VILIJAM VORDSVORT : ''Poezija i poetska dikcija'' - predgovor 2. izdanju ''Lirskih balada'' – 1802.g. Prva zbirka je bila ogled : u kojoj meri se izborom pravog ljudskog govora u stanju slikovite emocije, može postići ona vrsta i kvalitet zadovoljstva, koje pesnik može da ostvari racionalnim trudom. Vordsvort daje sistemsku odbranu teorije na osnovu koje su njegove pesme pisane, jer ako se budu ostvarila njegova gledišta, biće stvorena nova škola u poeziji. Smatra se da pesnik daje formalnu obavezu da će poštovati određene navike asocijacije misli – on čitaocu stavlja do znanja da će u delu neke vrste ideja i izraza biti prisutne, a neke isključene. Oni koji su navikli na gizdavost i šuplju frazeologiju, osećaće se čudno i neobično čitajući ovu knjigu. Glavni cilj : da se odaberu događaji i situacije iz običnog života, i da se opišu odabranim jezikom kojim stvarno ljudi govore, ali istovremeno da se obaviju i oboje maštom, da bi obične stvari bile prikazane umu u neuobičajenom vidu; da se ti događaji i situacije učine zanimljivim, tako što će se u njima pokazati osnovni zakoni naše prirode (prvenstveno ako se to odnosi način na koji vršimo asocijaciju ideja kad smo uzbuđeni). Skroman seoski život – tu se bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izražavaju otvorenijim i naglašenijim jezikom, elementarna osećanja koegzistiraju u stanju veće jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode. Jezik tih ljudi je usvojen (- i očišćen od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saopštavaju svoja osećanja i pojmove jednostavnim i netraženim izrazima – proistekao iz često ponavljanog iskustva i pravilnih osećanja, taj jezik je stalniji i filozofskiji od pesničkog. Postoji trivijalnost i vulgarnost, i misli i jezika, u nekim savremenim pesmama – Vordsvort smatra da to nije slučaj sa njegovim, jer svaka od njih sadrži dostojnu svrhu. On nije uvek pisao sa unapred zamišljenom namerom, ali njegove navike razmišljanja su tako podstakle njegova osećanja da ona sobom uvek povlače i određenu svrhu. Jer svaka dobra poezija je spontan izliv snažnih osećanja. Pesnički proces stvaranja : Vredne pesme stvara samo čovek koji dugo i duboko razmišlja, pošto je obdaren više nego običnom organskom osetljivošću. Izlive osećanja doteruju i vode naše misli, a one predstavljaju sva naša prethodna osećanja – posmatranjem njihovih međusobnih odnosa, mi otkrivamo šta je zaista važno za ljude. Ponavljanjem i produžavanjem tog procesa, naša osećanja će biti povezana sa značajnim predmetima, i tako će (ako smo obdareni velikom osetljivošću) da se stvore izvesne navike ljudskog uma – povinujući se njima, mi ćemo biti u stanju da opišemo predmete i izrazimo osećanja takve prirode i u takvoj međusobnoj vezi, da čitaočevo razumevanje mora biti u izvesnoj meri olakšano, a njegove simpatije ojačane i očišćene. Dakle : svaka od ovih pesama ima neku svhu, zato što osećanje izraženo u njima daje značaj radnji i situaciji, a ne obrnuto. Ova razlika je bitna, zbog opšteg značaja teme - tema je izuzetno važna. Ljudski um ima sposobnost da se uzbudi i bez primene grubih stimulansa – pokušaj stvaranja i uvećavanja te sposobnosti je jedan od najboljih zadataka pesnika, posebno u vreme kada mnogi uzroci otupljuju razabirajuće snage ljudskog uma (veliki nacionalni događaji, urbanizacija...). Stil : personifikacije apstraktnih ideja su potpuno odbačene, kao obično sredstvo da se stil uzvisi i digne iznad proze. Vordsvortov cilj je da podržava i usvoji pravi ljudski govor, a takve personifikacije nisu prirodan i stalan deo tog govora, već figure koje su mehanički instrument stila. Takođe, Vordsvort ulaže dosta truda da izbegne poetsku dikciju – da bi jezik učinio bližim ljudskom jeziku. Uvek se trudio da pažljivo drži na oku svoj predmet, i smatra da su njegove misli izražene jezikom koji odgovara njihovom respektivnom sadržaju. Jezik velikog dela svake dobre pesme, čak i najuzvišenijeg karaktera, ne mora ni u kom pogledu, osim u vezi sa metrikom, da se razlikuje od jezika dobre proze – ustvari, neki od najzanimljivijih delova najboljih pesama su jezik proze, kada je proza dobro napisana. Dakle : ne postoji, niti može postojati, bilo kakva bitna razlika između jezika proze i metričke kompozicije. Jedina tačna antiteza prozi jeste metar, a i to nije strogo određena antiteza, jer se stihovi i metrički odlomci pojavljuju sasvim prirodno i u prozi.
Vordsvort preporučuje jezik poezije koji je u najvećoj meri selekcija jezika kojim ljudi govore, koja će potpuno odvojiti kompoziciju od niskosti i vulgarnosti običnog života. Ako se tome doda još i metrička stopa, stvoriće se raznovrsnost sasvim dovoljna za uživanje zdravog ljudskog uma. Ako je pesnikova tema razumno izabrana, ona će ga prirodno dovesti do strasti, čiji će jezik, ako se odabere istinito i pametno, neophodno morati da bude uzvišen i raznolik, i živ metaforama i figurama. Hedonistički i etički cilj poezije : Vordsvort smatra da zadovoljstvo koje želi da pruži čitaocu, mora potpuno da zavisi od pravilnih pojmova o ovoj temi, a to zadovoljstvo je samo po sebi od velikog značaja za naš ukus i moralna osećanja. Ako se prihvate njegovi zaključci, onda će ocene o delima najvećih pesnika biti mnogo drugačije nego što jesu, a naša moralna osećanja, koja utiču i koja su pod uticajem tih ocena, biće popravljena i prečišćena. Šta je pesnik ? – Pesnik je čovek koji govori ljudima; obdaren je življim senzibilitetom, većim entuzijazmom i nežnošću, bolje poznaje ljudsku prirodu, i ima dušu veću nego običan čovek. Pesnik je čovek zadovoljan svojim ličnim strastima i voljom, i više nego drugi raduje se životnom duhu koji je u njemu; on uživa u kontemplaciji težnji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i oseća nagon da ih stvara i tamo gde ne može da ih nađe. Pesnik ima sposobnost da odsutne stvari utiču na njega kao da su prisutne, sposobnost da sebi dočara strasti koje su daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih događaja. Zbog svega toga, i iz prakse – on je čovek koji je stekao veću spremnost i moć izražavanja svojih misli i osećanja, a posebno onih koje se rađaju u njemu bez neposrednog vidljivog uzbuđenja. Jezik koji mu dolazi od te sposobnosti, mora često da bude ispod onoga kojim govore ljudi u svakodnevnom životu, pod stvarnim pritiskom tih strasti, čije senke pesnik stvara ili oseća da se stvaraju u njemu. Dakle, dokle god pesnik samo opisuje i imitira strasti, njegov posao je donekle mehanički, u poređenju sa slobodom i snagom stvarne i materijalne radnje i patnje. Zato pesnik želi da svoja osećanja približi, pa čak i poistiveti sa osećanjima onih lica koje opisuje; jer on opisuje sa naročitim ciljem – da pruži zadovoljstvo. On će primeniti načelo selekcije, prilikom uklanjanja onoga što bi inače bilo bolno ili ružno u strasti; osetiće da nema nikakve potrebe da se obmanjuje i uzdiže priroda; i verovaće da nikakve reči, koje njegova mašta ili uobrazilja mogu sugerisati, neće moći da se porede sa onima koje su emanacija stvarnosti i istine. Aristotel je rekao da je pesništvo najviše filozofsko od svih književnih dela – i ono to i jeste, jer je njegov cilj istina, ne individualna i lokalna, već opšta. Ona ne počiva na spoljašnjem dokazivanju, već nju strast nosi direktno u srce. Poezija je slika čoveka i prirode. Pesnik piše samo sa jednim ograničenjem – da pruži neposredno zadovoljstvo ljudskom biću. Potreba za stvaranjem neposrednog zadovoljstva nije degradacija pesnikove ličnosti – već potvrda lepote u vasioni, i počast koja se ukazuje prirodnoj i nagoj dostojanstvenosti čoveka, velikom elementarnom principu zadovoljstva, na osnovu koga on saznaje, oseća, živi i kreće se. Gde god saosećamo u bolu, to saosećanje je stvoreno i održavano tankim nitima sa zadovoljstvom. Mi ne raspolažemo nikakvim znanjem osim onog koje je izgrađeno na zadovoljstvu, i koje u nama postoji jedino putem zadovoljstva. Pesnik posmatra čoveka i predmete koji ga okružuju kako deluju i reaguju jedni na druge, i kako stvaraju kompleksne odnose bola i zadovoljstva; posmatra čoveka u njegovoj sopstvenoj prirodi i njegovom svakodnevnom životu, kako o tome razmišlja sa izvesnim kvalitetom neposrednog znanja, sa izvesnim uverenjima, intuicijama i dedukcijama; posmatra ga kako u toj složenoj sceni ideja i osećaja nalazi predmete koji neposredno izazivaju u njemu saosećanje praćeno prevagom zadovoljstva. On posmatra kako su čovek i priroda u suštini prilagođeni jedno drugom, a čovekov um kao ogledalo najlepših i najzanimljivijih svojstava prirode. Poezija i nauka : Tako pesnik opšti sa celokupnom prirodom sa ljubavlju koja je slična ljubavi naučnika. Znanje pesnika i naučnika leži u zadovoljstvu; ali znanje pesnika je neophodan deo naše egzistencije, naše prirodno i neotuđivo nasleđe, dok je znanje naučnika lična tekovina – naučnik traži istinu, pesnik se raduje njenom prisustvu. Poezija je dah i finiji duh svakog znanja, ona je izraz pun strasti na licu svake nauke. Pesnik, strašću i znanjem, sjedinjuje ogromno carstvo ljudskog društva. Poezija je prva i poslednja od sveg saznanja – ona je besmrtna koliko i ljudsko srce.
Sve to važi za poeziju uopšte, a posebno za one delove pesničkog sklopa u kojima pesnik govori kroz svoje likove. Zato su dramski delovi pesničkog sastava nesavršeni ukoliko skreću sa puta pravog prirodnog jezika, i ukoliko su obojeni ličnom pesnikovom dikcijom. Među osobinama koje su nabrojane kao presudne za pesnika, ne postoji ništa što bi se bitno razlikovalo od drugih ljudi, osim u stepenu. Pesnik se prvenstveno odlikje većim podsticajem misli i osećanja bez neposrednog spoljašnjeg uzbuđenja, i većom sposobnošću njihovog izražavanja. Ali sve te strasti i osećanja i misli su opšteljudske. One stoje u vezi sa našim moralnim osećanjima i animalnim osećajima, i sa uzrocima koji ih izazivaju. Pesnik misli i oseća u duhu ljudskih strasti. Zato se njegov jezik ne može razlikovati u znatnom stepenu od jezika svih ostalih ljudi koji živo osećaju i jasno vide. Pesnici ne pišu za pesnike, već za ljude. Da bi izazvao razumno saosećanje, pesnik mora da se izražava onako kako se izražavaju i drugi ljudi. Dokle god on samo vrši selekciju pravog ljudskog jezika, ili komponuje tačno u duhu takve selekcije, on stupa po čvrstom tlu, i mi znamo šta treba da očekujemo od njega. Isto važi i za metar – metar je regularan i jednoobrazan, ne proizvoljan kao ono što se obično naziva poetskom dikcijom. Sa jedne strane, čitalac je potpuno u milosti pesnika u pogledu slika ili dikcije koje pesnik odabira da udruži sa strašću; sa druge, metar se povinuje izvesnim zakonima, kojima se i pesnik i čitalac rado pokoravaju jer su pouzdani, i jer ne vrše nikakvo uplitanje u odnosu na strast, već uvećavaju i upotpunjuju zadovoljstvo koje koegzistira sa njom. Zašto Vordsvort piše u stihu, ako zastupa takva gledišta ? – Ono što čini najdragoceniji predmet svakog pisanja, bilo u prozi ili stihu : velike i univerzalne ljudske strasti, njihova najopštija i najzanimljivija zanimanja, i ceo svet prirode kao izvor beskrajnih kombinacija oblika i slike – sve to može biti živo opisano u prozi, ali takvom opisu se može dodati i draž koja, po priznanju naroda, postoji u metričkom jeziku. Još uvek postoji mišljenje da je potrebno da metar prate određene prikladne boje stila – takvo mišljenje potcenjuje moć samog metra. Postoje pesme sa skromnijim temama, i sa još jednostavnijim stilom, koje neprekidno pružaju zadovoljstvo naraštajima. Cilj poezije je da stvori uzbuđenje u kombinaciji sa prevagom zadovoljstva. Pod pretpostavkom da je uzbuđenje neobično i neredovno stanje ljudskog uma – misli i osećanja u tom stanju ne smenjuju jedni druge uobičajenim redom. Međutim, ako su reči kojima je ovo uzbuđenje stvoreno, same po sebi snažne, ili ako slika i osećanja sadrže preteranu srazmeru bola, onda postoji opasnost da se uzbuđenje prenese preko dozvoljenih granica. Dakle, prisustvo nečeg stalnog, na šta je ljudski um navikao u manje uzbudljivom stanju, ima veliku efikasnost u ublažavanju i obuzdavanju strasti. Otuda tendencija metra da u izvesnom stepenu liši jezik njegove stvarnosti, i time obavije celu pesmu nekom polusvešću nestvarne egzistencije – patetičnije situacije i osećanja (tj. koja imaju veću srazmeru bola) moći će pre da se podnesu u metričkom sastavu nego u prozi. Uzroci zadovoljstva koje se dobija od metričkog jezika : zadovoljstvo koje ljudski um izvlači iz opažanja sličnosti u raznolikosti – taj princip je veliki izvor aktivnosti našeg uma. Od tačnosti sa kojom se sličnost u raznolikosti i raznolikost u sličnosti opažaju, zavise naš ukus i naša moralna osećanja. Poezija je spontan izliv snažnih osećanja – ona vodi poreklo od emocije koje se čovek seća u mirnom stanju, i o njoj razmišlja sve dok se u svesti stvarno ne oživi emocija, srodna onoj koja je prethodno bila predmet kontemplacije. U takvom raspoloženju obično počinje uspešno stvaranje pesničkog dela. Emociju određuju različita zadovoljstva, tako da će pri opisivanju bilo kakvih strasti, ljudski um biti u stanju uživanja. To je prirodan proces. Muzika skladnog metričkog jezika – nesvesna asocijacija zadovoljstva prethodno dobijena dejstvom rime ili metra neke slične konstrukcije, nejasna i stalno obnavljana percepcija jezika koji podseća na jezik stvarnog života, ali se zbog metra razlikuje od njega – sve to stvara složeno osećanje uživanja, koje je značajno po tome što služi za ublažavanje bola uvek pomešanog sa snažnim opisima dubljih strasti. Ovaj efekat se uvek dobija u patetičnoj i strastvenoj poeziji, dok su u vedrijim stihovima, lakoća i ljupkost same po sebi glavni izvor čitaočevog uživanja.
Od dva, podjednako dobro urađena opisa, jednog u prozi a drugog u stihu – onaj u stihu biće čitan sto puta, a onaj uprozi samo jedanput. Zašto Vordsvort bira teme iz običnog života, i zašto se trudi da svoj jezik približi pravom ljudskom govoru ? – On je svestan da su njegove asocijacije ponekad bile posebne, umesto da budu opšte, pa da je tako davao stvarima lažan značaj, i možda ponekad pisao o nedostojnim temama. Ipak, on smatra da je to manja greška nego da koristi one uobičajene samovoljne veze osećanja i ideja sa posebnim rečima i frazama. Molba čitaocu : da u ocenjivanju ovih pesama odlučuje iskreno po svojim osećanjima. Tačan ukus u poeziji predstavlja jedan stečeni talenat, koji se jedino može stvoriti mišljenjem i dugim, neprekidnim upoznavanjem sa najboljim uzorima. Vordsvort pretpostavlja da će se, ako njegov cilj bude postignut, stvoriti jedna vrsta poezije, koja će biti istinska poezija, po svojoj prirodi dobro prilagođena da stalno zanima ljudski rod, a isto tako značajna po mnogostrukosti i kvlitetu svojih moralnih odnosa.
''O poetskoj dikciji'' – dodatak predgovoru – 1802.g. Tačan pojam značenja u kojem je izraz ''pesnička dikcija'' bio upotrebljen u Predgovoru. Najraniji pesnici svih naroda pisali su iz osećanja izazvanih stvarnim događajima, i pisali su prirodno. Snažno osećajući, njihov jezik je bio smeo i figurativan. Kasnije, pesnici su zapazili uticaj takvog jezika, i u želji da proizvedu isto dejstvo, iako nisu nadahnuti istom strašću, oni su mehanički prisvojili iste figure govora, često ih primenjujući na osećanjima i mislima sa kojima oni nemaju nikakve veze. Tako se stvorio jezik, materijalno različit od stvarnog ljudskog govora u ma kojoj situaciji. Međutim, iz raznih pogrešnih razloga, taj jezik je bio primljen sa divljenjem, i pesnici su stvorili fraze sastavljene prividno u duhu prvobitnog figurativnog jezika strasti, koje su bilo potpuno njihov izum i obeležene raznim stepenima neobuzdanog odstupanja od zdravog smisla i prirode. Tačno je da se jezik najranijih pesnika osetno razlikovao od običnog jezika, jer je to bio jezik izvanrednih prilika, ali njime su zaista govorili ljudi. Verovatno je ovom jeziku vrlo rano bila dodata neka vrsta metra. To je odvojilo jezik poezije još dalje od običnog života, tako da su čitaoci bili ganuti na način na koji nisu bili navikli da budu ganuti u stvarnom životu. Pod zaštitom tog osećanja, kasniji pesnici su skovali frazeologiju koja je imala jednu zajedničku crtu sa istinskim jezikom poezije – da se ne čuje u običnom životu, da je neobična. Razlika je u tome što su prvi pesnici govorili jezikom koji, iako je bio neobičan, ipak je bio jezik ljudi. Vremenom, metar je postao obećanje ovog neobičnog jezika, i ko god bi hteo da piše u metru, uvodio je i tu izopačenu frazeologiju, pa su istinito i lažno postali nerazdvojno utkani jedno u drugo, a ukus ljudi je postao potpuno pogrešan. Sa napretkom uglađenosti, ova dikcija je svakodnevno postajala sve iskvarenija. Uzrok zadovoljstva koje pruža ta čudna i besmislena dikcija, nalazi se u stvaranju pojma o posebnosti i uzvišenosti pesnikovog lika, i od laskanja čitaočevom samoljublju. Taj efekat se postiže remećenjem običnih navika mišljenja, što pomaže čitaocu da se približi nekom uznemirenom duševnom stanju; pa ako ga ne oseti, čitalac smatra da je lišen jednog osobitog zadovoljstva koje poezija može, i treba, da mu pruži.
SEMJUEL TEJLOR KOLRIDŽ : ''Šta je poema, i šta je poezija'' – odlomak iz ''Biographia Literaria'' – 1817.g. Kolridž i Vordsvort su 1797.g. razgovarali o 2 glavne tačke poezije : moć da izaziva čitaočevo saosećanje vernom privrženošću istini prirode, i moć da pruži interesovanje novine pomoću preinačavajućih boja uobrazilje. Iznenadna draž, koju svetlost i slučajno senka rasprostiru preko nekog poznatog predela, pretpostavlja praktičnost njihovog kombinovanja – one čine poeziju prirode. Tako su stvorene ''Lirske balade'' – dve vrste pesama : 1.- događaji i ličnosti, bar delimično, natprirodni; osećanja probuđena dramatičnom istinom, koje bi prirodno pratile takve situacije, pretpostavljajući ih realnim. Kolridžov deo : likovi natprirodni, ili bar romantični, ali takvi da iz naše unutrašnje prirode prenose neko ljudsko interesovanje i izgled istine, koja je dovoljna da tim senkama uobrazilje prida dobrovoljno trenutno obustavljanje neverice, koje sačinjava poetsku veru. 2.- predmeti izabrani iz običnog života; likovi i događaji kakvi postoje u svakom selu i njegovoj okolini gde boravi misaon i osetljiv duh koji hoće da ih potraži, ili zapazi kad se jave. Vordvortov deo : svrha je dati draž novine svakodnevnim stvarima, i izazvati osećanje koje je analogno natprirodnom, probuditi pažnju duha iz letargije navike, i uputiti je na ljupkost i čudesa sveta. U tu svrhu, Kolridž je napisao ''Starog mornara'', ''Crnomanjastu gospođu'' i ''Kristabelu'', dok je Vordsvort bio produktivniji, a dodao je i nekoliko pesama napisanih toplom, uzvišenom i uzdržanom dikcijom, kao ogled o tome da li bi predmeti, koji odbacuju uobičajene ukrase, mogli da se obrade jezikom običnog života i proizvedu ono prijatno interesovanje koje je poezija naročito dužna da pruži. Vordsvort je II izdanju dodao Predgovor – zalaže se za proširenje ovog stila na poeziju svih vrsta, i za odbacivanje svih fraza i oblika stila koji nisu obuhvaćeni onim što on naziva jezikom stvarnog života. Dokaz da se Vordsvortove pesme ne razlikuju od drugih samo ''prostaštvom jezika i ništavnošću misli'', je u tome što se stalno povećava broj njegovih poštovalaca, posebno među mladim ljudima jake osećanosti i meditativnog duha. Ta činjenica, kao i autorova intelektualna energija, proizveli su vihor kritike. Sa mnogim delovim Pregovora, Kolridž se nikada nije slagao – zamerao im je pogrešan princip, kao i protivrečnosti koje se vide između pojedinih delova Pregovora, i između Predgovora i pesnikovog postupka u većem broju samih pesama. Kolridž želi da objasni u kojim tačkama se potpuno slaže sa Vordsvortvim mišljenjem, a u kojima ne. Ali, prethodno želi da iznese svoje ideje o poemi, i o samoj poeziji. Pesma sadrži iste elemente kao i prozni sastav – razlika je samo u njihovom različitom kombinovanju, sa obzirom na različit cilj koji se ima u vidu. - Cilj može biti samo da se olakša pamćenje nekih činjenica, pomoću svrstavanja – a pošto se izvesno naročito zadovoljstvo oseća u predviđanju ponavljanja zvukova i kvantiteta, onda svi sastavi kojima je takva draž pridodata, ma kakva bila njihova sadržina, mogu da se nazovu pesmama. - Neposredna svrha može biti saopštavanje istine, bilo opšte i proverljive kao u naučnim delima, bilo doživljene i zabeležene, kao u istoriji. - Zadovoljstvo može proizilaziti iz ostvarenja cilja, ali ono nije samo po sebi neposredan cilj. - Ponekad prenošenje zadovoljstva može biti neposredna svrha – iako istina, moralna ili intelektualna, treba da bude krajnji cilj, to nije sredstvo razlikovanja vrste dela. - Prenošenje zadovoljstva može biti neposredni cilj dela koje nije metrički komponovano – novele i romani. Da li bi im tada samo dodavanje metra, sa rimom ili bez nje, dalo pravo na ime poema? Ako bi metar bio pridodat, svi drugi delovi moraju biti načinjeni saglasni sa njim, moraju da opravdaju neprekidnu i naročitu pažnju prema svakom delu.
Konačna definicija : pesma je ona vrsta sastava, koji je suprotan delima nauke, jer ima za svoj neposredan cilj zadovoljstvo, ne istinu; a od svih drugih vrsta (imajući u vidu zajednički cilj sa njima) razlikuje se po tome što je uživanje od celine saglasno sa jasnim zadovoljenjem koje pruža svaki sastavni deo. To mora biti pesma čiji delovi uzajamno podržavaju i objašnjavaju jedni druge, koji se usklađuju i podržavaju svrhu i poznate uticaje metričkog svrstavanja. Čitalac treba da bude nošen napred ne samo mehaničkim nagonom radoznalosti, ili nemirnom željom da stigne do krajnjeg rešenja, već prijatnom aktivnošću duha izazvanom privlačnostima samog putovanja. ''Slobodan duh treba požurivati napred'' – Petronije Arbiter. Definicija poezije : poezija najviše vrste može postojati bez metra, pa čak i bez osobenih ciljeva pesme. Prva glava ''Isaije'' je poezija u najizrazitijem smislu, ali bi zaista bilo čudno reći da je neposredan prorokov cilj bilo zadovoljstvo, a ne istina. Ma kakvo specifično značenje pridali reči poezija, ono u sebe uključuje činjenicu da pesma ne može, niti treba, da bude samo poezija. Ali, ako treba da se stvori skladna celina, ostali delovi ne smeju gubiti iz vida poeziju. To se postiže proučenim odabiranjem i veštačkim raspoređivanjem koji imaju udela u jednom svojstvu poezije – svojstvo izazivanja neprekidne i podjednake pažnje, više nego što je to ona koju traži jezik proze. Šta je poezija ? - pitanje blisko pitanju Šta je pesnik ? : To je distinkcija koja proizilazi iz samog poetskog genija, koji izgrađuje i uobličava slike, misli i emocije pesničkog duha. Pesnik unosi u delovanje celokupnu ljudsku dušu, sa podređivanjem njenih moći jednih drugima, prema njihovoj relativnoj vrednosti i dostojanstvu. On izliva ton i duh jedinstva, koji spaja i stapa jedno sa drugim, pomoću one sintetične i čarobne snage koju nazivamo uobrazilja. Ova snaga, prvi put pokrenuta u dejstvo voljom i umom, i zadržana pod njihovim nadzorom, otkriva se u ravnoteži ili pomirenju suprotnih ili neskladnih kvaliteta – istovetnosti sa raznolikostima, opšteg sa stvarnim, ideje sa slikom, individualnog sa tipičnim, osećanja novine i svežine sa starim i poznatim predmetima... i dok stapa i usklađuje prirodno i veštačko, ipak podređuje veštinu prirodi, manir materiji, i naše divljenje prema pesniku našem saosećanju sa poezijom. Konačno, zdrav smisao je telo poetskog genija; mašta je njegova draperija; kretanje njegov život; a uobrazilja duša, koja je svuda i u svakom, i uobličava sve u lepu i razumljivu celinu. ''Teorije o pesničkoj dikciji'' : Vordsvort se zalagao za reformu pesničke dikcije – pokazao je istinitost osećanja i i dramatiku umetnosti onih figura i metafora kod prvobitnih pesnika, koje, lišene svojih opravdavajućih razloga i pretvorene u obične dosetke spajanja ili kićenja, čine karakterističnu lažnost u stilu modernih pesnika; ukazao je na put kojim je izvršena ta promena, i na sličnosti između stanja u koje se čitaočev duh dovodi prijatnom zbrkom misli usled neobičnog niza reči i slika, i stanja koje se stvara prirodnim jezikom uzbuđenog osećanja. Kolridžova neslaganja : Vordsvortove reči znače da se prava pesnička dikcija sastoji u jeziku uzetom od ljudi iz stvarnog života, jeziku kojim prirodno govore ljudi pod dejstvom prirodnih osećanja : 1.- ovo pravilo može da se primeni samo na određene vrste poezije; 2.- čak i u njima, ono je primenljivo samo u smislu u kojem to nikad niko nije poricao; 3.- može da se primeni u onom stepenu u kojem je to praktično, ali je po pravilu beskorisno, ako ne i štetno, pa zato i nije potrebno da se praktikuje. Vordsvort obaveštava čitaoca da je izabrao prost i seoski život – ne zarad zadovoljstva sumnjivog moralnog porekla, čiji se uzroci nalaze u : 1.- prirodnosti pretpostavljenih stvari, 2.- prividnoj prirodnosti pretpostavljanja, koja je podignuta unošenjem piščevog znanja i talenta, 3.- čitaočevom svesnom osećaju superiornosti probuđene kontrastom koji se iznosi pred njega. Vordsvort bira prost i seoski život – zato što se tu bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izražavaju otvorenijim i naglašenijim jezikom, elementarna osećanja koegzistiraju u stanju veće jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode.
U najzanimljivijim pesmama – poeme ''Braća'', ''Majkel'', ''Ruta'', ''Luda majka''... – date su ličnosti koje nikako nisu uzete iz prostog ili seoskog života, dok njihova osećanja i jezik pripadaju uzrocima i okolnostima koji ne zavise neophodno od njihovih zanimanja i boravišta. Njihove misli, osećanja, jezik i ponašanje, mogu se objasniti uzrocima koji proizvode iste rezultate u svakom stanju života, bilo u gradu ili na selu. Dva glavna uzroka : 1.- nezavisnost koja uzdiže čoveka iznad robovanja ili svakodnevnog rada za tuđi profit, i 2.- religiozno vaspitanje – zahvaljujući ovom uzroku, koji je toliko slučajan, da nije proizvod posebnih mesta ili zanimanja, pesnikove ličnosti mogu zaista da osećaju, misle i govore na način iole sličan njegovom prikazivanju. Odricanja stvaraju prepreke obrazovanju zdravih osećanja i misaonog uma. Ljudskoj duši je potreban izvestan povoljniji položaj da bi mogla napredovati – nije verovatno da će svako postati bolji živeći seoskim životom. Vaspitanje ili urođena osetljivost moraju unapred postojati, ako promene, oblici i zbivanja u prirodi treba da se pokažu kao dovoljni stimulansi. Tamo gde oni nisu dovoljni, um se zgrči i otvrdne, i čovek postaje sebičan, čulan, grub i tvrda srca. (- primer su vrlo nepovoljni uslovi života seljaka severnog Velsa). Kolridž u punoj meri prihvata Aristotelov princip – poezija je suštastveno idealna; ona izbegava i isključuje sve akcidense; njeni individualiteti ranga, karaktaera, ili zanimanja, moraju biti predstavnici jedne klase; a ličnosti poezije moraju biti zaodenute generičnim atributima, zajedničkim atributima te klase, ne onakvim kakve bi jedan obdaren pojedinac mogao da ima, već onim za koje je najverovatnije da ih on, sa obzirom na njegov položaj, unapred ima. Likovi sveštenika i pastira-mornara u pesmi ''Braća'', i pastira u pesmi ''Majkel'' – imaju onaj privid istinitosti i tipičnosti, koji zahteva svrha poezije. Oni pripadaju poznatoj i ustaljenoj klasi, i njihovo ponašanje i osećanja su prirodni proizvodi prilika zajedničkih toj klasi. U drugim pesmama, koje su zamišljene u nižem tonu – ''Hari Gil'', ''Mali idiot'' – data osećanja pripadaju ljudskoj prirodi uopšte, iako je pesnik postavio pozornicu u seoski predeo (da bi sebe stavio u blizinu zanimljivih slika, i da ne bi morao da sentimentalno opažanje njihove lepote pripiše likovima svoje drame). U ''Malom idiotu'', lik majke nije toliko realan i prirodan proizvod sredine, koliko je oličenje jednog instinkta lišenog razuma. Kolridž navodi dve zamerke, koje smatra neosnovanim : - da se autor nije dovoljno potrudio da iz čitaočeve mašte isključi slike proste, bolesne idiotarije, - i da je dečakova idiotija toliko ravna majčinoj ludosti, da za čitaoca više predstavlja smešnu burlesku nego analitički prikaz materinske ljubavi. U jednoj belešci za pesmu ''Glog'', Vordsvort kaže da je potrebna uvodna pesma, u kojoj bi ocrtao lik osobe čije reči u pesmi navodno čitamo – nemoguće je podržavati dosadnu i brbljivu pričalicu, a da se pritom ne ponovi dejstvo dosade i brbljivosti. Kolridž smatra da su upravo oni delovi pesme koji su mogli isto tako, ili još bolje, poticati iz pesnikove uobrazilje, pružaju sveopšte zadovoljstvo, a oni delovi koji isključivo pripadaju zamišljenom govorniku deluju na čitaoce kao nagla i neprijatna padanja sa visine. Vordsvort : Jezik tih ljudi je usvojen (- i očišćen od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saopštavaju svoja osećanja i pojmove jednostavnim i netraženim izrazima. Kolridž : jezik seljaka, očišćen od svih provincijalizama i grubosti, i preudešen tako da je saglasan sa zakonima gramatike, neće se razlikovati od jezika bilo kog čoveka zdrave pameti, bez obzira koliko učenog, osim time što su pojmovi koje seljak ima da saopšti, malobrojniji. Seljak teži gotovo isključivo saopštavanju odvojenih činjenica, koje pretpostavljaju njegovo oskudno iskustvo, ili tradicionalno verovanje. Obrazovan čovek uglavnom traži da otkrije i izrazi one spone stvari, ili one relativne odnose činjenica, iz kojih se može izvući neki više ili manje opšti zakon. Kolridž se ne slaže sa tvrđenjem da je najbolji deo jezika izgrađen od onih predmeta sa kojima seljak svakog časa opšti, jer ako opštenje sa nekim predmetom podrazumeva sposobnost da se o njemu diskrimeno misli, onda saznanje neobrazovanog seljaka daje veoma oskudan rečnik – malobrojne stvari koje zahtevaju njegove telesne potrebe bi bile individualizirane, dok bi svu ostalu prirodu izražavao mali broj zbrkanih pojmova.
