Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis

MRAČNA ISTORIJA

PA PA

MRACNA ISTORIJA

PAPA

POROCI, UBISTVA I KORUPCIJA U VATIKANU

B

renda

R

alf

METRO BOO KS NEW YO RK

©

M la d in s k a k n jig a BEOGRAD

L

uis

SADRŽA)

7

UVOD

♦ PRVO PO G LA V LJE

M rtvački sin o d , VL ADAVI NA B L U D N I C A I OSTALI V A T I K A N S K I S K A N D A L I

9 ♦ D RUG O PO G LA V LJE

37

Gen ocid : k a t a r i, d eo pr v i

♦ T REĆ E PO G LA V LJE

65

Gen ocid : k a t a r i, d eo d r u g i ♦

Č ET V R T O PO G LA V LJE

95

Pape i v e š t ic e ♦

PET O PO G LA V LJE

125

BORDŽIJE ♦

ŠESTO PO G LA V LJE

157

Sl u č a j „g a l i l e j "

♦ SED M O PO G LA V LJE

181

Zatočenik v a t ik a n a , d eo pr v i ♦

O SM O PO G LA V LJE

207

Z a t o č e n i k v a t i k a n a , DEO DRUGI ♦

D EV ET O PO G LA V LJE

Papa i n a c is t i

225

In d e k s i i z v o r i i l u s t r a c i j a

252

PAPE

UVOD Rimski papa zauzima najstariju izbornu funkciju u svetu. U bezmalo 2.000 godina, koliko postoji, papstvo je uticalo na tok evropske istorije predstavljajući, u isti mah, kako ono najbolje, tako i ono najgore što je ta istorija donela. Mnoge pape su spletkarile, ubijale, podmićivale, krale i odavale se čulnim užicima, a bilo je među njima i onih koji su počinili zverstva tako užasna da su izazivala preneraženost čak i medu njihovim savremenicima.

T

o se naročito odnosi na n ajtam n ije dane m račn e

stru k tu ro m kosm osa koji su b ili u d irektnoj suprotnosti s

papske istorije, u doba kad je h rišćan stv o tavorilo

crkvenim učenjim a. G alilej je, naim e, verovao da Zem lja

u histeričnom strahu od veštičaren ja ili bilo

kruži oko Sunca, dok je Crkva svoje vernike učila da se

kakvog skretanja s puta „prave" religije, onakve kakvu

Zem lja nalazi u središtu vaseljene. G alilej je ovozem aljski

propisuju pape i Rim okatolička crkva. N ajgnusniji zločin i

život okončao kao zatočen ik u sopstvenom domu, i

ikada počinjeni u ime religije - a svi uz od obrenje papa

m oralo je da prođe otprilike 3 5 0 godina pre nego što je

- odigrali su se u toku pet vekova kada je širom Evrope

V atikan priznao da je veliki astron om ipak bio u pravu.

vođena žestoka bitka s ciljem da se otklone „zablude"

V atikan je im ao i svoje sopstvene zatočenike, one koji

- svako verovanje, verska praksa ili m išljenje koji su

su zarobljen ištvo sam i sebi n am etn uli; reč je o petorici

odstupali od zvanične papske linije.

papa koji su odbili da priznaju K raljevinu Italiju, da bi

Tako su, primera radi, u jed nom pravom genocidu

gotovo punih šest d ecenija od bijali da napuste teritoriju

stradali katari, asketska sekta n astanjena na jugozapadu

V atikana. Pije X I je, naposletku, godine 1929.

Francuske, čiji su pripadnici verovali da ovaj svet pripada

uvideo da takav vid izolacije šteti upravo

jednako i Bogu i đavolu. G odine 1231. uvedena je

ustanovi papstva, pa je potpisao Lateranski

inkvizicija, kao sud za katare. In kvizitori su pribegavali

sporazum , na osnovu kojeg se V atikan

stravičnim mučenjima ne bi li od ljudi iznudili

vratio u okrilje savrem enog sveta.

priznanja. Na kraju je stradalnike n ajčešće čekala sm rt

D eset godina kasnije (1939) drugi

u nemilosrdnom plamenu lom ače. Uz jeretike, na isti,

jed an Pije - papa Pije X II - m orao

užasan način izginulo je na hiljade navodnih veštica,

je da se suoči s d rugim užasim a

čarobnjaka, vračeva i ostalih „sluga davolovih".

savrem enog sveta; obe sukobljene

Na nešto manje surov način inkvizicija se u X V II

stran e u D rugom svetskom ratu

veku obračunala s G alilejem , astronom om koji se našao

tražile su od njega blagoslov. Pije

na udaru Crkve zato što je podržavao stavove u vezi sa

nije podržao ni jed n e ni druge. Idući

Bazilika sv. Petra u Vatikanu (levo), građena od 1506. do 1626.

ju n ak a i spasioca, dok je u o čim a

godine, jedno je od najsvetijih m esta u hrišćanskom svetu. Istočno

drugih bio i ostao hulja, pa čak i

od bazilike nalazi se Pjaca di San Pjetro (Trg svetog Petra), duž koje

zločinac.

njegovim putem , neki su u Piju videli

se uzdižu 284 dorska stuba i, iznad njih, 140 statua svetaca (desno).

PAPE

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKAN DALI

Pre hiljadu i vise godina rimsku stvarnost obeležavala je politička nestabilnost. U to doba papstvo je o sebi ostavljalo sliku nečeg nesvakidašnjeg, nastranog, pa i užasavajućeg. Papama se pripisuju svakovrsna mračna nedela. Korupcija, prodaja crkvenih zvanja, nepotizam i život u raskoši samo su jedno, i to ne najcrnje poglavlje u toj pripovesti.

vreme takozvane papske pornokratije, pocetkom

stoga, bez valjanih razloga ovo razdoblje nazvano „vladavina

desetog veka, pape su bile m arionete kojima su

bludnica".

U

se služile i njima, zarad vlastitih nečasnih ciljeva,

upravljale moćne ljubavnice. U igrama tih žena, koje su

KAKO NAĆI NESTALOG PAPU

težile vlasti i m od, pape su korišćene kao obični pioni. Nije,

Tolike su pape pobijene, osakaćene, otrovane ili na drugi n ad n zauvek uklonjene da bi, kad bi se desilo da neki od

Benedikt IX (gore), jed an od najskan d alo zn ijih papa XI vek a , u

njih nestane, da ga n id je o d više ne vide - ljudima, po

iskazim a savrem e n ika opisivan je kao podao, odvratan, gnusan,

prirodi stvari, ostalo da nagadaju na koji li je samo svirep

pa i kao „dem on iz pa kla u svešteničkoj o d o ri“. Po predanju, u

n ad n dotični završio. Kao neposredan uzrok smrti često

Bazilici sv. Petra sahranjen je sveti Petar, prvi rim ski biskup i

se pominjalo pridavljivanje u tamnici. Da li je iščezli papa

prva ličnost u papskoj naslednoj liniji. Na slici vidim o kupolu kako

grozno osakaćen, pa više nije u stanju da se pojavljuje u

se uzdiže iznad fasade; radovi su započeti 1605. pod vodstvom

javnosti? Ili je, možebiti, utekao sve s papskom kasom? Ili

arhitekte Karla M adern e.

bi trebalo pretražiti bordele i slične kuće na zlu glasu, da se

9

10

MRTVAČKI SINOD, VLAD A VINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI

M A ŠTO VITE UBICE Raznovrsnost načina na koje su pape stradale u vreme papske pornokratije prosto je zapanjujuća. Primera radi, godine 882. papa Jovan VIII nije dovoljno brzo podlegao dejstvu otrova koji mu je dat. Ubice su izgubile strpljenje pa su mu maljevima razbile lobanju, da ne gube vreme. Stefan IX, papa iz X veka, našao se na užasnim mukama kad su mu iskopali oči, a potom odsekli usne, jezik i šake. Nekim čudom, nesrećnik je sve to preživeo, ali nikada više svoje unakaženo lice nije pokazao pred svetom. Papa Benedikt V krenuo je za Carigrad 964. godine pošto je zaveo mladu devojku, i pritom sa sobom poneo i papsku riznicu. Benedikt je, po svemu sudeći, bio jedan od pontifa široke ruke, budući da je sav novae proćerdao još te iste godine, da bi se odmah potom vratio u Rim. Ubrzo se vratio starim lošim navikama, a na kraju mu je došao glave jedan ljubomorni muž koji je na papinom telu ostavio preko sto ubodnih rana pre nego što ga je bacio u septičku jamu. Drugi jedan papa, Bonifacije VI, stupio je na presto sv. Petra uprkos činjenici da je prethodno zbog nemoralnog pon^šanja dvaput nazadovao u crkvenoj hijerarhiji. Kao

Papa Jovan V III ubijen je 8 8 2 . godine, a li te k pošto je odoleo

što često biva s dogadajima koji su se odigrali davno, pa su

dejstvu otrova. Ubice su m orale da ga dokrajče m aljevim a.

u meduvremenu postali tema raznih legendi, Bonifacije je ili umro od kostobolje, ili je otrovan ili je skinut s položaja

papi Stefanu uskraćena mnoga ovlašćenja i povlastice

kako bi njegovo mesto zauzeo drugi papa, Stefan VII. Bilo

koji su mu inače, kao pontifu, pripadali, a sve u korist

kako bilo, Bonifacije je potpuno nestao iz istorije, ali je to,

njegovih mecena, moćne kuće Spoleto u srednjoj Italiji i

u svakom slučaju, učinio s vrlo sumnjivom užurbanošću:

njene moćne poglavarke Agiltrude, po čijoj je zamisli 897.

njegov pontifikat potrajao je svega 15 dana. Kasnije su

godine i upriličen sablažnjivi Mrtvački sinod.

proveri da se možda tamo ne krije? Često nije bilo pravog odgovora, a umesto odgovarajućeg objašnjenja raspredale su

U devetom veku papstvo i pape bili su

se price i glasine.

igračke u rukam a plemićkih porodica.

Jedno je, u svakom slucaju, bilo sigurno: u devetom veku papstvo i pape bili su puke igračke u rukama plemićkih porodica kao što su bili Spoleti, koji su pod svojom vlašću

se domogla najprestižnijeg položaja u hrišćanskom svetu.

držali gradove poput V enecije, Milana, Đenove, Pize,

Kad su u tom naumu konačno i uspeli, ispostavilo se da je

Firence i Sijene, da pom enem o samo neke. Pomoću

njihova novostečena moć ipak kratkoga daha, budući da

bogatstva i uticaja, kao i jakih veza s lokalnim vojskama,

su vladavine pojedinih njihovih štićenika medu papama

ove porodice ubrzo su prerasle u svojevrsnu feudalnu

bile izrazito kratkotrajne. Primera radi, u periodu od

aristokratiju. Bila je to, mahom, jedna neotesana bulumenta

872. do 904. godine izredalo se ukupno 24 papa. Najduži

sklona najgorem nasilju, okrutna, spremna na sve ne bi li

pontifikat potrajao je jednu deceniju, dok se, recimo, desilo

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI

11

da se u roku od samo godinu dana na prestolu sv. Petra

njegovoj volji i gledati kako joj odbacuju sina, a i inače

izredaju četvorica papa. Od 896. do 904. izredalo se ukupno

poznajući gadnu narav Spoleta, dobro je znao da se nevolja

devetorica papa, a primera radi isto toliko ih je na dužnost

ne može izbeći. I stoga je Form ozije zatražio Arnulfovu

izabrano u celom X II veku. Sve to, naravno, ide u prilog

pom oć.

tvrdnji da je papsko rimsko sedište bilo u stanju neprestanog meteža jer je neprekidno vodena bitka za Vatikan.

Arnulf, opet, nije imao nameru da dozvoli da ga istisne tam o neki m aloletni žutokljunac kao što je Lambert, pa ni neko kao Lambertova neumoljiva majka. Ubrzo je stigao sa

VOJVOTKINJA SEJE SMRT

svojom vojskom i naterao Agiltrudu da se brže-bolje vrati

Stefan VII bio je jedan od tih kratkovekih papa koji su kući

u Spoleto. Dana 22. februara 896. papa Form ozije krunisao

Spoleto obećavali puno uživanje u papskoj m oći. Stolovao je, medutim, svega 15 m eseci te 896. i 897. godine. Gotovo je izvesno da je Stefan bio lud čovek, a za njegovu bolest, po svemu sudeći, znao je ceo Rim. Ni to, m edutim, nije sprečilo Agiltrudu da ga nekako izgura na presto svetog Petra, na koji je Stefan stupio u julu 896. Agiltruda je, čini se, imala poseban zadatak za papu Stefana, a sve se svodilo na osvetu njenom nekadašnjem neprijatelju, počivšem papi Formoziju. Kao i ogromna većina čuvenih glamuroznih heroina iz istorije civilizacije, i Agiltruda je bila na glasu kao izrazito lepa žena, zanosnih oblina i duge plave kose. Jedno je, u svakom slučaju, izvesno: ulivala je strahopoštovanje i bila na glasu po svojoj užasnoj sklonosti ka odmazdi svake vrste. Godine 894. Agiltruda je svog mladeg sina, Lamberta, povela u Rim da ga tadašnji papa Formozije proglasi za vladara Svetog rimskog carstva, čem u se ona iskreno nadala. U Rimu medutim, Agiltruda je uvidela da i časni Form ozije ima neke svoje kandidate za carski presto. Njemu se, konkretno, vise svideo drugi pretendent, A rnulf od Karintije, potomak Karla Velikog, prvog u nizu vladara Svetog rimskog carstva. Papi je odmah bilo jasno da se Agiltruda neće krotko povinovati Šuškalo se da je papa Form ozije, pre nego što je izdahnuo 896. godine, bio otrovan, ali se zna da je te k posle trovan ja zadobio grozne povrede. Odsečeno m u je vise prstiju, a pre nego što su ga bacili u reku Tibar, krvnici su m u odrubili glavu.

G otovo je izvesno da je Stefan bio lud čovek, a za njegovubolest, po svemu sudeći, znao je ceo Rim.

12

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI


13

T R I P U T PAPA: B E N E D I K T IX Benedikt IX roden je oko 1012. godine u porodici

oženi, ali ga je dotična dama, inače Benediktova

koja je imala izrazit politički, vojni, pa i uticaj u sferi

rodaka u drugom kolenu, odbila. Tek što je nekoliko

papstva. Dvojica njegovih stričeva, naime, sedela su u

m eseci prošlo, a Benedikt se ponovo pojavio u Rimu,

Svetoj stolici kao Benedikt V III i Jovan X IX , a njegov

s nam erom da se vrati na vlast. U tom e, medutim, nije

otac, grof od Tuskula - Alberik III, bio je, svakako,

uspeo, a iz grada su ga 1046. godine proterali razjareni

dovoljno uticajna ličnost da svome sinu, kad je ovome

plemići. Probao je on još jednom , ali je naišao na isti

bilo otprilike 20 godina, obezbedi presto svetog Petra.

otpor, da bi ga konačno prognali 1048.

Nije ni potrebno napom injati da je Benedikt bio jedan

N aredne godine Benedikt je optužen za simoniju,

od najmladih papa u istoriji, a i što se razvrata tiče

ali se nije pojavio pred sudom. Za to je kažnjen

visoko se kotirao. Savrem enici su ga opisali kao čoveka

ekskom unikacijom . Posle toga, njegovo se ime manje-

koji „uživa u nem oralu", pa i kao „demona iz pakla

-više ne pom inje u zapisima. Tačan datum njegove

prerušenog u sveštenika". Optuživali su ga, pritom , za

sm rti i dalje se ne zna. Možda je umro 1056. godine,

„mnoge niske preljube i ubistva". Jedan od potonjih

upravo dok se priprem ao za novi pohod na papski

papa, Viktor III, optuživao ga je za „silovanja, ubistva i

presto. Pom inje se i godina 1065, kada se Benedikt,

druga neiskaziva dela“. Benediktov život, govorio je još

navodno, pokajao za svoje bezbrojne grehe i izdahnuo,

papa Viktor, bio je „tako odvratan, tako grozan i gnusan

kao pokajnik, u opatiji G rotaferata u pobrdu M onti

da zadrhtim kad na njega samo pomislim". A Benedikt

Albani, dvadesetak kilom etara jugoistočno od Rima.

je, sem navedenoga, optuživan i zbog hom oseksualnosti i razbludnih sklonosti prema životinjama. Kao crkveni autoritet, medutim, Benedikt nije ispoljio snagu. Neprijatelji su ga prognali iz Rima prvo 1036, a potom i 1045. godine, kada je svoje zvanje za 680 kilograma zlata prodao svom kumu, Jovanu G racijanu, nadsvešteniku Crkve sv. Jovana Lateranskog, koji je kasnije postao papa Grgur VI. Ova isplata u tolikoj je meri isušila vatikansku riznicu da papa neko vrem e nije imao novca da izmiri ni osnovne troškove. Pošto se domogao lovine, Benedikt se prepustio životu u dokolici, voljan da sebi priušti sva moguća zadovoljstva u jednom od svojih zamkova u unutrašnjosti Italije. Nameravao je, takode, da se Benedikt IX je, tako se pričalo, svoj besprizorni život okončao kao skrušeni pokajnik u Crkvi Santa M arija di Grotaferata, u varošici Grotaferata u pobrdu Monti Albani, jugoistočno od Rima.

je Arnulfa za vladara Svetog rimskog cara. Novi car odmah

um ro je šest nedelja kasnije, četvrtog aprila 896. godine,

je krenuo da ukloni Agiltrudu, ali pre nego što je stigao do

pošto ga je, navodno, otrovala Agiltruda. Ako je suditi po

Spoleta, ozbiljan zdravstveni problem, m oguće moždani

svedočenjim a savremenika, Form ozije je i kao papa i kao

udar, sprečio ga je da ostvari što je naumio. Papa Form ozije

čovek bio dostojan divljenja; pročuo se po brizi za sirotinju, asketskom načinu života, čednosti i po tom e što je bio

P apa J o van

V III

( s e d i)

d a je p a p s k i b la g o slo v

Z apadne F r a na ć k e ( s e v e r o z a p a d

d a n a š n je

K arlu

Ć elavom ,

F rancuske),

KRUNISAN ZA VLADARA SVETOG RIMSKOG CARSTVA.

potpuno predan molitvi, a sve su to istinske hrišćanske

k r a lju

po što je o va j

872.

vrline koje su, u toj eri opšte dekadencije, samoživosti i divljaštva, bile prava retkost.

14

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSK I SKANDALI

Kakve god ga, m eđutim, vrline krasile, Form ozije nije

nameštaljke. Srećom, kasnije mu je sve oprošteno. Kada je

mogao u potpunosti da izm akne otrovnoj atm osferi nasilja

882. umro Jovan VIII, njegov naslednik, papa Marin I, pozvao

i spletaka koja je vladala u Crkvi njegovog vremena. Bilo

je Formozija da se vrati u Rim iz svog utočišta u zapadnoj

je i previše lako stvoriti sebi neprijatelje, a tim e i doći na

Francuskoj, i uz to mu vratio biskupiju u Portu. Devet godina

udar njihove osvetoljubivosti i srdžbe. M oguće je, pritom ,

kasnije, Formozije je i sam izabran za papu, i upravo u tih

da je Form ozije bio previše čestit i iskren za svoje dobro.

pet godina, koliko je proveo u Vatikanu, počinio je jednu

Ne može se, prim era radi, mudrim sm atrati njegov potez

veoma ozbiljnu grešku: naljutio je Agiltrudu i kuću Spoleto.

kada se 872. suprotstavio izboru pape Jovana V III, naročito

Zbog papske politike koju je vodio, stvorio je sebi i druge

ako se ima u vidu da je Form ozije i sam bio jedan od

neprijatelje, što je naročito došlo do izražaja kad je pokušao

protivkandidata. N erazborito je, takođe, s njegove strane

potpuno da eliminiše upliv svetovnih (nezaredenih) osoba u

bilo i to što je imao prijatelje među neprijateljim a pape

crkvene poslove.

Jovana, koji su protiv njega neprestano kovali zavere. Toliko je naglašena bila nam era tih ljudi da ga unište da se nisu ustezali da, zarad ostvarenja nečasnih planova, pom oć potraže i od muslimana Saracena, inače zakletih neprijatelja hrišćanstva. U to vreme nije bilo nikakvo čudo da neprijatelji papa jednostavno, preko noći, nestanu, ili da ih negde pronađu mrtve. Poruku m ržnje nije bilo teško pročitati, i

Takve optužbe i presude, i to je d n o m čoveku u godinam a, ličnosti koja se dokazala kao poštena i m oralna bile su očigledno ob ičn a lakrdija i, po svemu sudeći, plod jed n e nam eštaljke.

kad su njegovi prijatelji zaverenici utekli s papskog dvora, i Form ozije je pobegao s njim a. To je, naravno, značilo da je i on učestvovao u zaveri, što je za posledicu imalo to da bude optužen za neke gnusne zločine, kao što je, recim o, oskvrnuće rimskih sam ostana i udruživanje u cilju uništavanja papskog sedišta. Form ozije je kažnjen u skladu s težinom optužbi. Godine 878. ekskom uniciran je iz hrišćanske crkve. Kazna je, istina, povučena nešto kasnije, kad je pristao da potpiše izjavu u kojoj je kategorično tvrdio da se nikada neće vratiti u Rim i da, dok je živ, neće obavljati svešteničke dužnosti. Oduzeta mu je, sem toga, i biskupija u Portu, u Portugalu, gde je Form ozije od 864. bio na dužnosti kardinala biskupa.

SVE OPROŠTENO - DO DALJEG Takve optužbe i presude, i to jednom čoveku u godinama, lićnosti koja se dokazala kao poštena i moralna - bile su očigledno obična lakrdija i, po svemu sudeći, plod jedne

Sasvim je moguće da upravo zbog toga smrt jednog


15

njenog neprijatelja i nesposobnost drugog - nisu zadovoljili

tom trenutku već devet m eseci nije bio medu živima; prema

Agiltrudu. Ona je na umu imala nešto znatno dram atičnije

Formoziju se, inače, kod Stefana u meduvremenu razvila

i jezovitije. Kada je preminuo Form ozijev naslednik na

fanatična mržnja. Stefan je, očigledno, bio pokvaren do srži,

mestu pape, Bonifacije VI, put se otvorio pred Stefanom VII,

ali uzroci mržnje prema Formoziju nisu do kraja rasvetljeni:

miljenikom i same Agiltrude i njenog, isto tako zluradog

postoji m ogućnost da je možda reč o prostoj d njenici da

sina Lamberta.

je i on pripadao kući Spoleto i da ga je neumorno huškala strašna Agiltruda. Sve i da je tako, tom mržnjom, ma koliko

IZ MRŽNJE U MRAČNE RABOTE

on njom e bio opsednut, ne može se tako lako objasniti

Januara 897. Stefan je objavio da će u Crkvi sv. Jovana Lateranskog, bogomolji u kojoj je papa obavljao dužnost

P a p a S te fa n V II

p r e t v o r io j e „ s u d e n j e “ p o k o j n o m p a p i

F o r m o z ij u

starešine hrama kao biskup rimski, biti održano jedno

p o z o r is n u p r e d s t a v u .

sudenje. Tuženi u tom procesu bio je papa Formozije, koji u

SE NAŠAO и SREDIŠTU PAŽNJE NA MUČNOM M R TV A ČK O M SINODU

L eš

u pravu

u p r o c e s u r a s p a d a n j a is k o p a n j e iz g r o b a d a b i

8 97.

GODINE.

16


svi užasi koji su se odigrali na posthumnom suđenju papi

istruleli leš, koji je jedva još nekako držala pokajnička košulja

Formoziju negde u januaru 897. godine, devet meseci, kako

od kostreti - iskopan je iz grobnice, da bi ga odenuli u

rekosmo, posle njegovog upokojenja.

papsku odeždu. Zatim je leš donet na dvor, gde su ga spustili

Počivšem papi nije sudeno u odsustvu. Na Agiltrudin nagovor, Formozije - ili, bolje reći, njegov već napola

na presto. Stefan je sedeo odmah tu, do trona, predsedavajući „sudenju", a uz njega i ostale sudije, izabrane iz redova sveštenstva. A da bi ti ostali držali jezik za zubima i radili

Papa S tefan VII sasiušava pokojnog papu Form ozija. Na ilustraciji

isključivo ono što im je rečeno, pribeglo se pretnjama i

je predstavljen leš nekadašnjeg pontifa u znatn o boljem stanju

zastrašivanju, tako da su samo sudenje presedeli potpuno

nego što je uistinu m orao biti - Form ozijevo telo ta d a je već

isprepadani. Tom prilikom ponovo su pokrenute optužbe

m esecim a počivalo u grobu.

koje je Formoziju svojevremeno natovario papa Jovan VIII.


17

DRAMA NA MRTVAČKOM SINODU

VATIKANSKI REČNIK

Stefan se pred sudom ponašao nesvakidašnje. Sveštenstvo

S IMONIJA

i ostali okupljeni u sudnici morali su da slušaju njegove

Simonija, prodaja ili plaćanje za crkvena zvanja i položaje,

mahnite govorancije u kojima je Stefan izvrgavao

ili pak nuđenje novca zarad uticaja na izbor određene

ruglu pokojnog papu i na njegov račun upudvao

ličnosti na neku funkciju, smatrana je u crkvenim krugovima

najružnije uvrede. Formoziju je, pritom, bilo odobreno

za ozbiljan prestup. Naziv je potekao od Simona Maga,

pravo na odbranu, ali u vidu zastupništva jednog

poznatog i kao Simon Vrač, koji je pokušao da podmiti

osamnaestogodišnjeg đakona. Nesrećni mladić trebalo

Hristove učenike Petra i Jovana. Evo šta o tome piše u Novom zavetu: A kad Simon vide da se dodirom apostolskih šaka Sveti duh prenosi, on im novae nuđaše, govoreći: „Dajte i meni tu mod, da na koga god šake položim, i on prim i Duha svetoga. “ Ali mu Petar na to reče: „Novae će s tobom i propasti, je r ti pomisli da se dar Božji noveem može

Fo rm ozije je sahranjen potiovo, ovoga puta na o b ičn o m groblju. Kao i sam o vađenje iz reke, i sahrana je obavljena u tajnosti.

pribaviti. “

NEPOTIZAM

je da odgovara u Formozijevo ime, ali bio je previše

Izraz nepotizam potiče od latinske reči nepos, što znači

prestravljen samim nastupom razgoropađenog Stefana, koji

bratanac, sinovac, sestrić, iii unuk, a odnosi se na

je neprestano urlao, tako da su slabašni odgovori koje bi

blagonaklonost koju su mnoge pape iskazivale prema svojim

promrm ljao sebi u brčiće bili sve što je taj jadničak uspeo

rođacima i prijateljima, i to tako što su ovi postavljani na

tog dana da izgovori.

visoke položaje unutar Crkve, na dužnosti koje, što po svojim

I, neizbežno, na kraju suđenja, koje će naknadno, i s

osobinama, što po starosnoj dobi, nipošto nisu zasluživali.

valjanim razlozima, biti nazvano Mrtvački sinod, Formozije

Nepotizam je, verovatno, bio najuobičajeniji medu teškim

je proglašen krivim po svim tačkam a optužnice. Kazna

crkvenim prekršajima, naročito u srednjem veku. Pa ipak,

je izvršena bez odlaganja. Stefan je obznanio da se istoga

za ovakvu praksu moglo se maltene imati i razumevanja u

časa svi Formozijevi dekreti i rukopoloženja proglašavaju

epohi kada su pape morale da računaju da će se suočiti sa

ništavnim. Po Stefanovoj zapovesti, sa Formozijevog

suparnicima i neprijateljima; u neposrednom okruženju zaista

leša skinuta je papska odežda, da bi ga potom odenuli u

su im bili potrebni ljudi koji su već dokazali svoju odanost.

ruho običnog svetovnjaka. Odsekli su, pritom, tri prsta s Formozijeve desne ruke, upravo one prste kojima se služio dok je delio papske blagoslove. Odsečeni prsti - ili, pre će

Sa Formozijevog leša skinuta je papska odežda, da bi ga potom odenuli u ruho običnog svetovnjaka. O d sečen a su mu, pritom, tri prsta desne ruke upravo ona tri kojim a se služio d eled papske blagoslove.

biti, ono što je od njih ostalo posle devetomesečnog truljenja u grobu - uručeni su Agiltrudi, koja je ceo taj događaj pratila s neskrivenim zadovoljstvom. Papa Stefan je, naposletku, naredio da se Formozije ponovo sahrani, ali ovoga puta u običnu grobnicu. T o je obavljeno, a potom se desilo nešto uistinu jezivo. Prvo su iskopali Formozijev leš, onda su ga vukli kroz ulice Rima, da bi ga na kraju, prikadvši na njega tegove, bacili u Tibar. Mnogi pripadnici sveštenstva duboko su poštovali Formozija, a bio je om iljen i medu rimskim življem, pa

A čisto da se ne stane na tome, Stefan je dodao i neke

je tako 891. godine, u od njegovog izbora, izbila pobuna

nove optužbe, s namerom da svima stavi do znanja kako je

njegovih pristalica, zabrinutih zbog mogućnosti da

Formozije, zapravo, bio nesposoban za obavljanje papske

papski tron zauzme neko drugi. Nije, stoga, nedostajalo

dužnosti. Formozije je bio krivokletnik - tvrdio je Stefan -

dobrovoljaca ni kada je jedan monah koji je, uprkos svemu,

njegovo sree bilo je ispunjeno žudnjom za papskom moći, a i

ostao veran sećanju na podvšeg papu zatražio od grupe

prekršio je crkvene zakone.

ribara da mu pomognu da izvadi iz reke već izmrcvarene

18


zem ne ostatke Formozijeve. Formozije je kasnije ponovo sahranjen, ovoga puta na običnom groblju. Kao i samo vađenje iz reke, i sahrana je

Teodor II je kao papa stolovao svega dvadeset dana, ali i to je bilo dovoljno da skine Ijagu s im ena njegovog, to liko nam učenog, prethodnika Form ozija.

održana u potpunoj tajnosti. Da su Formozijevi neprijatelji - a posebno papa Stefan

se „dvorska revolucija", i Stefan VII je svrgnut. Pošto

i vojvotkinja Agiltruda

su mu oduzeti raskošna

- saznali šta se desilo,

papska odežda i znamenja,

verovatno bi leš upokojenog

bačen je u zatvor, gde je

pape ponovo grubo

udavljen. To, u svakom

oskvrnuli.

slučaju, nije bio kraj epohe

Mrtvački sinod, poznat i po latinskom nazivu

Synodus Horrenda, izazvao je opštu poviku i gnev u Rimu. Na sujeverni narodni um naročito snažan utisak ostavilo je urušavanje Bazilike svetog Jovana, koja je pala uz zaglušujuću tutnjavu upravo u času kad su se papa Stefan i Agiltruda pojavili na vratima Crkve svetog Jovana Lateranskog po završetku „sudenja". Cinjenica da je Bazilika

u kojoj su pape kao ljudi i papstvo kao institucija bili u nem ilosti. Kao prvo, Agiltruda je još bila prisutna, a gde god ona bila, m oralo je da proklija i seme nevolje. Agiltruda se, naime, silno razbesnela kad je čula da je njen štićenik, papa Stefan, ubijen, pa se brže-bolje upregla da obnovi uticaj koji je njegovim odlaskom izgubila. Nije joj se, medutim, posrećilo s novim papom, Romanom, koji je na papski presto seo 897. godine, da bi na njemu ostao svega tri meseca. Romana je, izgleda, sa prestola sv. Petra

Pošto su mu oduzeti raskošna papska odežda i sva znam enja, bačen je u zatvor, gde je udavljen.

skinula jedna od frakcija na papskom dvoru, neprijateljski raspoložena prema vojvotkinji Agiltrudi i kući Spoleto. Posle toga nesrećni bivši papa „otišao je u monahe", kako veli eufemizam dobro poznat u Evropi ranog srednjeg veka, što će reći da je bio - uklonjen.

svetog Jovana odavno već bila obeležena kao nebezbedna

REHABILITACIJA PAPE FORMOZIJA

za prost puk nije bila u toj meri ubedljiva kao što je to

Romanov naslednik, papa Teod or II, bio je još gore sreće,

bila pomisao da je pad te gradevine očevidan znak Božjeg

ali je barem na položaju ostao dovoljno dugo da učini

nezadovoljstva. Nije mnogo vremena prošlo a počele su da se šire glasine da leš pape Formozija „izvodi cuda“, a to se svojstvo inače pripisuje jedino svecima. Opšte gadenje zbog tog divljačkog suđenja, kao i grozote koje su se posle toga odigrale, ubedile su mnoge sveštenike da, ukoliko uopšte postoji čovek koji je potpuno nesposoban

Sergije je... naložio da se F o rm o zijev o m lešu odrubi glava, a i da m u se iseku jo š tri prsta sa sake,

da bude papa, onda to mora biti upravo Stefan VII. Bilo je,

pre nego što je telo pokojnog pape

istina, i nešto ličnog interesa u talasu negodovanja koje je

ponovo završilo u Tibru.

izazvao Mrtvački sinod. M nogim pripadnicima sveštenstva koje je Formozije rukopoložio bile su oduzete sve privilegije kada je Stefan poništio dekrete i odluke pokojnog pape.

nešto za toliko osporavanog Form ozija. Teodor je naredio da se zem ni ostaci počivšeg pape ponovo sahrane, i to u

PAPA STEFAN IDE KOD SVOG TVORCA

odgovarajućoj, pontifskoj odori, i uza sve počasti, u Crkvi

Neprijateljska osećanja ubrzo su pretočena u dela. Avgusta

svetog Petra u Rimu. Teodor II je, takode, poništio sudske

897. godine, osam m eseci posle M rtvačkog sinoda, odigrala

odluke donete na tzv. M rtvačkom sinodu. Na veliko


PAPA S E R G I J E III: N A J O P A K I J I M E Đ U L J U D I M A Sergija III neko je svojevremeno opisao kao čoveka koji

zapravo, ,,podarila“ devojčina m ati Teodora kad je

čini „beskrajne gadosti u društvu lakih žena“, kao „roba

M aroziji bilo samo 15 leta. Sergije je bio 30 godina

svakog mogućeg poroka", ali i kao „najopakijeg među

stariji od M arozije, ali čini se da je požuda koju je

Ijudima". Njegov život, kako privatni, tako i javni, kao

prema njoj osećao potrajala punih devet godina,

poglavara Rimokatoličke crkve, zapravo je jedna duga

od onoga časa kad su se upoznali na zloglasnom

pripovest puna skandala i dekadencije, pri čem u se

M rtvačkom sinodu 897. godine. Premda još sasvim

pouzdano zna da je Sergije stajao iza ubistva jednog,

mlada, M arozija je očito bila izrazito privlačna. Iako

a moguće i dvojice papa. Sergije je, po svemu sudeći,

sigurno nije bila jedina Sergijeva naložnica, on je nikada

naredio ubistva pape Lava V i antipape Hristifora, koji

nije zaboravio. Sergije i M arozija dobili su sina, koji

su 904. godine udavljeni u zatvoru. Pošto je završio

je kasnije postao papa Jovan XI, i zahvaljujući tom e

s njima dvojicom, pred Sergijem se ukazao otvoren

Sergije je ostao upam ćen kao jedini papa čiji je i sin

put ka prestolu svetog Petra. T ri godine kasnije, papa

bio papa. Sto se M arozije tiče, njena četvorogodišnja

Sergije III našao je ljubavnicu, M aroziju, koju mu je,

veza s papom Sergijem , koji je preminuo 911. godine, očigledno je u njoj probudila neutoljivu glad za papskom modi, pa je u istoriji upamćena kao žena koja je postavljala pape.

K ritičarim a dela najskandaloznijih papa ponestajalo bi pogrdnih izraza kad bi poželeli da opišu S ergija III i njegov d ekadentan način života.

19

20


olakšanje sveštenstva koje je Stefan V II razbaštinio, Teodor

je bila posredna, iz druge ruke, budući da je počivala na

im je vratio zvanja i povlastice koje su svojevremeno

poslušnosti m arioneta kao što je bio, recim o, papa Stefan,

dobili od pape Form ozija. M ogao se u tom trenutku steći

kojim je mogla da manipuliše kako joj volja i koji bi skakao na svaki njen mig. Takode važne u Agiltrudinom arsenalu bile su i neke porodične veze koje su joj obezbedivale visoki

N edugo zatim , Form ozijevo obezglavljeno telo ponovo je izronilo iz Tibra, ovoga puta tako što se zapetljalo u alasku m režu.

status koji je uživala, a sve, eto, zahvaljujući činjenici da jo j je muž bio Gi od Spoleta, s kojim je rodila Lamberta. I
utisak da se M rtvački sinod, u stvari, nikada nije odigrao i da sumanuti papa Stefan nikada nije ni postojao. Teodor

veza s neposrednom vlašću. Sama Agiltruda umrla je 923. godine, a pre toga pojavile

lično, nažalost, od svih tih napora nije imao nikakve vajde.

su se još dve žene koje su pronašle tajne puteve do papske

Papsku dužnost obavljao je svega 20 dana (bilo je to u

m oći u Rimu. Bile su to Teodora i njena kći M arozija, obe,

novembru 897. godine), posle čega je, pod tajanstvenim okolnostim a, preminuo. Naredne godine pak, Teodorov naslednik, papa Jovan IX , zabranio je sudenja pokojnicim a. Deset godina kasnije, Sergije III, koji je za papu izabran 904. godine, ponovo je iskopao leš pape Form ozija i opet

M noge pape su na prestolu svetog Petra posedele sam o godinu dana,

mu sudio. U vreme kad je održan M rtvački sinod (897.

pa i kraće, a brzo smenjivanje sledile

godine), Sergije je bio kardinal, i mnogo se naljutio kad

su i nasilne sm rti pontifa, odraz

je poništena presuda kojom je tuženi proglašen krivim.

neprekidne borbe za vlast.

Preuzevši vlast u Vatikanu, ponovo je preinačio presudu, i dodao još pokoju, samo njem u svojstvenu, grozotu pride. Po njegovom nalogu Form ozijev leš je obezglavljen, a onda su mu odsečena još tri prsta, da bi ga naposletku ponovo

inače, papske naložnice. Teodora je ostala upamćena kao

bacili u Tibar. U želji da svima objasni šta je svim tim želeo

„bestidna drolja", a njene dve kćerke, starija M arozija i

da poruči, Sergije je naredio da se na grobu Stefana VII

mlada, m ajčina im enjakinja Teodora, bile su na glasu kao

ukleše epitaf u hvalospevnim tonovima.

,,ne bogzna kako bolje... od majke im".

Nedugo zatim, Form ozijevo obezglavljeno telo ponovo

Ni m ajka Teodora ni M arozija nisu zaustavile brzo

je izronilo iz Tibra, ovoga puta tako što se zapetljalo

sm enjivanje papa, koje je postalo uobičajena praksa oko

u alasku mrežu. Pošto je i drugi put izvaden iz Tibra,

Svete stolice. Njih dve su, štaviše, postojeće stanje samo

Form ozije se ponovo „vratio" u Crkvu sv. Petra. Sergije je,

dodatno pogoršale. Prve godine X veka prošle su u znaku

naravno, u meduvremenu poništio dekret Jovana IX koji se

kratkih pontifikata od po godinu dana, pa i kraćih, ali i

odnosio na zabranu posthum nih suđenja. Uprkos svemu,

nasilnih sm rti papa kao odraz neprestane borbe za vlast.

opšte uverenje da je Form ozije bio nevin doprinelo je da on

Bilo je i onih koji su uspevali da prežive godinu-dve, a

i njegovo životno delo konačno budu rehabilitovani.

retki su u tom periodu pretekli duže. Pape su se zaista

Agiltruda, začetnica ideje o održavanju M rtvačkog

smenjivale tako brzo da su papske sluge lepo zaradivale

sinoda, još je bila u životu kada su Form ozijevi zemni

prodajući ličnu svojinu i nameštaj pontifa koji su odlazili sa

ostaci oskvrnuti drugi put, s tim što su se potpuno izmenifi

prestola.

položaj i m oć koje je u tom času im ala u odnosu na vreme kada je, zahvaljujući neponovljivim ludostim a Stefana VII,

P ortret M arozije, „bestidne d ro lje “ koja se zahvaljujući spletkam a

odnela njoj tako dragocenu pobedu nad mrtvim papom

dočepala vlasti u Rim u u X veku, da bi po razuzdanosti i poročnoj

896. godine. Imala je, medutim, i Agiltruda svojih slabih

naravi ostala upam ćena kao ravna papi S ergiju III, inače njenom

tačaka. Njena moć, ma kako nezanem arljiva bila, u suštini

ljubavniku.


21

22


O ST R V O D EKADEN CIJE V ećina gostiju u M arozijinoj rezidenciji na ostrvu

neretko dešavalo da za vreme mise i drugih crkvenih

na reci Tibar (Izola Tiberina) u Rimu bili su mladi

službi nestrpljivo cupkaju s mamuzama na nogama i

aristokrati i razna sveštena lica, medu kojim a i biskupi

bodežima zataknutim za pojas. Ispred bogom olje čekali

koji su načinom života drastično odstupali od asketskog

su ih osedlani konji, i čim bi se misa završila, jahači bi

hrišćanskog ideala. Izuzev seksa, kojeg je bilo u izobilju,

odjezdili u popodnevni lov.

ovi m uškarci bili su kudikamo zainteresovaniji za lov na

Ti ljudi stvarno su živeli na visokoj nozi. Kuće su

divlje svinje i za sokolarstvo - uobičajene vidove zabave

im bile poslednja reč raskoši i luksuza, s najfinijim

pripadnika viših staleža u srednjem veku - i tako se

ukrasima i najskupljim zavesama od skupocene

Jovan XI, ovde prikazan s m ajkom M arozijom na ostrvu na

kadife. U tom duhu opšte dekadencije - i, naravno,

Tibru, im ao je sam o 21 godinu kada m u je ona, 931. godine,

okružena dekadentnim svetom - M arozija je provodila

izdejstvovala da bude postavljen za papu.

najugodnije trenutke.


VLADAVINA BLUDNICA Sitne krađe bile su puka sitnica u poređenju s korupcijom , raskalašjem i opštom iskvarenošću koji su vladali u tom periodu, poznatom i kao doba „papske pornokratije", tj. „vladavine bludnica". Tako su ovu eru, i to ne bez razloga, nazvali oni koji su bili cvrsto uvereni da je papska mod prešla u ruke kurvi. Nalik m arionetam a koje su igrale isključivo onako kako je, s mnogo žara, svirala Agiltruda, pape iz epohe pornokratije prilježno su udestvovale u opštoj dekadenciji i nemoralu koji su odlikovali to besramno - i, ujedno, sramno - doba. Lombardijski istoridar iz X veka, kremonski biskup Liutprand, bio je žestoki protivnik zvanicnog Rima i ustanove papstva. A ipak vise od pukog zrnca istine pronalazimo u ovom njegovom zapisu, preuzetom iz dela Antapodosis (Odmazda), istorije papstva od 886. do 950. godine:

Ulov su išli na konjima sa zlatnim amovima, a posle lova gostili su se na raskošnim banketima, sve s plesačicam a, da bi se potom sa (svojim) kurvama povlačili u postelje, prekrivene svilenim čaršavima, p od zlatom izvezenim pokrivačima. Svi rimski biskupi bili su oženjeni ljudi, a njihove žene tkale su svilene haljine od svetih odeždi.

T E O D O R I N E PAPE Teodora je vec bila izverzirana u postavljanju papa u vreme kada je izdejstvovala uspon Jovana X na presto svetog Petra 914. godine. Posebno su joj drage bile pape blage naravi koje je mogla da vrti oko malog prsta, a takav je, recimo, bio Benedikt IV, koji je vladao od 900. do 903. godine i nikada se ni zbog cega nije usprotivio njenoj volji. S druge strane, medutim, Teodora je bila naklonjena svakojakim bitangama i razvratnicima. Jedan od takvih bio je Lando I, koji je dužnost pape obavljao samo sedam meseci u periodu 913-914. godine. Malo se zna o Landu, a ono što je poznato vise je nego onespokojavajuce. Lando je, naime, propao kao još vrlo mlad covek, i to zato što je previse vremena provodio u društvu „raskalašnih žena“, da bi - sudeci po zapisu jednog srednjovekovnog hronicara - „naposletku sagoreo"; to je, naravno, bio pišćev šifrovani izraz za usud jednog grešnika koga je stigla kazna odozgo.

Marozija se skrasila na ostrvu usred reke Tibar - Izola T iberina

m estu

gde se, jednostavno, za sk ro m n o st i morainost nije znalo.

Biskup Liutprand oznacio je Teodoru i M aroziju kao ,,dve pohotljive žene sklone carskom sjaju (koje su)... vladale papama desetog veka". Teodora je, podvukao je Liutprand, bila jedna „bestidna drolja... (koja je) jedno vreme... sama vladala Rimom i - ma koliko stidno bilo i napisati te reci - vlast vršila kao da je muško". Druga Teodorina kcerka, takode Teodora, nije umakla oštrom Liutprandovom peru, pošto su ona i njena sestra „mogle i da nadmaše (svoju majku) u vežbama tako milim Veneri". Grubo je to bilo prema Teodori kcerki, jer ona je, po svemu sudeci, vodila bezgrešan život posvecen dobrim delima, ali mora se reci da je Liutprand bio kudikamo bliži istini kad je red o M aroziji.

Papa Jovan X bio je lju b a v n ik M a ro zijin e m a jk e Teodore.

Zna se, ako ništa drugo, da je M arozija najradije prebivala

Ona ga je p o stavila za papu 9 1 4 . godine, ali se Jovan

na cstrvu usred reke Tibar - Izola Tiberina - mestu gde se,

po kazao kao ne za h v a la n čovek: ostavio je Teodoru i otišao

jednostavno, za skromnost i morainost nije znalo.

s m lađ o m ženom .

Pišući o majci Teodori, Liutprand je iscrpno opisao kako

23

24


je zavela jednog naočitog mladog sveštenika, kome je potom

kao uzor. Kao i Agiltruda, i Marozija je bila vodena istom

pribavila zvanja bolonjskog biskupa i ravenskog nadbiskupa.

slepom mržnjom, i isto je tako, bez trunke kajanja, žudela za

Ima, medutim, naznaka da je Teodora kasnije zažalila zbog

odmazdom i vlašću po svaku cenu. A kao i toliki drugi ljudi

svoje velikodušnosti. Mladani ljubavnik ubrzo je počeo da joj

skloni osveti, i Marozija je imala dugo i dobro pamćenje, tako

nedostaje, i ona ga je, kako bi se njen „noćni družbenik" opet

da se živo sećala svih nepravdi koje su joj nanete.

ugnezdio pored nje, pozvala u Rim. Godine 914. postavila ga

Marozijina zed za osvetom razbuktala se posle pogibije

je za papu - Jovana X. Verovatno je on bio otac Teodorine

njenog prvog muža, grofa Alberika od Lombardije, za koga

mlade kćerke.

se udala 909. godine. Alberika su nevolje pratile kud god

PAPINSKI GRESI Papi Jovanu, po svemu sudeći, pornokratski etos na koji je naišao u Rimu nije bio nimalo stran. Jovan je bio vest vojni zapovednik koji se istakao kao pobednik u bitkama protiv muslimana Saracena. Ali da je grešio - grešio je, i to nepopravljivo; za njegovog pontifikata cvetao je nepotizam, cela njegova familija silno se obogatila, a on sam pokazao se kao potpuno neprincipijelan čovek. Ni Teodori čak nije bio zahvalan što mu je pomogla da se uzdigne do najvišeg zvanja u crkvenoj hijerarhiji; napustio ju je zagledavši se u ljupku mladu kćerku Iga od Provanse, potonjeg kralja Italije.

Kao i Agiltruda, i M arozija je bila vođena slepom m ržnjom , i isto je tako, bez trunke kajanja, žudela za odm azdom i vlašću po svaku cenu.

Teodorinoj kćerki M aroziji nije, medutim, bilo po volji kad je Jovan X izabran za papu (bolje reći, kad je njegovo imenovanje za papu izdejstvovano), i čvrsto je rešila da osujeti i njega i svoju majku isturivši sopstvenog kandidata: jednog drugog Jovana, svog sina iz vanbračne veze s papom Sergijem III, rodenog oko 910. godine. Kad je Jovan X postao papa, Marozijin sin imao je tek negde oko četiri godine, i bio je, razumljivo, premlad za zvanje pontifa, čak i po tadašnjim, ranosrednjovekovnim aršinima, kad nije bilo nikakvo čudo da neki pubertetlija zauzme presto svetog Petra. Maroziji je, u svakom slučaju, ostalo makar dovoljno vremena da natenane kuje planove. Imala je svojevremeno prilike da posmatra vojvotkinju Agiltrudu na delu, u vreme Mrtvačkog sinoda, a i kasnije joj je upravo Agiltruda služila M uslim ani S aracen i, sm rtni n ep rijatelji hrišćanske Evrope, prikazani su ovde kako se iskrcavaju na obalu S icilije, koju su i osvojili 827. godine. Papa Jovan X stao je na čelo hrišćanske vojske koja je krenula na ju g da otera zavojevače.


da je krenuo, a vaspitavan je u porodici i te kako vičnoj

zloupotrebe, ubrzo je prepoznala muževljev potencijal, kao

mračnim veštinama intrige, ubistva, preljube, trgovine

i ambiciju koja je proistekla iz samog njegovog vaspitanja.

crkvenim službama i maltene svim ostalim prljavštinama

Počela je, stoga, da ga huška na papu Jovana X i nagovara

karakterističnim za opštu dekadenciju. Lombardijski grofovi

da krene u marš na Rim s krajnjim ciljem da zarobi

su, sem toga, bili iskusni i umešni u postavljanju papa, budući

pontifa i uprazni Svetu stolicu. Ovoga puta, međutim,

da su čak sedam članova svoje familije postavili na presto

M arozija je pogrešila u proceni. Jovan X nije bio moneta za

svetog Petra pošto su preuzeli prevlast nad papskim izborima.

potkusurivanje kao tolike druge pape marionete u razdoblju

Marozija, kojoj ni samoj nisu bile strane razne

25

„vladavine bludnica“ već iskusni i provereni vojni zapovednik,

26


zaslužan za jednu značajnu pobedu na bojnom polju. Jovan je, naime, godine 915. lično izjahao na bojište

poštovanja koje je gajila prema Teodori, a možda i iz straha da ne razgnevi njene sledbenike, M arozija se, izgleda,

na čelu vojske Hrišćanskog saveza i naneo težak poraz

uzdržala da preduzme bilo šta protiv Jovana, bar za neko

saracenskim snagama u bici koja se odigrala nedaleko od

vreme. U meduvremenu je, godine 924, papa Jovan dodatno

reke Gariljano, nekih 200 kilometara od Rima. Devet godina

podjario M arozijinu žudnju za odmazdom. Jovan se, naime,

kasnije, Marozija je ipak uspela da ubedi Alberika da krene

ujedinio sa Igom od Provanse, u to vreme već kraljem Italije,

na Rim i pokuša da smakne papu Jovana X. Alberikov marš

ugrozivši tako M arozijin uticaj u Rimu.

na Sveti grad zaustavljen je kod varošice O rte u Laciju, u srednjoj Italiji. Alberikove snage pretrpele su težak poraz u toj bici; on sam je ubijen, a telo mu je iskasapljeno. Uza

Papa je, u p o b ed n ičk om zanosu,

sve to, papa je, u pobedničkom zanosu, primorao M aroziju

prim orao M aroziju da svojim očima

da svojim očima pogleda ono što joj je od muža ostalo, i taj

gleda ono što je od njenog muža

užasan doživljaj ona nikada nije ni zaboravila ni oprostila. Marozija je, u isti mah, osećala obavezu da se osveti, jer je njena mati Teodora još bila u životu. Možda iz latentnog

ostalo, i taj užasan doživljaj ona nikada nije ni zaboravila ni oprostila.

Dve godine kasnije (926) M arozija se udala i drugi put, ovoga puta odabravši izrazito uticajnog muža, Gvida, grofa i vojvodu od Luke i markgrafa, što će reći vojnog namesnika Toskane. Sklapanjem ovog braka M arozija je osetno osnažila svoju poziciju, kao što je njenom jačanju doprinela i Teodorina sm rt 928. godine. Kolale su, razume se, glasine da je M arozija otrovala Teodoru, a i nema sumnje da je ona bila dovoljno nemilosrdna da sama majku otera u grob. Bilo kako bilo, Teodorina sm rt olakšala je M aroziji osvetnička pregnuća, jer je sada, bez svoje nekadašnje zaštitnice, papa Jovan X bio osetno slabiji nego pre. M arozija i njen muž Gvido naslutili su da će Jovan uskoro biti još ranjiviji.

UBISTVO U PAPSKOJ PALATI Bračni par udesio je ubistvo Jovana Petrusa, rimskog prefekta, inače rodenog brata pape Jovana. Petrusu je Jovan dodelio razne počasti i unosne službe za koje su rimski plemići smatrali da ne pripadaju njemu, već njima. Pa ipak, bilo je u Papa Lav VI bio je jedan u nizu papa kratkoveke vladavine iz ere pornokratije. Izabran je negde u junu 928. godine i vladao je svega sedam m eseci. Malo se toga o njem u zna - kako onog dobrog, tako i lošeg - izuzev da postoje naznake da je on jedan od nekolicine pontifa čiji su zemni ostaci sahranjeni u Bazilici svetog Petra.


ubistvu Petrusovom mnogo vise od puke osvete. On se,

budud da je po hrišćanskom zakonu brak izmedu danova

naime, ispredo na putu ostvarenja Marozijinih planova

svojte, u ovom slučaju izmedu devera i snahe, smatran

27

tako što je nepokolebljivo stajao uza svoga brata, pružajući

protivzakonitim i ravnim incestu. Drugu pak prepreku

mu dragocenu podršku u plovidbi preko mutnog mora

predstavljala je dnjenica da je Ig u to vreme bio oženjen

intrige, nasilja i izdaje, a upravo na to je lidlo papstvo

čovek, ali s tim se već kudikamo lakše izašlo na kraj, pošto se

desetog veka. Ali sada, kad je Jovan Petrus uklonjen, nije

papa Jovan postarao da na brzinu izdejstvuje razvod. Papa je,

vise bilo ni prepreka oličenih u njegovom iskustvu i umeću,

sem toga, i blagoslovio mladence kada je, uprkos svemu, došlo

i prevratnicima nije bilo teško da se dočepaju Jovana, liše ga

do venčanja između Iga i Marozije, davši na taj nadn ovoj

slobode i bace ga u tamnicu u dvorcu Sant Andelo. Ubrzo

zajednici privid legitimnosti koja ovaj brak, striktno govored,

je Jovan tamo i umro; ne zna se da li je udavljen na spavanju,

nije pratila.

kako prenosi Liutprand, ili mu je glave došla teskoba - stres, što bi se danas reklo - ukoliko je verovati verziji Jovanovog

Jovan je svojoj majci pomogao da prevazide razne teškoće s kojima ona inače ne bi mogla da se izbori, ali

stradanja iz pera francuskog hroničara Flodoara. Sa strane gledano, Marozija je sada vladala kao prva među rimskim uglednicima i postavljadma papa, ali taj je utisak bio i te kako varljiv, budud da je ona već neko vreme radila iskljudvo na tome da unese razdor. Postavila je, tako, još dvojicu papa marioneta. Prvi je bio Lav VI, koji je došao i otišao u jednoj te istoj kalendarskoj godini (928), a pričalo se da ga je, posle svega sedam meseci provedenih na dužnosti pontifa, otrovala upravo Marozija. Lava je nasledio Stefan VIII, koji je prošao malo bolje, budud da je vladao od 928. do

Njim a dvom a nije bilo dozvoljeno da stupe u brak, budući da je po hrišćanskom zakonu brak izmedu članova svojte, u ovom slučaju izm edu devera i snahe, sm atran protivzakonitim i ravnim incestu.

prvih meseci 931. godine. To je već, reklo bi se, bilo u saglasju s tipičnim razvojem dogadaja, gde pape kratkoveke vladavine

Marozijino zadovoljstvo nikada ne bi potrajalo. Od pobede

smenjuju jedan drugoga tako da onaj koji odlazi, jednostavno,

nad pokojnim Jovanom X ona je potpuno zanemarila svog

umre ili nestane bez traga i glasa. S druge strane, iza te, već

drugog, zakonitog sina, kog je rodila u braku s prvim mužem,

ustaljene rutine, Marozija je zapravo kupovala vreme, čekajud

Alberikom, grofom od Toskane. Mladi Alberik II, izrazito

da njen sin Jovan stasa, pa da njega postavi za papu. Jovanu je

ljubomoran na starijeg polubrata, zavidan zbog neskrivene

bila 21 godina, taman koliko treba da preuzme papsku krunu,

m ajdne naklonosti koju on sam nije uživao, ubrzo je pokazao

kad je njegova mati najzad ostvarila svoju ambiciju i ustolidla

da i on, nesumnjivo, lid na svoje iskvarene pretke. Alberiku

ga za papu Jovana XI. Bilo je to 931. godine.

se nije dopao ni tred m ajdn muž, i to je ubrzo svima stavio do znanja. Tek što je obred venčanja obavljen, a gosti posedali za svadbenu trpezu, Alberik je gadno uvredio kralja Iga. Ovaj

Marozija je... postavila još dvojicu papa m arioneta... S druge strane, iza te, već ustaljene rutine, M arozija je zapravo kupovala vrem e, čekajući da njen sin Jovan stasa, pa da onda njega postavi za papu.

mu, medutim, nije ostao dužan i, pošto su razmenili nekoliko grubih rečenica, prešli su na nasilniji nadn obračunavanja, pri čemu je kralj lupio šamar mladom Alberiku, rekavši mu da je obična šeprtlja. Ovo javno ponižavanje neopisivo je razjarilo Alberika, koji se zakleo da će se osvetiti. Njegov naredni potez može se, inače, protum adti i kao posledica glasina da je kralj Ig, navodno, nameravao da ga oslepi, tj. da pribegne metodi sasvim uobičajenoj u ranom srednjem veku, jer to je bio odličan nadn da se suparnik onesposobi, a da se ipak ostavi u

Drugi Marozijin muž umro je 929. Tri godine kasnije

životu, kako bi se vise napatio.

Jovan XI uklonio je prepreke da Marozija i tred put stupi u brak, i ona se udala za svog nekadašnjeg neprijatelja, kralja Iga

MAROZIJA U TAMNICI

od Italije, koji je njoj, kao polubrat pokojnog Gvida, u stvari

Ig i Marozija su tek nekoliko meseci bili u braku kad je

bio dever. Njima dvoma nije bilo dozvoljeno da stupe u brak,

Alberik okupio rulju, naoružao je pa, raspalivši strasti, krenuo

28



29

na dvorac Sant Anđelo, gde je boravio bračni par. Trgnuvši se iz sna od silne graje, Ig je, pobojavši se da će ga nasmrt umlatiti, skočio iz kreveta i pokušao da pobegne. Onako u spavaćici, sakrio se u veliku košaru, koju su potom njegove sluge prenele na sigurno. Pomoću užeta spustio se niz gradske zidine i utekao, ostavivši Maroziju da se sama suoči sa svojim osvetoljubivim sinom. Alberikova osveta bila je zaista grozna. Zatvorio je majku u tamnicu na najnižem podzemnom nivou dvorca Sant Andelo, i svi su izgledi da otada vise nije videla svetlost dana. Njoj su tada bile 42 godine, i bila je lepa, zanosna žena, a sin ju je osudio na 54 godine laganog kopnenja, jer je ona u tamnici doživela duboku starost.

Alberik je... zatvorio svoju majku u tam nicu na najnizem podzem nom nivou dvorca Sant Andelo, i svi su izgledi da otada vise nije videla svetlost dana. Im ala je tada 4 2 godine. Alberik je, u meduvremenu, zatvorio i svog polubrata kopilana, papu Jovana XI, i tako se polako učvrstio na vlasti. A kad je osetio da mu niko u Rimu ništa ne može, Alberik je pustio Jovana iz zatvora, premda mu ni na kraj pameti nije bilo da ga zaista oslobodi. Polubrata je, naime, stavio u kućni pritvor, zatvorivši ga u Crkvu sv. Jovana Lateranskog. Jovanu su oduzeta bezmalo sva ovlašćenja koja su mu kao papi pripadala, jedino mu još nije bilo uskraćeno pravo da obavlja svete tajne. Za papu Jovana to, medutim, nije bilo ništa novo i nesvakidašnje. Iz njegovog ugla, dogodilo se samo to da vlast nad njim Alberik preuzme od Marozije, a Alberik je, u tom trenutku držao i svetovnu i crkvenu vlast u Rimu. Jovan je, pod nadzorom svog mladeg brata, poživeo još četiri godine, pre nego što je umro 935, a Alberiku je onda preostalo da krene stopama njihove majke i babe, i postavlja nove pape. U naredne 22 godine, pre nego što je leta 954. umro u 43. godini života, Alberik je imenovao četvoricu papa. Na odru je svog vanbračnog sina, šesnaestogodišnjeg Oktavijana, proglasio za naslednika. Oktavijan je, na osnovu toga, godine 955. zauzeo presto sv. Petra, i to kao Jovan XII, a njegov pontifikat ostao je upamćen kao potpuna propast. Dvorac Sant Andelo, koji se uzdiže na desnoj obali Tibra, bio je jedna od papskih rezidencija. Nazvan je po dom inantnoj skulpturi andela. Prvobitno je ova gradevina, podignuta u drugom veku nove ere (1 3 5 -1 3 9 ), bila osm išljena kao m auzolej za rimskog cara Hadrijana.

30


CVLTV Д

I IO \ "

IN ST AV R A 1 V M 'ftu

j

J V E •. M A r . S l f l C O - E X O R N A T A M ' T * * i < M S - K x p o L ( R I • I V S S { T * A N N O ■C H R


31

Minuciozno ukrašena unutrašnjost C rkve sv. J o van a L a te ra n -

Hodočasnicima koji su dolazili u Rim pretila je opasnost da

skog, zvanične katedrale R im ske bis k u p ije i g lavn e v a tik a n s k e

ostanu bez uzdarja Crkvi koja su sobom poneli; mnoge bi,

bazilike. U središtu se nalazi c e re m o n ija ln a p a p s k a sto lic a .

naime, sam papa dovlačio za kockarski sto, gde bi ih opelješio. U takvim prilikama Jovan XII prizivao bi paganske bogove i

Papa Jovan XII bio je u toj meri razvratan da se pričalo

boginje, samo da mu se posreći na kocki. Zenama je skretana

kako se monasi i monahinje po manastirima Bogu mole da

pažnja da se klone Crkve sv. Jovana Lateranskog, pa i svih

mu što pre udeli smrt. Nije, rekao bi čovek, bilo tog greha

drugih mesta gde bi se papa mogao naći, jer taj je uvek bio

koji Jovan XII nije - ili ne bi - počinio. D riao je bordel u

na oprezu, vrebajući novi plen. Nije mnogo vremena prošlo,

Crkvi sv. Jovana Lateranskog, a vođenje javne kuće poverio je

a Jovanovo ponašanje izazvalo je toliki gnev Rimljana da je

jednoj od svojih naložnica, Marsiji. Spavao je s ljubavnicom

ovaj počeo da strahuje za život. I evo šta je preduzeo: pokupio

svoga oca i s rodenom majkom. Iznosio je zlatne putire iz Crkve svetog Petra i poklanjao ih svojim ljubavnicama kao

Papa Jovan X II, okoreli ra zv ra tn ik , koji je vodio bordel pod

nagradu za strastvene noći. Oslepeo je jednog, a uštrojio

svodovim a C rkve sv. Jovana Lateranskog, kruniše Otona I za

drugog kardinala, posle čega je ovaj potonji preminuo.

v lad ara Svetog rim skog carstva 962. godine.

32


je sve dragocenosti iz Crkve sv. Petra i pobegao u Tivoli, 27

P ortret Lava V III, koji je , i pored podrške vlad ara Svetog rimskog

kilometara udaljen od Rima.

carstva Otona I, m orao da se bori protiv ljutog suparnika, Jovana

Ogromnu štetu naneo je Jovan X II papstvu, koje se još oporavljalo od zlodna i grehova njegovih prethodnika, da

Papa Jovan, još u izgnanstvu u Tivoliju, uzvratio je da će, ukoliko ga sinod razvlasti... ekskomunicirati sve koji u to budu na bilo koji način umešani, što znači da vise neće m oći ni da drže misu, ni da obavljaju rukopoloženja.

X II, pre nego što ce konačno biti p rizn a t kao pravi papa. Lavova vlad avina p o trajala je svega osam m eseci 964. i 965. godine.

umesto da ih ekskomunicira, pobio ili osakatio sve one koji su mu sudili na sinodu. Tako je Jovan naredio da se jedan biskup živ odere, da se jednom kardinalu odseku nos i dva prsta na ruci, a potom i jezik, da bi na kraju, po njegovoj zapovesti, bez glava na ramenim a ostala 63 pripadnika rimskog sveštenstva i plemstva. A onda se, u poznim večernjim časovima 14. maja 964. godine, udnilo da su m nogobrojne molitve upućene Bogu da se umeša i spase Rim od tog pape demona konačno uslišene. Kako je to kasnije opisao biskup Jovan

je morao da bude sazvan vanredni sinod, koji se posvetio

Krescentijus, Jovana je, „upravo dok je održavao nezakonite

isključivo rešavanju njegovog pitanja. Svi italijanski biskupi,

i prljave odnose s jednom uvaženom rimskom gospodom,

šesnaestorica kardinala i ostalo sveštenstvo (bilo ih je i iz Nemačke) sakupilo se da odluči šta će i kako će s tim strašnim mladim čovekom koji im je, kao pontif, bio pretpostavljen.

... (Papu Jovana) na delu je zatekao

Pozvali su svedoke, pod zakletvom iznudili čvrste dokaze i

rasrdeni suprug jedne uvažene

konačno proširili već ionako zaprepašćujući spisak Jovanovih nedela. Neka od njih apostrofirana su u pismu koje je Jovanu

rimske gospode koji mu je, u nastupu

poslao Oton I Saksonski, vladar Svetog rimskog carstva.

opravdanog gneva, sm rskao lobanju...

Svi, i sveštenstvo kao i svetovnjaci, optužuju Vas, Svetosti, za ubistvo, krivokletstvo, svetogrđe, incestuozne odnose s rodakama, uključujući dve rodene sestre, a i za to što ste, nalik kakvom paganu, prizivali Jupitera, Veneru i ostale demone.

na delu iznenadio gospodin rasrdeni suprug koji mu je, u nastupu opravdanog gneva, smrskao lobanju maljem i tako oslobodio tu zlu dušu, poslavši je u zagrljaj satanin."

SMRT MAROZIJINA Papa Jovan, koji je u to vreme još bio u izgnanstvu u Tivoliju,

Crkva, medutim, još ne beše završila s familijom „bludnica"

uzvratio je Otonu tonom tako pakosnim da je celim gradom

koje su iznedrile devetoricu najvedh grešnika među

Rimom zavladao strah. Ukoliko ga sinod razvlasti - pretio je

papama. Leta 986, pune 22 godine posle dramatične

Jovan - on će se postarati da svi koji su u to umešani budu

pogibije Jovana XII, biskup Krescentijus navratio je u

ekskomunicirani, što znači da više neće m od ni da služe

dvorac Sant Andelo da vidi Jovanovu majku, Maroziju,

misu, ni da obavljaju rukopoloženja. Hrišćanskim rečnikom

kojoj je tada bilo već 96 godina. Nekad raskošna Marozijina

govoreći, bila je to najgora kazna koju je jedan papa mogao

lepota beše odavno iščezla, a ostala je samo vreća kostiju

da izrekne, jer biti ekskomuniciran znadlo je biti izbačen iz

i nešto sparušenog, usahlog mesa. Upravo izabrani papa,

Crkve, ostati bez zaštite koju Crkva pruža i, calc, dovesti u

Jovan XV, doneo je odluku da je pomiluje, s tim što je

pitanje besmrtnost svoje duše.

njegovo pomilovanje poprimilo oblik koji bi valjda jedino srednjovekovni um umeo kao takvo da prepozna.

OSVET A JOVANA XII

Krescentijus je M aroziju optužio za mnoga nedela,

Uprkos pretnji ekskomunikacijom , car O ton sm enio je

uključujud i učestvovanje u zaveri s ciljem podrivanja

Jovana i postavio novog papu, Lava VIII. Jovan se, naravno,

tem eljnih prava papstva, zatim njen nezakonit odnos s

s tim nije pomirio. Kad se naposletku, 963. godine, vratio u

papom Sergijem II, nemoralni život i ,,naum“ da preuzme

Rim, njegova je osveta bila mnogo, mnogo žešća nego što je

vlast nad celim svetom. U tom smislu, uporedio je Maroziju

i sam najavljivao u pretnjama. O terao je papu Lava, a onda,

s Jezaveljom, biblijskom arhiprestupnicom koja se takode


L E O '■VilJU PAJPA lO M A N V i'

33

34


„drznula da uzme i trećega muža".

M aroziji je tada bilo 96 godina. Krvnik se ušunjao u njenu ćeliju i ugušio je jastukom ...

Uverenje da zlo u čoveku mogu izazvati demoni koji se nastanjuju u ljudskom biću bilo je široko rasprostranjeno u ranom srednjem veku, pa su tako egzorcisti, za svaki slučaj, nečiste sile isterali i iz M arozije. Oslobodena grehova, konačno čista i spremna za susret s Tvorcem , ona je ubrzo potom i skončala. U njenu ćeliju ušunjao se krvnik koji ju je ugušio jastukom , „za dobrobit", kako je rečeno, „svete majke Crkve i mir naroda rimskog". Bilo kako bilo, propast pornokratije i kraj vladavine bludnica nije označio i sumrak papinskog razvrata, niti gašenje uticajnih porodica koje su i same od te i takve Svete stolice imale velike koristi. M nogo je vremena prošlo pre nego što se institucija papstva oslobodila atributa puke alatke u rukama moćnika i skorojevića koji su je koristili zarad ostvarivanja vlastitih interesa, bila tu reč o predstavnicima vladarskih ili plemićkih kuća, političarima ili trgovcima. M oralo je, štaviše, da prode još hiljadu godina pa da se pape, tek tamo negde u X IX veku, nametnu kao duhovnici od uticaja i namesnici Hristovi na Zemlji, što je oduvek i trebalo da budu, i da se njihova imena vise ne pojavljuju na listama najgorih zlikovaca u istoriji. Papa Jovan X II, svojevrem eno opisan kao „ra zv ra tn ik u duši i incestuozni s a tan is ta", ovde se pojavljuje u jednoj nimalo papinskoj pozi, kako pleše sa oskudno odevenom ženom ; kroz njen lik s lik a r je , m ožebiti, nam eravao da p rik a že Jovanovu m ajku M aroziju.


BO N IF A CI JE V I I I : PAPA IZA R E Š E TA K A Jedna od prvih odluka novopostavljenog pape Bonifacija VIII, do tada Benedeta Kaetanija, bila je da svoga prethodnika,

rimskoga pontifa". Zbog ovakvog pristupa, Bonifacije je sam sebi stvorio

preblagog i svetskim poslovima nevičnog Celestina V,

brojne neprijatelje medu moćnim i slavoljubivim kraljevima

baci u tamnicu u zamak Fumone u italijanskom gradiću

Evrope, pa se tako na njega naljutio i Filip IV od Francuske,

Ferentinu, gde je ovaj, leta 1296, i izdahnuo u 81. godini

koji je naprosto pobesneo kada je papa 1302. obelodanio

života. Ubrzo se Bonifacije nametnuo kao samodržac, koji

da svi monarsi moraju da se pokoravaju Rimokatoličkoj

je 1302. papskim dekretom obznanio da je, „zarad spasenja,

crkvi. Filip je na to uzvratio optuživši papu za jeres i zatražio

apsolutno neophodno da se svako ljudsko biće potdni volji

da se Bonifacije odrekne papskog zvanja. Francuski kralj nije na tome i stao, već je udario pravo na papsku palatu u Bonifacijevom rodnom Anjaniju. Papa je lišen slobode. Bonifacije je tri dana proveo u zarobljeništvu dok su oni koji su ga zatočili raspravljali da li da ga u lancima odvuku do obližnjeg Liona, gde bi mu potom bilo sudeno. Bonifaciju bi, uz to, natovarili najcrnje moguće optužbe kakve su samo ljudi jedne duboko praznoverne epohe mogli da smisle. Optužen je tako za čarobnjaštvo, drugovanje sa davolom, prikačeno mu je to da poseduje dijaboličnog kumira s kojim, pride, i razgovara, zamerili su mu da se odrekao vere u Isusa Hrista, da je govorio kako gresi puti nisu gresi, a dugačkom spisku dodati su i razni drugi „zlodni", pri čemu je i samo jedan od navedenih bio dovoljan da osudenik završi na lomad.

JOŠ JEDNO POSTHUMNO SUĐENJE Bonifacije je poživeo još samo mesec dana posle Filipovog prepada, i to vreme proveo je u Lateranskoj palati u Rimu, gde se samoinicijativno zatvorio, odbijajud sve posete i kujud planove kako da se osveti. Tu je i preminuo, 11. oktobra 1303. godine, možda i prirodnom smrću, ali moguće i usled trovanja ili davljenja. Osvetoljubivi kralj Filip naredio je tada da se Bonifacije posthumno izvede pred sud, osudujud ga kao jeretika i, stoga, čoveka koji je protivzakonito obavljao visoku dužnost. Ali Bonifacijev naslednik Klement V, koji je možda čitao kakva je sudbina zadesila časnog Formozija i njegov leš četiri veka ranije, uspeo je da izbegne tu dodatnu sramotu, i to tako što je početak suđenja odlagao unedogled, pa presuda nikada nije ni doneta. S ku lp tu ra pape B onifacija V III, koji se našao u velikoj nevolji kada je svoju sam o d ržačku volju pokušao da nam etne slobodoum nim k ra lje v im a Evrope X IV veka.

35

PAPE

GENOCID: KATARI, DEO PRVI

Tolerancija, koja se danas smatra vrlinom, u srednjovekovnoj Evropi bila je - ružna reč. To se naročito odnosilo na hrišćanska verovanja, koja su se stopila u jednu pravu, usku stazu s koje je bilo opasno, a često i pogubno skrenuti.

♦ vid samoodbrane od izazova s kojima se hrišćanski svet

T e d a n papa iz trinaestog veka, Inoćentije III, proglasio I je zločinom trpeljiv odnos prema jeretirim a u

suočavao u to doba. Crkva je imala jake, odlučne i opasne

I

neprijatelje. Muslimani su, primera radi, bili potpuno

određenoj zajednici. Ovako krut način razmišljanja

nije proistekao isključivo kao posledica fanatičnog

posvećeni širenju islama po celom svetu. Paganizam, u

dogmatizma srednjovekovne Crkve. Bio je to i svojevrstan

svojim raznolikim oblicima, vladao je verskim životom kako u samoj Evropi, tako i drugde još od antičkih vremena, i nije nameravao tako lako da se odrekne prevlasti.

Katarski jeretici našli su se pod opsadom u utvrđenom gradu

Unutar same Crkve, tako, vladalo je ubedenje da je

Karkasonu u Francuskoj (levo), gde su ih sa svih strana opkolile katoličke snage koje je poslao papa. Branioci K arkasona, kako

jedini način da se suparnici nadjačaju taj da se njihova

katari, tako i katolici, hrabro su se odupiraii n ap ad ačim a, čiji je

uverenja i religijski obredi, a s njima, u stvari, i najneznatnije

pohod podstakao papa Inoćentije III (gore). Njihov otpor pokazao

odstupanje koje bi moglo baciti makar najmanju senku na

se, medutim, uzaludnim je r su bili i oružjem nadjačani i brojno

božansku mudrost - tretiraju kao jeres ili delo nečastivoga.

znatno slabiji od protivnika.

