guys in the Room“), objasnivši motive koji pokreću magnate da preduzmu berzanske aktivnosti vezane za „regulaciju vremena“. S obzirom na to da kompanije za proizvodnju električne energije uvećavaju profit u zavisnosti od vremenskih prilika – tržište „vremenskih derivata“ osmišljeno je s ciljem da u biznis uključi i ovaj sektor. Takođe, pošto je u periodu porasta temperatura u zimskom periodu potrošnja energenata manja, a ukoliko je leto hladnije manje energije se troši na rashladne uređaje, njihove aktivnosti usmerene su u pravcu „veder risk menadžmenta“ sa ciljem da temperature budu niže ili više od optimalnih 18 stepeni – kada je potrošnja energenata minimalna. Prve transakcije sa „derivatima vremena“ na evropskom tržištu inicirao je „Enron“, a prvi klijent su bile škotske hidroelektrane (1998). Već 1999. godine osniva se asocijacija VRMA – danas vodeća u ovoj oblasti, s obrtom na berzi od 12 biliona dolara ostvarenim u 2011. godini.
• • • • •
Dok nam je glavni argument vezan za modifikaciju vremena: „niko normalan to ne bi radio“, iza naših leđa – već čitavu deceniju – neki preduzimljivi ljudi trguju sa ovom robom. Mraz, sneg, kiša, vetar, suša…već odavno imaju cenu i kupca, što misteriju „belog neba“ čini transparentnijom. Dr Džefri Konsidin (Geoffrey Considine, Ph.D), insajder na visokom položaju u industriji „derivata vremena“, otkriva imena velikih korporacija umešanih u transakcije sa vremenom, među kojima je veliki broj reosiguravajućih društava: „British Gas“, „Hess Energy“, „ABN Amro“, „Merrill Lynch“, „AXA Re“, „Swiss Re“, „Koch Energy“, „RenRe Energy“, „Nephila Capital“, „Munich Re“, „Speedwell Weather Derivatives“, „Vyapar Capital Market Partners“, „Galileo Weather Risk Management“, „PCE Investors / Cumulus“, „EDF Trading Limited“, „Risk Solutions International“, „E.ON Energy Trading“, „Mitsui Sumitomo Insurance Company“ i „Endurance Reinsurance Corporation of America“. Bilo bi naivno očekivati od ponuđača „vremenskih derivata“ da brinu o planetarnim posledicama poigravanja s prirodnim zakonima, ali je očekivan njihov pokušaj da nađu „jeftiniju“ alternativu za skupe avio letove kojima raspršuju aerosole. Inovatori iz Velike Britanije za sada prednjače u „inventivnosti“, a pripreme za realizaciju njihovog alternativnog predloga za hlađenje planete – uz pomoć „veštačkog vodenog vulkana“ – već su u toku. Britanci nameravaju da, u prvoj fazi eksperimenta, izbace u atmosferu vodeni stub visine 1km, iz kojeg bi se raspršile reflektujuće čestice sulfata sa zadatkom da odvrate sunčeve zrake od Zemlje. Projekat je inspirisan erupcijom vulkana Mount Pinatubo na Filipinima, kada je izbačeno 20 miliona tona čestica sulfata u atmosferu, što je prouzrokovalo hlađenje Zemlje za 0,5 stepena Celzijusa tokom 18 meseci. Projekat je dobio naziv „Stratosferik partikle injekšn for klimate enžinjering“ (SPIKE), a podržava ga „Rojal socijeti of London“, najavljujući planetarni uspeh. Napušteni aerodrom u Norfolku (Engleska) određen je za poligon na kojem će se odvijati prva faza projekta, a ukoliko se metod „vulkan“ pokaže efikasnim i isplativim, biće montirana oprema osposobljena za rasprskavanje sulfatnih čestica u stratosferu – na nadmorskoj visini od 20 kilometara. Izvelo bi se uz pomoć balona ispunjenog vodonikom – veličine stadiona?! Autori tvrde da će ovaj „rashladni sistem“ biti jeftiniji od kemtrejlsa, ali izbegavaju odgovor na pitanje o bezbednosti, koja im očigledno nije prioritet.
SUŠA,GLADI BEZNAĐE Ekološke organizacije upozoravaju na dalekosežne posledice koje bi zadiranje u stratosferu moglo da prouzrokuje (kisele kiše, oštećenje ozonskog omotača, promene vremenskih obrazaca…) Među prvima je reagovala kanadska organizacija „Ekšn grup on erozion, tehnolodži i koncentrejšn“ – ETK – nazivajući naručioce ovog programa „internacionalno neodgovornim“, i obratila im se pismenim putem sa zahtevom da momentalno prekinu realizaciju projekta. Aktivisti iz ETK-a dobili su podršku meteorologa sa Univerziteta „Rutgers“, koji tvrde da bi sulfatni oblaci oslabili monsune u Aziji i Africi, i izazvali dugogodišnje suše – ugrozivši život milijarde ljudi. Uz podsećanje da smo kao civilizacija još isuviše nezreli za ovo poigravanje, ekolozi se pozivaju na Konvenciju UN o zaštiti biodiverziteta i zabrani geoinženjering eksperimenata – što čitav projekat čini nezakonitim. U vazduhu lebdi pitanje: ko nam garantuje da moćnici, u čijim će rukama biti mehanizmi za kontrolu vremena, neće poželeti da izazovu sušu na „neposlušnom“ delu planete i upotrebe mehanizme za modifikaciju vremena kao oružje za onesposobljavanje naroda da proizvodi hranu i sačuva suverenitet. Ova opasnost je realna i počiva na izjavama korporativne elite, ona ne krije nameru da konsolidovanjem moći u svojim rukama ubrza proces stvaranja svetske vlade. Ovde se radi o osnovama hegelijanske dijalektike: problem-reakcija-rešenje. Problem je suša, reakcija glad i beznađe, a rešenje daje entitet koji ima moć da pošalje kišu ili GMOseme koje opstaje u uslovima suše. Geoinženjering nije samo moćno oružje, već – prema rečima geoinženjera Davida Keita – „daje čoveku moć koju imaju bogovi“. Autor: MaraKnežević Kern Podeli ovo: Facebook StumbleUpon Twitter Email
Like this: Like Loading... Leave a comment Posted in Chemtrails, Novi svetski poredak, TXT
Nikola Duper: Hoće li će biti kobna 2012. ili 2013. godina? Posted by skajvoker on 13/01/2012
Odlažem pisanje ove kolumne već tjednima i tako uđosmo u tu kobnu 2012. godinu. Pošto mi, po najcrnjim prognozama, i ne ostaje baš puno vremena za pisanje eto dadoh se na posao. Ali i danas se pitam, kao i u prethodnim tjednima, što je tu još “skriveno”, o čemu uopće pisati? Sve je tako bezobrazno očigledno, sve su informacije pristupačne, ali opet, za svaku od njih postoji i potpuno oprečna. Pa tako, usprkos više nego očiglednim problemima EU i euro zone, naši vrli “vlastodršci”, kao i oni bivši, besramno vrše propagandu, umjesto da nam objasne što je potpisano u pristupnom ugovoru, što će za nas značiti Lisabonski ugovor i slični detalji. Gospodin predsjednik kaže da “Unija nudi velike mogućnosti”, šteta što nam ne kaže koje. Uz to “smatra da su prednosti koje Hrvatska stječe ulaskom u Uniju iznimne i velike” ali, naravno, opet ne kaže koje su to prednosti. Šteta što odmah zatim utvrđuje da “Unija nije ni pakao ni raj”, dakle valjda je neutralna, ako logika igra još neku ulogu. Ali ako je neutralna odakle mu iznimne i velike prednosti??? Ma muka mi je i pisati o ovoj temi, ionako će odlučiti emocije i ništa drugo. Za Europu se glasuje ne zato što zagovarači misle da je dobra, nego zato što se ne žele vidjeti na Balkanu. Kao da Balkan nije u Europi i kao da Balkan određuje nas e ne mi njega. S druge strane gospođa Pusić kaže da će se, ako referendum ne uspije, odnosno ako odbijemo članstvo, glasovati ponovo već nakon 6 mjeseci. Valjda tako sve dok ne zaokružimo točan odgovor. Ne bi to bilo tako loše kada bi ponovo glasovali nakon 6 mjeseci i u slučaju da pobijedi DA. Ali naravno nećemo, radi se samo o tome da su gospođa Pusić & Co. odlučili da moramo ući, odnosno “oni” moraju ući na europske plaće u Bruxellesu, a mi ćemo glasovati dok se ne umorimo ili demokratski shvatimo da su ipak “oni” u pravu. Meni je već i ova prozirna igra više nego dovoljna za pravilan izbor. NE, NE i NE, sada i na sljedećih 100 referenduma. Ali budimo pošteni, kad pogledam Rompuya i ekipu jasno je, i naši samo tamo pripadaju, ipak smo mi prepametna zemlja za tako glupu političku klasu (čuj, klasa…). Na koncu što će nama ta Europa u vlasništvu privatnih banaka? Upravo smo saznali da su amerikanci zahvaljujući nama odletjeli na Mjesec. Tito im prodao projekte jer valjda, po republičkom ključu, nije bilo mjesta za 8 astronauta u svemirskom brodu. Sad još čekamo vijest da je Gagarin u stvari bio neki Jure iz Zagvozda pa ćemo počekati da Europa zatraži ulazak u Svemirsku Republiku Hrvatsku. Da vam bude malo lakše i ovdje u Italiji je sjajno, mi smo već dugo u Europi a euro imamo od početka. Malo nam je pala kupovna moć, ništa strašno, negdje oko 40% a i ova kriza nas je razjebala do kraja (možda nije pristojno reći do kraja?). I vrapci na krovovima cvrkuću da je razlog krize takozvani neoliberalizam pa je naš predsjednik Napolitano donio pravu odluku i postavio novog premijera i tehničku vladu. Šteta što je Mario Monti zastupnik upravo tog neoliberalizma: od 2010. godine predsjednik je Trilateralne Komisije (interesna grupacija neoliberalne orijentacije osnovana 1973. od Davida Rockefellera), od 2005 do 2011 je “international advisor” Goldman Sachsa i član grupe Bilderberg. Ukratko: postavio Napolitano lisicu da nam čuva kokošinjac. I to je Europa, zar ne? A kad smo već u Italiji idemo malo proširiti vidike pa ćemo ustanoviti da u svijetu, kod dijela populacije koja sebi može dopustiti taj luksuz, vlada panika zbog skorog kraja svijeta. NASA je morala postaviti poseban kutak na Internetu u kojem tješi očajne budale koje se hoće ubiti, arhitekti su se bacili na podzemne bunkere, cvjeta i prodaja “lunch paketa” sa kojim će se premostiti kataklizma. Pitanje je li je stvarno došao trenutak da nas se istrijebi do kraja ili ćemo morati čekati još jedan ciklus od 13 Baktuna, otprilike 5.128 godina. Ako stvarno i postoji takav projekt istrjebljenja mislim da su autori odustali kada su shvatili kako mi to dobro i sami radimo. Što je to u kozmičkim proporcijama znači ako ćemo se istrijebiti 2012., 2050. ili 2080? Je li uopće bitno hoće li to biti zbog kraja nekog ciklusa ili jednostavno jer ćemo se otrovati i/ili ugušiti u vlastitom smeću, pobiti nuklearnim, kemijskim, bakteriološkim bombama ili, u krajnjem slučaju, jednostavno poklati. Amerikanci čačkaju Ahmedinedžada jer navodno hoće atomsku bombu, a i eksperimentira sa nekim dalekometnim raketama. Problem je valjda što to radi na vlastitom teritoriju pa su amerikanci u čudu. Izrael je već spreman sa svojih tristotinjak atomskih bombi, koje Iran ne smije imati, a Kina kaže da neće birati sredstva ako Iran bude napadnut. U nečemu smo ipak slični kompjuterima, imamo ugrađen vijek trajanja, ili kako to informatičari kažu M.T.B.F. (mean time between failures). Nekako mi je realističniji kraj svijeta po Obami nego po Mayama. Uh, što sam ga zacrnio, nisam zaludu odlagao pisanje ove kolumne. Ali nije baš sve tako crno: Crkva je euroskeptična; Taxi je jeftiniji; Tatjana Jurić i Ivan Herceg u Sarajevu prestali skrivati vezu; Muškarci bi dali godinu dana života za idealno tijelo; HDZ nema novca za unutarstranačke izbore; Milinović konačno javno potvrdio: Kandidirat ću se!; Redknapp rekao jako dobru vijest za Kranjčara; Bez gaćica u crkvu;
Najjača žena svijeta obukla haljinu i sve oduševila!; Mnogi poznati pohrili na premijeru prvog hrvatskog erotskog filma; Djevojka Cristiana Ronalda u novom seksi donjem rublju malo toga je uspjela sakriti; Hajduk je riješio problem ‘fantazista’ – iz Spartak na posudbu dolazi Filip Ozobić; ‘Bezbednost’ je u prvom planu: ‘Ne treba nam kavez, Hrvati će u Vršcu biti posve sigurni‘; Tako kažu naši mediji (greške su original copy&paste) pa mi je nekako lakše, a valjda i vama. Uz to i sljedbenici New Age-a su uvjereni da dolazi samo do promjene frekvencije tako da će sve biti super upravo od 22. prosinca ove godine pa dalje. Da budem iskren nisam baš pametan (oprosti mama), sve mi se čini da opet pobjeđuje pravilo suprotnosti. Upravo kada misliš da je sve najgore dobre vijesti su nikad ljepše. Valjda je točno, kako je netko pametno primijetio, da su sjene najcrnje kada je svjetlo najjače. U ovim teškim vremenima, kada je teško procijeniti što je istina a što laž, u kojima nas očekuje puno toga lošeg a vjerojatno isto tako puno dobrog (nisam nešto danas bio raspoložen za tu dobru stranu) pozdravljam vas sa prelijepom Buddhinom izrekom: “Ne vjeruj zato što je to mudracrekao, Ne vjeruj zato što je to uobičajenomišljenje, Ne vjeruj zato što je to zapisano, Ne vjeruj zato što je to prorečeno, Ne vjeruj zato što netkodrugito vjeruje, Ali vjeruj samonomšto si samprosudioda je istina.”
Zavera visokog školstva (The College Conspiracy) Posted by skajvoker on 13/01/2012
Kroz celu osnovnu školu deci se govori da je za uspeh u životu neophodno da budu dobri đaci, kako bi upisali željenu srednju školu i kasnije fakultet. Deci se govori da treba da imaju što bolje ocene kako bi upisala što bolji fakultet. Kada upišu i završe dobar fakultet, moći će da nađu dobro plaćen posao, a kad se zaposle, moći će da kupe bilo koja kola i kuću i da zasnuju porodicu. Većina stanovnika razvijenog sveta, a i na našim prostorima je tako, danas ima očekivanja da će ekonomsku sigurnost postići samo na osnovu toga što imaju fakultetsku diplomu. Svrha osnovne škole je da pripremi đake za srednju školu. Svrha srednje škole ja da pripremi đake za fakultet. Deci se govori da će, ako ne upišu fakultet, završiti u slepoj ulici, bez šansi da izgrade uspešnu karijeru. Da bi mogle da školuju decu na „najboljim“ fakultetima, mnoge porodice moraju da štede novac po nekoliko godina, a veoma česti su
slučajevi uzimanja kredita. Na kraju, posle nekoliko godina „studiranja“ uglavnom beskorisnih informacija koje studenta ne osposobljavaju ni za kakav samostalni rad, umesto očekivanog finansijskog dobitka, najčešće dolaze rate za otplatu kredita i žal za izgubljenim vremenom. Jedinikoji ostvarujufinansijskudobit od studiranjasu fakulteti, profesorii izdavači knjiga.
Film Zaveravisokogškolstva(CollegeConspiracy) pokazuje kako pomenuti školski sistem funkcioniše u SAD, ali matrica je ista u svim razvijenim zemljama, kao i onima koje teže da se nađu u njihovom društvu.
Kretenizacija političke elite i problem moždane žutice [TXT]
Prosta većina ne znači ništa, ali zbir ljudi koji su zajedno nešto uradili postaje zajednica. Tada možemo da se obračunamo sa kretenima. Na ovom sajtu je urednik nedavno ukazao na odmaklu kretenizaciju političke klase. Ta kretenizacija je prisutna i među onima koji ovu vlast podržavaju, ali i unutar onih koji je na radnom mestu, u kući, sve manje u kafani, i po slavama kritikuju sa pozicija ljubičasto-narandžastocrvene koalicije ili – da kažemo pošteno – sa konformističkih ili mizantropskih pozicija. Na poslu, možda i u komšiluku, u familiji i po svečarskim proslavama možemo naići na ljude zahvaćene žutom groznicom, koja, kako reče jedan moj drug, uzrokuje teška oštećenja čeonog režnja (mozga) i asocijalno ponašanje. Takvi često obole i od eolitisa (mišljenje se oblikuje kako vetar duva). Svežih primera ovih bolesti ima tmušta i tma. Prošle nedelje, desi se da je nas troje na poslu, različitih političkih stavova, objašnjavalo kolegi da u EU postoji inflacija, što je ovaj odbijao da prihvati. Ne, on zna da u EU nema inflacije, pa Bog! Danas mi se desi da dotični, udružen sa jednim mizantropom, počne da mi objašnjava kako smo mi krivi za bombardovanje 1999. jer nismo bili u stanju da ugušimo šiptarsku pobunu. Da smo je ugušili, NATO nas ne bi dirao. Fantastično! Gotovo da pomislim kako je dobro da nam je Tadić predsednik, zamisli kakve kadrovske rezerve ima! Prošle nedelje prijatelj, sa kojim ne pominjem politiku da ne bi došlo do svađe, pomenuo je kako je ministar Dulić bio kod Ivana Ivanovića i kako se fino smejao, ali mu je bilo neprijatno zbog politički nekorektnog vica. Ja ga pitamkakotomDuliću nije neprijatnozbogsilnih afera i proneverajavnognovcaod Suboticedo sajta od 40.000evra? Ispostavilo se kako prijatelj nikad nije čuo da postoji neka afera u koju je umešan neki član DS. Zaista ne izmišljam niti karikiram događaje, sve napisano je tužna istina. Stanje svesti onih ljudi koji nisu potkupljeni ili to nisu svesno nalikuje onima koji u filmu Džona Karpentera „Oni žive” nemaju specijalne naočare da vide stvarnost i upijaju podsvesne poruke tipa „Potčini se!“ „Troši!“ „Nema samostalnog mišljenja!“ „Ostani uspavan!“… Oni, naravno, ne mogu ni da se obračunaju sa vanzemaljcima neprijateljima. EURAKTIVNOMENJANJESVESTI Dobro, film na stranu, kako to ljudi počnu da mutiraju u zrelom dobu da im se menja svest? Nekima se nije promenila, uvek su patili od eolitisa i ne žele da ga se odreknu. Drugi su ušuškani poslom, pozicijom ili nečim trećim, i počinju da veruju. Svi zajedno prate isključivo Orvelove medije i samo njima veruju. Naravno, kada se u tim medijima, valjda greškom, pojavi nešto što ne odgovara stvarnosti koju žele da vide, to prosto preskoče. Može li neko sa pola mozga da pročita idiotarije koje prenosi EU sajt Euraktiv (Euractiv) ili, još teže, da odgleda negledljivu RTS emisiju Evronet, koju valjda prate tri i po čoveka? Može, ali, ako ne reaguje, znači da je već skuvan kao ona polako pripremana žaba. Pranje mozga se odvija dugotrajno, a primer je i sledeći agencijski izveštaj koji prenosi, naravno, Euraktiv: “Nova španska vlada, koju će nakon izbora 20. novembra formirati desnica, mora pre svega da zadobije poverenje tržišta, koja su pokazala da su u stanju da je, kao u slučaju Grčke i Italije, obore ako nisu zadovoljna.” Stoj! Vlada mora pre svega da zadobije poverenje tržišta! O čemu se ovde radi, biraju li vladu birači ili tržište, i ko je to konkretno tržište? Drugim rečima, nisu bitni izbori niti ko je izabran, već da li ga verifikuje tržište, jer ono – što se vidi u drugom delu rečenice – može da obori vladu! Džaba vam izbori. Eto poruke koja se na podsvesnom nivou šalje preko nadasve demokratskog Euraktiva. Izbori su nevažni, baš kao i referendumi, koje ne smeš ni da najaviš, a kamoli održiš u EU. Idemo dalje:
“Rešenje za špansku krizu, međutim, mora poteći i iz Evrope, smatraju stručnjaci. Izborima u Španiji okončan je neplanirani proces smene vlasti u četiri zemlje evrozone koje su se našle na udaru krize.” Stani opet! Koči! Znači prvo svoje ima da kaže tržište, valjda one velike korporacije koje manipulišu podacima i promenama cena na istom. Posle njih pita se Evropa, ne kontinent nego briselske marionete. Naravno, birači su tu tek treća ili deveta rupa na svirali. “Ovim izborima završiće se ničim propisani ili planirani proces smene vlasti u svim evropskim ekonomijama koje su periferne: Grčkoj, Irskoj, Portugaliji, Italiji i zatim Španiji“, ističu analitičari u španskoj banci Bankinter.” Ovo je tek glupost par excellence sa ničim propisanim ili planiranim smenama vlasti. Pa za ovih 20 i kusur godina višepartizma naučili smo da su vanredni izbori legalna pojava, a u Euroaktivu za to kao da nisu čuli a nisu ni planirali. Jer čemu izbori kada možete i bez toga da naložite postavljanje druga člana Trilaterale, svakako slobodnog građevinskog preduzimača, ili člana upravnog odbora neke mega banke čiji su vlasnici mahom nepoznati i većini zaposlenih. Može, čak je i poželjno da istovremeno ispunjava sve tri kvalifikacije. Kome još trebaju izbori, njima sigurno ne. POSLEKRETENA Kretena imamo i za izvoz kao u onom starom vicu o jugoslovenskim majmunima. Dobro, ali kreteni drže poluge moći u rukama. Ako kreneš sam ili u maloj grupi, proglasiće te teroristom i uhapsiti. Ima tu rešenja i van ličnog nivoa (poboljšanja sebe i pomoći najbližima). Izađeš na izbore, glasaš za one koji nisu kreteni a onda – hteli ne hteli – imaš masu koja je ujedinjena oko ideje, ljude koji su spremni da se odazovu. Tada nema više osećaja usamljenosti. Nisi sam/a. Ma kakvi, u manjini su oni kreteni, njihovi poslušnici, hipnotisani sledbenici i samomrzeći pojedinci. Prosta većina ne znači ništa, ali većina ili zbir ljudi koji su zajedno nešto uradili (u ovom slučaju dali glas) postaje grupa, zajednica. Tada možemo da se obračunamo sa kretenima i kretenastim institucijama. Zato su izbori važni a njima više nisu. Naravno, ono što je takođe važno jeste da ne glasate za neke druge kretene.
Pukovnik Robert Hevli: Kako smo Srbima podmetnuli „Otpor“ [TXT] Posted by skajvoker on 11/01/2012
Oni koji danas „sede“ na čelu Srbije i koji daju sebi za pravo da definišu (čitaj eliminišu) naš nacionalni interes, uporno sebe predstavljaju kao moderne vesnike neke nove „evropske demokratije“ i zaštitnika tog srpskog nacionalnog interesa, po kome tako bezdušno gaze… I dok možda, takvu „žvaku“ mogu i da prodaju nacionalno dezorijentisanim poklonicima pink boje, koji ne izbivaju sa raznih „farmerskih i rijaliti“ tv cirkusa- kao i svojim vernim varoškim poklonicima žute boje, „drugosrbijanske orijentacije“ koji se otvoreno ponose svojim antisrpstvom, kao univerzalnom negacijom svog opanačkog porekla- u toj svojoj izdajničkoj kalkulaciji ne računaju na „trasparentnost“ elektronskih medija, i ljudsku bolećivost (ka hvalisanju) svojih zapadnih mentora, koji, kako to saznajemo ovih dana, ne mogu da se suzdrže, a da se javno ne pohvale time: „Kako su od Srba otimali Srbiju“! Naravno, sve to uz z(bez)dušnu pomoć, ovih već prethodno spomenutih „žutih petokolonaša“, koji još uvek sede na čelu (ili začelju) ove naše države- koja, opet zahvaljujući njima, sve više to (država) nije… „ZELENABERETKA“R. HEVLIPRIPREMA„TIHUOKUPACIJU“SRBIJE Bivši američki komandos iz Vijetnama, i vojni obaveštajac sa diplomatskim imunitetom u Burmi, operativac raznih specijalnih i hladnih ratova- pukovnik Robert Hevli se seća sa nostalgijom svog tajnog sastanka početkom 2000-te, u budimpeštanskom hotelu Hilton, sa prvom grupom od 12 srpskih regruta, koji će činiti jezgro američke obaveštajno-subverzivne grupe pod zvučnim nazivom „OTPOR“, i čiji će zadatak biti uklanjanje tadašnjeg demokratski izabranog srpskog režima na čelu sa Slobodanom Miloševićem, i naravno njegova zamena sa „ovim“ što imamo danas! Jedan od njegovih prvih i najvrednijih „studenata“, nazočni Srđa Popović, se takođe sa nostalgijom seća svoje prve lekcije, koju je naučio napamet: „Uklanjanje autoriteta vladaoca je najvažniji element tokom „nenasilne“ borbe“. Naravno, „nenasilnom“ Srđi Popoviću, ne da nije smetalo NATO bombardovanje i komadanje „njegove“ otadžbine Srbije, već je šta više uglas, zajedno sa još jednim drugim nazočnikom tog doba, Zoranom Đinđićem, javno pozivao Ameriku i NATO zemlje da bombarduju Srbiju i ubijaju njihov vlastiti narod- „sve dok se taj narod ne dozove pameti“… Pojavu i delovanje pukovnika Hevlija, i njemu sličnih, na ovim našim prostorima, koji su se u primeni metoda specijalnog rata protiv naše nacije, počeli da služe do tada nepoznatim i nekonvencionalnim metodama- ovaj put kroz razne američke NVO, ali i buduće „srpske“, nevladine organizacije- je teško razumeti bez uvida u period sa početka 80-ih godina, kada je na britansko-američkom samitu 1984 dato zeleno svetlo za uništenje „srpski dominirane“ Jugoslavije, i sabsekventno „kastriranje“ Srpske države. REGANOVADOKTRINAI AMERIČKI-„NENASILNI“TERORIZAM Tada je usvojena „Reganova doktrina“, kojom se mnoge ingerencije, do tada isključivo u domenu CIA-e, prebacuju na tzv. nevladine organizacije, u stvarnosti paravan agencije za CIA organizaciju. Njihova osnovna karakteristika je bila da, iako navodno nezavisne, su bile finansirane neposredno (ili posredno) iz budžeta američkog kongresa i tajnih fondova američke vlade. U tu svrhu, subverzivnog rušenja tadašnje Jugoslavije, i „kastriranja“ Srbije kao države, još je u to vreme formirana Balkanska Inicijativa pri američkom Institutu za Mir. Istovremeno je formirana „nevladina“ organizacija (finansirana vladinim parama) USAID, specijalizovana za subverzivno „nenasilno“ rušenje sistema u drugim zemljama. Na taj način, u slučaju da „stvari krenu pogrešnim putem“ (kao što se to desilo sa CIA režiranim pučem protiv demokratski izabranog čileanskog predsednika Aljendea), američka vlada je sada mogla zvanično da „pere ruke“, pošto su sav rizik i „blamaža“ za eventualni neuspeh operacije bili upućeni na ove fantomske nevladine organizacije sa kojima američka vlada zvanično „nema ništa“. Naravno, u periodu nakon tog samita, niklo je još dosta sličnih paravan (CIA) agencija (ili fondacija), poput: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS itd (o tim paravan agencijama i drugim aspektima specijalnog rata protiv naše otadžbine sam detaljnije pisao u tekstu pod nazivom „Hronologija NATO zločina nad Srbijom- sledeći link: http://sigisingidunum.blogspot.com/2011/04/blog-post.html). Pukovnik Robert Hevli je bio samo jedan od (najviše eksponiranih) američkih obaveštajnih operativaca, dok su u senci postojali mnogi drugi ključni pojedinci, kojima je „zanat“ takođe bio rušenje političkih režima širom sveta „nekonvencionalnim sredstvima“, poput ovde spomenute metode „nenasilnog otpora“, koja je i glavna tema ovog mog članka. Jedan od tih značajnih ljudi iz senke je svakako Piter Akerman,
korumpirani američki bankar (Rockport Capital Inc.), koji je stekao bogatsvo manipulišući bankarskim menicama preko svojih prijatelja u američkoj administraciji. Akermana i njegov „karakter“ je najbolje opisao jedan od ideologa i kreatora strategije „nenasilnog otpora“ (koja je evolvirala iz CIA strategije destabilizacije stranih režima) gospodin Džin Šarp. Gospodin Šarp je skoro sav svoj „intelektualni opus“ posvetio ovoj nekonvecionalnoj obaveštajno-terorističkoj metodi rušenja režima, i njegove knjige (najpoznatije delo: „Od diktatorskog režima do demokratije“) su postale obavezni priručnik ne samo srpskih petokolonaša (otporaša), već i svih drugih „aktivista“ širom sveta, koji bi se našli na platnom spisku zapadnih službi. Evo šta je gospodin Šarp izjavio za Akermana: „Kada neko od američkih vladinih službenika ne želi da izazove međunarodni incident kroz direktne kontankte sa disidentima iz zemalja u kojima su SAD zainteresovane za promenu režima, onda oni diskretno sugerišu gospodina Akermana kome se takve stvari „ne gade“.“ AKERMAN,„OTAC“OTPORA– U KLUBUSA OLBRAJTOVOM,HOLBRUKOM… Lik i delo gospodina Akermana je mnogo lakše razumeti, ako znamo da je on jedan od direktora ozloglašenog Saveta za Inostrane OdnoseCFR (Counsil for Foreign Relations). Pored njega u upravnom odboru tog saveta sedi čitava kolekcija američkih ratnih zločinaca, poput: Madlen Olbrajt, Ričarda Holbruka, Henri Kisindžera, Kolin Pauela, bračnog para Klinton i mnogih drugih. Ovde je važno razumeti da je CFR samo jedna od interesnih grupa (operativnih centara) korporacijske i državničke svetske elite, i da su te interesne grupe, ili „elitni klubovi“, poput Trilateralne Komisije i Bilderberga, međusobno čvrsto povezani, tako da je u upravnim odborima tih grupa, stalno prisutan jedan broj članova, koji je istovremeno zastupljen u svim grupama. Sve to omogućava efikasnu koordinaciju tih grupa, čije delovanje, jedino neobaveštenim građanima, liči na nepovezane aktivnosti. Pored ovde spomenute Madlen Olbrajt, Ričarda Holbruka, Kolina Pauela i Henri Kisindžera, u takvim „koordinacionim“ ulogama se nalazi i famozni Dejvid Rokefeler, kao i mnogi bivši američki predsednici, članovi evropskih kraljevskih porodica, i mnoge druge zapadne „visokoprofilne“ ličnosti. Ovo sam smatrao važnim da razjasnim, jer iza nasilne smene „nenasilnim metodama“ predsednika Miloševića, kao i mnogih drugih, uključujući tekuću (pokušaja puča) protiv Gadafija, nije stajala samo američka vlada i vlade NATO zemalja, već pre svega tvorci novog globalnog korporacijskog i finansijskog (i političkog) poretka, koji su zastupljeni u gore navedenim tajnim i polutajnim organizacijama(interesnim grupama). Pojavu i ulogu OTPORA u Srbiji, je mogući posmatrati samo u okviru specijalnog (i tokom 1999, konvencionalnog) rata kome je Srbija bila izložena krajem 90-ih godina, i početkom ovog milenijuma. Kao što je NATO rat protiv Republike Srpske i kasnije SR Jugoslavije bio test nove i proširene uloge NATO alijanse kao „globalnog policajca“, tako je i obaveštajno-teroristička upotreba srpske pete kolone u vidu organizacije OTPOR, prilikom organizovanja nasilnog državnog udara protiv Miloševića „nenasilnim metodama“, bila probni balon za globalnu upotrebu tog zapadnog obaveštajno-terorističkog modela širom sveta. „OTPORAŠI“POSTAJUAMERIČKIAGENTIU CELOJISTOČNOJEVROPI Svrhu tog „probnog balona“ (OTPORA) je najbolje opisao novinar Mark Bajzinger u magazinu „Disent“: „(OTPOR)… sada postaje internacionalni „biznis“. Pored utrošenih miliona dolara, uspostavljaju se mnogobrojne „konsultantske agencije“, na čijem čelu se sada pojavljuju bivši „revolucionari“. Od tzv „srpske revolucije“, OTPOR aktivisti koje je trenirao Hevli, postaju, kako je to opisao jedan srpski analitičar, nova moderna vrsta „legionara“(plaćenika) koji putuju oko sveta, uglavnom plaćeni direktno od američke vlade, ili posredno putem raznih Nevladinih Organizacija- sve sa ciljem treniranja lokalnih grupa i organizovanja „demokratskih revolucija“. Jedan veliki broj vođa ukrajinskog studentskog pokreta „Pora“ su trenirani u Srbiji, pri Centru za Nenasilni Otpor (konsultantsku organizaciju koju su uspostavili aktivisti OTPORA da bi trenirali omladinske lidere širom sveta kako da organizuju „pokrete“, „motivišu“ glasače i pokreću masovne proteste)…“ Vašington Post je 2000, u skraćenoj verziji ali slikovito, opisao „prljavu ulogu“ OTPORA u rušenju predsednika Miloševića: „Konsultanti plaćeni iz budžeta američke vlade imali su ključnu ulogu, iza bukvalno svakog elementa kampanje protiv Miloševića- kontrolišući javno mnenje, trenirajući hiljade opozicionih aktivista i organizujući „vitalno“ paralelno prebrojavanje glasova. Američki poreznici su platili iz svog džepa oko 5,000 sprej kontejnera sa bojom koje su date studentskim aktivistima da po celoj Srbiji ispisuju po zidovima antiMiloševićevske grafite, i finansirali su oko 2,5 miliona stikera sa sloganom „Gotov je!“(opet „zapadni“ dizajn), koji je eventualno postao „ključni“ slogan revolucije.“ „SPONTANA“PETOOKTOBARSKADEMONSTRACIJA– KOŠTALA25 M DOLARA Kada smo već ovde, kod uloge „prljavog“ američkog novca u dovođenju pete kolone na vlast u Srbiji u oktobru 2000- ovde treba citirati samog pukovnika Hevlija, koji je sam priznao ( u svom intervjuu uredniku magazina „Mir“, gospođi Meti Spenser, početkom 2008) da je bio izuzetno (prijatno) iznenađen, kada je predsednik Klinton odobrio, samo za finansiranje i obuku OTPORA, 25 miliona dolara. Ono što pukovnik Hevli tada nije spomenuo jeste činjenica da je u 2000, Danijel Server, direktor Balkanske Inicijative pri Institutu za Mir (to je ista ona „ustanova“ koju formirao Regan 1984, u vreme kada je odobrio plan NSDD133 za „uništenje“ Jugoslavije) uputio američkom kongresu zahtev za oko 45 miliona dolara, da bi finansirao nasilnu promenu Miloševićevog režima, „nenasilnim“ metodama. Njegov zahtev je odobren. Kasnije je američka vlada korigovala tu informaciju, tvrdeći da je za „rušenje“ Miloševića potrošila „svega“ 41 milion dolara. U svakom slučaju, to je do tada bila najveća suma američkog „prljavog novca“ ikada utrošena za takav tip subverzivne aktivnosti protiv jedne suverene nacije. To naravno govori o značaju koji su Amerikanci pridavali uvođenju ovakve vrste „tihe okupacije“ Srbije, i uspostavljanju trajnog NATO prisustva na Balkanu. Sam trening „otporaša“ je bio pažljivo razrađen, i u mnogim elementima sličan specijalnom treningu policijskih, para-policijskih i obaveštajnih formacija na zapadu, naročito u oblasti taktičke (nenasilne) komunikacije, odnosno primene takozvane metode „konflikt rezolucije“. Taj trening su vodili iskusni instruktori primenjujući inter-aktivni model „podele glumačkih uloga“ među polaznicima treninga („role play scenario“). Pored učenja „gandijevskih metoda“, polaznici su podučavani kako da pasivnim fizičkim otporom i izazivanjem „nenasilnih“
nereda (bukom i fizičkom obstrukcijom), prekidaju režimske manifestacije, ometaju tribine, govore, provociraju policiju na nasilje, a potom dokumentuju i publikuju u medijima to nasilje, radi stvaranja anti-režimskog sentimenta. Istovremeno su podučavani kako da „seduciraju“ režimske predstavnike- na primer, tako što će policajcima i vojnicima deliti cveće i pamflete; Kako da šire dezinformacije- i to tako što će ekonomske nedaće nastale kao rezultat sankcija, uporno prikazivati kao greške režima- ili kako da manipulišu penzionere: navodnim zalaganjem za rešavanje njihovog statusa… USAID:B92, DANAS,VREME…I DALjENEPROFITABILNI!? Paralelno sa organizovanjem pete kolone u Srbiji, u vidu „otporaša“, peta kolona je organizovana u vidu takozvanih „nezavisnih medija“ i nevladinih organizacija. Najveći deo gore spomenute sume od 41 milion dolara, je upravo potrošen za finansiranje tih oblika pete kolone. Ovde je važno napomenuti da se zapadno finansiranje tih „institucija“ nastavlja i danas, jer prema samom priznanju zapadnih operativaca, ti mediji, pre svega B92, Vreme, Danas i mnogi drugi, su i dalje neprofitabilni, ali su i dalje finansirani iz zapadnih izvora!? Tu se sada otvara pitanje razloga finansiranja tih neprofitabilnih medija, jer prema samom USAID agenciji (gospođi Krišni Kumar), prvobitna funkcija tih medija nije bilo nezavisno novinarstvo, već „anti-Miloševićevsko“ delovanje, i jednom kad je Milošević bio uklonjen, otvara se logično pitanje- koja je sada svrha daljeg zapadnog finansiranja tih „petokolonaških“ medija, koji na prvom mestu nikada nisu ni bili profitabilni? Odnosno protiv koga su ti mediji danas usmereni? Ono što mi svi možemo da vidimo danas i golim okom, jeste da ti „petokolonaški“ mediji i dalje vode neprijateljsku kampanju protiv svoje „zemlje domaćina“- odnosno Srbije. Postojanje takvih medija i vrsta kampanje koju oni vode, trebalo bi da nam svima bude jasna indikacija pravih namera Zapada, i njihove navodne dobronamernosti… Inače, iz svih ovih „zapadnih“ dokumenata, koji su navedeni na kraju ovog članka, mogu jasno da se vide finansijske transakcije zapadnog prljavog novca (samo u periodu 2000-2002 za potrebe B92, ANEM-a i NUNS-a, Soroš fondacija je isplatila preko 12 miliona evra). Ukupna suma novca isplaćenog takozvanim nezavisnim medijima i nevladinim organizacijama iz zapadnih fondova je u desetinama miliona evra. Svako razuman bi očekivao, da odkako je Srbija postala „demokratska“ zemlja, ispunila sve razumne i nerazumne zahteve, isporučila sve krive i „nekrive“ Srbe „srbožderskom“ sudu u Hagu, organizovala sve zahtevane parade homseksualcima i zapadnim ratnim zločincima, kao i svetskim pedofilima- da će potom logično prestati „anti-srpska“ aktivnost, tih nazovi medija i NVO-a. Kako stvari stoje, izgleda da je njihova aktivnost danas jača nego ikada, i da slavina iz koje dotiču prljavi američki dolari još nije presušila!? NATAŠAKANDIĆ I SONjABISERKOU PREGOVARAČKOMTIMUZA KOSOVO! Čime se sve to danas bave „petooktobarski“ prevratnici- otporaši? Za Slobodana Homena i njegove „jezive“ namere prema srpskoj omladini svi dobro znamo… Nacionalnog „kameleona“ Dulića, i političkog „kameleona“ Čedu, ne vredi posebno obrađivati, njih jedino još klinci u jaslicama nisu „provalili“. Marko Blagojević (CESID) je posebna priča, on verovatno smatra da „svojoj“ otadžbini Srbiji još nije dovoljno duboko zabio nož u leđa… Nedavno, prilikom pokušaja organizovanja subverzivne i anti-državne (anti-ruske) aktivnosti (za potrebe zapadnih obaveštajnih službi) u ruskom „Podmoskovlju“ je demaskiran javno od strane ruske državne televizije i sabsekventno proteran iz bratske Rusije. Ali to ga nije sprečilo, da se uz posredstvo Borka Stefanovića- šefa pregovaračkog tima sa lažnom „državom“ Kosovo, i uz blagoslov ministra Jeremića- nađe na čelu „elitne“ Konsultantske grupe (debelo plaćene od strane srpskih poreznika) u čijem sastavu su se „nekim čudom“ našle i dve najozloglašenije „anti-srpske“ dame: nazočna Nataša Kandić, direktorka zapadno-obaveštajno finansiranog Fonda za humanitarno pravo- i predsednica drugog, zapadno-špijunski finansiranog, Helsinškog odbora za ljudska prava, nazočna Sonja Biserko!? Kakve će to nacionalne „srpke“ interese zastupati ove dve „minhenske“ dame zajedno sa drugim, gore spomenutim petooktobarskim prevratnicima, na čelu sa „pro-srpskim“ predsednikom Tadićem? Mislim, da nam to nije teško pretpostaviti…
Sve što želite znati o EU (a mediji ne spominju) – Nacistički koreni EU [TXT]
Donosimo kratak pregled razvoja ideje o europskom ujedinjenju. Upoznajte sve izvore Europske unije! Od očeva Europe – utopista i nadnacionalista – do nacista!