Kolridž poriče da reči, koje su izvedene iz predmeta bliskih seljaku, predstavljaju najbolji deo jezika. Najbolji deo ljudskog jezika potiče od refleksije na postupke samog uma. On se stvara namernim prisvajanjem utvrđenih simbola internim činovima, radnjama, i rezultatima uobrazilje, od kojih veći deo ne postoji u svesti neobrazovanog čoveka. Kolridž se protivi isključivo sledećim tvrdnjama : ''odabrani jezik kojim stvarno ljudi govore'', ''jezik ovih ljudi'' (- koji žive prostim, seoskim životom), ''moj cilj je bio da podržavam, i, što je moguće više, da usvojim pravi ljudski govor''. Kolridž zamera dvosmislenoj upotrebi reči ''stvarno''. Jezik svakog čoveka se razlikuje prema obimu znanja, aktivnosti moći i dubini osećanja – on sadrži svoje individualnosti, zajednička svojstva staleža kom pripada, i reči i fraze koje su u opštoj upotrebi. Zato umestno ''stvaran'' treba reći ''običan'', ili lingua communis. A taj jezik ne može da se nađe u frazeologiji bilo kojeg staleža. Izostaviti osobenosti svakog – rezultat mora biti zajednički svima. Izmene koje treba učiniti u jeziku seljaka, pre nego što bi se on mogao preneti u ma kakvu vrstu poeme (sem drame), isto su toliko brojne i značajne kao što bi bile one koje bi vršio neko ko bi hteo da jezik zanatlija ili radnika prilagodi istoj svrsi. Na stranu što se jezik koji Vordsvort toliko hvali, ustvari mnogo razlikuje u svakom selu. O govoru ''u uzbuđenom stanju'' – priroda reči, kad je čovek pod snažnim uticajem radosti, tuge, ili gneva, nužno mora da zavisi od broja i kvaliteta opštih istina, pojmova i slika, i reči koje ih izražavaju, a kojima je njegov um već prethodno opremljen. Kakva god nova udruživanja misli i slika, ili uopštavanja istina i iskustva, bi strast mogla da proizvede, izrazi njihovog prenošenja su morali da prethodno postoje, a sada ih je neobična stimulacija samo sabrala i nagomilala. ''Metrički sastavi'' : Kolridž zaključuje da je taj pokušaj nepraktičan, pa i beskoristan. Čovek ne usvaja jezik jedne klase prostim usvajanjem reči koje ta klasa koristi, već i pridržavanjem onog reda u kojem reči slede jedna drugu. U opštenju neobrazovanih ljudi taj redosled se razlikuje od dikcije obrazovanih ljudi – postoji nedostatak one preglednosti duha, koja omogućava čoveku da sagleda ono što hoće da saopšti, i da razvrsta pojedine delove prema njihovoj relativnoj važnosti, da bi ih saopštio kao sređenu celinu. Primer iz pesme o čoveku koji plače – reči koje se nalaze u opticaju kod svih društvenih slojeva, ali date u takvom rasporedu u kojem ih nijedan seljak ne bi upotrebio. Primer iz pesme ''Glog'' – (Kolridž pominje Miltonovu uzvišenu molitvu, kao primer proste extemporale molitve, koja bi se mogla očekivati od svakog nadahnutog sveštenika) – prosta teorija ne može mnogo da ometa rad istinske uobrazilje kod čoveka pravog poetskog genija, kakav je Vordsvort. Najvažnija tačka neslaganja : ''ne postoji, niti može postojati, bilo kakva bitna razlika između jezika proze i metričke kompozicije''. U svim delima koja nešto dosledno izlažu i obrazlažu, proza se razlikuje, i treba da se razlikuje, od jezika koji se čuje u razgovoru. Zato se može pretpostaviti da između zakona poetske kompozicije i proze mora postojati još veća razlika nego što se može očekivati između proze i običnog razgovora. Kolridž želi da otkrije drugo značenje izraza ''bitna razlika'', isključivo u pogledu ne-distinkcije i zajednice samih reči. ''Bitnost'', u najosnovnijem značenju, jeste princip individualizacije, unutrašnji princip mogućnosti neke stvari kao te posebne stvari – ona je jednaka ideji stvari. ''Postojanje'' se razlikuje od bitnosti po superindukciji realnosti. Tako govorimo o bitnim svojstvima kruga, ali ne tvrdimo da bilo šta, što stvarno postoji, može biti matematički kružno. Isto tako dokazujemo postojanje Vrhovnog Bića, tj. jednu realnost koja odgovara ideji. Sekundarna upotreba reči ''bitnost'' – kad označava osnov kontradikcije između dve modifikacije iste supstance ili subjekta. Tako govorimo o stilu arhitekture jedne crkve kao o bitno različitom od stila arhitekture neke druge, iako su obe sazidane od blokova istog oblika. Samo u ovom drugom slučaju, Vordsvort može poricati da je jezik poezije ''bitno različit'' od jezika proze – tj. jezik kao samo formalna konstrukcija (arhitektura) reči i fraza.
Pitanje nije da li se u prozi ne može javiti red reči koji bi isto tako bio umestan u nekoj poemi, ili obrnuto; već : da li ne postoje oblici izražavanja, neka konstrukcija i red rečenica, koji imaju svoje prikladno i prirodno mesto u ozbiljnom proznom sastavu, ali bi bili neproporcionalni i heterogeni u metričkoj poeziji, i obratno – da li u jeziku jedne ozbiljne poeme nema rasporeda reči i rečenica, i upotrebe i izbora figura govora, koji bi kod teme podjednake važnosti bili tuđi i neprikladni u ispravnoj i dobroj prozi. U oba slučaja ova nepodesnost jednog da zauzme mesto drugog često ume, i treba, da postoji. I – na osnovu postojanja metra. Poreklo toga se nalazi u ravnoteži duha postignutoj onim naporom koji traži da obuzda delovanja strasti; taj antagonizam je potpomognut baš onim stanjem kojem se suprotstavlja – ravnoteža tih protivnika se organizovala u metar, aktom volje i izbora, svesno i radi predviđenog cilja (tj. zadovoljstva). - dva uslova koja kritičar očekuje od svakog metričkog dela : 1.- elementi metra duguju svoje postojanje stanju povećanog uzbuđenja – zato i sam metar treba da bude praćen jezikom uzbuđenja. 2.- ti elementi se voljnim aktom oblikuju u metar, radi stapanja zadovoljstva sa emocijom – zato tragovi te volje treba da budu srazmerno uočljivi kroz sav metrički jezik. - oba uslova moraju da budu izmireni i prisutni – uzajamno prožimanje osećanja i volje, samoniklog nagona i hotimične svrhe. Ta unija može da se ispolji samo u učestalosti oblika i figura govora, koja je veća nego što se to može podneti, kad je emocija nehotice podsticana, i održavana radi onog zadovoljstva koje takva emocija (umerena i savladana voljom) može da prenosi. Ona nalaže češću upotrebu slikovitog i oživljujućeg jezika nego što bi to bilo prirodno u ma kojem drugom slučaju u kojem ne postoji prethodan sporazum pesnika i čitaoca - da ovaj drugi ima pravo da očekuje, a prvi je obavezan da pruži, ovu vrstu i stepen prijatnog uzbuđenja. II – na osnovu dejstva metra. Metar teži da poveća živost i osetljivost i opštih osećanja, i pažnje. To dejstvo metar proizvodi trajnim izazivanjem iznenađenja, i brzim naizmeničnostima radoznalosti (čas zadovoljenim, čas opet izazvanim), koje su inače suviše neznatne da bi bile predmeti jasne svesti, ali postaju znatne u ukupnom uticaju. One dejstvuju snažno, iako su same neprimećene. - Kolridž smatra da Vordsvort ceni metar samo po snazi koju on ispoljava usled kombinovanja sa drugim elementima poezije, a nikad ne govori o njegovoj snazi apstraktno i posebno. - Kolridž ne smatra da bi Sternova dela bila čitana sa više uživanja, da su, bez ikakve promene dikcije, bila komponovana u rimi; sa druge strane, kaže da bi mu neke Vordsvortove pesme, ma koliko lepe, tamo gde pesnik umeće sopstvene misli, bile prijatnije u prozi. - metar je sam po sebi prosto podsticaj za pažnju – zašto ? Ne zato što sam metar stvara zadovoljstvo, jer je to uslovljeno podesnošću misli i izraza kojima je metrički oblik pridodat. Kolridž ne može da zamisli nijedan drugi odgovor, osim da neko piše u metru zato što hoće da upotrebi jezik drugačiji od jezika proze. A tamo gde jezik nije takav, ma koliko bile zanimljive refleksije koje filozofski duh može izvući iz misli ili događaja poeme, i sam metar mora često postajati slab. Pr: ''Mornareva majka'' – jedini dobar primer stvarnog usvajanja, ili istinskog podražavanja pravog jezika prostog seoskog čoveka oslobođenog provincijalizama. III – metar je pravi oblik poezije, a poezija je nesavršena i defektna bez metra. I zato što je metar posebnom skladnošću udružen sa poezijom, to i sve drugo što je sjedinjeno sa metrom, mora, iako samo nije u suštini poetsko, ipak imati neko svojstvo zajedničko sa poezijom. - poezija uvek nagoveštava strast – tj. uzbuđeno stanje osećanja i duševnih moći. Svaka strast ima svoje karakteristične načine izražavanja. Kod genijalnog i talentovanog pisca, sam akt poetskog sastava je neko neobično stanje uzbuđenja, koje opravdava i zahteva odgovarajuću razliku jezika. IV – visoko spiritualan instinkt ljudskog bića, koji ga nagoni da traži jedinstvo kroz harmonično prilagođavanje, i tako postavlja princip da se svi delovi jedne organizovane celine moraju asimilirati sa važnijim i bitnijim delovima. Komponovanje jedne pesme spada među podražavalačke veštine; a podražavanje, nasuprot kopiranju, sastoji se u potpunom međustapanju istog i radikalno različitog. Dakle: može postojati, postoji, i treba da postoji, bitna razlika između jezika proze i metričkog sastava.
Niko ne sumnja da postoje rečenice koje bi bile podjednako na svom mestu i u stihu i u prozi – ali to ne dokazuje da nema odlomaka koji bi bilo podesni za jedno, a nepodesni za drugo (a to jedino treba dokazati). Može smisao da bude dobar i sadržajan, jezik ispravan i dostojanstven, predmet zanimljiv i prožet osećanjem, a ipak će stil biti nazvan prozaičnim, i to samo zato što reči i red reči mogu naći svoje prikladno mesto u prozi, ali su nepodesni u metričkom sastavu. Može da se desi to da sam metar, jedina priznata razlika, ponekad postane metar samo za oko. Postojanje prozaizama koji oduzimaju od vrednosti pesme se mora konačno priznati. Konačni cilj kritike je pre u tome da ustanovi principe pisanja, nego da pruži pravila za ocenjivanje onoga što su drugi napisali. Kojim će se principima rukovoditi pesnik za određivanje sopstvenog stila ? - principima gramatike, logike i psihologija, tj. onim poznavanjem materijalnih i duhovnih činjenica, koje najviše pripada njegovoj umetnosti, i koje, ako je razborito primenjeno i navikom pretvoreno u nagonsko, postaje uzor za naša prošla razmišljanja i zaključke, i dobija ime ukus. Po kojem pravilu može pesnik da razlikuje npr: jezik jarosti i jezik ljubomore ? - ne traganjem za srditim i ljubomornim ljudima među neprosvećenim svetom, da bi kopirao njihove reči, već pre svega snagom uobrazilje koja dejstvuje u svakoj ljudskoj prirodi, tj. pre meditacijom nego opservacijom. Istim postupkom i istom stvaralačkom snagom pesnik će razlikovati stepen i vrstu uzbuđenja proizvedenog samim aktom poetskog komponovanja; isto tako intuitivno on će znati koje razlike u stilu to nadahnjuje i opravdava, kakva mešavina svesne volje je prirodna za to stanje, i u kojim se slučajevima takve figure govora izopačuju u hladne tehničke majstorije ukrašavanja. Kada bi se neko pravilo moglo dati spolja, poezija bi prestala da bude poezija, i postala bi mehanička veština. Bila bi oblikovanje, a ne stvaralaštvo. Zakoni uobrazilje su sama snaga razvitka i proizvođenja. ''Pesnička snaga'' : Šta čini one odlike jedne pesme koje se mogu smatrati obećanjem i naročitim oznakama posebne snage, za razliku od opšteg talenta koji utiče na poetski sastav slučajnim motivima, aktom volje, pre nego inspiracijom jedne urođene i stvaralačke prirode ? Rana Šekspirova dela ''Venera i Adonis'' i ''Lukrecija'' – pružaju jaka obećanja snage, ali i očigledne dokaze nezrelosti, njegovog poetskog genija. 1.- savršena umilnost versifikacije, njena prilagođenost predmetu, i snaga ispoljena u variranju reči, a bez prelaženja u ritam uzvišeniji nego što to zahtevaju misli. Slike (uzete iz prirode, ili iz knjiga), uzbudljivi doživljaji, ispravne misli, zanimljiva osećanja, i veština njihovog kombinovanja u oblik pesme – sve to je zanatski deo poezije, koji talentovan i načitan čovek može steći neprekidnim trudom. Ali, osećanje muzičkog uživanja, sa sposobnošću da se ono proizvede, zajedno sa sposobnošću svođenja mnoštva na jedinstvo efekta, i variranje jednog niza misli na jednu preovlađujuću misao ili osećanje – to je dar uobrazilje, može se negovati, pa i poboljšati, ali nikad naučiti. 2.- izbor predmeta veoma udaljenih od privatnih interesa i prilika samog pisca. Ovaj dokaz pesničke snage se nalazi u izobilju u ''Veneri i Adonisu'' – kao da neki viši duh, intuitivno, prisno svestan svakog spoljašnjeg izgleda i postupka, i svih tananih misli i osećanja, stavlja sve to pred čitaoca, dok sam ne učestvuje u strastima. 3.- slike, ma koliko lepe, iako verno preslikane sa prirode, i tačno predstavljene rečima, same po sebi ne postaju dokazi originalnog genija – već samo ukoliko su obojene preovlađujućim osećanjem, ili kada dejstvuju tako da mnoštvo svode na jedinstvo, sukcesiju na trenutnost, ili kada se ljudski i intelektualni život prenosi u njih iz pesnikovog sopstvenog duha.
4.- dubina i snaga misli. Niko još nije bio veliki pesnik, a da istovremeno nije bio i dubok filozof. Jer, poezija je cvet i miris ljudskog saznanja, ljudskih misli, strasti, osećanja jezika. U Šekspirovim poemama, čini se da stvaralačka snaga i intelektualna energija, svaka obiljem snage preti da uništi onu drugu - one su se pomirile u drami. Šekspir nije prosto dete prirode, automat genija, pasivan prenosilac inspiracije koji je obuzet duhom a ne poseduje ga – on je prvo strpljivo učio, duboko razmišljao, razumevao do tančina, sve dok se saznanje, postavši naviknuto i intuitivno, nije udružilo sa njegovim naviknutim osećanjima, i rodilo tu ogromnu snagu, u kojoj on stoji sam, bez sebi ravnog (- jedini sadrug mu je Milton).
''Mašta'' : Maštovitost (fancy – mašta, fantazija, misao, ideja, hir..) i mašta (imagination) – dve posebne i vrlo različite sposobnosti, tj. to nisu dva naziva za jedno značenje, niti niži i viši stepen iste sposobnosti. I – Maštu Kolridž deli na – primarnu i sekundarnu : - Primarna mašta – živa snaga i prvenstvena delatnost celokupnog ljudskog primećivanja, i ponavljanje u određenoj svesti večnog čina stvaranja u neograničenom Ja sam. - Sekundarna mašta je odjek primarne – ona koegzistira sa svesnom voljom, ali je još uvek identična sa primarnom po vrsti delatnosti, razlikujući se od nje samo po stepenu i načinu delovanja. Ona rastapa, širi, rasipa kako bi ponovo stvarala; ili, kada je taj proces postao nemoguć, ona se trudi da idealizuje i sjedinjuje. Ona je u suštini vitalna, kao što su svi predmeti (kao predmeti) u suštini određeni i mrtvi. II – Maštovitost se bavi samo čvrstim i određenim celinama. To je vrsta pamćenja, koje je oslobođeno vremenskog i prostornog reda, dok se meša i modifikuje sa onim empirijskim fenomenom volje, koji nazivamo izbor. Ali, kao i obično pamćenje, i maštovitost mora da primi svu građu na osnovu zakona povezivanja misli. ''O poeziji ili umetnosti'' : Umetnost posreduje između prirode i čoveka; ona je moć humanizovanja prirode, tako što ljudskim mislima i strastima prožima sve što je predmet njenog posmatranja – ona kombinuje boju, oblik, pokret i zvuk, i daje im pečat celine u obliku moralne ideje. Primarna umetnost je pisanje. Poezija je isključivo ljudska, jer sva njena građa dolazi iz svesti i svi njeni proizvodi su za svest. To je apoteoza prethodnog stanja u kojem, buđenjem asocijativne moći, sama strast oponaša red, a red koji nastaje proizvodi prijatnu strast, i time uzdiže svest, čineći njene osećaje predmetom svoje refleksije. Takođe, dok se priseća slika i zvukova koji su pratili uzroke izvornih strasti, poezija ih natapa interesom koji nije njihov, i ublažava strasti umirujućom snagom koje sve izrazite slike vrše na ljudsku dušu. Čim se spoljašnja slika, sastavljena isključivo od artikulisanog govora, obrati ljudskoj svesti, počinje umetnost. Izvor zadovoljstva nije predstavljena stvar, nego ono što je predstavljeno tom stvari. To je figurativan jezik misli, koji se razlikuje od prirode jedinstvom svih delova u jednoj misli ili ideji. Zato bi sama priroda mogla da ostavi utisak umetničkog dela, kada bismo mogli da vidimo misao koja je odmah prisutna u celini i u svakom delu – a umetničko delo je upravo toliko uspešno koliko uspešno dočarava misao, pa je bogato u srazmeri prema različitosti delova koje sadrži u jedinstvu.
Umetnost oponaša prirodu. O oponašanju : otisak u vosku nije oponašanje, nego kopija pečata; sam pečat je oponašanje. U svakom oponašanju moraju da koegzistiraju dva elementa : sličnost i nesličnost, ili identičnost i razlika, a u svim pravim umetničkim delima mora da postoji jedinstvo takvih nejednakosti – da postoji sličnost u razlici, razlika u sličnosti, i pomirenje oba kvaliteta u jednom. O prirodi : moramo oponašati prirodu! Ali ne sve u svakoj stvari, već lepotu u prirodi. Šta je lepota ? – apstraktno uzevši, ona je jedinstvo, stapanje različitog; konkretno, ona je jedinstvo oblika sa vitalnim. Osećaj lepote je intuitivan, a lepota je sve što nadahnjuje zadovoljstvo bez interesa, daleko od interesa, pa čak i suprotno interesu. Umetnik ne treba da oponaša natura naturata, mrtvu prirodu, već da prikaže suštinu stvaralačke prirode, natura naturans, koja je veza između prirode u višem smislu i duše čoveka. Mudrost u prirodi se razlikuje od mudrosti u čoveku istovremenošću plana i izvršenja; misao i proizvod su jedno, ali ne postoji refleksni čin, pa time ni moralna odgovornost. Čovek ima refleksiju, slobodu i izbor. U predmetima prirode su prikazani, kao u ogledalu, svi mogući elementi, koraci i postupci intelekta koji su prethodili svesti, pa i punom razvoju akta inteligencije; a ljudska svest je samo žarište svih zrakova intelekta koji su rasuti kroz slike prirode. U svakom umetničkom delu postoji pomirenje spoljašnjeg i unutrašnjeg; svesno je toliko utisnuto u nesvesno da se u njemu javlja. Onaj ko spaja to dvoje je čovak stvaralac. Zato u samom geniju postoji nesvesna delatnost – to je genije u genijalnom čoveku. Umetnik mora da se prvo udalji od prirode, da bi joj se vratio sa punim efektom. Kada bi počeo sa pedantnim oponašanjem, proizveo bi samo maske, a ne forme života. On mora da u svojoj svesti svrsta oblike po strogim zakonima intelekta, kako bi u sebi stvorio onu usklađenost slobode i zakona, koja ga prilagođava prirodi i tako ga osposobljava da je razume. On se samo privremeno udaljava od nje, kako bi njegov duh, koji je na istom tlu kao i priroda, naučio njen neizrečeni jezik u samim osnovama, pre nego što se približi njenim beskonačnim i različitim pojavama. Umetnik mora da oponaša ono što je unutar same stvari, ono što je aktivno kroz oblik i figure, i što nam govori putem simbola – duh prirode; jer jedino tako možemo da se nadamo da ćemo proizvesti bilo kakvo delo zaista prirodno po predmetu i zaista ljudsko po učinku. Zadovoljstvo koje proizilazi iz novine, mora imati svoje sopstveno mesto i težinu. Ono se sastoji od identičnosti dva suprotna elementa – jednakosti i raznolikosti. Da bi naša svest doživela zadovoljstvo, načelo jedinstva mora uvek da bude prisutno, tako da usred raznovrsnosti centripetalna sila nikad nije zaustavljena, niti su čula umorna od prevlasti centrifugalne sile. Jedinstvo u mnoštvu je načelo lepote – to je takođe i izvor zadovoljstva u raznolikosti, tj. to je viši termin koji uključuje i jedno i drugo.
PERSI BIŠ ŠELI – ''Odbrana poezije'', 1821.g. : Dve vrste rada uma : 1.- razum i 2.- stvaralačka mašta. - prva : um koji razmatra odnose između misli, bez obzira na njihovo nastajanje. druga : um koji deluje na te misli tako što ih boji svojom svetlošću, i što od njih, kao od elemenata, odrazuje druge misli, od kojih svaka sadrži princip svoje potpunosti. - prva je ''prosuđivanje'' – princip sinteze, čij su predmeti oblici zajednički sveopštoj prirodi i samom postojanju. druga je ''stvaranje'' – princip analize, koji se bavi odnosima između stvari, i pritom ne posmatra misli u njihovom jedinstvu, već samo kao algebarske izraze koji vode do izvesnih opštih rezultata. Razum je nabrajanje već poznatih količina; stvaralačka mašta je zapažanje vrednosti tih količina, odvojenih i u celini. Razum ocenjuje razlike, a mašta sličnosti između stvari. Pesništvo, u opštem smislu – izraz stvaralačke mašte. Pesništvo se rodilo u isto vreme kad i čovek. Čovek je kao lira, po kojoj bruji niz spoljašnjih i unutrašnjih utisaka. U ljudskom biću postoji izvestan princip koji, unutrašnjim prilagođavanjem zvuka ili pokreta utiscima koji ih izazivaju, proizvodi ne samo melodiju, već i harmoniju. Budućnost je sadržana u sadašnjosti kao biljka u semenu. Jednakost, raznovrsnost, jedinstvo, suprotnost, i uzajamna zavisnost, postaju jedina pokretačka načela koja određuju ljudsku volju na delatnost, u onoj meri u kojoj je to biće društveno; oni stvaraju zadovoljstvo u osetu, vrlinu u osećanju, lepotu u umetnosti, istinu u rasuđivanju, ljubav u opštenju vrste. Kad je svet bio mlad, ljudi su igrali i pevali i podražavali stvari u prirodi, zapažajući pri tome izvestan ritam ili red. U pokretima igre, u melodiji pesme, u sastavu jezika, u nizu čovekovih podražavanja stvari u prirodi – u svim tim vrstama postoji izvestan red ili ritam mimetičkih predstavljanja od kojih slušalac i posmatrač primaju intenzivnije i čistije zadovoljstvo nego od ma kojih drugih : osećaj približavanja tom redu moderni pisci su nazvali ukus. Pesnici, u oštem smislu – oni ljudi kod kojih se sposobnost približavanja lepom nalazi u izobilju; zadovoljstvo, koje proizilazi iz načina na koji oni izražavaju uticaj društva ili prirode na njihov um, samo se od sebe saopštava drugim ljudima. Pesnikov jezik je životno metaforičan – on obeležava i ovekovečava dotad neuočene odnose stvari, sve dok reči koje ih opisuju, vremenom ne postanu znaci za delove ili vrste misli umesto slika celikupnih misli; zato, kad novi pesnici ne bi i dalje iznova stvarali nove asocijacije koje su se tako poremetile, jezik bi bio mrtav za sve plemenitije ciljeve ljudskog opštenja. U detinjstvu društva, svaki pisac je nužno i pesnik, jer je i sam jezik pesništvo; a biti pesnik znači shvatati istinu, lepotu, jednom rečju dobro, u odnosu između postojanja i zapažanja, i u odnosu između zapažanja i izražavanja. Pesnici nisu samo tvorci jezika i muzike, igre, arhitekture, vajarstva i slikarstva – oni su i tvorci zakona, pronalazači životnih umetnosti, i učitelji koji nas približavaju lepom, istinitom i religiji. Nekada su pesnike nazivali zakonodavcima ili prorocima – pesnik u suštini obuhvata i sjedinjuje ta dva lika. Jer on intenzivno zapaža ne samo sadašnjost, onakvu kakva je, i otkriva zakone po kojima ona treba da bude uređena, već u sadašnjosti sagledava i budućnost. Jezik, boja, oblik, verske i građanske navike u ljudskim postupcima – sredstva i građa pesništva. Pesništvo u užem smislu : uobličavanje jezika (posebno metričkog), koje stvara ona duhovna moć koja se nalazi skrivena u nevidljivoj prirodi čoveka. To potiče iz same prirode jezika, koji neposrednije prikazuje radnje i strasti našeg unutrašnjeg bića, i koji je prijemčiv za raznovrsnije i tananije kombinacije nego što su to boja, oblik, pokret. Jer stvaralačka mašta proizvodi jezik po svojoj volji, a on se odnosi samo na misli – sva ostala građa, sredstva i uslovi umetnosti, označavaju granicu između zamisli i izraza. Zamisao je kao ogledalo koje odražava, izraz kao oblak koji slabi svetlost, a svetlost oba je posrednik opštenja. Zato slava vajara, slikara, muzičara, nije nikada dostigla slavu pesnika u užem smislu – njegovu slavu izgleda da prevazilazi samo slava zakonodavaca i osnivača religija.
Tako Šeli reč pesništvo svodi u granice one umetnosti koja je nasavršeniji izraz same te duhovne moći. Zatim određuje razliku između metričkog i nemetričkog jezika, jer je popularna podela na prozu i stih nedopustiva u preciznoj filozofiji. Glasovi stoje u međusobnom odnosu prema onome što predstavljaju – red tih odnosa je uvek povezan sa redom odnosa misli. Zato je pesnički jezik oduvek bio sklon izvesnom ujednačenom i skladnom ponavljanju zvuka, bez čega taj jezik ne bi bio pesništvo. Zapažanje ujednačenog načina ponavljanja harmonije u jeziku, i njegov odnos prema muzici, proizveli su metar - sistem tradicionalnih oblika harmonije i jezika. Međutim, pesnik ne mora da prilagođava svoj jezik toj tradicionalnoj formi da bi poštovao harmoniju koja je njena suština. Svaki veliki pesnik mora da stvara novine na primeru svojih prethodnika, a u stvarnom sklopu svoje posebne versifikacije. Pravljenje razlike između pesnika i proznih pisaca je greška. Platon je bio pesnik – iako se trudio da odbaci metar određene forme, istinitost i blistavost njegovih slika, i melodičnost njegovog jezika, odražavaju harmoniju u mislima. Lord Bekon je bio pesnik – njegov jezik ima veličanstven ritam koji zadovoljava čula isto onoliko koliko velika mudrost njegove filozofije zadovoljava duh. Svi tvorci revolucija u mišljenju nisu pesnici u onoj meri u kojoj njihove reči skidaju veo sa stvari putem istinitih slika, već u onoj meri u kojoj su njihove rečenice harmonične i ritmične i sadrže elemente stiha. Veliki pesnici, koji su se služili tradicionalnim formama ritma, bili su sposobni da zapaze istinu stvari, isto koliko i oni koji su tu formu zanemarivali – Šekspir, Dante i Milton su filozofi veće snage. Pesma je slika života izraženog u njegovoj večnoj istini. Razlika između pripovetke i pesme : pripovetka je niz izdvojenih činjenica koje su povezane samo vremenom, mestom, okolnošću, uzrokom i posledicom; pesma je stvaranje radnji prema nepromenljivim oblicima ljudske prirode kakvi postoje u umu Tvorca. Pripovetka je delimična i pripada samo određenom razdoblju i izvesnoj kombinaciji događaja; pesma je sveopšta i sadrži klicu povezanosti sa bilo kojim uzrokom ili radnjom u mogućim raznolikostima ljudske prirode. Pripovetka je kao ogledalo koje zamračuje i iskrivljuje ono što bi trebalo da bude lepo; pesništvo je ogledalo koje čini lepim ono što je iskrivljeno. Delovi jednog sastava mogu biti poetski, a da sastav kao celina nije pesma. Jedna jedina rečenica može da se smatra kao celina, mada se možda nalazi usred niza neasimilovanih delova – tako su svi veliki istoričari bili pesnici. Posle određivanja toga šta je pesništvo, i ko su pesnici, Šeli prelazi na ocenjivanje njihovog uticaja na društvo. Pesništvo je uvek praćeno zadovoljstvom – svi duhovi na koje ono silazi otvaraju se da prime mudrost koja je pomešana sa uživanjem u njemu. Ono deluje na božanski i neshvatljiv način, preko i iznad svesti. Porotu koja sudi pesniku mora da obrazuje vreme od najodabranijih mudraca mnogih pokolenja. Pesnik je slavuj koji u tami peva da bi umilnim glasom razveselio svoju ličnu samoću – njegovi slušaoci se osećaju ganutim i razneženim, ali ne znaju zašto. Idealno savršenstvo svog doba Homer je otelotvorio u ljudskom karakteru; njegovi slušaoci su bili probuđeni do ambicije da postanu slični njegovim likovima – saosećajući, njihova osećanja su postala prefinjenija i razvijenija, pa su oni iz divljenja prelazili u podražavanje, i izjednačavali sebe sa predmetima svog divljenja. Nebitno je da li su ti likovi udaljeni od morlnog savršenstva, i da li ih možemo smatrati poučnim uzorima. Primedba o nemoralnosti pesništva počiva ne neshvatanju načina na koji ono deluje da bi proizvelo moralno poboljšanje čoveka. Pesništvo budi i proširuje sam um, stvarajući od njega prijemnik hiljada neshvaćenih kombinacija misli. Pesništvo podiže koprenu sa skrivene lepote sveta i čini da obične stvari postaju kao da nisu obične; ono ponovo stvara sve ono što pretpostavlja. Velika tajna morala je ljubav – izlaženje iz naše vlastite prirode, i poistovećivanje nas samih sa lepim koje postoji u misli, delanju ili ličnosti drugih. Čovek, da bi bio u velikoj meri dobar, mora da intenzivno i obuhvatno zamišlja, mora da se stavi u položaj drugih ljudi, boli i radosti njegovog doba moraju da postanu i njegove lične. Uobrazilja je veliko oruđe moralnog dobra, a poezija pomaže njenom cilju utičući na sam uzrok - ona snaži duhovnu moć, koja je organ čovekove moralne prirode.
