" Evgenije Onjegin" - A.S. Puskin
Zanimljivosti (biografija) -Puskin je objavio svoju prvu pjesmu sa 14 godina, kao ucenik u Carskoj gimnaziji. Tokom skolovanja je poceo da pise i svoje prvo veliko djelo, Ruslan i Ljudmila, bazirano na na bajkama koje je cuo od svoje bake. -Preveo je nasu baladu Hasanaginicu - Citati: • • • •
Citanje je najbolje ucenje Tesko je voljeti, jos teze ne voljeti, a najteze je naci voljenog koji te voli. Sta je slava?- Sjajna zakrpa na trosnoj odjeci pjesnika. Sto manje zenu volimo, to joj se vise svidjamo.
Elementi romantizma -javlja se krajem 18. i pocetkom 19. stoljeca u vrijeme obiljezeno velikim revolucionarnim pokretima ( Francuska revolucija) -romantizam je teznja za slobodom, slobodnim zivotom, slobodnim izrazavanjem licnosti i slobodnim stvaranjem. -romantizam = roman, romansa, romantika -„ romanticni“ =nesto sto je nesavrseno, nepravilno, pretjerano u osjecajnosti, okrenuto srednjem vijeku umjesto antici, fantaziji umjesto razumu -romanticari su govorili da se umjetnicko djelo spontano radja iz duse i maste genija, koji sam sebi odredjuje pravila. -romanticari su stvarali nove, mjesovite oblike:romanticki ep s naglaseno lirskom inspiracijom, baladu, poemu, roman u stihovima, dramsku poemu, tragikomediju...
-romanticari su svoje teme i motive podredjivali emocionalnom intenzitetu, pa su sve stvari, a narocito prirodu, bojili jakim emocionalnim bojama. -osim pjesnikove osjecajnosti romantizam je afirmirao originalnost i individualnost pjesnikove stvaralacke licnosti. -uzor im je bio Sekspir. -kult osjecanja -kontrast =stilska figura koja se najvise koristi u romantizmu -romanticari su doslovno bjezali u prirodu -covjek je postao dijelom prirode, pa je u njenim bojama i zvukovima, u njenom svjetlu i mraku, vidio i prepoznao sebe i svoju dusu. Zbivanje u prirodi postalo je izraz duse, a stanja duse su se projecirala u prirodu - crno-bijela karakterizacija likova
Kompozicijska struktura romana Evgenije Onjegin je roman u stihu. Stihovi imaju 9 ili 8 stihova, u zavisnosti od toga da li se zavrsava zenskom ili muskom rimom.( Ako se rimuje jedan slog to je muska ili jednoslozna rima, npr.san-dan. Ako se rimuju 2 sloga, npr. tisina-dubina, to je zenska ili dvoslozna rima). Muske i zenske rime javljaju se naizmjenicno, da bi razbile monotoniju, a prilagodjene su okviru tzv. Onjeginske strofe. Takvu strofu stvorio je Puskin narocito za svoj roman. Onjegin je pisan u strofama od 14 stihova, sa norocitim rasporedom rima, cija je sema ababccddeffegg. Zenske rime su u stihovima obiljezenim sa a, c i e,a muske u svim ostalim.
Analiza likova Onjegin i Lenski predstavljaju dva suprotna karaktera, val i kamen, stih i prozu, led i plamen. Ispocetka su jedan drugom
bili strani, ali su se na jahanju kroz sume i polja bolje upoznali. Puno veceri Ognjen se radovao Lenskom i docekivao ga u svojoj kuci. Iako je Onjegin ubio Lenskog u dvoboju on je bio jedini koji ga nikad nije zaboravio, koji je istinski i duboko patio.
Lenski i Olga Lenski je od djetinjstva bio vjeran Olgi. Provodili su mnogo vremena zajedno. Lenski joj je citao dijelove iz romana, i pisao pjesme posvecene njoj. Nakon njegove smrti Olga ga je brzo zaboravila i udala se za drugog.
EVGENIJE ONJEGIN „Jos odmalena on je bio, I ljubomoran, nepovjerljiv, Naizgled iskren, svima mio, Potisten tuzan i uvjerljiv, Kapriciozan i poslusan, Pazljiv i brizan, ravnodusan!“
Evgenije Onjegin je bio veoma obrazovan, pun raznovrsnih znanja. U pocetku je bio drustven i isao po raznim balovima, da bi mu sve to kasnije dosadilo, pa je postao neraspolozen, malodusan, hladan. Ni u drustvu ni u sebi nije nalazio duhovnu hranu za kojom je ceznuo. Kada mu je Tatjana poslala pismo, on ju je zbog slike banalne svakodnevnice i odbojnosti prema porodici i braku, hladno odbio.