Ko je sve i kako gradio evropsko jedinstvo? Kako je ideja o federalnoj superdržavi pobedila ideju o zajednici suverenih država kakvu je, npr. zastupao De Gaulle? Kad upoznamo sve istorijske izvore evropske ideje postaje jasnije zašto se neki od njih u službenim verzijama često preskaču…
Osnoveo EU „Očevi Europe“ Službena propaganda Europske unije kao očeve ideje o eurojedinstvu obično navodi Jeana Monneta i Roberta Schumana ističući njihov plan koji dovodi do stvaranja Europske zajednice za ugljen i čelik 1951. između šest zemalja (Francuske, Njemačke, Italije i zemalja Beneluksa). Monneti Schuman Jean Monnet (Jean Omer Marie Gabriel Monnet, 1888-1979), sin francuskog proizvođača konjaka, godine 1931. imao je vanbračno dijete s 22-godišnjom Silvijom Giannini, ženom svog djelatnika, a kako rastave nisu bile dopuštene u Francuskoj, Silvija se 1934. od muža rastala i za Monneta udala u Moskvi. Robert Schuman, sin Francuza i Luksemburžanke, u I.svjetskom ratu služio je u njemačkoj vojsci, a u II. svjetskom ratu bio je ministar u francuskoj kolaboracionističkoj vladi pod vodstvom Hitlerova saveznika, maršala Petaina, te zastupnik u francuskom parlamentu kada je 10. srpnja 1940. parlament ukinuo francusku Treću republiku. Zato su francuske vlasti nakon rata podigle protiv njega uhidbeni nalog, kojeg se spasio osobnom intervencijom Ch. de Gaullea. Nakon toga Schuman brzo napreduje i postaje ministar financija, a potom vanjskih poslova. Monnet je 1945. smislio plan trajnog oslabljenja Nijemaca, na način da se nad njemačim oblastima Ruhr i Saar proglasi protektorat, a njemačka proizvodnja ugljena preusmjeri francuskoj industriji za budzašto. Poražena Njemačka to je morala prihvatiti, pa je 1947. utemeljena Međunarodna uprava za Saar. U međuvremenu se shvatilo da bi ta otvorena otimačina njemačkog ugljena dovela do novih sukoba, zato su Monnet i Schuman smislili novi plan. Tako su došli na ideju o formiranju Europske zajednice za ugljen i čelik u kojoj bi sudjelovala i Njemačka, na način da bi 6 zemalja zajednički upravljalo resursima. Saarska oblast vraća se Njemačkoj 1947. godine, ali Francuzi su zadržali povlašteno pravo na njemački ugljen sve do 1981. Jean Monnet je “duhovni” začetnik ideje o ujedinjenoj Europi. Smatran je “ocem ujedinjene Europe”. Na temelju Monnetovih ideja Jacques Delors kasnije je govorio kako će do 1992. godine Europska komisija postati neka vrsta europske Vlade. I gle čuda, postala je baš to. „Napastinacionalnesuverenitete“ Ovakav nadnacionalni projekt imao je za glavni cilj uništiti nacionalni suverenitet pojedinih država, čemu je Jean Monnet, zapravo, posvetio svoj život. Najveća prepreka Monnetovu projektu je nacionalni suverenitet. Stoga je sam Monnet ovim riječima definirao svoje ciljeve: “napasti nacionalne suverenitete”; “zaobilaženje nacionalnih interesa”; “Europa mora biti organizirana na federalnim osnovama”; “nemoguće je riješiti europske probleme među državama ukoliko one zadrže u cijelosti svoj suverenitet”; “neće biti mira u Europi ukoliko će se države temeljiti na osnovama nacionalnog suvereniteta”; “transformacija kapitalističke forme iz prošlosti”. “Fuzija ekonomskih funkcija prisilit će države da svoju suverenost sliju u jedinstvenu europsku državu”, naglasio je kralj konjaka Monnet 3. travnja 1952. Od kolaboracionistado blaženika Dr. iur. Robert Schuman (1886-1963), francusko-njemački je političar, a kao ministar vanjskih poslova Francuske pripremio je tzv. Schumanov plan čiji je cilj bio onemogućiti daljnji rat između Francuske i Njemačke i to putem integracije industrije koja je bila važna za vođenje rata. Krajnji Schumanov cilj bilo je pomirenje Njemačke i Francuske, ali i razvoj integracijskog europskog procesa, s krajnjim ciljem ostvarenja europske federacije. Dana 9. V. 1950. održao je govor u kojem su prvi puta javno izložene ideje eurojedinstva, pa se taj dan slavi kao Dan EU. Kasnije je bio prvi predsjednik Europskog parlamenta. Pored J. Monneta, slovi za jednog od glavnih arhitekata EU, Vijeća Europe i NATO-a. Godine 1958. osvojio je Karlspreis, nagradu njemačkoga grada Aachena, koja se dodjeljuje ljudima koji su doprinijeli “europskoj ideji” i “europskom miru”, a u počast Karla Velikog, vladara prostora današnje Francuske i Njemačke, koji je stolovao i pokopan je u Aachenu. Također bio je vitez reda pape Pija IX. Ledičan i skroman, Schuman je bio religiozan izučavatelj Biblije, “strogo neovisan mislilac”, meditativan i odvažan politički aktivist. Njegov angažman u kolaboracionističkoj vladi maršala Petaina često se preskače. Nadbiskup André Lacrampe potvrdio je 2004. pred biskupima istočne Francuske da je postupak beatifikacije R. Schumana u završnoj fazi. U svom je obraćanju papi nadbiskup naglasio: “Moramo biti prisutni u velikim debatama u našoj zemlji i o budućnosti Europe, doprinoseći davanju duše kontinentu kako bi to želio i Robert Schuman, čiji je proces beatifikacije u završnoj fazi.”
Ivan Pavao II. u više je navrata predstavljao Schumana kao model kršćanskog političara, a napose pri papskoj vizitaciji Strasbourga 1988. godine. Primivši u studenome 2003. sudionike seminara u organizaciji Fondacije Roberta Schumana, Sveti je Otac naglasio osobnosti promotora europskog ujedinjenja: Schumana, Konrada Adenauera i Alcidea de Gasperija, “ljudi nadahnutih dubokom kršćanskom vjerom.” Utopisti i nadnacionalisti Da je ideja o federalnoj Europi kakva danas postoji bila nazočna i prije Monnetovih i Schumanovih operacija, vidljivo je i iz razmišljanja nekih ranih “otaca Europe” iz perioda 1918-1933. (razdoblje rađanja europske ideje). Nakon I. svjetskog rata vodeće političare i biznismene zapadne Europe zaokupljala je vizija o izgradnji „Sjedinjenih Europskih Država“. Čak prije završetka rata talijanski industrijalac Agnelli, vlasnik “Fiata” 1918. objavljuje knjigu “Europska federacija i Liga naroda”, tvrdeći da je federalna Europa jedini učinkoviti protuotrov destruktivnom nacionalizmu. Također se javlja i mladi grof Coudenhove-Kalergi koji 1922. objavljuje knjigu “Pan Europa”. Sve utopijske vizije iz dvadesetih godina XX. stoljeća, od Lige naroda do Pan Europe i Briandove “Europske federalne unije” dijele istu ideju o narodima koji se udružuju radi suradnje na međuvladinoj razini, što bi bio put prema “univerzalnom miru”, na kojem bi vlade naučile dobrovoljno surađivati za opće dobro, sve to bez napuštanja vlastitog suvereniteta. Tada se, međutim, javljaju nadnacionalisti – talijanski komunist Spinelli, belgijski premijer Paul-Henri Spaak te dvojica vrlo bliskih prijatelja iz Lige naroda – Arthur Salter iz Komisije za ratne odštete i Jean Monnet, kralj konjaka s poirotovskim brčićima, koji je u svojoj 31. godini bio već zamjenik glavnog tajnika Lige naroda. Skrivanjepolitičkogcilja europskogprojekta Spinelli je držao da će se za ostvarenje vizije od europskih naroda morati kriti što se točno radi u njihovo ime, sve dok proces ne odmakne dovoljno daleko da postane nepovratan. Spaak čak savjetuje Monneta da je, za početak, najbolje skrivati politički cilj njihova projekta iza pretvaranja da je riječ o isključivo gospodarskoj suradnji zasnovanoj na ukidanju trgovinskih barijera, tj. samo o običnom “jedinstvenom tržištu”. Još tada su teoretičari isticali da ne može biti gospodarskog ujedinjenja bez političkog. Tako Arthur Salter u svom djelu “Sjedinjene Europske Države” (1931) ističe: “Sjedinjene Europske Države moraju biti politička stvarnost, jer inače ne može biti ekonomske stvarnosti.” U istom djelu zamislio je i “Tajništvo” buduće takve zajednice koje bi trebalo biti iznad ovlasti nacionalnih ministara i trebali bi ga voditi ljudi koji više ne duguju nikakvu nacionalnu lojalnost. “Novi međunarodni dužnosnik”, piše Salter, “nešto je posve novo u svjetskoj povijesti”, a kao način potkopavanja “nacionalizama” predložio je razbijanje država članica na regije. Taj nadnacionalni princip inspirirat će Monneta da tridesetak godina kasnije osnuje Europsku ekonomsku zajednicu (EEZ), osmišljenu kao zametak budućih Sjedinjenih Europskih Država, pri čemu će “Tajništvo” o kojem je govorio Salter postati ono što danas poznajemo kao Europsku komisiju. U doba Europske zajednice za ugljen i čelik Monnet izjavljuje: “Nikad nećemo moći dovoljno naglasiti da su šest članica Zajednice prethodnici šire, ujedinjene Europe čije granice određuje samo onaj tko se još nije pridružio. Naša zajednica nije udruga proizvođača ugljena i čelika: ona je začetak Europe.” Svoje Memoare J. Monnet završio je ovim riječima: “Suvereni narodi prošlosti više ne mogu rješavati probleme sadašnjosti: oni ne mogu osigurati svoj napredak ni kontrolirati svoju budućnost. I sama Zajednica tek je etapa na putu prema organiziranom svijetu sutrašnjice.” Nacistički “doprinos”ideji europskogujedinjenja Razmatrajući ideje mnogih nacista vezane uz europsko ujedinjenje, neki su teoretičari (osobito britanski) naprečac zaključili kako je briselska Europska unija duboko ukorijenjena u nacizmu. Takvo zaključivanje nije sasvim precizno. Nije točno da su prethodnici, a ni sljednici nacista, imali na umu istu stvar. Razlika, i to veoma bitna, jest, naravno, u načinu ostvarenja tih ideja. Očevima Europe ni na kraj pameti nisu bile Hitlerove zločinačke metode kao sredstvo ostvarenja europskih ciljeva. Pa ipak, potrebno je razmatrati i nacističke teorije o europskom ujedinjenju, budući da se tu mogu zapaziti mnoge zamisli koje će se kasnije razviti. A i prvi je predsjednik Europske komisije bio vrlo blizak nacizmu. Njemu ćemo se vratiti kasnije. Dakle, iako će dolaskom Hitlera na vlast 1933. nacionalsocijalizam razvijati ujedinjenje Europe na potpuno drukčijim osnovama od onih koje su dijelili “očevi Europe”, radi potpune slike o izvorima i razvoju objedinjavanja europskih naroda u jednoj državi, mora se navesti i nacistički “doprinos” putu europskog ujedinjenja. Nacistička“Europskazajednica” Hitlerov ministar gospodarstva Walther Funk još je 1940. zagovarao ideju Centralnoeuropske unije i “europskog ekonomskog područja” s “fiksnim valutama”.
On i Hitlerovi ideolozi H. Hunke i G. Koenig objavili su 1942. godine, nakon velikog znanstvenog skupa u Berlinu, djelo pod naslovom “Europska zajednica” u kojem Funk konstatira kako “nijedna nacija u Europi ne može sama ostvariti najvišu razinu gospodarske slobode potrebne za udovoljavanje svim društvenim potrebama.” U knjizi “Europska zajednica” najeminentniji njemački stručnjaci iznijeli su nacrte za slobodan protok roba i kapitala u cijeloj Europi (uključujući i Englesku), zatim carinsku uniju, novi sustav kreditiranja, platnog prometa, koordiniranih poreza, cijena i plaća i poljoprivredne proizvodnje na europskom tlu. “Mora postojati spremnost podređivanja vlastitih interesa interesima Europske zajednice”, naglasio je Funk. Heinrich Hunke smatrao je da je ekonomija klasične države “mrtva” i da je “njezina sudbina europska ekonomija” te da “sudbina i opseg europske suradnje ovisi o novom zajedničkom ekonomskom planu”. G. Koenig konstatirao je da je ”pred nama zadatak stvarnog europskog zajedništva… Uvjeren sam da će taj pothvat potrajati i nakon završetka rata.” Punapotporavlasti Imali su i potpunu potporu vlasti. Dr. Josef Göbbels, Hitlerov ministar propagande 1940. je izjavio da “za 50 godina ljudi više neće razmišljati o državama”, a H. Göring je 22. lipnja iste godine izdao zapovijed o žurnoj izradi projekta “širokoga gospodarskog ujedinjenja Europe”. Nacrt projekta predan je Vladi njemačkog Reicha 9. srpnja 1940, a u njemu se predlaže ukidanje carinskih granica u Europi i uspostava područja bescarinske trgovine. Čak je i propagandna terminologija planova o uspostavi tisućljetnog Trećeg Reicha i novijeg pothvata, Europske unije, slična. Najutjecajniji nacionalsocijalistički tjednik “Das Reich” od sredine 1941. vrvio je raznoraznim proeuropskim izrazima kao što su: vizija nove Europe, novi europski poredak i Lebensraum Europe. Tjednik “Das Reich” bio je projekt dr. Göbbelsa koji je u njemu dvaput mjesečno pisao naslovnu kolumnu, a osim u Njemačkoj, raspačavao se u Švicarskoj i drugim europskim zemljama. I drugi su marljivo radili na ostvarenju europskog jedinstva. Ribbentrop (Hitlerov ministar vanjskih poslova) u jesen 1942. u svom ministarstvu uspostavlja Europsku komisiju. Europsku komisiju vodili su W. Daitz i A. Six i sastavila je podrobne planove za “Europsku konfederaciju”. Sastavljen je i europski Ustav, koji je definirao ovlasti i strukturu buduće zajedničke europske države na kojoj su ozbiljno radili. Ribbentrop je 21. ožujka 1943. istaknuo: “Mislim da bismo, kako je već prije Führeru predloženo u mojim zapisnicima, trebali što prije, čim postignemo značajan vojni uspjeh, proglasiti europsku konfederaciju u posebnom obliku”. (Ribbentrop, European Confederation, 21.III.1943., reprint Lipgens, str. 122-123.) Heinrich Himmler je u središnjici SS-a utemeljio posebni Ured za europsko planiranje, koji je, unatoč ratnim nedaćama, od studenoga 1941. do ožujka 1944. razrađivao “Priručnik europske socijalne politike”, a tijekom 1944. Ured je, među ostalim, zaključio i da će nakon ratne pobjede biti potrebno uvesti novu, zajedničku europsku putovnicu. Uranio je: harmonizacija europskih putovnica započet će tek 1980! I sam Führer zanosio se idejom europskog jedinstva još prije rata: “Kolikih bi problema čovječanstvo, a posebno europski narodi, bilo pošteđeno da su se prirodni i očiti životni uvjeti poštovali kad su se politički oblikovali europski životni prostor i gospodarska suradnja! Europski narodi čine obitelj u ovom svijetu! Nije baš inteligentno zamišljati da tako napučena kuća kao što je Europa, zajednica naroda, može još dugo održati različite pravne sustave i različite koncepcije zakona.” (Adolf Hitler, govor u Reichstagu, 7. ožujka 1936.) Hitler i, kako smo vidjeli, čitava njegova vlada intenzivno su se bavili razrađivanjem ideje o “europskom jedinstvu” i radili na “Europäische Wirtschaftsgemeinschaft”, tj. na Europskoj ekonomskoj zajednici. Kako su prošli, to je dobro poznato. No, jesu li kome ostavili u zalog budućnost europske ideje? Pročitajte u nastavku! Europau nastajanju:sastanakod 24. IV. 1964. U prilogu dokumentima sa suđenja u Nürnbergu za ratne zločine nalazi se i pismo kojeg je direktor glasovitog koncerna IG Farben (temelj nacističke industrije smrti kojeg je, inače, financirao i Prescott Sheldon Bush, bankar, senator i otac G.H.W.Busha te djed G.W.Busha) August von Knieriem poslao nacističkoj vladi 20. srpnja 1940. U tom su pismu navedena sredstva pomoću kojih IG Farben namjerava učvrstiti svoju vodeću ulogu u Europi, pa se u tu svrhu navode: zajednička europska valuta, zajedničko europsko zakonodavstvo, čak i europski sudski sustav, razumije se – sve pod kontrolom IG Farbena, koji je tridesetih godina prošlog stoljeća bio jedan od najmoćnijih svjetskih monopola. Navedeni dokument može se pogledati na stranici: http://www.profit-over-life.org/books/books.php?book=39 Većina menadžera zloglasnog IG Farbena je nedugo nakon najpoznatijeg svjetskog suđenja ponovo zauzela vodeće pozicije u poslijeratnoj njemačkoj industriji. Tako su se dana 24. travnja 1964. godine nekad aktivni članovi IG Farben naci-koalicije, ključni arhitekti Europske unije, okupili u Bruxellesu, samom središtu Europske zajednice, kako bi s predsjednikom Komisije EEZ starom kontinentu odredili novu budućnost. Izvolite ih upoznati: 1. Walter Hallstein (1901-1982), prvi predsjednik Europske komisije (od 1958. do 1967.), ugledni pravnik i odvjetnik nacizma. 2. Ludwig Erhard, kancelar Njemačke, ranije ekonomski savjetnik IG Farbena, odgovoran za reintegraciju menadžera IG Farbena osuđenih u Nürnbergu za zločine protiv čovječnosti na vodeće korporativne pozicije u poslijeratnoj Njemačkoj. 3. Ludger Westrick, šef Kancelarijata, predsjednik “Vereinigte Industrie-Unternehmen AG” za vrijeme nacizma, poslije član CDU-a. 4. Karl Carstens, registrirani član nacističke stranke NSDAP, oduševljeno pristupio SA još 1934. Dvadeset godina poslije pridružuje se njemačkoj službi vanjskih poslova i postaje njemački predstavnik pri Vijeću Europe.
5. Karl-Günther von Hase, pripadnik Wermachta od 1936. Sudjelovao je u invaziji nacističke Njemačke na Poljsku u 1939., bitki za Francusku 1940. i pohodu na Rusiju. Kasnije ugledni političar i od 1962. do 1967. glasnogovornik njemačke vlade. Lik i delo prvogpredsednikaEuropskekomisije Walter Hallstein bio je prvi predsjednik Europske komisije od 1958. (koje godine je nazočio sastanku Družbe Bilderberg) do 1967. godine, a njegova je karijera doista vrlo živopisna. Prije rata bio je profesor privrednog prava na Sveučilištu u Rostocku te član Nationalsozialistische Volkswohlfahrt (NSV), njemačke “dobrotvorne ustanove” organizirane po uzoru na Nacističku stranku, a koja je preuzela i mnoge državne poslove (osobito na području djece i dječjeg rada). Bio je i član Nacionalsocijalističke komore pravnika i sudaca. U rat se aktivno uključio 1942. te dogurao do čina natporučnika u sjevernoj Francuskoj, ali ga 1944. zarobljavaju saveznici i odvode u zarobljenički logor u Mississipiju, gdje je osnovao i pune dvije godine vodio “logorsko sveučilište” držeći ostalim logorašima lekcije iz pravne znanosti. Nakon rata predavao je na Sveučilištu u Frankfurtu, gdje je postao rektor, a na Sveučilištu Georgetown u Washingtonu predavao je međunarodne odnose. Lipnja 1951. njegovu stručnost prepoznaje njemački predsjednik Konrad Adenauer, imenuje ga državnim tajnikom i šefom njemačke delegacije na pregovorima o Schumanovu planu. Autor je tzv. Hallsteinove doktrine i odigrao je vrlo značajnu ulogu u pregovorima o EEZ i Euroatomu. Potpisnik Rimskog ugovora iz 1957. Kao jedan od ključnih arhitekata europske ideje 1958. postaje prvim predsjednikom Komisije EEZ (kasnije Europska komisija) i u toj fotelji ostaje do ostavke 1967. Za svoj rad primio je brojne nagrade, osamnaest počasnih doktorata europskih i američkih sveučilišta, a i Institut ustavnog prava berlinskog sveučilišta Humboldt nazvan je njegovim imenom. Njegova suradnja s predstavnicima IG Farbena i nacistička prošlost često se, razumljivo, izostavljaju iz njegovih veličanstvenih biografija. Charles de Gaulle izražavao je sumnju u Hallsteinove prave namjere. “Više sam se puta susreo s njim”, pisao je de Gaulle u Uspomenama na nadu 1970. godine, “i pozorno promatrao njegovo djelovanje, tako da lako mogu reći da je na svoj način W. Hallstein iskren europejac, ali samo zato što je u prvom redu ambiciozan Nijemac. Europa kakvu bi on rado vidio sadržava okvir u kojem bi njegova država bez ikakvih troškova ponovo našla ugled i jednakost prava, koje su uništile Hitlerova ludost i poraz. Na taj bi način Njemačka dobila na težini i na koncu pitanja uredila tako da bi njezine sporove u pogledu teritorijalnih zahtjeva i ponovnog ujedinjenja podupirala moćna koalicija.” Temelji nedemokratskefederacije Kao zagovornik federalne Europe s jakom Komisijom (nasuprot de Gaulleovoj ideji o Europi država s jakim nacionalnim parlamentima), u svojoj knjizi “Europa u nastajanju” Hallstein opisuje nastanak mašinerije Europske zajednice na način “da se Komisiji povjerava ono što praktički odgovara monopolu davanja inicijative u svim pitanjima koja se tiču Zajednice.” Štoviše, Hallstein maltene proročki opisuje ono što će se Lisabonskim ugovorom postići gotovo četiri decenije kasnije: izričito izjavljuje da će par izuzetaka od gornjeg pravila “biti uklonjeno najskorijom prigodom” te da bi “Komisiju trebalo ovlastiti da poduzima sve mjere potrebne za implementaciju Ugovora vlastitim autoritetom, bez potrebe specijalnog i specifičnog odobrenja Vijeća ministara.” Jer, tvrdi on, “praksa je pokazala da Vijeće ministara po samoj svojoj prirodi nije najbolji instrument za bavljenje administrativnim pitanjima koja obuhvaćaju sve zemlje članice, pa su mnoge njegove ovlasti već prenesene na Europsku komisiju. Taj trend treba nastaviti. Izvršni autoritet i ovlasti Komisije treba ograničiti samo kada to Vijeće ministara i Europski parlament zajednički odluče.” Takve krajnje nedemokratske Hallsteinove ideje u potpunosti su se ostvarile u suvremenoj nedemokratskoj Europskoj komisiji, izvršnom tijelu Unije. Hallstein je inzistirao na pravu da bira svoje suradnike i žestoko se odupro pritisku nacionalnih vlada da prihvati njihove kandidate. Taj će se “dobar običaj” održati do danas. Uživao je u pompi vlasti, primajući izaslanike u kraljevskom stilu. Hallsteinovi dužnosnici “postali su malo uobraženi” i poprimili naviku oslovljavati jedni druge s “vaša ekselencijo”. Rađanjeeuropskogkorporatizma Korporatizam je način upravljanja suvremenim superdržavama. Vanjska, vidljiva vlada zapravo nije uopće nikakva vlada. Njezinu moć vladanja sve više nadomješta utjecaj moćnih korporacija (otuda korporatizam) koje, zbog posvemašnje premreženosti političko-gospodarskih elemenata, u potpunosti preuzimaju upravljanje državom. U korporatističkoj državi korporacije su vlada, a političari to nisu: umjesto toga, oni su provoditelji politike za vladajuće korporatiste. Shodno tome, političari i ne rade u korist svojih građana: oni provode politiku koju nisu stvorili glasači, već nekoliko neizabranih skupina koje stvaraju politiku (tzv. think tankovi i organizacije Novog svjetskog poretka). Tako oblikuju svijet na način koji odgovara onima koji kontroliraju korporacije. Korporatizam je, još od XIX. stoljeća, toliko čvrsto ukorijenjen u Sjedinjenim Državama da se opravdano može postaviti pitanje jesu li SAD uopće država. Ondje je korporatizam posve prožeo državu, nadzire i stvara vladu i politiku, rat i poslovanje, medije i obrazovanje, kao i strukturu svijesti građana. Po ovom pitanju Europa, kako se čini, malo kaska za Amerikom, no pohlepni pipci korporatizma sve su uočljiviji i u Europi. Različiti think tankovi i lobisti u stvari financiraju (lobiranje=financiranje) političare: oni ih plaćaju da izglasavaju i provode neke zakone koji odgovaraju korporatističkim interesima i tako određuju njihovo političko usmjerenje. Onaj koji ponudi najveću isplatu može navesti politički centar na izradu i izglasavanje određenih zakona, stoga politički centar kontroliraju oni koji imaju najviše novca, a to su, jasno, korporatisti. Tako vlast u stvarnosti ne kontroliraju glasači (građani), već određene interesne grupe koje plaćaju i određuju politička usmjerenja političara u Bruxellesu (kao i u Washingtonu i drugdje). One za koje ljudi obično misle da donose odluke (političare, vlasti) kontroliraju korporatisti, ne građani.
Eurokorporatizami fašizam Korporacije imaju fašističku strukturu, pa je slijedom toga svaka država utemeljena na korporatizmu u svojoj biti fašistička. Th. J. DiLorenzo, profesor ekonomije sa Sveučilišta Loyola kaže da “[k]ada većina ljudi čuje riječ ‘fašizam’ najprije, dakako, pomišljaju na njegov ružni rasizam i antisemitizam koje su prakticirali totalitarni režimi Mussolinija i Hitlera. Međutim postojao je i ekonomsko-politički dio fašizma, poznat u Europi tijekom 1920-ih i 1930-ih godina kao ‘korporatizam’, koji je bio nužni sastavni dio ekonomskog totalitarizma koji su prakticirali Mussolini i Hitler. Takozvani korporatizam u Italiji i Njemačkoj usvojen je tijekom 1930-ih, a poslužio je kao ‘model’ mnogim intelektualcima i onima koji donose političke odluke u SAD-u i Europi. Ustvari, inačica ekonomskog fašizma 1930-ih usvojena je u SAD-u i postoji sve do danas. U SAD-u takva politika nije nazvana ‘fašizmom’ nego je prozvana ‘planiranim kapitalizmom’. Naziv fašizam možda više nije politički prihvatljiv , ali njegov sinonim ‘industrijska politika’ još je uvijek popularan.” (DiLorenzo, Thomas J.: Economic Fascism, 1993.) Tako je neoliberalna paradigma koju Unija formalno proklamira, sa svim onim deregulacijama, liberalizacijama, slobodnim tržištima i ostalim bakračima, zapravo samo plodno tlo na kojem raste i buja vrlo stvarna moć skupine užasno bogatih korporatista. U Europskoj se komisiji, tijekom vladavine njezina prvog predsjednika Hallsteina, a i nakon njega, namnožilo mnogo osebujnih “komesara”– raznolikih smutljivaca, fašistoidnih likova i krupnih kapitalista (ili tajkuna u nastajanju). Tijek karijere komesara koji ravno iz fotelje u europskoj birokraciji preko noći skaču u upravne odbore golemih globalističkih koncerna jasno svjedoči o korporatističkom modelu koji se čvrsto ukorijenio u Uniji. Navedimo tek neke: Étienne Davignon, europski komesar za industriju, carinsku uniju i energetiku od 1977. do 1985. Kao i predsjednik Komisije Thorn s kojim je radio, član je Trilateralne komisije. Od 1989. do 2001. predsjednik je kompanije Société Générale de Belgique. Godine 2005. postaje predsjednikom upravnog odbora Družbe Bilderberg, što je i danas. Član je odbora direktora farmaceutske tvrtke Gilead. Guido Collona di Paliano, europski komesar od 1964. do 1970. najprije za interno tržište i usluge tijekom druge Hallsteinove komisije, a kasnije komesar za poduzetništvo i industriju. Član Trilateralne komisije. Ranije, tijekom 1930-ih bio je vice-konzul Musolinijeve Italije, a Franca Iacovetta, Roberto Perin i Angelo Principe u knjizi “Unutarnji neprijatelji” opisuju ga kao “marljivog fašista”. François-Xavier Ortoli, predsjednik Europske komisije 1973-77, a od 1977-84. komesar za ekonomiju i financije krasan je primjer jasne sprege europske politike i krupnog kapitala. Odmah nakon njegova zadnjeg mandata komesara postaje šef francuske petrokemijske industrije Total, a tijekom 1983. nazoči prvom sastanku “Europskog okruglog stola industrijalaca”, utjecajne interesne grupe u EU koja obuhvaća predstavnike petrokemijske (Shell) i farmaceutsko-kemijske (Ciba-Geigy, danas Novartis) industrije i kompanije drugih industrijskih sektora. I mnogi drugi komesari povezani su s Družbom Bilderberg i/ili s Trilateralom i korporacijama… Peter Sutherland, odmah po isteku mandata ušao je u odbor direktora BP-a, a kasnije, dok je još bio u njemu – postaje Barrosov savjetnik za energetiku! U odboru je Družbe Bilderberg i Trilaterale. Po odlasku s dužnosti, komesar van Miert odmah ulazi u odbor direktora belgijskog farmaceutskog giganta Solvaya, a bio je i u odboru američkog Eli Lilly-ja. Godine 2005. Barroso ga uključuje u projekt EU satelita Galileo. …ili s lopovlukom! Édith Cresson, komesarka u zlosretnoj Santerovoj komisiji optužena je za serijsku prijevaru, krivotvorenje ugovora i potpisa itd. Draga Madamme Édith svog “bliskog prijatelja” Renéa Berthelota, inače vremešnog zubara, uposlila je kao dobro plaćenog savjetnika Europske unije za HIV/Aids. Već iz nekoliko naprijed navedenih primjera razvidno je kako su određeni politički moćnici, kod kojih su korporatisti “lobirali” (odnosno koje su potplaćivali da donose i provode zakone kakvi odgovaraju korporatističkim ciljevima) kasnije, po obavljenom poslu, nagrađeni za svoj predani rad u pravilu namještenjima u koncernima koje kontroliraju oni isti korporatisti koji su od njih i tražili (i dobili) uslugu u vidu određenog političkog djelovanja. Korporatistički izvori europske ideje vrlo su značajni, osobito s obzirom na današnje stanje sveopće krize. To zato, što su je oni i proizveli radi svog dobitka. Vidljive se vlasti građanima prikazuju kao sile dobra, ali su u stvari one samo vidljivi dio stvarne korporatističke vlasti koja ih koristi radi ostvarenja vlastitih sebičnih interesa (bogaćenja) na štetu upravo tih građana kojima je namijenila posvemašnju bijedu. Korporatisti stvaraju određeni problem za građane kao što su gospodarska kriza, kriza okoliša, terorizam, bolest, rat, globalno zatopljenje i slično, a potom vidljive vlasti (pod utjecajem korporatista) uz pomoć medija (također pod utjecajem korporatista) izmišljaju razlog koji je navodno izazvao neki od navedenih problema te sugeriraju rješenje koje se uglavnom svodi na to da operušaju građane za novac koji će navodno riješiti problem prema određenom planu (npr. programi gospodarskog oporavka, povećani izdaci za borbu protiv terorizma, za rat na drugom kraju svijeta, za razna neučinkovita i štetna cjepiva i slično). No, na kraju se nekako uvijek ispostavi da je problem bio pretežak i da ga vlasti nisu mogle riješiti, premda su se svim silama trudile. Onda novac uzet građanima za rješavanje problema, kao i sam problem koji i dalje ostaje neriješen, polako nestaju s dnevnog reda i kroz vrijeme padaju u zaborav. Građani, dakako, nikad ne saznaju da su problem namjerno izazvali korporatisti kako bi zaradili i stekli nadzor. Masonsko-iluminatskikorenievropskeideje Grof Richard Nikolaus Coudenhove-Kalergi (1894-1972), osnivač Paneuropskog pokreta 1923. u Beču borio se za stvaranje saveza europskih država, 1933/34. blizak autoritarnoj “staleškoj državi”, počasni predsjednik Europskog pokreta. Primljen je 1922. u bečku masonsku ložu “Humanitas”. Otac Heinrich mu je bio austrougarski veleposlanik u Tokiju, a majka Micuko bila je Japanka. Već u svojim kasnim dvadesetima objavljuje 1922. knjigu “Pan Europa” i osniva istoimeni klub. Ideja mu je bila da se njemačka i francuska industrija čelika, radi očuvanja mira, moraju spojiti u jedinstvenu pan-europsku industriju, a što bi predstavljalo temelj za buduće federalne “Sjedinjene Europske Države” prema američkom modelu. Bio je, međutim, odlučan u tome da cilj federacije ne bi smio biti posvemašnje
iskorjenjivanje nacionalnih identiteta ili smanjivanje suvereniteta njenih članica, već slavljenje “europskog duha” stvaranjem okvira u kojima će se moći surađivati na opće dobro. Prikupio je u kratkom roku podršku mnogih europskih vodećih figura toga vremena – od Einsteina i Picassa do ondašnjeg gradonačelnika Kölna Konrada Adenauera koji će odigrati kasnije presudnu ulogu u oblikovanju Europe. Godine 1929. Kalergi temu zadnjeg stavka Beethovenove Devete simfonije usvaja kao himnu Pan Europe; danas je to himna Europske unije. Iako plemić koji se smatrao džentlmenom i isticao poštenje, fair-play, ljubaznost i racionalni diskurs, u ranoj je mladosti bio antisemit, no kasnije je svoja liberalna stajališta o političkoj ulozi Židova kombinirao s teorijom miješanja rasa, došavši u svojoj knjizi “Praktischer Idealismus” (1925) do zaključka da će čovjek budućnosti biti miješane rase, a sve postojeće nestati ustupajući mjesto euroazijsko-negroidnoj rasi budućnosti sličnoj po izgledu drevnim Egipćanima. Filozof i pol. “Samo ujedinjena Europa može izvršiti svoju zadaću u svijetu. Samo ujedinjena Europa može na dulji rok osigurati naš slobodarski demokratski red”, rekao je bivši njemački kancelar Helmut Kohl 4. svibnja 1983. U međuvremenu, Europska je unija postala realnost, s otvorenim granicama, s europskom valutom, europarlamentom i europskim sudom. Godine 1926. misli o takvom europskom ujedinjenju smatrane su političkom utopijom, ili pak čistom glupošću. Unatoč tome, 3. listopada 1926. sastalo se u bečkom Konzerthausu oko 2000 predstavnika 24 nacije na prvom Paneuropskom kongresu, na poziv čovjeka kojega danas mnogi drže “izumiteljem” europske misli – grofa Coudenhove-Kalergija, koji si je nakon Prvoga svjetskog rata, pod utjecajem sloma austrougarske monarhije, stavio u zadatak stvoriti miroljubivu, ujedinjenu Europu “od Portugala do Poljske”. “Europa će, za jedno stoljeće, postojati kao slobodna zemlja braće na prelijepom kontinentu”, zaneseno je isticao kozmopolitski grof. Još 1919. svoj je plan o ujedinjenju Europe iznio prvom čehoslovačkom predsjedniku T. Masaryku, a 15. i 17. studenoga 1922. u berlinskom Vossischen Zeitungu i bečkoj Neue Freie Presse objavljuje članak pod nazivom “Paneuropa – prijedlog”. Temeljna misao bila je ova: politički ujedinjena Europa na podlozi njemačko-francuskog bratstva. Ako se to ne postigne, izbit će Drugi svjetski rat kao “grozomorni rat budućnosti”. U travnju 1924. napisao je i “Paneuropski manifest” u vlastitim novinama “Paneuropa”. Isticao je kako u trenucima kad svijet gori nema nitko, tko je u mogućnosti poduzeti kakvu akciju, pravo provoditi introspektivan život. Godine 1923. utemeljuje Paneuropsku uniju kao prvi pokret za europsko ujedinjenje. Prilaze mu bivši političari, gospodarstvenici i intelektualci iz čitave Europe. Pokret su poduprli njemački ministar vanjskih poslova Gustav Stresemann i francuski premijer Aristide Briand. Kasnije se pridružuju veliki državnici poput Winstona Churchilla, Roberta Schumana i Konrada Adenauera. Na paneuropskom kongresu 3. listopada 1926. predstavio je Coudenhove-Kalergi svoj politički program: brisanje granica između europskih država, postizavanje europskog državnog saveza, ravnopravnost i razumijevanje među narodima kao pretpostavka za mir, slobodu i blagostanje. No, uvjereni demokrat Coudenhove-Kalergi baš i nije bio. Kako bi pomirio određene interese koji su se u tadašnjoj poslijeratnoj Europi kretali od fašizma do boljševizma, predložio je ovakvu kvadraturu kruga: “Tko podupire europski državni savez, ne smije očekivati da će sve države biti jednako uređene, nego se mora naviknuti talijanski fašizam prepoznati kao ravnopravnu činjenicu francuskoj demokraciji i pokušati organski obuhvatiti takve različite države u dolazećem europskom državnom savezu.” Do realizacije nije došlo. No, ono što se poslije događalo Coudenhove-Kalergi je predvidio. Na komemoraciji za austrijskog saveznog kancelara Engelberta Dollfussa kojeg su ubili nacisti, 23. studenoga 1934. rekao je: “Ovo su dani u kojima se odlučuje o ratu i miru. Europa ima izbor: uzlet ili pad. Borba za Europu borba je između dobra i zla, između reda i kaosa.” Jedan od oduševljenih grofovih pristaša, kasnije i vođa Paneuropskog pokreta je i iluminat Otto von Habsburg, punim imenom nadvojvoda Franz Joseph Otto Robert Maria Anton Karl Max Heinrich Sixtus Xavier Felix Renatus Ludwig Gaetan Pius Ignatius austrijski, pripadnik čistokrvne iluminatske loze Habsburgovaca koji je zajedno s Antoineom Pinayem, bivšim francuskim premijerom i J.Violetom, francuskim odvjetnikom i špijunom 1969. osnovao “Le Cercle”, sestrinsku organizaciju Družbe Bilderberg, koja kao i Trilaterala i CFR okuplja globalne svjetske elitiste poput Kissingera, Brzezinskog, Rockefellera i sl. Glavni cilj Le Cerclea je zaokret udesno u političkoj klimi Europe. Otto von Habsburg, strastveni zagovornik eurojedinstva, kaže: “Onaj tko nije optimističan u pogledu europskih napora, bit će uvijek na krivoj strani.” Otto je, kako se to isticalo u glavnim medijima, bio “osvjedočeni prijatelj” Hrvatske, a posebno se naglašavala njegova pomoć u prvim danima Hrvatske neovisnosti. Naime, upravo je Habsburg u raznim europskim institucijama neumorno lobirao za priznanje hrvatske samostalnosti i suverenosti. U vrijeme Domovinskog rata bio je angažiran u prikupljanju humanitarne pomoći. Potom se, dakako, gorljivo zauzimao za utrpavanje Hrvatske u Europsku uniju, pri čemu je – očekivano – namjerno brkao Europu i Europsku uniju: “Hrvatska po svojoj cijeloj povijesti i tradiciji, nije zemlja Balkana već država Srednje Europe. Usprkos svim otporima iz Bruxellesa, vlast u Zagrebu se čvrsto drži orijentacije da uvede Hrvatsku u Europsku uniju. Tamo je i pravo mjesto te zemlje, kojoj je tijekom stoljeća za mnogo toga Europa morala biti zahvalna. Europa ne može biti cjelovita bez te vrijedne zemlje, pune tradicije, koja na osebujan i jedinstven način ujedinjuje sredozemnu i srednjoeuropsku kulturu”, napisao je von Habsburg u knjizi Paneuropska ideja: vizija postaje zbiljom. Otto von Habsburg, najstariji sin posljednjeg cara Austro-ugarske monarhije, preminuo je početkom srpnja 2011. u dobi od 98 godina u svom domu na jezeru Starnberger u Bavarskoj. Masonskiutjecaj u Europskojuniji danas Što se tiče masona, oni i danas nastoje održati svoje veze s Unijom. Evo jednog primjera. Masonska Francuska federacija humanog prava predstavljena njenim predsjednikom, Michelom Payenom, susrela se 8. travnja 2008. s predsjednikom Europske komisije José-Manuelom
Barrosom. U masonskoj delegaciji još su se nalazili predstavnici Ženske velike lože Francuske, Velikog orijenta Portugala i Velikog orijenta Francuske koji su i inicirali ovaj sastanak u skladu s odlukama na sastanku Velikih meštara i predsednika održanom u siječnju 2008. Taj susret predstavlja značajan događaj u pogledu mjesta slobodnog zidarstva u okviru izgradnje Europe. Masonska je delegacija s radošću primila uvjeravanja predsjednika Komisije Barrosa koji je izrazio svoju privrženost principu laicizma i principu odvojenosti vere od države.