Posle Homera javljaju se atinski dramski i lirski pesnici – nikad više, ni u jednom dobu, nije bilo razvijeno toliko energije, lepote, i vrline, i još nikada nisu slepa sila i kruti oblik bili toliko obuzdani i potčinjeni volji čoveka; ni iz jedne druge epohe nemamo zapise ili fragmente u kojima je tako vidljivo utisnuta slika čovekove božanstvenosti (uprkos svim nedostacima tadašnjeg društva). Samo je poezija bila ta koja je, u obliku, radnji ili jeziku, učinila tu epohu znamenitijom od svih ostalih i skladištem primera za sva vremena. Umetnost drame nikad nije bila shvaćena ili obavljana u skladu sa njenom istinskom filozofijom, kao što je bila u Atini. Na modernoj pozornici postoji tragedija bez muzike i igre, i muzika i igra bez najviših oličenja onoga što one prikladno prate, a obe bez religije i svečanog tona. Moderan običaj spajanja komedije sa tragedijom predstavlja širenje dramskog kruga – ali, trebalo bi da je komedija, kao u ''Kralju Liru'', sveopšta, idealna i uzvišena. Drama je oblik u kome se može kombinovati najveći broj pesničkih načina izražavanja, pa se veza između pesništva i društvenog dobra primećuje u njoj mnogo bolje nego u ma kojem drugom obliku. Povezanost scenskog prikazivanja sa usavršavanjem ili kvarenjem ljudskih običaja, sveopšte je priznata – prisustvo ili odsustvo poezije povezano je sa dobrim ili zlim ponašanjem u navici. Pokvarenost, koja je pripisivana delovanju drame, ustvari počinje onda kada prestane pesništvo koje je u njenom sklopu. Drama u Atini, ili bilo gde gde se približavala svom savršenstvu, uvek je postojala uporedo sa moralnom i intelektualnom veličinom svog doba. Tragedije atinskih pesnika su bile kao ogledalo u kojem gledalac vidi sebe. Uobrazilja se širi saosećanjem sa bolima i strastima, koje su toliko jake, da njihovo shvatanje povećava sposobnost onoga ko ih shvata. Drama nas uči saznanju i poštovanju sebe samih. Drama, dokle god izražava poeziju, predstavlja mnogostrano ogledalo, koje sabira najsjajnije zrake ljudske prirode, deli ih i ponovo ih stvara iz jednostavnosti tih elementarnih oblika. Ali, u razdobljima opadanja društvenog života, ona postaje hladna imitacija oblika remek-dela antike, a često i sam oblik postaje slab pokušaj propovedanja izvesnih doktrina koje pisac smatra moralnim istinama. Takvim ciljevima poezija ne može da služi. Najgore doba drame u engleskoj istoriji je doba Čarlsa II – Milton je stajao usamljen, osvetljavajući doba koje ga nije bilo dostojno. Po gašenju stvaralačke moći u Grčkoj, javljaju se bukolički pesnici – njihovo pesništvo je intenzivno melodično, ono osvaja i omamljuje duh prekomerenošću strasti. Bukolička i erotska nežnost pisane poezije povezana je sa mekotom u ostalim umetnostima, pa čak i u običajima i institucijama te epohe. Ali taj nedostatak harmonije ne treba pripisivati samoj pesničkoj moći ili nekoj njenoj pogrešnoj primeni. Jer, cilj društvene pokvarenosti je da razori svu osetljivost prema zadovoljstvu. Pesništvo uvek saopštava sve uživanje koje su ljudi u stanju da prime : ono je večna svetlost života, izvor svega lepog, plemenitog, i istinitog što može postojati u opakom vremenu. Pokvarenost bi morala potpuno da uništi tkivo ljudskog društva pre nego što bi pesništvo moglo da prestane. Još nikada nisu bile sasvim prekinute spone lanca koji se, prolazeći kroz umove mnogih ljudi, veže za velike umove iz kojih odašilje nevidljivo strujanje koje ujedno povezuje, nadahnjuje i održava život sveta. Pesništvo je ona duhovna moć koja u sebi istovremeno sadrži seme i svog i društvenog obnavljanja. U starom Rimu – svi veliki pesnici su izgubljeni. Lukrecije je stvaralac u najvišem smislu, a Vergilije u vrlo visokom. Ipak su veliki pisci tog doba posmatrali čoveka i prirodu u ogledalu Grčke; rimske institucije i vera su bile mnogo manje poetične od grčkih, kao što je senka manje živa od stvari. Pravo rimsko pesništvo živelo je u njegovim institucijama – jer sve lepo, istinito i veličanstveno što su one sadržavale, moglo je da nikne jedino iz one duhovne moći koja stvara poredak u kojem se one zasnivaju. Stvaralačka mašta, koja posmatra lepotu tog poretka, stvorila ju je iz sebe same, po svojoj vlastitoj ideji; posledica je bila carstvo, a nagrada večno živa slava. Hrišćanski i viteški sistem običaja i vere dao je pesnike koji se stvorili oblike mišljenja i delanja koji nikada ranije nisu bili zamišljeni. Poezija u hrišćanskom učenju, i mitologija i institucije osvajača rimskog carstva, nadživele su tamu i potrese njihovog razvoja i stopile su se u novo tkivo običaja i mišljenja. Neukost mračnih doba ne treba pripisivati hrišćanskim učenjima ili premoći varvarskih naroda – ono je nastalo usled gašenja pesničkog principa koje je u vezi sa porastom despotizma i praznoverja. Tek u 11.v. počelo je da se ispoljava delovanje poezije hrišćanskog i viteškog sistema.
Ukidanje ličnog ropstva je osnova najuzvišenije političke nade koja može nastati u čovekovom umu. Sloboda žene je proizvela pesništvo polne ljubavi. Ljubav je postala religija. Provansalski truveri su prethodili Petrarki, čiji stihovi otkrivaju najskrivenije začarane izvore slasti koju nosi ljubavna bol. Dante je razumeo tajne ljubavi i više od Petrarke – njegova apoteoza Beatriče, i gradacije njegove vlastite ljubavi i njene ljupkosti, su najveličanstvenija zamisao moderne poezije; ''Raj'' je večita himna večne ljubavi. U uzastopnim razdobljima, Ariosto, Taso, Šekspir, Spenser, Kalderon, Ruso, i veliki pisci savremenog doba, slavili su ljubav, kao najuzvišeniju pobedu nad čulnošću i nasiljem. Danteovo pesništvo se može smatrati mostom između modernog i antičkog sveta. Iskrivljeni pojmovi o nevidljivim stvarim, idealizovani su u delima Dantea i Miltona. Teško je odrediti u kojoj meri su oni bili svesni razlike koja je postojala između njihovih vlastitih verovanja i verovanja naroda. Ništa ne može prevazići snagu i veličanstvenost Sataninog lika u ''Izgubljenom raju'' – kao moralno biće, on je uzvišeniji i od Boga. Milton je utoliko povredio popularno verovanje što svom bogu nije priznao nikakvu nadmoć u moralnoj vrlini nad svojim đavolom. I to smelo zapostavljanje neposrednog moralnog cilja je najodlučniji dokaz nadmoćnosti Miltonovog genija. On je izmešao sastojke ljudske prirode kao boje na paleti, i složio ih u kompoziciji svoje velike slike prema zakonima epske istine, prema zakonima onog načela po kojima je neki niz radnji spoljašnjeg sveta i inteligentnih i moralnih bića, sračunat da budi saosećanje budućih pokolenja čovečanstva. Homer je bio prvi, Dante drugi, a Milton treći epski pesnik – tj. pesnik čiji je niz dela stajao u određenom i razumljivom odnosu prema znanju i osećanju i religiji doba u kojem je živeo, i onih doba koja su mu sledila, a koji se razvijao u skladu sa njihovim razvojem. I Dante i Milton su bili duboko prožeti antičkom religijom civilizovanog sveta. Dante je bio prvi budilac opčinjene Evrope; iz haosa neskladnih varvarizama, stvorio je jezik koji je sam po sebi muzika i uveravanje. I same njegove reči su podstaknute duhom, svaka je kao iskra neugasive misli. Sva uzvišena poezija je beskonačna; ona je kao prvi žir, koji potencijalno sadrži sve hrastove. Možemo skidati koprenu za koprenom, a da nikada ne otkrijemo najskriveniju nagu lepotu tog značenja. Velika poema je izvor koji večno navire vodama mudrosti i duhovnog uživanja. Šeli ističe kako se priznaje da je vežba stvaralačke mašte izuzetno prijatna, ali se tvrdi da je vežba razuma korisnija. Šta se podrazumeva pod korisnošću? Ono što svest osetljivog i razumnog bića traži, i čemu se predaje, jeste zadovoljstvo ili dobro, u opštem smislu. Postoje dve vrste zadovoljstva : 1.- trajno, sveopšte, i stalno; 2.- prolazno i pojedinačno. Korisnost može biti postizanje bilo jednog bilo drugog. U prvom smislu, korisno je sve ono što jača i prečišćava osećanja, proširuje uobrazilju, i dodaje duh čulu. U užem značenju, korisnost se ograničava na ono što odstranjuje nametljive želje animalne prirode i grube obmane praznoverja, i okružuje ljude životnom sigurnošću. Definicija uživanja, u njegovom najuzvišenijem smislu, sadrži paradoks : iz neobjašnjivog nedostatka harmonije u sastavu ljudske prirode, bol grubljeg dela često je povezan sa radostima uzvišenijeg dela naše prirode – tuga, užas, strepnja, a sam očaj, često su birani izrazi približavanja najvišem dobru. Naše saosećanje sa tragičnim u književnosti, počiva na tom načelu : tragedija godi pružajući nam senku uživanja koje postoji u bolu. To je izvor i sete koja je neodvojiva od najslađe melodije. Uživanje koje postoji u tuzi je slađe od uživanja u samom uživanju. To ne znači da je najviša vrsta uživanja nužno vezana za bol – zadovoljstvo u ljubavi i prijateljstvu, zanos u divljenju prirodi, radost u opažanju, a još više u pesničkom stvaranju, često su sasvim nepomućeni. Stvaranje i sigurnost uživanja u tom najvišem smislu jeste istinska korisnost. Oni koji stvaraju i održavaju to zadovoljstvo jesu pesnici ili pesnički filozofi. Lok, Hjum, Volter i Ruso (iako je on bio u osnovi pesnik, dok su ostali samo rezoneri), zaslužuju sve pohvale, ali lako se može izračunati stepen napretka ljudskog roda da oni nisu postojali. Naprotiv, nezamislivo je moralno stanje sveta da nikad nisu postojali Dante, Petrarka, Bokačo, Čoser, Šekspir, Kalderon, lord Bekon, i Milton; Rafael i Mikelanđelo; da nije prevedena hebrejska poezija, da nije došlo do Preporoda, proučavanja grčke književnosti, da nije sačuvano staro vajarstvo, da se poezija starog sveta ugasila zajedno sa njenim verovanjem.
Posedujemo više moralne, političke, i istorijske mudrosti, nego što umemo da je prenesenmo u praksu, više naučnog i ekonomskog znanja nego što se njihovi proizvodi mogu pravedno rasporediti. Nedostaje nam stvaralačka duhovna moć da sebi predstavimo ono što saznajemo; nedostaje nam plemenit podstrek da ostvarimo ono što zamislimo; nedostaje nam poezija života. Negovanje onih nauka koje su proširile granice čovekovog gospodarenja nad spoljašnjim svetom, srazmerno je suzilo granice unutrašnjeg sveta, i čovek, koji je zarobio stihije, postaje i sam rob. Dve funkcije poetske – pomoću jedne, ona stvara novu građu za saznanje, moć i zadovoljstvo; pomoću druge, ona rađa u duhu želju da ih ponovo stvori i sredi u skladu sa izvesnim ritmom i redom koji se može nazvati : lepo i dobro. Poezija je nešto božansko – ona je istovremeno i središte i obim opšteg znanja, ona je ono što obuhvata svu nauku, i ono čemu sva nauka mora da se obraća. Ona je u isto vreme koren i cvet svih ostalih sistema mišljenja, ona je ono iz čega sve proističe. Poezija nije kao umovanje, moć koja se napreže prema odluci volje. Čovek ne može da kaže ''Hoću da pišem pesme'' – to ne može da kaže ni najveći pesnik; jer duh kad stvara liči na ugljevlje koje se gasi a koje neki nevidljivi uticaj raspiruje do prolaznog sjaja; ta moć se rađa u nama, i svesni delovi naše prirode ne mogu da pretskažu ni njen dolazak ni njen odlazak. Ali, čim stvaranje počne, nadahnuće je već u opadanju, i najveličanstvenija poezija koja je ikada saopštena svetu možda je samo nejaka senka pesnikovih prvobitnih zamisli. Poezija se razlikuje od logike po tome što nije podvrgnuta kontroli aktivnih snaga uma, i što njeno rođenje ne stoji ni u kakvoj nužnoj vezi sa svešću ili voljom. Zabluda je tvrditi da su najlepša mesta u poeziji stvorena napornim trudom i revnošću, koje preporučuju kritičari – Milton je zamislio ''Izgubljeni raj'' kao celinu pre nego što ga je ostvario u delovima. Poezija je zapis najboljih i najsrećnijih trenutaka najsrećnijih i najboljih umova. Mi smo svesni misli i osećaja koji se javljaju i odlaze nepredviđeno, ali koji su toliko divni da se ne mogu izraziti, tako da čak i u čežnji i žaljenju, koje oni ostavljaju za sobom, može postojati samo zadovoljstvo koje učestvuje u prirodi svog predmeta. To je kao prožimanje naše prirode nekom božanstvenijom. Takva stanja bića osećaju uglavnom oni koji poseduju najtananiju osetljivost i najširu stvaralačku maštu. Zanos vrline, ljubavi, rodoljublja, i prijateljstva, bitno je vezan za takva osećanja, i dok ona traju, naše Ja se pokazuje onim što jeste, atom prema svemiru. Tako poezija čini besmrtnim sve ono što je najbolje i najlepše na svetu. Poezija otkupljuje od propasti božanska nadahnuća u čoveku. Poezija preobraća sve u ljupkost, ona uzdiže lepotu onoga što je najlepše, i daje lepotu onome što je najunakaženije; ona spaja likovanje sa užasom, bol sa uživanjem, večnost sa promenom; ona prisiljava na sklad sve nepomirljive stvari, ona probražava sve čega se dotakne; ona skida veo običnosti sa sveta, i obnažuje usnulu lepoticu koja je duh oblika poezije. Poezija nas oslobađa toga da budemo potčinjeni slučanostima utisaka koji nas okružuju. Ona stvara za nas jedno biće unutar našeg bića; ona nas čini stanovnicima jednog sveta prema kojem je ovaj obični svet haos. Ona ponovo stvara opšti svemir čiji smo mi delovi, i skida sa našeg unutrašnjeg vida opnu običnog koja nam zamračuje čudesnost našeg bića. Ona nas prisiljava da osetimo ono što opažamo i da zamislimo ono što znamo. Šeli smatra da se engleska književnost ponovo rodila – ovo doba će biti značajno po intelektualnim ostvarenjima. Najpouzdaniji pratilac buđenja velike nacije koja će izvršiti blagotvornu promenu u mišljenju ili institucijama, jeste poezija. U takvim razdobljima povećava se moć saopštavanja i primanja intenzivnih i razbuktalih ideja o čoveku i prirodi. Dela najslavnijih savremenih pisaca imaju veliku privlačnu snagu, jer oni mere obim i ispituju dubine ljudske prirode razumljivim i sveprodornim duhom, koji je istovremeno i duh doba. Pesnici su vračevi neshvaćenog nadahnuća, ogledala gigantskih senki koje budućnost baca na sadšnjost, reči koje izražavaju ono što oni ne razumeju... Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta.
LORD BAJRON : ''Prirodno i veštačko u poeziji'' – pismo g.Džonu Mariju, povodom kritike prečasnog V.L.Boulza na život i spise A.Popa Povodom nekoliko pamfleta koji su objavljeni u vezi sa sporom Boulz – Pop, a u kojima se pominje njegovo ime, Bajron priznaje da je u svojoj satiri ''Engleski bardi i škotski kritičari'', gde se nalazi stihovan prikaz Boulzovih izdanja Popovih dela, pogrešno naveo stihove g.Boulza, ali objašnjava da je povukao satiru iz štampe tokom pripreme drugog izdanja, i zabranio njeno ponovno objavljivanje, jedino na zahtev prijatelja, g.Rodžersa, a da, iako žali što je satiru objavio, najmanje žali deo koji se tiče g.Boulza. Bajron smatra da se taj Boulzov rad odlikuje lažnom iskrenošću, i kritikuje princip ''premetanja po pismima i pričama''. Karakterišući ga kao ''histerično užasavanje na ljubavne doživljaje jadnog Popa, ne najbolje proverene i nikad potpuno dokazane'', Bajron izjavljuje da je licemerstvo veliki ''primum mobile'' Engleske; licemerstvo političko, poetsko, religiozno, moralno, umnoženo kroz sve raznolike vidove života. Prelazeći na Boulzove ''nepromenljive principe poezije'', Bajron pita : Šta postoji ljudsko, bilo to poezija, filozofija, duhovitost, mudrost, nauka, vlast, slava, um, materija, život, ili smrt, što je nepromenljivo ? Boulz kaže da sva poezija Kambelovog ''Ratnog broda'' ne potiče od umetnosti, već iz prirode – ''oduzmite talase, vetar, sunce, i ostaće samo jedna traka plavog platna, i jedan komad grubog platna na tri motke''. Bajron : oduzmite talase i vetar, i broda uopšte neće biti, ne samo za poetske, već ni za kakve svrhe; naprotiv, ''Ratni brod'' prenosi svoju poeziju na more, i povećava njegovu. On ne poriče da su talasi i vetrovi, a posebno sunce, veoma poetični, ali smatra da je poezija u najmanju ruku recipročna. Oduzmite ratni brod koji se ljuška na mirnoj vodi, i ta voda postaje pomalo monotona da bi je čovek gledao. Mirna voda postoji u kofi, vetar struji kroz pukotine obora za svinje, sunce obasjava livreju lakeja, pa ipak voda, vetar, sunce, ne mogu učiniti te stvari poetičnim. Boulz dopušta da je brod poetičan, ali samo usred ovih uzgrednosti; ali ako one podaruju poeziju, pa čine jednu stvar poetičnom, učiniće i druge stvari takvima. Nijedan slikar nikad nije naslikao samo more, bez broda, barke, brodoloma. Je li bura poetičnija bez broda? Šta bi nas se ticala bura da nije broda u njoj? Poema bi se svela na običnu deskriptivnu poeziju, koja nikad nije bila cenjena kao visoka vrsta te umetnosti. Bajron se seća jake oluje u jednom pristaništu : izgled bure je bio poetičan taman koliko treba, ali najpoetičnije u tom trenutku bilo je brodovlje koje je bežalo iz svojih nesigurnih sidrišta, praćeno galebovima – njihova očigledna nevolja, njihova umanjenost do ustreptale mrlje u daljini, njihova pometenost i zbrka, njihova sićušnost koja se bori sa divovskom stihijom; njihov izgled i njihovo kretanje Bajronu su izgledali mnogo više poetični nego što bi prosto, široko, bučno more bez broda, i turobni vetrovi, mogli da budu bez njih. Voda nesumnjivo pojačava poetske asocijacije, ali ona ih ne stvara; i brod se široko odužuje za tu uslugu. Oni pomažu jedno drugom – voda je poetičnija sa brodom, brod je to manje bez vode. Čak i brod zatvoren u doku je veličanstvena i poetska slika; čak i neka stara barka, sa kobilicom izvrnutom naviše, je poetski objekat (to može da potvrdi i Vordsvort, koji je napisao poemu o koritu i slepom dečaku), dok bi dug peščani sprud i prazna vodena masa, bez barke, bili sušta slika dosadne proze. Cela obala Atike je sama po sebi poetična, i bila bi takva i kada ne bi postojale Atina i njene ruševine. Ali, zar bi ''priroda'' Atike bila više potična bez ''umetnosti'' Akropolja? Šta je poetično, Partenon ili stena na kojoj se on nalazi? Ima hiljade stena koje su mnogo poetičnije od Akropolja ili Rta Sunijum, ali ''umetnost'', stubovi, hramovi, razbijen brod, jeste ono što njima daje njihovu antičku i njihovu modernu poeziju, a ne sama mesta. Bajron kaže da se uvek protivio krađi ruševina iz Atine, zato što, iako su te ruševine isto toliko poetične na Pikadiliju kao što su bile u Partenonu, sam Partenon i njegova stena su manje poetični bez njih. Takva je poezija umetnosti.
Boulz dokazuje da su egipatske piramide poetične zbog asocijacija sa beskrajnim pustinjama, ali ako uklonite piramide, šta je onda pustinja? Bajron smatra da su Petrova crkva, Koloseum, Panteon, Apolon, Laokoon, Venera Mediči, Herkul, Gladijator na umoru, Mikelanđelov Mojsije, i svi veći radovi Kanove..., isto tako poetični kao i Mon-Blan ili Etna, možda i više, jer su neposredne manifestacije duha i pretpostavljaju poeziju u samom svom začeću; i budući takva, imaju nešto od stvarnog života, što ne može pripadati nijednom delu beživotne prirode. Ako se ukloni Rim i ostave Tibar i sedam bregova u prirodnom stanju – neka Boulz, Vordsvort ili Saudi, ili ma koji od ''pesnika prirode'' sroči pesmu o njima, videće se šta je više poetično : njihove tvorevine ili najobičnija knjižica-vodič, koja prikazuje put od crkve sv.Petra do Koloseuma, i obaveštava o znamenitostima na tom putu. Tlo je zanimljivo kod Vergilija zato što će ono postati Rim, a ne zato što je Evanderova poljoprivredna oblast. O vajarstvu – ono je poetičnije nego sama priroda, ukoliko pretpostavlja i ovaploćuje onu idealnu lepotu i sublimnost koja se nikad ne može naći u stvarnoj prirodi. Bajron se ne slaže sa tim mišljenjem, bar što se tiče ženske lepote (izuzimajući Veneru Mediči), jer je u prirodi video lica koja su imala sve ono što bi skulptura mogla da traži za svoj ideal. Ali od sublimnosti nikad nije video u ljudskoj prirodi ništa što bi se približilo izrazu pr: Apolona, Mojsija i drugih strožih dela antičke i moderne umetnosti. O goloj prirodi kao boljoj od veštačkih slika za poetske svrhe lepih umetnosti : kad veliki umetnik slika predeo, on ne daje njegovu doslovnu kopiju, već on otkriva i komponuje predeo. Priroda, u svom prirodnom izgledu, ne daje mu gotove onakve slike kakve on želi. Poezija same prirode, tačno onakva kakva se ispoljava, nije dovoljna za njegovu svrhu. Zato što priroda nije rasipna u svojim lepotama – one su široko razbacane, i povremeno se ispoljavaju, pa ih zato treba pažljivo odabirati, i sa trudom sakupljati. Vajar želi da nadmaši svoj model, i zato vaja uzimajući delove sa različitih modela, i pritom ih usavršava. Priroda, tačna, prosta i gola, neće stvoriti velikog umetnika ni jedne vrste, a najmanje pesnika – najveštačkijeg od svih umetnika, u samoj svojoj suštini. Bajron navodi stihove ''Svi ogrtač taj znate.../ tu, gle, Kasijev mač se probi'' – da je pesnik rekao ''da je Kasije rinuo svoju pesnicu kroz poderotinu na ogrtaču'', to bi bilo više u stilu Boulzove prirode; ali veštački mač je poetičniji nego ma kakva prirodna šaka bez njega. Za poetske svrhe, umetnost nije manje vredna nego priroda; veština nije manji ukras nego priroda. Boulz ne može da kaže da poeziju jednog akvedukta sačinjava ona voda koju on sprovodi. Neku građevinu čini poetičnijom od neke druge upravo arhitektura. Pod uslovom da je izvedba umetnika jednaka, da li je opis igre karata isto onoliko poetičan kao i opis šetnje po šumi? – građa zaista nije podjednaka, ali umetnik koji načini igru karata poetičnom, daleko je veći od te dvojice. Tragedija se smatra jednom od najviših redova. Pop nije napisao ni jednu, ali niko neće svrstati Hjuza i Fentona (pisce tragedija) kao pesnike iznad njega. Ako Boulz želi da se bori za klasifikaciju ovakve vrste, treba da se seti da je deskriptivna poezija uvek bila svrstana kao najniža grana te umetnosti, a deskripcija kao puki ukras, koji nikad ne sme da bude predmet poeme. Bajron smatra da Italijani imaju najpoetičniji jezik i najprobiračkiji ukus, a oni sami kažu da imaju 5 velikih pesnika : Dante, Petrarka, Ariosto, Taso i Alfijeri. *fusnota : Petrarka se ističe sonetima, a Dante i Ariosto sastavima koji ne pripadaju nijednoj klasi. Danteova poema nije ep, a zašto je on sam naziva ''božanstvenom komedijom'' nije moglo da objasni ni hiljade komentatora. Od svih njih, samo Taso i Alfijeri mogu da se svrstaju po Aristotelovom rasporedu i Boulzovom školskom sistemu. Bajron smatra da se pesnici razvrstavaju po snazi njihovog dostignuća, a ne po njegovom rangu, a da je Boulzov naslov, ''nepromenljivi principi poezije'', jako loš – principi poezije su tako daleko od nepromenljivosti, da još nikad nisu bili, niti će biti, utvrđeni. Ti principi su samo shvatanje jednog doba, a svako doba ima svoje vlastito. Šlegl i gđa deStal su pokušali da svedu poeziju na dva sistema, klasičarski i romantičarski. Dejstvovanje je tek počelo.
Potcenjivanje Popa delimično se osniva na pogrešnoj ideji o dostojanstvu njegovog reda poezije. Bajron misli da je etička poezija najviša od sve poezije, kao što i moralna istina mora biti najviša od svih ovozemaljskih ciljeva. Etička (ili didaktička) poezija, čija svrha je u tome da učini ljude boljim i mudrijim, pripada prvom redu poezije. Ona zahteva više uma, više mudrosti, više snage, nego sve šume kojima se ikada šetalo radi njihovog opisivanja. Postalo je moderno da se jako naglašava ono što se naziva ''mašta'' ili ''invencija'', a što Bajron smatra za dve najobičnije osobine – irski seljak, posle malo rakije, izmisliće više nego što je potrebno za jednu modernu poemu. Da Lukrecija nije kvario njegov epikurejski sistem, napisao bi poemu koja daleko nadmaša sve koje postoje – Pop nema taj nedostatak; njegov je moral čist, kao što je i njegova poezija slavna. Što se tiče veštačkih predmeta : Pop se može smatrati da je isto onoliko poetičan koliko i umetnost može da načini svoje predmete takvim. Miltonova umetnost nije učinila poetičnim artiljeriju svojih demona, kao ni grmljavinu boga, ali samo zato što je na tom mestu takva upotreba tog oružja (materijalnog) bila besmislena. Bajron smatra da je pokušaj pesnika njegovog doba da izvrgnu Popa ostrakizmu (- progonstvo u staroj Atini) može da se objasni principom po kome oni veruju da ako Pop zadrži svoj položaj, oni će pasti sa svog. Varvari su podigli mošeju ispred jednog grčkog hrama najčistije arhitekture, i nezadovoljni su sopstvenim grotesknim zdanjem ako ne sruše onu stariju i od same lepote sazdanu građevinu koja im je prethodila. Bajron kaže da mogu da mu zamere da je bio, i možda i dalje jeste, istaknut među njima, tj. takvim graditeljima, ali kaže da nikad nije bio među onim rušiteljima klasičnog hrama svog prethodnika. Bajron smatra svoje doba dobom opadanja engleske poezije – jer ne može biti goreg znaka po ukus vremena nego što je potcenjivanje Popa, koji je engleski ''najsavršeniji pesnik i najčistiji moralista''. Kao etičkom pesniku niko mu nije ravan, a to čini najvišu od sve poezije jer u stihu daje ono što su najveći ljudi želeli da postignu prozom. Pravi pesnik je samo onaj tvorac i stvaralac koji može da pomiri poeziju sa istinom i mudrošću. Bajron ne kaže da je Pop veliki pesnik kao što su to Šekspir ili Milton, iako ga njegov neprijatelj Vorton stavlja odmah ispod njih. Ne kaže ni da je ''takmac svakom imenu ispod Šekspira'', jer to ništa ne znači. Svoje mišljenje Bajron svodi na veru da, ako bi Engleska nestala u nekoj katastrofi, pa od nje ostao samo mrtav jezik i njena književnost, Englez bi možda poželeo da se sačuvaju Šekspir i Milton, ali svet koji ostaje bi oteo Popa od zaborava, a pustio sve ostale – jer je Pop moralni pesnik celokupne civilizacije.
RANKA KUJIĆ – predgovor u zbirci poezije P.B.Šelija : P.B.Šeli je rođen 04.02.1792.g. – vreme kada su Englesku potresale posledice tri velike revolucije – američke, industrijske i francuske. Kao naslednik bogatog baroneta, Šeli je mogao da izabere put antirevolucionarne tradicije, na kome bi mu učitelji postali : Edmund Benks (strasni pobornik monarhije), V.Vordsvort (tada već ukroćeni glavni predstavnik starije generacije romantičara), Robert Saudi (dvorski pesnik)... Ali, Šeli se odrekao blistave karijere i nasledstva – izabravši revolucionarni put naprednih mislilaca, koji su u to vreme u Engleskoj širila republikanska i antihrišćanska dela Tomasa Peina. Šelijeva revolucionarna intelektualna energija je buknula kroz uske okvire patrijarhalne pokrajinske porodice – prva bujica pesnikovih napada sručila se na glavu porodice, da bi se u daljem razvoju proširila i na monaha, kao poglavara velike engleske porodice, i na sve tekovine monarhije uopšte. Šelijeva prva ljubav se završila tako što su roditelji njegove devojke, zgranuti njegovim propagiranjem slobodne ljubavi, zabranili njihovu vezu – Šeli je to shvatio kao posledicu onoga što je nazivao hrišćanskim predrasudama, pa je hrišćanstvo proglasio za svog drugog neprijatelja. Završio je školu u Itonu – o slobodnoj ljubavi piše u svom prvom proznom delu : roman Zastorci (1810). Odlazi na univerzitet u Oksfordu – roman Sveti Irvin (1811), dve zbirke pesama Originalna poezija Viktora i Kazire (1810), i izrazito revolucionarni i republikanski Posmrtni fragmenti Margarete Nikolson (1810). Željan teološke diskusije, Šeli piše vrlo smela anonimna pisma crkvenim velikodostojnicima. U tom cilju objavljuje i pamflet Neophodnost ateizma (1811) – zbog koga biva isključen sa univerziteta; nikad više nije nastavio školovanje. Kada ga otac izbaci, Šeli u svojoj 19-oj godini odlazi u London. Nastoji da svoje revolucionarne ideje sprovede u delo, i spase pojedince od nasilja, zapadajući u sve veću nemaštinu i razočaranja – spasava Harijetu Vestbruk od tiranije njenog oca, zatim se njom ženi; u svoj dom prima naprednu učiteljicu Elizabetu Hičener; i mladu Meri, ćerku moraliste Vilijama Goldvina, kojom se ženi posle Harijetine smrti. U to vreme vodi političku kampanju u cilju oslobađanja Irske od engleske vladavine. Proza : Poslanica irskom narodu (1812), Pismo Lordu Elinbereu (1812), pamflet protiv smrtne kazne O smrtnoj kazni (1815), Esej o hrišćanstvu (1815), fragment koji razmatra sprovođenje korenite reforme u Engleskoj Predlog da se reforma stavi na glasanje širom kraljevine (1817), i pamflet za zaštitu slobode engleskog naroda Poslanica povodom smrti princeze Šarlote (1813). Poezija : satirična pesma Đavolova šetnja (1812), revolucionarni spev Kraljica mab (1817), Himna intelektualnoj lepoti (1816), poema Alastor (1816), deo simboličnog epa Pobuna Islama – jedno od njegovih najnaprednijih dela, i moderna ekloga Rozalinda i Helena (1817). Posledice revolucionarnog delanja - dospeva na indeks policije, a u sudskom sporu gubi pravo na decu iz prvog braka. Napušta otadžbinu, da se nikad više ne vrati. U Italiji, Šelijev revolucionarni zanos i književni talenat dolaze do punog izraza : Šeli završava Pobunu Islama, i piše svoj i Bajronov portret u stihu Đulijan i Madalo (1818), tragediju Čenči (1819), spev Maska anarhije, satirični spev Petar Bel Treći (1819), i dramsku satiru Edip Tiranin (1820); u to vreme komponuje i kosmičku dramu u stihu Oslobođeni Prometej (1818-20) – prožetu uzvišenim mislima o slobodi i ljubavi, i vizijom srećne budućnosti čovečanstva; spev Epipsihidion (1821) – ispovest svih svojih ljubavi; i elegiju Adonis (1821) – nežnu tugovanku povodom Kitsove smrti. Pred kraj života, inspirisan grčkim proglasom nezavisnosti, piše lirsku dramu Helada (1821), filozofsku poemu Trijumf života (1822) i prozna dela i fragmente, među kojima se ističu Filozofski pogled na reformu (1819) i Odbrana poezije (1821). U 30-oj godini života, našao je smrt u burnim talasim Tirenskog mora. Bajron, koji je mnogo dugovao Šelijevom geniju, posle njegove smrti je izjavio : ''Šeli beše najplemenitiji, najdobrodušniji čovek koga sam ikada upoznao; pun otmenosti, nesebičniji od svih drugih ljudi, sa izvesnim stepenom genijalnosti koja se udružila sa jednostavnošću isto toliko retkom koliko i divnom. On je sebi stvorio beau ideal svega lepog, uzvišenog i plemenitog, i postupao je u skladu sa tim idealom u najvećoj meri.'' Šeli nije stekao diplomu nijednog fakulteta, ali je bio strasno zainteresovan ne samo za književnost, već i za druge nauke; služio se literaturom na 8 jezika : engleskom, grčkom, latinskom, nemačkom, francuskom, italijanskom, španskom i portugalskom.
