Asimov Isak Deca Vremena.pdf

Asimov Isak/Silverberg Robert

DETE VREMENA Prevod: Nedeljković B. Aleksandar 

Asimov Isaac/Silverberg Robert CHILD OF TIME, 1991.

POLARIS 1991.

PROLOG: SREBREN OBLAK 

tokom noći poĉelo je pomalo da sneţi. Sneg je, sitan kao prah i razreĊen kao sumaglica, dolazio sa zapadnim vetrom; iz daleka, svakako. Još je u sebi nosio miris mora, koji se sada poĉeo dizati iz tundre, široke i sumorne, jutarnjim suncem obasjane. Srebren oblak imao je prilike da vidi more, samo jednom, davno, dok je bio dete i dok je narod još lovio u zapadnim zemljama. More je ogromno, mraĉno i nemirno, a kad ga sunce obasja na jedan odreĊeni naĉin, ono zablista kao ĉudna teĉna vatra. Ući u more, to je smrt, ali gledati ga, to je divno. On više nikad neće videti more, to mu je bilo jasno. Zemlje duţ mora sad drţe drugi, a narod se  povlaĉi, iz godine u godinu sve je bliţi onom mestu gde se sunce sun ce raĊa. Srebren oblak je uviĊao da, ĉak  ugi nestali isto onako iznenadno kao što su došli, on više nema nikakve nade da se vrati na i ako bi dr ugi obalsko podruĉje. Suviše je mator i sakat, preblizu je svome kraju. Pola ljudskog veka, moţda i više,  bilo bi potrebno da se pleme vrati istim putem, na istok. Srebrenu oblaku nije ostalo pola ţivota. Dve godine, toliko će još poţiveti, ili, uz malo sreće, tri godine. Ali nema u tome niĉeg lošeg. Ipak je video more, a to niko drugi u plemenu ne moţe danas za sebe reći. Nikada neće zaboraviti kako more miriše i kakvu ogromnu ustalasanu snagu ima. On stoji na uzvisini iznad taborišta i zuri preko neoĉekivano zasneţene ravnice - jako širi nozdrve, udiše duboko, da oseti mošusni miris mora koji se, nošen isparenjima sa topećeg snega, diţe ka njemu. Na tren se oseća kao da je opet mlad. Samo na tren.

Jedan glas iza njega kaţe: "nisi ništa rekao o snegu noćas kad smo podizali tabor, srebrene." glas znalice. Zašto se popela za njim? On je došao ovde, gore, da bi bio sam u tišini zore. Ponajmanje je ţeleo da ga znalica gnjavi u ovom trenutku izdvojenosti. Srebren oblak se polako okrenuo da se suoĉi sa njom. "da li je sneg tako neuobiĉajen da ja moram davati upozorenje kad god nailazi?" "ovo je peta nedelja leta, srebrene oblaĉe." slegnuo je ramenima. "pa, moţe i leti da pada sneg, ţeno." "u petoj nedelji?"

"u svakoj nedelji", reĉe srebren. "pamtim leta u kojima nije ni prestajao, nego je padao iz dana u dan. Mogla si da gledaš kako blistavo letnje sunce sija kroz njega, a ipak je nastavljao da pada. I to u zapadnim zemljama, gde su leta toplija nego ovde."

"davno je to bilo, pre mog roĊenja. Leta postaju svuda bolja, tako svi govore, a izgleda i da istinu zbore. Ali trebalo je da nam kaţeš da ide sneg, srebrene." "a je li ovo nešto mnogo snega? Samo je malo poprašilo, znalice." "mogli smo da isturimo asure za spavanje."

"za ovo malo snešnog praška? Za ovu sitnicu od snega?" "da. Ko voli da se probudi sa snegom na licu? Trebalo je da nam kaţeš." "nije izgledalo vaţno", reĉe srebren oblak razdraţljivo. "ipak, trebalo je da nam kaţeš. Osim ako nisi znao, naravno." znalica mu je uputila dug, neprijateljski pogled, pun zlobe. Ta ţena postaje mnogo gadna, sad kad starost sve dublje zagriza u nju, pomisli pom isli srebren oblak. Pamtio je on i dane kad je ona bila divna vitka devojka vodopadna, sa slapovima guste, crne kose i sa grudima poput letnjih dinja. Tada ju je svako u  plemenu ţeleo: i on - ne bi to poricao. Ali, evo, prošla je svoju tridesetu zimu, njena kosa se pretvorila

u bele uzice, grudi su joj prazne, muškarci je više ne gledaju sa ţeljom, a ime je promenila i sad je 'ona koja zna', drţi se nadmeno, kao da je nešto mnogo mudra, kao da je boginja ušla u njenu dušu. Besno je piljio u nju.

"znao sam da dolazi sneg. Ali sam takoĊe znao da neće biti vredan pomena. Osetio sam ovaj sneg u  butini, gde mi je ona stara rana, gde uvek osetim dolaţenje snega." sn ega."

"pitam se da li si stvarno osetio." "znaĉi, ja laţem? Je l' to?" "rekao bi nam to, da si znao da dolazi sneg. Voleo bi i ti da je asura za spavanje razapeta iznad tebe,

voleo bi isto koliko i svi drugi vole. I više, rekla bih ja." "pa onda me ubijte", reĉe srebren oblak. "priznajem sve. Nisam uopšte osetio da dolazi sneg. Zato i nisam upozorio ljude i zato ste se probudili sa snegom na licu. To je strašan greh. Sazovi društvo za ubijanje, pa neka me odvedu iza brda i neka me udare dvanaest puta batinom od slonovaĉe. Misliš da  bih zaţalio, znalice? Video sam zima ĉetrdeset i poneku više od ĉetrdeset. Star sam, veoma; i veoma umoran. Ako bi ti bila voljna da upravljaš plemenom neko vreme, znalice, ja bih rado odstupio i..." "molim te, srebrene."

"taĉno je to, zar ne? Ti iz dana u dan sve više sijaš silnom mudrošću iznutra, a ja samo starim. Preuzmi moje mesto. Evo. Evo." skinuo je svoj poglaviĉki ogrtaĉ od medveĊe koţe i gurnuo ga odseĉnim pokretom ka njenom licu. "hajde, uzmi! I perjanu kapu i ĉudotvorni štap od slonovaĉe i sve ostalo. Idemo dole da kaţemo svima. Moje vreme je prošlo. Sad ti budi poglavica. Evo! Pleme je tvoje!"

"praviš gluposti. A i neiskren si. Ti ćeš predati perjanu kapu i štap od slonovaĉe onog dana kad te naĊemo hladnog i ukoĉenog na zemlji ujutru, ni trenutak pre toga." gurnula je ogrtaĉ nazad ka njemu. "poštedi me tvojih velikih gestova. Nimalo ne ĉeznem da zauzmem tvoje mesto, ni sad ni posle tvoje smrti, što i sam dobro znaš." "onda, što si se popela ovde da me gnjaviš zbog tog jadnog sneţića?" "zato što je peta nedelja leta." "pa šta? Već smo raspravljali o tome. Sneg moţe naići u ma koje doba godine, što ti vrlo dobro znaš." "gledala sam štapove sa zapisima. Ovako pozno u godini nije sneţilo još otkako sam ja bila devojka." "gledala si štapove sa zapisima?" upita srebren oblak, zbunjen. "misliš, jutros?"

"a kad bih, inaĉe? Probudila sam se, videla sneg i to me je uplašilo. Zato sam otišla kod prošlo-ĉuve i zamolila je da mi pokaţe štapove. Sve smo brojale zajedno. Pre sedamnaest godina sneţilo je u petoj nedelji leta. Od tada, nije. Znaš šta se još desilo tog leta? Šestoro naših je poginulo u lovu na nosoroge, a ĉetvoro u stampedu mamuta. Deset smrti za samo jedno leto." "šta mi to govoriš, znalice?" "ništa ti ne govorim. Pitam te da li misliš da je ovaj sneg nagoveštaj zla." "mislim da je ovaj sneg samo sneg. Ništa više." "nije se boginja naljutila na nas?" "pitaj boginju, ne mene. Boginja sa mnom ne razgovara mnogo, u poslednje vreme." znalica ogorĉeno iskrivi usta. "uozbilji se, srebrene. Šta ako ovaj sneg znaĉi da nas neka opasnost vreba u zasedi?"

"pogledaj", reĉe on, veliĉanstveno odmahujući ispruţenom rukom prema dolini i ravnicama. "vidiš li opasnost tamo? Ja vidim nešto malo snega, da. Vrlo malo. TakoĊe vidim narod, koji se probudio, vidim da se osmehuju, gledaju svoja posla, poĉinju još jedan dobar dan. Eto šta ja vidim, znalice. Ako ti vidiš boginjin gnev, pokaţi mi gde je." njemu se uistinu ĉinilo da dole, svuda, vlada divan mir. U glavnom taborištu ţene i devojĉice loţile su jutarnju vatru. Deĉaci suviše mladi da bi lovili švrljali su unaokolo, prevrćući laki sneţni pokrivaĉ i sakupljajući granĉice i suvo busenje koje će posluţiti kao gorivo. Na levoj strani, na prostoru majki, video je bebe koje su dobijale jutarnji obrok - eno je, mlekoizvorna, ta neiscrpna ţena, sa po jednom  bebom na svakoj dojki; eno gde mala deca igraju igru kruga, a vodi ih duboka voda, koja je baš sad zastala da uteši jednog deĉkića, i to onog koji se zove grom-obraz, jer je pao i odrao koleno. Iza  prostora majki, boginjine ţene izgradile su piramidu od nagomilanog kamenja, da posluţi kao svetilište njoj, i sad su oko te piramide radile: jedna od sveštenica prinela je i rasporedila ubrane bobice, druga je na krvni kamen sipala krv juĉe ubijenog vuka, treća je palila današnju dnevnu vatru. Na sasvim drugoj

strani jahaĉ mamuta namestio je svoju radionicu i već je pravio kremene oštrice; još je bio u tom poslu savršen, iako mu je kostobolja sve više koĉila ruke. Iza njega su sedele igraĉica meseca i jedna od njenih kćeri, već predate svom uobiĉajenom poslu: ţvakale su koţu ulovljenih ţivotinja kako bi je omekšala toliko da se od nje mogu praviti ogrtaĉi. Srebren oblak je video, daleko na obzorju, i muškarce iz društva za lov, koji su nastupali preko tundre, šireći se lepezasto u levu i desnu stranu, drţeći u rukama spremna koplja i motke za bacanje. U snegu se još pomalo videla neujednaĉena, dugaĉka linija koju su napravili nogama dok su išli, maloĉas, u koloni: tamno ocrtani otisci peta i jako raširenih prstiju. Tragovi su vodili iz tabora, a sad su nestajali zato što je i sneg brzo nestajao. Da, sve je izgledalo mirno. Sve normalno i redovno, jedno novo jutro u ţivotu naroda koji je star  kao vreme i ko ji će postojati dok budu postojali dani. Zar treba neki mali sneg u sredini leta da izazove  brigu? Ţivot je teţak; sneg je obiĉna stvar i uvek će to biti, tokom cele godine; boginja nikad nikom nije obećala da će leta biti bez snega, mada je u tom pogledu bila dobra prema ljudima, poslednjih godina.

Ali baš je ĉudno da on sinoć nije osetio dolazak snega. Moţda i jeste osetio, ali nije obratio dovoljno  paţnje? Toliko je bolova i probadanja u poslednje vreme: sve je teţe i teţe protumaĉiti svaki pojedini  bol.

Svejedno, ĉinilo se da stvari ipak stoje dobro. "silazim sada", reĉe on znalici. "popeo sam se ovamo samo radi malo mira i tišine. Ali vidim da mi to neće biti omogućeno." "da ti pomognem", reĉe ona. Srebren oblak besno odgur nu njenu pruţenu ruku. "liĉim li ja tebi na bogalja, ţeno? Ruke k sebi!" ravnodušno je zatresla ramenima. "kako god ti kaţeš, srebrene." ali staza koja je vodila sa te uzvisine bila je dţombasta i nezgodna, a laki posip topećeg snega  prik rio je pojedine male, nepouzdane komade kamena i uĉinio da pod srebrenovim nogama budu glatki i klizavi. Ni deset koraka nije prešao, a već je poţeleo da se odrekne ponosa i prihvati ponudu znalice. Ali to nije dolazilo u obzir, naravno. Niko ne obraća paţnju na to ako poglavica malo hramlje, ali ukoliko se dozna da on bez tuĊe pomoći ne moţe da siĊe niz ovako blagu nizbrdicu, neki će pomisliti da je moţda vreme da mu pomognu da preĊe u konaĉni odmor. Prema starcima svako oseća  poštovanje, da, ali starce nije moguće tetosati preko izvesne mere. Pomogao je i srebren, u svome veku, nekolicini starih ljudi da odu u veĉni odmor i to je bilo itekako tuţno: napraviš za njih gnezdo u snegu i stojiš pored njih sve dok ih ledena hladnoća ne odnese u poslednji san. On neće takvu pomoć: nek  njegov ĉas doĊe kad doĊe, ni jedan sat ranije. A doći će, u svakom sluĉaju, brzo. Srebren je u podnoţje stigao malo zadihan, vruć i lepljiv od znoja ispod ogrtaĉa od debelog, sivog krzna. Ipak je spuštanje prošlo priliĉno dobro. Još je on u snazi, još moţe. Mirisi kuvanja dopreše do srebrenovih nozdrva. Smeh deĉurlije i prodorni vriskovi beba plovili su vazduhom. Sunce se brzo uzdizalo. Osećaj blagostanja proţimao je srebrenov duh. Kroz tri dana biće vreme za svetkovinu leta, a tad će on morati da pleše u krugu i da prinese jednog  junca na ţrtvu i da namaţe njegovom krvlju izabranu devicu godine. Štaviše, moraće nju da odvede u stranu i da je grli, kako bi jesenji lov sigurno uspeo. Dok se vreme za ovogodišnju svetkovinu leta  bliţilo, srebren oblak je osećao izvesnu malu nelagodnost, jer je pomišljao da ovako mator neće moći da pleše sasvim kako treba, a i da bi mogao, štaviše, da se spetlja i pri ţrtvovanju junca - svojevremeno  je bio oĉevidac kad se to desilo jednom ostarelom poglavici. A što se tiĉe grljenja device, i u tom  pogledu se malĉice brinuo da li će uspeti. Ali u toplini jutra svi ti strahovi su nestali. Ova znalica  postaje drhtava, matora glupaĉa. Taj sneg ne znaĉi ništa. Ništa! Dan je lep i blistav. Pred narodom je  jedno veliĉanstveno leto, koje će sad postajati sve toplije. Šteta što svetkovina leta nije danas, pomisli srebren. Sad, kad je njegov duh poletan; sad kad njegovo telo oseća, bar na tren, malenu plimu obnovljene snage. Plesati - junac - zagrliti devicu... "srebren oblaĉe! Srebren oblaĉe!"  promukli glasovi, bez daha, glasovi premorenih ljudi koji se bore za vazduh; glasovi sa otvorenih

 polja, iza onog mesta na kome boginjine ţene rade oko oltara. Šta je ovo? Lovci se vraćaju tako rano? I tako ţurno? Zaklonio je rukom oĉi i pogledao ka suncu. Da, eno su volkodrev i prolom gorski, trĉe ka taboru koliko ih noge nose i dozivaju njega. Volkodrev još i mlatara kopljem besomuĉno oko sebe, maltene kao da je poludeo; a prolom k ao da uopšte nema oruţje. Došli su u tabor, teturajući se, i srušili se na zemlju srebren oblaku tako reći pred noge, jeĉeći, šišteći, boreći se za dah. Oni su bili meĊu najjaĉim i najbrţim muškarcima, ali su sigurno trĉali punom snagom ĉak sa lovišta, pa su se premorili. Srebren oblak oseti kako ga obuhvata velika nelagodnost i kako pred njom išĉezava onaj kratki,  prekratki trenutak radosti i mira.

"šta je?" upita on odluĉno, ne dajući im vremena da doĊu do daha. "zašto se vraćate tako rano?"  prolom pokaza prstom iza sebe. Ruka mu je drhtala kao u starca. Zubi su mu cvokotali. "drugi!" izgrca on.

"šta? Gde?"  prolom gorski odmahnu glavom. Nije mu ostalo snage za govor. Volkodrev reĉe, uz silan napor: "nismo... Videli... Njih. Samo tragove." "u snegu."

"u snegu, da." volkodrev je bio na kolenima, glave oborene. Od pleća do struka potresali su ga veliki trzaji, maltene grĉevi. Još koji trenutak i sposobnost govora mu se vratila. "njihovi otisci stopala. Dugaĉka stopala, uska. Ovakva." u vazduhu je prstima ocrtao oblik stopala. "drugi. Sumnje nema." "koliko ih je?"

volkodrev zatrese glavom i zaţmuri. "mnogo", reĉe prolom, koji je najednom opet došao do glasa. Digao je obe šake i raširio sve prste na njima, jednom, dvaput, triput. "više od nas. Dva, tri, ĉetiri puta više. Stupaju sa juga ka severu." "i malo ka zapadu", reĉe volkodrev sumorno. "misliš, ka nama?" "moţe biti. Nije... Sigurno." "ja mislim, prema nama", reĉe prolom. "ili mi prema njima. Moglo bi se desiti da se sretnemo s njima oĉi u oĉi, ako ne pripazimo." "drugi, ovde, na otvorenom?" reĉe srebren oblak, kao da govori sam sa sobom. "ali oni ne vole otvorene ravnice. Nije ovo teren njima drag. Nema tu niĉeg za njih. Trebalo bi da se drţe bliţe moru. Jeste li sigurni za ta stopala, volkodreve? Prolome?" klimnuli su glavama.

"njihova putanja će preseći našu, ali ja ne verujem da će oni krenuti baš ka nama", reĉe volkodrev. "ja mislim da hoće", reĉe prolom. "ja mislim da ne znaju da smo ovde."

"ja mislim da znaju", reĉe prolom. Srebren primaĉe šake licu i povuĉe se za bradu, jako, tako jako da ga je zabolelo. Zapiljio se na istok, kao da će, ako samo bude gledao dovol jno napeto, videti tu grupu drugih kako stupaju preko one  putanje kojom njegov narod namerava da proĊe. Ali nije video ništa osim sve jaĉeg bleštanja jutra. Onda se okrete i ukrsti pogled sa znalicom. Oĉekivao je da će ga ona gledati trijumfalno, samozadovoljno, kao neko za koga se dokazalo da je u

 pravu. Ovaj neoĉekivani sneg usred leta ipak je bio rĊav znak, zar ne? A on ne samo što uopšte nije  predvideo njegov dolazak, nego je potpuno prevideo i zlok obni smisao njegov. Rekla sam ja tebi, trebalo bi da sad govori znalica. U velikoj smo nevolji, a ti više nisi podoban da vodiš.

Ali, na njegovo zaprepašćenje, nije bilo ni traga od takve osvetoljubivosti na licu one koja zna. Lice  joj je bilo smraĉeno od tuge, a tihe suze kotrljale su joj se niz obraze. Pruţila je ruke ka njemu, naĉinom gotovo neţnim. "srebrene..." reĉe ona blago. "o, srebrene."

ne plaĉe ona samo za sebe, pomisli srebren oblak. Niti samo zbog toga što je pleme u opasnosti. Plaĉe za mnom, uvide on zapan jeno.

NALAŽENJE 1.

Edit Felouz zagladila je svoj radni mantil; uvek je to ĉinila pre nego što bi otvorila ta komplikovano zakljuĉana vrata i zakoraĉila preko nevidljive linije razdvajanja izmeĊu jeste i nije. Sa sobom je i ovog  puta ponela svesku i olovku, iako beleške više nije pravila osim kad je, zbog nekog izveštaja, to bilo krajnje neophodno.

Ovog puta donela je i kofer. ("Neke igre za deĉka", maloĉas je, sa osmehom, rekla straţaru - a on, koji već odavno nije ni pomišljao da nju nešto ispituje, samo joj je mahnuo veselo, pokazujući joj da  proĊe kroz obezbeĊenje.) A mali, ruţni deĉko osetio je, kao i svaki put, da je ona ušla u njegov privatni svet, pa je dotrĉao, uzvikujući "GospoĊice Felouz - gospoĊice Felouz...", na svoj naĉin, mekano i nerazgovetno. "Timi", reĉe ona i provuĉe prste, neţno, kroz tršavu, smeĊu kosu na njegovoj ĉudno oblikovanoj, maloj glavi. "Šta nije u redu?" On reĉe: "Gde je Dţeri? Hoće li se vratiti da se igra sa mnom danas?" "Ne, neće danas." "Ţao mi je zbog onog što se desilo." "Znam, Timi."

"A Dţeri...?" "Pusti sad Dţerija, Timi. Jesi li zato plakao? Zato što ti nedostaje Dţeri?" Pogledao je na drugu stranu. "Ne samo zbog toga, gospoĊice Felouz. Opet sam sanjao." "Isti san?" Usne gospoĊice Feluoz se stisnuše. Naravno, to sa Dţerijem dovelo je do vraćanja tog sna. Klimnuo je glavom. "Da, isti san." "Da li je bilo mnogo nezgodno, ovog puta?" "Nezgodno, da. Bio sam - napolju. Tamo su bila deca, mnogo dece. I Dţeri. Svi su me gledali. Neki su se smejali, neki su pokazivali prstom ka meni i kreveljili se, ali neki su bili fini prema meni.

Govorili su: 'Hajde, hajde, Timi, moţeš ti, samo idi jedan po jedan korak. Nemoj stati i stići ćeš do slobode.' Tako je i bilo. Pošao sam odavde i izišao pravo napolje. I rekao sam: 'Sad doĊite da se igrate sa mnom', ali su onda svi oni poĉeli da se talasaju i postali su mi nevidljivi, a ja sam stao da se klizam unatrag, opet ovamo. Nisam se mogao zadrţati. Klizao sam se, a kad sam se našao sasvim unutra, oko mene se stvorio crni zid, nisam mogao ni da maknem, bio sam..."

"Uh, to je tako strašno. Ţao mi je, Timi. Znaš da mi je ţao." Pokušavajući da se osmehne, pokazao je svoje prevelike zube i široko razvukao usne; zbog toga se ĉinilo da su mu usta isturena napred, iz lica, ĉak i više nego što su stvarno bila. "Kad ću biti dovoljno veliki da iziĊem odavde, gospoĊice Felouz? Da stvarno idem napolje? Ne samo u snovima?"

"Uskoro", reĉe ona. Osećala je da joj se srce kida. "Uskoro." Pustila je deĉka da je uhvati za ruku. Volela je taj topli dodir debele, suve koţe njegovog dlana na svojoj ruci. Povukao ju je ka unutrašnjosti, kroz sve tri sobe koje su saĉinjavale stasis-sekciju Jedan udobne sobe, svakako, ali sobe u kojima je od prvog dana ostao, zauvek uhapšen, ovaj ruţni, mali deĉko star sedam (Da li baš sedam? Kako biti siguran?) godina. Odveo ju je do svog jedinog prozora, sa koga se pruţao pogled na svet onog jeste, onog napolju; ali samo na jedan delić tog sveta, pokriven krţljavom šumom, a sada i skriven noćnom tamom. U stvari, kroz prozor se sada videla samo ograda sa zlovoljnom svetlećom tablom koja je upozoravala sve i

svakoga da se ne sme ulaziti ovamo, a ko pokuša, da mu prete takve-i-takve opake kazne. Timi je pritisnuo nos na prozor.

"Priĉajte mi opet šta ima napolju, gospoĊice Felouz." "Bolja mesta. Lepša mesta", reĉe ona tuţno. Kao i toliko puta u protekle tri godine, prouĉavala ga je potajno, pogledom iskosa; posmatrala je  profil njegovog jadnog, malog, uhapšeniĉkog lica, ocrtan naspram prozora. Ĉelo ravno, ali sa jakim nagibom unazad; na njega pada gusta, gruba kosa, u ĉupercima koje gospoĊica Felouz nikada nije uspela da ispravi. Potiljak ĉudno izboĉen, tako da glava ostavlja utisak da je preteška i da je klonula, da se pognula napred, prisiljavajući celo telo da se poguri. Iznad oĉiju, već sad, silovito izboĉeni koštani svodovi poĉinju da se ocrtavaju, poĉinju da rastu. Usta krupna, izturena napred, ispred širokog,  pljosnatog nosa; a vrh vilice praktiĉno ne postoji, nego se vilica povlaĉi, odmah od donje usne, glatko nadole i unazad. Malen rastom za svoje godine, praktiĉno kepec, iako moćno graĊen; noge zdepaste, kratke i krive. Obraz širok, ispod njega moćne kosti; a na obrazu, mladeţ, od one vrste koja se zove 'bivolja koţa', mladeţ ljutito crven, izduţen u cik -cak liniju, sasvim nalik na sev munje. Veoma ruţan, mali deĉak, ali deĉak koga Edit Felouz voli više nego ikog drugog na svetu. Stajala je tako da joj je lice ostajalo izvan Timijevog vidnog polja; zato je dozvolila usnama luksuz da zadrhte.

Ovi su rešili da ga ubiju. Stvar se zapravo svodi na to. Timi je samo dete, i to dete u izuzetnoj meri  bespomoćno, a oni se spremaju da ga pošalju u smrt.  Neće moći. Ona će sve uĉiniti da to spreĉi. Sve. Ometanje njihovog plana biće teţak prekršaj radne discipline, to je znala, a ona nikad u ţivotu nije uĉinila ništa protivno duţnosti, bar po svom shvatanju duţnosti, ali to sad nije vaţno. Ona ima obavezu prema njima, naravno, to se ne moţe osporavati, ali ima obavezu i prema Timiju, a i prema sebi samoj. Nema nedoumice, u njenoj duši, koja je od tih obaveza najviša, koja na drugom, a koja na trećem mestu. Otvorila je kofer. Izvadila iz njega zimski kaput, vunenu kapu sa preklopnim štitnicima za uši, i ostale stvari.

Timi se okrenuo. Zurio je u nju. Oĉi su mu bile tako krupne, ogromne, tako blistave i sveĉane. "Te stvari, šta su one, gospoĊice Felouz?" "Odeća", reĉe ona. "Odeća za izlazak napolje." Pozvala ga je prstom. "DoĊi, Timi."

2.

Bila je, zapravo, tek treća od onih kandidatkinja sa kojima je Hoskins razgovarao; treća po tome što su oni u Kadrovskom odeljenju smatrali da su prve dve bolje. MeĊutim, Dţerald Hoskins bio je od one vrste šefova koji vole da sve provere liĉno i svojeruĉno i koji, kad svojim sluţbenicima povere neki izbor, ne prihvataju automatski razloţnost mišljenja tih sluţbenika, nego hoće i sami da se uvere da li je moglo bolje. Neki u kompaniji smatrali su da je to najlošija strana Hoskinsovog šefovanja. On se  ponekad i slagao sa njima po tom pitanju. Svejedno, insistirao je da liĉno obavi razgovor sa sve tri kandidatkinje za ovo zaposlenje. Prva je stigla sa preporukom 'tri zvezdice' od Sema Eikmena, koji je u firmi 'Stasis tehnologije' bio

šef kadrovskog odeljenja. Već zbog te ĉinjenice Hoskins je bio malĉice podozriv, jer je Eikmen imao  jaku sklonost ka oštrim, vrhunskotehnološkim liĉnostima. To moţe biti dobro ako traţiš eksperte za odrţanje implozionih polja, ili one koji mogu da zavire u jato neposlušnih pozitrona i svakom  pojedinom da se obrate po imenu i prezimenu. Ali Hoskins nije bio ubeĊen da će neka od tih Semovih visokotehnoloških osoba biti prava stvar za ovo radno mesto. Ta prava zvala se Marijana Levien i bila je prava tigrica. Negde u poznim tridesetim godinama, vitka, glatka, sjajnih površina, u dobroj formi. Ne stvarno lepa - 'lepotica' ne bi bio najprecizniji naziv za nju - ali, upeĉatljivog izgleda, svakako upeĉatljivog.

Imala je veliĉanstvene jagodiĉne kosti i kosu crnu kao gar, povuĉenu sa ĉela pravo unazad i

zategnutu; oći su joj bile hladne i svetlucave i nisu propuštale baš ništa. Nosila je elegantno poslovno odelo sa sakoom, duboke, bogate, smeĊe boje, sa zlatnim porubom; mogla je to kupiti u Parizu ili u San Francisku prekjuĉe. Uz to, na grlu je imala nenametljivo pridodat sveţnjić zlatnih ţica sa po jednim  biserom na vrhu svake; Hoskinsu se ĉinilo da ipak nije uobiĉajeno da ţene poĊu sa nakitom te vrste na razgovor o zaposlenju, naroĉito ne o ovakvom zaposlenju. Više je liĉila na agresivnu, mladoliku šeficu koja pretenduje na to da kad-tad zauzme neku od direktorskih fotelja u kompaniji, nego na ono što bi,  po Hoskinsovom uverenju, negovateljica male dece trebalo da bude.

Ipak, bila je negovateljica, u osnovi, mada je ta reĉ zvuĉala veoma skromno kad se odnosila na osobu sa toliko profesionalnih veza i uspeha. Rezime njenog dotadašnjeg kretanja u sluţbi predstavljao  je 'nokaut'. Doktorat iz heur istiĉke pedagogije - i još jedan doktorat, iz rehabilitacione tehnologije. Asistentkinja direktora Specijalne sluţbe u Opštoj deĉjoj bolnici u Hjustonu. Konsultantkinja pri Kacinovoj komisiji koju je federalna vlada naimenovala u cilju rešavanja nekih pitanja popravnog obrazovanja. Šest godina iskustva u prikljuĉivanju veštaĉke inteligencije autistiĉkoj deci. Bibliografija u softveru - kilometar dugaĉka. Taĉno ono što je kompaniji 'Stasis tehnologije' potrebno za ovo radno mesto? Da, bar po mišl jenju Sema Eikmena. Hoskins reĉe: "Vi shvatate, zar ne, da ćemo od vas traţiti da odustanete od svih vaših projekata izvan naših prostorija, od svega onog što imate u Vašingtonu, Hjustonu, od svakog konsultativnog rada koji bi znaĉio putovanje. U suštini, bićete prikovani za ovo mesto, i to sa punim radnim vremenom, nekoliko godina, i imaćete samo jedan jedini, sasvim odreĊeni posao."  Nije ni trepnula. "Razumem to." "Vidim da ste se samo u poslednjih osamnaest meseci pojavili na konferencijama u Sao Paolu,

Vinipegu, Melburnu, San Diegu i Baltimoru i da su vaša pismena saopštenja ĉitana od strane drugih osoba, na pet nauĉnih sastanaka kojima niste mogli prisustvovati liĉno." "Tako je."

"Pa ipak, sasvim ste sigurni da ćete moći da uĉinite preskok sa tako aktivne karijere, ĉiju skicu vidim u vašem rezimeu, na jedno u suštini izolovano bivstvovanje, koje ćete ovde morati da vodite?" Svetlucanje hladne rešenosti u njenim oĉima. "Ne samo što mislim da ću biti sasvim sposobna da uĉinim taj prelaz, nego sam i potpuno spremna, pa i ţeljna da ga uĉinim."  Nešto je u tom iskazu zazvuĉalo Hoskinsu malĉice, samo malĉice pogrešno. On reĉe: "Da li biste mogli reći nešto podrobnije o tome? Moţda ne uviĊate u potpunosti koliko je naš pristup ovde u 'Stasis tehnologijama'... hm... kaluĊerski, ponekad; i koliko bi veliki zahtevi lako mogli da iskrsnu baš na podruĉju za koje biste vi bili odgovorni." "Mislim da to uviĊam, doktore Hoskinse." "A ipak ste spremni i ţeljni?" "Moţda sam malo manje nego dosad ţeljna jurnjave od Vinipega do Melburna i Sao Paola." "Malĉice smo 'preforsirani', moţda, doktore Levien, da li je to ono što pokušavate da mi kaţete?"  Na njenim usnama pojavi se senka osmeha, prvi znak ljudske topline koji je ispoljila od kad je ušla u Hoskinsovu kancelariju. Samo senka osmeha, koja je nestala skoro istog ĉasa kad se i pojavila. "Pa, mogli biste to tako nazvati, dr Hoskinse."

"Da, ja bih mogao, meĊutim da li vi to tako nazivate?" Kao da se malo trgla zbog ovog njegovog neoĉekivanog protivnapada. Ali odmah je duboko udahnula i maltene bez ikakvog znaka napora ponovo uspostavila svoj stav gotovo nenarušivog mira. "Moţda je 'preforsiranje' previše ekstreman termin za moju sadašnju atitudinalnu orijentaciju. Dozvolite mi da samo kaţem da sam zainteresovana za repozicioniranje mojih utrošaka energije dosad, kao što ste videli, veoma difuzno manifestovanih - sa ciljem koncentracije oko samo jednog autputa." "Ovaj... da. Nesumnjivo."

Hoskins ju je osmotrio sa mešavinom strahopoštovanja i uţasa. Njen glas bio je savršeno podešeni kontraalt; obrve besprekorno simetriĉne; sedela je izvrsno uspravljena, sa najboljim telesnim drţanjem

koje se moglo zamisliti. U svakom pogledu izuzetna. Samo, ne baš - stvarna.

On reĉe posle male pauze: "A šta vas je, konkretno, navelo na to da se prijavite za ovo radno mesto, ako izuzmemo ĉinjenicu da ćete tu moći da usredsredite svu svoju energiju na samo jedan predmet?" "O pĉinjava me priroda tog eksperimenta." "Aha. Da ĉujemo." "Kao što svaki prvoklasni pisac deĉje literature zna, svet deteta veoma je razliĉit od sveta odraslih, zapravo to je jedan tuĊinski svet u kome su vrednosti, polazne pretpostavke i osnovne crte stvarnosti sasvim drugaĉije. Onda odrastamo, a pri tome većina nas postiţe tako potpunu tranziciju iz tog deĉjeg u ovaj naš svet da zaboravljamo prirodu onog koji ostaje iza nas. Tokom ĉitavog mog rada sa decom  pokušavala sam da uĊem u njihov um i da sagledam, koliko god mi to dozvoljavaju ograniĉenja koje kao odrasla osoba imam, tu tuĊinsku, drugosvetsku prirodu deĉje svesti." Hoskins reĉe, nastojeći da mu se iznenaĊenje ne oseti u glasu: "Mislite da su deca tuĊinci, u smislu vanzemaljskih bića?" "Metaforiĉno reĉeno, jesu. Ali, naravno, ne bukvalno." "Naravno." Nastavljajući da preleće pogledom njen rezime, namrštio se. "Niste se udavali?" "Ne, nisam", uzvrati ona hladno.

"Pretpostavljam da se, takoĊe, niste opredelili ni za roditeljstvo bez braka?" "To je bila opcija koju sam veoma ozbiljno razmatrala pre nekoliko godina. Ali moj posao mi je

 pruţao osećanje surogatroditeljstva, koji se pokazalo sasvim dovoljno." "Da. Pretpostavljam da je tako. Nego, rekoste maloĉas da svet deteta sagledavate kao iz osnove tuĊinski. U kakvom je odnosu ta izjava sa mojim pitanjem o razlozima koji su vas naveli na to da se  javite za ovaj posao?"

"Ako mogu prihvatiti kao doslovce istinit onaj vrlo neobiĉni preliminarni opis vašeg eksperimenta koji mi je dat, trebalo bi da se reĉ o tome da meni bude povereno staranje o detetu koje će, u najbukvalnijem smislu reĉi, biti preneto iz jednog tuĊinskog sveta. To nije svet prostorno, nego vremenski dalek; svejedno, suština te egzistencijalne situacije je ekvivalentna. Veoma bih volela da dobijem priliku da prouĉim temeljne razlike izmeĊu tog deteta i nas; bilo bi to paralaktiĉko izmeštanje koje bi obezbedilo dodatne uvide, potrebne za moj sopstveni rad." Hoskins je zurio u nju.

 Ne, pomisli on. Ova uopšte nije stvarna. Ovo je nekakav android, vešto napravljen. Robodadilja, roboteljica. MeĊutim, u proizvodnji robota još nije postignut ovaj nivo kvaliteta - Hoskins je to dobro znao. Prema tome, mora biti da je ova osoba ipak od krvi i mesa. Samo, ne ponaša se kao takva, to je oĉigledno. On reĉe: "To moţda neće biti tako lako. Mogu se pojaviti teškoće u komuniciranju. Dete će, po svoj  prilici, imati umanjenu sposobnost govora, znate. Zapravo, popriliĉni su izgledi da taj stvor neće uopšte moći da govori." "Stvor?"

"Dete, on, ona. Ne znamo još da li će biti muško ili ţensko. UviĊate da još tri nedelje, plus-minus dva-tri dana, to dete neće stići ovde, i da mi, do trenutka kad stigne, ne znamo u osnovi ništa o n jegovoj konkretnoj prirodi."

Ovo kao da ju je ostavilo ravnodušnom. "Svesna sam da postoje ti rizici. Ono moţe imati drastiĉne hendikepe, vokalne, fiziĉke, moţda i intelektualne." "Da, a moţe se i desiti da vi budete prinuĊeni da s njim postupate kao sa veoma retardiranim detetom iz naše sopstvene ere. Naprosto, ne znamo. Potpunu nepoznanicu strpaćemo vam u šake." "Pripravna sam da se suoĉim sa tim izazovom", reĉe ona. "Ili sa ma kojim drugim. Izazovi i jesu ono što me interesuje, dr Hoskinse." U to je poverovao. Ova ţena uopšte nije reagovala na uslovnu i ĉak spekulativnu prirodu ponuĊenog opisa radnog zadatka. Kao da je spremna da se suoĉi sa svaĉim i nezainteresovana za pitanja tipa 'zašto' i 'otkud'.

 Nije bilo teško razabrati zbog ĉega je ova osoba ostavila tako snaţan utisak na Sema Eikmena.

Hoskins je opet ćutao nekoliko trenutaka, taman koliko da ostavi kandidatkinji mogućnost za samostalno istupanje. Marijana Levien iskoristila je taj otvoreni prostor odmah, bez ikakvog oklevanja. Posegla je u svoju akten-tašnu i izvukla ruĉni raĉunar, ne veći od kakvog velikog, metalnog komada

novca. "Donela sam", reĉe ona, "jedan program na kome radim od kad se u kompjuterskoj mreţi saznalo da primate prijave za ovo radno mesto. To je varijanta jednog mog ranijeg programa koji sam

koristila kod dece sa oštećenjima mozga, u Peruu, pre sedam godina: sadrţi šest algoritama za definisanje i modifikovanje komunikacijskog toka. U o snovi, tu se mimoilaze normalni verbalni kanali uma i..."

"Hvala vam", reĉe Hoskins glatko, zureći u taj maleni aparat na njenom dlanu kao da mu je ponudila  bombu. "Ali postoje svakojake zakonske smetnje zbog kojih ja ne mogu da pogledam taj vaš materijal sve dok ne postanete, konkretno, zaposlenik firme 'Stasis tehnologije'. Naravno, ĉim budete pod ugovorom, rado ću porazgovarati sa vama, i to podrobno, o vašim ranijim istraţivaĉkim radovima, ali do tada..."

"Jasno", reĉe ona. Njeni besprekorni obrazi pocrveneše. Naĉinila je taktiĉku grešku i to joj je bilo  jasno: pokazala je preveliku ţelju, ĉak nasrtljivost. Hoskins je stao da osmatra zamršeni put kojim je odmah krenula da to popravi. "Sasvim sagledavam situaciju. Nije bilo mudro to što sam pokušala da  preskoĉim formalnosti te vrste. Ali nadam se da moţete razumeti, doktore Hoskinse, da sam ja, i pored ove moje vrlo paţljivo uglaĉane spoljašnjosti, u osnovi istraţivaĉ i da imam sav onaj polet kojim student, neposredno posle diplomiranja, kreće da otkriva tajne Vaseljene; zato mi se katkad dogaĊa da, i pored sveg mog znanja o onome što je izvodljivo i prikladno, prekoraĉim uobiĉajene protokolarne granice, ĉisto iz grozniĉave ţelje da se bacim na suštinu..." Hoskins se osmehnuo. Hoskins je klimnuo glavom. Ho skins je rekao: "Naravno, dr Levien. Nije

greh ako je ĉovek preterano poletan. A ovo je bio veoma koristan razgovor. Stupićemo u vezu sa vama ĉim donesemo odluku." Pogledala ga je ĉudno, kao da je iznenaĊena time što joj ne daju ovo zaposlenje istog trenutka. Ali  bila je ipak dovoljno pametna da samo kaţe "Mnogo vam hvala" i "DoviĊenja" i ništa više.  Na vratima njegove kancelarije zastala je, okrenula se, sevnula jednim visokovoltnim završnim osmehom. Onda je otišla, ostavljajući za sobom vatreno jarku sliku urezanu u mreţnjaĉu Hoskinsovog uma. "Aaauhhh", ote se Hoskinsu.

On izvuĉe maramicu i obrisa ĉelo. 3.

Druga kandidatkinja razlikovala se od Marijane Levien praktiĉno u svakom pogledu. Kao prvo, bila  je starija dvadeset godina; a kao drugo, nije imala u sebi baš niĉeg elegantnog, prohladnog, zastrašujućeg, rasplamsalo sjajnog, ili robotskog. Doroti Njukomb, tako se zvala, bila je debeljušna ţena majĉinskog izgleda, maltene preobilnog; bez ijednog juvelirskog proizvoda na sebi, obuĉena  jednostavno, ĉak i nehajno; drţanja blagog, lica prijatno veselog. Oko nje kao da je zraĉio zlatni oreol majĉinske topline. Izgledala je kao idealna bakica iz mašte svakog deteta. Tako jednostavna, tako opuštena, da je bilo teško poverovati da zaista ima potrebnu školsku spremu iz pedijatrije, fiziologije i kliniĉke hemije. Ipak, podaci o toj spremi bili su u njenom rezimeu, a uz njih i izveštaj o jednoj iznenaĊujućoj specijalizaciji: diplomirala je iz antropološke medicine. Uz sva ĉudesa civilizacije dvadeset prvog vek a, na svetu je i sad postojao po gde koje  primitivno podruĉje, u raznim delovima sveta - u Africi, Juţnoj Americi, Polineziji, Jugoistoĉnoj Aziji.  Nije ni ĉudo da je od Sema Eikmena dobila peĉat 'moţe'. Ţena koja bi mogla posluţiti kao model za vajanje kipa neke boginje majĉinske ljubavi i koja, uz to, ima iskustva u radu sa decom iz zaostalih društava... Ĉinilo se da je idealan kandidat, u svakom pogledu. Posle opresivne, hiperuglaĉane perfekcije one suviše izvrsne Marijane Levien, Hoskins se toliko opustio u prisustvu ove ţene da je morao u sebi suzbiti snaţni poriv da joj istog trenutka ponudi to radno mesto, kao da je svaki razgovor suvišno

gubljenje vremena. Ne bi to bio prvi put da Hoskins dozvoli sebi raskoš popuštanja sopstvenim spontanim osećanjima. Ipak, savladao je taj poriv.