Kazne su bile stravične. Otpadnici od vere spaljivani su

37

38


na lomačama ne bi Ii se svet tem eljno očistio od njihovog

strane voljan da im ureduje život. Anri je, stoga, postavio

prisustva. Svrha m učenja bila je da se iz čoveka istera demon

sebi prvi zadatak: da razobruči prsten podrške, tj. ukloni

koji ga opseda, i da se na taj način žrtvi izbavi besm rtna

ljude koji su katarima pomagali. Na vrhu liste ubrzo se

duša.

našao otpadnik Rože II od Trenkavela, vikont karkasonski,

A opet, uprkos nespornim i ogromnim opasnostima, hrišćanski svet se s vremena na vreme suočavao ne samo s pretnjom u vidu drugih religija već i s jednim možda podmuklijim neprijateljem : drugačijim shvatanjima osnovnih načela hrišćanske vere. Jedan od u tom smislu

Nekada i sam cistercitski opat, Anri se držao tvrdokornih stanovišta kada

najobuhvatnijih izazova svakako su predstavljali katari,

je reč o tom e kako treba slamati jeres

verska sekta koja se pojavila oko 1143. godine u oblasti

i jeretike... dokle god za tim postoji

Langdok, na jugozapadu današnje Francuske. Odatle

potreba.

se katarstvo širilo po Španiji, Belgiji, Italiji i zapadnoj Nemačkoj, i u svim tim delovima zapadne Evrope pustilo je žilave korene već do polovine X III veka. Rajmon V, grof od Tuluza, istupio je s jednim znatno manje strpljivim i osetno oštrijim načinom razračunavanja s katarima. Godine 1177. grof je zatražio od Opšteg sabora cistercitskog monaškog reda pomoć u borbi protiv katara kojima je, kako je rekao Rajmon, u tom času samo malo nedostajalo pa da preuzmu vlast nad njegovim posedima u Langdoku. Cistercitim a se učinilo da imaju pravog čoveka za taj posao - Anrija od Marsija. Nekada i sam cistercitski opat, Anri se držao tvrdokornih stanovišta oko toga kako treba slamati jeres i jeretike: latiti se oružja i nemilosrdno ih progoniti, dokle god za tim postoji potreba. Naredne, 1178. godine, cisterciti su ga poslali u Langdok na čelu probranog papskog poslanstva u kojem se našlo mesta i za jednog kardinala, jednog biskupa i dvojicu nadbiskupa.

Hrišćanski svet se s vrem ena na vrem e suočavao ne sam o s pretnjom u vidu drugih religija već i s jednim m ožda podmuklijim neprijateljem: drugačijim shvatanjim a osnovnih načela hrišćanske vere.

PRVE PREPREKE Anri je, m ožebiti, bio uveren da je njegovo rešenje prosto i jednostavno, ali je ubrzo uvideo da je zadatak koji mu je poveren znatno složeniji nego što mu se to u prvi mah

Papa Inoćentije III je 1209. odobrio rad Vrhovnoj upravi

učinilo. Katari su bili visoko cenjeni u Langdoku, pa

fran jevačko g reda. Uprava je usaglasila osnovna pravila

narodu, plemićima koji su stanovništvom upravljali, a ni

m onaškog života, kao što su zaveti na poslušnost, čednost i

mesnim biskupima nije bilo po volji kad se pojavio neko sa

sirom aštvo.


KATARI P R O T I V K A T O L I K A

Rimske pape su od početka katare smatrali jereticima, a

Na ovoj slici Fra A nđelika (1 3 9 5 -1 4 8 5 ) predstavljeno je tzv.

njihovu veru opasnom i podrivačkom. Nije, stoga, nikakvo

čudo s knjigam a. Dom inikanske i katarske knjige pobacane

čudo što ih je širenje katarstva u toj meri uznemiravalo.

su u oganj. Dom inikanske nekim čudom ne gore, dok plamen

Katarstvo je, pre svega, bilo „dualistička" religija, slična

guta katarske jeretičke knjige. Sveti Dom inik (na slici levo, sa

istočnim verama poput zoroastrizma, nastalog na tlu

oreolom ) prikazan je u času kad prim a natrag neoštećenu knjigu.

nekadašnje Persije (današnji Iran). Katari su smatrali da je ovaj svet zao i da ga je stvorio satana. Satanu su pak

doživljavane kao svetogrde. Crkva je, stoga, morala da ih

poistovećivali sa starozavetnim Bogom, što je predstavljalo

iskoreni. Papa Evgenije III, nekadašnji cistercitski monah,

nezamislivo bogohuljenje u očima ,,pravih“ hrišćana.

„bezazlen i prostodušan", kako ga je opisao njegov prijatelj

Ljudska bića - tvrdili su katari - prolaze kroz čitav niz

sv. Bernar od Klervoa, postavio je 1147. godine, dve godine

reinkarnacija pre nego što se pojave u obliku čistog duha,

posle izbora na dužnost, istrebljivanje katarske vere kao

koji predstavlja prisustvo Boga ljubavi, o čemu, uostalom,

prioritetan zadatak. Pokazao se, medutim, previse mekan

u Novom zavetu govori Njegov glasnik, Isus Hrist.

za takav poduhvat. Izvršivši blag pritisak na katare ne bi

Katari su stajali na dijametralno suprotnom stanovištu u

li ih preobratio u rimokatoličanstvo, ubrzo je uvideo da

odnosu na katoličko učenje i smatrali su Rimsku crkvu

su oni izrazito svojeglavi i da takav predlog odbijaju čak i

nemoralnom i iskvarenom, kako u duhovnom, tako i u

da uzmu u razmatranje. Bernar od Klervoa je, u svojstvu

političkom pogledu.

zastupnika pape Evgenija, uspeo da preobrati nekoliko

Po prirodi stvari, unutar Crkve su takve ideje, koje su brkale uloge Boga i satane, uskraćujući Isusu prvenstvo -

katara, ali to nije bilo ni izbliza dovoljno da se postigne zacrtani cilj - gašenje katarske sekte.

39

40


Papa Inoćentije III p rikaza n je na ovoj rukopisnoj ilustraciji iz

albižanskog na slobodu, ali to ipak nije bio kraj ove pripovesti.

srednjeg veka u času kad e k sko m u n icira A lbižan e, kako su

Godine 1179. Rože je navukao na sebe gnev nadbiskupa

generalno nazivani svi je re tic i.

narbonskog, Ponsa od Arzaka, koji je prethodne godine, inače, bio u sastavu poslanstva na čijem se čelu našao Anri od

koji je 1175. godine, posle rasprave oko prava na upravu nad

Marsija. Nadbiskup je optužio Rožea da mu nedostaje poleta

gradom Albijem i, posledično, vrhovnom vlašću u toj oblasti,

u borbi protiv jeresi, pa ga je ponovo ekskomunicirao.

zatočio Vilijema, biskupa od Albija. Anri se brzo otarasio Rožea, i to tako što ga je prvo

Dve godine kasnije (1181) Anri od Marsija vratio se u Langdok. Ovoga puta pripremio se da napadne zamak Lavor,

proglasio za jeretika, a potom i ekskomunicirao. Bilo je to

ali nije bilo potrebe da proliva krv, pošto mu se supruga

dovoljno da Rožea ubedi kako bi mudro bilo pustiti biskupa

Rožea II, Adelaida, predala bez otpora. Tom prilikom Anri je


41

odmetnutih biskupa. Dominik se odmah upustio u žustar

VATI KANSKI R E Č N I K

poduhvat pokrštavanja po Langdoku, ali bez obzira na sav

EKSKOM UNIKACIJA

vernici koje je iz katarstva uspeo da prevede pod okrilje

njegov žar, postigao je, ruku na srce, malo toga. Malobrojni Ekskomunicirati nekoga znači izbaciti ga iz hrišćanske

zvanične Crkve bili su zaista jadna nagrada za toliki trud,

zajednice. Dugo je to bila najgora kazna koja je mogla

pri čemu valja napomenuti da je Dominik učestvovao u

da zadesi čoveka, budući da mu je uskraćivala i zaštitu

brojnim katarsko-katoličkim verskim raspravama upriličenim

koju Crkva pruža i svaki dodir sa crkvenim životom.

u raznim varošima i gradovima. Uprkos svemu, suštinske

Ekskomunikacijom su, pored ostalih prestupa, kažnjavani

vrednosti katarstva ostale su netaknute. Cak je i Dominiku

apostaza (odricanje od hrišćanskih verovanja), jeres, šizma (podela unutar Crkve), lični napad na papu, ili izvođenje pobačaja. Ova kazna pretila je i svima koji bi rukopoložili osobu ženskog pola. U srednjovekovno doba Rimokatolička crkva smatrala je da je ekskomunicirani čovek ili vitandus (onaj koga se treba

Ispostavilo se da su katari veom a tvrd orah, a i da ne obraćaju pažnju na to kako će se prem a njima odnositi Crkva.

kloniti i izbegavati ga) ili toleratus (što će reći, onaj kome je dozvoljeno da održava društvene ili poslovne odnose s drugim katolicima). Toleratusu takođe nije bilo uskraćeno pravo

bilo jasno zbog čega je tako: jedino oni medu rimokatolicima

da prisustvuje misi, ali jeste pravo na svetu pričest, obred

koji su zaista dostizali katare u svetosti, skrušenosti i

kojim se slavi Tajna večera. Sam obred ekskomunikacije bio

asketizmu mogli su se uopšte i nadati da će katarima možda

je dramatičan i zastrašujući. Oglasilo bi se zvono, kao da

uspeti da usade novu misao o veri.

je ekskomunicirani preminuo, knjigu jevandelja bi sklopili, asveću ugasili. A opet, ekskomunikacija nije nužno bila i

RED FRATARA PROPOVEDNIKA

doživotna. Ukoliko bi se okrivljeni javno pokajao, mogao je da

Da bi odgovorio zahtevima tog ogromnog poduhvata,

vrati status punopravnog člana crkvene zajednice.

Dominik je 1216. osnovao Red fratara propovednika, poznatiji kao dominikanski red, čiji su pripadnici bili posvećeni propovedanju jevanđelja i spasavanju duša katara i ostalih jeretika. Dominik je ovako besedio monasima koji

Nadbiskup je optužio Rožea da mu nedostaje poleta u borbi protiv jeresi, pa ga je ponovo ekskom unicirao.

bi pristupali redu:

Na žar se mora uzvratiti žarom, na poniznost poniznošću, na lainu svetost svetošću istinskom, na propovedanje laži - propovedanjem istine. Kao i katari - ubeden je bio Dominik - i njegovi monasi

zarobio i dva katarska prefekta, iskušenika koji su u katarskoj

morali bi da se klone svih m aterijalnih blaga, da žive u

veri igrali ulogu „sveštenika" potpuno predanih siromaštvu,

siromaštvu s najm anjim mogućim imetkom, da bosi hode

besporočnosti i neženstvu.

drumovima i prošnjom dolaze do hrane. Pored toga, oni

Anrijev uspeh je, uprkos tolikim naporima, bio tek

moraju živeti u celibatu i, uopšte, voditi jedan strogo

delimičan. Ispostavilo se, naime, da su katari izrazito tvrd

besporočan život. Dominik je bio čvrsto ubeden da je takav

orah, a i da ne obraćaju naročitu pažnju na to kako će se

način života, s naglaskom na skrušenost i požrtvovanje,

prema njima odnositi Crkva. Inoćentije III, izabran za papu

pravi način da se katari pridobiju i vrate pod okrilje Rimske

1198. godine, već nekih pet-šest godina kasnije postao je u toj

crkve.

meri podozriv da je otvoreno sumnjao kako mnogi biskupi

Ali Dominika su u ovom naumu preduhitrili. Neko

ćija se sedišta nalaze na francuskom jugu zapravo saraduju

probitačniji i krvožedniji od njega već je bio pribegao

s katarima. Odaniji, pouzdaniji zagovornici zvanične Crkve,

rešenju koje Dominik, po prirodi miroljubiv, nije ni uzimao

medu kojima i španski sveštenik Dominik de Guzman

u razmatranje. Posle deset godina odlučnog otpora, većina

(potonji sveti Dominik), zauzeli su 1204. godine položaje

katara još vise je nego ranije prezirala Katoličku crkvu i bila

42


uverena u njenu zlu prirodu. Papa Inoćentije III konačno je

reč d m mu se za to ukaže prilika. Ovoga puta, medutim,

izgubio strpljenje i odlučio da pomeri stvari s mrtve tačke.

opredelio se za novu taktiku: nije preduzimao ništa.

U proleće 1207. godine poslao je papskog legata Pjera od

M oralo je da prode nekoliko sedmica pa da se za to

Kastelnoa, arhidakona od Magelona, u Provansu i naložio

njegovo „nednjenje" sazna, a tada se Pjer od Kastelnoa silno

tam ošnjem plemstvu da se aktivno uključi u progon katara,

razbesneo na Rajmona. Ovaj je optužen da ne preduzima

Jevreja i svih ostalih protivnika vere na koje usput naidu.

ništa protiv jeresi u Langdoku, da krade crkvenu imovinu,

Pjer od Kastelnoa se od samog početka susreo sa

vređa biskupe i opate, i podržava katare. Na kraju tirade

odlučnim otporom. G rof Rajmon VI od Tuluza, sin

Kastelno je još jednom ekskomunicirao Rajmona. Ovaj

Rajmona V i najm oćniji velmoža Langdoka, bio je vrlo blizak

je pokušao da iznudi pregovore kako bi se izvukao iz

katarima, i odbio je saradnju. Mnogi Rajmonovi prijatelji,

bezizlazne situacije, ali su se i pregovori izjalovili, a grof

rodaci, plemići i saveznici bili su privrženi katarskoj veri,

je tad počeo da preti i vreda, i to u prisustvu većeg broja svedoka koji su kasnije o svemu potanko izvestili papu Inoćentija u Rimu.

Papa Inoćentije III... poslao je papskog legata Pjera od Kastelnoa, arhidakona od M agelona, u Provansu i naložio tam ošnjem plem stvu da se uključi u aktivan progon katara, Jevreja i svih ostalih protivnika vere na koje usput naidu.

tako da se on nije ni potrudio da sakrije naklonost koju je osećao prema tim ljudima. Rajm on je, štaviše, počeo redovno da putuje u pratnji katarskog prefekta. Kad su vesti o Rajmonovoj neposlušnosti stigle do Kastelnoa, ovaj je - sledeći, zapravo, naredenje samog pape Inoćentija III istoga časa ekskomunicirao grofa i, po starinskom crkvenom običaju, bacio na njega anatemu. „Onaj koji ti oduzme što imaš, smatraće se vrlini odanim!", grmeo je Kastelno. „Onaj što ti život uzme, blagoslov će steći!" Rajmon nije bio načinjen od naročito tvrde grade bolji je bio u skrivanju, nego u otvorenom prkošenju - pa je, očigledno uplašen, odstupio i obećao da će se i sam priključiti progonu katara, kao što je i traženo. Kastelno mu je, po svemu sudeći, poverovao. Nekoliko nedelja kasnije javno je oprostio Rajmonu i vratio mu sva prava koja su mu kao hrišćaninu pripadala. Kastelno je, međutim, pogrešio u proceni: Rajmon VI bio je rođeni lažov koji će pogaziti datu Čudo s kn jig am a, kada su k a ta rs k e knjige izgorele, dok su one katoličke, koje su p ripadale svetom D om iniku, ostale neoštećene plam enom - poznato je i kao „čudo u Fanžeu“ , po varoši u Langdoku gde se to odigralo. Ovaj događ aj ovekovečio je i španski slik ar Pedro Berugete (oko 14 5 0 -1 5 0 4 ).

SMRT PJERA OD KASTELNOA Dijalog je bespovratno obustavljen 13. januara 1208. godine, i Pjer od Kastelnoa se s pratnjom zaputio natrag ka Rimu. Sutradan su putnici stigli u Arl i odjahali do pristaništa, s namerom da se ukrcaju na brodić koji će ih prevesti preko


Rajmon VI, grof tuluski, bio je prim oran na javnu pokoru zbog

konačno je izgubio i ono malo strpljenja što mu je ostalo,

ubistva Pjera od Kastelnoa.

odrekao se diplomatije i pozvao na krstaški rat. Bio je to

43

takozvani Albižanski krstaški rat, nazvan po gradiću Albi, reke Rone. Kastelno se, medutim, nije iskrcao na drugu obalu.

uporištu katara u Langdoku. U tom pozivu na oružje

Pre nego što su ljudi iz njegove svite stigli da mu priteknu u pomoć, neznani konjanik dojurio je odnekud u galopu i ubio Kastelnoa jednim jedinim ubodom mača u leda. Kasnije se govorkalo da je ubica neki vitez u službi grofa tuluskog. Rajmon je živo poricao bilo kakvu umešanost, da bi ujunu 1209. dobrovoljno podneo javno bičevanje kao pokoru

N eznani konjanik odnekud je dojurio u galopu i ubio Kastelnoa jednim jedinim ubodom m ača u leda.

za delo koje je počinio neko drugi. Pošto je kažnjen, grof je - onako isprebijan, krvav i ranjav - morao da se pokloni pred grobom Pjera od Kastelnoa, koji je već bio poneo zvanje

Rajmon Tuluski video je šansu da konačno ubedi papu u

blagoslovenog mučenika. Bilo kako bilo, Rajmonovo ime i

svoju iskrenu odanost rimokatoličanstvu. Stoga je na sav

dalje je bilo prvo na listi osumnjičenih, pa je samim tim on i

glas porudvao kako namerava da progoni jeretike i da kazni

dalje bio u nemilosti. Ubistvo Pjera od Kastelnoa nikada nije

sve koji katarima pružaju pomoć i podršku, kao i katarske

razrešeno. Nevin ili kriv, grof Rajmon se pobunio prekasno...

sveštenike. Sve je to bilo šarena laža. Rajmonu pokajanje nije

Nekoliko nedelja posle ubistva, naime, papa Inoćentije III

padalo na pamet; iskljudvo iz političkih pobuda stao je on uz

44


desetine hiljada vitezova koji su se na papin poziv okupili u

postavio papa lično. Po naravi nemilosrdan i sklon odmazdi,

Lionu, u istočnoj Francuskoj, pri čemu je svaki od njih došao

Amori je bio pravi čovek za zadatak koji mu je postavio

sa sopstvenom svitom sastavljenom od pešadinaca, strelaca,

Inoćentije: da iskoreni katare jednom zasvagda. Sem toga što

konjušara i ostalih posilnih. Zapovednik tim vitezovima bio

je živeo za osvetu i nije znao za milost, Amori je bio čvrsto

je pretpostavljeni stradalog Pjera od Kastelnoa, biskup Arno

rešen da istrebi katare najokrutnijim mogućim sredstvima

Amori, cistercitski opat iz Sitoa, koga je na ovu dužnost

koja su mu bila na raspolaganju. Zajedno s vitezovima, plaćenicima koji su i inače činili

Pjer od Kastelnoa, legat pape Inoćentija III, svirepo je ubijen jan uara

većinu bezmalo svih feudalnih vojski, albižanski krstaši bili

1208. N apadač ga je proburazio m ačem s leda, a ne kopljem

su toliko brojni da je kolona, kad je krenula na jugozapad i

spreda, kako je ovde prikazano.

ušla u Langdok, bila dugačka preko šest kilometara. Svakom


,,1LI SE ODRECI RASKDŠI, H I T O G A Š T O PROPOVEDAS!" Vrlo je moguće da su ekstremne mere kojima je u borbi

sveti Dominik i sv. Bernar od Klervoa pre njega, pokušao

protiv katara pribegao Arno Amori, biskup Sitoa i vojni

mirnim putem da ubedi katare da se odreknu svojih

zapovednik Albižanskog krstaškog pohoda, predstavljale

verovanja. Kako se navodi u Pesmi o katarskim ratovima,

odmazdu za ponižavajući tretman na koji je Amori

pripovesti o zbivanjima na jugu današnje Francuske u

naišao prilikom odlaska u Langdok kada je, baš kao i

vremenskom rasponu od 1204. do 1218. godine, katari su Amorija izvrgli ruglu i oterali ga kao poslednju budalu. „Opet došla ona pčela, pa zuji li zuji“, govorili su dok im je Amori propovedao. Katari i njihovi prefekti (sovršitelji) bili su, razume se, odani životu u oskudici i askezi, i prezirali su raskoš i ugadanje sopstvenim čulima. S druge strane, Arno Amori je, kao i toliki drugi sveštenici s početka trinaestog veka, živeo kao pravi razmetljivac i hedonista, a pritom je načinio ozbiljnu grešku pojavivši se pred katarima u najraskošnijoj odori. Evo šta je s tim u vezi 1756. godine zabeležio francuski pisac Volter u svom delu

O krstaškom pohodu protiv naroda Langdoka: „Opat iz Sitoa pojavio se sa svitom, kao kakav princ. Zalud je on besedio kao apostol, jer ljudi mu dovikivahu: ‘Ili se odreci te raskoši, ili toga što propovedaš!’“

Arno A m ori, cistercitski m onah, poveo je krstaški pohod koji je doveo do slom a je re tik a u južnoj Francuskoj.

45

46


čoveku ponaosob bile su obećane basnoslovne nagrade - pun

ukoliko ne pristanu da ispune ovaj uslov, već koliko sutradan

oproštaj grehova, ukidanje ličnih dugova i Slobodan pristup

naći pod opsadom. Gradski oci su, medutim, odbili da izruče

crkvenim fondovima, iz kojih će moći do mile volje da napune

ijednog katara, bio to prefekt ili svejedno koji, a onda su ako je verovati jednom hroničaru - ovako rekli biskupu: „Radije bismo se podavili u slanome moru."

A m ori je bio pravi čovek za zadatak koji mu je postavio Inoćentije... Živeo

Čuvši to, biskup se popeo na mazgu i vratio se u krstaški tabor, udaljen dan hoda od Bezijera. A sutradan, 22. jula 1209. godine, žitelje Bezijera dočekao je obeshrabrujući

je za osvetu, nije znao za m ilost i

prizor. Krstaška vojska prišla je varoši i preselila tabor, tako

bio je čvrsto rešen da istrebi katare

da je on sada sa svih strana opkoljavao gradske zidine. Dokle

najokrutnijim m ogućim sredstvim a koja su mu stajala na raspolaganju.

god je pogled iz Bezijera sezao, videli su se samo šatori, konji, logorske vatre, stegovi, zastavice, opsadne naprave i otm eni čadori - paviljoni u kojima su bili smešteni najviši krstaški uglednici. Najednom, na mostu preko reke Orb, nedaleko od južnih

džepove.

„RADIJE BISMO SE PODAVILI“ Krstaška vojska tako je stigla do svog prvog odredišta,

A lbižan ski krstaši sravnili su 1209.

Bezijera, dobro utvrdenog grada na reci O rb, u jugozapadnoj

sa zem ljom gradić B ezijer. Na ovoj

Francuskoj. Bilo je to krajem jula 1209. Stanovništvo nije

slici vid im o kako ovo m esto izgleda

želelo da se pokori. Bili katari ili katolici, žitelji Bezijera nisu

danas, s kate d ra lo m u pozadini.

imali nameru da izađu u susret zahtevima krstaške vojske, ma kakvi oni bili. Stigao je biskup bezijerski i gradskim ocima ispostavio spisak sa imenima 222 katarska prefekta koje je trebalo izručiti istoga časa, pripretivši da će se grad,


47

bedema bezijerskih, pojavio se neki usamljeni krstaš i počeo da dovikuje svakojake uvrede i pretnje narodu koji je stajao

VATIKANSKI REČNIK

na zidinama. Gomila mladića, ornih za borbu, na to se latila kopalja, štapova i ostalog improvizovanog oružja koje im se

IN TERDIK T

našlo pri ruci, pa pohitala prema varoškoj kapiji i sjurila se

Ekskom unikacija čitave jedne varoši, grada, ali i okruga, pa

do reke. Usamljeni krstaš nije stigao da utekne; uhvatili su

čak i čitavih zem alja nazivana je „stavljanje pod interdikt". U

ga, bacili na zemlju i isprebijali na mrtvo ime. A onda su ga

praksi je to značilo da nije moglo biti hrišćanskih venčanja,

bacili s mosta, u mutnu vodu reke Orb.

sahrana i crkvenih službi dok je interdikt (zabrana) na

Ali tako raspomamljeni, bezijerski mladići načinili su

snazi, m ada je sam im stanovnicim a bilo dozvoljeno da se

najgoru moguću grešku ostavivši varošku kapiju otvorenu.

ispovedaju i krste decu. Ukoliko bi zem lja kojoj je nam etnut

A ona kao da je dozivala krstaše, koji su uto jurnuli preko

interdikt bila spolja napadnuta, papa nije bio u obavezi

pokretnog mosta i izbili u uske ulice. Iznenadeni, branitelji

da pritekne u pomoć. Pored toga, interdikt je oslobadao

subrže-bolje počeli da se povlače, možda se nadajući da

podanike zakletve na vernost vladaocu prokazanog grada

će uspeti da stvore odgovarajuće rastojanje izmedu njih i

ili oblasti, što im je davalo za pravo da se, ukoliko to žele,

napadača, kako bi zbili redove i krenuli u protivnapad. Ali to

protiv njega nekažnjeno dignu na bunu.

je tad bilo neizvodljivo. Preživelih u napadu na Bezijer nije bilo, i Amorijeve krstaše je, pošto su pobili sav živalj, čekao novi zadatak - da

Kraljevi, carevi i ostali vladari koji su svojim postupcima uvredili Katoličku crkvu obično bi pretrpeli ovaj vid ekskom unikacije. Dotični vladalac m orao je da se pokaje ukoliko želi da kazna bude poništena i da se njegova zem lja vrati u okrilje katoličke zajednice. Upravo to se, na primer, dogodilo 1207. godine kada se engleski kralj Jovan bez Zem lje suprotstavio postavljanju kardinala Stivena Langtona na m esto nadbiskupa kenterberijskog, iako se za to založio lično papa. Jovan je tada ekskom uniciran, a Engleska je pod interdiktom bila do 1212. godine, kada je kralj najzad popustio i pristao da Langton dođe u Kenterberi. Posle toga interdikt je ukinut.

poharaju i opljačkaju prazne domove gradana Bezijera. A bila je to bogata varoš, i osvajačima je nudila raznovrsnu lovinu. Francuski vitezovi medu Amorijevim ljudima smatrali su da će imati prvenstvo kad dode do otimačine,

Gom ila m ladića, ornih za borbu, latila se kopalja, štapova i ostalog im provizovanog oružja...

da bi potom, onemeli od besa, gledali kako neki tamo slugančići i plaćenici prvi ulaze u opustele kuće. Hroničar V ilijem od Tudele ovako je opisao potonja zbivanja u Bezijeru:

Sluge, sve m ladi momci, odmah su se uselile u kuće koje su zauzele, a svi domovi behu puni blaga i imetka raznog ali

48


B O JN O LUDILO I POKOLJ Amorijeve vojnike napred je neumoljivo gonilo ono što su skandinavski Vikinzi svojevremeno nazivali berserker (bojno ludilo), i sekli su sve živo što bi se njihovim mačevima isprečilo na putu. Uleteli su tako i u crkvu gde je upravo u toku bilo bdenije; na sve strane razlegali su se krici samrtnog ropca i užasa dok su raspomamljeni ljudi uzalud pokušavali da pobegnu. Krstaši su nemilosrdno sekli, kosili i klali nesrećnu pastvu sve dok za njim a nije ostala gomila okrvavljenih leševa u prolazima izmedu sedišta. Zatim su prešli u Crkvu M arije Magdalene i tamo pobili sve - i muško, i žensko, i decu, i katolike i katare - koji su se nadali da će u bogom olji naći spas. Oko 1.000 ljudi stradalo je u toj crkvi, i to u roku od svega nekoliko minuta, posle čega je nad m estom pokolja zavladala samrtna tišina. Skoro sedamsto godina kasnije (1840), kad je crkva obnavljana, njihove kosti pronadene su ispod poda. Bilo je tu ostataka vise stotina ljudi, grubo nabacanih jedni preko drugih u ogromnu masovnu grobnicu. Niko od vernika koji su se krili u b ezijerskoj crkvi nije se spasao kad su krstaši upali u bogom olju i poceli da seku sve oko sebe.

STRADANJE BEZIJERA

Pošto su pobili celokupno stanovništvo, A m orijevi krstaši počeli su da se priprem aju za haranje i pljačkanje opustelih kuća.

Gotovo sve gradevine u Bezijeru bile su od drveta. Gorele su brzo i lako dok su se plamenovi širili iz četvrti u četvrt. Ubrzo se cela varoš pretvorila u jedan pakao smrti i razaranja. Francuski vitezovi nadali su se da će se dokopati bezijerskog blaga, da bi sada - gnevni i prestravljeni gledali kako se sve te dragocenosti pretvaraju u pepeo, ili doslovce tope pred njihovim očima. U jezivom požaru, priča se, Katedrala Sen Nazer, sagradena nekih osam

kad su ihfrancuske (velmože) tako zatekle, pom ahnitaše bezmalo, p a isteraše te mladiće motkama, kao psi da su.

decenija pre tog dogadaja, prosto se „raspolutila, kao nar“, pre nego što se srušila. Pastva koja je zaklon potražila ispod njenih svodova živa je izgorela. Kasnije je Bezijer ponovo

Ali - beleži dalje Vilijem od Tudele - pre nego što su

izgraden, ali je šteta načinjena u krstaškom pogromu bila

vitezovi uspeli da se dočepaju dragocenosti, evo šta se desilo:

tolika da su radovi potrajali punih dvesta godina. Pre nego što je opšti juris počeo, katolicim a u varoši

Ti prljavi, smrdljivi jadnici uglas povikaše: „Pali! Pali!" i dohvatiše ogromne buktinje, kanogod ono kad se lom ača pogrebna užeže, i oganj proguta varoš svu.

data je m ogućnost da napuste Bezijer i tako izbegnu kaznu koja će sustići katare. Većina katolika odbila je to da učini, svesno odabravši da ostane tu i podeli sudbinu


MASAKRU B E Z IJE R U Masakr koji se odigrao u Bezijeru nije bio spontan. Sve je brižljivo isplanirano još 1208. godine, pre nego što je Albižanski krstaški pohod uopšte započet, kada su Arno Amori, advokat po imenu Milo (inače lateranski apostolski notar) i 12 kardinala otišli u Rim da s papom Inoćentijem III razmotre na koji bi način taj krstaški pohod trebalo voditi. Plan koji su tad osmislili bio je u saglasju sa strategijom kojoj su krstaške snage pribegavale u Svetoj zemlji, u vreme Prvog krstaškog rata, koji je počeo nešto vise od jednog veka pre toga (1096). Svojevrsna šema potonjeg bezijerskog masakra pronađena je u rukopisu pod naslovom Canso

d’Antioca (Antiohijski spev), koji je, kako se veruje, negde izmedu 1106. i 1118. godine napisao vitez Grigorije Bečada, učesnik u krstaškom pohodu. Opisujući krstašku vojsku iz dvanaestog veka, po čijem je uzoru kasnije formirana i albižanska krstaška armija, on je naglasio:

Velmoie iz Francuske i Pariza, svetovnjaci i

Stanovnici B ezijera nisu im ali nik a k v ih izgieda protiv ja k ih , dobro naoružanih krstaša koji su napali varoš koristeći razno naoružanje, u ključujući i sm rtonosni sam ostrel.

sveštenstvo, prinčevi i markizi - svi su se listom slozili da svako uporište koje krstaška vojska napadne, odnosno svaki garnizon koji odbije da sepreda treba poseći do poslednjeg čoveka,

čim uporište na silu bude zauzeto. Tako krstaška vojska vise nigde neće nailaziti na otpor, jer ljudi c'e se plašiti da im se suprotstave znajući šta je ranije bivalo.

49

50


božanska odm azda iskalila svoj čudesni gnev.

VATIKANSKI

REČNIK

Novosti o zverstvima počinjenim u Bezijeru brzo su se raširile po Langdoku i celom jugu Francuske. Velmože i

ANATEMA

feudalci čiji su posedi bili u ravnicama i stoga mogli sledeći

Anatema je naziv za crkvenu uredbu kojom se

da se nadu na m eti biskupa A m orija i njegove osvetničke

ekskomunicira pojedinac ili odbacuje neprihvatljivo učenje.

vojske - počeli su da se kolebaju. Jedan za drugim dolazili

Kao kazna, međutim, anatema je znatno prevazilazila

su u tabor gde su krstaši proveli tri dana pošto su poharali

ekskomunikaciju. U Novom zavetu, u Poslanici Korinćanima,

Bezijer, da se poklone pred Am orijem i ubede ga u svoju

na jednom mestu stoji: „Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, da bude proklet, maran ata.“ U Poslanici Galaćanima, anatema se pominje kao kazna za propovedanje nekog suparničkog jevanđelja: Ali sve i ako vam m i sami, ili pak anđeo sa Neba, propovedamo jevanđelje protivno onome što vam već propovedasmo - anatema neka padne na nas ili na njega. Knjiga Jovanova ide korak dalje. Onaj što se pokorava učenju Hristovom, i Oca i Sina uza sebe ima. Dode li vam neko ko se ovog učenja ne pridržava, ne primajte ga u dom svoj, niti ga blagosiljajte; je r onaj što toga blagoslovi, saučesnik je u zlim delima njegovim.

Katedrala Sen Nazer... priča se, „raspolutila se kao n ar“ u jezivom ognju, pre nego što se srušila. Pastva koja je zalclon potražila ispod njenih svodova živa je izgorela. sa sugrađanima. T o je, svakako, predstavljalo otežavajuću okolnost za krstaše. Kako će u opštoj pom etnji razlikovati katolika od katara? Priča se da je biskup Am ori tada naredio: „Sve ih pobijte! Bog će svoje već prepoznati." Ta zapovest izvršena je do poslednje kapi krvi. Koliko je Amori bio ushićen postignutim vidi se po onom e što poručuje u pisrriu papi Inoćentiju:

Naše snage nisu poštedele nikoga, bez obzira na društveni položaj, p ol ili uzrast. Oko 20.000 ljudi p alo je od mača. Ovde se može govoriti o masovnom uništenju neprijatelja. Čitav grad opljačkan je i zapaljen. Tako je Pre osam vekova moćne zidine srednjovekovnog Karkasona bile su poprište bespoštedne borbe.


odanost. Drugačiji je, medutim, stav zauzeo jedan od

Rajm on Rože je, dobro znajući koliko njegov stric ume da bude podmukao, taj poziv odbio. Nije smeo da rizikuje,

najmoćnijih tamošnjih velmoža, Rajmon Rože III od

je r vrlo lako se moglo desiti da, ukoliko stvari podu po

Trenkavela, vikont od Karkasona, Bezijera, Razea i Albija.

zlu, Rajm on V I pribegne svom uobičajenom planu ,,B“ -

Rajmon Rože bio je sin otpadnika Rožea II od Karkasona i

što će reći, da pogazi svaki dogovor i kukavički se potčini

bratanac prevrtljivog Rajmona VI, grofa od Tuluza, s tim

neprijatelju.

što je bio prevejaniji od obojice. Kad je Rajmon VI pozvao

A ako bi do nečeg takvog došlo, i Rajm on Rože III

ljude da se ujedine u otporu Amoriju i njegovim krstašima,

imao bi m nogo šta da izgubi. Kao prvo, lično bi se našao

51

u opasnosti i možda, štaviše, bio prim oran da se odrekne

PRIPREME ZA RAT

svojih poseda upravo zbog opuštenog, trpeljivog stava

Am orijev cinični odgovor znad o je ujedno i poziv na

prema m ultikulturnoj zajednici kojom je upravljao.

uzbunu. Rajm on Rože se hitro vratio u Karkason i počeo

O pštenje s jereticim a - kako bi fanatici toga vremena

da se priprem a za rat. Prvo je sproveo strategiju „spržene

osudili n ed je nehajno držanje - bilo je jednako lose kao da

zem lje", tako da se krstaškoj vojsci uskrati mogućnost da

je i čovek sam jeretik, ako ne i gore od toga.

se s njegovih njiva snabdeva hranom, što je, uostalom, bila uobičajena praksa u srednjovekovnim ratovima. Rajmon Rože je naredio da se cela ta oblast pretvori u pustinju:

Vesti o zverstvim a počinjenim

usevi i vinogradi da se spale, vodenice i poljoprivredne alatke da se unište, a stoka i ostale životinje da se ili

u Bezijeru brzo su se proširile

pokolj u, ili uteraju u sam Karkason, gde će ih štititi moćni

po Langdoku i celom jugu

gradski bedemi. Kad je to u dn jen o, vojska Rajmona Rožea

Francuske. V elm ože i feudalci počeli su da se kolebaju.

počela je s pripremam a za borbu. Sa oružjem na gotovs, neprekidno su stražarili, iščekujući dolazak krstaša. Prethodnicu Amorijeve vojske branioci Karkasona ugledali su sa zidina svoga grada prvog avgusta, tačno deset dana posle masakra u Bezijeru. Na brzinu izvodeći proračun, napadači su procenili da osvajanje ovog grada, s

NEUSPEH DIPLOMATIJE

njegovim m oćnim utvrdama i odvažnim braniocima, neće

Mada Rajm on Rože lično nije bio katar, veliki broj njegovih

biti ni najm anje lak zadatak. Tu nikakvih otvorenih kapija,

podanika jeste pripadao ovoj sekti. Na teritoriji pod

slabih bedema i lakog plena neće biti. Amori se, čak, nije

njegovom upravom živela je i jevrejska zajednica koja je godinama unazad bila zadužena za rukovodenje Bezijerom , posle Karkasona drugim njegovim sedištem m od . I u Karkasonu je postojala jevrejska zajednica, pa su

O pštenje s jereticim a bilo je jednako

se, sa ostalima, i Jevreji mogli n ad u ozbiljnoj opasnosti.

lose kao da je i čovek sam jeretik,

Amorijeva vojska bez sum nje bi ih poubijala, je r pokolj u

ako ne i gore od toga.

Bezijeru pružio je užasan dokaz koliko su krstaši spremni daleko da odu u iskazivanju svog „verskog" žara. Iz tog razloga, Rajm on Rože je iz predostrožnosti evakuisao Jevreje iz grada pre nego što su krstaši stigli do Karkasona. Nije, medutim, bilo tako lako izm estiti znatno brojniji

usudio da svojim snagama dozvoli da se utabore preblizu gradskih bedema, strah u ju d da će se n a d u dometu

katarski živalj. Zbog katara, a i zbog sebe samoga, Rajm on

strašnih karkasonskih sam ostrelaca. Krstaški vitezovi

Rože je prvo pribegao diplom atiji nastojeći da postigne

podigli su, stoga, šatore malo dalje, a za njima i Amorijevi

sporazum kojim bi se lično obavezao da započne progon

vojnici, koji su podložili vatre i rasporedili se daleko izvan

katara i ostalih jeretika koji žive na njegovoj teritoriji.

dom eta sm rtonosnih sam ostrela i ostalog dalekometnog

A da li bi tako nešto stvarno i preduzeo? Verovatno ne

oružja koje je vrebalo sa one strane karkasonskih bedema.

bi, ali je, isto tako, postojala i nemala verovatnoća da je

Branioci Karkasona ispoljili su veliku hrabrost, iako

Rajmon Rože od oca nasledio um eće odlaganja neželjenog

su bili ubedljivo brojčano nadmašeni. I što se naoružanja

ishoda. Bilo kako bilo, njegovo obećanje nikada nije ni

tiče, znatno su zaostajali za neprijateljem jer su Amoriju

stavljeno na probu vremena, budud da nikakav sporazum

na raspolaganju bile m oćne opsadne sprave i mnogo vise

nije napravljen. Amori, štaviše, Rajm ona Rožea nije ni

strelaca - srednjovekovne artiljerije - nego što je Rajmon

udostojio susreta prilikom kojega bi ta pitanja razmotrili.

Rože mogao da okupi. Sutradan po prispeću krstaške

Postoji, istina, m ogućnost da je vođa krstaša uvideo

vojske pod zidine Karkasona, dakle drugog avgusta - bila

da - ukoliko zajam či bezbednost Karkasonu i ostalim

je nedelja, dan kada se, po papskom dekretu, nije smelo

gradovima pod upravom Rajm ona Rožea —njegovi, plena

ratovati. Am orijeve snage morale su, znad, da sačekaju

gladni sledbenici neće im ati šta da pljačkaju.

do ponedeljka, ali d m je svanulo, brzo su rasporedili ovnove, postavili merdevine uza zidine, i teško naoružani


53

(MtW

Krvava borba prsa o prsa u boju za K arkason 1209. godine živo je

vojnici poćeli su da se penju, dok su njihovi saborci strelci

prik a za n a na ovom frizu u K atedrali Sen N azer u Bezijeru.

otpozadi zasuli Karkason kišom strela, koje su pogadale, bez razlike, i naoružane branioce i nenaoružani živalj. napadače strelama, ali - uzalud. O grom an broj krstaša NAPAD NA K A R K A S O N

uspeo je da prodre u Burg, s tim što im ovoga puta namera

Krstaši su odlučili da prvo napadnu Burg, jedno od dva

nije bila da se okome na stanovništvo što beše preteklo.

podgrada Karkasona koje se nalazilo odmah izvan gradskih

Na udaru su se, medutim, našli bunari kraj obala reke Ode.

zidina. Od dva podgrada, Burg je bio slabije utvrden i

Ubrzo su i bunari i prilazi gradu sa severa bili u rukama

branjen, i posle dva sata žestoke borbe, krstaši su uspeli

krstaša.

da se probiju i rasteraju vojnilce i varošane koji su se tu

Gubitak bunara predstavljao je težak udarac za

još skrivali. Dok su ovi bežali u sam Karkason, nadajući

branioce, ali žitelji Karkasona nisu se predavali. Dana

se spasu unutar gradskih bedema, strelci i sam ostrelci

sedmog avgusta, kad su krstaši pokušali da zauzmu i

rasporedeni na visokim grudobranima nem ilice su zasipali

Kastelar, drugo, južno podgrađe Karkasona, zasuti su

54


Č U D O V1ŠTA S R E D N JO V E K O V N IH RATOVA Ogromne opsadne naprave koristile su se u ratu još od

pljušte sa neba. Na ulicama, trgovima, u domovima

osmog veka stare ere, sudeći po starozavetnom zapisu koji

ili crkvama - gde god se stanovnici napadnute varoši

se odnosi na vreme kada je kralj Azarija vladao Judejskim

nalazili, mogli su ih povrediti ili ubiti projektili izbačeni iz

kraljevstvom. Tadašnje vojske upotrebljavale su „naprave

opsadnih naprava.

koje su smislili ljudi vični, da se pomoću njih na kule i

U trinaestom veku, kad su se gradovi širom Langdoka

bedeme penješ, strele da ispaljuješ, i veliko kamenje uz to“.

našli pod opsadom albižanske krstaške vojske, korišćene

Mnogo kasnije i Grci i Rimljani upotrebljavaće opsadne

su, manje-više, iste opsadne naprave, kadre da izazovu

sprave, izlažući živalj gradova pod opsadom danonoćnoj

užasna razaranja, kao one koje su svojevremeno

tutnjavi, podrhtavanju tla, lomljavi i zloslutnom zvižduku

upotrebljavali stari Rimljani. Srednjovekovna vojska

desetina i desetina strela što poput nemilosrdne kiše

koja je pod opsadom držala neki zamak ili varoš takode je, naime, upotrebljavala katapulte, baliste (balestre) i jurišne ovnove, kao što su to nekad davno činili drevni Heleni i Rimljani. Raspolagali su, povrh toga, i dugačkim merdevinama i moćnim opsadnim kulama koje su im pružale zaštitu od svega čime bi ih gadali branioci načičkani na grudobranima. RITA SE KO MAGARAC Jedna od ratnih naprava koje su upotrebljavali učesnici Albižanskog krstaškog pohoda u Langdoku sagradena je po uzoru na rimskog onagera (divljeg magarca). Onager je tako i nazvan zato što se ,,ritao“ kao životinja preke ćudi. I trebušet je bio jednako opak na delu, služeći se čekrkom za zapinjanje užadi ili opruga. Kad bi vojnik naglo otpustio uže ili oprugu, zubac bi ,,ritnuo“ poprečnu gredu na drvenom okviru trebušeta, i projektili iz velike posude bili bi ispaljeni i razvili bi veliku brzinu. Ova metoda paljenja pročula se kao „sistem protivtega". Trebušeti su inače upotrebljavani za izbacivanje krupnog kamenja, ali je pomoću njih neprijatelj mogao da se zaspe i nekim zapaljivim materijalom, kao, na primer, zapaljenom smolom ili uljem. Tako upotrebljen trebušet sejao je strah i užas, a onima koji bi se projektilu ispaljenom iz trebušeta našli na putu i uspeli da prežive - ostajali su grozni ožiljci. Balista, ili balestra, pronalazak starih Rimljana, bila je Opsadna kula (gore) om ogućavala je vojsci koja napada da svoje ljude dovede u istu ravan s braniocim a grada, tako da m ogu da ispaljuju strele direktno u njih. Ovan (dole) bio je prosto, ali delotvorno orude za probijanje bedem a, dok je zašiljeni kolac (u pozadini) m ogao da probije zid tako što je dubio rupe izm edu kam enova od kojih su bedem i gradeni.


umnogome nalik ručnom samostrelu, samo znatno veće

Srednjovekovni ratnici raza ra li su zidine zam kova tako što

razorne moći. Građene iskljudvo od drveta, baliste su se

bi ih m inirali u sam om podnožju. P otkopavali bi tem e lje i

sastojale iz moenog rama od opruge koji je ovim spravama

postavljali drvene stubiće koje bi potom potpalili.

omogućavao da kamen ili neki drugi predmet teži od 22 kilograma dobaci na razdaljinu od otprilike 366 metara.

izazivajući požare i ostavljajući bedeme, gradske kapije

Balistaje, takode, mogla da se napuni gomilom strela koje

i donžone u ruševinama. Čak i najmoćnija mehanička

bi zasule grad kao izrazito razorni pljuskovi od kojih često

čudovišta koja su do tada učestvovala u srednjovekovnim

ljudi nisu nalazili zaklona.

opsadama nisu mogla da dostignu tako visoku razornu mod Ali „miniranje", neprimetna, podmukla metoda

O G AN JISTR AH

ratovanja - pokazala se kao još stravičnija od svih

Pocetkom četrnaestog veka, tačnije uvodenjem baruta i,

tih opsadnih sprava. Srednjovekovno miniranje

s barutom, vatrenog oružja i poljskih topova, kao što su

podrazumevalo je potkopavanje temelja zamka ili

primitivni, ali vrlo delotvorni vasi, koji su sejali strah -

gradskih bedema, i privremeno podupiranje zidina

okončana je duga era konvencionalnog ratovanja kakvo je

drvenim stubidma. Tako bi nastao podzemni tunel koji bi

bilo poznato još od biblijskih vremena. Vasi, poznati i pod

napadad ispunili slamom namočenom u ulje ili bilo dm

francuskim nazivompots defer (gvozdeni kazani), prvi

drugim što lako plane. Kad bi stubid izgoreli, bedemi bi

put se pojavljuju na ilustraciji jednog engleskog rukopisa

se survali. Razorno dejstvo ove taktike najbolje se videlo u

nastalog oko 1327. godine, i izgledom podsećaju na velike

bici za Karkason. Branioci podgrada Kastelara najednom

vaze, odnosno posude položene na bok sa strelom što

su izgubili tlo pod nogama, da bi se sa velike visine

štrči iz „ždrela". Na zadnjem kraju stoji tobdžija i usijanu

strmeknuli zajedno s gomilom kamenja koje se nemilice

šipku prinosi otvoru za paljenje. Vasi i modeli topova koji

obrušavalo pretvarajud se u sitan tucanik. Vedna taj pad

su za njima usledili proizvodili su gromoglasne eksplozije,

nije preživela

55

56


Žiteljim a K arkasona bilo je dozvoljeno da napuste grad pošto su ga osvojili a lb ižanski krstaši, na čelu sa Sim onom IV od Monfora. D opušteno im je sam o da ponesu odeću koju su u tom trenutku im ali na sebi.

tako se, najednom , na bojištu pojavila trupa naoružanih vitezova, znatno brojnija od ljudi Rajmona Rožea. Ovi su se u žurbi povukli u Karkason i brže-bolje zaključali za sobom gradsku kapiju. Grad je bio bezbedan, ali se unutar njegovih zidina odvijala drama. Oskudica u vodi, izazvana padom bunara u neprijateljske ruke, imala je za posledicu prljanje zaliha u gradskim rezervoarima i trovanje ono malo vode što je ostalo. I mlado i staro počelo je da umire na vrelom avgustovskom suncu. Razne boleštine i groznica širile su se po gradu, a čitavi r.ojevi muva sletali su na leševe koji su se raspadali na ulicama.

PAD KARKASONA T u to ig m s c t f t l f t u o b l c

Takvo stanje nije moglo unedogled da se održava. Sredinom avgusta, dve nedelje pošto je Amorijeva vojska prispela pod zidine Karkasona, izaslanik iz krstaškog

kam enjem , strelam a i raznoraznim projektilim a, tako da

tabora stigao je do gradske kapije. Njegova poruka bila je

su morali da potraže zaklon u obližnjoj šumi. Krstaškim

jednostavna, ali jeziva: predajte se sada, ili ćete proći isto

vitezovima bilo je tada već sasvim jasno da je kucnuo čas

kao oni u Bezijeru. Rajm onu Rožeu bilo je jasno da se vise

da upotrebe trebušete, baliste, mangonele i katapulte - sve strašniju od strašnije opsadne naprave. A onda se iz sm rtonosnog oruđa na uličice Kastelara obrušila

A m o ri je na raspolaganju irnao

stihija kamenja, šljunka, užarenog ugljevlja i svega što

m o ćn e ratn e naprave i mnogo

se napadačima našlo pri ruci. Slabi su bili izgledi da će branioci koji ostanu na otvorenom izbeći ranjavanje, sakaćenje ili smrt.

vise strelaca nego što je Rajmon Rože m ogao da prikupi.

OSVETA ZA BEZIJER Pošto su uspeli da probiju zidine, krstaši su se razmileli

nem a kuda. Pristao je na pregovore i, kad mu je zajamčena

po Kastelaru, a u bespoštednoj borbi koja je usledila, pala

lična sigurnost, odjahao do krstaškog tabora, gde se sastao

je većina branilaca. Krstaški zapovednici ostavili su zatim

s grofom od Nevera, Erveom od Donzija. Ni porodica ni

manji odred u samom Kastelaru i povukli se u tabor.

sledbenici njegovi nisu vise videli Rajmona Rožea, vikonta

O svetnici su, medutim, brzo uzvratili udarac. Velm ože čiji

od Trenkavela, živoga.

su se posedi nalazili u brdima što se uzdižu nad dolinom

Sta se dogodilo daleko od nezvanih očiju u šatoru

reke Ode, na obroncim a Pirineja, stigli su da se bore

Ervea od Donzija - nikada niko nije saznao, pa tako čak

rame uz rame s Rajm onom Rožeom. T i ljudi, za razliku

ni onovrem eni hroničari, poslovično željni makar kakvog

od obazrivijih zemljaka iz ravnice, behu od onih kojima

nagoveštaja ili glasine, nisu uspeli da dodu ni do kakvog

je sm rt draža od predaje; s Rajm onom Rožeom na čelu,

otkrića. Jedina činjenica u vezi sa ovim sastankom u četiri

jurnuli su kroz karkasonsku kapiju ustrem ivši se pravo

oka svodi se na to da je žiteljim a Karkasona - katarima,

na odred krstaša, i posekli ih sve do poslednjeg. Bila je to,

katolicim a i Jevrejim a - na njihovo neizmerno olakšanje i

verovatno su pomislili u tom času, osveta za Bezijer.

čuđenje, saopšteno da mogu da napuste grad, s tim da za

Brzom etna, kratkotrajna akcija branilaca nije,

sobom ostave svu svoju imovinu, izuzev odeće koju su u

medutim, promakla starešinam a u krstaškom taboru, i

tom času imali na sebi. I tako su oni otišli, prolazeći jedan


57

pojedan kroz uzanu zadnju gradsku kapiju, pod budnim

Na ovom ilustrovanom rukopisu iz Langdoka prikazan i su vitezovi

okom krstaških stražara koji su motrili ne bi li spazili

u sedlim a kako se bore prsa u prsa s ka ta rim a prilikom opsade

nekoga ko pokušava da prokrijumčari nešto iz osvojenog

K arkasona.

grada. „Nikakvu dragocenost, ama ni jedno jedino dugme nisu

pravi povod krstaškog napada i nije bilo iskorenjivanje

smeli da ponesu sa sobom", zabeležio je jedan hroničar.

katara, već uklanjanje tog opasno trpeljivog vikonta kome

Ili, po kazivanju jednog njegovog kolege, Karkasonjani su

je očigledno bilo draže da se druži s jereticim a nego da

sa sobom poneli „samo svoje grehe“. Kako je konkretno

sledi Hristovu veru istinitu. Bilo kako bilo, kad je varoš

Rajmon Rože uspeo da isposluje slobodu za svoj narod u

ispražnjena, a Karkasonjani, lišeni sve imovine, napustili

Karkasonu bila je i ostala tajna, mada mnogi sm atraju da

zavičaj, Rajm on Rože izveden je u lancima, da bi ga potom

58


odveli u podzem ne tam nice njegovog zamka, grofovskog

R ajm on Rože je za sobom ostavio petogodišnjeg sina,

dvorca, i tam o ostavili negvama prikovanog za zid. Trinaest

R ajm ona Rožea IV, ali uprkos dugogodišnjim naporima,

nedelja kasnije, desetog novembra 1209, pronaden je tam o

baštinik Trenkavela nikako nije uspevao da se izbori za

mrtav. Im ao je 2 4 godine.

svoju očevinu. Imovina Trenkavela data je pak Simonu IV


59

usam ljeni, premda je punih šest godina prošlo pre nego

Ima ih koji smatraju da pravi povod krstaškog napada na K arkason i nije bilo iskorenjivanje katara, već uklanjanje tog opasno trpeljivog

što je iko javno i otvoreno izrazio te sumnje, a dogodilo se to na Č etvrtom lateranskom saboru 1215. godine. Taj skup bio je posebno značajan zbog toga što je sabor sazvao niko drugi nego papa In oćen tije III. Inoćentije je i bio prisutan kad je Rajm on od Rokfeja, jedan od velmoža koji su učestvovali u radu sabora, direktno optužio Simona

vikonta kome je očigledno bilo draže

od M onfora za ubistvo. Rokfej je otišao i korak dalje, pa

da se druži s jereticima nego da sledi

je optužbu za zločin proširio i na papu. Evo šta je rekao Inoćentiju:

Hristovu veru istinitu.

od Monfora, ocu kudikamo čuvenijeg barona istog imena koji će postati šesti erl od Lestera i ostati upamćen kao jedan od začetnika parlamentarizma u Engleskoj X III veka.

Pošto su (krstaši) ubili oca i razbaštinili sina, hoćete li, gospodaru, dati njemu ono što mu pripada i sačuvati tako vlastito dostojanstvo? A ako odbijete da mu date što mu pripada, neka vam se Bog smiluje p a vašoj duši natovari i brem e njegovih grehova!

Dana 15. avgusta 1209. stariji Simon od M onfora proglašen je za vikonta od Bezijera, Karkasona i svih drugih poseda

M alobrojni su oni koji su se ikada drznuli da papi upute

koji.su svojevremeno bili u vlasništvu porodice Trenkavel.

tako oštre reči, ali In oćen tije je Rajm ona od Rokfeja, po svemu sudeći, jedva udostojio odgovora: „Videćemo da se to udesi." Optužba za ubistvo bila

SIMON IV OD M O N F O R A

je prava novina za papu Inoćentija,

Monfor, koji je potom nasledio

koji je, inače, sam rekao Arnoldu

Arnoa Amorija na mestu vojnog

Am oriju, još 1213. godine,

zapovednika krstaškog

da je Rajmon Rože „mučki

pohoda, okrivio je za smrt Rajmona Rožea -

ubijen". U svakom slučaju,

dizenteriju, pomenuvši,

ništa nije udnjeno kako bi se Rajmonu Rožeu IV

kao uzgred, „božansku

i porodici Trenkavel

kaznu" za pružanje utočišta i podrške

vratila prava koja im

katarskim jereticima.

pripadaju. Posle pada

Sama pomisao na

Karkasona 15. avgusta

neposrednu Božju kaznu za grehe bila

1209. grad je, onako

je i te kako zavodljiva

utihnuo i potpuno

srednjovekovnom

opusteo, tem eljno

umu, jer ona je na

poharan i opljačkan. Kad je taj gnusni zadatak

najbolji način oslikavala

obavljen, Amori i njegovi

aktivnu ulogu Boga u

krstaši vratili su se kućama,

vodenju ljudskih poslova. Pa

n o sed sa sobom silno zlato,

ipak, mnogi žitelji Langdoka i

srebro, dragulje i drugi plen, tako

dalje nisu bili ubedeni da je sve bilo

izdašan da su čak i najsiromašniji medu

baš tako, pa su i dalje podozrevali da je

borcim a bili obezbedeni za ceo život. Tih

ipak posredi neka podvala. I nisu u tome bili Grofovski dvorac, sagrađen krajem XII veka, bio je unutrašnja

Gore: P ečat Sim ona IV od M onfora na kojem je prikazan konjanik

tvrđava Karkasona, a 1997. godine UNESKO mu je dodelio status

u lovu, s podignutim lovačkim rogom i lovačkim psim a koji trče

svetske kulturne baštine.

uz konja.

60


nekoliko sedmica koje su proveli u Langdoku, sedmica

Ne čudi stoga što je Sim on od M onfora, odvažan, ali i

obeleženih zverstvima i pljačkom, i um rljanih nedužnom

okrutan vojni zapovednik, poznat kao čovek „prevarant,

krvlju - vekovima se, evo, prepričavaju kao jedna od

grub i nepošten", krenuo da nadoknadi izgubljeno, ne

najjezovitijih epizoda u istoriji papstva. Ali premda

birajući sredstva. Prilika mu se, tako, ukazala u Langdoku,

su krstaši naneli teške gubitke katarima, na hiljade ih

a kad se jednom našao na čelu krstaške vojske, gledao je da

poubijali i pokrenuli pravu reku izbeglica, što je dovelo do

iz toga izvuče što veću korist.

uznem irujuće prenaseljenosti ostalih langdočkih gradova - oni nisu uspeli niti da unište katare, niti da ih uzdrmaju u veri. A nije im, pritom, pošlo za rukom ni da dovoljan

Papi Inoćentiju III bilo je potrebno

broj katara prevedu u rim okatoličku veru da bi mogli da

vrem ena da uvidi kako Monfor i

proglase nekakvu odsudnu pobedu nad tom jeresi.

njegovi novi „krstasi" vise, u stvari, PLEN, ZEMLJA I VLAST Pregnuće na „očišćenju" Crkve od jeresi, očigledno, još nije

služe sam im a sebi nego Svevišnjem,

bilo okončano, i zato je papa, iz godine u godinu, nanovo

a pre nego što je to shvatio, mnogi su

pozivao u krstaške pohode. Svrha i smisao tih pohoda

gradovi napadnuti i poharani, silanje

počeli su, medutim, da se m enjaju pošto su novosti o albižanskim „uspesima" kod Bezijera i Karkasona počeli

živalj pretrpeo užase i strahote, i jos su m noga zverstva počinjena.

da privlače svežu krv iz cele Evrope. Nije mnogo vremena prošlo a hiljade i hiljade novih krstaša došle su da se i one u svemu ovajde. N ije ni potrebno napom injati da većini njih nije ni bilo na pam eti da se bore za volju Božju i za Crkvu,

Papi Inoćentiju III bilo je potrebno vremena da

već da zadovolje osnovne porive koji su i inače počivali u

uvidi kako M onfor i njegovi novi „krstasi" vise, u stvari,

temelju srednjovekovnog ratovanja: da se domognu plena,

služe samima sebi nego Svevišnjem, a pre nego što je to

zem lje i vlasti.

shvatio, mnogi su gradovi napadnuti i poharani, silanje

Od tog novousvojenog, m aterijalističkog etosa

živalj pretrpeo užase i strahote, i još su mnoga zverstva

najviše se okoristio Sim on IV od M onfora, koji se medu

počinjena, mada je privid krstaškog pohoda kako-tako

feudalcima i vlastelom toga doba prilično nisko kotirao

održavan uzgrednim pogubljenjim a vise stotina katara.

sve dok se nije dokopao imovine Trenkavela u Langdoku.

Inoćentije je konačno 1213. godine naredio da se na

Neznatni su pre toga bili M onforovi posedi na tlu današnje

krstaški pohod protiv katara u Langdoku konačno stavi

Francuske. O setno je ojačao nasledivši, zajedno s majkom ,

tačka. V ojnici Hristovi - bio je uveren papa - imaju sad i pam etnija posla, kao što bi, recim o, moglo biti preotimanje Spanije iz ruku mavarskih m uhamedanaca, ili pak ponovno

A m ori i njegovi krstaši vratili su se kućam a, noseei sa sobom zlato, srebro, dragulje i drugi plen, tako izdašan da su čak i najsiromašniji m edu njima bili obezbedeni za ceo život.

zauzimanje Jerusalima, koji je 1187. opet pao u saracenske ruke. Papina odluka stigla je ipak prekasno. Te 1213, posle četiri godine ratovanja i progona, Albižanski krstaški pohod otrgao se svakoj kontroli; prvobitni motiv, da se istrebe katari, sada se isprepleo s teritorijalnim pretenzijam a m oćnih velmoža i kraljeva, ali i s jednom životnom, neizbežnom činjenicom : uprkos svoj šteti kojuje taj krstašlci pohod do tog časa napravio, uprkos razaranju silnih zamkova i gradova, pokolju hiljada i hiljada ljudi,

zvanje erla od Lestera, a tim e i odgovarajuće, erlovske

uprkos bezbrojnim upropašćenim životima - katari,

posede na engleskom tlu. Taj im etak prešao je, istina, u čisto teoretski domen kada je 1207. Jovan bez Zemlje,

Čudnovata je bila s m rt S im ona IV od M onfora. Za vrem e opsade

engleski kralj, konfiskovao sve posede erla od Lestera,

Tuluza 1218. godine u glavu ga je pogodio zalu tali kam en sa

prisvojivši pri tom čak i njegove redovne prinadležnosti.

obližnjeg k atap u lta.


5

61

oti chflttl blesse rt

62


premda oslabljeni, opstali su i svoju jeretičku veru sačuvali

da se nastavi. Inoćentiju pak nije bilo druge nego da se

praktično netaknutu. Sve to papi Inoćentiju predočio je

povinuje logici situacije, tako da je odluku o okončanju

čvrstorukaš Arno Arnori, uz napom enu da nipošto nije

Albižanskog krstaškog pohoda poništio jedva pet meseci

pravi trenutak da se napusti bojno polje. Borba, u koju je

pošto ju je obnarodovao.

Am ori već bio uložio toliko vrem ena i truda, morala je

KRAJ KRSTAŠKOG POHODA Konačni krah katarstva nije, medutim, bio plod isključivo

Katarski rat, kako je A lbižanski krstaški pohod takod e nazivan, otegao se jo š

16 godina posle zvaničnog

završetka, i nadživeo neke od svojih glavnih aktera.

vojne akcije, kao što je, verovatno, Arno Amori slutio da će biti, pa ni u potpunosti uspelog preobraćanja u rim okatoličku veru, čemu se zacelo nadao papa Inoćentije. Katarski rat (drugi naziv za Albižanski krstaški pohod) otegao se još punih 16 godina i tako nadživeo neke od svojih glavnih aktera. Papa Inoćentije preminuo je 1216. Sim on od M onfora poginuo je 1218. godine, kada ga je zalutali kamen iz katapulta pogodio pravo u glavu za vreme opsade Tuluza. Arno Am ori je umro 1225. Albižanski krstaški pohod okončan je četiri godine kasnije (1229), pošto su Francuzi naneli poraz Rajm onu V II Tuluskom , sinu Rajmona VI. Procenjuje se da je za te dve decenije, koliko je ovaj sukob trajao, u borbama poginulo oko milion ljudi, budući da su se užasi viđeni kod Bezijera i Karkasona kasnije ponovili u vise navrata. Potpisujući Pariski mirovni sporazum 12. aprila 1229. godine, Rajmon VII ustupio je svoje zamkove i zemljišne posede, medu kojima je u tom trenutku bio i Langdok, francuskom kralju Luju IX. Bila je to, istina odocnela, pobeda Lujevog dede, verolomnog i podmuklog Filipa II

Avgusta, koji je u ra

kasno (1215), da bi 14 godina kasnije, ipak, makar posthumno, pobrao kajmak. Rajmon je sada m orao da se zadovolji malim posedima, s gradom Tuluzom kao jedinim značajnim uporištem. To, medutim, nije bilo sve. Upravo na dan potpisivanja Pariskog sporazuma, Rajmon je m orao da pretrpi najgore poniženje. Početak ovog krstaškog pohoda, pune dve decenije ranije, obeležila Pečat grofa R ajm ona V II Tuluskog p rik a zu je ovog p lem ića na

je javna pokora Rajm onovog oca, Rajmona VI. Sada

konju, s tuluskim krstom na štitu i konjskoj oprem i, tj. prekrivaču.

je pak istovetna kazna nam enjena sinu obeležila kraj krstaškog pohoda. Prim oran da otrpi javno poniženje,


Rajmon VII je bičevan svežnjem vrbovog pruća na trgu ispred Bogorodičine crkve u Parizu. Posle toga bačen je u tamnicu. I, što je najvažnije, uspeli su od njega da iskamče obećanje da će sa svojom vojskom ubuduće učestvovati u

sklonosti, ali i iz drugih razloga, pri čemu nikako ne bi trebalo prenebregnuti oskudnu duhovnu obuku i nedostatak pastirske revnosti, bivaju nesposobni da pronose reč Božju i upravljaju ljudima.

progonu katara. Na pojedinim m estim a ljudima je, u svakom slučaju, POVRATAK IN K V I Z I C I J E

ionako bilo bezm alo nem oguće upravljati, jer svetina je

Upravo u to vreme lov na katare i ostale jeretike ulazio je

često preuzimala vlast kada bi neki tobožnji jeretik bio

unovu, znatno pogubniju fazu. Grgur IX, koji je za papu

otkriven, a ubrzo zatim, po kratkom postupku, i kažnjen.

izabran 1227. godine, nije mogao, kao njegovi prethodnici,

Nova, papska, ili rimska inkvizicija, koju je uveo papa

dasezadovolji pukim pozivanjem na krstaiki rat, a da

Grgur, nije imala za cilj samo borbu protiv takvih vidova

onda sav prljav posao prepusti vojnicima. Ne, Grgur je

zloupotrebe već i izgradnju jedne bolje organizacije,

imao bolju, premda grozomorniju zamisao. On je, naime,

delotvornije i predanije velikom zadatku spasavanja

obnovio episkopsku (biskupsku) inkviziciju, kao metodu

ljudskih duša od jeresi, ali i kažnjavanju - i to strogom -

razračunavanja s jereticima koja je prvobitno uvedena

bilo koga ko bi se drznuo da se ne pokaje zbog skretanja

1184. godine, ali nije dala željene rezultate.

s pravog puta. U tom , osvetoljubivijem svom obliku,

Biskupima kojima je zapalo da predvode inkviziciju nije, po svemu sudeći, bilo bogzna kako stalo do lova na jeretike, a još manje do zastrašujućih kazni koje je trebalo

Biskupima kojima je zapalo da predvode inkviziciju nije, po svemu sudeći, bilo bogzna kako stalo do lova na jeretike, a jos manje do zastrašujućih kazni koje je trebalo izricati.

izricati. Pojedini među njima nisu, štaviše, bili kadri da prepoznaju jeres ni kad im je bila pred očima. Ostali su, opet, bili u previse bliskim odnosima s porodicama u svojim parohijama da bi im uopšte palo na pamet da bi jednoga dana mogli da učestvuju u progonu dragih ljudi. Svaovapitanjanesumnjivo su biskupsku inkviziciju dovela u neugodan položaj, što se vidi i po ovom pisanju pape

Inoćentija III iz 1215. godine:

Neretko se dešava da biskupi, zbog svojih brojnih zanimacija, telesnih zadovoljstava i ratničkih Papa Grgur IX, izabran 1227. godine, u vrem e kada se Albižanski krstaški pohod bližio kraju, osnovao je 1231. inkviziciju koja čak i dan-danas predstavlja sinonim za teror i patnju.

inkvizicija je postala - i vekovima ostala - sinonim za nezamisliva m učenja, užase i patnju.

63

PAPE

GENOCID: KATARI, DEO DRUGI

Inkvizicija, koju je 1231. ustanovio papa Grgur IX, imala je za cilj borbu protiv svih jeresi, ma gde se one pojavile u katoličkoj Evropi, ali prvo se na udaru našlo učenje koje su propovedali katari, odmetnici od rimskog pravoverja.

♦ pasnost koju su katari predstavljali za zvaničnu

decenije. Rat se, medutim, nastavio i posle potpisivanja

crkvu počivala je, pre svega, u njihovoj brojnosti, u

Pariskog sporazuma, kojim je krstaški pohod bar zvanično

podršci moćnih plemića kao što su bili Rajmon VI

okončan 1229. godine; štaviše taj drugi njegov deo bio je i

od Tuluza i njegov sin Rajmon VII, zatim u širenju katarske

krvaviji, a i duže je trajao. Ispostaviće se na kraju da je borba

teritorije po jugozapadu današnje Francuske i severoistočne

protiv jeresi nadmašila većinu srednjovekovnih sukoba i po

Španije, kao i u njihovoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj su i

okrutnosti i po merama zastrašivanja kojima je jača strana

uspeli da opstanu, sačuvavši svoju veru i posle iznurujućeg

pribegavala kako bi ostvarila ciljeve koje je postavila.

Albižanskog krstaškog pohoda koji je potrajao pune dve EK STREM N E M ERE Masovno spaljivanje (levo) katara nadom ak njihovog uporišta u

Sto se tiče srednjovekovne Crkve, ekstrem ne mere postale

Monsegiru 1244. godine konačno je slomilo kičm u katarskoj veri.

su opravdane kada je jeres dovela hrišćansku veru u krajnju

Papa Grgur IX (gore) imenovao je dom inikanske fra tre za glavne

opasnost. Ugroženi su bili sami tem elji društva, jer su

istražitelje jeresi.

slobodoumni mislioci, oni koji su odbacivali „jedinu pravu

65

66


Crkvu“ i opredelili se za sopstvena verovanja i obrede,

Slobod ou m an m islilae, koji je odbacivao „jedinu pravu Crkvu" i opredeljivao se za sopstvena verovan ja i obrede, predstavljao je suštinsku pretn ju u očim a svih pravovernih.

predstavljali suštinsku pretnju u očima svih pravovernih. Crkva je, naposletku, bila taj tem elj na kojem je počivao duhovni mir pastve, čija je sigurnost pod nebeskim svodom zavisila upravo od crkvenog učenja. Ukoliko vernike toga lišite, nastupiće opšte krvoproliće. U toku narednih četvrt veka, opsade gradova i zamkova, a tim e i pokolj onih koji bi se u njim a zatekli, nastavio se bez zadrške, pri čem u vise nije bilo slučajeva da kazneni odredi ispolje milosrđe. Sada su, zapravo, bili mnogo

Grgur IX ustanovio

gori nego pre. Inkvizicija pape Grgura prednjačila je u

je papsku inkviziciju

zverstvima budući da se oslanjala na najšira ovlašćenja koja

1231. godine, m ada

je inkvizitorima dao sam pontif. Cak i u opisu njihovog

on lično, za razliku

radnog m esta, inquisitor hereticae pravitatis (istražitelj

od dom inikanaca

jeretičke izopačenosti), bilo je neke jezive note s prizvukom

kojim a je poverio

ludila što je u praznovernom umu prizivala senke demona,

uloge in kvizitora, nije

nečastivoga i najcrnjeg zla.

odobravao prim enu m učenja u istrazi.

BEZ MILOSTI Katari su bili i te kako svesni da za njih neće biti milosti kad dominikanci jednom prionu na izvršenje zadatka koji im je poveren. Kada se inkvizicija u proleće 1233. smestila

Inkvizicija pape G rgura prednjačilaje u zverstvim a budući da se oslanjala na n ajšira ovlašćen ja koja joj je sam p o n tif dao.

u Langdoku, oni su utočište potražili na sigurnijim mestima, kao što su I

DOMINIKANCI I N K V I Z I T O R I Dominikanci, pripadnici Reda fratara propovednika, kojima je bila namenjena uloga glavnih papskih inkvizitora, bili su posebna vrsta iskušenika, koje je njihov španski utemeljivač Dominik de Guzman svrsishodno obučavao kako bi parirali katarskim prefektima u askezi, siromaštvu i pobožnosti. Guzman, koji je kanonizovan kao sveti Dominik svega 13 godina pošto je 1221. preminuo, zapazio je, naime, da katarski prefekti odanost pastve stiču upravo zahvaljujući svojoj poniznosti i samoodricanju. Dominikanci će, čvrsto je rešio njihov osnivač, biti ravni tim prefektima i u pobožnosti i u požrtvovanosti, jer je to jedini način da se katarske duše izbave greha ivrate pod okrilje Rima. A dominikanci će, za to vreme, morati da žive u svetu, medu ljudima, a ne zaklonjeni manastirskim zidinama; moraće, baš kao katarski prefekti, neposredno da razgovaraju s narodom i izbegavaju svaku raskoš i ugadanje vlastitim čulima, na šta su, inače, tolika sveštena lica toga doba bila slaba. Dominik, nažalost, nije u dovoljnoj meri uzeo u obzir to osećanje sopstvene ispravnosti i pravićnosti koju sobom poslovično nosi strogo puritanski način života, niti je na vreme predvideo taj privid moraine superiornosti koji će se, premda potpuno suprotan samopotiranju koje je on pokušavao da im usadi, razviti kod njegovih sledbenika. Zna se, sem toga, da ekstremi uvek stvaraju ekstremiste, a fanatike koji bi danas bili smatrani za klasične psihopate Red monaha propovednika privlado je upravo zbog toga što im je prikljudvanje inkviziciji omogućavalo da ižive svoje divljačke nagone pod plaštom pravedničkog zanosa. Papa možda jeste, a možda i nije primetio kakvi to ljudi idu u inkvizitore. Svejedno, svima bi poželeo dobrodošlicu, a onda ih slao dalje, u Francusku, ili neki drugi deo Evrope, gde bi se dominikanci ubrzo pročuli po postupcima jezivimčak i po surovim merilima toga vremena.

Sveti D om inik, osnivač d om in ikanskog reda, prikazan je ovde prilikom

Nije, stoga, nikakvo čudo što se na kraju o

sam običevan ja. Ovu praksu, nazivanu i „m učenje te la “ , R im okatolička

dominikancima govorilo kao o „crnim fratrima".

crkva ukinula je u XIV veku.

67

68


U Ž AS NA S U D B I N A G O S P O Đ E B U R Z I J E Gospođa Burzije, postarija sledbenica katarske vere, inače rođena Tulužanka, ležala je na odru kada su inkvizitori dominikanci, 5. avgusta 1234. godine, došli u njen dom, svega nekoliko kuća udaljen od gradske katedrale. Ženu je zadesila potresna sudbina. Tuluski katari nisu se razmetali svojom verom, u nadi da će izbeći progon, a vremešna gospođa, koja je buncala na umoru, do toga je časa i sama bila jedna od tih neprimetnih vernika (credentes). Do toga časa, jer ju je jedan njen sluga, čuvši šta starica priča u delirijumu, odao dominikancima. Gijom Pelison, dominikanski monah, došao je u svojstvu službenog inkvizitora, dok je drugi, Rajmon od Foge, inače biskup tuluski, slovio za čoveka prevejanog i prekomerno sklonog svakovrsnim svirepostima. Kada su dvojica dominikanaca ušla u kuću madam Burzije i stepeništem se popeli do njene sobe, staridne najbliže obuzela je strava: dugo se već nad njima nadvijala senka sumnje da pripadaju katarskoj jeresi, a ovo što se sada dogadalo po svemu je lidlo na kraj. Ako ne za sve njih, a ono za gospodu Burzije to će svakako biti kraj. Jedan od njenih ukućana, u nadi da će stići blagovremeno da upozori staricu na opasne goste koji su ušli u kuću, došapnuo joj je da je stigao „velečasni biskup". Gospoda Burzije, medutim, bila je već predaleko zabrazdila u delirijum. U tom bunilu udnilo joj se da to zapravo katarski prefekt, Gilaber od Kastra, stoji kraj njene postelje. Rajmon od Foge ju je ostavio u tom uverenju i pretvarao se da je zaista katarski prefekt, a sve ne bi li je podstakao da da oduška svojim katarskim uverenjima, navoded je na to i ovim redm a: ,,U strahu od smrti ne bi trebalo da ispovediš ništa sem onoga u šta veruješ čvrsto, svim srcem." Na užas njene porodice, sirota starica sama je sebe osudila na smrt, a biskup je tek tada svojoj žrtvi obznanio ko je i šta je, i pritom je osudio

R azbaoani po podu ispred ovog d om in ikanskog monaha leže

na smrt. Izvršenju kazne imalo je da se pristupi odmah.

neki in strum enti koje su članovi njegovog reda upotrebljavali s

Zatim je na delo stupilo d sto zlo, a prizor kojem su

c iljem da iskorene je re tik e .

prisustvovali svedoci nije do tada bio zabeležen ni u inkvizitorskim analima. Bespomoćna starica prvo je

svetinom, bačena u plamen. Jedva još pri svesti, ta starica

vezana za krevet, da bi je potom sneli u prizemlje kuće

možda, zapravo, ni u jednom trenutku nije bila svesna

i izneli na ulicu, pa je tako odneli sve do poljane izvan

šta joj se dogada, niti je ikada saznala ko je to od njene

gradskih zidina. A tamo je svitu već čekala zapaljena

posluge podlegao iskušenju i prihvatio nagradu koju je

lomača, i gospođa Burzije je, pred brojnom, znatiželjnom

inkvizicija nudila svakome ko oda nekog jeretika.


