Deo II Nacionalna poslovna okruženja Uticaj kulture na poslovanje Od suštinskog značaja, za poslovanje kompanija na međunarodnom tržištu, je razumevanje kulture tih nacija, ili tržišta. Sve poslovne aktivnosti vezane su za ljude, bez obzira ko su i odakle dolaze - oni nose sa sobom različita kulturna nasleđa. Kultura predstavlja set vrednosti, verovanja, pravila i institucija specifične grupe ljudi. Etnocentričnost u kulturi je shvatanje da je sopstvena etnička grupa, ili kultura superiorna u odnosu na druge kulture. Međutim, to je pogrešno shvatanje. Pretpostavljalo se da je visoka kultura dominirajućih nacija preovladala. Vladalo je mišljenje da je zapadna kultura, a samim tim i zapadni metodi upravljanja i način razmišljanja, potisnula druge kulture. Međutim, kulture svakodnevnog života su kompleksne i ne uništavaju se tako lako. Nacionalne države podržavaju i promovišu koncept nacionalne kulture podižući muzeje, spomenike, da zaštite i očuvaju nasledstvo važnih događaja i ljudi. Veliki broj kompanija grade konkurentsku prednost upravo na bazi toga što su prepoznate kao kompanije koje podržavaju nacionalnu kulturu. Subkulturu čine one grupe ljudi koje na jedinstven način učestvuju u životu, u okviru veće, dominantne kulture. Subkultura može da se razlikuje od dominantne kulture sa stanovišta jezika,
rase,
životnog
stila,
vrednosti,
stavova
ili
drugih
karakteristika.
Kompanije, u formulisanju njihovih poslovnih strategija posebno moraju voditi računa kad su u pitanju subkulture. Subkulture su, u svim nacijama vrlo često zatvorene, pa se mora pažljivo razmotriti njihov uticaj na strategije kompanija. Glavne komponente kulture: estetika, vrednosti i stavovi, norme i običaji, socijalna struktura, religija, lična komunikacija, obrazovanje, fizičko i materijalno okruženje. One se moraju pažljivo razmotriti i uzeti u obzir njihov uticaj na formulisanje strategije nastupa na određenom lokalnom tržištu. Faktori koji podstiču konvergenciju kultura: napredak u transportu i komunikacijama, globalizacija medija- sa sličnim TV programima, novinama, časopisima, sličnosti u ukusima i potrošnji, poslovanje multinacionalnih i globalnih kompanija tendencija prihvatanja novih ideja za nove proizvode, prihvatanje sličnih tehnologija u brojnim zemljama. Kompanije su važni "posrednici“u prenosu stranih kultura u druge nacije. Osnivajući filijale u stranoj državi,kompanija pokušava da uvede novu organizaciju (koja može biti u konfliktu sa lokalnim kulturama)! Takva organizacija, treba da se zasniva i gradi, na važećim vrednostima i praksi, a ne na njihovom nepriznavanju i rušenju. Kompanija (sa filijalma u stranoj državi) treba da izbegava da uvodi metode rada, koje mogu biti u konfliktu sa lokaklnim kulturama. One se mogu uvoditi samo kada postoji definitivna potreba za njima, da štiti radnike od nepovoljnih posledica, da obezbedi maksimalnu komunikaciju sa radnicima. Da bi se uočile određene zakonitosti u potrošnji neophodno je analizirati i klasifikovati životne stilove u više kategorija: stavovi prema domu, porodici, bezbednosti, svojini, individualne slobode i društveni odnosi, stepen racionalnosti u donošemju odluka u kupovini, da li su shvatanja samo "konzervativna i tradicionalna" ili "inovativna i napredna", da li je glavna briga samo
kako opstati i preživeti, ili značajnija potrošnja, da li je motivacija za potrošnjom materijalistička ili ne-materijalistička. Životni stil uključuje životne navike, načine korišćenja slobodnog vremena, načini zabave, stepen uključivanja u zajednicu itd. Iskustvo pokazuje, da potrošači češće kupuju one robe koje su potvrda njihovog životnog stila, nego koje su im objektivno potrebne. Kultura je glavna determinanta životnog stila, pored prihoda,vaspitanja,ličnog iskustva, odnosi sa društvom u celini. Nastup kompanije u stranoj zemlji stvara određeni stepen konfuzije, dezorijentacije i emocionalnih frustracija. Poslovanje u drugoj sredini će zahtevati određena prilagođavanja, zbog različitih uslova (karakter vlasti, zakonodavstvo, jezik, kultura rada, praznici itd.). To obično proizvodi određeni “kulturni šok”. Kriva kulture poslovanja sadrži četiri različite faze: inicijalna faza (euforija), posle početne euforije i sledi razočaranje, sada sve postaje kristalno jasno – prihvataju se razlike, kompanija uviđa da ono što je funkcionisalo kod kuće, ne daje rezultete u drugoj kulturi, u ovoj fazi kompanija prilagođava odgovore, uči šta je važno a šta bi trebalo ignorisati.