A onda je, na njegovo zaprepašćenja i ţaljenje, Doroti Njukomb uspela da diskvalifikuje sama sebe, iako je razgovor do tog trenutka potrajao ni punih pet minuta.

Sve je išlo divno, do te kobne taĉke. Imala je puno liĉnog upliva, puno topline. Volela je decu, naravno: imala je i sama troje dece, a još pre toga, kao najstarije dete u velikoj porodici sa bolesnom majkom, morala je od malena da se bavi negom dece, morala je, od kad zna za sebe, da pomaţe oko gajenja mnogobrojne mlaĊe braće i sestara. Imala je odliĉnu profesionalnu biografiju. Od bolnica i klinika u kojima je ranije radila dobila je preporuke sa najvišim pohvalama; dobro je podnela najĉudnije i najteţe uslove u udaljenim plemenskim podruĉjima; uţivala je u radu sa hendikepiranom decom svih vrsta; sa najvećim uzbuĊenjem išĉekivala je trenutak kad će moći da priĊe jedinstvenim  problemima koji u ovom projektu 'Stasis tehnologija' moraju iskrsnuti.

Ali onda je razgovor skrenuo ka pitanju: zašto bi ona napustila svoj sadašnji poloţaj - vaţno i po svemu sudeći visokoprihodno mesto na ĉelu Sluţbe dadilja u centru za negu dece, u jednoj od juţnih drţava SAD - i utonula u tajnoviti, strogo ĉuvani štab 'Stasis tehnologija'. Rekla je: "Znam da ću mor ati da se odreknem mnogo ĉega, prelazeći ovamo. Ali dosta ću i dobiti. Ne samo priliku da radim posao one vrste koja mi je najomiljenija, u oblasti u kojoj još niko nikad nije radio. Nego i priliku da se konaĉno oslobodim onog prokleto dosadnog Brusa Manhajma, da ga konaĉno istresem iz svoje kose." Led prostruja kroz Hoskinsa. "Brus Mahhajm? Mislite na onog advokata koji se bavi 'decom u nevolji'?" "Je l' postoji neki drugi Brus Manhajm?"

Duboko je udahnuo i zadrţao dah. Manhajm! Taj galamdţija! Taj zadavaĉ problema! Kako se, zaboga i pobogu, Doroti Njukomb upetljala s njim? Sasvim neoĉekivana stvar, nimalo dobrodošla. Sledećeg trenutka on paţljivo reĉe: "Znaĉi li to da postoji nekakav problem izmeĊu vas i Brusa Manhajma?"

 Nasmejala se. "Problem? Pa valjda to moţete tako nazvati. Tuţio je moju bolnicu. Tuţio je, valjda  bi trebalo da kaţem, mene. Naime, ja sam jedna od osoba koje su poimenice optuţene. Straviĉno nam  je to odvlaĉilo paţnju i snagu, poslednjih šest meseci." Osećaj muĉnine stade da kruţi Hoskinsovim ţelucem. On poĉe da premešta hartije po radnom stolu, trudeći se da povrati ravnoteţu. "Ništa o tome ne piše u vašem izveštaju iz Kadrovskog." "Niko me nije pitao. Naravno da nisam pokušavala ništa da prikrijem, jer da jesam, ne bih ni sad  pomenula. Ali, jednostavno, ta tema se u razgovoru nije pojavila."

"Dobro, evo, ja vas sad pitam, gospoĊo Njukomb. Šta je tu posredi?" "Znate kakav je profesionalni agitator taj Manhajm? Znate da uzima najnategnutije moguće sluĉajeve, samo da bi svakome pokazao koliko se on brine za dobrobit dece?" Ĉinilo se da nije mudro biti uvuĉen, sada, u izricanje ma kakvih stavova o ma ĉemu. Ne kad je reĉ  bila o Brusu Manhajmu. Hoskins, pomno se ĉuvajući, reĉe: "Znam da ima ljudi koji o njemu imaju takvo mišljenje." "Baš ste to diplomatski sroĉili, doktore Hoskinse. Mislite da je ubacio bubu za prisluškivanje u ovu vašu kancelariju?" "Ni sluĉajno. Ali nije sigurno da imam tako loše mišljenje, kao što ga vi oĉito imate, o Brusu Manhajmu i njegovim idejama. Pravo reĉeno, ja i nemam neko naroĉito mišljenje o njemu. Nisam  posvećivao mnogo paţnje pitanjima koja je on pokretao." To je bila gola laţ, što Hoskinsu nije nimalo  prijalo. Kad su poĉinjali ovaj projekat, jedan od prvih planskih dokumenata sadrţao je reĉenicu: 'Sve  preduzeti da gamad kao što je Brus Manhajm ne skoĉi na naša leĊa. Ali Hoskins je ispitivao ovu ţenu radi zaposlenja, a ne ona njega. Nije se smatrao obaveznim da joj kaţe i jednu jedinu reĉ izvan onog što  je firmi bilo prikladno.'

 Nagnuo se napred. "Ja, zapravo, znam samo to da je on veoma glasan pokretaĉ krstaških kampanja i

da ima mnogo ideja, i to artikulisanih, o naĉinima kako bi trebalo podizati decu koja su u rukama drţavnih institucija za siroĉad. E, sad, da li su njegove ideje ispravne ili ne, to ja stvarno nisam kvalifikovan da kaţem. Nego, o toj tuţbi, gospoĊo Njukomb..." "Pokupili smo neku deĉicu sa ulica. Većinom je to treće uzastopno pokolenje narkomana, ĉak i ĉetvrto, to su deca sa uroĊenom zavisnošću. Posredi je najtuţnija stvar koju moţete zamisliti, deca koja su roĊena kao zavisnici od droge. Pretpostavljam da vam je poznata ona opšte prihvaćena teorija da narkozavisnost, kao i većina fizioloških zavisnosti, ĉesto nastaje zbog genetske predispozicije u tom  pravcu?" "Naravno."

"E, mi smo poĉeli genetsko prouĉavanje te dece, a i njihovih roditelja, i deda i baba, kad smo ih mogli pronaći. Pokušavamo da lociramo i izdvojimo narkopozitivan gen, ako on postoji, u nadi da  bismo jednog dana mogli i da ga se otarasimo."

"Meni to zvuĉi kao dobra ideja", reĉe Hoskins. "Izgleda i svima ostalima, osim Brusu Manhajmu. Navalio je na nas kao da smo preduzeli nekakve genetske operacije nad tom decom; a mi samo malo šnjufamo kroz njihove hromozome da vidimo ĉega

tu ima. Ĉisto istraţivanje, ne vršimo nikakvu genetsku modifikaciju. MeĊutim, on je tresnuo ukupno šesnaest sudskih zabrana protiv nas, tako da nam je vezao ruke na svaki zamislivi naĉin. To je da ĉovek   proplaĉe. Pokušavali smo da objasnimo, ali on ne sluša. Naše podneske sudu on uzme, pa ih protumaĉi unakaţeno, i upotrebi kao osnovu za sledeću tuţbu. A znate kakvi su sudovi kad neko pokrene optuţbu da se deca negde koriste kao zamorĉići za eksperimente." "Bojim se da znam", reĉe Hoskins ţalostivo. "I tako, vaša bolnica troši energiju i novac na odbranu  pred sudom, umesto na..."

"I ne samo bolnica. On je prozvao odreĊene pojedince. Pa i mene. Ja sam u toj grupi od devet istraţivaĉa koje je on optuţio za zloupotrebu dece - bukvalno za zloupotrebu dece - što je proisteklo iz njegovog takozvanog prouĉavanja našeg dosadašnjeg rada." U njenom glasu bilo je primetne gorĉine, ali i malĉice razonoĊenosti. Oĉi su joj vedro zasvetlucale. Nasmejala se, i njene teške dojke su se zatresle. "Moţete li to da zamislite? Da zloupotrebim decu? Ja?" Hoskins saosećajno odmahnu glavom. "Zaista izgleda neverovatno." Ali njegovo srce je tonulo. I sad je bio uveren, bez iole sumnje, da je ova ţena savršeno kvalifikovana za taj posao. Ali kako bi on mogao zaposliti osobu koja je već u nevolji sa strašnim Brusom Manhajmom? Ovaj projekat će i bez toga izazvati dovoljno nesuglastica. Neće dugo proći, a Manhajm će, nesumnjivo, zabosti nos u njihov posao, pa ma kakve mere predostroţnosti oni preduzeli. Ipak, dodati ime Doroti Njukomb na platni spisak znaĉilo bi prizivati nevolju najgore vrste. Hoskins je sasvim lepo mogao da zamisli konferenciju za štampu koju bi Manhajm sazvao. Oglasio bi novinarima da je firma 'Stasis tehnologije' odluĉila da zaposli jednu ţenu koja se trenutno brani od optuţbi za zloupotrebu dece u drugoj nauĉnoistraţivaĉkoj ustanovi - a Manhajm bi postigao da reĉ optuţba zazvuĉi kao da je javni tuţilac, a ne privatno lice, pokretaĉ procesa - i da je toj ţeni sad data prilika da radi kao negovateljica i guvernanta jednog zlosrećnog deteta koje je, jadno, postalo ţrtva jedne nove, dosad nepoznate vrste kidnapovanja...

A, ne. Ne. Nipošto on nju neće zaposliti. Prinudio je sebe, nekak o, da još pet minuta postavlja pitanja. Na površini, sve se nastavilo u  prijateljskom i prijatnom tonu. Ali bilo je to mlaćenje prazne slame, a Hoskinsu je bilo jasno da je i Doroti Njukomb to jasno. Kad je odlazila, zahvalio joj je na iskrenosti, rekao je koliko ceni njene

visoke kvalifikacije, ponudio joj je uobiĉajena uveravanja da će firma uskoro stupiti u vezu sa njom; a ona se smeškala i govorila koliko joj je bio prijatan ovaj razgovor - ali Hoskins je pouzdano znao da je ona svesna da od zaposlenja nema ništa. Ĉim je izišla, telefonirao je Semu Eikmenu i rekeo: "Seme, tako ti Boga, zašto mi nisi rekao da je Doroti Njukomb trenutno meta neke blesave tuţbe koju je pokrenuo Brus Manhajm?"  Na ekranu, Eikmenovo lice pokazivalo je zaprepašćenost koja se graniĉila sa šokom. "Ma nije moguće!"

"Evo, upravo mi je sama rekla. Optuţba za zloupotrebu dece, zbog nekog rada kojim se bavila." "Tako, znaĉi", reĉe Eikmen pokunjeno. Sad je izgledao više postiĊen nego zapanjen. "Pa, do vraga, Dţeri, nisam imao nikakvu predstavu o tome da se ona upetljala sa tim krupnim smetalom. A ispitivali smo je vrlo temeljito, samo da znaš. Ali ne dovoljno temeljito, ĉini se." "Samo bi nam još to trebalo, da uzmemo u firmu nekoga ko je već na Manhajmovoj listi za odstrel." "Ali ona je strašna, zar ne? Bespogovorno najmaterinskije ljudsko biće koje sam ikada..." "Jeste. Bespogovorno. I stiţe nam sa potpunom garancijom da će Manhajmovi sudski lešinari zariti kandţe u nju ĉim otkriju da je ovde prešla. Ili se moţda ne slaţeš s tim, Seme?" "Znaĉi, uzećeš Marijanu Levien, je l' tako idu stvari?" "Nisam još gotov sa intervjuima", reĉe Hoskins. "Ali Levienova izgleda priliĉno dobro." "Da, to je taĉno", reĉe Eikmen sa širokim osmehom. 4.

Edit Felouz nije ni na koji naĉin mogla da sazna da je tek treća na listi kandidatkinja za ovaj posao, ali da je saznala, ne bi se nimalo iznenadila. Odavno je navikla da je ljudi potcenjuju. Niĉeg blistavog nije imala u sebi, niĉeg osobito dramatiĉnog, niĉeg što bi odmah pokazalo da je prvoplasirana u ma kom smislu. Niti zasenjujuće lepa, niti upadljivo ruţna; ni izrazito strastvena, ni zanimljivo gorda i nezainteresovana; ne istiĉe se smelim, naglim prodorima ka istini, ali ni mukotrpnim, sporim radom koji bi na kraju dao blistave rezultate. Tokom celog njenog ţivota ljudi su bili skloni da je smatraju  prisutnom pojavom koja se sama po sebi podrazumeva. Ali ona je bila postojana ţena, u ĉvrstoj ravnoteţi, koja savršeno dobro zna svoju vrednost i koja ţivi manje-više zadovoljavajući i pun ţivot. Za nju je direkcija 'Stasis tehnologija', sliĉna upravi nekog studentskog naselja, bila tajanstveno mesto. Zgrade sive, obiĉnog izgleda, gole i jednostavne, koje se uzdiţu iz prijatnih zelenih travnjaka  prošaranih, samo ponegde, nevelikim drvećem. Istraţivaĉki centar sliĉan hiljadama drugih. Ali u tim zgradama, znala je Edit Felouz, dešavaju se ĉudnovate stvari; stvari koje nadmašuju njenu moć razumevanja, pa maltene i njenu sposobnost da pover uje. Pomisao da će ona moţda uskoro raditi u  jednoj od tih zgrada brzo ju je ispunila osećanjem ĉudesnog. Kao i većina ljudi, imala je samo vrlo neodreĊenu predstavu o toj kompaniji i o naĉinima na koje u 'Stasis tehnologijama' postiţu te svoje ĉudesne rezultate. I do Edit su, dakako, stigle vesti o bebi dinosaurusu koja je, radom te firme, uspešno dovedena iz prošlosti. Kad je nadvladala svoju prvu reakciju skeptiĉnosti, Edit je zakljuĉila da je dovoĊenje dinosaurusa popriliĉno ĉudesna stvar. Ali kad  je na televiziji objašnjeno kako je ta firma uspela da posegne u prošlost i prebaci jednog izumrlog reptila u dvadeset prvi vek, Edit nije razumela. Onda je ekspedicija na Jupiter potisnula dinosaurusa i 'Stasis' na zadnje stranice novina, a Edit je sasvim zaboravila tu temu. Pokazalo se da je mladunĉe

dinosaurusa samo još jedno 'ĉudo za tri dana', jedno od mnogih u veku koji se polako pretvarao u vek  ĉuda. A sad, koliko se moţe videti, 'Stasis tehnologije' nameravaju da dovedu dete iz prošlosti, ljudsko dete, preistorijsko ljudsko dete. Zato firma traţi nekog ko će to dete gajiti. Ona to moţe. I hoće. Ĉak je moguće da je sposobna da taj posao obavi bolje nego iko drugi. U svakom sluĉaju, moţe da ga obavi veoma, veoma dobro. Rekli su da će to biti posao pun izazova, neuobiĉajen, veoma teţak. Ništa od toga nije uznemirilo

Edit. Oduvek je radije izbegavala neizazovne, obiĉne, jednostavne poslove. Traţili su ţenu koja ima školsko obrazovanje iz oblasti fiziologije i kliniĉke hemije i koja voli decu. Sve po meri Edit Felouz.

Ljubav prema deci bila je ugraĊena od poĉetka; pa zar ijedno normalno ljudsko biće, pitala se Edit, ne voli decu? Naroĉito ţena? Poznavanje fiziologije bilo je deo njene elementarne obuke za dadilju. Kliniĉku hemiju je uzela kao

 plod svojevrsnog domišljanja - ĉinilo se da bi i to moglo dobro doći, ako je posao usmeri na bolesne mališane, meĊu kojima ima mnogo nedonošĉadi i druge dece hendikepirane na samom poĉetku ţivota; kliniĉka hemija ukazuje na koji naĉin se najbolje moţe pomoći tim muĉeniĉkim telašcima da dejstvuju uspešnije. Izazovan i teţak posao oko neobiĉnog deteta - da, to je stvar koja njoj leţi. A ponudili su joj i stvarno izvanrednu platu; Edit je dobro zapazila iznos, iako jurnjava za novcem nikad nije bila jak 

ĉinilac u njenom ţivotnom sklopu. Za novi izazov bila je spremna. Poznate i više nego poznate rutine ţivota u deĉjoj bolnici već su poĉele da joj dosaĊuju, ĉak i da izazivaju neki mali otpor kod nje. Strašna  je to stvar, pomisli ona, osećati odbojnost prema sopstvenom poslu, naroĉito kad je to posao ove vrste. Moţda joj je potrebna promena.  Negovati jedno preistorijsko dete... Da. Da.

"Doktor Hoskins će vas primiti sada", reĉe sekretarica. Elektronski pokretana vrata kliznuše neĉujno u stranu, otvarajući se pred njom. GospoĊica Felouz zakoraĉi u kancelariju zaĉuĊujuće neraskošnog izgleda: jedan obiĉan radni sto, obiĉan ekran terminala za podatke i obiĉan ĉovek pedesetih godina, sa proreĊenom kosom boje peska, obrazima koji poĉinju da vise i ustima ĉudno povijenim nadole, zbog ĉega mu ĉitava faca izgleda moţda i sumornije nego što  bi trebalo.

 Na radnom stolu stajala je ploĉa sa imenom, na kojoj je pisalo: dr DŢERALD A. HOSKINS glavni izvršni sluţbenik  Ovo je gospoĊicu Felouz više zabavilo nego što je na nju ostavilo utisak. Zar je ova kompanija stvarno toliko velika da šef mora da podseća ljude ko je glavni, i to pomoću tablice sa imenom koja stoji ispred njega samog, u njegovo j sopstvenoj kancelariji? Zbog ĉega, zatim, smatra da je potrebno da se hvališe onim 'dr'? Zar nisu svi ovde zaposleni već odbranili po jedan magistrat ili doktorat? Da li je to njegov naĉin da objavi da nije samo administrativac nego i nauĉnik? Ona bi i sama pretpostavila da će na ĉelu jedne visokospecijalizovane kompanije kao što je 'Stasis' biti nauĉnik; nije bilo potrebno da  joj se ta ĉinjenica ovako gura u lice. Ali, u redu. Ljudi mogu imati i veće nedostatke: pridavati sebi malĉice previše vaţnosti nije najgora od njih.

Hoskins je ispred sebe imao sveţanj kompjuterski printanih papira. Rezime njenog dosadašnjeg  profesionalnog rada, pretpostavila je, i izveštaj o preliminarnom razgovoru sa njom - stvari te vrste. Pogledom je prelazio sa tih odštampanih listova na nju, pa opet na listove. Nije skrivao da odmerava njenu vrednost; bio je u tom pogledu ĉak previše otvoren. GospoĊica Felouz se automatski ukrutila. Osetila je da joj se obrazi oblivaju crvenilom, a u jednom obrazu jedan mišić joj se za trenutak trznuo. On razmišlja o tome kako su mi obrve preteške i kako mi je nos malo nakrivljen u jednu stranu, reĉe ona u sebi.

Zatim oštro reĉe u sebi da je to smešno, da ovog ĉoveka ugao njenog nosa i punoća njenih obrva zanimaju isto koliko i pitanje koja firma je proizvela njene cipele - naime, ne zanimaju ga nimalo. Ipak,

iznenaĊujuće je, i pomalo uznemiravajuće to kad te ma koji muškarac gleda tako pomno. Negovateljica u uniformi po pravilu je nevidljiva osoba, bar što se tiĉe zanimanja većine muškaraca. Felouz sad nije  bila u uniformi, ali je tokom godina razvila naĉine da izgleda, i kad nosi uliĉnu odeću, 'nevidljivo' za većinu muškaraca; naĉine, ĉinilo joj se, veoma uspešne. Ovo prouĉavanje kome je sad bila podvrgnuta uznemirilo ju je više nego što bi, po njenoj sopstvenoj oceni, trebalo da je uznemiri. "Vaša radna biografija zaista je izuzetno pohvalna, gospoĊice Felouz", reĉe on. Osmehnula se, ali nije ništa uzvratila. Šta bi mogla reći? Da se slaţe s njim? Ili da se ne slaţe? "Dolazite sa izuzetnim preporukama od vaših pretpostavljenih. Svi vas hvale gotovo istovetnim reĉima, znate li to? Nepokolebljiva posvećenost svom poslu... duboka odanost duţnosti... velika

snalaţljivost u trenucima krize... vrhunske tehniĉke veštine..." "Radim vredno, doktore Hoskinse, i najĉešće znam šta radim. Mislim da su im to samo kitnjasti naĉini da izraze te dve osnovne stvari." "Pretpostavljam da je tako." Zapiljio se u njene oĉi i ona odjednom oseti snagu tog ĉoveka, njegovu  jednoumnost, njegovu tvrdoglavu rešenost da postavljene zadatke ostvari. To bi kod jednog upravnika mogle biti fine crte. TakoĊe crte zbog kojih će se ţivot smuĉiti onima što rade pod njegovom vlašću. Vreme će pokazati, pomisli ona. Uzvratila mu je pogled, ujednaĉeno i postojano. On konaĉno reĉe: "Ne vidim nikakvu ozbiljnu potrebu da vam postavljam pitanja u vezi sa vašom dosadašnjom  profesionalnom delatnošću. To je već razmotreno, veoma pomno, u prethodnim razgovorima sa vama, i tu ste prošli sa zastavom visoko razvijorenom. Imam, zapravo, samo dve stvari da još razjasnim sa vama."

Ĉekala je. "Prvo", reĉe on, "potrebno je da znam da li ste ikad bili umešani u ma kakve teme koje bi mogle biti smatrane, ovaj, politiĉki osetljivim. Politiĉki protivureĉnim." "Nisam nimalo politiĉki nastrojena, doktore Hoskinse. Glasam, kad mislim da postoji neko za koga vredi glasati, a to ne biva odveć ĉesto. Ali ne potpisujem peticije niti marširam na demonstracijama, ako me to pitate."

"Pa, ne baš. Imao sam pre na umu profesionalne, a ne politiĉke nesuglasice. Teme i dileme u vezi sa  pitanjem kako sa decom treba ili ne treba postupati."

"Znam samo jedan naĉin kako sa decom treba postupati: ĉovek treba do krajnosti da se potrudi da zadovolji potrebe deteta, onako kako ih shvata. Ako to zvuĉi kao pojednostavljenje, ţao mi je, ali..."  Nasmešio se. "Pa nije ni to baš ono na šta sam mislio. Mislio sam..." Zaćutao je i ovlaţio usn e. "... na brusmanhajmovštinu. Uţarene debate o naĉinu na koji se sa decom postupa u javnim nadleštvima. Pratite li šta govorim, gospoĊice Felouz?" "Radila sam preteţno sa slabom ili hendikepiranom decom, doktore Hoskinse. Nastojim da ih odrţim u ţivotu i da im pomognem da ojaĉaju. A u takvim stvarima nema se šta mnogo raspravljati, je li tako?"

"Znaĉi, nikad niste imali nikakva profesionalna suoĉenja sa tim takozvanim deĉjim advokatima kao što je Brus Manhajm?" "Nikad. Mislim da sam nešto malo ĉitala o gospodinu Manhajmu u novinama. Ali nikad nisam imala nikakvih dodira ni sa njim, ni sa ma kim takvim. Ne bih ga prepoznala kad bih ga srela na ulici.

 Nemam ni neka posebna mišljenja o njegovim idejama, ni za ni protiv." Hoskins je izgledao kao ĉovek kome je laknulo. On reĉe: "Znate, nije mi namera da se zakljuĉi kako sam protiv Brusa Manhajma ili njegovih stavova. Ali stvari bi se ovde ozbiljno zapetljale ako bi naš rad bio izloţen negativnom publicitetu." "Naravno. Ni ja ne bih poţelela ma šta sliĉno." "U redu. Moţemo dalje. Moje drugo pitanje odnosi se na prirodu vaše posvećenosti poslu koji će se ovde zahtevati od vas. GospoĊice Felouz, smatrate li da moţete da vodite brigu o jednom teškom, neobiĉnom, moţda neposlušnom ili ĉak veoma neprijatnom detetu?" "Naravno da mogu", reĉe ona odmah. "Razmislite o tome. Pojaviće se posebni problemi. Nema na planeti Zemlji nijednog deteta kao što će ovo biti. Jer to će biti najusamljenije dete u istoriji sveta. Jeste li spremni da ponesete takav teret? Jeste li voljni da ponesete takav teret?"

Opet je zurio u nju, kao da pokušava da vidi, kroz nju, nešto drugo. Opet je doĉekala, nepokolebano, silinu njegovog pogleda.

"Kaţete da će biti teško, ĉudno i - kako ono rekoste? - veoma neprijatno. U kom smislu neprijatno?" "Razgovaramo o preistorijskom detetu. To vam je poznato. On - ili ona, ne znamo još šta će biti moţe biti divalj, na neki naĉin koji nadmašuje i najdivljija plemena današnjice. Ponašanje tog deteta moţe biti bliţe ţivotinjskom nego deĉjem. To sam mislio kad sam rekao 'neprijatno', gospoĊice Felouz."

"Nisam ja samo sa nedonošĉadima radila, doktore Hoskinse. Imala sam iskustva i sa emocionalno uznemirenom decom. Izišla sam ja nakraj i sa nekim priliĉno ţestokim malim 'mušterijama'." "Moţda ne ovoliko ţestokim." "To ćemo videti, je l' da?" "Divljak, po svoj prilici, i to ojaĊen i usamljen divljak, kao i razbešnjen. TuĊin, uplašen, u svetu koji niukoliko nije deo njegovog sveta. Otrgnut od svega što mu je bilo dobro znano i stavljen u ok olnosti gotovo potpune izdvojenosti: prava izmeštena osoba. Da li vam je poznat taj termin, 'izmeštena osoba', gospoĊice Felouz? Nastao je još sredinom prošlog veka, u doba drugog svetskog rata, kad je Evropom lutalo neverovatno mnoštvo izbeglica, i kad..." "U svetu je sada mir, doktore Hoskinse."

"Dabome. Ali ovo dete neće osećati mnogo mira. Patiće zbog potpunog poremećaja u njegovom ţivotu, biće prava pravcijata izmeštena osoba, najdirljivije vrste. I to vrlo mala osoba." "Koliko mala?"

"U ovom trenutku ne moţemo poneti iz prošlosti, jednim zahvatom, više od ĉetrdeset kilograma mase. To ukljuĉuje ne samo ţivi uzorak, nego i okolnu neţivu izolacionu zonu. Znaĉi, biće malo dete, veoma malo dete." "Beba, zar ne?"

"Ne moţemo biti sigurni. Nadamo se da ćemo dobiti dete od nekih šest ili sedam godina starosti. Ali moglo bi biti i znatno mlaĊe." "Ne znate? Zgrabićete ga samo onako, na slepo?" Hoskins je izgledao nezadovoljan. "Dajte da priĉamo o neĉem drugom, gospoĊice Felouz. U vašoj  biografiji stoji da ste svojevremeno bili udati, ali da ste ţiveli, posle toga, mnogo godina sami." Osetila je kako joj lice poĉinje silno da crveni. "Bila sam udata jednom, taĉno je. Ali to je bilo davno, a trajalo je kratko." "I nije bilo dece."

"Brak se raspao", reĉe ona, "uglavnom zbog toga što se pokazalo da ja ne mogu imati dete." "A, tako", reĉe Hoskins, koji je sad izgledao kao da se oseća nelagodno. "Naravno da se taj problem mogao zaobići svakojakim sredstvima što ih je doneo dvadeset prvi vek  - vanmateriĉnim fetalnim komorama, implantacijama, surogat-majkama, i tako dalje. Ali moj muţ nije mogao da prihvati ništa osim drevnog, tradicionalnog metoda deljenja gena. Moralo je da bude sto  posto naše dete, njegovo i moje. I da ga ja nosim kako valja i treba, devet meseci. A ja to nisam mogla, a on se nije mogao pomiriti ni sa jednom alternativom, pa smo se... rastali."

"Ţao mi je. I više se niste udavali?" Uspela je da obuzda glas tako da je ostao ravan, bez emocija. "Dovoljno je bolan bio i taj prvi

 pokušaj. Ne bih nikad mogla biti sigurna da u drugom pokušaju neću biti još gore povreĊena, a taj rizik  sebi nisam mogla dozvoliti. Ali to ne znaĉi da ne umem da se brinem o deci, doktore Hoskinse. Valjda nije potrebno da ukaţem na to da moj izbor zanimanja veoma verovatno ima neke veze sa velikom  prazninom koju je brak ostavio u mojoj... u mojoj duši, ako se moţe tako reći. Jer, umesto da negujem  jedno ili dvoje dece, negovala sam ih na desetine. Stotine. Kao da su moja sopstvena." "I nisu sva bila vrlo fina deca." "Ne, nisu sva bila vrlo fina."

"Niste negovali samo slatku deĉicu sa cakanim nosićima i dopadljivim naĉinom gugutanja? Nego svu koja su nailazila, lepu i ruţnu, blagu i divlju? Bezuslovno? "Bezuslovno", reĉe gospoĊica Felouz. "Deca su deca, doktore Hoskinse. Pomoć je moţda najpotrebnija upravo onoj deci koja nisu lepa i fina."

Hoskins je ćutao, razmišljajući. Osetila je u sebi nagomilavanje razoĉaranja. Došla je spremna da razgovara o svojim struĉnim dostignućima, o svom istraţivaĉkom radu u oblasti neravnoteţe elektrolita, i u oblasti neuroreceptora, i u fizioterapiji. Ali on nije pitao ništa o tome. Usredsredio se iskljuĉivo na pitanje da li ona moţe negovati neko nesrećno, divlje dete - moţe li negovati ma koje dete, moţda - kao da se o tome ima šta priĉati. Kako je moguće da on u tom pogledu ima ikakve

sumnje? Pominjao je i jedno pitanje od još manje vaţnosti - naime, da li je ona ikad uĉinila išta što bi moglo podstaći neku politiĉku agitaciju; otkud mu to? Znao je da se ona niĉim sliĉnim nije bavila. Morao je znati. Oĉigledno je, dakle, da njega uopšte ne zanima njena stvarna struĉnost. Jasno je da ima na umu nekog drugog, kome će dati ovaj posao, dok će njoj pruţiti samo neki bledi, uĉtivi oblik  'zbogom', ĉim smisli kako da to izvede pristojno. On najzad reĉe: "Pa, dobro, kad moţete dati ostavku tamo gde ste sad zaposleni?" Pogledala ga je otvorenih usta, zajapurena. "Šta, zapošljavate me? Ovako, sad odmah?"

Hoskins se nasmešio kratko i u tom trenutku njegovo široko lice imalo je izvesni rasejani šarm. "Zašto bih inaĉe ţeleo da tamo date ostavku?" "Zar to ne mora prvo da proĊe kroz neki odbor?" "GospoĊice Felouz, ja sam taj odbor. Onaj krajnji, koji daje konaĉno odobrenje. A ja sam ĉovek koji odluke donosi brzo. Znam kakvu vrstu osobe traţim, a vi ste, ĉini mi se, takva osoba. Ali moţda i grešim, dabome." "A ako grešite?" "Svoju odluku mogu i da preokrenem, jednako brzo, verujte mi. U ovom projektu ne sme biti

nikakvih grešaka. U pitanju je jedan ţivot, ljudski ţivot, ţivot jednog deteta. Iz ĉiste nauĉne radoznalosti preduzimamo nešto za šta će mnogi ljudi reći da je ĉudovišan postupak prema tom detetu. U tom pogledu nemam nikakvih iluzija. Ni za trenutak neću poverovati u to da smo mi ovde ĉudovišta - niko ovde tako ne misli - i neću se dvoumiti niti ţaliti zbog onog što smo naumili da uradimo; verujem da će, dugoroĉno gledano, subjekt našeg eksperimenta, dakle to dete, imati samo koristi od ĉitave stvari. Ali sasvim jasno znam da će neki drugi ljudi imati korenito drugaĉije mišljenje o tom  pitanju. Iz tog razloga, mi ţelimo da to dete dobije najbolju moguću negu tokom svog boravka u našoj eri. Ako postane oĉigledno da vi niste sposobni da pruţite takvu negu, bićete zamenjeni bez oklevanja, gospoĊice Felouz. Ne vidim nikakav delikatni naĉin da to kaţem. Mi ovde nismo sentimentalni i ne volimo da se kockamo ni sa ĉim što moţemo da kontrolišemo. Znaĉi, to radno mesto se mora smatrati kao samo uslovno vaše, u ovom trenutku. Traţimo da se odvojite od celog svog sadašnjeg ţivota, ali ne dajemo jemstvo da ćemo vas zadrţati duţe od nedelju dana, ili ĉak duţe od prvog dana. Imate li volje da se suoĉite sa tim rizikom?" "Bogami, vi to baš bez uvijanja." "Takav sam. Sem kad nisam. Dakle, gospoĊice Felouz? Šta kaţete?" "Pa, ne volim ni ja da se kockam", reĉe ona.  Njegovo lice se smraĉilo. "Je li to odbijanje?" "Ne, to je pristanak, doktore Hoskinse. Da sam i za tren pomislila da nisam prava ţena za ovaj  posao, ne bih ni dolazila ovamo. Ja ovo mogu da uradim. I uradiću. A vi nećete imati razloga da ţalite zbog svoje odluke, u to moţete biti sigurni. Kad poĉinjem?" "Mi već diţemo stasis-polje k a kritiĉnom nivou, taj posao je u toku. Oĉekujemo da izvedemo konkretni zahvat kroz dve nedelje, petnaestog, taĉno u pola sedam uveĉe. Zahtevaćemo da budete u tom trenutku ovde i da budete spremni da odmah preuzmete to dete. Imate vremena u meĊuvremenu sredite i obustavite svoje aktivnosti u spoljašnjem svetu. Jasno vam je da ćete stanovati u našim  prostorijama, neprekidno, gospoĊice Felouz? A kad kaţem neprekidno, mislim: dvadeset ĉetiri sata na dan, bar u ranim fazama. To ste videli još u oglasu, zar ne?" "Da."

"Onda se razumemo savršeno."  Ne, pomisli ona. Ne razumemo se uopšte. Ali to nije vaţno. Dete je vaţno. Sve drugo je od drugostepene vaţnosti. Sve.

MEĐUPOGLAVLJE PRVO: ZNALICA

već je bilo podne. Osećanje rastuće krize zahvatilo je ĉitav tabor. Svi ĉlanovi društva za lov vratili su se iz ravnica, iako u njima nisu ostali dovoljno dugo ni da vide ikakvu divljaĉ, a kamoli da poĉnu lov; sada su sedeli, sva sedmorica, u jednoj sumornoj, zgurenoj grupici, razmišljajući nervozno o ratu i o posledicama koje bi rat imao na njih. Boginjine ţene izvadile su tri svete medveĊe lobanje, do tada  bezbedno zamotane, i postavile ih na kamene police iznad oltara; sad su ĉuĉale nage ispred njih, namazane medveĊom mašću, vuĉjom krvlju i medom, i napevale one posebne molitve koje bi trebalo da donesu mudrost u doba velike opasnosti. Majke su prikupile svu malu decu oko sebe, takoreći ispod krila, kao da oĉekuju da će drugi napasti svakog trenutka, a napola odrasli deĉaci i devojĉice vrzmali su se po rubovima kruga, uplašeni i nesigurni. Stariji muškarci, mudri i cenjeni oci plemena, povukli su se na jedan breţuljak iznad tabora, da raspravljaju o strategiji. Ĉetvorica: srebren oblak, jahaĉ mamuta, jednooki i grbavi lavobor - 'onaj koji se bori kao lav' - i debeli, tromi smrdljivi mošusni vo. Od njihovih odluka zavisiće sudbina plemena. Kad su, svojevremeno, drugi zašli na lovna podruĉja naroda u zapadnim zemljama i kad je postalo  jasno da narod ni na koji naĉin ne moţe da ih navede da odu, te starešine plemena odluĉile su da je najbolje krenuti na istok. "boginja se opredelila da prepusti zapadne zemlje drugima", bilo je tada

mišljenje vola. "a hladne zemlje na istoku pripadaju nama. Boginja hoće da mi odemo tamo i da ţivimo u miru." ostali su se saglasili. Posle toga, boginjine ţene bacale su kamenĉiće sudbine i došle do ishoda koji je podrţao mišljenje muškaraca. I tako je narod migrirao ovamo. Ali sad su se, po svemu sudeći, drugi pojavili i ovde. Šta ćemo sad? - pitala se znalica. Mogli bismo moţda krenuti na jug, u tople zemlje. Ali svi su izgledi da su tople zemlje već pune drugih, a osim toga tamo ima i mnogo pripadnika našeg sopstvenog naroda, koji neće biti srećni što nas vide. Treba li, dakle, da krenemo na sever, gde su strašna ledena polja? Drugi su svakako odveć neţni za ţivot na takvom mestu. Ali i mi smo, podozrevala je znalica. I mi smo. Silno se rastuţila. Toliko su putovali da bi stigli ovde. To je bila naporna seoba, za nju; znala je da se i srebren premorio, a i još mnogo ko. Sad bi se trebalo odmarati, sakupljati zalihe mesa i oraha za  predstojeću zimu, obnoviti snagu. MeĊutim, ĉini se da će narod morati opet da luta, bez ikakve mogućnosti da se odmori, bez ijednog trenutka mira. Zbog ĉega je to tako? Zar nema u ovoj širokoj,  pustoj zemlji nijednog mesta gde oni mogu da zastanu malo, da doĊu do daha? Znalica nije umela da odgovori na to, niti na ma koje drugo pitanje, zapravo. Iako je dala sebi tako

 ponosito ime, znalica je bila zbunjena kako problemom tih drugih, koji su narodu ostajali veĉita smetnja, tako i tajnama i izazovima svog sopstvenog postojanja. Ona je bila, u plemenu, jedina osoba koja nije imala nikakvo stvarno mesto, nikakvo stvarno

zaduţenje. Kao i većina devojaka, odrasla je pretpostavljajući da će biti majka, ali onda je, umesto da  brzo uzme nekog momka da joj bude par, ĉekala, odugovlaĉila, više joj se sviĊao ţivot duhovne slobode i lutanja; ponekad je, ĉak, išla sa muškarcima u lovišta. Kad se, u svojoj dvadesetoj godini, konaĉno odluĉila da uzme ratnika mrakoluja za ţivotnog druga - u dobu vrlo poznom za takvu odluku iz njene utrobe poĉeše izlaziti samo mrtva deca, ništa drugo. A onda je izgubila i mrakoluja: crna groznica shrvala ga je i odnela za jedno jedino popodne.

Tad je još veliki deo svoje lepote imala, ali posle smrti mrakoluja niko od nesparenih muškaraca u  plemenu nije ţeleo da ima nju, ma koliko lepa bila. Znali su da je njena materica mesto koje ubija bebe;  prema tome, šta će im takva ţena? A prerana smrt mrakoluja govorila im je da ta ţena vuĉe sa sobom neko prokletstvo, neku zlu kob. Zato je ona morala ostati zauvek sama, bez ijednog muškog dodira, ona koja je ranije imala toliko ljubavnika. Nikad neće postati majka. Ali ni ţenama boginje neće se moći pridruţiti, ne sad: bilo bi to podsmevanje boginji i svemu onome što boginja zastupa, kad bi jalova ţena došla da sluţi njoj, a osim toga uĉenje misterija  boginjinih ţena moraš da poĉneš pre nego što prva krv poĊe iz tvojih bedara. Sasvim je besmisleno

 jednu ţenu koja već ide ka starosti, ţenu od dvadeset pet godina, ţenu koja je rodila i izgubila pet beba za pet godina, proglasiti za ţenu boginje. I tako, znalica ne postade ni majka ni bogin jina ţena, dakle - ne postade ništa. Radila je uobiĉajene ţenske poslove, gulila je ţivotinjske koţe, kuvala hranu, negovala bolesne i ĉuvala decu, ali nije imala muškarca koji bi bio njen par i nije pripadala nijednom društvu; a to znaĉi da je bila maltene tuĊinka u svom sopstvenom narodu. Njena jedina nada bila je da će prošlo-ĉuva umreti, a ona tad postati istoriĉar  ovog plemena. Prošlo-ĉuva - 'ona koja ĉuva prošlost' - bila je ţena kao znalica, ni majka ni sveštenica; i, od svih u plemenu, znalicina naj bolja prijateljica. Ali, iako je imala već ĉetrdeset godina i bila najstarija ţena u plemenu, prošlo-ĉuva je još bila snaţna i vitka. Za razliku od njea, znalica, osam godina mlaĊa, već se pretvarala u babu. Poĉinjala je da misli da joj je suĊeno da se sparuši i umre mnogo pre one godine kad će joj prošlo-ĉuva predati svoje štapove sa zapisima i otići pred boginju. Bio je to ţalostan ţivot. Ali znalica je dobro pazila da svoju tugu sakrije od drugih. Neka se svi  plaše nje; neka je gledaju sa nedopadanjem. Ona im samo neće dozvoliti da je saţaljevaju. Sad je stajala sama, kao i obiĉno, i gledala šta rade grupe oko nje. U ovom suoĉenju sa pretnjom drugih svako je bio podjednako bespomoćan kao i znalica. Ali oni su u grupama bar imali zajedništvo i utehu.

"evo ko nam je potreban!" povika ognjeokac. "znalica tereba da doĊe i da ratuje protiv drugih, zajedno sa nama!"

"znalica! Znalica!" povikaše promuklo muškarci iz društva za lov. To su se oni njoj rugali, dabome. Zar nisu oduvek? Zar nije svaki pojedini od tih muškaraca, redom, odbio znalicu, u danima posle smrti mrakoluja, kad se ona nadala da će naći novog muţa? Svejedno, prišla im je i stala, iscerena ţestoko, iznad njih; a oni - u krugu, zgureni, na ledenoj zemlji. "da", reĉe ona. "dobra zamisao. Mogu da se borim jednako dobro kao ma koji od vas."

 pruţila je ruku, nezaustavljivo brzo, i šĉepala koplje ognjeokca. On razbešnjeno zamumla i skoĉi da  joj ga preotme, ali ona spretno kliznu šakama duţ koplja i uhvati ga za lovni, rukohvatni deo, a kremeni šiljak pritisnu ognjeokcu na trbuh. Zagledao se u nju, izbuljenih oĉiju. Ĉinilo se da ga ne samo muĉi svetogrĊe, nastalo zbog toga što je ţena uzela njegovo koplje u ruke, nego da i stvarno veruje da će ga ona proburaziti.