*Da li shvaca zivot na isti nacin na pocetku i na kraju romana? U prvim godinama rane mladosti njegova preokupacija su balovi, sjaj plemickih salona, ljubavne avanture i udvaranja, ali istinske, trajne vrijednosti ne postoje u svijetu koji zivi okruzen tim laznim sjajem. Ostrim, hladnim umom on se
uzdize iznad svojih vrsnjaka, postaje prezasicen svjetskim zadovoljstvima, ubrzo se zamara i gubi interes za zivot. Nakon ubistva svog prijatelja odbacen je od malodusne sredine, te u svojim besciljnim putovanjima pokusava pobjeci od slika sto ga proganjaju. Kada ponovo srece Tatjanu, ali sada kao smirenu, ravnodusnu i hladnu kneginju, duboko usamljen, nesretan i bolestan, on se zaljubljuje u nju. Na kraju romana Onjegin se vise ne plasi banalnog, dosadnog porodicnog zivota, vec u pismu Tatjani priznaje svoju snaznu i iskrenu ljubav. Na kraju njegovi ideali ostaju samo zelja, jer ipak nije smogao dovoljno hrabrosti da do srece koja je „tako blizu“ predje nesigurni most i vikne „moje“ kao u Tatjaninom snu.
*Koji dogadjaji mijenjaju Onjegina? Zloba i zavist, kletva i spletka, laz i licimjerje, koji su bili prisutni u drustvu u kojem se Onjegin kretao, ucinili su da mu sve to postane dosadno, te se nakon striceve smrti povlaci na selo. Posto ni tamo nije nasao duhovnu hranu za kojom je ceznuo, on postaje samo tijelo bez duha. Cak ni Tatjanino priznanje iskrene ljubavi ne uspijeva da ga vrati u zivot. Nakon ubistva Lenskog on putuje po svijetu, ali nigdje ne nalazi mir dok ponovo ne susrece Tatjanu. Onjegin tada postaje potpuno drugi covjek, jer vise ne strahuje od svakodnevnog porodicnog zivota, te u pismu Tatjani priznaje svoju duboku ljubav. Ali na neki nacin, kroz cijeli roman Onjegin ostaje isti. Nije ostvario svoje ideale, jer nikad nije imao dovoljno hrabrosti da drustvu nametne vlastite vrijednosti, vec je ostao u bezdusnom okruzenju koje su drugi nametali.
TATJANA je bila potpuna suprotnost svojoj sestri, imala je smedje oci i smedju kosu, nije bila ljepuskasta, niti je imala svjeze lice. U djecijim igrama i u porodici bila je kao tudja djevojcica. Njeni su dani ispunjeni samocom i mastom. U selu gdje se Onjegin dosadjuje, Tatjana utjehu svojoj dusi nalazi u ljepoti suma, polja, potoka. Imala je cistu dusu i plemenito srce sa izrazito snaznim, iskrenim osjecajima. Zbog tog jedinstva s prirodom Tanja je moralno cistija od
ostalih. Od svoje sredine Tanja se razlikuje i po tome sto mnogo cita, uglavnom ljubavne romane i u masti se poistovjecuje sa njihovim junakinjama, trazeci svoj ljubavni ideal. U stvarnosti se taj ideal iz njenih knjiga i snova pojavljuje u liku Onjegina. Ona ga voli iskreno i snazno, te mu pise ljubavno pismo. Vjerovala je u stara narodna predanja, mjeseceva predskazanja, u karte i u tumac snova. Nakon sto se odselila u Moskvu zrtvovala je ljubav da bi mirno i sigurno zivjela kao kneginja. Na kraju romana, Onjegin srece Tatjanu kao hladnu, smirenu, skromnu i skladnu zenu koja se krece u visokim slojevima drustva. Ali ona iza tog laznog sjaja nije sretna, cezne za pravom ljubavi, za svojim selima, poljima, knjigama. Tatjana je za Onjegina bila, idealna, savrsena, te na kraju ona ostaje jednaka, cista i uzvisena, jer se ona u bezdusnom okruzenju cudovista izdigla i tom drustvu nametnula svoje vrijednosti.
Intepretirajte sljedece epizode iz romana *Onjeginov odgovor na Tatjanino pismo Onjegin je zbog drustva u kojem je zivio postao ravnodusan, ali je Tatjaninim pismom ipak bio dirnut te se samo na casak razgorio prijasnji plamen.Za Onjeginja je Tanja bila savrsenstvo, te po njegovom misljenju on je nije bio dostojan. Stroga i hladna glasa odgovorio joj je da on nije spreman na porodicni zivot niti njegova dusa za blazenstvo. On zapravo tada nije bio spreman izgubiti slobodu, jer je mislio da mu mir i sloboda mogu nadoknaditi srecu.