Wikileaks: američka korporacija Monsanto prijeti državama koje odbiju GMO hranu [TXT]
Kako prenosi britanski list Guardian, Wikileaks je ovaj tjedan objavio podatke koji otkrivaju kako je američka kompanija Monsanto(najveći svjetski proizvođač genetski modificiranog sjemena) direktno prijetila državama koje bi odbile GMOhranu. Kompanija Monsanto eksplicitno je tražila od SAD-a da ekonomski “kazni” države koje bi odbile suradnju. Spominju se termini poput proglašenja “ekonomskog rata”. Tako je primjerice zahtjevano da se izvrši veliki pritisak na Francusku koja je odlučila zabraniti neke od varijacija Monsanto kukuruznog sjemena. Već dugi niz godina spekuliralo se kako korporacija Monsanto širi svoj posao diljem svijeta uz direktnu asistenciju američke vlade, ali tek sada Wikileaks daje točan uvid u dubinu same suradnje. Prema objavljenim dokumentima, velik broj američkih diplomata direktno radi za samu kompaniju Monsanto. Tako u dokumentima nalazimo i pisanu izjavu iz 2007. tadašnjeg američkog ambasadora u Francuskoj, Craig Stapleton-a: “Akokrenemou napadto će jasnopokazatiEuropskojUniji kakonjihovtrenutačanput vodi premavelikimgubicimai nije u njihovominteresu.Takavpotez ojačao bi europskepro-biotehnološkestavove.” Iz objavljenih dokumenata jasno je vidljivo da Monsanto svoje GMO proizvode plasira na tržište uz direktnu prijetnju ekonomskim posljedicama ukoliko pojedina država pruži otpor. Monsanto je možda i najveći krivac za teško stanje poljoprivrede u Indiji, što možete videti u nastavku teksta:
Talassamoubistvau Indiji – analizauzroka Indiju je poharalastrašnaepidemijakoja je od 1995. do danasuzela preko250,000života. Ne, ne radi se o nekom novom mutiranom virusu, ludim pticama, kravama ili pak poludjelom povrću. Ovaj “virus” je direktno stvorila država i ekonomsko-politički sistem koji njome vlada. U Indiji je na snazi epidemija samoubojstava. Tkose i zaštomasovnoubija u Indiji? Ubijaju se poljoprivrednici koji više nemogu vratiti svoje dugove. Mnoge obitelji u centralnoj Indiji žive na malim poljoprivrednim imanjima i gotovo u potpunosti ovise o izvozu svojih proizvoda. Štura statistika je izračunala kako se svakih 30 minuta u Indiji ubije jedan poljoprivrednik. Ali ta ista statistika u svoj svojoj šturoći broji samo muškarce koji su ujedno i vlasnici poljoprivrednih imanja. Nadodamo li na ukupan broj i članove njihove obitelji koji su odabrali ovaj strašan izlaz, stvarna brojka je daleko veća.
Što stvara ovu stravičnu statistiku? Zašto se toliki broj ljudi odlučuje na samoubojstvo kao jedini izlaz? Nešto se užasno događa u Indiji. Onoj istoj Indiji koju su SAD nazvale “najvećom demokracijom na svijetu” i primjerom ekonomskog razvoja. Indija u raljamakapitalizma Živimo u svijetu u kojem je kapitalizam dosegao svoj vrhunac. Sistem diše i živi na temelju jedne i jedine definicije: bogate zemlje, na č elu s SAD-om, egzistiraju na račun siromašnih. Pri tome valja napomenuti kako u “siromašni blok” spada 80% ljudske vrste.
Indijskom ekonomijom upravljaju MMF i Svjetska Banka
Kapitalistički način proizvodenje u svom djelovanju ne mari za Indijce koji spas nalaze u omči oko vrata. Kapitalizam nebi mario ni kada bi se umjesto četvrt milijuna objesila cijela milijarda. Sustav u kojem živimo i koji dominira svaku poru našeg života nije stvaran da bi bio suosjećajan, moralan, a ponajmanje human. Jedini cilj je maksimiziranje profita – sve ostalo je potpuno nevažno i uvijek će ostati nevažno. Indija i svi njezini ljudi samo su sredstvo putem kojega se profit u džepovima najmoćnijih može još dodatno nagurati. Kakoje došlodo ovoga? Indija je predominantno agrarno društvo. 800 milijuna ljudi živi na selu (od populacije od 1,2 milijarde). MMF i Svjetska Banka duboko su integrirani u funkcioniranje indijske ekonomije. Od indijskih vlasti se traži ispunjavanje rigoroznih uvjeta (kao i u slučaju drugih zemalja) kako bi im bili odobreni novi krediti. BarackObamaje u studenom 2010. govorio u indijskom parlamentu i tom prigodom rekao kako je Indija izbjegla ekonomsku krizu i postala lokomotiva ekonomskog rasta. “Ekonomsko čudo Indije podiglo je desetke milijuna ljudi iz siromaštva i stvorilo jednu od najvećih srednjih klasa na svijetu”. Također nadodaje: “Moderna tehnologija uvelike je pomogla poljoprivrednicima u Indiji”. Koliko su stvarno tehnologija i uvođenje slobodnog tržišta “pomogli” poljoprivrednicima jasno vidimo iz epidemije samoubojstava. Da bi pojasnili točno kako je uništavana poljoprivreda u Indiji možemo se osvrnuti na jedan od njenih najvećih sektora – proizvodnjupamuka. Dolazakslobodnogtržišta Odmah nakon pad SSSR-a, SAD je putem MMF-a i Svjetske Banke počeo vršiti pritisak na Indiju da se užurbano krene s privatizacijiom velikih poduzeća koja su u vlasništvu države. Također se traži uklanjanje regulacija investitorskim kompanijama, smanjivanje socijalnih prava i prestanak davanja potpora poljoprivrednicima. Ljudi na selu su do tada uzgajali hranu isključivo sa vlastite potrebe i prodaju na domaćem tržištu. Državni krediti, potpore i socijalni programi omogućavali su im da žive i rade normalno. Ukidanjem svih povlastica poljoprivrednici su bili prisiljeni početi proizvodnju orijentiranu isključivo prema stvaranju profita.
Danas u Indiji oko 300 milijuna ljudi nema dovoljno novca da bi prehranilo sebe i svoju obitelj
Indijska vlada počela je davati velike potpore, ali samo u slučaju da se proizvodnja bazira na izvozu i stvaranju profita. To se prije svega odnosilo na proizvodnju pamuka. Svjetske organizacije koje do sada već u potpunosti kontroliraju Indiju zaključile su kako bi se najveća zarada mogla ostvariti kupovanjem jeftinog pamuka iz Indije. Na savjet MMF-a i Svjetske Banke Indija je u kratkom razdoblju postala drugi najveći proizvođač pamuka na svijetu. 4 milijunapoljoprivrednika danasu Indiji proizvodisamopamuk. No sada više nije bilo dovoljno “samo” proizvesti pamuk. Korporacije koje su trebale otkupiti taj isti pamuk zahtjevale su rigorozne uvjete. Trebalo je zadovoljiti i kvalitetu i kvantitetu. Pamuk kakav su multinacionalne kompanije željele jednostavno ne raste u prirodi. Da bi “pomogli” poljoprivrednicima 2002. na tržište dolazi najveći američki proizvođač genetsko modificiranog sjemena – Monsanto. Sjeme pod nazivom “Bollgard Bt” otporno je na mnoge vanjske faktore i time je promovirano kao sigurna investicija koja će rezultirati većom zaradom. Prodajni predstavnici kompanije obišli su doslovno svako selo u Indiji i uvjerili poljoprivrednike kako moraju investirati u njihov proizvod. Do 2009. gotovo 85% svog pamuka proizvedeno u Indiji bio je “BollgardBt” pamuk. Sjemezla “Bollgard Bt” sjeme pamuka je oko 10 puta skuplje od regularnog. U konačnici oko 50% cjelokupnog troška proizvodnje poljoprivrednicima odlazi na kupovinu genetski modificiranog sjemena. Da stvar bude još gora, poljoprivrednicima se zabranjuje ponovno korištenje sjemena. Moraju plaćati određeni iznos svake godine za korištenje sjemena, jer kompanija Monsanto ima “intelektualno vlasništvo” nad sjemenom. Državapomažesamovelikimai povlaštenima Većina proizvođača pamuka su mala obiteljska gospodarstva, točnije 84% od ukupnog broja. Država povoljne kredite izdaje samo velikim profitabilnim poduzećima. Da bi pokrili trošak skupog sjemena, gnjojiva i ostalih potrebnih elemenata, mali poljoprivrednici prisiljeni su uzimati nepovoljne kredite u komercijalnim bankama, a još više kod lokalnih zelenaša.
50% cjelokupnog troška proizvodnje poljoprivrednicima koji proizvode pamuk odlazi na kupovinu genetski modificiranog sjemena
Začarani krug se ponavlja svake godine i obitelji tonu sve više u dug i depresiju. Milijuni obitelji. Da bi uopće preživjeli moraju se zadužiti svi članovi obitelji. Kako bi mogli vraćati skupe krediti s lopovskim kamatama zadužuju se sve dublje i tako sve do konačnog sloma. Sjemezla II Sjeme pamuka “Bollgard Bt” također je specifično po tome što zahtjeva puno veću količinu navodnjavanja. Preko 65% sela u Indiji uopće nije ni spojeno na vodovod. Stoljećima svoja imanja navodnjavaju putem prirodnog ciklusa monsunskih kiša. Nadalje, samo 37% ruralnih domaćinstava u Indiji ima struju. Samo jedan izostanak monsunske kiše značio bi potpuno propast za svakog poljoprivrednika. Zbog globalnog zatopljenja vrijeme je posljednjih godina postalo izuzetno nestabilno, kako u cijelom svijetu, tako i u Indiji. U posljednjih 10 godina monsunske kiše nisu došle čak 3 puta. Rezultat su velike suše koje znače potpunu propast za mnoge. U isto vrijeme Indija uvozi pamuk i to ne od bilo kuda, direktno iz SAD-a. SAD je za svoje poljoprivrednike osigurao velike potpore kako bi domaći pamuk mogli izvoziti u cijeli svijet. Indija – velikamarketinškalaž Ekonomski stručnjaci silno se trude prikazati nam Indiju kao zemlju velikog ekonomskog rasta i primjer za razvoj trećeg svijeta. Stalno slušamo o tzv. “novoj” ekonomiji, tj. o uspjehu informatičke industrije u Indiji. Prava istina je da u informatičkoj industriji radi 1,3 milijuna ljudi, a radna populacija Indije je 500 milijuna. Poljoprivrednici su primorani proizvoditi sve samo za izvoz i novac. Agrarna zemlja s preko milijardu stanovnika sada uvozi hranu. Ljudi koji žive na zemlji hranu kupuju za novac u marketima. Svako poskupljenje uvozne hrane direktno rezultira s glađu. Danas u Indiji oko 300 milijuna ljudi nema dovoljno novca da bi adekvatno prehranilo sebe i svoju obitelj. Moželi se Indija spasiti? Ova strašna priča nebi smjela postojati. Indija ima sve uvjete za normalan život – i tehnologiju i znanje i ljudski potencijal. Indija bi za sebe mogla i trebala proizvoditi dovoljno hrane, odjeće i svih ostalih za život potrebnih namirnica. Umjesto toga ima 250,000 ljudi koji su si oduzeli život i milijune koji u ovom trenutku razmišljaju o tome kako napraviti isto. Trebamo li slegnuti ramenima i sve te smrti svesti na običnu statistiku? Možda je to upravo ono što i moramo učiniti, bespomoćni kakvi i jesmo. Ali nije lako, ta užasna bol i tragedija s druge strane naše planete preglasna je i unijet će tugu u srce svakog ljudskog bića koje još osjeća. Bilo bi nemoralno završiti ovaj osvrt bez da prokažemo krivca koji je direktno odgovoran za pakao koji se upravo dešava u Indiji. Direktan krivac je globalno ekonomsko tržište koje vrednuje isključivoprofit. Licemjernost prvih ljudi sistema je šokirajuća – kao npr. i izjava državne tajnice SAD-a HillaryClinton za vrijeme posjeta indijskom centru za poljoprivredu: “poljoprivreda je najveći i najsnažniji stup indijsko-američkog partnerstva”
Indijski pokret otpora raste iz dana u dan Jedini spas za indijskog radnika i seljaka je direktno isključenje iz svih globalnih izrabljivačkih sistema kao što su MMF, Svjetska Banka i imperijalističke države koje stoje iza njih. Indija nije napredna zemlja, uz modernu eksplotaciju također je guši i vlastita nazadnost i tradicija koja se zasniva na nepravednoj podjeli ljudi na kaste. Može li ipak jednog dana zasjati sunce nad indijskim poluotokom? Može i prvi znaci već su ovdje, o tome opširnije u jednoj od slijedećih kolumni.
Izvori i reference:- Wikipedia.org - CIA Factbook - “On India’s Farms, a Plague of Suicide,” New York Times, September 19, 2006 - “The GM genocide: Thousands of Indian farmers are committing suicide after using genetically modified crops,” Eurasia Critic, October 2008 - “Every Thirty Minutes”; PBS, “The Dying Fields,” August 28, 2007. - “Neo-Liberal Terrorism in India: The Largest Wave of Suicides in History,” Counterpunch, February 12, 2009
Razaranje mentalnim bombama [TXT]
Danas kada kažete da niste za Evropsku uniju odmah vam kažu: “Vi ste za izolaciju “, kao što jedan voditelj na televiziji prigovori jednom evro-skeptiku! Ljudi su zavijeni u ljušturu. Ponašaju se kao riba u akvarijumu, rođena u akavarijumu, živela u zatvorenom, spoznala samo svet akvarijuma i umrala u zatvorenom. Ali, ljudi nisu fizički zatvoreni, već umno. Početakbombardovanja Priča se o navodnoj slobodi medija, a „novinari“ i urednici sami sebi dodeljuju izmišljene nagrade. Ima tu još koječega, ali svi znamo da mediji pričaju ono što im vlasnik kaže, i ono što on želi da se čuje, bilo da je taj vlasnik država ili neki tajkun. Mediji su postali borbena formacija, koja bez topova i metaka tera narod u željenom pravcu i uteruje u sistem vrednosti po želji nalogodavca. „Ako na izborima ne dobiju pro-evropske snage, biće krize, sankcija, pa i bombardovanja.“ Tako govore mnogi obični ljudi koje poznajemo. Govore to isto i političari, analitičari, teoretičari i ostali vračari, ali u manje-više zavijenoj formi, i koristeći „pametne“ reči. Međutim, ljudi ne shvataju da je žestoko bombardovanje odavno počelo, ali bombe nisu od čelika i eksploziva, već su od dezinformacija serviranih na medijima. Ove bombe ne ruše mostove, ali prave mnogo veću štetu, pošto razaraju vaš um. Ove bombe nemaju masu, ali su teže od čeličnih, nemaju gelere ni detonaciju, ali uništavaju milione ljudi. Ima raznih tipova ovih bombi, usklađenih prema grupi ili čoveku kog gađaju, i posledicama koje treba da izazovu. BombaTip 1 – Stvarapolitičke agnostikei duhovnelenjivce Mediji, npr. svesno zamenjuju značenje reči nacionlizam sa rečju šovinizam. Nacionalista je rodoljub, onaj ko voli svoju zemlju, svoj narod i državu, a šovinizam je povezan s uverenjem u nadmoćnost vlastitog naroda nad drugim narodima ili skupinama i mržnjom prema njima. Dok je ljubav glavno osećanje vezano za nacionalizam, mržnja odlikuje šovinizam. Međutim, u najglasnijim medijima, ovo je izokrenuto. Takvi mediji prvo za neke rasiste ili ekstremiste kažu nacionalisti, a kada nakon toga za patriote upotrebe isti termin „nacionalista“, šta običan čovek može da pomisli? Da izmedju njih nema razlike, naravno. Taj čovek će biti zbunjen, nepoverljiv i sklanjaće se od nepoznatog. Neće moći da prepozna razliku šta je dobro a šta ne, biće sablaznut. A, to je ono kontrolori medija i žele – da potencijalne protivnike pretvore u političke agnosike i duhovne lenjivce. Danas ste ektremni nacionalista ako se zalažete za očuvanja morala, jake porodice i nacionalnog indetiteta. Danas ste estremni nacionalista ako ste za očuvanje svoje teritorije i ako se branite od napadača. Ali, danas ste “nacionalista” i ako ste rasista, nacista… A, ako ste slučajno kritični prema EU i sistemu vrednosti koji ona promoviše, ili ne daj Bože protiv svega toga, onda ste… Ma, i sami dobro znate kako vas sve nazivaju. BombaTip 2 – „Pametna“bomba Drugi tip bombi su razni „stručni termini“ i strane reči koje većina građana ne razume, ali ih voditelji i takozvani eksperti mantraju po ceo dan. Pitao sam se zašto se to radi. Zašto se na našim televizijama, pa i na onoj koju svi plaćamao, koristi toliko stranih reči, pored ovih naših lepih srpskih. Prvo sam mislio da je glavni razlog tome želja naše “elite” da bude deo EU i „svetskih trendova“ kao i deo snobovskog društva. Svega ovog ima, ali to nije glavno.
Sećam se šta nam je razredni starešina često govorio u srednjoj školi. Govorio je da mi kao budući stručnjaci i akademski građani ne smemo da dozvolimo da nas tamo neki prost čovek ili seljak, koji nema velike škole, uhvati da nešto ne znamo. Jer čemu onda naša škola i toliko „učenje“? Dao nam je savet: Kada se nađemo u takvoj situciji mi treba na pitanje da odgovorimo koristeći neke termine i izraze, sto duže i što teže za izgovor. Ti „prosti ljudi“ neće moći ni da ih ponove, a kamoli da znaju sta znače. I nije bitno da li to ima neke veze sa pitanjem, bitno je da to što mi pričamo izgleda „pametno“. Tada će oni koji su nas pitali biti postiđeni što to ne znaju, ućutaće, i što je najvažnije, slušaće nas šta god da im kažemo. Razorna bomba, zar ne? „Eksperti“ se prave da nešto znaju, a ustvari lažu narod, a narod „bez velikih škola“ to sluša. Ne vidi i ne čuje da je debelo slagan, već misli da je to neka “viša filozofija” u koju se oni obični smrtnici ne razumeju. Mentalna pustoš dejstva ovakvih bombi je nesaglediva. BombaTip 3 – Mentalnibombaš-samoubica Za one koji prepoznaju ovu režiranu predstavu koja se igra svakog dana pred našim očima, pripremljen je poseban tip bombi, koje od čoveka stvaraju „mentalnog bombaša-samoubicu“. Svi poznajemo ljude koji shvataju šta se dešava, ali kažu: “Šta ja tu mogu, šta može pojedinac?” Ovo sam čuo mnogo puta, i previše. Kada bi se oni koji tako pričaju povezali, više ne bi bili samo pojedinci, već sila koja bi mogla da pokrene promenu ovakvog stanja. Ali, oni se ne povezuju. Zašto? Zato što su duhovno lenji. Zato što misle da drugi to treba da urade. Zato što imaju preča posla. Misle da lekar treba da brine za njihovo zdravlje i higijenu, da sveštenik treba da brine za njihovu veru i grehe, da decu treba da vaspitava škola, a ne da se sami pobrinu za sve to. Oni neće da prihvate činjenicu da su odgovorni za svoj život. Čekaju da neko drugi reši probleme, da dođe „nova vlast“ koja će to da reši. Ne mogu ili neće da shvate, da ako ne pokrenu stvari u svom životu, neće biti nikakvog boljitka ni na nivou društva. Shvatajući šta se dešava, a ne čineći ništa, oni zapravo doprinose da posledice masovnog mentalnog bombardovanja budu još razornije.
Odbrana Kako da se odbranimo od mentalnog bombardovanja, šta da činimo? Prvo, moramo da shvatimo da na nas padaju bombe. A, kad to shvatimo, moramo da preuzmemo odgovornost za svoj život, za fizičko i duhovno zdravlje, obrazovanje, jačanje porodice. Ne sme biti izgovora za lenjost bilo koje vrste, jer naš posao drugi neće uraditi.
Noć veštica i planetarni genocid [TXT] Posted by skajvoker on 01/11/2011
Nije svakako slučajnost da su Ujedinjene nacije odredile da “Dan7 milijardiljudi” padne na isti dan kao i “Halloween” – „Noć veštica“. Možda žele da istaknu da će to biti “zastrašujuće” da mi imamo 7 milijardi ljudi na ovoj planeti, ili možda pokušavaju da nam pošalju poruku da je određivanje da “Dan 7 milijardi ljudi” padne baš na taj dan kada je i “proslava smrti” (tj. “noć veštica”).
Ujedinjene nacije su službeno odredile da 31. oktobar postane “Dan 7 milijardi ljudi”. Na taj dan Ujedinjene nacije procenjuju da će populacija sveta, po prvi put, dostići 7 milijardi ljudi. Ali, umesto da se ovaj “kamen temeljac” od 7 milijardi ljudi proslavlja po onome šta pretstavlja, UNPF (Fond za populaciju Ujedinjenih nacija) se nasuprot tome skoncentrisao da 31. oktobar upotrebi kako bi podigao svest o mogućnosti “održavanja” činjeničnog stanja u svetu, kao i o neophodnosti “održavanja napretka sveta” zbog samog činjeničnog stanja. Drugim rečima, Ujedinjene nacije se još jednom izjašnjavaju da na ovoj planeti ima previše ljudi i da moramo preduzeti dodatne,direktnemere kako bi umanjili plodnost kod ljudi.
Smanjiti stanovništvoza dobrobitplanete
Tokom proteklih godina, UN i druge međunarodne organizacije su postale smelije u pokušaju sprovođenja bolesnih planova svetske elite. Većinu proteklog vremena organizacije kao UN su upotrebljavale kako bi jednostavno govorili o “stabilizaciji” globalne populacije, ali, kao što ćete u ovom članku videti, ima mnogo onih među globalnom elitom koji se ne plaše da otvoreno pričaju o cilju smanjenja svetske populacije do nivoa od 500 miliona ljudi (ili čak manje od toga). Može izgledati kao ludost da se poželjuje odstranjenje više od 90% svetske populacije, ali dolazi do rasta usaglašavanja među svetskom elitom da je sve ovo apsolutno neophodno za dobrobit planete. Kako se primičemo 31. oktobru, pojavljuju se na desetine članaka u novinama širom sveta gde se daju deklaracije kakva je to užasna stvar da smo dogurali do 7 milijardi ljudi. Šta više, nije svakako slučajnost da su Ujedinjene nacije odredile da “Dan 7 milijardi ljudi” padne na isti dan kao i ‘Halloween’ (‘noć veštica’ – američki praznik – sastavni plan rada masonerije, gde se inspiracija uzima iz okulta, odnosno crne magije). Možda žele da istaknu da će to biti “zastrašujuće” da mi imamo 7 milijardi ljudi na ovoj planeti, ili možda pokušavaju da nam pošalju poruku da je odre đivanje da “Dan 7 milijardi ljudi” padne baš na taj dan kada je i ‘proslava smrti’ (tj. ‘noć veštica’). U svakom slučaju, izgleda da je sve to previše velika slučajnost da “Dan 7 milijadri ljudi” tek tako pada na isti dan kada imamo i ‘Halloween’. Danas “održavanje napretka sveta” je postala jedna od onih ključnih fraza koje oni u radikalnom pokretu ekologista vole da koriste, ali većina Amerikanaca nema pojma da je jedan od ključnih elemenata u “održavanju napretka sveta” zapravo kontrola populacije. Prema tome, šta se zapravo smatra idealna populacija za ovu planetu od strane onih koji promovišu “održavanje napretka sveta” ? Pa, naravno da imamo dosta neslaganja oko ovog pitanja, ali mnogi su jako otvoreni oko činjenice da oni smatraju da bi ova planeta trebala da ima samo 500 miliona ljudi (ili čak manje od toga).
Zapovestiglobalnoggenocida
Na primer, prva od “deset novih zapovesti” neslavnih GeorgiaGuidestones(granitni spomenik u saveznoj državi Džordžia, SAD, koji je podignut 1979. godine, a čiji je naručilac nepoznat) diktira sledeće: “Ljudskirod za sva vremenaodržavajteispod500 milionaljudi kakobi se održavaopermanentnibalanssa prirodom”. Osnivač CNN TedTurner je otišao čak i dalje od toga: “Ukupnapopulacijasvetaod 250-300 milionaljudi, ili pad od 95%sa sadašnjegnivoa,bi bilo idealno”.
Dave Foreman, jedan od ko-osnivača pokreta “Earth First” (tj. “Zemlja prvo”) je izjavio da je smanjenje naše populacije na nivo od 100 miliona ljudi jedan od tri glavna cilja koje on lično ima: “Moja tri glavnacilja bi bila da smanjimoljudskupopulacijuna nekih 100 milionaljudi širomsveta, da uništimoindustrijskuinfrastrukturukako bi nakontoga dobili prirodnudivljinu,sa svojimpunimsadržajemflore, a koja bi se vratila nazadčitavomsvetu”. Na žalost, ovakvavrstaintelektualnihbudalaštinase predaje na glavnim američkim univerzitetima. Na primer, profesor biologije na University of Texas u Austin-u, Eric R. Pianka, jednom je napisao sledeće: “Ja ne gajim nikakvo zlo prema ljudima. Međutim, ja sam ubeđen da bi svet, uključujući čitav ljudski rod, bio u daleko boljem položaju da nas nije ovoliko koliko nas je”.
Mihail Gorbačov smatra da bi umanjenje globalne populacije za 90% bilo od prilike baš ono što treba: “Moramojasnije govoriti o seksualnosti, kontracepciji, abortusu, o vrednostimakontrole populacije, jer je ekološka kriza, ukratko govoreći, kriza populacije. Presecitepopulacijuza 90%i neće vamostati dovoljnoljudi da ekologiji naneseprevišeštete”. Međutim, nasuprot iznetom, globalna elita skoro stalno koristi “politički prihvatljiv” rečnik kada priča o kontroli populacije. Oni su skloni da upotrebljavaju takve izraze kao što su “održavanje napretka sveta”, “umanjenje nivoa plodnosti” i “kvalitet života” kada govore o potrebi smanjivanja populacije.
Kontrola
populacije
Sada kada nam “Dan 7 milijardi ljudi” nailazi, imamo članke koji izleću u glavnim novinarskim publikacijama širom sveta, a koji promovišu povećanje mera kontrole populacije. Naravno, u zapadnom svetu ovakve mere su uvek uvijene i pretstavljane kao “dobrovoljne”, ali, to je način koji oni uvek upotrebljavaju kada su ovakve stvari u pitanju. Onog momenta kada dovoljno ljudi prihvati “dobrovoljne” mere kontrole populacije, te iste mere će postati i “obavezne”. I sada, kada ste postali svesni nekih žargonskih reči koje su u upotrebi, proverite šta je sve nedavno napisano od strane najvećih medijskih vebsajtova na svetu.
Jeffrey D. Sachs, direktor Earth Institute (Instituta za zemlju) na Columbia University, nedavno je u članku za CNN izneo sledeće: “Dolazak 7-milijardske osobe je razlog za veliku globalnu brigu. Taj dolazak nosi sa sobomi izazov: šta će sve trebati da se održi planeta na kojoj bi svaka osoba trebala imati šansu za pun, produktivan i prosperitetan život, a gde će se planetarni izvori prirodnogbogatstva moći održavati za buduće generacije? Kako ćemo, ukratko govoreći, moći da pričamo o “održavanju napretka sveta” na jednoj vrlo prenatrpanoj planeti?”
Za Sachs-a jedan od “ključeva” za rešenje “održavanja napretka sveta” jeste “stabilizacija” čitave globalne populacije: “Drugi ključ razrešenja ‘održavanja napretka sveta’ jeste stabilizacija globalne populacije. Ovo se već dešava u nekim državama koje imaju populacije sa viskim novčanimprihodima, čak i u državamakoje imaju populacije sa novčanimprihodimana srednjemnivou, jer tu porodice odlučuju da u prosekuimaju jednoili dvojedece.Umanjenjenivoaplodnostiu siromašnijimzemljamabi takođe trebaloda se ohrabri”.
U nedavnom članku za britanski list Guradian, Roger Martin je izjavio da bi se svi problemi u koje gleda čovečanstvo mogli lakše rešiti ukoliko bi manje ljudi trčalo oko same planete: “Svi ekološki(kao i mnogiekonomskii socijalni) problemise lakšerešavajusa manjeljudi, a sa više ljudi oni će ne krajubiti nerešivi”. Takođe kaže da ukoliko smanjimo populaciju, to će značiti bolji životi za sve nas: “Na jednoj savršenojplaneti, dozvoljennivo populacije koji će omogućiti najbolji kvalitet života za sve, sasvimjasnoleži u mnogomanjoj nego u maksimalno većoj populaciji, koja bi jedvadozvolilagoli život. Što nas je više, to je manjeza svakogda ima; manjeljudi znače bolji životi.”
Ali, da li je to zaistaslučaj? Naravnoda nije. Tokom istorije uvek smo imali ogromne patnje ljudskog roda. Ukoliko bi eliminisali 90% globalne populacije, to ne bi odjedanputa uguralo neku vrstu “zlatnog doba”. Ali, mnogi među globalnom elitom su ubeđeni da mi njima upropašćavamo “njihovu planetu”(!!!) i zato oni više ne žele da oko njih nas ima toliko. Zahvaljujući tehnologiji, njima treba samo nekoliko miliona ljudi da pokreću čitav sistem, a na ostatak nas oni gledaju kao na “neupotrebljiva gladna usta”. Sve ovo mnogima nama može izgledati kao potpuno luckasto, ali ova vrsta bućkuriša se predaje na fakultetima i univerzitetima širom zapadnog sveta.