"daj mi to", reĉe on zgusnutim glasom. "vidi, ognjeokĉe, pa ona zna kako se koplje drţi", reĉe volkodrev. "jeste, a znam i kako se upotrebljava." "daj mi to."

opet ga je ćušnula kopljem u trbuh. Mislila je da će ognjeokac svakog trenutka dobiti slom ţivaca. Lice mu je bilo blistavo crveno, znoj mu je curio niz obraze. Svi su se smejali. Mahnuo je rukom da

uhvati koplje, ali ona je pomakla oruţje unazad, izvan njegovog dohvata. On besno pljunu ka njoj i naĉini sklopljenim r ukama znak za demona. Znalica se isceri. "napravi taj znak još jednom, pa ću ga oprati tvojom krvlju", reĉe mu ona. "ma, hajde, znalice", reĉe ognjeokac kiselo. Videlo se da se trudi da ovlada sobom. "i sama znaš da nije u redu da ti dodiruješ to koplje. Ionako smo u dovoljno velikoj opasnosti, ne treba nam da još i ti ĉiniš zle stvari." "pozvao si me da krenem sa muškarcima u borbu", reĉe ona. "pa, ako ću krenuti, treba mi koplje, zar  ne? Tvoje je savršeno dobro. Baš će mi odgovarati. A ti, ako hoćeš, napravi sebi drugo." svi ostali muškarci opet su se nasmejali. Ali sad je u njihovom smehu bilo ĉudnih tonova. Izvela je fintu kopljem, a ognjeokac je, psujući, izmakao. Krenuo je napred ĉvrsto rešen, kao da će  joj oduzeti koplje sirovom snagom. Ona ga otera jednim ozbiljnim zamahom. Ognjeokac odskoĉi unazad; izgledao je ljut i malĉice uplašen.  Nije joj bilo lako da se seti kad se poslednji put tako zabavljala. Ognjeokac, najjaĉi ratnik u  plemenu, a uz to i najzgodniji muškarac, ima pleća široka kao u mamuta, i te divne, crne oĉi koje  blistaju kao ţar, ispod veliĉanstvenog ĉela koje strši napred, iznad oĉiju, kao litica. Kad su bili mladi,

ona je s njim spavala mnogo puta, a kad je mrakoluj umro, nadala se da će ognjeokac biti njen novi par. Ali on je samo bio prvi koji ju je odbio. Jedino mlekoizvornu ţeli, i nijednu drugu, rekao joj je tada. I onda je još rekao: njemu se dopadaju ţene koje znaju kako treba raĊati decu. To je bio kraj svega, izmeĊu znalice i ognjeokca. "evo", reĉe znalica, popustivši najzad. Nagnula se napred i zabila šiljak ognjeokĉevog koplja u zemlju. Pod uticajem podnevne toplote, sneg je već sasvim nestao, a zemlja se razmekšala. Ognjeokac doĉepa koplje, reţeći. "trebalo bi da te ubijem", progunĊa, mašući kopljem ispred njenog lica. "samo napred." raširila je ruke i isprsila se. "evo ovde ubodi. Ubij jednu ţenu, ognjeokĉe. Biće to veliki uspeh."

"moglo bi nam doneti malĉice dobre sreće", reĉe on. Ipak, spustio je oruţje. "ako ikad više pipneš moje koplje, znalice, vezaću te negde na nekom bregu i ostavićute tamo, da te medved pojede. Razumeš li to? Razumeš li?" "saĉuvaj svoje pretnje za druge", odgovori ona ujednaĉeno. "njih će biti teţe uplašiti nego mene. A  ja se nisam u plašila uopšte." "ti si jednom videla drugog baš izbliza, a?" upita je prolom gorski. "jednom, da", reĉe znalica, mršteći se na tu uznemirujuću uspomenu. "a kako je mirisao, kad ste bili tako blizu?" zapita mladi srndać. "kladim se da je stvarno smrdeo." znalica klimnu glavom. "kao mrtva hijena", reĉe ona. "kao nešto mrtvo što je trunulo mesec i po dana. A bio je i ruţan. Ne moţete ni da zamislite koliko ruţan. Lice mu je bilo ravno, ovako, kao da je gurnuto nekom ogromnom rukom ka unutra." rukama je ţivo izmahivala. "zubi su mu bili mali kao deĉji. Imao je smešne, male uši i majušan nos. A ruke, a noge..." stresla se. "jezive i besmislene. Kao u  pauka. Tako dugaĉke i tako tanke." svi su je gledali obuzeti strahopoštovanjem, ĉak i ognjeokac. Niko drugi u plemenu, ĉak ni sam srebren oblak, nikad nije dospeo tako blizu nekog drugog, licem u lice i nadohvat ruke, kao ona. Neki

od njih ponekad su viĊali druge, ali samo iz velike daljine i samo na tren, u prolazu, u davnim danima kad je pleme ţivelo u zapadnim zemljama. MeĊutim, znalica je naletela na jednoga, pukim sluĉajem, u šumi. To je bilo pre mnogo godina, kad je njoj bilo devetnaest i dok je još bila divlja devojka, sklona da u svemu postupa kako joj se ushte. Muškarci iz društva za lov konaĉno su joj zabranili da ide u izviĊanja sa njima, a ona je rano jednog jutra otišla sama iz tabora, raspoloţena mrko i srdito, i odlutala kroz šume. Oko podneva, na jednoj maloj ĉistini izmeĊu belih breza, našla je lepo jezerce oiviĉeno stenama,  pa je svukla svoju krznenu odeću da se okupa u ledenoj, plavoj vodi; izlazeći, zaprepastila se kad je videla da jedan drugi, van svake sumnje drugi, zuri u nju sa daljine manje od dvadeset koraka. Bio je visok - neshvatljivo visok, visok kao drvo - i veoma mršav, sa uzanim plećima i plitkim

 prsima, tako da je, i pored tolike visine, izgledao lomniji nego ma koja ţena. Njegovo lice bilo je najneobiĉnije koje je ikad videla, sa crtama ĉudno tananim, poput deĉjih, i sa izuzetno bledom koţom. Vilice su mu izgledale tako slabe da se pitala kako uspeva da probije komad mesa zubima, onako kako

treba, s kraja na kraj; ali zato mu je vrh vilice bio neprijatno teţak i dubok, ĉak je i stršao napred, ispod tog ravnog lica ĉija je sredina bila gurnuta unutra. Oĉi su mu bile krupne i imale su neku ĉudnu, ispranu, vodenastu boju, a ĉelo mu se od oĉiju dizalo pravo uvis, bez ikakvih grebena koji bi se kod obrva pruţali napred. Sve u svemu, pomislila je, zapanjujuće ruţan, ruţan kao zloduh. Ali nije izgledao opasan. Koliko je ona mogla videti, nije nosio nikakvo oruţje; osim toga, ĉinilo se da joj se osmehuje. Bar je ona mislila da to znaĉi njegovo otkrivanje majušnih zuba - osmeh. Bila je potpuno naga i u punoj zrelosti svoje mladalaĉke lepote. Stala je pred njega bez stida, a onda  joj je, neoĉekivano, došla na um pomisao da bi baš volela da je on pokretima pozove do sebe, da je zagrli i da vodi ljubav s njom na naĉin kako to drugi rade sa svojim ţenama, pa ma kako to bilo. Iako je  bio tako ruţan i ĉudan, poţelela ga je. Ali, zašto? - zapitala se tada. I odgovorila sebi: zato što je drugaĉiji, nov, zato što je drugi. Ona će se njemu dati, da. A onda će otići s njim, njegovoj kući, i ţiveti

s njim, i postati druga, jer su joj v eć dozlogrdili muškarci njenog plemena i jer je spremna za nešto novo. Da. Da.

Ĉega se ima bojati? Priĉa se da su drugi zastrašujući zlodusi, ali ovaj ĉovek uopšte ne izgleda kao neki zloduh, samo ima ĉudno lice i previše visine, a nedovoljno širine. Ne bi se reklo da je mnogo opasan. Samo je drugaĉiji. "zovem se vodopadna", progovorila je tada - a takvo joj je bilo ime u to doba. "ko si ti?"

muškarac drugi nije odgovorio. Naĉinio je duboko u grlu neki zvuk koji je mogao biti smeh. Smeh?

"da li ti se sviĊam?" upita ona. "svi u plemenu misle da sam divna. A ti, da li tako misliš?"  provukla je prste kroz svoju gustu, dugaĉku kosu, mokru od plivanja. Poĉela se šepuriti i protezati, da on što bolje vidi punoću njenih dojki, snagu i stamenost njenih ruku i nogu, temeljitost njenog vrata.  Naĉinila je dva-tri koraka prema njemu, pevušeći prigušenu pesmu ĉeţnje. Izbeĉio je oĉi i zatresao glavom levo-desno. Pruţio je jednu ruku pravo ka njoj, dlanom prema njenom licu, a drugom rukom je poĉeo da pravi neke znake, maĊijske nesumnjivo, znake za teranje zloduha. Uzmakao je od nje.

"pa, ne bojiš me se, valjda? Ja bih samo da se igram. DoĊi ovamo, drugi." iscerila se na njega. "slušaj, prestani da uzmiĉeš tako! Neću ti ništa. Zar ne razumeš šta ti govorim?" priĉala je vrlo glasno, vrlo razgovetno, ostavljajući dosta prostora izmeĊu reĉi. On je nastavio da uzmiĉe. Poduhvatila je dojke šakama i gurnula ih malo napred, sveopštom kretnjom nuĊenja. To je shvatio, konaĉno.  Naĉinio je duboki, potmuli zvuk, kao ţivotinja saterana u ugao iz koga ne moţe pobeći. U njegovim oĉima staklasto je zasvetlucao strah. Usne su mu pošle unazad, ĉineći izraz - nelagodnosti? GaĊenja? Da, gaĊenja, shvatila je. Mora biti da sam ja njemu ruţna koliko i on meni. Već se okrenuo i poĉeo da beţi, teturavo i paniĉno, kroz brezovu šumu. "ĉekaj!" povikala je. "drugi! Drugi, vrati se! Ne beţi tako, drugi!" ali njega više nije bilo. To je bio prvi sluĉaj u njenom ţivotu da je neki muškarac odbije; takvo iskustvo bilo je za nju zapanjujuće, neverovatno, maltene razorno. Neka je on drugi, neka ona njemu izgleda tuĊinski i moţda neprivlaĉno, ali ne smatra je valjda toliko odvratnom da treba da reţi na nju i  pravi grimase, a onda da pobegne?

Da. Da. Sigurno je samo deĉak, rekla je tada sebi. Onoliko visok, ali samo deĉak. Te veĉeri vratila se u pleme, rešena da konaĉno uzme jednog muškarca iz svoje vrste za muţa; kad  joj je, ubrzo posle toga, mrakoluj predloţio da njegova asura za spavanje postane njihova zajedniĉka,  pristala je bez oklevanja.

"da", reĉe ona ljudima iz društva za lov. "da, ja i predobro znam kako izgledaju drugi. Pa, kad ih sustignemo, nameravam da budem rame uz rame sa vama i da ubijam te gadne zveri kao odvratne

zloduhe, što i jesu." "gledajte", reĉe volkodrev, pokazujući prstom. "starejši silaze sa brega." zaista su dolazili, napred srebren oblak, koji je bolno hramao, a veoma vidno se trudio da glumi da ne hramlje; ostala trojica starih stupala su mukotrpno za njim. Znalica je gledala njihov paradni ulazak 

u tabor. Prišli su odmah oltaru boginje. Srebren je dugo razgovarao sa tri sveštenice. Bilo je mnogo odmahivanja glavama, a zatim mnogo klimanja glavama. Konaĉno je srebren stupio napred, da saopšti odluku, a najstarija sveštenica stala je uz njega. Svetkovina leta, reĉe on, ove godine se ukida - ili bar odlaţe. Boginja je pokazala svoje nezadovoljstvo, na taj naĉin što je dovela jednu grupu drugih opasno blizu tabora, i to ovde, u istoĉnim zemljama, gde drugi ne bi trebalo da ţive. Jasno se vidi da je narod uĉinio nešto kako ne treba i ne valja; nema sumnje da ovo mesto nije dobro za narod. Zato će narod danas krenuti i preduzeti hodoĉašće do mesta tri reke, daleko iza njih, tamo gde su prošle godine, migrirajući na istok, podigli svetilište, veoma sloţene izrade, u ĉast boginje. A na mestu tri reke zamoliće boginju da im objasni u ĉemu su grešili.

Znalica je zastenjala. "ali trebaće nam nekoliko nedelja da stignemo tamo! A i pravac je sasvim  pogrešan! To će biti povratak na podruĉje koje smo upravo napustili, gde sve vrvi od drugih!" srebren je odmeri ledenim pogledom. "boginja je nama obećala ovu zemlju, bez drugih. Došli smo i nalazimo da su drugi već tu. To ne treba tako da se dešava. Moramo je zamoliti da nas povede." "onda je zamolimo negde juţno od ovog mesta. Tamo će bar biti toplije, a moţda ćemo naći i neko  pristojno taborište, gde u blizini neće biti drugih da nam smetaju." "imaš našu dozvolu da odeš na jug, znalice. Ali mi ostali krećemo danas posle podne ka mestu tri reke." "a drugi?" viknu ona.

"drugi se neće usuditi da priĊu svetilištu boginje", reĉe srebren. "ali ti, ako se plašiš da hoće, znalice - ništa, idi na jug! Idi na jug, znalice!" ĉula je da se neko nasmejao. Ognjeokac. Onda poĉeše i ostali iz društva za lov da se smeju, a  pridruţi im se i nekoliko majki. Još koji trenutak, i smejali su se svi, upirući prstima ka njoj. Poţelela je da još ima ognjeokĉevo koplje u rukama. Poubijala bi ih sve, ništa ne bi zaustavilo  pokolj. "na jug, znalice!" dovikivali su joj. "na jug, na jug, na jug."

kletva joj doĊe na usne, ali se znalica uzdrţa. Oni misle ozbiljno, uvide. Ako ona sad progovori ljutito, mogli bi je lako isterati iz plemena. Pre deset godina, to bi rado prihvatila. Ali ona je sad stara

ţena, ima više od trideset godina. Kad bi krenula sama, znaĉilo bi to sigurnu smrt. ProgunĊala je nekoliko ljutitih reĉi sama za sebe i okrenula se od srebrenovog postojanog pogleda. Srebren pljesnu rukama. "u redu", povika. "svi da poĉnu sa pakovanjem! Diţemo tabor! Polazimo odavde pre mraka!"

DOLAZAK  5. Edit felouz imala je tokom te dve nedelje veoma mnogo posla.

 Najteţi deo bio je privoĊenje kraju njenih poslova u bolnici. Dati otkaz sa rokom od samo dve nedelje bilo je ne samo nepropisno nego i sasvim nedoliĉno; ali administracija bolnice ispoljila je zavidnu meru razumevanja ĉim je gospoĊica felouz saopštila da odlazi sa najvećim ţaljenjem, i to samo zato što joj je ponuĊena mogućnost da uĉestvuje u jednom neverovatno uzbudljivom, novom istraţivaĉkom projektu. Pomenula je ime 'stasis tehnologije'.

"brinućeš se o bebi dinosaurusu?" pitali su je i svi su se prigušeno nasmejali. "ne, ne o dinosaurusu", reĉe ona. "o neĉemu što je mnogo bliţe onome što znam." nije im dala nikakve dalje pojedinosti. Doktor hoskins joj je bio zabranio da otkrije ma šta konkretno, ma kome. Ali onima koji su poznavali edit felouz i radili s njom nije bilo teško da pogode da taj projekat mora imati neke veze sa decom; pa, ako su njeni poslodavci ljudi koji su dovukli to famozno mladunĉe dinosaurusa iz mezozoika, onda sad sigurno planiraju nešto sliĉno - recimo, da dovedu neko preistorijsk o dete iz nekog udaljenog razdoblja gospoĊica felouz to nije ni potvrĊivala ni

 poricala. Ali oni su znali. Svi su znali. I dali su joj, dabome, neplaćeno odsustvo iz bolnice, na neodreĊeno vreme. Ipak, morala je još nekoliko dana da radi od jutra do mraka, da bi dovršila razne zapoĉete poslove, da bi napisala i predala svoje konaĉne izveštaje o raznim otvorenim predmetima, da bi spremila spiskove stvari potrebnih njenim naslednicama, da bi razdvojila sopstvene instrumente i istraţivaĉke materijale od onih koji su bili vlasništvo bolnice. Bilo je to naporno, ali nije ni u kom drugom smislu  predstavljalo teret. Stvarno teţak deo bio je rastanak od deĉice, koja nisu mogla poverovati da ona odlazi.

"vratićete se za nedelju-dve, zar ne, gospoĊice felouz?" pitala su deca, gurajući se oko nje. "idete

samo na odmor, je l' tako? Na mali raspust? Kuda putujete, gospoĊice felouz?" neke od njih je znala još od dana njihovog roĊenja. Sad su imali pet, šest, sedam godina: većina je stanovala u sirotištima izvan bolnice, ali neki su bili na neprekidnom bolniĉkom leĉenju i ona je s njima radila iz godine u godinu.

Bilo je teško saopštiti im vest, veoma teško. Ali ona je spremila odluĉnost za to. Sad je potrebna drugom detetu, jednom izuzetno pose bnom detetu, detetu ĉija će nevolja biti jedinstvena u istoriji vaseljene. Znala je da mora otići tamo gde je najpotrebnija.

Zakljuĉala je svoj stanĉić na juţnom kraju grada. Sve u njemu je iskljuĉila, a sa sobom je ponela ono malo stvari koje će joj biti potrebne u novom domu. To je bilo brzo gotovo. Nije imala nikakve kućne biljke o kojima bi se morala brinuti, nijednu maĉku, nikakve kućne ljubimce. Jedina zaista vaţna stvar bio joj je posao: deca, veĉito deca, šta će joj nekakve biljke ili ţivotinje. Ali, ostajući predostroţna, sredila je da se njen zakup stana produţi na neodreĊeno vreme. Vrlo ozbiljno je primila upozorenje dţeralda hoskinsa da u svakom trenutku moţe biti otpuštena. Mogla bi, uostalom, i poţeleti da podnese ostavku: gospoĊici felouz je bilo jasno da bi joj poslovi 'stasis tehnologije' mogli postati neprihvatljivi, da bi njena uloga u projektu mogla biti nezadovoljavajuća, da  bi ona mogla vrlo brzo otkriti da joj je prelazak na to zaposlenje bio divovska greška. Nije spalila mostove iza sebe, nikako: u sluĉaju povratka, ĉekaće je ista bolnica, ista deca, isti stan. Tokom te dve završne sedmice, iako veoma zauzeta, nekoliko puta je otišla na drugu stranu grada, u 'stasis', da pomogne u pripremama za prihvat deteta iz prošlosti. Dali su joj troje potĉinjenih, ĉija je duţnost bila da nabave sve potrebne stvari. Bili su to dvojica mlaĊih muškaraca i jedna ţena. Dala im je obiman spisak na kome su se nalazili lekovi, prehrambeni dodaci, pa ĉak i inkubator. "inkubator?" pitao je hoskins.

"inkubator", reĉe ona. "ne planiramo da iz prošlosti prenesemo nedonošĉe, gospoĊice felouz." "vi ne znate šta ćete doneti, doktore hoskinse. Sami ste mi to rekli, otprilike tim istim reĉima. Moţe  biti bolesno dete; moţda slabo; ili dete koje će se razboleti ĉim u njegov organizam uĊu mikrobi modernog vremena. Hoću inkubator, bar da bude pri ruci." "u redu, inkubator."

"i jednu sterilnu komoru, dovoljno veliku da u njoj boravi aktivno i zdravo dete, ako se pokaţe da je suviše veliko za ţivot u inkubatoru." "gospoĊice felouz, budite razumni, molim vas. Naš budţet je..." "sterilnu komoru. Dok ne utvrdimo da je bezbedno izloţiti to dete kontaminaciji našim vazduhom." "kontaminacija je, bojim se, neiz beţna. Udisaće naš vazduh, pun mikroba, od trenutka kad stigne.  Ne postoji naĉin da izvedemo stasis-akciju u sterilnim uslovima koje vi, izgleda, ţelite. Ne postoji, gospoĊice felouz." "ja hoću da postoji." hoskins joj je uputio onaj pogled koji je već poĉela da smatra njegovim patentiranim zurenjem koje  je govorilo: "bez gluposti!" . "u ovoj jednoj stvari ću ja pobediti, gospoĊice felouz. Cenim vašu ţelju da zaštitite to dete od svih zamislivih rizika. Ali vi ne poznajete mogućnosti naše opreme i zato morate  jednostavno da prihvatite ĉinjenicu da ne moţemo izvesti trenutno prebacivanje tog deteta u savršeno ĉistu izolacionu komoru. Ne moţemo." "a ako se dete razboli i umre?"

"naš dinosaurus je još u dobrom zdravlju." "nema razloga da verujemo da će reptili, preistorijski ili drugi, biti podloţni napadu onih mikroorganizama koji izazivaju bolesti opasne po ljude. Ali vi ćete ovde dovesti ljudsko biće, doktore hoskinse, a ne malog dinosaurusa. Dovešćete pripadnika naše vrste." "imam u vidu tu ĉinjenicu, gospoĊice felouz." "iz tog razloga, traţim od vas da..." "a ja vam kaţem da odgovor glasi 'ne'. Ovde se moraju preuzeti i neki rizici, a infekcija je jedan od

njih. Bićemo u pripravnosti sa svim mogućim medicinskim sredstvima ako se pojavi problem. Ali nećemo pokušati da stvorimo ĉudesnu, magiĉnu, sto posto bezbednu ţivotnu sredinu. Nećemo." onda se hoskinsov ton ublaţio. "gospoĊice felouz, dozvolite mi da kaţem samo ovoliko. Imam i ja dete,  jednog malog deĉaka, koji još nije stigao ni do deĉjeg vrtića. Da, a ja imam ovoliko godina, i taj deĉak   je nešto najlepše od svega, baš svega, što mi se u ţivotu desilo. Ţelim da znate, gospoĊice felouz, da mi  je do bezbednosti tog deteta koje iduće nedelje stiţe ovamo stalo isto kao da je to moj mali sin dţeri. I da sam podjednako ĉvrsto uveren da će sve ispasti dobro, kao da je dţeri subjekt opita." gospoĊica felouz nije bila uverena da je logika hoskinsove argumentacije naroĉito ĉvrsta. Ali videla  je dovoljno jasno da on po ovom pitanju neće odustati i da ona nema mogućnosti da izvrši pritisak na njega, osim podnošenjem ostavke. GospoĊica felouz je imala nameru da uvek drţi mogućnost ostavke u rezervi, ali pretiti ostavkom sada bilo bi nesvrsishodno. Morala je tu pretnju da saĉuva za pravi trenutak, a ovo nije liĉilo na to. Hoskins je bio podjednako uporan i u vezi sa njenim zahtevom da pogleda prostor u kome će dete  biti smešteno. "to je stasis-zona", rekao je, "i mi u njoj vršimo odbrojavanje, bez prekidanja. A dok ono traje, ne moţe ući niko. Niko. Ni vi, ni ja, ni predsednik sjedinjenih ameriĉkih drţava. Niti moţemo  prekidati odbrojavanje da biste vi obavili 'obilazak i razgledanje'."

"ali ako je smeštaj neodgovarajući..." "smeštaj je odgovarajući, gospoĊice felouz. I više nego odgovarajući. Imajte poverenja u mene." "ja bih ipak radije..." "imajte poverenja u mene."

reĉi dostojne prezira. Ipak, ona je, iz nekog razloga, imala poverenja u njega, manje-više.  Nije bila sigurna koja bi vrsta nauĉnika hoskins mogao biti, niti koliko je kao nauĉnik dobar; ono neodreĊeno, hvalisavo 'dr' na tablici sa imenom nije joj o tim stvarima govorilo mnogo. Ali jedna stvar   je bila sigurna. Hoskins je tvrd administrator. Nije se nejakošću popeo na vrh firme 'stasis tehnologije'. 6.

Taĉno u pet po podne, petnaestog dana tog meseca, zazvonio je telefon gospoĊice felouz. Zvao je ned braton, jedan od ĉlanova hoskinsovog osoblja. "poĉela su zadnja tri sata odbrojavanja, gospoĊice felouz, i sve ide savršeno po planu. Poslaćemo nekog po vas taĉno u sedam sati." "hvala, ne treba, mogu i sama da stignem tamo."

"doktor hoskins nam je dao uputstva da pošaljemo nekog po vas. U sedam." gospoĊica felouz je uzdahnula. Mogla bi se raspravljati, ali ĉemu?  Neka hoskins ostvaruje male pobede, zakljuĉila je. Prištedi svoju municiju za velike bitke koje sigurno predstoje. 7.

Padala je laka kiša. Veĉernje nebo bilo je sivo i sumorno, a zdanja firme 'stasis' izgledala su ruţnija nego ikad: velike, ambarima sliĉne graĊevine bez i najmanje elegancije ili šarma. Sve je izgledalo sklepano, na brzinu sastavljeno. Ĉitav prizor je davao osećanje grubosti i mehaniĉnosti. Celu svoju karijeru gospoĊica felouz je provela u zgradama raznih ustanova, ali ĉak i najsumornija bolnica izgledala je, u odnosu na zgrade 'stasisa', kao mesto radosti i smeha. Unutra,

zaposlenici sa znaĉkama na sebi; kruto idu za svojim poslom, zatvorili lica, govore prigušeno, ali tonom gotovo vojniĉke hitnosti... Šta ću ja ovde? - upita se ona. Kako se uopšte dogodilo da budem uvuĉena u ovo? "izvolite ovamo, gospoĊice felouz", reĉe braton. Ljudi poĉeše da joj klimaju glavom i da je pozivaju pokretima ruku. Ĉinilo se da nije potrebno da ma ko saopšti njen identitet. Svako redom, i muškarci i ţene, kao da je znao i ko je ona i kakvo zaduţenje ima. Naravno, sad je i ona imala identifikacijsku znaĉku na grudima, ali ĉinilo se da niko ne

gleda u tom pravcu. Svi su, jednostavno, znali. Ovo je dadilja za to dete, kao da su govorili. Prolazila je

 brzo ka unutrašnjosti, maltene kao da su je stavili na skije; posle nekoliko hodnika koji su imali izgled skrpljenosti i improvizacije, ušla je u jednu zonu ovog istraţivaĉkog centra u kojoj nikad rani je nije  bila.

Sišli su niz odzvanjajuće metalno stepenište, prešli u nekakav tunel bez prozora osvetljen bleštećim fluorescentnim svetlom, pešaĉili tako ispod zemlje dugo - ĉinilo se, veĉno; onda su stigli do jednih ĉeliĉnih vrata po ĉijoj su crno obojenoj površini, krećući se gore i dole, plesa,li mutni, svilasti obrasci  bezbednosnog štita. "prislonite vašu znaĉku na štit", reĉe braton. "ja se stvarno pitam da li je ovo pot..."

"molim vas, gospoĊice felouz. Molim vas." vrata se izmakoše. Suoĉili su se sa još jednim stepeništem. Ono je vodilo nagore, i još nagore, zavojito, oko zidova neke ogromne dvorane u obliku bureta - zar im je zaista bilo potrebno sve ovo?  Najzad je iskoraĉila na neki balkon sa koga se otvarao pogled nadole, ka velikoj jami. A tamo je, na

suprotnoj strani od gospoĊice felouz, bilo zbunjujuće obilje instrumenata, luĉno rasporeĊenih, tako da su izgledali kao nešto izmeĊu kontrolne ploĉe svemirskog broda i radnog proĉelja nekog dţinovskog kompjutera - ili, moţda, samo kao filmski dekor za neki fantastiĉni i nerazumni 'nauĉni' ep. Duţ tog  prostora jurcali su tehniĉari, zguţvanog izgleda, divljih pogleda, upućujući jedni drugima frenetiĉne signale šakama. Ljudi su izvlaĉili debele, crne kablove iz pojedinih utikaĉkih kutija, ukljuĉivali ih drugde, ili ih pomno razgledali, vrteći glavom, i vraćali na ista mesta. Sevala su svetla, brojke su  bleskale otkucavajući sve manje i manje brojeve na ogromnim ekranima. Doktor hoskins je bio na balkonu, nedaleko od nje, ali joj je dobacio samo jedan udaljeni pogled i

 promrmljao: "gospoĊice felouz." ĉinilo se da je rasejan, zanet u misli, da je jedva uopšte prisutan.  Nije predloţio ĉak ni da ona sedne, mada je bilo ĉetiri ili pet redova stolica na sklapanje u blizini  balkonske ograde odakle se otvarao pogled na pomamno poprište dole. Ona sama uze jednu stolicu i  privuĉe je do ograde da bolje vidi. Odjednom su se u jami upalila svetla, obasjavajući jedan prostor do tad sasvim mraĉan, odmah ispod mesta gde je gospoĊica felouz sela. Pogledala je tamo i videla pregrade koje kao da su saĉinjavale stan bez tavanice, kolosalnu kuću lutaka u koju se moglo gledati odozgo. Videla je u jednoj od tih prostorija mikrotalasnu pećnicu i friţider, a u drugoj celu sadrţinu kupatila. Jedna malena prostorija bila je puna medicinske opreme, i to one vrste koja je gospoĊici felouz bila dobro poznata - zapravo, ĉinilo se da su tu sve one stvari koje je od hoskinsovih pomagaĉa zahtevala. I inkubator.

A ono što se videlo u sledećoj sobi mora biti deo kreveta, vrlo malog.  Na balkon su sada stizali, jedno za drugim, muškarci i ţene sa znaĉkama kompanije i zauzimali mesta oko nje. GospoĊica felouz je prepoznala nekolicinu viših sluţbenika 'stasisa' sa kojima se upoznala tokom svojih ranijih dolazaka u prostorije firme, ali se nijednog imena nije mogla setiti.

Ostali su joj bili sasvim nepoznati. Svi su je pozdravljali klimanjem glave i smeškanjem, kao da ona već godinama ovde radi. Onda je videla nekoga ĉije su joj ime i lice bili poznati: jednog mršavog muškarca, pedesetih godina i finog lica, sa malenim, pomno okresanim, sivim brĉićima i prodornim oĉima koje kao da su svuda nalazile nešto zanimljivo. Kandid devenej! Nauĉni dopisnik redakcije 'meĊunarodne tv novosti'! GospoĊica felouz nije bila veliki gledalac televizije. Sat-dva nedeljno, a ponekad i manje od toga; dešavalo se da se sedam dana uzastopce ĉak i ne seti da ukljuĉi tu stvar. Knjige su joj bile dovoljna zabava, a bilo je i dugih razdoblja kad je sam njen posao bio tako opĉinjujući da joj se ĉinilo da su ĉak i one nepotrebne. Ali ipak je znala tu tv liĉnost po imenu kandid devenej. S vremena na vreme nailazili su dogaĊaji tako ogromno zanimljivi da ih je ona jednostavno morala videti, a ne samo ĉitati o njima sletanje na mars, na primer, ili javno prikazivanje bebe dinosaurusa, ili spektakularno nuklearno

uništenje, visoko iznad istoĉne hemisfere, onog malenog, ali ubitaĉnog asteroida koji se našao na

sudarnoj putanji sa zemljom, pretprošle godine. Kandid devenej bio je lice na ekranu tokom tih dogaĊaja. Bilo je dobro poznato da je on taj koji će se naći na licu mesta kad god se dogaĊa neki krupan nauĉni prodor. Ĉinjenica da se veĉeras pojavio ovde ostavila je na gospoĊicu felouz, i protiv n jene volje, jak utisak. Osetila je da joj je srce zakucalo malĉice brţe na pomisao da će se ovde sigurno dogoditi nešto veoma vaţno, nešto što zasluţuje da jedan kandid devenej bude prisutan, kao i da je ona tako blizu njega da će maltene moći da pruţi ruku i dodirne ga kad se veliki trenutak pribliţi. Onda se namrštila na sopstvenu nerazumnost. Devenej je ipak samo jedan reporter. Zar ona treba da oseća takvo strahopoštovanje prema njemu, samo zato što ga je viĊala na ekranu? Daleko je bolji razlog za strahopoštovanje, pomisli ona, to što će oni posegnuti u daljine vremena i dovući jedno malo ljudsko biće napred, u dvadeset prvi vek. I to što će ona biti kljuĉni deo tog  poduhvata. Ona, a ne kandid devenej. Zapravo bi trebalo da k andid devenej bude impresioniran što se našao u istoj prostoriji sa jednom edit felouz, a ne obratno. Hoskins je prišao deveneju da ga pozdravi; ĉinilo se da mu je poĉeo objašnjavati projekat. GospoĊica felouz je nagnula glavu da oslušne. Devenej je govorio: "razmišljao sam o stvarima koje vi radite, još od mog prošlog dolaska ovamo, od dana kad je stigao mali dinosaurus. Naroĉito sam se rvao sa jednim pitanjem a to je selektivnost." "nastavite", reĉe hoskins. "imate ograniĉen dohvat unazad; ĉini se da je to razumno. Što dalje u prošlost idete, stvari postaju sve mutnije. Potrebno je sve više energije, naposletku naiĊete na krajnje granice energije - to razumem  bez problema. Ali, koliko ĉujem, vi ne moţete da dohvatite ni ciljeve koji su suviše blizu. Taj deo me zbunjuje. I ne samo mene. Mislim, ako moţete da krenete tamo, napolje, i da ugrabite nešto od pre sto miliona godina, onda bi trebalo još mnogo lakše da donesete nešto iz prošlog utorka. A vi mi, ipak, kaţete da ne moţete da dohvatite prošli utorak nikako, niti ma šta iole blisko našem vremenu. Zašto?" hoskins reĉe: "mogu da postignem da stvar izgleda manje paradoksalno, deveneje, ako mi dozvoliš da upotrebim jednu analogiju." (pa oni su na 'ti'! - pomisli gospoĊica felouz. Obraća mu se kao kad profesor koledţa uzgred

objašnjava nešto uĉeniku!) "moţe, daj analogiju", reĉe devenej. "šta god misliš da će pomoći." "pa, evo: ne moţeš da ĉitaš knjigu sa slovima obiĉne veliĉine na daljini od dva metra, je li tako? Ali ako je dr ţiš na daljini od tridesetak centimetara, moţeš je ĉitati sasvim lako. Drugim reĉima, što bliţe to bolje. Ali ako je primakneš na samo dva i po centimetra od oĉiju, opet si je izgubio. Ljudsko oko se  jednostavno ne moţe fokusirati na tako blizak predmet. Znaĉi, razdaljina je kljuĉni ĉinilac, ali ne na samo jedan naĉin. Preblizu je isto tako loše kao i predaleko, bar kad je reĉ o gledanju." "hmmm", reĉe devenej. "ili uzmi drugi primer. Tvoje desno rame je oko sedamdeset pet centimetara daleko od vrha tvog

desnog kaţiprsta i ti moţeš postaviti vrh desnog kaţiprsta na desno rame, bez ikakvih teškoća. Dobro. Ali tvoj desni lakat samo je upola toliko udaljen od vrha tvog desnog kaţiprsta. Po svakoj normalnoj logici trebalo bi da ti bude mnogo lakše da ga dodirneš nego rame. A probaj: dodirni desni lakat desnim kaţiprstom. Opet se pojavljuje pojam 'preblizu'." "te dve analogije mogu da upotrebim u reportaţi, a?" "pa, naravno. Upotrebi šta god ţeliš. Znaš da ti je pristup slobodan. U ovom sluĉaju, ţelimo da nam ceo svet gleda preko ramena. A biće itekako šta da se vidi." (gospoĊica felouz uvide da se, i protiv svoje volje, divi hoskinsovoj smirenoj pouzdanosti. Ima snage, taj hoskins.)

Devenej reĉe: "koliko daleko unazad poseţete veĉeras?" "ĉetrdeset hiljada godina." gospoĊica felouz oštro udahnu vazduh. Ĉetrdeset hiljada godina?

8.

 Na takvu mogućnost nikad nije pomislila. Previše je bila zauzeta drugim stvarima, na primer  obustavljanjem svojih profesionalnih veza sa bolnicom i pripremanjem smeštaja ovde. Iznenada  postade svesna da je, u vezi sa ovim projektom, trebalo razmisliti o mnogim osnovnim stvarima, ali da se ona do sada nije potrudila da o njima razmisli. Znala je, naravno, da će oni doneti jedno dete iz prošlosti u moderni svet. Razumela je - mada ne bi mogla taĉno reći odakle joj ta informacija - da će dete biti uzeto iz preistorijske ere.

Ali reĉ 'preistorijski' mogla bi znaĉiti praktiĉno bilo šta. Moglo bi se reći da je glavnina evrope još  bila 'preistorijska' pre tri hiljade godina. Neki delovi sveta i danas ţive na preistorijski naĉin. Dosad je gospoĊica felouz pretpostavljala, ako se uopšte bavila takvim mislima, da će dete biti izvuĉeno iz neke nomadske prepoljoprivredne ere, moţda pet ili najviše deset hiljada godina u prošlosti. Ali, ĉetrdeset hiljada? Za to nije bila spremna. Da li će dete, koje će joj ovi ljudi tutnuti u ruke, uopšte biti prepoznatljivo kao ljudsko biće? Da li je uopšte postojao homo sapiens pre ĉetrdeset hiljada godina? Kamo sreće, pomisli ona, kad bi se sad mogla setiti lekcija iz predmeta 'antropologija', koje je slušala na koledţu, davno; u ovom ĉasu do površine njenog uma uspevale su da isplivaju samo mrvice informacija, pa i one, plašila se gospoĊica felouz, beznadeţno izobliĉene i pomešane. Pre nego što su evolucijom nastala prava ljudska bića, postojali su neandertalci, je li tako? Primitivna, brutalna stvorenja. Pre toga, zemljom je lutao još primitivniji narod pitekantropusa, a uz njega još nešto, sa  jednako zamršenim imenom, a bilo je valjda i drugih vrsta predljudi ili podljudi; bila su to ĉupava, mala, gola, majmunolika bića koja bi se manje-više mogla smatrati našim dalekim precima. Ali, koliko daleko u prošlosti su ta predaĉka bića ţivela? Pre dvadeset hiljada godina? Pre pedeset? Ili sto hiljada? Edit zapravo nije znala ništa korisno o vremenskim okvirima svega toga. Veliki boţe na nebu, da li ću negovati majmunsko mladunĉe? Poĉela je da drhti. Dok ona diţe frku ok o nekih tamo inkubatora i sterilnih komora, oni se spremaju da joj bace u krilo nešto manje-više nalik na šimpanzu, je li tako? Zar nije tako? Neko ţestoko, krznato, divljaĉno, malo stvorenje sa kandţama i zubima, kome je mesto, zapravo, u zoološkom vrtu, ako mu je uopšte igde mesto, a ne kod negovateljice, specijalistkinje za... Dobro, dobro; moţda nije baš tako. Moţda su neandertalci i pitekantropusi i svi ti drugi rani ĉovekoliki stvorovi zapravo ţiveli pre milion ili više godina, pa će njoj dopasti samo jedan divlji, mali deĉak. A ona je uspevala da se izbori sa divljim, malim deĉacima i ranije. Ipak, ĉetrdeset hiljada godina, to zvuĉi kao ogroman vremenski raspon. Dovoljno veliki da ošamuti ĉoveka. Ĉetrdeset hiljada godina? 9.

U vazduhu se osećala napetost. Haotiĉni balet dole, u jami, prestao je; tehniĉari pred kontrolnim aparatima jedva su se pomicali. MeĊusobno su komunicirali pomoću signala tako delikatnih, da je to odozgo bilo gotovo nemoguće primetiti - uzvijanje jedne obrve, kuckanje prstom po gornjoj strani šaĉnog zgloba. Jedan ĉovek sa mikrofonom govorio je u njega tiho i jednoliĉno, kratkim frazama koje gospoĊici felouz nisu znaĉile ništa - preteţno brojevima i reĉima koje kao da su bile deo nekog koda. Zvuĉalo je kriptiĉno i neprobojno. Deveni je seo pored nje, a hoskins do njega. Naginjući se preko balkonske ograde i zureći pomno, nauĉni izveštaĉ reĉe: "hoće li biti iĉega što bismo mogli videti, hoskinse? Mislim, hoće li biti ikakvih vizuelnih dejstava?"

"a? Ne. Ništa, dok ne bude gotovo. Detektujemo posredno, donekle na naĉelu radara, mada koristimo mezone umesto zraĉenja. Mezonsko skeniranje obavljamo već nedeljama, podešavamo, izoštravamo. Mezoni seţu unazad, pod odreĊenim uslovima. Neki se tamo odraţavaju, a mi te odraze analiziramo i puštamo u povratnu spregu da bi posluţili kao vodiĉi za sledeću sondaţu, pa nastavljamo

tako, sve preciznije, dok se ne primaknemo ţeljenom nivou taĉnosti." "to ne zvuĉi lako. Po ĉemu ste sigurni da ste dostigli pravi nivo?" hoskins se osmehnuo, na onaj svoj uobiĉajeni hladnokrvno-hitri naĉin: osmeh sevne i već ga nema. "petnaest godina se mi već bavimo ovim. Ma, i dvadeset pet, ako uraĉunate rad kompanije koja nam je  bila prethodnica i koja je razvila mnoga osnovna naĉela, ali nije mogla da se probije do prave  pouzdanosti. Da, teško je, deveneje. Vrlo teško. Ĉovek se naguta straha." onaj sa mikrofonom diţe ruku. "straha?" upita devenej. "ne volimo da nam se dogodi neuspeh. Ja svakako ne volim. Ali neuspeh je veĉno prisutni modalitet

ishoda, u našim operacijama. Mi ovde radimo u probabilistiĉkim zonama. Kvantna dejstva, razumeš. Moţemo se nadati verovatnoći, izvesnosti nikada. To, zapravo, nije dovoljno dobro. Ali je najbolje što moţemo oĉekivati da dostignemo." "ipak, izgledate kao priliĉno samopouzdani ljudi." "da", reĉe hoskins. "već nedeljama nišanimo baš taj jedan trenutak u vremenu: povremeno ga napuštamo i onda ponovo nalazimo, ali pri tome uraĉunavamo i naša temporalna kretanja, proveravamo  paralakse, tragamo za svakom mogućom relativistiĉkom distorzijom, stalno traţimo dokaze da smo dovoljno precizno ovladali vremenskim tokom. I uvereni smo da ovo moţemo izvesti. Bio bih, maltene, spreman da kaţem da znamo da moţemo." ali njegovo ĉelo blistalo je od znoja. U dvorani najednom zavlada strašna tišina, prekidana samo zvucima nemirnog disanja. Edit felouz se, i bez svoje volje, poĉe pridizati iz sedišta i naginjati napred; ĉvrsto je stiskala šipku balkonske ograde.

MeĊutim, nije se imalo šta videti. "sad", reĉe ĉovek sa mikrofonom, tiho. Tišina se popela do nekog višeg nivoa. Bila je to nova vrsta tišine, potpuna tišina; gospoĊica felouz nije ni slutila da se takva tišina moţe postići u dvorani punoj ljudi. Ali potrajala je samo koliko jedan  jedini dah.

Onda se iz prostorija kuće lutaka, ispod njih, prolomi krik uplašenog, malog deĉaka. Bilo je to vrištanje najuţasnije ţestine, vrištanje od koga ĉovek poţeli da pokrije uši šakama. Uzas! Probadajući uţas! Dete obuzeto strahom, dete koje u trenutku potpunog šoka i oĉajanja pušta glas, ali glas koji se  prolama zapanjujuće snaţno i prodorno - izraţavajući gotovo neverovatan uţas. GospoĊica felouz okrete glavu u pravcu tog krika. A hoskins poĉe treskati pesnicom po ogradi balkona i objavi glasom koji je, stegnut, drhtao od likovanja: "uspeli smo!" 10.