Implikacije ovog modela: očekujte kulturni šok - ništa
neobično. Svako, u određenom stepenu prolazi kroz takvu situaciju, kulturni šok sledi relativno predvidivu šemu: početnu euforiju, zamenjuje razočarenje. Međutim, posle oko četiri do šest meseci kompanija se prilalagodila novoj kulturi. Što je bilo, u početku različito i strano, postaje razumljivo i prihvatljivo. Uticaj polítike na poslovanje
Politika i kultura su tesno povezani. Politički sistem jedne zemlje pod uticajem je istorije i kulture njenih naroda. Stanovništvo, starosna i rasna struktura, dohodak po glavi stanovnika utiču na politički sistem zemlje. Politički sistem jedne zemlje uključuje strukture, procese i aktivnosti, koji se preduzimaju u cilju njenog funkcionisanja. Posebno kada su u pitanju strane kompanije i investitori, politički sistem zemlje predstavlja važan segment ukupnog poslovnog ambijenta i investicione klime. Politički sistemi mogu biti grupisani, prema načinu i stepenu političke participacije stanovništva: parlamentarne (otvorene), absolutističke (zatvorene). U parlamentarne (otvorene) političke sisteme se ubrajaju sve industrijski i tržišno razvijene zemlje. Osnovni državni oblici tih zemalja su demokratija i parlamentarna monarhija. U tim sistemima je visok stepen političke participacije stanovništva u procesu odlučivanja.
Apsolutna
monarhija i diktatura su karakteristični oblici absolutističkih (zatvorenih) državnih struktura. U zemljama sa takvim uređenjem stepen političke participacije stanovništva u procesu odlučivanja je vrlo nizak. Za takve zemlje karakteristična je velika ili apsolutna koncentracija vlasti. Pored načina i stepena političke participacije stanovništva (koji određuju karakter političke strukture), za međunarodno poslovanje bitna je i informacija o političkoj ideologiji izabranih političkih predstavnika. U osnovi može se govoriti o tri političke ideologije: anarhija (pri čemu se veruje da samo pojedinci, ili grupe treba da utiču,
ili kontrolišu političku aktivnost nacije), totalitarizam (verovanje da svaki aspekt ljudskog života mora biti kontrolisan u cilju efektivnosti političkog sistema), pluralizam (verovanje da i pojedinci i grupe javnosti imaju važnu ulogu u političkoj aktivnosti nacije). Za zemlje sa demokratskim uređenjem karkteristično je da se održava stabilno poslovno okruženje, kroz vladavinu prava i zaštitu svojinskih prava. Demokratija, svojinska prava i slobodno tržište su glavni podsticaji za ekonomski rast.
Međutim, nije
uvek tako. Indija, na primer, zemlja sa najvećom demokratijom pokazuje, već decenijama lagani ekonomski rast. Druge zemlje, takozvana četiri tigra Azije (Hong Kong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan) su izgradile jake tržišne ekonomije, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi i odsustva stvarne demokratske Prakse. Poslovanje sa zemljama, koje karakteriše totalitarni oblik vlasti, može biti vrlo rizična odluka: zbog mita i korupcije (Često je uslov poslovanja stranih kompanija na tim tržištima, davanje mita predstavnicima režima. Odbijanje kompanije da plati svoje "poslovanje" može imati za posledicu gubitak tržišta, ili čak povlačenje sa tog tržišta).
Često, vlade zemalja odakle potiču kompanije, sugeriraju da li
poslovati, ili ne sa takvim zemljama. Kriteriji su, pre svega zaštita individualnih građanskih sloboda i poštovanje svojinskih prava. Druga mogućnost, koja se sve više koristi, da same kompanije prihvate odgovornost svojih odluka.
Sve veći
broj kompanija, uvažavajući koncept društvene odgovornosti, se uzdržava od poslovanja sa kompanijama iz zemalja u kojima su na vlasti totalitarni režimi. Uticaj prava na poslovanje Pravni sistem jedne zemlje čine zakoni i regulativa, uključujući i procese kojim se utvrđuje postupak sprovođenja tih zakona i regulativa. Pravni sistem je pod uticajem brojnih kulturnih faktora, ali i pod uticajem njenog političkog sistema. Totalitarni režimi su usmereni na zaštitu javnog (državnog) vlasništva ekonomskih resursa, i zato donose zakone koji ograničavaju preduzetničko ponašanje. Suprotno, demokratije podstiču preduzetničku aktivnost, i štite poslovanje sa čvrstim zakonima o zaštiti privatne svojine. Poslovne strategije kompanija moraju biti dovoljno fleksibilne da prihvate različite pravne sisteme. Danas se u svetu koriste tri glavna tipa pravnih sistema: anglosaksonsko pravo (common law), evropsko kontinentalno pravo (civill law), teokratsko pravo. Anglosaksonsko pravo (common law) ima englesko poreklo, i danas se primenjuje u Britaniji, SAD, Kanadi i zemljama koje su bile članice Komonvelta. Anglosaksonsko pravo se zasniva na tri faktora: tradiciji: pravnoj istoriji zemlje, prošlom iskustvu, način primene zakona u specifičnoj situaciji. Evropsko kontinentalno pravo se zasniva na rimskom pravu i ima širu primenu, odnosno prihvaćeno je od velikog broja zemalja. Ovo pravo gotovo da zanemaruje značaj iskustva i analogije pri rešavanju sporova. U prvi plan ističe značaj normativne orijentacije, ili neophodnost pisanih normi ponašanja. Teokratsko pravo se zasniva na religioznim verovanjima. Tri su karakteristična predstavnika teokratskih pravnih sistema: Islamsko, Hindu (Indijsko), Jevrejsko pravo. Kompanije koje posluju u zemljama sa teokratskim pravnim sistemima moraju biti krajnje osetljive prema lokalnim vrednostima i verovanjima. Te kompanije treba da