Ш

Ш

69

2Ш

u tu e

^ fu p ^ u ru ftii fU ir а Ц Ф * te iim A c » 4 i

*

h

- 4 * .

ж ад

a f £ r r * > i‘d

& >. o

(r ic o r i

Na ovom rukopisu iz XIV veka papa Grgur IX predstavljen je u času kad mu in kvizitor, koji kleči pred njim , uručuje spiskove s im enim a optuženih za jeres.

70


kazne. Odanost Crkvi i njenim učenjima trebalo je da bude

umobolnike d ja buncanja inkvizitori takode prihvataju kao

glavni motiv koji je inkvizitore podsticao na istragu jeretika.

valjane dokaze.

Na delu, medutim, bili su neki sasvim drugačiji porivi.

Dok je počivši papa Inoćentije III pribegavao blagim,

Pobožnost je u srcima tih ljudi neretko ustupala mesto

diplomatskim sredstvima, šaljući cistercite da s katarima

raznim razlozima lične prirode, kao što je, recimo, prilika

vode rasprave o veri i eventualno ih preobrate, Grgur IX

da se izmire stari računi, da se otrese neugodnog suparnika,

nastupio je mnogo preduzimljivije. Njemu je, naime, đraže

ili da se na prikriven nadn zadovolji pokvarena mašta zlikovaca i čovekomrzaca.

Pobožnost je često ostajala u INKVIZITOR STIŽE U GRAD Papska inkvizicija za te motive nije marila. Njeni ljudi bili

se n d raznih razloga lične prirode,

su obučeni da ispletu mrežu oko svih prokazanih i da, u isto

kao što je, recim o, prilika da se

vreme, zapuše makar i najmanju rupu kroz koju bi ovi mogli

izravnaju neki stari računi.

da umaknu „pravdi". Sve bi počelo tako što inkvizitor dode u grad, popriča s mesnim sveštenstvom, a onda pozove sebi sve osobe muškog pola starije od 14 i ženskog pola iznad 12 godina, zahtevajud od njih da potvrde svoju punu lojalnost

bilo da manipuliše novonastalom situacijom i iskoristi

pravovernom katoličanstvu. Nije ni potrebno napominjati da

najniže ljudske nagone kako bi došao do željenih rezultata.

su oni koji bi odbili da to udne istoga časa bili obeleženi kao

I, kako je to moralo biti, tamo gde je Inoćentije podbacio,

grešnici i, najverovatnije, jeretici. Inkvizitor bi im dao nedelju

Grgur je postigao uspeh. Da bi ostvario svoje ciljeve,

dana da razmisle o položaju u kojem su se našli, da ispovede

prednost je dao dominikancima, i inače vičnim kad svedoka

svoje grehe i javno priznaju ko su i šta su.

treba zastrašiti i zbuniti u toj meri da nesrećnici ubrzo padnu

Posle toga, oni koji bi i dalje odbijali da saraduju bili

u stanje u kojem jedva da mogu zdravo da rasuduju.

bi pozvani da se pojave pred inkvizicijom, tj. pred njenim zastrašujućim, neumoljivim islednicima. I ljudi su dolazili,

UPORNO SASLUŠAVANJE

dobro znajud da pred inkvizicijom niko nije bezbedan, čak

Poznaješ li nekog jeretika? Jesi li ga skoro video, i koliko je to

ni ako leži na odru, kao gospoda Burzije, ili ako je prikovan

često bilo, gde i kada? Ko je bio s njim? Ko ga je posećivao?

za bolničku postelju, te da opasnost ne mimoilazi ni

Jesi li video bilo koga da se prema nekom kataru odnosi s

S P A L J IV A N JE M R T V I H Raspomamljeni potkazivad nisu štedeli čak ni pokojnike.

I dok su se zaprežna kola kotrljala varoškim ulicama,

,,Optuženi“ bi ubrzo shvatili - ili pomislili da su shvatili

sveštenici u pratnji zapevali su: „Ko god šta slično učini,

- na koji će nadn izvrdati neumornim inkvizitorima koji

slična ga sudba čeka!“

su neprestano tražili i nalazili povoda za nova ispitivanja.

Kad bi stigli na odredište, istruleli leševi bili bi privezani

A kada bi od njih bilo zatraženo da sastave spisak imena,

za kočeve. Onda bi lomača bila potpaljena, i oni bi,

i to, naravno, što duži - oni bi naveli i imena pokojnika

cerem onijalno, iščezli u plamenu. Grozomoran je,

koje, bar su oni tako računali, ni inkvizitori više ne mogu

zapanjujuće groteskan bio taj prizor, ali to nije bio kraj

ni na koji nadn da kazne. U kakvoj su samo zabludi bili...

kazne, koja je sprovodena kao da su „jeretici" još u životu.

Tek što su oni podneli spisak imena, islednici bi otišli

Pošto bi oni bili spaljeni na lom ad, i njihove kuće bile bi

do mesnog groblja i iskopali leševe. Nije im, pritom,

sravnjene sa zemljom. Porodice pokojnika ostale bi bez

uopšte bilo važno u kojoj su fazi raspadanja ta tela; bila bi,

igde ičega. Neki bi završili u tamnici, ili bivali primorani

jednostavno, natovarena na kola i prevezena do posebno

da nose žute krstove, da svima pokažu neizbrisiv žig koji

odredenog mesta, gde bi bilo izvršeno „pogubljenje".

su na njima ostavili njihovi grešni srodnici „jeretici".


71

Na ovoj litografiji u boji iz XIX veka prikazani su zlostavljanje i bati-

,,Optužemcima“, kako su ovi ljudi lazivani u priručnicima za inkvizitore, nije bilo dozvoljeno da znaju da li su i lično osumnjičeni za jeres.

nanje katarskih jeretika koji u koloni stupaju ka svom ognjenom odru.

žrtve zaboravile dok su, naslutivši blisku opasnost, očajnički pokušavali da spasu golu kožu. „Optuženi", kako su ovi ljudi nazivani u priručnicima kojima su se služili inkvizitori, nisu imali prava da saznaju jesu li i lično pod sumnjom zbog jeretičkog delovanja. Tako, ispunjeni strahom od najgorih

poštovanjem, ili da mu, možda, i sam poštovanje ukazuje?

muka koje se mogu zamisliti, oni bi sami otkrivali imena,

Znaš li možda za neko zaveštanje katarima i, ako znaš,

na desetine njih, proširujući tako inkvizitorske spiskove

kolika je vrednost te zaostavštine, i ko je sastavio tapiju?

osumnjičenih.

Suočeni s pritiskom koji ne popušta, čija svrha i jeste bila da saslušavanoga potpuno pomete ili ga navede na to da

INKVIZITORI NA UDARU

protivureći samome sebi, ljudi bi većinom rekli bilo šta,

Spaljivanje upokojenih „jeretika", kao i druge situacije u

rna koliko bilo važno, samo da nekako izmaknu beskrajnim

kojima su inkvizitori zaista prekardašili, izazvalo je masovno

pitanjima kojima su ih islednici neumoljivo zasipali. Vernost,

gnušanje, što je ubrzo dovelo do ozbiljnih pobuna, pa čak

Ijubav, prijateljstvo, kućno vaspitanje, čestitost - sve bi to

i ubistava. Leta 1235, dve godine po dolasku inkvizicije u

72


v.~.

Langdok, trojica inkvizitora izgubila su živote pošto ih je

Žrtve osvedočenog sadiste K onrada fon M arburga, papinog

neko gurnuo u provaliju duboku 30 metara. Drugi jedan

in kvizitora u N em ačkoj, ubrzo bi uvidale da njega moliti za milost

inkvizitor, Arnold Katalonac, zadužen za živalj gradića

znači sam o zalud trošiti poslednje tre n u tk e života.

Albija, osetio je na svojoj koži gnev razularene svetine pošto je prethodno osudio i na lomači spalio dvojicu jeretika i isto to učinio većem broju leševa koje je iskopao iz grobova. U svojoj Istoriji inkvizicije u Tuluzu od 1230. do 1238.

godine Gijom Pelison, dominikanac koji je i sam bio inkvizitor, ovim rečima opisuje šta se desilo Kataloncu:

N arod Albija hteo je da ga b a d u reku Tam, ali na zahtev nekih medu njima on je pušten, a zatim i prebijen; od odeće su mu ostale rite, a lice mu beše sve u krvi... To, inače, nije bio usamljeni izgred te vrste, jer evo šta Pelison navodi dalje u tekstu:

Spaljivanje upokojenih „jeretika", kao i druge situacije u kojima su inkvizitori zaista prekardašili, izazvalo je m asovno gnušanje, što je ubrzo dovelo do ozbiljnih pobuna, pa čak i ubistava.

Glavni čovek u ovoj oblasti, zajedno s važnijim plemićima, gradskim ocima i ostalima, stitio je i skrivao jeretike. Oni su tukli, ranjavali, p a i ubijali one koji bi za jereticim a krenuli u potragu... Mnoge naopake stvari počinjene su u ovoj zemlji i Crkvi i verujućima. Žrtva žestoke reakcije bio je i Konrad fon Marburg. Godine 1227, upravo pošto je izabran za papu, Grgur IX poverio je Konradu fon Marburgu zadatak da istrebi jeres

GENQCID: KATARI, DEO DRUGI

STRAŠNI K O N R A D F O N M A R B U R G Pre nego što je postavljen za papskog inkvizitora, Konrad

zidina zamkova, u crkvama, pa čak i manastirima i ženskim

fon Marburg obavljao je dužnosti savetnika i ispovednika

samostanima. A da li je neko zaista kriv, ili da li postoje

Elizabete, udovice princa Ludviga IV od Tiringije, koji je

dokazi za nedju krivicu - to Konrada uopšte nije zanimalo,

1227. umro od kuge. Nije mnogo vremena prošlo, a Konrad

jer on bi gotovo svaku optužbu uzimao zdravo za gotovo,

je upleo Elizabetu u svoje mreže. Njoj najdraže dvorske

kao dnjenicu, i odmah bi osudivao osumnjičene za jeres,

dame zamenio je dvema prznicama, a nju samu bi, za bilo

izuzev u slučajevima kada bi ovi bili u stanju da dokažu

kakavpropust koji bi nadnila, kažnjavao šamarima ili

nevinost. To se, medutim, vrlo retko dešavalo budud

batinanjem. Bio je to izrazito strog režim koji je Elizabetu,

da je Konrad imao običaj da unajmi svakojaki ološ d ji bi

uzasketski način života koji je vodila posle muževljeve

zadatak bio da pronadu jeretike, strahom iznude od njih

smrti, toliko izmudo da je ispustila dušu već u svojoj 24.

priznanje, pa ih potom spale na lom ad ukoliko ovi odbiju

godini. Kasnije je kanonizovana kao sveta Elizabeta i za

da se odreknu jeretičkog učenja. Žrtvama je ostavljana samo

mnoge postala simbol zlostavljane žene.

jedna mogućnost da izbegnu ovakav usud: bilo bi im, naime,

Aako je suditi po onome što je svirepi Konrad činio

ponudeno da potkažu još ,,jeretika“, i to ne na osnovu svojih

kasnije, u svojstvu papskog inkvizitora u nemačkim

stvarnih saznanja, već svesno krivotvoreći dokaze. Stotine,

pokrajinama Hesen i Tiringija, nije teško naslutiti kakve

možda i hiljade, što katara, što katolika, bile su na taj nadn

jesve strahote Elizabeta prošla u njegovim rukama. Sama

optužene za jeres, da bi potom i njima bila ponudena

glasina daje Konrad tu, u kraju, bila je dovoljna da izazove

mogućnost da prežive, pod uslovom da optuže neke druge.

opštu pometnju. Prema nekim izveštajima, ta panika ubrzo

Ukoliko na to ne bi pristali, Konrad ne bi gubio s njima

bi prerastala u histeriju ako bi se na odredenom mestu

vreme čekajud da se predomisle. Mnogi ti „jeretici" spaljeni

Marburg pojavi lično, kao, na primer, u slučajevima kad bi

su na lomad istoga dana kad su i optuženi.

odlučio da projaše kroz varoš ili selo u pratnji svog vazda

Konrad se nije ograničavao na hvatanje sitne ribe. Ciljao

mrgodnog pomoćnika, čoveka po imenu Dorzo, i jednog

je na visoko, budno m otred na sveštenike, aristokrate i

jovana, koji je imao jedno oko i jednu šaku.

druge visokorodne uglednike, i nastojao je da svakog od njih

Užas koji je Konrad fon Marburg oko sebe sejao nije

uhvati u grehu i nedelu kako bi ga potom kaznio. Jedna od

bio neutemeljen. Konrad je na sve strane video jeretike,

njegovih žrtava bio je Hajnrih Minike, starešina goslarski,

a i kad ih ne bi video, umišljao je da se kriju od njega iza

a druga Hajnrih II, grof od Sajna, koji je proglašen krivim zbog učešća u „satanistidam orgijama". Minike je skončao na lomad, ali je zato grof pružio otpor, da bi ga potom biskupi u Majncu oslobodili optužbe. Iako je Konrad to izridto zahtevao, oni su odbili da ponište oslobađajuću presudu. Im ajud sve to u vidu, nije ni potrebno napominjati da je Konrad stvarao sebi neprijatelje kud god bi krodo, i upravo pošto je iz Majnca krenuo natrag, u svoj Marburg, zadesilo ga je ono što se moralo desiti. Dana 30. jula 1233. Konrada su, na putu, iz zasede napali vitezovi. Ubijeni su i Konrad i njegov pomoćnik Dorzo. Otvoreno se sumnjalo, premda nikad nije dokazano, da su ubice bile na platnom spisku Hajnriha II. Obudovela k ra ljic a E lizabeta Tirinška, kanonizovana 1235. kao sveta Elizabeta, u poseti prihvatilištu za sirom ašne koje je sam a osnovala.

73

74


Papa Grgur IX naredio je 12 3 0 . svom kapelan u i ispovedniku,

LUKAVŠTINA PAPE GRGURA

sv. Ram onu od P en jafortea, da sačini zb o rn ik crkvenih zako n a i

Ubistvo papinog čoveka, bez obzira na okolnosti u kojima se

propisa. Ovde ga vidim o kako prim a zbornik, poznat pod nazivom

odigralo, obično je izazivalo opštu sablazan, i tumačeno je

Dekreti pape Grgura IX.

kao uvreda naneta pontifu lično. Papa Grgur IX, medutim, na vest o pogibiji Konrada od M arburga postupio je vrlo

u svojoj rodnoj Nemačkoj. Konrad je već bio na lošem

lukavo. Bio je on i te kako svestan svih zala koja je počinio

glasu kao sadista bez premca, ali je sprovodeći strahovladu

Konrad, a opet je u pismu nadbiskupima kelnskom i

u Nemačkoj prevazišao čak i sva svoja dotadašnja

trirskom pribegao rečim a kojima, bar donekle, njih dvojicu

„postignuća", zbog čega je, neminovno, godine 1233. i sam

okrivljuje za ono što se desilo.

stradao od ubilačke ruke.

„Nikako nam nije jasno", pisao je papa nadbiskupima, „kako ste dozvolili da se takvo, dosad nevideno postupanje


75

SVA UBISTVA R O BER A BARABE Grgur je morao da bude znatno neposredniji kad je

bar je tako sam tvrdio, želeo zapravo da olakša posao

trebalo izaći na kraj s Roberom Barabom, zvanim i Rober

preopterećenim nadbiskupima. Postigao je, naravno, nešto

Mali, još jednim ekstremistom među inkvizitorima koji

sasvim suprotno: ugrozio je ovlašćenja koja su ovima

je, po svemu suded, nekada i sam bio katar, pre nego

legitimno pripadala. Na kraju se Grgur sa oštećenim

štoje pristupio dominikanskom redu. Revnost jednog

biskupima našao negde na pola puta. Suspendovao je

preobraćenika može poprimiti zastrašujuće razmere,

Robera Barabu 1234. godine, nepunih godinu dana pošto

što se najbolje videlo po tome kako je Rober vodio

ga je postavio na dužnost. To, međutim, ne znači da je

borbu protiv jeresi u oblasti koja mu je poverena - u

Rober i otpušten iz službe. Pošto se primirio neko vreme,

Burgundiji, u istočnom delu srednje Francuske. Rober je

dok se strasti nisu smirile, pojavio se ponovo, ovoga puta

biolično odgovoran za čitav talas pogubljenja, naročito

s novim zvanjem, kao generalni inkvizitor Kraljevine

onih izvrsenih u mestu Šarite na Loari, gde je naredio

Francuske, a njegove nekadašnje pljačke bile su puka

spaljivanje 50 jeretika. Zbog ovoga je došao u sukob s

sitnica u odnosu na zlodela koja će tek počiniti.

nadbiskupima Remsa i Sensa, koji su ova pogubljenja

U vremenskom rasponu od tri godine, izmedu 1236.

protumačili kao kršenje njihovih prava. Morali su - tvrdila

i 1239, Rober je predvodio inkviziciju u pohodima na

sudva nadbiskupa - prvo oni da se s tim saglase, pa tek

Salon-an-Sampanj, Kambre, Peron, Due i Lil, i spalio

onda da jeretici budu osudeni. Bilo je, inače, u to vreme

još 50 ljudi. U pokrajinu Šampanju vratio se 1239.

biskupa koji su sami prisvajali pravo da poništavaju

godine, gde je hroničar Alberik od Troa-Fontena, inače

kazne kad bi optuženi bio proglašen krivim, dok su drugi

cistercit, prisustvovao masovnom pogubljenju kod

zahtevali da se sami nadu na čelu inkvizicionih sudova.

Mont-Emea, kada je ni manje ni vise nego 183 „jeretika"

Papa Grgur, majstor zakulisnih radnji, veoma se

živo spaljeno. Potom se ništa vise o Roberu Barabi nije

iznenadio na ovakvu reakciju crkvenih velikodostojnika.

čulo, ne računajud glasinu da je umro u tamnici posle

Postavljajući Robera Barabu i ostale inkvizitore, on je,

dugogodišnjeg zatočeništva.

prilikom primene zakona nastavi i traje toliko dugo u vašoj

podrazumevali su isključenje iz Crkve i uskradvanje prava

sredini, a da nas pritom ne izvestite šta se dešava. Želja

na svete tajne. Onim drugadjim, svetovnijim kaznama kao

namje", produžio je Grgur tobož naivno, „da se takve stvari

što su utamničenje, oduzimanje imovine, progonstvo, pa čak

vise ne tolerišu, a tekuće zakonske postupke proglašavamo

i stavljanje na telesne muke - takode je pribegavano kako bi

ništavnim. Ne možemo žmureti pred strahotama kakve vi

se nepokorni naterali na poslušnost i primorali na saradnju

opisujete."

sa inkvizicijom. O dbijanje saradnje, razume se, smatrano je jednako kažnjivim kao jeres sama, pa je tako i kažnjavano. Dva dominikanca, Petar Sila i Vilijem Arnald, koje

Ubistvo papinog čovelca, bez obzira na

je papa postavio za inkvizitore 1233. godine, izrekli su

okolnosti u kojima se odigralo, obično

praktično sve raspoložive papske kazne na tlu Langdoka, koji je i bio glavna meta inkvizicije. Jedna od metoda na koje

jeizazivalo opštu sablazan, i tum ačeno

su se inkvizitori oslanjali u radu iziskivala je brzinu, tako da

je kao uvreda naneta pontifu lično.

samo hapšenje, sudenje, donošenje presude i izvršenje kazne slede jedno drugo u najkraćem mogućem roku. Dogodilo se, tako, da i istaknuti katarski prefekt grada Tuluza, Vigoros od Bakona, bude spaljen na lom ad pre nego što su njegovi

Strahovlada koju su zavodili ljudi poput Konrada od

prijatelji i pristalice stigli da mu priteknu u odbranu. Sila i

Marburga ili Robera Barabe bila je neizbežna u situaciji

Arnald su iskopavali zemne ostatke tobožnjih pripadnika

kadje papa svoje inkvizitore snabdevao najužasnijim

katarske jeresi i spaljivali ih. Njih dvojica bacila su u tamnicu

oružjima i sredstvima koje je jedan srednjovekovni um

mnoge ljude, ne obazirud se na to ko je katar a ko katolik,

mogao da zamisli. Ekskomunikacija i interdikt, primera radi,

jer to njima, po svemu suded, i nije bilo toliko važno, a uz

76


to su i kinjili vlasti Tuluza šaljući im naoružane vojnike kao

Inkvizitor optužuje nevernika - na slici francuskog umetnika Žan-

ispomoć prilikom hapšenja, privođenja, suđenja i, konačno,

-Pola Lorena (1838-1921).

pogubljenja „jeretika". Prošlo je tako više od dve godine, a onda je grofu

OPASAN NEPRIJATELJ

Rajmonu VII Tuluskom prekipelo. Rajmon je pod prisilom

G rof Rajmon i kraljica Blanka imali su sreće - papu su

prihvatio inkviziciju i on je do toga časa, makar i nerado,

uhvatili u raskoraku. Grgur je, naime, u to vreme muku

saradivao sa Silom i Arnaldom. A bio je, uz to, voden

mučio s Fridrihom II, kraljem Nemačke i Sicilije, vladarom

jednostavnim razlozima: nije mogao sebi da priušti još

Svetog rimskog carstva, tipičnim svetovnjakom čiji je životni

jedan rat nalik onom u kojem je zamalo izgubio glavu 1229.

cilj bio da, kao vladar, svoj posed proširi na celo Apeninsko

godine. Ali kad su Sila i Arnald otišli predaleko, Rajmon nije

poluostrvo, ne hajući što će to dovesti do nezanemarljivog

mogao a da ih ne prijavi papi.

opadanja papskog uticaja. S papinog stanovišta, Fridrih je „bio

Požalio se grof od Tuluza da dvojica inkvizitora svojim

zver što izranja iz mora i neštedimice bogohuli... razjapljena

delovanjem „nanose štetu", te da će, kako stvari stoje, „pre

njegova gubica vreda Sveto ime... a kopljem on gada

ljude naterati na greh nego privesti istini“. Rajmon je,

prebivalište Boga samoga i svetaca Njegovih na nebesima".

inače, računao na podršku kraljice Blanke Kastiljske, majke francuskog kralja Luja IX, koja je lično rekla papi Grguru da

Ovaj rukopis iz XV veka opisuje Veliku šizmu koja je trajala od

su njegovi inkvizitori uveliko prekoračili granice pristojnog

1378. do 1415. godine, kada je, posle smrti Grgura IX, papska

ponašanja.

vlast bila podeljena izmedu dvojice pontifa, od kojih je jedan stolovao u Rimu, a drugi u francuskom gradu Avinjonu.


’iibfiturnoftx>mc iftniucm); LrmJiK ftlbltfliw llbuitn

р л М ж Ју е

77

78



Kraljica Blanka Kastiljska (gore levo), koja se bunila protiv prekoračenja ovlašćenja u radu inkvizicije, bila je supruga

79

hrišćanske zajednice. I napadad na dominikance i grad Tuluz ubrzo su vraćeni

francuskog kralja Luja VIII i majka kralja Luja IX, umesto koga

pod okrilje Crkve, i to po naredbi samog pape Grgura. On je,

je vladala kao namesnica. Čuvena po svojoj blagosti, ovde je (u

svakako, morao da vodi računa o tome da ne kazni Rajmona

donjem delu slike) prikazana kako pušta na slobodu nepravedno

previse strogo, jer mu je grof i dalje bio potreban kao

zatočene sebre.

saveznik u borbi protiv cara Fridriha. Upravo iz tog razloga, papa je ukinuo interdikt nametnut Tuluzu i postavio svog

Imajući spram sebe tako opasnog neprijatelja, Grgur je morao

odanog nadzornika da budno motri na, surovostima sklone,

datraži saveznike gde god je stigao. Bio je, štaviše, spreman

dominikance.

dai jeretički Langdok pridobije za svoju stvar. U to vreme već se, inaće, znalo da Fridrih ima izvesne pretenzije na Provansu

GORE OD DOMINIKANACA

ujugoistočnoj Francuskoj, i Rajmon je, gledajući da iskoristi

Stefan od sv. Tiberija bio je franjevački monah, dakle

prtliku koja mu se ukazuje, ponudio papi pomoć ne bi li

pripadnik reda nadaleko poznatog po blagorodnosti i

Fridriha osujetio u naumu. Imao je, naravno, i Rajmon svoju

diplomatskom umeću, ali u ovom slučaju on je bio najgori

cenu: papa će zauzvrat povud iz Tuluza i celog Langdoka

mogud izbor. Ne samo što Stefan nije ukrotio dominikance,

Silu, Arnalda i ceo taj inkvizitorski aparat.

što je papa Grgur od njega očekivao, već ih je ubedljivo nadmašio u zatiranju katara i njihove jeresi, pribegavajud najsvirepijim sredstvima koja je imao na raspolaganju. Opet

Papa Grgur je čak otputovao u Langdok, u nastojanju da ublaži gnevkoji su podjarili njegovi preterano revnosni inkvizitori.

su počela nemilosrdna saslušanja, i opet su Ieševi iskopavani da bi potom bili spaljivani zajedno sa živima. Osumnjičeni „jeretici" zlostavljani su i primoravani da priznaju svoje grehe, a potom, ne bi li spasli vlastitu kožu, da izdaju druge. Pritisak je bio toliko veliki da su podlegla i dvojica najistaknutijih katarskih prefekata u Tuluzu, Rajmon Gros i Gijom od Solera, koji su odali imena mnogih katara i

RAJMON UZVRAĆA U D A R A C

otkrili razne podatke o njihovim porodicama, prijateljima i

PapaGrgur nije hteo baš toliko daleko da ide, ali je pristao

aktivnostima. Nije ni potrebno napominjati da su Gros i Soler

dazauzda inkvizitore i izvrši na njih pritisak kako bi

postali obeleženi ljudi, i da je inkvizicija morala da im obezbedi

ubuduće bili popustljiviji. Grgur je, štaviše, otputovao

stalnu zaštitu kako bi ih spasla gneva što samih katara, što svih

uLangdok, u nastojanju da ublaži gnev koji su podjarili

ostalih koji su im do tada bespogovorno verovali.

njegovi preterano revnosni inkvizitori. Ohrabren ustupcima, Rajmon je počeo da se priprema za ozbiljniji obračun sa Silomi Arnaldom. Malo je nedostajalo da krene u otvoren

Do tada su prefekti bili vegetarijanci, a

sukob kad su inkvizitori naložili hapšenje većeg broja

sada su jeli m eso i pritom gledali da to

dvćrana iz Rajmonove svite koji su iskazivali naklonost prema katarima. Rajmon je, u svakom slučaju, uspeo

cine na javnom m estu, da svi vide.

blagovremeno da ih skloni van domašaja inkvizicije. Na njegovu zapovest, vojnici koji su došli s nalogom da uhapse dvorane, sada su ih iz nebezbednog Tuluza ispratili na

KAKO OBMANUTI INKVIZITORE

sigurno. Sila i Arnald bili su van sebe od besa. Pokušali su

Dvojica izdajnika bila su, medutim, na bezbednom, jer

dase osvete napavši ved broj konzula u gradskoj upravi

niko nije smeo da ih dira. Ko god da ih napadne, samoga

Tuluza. Nisu, medutim, u tome daleko dogurali, jer

bi sebe prokazao kao katara i jeretika. Umesto da zaigraju

uskoro su ih, bez ikakve pompe, proterali iz grada. Ostale

na tu kartu, katari su postali lukaviji, i počeli da se kriju.

dominikance, sve zajedno s tuluskim nadbiskupom, napala

Neki prefekti nisu više navladli svoje jednostavne, ali

jerazjarena masa; celim putem do Karkasona narod ih je

prepoznatljive odore, već su nosili odeću kakvu nosi sav

zasipao kamenjem. A kad su stigli u Karkason, dominikanci

običan svet, da bi ih teže prepoznali. Do tada su prefekti

susmesta ekskomunicirali one koji su na njih tako grubo

poslovično bili vegetarijanci, a sada su jeli meso i pritom

udarili, a zatim stavili Tuluz pod interdikt - iskljudli grad iz

vodili računa da to cine na javnom mestu, da svi vide.

80


ATENTAT U A V IN JO N E U Celog tog prepodneva 28. m aja 1242. godine franjevac

i odred konjanika, da se nade kao pratnja. Bio je već

Stefan od sv. T iberija i dom inikanac V ilijem Arnald,

mrkli mrak kad su stigli u Avinjone.

sve sa osm oricom pisara, putovali su predelim a izmedu

I, dok su se katarski riteri krili u klanici nadomak

Tuluza i Karkasona. Zastajali su usput u mnogim

gradskih zidina, G oleran se vratio do glavne kule

selima da saslušaju ispovesti optuženih za jeres i

zamka i tam o se uverio da su Stefan, Vilijem i pisari

postaraju se da njihova im ena budu uredno upisana u

polegali. Izašao je zatim napolje, prišao bedemima

inkvizicijske spiskove. Ničeg neobičnog nije bilo u tom e, je r inkvizicije kao

zamka, otvorio kapiju i pustio unutra Pjer-Rožeove vitezove. N ečujno se šunjajući kaldrmisanim ulicama,

da je bilo svugde po Langdoku, i moglo se očekivati

ljudi su stigli do ulaza u zamak, gde ih je čekalo

da će se svakog časa pojaviti u bilo kojoj varoši ili

tridesetak žitelja Avinjonea, naoružanih satarama i

selu, uvek sprem na da iščeprka podatke koji će na

budžama. Zajedno su se uvukli u dvorište zamka i

nekoga baciti krivicu. Sve je to bilo u sklopu politike

zaputili se ka glavnoj kuli. N ečujno su se zatim popeli

zastrašivanja koju je inkvizicija sprovodila po celoj

uza stepenište i prošli kam enim hodnicima, stigavši

ovoj pokrajini. O sobe kao što su Stefan ili V ilijem

naposletku do masivnih vrata od hrastovine iza kojih

Arnald često su pribegavale ovoj strategiji, plašeći

su se nalazile inkvizitorske odaje. Na vratima nije bilo

žitelje Langdoka koji su se i inače ježili od straha i na

straže. Jedan katarski vitez potegao je dvoseklu sekiru i,

sam pomen da će biti „poslati pod zid“, tj. u podzemne

napravivši silnu buku, raspolutio vrata.

tam nice u Karkasonu, gde su zatvorenici držani u malim, mem ljivim ćelijam a, na suvom hlebu i vodi. A ipak, bilo je ovoga puta izvesnog odstupanja u

KRVAVI NAPAD Pre nego što je iko od onih unutra shvatio šta se

odnosu na uobičajenu inkvizitorsku praksu: s njim a

dešava, vise desetina ljudi uletelo je u prostoriju, sekući

nije bilo ni telohranitelja ni bilo kakve druge naoružane

bodežima, vitlajući sekirama i satarama, i mlateći

pratnje koja bi vodila računa o tom e da Stefan, Vilijem

buzdovanima i tojagam a po glavama prepadnutih

i njihovi pisari bezbedno stignu sa jednog na drugo

gostiju. Napad je trajao sve dok napadači nisu bili

odredište. T e večeri stigli su tako u utvrdenu varoš

sigurni da su svi unutra pobijeni; samrtna tišina već je

Avinjone, gde ih je u zamku očekivao Rajm on od

uveliko zavladala odajama, a kameni pod bio je klizav

Alfara (upravnik im anja i zet Rajm ona V II). Sm eštaj za

od krvi. Ubice su tada popalile baklje i pokupile sve što

dvojicu fratara bio je obezbeden u glavnoj kuli zamka,

su videli u polumraku - svećnjake, novae i, naravno,

gde su oni upravo večerali kada je V ilijem -R ajm on

ono što su zapravo i tražili: inkvizitorske spiskove. Sve

Goleran, jedan od Alfarovih ljudi, navratio da proveri

stranice su pocepane i zapaljene. Ubrzo je od „dokaza"

kako su i da li im išta treba.

kojim a je inkvizicija raspolagala ostala samo hrpa

Zadovoljan što vidi da Stefan i V ilijem Arnald ništa ne sum njaju, G oleran je napustio zamak i odjahao do

pepela koji se puši. A tentatori su zatim napustili Avinjone, potpuno

Antiohijske šume, obližnjeg šumarka gde se sastao s

neprim ećeni, i odjahali do šumarka gde ih je celcao

Pjer-Rožeom od M irfoam a, koji je upravljao gradom

Pjer-Rože. O n se, inače, nadao da će mu doneti

M onsegirom zajedno s već ostarelim Rajm onom od

specijalan poklon, glavu V ilijem a Arnolda, od koje

Pereja. Bila je tu i družina vitezova naoružanih do

je nam eravao da napravi pehar iz kojeg će piti vino.

zuba. Svi su bili katarski vernici ( credentes ) koji su i

Razočarao se kad su mu reldi da glavu nisu poneli

inače, u M onsegiru, obavljali dužnost stražara. Pjer-

iz prostog razloga što su je, u onoj opštoj pometnji,

-Rože odabrao je desetinu ili nešto vise vitezova i,

potpuno smrskali; ako ništa drugo, slikovit opis

pod okriljem sumraka, poslao ih u Avinjone, dok su

katarskih jurišnika na najbolji ga je n ad n uverio u

im bojne sekire bile zadenute za pojasom , a za njim a

uspeh njihovog prepada.


81

Petar Veronski, dominikanski monah, pao je od katarske ruke 6. aprila 1252. godine, na putu za Milano. Ovde je predstavljen kako, nekoliko časaka pre nego što će poginuti, izvodi čudo pišući sopstvenom krvlju po zemlji Credo in Unum Deum (U Boga jedinoga verujem).


83

Verovatnonajkrupnija promena u navikama katarskih prefekata ticala se odvajanja muških od ženskih prefekata, kojeje do toga vremena, po uspostavljenoj tradiciji, rigorozno sprovodeno. Sada su se, medutim, oni pojavljivali u parovima, takoda kogodda ih je video, uključujući i same dominikance, ni usnu ne bi posumnjao da su to dvoje što se zajedno šetajujedanobičan bračni par i ništa vise od toga. Najbolja odbrana bilaje, naravno, da se ode iz varoši, tako da su se mnogi katarski prefekti krili na bezbednom, u Monsegiru, a dapritom nisuzapostavili ni svoje sledbenike. Prefekti bi se, naime, prerušeni vraćali u varoš, a za njihove pastirske posete znala bi samo nekolicina mesnih katara. Po obavljenom poslu odlazili bi kakosu i došli, u najstrožoj tajnosti. Inkvizicija je bila i te kako svesna da se u Langdoku nešto mulja ispod žita, ali nije bila u stanju da pohvata vinovnike. Inkvizitori su, nema ni potrebe naglašavati, svuda nailazili na omrazu. Da bi zaštitili sebe i svoje okruženje - crkvenjake i pisare u Albiju i Karkasonu - morali su od Francuza da unajme naoružane stražare. Ponekad bi inkvizitorima bio zabranjen ulazak u pojedine varoši i gradove, kao što se to, recimo, desilo u Tuluzu, ali uvek je u okolini bilo dovoljno sela koja bi oni prevrnuli u potrazi za potencijalnim jereticima koje će saslušati, a potom i kazniti i

M onsegir, poslednje zn a č a jn ije uporište ka ta ra , sagrađeno je

naterati na pokoru.

na nadm orskoj visini od 9 1 4 m etara, nedaleko od Pirineja, na ju gozapadu današnje Francuske.

OPET USTA NA K

Vreme je prolazilo, plamen mržnje se razbuktao, a onda

jednu armiju. Rajm ona Rožea oterali su iz Karkasona, i

se 1240. godine Rajmonu Rožeu IV od Trenkavela, sinu

pribežište je pronašao u obližnjem M ontrealu. Francuzi

tragićnog Rajmona Rožea III, koji je pod misterioznim

su opkolili varoš, a doskorašnji napadač tako je postao

okolnostima preminuo 1209. u Karkasonu, ukazala prilika

napadnuti. Borba je, medutim, bila tako žestoka i odnela

daseumeša. U svojoj 35. godini, Rajmon Rože IV imao

toliko mnogo ljudskih života na obem a stranama da su se

je iza sebe već tri decenije života u izgnanstvu, ali se nije odrekao nade da će povratiti svoje nasledstvo. Okupio je, tako, vojsku izgnanika u Aragonu, na severoistoku Španije, i preko Pirineja krenuo ka Langdoku. U početku je nizao uspehe; njegova vojska oslobodila je Limu, Ale i M ontreal, preotevši ih iz ruku Francuza. Ali stvari su postale

Prefekti bi se prerušeni vraćali u varoš, a za njihove pastirske posete znali bi sam o m alobrojni mesni katari.

znatno ozbiljnije kad je Rajmon Rože započeo opsadu Karkasona, gde su ga, u podgradima Burgu i Kastelaru, doćekali dobrodošlicom. Odatle je, u vremenskom rasponu od nepunih pet nedelja, čak osam puta napadao sam

i jedni i drugi ubrzo opredelili za primirje. Rajmon Rože je

Karkason. Opsada ovog grada obeležila je, ujedno, i nagli

posle toga proteran natrag, u Aragon.

kraj serije njegovih uspeha. Francuzi su uzvratili brzo, poslavši u Langdok celu

Ako se Rajm on Rože nadao da će mu u pomoć priteći grof tuluski Rajm on VII, grdno se razočarao. G rof Rajmon u to vrem e m orao je da vodi računa o sopstvenom

Katarsku varoš Lavor, nedaleko od Tuluza, rimokatolicima

položaju, i nikako sebi nije smeo da priušti taj luksuz

poznatu kao „uporište nečastivoga", albižanski krstaši napali su i

da uvredi papu Grgura IX . Ali došla je i 1242. godina, i

poharali trećeg maja 1211. godine. Stanovništvo je masakrirano.

stvari su se u meduvremenu znatno izmenile. Papa Grgur

84


preminuo je 1241, a nasledio ga je Celestin IX , koji je, verovatno zbog starosti, izdahnuo posle svega 17 dana. Celestinov naslednik, Inoćentije IV, bio je umešan u borbu za prevlast sa starim Grgurovim neprijateljem , Fridrihom II, vladarem Svetog rimskog carstva. Inoćentije se u Rimu osećao toliko nesigurno da je naposletku prebegao u Đenovu i ostao tam o sve do Fridrihove sm rti 1250.

Rajm on Rože IV proveo je trideset godina u izgnanstvu, ali se nije odrekao nade da će povratiti izgubljeno nasledstvo.

Zabuna koju je ovo izazvalo u Rimu pružila je Rajm onu V II šansu koju je čekao punih 13 godina. Njegovi plem ići

svoje nekadašnje teritorije iz ruku Francuza, a da o istom

takode su jedva čekali priliku da dodu glave om raženim

trošku otera dom inikance, inkviziciju i ukine njihov grozni

Francuzima i povrate zem ljišne posede i im anja koja

režim surovosti i smrti.

su im ovi oteli. Sem toga, Rajm on je pridobio podršku

I upravo su se inkvizitori, pre nego vojni ciljevi, prvi

kraljeva Engleske, kao i španskih zem alja Navare, Kastilje i

našli na udaru Rajm onovog ustanka koji je planuo 28. maja

Aragona. Rajm on se osetio dovoljno snažnim da preotm e

1242. godine. Mada on sam nije bio na lieu mesta, niko


gotovoda nije sumnjao da Rajmon i niko drugi stoji iza ubistvainkvizitora koje se odigralo nekoliko dana kasnije, kaoiuništavanja njihovih navodnih „dokaza" protiv jeretikauLangdoku.

85

biskupske palate, je r sve su to bile legitimne mete u očima osvete žednih Langdočana, ispunjenih mržnjom prema Francuzim a i inkviziciji. U meduvremenu, dogadaji u Avinjoneu uzbudili su duhove u varošima i selima širom ove pokrajine i svi su počeli da traže odmazdu za pretrpljena

SLAVLJEU L A N G D O K U

zverstva, poniženja i okrutnosti koje su inkvizitori činili po

Novosti o ubistvima u varoši Avinjone (prefektura Grenobl) prostrujalesu brzinom munje po celom Langdoku, donevši velikoolakšanje i katarima i katolicima, koji su zajedno proslavljali uspeo napad na ozloglašenu inkviziciju. Jedan sveštenikčak, da bi ulepšao priliku, zvonio je zvonima svojebogomolje, a ubice su u Monsegiru dočekane kao heroji. Prepad na Avinjone bio je, pri tom, tek uvod u čitav nizvojnihudara na zamkove, dominikanske domove i

nekada spokojnom i bogatom Langdoku. Nažalost, i nem inovno, i ova revolucija i veliki polet bili su - kratkoga daha. Uprkos činjenici da je Rajmon VII m ogao da računa na podršku glasovitih imena, kao što su, recim o, kralj Henri III od Engleske, zatim Ig od Lizinjana, potekao iz kuće koja je dala mnoge znam enite krstaše, pa Rože Bernar, grof od Foa - nije mogao da se odupre francuskim snagama. Kralj i Lizinjan potučeni su do nogu

N a m eti Rajmonovoj i njegovih pobunjenika prvi su se... našli inkvizitori... a nije bilo gotovo nikakve sumnje da Rajmon stoji iza ubistva inkvizitora koje se odigralo nekoliko dana kasnije, kao ni iza uništavanja njihovih „dokaza" protiv jeretika u Langdoku.

na bojnom polju, a grof je, premda je sam bio sin i bratanac katarskih prefekata, prebegao na stranu neprijatelja i onda sa svojom vojskom udario na Rajm ona VII nanevši mu poraz od kojeg se ovaj, kako se ispostavilo, nikada nije oporavio. Drugi Rajmonovi saveznici, oni iz Aragona, K astilje i Navare, na vreme su procenili u kom pravcu vetar duva, pa su se brže-bolje povukli. I opet su Rajm on i kralj Luj IX , u januaru 1243. godine, potpisali sporazum kojim je stanje vraćeno na 1229. godinu, kada je Langdok, slovom Pariskog mirovnog sporazuma, pao pod francusku upravu.

NEOSVOJIVI MONSEGIR Izvršioci ubistva u Avinjoneu nikada nisu pohvatani, a M onsegir, utvrdenje gde je zavera i skovana, opstao je kao poslednje važno uporište katarskog otpora u Langdoku. Moćni monsegirski zam ak, sagrađen u periodu posle 1204. godine, u sklopu priprema za dan kada će, neminovno, katari morati otvoreno da se suprotstave svojim progoniteljima.

86



Nsovoj iluminaciji uzetoj izjednog langdočkog rukopisa prikazan

koje će preuzeti u budućnosti - sve do „konačnog resenja"

jekonačan pad Monsegira u ruke vojske kojom je zapovedao Ig

katarskog pitanja.

od Arsija, senešal (nastojnik dvora) Luja IX, kralja Francuske.

87

Koliko se čas tog rešenja približio, postalo je jasno u proleće 1243. godine, kada su iz monsegirskog zamka

I I !

I

I

Katoličkosveštenstvo i inkvizitori dugo su već Monsegir nazivali „sataninom sinagogom" i, iz njihovog ugla, dogadaji koji su se odigrali u prethodnom periodu samo suišliuprilogtvrdnji da ta varoš stvarno zaslužuje takav atribut. Monsegir je, dakle, morao biti razoren, i to ne samozatošto je bio jedno od katarskih utvrđenja, već zato štojepredstavljao svojevrsnu sigurnu luku gde su stotine katara, kakoprefekata, tako i vernika (crcdcnt.es), potražile ipronašleutočište koje samo visoki planinski prevoji i nepristupačne pirinejske vrleti mogu da pruže. UMonsegiru je te 1242. godine živelo oko 500 izbeglica,

štokatara, što katolika. Od toga, dve stotine su bili prefekti, kojisuseskućili u kolibama i pećinama oko zamka. Vitezovi, ■ oružniđi njihove žene, naložnice i deca, koji su dobrim delombili u rodbinskim vezama s prefektima, takode su sedoselili u Monsegir, ne bi li i sami uživali zaštitu koje ovoutvrđenjepruža. Povrh toga, u Monsegir su ' neprestanopristizali hodočasnici koji su u I potaji dolazili da posete ovaj simbol katarske vereipotražeduhovni savet, pre nego što I ćese, krišomkao što su i došli, vratiti I svojimkućama. I Monsegirje u ove svrhe služio I gotovopunih 40 godina, još od 1204, kadajeupravitelj grada, Rajmon odPereja, uvideo da će jednoga dana katari morati otvoreno da se suprotstave I Crkvi kojaih je žigosala kao jeretike. Dabi sepripremio za taj dan, Perej je obnoviozamak, koji se uzdizao nad selom Monsegirom, dostižući vrtoglavu visinu od914metara, što je bilo sasvim dovoljno /.apreleppanoramski pogled na šume idolineupojasuod više kilometara unaokolo. Narednih godina Monsegir jepružiopribežište desetinama katarskihprefekata koji su tražili spas odprogonitelja. Isti ti ljudi vise puta suovamodolazili tražeći sklonište, kadgodbi Crkva pokretala lov na veštice. Inkvizicija je, sa svim svojim neumerenostima, prouzrokovala, medutim,dotad nevidene teškoće, nagoveštavajući još ozbiljnije mere

primetili pokrete trupa duboko u dolini. Po naredenju Iga

Postojao je i neprestani priliv verujućih hodočasnika ( credentes ) koji su u potaji dolazili da posete ovaj simbol katarske vere i potraže duhovni savet, pre nego što će se, krišom kao što su i došli, vratiti svojim kućam a. od Arsija, senešala kralja Luja IX, vitezovi i kompletno opremljena vojska počeli su da pristižu iz Akvitanije, Gaskonje i drugih krajeva Francuske, da bi se potom utaborili na istočnim prilazima Monsegiru. Jedan crkveni dostojanstvenik, imenom Pjer Amijel, inače biskup narbonski, podigao je svoj minuciozno ukrašeni šator odmah ispod bedema Monsegira. Ubrzo se taj prostor šareneo od zastavica na kojima je bio istaknut Jleur de

lys (ljiljanov cvet), simbol Francuske, a bilo je i onih sa krstom, kao podsećanje na verske pobude koje su do ovog poduhvata i dovele. Hiljade ljudi utaborene pod gradskim zidinama predstavljale su zaista obespokojavajući prizor, ali to još nije značilo da je počela opsada: mnogo, mnogo vise ljudi moraće da dode pre nego što Ig od Arsija okupi dovoljno moćne snage da opkoli tvrdavu. A čak ni tada neće ona biti okružena Spomenik grupi od 221 katara i ostalih koji su stradali na lomači na „Polju spaljenih" kod Monsegira dana 16. marta 1244.

88


baš sa svih strana. Obim monsegirskog utvrđenja iznosio je

Na Saboru u Lionu 1245. godine, Inoćentije IV svrgnuo je dvaput

nešto vise od tri kilometra, ali je bio sporadično isprekidan

ekskomuniciranog Fridriha II, vladara Svetog rimskog carstva,

klisurama i jarugama koje su mogle da posluže za bekstvo.

pošto mu je Fridrih otvoreno pripretio.

Nemoguće je, takode, bilo dogurati opsadne naprave na pirinejske litice koje su se uzdizale iza Monsegira.

prepušteni na milost i nemilost branilaca na položajima iznad njih, a ovo načelo ratovanja potvrdeno je i tada kod

ODBRANA MONSEGIRA

Monsegira. Francuske snage u više navrata pokušavale

Nevolje s kojima se unutar tvrđave suočavao Pjer-Rože od

su da se uspnu uz vrletne kozje staze zarasle u bodljikavu

Mirfoa bile su isto tako neugodne, ali drugaćijeg karaktera.

žutilovku, ali bi ih branioci Monsegira ubrzo odbili, čim bi,

Katarski prefekti bili su miroljubivi ljudi, beskompromisni

po Mirfoaovom naredenju, zasuli napadače kišom kamenja,

protivnici rata. Čak i u ovakvom škripcu, oni nisu hteli da

ili strelama ispaljenim iz moćnih samostrela ili nekim drugira projektilima. Postojao je, medutim, jedan način kojim su

Hiljade ljudi utaborene pod gradskim zidinam a predstavljale su zaista obespokojavajući prizor, ali to još nije značilo da je počela opsada.

Francuzi mogli da dosegnu branioce a da pritom ne moraju da polete. Ispaljivali su, naime, strele gotovo vertikalno preko zidina zamka, i tako bi uspeli da pogode katare na vrhu. Desetak branilaca oboreno je na ovaj način, a gubitak svakog čoveka bio je za posadu Monsegira težak udarac. Uprkos svemu, brojčano slabe snage Pjer-Rožea od Mirfoa odbijale su napadače punih osam meseci, do duboko u zimu, kada su ledeno vreme i oskudica hrane počeli da uzimaju

se bore. To je, dakle, Pjer-Rožeu ostavilo odred od svega 98 ljudi s kojima je trebalo da odbrani zamak. U izvesnoj meri,

Poslednja katarska tvrđava, ona u Keribusu, sagradena na

ova otežavajuća okolnost bila je ublažena činjenicom da

Pirinejima, na 728 m etara nadmorske visine, napadnuta je i

napadači koji nadiru odozdo po prirodi stvari nužno bivaju

osvojena avgusta 1255.


Ccfm iiHfc & h m s m i r v q m ft fa

m m t

J c

mam fa Cxmcfje et Гс^ y»C «шм# дофГсе C ftaC îff fri wit <7 шг {buat&i fa cwiv it! fa v m t fcuofemCHt pour <*Гсг o u f u t m e r . t r t

iV y i u &

fo:£ a? ашш! if &$шг & p fi лг

i|žm if a u fw o fm c r

89

ct frfiw u t^tcow p ftr fc fanit Ct ЈЛШШГ fa faMtt

tmc tv >noimffioM -iaqflV fat ctfCc pityx amicc qiicfc Џ^лУр fiitnt favfc ft (ivifi yicj

qat toutt tf*i ffcc ctfccmwttc. ijg f r f t t c

m a itu m

^ a m r^ w fc

бг tp w f c

a $ c f f t e tfic ffa w fc .

^Lcmudy cum aumts ksftte y trf p :c t fa famtr

90


P O S L E D N J I K A TA RI: BR A Ć A O T J E Braća Pjer i Gijom Otje bila su već zašla u pedesete godine,

nemalog uspeha. Pre nego što mu je inkvizicija stala

i behu to visokoobrazovani i imućni, premda ne i narodto

na kraj, stigao je da preobrati nekih hiljadu porodica.

religiozni ljudi. Pjer, koji je imao ironičnu crtu, voleo je da

Godine 1305. neko ga je izdao inkviziciji, koja je ubrzo

kaže da od pokreta koji čovek izvodi dok se krsti ima vajde

zarobila njegovog brata Gijom a i spalila ga na lomad

samo utoliko što će na taj nadn rasterati muve. A onda su,

sa svim novim prefektima koje je Pjer u meduvremenu

godine 1296, na ogromno čuđenje svih koji su ih poznavali,

imenovao. Sa svim sem jednoga.

braća O tje „primila veru“ i započela jedan potpuno nov, asketski život, baveći se torbarskim zanatom. Neko vreme boravili su Italiji, da bi se u rodnom

Taj što je pobegao zvao se Sans Merkadije, i on je radije podnio samoubistvo nego da umre u najstrašnijim mukama na lom ad. Pjer O tje je još četiri godine bio na

Langdoku ponovo obreli 1300. godine, kada je Pjer i

slobodi pre nego što su ga aprila 1310. uhvatili, a potom

počeo da propoveda katarsku veru. Imao je u tome

javno spalili na trgu kod Katedrale sv. Stefana u Tuluzu.

danak i s jedne i s druge strane barikada. Nekoliko dana

sobom i opsadne sprave. Čim je kamena kiša počela da dobuje

pre Božića, kad je sneg gotovo potpuno prekrio francuski

po tvrdavi, desetine branilaca su pale, neko mrtav, neko teško

tabor, Ig od Arsija uvideo je da bi posle dugog trupkanja

ranjen. Francuze je sad već bilo nemoguće zadržati. Proneo

u mestu njegova vojska uskoro mogla da se demoralise i

se uto glas: grof Rajmon VII dolazi u pomoć, a car Fridrih II

počne da se osipa. Neophodan je, dakle, bio neki drastičan,

šalje vojsku da okonča opsadu. Sve su se te nade, medutim,

pa i dramatičan potez, s tim što se moralo računati i na

izjalovile, i Pjer-Rože od Mirfoa uvideo je 2. marta 1244. daje

nezanemarljiv rizik.

predaja jedino što mu preostaje.

NAPAD NA KULU NA STENI

POKAJ SE ILI GORI

Arsi je pozvao dobrovoljce. Istupili su Gaskonjci, iskusni

Imajud u vidu divljačko razračunavanje s prestupnicima i

gorštaci, stasali u planinama nedaleko od Pirineja. Naredba

ništa manje surove metode kažnjavanja tipične za srednjivek,

koju su oni tada dobili bila je ravna ponudi da podne

uslovi koje je Pjer-Rožeu od Mirfoa postavio njegov protivnik

samoubistvo. Naloženo im je, naime, da zauzmu deo utvrdenja

Ig od Arsija i nisu bili prestrogi. Ona ubistva podnjena u varoši

poznat pod nazivom Roc de la Tour (Kula na steni), sagraden

Avinjone, kao i drugi zlodni koji su se odigrali u prošlosti

na vrhu kamenog stuba koji se uzdizao na najvišem grebenu

velikodušno su oprošteni, a žiteljima Monsegira date su dve

Monsegira.

sedmice da razmotre dve mogućnosti: ili da se podvrgnu

Ovo je, pre svega, podrazumevalo penjanje na liticu s koje se prilazi utvrdenju, i to po nodi, s tim što su dobrovoljci morali sa sobom da tegle teško naoružanje. I
isledničkom postupku pred inkvizicijom i odreknu se katarskog učenja, ili da odbiju to da udne i izgore na lomači. Katarski prefekti iz Monsegira odbili su naposletku da

Gaskonjci su počeli da se penju ka kuli, napipavajud put

se odreknu svojih verovanja i zatraže oprost od nadbiskupa

dlanovima i stopalima, i pritom ulažući silan napor da se

Amijela. Umesto toga, pripremili su se da umru. Koliko

ne obruši nijedan kamičak, jer tako bi stražari gore na vrhu

god jadna bila njihova imovina, sve su razdelili članovima

postali svesni njihovog prisustva. Opasan uspon Gaskonjci

svojih porodica i prijateljima. Tešili su usplahirenu rodbinui

su priveli kraju bez greške. Branioci su bili potpuno zatečeni.

predavali se molitvi.

Katarska straža nije se dovoljno brzo snašla, i svi su za tili čas što pobijeni na lieu mesta, što pobacani sa litice.

Neki katarski vernici (credentes), kojima inače smrtna kazna nije sledovala, odludli su da se pridruže prefektima i

Pad Kule na steni predstavljao je pravu propast za branioce Monsegira, prevashodno stoga što su Francuzi sada mogli

U sam ljena k a ta rs k a tv rđ ava u Keribusu stoji i dan-danas, što

na vrh da doteraju mangonele i ostale opsadne sprave, pa

svedoči o njenoj važnosti kao pograničnom uporištu. Masivni

da odande zaspu tvrdavu kamenjem. Snežna oluja zavejala

k am en i bedem i kerib uski obnovljeni su nedavno, od 1998. do

je zamak, ali napadad su neumoljivo napredovali, vukud sa

200 2 . godine.


mm

iff*

91

92


zajedno s njima izgore na lomači. U nedelju, 13. marta 1244.

tada iz grudi iščupano. Čak i Rajmon VII, koji se toliko dugo

godine, ukupno 21 katar, uključujući ženu i kćer Rajmona

borio i tako mnogo žrtvovao za katarsku stvar, napustio ih

od Pereja, zatražili su consolamentum, katarsku verziju

je, i 1249. godine čak pomogao inkviziciji da organizuje nova

rimokatoličke poslednje pričesti, preuzevši na sebe obavezu da

pogubljenja u Aženu, severozapadno od Tuluza. Rajmon je

vode čedan život pun odricanja. Taj život potrajaće još svega

umro tri meseca kasnije, u septembru iste godine.

tri dana.

Hiljade verujućih katara, iscrpljenih godinama skrivanjai

Na livadama podno Monsegira, komad zemlje ograden

života u stalnoj napetosti i strahu od toga da će biti otkriveni,

kočevima pripreman je za stratište. Korišćeno je, za tu

sada su se smrtno plašile inkvizicije i njene nesumnjive mod

svrhu, drvo posečeno u obližnjim šumama. Koćevi su u

da upropasti čoveku život, da ga osudi i ubije. Odricali su se

nizovima pobodeni u tlo, užad kojima će katari za njih biti

javno svoje vere samo da bi spasli živu glavu, i bili su spremni

vezana bačena su na gomilu, kao i baklje kojima će lomače

na sve ne bi li dokazali bespogovornu odanost Crkvi. Čineći

biti zapaljene, dok su, oslonjene o ogradu od kočeva, stajale

to, izdavali su komšije, prijatelje, pa čak i svoje najbliže,

merdevine.

predajući ih u ruke nemilosrdnoj inkviziciji.

Kad su stigli do stratišta, stali su jedan

pristali da se odreknu svojih uverenja, da predu u

I malobrojni zarobljeni prefekti su, posle ubedivanja,

po jedan da se penju uz m erdevine, da bi ih potom gore vezali za kočeve u parovim a, leda o leda.

katoličanstvo i, usput, snabdeju islednike dugim spiskovima katarskih simpatizera. I na njih će zatim doći red da padnu u ruke inkvizitorima, koji su dodatno ojačali 1252. godine, kada je Inoćentije IV, za papu izabran 1243, odobrio inkviziciji da u ispitivanju pribegava i mučenju kako bi došla do istine. Postavio je, istina, izvesne uslove. Prilikom mučenja, eufemistički okvalifikovanog kao „propitivanje",

STRATIŠTE KOD MONSEGIRA

osumnjičenima - po uputstvima pape Inoćentija - nisu smeli

Rano ujutro 16. marta povorka u kojoj je bilo tačno 221

da budu odsecani udovi, kao što je bilo zabranjeno i preterano

muškarac i žena počela je da krivuda stazom koja s vrha

prolivanje krvi, odnosno izazivanje smrtnog ishoda.

Monsegira vodi ka podnožju strmine. Katarski predvodnici hodali su bosi, pokrivajući svoja tela samo grubo izatkanim

KATARI ODLAZE UISTORIJU

haljinama. Kad su stigli do stratišta, stali su jedan po jedan

Čak i u takvim okolnostima, na kraj katarstva i katara moralo

da se penju uz merdevine, da bi ih potom gore vezali za

je da se pričeka još neko vreme. Katarsku veru i vernike

kočeve u parovima, leda o leda. Za njima su pristizali i ostali,

postepeno su gušili dobro obučeni, revnosni inkvizitori koji

dok dugačak red muškaraca i žena nije ispunio taj ogradeni

su se u svom radu oslanjali na već izgraden birokratski aparat

prostor.

koji su, uz doušnike i mučitelje, činili iscrpni priručnici sa

Kad je sve bilo spremno, nadbiskup Amijel dao je znak da

uputstvima za rad, opsežni spiskovi osumnjičenih i, naravno,

se zapaljene buktinje bace medu osudene na smrt. Prvo se čula

sveprožimajući užas koji je inkvizicija izazivala gde god dase

tiha molitva, kao šapat, koju će ubrzo nadglasati pucketanje

pojavila ili pomenula. Hiljadama katara izgubio se svaki trag

vatre koja je gutala sve pred sobom. Dok se plamen dizao

u mračnim tamnicama, dok su oni drugi, koji su pošteđeni,

ka nebu, a ljudska obličja u njegovom središtu nestajala, to

ostali tek blede senke nekadašnjih ljudi, previše zastrašeni

pucketanje preraslo je u tutnjavu, a dim, gust, crn i zagušljiv,

ognjem lomače da bi smeli da iskažu svoje stavove. Krajem

ispunio je doline, čađu bojeći zelenu travu oko njih, da bi se

trinaestog veka, malo je njih još bilo, ako ih je uopšte bilo,

naposletku, ševrdajući, uspeo u nebo.

spremnih da otvoreno podvrgnu preispitivanju pogled na srednjovekovni svet kakav su propisivali papa i Crkva.

POSLEDNJA KATARSKA TVRĐAVA

Labudovu pesmu katarske vere otpevaće - kako se ispostavilo

Pad Monsegira nije ujedno označio i kraj vojnog pohoda

- dva ekscentrična brata iz Langdoka i jedan nekadašnji ubica.

protiv katara. Još je odolevala druga, poslednja katarska

A onda je sve bilo gotovo, i katari su otišli u istoriju. Rimskoj

tvrdava, ona u Keribusu, koja se našla pod opsadom i bila

crkvi, njenim krstašima, inkvizitorima i krvnicima bilo je

zauzeta u avgustu 1255. Katarima, medutim, i nije bio

potrebno 112 godina da unište katarsku veru. Za to vreme na

potreban Keribus da bi uvideli kako je njihovoj veri kičma

prestolu svetog Petra izredalo se 19 papa, a hiljade i hiljade

slomljena još tamo, na stratištu kod Monsegira. Srce joj je

ljudi završile su nasilnom smrću.


POSLEDNJI KATAR: G I J O M B E LI BAS T Ubica koji se preobratio u katara koji će konačno i privesti kraju pripovest o katarskoj jeresi zvao se - Gijom Belibast. Počeo je kao pastir koji je napasao stada visoko u korbijerskim brdima, nedaleko od reke Ode, u Langdoku. Godine 1306. Belibast je, posle neke čarke, ubio jednog čobanina, a onda se dao u bekstvo, ne bi liumakao ruci zakona. Lutajući tako, sreo je Filipa od Alajraka, jednog od katarskih prefekata koje je imenovao Pier Otje. Filip se krio od inkvizicije. Pastir i prefekt su zajedno, prelco pirinejskog masiva, prebegli uKataloniju, na severoistok Iberijskog poluostrva. Pre nego što će ga inkvizitori ipak uhvatiti i spaliti na lomači, Alajrak je stigao da uvede Belibasta u katarsku veru. Belibast se pak učvrstio u uverenju da ne samo da je ovaj svet jedno naopako i zlo mesto već da njime upravljaju četiri demona: francuski kralj Filip IV, palmijerski biskup Žak Furnije, papa Bonifacije VIII i Bernar Gi, nemilosrdni inkvizitor ustoličen uKarkasonu. Nedugo zatim Belibast je okupio stado verujućih koji su, kao i on sam, preko Pirineja prebegli na tlo današnje Španije. I gotovo punih pet godina ova katarska zajednica živela je u miru, ili se barem njima tako činilo. Belibast i njegovi drugovi nisu, medutim, znali da su 1317. godine

Gijom B elibast je bio čvrsto uveren da je papa Bonifacije V III (na slici) jedan od

usvoje redove primili izvesnog Arnolda

četiri dem ona koji vladaju Zem ljom . Belibast je 1321. stradao na lomači.

Sikra, koji je, inače, bio tajni islednik u službi biskupa Žaka Furnijea. Sikr se neko

obroncim a Pirineja, gde su bili odseli Belibast i njegova

vreme pritajio, čekajući priliku da Gijoma Belibasta izda

sabraća. Svi su zarobljeni. Gijom Belibast je putovanje

inkviziciji. Prilika mu se ukazala u proleće 1321, kada

preko planina priveo kraju u lancima. Sudeno mu je

je, sa ostalima, i on u Belibastovoj pratnji krenuo na

zbog jeresi, iako konačna presuda nijednoga časa nije

putovanje u Francusku, gde je Belibast hteo da vidi svoju

bila pod znakom pitanja. U jesen 1321. godine izveden

ostarelu tetku Alazaj, koja je velikodušno finansirala

je u dvorište zamka Vilruž-Term ene u Korbijeru, gde ga

neveliku katarsku zajednicu svoga nećaka. Dva dana

je čekala lomača. Blesnula je zapaljena baklja, suknuli su

su tek bili na putu kada su naoružani ljudi, po Sikrovoj

plamenovi, i nekoliko minuta kasnije i poslednji katarski

dojavi, provalili u kuću u mestu Tirvija, na španskim

prefekt okončao je u plamenu.

93

PAPE

PAPE I VEŠTICE

Verovanja u veštice i čarobnjake, čini, vradžbine i kletve protežu se još od biblijskih vremena. Takva verovanja predstavljala su, zapravo, pokušaj da se objasne nedokučive tajne i sve opasnosti koje život na Zemlji sobom nosi. Pre nego što su ljudi proniknuli u prave uzroke zemljotresa, poplave, grmljavine, propale žetve, epidemije bolesti ili neke druge pošasti - za to su optuživali snage zla, i nečiste sile i jihove uticaje.

Čini su stvarale dovoljno nevolja još u starom Vavilonu oko

i čarobnjake". Žene, naročito starice, još u drevna vremena

1760. godine pre n. e., dm je njihovo bacanje, makar i lažno,

dovođene su u vezu s veštičarenjem, tako da je hiljadu godina

povlačilo smrtnu kaznu po slovu Hamurabijevog zakonika. I

posle Saula, u prvom veku pre nove ere, njih osamdeset

Ponovljeni zakon, peta knjiga Starog zaveta, o vradžbinama

osudeno na smrt u Aškelonu, u Palestini, tadašnjoj provinciji

govori kao o „grozoti", dok u Knjizi izlaska (Egzodus) piše:

u sastavu Rimskog carstva.

„Veštici da živi - ti ne dozvoli." Knjiga o Samuilu pak

U to doba, veštičarenje i ostale ,,tamne“ veštine smatrane

pripovedao tome kako, krajem jedanaestog veka stare ere,

su gresima ili prestupima koji krše i narušavaju zakon i

kralj Saul „iz zemlje protera one što se zbližavahu s duhovima

poredak, šire strah, te uznemiravaju i ljute Boga. Ali u ranom srednjem veku, kada na pozornicu stupaju tada još mlada

Francuski kralj Filip IV (gore), za čije je vladavine 1307. godine

Crkva i njene pape, i ovoj temi pristupalo se na drugadji

započeo progon vitezova tem plara, prikazan je i na ilustraciji

nadn. Hrišćanstvo se prema veštičarenju odnosilo kao prema

srednjovekovnog rukopisa na strani levo. Četvorica tem p lara

jeresi, kao, uostalom, i prema svim verovanjima koja su bila u

pripremaju se za pogubljenje u prisustvu kralja i progonitelja.

raskoraku sa onim što propoveda Crkva.

95

96

PAPE I VEŠTICE

na zapadu Nemačke. Tu je obznanjeno da se vešci moraju svesti na nivo sebara ili robova, i prisiliti da služe Crkvi. Čarobnjaštvo i magija proglašene su naopakim rabotama, i smatralo se da čak i samo proučavanje ovih veština dovodi duše u smrtnu opasnost. Borba protiv magije, vradžbina i veštičarenja nije bila ograničena na duhovnu sferu, što će red da nije bila pokrenuta sa isključivim ciljem da se svi oni koji sebe nazivaju hrišćanima okupe pod istom zastavom. Svi ti napori počivali su zapravo na nastojanjima Crkve da iskoreni paganizam u Evropi. Paganske vradžbine i praznoverje nepokolebljivo su se suprotstavljali ambiciji hrišćanstva da uspostavi verski monopol nad celim kontinentom. Ne bi li uspela u ovom naumu, Crkva je vodila dug i skup rat protiv pagana, koji je dobijen tek 1386. godine, kada je litvanski kralj Vladislav III, kao vladar poslednje paganske države, primio hrišćansku veru, učinivši to, inače, kao dar svojoj maloletnoj nevesti, poljskoj kraljici Jadvigi. Jedno je, medutim, bilo širiti hrišćanstvo medu onima kojima je ta religija bila privlačna u Sveti A vgustin Hiponski (levo) vodi versku

dsto intelektualnom smislu,

raspravu s m an ih ejskim biskupom Faustom iz

li pak onima koji su od

M ileve, negde oko 383. godine nove ere. M anihejci

preobraćenja imali neke

su verovali da su Bog i đavo u večitoj borbi za vlast nad ljudskom dušom .

PREVARENE ŽRTVE ZLA U ranohrišćanska vremena, oni koji potpadnu pod davolje dni smatrani su zabludelim žrtvama zla, a ne zlikovcima. Crkvene vlasti ne samo što takve nisu osudivale već su im pomagale da spoznaju slaboumnu, varljivu narav veštičarenja. A opet, da bi naglasila svoj beskompromisan stav u borbi protiv nečastivog, Crkva se pridržavala objave svetog Avgustina, biskupa hiponskog u Alžiru. Negde oko 400. godine u Hiponu je objavljeno da su svi koji veruju u vradžbine, zapravo, jeretici. Godine 785. ovo verovanje proglašeno je protivzakonitim na svehrišćanskom saboru održanom u Paderbornu, S tatu a p oljskog k ra lja V lad is lava II Jag elo n sk o g , n ek ad a šn jeg p ag an sko g k ra lja Litvan ije V la d isla va III, koja se n a la zi u nju jo rško m C entral p arku.

PAPE I VEŠTICE

97

Dve prim ereno ružne veštice m ađijom prizivaju loše vrem e, dok nad njim a besni oluja.

A dokaza je, verovali su oni, bilo na sve strane. U bezm alo svim srednjovekovnim selim a s naročitim pod ozren jem gledalo se na ružne starice, kao i na ljude unakažene bolešću ili rođene s n ečim što bism o danas nazvali genetskim nedostatkom , a poslovično su takvi bili uvek prvi na spisku sum njivih kad nešto pode naopako. Takva je praksa, po svemu sudeći, postala u običajen a u Švajcarskoj i Hrvatskoj u X III veku, b u d u d da su u tim zem ljam a izveštaji o vešticam a i vradžbinam a poprim ili bezm alo epidem ijske razm ere pošto je G rgur IX , godine 1231, osnovao prvu papsku inkviziciju.

PAPA GRGUR I PRVA INKVIZICIJA Grgura bi danas svakako nazvali čvrstorukašem jer je to bio čovek čvrsto rešen da iskoreni jeres u svim mogućim njenim pojavnim oblicima, pa mu je tako i pošlo za rukom da prekorad granice vremena u kojem je živeo. Revnosne, neretko fanatične inkvizitore slao je Grgur da prikupljaju dokazni materijal o vešticama, vračarama i ostalima koji praktikuju slične veštine. Koliko je poznato barem, papa lično nikada nije dovodio u pitanje metode i

Obznanjeno je da se vešci m oraju svesti na nivo sebara ili robova, i

rezultate njihovog rada, mada su neki medu njima o d to bili sadisti. Među Grgurovim štićenicim a našao se, tako, i zloglasni Konrad od Marburga, m udtelj katara, koji se toliko

prisiliti da služe Crkvi. Paganska verovanja odlikovala koristi (uVladislavljevom slučaju, bila je to unosna bračna zajednica), a nešto sasvim drugo ubedivati i ubediti one manjeobrazovane, ali i ne tako proračunate umove, podložne dubokoukorenjenim strahovima i navikle na paganske verske obrede. PAGANSKA VEROVANJA Paganskaverovanja odlikovala su se zaista izvanrednom otpornošću, a pothranjivala su, pored ostalog, i svest o tomedaveštice imaju tu moć da menjaju oblik, ili da bace užasnekletve na onoga ko odbije da im udeli milostinju. Zanepismen, neobrazovan svet bilo je sasvim prirodno da naosnovutoga zakljud kako su nesreće koje su ih mogle zadesitisvakogdana, kao što je, recimo, smrt deteta, ili najezdaskakavaca ili kad letina podbaci - neoboriv dokaz da ljudskobićezapravo ne može da umakne snagama tam e i zla.

su se izvanrednom otpornošću, a pothranjivala su svest o tom e da veštice imaju tu mod da menjaju oblik, ili da bace užasne kletve na bilo koga. iživljavao nad nesrećnim žrtvama da je to, na kraju, godine 1233. i njemu samome došlo glave. Šest godina pre toga, Konrada je Grgur poslao da od sti Nemačku od jeretika, ali i da progoni luciferijance, tj. sataniste, koji su neskriveno obožavali nečastivog i pokušavali da pridobiju pokorne hrišćane za svoju ogavnu veru. Konrad je svoju obavezu priveo kraju u primerno kratkom roku, s poslovičnom marljivošću. Otkrio je, pri tom, kako je sam tvrdio, mnoga gnezda „onih što se davolu klanjaju" i pobio zastrašujuće

98

PAPE I VEŠTICE

mnogo ljudi. Ni visoko poreklo ni visok društveni položaj

ispovest, medutim, nije uvek bila i jemstvo da će se mučenik

ništa nisu značili u očima Konrada fon Marburga.

izbaviti, budud da su mnogi nedužni ljudi, „odstivši" savest

Osamdesetak muškaraca, žena i dece spaljeno je na lomači

i, moguće, poim ence navevši ostale „jeretike", ipak bili

u Strazburu, a tom prilikom nisu bili pošteđeni ni biskupi...

prepušteni plamenu lomače.

Plem id, običan svet, sveštenstvo - svi živi na koje bi pala senka sumnje - smatrani su krivim ukoliko se, ili sve dok se ne dokaže da su nevini.

STRAHOTE MUČENJA

Ponekad bi sveštenici blagoslovili

strapado i ostale sprave za mucenje,

U atmosferi užasa i patnje, sred krikova um irudh, dok

priznajući tako „svetu" dužnost koje te

se sa stratišta širio mučni vonj vatre i pečenog ljudskog

naprave obavljaju u otkrivanju jeresi.

mesa - preka potreba čovekova da se ispovedi, da izgovori spasonosne red - samo da to m učenje već jednom prestane - imala je za posledicu to da je nevinost sada već bilo gotovo

LAKOVERNI PAPA

nemoguće dokazati. M noge žrtve gubile su razum, ili se

Papa Grgur bio je potpuno svestan svega što se dogada.

bar dnilo da su sišle s uma, izložene m učenjim a na jezivim

Imao je, medutim, nesvakidašnje poverenje u Konrada

spravama, medu kojima i onim što lome ruke i noge, lagano

fon M arburga i ostale svoje inkvizitore, i svaku njihovu

dave žrtvu, ili pak naprava kao što su „mačje šape“, koje

reč bio je voljan da uzme zdravo za gotovo. A oni su mu,

neumoljivo „maze" sputanog nesrećnika pretvarajući mu

pored ostalog, govorili da se nečastivi redovno pojavljuje na veštičjim poselima, i to preobražen ili u žabu krastaču,

Plemići, običan svet, sveštenstvo - svi živi na koje bi pala senka sum nje sm atrani su krivim ukoliko se (ili sve dok se) ne dokaže da su nevini.

ili u kakvu bledu sen, ili u crnu mačku. Grgur se, stoga, nam erado narod to na erne mačore. U papskoj buli Vox

Rama, obnarodovanoj 1233. godine, osudio je erne mačke kao životinjska otelotvorenja nečastivoga, upravo zbog njihovog zlog svojstva da „iščeznu" u tami, ali i uloge koju su, navodno, ti pripadnici životinjskog roda igrali kao „bliski" vešticama. M ačke bi neretko natrpali u košare i bacili na lomaču zajedno s njihovim, jednako bespomoćnim

kožu u froncle. Sve te sprave nanosile su neizreciv bol. Jedna od najgorih sprava za mučenje koja je ušla u masovnu

vlasnicima. I samo to što neko ima crnu macku ili mačora moglo je poslužiti kao dokaz da dotični, zapravo, održava

upotrebu svakako je bio strapado, koji je opisao i Filip Limbroh

veze s nečastivim, tako da su hiljade i hiljade životinja

u svojoj Istoriji inkvizicije, objavljenoj 1692. godine:

bačene u vatru i žive spaljene u pokušaju da se davo jednom zasvagda protera s Iica Zemlje.

Zatvoreniku bi ruke sputali iza leda, a onda bi mu tegove privezali uz stopala, p a bi počeli da ga vuku naviše, da ga istežu sve dok mu glava ne dosegne čekrk. Tako bi zatim visio neko vreme, dok mu sve zglobove i udove strahovito istežu... A onda bi ga, iznenada, pustili dole, s trzajem, i to tako što bi naglo olabavili uže, ali ne bi dozvolili da tresne o pod; od tog užasnogpotresa iščašile bi mu se i ruke i noge.