Kineskimodelza ceo svet
Šta više, vi počinjete da u zapadnom svetu gledate porast broja ljudi koji zaista predlažu da prihvatimo “politiku jednog deteta” kao što postoji u Kini. Na primer, sledeće je mišljenje koje je objavljeno u članku koji se pojavio u National Post:
Jedan zakon za čitavu planetu, kao na primer “politika jednog deteta” u Kini, je jedini način da se preokrene katastrofalni globalni priraštaj, a koji iznosi jedan milion rođenja svakih četiri dana. Autor ovog objavljenog mišljenja veruje da bi takva politika “jednog deteta” smanjila svetsku populaciju na nivo od 3,43 milijarde do 2075. godine. Iskazana pamet iza svega ovoga je sledeća: - Ukoliko bi od ovog momenta na svaku žensku osobu bilo rođeno jedno dete, svetska populacija bi do 2050. godine pala sa sadašnjih 6,5 milijardi do 5,5 milijardi, i to po osnovu jedne studije koja je rađena za naučnu akademiju Bečkog instituta za demografiju. - Do 2075. godine, bilo bi 3,43 milijarde ljudi na planeti. To bi odmah imalo pozitivne efekte na svetske šume, na druge prirodne vrste, na okeane, na kvalitet atmosfere kao i na standard života. Ovo su luckaste stvari o kojima mnogi od tih ljudi sedeći naokolo razmišljaju čitavog dana. Oni su obsednuti sa smrću i sa smanjenjem populacije što je brže moguće. Na nas obične ljude oni gledaju kao na “epidemiju” koja razara planetu, i oni veruju da ukoliko bi nas se otarasili, da bi onda zaista spasili ovu našu zemaljsku kuglu. Programisterilizacije (a isti su većinom vremena “dobrovoljni”) su u punom pogonu preko čitave planete. Većinom vremena oni se i podržavaju i finansiraju od strane Ujedinjenih nacija. Globalna elita je potpuno opsednuta sa navođenjem žena da imaju manje beba. To je jedan od razloga zašto je njima abortus tako važan.
Tehnologijau službiglobalnoggenocida
Nedavno je Al Gore (bivši predsednički kandidat SAD) dao sledeću izjavu u vezi kontrole populacije: “Jednaod stvari koje možemouraditi jeste to da promenimotehnologije,da smanjimonivo polucije, da stabilizujemopopulaciju,i jedanod osnovnihnačinada se to uradi jeste to da se devojke i žene i opunomoće i obrazuju. Mora svuda da postoji prisutan ‘menadžment’ plodnosti, kako bi žene odlučivale koliko će deceimati, a ujednoi rasponrađanjaistih”. Elita voli da upotrebljava takve fraze kao što su “menadžment plodnosti” i “porodično planiranje”, ali ono što zaista nameravaju jeste to da imamo manje trudnoća a više abortusa, kako populacija ne bi rasla tako brzo. Oni svakako ne nemaravaju da opunomoće žene da imaju više dece. Ovaj nastup (tj. plan rada) se umnogome oslikava kroz kratki memorandum Direkcije za populaciju Ujedinjenih nacija iz marta meseca 2009. godine, kada je postavljeno sledeće šokirajuće pitanje: “Šta bi trebalo da se uradi kako bi se pospešilo umanjenje plodnosti u manje razvijenim zemljama ?”
Pa, ko je na ovomsvetu Ujedinjenimnacijamadao to pravo da u siromašnijim zemljama“pospešujuumanjenjeplodnosti”?
Na žalost, ovaj plan nastupa je zastupljen na najvišim nivoima naše savezne Vlade. Glavni savetnik za naučna pitanja kod Barack Obame, JohnP. Holden, jednom je napisao sledeće: “Programsterilizacije žena posle njihovogdrugogili trećeg deteta, i pored toga što bi to predstavljalo relativnotežu operaciju nego vasektomija, bi bilo lakše primeniti negopokušavatida se muškarcisterilizuju. Razvojdugoročnekapsuleza sterilizacijukoja bi se moglaugraditi ispodkožei otkloniti kadase poželi trudnoća, otvaravratadodatnimmogućnostimakontroli plodnosti‘po sili zakona’.Kapsulabi moglada se ugradipo ulaskuu puberteti moglabi se otkloniti, uz službenusaglasnost,za ogranićenbroj rađanjadece”. Holden takođe smatra da bi prisiljeni abortusbio potpunozakonit po osnovu Ustava SAD: “Šta više, zaključenoje da obavezujući zakonikontrolepopulacije, čak i zakonikoji bi uključili obavezujući abortus,bi se mogli primenjivatipo osnovuodredbi postojećegUstavaukolikobi kriza demografijepostalatolikodrastičnada bi ugrozilasamodruštvo”.
Inspiratori
Sledećih 8 citata pokazuje stanje postojeće psihe kod mnogihzastupnikakontrolepopulacije: 1. Bill Gates, predsednik Microsofta: “Svet danas ima 6,8 milijardi ljudi. To će dovesti, od prilike, do 9 milijardi. Pa, ako sada zaista uradimo dobar posao sa vakcinama, zdravstvenom negom, zdravstvenim servisima za reprodukovanje, mi bi mogli da to (tj. populaciju) smanjimo za 10 ili 15 %”. 2. Sudija Vrhovnog suda SAD, Ruth Bader Ginsburg: “Pa, iskreno govoreći, smatrala sam kada je u SAD prihvaćen princip “Roe” (tj. opšti princip poslovanja američkih firmi gde se za ulaganje novca očekuje i adekvatan profit), postojala je briga oko rasta populacije, a naro čito rasta u populacijama onih koje ne želimo da imamo previše (tj. aluzija na siromašne, afro-amerikance, itd.).” 3. David Rockerfeller (bankar): “Negativne posledice na ekološke sisteme planete zbog rasta populacije postaju užasavajuće očigledni”. 4. Jacques Cousteau (pokojni francuski istraživač i okeonograf): “Da bi mogli da stabilizujemo populaciju sveta, moramo odstranjivati 350.000 ljudi na dan (!!!)”. 5. Princ Phillip, vojvoda od Edinburgha (suprug britanske kraljice): “Ako ikada budem reinkarniran, ja bi želeo da se vratim na ovaj svet kao virus-ubica kako bi smanjio nivo ljudske populacije(!!!)” – napomena: ova izjava supruga britanske kraljice je dobro poznata, i nju vebsajt američkog političkog ekonomiste Lyndon LaRouche-a često citira kako bi obelodanio planove globalista na čelu sa privatnim bankarima. 6. David Brower, prvi izvršni direktor Sierra Club: “Rađanje dece se mora označiti kao kriminalna radnja protiv društva, i to jedna koja mora da se kažnjava, osim ukoliko roditelji poseduju državnu dozvolu za isto… svi potencijalni roditelji bi morali (po sili zakona) da upotrebljavaju kontraceptivne hemikalije, gde bi vlade izdavale protiv-doze rađanju onim građanima koji su ODABRANI za samo rađanje dece (!!!).” 7. Margaret Sanger, osnivač pokreta ‘Planirane porodice’: “Najmilostivija stvar koju jedna porodica može da učini svojim malim članovima jeste da ih UBIJE (!!!).” 8. Margaret Sanger, osnivač pokreta ‘Planirane porodice’ u svojoj knjizi “Žene, Moral i Kontrola Rađ anja”, izdata 1922. godine u Njujorku: “Kontrola rađanja će neizbežno dovesti do stvaranja čistije rase” (napomena: ovo je aluzija na belu, germansku rasu – ove principe američkih zagovornika Adolf Hitler je prihvatio i sprovodio kako u Nemačkoj, tako i van nje, što se tokom Nirnberških sudskih procesa u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata krilo kako u sudnicama, tako i od javnosti). Ovo je “endgame” (tj. krajnja igra) za radikalni zeleni plan nastupa. Da bi sačuvali ovu našu planetu, oni, tj. elita, smatraju da moraju da na dramatičan način smanje naše brojeve, a ujedno da vrlo čvrsto kontrolišu naše aktivnosti. Ali, da li je ovo budućnost u kojoj bi neko želeo da živi? Da li bi neko zaista živeo u jednoj budućnosti gde vam birokrate na mikroskopski način kontrolišu naše živote radi dobrobiti ekologije? Ja lično smatram da bi 7 milijardi ljudi na ovoj našoj planeti sasvim lepo živeli ukoliko bi im se dalo puno dodatne slobode, a ujedno i slobode da žive svoje živote onako kako oni to žele. Samim tim što je dozvoljeno da sami ljudi odlučuju kako treba da žive svoje živote, je sablast za one koji su se upecali u plan nastupa kontrole populacije globalne elite. Pa, šta vi misliteo kontroli populacijei ovomnastupuglobalneelite?
• • •
Mediji – Najmoćnije orudje manipulacije globalne vlastele [TXT] Posted by skajvoker on 22/12/2011
KajzerWilhelmII bio je vladar Nemačke početkom prošlog veka, ali politikom su manipulisali ljudi postavljeni u administraciju od strane Elite, baš kao i u Velikoj Britaniji (Milner) i u Sjedinjenim Državama (pukovnik House). U svakoj od suprostavljenih strana globalna Vlastela je imala svoje ljude na ključnim položajima. - Rat je mogao da počne. Najmoćnije sredstvo manipulisanja javnim mnjenjem su svakako mediji. I tada pred početak I svetskog rata i dan danas. Narod misli onako kako mu to mediji sugerišu a medijima naređuju šta da objave njihovi vlasnici, cenzura nad cenzurama. Vlasnici medija su, pogađate a ko drugi no globalni vlastelini! Da vidimo kako je to bilo tada: Kent Cooper, predsednik Associated Pressa, u izdanju časopisa Life od 13. novembra 1944. napisao je:
„Pre i tokom Prvog svetskog rata velika nemačka novinska agencija, Wolff, bila je u vlasništvu evropske bankarske dinastije Rothschild, a glavno je sedište imala u Berlinu. Jedan od vode ćih članova te kompanije takođe je bio lični bankar Kajzera Wilhelma (Max Warburg). U carskoj Nema čkoj u stvari se dogodilo to da se Kajzer poslužio Wolffom s ciljem da ujedini i isprovocira svoje podanike u tolikoj meri da požele ući u Prvi svetski rat. Dvadeset godina kasnije pod Hitlerom, obrazac je ponovila i strahovito pojačala organizacija DNB, kročivši stopama Wolff a.” Da vidimo šta je to ključno u medijskom poslovanju: U svojoj autobiografiji Uklonjene prepreke (Barriers Down) Cooper dodaje da je dinastija Rothschild kupila udeo u tri vodeće evropske novinske agencije: Wolff u Nemačkoj, Havas u Francuskoj i Reuters u Engleskoj. Za one koji ne znaju na koji način deluju mediji: novinske agencije daju izveštaje sa vestima svim novinama i ograncima medija tako da ono što oni kažu često ponavljaju svi mediji. „Ta je vest “dakako istinita” jer su je objavili svi mediji”, znaju ljudi često reći. Svi su je objavili zato što objavljuju istu informaciju iz istog izvora – novinske agencije.
Vredi zapaziti da je 28. aprila 1915. baron Herbert de Reuter, direktor agencije Reuters, „izvršio samoubistvo”.
Usledilo je to nakon kraha banke Reuters (šta mislite ko je doprineo njenom krahu , a evo i zašto). Barona je zamenio sir Roderick Jones koji u svojoj autobiografiji izveštava da: „…Nedugo nakon što sam nasledio barona Herberta de Reutera 1915. godine, “slučajno” sam dobio poziv g. Alfreda Rothschilda, tadašnje glave britanske dinastije Rothschild da odemo na ručak u legendarnom New Courtu, u poslovnom centru grada”. O čemu su razgovarali odbija otkriti. – Što mislite, o čemu? Danas se dogodilo samo ono što novinske agencije izveste da se dogodilo pa čak i ako nije, ipak se dogodilo … … misliteo tome!
Obamina policijska država Posted by skajvoker on 22/12/2011
Barak Obama je potpisao Zakon o nacionalnoj odbrani (National Defense Authorization Act) koji omogućava zadržavanje i pritvaranje ljudi na neodređeno vreme, ispitivanje i mučenje bez suda i istrage. Ranije je ovaj zakon usvojen u Senatu uz ogromnu većinu od 93 glasa prema 7. Prema ovom zakonu, bilo ko može biti pritvoren od strane američke vojske, zbog „veze s terorizmom“ bez suda i istrage, i to na neodređeno vreme. Osim toga, jedan amandman u tekstu zakona odobrava mučenje davljenjem, a takođe i druge oblike mučenja, koji su trenutno van zakona. Zbog ovog zakona bilo ko u SAD, može biti doživotno zatvoren bez sudske presude, i to na osnovu običnih nagađanja, pretpostavki ili dojava. Sličan sistem zatvaranja i progona ljudi je funkcionisao u vreme vatikanske Inkvizicije, a kulminaciju doživeo u nacističkom Trećem rajhu. Da bi neko bio zauvek zatvoren, na osnovu ovog zakona, nije potreban nikakav dokaz, dovoljne su samo sumnje da bi se uhapsili i zatvorili ljudi za koje se smatra da stvaraju pretnju. Zbog svega toga bilo ko može biti doživotno zatvoren ako se pretpostavi da je dotična osoba, na primer nekada podržavala neku sumnjivu organizaciju. Zakon daje predsedniku SAD ovlašćenja da naredi hapšenja, ispitivanja i zatvoranja građana za koje se smatra da stvaraju nekakvu pretnju. Zakoni, instrumenti za zaštitu ljudskih prava ili međunarodne konvencije se u suštini neće primenjivati, čime SAD postaju policijska država u pravom smislu reči. Kao rezultat svega toga, vojno osoblje SAD će od sada moći da hapsi građane SAD i druge ljude, da ih baca u vojne zatvore, i da ih drži zatvorene doživotno bez osiguranih građanskih prava, uključujući pravo na habeas corpus ili dokaz da je neko kriv ili nevin, na kojem se temelje presude u civilnim sudovima, prenosi američki portal OpEdNews. Drugim rečima, američki predsednik može da naredi da se bilo ko na ovoj planeti uhapsi i doživotno zatvori bez presude. S ovim se širom otvaraju vrata za iskorišćavanje vlasti na najgore moguće načine. Lora Marfi (Laura Murphy), predsednik Sudskog i advokatskog udruženja u Vašingtonu je izjavila: „Predsednik je morao pažljivije da prouči šta se sve odobrava ovim predlogom zakona. On će naneti štetu pravnom sistemu SAD i reputaciji ove države u svetu, da se ne držimo slova zakona.“ Poslednji put kada je kongres SAD predlogom zakona hteo da autorizuje bezgranično zatvaranje građana SAD bez presude sudova, dogodilo se 1950. u jeku tzv. makartizma i borbe protiv navodnih komunističkih i sovjetskih agenata u SAD. Tadašnji američki predsednik Hari Truman je na takav zakon stavio veto i formalno sprečio njegovo usvajanje.
Život nakon ljudi (2008) http://www.youtube.com/watch?v=gXBs4umvOGs
GeoTerorizam [TXT] Posted by skajvoker on 15/01/2012
Novi Zeland je sa svojih 15 bazena bogatih naftom, zemnim gasom, mineralima… svrstan u „četvrtu po veličini ekskluzivnu ekonomsku zonu“, što je privuklo kamarilu naftnih kartela, predvođenu „čistačima terena“ (CIA, NATO…) koji uz pomoć „izuzetno kooperativne“ novozelandske vlade ovu zemlju pretvaraju u poligon za bizarne eksperimente s nepredvidljivim ishodom. Za istraživanje i eksploataciju bazena u Novom Zelandu, pre svih Kanterberi, na kopnu i pod morem, dozvolu je dobilo niz kompanija, među kojima i „Anadarko petroleum“ – čuvena po saučesništvu u izazivanju ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu. Seizmička ispitivanja je izvršila singapurska kompanija „O MV Akvila eksplorer“, a iskusni Andarko namerava da iskopa na dnu mora „veoma duboku bušotinu… hiljadama metara duboku… ne znamo tačno koliku, ali vrlo, vrlo duboku. A mi s tim imamo iskustva“. Mark Solomon, predstavnik domorodačkog stanovništva Ngai Tahu, nastanjenog u regionu Krajstčerč (Christchurch), tvrdi da Vlada nema nikakvu strategiju za zaštitu prirodne sredine, niti postoje bilo kakve garancije da se drama nekontrolisanog izlivanja nafte u Meksičkom zalivu neće i ovde ponoviti. „Vlada je pokazala interes samo za ‘prava kompanija’, ignorišući apel stanovništva i prebacujući brigu o zaštiti životne sredine na agenciju EPA (Međunarodna agencija za zaštitu prirode) koja je dosadašnjim radom izgubila moralni kredibilitet, a izostanak zakonskih regulativa je oslobađa od bilo kakve odgovornosti. EPA je ‘tigar bez zuba’, a lokalno stanovništvo nema nikakvog uticaja na rad kompanija, čije se poslovanje odvija u strogoj diskreciji. Ukoliko bi došlo do lokalne pobune ljudi protiv kompanije, predviđeno je angažovanje policije i vojske.“ GEOINŽENJERINGOMPROTIVNARODA Serija seizmičkih potresa u regionu Krajstčerč zaintrigirala je lokalne aktiviste koji su se povezali sa nezavisnim naučnim krugovima u nastojanju da objasne neobične okolnosti pod kojima su se seizmički potresi odigrali. Nezavisni sajt W.O.N. – ArohA iznosi analize najeminentnijih stručnjaka za ovu oblast, koji prate pomeranje tla na ostrvu South Island u regiji Kanterberi, od 23. decembra 2011, prilažući nebrojene dokaze da pomeranje tla nije izazvano prirodnim putem. „Novi Zeland je predmet eksperimenata sa ‘ne-smrtonosnim oružjem’, proizvedenim uz pomoć otkrića Nikole Tesle, i on se ne izvodi samo u cilju njegovog testiranja, već postoji namera da se stanovništvo zastraši i ukloni, kako bi se autori Novog svetskog poretka dokopali sirovina i pripremili odskočnu dasku prema Antarktiku.“ Svoja zapažanja o „geoterorizmu“ i neobičnim pojavama pred zemljotres svedoči aktivista Džef Filips (Jeff Phillips): „Tih dana sam bio na Krajstčerču i zabeležio neobične atmosferske anomalije (24 časa pred zemljotres) koje su nesumnjiva posledica ljudskog uticaja. Tog jutra smo satima snimali aktivnosti avijacije: nebo su prekrili karakterističnim belim tragovima, da bi se – pred sam zemljotres – oko sunca pojavila mutna, masna lučna mrlja“. Džef ima iskustva sa zemljotresima i tvrdi da je ovaj bio propraćen neuobičajenim telesnim senzacijama, karakterističnim za one koje nastaju usled izlaganja radio talasnom oružju. „Osetio sam uznemirenje, bolove u glavi, gubitak energije – imao sam intenzivno osećanje da nešto nije u redu s okruženjem.“ Džef je primetio i drugu vrstu „aktivnosti“ za vreme februarskog zemljotresa: „U Krajstčerč su se sjatili predstavnici američkog ‘terorističkog menadžmenta’, iako je Kanterberi smatran za seizmički najstabilniji region Novog Zelanda“. Veliki broj „radoznalaca“ sjatio se u februaru, a među njima je bio i predstavnik vojnog sektora. On je 21. izjavio da su u Litlton Harbor došli „zbog zemljotresa“, iako se zemljotres desio sledećeg dana. „Na terenu su bili i američki stručnjaci za ‘disaster management’, koje nazivam ‘ministarstvo za geoterorizam’, a među njima je bio i zamenik direktora agencije FEMA, admiral Ted Alen, asistent državnog sekretara Kurt Kambel …“ Džef je došao do informacija o ranijoj delatnosti ovih „stručnjaka“ i utvrdio da je većina bila u pozadini akcija američke mornarice koja upravlja HAARP-om, a Ted Alen je bio umešan u psihološke operacije pod patronatom vlade SAD-a. Za Kambela se veruje da je „specijalni izaslanik“ Rotšildovih i Rokfelerovih interesa, a nalazio se i u Japanu – nekoliko dana pre zemljotresa. Među prisutnima su bile i diplomate uključene u potpisivanje „Sporazuma“ između novozelandske vlade i SAD-a o „uslovima saradnje“. I KONJEUBIJAJU,ZARNE? U aktivnostima usmerenim ka raskrinkavanju vladinih poteza aktivno se uključila Peni Hargrivs (Penny Hargreaves), ona tvrdi da će „Novi Zeland pod Kejom uraditi sve što globalisti traže“. Peni je poznati novozelandski trener konja. Ona i njena kćer su napustili Krajstčerč usled
značajnih zdravstvenih problema: „Klasični M.E CFS simptomi, praćeni konfuzijom, zujanjem u ušima, mentalnom napetošću…Kada smo se preselile, zdravstveno stanje se poboljšalo“. Njene krave su takođe bile uznemirene, a svih devedeset konja imalo je slične simptome: gubitak koordinacije, bol u nogama, razdražljivost… „Veterinar je potvrdio ispravnost naših sumnji u vezi sa uticajem radiotalasa na noge naših konja. S obzirom na to da aluminijum sprovodi elektricitet njihove noge su bile oštećene; pojavile su se pukotine na sastavu noge s kopitom, što ih je veoma bolelo. Psi i konji su imali suvi kašalj (kao i ljudi), a bilo je neobjašnjivog uginuća domaćih životinja. Primetili smo da zečevi napuštaju oblast, a oblaci su sve vreme imali tu neprirodnu srebrnu pozadinu!“ Peni je još 1966. godine saznala da je jačina zračenja radio predajnika u blizini njenog imanja stotinu puta veća od dozvoljene. Posle suočavanja sa „scenarijom zemljotres“, zapazila je da je upravo u regiji – u kojoj je uticaj zraka sa prenosnih antena bio najjači – došlo do najsnažnijeg pomeranja tla. Ovi predajnici, najverovatnije, pripadaju firmi „Klir čenel komjunikejšons“, u vlasništvu Teksašana pod imenom Majs. I lokalni aktivista dr Nil Čeri (Neil Cherry), poljoprivredni meteorolog i istraživač na polju elektromagnetskog zračenja, krajnje je zabrinut zbog zdravstvenih problema ljudi i stoke u okrugu Ouruhia (problemi sa srcem,bolovi u kostima, iznenadna neobjašnjiva smrt…) Simptomi su se pojavili posle izgradnje radio-tornjeva (građeni 1980. i 1988). Poznato je da se ovakve instalacije obično grade iznad naselja, na uzvišenjima, a Ouruhia je u ravnici i talasi se slobodno rasprostiru sve do obale i dalje, a tornjevi duž puta pojačavaju njihovu snagu. Ministarstvo zdravlja se oglušilo o žalbe stanovništva, a mediji se ne usuđuju da pokrenu teme „koje bi mogle da uznemire javnost“ i uspore proces rasprodaje zemlje. TEHNETRONIKSISTEM Peni Hargrivs polazi od saznanja da energija iz spoljnih izvora može da utiče na lokalni sistem preko satelita ili bilo kojeg drugog izvora, što ukazuje na nekoliko mogućih „tehnetronik“ eksperimenata koji su u toku širom Novog Zelanda. Ona intenzivno radi na otkrivanju porekla ovih promena, nagoveštavajući mogućnost da u Krajstčerču deluje više lokalizovanih „tehnetronik“ sistema. Naziv je usvojen za postojeće instalacije HAARP-a, a odnosi se na novu generaciju geofizičkog oružja, projektovanog prema „Tesla tehnologiji“. Posle njegovog usavršavanja „tradicionalno“ atomsko oružje odlazi među muzejske eksponate. (Bžežinski je među prvima upotrebio termin „tehnetronik“). Na veb sajtu Ouruhia mogu se naći podaci koji objašnjavaju ulogu mreže ovih lokalnih predajnika u „visokotehnološkom ratnom scenariju, koji uključuje planetarnu mrežu vojnih i civilnih elektronskih tehnologija“. Dr Rozalija Bertel (Rosalie Bertel), američki fizičar i epidemiolog, stručnjak za jonizujuće zračenje, od 1970. godine se bavi „ekološkim zdravljem“, kaže da bi bilo nesmotreno verovati da je HAARP izolovani eksperiment koji se neće proširiti: „On je vezan sa pedeset godina intenzivnog i sve destruktivnijeg programa, za kontrolu gornjih slojeva atmosfere. Bilo bi takođe nesmotreno ne povezati HAARP sa izgradnjom svemirske laboratorije od strane SAD-a, koja čini sastavni deo duge istorije svemirskih istraživanja u vojne svrhe. Osnova ovog projekta je kontrola i ometanje komunikacija u neprijateljskom okruženju“. Ako znamo da je Obamin glavni spoljnopolitički savetnik Zbignjev Bžežinski, veliki poklonik teorije neurologa Hoze Delgrada, pionira u eksperimentima namenjenim razvoju tehnologije za kontrolu mozga na frekvenciji radiotalasa, onda je otklonjena svaka dilema o namerama u vezi sa „Teslinim talasima“. Američka armija je 1961. godine najavila planove o „stvaranju štita u jonosferi“, da bi tokom pedeset godina (1993) otkrili Teslu i na scenu postavili naučnu kreaturu – HAARP, pred kojom čovečanstvo stoji ravnodušno, „brejn-voš“ tehnikom imunizirano na „senzacije“ ove vrste. Džef Filips sa svog sajta ogorčeno proziva uspavane Zemljane: „Kadsledeći put primetiteprethodnicuzemljotresa:masnulučnu mrlju okosunca,čudneformacijeoblakai masivnopolaganjekemtrejlsana nebu,otići ćete na ‘Fejsbuk’i ‘lajkovati’ ‘Velikogbrata’…zato što ste ga zavoleli“.
Муџахид Камран ЕЛИТЕ, ‘‘ВЕЛИКА ИГРА’‘ И ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ
Најбогатије породице на свету контролишу Америку чврсто, свеобухватно и прикривено. Контрола је зачета у Европи у време када су банкари открили да се више исплати давати зајмове владама него обичним људима. За два века током којих су се тајно и успешно организовали као контролори влада широм света и арбитри рата и мира, банкарске породице и послушни примаоци њихових услуга успели су да преузму и највеће компаније. Уколико то не схватимо не можемо разумети ни стварне узроке два светска рата и предстојећег Трећег, који ће бесумње почети због настојања Америке да освоји и под своју контролу стави Централну Азију. Једино решење јесте да се САД повуку – што амерички народ жели, али не и његова елита.
Америка је земља којом се управља преко приватне, низом обмана створене Банке федералних резерви а којом, опет, управља шачица банкарских породица. У својој занимљивој књизи Тајна екипа (Тhe Secret Team) пуковник Флечер Праути (Fletcher Prouty), портпарол америчког председника у периоду између 1955. и 1963, наводи једну изузетну и разоткривајућу изјаву Винстона Черчила из Другог светског рата: ‘‘Баш те ноћи извршен је снажан ваздушни напад на Ротердам’‘, пише Праути. ‘‘Он је седео, замишљен, а потом, као за себе, казао: ‘Неограничен подморнички рат, неограничено бомбардовање – то је тотални рат’. Седећи и даље, зурећи у велику географску карту, додао је: ‘Време и Океан, нека звезда водиља и Високи кабал начинили су нас оним што јесмо’.’‘ Праути даље наводи: ‘‘Сцена је била упечатљива а ово откриће истинске стварности у најмању руку ретко. Ако за Винстона Черчила постоји ‘Високи кабал’ који нас је начинио оним што јесмо, наша дефиниција је потпуна. Ко би могао боље од самог Винстона Черчила, током најстрашнијих дана Другог светског рата, знати да међународни ‘Високи кабал’ и постоји? Тада је то било истина, као и данас, посебно у време Једног светског поретка. Та свемоћна група сачувала је своју надмоћ јер је схватила пресудност анонимности’‘. Тај ‘‘Високи кабал’‘ је данашњи ‘‘Кабал Једног света’‘, од различитих аутора назван елитом.
Високи кабал и оно што он контролише Елита поседује медије, банке, и војну и нафтну индустрију. У својој књизи Ко је ко у елити (Who’s Who of the Elite?) Роберт Гејлон Рос Старији (Robert Gaylon Ross Sr.) пише: ‘‘Моје мишљење је да они поседују америчку војску, НАТО, тајну службу, ЦИА, Врховни суд и бројне ниже судове. По свему судећи они контролишу, посредно или непосредно, највећи део државних, окружних и локалних полицијских и правосудних органа.’‘ Елита је намерна да освоји свет користећи способности становништва Сједињених Држава. Још је 1774. године Амшел Мајер Ротшилд (Amschel Mayer Rotschild) на скупу дванаест најбогатијих људи Прусије у Франкфурту рекао следеће: ‘‘Ратове треба усмеравати тако да се народи на обе стране што више задужују код нас’‘. На истом скупу затим је најавио: ‘‘Панике и финансијске кризе ће на крају довести до стварања Светске владе, Новог поретка са једном владом света.’‘ Елита поседује бројне ‘‘трустове мозгова’‘ чија је сврха ширење, консолидовање и одржање њихове контроле над планетом. Између осталог, она финансира Краљевски институт за међународне послове (Тhe Royal Institute of International Affairs – RIIA), Савет за спољне послове (Council on Foreign Relations – CFR), Групу Билдерберг, Трилатералну комисију, и многе сличне организације које све раде за њу. Ти трустови мозгова издају часописе као што је Спољни послови (Foreign Affairs), у којима се завојевачке и противљудске идеје уздижу а потом, ако је потребе, шире и у облику књига којима се даје велики публицитет. Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер, и њима слични, као и неоконзервативни ‘‘мислиоци’‘, дугују свој положај и удобан живот великодушности Елите. Та важна чињеница мора се стално имати на уму. Такви мислиоци и писци су на платном списку Елите и раде за њен рачун. Ако неко сумња у ово, можда ће му помоћи неколико навода из доказима поткрепљене књиге професора Питера Дејла Скота (Peter Dale Scott) Пут ка 11. септембру – Богатство, империја и будућност Америке (Тhe Road to 9/11 – Wealth, Empire and the Future of America, издање University of California Press, 2007). ‘‘Бандијев штићеник на Харварду, Кисинџер, именован је за националног саветника за безбедност пошто је председавао важној ‘студијској групи’ Савета са спољне послове. Као некадашњог свог помоћника, Нелсон Рокфелер га је платио да напише књигу о ограниченом рату за потребе Савета. Њему је Кисинџер 1968. такође усрдно помагао у његовој неуспешној кампањи да постане амерички председник. Тада су Рокфелер и Савет за спољне послове можда спречени да преузму контролу над Републиканском странком, али не и над републиканском Белом кућом.’‘ (стр. 22) Навод са стране 38 такође открива много: ‘‘Однос између Кисинџера и Рокфелера био је сложен и врло дубок. Истраживачки новинар Џим Хоган (Jim Hougan) је писао: ‘Кисинџер, који се оженио некадашњом Рокфелеровом помоћницом, власницом виле у Џорџтауну (отмена, стара четврт Вашингтона, прим. уред. СЛ) чију су куповину омогућили Рокфелерови
поклони и позајмице, увек је био штићеник свог газде Нелсона Рокфелера, и када га овај није директно запошљавао’.’‘ Професор Скот додаје: ‘‘Долазак Никсона и Кисинџера у Белу кућу 1969. подударио се са доласком Дејвида Рокфелера на положај главног директора банке Чејс Менхетен. Никсоновско-кисинџеровска спољна политика детанта била је у потпуном складу са Рокфелеровим настојањима да интернационализује банкарске операције Чејс Менхетена. Тако је 1973. Чејс Менхетен постао прва америчка банка која је отворила филијалу у Москви. Неколико месеци касније, захваљујући позиву који је уговорио Кисинџер, Рокфелер је постао први амерички банкар који је разговарао са кинеским комунистичким вођама у Пекингу.’‘
Манипулисање јавним мњењем Осим ових стратешких ‘‘трустова мозгова’‘, Елита је успоставила и ланац истраживачких института чија је сврха да усмеравају јавно мњење у правцу у коме она жели. Како је показао Џон Колман (John Coleman) у својој изузетној књизи Институт Тависток за људске односе – рад на моралном, духовном, културном политичком и економском опадању САД (Тhe Tavistock Institute of Human Relations – Shaping the Moral, Spiritual, Cultural, Political and Economic Decline of the United State of America), Институт је установљен 1913. у Велингтон Хаусу (популарно име за здање у коме је било смештено Британско министарство пропаганде из времена Првог светског рата, прим. уред. СЛ) у Лондону, у циљу манипулације јавним мњењем. Колман каже следеће: ‘‘Модерна наука масовне манипулације рођена је у лондонском Велингтон Хаусу, а бабице које су ово живахно чедо породиле билe су Лорд Нортклиф (Northcliffe) и Лорд Ротмер (Rothmere). Британска монархија, Лорд Ротшилд и Рокфелерови финансирали су овај подухват… Циљ људи у здању Велингтон био је да промене став великог броја Британаца који су се снажно противили уласку у рат са Немачком. Тај огроман задатак успешно је обављен ‘усмеравањем мишљења’ путем анкета. Међу особљем били су и Арнолд Тојнби (чувени британски историчар, прим. уред. СЛ), будући Директор студија на Краљевском институту за међународне послове, Лорд Нортклиф и два Американца, Волтер Липман (познати амерички новинар и коментатор, прим. уред. СЛ) и Едвард Бернајс (Edward Bernays). Лорд Нортклиф је преко своје жене био у сродству са Ротшилдовима. Бернајс је био нећак Сигмунда Фројда – чињеница која се мало помиње – и творац технике за ‘‘производњу сагласности’‘. Када се Фројд преселио у Британију и он је, тајно, успоставио везу са Институтом у Тавистоку. Према Колману, Бернајс ‘‘је био међу првима који су психологију и друге друштвене науке искористили да обликују јавно мњење тако да јавност остане убеђена да су произведени и наметнути ставови заправо њени’‘. Институт Тависток има фонд од шест милијарди долара и контролише око 400 организација и око 3.000 ‘‘трустова мозгова’‘, углавном у САД. Институти Стенфорд, Хувер, Аспен из Колорада и многи други, намењени манипулисању америчким и глобалним јавним мњењем, изданци су Тавистока. То објашњава зашто је велики део америчке јавности до те мере паралисан да не види ни оно што је очигледно, и на то не реагује. Данијел Естулин (Daniel Estulin), истраживач који се бави групом Билдерберг, цитира изјаву приписану професору Рејмонду Хотону (Raymond Houghton) а наведену у књизи Мери Скоби (Mary Scobey) Гајење хуманости (То Nurture Humaneness) да је Савету за спољне послове већ прилично дуго јасно да је ‘‘апсолутна контрола понашања неизбежна… а да човечанство неће ни приметити да је већ у кризи’‘. Треба такође имати на уму да се 80 одсто свих америчких електронских и штампаних медија налази у рукама шест великих корпорација. Ова ‘‘концентрација’‘ обављена је током последње две деценије. Тих шест корпорација у власништву су Елите. Човеку упознатом са оним што се дешава на глобалном нивоу готово је немогуће да гледа, чак и само неколико минута, све те искривљене слике, лажи и измишљотине којима ови медији – Елитин инструмент пропаганде и испирања мозга – непрестано засипају јавност.
Када слика постане јасна, онда је лако приметити криминално ћутање медија о злочинима против човечности који се чине по налогу Елите. Колико људи зна да је рак распрострањенији у ирачком граду Фалуџи него што је био у Хирошими и Нагасакију, зато што је америчка војска тамо користила осиромашени уран, а могуће и нека друга тајна нуклеарна средства? Фалуџа је кажњена због свог јуначког отпора Американцима.
Важност Евроазије Шта ће САД у Централној Азији? Да би се то схватило морају се погледати написи послушника Елите – Бжежинског, Кисинџера, Самјуела П. Хантингтона, и њима сличних. Важно је приметити да је део стратегије Елите и плаћање ‘‘трустовима мозгова’‘ да објављују књиге којима ће се дати углед и важност њиховим предстојећим нелегалним, неморалним и грабљивим операцијама. Ставови нису нужно и аутора – то су ставови ‘‘трустова мозгова’‘. Послушници Елите формулишу и обнарођују политику и планове по налозима својих господара, кроз тела као што су Савет за спољне односе, група Билдерберг, и слична. У својој бескрајно арогантној књизи Велика шаховска табла (The Grand Chessboard) објављеној 1997, Бжежински је изложио философију иза садашње америчке војне експанзије. Он почиње цитирајући добро познате погледе британског географа Сер Халфорда Џ. Макиндера (1861–1947), још једног трудбеника у корист Елите. Макиндер је био припадник клуба Коефицијент (Coefficient) који су 1902. установили чланови Фабијанског друштва (удружење фабијанских социјалиста убеђених да се социјализам може наметнути и мирно, без револуције какву су проповедали Маркс и Енгeлс. Прим. уред. СЛ). Континуитет политике Елите показује се кроз чињеницу да Бжежински полази од следеће Макиндерове тезе први пут објављене 1904: ‘‘Онај ко влада источном Европом заповеда средиштем, ко влада средиштем, заповеда Светским острвом, ко заповеда Светским острвом, заповеда светом.’‘ Бжежински тврди да је први пут у историји човечанства једна неевроазијска сила постала превласна и да мора стећи доминацију и над евроазијским континентом не би ли и даље остала највећа светска сила: ‘‘Главна геополитичка награда Америци јесте Евроазија… У Евроазији живи око 75 одсто светског становништва… Бруто друштвени производ Евроазије сачињава 60 одсто светског БДП, ту се налази око три четвртине енергетских извора у свету’‘. Није реч само о геостратешкој локацији региона, ради се и о његовом богатству ‘‘како у оном што је већ изграђено, тако и оном што је још у земљи’‘ – то јест ономе што тако привлачи Елиту чија се похлепа за новцем и жудња за моћи не може утажити, као да је плод неизлечиве болести. Бжежински даље каже: ‘‘Управо на том најважнијем светском терену – Евроазији – може се у неком тренутку родити могући супарник Америке. Усредсређивање на кључне играче и одговарајућу процену терена треба да буде полазна тачка у артикулисању америчке геостратегије за дугорочно управљање америчким геостратешким интересима у Евроазији.’‘ Ови редови објављени су 1997. Милиони људи умрли су током последње две деценије, а милиони су остали без дома у овом подручју, али оно је за Бжежинског и његове истомишљенике и даље само ‘‘терен’‘! У својој књизи Бжежински предочава две занимљиве карте. Потпис испод једне од њих (страна 53) гласи: ‘‘Глобална зона тињајућег насиља’‘, а испод друге (стр. 124): ‘‘Евроазијски Балкан’‘. Прва приказује област која обухвата Судан, Египат, Саудијску Арабију, Турску, Сирију, Ирак, Иран, све централноазијске државе, Авганистан, Пакистан и делове Русије и Индије. На другој су два круга: унутрашњи и спољашњи, који укључује све државе са претходне мапе. У унутрашњем су само Иран, Авганистан, источна Турска, и бивше совјетске централноазијске републике. ‘‘Овај огромни простор, растрзан лако запаљивом мржњом и окружен моћним суседима, међусобним такмацима, бесумње ће постати велико ратно поприште…’‘ пише Бжежински, и додаје: ‘‘Могући изазов америчком примату од исламског фундаментализма може постати проблем у овом нестабилном региону’‘. Ове речи написане су када таква врста фундаментализма није уопште представљала проблем. Потом су се САД умешале и тактиком провокација и обмана претвориле ситуацију у најављену. По процени својих стратешких мислилаца, САД се могу суочити са озбиљним изазовом у виду коалиције Кине, Русије и Ирана, те ће морати да учине све што могу да спрече успостављање такве коалиције.