Pohrliše kratkim zavojitim stepeništem nadole, u operativnu dvoranu, prvo hoskins, devenej u stopu za njim, a za novinarem - nepozvana - gospoĊica felouz. Moţda pravim neki grdan prekršaj  bezbednosti zato što sad ovako silazim. Ali ĉula sam krik tog deteta. Meni je mesto tamo, bar koliko i ovom kandidu deveneju, reĉe ona sebi.  Na dnu stepeništa hoskins zastade i osvrte se. Ĉinilo se da ga je silazak gospoĊice felouz malo iznenadio - ali samo malo. Ništa joj ne reĉe. Raspoloţenje u operativnoj dvorani dramatiĉno se promenilo. Nestala je sva ona besomuĉnost, ĉak i sva napetost. Tehniĉari koji su do tog trenutka nadzirali opremu za vremenski zahvat izgledali su sada sasvim iscrpljeno. Stajali su na svojim mestima, ali su izgledali maltene ošamućeno. Hoskins ih je ignorisao, kao da su to odbaĉeni delovi mašinerije koji mu više ništa ne znaĉe. Iz pr avca kuće lutaka zaĉu se veoma tiho zujanje. "sad ulazimo", reĉe hoskins. "u stasis polje?" upita devenej. Izgledalo je kao da se ne oseća lagodno.

"savršeno je bezbedno ući u stasis. Ja sam to uradio hiljadu puta. Ĉovek se oseti malo nelagodno u trenutku kad prolazi kroz ovojnicu polja, ali to je samo trenutno dejstvo, ne znaĉi baš ništa. Pouzdaj se u mene."

zakoraĉio je kroz jedna otvorena vrata, pruţivši na taj naĉin primer bez reĉi. Devenej se osmehnuo kruto, udahnuo primetno duboko i sledećeg trenutka zakoraĉio za njim. Hoskins reĉe: "i vi, gospoĊice felouz. Molim!" nestrpljivo ju je pozivao savijanjem kaţiprsta. GospoĊica felouz je klimnula glavom i zakoraĉila preko praga. Nepogrešivo je osetila prisustvo tog  polja. Bilo je to kao da je kroz nju prošlo neko talasanje, jedno malo unutrašnje golicanje. Ali kad se našla unutra, nije više osećala ništa neobiĉno. Ĉinilo se da je sve normalno. Osetila je ĉisti, sveţi miris nedavno izgraĊenih drvenih prostorija, i još nešto - miris nalik na šumu, nalik na iskopanu zemlju, ili...

Uvidela je da je onaj paniĉni vrisak odavno uminuo. U stasis polju sad je sve bilo tiho. Onda ona zaĉu suvi zvuk neĉijih stopala u trenju sa podom, grebanje kao da neko prstima grabi po drvetu - i, uĉini joj se, tiho jeĉanje. "gde je dete?" upita gospoĊica felouz uznemireno. Hoskins je pregledao neke brojĉanike i skale mernih instrumenata, odmah iza ulaza u kuću lutaka. Devenej je idiotski blenuo u njega. Ni jednome ni drugome kao da se nije ţurilo da se pobrinu za dete za to dete koje je dejstvom ove ogromne i nerazumljivo nagomilane mašinerije pre nekoliko trenutaka istrgnuto iz jedne ere, nezamislivo davne.

Zar ove glupave muškarce dete jednostavno ne zanima? GospoĊa felouz poĊe napred, dajući sama sebi ovlašćenje da to uĉini. Prošla je hodnikom savijenim u obliku lakta i ušla u onu sobu u kojoj je bio krevet. Dete je bilo u toj sobi. Deĉak. Vrlo sitan deĉak, vrlo prljav, mršav i ĉudnog izgleda. Moglo mu je biti, moţda, tri godine: svakako ne mnogo više od toga. Bio je nag. Njegova malecna  prsa, ubrljana blatom, dizala su se i spuštala grĉevito. Svud oko njega bile su razbacane pregršti rastresite zemlje, šljunka i pokidanih busenova neke grube trave; taj materijal bio je prosut luĉno, kao da ga je neko izruĉio iz velike kofe jednim zamahom po sobi. Odatle se dizao bogati miris zemljišta a, uz to, i manje primetan miris neĉeg trulog. GospoĊica felouz vide i neke krupne, crne mrave, kao i dvatri stvorenja nalik na male, dlakave pauke, koja su lagano puzila nadomak deĉakovih bosih, smeĊih nogu.

Hoskins je pratio njen uţasnuti pogled. Glasom u kome se oštro osetilo nezadovoljstvo, on reĉe: "ne moţe se deĉak ĉisto izdvojiti i uzeti iz vremena, gospoĊice felouz. Morali smo, radi bezbednosti, da zahvatimo i jedan deo njegovog okruţenja. Ili biste moţda više voleli da nam on ovde stigne bez jedne noge, ili bez pola glave?"

"molim vas!" reĉe gospoĊica felouz, u agoniji odvratnosti. "zar ćemo sad samo ovako da stojimo? Ovo jadno dete je uplašeno. I uţasno prljavo." i to je bilo blago reĉeno. U ţivotu nije videla dete tako bednog izgleda. Nije bilo kupano nedeljama; moţda nikad. Deĉak je prodorno smrdeo. Celo njegovo telo bilo je prekriveno slojem skorele  prljavštine i masnoće, a na jednoj butini imao je dugaĉku ogrebotinu koja je izgledala crvena i upaljena, moţda inficirana. "e, dobro, da pogledam ja tebe..." progunĊa hoskins i poĊe napred, obazrivim i sitnim koracima. Deĉko se poguri, privuĉe laktove uz telo, a glavu uvuĉe u ramena - to kao da je bilo neko njegovo uroĊeno odbrambeno drţanje - i hitro uzmaĉe. Oĉi su mu plamtele strahom i prkosom. Kad je dospeo do najudaljenijeg kraja sobe, tako da više nije imao kud uzmicati, podigao je gornju usnu i zašištao  prodorno, kao maĉka. Bio je to zastrašujući zvuk - divalj, bestijalan, krvoţedan. GospoĊica felouz oseti kako kroz njen nervni sistem prolazi hladni talas šoka. Ovo je njen novi štićenik? Ovo? Ova mala - ţivotinja? Ostvarile su se njene zle slutnje.

Pa, i one najgore; najgore. Ovo praktiĉno i nije ljudsko stvorenje. Ovo je nešto grozno; nekakvo

malo ĉudovište. Hoskins hitro poseţe rukama, dohvati oba šaĉna zgloba deteta i povuĉe ih tako da su se deĉakove ruke ukrstile preko trbuha; istovremeno ga obuhvati i podiţe sa poda. Deĉak je vrištao i ritao se. Bili su to jezivi, avetinjski urlici. Izbijali su iz dubina tog tela, zapanjujućom snagom. GospoĊica felouz uvide da je poĉela drhtati, pa prinudi sebe da se smiri. Bila je to zastrašujuća buka, odvratna  podljudska dreka od koje su pucale bubne opne. Bilo je takoreći nemoguće poverovati da jedan tako mali deĉak moţe da stvara tako grozomorne zvuke. Hoskins je drţao deĉaka u vazduhu, ispruţenim rukama; osvrnuo se i pogledao gospoĊicu felouz. Jasno se videlo da je u nevolji.

"da, drţite ga tako, sad. Ne spuštajte ga na zemlju. Pazite se noktiju na njegovim nogama kad se rita.  Nosite ga u kupatilo, da ga operemo. To mu je potrebno pre ma ĉega dr ugog, jedno dobro kupanje u toploj vodi."

hoskins klimnu glavom. Iako je dete bilo malo, ĉinilo se da nije lako drţati ga u tako sputanom  poloţaju. Odrastao ĉovek i malo dete: ali dete puno ĉudesne, divlje snage. Deĉak je, nesumnjivo, mislio da se bori za ţivot. "punite tu kadu, gospoĊice felouz!" povika hoskins. "punite je brzo!" u zoni stasisa sad je bilo i drugih ljudi. U opštoj gunguli gospoĊica felouz prepoznade svoje asistente i pozva ih, sve troje. "eliote - odvrnite vodu. Mor tensone, hoću antibiotike za tu ranu na njegovoj nozi. Zapravo, donesite

celu antiinfekcionu opremu u kupatilo. Stratfordova, naĊite neke ĉistaĉe i poĉnite da izbacujete sve to smeće sa poda!" oni energiĉno prionuše na posao. Sad kad je poĉela davati nareĊenja, njen šok i uţas stali su da se smanjuju, a neka mera profesionalnog samopouzdanja poĉela joj se vraćati. Da, ovo će biti teško. Ali ona se specijalizovala za teške sluĉajeve. I mnoge rešila uspešno, tokom svoje karijere. Pojaviše se radnici sa kantama; poĉeše da ĉiste zemlju i smeće i da je odnose u prostor za ĉuvanje, negde u zadnjem delu prostorija. Hoskins im doviknu: "vodite strogo raĉuna: nijedna trunĉica ne sme da iziĊe iz mehura!" gospoĊica felouz poĊe energiĉnim koracima za hoskinsom, u kupatilo, i dade mu signal da strpa deĉka u kadu, koju je eliot uveliko punio toplom vodom. Edit više nije bila samo pripadnica jedne zbunjene grupe posmatraĉa, nego je stupila u dejstvo kao iskusna i delotvorna negovateljica; zato je sad mogla da zastane i osmotri ovo dete smireno, kliniĉki. Sagledala ga je jasno, kao da se tek sad pojavilo  pred njenim oĉima. Ono što je videla ispunilo ju je novom nelagodnošću. Oklevala je, za tren opet obuzeta šokom,  boreći se protiv iznenadnih osećanja koja su se uskovitlala kroz njen nebranjeni um. Probila se  pogledom i kroz tu prljavštinu, i kroz to vriskanje, mlataranje, uvijanje. Videla je tog deĉaka samog. Onaj njen utisak u prvom, haotiĉnom trenutku ipak je bio taĉan. Najruţniji deĉak koga je ikada videla. Grozno ruţan, od te glave pogrešnog oblika pa sve do krivih nogu. Telo mu je bilo izuzetno zdepasto, prsa duboka, pleća široka. U redu: to su crte koje, zapravo, i nisu  bog zna kako ĉudne. Ali ta izduţena, prevelika lobanja! To krivo, iskošeno ĉelo! Taj ogromni krompir  od nosa, sa mraĉnim rupetinama nozdrva koje su otvorene koliko nadole, toliko i napred. Te velike, zureće oĉi uokvirene visokim, koštanim grebenima! Pa donja vilica koja se odmah od zuba povlaĉi unazad i taj kratak vrat - a ruke i noge kao u kepeca!

Ĉetrdeset hiljada godina, ponovi gospoĊica felouz u sebi tupo. Ovo stvorenje nije ljudsko. Nije stvarno ljudsko.

Ţivotinja. Ostvario se njen scenario najgoreg sluĉaja. Mladunĉe ĉovekolikog majmuna, eto šta je on. Manje-više neka vrsta šimpanze. To ona treba da neguje, za platu tako veliku. A kako će to moći? Šta ona zna o negovanju malih, divljih, preistorijskih, ĉovekolikih majmuna? Pa ipak - ipak...

Moţda i greši. Iz dna duše se nadala da greši. Postoji svetlucanje inteligencije, nesumnjivo ljudske, u tim deĉakovim ogromnim, sjajnim, besnim oĉima. Njegova koţa, svetlosmeĊe boje, maltene oker 

 boje, pokrivena je samo finim, zlatastim dlaĉicama, a ne grubim, ĉupavim krznom koje bi edit oĉekivala na mladuncu ţivotinje. A njegovo lice, iako jeste ruţno, ipak nije lice nijedne vrste majmuna. Moraš zaviriti iza površne ĉudnovatosti, a kad to uĉiniš, jasno ti je da je ovo samo jedan mali deĉak. Taĉno, mali deĉak, ruţan deĉkić, ĉudan deĉkić, ljudski mali deĉak - jedno prljavo, malo,  prestravljeno dete sa krivim nogama, neobiĉno oblikovanom glavom, jadnim ili nikakvim vrhom donje vilice i sa inficiranom posekotinom na butini i ĉudnim, crvenim mladeţom na obrazu, protegnutim u cik-cak poput munje; zaista, dete nimalo nalik na ijedno koje je edit dotad videla, ali svejedno, ona će  pokušati da o njemu misli kao o ljudskom biću. Jadno dete, izgubljeno i prepadnuto, oteto iz vlastitog vremena. Moţda će ona i uspeti. Nije nemoguće. Ali, boţe, ala je ruţan! Boţe, gospode boţe, pa stvarno će biti teško voleti stvorenje koje izgleda toliko ruţno! GospoĊica felouz uopšte nije bila sigurna da će joj to poći za rukom, bez obzira na sve ono što je napriĉala hoskinsu tokom intervjua. Eto jedne duboko uznemirujuće misli.  Napuniše kadu. Eliot, robusni, crnokosi muškarac sa ogromnim šakama i debelim šaĉnim zglobovima, već je preuzeo deĉaka od hoskinsa i do pola potopio to uzvrpoljeno telo u vodu. Mortenson, drugi asistent, dokotrljao je kolica sa posluţavnikom na kome je bila medicinska oprema. GospoĊica felouz iscedi pola tube antiseptiĉnog sapuna u kadu i ţućkasta pena se poĉe stvarati i  povećavati na vodi. Mehurići su na trenutak privukli paţnju deteta, koje prekide svoju dernjavu i ritanje - ali samo na trenutak. Onda je dete sigurno zakljuĉilo da mu rade nešto uţasno, pa je nastavilo da se  bori.

Eliot se nasmeja. "klizav je, Ċavo mali. Za dlaku je nedostajalo da mi izmakne, maloĉas." "dobro pazi da ti ne izmakne", reĉe edit strogo. "gospode boţe, koja prljavština! Hej, pazi - drţi ga! Drţ' ga!"  posao je bio brutalan. Ĉak i uz pomoć dvojice muškaraca, jedva je uspevala da odrţi deĉaka kolikotoliko pod kontrolom. Uporno se migoljio, bacakao, ritao, dernjao, pokušavao da grebe. GospoĊica felouz nije znala da li on smatra da brani svoj ţivot, ili svoje dostojanstvo, ali ovoliko opiranja retko je viĊala kod svojih pacijenata. I ona i dvojica njenih pomagaĉa već su bili sasvim ispljuskani prljavom, sapunastom vodom; eliot se više nije smejao. Noktima jedne ruke deĉko ga je ţestoko ogrebao po  podlaktici i tu se sada, ispod gustih, kovrdţavih, crnih dlaka, video dugaĉki, krvavi trag. GospoĊica felouz se poĉe pitati neće li biti potrebno dati ovom detetu sedative da bi se posao mogao dovršiti. Smatrala je to rešenje oĉajnim, poslednjim pribeţištem. "uzmi neki antibiotik, kad završimo", reĉe ona eliotu. "gadna je to ogrebotina. Ko zna kakve  preistorijske mikrobe ovaj deĉko nosi ispod noktiju." uvidela je da je sasvim zaboravila sve one svoje ranije zahteve da dete bude uvedeno u sterilno

okruţenje, bez mikroorganizama. Sad joj se, nekako, ĉinilo da su to bile samo gluposti. Ovaj deĉko je tako jak, ţivahan, ţustar: a ona je zamišljala da će stići neko nejako, ranjivo stvorenjce... Aha, reĉe gospoĊica felouz u sebi, pa on i jeste ranjiv, iako se ovako bori. Moraće da ga nadziru vrlo  pomno, prvih nekoliko dana, za sluĉaj da ga napadne neka bakterijska infekcija protiv koje on nema ugraĊenu odbranu. "digni ga iz kade na trenutak, eliote", reĉe ona. "mortensone, zamenimo sad ovu vodu - potrebna nam jr ĉista. Boţe, boţe, koje prljavo dete!"  proces kupanja trajao je i trajao, kao da mu kraja nema.

GospoĊica felouz radila je ćuteći, sve više ljuta. Njeno raspoloţenje poĉelo se odmicati u drugom  pravcu, ka iznerviranosti, pa i pravom besu. Nije više razmišljala kako je podsticajno kad se ĉovek  dohvati ukoštac sa nekim teškim izazovom. Sad je u njenom umu, podstaknuto daljim bacakanjem i vrištanjem ovog deĉaka i naĉinom na koji su po njoj i svemu oko nje pljuskale nove koliĉine vode,  preovladavala pomisao da ju je hoskins na prevaru uvukao u nemoguće zaposlenje, ĉiju pravu prirodu nije razumela stvarno niti na vreme.

 Nabacio je nagoveštaj da to dete neće biti lepo. Ali nagoveštaj je jedna stvar, a sasvim je druga stvar  kad kaţeš da će dete imati odvratne deformacije i da će se opirati kao zver iz dţungle. Osim toga, oko ovog deĉaka širio se smrad koji je pred navalom sapuna i vode popuštao tek malo po malo.

Kupanje se nastavljalo, a nju je obuzimala ţelja da strpa tog deĉaka, tako mokrog i sapunjavog,

doktoru hoskinsu u ruke i da jednostavno ode odavde. Ali edit je znala da to ne moţe uĉiniti. Reĉ je, najzad, i o njenom profesionalnom ponosu. Prihvatila je ovaj posao, bez obzira na to da li je to bilo

 pametno ili ne. I moraće ga jednostavno nastaviti. Hoskins nju nije nipošto prevario, priznade ona sebi. Lepo joj je rekao da će posao biti 'tvrd'. Rekao je da će dete biti teško, ĉudno, neposlušno, moţda vrlo neprijatno. Baš tim reĉima. Pitao je da li je spremna da se posveti negovanju ovog deteta bezuslovno  bez obzira na to pod kojim uglom je donja vilica povuĉena unazad ili ĉelo unapred. A ona je tada odgovorila - da, da, da, spremna sam da se suoĉim sa svim tim. Osim toga, u hoskinsovim oĉima bi se pojavio onaj pogled, ako bi ona sad otišla. Onaj hladni, ispitujući pogled koji bi govorio: znaĉi, bio sam u pravu. Vas zanima negovanje iskljuĉivo zgodne dece, je l' te, gospoĊice felouz? Bacila je pogled ka njemu. Hoskins je stajao podalje od njih, gledao ih je neuznemireno, sa

 poluosmehom na licu. Kad su im se pogledi sreli, taj osmeh se proširio, kao da joj hoskins ĉita um, vidi da se unutra klobuĉe bes i osećanje izdanosti i nalazi da je to zabavno gledati. Daću ostavku, pomisli ona, obuzeta novim talasom besa. Ali ne baš sad. Ne dok ne ovladam situacijom. Pre toga dati ostavku - bilo bi bedno. Prvo da ja ovog groznog, sitnog divljaka malo civilizujem; onda neka hoskins naĊe neku drugu koja će se s njim  baktati. 11.

Bitka u kadi završila se tako što su troje odraslih ljudi pobedili jedno malo, uplašeno dete. Uklonjeni su bar spoljašnji slojevi prljavštine, tako da je deĉakova koţa dobila razumno rumene podtonove.  Njegovi prodorni krici sveli su se na zbunjene jecaje.

Ĉinilo se da ga je tolika borba izmorila. Pomno je motrio šta rade svi prisutni u kupatilu; njegove oĉi su hitro, uplašeno i sumnjiĉavo preletale sa jedne osobe na drugu. Drhtao je. Nije to toliko od straha, nego više zato što mu je hladno posle kupanja, zakljuĉi gospoĊica felouz. Jeste graĊen kao neko malo bure, ali, ipak, strašno je mršav, nema na njemu ni trunĉice masnih rezervi, a ruke i noge mu otkrivaju da je izgladneo; sad se trese kao da je ona  prljavština bila koristan izolacioni sloj. GospoĊica felouz oštro reĉe: "donesite mi jednu spavaćicu za ovo dete!" deĉja spavaćica se pojavi istog trenutka. Stvari su dejstvovale kao da je sve spremno i kao da, ipak, ništa nije spremno ako ona ne daje nareĊenja: kao da hoskins namerno izbegava da se angaţuje, kao da  je pušta da ona vodi stvar da bi video kako će se snaći. "bolje bi bilo da ga ja opet drţim, gospoĊice felouz", reĉe robusni eliot. "nikad mu nećete navući tu spavaćicu bez neĉije pomoći." "taĉno", reĉe gospoĊica eliot. "neću. Hvala, eliote." kad je deĉak video da se spavaćica pribliţava, oĉi su mu se razrogaĉile, kao da je to neka naprava za muĉenje. Ali bitka je ovog puta bila kraća i manje ţestoka nego kod kade. Eliot je šĉepao deĉakove malene šaĉne zglobove svojim šaketinama i podigao mu kratke ruke uvis; a gospoĊica felouz je spretno navukla ruţiĉastu flanelsku spavaćicu preko te njegove glave nalik na glavu kepeca. Deĉko naĉini tihi upitni zvuk. Glatko uvuĉe prste jedne ruke u okovratnik spavaćice i ĉvrsto steţe tkaninu. Njegovo ĉudno, iskošeno ĉelo nabora se dubokim mrštenjem. Onda zareţa i poteţe tkaninu brzo i jako, kao da bi je hteo pocepati. GospoĊica felouz ga oštro pljesnu po šaci. Od doktora hoskinsa, iza nje, doĊe zvuk iznenaĊenja, ali ona nije obratila paţnju na to. Deĉko je pocrveneo, ali nije zaplakao. Zareţao je na gospoĊicu felouz na ĉudnovat naĉin, kao da mu taj udarac po ruci uopšte nije bio uvreda, već nešto dobro znano i oĉekivano. Njegove oĉi bile su najkrupnije deĉje oĉi koje je gospoĊica felouz ikad videla, oĉi crne, oĉi sjajne i avetinjske. Zdepasti, u stranu rašireni prstići njegove šake prelazili su polako po debelom flanelu spavaćice, opipavali taj neznani materijal, ali nikak av ponovljeni pokušaj cepanja nije se dogodio.

GospoĊica felouz pomisli oĉajno: dobro, a šta sad? Svi su, kao na zaustavljenom filmu, ĉekali šta će ona uĉiniti - svi, ĉak i ovaj ruţni, mali deĉak. Dugi spisak stvari koje treba uraditi rascveta se u njenom umu, ali ne baš po redosledu vaţnosti:  profilaksa za tu njegovu inficiranu ogrebotinu.

Podreţi mu nokte na rukama i nogama. Testovi krvi. Slabost imunitetskog sistema?

Vakcinacije? Preventivni antibiotiĉki tretman? Šišanje. Uzorci stolice. Ima crevne parazite? Pregled zuba.

Rentgenski snimiti grudni koš. Pa, i ceo kostur. I još pet-šest drugih stavki, sa raznim stupnjevima hitnosti. Ali edit onda uvide šta mora biti na vrhu liste prioriteta, bar za ovog malog, ruţnog deĉaka. Ona oštro progovori: "imate spremnu hranu? Mleko?" da, to su imali. GospoĊa stretford, treća ĉlanica njene grupe asistenata, dogura jedna sjajna kolica. U hlaĊenoj pregradi gospoĊica felouz naĊe tri kutije od po ĉetvrt litra mleka, spravu za zagrevanje i zalihu sredstava za jaĉanje - raznih vitaminskih dodataka, sirupa sa bakrom, kobaltom i gvoţĊem i drugim stvarima za koje sad nije imala vremena. U drugoj pregradi bila je raznovrsna hrana za bebe, u samozagrevajućim konzervama.

Mleko, naprosto mleko, eto ĉime treba poĉeti. Šta god drugo da je ovaj jeo tamo odakle su ga ugrabili - napola ugljenisano meso, divlje bobice, korenje, insekte, ko zna šta? - mleko je sigurno upoznao, deca su sigurno dobijala mnogo mleka. Kod divljaka, nagaĊala je ona, dojenje dece se sigurno produţava do odmaklog doba. Ali divljaci valjda ne znaju da drţe šolje. Ĉinilo se da je bar to sigurno. GospoĊica felouz nasu malo mleka u jedan tanjir i stavi ga u mikrotalasnu pećnicu da se zagreva nekoliko sekundi. Svi su je gledali - hoskins, kandid devenej, troje pomagaĉa i svi ostali koji su uspeli da se uguraju u zonu stasisa. I deĉko je zurio u nju. "dabome, gledaj me", reĉe ona deĉaku. "sad si dobar momak."  paţljivo je uzela tanjir u ruke, prinela ga usnama i odglumila da srĉe mleko. Deĉakove oĉi su to pratile. Ali da li je razumeo? "da piješ", reĉe ona. "ovako se pije." opet je izvela pantomimu kojom je pokazivala kako se moţe polokati to mleko iz tanjira. Osećala se malĉice apsurdno. MeĊutim, odagnala je to osećanje od sebe. Ona će uĉiniti sve što smatra podesnim. Ovog deĉka treba nauĉiti kako se pije. "sad ti", reĉe ona. Ponudila mu je tanjir, pruţajući ga ka njegovim ustima, tako blizu da je trebalo da on samo malo nagne glavu napred i poĉne da lapće mleko. On je tanjir gledao sveĉano, bez i najmanjeg znaka shvatanja.

"piješ", reĉe ona. "piješ." opet je pokazala, isplaţenim jezikom, kako bi to trebalo.  Nikakvog odziva. Zurio je, ništa više. Opet je drhtao, iako je soba bila topla, a spavaćica svakako više nego dovoljna. Treba preduzeti neposredne mere, pomisli negovateljica.

Spustila je tanjir na pod. Onda je jednom rukom dohvatila deĉaka za mišicu i, saginjući se, zamoĉila tri prsta druge ruke u mleko; zahvatila je malo mleka i razmrljala ga preko deĉakovih usana. Mleko mu  pocuri niz obraze i niz uvuĉenu donju vilicu. Deĉak ciknu na jedan novi naĉin, koji dotad nije od njega ĉula. Ĉinilo se da je z bunjen i nezadovoljan. Onda polako preĊe jezikom preko svojih ovlaţenih usana. Namršti se. Okusi. Njegov  jezik se opet pokaza. Da li je ovo osmeh? Jeste. Osmeh, kakav-takav. GospoĊica felouz se odmaĉe jedan korak.

"mleko", reĉe ona. "to je mleko. Hajde. Probaj još malo." deĉko se, oklevajući, primaĉe tanjiru. Saţe se ka njemu, onda se hitro osvrte i pogleda preko ramena kao da pomišlja da neki neprijatelj ĉuĉi iza njega. MeĊutim, iza njega nije bilo nikog. Opet se sagnuo, kruto, nespretno, gurnuo glavu napred i poĉeo lizati mleko, isprva oprezno, zatim sve ţivahnije. Lapao  je mleko kao što bi maĉka ĉinila. Poĉeo je i da srĉe. Nije pokazivao nimalo ţelje da uhvati tanjir  rukama i podigne ga do lica. Bio je kao mala ţivotinja koja ĉuĉi na podu i lapće mleko. GospoĊica felouz oseti iznenadni talas odvratnosti, iako je znala da je upravo ona prva izvela  pantomimu laptanja. Ţelela je da o njemu misli kao o detetu, ljudskom detetu, ali on se stalno vrtaćao na neki ţivotinjski nivo, a to joj je bilo mrsko. Mrsko. Znala je da joj se ta reakcija sigurno jasno vidi i na licu, ali nije se mogla uzdrţati. Zašto je ovo dete tako bestijalno? Preistorijsko je, u redu - ĉetrdeset hiljada godina! - ali zar to mora da znaĉi toliku majmunolikost? Ovo jeste ljudsko dete... Zar ne? Zar  ne? Koju su joj to vrstu deteta dali?

Kandid devenej je, moţda, uoĉio šta se dešava. "da li bolniĉarka zna, hoskins?" reĉe on. "da li znam - šta?" upita gospoĊica felouz oštro. Devenej je oklevao, a hoskins (opet sa onim izgledom ravnodušnosti i zabavljenosti) reĉe: "pa, nisam siguran. Zašto joj ne bi ti rekao?" "kakva je to tu misterija?" upita ona. "da ĉujem, govorite, ako postoji nekakva tajna koju bi ja trebalo da znam!" devenej se okrete ka njoj. "samo sam se zapitao, gospoĊice - da li vam je poznato da ste prva

civilizovana ţena u istoriji koja neguje mladog neandertalca?" MEĐUPOGLAVLJE

DRUGO : BOGINJINA ŽENA

 bilo je ĉetvrto jutro marša na zapad, hodoĉašća ka mestu tri reke. Suv, hladan vetar duvao je  postojano sa severa još od kad je srebren dao nareĊenje da se okrenu i poĊu istim putem nazad preko golih ravnica. Ponekad su proletali, hujeći, novi naleti razreĊenog, ali tvrdog snega, koji se mleĉno vrtloţio iznad njihovih glava - usred leta! Mora biti da je boginja stvarno ljuta! Ali zašto? Šta su uĉinili?  Noću je narod traţio pribeţište u kojekakvim pukotinama i udubljenjima, pod belim mesecom koji  je potapao nebo rekama ledene svetlosti. Ovde nisu postojale pećine u koje bi se narod mogao zavlaĉiti.  Neki, najpreduzimljiviji, sakupljali su grane i granĉice i od toga uspevali da skrpe kakav-takav zaklon za sebe, ali većina ljudi bila je odveć umorna za to, posle celodnevnog pešaĉenja i traganja za hranom. Dan za sveĉanost leta došao je i prošao, ali - prvi put u celokupnoj zapamćenoj istoriji - te sveĉanosti nije bilo. Boginjinoj ţeni to se nije ni najmanje svidelo. "imaćemo veliku glad, kad doĊu hladni meseci", reĉe ona sumorno prošlo-ĉuvi. "zanemariti svetkovinu leta - to je ozbiljna stvar. Zar se ikad dogodilo da godina proĊe bez valjanih svetkovina?" "ne zanemarujemo mi svetkovinu leta", odvrati prošlo-ĉuva. "samo je odlaţemo dok ne doĊemo u  priliku da zatraţimo od boginje da usmeri naša dela."  boginjina ţena pljunu. "da usmeri! Da usmeri! Šta zamišlja srebren? Ja sam ta koja se obraća boginji sa takvim zahtevima. A da bih to uĉinila, nije mi potrebno da se vratim na troreĉje." "srebrenu jeste", reĉe prošlo-ĉuva. "samo iz kukaviĉluka. Uplašio se drugih i sad hoće da pobegne od njih, zato što vidi da su nas  prestigli."

"i prestigli i sustigli. Ne moţemo se više skrivati od njih. Svuda su oko nas. A nas nema dovoljno da se borimo protiv njih. Šta da radimo? Mora nam boginja kazati kako da postupamo s njima." "da", reĉe boginjina ţena tonom sumornog popuštanja. "valjda je tako." "znaĉi, ako ne moţeš ti liĉno da nas posavetuješ, u ime boginje, koju taktiku da usvojimo..." "dovoljno si rekla, prošlo-ĉuvo. Razumela sam." "dobro. Onda imaj to na umu."

 boginjina ţena mrzovoljno šmrknu i ode do vatre. Stade blizu plamena, obuhvativši rukama svoje slabine.

Ona i porošlo-ĉuva se svaĊaju, pomalo, već odavno - već mnogo i premnogo godina; prolaţenjem vremena, ne postaju jedna drugoj naklonjenije. Prošlo-ĉuva zamišlja da je nešto posebno, zato što ima tako dugo pamćenje (kome pomaţu sveţnjevi štapova sa beleškama) i duboko poznavanje tradicija ovog plemena. Pa, dobro, i jeste nešto posebno, priznade boginja sebi, protiv volje. Ali nije sveta. Ja sam sveta. Ona je samo hroniĉar; ja govorim boginji, a boginja ponekad progovori meni. Ipak, priznade boginjina ţena, šireći svoje krznene odore da bi ruţiĉasti sjaj vatre obasjao njeno mršavo, zdepasto telo, ipak je prošlo-ĉuva u pravu, u jednom pogledu. Strašan su problem drugi - taj razbešnjujući narod visokih, vrlo pokretljivih ljudi sa uravnjenim licima, koji je došao niotkud i poĉeo se širiti svuda, grabeći za sebe najbolje pećine, najbolja lovišta, najĉistije izvore. Nek oliko puta je  boginjina ţena slušala uţasavajuće priĉe od bezplemenih lutalica ĉiji su se putevi ponekad ukrštali sa  putevima naroda, priĉe o oruţanim sukobima izmeĊu drugih i pojedinih grupa naroda, o straviĉnim  porazima i pokoljima. Drugi imaju bolje oruţje, koje, ĉini se, uspevaju da proizvedu u neverovatnim koliĉinama, a u borbi se kreću hitrije: kad se boriš protiv drugih, priĉa se u narodu, oni se kreću kao senke i ĉini ti se da su svuda oko tebe istovremeno. Do ovog trenutka srebren je uspeo da izbegne sve to; spretno je vodio pleme tamo i amo preko velikih, otvorenih ravnica, izbegavajući svaki sudar sa opasnim pridošlicama. Ali koliko će mu to još uspevati? Da, najbolje je obaviti ovo hodoĉašće i videti da li boginja moţe dati neki savet, reĉe boginjina ţena u sebi.

Uostalom, srebren oblak bio je vrlo ubedljiv i kad se došlo do religijske strane ove rasprave. Svetkovina leta oznaĉava najbolji trenutak godine, onaj u kome je sunce toplo, a dan dug. Tad se slavi dobrota boginje, njeno milosrĊe, njena naklonost, tad se unapred izraţava zahvalnost za sva ona dobra koja će ona dati narodu tokom preostalih nedelja letnjeg lova i tokom sezone sakupljanja hrane. Kako mogu oni odrţati svetkovinu leta, ţeleo je srebren da zna, kad je boginja tako oĉito nezadovoljna narodom?

Ima tu i nešto neposrednije, pomisli boginjina ţena: kako da obave svetkovinu leta, kad srebren  jednostavno odbija da uĉestvuje? To je obred u kome mora da nastupi muškarac, i to najsnaţniji muškarac u plemenu. On mora da odigra ples zahvalnosti pred oltarom boginje. On mora da prinese  junca na ţrtvu, on mora da uzme odabranu devicu u naruĉje i da je uvede u misterije velike majke. Ostale svete priredbe u plemenu bile su u nadleţnosti triju boginjinih ţena; ovu jednu pr iredbu, meĊutim, one nisu mogle izvesti. Morao je poglavica. Ako srebren oblak odbije, svetkovine leta ne moţe biti. To je, naprosto, tako. Boginjinu ţenu ovo je ispunjavalo nelagodnošću; ali odluka je bila u srebrenovim rukama.

Boginjina ţena okrete leĊa vatri. Vreme je da se namesti oltar i da se poĉnu jutarnji obredi. "boginjine ţene!" povika boginjina ţena. "obe! Na posao!" sve tri su imale svoja liĉna imena, svojevremeno. Ali sada je svaka od njih bila poznata samo kao sveštenica, boginjina ţena. Kad stupaš u njenu sluţbu, odriĉeš se svog imena. Boginja nema ime, pa zato ni sluškinje boţje nemaju imena. Boginjina ţena se i sad sećala imena najmlaĊe boginjine ţene, zato što je ta bila njena kćer, tako da  joj je ona dala to ime: zorosjajna. Ali već godinama nije glasno izgovorila to ime svoje kćeri. Sad je i za nju, i za svakog, ta negdašnja zorosjajna naprosto boginjina ţena. A ona treća boginjina ţena, ni najmlaĊa ni najstarija, zvala se nekada... To ime je već izmicalo pamćenju najstarije boginjine ţene. Ptica samotnica? Ili kao-lisica- beţi? Nešto od ta dva. Te dve devojke, ptica samotnica i kao-lisica- beţi, veoma su liĉile jedna na drugu, u svoje doba. Jedna od njih je umrla, a druga je postala sveštenica, ali najstarija boginjina ţena, tokom godina, u pamćenju je pomešala njih dve. Kako je njeno sopstveno ime pri roĊenju glasilo - najstarija boginjina ţena se više nije uopšte sećala. Zaboravila ga je još pre mnogo godina i sad je retko i pomišljala na to. Ona je boginjina ţena i ništa drugo. Ponekad se, leţeći i ĉekajući da zaspi, pitala, ipak, kako je moglo glasiti to njeno devojaĉko ime. Beše li nešto sa sunĉevim sjajem? Ili sa zlatnim krilima? Ili sa sjajnom vodom? Neko blistanje je

 postojalo negde u tom imenu, u to je bila priliĉno sigurna. Ali samo ime joj je izmaklo zauvek. Osećala

se kriva kad god je pokušala da ga se priseti. U svakom sluĉaju, nije imala koga da pita. Greh je ako  boginjina ţena upotrebi, na ma koji naĉin, svoje roĊeno ime. Zato je, pri svakoj pomisli na to pitanje, odmah pravila znak oĉišćenja i molila boginju da joj oprosti. Ona je, od svih ţena u plemenu, druga po starosti. Ovo je njeno ĉetrdeseto leto. Samo je prošlo-ĉuva starija, a i ona samo godinu-dve. Ali boginjina ţena je snaţna i zdrava; oĉekuje da ţivi još deset godina, moţda i petnaest, a ako bude sreće - i dvadeset. Njena majka doţivela je duboku starost, izgurala je više od šezdeset; njena baba, isto tako. Dugoveĉnost joj je porodiĉna osobina. "hoćemo li ceo obred jutros?" upita je najmlaĊa boginjina ţena dok su pomerale kamenje tamo i amo, praveći svetilište. Boginjina ţena je pogleda prekorno. "naravno. Zašto ne bismo?" "zato što srebren oblak hoće da krenemo odmah posle jutarnjeg jela. Kaţe da danas moramo da  prevalimo veću daljinu nego što smo postizali tokom poslednja tri dana." "srebren! Srebren! Kaţe ovo, kaţe ono, a mi na svako njegovo nareĊenje skaĉemo kao ţabe. Moţda  je on u ţurbi, ali boginja nije. Radimo ceo obred." zapalila je boginjinu vatru. Srednja po starosti boginjina ţena izvuĉe svoj zamotuljak od vuĉje koţe,  pun aromatiĉnih trava, i poĉe bacati njihove trunĉice u plamen. Raznobojni oganj izvijao se i  povećavao. NajmlaĊa boginjina ţena donela je kamenu ĉiniju sa krvlju ţivotinje ubijene juĉe i prolila malo po oltaru za prinošenja ponuda. Boginjina ţena izvadi, iz medveĊeg krzna gde su bile umotane, tri svete medveĊe lobanje koje su  predstavljale najsvetiju imovinu ovog plemena, i poloţi ih na tri ravna kamena da ne bi dodirivale zemlju.

Te tri lobanje bile su u posedu plemena već mnogo pokolenja, toliko mnogo da ni prošlo-ĉuva nije znala kad su dobijene. Veliki junaci iz davnih vremena ubili su te medvede, i to svaki od njih sam, bez

iĉije pomoći; onda su lobanje predavane u nasledstvo, od jedne boginjine ţene drugoj. Medved je ţivotinja-otac, velika sila koja pali vatru i omogućava da iz velike majke doĊe ţivot. Zato boginjina ţena mora dobro paziti da te lobanje ne dodirnu zemlju: ako bi se to desilo, one bi majku oplodile, a sad nije doba godine za to. Deca koja bi, paljenjem iskre ţivota, nastala sad, usred leta, rodila bi se u mraĉnim danima pozne zime, kad hrane ima najmanje. Vreme za ukresivanje iskrica ţivota mladih je u  jesen, da bi poroĊaji bili u proleće. Boginjina ţena poĉe pipati jednu po jednu lobanju i sa ljubavlju gladiti gornje svodove njihove, uglaĉane i sjajne poput leda od dodira mnogih boginjinih ţena u proteklim godinama. Osećala je kako  joj trnci prolaze kroz šake, pa kroz ruke i pleća: elementarna oĉinska sila iskriĉavo je izlazila iz lobanja i dizala se u njeno telo.

Milovala je blistave oĉnjake. Opipavala je tamne oĉne duplje. Oĉinska sila joj otvori put i majĉinska sila prodre joj u dušu. Jedna sila neminovno vodi drugoj; ne moţeš prizvati jednu, a da ne osetiš prisustvo druge. "boginjo, mi ti se zahvaljujemo", promrmlja boginjina ţena. "zahvaljujemo tebi za plodove zemlje i za meso ţivotinja, a ponajviše ti zahvaljujemo za plodove materica." kratkim pokretima pipnula se po dojkama, trbuhu i preponama. Ĉuĉnula je i zarila vrhove prstiju u tvrdu, ledenu zemlju. Neka je i hladna danas, ipak ta zemlja predstavlja grudi majke; boginjina ţena je pogladi sa ljubavlju. Pokraj nje su i druge dve boginjine ţene radile isto. Sklopila je oĉi. Videla je veliki luk: to se grudi majke pruţaju ispred nje, sve do obzorja. Ona poĉe  puniti svoju dušu svešću o prisutnosti boginje i silom majke. Blagoslovi nas, molila se boginjina ţena. Saĉuvaj nas. MilosrĊe tvoje ljubavi daj nam. Iz udubljenosti u meditacije trţe je buĉan i ciĉav smeh iza nje. To su deĉaci plemena igrali svoje grube igre. Naterala je sebe da ih prenebregne. I oni su boginjini, ma koliko prosti, surovi i glupi bili.

Boginja je stvorila ţene da raĊaju decu i da ih uzgajaju i vole, a muškarce je stvorila da idu u lov i donose stvari i da se bore, zato svaka strana ima svoju ulogu koju druga strana ne moţe preuzeti. To je i smisao svetkovine leta: muškarac i ţena nalaze jedinstvo tako što oboje sluţe boginji. Ako su deĉaci

grubi i bezobzirni, šta s tim, tako ih je boginja stvorila. Neka se smeju. Neka se jure u krug i udaraju štapovima kad jedni druge stignu. Tako i treba da bude. Kad se dugotrajni obred okonĉao, boginjina ţena je ustala i razdţarala vatru štapom, tako da je ostao samo ţar, a sveto kamenje je prikupila. Podigla je i tri medveĊe lobanje, poljubila svaku i zamotala ih opet u krzno.

Primetila je srebrena kako stoji, veoma daleko, ruku skrštenih nestrpljivo, kao da je već neko vreme zlovoljno ĉekao da ona konaĉno stigne do kraja obreda. Nešto bliţe boginjinoj ţeni bila je znalica, koja  je vodila grupu najmanje dece u krug, uĉeći ih da pevaju jednu pesmicu. Tuţan prizor, pomisli ona. Znalica, jalova, glumi da je majka. Boginja je prema znalici postupila okrutno, pomisli boginjina ţena. "jesi li gotova već jednom?" povika srebren oblak. "moţemo li sad da krenemo, boginjina ţeno?" "da, moţemo da krenemo."  priĊe joj znalica. Za znalicom, grupica manje dece - slatkocveta, grom-obraz i još dvoje-troje drugih.