VATIKANSKI

REČNIK

P A P S K A BULA Papska bula je objava, povelja ili uredba koju izdaje papa, najčešće za najširu upotrebu. Papska bula moglaje, recimo, sadržati obaveštenje o postavljenju nekog biskupa, o tome da je novi svetac kanonizovan, ili je njome moglo biti

Pomenuti strapado, ali i ostale sprave za m učenje ponekad

obnarodovano da je neko ekskomuniciran ili, opet, da se

bi čak blagoslovili sveštenici, uvek spremni da priznaju

približava novi Vatikanski sabor. Sam pojam ,,bula“ vodi

značaj „svete" uloge koju ovi instrum ent! obavljaju u

poreklo od reči bulla (pečat), koji su stavljani na dokumente,

otkrivanju jeresi. Buncanja nesrećnih žrtava prihvatana su

a najčešće su bili izradeni od nekog prostog metala,

kao iskrene ispovesti podnjenih nedela, koji ovi, opet, niti su

ponekad od olova, ili, u izrazito svečanim prilikama, od zlata.

ikad podnili, niti su ikada o takvim zlodelima sanjali... Sama

PAPE I VEŠTICE

99

Žrtva (u sredini) podnosi neopisive m uke na spravi zvanoj strapadcr, udovi se prvo nem ilosrdno istežu, a onda nasilno izleću iz zgloba.

100

PAPE I VEŠTICE

MUČENJE OZVANIČENO

iole čudan, svako ko se iole „neuobičajeno" ponaša. Verovalo

Papa Grgur IV umro je 1241, i Inoćentije IV, za papu izabran

se da veštica ima posvuda, i da niko ne zna ni ko su one, ni

dve godine kasnije, nastavio je rad na iskorenjivanju jeresi. U

šta sledeće nameravaju da učine. U takvoj atmosferi opšte

meduvremenu Konrad fon Marburg pribegavao je mučenju

histerije, činilo se da se ZIo oko iz drevnih narodnih verovanja I

nemoćnih žrtava, tada isključivo u svojstvu slobodnog strelca.

probudilo, i da neprestano motri na ovaj svet, spremno da svaki

Tek 1252. Inoćentije IV dao je mučenju status zvanične papske

čas napravi pustoš, te da je samo pitanje dana kada će antihrist

politike, i kao posledica toga, ubrzo su iznudene prve uistinu

odneti pobedu i osuditi čovečanstvo na večite patnje u ognju

nesvakidašnje ispovesti. Stare žene koje su, što ružnoćom svojih

paldenom.

lica, što telesnom grdobom, stvorile predstavu o vešticama kakvu mi i danas imamo - masovno su priznavale da su

■) ružnoćom

bludničile s davolom i na svet donele nevidljivu decu. Premda u poznim godinama, spaljivane su na lomači, ostavljajući ipak

■i rdobom,

za sobom strašno zaveštanje. U grozničavom ambijentu lova

itic ama koja

na veštice, činjenica da niko nikada nije video njihovu ,,decu“ nije, medutim, ni kod koga budila sumnju da ta deca uistinu ne postoje; štaviše, upravo zbog toga što se nigde ne mogu videti, ona su u očima prostog puka bila utoliko zlokobnija. Veštičarenje, medutim, nije više dovodeno u vezu isldjučivo

t

d

1 dana... masovno su

priznavale da su bludničile sa đavolom i na svet donele nevidljivu decu.

s uma sišavšim, prestrašenim starim ženama. I muževi su počeli da sumnjaju da se njihove žene u potaji bave veštičarenjem,

Inoćentije IV, čiji je grob p rikazan ovde, izabran je za papu 1243.

što je značilo da su njihova deca, zapravo, porod nečastivoga.

godine. On je nastavio progon veštica, započet za pontifikata

Prijatelji, rodbina, komšije, pa čak i putnici namernici

njegovog prethod nika, Grgura IX, a 1252. ozvaničioje torturu kao

podvrgavani su opsežnom ispitivanju, jer sumnjiv je bio svako

način za iznudu priznan ja.

PAPE I VEŠTICE

VITEZOVITEMPLARI PRED SUDOM

Na ovoj srednjovekovnoj ilustraciji predstavljena su dva viteza

Serijasudskih procesa koji su za cilj imali da svima stave do

te m p la ra kako gore na lom ači, dok okupljeni nezainteresovano

znanjakoliko su pogubni i veštičarenje i jeres - odigrali su se

posm atraju prizor. Užasna sm rt i nezam isliva patnja bile su

počevod 1307. godine, kada je Klement V, za papu izabran

svojevrsna za n im a c ija za gledalište u srednjem veku.

101

dvegodine ranije, pristao da sprovede istragu povodom tvrdnji da medu vitezovima templarima cveta jeres, da su,

hrišćanskom svetu i krstaškim kraljevinama niklim na tlu

navodno, steldi gnusne seksualne navike i da upražnjavaju

Svete zemlje.

istotako grozne verske obrede. Vojni red vitezova templara

Stečeni ugled, medutim, nije spasao templare od opsežne

osnovanje 1118. godine, posle Prvog krstaškog pohoda

istrage kada je francuski kralj Filip IV izneo optužbe protiv

protivSaracena, a otada je izašao na glas po dostojnoj službi

njih. Sasvim je moguće da papa Klement nije znao, ili možda

102

PAPE I VEŠTICE

RED VITEZOVA TEMPLARA Templari su bili prvi, a potom i najimućniji i najuticajniji

pijačkani, ubijani, a razbojnici koji su usavršili tal
verski i vojni red stvoren kako bi se izašlo u susret zahtevima

prepada, posle kojih su se gubili u jednoličnom pustinjskom

koje je nametalo stanje u Svetoj zemlji posle uspeha koji

krajoliku - počeli su putnike u Svetu zemlju da otimaju i

je hrišćanska vojska ostvarila u Prvom krstaškom ratu

prodaju u roblje.

(1095-1099). Muslimanskim snagama nanet je tada odsudan poraz, i krstaška kraljevstva osnovana su u Tripoliju,

Prvih vitezova templara koji su se dobrovoljno prijavili da čuvaju i štite hodočasnike od tih nemilosrdnih neprijatelja

Antiohiji, Edesi i - najznačajnije od svih - u Jerusalimu.

bilo je svega devet, ali ti ljudi bili su u svakom pogledu na

Novim teritorijama bila je potrebna i uprava, a i neki vid

visini zadatka. Svi su bili plemenitog roda, dobro povezani

odbrane. Upravo u tu svrhu, ubrzo po okončanju krstaškog

s moćnim porodicama, a i vrhunski obučeni kao vojnici.

pohoda osnovani su vojni i verski viteški redovi. Pored

Svi su, takode, bili izrazito pobožni hrišćani, odani najvišim

vitezova templara, pojavili su se tako i vitezovi hospitalci, ili

idealima hrišćanskog načina života, posvećeni siromaštvu i

jovanovci, koji su pružali zdravstvene usluge, kao i vitezovi

besporočnosti, poslušnosti i poniznosti, kao monasi. Nisu se

Svetog groba, čiji je zadatak bio da brane najznačajnije

ustezali da prose kako bi se prehranili, i vodili su bezgrešne,

središte hrišćanske vere u Jerusalimu.

primerne živote. Izvorni naziv njihovog reda - Siromašni

Kao što je bio slučaj i kod hospitalaca, i templarski red bio je pretežno sačinjen od franačkih vitezova. Njihov zadatak bio je da obezbede oružanu pratnju i zaštitu hodočasnicima

vitezovi Hristovi i Hrama Solomonovog - mnogo toga kazuje o njima. A opet, ironijom i, naposletku, tragedijom sudbine - ti

koji bi se zaputili na dugo i tegobno putovanje do Svete

siromašni vitezovi postali su vremenom najbogatiji krstaški

zemlje, jer to putešestvije povlačilo je sobom mnoge

red, i to ne samo otimanjem već zahvaljujući i izdašnim

opasnosti. Nenaoružani hodočasnici napadani su iz zasede,

davanjima kojima su ih zasipali zadivljena aristokratija i

PAPE I VEŠTICE

103

nije ni želeo da zna da je Filip zapravo sam smislio te optužbe budući da se plašio templarske moći i žudeo za blagom koje su templari nagomilali, te da su svi Filipovi dokazi laivotvoreni. Plašljivi Klement bio je, u suštini, puka igračka sveštenstvo. Mladići iz dobrostojećih kuća koji su pristupali

u rukama kralja Filipa, koji je 1303. već oterao u smrt jednog

redui sasobomdonosili lično bogatstvo - takođe su punili

Klementovog prethodnika, papu Bonifacija VIII. Posle toga

temnlarske kovčege.

nijedan papa nije se usudivao da se suprotstavi sve moćnijim

Papesutemplare nagrađivale tako što su im davale

evropskim kraljevima, pa je i Klement postupao po kraljevim

posebnepovlastice, uključujući poštedu od zabrane na

nalozima. Ishod su bila mučenja mnogih templara, njihova

zelenaštvo (pozajmljivanje novca), što je vitezovima

zatočenja i stradanja na lomači, da bi 1312. godine red

omogudlo da osnivaju banke i druge finansijske ustanove.

vitezova Hrama bio i formalno raspušten.

Zahvaljujući tome, mogli su da daju novae na zajam, da

Slom templara duboko je potresao evropsku hrišćansku

izdajukredite, obezbeduju prevoz i čuvaju nakit, zlato ili

civilizaciju. Ako je jedna tako bogata, moćna, omiljena i

nekudrugudragocenost. Mnogi evropski velikaši, pa čak

raširena organizacija mogla da bude potpuno uništena, i to

ineki imućni Saraceni, poverili su templarima na čuvanje

u roku od svega nekoliko godina, kakve je tek izglede imao

pozamašna blaga.

običan svet koji nikada nije ni imao templarske povlastice i

Vremenomsu templari postali vlasnici mnogih

uticaj? Odgovor je bilo lako dati: nikakve.

nekretnina. Unjihovom vlasništvu našlo se ukupno 870 zamkova, škola i kuća. Sem toga, mnogo su i gradili, podižući crkve, vodenice, mostove i gradske bedeme. U Svetoj zemlji templari susagradili vise velikih zamkova, na strateški značajnimpoložajima u Jafi, Akri i Sidonu. Ovi zamkovi bili suizdanci novog vida arhitekture vojnih utvrđenja. Svet dotadnije video toliko velika i dobro uređena utvrdenja, a

K lem ent V postupao je po kraljevim nalozim a. Ishod su bila m učenja m nogih tem plara, njihova zatočenja i stradanja na lom ači.

medunovinama koje su uveli templari izdvajaju se i zamkovi skoncentričnimtlocrtom. Jedan od njih, Safed u dolini reke Jordan, pripadao je nizu templarskih tvrđava osmišljenih

B E L A M A G IJA

takodačuvaju hrišćanske posede od upada muslimana iz

Čak i dobročinstva naizgled ostvarena pomoću vradžbina

emirata Damaska. Dve godine trajala je izgradnja tvrdave

smatrana su delima davoljim. To su na svojoj koži iskusili

uSafedu, a troškovi su odgovarali današnjem iznosu od 40

Francuzi 1390. godine, kada je čovek po imenu Zan od Rijia

milionaengleskih funti sterlinga. Bedemi su bili preko 18

optužio Žanu od Briga za veštičarenje pošto je ova, navodno,

metaradebeli i 52 metra visoki, a sedam kula uzdizalo se

pribegla vračanju kako bi skinula sa Žana čini koje je na

navisinuod gotovo 38 metara iznad zidina. Citavo zdanje,

njega bacila Žilet, majka njihovo dvoje vanbračne dece. Riji

kojeje čuvala posada od 2.000 ljudi, uz godišnje troškove

je, izgleda, već bio na pragu smrti, i teško da bi poživeo još

održavanja u nivou današnjih dva miliona funti sterlinga, bilo

nedelju dana, kad mu je Žana od Briga pokazala kako da

jesagradeno od kamena.

napravi voštanu lutkicu u obličju Zilete i zatim mu naložila

Ispostaviće se, medutim, da su templarima sva ta moć, bogatstvoi uticaj upravo i došli glave kada se zavidljivi

da pojede dve žabe krastače. Usledio je čudesan oporavak. Zana od Briga je prvo izjavila da ne zna ništa ni o

FilipIV, kralj Francuske, nameračio da jednom zasvagda

vradžbinama ni o vešticama, da bi se kasnije, za vreme

završi s njima. Sedam godina bilo je potrebno francuskom

sudenja, ispostavilo da ipak zna kako se bacaju čini, te

kraljuda uništi templare pribegavajući neistinama, lažnim

da je prizivala demona Hosibuta, koji joj je pomogao da

optužbama i praktićno svakoj mogućoj prljavoj smicalici

izleči Rijia tako što joj je otkrio da je Žilet u sve umešana.

koja bi mu pala na pamet.

Uprkos činjenici da je svoje umeće upotrebila da bi nekome pomogla, i u tome uspela, Žana od Briga osudena je na

Veličanstvena inauguracija Žaka de Molea na dužnost velikog

sm rt spaljivanjem. Lomače je spasena u poslednji čas, pošto

učitelja reda vitezova templara (oko 1298).

je početkom 1391. godine zatraženo ponovno sudenje. Postupak protiv nje tek je, medutim, hvatao puni zamah. Žana je naga položena na sto za mučenje. Pre nego što

104

PAPE I VEŠTICE

Na ovom drvorezu iz XVI veka prikazan o je m noštvo ljudi oba pola

veštičarenje zato što su, navodno, letele i koristile svoja

optuženih za veštičarenje kako zajedno gore u ja m i.

demonska umeća kako bi izjalovile i muško i žensko. Bile

je krvnik pristupio poslu, ona je počela da ispoveda grozna

veštice su, navodno, imale mod da uništavaju useve, kravama

su stavljene na muke i primorane da se ispovede. Takve nedela. Priznala je da je pomagala M aseti od Rijia (Žanovoj ženi) u spravljanju otrova koji će dati Zanu tako da može na miru da nastavi vezu s mesnim parohom. Obe žene

Čak i dobročinstva naizgled ostvarena ■ natranasu

optužene su za bavljenje vradžbinama i sklapanje sporazuma s nečastivim, i proglašene su krivim. Odvedene su zatim

davoljim delima.

u Šatle-Le Al, u samom središtu grada Pariza, gde su pod prisilom morale na glavama da nose kupastu mitru ukrašenu davolima - znamenje jeretika. Posle toga bile su vezane za

da isuše vimena, ali im je na teret stavljano i to da ubijaju

stub srama, da ih Parižani, po vlastitom nahodenju, kinje

i jedu decu na sabatskim gozbama. Optuživane su da, u

i vredaju, da bi naposletku bile žive spaljene na svinjskoj

tim prilikama, učestvuju u skarednim plesovima, da ljube

pijaci. Zana i M aset izdahnule su na lomači 17. avgusta 1391.

nečastivog u zadnjicu, te da se priključuju razuzdanim

Sudenja vešticama nastavila su se i u petnaestom veku, a u Švajcarskoj su, recimo, poprimala još surovije i zlokobnije razmere. U Švajcarskoj su 1428. neke žene optužene za

orgijama, kada davo menja pol, pa u istoj noći uživa opštećii sa ženama i s muškarcima. U takvim prilikama - verovalo se - davo ostavlja

PAPE I VEŠTICE

nznak na telima veštiea. Pronalaženje takvog belega zenskoj koži bilo je sasvim dovoljan povod da se ženi smrtna kazna; kad bi inkvizitori pronašli znak,

105

na severu Francuske, gde je inkvizicija u gradu Evreu 1453. godine osudila G ijom a Edlina, igumana Sen-Žerm en-anLaja, na doživotnu tam nicu zbog toga što je polno opštio sa sukubom (ženskim dem onom za kog se veruje da zavodi

Žana je naga položena na sto za mučenje i odmah je počela da ispoveda grozna nedela.

muškarce u snu). Kazna se odnosila na letenje na metli i ljubljenje jarca ispod repa. Najgore je prošao Rober Oliv od Fleza. O n je 1456. živ spaljen zbog toga što je leteći odlazio na veštičja posela. Ovo je, inace, bio tek uvod za pravu hajku na veštice koja je započela 1459. godine u gradiću Ara, u oblasti Pa-de-

uli“bi to mesto na telu iglom ili nekim drugim oštrim ukoliko se ne prolije ni kap krvi, i žena ne oseti najmanji bol - izgubila bi i poslednju nadu u spas. U

-Kale na severoistoku Francuske. Jedna od prvih žrtava bila je Denizel Grenzijer, mentalno zaostala žena koju je u vise navrata mučenju podvrgavao Pjer le Brusar, dominikanac i

rskoj je po toj osnovi spaljeno dvestotinak osoba oba Zaključno sa 1450. godinom, u mestu Brijanson, na

Izvršioci k azn e skid aju odeću sa žene optužene za veštičarenje

nim, francuskim padinama Alpa, na lomači je stradalo

u sobi za m učenje iz XVI veka. K rajičak sprave za čerečenje, na

žena i 57 muškaraca optuženih za veštičarenje.

kojoj su žrtve istezane dok im ne iščaše udove, vidi se u desnom

Muškarcisu iz istih razloga proganjani i u Normandiji,

donjem uglu slike.

106

PAPE I VEŠTICE

glavni inkvizitor u Arau. Denizel je naposletku priznala da

predelu usta. Govorio je otežano, ali nije sebi odsekaoruke,

je zgrešila i navela je imena svojih saradnika - četiri žene

pa su ga primorali da napiše kako se dogodilo da se toliki

i slikara Žana la Vita. Jedna od te četiri žene, prestravljena

ljudi tek tako, najednom, prebace na mesto gde su imali

samom pomišlju na muke koje je čekaju, izvršila je

ugovoren sastanak s nečastivim. V it je, zatim, opisao kako je davo, koji je za tu priliku preuzeo ljudsko obličje, premda im nije pokazao lice - primorao sve okupljene da ga poljube

Za veštice se govorilo da uništavaju

u zadnjicu, a onda su svi seli za trpezu. Posle gozbe svetlasu

useve, da kravam a vim ena zbog njih

pogašena - bio je to znak da orgije mogu da počnu. „Svako

presuše, da ubijaju i jedu decu na veštičjim poselima.

je uzeo sebi para“, izvestio je Vit inkviziciju, ,,i svi su se medu sobom prisno upoznali." U proleće 1460. godine Vit, Denizel G renzijer i tri preživeie žene koje je ona imenovala proglašeni su jereticam a i bili prisiljeni da nose đavolju mitru na glavama. Svih petoro su spaljeni.

samoubistvo samo da živa ne dopadne Brusarovih šaka. I Vit je preduzeo drastične mere. Kad su mu pripretili da će ga staviti na muke, pobojao se da neće imati snage da podnese

Na ovom drvorezu iz XVI veka prikazan a je uobičajena, narodna

tolike patnje i da će izdati prijatelje. Ne bi li predupredio

p redstava šurovanja s nečastivim , gde jedan muškarac i jedna

takav ishod, pokušao je samome sebi da odseče jezik, ali

žena plešu u krugu s dem onim a. Za m uzičku pratnju zaduženje

je stigao samo da napravi nekoliko dubokih posekotina u

vio linista u krošnji obližnjeg drveta.

PAPE I VEŠTICE

107

OSTALE BRUSAROVE Ž R T V E Prenego što su skončali na lomad, jeretici su ostavili Brusarudugačak spisak sa imenima ljudi koje su izdali, a ovaj nije dangubio, već se odmah dao u potragu za novim

Sva ta uveravanja nisu ništa vredela. Č im bi se žrtve ispovedile, bile bi spaljene na lom ad .

žrtvama. Ovoga puta morao je da liši slobode ved broj uglednika - muškaraca i žena plemenitog roda ili na visokomdruštvenom položaju, biskupa i ostalih crkvenih velikodostojnika, sudija i važnih činovnika. Neki su uspeli

Vladalo je, međutim, potpuno drugadje raspoloženje

mitomda spasu živu glavu, dok su ostali dobili uveravanja

kada je papa Inoćentije V III pokušavao da sagleda problem

dace, uzamenu za priznanje, m od da sačuvaju imovinu,

veštičarenja i jeresi u Nemadcoj 1484. godine. Tu nije bilo

iićnobogatstvo i, naravno, žive glave. Sva ta uveravanja,

nikakvih izgleda da će optuženima biti ukazana milost, jer

medutim, nisu imala nikakvu vrednost. Čim bi se neko

u buli koju je obnarodovao te godine Inoćentije se posebno

ispovedio, odmah bi ga bacali na lomaču, kao i bilo koga

osvrnuo na izrazito uznemirujuću trenutnu situaciju. Evo šta

drugogsa Brusarovog spiska, a onda bi m oćni feudalci ili

on navodi:

mesnibiskupi preuzimali upravu nad njihovim posedima i imovinom. KONAČNO OTPOR Negdeuto vreme progon veštica doživeo je vrhunac, i

Nedavno je do nas doprlo da u pojedinim delovima gornje Nemačke... mnoge osobe oba pola... podaju se davolim a muškim i ženskim... a bajalice, čini i madije njihove, i druga gnusna praznoverja... prestupi i zlodela,

usledilaje reakcija. Sveštenici u Arau sve učestalije tražili suodBrusara da pomiluje one koje je bacio u tamnicu. On

VATIKANSKI

Pošto mu je pretilo m ucenje, Vit jepokušao sebi da odseče iezik, ali jeuspeo samo da napravi duboke posekotine u predelu usta.

REČNIK

I NDEKS ZABRANJ ENI H KNJ I GA Indeks zabranjenih knjiga, ili Index Librorum Prohibitorum, bio je zapravo spisak dela koja je Rim okatolička crkva svojim vernicim a zabranila da čitaju. Zabranjene knjige mogle su u sebi sadržati poziv na razne ,,grehe“, uključujući jeres, nem oral, eksplicitne polne radnje ili ostale tem e koje su sm atrane protivnim učenjim a Rim okatoličke crkve. Prvo

jetoistrajno odbijao, a onda su aranski i amijenski biskupi,

izdanje Indeksa objavljeno je 1529. godine, ali ne u Rimu,

zajedno s nadbiskupom iz Remsa, uzeli stvar u svoje ruke.

nego u tadašnjoj Nizozem skoj. Potonja izdanja pojavljivala

Poćeli su da ukidaju presude i proglašavaju nevinim optužene

su se u Veneciji 1543. i Parizu 1551. godine. Poseban odbor,

zaveštičarenje, objavivši da su price o veštičjim poselima

čiji je zadatak bio da istraži koje bi knjige eventualno još

plodpuke histerije i mašte. U tom času na scenu stupa i

trebalo zabranjivati, sazvan je 1571. godine. Ovo telo, koje

pariski Parlament, nekadašnji sabor kraljeva Francuske, i

je ponelo naziv „Sveta kongregacija Indeksa", bilo je, pored

oslobada neke Brusarove zatočenike. Ostale je na slobodu

toga, zaduženo da ažurira naslove već uvrštene u Indeks, ali

pustio Žan Žufre, aranski biskup.

i da naznači koje bi knjige m ožda i m ogle da se štampaju,

Parlament je, pritom, otišao i korak dalje. Njegovi danovi

pod uslovom da u njih budu unete neophodne izmene.

osudili su Brusara zbog toga što je „postupao grešno i protivu

Ovakva dela nosila su oznaku donee corrigatur (zabranjeno

poretka i dostojanstva pravde“. Ni aranski inkvizitori nisu

ukoliko se ne ispravi), ili pak donee expurgetur (zabranjeno

umakli kazni, pošto su, kako je zakljudo Parlament, „vodili

dok se ne pročisti). Autorim a knjiga davani su, tako, spiskovi

lažansudski postupak, ne držeći se slova zakona“. Inkvizicija

sa ispravkam a - pokatkad su te liste bile i veoma dugačke

je-prema proceni Parlamenta - pribegavala „neljudskom,

- kako bi znali šta treba da izm ene da bi njihova dela bila

okrutnomsaslušavanju i stavljala ljude na muke... kao što

podobnija.

je gnječenje udova, guranje tabana u vatru i primoravanje optuženih da gutaju ulje i sirce". Parlament je tom prilikom preporučio vernicima da se pomole za duše postradalih.

Kongregacija je raspuštena 1917, a štam panje Indeksa obustavljeno je 1966. godine.

108

PAPE I VEŠTICE

O BRU ČSE STEŽE U svom obimnom izlaganju Inoćentije to nije posebno napomenuo, ali novom ofanzivom usmerenom protiv veštica i jeresi on je zapravo stegao obruč oko osumnjicenih, tako da su oni sada bili u beznadnom položaju. Odbaciti optužbe za jeres ili veštičarenje značilo je, praktično, potvrditi valjanost tih optužbi, i to je važilo kako za ugledne biskupe, teologe i druge crkvene dostojanstvenike, tako iza najprostijeg sebra ili seljaka. Sem toga, onaj ko bi pokušao da uzme u odbranu optuženoga, ili da obori optužbe za veštičarenje - smatran je za jeretika. Ono najgore tek je sledilo: dvojica dominikanaca koje je, specijalno za taj zadatak, imenovao papa lično - izvršili su pravi pokolj. Hajnrih Kramer i Jakob Šprenger, na glasu i kao apostol s brojanicom , zajedno su napisalidelo

Malleus Maleficarum, poznatije pod naslovom Kladivo za vestice. Delo je objavljeno oko 1486. godine, dabido

Sam o jednostavno poricanje optužbe za jeres ili veštičarenje značilo je U papskoj buli Sum m is desiderantes od 5. decem bra 1484,

potvrdu ispravnosti optužbi.

papa Inoćentije V III zahteva da se protiv veštica i č a ro b n jaka u Nem ačkoj preduzm u ostre m ere.

1600. doživelo 28 novih izdanja. Kladivo za veštice bio je svojevrstan priručnik za prepoznavanje i kažnjavanje veštica, a sadržavao je sva ili gotovo sva narodna verovanja toga

Počeli su da ukidaju presude i

doba. Prvobitna namena ove knjige bila je da uputi sudije

proglašavaju nevinim optužene za

i sudske činovnike u razne tehnike saslušavanja veštica, ne

veštičarenje, objavivši da su price

bi li pouzdano ustanovili njihovu krivicu. Zahvaljujući tada tek pronađenoj štamparskoj presi, knjiga se brzo širila po

o veštičjim poselim a plod puke

Evropi, i maltene preko nod postala veoma dtana kako

histerije i m ašte.

medu protestantim a, tako i medu katolicima; primerd Kramer-Šprengerovog dela mogli su se nad u sudnicama, gde su ih redovno prelistavale i sudije i sudski dnovnid, i

uništavaju i iskorenjuju potomstvo žena, porod životinja, plodove zemlje, zrna grožđa, voćke što po drveću rastu, kao i sve muško i žensko, i marvu, i stada, i životinje svakovrsne, i vinograde i voćnjake, i ledine, i pasnjake, žetvu, žito i ostalo što zemlja daje; oni kinje i muče, nanoseći strahovit bol i patnju, kako telu, tako i duši... tim ljudima, zenama, marvi, stadima, krdima, i životima divljim, i seme muško izjalovljuju, i zenam a da začnu ne daju... Inkvizitorima neka bude dozvoljeno da obavljaju službu svoju inkvizitorsku, sa ovlašćenjima da vrate zabludeloga na pravi put, da zatoče i kazne gorenavedene osobe zbog njihovih prestupa i zločina...

tako sve do XVIII veka. Istinitost onoga što je u knjizi bilo napisano, medutim, neprestano je dovodena u sumnju. Sam pojam veštičarenja, naposletku, umnogome se zasnivao na strahu, govorkanjima i praznoverju, što je narod to dolazilo do izražaja u punom jeku hajke na vestice, kada su osumnjičena lica proganjana i paljena na lom ad. Godine 1487, kada je Kramer poslao primerak ove knjige nadležnima na Teološkom fakultetu Univerziteta u Kelnu, a sve u nadi da će dobiti odobrenje S p aljivanje veštica u D erneburškom zam ku nedaleko od Hanovera u N em ačkoj prikazan o je u knjizi objavljenoj 1555. godine.

PAPE I VEŠTICE

М ф :Ш !M t 5 \

с Р 0Cffl)icDr/FO 5u Ш

ш тклт

И

Ц

109

m p craafp

se(egeti"6*nb:epen ^ aubem -Snub im p eti

Ш т /Ј\ «Г&Ф«пMgenbcsimitate (Dctob.'isЗт I S’ <>T*Dweergaiigctnli,

Л ) J( alt« S4)Unfl ber Cinbtrli|i »nb Jugt n/}& bem jamcrltdjcn fal/bcf> vn glaubtn««t) »ngefcoifame wiOcr ©ot geb»ad?t/Darauf? bae gang menfdpltd} gcfctjkdjt/in ewigc »crbamnuU »n »erbcrbcn f omen wcrc/fo »£(?•> fluavnfčr fcajlanb/benjoin bee Patter* mđjt w>cefgenomen/»nb bae geridje soibcr »ne aufFgcJ>abt n pe$, ЈДи bc|>ck bcr altc icmb gkidjwoi al* Knjjaf reiOetIj»iflum/»nb »ne/fiir т ftir/vnb fcclc аиф (cm altc wcyfc/cr fcgtt fonberlid? {»cmwcibliefcen gfčfekcfr J>art jft/ale bem fdjwccbcrcrt WKfyug/bamit et |ieton Cfciifio *e>cgrc}flc/»n in cWige »crbamnufi fure/»ii soie tr jft 4?ua ф »aeb/fic wurbcn ofcrbe w ic tie © ottcr/W o bla|; t it nod) toigifft in Jer tocybtr jpergen/lcr.tcr |1 c jaubcrn/auffbe# cr |k fUig macbt/bae fit mc}» Ofi|]en bannanbere kiic/»nb alfo ben ©ottcrn f t |e gcfdjifbt/wddjc сеафаА* rigflicbalfowie #nbcn angejaiget/am £>arg crgangtn ifl/Dic bcrJjalbcn alfo gemalct »ti gefdjiiben/im biucf au$ gangcn.2(uff ba* bod? bic rojje loft»elt/jASottce foicbc croccfct/»nb »on bem ©ottlofcn tocfcn abgcfcfetccft vccrbcn/ ŠDann©ott bcr allmactjtige bcrfcaibcn foldje *t;tcmpd »niltytnUfMaicr bamit xmfcre fcartcn Jjcrgen burdj bifc crfđjiitfiiđjc ejempd / jur fotdjt©5ttlidK* gcrkbt*/»nb(irafFc erweefe/men mag iim«liebigcn/l1ngcn »nb fagen/t>n wic man jtiier fan ben leiiten cinbilben/bennt bcr laybigc |?auffc n|lnnig »(1/vnO bebe burdj |id) »nb feint gelibcr/ grewlicfecr tocyflvtcibcr <£jju(Tum »nb fcin armee ^ciifficm wuttct/jDic clicnbt tctltabrr bergegi t'ofrey (idxr in ailem mdtwillen bal>in kbct/aif ob bcr Ccuffct »Ot lang|i gc(loibcn fey/enb fain © o t/f ain gericbt obtr (iraff/ »фпбсп trcrc/iDcr ?Jlmad)tig©otionb»atter/vnfcre &crm 'ltfu €i»i|ii/w oilc btm griiiugcn fembtt»c|jscn/fcirt ermce jjeuffIrin » 0 : |m vnb (iintnjliJcrnfcfeugen vnb()anbtj;abcn/|čincm »nbbcrfcincni»fit«n »nbtobtn/ttnmalctncnot maefcen/bureb jfefum C^:i|iui» 2Imcn. f J o l g t t btc 0efct)id)te / fo l^ c m e b u r g m b e t K cy rtflcm « m vSrtcg gclcgen/crgangeniff/ J m (Dctobcrbce 1 s S S. 3 « « . QlfffJcniDinfJegnaebtTZiefeacIii/ben crffcri (Tctobiis/fcinb jw A Saubcrin gebjanbt/bic eine©!obifdx/bic anber ©ipkrfcbegeneiit/ »fibai 'ÔicdStobifdjt btfanbt/ba# fit 2tylff |cr mit bem CtufFd gcbuict J>abt/»fi trie men biefdben ©tc>bifdjcn }& bcr ^ctor|tat gcbiadjr/vnb an bn (julmii^cttengefdjlagcn/onbbae icw r angejiinbe/ift bcr bhk/ber Qatân f omcn/tmb licinliifftcn ficfctigfiid? »0« yebcrman wccfgcfi’irt.JIni J3on(t|iag/ne(fcben)b te ®t4 b ifđ )e btc©;|;lerfcbm am Dinfiagsûoifcinbgcrid)tct woibcn/ba*iftben ?,(J>ctobtie/feinbbtlcbcbcirea>enauf| JtneknfimberCiglerfcbetjaugl'onien/vnb ber©i|jkr|či}cn manjurtjjtir ђтаијј ge|fo|fcn/Oaecr nibcr gcfaUcn»nnbgc(To:bcni|J/t»debeeaiti Л^лигдедеп crgeb5iet/ic>nbiU gclauffcn i|i/burdj bic it>ur gefejjen/bae jw ay wcjfbcr bebt ejtcl fcwrigc/vmbe fcwr gebanget/bcr ©i|]lcr< (ibiii man«ber/Iag »0 »bcr r|jur vnb war tobt. 21m 6onnabcnbt nacfe S>iomji|/ba« iff bcr 1 1 . dVtobue/ifi bet ©tobifdjcn maii gerid)tct wotben,. »mboervifadjwilli/bae cr bey fctnc* wejbe fiijweficr gcfcblafftn i>at/wclei?e cr jtiuojn jum wej bt gel?abf/»n barnacfe bic ©j6bifet>cn genomcn, Ш АИУЛ1У4

if? hsr i a

đ V t л К п а iil

w<>t K S** CX*rriH}h+n rrrrt^ n frf n*rt?iV ti /f t

110

PAPE I VEŠTICE

da metode izložene u knjizi smeju da se primenjuju u

medutim, na početku knjige odštampao i kopiju papske bule

praksi, mnogo se naljutio kad je njegov rad odbijen pod

iz 1484, kao i još neka odobrenja koja je isposlovao, tako da

obrazloženjem da je protivan i samoj etici i vladajućim

je čitalac mogao steći utisak da se Kladivo za vestice štampa

zakonima. To, medutim, nije omelo Kramera da krivotvori

uz Inoćentijev blagoslov.

odobrenje univerziteta i uvrsti taj falsifikovani tekst u naredna izdanja. Kramer je, takode, uspeo da izbegne osudu pape Inoćentija VIII, kome je, po svemu sudeći, i te kako smetalo divljačko ponašanje na koje je knjiga Kladivo za vestice podsticala pojedine ljude. Godine 1490. Inoćentije je naložio da se ovo delo stavi u Indeks zabranjenih knjiga. Kramer je, llustracija na početku knjige M a lle u s M aleficaru m , svojevrsnog

Priručnik

Kladivo za vestice bio je

prvobitno osmišljen kao ispomoć i sudijama i sudskim činovnicima da tačn o znaju kako vestice treba saslušavati, i kako ih proglasiti krivim.

priručnika za s uzbijanje veštičaren ja poznatog i kao Kladivo

za veštice, čije je prvo izd an je objavljeno 148 6 . godine. Još u XVIII veku Kladivo za veštice pom agalo je za in tereso van im a da

O R G A N K O JI N E S T A J E

pravovrem eno prepoznaju vestice i kazn e ih.

Intelektualni skepticizam spram fenoinena veštica nije, medutim, po snazi ni izbliza mogao da se poredi s narcdnim verovanjima, neraskidivo povezanim s mitovima i maštom.

MALLEVS MALEFIC ARVM. MALEFIC A S E T E ARVM h s r e f im fra m e a c o n te r e n s ,

EX VARIIS A V C T O R I B V S COMPILATVS, & in quatuor Tomos iuftc diftributus, £ кУ O R УЈЧ D V O P M I O R E S V A N A S V Ж M O N V M verfitias .prtjligiofas eorum'delujionis, fuperjlitiofu Strigimagarunt ctremonias, horretidcs ettam cum illis (ongrejfus ; ex a ll am denique tarn f t jl i ft t t fefltt difqmfiticntm , dr pumlicnem ecmplećluntut. Tertiuspraxim Exorctjlarum ad Dtmonum , dr Strigimagarum malejicia de chrijli fidelibus fellen d a ; guartus vere Artem D tflrtnaiem , Benedicticnalem , & Exorcifmalem continent.

T O M V S

PR.IMVS.

Indicts Липогнт , capitum, rcrimquenon itfmt. Editio nouiffima , infmitis penc mendis expargan ; cuiquc acccffit Fugi Dxmonuxn 6c Conplementum arcis cxoi cijiic.T.

yir J im mulitrjn tjmbui Pjnhonicuj, vtl dimnationiifuertt fpiritus, morn morintur Leuitici cap. io.

A ljudi se tih verovanja, ma kako ona čudnovata bila, nisu odricali ni onda kad bi ih odbacili učeni ljudi, teolozi, pa i same - pape. Jedna tipičina pripovest iz Kladiva za

vestice kazuje o tom e kako je davo, pored ostalog, kadarda muškarcu oduzme ud koji - barem se tako učini nesrećniku - prosto nestane, da ga vise nema na mestu gde se inače nalazi. Srećom , organ se, nekim čudom, pojavljuje ponovo pošto dotični muškarac uspe da namoli ženu koja ga je prethodno začarala. Ima u toj knjizi i jedna priča o tome kako je jednu mladu ženu, upravo na dan njenog venčanja, začarala srdita suparnica. Pripovedač je mladoženja:

K ad sam bio mlad, voleo sam devojku koja mi se stalno nametala, hoted da je uzmem za ženu; ali ja je odbih i oženih se drugom curom... Poželevši, avaj, da joj ipak udovoljim, m akar prijateljstva radi, pozvah je na svadbu. Ona dode i... podiže tako ruku, a onda, kako drugežene koje stajahu oko nje kasnije rekoše, izgovori ove red:„U zdravlju ćeš poživeti tek još neki dan. “(...) Tako stvarno i bi. Jer, nekoliko dana jedva da prode, a moja žena se nade p od takvim dn im a da vise ne mogaše ni rukama ni nogama da se služi, a čak i sada, posle deset godina, posledice te vradžbine... (još se) vide na njenom telu.

Zra Dr N 1, S u m p tib u s C l a v d ii B o v R G E A T ,fu b % n o M crcu rij G alli. M . DC. L X 1 X . «V M

FHVI1ECIO

RICI S.

Ova g ravira, po stilu um nogom e nerealistična, prikazuje kako su u srednjem veku m učene žene u jeku borbe za iskorenjivanje veštica i jeresi.

PAPE I VEŠTICE

111

112

PAPE I VEŠTICE

N E O B IČ N O I N E O B JA Š N JIV O

Tem a ovog drvoreza iz XVI veka jeste obed upriličen povodom

Price poput ove nailaze na snažan odjek među prostim

veštičjeg posela; m uškarci i žene druže se s đavolima i

svetom, jer užasavanje od svega što je čudno, neobično,

dem onim a, da bi se posle je la prepustili razuzdanim orgijama.

neobjašnjivo ili tajanstveno - duboko je ukorenjeno u paganskoj prošlosti, a i dalje preovladava i u srednjovekovlju. Isto je i sa strahom od polnih odnosa i seksualnosti medu

je ovaploćenje telesne požude... ukoliko ne moie da nade muškarca, žena c'e se spariti i s nečastivim samim.

crkvenim licima, pri čemu poreklo tog straha nije isključivo u zaziranju od praiskonskog greha. Polni nagon predstavljao je,

Naoružani ovakvim idejama, a oslanjajući se na uputstva

naime, zastrašujućeg neprijatelja, jer upravo zbog tog nagona

koja im je dao papa Inoćentije, dodelivši im praktično

ljudsko biće gubi vlasti nad sobom, gubeći, u isti mah, i vrlinu

neograničena ovlašćenja, Kramer i Šprenger krenuli su

i nevinost. Kramer i Šprenger u potpunosti razotkrivaju

da špartaju po Nemačkoj s jednim jedinim ciljem: da

taj strah u Kladivu za vestice, pri čemu se vidi da je barem

iskorene vestice i jeretike gde god na njih naidu. Na tom

Šprenger bio beskompromisan ženomrzac:

zadatku inkvizitori su, dalde, imali potpuno odrešene ruke, i pribegavali su lažima, zlostavljanju i psihološkom pritisku

Radije bih da mi lava ili zmaja puste u kuću, nego žena u dom da mi ude... Nije ni čudo što žene tako često postaju vestice, kad se zna kako su slabe i umom i telom... Žena

- uz, naravno, stavljanje na telesne muke - kako bi imali na osnovu čega da osude sve koji bi im zapali za oko. Sibali su svoje žrtve dok im krv ne potekne. Koristili su sve moguće

PAPE I VEŠTICE

Žrtva mučena na točku bila bi doslovce rastrgnuta na kom adiće.

metal. Druga varijanta uključivala je odsecanje sake, koja

Monah koji stoji sa olovkom i parčetom hartije verovatno čeka da

bi potom bila prikucana na vešala, pre nego što obese

zabeleži nesrećnikovo priznanje.

osuđenika. Sve je to, naravno, moralo da se plati. Porodici

113

žrtve bio bi podnet račun za povlasticu dragog im srodnika

sprave za čerečenje i lomljenje udova. A to je bio tek početak.

da uopšte bude mučen. Porodica je, sem toga, bila dužna da podmiri troškove slavljeničkog pira u slučaju da žrtva u toku

C EN O V N IK M U Č I T E L J S K I H U S L U G A

mučenja ispusti dušu.

Pravo usavršavanje viđeno je tek kasnije, kada je Herman IV

Jedan nemački hroničar ostavio je vrlo slikovit opis

od Hesena, nadbiskup kelnski, sastavio svojevrstan cenovnik

jezivih patnji koje su morali da podnesu nesrećnici koji bi

mučiteljskih usluga. Jedna mogućnost podrazumevala je da

završili na spravi za mučenje poznatoj kao ,,tocak“, jer ta

se žrtvi odseče jezik, a da joj se potom u usta sipa otopljen

sprava je žrtve pretvarala u...

114

PAPE I VESTICE

puta, ali ništa nije priznala. Bilo je to vrlo neobično, buduti ... neku vrstu ogromne lutke koja urla dok se batrga,

da je vedna ljudi bila spremna da kaže i učini bilo šta,

ispucale kože koju presecaju krvavi potočići, lutke sa četiri izdužena pipka, nalik kakvom morskom

prizna šta god se od njih traži ili izda koga bilo samo da to

čudovištu, sam o čudovištu ogoljenog, presnog, Ijigavog i bezobličnog mesa, smešanog s trunkama

u ponodii čas sklapali sporazume s nećastivim, da su mu

smrskanih kostiju.

trovali bunare, da su bacali čini na druge. Priznavali su da

mučenje konačno prestane. Priznavali su tako ljudi da su za zlato prodavali duše, da su pogledom urokljivih očiju su polno opštili sa davolom, da su na svet doneli čudovišta,

Jedna žena, d je ime istorija nije zabeležila, ispoljila je

te da svoje i đavolje potomstvo hrane novorođenčićima.

izvanrednu izdržljivost, što mora da je silno iznerviralo

Pričali su kako su, u gluvo doba noći, prisustvovali veštičjim

Kramera i Šprengera. M učena je ni manje ni više nego 56

poselima i tamo slavili nečastivog, kako su vodili crnu misui posle toga se do zore prepuštali razuzdanom orgijanju. Neki

Na tom poslanju inkvizitori su imali potpuno od rešene ruke, i pribegavali su lažima, zlostavljanju i psihološkom pritisku - uz, naravno, stavljanje na telesne m uke - kako bi imali na osnovu čega da osude one koji bi im zapali za oko.

su govorili o tome kako već duže vreme prikupljaju muške polne organe, kako su ih nakupili već 20, pa i 30, i poloiili ih u ptičja gnezda, gde se udovi sami miču, dok ih oni hrane ovsem i kukuruzom. Ponekad bi Kramer i Šprenger uspeli da iznude masovna priznanja, kao kada bi, recimo, ceo jedan ženski samostan,

sve opatice do poslednje, priznale da ih je redovno posećivao Na ovom drvorezu iz XVII veka prikazane su veštice koje vise na v ešalim a, dok ostale proviruju iza rešetaka na prozoru kule, č ekaju ći da na njih dode red.

PAPE I VEŠTICE

nečastivi i da su sve one bludnidle s njim. Inkvizitori su,

Ni Hajnrih Kramer ni Jakob Šprenger, a niti sam papa,

medutim, ubrzo došli do saznanja da se, uprkos tolikim

nisu umeli da reše tu zagonetku. Oni su jedino mogli da

mučenjima i spaljivanjima, broj veštica ne smanjuje.

optužuju, muče, osuduju i spaljuju, sve masovnije, u nadi

Naprotiv, bilo ih je sve vise, a kako je vreme odmicalo, tako

da će zlo protiv kojeg se bore nekako uspeti da nadvladaju.

sui zlodela koja su jeretici i veštice ispovedali bivala sve

Nažalost, stotine ljudskih bića, uključujući i mnogo dece,

didnovatija i skarednija. Bilo je, dakle, potrebno menjati

izdahnulo je prilikom grupnih spaljivanja, a zlo je, ipak,

strategiju, i inkvizitori su tačno znali šta da preduzmu.

115

preteklo. Jedan biskup u Ženevi, u Švajcarskoj, spalio je, po svemu sudeći, pet stotina žrtava u periodu od tri meseca.

LAŽNA OBEĆANJA M ILO STI

U Bamburgu, na severu Bavarske, drugi jedan biskup

Knjiga koju su njih dvojica sami napisali, Kladivo za vestice, a kojaje odobravala sva raspoloživa sredstva samo ako dovode dokonačnog cilja - priznanja, upudvala je inkvizitore da se

Jedna žena pokazala je, tako,

bolji prodori u dubine zla mogu ostvariti obećanjem blažih

izvanrednu izdržljivost... M učili su je

kazni. U mnogim slučajevima, medutim, nova strategija samoje privladla nove i nove „vestice", koje bi olako ispovedale svoje grehe računajući da za takva priznanja neće

ni m anje ni vise nego 56 puta, ali nisu iznudili nikakvo priznanje.

biti teže kažnjena. Osumnjičeni bi, štaviše, mogli za sebe da izdejstvuju i oprost - ili im je bar oprost obećavan - ukoliko odajudruge vestice. Mnogi su se brže-bolje uhvatili za ponudenu mogućnost, i naveli silna imena. Slabu tačku ove strategije, međutim, predstavljalo je načelo takođe izloženo

uKkdivuza vestice, princip koji kaže da inkvizitori imaju pravo da lažu vešce i vestice, da ih obmanjuju, zlostavljaju i cine šta imje god po volji s njima, i to nekažnjeno. M noge

Inkvizitori su ubrzo uvideli da, uprkos svim mučenjima i spaljivanjima na lomad, broj veštica s kojima se susreću ipak ne opada. žene koje su priznale da su se bavile veštičarenjem poslate suna lomaču, i usput se naglas žalile da im je obećana sloboda i da su dobile čvrsta uveravanja da će, samim svojim priznanjem, izbeći strašan usud koji ih je sada čekao. Postojala je tu i doza tajnovitosti, takode. Postojao je duboko ukorenjen strah od veštica, koje su smatrane opakim neprijateljima, kadrim užasno da se osvete onima koji im se zamere. Ljudi su verovali da vestice umeju da bacaju ćini, da iščeznu i da izvode razne natprirodne stvari kako bi zbunile svoje neprijatelje. A zašto ih je onda bilo tako lako pronaći? Kako to da nisu mogle da odole mučenju? Zašto

ip:AN y B O DI N) .

li suse samo tako ispovedale, ne štedeći reči, i, iznad svega, kako to da nikada svojim mučiteljima nisu vraćale milo za drago? Postojalo je čvrsto verovanje da vestice mogu da bace

Žan Boden (1 5 3 0 -1 5 9 6 ), francuski politički m islilac, istakao

prokletstvo na inkvizitore, da oslepe svoje m udtelje, pa i da,

se kao, pored ostalog, vatreni pobornik progona veštica, što

neoprljene plamenom, skoče sa lomače. A ipak, nikada se

se najbolje vidi po njegovom delu Demonomanija volšebnika

ništa od toga nije dogodilo.

(0 vešticama), objavljenom 1580. godine u Parizu.

116

PAPE I VEŠTICE

Gijem et Baben, vezanih ruku, stoji pred Žanom Bodenom i još jed n im in kvizitorom koji je propituju o njenim odnosim a s nečastivim , čiji su belezi pronadeni na njenom telu.

pobio je 600 ljudi, a u Vircburgu, takođe na bavarskom tlu, devet stotina njih stradalo je na lomači. I to se nastavljalo u nedogled. Godine 1586, čitav vek po objavljivanju knjige

Kladivo za veštice, na lomači je izgorelo 118 žena i dvojica muškaraca pod optužbom da su bacali čini kako bi zima potrajala duže. V E L IK I IN K V IZ IT O R

I dok su se lov na vestice i njihovo spaljivanje u Bavarskoj, na jugu današnje Nemačke, protegli na ceo X V i X V I vek, ubrzo su Bavarce u tom e počeli da sustižu i u drugim oblastim a zapadne Evrope. Posebno se, pored ostalih, istakao kraj oko grada Bezansona, u današnjem francuskom departmanu Franš-K onte. U to vreme, Franš-K onte je bio posed Svetog rimskog carstva gde je, godine 1532, obnarodovan

Krivični zakonik cara Karla (Carolina Lex), po kojem je vračarenje proglašeno krivičnim delom koje se kažnjava spaljivanjem na lomači. Dok je Parlam ent u Parizu imao m ogućnosti da zauzda lov na vestice i njihovo spaljivanje u mnogim delovima rascepkane teritorije tadašnje Francuske, dotle nad područjem Franš-K onte nije imao nikakva ovlašćenja. Tu, u Franš-Konteu, Zan Boden, generalni (ili veliki) inkvizitor osnovu same brojnosti meštana koji su upirali prstom

Jedan biskup u Ženevi u Švajcarskoj

u nju, inkvizitor je zaključio da bi Manzeneovoj moglo da se sudi. Svedočanstvo jednog od tužilaca, Antoana

po svemu su d ed spalio je 5 00 ljudi

Godena, zasnovano na tipičnom ,,rekla-kazala“, smatrano

za sam o tri m eseca.

je presudnim dokazom, sasvim dovoljnim da se pokrene postupak protiv jedne vestice. Goden, kome je tada bilo negde oko 40 godina, setio se dogadaja koji su se odigrali

Bezansona, počeo je 1529. da prisluškuje o čem u se

neke tri decenije pre toga, dok je on još bio dečak; u to

govorka u obližnjem selu Anžeu. To što je čuo učvrstilo ga

vreme se, rekao je on, pričalo da je Manzeneova veštica i

je u uverenju da je Anže, zapravo, leglo veštica, a da se u

vračara. Njen sin, M azlen, pričao je, naime, tada da njegova

tom veštičjem krugu sve vrti oko Dezle la M anzene, jedne

majka prisustvuje veštičjim poselima, da leti unazad na

udate žene.

krivom vrbovom štapu. Goden je, sem toga, posvedočio

Protiv nje u tom trenutku još nije bilo dokaza, ali Boen je iskoristio i ono malo što se moglo naći. Na

i kako je svojim ušima slušao seljane kako govore da je Dezla la M anzene ukrala niti iz nečije preslice i njih potom

PAPE I VEŠTICE

upotrebljavala u veštičje svrhe. Kad je dvadesetak meštana

kao i dokaza koji ne vređaju ljudski intelekt, i izazvao

Anžea podržalo Godenove „dokaze", veliki inkvizitor

veliku zabrinutost Parlam enta u Parizu bezmalo sedam

Bezansona bio je spreman da preuzme stvar u svoje ruke.

decenija pre tih zbivanja. Ovakav, racionalan pristup,

117

koji je nagoveštavao prevlast milosrđa i poštenog odnosa TRAČEVIIGLASINE

prema osum njičenim a, nije, medutim, imao ama baš

Dezla la Manzene se bunila tvrdeći da je nevina, ali je

nikakvu vrednost u od m a ljudi poput Žana Bodena,

uprkos tome zatočena i mučena, da bi nedugo zatim počela

francuskog pravnika, ekonom iste i m islioca čija je knjiga

daispoveda grehe. Bila je to, uglavnom, ista priča: snošaj i

Demonom anija volšebnika (O vešticama) objavljena u

pakt sa davolom, let na sabat, orgije, odricanje od katoličke

Parizu 1580. godine.

vere i, kao da to nije dosta, izazivanje razornih oluja s gradomi trovanje stoke tajanstvenim crnim prahom. Inkvizitori su, medutim, doneli iznenađujuću presudu. Dezla la Mansene osudena je na smrt zbog ubistva, jeresi iotpadništva od vere, ali ne i zbog veštičarenja. Ovaj

Dezla la M ansene osuđena je na sm rt zbog ubistva, jeresi i otpadništva

nedokučivi čin milosrda podrazumevao je da će žena biti

od vere, ali ne i zbog veštičarenja.

obešena, a ne spaljena na lomad, mada njeno beživotno

Ovaj nedokučivi čin milosrđa

telojeste spaljeno odmah posle pogubljenja, 18. decem bra 1529. godine, da ne ostane ni najmanja sumnja da je zlo iz nje zauvek prognano. Uto vreme, samo videnje zakona i pravnog sistema počelo je, lagano, da se menja pod uticajem znatno naućnijeg pristupa koji je pristizao na krilima renesanse.

podrazum evao je da će žena biti obešena, a ne spaljena na lom ad, m ada njeno beživotno telo jeste spaljeno odm ah posle pogubljenja.

Presude se vise nisu mogle zasnivati na glasinama, govorkanjima, masovnoj histeriji i neumerenoj revnosti vernika, već u jednom staloženijem intelektualnom

Boden je bio jedan od najuvaženijih teoretičara društva

ambijentu, na osnovu logike i zakonitosti pravne nauke.

u X V I veku, i visoko se kotirao među najvedm učenjacima

Nova misao obećavala je korenit preobražaj pravnog

te epohe. A opet, i kod njega nailazimo na iste strahove i

sistema i uvođenje načela da je razlog kudikamo pouzdaniji

predrasude karakteristične za nepism ene i neobrazovane

vodič nego što to mogu da budu strah ili bujna mašta.

seljane toga doba. Kao prvo, Boden je verovao da se

Upravo je nedostatak argumenata utemeljenih na razumu,

uobičajeni pravni postupak ne može primeniti kada je reč o

ČUDNOVAT SLUČAJ M A D O N E O R I J E N T E Madona Orijente, poznata i kao La Signora del Gioco

inkvizicija, bez obzira na sve, zakljudla je da su dve žene

(Gospodarica igre) čudnovata je verska ličnost koju

zavedene na pogrešan put i da su njihovi iskazi puka

su opisale dve Italijanke, Sibila Cani i Pjerina de

fantazija. Kažnjene su blago i puštene na slobodu. Ali

Bugatis, kojima je sudeno pred rimskom inkvizicijom

sama reč „magija", bila ona bela ili crna, imala je koban

1384. godine. Inkvizitori su prethodno načuli price

prizvuk kad stvar dođe pred inkviziciju, makar ta reč bila

o okultnim obredima koje vrši Madona u domovima

upotrebljavana i u religijskom kontekstu. Sest godina

imućnih Milaneza. Ti rituali su, navodno, podrazumevali

je prošlo pre nego što su Sibila i Pjerina ponovo lišene

pribegavanje magiji ne bi li se vratile u život uginule

slobode. Ponovo im je suđeno, ovoga puta pod znatno

životinje, ali i druga slična „cudesa". Sibila i Pijerina su

ozbiljnijom optužbom - da su opštile s nečastivim.

priznale da su se bavile belom magijom zarad isceljenja

I, kako je to moralo biti, obe su proglašene krivim i

rana ili lečenja teških bolesti, pa i neplodnosti. Rimska

pogubljene 1390. godine.

118

PAPE I VEŠTICE

veštičarenju. Evo šta je zapisao:

S U JE V E R N I P A P A

Francuska je, naravno, bila omiljeno stecište inkvizitora

Dokazi da takvo zlo postoji u toj su meri nejasni i teško razlučivi da ni jedna jedina od milion veštica ne bi nikad ni mogla biti osudena ili kažnjena ukoliko bi se primenjivala isključivo legalna procedura.

u vreme hajke na tem plare i katare u četrnaestom veku.

Inkvizitori u Tuluzu i Narboni mogli su u svojim nastojanjimada I

Boden se, stoga, zalagao za mučenje, čak i dece i nemoćnih, jer je u tom e video jedini nadn da se nekako iskamči priznanje. Na taj n ad n - bio je čvrsto ubeden - nijedan veštac ili veštica neće umaći kazni. S njegove tačke gledišta, sama sumnja da se neko bavi vradžbinama dovoljno je valjan dokaz, a valjane su i puke glasine koje se o dotičnom šire, iz prostog razloga što su, bar po njegovom mišljenju, i glasine o

računaju na podršku papa kao štoje to bio Jovan XXII, koji je izdao čitav niz bula podstičući inkviziciju da prilježnije progoni vestice i da bavljenje vradžbinama tretira kao jeres.

vešticama neizostavno istinite. U Bodenovom svetu sve je - apsolutno sve - bilo opravdano samo ako doprinosi razotkrivanju veštica i

Progoni se, medutim, nisu tu i zaustavljali. Inkvizitori

njihovih vradžbina. I decu su, tako, smeli da teraju da odaju

u Tuluzu i Narboni mogli su u svojim nastojanjimada

roditelje, a kada bi optužba za veštičarenje jednom bila

računaju na podršku papa kao što je bio Jovan XXII, koji

podignuta, optuženi je nužno morao da bude proglašen

je izdao d tav niz papskih bula podstičući inkviziciju da

krivim. Po Bodenu, takode, svako ko je tvrdio da ne veruje u

prilježnije progoni vestice, da bavljenje vradžbinama tretira kao jeres, te da, u skladu s tim, osumnjičenei

B oden se zalagao za m u čen je,

osuduje. Papa Jovan je, inače, bio jedan od najsujevernijih pontifa. Verovao je da njegovi neprijatelji pribegavaju

čak i d ece i n e m o ćn ih , da bi se iz

crnoj magiji ne bi li mu došli glave, i tako je 1317. naredio

njih izvuklo p rizn an je. N a taj n ačin

da svi sumnjivi budu podvrgnuti mukama kako bi priznali

- bio je ubeđen B oden nijedan v e šta c ili v e štica n eće u m aći kazni.

svoje namere. T ri godine kasnije, Jovan je inkvizitora u Karkasonu, koji se nalazio na katarskoj zemlji, naložioda progoni vešce, čarobnjake i sve ostale koji pokušavajuda prizovu duhove ili od voska prave figurice ne bi li izazvali n ed ju bolest ili smrt. Upravo kao posledica tih podsticaja Jovana X X II, zaključno sa 1350. godinom u Tuluzu i

vestice i sam je zapravo bio veštac, pri čemu bi sudije koje iz

Karkasonu uhapšeno je oko 1.000 osumnjičenih osoba, od

bilo kog razloga ne bi uspele da izdejstvuju ili izvrše smrtnu

čega je njih šest stotina završilo na lomad.

kaznu nad osuđenim vešcima i vešticama - morale same da budu pogubljene.

Ovakve aktivnosti, kao i velika revnost koja je iza njih stajala, nisu jenjavale ni u vreme Žana Bodena, vise od

Kao sudija, Žan Boden preporudvao je da se vešci i

dva veka kasnije. Boden je umro 1596. godine, ali čaki

veštice žigošu usijanim gvožđem, premda mu nije bilo baš

posle toga dugo je trajao progon sumnjivih lica, kalcou

potaman kad bi bivali živi spaljeni. On je, naime, smatrao da

katolićkim , tako i u protestantskim zemljama Evrope.

spaljivanje na lomači previše kratko traje, pošto bi za jedva tridesetak minuta sve bilo gotovo. Boden je, medutim, čuvao

Na takav razvoj dogadaja nije presudno uticalo nitošto je 1623. godine papa Grgur u Vatikanu objavio proglaspod

mračnu tajnu koja ga je mogla u d niti žrtvom sopstvenoga

naslovom Omnipotentis Dei (U slavu Boga svemogućega),

izuma. Još od 1567, naime, kada mu je bilo 37 godina,

kojim je trebalo da bude stavljena tačka na lov na vestice.

opsedao ga je jedan demon. Srećom , bio je to dobroćudan

Grgur, reform ator po samoj svojoj naravi, naredio je

demon, koji bi ga lako dodirnuo po desnom uhu ako

tada da se sadistićko kažnjavanje ublaži, ako ne i sasvim

pogrešno postupa, ili pak po levom ukoliko on, demon,

obustavi, te da se sm rtna kazna ubuduće izriče isključivo

proceni da je to što Boden radi - ispravno. Srećom po

onim a ,,za koje se dokaže da su ušli u pakt sa davolom ida

Bodena te inkvizicija nikada nije pokucala i na njegova vrata.

su, uz njegovu pom oć, počinili ubistvo".

PAPE I VEŠTICE

Mnogojevremena moralo da prode pre nego što će ova

119

Sikstov pokušaj bio je, m edutim, kratkoga daha. Kralj

poruka dopreti do lovaca na vestice. Mogao se steći utisak

Fernando Aragonski uporno je pribegavao pritiscima;

dasuprogoni i bezbrojna spaljivanja na lomačama imala

Sikst mu se, istina, neko vrem e opirao i postavljao izvesne

neki sopstveni, grozomorni život, kojem čak ni papski

uslove, da bi naposletku, pre isteka 1483. godine, morao

nalozi nisu mogli da stanu na kraj. Ako ništa drugo, barem

da pogne glavu, povlačeći i uslove koje je postavljao i bulu

sumerila krivice sa samih veštaca i veštica proširena na

koju je prethodne godine obnarodovao.

svojevrstan novi jeretički stalež, u kojem se našlo mesta i za

Sikst je umro već 1484. godine, a Fernando se, sa

one koji predskazuju budućnost, prizivaju duhove, bacaju

svoje strane, potrudio da papa koji je stupao na Svetu

ćini i, najjezivije od svih, na žive mrtvace.

stolicu, In oćen tije VIII, pravovremeno dobije (i razume) odgovarajuću poruku. Inoćentije se već bio dokazao

HAIKA U N EM AČ KO J N E P O S U S T A J E

kao zagovornik tvrde linije u obračunu s jereticim a i

Uprkos svemu tome, vešci i veštice i dalje su činili većinu

vešticam a u N em ačkoj, ali Fernandova želja bila je da

žrtava spaljenih na lomači ili bačenih u tamnicu. Nemački

delovanju inkvizicije da sopstveni pečat, a ne da nemo

kralj Maksimilijan I s posebnim zaromprionuo je na lov na vestice poštoje 1597. stupio na bavarski presto, i tako se i dogodilo da bezmalo 2.000 veštica završi na lomad uvarošici Rizler, da bi se istotako strašni pogromi nedugo zatimponovili i u Augzburgu i Frajzingu. U nemaćkoj državi Hamburg, šest stotina veštica progutao je plamen u vremenskom rasponu odjedne decenije, zaključno sa 1663. godinom. Njih ćak 900 stradalo je u istom periodu uobližnjem gradiću Vircburgu, gde supobijeni čak i dečaci uzrasta od 10 i 12 godina. Izveštaji o sadističkom iživljavanju inkvizitora u Španiji (pre nego što je Tomas deTorkvemada postao veliki inkvizitor) naveli su papu Siksta da se predomisli u vezi sa samim postojanjem inkvizicije. Godine 1482. on je izdao papsku bulu kojomje i zvanično stavljena tačka na postojanje inkvizicije u Španiji. Papa Jovan XXII, ovd e p r ik a z a n u molitvi, bio je na č e lu R im o k a t o lič k e crkve početkom X IV v e k a , i s v o jim postupcima izaziv ao o p re č n e reakcije. Njegovo p a p s k o s e d iš te nalazilo se u A vinjonu, n a ju g u današnje Francuske, a n e u V a t ik a n u .

120

PAPE I VEŠTICE

ŠPANSKA IN K V IZ IC IJA

Za vreme španske inkvizicije, koja je na istorijsku

Na ovom platnu Fransiska Ricija (1 6 0 8 -1 6 8 5 ) prikazano

pozornicu stupila sa izvesnim zakašnjenjem, tek 1478.

je s paljivan je je re tik a u svečanom činu vere (autodafe) na

godine, masovno spaljivanje jeretika u ozloglašenom činu

m adridsko m glavnom trgu (Plaza m ajor), u prisustvu kralja

vere (autodafe ) postalo je razonoda za široke narodne

Karla II od Španije, kra je m XVII veka.

mase, sve zajedno s misom, svečanim procesijama, uza sav sjaj i raskoš crkvenih i svetovnih vlasti, a u prisustvu

će mu, u danima kad su muslimanski zavojevad Turci

vise stotina, katkad i hiljada gledalaca. Čelnicim a španske

ozbiljno pretili Rimu, uskratiti vojnu pomoć ukoliko mu

inkvizicije poslovično je imponovalo da se okupi mnogo

papa zauzvrat ne dozvoli da stvori samostalnu inkviziciju

sveta. Po njihovoj proceni, ništa kao autodafe nije moglo

na španskom tlu.

tako da usadi strah od Boga i užas od nečastivoga u duše

Ovaj iznudeni dogovor uzdrmao je duhovnu mod i

vernika. Za razliku od svoje preteče, papske inkvizicije,

integritet papstva, i Sikst nikada nije mogao da se pomiri

ova španska nije delovala pod okriljem vatikanskog

sa ustupkom koji je morao da učini, narodto kad je

pontifa, već u saglasju s voljom kralja Fernanda i kraljice

svima postalo jasno da metodama koje koriste španski

Izabele, vladarskog para Spanije. T o je došlo do punog

inkvizitori nema ravnih čak ni u dotadašnjem istorijatu

izražaja kad je kralj Fernando ucenio papu Siksta IV da

inkvizitorskih divljaštava.

PAPE I VEŠTICE

121

Grgur XV, izabran 1621, dužnost pontifa obavljao je sam o dve godine i za to vrem e izdao poslednji, znatno m ilostiviji papski d ekret protiv veštica i čarobnjaka. Bio je to Omnipotentis Dei, od 20. m a rta 1623.

122

PAPE I VEŠTICE

TO M AS D E T O R K V E M A D A , IM E KO JE U LIV A STRAH

Španski inkvizitori ispoljavali su dotad neslućenu i nevidenu

G eneralni (veliki) in kvizito r za područje Španije, Tomas de

nečovečnost u primeni torture i zastrašivanja. U samom

T o rkvem ada, u društvu španskog vladarskog para, kralja

središtu tog grotla strave nalazio se Tomas de Torkvemada,

Fernanda i k ra ljic e Izabele.

generalni (veliki) inkvizitor za područje Španije. Torkvemada,

porekla: njegova baba je, svojevremeno, iz jevrejske prešla

roden 1420. godine, bio je osvedočeni sadista čije je ime i dan-

u hrišćansku veru, s tim što je u Torkvemadinoj porodičnoj

-danas sinonim za svirepost i zagriženost, iako je od njegove

istoriji postojao još jedan takav, i to stariji slučaj. Bilo kako

smrti prošlo već više od pola milenijuma. Torkvemada je

bilo, mladi Torkvemada bespogovorno je mrzeo i Jevreje

bio spreman da pribegne bilo kojem sredstvu, ma kako ono

i judaizam, i činio je sve što je u njegovoj mod kako bi se

okrutno ili nečasno bilo, samo da ostvari cilj koji je zacrtao:

jednom zasvagda ogradio od neprikladnih predaka.

da iskoreni jeres i razotkrije lažne preobraćenike (conversos),

Kao mladić, Torkvemada je pristupio dominikanskom

Jevreje i muslimane koji su, tobože, prešli u hrišćansku veru,

monaškom redu, gde je ubrzo došao na glas kao pobožan

samo zato da bi izbegli progon.

i revnostan asketa. Malo se zna o njegovom životu do

Torkvemada je spaljivao jevrejske i muslimanske knjige, a

časa kada je, u svojoj 54. godini (1474), preuzeo dužnost

istakao se i kao jedan od najvažnijih pristalica tzv. Dekreta iz

starešine Manastira Santa kruz (Svetog krsta) u Segoviji, na

Alhambre, kraljevske objave kojom je zvanično proglašeno

severu Spanije. Nedugo zatim, imenovan je za ispovednika

masovno proterivanje Jevreja iz Spanije 1492. godine. A

tada mladane kraljice Izabele Kastiljske, da bi naposletku

opet, ironijom sudbine, i sam Torkvemada bio je jevrejskog

postao savetnik i same kraljice i njenog supruga, kralja

PAPE I VEŠTICE

123

sluša naredenja iz Rima. Kad je papa Inoćentije popustio FernandaodAragona. Kraljevski par bio je u toj meri

pod pritiskom , na scenu je stupila španska inkvizicija,

opčinjenTorkvemadomda su ga 1483. postavili za

koja će polje delovanja kasnije proširiti i na uklanjanje

generalnog(velikog) inkvizitora španske inkvizicije.

lažnih preobraćenika (converses ) i ostalih jeretika koji su

Torkvemada je bio oličenje temeljnosti. Po njegovom nalogu, svaki hrišćanin na tlu Španije, uključujući i devojčicestarije od 12 i dečake starije od 14 godina, morao

sa evropskog tla prebegli u M eksiko, Peru i druge španske kolonije u Am erici. I tako je prošlo jo š punih 350 godina pre nego što

jedapolaže račune inkviziciji, kako bi se redovno utvrdivala

je, Kraljevskom uredbom iz 1834. godine, konačno

ćistotanjihove vere. Zaštićeni anonimnošću, ljudi su

ukinuta španska inkvizicija. A pre toga je još 15 naraštaja

podsticani da odaju komšije, ljude s kojima rade, pa čak i

inkvizitora vodilo nekih 150.000 sporova protiv jeretika.

svojurodbinu i članove najuže porodice, ukoliko bi samo

Sam o u razdoblju od 1560. do 1700. godine, oko 5.000

posumnjali da su se ovi odali jeresi.

sudenja okončano je sm rtnom presudom i pogubljenjem

Grešnike sučekale kazne: od novčane kazne, preko

optuženih. Zapisnici sa suđenja oskudni su i nepotpuni, i

tamnice, mučenja, do spaljivanja na lomad, ili pak sve

pokrivaju samo odredene periode, tako da konačan broj

navedenopo redu, jedno po jedno. Kad bi se došlo do

žrtava možda nikada i neće biti obelodanjen.

najstrožekazne, lomaće i buktinje, Torkvemada bi žrtvama nudioizbor: ukoliko poljube raspeće, mogli su sebi da

POGLED U PROŠLOST

olakšajumuke tako što bi ih mudtelji prvo udavili, a zapalili

U čeni ljudi sm atraju da je, sve ukupno, negde izmedu

biihtekpošto izdahnu; onaj pak ko bi se pokajao za navodno

4 0 .0 0 0 i 100.000 muškaraca, žena i dece - da se i ne

poćinjena nedela bio bi pomilovan brzom smrću, tako što

pom inju hiljade crnih mačaka i raznih pasa - mučeno

bi munalomaču nabacali suve panjeve koji brzo gore; oni,

i pobijeno u tih pet vekova i nešto vise, kada se Evropa

medutim, koji bi, i suočeni sa smrću u strašnim mukama, i

tresla u strahu od nečastivog i njegovih nedela, a pape

daljetvrdili da su nevini, ili povladli priznanja koja su iz njih

i inkvizitori izgarali ne bi li izbavili hrišćansku veru iz

nasiluizvučena - umirali su još duže, na tihoj vatri, pošto bi podnjima zapalili mlado drvo, još puno sokova. Tomas deTorkvemada obavljao je dužnost generalnog inkvizitora devet godina, sve do 1492, kada su i poslednji jevreji i muslimani Mavri prognani iz Španije. Time je - smatraojeon- bio okončan njegov zadatak, i tada se

Zaključno sa 1834. godinom , vise od 15 naraštaja inkvizitora vodilo je nekih 1 5 0 .0 0 0 sporova protiv jeretika.

Torkvemada povukao u Manastir Svetog Tome u Avili.

Sam o u razdoblju od 1560. do 1700.

Prethodnoje, kao neumereno okrutan fanatik, već izgradio

godine, oko 5 .0 0 0 sudenja okončano

zastrašujuću reputaciju, pa su ga se zato širom Španije i bojali i gnušali ga se. Mržnja je, štaviše, bila tako silovita daje Torkvemada, osećajud se nesigurnim, odbio da

je sm rtn om presudom i pogubljenjem optuženih.

putuje bilo kuda bez pratnje od 50 stražara na konjima i 250vojnika podoružjem. Cvrsto ubeden da njegovi brojni neprijatelji samo čekaju priliku da ga otruju, Torkvemada

davoljeg zlog stiska. Sto se tiče sudenja vešticama širom

jeuvek pri ruci, za trpezom, gde god bi ga vreme obedu

Evrope, zna se da je nekih 12.000 okončano pogubljenjima.

zateklo - držaobodcu s protivotrovom, prahom od

Dugo pošto se Evropa konačno iskobeljala iz te užasne

jednorogovog roga. Ove mere predostrožnosti, ispostaviće

etape u svom razvoju, istoričari, naučnici i psihijatri

se, ipak nisu bile neophodne, budud da je Torkvemada

osvrnuli su se na taj grozan period u istoriji kontinenta

umro prirodnomsmrću, 1498, u 78. godini.

i sagledali svu veličinu obmane koja je tada vladala. Lov

Dugovečna je, medutim, bila i ostala omraženost koju je

na veštice, s m učenjim a i iznudenim priznanjima, ostaje

onza života izazivao, pa su tako leta 1832, dakle vise od 330

kao viševekovni košm ar nastao kao plod straha, neznanja,

godina posle njegove smrti, a dve godine pre nego što je

zagriženosti, potisnute seksualnosti i neobuzdane histerije.

španska inkvizicija konačno ukinuta, skrnavitelji provalili u

Dugo je Evropa nosila ponižavajući, sraman žig tog

Torkvemadinu grobnicu, izvadili njegove mošti i spalili ih.

poglavlja u svojoj istoriji.

PAPE

BORDŽIJE

Vlast u renesansnim gradovima-državama Italije često je bila neka vrsta porodičnog posla. A porodice o kojima je reč bile su zaista mocne. Članovi porodica Viskonti i Sforca u Milanu, Mediči u Firenci, Este u Ferari, Bokanegra uĐenovi ili Barberini, Orsini i Rovere - imali su neke ili, češće, sve osobine karakteristične za taj soj ljudi.

ilno su žudeli za bogatstvom i društvenim statusom,

neizmeran uticaj kako na verski, tako i na svetovni život

i nisu mogli da odole prilici da i svoju širu rodbinu

katoličke Evrope. Brojne bogate i znamenite porodice, medu

počaste zvučnimtitulama i raskošnim načinom života

kojima i M edici, Barberini, Orsini i članovi porodice Rovere

S

koji uz takva zvanja ide. Vlast su neretko obezbedivali nasiljem,

regrutovale su pape iz vlastitih redova, ali najpoznatije su

ubistvima, mitomi nemilosrdnim postupcima, i po tome se

svakako bile Bordžije. Prvi od ukupno dvojice papa iz doma

mogu porediti jedino sa čuvenim italijanskim porodicama koje

Bordžija bio je vremešni Kalist III, nekadašnji Alonso de

suvekovima kasnijevodile organizovani kriminal.

Borha, koji je na dužnost izabran 1455. godine.

Najveća moć, naravno, pripadala je papama, koji su imali

Već od samoga početka videlo se da će kod Kalista III carevati nepotizam. Odmah je u vatikansku administraciju

Ovaj portret (ievo) pape Aleksandra VI, nekada Rodriga Bordžije,

počeo da uvodi rodake kojima je dodeljivao dobro plaćene

naslikao je Huan de Huanes (1500 -1 5 7 9 ), često nazivan „španskim

položaje u crkvenoj hijerarhiji. Dvojica njegovih sestrića - jedan od njih bio je Rodrigo,

Rafaelom". Aleksandar je verovatno najviše osporavan papa koji je

punim im enom Rodrigo de Lanzol, koji će potom uzeti

ikada stolovao u Vatikanu, a na lošem glasu je i dan-danas.

125

126

BORDŽIJE

U SPO N P R V O G PAPE B O R D Ž IJE Porodica Borha (kako se ovo prezime izvorno izgovara,

suparnika, antipapu Klementa VIII, naveo da ipak odustane

ital Borđa) potiče iz Tore de Kanalsa, koji se nalazi na

od svojih pretenzija i prizna Martina V, papu rimskog,kao

obroncima planina južno od grada Valensije, u Kraljevini

pravog pontifa. Zahvalni papa Martin zauzvrat je postavio

Aragon. Borhe su postali veleposednici kad im je dodeljena

Alonsa de Borhu na prestižno mesto valensijanskog

zemlja kao nagrada za službu u ratu protiv muslimana

biskupa.

