DRAGOLJUB ŽIVOJINOVIĆ: DUGA ISTORIJA ANGLO-SAKSONSKOG RAZBIJANJA SRBIJE I RUSIJE sreda, 30 novembar 2011 22:04
Iz dokumenata do kojih je došao poznati istoričar jasno se vidi da je čak i u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbija nestane
T
ek objavljeno kapitalno delo akademika dr Dragoljuba Živojinovića „Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front” ozbiljno je uzdrmala čitavu i ne samo našu savremenu istoriografiju. Dokumentacijom šokantne sadržine ova knjiga neprocenjive vrednosti u paramparčad raznela je dosadašnje teze o našim saveznicima i prijateljima. Otkrila srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, svesrdno radila na uništenju Srba i srpske države. Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset tri godine, i to sasvim slučajno, baveći se Vatikanom i Srbima. Takođe, treba istaći i činjenicu, akademik Živojinović je prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi je saopštio svetu. Od završetka Prvog svetskog rata, pa sve do pojave ove knjige, srpski narod živeo je u zabludi nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak prijateljima. - Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti. A ove iluzije, koje su pothranjivane gotovo jedan vek, bile su u službi očuvanja prijateljstva sa Francuzima kao jedinim prijateljima u Prvom svetskom ratu. A u stranu gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma. Prvi ste otkrili tu građu, prvi je saopštili svetu, kako to objašnjavate? - Pretpostavljam, tu netaknutu, nefriziranu, nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili ili što je veoma ružno prikazivala loše odnose među saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve radilo iza naših leđa. Na kraju otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata. Rekli ste, imali smo samo jednog prijatelja, o kojoj zemlji je reč? - Govorim o Rusiji, zemlji na koju se nismo oslanjali. Naprotiv, bili smo bastion, barikada protiv širenja njenog uticaja na Balkanu. A već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i 1
našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći. Kako se Francuska držala? - Francuska je imala nešto drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije, Francuzi su Srbiji pružili savezničku ruku. Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno da protestuju. - Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum da, ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata. Englezi su se tada zaista uplašili, popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga, svoje elitne jedinice povukli su iz Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije, potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu. Do današnjih dana u našoj istorografiji do kraja nije objašnjeno držanje Engleske? - Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, gotovo ni političara ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas. Kako su onda Englezi postali i naši saveznici? - Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije, prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari Srbija nije pokorena, a vojnički je opstala. Znači, postali smo faktor potreban saveznicima. Šta su Englezi sve činili da potkopaju i oslabe Srbiju? - Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom. Da li se posle tih bitaka engleski stav prema Srbiji promenio? - Upravo tada englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala. Odgovorili su ucenom - dobićete zajam pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu. Kako je Vlada Srbije reagovala na tu bolnu ucenu? - Decidno je odbijen taj ultimatum. Englezi su hladno odgovorili - „onda vam ne damo kredit”. I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine 2
pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo. Da su Srbi bili žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj. No protiv tih iluzija najviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića. - Nikola Pašić i regent Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju. Znači i takvu Srbiju krvljem zalivenu su kažnjavali? - Ne samo da su hladno odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš-Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama. Otkrili ste još jedan detalj dugo skrivan od srpske javnosti? - Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I, taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima, slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena. Prvi sam i tu istinu obelodanio. I na Krfu je bilo podvaljivačkih inicijativa? - Krenulo se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na Solunski, već na zapadni front svaka za sebe. Naravno, i ta podvala i taj pakleni plan je odbačen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat. *** UOČI RUSKE REVOLUCIJE U studiji napisanoj 1913. godine direktor lista “Evropski ekonomista” Edmon Teri (Edmond Théry) nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost obrazlažući da, “ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900. do 1912. godine, sredinom veka Rusija će dominirati u
3
Evropi, kako na političkom, tako i na finansijskom i ekonomskom planu”. Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka. Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904 godine, pod naslovom “Geografska osovina istorije” naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu “transkontinentalne železnice” koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je “transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile”. Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, “voljom proviđenja” je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajne pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata. Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom “vladom”, okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika “belima” je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru. Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje “nezavisnosti” novoosnovanih pseudodržavica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program – otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća – glasio je pod tačkom 5. da je “Rusija velika i jednorodna: nju treba svesti na srednjorusku visoravan (...) pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda”. Aluzija na “čisti list hartije” mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888 godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom “ruska pustinja”. Dalje se predlaže “priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih” kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih stranih vojski. SKUP „POTLAČENIH NACIJA“ Novoustanovljeno načelo “prava na samoopredeljenje potlačenih naroda” je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Loyd George) su u ime svojih vlada probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa. Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih “saveznica” Rusije, saglasivši se 10. januara 1920. da priznaju “de facto” Gruziju i Azerbejdžan. Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom “nevladinih” organizacija. Primjerice, fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910. magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918. u Njujorku veliki skup “potlačenih nacija” na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske. Dotične je “predstavljao” Hrvat Hinko Hinković u ime Jugoslovenskog odbora.