sagledavaju svoje poslovne strategije, ne samo da li su u skladu sa zakonom, već i sa lokakalnim vrednostima i verovanjima. Međunarodno poslovanje je otežano i zbog toga što ne postoji jedinstven međunarodni pravni okvir za rešavanje pravnih problema. Još uvek je pravna regulativa, prevashodno nacionalnog karaktera. Zbog razlika između pravnih sistema, kompanije često zapošljavaju lokalne eksperte u svakoj zemlji u kojoj posluju, a to iziskuje dodatne troškove. Nastoji se da se standardizuju relevantna područja pravnih sistema, koja se odnose na primenu u poslovanju kompanija. Mada, još uvek ne postoji određena institucija za međunarodno pravo, može se govoriti o ugovorima i sporazumima koji regulišu nekoliko oblasti, kao što su zaštita intelektualne svojine, antimonopolski zakoni, carine, ugovori o arbitraži i opšte stvari o trgovini. Nekoliko je međunarodnih organizacija koje nastoje da standardizuju različite pravne sisteme: Ujedinjene Nacije (UN), Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Međunarodni institut za standardizaciju privatnog prava, sa sedištem u Rimu. Nacionalno pravo, regionalno pravo, međ.konvenc. regilišu različite oblasti poslovanja: Ugovori Nacionalno, Međ.konvencije; Svojina i planiranje Nacionalno; Zapošljavanje Nacionalno, Regionalno, Međ.kon ; Kompanija Uglavnom nacionalno, Regionalno; Konkurencija Nacionalno, Regionalno; Zdravlje i bezbednost Nacionalno, Regionalno, Međ.kon ; Okruženje Nacionalno, Regionalno, Međ.kon ; Intelektualna svojina Nacionalno, Regionalno, Međ.kon ; Nemar i odgovornost Nacionalno, Regionalno. Globalizacija tržišta i proizvodnje predstavlja podsticaj za harmonizaciju pravnih sistema. Savremeni međ. menadžeri shvataju značaj međunarodnog prava, i takođe poznavanje različitih nacionalnih pravnih sistema. Oni uviđaju koristi od harmonizacije prava, posebno imajući u vidu funkcionisanje međ. transakcija.
EKONOMSKI SISTEMI Ekonomski sistem čine struktura i procesi koje zemlja koristi u alokaciji resursa i vođenja njenih poslovnih aktivnosti. Dosadašnja iskustva pokazuju da je moguća različita organizacija ekonomskih sistema: centralno planska ekonomija, mešovita ekonomija, tržišna ekonomija. U savremenim uslovima poslovanja dominiraju ekonomski sistemi sa tržišnom orijentacijom. U tržišnoj ekonomiji dominantno je privatno vlasništvo nad ekonomskim resursima (zemlja, fabrike i drugi resursi). Prodajne cene roba i usluga rezultat su ponude i tražnje na tržištu. Osnovne pretpostavke uravnoteženog funkcionisanja tržišne ekonomije su: sloboda izbora za potrošače, sloboda izbora za preduzeća o proizvodima ili uslugama koje će proizvoditi, fleksibilnost cena (cene se formiraju na tržištu kao odraz ponude i tražnje). U tržišnoj ekonomiji vlade imaju relativno mali uticaj na poslovne aktivnosti. One obično imaju važnu ulogu u određenim oblastima kao što su: donošenje antimonopolskih zakona, zaštita svojinskih prava, obezbeđivanje stabilnog fiskalnog i monetarnog okruženja, održavanje političke stabilnosti. Sve veći broj zemalja sa centralno planskom, ili mešovitom ekonomijom, suočeno sa ograničenjima funkcionisanja njihovih privreda, je u procesu ekonomske tranzicije, s ciljem da se menja fundamentalna ekonomska organizacija i izgrade nove institucije slobodnog tržišta.
EKONOMSKI RAZVOJ Formalne metode za merenje ekonomskog razvoja: Nacionalni bruto proizvod (GNP), vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji tokom jedne godine,ključujući prinose stvorene na bazi domaćih i inostranih aktivnosti. Bruto domaći proizvod (GDP), vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u domaćoj ekonomiji tokom jedne godine. Nacionalni bruto proizvod (GNP), i Bruto domaći proizvod (GDP) per capita, predstavljaju vrednost svih dobara i usluga po glavi stanovnika. Nacije se obično klasifikuju prema kriteriju GDP per capita na: razvijene, novo industrijalizovane, zemlje u razvoju. Zemlje u razvoju su zemlje sa najsiromašnijom infrastrukturom i najnižim ličnim primanjima. One svoju aktivnost bazirarju na jednom, ili nekoliko sektora proizvodnje, kao što je poljoprivreda, rudno bogatstvo ili nafta. Mogu težiti ka novo- ind. zemljama, ali često im nedostaju resursi i veštine. Za međunarodno poslovanje kompanija, posebno kada je u pitanju proces izbora međ.marketing strategije, informacije o klasifikaciji zemalja prema njihovom GDP per capita, od presudnog su značaja za ostvarenje uspeha.