Mavara, koji su vladali Pirinejskim poluostrvom još od

Godine 1444. Borha je postao kardinal. Šezdesetšest

osmog veka nove ere. Borhe su, u suštini, bili pustolovi i

godina, koliko je u tom trenutku imao, živeo je za primer,

oportunisti, čije su ambicije znatno nadrastale nizak status.

odan strogoj pobožnosti i vrlini. Takav način života bio

Izdanak familije koji će ove ambicije sprovesti u delo bio je

je u oštroj suprotnosti s mnogim njegovim kolegama

Alonso de Borha.

kardinalima, koji su se radije predavali ovozemaljskim

Rođen 1378. godine, Alonso je bio odličan učenik, i

uživanjima i raskoši, sve sa svojim naložnicama i

imao je samo 14 godina kad se upisao na Univerzitet u

vanbračnim potomstvom. Papa Nikola V preminuo je 1455,

Leridi. Zvanje univerzitetskog nastavnika stekao je još

godine, i došlo je vreme da se bira naslednik. Kardinal Borha

kao golobradi mladić, a nešto kasnije stupio je u službu

u tom trenutku bio je krhki 77-godišnji starac, izmucen

aragonskog kralja Alfonsa V, kao diplomata i savetnik.

kostoboljom koji je većinu vremena provodio ležećiu

Najveći uspeh Borha je postigao uspevši da pomiri

postelji. Nije stoga nerazumljivo zbog čega Borha, kadsuse

sukobljene strane u takozvanoj Velikoj zapadnoj šizmi,

kardinali sastali na konklavi da biraju novog papu, nije ni

u periodu kada su se pape stacionirane u Avinjonu (jug

uzet u obzir kao mogući kandidat. Dogodilo se, medutim,

današnje Francuske) suprotstavljale papama koji su zadržali

da na imena dvojice potencijalnih pontifa, koji su se na

sedište u Rimu. Alonso de Borha pribegavao je svojevrsnoj

izborima borili za primat, padne ljaga, budući da su bili

mešavini obećanja, ličnog šarma i pretnji kako bi papinog

predstavnici medusobno suprotstavljenih familija Kolona i Orsini. Neko vreme stajalo se tako na mrtvoj tački, a ondaje konklava bila primorana da potraži trećeg kandidata. Jedina moguća alternativa bio je kardinal Borha, jer samo je on bio čovek neokrnjenog ugleda, a pritom nije dovoden u vezu sa interesima bilo koje moćne porodice. Istinaje, povrh toga, bila da je on i veoma star i slabi su bili izgledi da će dugo poživeti, a njegov krotak, blag karakter obećavao je svima zainteresovanima da će, birajud njega, izabrati papus kojim će m od da rade šta hoće. Zalud! Svi koji su tako mislili, grdno su se prevarili. Papa Kalist III (pod tim imenom ostaće upamćen dotadašnji kardinal Borha) stolovao je svega tri godine. Za to vreme on je, medutim, uspeo da uspostavi dominaciju kuće Bordžijau samom vrhu Rimokatoličke crkve, pripremivši na taj način teren za svog sestrića, Rodriga, koji se, podmićujući svakoga koga je mogao, godine 1492. domogao prestola svetog Petra. Pod imenom Aleksandar VI, i Rodrigo je ostao upamćen kao jedan od najozloglašenijih pontifa svih vremena. Na ovoj slici prikazan je Eneja Silvio Pikolomini, potonji papa Pije II, u trenutku kad ga, 1456. godine, Kalist III proglašavaza kardinala.

;

BORDŽIJE

127

imeBordžija - postali su kardinali 1456. godine. Tako istaknuta mesta obično su zauzimali ljudi u zrelim, pa i

VATIKANSKI

REČNIK

poodmaklimgodinama, ali ova dvojica još ne behu navršila ni tridesetu, što je u isti mah i uznemiravalo i čudilo članove

INDULGENCIJE Indulgencija je bila delimičan ili potpun oprost grehova,

Odsamog početka videlo se da će kod Kalista III vladati nepotizam.

iah

jeuvatikansku administraciju počeo dadovodi svoje rođake, kojima je dodeljivao dobro plaćene položaje u crkvenoj hijerarhiji.

koji je deljen kao razrešenje od večnog ispaštanja u paklu zbog smrtnih grehova počinjenih za života. Važan uslov bio je da greh prvo mora da oprosti Crkva. To je značilo da je indulgencija mogla da se daje isključivo pošto bi grešnik ispovedio svoja nedela i primio razrešenje (oproštaj). Vremenom je, nažalost, došlo do zloupotrebe ovog sistema, i indulgencija je postala način da se grešnik za odredenu novčanu nadoknadu spase kazne koja bi mu sledovala za ono što je učinio. Kada se nemački sveštenik i bogoslov Martin Luter 1517. godine pobunio protiv ovakve crkvene

Kardinalskog kolegijuma. Oni su pristali na imenovanje

politike (ta pobuna prethodila je stvaranju Protestantske

papinih nećaka pod varljivom pretpostavkom da će vremešni

crkve), indulgencija se našla na udaru kao najgora u nizu

Kalistubrzo otići na onaj svet, pre nego što dvojica kardinala

zloupotreba kojima su pribegavali rimokatolički sveštenici.

uspejuda puste korene na visokim položajima. Kalist je, medutim, baš kao u inat, poživeo toliko dugo da Rodriga postaviza potkancelara Crkve (1457), učinivši ga tako drugimpoznačajuvelikodostojnikom, odmah do samog pape. Rodriguse tada, pored ostalog, ukazala mogućnost da stekne zamašno bogatstvo. Drugi papin nećak, Rodrigov brat i Kalistov miljenik Pedro Luis, proglašen je za vrhovnog zapovednika (kapetan-generala) Crkve, zaduženog za komandovanje papskim

... Kalist je prodao sve što mu se našlo pri ruci, uldjučujući i zlato i srebro, um etnička dela, skupocene knjige, unosna radna m esta, pa i tapije na papske teritorije.

oružanimsnagama. Pedro Luis je, takođe, imenovan za gubernatora 12 gradova. Bio je to naročito moćan položaj,

mogli da plate određene novčane iznose da bi im, zauzvrat,

jer suti gradovi dominirali važnim uporištima u Toskani

na drugom svetu bili oprošteni gresi počinjeni za života.

i Papskimdržavama, delu središnje Italije koji je bio pod upravompontifa.

Nije, medutim, bilo nikakve vajde od velike papske rasprodaje. Važni vladari hrišćanske Evrope, kao što su kraljevi Francuske i Nemačke, nisu bili zainteresovani za još

KALIST TRAŽI K R ST A ŠK I R A T

jedan sveti rat. Kad su odbili da pošalju papi oružje i vojsku

Kalist je izazvao preneraženost i kada je usvojio plan za

za krstaški pohod, bio je to kraj. Zbog toga ni Carigrad

finansiranje krstaškog pohoda s ciljem da oslobodi Carigrad

nikada nije vraćen u okrilje hrišćanskog sveta. Ne treba,

izruku Turaka Osmanlija, koji su prestonicu Vizantijskog

stoga, da čudi ni to što je papa Kalist III postao izrazito

carstva zauzeli 1453. godine - a takvu situaciju ne bi trpeo

neom iljena ličnost u Rimu. Situacija je bila u toj meri

nijedan papa koji drži do samopoštovanja. Osmanlije su

ozbiljna da su se, posle njegove smrti 1458. godine, španski

bile muhamedanske vere, a Carigrad, stari Konstantinopolj,

vojni zapovednici i civilni činovnici koje je doveo u Vatikan

najvažniji hrišćanski grad posle Rima, i papa nije mogao tek

osetili ozbiljno ugroženim, pa su u panici napustili Rim.

tako da ga prepusti nevernicima. Mnogi su smatrali da je krstaški pohod najskuplji poduhvat koji se u tom trenutku

ČEKAJUĆI PAPSKU KRUNU

može preduzeti, i stoga je Kalist, kako bi podmirio troškove

Rodrigo Bordžija morao je da čeka pune 34 godine - za

ratovanja, prodao sve što mu se našlo pri ruci, uključujući

to vreme izređale su se još četiri pape - pre nego što je

i zlato i srebro, umetnička dela, skupocene knjige, unosna

stigao nadomak prestola sv. Petra. Tada je imao 61 godinu,

zvanja, pa i tapije na pojedine delove papskih teritorija. U

i nije vise bio naočit i vitak kao u mladim danima. Ono što

prodaji su se, tako, našle i indulgencije - katolici su, naime,

je sačuvao bilo je, medutim, mnogo važnije. Papa Pije II,

128

BORDŽIJE

BORDŽIJE

Kalist III, ovde predstavljen kao kardinal, stajao je iza papske bule kojom je Portugalcima odobreno da započnu p rekoatlan tsku trgovinu robljem.

129

im a u izobilju... Da i nepom injem bezbrojne krevetske zavese, opremu za konje... ili veličanstvenu garderobu, kao i ogromne količine zlatnika koje on poseduje.

naslednik Rodrigovog ujaka Kalista, upozorio je Rodriga,

Vrlo su slabi bili izgledi da će takav čovek ići svetačkim

jošdokjebio mladić, da je njegova sklonost da prisustvuje

putem kakav dolikuje jednom papi. U njegovirn očima,

orgijama „neprikladna", i skrenuo mu pažnju na to da bi o

papstvo je bilo unosan posao koji treba što bolje izmusti, tako da se ostvari što veća korist. Tako bar piše istoričar

Slabisu izgledi bili da će ćovek poput Rodriga ići svetačkim put e111 kak dolikuje jednom pap očima, papstvo je bilo unosan posao koji treba sto bolje iz ostvari što veća k<>rist svojoj časti trebalo da povede računa ,,s vise razboritosti". Papaje, prosto, gubio vreme: prošlo je, naime, punih 40 godina, a ništa se nije promenilo. Rodrigo je i dalje, kao i umladosti, bio rad svakovrsnom razvratu, koji je sada, za promenu, eufemistički nazivan „vrtnim zabavama“. Izrodio

jeosmorodece sa svoje tri ili četiri ljubavnice - poslednje jedošlona svet kadaje njemu bila 61 godina - pri čemu je premaopisujednog poznanika, i dalje bio „snažne grade, društven" i uz to „izvanredno vešt s novcem“. I zaista, zasenjujuće je bilo bogatstvo koje mu je ta „izvanredna veština" donela i pre nego što je postao papa i za vreme pontifikata. Jedan od njegovih savremenika zabeležio je damu,.

...njegovepapske odaje, brojne opatije po Italiji i Španiji, kao i tri biskupije - u Valensiji, Portu i Kartaheni - donose ogroman prihod, a priča seda mu samo zvanje potkancelara donosi 8.000zlatnihflorina. Zlato i srebro, biseri i tkanine izvezene svilom i zlatom, kao i knjige koje drii u svakoj odaji namenjenoj za učenje - svega toga Portret pape A leksandra VI (Rodriga Bordžije), d elo njegovog savrem enika, slikara Bernardina di B eta, poznatog i kao Perudino Pinturikio (1 4 5 4 -1 5 1 3 ).

Frančesko Gvičardini, takođe savremenik Rodriga Bordžije:

Kod njega su bili do krajnjih graniea izraženi svi poroci, kako oni telesni, tako i duhovni... Za religiju on nije znao, niti je umeo da održi reč. Obećavao je sve i svašta, ali se nikada ne bi posvetio nečemu što njemu lično neće doneti korist. Za pravdu nije mario pošto je u to vreme, Rim bio jazbina lopova i ubica. I Lako, pošto za sve grehe koje je počinio nije kaznjen na ovome svetu, dobro mu je i'slo do poslednjeg dana. Rečju, bio je gori čovek, a imao

130

BORDŽIJE

Papske države izdavale su sopstveni novac još od devetog ve ka. Ovaj novčić potiče iz vrem ena vlad avine pape A leksan d ra VI.

načinili imajući prevashodnouviduvolju Božju ili naum Duha svetoga - što su, inače, po tradiciji osnovni kriterijumi kad se bira papa

više sreće nego, možebiti, ma koji drugi p a p a vekovima pre njega.

- već su gledali da ispune želje vladara italijanskih gradova-država koji su listom priželjkivali papu

Uz takvo tum ačenje

koji će njihovim interesima

karaktera, autor je dodao i

biti bliži nego interesima

to da lične am bicije Rodriga

drugih.

Bordžije nisu imale granice,

U igri se našlo

i da ni vremenom, kako je

neizmerno mnogo novca.

stario, one nisu jenjavale.

Primera radi, napuljski kralj

On je promišljeno krenuo u poduhvat osnivanja dinastije, koja je umešala prste u gotovo sve iole važne političke poslove na evropskom tlu. Nečastan je bio od samog početka, kada se kardinalski konklav sastao da

Ferante nudio je čitave hrpe zlata da otkupi glasove kardinala voljnih da izaberu papu koji će seu Vatikanu zalagati za napuljske interese. Pojedinci se, pritom, nisu ustezali ni od toga da pribegnu prljavim podvalama. Primera

izabere naslednika pape Inoćentija VIII, koji je preminuo

radi, na sve strane širili su glasine da Milanezi nameravaju

1492. godine.

da potčine celu Italiju, samo da bi se potkopao kandidat koji dolazi iz Milana, ili u ovom gradu raćuna na podršku. Rodrigo Bordžija nije bio uključen u tu borbu za vlast,

Rodrigo Bordžija im ao je bezgranične

ako ni zbog čeg drugog a ono zato što su od njega, kao

ambicije, koje su ga svom silinom držale do lcraja života.

Rodrigo je imao jednu važnu prednostu odnosu na sve, ili gotovo sve kandidate,

Bordžijini izgledi da bude izabran činili su se vrlo slabim čak i pre Inoćentijeve smrti. Kardinal Đulijano dela Rovere, koji ga je prezirao, dolio je ulje na vatru podsetivši papu da je Bordžija ,,I
Bio je toliko bogat da je mogao da deli

šakom i kapom, i tako „kupi“ koliko god hoće kardinalskih glasova.

nazivani u Vatikanu, te da se stoga u njega ne može pouzdati. Rodrigo Bordžija je i lično bio prisutan kada je

Španca, ostali kardinali, sve sami Italijani, duboko zazirali.

ova kleveta izgovorena. Iz sve snage borio se da opovrgne

To je, s druge strane, Bordžiji dalo prednost, jer njegovo

optužbe, upotrebivši pritom tako raskošnu paletu uvreda

ime nije bilo ukaljano ljagom uskih interesa i mahinacijama

da je njegovim suparnicima zaista malo nedostajalo da sa

s m itom u koje su gotovo svi ostali kardinali u konklavibili

verbalnog predu na obračun pesnicama, pre nego što su

upleteni. Rodrigo je, sem toga, imao još jednu prednost u

ostali nekako, ipak, uspeli da ih ubede da se smire, ako ni

odnosu na sve, ili gotovo sve kandidate. Bio je, naime, toliko

zbog čega drugog a ono makar iz poštovanja prema pontifu

bogat da je mogao da deli šakom i kapom, i tako ,,kupi“

na samrti.

koliko god poželi kardinalskih glasova. Glavni suparnici u borbi za papsko nasleđe bili su

NAMEŠTANJE IZBORA Mutne zakulisne radnje bile su u punom jeku dok su

S atirična slika iz XVI veka prikazuje novčiće kako, poput kišnih

kardinali pokušavali da nadmudre jedan drugoga i obezbede

kapi, padaju dok papa A leksandar VI (sasvim desno) i njegovi

pobedu svojim ličnim kandidatima. Izbor, uz to, ne behu

m iljenici pružaju ruke da ih pohvataju.

132 BOR D ZIJE

Portret kard in ala m ilanskog A skanija Sforce, rad nepoznatog renesansnog u m e tn ik a . Sforca je bio prevejan političar, ali za papskom krunom očigledno nije žudeo dovoljno da bi m ogao da p arira bogatstvu i pohlepi Rodriga Bordžije.

BORDŽIJE

133

FALATA R O D R I G A B O R D Ž I J E Vodeći umetnici i zanatlije renesanse godinama su gradili i đoterivali ovu palatu za Rodriga Bordžiju. Do zdanja se dolazilo kroz dvorište oplemenjeno otmeno ukrašenimtoskanskimstubovima. Nije nikakvo čudo štokardinal Sforca nije, jednostavno, mogao da odoli divotama ovogčudesnog mesta kad mu je ponuđeno. Evoštaje napisao:

Palataje sjajno ukrašena. Zidovi velikog ulaznog predvorja prekriveni sufinim tapiserijama; tepisi na

kardinal AskanioSforca iz Milana i kardinal Đulijani dela

patosu u skladu su s nameštajem, od kojeg se izdvaja raskošni divan na razvlačenje tapeciran crvenim satenom, a zastrt baldahinom, i kovčeg na којет je bila izložena nepregledna, prelepa zbirka zlata i srebrnine. Tamo pozadi video sam još dve odaje, jednu svu u finom satenu, sa ćilimima i još jednim krevetom, takođe p od baldahinom, prekrivenim aleksandrinskom kadifom; u drugoj prostoriji, još bogatije ukrašenoj, nalazio se divan sa zlatnim prekrivačem. U sredini te odaje nalazio se sto, takođe zastrt aleksandrinskom kadifom i okružen fin o izrezbarenim stolicama.

MITO KAKVOG NEMA

Rovere, pri čemuje ovaj potonji računao na finansijsku

Najveća iskušenja Rodrigo je namenio isključivo kardinalu

podrskufrancuskogkralja Šarla VIII u iznosu od 200.000

Askaniju Sforci, milanskom kandidatu, kome je ponudio

zlatnihdukata. Njegovu kampanju novčano je podržala i

položaj potkancelara, a da ga dodatno namami, obećao mu

Republika Đenova, koja je izdvojila 100.000 zlatnih dukata.

je svoju velelepnu palatu koja se uzdizala na obali Tibra,

Roverei Sforcavodili su ogorčenu borbu u prva tri glasanja,

preko puta Vatikana. Mnoga su prelepa zdanja krasila Rim

dokje RodrigoBordžija sve vreme bio na trećem mestu.

toga doba, ali ova građevina nije imala premca.

Nijebio mnogoispod dvojice vodećih kandidata, a upravo je njihova tesnai neizvesna borba njemu najviše i pogodovala.

Sve ovo zajedno predstavljalo je, moguće, najizdašniji mito ikada ponuđen jednom kardinalu, i Sforca je uspešno odolevao svega nekih pet dana pre nego što je konačno poklekao. Nedugo zatim, jedan hroničar zabeležio je da je

Mito je, pored ostalog, p o d i.izum evao zvanje biskupa u Španiji i ItaI ji, velike zemljišne posede i nekretnine, zatim opatije, zamkove

tvrđave

kolona od četiri mazge, natovarene ogromnim količinama srebra, krenula iz Rodrigove palate i, ulicama Rima, stigla do Sforcinog, istina velelepnog, ali u poređenju s Rodrigovim, ipak, znatno skromnijeg prebivališta. Sad, kad se Sforca povukao iz izborne trke, celokupno milansko lcrilo stalo je iza Rodriga Bordžije. Kardinal Rovere,

gubernatorska zvanja, visoke crkvene

koji je pre toga javno rekao kako bi svako drugi na mestu

položaje, zlato, dragulje i skupocenosti

pape bio bolji od još jednog Bordžije, bio je sada primoran

svih vrsta.

da proguta sopstveni iskaz i lično glasa za Rodriga, tek da, kako-tako, spase obraz. Ostali kardinali su, ne dižući galamu, napunili džepove i glasali kako se od njih očekivalo. Priča

Kadasekonačno uverio da će biti kadar da nadjača i

se da je poslednji potkupljen jedan 96-godišnji kardinal

ĐulijanadelaRovere i Askanija Sforcu, Rodrigo je dvojicu

koji je već bio toliko izlapeo da jedva da je uopšte znao

kardinala obasuoponudama za koje je pouzdano znao da

gde se nalazi i šta radi. Svega petorica kardinala odbila su

ovi, jednostavno, neće moći da ih odbiju. Podmitio ih je,

Rodrigovu ponudu. Brojčano su ih ubedljivo nadmašili

poredostalog, zvanjembiskupa u Španiji i Italiji, velikim

oni koji su prihvatili. Odluka je konačno doneta posle

zemljišnimposedima i nekretninama, zatim opatijama,

celonoćnog zasedanja, pred zoru 11. avgusta 1492. godine.

zamkovima i tvrđavama, zvanjima gubernatora, visokim

Tada se Rodrigo Bordžija, sada papa Aleksandar VI, odeven

crkvenimpoložajima, zlatom, draguljima i skupocenostima

u tradicionalnu papsku odeždu, pojavio na balkonu, na

svihvrsta.

prvom spratu vatikanske palate i, pred nepreglednom

134

BORDŽIJE

svetinom, izgovorio poznate reči: „Ја sam papa i namesnik

P alata Sforca Č ezarini, kojom je Askanio Sforca podmićen kako

Hristov... Blagosiljam grad, i zemlju blagosiljam, i Italiju

bi istupio iz trk e za papsku krunu, i danas stoji gde je sazidana,

vascelu blagosiljam, i svet blagosiljam sav.“

prem da izgleda znatn o drugačije.

Po davno ustanovljenoj tradiciji, izbor novog pape u Rimu poslovično su pratile besomučne terevenke i opšti

TRULIIZBORI

metež, pa je tako bilo i u vreme slavlja zbog pobede drugog

M nogi su tih dana - predstavnici Venecije, Ferare i Mantove

papskog kandidata iz tabora Bordžija. Nekih dvesta ljudi

- na sav glas protestovali, a i u širim krugovima pričalose

smrtno je stradalo u pom etnji koja je nastala čim je objavljen

da su izbori namešteni, te da su, samim tim, njihovi rezultati

rezultat glasanja, a crkvena zvona širom grada oglasila veliki

ništavni. Prevare, i to bezočne, zaista je i bilo, ali kardinali

događaj. Od ostalih izbora ovi su se, međutim, razlikovali po

koji su se polakomili na Bordžijino mito nisu hteli ni da

opštem čuđenju, gnevu i strahu koje su izazvali.

zucnu, dok je sam novoizabrani papa i te kako vodio raćuna

„Sad nas jedan vuk drži u šaci", govorio je firentinski

o tom e da ne ostavi ni najmanjeg dokaza koji bi eventualno

kardinal Đovani di Lorenco de M ediči, inače potonji papa

mogao biti upotrebljen protiv njega. Napuljski kralj Ferante

Lav X. „I to možda najgrabljiviji vuk kog je ovaj svet video.

plakao je saznavši da su ogromne svote novca koje je ulagao

Ukoliko mu ne umaknemo, proždraće nas sve, neminovno."

u svog kandidata otišle u dim pošto ovaj nije uspeo dase

BORDŽIJE

135

nekom duhovnijem, ne tako svetovnom pontifu. Za vreme vladavine njegovog ujaka, pape Kalista, i četvorice pontifa posle njega, Rodrigo Bordžija izrastao je u vrhunskog diplomatu i gospodara. Umeo je, sem toga, da unese prisnost u lične kontakte s ljudima, pretpostavljajući tu metodu onim, uvek neugodnim, „naredbama odozgo“, a sve, naravno, kako bi od svakoga dobio ono što hoće. Vatikanska dvorska svita bila je prijatno iznenađena upoznavši tog

Prevare, i to bezočne, zaista je i bilo, ali kardinali koji su podlegli pred Bordžijinim mitom nisu hteli ni da zucnu... domogne papske krune.

Nije, medutim, sve bilo tako crno, pa ni svi strahovi koji supotpirivani posle izbora Aleksandra VI nisu bili opravdani. Možda on i jeste bio iskvaren, nemoralan i bezveran, ali stoji da je drugi papa iz kuće Bordžija imao i izvesna svojstva koja su mu omogućila da izađe na kraj s gramzivim, materijalističkim, hedonističkim miljeom

Protiv katoličanstva usm erena satira iz XVI veka prikazuje A lek

renesansne Italije koji bi, bez sumnje, ubrzo došao glave

sandra VI kao nečastivog koji na glavi nosi papsku trostruku krunu.

136

BORDŽIJE

K R U N I S A N j E PAPE ALE K S A N D R A V I Aleksandrovo krunisanje, koje se odigralo 26. avgusta

tu priliku podignutih lukova na kojima su bili ispisani

1492. godine, bilo je u tolikoj meri ekstravagantan događaj

slogani, neki neskriveno bogohulni: „Aleksandar

da bi zasenio čak i trijumfalne dočeke kakvi su priređivani

nepobedivi", „Aleksandar najuzvišeniji" i „Krunisanje

carevima starog Rima. Svečana povorka bila je duža od

velikog boga Aleksandra". Sve ih je, međutim, nadmašila

tri kilometra, a u njoj je bilo 10.000 konjanika, celokupno

poruka zlatnim slovima ispisana na drugom jednom luku:

papsko domaćinstvo, ambasadori drugih zemalja, kao

„Veliki je Rim bio pod Cezarom, još je mnogo veći pod

i kardinali na konjima, svaki s pratnjom u kojoj je bilo

Aleksandrom. Prvi je bio smrtnik, drugi je bog."

po 12 ljudi. Sam papa Aleksandar jahao je zaklonjen

Vrelina i tiskanje okupljene mase bili su u toj meri

baldahinom koji ga je štitio od jakog poznoavgustovskog

nepodnošljivi da je Aleksandar u dva navrata izgubio

sunca. Papska straža i svi vatikanski zvaničnici pratili su ga

svest, ali behu to samo prolazni trenuci slabosti. Čim su

u stopu.

krunisanje i prateće svečanosti bile završene, Aleksandar

Dok se sporo probijao kroz svetinu lcoja se tiskala sa obe strane ulice, povorka je prošla ispod, specijalno za

se, ne gubeći vreme, nametnuo kao papa kome je, pre svega, posao na umu.

druželjubivog, strpljivog papu koga je, rnimo očekivanja,

Aleksandar se, međutim, otkako je postao papa,

dobila u Aleksandru. Za oko im je posebno zapala njegova

postarao da jelovnik za vatikanskom trpezom bude što

spremnost da posveti pažnju i vreme nevoljama, recimo,

jednostavniji, tako da je sada važilo pravilo da se služi

sirotih udovica i drugog skromnog sveta, kao i da preduzme

samo jedno jelo po obroku. Mere štednje bile su tako

određene mere kako bi poboljšao položaj u kojem se ti ljudi

drastične da su zvanice ubrzo počele da traže opravdanja,

nalaze.

samo da izbegnu ručkove i večere kod pape.

I, što je izazivalo još veće čuđenje spram tog čoveka koji je decenijama živeo u najvećoj raskoši i blagostanju, papa

ALEKSANDROVA SKRIVENA FAMILIJA

Aleksandar VI je strogo vodio računa o raspodeli sredstava

Aleksandar je, takođe, tražio načina i sredstava da svoj seksualni život - i njegove neposredne posledice - drži

Aleksandar je tražio načina i sredstava da svoj seksualni život - i njegove neposredne posledice - drži

podalje od očiju javnosti. Uvidao je, ili bar tvrdio da uvida, da bi rodena deca mogla da mu predstavljaju smetnju sada, kad je postao papa, pa je tako prilikom krunisanja obećao Đovaniju Bokaču, ambasadoru Vojvodstva Ferare, da će se svakako potruditi da tu decu

podalje od očiju javnosti. Uviđao

niko nikad ne vidi u Vatikanu i Rimu. Tako nešto bilo je

je da bi rođena deca m ogla da mu

verovatno neizvodljivo za čoveka koji je svoje potomstvo

predstavljaju sm etnju sada kad je postao papa.

voleo onako kako ga je voleo papa Aleksandar. A opet, mada je tako snažno bio vezan za njih, bio je, ujedno, i čvrsto rešen da i svoje naslednike i ostalu blisku rodbinu iskoristi pre svega kako bi učvrstio svoj položaj. Stogaje i ono obećanje dato ambasadoru Bokaču pogazio samo

iz vatikanskog budžeta. Tada su još bila sveža sećanja na

pet dana kasnije, kada je imenovao svog najstarijeg sina,

gozbe u Rodrigovom zamku, na terevenke o kojima je posle

Cezarea Bordžiju, na mesto nadbiskupa Valensije, čime

brujao ceo Rim. T i banketi behu tako raskošni da se pričalo

je ovaj, tada sedamnaestogodišnji mladić, postao najviši

kako po svemu nadmašuju pirove koje su svojevremeno

crkveni velikodostojnik u celoj Španiji. Papa, pritom, nije

priređivali carevi starog Rima: na tanjirima od suvog zlata

obraćao pažnju na činjenicu da se mladi Čezare uopšte

iznošena je najskupocenija hrana, a uz nju i najbolja vina,

nije ni zaredio. Aleksandar je, štaviše, odmah svom

koja su zvanice pile iz ekstravagantno ukrašenih pehara.

drugom sinu, jedanaestogodišnjem Hofreu (Gofredu),

B0RDŽIJE

riodijecezu Majorke i proglasio ga arhiđakonom

kod Dulije, u palatu na brežuljku M onte Đordano, gde ju

Irale uValensiji.

je prethodno bio smestio. Postojalo je, medutim, zgodno

137

Ćezare i Hofre, zajedno s njihovom sestrom Lukrecijom ijošjednimmuškim detetom papinim, Huanom, bili su plodAleksandrove veze s prvom njegovom naložnicom,

Vatikanska dvorska svita bila je

triputudavanomVanocom dei Katanei. Jos dvojicu sinova,

prijatno iznenađena upoznavši tog

Đirolama i Pjer-Luidija, te još jednu kćerku, Izabelu, rodile

druželjubivog, strpljivog papu koga

sumurazličite žene, dok je najmlade papino dete, Laura, bilakćerka poslednje njegove ljubavnice, Đulije Farneze.

je, m im o svih očekivanja, dobila u

Đulijase 1492. našla u neprijatnom položaju, kao i njen

Aleksandru.

ljubavnik, novi papa. Pošto je postao najpoznatija ličnost ii Rirnu, ćovek na čije se kretanje neprekidno motrilo, Aleksandar, razume se, nije mogao da nastavi da odlazi

rezervno rešenje - palata pri Crkvi Santa M arija in Portiko, koja se nalazila na svega nekoliko metara od Crkve sv. Petra u Vatikanu. Jedini problem predstavljalo je prisustvo izvesnog kardinala Zenona, koji je već obitavao u Santa M ariji in Portiko. Teškoća, medutim, nije bila ozbiljnije prirode, i velečasni kardinal Zenon ubrzo je odatle ispraćen pošto mu je, naravno, prethodno lepo objašnjeno da je upravo u njegovom ličnom interesu da dvorac ustupi papi. Đulija, koja je u to vreme bila u drugom stanju, uselila se u palatu s papinom kćerkom Lukrecijom i Lukrecijinom guvernantom Adrijanom del Mila. Iste te, 1492. godine, Đulija je donela na svet Lauru. Aleksandar, medutim, nije uspeo taj dogadaj da zadrži u tajnosti kao što je nameravao. Devojčica, koja je izrazito ličila na oca, ubrzo je postala predmet ogovaranja po celoj Evropi. Hroničari su o Đuliji pisali kao o „Aleksandrovoj konkubini", a jedan satiričar nazvao ju je „nevestom Hristovom", što je Papa Aleksandar je 1493. upriličio raskošnu zabavu u papskoj palati povodom udaje svoje kćeri Lukrecije za Đovanija Sforcu, njenog prvog muža.

138

BORDŽIJE

njoj, bar se tako pričalo, izuzetno godilo. Familija Aleksandra VI, uključujući i onu širu, bila je ovom pontifu izrazito važna, pored ostalog i zato što je Rim,

D om eniko C am pijeri zvani Dom enikino (1581-1641), autoroveslike na kojoj vidim o ženu s jednorogom , možda se, portretišući njen lik, poslužio crtam a Đ ulije Farneze, ljubavnice pape Aleksandra VI.

po svemu suded, prosto vrveo od njegovih neprijatelja. prema Aleksandru, jer on je, ipak, bio tek „Katalonac", štoće

Jedan satiričar nazvao je Đuliju „nevestom H ristovom “, što je njoj, bar se tako pričalo, izuzetno godilo.

reći - nečasni stranac koji, uprkos godinama provedenim u službi Vatikana, teško da će doprineti ugledu papstva. Rešenje za taj problem, bar po Aleksandrovom viđenju stvari, bilo je u tome da se okruži svojim najbližima i rodbinom, jedinim a kojima je zaista mogao da veruje. Nepotizam, naravno, nije bio nikakva novost u Vatikanu.

Medu onima kojima papa nije bio po volji našli su se i

Ujak Kalist bio je u svoje vreme pravi majstor za rodbinske

kardinali koje je pobedio na konklavi 1492. godine, njihove

kom binadje, kao i mnogi njegovi prethodnici na prestolu

osujećene m ecene i vodeće porodice grada Rima koje su

svetog Petra koji su u papstvu prevashodno videli

se pribojavale čoveka čvrste ruke kakav je bio Aleksandar,

izvanrednu priliku da se obogate i uzdignu svoje rodake

priželjkujud drugog pontifa, nekog koga će m oći da vrte oko

deled im zvanja, bogatstvo i društveni status kakav inače

malog prsta. Mnogi žitelji Apeninskog poluostrva bili su podozrivi

u životu ne bi dostigli. Ali čak i im ajud sve to u vidu, Aleksandar VI sve ih je nadmašio. U rukama tog despota koji

BORDŽIJE

139

if ip |i

Illllle P lilS

\

Н'

liilllie

iiiis i

I 1И *ии!

I

Papa Aleksandar VI u mnogo čemu nije se slagao sa svojim

bio vanbračno dete, ali ga je otac vešto „ozakonio", i to tako

sinom Čezareom (desno), što ga nije sprečilo da ovoga postavi za

što je objavio papsku bulu kojom je Čezare proglašen sinom

kardinala čim je Čezare navršio 18 godina.

njegove ljubavnice Vanoce dei Katanei i njenog prvog muža, počivšeg Domenika Đanoca Rinjana.

jesvevoleo da radi u potaji, papstvo je počeio neodoljivo da

Istog tog dana, međutim, obnarodovana je još jedna bula,

liči na mafiju - kad god bi to bilo neophodno, pribegavalo bi

kojom je ona prva bila poništena, a sve zarad čiste istine - da

senasilju i izrabljivanju, a moć je počivala na basnoslovnim

je papa Aleksandar Čezareov otac. Druga bula bila je, potom,

sumama novca.

elegantno prenebregnuta, i Čezare je sada ispunjavao sve

Imenovanja na visoke dužnosti Aleksandrovih mladih

uslove. Papa Aleksandar, medutim, nije stao na tome, već

sinova Ćezarea i Hofrea bila su tek početak. Aleksandar je

je tražio da svi ostali kardinali, članovi Svetog kolegijuma,

Sveti kardinalski kolegijum popunio Bordžijama i članovima

obavezno dočekaju i pozdrave Cezarea kad on i zvanično

rodbine. Najvažniji medu novopostavljenim kardinalima bio

bude zauzeo visoko zvanje u rimskoj hijerarhiji. Papa je od

je Cezare Bordžija, s tim što je Aleksandar morao da pribegne

njih zahtevao da učine nešto bez presedana, ali je bio čvrsto

smicalicama ne bi li zaobišao pravilo da se mogu birati jedino

rešen da istraje u svom zahtevu. Kako se i moglo naslutiti,

kandidati rođeni u bračnim zajednicama. Čezare je, naravno,

kardinal Đulijano dela Rovere oštro se pobunio, izjavivši

140

BORDŽIJE

da on neće prisustvovati tom činu, jer ne može da dozvoli da

u svoje redove da prime papino kopile, kad je Aleksandar

kolegijum bude „obesvećen i zloupotrebljen" na takav način. Pa

izazvao još jednu, sličnu sablazan: predložio je, naime,

ipak, naposletku je prisustvovao Čezareovom ustoličenju, pošto

da Alesandro, mladi brat Đulije Farneze, takođe bude

je na to primoran; i on i ostali kardinali morali su Čezareu da

postavljen za kardinala. Na ovaj način papa je želeo da

ukažu počast, baš onako kako je papa to od njih tražio.

nagradi Đuliju za njene seksualne usluge, ali je samo stigao

Kardinali su već bili obnevideli od gneva što moraju

dodatno da povisi napetost u već usijanom Kardinalskom

BORDŽIJE

141

Wegijumu. Još jednom je, međutim, papa Aleksandar uspeo

Bordžija kako na tlu Italije, tako i van Apeninskog poluostrva,

nasiluda progura svoju zamisao, ovoga puta tako što je

promišljeno ugovarajući brakove svojoj deci. Ženidba Hofrea,

svimčlanovima kolegijuma pripretio da će ih, ako odbiju da

Aleksandrovog sina, mladom Sančom od Aragona, unukom

odobre Alesandrovo proglašenje, zameniti novim, svojim

napuljskog kralja Feranta, pomogla je papi da uspostavi

kandidatima.

dragocene veze s kraljevskom porodicom lcoja je vladala i Napuljom i Aragonom. Hofreova sestra, Lukrecija Bordžija, jedina kćerka koju je papa dobio sa svojom naložnicom

Papa je radio na širenju uticaja Bordžija kako na tlu Italije, tako i izvan Apeninskog poluostrva, prom išljeno ugovarajući brakove svojoj deci. Vanocom dei Katanei, bila je pre žrtva nego nekakva zla trovačica, kakvom je prikazana u tolikim legendama o Bordžijama. Otac ju je, po svemu sudeći, iskreno obožavao, ali ga to nije sprečilo da je triput udaje imajući pritom u vidu isključivo vlastiti politički ćar. Prvi Lukrecijin muž, Đovani Sforca, koji se 1493. oženio tada trinaestogodišnjom Lukrecijom, trebalo je Aleksandru da obezbedi dragocenu vezu s Milanom. Đovani je, medutim, podbacio. Vise je radio u francuskom nego u interesu svoga tasta, i istrajno je odbijao da služi vojsku u papskoj armiji, što je Aleksandar od njega tražio.

LUKRECIJA SE RAZVODI Uz pomoć i na podsticaj sina Čezarea, Aleksandar je odlučio da se otarasi nesposobnog Đovanija. Mladić je bio primoran da ispovedi nešto što, očigledno, nije bila istina, nešto što je predstavljalo najgore moguće poniženje za jednog čoveka renesanse - da zbog impotencije zapravo nikada i nije konzumirao brak s Lukrecijom. Činjenica da je Lukrecija u tom trenutku bila trudna bestidno je zaobidena. Usledio je razvod i papa je sada mogao natenane Lukreciji da pronade drugog muža. Izbor je pao na naočitog sedamnaestogodišnjaka Alfonsa Aragonskog, vojvodu od Bišeljea. Aleksandar je godinama već ciljao na Napulj, a Alfons se, s obzirom na to da su Aragonci u to vreme vladali ovim gradom na jugu Apeninskog poluostrva, nametnuo kao idealan posrednik za ostvarenje tih ambicija. Papa A leksan d ar postavio je svog sina Č ezarea (drugi sleva) za ka rd in a la kad je ovom e bilo 18 godina. Na ovom platnu Đ uzep e-Lorenca G aterija (1 8 2 9 -1 8 8 6 ) Čezare je prikazan kako odlazi iz V atik a n a .

142

BORDŽIJE

BORDŽIJE

143

j žene, rad Bartolomea Venecijana (1 5 0 2 -1 5 5 5 ); sm atra sedajenaovom platnu predstavljena, zapravo, Lukrecija Bordžija, najstarija kćerka pape Aleksandra. Lukreciju je otac koristio kao piona, udajući je više puta kako bi ostvario sopstvene interese.

Brakje sldopljen 1498. godine, ali ubrzo se i Alfonsu dogodiloono što je pre toga već snašlo Đovanija Sforcu: postaoje izlišan. Aragoncima su, naime, upravu nad Napuljempreotele francuske i španske snage, i mladi Alfons višenijebiopotreban papi. Jula 1500. godine, verovatno

W ^m - J

uzpapinprećutni pristanak, grupa naoružanih sledbenika

Đ .'

Q-

/ џ irtiohfb

■y v o

vM i'

I ■. ■( i .

; V!

o o M i'f i

Đovani je bio primoran da prizna

F *

F E fr R / .H tL

p a

M V ;r i N | .

№

.! ч

n u p lc ii..

• ■'

' Л л; 1 •

kakozbog impotencije zapravo nikada

jpOM fNO COM A d .I P R O yiN T l Л JJ.V TTUGNANT *

inijekonzumirao brak s Lukrec ijom.

FlfĆAR'FAGNANF IN ROMANHiOLA ^

Ćezarea Bordžije napala je Alfonsa dok se šetao pored Crkve sv. PetrauVatikanu. Nisu tom prilikom uspeli da mu zadaju sinrtni udarac, ali ga je zato, po svemu sudeći, dokrajčio

I

racone

■ i v c K t . 1 11"

1

Џ *1

.■I

; ■ -

m a t r l

I

к ж сп -: '

e t

i::a b e l l e .

ШК? -

i- ilu

A *

Ćezarelično, udavivši zeta dok se ovaj oporavljao od zadobijenih rana. Lukrecija, obudovela u svojoj dvadesetoj,

- 4, -

mnogoje tugovala za Alfonsom, koga je iskreno volela. PapaAleksandar konačno je dobio zeta po svojoj volji

•i,N-*'

V'

■ H ii

«___ £

kadje Lukreciji ugovorio i treći brak, ovoga put s jednim drugim, znatno upotrebljivijim Alfonsom. Bio je to Alfons

Grob A lfonsa A ragonskog, vojvode od Bišeljea, drugog supruga

d'Este, čija je porodica upravljala gradom-državom Ferarom.

Lukrecije Bordžije, koga je 1500. ubio njen brat Čezare.

Upočetku se Este opirao ideji da se oženi Lukrecijom i takopostane deo njene neomiljene familije. Nije ni čudo

njegovog sina miljenika, Huana Bordžiju. Potkraj devete

štoje Alfons tako mislio ako se ima u vidu da se u to vreme

decenije X V veka, 1488, četiri godine pre nego što će

nasvestrane neprestano pričalo o Bordžijama kojima su,

Aleksandar postati papa, tada jedanaestogodišnji Huan

poredostalog, pripisivana ubistva, incest, nemoral, razvrat i

dobio je na poklon Gandijsko vojvodstvo, posed familije

praktično sva druga nedela koja je moguće počiniti. Alfons je,

Bordžija na istoku Španije, koji je, inače, testamentom

vremenom, promenio mišljenje, prihvatio je ponudu, i mladi parvenčao se 30. decembra 1501. godine. Za razliku od prve dvojice Lukrecijinih muževa, Alfons i njegova porodica Este

C ezare Bordžija poslao je svoje

neprikosnoveno su vladali svojim gradom-državom, s čijom

naoružane pristalice da napadnu

suse teritorijom Papske države graničile na severu, tako da jesadaAleksandar došao do mod i uticaja koje će i on i svi njegovi naslednici na mestu pontifa prilježno koristiti sve do

Alfonsa. Obudovela u dvadesetoj, Lukrecija je m nogo tugovala za njim.

krajašesnaestog veka. Posle toga, Ferara je i zvanično ušla u sastavPapskih država. zaveštao Rodrigov stariji polubrat Pedro Luis. To je, kako se

SINMILJENIK

može pretpostaviti, žestoko razgnevilo Huanovog starijeg

Kolikogod velikodušan bio prema svoj svojoj deci, lavovski

brata Čezarea, koji nilcako nije mogao da se pomiri s tim da

deoAleksandrove očinske brige i pažnje odlazio je na

su njega, eto, preskočili kako bi udovoljili njegovom toliko

144

BORDŽIJE

maženom i paženom bratu koji je, uzgred, u Vatikanu bio poznat pod nadimkom Razmaženko, nadimkom koji mu je, uglavnom, besprekorno pristajao. Čezare se toliko rasrdio da se istoga časa zakleo kako će ubiti Huana, iako u tom trenutku, kao pripadnik sveštenstva, i nije imao pravo da preuzme, prevashodno svetovne, povlastice koje su Huanu pripale. Čezareu je, medutim, tada bilo tek 13 godina, i njegovu pretnju niko nije uzeo za ozbiljno.

Oni što šire glasine, ali i ozbiljniji p osm atrači došli su do zaključka da je porodica počela da seli vatikansku riznicu u Španiju. Gandijsko vojvodstvo nije bilo i jedino što je Huanu ostalo u amanet od Pedra Luisa. Nasledio je i Pedrovu nesuđenu nevestu, Mariju Enrikez de Lunu. Šesnaestogodišnji Huan tako je isplovio za Španiju, ka svom novom vojvodstvu, i to u tako velikom stilu da su neupućeni pomislili kako to na put kreće neki car. Bilo je to 1493. godine. Razneženi otac, koji je preko svake mere podilazio svome miljeniku, izdašno je snabdeo Huana zlatom, draguljima, srebrom, novcem i svakojakim dobrima. Tovar je bio toliki da su od Italije do Španije morali da ga prevoze u četiri galije. Oni što šire glasine, ali i ozbiljniji posm atrad došli su do zaključka da je

Rad Bernardina di Beta, poznatijeg po nadimku Pinturikio (1454-1513

porodica počela da seli vatikansku riznicu u Španiju.

pretpostavlja se da je reč o portretu Lukrecije Bordžije.

,,I
da konzumira brak. Uskoro se, medutim, ispostavilo da ova

grada-države Mantove, „ali da će sve to što je poneo ostaviti

nagadanja nisu utemeljena na istini, budući da je Marija

j

u Španiji, a onda doći da pobere još.“

Papa Aleksandar je, osim skupocenog NE PADA IVER DALEKO OD KLADE Papa Aleksandar je, osim skupocenog tovara, snabdeo

tovara, snabdeo najdražeg sinai

najdražeg sina i raznim savetima, pre svega u vezi sa

raznim savetima, pre svega u vezi sa

ispravnim ponašanjem, posebno mu skrenuvši pažnju na to

ispravnim ponašanjem, posebno mu

da je važno da bude „pobožan" i „bogobojažljiv", da izbegava da ostaje budan do kasno u noć, da se kloni kocke i povede računa da slučajno ne troši prihode svoga vojvodstva. Huan je - bar se tako pročulo - ubrzo, d m je osetio da je na

skrenuvši pažnju na to da je važno da bude ,,pobožan“ i „bogobojažljiv". I

bezbednoj udaljenosti od oca, dokazao koliko je tačna ona narodna da „iver ne pada daleko od klade“. N o d je provodio

Enrikez začela, pri ćemu je sam Huan opovrgao ostale

po kafanama, pio je, kockao se, opštio s bludnicama i, što

glasine kao puku izmišljotinu „nekih tamo ljudi koji imaju

je najgore od svega, potpuno zanemario svoju suprugu

malo mozga, ili sve to baljezgaju u pijanom stanju".

Mariju. Šuškalo se, štaviše, da Huana toliko zaokupljaju i iscrpljuju svakonoćne pijanke i razvrat da nema ni vremena

Nije, medutim, bilo potrebno ni mnogo mozga ni previse pica da bi se uvidelo kako je mladani vojvoda gandijski

BORDZIJE

naslediood oca nastrane prohteve. Huan, pre svega,

145

m oći da umiri. Koliko se god Huan branio, nije bilo nikakve

nije uviđao da u Španiji ljudi popreko gledaju na

sumnje da je on Bordžija od glave do pete, sklon dekadenciji i

toizobilje i iživijavanje, jer u toj zemlji na ceni su bile

izrazito osion. „Vrlo kvaran mladić" - tako ga je opisao jedan

askete, kao pravi hrišćani, dok se na sav luksuz i svakovrsna

savremenik - „pun pogrešnih predstava o sopstvenoj veličini

preterivanja tipična za renesansnu Italiju gledalo sa

i loših misli, nadmen, okrutan i nerazuman."

omalovažavanjem. Huan, naravno, nizašta drugo nije ni znao sem za raskoš,

U pozno leto 1496. godine Huan je došao u Rim da bi ga otac postavio na dužnost vrhovnog zapovednika, tj.

sjaj i razbadvanje, i za njega je bilo nešto sasvim prirodno da

kapetan-generala Crkve. Prestižno je bilo to zvanje, jer

itugde se zatekao, u Gandiji, sagradi dvorac koji će napuniti

Huan se sada našao na čelu papske vojske, iako u životu

luksuznimnameštajem i zasenjujuam, kitnjastim ukrasima.

nije imao nikakvog vojnog iskustva, obuke, pa ni prirodnog

Kadasudo Aleksandra doprle žalbe zbog nedoličnog

dara za obavljanje zadatka koji mu je poveren. U Rimu su

ponašanja njegovog sina, papa se naljutio i poslao Huanu pismou kojem od njega izričito zahteva da obrati vise pažnje

Papa A leksan d ar VI (prvi zdesna) i Jakopo Pezaro, biskup Pafosa

namišljenje ljudi medu kojima živi.

na Kipru (drugi zdesna) odaju počast svetom Petru (sedi, levo);

Ne.štokasnije, godine 1497, postalo je očigledno da je Huanstvorio sebi neprijatelje koje puko očevo gundanje neće

ovo ulje na platnu n aslikao je Ticijan (oko 1485 -1 5 7 6 ), predvodnik venecijanske s lik a rs k e škole u epohi renesanse.

146

BORDŽIJE

živeli mnogi plemići znatno kvalifikovaniji za ovu dužnost

SVE ZA HUANA

- pomenimo samo istaknutog kondotjera Gvidobalda od

Bilo kako bilo, tetošenje mladog Huana nije bilo i vrhunac

M ontefeltra, vojvodu urbinskog. Sasvim je prirodno što su se

Aleksandrovih ambicija u tom trenutku. Njegova namera

takvi ljudi razgnevili videvši da im papa pretpostavlja jednog

zapravo je bila da svog sina iskoristi kao sredstvo za širenje

neiskusnog, razmaženog mladića. Razvoj događaja ubrzo će

moći porodice Bordžija na celo Apeninsko poluostrvo. Kao

potvrditi njihove najcrnje slutnje. Huanov prvi zadatak bio

pontif, Aleksandar je već pod sobom imao Papske države, koje

je da potčini moćne, ali butnovne Orsinijeve, koji su računali

su zauzimale znatan deo današnje srednje Italije. Madasu

na snažnu francusku podršku. Posle više neuspelih pokušaja, kada su, isključivo zbog Huanove nesposobnosti, živote izgubile desetine pripadnika papske vojske, porodica Orsini konačno je potčinjena, a njihovi francuski zaštitnici oterani. Junak dana trebalo je tada da bude Gonsalvo de Kordova, aristokrata, znameniti general, u rodnoj Spaniji poznat kao El Gran Capitan (Veliki vojskovođa). Upravo je Kordova, nominalno Huanov „zamenik", osmislio i izveo završnu, pobedonosnu opsadu i napad u famoznom „ratu protiv Orsinijevih". Papa Aleksandar je, medutim, želeo da sve zasluge pripadnu njegovom voljenom Huanu, pa mu je dodelio počasno mesto na slavljenickom piru. Gonsalvo de Kordova, van sebe od besa, nije hteo da sedne za takvu trpezu, i samo je izašao. Zaslepljen prekomernom ljubavlju prema sinu miljeniku, papa se zavaravao da je uzrok takvog ponašanja zapravo u tom e što je Gonsalvo ljubomoran na Huana, pa je počeo da smišlja nove počasti kojima će obasuti svog naslednika. Palo mu je, pored ostalog, na pamet da Huana kruniše za napuljskog kralja posle smrti Feranta II 1496. godine. Od te zamisli Aleksandar će odustati tek kad su do njegovih ušiju doprle diskretno preteće poruke kralja Fernanda Aragonskog.

Gonsalvo de Kordova, vojvoda od Teranove i S an tan đ ela, čuveni španski general, neposredno je zaslužan za to što je Španija u XVI i XVII veku izrasla u vojnu silu.

Huanu je poveren visok položaj u papskoj vojsci, mada on nije imao nikakvog ratnog iskustva.

BORDZIJE

UBISTVO HUANA BO RD ŽIJE Uvećernjimćasovima 14. juna 1497. godine Huanova

Huan B ordžija, razm aženi m ezim ac i

majka Vanoca priredila je specijalnu večeru u svom

sin m ilje n ik pape A leksandra VI.

rodnomselu nedaleko od Rima povodom velikih počasti

Itoje su ukazane njenom sinu. Večeri je prisustvovao

je u potragu sa zadatkom da

Huanov stariji brat Čezare Bordžija, kao i Hofre, njegova

pročešljaju put kojim je Huan

supruga Sanča i njihov rođak, kardinal Huan Bordžija-

išao. Ništa nisu pronašli. Papa

-Lanzol. Okolina Rima mogla je noću biti i te kako opasna

Aleksandar naložio je tada svojim

zabogate ljude, jer je razbojnika bilo posvuda, pa se

stražarima Špancima da prevrnu ceo grad, pedalj po pedalj. U toj

društvo već u sumrak razišlo, pri čemu je Huan odjahao sbratomČezareom i grupom drugova i njihovih slugu.

potrazi oni su došli do jednog konjušara koji je jahao u

Negde uputu, Huan se rastao od ostalih i odjahao s

Huanovoj pratnji, ali ovaj je bio tako gadno isprebijan

dvojicompratilaca u pravcu papske palate, dvorca Sant

da je, maltene, bio na izdisaju, i ništa nije umeo da im

Andelo. Njegova noga u palatu više nije kročila, niti ga je

kaže o sudbini svoga gospodara. Pronašli su i opremu

ikoviše video živog.

Huanovog konja na kojoj su (naročito na dizginama) bili

Kadsu uvideli da je nestao, nekih 300 ljudi poslato

jasno vidljivi tragovi žestoke borbe. Od samog Huana, medutim, i dalje nije bilo ni traga ni glasa, pa su Bordžijini stražari počeli da prete vlasnicima obližnjih kuća da kažu, ukoliko išta znaju, šta se dogodilo nestalom vojvodi. Porodica Orsini, o koju su se papa Bordžija i njegov razmaženi potomak pre toga ogrešili, odmah su i sami shvatili da će se naći u samom vrhu liste osumnjičenih, pa su se zabarikadirali u svojim domovima ne bi li umakli gnevu papinih „gorila".

PLAĆENO UBISTVO A onda je, konačno, pronađen svedok. Đorđo Skjavi, trgovac drvnom građom koji je upravo istovarao drva na jednom ostrvu usred reke Tibar, saopštio je istražiteljima da je negde oko dva sata ujutro video dvojicu ljudi kako, pod okriljem tame, bacaju neko telo u vodu. Potraga se sad prebacila na samo korito reke, i potrajala je celu tu noć i pola sutrašnjeg dana, sve dok u podne nije pronađen leš odeven u luksuzni brokat, sa znamenjem kapetan-generala Crkve. Bio je to Huan. Na telu je pronađeno osam rana od mača, a i grkljan mu je bio prerezan. Ruke su mu bile vezane, a ubice su mu oko vrata vezale kamen, kako bi sigurno potonuo na dno reke. Po svemu se videlo da je nedvosmisleno reč o plaćenom ubistvu. S avrem ena um etn ička rekonstrukcija Huanovog ubistva, gde vidim o kako se izvršioci sprem aju da bace njegovo beživotno telo u Tibar.

147

148

BORDŽIJE

njegovi planovi da u sastav Papskih država uvuče i grad Napulj

Huan je sahranjen u porodičnoj kapeli, nekoliko ćasou

bili osujećeni, Aleksandar je Huanu mogao da pokloni novu

pošto je njegovo beživotno telo pronađeno. Dovečnog I

teritoriju, nezanemarljive površine, koja se nalazila unutar

boravišta otpratilo ga je 120 bakljonoša. Kad je povorka

napolitanskih granica (Benevento, Teračina i Pontekorvo). Kad

stigla do onog mesta na obali Tibra gde je leš pronaden,

je najavio ovaj potez, juna 1497. godine, talas nezadovoljstva

ljudi iz Bordžijine privatne vojske isukali su mačeve i zaftt

zapljusnuo je Rim. Aleksandrovim neprijateljima nije bilo

se da će se osvetiti podniocu ovog zlodela, ma ko taj bio,

teško da naslute šta se krije iza tog postupka. A bio je to, po

Uprkos velikodušnoj ponudenoj nagradi, ubica nikada

njihovoj pretpostavci, tek prvi korak ka punom prisajedinjenju

nije pronaden, premda se u sumnjivima nije oskudevalo.

Napuljske kraljevine, što će - zakljudli su oni - biti udnjeno

Jedna rimska plemićka porodica, kojoj su Huan i njegov 1

na prikriveniji način. U opticaju je, istina, bila užasna opdja

otac oduzeli počasti za koje su ovi duboko verovali daim

kojoj se moralo pribed kako bi se ova etapa širenja papske

pripadaju, mogla je stajati iza ubistva. Narodto se sumnjalo

vlasti, ali i sve naredne faze koje je Aleksandar već bio osmislio,

na kardinala Đulijana dela Rovere, velikog neprijatelja

sasekla u korenu —ubistvo.

Bordžija, koji je bio povezan s porodicom Orsini.

'

Papa Aleksandar je bio skrhan saznavši za Huanovu smrt, a narod to mu je teško palo kad su mu rekli na koji

O B U S T A V L JE N A IS T R A G A

je nadn njegov sin ubijen. Pričalo se tada da je pontif

Drugi m ogud vinovnik bio je, međutim, bliži samomdome

ispustio razdirud krik, kao ranjena zver, kad je ugledao

Bordžija, možda, zapravo, i previse blizu. Bilo kako bilo,

Huanovo naduveno, blatnjavo telo. Hroničar Johan Burhard,

istraga koja je, po naredenju pape Aleksandra, pokrenuta

cerem onijal-m ajstor pape Aleksandra, zapisao je sledeće:

ubrzo posle ubistva - nenadano je obustavljena tri nedelje

kasnije. I nikada nije pokrenuta ponovo. Ceo slučaj prekriven

Kad je čuo da je vojvoda ubijen i bačen u reku kao smeće, p ap a je utonuo u najdublju žalost. Skrhan bolom, srca ispunjenog gorčinom, zatvorio se u sobu da u samoći lije gorke suze.

je tada velom tajne, što je pogodovalo raznim nagadanjima oko Huanove smrti, pa se tako, pored ostalog, govorkaloda

istraga nije tek tako obustavljena, već da je uspešno okoncais ali da papa ne želi da objavi ime ubice. Najverovatniji kandidat, prema tim glasinama, bio je Aleksandrov sin,

K R IV IC A I Ž A L O S T

Čezare Bordžija, koji je, inače, poslednji video Huanaiivog.

Satima Aleksandar nikoga nije puštao u sobu, a vise od tri dana niti je šta jeo, niti pio. B ored se s nesnosnim bolom, pomišljao je i na to da je Huan, zapravo, stradao zbog njego-

Kad je pogrebna povorka stigla do

vih, Aleksandrovih, besprimernih grehova. Evo papinih red:

m esta gde je pronaden leš, ljudi iz

Bog je ovo možda učinio zbog nekog našeg greha, a ne zato što je on zaslužio tako okrutnu smrt... Čvrsto smo, stoga, rešeni da se podvrgnemo preobražaju, kako mi sami, tako i Crkva. Voljni smo da ukinemo nepotizam. Počećemo, stoga, od samih sebe, p a nastaviti kroz celu crkvenu hijerarhiju, doksav posao ne bude obavljen.

Bordžijine privatne vojske isukali su m aćeve i zakleli se na osvetu. I Huanova mlada udovica, Marija Enrikez de Luna, i njena porodica bili su, odgledno, potpuno uvereni da je Čezare ubio svog brata. Devet godina pošto se, kao dečak, zakleo

Papa je, zaslepljen preteranom ljubavlju

da će ubiti Huana - smatrali su oni - Čezare je i ostvario

pretnju, a u prilog ovoj pretpostavci svedodli su i neki doka:

prema svom miljeniku, zavaravao sebe

Kao prvo, Čezare je već uveliko bio na glasu po

da Huana m rze iz - ljubomore.

svojoj bezobzirnoj, grabljivoj prirodi, ali i po sklonostika

intrigama. Podniti ubistvo, pričalo se po Rimu, za njegane

bi bilo ništa novo. Sem toga, Čezare je mnogo toga mogao Ovo je, naravno, izrečeno u trenucim a žalosti. Aleksandar je

da dobije Huanovom smrću. Još od 1488. godine on je

bio i previse ogrezao u grehu, predaleko je zabrazdio u razne

žudeo za Gandijskim vojvodstvom i svim ostalim zvanjima

užitke da bi se preobrazio preko nod . Ubrzo je nastavio po

i blagom koje je njihov otac dao Huanu. Sada, kad je Huan

starom, vrativši se nemoralu i politiddm spletkama.

uklonjen, pred njim, Čezareom, otvarao se širok drum. Nij

BORDŽIJE

149

sve, medutim, išlo glatko, pre svega zbog negodovanja oca

sa izazovima. Čezare, harizmatični vojni zapovednik

Aleksandra. Papa se, naime, silno namučio dok je Cezarea

i prvoklasni strateg, bio je znatno bliži idealu čvrstog,

uguraouKardinalski kolegijum, i bio je duboko uveren

jakog čoveka koji će ostvariti očeve ambicije. Zbog toga je

daće, koristeći taj položaj kao odskočnu dasku, njegov sin

naposletku, premda nerado, Aleksandar i dozvolio Cezareu

jednogadana biti izabran za papu. Ali Čezare je bio prava

da istupi iz duhovničkog staleža, i on je 1498. godine i učinio

svetovnapriroda, tipičan izdanak senzualnog renesansnog

to što nijedan kardinal pre njega nije.

miljea. Visega je zanimao lov nego molitva, više je žudeo

zaovozemaljskimblagom i ženama nego za duhovnom

ČEZARE UMESTO HUANA

ćistotom, a imanja i posedi bili su mu draži od skrušenosti i

Sada je ostvarenje svetovnjačkih ciljeva koje je sebi postavio

požrtvovanja.

bilo Čezareu nadohvat ruke. Proglašen je za kapetan-generala Crkve umesto pokojnog brata, a 1499. godine oženio se šesnaestogodišnjom Šarlotom od Abrea, idealnom snahom

Huanova mlada udovica, Marija

za papu koji je toliko težio najširoj političkoj vlasti. Sarlota,

Enrikez de Luna i njena porodica

rodena sestra kralja Huana III od Navare, poticala je iz jedne

bili su, izgleda, potpuno sigurni da je I

Čezare ubio svog brata.

aristokratske gaskonjske porodice, rodbinski povezane s francuskom kraljevskom porodicom, a ako je verovati iskazima italijanskih emisara na francuskom dvoru, krasila ju je „neverovatna lepota". Posle strastvena dva meseca koja su Cezare i njegova

Makrajuje, ipak, sve bilo po Čezareovoj volji, ako ni zbogčega drugog a ono stoga što se Hofre, sin kome je papaAleksandar prvobitno bio namenio mesto upražnjeno Huanovompogibijom, pokazao kao preterano snebivljiv i, sveusvemu, preslab da se suoči

Godine1503. sllkar i multidisciplinarni stvaraiac Leonardo da Vinči primio je ovu porudžbinu Čezarea Bordžije, sve s pečatom .

Poverenmu je zadatak da sagradi utvrđenja u oblasti Rom anje.

neverovatno lepa žena proveli u dvorcu u Valentinskom vojvodstvu, koje

итГ"^

150

BORDŽIJE

je specijalno za njega i stvorio papa Aleksandar, mladi

darivali najveću i najraskošniju svetkovinu u istorijatu Bordziji

supružnici vise nisu provodili vreme zajedno. Od jula 1499.

Proslava jubileja počela je krvavim spektaklom, svojevrsnim

godine, kad je iz dvorca pošao u rat, Čezare vise nikada

prisećanjem na gladijatorske igre iz starog Rima, kada je

nije video Sarlotu, kao ni njihovu kćerku, Lujzu, koja je

Čezare, sav blistav u sedlu, odsekao glave šest bikova naTrgu

rodena u proleće 1500. Čezare se prvo borio pod stegom

svetog Petra, što je izazvalo burne ovacije okupljene mase, Ako

svog saveznika, francuskog kralja Luja XII, u vreme opsade

je verovati glasinama i pričama koje su kružile Rimom,akoje izvesnu potkrepu nalaze i u dnevničkim beleškama Johana

Pričalo se da su na jed noj večeri koju je Č ezare Bordžija priredio krajem

Burharda, slavlje je nastavljeno neopisivom paradom razvrata koja je prevazišla praktično sve druge izopačenosti po kojima su Bordžije već u to vreme bile na glasu.

oktobra 1501. pedeset kurtizana

G O LE P L E S A Č IC E

plesale nage sa isto toliko slugu.

Jedna od tih priča veli da su na večeri koju je krajem oktobra 1501. godine upriličio Čezare Bordžija pedeset kurtizana plesale nage sa isto toliko slugu. Posle plesa usledile su

i zauzimanja grada Milana, da bi potom stao na čelo papske

orgije, u kojima su nagradivani oni koji bi najviše puta

vojske u borbi protiv pobunjenih velmoža u Romanji, oblasti

vodili ljubav s prostitutkama, ili postigli „najbolji učinak". I

na severoistoku Apeninskog poluostrva koja se graničila s

Posmatrači, medu kojima i papa Aleksandar, Čezare

Papskim državama. Romanja, naime, dugo nije plaćala danak

i Lukrecija, lično su odlučivali o pobednicima. Strani

Aleksandru, dug se nagomilao, i papa je odlučio da pošalje

izaslanici u Rimu, koji su redovno prenosili sve sablažnjive

Čezarea ne bi li ovaj očitao bukvicu tamošnjim velikašima.

tračeve o Bordžijama svojim vladarima u otadžbini, izvestili

Oba ova Čezareova vojna poduhvata, i opsada Milana i pohod u Romanji, bila su izrazito uspešna, tako da su u godini

L ukrecija pleše za svog oca, papu Aleksandra VI, i njegove goste

polumilenijumskog jubileja, 1500, on i njegov otac Rimu

na jednoj od pontifovih sablažnjivih zabava.

BORDŽIJE

151

ČEZARE BORDZIJA I N I K O L O MAK1JAVELI Pridev„makijavelistički", koji je vremenom postao sinonim гаlukavog, prepredenog i beskrupuloznog čoveka, potiče od prezimeiiaitalijanskogpisca Nikola Makijavelija. Makijaveli jeautorknjige Vladalac, objavljene 1532. godine, u kojoj onzagovarapribegavanje raznim raspoloživim metodama, uključujući i one koje se ne bi mogle nazvati etičnim, u cilju osvajanjai održavanja na vlasti. Jedna od ličnosti koje su Makijavelijuposlužile kao uzor u stvaranju ove knjige bio je ĆezareBordžija, vojvoda gandijski. Makijavelije upoznao Čezarea 1502. godine, kada je došao nanjegovdvor usvojstvu sekretara firentinskog poslanstva. Nadvoruje Makijaveli ostao duže od tri meseci, što znači dajt' itnaosasvimdovoljno vremena da proučava Čezarea, ilićnoi poslovno. Brojni Cezareovi podvizi i strategije Makijavelijusu poslužili kao primeri kako valja osvajati vlast, istasve treba činiti da bi se posle toga vlast sačuvala. Savetovaoje političarima i vladarima da oponašaju Bordžiju. Usedmompoglavlju Vladaoca, Makijaveli se osvrće na jedandogađaj koji je na njega ostavio posebno snažan utisak. Rečjeojednoj teškoj situaciji u oblasti Romanje, na severu Italije,kadase Bordžija svojom vlašću poslužio na najsuroviji naćin, Poštoje zauzeo celu Romanju, Čezare je uvideo da je rećojednoj divljačkoj, neuredenoj zemlji kojom je, bezmalo, nemoguće upravljati. Evo šta piše Makijaveli: ... чielji daponovo uspostavi mir i pokornost prema i’bstima, smatraoje (Cezare Bordžija) neophodnim da(u Rornnji)postavi valjanoggubernatora. Na tu duznost stoga jeimenovaogospara Ramira d'Orka de Lorku, žustrog i obutnogčoveka, komejedao najšim ovlašćenja. Za kratko mme taj ćovekponovoje uspostavio mir i jedinstvo, i to s ogromnimuspehom. Kasnije je vojvoda došao do zaključka đanijenajmudrije takoprekomernu vlast davati bilo kome

sutadada su papske odaje pretvorene u privatni bordel

Kao uzor za proslavljenu knjigu II P rincip e (V ladalac) Nikolu M a k ija v e liju poslužio je Čezare Bordžija.

u ruke... I, budući da je dobro znao da je svojim ranijim surovim postupcima navukao i mržnju na sebe... poželeo je da svima pokaže da, ako je ikakvih svireposti i bilo, one nisu potekle od njega samoga, već je do njih došlo usled (Ramirove) urođene neumoljivosti. Pod tim izgovorom odlučio je da se obračuna s Ramirom, i tako je jednoga jutra, po Cezareovom nalogu, ovaj pogubljen i ostavljen tako nasred trga... a kraj njega krvnički panj i okrvavljen nož.

već bili toliko bogati da bi im i čuveni lidijski kralj Krez

idanajmanje 25 žena svake noći dolazi u Vatikan kako

pozavideo na tome. Nema, verovatno, toliko skarednih

bi„zabavljale" učesnike na zabavama kojima su redovno

glasina o Bordžijama kao što su one koje je širio jedan od

prisustvovali i papa Aleksandar, Čezare Bordžija i mnogi

njihovih najljućih neprijatelja, baron Silvio Saveli, kojem je

kardinali. Papa Aleksandar je brojčano pojačao Kardinalski

papa konfiskovao imanje. Baron je žestoko mrzeo Aleksandra.

kolegijum, proširivši ga za devet mesta, pri čemu je svaki

Pošto mu je iz Napulja stiglo anonimno pismo puno

odnovoimenovanih kardinala tu povlasticu platio po više

najsablažnjivijih pojedinosti u vezi s pontifom i njegovom

hiljadadukata.

porodicom, Saveli je dao da se pismo prevede na gotovo sve

Novaeје, naravno, završio kod pape i Čezarea, koji su

evropske jezike i razaslao ga po kralj evskim dvorovima Starog

152

BORDŽIJE

kontinenta. U pismu se o papi Aleksandra govori kao o „torn

Godinama su kardinali, sveštenici i plemići trpeli i stradali

ćudovištu" i „toj zloglasnoj zveri", a piše i ovo:

u žrvnju Aleksandrove ambicije, njegovog bestidnog nepotizma, pohlepe za novim teritorijama i posedima,

Ko nije duboko potresen kad čuje priče o čudovišnoj lascivnosti koju Vatikan vise i ne prikriva, otvoreno prkoseći Bogu i svakoj ljudskoj pristojnosti? Ko se ne gnuša nad tim razvratom, nad incestom i raskalašnim ponasanjem papine dece... ili tim stadim a kurtizana koje sad drže tamo, u Palati svetoga Petra? Nema kuće na lošem glasu, ni najgoreg kupleraja koji je p a o na tako niske grane!

godinama ih je bolelo što u Vatikanu borave njegove ljubavnice i vanbračna deca, godinama su ih morilesvete uvrede koje je papa svojim razvratničkim životom nanosio Crkvi. Ali tek 1503. godine, kad je Aleksandar VI preminuo u papskoj palati u Rimu (verovatno od malarije), tek tada su oni bili spremni da najzad vrate milo za drago. I Čezare se razboleo od boljke koju su po celom Rimu raširili oblaci zaraženih komaraca, ali on je bio mlađi i zdraviji, i preživeoje. Uprkos svim nastojanjima lekara (ili, možebiti, upravo

Mada se u njima možda i preteruje, a sve ne bi li se

zbog njih), koji su pribegavali redovnom pušianju krvi, papa

Bordžije što vise ocrnile, ove optužbe na račun pape jedva

Aleksandar izdahnuo je gotovo punih nedelju dana pošto

su dočekali brojni neprijatelji ove moćne porodice u Rimu.

je oboleo, dana 18. avgusta. Novost je danima držanau

BORDŽIJE

153

S m rt pape A leksan d ra VI - delo nem ačkog s likara realiste V ilh elm a Tribnera (1851 -1 9 1 7 ). Š uškalo se da je papa otrovan, ali pre će biti da je um ro od m alarije.

Lice mu jepoprim ilo boju duda, ili najcrnje neke krpetine, a bilo je prekriveno plavo-crnim flekam a. Nos otekao, usta naduta - jer ispod njih su mu presavili jezik - usne nabubrile. Čak i kad je ta grozna, naduvena lešina nekako nagurana u mrtvački sanduk, niko nije želeo da priđe i makar je dodirne. Proneo se glas da je papa Aleksandar svojevremeno sklopio savez sa đavolom, i da mu je sam nečastivi pomogao da postane papa 1492. godine, i da su zato sada, upravo u času kad je izdahnuo, na licu mesta viđeni demoni. Možda je i to bio jedan od razloga što su sveštenici iz Crkve svetog Petra odbili da učestvuju u sahranjivanju papinih zemnih ostataka. Ostali nisu krili gadenje nad stanjem u kojem se leš nalazio, gnušajući se sve ljage koju su pontif iz doma Bordžija i cela

G od in am a su kardinali, sveštenici i plem ići trpeli i stradali u žrvnju A leksandrove am bicije, njegovog bestid n og nepotizm a, pohlepe za novim teritorijam a i posedim a, (...) njegovih ljubavnica i vanbračne dece, i uvreda koje je on, svojim raskalašnim životom , nanosio Crkvi. tajnosti. Bilo kako bilo, panika je obuzela članove porodice Bordžija kojijoš nisu bili napustili Vatikan, jer svi oni dobro su znali, kao, uostalom, i sam Cezare, da sada, kad

ta porodica bacili na Rimokatoličku crkvu. Sveštenici se

papenema vise, nema vise ni jemstva njihove bezbednosti.

svakako ne bi predomislili i ipak obavili dužnost oko ukopa

Neki su smesta pobegli iz Rima. Drugi su ostali, ali samo

da se nisu našli na meti zastrašujućih pretnji.

dabi na brzinu poharali Aleksandrovu riznicu i opljačkali papskeodaje, uzevši zlato, srebro, dragulje, zlatne pehare I ukrašene smaragdima i zlatnu skulpturu mačke s dva

N I C R K V A G A N IJE O Ž A L IL A

M račna reputacija koja je pratila Bordžije odvratila je

krupnadijamanta namesto očiju, kao i odeždu svetog Petra,

većinu vatikanskih crkvenih velikodostojnika i od rekvijemske

naćićkanu dragim kamenjem. Plen su sakrili u dvorac Sant

mise, koja se poslovično održava kad se upokoji poglavar,

Andelo, i tek tada je obnarodovano da je papa umro.

tako da su se na njoj pojavila samo njih četvorica. Frančesko

I Što od bolesti koja je prethodila smrti, što od sparnog

Pikolomini, koji je nasledio Aleksandra VI kao papa Pije III,

avgustovskog vremena, tek lice i telo Aleksandrovo bili

zabranio je održavanje druge mise, one za pokoj Aleksandrove

sutoliko izoblićeni da ih je bilo strahota pogledati. Johan

duše. „Bilo bi svetogrde", objavio je Pije III, „da se molimo za

Burhardje zapisao:

prokletoga." Aleksandar je naposletku sahranjen u španskoj

154

BORDŽIJE

nacionalnoj crkvi Santa Marija di Monserato u Rimu. „Carstvo" Bordžija, koje je Aleksandar tako dugo i uz toliko mnogo spletaka i napora gradio, raspalo se ubrzo posle njegove smrti. Dok joj je otac bio živ, Lukrecija je još i bila koliko-toliko važna kao veza s papom kojom su se služili strani ambasadori, izaslanici i ostali optimisti koji su se nadali da će im papa izaći u susret. Aleksandrova rođaka, Adrijana del Mila, imala je sličnu ulogu, što zaključujemo po onome što je o rimskoj kući u kojoj su ove dve žene živele zapisao jedan hroničar tog vremena: „Većina onih koji žele da se dodvore papi ulaze na ova vrata.“ Ali svemu tome naglo je došao kraj onog časa kad je Aleksandar umro.

ČEZARE I LUKRECIJA: KRAJ Isto je tako brzo isparila i sva Čezareova moć. Stari neprijatelji - Orsinijevi, pa Gvidobaldo od Montefeltra, Čezareov nekadašnji zet Đovani Sforca, velmože iz Romanje - svi su sada tražili da im se vrate prava i teritorije koji su im ranije oduzeti. Godine 1503. za papu je izabran Đulijani dela

Panika je obuzela članove porodice Bordžija. Neki od njih sm esta su pobegli iz Rima.