Šeli je od strane izvesnog broja svojih savremenika bio smatran za razvratnika, a od strane jednog kruga kritičara za idejno praznog čoveka – ali čak su se i svi oni slagali u tome da je Šelijava najčistija lirika poetsko ostvarenje najuzvišenijeg reda. Sva Šelijeva poezija je uživanje u Lepom koje postoji, praćena tugovankom što je ta Lepota povređena sputanošću ili nasiljem; čežnja za Lepim koje bi trebalo da postoji, i neobuzdana želja da se idealna Lepota približi čoveku, i uživljavanje u idealnu Lepotu koja kao vizija lebdi pred pesnikovim očima. A ta lepota, za Šelija je pre svega Sloboda. Zato : 1.- kada tuguje, on tuguje što nema najšire Slobode, 2.- kada priziva Lepotu, on priziva Slobodu, i 3.- kada opisuje viziju idealne Lepote, on u stvari slika idealnu Slobodu. Dok je u drugoj i trećoj grupi pesama taj politički momenat stavljen u prvi plan, on je, u čisto lirskim pesmama prve grupe, prikriven obiljem slika, metafora i izvanrednim bogatstvom zvukova. Ipak postoji, jer kada Šeli peva Zapadnom vetru, on priziva duh Revolucije iz oslobođene republikanske Amerike da Evropi donese proleće političke slobode; kada se divi Oblaku, on se divi Slobodi koja će vaskrsnuti i osvežiti zemlju, nužno, po večitom principu regeneracije u prirodi; slavopojka Ševi jeste himna Slobodi; usamljenost Meseca predstavlja usamljenost čoveka u društvu koje ga ne shvata; prizivanje Noći je žudnja za melemom koji će izlečiti pesnikovo srce ranjeno nepravdama; kada kao vihor šumi tužbalicu, to je žalopojka zbog bede koja postoji u društvu. Čak i u samim ljubavnim pesmama, taj politički momenat je uvek prisutan – jer za Šelija je ljubav samo onda ljubav kada je to potpuna sloboda. Naporedo sa ovima, javljaju se i pesme u kojima je politički momenat stavljen u prvi plan. To su, kao i Šelijevi pamfleti, dela političkog agitatora koji pred sobom ima jasan cilj : da sa posebnim žarom razgoliti sve ono u postojećim društvenim ustanovama što sputava slobodu, da upozori na njihovu dotrajalost i da nagovesti put ka boljoj budućnosti ne samo Engleske nego i čitavog sveta. Treća grupa stihova prikazuje pesnikovu viziju idealne Lepote i Slobode, jedno društvo lišeno tekovina monarhije i postojeće vladajuće religije, zasnovano na principima bratstva i jednakosti, i u kom vladaju Sloboda i Ljubav, jednu zajednicu koja prevazilazi republikanske okvire, bez klasa, rasa i ikakvih predrasuda, jednu srećnu eru u kojoj će napredak nauke izmeniti klimu na zemlji i doneti blagostanje čovečanstvu. Šelijevi stihovi ne dostižu uvek isti domet – dok su u idejnom pogledu otprilike podjednake vrednosti, u pogledu forme oni variraju od uspelih, preko vrlo uspelih do pravih remek-dela. Metrički najsavršenije jesu pesme iz prve grupe, i one, po mišljenju nekih kritičara, predstavljaju najveće muzičko i emotivno dostignuće engleske poezije. Izvanredno bogata versifikacija : sonet, spenserovska strofa pindarske ode, terza rima, i razne druge metričke kombinacije sa leoninskom rimom i sa četiri slika; takođe i izvanredno muzičko obilje, počev od onomatopeje pa sve do savršenstva duhovne himne (kao i pesmi Intelektualnoj lepoti, ili u stihovima u kojim pesnik veliča svoj panteizam). Neki kritičari su Šeliju odricali sistematičnost mišljenja i nastojali su da ga prikažu kao idejno praznog pesnika. Šelijev politički stav je ponikao iz njegovog ličnog, neposrednog dodira sa društvenom stvarnošću Engleske tog doba. Napredna politička lektira, kao najbliže posredno oruđe uticaja društvene stvarnosti, bila je Šeliju od koristi samo onoliko koliko mu je svojim postavkama omogućila da formuliše i razradi one ideje do kojih je i sam došao ili koje je bar naslutio. Najveću pomoć su u pružile revolucionarne republikanske ideje Tomasa Peina. Šeli je bio aktivan reformator, propagandist i oduševljeni pesnik revolucije koja ''na širokoj bazi narodne suverenosti krči sebi put u Evropi'', pesnik akcije čiji cilj nije samo vraćanje duga, nego i uvođenje napaćenog čovečanstva u novu eru, za koju je mislio da je najsrećnija kakva se može zamisliti. Kao takav, Šeli stoji ne samo na čelu naprednih romantičara Engleske, nego i u prvim redovima najsmelijih političkih mislilaca svih dosadašnjih epoha, i kao prethodnica svih onih propagandista kojima je najuzvišenije stremljenje bila pomoć napaćenima, bez obzira na njihovu versku ili narodnu pripadnost.
B.NEDIĆ – iz zbornika ''O poeziji'' : Vilijam Vordsvort (1770-1850) - zbirka pesama ''Lirske balade'', koju je objavio 1798.g., zajedno sa Kolridžom, označava kraj tzv. klasicizma i početak romantizma u engleskoj poeziji. Kolridžov udeo u ovoj zbirci je bio usmeren na ''ličnosti i likove natprirodne ili bar romantične'' - tj. da neobično i fantastično učini običnim i pojmljivim, dok je Vordsvort davao ''draž novine svakodnevnim stvarima'' - tj. da onome što je obično i svakodnevno da poetičan smisao. Odstupajući od uobičajenih izveštačenosti klasicističke poezije, svojom tematikom i veoma uprošćenim jezikom, delo je izazvalo oštru kritiku i polemiku – posebno kada je 1800.g. izašlo drugo, prošireno izdanje, sa Predgovorom, i Dodatkom, 1802.g., u kojima je Vordsvort izneo svoje teorije o poeziji i poetskoj dikciji. Nazivaju se manifestom engleske romantičarske škole. Vordsvort je poeziji dao novu dikciju, prost jezik stvarnog života, za razliku od dotrajalih konvencionalnih poetskih reči i izraza; i proširio je granice poezije u oblasti fizičke i ljudske prirode. Jedan od najvećih pesnika Prirode, opisivač njenih lepota i tumač njenog kretanja i duha. Čovek i priroda su stvoreni jedno za drugo, i između njih postoji potpuni sklad. Poeme : ''Tinternska opatija'' (1798), ''Oda dužnosti'' (1805), ''Nagoveštaji besmrtnosti'' (1806); poema ''Izlet'' (1814) - u 9 knjiga ''o čoveku, o prirodi, i o ljudskom životu''; pesnička autobiografija, poema ''Preludij'' (1799-1805, objavljena posthumno 1850) - u 14 knjiga, u kojoj pesnik prikazuje svoje detinjstvo, školovanje, boravak u Londonu i Francuskoj, i svoj razvoj ljubavi prema ljudskom rodu. Semjuel Tejlor Kolridž (1772-1834) - u svojim najboljim poemama, jedinstvenim po njihovoj melodičnosti – ''Stari mornar'', ''Kristabela'', ''Kubla-Kan''... – čudesno spaja realno sa irealnim, prirodno sa natprirodnim, sjedinjavajući tako svet svakodnevnog iskustva sa svetom snova i mašte. Smatra se najvećim engleskim književnim kritičarem : ''Biographia Literaria'' (1817). Pored kritičke analize Vordsvortove poetske teorije, Kolridž pokušava da ustanovi principe književnog stvaranja, smatrajući da je ''krajnji cilj kritike daleko više da ustanovi principe pisanja nego da da pravila kako da se donosi sud o onome što je napisano''. Prvobitna Kolridžova zamisao je bila pregled sopstvenog književnog rada i mišljenja, ali je vremenom naraslo u posebnu knjigu, u dva toma. Posmrtno, 1849.g., objavljene su fragmentarne ''Zabeleške i predavanja o Šekspiru i nekim starim dramatičarima''. Persi Biš Šeli (1792-1822) - borac protiv osveštanih književih tradicija, povlastica i tiranije; uneo je u englesku poeziju novu notu slobode i duhovne smelosti. Zbog pamfleta ''O neophodnosti ateizma'' (1811), udaljen sa Oksforda. Živi u Italiji od 1818.g. Poema ''Kraljica Mab'' – izraz revolucionarnog osećanja protiv kraljeva, sveštenika, političara, i protiv religije. ''Pobuna islama'' (1817) – simbolična poema koja izražava nadu u bolju budućnost ljudskog roda. ''Džulijan i Madalo'' (1818) – Šelijev razgovor sa Bajronom o vlasti čoveka nad svojim duhom. Pesničke drame : ''Oslobođeni Prometej'' (1820), ''Čenči'' (1819), ''Jelada'' (1822). Kratke lirske pesme : ''Oblak'', ''Ševa'', ''Oda slobodi'', ''Oda zapadnom vetru''... Esej ''Odbrana poezije'' (1821) – napisan kao odgovor na spis ''Četiri doba poezije'', u kojem T.L.Pikok, pesnik i romansijer, napada savremenu poeziju. Šelijev esej je fragment, samo prvi od tri zamišljena dela. Džordž Gordon Lord Bajron (1788-1824) - prva zbirka pesama ''Časovi dokolice'' (1807) – na nepovoljnu kritiku odgovara satirom u stihovima ''Engleski bardi i škotski kritičari''. Putuje po Španiji, Portugaliji, Grčkoj, Turskoj između 1809. i 1811.g. – kao rezultat objavljuje spev ''Čajld Harold'' (1812.- prva dva pevanja), i postiže veliki uspeh. Niz istočnjačkih romantičnih poema : ''Đaur'', ''Gusar'', ''Lara'', ''Opsada Korinta''... – u kojima se uvek pojavljuje isti usamljeni i sumorni ''bajronovski junak'', prikazan prvi put u Čajldu Haroldu. Od 1816.g. živi u Švajcarskoj, zatim u Italiji – gde piše svoja najveća dela : ostatak ''Čajlda Harolda'', dramske poeme ''Kain'' i ''Manfred'', i najčuveniji ep ''Don Žuan'' (1819-24). Umire 19.04.1824.g. u Misolongiju Kritička mišljenja o poeziji izneo je u prepisci – sudovi izrečeno usput, fragmentarno, ćudljivo i kontradiktorno. Najzanimljivije je pismo koje je Bajron uputio svom izdavaču Džonu Mariju, povodom Boulzovog izdanja pesničkih dela Aleksandra Popa, 1806.g. Vilijam Boulz je bio sveštenik, školovan na Oksfordu, i pisac nekada veoma hvaljenih soneta.
Branina predavanja : OSNOVNE POSTAVKE ENGLESKOG ROMANTIZMA : U Engleskoj se početak romantizma vezuje za izlazak Vordsvortove zbirke Lirske balade 1798.g, a kraj za smrt Valtera Skota i zakon o reformi engleskog parlamenta 1832.g. Pojmovi ''romantično'' i ''romantizam'' dospeli su u Englesku posredstvom Mdm de Stal i Šlegela, ali se nisu odomaćila, kao u Francuskoj, kao naziv za jednu konkretnu književnu epohu, niti su se npr. Vordsvort i Kolridž nazivali romantičarima, mada su bili duboko samosvesni stvaraoci, koji su stavljali svoju poeziju nasuprot poeziji klasicizma. Čak se ni Bajron, čija je figura najviše doprinela širenju ideje romantizma izvan granica Nemačke, Francuske i Engleske nije nazivao romantičarem. Uprkos tome što termin ''romantizam'' nije bio prihvaćen u Engleskoj, osnovne odlike ove književne epohe bile su sa nekim manjim razlikama iste kao u Nemačkoj i Francuskoj. Za engleski romantizam karakteristična je pojava Vilijem Blejka, koji po dobu stvaranja pripada toj epohi i deli neke njene stavove (mitopoetika, organicizam, imaginacija koa stvaralačka moć), ali se u osnovi razlikuje po pitanju odnosa prema prirodi, materijalnom svetu, čiji je nastanak vezan za čovekov pad. Vordsvort, Kolridž, Šeli i Kits (a donekle i Bajron) dele ista shvatanja po pitanju stvaralačke moći, odnosa prema prirodi, simbolike, mita koa osnovnih sredstava pesničkog izraza. Svi su se bavili teorijskim radom manje ili više originalno, konsekventno ili fragmentarno, primarno ili usputno. Kroz njihov teoretski i poetski korpus vidi se određeno jedinstvo shvatanja i stvaranja, mada su pesnici druge generacije (Šeli, Bajron, Kits) žestoko napadali konzervativnu i tradicionalističku ideologiju svojih prethodnika iz ''Jezerske škole'' (Vordsvort i Kolridž). Pri tom je interesantno primetiti da je Bajron bio mnogo veći tradicionalista po pitanju poetike i poezije od svojih prethodnika, a da je Kits prirodu doživljavao poput pesnika antike kao personifikovana božanstva. Vordsvort i kOlridž izneli su mnogo radikalnije, originalnije i teorijski čvršće zasnovane poetike od svojih revolucionarnih sledbenika. Ono što karakteriše engleski romantizam je činjenica da to nije bio tako samosvestan i tako radikalan pokret kao što je on bio u Nemačkoj i Francuskoj. U teoriji i praksi engleskih romantičara primećuje se uticaj utilitarizma i zdravorazumske filozofije, koji održava ulogu svesnog i razuma u stvaralačkom procesu na višem nivou nego kod nemačkih i francuskih romantičara. Druga revolucionarna generacija engleskih romantičar sa svojom poezijom i bajovitom figurom lord Bajrona, najviše je uticala na razvoj romantizma kod slovenskih naroda, kod kojih je to bio mnogo više kulturni, nacionalni i politički pokret nego književna epoha.
Vilijam Vordsvort (1770-1850) : I – poetika : Vordsvort je svoja poetska načela izložio u predgovoru Lirskih balada iz 1800.g. i u dodatku tom predgovoru iz 1802.g. Prvo izdanje, koje su 1798.g. izazvalo veoma burne reakcije, bilo je objavljeno bez predgovora i imena autora (potpuno sračunata mistifikacija) – balade su doživele kritiku da su neumetničke, trivijalne, da je govor svakodnevan, pripovedači nekonvencionalni. Drugom izdanju Vordvort dodaje pregovor u kome iznosi poetska načela po kojima su pesme pisane. U određenom smislu ovi predgovori su manifest romantičarskog pokreta u Engleskoj, i Vordsvort je svestan da se nalazi među začetnicima jedne nove pesničke škole. Dobar deo predgovora je kritika tema i jezika poezije klasicizma.
Tema poezije : nasuprot klasicističkim mitskim i herojskim temama, tema poezije treba da bude uzeta iz običnog života, i to života ljudi koji žive u prirodi i sa prirodom. Pesnik treba da peva o čoveku kakav je on svakim danom. Povratak prirodi – seoski skroman život. Javlja se opozicija selo/grad. Prirodan život je slobodan život bez ograničenja, sputavanja i pretvaranja, život u skladu sa prirodnim kalendarom. Priroda je u čoveku od postanka, a od nje se čovek otuđuje konvencijama. Događaji iz života treba da budu predstavljeni zanimljivo, a u njima treba tražiti osnovne zakone naše prirode. Iz organicističke koncepcije poezije (pesma je struktura potpuno međuzavisnih elemenata) proizilazi i Vordsvortova ideja da određena tema pronalazi sama sebi odgovarajuću formu. Jezik poezije : treba da bude govorni jezik običnih ljudi (Kolridž napada ovakvu formulaciju, jer bi to podrazumevalo i iskvaren govor, dijalekte, odsustvo gramatike). Ali to nije jezik seljaka i neobrazovanih ljudi, već odabrani jezik kojim ljudi stvarno govore. Vordsvort ima na umu izbor iz govornog jezika ljudi koji su u dodiru sa prirodom, čijim je imenovanjem jezik i nastao. Na taj način bi se izbegla iskvarenost jezika nastala mehaničkim ponavljanjem uspelih figura, imenovanje bi bilo jednostavno i suštinsko, a gramatički pravilno. Vordsvortov cilj je da iz poezije ukloni klasicistički decor. Jezik poezije i govorni jezik identični su po suštini. Metar : nije imanentan poeziji, jezik proze je takođe pesnički jezik. Metar je pridodat i stvar je izbora, on nije esencija pesničkog jezika. Upotreba metra svrhovita je, jer on kao neuobičajeni oblik govornog jezika, može dočarati neobičnost događaja ili emocije i pojačati uzbuđenje svojom neobičnošću. Metar nudi i distancu između čitaoca i predmeta umetničke obrade. Priroda stvaralačkog procesa : polazište pesme je emocija, kojoj prethodi stanje uzbuđenja, ali pesma ne nastaje iz toga. Posle emocije nastupa mirno stanje u kome kontempliramo o toj emociji – racionalno doživljavanje. Kontemplacija traje sve dok ne nastane jedno novo stanje u kojem se javlja ista ona emocija, ali prečišćena refleksijom – takva emocija će se naći u pesmi. 1.- percepcija (stanje uzbuđenosti) – emocija, lično osećanje pesnika 2.- kontemplacija (stanje smirenosti) – takva smirenost je i fizička smirenost lirskog subjekta; duh prerađuje vlastite sadržaje, seća se prvobitne emocije, pa nastaje prerađena, artificijelna emocija, koja nije preuzeta iz prirode ili misli (naučenog), već je spoj misli i osećanja. 3.- imaginacija – emocija kao opšte ljudsko osećanje. Vrsta vizije (bljesak pred unutrašnjim okom), intuitivno (a ne racionalnmo ili emotivno) stvaranje i doživljavanje (od strane čitaoca). Pesma se stvara kao vizija – tako stvara imaginacija. Pesma nastaje iz emocije stvorene u duhu i to promišljanjem doživljene emocije. Stvaranje je proces, a ne trenutna navala osećanja. Poezija čuva deo doživljajnog iz spoljašnjeg sveta, ali ga transformiše u novi entitet putem imaginacije. Predmet poezije : nova tematika. Uvode se junaci koje klasicizam smatra nedostojnim (idiot, majka čedomorka, skupljači pijavica – neheroični ljudi, nejunaci), teme koje su deo svakodnevice (ne naturalizam ...?... realizam), već zahtev za širenjem tematike poezije, uvođenje istinitosti u poeziju (koja treba da govori o onome što jeste). Vordsvortovi ljudi predstavljaju večno u ljudskoj prirodi. Nosioci kvaliteta su i obični, a ne samo obrazovani ljudi. On ne isključuje fantastično i neobično, već samo širi predmet poezije. Fantastično barem u snovima ljudi. Prikazivanje običnog sveta stvarnih ljudi – Rusoov ''kulturni primitivizam''. Jezik poezije : univerzalno u ljudskoj prirodi je sklad čoveka sa samim sobom, sa prirodom. ''Jezik kojim stvarno govore ljudi'' je jezik najmanje iskvarenih ljudi, najbližih prirodi. Vordsvort mrzi grad, civilizaciju 18. i 19.v. – ''pesnik prirode''. Vordsvort romantizuje seljake (on se ne bratimi sa njima), ljude koji žive u skladu sa godišnjim dobima, sa kružnim ciklusima u prirodi – što je sve metafora romantizma (priroda progovara kroz čoveka i jezik mora biti sa tim u harmoniji; ''živa reč'', ''srce''). Romantičarske sintagme nisu upućene na razum, već na intuitivnu recepciju poezije. Jednostavnost, bez ukrašenih izraza vodi spontanosti u stvaranju i spontanosti u doživljavanju. Univerzali princip jezika.
Stvaralački proces : ''poezija je spontani izliv snažnih osećanja'' – emotivni aspekt u poeziji, afektivnost; ''afektivni sadržaji'' – ne samo emocije, već sve ono suprotno razumu. ''Izlive osećanja vode naše misli'', a ''misli su zaista predstavnice svih pređašnjih osećanja''. Percepcija (doživljavanjem stiče afektivne sadržaje u kojima čovek pronalazi emocije); emocije se prerađuju (sećanje, refleksija, kontemplacija) u duhovnu sliku koja jeste poezija. Romantičari nisu deskriptivni pesnici, pesnici prirode, koja opisuje prirodu i spoljašnji svet. Pesma romantizma prirodu koristi ''prerađenu'', slike prirode su slike ljudskog duha. Slika u pesmi je način na koji duh doživljava i prerađuje prirodu. Pojam pesnika : poezija treba da gospodari svetom, ona je božji dar čoveku. Poezija ima vrstu misije, ona popravlja čovečanstvo, obasjava čovekov duh, ona je jedini lek za čoveka. Poezija se iščitava empatijom, poezija je ''reč koja ide neposredno u ...''. Čitanje ponavlja stvaranje, pesma predstavlja doživljaj na osnovu koga, kontemplacijom, dolazi do iste vizije. Imaginacija (imagination) : duhovna moć koja stvara novi predmet, transformacijom donosi nešto potpuno novo; viši oblik saznanja, dok mašta (fancy) preuređuje već postojeće. Slike u poeziji ne upućuju na nešto spoljašnje, već upućuju na nešto u pesmi, jer one nisu predstavljačke, već stvorene u duhu. Stvaranje je spontano, jer je oslobođeno logike i zakonitosti spoljašnjeg sveta. Izbor prave teme spontano vodi do pravog stila i metra. Pesma nastaje posredno, ali istina koju ona iznosi primamo neposredno – emotivno. Pojam pesnika : pesnik se suštinski ne razlikuje od drugih ljudi, ali se razlikuje po stepenu senzibiliteta, sveobuhvatnošću sveta – spoznaje. Sve ove kvalitete poseduju i drugi ljudi, ali se pesnik razlikuje u stepenu. Pesnik se odlikuje i poznavanjem ljudske prirode i mogućnošću da tako sazna i dušu čovečanstva. Pesnik nije sposoban za porok, a po definiciji je zadovoljan samim sobom (pošto dopire do sopstvene suštine). Nagon za stvaranjem je urođen i iracionalan, ali pesnik, zahvaljujući višem stepenu imaginativne moći ima sposobnost da stvara u duhu stvari, koje nisu prisutne u spoljašnjem svetu. Sposobnost mišljenja u analogijama je način spoznaje pesnika. Pesnik je čovek koji govori drugim ljudima – poezija je oblik komunikacije. Cilj poezije : je u saznanju koje nam pesnik donosi. Pesnik kroz svoju poeziju saopštava istinu (prirodni zakon), a saznanje te istine vodi do zadovoljstva. Zadovoljstvo je uslovljeno kako podsticajem na promišljanje o opštim istinama, tako i trenutnom spoznajom istine, koja je u romantičarskoj estetici emotivna, epifanijska spoznaja bazirana na intuiciji, a ne na razumu. Empatija je neophodna za otkrivanje istine u poeziji. Mesto poezije : poezija se nalazi iznad filozofije, jer je ona najviša duhovna nauka. Pesnik istovremeno otkriva i prenosi istinu. Poezija je opšta i delotvorna – istina koja deluje i menja čoveka. Vaspitna uloga poezije : poezija se obraća afektivnom delu čoveka – srcu. Čitanje poezije je dobra navika, kojom čovek može da se menja i poboljša. Poezija je večna, trajna i bezvremena. Pojam dvojnosti : čovek se udaljava od sebe da bi sebe spoznao. Ljudski životni put je kružni put od detinjstva, koje je nesvestan život u skladu sa prirodom, do vraćanja u izgubljeni raj gde čovek svesno živi u skladu sa prirodom. Iako potiče iz prirode, čovek mora da se od nje odrodi da bi joj se vratio osvešćen – paradoks ljudskog postojanja. Poezija, stoga, da bi pomogla tom osvešćenju, treba da bude istinita, tj. da prirodne zakone izražava kroz obične i razumljive događaje, ili spontane i jednostavne emocije koje se mogu precizno i lako izraziti prirodnim, govornim jezikom oslobođenim okamenjenih leksičkih konstrukcija. Namesto mitoloških metafora, metafore koje spajaju prirodu i čoveka. Dobar ukus je stečeni talenat koji se dobija mišljenjem i čitanjem najboljih književnih dela. Prednost poezije nad prozom : Vordsvort to ističe sa veoma čudnom argumenacijom : prozni tekst je nemoguće transformisati u poeziju, a poetski je moguće u prozu. Čini nam se da je baš obrnuto. Ovakav Vordsvortov stav u suprotnosti je sa organicističkom koncepcijom umetnosti, kao skupa međuzavisnih delova.
II – poezija : Vordsvort se zajedno sa Kolridžom smatra jednim od utemeljivača engleskog romantizma. Početak romantizma kao književne epohe u Engleskoj vezuje se za izlazak prvog izdanja zbirke Lirske balade, zajedničkog dela ova dva pesnika. Drugo i treće izdanje ove zbirke bilo je praćeno predgovorima u kojima je Vordsvort izneo svoja poetička shvatanja i pokušao da odbrani poeziju od napada da je trivijalna i neumetnička. Drugo izdanje je dopunjeno elegijama Pesme o Lusi. U kasnijim zbirkama objavljivao je sonete i ode u zbirci Pesme u dve sveske i samo sonete u zbirkama Reka Dadon i Crkveni soneti. Između 1798. i 1807.g, u doba najplodnijeg stvaralaštva, napisao je poemu Preludij, a u kasnijem periodu i poemu Izlet. Među njegovim poslednjim delima je i jedna drama Graničari (1842). Preludij – filozofski spev o fundamentalnim pitanjima o čoveku i svetu koji ga okružuje; doterivao ga je sve do svoje smrti – od 1807.g. – pesme sa moralnom poukom Vordsvort veruje u živu prirodu, prirodu koja ima dušu i koja je ispunjena bogom. Priroda je jezik simbola čije tumačenje i razumevanje otkriva istinu. Položaj prirode : utešiteljica, most između smrti i besmrtnosti, gradacija od neživog do živog, nebo kao prostor kosmičke harmonije. Lirske balade : - tema : svakodnevni događaji, svakodnevni ljudi, koje treba prikazati kao nove - Vordsvort; fantastični događaji i ljudi koje treba prikazati kao svakodnevne – Kolridž. Tematski, Vodsvortove pesme se mogu podeliti na : 1.- pesme o ljudima i događajima iz seoskog života, i 2.- lirske pesme o prirodi. - naslov : oksimorom u naslovu, spoj epske narativnosti i lirske subjektivnosti, dva nesrodna i odvojena žanra – tipično romantičarska ideja i tendencija stapanja žanrova, spajanja suprotnosti. - metričke novine : blankvers namesto baladnog stiha, bogatstvo aliteracije i asonance staraju ritam ponavljanja. Balada je forma narodne književnosti, a Vordsvort je uvodi u umetničku književnost. - simbolika i mitologija : kod Vordsvorta, za razliku od drugih romantičara, mitologija nije primarna, ali ima elemenata i jedne i druge : simbolika – svetlost, dete, oko, kao i sekularizovani mit npr. u Pesmama o Lusi. Ovih 5 pesama bez naslova daju viziju života suočenog sa gubitkom i prolaznošću. Govore o devojci koju je lirski subjek poznavao, voleo i koja je umrla. Njena figura je dvostruko karakterisana : kao postojeća i kao mitska. (She dwelt among the untrodden ways Življaše izmeđ negaženih staza). Sedmoro nas je : - forma je dijalog sa osmogodišnjom devojčicom. ''We are seven'' se ponavlja kao refren. - sukob racionalnog stava odraslog i autentične radosti deteta, koja počiva na neznanju, razrešava se u otkrovenju odraslog da smrt ne mora biti posmatrana kao ništavilo. - pesma svojom simbolikom deteta, kao nosioca spoznaje, upućuje na Odu o besmrtnosti. I Wandered Lonely as a Cloud : - pesma daje anatomiju stvaralačkog procesa. Kroz poetske slike izlaže mehanizam pesničkog stvaranja : od percepcije i stanja uzbuđenja, koje je predstavljeno u prve tri strofe do kontemplacije i imaginativnog obnavljanja emocije u četvrtoj strofi. - u poslednjoj strofi dolazi do promene fokusa sa narcisa na lirski subjekt, koji je aktivan za razliku od početka pesme, kada nam je predstaljen u jednom pasivnom i nesvesnom stanju – I wandered lonely as a cloud - u sve 4 strofe je dosledno izvedena rima : ababcc, čiji ritam dočarava veselu igru. - slika oduhovljene i žive prirode, najuspelija Vordsvortova deskriptivna pesma.
Tinterska opatija : - napisana u formi ode u blankversu. - tema pesme nije slika prirode, već je pejzaž u funkciji izražavanja meditativnog sadržaja. Tema pesme je vreme koje donosi promene u čovekovom životu (vremenske odrednice prethode slikama). - pesma ima tri vremenske ravni : sadašnjost, posetu istog mesta pre pet godina i boravak u tom kraju u detinjstvu. Ove 3 ravni korespondiraju sa 3 stupnja u razvoju spoznaje : 1.- dete je na radostan način stopljeno sa prirodom, njegov doživljaj je fascinacija i strah, iskonski, nesvestan doživljaj. 2.- čovek koji nije kontemplacijom i imaginacijom oduhovio prirodu. Posmatra je sa strahom i nerazumevanjem (lirki subjekt u boba pre 5 godina). 3.- čovek koji je došao do saznanja (lirski subjekt u sadašnjosti). - ideja da se reminiscencijom može naći izgubljeno vreme. Stari prosjak iz Kamberlenda : - iz zbirke Lirske balade, koja nema jasno ekspliciranu narativnu matricu. - figura prosjaka se od strane lirskog subjekta-istoričara konstruiše kao: 1.- individua – iako marginalac i on ima svoju vlastitu istoriju (naglašena temporalnost) 2.- arhetip – poseduje jezgro zajedničko za sve ljude. - čovek je jedinstvo individualnog i opšteg; ljudi se mogu razumeti ako zanemare predrasude racionalnog saznanja i prepoznaju u svakom čoveku ono suštinsko. - prosjak kao paradigma ljudskosti, sekularizovan mit – Kralj Lir. Stihovi napisani u rano proleće : - elegični pogled na čoveka; pesimistička zapitanost nad sudbinom čoveka, koju on sam gradi. Pesma je istovremeno apologija vere u lepotu, oda savršenstvu prirode koju čovek narušava, pre svega, u odnosu prema drugom. - regeneracija prirode, njena vedrina i lepota povod su da se lirski subjekt zapita nad čovekom koji neprestano iskače iz plana prirode koji postoji od pamtiveka, nemogućnost da se taj plan sagleda i spozna. Oda o nagoveštajima besmrtnosti kroz sećanja na rano detinjstvo : - dvostruka simbolika svetlosti i deteta, koja je određena vrsta romantičarske ironije - dete je istovremeno i ono kome se priča i ono o kome se priča. - put od deteta do čoveka je put udaljavanja od neba, ali ne ka tami već jarkoj svetlosti. - metafora sunčevog puta je metafora života jedinke i istorijskog puta čovečanstva. Snoviđenje i svetlost vezani su za rajsko savršenstvo, početak, detinjstvo, dok je jasno svetlo vezano za starenje čoveka. - dve vrste svetlosti i dva vida opažanja : razumsko koja razlaže i imaginativno koje spaja. - vizuelne slike zamenjuju se auditivnim : lirski subjekt čuje radost onih koji vide sjaj zemlje i želi da je doživi, ali je za njega sazrevanjem ta radost izgubljena. - zemlja ima dvostruku simboliku : slika rajskog vrta i ona obična, ali dobrodušna, koja navodi da se zaboravi sjaj prvobitnog stanja. - obrazovno putovanje : duša polazi iz raja, otuđuje se od njega da bi se kroz imaginativnu spoznaju njemu osvešćena vratila – ideja o povratku u prvobitno stanje, ali sa saznanjem. - kraj pesme : gubitak snoviđenja ne znači da je prekinuto večno trajanje sklada, već samo da ga čovek nije svestan. - pesma je iz zbirke Pesme u dve sveske.