Vlade mnogih država odvajaju sredstva za
finansiranje
izdanja različitih informacija o stanju i mogućnostima njihovih ekonomija. Veliki broj svetski poznatih časopisa (kao što je The Economist), među svojim izdanjima ima i "Svet u slikama" (World In Figures), u kojima potencijalni investitori mogu naći gotovo sve o jednoj zemlji. POSLOVNA KLIMA U SRBIJI Srbija pripada Regionu Jugoistočne Evrope. Pored Srbije, Region Jugoistočne Evrope čine Crna Gora, Rumunija, Bugarska, Belorosija, Moldavija, Makedonija i Hrvatska. Rumunija i Bugarska, kao zemlje koje pripadaju ovom Regionu ušle su u Evropsku uniju. Region je pokriven brojnim međunarodnim i EU inicijativama, u cilju podsticanja saradnje među tim zemljama i njihovom priključenju EU.Ipak, do sada nije zabeležen ozbiljniji priliv stranih investicija u Regionu. Privreda Srbije se već duži period vremena nalazi u vrlo teškoj situaciji. Različiti su uzroci takvog stanja: secesija pojedinih Republika, ratna događanja, narešen status Kosova, saradnja sa Hagom. Strani investitori ocenjuju, sa stanovišta zaštite njihovih ulaganja, da je Srbija još uvek visoko rizična zemlja, imajući u vidu ukupna politička kretanja u prošlom periodu (globalna finansijska kriza, niska domaća akumulacija s jedne strane, i ambiciozni planovi razvoja s druge strane, nestabilna polítička situacija i česti izbori, sporost u donošenju važnih zakona, nerazvijena infrastruktura, visoka javna potrošnja, visoka stopa kriminala i korupcije, posebno neefikasan sudski sistem). To su sve problemi koji čine Srbiju, u očima stranih investitora još uvek nedovoljno atraktivnom zemljom za strana ulaganja. Postojanje institucionalnih pretpostavki (donošenje odgovarajućih zakona kojima se oblikuje privredni ambijent) je signal stranim investitorima da imaju podršku države za sigurnost njihovih ulaganja. Institucionalne pretpostavke su, pre svega: Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o privatizaciji Republike Srbije, Zakon o privrednim društvima, Carinski zakon, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o osnovama poreskog sistema, Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa.
Donošenjem novog Zakona o stranim ulaganjima stvaraju su institucionalne pretpostavke za ulaganje stranih investitora u domaću privredu. To je važan signal stranim investitorima da imaju podršku države za sigurnost njihovih kapitalnih ulaganja. Cilj donošenja Zakona o stranim ulaganjima je usaglašavanje propisa u oblasti stranih ulaganja sa regulativom razvijenih tržišnih zemalja i pojednostavljenje procedure za registraciju akata o stranim investicijama.
Zakon
o
privatizaciji.
Ovim
Zakonom
omogućava
se
privatizacija društvene i državne svojine što je osnovni preduslov za stvaranje efikasnog privrednog ambijenta, priliv inostranog kapitala, restrukturiranje privrede i finansijskog tržišta i bržeg uključivanja u evropske i svetske integracione tokove. Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. U okviru Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, postoji Sektor za strana ulaganja, koji je nadležan između ostalog: za politiku i strategiju stranih ulaganja u Republici Srbiji, za izmenu zakonodavstva s ciljem unapređenja investicionog ambijenta, podizanje opšteg nivoa konkurentnosti domaće privrede. Strana ulaganja i povećanje izvoza čine osnovu razvoja privrede Srbije i glavni inicijator rasta njene privredne aktivnosti. S druge strane, podizanjem nivoa konkurentnosti privrede i preduzeća omogućava se prilagođavanje novim tržištima, preko različitih strategija nastupa na međ. tržištima. Ocene Saveta stranih investitora SSI (Foreign Investment Council) osnovalo je 14 vodećih investitora u Srbiji uz podršku OECD-a (Sektor za investicije za Jugoistočnu Evropu). Osnivačka skupština je održana 2002. godine u Beogradu a misija SSI je da zajedno sa vladinim organizacijama doprinese unapređenju invest. klime za strane i domaće kompanije kroz otvoren, neformalan dijalog između različitih interesnih grupa. Glavna svrha SSI je unapređenje investicione i poslovne klime u Srbiji, putem konkretnih predloga za reforme, stimulisanje SDI, promovisanje komunikacije SSI i nadležnih organa u Srbiji, kako bi se obezbedila pomoć i podrška međunarodnoj poslovnoj zajednici u prevazilaženju teškoća sa kojima se mogu suočiti u toku ulaganja. Danas SSI, kojeg čine predstavnici preko 90 velikih kompanija iz različitih zemalja, je na stanovištu da država Srbija pruža dobre mogućnosti za strane investitore, uz neophodnost prethodnog rešavanja određenih problema: smanjenje visokog nivoa političkog rizika, neophodnost garantovanja vladavine prava, poštovanje ljudskih prava, nastavak procesa privatizacije. Bela knjiga SSI za 2005. sadrži pregled glavnih prepreka za ulaganje i razvoj poslovanja u zemlji, kao i konkretne predloge za prevazilaženje ovih poteškoća. Belu knjigu je pripremio SSI s ciljem da predstavlja sredstvo za konstruktivni dijalog i partnerstvo između investitora i organa Vlade, kako bi se omogućilo unapređenje poslovnog i investicionog okruženja i dovelo do porasta ulaganja. SSI je objavio i Belu knjigu za 2008. koja sadrži markirane postojeće probleme i predloge za poboljšanje poslovnog okruženja u Srbiji. Namera je da se ukaže na postojeće stanje i na željene promene, kako bi se poboljšali uslovi poslovanja. Ona treba da posluži kao osnova za dijalog između privrede i vlasti o prevazilaženju preostalih prepreka za ulaganja.
Ocene SSI Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, kao i Prelazni trgovinski sprazum. Sporazum o slobodnoj trgovini otvara vrata nastavku
uvođenja međ. standarda i opštih mehanizama na domaće tržište, a samim tim značajno doprinosi predvidljivosti poslovne klime.