Rovere, od tog časa Julije II, najgori i najistrajniji Aleksandrov neprijatelj, koji je odmah preduzeo sve mere ne bi li Bordžije onemogućio u naumu da zadrže prevlast nad Papskim državama. Čezarea Bordžiju zarobio je i zatočio Gonsalvo de Kordova, još jedan u nizu osvete željnih neprijatelja, čovek koji je imao i te kakvih razloga da mrzi sve Bordžije. Čezare je, medutim, uspeo da pobegne, da bi život okončao 1507. godine kao skromni plaćenik u vojsci svoga zeta, kralja Huana III od Navare. Čezareova napaćena i iskorištavana sestra Lukrecija preminula je 1519. godine od komplikacija izazvanih trudnoćom, inače osmom po redu. Sa Lukrecijom je otišla i poslednja važna figura iz zloglasne ere Bordžija, ali ni ona ni njen otac, kao ni Lukrecijin brat Cezare nisu izbledeli iz sećanja čovečanstva. Legenda o nepotizmu, prodaji crkvenih zvanja, razvratu, ubistvima i prljavim rabotama svih vrsta prepričava se i danas, a ime Bordžija zadržalo se do danas kao sinonim zla.

Spavaća soba Lukrecije Bordžije u dvorcu u Serm oneti, gde je ona živela od 1500. do 1503. godine, pretvorena je u m uzej.

BORDŽIJE

155

PAPE

SLUČAJ „GALILEJ"

Najsudbonosniji događaj u Galilejevom životu odigrao se, zapravo, punu 21 godinu pre nego što je on rođen u Pizi 1564. Reč je o objavljivanju dela De Revolutionibus Orbium Coeiestium (0 kretanju nebeskih sfera) poljskog matematičara, astronoma i sveštenika Nikole Kopernika, radu koji je svetlost dana ugledao u godini smrti svoga autora.

♦ ije mnogo prošlo, a učinak ove knjige mogao

greši. U Galilejevo vreme, m eđutim, ovako razm išljati bilo

se uporediti s pravom eksplozijom u istoriji

je vrlo opasno. Prihvatajući, a zatim i šireći ideje koje su

kako nauke, tako i Crkve. Kopernikovo delo

potkopavale same tem elje crkvenog učenja, Kopernik i

N

protivurečilo je, praktično, svemu u šta je Crkva verovala

njegovi sledbenici lako su mogli da budu optuženi za jeres.

i-icelokupnom njenom učenju - u vezi s nebesim a i

A Crkva i papstvo umeli su da budu savršeno nemilosrdni

suštinompostojanja Zemlje, planeta i Sunca. Galilej je,

u nastojanjim a da potisnu bilo koje m išljenje o ma kojoj

plativši visoku cenu, i sam postao kopernikanac, uveren da

tem i koja je odudarala od istine kakvu oni zagovaraju.

je istina u Poljakovoj knjizi De Revolutionibus, a da Crkva

U ovakvom stavu bili su još više zadrti počev od sredine šesnaestog veka, kad su se odm etnuti protestanti nametnuli

Galileo Galilej (levo) izvršio je astronomska posmatranja koja su

kao najozbiljnija pretnja s kojom se Rim okatolička crkva

gapotpuno uverila u ispravnost teorija Nikole Kopernika (gore).

suočila u svojoj istoriji.

Kopernikova knjiga o kretanju nebeskih tela, De Revolutionibus,

Možda je to i bio razlog što je Kopernik preduzeo važne

donela je pravu revoluciju u obiasti astronomije.

mere opreza, prevashodno tako što je mudro polaskao

157

158

SLUČAJ „GALILEJ"

CRKVA P R O T IV KOPERNIKANACA Verovanja iza kojih je stajala Crkva razvila su se na

centru svih zbivanja, zagovornici su pronalazili u Bibliji,

osnovu teorija dvojice astronom a iz drevne Grčke:

gde u Psalmu 104, stih 5, piše: „Оп postavi Zemlju na

Aristotela, koji je živeo u četvrtom veku pre nove

tem elje njene; i ona se odatle pomeriti ne može.“

ere, i Ptolom eja, iz drugog veka n. e. Srednjovekovna

Kopernikova heliocentrična (sa Suncem kao

Katolička crkva smatrala je njihove teorije neizmenjivim

središtem) teorija suprotstavljala se ovom učenju,

istinam a čiju verodostojnost potvrđuje i samo Sveto

tvrdeći da se u središtu vaseljene nalazi Sunce, a ne

pismo. Prema aristotelovcim a, kako su nazivani

Zemlja, te da oko Sunca kruže i Zemlja i ostale planete

sledbenici Aristotela, ove istine bilo je, stoga, nemoguće

Sunčevog sistema, planete koje su u to doba, inaće, bile

izmeniti, a oni koji bi ih doveli u sum nju samim tim bi

poznate kao „lutajuće zvezde". Možda se, naoko, dni da

sebe žigosali kao jeretike. Drevna, geocentrična teorija

Sunce u toku dana prelazi put preko nebeskog svoda, ali

učila je da se Zemlja, inače nepom ična, nalazi u samom

to je - tvrdio je Kopernik - puka optička varka: privid

središtu vaseljene, dok Sunce kruži oko nje. Jedan od

kretanja potiče, zapravo, od kretanja Zemlje, koja kruži

,,dokaza“ za ovu teoriju, po kojoj se Zem lja nalazi u

oko Sunca.

papi Pavlu III posvetivši svoj rad De Revolutionibus upravo pontifu lično. Voden obazrivošću, Kopernik to delo nije ni objavio za života. Sve je unapred isplanirao. Kopernikova teorija o heliocentričnom sistem u izbegla je osudu verskih vlasti samo tri godine po sm rti njenog tvorca, tačnije

Prihvatajući, a zatim i šireći ideje koje su potkopavale sam e tem elje crkvenog ućenja, K opernik i njegovi sledbenici lako su m ogli da budu optuženi za jeres. do 1546. godine, kada je dominikanski m onah Đovani M arija Tolozani odbacio Kopernikove ideje kao protivne nespornoj istini zapisanoj u Svetom pismu. U kritici Nikole Kopernika nije se tada otišlo mnogo dalje, i takav odnos prema njegovom delu potrajao je sve otprilike do 1609. godine, kada su i zvanično preduzete m ere kako bi se njegovo delo potisnulo. A upravo u to vreme na prvu borbenu liniju stao je - Galileo Galilej. G A L IL E J U V E N E C IJI

U Pizi su na G alileja gledali kao na nadmenog žutokljunca

Gravira na kojoj je predstavljen papa Pavle III. Kopernik je

koji neprestano pokušava da dokaže da su naučni pogledi

posvetio pontifu svoju knjigu De Revolutionibus, našavši tako

koje Crkva odobrava zapravo - obične zablude. Štaviše,

načina da m u polaska i da, ako mu se posreći, izbegne kritikeiz

toliko je neom iljen postao da je 1592. bio prim oran da

crkvenih redova.

SLUČAJ „GALILEJ"

159

FROTESTANTI P R O T I V K A T O L I K A Još od najranijih dana hrišćanska crkva imala je svoje odmetnike, otpadnike, sekte, šizme. Ništa se, međutim,

ljudi kupovati indulgencije. Argumenti izneti protiv indulgencija bili su tek

ne može porediti s krupnim zaokretom koji se odigrao u

početak. Luter je napao i praksu Rimokatolid
doba reformacije, kada se protestantski pokret otcepio

da zabranjuje hrišćanim a da Bibliju d taju sami, već da

od Rimokatoličke crkve, osporio papsku vlast i ustanovio

insistira na tome da pastva mora „živeti u neznanju", a

sopstvena verovanja i obrede. Tekovine ovog velikog

da joj Sveto pismo objašnjavaju „iskvareni" sveštenici.

raskola traju do naših dana. Koreniti raskid između

Umesto katoličkog ustrojstva, po kojem je papa

protestantske i katoličke vere izveo je M artin Luter,

posrednik izmedu Boga, s jedne, i Isusa Hrista, kao

nemački monah, bogoslov i univerzitetski profesor,

predstavnika čovečanstva, s druge strane, protestanti su

aza tačan datum uzima se 31. oktobar 1517. godine.

smatrali da je jedini posrednik - sam Isus. Jedini put do

Luter je poslao pismo Albrehtu, nadbiskupu M ajnca

večnog spasenja, tvrdili su protestanti, vodi kroz veru

i Magdeburga, i tom prilikom izneo kritike na račun

u Hrista, a ne kroz dobrotvorni rad, kako su verovali

Petera Tecela, dominikanskog fratra i opunomoćenika

katolici.

zaindulgencije pape Lava X. Tecel je po Nemačkoj

Reformacija i odgovor Rimokatoličke crkve, poznat kao

prodavao indulgencije i na taj n adn prikupljao novčana

protivreformacija, naposletku će izmeniti kartu Evrope,

sredstva za obnovu Bazilike svetog Petra u Rimu.

pri čemu je sever umnogome prešao u protestantizam,

Doniranje novca Crkvi, bilo kroz indulgencije, bilo

dok je jug ostao veran katoličanstvu. U Galilejevo vreme,

na neki drugi nadn, katolici su cenili kao „dobro delo“,

raskol izmedu dve crkve i dalje je izazivao protivurečna

ali Luter se s tim nije slagao. U Raspravi... o m od i

osećanja i stavove. Tada se, što je i sam astronom na

delotvornosti indulgencija, koja se kasnije pročula kao

vlastitom primeru spoznao, pribeglo inkviziciji i njenim

95 teza, tekstu koji je Albrehtu poslao uz pismo, Luter je

zastrašujudm metodama, a sve kako bi se zatro svaki

kategorično tvrdio da jedino Bog ima tu moć da oprosti

trag jeresi ili otpadništva koji bi mogao dovesti do daljeg

grehe, i da se spas duše ne može obezbediti tako što će

usitnjavanja verske zajednice

pređe na drugi univerzitet, onaj u Padovi, koji je radio pod

pronalasku k oji je razvio n em ački o p tičar H ans Lipersej.

okriljembogate i moćne Mletačke Republike. Ispostavilo se

G alilej je istog časa uvideo da teleskop predstavlja

daće od ove promene Galilej imati koristi. M letačke vlasti

n em erljiv skok napred u o p tici, i da je reč o pronalasku

imale su znatno trpeljiviji stav prema verskim disidentima

k oji m ože dovesti do prave rev olu cije u oblasti

odbilo kog drugog grada-države na Apeninskom

astro n o m ije. O dm ah se dao na k on stru k ciju vlastitog

poluostrvu, a narodto od Rima, gde su pokušaji da se

teleskopa, k oji će biti kudikam o ja d od Lipersejovog

razmišlja drugadje iskorenjivani prim enom policijskih

originala, bu du ći da je p o sm atran e pred m ete uveličavao

metoda. Galilej se u Padovi upoznao sa uticajnim

dva do tri puta. K asn ije će G alilej napraviti jo š jed an

Venecijancima, pripadnicima visokih staleža kojim a je

teleskop, ovoga puta sa u v ećan jem od 32 puta, verujući

svoje ideje mogao da izlaže mnogo slobodnije nego što su

da će m u ta sprava o m o g u d ti da nebeski svod sagleda

mutodozvoljavale prilike u Pizi. U tom, osetno zdravijem

u svoj n jegov oj velelepn osti i da će mu otvo riti put ka

intelektualnom ambijentu Galilej je vršio ispitivanja u

novim o tk rićim a.

oblasti balistike i pronašao termoskop, preteču potonjeg termometra, kao i geometrijski kompas, neku vrstu primitivnog džepnog digitrona.

Jed ne jan u arsk e n o d 1610. godine, a bila je ciča zima, G alilej se u m otao u d ebeli ogrtač i popeo u najvišu odaju svog d om a u Padovi, a onda sate i sate, sve do zore, proveo p o sm a tra ju d nebo. Isto je u d n io i naredne n o d ,

PRONALAZAK T E L E S K O P A

i naredne, i tako punih m esec dana. D ošao je do velikog

Aonda je, godine 1609, Galilej načuo p rice o durbinu,

o tk rića. M a lten e kud god bi m u pogled odlutao, G alilej

uređaju koji je kasnije nazvan teleskop, novom

bi dolazio do zaključka da se n ebeski svod k oren ito

160

SLUČAJ „GALILEJ"

G A L I L E J E V I Z A Z O V PAPI Uverenja koja nisu bila u saglasju sa zvaničnim papskim

u slobodnom padu. Teški predmeti, zaključio je Galilej,

stavovima u oblasti astronom ije i drugih prirodnih

ne padaju brže od onih lakših, kako je to Aristotel tvrdio.

nauka Galilej je iznosio još u svojim srednjim dvadesetim

Galilej je svoju teoriju, suprotnu Aristotelovoj, dokazao

godinama, a 1588. u Bolonji je držao javna predavanja iz

tako što je dva topovska đuleta različitih dimenzija bacio

matematike. Naredne godine, prešao je na Univerzitet

s vrha pizanskog zvonika, građevine poznatije kao Krivi

u Pizi, gde je takođe predavao matematiku. Galilejevo

toranj u Pizi. Đulad su na zemlju pala praktično u istom

viđenje matematike odudaralo je od onoga što je trebalo

trenutku, mada je jedno, ipak, do odredišta prispelo za

da prenosi svojim studentima, koje je on podučavao da

časak pre drugog. Uprkos malom odstupanju, Galilej

teorije Aristotela i Ptolom eja i nisu uvek tačne. Galilej je,

je posle ovog ogleda smatrao da su Aristotelove ideje

tako, podvrgao sumnji Aristotelove ideje o predmetima

pobijene.

P rizor sa Krivog tornja u Pizi, negde oko 1589. godine, kada je Galilej, po sećanju njegovog sekretara, opovrgao teoriju da teški predm eti padaju brže od lakših.

SLUČAJ „GALILEJ"

GALILEjEVA S U P E R N O V A Godine 1604. Galilej je svojim odm a pratio jednu

ona se pretvara u neutronsku zvezdu, ili u crnu rupu,

supernovu, zvezdu nestalu u eksploziji, što će ga navesti

zagreva se do tačke eksplozije i onda se rasprsne; usled te

dadovede u sumnju Aristotelovo gledište da je raspored

eksplozije njeni spoljašnji slojevi bivaju odbačeni duboko

nebeskih tela, posmatran sa Zemlje, trajan i nepromenjiv.

u svemir. U tom trenutku, supernova može da osvetli čitav

Supernova, uveren je bio Galilej, dokazuje izvan svake

nebeski svod snažnim zračenjem, a može ostati vidljiva i

sumnje da je ta zamisao netačna. Kao prvo, jedan takav

sedmicama, pa čak i mesecima, pre nego što konačno ne

kosmički dogadaj predstavlja dokaz da ni zvezde nisu

iščezne.

večne.

Galilej je bio te sreće da prisustvuje najspektakularnijoj

Supernova se pojavljuje u trenutku kad jezgro već

kosmičkoj predstavi, jer supernove se pojavljuju svega

ostarele zvezde prestane da stvara energiju. Posle toga

jednom u pola veka, a da bi se čovek, željan da to vidi svojim očima, našao u pravom trenutku na pravom mestu - obično mora iz noći u noć, redovno i u dužem periodu, da posmatra zvezde. Uza sve to, Galilej je supernovu pratio bez podrške teleskopa, koji je konstruisan tek 1609. godine. Zanimljiv aspekt ovog dogadaja svakako je to da je supernova koju je Galilej video 1604. godine zacelo eksplodirala vise hiljada, a možda i miliona godina pre toga - toliko je veliko vaseljensko prostranstvo. U času kad je daleka svetlost, posle putovanja dugog vise hiljada, a možda i miliona godina, stigla do planete Zemlje, te zvezde, naravno, već odavno nije bilo. Galilej je crtao dijagram e planeta, uključujući i Zem lju, kako se kreću oko Sunca. Bilo je to suprotno crkvenim učenjim a, je r Crkva je tvrdila da Sunce kruži oko Zem lje.

161

162

SLUČAJ „GALILEJ"

Galilej je sate i sate provodio posm atrajući zvezde i planete kroz

Jupiteru i njegovim, tek otkrivenim prirodnim satelitima.

teleskop.

Ivnjiga je preko noći postala toliko tražena da je svih 550 primeraka, koliko je odštampano tog marta 1610. godine,

razlikuje od neba kakvo opisuju A risto tel, P to lo m ej,

prodato u roku od nedelju dana. Knjiga je izazvala veliko

kao i od široko rasp ro stran jen ih m išljen ja p ro isteklih iz

uzbudenje, jer je Galilej svojim čitaocima otkrio čitavu

an tičk ih teo rija. M esečeva površina n ije onako glatka

jednu novu oblast saznanja i poimanja univerzuma.

kao što je A risto tel govorio svojim u čen icim a, već gruba,

Jedan od Galilejevih poštovalaca u to vreme bio je i

izrovašena kraterim a. A Z em lja n ije jed in a planeta koja

kardinal M afeo Barberini, pripadnik jedne veoma bogate

im a p rirod ni satelit; G alilej je, p o sm atraju ći svem ir,

i m oćne porodice čiji se uticaj osećao u Rimu i u Firenci.

zapazio če tiri m eseca, p rirod na satelita, kako kruže oko

Barberini je G alileja upoznao 1611. i mnogo mu se dopala

planete Jupiter. N jegovom oku n ije p rom akao ni dokaz

kočopernost tog astronoma, kao i njegova umešnost

da V en era, isto kao Z em lja, kruži oko Sunca.

u vodenju rasprava. Toliko se, štaviše, kardinal divio

G LA SN IK Z V E Z D A

sledeće: „Molim Gospoda Boga da vas čuva, jer čovek koji

Galilej je napisao jednu kratku knjigu, Glasnik zvezda, o

vredi tako mnogo kao vi zaslužuje dugo da poživi, jer od

naučniku da je u jednom pismu upućenom Galileju zapisao

SLUČAJ „GALILEJ"

Nislom strana Galilejeve knjige Sidereus Nuncius (Glasnik zvezda), objavljene 1610. godine. U knjizi su bili sakupljeni rezultati

posmatranja noćnog neba u periodu od preko mesec dana.

S I D E R E V S N V N C I V S

MAGNA,

Barberinije, inače, bio čovek ovozemaljskog iskustva, Ujedno je bio i u dovoljnoj meri svestan pravca u kojem se Galilejevo pregnuće kreće, pa se postarao da redovno prati

LONGEQVE

AOM1RAB1LIA

S p c ftic u li pandens, fofpicicQdatjuc proponcns v n icu iq u c, prtfertim vtro PH I L O S O P H I S , И Ј A S 7 t O N Q U I S , q 4 i

gaće društvo imati koristi." ai previše pronicljiv da ne bi prepoznao otpadnika.

163

G

A

L

I

L

E

O

P A T R IT IO

G

A

L

I

L

E

O

FLORENTLNO

Patauint Gymna fij Publico Mathcmauco

PERSPICILLI a ft rtptrti benefitw funt obferuata in lP W y £ Ш ? , FIXTS ГКЦ ГМ Е*Ј$> U A C T £ 0 а Џ У 1 0 у S T E l L J S TtEBTW H S,

U ffr o n t vero in Q V A T V O R P L A K E T I S

Kardinalu je bilo jasno da će u je d n o m trenutku morati da o p o m e n e Galiieja dane.prekard

Circa I O V I S SrciJam Афаићи« imrruaUu» » ц и с period«, ccicrim c mirabili circumuolum >
MEDICEA S I D E R A NVNCVPANDOS

DHCREVIT.

njegova istraživanja. Kardinalu je bilo potpuno jasno da ćeu jednom trenutku morati da opom ene G alileja da ne prekardaši u svojim otkrićima, jer mu se može lako desiti dazagazi na teritoriju gde će ga čekati - inkvizicija. Kardinalovo upozorenje donekle je bilo podstaknuto izvesnom promenom raspoloženja u papskim krugovima

V E N B T I I S , ApudThomamftaglionum■ M D C

X.

iH ft r u m m f t t m i(#»O'f j / * , & frm r u utg a i ri* g .i ^ ..

/'

po pitanju vrednosti i istinitosti Kopernikovog dela De

Revolutionibus. Objavljivanje te prevratničke knjige podržavali su manje konzervativni crkveni ljudi koji su izvršili pritisak na papu Pavla III da prihvati autorovu posvetu. A potom će Pavle III, koji je dužnost pontifa obavljao od 1534. do 1549. godine, i jedan od njegovih naslednika na prestolu svetog Petra, Grgur X III (izabran na dužnost 1572), iskazati puno razumevanje za pojedine delove Kopernikove doktrine. Pavle, medutim, duboko u duši nije bio zadovoljan što Crkva aminuje širenje Kopernikovih ideja. Godine 1542. on je obnovio inkviziciju, istina iz razloga koji nije imao nikakve veze s poljskim astronom om i njegovim teorijam a; neposredan cilj bio je suzbijanje protestantskih šizmatika koji su cepali tkivo Crkve zalažući se za svoje sopstveno, revolucionarno videnje hrišćanske vere. Vrem e će, medutim, pokazati da je Pavlova rimska inkvizicija poslužila da bi - u skladu s voljom pape, tadašnjeg i budućih - ljudi bivali optuženi za bilo kakav vid jeresi. Galilej 1610. godine objašnjava svojstva svog teleskopa venecijanskim plemićima. Ovaj teleskop mogao je da uveća posmatrani objekat 32 puta, i bio je moćniji od svih svojih preteča.

164

SLUČAJ „GALILEJ"

Upravo u tu svrhu inkvizicija je upotrebljavana počev

pretežno sm atran za veliku sablazan, podstakao je zarazna

od 1614. godine, kada je otac Tom azo Kačini potkazao

antikopernikanska osećanja koja su tinjala još u vreme

Galileja i njegove „jeretičke" stavove u vezi s kretanjem

kad je Galilej došao u Rim. U takvoj atmosferi slabi su

planete Zemlje, izložene u delu Glasnik zvezda. Značaj

bili izgledi da će Galilej za svoje ideje uspeti da pronađe

Galilejeve knjige i rezultati astronom skih posm atranja

nepristrasne slušaoce. Sem toga, na oprez ga je opominjao i

objavljeni u njoj bili su apsolutno nedvosmisleni: Crkva,

njegov prijatelj, kardinal Barberini. Kardinal se potrudioda

po Galileju, već dugo nije radila ništa drugo nego krčm ila

ne dode u neposredan sukob s Galilejem, pa mu je, umesto

kojekakve neistine, a umesto da ljudima otkriva Božju

da dode sam, poslao sekretara, Đovanija Čampolija, kojem

istinu, ona ju je od njih prikrivala.

je, inače, poznati astronom bio idol. Sekretar je Galileju doneo poruku sledeće sadržine:

Galilej je u svojoj lmjizi zaključio da Crkva, zapravo, krcm i neistine i da, u m esto da ljudima otkriva B ožju istinu, ona je od njih prikriva.

Gospodin kardinal Barberini, koji se, kao što znate iz vlastitog iskustva, oduvek divio vašim kvalitetima, rekao mi je sinoć da bi izrazito cenio ukoliko biste pokazali veći oprez u tekućim stvarima, to jest ako biste izbegli prevazilaženje okvira koje su postavili Ptolomejili Kopernik, odnosno da ne bi trebalo da prelazite granke fizike i m atematike, jer teolozi tvrde da je tumačenje

Galilejeve kopernikanske ideje u to vreme već su stekle izvestan broj sledbenika na univerzitetima,

Gravira na kojoj je prikazan kardinal Belarmine, koji je upozorio

medu inteligencijom , pa čak i u samoj Crkvi. Usled te

G alileja da ne sm e da podržava i brani „jeretičke" teorije N.

popularnosti, a u sadejstvu sa svim opasnostim a koje je

K opernika.

sobom nosio protestantizam , i Galilejeva učenja činila su se utoliko opasnija. Položaju u kojem se Galilej nalazio svakako nije pogodovalo objavljivanje pamfleta koji je napisao jedan njegov poznanik, karm elićanin Paolo Antonio Foskarini, a u kojem ovaj sveštenik brani Kopernika i njegovu heliocentričnu teoriju. Foskarini je pokušao da pomiri nepomirljivo, tvrdeći da je m oguće opravdati Kopernikovo učenje raznim citatim a iz Biblije. Kardinal Roberto Belarmine, jezuita i jedan od m alobrojnih koji su stekli zvanje doktora Crkve, ubrzo je prozreo Foskarinijeve namere, pa mu se obratio ovim pismom, protkanim vrlo strogim tonovima:

Vrlo je opasna stvar kad čovek tvrdi da se Sunce nalazi u središtu sveta i da se ono okreće jedino sam o oko sebe, a da pritom ne prelazi pu t od istoka ka zapadu, dok se p a k Zemlja... velikom brzinom okreće oko Sunca... i tako nešto ne sam o što će verovatno naljutiti sholastičke mislioce i teologe već će i naškoditi našoj svetoj veri, pošto ovakve tvrdnje počivaju na pretpostavci da je netačno ono što piše u Svetom pismu. Foskarinijeva knjiga sm atrana je u toj meri prevratničkom i jeretičkom da je ubrzo uvrštena u Indeks zabranjenih knjiga. Slučaj „Foskarini", koji je u papskim krugovima

SLUČAJ „GALILEJ"

GALILEJ EVA PISM A Galilej je često pisao crkvenim velikodostojnicima, ali i

danas živimo. Nova saznanja do kojih sam tako došao...

svojimučenicima, i u tim pismima zauzimao se za svoje

podigla su protiv mene nemali brojprofesora... Oni, budući da im je očito više stalo do njihovih stavova nego do same istine, traže načina da opovrgnu i odbace ta nova otkrića, u koja bi ih, inače, kad bi samo rešili da se i sami uvere šta je istina, a šta nije, njihova vlastita čula lako ubedila. A da bi bilo po njihovom, oni vitlaju raznim optužbama i objavljuju raznorazna pisanija puna ispraznih argumenata... Ljudi s valjanim osnovnim znanjem u oblasti astronomije ifizike odmah su bili ubeđeni (u istinitost moje teorije), čim je moja prva poruka stigla do njih. Pa, vreme će svima otkriti istine koje sam ja ranije izložio...

teorije, nastale pod uticajem Kopernikovog dela. U jednom odtih pisama, napisanom 1613. godine (kasnije je ovaj tekst proširen u znamenito Pismo velikoj vojvotkinji Kristini Toskanskoj), Galilej je naglasak stavio na ogromnu razliku izmedu mentaliteta koji počiva na veri, s jedne, i naučnog pristupa, s druge strane. Evo šta je Galilej napisao:

lma nekoliko godina kako sam na nebu otkrio mnoge stvari koje se nisu mogle videti pre doba u kojem mi

Bio je to dobar primer sudara neodoljive sile s nepomičnim predmetom, jer - kako pokazuje sam odabir red u ovom pismu - Galilej je bio samopouzdan do nadmenosti da je upravo on, i samo on, u pravu, dok su njegovi protivnici, takozvani aristotelovci, bili, s druge strane, isto tako ubedeni da je istina na njihovoj strani. Galilej, medutim, nije trebalo da bude u toj meri uveren da se ,,svi“ slažu s njim. Godine 1616, kad je posebnim povodom putovao u Rim da se odbrani od Kadnijevih optužbi, suodo se s neumoljivom m od Crkve i papstva. V elika vojvotkinja Kristina Toskanska, rodena 1565. godine, bila je unuka Katarine de M edici. Kristini je upućeno čuveno Galilejevo pism o iz 1615. godine, u kojem on izlaže svoja razm išljan ja o odnosu izm edu religijskih otkrovenja i nauke.

165

166

SLUČAJ „GALILEJ"

Svetoga pism a isključivo u njihovoj nadležnosti.

Suncu i Zem lji koja oko njega kruži - smatran je za

Kardinal Roberto Belarm ine, istaknuti teolog, prema

jeretika. A inkvizicija - predočio je Belarmine Galileju -

Galileju se odnosio s mnogo m anje takta. Kao jezuita,

vrlo dobro zna kako će i šta s jereticima.

dakle pripadnik organizacije koja je punu odanosti

Belarm inovo upozorenje duboko je uznemirilo Galileja,

učenjim a Rim okatoličke crkve postavila sebi kao prvo

što je i bila kardinalova namera. Galilej je bio i te kako

pravilo poslušnosti, Belarm ine nikada nije odstupao od

svestan šta sve čeka osumnjičene za jeres: prvo saslušanje,

stava Crkve da su položaj i uloga Sunca i Zem lje upravo

onda m ućenje i zatočenje, a ako ga proglase krivim - i

onakvi kako piše u Bibliji. Po kardinalovom uverenju, svi

sm rt na lom ad . Postojao je i presedan: godine 1600. na

učeni ljudi koji proučavaju Sveto pismo „složili su se u tom e da ovaj tekst tum ače doslovce kao učenje da se Sunce nalazi na nebeskom svodu i da se ono kreće oko Zemlje,

■ordano Bruno

i to ogrom nom brzinom , a da je Zem lja veoma udaljena

lomači zato štoje

od neba, da se nalazi u samom središtu vaseljene, i da je nepom icna".

rekao da Zemlja kruži oko Sunca.

„Razmislite onda sam i“, zaključio je Belarm ine, „da li bi Crkva uopšte mogla da dozvoli da se Sveto pismo tum ači na način suprotan onom kako su to činili sveti oci i svi...

lo m ad je završio dominikanski monah Đordano Bruno,

tum ači Biblije, kako latinski, tako i grcki."

koji je, kao i Kopernik i Galilej, tvrdio da se Zemlja okreće

Galilej nikako nije mogao da se suprotstavi jednom tako čeličnom stavu, kao što one sveštenike koji su njegovim

oko Sunca. Bruno je svoju „jeres" upotpunjavao tvrdnjom da u vaseljeni postoje i drugi svetovi kao što je ovaj naš, te

teleskopom posmatrali M esec nikako nije mogao

da i te planete im aju svoje prirodne satelite i svoja sunca.

da ubedi da, pošto je taj instrum ent već veštački,

Suočen s nesagledivim opasnostima koje je optužba

i ona tamo, silnim kraterim a izbušena, površina

za jeres sobom povladla, Galilej se, po svemu

M eseca koju su kroz taj instrum ent ugledali takode mora biti neprirodna.

suded, dobro premišljao da li da i ubuduće Kopernikove ideje zagovara na sav glas, kao što je dotad d nio. U svakom slučaju, njemu su tada

K O P E R N I K O V A K N J I G A JE Z A B R A N JE N A

Ne treba, stoga, da čudi što je Belarm ine otišao mnogo dalje od Barberinijevog dobronamernog, pažljivo sročenog

bile 52 godine, što je u sedamnaestom veku sm atrano za poodmaklo doba, a i već je neko vreme kuburio sa zdravljem. Procenioje, stoga, da bi razborito bilo da se pritaji neko vreme.

upozorenja, pa je Galileja upozorio da je februara 1616. proglašen ukaz kojim se heliocentrično učenje najstrože osuduje kao jeres. M esec dana kasnije,

KUĆI U ARČETI

Pošto se vratio iz Rima, Galilej je živeo u Arčetiju, rodnom mestu nedaleko od Firence, i mogao se steći utisak da se potpuno smirio posle

petog marta 1616,

onog neprijatnog susreta

Kopernikovo delo

s Belarminom i pretnji

De Revolutionibus uvršteno je u Indeks

Statuta dominikanskog monaha

zabranjenih knjiga.

Đordana Bruna na rimskom

Otada pa nadalje,

trgu Kampo de Fjori, gde je

ko god bi pokušao

Bruno 1600. godine spaljen na

makar da kaže neku reč

lomači zato što je podržavao

povodom Kopernikove

kopernikansku teoriju i druge

teorije o nepokretnom

jeretičke ideje.

SLUČAJ „GALILEJ"

Papa Urban VIII u viđenju portretiste D anlorenca B erninija (1 5 9 8 -1 6 8 0 ): nekadašnji p rijatelj postao je G alilejev ogorčeni neprijatelj.

167

168

SLUČAJ „GALILEJ"

Č I N J E N I C E P O D V E L O M MAŠTE Č injenice upakovane kao fikcija, plod mašte, ili - u

su ljudi poput Galileja ili Keplera pokušavali da izvedu,

slučaju Galilejevog Dijaloga - kao zam išljena rasprava

što je najbolje osetila Keplerova majka Katarina, koja

- metoda je kojoj je ranije već (1611) pribegao Johan

je neposredno ispaštala zbog sinovljevog Sna. Katarina

Kelper, nem ački m atem atičar i astronom , savremenik

je, naim e, 1617. godine optužena za veštičarenje, i to na

Galilejev i takođe pristalica Kopernikove heliocentrične

osnovu knjige koju je Johan objavio. Starici je, srećom,

teorije. Keplerova Somnia (San) pripovest je o

presuda ukinuta, i ona je puštena na slobodu 1621.

međuplanetarnom putovanju koje se čita kao rom an

godine, pretežno zahvaljujući Keplerovom srčanom

o letu na M esec, a sm atra se prvim delom u oblasti

zalaganju.

naučne fantastike. Nije, naravno, moglo biti nikakvog

Bilo kako bilo, opasnost koju su ovakvi poduhvati

jem stva da će inkvizicija nasesti na dom išljatosti koje

neizbežno podrazumevali bila je isuviše očigledna, i Galilej nije želeo ništa da rizikuje. Odlučio je da završnu verziju rukopisa svog Dijaloga lično odnese u Rim, da vidi da li će delo biti odobreno, a onda sačeka da knjiga bude odštampana. U Rimu su od njega zatražili da izvrši neke sitnije izmene na tekstu - ništa krupno - i knjiga je konačno ugledala svetlost dana februara 1632. godine. Postigla je uspeh preko noći, i rasprodata je ubrzo pošto se pojavila u knjižarama.

Johan Kepler, rođen u Nemačkoj 1571. godine, bio je astronom, astrolog i m atem atičar. Kepler je ključna ličnost u velikoj revoluciji koja se u XVII veku odigrala u astronomskoj nauci, a najpoznatiji je po svojim zakonima o k retanju nebeskih tela.

SLUČAJ „GALILEJ"

169

Naslovna strana G a lile je v o g dela Dialogo D ei M a s s im i

Sistemi (Dijalog o dva glavna svetska s is te m a ), knjige koja je iz a z v a la oprečne re akc ije i uslovila oko nčanje njegovo'j v iš e d e c e n ijs k o g prijateljstva s p a p o m Urbanom VIII.

= & I A LOGO

f-IlE O GALI LEflflfEKD. II. GRAN-1 se

inkvizicijom. Proučavao je tri kom ete koje su se, sevnuvši

uzgajao je grožđe. Tavorenje u toj učm aloj sredini nije

na firentinskom nebu, pojavile u jesen i ranu zimu 1616.

bilo podsticajno za Galilejev živahan um. Takvo stanje nije

godine, i napisao knjigu o svojim zapažanjima pod

moglo da potraje unedogled.

naslovomIstraživač, koja je objavljena 1623. godine. M im o

Kardinal Barberini je 1623. godine izabran za papu, i

toga, Galilej je živeo kao i sva seoska gospoda, jahao mazgu

Vatikan je dobio Urbana V III. Cinilo se, na prvi pogled, da

i išao u lov sa sokolom na ruci. Kad ne bi jahao i lovio,

je to odlična okolnost za Galileja, budući da je on, uprkos

170

SLUČAJ „GALILEJ"

U n iv e r z u m po staro-

ГИ!«

g r č k o m astronom u i

S С EN О S Y S T E M A T IC PTO LE

J

GRAPHIA

m a te m a tič a r u Ptolomeju;

JH V N D A H l'

Z e m lja je u središtu,

1

S u n c e k ru ž i oko nje.

M A IC I

onom obračunu koji se odigrao u Rimu 1616. godine, ostao

vrtovima, sate i sate provodili u razgovoru i razmeni

u bliskim odnosima s Barberinijem i svih tih godina s njim

ideja, a nisu zaobišli ni Kopernikovu heliocentričnu

održavao prepisku. Da ukaže poštovanje novoizabranom

teoriju. Galilej je posetu papi i Rimu završio 8. juna 1624.

papi, Galilej mu je posvetio svoju knjigu Istraživač. Urban

godine, ponevši sa sobom pismo upućeno velikom vojvodi

je bio pod tako silnim utiskom da je naredio da se odlom ci

toskanskom , Ferdinandu II, u kojem papa Urban veliča

iz te knjige čitaju na javnim skupovima. Pozvao je, takode,

svog prijatelja astronom a kao „velikog čoveka čija slava blista na nebu... i taj sjaj vidi se uzduž i popreko Zemlje". Lepe reči, nema šta, obodrile su Galileja da poveruje kako

Galilej je živeo kao i sva seoska

je, izgleda, došao čas da nema vise prepreka da se ponovo

gospoda, jahao... i išao u lov sa

otvore rasprave o heliocentričnoj teoriji, tako grubo

sokolom na ruci. Kad ne bi jahao i lovio, uzgajao je grožđe.

prekinute 1616. godine. G A L I L E J E V D IJA L O G

Galilej je tada naumio da napiše novu knjigu, pod Galileja da ga poseti u Rimu, ali je slabo zdravlje spredlo

naslovom Dialogo Dei Massimo Sistemi (Dijalogo dva glavna svetska sistema), ovoga puta u formi razgovora

astronom a da se ovom pozivu odazove sve do proleća 1624.

koji se vodi izmedu tri ličnosti, pri čemu dve razmatraju

Papa Urban izašao je tom prilikom da lično dočeka

Kopernikove teorije, a treća iznosi Ptolomejeva gledišta.

Galileja, i dva prijatelja ubrzo su nadoknadila propušteno

Služeći se izm išljenim likovima koji tekst izgovaraju kao u

vreme, redovno se sastaju d - šest puta u narednih

kakvom dram skom komadu, Galilej je računao da će izbeći

pet sedmica. Zajedno su išli u duge šetnje vatikanskim

prigovore inkvizicije i Svete kongregacije Indeksa. (Sveta

SLUČAJ „GALILEJ"

Naovom platnu Žozefa Nikole R ober-Flerija (1 7 9 7 -1 8 9 0 ) prikazan

da podržim kao istinite tvrdnje koje su već proglašene

je 68-godišnji Galileo Galilej (u sredini) na suđenju zbog je re s i u

sumnjivim i odbojnim ." Um esto toga, nastavio je Galilej,

Rimu 1633.

njegova je namera, zapravo, bila da iznese sve argumente

171

za Kopernika i protiv njega, tako da čitalac može sam da kongregacija bila je organ u sklopu Rim okatoličke crkve

izvuče pravičan zaključak.

kojije procenjivao koje su knjige „jeretičkog" sadržaja i stoga nisu preporučljive katolicima.) Aipak, ono što je iskusio uRi mu 1 6 1 6 . i t a d g a j e držalo u stanju opreznosti i nipošto nije želeo da uznemiri papske vlasti. U njihovoj je moći, uostalom, bilo da unište

Služeći se izmišljenim likovima koji tekst izgovaraju kao u kakvom

svaku ideju s kojom se ne bi složili, a sa sam om idejom i

dram skom kom adu, Galilej je računao

onoga ko je iznosi. Galilej je novi rukopis prvo obazrivo

da će izbeći prigovore inkvizicije...

oprobao na jezuiti i pravniku Frančesku Ingoliju, koji ga je svojevremeno kritikovao zbog kopernikanskih stavova. Galilej je pisao Ingoliju, izloživši u tom pismu argum ente

Ingoli je Galilejevo pismo primio u Rimu decembra

ukorist Kopernika i heliocentrične teorije, ali nije pritom

1624. godine. Galilej je nestrpljivo iščekivao gnevnu

propustio da doda: „Ne prihvatam se ovog posla s ciljem

reakciju pape Urbana, ali nikakva se prašina nije digla, niti

172

SLUČAJ „GALILEJ"

je usledio očekivani ljutiti zahtev da se astronom smesta

Sim plicijusom , likom u knjizi koji je iskazivao Ptolomejeva

vrati u Rim i objasni o čem u je reč, a uza sve to - čak se

gledišta. Dok su druga dva lika, naučnik Salvijati i

ni inkvizicija nije oglasila. Uveren da pred sobom ima čist

intelektualac Sagredo, razborito govorili o Kopernikui

put, Galilej je prionuo na Dijalog i stvorio - ispostaviće se

njegovim teorijam a, Simplicijus (prost, prostodušan), kako

- m onum entalno delo od pet stotina stranica, za koje mu

mu i samo ime nagoveštava, izražavao se kao poslednja

je bilo potrebno punih šest godina. Pisanje te knjige bilo je

neznalica i lakrdijaš. Primetio je to i Tomazo Kampanela, prijatelj i poštovalac Galilejev:

Papa Urban nije imao nam eru da se upušta u igre u kojima pisci pribegavaju verbalnim dovijanjima kako bi izbegli

Simplicijus je, reklo bi se, puka igracka u ovojfilozofskoj komediji koja nam, u isti mah, prikazuje koliko su budalasta njegova uverenja, koliko prazne reci kojima se služi, i kako je nepostojan, jogunast i šta jošsve ne.

cenzuru verskih vlasti, a sve ne bi li nesm etano širili jeretičke ideje.

Ne samo što je Sim plicijusa ismevao maltene od prve do poslednje stranice svoje knjige, Galilej je, takode, lukavo zadao udarac aristotelovcima, napisavši da se oni

ne samo dug već i bolan proces. U času kad ju je završio,

„zadovoljavaju time da se klanjaju senkama, filozofirajud

Galilej je imao 66 godina i muke je m u d o sa artritisom ,

ne na osnovu posm atranja, već iskljudvo na temelju

koji mu je ozbiljno otežavao pisanje. Stvarajud svoj Dijalog, Galilej je pribegao m etodi koju

nekoliko, pogrešno upamćenih, načela". I, da stvari budu još gore, razjareni aristotelovci uspeli su da proture jedno

su često primenjivali naučnici u rim okatoličkoj Evropi -

n aro d to opasno tum ačenje: da je Simplicijus, u stvari,

sve sporne podatke i misli prikrivao je predstavljajući ih

karikatura samog pape Urbana.

kao običnu intelektualnu vežbu i d ajud im privid d ste fikcije.

K R A J JE D N O G D U G O G P R IJA T ELJSTV A

Galilej je, sasvim razumljivo, bio zadovoljan sobom

Da li je to zaista bila Galilejeva namera, tek - Urban je,

kad je štam panje njegovog novog dela odobreno, ali jednu

po svemu suded, poverovao da jeste. Smisao Galilejeve

važnu stvar ipak je prevideo. Nije, naime, na vreme uvideo

poruke svakako je bio jasan. Podržavajud Ptolomejeve

da papa Urban nema nam eru da se upušta u igre u kojim a

teorije, i Urban je, kao i sve pape pre njega, samo krcmio genijalne misli jedne budale. Nije ni čudo što je Urban bio toliko besan; u tom času se, nažalost, jednom zanavek

Podržavajući Ptolomejeve teorije, i Urban je, kao i sve pape pre njega, samo krcmio genijalne misli jedne budale.

ugasilo njegovo i Galilejevo prijateljstvo. Urban se, razumljivo, osećao izdanim, a kao što je nekada umeo da bude oduševljeni prijatelj, tako će se sada pokazati kao neprijatelj koji ne zna za milost. Pišući o papi Urbanu, Frančesko Nikolini, toskanski izaslanik u Rimu, beležii ovo:

pisci pribegavaju verbalnim dovijanjim a kako bi izbegli cenzuru verskih vlasti, a sve ne bi li nesm etano širili razne jeretičke ideje. Tu je možda Galilej pogrešno procenio, jer onu širinu koju mu je Urban dozvoljavao kao kardinal, sada, kao papa, jednostavno nije mogao da dopusti - bili

K ad Njegova svetost naumi nešto, tu onda vise nemasta da se doda, naročito ako mu se neko u tome suprotstavi, ako mu preti ili prkosi, jer tada on otvrdne i nikogviše ne poštuje... Ova istraga biće zaista mučna.

oni prijatelji ili ne. Tako nešto bilo je u tom trenutku još teže očekivati zato što se 1625. godine Rim om proneo glas

Nikolini je bio u pravu. Krajem 1632. godine Galilej je

da su nem ački protestanti, ljuti neprijatelji Katoličke crkve,

pozvan u Rim, gde mu je naloženo da se pojavi pred

prihvatili heliocentričnu teoriju.

inkvizicijom . Galilej je očajnički nastojao da odloži taj

Galilej je ubrzo stekao uvid u novousvojen, tvrdokoran

mrzak čas, pravdajud se lošim zdravljem, ali i epidemijom

papin stav pošto je Urbanu poklonio prim erak Dijaloga.

kuge u Firenci, usled koje bi za njega bilo krajnje opasno

Urban se razgoropadio videvši šta je Galilej u d n io sa

da napušta svoj dom. Urban je, medutim, bio neumoljiv.

SLUČAJ „GALILEJ"

173

Inkvizicija u XVII veku muči osum njičenog za jeres. Bogorodica i

bolestan, to jest ako već, praktično, leži na samrti. Ne želeći

mali Isus „posmatraju" ovaj prizor sa obližnjeg zida.

da od nekadašnjeg prijatelja doživi takvo poniženje, Galilej je sam, i od svoje volje, krenuo iz Firence 20. januara 1633.

Šezdesetosmogodišnji astronom podvrgnut je lekarskim

Neko vreme proveo je u karantinu u Akvapendenteu,

pregledima, i stručna procena glasila je da je dovoljno

mestu 198 kilom etara udaljenom od Firence, a kad je

dobrog zdravstvenog stanja da krene na put. Urban je tada

ustanovljeno da nije kliconoša, pušten je, da bi u Rim stigao

naložio da se Galilej liši slobode i na silu dovede u Rim

tri sedm ice kasnije, dana 13. februara. Tu je odseo u vili

posvaku cenu, izuzev u slučaju ukoliko je zaista teško

M edici, kao gost Frančeska Nikolinija; taj ustupak odobren

174

SLUČAJ „GALILEJ"

O BSERVAT. S lDEREi£i

19

Нгс eadem macula ancc fecundam quadraturam nigrioribus quibufdam terminis circumvallaca confpicitur, qui | tanquam akiflima montium juga ex parte Soli averfaobfcuriores apparent, qua veroSolem refpiciunt, lucidiores exftant,cujus oppofitum in cavitatibus accidit, quarum pars Soli averfa fpiendens apparec, obfcura vero ac umbro* ia, quas ex parte Solis lita ett. Imminnta deinde lummofa fuperficie, cum primum tota fermedićla macula tenebris ert obdučla , đariora montium dorfa eminenter tenebras fcandunt. Напс dupliccm apparentiam fequentcs figura? commonftrant.

S tran ica iz izdanja k n jig e Glasnik zvezda iz 1 6 5 3 . godine na

ostali u Svetoj službi nisu bili u to sasvim sigurni, već su

kojoj se n a la ze G alilejevi c rte ži površine M es e c a , izrovašene

strahovali da takav dokaz, ako se odnekud pojavi, može

k ra te rim a . O tkrivši na M esecu pla n in e i doline n a lik onim a

za posledicu imati saznanje da su Bog, Biblija, papai

na Z em lji, G alilej je doveo u p ita n je uvreženo m iš lje n je da je

Rim okatolička crkva načinili suštinsku grešku. To bi,

nebeski svod savršen i da se n ik a d ne m enja.

najblaže rečeno, bilo veoma neprijatno, ali u najgorem slučaju, moglo je im ati porazne posledice po ugled Svete

mu je uprkos činjenici da je bio u Urbanovoj nem ilosti, a isključivo zbog Galilejevih godina i slabog zdravlja. Puna dva m eseca m orao je Galilej da čeka pre nego što

stolice među vernicima. I,

kao da sve to nije bilo dovoljno, postojala je jošjedna

nedoumica: kako pred sud izvesti čoveka tako znamenitog

je saslušanje konačno počelo. Razlog za toliko odlaganje

i poštovanog kao što je to bio Galilej, koji je ujedno bio i

bio je u tom e što inkvizicija nije mogla da odluči na koji

autor knjige Dijalog, koju je odobrio lično fratar - starešina

način da pristupi ovom slučaju. Urban je oduvek bio

Svete palate, papskog dvora u Vatikanu. Papa Urban,

potpuno uveren da ne postoje nikakvi dokazi, ni naučni

izgleda, nije o tom e bio obavešten, i poricao je da je na ma

ni teološki, koji bi išli u prilog heliocentričnoj teoriji, ali

koji način blagoslovio izdavanje tog dela. A opet, knjiga

SLUČAJ „GALILEJ"

jeugledala svetlost dana, i ne samo to - postigla je veliki

svetih alatki, i znao kakve strahote one mogu čoveku da

uspeh. Koliko god želeo da pritegne svog nekadašnjeg

donesu. Nije, pritom , bilo uobičajeno da inkvizicija muči

175

prijatelja i da kao dokazni materijal pred sud iznese upravo

starije ljude, ali ostaje nepoznanica koliko je Galilej, kome

Galilejev Dijalog, papa Urban jasno je uviđao da pokušaj

je te 1633. bilo 70 godina, mogao biti siguran da će, upravo

daseova knjiga upotrebi u cilju diskreditacije poznatog

zbog svoje starosti, biti pošteđen torture. A bio je to sad

astronoma ne bi bio mudar izbor.

već jedan krhak, preplašen starac, iscrpljen od dugog

Posle dugih nedelja iznurujućeg razm atranja raznih

bolovanja i zebnje, tako da je i sama pretnja m učenjem

mogućnosti, Sveta služba inkvizicije konačno je donela

mogla biti sasvim dovoljna da inkvizitori ipak pribegnu

odluku da Galileja izvede pred sud. Galilej je saslušan 12.

jedinom rešenju: da pritisnu Galileja, da ga iznure, sve dok u jednom trenutku on ne popusti, od straha i iscrpljenosti. Nepune tri nedelje od dana kad se prvi put pojavio pred

U Svetoj službi su... strahovali da takav dokaz, ako se odnekud pojavi,

inkvizicijom , Galilej je, dana 30. aprila, ponovo izašao pred sud i priznao da se, pišući Dijalog, oslanjao na pogrešne procene. Evo šta je rekao:

može za posledicu imati saznanja da suBog, Biblija, papa i Rim okatolička crkva načinili suštinsku grešku.

aprila 1633. U toku ispitivanja, smelo je tvrdio da se nije oglušio o zabranu dela De Revolutionibus, kao ni o stav iz ukaza iz 1616. protivan kopernikanskoj heliocentričnoj teoriji. Kopernikansku teoriju je, dodao je još, predstavio samo kao jednu hipotezu, poričući da je ikada tvrdio kako

Od svoje slobodn e volje prizn ajem d a sam na većem broju m esta u knjizi izložio svoja razm išljanja u

Sveštenici su pribor za m učenje neretko blagosiljali pre nego sto će on biti upotrebljen... Crkva je te predm ete sm atrala svetim alatkama.

je ta teorija istinita. GALILEJ U O P A S N O S T I

Galilej se tako istrajno branio da se Sveta služba u jednom trenutku našla u zabuni. Da bi spasla obraz, a morala jedaga spase kako zna i ume, inkvizicija, jednostavno, nije mogla da pusti Galileja nekažnjenog. Postojala je mogućnost da se Dijalog zabrani, da se stavi na spisak zabranjenih knjiga, kao, uostalom, i Kopernikovo delo De

takvom obliku d a bi čita lac koji nije upoznat sa stvarnom svrhom m oga rad a m ogao im ati razloga d a pretpostavi kako su argum enti one strane koja je u zabludi, a koje sam ja n am eravao da pobijem , iskazan i kao d a se p re račun alo s tim da će se, njihovom uverljivošću, čitaocim a nam etnuti određen a ubeđenja, a ne d a će biti lako prozreti ih..

Revolutionibus, ali to bi, naravno, na kraju dovelo dotle da se Galilej ipak provuče kroz iglene uši. Papa Urban

P O N IŽ A V A JU Ć E P R IZ N A N JE

oštro se suprotstavio takvom razrešenju - da knjiga bude

Galilej je otišao i korak dalje, i ponizio se rekavši da je

osudena, ali ne i njen autor. Bivši Galilejev prijatelj želeo je,

bio vođen „taštom am bicijom ". Pošto su ga prisilili da

očigledno, samo jedno: da osudi Galileja. U toj fazi istrage osumnjičeni za jeres bili bi predati

istupi sa ovom kukavičkom izjavom, odveden je u tam nice Svete službe, gde je proveo tri nedelje pre nego što će ga

inkviziciji, koja bi ih mučila sve dok od njih ne iznudi

ponovo izvesti pred inkviziciju. Ovoga puta njegovo je

priznanje. Inkvizitori su optuženome pružali poslednju

bilo da se i zvanično odrekne Kopernika i njegove teorije,

priliku da se odrekne svoje jeresi, tako što bi mu pokazali

te da inkvizitorima preda pisano priznanje svojih nedela.

pribor za mučenje, koji su sveštenici pre upotrebe neretko

Galilej je sada, po vlastitim rečim a, uvideo da je svojim

blagosiljali. Crkva je, naime, te predmete sm atrala svetim

Dijalogom „nehotice" podržao kopernikansko videnje

alatkama pomoću kojih Bog omogućava inkviziciji da

neba, i da je Crkva pravilno prosudila da je njegovo gledište

zabludele vrati na put „prave" vere.

bilo pogrešno. Po naredbi pape Urbana, tekst Galilejevog

Vrlo je verovatno da je Galilej poznavao svojstva tih

pokajanja razaslat je po celoj katoličkoj Evropi, i čitan je u

176

SLUČAJ „GALILEJ"

svim crkvama, tako da svaki katolik čuje da je inkvizicija

jednu uistinu bolnu žrtvu. Bio je, naposletku, prisiljen da se

uspela da slom i jednog velikana kakav je Galileo Galilej.

odrekne onoga što je radio i u šta je verovao celog života,

Poniženje koje je pretrpeo i papina osvetoljubivost

i to zarad jedne pogrešne teorije za koju je on, duboko u

duboko su povredili G alileja. Bio je besan i ogorčen zbog

duši, znao da nema nikakve veze sa istinom. Galilej se,

načina na koji su se prema njem u poneli kako inkvizicija,

tako, i dalje inatio, uprkos činjenici da se ponizno odrekao

tako i njegov negdašnji prijatelj, koji ga je prinudio na

svoga učenja. Nikoloni, a i ostali Galilejevi prijatelji, morali

SLUČAJ „GALILEJ"

sudobro da se potrude kako bi ga ubedili da bude krotak,

177

ubeđuje s Galilejem . Evo šta je jednom prilikom zabeležio:

paisnishodljiv, jer, ako istraje u tom prkosu, možda ovoga puta neće izbeći najstrožu kaznu na koju bi papa Urban i inkvizicija mogli da ga osude. Kad bi se ponovo našao na njihovom udaru, slabašni bi bili izgledi da se stari astronom ponovo izbavi iz nevolje. Nikolini je dugo m orao da se

On (G alilej) tvrdi, uprkos svemu, d a bi m ogao sasvim valjano d a odbran i svoje stavove, ali ja sam ga podsticao, a sve ne bi li se sve to što p re okončalo, da se ne bori za te stavove, već d a sm erno prihvati kakva god uverenja (inkvizitori) o d njega želeli d a čuju... To g a je silno pogodilo, a i m eni su se otvorile od , i video sam kakvo dejstvo to im a na njega, te ostadoh u ozbiljnoj sumnji d a će uspeti d a sačuva živu glavu. P R O G L A Š E N K R IV IM

Dana 22. juna 1633. Galilej se ponovo pojavio pred inkvizicijom , ovoga puta da čuje kakva mu je sudbina nam enjena. Na sebi je tom prilikom imao dugu belu haljinu i šešir u obliku kupe kakav nose grešnici kad se pokaju, a onda je klekao pred sudije i čekao da mu izreknu presudu. Inkvizicija je Galileja proglasila krivim za „gnusne zlocine", a po izrečenoj presudi našao se pod „žestokom sumnjom za jeres". Galilej je na to uzvratio: „Proklinjem (svoje) grehe i jeres, i gnušam ih se.“ Njegov D ijalogje zabranjen, a u Indeksu zabranjenih knjiga ostao je gotovo puna dva veka. Sam Galilej osuden je na kaznu doživotnog zatvora. Odveden je potom u tamnicu pri Svetoj službi inkvizicije, i moguće je da bi tam o doveka

Galilej je, naposletku, bio prisiljen da se odrekne onoga što je radio i u šta je verovao celog života, i to zarad jedne pogrešne teorije za koju je duboko u duši znao da nem a nikakve veze sa istinom .

i ostao da se za njega nije zauzeo mladi kardinal Frančesko Barberini, sinovac pape Urbana VIII. Barberini je bio veliki poštovalac Galilejev i uspeo je da ubedi strica da dozvoli astronom u da se vrati u toskansko poslanstvo u Rimu. Am basador Nikolini se prenerazio videvši u kakvom se stanju Galilej nalazi. „Strašno je to “, zapisao je on, „kad Džon M ilton (desno), engleski pisac i pesnik, najpoznatiji po delu

Izgubljeni raj, posetio je već prilično obolelog Galileja (drugi sleva) godine 1638, dok je astronom bio u kućnom pritvoru u A rčetiju kraj Firence.

178

SLUČAJ „GALILEJ"

im aju d u vidu ćinjenicu da je inkvizicija budno motrila

VATIKANSKI

REČNIK

na Galileja. Inkvizitori su se pobrinuli da spreče Galileja da knjigu objavi u Veneciji, dok su mu jezuiti upropastili

LIMB I ČISTILIŠTE

izglede da knjigu štampa u Nemačkoj. Naposletku su

Mada limb nije i zvaničan pojam u rimokatoličkoj veri,

se Galilejevi prijatelji dosetili da prokrijumčare rukopis

jeste s njom povezan. Sam taj izraz izveden je iz latinske

preko Alpa u protestantsku Holandju pošto se na teritoriju

reči limbus, što znači ivica, granica, obod - a opisuje

ove zem lje nije odnosio papski nalog. Knjiga je konačno

stanje koje u zagrobnom životu iskuse Ijuđi koji su umrli u

ugledala svetlost dana juna 1638. Galilej je dotle već toliko

praiskonskom grehu, ali ipak nisu poslati u Gehenu, pakao

upropastio vid posm atrajući zvezde kroz teleskope daje

gde se okupljaju duše ukletih. Pojmom čistilišta pak često

već praktično bio sasvim slep. Nije, tako, mogao da proćita

se opisuje mesto gde duše grešnika užasno pate, i bivaju na

odštampani primerak svoje poslednje knjige.

stravičan način kažnjavane za nedela počinjena za života. Katolička crkva, u stvari, čistilište (purgatorij) sagledava u znatno optimističnijem svetlu, kao mesto gde duše onih koji su umrli u milosti Božjoj bivaju očišćene i, ukoliko je to neophodno, dobijaju privremenu kaznu. Ceo taj postupak zapravo ih priprema za prelazak u raj. Onaj ko za života kupi

Galilej je toliko upropastio vid posmatrajući zvezde kroz teleskopda je već praktično bio sasvim slep.

indulgenciju (oprost grehova) može na taj način da skrati vreme boravka u limbu ili čistilištu, pre nego što i njegovoj duši bude dozvoljeno da ode u raj. G A L IL E JE V A SM R T

Krajem 1641. godine, povišena temperatura od koje je moraš da imaš posla sa inkvizicijom. Ovaj siroti čovek nam

Galilej patio iz zime u zimu ponovo se javila, ali ovoga

se vratio više mrtav nego živ.“

puta on se od groznice nije oporavio. Preminuo je 8.

Nikolini je potegao svoje veze ne bi li izdejstvovao da se Galileju dozvoli da se vrati kući, u Firencu. Papa Urban

januara 1642. godine, nekoliko nedelja pre sedamdeset osmog rodendana. Ni kad se Galilej upokojio, žar osvete

je odbio to da učini, ali je dozvolio astronom u u nem ilosti

nije zgasnuo u srcu pape Urbana. Pontif je odbio molbu

da se preseli u dom Askanija Pikolominija, sijenskog

da se njegovom nekadašnjem prijatelju uprilid javna sahrana, i ostao je gluv na preklinjanja velikog prijatelja pokojnog astronom a, m atematičara Vinčenca Vivijanija,

Galilej je... držan u k u ćn o m pritvoru, kao zatočenik inkvizicije, i bilo m u je zabranjeno... da se vrati profesuri.

da se Galileju podigne spomenik. Urban je to obrazlagao tvrdnjom da je, počinivši grehe protiv Boga i Rimokatoličke crkve, Galilej izazvao „najveću sablazan u hrišćanskom svetu". Um esto spomenika, Galilej je dobio skromnu grobnicu u podrumu Crkve Santa kroće (Svetog krsta) u Firenci.

nadbiskupa, gde je Galilej pretrpeo nervni slom. Galilej je kod Pikolominija proveo, oporavljajući se, narednih pet

Gotovo dtav vek kasnije, godine 1737, papa KlementXII naredio je da se na istom mestu za Galileja podignu grobnica

meseci. Tek krajem 1633. godine dozvoljeno mu je da se

i spomenik kakvi tom čoveku dolikuju. Moraće, medutim,

vrati kud u Arčeti. Čak i tam o držan je u kućnom pritvoru,

da prođe još punih 350 godina pre nego što papa Jovan Pavle

kao zatočenik inkvizicije, pri čemu mu je bilo zabranjeno

II, godine 1992, poništi presude iz 1616. i 1633, i izjavi daje

da prima kolege učenjake i naučnike, a nije mu dozvoljeno

Galilej ipak bio u pravu.

ni da se vrati profesuri. Bilo mu je, ipak, ostavljeno pravo da piše, i tako je Galilej tu, u Arčetiju, radio na novoj knjizi, koju je, inače, započeo u Pikolom inijevom domu, pod naslovom Dve nove

G alilejev grob i spom enik podignuti su 1737. u Crkvi Santa kroče

nauke. Delo je bilo posvećeno m ehanici i nauci o kretanju.

u Firenci, po nalogu pape Klem enta X II. Od Galilejeve smrti utom

Italijanski izdavad bojali su se da odštampaju ovo delo,

tren u tku prošlo je bilo već vise od jednog veka.

SLUČAJ „GALILEJ"

GALILAEVS C.ALI1 MVS PATRIC FLOR

rS

GEOMLTHIAE ASTRONOMIAE PHILOSOPHIAE MAXIMVS B E ST tT V 'W NVI LI V IM ISSVAf COMPARAN0VS "Д | HK BENE QV1ESCA1 V IX .A IA \\ .П .О В Г Г . ■ ‘ I ’ i ' ‘ X X X X I. OVBANTIBV- AETEKNVM PAl WAl DEC VS X.V1RIS 1‘ATPICHS SACHAE HVIVS A tD li 1’И A O T C T ^ f ONiMf N i VN \ VINCI N [ 10 V IV IA M O MA(.;IS Ш CINERI s ra q v e -jf/ jl I I AME N T O F-l HEHtS IO BAP"T CLEMENS NELLI VS Id t AP I SENATOBIS F, I V B E N T i AN1MO A B S O L V IT .

179

PAPE

ZATOCENIK VATIKANA, DEO PRVI

Godina 1848. bila je najgora koju su autoritarni monarsi Evrope iskusili. Rimski papa, koji je svojim Papskim državama u srednjoj Italiji vladao u sličnom maniru, kao pravi apsolutista, nije prošao ništa bolje od njih; štaviše, u tim previranjima trpeo je više od svetovnih despota.

P

rvi put otkad postoji presto svetog Petra, moć i

da će jednoga dana živeti u slobodnijem svetu.

potpuna vlast koju su nad svojim podanicima imale

U početku nije izgledalo da će se papa Pije IX, koji je

pape bile su ozbiljno ugrožene. Pretnja je potekla

na dužnost izabran dve godine ranije (1846), nad na udaru

odnovih, liberalnih ideja, izraženih u sloganu Francuske

tog „revolucionarnog talasa", kako su pojedini istoričari

revolucije, koja je uzburkala dtav kontinent šezdesetak godina

okarakterisali dogadaje iz 1848. Njegov prethodnik, izrazito

ranije: sloboda, jednakost, bratstvo. U potonjim godinama te

konzervativni Grgur XVI, bio je uveren da je svaka inovacija,

ideje proširile su se po Evropi, budeći nadu miliona potlačenih

ma koji oblik poprimila, po samoj svojoj prirodi - zlo. To se narodto odnosilo na plodove tehnološkog napretka, kao što

Pariz je bio jedan u nizu evropskih gradova u kojim a je 1848. došlo

je, recimo, upotreba gasa za osvetljavanje ulica, ili noviji, brži

do žestokih sukoba, u vreme revolucionarnog talasa koji je zahvatio

vidovi prevoza (železnica), u čemu je Grgur prepoznavao

čltavu Evropu, kada je običan narod tražio neka nova prava i

đavoljih ruku delo, nešto iz korena protivno onome što je Bog

slobode. Čak i papa Pije IX osetio je na svojoj koži posledice tih

imao na umu dok je stvarao život na Zemlji. Pije, koji je bio 30

dešavanja, a onda je preko noći od liberala postao autokrata.

godina mladi od svog prethodnika, blagonaklono je gledao na

181

182

ZATOČENIK VATIKANA, DEO PRVI

progres, i bio jedan od malobrojnih evropskih vladara koje je krasila slobodumnost. I

zaista, Pijev dolazak na presto svetog Petra pratile

su inovacije, kao što su upotreba gasa za osvetljenje ulica i uvođenje železnice, upravo ona znamenja tehnološkog progresa koje je Grgur osudivao. Pije je, sem toga, oslobodio političke zatvorenike iz papskih tam nica i pokrenuo proces reformi učmale i korumpirane vatikanske birokratije. Novi papa nameravao je da otupi oštricu inkvizicije, ukine Indeks zabranjenih knjiga i oslobodi novine i knjige teške cenzure. Ozbiljno se govorilo i o novim gradanskim slobodama i uvodenju demokratije. Dotle papa Pije, medutim, nikada nije stigao, a koliko bi liberalni papa daleko dogurao u modernizaciji papstva svet nikada nije ni imao prilike svojim očima da se uveri. Već u januaru 1849. godine, tačno godinu dana posle revolucija koje su zahvatile mnoge evropske zemlje, papa Pije odrekao se svojih liberalnih ideja i pretvorio se u pravog reakcionara i samodršca, ništa više slobodoumnog od ostalih despota toga doba. N EM IL O SR D N A P R O M EN A

Sta je to dovelo do takvog, potpunog zaokreta. U najkraćem , revolucionarni zamah koji je za cilj imao ostvarenje „slobode, jednakosti i bratstva" postao je u toj meri nemilosrdan da je sada već otvoreno najavljivao potpuno uništavanje „starog poretka", makar i po cenu najgoreg nasilja i krvoprolića. I u samim Papskim

Pije je oslobodio političke zatvorenike iz papske tam nice i započeo proces reform e učm ale i korum pirane vatikanske birokratije.

državama izbijali su takvi nem iri da je postalo opasno izaći na ulicu. Toliko su oštri bili zahtevi za donošenje novog ustava da Pijev program - a pretpostavlja se da je to bila postepena liberalizacija, i to isključivo pod njegovim budnim nadzorom - vise i nije bilo m oguće sprovesti u delo. Vrhunac je bio kad je čvrstorukaš u službi pape Pija, prem ijer Pelegrino Rosi, na sm rt izboden na Vatikanskom Prvi vatikan ski sabor, koji je sazvao papa Pije IX, počeo je 1869, a zavrsio se 1870. godine. Dva glavna cilja ovog skupa bila su da se potvrdi papska nepogrešivost i da se ojača an tim o d ern istička p olitika.


183

184


R E V O L U C IO N A R N I ZAHTEVI Pobune, neredi, revolucije i opštenarodno

kontinenta. Narodi su tražili nove, liberalne ustave,

nezadovoljstvo nisu, naravno, bili nikakva novina

demokratsko pravo glasa, slobodu govora i ostale

u evropskim zem ljam a, ali ustanci koji su počeli da

ustupke. Kroz sve to provejavala je neka nova vrsta

izbijaju u januaru 1848. ipak su bili nešto potpuno

prkošenja vlastima, i upravo ti dogadaji obeležilisu

drugačije. Nezadovoljstvo koje je u tim burnim

kraj onog bespogovornog poštovanja koje je, do tada,

dogadajima izbilo na površinu nije bilo ni mesnog

štitilo sam odršce od narodnog nezadovoljstva. Načelo

ni staleškog karaktera, već sveobuhvatno. Počev od

„mi protiv njih" postalo je primenjivo u medunarodnim

Francuske (ponovo), preko nem ačkih i italijanskih

razmerama, a o toj tendenciji pisao je i francuski

država, pa do A ustrijske carevine, Svajcarske, Velike

liberalni istoričar Aleksis de Tokvil: „Društvo je bilo

Poljske u današnjem zapadnom delu srednje Poljske

raspolućeno. O ni koji nisu imali ništa, sada su imali

i Vlaške na jugu Rumunije - žestoke dem onstracije

nešto zajedničko - zavist. Oni koji su imali sve -

ozbiljno su zapretile vladajućim elitam a Starog

ujedinili su se u strahu."

brdu, 15. novembra 1848. Ubistvu je prisustvovalo

grad, obučen kao običan sveštenik, zaklonivši se, pritom, i

mnoštvo prolaznika, ali niko, po svemu sudeći, nije

iza tamnih naočara. Niko, srećom, nije prepoznao bezimenu

preduzeo ništa da zločin spreči. Ubica nikada nije uhvaćen.

priliku koja je ušla u kočiju bavarskog izaslanika i otputovala

Rosijeva smrt duboko je uzdrmala Pija. Pape su, kad se sve

na jug, u Kraljevinu dveju Sicilija, u tvrđavu Gaetu, smeštenu

sabere, i ranije ubijane, ali barem u prethodnih devet vekova

na obali severno od Napulja. Pobune koje su izbile prvo u

takav slučaj nije zabeležen; sada je Pije strahovao da je možda

Bolonji, a onda i na raznim mestima južnije od Bolonje, sve

on sledeći koga će zadesiti ta strašna sudbina. Ne bi li je

dole do Rima, silno su potresle Papske države. Iz cele te

izbegao, odlučio je da pobegne iz Rima, i zaista je i napustio

prostrane oblasti proterani su papski predstavnici, legati, da bi na njihova mesta bili postavljeni mesni odbori koji su,

Liberalne reform e koje je papa Pije zagovarao neposredno pošto je izab ran , kao što su uvođenje g rađ an s kih prava i u kid an je cenzure, d očekane su sa oduševljenjem , ali nisu bile dugoga daha.

opet, ne časeći časa, proglašavali kraj papske vladavine. Ove


185

na severoistoku, održavali su red i mir na teritoriji kojom je nom inalno upravljao papa. Oni, dakle, Austrijanci, i francuski vojnici koji su patrolirali ulicama Rima - jedini su stajali izmedu pape Pija i propasti koja je nadolazila. Piju u Vatikanu nije prireden bogzna kako topao doček, mada je njegov povratak na Svetu stolicu među katoličkim vernicim a širom Evrope prim ljen kao radosna vest. Ovaj

Pije je odlučio da pobegne iz Rima, i to je i učinio, odeven kao običan sveštenik, zaklonjen iza tam nih naočara.

papa, medutim, koji se vratio u Rim nije bio isti onaj pontif koji je iz ovog grada pobegao u opasnim okolnostima. Pija su duboko uznem irili energični i, po njegovom mišljenju, krajnje drski pokušaji da mu se oduzme uloga koju je Bog nam enio svim papama - privrem ena uprava nad Papskim

ASSEMBLEA C0STITUE1NTE IN N O M E D l DIO E D E L POPOLO Ubistvo premljera papske vlade Pelegrina Rosija 1848. godine probudilo je u Piju IX strah za sopstveni život. P ribežište je pronašao u okolini Napulja.

odluke potvrđene su i zvanično u januaru 1849, kada je u Rimu zasedala novoizabrana Skupština, formirana voljom naroda. Skupština je izglasala novi Ustav, u čijem je prvom članu navedeno da se privremena vlast papstva - ukida.

In seguito del Deereto d’ oggi che insti-

tuisco un Triumvirato pel Governo della Repubblica, si rende noto che l’Assemblea ha immediatamente nominato Triumviri i

C itta d in i

Odtoga časa - pisalo je takode u Ustavu - vlast u Papskim

GIUSEPPE M A7ZIN I

državama biće birana demokratskim putem.

AVRELtO SA FFI CARLO ARMELLINI

PAPINA G A R D A P O D O R U Ž J E M

Papi su u pomoć pritekli stranci, tako da liberalna

Roma dalla Residenza dell’ Assemblea il t a Manto t u t .

Skupština, barem u tom sazivu s početka 1849, nikada nije daleko dogurala. Austrija i Francuska, katoličke zem lje koje su delile prevlast nad Italijom u periodu od 1713. do

II Presidente G. G A LLETTI I Sfsrelari

1814. godine, poslale su vojsku, Skupština je zatvorena, a

FA BR E T Tf PENNACCHI

papi Piju vraćene su vlast i počasti koje su mu nakratko bile oduzete. Bilo je, medutim, u tom e i neke šarade, jer nije dolikovalo jednom papi da ga čuva isključivo naoružana

U ovoj štam pan oj objavi piše da je članove triju m v ira ta izglasala

lićna garda. Austrijanci, pod čijom su upravom tada bili

dem o k ra ts ki izabrana S ku pština koja će vladati kratkovekom

Lombardija na severozapadu Papsakih država i V eneto

R epublikom Italijom m arta 1849.

186


državama i duhovna vlast u Crkvi. Pija IX proganjalo je

Revolucionarna 1848. godina bila je opasna po papu Pija IX, budući

osećanje da mu vrlo malo nedostaje da izgubi i jednu i

da su se u Rimu održale dem onstracije protiv njegove vlasti.

drugu, i to ga je samo učvrstilo u uverenju da ponovo nam etne moć papstva, ali da ovoga puta to učini kao pravi

liberalni Ustav koji su parlamentarci usvojili ostao je na snazi.

samodržac.

Papa nije imao ovlašćenja da poništi taj pravni akt onako kao što su despoti poništavali ustave u svojim zemljama,

LIB ER A LN I U S T A V

i tako je Ustav Papske države jedini preživeo neumoljivu

Silina ustanaka koji su protresli kontinent 1848. zbacila je u

odmazdu koja je sustigla nosioce ustanaka iz 1848. A za

meduvremenu s vlasti i ostale evropske despote. A ipak, oni

razliku od drugih delova Evrope, gde su revolucionarne

su već 1849. uspeli da se vrate, i to tako što su pribegavali

nade izneverene, Papske države, ali i ostatak Italije, imali

drakonskim merama i ugnjetavali narod. Liberalne vode su

su sredstava, i dobre volje, a i ljudi da snove o slobodnijem

hapšene, mučene i ubijane, a njihovi sledbenici zastrašivani

društvu pretoče u stvarnost.

i, pod pretnjom smrću, primoravani na pokornost. Liberalni

U žiži nade italijanskih liberala našao se, naravno, ljuti

ustavi koje su despoti pre toga morali da usvoje, makar

suparnik pape Pija IX. Bila je to Kraljevina Sardinija, čije se

samo da bi u kritičnom trenutku kupili sebi vreme, sada su

jezgro, uprkos nazivu države, nalazilo zapravo u Pijemontu,

povučeni, a apsolutistička vlast ponovo uvedena. Ali uprkos

u severozapadnoj Italiji, s Torinom kao prestonicom. U

svemu tome, evropski samodršci vise nikada neće moći

sastavu ovog kraljevstva nalazila se i obližnja oblast Ligurija,

da rade ono što su radili pre. Nikada se vise neće osećati

kao i sama Sardinija - posle Sicilije drugo po veličini

bezbednim kao ranije, i mnogi među njima osećali su da ih guši ogromno obezbedenje kojim su se okruživali. Ni za

U tradicionalnoj papskoj pozi, Pije IX podiže prste u znak

papu Pija život neće biti ono što je nekad bio, ali iz drugih

blagoslova. Njegova vladavina tra ja la je gotovo pune 32 godine, i

razloga. Mada je kratkoveki rimski parlament bio raspušten,

po tom e je Pije neprevaziden u istoriji papstva.