За Бжежниског је ‘‘тероризам’‘ – концепт изнедрен у Тавистоку – само добро испланирана и промишљена стратегија, лаж и обмана, да би се прикрило војно присуство у централноазијском региону и другде. Он се користи да би се америчка јавност држала у страху, а Русија у стрепњи од даљег распада (Америка је обучила и помагала чеченске борце, иначе истинске ‘‘терористе’‘ у сваком погледу) и да би се оправдало присуство америчких трупа у централној Азији и на њеним рубовима.
Измишљени рат против тероризма Тероризам пружа оправдање и за претварање САД у полицијску државу. Према Вашингтон Посту од 20. и 21. децембра 2010, САД сада има 4.058 антитерористичких организација! Оне свакако нису створене због такозваних терориста који оперишу у централној Азији – њихов број далеко надмашује број такозваних терориста у целом свету. Ничим ограничено шпијунирање домаћег становништва у САД је сада чињеница живота, а америчка јавност, као и увек, прихватила је то захваљујући сарадњи медија и института типа Тависток које поседује Елита. Амерички историчар Хауард Зин (Howard Zinn) то овако сажима: ‘‘Такозвани рат против тероризма није само рат против невиних људи у другим земљама већ и против америчког народа – рат против наших слобода, против нашег животног стандарда. Богатство земље отима се од обичних људи и предаје супербогатима. Краду се животи наших младих. А лопови су у Белој кући’‘. Лопови заправо контролишу Белу кућу већ јако дуго. У својој изузетној књизи Прелазак Рубикона (Crossing the Rubicon), Мајкл Руперт (Michael Ruppert) указује да је добар део насиља у региону Централне Азије као и Пакистану, такође укљученом у мапе Бжежинског, ‘‘инициран од стране америчких ‘опуномоћеника’.’‘ ‘‘Како су те мапе објављене пуне четири године пре него што је први авион ударио у њујоршки Светски трговински центар, оне спадају у категорију доказа за које сам, радећи у лосанђелеској полицији, научио да се зову ‘индиције’. То значи да је експлозија америчког милитаризма после 11. септембра, као и сâм тај догађај, део унапред планиране и доследне стратегије глобалне доминације у оквиру које су и људи у Америци такође ‘покорени’ тоталитарним законима донетим после 11. септембра.’‘ Сâм Бжежински пише: ‘‘Америка је превише демократска изнутра да би била аутократска ван својих граница. То спутава упражњавање њене моћи, а посебно ограничава њену способност за војно застрашивање. Никада у историји није нека народна демократија стекла међународну надмоћ. Али стремљење моћи није циљ који тражи масовну подршку осим у условима неке изненадне претње или изазова општем осећању добробити у сопственој кући… Економско одрицање (то јест, трошкови одбране) и жртвовање људи (погинули и рањени и међу професионалним војницима) неопходни за постизање тог циља нису саставни део демократских порива. Демократичност је у опреци са империјалном мобилизацијом.’‘ Нема сумње да су закони донети после 9. септембра, невиђена експанзија агенција и надзор над америчким становништвом разлог за велико задовољство Елите – САД се сада једва могу звати демократском државом. По писању Вашингтон Поста, Национална агенција за безбедност дневно пресреће 1,7 милијарди електронских порука, телефонских позива и других комуникација. Није стога чудо што је Буш назвао 11. септембар 2001. ‘‘изузетном приликом’‘, а Доналд Рамсфелд догађајем аналогним ‘‘преобликовању света’‘ из времена Другог светског рата. Да би постигла циљеве Елите Америка је уништила Југославију док је Русија стајала по страни паралисана и немоћна, променила је режиме у Централној Азији, успоставила војне базе у Источној Европи и Централној Азији и организовала крајње провокативне војне вежбе искушавајући спремност Русије и Кине. Успоставила је војну базу у Киргистану, држави са 800 километара дугом границом према Кини. Када су Кинези протестовали против недавних војних вежби Америке и Јужне Кореје због њихове непосредне близине кинеским границама, амерички портпарол је одговорио: ‘‘Такву одлуку доносимо ми и једино ми… Где ћемо вежбати, када ћемо вежбати, са ким и како, с којим средствима и томе слично су одлуке које доноси америчка морнарица, америчко министарство одбране, америчка влада’‘. Као што је новинар Рик Розоф приметио, ‘‘такав изазивачки, арогантан и вулгаран језик су у Пекингу бесумње разумели веома добро’‘.
САД су успоставиле базе у Румунији, Бугарској, Пољској и Чешкој, уз највећу икада подигнуту у региону – логор Бондстил на Косову. Према извештају у руском листу Комерсант од 3. марта 2011, четворофазни план за распоређивање америчког система пројектила у Европи треба да буде у потпуности остварен до краја 2020. САД такође ужурбано успостављају војне везе са државама уз саму Русију: Азербејџаном, Казахстаном, Узбекистаном, Туркменистаном, радећи и на стварању ‘‘Велике Централне Азије’‘. Овај простор од Авганистана до Блиског истока треба да буде огромни коридор одакле ће нафта, гас и велико рудно богатство овог подручја тећи право у џепове америчке Елите, док ће тамошње становништво рачун плаћати сопственом крвљу. О томе је индијски дипломата М.К. Бадракумар рекао следеће: ‘‘Није далеко време када ће постати јасно да ‘рат против тероризма‘ пружа згодан изговор за Америку да постепено обезбеди себи стално присуство на висоравнима Хиндукуша и Памира, у централноазијским степама и на Кавказу, стварајући тако стратешко средиште одакле ће надгледати Русију, Кину, Индију и Иран’‘. Сцена за Велики рат у коме ће учествовати велике силе данашњице – САД, Русија и Кина – постављена је, по нацрту Елите. Остало је све само питање времена. Америчка Елита стално је свој народ водила у велике ратове путем документованих и доказаних обмана – потапања Лузитаније у Првом светском рату, Перл Харбура у Другом, и тако даље. Елита гледа на нас као на ‘‘људско смеће’‘, што је термин који су први употребили Французи у Индокини. Она производи и прилично ‘‘људског смећа’‘ у Америци. Један извештај Светске банке показује да је 2005. године 28 милиона Американаца било ‘‘угрожено’‘; 2007. тај број се попео на 46 милиона! Један од пет Американаца суочен је са могућношћу да изгуби све што има, док 38 милиона људи добија бонове за храну! Мајкл Руперт с тугом каже: ‘‘Моја земља је мртва. Мој народ се предао тиранији и тако постао њен главни ослонац, њена основа, њен бранилац. Сваког дана он ту тиранију подржава послујући у њеним банкама и трошећи позајмљен новац код корпорација које тим банкама управљају. Велика неоконзервативна стратегија Џорџа В. Буша је тријумфовала. Убеди амерички народ да не може да живи без ‘добрих ствари’, а онда само посматрај како подржава све страшније злочине које чиниш док им бацаш коске на којима је све мање меса. Истовремено га гурај све дубље у дуг. Уништи средњу класу, једину политичку базу које се треба плашити. Принуди га да, због саучествовања у кривици, прихвата све репресивније полицијске мере државе. Ради што год хоћеш.’‘ Глобални економски систем заснован на нечовештву и грабежљивости, у коме неколицина поседује више богатства него милијарде гладних ће се окончати, али његов крај биће болан и крвав. То је систем у коме се Елита гоји на рату и беди милиона, на смрти и планском уништавању. Ајнштајн је својевремено рекао: ‘‘Не знам чиме ће се ратовати у Трећем светском рату, али вам могу рећи шта ће се користити у Четвртом – мочуге и каменице!’‘
Професор Муџахид Камран (Mujahid Kamran) је Потпредседник Пенџапског универзитета у Лахореу, у Пакистану, и аутор књиге објављене априла 2011. под називом Велика обмана – корпоративна Америка и непрекидни рат (Тhe Grand Deception – Corporate America and Perpetual War). Објављено на сајту Глобална истраживања (www.globalresearch.ca ) 7. јуна 2011.
Djerdj Soroš - Veliki mešetar sviju hulja [TXT]
Džordž Soroš (Djerdj Soroš) GODINE 1991. SOROŠ OSNIVA INSTITUT ZA OTVORENO DRUŠTVO I FINANSIRA „DEMOKRATSKE PROMENE“ ŠIROM ISTOKA. MEĐUNARODNA KRIZNA GRUPA DOBIJA NOVAC OD SOROŠEVIH ORGANIZACIJA CA CILJEM DESTABILIZACIJE REGIONA U SVETU. POSLEDICE SOROŠOVOG HUMANIZMA SU POLJSKI DUG OD 200 MILIJARDI DOLARA, ZALAGANJE ZA ABORTUS I PROPAGANDA HOMOSEKSUALIZMA U ZEMLJAMA ISTOČNE EVROPE. Čarobni štapić u bajkama omiljeno je sredstvo pretvaranja junaka u ono što bi želeli da budu (a nisu). U poslednjih petnaestak godina, u Srbiji se, zahvaljujući nekom čarobnom štapiću, zbivaju neviđeni preobražaji: pepeljuge nacionalizma postaju princeze „otvorenog društva“, dr Džekili svetosavlja, mr Hajdovi liberalnog građanstva; ta pojava je sve raširenija…
Jedan od najboljih svedoka ovih neviđenih preobražaja jeste publicista i dugogodišnji urednik kragujevačkih „Pogleda“, Miloslav Samardžić. U svom tekstu „Bivši novinari ‘Pogleda’“, on je pokušao da nam dočara različite transformacije koje su se u nas desile sa nekim od predstavnika domaće “građanske opcije“, koji su nekad bili žestoki “nacoši“ (da upotrebimo njihov izraz) Jedan od najupečatljivijih „transformersa“ Druge Srbije sin je čuvenog srbskog istoričara, dr Radovana Samardžića, dr Nikola Samardžić, i sam istoričar. Evo šta je Nikola Samardžić, vo vremja ono, pre no što je postao Čedin „’liberal-demokrata“ pisao. O svim srpskim teritorijama: „Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji… Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 14. juna 1991.) O domaćim izdajnicima: „Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova
koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena, danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana /…/ stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 30. oktobra 1992.) O muslimanskim azilantima: „Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje… Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno, blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 13. novembra 1992.) O teroru nad Srbima: „Već treći put u istom stoleću, podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koji se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 13. novembra 27. novembra 1992.) O evropskoj nedemokratičnosti: „Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 25. decembra 1992.) O džihadu i Bošnjacima: „Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteksni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 9. jula 1993)“ Da, čitaoče. Bio je to, negda, hrabar mlad čovek koji je mislio svojim glavom. Sada Čeda misli umesto njega. Veran Matić je takođe sarađivao sa „Pogledima“. Radio je intervjue sa četničkim komandantima u emigraciji za B92, pa ih je prekucavao i slao Miloslavu Samardžiću. Predstavljao je „Poglede“ u Domu omladine. (B92 je bio glasilo Saveza socijalističke omladine Beograda sve do 1990. godine!) Biljanu Srbljanović u „Poglede“ dovodi Isidora Bjelica. Preporučuje je to što joj je ujak Radovan Karadžić, a Isidora je predstavlja kao deo “naše“ (desničarsko-četničke) omladine. Biljana Srbljanović je, kao i Đorđe Milosavljević (koji je 2005. u predstavi “Kontumac“ Srbiju opisao kao, po Slobodanu Antoniću, „mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome cvetaju neznanje i zlo“), pisala u kulturnoj rubrici “Pogleda“… Uz podsećanje na činjenicu da je Čedomir Jovanović svojevremeno bio „svetosavac“, noseći ikonu Trojeručice u studentskom protestu 1996–1997. godine, ove su činjenice dovoljan povod da se zapitamo o čemu je reč. Kako je bilo moguće da dr Nikola Samardžić pređe put od “Pogleda“ do „Peščanika“, što su ga pitali i novinari sarajevskih „Dana“? Samardžić je, na pitanje da li su mu neprijatna sećanja na „Poglede“, odgovorio: „Naravno.
Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su ‘Pogledi’. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred ‘Peščanikom’.“ Godine 1997, na „Studiju B“, u „Utisku nedelje“, kod Olje Bećković, gostovali su Biljana Srbljanović, Aleksandar Vulin (JUL) i Miloslav Samardžić. Do pola emisije, Samardžić i Biljana kritikovali su Vulina. Ali, od pola emisije, kada je Samardžić počeo da kritikuje Soroša, spisateljica “Pada“ se okomila na Samardžića. Bila je žešća no prema Vulinu. Osnovna argumentacija Biljane Srbljanović bila je jasna: „Da nije dobrotvora kakav je Soroš, mnogi umetnički talenti ne bi došli do izražaja“. Naravno, ne samo umetnički talenti; dovoljno je videti “kurikulum vite“ mnogih mladih istoričara, sociologa, itd. Bez Soroševih para i njegovog budimpeštanskog univerziteta, ovi se nikad ne bi razmahali. Ni u Srbiji, ni drugde. Da su „Pogledi“ imali pare kakve su imali u početku (a pojedinim saradnicima plaćali su i po 2000 maraka za članak), po Samardžiću, „stotine talenata razvijale bi se u dijametralno suprotnom pravcu“. Dakle, vlasnik čarobnog štapića u Srbiji zvao se (i često se još uvek zove) Đerđ (Džordž) Soroš. I ne samo u Srbiji. Toliko o huljama ... Ali, sad, da krenemo redom ...
ZVANIČNI SOROŠ U knjizi američke levičarke Melise Rosi, „Šta svaki Amerikanac treba da zna o tome ko zaista vlada svetom?“, nalazi se i poglavlje o Džordžu Sorošu, u kome se zvanični podaci skladno dopunjavaju sa kritičkom analizom. Po njoj, Soroš je rođen 1930. godine u Budimpešti, kao Đerđ Švarc. Njegov otac, učitelj esperanta, promenio je porodično prezime u Soroš, što, na esperantu, znači „uzleteti, vinuti se“. Kad su nacisti ušli u Mađarsku, otac je porodicu rasporedio po kućama dobronamernih Mađara. Posle nacista, došli su komunisti, i mladi Đerđ napušta Mađarsku, pa stiže u London, gde u prestižnoj Londonskoj školi ekonomije stiče osnovna znanja i sreće filosofa Karla Popera, teoretičara “otvorenog društva“. Zatim prelazi u SAD, gde 1969. osniva Kvantum fond, čiji je cilj učešće u berzanskim špekulacijama većeg obima. Uoči raspada istočnog bloka, Soroš finansira disidentske pokrete – „Solidarnost“ u Poljskoj i „Povelju 77“ Vaclava Havela u Čehoslovačkoj. Godine 1991. osniva Institut za otvoreno društvo i finansira „demokratske promene“ širom Istoka, od Srbije do Rusije i Gruzije. Svoje aktivnosti prenosi i u SAD. Imovina mu se procenjuje na 7,2 milijarde dolara. Tvrdi se da je u pedesetak zemalja, u kojima se
borio za „otvoreno društvo“, uložio oko 5 milijardi dolara. Kvantum fond se smatra jednim od najuspešnijih investicionih fondova u istoriji. Kao berzanski špekulant, Soroš je postizao velike uspehe: 1992. godine špekulisao je oko britanske funte i zaradio preko milijardu dolara, a dobio je i nadimak „čovek koji je slomio Banku Engleske“. Njegove spekulacije oko tajlandske valute, bata, dovele su do velike azijske ekonomske krize 1997. godine. Soroševi simpatizeri kažu da je on u svemu „igrao pošteno“: samo je „predviđao“ događaje. Međutim, nije sasvim tako: francuski sud ga je 2002. godine osudio da plati 2 miliona dolara kazne zbog nezakonitih spekulacija u francuskom bankarskom sistemu 1988. godine. Opisuju ga kao jedinu privatnu ličnost koja ima „sopstvenu spoljnu politiku“. Časopis „Američki dobrotvor“ naziva ga „jedinim Amerikancem koji se može takmičiti sa američkim filantropima 1890–ih“, poput Endrjua Karnegija i Džona D. Rokfelera. Svake godine on ulaže 450 miliona dolara u „popravljanje planete“. Posle događaja od 11. septembra 2001, kada je Bušova neokonzervativna klika počela da uvodi totalitarne mere kontrole američkog društva i sprema rat protiv Avganistana i Iraka, Soroš je uložio 27 miliona dolara u svrgavanje Buša, tvrdeći da je „Amerika pod vlašću Buša opasnost za svet“. Govorio je da ga nametanje Patriotskog zakona i „antiteroristička propaganda“ podsećaju na njegova iskustva pod nacizmom i komunizmom. U Njujorku, 3. juna 2004, Soroš je „ustao u odbranu Iraka“: „Ušli smo u Irak na osnovu lažnih pretpostavki. Nema veze između Sadama Huseina i Al Kaide. Nije bilo oružja za masovno uništenje…“ Republikanci su na TV Foksu, napali Soroša kao „levičarskog otkačenjaka“, „borbenog bezbožnika“, i „socijalističkog milijardera“. Međutim, Sorošu nije bilo strano poslovanje sa familijom Bušovih. Godine 1986, njegova naftna kompanija, Harken, kupila je Spektrum 7, naftnu kompaniju Džordža V. Buša, a i Soroš i Džordž Buš Stariji su investitori u Karlajl grupi, u kojoj je Buš i konsultant.
NACI SOROŠ Novi američki predsednik zove se Barak Obama. Srbima se crno piše. Ne zato što je Obama tamnoput, nego zato što su mu desna i leva ruka srbofobi iz doba Bila Klintona. Ali, ima nešto još važnije: iza Baraka Obame stoji Džordž Soroš, koji je učinio sve da Hilari Klinton ne bude demokratski kandidat na američkim presedničkim izborima u novembru 2008, sarađujući sa Hauardom Dinom, predsednikom Nacionalnog komiteta demokrata u saplitanju žene bivšeg američkog predsednika. Obama je uzeo Hilari za svoju najbližu saradnicu, ali da bi mogao da je neutrališe u pokušaju da ga ometa u sprovođenju „sorošizacije“ SAD-a. Mutne aktivnosti se ne pripisuju Sorošu prvi put. Od kada mu je početni kapital „pozajmio“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, Soroš se bavi svim i svačim: od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za legalizaciju droge. Ko je ovaj čovek, koga nazivaju Golemom modernog kapitalizma? Kao tinejdžer, ovaj mađarski Jevrejin radio je, u svojoj otadžbini, pod dirigentskom palicom nacističkog generala Kurta Behera, zapovednika tzv. Ekonomskog odeljenja komande SS–a. Šta je radio? Popisivao je imovinu opljačkanih i pobijenih mađarskih Jevreja. U emisiji na Wnwt/Thirteen TV, 15. aprila 1993. godine, pričao je o svojoj mladosti i načinu na koji ga je njegov otac, bogataš Tivador Soroš, spasao od sudbine siromašnih sunarodnika. Da ga čujemo: „Kad su Nemci ušli, on je (otac, V. D.) rekao: „Ovo je bezakonita okupacija. Normalna pravila ne važe. Zato treba da zaboravite kako ste se ponašali u normalnom društvu. Ovo je nenormalna situacija. Sredio je da svi dobijemo lažne papire, svi smo imali drugačije identitete. Mene je usvojio neki činovnik ministarstva poljoprivrede, čiji je posao bio da oduzima imovinu Jevrejima, tako da sam ja išao s njim i oduzimali smo veliku imovinu. Čudan je to život, čudan. Imao sam 14 godina“. Ben Heht, autor knjige „Perfidnost“, izučavao je aktivnostinacističkog ekonomskog odeljenja u Mađarskoj. Esesovski ekonomisti su se, po Hehtu, bavili vađenjem zlatnih zuba mrtvih Jevreja; šišanjem Jevrejki čija se kosa u balama prevozila u Nemačku, za industriju kozmetike i mode; pravljenjem sapuna od jevrejskog sala; mučenjem Jevreja s ciljem da odaju gde im je novac. Mladi Soroš je bio tu negde. Nije bio dželat. Ali, učestvovao je u ovom strašnom procesu. Da bi, kako kaže, opstao. •••
U emisiji Stiva Krofta, čuvenih „60 minuta“ na CBS, 20. decembra 1998, Kroft je Sorošu puštao snimke Jevreja, koje, porodično odvoze u logore poput Aušvica. Evo razgovora vođenog tom prilikom: Kroft: Ovo su slike iz 1944, slike o tome šta se desilo Soroševim prijateljima i komšijama /…/ Vi ste mađarski Jevrejin… Soroš: Mmmm… Kroft: Koji je izbegao holokaust… Soroš: Mmm… Kroft: Tako što ste se maskirali u hrišćanina. Soroš: Da. Kroft: Gledali ste mnoštvo ljudi koje odvoze u logore… Soroš: Da. Imao sam 14 godina. I mogu da kažem da mi je to oblikovalo karakter. Kroft: Kako? Soroš: Da treba misliti unapred. Treba razumeti i – i predviđati događaje i to kad – kada si ugrožen. Bila je to užasna pretnja zla. Mislim, bilo je to vrlo lično iskustvo zla. Kroft: Koliko razumem, vi ste se izvukli zahvaljujući svom zaštitniku koji se zakleo da ste mu kumče koje je usvojio. Soroš: Da. Da. Kroft: Izvukli ste se i učestvovali u oduzimanju imovine Jevreja. Soroš: Da. Tačno. Da. Kroft: Mislim, to zvuči kao iskustvo koje bi mnogo ljudi na mnogo godina poslalo kod psihijatra na lečenje. Da li vam je teško? Soroš: Ne, ne, uopšte. Možda kao dete ne vidite – ne vidite vezu. Ali, to to mi uopšte nije pravilo probleme. Kroft: Niste imali osećanje krivice? Soroš: Ne. Kroft: Na primer: „Ja sam Jevrejin, i ovde sam, i gledam kako vode ove ljude. Mogao bih lako i sam biti tamo. Trebalo bi da sam tamo“. Ništa slično? Soroš: Pa, naravno, ja – ja sam mogao biti s druge strane, i od mene bi oduzimali imovinu. Ali nije bilo smisla u tome – jer, u stvari, na neki smešan način – to vam je kao na tržištu – jer, da, ja nisam bio tamo – naravno, ja to ne bih radio – ali neko drugi bi – bi – bi oduzimao tu imovinu, ipak… I to je – bio je tamo – ne bio, ja sam bio samo posmatrač, imovina je ipak oduzimana, bez obzira na mene. Tako da – nisam imao nikakvu ulogu u oduzimanju imovine. Nisam se osećao krivim.“ ••• Soroševa familija pripadala je jevrejskoj bogataškoj „eliti“ u Mađarskoj – zato su i preživeli. Aleksej Ščerbatov, bivši pripadnik američke vojne kontraobaveštajne službe, svedočio je da je prvi Đerđov ortak bio njegov sunarodnik i zemljak, koji se u Belgiji bavio prodajom dragulja koje su nacisti oduzeli mađarskim Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.
UČENIK SOROŠ Na Londonskoj školi ekonomije, Soroš se sreo sa svojim učiteljem Karlom Poperom. Poper je bio pisac knjige „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, u kojoj se bavio totalitarizmom – od Platona do Marksa. Knjiga je nastala 1943. godine, u doba kad je demokratija bila ugrožena u sukobu s Hitlerom. Pojam „otvorenog društva“, kao neke vrste ostvarene demokratije, Poper je univerzalizovao i instrumentalizovao, počeo da ga koristi za svoje poslovne ciljeve, maskirane ideologijom. Da li bi Poper i danas bio zadovoljan svojim učenikom, ne zna se. Soroš je, očito, zadovoljan ideološkim potencijalom pojma kojim se okitio u nazivu svog fonda. U maju 1993, časopis „Tajm“ objavio je razgovor sa Sorošom, u kome ga novinar hvali: „Kao i mitski kralj Mida, i Džordž Soroš sve ono što dodirne pretvara u zlato. Ali, za razliku od te tvrdice iz mitologije, on se rado odvaja od svog blaga. Ovaj savremeni Robin Hud uzima iz trezora i džepova bogatog Zapada kako bi nabavio preko potrebni kapital za siromašni Istok“. Soroš je tom prilikom dao sliku svoje ideje otvorenih društava: „Postoje dva razloga zbog kojih se zalažem za otvorena društva. Jedan je mogućnost uticanja, pokretanja tragične situacije, a drugi je taj što istorija, jednostavno, nema kraja. Ljudi možda vide crnu rupu tamo gde je nekad bila Jugoslavija, ali, u budućnosti, ljudi će preživeti i javiće se neka vrsta organizacije. Ono što mi sada čuvamo i podržavamo, dobiće šansu kasnije“.
Smatrajući da su vrednosti otvorenog društva univerzalne, ali i da se „demokratija ne može nametnuti ediktom“, Soroš ipak misli da “NATO mora da se pretvori u instrument zaštite vrednosti i principa otvorenog društva, ne samo u okviru svojih granica, već i izvan njih“. Tako se učenik ser Karla Rajmunda Popera opredelio za širenje ideje „otvorenog društva“ pomoću vojne sile. Humanistički, nema šta!
„HUMANISTA“ SOROŠ Devedesete godine 20. veka. Tri meseca posle udara na britansku funtu, Soroš u Londonu objavljuje da će 50 miliona dolara priložiti Bosni u humanitarne svrhe. Da bi odobrovoljio Britance, najavljuje 230 miliona dolara pomoći Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i njegovoj katedri za engleski jezik. (Soroš ga je osnovao 1990. godine.) 100 miliona dolara pomoći siromašnim naučnicima u Rusiji! 250 miliona dolara razvoju humanitarnog obrazovanja u Rusiji! Soroš kliče: „Moj uticaj u Istočnoj Evropi neverovatno raste. I u Americi me prihvataju mnogo ozbiljnije! U Evropi takođe. Sposoban sam da razgovaram o mnogim pitanjima, kao na primer o Bosni, ukoliko to želim“. Njegov drugar i sunarodnik, Morton Abramovic, hvali ga kao sjajnog ekscentrika i kao jedinog sposobnog čoveka u Americi za uspešno vođenje sopstvene spoljnje politike. Stroub Talbom, omiljeni Klintonov saradnik, rekao je da Sorošova spoljna politika nije istovetna politici SAD-a, ali da je „vrlo kompatibilna“ istoj, pri čemu Vlada SAD-a nastoji da svoju spoljnu politiku prema bivšim komunističkim državama uskladi sa Francuskom, Nemačkom, Velikom Britanijom, ali i sa Sorošom, koji je, prema mišljenju Talbota, „veliko nacionalno blago“. Osnovna ideja Sorošovog „humanizma“, tzv. „otvoreno društvo“, svodi se na nametanje globalističkih načela ekonomije i „meltingpot“ – razaranje lokalnih kultura, pod izgovorom „multikulturalizma“. Svako društvo koje hoće da se zaštiti od pljačke koju, pod vidom globalizacije sprovode multinacionalne kompanije, jeste ZATVORENO DRUŠTVO. Treba ga, dakle „otvoriti“, milom ili silom. Soroš se opredelio za „milom“ (mada ne isključuje i „silom‛“, ako treba.) Njemu odgovara i jedno i drugo. Jer, kako on kaže, „kad fondacije mogu da sarađuju sa vlašću, efikasnije su; kad ne mogu, njihov rad je potrebniji i cenjeniji jer nude alternativne izvore prihoda za građansko društvo“. Pravilo je: što gora vlast, bolji rad soroševskih fondova, baš zato što ih podržava „građansko društvo“. Godine 2002. Toni Bler, američki potrčko i kvazi-laburista, i Soroš osnovali su Institut za transparentnost industrije sirovina. Cilj instituta je da države bogate naftom, prirodnim gasom i strateškim metalima podnose „transparentne“ izveštaje o svojim prirodnim bogatstvima i njihovom korišćenju, pisanje po međunarodnim standardima. Cilj je, navodno, da korumpirane vlasti, pre svega u zemljama Trećeg sveta, ne budu u mogućnosti da pljačkaju nacionalna bogatstva, i time ugrožavaju siromašno stanovništvo svojih zemalja. Uveden u 23 zemlje, EITI standard je, u stvari sredstvo kontrolisanja zemalja bogatih ključnim sirovinama globalne privrede. Toni Bler je, na Samitu UN-a u septembru 2005. godine, rekao: „Prvi put na ovom Samitu, složili smo se da države nemaju pravo da rade šta hoće u okviru svojih granica, nego da mi, u ime čovečanstva, imamo zajedničku dužnost da štitimo narode tamo gde njihove vlasti to ne čine“. Kao što Toni Bler „brine“ o „jadnim“ narodima, tako je, u knjizi „Velika šahovska tabla“, Zbignjav Bžežinski „brinuo o Sibiru, tvrdeći da je Sibir dobro celog čovečanstva, a ne samo Rusije“. A kakve su posledice Sorošovog humanizma, najbolje se vidi na primeru Poljske. Prvi postkomunistički premijer Poljske, Tadeuš Mazovjecki, bio je veoma blizak Sorošu i njegovoj poljskoj ispostavi „Stefan Batori“. Soroš u svom „Potpisivanju demokratije“ kaže da je on lično spremio nacrt ekonomske reforme u zemlji Adama Mickijevića; uz malu pomoć svog prijatelja, Džefrija Saksa sa Harvarda, Soroš se obratio i Međunarodnom monetarnom fondu, koji je odobrio program reformi (što da ne?), i one su počele, 1. januara 1990. godine. Soroš sa simpatijama piše: „Narodu je bilo teško, ali su bili spremni da istrpe mnogo bola da bi videli stvarne promene“. I videli su. Danas Poljska duguje svetskim bankarima 200 milijardi evra, a dvadesetak odsto Poljaka žali za komunizmom, u zemlji koja je oduvek bila antikomunistički orijentisana.
DEMOGRAFSKI SOROŠ Soroš je rešio da deo svog novca uloži i u zdravlje Istočne Evrope. Recimo, u zdravlje žena. Doduše, njegovo tumačenje „zdravlja“ vrlo je specifično: on je novac u Istočnoj Evropi ulagao u „popravljanje kvaliteta abortusa“. Podržavao je uvođenje kiretaže u Albaniji, Letoniji, Litvaniji i Slovačkoj, a vakuum–abortuse u Makedoniji, Moldaviji i Rusiji. Uz to, Sorošovi saradnici bacili su se i na odlučnu borbu protiv svih snaga u istočnoevropskim društvima koje su se borile za povećavanje nataliteta i ograničenje abortusa. Srđa Trifković kaže da prenaseljenost nije problem Istočne Evrope, i da Soroš očito ne brine zbog toga, jer je, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, 2000. godine u Rusiji, Bugarskoj, Belorusiji, Rumuniji i na Ukrajini bilo više abortusa nego rođenja. Očito, dodaje Trifković, „jedini logičan razlog je [...] da Soroš želi da sve dođe što je moguće manje malih Rusa i ostalih“. U tome, se potpuno slaže sa Hitlerom, koji je smatrao da niže rase treba da budu istrebljene. U Nemačkoj, abortusi su bili zabranjeni, a na okupiranim slovenskim teritorijama Poljske i Sovjetskog Saveza podsticani, kao i kontracepcija i pornografija. Hitlerovi naslednici su predstavnici današnjeg globalizma, a Soroš je jedan od njih. Ali ne samo Soroš: to je plan globalističke elite, koji se, sa uspehom, izvršava već decenijama. I zato se stalno čuju priče o „prenaseljenosti“ (a zna se šta čeka one koji se nađu u „prenaseljenim zonama“ sveta.) Robert Miler, dugogodišnji funkcioner UN-a već je predložio tzv. „Bračni sertifikat Ujedinjenih nacija“: u bilo kom delu sveta, kad mladi stupaju u brak, treba da se obavežu pred Ujedinjenim nacijama da neće roditi više od jednog ili dvoje dece. Miler u svom ogledu „Dve hiljade ideja i snova za bolji svet“ (IDEA, 1024/1997.) hvali Ujedinjene nacije zato što su, svojom vešto vođenom politikom depopulacije, od 1952. uspele da spreče rođenje dodatnih dve milijarde i dvesta miliona beba, koje bi još više doprinele prenaseljenosti. Gorbačov je te iste, 1997, govorio da porodice u zemljama u tranziciji treba da imaju jedno dete, a kad se stanje na planeti stabilizuje – dva deteta. Ted Tarner, vlasnik CNN-a predlaže da se sadašnjih šest milijardi stanovnika smanji na dve milijarde na suptilan način. Obraćajući se „Nacionalnom savezu za planiranje porodice i reproduktivno zdravlje“ 1999, Tarner je rekao: „Možemo to uraditi na veoma human način – ako svako usvoji politiku rađanja jednog deteta u narednih sto godina“. On se nije zadržao na rečima, nego je činio i dela: Ujedinjenim nacijama poklonio je stotine miliona dolara za programe kontrole rađanja, uključujući 21 milion dolara za kontraceptivnu obuku devojčica širom sveta, od Malavija do El Salvadora, od Mongolije do Mauricijusa. Drugi donatori bili su Rokfelerova fondacija, Bil Gejts i, naravno, „usrećitelji“ iz Svetske banke. Ujedinjene nacije ne štede pare kad treba „uštedeti“ na rađanju dece. Pakistan je dobio 250 miliona dolara zato što je pustio da se u školama đacima govori o dobrobiti malih porodica. Fond Ujedinjenih nacija finansira kineske „edukatore“ i operativce akcije „jedna porodica – jedno dete“. Daju se pare i za programe sterilizacije u Peruu. Naravno da je reč o maskiranom hitlerizmu. Treći svet, svet „obojenih“ prvi treba da nestane. Robert Miler od UN-a traži da odredi koliko svaka nacija može da „izdržava“ stanovnika, pri čemu naročitu pažnju „zapadnog belog sveta“ obraća na „obojene“ iz nerazvijenih zemalja. „Beli“ izumiru, „obojeni“ se množe… Samo se čeka novi zapadni vođa, sa brčićima ili bez njih, ali svakako spreman na „očišćenje planete“. U igri su zaista istrebitelji. Još 1991. „humanista“ Žak Iv Kusto dao je intervju „Kuriru UNESKO-a“ u kojem navodi šta je sve potrebno da bi se očuvala planeta sa njenom biološkom raznovrsnošću (setimo se, ovaj globalista – ronilac bio je omiljeni istraživač mora i okeana, koga smo sa uživanjem gledali na TV-u): „Stanovništvo sveta mora biti stabilizovano, i zato svakog dana treba da se eliminiše 350 hiljada ljudi. Tako je užasno razmišljati o tome da ne bi trebalo to ni da izgovorimo. Ali opšte stanje u kome smo se našli očajno je“. To bi, dakle, značilo: ako hoćemo ekoplanetu, moramo da ubijemo milijardu i 270 miliona ljudi za deset godina. Da se opet vratimo Tedu Tarneru, koji u intervjuu „E Magazinu“ (januar-februar 1999.) otvoreno kaže: „Možemo da imamo deset milijardi ljudi koji žive ispod crte siromaštva, ili dve milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i auto. Planeta može da podnese taj broj ljudi, i tako je bilo 1930… A kako to da postignemo – teško je reći. Treba mnogo obrazovanja i usavršavanja zdravstvene zaštite.“ Ernest Kalenbah, autor „Ekotopije“ i drugih ekobestselera, izdao je vodič kroz ekologiju u kojem kaže da više od milijarde ljudi (upravo zato što su ljudi skloni potrošačkom mentalitetu) ova planeta ne može podneti. Jan Franzen, demograf i bivši stručnjak UN Fonda za stanovništvo, govoreći pred Evroparlamentom 1999, tvrdio je da broj ljudi treba smanjiti na 700 miliona… Dakle, Soroš se sasvim uklapa u priču o krvoločnim humanitarcima, rešenim da stanovništvo sveta svedu na „zlatnu milijardu“. Nije to samo zbog para. Kao i Raskoljnikov, oni hoće da se „usude“, da dokažu sebi da su „bogovi“, a ne „bube“; napoleoni, a ne podljudi. Pare im ne znače ništa ako nemaju moć da određuju sudbinu čovečanstva.