SSI odobravaju takozvanu
„giljotina propisa“, odnosno proces ukidanja zastarelih propisa i pojednostavljivanja složenih procedura. Dugi periodi uzastopnih izbornih ciklusa doveli su do opšteg usporavanja reformi i smanjili su interes potencijalnih novih investitora.
Strana poslovna zajednica očekuje formulisanje jasne ekonomske
politike, koja će biti osnova ekonomskih kretanja u budućem periodu. Ovo je temelj predvidljivog poslovnog okruženja, koje je presudno za privlačenje i dolazak stranih investicija. Neke od mera koje mogu podržati održavanje makro-ekonomske stabilnosti: uvođenje razumne javne potrošnje, izmena poreske politike, promena anti-monopolskog i zakona o javnim nabavkama, usvajanje napredne regulative o tržištu hartija od vrednosti, završetak procesa privatizacije društvenih preduzeća i restrukturiranja javnih preduzeća. Investiciona i poslovna klima Krajem 2007. godine ratifikovan je Sporazum o slobodnoj trgovini zemalja Zapadnog Balkana i Moldavije (CEFTA), koji je zamenio i unapredio ranije potpisane bilateralne ugovore. Na početku 2008. godine potpisan je energetski sporazum sa Rusijom koji obuhvata prodaju većinskog paketa NIS-a kao i izgradnju gasovoda kroz Srbiju. U okviru energetskog aranžmana sa Ruskom federacijom predviđa se izgradnja gasovoda i dovršetak izgradnje rezervoarskih kapaciteta za gas, kao osnova za razvoj distributivne mreže. Veliki pomak Srbije u integracijama u Evropsku uniju učinjen je potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Prelaznog trgovinskog sporazuma. Regulisanje odnosa sa EU kroz ovaj Sporazum, doprinelo bi poboljšanju kreditnog rejtinga Srbije i privuklo bi nove strane investicije. Proces privatizacije društvenih preduzeća Proces privatizacije dp u završnoj fazi. Model zajedničkog ulaganja (kao na primeru „Zastave’’ iz Kragujevca i FIAT-a), dobar je primer i za druga preduzeća. Ovaj model podrazumeva privatizaciju uz strateško partnerstvo i teži da omogući nove investicije, modernizaciju, rast zaposlenosti i izvoz. Kreditni rejting zemlje Položaj Srbije na međ.finan. tržištu je pogoršan, usled nestabilnosti izazvane porastom cena i tekućeg deficita, uz porast političkog rizika. Ocena kreditnog rejtinga zemlje je smanjen. Srbija je po koef.Freedom House za 2008.godinu, pogoršala svoj rezultat među zemljama u tranziciji. Činjenica da je ocena rejtinga zemlje slabija, može uticati na dalja kretanja inostranih direktnih i portfolio ulaganja, na sve veću zavisnost od korišćenja inostranih kredita i to po višim kamatnim stopama, kao i na porast kamatnih stopa u zemlji. Stanje infrastrukture Stanje infrastrukture je značajan činilac koji određuje atraktivnost jedne zemlje, a još i više, atraktivnost gradske ili neke druge mikro lokacije. U oblasti vlasništva nad zemljom vrlo malo je urađeno da se ožive odredbe novog ustava iz 2006.
godine koji utvrđuje i omogućuje svojinska prava. Za „ljudski kapital”često se kaže da predstavlja komparativnu prednost Srbije kad je reč o privlačenju stranih investicija. Sa relativno malim ulaganjima, ta komparativna prednost mogla znatno uvećati u pogledu kvaliteta „ljudskog kapitala”. Elektroprivreda nema potrebne proizvodne idistributivne kapacitete, prerađivački kapaciteti naftne industrije nemaju savremene tehnologije, adistribucija gasa nije dovoljno razvijena. Ovakva situacija dovodi do neravnomerno gregionalnog razvoja, smanjuje ponudu lokacija za nove investicije, a samim tim diže cenu lokacija i deluje destimulativno za investitore. Nedostatak telekomunikacione infrastrukture još uvek predstavlja suštinsku prepreku daljem razvoju ovog sektora i efikasnijem poslovanju. Slab kvalitet konekcija i nedovoljno razvijen pristup internetu predstavljaju ključne elemente niske iskorišćenosti usluga ovog sektora. SSI SSI u Beloj knjizi za 2008. godinu, daje ocene Zakona o privrednim društvima, odnosno njegovih oblika organizacije: Ortačko društvo, Komanditno društvo, Društvo s ograničenom odgovornošću, Akcionarsko društvo.
Deo III MEĐUNARODNO POSLOVNO OKRUŽENJE MEĐUNARODNA TRGOVINA Prodaja roba i usluga nije ograničena samo na lokalna, regionalna, ili nacionalna tržišta. Ona se događa i na međunarodnoj osnovi. Nacije uvoze robu koju nemaju, ili koju ne mogu da proizvedu tako efikasno kao druge nacije. S druge strane, one izvoze robu koju mogu da proizvode efikasnije. Ova razmena roba i usluga koja se događa na globalnom tržištu poznata je kao međ. trgovina. Koristi od međunarodne trgovine: dostupnost onih roba koje nedostaju, ili koje ne mogu da se proizvode, specijalizacija u proizvodnji onih proizvoda za koje zemlja ima posebne pogodnosti. Specijalizacija u proizvodnji Prirodni, ljudski i tehnički resursi omogućavaju da se odrede oni proizvodi za koje će se zemlja specijalizovati. Rezultat su veći autputi, opadajući troškovi i porast životnog standarda stanovništva.