*Posljednji susret Onjegina i Tatjane Kada je dosao u Moskvu, Onjegin je zatekao Tatjanu potpuno drugaciju od mlade, nezrele djevojke sa sela. U njemu se pobudila ljubav prema Tatjani, pa joj je napisao pismo u kojem priznaje svoja osjecanja i izvinjava se za svoje postupke u proslosti. Njihov posljednji susret bio je pun izliva osjecanja, pun tuge i suza. Onjegin, nalik mrtvacu, kleci pred
Tatjanom, koja lije suze dok cita njegovo pismo. Govori mu da joj je ucinio uslugu sto je hladno odbio njena osjecanja prije nekoliko godina, ali da su njena sreca i stalozenost samo maska zene koja mine za svojim knjigama, selom, poljima i sumama i jos uvijek, uprkos svemu, mine za Onjeginom, jer ga jos uvijek voli.
Обрада дела за испит Књижевност I – 19 . век , IV година студија новинарства,студент Љубиша Бојић, бр. Индекса 1622/05 професор др Даница Андрејевић и предавач мр Срба Игњатовић
ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН Највеће дело Пушкиново је роман у стиху Евгеније Оњегин (1825),нов тип романа,
организован у особену врсту строфа које имају 14 стихова,од којих прва четири имају укрштену риму,друга четири – узастопну,трећа четири – обгрљену, а последња два – опет узастопну риму.У теорији се ово зове оњегинском строфом. Бајроново дело Дон Жуан му је служило формално као узор,али је Пушкин у свом роману пружио руску стварност: живот у руској провинцији и престоници,живот «крепосне» мужичке Русије,и карактеристичне ликове у типичним руским околностима: главне јунаке дела,Евгенија Оњегина ,руског интелекуалца онога времена , «сувишног « човека , и Татјану Ларину, скромну и чисту «паланачку» госпођицу. У овом делу Пушкин се дотакао многих ствари,наговестио је тако много оног што припада искључиво свету руске природе и свету руског друштва.Оњегин је енциклопедија руског живота ,у највећој мери народно дело.Тај народни дух није само у тематици дела него и у језику и у богатом руском фолклору.Ово дело је извршило утицај на развитак руске реалистичке књижевности. ЛИКОВИ Евгеније Оњегин,млади петроградски племић је централни лик романа,у коме је приказан посебан тип менталитета напредне руске интелигенције племићког порекла.Оњегин
је потпуно изворан и аутентичан уметнички лик.То је јунак са противуречностима људске природе уопште,али и као производ средине и времена коме припада.Неке црте Оњегиновог карактера су у ствари црте пишчеве личности,ставио га је писац у своју класну средину и суочавао га са проблемима који су и њега ,као човека и писца, онеспокојавали.Међутим
песник се у свом делу и ограђује од свог јунака називајући га својим пријатељем наглашавајући разлике између лика и себе. Савремено образовање и прогресивна уверења доводе Оњегина до сазнања о безнадежној посрнулости и преживелости високог руског племства.Презире бесмислен живот своје класе. Оњегин је тип аристократе који и поред жеље да буде активни учесник друштвеног прогреса, то не успева јер не може да у себи угуши предрасуде средине која га је васпитавала. Навикнут на лака задовољства у баловима и пролазним љубавима,он одбија љубав коју му нуди скромна кћи сеоског спахије .Његова класна ограниченост се испољава трагично и у тренутку у коме ,једино из бесмислене племићке предрасуде,прихвата двобој у коме ће отерати у смрт пријатеља кога воли.Трећи пораз младог Оњегина је његова закаснела љубав према Татјани – онда када се она,као удата жена,нашла у престоничкој средини. У тој дивној девојци, док је била само «паланачка» госпођица, Оњегин није умео да сагледа истинске људске вредности, и ту своју заблуду је схватио тек кад је Татјану срео у сјају и таштини престоничког живота.