GEJ SOROŠ Posle propasti socijalističkih sistema u Istočnoj Evropi iznenada je počela propaganda homoseksualnosti. Iako tradicionalnog morala, u kojima je ogromna većina stanovništva bila protiv bilo kakve legalizacije homoseksualnih brakova i sličnog, istočnoevropska društva bila su podvrgnuta žestokoj „gej“ (čitaj: pederskoj) propagandi, čiji je jedan od glavnih finansijera bio Soroš. Zašto? Na pitanje odgovara dr Srđa Trifković: „Tokom poslednjih godina, Sorošova mreža uspešno je pokrenula dotada nepostojeće ‘gej’ aktiviste u gotovo svim oblastima gde radi. Kampanjom „LBGT (lezbijskih, gej, biseksualnih i transseksualnih) prava“ upravlja se iz Budimpešte, gde je rad Mirijam Molnar, koji je objavio Institut za otvoreno društvo 1999. godine, definisao „problem“ kao diskriminaciju i nizak nivo prihvaćenosti, vidljivosti i političke reprezentativnosti homo-bi-i transseksualaca. Bilo je potrebno ili „ubediti ljude da prihvate članove LGBT zajednice kao jednake i pustiti da društvo izvrši pritisak na političare (preko medija) da promene zakone“, ili „ubediti političare da su članovi LGBT zajednice jednaki i da im je potrebna pomoć u ubeđivanju ostatka društva u to“. Ukupni cilj bio je da se pokrene diskusija o LGBT identitetu u društvu, da se ti ljudi učine vidljivima i da se o njima stvori „pozitivna slika“, kao i da se ustanove redovni forumi za diskusiju sa drugim grupama u regionu. Specifični zadaci bili su otvaranje Internet prezentacija na engleskom, sa potprezentacijama na lokalnim jezicima, formiranje radnih grupa koje treba da reaguju na sve „homofobične ispade“ u medijima u jednoj „Ružičastoj knjizi“ i organizovanje dvonedeljnih letnjih škola za nastavnike „o diskriminaciji LGBT ljudi, invalida, gojaznih itd“. U novembru 1999. godine, počeo je pilot-projekat u Centru za razvoj izdavaštva (Institut za otvoreno društvo Budimpešta) o knjigama koje se bave homoseksualnošću u Bugarskoj, Češkoj republici, Mađarskoj, Sloveniji i Slovačkoj. Iste godine, „Naš svet“ gej i lezbijski centar objavio je da je registrovan kao nevladina organizacija u Ukrajini. Od tog momenta, ova grupa dobila je pravo da radi na dostizanju svojih deklarisanih ciljeva, uključujući „borbu protiv seksualno orjentisane diskriminacije, homofobičnih stavova u društvenoj svesti, kao i pomoć u povećanju samosvesti među članovima gej i lezbijskih zajednica, kao jednakih i korisnih članova društva“. Grupa je izrazila zahvalnost za legalizaciju „ukrajinskoj grani Mreže Soroš fondacija (Fondacija Renesansa), koja je lobirala za naš cilj u Ministarstvu pravde i obezbedila nam pravnu pomoć“. Gej.ru je moskovska nevladina organizacija koju finansira Soroš i koja se razvila u „etablirani i priznati ruski gej i lezbijski centar i okupljalište gej i lezbijskih grupa, rasutih po državi“: „Održavamo kontakt sa svim postojećim gej i lezbijskim i AIDS organizacijama u Rusiji; održavamo prepisku i šaljemo redovne izveštaje međunarodnim gej i lezbijskim organizacijama… Imamo najveću biblioteku, sa više od 100 ruskih naslova i 50-ak klasičnih knjiga na engleskom koje se bave homoseksualnošću. Značajan doprinos ovoj biblioteci primerak je knjige Esencijalni zbornik gej i lezbijskih pitanja, koji smo dobili od Soroš fondacije 2000. godine. U Bukureštu, Monika Barkši iz lokalnog Soroš ogranka je protestvovala protiv činjenice da je ‘homoseksualni identitet stigmatizovan’ u Rumuniji, i da je jedan od glavnih razloga za nedostatak tolerancije i tretman pojedinaca kao ‘onih drugih’. Njihove porodice postaju žrtve predrasuda ‘samo zato što je društvo nesposobno da prihvati legitimnost homoseksualnih odnosa kao normalne manifestacije’.“ Autorka navodi Rumunsku Pravoslavnu Crkvu kao glavnog krivca: „Problem je u tome što mnoge pravoslavne i ostale studentske organizacije podržavaju crkvu“. Ona ističe da su 1994. godine više od sto studenata teologije započeli seriju demonstracija ispred zgrade rumunskog parlamenta protiv homoseksualne propagande u medijima i skupljali su potpise za peticiju, zahtevajući da se homoseksualni odnosi stave van zakona. Barkši završava tekst standardnom „soroševskom“ izjavom: „Članovima gej i lezbijskih zajednica potrebna su prava koja im garantuju slobodno javno ispoljavanje identiteta… Ozakonjivanje homoseksualaca, mogućnost da se kreću i pojavljuju u javnosti, da govore i rade zajedno, veoma je dobar pokazatelj otvorenosti društva. Ovo se može postići novim zakonima, donetim pod pritiskom od strane različitih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Rumunija treba da iskoreni negativne reakcije većinske populacije na homoseksualnost… „Problemi“ postoje u društvu kao celini, a ono se ne može promeniti preko noći.“ Toliko o tome kaže dr Srđa Trifković. Sada je jasno kako je bivši „svetosavac“ Čeda Jovanović postao zastupnik „gej prava“. „Čiji novac, njegova i muzika“.
NARKO SOROŠ U Istočnoj Evropi, Soroš se trudio da pomogne marginalizovanim društvenim grupama, s ciljem da se sprovede njihova zdravstvena zaštita koja ima svoje specifičnosti. To je, konkretno, značilo da mu je cilj bio da zdravstveno
zaštiti narkomane putem zamene igala i špriceva, kao i kroz tzv. „supstitucione terapije“ (metadon umesto droge). Cilj je „smanjenje štete“… Da li? U čuvenom časopisu Rokfelerove Trilateralne komisije, „Public Affairs“, 2004. Soroš objavljuje tekst: „Mehur od sapunice američke premoći“. U navedenom tekstu smelo je ustvrdio da rat protiv droga donosi više štete od same upotrebe droga. Jeste, od njih neki umiru; jeste, one mnoge onesposobljavaju, ali najveća opasnost je ugrožavanje slobodnog tržišta. Preko svog Fonda za otvoreno društvo, Soroš već godinama radi na legalizaciji droge u SAD-u. Kampanju vodi preko Fondacije za politiku vezanu za droge (DPF – Drug Policu Foundation) i Lindesmit centra. Kada je rešio da rad Fonda za otvoreno društvo proširi na SAD, opredelio se pre svega za politiku u oblasti narkomanije, smatrajući da u SAD-u najveća opasnost za principe „otvorenog društva“ leži upravo u borbi protiv narkotika. Soroš je DPF iskoristio da podrži MMR (Policijski projekat za marihuanu), koji se zalaže za legalizaciju marihuane, i čiji je čovek, Berni Frenk, ušavši u strukture američke vlasti, uspeo da nametne HR 2618, kojim se dopušta „medicinska upotreba“ marihuane. Soroševci su svojom kampanjom legalizovali „medicinsku marihuanu“ u Kaliforniji, Arizoni i Nevadi. U tekstu Aleksandre Perebikovski, „Da li Soroš ima problema s drogom?“, navodi se da veliki „filantrop“, preko svojih ispostava Human Rights Watch i Human Rights Watch/Americas podržava narko-terorističku gerilu u Kolumbiji, Peruu i Boliviji. U Kolumbiji, Human Rights Watch kritikovao je vladine trupe zbog rata protiv narko-gerilaca. Čuveni Medlin narko–kartel još je u novembru 1990, tražio da se objavi izveštaj Human Rights Watch o borbi vladinih trupa protiv narko-mafije, čime se Kolumbijcima ugrožavaju „ljudska prava“. Huan Mendoz, čelnik kolumbijske Soroševe ispostave u svom „Americas Watch Report“ zahtevao je hitno razoružavanje kolumbijske vojske da bi droga mogle da se nađe na „slobodnom tržištu“. Soroš je stajao i iza projekta „Koka 95“, finansirajući „Andski savet proizvođača lista koke“ i „Andsku komisiju pravnika“. Ove dve organizacije su se udružile u zahtevu da se tržište droga legalizuje. „Andska komisija pravnika“ organizovala je 13-14. marta 1996, „naučni skup“ o „efektima konzumiranja koke na ljude“. Učesnici su napadali vlasti, tvrdeći da one štetno utiču na „okolinu“ (time što se bore protiv narko-kartela?) Savet proizvođača kokinog lista čak je najavio i oružanu pobunu u Boliviji. Soroš je svojevremeno pomogao predsedničku kampanju Alehandra Toleda, koji se u Peruu zalagao za blaži pristup drogama od onog koji je imao predsednik Alberto Fuhimori. Smatra se da je Soroš, kao agent porodice Rotšild, u isti mah i agent Velike Britanije. A Englezi su stari dileri. Britanska Istočnoindijska kompanija počela je da trguje opijumom sa Kinom 1715, ali je monopol na trgovinu drogom i robljem dobila nešto kasnije. Opijum je razarao čitave narode. Kineski car je, videvši kako njegov narod propada od britanskog opijuma, zaplenio svu drogu u državi i bacio u okove sve engleske narko–trgovce 1839. godine. Velika Britanija je, s oružjem u ruci, rešila da „oslobodi tržište“. Vođena su dva „opijumska rata“ (18391842 i 1858-1860), a cilj im je bio da se Kina „otvori prema svetu“. Soroš dobro zna da su SAD – „Velika Britanija“ 20. i (on se nada!) 21. veka, pa zato u knjizi „Džordž Soroš o globalizaciji“ kaže da „SAD, kao i Britanija u 19. veku, imaju interes da čuvaju međunarodna tržišta i opšta dobra, poput okeana, otvorenima za sve“… Narkotržište je takođe tržište, zar ne? Jedan od ključnih razloga za zapadni rat protiv talibanskog režima u Avganistanu bio je njihova zabrana proizvodnje hašiša. I tu je Soroš imao svog udela. U Avganistanu, naime, deluje još jedna od njegovih grupa za legalizaciju narkotika, „Simonu Senlis“. Misli se da je francuskog porekla, ali nije: reč je o engleskoj NVO. Ime je dobila po Simonu Senlisu, koji se proslavio kao engleski vitez u 17. veku. Finansira je Sorošev fond za otvoreno društvo, kao što čini i sa mnogim drugim organizacijama koje se, iz Britanije, bore za legalizaciju droga (Beckleu Fondation, Releace, Drug Scope, itd.) „Simon Senlis“ deluje u Londonu, Briselu, Parizu, Rio de Ženeiru, Otavi, Kabulu. U Avganistanu su se, 2005. godine, založili za licenciranje „kultivisanja opijuma radi proizvodnje esencijalnih lekova kakvi su morfijum i kodein“. Obrazloženje? Rat protiv droge nije uspeo; narkomanija se proširila ne samo na Zapadu, nego i na Istoku – u Indiji, Kini, bivšem Sovjetskom Savezu. Zato sada treba krenuti drugim putem – putem legalizacije. I to, naravno, prvo treba početi od „medicine“. Da svi budu zdravi, zar ne? Legalizacija droge namenjena je i za Sakašvilijevu Gruziju. „Fondacija Bekli“ svojevremeno je napadala predsednika Gruzije, Eduarda Ševarnadzea, kao komunistu koji je u Sovjetskom Savezu vodio borbu protiv
„konzumenata narkotika“. Sakašvili više obećava; naime, on je Sorošu rekao da bi se u Gruziji pristup drogama mogao promeniti – sa prenaglašeno krivičnog na blaži, „građanskiji“. Legalizovanje droge u Gruziji značilo bi još lakšu trgovinu istima u Rusiji, jer gruzijska dijaspora u Moskvi i drugde velika je i sklona raznim vrstama „specijalnih“ načina zarade. Frederik Greg, naučnik povezan sa Karnegijevom fondacijom za mir, pokazao je, u svom članku „Anatomija prevare: Simon Senlis u Avganistanu“ (objavljenom 2005.) da je glavni cilj priče o legalizaciji proizvodnja opijuma, iza koje stoje soroševci, vrlo providan (transparentan, reklo bi se u Srbiji danas): „U sadašnjoj situaciji ostvarenje Senlisovih preduslova vodilo bi pretvaranju Avganistana u narko-ekonomiju (što je, donekle, već sada), legitimizaciju položaja sadašnjih gospodara droge koji su nasledili gospodare rata u vladanju zemljom. Štaviše, Senlisove pretpostavke ništa ne govore o pitanju trgovine drogom…“ Osnovni trik soroševskih „legalizatora“ sledeći je: oni prvo govore o užasnim posledicama narkomanije; zatim tvrde da narko-mafiju nije moguće pobediti zato što trgovina drogom donosi mnogo novca. I ne samo trgovina – nego i proizvodnja. Seljaci koji proizvode opijum, zbog zarade koja ta proizvodnja donosi, ne žele da uzgajaju bilo šta drugo. Zato, legalizujmo drogu! Stoga se Džoana Nejtan iz Međunarodne krizne grupe oštro suprotstavila uništenju opijumskih plantaža u Avganistanu putem raspršivanja, po opijumsku kulturu, otrovnih supstanci iz vazduha. Tvrdila je da bi to razgnevilo siromašne Avganistance i bacilo ih u naručje ustanicima protiv Amerikanaca. Zanimljivo je slučaj Majka Trejsa, Sorošovog čoveka u Fondaciji Bekli. Pod Sorošovim uticajem, ovaj „legalizator“ našao se na jednom od čelnih mesta Službe UN-a za kontrolu droga i kriminala, smeštenoj u Beču. Morao je da se povuče sa tog mesta posle izveštaja Nordijske mreže Hasela, švedske grupe koja se suprotstavlja zakonima za liberalizaciju droga. Dokumenti koje je objavila mreža Hasela dokazivali su da je Soroš ubacio Majka Trejsa u zvanični organ Ujedinjenih nacija s ciljem ublažavanja međunarodnih konvencija o trgovini narkoticima, koje je trebalo da budu razmatrane na skupu predstavnika UN-a u Beču u aprilu 2003. godine. Nordijska mreža Hasel objavila je Trejsovo pismo Ajrahu Najeru, predsedniku Sorošovog Instituta za otvoreno društvo, u kojem Trejs obaveštava dotičnog da će delovati „iza scene“ kako bi međunarodne konvencije više pogodovale liberalizaciji trgovine i upotrebe narkotika. Trejs i Institut za otvoreno društvo sarađivali su sa grupom „Releace“, čiji je cilj bio propaganda narko-liberalizma, kroz projekat pod nazivom „Misliti unapred o drogama“. Nedavno je Trejs, u intervjuu „Sandej Heraldu“, izjavio da Škotska, na strahovitom udaru heroina iz Avganistana, mora da bude „hrabrija i kreativnija“ u pristupu narko-problemu. Kako? Tako što će početi da otvara „sobe za upotrebu droge“, s besplatnim, čistim špricevima i potrebnom opremom. Trejs se sada nalazi na čelu „Međunarodnog konzorcijuma za politiku vezanu za drogu“, u okviru Fondacije Bekli. „Simon Senlis“ se, u međuvremenu, trudi da angažuje što više uticajnih lica. Sarađuju sa švajcarskim industrijalcem Stefanom Šmidhejnijem, kao i sa Mrežom evropskih fondacija (koje se bave „filantropijom“), itd. Godine 2002, u septembru, u mestu Arabida u Portugaliji sastala se grupa bivših evropskih političara, ambasadora, akademika, lidera „građanskog društva“ i pravnika. Među njima bili su i bivši predsednik Portugala, bivši predsednik Bundestaga, kao i bivši britanski ambasador u Kolumbiji. Okupili su se kao Komitet mudraca Mreže evropskih fondacija, i založili se za narko-liberalizam, za koji se zalaže i „Simon Senlis“. U međuvremenu, ministar unutrašnjih poslova Avganistana, Daud Daud, zabranio je rad „Simon Senlisa“, čije aktivnosti stvaraju ovoj nesrećnoj zemlji „složene probleme“. Naime, soroševci su podsticali avganistanske seljake na uzgajanje što više opijuma. A kako je u Avganistanu pod okupacijom „međunarodnih snaga“? General Berli Mek Kafri, koji se godinama bavio narko-problemima SAD-a, 30. jula 2007. godine podneo je izveštaj Odeljenju za društvene nauke čuvene akademije Vest Point. Istakao je da je situacija u Avganistanu užasna: „Avganistan je u bedi“, rekao je on. Jer, 68 odsto stanovništva nije zapamtilo mir, životni vek je 44 godine… Bezbednost je na nuli, poljoprivreda je razorena, vlast u haosu. Rat u Avganistanu se ne može dobiti pukim vojnim sredstvima: to će biti moguće tek ako se obnovi avganistanska poljoprivreda, od koje živi 82 odsto stanovništva, i ako prestane proizvodnja opijuma kojom se finansira terorizam. On je ukazao da su proizvodnja i prodaja istog enormno porasli od trenutka kada su SAD i saveznici ušli u zemlju 2001. godine. Da li se iko upitao šta sorošovci hoće kad traže da privredu Avganistana svedu na proizvodnju i prodaju
droge?
MEĐUNARODNA KRIZNA GRUPA SOROŠ Međunarodna krizna grupa je, sredinom 2003, objavila jedan od svojih izveštaja o Srbiji. U njemu su bile optužbe na račun povezanosti DOS-ovaca sa mafijaškim strukturama. Predstavnik MKG za Srbiju, Džejms Lajon, bio je veoma neprijatan u svojim tvrdnjama. To nije bilo prvi put – 2002. godine MKG optužio je Koštunicu i Đinđića za ilegalnu trgovinu oružjem. Mnogi dosovski političari pravili su se nevešti dajući izjave tipa: „Ko je taj Džejms Lajon i šta je ta Međunarodna krizna grupa? Prvi put čujemo za njih!“ Ranije, kad je ova grupa napadala Srpsku Pravoslavnu Crkvu, tvrdeći, u svom izveštaju o Srbiji posle Đinđića, da je reč o mračnjačkoj organizaciji koju treba modernizovati, jer se klanja antisemitima poput Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića (Nikolaj je, veli MKG, nosio i Hitlerov orden), niko od dosovaca nije se oglasio da kaže koju reč u odbranu najstarije ustanove srpskog naroda. Ali, kad je Lajon objavio svoj izveštaj o korupciji u vrhu vlasti, svi su graknuli da je to mešanje u naše unutrašnje stvari, da je izveštaj pun laži, itd. A onda se u „Vremenu“ od 10. jula 2003. godine pojavio tekst Nenada LJ. Stefanovića „Lajona niko ne sme da ljuti“ iz kojeg smo saznali da je Međunarodna krizna grupa veoma važna u svetskim političkim okvirima, da joj je na čelu Marti Ahtisari (onaj što je 1999. doneo NATO-ultimatum Miloševiću), da se njeni izveštaji pomno proučavaju među moćnicima širom sveta i da Lajonu dosovci mogu samo da pljunu pod prozor kancelarije (i to ako im on dozvoli). Što se, pak, Međunarodne krizne grupe tiče, svi njeni izveštaji jasno govore da je reč o KRIZOGENOJ GRUPI (izraz vladike Atanasija Jevtića), to jest grupi za izazivanje kriza i destabilizaciju regiona. Vladika Atanasije je ukazao na činjenicu da njihove „antisrpske tirade nadvrhnjuju i otomanske i komunističke domete krivotvorenja, zakeranja i blaćenja“ i da je reč o „novostarim inkvizitorima“ koji su skrpili galimatijas od „zlonamernih, ali vešto sročenih dezinformacija“. (Recimo, tvrdili su da se, iz nacionalističkih razloga, u toku RTS-ove vremenske prognoze ne pominje Novi Pazar, „glavni muslimanski grad, koji je postao uspešan proizvodni i trgovinski centar“; naravno, ne pominju se ni Čačak, ni Gornji Milanovac, ali to nema veze s nacionalizmom, nego s meteorološkim stanicama.) Vladika Atanasije je uočio da iza ovakvog izveštaja uvek stoje „sufleri i došaptači [...] iz beogradskog grlatog, a subkluturnog, pravog palanačkog (nasuprot velegradske Evrope) i antiduhovnog podzemlja“, iz kojeg Međunarodna krizogena grupa regrutuje sve svoje „stručnjake“ za blaćenje Srpske crkve, države i naroda. Kada je, 2006. godine, Međunarodna krizna grupa odlazila iz Srbije, Džejms Lajon je novinarima cinično rekao: „Trebalo bi da ste zadovoljni našim odlaskom. Odlazimo u druge delove sveta, jer verujemo da smo ovde završili posao“. Ugledni italijanski antiglobalista, dr Ugo Gaudenci, objasnio je ulogu Međunarodne krizne grupe u Srbiji, ali i u svetu („Evropa nacija“, april 2006. godine): „Posle Miloševićevog pada, kome je izvežbano doprinela nevladina organizacija ‘Otpor’, majka svih NVO koje su od 2000. godine do danas pomagale ‘obojene’ državne udare u Gruziji, Ukrajini i u srednjoj Aziji, MKG je ostao u Beogradu da upravlja onim što je oteto i da nastoji da uguši i najmanji mogući pokušaj vraćanja nacionalnog suvereniteta. Program sekcije MKG u Beogradu i dalje podrazumeva pokvareni kriminalni uticaj kojim nastavlja da progoni Srbiju. MKG je ostao u Beogradu da bi olakšao konačni nestanak bazičnog srpskog identiteta i samostalnosti, koristeći dobro poznate instrumente kao što su „nezavisni mediji“ i „olakšavanje građanskih, institucionalnih i ekonomskih reformi“. Osam godina takvih aktivnosti omogućilo je da se najzad dovede na mesto predsednika popustljivi Boris Tadić, ali, uprkos velikim finansijskim sredstvima datim u tu svrhu, nije se uspelo da se sruši prirodni konsenzus nacionalnog tipa koji nimalo ne ide niz dlaku mondijalističkim pravilima igre nametanim bombama. Prednjači u tome Srpska radikalna stranka, kao i još neke političke snage čiji su lideri optuženi u atlantskom haškom „sudu“. Ovu bitku MKG je na duge staze izgubio, o čemu najbolje svedoči činjenica da je baš Srpska radikalna stranka prva po broju pristalica, pojedinačno daleko najjača politička partija u svim bitnim regionima, od Vojvodine do Kosova i Metohije. Takođe, u velikom porastu je broj pristalica SRS-a u velikim urbanim sredinama, gde su dosada navodno dominantni bili „treći sektor“ i proameričke „građanske snage“. MKG je računao da će završiti ovakav svoj posao još 2003. godine, ali ubistvo premijera Srbije, Zorana Đinđića, nije dozvolilo da se taj predmet zatvori. O tome otvoreno svedoči Nikolas Vajt, direktor centralnog biroa MKG za Evropu sa sedištem u Briselu (pozicija tog sedišta već sama za sebe dovoljno govori). „Ma kakvi oligarsi?! MKG finansiraju Evropska unija, Džordž Soroš, Bil Gejts. Nikada niko od njih nije vršio pritisak da se bavimo određenim pitanjima!“ Šef Međunarodne krizne grupe – na pitanje srpskog novinara da li je
MKG finansiran iz nekog centra moći, recimo američkog – odgovara kao da je nepojamno nevinašce. Odgovor ipak, prevazilazi očekivanja, jer bilo bi očekivano da tvrdi da je MKG nezavisan, ali ne i da se kaže da ga finansiraju u najmanju ruku kontroverzne ličnosti, kao što je Soroš. Pa, ipak, nema mnogo mesta čuđenju, jer u njegovom izvršnom odboru nalaze se ličnosti Sorošovog kalibra, kao što su Morton Abramovic, Vesli Klark, Zbignjev Bžežinski, Lord Robertson of Port Elen, Marti Ahtisari, Ema Bonino. O prvome se zna sve, pa i to da njegov ‘Fond za otvoreno društvo’ finansira sve državne udare na istoku. Takođe, zašto ne reći otvoreno, to je i jedno od važnih uporišta CIA u Italiji. Abramovic nije svetac, već bivši savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Džima Kartera, onaj što je u svoje vreme nabavio rakete ‘stinger’ za Gulbudina Hakmatjara, ličnost vrlo blisku Osami Bin Ladenu, dok je ovaj još bio u milosti Vašingtona. Hakmatjar je gospodar rata u Avganistanu, krvoločni premijer pod predsedništvom Burhanudina Rabanija, koga je na vlast doveo SAD 1992. godine, posle rušenja prosovjetskog režima. Rakete ‘stinger’ korišćene su kako bi sravnile sa zemljom Kabul. Tu nas trag vodi do Bžežinskog, koji je takođe bio savetnik za nacionalnu bezbednost kod Kartera i smatra se glavnim ‘teoretičarem’ razbijanja Sovjetskog Saveza. Uz njih se nalaze i lord Robertson, bivši britanski ministar odbrane, ali, i pre svega, generalni sekretar NATO pakta za vreme agresije na Srbiju, kao i Klark, komandant NATO snaga u istom periodu. Obojica su direktno odgovorna za namerno bombardovanje civilnih infrastruktura tokom agresije na Srbiju. Na njihovoj savesti posebno leže bombardovanja srpske televizije u Beogradu, pijace u Nišu, putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, sela Koriša, zatim petrohemijskog kompleksa u Pančevu i postrojenja Rafinerije u Novom Sadu, sa tragičnim posledicama još nesagledivih razmera i trajanja. Sve je to obavljeno pažljivo odabranim kasetnim bombama, projektilima sa osiromašenim uranijumom i drugim strogo zabranjenim sredstvima. Što se tiče bivšeg finskog predsednika Ahtisarija, dovoljno je reći da je on sadašnji specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju, odnosno onaj koji se predstavlja kao ličnost u stanju da posreduje u teškom rešenju kosovskog pitanja, iako je uvaženi savetnik u Međunarodnoj kriznoj grupi i ima čak i knjigu koja ga potpuno diskvalifikuje za jedno takvo mesto.“ Očito je da humanistička delatnost Džordža Soroša podrazumeva širok spektar delatnosti – od preuređenja tranzicionih društava do nabavke „stinger“ raketa. Što da ne? Novom svetskom poretku potrebni su takvi, davinčijevski, univerzalni geniji.
„SLOBODNA EVROPA“ SOROŠ Iako radio stanica „Slobodna Evropa“ u svom statutu i dalje kao osnivača ima Vladu SAD-a, godine 1994. Soroš je, na bazi zajedničkih ulaganja, pri njoj otvorio Istraživački institut. Radio „Slobodna Evropa“ i Sorošov institut objedinili su se pod nazivom Otvoreni istraživački institut za medije. Upravni odbor je bio sastavljen od sedam članova: Soroš i dva njegova pomoćnika, plus jedan „nezavisni“ kandidat koga je predložio Soroš; ostali su bili iz Međunarodnog brodkastinga. Tako je Sorošov Centralnoevropski univerzitet dobio ogromne količine informacija o istoriji Centralne i Istočne Evrope, kao i bivšeg SSSR-a, pod komunizmom. Čelnik ovog Univerziteta, Alfred Stepan, uočio je da je Soroš ovo shvatio kao odličnu priliku za formiranje informativne mreže. Reorganizovao je svoj Institut s ciljem da se rade redovne analize štampe i da se podaci šalju čelnicima Vlada i akademcima. Cirkulacija publikacija ustostručena je. Cilj je bio da se, u 24 zemlje sveta, slanjem doziranih informacija oblikuje javno mnenje, pre svega među elitom. Neki od zaposlenih u lokalnim Fondovima za otvoreno društvo žalili su Koni Bruk zbog činjenice da su omrznuti u zemljama u kojima žive i rade: „Nekolicina mi je priznala“, veli ona, „da je to ironično i da su oni najveći deo svog života proveli pod komunističkim režimom da bi na kraju postali partizani otvorenog društva, sukobljeni sa šefovim naredbama: „Kad bi ovaj program emitovao nečiju drugačiju istinu, to bi predstavljalo pravu katastrofu“.
PREDSEDNIK SOROŠ? Jedna od ključnih organizacija koje su Baraku Obami pomogle da bude nominovan za demokratskog kandidata na predsedničkim izborima u SAD-u 2008. zvala se „Moveon.org“, i iza nje je, svojim novcem, stajao Džordž Soroš. Organizacija je počela sa radom 1998. godine, dobijajući prve priloge od demokratskih „jastrebova“, Džoa Libermana i Danijela Patrika Mojnihana. Godine 2004, Soroš je pokret kupio, uloživši u njega, od prethodne godine do tada, 6,2 miliona dolara. Na čelu pokreta našao se Hauard „Vrištavac“ Din, vešt demagog koga je Soroš odabrao s puno razloga – ne samo zbog uticaja na biračko telo, već i zbog lobiranja u samoj Demokratskoj stranci, koja je
trebalo da nominuje Obamu umesto Hilari Klinton. U okviru borbe protiv „odvratnih“, „konzervativnih“ Bušovih republikanaca, „Moveon.org“ poveo je kampanju protiv Bušove desne ruke, Dika Čejnija, i njegove kompanije Halibarton. Akcije Halibartona pale su sa 40 na 26 dolara, a Soroš ih je odmah kupovao. Tada je kampanja protiv Halibartona stala, a vrednost akcija porasla je na 50 dolara. Soroš je bio dobitnik u još jednom ekonomskom ratu. I Čejni, takođe. Godine 2005, Soroš, sa još 70 milijardera i mulitmilijardera, osniva Demokratsku alijansu, koja daje novac Demokratskoj partiji. Najmanji prilog DS-u iznosio je 200 hiljada dolara, a Soroš je bio jedan od tri najveća donatora. Inače, „veliki meštar“ pomagao je Obami još kad je ovaj trebalo da uđe u američki Senat. Obama je bio jedini demokratski kandidat za senatora kojeg je Soroš lično primio u svom njujorškom stanu 2004. godine, i dao mu donaciju od 60 hiljada dolara. Sreli su se opet 2006, kada je Obama već bio senator, i to u Sorošovoj kancelariji na Menhetnu. On ga je upoznao sa bogatim finansijerima Orinom Kramerom i čelnikom Union švajcarske banke SAD, Robertom Volfom. Sedam dana kasnije, Volf je ručao sa Obamom u Vašingtonu, i razgovarali su o njegovoj strategiji u predsedničkoj kampanji. Obama je svoju kandidaturu najavio januara 2007. Soroš i Volf su odmah priložili 500 hiljada dolara i obezbedili dotok novca koji je Obami pomogao da ukloni Hilari Klinton u okviru unutarstranačke borbe za nominaciju, a zatim pobedi na predsedničkim izborima. Međutim, globalni kapitalisti razlikuju se samo u taktici, a ne i u strategiji. Zato je Obama uzeo Hilari Klinton za državnog sekretara, ali nije raskinuo ni sa pojedinim „konzervativnim“ republikancima iz ekipa Buša Starijeg i Buša Mlađeg. Američka imperija previše je moćna da bi pravila radikalne zaokrete u svojoj unutrašnjoj i spoljnjoj politici. Uostalom, Soroš je, poslovno, već sarađivao sa familijom Bušovih. Amerikom ne upravljaju njeni predsednici, nego klanovi superbogataša, koji „globalizuju“ planetu, pretvarajući je u mešavinu Diznilenda i GULAG–a. Ko veruje u suprotno, ima nivo inteligencije i obaveštenosti jednak nivou donedavnog predsednika SAD-a.
„RUSOFIL“ SOROŠ Soroš je aktivno učestvovao u razaranju Rusije u doba Borisa Jeljcina. Udruživši se sa jeljcinovskim „reformistima“, Anatolijem Čubajsom i Jegorom Gajdarom, uz ideologa reformi, „harvardavca“ Džefrija Saksa, „veliki meštar“ svih mešetara tražio je da se u Rusiji hitno sprovede „šok–terapija“, skok iz komunizma u liberalkapitalizam. Hiperinflacija je obične ljude dovela do dna bede i na ivicu gladi. Privatizovane su državne firme i resursi. Rusija je, kako kaže dr Srđa Trifković, postala skoro kolonija. Sorošu nije bilo dosta: 1993. tražio je ukidanje mreže socijalne pomoći da bi se zemlja što pre „liberalizovala“. U intervjuu listu „Komersant“ 8. avgusta 1997. tvrdio je da „jaka centralna vlada u Rusiji ne može biti demokratska“ i da „javnost u Rusiji mora da prihvati ideologiju otvorenog društva“. Sorošev humanizam opevao je, početkom devedesetih godina 20. veka, američki „Njuzvik“. Povod? U aprilu 1993. godine Soroševa međunarodna naučna fondacija pustila je 20 hiljada čekova, na po 500 dolara svaki, s ciljem da 20 hiljada naučnika bivšeg SSSR-a dobiju jednokratnu pomoć u doba hiperinflacije (koju su, svojom ekonomskom „šok terapijom“, izazvali Soroševi drugari, Čubajs i Gajdar). Ruski ministar za nauku, Boris Soljtikov, rekao je, optimistično: „Ovaj fond će umanjiti [...] odliv mozgova naših stručnjaka u druge zemlje“. Jedan od dobitnika pomoći, Boris Poljak, moskovski geolog, tim povodom je izjavio da će potrošiti novac na farmerke, cipele i hranu za porodicu: „Naša zemlja je velika i sa ogromnim dostignućima u oblasti nauke, koja nikog nisu obezbedila. Teško je pomiriti se sa činjenicom da primamo milostinju sa Zapada“. „Njuzvik“ je tvrdio da „velikog meštra“ u Rusiji zovu „Sveti Soroš“. Soroš je u Rusiji poklanjao veliku pažnju obrazovnom sistemu. Njegovi saradnici su mnogo uticali na izbor udžbenika. Omladinska biblioteka „Gajdar“ opremljena je računarima i kompakt-diskovima zahvaljujući Institutu za otvoreno društvo. Za decu „manje privilegovanih“ organizovali su specijalni seminar „Dečja prava danas“. Godine 1999, moskovska kancelarija Instituta za otvoreno društvo započela je program „Razvoj obrazovanja u Rusiji“. Cilj – ponovno obrazovanje seoskih učitelja, u skladu sa Soroševim idealima. U srednje škole uveden je program „Tolerancija“ („Tjerpimost“). Jedan ruski kritičar je istakao da „tjerpimost“ na ruskom znači i prostitucija, i dodao: „Otkud to da ovaj finansijski manipulator, pokušava da nas uči toleranciji? Nas, koji smo odrasli uz Lava Tolstoja, jednog od prvih filozofa nenasilja… Prema njemu, Soroš ipak služi Rusima da im otvori oči – da vide koliko su nisko pali i da se podignu…“
I Rusija se podigla. U jesen 2003. godine uhapšen je Mihail Hodorkovski, vlasnik „Jukosa“, jedan od oligarha (megatajkuna) i desna Sorošova ruka. Hodorkovski je bio direktor moskovske ispostave Instituta za otvoreno društvo, a imao je i svoju Fondaciju za otvorenu Rusiju. Kada je krenuo u rat protiv Putina, naleteo je na činjenicu da Putin nije Jeljcin. Hodorkovski je, zapanjen, vrlo brzo bio uhapšen i optužen za utaju poreza, krađu, falsifikovanje i prevaru. Soroš je ustao da ga brani: „Verujem da je radio u okviru zakona. Ja to isto radim u SADu“, pri čemu je mislio na svoje finansiranje kampanje protiv Džordža Buša Mlađeg. Očito, ruske vlasti nisu imale razumevanja za prekookeanskog pokrovitelja Hodarkovskog. To se pokazalo veoma brzo. I efikasno. Soroš se, 1993. godine, toga plašio. U intervjuu švajcarskim novinama „L’evenement du jeudi“, govorio je: „Nasuprot onome što se dešava u Istočnoj Evropi, u Rusiji razaranje starog sveta ne prati rađanje novog. I to je vrlo zabrinjavajuće. To uvećava mogućnost obnavljanja starog režima u nekoj novoj formi, kao što je sovjetizam produžio carizam. [...] Posle perioda haosa i mraka, i bez sumnje, razaranja, moguće je stvaranje nove moći na nacionalističkim osnovama“. Novembar, 2003. godine. Moskva… Dvadesetak dobro naoružanih i maskiranih lica upalo je u bivše središte Fonda za otvoreno društvo. Komandosi su pokušali da ponovo osvoje zgradu iz koje su sorošovci izbačeni. U pucnjavi koja je usledila ranjeno je desetak osoba, među kojima je bio i vlasnik zgrade Kantemir Karzamin. Upad su, svedočili su upućeni, organizovali Sorošovi advokati iz Njujorka. Ovome je prethodio događaj od 6. novembra 2003. godine, kada je vlasnik zgrade, već pomenuti Karzamin, naredio izbacivanje Fonda za otvoreno društvo zbog neplaćene kirije u iznosu od nekoliko miliona dolara. Akcija izbacivanja soroševaca zbila se desetak dana pošto je uhapšen megatjakun, Mihail Hodorkovski. Godine 2006, u Rusiji su doneli izmene i dopune zakona „O nekomercijalnim organizacijama“, s namerom da se spreči mešetarenje tzv. „nevladinih organizacija“, koje služe kao sredstvo specijalnog rata i destabilizacije čitavih regiona, s ciljem da ti regioni postanu američke kolonije. Godine 2007, 26. aprila, ruski predsednik Putin uputio je pismo Dumi u kome je jasno poručeno i Sorošu i legionu soroščića: „Ne sviđa se svima stabilan i postepen način na koji se naša zemlja razvija. Ima i onih koji, vešto koristeći pseudodemokratsku frazeologiju, nastoje da nas vrate u nedavnu prošlost: jedni da bi, kao ranije, bez kazne pljačkali opštenarodna bogatstva, krali od pojedinaca i od države, a drugi da bi našu zemlju lišili ekonomske i političke samostalnosti. Sve više novca iz inostranstva stiže radi direktnog mešanja u naša unutrašnja pitanja. Ako pogledamo šta se dešavalo u davnoj prošlosti, videćemo da se i u epohi kolonijalizma govorilo o civilizatorskoj ulozi države – kolonizatora. Sada se kao oružje koriste ‘demokratizatorske’ parole. Ali cilj je jasan – obezbeđivanje pogodnosti samo za jednu stranu, ostvarenje svojih planova, obezbeđivanje sopstvenih interesa“. A taman je Sorošu, u Jeljcinovoj Rusiji, bilo krenulo: ulagao je u telekomunikacionu kompaniju „Svjazinvest“, pomagao „nezavisnim medijima“, bavio se reformom ruskog školstva, širio prava pedera i lezbijki, propagirao kondomizaciju, popravljao „kvalitet abortusa“… Kao u „Bajci o ribaru i ribici“ A. S. Puškina, išao je putem: „još, još, još – vlasti, moći, uticaja… I, na kraju, opet sediš kod razbijenog korita…“ To jest, Vladimir Putin upalio je svetlo.