Specijalizacija Saudijska Arabija je sposobna da se specijalizuje za proizvodnju nafte i derivata, pošto poseduje neophodne prirodne sirovine, Japan za proizvodnju televizora, zato što je posedovao neophodne ljudske resurse, koji su potrebni za spajanje brojnih komponenti, US u kompjuterskoj industriji zato što su posedovale neophodne tehničke resurse, potrebne za njihovu proizvodnju i dizajn. Dva su ekonomska principa kojima se objašnjava kako i kada je specijalizacija prednost: teorija apsolutne prednosti, teorija komparativne prednosti. Ekonomski principi Teorija apsolutne prednosti – nacije treba da se specijalizuju za proizvodnju onih proizvoda koje mogu da proizvode jevtinije nego druge nacije. Teorija
komparativne prednosti – nacije treba da se koncentrišu na proizvodnju onih proizvoda koje mogu da proizvode najefikasnije i profitabilnije.
Teorije međunarodne trgovine Brojne teorije pokušavaju da objasne zakonitosti koje postoje u međ. ekonomskoj razmeni, kako bi se ta razmena mogla predviđati i usmeravati. Teorije međ. trgovine bave se problemima optimalne alokacije resursa, nastojeći da objasne kako međ. razmena utiče na njihovu alokaciju unutar zemlje i između zemalja, sa svrhom zadovoljavanja potreba ljudi i u skladu sa interesima društva. Najvažnije teorije međ. Trgovine: teorija merkantilizma, teorija apsolutne prednosti, teorija komparativne prednosti, teorija međ. životnog ciklusa proizvoda, teorija nacionalne konkurentske prednosti, teorije međ. trgovine zasnovane na tehnologiji, teorija direktnih stranih ulaganja. Mere vlade na regulisanje trgovine Uprkos prednosti koje nudi slobodna trgovina, vlade intervenišu u trgovini roba i usluga. Razlozi su politički, ekonomski i kulturni, ili kombinacija sva tri razloga. Vlade obično intervenišu: da bi podržale domaće kompanije, kada domaće kompanije nisu u stanju da se "nose" sa inostranom konkurencijom. Politički motivi. Glavni politički motivi iza vladinih odluka su zaštita domaćih poslova (protekcionizam), zaštita nacionalne bezbednosti, reagovanje na intervencionizam druge strane, i ostvarivanje uticaja na druge nacije. Vlade najčešće posežu za merama zaštite zbog straha od visoke stope nezaposlenosti. Ekonomski motivi. Obično je ekonomski motiv za intervenciju vlada u međ. trgovini, zaštita domaće, "mlade“ industrije od strane, jake konkurencije ili promocija izvoza. Ovaj argument se zasniva na ideji da se mlade industrije štite dok ne steknu dovoljno iskustva. Drugim rečima, samo rastuće i zrele industrije poseduju znanja potrebna za inovativnost, efikasnost i konkurentnost. Problemi: vrlo je teško odrediti koje industrije štititi a koje ne, zaštita od međ.konkurencije može dovesti do demotivacije domaćih proizvođača za inovacije, zaštita može doneti više štete nego koristi, (proizvodi su skuplji ako nema konkurencije), navodi se da je "mladim" industrijama potrebna finansijska podrška njihovih vlada. (međ. tržište kapitala postaje sve dostupnije i za ove industrije). Kulturni motivi. Nacije često intervenišu u trgovini robama i uslugama da bi ostvarile kulturne ciljeve, pre svega radi zaštite nacionalnog identiteta. SDI. Termin strane direktne investicije se koristi da objasni transakcije transnacionalnog kapitala koje ima kompanija iz jedne zemlje u drugoj. Transakcije povlače nabavku proizvodnih resursa (zgrade, mašine ili zemlju), ili kompanije, ili učešće u njima.
Postoji više različitih definicija SDI. Prema jednoj,
SDI predstavljaju svaki oblik ulaganja u određeno preduzeće kojim se stiče vlasnička kontrola nad njim. Prema definiciji UN, SDI su ulaganja koja uključuju
dug. povezivanje i obezbeđuju dug. interes i kontrolu preduzeću iz jedne zemlje, nad preduzećem koje je rezident druge zemlje. Važniji pozitivni efekti SDI za zemlju u koju se investira: povećavaju se mogućnosti za nove investicije, omogućava se porast zaposlenosti, omogućava se uvoz i bolja snabdevenost reprodukcionim materijalima i sirovinama, povećava se konkurentnost, transfer nove tehnologije itd. Važniji negativni efekti za zemlju u koju se investira: opasnost od preterane zavisnosti od stranog kapitala, iskorišćavanje domaćih resursa, povećavanje tehnološke zavisnosti, mogućnost otpuštanja radnika, formiranje modela potrošnje koji ne odgovara nivou razvijenosti zemlje domaćina, mogućnost ugrožavanja nacionalnog suvereniteta itd. Mehanizam ulaska SDI Glavni mehanizam ulaska SDI na tržišta zemalja istočne Evrope je direktna prodaja postojeće imovine. Akvizicije (kupovine) već postojećih preduzeća, od strane kompanija iz razvijenih zemalja, usko jepovezano sa procesom privatizacije državnih preduzeća.