4
Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje “ruska pustinja” nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom “sakupljanja” rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom (obaveštajnom službom nemačke vojske) kao i sa francuskim i poljskim kolegama. IZMEĐU DVA RATA U međuratnom periodu britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad „Prometejskom ligom”, organizacijom osnovanom 1923. pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao krovna struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog Saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd. Uzgredno vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u 19. veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak “oslobađanje” svih neruskih “potlačenih” naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa “prometejcima”. Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednjeevropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu “slobodnih država u svojim etničkim granicama”. Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku ligu. Antikomunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera admirala Vilhelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici. U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije “islamskog činioca” protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu „Indipendent“ (The Independent) 26. februara 1990. sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939 godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske “poluge”, posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije. “Slučajem okolnosti” instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope. Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom “Atlantska povelja”, u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu “vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem”. Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko-komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o veliko-srpskoj hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva. „SRPSKA HEGEMIONIJA“ Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na “mostobran” Rusije u tom regionu i pretnju engleskim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o “prodoru panslavizma”, Engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Britanska diplomatija, nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u 19. veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila na Berlinskom Kongresu 1878 godine. Engleski poslanik Markiz Solzberi (Salisbury) opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu pod izgovorom da bi se u 5
suprotnom “stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena...”. Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u panalbanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma. Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali “otac engleske balkanistike” R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva “eksperta” su predlagala uoči Prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro-Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južnoslovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba sa ulogom antiruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu. Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali “krfske” obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili “srpsku imperiju”. Za ta dva strasna pobornika “jugoslovenske ideje” srpska alternativa modelu “hrvatske Jugoslavjije do Drine” je značila “trijumf orijentalne ideje nad zapadnom”. Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore. Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije s obzirom da su svi pripadali Grupama okruglog stola. Na ovom mestu našeg izlaganja potrebno je otvoriti parantezu. Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u “unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju”. Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi. Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim “idealom”, zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u Sjedinjenim Državama. Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. JADRAN I DUNAV DATI KATOLICIMA Radilo se u stvari o “jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike”. Anglo-saksonska mesijanska ideja, sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća. U međuratnom periodu uticajne ličnosti, pripadajući društvu Okruglog Stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove vodile su neprekidnu kampanju razobličavanja “velikosrpske hegemonije” i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. Dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. 6
Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vladko Maček predložio je 1932 godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor. Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se napipa puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Marka Aronsa i Džona Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih ljudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu. Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pansrpski “Ravnogorski nacionalni program” ili Moljevićev projekat “Homogene Srbije”, sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da “Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu a, da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji”. BRITANSKI BROZ Kontramere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941. Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku “anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda”. Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku “platformu” sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporananje srpskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije. Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pansrpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Pema zapažanju Natalije Naročničke, “bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije 'Načertanija' Ilije Garašanina iz 1844. (...) predstavlja strašilo za zapadnu Evropu.” Nasuprot bezbroj kritika izrečenih na račun “velikosrpskih” težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika. Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitički kriterijumi kad je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu. Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske Misije pri Titovom štabu, je zaključio u memorandumu poslatom Entoniju Idenu (Eden): “Što se tiče generala Mihajlovića, on je velikosrbin i reakcionar. U tim uslovima Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret”. Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvdnju velikog engleskog istoričara A. J. P. Tejlora da je “izgradnja Tita bila čisto engleska avantura”? Teritorijalni podkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942. godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj prema modelu projekta za “studije o ratu i miru” Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova. 7