Semjuel Tejlor Kolridž (1772-1834) : I – poetika : Svoja poetička stanovišta Kolridž je izneo u delu Biographia literaria iz 1818.g. Ovo delo se ne bavi samo poetičkim, već i religioznim, filozofskim i političkim temama, a sadrži i jedno putopisno poglavlje o pesnikovoj poseti Nemačkoj. Delo je zamišljeno kao pesnikova duhovna autobiografija, ali je Kolridž napustio taj ambiciozni plan. Veliki deo ovog spisa se bavi kritikom Vodsvortove pesničke teorije i pokušajem da se ustanove principi pisanja, umesto principa suđenja o napisanom. U delu se osećaju uticaji Kanta i Šelinga i slaganje sa njihovim stavovima. Filozofsko polazište : dijalektički doživljaj sveta – u osnovi svega je dijalektičko kretanje koje teži povratku na početak – I am, jesam = samosvest = poklapanje subjekta i objekta – vrhovna istina je samosvest, i književno delo predstavlja dijalektičku igru suprotnosti; i idealizam, koji podrazumeva postojanje sveta ideja i samim tim bitno razlikuje esenciju i egzistenciju (tj. istinu i laž, tj pojavni oblik stvari). Svet u stalnoj napetosti : teza i antiteza, čiji je proizvod sinteza. Dve vrste imaginacije : on imaginaciju ne svodi samo na psihološki proces, već je to stvaralačko načelo u okviru univerzuma – primarna imaginacija, koje se umnožava i ponavlja u ljudskom stvaranju – sekundarna imaginacija. Imaginacija je živo načelo sveg univerzuma, a sekundarna je eho primarne. Po vrsti su iste, ali se razlikuju po stepenu. Sekundarna imaginacija razdvaja, rasipa, rastače da bi stvarala, to je početak dijalektike koja teži harmonizaciji. Za razliku od imaginacije, mašta nije stvaralačka moć, već sposobnost kombinovanja već postojećeg. Iz njegovih filozofskih stavova proizilazi i kritika određenih Vordsvortovih poetičkih stavova. 1.- Poezija – pesma : on razlikuje poeziju kao esenciju, i pesmu kao egzistenciju. Pesma je artefakt, koji se shvata gotovo strukturalistički kao celina čiji su delovi potpuno međuzavisni i jednako svrhoviti u izazivanju zadovoljstva. Izazivanje zadovoljstva, a ne otkrivanje istine, je za Kolridža prva svrha pesme, i to zadovoljstvo izazvano uvidom u celinu pesme saglasno je sa zadovoljstvom koje pružaju njeni sastavni delovi. Poezija se po kvalitetu može podeliti na : - poeziju genija koja je nastala kao plod imaginacije, i - poeziju nastalu kombinacijom saznanja i vežbe. Prava poezija, tj. legitimna pesma za Kolridža je ona čiji delovi međusobno podržavaju i objašnjavaju jedni druge. 2.- Tema poezije : poezija se bavi pitanjem čovekovog duha, tj. esencijalnim, verovatnim, stalnim i trajnim, a ne egzistencijalnim, realno postojećim i slučajnim. Zato Kolridž odbacuje Vordsvortov izbor iz seoskog života kao polje suženog izbora tema, kao polje egzistecijalnog (shvativši Vordvsortovu ideju doslovno). 3.- Jezik poezije : jezik seljaka Kolridž ocenjuje kao siromašan, štur, nepravilan i uopšte nerazumljiv. Ističe važnost gramatike – univerzalna ustrojenost jezika. Dok kod Vordsvorta obično znači prosečno, Kolridž ističe da je jezik svakog od nas stvaran, ali da nema običnog, jer je govor svakog od nas individualan. 4.- Metar : imanentan poeziji. Kolridž polazi od stava da između poezije i proze nema bitne razlike (sl. Vordsvortu), ali metar pesmi nije pridodat, već je u okviru strukture gde duh, ujedinjavajući suprotne elemente, dovodi do harmonije. Volja – ljudska snaga koja nije ni čisto razumska ni čisto emotivna, ali koja tera razum da sredi i izmiri haos. Metar je instrument za kojim poseže volja da sredi haos u pesmi. Kao što je gramatika načelo u jeziku tako je metar načelo u poeziji. Ton metra mora da proizvede zvuk uzbuđenja, koje je analogno sećanju na stvarno uzbuđenje (sl. Vordsvort). Metar ima dvostruku ulogu : da svojom neobičnošću izraza (usmerenost na izraz) pojača uzbuđenje, a svojom harmoničnošću da istovremeno obuzda uzbuđenje.
Stvaralački proces : Kolridž i Vordsvort se slažu oko toga da poezija nastaje iz uzbuđenja koje sazreva u ljudskom duhu, ali Kolridž uvodi i princip volje. U umetnosti postoji težnja ka ujedinjavanju suprotnosti, u tom pravcu ide imaginacija, a instrument joj je volja. Iz igre emocija i razuma nastaje jezički sadržaj, koji volja kao organizacioni princip kroz metričku konstrukciju čini takvim da bude transparentan za emociju koja se izražava. Jedinstvo forme i sadržaja. Kolridž ističe i da poezija ima svoje unutrašnje zakonitosti koje objašnjavaju paradoksalnu činjenicu da je poezija međudejstvo emocija i razuma, spontanog i namernog. Potpuna iracionalnost stvaralačkog procesa je odbačena. Priroda poezije : zakoni imaginacije su unutrašnji zakoni razvoja poezije, i kada bi se neko pravilo moglo poeziji nametnuti spolja, ona bi prestala da bude poezija i postala bi mehanička veština. Poezija je najviši oblik duhovne aktivnosti čoveka, a pošto ima sopstvene zakonitosti, te zakonitosti su najviše – univerzum funkcioniše po principu zakona poezije. Kolridžov organicizam : - pesma je struktura u kojoj su svi delovi međuzavisni i neodvojivi. - stvaralački proces je proces međudejstva imaginativnog razvoja i svesnog bogaćenja iz kojih pesma nastaje. - svrha poezije je izazivanje emocija – jedinstvo pesnikove inicijalne emocije = pesme kao izraza te emocije = čitaoca kao recepijenta emocije. - analogija između pesme i poezije i isto tako između duha i univerzuma. Imaginacija - ...... ljudskog suočavanja sa svetom, usmerenost ka spoznaji. Ona ponavlja u konačnom duhu večni čin kreacije (božji čin ili stvaranje sveta) koji već traje u beskonačnom ''Ja''; čovek je i večan i propadljiv duh – zato imaginacija ponavlja božji čin stvaranja u čovekovom smrtnom duhu. Primarna imaginacija je moć stvaranja koja vlada univerzumom i nanovo ga stvara. Sekundarna se razlikuje od primarne po načinu pojavljivanja (a suštinski su iste) : ona je eho primarne (drugačija po stepenu, ista po vrsti dejstva), ima posla sa objektima pojavne stvarnosti, mrtvim .... predmetima. Ona ih rasipa da bi ih ujedinila u jedno živo jedinstvo : od mrtvog (utisaka čulnog sveta) ona stvara živu, novu celinu. Imaginacija postoji na svim nivoima postojanja : Bog – čovek – živo umetničko delo (organska forma). Mašta je samo oblik sećanja, koja sastavlja mozaik (sećanje nije prostorno – vremenski kontekst), mehanički, samo rekombinujući već postojeće elemente, bez moći da stvori živo, organsko jedinstvo (duhovna moć). Mašta je slična imaginaciji, ali se razlikuje po vrsti. Kritika Vordsvorta : 1.- ''pesma'' je pojava (materijalni aspekt) – ''poezija'' (suštinska pojava). ''Pesma'' kao metrička kompozicija koja predstavlja celinu u kojoj delovi podržavaju ideju celine (ideja organskog jedinstva pesme). Cilj poezije je izazivanje zadovoljstva, što vodi ka tome da pesma bude.... ''poezija'' je stvaralački proces duha ( priroda (sadržaj) vs. pesnik daje formu). - talenat (ima maštu i stvara mehaničku poeziju) vs. genije (ima imaginaciju). - poezija treba da ujedini ''prirodno'' i ''stvoreno'' (polemika sa Vordsvortom) : poezija ne stvara samo ''prirodno'' (ono ima svoj udeo u stvaranju). Poezija treba da ujedini sve suprotnosti : pesma treba da bude organsko jedinstvo. - pesma je i razumski proizvod, a ne samo ''izliv osećanja'' (neophodno je poštovati gramatiku, rimu, izbor jezika). 2.- kritika Vordsvortovog ''kulturnog primitivizma'' : seoski život - nizak, grub, surov, banalan, površan, bez obrazovanja, udaljen od duha; zahtev za seoskim životom kao predmetom poezije ne valja, jer je u pitanju tema iz realnog sveta – tako Kolridž brani fantastične teme i natprirodno u svojim pesmama.
3.- bliskost seljaka i prirode kod Vordsvorta : misli se na ono izvan čiste pojavnosti. Kolridž ovo vidi kao refleksiju na prostu predmetnost (jezik dostiže svoj vrhunac kada se bavi čistim sferama duha, čega nema u prirodi seljaka). 4.- dva izvora emocije u pesmi (sl. Vordsvortu) : 1.- stanje uzbuđenja u koje pesnik upada susrećući se sa svetom, i 2.- uzbuđenje stvaralačkog procesa – neredovno stanje duha, koji stvara. Nosioci tog uzbuđenja jesu sadržaj izraza (jezik) oblik jezika u pesmi. Romantičari podrazumevaju jedinstvo sadržaja i ..... Jezik poezije podrazumeva da poseduje određen izraz i oblik. Duhovni instinkt težnje ka jedinstvu jeste nagon. Kako, po Kolridžu, ''integrisati spontanost i pravilnost'', dionizijsko i apolonsko, prirodno i veštačko? Prirodno dolazi spontano i udružuje se sa čovekovom težnjom za metrom, urođenom čoveku. U toj napetosti između ova dva čovekova stanja, pokreće se imaginacija, koja, u ravnoteži sa voljom racionalna ni iracionalna – volja kao sve čovekove težnje, nagoni, instinkti – koja održava usmerenost duha ka ispunjavanju tih svojih težnji ) i i rasuđivanjem (razumevanje, ''reason'' – racionalno delovanje koje uključuje s nečega, duboko razumevanje procesa koji se pojmi ''understanding'' (rasuđivanje
II – poezija : Kolridž je prvi engleski pesnik koji se, pre T.S.Eliota, pored poetskog intenzivno bavio i književno-teorijskim radom. Prvi period njegovog stvaralaštva više je vezan za poetski, a drugi za teorijski rad. Prvu zbirku Pesme sa različitom tematikom objavio je 1796.g., a zatim je usledila zajednička zbirka sa Vordsvortom, u kojoj on ima 4 pesme. Kasnije se bavio teorijskim radom, držao predavanja (o Šekspiru) i pisao i dopunjavao svoje delo Bibliographia lirteraria filozofskim, religioznim i političkim razmišljanjima. Kolridžove pesme koje se nalaze u Baladama plod su želje da se opišu ličnosti i karakteri natprirodni ili bar romantični, ali tako da dobiju izgled običnog. Pesma koja je centralna za tumačenje Kolridžovih poetskih stavova i filozofskih shvatanja je Pesma o starom mornaru. Pesma o starom mornaru : - pesma ima 7 pevanja, strofe su organizovane u katrene, a ponekad u sekstine. - ima narativnu strukturu i prstenast siže : okvirna priča je susret svata i mornara, umetnuta priča je mornareva priča o brodu, koja se mestimično prekida okvirom. - žanrovski problem : balada sa izraženim epskim nabojem, ali i sa elementima alegorije i parabole – sve to upućuje na romantičarsku težnju ka stapanju i kombinovanju žanrova. - Abramsova teorija o kružnom putovanju kao centralnoj slici nemačkog i engleskog romantizma : polazak od pada u samopodeljenost da bi se došlo do samospoznaje (romantičarska ironija). Povratak je najčešće predstavljen slikom pejzaža (iskonski dom), braka (realizovana ljubav), motivima iz parabole o bludnom sinu... Ta matrica putovanja po krugu postoji i u ovoj pesmi – mornar je taj koji spoznaje istinu i sebe posle dubokog podvajanja koje doživljava : do imaginacije se može doći samo kao jedinstveno, nepodeljeno biće.
- R.P.Voren razlikuje primarnu i sekundarnu temu : 1.- primarna tema je ishod fabule – fabula je priča o zločinu, kazni, okajanju i izmirenju. Greh je pitanje volje, ali je i pretpostavka moralne istorije čoveka. Ubistvo albatrosa je čin gaženja gostoprimstva i zahvalnosti. Ptica namesto čoveka – ne dovodi verovatnost nemotivisanog zločina u pitanje (pad) i umanjuje užasnutost koja bi odvlačila pažnju sa simbolike. Zločinu je pridodata težina : a – time što zavisi od nahođenja volje b – simbolično opisivanje ptice kao hrišćanske duše (albatros sa ljudima jede, uživa i moli se) c- smrt božijeg stvora – zločin protiv prirode – zločin protiv boga. - smrt mornarevih drugova motivisana je njihovim zločinom – oni mornarev čin sagledavaju po posledicama, a za merilo čin uzimaju korisnost po čoveka. 2.- sekundarna tema : tema imaginacije. Imaginacija je saznanje, preobražaj srca, poimanje prave prirode albatrosa, ljubavi. Ova tema se razvija preko simbola, a imaginacija je sposobnost stvaranja i korišćenja simbola. - značaj svetla – kontrast između mesečeve i sunčeve svetlosti : povoljni događaji pod okriljem meseca i nepovoljni pod okriljem sunca. Sunce se pojavljuje po izvršenom zločinu, to je svetlost puke sposobnosti razmišljanja. - značaj vetra i bure – predstavljeni kao negativna, a zatim pozitivna sila. Polarni duh koji najavljuje osvetu spada u grupu simbola ptica – mesec – vetar. On je izvan razine razumevanja, a preziranje njegove moći izaziva osvetu. Smrt mornarevih drugova odigrava se pod okriljem meseca, jer se Duh sveti pod okriljem svojih simbola – simbola imaginacije. Dok je srce nepreobraćeno, mesec osvetljava užas, a kad se preobrazi sreću. - pokretanje broda je spoj sekundarne (Polarni duh, vetar, mesec) i primarne (anđeosko jato) teme; pokretanje broda kao posledica imaginacijom oduhovljenog razumevanja kroz san. - konačno spajanje primarne i sekundarne teme : 1.- zavičajna luka u svetlosti meseca – anđeli sazdani od svetla na telima mrtvih mornara 2.- isposnik, sveštenik Boga i sveštenik prirode – isposnik je i sveštenik društva jer njegovim zalaganjem mornar biva primljen u svet ljudi 3.- zločin, tj. brod biva uništen od bure – od anđeoskog jata. - odnos ove dve ravni je odnos imaginacije i stvaranja – pojavni svet živih i neživih bića je delo više imaginacije, samog Boga, sama istina; ista ta imaginacija, ali u nižem stepenu je dostupna ljudima, ali je u sebi ne otkrivaju svi. Osvešćeni čovek koji u pojavnom svetu prepozna lepotu i istinu, putem imaginacije nalazi pravi izraz u poeziji. - ''Svate znaj, / da duši nađe spas / tek stvor što voli bića sva / što žive oko nas!'' - ljudska ljubav je samo deo sveopšte ljubavi, gradacija ljubavi : 1.- prosto, nagonsko veselje 2.- svetovna himna ljubavi 3.- večernje zvono na molitvu. - imaginacija je paradoksalna moć (poezija, proroštvo), koja je za čoveka i blagoslov i kletva. Mornar je lutalica i pesnik, ljudi ga slušaju, ali ga se boje. - blagosiljanje zmija i sam kraj pesme ponavljaju u malom priču o stvaralačkom procesu : to je agonija koja spontano dolazi i traje dok se ne nađe izlaz koji navire iz nesvesnog, ali je ishod moralnog iskustva. - moto, koji je dodat 1817.g., je način da se ukaže na postojanje sila koje se ne mogu videti golim okom, ili razumeti, već postoje duhovni poredak sveopšte ljubavi koji je dokučiv putem imaginacije – odgovor Kolridža na zamerke o neverovatnosti. - izrazita zvučnost stiha, rimovanje drugog i četvrtog stiha daju živi tempo. Zvučnost je zasnovana na broju slogova u stihu.
Kublaj Kan : - posledica opijumskog sna i kao takva nedovršena. Prepoznaju se dva dela : 1.- Kublaj Kanova egzotična palata (zatvoreni svet) i čudesni vrt oko nje. 1.a.- reka koja teče u beskraj, ponor vs. litice - ponor je očaravajuć i proklet istovremeno; tok reke – tok čovekovog života – tok stvaralačkog procesa; okean – ništavilo (neophodno za samospoznaju). 2.- slika devojke sa cimbalom. - tema je lepota i umetnikov put do nje : lepota prikazana u prvom delu mogla bi se prikazati (sagraditi) pod uticajem inspiracije (predstavljena pesmom devojke sa cimbalom), ali nikad tako potpuno. - završni stihovi govore o paradoksalnom položaju umetnika, kome se koliko dive, toliko i plaše. - naslov pesme ima specifičan sklop zvučanja, koji se prenosi na čitavu pesmu i izaziva egzotične asocijacije i pojačava utisak nezavršenosti – Kublaj Kan bi trebalo da bude glavni junak – obraćanje duhovima predaka zarad proroštva (rat). - poslednjih 13 stihova predstavljaju Kolridžovu poetiku i nemogućnosti da se umetnikova vizija pretoči u neki fizički medijum i izazove ista osećanja kao čitaoca kao što ih je imao pisac. - muzika – vrhovna umetnost, najmanje mimetička. Mraz u ponoć : - slika mraza zaokružuje pesmu. - tematski i po odsustvu simboličkog jezika se razlikuje od prethodnih. - pesma elegičnog raspoloženja i ispovednog tona sa optimističkim završetkom. Struktura je monološka. Prva strofa je opis prirode, ali i stvaralačkog procesa, dok druge dve predstavljaju kontrast između elegičnog prisećanja na sopstveno tužno detinjstvo i optimističke slike detinjstva svog sina u kolevci. Ova senica pod lipom, moja tamnica : - bolesnom pesniku u posetu dolaze prijatelji, ali po njihovom odlasku on se oseća napušten i ostavljen. Ostaje sam da leži u senci lipe. Oda potištenosti : - u ovoj elegiji glavno mesto zauzima tuga, jad bez bola, jad kome nema olakšanja, ni kroz uzdah, reč ili suzu. To je beznadežnost koja liči na smrt.
Persi Biš Šeli (1792-1822) : I – poetika : Šelijeva Odbrana poezije napisana je 1821.g., kao odgovor na knjigu Tomasa Pikoka Four Ages of Poetry, koja je parodirala neke Vordsvortove stavove (njegov estetički primitivizam), ali je u suštini osnovni ton ove knjige šaljiv. Šeli je na nju odgovorio kao na ozbiljan spis, žanrovski određenom tradicionalnom odbranom poezije. Zahvaljujući tome što je napisana veoma poetski i sasvim u duhu romantizma, sažimajući njegove najkarakterističnije ideje, Odbrana poezije je u Engleskoj bila najpopularniji teorijski tekst romantizma. Iz istih razloga ovaj tekst nema posebnu teorijsku težinu, a zahvaljujući sažimanju mnogobrojnih uticaja, često je i protivrečan. Osim toga, spis je fragmentaran jer je zamišljen kao prvi od tri dela. Šeli je bio neposredno inspirisan Odbranom poezije Filipa Sidnija, a u toku rada bavio se i prevođenjem Platona, čije ideje se takođe mogu naći u Šelijevom delu. Ideja dvostrukih mentalnih moći : koje su ontološki različite i bave se ontološki različitim predmetima : prva moć je poesis – stvaralačka mašta koja funkcioniše po sistemu sinteze, a druga je logos – koja funkcioniše po sistemu analize. Pesništvo je izraz i plod poesisa koji je viši oblik umnih moći od razuma. Idealizam : pod uticajem antičkih poetika prihvatio je ideju o postojanju sveta večnih formi i sveta pojava, a pesništvo je video kao oruđe saznavanja sveta večnih formi, dok razum uspostavlja odnose među pojavnim stvarima. Priroda poezije : poezija je u isto vreme i mimetička i ekspresivna. Kada govori o mimezi ima u vidu poeziju kao esenciju (sl. Kolridž), a kada govori o ekspresivnosti podrazumeva konkretnu pesmu kao otelovljenje poezije. (? - precrtano) Nadahnuće : to je inicijalni stadijum, to je stanje duha koje prethodi pesmi; tek kad taj impuls prođe počinje stvaralački proces. Nadahnuće je iracionalno i nemoguće ga je kontrolisati – odjek antičkih poetika. ''pažljivo korišćenje nadahnutih trenutaka''. Pesnik : u skladu sa prethodnom idejom je i shvatanje pesnika kao medijuma, on je nalik eolskoj harfi, instrument iz kojeg priroda izvlači melodiju – uobičajena slika pesnika u romantizmu. Etički ispravan, podseća obične ljude na lepo Suština poezije : poezija je oruđe saznavanja večnih formi (istine, lepote, dobra). Ona je najviša duhovna sposobost i zajednički imenitelj svih drugih duhovnih sposobnosti. Iako je proglašena za najvišu duhovnu sposobnost, uništeno je biće poezije, jer je, budući proglašena skupom svega ostalog, izgubila svoje specifično određenje. (? - precrtano) Sveobuhvatnost poezije podrazumeva i ideju o mešanju žanrova. Šeli, kao i Vordsvort, ne smatra metar za suštinsko određenje poezije, već kao konvencionalnoi dodatak. Poezija i proza (metrički i nemetrički jezik) : po Šeliju, poezija i proza se ne razlikuju po formalnim odlikama, već zbog tema kojima se bave. Mada je ovo objašnjeno prilično konfuzno, mogu se u njemu prepoznati aristotelovski stavovi o opštosti poezije : pesma je slika života u njegovoj večnoj istini, ona se bavi večnim formama, a pripovetka se bavi pojedinačnim, kauzalno vezanim za prostor i vreme. Ovo je u suprotnosti sa njegovim prethodno izrečenim stavom da proza i poezija jednako izražavaju večnu harmoniju. - svetom vlada blagonaklona duša, čovek je deo te harmonične duše, u njemu postoji unutrašnji bog. Čovekovi gresi i zlo idu iz neznanja ........ je svet prema njemu blagonklon. - mimetičke i ekspresivne teorije poezije; mimezu Šeli vidi kao mimezu večne forme večne ideje, ostvarenju lepote i moralnoj funkciji umetnosti – kao i spoznanju istine koja se otelotvoruje u poeziji. To je smisao poezije i onda je ovo vezano za poeziju u širem smislu. Ukratko, platonistički ideal – savršena umetnost (filozofija) kao mimeza ideja. - svet je potcrtan univerzalnim principom najviše ideje, imaginacijom (ali Platon razdvaja realni, razdvojeni, subjektini svet i objektivni svet ideja – za romantičare, ta dva sveta su jedno, objekat
nije razdvojen od subjekta. Potpuna suprotnost Platonu – o mimezi se ne govori kao o mimezi stvarnog sveta – podrazumeva se jedinstvo sveta ideja i sveta subjekta). - objekat mimeze kod Šelija je svet ideja koji nije objektivno bivstvo van čoveka kao kod Platona. Pesništvo je izraz stvaralačke imaginacije, fiksiranje ideja u materijalnom mediju (poezija u užem smislu, Kolridžova pesma) – ekspresivna teorija stvaranja. ''Poezija je suverena duhovna moć''. Svet ideja ima dvostruko boravište – u transcendenciji sveta i u čovekovoj transcendenciji u duhu. - ''Eolska harfa'' – vetar je neposredni podsticaj, a poezija dolazi iz unutrašnjosti instrumenta – spoljni svet nije izvor poezije. - svrha pesme je izazivanje zadovoljstva i moralno poboljšanje. Ljudi postaju bolji pod dejstvom poezije. Kod Vordsvorta i Kolridža poezija ..... ljude kroz buđenje zapretene aktivnosti – ona ne menja čoveka, ne dodaje mu nešto što ona u sebi nema (odnosi se na afektivnu stranu čovekove prirode). Ključna vrednost za Šelija je ljubav – ona je izlazak iz sebe, prepoznavanje lepote u drugom, izlazak iz egoizma i sebičnosti – oblik ispoljavanja romantičarske ironije, vid dolaženja do samosvesti. Ljubav je faktor koji ujedinjuje društvo – poezija deluje tako da priziva ljubav među ljudima. Ljubav koja tako formuliše društvo pretpostavlja opštost poezije. - ''Odbrana poezije'' – odbacuje praktičnu svrhu poezije (vs. utilitarizam, vs. Pikok – era je progresa, a poezija nije korisna). Imaginacija preobražava i popravlja čoveka. Poezija je oruđe moralnog dobra, koje dolazi spontano, bez namere (utoliko se i Vordsvort zalaže za spontano dejstvo poezije, mada naglašava moralni aspekt), a ne didaktički. - dve vrste zadovoljstva : trajno i prolazno; dva tipa svrhe : pročišćenje od animalnog (neznanje) i pročišćenje afekata. - poezija nastaje u nadahnuću (ovog nema kod drugih romantičara) : 1.-faza stvaranja – ni racionalno ni afektivno, gde pesnik dobija ideju pesme, nematerijanu – inicijacija za stvaranje. 2.- faza – ono što pesnik fiksira u jeziku samo je senka, nekompletni ostatak. - dvojno bivstvo pesme : pesma u zamisli i pesma u realizaciji. - ''gomila užarenog ugljevlja koje se hladi''. Oda zapadnom vetru : - prve tri strofe prikazuju dejstvo vetra na list, oblak i talase, tj. na živi svet prirode, a takođe ponavljaju ciklus godišnjih doba (jesen, zima, leto) što je u tesnoj semantičkoj vezi sa krajem pesme. - u 4.strofi pesnik se poistovećuje sa prirodom u želji da oseti dejstvo zapadnog vetra, da oživi u sebi slobodu, koju je nekada (u detinjstvu) i sam posedovao; distih ove strofe je lična ispovest pesnika - ''i da se sa tobom mogu popeti'' - 5.strofa počinje uobičajenom romantičarskom metaforom – pesnik čezne da bude lira zapadnog vetra, da bude instrument koji će preneti ljudima istinu i lepotu, a vetar da nosi njegove reči – ideja da poezija nadživljava svog tvorca. - poistovećivanje je ujedinjujući element pesme, koji spaja pojedinačno i opšte – pesnik je instrument univerzuma, a njegova poezija je proročanstvo za čovečanstvo. - zapadni vetar koji treba da podigne pesnikove reči na nivo univerzalnog jeste revolucionarni duh, duh promene i duh večnog kretanja. - revolucionaran duh iskazan je kroz dinamične procese u prirodi koje inicira vetar (rušitelj i stvaralac), ali je taj duh ublažen pastoralnim slikama prirode, aluzijom na Hristovo vaskrsenje. - pesnik je svestan da je imaginacija moć koja mu je data, te da je poezija ta koja je večna, opštija i šira od njega.
Ševi : - pesma koja uvodi formalnu novinu : kvinta od 4 kratka i 1 dugog stiha. - ševa kao simbol pesničke umetnosti; postupnim smenjivanjem metafora ševa od ptice postaje simbol umetnosti. - 1.strofa uvodi ševu kao duha vedrine, da bi u narednih 5 strofa bila smeštena u domen nebeskih pojava : nebo, sunce, zvezda, meteor, mesec. - u narednim strofama ševa se dovodi u vezu sa svetom čoveka i zemaljske prirode, da bi od 13.strofe poređenja stigla do sveta duhovnosti : emocije, poezija, znanje... Ševa se pokazuje kao simbol oslobođenosti od strasti, poznavanja večne ljubavi, spontanog sagledavanja tajne života i smrti. Ševa sagledava lepotu sadašnjeg trenutka i iskazuje je – simbol poezije. - poslednje 3 strofe iskazuju večitu težnju smrtnika da se dosegne ta spontanost saznanja i izražavanja – najviši ideal pesničkog stvaranja. - ''k'o pesnik si što, u svoje (8.strofa) misli sakriven sjajne, bezbrižnim ljudima daje stihove veličajne pa osećati počnu nemir i nade tajne'' (- pesma preplavljuje ševu i pesnika, tako da se oni sami ne vide od nje). - ko deva ... koja na kuli gore (9.strofa) ... leči od ljubavne more svirkom... '' - ove strofe će ševu direktno uporediti sa pesnikom koji u ljudima svojim stihovima budi nade i nemire. - sa pesmom ševe se ne može ništa uporediti.
Džon Kits (1795-1821) : Kits je bio veoma plodan pesnik, čiji je stvaralački zamah trajao svega nekoliko godina : 1817.g. je objavio prvu zbirku, a 1820.g. poslednju. U njegovom opusu nalaze se epovi Endimion (u 4 knjige), Hiperion (nedovršen), pripovetke u stihu Lamija, Izabela, Veče uoči sv.Agneze i brojne ode i drugi lirski oblici. Ode spadaju među najveće domete Kitsovog stvaralaštva. I – teorijska shvatanja : Za razliku od ostalih engleskih romantičara, Kits nije izneo sistematizovanu teoriju, poetiku, koja bi bila reprezentovana teorijskim tekstom, već je svoja gledišta izražavao usput u pismima, na marginama i sl. Rekonstrukcija njegovih poetičkih stavova vršena je na osnovu tih fragmenata i dosta je proizvoljna. Vrlo često Kitsu je pripisivano ponavljanje Hazlitovih stavova; no, iako se Kits može nazvati Hazlitovim učenikom, u njegovom poetičkom viđenju ima dosta originalnog. Psiholoija poetskog stvaranja : Kitsa je više zanimala figura pesnika, nego priroda poezije. Akcenat je stavljao na tri oblasti čovekovog duha : podsvest, čulnost i razum. Međutim, te tri moći su ograničene i funkcionišu svaka za sebe. Razum može samo da afektivne nagone, želje i čulne utiske analizira i katalogizira kao mrtve predmete, pojedinačne pojmove. Čoveku je potrebna sila, moć koja će objediniti te tri moći, koja će omogućiti zajedničko delovanje čula, razuma i podsvesnog. Ta moć je imaginacija. Imaginacija je sposobnost koja prodire u sve tri sposobnosti ljudskog duh ujedinjujući ih na intuitivan način i stvarajući kod čoveka sposobnost empatije. Torp je rasute Kitsove stavove ovako uobličio : To je stvaralačka moć, koja uviđa, miri i združuje, koja zahvata staro, prodire ispod njegove površine, oslobađa usnulu istinu i gradeći iznova, uobličava jedan novosagrađeni svemir od umetničke moći i lepote u prikladnoj formi. Osobine imaginacije : 1.- slobodna – od kauzaliteta i lanca činjenica. Razlikuje se od razuma koji je zasnovan na kauzalitetu, ali to ne znači da je haotična i nekontrolisana. Imaginacija nikad ne gubi kontorllu nad objektom koji obrađuje. 2.- snažna – intenzitet imaginacije usmeren je na njen efekat. 3.- sukob suprotnosti – način na koji se svet manifestuje upravo je taj sukob, koji imaginacija uočava kao zakon stvaranja. Negativna sposobnost (negative capability) : pokretač imaginacije. To je sposobnost čoveka da se depersonalizuje, da izgubi lični oblik, da bi se mogao empatički identifikovati sa svojim objektom, to je sposobnost da se ne bude Ja, već neko drugi. Ideja o tome da pesnik tokom stvaranja postaje bezobličan, impersonalan, neobična je za romantizam u koje je pesnik prorok i vizionar (ne toliko po svom smislu, koliko po radikalnom izrazu). Iz ove negativne sposobnosti slede met6afore pesnika kao kameleona, Proteja, kao i Kitsova ideja da je pesnik kao agens stvaralačkog procesa najmanje poetičan od svih stvari na svetu. Stvaralčki proces : kao kod Kolridža i Vortdsvorta, odvija se u više stupnjeva : 1.- sakupljanje stvaralačkog potencijala (svesno obrazovanje i održavanje fizičke i duhovne kulture) 2.- sazrevanje sakupljenih utisaka (sl. kontemplaciji kod Vordsvorta) 3.- imaginacija prožima razum i čula : umetnik doživljava viziju dela kao završenog u duhu, ali neotelotvorenog, suočavanje sa nemoći da se vizija otelotvori potpuno u fizičkom medijumu (sl. Šeli). 4.- nastanak umetničkog dela, koje je nesavršeno otelotvorenje vizije doživljene u duhu. Poimanje prirode : romantičarsko shvatanje identiteta čoveka i prirode ponajmanje je uticalo na Kitsa (studirao medicinu). Njegovo shvatanje prirode je helenističko : priroda je personifikovana mitološkim likovima. Kits je kako modifikovao tako i prenosio helensku mitologiju. U engleskom
romantizmu postoji tendencija stvaranja sekularnog mita – dok mitologija predočava svet koji se dobija posredstvom čula, romantičarska mitologija daje svet kakav jeste, kakav se krije iza čula. Etička nota : po Kitsu pesnik mora biti human (ali nikako didaktičan, pošto se istina saznaje imaginacijom i empatijom, a ne razumom). Kits je bio protivnik razumskog uvida u književnost. Kitsova ideja duha : jedinstvo misli, osećanja i nagona. Sposobnost duha da obuhvati sfere duha je imaginacija. Imaginacija je uočavanje, prodiranje u sve oblasti sveta i čoveka, prodiranje sa kojim se poistovećuje sa onim u šta se prodrlo. ''Negativna sposobnost'' – proklamuje pesnika kao pasivnog i bezličnog u trenutku stvaranja. Sloboda imaginacije je bitan uslov umetnosti : ne sme se izgubiti kontrola nad stvaranjem. Sloboda imaginacije nije ''pijanstvo čula'', niti je uslovljena logikom. Intenzitet imaginacije : ono što je unutra je pod pritiskom, teži da se izlije napolje. Ekspresija nije prosto nekakvo mirno uobličavanje, već unutrašnja sila koja teži da nađe publiku. I Kits vidi intenzitet kao jedan od kvaliteta imaginacije – poezija dejstvuje na emocionalnost (pored učešća razuma). Imaginativna tvorevina ima snažno dejstvo na recepijenta – zajednički stav romantičara. Imaginacija je i ljubav prema lepoti i istini – poistovećivanje lepog i istinitog, jer racio teži samo istini, ne može da nađe tačku gde se lepo i istinito spajaju. Razum traži istinu logike – prava istina je jedinstvo lepog i dobrog, do koje se stiže imaginacijom (- romantičarski neoplatonizam). Kitsov odnos prema antici nije klasičan – on stvara sekularni mit. II – poezija : U prvoj fazi primetan je uticaj grčke, ali i rimske mitologije, pa se Kits smatra najhelenističkijim pesnikom engleskog romantizma. Spevovi Endimion i Hiperion zasnovani su na grčkim mitovima (o ljubavi boginje prema mladiću i padu starih bogova), ali sa slobodno izmenjenim motivima. U romantizmu mitovi gube funkciju objašnjavanja sveta, već mitske figure dobijaju sopstvenu egzistenciju. U drugoj fazi Kits se više bavi čovekom, njegovim saznajnim moćima i težnji da dostigne besmrtnost. Ova poezija se naziva humanističkom. Oda Psihi : - figura Psihe data je kao figura iz prošlosti, ali i iz budućnosti, boginja čiji kult zaslužuje da živi. - pesma dozvoljava alegorijsko čitanje. - Psihe, kao personifikacija, ima čulnu pojavnost na početku pesme, smeštena je u čulni prostor. Kasnije joj se ta pojavnost oduzima upotrebom jedne široke sinestezije, koja je stvorena nizom raznih čulnih utisaka, čija sinteza nije, i ne može biti, čulna predstava. Taj sinkretizam je naizgled realističan, ali on ne daje sliku, već pre viziju. - invokacija na početku ode locirana je u sadašnjosti. - mit o Amoru i Psihe je iz helenističke tradicije (Apulej). - intencija pesnika da podigne hram Psihe transformiše se u podizanje hrama u duhu pesnika (budućnost). - oblik ode je tradicionalan : lirski subjek žali za statusom Psihe u prošlosti i vaspostavljanje te vere u budućnosti. Ali obnavljanje se neće odigrati u materijalnom svetu, već u duhu. Pravac kretanja iz sveta materije u svet duha. - Psihe – personifikacija ljubavi; ljubav je oblik spoznaje i način da se dopre do lepog, istinitog, dobrog.