"mogu li da porazgovaram s tobom na trenutak, boginjina ţeno?" upita znalica. "srebren oblak hoće da se spakujemo i da krenemo." "samo na trenutak." "u redu, trenutak."

 baš ide na ţivce, ova znalica. Boginjinoj ţeni nikad se nije sviĊala. Niti ikom drugom. Pametna je, u redu, i puna tamne energije, moraš je na neki naĉin poštovati ĉak i ako ti to nije po volji. Ali je nezgodna i teška. Imala je mnogo nevolja u ţivotu i boginjina ţena zbog toga je saţaljevala znalicu: mrtva novoroĊenĉad, gubitak muţa i sve to. Ali, ipak, dobro bi bilo kad bi znalica malo ostavila  boginjinu ţenu na miru. Jer znalica vuĉe sa sobom neki oreol zle kobi, nezadovoljstva boginjinog. Znalica tiho reĉe: "je li istina ono što ĉujem, da će se obaviti jedno posebno ţrtvovanje kad stignemo na mesto tri reke?"

"pa, da, biće ţrtvovanje", reĉe boginjina ţena. "kakvo bi to hodoĉašće bilo ako po dolasku ne bismo na mestu hodoĉašća prineli ţrtvu?" "posebno ţrtvovanje." ostaci strpljenja boginjine ţene brzo su kopneli. "kako posebno, znalice? Na koji naĉin posebno?  Nemam vremena sad za zagonetke."

"prinošenje deteta na ţrtvu", reĉe znalica. Boginjina ţena ne bi bila zapanjenija ni da joj je znalica bacila pregršt snega u lice. "šta? Ko priĉa tako nešto?" "ĉula sam da muškarci razgovaraju. Daćemo dete boginji na mestu tri reke da bi ona otklonila druge od nas. To je srebren već odluĉio. Navodno je prvo razgovarao o tome sa tobom. Je li to istina,  boginjina ţeno?"  boginjina ţena oseti gruvanje u grudima, a u ušima joj se podiţe zvuk nalik na bubnjeve. Osetila je slabost i vrtoglavicu; trudila se da ostane uspravno na nogama i da joj oĉi budu ravno usmerene u znalicine oĉi. Udisala je duboko, punila je pluća ponovo, i ponovo, i ponovo, i najzad joj se vratilo nešto nalik na smirenost. Ledeno reĉe: "to je ludilo, znalice. Boginja daje decu. Ne ţeli da joj se vraćaju." "ponekad ih uzima nazad."

"da. Znam to", reĉe boginjina ţena, nešto blaţim tonom. "boginja se kreće putevima koji su izvan našeg razumevanja. Ali mi ne ubijamo decu kao ponudu njoj. Ţivotinje, da. Ali nikad nijedno dete.  Nikad. Ništa sliĉno nije nikada uĉinjeno." "a ni drugi nam nikad ranije nisu bili ozbiljna pretnja."

"ţrtvovanje dece neće nas zakloniti od drugih." "kaţu da ste ti i srebren zakljuĉili da hoće." "laţu, ko god da su", reĉe boginjina ţena ţustro. "ne znam ništa o tom planu. Ništa! Sve je to glupost, znalice. Neće se to dogoditi. Obećavam ti da neće. Neće ovde biti ţrtvovanja dece. U to moţeš

 biti sasvim sigurna." "zakuni se. Zakuni se boginjom. Ne." znalica je posegnula i dohvatila jednom rukom grom-obraza, a

drugom rukom slatkocvetu. "zakuni se dušama ovog deĉka i ove devojĉice." "trebalo bi da moja reĉ bude dovoljna", reĉe boginjina ţena. "nećeš da se zakuneš?" "moja reĉ je dovoljna", reĉe boginjina ţena. "nisam ja duţna ni u šta tebi da se kunem. Ni u boginju, ni u slatkocvetino slatko dupence, ni u šta. Mi smo civilizovani ljudi, znalice. Mi ne ubijamo decu. Trebalo bi da ti to bude dovoljno."

znalica je izgledala skeptiĉno. Ipak, popusti i ode. Boginjina ţena ostade sama, zadubljena u misli. Ţrtvovati dete? Je l' to oni ozbiljno? Da li stvarno misle da bi se time ma šta postiglo? Postoji li ikakva mogućnost da bi se time zaista nešto postiglo? Da li bi boginja odobrila tako nešto? Ona pokuša da razmisli temeljito o ovome. Odreći se jednog malog ţivota, vratiti boginji ono što je boginja dala - da li bi bilo moguće na taj naĉin uveriti nju da mora pomoći narodu u ovom vremenu nevolje?  Ne. Ne. Ne. Ne. Kako god pogledala to pitanje, boginjina ţena u njemu nije videla nimalo razuma. Gde je srebren? Aha, eno ga, pregleda novu skupinu šiljaka za strele koju je jahaĉ mamuta dovršio. Boginjina ţena priĊe muškarcu zvanom srebren oblak i povuĉe ga u stranu. Niskim tonom mu reĉe: "kaţi mi nešto - i to mi kaţi pošteno. Da li planiraš da prineseš jedno dete na ţrtvu kad stignemo na troreĉje?" "jesi li sišla s uma, boginjina ţeno?" "znalica kaţe da neki muškarci priĉaju o tome. I da si ti već doneo odluku, a da sam se ja saglasila." "a jesi li se saglasila?" upita srebren. "naravno da nisam." "pa, ostatak te priĉe jednako je istinit. Prineti dete na ţrtvu, boginjina ţeno? Pa nije moguće da si ti  poverovala da bih ja ikada..." "nisam bila sigurna."

"kako moţeš to da kaţeš?" "otkazao si svetkovinu leta, zar ne?"

"šta ti je, boginjina ţeno? Zar ne vidiš nikakvu razliku izmeĊu odlaganja jedne svetkovine i ubijanja deteta?"

"ima nekih koji bi rekli da su obe te stvari jednako rĊave." "pa, ko god da to kaţe, taj je lud", reĉe srebren. "ja takve namere nemam, a znalici moţeš reći da ću..." on zastade. Njegov izraz lica se ĉudno promeni. "ne misliš da bi nam to moţda i moglo pomoći, a? Nije ti namera da nagovestiš..." "ne", reĉe boginjina ţena. "naravno da ne mislim. Sad ti zvuĉiš kao da si poludeo. Ali ne budi smešan. Ja ne mislim ništa ni izdaleka sliĉno. Samo sam došla da proverim ima li ikakve istine u tim glasinama, ništa više." "i sad znaš. Nema istine. Nimalo." ali onaj ĉudni pogled još je bio u njegovim oĉima. Kao da je srebrenovo ogorĉenje popustilo; on kao da se na neki naĉin okrenuo u sebe. Boginjina ţena nije bila sigurna kako da protumaĉi taj srebrenov izgled zagledanosti u sebe. O ĉemu li on to razmišlja? Boginjo nebeska, nije valjda odjednom poĉeo da razmatra ozbiljno pomisao o prinošenju deteta na ţrtvu? Nisam valjda ja unela tako ĉudovišnu ideju u njegov um, ovoga trenutka?  Ne, zakljuĉi ona, ne. Ne moţe biti da je to posredi. Zna ona srebrena dobro. On je robustan, on je nepokolebljiv, on ume da bude brutalan - ali ovo, ne. Ne dete.

"ţelim da razumeš moj stav vrlo jasno", reĉe boginjina ţena najubedljivije što je mogla. "lako moţe  biti da u plemenu ima nekih koji misle da bi prinošenje deteta boginji na ţrtvu bilo korisno, a, koliko ja znam, srebrene oblaĉe, oni bi moţda mogli i da te ubede, pre nego što stignemo do mesta tri reke. Ali ja to neću dozvoliti. Spremna sam da prizovem najteţu kletvu boginjinu na svakoga ko ĉak i samo

 predloţi tako nešto. I to kletvu medvednicu, najmraĉniju. Odseći ću ga od svake nade na i najmanje milosrĊe boginjino, neću oklevati nimalo. Ja ću..." "polako, boginjina ţeno. Mnogo se uznemiravaš, a ni zbog ĉega. Niko ne pominje ţrtvovanje dece.  Niko. Kad stignemo do mesta tri reke, uhvatićemo jednog kozoroga ili divojarca ili dobrog crvenog losa, pa ćemo njegovo meso predati boginji, kao što uvek ĉinimo, i to će biti sve. Smiri se, dakle. Smiri se. Praviš ogromnu guţvu zbog neĉeg što ja, kao što znaš, ne bih nikad dozvolio. Znaš da ne bih,  boginjina ţeno." "u redu", reĉe ona. "kozoroga. Divojar ca." "baš tako", reĉe srebren. Široko joj se osmehnuo. Pruţio je ruku, stisnuo njeno rame. Osećala se veoma glupavo. Kako je mogla i za trenutak da pomisli da bi srebren ozbiljno razmatrao jednu tako varvarsku ideju?

Otišla je, sama, do potoĉića, tamo je klekla i ispljuskala ledenom vodom svoje bolno ĉelo. Kasnije tog jutra, kad je pleme nastavilo marš, boginjina ţena priĊe znalici i poĉe hodati naporedo s njom. "razgovarala sam sa srebrenom", reĉe. "on o tom planu za ţrtvovanje dece nije znao ništa više nego ja. A ocenio ga je isto kao i ja. Isto kao i ti. Nikad on to ne bi dozvolio."

"ima ovde nekih koji misle drugaĉije." "ko, na primer?"

znalica neodreĊeno odmahnu glavom. "neću pominjati imena. Ali oni misle da boginja neće biti zadovoljna ako ne damo jedno od naše dece njoj." "ako tako misle, onda boginju ne razumeju nimalo. Znalice, kako bi bilo da ti sve to zaboraviš, a? Ĉitavu tu praznu priĉu. To su neke budale nalupetale." "nadajmo se da je tako", reĉe znalica, glasom zloslutnim i mraĉnim. Pleme je išlo dalje. Boginjina ţena je uspela, malo pomalo, da potisne te misli iz svog uma. Posumnjala je ĉim je znalica odbila da pomene ijedno ime. Veoma je verovatno da u toj priĉi niĉeg nema i da niĉeg neće ni biti. Moţda je znalica izmislila celu stvar; moţda je znalici malo i pomraĉen um; moţda ne bi škodilo ako pleme pošalje znalicu na jedno malo usamljeniĉko hodoĉašće, da ta ţena oĉisti svoju dušu od takvih bolesnih maštarija. Ţrtvovanje dece! Nezamislivo. Zaboravila je to. ProĊoše nedelje; narod je odmicao ka zapadu, vraćao se kroz sve tanju toplinu leta ka mestu tri reke.

Konaĉno se naĊoše na nizbrdici jednog brega odakle se videlo troreĉje. Njihova duga povratna seoba sasvim se primakla kraju. Staza je blago krivudala nadole, ka sve niţim i niţim nivoima  breţuljkastog zemljišta; videli su, dole u maglenoj dolini, svetlucanje na vodama triju reka. Bliţilo se veĉe i narod je razmišljao gde bi se mogao podići tabor. Onda se desilo nešto ĉudno. Boginjina ţena bila je blizu prednjeg kraja kolone; sa jedne njene strane stupao je volkodrev, 'vuĉje drvo', a sa druge ognjeokac, 'onaj sa vatrenim oĉima' - oni su joj pomagali da nosi zaveţljaje sa  boginjinim stvarima. Odjednom vazduh jak o zablista i zaiskri se nadomak staze. Boginjina ţena vide  bleštavo crveno i zeleno sevanje i obruĉe glatkog sjaja sa uţarenom belinom u jezgru. Bela svetlost se  pokrenula, pošla je zemljom, ali uz unutrašnje kovitlanje, uzdizanje i spuštanje. Bilo je bolno gledati na tu stranu. Munjevito je digla jednu ruku da zakloni oĉi. Svud oko nje ljudi su uplašeno uzvikivali. Onda je to nestalo, isto onako naglo kao što se pojavilo. Ĉinilo se da u vazduhu pored staze nema  baš niĉega. Boginjina ţena stajala je ţmirkajući, oĉi su je bolele, a u glavi joj se sve kovitlalo od zbunjenosti.

"šta je to bilo?" upita neko. "šta će sad biti?" "spasi nas, srebren oblaĉe!" "boginjina ţeno? Boginjina ţeno, reci nam šta je ono bilo!"  boginjina ţena ovlaţi usne. "to je... Boginja prošla blizu nas", reĉe ona, improvizujući oĉajno. "bio  je to krajiĉak njenog ogrtaĉa, eto šta je bilo." "da", rekoše oni. "boginja. Bila je to boginja. Naravno da je bila ona."

svi su, zatim, ćutali neko vreme, nepomiĉni; motrili su, da vide da li boginja namerava da se vrati. Ali nije se dogodilo više ništa neobiĉno. Onda znalica viknu: "bila je boginja, da, i odnela je grom-obraza!"

"šta?" "bio je baš ovde, par koraka iza mene, kad se svetlo pojavilo. Sada ga nema." "nema ga? Kako? Gde je?"

"traţite ga!" kriknu neko. "naĊite ga! Grom-obraze! Grom-obraze!" nastade opšta galama i zbrka. Ljudi su polazili kud koji, vrzmali se, vraćali, bez cilja, tek da bi se kretali. Boginjina ţena zaĉu srebren oblaka koji je pozivao da se utišaju i smire. Majke su bile najuzbuĊenije: njihovi prodorni krici nadjaĉavali su sve. Trĉale su, plakale, mlatarale rukama po vazduhu.

U jednom trenutku boginjina ţena nije se mogla setiti ko je, zapravo, majka grom-obraza; onda se  prisetila da je crvendimna pre ĉetiri leta rodila tog deĉaka koji na obrazu ima veliki mladeţ pr uţen u cik-cak kao munja. Ali majke su uzgajale svu decu plemena zajedniĉki i vrlo im je malo znaĉilo koja od njih je donela na svet ovo ili ono pojedinaĉno dete; mlekoizvorna i sneţnolepa i zelenledna bejahu sada jednako uznemirene zbog grom-obrazovog nestanka kao i crvendimna.

"sigurno je odlutao sa staze", reĉe prolom gorski. "idem da ga traţim." "bio je baš ovde", reĉe znalica opakim tonom. "progutala ga je ona svetlost." "znaĉi, ti si to videla?" "bio je iza mene kad se to desilo. Ali ne toliko daleko iza mene da bi mogao odlutati. Svetlost ga je uzela. Svetlost." ipak, prolom gorski ostao je uporan da se treba vratiti i potraţiti deĉaka. Poslušali su ga. Provedoše  jedan sat traţeći, ali - nigde nijednog traga, nigde nijednog otiska stopala. A već se smraĉivalo.

"moramo dalje", reĉe srebren oblak. "ovo nije mesto za taborovanje." "ali grom-obraz..."

"nestao", reĉe srebren neumoljivo. "dospeo je u svetlost boginje i nema ga." "svetlost boginje! Svetlost boginje!"

krenuli su dalje. Boginjina ţena osećala se otupelo. Gledala je pravo u to treperavo svetlo i evo još  je oĉi bole, kad ih sklopi još vidi ploveće purpurne šare. MeĊutim, da li je ono bila boginja? Boginjina ţena to nije mogla reći. Nikad ranije ništa sliĉno nije videla. Nadala se da nikad više i neće. "dakle, boginja je ipak htela da dobije jedno od naše dece", reĉe znalica. "vidiš, vidiš, vidiš." "pojma ti nemaš o tim stvarima!" uzviknu boginjina ţena besno. "pojma!" ali šta ako je ova znalica u pravu? - zapita se boginjina ţena. Savršeno je moguće. Ĉak - verovatno. Onako moćna svetlost moţe biti samo ispoljavanje boginje, ništa drugo. Boginja odnela dete? Zašto? Zar je to razumno? Rvala se sa ovim ĉudnim dogaĊajem sve do duboko u noć. Nikad mi ne moţemo nju razumeti, zakljuĉi boginjina ţena najzad; ona je boginja, a mi smo samo njena stvorenja. A grom-obraz je otišao. Sasvim neshvatljiva stvar, ali šta se moţe. Što se tiĉe onih glasina da će na troreĉju srebren prineti dete na ţrtvu, sad će, bar, takva brbljanja prestati. Pleme je već na domaku troreĉja, a boginja im je i bez ik akvog prinošenja uzela jedno dete. Valjda će se time zadovoljiti, nadala se boginjina ţena. Jer u  plemenu nema toliko dece da bi se, u ovom trenutku, boginji moglo ţrtvovati još jedno.

OTKRIVANJE 12.  Neandertalac? Neandertalac, podljudski stvor? - pomisli gospoĊica Felouz, u nedoumici, obuzeta

nevericom koja je polako prerastala u gnev i osećanje da su je izdali. Da li je ovo dete zaista to? Ako su Devenejeve reĉi istinite, njena najgora strahovanja su se obistinila. Okrenula se ka Hoskinsu i upiljila se u njega sa svojevrsnom kontrolisanom razbešnjenošću. "Mogli ste mi kazati, doktore."

"Zašto? Zar tu ima neke razlike?" "Rekli ste da će biti dete, a ne ţivotinja." "Ovo jeste dete, gospoĊice Felouz. Zar ne mislite tako?" "Neandertalsko." Hoskins kao da je bio zbunjen. "Pa, da, naravno. Znate kakvim eksperimentima se bavi firma

'Stasis'. Nećete mi valjda reći da niste znali da će dete biti iz preistorijske ere. O svemu tome smo raspravili sa vama."

"Preistorijsko, u redu. Ali neandertalsko? Oĉekivala sam da će izgledati kao ljudsko dete." "Neandertalci su bili ljudi", reĉe Hoskins, pokazujući prve znake zlovolje. "Manje-više." "Jesu li? Je li to istina?" Pogledala je Kandida Deveneja kao da od njega nešto traţi.

Devenej reĉe: "Pa, po uverenju većine paleoantropologa u poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina, neandertalac se svakako mora smatrati jednim oblikom homo sapiensa, gospoĊice Felouz moţda jednom arhaiĉnom granom ljudske vrste, ili podvrstom, ili, da tako kaţem, roĊakom iz zaostalih krajeva, ali svakako nam je to bliski roĊak i svakako se mora smatrati ljudskim bićem..." Hoskins mu nestrpljivo upade u reĉ. "Manimo se tog pitanja za trenutak, Deveneje. Postoji ovde druga tema koja se mora razmotriti. GospoĊice Felouz, jeste li ikad imali kuĉence ili maĉe?" "Da, kad sam bila mlada devojka. Ali kakve veze to ima sa..."

"U vreme kad ste imali to vaše kuĉe ili maĉe, jeste li se brinuli o njemu? Jeste li ga voleli?" "Naravno. Ali..."

"A da li je to bilo ljudsko biće, gospoĊice Felouz?" "To je bio kućni ljubimac, doktore. Sad ne govorimo o ljubimcima. Ovo je profesionalno pitanje. Vi traţite da se jedna visokokvalifikovana negovateljica sa znatnom spremom u oblasti više pedijatrijske medicine bavi negom nekog... nekog..."

"Pretpostavimo da je ovo ovde beba šimpanze", upita Hoskins. "Da li bi vas to odbilo? Ako bih zatraţio da se za nju brinete, da li biste to ĉinili, ili biste okrenuli leĊa, zgaĊeno? A ovo nije šimpanza.  Nije nijedna vrsta antropoidnog majmuna. Ovo je mlado ljudsko biće." "Neandertalsko dete."

"Upravo to i kaţem. Mlado ljudsko biće. Ĉudnog izgleda i divlje, baš kao što sam vam rekao da će  biti. Teţak sluĉaj. Iskusna ste negovateljica, gospoĊice Felouz, sa izuzetno dobrom dosadašnjom radnom biografijom. Da li uzmiĉete od teških sluĉajeva? Jeste li ikad odbili da negujete deformisanu  bebu?"

GospoĊica Felouz oseti da joj argumenti izmiĉu. Ona reĉe, sa daleko manje ţestine: "Mogli ste to, onda, nagovestiti malo odreĊenije." "Pa biste vi odbili ovo radno mesto? Je li to?" "Pa..."

"Znali ste da mi ovde seţemo mnogo hiljada godina unazad." "'Hiljade godina' moţe znaĉiti i tri hiljade. Tek veĉeras, kad ste vi i gospodin Devenej raspravljali o ovom projektu i kad je fraza 'ĉetrdeset hiljada godina' iznenada iskrsla, ja sam poĉela da shvatam šta se ovde zaista dešava. Ali ni tada nisam uvidela da će se pojaviti neandertalac. Nisam struĉna za - kako

ono rekoste, paleoantropologiju, gospodine Devenej? Vremenski rasponi ljudske evolucije nisu mi tako dobro poznati kao vama ostalima."

"Niste odgovorili na moje pitanje", reĉe Hoskins. "Da ste znali sve ove podatke unapred, da li biste odbili ovaj poloţaj, ili ne biste?" "Nisam sigurna."

"Ţelite li da ga odbijete sad? Bilo je i drugih kvalifikovanih kandidatkinja, znate. Da li je ovo ostavka?" Hoskins ju je gledao postojano i hladno, Devenej je gledao sa znatne udaljenosti, a neandertalsko

dete, koje je dovršilo mleko i olizalo tanjir sasvim, gledalo ju je odozdo, sa mokrim licem i širokim, ĉeţnjivim oĉima. Zapiljila se u tog deĉaka. Ruţan je i mali. Ona zaĉu kako njen sopstveni glas kaţe: Ali, neandertalac? Oĉekivala sam ljudsko dete. Deĉko pokaza prstom prema kutijama sa mlekom, a onda prema tanjiru. Najednom poĉe izgovarati neke oštre, grube zvuke, ponovo i ponovo. Bili su to ĉudno prigušeni, grleni glasovi i vrlo sloţena coktanja jezikom.

GospoĊica Felouz iznenaĊeno reĉe: "Pa, on govori!" "Reklo bi se", reĉe Hoskins. "Ili bar ume da naĉini zvuk Hrani me opet - što, naravno, ume i svaka maĉka." "A, ne, ne, on je govorio", reĉe gospoĊica Felouz. "To tek treba da se utvrdi. Velike protivureĉnosti postoje o pitanju da li su neandertalci bili sposobni za pravi govor. To je jedna od stvari koje se nadamo da ćemo rešiti tokom trajanja ovog eksperimenta." Dete opet naĉini isti niz cokćućih i prigušenih zvukova. Pri tome je gledalo Edit. Pa u kartonska  pakovanja mleka, pa opet u prazan tanjir.

"Eto vam odgovora", reĉe ona. "Jasno je da govori!" "Ako je tako, onda je ljudsko biće, zar se ne biste s tim sloţili, gospoĊice Felouz?" Pustila je da to pitanje promakne neodgovor eno. Reĉ je bila o predmetu odveć sloţenom da bi se sad mogao razmatrati. Nju zove jedno gladno dete. Ona posegnu ka mleku.

Hoskins je dohvati za šaĉni zglob i povuĉe ga nagore, na takav naĉin da je okrenuo Edit ka sebi. "Samo jedan trenutak, gospoĊice Felouz. Pre nego što nastavimo ma sa ĉim drugim, potrebno je da znam da li planirate da ostanete na ovom poslu."

Iznervirano se otresla njegovog stiska. "A ako neću, hoćete li ga ostaviti da umire od gladi? On traţi  još mleka, a vi me ometate da mu ga dam." "Samo napred. Ali potrebno je da znam vaše namere." "Ostaću uz njega - još neko vreme."  Nasula je mleko. Deĉko je ĉuĉnuo, zario lice u mleko i navalio da lapće i srĉe kao da već danima nije ništa jeo ni pio. Onda je olizao tanjir, stvarajući pri tom tihe, pevuckave zvuke duboko u grlu. Ma, to je samo jedna mala zver, pomisli gospoĊica Felouz, sipajući mleko treći put. Mala zver! Malo je trebalo pa da poĉne sva da se trese. Savladala se, ali ne lako. 13.

Hoskins reĉe: "Ostavićemo vas sa deĉakom, gospoĊice Felouz. On je mnogo toga pretrpeo, pa bi najbolje bilo poslati sav ovaj svet napolje, a vama ostaviti mogućnost da pokušate malo da ga smirite, da se odmori."

"Slaţem se." Pokretom ruke pokazao je ka ovalnim metalnim vratima na ulazu u kuću lutaka, koja su sad stajala

otvorena. Veoma su podsećala na hermetiĉka vrata podmornice. "Ono je jedini ulaz u stasisno polje  broj jedan; biće višestruko zakljuĉan i uvek ĉuvan. Sada ćemo ga, kad iziĊemo, zakljuĉati. Sutra ću traţiti od vas da nauĉite sve pojedinosti o otkljuĉavanju te brave, koja će, naravno, biti programirana i za vaše otiske prstiju, kao i za moje. Prostori iznad naših glava..." - on pogleda gore, ka otvorenim tavanicama kuće lutaka - "tak oĊe su zaštićeni mreţom senzora, tako da ćemo odmah biti upozoreni ako

se ovde dogodi nešto nepoţeljno." "Nepoţeljno?" "Neki upad."

"Zašto bi iko..." "Imamo neandertalsko dete iz godine ĉetrdeset hiljadite pre naše ere, ovde, u ovim prostorijama", reĉe Hoskins, jedva skrivajući nestrpljenje. "Vama se moţe ĉiniti da je opasnost mala, ali mogući su svakojaki upadi, od holivudskih producenta i takmaĉkih nauĉnih grupa do samozvanih deĉjih advokata koje smo pominjali u našem prvom susretu." Brus Manhajm, pomisli Edit Felouz. On se stvarno brine da ne uĊe u nevolje sa Manhajmom. Znaĉi, ono mu nije bilo samo hipotetiĉko pitanje, samo ĉista ţelja da sazna da li sam u svojoj karijeri imala sukobe sa Manhajmom.

"Pa, naravno", reĉe ona. "Potrebno je da dete bude zaštićeno." Onda joj nešto pade na um. Pogledala je ka prazninama gde bi trebalo da budu tavanice i prisetila se kako je sa balkona mogla da zaviruje u ove male sobe. "Vaša je namera da ja budem sasvim izloţena  pogledima svih posmatraĉa koji se zateknu na balkonu?" upita ona sa indignacijom. "Ne, ne", reĉe Hoskins i osmehnu se. To je dobrodušan osmeh, moţda pomalo sa visine, pomisli ona. Usedelica, dama, sklona moralisanju, pa zabrinuta da će neki muškarci da vire unutra. MeĊutim, nema nikakvog razloga da se ona svlaĉi i presvlaĉi pred pogledima kojekakvih nepoznatih ljudi. "Vaša  privatnost biće u potpunosti poštovana, gospoĊice Felouz. U to vas uveravam. Pouzdajte se u mene, gospoĊice Felouz." Eto, opet on. Pouzdajte se u mene. Mnogo voli tu frazu, verovatno je koristi u razgovoru sa svima.

A to je fraza koja, upravo, ne uliva mnogo poverenja. I što je ĉešće koristi, to se manje Edit pouzdaje u njega.

"Ako na taj balkon moţe da došeta ko god hoće i da gleda dole u ove sobe, onda mi nije jasno kako..."

"Pristup balkonu biće strogo ograniĉen, strogo", reĉe Hoskins. "Dolaziće jedino tehniĉari ako budu morali da rade nešto oko energetskog jezgra, ali u tom sluĉaju vi ćete biti upozoreni znatno ranije. Senzori koje sam pomenuo obavljaće iskljuĉivo elektronski nadzor, a uvid u to imaće iskljuĉivo kompjuter. Nećemo vas uhoditi. Ostaćete uz njega noćas, gospoĊice Felouz, da li je to jasno? I svake sledeće noći, dok druga ĉije ne odluĉimo." "Vrlo dobro."

"Tokom dana, dolaziće neko da vas odmenjuje, po rasporedu koji treba vi sami da odredite kako god vam je najzgodnije. O tome ćemo se dogovoriti sutra. Mortenson, Eliot i Stratfordova biće na raspolaganju naizmeniĉno i moći će da vas zamene kad god niste sa deĉakom. A on će morati u svako doba dana i noći da bude pod nadzorom nekoga od vas ĉetvoro. Od suštinskog je znaĉaja da deĉak  ostane u zoni stasisa i da vi bez ikakvog prekida znate gde je."

GospoĊica Felouz je, zbunjenog lica, stala da se osvrće po kući lutaka. "Zar je sve to potrebno, doktore Hoskinse? Zar je deĉak toliko opasan?" "Reĉ je o energiji, gospoĊice Felouz. Postoje tu odreĊeni zakoni oĉuvanja energije, koje vam mogu objašnjavati ako ste zainteresovani, mada mislim da ima stvari koje su sad vaţnije. Valja imati na umu samo jedno pravilo: tom deĉaku nikad se ne sme dozvoliti da iziĊe iz ovih prostorija. Nikad. Ni za  jedan jedini tren. Ni iz kog razloga. Ni u cilju spasavanja njegovog ţivota. Ni u cilju spasavanja vašeg ţivota, gospoĊice Felouz. Je li to jasno?" GospoĊica Felouz podiţe glavu na pomalo teatralan naĉin. "Nisam sigurna šta su vam ti zakoni oĉuvanja, ali razumem nareĊenja, doktore Hoskinse. Deĉko ostaje u svojim sobama, ako postoji neki dobar i dovoljan razlog da ostaje, a oĉigledno postoji. Ĉak i ako je moj sopstveni ţivot u pitanju, ma koliko to melodramski zvuĉalo, spremna sam da uvaţim nareĊenje. Bolniĉari i bolniĉarke, to su ljudi koji su navikli da svoje duţnosti stavljaju iznad sopstvene bezbednosti." "Dobro. Uvek moţete signalisati preko interkoma ako vam iko bude potreban. Laku noć, gospoĊice Felouz."

Odoše i njih dvojica. Svi ostali povukli su se još ranije. Vrata se zatvoriše, a gospoĊici Felouz se uĉini da ĉuje škljocanje nekih elektronskih naprava koje leţu na svoja mesta. Zakljuĉana je. Sa divljim detetom iz godine ĉetrdeset hiljadite pre Hrista. Okrenula se deĉaku. On ju je gledao podozrivo, a u tanjiru je bilo još mleka. GospoĊica Felouz, ulaţući puno truda, pokuša da mu pokaţe, gestovima i izrazima lica, kako treba da podigne tanjir i  prinese ga usnama. Ova pantomima nije imala dejstva. On je jednostavno zurio, ali nije ĉinio nikakav  pokušaj da je oponaša. Ona je odglumila do kraja, prinela je tanjir svom licu i ĉinila pokrete kao da liţe mleko iz njega.

"Sad ti", reĉe ona. "Pokušaj." Samo je zurio. I drhtao.

"Nije teško", reĉe ona. "Pokazaću ti kako se to radi. Evo. Daj mi ruke." Blago - vrlo blago - ona dohvati šakama njegove šaĉne zglobove. On zareţa: bio je to zastrašujući zvuk kad je dolazio od tako malog deteta. Zatim otrţe ruke od nje, zaĉuĊujućom snagom. Taj njegov mladeţ u obliku munje jasno se crveneo na nedavno oĉišćenoj koţi.  Nije dugo prošlo od onih trenutaka kad je dr Hoskins zgrabio deĉaka za ruke, a zatim mu ruke ukrstio preko tela i drţao ga tako u vazduhu. Deĉak je, nesumnjivo, dobro zapamtio kako je bilo kad su ga te krupne muške šake grubo drţale oko zglavaka. "Ne", reĉe gospoĊica Felouz svojim najblaţim tonom. "Ne pokušavam da te povredim. Samo hoću da ti pokaţem kako se drţi tanjir sa mlekom."  Njegov uplašeni pogled poĉivao je na njoj i motrio ju je, vrebao da li će ona uĉiniti makar ijedan neprijateljski pokret. Polako je opet posegla ka njegovim zglavcima, ali on je odmahnuo glavom i trgao ih nazad, izvan njenog dohvata.

"Pa dobro", reĉe ona. "Ja ću drţati tanjir. Ti samo liţi iz njega. Tek toliko da ne ĉuĉiš na podu kao neka zverĉica." Sipala je još mleka u tanjir, podigla ga, drţala ga na nivou koji je odgovarao deĉaku. On, meĊutim, nije ni pokušao da se pribliţi tanjiru. Digao je pogled ka njoj: oĉi krupne, raširene.  Naĉinio je neki zvuk, a njoj se uĉini da takav nije ĉula od njega dosad. Šta mu sad to znaĉi? Spusti taj tanjir na pod, ti glupavo, matoro stvorenje, da bih mogao da liznem malo mleka! Moţda to pokušava da kaţe? "Hajde, dete. Popij to bez puzanja po podu, popij kao što pristojno ljudsko dete treba da pije." Zurio je. Coknuo je opet, malĉice ţalosno. "Ovako uradi", reĉe gospoĊica Felouz. Presamitila se praktiĉno napola i gurnula lice napred - a to je  bilo teško, jer nije imala usta isturena daleko napred, poput njuške, kao on - i lapnula malo mleka sa svoje strane tanjira, drţeći ga i dalje u visini njegovih usta. On je sveĉano zurio u nju s druge strane tanjira, dakle sasvim iz blizine.

Kako ima ogromne oĉi, pomisli ona. "Ovako..."

Lapnula je još malo mleka. Pomakao se napred. Ruke je i sad drţao spuštene duţ slabina, tako da je ona morala i dalje da drţi tanjir; ali liznuo je mleko, neodluĉno, pa onda sa više volje i najzad je poĉeo da pije, još stojeći. GospoĊica Felouz poĉe spuštati tanjir prema podu. Humnuo je nezadovoljno, videći to spuštanje, i digao ruke da zadrţi tanjir na istom nivou. Ona brzo izmaĉe ruke. Sad je deĉak sasvim samostalno drţao tanjir. I srkao iz njega ţivahno. (Dobro izvedeno, dete. Veliĉanstveno!) Tanjir je bio prazan. Sad kad je sve popio, on ga nemarno pusti da padne na pod i tanjir se razbi na  pet-šest komada. Deĉko diţe pogled ka njoj: izraz njegovog lica gotovo je sigurno bio mešavina

nelagodnosti i ţaljenja, moţda i straha. Ujedno se i oglasi zvukom koji je liĉio na jecaj. GospoĊica Felouz se osmehnula. "To je samo jedan tanjir, deĉko. Tanjiri nisu vaţni. Ima ih još mnogo, tamo odakle je taj jedan

došao. A ima i mleka još mnogo."  Nogom je odgurnula polomljene komade u stranu - moraće ih uskoro pokupiti, jer su oštri, ali to sad moţe da ĉeka - i izvuĉe drugi tanjir, istovetan sa prvim, iz pregrade pri dnu kolica sa hranom. Diţe ga

uvis i pokaza deĉaku. Cviljenje prestade. On joj se osmehnu.

Osmeh, prvi nesumnjiv osmeh koji je videla od njegovog dolaska. Zapanjujuće širok - kako su široka ta njegova usta, bukvalno od uha do uha! - i ĉudesno blistav, kao sunce kad se iznenada probije kroz mraĉne oblake. GospoĊica Felouz je uzvratila osmeh. Obazrivo je pruţila ruku da ga dodirne, da pogladi njegovu kosu, pokretom veoma sporim, omogućavajući da on prati pogledom svaki centimetar kretanja njene ruke i uveri se da nikakvog zla nema.

Drhtao je. Ali ostao je na svom mestu, gledajući gore ka njoj. Uspela je, na trenutak, da ga pogladi  po kosi; a onda se on izmakao, ustuknuo je bojaţljivo, kao - pomisli ona - kao neka uplašena mala... ...ţivotinja.  Na tu pomisao, lice gospoĊice Felouz planu crvenilom. (Prestani s time. Ne smeš razmišljati o njemu na taj naĉin. On nije ţivotinja, bez obzira na to kako izgleda. On je deĉak, mali deĉak, uplašeni, mali deĉak, uplašeni, mali, ljudski deĉak.) Ali njegova kosa - kako je gruba bila maloĉas pod njenim prstima, u tom jednom trenutku kad joj je on dopustio dodir! Kako umršena, kako gruba, kako gusta! Bila je to ĉudna kosa, ili dlaka. Stvarno vrlo, vrlo ĉudna dlaka. 14.

"Moraću da ti pokaţem kako se koristi kupatilo", reĉe ona. "Šta misliš: da li ćeš ti to moći da nauĉiš?" Govorila je tiho, blago, znajući sasvim dobro da on neće razumeti njene reĉi, ali nadajući se da će reagovati na mirnoću njenog tona. Deĉko se opet upusti u onu coktavu frazu. Hoće li još mleka? Ili sad kaţe nešto novo? GospoĊica Felouz se nadala da neko snima svaki deĉakov zvuk. Verovatno i snimaju, ali ona će ipak to pomenuti Hoskinsu, sutra. Ţelela je da prouĉi deĉakov naĉin govora, pa ako je moguće i da nauĉi njegov jezik. Ako to jeste jezik, ako nisu samo neki instinktivni ţivotinjski zvuci. Nameravala je i da ga nauĉi engleski, ako bude mogla; a ako se pokaţe da je to nemoguće, bar će pokušati da nauĉi da sa njim opšti na njegov naĉin. Ĉudan zamisao: uĉiti neandertalski. Ali ona je u svoje vreme već uĉinila nekoliko drugih stvari maltene isto toliko ĉudnih, kad je trebalo ostvarivati kontakt sa teškom decom. "Mogu li te uzeti za ruku?" upita ona.

GospoĊica Felouz ispruţi ruku, a deĉko je pogleda kao da nikad ranije nije video ljudsku šaku. Drţala je tako pruţenu ruku u vazduhu i ĉekala. Deĉko se namršti. Trenutak potom, njegova ruĉica se diţe neodluĉno i poĊe napred, vrlo sporo, drhteći pomalo, ususret njenoj. "Tako je", reĉe ona. "Uzmi me za ruku." Drhteća ruĉica se pribliţi do na dva-tri centimetra od njene, a onda deĉaka izdade hrabrost. Trţe ruku nazad kao da iz vrhova Editinih prstiju suklja vatra.

"Pa, dobro", reĉe gospoĊica Felouz smireno. "Pokušaćemo opet, kasnije. Da li bi voleo da sedneš ovde dole?"

Potapšala je madrac kreveta.  Nikakve reakcije. Pantomimom je pokazala sedanje.

 Ništa. Deĉko ju je gledao 'belo'. Sela je i sama - što nije bilo sasvim lako izvesti, na krevetu tako malom, tako blizu poda - i  potapšala prostor pored sebe. "Evo", reĉe ona, dajući mu svoj najtopliji, ponajviše ospokojavajući osmeh. "Sedi pored mene, vaţi?"

Ćutanje. Zurenje. Onda opet baraţ kvrckavih zvukova, sa ponekim dubljim, brundavim; sad je bila sigurna da su to novi zvuci. Ĉinilo se da on raspolaţe popriliĉnim reĉnikom coktanja, kvrcanja, mumlanja, davećeg grgoljenja. To je morao biti jezik. Eto, već, krupnog nauĉnog prodora: doktor  Hoskins je rekao da niko ne zna da li su neandertalci imali jezik, a ona već dokazuje da jesu. (Ne, nisam još dokazala, reĉe gospoĊica Felouz sebi strogo. Ovo je samo hipoteza. Ali verovatna.) "Da sedneš? Ne?" Kvrckanja. Slušala je, a onda pokušala da ih oponaša, ali to je sa njenog jezika silazilo nespretno,  bez one brzometne oštrine izgovora. Sad ju je pogledao sa izrazom - ĉuĊenja? RazonoĊenosti? Bilo je tako teško ĉitati njegove izraze lica. Ali ĉinilo se da je oduševljen pomišlju da ona njemu upućuje takve zvuke. Nije znala šta mu zapravo govori na tom njegovom jeziku, moţda nešto vulgarno i strašno. Moţda nešto što se nipošto ne sme izgovoriti. Ili, mnogo verovatnije, naprosto nerazumljiva buncanja. Moţda on sad misli da je poludela. Zacoktao je i zareţao, na naĉin maltene kao da se zadubio u neke misli. Ona mu je uzvratila sliĉnim zvucima. Oponašala je i njegovo reţanje. To je išlo lakše od coktanja. Opet je piljio. Izraz njegovog lica bio je sumoran i zamišljen, baš kao što bi se i moglo oĉekivati od deteta koje se suoĉilo sa poludelom odraslom osobom. Ovo je potpuna smejurija, reĉe gospoĊica Felouz sebi. Trebalo bi da se drţim engleskog. On nikad ništa neće nauĉiti ako mu budem dobacivala idiotske, ispreturane zvuke za koje samo zamišljam da su njegov jezik.

"Sedi", reĉe ona, na isti naĉin kao što bi rekla kuĉencetu. "Sedi! Nećeš? Pa, dobro, ne moraš. Kupatilo? Uzmi me za ruku, pa ću ti pokazati kako se upotrebljava kupatilo. Opet nećeš, zar ne? Ne moţeš samo da pustiš po podu, znaš. Ovo ti nije ĉetrdeset hiljadita pre naše ere, a ako si ti navikao da iskopaš rupu u zemlji iza sebe, deĉko, ovde nećeš moći to da uradiš. Naroĉito ne u drvenom podu. Daj ruku, idemo unutra. Nećeš? Malo kasnije?" GospoĊica Felouz uvide da poĉinje da brblja. Poĉe shvatati da je problem u tome što je premorena. Noć je već odmicala, a ona je bila izloţena neobiĉnim opterećenjima još od rane veĉeri. Bilo je nešto veoma nalik na snove u ovom sedenju u kući lutaka i nastojanju da objasni malenom majmun-detetu sa isturenim ĉelom i velikim iskolaĉenim oĉima kako se iz tanjira moţe piti mleko, kako se ide u kupatilo, kako se seda na krevet.  Ne, pomisli ona ljutito. Nije majmun-dete.  Nikad ga ne zovi tako, ĉak ni u sebi!

"Uzmi me za ruku?" reĉe gospoĊica Felouz opet. Malo je nedostajalo da ovog puta to uĉini. Samo malĉice je nedostajalo. Sati su lagano odmicali, a napredak je bio slab ili nikakav. Jasno se videlo da ona neće postići uspeh ni sa k upatilom ni sa krevetom. I deĉak je poĉeo pokazivati znake umora. Zevao je. Oĉi su mu izgledale ustakljeno, usne su mu visile mlitavo. Najednom se sklupĉao, legao na goli pod i hitrim  pokretom se otkotrljao pod krevet.

GospoĊa Felouz se spusti na kolena i zagleda se dole, u njega. Njegove oĉi blistale su ka njoj; uputio joj je razbrbljani niz glasova.