187

188


ostrvo u Sredozemlju. Pod vođstvom svog suverena, kralja

ratnog junaka, koji je lično učestvovao u četiri bitke vođene

Viktora Emanuela III iz vladarske kuće Savoja, Pijemont-

protiv Austrije u Prvom italijanskom ratu za nezavisnost

Sardinija pribegla je ustavu kako bi nekad autoritarnu državu

(1848-184-9). Cilj tog ratnog sukoba bio je da se okonča

pretvorila u - parlamentarnu demokratiju. Crkva više nije

austrijska i bilo d ja tudinska uprava nad Italijom. U

upravljala školama, postojala je sloboda veroispovesti, a jezuiti, za koje se smatralo da zajedno s papom rade na štetu kraljevstva, listom su proterani. Sve je to slutilo na zlo, bar iz ugla pape Pija, koji je razvoj događaja u Pijemont-Sardiniji pratio s velikom zebnjom. I, da prilike za papu budu još gore, Viktor Emanuel bio je omiljen medu papinim podanicima

Crkva vise nije upravljala školama, uvedena je sloboda veroispovesti, a jezuiti su proterani.

zahvaljujud podršci i potpomaganju liberalnih reformi, tako da su vernici, jedan po jedan, okretali leda Crkvi i, posebno, Rimu kao središtu m od. Papine muke bile su tim veće što je Viktor Emanuel uz to slovio za zlata vrednog predvodnika, velikog patriotu i

toku rata ispostaviće se, medutim, da nijedna italijanska država pojedinačno nije kadra da porazi strance. Madaje Pijem ont-Sardinija iz tog sukoba izašla kao poražena strana, tada mladi, 29-godišnji Viktor Emanuel nametnuo sekao

V iktor Em anuel II od P ijem ont-

podsticajan vođa i živi simbol risorđimenta, velikog ustanka

-S a rd in ije postao je 1861. prvi od

koji se pretvorio u pokret za ujedinjenje Italije.

ukupno trojice kraljeva Italije.

Kako je kralj-ratnik sticao ugled i naklonost narodnih masa, tako je rasla i pretnja koju je Viktor Emanuel predstavljao za samog papu Pija. Nije mnogo vremena prošlo a san o preobražaju Italije iz grupice malih, zasebnih država u jednu, zajedničku monarhiju, san koji su mnogi sanjali već vise od 30 godina, počeo je polako da poprima obrise jave, naročito u ambidoznom umu Viktora Emanuela. U takvom razvoju dogadaja - bilo je potpuno odgledno malo će prostora ostati za jednog papu, posebno ako je reč o crkvenom poglavaru samodržačkih sklonosti. Prva ozbiljnija prilika da zavlada celom Italijom Viktoru Emanuelu ukazala se, medutim, tek 1859. godine, kada je ponovo izbio rat sa Austrijom. Ovoga puta kralj se udružio s Francuzima, koji su želeli da Austrijance, svoje velike neprijatelje, jednom zasvagda oteraju iz Italije. Do odsudnog obrta u tom ratu došlo je kad je Viktor Emanuel odneo veliku pobedu nad papskom vojskom u


R I S O H Đ I M E N T O : U J E D I N J E N J E ITA LIJE Risordimento (ital. risorgimento, ponovni ustanak,

Ovakva situacija trajala je gotovo 14 vekova i,

ponovno buđenje) naziv je pokreta koji se borio za

naposletku, dovela dotle da Francuzi i Austrijanci

ujedinjenje Italije. Vekovima je Apeninsko poluostrvo

uspostave vlast nad pojedinim delovima Italije. Proces

bilo rascepkano na gradove-države i mala kraljevstva

ujedinjenja odvijao se postepeno od 1814. do 1870.

koja su počela da se razvijaju posle pada Zapadnog

godine, kada su italijanske snage zauzele Rim i Papske

rimskog carstva 476. godine. Jedna od tih teritorija bile

države. Godine 1919, po okončanju Prvog svetskog rata,

su i Papske države, u srednjoj Italiji, kojima su upravljale

Italiji su pripojene još neke oblasti i gradovi, uključujući

rimske pape.

Trentino, Južni Tirol i Trst.

bid kod Kasteffidarda, u Papskim državama. Posle toga kralj je terao pred sobom ostatke papskih snaga sve do

VATIKANSKI

REČNIK

200 kilometara na jugozapad od Rima. Sukobe su pratile i pobune naroda u Papskim državama, što je ponovo dovelo do

PAPSKA N E P 0 G R E Š IV 0S T

proterivanja papskih legata.

Katolička dogm a papske nepogrešivosti, ustanovljena

U isto vreme, kod nacionalista u Napulju i na Siciliji

na Prvom vatikanskom saboru 18. ju la 1870. godine,

javila se težnja za ujedinjenjem s Pijemont-Sardinijom, i 18.

tem elji se na saznanju da Sveti duh aktivno štiti poglavara

februara 1861. godine zvanično je proglašeno ujedinjenje

Rim okatoličke crkve i od sam oga iskušenja da načini

Kraljevine Italije. U početku, medutim, novoproglašena

bilo kakvu grešku kad izdaje proglase u vezi s pitanjim a

kraljevina bila je praktično podeljena na dva dela, budući da

vere i m orala. Ove objave neposredan su plod božanskog

je u njen sastav tek trebalo uključiti dve prostrane središnje

otkrovenja ili su, u najm anju ruku, s božanskim otkrovenjem

oblasti. jedna od njih nalazila se na severoistoku Apeninskog

blisko povezane. A da bi bilo proglašeno i sm atrano nepogrešivim , papino učenje m ora biti zasnovano na svetom predanju i Svetom

Bilo je očigledno da će, ukoliko se stvari budu razvijale u tom smeru, ostati malo prostora za papu, a naročito papu sa autokratskim sklonostima.

pismu, ili bar takvo da ne protivureči ni jednom ni drugom. Bilo kako bilo, načelo papske nepogrešivosti ne znači samo po sebi da papa nikako i nikada ne može počiniti neki greh ili nedelo. Otkada je, pre 138. godina, uvedena, ova doktrina prim enjena je u praksi sam o jedan jedini put. Papa Pije XII proglasio je 1950. godine vaznesenje presvete Bogorodice

poluostrva, a bila je još pod upravom Austrijanaca - reč je o

jednim od tem elja vere u rim okatolicizm u. Otada se, stoga,

Venetu, s prestonicom Venecijom. Druga oblast, kudikamo

„uzim a kao istinito" da je M arija, m ati Isusova, pošto se

važnija, bio je sam grad Rim s Papskim državama, gde je papa

upokojila, preneta na nebo, a da su joj pri tom i telo i duša

sprovodio opsežne pripreme kako bi to sveto tlo odbranio od

ostali netaknuti.

zavojevača, ma koji bili.

Izuzevši ovaj, jedini slučaj prim ene načela nepogrešivosti,

Utu svrhu Pije je posegao za oružjem koje mu

Crkva se drži neform alnog stava da je papa taj koji će

je jedino bilo na raspolaganju. Papskom enciklikom

odlučiti šta jeste, a šta nije prihvatljivo kao zvanično

(poslanicom) objavljenom januara 1860. ekskomunicirao

verovanje pod okriljem rim okatoličke religije.

je Viktora Emanuela i sve druge uključene u obesvećenje papske teritorije. Pije je, sem toga, jasno stavio do znanja prestupnicima da je Bog na njegovoj, a ne na njihovoj strani, te da nema nikakve sumnje da će preduzeti odgovarajuće

189

190


mere protiv njih kako bi platili za nečuvenu štetu nanetu Njegovoj crkvi, ali i samome papi, kao Njegovom namesniku

V A T I K A N S K I REČNIK

na Zemlji. Bilo bi, stoga, mudro - upozorio je papa Pije protivnike - da se Papske države „па čist i jeđnostavan način

P A P S K I LEGAT

vrate" svom punopravnom vlasniku.

Papski legat bio je lični zastupnik papin, pri čemu je ta dužnost obično poveravana nekom kardinalu. Legati su

EK SK O M U N IC IR A N I K R ALJ

slati stranim vladama, monarsima ili crkvama, s papinim

Stolećima pre toga, u srednjem veku, samo oni

uputstvima u vezi s pojedinim značajnim verskim događajima,

najnepokorniji nisu se plašili ekskomunikacije i pretnji

poput održavanja ekumenskog sabora, ili pak donošenja

božanskom kaznom. Na italijanskom tlu, međutim, takve

odluka oko verskih pitanja. Papski legati imali su i ovlašćenja

pretnje već dugo nisu imale nekadašnju moć kod mnogih

da rešavaju pitanja koja se tiču jeresi, kao što je bio slučaj u vreme borbe između papstva i jeretika katara u Langdoku.

Pije je, sem toga, stavio do znanja prestupnicim a da je Bog na njegovoj, a ne

G A R IB A L D I S T V A R A N E V O LJE

Kratkoročno gledano, međutim, mnogo važnije suparništvo

na njihovoj strani, te da nema nikakve

razvilo se između Viktora Emanuela i njegove vlade, s jedne

sumnje da će Svevišnji preduzeti

strane, i velikog heroja risorđimenta, Đuzepea Garibaldija,

odgovarajuće m ere protiv njih.

s druge strane. Garibaldi je pokušao da istisne kralja i da, prenebregavajući njegovu volju, osvoji Rim, prvo 1860, a onda i dve godine kasnije. U oba navrata Garibaldijev naum bio je osujećen, ali Viktor Emanuel, jednostavno, nije sebi

ljudi, naročito među pripadnicima obrazovanijih slojeva,

mogao da priušti da taj problem shvati olako, jer ne samo što

koji su se u međuvremenu otuđili od Rima, ako ne i od same

je Garibaldi bio republikanac već je i bio izrazito omiljena

Rimokatoličke crkve, i nisu se više tresli od straha na samu pomisao da će ih Bog kazniti. U tom kontekstu, Pije je pretio praznom puškom. Jer, nije se on sada obraćao vernicima ispunjenim strahopoštovanjem, već svetovnjacima koji nisu previše marili ni za kazne koje ih mogu stići s neba, ni za to kako će se od tih kazni odbraniti. Njih je mnogo više zanimala politička korist, i kako je izvući. U igri su bili različite privatne kombinacije. Viktor Emanuel i njegova vlada odložili su do daljeg osvajanje

Pripadnici obrazovanih slojeva udaljili su se od Rima, ako još ne i od Rimokatoličke crkve, i nisu se više tresli od straha na samu pomisao na Božju kaznu.

Rima i usredsredili se prvo na proterivanje Austrijanaca iz Veneta. Đuzepe M acini i Đuzepe Garibaldi, dvojica od ukupno trojice nacionalističkih vođa koji su se našli na

ličnost medu italijanskim nacionalistima. U njihovim očima,

čelu pokreta ujedinjenja (treći je bio Kamilo Benzo, grof od

Rim je bio Sveti gral risorđimenta, a Garibaldijeva ambicija

Kavura, nekadašnji premijer u vladi Viktora Emanuela) nisu,

da osvoji ovaj grad tumačena je kao pregnuće jednog velikog

međutim, stajali na istom stanovištu. Oni su smatrali da je

rodoljuba. I ne samo to: prisustvo francuske vojske, koja je

zauzimanje Rima od prvorazrednog značaja, jer risorđimento

čuvala papu u Rimu, doživljavana je sada kao sramota koju

neće biti uspešno priveden kraju ako se prethodno ne osvoji

italijanski narod više ne sme da trpi.

Rim, kao prestonica Italije. Francuski car Napoleon III udružio je snage s Viktorom Emanuelom iz sopstvenih

U takvim okolnostima ugrožena je bila i ambicija Viktora Emanuela da postane kralj cele Italije. On sebi nikako nije

pobuda - ne samo da bi izbacio Austrijance iz Italije već

mogao da priušti taj luksuz da Garibaldijeva privatna,

i da bi, dugoročno, umesto jake ujedinjenje Italije, na

odrpana vojska ,,oslobodi“ Rim i da onda - kako je Viktor

Apeninskom poluostrvu opstajala puka šačica slabih državica

slutio - proglasi republiku. Morao je, dakle, da uzme stvari

koje nikada neće m oći da se nametnu kao takmac Francuskoj

u svoje ruke i Francuze ukloni - sam. Ka tom su se cilju, po

u borbi za primat na evropskom kontinentu.

svemu sudeći, kralj i njegova vlada usmerili kada su 1864.

Udružene snage Francuske i Pijem onta nanele su 20. m aja 185 9 . kod M on tebela u Lom bardiji te ža k poraz A ustrijan cim a u bici koja se odigrala u sklopu šireg sukoba upam ćenog kao Drugi ra t za italijan sku nezavisnost.

192


ZATOĆENIK VATIKANA, DEO PRVI

193

lako republikan ac, Đ uzepe G aribaldi (levo) odaje počast V iktoru Em anuelu II (desno) kao kralju Italije p rilikom istorijskog susreta 26 . oktobra 1860. u Teanu, na putu R im -N a p u lj.

s Francuzima sklopili Septembarski sporazum. Potpisavši ovaj dokument, Francuzi su na sebe preuzeli obavezu da se do 1866. povuku iz Rima, dajući Viktoru Emanuelu odrešene ruke da sprovede u delo svoj tajni plan - pronađe odgovarajući izgovor i grad pripoji teritoriji koju je u torn trenutku držao, tako da Rim postane kraljevska prestonica, a ne glavni grad republike. Da skrene pažnju sa svog glavnog cilja, kralj je načinio navodno velike ustupke: vlada će prestonicu iz Torina u Pijemont-Sardiniji preseliti u Firencu u Toskani, daleko od Rima, dakle, a on više nikada neće napadati Papske države. P A P IN A N A D A Gledano sa strane, ti novi dogovori doneli su papi Piju dragoceno obećanje da ga niko neće dirati, i on se sada ponovo osećao bezbednim. Optimizam se s pontifa preneo i na njegove kardinale, koji su, kao i on sam, bili ubeđeni da car Napoleon III neće nikada otići iz Rima i ostaviti Pija „bespomoćnog pred Pijemonćanima", prepuštenog „slabašnoj milosti njegovih podanika". Prema mišljenju kardinala, „(to) ne bi podržali ni katolici u Francuskoj ni drugde u svetu".

U pitanje su bile dovedene ambicije V iktora Em anuela da postane krai] cele Italije. O n sebi, jednostavno, nije sm eo da priušti taj luksuz da Garibaldijeva privatna, odrpana vojska „oslob od f Rim i proglasi republiku.

Novu atmosferu poverenja koja je zavladala u Vatikanu podgrevali su i dogadaji izvan same Italije, koji su očigledno vodili ka novom ratu: Prusi i Austrijanci uspeli su da se pomire, i sad su i jedni i drugi bili protiv Francuza. Bilo kako bilo, sve ove tri sile imale su nešto zajedničko: uverenje da bi ujedinjena Italija mogla da se nam etne kao suparnica svima njima kao uticajan činilac na evropskoj političkoj pozornici. Shodno tome, i Pruska i Austrija i Francuska bile su namerne da preduzmu sve što je u njihovoj m od kako bi sprečile da se Italija ujedini, a ovo je, opet, neizbežno naišlo

194

ZATOČENI K VATIKANA, DEO PRVI

PAPINA D ESN A RUKA Đakomo Antoneli, jedan od poslednjih svetovnjaka koji

papu od njegovih neprijatelja i odbrani papstvo od bilo

su proizvedeni u kardinale, obavljao je dužnost državnog

kojeg pokušaja liberalizacije. Tako je novembra 1848,

sekretara pape Pija IX, od 1848. godine (kada su širom

posle ubistva premijera Pelegrina Rosija, upravo Antoneli

Evrope izbijale revolucije) pa do svoje smrti 1876. godine.

udesio da Pije bezbedno pobegne iz Rima i skloni se u

Životno pregnuće kardinala Antonelija bilo je da sačuva

Gaeti. Naredne godine, kad su liberali zauzeli Papske države, opet je Antoneli bio taj koji je tražio od Francuza i Austrijanaca da pošalju oružane snage kako bi oduzete teritorije bile vraćene pod Pijevu upravu. Ispostaviće se da je i ova kardinalova inicijativa urodila plodom. Antonelijeve antiliberalne aktivnosti i neprestani napori da otupi oštricu risorđimenta skrenule su pažnju na njega. Godine 1855. umalo je izbegao smrt od ubilačke ruke. Antoneli se, medutim, pročuo i kao majstor za zakulisne radnje. Posle njegove smrti otkriveno je da u vatikanskoj kasi postoji manjak od oko 45 miliona lira, a finansije u Vatikanu bile su pod neposrednim Antonelijevim nadzorom. S druge strane, znatno je bilo njegovo lično bogatstvo, koje je, najvećim delom, zaveštao članovima svoje porodice. Uprkos nesumnjivoj odanosti papi Piju, Antoneli je u svom testamentu pontifu ostavio sasvim mali novčani iznos. Kardinal Đ akom o Antoneli obavljao je dužnost državnog se k re ta ra pape Pija IX gotovo punih 30 godina. Istrajno se borio za papstvo, ali je, po svemu sudeći, za to vreme i potkradao papsku riznicu.

na povoljan odjek u samom Vatikanu, kao dobra vest koja koliko-toliko razvejava opšti strah od risorđimenta. Ništa ne bi toliko usrećilo papu i njegove kardinale kao obećanje da će italijanska država u nastajanju biti gurnuta tamo gde joj je i mesto - u zapećak. Januara 1865. Odo Rasel, britanski izaslanik u Rimu, izvestio je pretpostavljene u Londonu o razgovoru koji

Novi dogovori doneli su papi Piju dragoceno obećanje da ga niko neće dirati, i on se sada ponovo osećao bezbednim.

je vodio s kardinalom Đakomom Antonelijem, papinim moćnim državnim sekretarom. „Kao i sam papa“, pisao je

zasnovana na dizanju kula u oblacima, a manje na stvarnom

Rasel, ,,i Antoneli se nada da će izbiti sveevropski rat, a sve

stanju stvari. Rat izmedu Austrije i Pruske, koji je izbio u

kako bi se ponovo učvrstio položaj Svete stolice!"

junu 1866, nije išao tokom koji su priželjkivali u Vatikanu.

K A D S E N A D E IZ JA L O V E

savez s Kraljevinom Italijom, te da će Austrija uskoro ponovo

Ali, kao i sve druge nade koje je iznedrio čuveni Septembarski

zauzeti provincije koje je nekada držala, pa izgubila.

Papa je bio uveren da će Austrijanci satrti Pruse, koji su ušli u

sporazum iz 1864, i ova je - ispostavilo se - vise bila

A dogodilo se upravo suprotno. Prusi i njihovi italijanski


195

prepoznaju glavni uzrok te opasnosti.

VA T I K AN S K I R E Č N I K

A glavni uzrok nisu bili ni nezadovoljnici ni razularena rulja, već italijanska vlada kralja Viktora Emanuela.

PAPSKI ILI A P O S T O L S K I N U N C I J E

Povlačenjem Francuza iz Rima i kralj se našao u nebranom

Reč ,.nuncije“ potiče od latinskog nuntius, što znači

grožđu. Potpisavši Septembarski sporazum 1864. on i

,,glasnik“. Papski nuncije, funkcija poznata pod zvaničnim

njegova vlada jem čili su papi da će ostati na vlasti u Rimu,

nazivom apostolski nuncije, zapravo je izaslanik koji nastupa

kao što su garantovali bezbednost svim žiteljima Papskih

usvojstvu diplomatskog predstavnika Vatikana u drugim

država, budući da su tom prilikom, pored ostalog, preuzeli

državama ili pri međunarodnim organizacijama, kao što su,

na sebe obavezu da neće napadati Papske države. Imajući na

recimo, Ujedinjene nacije. Nuncije ima isti rang i uživa iste

umu svoju cast i potonji kredibilitet kao monarha cele Italije,

privilegije kao i ambasador bilo koje države, a obično nosi

Viktor Emanuel nije sebi mogao da priušti taj luksuz da

zvanje nadbiskupa dok god obavlja ambasadorsku dužnost.

otvoreno pogazi datu reč. Ostala mu je, međutim, mogućnost

(Svedok Rimokatolička crkva ne počne da rukopolaže i

da je pogazi iza scene, daleko od od ju javnosti.

žene, papski nunciji biće isključivo muškarci.)

saveinici odneli su pobedu, i to vrlo brzo, pošto je rat završenveć u oktobru, posle svega četiri meseca borbi. Sve

tonijemoglodoći u gori čas. U decembru 1866, u skladu saodredbama Septembarskog sporazuma, Francuzi su se

V eć duže vreme Emanuelova vlada u potaji je novčano

Papa je bio čvrsto uveren da će A ustrijanci razbiti Pruse... ali desilo se upravo suprotno.

uveliko pripremali da napuste Rim. Pre isteka te kalendarske godine, njihova zastava skinuta je s jarbola kod dvorca Sant Anđelo, i francuske trupe ukrcale su se na brodove u rimskoj

podržavala podrivačke, antipapističke družine koje su

luci Čivitavekija. Sve nade Vatikana, sav optimizam i čvrsta

delovale u Rimu, a sve u nadi da će upravo njihova aktivnost

uverenost da Francuzi nikada neće otići, isplovili su tada s

u jednom trenutku uroditi „spontanim" dizanjem na

njihovimlađama.

bunu. Đuzepe Garibaldi, okoreli antipapista, podgrevao je am bijent nazivajući papstvo „najštetnijom od svih sekti" i tražeći potpuno uklanjanje katoličkog sveštenstva, pod

U gradu je dejstvovao veći broj podrivaćkih grupa koje su bile spremne

obrazloženjem da ono podstiče neznanje i praznoverje u narodu. A kad su jednom popaljene pobunjeničke baklje, na scenu je mogao da stupi Emanuel, koji će se lepo snad u

daiskoriste svaku priliku, ma kako

ulozi spasioca i, naravno, uvesti sopstvenu vojsku u Rim kako

slaba bila, da podignu opšti ustanak.

bi na ulicama grada ponovo uspostavio red i mir. A onda, kad i Rim i Vatikan budu u njegovim rukama, preostaće mu lakši deo posla - da gurne papu u zapećak.

PANIKA U VATIKANU

REVOLUCIJA KOJE NIJE NI BILO

Sobziromnasva ta zbivanja, nije nikakvo čudo što je u

Nije, medutim, bilo tako prosto. Dogadaji su se dalje odvijali

Vatikanu zavladao potpuni užas. Savetnici su preklinjali papu

na potpuno drugadji nadn. Uprkos silnim ubedivanjima,

Pija da beži na sigurno dok još može, da potraži utočište u

izdašnim darovima i Garibaldijevom revolucionarnom žaru,

Španiji ili Austriji. Njihov strah samo je dodatno uvećavala

Rim je uporno odbijao da se digne na ustanak. Delimično je

činjenica dasu papa Pije i njegova autokratska vladavina

to, sigurno, bilo zbog prisustva Pijeve lične garde u gradu,

izazvali snažanotpor u samom Rimu. Sto je još gore, po

budući da su to većinom bili stranci, pri čemu su neki medu

graduje vršljaloviše podrivačkih grupa koje su bile spremne

njim a bili na glasu kao siledžije. Još jedna sila je, sem ove,

daiskoriste svakupriliku, ma kako slaba bila, da podignu

redovno kružila gradskim ulicama, a po nasilju je bila na još

ruljuna pobunu, što bi neminovno dovelo do velikog

gorem glasu od onih stranaca - behu to papski dobrovoljci.

razaranja. Papini savetnici su, bez sumnje, bili ubedeni da

Car Napoleon III pomno je iz Pariza pratio sve što se dogada,

je papa usmrtnoj opasnosti, ali nisu u isti mah umeli da

ili - bolje red - sve što se ne dogada u Rimu. Kako je i

196


Danas revolucionar Đuzepe Garibaldi slovi za velikog italijanskog heroja zahvaljujući vojnim pohodima koje je predvodio boreći se za nezavisnost Italije.


197

sambio vičan spletkama, prevejani Napoleon bez po muke

Kad je Rasel u proleće 1868. otišao na audijenciju

prepoznao je znake obmane i prevare, tako da je već krajem

kod pape, ovaj mu je saopštio da je, u srazmeri s brojem

1867. godine naredio francuskoj vojsci da ponovo uđe u

stanovnika grada Rima, papska vojska u tom času najbrojnija

Rim. 1ubrzo su Napoleonovi vojnici ponovo održavali red na

u svetu, te da će on lično, ukoliko to u ma kom trenutku

rimskimulicama.

budu zahtevali interesi Crkve, „opasati mac, popeti se u sedlo

Papa Pije, njegovi kardinali i svi ostali u Vatikanu bili suoduševljeni shvativši da je pomoć stigla u pravi čas. Britanski izaslanik u Rimu, Odo Rasel, situaciju je sagledavao

i lično preuzeti komandu nad tom vojskom". Papa Pije je tada imao 75 godina. U Pijevim očima, međutim, interesi Crkve zahtevali su

strezvenijeg, realističnog stanovišta. Usled prisustva

mnogo više kočoperenja i razmetanja vojnom silom. Kao

francuskih snaga, pisao je on u London da „Rim sve više liči

jedan od evropskih vladara, on je bio jedinstven po tome što

nautvrđen grad, a papa na vojnog despota". Nije, medutim,

je držao duhovnu vlast nad milionima pobožnih katolika koji

bilonikakve sumnje da je Rim, otkako su se Francuzi vratili,

su živeli širom kontinenta i bili spremni da se ponašaju u

usvojevrsnom slavljeničkom raspoloženju. Papini sledbenici,

skladu sa svakim njegovim proglasom i povinuju se svakom

klerikalci, po Raselovom pisanju...

njegovom zahtevu. Bilo je, takođe, i onih drugačijih katolika, onih što su skliznuli u ,,greh“ tako što su prigrlili modernizam,

... ne mogu da dodu sebi od radosti zbog ovog, p o njih tako

srećnog, preokreta i uvereni su da ih u budućnosti čeka pobeda... Neumorni su u molitvama da uskoro izbije opšti

V eličanstven prizor s raskošne svetkovine upriličene na ulicam a

evropski rat, koji će podeliti i rascepkati Italiju.

svoje dugo trajne i uzbudljive vlad avine doživeo m noge prom ene.

Rim a povodom in auguracije pape Pija IX 1846. godine. Pije je za

198


PAPSKA O S U D A „ G R E H O V A S A D A Š N J I H " Quanta Cura je na najbolji nadn pokazala u kojoj se

dočekali sa ushićenjem. S obzirom na to da se sada

meri papa udaljio od svojih nekadašnjih liberalnih

tako nedvosmisleno distancirao od stvarnosti poznog

stavova, da bi sada osudivao praktično svaku progresivnu

devetnaestog veka, plodnog tla za mnoge slobode koje je

ideju u koju je nekada verovao.

papa kategorično osudivao, Pije je bio lično odgovoranza

Uz ovu encikliku objavljen je i svojevrsni katalog

stvaranje slike o sebi samome i o Crkvi kao o zastarelima,

nedela pod naslovom Zbornikgrehova, u kojem se našlo

ako ne i smešnima. Upravo stoga mnogi katolici koji

mesta za osamdesetak grehova koje bi svaki valjani

jesu bili odani Crkvi, ali su u isti mah cenili vrednosti

katolik morao da izbegava. Pravi vernik nikada ne bi

progresa i dobrobit koju on donosi, ostajali su zbunjeni,

smeo da pristane na slobodu govora, slobodu štampe ili

pa čak i prestravljeni razvojem dogadaja.

slobodu veroispovesti, a morao bi, kao, uostalom, i sam

Izaslanik Odo Rasel otišao je korak dalje. On je bio

Pije, da odbaci samu m ogućnost da bi „rimski pontif

uveren da Quanta Cura i prated Zbornik grehova mogu

mogao, ili trebalo da se pomiri s društvenim progresom,

imati porazne posledice upravo po papu, instituciju

liberalnim idejama i savremenom dvilizadjom ". Uz

papstva i, posebno, po katoličko sveštenstvo koje će -

takav program postojali su svi izgledi da Crkva i njena

pisao je on - morati da se ukljud u „opsežnu crkvenu

pastva krenu natrag, ka srednjovekovlju, ka epohi u

zaveru protiv načela kojima se savremeno društvo

kojoj je apsolutna vlast Crkve nad umom i mislima

rukovodi". Ukoliko odbiju da udu u to kolo, predvidaoje

vernika doživela vrhunac, a svako otpadništvo često

Rasel, nadniće od sebe „protivnike namesnika Hristovog,

sa sobom povladlo i smrtnu kaznu. Ne treba da čudi

kome su se zakleli na poslušnost". Jedina posledica toga,

što su konzervativci u crkvenim redovima, narodto

bar po Raselovom viđenju, biće potpuno otuđenje Svete

ultrareakcionarni jezuiti, objavljivanje Quanta Cura

stolice od modernih, naprednih evropskih nacija.

isti onaj modernizam koji je nekada podržavao i sam Pije.

taj n ad n potvrdio svoju nepokolebljivu rešenost daCrkvušto

Takve zabludele vernike Crkva je morala da privuče natrag

vise udalji od tog zloslutnog modernizma. Početkom marta

u svoje okrilje. Godine 1864. Pije je već bio zacrtao put koji

1866. godine, beskrajne, živopisne povorke kružile su ulicama

vodi ka tom cilju, i nikada ranije, ni pod jednim papom, nije

Rima. U toj procesiji učestvovali su i kardinali u svojim

taj puteljak bio uži i zahtevniji za poslušnog vernika.

blistavim crvenim odeždama, a za njima i mnoštvo monahai fratara koji su nosili ikone, uz svetlost bezbrojnih sveća kojaje

B E Z V E R SK IH SL O B O D A

Pije se prvo obrušio na verske slobode i zajamčenu jednakost za pripadnike svih religija, što je nedvosmisleno odbacio kao „najgoru zamislivu uvredu za jedinu istinitu veru katoličku". U toj jednakosti, porudo je papa austrijskom caru Franji Josifu u jednom pismu iz 1864. godine, „sadržana

Na Pijevoj meti prvo su se našle verske slobode i zajam čena jednaka prava za pripadnike svih religija, što je on

je dsta besmislica koja se svodi na brkanje istine s grehom,

sm esta odbacio kao „najgoru zamislivu

a svetlosti s mrakom, što povoljno deluje na pobornike

uvredu za jedinu pravu veru katolickul

onog čudovišnog, grozomornog načela verskog relativizma koji... neizbežno vodi u ateizam“. Ove duboko reakcionarne i konzervativne ideje osvanule su i u papskoj encikliki

obasjavala ovaj prizor koji je budio istinsko strahopoštovanje.

naslovljenoj Quanta Cura (Osuda postojećih grehova), koju je

Kod mnogih najznamenitijih rimskih bogomolja ove svečane

papa Pije obnarodovao dana 8. decembra 1864.

Quanta Cura izazvala je buru protesta širom katoličke Evrope, ali papa Pije odavao je utisak da za to nimalo ne haje. On je, štaviše, u Rimu priredio raskošnu proslavu ne bi li i na

povorke zastale bi dok su sveštenici na gomile bacali i palili knjige zabranjene slovom papskog Indeksa. Ono najbolje, ili - kako su to njegovi neprijatelji doživeli - ono najgore, papa Pije čuvao je za kraj. Prvi


vatikanski sabor, koji je okupio ogroman broj kardinala i biskupa, otvoren je u Bazilici sv. Petra 8. decembra 1869. godine. Pred učesnike sabora postavljena su dva glavna cilja: dase ratifikuje Zbornik grehova iz 1864. godine i da seusvoji novo načelo u sklopu crkvene doktrine, načelo papinenepogrešivosti. Ovo načelo bilo bi primenjivano u situacijama kad papa zvanično govori o pitanjima vere i morala, pošto je prethodno od Boga dobio odgovarajuća uputstva. PAPINA NEPOGREŠIVOST - PROŠLOST Cakni Quanta Cura ni Zbornik grehova nisu izazvali toliki

potreskao ovaj zahtev da se ustanovi papina nepogrešivost, i biojeto povod da se oglase kako kritičari, tako i oni koji suovuideju podržavali. Jedno mišljenje, u svakom slučaju, bilojevažnije od ostalih: stav Napoleona III. Do toga časa

199

papa preuzeo na sebe ulogu božanskog sudije od koga zavisi tok evropske budućnosti. Bilo je to ipak previse. Napoleon je odmah otvoreno stavio do znanja da će, ukoliko načelo papske nepogrešivosti bude zaista izglasano na Vatikanskom saboru, on povući francuske trupe iz Rima.

Njegova svetost predlagala je gušenje svih gradanskih sloboda koje su zadobijene u prethodnih 80 godina, od vrem ena Francuske revolucije.

Glasanje je održano 18. jula 1870. Pobornici načela o nepogrešivosti odneli su ubedljivu pobedu sa 547 glasova

francuski vladar je ispoljavao rešenost da podrži papu, makar

naspram samo dva glasa protiv. Papa Pije ipak nije uspeo

tobilosamo radi verskih osećanja katolika u Francuskoj. Sadaje, međutim, Njegova svetost predlagala odbacivanje svihgradanskih sloboda, teško stečenih u prethodnih 80 godina, od vremena Francuske revolucije, pri čemu bi upravo

da baš svu vodu natera na svoju vodenicu. Njegovo svojstvo nepogrešivosti nije, naime, bilo ni izbliza tako sveobuhvatno kao što je on to priželjkivao. Opozicija je uspela da razvodni stvar, odvojivši temeljne principe gradanskih sloboda od osuda iznetih u encikliki Quanta Cura i u Zborniku grehova.

Francuska vojska se pakuje i sprem a se da napusti Rim 1866.

Važno je, pritom , napom enuti da su ambasadori glavnih

godine, ostavljajući grad bez zaštite.

katoličkih zemalja Evrope - Francuske, Austrije, Španije i

200


Na ovoj staroj fo to g rafiji papa Pije IX blagosilja svoju vojsku pre

nemačkih država pod svojim vodstvom. Ujedinjenje je

bitke kod M entane, koja se odigrala 3. novem bra 18 6 7 . Papske

proglašeno u Dvorani ogledala Versajske palate, koja

snage, udružene s Francuzim a, do nogu su potukle dobrovoljačku

je sagradena nekih 150 godina ranije, u vreme kad je

vojsku Đ uzepea G aribaldija, sprečivši je da osvoji Rim.

Francuskom vladao kralj Luj XIV.

Portugala - bili upadljivo odsutni prilikom glasanja. Sudbina je pak pripremila obrt kakav nisu očekivali ni car Napoleon ni papa Pije IX. Francuzi su 27. jula 1870. najavili da će povući vojnike iz Rima zato što su oni - kako je rečeno - „potrebni na drugom mestu“. Nije to imalo nikakve veze

... Francuzi su najavili da će povući svoje vojnike iz Rima zato što su oni, kako je rečeno, „potrebni na drugom mestu".

ni s Napoleonovom pretnjom ni s papskom nepogrešivošću. To „drugo mesto" bila je, zapravo, istočna francuska granica, prema Pruskoj, najvećoj i najm oćnijoj nemačkoj državi. Napetosti su već neko vreme rasle da bi 19. jula, dan posle glasanja u Rimu, Francuzi Prusima objavili rat.

Što se pape Pija tiče, i po njega je ovaj rat bio poguban, ali na drugačiji način: poraz njegovih nekadašnjih saveznika Francuza značio je da Viktoru Emanuelu i italijanskoj vladi sada više ništa ne stoji na putu ka ostvarenju cilja -

FRAN CU SKA I PRUSKA U RATU

zauzimanju Rima i proglašenju grada na Tibru prestonicom

Francusko-pruski rat, koji je potrajao nepunih godinu dana

ujedinjene Italije. To je izazvalo strah i podstaklo glasine

- okončan je 10. maja 1871. odsudnom pobedom Prusa - za

da se papa, navodno, sprema da napusti Rim i sudbinuveć

Francusku je po svemu bio prava propast. Sukobi su skupo

uspaničenih Rimljana preda u ruke groznih nacionalista.

stajali i samog Napoleona III, koga su Prusi zarobili, da bi

Suškalo se, uz to, da jezuiti požuruju Pija da beži odmah, da

ga potom proterali u Englesku. Tim e je stavljena tačka na

izmoli nekako zaštitu kod Britanaca i da se skloni na Maltu,

francusku monarhiju, a Prusi su - da nanesu i poslednju,

sredozemno ostrvo pod britanskom upravom. Jedina nada

najtežu uvredu pobedenoj strani - proglasili ujedinjenje

za papu, činilo se u tom trenutku, počivala je u pregovorima


201

NEPOGREŠI VI PAPA Papska nepogrešivost izazvala je veće potrese i

pontifikata jednog um ornog i obeshrabrenog starog

zgražavanje od bilo kojeg drugog dotadašnjeg postupka

čoveka, koji na sve oko sebe gleda kroz prizmu nesreća

iodluke pape Pija. Pape su imale legitim no pravo da

koje su njega samoga zadesile", pisao je Frepel. ,,U

prisvajaju razne povlastice i ovlašćenja, ali u ovakvu

njegovim očim a, sve što se u savrem enom svetu dešava

krajnost još niko nikada nije otišao. Nema ni potrebe

jeste, i nužno m ora biti, jedna „gnusoba".

naglašavati da je famozna papska nepogrešivost podelila javno mnjenje. Uticajni francuski biskup Feliks Dipanlu pisao je

O stali kritičari bili su znatno oštriji, a u pojedinim slučajevim a čak i okrutni. Nem ački istoričar i teolog Ferdinand Gregorovijus (1 8 2 1 -1 8 9 1 ) ovako piše:

kardinalu Antoneliju s punim odobravanjem . „Sabor će zadati odlučan udarac Pijem ontu (i italijanskoj vladi). Najjači naš argument protiv Rima kao prestonice Italije svakako je - Rim kao prestonica katoličanstva...

Mnogi su iskreno verovali d a je p ap a sišao s uma. On je s pravim fanatizm om ušao u sve to, a pobrao je i glasove za svoje obogotvorenje.

Pretenzije (Viktora Emanuela) i njegovih Pijem onćana postaće, jednostavno, neostvarive i predm et poruge."

A utoritarni katolički vladari evropskih zem alja bili su

Sabor će pre svega, kako je podvukao Dipanlu, poslužiti

užasnuti samim pojm om papske nepogrešivosti, zato

kao svojevrsna demonstracija sile, i Francuzi više nikada

što je on ugrožavao njihove sopstvene pozicije. Bili su

neće smeti da napuste Rim.

uvereni da ih je, kroz božansko pravo kraljeva, sam Bog

Šarl-Emil Frepel, biskup Anžera u zapadnoj

postavio na tron, te da su stoga oni jedino Bogu i dužni

Francuskoj, iskazao je, međutim, potpuno drugačije

da odgovaraju. Sada se, međutim, tu nametao i jedan

gledište. On je pitanje nepogrešivosti sagledavao u

papa koji će otići korak dalje od njih tvrdeći da je on,

ličnijem, ljudskijem svetlu. „Nalazimo se na kraju

zapravo, glas Božji.

s Viktorom Emanuelom i njegovom vladom, jer isključivo se

zvanične garancije da Italijani neće nogom kročiti u Rim!

nataj način mogla preduprediti okupacija grada Rima. Cak i

Koliko puta treba to da ponovim?"

poslovično odlučni kardinal Antoneli preklinjao je sada papu

Sam papa, medutim, nije, po svemu sudeći, mogao da

da se opredeli za to rešenje, ali ni molbe ni strah nisu na Pija

razume šta je to značilo živeti u običnom svetu, izvan zidina

imali ama baš nikakav uticaj.

Vatikana, gde su svakojake garancije davane i zaboravljane dok lupiš dlanom o dlan, već u zavisnosti od razvoja

PODRŠKA P A P I

Nije to bila samo reakcija jednog tvrdoglavog starca koji se ušančio u svom osionom svetu i neće nikud da mrdne. Mogao je on - ili je bar mislio da može - još štošta da preduzme. Kao prvo, papa Pije računao je na obećanja

Za papu je, izgleda, preostala sam o još jedna nada: da pregovara s V iktorom

koja mu je dao grof Oto fon Bizmark, „gvozdeni" kancelar

Em anuelom i njegovom vladom , i na

Pruske, zatim pruski kralj Vilhelm I, ali i sama italijanska

taj način spreči okupaciju Rima.

vlada - svi zajedno jemčili su mu da ne postoje ni najmanji izgledi da iko sa strane zaposedne papsku teritoriju. Zato se Pije i jeste toliko rasrdio kad su oficiri vojske i papske

događaja. I upravo je takva opasnost pripretila mesec dana

policije ispoljili krajnju surevnjivost prema tim obećanjima.

po odlasku Francuza iz Rima. Dana 20. avgusta 1870. Donji

Primera radi, kad je načelnik papske policije došao kod Pija

dom italijanskog Parlamenta izglasao je poverenje vladi,

izatražio uputstva - šta da preduzme kad počne napad, Pije

ali pod jednim bitnim uslovom: kraljevi ministri moraju da

je, uprkos poodmaklim godinama, skočio iz stolice i, van

pronadu način da „rimsko pitanje reše na način koji će biti u

sebe od besa, viknuo: „Zar ti baš ništa ne razumeš? Imam

saglasju s nacionalnim težnjama".


203

Papa Pije IX proglašava papsku nepogrešivost u pitanjim a

Grof Oto fon B izm ark, poznat i kao „gvozdeni k an celar" Pruske,

vere i morala. Ovo, novo „ovlašćenje" podelilo je k atoličko

inače veliki n eprljatelj Napoleona III, ostvario je svoje težnje i

javno mnjenje; neki su bili zadovoljni, drugi - prestravljeni.

1871. ujedinio nem ačke države pod pruskim vođstvom .

Poruka jeste bila donekle šifrovana, ali

i korak dalje, opomenuvši svoje slušaoce:

nijebiloteško razlučiti njen pravi smisao:

„Pravite nerede širom Rima, koliko vam

ukoliko nameravamo da ispunimo

srce ište“, rekao je on zaverenicima,

te„nacionalne težnje", onda se

,,ali nem ojte dizati revoluciju."

„rimsko pitanje" nikako ne

Bila je to riskantna strategija

može rešavati u korist papinu.

s nepredvidivim posledicama,

Čelna ličnost Katoličke

strategija koja nije naišla

crkve u Engleskoj, kardinal

na odobravanje uvek

Henri Edvard Mening,

obazrivog ministra spoljnih

blagovremeno je prozreo

poslova, Emilija Viskonti-

opasnost koju donosi

-Venoste, koji se nadao

novonastala situacija i

da će italijanska vlada i

zatražio hitan sastanak s

papa, makar i u poslednji

premijerom Velike Britanije,

čas, uspeti da postignu

Vilijemom Gledstonom,

rešenje prihvatljivo za

kako bi svetom ocu

obe strane. Rizik nije bio u

obezbedio neophodnu pomoć

Viskontijevoj prirodi, i on se

i, ukoliko to bude potrebno,

do samoga kraja nadao da se,

utočište. Nedugo zatim brod

nekako, „mogu sačuvati papina

Njenog kraljevskog veličanstva iz

nezavisnost, sloboda i verski

sastava britanske ratne flote Difens

autoritet".

uplovio je u luku Čivitavekija. Posada je dobila naređenje da primi papu ukoliko ovaj izrazi želju da napusti Rim.

NEM A PREGOVORA

Najveća prepreka da se sve to nekako sačuva počivala je, međutim, u samom papi Piju. On uopšte nije

„SPONTANI“ N E M IR I

imao nameru da pregovara sa italijanskom vladom zato što

Pronicljiv um stajao je iza ovih mera predostrožnosti. Iza

bi je na taj način samo priznao i dao joj puni legitimitet, što

svih tih tobožnjih uveravanja da neće biti napada na Rim,

papa nikada ne bi učinio. Cak ni razboriti, ubedivanju sklon

italijanska vlada očajnički je tražila izgovor koji bi joj dao

Viskonti nije mogao da skrši papin otpor. Papu nije smekšao

za pravo da zauzme grad. Uprkos činjenici da se ta zamisao

čak ni vladin plan, obznanjen septem bra 1870, da se

ranije bila izjalovila, Italijani su pribegli sledećem rešenju:

poglavaru Rimokatoličke crkve na upravu dodeli takozvani

„spontanim" nemirima u samom gradu Rimu zbog kojih će

Lavlji grad, deo Rima u čijem je sastavu bio i Vatikan, na

oni biti ,,u obavezi" da intervenišu. Mogli su to, recimo, biti

desnoj obali Tibra.

oružani napadi na kasarne, kao povod za izbijanje narodnog

Kao što se, uostalom, moglo i predvideti, papa Pije je

ustanka. Papske trupe, pretežno sastavljene od stranaca,

odbacio ovu zamisao. U njegovim očima, za prevlast nad

mogle su se podmititi i međusobno zavaditi, tako da po

Rimom borile su se snage odane Bogu protiv snaga davoljih,

ulicama izbijaju ćarke u koje bi se i stanovnici neizbežno

i taj rat će izgubiti nečastivi, oličen u vladi kralja Viktora

uključili.

Emanuela. Uz upotrebu nekih drugih, možda ne u toj meri

Moglo je, takođe, da se pripuca pod okriljem noći, s tu itamo ponekom italijanskom zastavom što se vijori. „Тако

apokaliptičnih pojmova, ovakvo m išljenje vladalo je, manje-više, u celom Vatikanu.

bismo stvorili utisak" - objašnjavao je premijer Đovani

Sve se ovo, međutim, događalo pre nego što su Prusi

Lanca grupi mladih zaverenika - da je „Rim zaglibio u

zarobili Napoleona III, pre ukidanja monarhije u Francuskoj

anarhiju" i da „papske vlasti više nisu u stanju da sopstvenim

i, naposletku, pre velike pobede Pruske u ratu 1 8 7 0 -1 8 7 1 .

snagama zauzdaju novonastalu situaciju". Lanca je otišao

Premda je svakako bio zaprepašćen ovim događajima, a

204


Francuski car N apoleon III, čija je vojska od ržavala red u Rim u i čuvala V atikan i papu.

naročito silaskom Napoleonovim s političke pozornice, papa Pije je istrajno odbijao sve ponude da se tekući spor reši bez upotrebe oružja. Jednu od tih ponuda prispelih u poslednji čas doneo je u Vatikan 10. septembra 1870. jedan plemić iz Pijemonta, grof Panco di San M artin, a u ime kralja Viktora Emanuela, gde se monarh obavezuje da će nezavisnost i ugled Svete stolice biti zaštićeni. Pije je pročitao kraljevo pismo, ali je odbio da na njega odgovori direktno, već je poslao kralju samo jednu kratku notu. „Grof Panca di San M artino predao mi je pismo koje je Vaše veličanstvo želelo da mi uputi, ali to pismo nije dostojno jednog brižnog sina koji tvrdi da ispoveda veru katoličku", napisao je papa. Odgovarati sad na kraljeve predloge, napomenuo je Pije, bilo bi kao...

Rat 1 8 7 0 -1 8 7 1 . izm eđu Francuske i Pruske upropastio je Napoleona III, koji je septem b ra 1870. pao u prusko zarobljeništvo, da bi potom otišao u progonstvo.


... sipati so na nezaceljene rane koje je za sobom ostavilo prvo iitanje (Vašegpisma)... Boga blagosiljam što je našao za shod.no da Vašem veličanstvu dozvoli da poslednje godine moga života ispuni ovakvom gorčinom. I molim Ga da obaspe Vaše veličanstvo svojom božanskom milošću, da Vas zaštiti od svake opasnosti i bude blag prema Vama, jer Vama će ta blagost biti i te kako potrebna.

Papa je, štaviše, bio siguran da će podneti pritiske, da će pregrm eti sve i dace, ukoliko ne bude moglo drugačije, pre i život dati nego da pravi ustupke ipredaje drugome papske zemlje, na koje jedino Bog polaže pravo.

ZATOČEN IK V A T I K A N A

Suština poruke bila je, razume se, ista kao ranije. Neće biti kukavičkih ustupaka đavolu i njegovim hordama. Papa je, štaviše, bio siguran da će podneti pritiske, da će pregrmeti sve i da će, ukoliko ne bude moglo drugačije, pre i iivot dati nego da pravi ustupke i predaje drugome papske zemlje, na koje jedino Bog polaže pravo. Pije, na kraju, nije dao život u odbrani Rima. Zbog svog tvrdoglavog stava, postao je - po njegovim vlastitim rečima - „zatočenik Vatikana". Do kraja života (1878) nije napuštao vatikansku enklavu, a ista sudbina pratiće, u narednih pola veka, četvoricu pontifa koji su Pija nasledili na prestolu svetog Petra. Đovani Lanca nalazio se na dužnosti predsednika Saveta m inistara Italije (ekvivalent premijera) u periodu od 1869. do 1873. godine, i znatno doprineo uspostavljanju vlade ujedinjene Ita lije u Rim u.

205

PAPE

ZATOCENIK VATIKANA, DEO DRUGI

Kraljevina Italija proglasila je rat Papskim državama 10. septembra 1870. godine. Dva dana kasnije, italijanske snage ušle su na papsku teritoriju. Četiri dana posle toga, Italijani su zauzeli luku Čivitavekija.

datle su, potom lagano napredovali prema Rimu,

providenje. Do toga nije došlo. Dana 19. septembra Italijani

udaljenom oko 60 kilometara, a sve u nadi da će

su stigli do Aurelijevih bedema, 18 metara visoke i 19

u meduvremenu biti postignut sporazum, te da

kilom etara dugačke građevine koja je okruživala Rim. Sada

O

oni neće morati grad da zauzimaju silom. U tom smislu, po

je grad stvarno bio pod opsadom. Pod opsadom se istog

zidovima su lepili propagandne plakate, s porukama koje su

tog dana našao i Pariz, koji su opkolili Prusi. U Vatikanu su

izražavale dobru volju i miroljubive namere.

uvideli da nema nikakve nade da im Francuzi priteknu u

A u samome Rimu, vatikanske vlasti nisu verovale

pom oć, ali papa Pije očekivao je da Austrija, kao najm oćnija

propagandi. Pod papinim vodstvom, bile su, štaviše,

katolička država u Evropi, preduzme nešto.

ubeđene da će im spas u poslednji čas doneti samo Božje A U ST R IJA N C I N A O D ST O JA N JU Kardinali u molitvi (levo) dok papa Lav X III leži na sam rti 1903. Papa

Austrijanci, medutim, nisu bili previše zagrejani da stanu

Lav bio je ubeđen u svoju nepogrešivost, kao i njegov prethodnik,

na stranu Vatikana i, na taj način, rizikuju da udu u rat

Pije IX. Papa Benedikt XV (gore) vladao je od 1914. do 1922.

sa Italijanima, što je austrijski car Franjo Josif gledao da

207

208

ZATOČENIK VATIKANA, DEO DRUGI

V ojska Kraljevine Ita lije napala je Rim (gore) i zauzela ga u

P R O P A G A N D N I RAT

septem bru 1870. Izrešetani rim ski bedemi (dole).

ukoliko dode do primene sile. Odgovarajući na ponudu, Dve strane koje su se sukobile oko prevlasti nad

papa je rekao Italijanima da će isključivo oni i njihov kralj,

Rimom - italijanski nacionalisti i vatikanske vlasti

a ne on, biti odgovorni za eventualne žrtve, te da će oni, i

- pribegavale su propagandi kako bi gradanima

samo oni, morati da ponesu ogromno breme odgovornosti

nametnuli ideje za koje se zalažu. S nacionalističke

pred Bogom, ali i pred sudom istorije.

strane, poruku je poslao Rafael Kadorna, starešina vojne divizije koja je napredovala ka Rimu. Njegovi

D O TE R A LI C A R A DO D U VARA

protivnici iz Vatikana bili su, medutim, brži, pa su

U tom času bilo je očigledno da će obe strane ostati pri

zalepili plakate s porukom čiji je cilj bio da zastraši

svojim zahtevima, i da su pregovori zapali u ćorsokak.

gradski živalj:

Posle toga, italijanskim snagama nije preostalo ništa drugo nego da se pripreme za ulazak u Rim, a papi, s druge

Rimljani! Užasno zlo se nadvilo! Sveti otac, koji mirno stoluje u Svome prestonom gradu i onim malobrojnim provincijama koje su zasad još pošteđene od uzurpacije, doživljava ovih dana da mu, bez ikakvogpovoda, preti vojska jednog katoličkog kralja. Rim je, dakle, u opsadnom stanju. Kadornini plakati, prelepljeni preko ovih apokaliptienih najava, obraćali su se Rimljanima blažim tonom, a bila je tu i zajedljiva nota upućena Francuzima:

Italijani iz rimskih provincija! Nezavisnost Svete stolice neće biti ugrožena, kao ni sloboda građana, već će, naprotiv, biti čvršće zajamčene nego pod zaštitom snaga iz inostranstva.

strane, da javno demonstrira veru u Boga. Papa Pije, sada 78-godišnjak, kleknuo je i tako, na kolenima, uspeo seuz28 svetih stepenika nedaleko od Crkve sv. Jovana Lateranskog. Stigavši do vrha stepeništa, pomolio se Bogu, preklinjući ga da zaštiti njegov narod. Mnogi ljudi u okupljenoj gomili pred ovim prizorom pustili su suzu.

Najviše što su Austrijanci mogli da učine bilo je da papi Piju IX ponude utočište u bilo kom gradu A ustrougarske carevine, u slučaju da on odluči da napusti Rim. Napad italijanske vojske započeo je u pet sati izjutra 20. septembra 1870. godine. Američki konzul u Rimu, dr

izbegne po svaku cenu. Najviše što su A ustrijanci mogli

M ejtland Armstrong, ovako je opisao događaje koji su se

da učine bilo je da izraze svoju bezrezervnu odanost papi

tog dana odigrali:

Piju i ponude mu utočište u bilo kom gradu Austrougarske carevine, u slučaju, naravno, da on odluči da napusti Rim. M onsinjor Skapineli, apostolski nuncije u Beču, hteo je da pukne od jeda kad je primio ovu poruku. „Mora čovek da ima petlju", rekao je Skapineli austrijskom ministru spoljnih poslova, grofu Fridrihu Ferdinandu fon Bojstu, ,,pa da me pozove da se preselim u njegovu kuću, a da pritom ne čini baš ništa kako me ne bi izbacili iz m oje sopstvene!" Viktor Emanuel je, u meduvremenu, pokušavao diplomatskim putem da ubedi papu da se predomisli, pa da to „rimsko pitanje" reše na sporazuman način. Nije mu se posrećilo. Pije nije želeo da prihvati argum entaciju koja se zasnivala na predvidanjima da će grad doživeti hum anitarnu katastrofu i da će mnogi životi biti izgubljeni

Pokazalo se da stare zidine ne mogu da odole teškoj artiljeriji. Posle svega četiri-pet sati bedemi su na pojedinim mestima bili potpuno sravnjeni sa zemljom, a nedaleko od Porta Pija vidi se prodor širok svih 15 metara. Italijani su nahrupili u grad i doslovcega preplavili, da bi, u isto vreme, uspeo i njihov napad na portu San Đovani. S kupole (Bazilike) Svetog Petra tada se zavijorila bela zastava. K ad su topovi utihnuli, papske trupe pružile su slabašan otpor, i oni koji su do pre neki čas neprikosnoveno vladali Rimom sada su gotovo svi redom bili zarobljeni, ili se sakrili u dvorcu SantAndelo, odnosno potražili pribežište na Trgu svetog Petra.

ZATOČENIK VATIKANA, OEO DRUGI

209

210


Bitka za Rim, zapravo, nije bila ni izbliza tako surova kako

preovladavalo u Rimu. Papa je nesporno imao verne

bi se moglo naslutiti na osnovu izveštaja dr Armstronga.

sledbenike koji su se užasavali same pomisli na to da će

Papske snage dobile su naredenje da pruže tam an toliko

njihov poglavar morati da ode iz grada i ostavi ih bez

otpora koliko da se vidi da su voljni i spremni da brane

vodstva. Bilo je, s druge strane, medu Rimljanima i mnogo

Svetu stolicu, dok su, s druge strane, italijanske snage dobile

onih koji su nadiruće italijanske trupe doživljavali kao

striktna uputstva da Vatikanu nanesu što manju štetu, da

oslobodilačke, kao snage koje će im konačno skinutis

nikako ne otvaraju vatru na civile, te da na Lavljem gradu ni

vrata papski jaram . Još su vise zabrinutosti izazivali zahtevi

jedna jedina cigla ne sme da fali. Mada je Pije odbio ponudu da preda Lavlji grad, italijanska vlada nije promenila

P olitički strip prik a zu je papu Pija IX (u prvom planu), obezvlaš-

odluku: taj grad i dalje će ostati papska teritorija.

ćenog posle 1871. godine, kako sav turoban odlazi dok okupljeni

A možda je postojao još jedan činilac koji je uticao na stišavanje strasti: raspoloženje koje je tih dana

R im ljani kliču pobedniku, k ralju V iktoru Emanuelu II (u pozadini, drugi zdesna).

SANCTA SCALA - SVETE S T E P E N IC E Postoji verovanje da je 28 stepenika od belog merm era, koji cine Sancta Scala (Svete stepenice) uzeto, zapravo, iz stepeništa koje je vodilo do pretorijum a, tj. stražarske sobe u Jerusalimu, tam o gde je Isus izveden pred Pontija Pilata, rim skog nam esnika drevne Judeje. Sm atra se da su se ove stepenice posvetile pre nešto manje od dve hiljade godina, kada je na njih kanula Isusova krv. Predanje veli da su Sancta Scala odnete iz Jerusalima i prevezene u Italiju negde oko 326. godine nove ere po nalogu carice Jelene, potonje svete Jelene, a onda ponovo podignute u kompleksu rimskih palata u kojim a su boravile pape. Sveta Jelena bila je, inače, majka cara Konstantina I, koji je oko 330. godine uveo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u Rimsko carstvo. Godine 1589, po nalogu pape Siksta V, Svete stepenice prem eštene su na m esto gde se i danas uzdižu, na ulaz u staru kapelu Sancta Sanctorum (Sveti nad svetima) u staroj Lateranskoj palati u Rimu. Sikst je tražio da se zidovi oko stepeništa i tavanica iznad njih izdašno ukrase i oslikaju freskama, za šta su angažovani brojni istaknuti um etnici iz epohe renesanse. Po katoličkoj tradiciji, hodočasnici koji dodu da vide Svete stepenice m oraju uz njih da se popnu na kolenima. Kroz ovaj čin pobožnosti mogu sebi da obezbede oprost grehova. Posetioci V atikan a penju se uza Svete stepenice isključivo na kolenim a, budući da im je jed ino na taj način dozvoljeno da stignu do vrha.


POPE PIUS IX.

211

212


narodnih masa da se svi m anastiri, kako oni muški, tako i oni ženski, izm este nekud iz Rima, i da se monasi i opatice

celu Evropu, sija sada i nad večnim gradom. Za Rimje I srednji vek tek danas završen!

proteraju iz grada. Posm atrač koji je rimski prost puk ( basso popolo )

Videvši kako se na sve strane veličaju slobode koje je on

|

svojevremeno nazvao „divljim i krvožednim" - nije

tako istrajno pokušavao da uguši, samo je dodatno učvrstiloB

preterivao. Da su se i ti ljudi priključili italijanskim

papu Pija u starim uverenjima. Italijani su pokušalidamu I ustupe Lavlji grad. On je to odbio. Predloženo je da mu se I

Uslovi predaje ubrzo su utanačeni, i ceo R i m , izuzev Lavljeg grada, ušao je u sastav države V iktora Em anuela II, prvog kralja Italije.

ukaže počast, ali Pije je i to odbio, jer bi u tom slučaju on, I kao papa, morao da primi predstavnika „kralja uzurpatora" I Viktorija Emanuela, a on to nipošto nije želeo da učini. N E M A P R E D A JE

Onim a koji su se nadali pomirenju, kao što su Emilio Viskonti-V enosta ili prem ijer Lanca, tek je tada sinulo da Pije, zapravo, nikada neće prihvatiti nikakav predlog,

snagama, zauzimanje Rima bilo bi praćeno mnogo

ponudu, pa čak ni nagoveštaj dobre volje italijanske vlade. I

većim prolivanjem krvi i razaranjem, pa je tako obema

Svi pokušaji vlade da se nekako ipak pronađe zajednićki

zainteresovanim stranama bilo u interesu da se posao obavi

jezik s papom nailazili su na beskompromisan otpor, što

brzo i čisto. A kad je sve završeno, na brzinu su usaglašeni

je u samoj vladi budilo strepnju, a u Vatikanu stvaralo

uslovi predaje, i ceo Rim, izuzev Lavljeg grada, ušao je u

nezdravu atmosferu.

sastav države na čijem je čelu bio Viktor Emanuel II, prvi kralj Italije. Rim je sada bio jedan potpuno drugačiji grad. Jedan od gradskih novinskih listova, u izdanju od 23. septembra, slavodobitno je nabrajao sva ograničenja koja je podrazumevala papska uprava:

Tam a je, tako, prevladala nad svetlošću, i sada su se kardinali plašili da izadu na ulicu ili da se vozeu raskošnim kočijama po kojima se odmah videlo da to prolaze papine sluge. Po Rimu su se mogli videti sveštenici kako se šunjaju, očito u strahu da će ih prepoznati i maltretirati neprijateljski nastrojene lutajuće

Posle 15 vekova m raka i žalosti, čemera i jada, Rim - nekada vladar celoga sveta - ponovo je postao prestoni grad jedne velike države. Danas je za nas, Rimljane, dan neopisive radosti. Danas se u Rimu sloboda vise ne sm atra zločinom, a pravo na slobodu govora koristi svako, ne plašeći se inkvizicije, lomače, vešala. Svetlo gradanske slobode koje je, blesnuvši prvo u Francuskoj 1789, obasjalo

bande. I, što je možda bilo i najgore od svega, na sve strane razlegali su se povici: „Smrt papi!“, koji su se i te kako dobro čuli i unutar samog Vatikana. S obzirom na to da je sada bila ustanovljena sloboda pisane reči, sada su se po Rimu otvoreno prodavale podrivačke i bogohulne knjige, koje su samo dodatno podgrevale mržnju prema papstvu, i ta je mržnja bivala sve

M in istar spoljnih poslova Italije, Em ilio V isk o n ti-Venosta, zalagao se za

očiglednija na celom prostoru novostvorene

pom irenje izm edu vlade čiji

italijanske kraljevine.

je bio član i pape Pija IX, ali je

Po rečima

naknadno uvideo ka ko pontif, zapravo, o tom e uopšte i ne razm išlja.

neumornog papinog državnog sekretara, kardinala


213

praznoverje, odnošenje svih religijskih slika iz driavnih škola, i to p o naredbi vlade, i nešto što, evo, već traže, a to je da se ime Isusovo ukloni iz natpisa iznad kapije Rimskog univerziteta. Uprkos činjenici da mu neposredno okruženje nije bilo ni najm anje naklonjeno, kardinal Antoneli je na ovaj način neumorno pokušavao da podstakne papske nuncije rasporedene po evropskim prestonicam a da utiču na vlade koje su s papom održavale prijateljske odnose kako bi, konačno, pružile podršku Vatikanu. Sav njegov trud urodio je tek pokojim, jedva dovoljnim, plodom. U Nemačkoj su, na primer, prvaci, plemići i pravnici u odredenom broju

U N em ačkoj su, na prim er, prvaci, plemići i pravnici iz većeg broja država potpisali peticiju u kojoj osuđuju okupaciju Rima.

država potpisali peticiju u kojoj osuduju okupaciju Rima i rušenje papine vekovne vlasti nad Papskim državama. U Belgiji, a i u još nekim zemljama, katolici su podstrekavani na protestne skupove na kojima se o zauzimanju Rima govorilo kao o najgorem svetogrdu, a o pretnjama upućenim samome papi kao o svojevrsnom oceubistvu. Evropskim gradovima krstarile su protestne povorke, Kardinal Đakomo Antoneli bio je zna č a jn a ličnost u V atikanu

održano je na stotine misa. Biskupi Nemačke i Belgije lično

uvreme liberalnih revolucija 1848. godine. Sm elo je branio

su uputili Viktoru Emanuelu i njegovoj vladi protestne

konzervativna gledišta pape Pija IX na revolucionarna zbivanja.

note. Često je ponavljano novo, nezvanično papino zvanje, „zatočenik Vatikana", kao što se mnogo energije trošilo

Antonelija, učestala saopštenja u kojima vlada iskazuje

na ljutite osude italijanskih „jeretika" i pozivanje na teške

poštovanje prema papi, brigu za njegovo blagostanje

kazne koje ih čekaju za počinjene „zločine".

ibezbednost, kao i želju da se konačno dođe do kompromisnog rešenja koje će pontifu om ogućiti da

ANTO NELI NE ZN A ŠTA ĆE

slobodno obavlja svoju dužnost - bila su, zapravo, tek

O no, medutim, što je Antoneli najviše priželjkivao -

cinična fasada iza koje su se odigravale strašne zloupotrebe.

usaglašena, sveevropska kampanja koju bi katoličke vlade,

Optužujući italijansku vladu, Antoneli je, pored ostalog,

sveštenstvo i pastva organizovali i izvršili ozbiljan pritisak

zapisao:

na Italijane kako bi se ovi povukli iz Rima i Papskih država, i vratili papi ono što mu po naslednom pravu pripada - nije

... oduzimanje svih poseda dostojanstvenom poglavaru

bilo ni na pomolu. U iskrenoj želji da izbavi papu Pija iz

Crkve, kao i svih prihoda, kao i bom bardovanje prestonice katoličanstva, bezbožnička propaganda koja se medu stanovništvom širi putem propagande, žestoki napadi na religiju i monaške redove, obesvećenje katoličkog obreda, koji se sada obeležava kao puko

beznadne situacije u kojoj se našao, Antoneli je prevideo ključnu činjenicu u vezi sa Evropom s kraja devetnaestog veka. Kontinent je, naime, već bio daleko odmakao od vremena kada su vladari nametali svoju volju i očekivali bespogovornu poslušnost podanika. Revolucije koje su

214


se odigrale prvo 1789, a potom 1848. godine - stavile su tačku na istoriju te i takve Evrope. T o je nedvosmisleno potvrdeno još jednom , u neposrednoj prošlosti - mislimo na Parisku komunu s početka 1871. godine - kada su radnici, o kojima su jedni govorili kao o anarhistim a, a drugi kao o socijalistim a, ustali protiv francuske vlade, koja je pre toga bila prinudena da prihvati ponižavajući mir s Prusima.

Stvarnost je upozoravala da bi vraćanje nekadašnje m o d jednom nepogrešivom papi, koji je otvoreno pokazao zube savrem enom svetu, sigurno izazvalo opšti m etež. Mlak odgovor Austrijanaca i Belgijanaca na Antonelijeve molbe na najbolji je način oslikavao tu novonastalu situaciju, hteli to Pije i njegov odani državni sekretar da vide ili ne. Stvarnost je upozoravala da bi vraćanje nekadašnje m od jednom nepogrešivom papi koji je otvoreno pokazao zube savremenom svetu sigurno izazvalo opšti haos. Narodi koji su upravo stekli neke nove slobode u tom bi slučaju sigurno ustali u odbranu teško stećenih gradanskih prava i sloboda koje uz ta prava idu. Pija, sem toga, nisu ni zanimali protesti, dem onstracije, uveravanja i uvrtanja ruku. U njegovim očima, jedini prihvatljiv ishod bio bi da se italijanska država rasparča. Viktor Emanuel se, dakle, mora poslati nazad u Pijemont, odakle je i došao. Rim i Papske države moraju se vratiti onom e kome pripadaju, pri čemu - kako je lično Antoneli podvukao - u delo treba sprovesti „potpun i celovit povraćaj papinih poseda i ovlašćenja". U M IR U I K R A L JI P A P A

Vreme je prolazilo, a ni jedna ni druga strana nije ni za pedalj odstupala od zauzetih pozicija, pa je stanje bilo neizmenjeno i 1878. godine, kada su preminula obojica glavnih protagonista, kralj Viktor Emanuel i papa Pije. Kralj je otišao prvi, 9. januara, u 57. godini života, i to od posledica zapaljenja pluća, pošto je papa Pije pristao da mu ispuni poslednji zahtev - da ga pričesti. Za kraljem je, Kom unari koji su se borili za ideje s o cijalističke P ariske kom une 1871. godine ovekovečeni su na ovoj fo to g rafiji snim ljenoj na Trgu Vandom , kraj stuba koji je N apoleon B onaparta podigao u znak sećanja na pobedu u bici kod A u sterlica 1805.


215

216


posle svega četiri nedelje, otišao i papa, 7. februara. Imao je

žestoku mržnju prema samoj ustanovi papstva, vladala

85 godina, i za njim je bio najduži pojedinačni pontifikat u

je u to vreme u Francuskoj, zemlji koja je nekada slovila

istoriji papstva.

za zaštitnicu Svete stolice. Ni Španija ni Belgija, premda

Dok je katolički svet bio u žalosti, našlo se i onih

I

katoličke zem lje, nisu vise bile naklonjene Vatikanu. U takvim okolnostim a, budućnost papstva i odnosa

B udućnost papstva, u odnosu na italijansku državu, nije izgledala obećavajuće.

Vatikana sa italijanskom državom nije izgledala nimalo obećavajuća. Pojavila se u to vreme potreba za novim ključnim ličnostim a - novim kraljem i novim papom-koji I će pokazati sprem nost za kompromis. Bilo je, iznad svega, I važno da obojica ispolje mudrost i konačno pokrenuceo proces tam o gde je on zaustavljen smrću Viktora Emanuela I

koji su iskoristili papino upokojenje da iskažu svoj gnev

i Pija IX. O bojica su, pritom, morala da računaju i s tim

zbog pojedinih njegovih postupaka i stavova. Crkva i

da će, svaki ponaosob, im ati oko sebe beskompromisne

katoličko sveštenstvo bili su izloženi progonu u Nem ačkoj

sledbenike, žestoko suprotstavljene namerama one

i Svajcarskoj. U Austriji je pak pokojni Pije ocrnjen zbog

druge strane, koji će od njih zahtevati da posežu i za

toga što je odbio da primi jednog člana carske porodice

najkrupnijim rečim a kako bi na što ružniji način izvređali

koji je u Rim došao da bi prisustvovao sahrani pokojnog

jedan drugoga.

kralja. Sekularna, antikatolička partija, koja je gajila

Pogrebna povorka na oproštaju od pape Pija X, koji na glavi nosi tro stru ku papsku krunu, dok njegovo beživotno telo pronose ulicama Rim a 1914.


PAPA L A V I K R A L J U M B E R T O

Utom smislu, ni Lav XIII, koji je na prestolu svetog Petra nasledio Pija IX, aniUmberto I, koji je po očevoj

217

Umberto I, drugi kralj Italije, bio je omražen među liberalim a i levičarima zbog svoje tvrdokorne konzervativne politike. Umberta je 1900. godine ubio jedan anarhista.

smrtikrunisan za kralja Italije, nisu, po svemu suded, bili

razvoj dogadaja prouzrokovao doživeli su kulminaciju kada je

kadri da izvedu čudo koje je, činilo se, jedino moglo da

1900. godine jedan anarhista,

dovede do mirnog rešenja

G aetano Breši, u M onci, na

„rimskog pitanja". Papa Lav

severu Italije, izvršio atentat

je, naime, bio kultivisan, blag

na kralja Umberta. Papa

čovek. Krasile su ga osobine

Lav X III umro je tri godine

pravog diplomate, i nikada

kasnije u devedeset trećoj

senije upuštao u emotivne

godini života, do smrti se ne oslobodivši nezvanične titule

eskapade, tako drage

vatikanskog zatočenika. Za

njegovom prethodniku. Nikada

prethodnih četvrt veka, koliko je

iznjegovih red nije izbijala

njegov pontifikat potrajao, Lav ni

žestina, niti bi preduzeo bilo šta ada prethodno o tome dvaput ne promisli. Za razliku od Pija, Lav X III je razumevao savremeni svet i uvidao dobre strane demokratije, mada ne baš u celosti. Odbacivao je jednakost i bezuslovnu slobodu misli kao neprikladne za obične ljudi koji,

jedan jedini put nije nogom krodo izvan poseda Svete stolice. Još su slabiji bili izgledi da će do pom irenja d o d između naslednika Pape Lava, kardinala Đuzepea Sarta, koji je zvanje preuzeo kao Pije X, i Viktora Emanuela III, koji je,

bio je uveren Lav, nisu dovoljno zreli, a ni disciplinovani, da

posle ubistva njegovog oca, postao tre d kralj Italije. Odavno

bi umeli sa tim da izadu na kraj.

se već bio ustalio običaj da pape za sebe biraju ime po

Postojao je, neizbežno, i kamen spoticanja: bilo je to

prethodniku koga su n arod to uvažavali, i Pije X je samim

ćvrsto uverenje Lava X III u vlastitu nepogrešivost kao

tim što je izabrao ime prvog „zatočenika Vatikana", Pija

poglavara Rimokatoličke crkve, kao i u neotudivo pravo

IX , svima jasno stavio do znanja da je i sam čovek izrazito konzervativnog pogleda na svet. Novi, deseti Pije odmah se iskazao kao vatreni kritičar „modernista" i „relativista",

Papa Lav XIII odbacivao je jednakost i bezuslovnu slobodu misli kao neprikladne za običan svet...

jednog pape da ponovo zavlada celim Rimom i Papskim državama. Kao i uvek, Kraljevina Italija nepokolebljivo je stajala na putu onome ko bi takve ideje pokušao da ostvari,

koje je okarakterisao kao opasne po katoličku veru i njene sledbenike. Da bi stavio akcenat na te ideje, Pije X srod o je Zakletvu protiv modernizma. V eć u prvim redovima oseća se nepomirljiv papin stav:

Bespogovorno prim am i prihvatam svako određenje koje je izložio i proglasio bezgrešni autoritet Crkve, a naročito one osnovne istine koje su u direktnoj suprotnosti s gresima ovog vremena..

atakav, nepokolebljiv stav zauzeo je sada i vladar te države, Umberto I, čvrsto privržen načelu da Rim jeste, i da će

Svi sveštenici koji su odbili da polože ovu zakletvu - a bilo

ostati, prestonica njegovog kraljevstva. U svakom slučaju,

ih je četrdesetak koji su bili dovoljno odvažni (ili ludi) da

nije to bio ni izbliza povoljan trenutak da Um berto makar i

je odbiju - suodli su se s pretnjom ekskomunikacijom,

pokuša da se saglasi s papom. Sve vreme njegove vladavine

a isto je važilo i za ućene Ijude i teologe koji bi zastranili

Italija je trpela zbog naglog širenja socijalističkih ideja i

u sekularna ili m odernisticka istraživanja. Mada i dalje

opšteg nezadovoljstva zbog strogih kaznenih mera kojima

„utam nicen" u Vatikanu, Pije X nije se ni najm anje ustezao

su sputavane gradanske slobode. Nemiri koje je takav

da kažnjava šefove drugih država koje su priznale Kraljevinu

218


Italiju i, samim tim činom , podržale Italijane u „kradi" Rima i Papskih država. Ovakav stav mogao je im ati neprijatne posledice, jer kad je predsednik Francuske, Emil Lube, došao u zvaničnu posetu kralju Viktoru Emanuelu III, Pije X odbio je da ga primi. Francuzi su se osvetili tako što su prekinuli diplomatske odnose s Vatikanom. Nejaki, bojažljivi V iktor Emanuel III nije bio takvog kova da se suprotstavi pravedničkoj odlučnosti Pija X, koji ga je nadmašivao i intelektualno i fizički. M ajušni, nežni kardinal Đakomo dela Kjeza, plemić koji je po Pijevoj sm rti 1914. godine za papu izabran pod im enom Benedikt XV, bio je mnogo bliži kralju po telesnoj građi. Čak i najm anja od tri odežde načinjene za novog papu bila je prevelika za Benedikta. Novi papa je stoga i poneo nadimak II Piccolito Viktor Emanuel III, treći kralj Italije, bio je čovek sitne grade i bojažljiv po prirodi, ali je, za razliku od pape Pija X, podržavao liberalne ideje u politici. Nikada, medutim, nije ni pokušao otvoreno da suprotstavi svoje stavove Pijevim izrazito konzervativnim nazorima.

(čovečuljak), ali što se njegovih ličnih ubedenja tiče - tu ničeg sitnog i slabog nije bilo. Benedikt je snažno podržao stav Pija X protiv italijanske „okupacije" Rima i Papskih država. Suprotstavljao se, takođe, modernizmu i onim modernističkim naučnicima koje je njegov prethodnik ekskomunicirao. Najvažniji dogadaj iz vremena Benediktovog pontifikata svakako je bio Prvi svetski rat. Sam papa govorio je o tom sukobu kao o „samoubistvu Evrope" i očajnički, ali bezuspešno,


219

pokušavao da ga zaustavi. Jedna još veća opasnost, koja

Sledbenici Benita Musolinija čuvaju zgradu Fašističke partije u

se ticala, uostalom, i bezbednosti, pa i opstanka papstva,

Milanu 1922. godine, u vreme kad je Musolini došao na vlast u

pojavila se po završetku rata, 1918. godine.

Italiji.