U različitim zemljama, odvijanje samog
postupka je različito. Ako se radi o državnim preduzećima, najčešće vlade, ili agencija za privatizaciju, na osnovu određenih analiza, odrede preduzeća koja će se privatizovati. Sledi izbor stranog partnera, bilo kroz direktno pregovaranje, ili kroz međ. tender, aukcije i sl. Akvizicije. Strana kompanija kupovinom domaćeg preduzeća dobija brojne povoljnosti: već postojeći proizvodni kapaciteti, uhodani sistemi distribucije, povoljna tržišna pozicija, kvalifikovani zaposleni i stručnjaci koji poznaju lokalne prilike itd. Iskustva zemalja istočne Evrope koja prolaze kroz proces tranzicije pokazuju da su na neki način postavile određena ograničenja za strane investicije, pogotovo u ranijim fazama procesa tranzicije. Kako je proces tranzicije dalje tekao i ova ograničenja su se smanjivala, ili ukidala. S druge strane, neke zemlje, baš u ranijim fazama tranzicije, stvaraju takvu klimu, odnosno nude investicione olakšice da bi privukli strane investicije. Za strane investitore relevantni su opšti sistemski faktori, pre svega, pravno, političko, instituc. okruženje, kao i postojanje mreže međ. Zaštite investicija. Rast obima direktnih stranih investicija, u 1990-im godinama, može se objasniti uticajem više faktora: ciklični razvoj, politika vlade, razvoj međ. trgovine, strategije korporacije Ciklični razvoj. Povoljna ciklična situacija u svetskoj ekonomiji u drugoj polovini 1980--ih, omogućila je mnogim kompanijama dovoljno finansijskih resursa i dobre izglede za ostvarenje prinosa od direktnih stranih ulaganja. (Niže kamatne stope znače povoljniju ekonomskum situaciju u svetu i rast stranih investicija). Politika vlade. Kao posledica tog pozitivnijeg stava prema stranim direktnim investicijama, nacionalne vlade su se angažovale da poboljšaju institucionalne uslove i posebno međ. pravo kad su u pitanju strane direktne investicije.
Više faktora je uticalo na pozitivan razvoj međ. trgovine: liberalizacija međunarodne trgovine i direktnih investicija, pojava regionalnih integracija, rast trgovine između glavnih trgovinskih blokova. Strategije korporacije. Porast obima direktnih međ. investicija je rezultat i orijentacije strategije korporacije. Orijentacija korporativnih aktivnosti i strategija je dominantno internacionalna. Zastupljena su sva tri ključna oblika: izvoz, posredna internac. i direktne investicije. Objašnjenja SDI.Glavne teorije koje pokušavaju da objasne zašto se kompanije angažuju u SDI: Teorija međ. životnog ciklusa proizvoda, Ograničenja na međ. tržištu, Eklektička teorija, Teorija tržišne moći. Teorija međ. životnog ciklusa. Međ. životni ciklus proizvoda se definiše kao proces difuzije inovacija preko nacionalnih granica. Faze tog procesa su: lokalna inovacija, uvođenje inovacije na inotržište, međunarodna potvrda inovacije, imitacija proizvoda u svetskim razmerama i povratna faza. Ograničenja na međ. Tržištu. SDI, kao strategija interanacionlizacije kompanije, su način prevazilaženja carina i drugih ograničenja u međ. trgovini. Ograničenja u međ. trgovini su najčešća kod drugih strategija: izvoz i mnoge forme posrednog Nastupa. Eklektička teorija. Kompanija ulazi u SDI s obzirom na karakteristike posebnih lokacija, kombinovane sa vlasništvom i prednostima internacionalizacije da učini tu lokaciju povoljnom za investicije. To se odnosi, pre svega na infrastrukturu, prednost vlasništva, prednost internacionalizacije kroz strane direktne investicije. Teorija tržišne moći. Kompanija pokušava da ostvari dominantnu tržišnu prisutnost u grani i zato preduzima SDI. Ukoliko je tržišna snaga veća, kompanija je u boljoj poziciji da diktira troškove inputa, ili cene po jedinici. Neki aspekti upravljanja SDI: Stepen kontrole, Kupiti ili izgraditi, Proizvodni troškovi, Razumevanje preferencija potrošača, Slediti klijente i lidere. Stepen kontrole. Ko ima kontrolu nad upravljanjem je suštinsko pitanje i glavni razlog za SDI: "koliko vlasništva toliko kontrole". Međutim, kompanije moraju ponekad napustiti takvu politiku, kada određena zemlja, za dozvolu pristupa njenom tržištu, zahteva sopstveno učešće u kompaniji. Vlade postavljaju takve zahteve kao način zaštite njihovih radnika i industrija od eksploatacije, ili dominacije velikih kompanija. Kupiti postojeći biznis ili izgraditi? Treba prethodno razmotriti: politika ljudskih resursa, cena radne snage, način organizacije radnika, podsticaji za ekonomski razvoj, informisanje, lični i politički kontakti. Greenfield investicije. Ponekad su mogućnosti za povoljnom "lokalnom“ kupovinom nedostupne, pa se mora ići sa izgradnjom nove fabrike (greenfield invest.). Pored dobrih strana, opredelenje u korist izgradnje nove fabrike može stvoriti problem dobijanjem potrebnih dozvola, finansiranjem i zapošljavanjem lokalnog personala.Proizvodni troškovi. Na strukturu i visinu proizvodnih troškova, na bilo kom tržištu, utiče mnogo faktora. Od kompanije može biti zahtevano da obezbedi dodatne stimulacije za radnike, što znači zarade iznad prosečnih. Mada su uslovi, obično na početku obećavajuće povoljni (cena zemlje, stope poreza na prihode i neto dobit niske), pitanje je da li će i ostati takvi.