"U redu", reĉe mu ona. "Ako se tamo osećaš bezbednije, tamo spavaj." Ĉekala je još malo, dok se nisu zaĉuli zvuci ravnomernog, postojanog disanja. Kako umoran on mora biti! Ĉetrdeset hiljada godina daleko od kuće, gurnut u zbunjujuće tuĊinsko mesto puno blistavih svetlosti, tvrdih podova i neobiĉnog naroda koji ne liĉi ni na šta ikad ranije viĊeno; a ipak, on je u stanju da se sklupĉa i da utone u san. GospoĊica Felouz mu je zavidela na toj divnoj prilagodljivosti. Deca su tako izdrţljiva, tako sposobna da se snaĊu i u najgorim poremećajima... Ugasila je svetlost, zatvorila vrata deĉakove spavaće sobe i legla na leţaj koji je, u najvećoj sobi, bio ostavljen za nju.

Iznad nje bio je samo mrak. Edit je pokušavala da pronikne pogledom tamo, pitajući se da li neko vreba sa balkona i gleda šta ona radi. To se nije moglo videti. Bilo joj je jasno da se upustila u  besmislice, da ovako kasno u noći gore nema nikog. Nju će gledati samo oĉi nekolicine elektronskih

senzora. Ipak - nemati baš nimalo privatnosti...

Oni verovatno sve snimaju. Prave film, potpuni vizuelni zapis o svemu što se dogaĊa u zoni stasisa zoni zaustavljenosti. Nikako nije trebalo da prihvati ovo zaposlenje, a da prvo ne insistira na tome da

 joj Hoskins pokaţe kakav su smeštaj spremili za nju. Pouzdajte se u mene, veli on. Aha. Kako da ne.  No, šta je-tu je, noćas će ovako. Ali oni će sutra staviti neki krov bar iznad njenog ţivotnog

 prostora. Osim toga, pomisli ona, ti glupavi muškarci moraće da donesu ogledalo u ovu sobu i veći orman sa ladicama, a moraće da zaklone i kupatilo, ako oĉekuju da ja ovde provodim noći. 15.  Nije bilo lako zas pati. Iako umorna, leţala je otvorenih oĉiju, u onoj vrsti budnosti do koje ĉovek 

moţe stići samo kroz najveći umor. Naprezala se da ĉuje ma i najmanji zvuk koji bi mogao dopreti iz susedne sobe.

On ne moţe da iziĊe, a? Stvarno ne moţe? Zidovi izmeĊu soba potpuno su okomiti i nemoguće visoki, ali šta ako on ume da se penje kao majmun? Uz okomiti zid, bez rukohvata? A i ti si neka - opet si ga sebi predstavila kao majmuna!

 Ne, on se nikako ne moţe uspentrati preko zida. U to je sigurna. Uostalom, tu su i Hoskinsovi veĉito  budni senzori, gore na balkonu. Oni bi svakako primetili i digli uzbunu, ako bi deĉko usred noći poĉeo da se penje iz sobe u sobu. Svakako. (Toliko ima tih stvari koje se nisam potrudila da saznam, pomisli gospoĊica Felouz.)

Onda najednom uvide da je već poĉela da se pita: moţe li on biti opasan? Fiziĉki opasan? Razmislila je koliko je teško bilo okupati ga. Gledala je kako se Hoskins, a potom i Eliot, bore da ga savladaju i drţe na jednom mestu. Tako malo dete, a takva snaga! A kako je ogrebao Eliota! Šta ako on uĊe ovamo i...  Ne, reĉe gospoĊica Felouz sebi. Neće on meni ništa naţao. Sumnje nema, Hoskins nju ne bi ostavio ovde samu, bez obzira na te senzore gore, ako bi smatrao da postoji ma i najmanji rizik da...

Pokušala se nasmejati sopstvenim strahovima. To je samo dete od tri godine, najviše ĉetiri. Ipak, još nije uspela da mu potkrati nokte. Ako bi je on napao noktima i zubima dok spava... Dah joj se ubrzao. O, pa to je smešno, sasvim smešno, a ipak...

Kretala se beskonaĉno tamo i amo, svesna da ne moţe da zauzme dosledno gledište i ostane pri njemu. Da li je on opasni i gadni majmunĉić, ili je jadno, uplašeno dete daleko od svojih voljenih? Ili  jedno, ili drugo, reĉe ona sebi. Ali zašto ne pomalo i jedno i drugo? Ĉak i uplašeno m,alo dete moţe te  povrediti ako udari dovoljno jako. Pamtila je ona nekoliko nezgodnih epizoda u bolnici, kad su deca

 bila dovedena u takvo oĉajanje da su napadala osoblje bolnice stvarno ţestoko i uspevala da naĉine stvarnu štetu. GospoĊica Felouz se nije usuĊivala da dopusti sebi da utone u san. Nije se usuĊivala. Leţala je zureći gore, osluškujući sa bolnom paţnjom. Sada zaĉu jedan zvuk. Deĉko je plakao.  Nije vriskao u gnevu ili strahu; nije se dernjao, nije cikao. Bilo je to tiho plakanje, slomljena srca,  jecanje usamljenog, usamljenog deteta.

Sva njena dvoumljenja rastopiše se istog trenutka. Prvi put, gospoĊica Felouz pomisli, sa ubodom tuge: jadno stvorenje! Jadno uplašeno dete!  Naravno da je dete. Šta ima veze kakav mu je oblik glave ili opip kose? Od tog deteta napravili su siroĉe i to siroĉe kakvo nikada ranije nije postojalo. Hoskins je to rekao, i to taĉno, pri njihovom prvom susretu: "To će biti najusamljenije dete u istoriji sveta." Dete koje je ostalo ne samo bez svoga oca i majke, nego i bez cele svoje vrste - jer su njeni pripadnici nestali svi d o poslednjeg. Istrgnuto na

 bezobziran naĉin iz svog pravog vremena, tako da je sad jedino stvorenje svoje rase na celome svetu. Poslednje. Jedino.

Osetila je da joj se saţaljenje prema tom detetu pojaĉava i produbljuje i da poĉinje stid zbog malopreĊašnje bezosećajnosti, zbog toga što je dozvolila sebi da oseća onoliku odvratnost prema njemu, da se onako ljuti zbog deĉakovog divljaĉnog ponašanja. Zapita se - kako je mogla biti toliko surova? Toliko neprofesionalna. Dovoljno je zlo kad te ovako kidnapuju; još je gore kad te prezrivo gleda upravo ona osoba koja bi trebalo da se brine o tebi i da te pouĉava kako da se snaĊeš u tvom zbunjujućem, novom ţivotu. Paţljivo je obmotala spavaćicu oko listova nogu - senzori su iznad glave, nikako ona ne moţe  prestati da se brine zbog tih idiotskih senzora! - a onda je ustala i otišla, na vrhovima prstiju, u deĉakovu sobu. "Deĉko mali", pozva ga ona šapatom. "Deĉko mali." Klekla je i poĉela zavlaĉiti ruku pod krevet. Ali onda joj doĊe misao - neslavna, ali predostroţna, roĊena iz dugog iskustva sa uznemirenom decom - da bi on mogao pokušati da je ugrize. Povukla je ruku nazad. Upalila je noćnu lampu i odmakla krevet od zida. To jadno stvorenje bilo je zgureno u jednom uglu. Kolena je bio privukao do vilice. Gledao je gore, ka njoj, mutnim i zabrinutim pogledom. U mutnoj svetlosti uspela je da zanemari njegov odvratni izgled, njegove debele i tupe crte lica,

veliĉinu i nepravilnost oblika njegove glave. "Jadni, mali deĉko", promrmlja ona. "Jadni, uplašeni, mali deĉko." GospoĊica Felouz ga je pogladila po kosi, po toj njegovoj gruboj, ĉekinjastoj, upetljanoj kosi ĉiji joj  je dodir bio tako neprijatan pre nekoliko sati. Sad se samo ĉinilo da mu je kosa - neobiĉna. On se ukrutio na prvi dodir njene ruke, a onda se vidno opustio. "Jadno dete", reĉe ona. "DoĊi kod mene."

 Naĉinio je jedan mekani, kvrckavi zvuk. Onda jedno malo, tiho reţanje, ili moţda blago i nesrećno  brundanje.

Sela je na pod pored njega i opet poĉela da ga gladi po kosi, polako, ritmiĉno. Videlo se da napetost nestaje iz njegovog tela. Moţda ga niko nikad ranije nije gladio po kosi, u njegovom ko-zna-kakvom, ţestokom, preistorijskom ţivotu koji je sad ostao daleko iza njega. Ĉinilo se da mu prija. Igrala se njegovom kosom, polako, neţno, zaglaĊivala ju je, ispravljala, izvadila je iz nje nekoliko ĉiĉaka, ali mu  je, ponajviše, jednostavno prevlaĉila rukom po temenu, polako, polako, gotovo hipnotiĉki. Gladila ga je po obrazu, po mišici ruke. On je to dozvoljavao. Tiho je poĉela da peva jednu laganu i neţnu pesmu, bez reĉi, jednu cikliĉnu melodiju koju je znala  još od detinjstva i koju je pevala i ranije kad je trebalo stišati i utešiti neko uznemireno dete. Ĉuvši pesmu, podigao je glavu i zapiljio se, u polumraku, u njena usta, kao da se ĉudi kakvi su to zvuci.

Manevrisala je i primicala ga postepeno sebi, i najzad sasvim uz sebe, dok je slušao pesmu. Nije  pruţao otpor. Polako je pritiskala šakom njegovu slepooĉnicu, vodeći mu glavu tako da je najzad dospela na njeno rame. Provukla mu je ruku ispod butina i podigla ga, jednim glatkim i nimalo ţurnim  pokretom, sebi u krilo.

 Nastavila je da peva, istu smirenu, krivudavu muziĉku frazu, mnogo puta ponovljenu, ali se poĉela i njihati napred i nazad, napred i nazad, napred i nazad.  Negde tokom toga, prestao je da plaĉe.

Posle nekog vremena, uz njegovo disanje poĉeo se provlaĉiti ujednaĉeni zvuk nalik na predenje maĉke, koji je kazao gospoĊici Felouz da je deĉak zaspao. Sa beskrajnom paţnjom, odgurala mu je krevet, pritiskom kolena, malo po malo, o pet do zida; zatim  je poloţila deĉaka na krevet. Navukla je pokrivaĉe preko njega - da li se on ikad ranije iĉim pokrio? Za krevet svakako nije znao! - i zašuškala ga odasvud da mu bude toplije. Onda je još neko vreme stajala  pored njega i gledala ga. Njegovo lice je, u snu, izgledalo ĉudesno mirno. Sad više, nekako, njegova ruţnoća nije bila vaţna. Zaista nije bila vaţna.

 Na vrhovima prstiju izišla je iz sobe. Ali kad je stigla do vrata, stala je, razmišljajući: a ako se on  probudi? Moţe mu biti još gore nego pre: oĉekivaće da njeno utešno prisustvo bude sasvim blizu, ali neće znati gde je ona otišla. Mogao bi se uspaniĉiti; mogao bi ga zahvatiti napad ubilaĉkog ludila, amoka.

GospoĊica Felouz je oklevala, boreći se neodluĉno sama sa sobom. Stala je opet iznad kreveta,  posmatrala usnulog deĉaka. Zatim je uzdahnula. Moţe se uraditi samo jedno. Lagano se spustila na krevet i legla pored njega.

Taj krevet bio je daleko premali za nju. Morala je da privuĉe noge praktiĉno do prsa, da se natisne levim laktom do zida i da se iskrivi i izvije na neudoban naĉin da ne bi uznemirila deĉaka. Onda je leţala u tom neudobnom i krivom poloţaju, sasvim budna, osećajući se kao Alisa kad je u Zemlji Ĉuda okusila teĉnost iz boce na kojoj je pisalo 'Pij me'. Pa, dobro: noćas za nju nema spavanja. Ovo je samo  prva noć. Kasnije će biti lakše. Ponekad ima stvari koje su vaţnije od spavanja. Osetila je dodir na ruci. Prstiće koji dodiruju njen dlan. On u snu pruţa ruku da naĊe nju. Gruba, malena šaka uvukla se u njenu šaku. GospoĊica Felouz se osmehnula. 16.

Probudila se sa trzajem, zapitala se gde se nalazi, zašto su joj mišići tako kruti i bolni. U nozdrvama nepoznati miris neke druge osobe, telo oseća nenaviknuti pritisak nekog tuĊeg tela. Suzbila je divlji poriv vrištanja, svela ga, znatnim naporom, na nekakvo krkljanje. Deĉak se već dizao u sedeći poloţaj; gledao ju je široko otvorenim oĉima. Onaj mali, ruţni deĉak, dete ugrabljeno iz vremena, neandertalĉe. Tek posle jednog dugog trenutka gospoĊica Felouz se prisetila kako je ušla u krevet sa njim. Onda  joj se sve vratilo. Uvidela je da je ipak nekako uspela da zaspi, uprkos svim okolnostima. A sad je već  jutro.

Polako, paţljivo, ne prestajući da ga gleda u oĉi, ona ispruţi jednu nogu i dotaĉe njome pod, zatim drugu. Mišići su joj bili napeti za brzo beţanje ako deĉka uhvati panika. Bacila je brz, podozriv pogled ka otvorenoj tavanici. Da li oni, odozgo, gledaju? Da li kamere snimaju iz sekunda u sekund, dok ona ovako, sa oĉima mrljavim i mutnim, ulazi u novi dan?

Onda se deĉakovi zatupasti prstići ispruţiše i dodirnuše njene usne. On reĉe nešto: dva kratka škljocaja i jedno reţanje. GospoĊica Felouz se nehotice izmaĉe od tog dodira. Baci pogled dole, ka njemu. Mali drhtaj proĊe njenim telom. Mrzela je sebe zbog ovoga, ali stvar se nije mogla spreĉiti. U svetlosti dana, ovaj deĉak   je bio uţasno ruţan. On opet progovori. Zatim zinu i naĉini rukom pokrete kao da nešto izlazi iz njegovih usta.  Nije bilo teško odgonetnuti znaĉenje ovoga. GospoĊica Felouz drhtavo reĉe: "Je l' ti hoćeš da ja opet  pevam? Je l' to?"

Deĉko sad nije ništa govorio, ali je zurio u njena usta. Glasom koji je podrhtavao i pomalo razdraţeno zbog napetosti, gospoĊica Felouz poĉe onu noćašnju pesmicu. Ruţni, mali deĉak se nasmeši. Ĉinilo se da je prepoznao melodiju; poĉeo se nespretno njihati otprilike u ritmu te pesme, mašući rukama. Naĉinio je i jedan mali, grgoljavi zvuk  koji je mogao biti poĉetak smeha. GospoĊica Felouz uzdahnu u sebi. Muzika magiju ima, prsa divlja da smiri. Pa dobro, ako i to moţe da pomogne...

"Priĉekaj", reĉe ona. "Da se prvo ja sredim. Onda ću ti napraviti doruĉak." Umila se i išĉetkala kosu, ĉitavo vreme izluĊujuće svesna nedostatka tavanice iznad nje, svesna da nevidljive elektronske oĉi zure. Moţda ne samo elektronske, pomisli ona. Deĉko je ostao u krevetu; gledao ju je odatle. Izgledao je smireno. Sad se ĉinilo da ono njegovo divljanje i bešnjenje, ispoljeno tokom prvih nekoliko sati boravka u dvadeset prvom veku, predstavljaju davnu prošlost. Kad god se okrenula ka njemu, gospoĊica Felouz mu je svaki put malo mahnula rukom.

Posle nekog vremena on je uzvratio mahanjem, nespretnim, ali ljupkim pokretom koji joj niz kiĉmu

 posla ledeni talasić iznenaĊenja i oduševljenja. Kad se spremila, ona reĉe: "Mogao bi da gricneš nešto ĉvršće, ĉini se meni. Šta ako ti u mleko dodamo griz?"

 Nasmešio se, maltene kao da ju je razumeo. Maltene. Taj obrok spremila je u mikrotalasnoj pećnici za samo nekoliko sekundi. Onda je pokretima prsta  pozvala deĉaka.  Nije mogla znati da li on dolazi zbog tog poziva ili je jednostavno privuĉen mirisom hrane; u svakom sluĉaju, ustao je iz kreveta i dotupkao trapavo do n je. Noge su mu bile srazmerno veoma kratke u odnosu na zdepasto telo, pa su zato izgledale i kraće nego što su stvarno bile. Spustio je pogled ka podu, oĉigledno oĉekujući da će ona staviti ĉiniju punu kaše pred njega, na  pod, da je srĉe. "Ne",reĉe ona. "Sad si ti civilizovani, mali deĉko. Ili ćeš, bar, to postati. Civilizovani, mali deĉaci ne  jedu s poda."

Kvrckanja. Reţanja. "Znam da uopšte ne razumeš moje reĉi. Ali razumećeš, pre ili kasnije. Ne verujem da mogu nauĉiti tvoj jezik, ali sam priliĉno sigurna da ti moţeš nauĉiti moj." Uze kašiku iz ladice i pokaza mu je. "Kašika." Gledao je kašiku tupo i nezainteresovano. "Time se jede. Kašika." Zamoĉila ju je u kašu i prinela ustima. Oĉi mu se raširiše, a već široke nozdrve još se jaĉe otvoriše; u njegovom grlu nastade neki ĉudni i nelagodni, otegnuti zvuk, nešto kao vrlo tiho vuĉje zavijanje; oglašavanje, pomisli gospoĊica Felouz, gladnog stvorenja koje misli da će mu neko drugo stvorenje ukrasti doruĉak. Pantomimom je prikazala kako stavlja kašiku u usta, guta kašu i zadovoljno liţe usne. On je taj  proces gledao zaokrugljenih oĉiju, ţalosnog izraza lica: bilo je više nego jasno da ne razume ništa. "Sad pokušaj ti", reĉe gospoĊica Felouz. Izruĉila je griz iz kašike nazad u zdelu, onda okrenula  praznu kašiku nazad ka njemu da mu pokaţe da ništa nije pojela. Zatim zahvati kašu ponovo, pa je  pruţi njemu. Uzmakao je, oĉiju uzbunjenih i raširenih kao da je ta kašika nekakvo oruţje. Njegovo tamno, maleno lice zguţvalo se u strahu, a iz grla mu iziĊe zvuk koji nije bio baš jecaj, ali ni reţanje, nego nešto srednje. "Vidi", reĉe ona. "Kašika. Kaša, griz. Usta."  Ne. Iako gladan, nije hteo ništa da zna o kašikama. Pa, dobro, biće vremena i za to, pomisli gospoĊica Felouz, sklanjajući kašiku. "Ali moraćeš da drţiš ĉiniju u rukama. Znaš kako se to radi. Ovde neće biti ĉuĉanja na podu da bi se  jelo." Ponudila mu je posudu, koju je on pogledao, a onda spustio pogled ka podu.

"Drţi, u rukama." Kvrckanja. Uĉinilo joj se da prepoznaje neki obrazac u njima, ali nije mogla biti sigurna. Boţe, Hoskins bi morao snimiti ove zvuke! Ako ih već ne snima. "Rukama", reĉe gospoĊica Felouz ponovo, ĉvrstim glasom. "Hajde." R azumeo je. Prihvatio je zdelu šakama i pri tome zamoĉio oba palca u kašu; podigao ju je do lica. Ono što je posle toga ĉinio, ĉinio je veoma nespretno, brljanje je bilo neverovatno, ali glavnina griza ipak mu je ušla u usta. Tako, dakle: deĉak koji brzo uĉi, kad nije ukoĉen od straha. GospoĊica Felouz bila je uverena da više neće biti mnogo onog ţivotinjskog laptanja po podu. Dok je jeo, posmatrala ga je paţljivo. Ostavljao je utisak da je u dobrom zdravlju, ĉvrst i jak. Oĉi su mu blistale, rumeneo se, nije bilo nikakvih spoljašnjih znakova temperature ili bolesti. Ĉinilo se da, za

sad, izdrţava napore svog izuzetnog putovanja zaista veoma dobro. Iako o obrascima odrastanja neandertalske dece nije znala ništa više nego ma ko drugi, gospoĊica Felouz je poĉela pomišljati da je ovaj deĉak verovatno stariji nego što je u prvi mah pretpostavila i da  je mnogo verovatnije da ima ĉetiri, nego tri godine. Da, vrlo je sitan, ali njegova fiziološka razvijenost  je iznad nivoa modernog trogodišnjeg deteta. Naravno, neki deo toga moţda je samo posledica uslova  pod kojima je dosad ţiveo, u svom svetu kamenog doba. (Kamenog doba? Pa, naravno, neandertalci su  bili u kamenom dobu. U to je bila razumno sigurna. Ali ima toliko drugih stvari koje će ona morati da nauĉi, ĉim joj se ukaţe prilika.) Ovog puta pokušala je da ga navede da pije mleko iz ĉaše. Brzo je shvatio zamisao da je ĉaša nešto što se moţe drţati u šakama - za to su mu trebale obe šake, ali većina dece njegovog godišta drţi ĉašu oberuĉke. Bar se ĉaše nije uplašio kao kašike malopre. MeĊutim, muĉio se sa otvorom ĉaše, koji nije  bio dovoljno veliki da deĉko u njega gurne lice kao u zdelu; on poĉe da cvili, visokim, tankim zvukom koji se postepeno podizao ka besu. GospoĊica Felouz poloţi svoje šake na njegove, pokaza mu kako se ĉaša moţe nagnuti, natera ga da prisloni usne uz rub ĉaše. Opet je nastalo brljanje i prosipanje i opet mu je glavnina ušla u usta. A ona je na brljanje i  prosipanje bila naviknuta. Stvar sa kupatilom je, na njeno iznenaĊenje i ogromno olakšanje, prošla lakše. U prvi mah on kao da

 je pomislio da WC šolja predstavlja neki mali bazen u kome bi se on mogao brĉkati i dobro zabavljati; Edit se uplašila da će se popeti unutra. Zaustavila ga je, otvorila mu spavaćicu, a on je istog trena razumeo šta se od njega oĉekuje. I nehotice ga je poĉela tapšati po glavi, govoreći: "Dobar deĉko. Pametan deĉko." A on je, na ogromno zadovoljstvo gospoĊice Felouz, reagovao tako što je uputio osmeh gore, ka njoj. Uvidela je da će ovo biti jutro puno raznih otkrića i to saznanje joj je prijalo. Otkrivaće on, ali i ona.

On će uĉiti o kašikama, ĉašama i WC šoljama. Ona uĉi o njemu. Otkriva suštinsku ljudskost koja leţi iza tog njegovog ĉudnog i ruţnog - o, tako ruţnog! - lica.  Na njegov osmeh uzvratila je svojim. Onda se on opet osmehnuo. Bio je to vrlo normalan osmeh,

osmeh deteta koje vidi da mu je prethodni osmeh urodio zadovoljavajućim plodovima. Ali on uopšte nije normalno dete, podseti ona sebe. Bila bi ozbiljna greška dozvoliti sebi ma kakve iluzije u tom pogledu.

 No, kad se nasmeši, pomisli ona, sasvim je podnošljiv. Zaista.

PROUČAVANJE 17. Pre podne. Opet ga je okupala - uz daleko manje bitke nego juĉe - a onda ga je priliĉno podrobno

 pregledala. Imao je izvestan broj modrica i ogrebotina koje se i mogu oĉekivati kod deĉaka koji ţivi u  primitivnim uslovima, ali nijedan znak bolesti niti ozbiljnih povreda. Uspela je, ĉak, uz beskrajno strpljenje i umirujuće pevuckanje, da mu podreţe nokte na rukama. Nokti na nogama morali su da saĉekaju neko drugo vreme. Ni ona ni deĉak nisu imali dovoljno izdrţljivosti da se danas pozabave novim manikirskim poslovima.  Nije ni primetila da su se vrata stasis-mehura otvorila dok je ona radila te poslove. Hoskins je stajao

 pred njom, ćuteći, ruku prekrštenih na grudima. Mogao je tu biti već nekoliko minuta. "Smem li ući?" upita on. GospoĊica Felouz kratko klimnu glavom. "Reklo bi se da ste već ušli, a?" "Misli, u vaš radni prostor. Niste odgovorili kad sam vas pozvao spolja, preko interkoma." "Bila sam zauzeta. Moţda ćete morati da govorite glasnije. Ali, uĊite!"

Kad je Hoskins ušao, deĉak je ustuknuo. Nelagodno je motrio Hoskinsa i ĉinilo se da je spreman da

klisne u zadnju sobu. GospoĊica Felouz se osmehnula i pozvala ga prstom; deĉko joj priĊe i uhvati se za nju, obavijajući svoje male krive noge - tako mršave, strašno mršave - oko nje. Izraz lica blizak strahopoštovanju rascveta se na Hoskinsovom licu. "Veliki napredak ste postigli, gospoĊice Felouz!" "Malo toplog griza moţe postići ĉuda." "Ĉini se da vam je već veoma privrţen." "Umem da radim ono što se oĉekuje od mene, doktore Hoskinse. Zar je to toliko zapanjujuće?" Pocrveneo je. "Nisam mislio da predloţim..." "Ne, naravno da niste. Razumem. Bio je mala, divlja ţivotinja kad ste ga poslednji put videli, juĉe, a sad..." "Sad uopšte nije ţivotinja."

"Nije", reĉe gospoĊica Felouz. "Uopšte nije ţivotinja." Oklevala je samo tren. Onda reĉe: "Ja sam o tome u prvi mah imala izvesne sumnje."

"Kako bih to mogao zaboraviti? Vaša indignacija bila je znatna." "Ali više nije. Prejako sam reagovala. Valjda sam na prvi pogled stvarno pomislila da je to nešto izmeĊu deĉaka i ĉovekolikog majmuna, a ja nisam bila spremna da radim sa neĉim takvim. Ali on se zapanjujuće brzo snalazi. To nije ĉovekoliki majmun, doktore Hoskinse. Zapravo je veoma inteligentan. Veoma dobro se slaţemo." "Drago mi je što to ĉujem. Znaĉi li to, dakle, da ste odluĉili da zadrţite ovo zaposlenje?" Uputila mu je ĉeliĉni pogled. "Tu sumnje nikad nije bilo. Je li tako, doktore Hoskinse?" "Pa..." Hoskins slegnu ramenima. "Valjda nije bilo. Znate, gospoĊice Felouz, niste vi ovde jedina koja je bila malo na ivici nerava. Pretpostavljam da moţete oceniti kakav je ogroman trud uloţen u ovaj  projekat i koliko nam zavisi od njegovog uspeha. Sad, kad je uspeh postignut, štaviše ogroman uspeh, ne moţemo da se ne osetimo malĉice ošamućeno. Kao ĉovek koji je sakupio svu svoju snagu da provali vrata koja su mu zapreĉila put. On jurne, a vrata popuste pod njegovim naletom, dajući samo mali delić onog otpora koji je on oĉekivao, i on uleće u mesto gde je toliko ţeleo da stigne; a onda, kad je stigao, zaustavlja se, osvrće se pomalo zbunjeno, i pita se: 'Dobro, najzad sam tu, a šta ću sad?'" "Dobro pitanje, doktore Hoskinse. Šta sad? Dovešćete svakojake struĉnjake da pregledaju deĉaka, zar ne? Specijaliste za preistorijski ţivot i sliĉne?" "Naravno."

"Ubrzo ćete ovde imati nekog ko će deĉaka temeljito medicinski pregledati, pretpostavljam." "Da, prirodna stvar. Ali, on je zdrav, slaţete se? U osnovi zdrav?" "U osnovi, da. To je ĉvrst mali momak. Ali ja nisam lekar, a on nije imao još nikakav internistiĉki  pregled. Nije isto izgledati zdrav i biti zdrav. Moguće je da on u sebi nosi gomilu parazita, ameba,  protozoa, svaĉega. Verovatno ih i ima. Ti organizmi su za njega moţda bezopasni, a moţda i ne. Ĉak i ako ne ugroţavaju njegovo zdravlje ozbiljno, mogli bi ugroziti naše." "O tome smo već razmišljali. U podne će doći dr Dţejkobs da obavi nekoliko preliminarnih testova. On je lekar sa kojim ćete saraĊivati sve dok ovaj projekt bude trajao. Ako dr Dţejkobs ne bude suviše uznemirio deĉaka, posle će doći i dr Mekintajer iz Smitsonijanskog instituta da obavi prvi antropološki  pregled. A onda će i mediji navaliti, dabome." To ju je trglo. "Mediji? Novinari? Koji? Kada?" "Pa - oni će ţeleti da vide deĉaka što pre bude moguće, gospoĊice Felouz. Kandid Devenej je već

otkrio javnosti šta je uĉinjeno. Do veĉeras, svaka novinska i TV redakcija iz celog sveta lupaće u naša vrata."

GospoĊica Felouz spusti pogled ka deĉaku i poloţi jednu šaku zaštitniĉki na njegovo rame. Deĉko se samo malo trţe i zadrhta, ali ne ustuknu od njenog dodira. "Ispunićete ovaj stanĉić novinarima i kamerama? Tokom njegovog prvog celog dana ovde?" "Pa, nismo baš razmišljali o..." "Ne", reĉe ona, "niste razmišljali. To se jasno vidi. Ĉujte, doktore Hoskinse, on je vaš neandertalĉić

i vi moţete s njim da radite šta god hoćete. Ali ovde neće ući nikakvi novinari dok on ne proĊe kroz medicinske provere i dok ne dobije crno na belo da je zdrav: to je minimum. A bilo bi bolje da se i

 posle toga priĉeka, da mu se pruţi dovoljno vremena da se prilagodi na boravak ovde. Razumete šta kaţem, zar ne?" "GospoĊice Felouz, svakako znate da je publicitet bitan deo..." "Da. Takva su vremena. Publicitet je bitan deo svega. Zamislite kakav će to publicitet biti ako dete umre od napada panike pred samim kamerama!"

"GospoĊice Felouz!" "Ili ako navuĉe nazeb od nekog od vaših dragocenih reportera. Pokušala sam da vam objasnim, kad sam traţila sterilno okruţenje, da je njegova sposobnost da se odupre napadu sadašnjih infektivnih mikroorganizama ravna nuli. Nuli. On nema antitela, nema uroĊenu otpornost, ništa ĉime bi se mogao..."

"Molim vas, gospoĊice Felouz. Molim vas." "A šta ako im on prenese neku lepu, malu kugu iz kamenog doba na koju mi nismo nimalo otporni?" "U redu, gospoĊice Felouz. Objasnili ste svoje gledište." "Hoću da budem sasvim sigurna da jesam. Ono što kaţem jeste: medijski nastup moţe da ĉeka. Deĉaku su prvo potrebne sve zaštitne vakcine. Veliko je zlo i to što je bio izloţen prisustvu onolike gomile ljudi noćas; ali, da ovde dotutnji rulja reportera, to ne dozvoljavam ni danas, a ni sutra. Ako hoće, neka ga fotografišu sa balkona, zasad; neka se drţe sasvim izvan zone stasisa, kao da ovde imamo bebu, a traţim i da budu tihi. Vremenski raspored za video-snimanja moţemo prirediti danas,  po podne. Da, kad je reĉ o prostoru iznad nas - i sada mi smeta ovaj stupanj izloţenosti. Traţim da se moje prostorije pokriju krovom. Za prvo vreme moţe posluţiti i neka vrsta ter - papira; ne ţelim da se  baš sad pojave radnici i da poĉnu da treskaju zidarskom opremom. Ali mislim da se i ostali deo ove kuće lutaka moţe bezbedno pokriti plafonom." Hoskins se osmehnu. "Vi to baš onako po-sred-srede. Vi ste vrlo energiĉna ţena, gospoĊice Felouz." U njegovom tonu bilo je divljenja ali, u jednakoj meri, i prekora.

"Energiĉna?" reĉe ona. "Valjda jesam. Bar kad je reĉ o mojoj deci." 18.

Dţejkobs je bio ĉovek grubog i tupog lica, oko šezdeset godina star, sa gustom, belom kosom  potšišanom kratko, u vojniĉkom stilu. Ponašao se u stilu 'delotvornost - nema gluposti!', ĉak pomalo i oštro; neki bi rekli da takvo drţanje više odgovara vojnom lekaru nego pedijatru. Ali gospoĊica Felouz  je znala, iz dugog iskustva, da se deca ne uznemiravaju zbog te vrste oštrine, pod uslovom da se ispod nje nalazi, kao ublaţujući ĉinilac, temeljna dobrota. Deca, zapravo, oĉek uju da doktor bude osoba od autoriteta. Ĉak i ţele to. Na drugim stranama traţe blagost, neţnost, utehu. Doktor treba da bude kao Bog: rešavalac problema, donosilac izleĉenja. GospoĊica Felouz se zapitala kakvi doktori su rešavali zdravstvene probleme onog plemena iz koga  je, pre 42.000 godina, došao ovaj klinac. Vraĉevi, sigurno. Zastrašujući tipovi kojima je kroz nos  provuĉena koska, a oko oĉiju nacrtani crveni krugovi, tipovi koji utvrĊuju dijagnozu tako što Ċipaju i mlataraju oko logorske vatre koja bukti plavim, zelenim i crvenim plamenovima. Kako bi izgledao ovaj Dţejkobs sa kosketinom provuĉenom popreko kroz nos? - zapita se ona. I sa medveĊim koţuhom

ogrnutim oko pleća, umesto ovog prozaiĉnog belog mantila? Rukovao se sa njom brzo, bez glumljenja nadmoćnosti. "Ĉuo sam dobre stvari o tebi, Felouz." "Pa, i nadala bih se."

"Radila si pod Galagerom u Dolinskoj opštoj, zar ne? Tako bar Hoskins kaţe. Fini ĉovek, taj Galager. Dogmatski kuĉkin sin, ali bar se kune u ispravne dogme. Koliko si vremena bila u njegovom odeljenju?" "Tri i po godine." "Svideo ti se?"

GospoĊica Felouz slegnu ramenima. "Ne osobito. Ĉula sam kad je nekoj mladoj bolniĉarki jednom

 prilikom govorio neke 'pohvalne' stvari za koje smatram da ipak nisu bile u redu. Ali on i ja smo

saraĊivali dobro. Mnogo sam nauĉila od njega." "A, ume on, ume", reĉe Dţejkobs, odmahujući glavom. "Ţalosno je šta radi sa svojim bolniĉarkama. Radi, i to ne samo u jednom smislu reĉi. Ti nisi, kojim sluĉajem, imala nešto s njim, a?" "Ja? Ne. Ne, ništa sliĉno!" "Pa da, i meni se ĉini da on kod tebe ne bi ništa pokušao", reĉe Dţejkobs. GospoĊica Felouz se zapita šta je on time hteo da kaţe. Moţda da ona nije Galagerov tip? Pa, ona nije niĉiji tip, već mnogo godina njoj baš i prija da ne bude niĉiji tip. Sad oćuta ovu Dţejkobsovu  primedbu.

Dţejkobs kao da je zapamtio ĉitav rezime njene profesionalne biografije. Pominjao je ovu i onu  bolnicu, tog i onog doktora, razgovarao je sa dobrom upućenošću o upravnicima bolniĉkih odeljenja i o direktorskim upravnim odborima. Bilo je jasno da je upoznao mnogo koga i mnogo šta. A ona je, sa svoje strane, o doktoru Dţejkobsu znala samo to da je nešto krupno u jednom drţavnom medicinskom institutu i da vodi, sa strane, i svoju obimnu privatnu praksu. Njihove staze se nikad do sad nisu ukrstile

 profesionalno. Ako Hoskins misli da je u redu da Dţejkobsu pokaţe njen rezime, mogao se bar setiti i da njoj pokaţe njegov rezime. Ali gospoĊica Felouz oćuta i ovo. "Pretpostavljam da je sad otprilike došao ĉas da pogledamo tog tvog neandića", reĉe Dţejkobs. "Gde se sakrio?"

Pokretom ruke pokazala je ka susednoj sobi. Deĉko se tamo vrzmao, nelagodno, i povremeno izvirivao, tako da se iza ragastova vrata pokazivao samo po jedan ĉuperak njegove upetljane kose i krajiĉak jednog oka. "Stidljiv je, a? A od bolniĉara nisam tako ĉuo. Oni kaţu da je divalj kao mali majmun." "Sad više nije. Njegov prvobitni strah je nestao i sad se samo oseća izgubljeno i uplašeno." "A kako i ne bi, ubogi stvor. Nego, mi moramo da poĉnemo. Zovni ga ovamo, molim te. Ili ćeš morati da uĊeš tamo i uhvatiš ga?" "Moţda mogu da ga pozovem", reĉe gospoĊica Felouz. Okrenula se ka deĉaku. "Moţeš izaći, Timi. Ovo je doktor Dţejkobs. On ti neće ništa naţao uĉiniti." Timi? Odakle joj to? Pojma nije imala.

To ime je prosto iskoĉilo iz izvora njene podsvesti, tog trenutka. U ţivotu nije upoznala nijednog Timija. Ali ovog deĉka treba nekako zvati, zar ne? Ĉinilo se da mu je sad dala ime. Timoti; skraćeno, Timi. Neka tako bude. Pravo ime, ljudsko ime. Timi.

"Timi?" reĉe ona ponovo. Dopadao joj se zvuk toga, uţivala je što moţe da ga zove po imenu. Više nije morala da misli o njemu kao o 'tom detetu', 'tom neandertalcu', 'ruţnom malom deĉaku'. On je Timi. On je osoba. On ima ime.

Prišla je drugoj sobi, a Timi je istovremeno uzmakao od vrata i nestao sa vidika. "U redu", reĉe Dţejkobs sa izvesnim nestrpljenjem. "Ne moţemo provesti ceo dan ovako. Idi tamo i izvedi ga, Felouz, vaţi?"  Navukao je preko lica hiruršku masku - verovatno da bi zaštitio ne samo Timija nego, u istoj meri, i sebe, pomisli gospoĊica Felouz. Ali ta maska je bila greška. Timi je izvirio, video masku i arlauknuo prodorno i oĉajno kao da je video nekog zloduha iz svojih kamenodobskih noćnih mora. Dok je gospoĊica Felouz stigla do vrata, on se već bacio svom silinom o suprotni zid, kao stvorenje u kavezu kad beţi od ĉuvara; onda se natisnuo uz taj zid, sav cepteći. "Timi... Timi..."

Uzalud. Nije joj dopuštao da mu priĊe, ne dok je Dţejkobs bio prisutan. Ranije je trpeo Hoskinsovo  prisustvo, ali Dţejkobs ga je plašio do ludila. Eto šta je ostalo od njene teorije da deca vole o dseĉne 'nema-gluposti!' militaristiĉke tipove. Ovo dete ih, u svakom sluĉaju, ne voli. Pritisnula je dugme zvona i pozvala Mortensona i Eliota.

"Mislim da će nam biti potrebna izvesna pomoć", reĉe im gospoĊica Felouz.

Dvojica grmalja pogledaše se neodluĉno. Eliotova leva podlaktica izgledala je, ispod rukava njegovog bolniĉarskog belog mantila, nekako debelo - zavoj, nesumnjivo, preko ogrebotine koju mu je Timi napravio juĉe. "Ma, hajde", reĉe gospoĊica Felouz. "To je samo jedno malo dete, znate." Ali deĉak se, u svom uţasu, sasvim vratio u ono svoje prvobitno zversko ponašanje. Rame uz rame sa Mortensonom i Eliotom, gospoĊica Falouz uĊe u njegovu sobu i pokuša da ga uhvati, ali on se dade u ludu jurnjavu po sobi. Pokazao je pravu antropoidnu pokretljivost; nije im polazilo od ruke da ga

šĉepaju. Najzad se Mortenson bacio napred, dograbio Timija oko pojasa i hitro ga digao s poda. Eliot je obazrivo dohvatio Timija za zglavke nogu, nastojeći da spreĉi njegovo ritanje. GospoĊica Felouz mu priĊe. Neţno reĉe: "U r edu je, Timi - niko ti ništa neće..." Vredelo je isto kao i da je rekla: 'Pouzdaj se u mene'. Deĉko se borio mahnito, sa maltene istom onom preduzimljivošću kao prethodnog dana kad su probali da ga kupaju. Pokušala je, mada se osećala i glupo i smešno, da otpeva onu malu melodiju od prethodne noći, ne  bi li ga umirila i navela na saradnju. Propalo je i to.

Dr Dţejkobs se nagnuo blizu. "Mislim da ćemo morati da mu damo sedative. Boţe, al' je ruţan!" GospoĊica Felouz oseti oštar probod besa, maltene kao da je to reĉeno o njenom sopstvenom detetu. Kako se Dţejkobs usuĊuje da kaţe tako nešto! Kako se usuĊuje! Oštro mu je odgovorila: "To je klasiĉno neandertalsko lice. On je vrlo zgodan, po neandertalskim merilima." Zapitala se odakle joj sad pa to. Nije znala praktiĉno ništa o tome kako treba da izgleda 'klasiĉno' neandertalsko lice i apsolutno ništa o neandertalskim standardima lepote. "Ne dopada mi se mnogo pomisao o davanju sedativa. Ali ako nema alternatrive..." "Rekao bih da nema", reĉe lekar. "Ništa nećemo postići ako ga drţimo grubom silom dok se ja

trudim da oĉitam rezultate."  Nećemo, pomisli gospoĊica Felouz. Deĉko neće biti nimalo oduševljen pokušajem da mu neko gurne pritiskaĉ za jezik u usta, ili da mu se usmerava lampa u oĉi, neće pokazati nimalo razumevanja za  pokušaj da mu uzmu uzorak krvi, niti da mu mere temperaturu, pa makar i daljinski kontrolisanim termospregnutim relejem. Ona, nerado, klimnu glavom.

Dţejkobs izvuĉe iz svog pribora ultrazvuĉnu trankvilizacijsku ampulu i poĉe da je aktivira. "Ne znaš ništa o adekvatnoj dozi", reĉe ona. Doktor je pogleda iznenaĊeno. "Ove doze su kalibrisane za telesnu teţinu do trideset kilograma. Trebalo bi da bude sasvim u granicama tolerancije." "Kalibrisane su za ljudsku telesnu teţinu do trideset kilograma. Ovo ovde je neandertalsko dete.

 Nemamo baš nikakve podatke o njihovom cirkulatornom sistemu." Iznenadio ju je pravac u kome je krenula njena sopstvena argumentacija. Ne bez nezadovoljstva

uvide da je opet istakla razliku izmeĊu neandertalaca i ljudskih bića. Kao da nije u stanju da ostane dosledno pri jednoj filozofiji o ovom deĉaku. On jeste ljudsko biće, reĉe ona sebi ţustro. Ljudsko, ljudsko, ljudsko. On je Timi i on je ĉovek. Ali Dţejkobs to oĉigledno nije smatrao ĉak ni temom vrednom rasprave. "Ma, neka je i mladi gorila ili orangutan, Felouz, ja ovo ipak smatram prikladnom dozom. Ĉovek, neandertalac, svejedno, i kakve veze s tim ima cirkulatorni sistem? Vaţna je telesna masa. U redu, neka  bude pola doze, ovog puta. Ĉisto da ne rizikujemo ništa kod Hoskinsovog dragocenog, malog stvora." I ne samo Hoskinsovog, pomisli Edit, a onda se zapanji pred ĉinjenicom da je tako nešto pomislila. Dţejkobs je smanjio dozu i dotakao Timijevu podlakticu ampulom. Zaĉulo se tiho zujanje i trankvilizer je odmah poĉeo da ĉini svoje. "E, tako", reĉe lekar. "Da uzmemo malo te njegove paleolitske krvi, i malo preistorijskog urina. Imaš li uzorak stolice za mene, Felouz?" "Nije imao pokrete creva od kad je dospeo ovamo, doktore Dţejkobs. Dislokacija zbog putovanja kroz vreme..."