Teritorijalni ogranak na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman) morao je raditi pod velom tajne “s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni” i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici “vlada u egzilu” sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški. Jezgro Savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim Državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Otom Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine. U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene mitelevropske federacije. EVROPSKO DO DRINE Sin Vinstona Čerčila Randolf je uveravao svoje Hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država naglašavajući da “sve što se proteže do Drine mora biti evropsko...” Generalni sekretar hrvatske Seljačke stranke dr Krnjević toliko je bio uveren u tranzitni karakter jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac je zabeležio da, “pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti”, ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije “sve dok se održi Titov režim”. Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom “intermarijumu” za pogodnija vremena. Osnivanje 1944. u Londonu Centralnoevropskog federalnog kluba, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vladko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope. ANTIBOLJŠEVIČKE NACIJE Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili Blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik. U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočnoevropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući “pacovskim kanalima” Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu “komunikacionih sudova”. Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko. Uzgred rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog Saveza i “stručnjaka” za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od SD (tajna služba SS) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području Iistočne Evrope i Sovjetskog Saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza sa sedištem u Minhenu takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svom nalogodavcu i “dobrotvoru” CIA. Krajem 40-ih godina sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antiboljševičkih nacija (BAN) i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa 8
vodećom ulogom SAD u hladnom ratu protiv Rusije. Od “organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu trećeg rajha” BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočnoevropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, ustaša, galicijskih nacista itd. Hrvate su predstavljali u BAN Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić. Za operativnu kontrolu BAN i ostalih “oslobodilačkih grupa” bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova, odgovornog za organizaciju “specijalnih operacija” i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner) je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa antikomunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu SAD. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. primiti funkciju direktora CIA. Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. PLAN PROTIV RUSIJE Američka vlada je usvojila na predlog Biroa političke koordinacije akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC). Direktiva NSC 10/2 1948. godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom “oslobodilačkih grupa”. Te iste godine, Savet za nacionalnu bezbednost je usvojio program finansijske i druge pomoći “oslobodilačkim pokretima” poreklom iz Istočne Evrope. Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948, koja izričito glasi: “Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim: a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći; b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta; c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama; d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu”. Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli “legitimni predstavnici” manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz “oslobodilačkih” grupa, poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty), čiji program preporučuje “razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima” i “oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope” Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija. U pitanju je udruženje “etničkih odbora” naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o “vladama u izbeglištvu”, mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu “američkog pape” kardinala Frencisa Spelmana. Na predlog “Sabora”, Kongres SAD je usvojio 1959. rezoluciju PL 86-90 “o porobljenim nacijama”, koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država “Kazakije i IdelUrala”. Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom “vlada u izbeglištvu” i “etničkih odbora” dostigla moć i svoj vrhunac. PRIPREME ZA POSLE TITA Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. postavio na dnevni red pitanje “budućnosti Jugoslavije”. Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U
9
odeljku izveštaja Trilateralne komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: “Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će “kriza oko nasledstva” (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju...” Godinu dana kasnije u švedskom gradu Upsali glavni arhitekta i mozak Trilaterale Zbinjev Bžežinski odredio je akcioni plan kojim bi se, posle Titove smrti, osujetilo moguće zbližavanje srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istakao je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima „ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju” i da se pomogne “nacionalseparatističkim snagama”. Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions). Amnesty International je krenuo u odbranu jugoslovensih “disidenata” Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Šešelja. Fridom hauz, jedna od glavnih poluga CIA, osnovala je 1987. Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije. Odbor je sastavio “Apel Predsedništvu SFRJ i stranim vladama”, na kome se nalazio Tuđmanov potpis. Na zadatku razbijanja jugoslovenske federacije su se takođe našle nezaobilazna Panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto fon Habzburg. Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal-hrišćanske unije (CSU) koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se, na primer, da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu “Hrvatski informacijski ured”, osnovan 1985. od imigrantske “krovne” organizacije „Hrvatsko narodno vijeće” sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske. ULOGA EU 1991. Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele “nasledstva” titovog antisrpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma Zapad se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji Evropske zajednice sve federalne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991. izjasne da li “žele da budu priznate kao nezavisne države”. EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivim Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika. O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom paketu sa “Deklaracijom o Jugoslaviji” usvojena i “Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR”. Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog Saveza je preduzela Amerika 6. februara 1991, kada je guru američke spoljne politike Zbinjev Bžežinski pozvao američku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza. Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bžežinskog, izložena u listu „Ukrainske slovo“ 1993 godine, prema kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: “Slamajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlja“. U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Januš Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja Državne Zajednice Srbije i Crne Gore pod izgovorom da “podsećaju na ruske neoimperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine” i da Srbija jedino može postati “normalna i demokratska” ako prekine
10
sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma. IZGRADNJA NOVIH NACIJA Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika austro-ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja 19. veka, i dograđujući ih titovim ideološkim temeljima, Zapad se trudio da dovrši proces izgradnje južnoslovenskih sintetičnih nacija, kao što su makedonska, bošnjačka, crnogorska, kosovarska, “sandžaklijska”. Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džozefa Bajdena (Biden): “Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimično kako bi pomogli u izgradnji nacija? Sigurno !” (Le Monde, 31. januar 2001) Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora pošto je, kako je objasnio Džordž Soroš u „Vol Strit Džurnalu“, “posao (je) nedovršen” (unfinished job). Dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su, prema rečima američkog podsekretara za evropske poslove Nikolasa Bernsa (Burns), zadnji delići balkanske slagalice. Izvršena je 1999. agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima „otporaša“ velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid „titolenda“. Zapadni “prijatelji” su upozoravali da će Srbija lakše ući u EU kao federalna i decentralizovana država, preporučivali su Srbiji “teritorijalnu dijetu” kao lek protiv tobožnje “grandomanije”. Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom EU se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju rezolucijom Evropskog parlamenta (2005) da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974. godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Štefan Lene (Laisne) objasnio de je “pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom“. Od Srbije se dakle traži da poštuje ustav preminule državne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao “multietnička provincija”, u kojoj “etnički Srbi” vrše nasilje nad “etničkim Mađarima”. S obzirom da se pojam “etnija” odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo. PODSTICANJE MANJINA Za Bžežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka Jugoslavija je trebalo da posluži kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na “Rusiju u malom”, razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, “etničkih” i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar Džejms Bejker (Baker) je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24. maja 1992. krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: “Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka” Bžežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični kada je napisao u svom magnum opusu da je poželjna “otvorenija ruska konfederacija” sastavljena od “Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike”, čije bi “imperijalističke težnje bile manje izražene”. Nadvojvoda Fon Habzburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima kako bi se presekle ruske 11
transkontinentalne saobraćajnice, od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne “dekolonizacije”: “Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvom kakva je u ovom času. Neke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad-tad svoje samoopredeljenje” Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severnoistočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, preporučuju se u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je - naslovljenom kao “Američka politika prema severoistočnoj Evropi” - predsedavao 1999. nezaobilazni Bžežinski. Prema tom dokumentu, ta vrsta strategije trebalo bi da bude primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kalinjingrad). Primećuje se da, “kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, neke regije već su počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku.” Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgranične saradnje sa zemljama pribaltičkog regiona mogli da podstaknu autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuju se oprez i prepuštanje tih poslova EU kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis „Limes“ bez okolišanja je objasnio te “opasne igre” kao pokušaj da se “najzapadnija zona Rusije 'približi' Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje“. Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije etnoinženjeringa, namenjene slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u tajnim akcijama datira od kraja 40-ih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost “neprijateljskih” zemalja. U današnje vreme osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i šiptarskim “borcima za slobodu”. Jedna takva organizacija je Američki Odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Bžežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i naoružavali afganistanske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku “Vladu u egzilu” sa sedištem u Londonu i Vašingtonu. O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje “vlade” govori činjenica da je njen “viceministar” islamistički vođa Šamil Basajev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece. ZAKLJUČAK I OPOMENA Ovaj kratak pregled destruktivnih strategija anglo-saksonskog i zapadnoevropskog sveta spram ruskog i srpskog nacionalno-državnog prostora je sastavljen sa skromnom namerom da dokaže postojanje “hronične” sprege između terorističko-separatističkih i centrifugalnih pojava na tim prostorima i zapadnih geopolitičkih interesa. Potrebno je jednom zauvek razumeti da zapadna politika nije improvizovanog i reaktivnog karaktera, nego je zasnovana na strateškoj planifikaciji usklađenoj sa dugoročnim interesima i globalističkim težnjama. S obzirom da će Srbija uvek biti “mnogo velika” za zapadne “partnere”, srpski državni aparat bi trebalo da se ugleda na ruski i da se pobrine o preduzimanju delotvornih kontramera za neutralisanje daljih zapadnih inicijativa usmerenih ka novim “etničkim” i “regionalnim” deobama.
12