Oda melanholiji : - teza o nerazdvojivosti suprotnih osećanja, suprotna osećanja su ujedinjena i ne mogu jedno bez drugog. - glavna tema – melanholija i radost koja joj se suprotstavlja, ali se nalazi u njenom centru, su nerazdvojne i u centru jedne se nalazi druga emocija. - ideja prezasićenosti – do lepote se dolazi prezasićenošću lepim stvarima : slika prirode – kiša koja pada, uništava da bi dovela do lepote, destrukcija koja ima za cilja da uspostavi svoju suprotnost. - struktura pesme – čovek pritisnut očajem, slike smrti i pomisao na ubistvo. Druga strofa – savet lirskog subjekta da se junak ne udavi melanholijom, već da se ''bombarduje'' radošću koja je u centru melanholije. Treća strofa donosi sinesteziju – kreiranje vizije, čula na nečulan način. Stapanje apstraktnog (I strofa) i čulnog (II strofa) u viziju (III strofa). - emocije nisu stanja, nego procesi : proces u čovekovom duhu. Oda slavuju : ( - slavuj – simbol pesnika ili melanholije ) - suprotstavljanje večnosti i besmrtnosti umetničke lepote, i smrtnosti i prolaznosti ljudskog života. Kroz sliku slavuja i njegove pesme i pesnika i njegove pesme daju se ideje smrti i života, besmrtnosti i smrtnosti. - oda je slobodna forma koja dozvoljava veličinu strofe i vrstu rime po izboru : ova oda ima 8 strofa sa po 10 stihova, a rima je ababcdecde. - simbolika koja se odmah nameće je paralelizam pesnika i slavuja : slavuj – efemerna, privremena egzistencija, zajednička imenica; pesnik – jedan i konkretan. I jedna i druga pesma je večna, ali jedna ostaje lična, a druga pripada svim slavujima. - kompoziciono i pesnički pesma ima tri dela : I deo (1-3) – želja za bekstvom iz stvarnosti inspirisana je slavujevom pesmom, pojačana čulnom opijenošću i željom da se zaboravi mračna stvarnost. II deo (4-5) – bekstvo u svet imaginacije, identifikacija pesnika i slavuja implicira jedinstvo čoveka i prirode kao čulne datosti i oduhovljene materije, trenuci zanosa i uvida u večnost. III deo (6-8) – povratak u stvarnost, želja za smrću usled prestanka opijenosti duha, kontrast između večnog i smrtnog, vodi pesnika natrag iako kontemplacijom pokušava da produži zanos. - ovakva struktura je ciklična, u središnjem delu se otkriva da je čoveku dato da uživa samo u čulnim lepotama ovoga sveta, dok se večno može dosegnuti samo kroz poeziju i samo u trenutku aktivne imaginacije. - strofe su takođe povezane ponavljanjem ili istih reči ili pojmova koji izazivaju slične predstave na kraju svake i početku sledeće; strofe su povezane i međusobnim odnosima simetrije i kontrasta na nivou raspoloženja lirskog subjekta. - lirski subjekt javlja se na početku svakog od tri dela. - u 7.strofi večno nadahnuće predstavljeno je likovima koji su izvor zapadnoevropskog poetskog, romantičarskog nadahnuća (car i luda – Šekspir, renesansa; Ruta – Biblija; čarobnjaci i vilinske zemlje – srednjovekovni folklor). - emocionalno prodiranje u centar i saznajno prodiranje u centar : radost – melanholija - kroz čulni svet dolazi se do duha koji i dalje čuva sliku čulnog sveta. Neprestano kretanje je mehanizam procesa saznanja i osećanja. - dosezanje večnog moguće je samo u trenutku spoznavanja oduhovljene čulnosti kroz jedinstvo sa njom (poezija, ljubav, san; simbolika sna na kraju), koje ne može da traje. Čovek je telesan i smrtan, samo je poezija veza između njega i besmrtnosti.
Oda grčkoj urni : (- kao i ''slavuj'', bavi se mišlju o umetničkom delu) - tema : prolaznost umetničke lepote u kontrastu sa prolaznošću ljudskog života. Umetnost je ta koja prikazujući ovekovečuje radosne trenutke života. - paradox na samom početku : ćutanje i govor, urna priča priču na svom nemuštom jeziku. - 3.strofa (središnja) postavlja kontrast između večnih slika uobličenih na urni i efemernosti svake ljudske strasti. Likovi na urni žive večno i njihove strasti još uvek traju. - komunikativni aspekt pesme je naglašen u 5.strofi, gde je nejasno ko se kome obraća : 1.- pesnik čitaocu 2.- pesnik likovima sa urne 3.- urna čitaocu - poslednji stihovi : ''... da čoveku kažeš prijateljski lepota istina, istina lepota, i to je na zemlji sve, čoveče znaj.'' - ostaje pitanje da li je ovo znanje lepo – istinito sve što čovek treba da zna ili sve što se može znati? Oda jeseni : - sekularni mit u slici jeseni. - specifičan sinkretizam – čulna slika koja se gomila dok na kraju ne prestane da bude čulna. Bogata vizuelna i taktilna percepcija. - 1.strofa nije deskriptivna u tradicionalnom smislu – opis prirode nema deskriptivnu vrednost, već govori nešto drugo. - 2.strofa – proces u prirodi, a jesen dobija obličje ljudskog, funkcioniše kao mitska figura. Ove figure ostaju nedorečene, neodređene i maglovite; dominira vizuelna percepcija. Priroda je personifikovana kao Ona, ali bez ijednog ličnog obeležja. - 3.strofa – auditivna percepcija. Jesen se putem kontrasta pokazuje kao simbol zrelosti čovekovog života, sklada i smirenosti. - nema slike jeseni, već niz raznorodnih čulnih utisaka koje ona proizvodi. Radostan ton subjekta. La Belle Damme sans Merci : - direktan izraz, naglašen ritam i rima, kratak stih. - kompozicija je dijaloška i ciklična (ponavljanje prve i poslednje strofe, prvo kao pitanja, potom kao odgovora). - tema je kobna ljubav, koja uništava, koja nije oduhovljena, ljubav koja nije spoznaja. - nije tradicionalna balada iako ima izražen epski karakter : slika destruktivne lepotice femme fatale i junaka avanturiste, koji je zarobljen svojom ljubavlju. Osobeni fatalizam, predodređenost koja briše identitete junaka. (- odnos sa fatalnom ženom je kao neka vrsta sna, posle čijeg buđenja, on ostaje da luta bled i sam) - aistoričnost – nema uređenosti, svet obrta i slučajnosti, samovolje a ne kauzalnosti. Junak nije individualizovan. - balada ima i dramsku struktutu : prolog – radnja – epilog. - lepa dama kao Kirka – začarani junaci.
Vilijam Blejk (1757-1827) : Blejk je jedna od najproblematičnijih figura u engleskoj književnosti. Mada je bio savremenik Vordsvorta i Kolridža, njegovo delo se ne može nazvati romantičarskim. Njegova poezija je bila daleko od klasicističke, dodirivala se sa romantičarskom u nekim osnovnim postavkama, ali se od nje po mnogo čemu razlikovala. Savremenici ga nisu shvatalči i prihvatali, tek su ga pesnici simbolizma i nadrealizma afirmisali. Ono što Blejka približava romantičarima je ideja o uobrazilji koja je stvaralačka moć, koja omogućava da se svet sagleda u zrnu peska i da se odbaci mehanicizam 18.v. Ono što ga duboko odvaja od romantičara je shvatanje prirode. Za Blejka priroda je svedočanstvo pada čoveka - čovekov pad i stvaranje fizičkog sveta su identični događaji. Priroda i čovek su jedno drugom znamenje pada. Mitologija i simbolika : prisutni su u Blejkovom delu više nego kod bilo kog drugog romantičara. To je mitopoetika jer se na osnovu jedne lične mitologije gradi poezija, filozofija istorije, političko i moralno viđenje. U toj mitologiji ima elemenata biblijske, miltonovske, klasične, skandinavske i keltske druidske mitologije, ali su simbolika značenja i imena plod Blejkove jedinstvene vizije. Tema čovekovog pada : centralna tema. Pre pada ljudska duša je u večnosti uživala u svojoj celovitosti. Padom u postojanje ona je izložena svim oblicima dvojnosti, pa je i sama podeljena na polove. Jedino što palom čoveku olakšava život je sećanje na savršenstvo u večnosti, koga se on seća sa čežnjom. Pali čovek poseduje dve duhovne moći koje se suštinski razlikuju (2 suprotna načina poimanja stvarnosti) : 1.- refleksija – pasivna mogućnost koja se bavi onim što se percepira, čulnim svetom, podvojenošću subjekta i objekta. Produkt ove moći je opšte, isprazno znanje, matematička forma – apstrakcija. 2.- imaginacija – aktivni princip, bavi se vizijom, istinitim svetom, bićem. Efekat ove moći je pojedinačno saznanje, mudrost, živa forma, ona se sažima u jednoj tački i spaj sve kategorije postojanja (ne počiva na prostoru i vremenu). ( 1. i 2. : suprotstavljanje Lokovom empirizmu . Genije stvara vizije. ) Po Blejku, svakom čoveku je data sposobnost pravog gledanja, tj. vizije, koja se gubi jer se zapostavlja i ne neguje. Postoje 4 stepena vizije, a da bi se došlo do najviše mistične vizije, potrebno je žrtvovati samoljublje, želju za dobrim sebi a ne drugima. Blejk razlikuje negacije i suprotnosti. Suprotnosti se bave istim pojmovima i nalaze se na suprotnim stranama ose, ali se ne potiru. Negacija je potiranje pojma. Blejkov svet ima oblik jajeta – svetska ljuska koja simbolizuje seme, koje nastavlja život, ali i granicu koja sprečava izlazak izvan njega. Unutar ovog postoje 4 sveta : 1.- Uro – svet apstrakcije, odgovara mu slikovitost puste zemlje, naseljavaju ga usamljena bića čija je odrednica selfhood, narcisoidna bića, to je mrtav svet matematičke forme. 2.- Generation – svet palog čoveka, svet čulnog i materijalnog, koji se stalno obnavlja, ali nije oduhovljeno; karakteriše ga odnos subjekt-objekt, ja-drugo, pasivna refleksija gde um biva izložen utiscima. Zajedno sa Uro čini donji svet, pali svet. 3.- Beulah – svet produktivne ljubavi, trostruka struktura : otac-majka-dete; viši aspekt života koji svedoči da postoji raj, da imaginacija nije izgubljena. 4.- Eden – svet predočen slikom grad Jerusalima koji je obasjan suncem duhovnosti (za razliku od romantičara nema prirode, sela, idile). Vatra kao simbol energije, kretanja, života, ali isto tako i vatra pakla, koja prži ovozemaljski svet apstrakcije – oživljujuća vatra imaginacije. (simbolika broja 4 – sloboda, strane sveta...) Svakom od ovih svetova odgovara po jedna večna forma, njegove ženske emanacije i po jedan muški element, koji je podložan promenama i prisutan u istorijskom nizu. U centru je plameni grad Jerusalim oko koga je vrt ljubavi, Beulah; tu se nalaze dve kapije – jedna vodi do Jerusalima, a druga u mračnu šumu zemlje Generation (iz koje čovek doseže da vrta kroz ljubav).
Istorija sveta od pada čoveka predstavlja period od 28 crkava, od kojih su prvih 27 pod vlašću boga-tiranina, a 28-ma nosi vesti o apokalipsi. Revolucije su najava apokalipse, jer predstavljaju ispoljavanje energije, volje, pošto sama apokalipsa predstavlja aktivan stav prema sebi, a ne iščekivanje. Revolucionarni likovi prelaze zadate granice (Prometej, Isus) - Amerika, Francuska. Apokalipsa je kraj ovog i ovakvog sveta i početak vizije. To je dvojnost početka i kraja, momenat stizanja do imaginativne vizije. Za Blejka apokalipsa nije slika Strašnog suda, već lični čin samospoznaje. To je čin kojim je čovek proglašen za boga, nema drugog boga do čoveka koji je sposoban da sagleda jedinstvo sveta i sebe sa svetom. Apokalipsa je oslobođena istorijskih atributa, ona se ne dešava u vremenu, to je trenutak. Oblici Apokalipse su : lična spoznaja, čin ujedinjenja u ljubavi i braku, vaskrsenje i iskušenje. Blejkova Apokalipsa ne predstavlja povratak u Raj i ostanak u njemu, već stalno kretanje, kruženje. Erotska ljubav : čin ujedinjenja u ljubavi predstavlja sexualno spajanje. Istinska telesna ljubav nosi sliku kosmičkog komešanja i prožimanja, dok pala telesna ljubav nosi sliku ulaženja u nešto šuplje, ograničeno, u ljusku. Human form Divine je Blejkov naziv za čoveka. Jehova, Zevs i dugi bogovi su bogovi tirani. Bog nije izvan čoveka. Čoveka kao boga mogu da vide oni koji se služe svetlošću i plamenom intelekta. Blejkova mitologija je priča o čoveku i odnosu čoveka prema : svetu, svom telu, drugom, i prošlosti i budućnosti. Blejkov korpus obuhvata : 1.- zbirka pesama Poetske skice – rana poezija u kojoj se prepoznaju slobodna upotreba stiha; utisci i emocije pretočeni u simbole i vizije. 2.- zbirka pesama Pesme nevinosti – tiču se stanja ljudske duše pre pada u postojanje, to je slika zemlje Beulah, svet nevinosti i blaženog neznanja detinjstva. 3.- zbirka pesama Pesme iskustva – bave se stanjem očaja koje je obuzelo ljudsku dušu posle pada (Generation). - ( 2.- i 3.- pesme koje korespondiraju : jagnje / tigar) 4.- zbirka pesama sa grafičkim ilustracijama Proročke knjige – složena i zatvorena dela u kojima je izrazio stavove koji su ga mogli lišiti građanskih sloboda. Oseća se upliv hrišćanstva, ali ostaje ideja da je bog čovek i da je svaki čovek kosmos. 5.- dve knjige aforizama Sve religije su jedno. Tigar : - iz zbirke Pesme iskustva. Po kompoziciji joj odgovara pesma Jagnje iz zbirke Pesme nevinosti. - 1.strofa počinje invokacijom, stupanjem u komunikaciju sa tigrom, čiji su atributi takvi da se on lirskom subjektu ukazuje kao superiorno biće. Forma pesme je u II licu. - tigar je biće tiranije, stvoreno od boga, ali odbačeno. Dat mu je kvalitet simetrije, koja je povezana sa apstrakcijom, tj. sa zemljom Uro. Lirski subjekt je pali čovek iz zemlje Generation. - lirski subjekt se pita o Tvorcu (što govori o njegovom otuđenju) - pesma ima zatvorenu, cikličnu strukturu : prva i poslednja strofa se razlikuju samo u jednoj reču (could – dare), što implicira pomeranje po spirali, a ne po zatvorenom krugu; od pasivnog ka aktivnom. (kretanje ..... nije istoričnost . . od pada – do spoznaje) Tirsi : - Tirsa je simbol žene i prirode. - tema je pitanje čovekovog pada koje je uzrokovalo podelu na polove, telesnost i smrtnost – sve obeležja prirode. - lirski subjekt odriče svoju pripadnost prirodi, on je čovek svestan da je bog. - izjednačavanje smrtnog rođenja i same smrti. - ironično pominjanje čoveku zagarantovanog spasenja zbog Hristove žrtve.
Crkvicu videh svu od zlata : - 1.strofa – lirski subjekt kao posmatrač; slika uplakane svetine ispred crkve, slika konflikta – crkva u koju se ne sme ući. - 2.strofa – slika u kojoj zmija raskida šarke na vratima, izrazita destruktivna sila. Kontrast 1. i 2. strofe : pasivnost – akcija. - 3.strofa – gubi se lirski subjekt; zmija je ušla i penje se ka oltaru. - 4.strofa – preokret; hleb i vino vizuelno korespondiraju sa biserima i rubinima. (svinja korespondira sa zmijom) - simbolika zmije je veoma složena : biblijski je vezana za drvo poznanja dobra i zla (zakon koji kod Blejka predstavlja zakon tiranije), ali zmija obmotana oko drveta može biti i slika Hrista, Prometeja – revolucionarni, titanski likovi. - lirski subjekt je pali čovek zemlje Generation; degradiran je činjenicom da ne vidi zmijino usuđivanje kao pozitivan čin (kretanje, akcija = život), on ne zna za božansko u sebi. - plač svetinje pred crkvom označava pogrešno koncipiranu religiju, religiju bez vere. - poslednja dva stiha usložnjavaju tumačenje : pojava svinja u krugu svetih simbola označava prepoznavanje lažne religije (u Bibliji svinje oličavaju zle duhove). - i lirski subjekt se javlja kao problematičan u poslednjim stihovima : ako je to pali čovek, on ne može doživeti svoj povratak kao povratak dole; morala bi da se pojavi neka treća perspektiva, ali glagol I turned sugeriše povratak, što znači da je lirski subjekt bio u crkvi sa zmijom, da se ''usudio''. U tom slučaju on bi svoje vraćanje mogao doživeti kao vraćanje u blato. Vrt ljubavi : - počinje kao opis predela kojem se vraća, vrt ljubavi – zemlja Beulah. - pravac kretanja : detinjstvo – zrelost rajski vrt – crkva i groblje naivnost – otuđenje - crkva – model zabrana, ali i materijalizacija zakonitosti koje ograničavaju ljudsku slobodu. - lažna religija udaljava čoveka od saznanja da je bog i ne nudi mu nikakvo uzdizanje. - želja za slobodom. Umstveni putnik : - pesma koja predstavlja Orcov ciklus; istorija čoveka i transformacija odnosa njega i prirode. - dešavanje je smešteno u zemlju Generation, ali lirski subjekt ne pripada toj zemlji. - transormacija odnosa čoveka i prirode data je kroz nekoliko stupnjeva : predcivilizacijski čovek je žrtva prirode, zavisi od nje; civilizacijski čovek je tiranin prirode. Priroda u predcivilizacijsko doba je viđena kao biće, a posle kao prostor. - putovanje lirskog subjekta je putovanje u duhu, putovanje koje vodi do spoznaje da je čovek bog. - kod Blejka ljudsko biće viđeno je kao muškarac, dok je priroda Ona. - čovek je razdvojen na čulno i duhovno; ukazuje se na materijalni aspekt čovečanstva. - odnos čovek-Priroda se ciklično ponavlja, ali po spirali. Oni zajedno idu od zemlje Uro, pustinje do zemlje Generation; njehovo venčanje je prelazna faza, jedan od vidova Apokalipse. - ženski princip dat je kao konfliktan. - čovek greši u pokušaju da dosegne slobodu : kroz odnos prema prirodi, prema čulnom, prema spoljašnjem, umesto da se zagleda u sebe. - odnos on-ona : starica – mladić - devojka – starac - starica – mladić. - 23. strofa daje atribute sve 4 zemlje. - za lirski subjekt postoji izlaz putem imaginativnog saznanja.
Svetozar Koljević – ''O Bajronovom smehu'' (iz knjige ''Humor i mit'') : U ''Dnevniku'' (1821.g.), Bajron se pita zašto se zloslutno senke bola neminovno nadvijaju nad trenucima vrhunske sreće, i istovremeno se smeje tom pitanju. Romantički paradoks : zanos izigranom nadom pokazuje se skoro kao krajnji smisao života. To je a)- način na koji ironični romantičar kaže da je svet dostojan njegovog Weltschmerza, ali i b)- servantesovski bolna i ironična kontemplacija platonskog reda stvari, vere u duh i tvorevine ljudske mašte. Suze na vrhuncu umetničkog ushićenja ne govore o preobilju radosti, već o otkrivanju nekog nedokučivog idealnog sveta, o ''izgubljenom raju'', koji zapravo nikad i nismo posedovali, ali koji nam umetnost omogućuje da naslutimo. Za Bajrona, doživljaj suza-radosnica bio je prevashodno intoniran kao lirsko-ironični paradoks : iskaz vere da u vrhunskim trenucima života i umetnosti stvarnost izdaje ljudski san o njoj, ali ta ironična izdaja je istovremeno i otkrovenje prave prirode i veličanstvenosti ljudskih snova. Jezik kojim Bajron govori o sebi odiše istovremeno i bezazlenošću i blaziranošću. (- na početku) Biografski trenutak – oslobađa Bajrona od egocentrizma kao osnovne opsesije njegove mladosti. Njegovi politički stavovi više nisu samo izraz jednog aristokratskog prkosa i neodgovornog slobodarstva – dobijaju oblik napora da se pomogne slobodarska akcija evropskih naroda. Njegov umetnički svet se sada uobličuje u sliku istinske i univerzalne faustovske radoznalosti, gubeći svoju samodopadnu jednoznačnost i ostvarujući se u paradoksima širokog intelektualnog spektra i ljudskog smisla. Taj preobražaj se jasno naslućuje već u II delu ''Viteza Harolda'', da bi u ''Don Žuanu'' izrastao u tragičko-satiričku viziju života koja je izraz egzistencijalne (a ne melodramatske) svesti o rasponima između sna i jave, između ljudske potrebe za samoobmanom i istinom. Bajronova ''potreba za prokletstvom'', njegovo ''uživanje u pozi prokletog bića'' (- Eliot) : kao određenje melodramatike u Bajronovim ranim delima. U poznijim tragičkim satirama Bajron prevazilazi to ograničenje, jer više nema potrebu da mladalačke zablude predstavlja kao herojski gest. Zato je u poznim delima njegov ''falseto'' zamenjen ''govornim glasom'' (- Ronald Botrol). Ali, kritički interes za taj ''govorni glas'' često gubi iz vida ogromnu osećajnu skalu Bajronovog pesničkog govora, i određuje njegova dela kao klasicističke satire, kao ''napad na kult sentimentalnosti i romantičkog pesimizma za koji je delimični i on sam odgovoran''. ''Don Žuan'' – satira samo u onom smislu u kojem je ''Don Kihot'' Servantesova satira samog sebe. On podrazumeva ironiju koja ne dejstvuje samo u jednom smeru, nego suprotstavlja ironiju snova ironiji jave, i tako obasjava nekim patetičnim, bespomoćnim dostojanstvom ono što ismeva – možda ne toliko samog Don Žuana, koliko ono što se sa njim zbiva. Na taj način smeh ne uništava romantički gest, nego postaje njegova ironična katarza, dajući mu neko imaginarno dostojanstvo sa one strane njegove stvarne sudbine. Razlika između I i II dela ''Viteza Harolda'' : dok u I delu preovlađuje darovita retorika izraza koji je sentimentalni pesimistički falseto, II deo nagoveštava tragičku satiru tog romantičkog falseta (koja će se potpuno ostvariti tek u ''Don Žuanu''). I deo – započet u Albaniji 1808.g., objavljen u Londonu 1812.g. – retko kad izlazi iz okvira poetiziranja Bajronovog vlastitog sentimentalnog avanturizma. Harold se pojavljuje kao blazirani mlad čovek, koji je ''osetio punoću zasićenosti'' i ''uživanjem opijen bezmalo žudeo za jadom'', pa je ''radi promene vazduha spreman da potraži tamu podzemnog sveta''. Ako u tim jezičkim strukturama ima ironične primese, on ipak ostaje bajronovski impozantan pre nego egzistencijalno istinit i imaginativno zanimljiv – lik koji je iznad svega što mu se dešava, čovek emocionalnog i sentimentalnog gesta i poze, pa i geografsko-istorijska panorama njegovih putovanja po Španiji, Portugaliji, Albaniji i Grčkoj ostaje samo panorama koja ne odiše njegovim bićem.
Čak i najintimniji trenuci – oproštaj od Engleske – ostaju površno egocentrično poetiziranje čoveka koji velikodušno pomišlja da je ispraznost sveta možda dostojna njegove tuge, ostaju stihovno i setno artikulisani elementi jedne blazirane poze : ''Ne žalim zbog radosti što nesta, / niti zbog opasnosti što preti, / srce tuguje zato što nema / za čim da lije suza kleti'.'' Harold : naizmenično (ne istovremeno) dirljiv, sentimentalan, smešan, učen, radoznao i zasićen. Umesto pesničke duge jednog ironičnog snoviđenja ovde postoji retorsko i tematsko šarenilo, talentovane retorske deklaracije širokog spektra, raznovrsne emocionalne i intelektualne poze i gestovi II deo – posle obračuna sa svetom 1816.g., za vreme putovanja po Belgiji, Nemačkoj i Švajcarskoj – svest o dubljoj ironičnoj prirodi Haroldovog hodočašća. ''Hodočašće'' dobija puniji moderni ironični smisao : umesto srednjovekovnog hodočasnika koji unapred zna kuda i zašto ide, predstavlja se moderni, obrazovani kosmopolita. Opisi Rajnske doline, švajcarskih jezera i Alpa, istorijske asocijacije na Vaterlo i Napoleona, Rusoa i Juliju – više nisu elementi jedne panorame date sa stanovišta aristokratske superiornosti, nego identifikacije pesnika sa tonskim bogatstvom njegovih slika sazdanih od tragičkog smeha. Razočarenja, zaludnosti i osujećenosti puteva ljudske sudbine više ne čine okvir jedne intelektualne poze i blazirane mladalačke psihologije, nego izrastaju u satiričko snoviđenje ljudske patnje i stranputičenja. Vizija očaja koja se razvija na komici Bajronove kontemplacije Rusoa kao ''apostola bola'', koji je ''od jada rečitost učio'' – humorna parodija jednog mita : u tragikomediji ljudskog postojanja bol je pravi izvor svesti o prirodi života, poriv za oblikovanje smisla i stvaranje lepote : ''Iz našeg očaja život izvire / jer očaj ima životvornost otrova – / ko koren živi što ove mrtve grane napaja...''. Bajronova značajna životna i stvaralačka ispovest : život je senka, stvaranje je svetlost. Duh se opire životu uobličavajući ga; pustolovina stvaranja preobražava i osmišljava iskustvo; svetlost mašte kao oblikovne i artikulacione moći razbija tamu konkretnog, neartikulisanog postojanja : ''Da bismo stvarali, i stvarajući živeli / bićem budnijim, dajemo oblik našem maštanju, / osvajajući tako život zamišljen...''. Usmeravanje ka oblikovanju sebe i sveta = prevazilaženje Haroldove ranije blaziranosti. ''Da mi je naći oblik, obelodaniti / ono što je najdublje u meni, / da mi je dati oduška misli izrazom, / u reč svu dušu sručiti, srce sve, / um – strast – i osećanja, što plamte i što tinjaju, / sve što tražim i što sam mogao tražiti, / što trpim, znam i osećam, još uvek, ipak, živeći. / I da ta reč ko munja blesne, ipak bih progovorio. / Ovako – živim i umirem, niko me ne čuje, / i vraćam nemuštu misao ko mač u korice.'' Ova slika misli i izraza kao čovekovog jedinog oružja u borbi sa životom – nagoveštava faustovski grč neizraženosti. Bajron ne izražava samo gorčinu i neminovnu omeđenost stvaranja, već govori i o drugoj strani tog romantičkog paradoksa : o stvaralaštvu kao osvajanju života, kao probijanju krajnjih granica realnog. Stvaralaštvo, kao premošćavanje jaza između prirode i čoveka, otvara mogućnost izlaza iz čovekove tamnice ličnosti. Tako poezija i oblikovanje života prestaju da budu samo sredstva za afirmaciju ličnosti – oni otvaraju mogućnost njenog prevazilaženja i oslobađaju čoveka od ''umornog sna sebične tuge ili radosti''. Žeđ za iskustvom, makar i besmislenim, preobražava se u poriv za stvaranjem, makar i tragičkim. Stvaranje kao čin ima izvesna obeležja vedrine i opiranja besmislu : vrednovanje mogućnosti uprkos stvarnosti života. U tom vrednovanju stvaralački duh prkosi nesavršenstvu ostvarenog, i iz toga izvire ono najpozitivnije romantičarsko osećanje života kao mogućnosti svesti, kao vizije i snova koji nikad ne mogu biti konačno kompromitovani nikakvom stvarnošću. Bajronova ličnost i delo imaju mitski smisao za evropski romantizam upravo zato što oni tako bogato izražavaju taj paradoks ljudske sudbine i što sa takvim intenzitetom govore o tragičkom optimizmu romantičarske osećajnosti.
Ipak, u II delu ''Viteza Harolda'', kao da se više govori o jednom romantičarskom paradoksu nego što se on otelovljuje. Umetničko otkriće je tu pretežno refleksivno, a ponekad i apstraktno. Refleksiju često konkretizuju slike i istorijske asocijacije – ali svi ti elementi ostaju u okvirima ilustracije refleksivnog. Tek u ''Don Žuanu'' paradoksi ljudskog postojanja i umetničkog izraza nisu samo teme o kojima se govori – oni postoje i neposredno, dramski i jezički, otelovljeni u likovima i fabuli, u sukobima, odnosima i događajima. Značajno : izbor Don Žuana, kao tragikomične mitske figure, koja se kreće i u realnim i u egzotičnim svetovima. Don Žuan, kao i Din Kihot – nastao od mešavine romanse i burleske koja je karakteristična za špansku književnost poč.17.v. I legenda o Don Žuanu kao zavodniku podrazumeva paradoks : vera u ljubav koja ga tera od jedne žene do druge, ali i nezadovoljstvo posebnim oblicima ljubavi koje nalazi. Kod Bajrona, Don Žuan je zavodnik koji nikada nikoga nije zaveo : njemu se njegove ljubavi jednostavn dešavaju, stvarajući situacije u kojima se on kreće ne toliko zato što je za njima žudeo koliko stoga što se u njima našao. On je, pre svega, komički lik : na to upućuje već i ponavljanje ljubavnog iskustva kao niz parodičnih varijacija na istu moralnu temu. Ali, on je komički lik unutar jednog moralnog mita, i humorna vizija koju on izražava oblikuje nov smisao unutar jedne stare moralne mitologije. Zato u toku ponavljanja, njegovi ljubavni doživljaju postaju ne samo sve smešniji nego i sve mučniji. Svuda je prisutno prožimanje tragičkih i komičkih tonova. Tragikomedija ljudskog postojanja i smisla moralne slobode se uobličava i u jeziku isto tako bogatih tonskih raspona : od sublimnog do blasfemičnog, od sarkastičnog do zanosnog, od trivijalnog do bombastičnog. Vitalnost jezika se ostvaruje na igri svetla i senke, na čudnom tragičkom nehaju u kojem se humor suprotstavlja svesti o prirodi postojanja : ''Kamo sreće da sam već prah / ko što sam krv, kost, srž, strast i osećanje, / prošlost bi makar bila za mnom, / a budućnost – (vrti mi se u glavi / jer sam toliko danas pio u salonu / da mi se čini da hodam po plafonu) / a budućnost – pravi potop, sve pod vodom – / dakle, za ime boga, dajte mi vino sa sodom!''. Razbijanje sentimentalnog kulta poze tragičkog odabranika proklete sudbine nazire se već u prvim stihovima speva. Zato je značajan kontekst Don Žuanovog katoličkog duhovnog vaspitanja – njegove prve ljubavne pustolovine izražavaju ironičnu viziju platonovskog mita – ne da bi se taj mit raskrinkao nego da bi se otkrilo njegovo značenje, njegov odnos prema realnostima čovekovog postojanja. Kada Dona Julija počinje da povlači svoju ruku iz Don Žuanove (ona to smatra za intenzivnu manifestaciju bračne vernosti), to povlačenje dobija smisao koji bi jedva i stisak mogao imati – pokazuje se da je u stvari Platon kriv za taj nesporazum : ''Platone dragi, ljubav je možda poput duhovnog korala, / al' tvoja vera stvara toliko nemorala...''. Komedija se nastavlja u pravcu španske burleske (ljubomorni muž pretresa sobu). Međutim, Bajron pokazuje da ti su elementi komedije, uključujući i ironično određenje platonskog mita, možda samo vidljiva, površinska obeležja nečeg što je u svojoj unutrašnjosti, za ljubavnike, bilo sasvim drugačije. Burleska je možda samo neizbežn fasada romanse – ono što sde vidi kad neku intimnu romansu sagledamo sa strane. To se vidi u Julijinim rečima na kraju, kada se seksualna komedija preobrađava u ljubavnu tragikomediju. Sledeća pustolovina nosi još izraženija obeležja komične fasade i osujećene ljudske žudnje koja se iza nje nazire. U slici ljubavi sa Hejdi, čežnja i podsmeh su neuporedivo sliveniji. Čak i usponi ka vrhuncima ljubavne romanse propraćeni su akordima satirične burleske : ''On beše njeno morsko blago, / izbačen ko bogat brodolom na obalu, / njena ljubav poslednja i prva.''.