"U redu, kad bude imao, pokupi malo toga sa poda i javi mi, vaţi?" "On upotrebljava toalet, doktore", reĉe gospoĊica Felouz tonom odzvanjajuće indignacije.

Dţejkobs diţe pogled ka njoj. U njegovom izrazu lica videlo se iznenaĊenje i nešto nalik na gnev; ali onda se nasmejao. "Vidim da si vrlo hitra da ga braniš." "Jesam. Jesam. Ima li u tome iĉeg lošeg?" "Pa valjda nema. U redu, kad deĉko sledeći put bude išao u toalet, hoću taj uzorak, ako se desi da  pokrene creva. Pretpostavljam da još nije nauĉio da povuĉe vodu, a, Felouz?" Ovog puta nasmejaše se i Eliot i Mortenson. GospoĊica Felouz nije uĉestvovala u ovoj opštoj zabavi.

Timi se ponašao kao da spava - bio je pasivan, tih, trpeljiv. Dţejkobs mu je lako otvorio usta da  prouĉi izgled i raspored zuba. GospoĊica Felouz, koja ranije nije imala prilike da vidi Timijeve zube, zaviri lekaru preko ramena, plašeći se da će ugledati ogromne, divlje, majmunske oĉnjake. Ali ne: Timijevi zubi uopšte nisu bili takvi. Bili su priliĉno krupni, veći od zuba savremenog deteta, i izgledali su snaţni, ali su imali lepe oblike i ravnomeran raspored; bio je to zaista veoma lep niz zu ba. I bili su ljudski, svakako ljudski, nije tu bilo zastrašujućih isturenih sekutića. To nisu bili veoma izduţeni mesoţderski zubi. GospoĊica Felouz lagano, sa olakšanjem, odahnu. Dţejkobs zatvori deĉakova usta, zaviri mu u uši, zavrte mu oĉne kapke. Pregleda mu dlanove i tabane, poĉe mu kuckati po prsima, opipavati stomak, ispruţati i savijati ruke i noge, zabadati ovlaš  prste u mišićnu masu podlaktica i butina. "Sila je ovo. Kao što ste vi već osetili. Mali je za svoj uzrast nešto mršav, ali nema znakova izgladnelosti. Kad dobijemo taj uzorak stolice, imaću neku predstavu o tome šta je dosad jeo, ali svi su izgledi da je imao ishranu sa mnogo belanĉevina, a malo skroba, otprilike ono što bi se i moglo oĉekivati meĊu lovcima i skupljaĉima u doba nepovoljne klime." "Nepovoljne?" upita gospoĊica Felouz. "Ledeno doba", reĉe Dţejkobs, pomalo pokroviteljski. "Dok su ţiveli neandertalci, uglavnom je bilo ledeno doba - glacijalno razdoblje."

A ti to, kao, znaš? pomisli ona ratoborno. Bio si tamo, inaĉe? Antropolog si? Ali oćutala je. Doktor Dţejkobs je baš zapeo da je nervira; ipak, on je sad njen kolega, pa će njihovi odnosi morati da ostanu civilizovani. Bar zbog Timija, ako ne zbog drugih razloga. 19. Kad je zdravstveni pregled odmakao, Timi se poĉeo vrpoljiti i uznemiravati, a malo posle toga

 postalo je oĉigledno da je dejstvo sredstva za umirivanje gotovo sasvim prestalo. A to je znaĉilo da mu  je na poĉetku trebalo dati normalnu dozu, kao ma kom detetu te veliĉine, kao što je Dţejkobs i  predlagao, i da je gospoĊica Felouz po tom pitanju pogrešila, da se postavila preterano zaštitniĉki. Moţda se Timi u nekim drugim stvarima razlikovao od savremenog deteta, ali na sedative je reagovao  pribliţno isto kao što bi reagovalo moderno dete. Što ga je više upoznavala, sve joj je ljudskije izgledao.

Ali Dţejkobs je ubrzo postigao sve što je ţeleo, pa je spakovao svoje stvari i otišao, uz napomenu da će se vratiti kroz dan-dva da ispita sve što u preliminarnoj analizi bude izgledalo neuobiĉajeno. "Ţelite li da mi ostanemo?" upita Mortenson. "Nema potrebe. Ostavite me sa deĉakom." Timi se smirio ĉim su oni otišli. Oĉigledno, već se navikao na prisustvo gospoĊice Felouz; ali zbog drugih se uznemiravao. MeĊutim, vremenom će se i to rešiti, pomisli ona. "Nije bilo baš toliko loše, a, Timi? Malo te ćuškaju, malo te gurkaju - ali mi moramo da saznamo mnogo toga o tebi, razumeš?" Zurio je ozbiljnog izraza lica u nju i ćutao. "Ti to uviĊaš, zar ne, Timi?" On izgovori nešto tiho, nalik na reţanje, ali u dva sloga. Njenim zaprepašćenim ušima to je zazvuĉalo kao Timi. Je li to moguće? Zar on već zna svoje ime? "Kaţi to ponovo! Timi. Timi."

Opet je izgovorio ta svoja dva prigušena sloga. Ovog puta nije bila toliko sigurna da on uopšte

izgovara reĉ 'Timi'. Moţda je to samo njena uobrazilja, podgrejana prejakom ţeljom. Ipak, vredelo je ispitati tu mogućnost. Pokazala je prstom ka njemu. "Timi - to si ti. Timi. Timi. Timi."

Opet je ćutke zurio u nju. "A ja sam..." Pokazala je prstom ka sebi, ali je na trenutak ostala bez reĉi. Felouz zvuĉi suviše sloţeno. Ali Edit ne zvuĉi kako treba. Sestro? Ne valja ni to. Moraće da bude Felouz. " Ja - Felouz. Ti - Timi." Ona uperi prst i ponovi: "Ja - Felouz. Ti - Timi." Ovo je na isti naĉin  ponovila još tri ili ĉetri puta. On uopšte nije reagovao. "Misliš da sam luda, zar ne?" upita ga, smejući se svojoj nerazumnosti. "Pokazujem ka tebi, pravim sve te nerazumljive znake, pevuckam. A ĉini mi se da je tebi na umu sada samo ruĉak, a? Jesam li u pravu, Timi? Ruĉak? Hrana? Gladan?" Izgovorio je opet ona dva reţeća suglasnika i dodao, za dobru meru, nekoliko kvrckanja ili coktanja. "Gladan, dabome. Vreme je za neku visokoproteinsku, niskoskrobnu papicu. Kuhinja a-la-ledeno-

doba, a, Timi? Dobro, da virnemo šta bi ovde moglo da se naĊe..." 20.

U rano popodne stiţe dr Mekintajer iz Smitsonijanske ustanove, iz Odeljenja za antropologiju. Hoskins se potrudio da prvo zovne gospoĊicu Felouz preko interkoma i da je upita da li će, po njenom mišljenju, deĉko moći da podnese susret sa novim posetiocem tako brzo posle prethodnog. Ona  pogleda preko sobe. Timi se ţestoko najeo - popio je celu jednu bocu nekog sintetiĉk og vitaminskog  pića koje je dr Dţejkobs preporuĉio i pojeo još jednu ĉiniju griza, kao i parĉence prepeĉenog hleba,  prvu ĉvrstu hranu koju se Edit odvaţila da mu da. Sad je sedeo na ivici kreveta i mahao nogama tako da su njegove pete ritmiĉno udarale o donju stranu kreveta; izgledao je zadovoljan i opušten, baš kao  bilo koji obiĉan mali deĉak koji se zabavlja posle ruĉka. "Šta ti kaţeš, Timi? Misliš li da moţeš da podneseš još jedan pregled?"  Nije ozbiljno oĉekivala odgovor od njega; naĉinio je nekoliko kvrckavih zvukova, koji, meĊutim, najverovatnije nisu bili odgovor. Nije gledao ka njoj. Nastavio je da maše nogama. Priĉa sam sa sobom, dabome. Ali svakako se ĉinilo da je dobre volje. "Mislim da moţemo toliko rizikovati", reĉe ona Hoskinsu. "Dobro. Šta sam to ĉuo, kako ste ga nazvali? 'Timi'? Šta to znaĉi?" "To mu je ime."

"Rekao vam je svoje ime?" upita Hoskins, tonom potpune preneraţenosti. "Naravno da nije. Ja ga, jednostavno, zovem tako." Kratka, nelagodna pauza.

"Aha", reĉe Hoskins. "Vi ga zovete 'Timi'." "Moram nekako da ga zovem, doktore Hoskinse." "Aha. Da. Da. Timi."

"Timi", reĉe gospoĊica Felouz ĉvrsto. "Timi. Da. Vrlo dobro. Evo, šaljem doktora Mekintajera unutra, gospoĊice Felouz, ako nema razloga da ne uĊe. Da vidi Timija." Pokazalo se da je dr Mekintajer sitan, mršav ĉovek, paţljivo doterane spoljašnjosti, mnogo mlaĊi nego što je gospoĊica Felouz oĉekivala: oko trideset, najviše trideset pet godina, zakljuĉi ona. Bio je delikatno graĊen, sa finom, sjajnom kosom zlatne boje i obrvama toliko bledim i mekim da su bile gotovo nevidljive. Kretao se odmereno i paţljivo, sloţenim kretnjama, kao po nekoj svojoj tajanstvenoj, unutrašnjoj koreografiji. GospoĊica Felouz našla se u ĉudu pred tolikom njegovim finoćom i neţnošću: uopšte nije oĉekivala da jedan paleoantropolog izgleda tako. Ĉinilo se da je ĉak i za Timija takav doktorov izgled bio zagonetan, jer se Mekintajer veoma razlikovao od svih ostalih ljudi koje je Timi od svog dolaska video. Zurio je u njega oĉima iskolaĉenim od ĉuĊenja, kao da je stiglo

neko svetlucavo boţansko stvorenje sa druge zvezde. Što se tiĉe Mekintajera, on je, ugledavši Timija, bio toliko skoljen uzbuĊenjem, da je jedva uspeo da

 progovori. Tokom jednog dugog trenutka stajao je na vratima kao skamenjen i piljio u Timija jednako

napeto kao i Timi u njega; onda je otišao nekoliko koraka levo, stao, dobro se nagledao, pa otišao nazad do vrata i još nekoliko koraka desno, pa se opet zaustavio da ukoĉeno gleda. GospoĊica Felouz reĉe, malo zajedljivo: "Doktore Mekintajer, ovo je Timi. Timi - doktor  Mekintajer. On je došao da prouĉava tebe. Rekla bih da i ti, valjda, moţeš da prouĉavaš njega, ako te je to volja." Mekintajerovi bledi obrazi pocrveneše. "Ja ovo ne mogu da verujem", reĉe on najzad glasom

tankim, ali promuklim od osećanja. "Ja uopšte ne mogu naterati sebe da poverujem u ovo. Ovo dete je ĉist neandertal! Ţiv, pred mojim oĉima, pravi pravcijati neandertal! Oprostite mi, gospoĊice Felouz. Morate razumeti - ovo je za mene takav potres, tako izuzetnoo kolosalna stvar, tako potpuno fenomenalna..."

Bio je praktiĉno u suzama. GospoĊici Felouz je bilo neprijatno da gleda to njegovo rastapanje u uzbuĊenosti. Smatrala je da je to malĉice nepriliĉno. Onda ta njena mala ljutnja nestade, zamenjena saosećanjem. Zamislila je kako bi se osećao istoriĉar koji bi ušao u sobu i video da mu se pruţila  prilika da popriĉa sa Abrahamom Linkolnom ili Julijem Cezarom ili Aleksandrom Velikim; ili, k ako bi reagovao neki prouĉavalac Biblije ako bi se pred njim našle autentiĉne kamene ploĉe sa Boţjim zapovestima, baš one koje je Mojsije doneo sa vrha Gore Sinajske. Naravno da je savladan osećanjima.  Naravno. Provoditi godine u prouĉavanju neĉega što je poznato samo po najminimalnijim ostacima iz davnih vremena, truditi se da to shvatiš, mukotrpno stvarati u svom umu sliku izgubljene stvarnosti, a onda se neoĉekivano sresti sa samom stvari, konkretnom, autentiĉnom... Ali Mekintajer se brzo oporavio. Prešao je, tim svojim spretnim i gracioznim hodom, preko sobe i kleknuo pred Timija, unoseći se deĉaku u lice. Timi nije pokazao znake straha. Ovo je bio prvi sluĉaj da on tako smireno reaguje na prisustvo nekog novog. Smeškao se, zujkao nešto bez melodije i malo se ljuljao levo-desno kao da uţiva u poseti omiljenog ujaka. U njegovim oĉima i sad je blistao onaj sjaj oduševljenja ĉudesnim. Ĉinilo se da je sasvim opĉinjen izgledom ovog paleoantropologa. "Kako je leeeeeeep, gospoĊice Felouz!" reĉe Mekintajer posle jednog dugog trenutka ćutanja. "Lep? Nisam ĉula mnogo ljudi da to o njemu kaţu, dosad." "Ali jeste, jeste! Kakvo savršeno, maleno, neandertalsko lice! Ti grebeni iznad oĉiju - kod njega su tek poĉeli da rastu, a ipak se vidi, van svake sumnje, da su tu. Lobanja platicefalna. Izduţeni ocipitalni region. Smem li mu dodirnuti lice, gospoĊice Felouz? Biću neţan. Ne ţelim da ga uplašim, ali rado bih  proverio nekoliko stvari u vezi sa koštanom strukturom..." "Reklo bi se da i on hoće da dodiruje vaše lice", uzvrati gospoĊica Felouz. Zaista, Timi je ispruţio ruku ka Mekintajerovom ĉelu. Ĉovek iz Smitsonijanske institucije nagnuo se malo bliţe i Timijevi prsti poĉeli su da istraţuju Mekintajerovu blistavu, zlatastu kosu. Gladio ju je kao da nikad u ţivotu nije video nešto tako ĉudesno. Onda je, iznenada, uvrnuo nekoliko ĉuperaka oko svog srednjeg prsta i povukao. Potegao je baš dobro, jako. Mekintajer je jauknuo i uzmakao; zacrveneo se u licu.

"Rekla bih da on hoće malo te kose", primeti gospoĊica Felouz. "Neće moći tako. Dajte vi meni neke makaze." Sada se široko osmehujući, Mekintajer odseĉe nešto svoje kose sa ĉela i pruţi svetle vlasi Timiju, koji sav sinu i zagrgota od zadovoljstva. "Recite mi, gospoĊice Felouz, da li je iko od njegovih dosadašnjih posetilaca bio plavokos?" Razmišljala je jedan trenutak. Hoskins - Devenej - Eliot - Mortenson - Stretfordova - dok tor  Dţejkobs - svi su ili crne, ili smeĊe, ili sede kose. Njena kosa je smeĊa sa prelazima u sedu. "Ne. Bar koliko se ja sećam, niko. Vi ste verovatno prvi." "Moţda prvi plavokosi koga je on u ţivotu video, pitam se? Mi, dabome, pojma nismo imali koje  boje je mogla biti neandertalska kosa. U popularnim rekonstrukcijama gotovo uvek se prikazuje kao

tamna, valjda zato što vlada opšte uverenja da su neandertalci bili gruba, majmunasta stvorenja, a većina današnjih krupnih ĉovekolikih majmuna ima tamnu dlaku. Ali tamna kosa je kod ljudi ĉešća u toplim nego u severnim krajevima, a neandertalci su svakako bili dobro prilagoĊeni na krajnju hladnoću. Znaĉi, mi moţemo i da pretpostavimo da su bili plavušasti kao proseĉni ŠveĊani ili Finci."

"MeĊutim, njegova reakcija na vašu kosu, doktore Mekintajer..." "Da. Nesumnjivo, njen izgled delu je na njega izuzetno. Dobro, moţda je celo njegovo pleme bilo tamne boje kose, ili ĉak cela ljudska populacija u njegovom delu sveta. Koţa mu je priliĉno tamna, u njoj svakako nema mnogo nordijskog. Ali ne moţemo izvlaĉiti neke kategoriĉne zakljuĉke na osnovu uzorka koji se sastoji samo od jednog deteta. Ipak, bar to jedno imamo! A to je tako divno, gospoĊice Felouz! Ne mogu verovati - uopšte ne mogu verovati - " Za trenutak se uplašila da će Mekintajer opet da se prepusti silnom divljenju. MeĊutim, ovog puta je ipak vladao sobom. Poĉeo je veoma ovlašno  pritiskati vrhove prstiju na Timijeve obraze, koso ĉelo i na malu, unazad oštro povuĉenu donju vilicu. Dok je to radio, mrmljao je nešto poluglasno, i to struĉne izraze, koje je oĉigledno namenjivao samo sebi.

Timi je veoma strpljivo izdrţavao ovaj pregled. Posle nekog vremena deĉko je otpoĉeo dugi monolog mljackanja i reţanja i kvrckanja; to je bio njegov prvi govor od kad mu je paleoantropolog ušao u sobu. Mekintajer diţe pogled ka gospoĊici Felouz. Lice mu je bilo grimizno od uzbuĊenja. "Jeste li ĉuli te zvuke? Da li je stvarao sliĉne zvuke ranije?" "Naravno. On ĉitavo vreme govori." "Govori?"

"A šta mislite da mu je to, ako ne govor? On nam nešto govori." "Mislite, vaša je pretpostavka da on nama nešto govori." "Nije", reĉe gospoĊica Felouz, poĉinjući da se nervira. "On govori, doktore Mekintajer.  Neandertalskim jezikom. Postoje odreĊeni obrasci u onome što izgovara. Razaznavavala sam ih, ĉak  sam pokušavala i da ih oponašam, ali zasad ovo drugo nisam uspela." "Obrasci? Kakvi obrasci, gospoĊice Felouz?" "Obrasci tog njegovog coktanja i brundanja. Poĉinjem da ih razabirem. Ima jedan niz zvukova kojima on meni kaţe da je gladan. Drugi, kojim izraţava nestrpljenje ili nemir. Jedan koji pokazuje strah. Znam da su to samo moja tumaĉenja i da nisu mnogo nauĉna. Ali bila sam danonoćno ovde sa ovim deĉakom od trenutka kad je stigao, a u radu sa decom ĉija je govorna sposobnost poremećena imam neka iskustva od ranije, doktore Mekintajer. Takvu decu slušam veoma paţljivo." "A, u to sam uveren." Mekintajer ju je pogledao skeptiĉno. "Ovo je vaţno, gospoĊice Felouz. Da li  je iko snimao ta njegova kvrckanja i reţanja na traku?" "Nadam se. Ne znam." (Setila se da je imala nameru da pita dr Hoskinsa o tome, ali da je to sasvim smetnula s uma.)

Timi opet reĉe nešto, ovog puta drugaĉijom intonacijom, melodioznije, maltene ţalosno. "Vidite, doktore Mekintajer? Ovo nimalo nije liĉilo ni na šta od njegovih ranijih reĉi. Mislim da ţeli opet da se igra s vašom kosom." "To vi samo nagaĊate, a?" "Naravno da nagaĊam. Još ne govorim neandertalski teĉno. Ali, gledajte, gledajte - opet pruţa ruku ka vama kao pre." Mekintajer kao da nije bio raspoloţen da mu neko opet ĉupa kosu. Osmehnuo se i pruţio Timiju

 jedan prst, umesto kose, ali deĉaka prst nije zanimao. To Timi i reĉe, nizom kvrckanja prekinutim trima neobiĉno visokim tonovima na pola puta izmeĊu reţanja i cviljenja. "Mislim da ste u pravu, gospoĊo Felouz!" reĉe Mekintajer, glasom ĉiji se ton povišavao. Izgledao je zajapureno. "Zaista zvuĉi kao formalni govor! Nesumnjivo formalni govor. Koliko je, po vašem mišljenju, staro ovo dete?" "Negde izmeĊu tri i ĉetiri godine. Bliţe ĉetiri, rekla bih. Nema razloga da budemo iznenaĊeni njegovom visokom govornom sposobnošću. Ĉetvorogodišnjaci veoma dobro govore, doktore Mekintajer. Ako vi liĉno imate bar jedno dete..." "Zapravo, imam. Devojĉicu od blizu tri godine, koja ima mnogo toga da izjavi. Ali ovo je neandertalsko dete."

"Zašto bi to bilo bitno? Zar oĉekujete da neandertalska deca tog uzrasta ne znaju da govore?"

"U ovom trenutku mi nemamo stvarnih razloga, gospoĊice Felouz, da pretpostavimo da je ma koji neandertalac, ma kog uzrasta, imao sposobnost govora, u onom smislu u kome mi shvatamo govor.

Zato su zvuci koje ovo dete stvara od tako ogromnog znaĉaja za naše poznavanje preistorijskog ĉoveka. Ako oni predstavljaju govor, stvarne organizovane obrasce zvuka sa jasnom gramatiĉkom strukturom..."

"Pa, naravno da to predstavljaju!" uzviknu gospoĊica Felouz. "Govor je ono jedino što odvaja ĉoveka od ţivotinje, zar ne? A ako mislite da me i za jedan trenutak moţete navesti da poverujem u to da ovaj mali deĉak nije ljudsko biće, onda se var..." "Neandertalci su svakako bili ljudska bića, gospoĊice Felouz. Ja sam poslednji koji bi to osporio. Ali to ne znaĉi da su imali govorni jezik." "Šta? Kako bi mogli biti ljudska bića bez sposobnosti govora?" Mekintajer duboko udahnu, onim prenaglašenim naĉinom koji ljudi koriste kad hoće da nagoveste da se njihovo strpljenje bliţi kraju. GospoĊici Felouz ta vrsta izmotacije bila je dobro poznata. Celu svoju karijeru provela je u blizini ljudi koji su pretp ostavljali da ona zna manje od njih zato što je 'samo' medicinska sestra. A najĉešće nisu znali više od nje, bar ne u bolnici. MeĊutim, ovo nije bolnica; njeno znanje o neandertalcima negde je blizu nule, dok je ovaj mladi ĉovek struĉnjak za njih. Prinudila  je sebe da zadrţi izraz vrednoće i ţelje za sticanjem znanja. "GospoĊice Felouz", reĉe Mekintajer, nepogrešivo prepoznatljivim tonom pridike, "da bi jedno stvorenje moglo da govori, treba da ima ne samo izvestan stupanj inteligencije, nego i fiziĉk u sposobnost za proizvoĊenje sloţenih zvukova. Psi su veoma inteligentni i imaju znatan reĉnik - ali  jedno je kad ti znaš šta znaĉe reĉi 'sedi' i 'donesi', a sasvim je drugo kad si u stanju i da izgovoriš reĉi 'sedi' i 'donesi'; nijedan pas, od poĉetka vremana pa do danas, nije uspeo da stigne dalje od 'av!' Svakako vam je poznato i to da je moguće nauĉiti šimpanze i gorile da opšte veoma dobro, znacima i  pokretima - ali šimpanze i gorile, baš kao ni psi, ne mogu da oblikuju reĉi. Jednostavno, nemaju anatomsku opremu za to." "Nisam to znala."

"Ljudski govor je vrlo sloţena stvar", reĉe Mekintajer i kucnu prstom po svom grlu. "Kljuĉ za to je  jedna majušna kost u obliku latiniĉnog slova 'U' koja se zove hioida i koja se nalazi u korenu jezika. Ona kontroliše jedanaest malih mišića koji pokreću jezik i donju vilicu i koji su, uz to, sposobni da diţu i spuštaju larinks, to jest grkljan, da bi se mogli obrazovati samoglasnici i suglasnici od kojih je govor  saĉinjen. Kod ĉovekolikih majmuna hioida ne postoji. Zato oni jedino mogu da mumlaju i kriĉe." "A papagaji i ptice zvane majne? One izgovaraju cele reĉi. Zar vi meni kaţete da je hioida evolucijom nastala kod njih, a kod ĉovekolikih majmuna nije?" "Ptice kao što su papagaji i majne jednostavno oponašaju ljudske zvuke, koristeći anatomske strukture koje su sasvim drugaĉije. Ali to što one rade ne moţe se smatrati govorom. Tu nema nikakvog razumevanja reĉi. One pojma nemaju šta kaţu. Samo ponavljaju neke zvuke koje su ĉule." "U redu. A neandertalci - zar oni nemaju hioidnu kost? Ako se smatraju ljudskim bićima, moraju je imati."

"Nismo bili sigurni da li imaju", reĉe Mekintajer. "Morate pre svega obratiti paţnju na ĉinjenicu da ukupan broj neandertalskih kostura koji su ikada pronaĊeni, od kad je prvi otkriven 1856. godine, iznosi manje od dve stotine, od ĉega je veliki deo fragmentaran ili jako oštećen. I, drugo, da je hioida vrlo mala i da nije povezana ni sa jednom drugom kosti u telu; jedino je povezana sa mišićima grkljana. Kad se telo raspada, hioida otpadne i lako se moţe desiti da bude odvojena od ostatka kostura. Od svih neandertalskih kostura koje smo pregledali, gospoĊice Felouz, samo jedan - jedan - je još imao hioidu na mestu." "Ali ako je jedan imao, morali su je imati i svi ostali!" Mekintajer klimnu glavom. "To je veoma verovatno. Ali mi nikada nismo videli neandertalski grkljan. Mekana tkiva nestanu, dabome. Zato ne znamo kakvu funkciju je hioida imala kod neandertalaca. Sa hiodom ili bez nje, svejedno, nismo mogli biti sigurni da su neandertalci zaista bili

sposobni da govore. Jedino moţemo reći da je anatomija govornog aparata kod njih verovatno bila ista

kao kod modernih ljudskih bića. Verovatno. Ali, da li se taj aparat razvio u meri potrebnoj da bi oni mogli artikulisati razumljive reĉi - i da li su njihovo mozgovi bili dovoljno napredni da ovladaju idejom govora..."

Timi je opet kvrckao i reţao. "Ĉujte ga!" reĉe gospoĊica Felouz likujući. "Eto vam odgovora! On raspolaţe finim jezikom i dobr o ga govori. A kad provede ovde još neko vreme, govoriće i engleski, doktore Mekintajer. U to sam sigurna. A onda više neće biti potrebno da nagaĊate da li su neandertalci bili sposobni da govore." 21.

Mekintajer kao da je hteo da reši sve zagonetke neandertalstva odjednom. Upućivao je Timiju nekakve škljocave zvuke, u nadi da će mu ovaj isto tako odgovoriti; izvukao je iz tašne plastiĉne kocke u raznim bojama, svakako deo nekog testa inteligencije, i trudio se da navede Timija da ih grupiše po  bojama ili po veliĉinama; ponudio je deĉaku krejon- bojice i hartiju, a onda je uzmakao i ĉekao da on nešto nacrta, iako Timi nije pokazivao zanimanje za tu mogućnost; rekao je gospoĊici Felouz da vodi Timija u krug po sobi, drţeći ga za ruku, a onda ih je fotografisao dok to ĉine. Bilo je i drugih testova koje je hteo da izvede sa Timijem; ali Timi je imao svoj stav o tome. Upravo kad je Mekintajer poĉeo da namešta nekakvu skalameriju od vretena i kalemova, koja je izgledala kao igraĉka, ali je zapravo tre balo da meri deĉakovu sposobnost koordinacije, Timi je seo nasred poda i poĉeo da plaĉe. Glasno. To je bio njegov prvi pravi plaĉ - za razliku od jecanja, cviljenja i jeĉanja - od one noći kad je stigao. Bilo je to ono dobro poznato mrzovoljno plakanje deteta koje je vrlo umorno i od koga su

 previše zahtevali. GospoĊici Felouz je bilo drago da to ĉuje, iako je bila zapanjena, videvši koliko široko Timi moţe da razjapi usta kad stvarno zine, kako mu nos tada izgleda veći nego pre, koliko se daleko napr ed mogu pruţiti njegovi grebeni iznad oĉiju kad zlovoljno zaţmuri, kao što je uĉinio sad. Sa licem tako izobliĉenim zbog neraspoloţenja, izgledao je gotovo zastrašujuće tuĊinski. Ali ipak, ipak - taj zvuk, to talasasto dreĉanje izazvano osećanjima... da nije gledala Timija, Edit je lako mogla pretpostaviti da je taj deĉak koji sedi u sobi, lupa petama po podu i dernja se, naprosto neki ĉetvorogodišnji klinac kome je zaista dozlogrdilo. "Ĉime sam ga toliko uznemirio?" upita Mekintajer. "Ostali ste duţe nego što iznosi raspon njegove paţnje, utisak je moj", reĉe gospoĊica Felouz. "Prekardašili ste, vremenski. On je samo mali deĉak, doktore Mekintajer. Ne moţe se od njega oĉekivati da trpi da ga beskonaĉno nešto pipkaju i teraju. Pogotovu stoga što je to mali deĉak koji je nedavno pretrpeo veoma traumatiĉno razdvajanje od svakoga i od svaĉega njemu shvatljivog. Mislim da moram da vas podsetim na to."

"Ali nisam ga ja terao da... dobro, moţda i jesam. Ţao mi je zbog toga. Evo, Timi, evo, vidiš kosu? Vidiš kako sija ova kosa? Hoćeš da se igraš sa mojom kosom? Hoćeš li da me vuĉeš za kosu?" Mekintajer je rastresao svoje zlataste prednje ĉuperke praktiĉno Timiju u lice. Timi na to nije obraćao paţnju, već se poĉeo dernjati još glasnije. GospoĊica Felouz nestrpljivo reĉe: "On nije voljan da se igra vašom kosom baš sad, doktore Mekintajer. A ako bi stvarno rešio da je poĉupa, mislim da biste zaţalili. Najbolje je da ga ostavite na miru. Biće mnogo drugih prilika da ga pregledate." "Taĉno. Biće." Paleoantrololog ustade. Izgledao je postiĊeno. "Shvatate, gospoĊice Felouz, ovo je kao da vam neko stavi u ruke zapeĉaćenu knjigu koja sadrţi odgovore na sve tajne svih vekova. Ĉovek   poţeli da je otvori i odmah celu proĉita. Svaku pojedinu stranicu." "Razumem. Ali, bojim se da je vaša knjiga gladna i mrzovoljna, a osim toga, knjizi se verovatno ide u WC." "Pa, da. Pa, da, naravno."

Mekintajer stade ţurno da skuplja svu svoju opremu za testiranje. Kad je poĉeo da kupi i vr etena i kalemove, gospoĊica Felouz reĉe: "Moţete li to da ostavite ovde - jednu od tih stvari?" "Da vi testirate njegovu inteligenciju?" "Nije meni potrebno da testiram njegovu inteligenciju, doktore. Meni on izgleda itekako

inteligentan. Ali mislim da bi mu dobro došlo nekoliko igraĉaka, a ovde ih, evo, već ima."

Rumenilo se opet podiţe u Mekintajerove Obraze. Ovaj lako pocrveni, pomisli Edit. "Naravno. Izvolite." "I - kad smo već pomenuli otvorene knjige, doktore - da li bist e moţda mogli srediti da ja dobijem neki materijal o neandertalskom ĉoveku? Dva-tri osnovna udţbenika, nešto što bi mi moglo pruţiti bar 

osnovna obaveštenja, koja se dosad niko nije potrudio da mi da? Mogu to biti i priliĉno struĉne knjige. Sasvim sam sposobna da ĉitam nauĉnu prozu. Treba da upoznam anatomiju neandertalaca, njihov naĉin ţivota, koje vrste hrane su jeli, sve što je dosad otkriveno. Da li biste mogli to uĉiniti za mene?" "Poslaću vam odmah ujutro sve što vam je potrebno. Mada vas moram upozoriti, gospoĊice Felouz, da je celokupno naše znanje o neandertalcima praktiĉno ništavno u odnosu na ono što ćemo saznati od Timija tokom sledećih faza našeg projekta." "Sve u svoje vreme." Široko se osmehnula. "Vi baš ţarko ţelite da ga šĉepate, a?" "Jasna stvar."

"Pa, bojim se da ćete morati da se strpite. Neću vam dozvoljavati da ga iscrpljujete. Danas smo već dopustili da kod njega upadne previše gostiju. To se više neće desiti." Mekintajer je izgledao kao da mu je nelagodno. Uspeo je nekako da naĉini jedan kruti, mali osmeh, a onda je krenuo ka vratima. "A kad budete birali knjige za mene, doktore..."

"Da?" reĉe Mekintajer. "Naroĉito rado bih ĉitala one koje govore o odnosu izmeĊu neandertalaca i ljudi. Modernih ljudi, htedoh reći. Na koji naĉin su se razlikovali od nas i na koji naĉin su bili sliĉni. Kako shvatamo evolucionu shemu. Te informacije ţelim ponajviše." Prostrelila ga je pogledom. "Oni jesu ljudska bića,  je li tako, doktore Mekintajer? Razliĉita, ali ne mnogo razliĉita od nas. Zar nije tako?" "U osnovi je tako. Ali, naravno..."

"Ne", reĉe ona. "Ništa 'naravno'. Ovo pred nama nije nekakav ĉovekoliki majmun, to već znam. Timi nije nikakva nedostajuća karika evolucije. On je mali deĉak, mali ljudski deĉak. Samo vi meni  pribavite nekoliko knjiga, doktore Mekintajer, i hvala vam unapred. Vidimo se uskoro."

Paleoantropolog iziĊe. Već sledećeg trenutka Timijevo buĉno plakanje smanji se do svaĊalaĉkog i neodluĉnog jecanja, a onda i prestade. GospoĊica Felouz ga podiţe i uze u naruĉje. On se, drhteći, tesno privi uz nju. "Jeste", reĉe ona umirujućim tonom. "Jeste, jeste, jeste, bio je ovo dan pun dogaĊaja. A ti si stvarno samo mali deĉko. Izgubljeni, mali deĉko." Daleko od doma, daleko od svega što si ikad poznavao. "Da li si imao braću i sestre?" upita ga ona, govoreći više sebi nego njemu. Nije oĉekivala odgovor; samo je nastojala da ga uteši blagim glasom blizu uha. "Kakva ti je bila majka? A otac? I svi tvoji  prijatelji, drugari u igri. Nikog od njih više nema. Nikog nema. Sigurno ti svi oni već izgledaju kao nešto iz sna. Pitam se koliko dugo ćeš pamtiti išta o njima?" Izgubljeni, mali deĉak. Moj izgubljeni, mali deĉak. "Kako bi nam se dopalo toplo, fino mleko?" predloţi ona. "A posle toga da se malo odspava, a?" MEĐUPOGLAVLJE TREĆE: NA TROREČJU

Te noći Srebren je sanjao o moru. Opet je mlad bio, u svom snu. Sanjao je da je samo deĉak, samo jedno leto ili dva leta stariji od onog deĉaka, Gr om-Obraza, koga je Boginja odnela u vrtlogu svetlosti; da stoji blizu mora i da oseća ĉudni, slani vetar na usnama. S njim su njegov otac i njegova majka, Gorodiv i Beharsladna, oni ga drţe za ruke i vode ga blago ka vodi.

"Neću", kaţe on. "Hladno je. Bojim se da uĊem." "Ništa ti neće biti", kaţe Beharsladna. Ali to nije istina. U more ne sme niko, niko, nikad. Tu ĉinjenicu nauĉi svako dete ĉim dovoljno odraste da nauĉi išta. More ubija. More za tren isisa ţivot iz tebe i izbaci te natrag na obalu, praznog i nepomiĉnog. Eto, prošle godine, ratnik Pet-Mamuta-Ubio omakao se sa jedne sneţne litice, pao u more, a kad ga je more malo kasnije izbacilo na obalu bio je mrtav, pa su morali da ga sahrane u jednoj

malenoj pećini u steni, blizu mesta gde je pao, a onda su cele noći odjekivali njihovi napevi i cele noći  je plamsala vatra ĉudnih boja. Sad ga roĊeni otac i majka gone u more. Zar ţele da on umre kao PetMamuta-Ubio? Umorili su se od njega? Kakva je ovo izdaja?

"More će te ojaĉati", kaţe mu Beharsladna. "Od mora ćeš postati ĉovek." "Ali u njemu je poginuo Pet-Mamuta-Ubio!"

"Bilo mu je doba za mreti. More ga je pozvalo i uzelo. A tvoje doba za grob je daleko, deĉko moj.  Nema razloga da se bojiš." Da li je to istina? Da li da im veruje?

To su mu otac i majka. Zašto bi oni ţeleli da on umre? Ĉvrsto stiska njihove ruke i koraĉa s njima napred, ka rubu mora.  Nikada pre nije stupio tako blizu mora, iako je njegovo pleme ţivelo u obalskoj ravnici i lutalo duţ obale, tamo i amo, prateći kretanje divljaĉi. Sad on zuri u vodu, obuzet divljenjem i strahom. Kao da  pred njim leţi neka ogromna, moćna, pljosnata zver, tamna, ali svetlucava. Iz nje dopire rika, a njeni rubovi se ljuljaju gore-dole i izbacuju belu penu. Tu i tamo, po jedan deo mora digne se visoko u

vazduh i stropošta sa tutnjavom na obalske stene. Ponekad je, stojeći na liticama koje su sasvim liĉile na onu sa koje se okliznuo Pet-Mamuta-Ubio, Srebren Oblak gledao daleko na puĉinu i viĊao kako se neke gipke ţivotinje kreću tamo, izmeĊu pomiĉnih gromada leda. Ţivotinje, ali ne kao kopnene, mamuti i mošusni volovi i nosorozi, nego neke vitke, glatke, sjajne ţivotinje, koje po moru idu kao da lete kroz vazduh.

Prošlog proleća jedna od tih morskih ţivotinja izišla je na obalu i Društvo za lov kidisalo je na nju i ubilo je, pa je pleme uţivalo u velikoj gozbi. Kako je mekano bilo to meso! Kako neobiĉno! Pa to debelo, divno krzno - tako meko, tako predivno meko. Gorodiv je od tog tamnog, bogatog krzna mor skog stvorenja napravio ogrtaĉ za Beharsladnu i ona ga je gordo nosila svakog sveĉanog dana u godini.

Oni će njega dati moru, u zamenu za krzno tog morskog bića? Da li se o tome radi? "Još jedan korak, momĉe", podstiĉe ga Gorodiv. "Nemaš ĉega da se bojiš." Srebren Oblak diţe pogled. Ali na oĉevom licu - osmeh. Mora imati poverenja u svog oca. On zakoraĉi napred, ĉvrsto se drţeći za njihove ruke. Ivica mora se diţe oko zglavaka njegovih stopala. Oĉekivao je da bude hladno, ali ne, ne, ono je toplo, ono peĉe kao vatra. Već sledećeg trena, meĊutim, on tu vrelinu ne oseća nimalo. More uzmiĉe od njega i, evo, već se vraća, sad ima veću visinu, dohvata ga do kolena, do butina, do trbuha. Gorodiv i Beharsladna zakoraĉuju dalje u more, vuku i Srebrena sa sobom. Zemlja na dnu mora je vrlo meka, meka poput ţivotinjskog krzna, i kao da se migolji ispod njegovih nogu dok on po njoj gazi. Sad je već do prsa u moru. Ono se omotalo oko njega kao toplo ćebe. "Da li još dodiruješ nogama dno?" pita ga Gorodiv. "Da. Da." "Dobro. Nagni se napred. Stavi glavu u more. Pokrij lice morem."

On to i ĉini. More ga zapljuskuje i prebacuje se preko njega, a to je kao da te neko pokriva ćebetom od snega. Jer i sneg tako prestane da bude hladan kad se zavuĉeš duboko u njega. Postane topao, kao vatra, a ako dovoljno dugo ostaneš u njemu, zaspiš kao da si umotan u ćebe. Tako mu je rekla jedna starija devojĉica, jednom: ona je gledala, svojevremeno, kako su pripadnici plemena odveli jednu ba bu, ĉije su kosti bile iskrivljene, a oĉi mutne, i stavili je u sneg, a ona je tamo sklopila oĉi i zaspala, zaista vrlo mirno.

Znaĉi, ja ću sad tako da naĊem svoj san u moru, pomišlja Srebren Oblak, i to će biti moj kraj. Sad

mu se, odnekud, ĉini da umiranje nije ništa loše. On podiţe glavu da vidi da li su i majka i otac pokrili svoja lica morem, ali, na njegovo iznenaĊenje, njih dvoje više nisu pored njega, nigde ih nema. On je sasvim sam. Ĉuje iz velike daljine oĉev glas, koji mu kaţe: "Sad iziĊi iz mora, momĉe. Okreni se i iziĊi." Da. Tako će uĉiniti. On kreće kao obali, ali, šta je ovo, njegovo telo se pri svakom koraku menja, izduţuje se, on postaje sve viši i sve širi, uviĊa da se pretvara u odraslog muškarca i da postaje stariji iz ĉasa u ĉas. Sad su mu  pleća široka, prsa duboka, butine debele i jake. Na kamenitu obalu iskoraĉuje kao mladi ratnik u punoj snazi. Spušta pogled ka svom bagom telu i vidi da je to telo muškarca, tamno i dlakavo. Smeje se. Trlja se po prsima i pljeska po b utinama. U daljini vidi vatre njihovog tabora i poĉinje na tu stranu da trĉi najvećom brzinom, da bi ispriĉao svima kakve su mu se ĉudne stvari dogodile. Dok trĉi, meĊutim, nova ĉudesnost poĉinje da ga obuzima: jer on uviĊa da mu se starenje, iz trenutka u trenutak, nastavlja. Starenje ga je šĉepalo i sad neće da ga pusti. Svoje detinjstvo ostavio je u moru. Iz mora je izišao pun likujuće snage mladog muškarca. Ali već se nešto zadihao, štaviše već hvata vazduh, iz sprinta prelazi u lagano trĉkanje, pa u hod. Onda hramlje, vuĉe noge, jer nešto se desilo sa njegovom levom butinom, cela leva noga mu je ukoĉena i proţeta bolovima. On spušta pogled ka njoj. Sva je krvava, kao da je isparana kandţama neke zveri. Sad se on seća, pa da, bio je u lovu sa Društvom za lov i na njega se sneţni leopard nenadano bacio odozgo... Kako je teško hodati. Baš sam ja mator i umoran, misli on. Ne mogu više ni da stojim uspravno. Vidi: dlake postaju srebrnaste, svud na mom telu. U njemu bolova nebrojeno mnogo. Oseća da ga snaga napušta. Kako je ĉudan i nezgodan bio ovaj

san! Prvo deĉak koji ulazi u more, onda muškarac koji izlazi i naglo stari, a sad umire, umire, na nekom neznanom, kopnenom prostoru, daleko od mora, gde je zemlja hladna i tvrda, a vetar suv, i gde se oko njega nalaze samo neznanci. Gde je Gorodiv, gde je Beharsladna - gde je Srebren Oblak?