Презентација анализе дела: Евгеније Оњегин и Горски вјенац
10/12 Обрада дела за испит Књижевност I – 19 . век , IV година студија новинарства,студент Љубиша Бојић, бр. Индекса 1622/05 професор др Даница Андрејевић и предавач мр Срба Игњатовић
Други мушки лик у роману ,аристократа Ленски,који оличава онај део руског племства које је у токове руског живота уносило немачки утицај и напредне идеје Канта, Гетеа и Шилера.Ленски је млад човек експлозивног темперамента и страсне природе. Међутим, без дубљег познавања стварног живота,он је остао само «мила незналица» и идеалиста који је у сталном и трагичном раскораку са временом.Такво одсуство смисла за практичан живот трагично се испољило и у томе да чак није умео ни да се припреми за двобој са Оњегином. ЛИК ТАТЈАНЕ ЛАРИНЕ
Татјанина природа није сложена, али је дубока и снажна.Татјана не зна за болесне противуречности од којих пате сувише сложене природе;Татјана као да је била начињена од једног монолитног комада,без икаквих премиса и додатака.Као страсно заљубљена девојка са села ,затим као дама из отменог друштва,Татјана је у свим животним приликама остала иста: њен портрет из детињства,који је песник мајсторски насликао,касније се само још више развио,али се није изменио.Замишљеност јој је била другарица још од колевке, и она је улепшавала њен једнолики живот.Татјанини прсти нису знали за иглу,није волела лутке као
дете,није знала за дечје несташлуке,били су јој досадни вика и звонки смех деце у игри. Више је волела да јој причају страшне приче у зимске вечери.Зато је заволела страсно романе и они су јој испунили живот.Лети је маштала.Каква супротност између Татјане и њене околине.Татјана је редак и диван цвет који је никао случајно у пукотини дивље стене. За њу је љубав могла бити или највећа срећа или највећа несрећа – без помирљиве средине.Ако је срећа узајамна –љубав такве жене је тих ,светао пламен; у противном – упорни пламен коме јака воља не да да избије напоље али који утолико јаче руши и сажиже. Као срећна жена ,Татјана би тихо, али страсно и дубоко волела свога мужа,потпуно би се жртвовала деци али не зато што би јој то налагао разум,већ опет из страсти.И у томе би нашла своје највеће уживање,највећу срећу.И све то без фраза,без размишљања,с оном спољашњом хладнокрвношћу, с оним спокојством.А то су одлике дубоких и снажних природа.Таква је Татјана. Татјана не изазива смех као «идеалне девице» јер је њена дубока, страсна природа бацила у засенак све што је смешно и банално. С једне стране ,Татјана је веровала у предања простонародне средине, и у снове, и у бацање карата и у месечева предсказања.Њу су узнемиравали предзнаци.Предосећања су је морила. С друге стране, Татјана је волела да лута пољима ,с тужном мишљу у очима.С француском књигом у руци.Сав Татјанин душевни живот састојао се у жељи да воли;ништа друго није узбуђивало њену душу;њен ум је спавао и само велика несрећа у животу могла касније пробудити па и онда само да обузда њену страст и потчини разумном моралу. И одједном се појављује Оњегин.Он је сав окружен тајанственошћу:његов аристократизам,
Презентација анализе дела: Евгеније Оњегин и Горски вјенац
11/12
Обрада дела за испит Књижевност I – 19 . век , IV година студија новинарства,студент Љубиша Бојић, бр. Индекса 1622/05 професор др Даница Андрејевић и предавач мр Срба Игњатовић
његова отменост,његова неоспорна надмоћност у том мирном и простом свету у коме се појавио као метеор,његова равнодушност према свему,његов чудан начин живота – све је то изазвало тајанствене гласове,који су морали утицати на Татјанину фантазију,који су је морали расположити и припремити за одсудан утисак првог састанка са Оњегином.И она га је угледала, и он се појавио пред њом – млад,леп,окретан,сјајан,равнодушан,невесео,загонетан,недокучив,сав
као неразрешива тајна за њен неразвијени ум,сав као сабласан за њену дивљу фантазију.Татјана је била биће пред којим човек треба да се покаже као равнодушан,хладан,скептик и она је његова.Јер јој је изгледао као да је имао живот пун немира и доживљаја. Татјанин разговор са дадиљом право је чудо од уметничког савршенства.То је читава драма проткана дубоком истином.У њој је приказана руска госпођица у јеку страсти која је мори.Коме да отвориш срце? – Сестри? –Она га не би тако разумела.Дадиља је нимало неће разумети, али баш зато Татјана њој и одаје своју тајну или,боље рећи,баш зато и не крије своју тајну од дадиље. «Причај,њања. у ваша минула времена јеси ли била заљубљена?» XVIII «Откуда!Нисам ја ни знала за љубав у тим годинама, јер би ме у гроб отерала свекрва моја или мама» «И удала си се?А како?» «Господ је кћери, хтео тако; мени је тринаест било,Тања, још млађи био је мој Вања; две недеље је једна снаха у нашу кућу навраћала и благослов је својта дала; горко сам плакала од страха, уз плач су ми косу расплели, уз песму цркви ме повели. Ето како пише прави народни песник. Дадиљине речи су просте, народске без баналности и дају потпуну слику унутрашњег породичног живота народа, односе између полова, брак. Татјана се одједном одлучује да пише Оњегину; то је наиван и племенит занос и он потиче из несвести. Јадна девојка није знала шта чини. Касније када је постала угледна госпођа, за њу су постала сасвим немогућна таква наивно- великодушна узбуђења срца. То писмо представља најузвишенији образац откривања женског срца. Оно је прожето простим, искреним осећањем, у њему се Татјана показује онаква каква је.
Презентација анализе дела: Евгеније Оњегин и Горски вјенац