Ironija postaje Bajronov čin nužne samoodbrane pred vlastitim snoviđenjem, a artikulacija te ironične samoodbrane pred romansom stvara vrstu donkihotovske komike. ''Dajte mi vino i žene, smeh i veselje, / a sutradan sodu, propoved i spasenje!''. Mešanjem elemenata jednog velikog ljubavnog mita i humorne vizije onog što on kazuje, ostvaruje se svet ironije u kojem Bajronov junak na putevima ljubavi ponekad dobija i ona obeležja koja je Don Kihot dobijao na putevima svojih viteških podhvata : ''Avaj, bili su tako mladi, lepi, zaljubljeni / i bespomoćni, sami u času kad je srce puno...'. Upravo zahvaljujući svojim ironičnim korenima ova romansna struktura ima obeležja servantesovske neuništivosti : ona je snoviđenje koje uključuje i princip ironije, pa se ne može nazvati podsmehom. Ali ona uključuje i uzavrelost Bajronovog pesničkog temperamenta, jednu gotovo modernu oporost emocionalnog tona koja nije bila poznata u svetu španske fantastike. Upravo taj kompleks moderne osećajnosti ostvaruje se u trenucima Hejdine smrti, jer ona ''ne umire sama''. U sledećoj etapi, Don Žuan odbija da vodi ljubav sa sultanijom, i, unutar burleske u haremu, nagoveštava svoje patetično emocionalno i fizičko dostojanstvo pokazujući sultaniji da njeni robovi ''iako od gline možda, ipak nisu od blata''. Tu počinje neposrednija artikulacija speva na planu društvenih odnosa i pojava : opisi ratova i junačkih podviga kao klanja, tumaranja, slučajnosti i izbezumljenosti, koje nacionalna istorija naknadno mistifikuje i eksploatiše, slike ruskog i engleskog visokog društva u kojima nesklad između visokoparnih reči i niskih računica dobija kakofonijske kvalitete tako da delo na kraju postaje univerzalno ogledalo jedne epohe. U tom ogledalu, kao ni u budoaru ni na ostrvu, ni na bojištu ni u salonu, ni u društvu ni u samoći, stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju. Bombastika reči, ljubavnih i političkih, sentimentalni i grandiozni gestovi, samo su kulise iza kojih se obično krije parodija onoga što one pokušavaju da predstave. Ta burleska je satkana ne samo od romansičnih nego i od izrazito satiričkih elemenata, i upravo je to način na koji Bajron uključuje u svoju poemu zajedno sa legendom i celokupnu društvenu panoramu velikih nacionalnih heroja svog vremena (pr. Velington). Jedan od osnovnih paradoksa dela : odnos između onoga što se govori i što se zbiva, onoga što se misli i šta jeste. Bajron je ne samo apostol ironije i bola, nego i apostol života. Čak i u trenucima kad izgleda da smisao izneverava, izraz bije kao vitalni prkos besmislu, tako da čak i svest o ''večno ljudskoj praznini koja žudi'' postaje egzistencijalni izazov. Kao da u ovoj viziji Weltschmerz dobija pokretačku i stvaralačku funkciju koja se veže za konkretnost čovekovog čulnog i duhovnog postojanja - iako, naravno, ne podrazumeva da su svi ishodi njegovog humaniteta za njega unapred povoljno rešeni.
Ivo Hergešić – ''Bajron, bajronisti i bajronizam'' (pogovor prevodu Danka Angelinovića) : Bajron, koga je jedan istoričar kulture nazvao naslovnim junakom epohe – bio je i ostao prototip romantičnog pesnika. Vrlo rano je nastao pridev byronic, tj. nalik Bajronu i njegovoj poeziji, ali i njegovom značaju odn. mentalitetu. Ponašati se bajronski znači : prezirati kovencionalni moral koji je uvek licemeran, i boriti se protiv licemerja svake vrste; izazivati sudbinu osećajući se obeleženim i predodređenim za tragične događaje; snalaziti se bolje u društvu egzotičnih divljaka nego u prozaičnoj civilizovanoj sredini; zauzeti patetični stav živog spomenika, biti skulpturalan i dekorativan, tj. pozirati pred svetom, ali i pred samim sobom. Bajron i njegovi junaci (- svi su neznatne varijante jednog tipa, kakvim je pesnik sebe zamišljao) su tajanstveni i hrabri, zlovoljni i hiroviti, cinični i nepoverljivi, neizmerno oholi, ali u duši jadni. Bajronski je prezirati bližnjeg, ali se kad treba žrtvovati za njega; biti neumoljiv osvetnik, ali sposoban za osećanje snažne i duboke odanosti. Mnoštvo podražavaoca ne može sakriti činjenicu da je bilo i autentičnih sledbenika, koji su imali talenta – pr. Ljermontov. Tipičan bajronista po književnoj inspiraciji i sudbini, jedino mu nedostaje jedna bajronovska komponenta : drska elegancija i satiričnost koja se može preobraziti u humor – svojstva koja u dovoljnoj meri poseduje njegov prethodnik Puškin, koji je velikim delom svoje karijere takođe bajronista. ''Hodočašće viteza Harolda'' – započeto za vreme pesnikovog boravka u Albaniji 1809.g. Prva dva pevanja izlaze kod Murrayja 1812.g. Pisan u Spenserovim stancama – 9 stihova, sa rasporedom rima abab bcbc c; 8 jampskih deseteraca i 1 jampski dvanaesterac na kraju. (Herbert Spenser – autor ''Vilinske kraljice'' (1589-96.)) Za Bajrona, antiromantičnog romantika, karakteristična je stanca kojom počinje prvo pevanje : pesnička evokacija stare Helade, prve postojbine muza, koju tako često vređa savremena lira ne usuđujući se evocirati nekadašnju slavu i veličinu, posvećeni breg i svetilište u Delfima, i probuditi umorne muze – a to se ne usuđuje ni pesnik. Jer, ma koliko bio zaljubljen u klasičnu starinu, po sili vremena i svoje naravi Bajron je romantičar, a njegova projekcija stare Helade u novu Grčku je romantična zabluda, koja nije bez tragikomike. Oh, thou! in Hellas deemed of heavenly birth, Muse! formed of fabled at Minestrel's will! Since shamed full oft by later lyres on earth, Mine dares not call thee from thy sacred Hill. Yet there I've wandered by thy vanted rill; Yes! sighed o'ev Delphis's long deserted shrine, Where, save that feeble fountain, all is still; Nor mote my shell awake the wearyNine To grace so plain a tale-this lowly lay of mine.
Helade Muzo, u nebu rođena, Stvorena formom po volji Minstrela! Od mnogih lira jer si uvrijeđena, S brda te svetih moja zvat ne smijela : Ipak sam dugo luto ti uz vrela; Već davno puste Delfe suzom prelih, Gdje, van kraj česme, svud me šutnja srela; Nit' će mi citra prenut Devet svelih Da počaste tok mi priča neuspjelih.
Ipak, najpopularniji stihovi nisu pisani u Spenserovim stancama : to su strofe u kojima se izmenjuju jampski osmerci i sedmerci, a rime su raspoređene abab cdcd. Čuveni deo je Haroldov oproštaj od rodne zemlje, ironično-izazovno ''Laku noć'', koje mladić dobacuje domovini kada se prvi put otiskuje u daleki egzotični svet. Adieu, adieu! my native shore Fades o'er the waters blue; The night winds sigh, the breakers roar, And shrieks the wild sea mew.
Zbogom, zbogom! rodni žali Tonu mi u vode plave, Dašću vetri, ore vali, Krik galeblji pun je strave.
Yon Sun that sets upon the sea We follow in his flight; Ferewell awhile to him and thee, My native Land – Good Night!
Sa suncem što lijega logom U val i mi ćemo poć; Zbogom njemu, tebi zbogom, Rodna zemljo – Laku noć!
O tituli glavnog junaka : Childe nije dete (child), nego feudalni čin, štitonoša, perjanik, kandidat za viteza, ali još ne vitez. Kuda hodočasti Bajronov junak i kakvo je to hodočašće? On putuje u krajeve koji su iz engleske perspektive i u stilu romantizma – egzotični. Težnju za egzotikom dopunjuje interes za svet koji nije izgubio svoj lokalni kolorit; svet primitivaca koje savremena civilizacija nije pokvarila (- Ruso). Ali, on ne putuje kao hodočasnik koji želi da izvrši nekakav zavet – njegovo putovanje je simbolično hodočašće tadašnje evropske elite u potrazi za novom, nezamagljenom, autentičnom istinom. Bajron svakako na tu vrlo dekorativnu egzotičnu, pa i varvarsku, pozadinu projektuje svoje osećaje i misli, i sebe kakvim se on sam smatrao, želeći da u to uveri i druge i samog sebe. Mladi pesimista i buntovnik iz principa, koji se zasitio banalnih uživanja, pa traži razonodu u stranim zemljama koje ne liče na njegovu domovinu – lik veoma popularan u prvoj fazi romantizma, a za Bajrona konstantan, jer su sve njegove pesme i tragedije samo varijacije na ovu osnovnu temu, obogaćenu nekom fatalnom tajnom, nekim fatalnim postupkom koji se ne može okajati, a kompenzuje se potupcima, koji (ma koliko u suštini bili plemeniti) krše društvene okvire i disciplinu na kojoj se temelji svaka ljudska zajednica. Kao što je lik romantičnog hodočasnika Haroldovog tipa bio popularan i pre nego što će mu Bajron dati konačan izraz, tako su u okviru romantizma bili popularni i neki krajevi kojima će on proći, posebno Grčka i Levant, ali i Španija sa Portugalijom. Drugo pevanje završava tužaljkom nad podjarmljenom i porobljenom Grčkom. Ali, koliko god da je filhelenstvo bilo velika evropska moda, Bajron je najveći i najtragičniji filhelen svog doba, koji će idealu (ili iluziji) uskrsle Grčke žrtvovati imetak i lični komoditet, pa čak i samu taštinu. Prva dva pevanja izveštavaju o Haroldovom boravku u Portugaliji i Španiji, na Jonskim ostrvima i u zemlji Skipetara, Albaniji (-Bajronovo literarno otkriće). Treće pevanje, koje izlazi 1816.g., opisuje Haroldova putovanja kroz Belgiju, obalama Rajne i francuskim i švajcarskim Alpima. Harold se oduševljava brdima, morskim talasima i nebeskim svodom – kao i njegov zakleti protivnik Vordsvort, kome je Bajron upravo to i zamerio. Ali, Bajronov pejzaž se ne iscrpljuje u prirodnim opisima, evokacijama prirode : svako mesto kojeg se dotiče služi kao povod za istorijske reminiscencije. Na Iberskom poluostrvu reč je o španskom otporu protiv Napoleona i engleskoj intervenciji u korist Španaca; u Belgiji je reč o sudbonosnoj bitki kod Vaterloa, u kojoj je zapečaćena Napoleonova sudbina; u Švajcarskoj, prolazeći mestima gde je volela i patila Jule d'Etange, seća se Rusoa i njegove ''Nove Eloize''. Četvrto pevanje (1818.) je potpuno posvećeno Italiji, a pesnik govori u svoje ime. I tu je gradski ili seoski pejzaž začinjen istorijskim uspomenama : slavna prošlost i neslavna sadašnjost Mletaka, Arqua kraj Padove gde je umro Petrarka, Ferrara gde je živeo Taso (u kojem Bajron, kao svi romantičari, vidi tip neshvaćenog prokletog pesnika), Firenca, Danteova i Bokačova otadžbina, i večni Rim. Haroldovo hodočašće je sentimentalno-istorijski vodič kroz Zapadnu Evropu i Bliski Istok, razlikujući se od putopisa Sternovog tipa vezanim slogom i pomenutim istorijskim reminiscencijama. Bajronov pesnički stil u ''Vitezu Haroldu'' (koji ga prati skoro kroz čitavu karijeru) nije bez prigovora. Stihovi teku glatko, ali lakoća sa kojom se izražava u stihovima može da se pretvori u manu retoričnosti, površne i banalne. Ali, te mane, koje postoje u ovom i u drugim spevovima, nisu naudile njegovom uspehu, pa su čak i popularizovale Bajronovo delo.
Blejk : Blejkovo mesto u istorijama književnosti je izdvojeno i od romantičara kao grupe, i od pesnika 18.v. Nadživeo je Bajrona, Šelija i Kitsa, ali je bio uglavnom nepoznat – njegovo delo je počelo da značajno utiče tek krajem 19.v. (Jejts). Najvažnija dela nastala su u poslednjoj deceniji 18.v. ''Poetical sketches'', 1783. – prva i jedina objavljena zbirka. Sva ostala dela je sam umnožavao i delio prijateljima – sam ih je gravirao (živeo u Londonu od graverskog rada) zajedno sa ilustracijama, zatim otiskivao i ručno bojio. Zato su sve njegove zbirke zapravo pesničko-slikarska dela. Važnije knjige : ''Songs of inocence'' (1789.), ''Knjiga o Teli'' (1789.), ''Venčanje neba i zemlje'', ''Francuska revolucija'' (- nedovršeno), ''Songs of experience'' (1794.), ''Vala'', ''Milton'', ''Jerusalim'', ''The everlasting gospel'' (1818.). Ostavio je i niz kraćih pesama koje je D.G.Roseti našao i objavio sredinom 19.v. – poznato kao Rossetti Manuscript. Jedino u ''Poetical sketches'' ima pesama u kojima neku ulogu igraju konvencionalna tematika i muzikalna dekorativnost. Inače su u njegovom delu pesnička sredstva najčešće podređena izražavanju ideja. To nisu racionalna izlaganja u Poupovom smislu, već najčešće slikovite i pripovedene pesme, jer je Blejkov način mišljenja bio spontano slikovit i mitsko-simboličan. Protivnik racionalističke filozofije 18.v. Vord misli da u Blejkovom delu svako može naći potvrdu za svaku ideju. ''Pesničke skice'' – pokazuju da je veoma rano sazreo i više od drugih dela pokazuju uticaje pod kojima se formirao : lirika elizabetanskog doba i Milton. Teme su još dobrim delom konvencionalne : razni vidovi prirode, ljubav u pastoralnom okviru (ali bez konvencionalne mitologije), idilični pejzaž... Zanimljiva je i sama metrika : pored pesama u glatkom i zvučnom ravnomernom stihu, sa različitim rimovanjem, koje podsećaju na elizabetansku liriku (pr. ''Muzama''), ima i pesama u stihovima bez slika grupisanim u strofe. Po preovlađujućem broju slogova ti stihovi se mogu nazvati blankversom, ali je njihova ritmička struktura toliko raznovrsna, a opkoračenje tako često i smelo, da su oni sličniji modernom stihu (pr. ''Evening Star''). U tim eksperimentima na bazi blankversa njegov uzor je sigurno bio Milton – njegov uticaj se prepoznaje i u nekim elementima dikcije, kao što su složeni epiteti (deep-founded habitation). Samo u nekim pesmama pokazuje se Blejkova težnja za mitološko-simboličkim uobličavanjem iskustva (pr. jedna od pesama koje imaju naziv ''Song'', koja počinje stihom ''How sweet I roamed from field to field...'' – to je mali mit o ptici zarobljenoj u zlatni kavez ljubavi). Među pesmama ''slobodnog'', nerimovanog stiha, najbolja je ''To the Winter'', poslednja od 4 pesme o godišnjim dobima. Zima je otelovljena kao užasan džin koji sleđuje i umrtvljuje ''krhki život'', dok ga proleće ne otera u ''njegovu špilju ispod planine Hekle''. ''Songs of inocence and of experience, showing two contrary states of human soul'' : iako su ovo 2 zbirke koje su nastale u petogodišnjem razmaku, Blejk ih je sam spojio u jedinstvenu celinu. Zbirke su povezane po kontrastu, koji je izrazit i oštar. Većina pesama iz prve zbirke ima svoj par u drugoj, često pod istim naslovom. Ali taj paralelizam nije geometrijski pravilan i monoton, već vrlo šarolik.Paralelne pesme nisu samo proste antiteze, već im je kontrast često samo polazna tačka za razvijanje nove teme. U prvoj zbirci Blejk kroz prizore iz dečjeg života i pastoralno-idilske slike prirode dočarava raspoloženje i pogled na svet svojstvene najranijem detinjstvu. Pominju se i dečje nevolje, ali se one uvek srećno završavaju – npr. u dve kratke peme ''The little boy lost'' i ''The little boy found'' – dečak se izgubio u močvari, u liku njegovog oca pojavljuje se sam dobri bog i vodi ga kući. Pesma ''Chimney sweeper'' – dečak priča kako ga je otac ''prodao'' u dimnjičare; jednu noć sanja kako je anđeo poveo sve male dimnjičare na nebo i budi se utešen. ''A dream'' – dete sanja kako je mrav izgubio put u noći, i kako se brine zbog svoje dece, ali pojavljuje se svitac...
Uvodna pesma nazvana prosto ''Introduction'' – daje osnovni ton celoj zbirci : pesnik se pokazuje kao seoski svirač na fruli i pevač veselih pesama; on sreće ''dete na oblaku''... Pesma je napisana u katrenu sličnom baladskom, ali u trohejskom ritmu, što je čini još prostijom i lakšom; sve je jednostavno, rima ovlašna i naizgled nebrižljiva (abab ili abcb), reči naoko nebrižne ali do krajnosti funkcionalne. ''Pesme nevinosti'' su slike raja, gde je bog čista ljubav i blagost. U završnoj pesmi zbirke - ''Of another's sorrow'' - kao što majka ne može da ne oseti tugu gledajući svoje dete, tako i bog brine o svim živim stvorenjima. Središnja slika cele zbirke je jagnje. U II zbirci – tigar. U pesmi ''Božanska slika'' (The divine image) – milosrđe, sažaljenje, mir i ljubav su osnovna sila i božanstva i čoveka. Na kraju – svi treba da vole ljudski oblik, u paganinu, turčinu ili Jevrejinu... Pesme su napisane ili strofama narodne i ulične balade ili drugim strofama sa kratikm stihom i prostom shemom rime; u svima je izražavanje jednostavno i direktno, reči većinom svakidašnje i netražene. ''Pesme iskustva'' : u ovoj zbirci se zapaža veća briga za simbolično izražavanje ideja, pa je zato veća i složenost simbola. Forma ostaje prosta dok je idejni kompleks sve gušći i složeniji. Iskustvo podrazumeva upoznavanje sa zlim stranama ljudske prirode i društva. O prirodi kontrasta govore najbolje one pesme koje imaju svoje parove u prvoj zbirci. ''Veliki četvrtak'' (P.n) – dečja praznična procesija, koju predvode ugledni starci, njihova pesma diže se ka nebu; pesma završava hrišćanskom porukom o potrebi samilosti prema siromašnima. U (P.i) – žestok protest protiv dečje bede ''in a rich and fruitfull land''. ''Božanska slika'' (P.i.) – kontrast onoj u prvoj zbirci : ljubav, samilost, sažaljenje, mir – svirepost, ljubomora, užas, tajna. ''Dimnjičar'' (P.i.) – a little black thing among the snow. ''Dečja radost'' (P.n.) – dete kome je tek 2 dana kaže ''moje ime je radost''. (P.i.) – majka je uzdisala, otac plakao / iskočih u opasan svet ... kao đavo skriven u oblaku. London – chatered. U drugoj strofi zbijeno je iznesena čitava atmosfera : zabrane koje je skovao um upravljača. U 3 i 4 strofi dimnjičar, vojnik i bludnica. ''Tigar'' je jednostavan po spoljašnjoj formi, ali pun guste simbolike. Tigar izaziva užas ali istovremeno i osećanje sklada i lepote – izraženo frazom ''fearful symmetry''. Simbol bezmerne snage i veličine prirode (nešto kao Behemont u Knjizi o Jovu) ??? Najveći deo sadrži retorička pitanja ko je mogao stvoriti takvo čudovište i opis tog stvaranja u natprirodnoj kovačnici. Da li je to biće isto ono koje je stvorilo i jagnje? Čvrsto građenoj strofi kontrastuje vrlo promenljiv rimički sklop stiha. Epater le bourgeois – zgranuti građanina – izraz francuskih romantičara Odgovarajući racionalistički način tumačenja stvarnosti – on se prihvatio stvaranja vlastite mitologije koja je trebalo da objasni čovekovu sudbinu drugačije i istinitije. Proročke knjige : ''Knjiga o Teli'', ''Venčanje neba i pakla'' – parodija Svedenborgovih spisa, ''Milton'', ''Jerusalim''.. Kraći spevovi : ''Amerika'', ''Evropa'', ''Vizije kćeri Albiona'' – gde su revolucionarni događaji u Evropi i Americi preobraženi u borbe fantastičnih mitskih bića. Sva ta dela su napisana u slobodnom, pretežno dugačkom stihu, čiji se ritam često rasklimava i pada u prozu. Mitološke ličnosti u proročkim knjigama otelovljuju razne osobine ljudskog bića : npr. Urizen (neko ga izvode od ''your reason'') predstavlja razum (ograničen i ugnjeten); ženski lik Enitharmon – predstavlja materinsko načelo. ''Vekovečno jevanđelje'' – 1818. – Hrist kao grešnik i buntovnik koji je grešio protiv svih vrlina i svetog pisma.
ŠELI
(iz ''Istorije engleske književnosti'') :
Šelijeve duže lirske pesme su pesničke celine većinom uspelije od spevova, iako su im teme iste : priroda, borba za slobodu, ljubav i drugi lični motivi. ''Oblak'' – vazdušasta tvar od koje je Šeli načinio bogat simbol neuništivosti i večnosti materije. Njegov oblak govori u 1.licu, i u toku svog govora izrasta u živo biće – veselo, obesno, pomalo lakomisleno i podrugljivo, svesno svoje moći i slobode, kojom se dobroćudno igra i pomalo hvališe. Poskočna, plesna, ali i dostojanstvena strofa, sa originalnom i skoro razmetljivo virtuoznom metrikom i shemom rime : smenjuju se četvorostopni i trostopni stihovi, u kombinaciji anapesta i jamba, sa sporadičnim trohejima; prvi stihovi distiha imaju unutrašnju rimu, drugi se rimuju međusobno. Muzikalnost stiha je savršen odraz smisla. Promene kroz koje oblak prolazi – odgovaraju prirodnom procesu kruženja vodene pare kako je tada bio opisan u nauci – argument protiv onih kritičara koji su Šelija optuživali za besadržajnost i neodređenost. Čitalac ostaje očaran ćudima samog oblaka, koji pred njim živi, mio i fantastičan kao neko divovsko dete, kao i slikama prirodnih sila : zemlja, sunce, mesec, munja i grom – koje postaju isto tako prisna, čovekolika bića. U poslednjoj strofi – život oblaka je slika nečeg dubljeg, trajnijeg, sveobuhvatnog : slika večne dijalektičke promene svih stvari, po kojoj svako rođenje nosi u sebi smrt, a svaka smrt novo rođenje. ''Ševi'' – još mekša i vokalnija strofa od 5 pretežno trohejskih stihova, prva 4 kratka, poslednji dug, šestostopan; u sporijem ritmu i setnijem tonu. Sličan razvoj teme : ševa, od prirodnog bića koje donosi svetu radost i vedrinu, izrasta u simbol jedne obuhvatnije ljudske kategorije, ovog puta pesničke umetnosti. Pesnik počinje ushićenim pozdravom ševi i njenoj pesmi, zatim je nizom slika i upoređenja smešta u okvir nebeskih pojava (zalaska sunca, zvezde, meteora, meseca, duge). Posle prelaza u 7.strofi, obeleženog stihovima ''O, da l' si k'o stvari druge? / Šta ti je najsličnije?'', nastaje novi niz upoređenja kojima se dočarava uzvišenost i izuzetnost ševine pesme – poredi se sa pesnikom, i time se nagoveštava njeno simboličko značenje, zatim sa devojkom, svicem, ružom, kišom, cvećem. Novi prelaz u 13. i 14.strofi : ševina pesma se poredi sa raznim vrstama ljudske poezije i pokazuje višm od svih; da bi se u 15. i 16.strofi simbol konačno uobličio : ševa je idealni pesnik, slobodan od ljudskih slabosti i strasti, koji zna samo za večnu ljubav (Šelijevo bitno uverenje : pesma može izvirati samo iz ljubavi), i koji sponatano sagledava sve tajne života i smrti; u 18.strofi sa tim idealom se upoređuje ljudska sudbina : ''We look before and after, / and pine for what is not, / our sincerest laughter / with some pain is fraught; / our sweetest songs are those that tell of saddest thought.'' – prva dva stiha izražavaju čestu Šelijevu misao : čovek živi samo u prošlosti i budućnosti, u uspomenama i nadanjima, dok je sadašnjost neuhvatljivi trenutak; nasuprot njemu, ševa – platonski ideal poezije i čovečanstva – živi u stalnoj i večno lepoj sadašnjosti. Poslednji stih je postao poslovičan. Završne strofe sve intenzivnije i setnije iskazuju pesnikovu čežnju da dostigne ideal otelovljen u srećnoj ptici, da stvori poeziju tako neodoljive snage da bi ljudi morali da je slušaju i da za njom pođu. ''Oda zapadnom vetru'' – 5 strofa od 14 petostopnih jampskih stihova (sa mnoštvom smelih unutrašnjih varijacija i čestim prekobrojnim slogom), svaka od po 4 tercine (aba bcb...), sa završnim distihom. Svaka strofa je skladna celina smisla i ritma, ali svaka donosi nov motiv ili sliku, i dalje razvija simboličnu poruku. Tema odnosa pesnika i sveta, posebno pesnika i društva. Prve 3 strofe : priziv zapadnom vetru i opis njegovog delovanja na zemlji (1), na nebu (2) i na moru (3). U 1.strofi je istovremeno iskazana i dublja simbolična tema : jesenji vetar vrši ''pogreb'' suvog lišća i semenja, koje će njegova azurna sestra (prolećni vetar) podići iz ''mračnog zimskog groba'' u novi život – zato je on istovremeno ''destroyer and perserver'' = neznana pokretačka sila dijalektičkog kretanja prirode, razorna i stvaralačka u isti mah.
4.strofa – direktni razgovor sa vetrom : pesnik želi da bude list, oblak, talas, nošen vetrom i da tako učestvuje u njegovoj moći i slobodi. Sledi neposredna lična ispovest : pesnik želi da bude kao vetar jer oseća da je sličan njemu, ''neukrotiv, brz i ponosit'' – ali je skrhan životnim nevoljama i sapet ograničenošću ljudskog bivstvovanja. ''I fall upon the thorns of life! I bleed!'' – stih koji je osudio T.S.Eliot kao primer Šelijevog nezrelog samosažaljenja; ustvari, krik jada koji pesniku služi za jače isticanje kontrasta između ograničenog trajanja čoveka-pojedinca i večnog toka prirodnih procesa. 5.strofa – u kojoj se oblikuje celokupno simbolično značenje – Šelijava molba zapadnom vetru da ga učini svojom lirom, baš kao i šumu; izriče svoje preziranje smrti ''What if my leaves are falling like its own!'' – neka vetar posle njegove smrti raznese njegove misli i reči među ljude, neka one postanu ''proročanska truba neprobuđenoj zemlji''. Završni, poslovični stih : ''If Winter comes, can Spring be far behind?''. Poslednja strofa otkriva da vetar znači ne samo silu prirodnih procesa, nego i društvenu nužnost, koja isto tako neumitnim tokom posle zime ropstva i ugnjetavanja donosi proleće slobode. Nije važno što pojedinac mora da umre; ako su njegove reči i misli u skladu sa društvenom nužnošću, one će i posle smrti živeti među ljudima. Pesnikova ima misiju da se poistoveti sa vetrom, sa prirodnom i društvenom nužnošću, i posluži rađanju novog; jedino tako on može prevazići svoje prolazo prirodno biće i nadati se besmrtnosti. ''Adonis'' – elegija povodom Kitsove smrti, skoro 500 stihova, u Spenserovoj strofi. Šeli je smatrao Kitsovu poeziju nezrelom ali obećavajućom; kada je čuo da su Kitsovoj bolesti doprineli reakcionarni kritičari koji su surovo napali njegove pesme, uzima njegovu smrt kao povod za apoteozu mladog pesnika, kao simbola pesničke sudbine uopšte, koju prepliće sa gnevnom invektivom protiv kritičara. Pastirska elegija – u nekim opštim motivima i njihovom rasporedu, Šeli se drži konvencija te forme (ima odjeka Miltonovih fraza), ali je umanjio prisutnost pastorskog elementa, jer je osećao da u njegovom vremenu ne bi bilo prikladno suviše kruto pridržavanje tog preživelog načina poetizacije. Počinje stilizovanim izrazima tuge i pozivom boginji Uraniji (Šelijev simbol za onu opšteljudsku ljubav koja nadahnjuje pesnike) da oplače svog ''sina''; sledi okupljanje mitskih i alegorijskih bića oko pesnikovog odra (tu su i Bajron, Hant, Tomas Mur i Šeli). Smenjuju se dve krupne teme : osuda reakcionarnih sila koje su po Šeliju krive za pesnikovu smrt, i afirmacija Adonosove besmrtnosti, protkana filozofskim razmatranjima o smrti i životu. Šeli tumači besmrtnost delom materijalistički (kao sjedinjavanje mrtvog tela sa prirodom), a delom platonistički (kao vraćanje duha nadstvarnom svetu ideja). Ta dva stava nisu pomirena, verovatno se Šeli kolebao između njih. Elegija završava pesnikovom željom da i sam ode kod Adonisa, u svet mrtvih – sve mračnija melanholija. Spenserova strofa – srećno nađen okvir za svečano uzdignuto, slikama i muzikom bogato, polagano razvijanje tih značajnih tema. Ipak, deluje razliveno i suviše dekorativno. Nedovršena poema ''Trijumf života'' (danteovske tercine) – vizija u kojoj trijumfalna kočija Života, vođena slepom nužnošću, gazi nesvesno ljudstvo; drugi deo čini Šelijev razgovor sa duhom Rusoa, koji izlaže mutnu viziju o Ljubavi koja treba da preporodi svet. ''The Cenci'' – blankvers, pod uticajem renesansnih dramatičara; jedina uspela drama engleskog romantizma. Siže : istinit događaj iz Rima krajem 16.v. i kasnije stvorenoj legendi o njemu; karakterizacija likova i motivacija akcija potpuno Šelijevi. Grof Frančesko Čenči, razvratnik i nasilnik koji tiraniše svoju porodicu; njegova ćerka Beatriče i njena maćeha unajmljuju ubice; na sudu Beatriče ne priznaje krivicu, ali prizna delo – zajedno sa maćehom osuđena na smrtnu kaznu. Delikatnu temu (motiv rodoskrvnuća) Šeli obrađuje tako da ne izaziva odvratnost, već revolt protiv nasilja : grofova pobuda nije putenost, već želja da ponizi, uprlja i ukroti ćerku koja mu, od svih njegovih žrtava, najviše prkosi. Šelijeva bitna tema – odnos ugnjetenog i ugnjetača i pobuna protiv ugnjetavanja. U toku radnje Beatriče sazreva do saznanja da je slučaj njene porodice samo pojedinost u celini zlog sveta, i da njen izolovani čin ne može ništa da promeni.
Šeli u pregovoru naglašava da se trudio da izbegne uvođenje onog što naziva ''čistom poezijom, i da nije ''suviše učeno ili izbirljivo birao reči''; da se ''u dramskom sastavu slike i strasti moraju prožimati; prvo služi samo za puno razvijanje i ilustraciju drugog''. Dakle, nastojao je, i uspeo, da pesnički izraz upotrebi funkcionalno. ''Čenči'' je snažna, uverljiva i ujedno poetična drama, a njena junakinja je uspela kreacija koja se može uporediti sa renesansnim likovima tog tipa.