Razumevanje preferencija potrošača. Ponašanje kupaca je često važan faktor u odluci o SDI. Potrošači širom sveta, sa različitih tržišta, insistiraju naupovin baš tih proizvoda, koji su u njihovim očima viđeni kao superiorni proizvodi. Nemački automobili, Italijanske cipele, Francuski Parfemi, Švajcarski satovi, su proizvodi sa superiornim kvalitetom. Mere vlade u oblasti SDI. Nacije često intervenišu u SDI da zaštite kulturno nasleđe, domaće kompanije i poslove. Zbog toga, one često donose zakone, kreiraju regulativu, postavljaju administrativne prepreke kompanijama iz drugih zemalja koje žele da investiraju. Dva su ekstrema: jedan koji favorizuje ekonomsku samodovoljnost, drugi koji favorizuje slobodna tržišta, bez vladinih intervencija Međutim, najveći broj nacija veruje da određeni iznos SDI poželjan sa stanovišta nacionalnog rezultata i podizanja životnog standarda stanovništva. Razlozi za intervenciju zemlje domaćina. Glavni razlozi za intervenciju zemlje domaćina u odnosu na SDI: platni bilans, dostupnost resursima (tehnologiji i upravljačkim veštinama), zaposlenost. Platni bilans. Vlade vide intervenciju kao način da drže pod kontrolom njihove platne bilanse: SDI podižu vrednost platnog bilansa s obzirom na njihov ulazni tok (strana imovina u zemlji) , SDI podstiču lokalnu proizvodnju (uvoz roba i usluga-smanjenje), izvoz na osnovu SDI i izvoz onih delatnosti koje su one inicirale imaju značajan uticaj na platni bilans (izvoz roba i usluga).
Međutim, kada kompanije vraćaju profit
(repatrijacija profita) u svoju zemlju one prazne rezerve deviznih sredstava. Ovaj tok sredstava dovodi do smanjenja platnog bilansa. Da bi ojačale platni bilans zemlja domaćin može zabraniti, ili ograničiti repatrijaciju profita.
Reinvestiranje
u lokalnoj zemlji unapređuje konkurentnost lokalnih kompanija i podiže vrednost nacionalnog izvoza – tako poboljšava poziciju platnog bilansa. Razlozi za nepodržavanje SDI, od strane matičnih zemalja: Ostaju manji resursi za razvoj i ekonomski rast kod kuće, Izlazne SDI smanjuju platni bilans, Poslovi na bazi SDI mogu ugroziti poslove u zemlji. Matična zemlja u određenim situacijama može podržati SDI: Izlazne SDI mogu dugoročno povećati konkurentnost. Regionalna ekonomska integracija (regionalizam) je proces saradnje između zemalja u jednom geografskom regionu u cilju smanjenja, ili eliminisanja barijera radi što efikasnijeg međ. toka ljudi, proizvoda, usluga i kapitala. Zona slobodne trgovine je takav oblik ekonomske integracije u kojoj zemlje članice teže da otklone sve barijere u međusobnoj trgovini, ali svaka zemlja određuje sopstvene barijere prema trećim zemljama.
Carinska unija je takav
oblik ekonomske integracije u kojoj zemlje članice teže da otklone sve barijere u međusobnoj trgovini, ali pored toga vode i zajedničku trgovinsku politiku prema trećim zemljama. Zajedničko tržište itegriše elemente zone slobodne trgovine i carinske unije i dodaje slobodno kretanje važnih proizvodnih faktora – ljudi i kapitala (namenjenog investiranju). Ekonomska unija je takav oblik ekonomske integracija gde zemlje članice nastoje da otklone barijere u trgovini i kretanju
ljudi i kapitala, ali vode usaglašenu (koordinisanu) ekonomsku politiku prema trećim zemljama. Politička unija je ekonomska i politička integracija gde zemlje članice usklađuju sve aspekte njihovih ekonomskih i političkih sistema. Politička unija zahteva od država članica da prihvate zajednička stanovišta o ekonomskim i političkim pitanjima u odnosu na treće zemlje. Koristi od regionalne integracije. Zemlje se specijalizuju i trguju zbog veće razmene i potrošnje. Druga korist od povećanja trgovine jeste, što se na tržištu mogu naći robe i usluge po nižoj ceni, zbog eliminisanja carina i drugih ograničenja. Politička saradnja je sledeća korist od regionalne ekonomske integracije. Slabe strane regionalne integracije: "Podvajanje trgovine“, Promene u zapošljavanju, Gubitak nacionalnog suvereniteta. "Podvajanje trgovine" se događa posle formiranja određenog tgovinskog bloka, zbog nižih carina između zemalja članica. Rezultat može biti povećana trgovina sa manje efikasnim proizvođačima u okviru trgovinskog bloka i smanjenje trgovine sa efikasnijim proizvođačima koji nisu u trgovinskom bloku. Promene u zapošljavanju. Zbog formiranja trgovinskih blokova značajno se smanjuju, ili eliminišu barijere u trgovini između zemalja članica. Određeni poslovi kretaće se ka državama gde su nadnice niže. To je istovremeno i mogućnost da radnici unaprede svoje veštine i dobiju posao koji se više plaća. Gubitak nacionalnog suvereniteta. Zemljama članicama regionalne integracije se dozvoljava da uspostave barijere u trgovini prema trećim zemljama. Međutim, politička unija zahteva od nacija da u visokom stepenu odustanu od svoje spoljne politike. To je razlog zašto je poltičku uniju teško ostvariti.