Revolucija u Rusiji 1917. godine, pokolj kraljevske porodice Romanov naredne godine i cilj boljševičkog

se pripremala da krene u komadanje Ruske pravoslavne

rukovodstva da komunističke ideje raširi po celoj Evropi

crkve. A šta bi sve bezbožnici mogli učiniti po Evropi

izazvale su strah i zebnju širom kontinenta. Koliko je

posle velike komunističke pobede - bilo je strašno čak i

novonastala situacija opasna najjasnije su, izgleda, uviđali u

razmišljati o tom e. A opet, razmišljati se moralo. U Rimu

Vatikanu, jer komunistička vlada bila je ateistička, i upravo

je opasnost od komunizma shvaćena kao mnogo veća od

220


one koja je Svetoj stolici pripretila kada je Kraljevina Italija

izborima, a naročito da se na izborima kandiduju. Sadasu,

zauzela Rim i Papske države. V eć 1919. u Italiji su se mogli

međutim, katolici i zvanično izašli na izbore i, štaviše, vrlo

naslutiti obrisi jedne zastrašujuće budućnosti, dok su se

dobro prošli budući da im je to bilo prvo učešće, i da su

socijalistički aktivisti tukli protiv fašista desničara u izrazito

po rezultatim a bili drugi, odmah iza Socijalističke partije

nasilnim uličnim borbama, dovodeći tako celu Italiju na

Italije, osvojivši 21 odsto naspram 32 procenta glasova,

samu ivicu bezvlašća.

koliko su osvojili socijalisti. A da stvari budu još bolje, i na nemalo olakšanje pape Benedikta, Narodna stranka, u

PROTIV KOMUNIZMA

koaliciji s liberalnom vladom, uspela je da istisne socijaliste

Koliko god bio konzervativan po prirodi, Benedikt X V bio

iz organa vlasti. Ali jedan mnogo krupniji preokret tek je

je kadar da prepozna nem inovnost trenutka, i zahvaljujući

trebalo da se desi. Radnički štrajkovi - održano ih je dve

tom e da učini prvi korak ka popuštanju napetosti u

hiljade samo 1920. godine - a s njima i nemiri i nasilje

odnosima papstva i italijanske države. Benedikt je 1919.

kako desnice, tako i ,,levih“ snaga na političkoj sceni, nisu

povukao potez koji bi njegovi neposredni prethodnici

jenjavali sve do trenutka kad se učinilo da je građanski ratu

sigurno anatemisali: odobrio je osnivanje Katoličke

Italiji neizbežan.

narodne stranke, na čije je čelo stao sveštenik Luiđi Sturco. Ranije su pape zabranjivale katolicim a čak i da glasaju na

LATE RAN SKI S P O R A Z U M

U tom trenutku, na pozornicu stupa neočekivani spasilac. Fašistički pokret, form iran 1919. godine pod

1929.

Pregovori su trajali godinam a, a onda su, 11. februara

Clan 3: Italija priznaje puno vlasništvo, ekskluzivno

1929, kardinal P jetro G aspari, u im e pape Pija

pravo na posed i suvereni autoritet i jurisdikciju Svete

XI, i Benito M usolini, ispred kralja Italije V iktora

stolice nad Vatikanom , konstituisanom u skladu sa

Em anuela III, zlatnim perom sp ecijaln o nabavljenim

ovde navedenim, kao i svu imovinu i zadužbine, što sve

za tu priliku, potpisali Lateranski sporazum u

zajedno čini Grad Vatikan.

Papskoj odaji Lateranske palate u Rimu. Slovom ovog sporazum a stvorena je najm anja suverena država

Clan 4 : Suverenitetom i isključivom jurisdikcijom nad

na svetu, Grad V atikan, čija površina iznosi svega

Gradom Vatikanom , koje Italija priznaje Svetoj stolici,

4 4 hektara. Bilo je to novo, znatno m anje, ali sada

zabranjuje se bilo kakvo m ešanje u unutrašnje poslove

nesporno područje pod upravom pape, sada i zvanično

Svete stolice, kako od strane Vlade Italije, tako i bilo

priznatog za vladara.

kojih drugih vlasti.

Spor koji je gotovo punih 60 godina ozbiljno narušavao odnose Vatikana i Kraljevine Italije sada

Kad je Sporazum potpisan, oglasila su se zvona Svetog

je rešen. Prva četiri od ukupno 27 članova ovog

Jovana Lateranskog. A zaista je imalo šta da se slavi. U

dokum enta donose najvažnije stavke oko kojih su se

skladu sa upravo potpisanim dokumentom, Vatikan je

dve strane usaglasile:

prihvatio da prizna italijansku državu kao legitimnu, a

Clan 1: Italija priznaje i potvrđuje načelo utem eljeno

se pak da uvedu rimokatoličku veronauku, kao i da vrate

u prvom članu italijanskog Ustava usvojenog 4.

religijske slike, povučene posle proglašenja italijanske

marta 1848. godine, prema kojem je Rimska katolička

države. Sveštenstvu je, medutim, uskraćeno pravo da

Rim kao njen glavni grad. Italijanske škole obavezale su

apostolska crkva jedina zvanična religija.

učestvuje u političkom životu, a Katolička narodna stranka je raspuštena.

Clan 2: Italija priznaje suverenitet Svetoj stolici u medunarodnim poslovima, kao njeno neotudivo svojstvo u skladu s tradicijom i zahtevima njene misije u svetu.


Musolini (levo) ukazuje počast kralju Viktoru Emanuelu ill (desno) posle marša na Rim koji je fašističkog lidera doveo na vlast u Italiji 1922. godine.

221

222


vođstvom nekadašnjeg sorijaliste Benita M usolinija, počeo

U meduvremenu, Vatikan je izabrao Benediktovog

je da pušta bande batinaša po ulicama varoši i gradova, s

naslednika koji, istina, nije odobravao terorističku taktiku

konkretnim zadatkom da, bukvalno, potuku sve suparnike,

zahvaljujući kojoj je premijer (Musolini) došao na vlast, ali je

bili oni socijalisti ili neki drugi. Policija, vojska i liberalna

ipak u fašističkom vodi prepoznao čoveka s kojim se može

desnica, im ućni poslovni ljudi i svi kojima je odgovaralo da

poslovati. Kardinal Akile Rati, nadbiskup milanski, bio je

u zemlji ostane mir, kako bi mogli da nastave sa ubiranjem

čovek snažne volje i čvrste vere. Kao papa Pije XI stupio je na

profita - prećutno su pristajali, ili se bar trudili da zažmure

dužnost 6. februara 1922. godine, i to tek u 14. krugu glasanja.

na fašističko nasilje.

Prvo što je učinio kao papa - vraćanje starog blagoslova

Urbi et Orbi (Gradu i svetu) - ukazivalo je na čoveka vise

MARS NA RIM

okrenutog medunarodnim odnosima od prethodnih pontifa,

Papa Benedikt, koji je umro početkom 1922, nije poživeo da

koji su se odrekli ovog blagoslova posle gubitka Rima i

svojim očim a vidi ishod ovih zbivanja. O ktobra te godine,

Papskih država, i na taj naćin protestujud protiv upada

M usolini je predvodio „marš na Rim “, i tada ga je preplašeni

spoljnog, sekularnog sveta na sveto vatikansko tlo.

kralj Viktor Emanuel III postavio za predsednika vlade. M usolini je ubrzo proširio svoja ovlašćenja, ukidajući ostale

NAJZAD JEDAN MODERAN PAPA

političke stranke, sindikalne organizacije i sve demokratske

Papa Pije XI je, iznad svega, bio svestan da u svetu

slobode. Uveo je, zatim, totalitarnu državu u kojoj je on bio

dvadesetog veka važe neki novi imperativi, naročito u svetlu

duče (voda).

činjenice da su četiri carstva i njihovi vladari apsolutisti

Musolini gleda kako poslednji zatočenik Vatikana, papa Pije XI, potpisuje Lateranski sporazum kojim je, te 1929. godine, okončana gotovo šest decenija duga papska izolacija.


REAKCIJA Š T A M P E N A S P O R A Z U M Lateranski sporazum bio je propraćen krupnim novinskim naslovima: „M usolini i Gaspari potpisuju istorijski rimski pakt!“, obznanio je San Francisco

Chronicle. „Istorijski događaj u Lateranskoj palati!", na sva zvona objavio je The Catholic Advocate. „Okončan dugogodišnji crkveni razdor u Italiji", izvestio je svoje ćitaoce Wisconsin Rapids Daily Tribune u izdanju od 7. juna 1929. godine, istog dana kad je u Evropi ratifikovan sporazum. U danku dalje piše:

U celom Rimu danas su veselo zvonila zvona kada su (italijanski) prem ijer Musolini i kardinal Gaspari svečano razmenili potpisane prim erke istorijskog Lateranskogsporazuma... Nisu držani govori, a ceremonija je bila kratka i jednostavna. Jedan od najupečatljivijih i simbolično najupadljivijih trenutaka bio je onaj kada se velika bronzana kapija, ona kroz koju se stiže do kolonade na Trgu svetog Petra, širom otvorila, posle punih 59 godina koliko je, jedva odškrinuta, tavorila.

uNemačkoj, Rusiji, Austrougarskoj i osmanskoj Turskoj svrgnuti posle Prvog svetskog rata.U tom kontekstu, zastarevala su i nekadašnja rivalstva, koja će u stranu potisnuti novi izazovi, nova suparništva: komunisti protiv demokrata, religija protiv sekularizma. U skladu s takvom, novom realnošću, Pije XI pomirio se s tim da Kraljevina Italija neće tek tako nestati, i da su Papske države izgubljene zauvek. Shodno tome, kucnuo je i čas da se okonča papska izolacija, a sve kako bi Crkva mogla da nastavi svoje misionarsko poslanje i ponovo ostvari globalni uticaj kakav je nekada imala. Benito Musolini, sa svoje strane, nije bogzna kako mario ni za katoličku veru ni za papu, niti za bilo šta što nije neposredno uticalo na jačanje njegove lične pozicije navlasti. Ali on jeste bio oportunista koji je savršeno dobro znao da sama dnjen ica da vlada kao diktator obeležava Italiju kao otpadničku državu, a njega samog žigoše kao neprijatelja demokratskih sloboda. Upravo iz tih razloga Musolini je nominalno pozdravio pom irenje s papom, znajući pritom da će zbog toga porasti ugled njegovom režimu, naročito među milionima katolika širom sveta.

POSLEDNJI ZATOČENIK VATIKANA Dana 25. jula 1929. papa Pije XI služio je misu. Posle toga je, kroz kapiju Bazilike sv. Petra, poveo povorku napolje, na trg okupan letnjim suncem , gde je masa od oko dvesta pedeset hiljada ljudi čekala da primi njegov blagoslov. Peti i poslednji zatočenik Vatikana konačno je izašao iz samonametnute izolacije i, prvi put posle bezmalo šest decenija, kročio u spoljni svet. Papa Pije XI sa osmehom na lieu izlazi iz Vatikana pre nego što će, uz veliku pompu, svečano ući u Rim posle potpisivanja Lateranskog sporazuma.

223

PAPE

PAPA I NACISTI

Ako je ikada jednom papi pružen pehar pun otrova kad je stupao na presto svetog Petra, onda je to zadesilo Eudenija Mariju Đuzepea Đovanija Pačelija, koji je 2. marta 1939. godine, na svoj šezdeset treći rodendan, postao Pije Xil. Samo šest meseci kasnije, septembra iste godine, napadom nacističke Nemačke na Poljsku počeo je Drugi svetski rat, koji će Pija dovesti u jedinstven - i izrazito neugodan - položaj.

♦

K

ao jedini vladar čija se moć prostire po celom svetu,

žarom verovali da imaju puno pravo na uspostavljanje

Pije je - tako se od njega očekivalo - trebalo da

„hiljadugodišnjeg Rajha“ u Evropi - a možda i celom svetu.

zauzme čvrst moralni stav povodom raznih pitanja

Muke Pija X II počele su kad su obe zaraćene strane

koja je Drugi svetski rat pokrenuo. Taj sukob bio je mnogo

zatražile od njega blagoslov i podršku. I jedna i druga

vise od puke borbe za prevlast, teritorijalna proširenja i

razbesnele su se kad nisu dobile ono što su tražile. Pije

uticaj. Britanci i njihovi saveznici bili su uvereni da se protiv

se opredelio za srednji put, pribegavši neutralnosti kao

nacističke Nemačke i njenog firera, Adolfa Hitlera, bore

poziciji sa koje će - slutio je - imati najbolje izglede da svoj

kako bi oslobodili Evropu i svet rasističke i ekspanzionističke

uticaj usmeri u pravcu miroljubivog rešenja i, eventualno,

diktature. Nacisti su, s druge strane, sa istim takvim

okončanja ratnih sukoba. Ispostavilo se, naialost, da je odabrao pogrešan p u t Usledile su, naime, žestoke optužbe;

Visoka prilika kardinala Euđenija Pačelija, papskog nuncija u

papi su zamerali zbog moralnog „kukavičluka" i ,,ćutanja“

Nemačkoj, krupnim koracima grabi niz stepenice predsedničke

koje zavređuje svaku osudu.

palate u Berlinu 12. decembra 1929.

Pija su, pre svega, teretili zato što je, kako su tvrdili

225

226

PAPA I NACISTI

njegovi protivnici, bio okoreli antisemita, pa mu stoga i nije

podigla senzacionalna pozorišna premijera komada Zamenik

bilo teško da zlosrećne evropske Jevreje prepusti progonu i

tragedija jednog hrišćanina nemačkog dramskog pisca Rolfa

istrebljivanju u nacističkim logorima smrti. Nemci su pak u

Hohuta, koji se kasnije pročuo pišući političke drame koje

papi prepoznali neumoljivog neprijatelja, a jedan istaknuti

su izazivale polemiku. Premijera Zamenika održanajeu

nacista, SS Obergruppenftihrer (viši oficir) Rajnhart Hajdrih

Berlinu 20. februara 1963. godine, a Hohutovo viđenje pape

rekao je jednom prilikom da je Pije XII veća prepreka

kao bezdušnog nacističkog kolaboracioniste i čoveka bez

Trećem rajhu nego britanski premijer Vinston Cerčil ili

srca nije naišla na odobravanje onih koji su imali prilike lićno

američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt.

da upoznaju papu Pija XII i vide na delu tog šarmantnogi umešnog diplomatu. Papa Pije XII ophodio se kao monahi

Pija su teretili da je okoreli antisem ita, i da mu stoga nije teško da zlosrećne evropske Jevreje prepusti progonu i

esteta, i držao se po strani od svetskih zbivanja; bio je visok, vitak i ukočen, lica bledog kao krpa, i uvek nekako svetački odsutan. Utisak koji je na ljude ostavljao kada bi se pojaviou javnosti bio je, medutim, potpuno drugačiji. Britanski pisaci hroničar Džejms Liz-Miln zabeležio je:

istrebljivanju.

Protivurečna mišljenja o ulozi pape Pija XII u ratnim godinama javljaju se i po okončanju Drugog svetskog rata 1945, a izriču se i početkom dvadeset prvog veka. Mnošto knjiga objavljeno je i mnogo dokumentaraca snimljeno o

Njegova pojava zrači dobrotom, smirenošću, i svetošću kakve sigurno nikada ranije nisam osetio u jednom ljudskom biću. Sve vreme se osmehivao, ljupko, dobrodušno... Toliko je snažno uticao na mene dagotovo nisam bio u stanju reč da prozborim... a bio sam pritom svestan da mi kolena klecaju.

ovoj temi, ali nema nikakve sumnje da je najveću prašinu

Z A M E N I K - K LE VET A ILI U M E T N I Č K A S L O B O D A ? U komadu Zamenik Hohut je Pija optužio za hotim ičan nemar i moralnu iskvarenost, prikazujući ga kao nemilosrdnog, gramzivog čoveka koga su više zanimale vatikanske finansije nego sudbina Jevreja ili bilo kojih drugih žrtava nacističkog režima, kao što su Cigani, homoseksualci, slobodni zidari ili Jehovini svedoci. Ovaj komad, inače Hohutov prvenac, izvela je iste te 1963. Kraljevska Šekspirova trupa u londonskom pozorištu Oldvič. U Njujorku, na Brodveju, Zamenik je premijerno izveden 1964. godine, a 1986. i 2006. ponovo je postavljan na scenu u Velikoj Britaniji. Uticaj koji je

Zamenik izvršio svakako je bio neizmeran. Hohutov komad je, pritom, oživeo raspravu o mogućoj krivici koju institucija papstva i sam papa snose u sprovodenju nacističkog „Konačnog rešenja jevrejskog pitanja". Nemački dramski pisac Rolf Hohut napravio je senzaciju svojim prvim komadom, Zamenik, u kojem je papa Pije XII predstavljen kao saradnik nacista u Drugom svetskom ratu.

PAPA I NACISTI

227

Nije Liz-Miln bio prvi kome suse tresle noge dok je stajao uneposrednoj blizini slavnog pontifa, ali vladari i ministri skojima je Euđenio Pačeli pregovarao za vreme svoje duge diplomatske karijere bili suipak načinjeni od čvršće grade.

PAČELIU BAVARSKOJ Na prvu važnu službu izvan Vatikana stupio je 1917. godine, u trećoj godini Prvog svetskog rata, kada ga je papa Benedikt XV poslao uBavarsku kao papskog nuncija (izaslanika). Prvi zadatak monsinjora Pačelija bio je da svojim domaćinima, kralju Bavarske Ludvigu III i ratobornom samodršcu caru Vilhelmu, izloži plan pape Benedikta za okončanje Prvog svetskog rata i uspostavljanje mira. Pačeli je, po svemu sudeći, ostavio dovoljno jak utisak na dvojicu vladara, ali i na Vilhelmovog kancelara Teobalda fon Betman-Holvega, tako da su posle njihovog susreta zaista

Teobald Betman-Holveg, nemački kancelar za vladavine kajzera Vilhelma II, uložio je velike

oživele nade u skori mir.

diplomatske napore u okončanje Prvog svetskog rata.

Papin izaslanik bio je, medutim, „nesvakidašnje

Republiku. Ova republika, uredena po modelu istih takvih

razočaran i potišten" kada je nemačka vojska podigla

republika koje su nikle u Rusiji posle ateističke revolucije,

nivo borbenih dejstava pribegavši neograničenoj upotrebi

potrajala je svega četiri nedelje, a Pačeli je, i kao crkveni

podmornica u ratu. Ako i nije mogao da zaustavi ratnu

velikodostojnik i kao zastupnik papin, sve to vreme bio u

mašineriju, Pačeli je procenio da može barem da se založi za

vrlo osetljivom položaju. Nuncije je, medutim, dokazao da

humanitarni pristup ratu, u duhu politike pape Benedikta,

poseduje ono bez čega se u tom času nije moglo: staloženost

pontifa koji se nadaleko pročuo po dobrotvornom radu i

i čelične živce.

pomaganju siromašnima i ugroženima. Po okončanju Prvog svetskog rata 11. novembra 1918.

Glavni zadatak Euđenija Pačelija kao papskog nuncija bila je da sklopi konkordat (sporazum izmedu Svete stolice

godine, Pačeli je ostao u Bavarskoj i pošto ju je većina

i vlade odredene zemlje u vezi s religijskim pitanjima) s

diplomata napustila. I mudro su učinili što su na vreme otišli,

vladama raznih evropskih zemalja, a sve kako bi se osigurala

jer u aprilu 1919. vlast je preuzela takozvana Spartakistička

bezbednost i sloboda delovanja katoličkih crkava u tim

liga, koja je ubrzo formirala kratkoveku Bavarsku Sovjetsku

državama. Konkordatom je Crkva prisvajala više značajnih

228

PAPA I NACISTI

R adikalni socijalisti, pripadnici spartakističkog pokreta,

Glavni zadatak Eudenija Pačelija kao papskog nuncija bio je da sklopi konkordat s vladam a raznih evropskih zemalja.

k onfisku ju m otorno vozilo za vrem e kratko trajn e revolucije koja se u N em ačkoj odigrala po završetku Prvog svetskog rata.

nego povoljni izgledi da će, posle ove u Bavarskoj, sovjetske zajednice početi da niču i drugde, a sve ne bi li se ostvario boljševički san da se komunizam proširi na ceo kontinent. Pačelija, medutim, to nije plašilo. Čim je nemačka vojska uništila Bavarsku Sovjetsku Republiku, nuncije je zaključio

prava i ovlašćenja. Jedno je bilo pravo na organizovanje

konkordat, prvi u svojoj karijeri, s Bavarskom, koja je sada

mladih, a drugo da postavlja velikodostojnike. Crkvi

imala status države u sastavu Vajmarske Republike.

je, takode, bilo dozvoljeno da drži svoje škole, bolnice i dobrotvorne ustanove, i da preuzme odgovornost za

PO V R A TA K KUĆI

vodenje verskih službi. Sve je to Crkvi pružalo mogućnost da

Posle nemilih susreta sa Sovjetima, Eudenio Pačeli je opozvan

nesmetano radi i obezbedi opstanak katoličke religije.

u Rim 1929. godine, i tada su ga, uprkos neuspehu njegove

S druge strane, zaključivanje ovih složenih sporazuma

ruske misije, i katolici i protestanti dočekali kao velikog

pratila je jedna izrazito otežavajuća okolnost. U tim danima,

junaka u borbi za hrišćansku stvar. Papa Pije nagradio ga

naime, neposredno po okončanju rata, postojali su više

je kardinalskom kapom, a godine 1930. čekalo ga je novo

PAPA I NACISTI

229

NADMUDRIO REVOLUCIONARE Jednog dana 1919. godine, mala družina mladih

spartakisti, pristali su da se povuku pod uslovom da

revolucionara upala je u zgradu u kojoj je bila smeštena

odvezu papin automobil. Pačeli je znao da mladići neće

vatikanska ambasada i pokušala da ukrade Pačelijev

stići daleko, jer je već video da je anlaser isključen, a i

automobil. Iako krhke grade i u 43. godini života, tako da

dobio je garancije od bavarskih vlasti da će mu vozilo

je zaista teško pretpostaviti da bi bio u stanju pesnicama

odmah biti vraćeno. Spartakisti su odvukli auto, ali su,

da otera uljeze, Pačeli je izašao da se susretne s tim

na veliku žalost, ubrzo shvatili da ih je papski nuncije

mladićima i zatraiio od njih da smesta napuste zdanje

nadmudrio.

koje je, praktično, bilo vatikanska teritorija. Uljezi, listom

unapredenje - ovoga puta u kardinala državnog sekretara.

K ardinal Pačeli izlazi iz p redsedn ičke p a la te u Berlinu 1927.

Sa tog visokog položaja Pačeli je sklopio konkordat s

godine posle sastanka s n em ačkim predsednikom , generalom

mnogim zemljama, gde god je Rimokatoličkoj crkvi bila

P aulom ton H indenburgom .

potrebna pomoć da se oporavi od posledica Prvog svetskog rata. Konkordat s nemačkom državom Baden zaključen je

Sudbinski medu svim ovim sporazumima svakako je bio

1932. godine, a već naredne godine potpisan je sporazum sa

Rajhskonkordat s Nemačkom. Nacisti su bili i te kako svesni

Austrijom i, jula 1933, šest meseci pošto je Adolf Hitler stupio

da većina čovečanstva smatra kako su oni na vlast došli

na vlast kao kancelar, s nacističkom Nemačkom. Usledio je

pribegavajući sili i prevarama. Ali sporazum s papstvom,

konkordat s Jugoslavijom (1935) i Portugalom (1940).

najstarijom i najpoštovanijom institucijom u čitavoj Evropi,

230

PAPA I N ACISTI

{CARDI NAL I S O V J E T I Posle Bavarske, Pačeli je prešao u Berlin kao papski

hiljade, ako ne i milioni ljudi gladovali, ostavši bez igde

nuncije u Nemačkoj, da bi nešto kasnije, godine 1925,

ičega na razvalinama Prvog svetskog rata. Ali čak je i

započeo pregovore s vlastima Sovjetskog Saveza. A u

Pačeli mogao da ide do odredene granice, a posle vise - ni

toj zemlji je, osam godina posle pobede boljševika, već

koraka. Ljudi s kojima je morao da opšti, kao što su bili

uveliko sprovoden surov, sistematičan progon pripadnika

ministar inostranih poslova Georgij Čičerin, praktično

Ruske pravoslavne crkve. Sveštenici i episkopi bacani su

su onemogućili postizanje bilo kakvog dogovora. Čičerin

u tamnice, gde su mnogi i ubijani. I sveštenici i svetovni

je bio zadrti ateista, prezirao je veronauku, a odbio je da

ljudi hapšeni su i prebacivani u gulag na Solovjeckim

dozvoli čak i rukopoloženje sveštenika i episkopa. U tako

ostrvima u Belom moru. Crkve su pljačkane i sravnjivane

opasnoj atmosferi, Pačeli je donekle i verovao da postoje

sa zemljom. Religija je satanizovana po školama i u štampi.

izgledi da se, makar i tajno, dode do nekog sporazuma, ali

Bog i učenje o Bogu postali su zabranjene teme.

vreme je odmicalo a nikakvog vidljivog napretka nije bilo.

Uprkos svemu tome, Pačeli je bio čvrsto rešen da

Pije XI mu je 1927. naložio da prekine pregovore.

i nadalje izvršava naređenja pape Pija XI, pre svega da pokuša da uspostavi diplomatske odnose izmedu

A teista Georgij Č ičerin, ruski m inistar inostranih poslova,

komunistidđh vlasti i Vatikana. Ne bi li pospešio taj

neposredno je odgovoran što su 1925. propali svi pokušaji

proces, Pačeli je preduzeo sve što je bilo u njegovoj m od,

ka rd in a la Pačelija da se uspostave diplom atski odnosi između

pa tako i organizovao isporuke hrane Rusiji, gde su

V atik a n a i Sovjetskog Saveza.

PAPA I NACISTI

Požar koji je progutao zd an je R ajh stag a 1 9 3 3 . godine m ožda su za p a lili sam i nacisti k a k o bi konačno našli op ravd an je za progon nemačkih kom unista.

231

232

PAPA I NACISTI

.

KRŠENJE K O N K O R D A T A U periodu od šest godina, zaključno sa 1939, nacisti su

Sorge (S dubokim nespokojstvom), koju je Paceli

u vise od 50 navrata prekršili potpisani Rajhskonkordat,

pripremio za papu. Enciklika je obnarodovana 10.

počev od hapšenja Jevreja nepunih pet dana posle

marta 1937. godine, s tim što Pije XI, za razliku od svog

potpisivanja sporazuma. Nastavili su izglasavanjem

pažljivog, diplomatičnog nuncija, nije tako brižljivo birao

zakona kojim se dozvoljava sterilizacija Nemaca

red:

smatranih „nedostojnim života", kao što su kriminalci, disidenti, slaboumnici, homoseksualci, s uma sišavši i ostali kojima se mora onem ogućiti razmnožavanje, kako njihovi nedostaci ne bi prelazili na potonje naraštaje. Kardinal Pačeli ulagao je proteste; prvi se, konkretno, ticao još jednog prekršaja kojim su Nemci povredili

Rajhskonkordat, bojkota jevrejskih trgovina. Bio je to jedan od ukupno 45 protesta na koje nacistički režim nikada nije odgovorio, ali su ipak ti protesti poslužili kao jezgro papske encildike pod naslovom Mit Brennender

predstavljao je za njih onu kockicu što nedostaje da bi se sklopio mozaik njihove velike pobede jer je jedino uz konkordat njihov režim mogao da dobije na ugledu i stekne nekakvo priznanje u svetu. Sem toga, bio je to i delotvoran nadn da se ućutka opozicija nacistima okupljena pod okriljem Katoličke crkve u Nemačkoj. V E R O L O M N I FIR ER

Da li je Pačeli uvideo na kakvim nečasnim ciljevima počivaju zapravo ti njegovi pregovori s Hitlerom - ne zna se, ali čudno bi bilo da jednom tako iskusnom i inteligentnom diplomati tako nešto nije palo na pamet. Pačelijev cilj bio je, naravno, da ojača poziciju Katoličke crkve u Nemačkoj, da zaštiti sve tamošnje katoličke organizacije, te da obezbedi nesmetan rad katoličkim školama i prodaju katoličkih publikacija. Tu se, medutim, kardinal Pačeli našao u zabludi. Adolf Hitler te 1933. još nije bio na glasu kao čovek spreman da se s bilo kim dogovori o bilo čemu za kratkoročnu dobit, a da onda, čim iz njih izvuče ono što mu je bilo potrebno, te dogovore pogazi. I tako su pregovori tekli dalje, i Pačeli je, zastupajud papu Pija XI, davao sve od sebe da uspeju. U trenutku kad su nacisti raskinuli

Rajhskonkordat, sve je već bilo rešeno, i papstvo se našlo oči u o d s jednim verolomnim i, pritom, ciničnim partnerom. Na ovoj fotografiji s početka 1939. vidim o kard in ala Pačelija pre nego što je izabran za papu.

Ko god uzdiže rasu, narod ili državu... ili središta moći, ili bilo koju drugu, osnovnu vrednost ljudske zajednice... ko god uzdiže neki od tih pojmova iznad njegove standardne vrednosti, p a ga, obožavajući ga, uzdiže na nivo kumira, taj učestvuje u iskrivljavanju i izopačenju poretka ovog sveta kakav odgovara naumu i stvaralačkoj delatnosti Božjoj; taj je daleko od vere istinite u Boga, i od pojm a života kakav ta vera zagovara.

PAPA I NACISTI

Na službenom portretu pape Pija X II, što je Pačeli postao uoči Drugog svetskog rata, ogledaju sa njegova m isaonost i nepopustljivost karaktera.

2 33

234

PAPA I NACISTI

Na podmuklost nacista Vatikan je odgovorio jedinim

državu enciklika je prokrijumčarena, da bi potom, u potaji,

oružjem kojim i inače raspolaže: enciklikom. Papske

bila odštampana i rasparčana. Naposletku je i pročitana, u

enciklike obično se pišu na latinskom jeziku. Ali ovoga puta

svim katoličkim crkvama, za vreme mise na praznik Cveti,

kardinal Pačeli pozvao je nekolicinu nemačkih kardinala da

dana 14. marta 1937.

mu pomognu da sastavi tekst pod naslovom Mit Brennender

Kad su nacisti shvatili šta se dogodilo, poneli su se kao pravi nasilnici. Svi pronadeni primerci enciklike Mit

Brennender Sorge konfiskovani su, štampari i distributed

Kardinal Pačeli je od papskog nuncija u Berlinu saznao zastrašujuće pojedinosti u vezi sa on im sto se zbivalo u Kristalnoj nodi.

su pohapšeni, a štamparske prese oduzete od vlasnika. Podignute su, potom, lažne optužnice za navodnu nepoštenu trgovinu stranim valutama kako bi se katolički sveštenici doveli pred sud i iza rešetaka. Adolf Hitler je svoje stanovište obrazložio na okrutan način kada je stav nacista o papinoj encikliki propratio sledećim rečima:

Sorge, od prvog do poslednjeg slova na nemačkom jeziku. Pačeli je bio potpuno svestan da će nacisti učiniti sve da spreče rasturanje ove enciklike, pa je na vreme preduzeo odgovarajuće mere predostrožnosti kako bi ona ipak dospela do svih katoličkih crkava na nemačkom tlu. U nacističku

Treći rajh ne želi nikakav modus vivendi s Katoličkom crkvom, već bi pre da vidi njeno uništenje... kako bi se stvorio prostor za Nemačku crkvu, koja bi veličala germansku rasu...

PI JE X I I - N A C I S T A I A N T I S E M I T A ? To što je tada tek izabrani papa Pije XII

ranije, za pontifikata njegovog prethodnika".

navodno zakazao kad je trebalo

Euđenio Pačeli nema mnogo

glasno osuditi ponašanje nacista,

razumevanja za nas; slabe nade, stoga,

protumačeno je kao prvi znak njegovog „kukavičluka" i „cutanja" o temama koje bi mogle uvrediti Hitlera i njegov totalitarni režim u Nemačkoj. Otuda se,

polažemo u njega", zaključio je nacistički Šucštafel (Schutzstaffel), službeno izdanje SS-a, Hitlerove lične garde. Drugde po Evropi i svetu, u Britaniji, Francuskoj

pored ostalog, i razvila teorija

i Sjedinjenim Američkim

da je sam papa pronacistički

Državama, novi papa doćekan

usmeren antisemita. Tvorci

je srdačnom dobrodošlicom.

ove teorije, medutim, prevideli

Nacistička Nemačka, međutim,

su pre svega neprijateljsku reakciju nacista na izbor kardinala Pačelija za papu. List Berlin morgenpost optužio

bila je jedina od značajnijih država koja nije poslala predstavnika na krunisanje novog pape.

je, naime, novog papu za „mržnju zasnovanu na predrasudama i neizlečivi nedostatak razumevanja". Berlinske novine dalje navode: „(Pije XII) u Nemačkoj nije dočekan

Uprkos strogom , asketsko m izgledu, Pije XII bio je čovek izrazito šarm antan , duhovit i saosećajan. Radeći

s blagonaklonošću zato što se poslovično suprotstavlja

m ahom u tajnosti, spasao je , prem a procenam a, oko 860.000

nacizmu, pri čemu je politiku Vatikana formulisao još

Jevreja za vrem e Drugog svetskog rata.

PAPA I NACISTI

NACISTIČKA ZVERSTVA Rajnhard Hajdrih, opunomoćeni protektor Trećeg

držali kao svojevrstan zalog papinom „lepom ponašanju",

rajha u Češkoj i Moravskoj (na teritoriji današnje Ceške

da bi imali koga da zlostavljaju ako papa Pije XII još

Republike) ubijen je u bombaškom napadu pripadnika

jednom progovori protiv nacističke vladavine.

češkog pokreta otpora na automobil u kojem se visoki

Repriza onih strahota videnih u Lidicama odigrala se

nacistički funkcioner nalazio. Hajdrihov naslednik, Karl

1944. godine, kada su aktivisti francuskog pokreta otpora

Herman Frank, opredelio se za „specijalnu represivnu

svojim delovanjem usporili kretanje nemačkih trupa koje

akciju s ciljem da se Česi nauče pristojnom ponašanju".

su bile hitno poslate na zapad sa zadatkom da onemoguće

„Crnokošuljaši" iz redova SS-a podučavanje Ceha otpočeli

napredovanje savezničkih trupa posle iskrcavanja u

su jezivom odmazdom na selo Lidice, gde su streljana 172

Normandiji. Streljani su tada svi muškarci u selu Oradur

odrasla muškarca i momčića, dok su žene i deca prebačeni

na Glanu na jugozapadu Francuske, dok su žene i deca

u koncentracioni logor Ravensbrik.

saterani u seosku crkvu i tu spaljeni. Selo je sravnjeno sa

Iste te 1942. godine katolički nadbiskup Utrehta napisao

zemljom, a u masakru je stradalo najmanje hiljadu seljana.

je redovno pastoralno pismo u kojem iskazuje protest protiv progona Jevreja u Holandiji, koja je tada takode

General SS-a Karl Herm an Frank predao se am eričkoj vojsci

bila pod nacističkom upravom. Ono što su nacističke

u Plzenu 1945. godine. Sudeno mu je pred češkim sudom za

vlasti okvalifikovale kao „protivmeru" odigralo se pet dana

ratne zločine i razaranje češkog sela Lidice. Pošto je proglašen

kasnije, kad je veliki broj holandskih Jevreja i katolika

krivim , pogubljen je javno 1946. godine, u prisustvu 5.000

pohapšen i poslat u koncentracione logore. Tu su ih nacisti

posm atrača.

235

236

PAPA I NACISTI

ZLE N AM ER E N A C IST A

raskoš koja je u tim prilikama prikazivana, bili su neskriveno

Ako su se drugi i prenuli, kardinal Pačeli ovim nije bio ni

militantni. I sve je to bila priprema terena za strahovladu

najmanje iznenađen. Još pre nego što su Hitler i nacisti

koja je otpočela onog dana kad je Hitler preuzeo dužnost

došli na vlast, Pačeli nije imao nikakve dileme u vezi s njihovim stvarnim namerama. Godinama pre prelomne 1933. odigravale su se bezbrojne „probe" za uspostavljanje

Papi Piju XII draži su bili diskretna

totalitarne države, u kojoj će vladati rasizam i surovost.

diplomatija i u m eće ubedivanja od

Nacistički nasilnici okupljeni u paramilitarnim SA i SS jedinicama dobijali su zadatke da rasturaju skupove

napadnih gestova i žestokih proglasa.

komunističke i ostalih političkih stranaka. Premlaćivali su ili ubijali političke protivnike. Nacistički mitinzi, i sva kancelara Nemacke, 30. januara 1933. godine. Tada je Dečak, jed an od sedm oro p reživelih posle n acističkog m a s a k ra u

osnovan i prvi nacistički koncentracioni logor, u Dahauu, u

francuskom selu O radur na G lanu, učestvuje u pom enu održanom

Bavarskoj, gde se odmah počelo s rnučenjem, zastrašivanjem

kod m asovne grobnice žrtav a pet m eseci posle strašnog

i surovim postupanjem prema prvim zatvorenicima:

d ogad aja, u novem bru 1944.

Jevrejima, socijalistima, sindikalistima i ostalim političkim

PAPA I NACISTI

237

neistomišljenicima. Usledili su brojni poznati događaji, uključujud paljenje Rajhstaga 1933, usvajanje Nirnberških zakona 1935/36, zakonskih akata kojima su Jevrejima u Nemačkoj oduzeta gradanska prava, kao i Kristalna noć (Kristallnacht ), koja se odigrala novembra 1938, kada je po celoj Nemačkoj i Austriji došlo do napada na Jevreje, njihove sinagoge i privatno vlasništvo. U Kristalnoj noći živote je izgubio 91 Jevrejin, a uhapšeno ih je između 25.000 i 30.000, i svi su oni kasnije poslati u koncentracione logore. Kardinal Pačeli saznao je zastrašujuće pojedinosti u vezi s Kristalnom noći od papskog nuncija u Berlinu. U to vreme papa Pije XI bio je na umoru, a ima istoričara koji nagoveštavaju da ga je Pačeli ubedio da ne ulaže zvaničan protest. Pije XI umro je tri meseca kasnije, desetog februara

Kao neutralna država, G rad Vatikan mogao je u potaji da se posveti spasavanju ljudi, i to u obim u koji je samo papa m ogao da postigne. 1939. Za papu je izabran Pačeli. U tom trenutku, štampari još nisu bili poslali u Vatikan poslednju encikliku Pija XI, pod naslovom Humani Generis Unitas (O jedinstvu ljudskog roda), pripremljenu, inače, prethodnog septembra. U vreme kad je enciklika konačno stigla do Svete stolice, Pije XI nije vise bio medu živima. Mada je Pačeli bio njegov direktni naslednik na prestolu svetog Petra, on nije obnarodovao Pijevu oproštajnu encikliku, u kojoj je podvši papa pokrenuo vise spornih pitanja, i to potpuno otvoreno, na nadn tipičan za Pija XI, oštro osudujud rasizam, kolonijalizam i

Ernst ton V ajzeker, n em ački am b asad o r u V atikan u , upozorio je

antisemitizam, sve same ključne odlike nacističke politike.

Svetu stolicu na planove A dolfa H itlera da otm e papu Pija XII.

Drugi nesporazum u vezi s papom Pijem XII ticao se njegovog ličnog stila. On nikada nije voleo da putuje po

Ovde vidim o V ajzekera kako odgovara na pitanja pred sudom u N irnbergu.

varošima i gradovima, i drži kitnjaste, em ocijama natopljene govore. Draže su mu bile diplomatija i umeće ubedivanja nego dramatični gestovi i oštri proglasi. Pored toga,

zverstava iskazuje na najblaži m ogud nadn. To se vidi i iz ovih red jednog od svedoka koji su

diplomatsko iskustvo koje je godinama sticao davalo mu

učestvovali u Nirnberškom procesu 1945/46. godine, kada su

je pun uvid u prirodu te nacističke zveri. Pije je savršeno

pred lice pravde izvedeni nacistidci ratni zlodnci:

dobro znao da će nacisti na svaku kritiku i svaki d n prkosa odgovoriti samo još gorim surovostima. T o je, štaviše, i bila jedna od najvedh briga jevrejskih voda i onih zatočenika u koncentracionim logorima koji su bili u mogućnosti da spoljnom svetu prenesu svoje strahove. Oni su, naime, neprestano preldinjali papu da bilo kakvu osudu nacističkih

Bilo koja red Pija XII uperena protiv ludaka kakav je bio Hitler izazvala bi samo jošgoru propast... (i) ubrzala masakr Jevreja i sveštenika.

238

PAPA I NACISTI

N E U S P E L A ZAVERA: O T M I C A PAPE Uverenje nacističkog režima da papa Pije X II radi ruku

Saksoniji, na istoku Nemačke. Ali ne bi on stao na tome.

podruku s Jevrejima bilo je u saglasju sa antisemitskom

Zapisnik s jednog sastanka održanog 26. jula 1943. otkrio

propagandom kojom je dr Jozef Gebels godinama

je istraživačima da Hitler nije nameravao samo da se

neštedimice zasipao nemacki narod. Bez obzira na to što

dokopa pontifa, već da je razmatrao mogućnost da izvrši

je papa Pije i 1943. godine istrajno odbijao da direktno

pravi prepad na Vatikan, te da je u tom smislu poslao

osudi nacističko ponašanje prema Jevrejima, izgleda da je

naredenje jednom od starešina SS-a u Italiji, generalu

Hitler bio izgubio strpljenje s pontifom i da je u to vreme

Karlu Otu Volfu, i od njega zahtevao da...

uveliko razmatrao smeo plan kako da ga kazni. Firerova je namera bila da otme papu Pija i zatoči ga negde u Gornjoj

... što je pre moguće zauzme Vatikan i Grad Vatikan, da

Papa Pije XII blagosilja okupljen u m asu 19 4 3 godine, u vrem e kad je za njega svako pojavljivanje u javn osti m oglo biti

obezbedi arhive i umetnička blaga jedinstvene vrednosti, a da papu, zajedno s kurijom (papskim dvorom), sve u cilju njihove bezbednosti, prebaci na sigurno mesto kako

opasno, je r je Adolf H itler n am eravao da ga otm e.

PAPA I NACISTI

239

ne bi pali u ruke savezničkih snaga, koje bi posle mogle da iskoriste papski politički uticaj. General Volf i mnogi drugi nacistidđ zvaničnici i diplomate (mnogi među njima ispovedali su rimokatoličku veru), zaprepastili su se saznavši da Firer namerava da ide toliko daleko da zarobi najuglednijeg vodu u svetu. Sam papa je ove vesti primio sa osetno većom blagonaklonošću. On je bio uveren da je Hitlera zaposeo nečastivi, i u vise navrata pokušao je da istera davola iz Firera, ne bi li ga tako oslobodio zloga uticaja. Što se Hitlera tiče, on je, u svojoj megalomaniji, papu doživljavao kao „jedino ljudsko biće koje mi uvek protivureči i nikad me ne slusa“. Firer je bio rešen da ukloni tu mrlju iz svog samodržačkog životopisa. Prkositi Fireru dugo je bio opasan, neretko po život poguban poduhvat, ali kada je već obelodanjeno postojanje zavere da se otme papa, na scenu su nužno stupili oni koji nisu mogli ostati na tome da se slepo pokoravaju naređenjima i ogluše o diktat savesti. Bila je, istina, potrebna nemala hrabrost da se nešto preduzme, ali postojali su i u to doba Nemci spremni da preuzmu veliki

General Karl Fridrih Oto Volf iz borbenog S S-a m nogo je

rizik ne bi li osujetili planove svoga Firera. Jedan od njih

rizikovao da bi papu Pija XII upozorio na plan otm ice.

bio je Ernst fon Vajzeker, nemački ambasador u Vatikanu. On je upozorio Svetu stolicu na opasnost koja preti

trenucima ubrzano je napredovala ka glavnom gradu,

papi Piju i predložio pontifu da se uzdrži od bilo kakvih

i bilo je izvesno da će kroz nekoliko dana zauzeti Rim.

postupaka koji bi mogli navesti nepredvidivog Firera da

Nemački Vermaht pripremao se za povlačenje, i Hitler je u

stupi u dejstvo. Nacistički ambasador u Italiji, Rudolf Ran,

tom času mislio da je idealan trenutak da se dočepa pape,

zajedno s još nekolicinom nemačkih diplomata, takode

pa da ga njegova vojska povede sa sobom kad se bude

je radio na osujećenju plana otmice. Na istom poslu

povladla.

angažovao se i general Volf, koji je krajem 1943. konačno uspeo da odgovori Hitlera od otmice. Ili je bar general mislio da je uspeo. Ako je verovati

Volf je odludo da dejstvuje odmah, i još ni mesec maj nije bio prošao, a on je ugovorio tajni sastanak s papom. U Vatikan je došao prerušen, u civilnoj oded, pod okriljem

iscrpnom izveštaju objavljenom u jednom izdanju

nod , uz pomoć jednog sveštenika koji je umeo da se snade

katoličkog dnevnika/tvvem're d ’l talia (u slobodnom

u zamršenom kompleksu zgrada. V olf je prvo uveravao

prevodu: Šta se u Italiji dogada), koji je svetlost dana

papu Pija da nikakve otmice neće biti, ali ga je istom

ugledao u januaru 2005. godine, Volf se 1944. užasnuo

prilikom i upozorio da Firer njega, pontifa, doživljava

kada mu je Hitler poslao novo naredenje u vezi s otmicom

kao „prijatelja Jevreja" i prepreku ostvarenju planova za

koju je planirao i od koje, dakle, nikada nije ni odustao.

uspostavljanje prevlasti nad celim svetom. Mimo toga što

U tom trenutku, negde krajem maja 1944, Volf se nalazio

je opomenuo papu da otvori četvore odju, malo je toga

na položaju zapovednika SS-a u Rimu, koji je bio pod

general V olf još mogao za njega da udni. Napustio je

nacistickom okupacijom. Saveznička Peta armija, koja

Rim, zajedno sa svojim trupama, nedugo pre nego što će

se osam meseci pre toga iskrcala na italijansko tlo u tim

saveznička vojska zauzeti Rim.

240

PAPA I NACISTI

Vatikan se oglasio obazrivo srocenim protestom , u kojem su preovladavala opšta m esta... uz osudu „primene ovakvih m era koje duboko povreduju čoveku prirodena prava, i to samo zato što pripada odredenoj rasi“.

N em ački vojnici p atroliraju u neposrednoj blizini B azilike svetog Petra u V atikanu. Prim ili su strik tn a naređ en ja da ne prelaze belu liniju koja predstavlja granicu izm edu V atik a n a i os ta tk a Rim a.

JE Z IV A O D M A Z D A

Tu lekciju Jevreji su naučili na teži način, na sopstvenoj koži, kada je nad njima izvršena odmazda zbog pogibije Ernsta fon Rata, mladog diplomate koji je ubijen u nemačkoj ambasadi u Parizu. Vinovnik je bio jedan mladi nemački Jevrejin, Heršel Grinspan, koji je protestovao protiv proterivanja njegove porodice iz Nemačke. Upravo ovo ubistvo podstaklo je ubilačko-rušilački pohod nacističkih bandi u Kristalnoj noći. Kasnije, kad je Drugi svetski rat već bio poodmakao, u vise navrata došle su do izražaja neslućene razmere nacističke osvetoljubivosti. Tu i tam o bi i dozvolili neke sitnije prekršaje drakonskih propisa koji su bili na snazi, ali ako bi to u prekršiocu probudilo ma i trunku samopouzdanja, bio bi u grdnoj zabludi. Kad bi procenili da je neki konkretan izazov dovoljno ozbiljan da bi vredelo uzeti ga u obzir, nacisti bi uzvratili iz sve snage. Suočen s neprijateljem neumoljive naravi, sposobnim za svaku svirepost i zverstvo koje samo ljudska izopačenost ume da smisli, papa Pije došao je do zaključka da je nepristrasnost,

PAPA I NACISTI

ili barem privid nepristrasnosti, jedini način da se obezbedi

T E ŠK A ST R A T E G IJA

neutralan položaj Vatikana, a samim tim i kakva-takva

Takvu poziciju nije bilo nimalo lako sačuvati. Papina

sloboda delovanja. Kao neutralna država koju ni sami nacisti

strategija je, neminovno, morala da se drži u tajnosti.

ne bi napali a da prethodno o tome dobro ne razmisle,

Isto tako neminovno, međutim, čuvanje takve tajne

241

Grad Vatikan, sa svojim zdanjima i ustanovama, mogao se

podrazumevalo je i otvorena prebacivanja zbog

upotrebiti u svrhu tajnog spasavanja ljudi, i to u obimu koji je

„ravnodušnosti" s kojom „bezosećajni" Pije XII propraća

samo papa, i niko drugi, mogao da postigne.

zverstva koja izazivaju najdublju preneraženost svih onih koji nisu nalazili za shodno da u toj meri oklevaju, ili, bolje red, da svesno ostavljaju utisak kolebljivosti kada valja osuditi

Papa Pije XII pozdravlja predstavnike štam pe, vojnike i druge vojne starešine u svojim odajam a u V atikan u 7. ju n a 19 4 4 , tri dana pošto su saveznici oslobodili Rim .

zlodne. Oktobra 1941. godine, primera radi, americki izaslanik u Vatikanu, Harold H. Titm an, nastojao je da nagovori

242

PAPA I NACISTI

»Ti

Bf'V'' № №

’ tl

papu Pija da glasno progovori protiv zverstava počinjenih

Panoram ski pogled na dvorac Gandolfo, papsku letnju rezidenciju

nad Jevrejima. Titmanu je pre toga nel
koja se uzdiže nad jezero m Albano, sm eštenu trid esetak

na Pijevu želju da ostane „neutralan". To je, naravno,

kilo m e ta ra jugoistočno od Rim a u pobrdu M onti Albani.

bilo pre „Konačnog rešenja za jevrejsko pitanje", što je puki eufemizam koji su nacisti upotrebljavali za potpuno

obazrivo sročenim protestom, u kojem su preovladavala

istrebljenje Jevreja, do najsitnijih pojedinosti isplanirano

opšta mesta, uz osudu „primene ovakvih mera koje duboko

na konferenciji koja je januara 1942. u Vanseu, predgradu

povreduju čoveku prirodena prava, i to samo zato što pripada

Berlina, okupila visoke zvaničnike nacističkog režima.

odredenoj rasi". Poruka je ipak bila šifrovana, budući da

Posledice svega što je izrečeno na Konferenciji u Vanseu

se u protestu nigde konkretno ne pominju nacisti. Takvoj

i odluka tamo donetih ubrzo su postale očigledne. Marta

taktici Pije je neretko pribegavao kako bi naciste, a posebno

1942. godine 80.000 slovačkih Jevreja pripremljeno je za

Gestapo, zloglasnu tajnu policiju, odvratio od mešanja u

transport u Poljsku. Ovim je, sudeći po izveštaju vatikanskog

unutrašnje stvari Vatikana.

otpravnika poslova u slovačkoj prestonici Bratislavi, „veliki broj njih osuden na izvesnu sm rt“. Vatikan se oglasio

Premda su kritičari pape Pija njegov neuspeh da naciste pozove na odgovornost protumačili kao povlaćenje

PAPA I NACISTI

243

odbacio mogućnost da će do medusobnog sporazuma dod zaraćene strane ,,dji su ratni ciljevi i programi po svemu suded nepomirljivi". U danku objavljenom u Njujork tajmsu navedeno je i to da je papa u svojoj poruci, istina šifrovano, nedvosmisleno osudio nacistički progon evropskih Jevreja:

Glas Pija XII usamljeni je glas u opštem muku i tarni koji ovog Božića obavijaju Evropu... Nacistički ciljevi takođe nepomirljivi (su) i s Pijevim viđenjem hrišćanskog mira.

Oko tri hiljade njih prokrijum čareno je u dvorac Gandolfo, papsku letnju rezidenciju 30 kilom etara jugoistočno od Rima. O Božiću naredne, 1942. godine, papa Pije bio je malo konkretniji, mada još nije otvoreno upro prstom u krivce dok je, posredstvom radio-talasa, izrazio svoju... ... duboku zabrinutost za one stotine i hiljade ljudi koji,

iako ništa nisu skrivili, ponekad jedino zbog toga što su rodeni kao pripadnici odredene nacije ili rase bivaju obeleženi za odstrel i postepeno istrebljenje. Nije bilo ni trunke sumnje na koga se u ovoj porud misli. IZ B E G A V A N JE PR O BLEM A

V eć u drugoj polovini 1942. godine pogrom Jevreja poprimio je „zastrašujuće razmere i oblike“, kako je to Pija, u pismu koje je u Vatikan prispelo septembra te godine, izvestio monsinjor Dovani M ontini, potonji papa Pavle VI, navoded osvedočenog kukavice, poruka je ipak poslata, i stigla tamo

neke jezovite primere. Istog tog meseca, američki izaslanik

gde je trebalo, i to zahvaljujući pontifovoj božićnoj porud

u Vatikanu, M ajron Tejlor, saopštio je papi Piju da on,

vernicima, emitovanoj preko Radio Vatikana. Godine 1941,

kao poglavar Rimokatoličke crkve, nanosi štetu vlastitom

katoličke i ostale porodice širom Sjedinjenih Američkih

„moralnom ugledu" time što ćutke posmatra ubrzanu

Država sedele su uz svoje radio-prijemnike. Tek nešto vise od

eskalaciju nacističkih zlodela. Predstavnici brojnih drugih

dve nedelje prošlo je bilo od sudbonosnog 7. decembra, dana

zemalja, pored ostalih i Velike Britanije, Brazila, Urugvaja,

koji će se, kako je rekao predsednik Ruzvelt, „zanavek pamtiti

Belgije i Poljske, istupali su sa istom primedbom, ali je i

po zlu", kada su i Amerikanci, posle japanskog napada na

njima, kao i M ajronu Tejloru, rečeno samo toliko da se istina

sedište Pacifičke flote SAD u Perl Harboru, na Havajima, bili

povodom raznih glasina o genocidu nad Jevrejima ne može

primorani da udu u rat.

utvrditi na valjan nadn.

Tom prilikom, uredništvo Njujork tajmsa nesumnjivo

U to vreme nacisti su, po svemu suded, već i te kako

je dobro procenilo papu Pija, koji je pozvao vernike na

dobro uvidali šta papa zapravo radi, i nije im bilo teško da

stvaranje „jednog stvarno novog poretka", poretka koji će

sami sebi priznaju kako to što on preduzima nikako ne ide

biti zasnovan na „slobodi, pravdi i ljubavi", da bi potom

njima u prilog. Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke

244

PAPA I NACISTI

izvršilo je analizu božićne poruke emitovane decembra 1942.

prime, recimo, neku žensku osobu, makar ona bežala od

i protumačilo je na pravi način. T o je, rečeno je, bio...

progonitelja. Papa Pije je, medutim, ukinuo te zabrane, tako da čitave porodice koje su se krile po ovim svetim mestima

... jedan dug napad na sve ono za šta se mi zalažemo.

On se očito zauzeo za Jevreje... i, praktično, optužuje nemački narod za nepravdu nanetu Jevrejima, a samog sebe proizvodi u glasnogovornika onih jevrejskih ratnih zločinaca.

nisu morale da se razdvajaju. Ostali odbegli Jevreji bili su smešteni na jezuitskom Gregorijanskom univerzitetu ili u podrumskim prostorijama Pontifikalnog biblijskog instituta. Oko tri hiljade njih prokrijumčareno je nekako u dvorac Gandolfo, papsku letnju rezidenciju 30 kilometara jugoistočno od Rima. Mnogi drugi

Jedan irski sveštenik, m onsinjor Hju

lukavo su se prerušavali kako bi zavarali progonitelje. Oko

O ’Flaerti, koji je u Vatikanu radio kao

čiji je zadatak bio da štiti Grad Vatikan. Ostali su se mazali

diplomata, našao se u veom a velikoj

raznim kozmetičkim kremama, prerušavajući se u pacijente

opasnosti.

3.700 Jevreja redovno je nosilo uniforme palatinske garde,

smeštene u kožnoj bolnici pri Dermatološkom institutu Bezgrešnog začeća. Vatikan je, štaviše, naručio snimanje filma u kojem su brojni „statisti", njih oko 300, zapravo begunci od nacista. Nebrojene mantije izdavane su Jevrejima

Ulaskom savezničkih snaga u Rim konačno je osujećen i

kako bi na ulici mogli da ,,produ“ kao katolički sveštenici.

Hitlerov plan da otme papu Pija. Saveznici su, medutim, u Rimu zatekli stanje koje teško da bi se moglo pripisati jednom navodno pronacistički orijentisanom papi koga sa

O ’Flaerti i njegovi ljudi stvorili su

svih strana zasipaju raznim optužbama. U gradu je, naime,

m režu skloništa, koristeći u tu svrhu

postojala neobično razgranata mreža „sigurnih kuća“ i drugih pribežišta lcoju su osmislili upravo papa Pije, njegovi

privatne kuće i stanove, m anastire i

kardinali i sveštenici s ciljem da posluie kao utočišta za

seoska gazdinstva.

hiljade begunaca. Mahom su to bili italijanski Jevreji, ali medu izbeglima našlo se i mnoštvo ratnih zarobljenika koji su pušteni iz zatvoreničkih logora pošto je Italija (prethodno,

Pojedini Jevreji nisu stali na tome, već su i zaista prešli u

inače, saveznica nacističke Nemačke) prešla na drugu stranu

rimokatoličku veru. Većina njih to je smatrala privremenom

da bi se priključila Amerikancima i njihovim saveznicima u

merom, i takvi „preobraćenici" su se po okončanju Drugog

drugoj polovini 1943. godine. Zahvaljujući papi, sklonište u

svetskog rata zaista i vraćali svojoj staroj veri. Ali dokle

tim burnim danima našli su i pripadnici italijanskog pokreta

god su se držali privremenog, katoličkog identiteta, bili su

otpora koji su bežali od nacista. Kad je saveznička Peta armija

zaštićeni sporazumom s nacistima, po kojem se Hitlerov

ušla u Rim, četvrtog juna 1944. godine, prvi put posle dužeg

režim obavezao da neće progoniti Jevreje koji se pokrste.

vremena ti begunci mogli su slobodno da izadu na ulice, bez

Preobraćenicim a su, tako, izdavane lažne krštenice,

straha da će ih neko ubiti, zarobiti i zlostavljati.

vatikanski pasoši i krivotvorene isprave. Hiljade lažnih

Gradevine unutar samog Vatikana i izvan njega u prethodnom periodu služile su za obavljanje najšireg spektra

dokumenata izradeno je u samom Vatikanu, od čega je oko 80.000 isprava završilo samo u rukama Jevreja u Madarskoj.

spasilačkih aktivnosti. Po naredbi pape Pija, kompletan italijanski Narodnooslobodilački odbor, koji je rukovodio

P O M O Ć JE V R E JIM A

akcijama u kojima je učestvovalo oko 20.000 partizana širom

Rizici koje je podrazumevalo pružanje pomoći Jevrejima i

Italije, bio je sakriven u Rimskoj bogosloviji pri Crkvi svetog

drugima koji su se krili od nacista bili su, naravno, neizmerni,

Jovana Lateranskog, na svega nekoliko metara od sedišta

a čak ni papa Pije nije mogao da jam či da će i njegovi

Gestapoa. U vatikanskim zdanjima krilo se 477 Jevreja, dok je

kardinali, biskupi ili sveštenici izbeći streljanje ukoliko padnu

njih 4.238 bilo rasporedeno po ukupno 155 muških i ženskih

šaka nacistima.

manastira u Rimu i okolini. U mirnodopska vremena, polovi

Jedan sveštenik, Irac, monsinjor Hju O ’Flaerti, koji je

su bili strogo odvojeni jedan od drugoga, tako da opaticama

radio kao diplomata u Vatikanu, našao se u naročito velikoj

nije bilo dozvoljeno da ugoste muškarca, niti monasima da

opasnosti. Pre nego što je 1943. počeo da se bavi spasavanjem

PAPA I NACISTI

245

ratnih begunaca u Rimu, nacistima je već bio poznat kao

Gregori Pek (u sredini) glumio je m onsinjora Hjua O’Flaertija u TV

svešteno lice koje posećuje zatvorenike po italijanskim

film u Crveno i crno ( The Scarlet and the Black, 1983), posvećenom

ratnim zarobljeničkim logorima, tako da je O'Flaertija, sve

podvizim a irskog sveštenika u Rimu za vrem e Drugog svetskog rata.

u svemu, lako bilo prepoznati. Po logorima je, inače, ovaj Irac tragao za ljudima koji su proglašeni za nestale u borbi, iako je još postojala mogućnost da su preživeli. Kada bi,

jednog pukovnika britanske armije po imenu Samjuel Deri. O ’Flaerti i njegovi ljudi opremili su mnoštvo skloništa,

odnosno ako bi nekoga zaista pronašao živog, O ’Flaerti bi o

što u privatnim kućama i stanovima, što po manastirima

tome izvestio njegove najbliže preko Radio Vatikana. Ali sve

i seoskim gazdinstvima. Jedno od njih nalazilo se u

je to još bilo sasvim bezazleno, čak i u očima nacista koji su

neposrednom susedstvu sedišta SS-a. Irac je takode krio

okupirali Italiju posle predaje italijanske vojske 1943.

Jevreje u dvorcu Gandolfo i u Nemačkoj školi, koju je svojevremeno i sam pohadao. Ubrzo su, tako, Hjua O ’Flaertia

RATNI Z A R O B L JE N IC I N A S L O B O D I

prozvali „vatikanski bedrinac" po izmišljenom junaku

U septembru 1943, kada je Italija, posle kapitulacije, prešla

Crvenom bedrincu, ser Persiju Blejkniju, koji je spasavao

na stranu saveznika, nije vise bilo razloga da Italijani drže

aristokrate, ali ne samo njih, od giljotine u vreme Francuske

savezničke vojnike u logorima. Kapije Iogora su otvorene,

revolucije 1789.

stražari su se razbežali, a zatvorenici su mogli da krenu kud im volja. Mnogi su upamtili posete sveštenika O ’Flaertija i,

D IP L O M A T SK IIM U N IT E T

uprkos svim opasnostima koje je sobom nosilo putovanje

Dokle god se O ’Flaerti kretao unutar vatikanskih granica, iza

preko teritorije pod nacističkom upravom, zaputili su se

široke bele linije koja je razdvajala papsku enklavu od ostatka

prema Rimu, da se obrate Ircu za pomoć. Nije mnogo

Rima, od hapšenja ga je čuvao diplomatski imunitet. Bilo je,

vremena prošlo a O ’Flaerti je morao nekako da zbrine oko

medutim, situacija kada je morao da ode do grada - recimo,

4.000 Jevreja i donedavnih ratnih zarobljenika. Pošto nije sve

kad bi morao da organizuje mrežu, preveze begunce s mesta

mogao da postigne sam, uzeo je još neke sveštenike, dvojicu

na mesto, ili se lično uveri u bezbednosni potencijal nekih

agenata „Slobodne Francuske", nekolicinu komunista i

novih mogućih utočišta. Sve vreme esesovci su budno motrili

246

PAPA I NACISTI

neuhvatljivog Bedrinca, i nije mnogo prošlo a oni su utvrdili

je O ’Flaerti retka ptica koju je teško uhvatiti, pa je zato svojim

prvo to da je reč o svešteniku i, drugo, da je nekada taj čovek

ljudima naložio da ga drže pod neprestanom prismotrom.

navraćao u njihove zatvore. Sada su znali da imaju posla s monsinjorom Hjuom O ’Flaertijem. Budući da mu je bezbednost bila zajamčena sve dok ne

A O ’Flaerti je bio čovek koji je lako zapadao za oko: visok, skladno graden, širokih ramena; taj irski monsinjor svojevremeno je bio uspešan bokser amater, i to se na njemu

napušta teritoriju Vatikana, O ’Flaerti bi se tako vrzmao po

sasvim dobro videlo. Jednom se, tako, Kapleru učinilo da

tremu Bazilike sv. Petra čekajući da mu pridu Jevreji, ratni

je konačno dohakao O ’Flaertiju kad je naleteo na njega s

zarobljenici i ostali begunci. Nemački vojnici koji su stajali

grupom gestapovaca koji su se, ne cased časa, dali u poteru

na drugoj strani trga lepo su mogli da ga vide, ali su, što je

za Ircem. Ispostavilo se, medutim, da je O ’Flaerti hitronog, tako da nisu stigli da ga uhvate pre nego što je zamakao za kapiju Santa M arije Madore, koja je bila u vlasništvu

Kapler je skovao plan da pošalje dvojicu G estapovih batinaša u Vatikan

Rimokatolicke crkve, što će reći da vojska tu nije imala pristupa. Drugom jednom zgodom, O ’Flaerti je boravio u dvorcu koji je držao princ Filipo Dorija Pamfili, koji je, inače,

sa zadatkom da uhvate O ’Flaertija,

finansirao Irčeve spasilačke poduhvate, kada se, iznenada, to

izvuku ga izvan papskog grada i ubiju

zdanje našlo pod opsadom SS jedinica. O ’Flaerti je strčao u

na lieu m esta.

podrum, gde su upravo u tom trenutku iz kamiona istovarali ugalj, da snabdeju princa za zimu. B E K S T V O IZ T R A P A

posebno važno, isto tako dobro, pa i bolje, mogli da ga vide i

Esesovcima je malo nedostajalo da ga se dočepaju, i O’Flaerti

oni kojima je bila potrebna njegova pomoć. Kad bi se pojavili,

je morao da reaguje najbrže što je mogao. Sveštenu kapu

O ’Flaerti bi ih prevodio preko trga, izvan vidokruga nacista,

i odeždu nagurao je u džak za ugalj, posuo se ugljenom

pa kroz groblje i tako do Nemačke škole.

prašinom od glave do pete tako da ga ni rodena majka ne bi

Jedne večeri, O ’Flaertiju je prišao jedan Jevrejin i dao

prepoznala, pa prebacio džak preko ramena i ispeo se napolje

mu lanac od dstog zlata. O n i njegova žena, rekao je

kroz otvoren trap, gde su do tada ubacivali ugalj. Esesovci

Jevrejin, treba svakog časa da budu uhapšeni i odvedeni

koji su stajali tu, razvrstani u dve kolone, samo su uzmakli,

u koncentracioni logor, ali on želi barem njihovog

ne želeći da uprljaju uniforme ako se taj visoki, ogaravljeni

sedmogodišnjeg sina da spase od smrti u gasnoj komori.

čovek slučajno u prolazu otare o njih, a on je samo išao

Zlatni lanac je, tako je rečeno svešteniku, trebalo da podmiri

svojim putem, nehajno, pravo ka kamionu kojim je ugalj

troškove dečakovog uzgajanja. O ’Flaerti je uzeo lanac, našao

dopremljen, parkiranom kod kapije dvorca. Pošto se odvezao

dečaka i sačuvao ga od opasnosti. Sem toga, dečakovim

do obližnje crkve, O ’Flaerti se umio, presvukao i stavio kapu

roditeljima nabavio je lažne dokumente, i oni su mogli mirno

na glavu, pa se vratio u Vatikan. Nešto kasnije telefonom se

da ostanu u Rimu. Po okončanju Drugog svetskog rata,

javio princu, d sto da se uveri da su on i njegova porodica

O ’Flaerti je vratio sina majci i ocu - a uz sina i onaj dugački

dobro. Sve je bilo u najboljem redu, a pukovnik Kapler je -

zlatni lanac.

izvestio je princ monsinjora - kipteo od besa.

PLAN Z A H V A T A N JE O T L A E R T IJA

batinaša iz redova Gestapoa sa specijalnim zadatkom da

Nacisti su, razumljivo, samo čekali trenutak kad će O ’Flaerti

uhvate O ’Flaertija i odvuku ga izvan granica Vatikana, pa

neoprezno iskoračiti izvan meda Vatikana, pa da ga uhapse

da ga tamo, na lieu mesta, ubiju. Sva sreća te su O ’Flaertovi

Očajan već, Kapler je skovao plan: poslao je dvojicu

ili ubiju. Nisu, medutim, imali u vidu monsinjorovo umeće

pomagad na vreme otkrili plan. Četvorica pripadnika

prerušavanja, a on se prerušavao kad god bi iz Vatikana

vatikanske Svajcarske garde presrela su nesudene ubice i

izlazio u Rim. Jednoga dana obukao bi se kao čistač ulica,

isprebijala ih. Kapleru nikada nije pošlo za rukom da uhvati

sutradan bi se maskirao u kasapina, a narednog dana u

O ’Flaertija, koji je preživeo Drugi svetski rat. Preživeo ga je,

običnog raznosača robe. Sve to izludivalo je pukovnika

istina, i Kapler, ali u zatvoru u Gaeti, na drumu što vodi od

Herberta Kaplera, šefa Gestapoa u Rimu, opasnog čoveka koji

Rima do Napulja, i to kao ratni zlodnac osuden na doživotnu

je svojim vojnicima dao odrešene ruke, pa čak i naredivao da

robiju. Jednom mesečno, iz godine u godinu, Kapler je

muče i ubijaju pripadnike otpora. Kapler je i sam primetio da

primao istog posetioca - m onsinjora Hjua O ’Flaertija.

PAPA I NACISTI

247

Ljuti pro tiv n ik H jua O’ F laertija, H erbert Kapler, č e ln ik nem ačke ta jn e po licije u Rim u, dolazi na suđ enje 1948. godine. Osuden je na doživotnu robiju, ali je um akao iz zatvora 1977.

248

PAPA I NACISTI

-...:

PAPA I NACISTI

249

Naposletku je O ’Flaerti, godine 1959, krstio Kaplera u Rimokatoličkoj crkvi. Kaplera je 1977. godine - bolovao je tada od raka i imao svega 48 kilograma - u velikoj torbi iz Gaete u Nemačku prokrijumčarila supruga Anelize. Umro je naredne godine. Po završetku rata, 1945, monsinjor O ’Flaerti primio je brojna priznanja za svoju spasilačku delatnost, pored ostalog i američki Orden slobode sa srebrnom palmom, dok ga je lcralj Džordž VI proizveo u zapovednika Britanskog carstva (CBE). I država Izrael odala je O ’Flaertiju priznanje kao jednom od „pravednika medu narodima"; ovo zvanje davano

Država Izrael odala je O ’Flaertiju priznanje kao jednom od „pravednika medu narodima". T o zvanje davano je nejevrejima koji su pomagali Jevrejima za vrem e Drugog svetskog rata. je nejevrejima koji su pomagali Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata. Pošto je pretrpeo jak moždani udar, O ’Flaerti se 1960. povukao u dom svoje sestre u okrugu Keri, u Irskoj, gde je i umro tri godine kasnije. I

kardinali su u Italiji samopregorno radili na spasavanju

života. Kardinal Pjetro Boeto iz Denove spasao je, primera radi, najmanje osam stotina izbeglica. Biskup Duzepi Nikolini iz Asizija pune dve godine krio je oko trista Jevreja. Dvojica potonjih papa, naslednika Pija XII, takode su preuzeli na sebe rizik i pomogli Jevrejima, ali i ostalima da se izbave iz nacističkih kandži. Jedan od tih crkvenih velikodostojnika bio je kardinal Andelo Ronkali, potonji papa Jovan XXIII, a drugi kardinal Dovani M ontini (kasnije papa Pavle VI). O bojici su ponudene nagrade za to što su spasavali Jevreje, ali su i jedan i drugi nagradu odbili. M ontini je izložio i razloge za takvu odluku

Učinio sam samo ono sto mi je bila dužnost. Sem toga, postupao sam isključivo po naređenjima Svetoga oca (Pija XII). Za to niko ne zaslužuje orden. Drugi jedan velikodostojnik Rimokatoličke crkve, kardinal Pjetro Palacini, primio je 1985. priznanje države Izrael kao „pravednik medu narodima", i to za doprinos u pomoći Jedinice m ultin acionalne savezničke Pete arm ije ulaze u Rim , kao oslobodioci, četvrtog ju na 1944. godine.

250

PAPA I NACISTI

i spasavanju Jevreja u ratom rastrzanoj Evropi. Za vreme

jevrejskog naučnika, inače agnostika, da promeni mišljenje

svečanosti u Jad Vašemu, jerusalimsl
o Rimokatoličkoj crkvi i papstvu. U nekada ravnodušnom

centru posvećenom žrtvama holokausta, on je, medutim,

Ajnštajnu probudile su se najednom „silna naklonost i

skrenuo pažnju na to da „zasluge u potpunosti pripadaju

divljenje, jer samo je Crkva imala hrabrosti i istrajnosti da

Piju XII, koji nam je naložio da cinimo sve što možemo

se založi za istinu koju nalaže razum i slobodu koju zahteva

kako bismo Jevreje izbavili progona". Procenjuje se da je oko

moral". Po mnogima najveći kompliment, medutim, Pije XII

860.000 Jevreja spaseno zahvaljujući raznim inicijativama iza

primio je od Izraela Zolija, glavnog rabina rimskog, koji je bio

kojih je stajao papa Pije XII.

toliko impresioniran papinim saosećanjem i hrabrošću da je

Ključna Pijeva uloga u toj dalekosežnoj misiji spasavanja

1945. primio katoličku veru.

žrtava nacizma naglašavana je u vise navrata, kad god bi ovom pontifu priznanje odavale vode jevrejskog naroda, ali i predsednici i premijeri država, potonji pontifi i bezbrojne

P ro c e n ju je se da je oko 8 6 0 .0 0 0

ličnosti koje su, prevashodno, želele da iskažu zahvalnost,

Jevreja sp aseno zahvaljujući raznim

ali isto tako i u knjigama i novinskim člancima posvećenim ovoj temi. Saznanje da je papa spasao hiljade Jevreja i ostalih

in icijativam a iza kojih je stajao papa Pije X II.

izbeglica navelo je Alberta Ajnštajna, svetski priznatog

L JA G A SE T E ŠK O SP IR A

A opet, uprkos svim dokazima, pa i skorašnjim pokušajima da se papa Pije kanonizuje, spisak optužbi kojima se tereti ovaj pontif i dalje se proširuje, pa tako mnogi i danas dovode u pitanje njegovu smelost, moralnu postojanost i saosećajnost. Internet prosto vrvi od takvih optužbi, a mnoge medu njima sročene su jezikom mržnje. Jedan kritičar je, tako, ,,nedela“ ovog pape okvalifikovao kao u toj meri zastrašujuća da je, po njemu, i Pije X II morao da se nade na optuženičkoj klupi u Nirnbergu 1945/46, rame uz rame s dvadeset i jednim ratnim zločincem iz redova nacista. Drugi je pak izneo uverenje da je za pogrom šest miliona Jevreja, četiri miliona Cigana, tri miliona katolika i nebrojene druge žrtve koje je odneo Drugi svetski rat papa Pije XII odgovoran isto koliko i Adolf Hitler i drugi nacisti. Godine 2008, tačno pola veka posle papine smrti, u jednoj novoj knjizi posvećenoj njegovim postupcima za vreme Drugog svetskog rata, Hitlerov lovački pas, o pontifu se govori kao o čoveku „preslabom" da se usprotivi Fireru i spreči „propast Jevreja". Ljagu, koja se i dan-danas baca, nije lako sprati sa imena Pija XII.

Izrael Zoli, glavni rabin Rim a (levo), šalje posebnu poruku Jevrejim a celog sveta u radijskom prenosu iz rimske Velike sinagoge 31. jula 1944.

PAPA I NACISTI

251

Upokojeni papa Pije XII leži u dvorcu Gandolfo 9. oktobra 1958. godine. S ahranjen je u V atikan skim pećinam a, ispod B azilike svetog Petra, medu grobovima ostalih papa.

Od čitave plejade papa koje su njihovi supamici u borbi za Svetu stolicu trovali, svrgavali ili sakatili u ranom srednjem veku, pa do spome neutralnosti pape Pija XII u vreme Drugog svetskog rata - knjiga Mračna istorija papa razotkriva pregršt skandala i tajni pontifa. Pored ostalog, ova knjiga otkriva sledeće: FORMOZIJE (891-896) Leš pape Formozija, uveliko već u raspadanju, iskopan je da bi mu Formozijev naslednik sudio, a potom su zemni ostaci pokojnog pape bačeni u reku Tibar - i to ne jednom, nego dva puta. JOVANXII (955-964) Kao da mu nije bilo dovoljno što vodi bordel u srcu Vatikana, Jovan XII oslepeo je jednog i uštrojio drugog kardinala, a pričalo se da je, u teškom pijanstvu, nazdravljao nečastivom. INOĆENTIIE III (1198-1216) Kao pokretač tzv. Albižanskog krstaškog pohoda, usmerenog protiv jeretika katara, Inoćentije III bio je lično odgovoran za smrt bezmalo milion ljudi, koliko je stradalo u periodu od dvadeset godina. ALEKSANDAR VI (1492-1503) Aleksandar VI bio je otac osmoro dece, koju su na svet donele njegove tii-četiri naložnice. Do papskog zvanja stigao je podmićujući sve redom, a onda je svoje rođake postavio za kardinale i silno se obogatio.

I

w w w . m l a d i n s k a .r s

dinska knjiga

Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis

Recommend Documents