GRUZIN SOROŠ Kada je svet došao na ivicu trećeg svetskog rata, jer je mali gruzijski duče, Mihail Sakašvili, napao Južnu Osetiju i Abhaziju (7. avgusta 2000. godine) dva čoveka koja su stajala iza Sakašvilija ćutala su. Jedan je bio Soroš, a drugi baron Melok Braun, bliski Sorošov saradnik iz Velike Britanije, ministar britanske vlade za Afriku, Aziju i Ujedinjene nacije. Američki levičar-antiglobalista Lidon La Ruš pozvao je Amerikance: „Ako želite da vidite kako će SAD izgledati pod Barakom Obamom, pogledajte najnovije događaje u Gruziji. Predsedniku Sakašviliju i Baraku Obami britanski gazda je isti – Soroš“. Što se Meloka Brauna tiče, on je u britansku Vladu ušao posle dugogodišnjeg potpredsednikovanja u Sorošovom Kvantum fondu i Fondu za otvoreno društvo. Melok Braun i Soroš su stari neprijatelji suverenih država. Braun svoju karijeru počinje 1986. kao čelnik političke savetodavne kuće „Sojer Miler“, koja je učestvovala u smenjivanju Ferdinanda Markosa i dovođenju Karason Akvino na vlast na Filipinima. Godine 1990, pomagao je u kampanji
borcu za liberalizam i legalizaciju droga, Mariju Vargasu Ljosi, Sorošovom starom peruanskom prijatelju. „Sojer Miler“ je učestvovao i u propagandnom ratu Dalaj Lame protiv Kine. Posle „Sojer Milera“, Melok Braun je proveo 17 godina u Svetskoj banci i Ujedinjenim nacijama, poslovno sarađujući sa Sorošem daleko od očiju javnosti. „Veliki filantrop“ ga je postavio za savetnika svojih sinova. Očito, veruje ser Braunu. Braun je sklon životu u skupim staništima. Kao britanski ministar, živi u takozvanoj „Kući admiraliteta“, čija se vrednost procenjuje na 7,76 miliona funti (nije malo ni za London.) Dok je bio engleski čovek u Ujedinjenim nacijama (odsek za obnovu i razvoj), živeo je na Sorošovom američkom imanju Kejtonah, što su Ujedinjene nacije plaćale 120 hiljada dolara godišnje. Na pitanje novinara da li se baš toliko ima da se baš toliko može, odgovorio je ljutito da on „radi Božje delo“ i odbio da priča o svojim finansijskim vezama sa Sorošom. Melok Braun je, još 1993. godine, s grupom „stručnjaka za sve“ sličnim njemu, putovao u Srbiju i Bosnu, da bi posavetovao svog mecenu kako da potroši 50 miliona dolara pomažući obnovu BH „civilnog društva“. U Montereju, u Meksiku, 2002, on i Soroš pojavili su se na konferenciji za novinare, da bi objasnili kako će se fondovi Ujedinjenih nacija udružiti s privatnim fondovima Soroša da bi se „pomoglo“ (čitaj: domoglo blaga) u zemljama Trećeg sveta. Sakašvilijevog režima ne bi bilo bez dueta Soroš – Braun. Još 2001. godine, 18. septembra, Mihail Sakašvili, ministar pravde u vladi Eduarda Ševardnadzea, pojavio se u Skupštini Gruzije s fotografijama luksuznih vila čelnika gruzinskog (polukriminalnog, ali ne sasvim zapadnog) režima. „Nezavisni“ mediji su obavestili javnost da su „nepoznata lica“ premetala Sakašvilijev stan, tražeći kompromitujući materijal o korumpiranim političarima. Tako je Sakašvili dobio oreol junaka u borbi protiv korupcije. To je bio stari Soroš – Braunov trik: u tranzicionoj zemlji, u kojoj vlastodršci žive luksuzno, a podanici u bedi, odabere se čovek čiji se medijski portret pravi vešto kao portret antikorupcijskog Robina Huda. Njegova popularnost se naduvava u „nezavisnim“ medijima (koje Soroš finansira), a narod, željan pravde, kliče: „Takav nam treba!“ (Metod je vešto isproban od Filipina do Srbije). Tada se Sakašvili povukao iz vladajuće partije, čiji je član bio, jer ona, tobož, nije bila spremna da primeni njegov plan za borbu protiv korupcije. Soroš je obećao svaku vrstu pomoći Sakašviliju, videći ga kao „mladog i perspektivnog, prozapadnog političara“. Od 2001. do 2003, Sorošov Fond za otvoreno društvo radio je na dovođenju Sakašvilija na vlast. Pre svega, osnovan je Institut slobode, koji je organizovao, po ugledu na beogradski „Otpor“, omladinski pokret „Kmara!“ („Dosta!“) To je bio pun pogodak: Soroš je, naime, radio na rušenju Ševardnadzeovog proruskog režima od 1994, i preko svog Centralnog evroazijskog projekta i Fonda za otvoreno društvo Gruzije, uložio je oko 40 miliona dolara u „pravu stvar“. U februaru 2003. mladi sorošovac Giga Bokerija stiže iz Tbilisija u Beograd, da bi se sreo sa aktivistima „Otpora“ koji su rušili Miloševića. U leto 2003, Soroš plaća srbskim „otporašima“ dolazak u Gruziju, u kojoj obučavaju oko 1000 studenata metodima „nenasilne revolucije“. Na kraju, u jesen 2003, Giga Bokerija i njegovi „otporaši“- „kmaraši“ pokreću demonstracije posle kojih se Ševardnadze povlači. Sakašvili, bivši student sa Harvarda, dolazi na vlast. Već u januaru 2004, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Melok Braun i gruzijski predsednik drže zajedničku konferenciju za novinare, gde objavljuju da će Soroš i Razvojni program Ujedinjenih nacija pokloniti Gruziji 1,5 miliona dolara za program „reforme Vlade“. Braun obećava Gruziji i obučene „profesionalce“, koji će pomoći reformama. Na pitanje američkih novinara, postavljena početkom 2004. na pres konferenciji Sakašvilija u Vašingtonu, koliko Gruzija zavisi od Soroša, „harvardovac“ je odgovorio „okruglo pa na ćoše“, zahvaljujući Sorošu na pomoći u razvoju „nevladinog sektora“, u čemu nema „ničeg lošeg i pogrešnog“ („I think there is nothing bad about that, wrong about that“). Naravno, Sorošev i Braunov cilj u Gruziji je bio da u Sakašvilijevu vladu ubace britanske „agente uticaja“. Predsednik Vlade, Vladimir „Lada“ Gurgenidze, je građanin Velike Britanije. Rođen 1970. u Tbilisiju, 1997. počeo je da radi u ogromnoj ABN AMRO banci, u englesko-danskom vlasništvu. U Londonu je živeo od 1998. do 2003. Od 1997. do 1998. rukovodio je operacijama banke u Rusiji i okolnim zemljama. Učestvovao je i u mutnim poslovima oko Banke Gruzije, da bi, po Sorošovoj volji, bio izabran za premijera Gruzije novembra 2007. godine. Šef Saveta za nacionalnu bezbednost, Aleksandar Lamaja, bio je izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Gruzije 2003. i 2004, kada je Sakašvili dovođen na vlast. Godišnji budžet mu je bio 2,5 miliona dolara. Učestvovao je u programu Fonda za otvoreno društvo, pod nazivom „Projekat demokratske koalicije“. Cilj je bio okupljanje bivših zemalja Sovjetskog Saveza u antiruski savez. Predsednik parlamentarne komisije Gruzije za evropske integracije postao je David Darmušanvili, koji je sa Sorošom blisko sarađivao od 1992. godine, kada se nalazio na čelu Kavkaskog instituta za mir, demokratiju i razvoj. Od 2006. do 2007. bio je na čelu gruzijskog Fonda za otvoreno društvo, pomažući Sakašviliju da drugi put pobedi na izborima.
Tako je pripreman teren za „mali prljavi rat“ protiv Rusije, koji se završio porazom sakašvilijevaca; to jest, Đerđa Soroša i njegove kavkaske politike. Ali, Soroš neće odustati. Navikao je na borbu na duge staze, a Rusiju mrzi iz dna svoje lihvarski sitne, ili, kako bi Gogolj rekao, mrtve duše.
HRVAT SOROŠ Krajem juna 2003. u Odbor za nacionalnu sigurnost hrvatskog Sabora stiglo je pitanje o tome kako je Šarlmanj kapitalni fond kupio Dubrovačku banku u februaru 2002. Postavljeno je i pitanje da li Hrvatska narodna banka nadzire poslovanje Nove banke (u čijem su se sastavu našle Dubrovačka, Istarska, Sisačka i Dalmatinska banka) i da li je u skladu sa hrvatskim zakonodavstvom da se banke prepuštaju stranim fondovima i nebankovnim institucijama iz svetskih „of šor“ oaza. Hrvatska narodna banka je, za vreme guvernera Marka Škreba, sanirala Dubrovačku banku sa 2,6 milijardi kuna, i odredila da do 2008. u tu istu banku svakih šest meseci bude ulagano 10 miliona evra. Zatim je, u februaru 2002, Dubrovačka banka prepuštena Šarlmanj fondu, za svega 24 miliona evra, da bi se, od marta 2002, ispostavilo da 24 posto deonica nove banke biva predato SEEF Holdingu, čiji je upravitelj Soroš. Njega je američka administracija izabrala u julu 2000. godine između 17 kandidata, a posao u hrvatskoj namestio mu je Semjuel Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost… Ali, naravno, Sorošu pare uopšte „nisu bitne“. Njemu je uvek bitna dobrobit Balkana. U intervjuu datom hrvatskom „Globusu“, baš početkom te, za njega uspešne, 2003. godine, on je bacao svoj orlovski pogled u budućnost. Pre svega, tu je njegov stav o Iraku: „Ja podržavam obračun sa Sadamom. On nije terorista, ali je despot koji ubija i maltretira svoje državljane. On je čovek koji poseduje hemijsko i biološko oružje. On je opasan za svetski poredak, i ja verujem da mora biti razoružan /…/ Međutim, ako Sadama ne možemo razoružati kroz delovanje UN, bez invazije, onda je mislim, i invazija na Irak opravdana“. Zatim je Soroš izrazio svoje mišljenje o ekonomskom timu hrvatske vlade („nije lično jak“). U Hrvatskoj je „skupo zapošljavati ljude i držati ih na poslu“. Hrvatska je okrenula leđa balkanskom tržištu, što je šteta, smatrao je „ekonomski genije“. Zatim je Soroš izrazio svoje zadovoljstvo što se Miloševiću sudi u Hagu, jer će to „naveliko uticati na stvarnu definiciju ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije“. Filantrop je, međutim, oštro protestovao što je „jugoslovenski oficir koji je bio odgovoran za Vukovar i sukobe u njemu, još u Srbiji, /…/ nije izručen“. (Uskoro će srbijanska vlast uslišiti Soroševe želje:Veselin Šljivančanin biće „hagovan“.) Poredio je Miloševića i Tuđmana sa Šaronom i Arafatom, preporučio stvaranje velike „balkanske ekonomske celine“ u koju bi ušle zemlje bivše Jugoslavije plus Bugarska i Albanija. Komentarišući stanje u Srbiji Soroš je zapazio njenu političku nestabilnost, ali je bio oduševljen njenim ekonomskim stručnjacima, boljim od hrvatskih: „Reč je o mladim, stručnim ljudima, predanim svom poslu i odanim velikim, Srbiji prekopotrebnim, reformama». Pet godina posle Soroševog oduševljenja mladim lavovima (tipa Dinkića i Đelića), Srbija je, ekonomski gledano, skoro potpuno mrtva zemlja. A i Hrvatska nije mnogo bolja. Uostalom, čak je i Franjo Tuđman, decembra 1996, uspeo da pogodi ko je „humanista“ Džordž. Rekao je da su njegove NVO infiltrirale čitavo hrvatsko društvo, i da su, preko finansijske podrške u svoje redove uvukle sve uzraste i klase, od srednjoškolaca do akademika. Tuđman je tvrdio da Sorošove NVO, preko donacija, menjaju vlasničke državne strukture. Cilj im je, govorio je hrvatski „otac nacije“, da smene vlast u Zagrebu i osvoje sve sfere života, utičući na medije i kulturu.
MAKEDONAC SOROŠ „Soroš je praktično spasilac Makedonije“, rekao je Sorošov prijatelj, Džordž Abramovic, u izjavi Koni Bruk (koja je o ovom „filantropu“ radila tekst za „Njujorker“ sredinom 90–ih godina 20. veka). Do 1992, Soroš je o Makedoniji mislio loše, jer je bio pod uticajem Bugara iz sofijskog Fonda za otvoreno društvo, koji su mu govorili da je Tito stvorio veštačku naciju. A onda je došao u Skoplje. Ljubica Acevska, svojevremeno ambasador Makedonije u SAD, o tome kaže: „Soroš o Makedoniji nije znao ništa. Kada je pitao, glava mu je bila puna bugarske propagande, tako da je verovatno i zažalio što je uopšte dolazio. A tada se sreo sa premijerom, koji mu se veoma svideo. Sa predsednikom je ručao i tom prilikom razmenio mišljenja“. Posle susreta, Soroš je na konferenciji za novinare najavio milion dolara pomoći Makedoniji, pa je i ime Fonda „Otvoreno društvo Skoplje“ promenjeno u „Otvoreno društvo Makedonija“. Posle razgovora s Kirom Gligorovim, Soroš se oduševio Makedonijom kao jedinom pluralističkom i „multi – kulti“ državom na Balkanu, pa je odbio da sasluša grčki pogled na pitanje Makedonije. Njegov predstavnik u Skoplju, Vladimir Milčin, iako odan „multi – kulti» kultu bio je vatreni Makedonac, koji je novinarki Koni Bruk prilikom
razgovora uručio knjigu „Moderni Grci ne potiču od helenskih predaka“. Soroš se „otvorio“ prema Makedoniji, pozajmivši vlastima 25 miliona dolara. Ljubica Acevska mu je pojala himne: „Shvatate, 25 miliona dolara u Makedoniji predstavlja milijarde. Činjenica da je Soroš pomogao Vladi zaista je velika stvar“. Soroš je Gligorovu davao pare i tokom predizbornih kampanja, zbog čega ga je svojevremeno kritikovao šef VMRO, Ljupčo Georgijevski. Podrška Gligorovu išla je do kraja u zahtevu da se Makedoniji ostavi ime Makedonija, uprkos snažnom protivljenju Grčke. Soroš je napadao Grke i grčko–američki lobi i vršio pritisak na Klintona, trudeći se da ubedi svog druga, Strouba Talbota. Podržao je „Makedonsku belu knjigu“ s čvrstim nacionalističkim pozicijama (deljena je u Beloj kući i američkom Kongresu februara 1994. godine). Soroš je isticao da je Makedonijom oduševljen jer njegov Fond tamo radi potpuno normalno, čak kao „Vladina ispostava“, dok se u Beogradu stalno nalazi pred zatvaranjem zbog Miloševićeve vlasti. Međutim, Sorošov ekstremizam u korist Makedonije nije naišao na oduševljenje u Americi. Jedan diplomata je rekao Koni Bruk: „Gligorov je veoma pametan, ali ne zaboravite da je on proveo trideset pet godina u Titovim organima vlasti, u kojima je bilo moguće opstati samo ako si teško đubre. Zato i ne treba da gajimo bilo kakve iluzije kod Gligorova. Soroš ima sasvim romantične predstave o njemu i čitavu situaciju posmatra isključivo u crno-belim tonovima. Po mom mišljenju, to se ne može rešiti na taj način. Taj region predstavlja sve osim crno-bele slike i najveća greška je posmatrati ga na taj način“. Koni Bruk je smatrala da je to posledica činjenice da Soroš uvek ima ekstremističku sklonost da jednu stranu podržava, a drugu demonizuje, jer njegova moć „nije zasnovana na mudrosti, nego na novcu“. A Makedonija je usrećena. I dalje se zove Bivša jugoslovenska republika Makedonija, a albanski postaje njen drugi zvanični jezik. Soroš je doprineo takvom razvoju događaja u BJRM; između ostalog, i spremnošću da pokrene multilingvalne studije na albanskom jeziku, i podrži Šiptare u njihovim zahtevima.
„KOSOVAR“ SOROŠ Soroš se od početka zalagao za otcepljenje Kosova od Srbije. Jedan od ključnih razloga je njegova namera da kompleks rudnika Trepča kupi za 50 miliona dolara – to jest, dobije ga na poklon, upakovanog u priču o „otvorenom društvu“ i sa crvenom mašnicom na kojoj se vije crni orao šiptarskog terorizma. Naravno, on je znao šta SAD hoće na Kosovu. Još 2003. je govorio („Vreme“, 5. jun 2003.): „EU treba da počne proces kojim bi se rešio status Kosova. Ovaj proces treba da bude okončan priznavanjem kosovske nezavisnosti pošto prethodno budu uspostavljene čelične garancije za srpsku i druge manjine. UN treba da prenesu vlast na građane Kosova s jasnim ciljem pripremanja Kosova za nezavisnost. Srbija, zauzvrat, treba da bude stavljena na brzi kolosek puta za Evropu“. Te, 2003, u proleće, Soroš je došao i u „sabljarsku“ Srbiju, na čijem čelu se nalazio tragikomični postđinđićevski dvojac Nataša Mićić–Zoran Živković. U Beogradu se Soroš sastao sa Gašom Kneževićem, DOS-ovim Dositejem, pa su igrali i tenis (Soroš je ljubitelj tenisa i skijanja), pri čemu je Gašo bio srećan što gubi od takvog „humanističko-renesansnog genija“ kakav je sponzor njegove školske reforme. U Beogradu je ovaj srbofil rekao: „Moj predlog o budućnosti Kosova nije uperen protiv Srbije, već govori o mogućem bržem putu njenog priključenja EU. A trenutak je odličan: Srbija je zadobila međunarodne simpatije svojim odlučnim akcijama posle pogibije Zorana Đinđića. Srbija bi mogla zajahati na tom talasu međunarodnih simpatija: izbor je da li brže ili sporije. Verujem, istovremeno, da ne postoji mogućnost da Kosovo ostane deo Srbije. Ali, budimo realni, posle svega što se dogodilo na Kosovu, ono ne može da ostane u Srbiji“ (Ako se neko seća, to je doba u kome je Mihail Štajner, specijalni predstavnik UN na Kosovu, govorio o „standardima pre statusa“.) Od Soroševih izjava se ogradila čak i Nataša Mićić. Ograda je, naravno, bila providna, kao zavesica u tzv. „erotskom“ filmu. Na svojoj balkanskoj turneji, te, 2003 godine, Soroš je delio obećanja šakom i kapom. Tvrdio je da će Hrvatska u EU 2007, Srbija i Crna Gora plus Makedonija i Albanija 2010, a Bosna i Hercegovina i Kosovo 2015. Bilo je to doba samita EU i balkanskih zemalja u Solunu, s koga se Zoran Živković vratio tvrdeći da ćemo u Evropsku uniju ući već 2007. Soroš je tražio od Evrope da „ohrabri“ Balkance kako bi mogli da izdrže na putu „mukotrpnih, ali nužnih“ reformi; tražio je i reviziju Ustava Bosne i Hercegovine, radi „veće efikasnosti“ (to jest, centralizacije čiji je cilj ukidanje Dejtonskog sporazuma). Soroševa Međunarodna krizna grupa u Srbiji, na čelu sa Džejmsom Lajonom, zdušno je podržavala stavove svog gazde, trudeći se da Srbe ubedi da im Kosovo nije potrebno (jer je, naravno,
potrebno Sorošu, kome bi Trepča bila još jedan dragulj u kruni, kruni nekrunisanog „kralja lopova“ zvanih „berzanski špekulanti“.)
ROM SOROŠ Soroš se u Istočnoj Evropi veoma interesuje za sudbinu Roma. Humanista, pa to ti je! Ali, uvek ima nekih mrguda koji kvare utisak o našem filantropu. Jedan od takvih je i Srđa Trifković, koji Sorošovu romofiliju objašnjava drugačije no što je propisano; recimo, ovako: „Rasizam“ je standardna Sorošova opsesija, ali je imao problem da ga nađe u rasno homogenim istočnoevropskim zemljama. Ovo je rešeno tako što je pronađena grupa žrtava – Romi! „Retke su manjine u Evropi koje su suočene sa takvom društvenom, ekonomskom i političkom diskriminacijom kao Romi“, tvrdi Institut za otvoreno društvo. Biti “romski aktivista“ je postalo unosno. Sedamdeset najperspektivnijih aktivista je učestvovalo na konferenciji „Romi u rastućoj Evropi: izazovi budućnosti“, koja je održana prošlog leta u Budimpešti. Na njoj, Soroš je najavio „deceniju uključenja Roma“. Na konferenciji su date preporuke koje je možda napisao i velečasni Džesi Džekson: prvo obavezno i besplatno predškolsko obrazovanje u rasno mešovitim grupama; drugo – Romi asistenti u odeljenjima, posebno u predškolskim ustanovama; treće – antisegregaciona edukacija nastavnika i školskih upravnika; i četvrto – integracija romske istorije i kulture u školske udžbenike na svim nivoima. Zakonski propisane programe afirmativne akcije za Rome u srednjim školama i na univerzitetima su preporučile delegacije Rumunije i Srbije i Crne Gore. Što se tiče zaposlenja, na konferenciji su preporučene poreske olakšice za one koji zapošljavaju Rome i krediti sa niskim kamatama za Rome – vlasnike malih porodičnih preduzeća. Delegacije Češke i Slovačke su predložile da vlade rezervišu određeni procenat građevinskih poslova koje finansira država, za romske građevinske firme. U oblasti stanovanja, postavljeni su zahtevi za borbu protiv „rasizma i diskriminacije“, uključujući „legalizaciju kartonnaselja“ i „jednak pristup“ opštinskim stanovima. Na konferenciji je zaključeno da borba protiv rasne diskriminacije Roma mora da se nastavi kroz donošenje sveobuhvatnih antidiskriminativnih zakona, u skladu sa zahtevima Direktive o rasnoj jednakosti Evropske unije. Rumunska delegacija je zahtevala da vlada u Bukureštu prizna holokaust protiv Roma, tako što će se javno izviniti i hitno doneti zakon o reparaciji. Od Evropske unije je zatraženo da Romi budu uključeni u pripremu, primenu i evaluaciju trošenja fondova EU na projekte za Rome.“ Očito, Soroš ovu grupu koristi za dalje pritiske na istočnoevropska društva, ubedivši ih da su „rasisti“.
SRBOLJUB SOROŠ Marta 1994. godine, usred rata u Bosni, a uoči napada NATO-trupa na položaje bosanskih Srba (10-11. april 1994. godine), „zabrinuti“ evropski intelektualci upućuju apel svetskoj javnosti, upoređujući „etničko čišćenje koje sprovode Srbi“ sa Hitlerovim zločinima i tražeći (gle, čuda!) bombardovanje srbskih položaja „ako se agresori ne povinuju ovim zahtevima posle upućivanja novog ultimatuma, ograničenog na nekoliko dana“. Praotac „otvorenog društva“ i učitelj slavnog učenika, Karl Poper, bio je prvi potpisnik apela. Bili su tu, između ostalih, i Danijel Kon – Bendit, Andre Gliksman, Bernar Anri Levi, Paskal Brikner, Bernar Kušner, Ežen Jonesko, Oktavio Pas, Salman Ruždi, Henri Miler, Ginter Gras, itd. I Soroš je potpisao apel stotina „uglednih ličnosti“ Zapada koje su tražile bombardovanje Srba u Bosni. Kasnije je, u svom listu „Vreme“ u Beogradu, objašnjavao zašto je to učinio: „Ja sam veoma saosećao sa stradanjem ljudi u Bosni i ne odričem se suštine pisma da agresiju jugoslovenske armije treba zaustaviti zastrašivanjem – bombardovanjem vojnih položaja. Potpuno je netačno, to je iskrivljavanje činjenica, da se u pismu tražilo bombardovanje gradova, pa samim tim i civila. Iako se u potpunosti slažem sa porukom pisma, mislim da sam pogrešio što sam ga potpisao: ovdašnju fondaciju sam doveo u posebnu situaciju. Bilo bi politički mudrije da ga nisam potpisao, pismo bi imalo isti efekat“. Naravno, Soroš nije čovek od jednog potpisa. On je imao čitav plan o tome šta učiniti sa Bosnom i Hercegovinom: „Krajnje je vreme da se muslimanske enklave u Bosni stave pod protektorat Evropske unije, a NATO ovlasti da svim neophodnim sredstvima omogući pristup tim oblastima i gradovima. Ubeđen sam da bi trupe NATO naišle na sasvim neznatan otpor. Ovakav način humanitarnog delovanja poslužio bi izvanredno značajnom političkom cilju. Naime, time bi bilo potvrđeno da je Evropa spremna i na žrtve, kad je na kocki očuvanje bitnih vrednosti civilizacije“. U Srbiji tog doba, međutim, Fond za otvoreno društvo je funkcionisao, bez obzira na Sorošovu srbofobiju. Među četvoro prvih izvršnih direktora Fonda u Beogradu našla se i Beka Vučo, bivša direktorka Ateljea 212. U intervjuu
za „Dugu“, na pitanje kako Soroš pomaže zatvorenim društvima da se otvore, ona je odgovorila: „Otvara ih tako što sve finansira iz sopstvenog džepa. To je novac koji je zaradio on lično, ne postoje drugi izvori“. Tada je bilo problema sa radom, jer se Jugoslavija raspadala. Slovenija i Hrvatska dobile su svoje ispostave Fonda za otvoreno društvo a beogradska kancelarija je proradila punom parom tek 1992. Među prvim projektima Fonda bila je pomoć „građanističkom“ JUTEL-u. Beka Vučo je to objasnila: „/…/ Odobrili smo nešto sredstava za JUTEL, ali to je tada bilo veoma malo. Pomogli smo ih kasetama i opremom, a želeli smo da za njih učinimo mnogo više. Zato smo za pomoć JUTEL-u odobrili znatno veća sredstva. Hteli smo da ta sredstva prenesemo u Sarajevo, ali nam to zbog blokade grada nije uspelo i sada taj novac u Beogradu čeka da se prebaci JUTEL-u kada dođu bolja vremena“. Bilo je i drugih kojima se pomagalo: “Mnogo pomažemo nedeljniku „Vreme“, Radiju B92, listu „Monitor“ iz Crne Gore, Radio Pančevu i novinama „Pančevac“ /…/ Radio B92 pomogli smo nabavkom tehničke opreme za prostorije, nabavili smo CB za radio program, nedeljniku „Vreme“ kupili smo kombi za distribuciju po Srbiji, ako je moguće i po Hrvatskoj i Sloveniji, kupili smo im rotacioni papir i foto-laboratoriju“. Soroš je podsticao sve što je bilo anacionalno u Srbiji – od „Beogradskog kruga“ i njegovih izdanja do biblioteke „XX vek“ Ivana Čolovića. Takođe, veoma se angažovao u oblasti kablovske TV; mreža SBB je njegova, i širi se svuda, uporno i sistematično. Naravno, u oblasti obrazovanja Soroš je želeo najviše – od vrtića do Univerziteta. Preko svog čoveka, Vigora Mojića, na vreme se instalirao u Istraživačkoj stanici Petnica (još devedesetih godina XX veka) gde su mogli da se prate mladi talenti, i preusmeravaju ka „evroatlantskoj“ budućnosti. Takođe sredinom devedesetih godina XX veka, u neke škole u Srbiji i Crnoj Gori eksperimentalno je uveden program „Step by Step“, iza koga je stajala Sorošova organizacija „Children’s Resources International“ iz Vašingtona. Program „za decu i porodice“, „Korak po korak“, pisalo je u reklamnom materijalu, „promoviše implementiranje prakse osmišljene u sistemu obrazovanja raširenom u SAD, zadržavajući tradiciju kulture 19 zemalja učesnica“ (reč je o zemljama Centralne i Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a). Program „Korak po korak“, po tvrđenju njegove „implementatorke“ Pam Kahlin, bio bi najbolji ako se s njim počne od treće do pete godine, da bi kasnije funkcionisao i u osnovnoj školi. Po njoj, reč je o „programu demokratskog obrazovanja“. A posle 5. oktobra 2000. godine na vlast u Srbiji su došli mnogi „sorošovci“. „Veliki meštar“, koji je finansirao „OTPOR“ i druge NVO, doveo je u Ministarstvo prosvete Gašu Kneževića i njegovu pomoćnicu, Tinde KovačCerović, koji su krenuli da ruše obrazovni sistem iz korena. Osnovna ideja Gaše Kneževića bila je da je „prosveta eksperiment uživo, i da se sve dešava u realnom vremenu“. Proces razaranja škole je, dolaskom ministarke Ljiljane Čolić, delimično zaustavljen, ali posledice su ostale: bolonjizacija srpskog univerzitetskog obrazovanja, recimo. Mnogi sorošoidi su sada na vlasti u Srbiji, a i njihovi mediji su na vlasti u Srbiji, i poput B92, oblikuju svest i podsvest negdašnjih zemalja Svetog Save. Posledice neće izostati. Jedna od njih: 3. XII 2008. „Blic“ je objavio da je najuticajnija žena Srbije negda marksoljubiva, a sad sorošoljubiva, Sonja Liht.
ANTIGLOBALISTIČKA LEVICA O SOROŠU Autentična antiglobalistička levica odavno je „provalila“ Soroša i njegove marifetluke. Njega kao podršku „levičarima“ doživljavaju samo domaći kvazilevičari tipa Sonje Liht i Žarka Koraća. Na sajtu Majkla Čosudovskog, poznatom „globalresearch“, 2003. pojavio se tekst Karen Talbot „Džordž Soroš, prorok ’otvorenog društva’“, koji je potpisnik ovih redova svojevremeno (2003.) preveo i sad ga donosi u celini, da se zna da je „car go“. Evo tog teksta: „Džordž Soroš je poznat kao filantrop – emigrant iz Mađarske, zagovornik ljudskih prava i „otvorenog društva“ i, sasvim slučajno, finansijski magnat – jedan od najbogatijih ljudi sveta. Soroš je nedavno kritikovao Džordža V. Buša ustvrdivši u članku objavljenom u londonskom „Fajnenšl Tajmsu „da je politika administracije u Iraku „temeljno pogrešna i da se zasniva na pogrešnoj ideologiji da moć koju ima SAD istoj daje za pravo da nameće svoju volju celom svetu. Mnogi od nas u mirovnom pokretu rekli bi: „U pravu je!“ Možemo postati skloni da ga hvalimo i verujemo da ova izjava potvrđuje da je Soroš zaista „dobrotvor“ – što je imidž koji on, uzgred budi rečeno, pažljivo neguje, naročito kroz razne nevladine organizacije (NVO). Činjenica je da mnoge neprofitne organizacije dobijaju novac od njegovih fondacija zato da bi obezbedile takvu percepciju dotičnog. Ali hajde da pogledamo izbliza šta motiviše Soroša. Najl Klark, u svom veoma izazovnom tekstu u „Nju Stejtsmenu√ (2. jun 2003.), ističe da je Soroš zaradio milione „na slomu monetarnih sistema na Istoku 1997.“, i da je prošle godine bio na francuskom sudu zbog finansijskih mahinacija. U stvari, špekulacije u okvirima monetarnih
sistema su njegov „modus operandi“ i ako iste dolaze u sukob sa njegovim stavovima protiv „tržišnog fundamentalizma“ a u korist „građanskog društva“. Kakve to ima veze? Klark nas obaveštava da, kad je upitan za haos koji su njegove špekulacije izazvale u ekonomiji Dalekog istoka, Soroš je odgovorio: „Kao čoveka koji učestvuje na tržištu, ne moraju me se ticati posledice mojih akcija”. Ali sve je to samo vrh ledenog brega. Kakve NVO je Soroš organizovao i finansira? Ko su lideri ovih grupacija? Klark nas obaveštava da su u organizaciji „Hjuman Rajts Voč“, na primer, Morton Abramovic, pomoćnik državnog sekretara SAD od 1985. do 1989. zadužen za obaveštajno-istraživačku delatnost, a sad član Saveta za inostrane odnose; Voren Cimerman, bivši ambasador, „vreme čiji boravak u Jugoslaviji se poklapa sa raspadom te zemlje“; i Pol Goubl, šef odseka za komunikacije „Radija Slobodna Evropa / Radija Sloboda“, koji je osnovala CIA, a koji Soroš takođe pomaže”. Prema Klarku, Sorošova Međunarodna krizna grupa ponosi se takvim „nezavisnim“ lumenima kakvi su bivši savetnici za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski i Ričard Alen, kao i general Vesli Klark, donedavno glavnokomandujući NATO-trupa u Evropi. Potpredsednik grupe je bivši kongresmen Stiven Solanž, jednom opisan kao „ključni izraelski lobista u oblastima zakonodavne taktike na Kapitol Hilu“, i potpisnik, skupa sa takvim likovima kakvi su Pol Volfovic i Ričard Perl, znamenitog pisma upućenog predsedniku Klintonu 1998. sa pozivom da se stvori „sveobuhvatna politička i vojna strategija za obaranje Sadama i njegovog režima“. Toliko o Soroševom protivljenju Bušovoj politici u Iraku. Ima još! Ko su Sorošovi poslovni partneri u Grupi Karlajl, jednom od najvećih svetskih privatnih fondova koji stiče lavovski deo profita od vojnih ugovora? Tu su, između ostalih, bivši državni sekretar Džejms Bejker, Frenk Karluči, bivši sekretar odbrane, Džordž Buš Stariji, i sve donedavno izvesni „rođaci Osame Bin Ladena“. Klark nam kaže da je u Grupu Karlajl Soroš uložio preko sto miliona dolara. On takođe ističe da „Soroš ne mora biti, kako poneko sugeriše, potpuno plaćeni agent CIA. Ali njegove korporacije i NVO su toliko upletene u ekspanzionizam SAD da ta upletenost ne može biti stavljena pod sumnju.“ To nas dovodi do pitanja: zašto Soroš kritikuje Buša? Odgovor je u tome da među elitom moćnika sa Vol Strita postoje izvesne razlike u taktici, ali ne postoje razlike u konačnom cilju otvaranju puta ka maksimalnom uvećanju profita njihovih korporacija širom sveta. Danas postoji temeljno jedinstvo ciljeva u nametanju imperijalne dominacije SAD i, u perspektivi, pokušaj da se reši sve ozbiljnija globalna ekonomska kriza putem kontrole nad naftom koje ima sve manje, kao i nad ostalim izvorima energije. Kako to funkcioniše kad je Soroš u pitanju? Kako kaže Klark, „Soroša ne ljute Bušovi ciljevi – širenje Pax Americana i pravljenje sveta bezbednijim za kapitaliste kao što je on sam nego sirov i trapav način na koji ih Buš ostvaruje. Načinivši ciljeve SAD tako providnim, Bušov gang je napravio ključni greh razotkrio je kakva se igra igra. Godinama su Soroš i njegove NVO radile na širenju granica „slobodnog sveta“ tako vešto da to skoro niko nije primećivao. Sada je primitivac iz Teksasa, sa svojom preterano revnosnom bandom neokonzervativaca, uspeo da sve to „digne u vazduh“. Sorošov metod je upotreba miliona dolara, pojedinih NVO i „štapa i šargarepe“ Stejt Departmenta SAD da bi se slomile strane vlade koje nisu „dobre za biznis“ i da bi se preotela imovina „nesolventnih“ država, a da pri tom opljačkani budu zahvalni zbog njegove tobožnje „dobronamernosti“ smatra Klark. Uzmimo, na primer, raspad Sovjetskog Saveza. Klark ističe da je „Sorošova uloga bila ključna: od 1979, on je dostavljao 3 miliona dolara godišnje disidentima, uključujući poljsku „Solidarnost“, „Po-velju 77″ u Čehoslovačkoj i Andreja Saharova u SSSR-u. Osnovao je prvi Institut za otvoreno društvo u Mađarskoj i ubacio milione dolara opozicionim pokretima i nezavisnim medijima. Prividno zauzete izgradnjom „građanskog društva“, ove inicijative imale su za cilj da oslabe postojeće političke strukture i prokrče put za moguću eksploataciju Istočne Evrope od strane globalnog kapitala. Soroš sada ističe, sa sebi svojstvenom neskromnošću, da je on odgovoran za „amerikanizaciju Istočne Evrope“. U novije vreme, tu je slučaj Jugoslavije. Klark ističe: Jugosloveni su ostajali tvrdoglavo otporni i stalno su na vlast vraća-li Miloševićevu Socijalističku partiju. Soroš je bio spreman za izazov. Od 1991. njegov Institut za otvoreno društvo usmerio je preko 100 miliona dolara u kofere antimiloševićevske opozicije, osnivajući političke partije, izdavačke kuće i nezavisne“ medije poput Radija B92. Taj smeli mali studentski radio kakvim ga je predstavila zapadna mitologija je u samoj stvarnosti bio finansiran od strane jednog od najbogatijih ljudi sveta za račun najmoćnije države na svetu. Kada je Slobo konačno „zglajznuo“ u toku državnog udara koji je finansiran, planiran i izveden iz Vašingtona, ostalo je samo da bude izručen Haškom tribunalu koji finansira Soroš skupa sa poznatim „zastupnicima ljudskih prava“, Tajm Vorner korporacijom i Diznijem. Suočio se sa tužbom za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i genocid, uglavnom zasnovane na anegdotskim Soroš nije „humanista“. On je jedan od ključnih igrača globalnog totalitarizma svedočanstvima (pogodili ste čijim!) Hjuman Rajts Voča“. Klark je uočio daje, „posle Miloševićevog pada, Srbija pod vlašću sorošovskih reformatora“, postala manje slobodna nego što je bila. Nedavno vanredno stanje, sa hapšenjem preko 4000 ljudi, od kojih su
mnogi uhapšeni bez optužnice, donelo je pretnje zabranom političkih partija, ukidanjem kritički nastrojenih novina“. Situacija je bila tako vapijuće bespravna da su se oglasile organizacije poput komisije UN za ljudska prava i britanska helsinška grupa. „Soroš je napravio novac u svakoj zemlji kojoj je pomogao da se otvori“. Na primer, na Kosovu je uložio 50 miliona dolara da bi se domogao rudnika Trepča, gde postoje rezerve zlata, srebra, olova i drugih minerala za koje se procenjuje da su ukupne vrednosti oko 5 milijardi dolara. Na taj način je primenio metod koji mu je doneo velike efekte u Istočnoj Evropi u kojoj je zagovarao „šok terapiju“ i „ekonomske reforme“ da bi se onda,sa svojim pajtašima, ustremio na plen, kupujući državna dobra po smešno malim cenama. U Mađarskoj, Soroš je dobrotvor Slobodne partije demokrata, koja je primenila klasičnu Sorošovu vrstu privatizacije i ekonomske liberalizacije koja vodi ka sve većem produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih“, veli Klark i zaključuje: „Sorošova strategija širenja Pah Americana razlikuje se od Bušove, uglavnom po svojoj suptilnosti. Ali isto tako je ambiciozna i ništa manje smrtonosna“. Naravno, u slučaju Jugoslavije „Sorošov pristup nije dobio dovoljan, pa je ogromna moć armije SAD ubačena u igru“ Tako kaže „globalresearch“.