ŠELI : - nesistematičnost i lepota izraza. Popularnost – žanr odbrane poezije kod Engleza (Filip Sidni – protiv puritanca Gosona, 1580. – Šeli je bio upoznat sa tim). - Pikok – ''For Ages of Poetry'', 1820 - protiv Vordsvorta. Poezija 19.v. je anahrona, nema funkciju, nije didaktična. Parodija. - čita ''Ijona'', a prevodi ''Gozbu''. - Godvin – ideje o dobroj volji. Sociološki – društvo; antihobovski; altruizam – društvo kao bratstvo. Platon. Nepomirljive tradicije. - šta je poezija - a) mimeza, b) ekspresija. - plotinovske i platonističke koncepcije – smrt ideja, večnih formi - stvaralačka mašta (pojezis, sinteza); materijalni svet - razum (logos, analiza). - pesma – izraz stvaralačke mašte. Poezija u opštem smislu – mimeza. Poema (medijum jezika) – ekspresija. (Abrams). - poezija skida veo sa skrivene lepote sveta i obične stvari čini neobičnim. - poezija kao vrhunac, ali obuhvata i sve druge delatnosti (nauka, filozofija...). Poezija kao mimeza – zajedničko ostalim delatnostima. Poezija kao ekspresija – specifično poetsko. - eolska lira (Kolridž, Vorsvort, Kits). - utilitarnost (Pikok) – Šeli u ''Odbrani'' protiv toga (u mladosti za). zadovoljstvo : trenutno – animalna priroda; trajno – pročišćuje afektivnost. - revolucija – moralno pročišćenje ovečanstva. Ideološka kritika. - mešanje žanrova (u poezis spada i nauka...). - stil = proza. - jezik poezije – Vordsvort. - nadahnuće – inicijalni stadijum. Ugljevlje koje čili. - pesma – opšta, trajna; pripovetka – partikularna, prolazna. - koncepcija ljubavi : moral + ljubav; uobtrazilja – veliko oruđe moralnog dobra. Ja izlazi iz sebe da se identifukuje sa drugima. - ukus – ispoljavanje urođene težnje za harmonijom (18.v.). - pesnici – proroci + zakonodavci. (nepriznati zakonodavci sveta). Postojanje – pecepcija (zamisao) – ekspresija (izraz).
KITS (iz ''Istorije engleske književnosti'') : Prva zbirka ''Pesme'' (1817) – početnička, ugledanje na pesnike 18.v. i konvencionalna pesnička dikcija; slabo povezane meditacije o prirodi, poeziji, ljubavi, neke u formi poslanica bliskim prijateljima; česti opisi prirode, uspeli u ''I stood tiptoe upon a little hill''; malo remek-delo ''On first looking into Chapman's Homer''. Osnovne preokupacije : 1.- opijenost prirodom, ali drugačije od Šelija – on ne kruži po nebu i moru, već intenzivno uživa u bližim i konkretnijim pojavama, kao što je cveće, zapažajući masu pojedinosti. 2.- svesna privrženost grčkoj mitologiji i poeziji – u skoro svakoj pesmi ima mitoloških imena, reminiscencija na antičke legende i pesnike; i Šeli se koristio tom tradicijom, ali je Kits od nje napravio nešto kao svoju religiju – inače mu je religija bila strana, a hrišćanstvo odvratno; njegovo osećanje sveta je nagonski materijalno. 3.- sama poezija i njen odnos prema stvarnosti. Spev ''Endimion'' – mladalačko, sanjalački-vizionarsko delo, koje je izazvalo ogromnu srdžbu reakcionarne kritike. Obiman ep u 4 knjige (preko 4000 stihova), pisan u herojskom distihu, osim 2-3 posebne pesme u raznim strofama. U okvir grčke bajke : Endimion – lepi mladić u koga je bila zaljubljena boginja meseca Dijana (uz rimsko ime, Kits upotrebljava i naziv Cynthia, najčešći kod engleskih pesnika), Kits unosi mnogo mitskog i legendarnog materijala, slobodno menjajući motive, poveden svojom ne baš sasvim jasnom alegorijsko-simboličnom idejom. Uvod : o lepoti prirode i poezije, koja je pribežište od zala ljudskog života, ali ujedno i veza čoveka sa zemljom. ''A thing of beauty is a joy for ever'' – stih o veri u neprolaznost lepote kao jedina uteha čoveku u njegovoj smrtnosti. Motiv traženja lepote viđene u snu – iz folklora, a najverovatnije iz ''Vilinske kraljice''. II, III i veliki deo IV knjige slikaju Endimionova lutanja po svetu, uz mnoštvo opisnih i refleksivnih digresija – taj svet više pripada mašti nego stvarnosti. U Kitsovom podzemlju ima malo jeze, a više maštovite dekoracije (vraćajući se, Endimion sreće zaspalog Adonisa). U podmorskom svetu, spašava Glauka, poznavaoca magije, pa njih dvojica oživljuju mnoge utopljene ljubavne parove. Posle nebeskih prostora, sreće Febu, za koju misli da mu je data na zemlji dok ne dođe vreme da sretne Dijanu (već zna njen identitet). Ali pred kraj epa, kad on želi da se odrekne zemaljskih uživanja i provede život u asketskoj usamljenosti – Feba se otkriva kao Dijana. Lutanja su alegorijsko-simbolični prikaz usavršavanja mladog čoveka putem traženja idealne lepote. Podzemni i podmorski svet su verovatno svetovi mrtvih od kojih se uči – poezija i nauka prošlih vremena. Smisao završne epizode : Feba je bahantkinja, tj. otelovljenje fizičke ljubavi – Kitsova ideja je da se nebeska ljubav (= pesničko stvaranje, kao najviši intenzitet ljudskih životnih mogućnosti) postiže putem zemaljske, telesne ljubavi – dijalektičko izmirenje tela i duha. Razliven, nedovoljno jasan, bez čvrste okosnice; nezrelost i početništvo u izrazu, mnogo aritmičnih stihova, nategnute rime, nasilne poetizacije. Ipak, ima snažnih pasusa opisne i refleksivne lirike, a u nekim razmatranjima izbija Kitsov napredni društveni stav, slobodoljubivost i preziranje tiranije; ističu se posebne lirske pesme (himna Panu, pesma ''O sorrow...''). U predgovoru, sam Kits naziva svoje delo ''otužnim'' i nezrelim. U trećoj, najzrelijoj Kitsovoj knjizi, nalaze se pesničke pripovetke : ''Lamija'', ''Izabela'' i ''Veče uoči sv.Agneze'', kao i njegov nedovršeni ep ''Hiperion''. ''Hiperion'' - blankvers, 2 pevanja i stotinak stihova trećeg; mnogo fraza i ritmova pozajmljenih od Miltona; epska dostojanstvenost, prikladnost stila temi, uz bujnu slikovitost. Hiperion,stari bog sunca, koga smenjuje Apolon, kad Jupiter smeni Krona – žestok i prkosan, hoće da se bori protiv novih bogova, ali se ostali kolebaju. Okean, stari bog mora, nastoji da ih pomiri sa novim poretkom stvari – ideološki najzanimljivije mesto u epu : izlaže postanak i razvoj sveta kao evoluciju u kojoj novo stalno smenjuje staro, a novo je ne samo složenije organizovano, sposobnije za život i moralno bolje, već i lepše od starog : ''...'tis the eternal law / that first in beauty should be first in might!'' – nedovoljno određeno povezivanje etičkih i estetičkih vrednosti sa progresivnim razvitkom sveta i čoveka.
Nezadovoljan, i u želji da se otrgne Miltonovog uticaja, piše ''Fall of Hyperion, a Dream'' – jedno pevanje i početak drugog. Počinje razmatranjem o snu i poeziji – Kits tvrdi da svi ljudi imaju snove i vizije, ali samo pesnici umeju da ih iskažu; kad bi dovoljno negovali sposobnost jezičkog izražavanja, svi bi mogli biti pesnici. Jasno se vidi da je Kitsa mučilo pitanje kako da svoju pretežno ''sanjarsku'' i u nekom smislu jalovu (po njegovom mišljenju) poeziju, približi gorućim pitanjima svakodnevnog života. On oštro suprotstavlja 2 kategorije : ''sanjar'' je sebično i jalovo stvorenje, zatvoreno u svoje fantazije i beskorisno ljudima, dok je ''pesnik'' učitelj, prorok i vođa čovečanstva. U Kitsovoj poslednjoj knjizi se takođe nalazi nekoliko lirskih pesama srednje dužine, od kojih je neke on sam nazvao odama, a drugima se pripisuje taj naziv – njegova najbolja i ujedno najkarakterističnija pesnička dela. Kitsove ''ode'' nemaju mnogo sličnosti sa pesmama kojima je davan taj naziv u 17. i 18.v. – one su intenzivna lična lirika, bez povišeno-prigodnog elementa, a i osobena dugačka strofa (od 10, 11 ili 12 stihova, sa rimom abab cde cde...) sličnija je skraćenom sonetu. ''Ode to a Nightingale'' – slušanje slavuja u letnjoj noći, usred bujne prirode, koje u pesniku izaziva treperenje vidovite mašte, uz bogatstvo misaonih i osećajnih asocijacija. 1.- počinje neposredno i sadržajno, upečatljivim opisom emocionalnog stanja u koje je pesnika dovela slavujeva pesma – osećanje slasti toliko duboke i teške da prelazi u bolnu opijenost i želju za zaboravom, za bekstvom iz realnosti. 2.- vino kao sredstvo kojim bi mogao da neopaženo napusti svet; vezuje se sa slašću prirode, izrastajući u simbol utopije, bezbrižnog i radosnog života u nagonskom prepuštanju čulnim strastima. Iako simbolično, to je istovremeno i pravo vino, dočarano sa čulnim pojedinostima. 3.- pošto je u prve 2 strofe bogato razvio motiv želje za zaboravom, Kits razvija kontrast, opisujući ono što želi da zaboravi : tužno ljudsko bitisanje, ophrvano bolestima i umiranjem, u kome su lepota i ljubav prolazne i kratkotrajne. 4.- u prve 3 strofe opisano je raspoloženje u kome se meša intenzivna slast i intenzivna melanholična čežnja, nešto kao očajničko uživanje uprkos nesreći i bolu. 4.strofa dobija poletan ton, ona je poziv na putovanje ''na nesagledanom krilu poezije''. Pesnik je privremeno poverovao da može da ode kod slavuja i da ostane sa njim u gustoj tami noćnog letnjeg zelenila. 5.- opisuje tu ''balzamsku tminu'' u kojoj se samo mirisom naziru biljke u raskošnoj letnjoj zrelosti. 6.- ponavlja raniji motiv bekstva, sada izričito bekstva u smrt – kako bi bilo ''bogato'' umreti sred bez bola usred slavujeve pesme i prirodnih miomirisa. Kraj strofe nagoveštava produbljavanje kontrasta smrtnog i besmrtnog : slavuj bi i dalje pevao svoj ''visoki rekvijem'' nad mrtvim pesnikom. 7.- kontrast se produbljuje i ujedno objašnjava : slavuj je besmrtan, njega ne mogu ''pogaziti gladna pokoljenja'' ljudstva, jer je on simbol poezije, koja večno živi i prati sve ljude od iskona. Poezija je besmrtna, čovek je prolazan – to je osnovni motiv pesme, dijalektička istina koja sadrži seme očajanja i nade istovremeno. 8.- izvanredno snažno povezana sa prethodnom : čarobna slika koja simbolizuje svet ljudske mašte iz 7.strofe : ''magic casements, opening on the foam / of perilous seas, in faery lands forlorn'' – reč ''napušten'' vraća penika iz opojne iluzije u nemilosrdnu, ali neizbežnu stvarnost, vraća ga njegovom samotnom biću : ''Forlorn! the very word is like a bell / to toll me back from thee to my sole self!''. Povratak je tužan, ali neumitan; iluzija može da privremeno očara, ali čovek ne može živeti u njoj. Pesma slavuja je sve slabija, i pesnik se na kraju pita nije li sve to bio samo san na javi. Na kraju pesme je suprotnost početku, ali u sličnom raspoloženju : bol opojne strasti nasuprot bolu otrežnjenja. ''Oda slavuju'' je pesma o tragičnom ljudskom raskršću između mašte i stvarnosti, poezije i života, besmrtnosti i smrtnog postojanja. Povezujući lično i nadlično, ilustruje osnovnu protivrečnost ljudske sudbine : čovek je svojim materijalnim bićem prolazan, a svojom duhovnom delatnošću večan. Čovekova umetnička sposobnost i njeni proizvodi žive u celoj njegovoj vrsti, pre i posle postojanja
pojedinca. Negirajući mogućnost bežanja od stvarnosti, Kits ujedno afirmiše trajnost poezije, kao jedinu besmrtnost dostupnu čoveku. I ovde se Kits koristi grčko-rimskom mitologijom, ne toliko kao dekoracijom, već kao sredstvom sažetijeg i jezgrovitijeg prenošenja misaono-osećajnih kompleksa. Uspešno je upotrebljena i biblijska aluzija na priču o Ruti, koju Kits uzima kao simbol nostalgije prognanika. Gustina izraza – postignuta izborom bogato asocijativnih reči, čestim složenicama prideva i imenice, i smelim metaforama koje uključuju personifikacije i sinesteziju. Bajron, koji nije voleo Kitsovu poeziju, prigovorio je upravo tim metaforama da su nerazumljive (danas one zvuče moderno). ''Ode on a Grecian Urn'' – napisana istom strofom, ali bez trimetra u 7.stihu (što je čini ritmički monotonijom). Obrađuje sličnu temu : neprolaznost umetničke lepote u kontrastu sa prolaznošću ljudskog života. Kits opisuje, sa mnogo uživljavanja i sa izvesnom retoričkom dekorativnošću, slike ili reljefe na vazi – mladi ljubavnici, svirač na fruli, sveštenik okružen narodom koji vodi junicu na žrtvovanje, a sve to uokvireno drvećem i travom. 5 strofa, jasan i čist plan. Pesnik se obraća vazi, kao ranije slavuju, ali je njegov ton sada manje ličan : umesto ''ja'' češće upotrebljava nelično ''mi'', i time naglašava opštost doživljaja i ideja koje on inspiriše. Time je pesnikov stav prema temi postao udaljeniji i objektivniji, kao kod klasičnog umentika; ali Kits u opise slika unosi svoje divljenje i uživanje i svoju čežnju za njihovom neprolaznom lepotom, pa tako prožima pesmu ličnom emocionalnošću. 1.- obraćanje vazi, koja je karakterisana nizom metaforičnih slika (prva slika je seksualna, u ovoj odi je jako prisutna fizička ljubav), a u svima je naglašena tišina i proticanje vremena. U drugom delu strofe su nabacani prizori – opšti pogled, u mutnim obrisima. 2.- snažna paradoksalna sentenca, koja zbijeno izražava osnovnu temu : ''Heard melodies are sweet, but those unheard / are sweeter...''. – one koje se ne čuju su melodije svirača na vazi, i slađe su zato što naša mašta može zamisliti šta god hoće. Pesnik se direktno obraća sviraču i ljubavniku na vazi, uveravajući ih da će njihova muzika i ljubav trajati zauvek. Razjašnjava se Kitsova ideja : umetnost zaustavlja srećne trenutke života i, prikazujući ih, ona ih ovekovečuje. 3.- upotpunjuje se slika večnog terenutka umetnosti : granje na vazi ostaće večno zeleno. Sledi dubok kontrast između srećne ljubavi prikazane na vazi, koja je ''uvek topla, i stalno u iščkivanju užitka'', i zemaljske ljubavi, koja ostavlja ''duboko rastuženo i prezasićeno srce, goruće čelo i sasušen jezik''. U naturalistički opis, Kits je uneo svoju i opšteljudsku čežnju za prevazilaženjem vremena i ograničenja fizičkog postojanja. Stih ''More happy love! more, more happy love!'' – lična i opšteljudska čežnja za idealnom srećom. 4.- posle tog vrhunca pesme, nastavlja se opisivanje vaze : prizor žrtvovanja, okupljeno stanovništvo, pokušaj da se zamisli njihov gradić – dekorativna epizoda. 5.- opet obraćanje vazi, u himničnom tonu i gotovo sa obožavanjem – ona je sada postala simbol neprolazne lepote umetnosti, i pesnik joj se obraća kao ''prijatelju čoveka'', koji će uvek prenositi večnu poruku lepote : '''Beauty is truth, truth is beauty' – that is all / ye know on eart, and all ye need to know''. Sentenca je stavljena u navodnike zato što to vaza govori sadašnjem i budućem čovečanstvu. Ako je u pitanju filozofski stav, onda je najverovatnije Kits pod ''lepotom'' zamišljao lepotu umetničkog dela, a pod ''istinom'' životnu istinitost, vernost stvarnosti – pravo umetničko delo iskazuje istinu o životu, a prava istina o životu može uvek preći u lepotu, u umetničko delo. A ako je u pitanju emocionalno uverenje, onda je Kits verovatno nagonski osećao da dela umetničke mašte moraju na neki način sadržavati istinu, odn. da se do istine može doći osećanjem, a ne samo suvom logikom – izjednačava istinu intuicije sa istinom razuma. ''To Autumn'' – 3 strofe od po 11 stihova. Postepenim gomilanjem slika zrelih i slasnih plodova prirode, slika sa polja, njiva i pašnjaka, iz ambara, sa neba, sa reke i iz šume, Kits opipljivo i uverljivo dočarava šta za njega znači pojam ''jesen''. I ovde uvodi mitoločku personifikaciju – ženski lik Jeseni, koja nije skulptoralna i veličanstvena, već srođena sa rodnom zemljom, živi, radi i spava na njoj.
Ovo je pesma radosti nad ispunjenjem biološke svrhe života, nad blagodatnim obiljem prirode i čulnim slastima njenih plodova. Jesen = životni ideal zrelosti, potpunoti ljudskog bića. ''Oda Psihi'' – manje intenzivna, a više slikovita, sa nekoliko odjeka iz Miltonovih ranih pesama; starogrčka tema ljubavi Kupidona i Psihe, saopštena u vidu plastične i strasno-čulne lične vizije; ali, na kraju, govoreći sa dubokim pijetetom kako će u svojoj duši ostaviti svetilište za Psihu, Kits u stvari menja smisao legende – Psiha postaje simbol one ''lepote'' u kojoj je on nalazio životni ideal. ''Oda o melanholiji'' – kratka i zbijena, iskazuje na ideju da čovek treba da iskoristi trenutke melanholije da bi od njih stvorio poeziju. Završna strofa kazuje da je melanholija prisutna u ''lepoti koja mora da umre'', i u radosti i uživanju, koji su tako kratki i prolazni. Kitsova pesnička simpatija i ugledanje na narodnu baladu (i za poeziju i dramu renesanse). ''La belle dame sans merci'' – napisana u baladskoj strofi, ali sa skraćenim poslednjim stihom (što pojačava utisak umora i bezvoljne tuge), blago arhaiziran jezik. Sudbina viteza koga je odmamila u svoju daleku pećinu zla vila, a onda iščezla a njega vratila da luta kraj jezera u tupom očajanju i bez volje za životom. Jedna od najsnažnijih pesama atmosfere i raspoloženja : spor, isprekidan ritam, fino odabrani opisni detalji iz prirode koji sugerišu poznu jesen, doba kad je prošlo zrenje i nastupilo truljenje – ugođaj koji savršeno odgovara radnji. A sa svim tim je povezana ideja o kobnoj, uništavalačkoj ljubavi. Pisma : dosta jasno beleže razvoj njegovih shvatanja o poeziji – stiče se utisak o Kitsom brzom sazrevanju, a najizrazitija crta tog razvoja je njegov napor da se od ''sanjara'' razvije u ''pesnika'', tj. da gaji u sebi saosećanje sa patnjama običnih ljudi u svakodnevnom životu. U pismu Ričardu Vudhausu iz oktobra 1818.g. : shvatanje o prirodi pesničke umetnosti - Kits tvrdi da pesnik ''nema identitet'', jer se potpuno unosi u ono što stvara i živi u tvorevinama svoje mašte; a stvara samo ono u čemu uživa, bilo to ''ružno ili lepo, visoko ili nisko, bogato ili siromašno, prosto ili uzvišeno – on podjednako uživa u stvaranju Jaga kao i Imogene. Ono što vređa vrlog filozofa, pruža radost kameleonu pesniku'' – negative capability : kad vidim vrapca kako skakuće pod prozorom, ja i sam postajem vrabac i skakućem zajedno sa njim. Kits ne smatra da postoji samo taj ''negativno sposoban'' pesnik, već da on sam priprada tom tipu; a odvaja od njega npr. vordsvortovski, koji naziva ''egoistical sublime'' (egoistično uzvišeno). Uzor za svoj tip nalazi u Šekspiru – protejska osobina, mogućnost uživljavanja u najraznovrsnije karaktere. Etičko-psihološka razmatranja, naročito u vezi sa rastenjem i sazrevanjem, odnosom mladosti i zrelosti. Neka od njegovih pisama su vrlo uspele pesme u prozi, bez obzira na sadržaj. 2 osobine Kitsovog pesničkog izraza : plastičnost i gustina. Kits je materijalističko-hedonistički pesnik, koji strasno uživa u bogatom izgledu, ukusu i mirisu prirodnih stvari, i prenosi to uživanje na čitaoca. On je uvek na zemlji, i uvek u prisnom dodiru sa stvarima koje ''lepo'' deluju na čula. Njegovo intenzivno uživanje u slastima ovog sveta nerazdvojno je povezano sa isto tako intenzivnim osećajem smrtnosti.
Po je u središte pesničke pažnje uveo svest o stihu. Ako je time stihu i uskratio spontanost lirskog impulsa, pobudio je analitičku radoznalost i jednom trenutku(?) nametnuo svoje ophođenje sa stihom kao uzor. Pesnička svest o stihu nenadano(?) je upućivala na svest o jeziku i stihu, na mogućnost da se iz prirode ovog jezika izvuče sugestivnost višeg reda – širenjem značenja reči i mimo standardnog sklopa(?). Objašnjavajući ''prijatnost ponavljanja'' i način da taj ''učinak usavrši'' – Po je izabrao, očigledno ne samo za priliku ''Gavranovog'' pripeva : da ''ostajući uglavnom pri jednoličnosti zvuka, stalno unosi promene u jednoznačnost misli''. ''Eldorado'' – već od prvog stiha nagoveštava se usporeni(?) sled slika, zamena radnje stanjem, upućuje se na neku vrstu prerušavanja i na atmosferu odeljenu od pune realnosti. Standardizuje se viteška maska kao utvrđena tradicija – samo krajnje uopštena pomoću neodređenog člana (''a gallant knight''). Viteška odora - .... je činom putovanja i pevanja. Stih ''had journeyed long, singing a song'' – dosledno ograničava uopštenost tradicije viteza-lutalice i viteza-pevača. Prepev Vinavera je suzio čin putovanja viteza na određenu akciju ''prepreke silne savlada'' – i uopštenu predstavu o vitezu redukovao na određenog mladog viteza. Izostavljanjem glagola putovati .... i lirsku motivaciju ..... putovanja. Samo traganja za Eldoradom je originalno predstavljeno kao ravnopravan viteški atribut – lutanje, pevanje, traganje, koji se mogu shvatiti i kao pesnički sinonimi. ''Al' starost, gle, / na njega gre - / Srce, o gde si mlado? / Sve odno vrag / nigde ni trag / toj zemlji Eldorado!'' – scre – centralni motiv, veza sa onostranim. Ono ne daje odgovor – poezija (srce) na sredini između materije (proze) i duha (metafizika) U 2.strofi pokazuje se da ga je vreme preteklo – prepev ''Srce, o gde si mlado'' – čitavu sliku predstavlja kao traganje za mladošću. ..... negacija ne found no spot – nagoveštava uzaludnost traganja i održava početnu distancu prema stvarnosti. Sena (onostrano) – ''Prejezdi Um / Meseca Hum / pa hvataj drum, o jado - / Ne budi len / - reče mu sen - / tražiš li Eldorado.'' Kod Kolje Mićevića : ''Preko brežja mesečeva / kroz Dol Mraka jaši rado...''. Samoprevazilaženje, nadilaženje Uma + aktivnost - tako se nalazi Eldorado. 3.strofa nastavlja distanciranjem prema stvarnosti i ostvarivom(?) i priprema u to ime susret sa senkom (Where can it be? – gde li se skri?). Senka – ukazuje se na nadrealno(?) – ''prejezdi um'' – jer upravo tim ''ne budi len'' – ukazuje se na to – i kao da se ...tiše uzvišena simbolika zagrobnog Eldorada preko te seni – a celo prethodno putovanje prikazuje kao tragično. 1. i 4. – povezuje glagol tražiti : 1. – romantičarski san, ''sni boj'' 4. – ''ne budi len'' – vraća nas početnom romantičarskom snu o boju 2. i 3. – središnje : ''sve odno vrag'', ''nigde ni trag'', ''gde li se skri'' – u sudaru sa ''ne budi len'' – parodija romantičarske teme (?) U Poovim pripovetkama nikada nema ljubavi. ''Eleonora'' i ''Ligeja'' nisu u pravom smislu ljubavne pripovetke – glavna ideja dela oslanja je sasvim druge prirode. Možda je verovao da proza nije na visini tog neobičnog i skoro neizrecivog osećanja - dok su njegove pesme...prezasićene tim osećanjem. Božanstvena strast se u njima veličanstveno javlja, uvek je obavijena velom neizrecive tuge. ''Eulalija'' : O duši - ''Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše k'o voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga'' – uz pomoć poezije duša se digla u višu sferu. Ali, i dalje tuga. Sedefasta tmina ni ruj nebesa nisu ravni njenim pletenicama (Eulalijinim). ''Eureka'' : dati svetu-haosu novu organizaciju, dati dovršenost kosmosa sa smrtnošću apsoluta kao poslednjim akordom. ''Pean'' : sprovod, rekvijem mladoj umrloj ženi. Oči ''zlih prijatelja'' plaču, pesničko Ja sarkastično : ''a kad je najzad izda snaga / vole je – jer je mrtva!'' – bizarno. Pita se da li da plače, jer
gubi glas. Tek u 6.strofi sazanajemo da je umrla – njegova žena. Moli dragu da se vine iznad zemne pakosti. Zato neće da sada peva tužnu pesmu, već ''peanom davnih vremena'' da joj pomogne da ode. ''Leonora'' – u vezi sa ''Peanom'' – pesma smrti na pogrebu mlade žene – ''dvaput mrtve pokojnice'' (alogizam + pleonazam). Sada se direktno obraća onima kojo joj pevaju rekvijem, a mrzeli su njenu lepotu. Teško bi se mogla razumeti pesma, ako se ne zna da je ona umrla u 16.g. ''Tamerlan'' : svita lirskih komada u kojima je postupkom povezivanja fragmenata uništena anegdota a istaknuta izvrsna psihologija. Mitski osvajač Tamerlan Tatarin iz 14.v. – ispoveda se svešteniku – bio je gord. Oženio se prelepom Tatarkom i iz gordosti joj je obećao ..... čitavo osvojeno kraljevstvo. Zapostavlja je, odlazi u ratove, osvaja grad Samarkand. Potomak Džingiskana, čak je više osvojio. Vraća se, baštovan mu kaže da mu je draga umrla : ''Šta mi osta sada – očaj samo, / kraljevstvo za razoreno srce.''. Čitav Poov paratekstualni aparat u fusnotama – objašnjava Tamerlana, legendu, ograđuje se od lika... ''Zvona'' : zvučna pesma, prepočetak simbolističke muzike (Bodler ''Puklo zvono'', Malarme ''Zvonar''). 4 dela : zvučno i ritmički oponašajući, isprva smireno i sporo, pa sve brže lupanje zvona. Asonance u prevodu : ''zvona sa saona, bude svojom pesmom ona...''. Ponavljanje distiha : ''zvona, zvona, zvona / zvona, zvona, zvona, zvona.''. Sinestezija. Raspored : 1.- srebrna zvona sa sanki – radost, čistota vasione. 2.- zlatna svadbena zvona – sreća i naslada. 3.- bronzana zvona za uzbunu – strah, teraju na jezu, krik. 4.- železna zvona voza – monotonost, podilazi nas jeza od žalosnog piska. Sudaranje mnoštva glagola. ''Anabel Li'' : agonija tuberkulozne Virdžinije, 2 godine pred Poovu smrt. ''U carstvu jednom pre mnogo leta...'' – bajka. ''Kob očajna, osveta glupa'' – razlog smrti. Ali to je nadljubavna ljubav, nepobediva. Zvezde - njene oči. Njegov duh prebiva kraj njenog groba. ''Julaluma'' : put pesničkog Ja i njegove duše Psihe po vasioni. Od početka slike oktobarskog jesenjeg sivila do sopstvenog groba na kom čita epitaf – ''Julajuma''. ''Marginalije'' : 1.- Čista imaginacija uzima ili od lepote ili od ružnoće predmete koji se najlakše mogu povezati, a koji nisu dotle bili povezani. Novo jedinstvo je celina po prirodi lepo i uzvišeno srazmerno lepoti i uzvišenosti povezanih predmeta – koje same i dalje treba posmatratri kao atome, dakle kao plodove prethodnih povezivanja. Ali često ta mešavina ne sadrži ni jedno svojstvo činilaca. Dakle, domet uobrazilje je neograničen. Potpuna hemijska povezanost dovršene celine. Ali, glupi ljudi to često nazivaju očiglednošću. 2.- Versifikacija : sadašnje stanje - metafizika ne može rešiti to pitanje. U versifikaciji : 1/3 metafizike i 2/3 matematike. Pitanja metra, ritma itd, mogu se dokazati dokaznim postupkom. Školske teorije o stihu su maglovite. Čak i u Ilijadi – proučavanje i ispitivanje na prirodnim zakonima nepoznatim antičkom pesniku trebalo bi da izvrši mnogo prepravki čak i najboljih mesta Ilijade. Matematika muzike bila nepoznata čak i Homeru. (teza – antiteza) Ono što je načelno prijatno potiče iz čovekovog osećanja za jednoličnost – slik, stih. Kad pronađemo te jednoličnosti naša zadivljenost se utrostruči. To poimanje je nagonsko. Pesnik nagonski pokušava da sprovede te jednoličnosti – tako je nastao stih i rima. Ali, nema lepote bez neobičnosti. Nepoznato, neodređeno, eterično. Savršena slika = jednoznačnost + neobično. 3.- nema misli izvan jezika. Ima je samo kod šupljoglavaca. Tim duhovima (koji ne mogu da jezikom izraze misao) nedostaje pravilan način mišljenja. (teza – antiteza) Ali postoje vanredno tanane maštarije koje nisu misli. One su duševnog a ne duhovnog porekla. Takve maštarije se opažaju na ivici sna. Prijatno ushićenje. To ushićenje proizilazi samo iz apsolutnosti novine. Po : ja sam čak i te maštarije pokušao da fiksiram rečima, toliko u njih neograničeno verujem; stanje dovođenja sebe u maštarije se uči; i dalje ću se truditi da tragam za njihovim izražavanjem u rečima.
''Predeo Arnhem'' : polje za pesnička doživljavanja predstavlja stvaranje novih oblika čisto telesne lepote. U prirodi ne postoji nikakvo povezivanje prizora kakvo je u srtanju da stvori pesnik (- Bajron!). U prirodi ima grešaka u kompoziciji. Lepota – unošenjem reda i cilja. Ne vraćati predelu prvobitnu lepotu nego ga veštački ulepšavati. Materija – (traži) – prozu Duša – (traži) – poeziju Duh – (traži) – metafiziku. Pesma je tužna jer duša može da se spušta do materije i uzdiže do duha, ali najčešće je na sredini, pateći zbog toga. 1840.g. – ''Pripovetke groteske i arabeske''. 1848.g. – ''načelo poezije'' Kod Kolje Mićovića o Pou : Bodler od njega napravio tip ukletog pesnika. 1827.g. – pesma ''Tamerlan'' + neke pesme. 1833.g. – nagrada za prve priče 1836.g. – ''Avanture Gordona Pima'' tuberkuloza žene – o njoj govori kao o detetu u ''Anabel Li'' – umire 1847. Čvrsto jedinstvo dela i života – potpuni haos. Po prozaist : zaplet i radnja, sklonost ka bizarnom, grotesknom, nasilje; policijsko, detektivsko objašnjenje postupaka. Po pesnik : najdublja, tragična osećanja; idealistička ljubav.
The Lamb Little Lamb who made thee Dost thou know who made thee Gave thee life & bid thee feed. By the stream & o'er the mead; Gave thee clothing of delight, Softest clothing wooly bright; Gave thee such a tender voice, Making all the vales rejoice! Little Lamb who made thee Dost thou know who made thee Little Lamb I'll tell thee, Little Lamb I'll tell thee! He is called by thy name, For he calls himself a Lamb: He is meek & he is mild, He became a little child: I a child & thou a lamb, We are called by his name. Little Lamb God bless thee. Little Lamb God bless thee.
The Tyger. Tyger Tyger, burning bright, In the forests of the night; What immortal hand or eye, Could frame thy fearful symmetry? In what distant deeps or skies. Burnt the fire of thine eyes? On what wings dare he aspire? What the hand, dare sieze the fire? And what shoulder, & what art, Could twist the sinews of thy heart? And when thy heart began to beat, What dread hand? & what dread feet? What the hammer? what the chain, In what furnace was thy brain? What the anvil? what dread grasp, Dare its deadly terrors clasp! When the stars threw down their spears And water'd heaven with their tears: Did he smile his work to see? Did he who made the Lamb make thee?
Tyger Tyger burning bright, In the forests of the night: What immortal hand or eye, Dare frame thy fearful symmetry?