Dakle, iluzije su nestale. Soroš nije nikakav „humanista“. On je jedan od igrača globalnog totalitarizma. Njegovi plaćenici to znaju, ali pokušavaju da nas ubede u suprotno. Ovaj tekst je mali doprinos svedočenju istine o lažljivcu i prevarantu maskiranom u dobrotvora.
Rothschildova hobotnica nad Balkanom
Rothschildova hobotnica Jugoslaviju je trebalo podijeliti kako bi imperija Rothschild i ostale mulinacionalne kompanije u obliku i pod imenina raznih kompanija mogle "kupiti", instalirati i kontrolirati sve profitabilne poslove na cijelom ovom prostoru. Marksizam, globalizam, mondijalizam, novi svjetski poredak, liberalizam...sve su to eufemizmi za pojam koji predstavlja nevidljiva imperija familije Rothschild.
Rothschildi ne umiru, oni samo odlaze u istoriju, a na njihovo mesto neupadljivo dolaze njihovi sinovi i unuci. S pozornice je, kako se šuška, otišao stari gazda Jacob, a na njegovo mesto dolazi sin Nathan (Nathaniel Filip Rothschild, koji nosi ime rodonačelnika engleskih Rothschilda). Teško breme je palo na nejaka pleća mladog naslednika. Nathan nije sam. U vođenju imperije pomoći će mu stričevi Evelyn i Edmund i ostali članovi engleske familije (Katrin, Ema, Leopold…), ali i rođaci iz Francuske (David, Eduard…). Familija Rothschild ima svoje guvernere, premijere, ministre, nadzornike koji vode računa da se sve odvija po velikom planu. Europsku uniju su stvorili Rothschildi (Shuman, Hazar). EU predstavlja eksploatatora Rusije, koju treba osloboditi balasta Sibira. Za taj posao, Rothschildi su u radni odnos primili Soroša, Berezovskog, Hodorkovskog, Kasparova, Mittale…
Da bi otkrili pozadinu i uzroke ovih zbivanja, neophodno je zaviriti u mračnu povijest hazarske dinastije Rothschild, identificirati agente, sive kardinale, polakomljene političare, kao i mehanizme njihovog djelovanja. Krenimo od Rothschilda, glavnih igrača. Oni su ti koji koji se nalaze na vrhu piramide.
KO SU DANAŠNJI ROTHSCHILDI? Iako se još od Drugog svetskog rata, od strane Rothschildovih odeljenja za formiranje javnog mnijenja, širi uverenje da je njihova moć danas beznačajna i da će ostati upamćeni po vinarijama u Francuskoj ili vrtovima i kao filantropi u Velikoj Britaniji, stvarnost nam projicira potpuno dijametralnu sliku. Oslanjajući se na temelje koje su postavili djedovi i očevi, današnji potomci dovršavaju misiju koja traje više stoljeća. Rothschildi predstavljaju danas lokomotivu hazarskog vlaka koji ide ka Rusiji i ogromnim sibirskim prostranstvima. Taj vlak, koji prolazi i preko Balkana, treba napuniti armijama novoprimljenih članica NATO pakta, koje će se boriti za imperiju Rothschilda. Malo je poznato da su Rothschildi skriveni vlasnici američkih Federalnih rezervi, Pariškog kluba, Londonskog kluba, te kontrolori Međunarodnog monetarnog fonda i Svjetske banke.
1) Lord Jacob de Rothschild. 2) sin Nathaniel 3) Baron David de Rothschild, 4) Sir Evelyn de Rothschild 5) David Rockefeller, Sr. čiji je sin Nick, dok mu je nudio guvernersko mesto Nevade, rekao filmskom režiseru Aaron Russo-u o 9/11, pre nego što se i desilo. 6) Nathan Warburg, 7) Herr Heinz (Henry) Kissinger, 8) George Soros, finansijer i manipulator 9) Paul Volcker, globalista i ekonomski savetnik Zbigniew-u Brzezinski-om 10) Larry Summers, Obamin ekonomski savetnik 11) Lloyd Blankfein, CEO, Goldman Sachs 12) Ben Shalom Bernanke, šef Federalnih Rezervi, bankster
CRVENI ŠTIT IZ FRANKFURTA Da bi bolje upoznali novog kralja i njegove vojvode, pogledajmo osobnu kartu i kronologiju ove dinastije. Sve je počelo krajem 18. st. od Meyera Amschela (negdje Mozes Bauer) Rothschilda. Rothschildi (Rothschild u prijevodu znači "crveni štit") su porijeklom iz Frankfurta, ne slučajno, najvećeg financijskog centra u EU. Ono što je vrlo indikativno, je, da se u Frankfurtu nalazi sjedište Centralne Europske Banke i svih vodećih europskih i američkih banaka, koje su većinom pod kontrolom dinastije. Frankfurtska burza (jedna od najznačajnijih u svijetu) je dio "Deutsche Börse" koja je u vlasništvu Rothschilda preko "Children's Investment Trust" i "Atticus Capital" s jedne strane i svojih podružnica "Merrill Lynch" i "Fidelity Investments". O tome tko su Hazari, pisac Dejan Lučić kaže: Od današnjih Židova, 90% su porijeklom Hazari. To je jedno tursko-azijsko pleme, koje je primilo židovsku vjeru sredinom 8. st. Kada im se carstvo u 10. st. raspalo, naselili su se širom Rusije i Europe, a kasnije i na američkom kontinentu. Oni su konvertiti i uopće nemaju semitsko porijeklo. Semitski Židovi potječu iz Palestine i njih je otprilike 7 do 10%. Amschel je imao pet sinova, koje je rasporedio širom Europe. Salomon je otišao u Beč, Karl u Napulj, Nathan u London, James u Pariz a peti sin Amschel je ostao u Frankfurtu.
Sinovi i njihovi potomci su za nepunih dvjesto godina u potpunosti pokorili i podjarmili zapad. Tako su postavljeni temelji "Pax Judaica". Glavnu reč vodi englesko-francuski tim Rothschilda na čelu sa Nathanom, sinom Jacoba Rothschilda. Engleski tim predvode vremešni Edmund i Evelyn sa mladim Nathanom, a francuski, Guy Rothschild sa sinovima Davidom i Eduardom. Meyerovi sinovi, ENGLESKI ROTHSCHILDI Engleski ogranak Rothschilda je osnovao Nathan Meyer, treći Amschelov sin. Tokom 19. i 20. st. je uspostavljeno jedinstvo britanske krune i ove familije, tako da je novija istorija Britanije neraskidivo vezana za hazarsku dinastiju. Danas, hazarski trijumvirat čine spomenuti Evelyn, Edmund i Nathan. Edmund Rothschild(1916) Karijeru je gradio forsiranjem britansko-hazarskih interesa u posljeratnom Japanu. U saradnji sa Winstonom Churchillom je osnovao BRINKO (British Newfoundland Development Corporation) korporaciju u Kanadi. Edmundova kćer Katrin je žena Marcusa Agiusa, predsednika "Barclays" globalne financijske grupe (nakon kupovine ABN-AMRO, nizozemske bankarske grupe, ove dvije Rothschildove grupacije su postale jedno tijelo). Marcus se nalazi i na čelu BBC -a. Evelyn Rothschild (1931) Kum Crnog Plemstva, desna ruka kraljice, vođa Illuminata, vođa internacionalnih cionista, vlasnik Izraela, glavni bankar Vatikana, i kontrolor svjetske opskrbe novcem. Prema Benu Fulfordu nedavno je ovlasti prenio na Davida Renea De Rothschilda. Sir Evelyn De Rothschild And The Unholy Trinity... Nakon ujedinjenja engleske i francuske Rothschild financijsko-bankarske grupacije, i ustupanju vodećih pozicija u istim, ostao je na čelu ogromne N M Rothschild & Sons, investicijske banke iz Londona. Pod kontrolom Evelyna se nalazi štampa (list Economist, Daily Telegraph...) Osnovao je Asocijaciju za proučavanje povijesti bankarstva i financija sa sjedištem u Frankfurtu. Posjeduje međunarodnu korporaciju De Birs, jednu od vodećih u oblasti eksploatacije, obrade i distribucije dijamanata. Sa suprugom Lin Forester kontrolira " First Mark Communications International LLC", i "Field Fresh Foods" s indijskom familijom Mittal, koja zapravo ima ulogu zastupnika Rothschildovih interesa i kapitala (velika "Bharti" grupa). U oblasti politike Evelynovi glavni agenti(uključujući i Soroša) su Norman Lamont, Peter Mendelson, Oliver Letwin i Vernon Jordan (svi Hazari!). Lamont utječe na Konzervativnu stranku i potencijalnog premijera Michaela Howarda (Hazar). Bio je ministar financija za vrijeme mandata Margaret Tacher. Učestvovao je na regionalnim konferencijama zajedno sa Stjepanom Mesićem i Borisom Tadićem. Peter Mendelson je aktualni ministar V.Britanije u EU i blizak je laburistima i Tonyju Blairu. S druge strane, Vernon Jordan (Lazard banka) je veoma utjecajan u Demokratskoj stranci u SAD (bio je savjetnik Billa Clintona, vodio kampanju za Johna Kerrya 2004. godine). Supruga Lin je finansirala predsjedničke kampanje Billa Clintona a takođe je bliska prijateljica Hillary Clinton. Kako Clinton uklanja protivnike... Takođe, Evelyn je vrlo blizak sa Vojvodom od Yorka, princom Eduardom (sin kraljice Elizabete), što otkriva samo dio dugogodišnje sprege britanske kraljevske dinastije i familije Rothschild. Nathan Filip Rothschild(1971) i Otac Jacob Rothschild Mlađani Nathan je sin Jacoba Rothschilda, od koga je naslijedio bezbroj poslovođa, agenata, utjecaj na vitalne političke, ekonomske, medijske i vojne institucije širom svijeta, pa čak i Butrint arheološko nalazište u Albaniji... Kompanije i korporacije "RIT Capital", "Atticus Capital", "JNR Limited", "NM Rothschild", "Vanco", "Trigranit", "British Petroleum", Rio Tinto su samo dio sredstava koje stoje Nathanu na raspolaganju novom kralju u pohodu na
istok. Za tu svrhu, na usluzi su mu, pored zapadne nomenklature u okviru EU, NATO-a, Britanije, brojni financijski i politički operativci širom Euroazije (Soroš, Berezovski, Đukanović, Mittali...)
FRANCUSKI ROTHSCHILDI David Rene Rothschild (1942) Francuska dinastija Rothschild, koju je osnovao James Meyer, predstavlja bočnu podršku britanskom trijumviratu. U tom smislu, pojavljuju se David Rene i Eduard Rothschild, sinovi Guya Rothschilda. David se nalazi na čelu NM Rothschild grupacije, koja je podijeljena između engleskih i francuskih Rothschilda. Nalazi se na čelu "Rothschild & Cie Banque", uticajne investicijske banke u Zapadnoj Europi. Eduard Rothschild (1957) Davidov polubrat Eduard je takođe član investicijske banke. Pored toga, kontrolira ugledni francuski list "Liberation". Nalazi se na čelu "Imerys", metalurške kompanije koja je u vlasništvu Rothschilda od 1880. godine.
Rothschildi u Srbiji Novi kralj u Srbiji nastupa u više traka, pomoću kojih nastoji da zauzme rudarske bazene, energetiku, prehrambenu industriju, medijsko tržište...U prvoj traci se nalazi, već duže vrijeme usidreni, George Soroš, koji predstavlja krucijalnu polugu ekspanzije Rothschildovih ka istoku i prvi eksponent Nathana Rothschilda u Srbiji. Rothschildi nikada ne rade bez posrednka: Ministar za infrastrukturu Velimir Ilić, Ambasadori Kanade i Mađarske, Šandor Pap i Robert McDougal, Kanadski ekonomski savjetnik, Đurđevka Čeremić, Predsjednik TriGranit korporacije Šandor Damian, Potpredsjednik za vanjske poslove TriGranit-a Peter Lorincze, Predsednik Upravnog odbora Srpskih željeznica Pavle Popović, Generalni direktor Srpskih željeznica Milanko Šarančić, Direktor CIP-a Milutin Ignjatović. George (Schwartz) Soroš, glavni agent Rothschilda Džordž Soroš je mađarski Židov (Hazar), rođen u Budimpešti 1930. godine kao György Schwartz (roditelji su 1936 promijenili prezime u Soroš). Školovao se u Londonu i pedesetih godina odlazi u SAD. Značajnu ulogu u njegovom razvoju imao je čuveni Hazar Karl Popper, koji je aminovao projekte Soroša i bio njegov guru. U svijetu se ovaj "sivi kardinal" prikazuje kao "Robin Hood kompjuterskog doba", zato što, tobož, uzima novac od bogatih država i srdačno ih dijeli istočnoj Europi i Rusiji, preko svojih fondacija. Na taj način instalira "demokraciju" i "građansko društvo" u zemlje koje su napaćene i iscrpljene u komunizmu, a taj komunizam su ove zemlje ugurali upravo ti isti Rothschildi. Karijeru je gradio financijskim špekulacijama širom svijeta, i to najviše zahvaljujući svojoj familiji investicijskih fondova "Quantum Fond", u kome su direktori, istovremeno i njegovi agenti, talijanski i švicarski financijeri. Veza Soroša i Rothschilda se ostvaruje preko mreže povjerljivih ljudi iz koji sjede u upravnim odborima fondova, trustova, kompanija, banaka... Jedan od takvih je bio izvjesni Richard Katch (također Hazar), član odbora " Quantum Fonda". U isto vreme je bio na čelu "Rothschild Italija S.p.A." i u odboru komercijalne banke "N.M. Rothschild & Sinovi" u Londonu. Drugi bitan igrač je Niles O. Taube, takođe član Quantuma i partner investicijske grupe "St. James Park Capital", koja sada pripada Nathanielu Rothschildu. Veza se ostvaruje i preko Societe Generale Banke, u kojoj se nalazi direktor Michael Cicurel, predsjedavajući menadžmenta Edmunda Rothschilda i član savjeta Rothschild & Cie Banque.Također, čest partner Soroša je bio i James Goldsmit (Hazar), rođak dinastije Rothschild. Soroševa mreža u Srbiji U Srbiji, ovaj sivi kardinal vrši pripremu terena za Nathaniela Rothschilda i predstavlja značajnog kreatora političke, pravne, privredno-financijske, kulturne, medijsko-informativne slike društva. Na tom putu nastoji da istisne crkvu, jezik, pismo, povijest, nacionalizam... Svoju mrežu utjecaja izgradio još tijekom devedesetih godina preko "Fonda za otvoreno društvo", "Fonda za humanitarno pravo", "Helsinškog odbora" , "Beogradskog kruga",
"Europskog pokreta", "Centra za antiratnu akciju", "NUNS-a", "ANEM-a", "OTPOR-a"... Danas, sve vodeće nevladine organizacije jesu istureno odjeljenje Rothschilda, i zadužene su, ne samo da ostvare što veći politički utjecaj, već i za psihološko oblikovanje nacije. Putem permanentnog inputiranja genocidnosti, zločinačke naravi i kolektivne krivnje, ove fantomske organizacije žele da stvore strah i sramotu u narodu, koja treba da se materijalizira u vidu indiferentnosti prema komadanju zemlje, rasrbljavanju ili bolje rečeno, kolonizaciji. To se sprovodi i u formi liberalizma, koji treba da metastazira u institucijama države, u porodici, naciji, tradiciji, kulturi...te na taj način treba osigurati nesmetan prodor Rothschildovoj imperiji. Soroš manipulira razne nevladine udruge i udruge za ljudska prava u cilju nametanja kolektivne krivnje. Kolektivne krivnja je dijelom opravdana – gledajući na rat u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, ali motivi Soroša i klike nisu humanitarne i humanističke prirode, već se radi o luciferijancima koje motivira jedino pohlepa. Pored elektronskih medija, na Soroševom spisku se nalaze dnevni listovi i časopisi, izdavačke kuće. Pod istom kontrolom se nalaze info agencija Sense i dvije vodeće informativne agencije u zemlji, Beta i Fonet. Ove agencije su istovremeno i podružnice AP (Asociated press) i Reutersa, koje su u vlasništvu Rothschilda još od 19. st. Soroš je ostvario infiltraciju i u kulturne i obrazovne institucije, kazališta, Narodnu biblioteku, Povijesni arhiv, SANU... Oko sebe je okupio veliku grupu glumaca, redatelja, dramskih pisaca, muzičara, književnika, naučnih radnika, analitičara, bivših diplomata... pomoću kojih radi na animiranju što većeg broja pristalica. Preko dva Gorana, Markovića (čiji je mentor Bernard Levy, veliki prijatelj Bernarda Kouchnera) i Paskaljevića se vrši sataniziranje Srba na filmskim festivalima. Valja spomenuti i sljedeće obrazovne organizacije Soroša: Univerzitet Union, Alternativna akademska obrazovna mreža (AAOM), Beogradska otvorena škola, Centar za ženske studije (nastao iz feminističke grupe "žena i društvo")... U njima se vrši regrutacija budućih Soroševih najamnika. Centar za unapređivanje pravnih studija Human Rights Watch (HRW) je takođe prisutan. U istom taboru se nalazi CESID i ostale organizacije koje se bave ispitivanjem javnog mnijenja. Politička akvizicija Rothschilda Pored "nevladinog" sektora, Soroševe ruke se nalaze na financijama, koje se kontroliraju preko raznih "eksperata" financiranih posredstvom "Otvorenog društva". Pored ovoga treba i istaći da Soroš ima učešće u "Societe Generale" banci, koja zauzima značajan prostor na financijskom tržištu. Haški tribunal je takođe financiran od strane Soroševih fondova. Kakvi su interesi Rothschilda na Kosovu i u Vojvodini Značajna poduzeća Rothschilda na ovim prostorima su "Carlyle Group" i Međunarodna krizna grupa (MKG) koja je na čelu sa Sorošem, vodi višegodišnju kampanju za nezavisno Kosovo. Grupu, pored Soroša, financiraju i Rupert Murdock (Sky medijska kuća), Goldman Sachs, J.P. Morgan... Među članovima ove grupe se nalaze ili su se nalazili Marti Ahtisari, James Layon, Morton Abramović, Luis Arbour, Zbigniew Brzezinski, Wesley Clark, Mihail Hodorkovski, Torwald Stoltenberg.... Marti Ahtisari, jedan od Rothschildovih zastupnika Nezavisnost Kosova je i interes Rothschilda, jer ono ima ogromne rezerve olova, cinka, zlata, uglja... Nezavisnost je od suštinskog interesa za Rothschildove rudarske i metalurške kompanije, koje bi u takvoj situaciji imale čist prostor za preuzimanje deficitarnog rudnog blaga i energetskih resursa. Pored požtrvovanog zalaganja za otimanje Kosova, Soroš i MKG pažnju usmjeravaju k Vojvodini, koju, u suradnji s pokrajinskom upravom, želi da stavi na stol za kojim sjede Hrvatska, Mađarska i Rumunjska kao punomoćnici Rothschildovih. U tom smislu se forsira "pandunavski projekt" iza kojeg stoje Njemačka i Austrija. Vojvodina bi se, prema toj zamisli, trebala ugurati u takvu podunavsku konfederaciju u formi "Europske regije". Njemački ambasador Cobel je nedavno, ne slučajno, skrenuo pažnju na to. Na terenu se projekt sprovodi kupovinom poljoprivrednih kombinata, šećerana, mljekara, uljara, banaka... Poljoprivredna zemljišta u sve većem broju kupuju Hrvati, koji su već kupili nekoliko važnih prehrambenih poduzeća. Agrokor je preuzeo Dijamant iz Zrenjanina, Frikom... Nexe Grupa je kupila Polet IGK, "Stražilovo", ima udio u firmi građevinskog materijala "Toza Marković", (takođe posjeduje i tvornicu za proizvodnju kreča i kamena "Jelen Do"), kupljen je Somboled... S druge strane i Austrija i Njemačka pozicioniraju svoje kompanije u pokrajni. Njemačka kompanija "Nordzucker" je kupila šećerane u Vojvodini. Sa MK komercom je osnovala kompaniju Sunoko, i na taj način došla do desetine tisuća hektara zemljišta. "Stada" je kupila Hemofarm. VAC je kupio novosadski Dnevnik... Austrijska Erste banka
je za sjedište izabrala Novi Sad, gde su se također smjestile OTP bankarska grupa i Metals banka. Sa ovim koincidira i sve intenzivniji ulazak Mađarskih kompanija u Srbiju i regiju zajedno s političkim utjecajem mađarske vlade, iza kojih stoji Nathaniel Rothschild. Treba reći i da su Srbi u Austriji dobili status nacionalne manjine, tako da bi to bio i položaj u budućoj konfederaciji, koja bi predstavljala realizaciju projekta "Alpe-adria", inkarnaciju Habsburške Monarhije. Investicioni fondovi Drugu traku u kojoj nastupa Nathaniel Rothschild čine investicijski fondovi s Djevičanskih i drugih egzotičnih otoka, koji su u prividnom vlasništvu "ruskih Židova" (zapravo Hazara). Najmoćniji među njima je "Salford" sa Djevičanskih otoka, iza kojeg stoji Boris Berezovski (Hazar) sa kapitalom Rothschilda. Fond je osnovan 2001. godine u Londonu i danas posjeduje skoro cjelokupnu mljekarsku industriju u Srbiji (Imlek, Novosadska mljekara, Mljekara Subotica, Impaz, Zemun), Bambi koncern, Knjaz Miloš... Osnivač Salforda je Eugen Jeffy, Hazar iz Rusije, koji je karijeru gradio u Alfa banci iz Rusije koja je vezana za Borisa Berezovskog i Fridmana.
Boris Berezovski Boris Berezovski, agent Rothschilda, zadužen za rušenje Putina član u odboru Salforda je Lord Tim Bel, nekadašnji savjetnik Margaret Thatcher, koji je vrlo blizak sa Berezovskim, Rupertom Murdockom, Viktorom Juščenkom, bio je u dobrim odnosima sa Jeljcinom... Osim toga, predsjednik ovog fonda je Klaus Mangel koji je sa Borisom Berezovskim vršio prodaju Mercedesovih automobila u Rusiji. Pored Salforda, svoju poziciju jača "Ashmore" investicijski fond, koji je nedavno preuzeo "Carnex" od Midlend Risorsiza. Ashmore se nalazi pod kontrolom Rothschildovog Atikusa. Naime, vlasnik Ashmorea je Michael Benson, nekadašnji član "Amvescap Plc ", kompanije u kojoj se nalazi kapital Atikusa. "Midlend Resources" je treći značajan investicioni fond kojim upravljaju Alexandar Snajder i Eduard Schifrin (obojica Hazari!). Midlend grupa je vlasnik hotela Park i Kasina (najstariji beogradski hotel), te luke Pančevo. Kraljevski nastup Treću traku kolonizacije čine kompanije u oblasti građevinarstva, rudarstva, metalne industrije, financija, bankarstva, izdavaštva od kojih je većina direktno vezana za mlađanog Rothschilda. Jedna od njih i istovremeno najaktivnija u regiji je "Trigranit", sa sjedištem u Budimpešti, koja je za posljednjih nekoliko godina izrasla u regionalnog giganta i lidera u krupnim Rothschild i Trigranit investicijskim projektima. Izgradila je niz poslovno-financijskih centara u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji, Rumunjskoj, Bugarskoj... U Hrvatskoj će graditi sportsku arenu od 20000 mesta sa poslovnim kompleksima.U Srbiji, Trigranit-u je povjerena izgradnja željezničke stanice "Prokop" (za sada nije započeta). Podružnica "Riotinto" (jedna od najvećih svjetskih rudarskih kompanija) je dobila koncesije da eksploatira rudu bora (koje ima još jedino u Kini i Turskoj) u okolini Baljevca na Ibru. Prisutne su i ostale rudarske kompanije, Glenkor koju kontrolira preko svog agenta Marca Richa (Hazar), Phelps Dodge u kojoj se nalazi kapital "Atikusa" (Rothschildov investicijski fond). Ove dve kompanije konkuriraju za preostale rudarske bazene. Preko indijske kompanije "Mittal" je kupljen Magnohrom iz Kraljeva. Inače porodica Mittal je dugogodišnji
zastupnik dinastije Rothschild. U upravi Mittala mesto zauzima Wilbur Ross, dugogodišnji bankar Rothschilda. Pored Mittala, sa istoimenom porodicom, Rothschildi drže i " Field Fresh Foods", kompaniju koja se bavi proizvodnjom i izvozom hrane iz Indije. Bankarski i financijski sektor se, takođe, nalazi pod dominacijom dinastije. Vodeće banke, kao što su Banca Intesa, Credit Agricole, Unicredit group, Societe Generale su pod kontrolom Rothschilda. Poluga kojom se osigurava kontrola je Anton Bernheim (Hazar), koji se nalazi na čelu Delta Generale grupe. Grčke banke "Piraeus" i "Laiki", se nalaze pod kontrolom Marfin financijske grupe, u kojoj se nalazi Rothschildov kapital. Šandor Ganyi, jedan od "suvlasnika" Trigranita, omogućuje Rothschildu širenje u oblasti bankarstva sa OTP bankarskom grupom. OTP je u Srbiji kupio tri banke: Kulsku, Nišku i Zepter banku. Metals banka iz Novog Sada je kupljena posredstvom Rothschildovog "JNR Limited-a" (Jacob and Nathaniel Rothschild), investicijskog fonda. Mladi Rothschild kontrolira i mađarsku naftnu kompaniju MOL, takođe preko Ganyia. Anton Bernhajm MOL je na srpskom tržištu prisutan od 2005. godine i ozbiljan je kandidat za učešće u privatizaciji naftne industrije. Treba reći i da jr NM Rothschild financijski savjetnik NLB Continental, slovenske bankarske grupe. Rothschildi su učestvovali i prilikom privatizacije Mobtela. U izdavaštvu su prisutni preko slovenske "Mladinske knjige", koja je dio "Reader’s digest", američke kompanije čiji je dio nedavno kupljen od strane Rothschilda Šandor Ganyi.
Crna Gora, Terra Rothschildiana Dolazak delegacije Rothschilda, neposredno po okončanju referenduma (koji je sproveden u režiji istih), označio je udaranje pečata "colonized" na jednu od najstarijih srpskih zemalja. Jacob Rothschild i Nathaniel Rothschild su na taj način dobili još jednu koloniju. Crna Gora je danas potpuno kupljena od hazarskih kompanija koje predvode Rothschildi. Obrazac je identičan. Kolonizaciju, kao i u regiji, predvode Rothschildi, pored njih su "ruski" biznismeni, Soroš... Treba prisvojiti luke, resurse, metalurške kombinate, turističke kapacitete... Kao u Srbiji i ostalim državama regije, Soroš je je prethodno izgradio mrežu nevladinih organizacija. CEDEM, Helsinški komitet za ljudska prava, "Human rights action" i "Hominem querum" su samo neke od njih. Na to se nadovezuju kontrolirani mediji (ANEM), preko kojih je vodio, ispostavilo se, uspješno, antisrpsku kampanju. U suradnji sa Europskim organizacijama i venecijanskom komisijom (u kojoj je član i Vojin Dimitrijević) aktivno je pomogao projekt nezavisnosti.
Peter Mank
Peter Mank (Nathanielov poslovođa, Hazar) je preuzeo, preko OTP-a, remontni zavod Arsenal iz Tivta, u kome će Trigranit graditi veliku marinu. Ista kompanija planira gradnju poslovno-financijskih centara u Podgorici, Ulcinju, Budvi... Prvi poslovođa, Ganyi (OTP bankarska grupa), je okupirao bankarski areal kupovinom Crnogorske komercijalne banke, koja pokriva više od polovine tržišta u Crnoj Gori. Kao saveznici se pojavljuju Rothschildova Societe Generale banka koja je preuzela Podgoričku banku. NLB group je kupio Montenegro banku... Osim toga, Rothschild-Ganyiev MOL uskoro postaje strateški partner državnoj naftnoj kompaniji Montenegro Bonus. Milo Đukanović, koji je Rothschildima dao "bianko ček" zauzvrat je dobio direktorsko mjesto u Trigranitu, što dovoljno govori o njegovim zaslugama u procesu kolonizacije. Monet, mobilni operater u sastavu Deutsche telekoma se nalazi pod indirektnom kontrolom Rothschilda!
Oleg Deripaska
Veoma važnu ulogu u kolonizaciji Crne Gore ima Oleg Deripaska, hazarski multimilijarder iz Rusije. Nathaniel Rothschild se i sam hvalio da njeguje odlične odnose s njim. Deripasaka, kao jedan od Rothschildovih ogranaka, je sa "svojom" kompanijom Rusal kupio KAP (kombinat aluminijuma Podgorica). Preko kompanije "Salamon" je preuzeo rudnik boksita u Nikšiću. Treba reći da Rusal i Glenkor često nastupaju zajedno. Austrijska kompanija "Strabag", u kojoj Deripaska ima značajan udio, je kupila poduzeće "Crnagoraput". Kupuju se turistički objekti, atraktivne lokacije na primorju, građevinska zemljišta... Kako bi osigurao ovu koloniju, Rothschild je osnovao organizaciju za dugoročno stipendiranje studenata iz Crne Gore.
Republika Srpska
U Republiku Srpsku, koja se nalazi pod konstantnim pritiskom u cilju njenog potpunog nestajanja, Rothschildi su ušli, putem Soroševih fondacija, Mittal Steel korporacije, Salforda.... Soroš je, po ustaljenom običaju, osnovao više nevladinih organizacija sa istovjetnim ciljem kao i u Srbiji (Helsinški komitet za ljudska prava, "Lex international"...). Soroševi mediji su okupljeni oko međunarodne organizacije "Press Now" i Soroš medija centra iz Sarajeva. Neki od tih medija su "Nezavisne novine", Alternativna televizija Banja Luka, Net novinar... U oblasti privrede, Salford je kupio banjalučku mljekaru, najveću u Republici Srpskoj. Kompanija Stabag (Deripaska) je dobila koncesije za izgradnju mreže autoputeva. Kompanija Mittal Steel Zenica je kupila RZR Ljubija, kompleks rudnika sa velikim zalihama željezne rude. Treba napomenuti da su prisutne i ruske državne kompanije "Južuralzoloto", koja je postala strateški partner rudarskom kombinatu Sase iz Srebrenice, i "Zarubežnjeft", koja je kupila rafinerije nafte i ulja (Modriča, Petrol). Na taj način je osujećen dalji prodor MOL-a i Mittala.
Federacija BiH U muslimansko-hrvatskom entitetu, u oblasti rudarstva i metalurgije prednjači Mittal grupa, koja je zauzela Zeničku čeličanu, jednu od najvećih na Balkanu. Mittal-u je pripojen i rudarski kompleks Ljubija iz Republike Srpske. Oblast energetike je rezervirana za MOL, koji je kupio državnu naftnu kompaniju Energopetrol. Investicijski fond Borisa Berezovskog, Salford, je preuzeo industriju mlijeka (Mlekoprodukt - K.Dubica, Campomil - Sarajevo). Očekuje se i preuzimanje ljubljanskih mljekara koje obuhvaćaju tuzlansku mljekaru. Sektorom bankarstva i financija su zagospodarile Rothschildove banke Unicredit, Intesa... U Federaciji je, još od 1993, prisutan Soroš sa mrežom nevladinih organizacija. Ta mreža je, kao i u ostalim državama, izrazito antisrpski nastrojena. Među viđenim članovima Soroševog otvorenog društva su bili Jakob Finci i Ivan Straus (Hazari). Pored Otvorenog društva, mogu se spomenuti "Obrazovanje gradi", Medija centar Sarajevo, Helsinški komitet, "Žene Bosne" i druge nevladine organizacije. Od medija kontrolira dnevni list "Oslobođenje", magazin "Start", televiziju NTV Hajat, novinsku agenciju "ONASA"...
Hrvatska Za razliku od ostalih država Balkana, Hrvatsku Rothschildi okupiraju pretežno iz Mađarske, koja predstavlja bazu širenja hazarske dinastije. Preko Unicredit i Intesa banke preuzeli su Zagrebačku i Privrednu banku. U Hrvatskoj je Soroš manje prisutan nego u ostalim zemljama. Najači adut iz nevladinog sektora je Žarko Puhovski. Pored MOL-a koji je preuzeo naftnu kompaniju INU, druga značajna Rothschildova kompanija u hrvatskoj privredi je Trigranit. Osnovan je konzorcijum Ingra-Trigranit (Ingra- na čelu je Igor Openhajm, Hazar). Konzorcij će graditi sportsku arenu u Zagrebu, kapaciteta 20000 mjesta. Trigranit, takođe, ima ambiciozne planove na hrvatskom primorju. U oblasti telekomunikacija je prisutan T- Mobile.
Makedonija Bivša republika, nakon razbijanja Jugoslavije, dijeli sudbinu ostalih kolonija regije. Drugim riječima, suverenitet i nezavisnost su ostali na nivou teorije dok se s druge strane sprovodi tiho okupiranje privrede i resursa uz obećanje "svijetle budućnosti" u EU. Istovremeno se forsira proalbanska opcija koja treba da zaokruži projekt Velike Albanije. Centralno mjesto u Makedoniji zauzima Mittal Steel Skopje, dio Mittal korporacije, koji je kupio metalurški kombinat u Skopju, čime je osigurao dominaciju u regiji. U oblasti bankarstva, Ohridsku banku je preuzeo Societe Generale. S druge strane, Soroš se otvoreno zalaže za albanske interese. U tu svrhu koristi brojne utjecajne organizacije Helsinški komitet, Centar za multikulturno razumijevanje, Asocijacija za demokratske inicijative, u kojima dominiraju Albanci. Isti je slučaj i s medijima. Pod Soroševom kontrolom su televizija "Shutel", radio stanice Vati, Life...
Soroš je također kreditirao makedonsku vladu tijekom 1994. godine sa 25 miliona dolara. Tijekom istog perioda je ostvario veliki utjecaj na, tadašnjeg premijera, i sadašnjeg predsjednika Makedonije Branka Crvenkovskog. Branko Crvenkovski je otvoreno podržao plan Martija Ahtisarija za Kosovo.. Branko Crvenkovski, Soroševa marioneta Soroš ima učešća u makedonskom mobilnom operateru MT preko "preko "Stonebridge Communications" kompanije u kojoj ima dionice. Inače, MT indirektno kontroliraju Rothschildi preko "Blackstone Group", ogromne financijsko-investicijske grupe koju su 1985 osnovali njihovi agenti Peter George Peterson i Stefan Schwartzman (Hazar). Obojica su prethodno izgradili karijere u Rothschildovim podružnicama "Lehman Brothers" i "Kuhn Loeb Inc." Blackstone grupa je vodeći akcionar "Deutsche Telekom"(T-Mobile), u čijem sastavu se nalazi Mađarski mobilni operater Matav, koji je vlasnik makedonskog mobilnog operatera MT. "T-Mobile" je drugi mobilni operater u Makedoniji. Na putu do cilja Rothschildi koriste sredstva u vidu reformi, tranzicija, šok terapija, izbora, referenduma, secesija, revolucija, građanskih ratova, vojnih intervencija... Narodima se nudi "sloboda", "demokratija" i dobrovoljno ropstvo u zamenu za njihovu nezavisnost i resurse! Alternative su sankcije, izolacija i bombardovanje! Bivša Jugoslavija je bila samo etapa u pohodu Rothschildove imperije k istoku ...