"U pomoć", uzvikuje on i pridiţe se u sedeći poloţaj, iako se još nije probudio. "Ubi me more! More... more..." "Srebrene?"  Neko je uz njega. On ţmirka, škilji, vidi Znalicu koja kleĉi pored njega i zabrinuto ga posmatra. On

se bori da vlada sobom. A drhti, kao bolesna baba; njegov grudni koš nadima se ludo. Niko ga ne sme videti ovakvog, niko. Petljavo traţi svoj štap, dohvata mu kraj i uz pomoć štapa nezgrapno se uzdiţe na noge.

"San", progunĊa Srebren. "Zle slutnje. Moraću odmah da prinesem nešto na ţrtvu. Gde je Boginjina ţena? Zovite mi Boginjinu ţenu!" "Sišla je tamo", reĉe Znalica. "Da radi na oĉišćenju svetilišta." "Kakvog svetilišta? Gde?" "Na Troreĉju. Šta je tebi, Srebrene? Sav si zbunjen!" "Taj san", reĉe on. "Veoma rĊav." Krenuo je krupnim i teškim koracima napred, oslanjajući se o štap. U glavi mu se razbistrivalo. Sad  je znao gde se nalazi. Onamo je dolina u kojoj se sustiĉu tri reke. Da. Dugo povratno hodoĉašće dovelo ih je do odredišta. Oni sad imaju svoj bivak na jednoj visokoj zaravni odakle se otvara pogled ka niziji u kojoj je susretište triju reka. U izmagliĉastoj svetlosti zore Srebren vidi sve tri: najveća dolazi sporo sa severa i nosi u sebi bogat tovar ledenih blokova, a dve manje, ali brţe, ulivaju se u nju pod oštrim uglom, jedna sa istoka, a druga sa zapada. Prošle godine - to kao da je bilo u davnoj prošlosti - Narod je na ovoj zaravni zastao; tu je proveo mnogo nedelja, i to gladnih nedelja, a onda im je Boginja ĉudesno poslala krdo irvasa, od gladi toliko sluĊenih da je Društvo za lov bez mnogo napora nagnalo desetak tih ţivotinja preko ruba jedne litice. Kakva je to divna ţetva mesa bila! U znak zahvalnosti, podigli su divno svetilište Boginji, kod samog ušća; naslagali su najteţe kamenje koje su mogli podići, onda su ukrasili svetilište onim ĉudnim, svetlucavim kamenom koji se razlama na ljuske, a koji su uspeli da iskopaju iz boĉne strane tamošnje litice. Posle toga nastavili su svoju dugu seobu ka istoku.

A sad su se vratili.

"Ne vidim Boginjinu ţenu tamo dole", reĉe Srebren Oblak Znalici. "Trebalo bi da je kod oltara." "Oltar vidim. Boginjinu ţenu ne vidim."

"Oĉi ti više nisu kako treba, Srebrene. Da pogledam ja." Stala je ispred njega i pogledala u dolinu punu izmaglice. Sledećeg trenutka reĉe: "Ne, u pravu si, ona nije tamo. Sigurno se već vraća. Ali rekla je da će celo jutro ostati tamo, da će se posvetiti kazivanju molitvi i oĉišćenju svetilišta..." "Srebrene! Srebrene!"

"Boginjina ţeno? Šta ti..." Sveštenica je dolazila, trkom, uz boĉnu stazu koja je vodila iz doline. U licu zajapurena, odeţde razdešene, grabila je vazduh kao da je jurila celim putem iz doline. "Šta je? Šta je, Boginjina ţeno?" "Drugi!"

"Šta? Gde?" "Svuda oko svetilišta. Nisam ih videla, ali njihovi otisci stopala bili su svuda. Ta duga stopala znam ih. Svuda, na vlaţnom tlu. Sveţi otisci, Srebrene. Im ih svuda, tamo dole. Uleteli smo pravo meĊu Druge!"

POGREŠNE OCENE 22.

Hoskins reĉe: "Kako se drţi naš deĉko jutros, gospoĊice Felouz?" "Zašto ne pogledate sami, doktore?"  Na Hoskinsovom licu videla se izvesna mešavina zameranja i zabavljanja. "Zašto vi mene stalno zovete 'doktore'?"

"Zato što jeste doktor, ili bar ja to verujem", reĉe ona, pomišljajući na ono 'dr' tako ponosno ugravirano u ploĉicu sa imenom, u njegovoj kancelariji. "Ali to je samo doktorat iz fizike." "Doktorat je doktorat."

"A vi ste naviknuti da ljude na rukovodećim poloţajima oslovljavate sa 'doktore', je li tako?  Naroĉito ako su muškarci?" Ove njegove reĉi su je iznenadile. Bile su savršeno istinite, dabome: od poĉetka njene karijere svi rukovodeći ljudi u bolnicama gde je radila imali su medicinske titule. I većina su bili muškarci, mada je itekako bilo i ţena. Ona je lako, automatski, produţavala naviku da na svaku drugu reĉenicu prikaĉi i ono 'doktore' kad god je razgovarala sa nekim koga je smatrala svojim pretpostavljenim. I njen muţ je bio doktor - i to ne lekar, nego je imao doktorat iz fizike, kao i Hoskins. GospoĊica Felouz postavi sebi neobiĉno pitanje da li bi i muţu sada govorila 'doktore' da su uspeli da ostanu u

 braku tokom svih ovih godina. Ĉudna pomisao. Retko Re tko je razmišljala o tom ĉoveku, poslednjih godina; ĉitava zamisao ţivljenja u braku, udatosti, imanja muţa, izgledala joj je daleka i neverovatna. Ona je  bila udata tako kratko, tako davno.

"A šta biste vi radije?" upita ona. "Da vas zovem gospodine Hoskinse?" "Većina ljudi me zove 'Dţeri'." GospoĊica Felouz ga pogleda ĉudno. "Ja to ne bih mogla!" "Ne biste mogli?"

"Ne bi... zvuĉalo kako treba." "Ne bi zvuĉalo kako treba", ponovi Hoskins zamišljeno. "Ako biste me zvali 'Dţeri'." Pomno ju je

 posmatrao, kao da je prvi put vidi. Njegovo široko, mesnato lice raširi se u topli osmeh. "Vi ste stvarno  jedna vrlo formalna osoba. Mislim da nisam shvatao k oliko oliko formalna. Neka bude, onda: moţete nastaviti da me zovete 'doktore Hoskinse' ako vam je tako najlagodnije. A ja ću nastaviti da vas zovem 'gospoĊice Felouz'." Šta je ovim hteo da kaţe? - zapita se ona. Da li je pomišljao da je zove z ove 'Edit'?"  Nju niko ne zove tako. Dobro, ne baš niko: moţda moţd a je dosad bilo šestoro ljudi, na celom svetu, koji su je tako zvali. Najĉešće je bila 'gospoĊica Felouz', ĉak i za samu sebe, kad je o sebi mislila u trećem licu, što nije bilo ĉesto. Stvar navike, ništa više: ona nikad nije razmišljala kako će sebe zvati. Ali sad  pomisli: kako je to uvrnuto, sama o sebi tako misliti. Kakav asketizam, kakva krutost. Stvarno sam  postala malo uvrnuta, sad kad sam stigla u srednje godine, pomisli gospoĊica Felouz. A nisam ni  primetila. Hoskins ju je i dalje gledao postojano, i dalje se osmehivao.

Ima neĉeg veoma toplog u njemu, uvide ona, neĉeg veoma simpatiĉnog. Ni tu ĉinjenicu nije ranije  primetila. Tokom njihovih ranijih susreta, on je na nju uglavnom ostavl jao  jao utisak ĉoveka koji se svetu  predstavlja kao napet, oprezan, nepopustljiv nepopus tljiv i koji samo u pojedinim trenucima dopušta da pomalo njegove humanosti proviri. Ali moţda je tako samo izgledalo, zbog napetosti koja je vladala u  poslednjim danima pre ovog eksperimenta sa stasis- poljem;  poljem; znaĉi, sad kad je vremenski zahvat obavljen i kad je uspeh celog projekta potvrĊen, Hoskins nastupa opuštenije, ljudskije, više je nalik  samome sebi. A njegova prava liĉnost je baš fina. GospoĊica Felouz uhvati sebe u dokonoj misli - da li je Hoskins oţenjen. Ovo nagaĊanje je zapanji i postide. Pre par nedelja rekao joj je da ima sina, zar ne? Malog, koji tek  što je prohodao. Naravno da je Hoskins oţenjen, nego šta. Nego šta. Šta to njoj pada na pamet? Odgurnula je ceo taj pravac razmišljanja od sebe, uţasnuta. "Timi!" pozva ona. "DoĊi, Timi!" Deĉak je, kao i Hoskins, izgledao vedro i preduzimljivo ovog jutra. Dobro se naspavao; dobro se najeo; sad je zahuktano izišao iz svoje sobe, nimalo zbunjen Hoskinsovim prisustvom. Smelo je prišao Hoskinsu i izgovorio niz kvrckavih glasova.

"Mislite li da on nešto govori, gospoĊice Felouz? Ne pravi samo bilo kakve zvuke zato što mu je zabavno da ĉuje svoj glas?" "A šta drugo moţe ovo biti ako ne govor o neĉemu, doktore? Isto me je pitao doktor Mekintajer juĉe kad je ĉuo Timija kako govori. Kako moţe iko sumnjati da ovaj deĉak govori jednim jezikom - i to veoma razvijenim jezikom?" "Doktor Mekintajer je izuzetno konzervativan. Nije sklon da naprasno prihvata neutemeljene

zakljuĉke." "Pa, nisam ni ja. Ali ako to nije pravi jezik, onda ni ovo što ja govorim nije pravi jezik." "Nadajmo se da ste u pravu, gospoĊice Felouz. Svakako bi trebalo da se nadamo da ste u pravu. Ako ne moţemo da razvijemo nikakav naĉin komuniciranja sa Timijem, propašće veliki deo koristi od njegovog dovoĊenja ovamo. Prirodno je da ţelimo da nam on priĉa o svetu iz koga je došao. Da nam  priĉa o mnogim stvarima." "Priĉaće, doktore. Ili na svom jeziku, ili na našem. A meni izgleda da će on nauĉiti da govori našim  jezikom mnogo pre nego što ćemo mi nauĉiti njegov." "Moguće je da ste u pravu, gospoĊice Felouz. Vreme će pokazati, zar ne? Vreme će pokazati." Hoskins je ĉuĉnuo, tako da mu se lice našlo na istoj visini sa Timijevim, i ovlašno stavio šake, raširenih prstiju, na deĉakov grudni koš. Timi je ostao miran. Malo kasnije gospoĊica Felouz uvide da ga Hoskins malĉice golica, pomiĉući prste samo malo, na jedan lak i neozbiljan naĉin koji je pokazivao da Hoskins itekako dobro zna kako treba postupati sa malim deĉacima. A Timiju se golicanje dopalo. "Ţilavi, mali momak", reĉe Hoskins. "Nema ţilavijih. Znaĉi, sinko, ti ćeš uĉiti engleski, a? A onda ćeš nam izdiktirati knjigu u kojoj ćeš reći sve o paleolitskoj eri, i svako će hteti da je ĉita, ona će biti veliki bestseler, pa ćemo videti i neki prihod, posle tolikog ulaganja u tebe, a, Timi? A?" Podigao je

 pogled ka gospoĊici Felouz. "Nama od ovog deĉka veoma mnogo zavisi, znate. Valjda ne treba ni da vam objašnjavam. Nije u pitanju samo novac, nego i ĉitava naša profesionalna budućnost." "Da. Pretpostavljam da je tako."

Hoskins razbaruši Timijevu neposlušnu kosu, potapša ga po glavi i ustade. "Godinama smo radili sa mizernim budţetom, borerći se da iscedimo svaku paricu gde god je bilo moguće. Ne biste verovali kolika je energetska cena odrţavanja stasis- polja ĉak i jedan sekund - toliko struje potroši ceo jedan grad za ceo dan - a energija je samo deo naših troškova ovde. Bili smo nekoliko puta na samom rubu  propasti. Morali smo da potrošimo sve za jedan veliki šou, da bismo postigli uspeh. Kad kaţem sve, mislim sve. Ali ovaj Timi nas je spasao. Zahvaljujući njemu, 'Stasis Tehnologije' će biti na mapi. Popularni smo, gospoĊice Felouz, popularni smo!" "Pa, valjda je dovoĊenje ţivog dinosaurusa trebalo da bude dovoljno za postizanje tog uĉinka." "To smo i mi mislili. Ali ispalo je da dinosaurus nije uspeo da pridobije maštu naroda." "Dinosaurus nije uspeo?" Hoskins se nasmeja. "Ma, da smo doneli odraslog brontosaurusa, ili tiranosaurusa koji frkće i

razdire sve oko sebe, ili nešto tih razmera. Ali, znate, imali smo ograniĉenje mase, što znaĉi da su nam ruke bile u znatnoj meri vezane. Na stranu to što ne bismo baš znali kako da odrţimo tiranosaurusa pod kontrolom, ĉak i da smo ga mogli doneti. Trebalo bi da vas povedem prekoputa, jednog od ovih dana, da vidite našeg dinosaurusa." "Da, to bi trebalo." "Vrlo je sladak." "Sladak? Dinosaurus?"

"Da. Videćete. Slatki mali dinosaurus. Na nesreću, izgleda da slatki mali dinići ne uzbuĊuju ljude naroĉito. 'Zanimljivo', govorili su, 'ovi nauĉnici su doveli ţivog dinosaurusa iz preistorijskih vremena'. Ali kad su na televiziji pogledali tog dinosaurusa, zakljuĉili su da uopšte nije zanimljiv, valjda zato što nije bio dvaput viši od kuće i nije rigao vatru. E, ali, neandertalski deĉak - pravo preistorijsko ljudsko  biće, vrlo ĉudnog izgleda, ali ipak nek sa ĉime se svako moţe poistovetiti i prema kome moţe osetiti duboku naklonost - to će biti naš spas. Ĉuješ, Timi? Ti si naš spas." Obrativši se gospoĊici Felouz, Hoskins reĉe: "Da ovo nije uspelo, ja bih bio gotov. Tu sumnje nema. Propala bi cela ova korporacija." "A, tako." "Ali sad smo o-kej. Uskoro ćemo imati puno para. Odasvud su obećani prilozi za naš budţet. Sve je

ovo divno, gospoĊice Felouz. Pod uslovom da nam Timi ostane zdrav i zadovoljan i da ga moţda nauĉimo da kaţe nekoliko engleskih reĉi. 'Hej, zdravo svima, govori Timi iz kamenog doba...'" "Ili nešto tako", reĉe gospoĊica Felouz suvo. "Da. Nešto tako. Zdrav i srećan, to je kljuĉ svega. Ako se njemu išta desi, naše ime će biti blato, ili gore od blata, gospoĊice Felouz. A to znaĉi da ste vi središnja figura cele operacije, shvatate li to? Zavisimo od vas, zato što vi treba da obezbedite atmosferu topline i podrške i da hranite našeg deĉaka. Vaša reĉ biće zakon: šta god Timiju treba, dobiće. Potpuno ste bili u pravu juĉe kad ste odbili da pustite novinare da se sjure na njega tako brzo." "Hvala."

"Prirodno, vi razumete da mi ipak ţelimo konferenciju za štampu što je pre moguće - od ţivotne je vaţnosti za sve nas da što više i što pre iskoristimo vrednost Timija kao projekta..." Odjednom je Hoskins izgledao i manje prijatan i manje simpatiĉan, opet je bio više nalik na rukovodioca koga neke sile gone i koji kaţe 'Imajte poverenja u mene' upravo onda kad poverenje najmanje zasluţuje. GospoĊica Felouz hladno reĉe: "Da li to znaĉi da ţelite da ih uvedete ovde već posle podne?" "Pa, ako biste vi smatrali da je on spreman za..."

"Ne smatram. Još nije." Hoskins ovlaţi usne. "Vaša reĉ je zakon. Samo nam recite kada." "Hoću." "Mislim, moţete li nam dati neku procenu sada? Šta ako bismo odrţali tu konferenciju za štampu

sutra? Prekosutra?"

"Dajte da jednostavno kaţemo da će to biti kasnije, doktore. Vaţi? Jednostavno, ne ţelim da obaveţem Timija na nešto tako uznemirujuće kao što je konferencija za štampu, u ovom trenutku. On  još i sad nastoji da uhvati dah, da se tako izrazim, još pokušava da stane sa obe noge ĉvrsto na zemlju; uzmite za to koju god hoćete metaforu. Fino je napredovao, posle onih prvih trenutaka straha. Ali samo sekund je dovoljan da se on opet pretvori u ono divlje, prestravljeno dete koje ste videli one noći. Ĉak i doktor Mekintajer je uspeo da ga uznemiri, posle nekog vremena."

Hoskins je izgledao briţan. "Novinare ne moţemo odbijati veĉito, gospoĊice Felouz." "Ne govorim o veĉnom. Nego o nekoliko dana. Dva dana, tri, ĉetiri - dozvolite da ja o tome odluĉim, vaţi, doktore Hoskinse? Moja reĉ je zakon?" "Vaša reĉ je zakon", reĉe Hoskins. Nije zvuĉao strašno zadovoljno. Jedan trenutak je ćutao. Onda reĉe: "Niste izlazili iz zone stasisa još od noći eksperimenta, je li tako, gospoĊice Felouz? Niste ni za trenutak izlazili?"

"Nisam!" reĉe ona indignirano. "Svesna sam svojih duţnosti, doktore Hoskinse, i ako mislite..." "Molim vas, gospoĊice Felouz." Osmehnuo se, diţući ruku. "Nikakve insinuacije ne pravim. Samo  pokušavam da doĊem do trenutka kad ću istaći da mi zaista nemamo nameru da vas drţimo u kavezu ovde sa tim deĉakom dvadeset ĉetiri sata na dan, sedam dana nedeljno. Svestan sam da je u prvih, kritiĉnih nekoliko dana bilo najbolje da budete na duţnosti danonoćno i da sam vam zapravo u našem  prvom razgovoru rekao da ćete biti neprekidno na duţnosti, bar u poĉetku. Ali izgleda da se Timi lepo stabilizuje. Biće potrebno da razradite neki vremenski raspored za svoj odmor i rekreaciju. U poĉetku vas moţe zamenjivati gospoĊa Stratford, na po sat-dva, a kasnije moţda moţete uzimati i po celo  popodne odsustva."

"Kako god vi kaţete." "Ne zvuĉite mnogo oduševljeno. Nisam znao da ste takav fanatik rada, gospoĊice Felouz." "Nije to baš prava reĉ. Posredi je, naprosto, to da... eto, Timi je u tako zastrašujućem poloţaju. Dezorijentisan, izdvojen, daleko od doma - toliko ljubavi i zaštite mu je potrebno u ovom razdoblju, dok pokušava da se pomiri sa onim što mu se desilo. Nisam ţelela da ga ostavljam ni za kratko." "To vam je veoma pohvalno. Ali sada, kad je najgori deo tog prelaska prošao, treba da poĉnete da izlazite odavde, makar i samo na kraće odmore." "Ako vi tako ţelite, doktore." "Mislim da je tako najbolje. Za vaše sopstveno dobro, gospoĊice Felouz. Imate pravo na povremene odmore od rada. A ja, opet, ne bih ţeleo da Timi postane potpuno zavisan od vašeg prisustva u istim  prostorijama gde je i on. Ko zna kakva bi se jaka veza mogla roditi ako ovo danonoćno prisustvo negovateljice potraje još dugo. Posle, ako se desi da iz nekog razloga morate da iziĊete iz zone stasisa, Timi moţe biti nesposoban da izdrţi taj vaš izlazak. Takva situacija ne bi bila sasvim zdrava. Pratite li me?"

GospoĊica Felouz klimnu glavom. "Ima neke istine u tome što govorite." "Dobro. Onda, ţelite li da pokušamo jedan mali eksperiment? Da pozovemo gospoĊu Stratford, pa da ona ĉuva Timija sat-dva, a za to vreme vi poĊite sa mnom, evo, baš danas; povešću vas u obilazak  drugih delova ove laboratorije." "Pa..."

"Ne sviĊa vam se to, a? Ĉujte, prikaĉićemo vam pejdţer. Ako se gospoĊi Stratford desi makar i najmanji problem sa Timijem, vratićemo vas ovde, unutra, u roku od pet minuta. Vaţi? Imajte  poverenja u mene."

"U redu", reĉe gospoĊica Felouz, manje nerado nego pre. Morala je priznati ispravnost Hoskinsovog naĉina razmišljanja. Pomogla je Timiju da prebrodi prva dva dana, a sad bi verovatno bilo mudro oprobati da li je deĉak sposoban da izdrţi njeno kraće odsustvo. "Voljna sam da probam. Vodite me vašem diniću." "Sve ću vam pokazati", reĉe Hoskins. "Ţivotinje, biljke i minerale, u jednakim delovima." Bacio je  pogled na svoj ĉasovnik. "Recimo da vam dam... hm, devedeset minuta da završite ono što ste radili

kad sam stigao jutros i da objasnite gospoĊi Stratford na šta treba da pazi. Onda se vraćam i vodim vas u obilazak za jednu osobu."

GospoĊica Felouz malo razmisli. "Bolje da to bude dva sata." "Dva sata? Fino. Vratiću se taĉno u jedanaest. Vidimo se tada. Vama ovaj izlazak ne predstavlja  problem, a?"

Osmehnula se srećno. "Zapravo, radujem se što ću izaći. Timi, ti ćeš moći neko vreme bez mene?" Deĉko kvrcnu i coknu nekoliko puta. "Vidite, doktore? On zna kad mu postavljam pitanje i reaguje na to, iako ne zna šta mu zapravo kaţem. U toj njegovoj glavi postoji prava inteligencija." "Siguran sam da je tako", reĉe Hoskins. Osmehnu se, klimnu glavom i ode. Poĉela je da obavlja svoje jutarnje duţnosti, a onda je uvidela da to radi pevušeći. Nije slagala kad  je rekla da se raduje što će na neko vreme izići iz mehura stasisa. Mnogo je volela da radi oko Timija, ali je, ipak, ĉak i njoj bio potreban predah. Ili je moţda stvar samo u tome što će provesti neko vreme sa Hoskinsom? E, stvarno - pomisliti tako nešto... znala je da u tome pameti nema, pa ipak... ovo što su maloĉas uradili bilo je maltene kao da su zakazali randevu.

On ima sinĉića, reĉa ona sebi, opet vrlo strogo. Što znaĉi da gotovo sigurno ima i suprugu. Mladu i zgodnu.

Ipak, kad se Hoskins vratio po nju u jedanaest, gospoĊica Felouz ga je ĉekala u haljini, a ne u negovateljiĉkoj uniformi. U haljini konzervativno dugaĉkoj, dabome - ona drugaĉijih i nije imala - ali, svejedno, već godinama se nije osećala tako ţenstveno. Pohvalio je njen izgled, tonom staloţenim i formalnim, a ona je to prihvatila sa jednako formalnom elegancijom. Zaista, savršeni preludijum, pomisli ona. Ali onda doĊe sledeća misao, neumitno:  preludijum za šta? 23. Oprostila se od Timija i rekla mu da će se uskoro vratiti. Uverila se da gospoĊa Stretford zna šta i

kad treba dati Timiju za ruĉak. Ta mlada bolniĉarka kao da je sa izvesnom nelagodnošću gledala na ĉinjenicu da će na duţnosti kod Timija ostati sama i preuzeti svu odgovornost; tako se bar gospoĊici Felouz uĉinilo. Ali onda gospoĊa Stratford reĉe da će Mortenson biti u blizini za sluĉaj da Timi poĉne da pravi probleme i gospoĊica Felouz uvide da tu ţenu više brine mogućnost da se naĊe upletena u  bitku sa Timijem, nego pomisao na ma kakvu štetu koja bi se Timiju mogla desiti dok je pod njenim nadzorom. Moţda ovu treba premestiti na neke druge duţnosti, pomisli gospoĊica Felouz. Ali sad je morala predati Timija njoj, drugog izbora nije bilo. U torbici ima pejdţer, koji će je pozvati dovoljno  brzo ako se pojavi potreba za tim.

Izišli su. Od Timija je dopro samo jedan mali jecaj - iznenaĊenja? Oĉajanja? "Ne brini se, Timi! Vratiću se! Vratiću se!" Mora se prekinuti na nekoj taĉki, pomisli ona. Što pre to bolje, i za deĉka i za nju. Hoskins ju je poveo gore, kroz lavirint jarko osvetljenih hodnika, odjekujućih svodova i sumornih metalnih stepeništa. Tu su išli i one noći kad je Timi stigao; sad se gospoĊici Felouz ĉinilo da je ta noć  bila veoma davno i da je uspomena izbledela kao da se odnosila na san, a ne na stvarni dogaĊaj. Vrlo kratko vreme provedoše izvan zgrade, ţmirkajući u podnevnoj blistavosti vedrog, zlatnog dana; onda su zaronili u drugu sumornu, ambaru sliĉnu graĊevinu, veoma nalik na onu u kojoj je obrazovan Timijev stasisni mehur.

"Ovo nam je stara laboratorija za stasis", reĉe joj Hoskins. "Tu je sve poĉelo." Još jednom, bezbednosne provere; još jednom klaparava stepeništa, memljivi hodnici i oĉajne, ogromne, zasvoĊene prostorije. Ali sad su bar bili usred vrlo aktivne istraţivaĉke zone, u kojoj se radilo znatno više nego u onoj drugoj. Muškarci i ţene u laboratorijskim radnim mantilima išli su tamo i amo, noseći hrpe izveštaja, faascikli, kompjuterskih kocki. Hoskins je mnoge pozdravljao po imenu, a i oni njega. GospoĊici Felouz je ta neformalnost smetala.

Ali ovo nije bolnica, reĉe ona sebi. Ovi ljudi samo rade ovde. Postoji tu razlika. "Ţivotinje, biljke i minerali", reĉe Hoskins. "Baš kao što sam obećao. Ţivotinje su odmah tu dole; naši najspektakularniji izloţbeni primerci. Mislim, pre Timija." Prostor do koga su došli bio je podeljen u mnogo soba; svaka od njih bila je zaseban stasis-mehur, kudikamo manji od onog u kome je Timi bio smešten. Hoskins je povede do stakla koje je omogućavalo da se pogleda u jednu od tih soba i gospoĊica Felouz zaviri unutra. Stvorenje koje je ugledala uĉinilo joj se, u prvi mah, kao nekakvo ošureno pile sa dugaĉkim repom. Ono je, na svojim tankim nogama, trĉkalo od jednog zida do drugog, nervozno i uspaniĉeno, bacajući  poglede na sve strane. Ali takvo pile još nikada nije viĊeno: pile sasvim bez krila, ali sa dve male, viseće ruke na ĉijim su krajevima bile šape nalik na šake - koje su se stalno stezale u pesnice, a zatim o puštale. Glava tog stvora bila je delikatna, pticolika, sa skerletnocrvenim oĉima koje su ĉudno svetlucale. Na vrhu glave imalo je koštani greben sliĉan petlovoj kresti, ali blistave plave boje. Telo mu  je bilo zeleno, sa tamnije zelenim prugama i sa nekim reptilskim presijavanjem i svetlucanjem koţe. Tanki, zmijoliki rep šibao je nervozno s leva na desno. "Eto našeg dinića", reĉe Hoskins. "On nam je bio glavni ponos i glavna radost - do Timijevog dolaska." "To? To je dinosaurus?" "Rekao sam vam da je mali. Vi biste hteli da bude div, zar ne, gospoĊice Felouz?"

Osmehnula se široko. "Valjda i bih. A i prirodno je. Kad se pomenu dinosaurusi, ĉovek prvo pomisli na njihovu ogromnost. A ovaj je, hm, baš malecak." "Mi smo samo maleckog i nastojali da uhvatimo, verujte mi. Moţete zamisliti šta bi se ovde desilo kad bi jedan sasvim odrastao, recimo, stegosaurus odjedno m grunuo u stasis i razmlatarao se po

laboratoriji. Ali, naravno, nema u šest drţava toliko elektriĉne energije da bi se naĉinilo polje stasisa kadro da ovlada predmetom tako velikim. A i sama naša tehnologija još nije dovoljno razvijena, tako da ne bi mogla ostvariti takav prenos ĉak i kad bismo mogli dovesti potrebnu koliĉinu energije." GospoĊica Felouz je zurila. Osetila je kako njome prolazi talasić hladnoće. Ţivi dinosaurus, da! Fantastiĉno! Ali majušan - više kao ptica bez perja, ili neka neobiĉna vrsta guštera... "Ako nije veliki, po ĉemu je dinosaurus?" "Veliĉina nije odluĉujući ĉinilac, gospoĊice Felouz. Da li ćemo neku ţivotinju klasifikovati kao dinosaurusa ili ne, zavisi od njene koštane graĊe. Od anatomije karlice, prvenstveno. Moderni reptili imaju udove koji iz tela izlaze u stranu, ovako. Pomislite kako hoda krokodil, ili gušter. Više se vuku  po tlu, nego što hodaju, zar ne? Ne postoji nijedan krokodil koji bi mogao da ustane i prošeta na zadnjim nogama. MeĊutim, dinići su imali karlice više nalik na ptiĉje. I kao što svako zna, mnogi od njih su bili sposobni da hodaju uspravno, kao današnja dvonoţna stvorenja. Pomislite na noja, ili na dugonoge barske ptice, ili na naĉin na koji su vaše noge usaĊene. Ĉak i oni dinosaurusi koji su ostajali  prednjim delom tela blizu tla, imali su karlice takve graĊe da su noge mogli spuštati pravo isp od sebe, ispod tela, a ne u stranu kao gušteri. To je sasvim drugaĉiji evolucioni model, linija koja je preko dinosaurskih reptila dovela do ptica, a od ptica do sisara. Onda je dinosaurska strana izumrla. Jed ini reptili koji su preţiveli taj veliki pomor na kra ju mezozoika bili su oni sa drugim tipom karlice."

"A, tako. A dinosaurusa je bilo i velikih i malih. S tim što se nama više dopada da maštamo o velikima."

"Taĉno. Oni su slavni, u njih po muzejima svako gleda izbuljenim oĉima. MeĊutim, bilo je mnogo vrsta visokih samo po koju stopu. Jednoj takvoj pripada i ovaj."

"Sad mi je jasno zašto su ljudi tako brzo izgubili zanimanje. Ovaj ovde ne zastrašuje. Ne uliva strahopoštovanje." "Moţda su nestruĉnjaci izgubili zanimanje, gospoĊice Felouz. Ali ja vas uveravam da je za nauĉnike ovaj mali drugar bio pravo otkrovenje. Prouĉavaju ga danju i noću i već su otkrili neke vrlo zanimljive stvari. Na primer, uspeli smo da dokaţemo da njegova krv nije sasvim hladna. Time je potvrĊena jedna od najkontroverznijih dosadašnjih teorija o dinosaurusima. Za razliku od svih današnjih vrsta reptila,

ovaj raspolaţe jednim metodom da temperaturu svoga tela odrţi iznad temperature okoline. To mu nije savršen metod, daleko od toga - ali ĉinjenica da ga uopšte ima predstavlja dodatni dokaz, pored sliĉnosti kostura, toga da su dinosaurusi ukljuĉeni u neposrednu evolucionu liniju koja je dala ptice i sisare. Stvorenje koje gledate jedan je od vaših sopstvenih najdaljih predaka, gospoĊice Felouz." "Ako je tako, zar vi ne kvarite istoriju evolucije izvlaĉeći ovog dinosaurusa iz njegove sopstvene ere? Šta ako je baš ovaj jedan dinosaurus bio kljuĉna karika u celom lancu evolucije?" Hoskins se nasmeja. "Bojim se da evolucija ne dejstvuje tako jednostavno. Ne, ovde ne postoji

opasnost da izmenimo evolucionu istoriju. Ĉinjenica da smo svi još ovde, iako je ovaj mali baja prenet sto miliona godina napred, trebalo bi da bude dovoljan dokaz za to."

"Valjda je tako. Je li ovo muško ili ţensko?" "Muţjak", reĉe Hoskins. "Na ţalost. Od dana kad smo ga doveli trudimo se da osmotrimo nekog drugog dinosaurusa iste vrste, u nadi da bude ţensko. Ali u poreĊenju sa time verovatnoća da ĉovek  naĊe iglu u plastu sena izgleda ogromna." "Zašto da bude ţenka?" Pogledao ju je upitno. "Pa, da bismo stekli priliku da dobavimo plodna jaja, i da poĉnemo da gajimo  jedno pokolenje malih dinosaurusa ovde u laboratoriji." Osetila se glupo. "Naravno."

"Hodite ovamo", reĉe Hoskins. "Sektor trilobita. Vi znate šta su trilobiti, gospoĊice Felouz?"  Nije odgovorila. Posmatrala je kako mali dinosaurus jadno skakuće po svom zatvorenom prostoru, od zida do zida, sav zbunjen. Svaki put je natrĉavao pravo na zid, pa se odbijao od njega i tek tad okretao. Ĉinilo se da to glupo stvorenje nije u stanju da shvati zašto ne moţe jednostavno da produţi napred, u otvoreni prostor, u gnjile moĉvare i vrele šume svog preistorijskog sveta. Pomislila je na Timija, koji sedi u susednoj zgradi, u onih nekoliko sobiĉaka, zatvoren kao u kakvom oboru ili štali. "Rekoh, gospoĊice Felouz, vi znate šta su trilobiti?" "Šta?" A - da. Da. Neka izumrla vrsta jastoga, je li tako?" "Pa, ne baš. Jeste ljuskar i jeste izumro, ali uopšte ne liĉi na jastoga. Zapravo, ne liĉi mnogo ni na  jedno danjašnje ţivo biće. Svojevremeno su trilobiti bili preovlaĊujući oblik ţivota na Zemlji, kruna sveg Postanja. To je bilo pre pola milijarde godina. U to doba, kud god god pogledaš, trilobit. Milioni njih su puzili po dnu svakog mora. Onda su svi izumrli; još ne znamo zašto. Nisu ostavili nikakvo  potomstvo, niti ikakvo genetsko nasleĊe. Bili su tu, bili su plodni i mnoţili su se, a onda su nestali kao da ih nikad nije bilo. Iza sebe su ostavili svoje fosile u ogromnim koliĉinama." GospoĊica Felouz pogleda u bazen sa trilobitima. Vide šest ili sedam tromih, zelenosivih stvorenja od po dvadesetak centimetra duţine, na podlozi od sivog mulja. Izgledali su kao nešto što bi ĉovek  mogao videti na obali mora, u baricama zaostalim posle povlaĉenja plime. Njihova uzana, ovalna, tela ĉvrstog izgleda bila su podeljena na po tri uzduţna reţnja, jedan srednji izdignuti i dva manja boĉna. Duţ spoljašnih rubova tih boĉnih reţnjeva videli su se redovi malih klinova. Na jednom kraju imali su  po dva ogromna crna oka, facetovana poput oĉiju insekta. GospoĊica Felouz vide kako jedan trilobit ispušta mnoštvo uporednih ĉlankovitih noţica iz bokova i poĉinje da puzi - sporo, veoma sporo - po dnu bazena.

Kruna sveg Postanja. PreovlaĊujući oblik ţivota, u svome vremenu. Pojavi se jedan ĉovek u laboratorijskom radnom mantilu. Ispred sebe je gurao kolica sa  posluţavnikom na kome se nalazila neka sloţena sprava, gospoĊici Felouz nepoznata. On prijateljski  pozdravi Hoskinsa, a gospoĊici Felouz uputi jedan široki, bezliĉni osmeh. "Ovo je Tom Dvejn sa Vašingtonskog univerziteta", reĉe Hoskins. "Jedan od naših trilobitaša. Tom  je nuklearni hemiĉar. Tome, da ti predstavim Edit Felouz, struĉnu negovateljicu. To je ta divna ţena koja neguje našeg neandića." Pridošlica se opet osmehnu, sada znatno manje bezliĉno. "Velika je ĉast sresti vas, dr Felouz. Dobili ste kolosalan posao."

"Dovoljno će biti gospoĊica Felouz", reĉe ona, nastojeći da ne zazvuĉi isuviše sitniĉarski. "Kakve

veze ima nuklearni fiziĉar sa trilobitima, ako ne zamerate što pitam?"

"Pa, ja, zapravo, ne izuĉavam trilobita per se", reĉe Dvejn. "Nego hemiju vode koja je stigla s njim." "Tom meri razmere izotopa u kiseoniku koji je sadrţan u toj vodi", reĉe Hoskins. "Zašto?" Dvejn odgovori: "Ovde imamo praiskonsku vodu, staru bar pet stotina, a moţda i šest stootina miliona godina. Razmera izotopa daje nam preovlaĊujuću temperaturu vode u to doba - mogao bih objasniti podrobno, ako ţelite - a ako znamo temperaturu vode, moţemo izvesti zakljuĉke o svakojakim drugim odlikama tadašnje klime na ovoj planeti. Svet se sastojao preteţno od okeana, u vreme kad su trilobiti odliĉno uspevali." "Vidite, dakle, gospoĊice Felouz, Toma zapravo trilobiti nimalo ne zanimaju. Oni su za njega samo ruţna, mala smetala koja gamiţu po njegovoj dragocenoj, praiskonskoj vodi. Mnogo je lakše onim nauĉnicima koji prouĉavaju same trilobite, jer oni samo treba da obavljaju disekciju tih stvorova, a za to im nije potrebno ništa osim skalpela i mikroskopa. Dok jadni Tom mora za svaki svoj eksperiment da ovde dogura spektrograf mase i namesti ga."

"Zašto? Zar ne moţe..." "Ne, ne moţe. Ništa ne sme da iznese iz ovog stasisnog mehura, to je strogo pravilo. U pitanju je uravnoteţenje temporalnog potencijala." "Uravnoteţenje temporalnog potencijala", ponovi Edit, kao da je Hoskins rekao nešto na latinskom. "To spada u problematiku oĉuvanja energije. Ono što dolazi kroz vreme, putuje duţ linija temporalne sile. Krećući se, nagomilava u sebi potencijal. A mi taj potencijal neutrališemo unutar  stasisa, i to mora tako ostati."

"Aha", reĉe gospoĊica Felouz. U njenom nauĉnom obrazovanju nikad nije bilo mnogo fizike. I one zamisli iz fizike koje je nekada znala, velik im delom je pozaboravljala. Moţda je to bila njena reakcija na nevesele braĉne uspomene. Njen bivši muţ voleo je da priĉa naširoko i nadugaĉko o 'poeziji' koja je fizici svojstvena, o tajanstvenosti, magiji i divoti fizike. GospoĊica Felouz je smatrala da u toj nauci moţda i ima neĉeg takvog, ali nije volela da se zadrţava na razmišljanju o ma ĉemu što bi bilo u vezi sa njim.

Hoskins reĉe: "Da krenemo mi dalje, a Toma da ostavimo njegovim trilićima?" U drugim izdvojenim prostorijama bili su uzorci praiskonskog rastinja - neobiĉne biljke, krljuštave, ţgoljave, nelepe - i komaĊe stena, koje je gospoĊici Felouz izgledalo sasvim isto kao kamenje iz dvadeset prvog veka. To su bili biljni i mineralni delovi zbirke. Ţivotinje, biljke i minerali: da, kao što  je Hoskins i rekao, ovde je izveden svestran napad na istoriju prirode minulih vremena. Svaki uzorak 

imao je svog istraţivaĉa. Bilo je to kao u muzeju: ali u muzeju vraćenom u ţivot i pretvorenom u superaktivni istraţivaĉki centar. "I vi morate sve ovo da nadgledate, doktore Hoskinse?"

"Samo posredno, gospoĊice Felouz. Imam pomoćnike, nebu hvala. Opšti administrativni poslovi vezani za upravljanje ovom korporacijom dovoljno su obimni da me angaţuju i tri puta po celo radno vreme." "Ali vi niste stvarno poslovni ĉovek", reĉe ona, pomišljajući na ono hvalisavo 'dr' iz fizike. "Vi ste u

osnovi nauĉnik koji je postepeno otplovio ka poslovima direktora jedne firme, zar ne?" Klimnuo je glavom; na njegovom licu bio je izraz ţaljenja. "'Otplovio', to je prava reĉ. Poĉeo sam kao teoretiĉar. Moj doktorat bio je u vezi sa prirodom vremena, tehnikom mezonske intertemporalne detekcije i tako dalje. Kad smo stvarali ovu kompaniju, ni sanjao nisam da ću u njoj biti išta osim šefa teorijskog istr aţivanja. Ali onda su poĉeli, hm, problemi. Ne mislim na tehniĉke. Došli su bankari i odrţali nam temeljite lekcije o naĉinu na koji smo vodili svoj biznis. Posle toga nastale su personalne  promene u vrhu korporacije, jedna stvar je vodila drugoj i odjednom su poĉeli da se okreću ka meni i da mi govore: 'Moraš ti da budeš direktor, Dţeri, ti si jedini koji moţe ovo ovde da stabilizuje.' Ja sam  bio dovoljno nepametan da im poverujem, a onda, eto, eto..." Široko se iscerio. "Dadoše mi ovaj fini mahagonijski sto, i tako dalje. Premećem papire, parafiram izveštaje, drţim sastanke. Govorim drugima šta treba da rade. I ostane mi moţda deset minuta dnevno da razmišljam o ma ĉemu što ima ikakve

veze sa mojim nauĉnim istraţivaĉkim radom." GospoĊica Felouz oseti neoĉekivano jak nalet saosećanja. Sad je bar znala zašto je na njegovom radnom stolu ona ploĉica sa hvalisavim 'dr'. On ne ţeli da se pravi vaţan. Ta ploĉica je na tom mestu samo zato da bi ga podsećala na to ko je on stvarno i šta je. Kako je to ţalosno, pomisli ona. "Ako biste mogli da se povuĉete iz poslovne strane ovih dogaĊaja", reĉe ona, "u koju oblast istraţivanja biste hteli da krenete?" "U probleme kratkodometnog temporalnog prenosa. Nesumnjivo. Ţeleo bih da traţim metod za detek tovanje objekata koji leţe, u vremenu, bliţe nama, bliţe od sadašnje granice koja iznosi 10.000 godina. Obavili smo izvesne preliminarne studije koje dosta obećavaju, ali tu smo stali. Zaustavlja nas  pitanje raspoloţivih resursa - finansijskih, tehniĉkih; pitanje prvenstava, potreba da prihvatimo naša trenutna ograniĉenja. Kad bismo samo mogli izvesti zahvat u istorijsko vreme, gospoĊice Felouz uspostaviti kontakt sa ţivim Egiptom faraona, ili sa narodom Vavilonije ili antiĉke Grĉke, antiĉkog Rima, ili..."

Zaćutao je usred reĉenice. GospoĊica Felouz je ĉula kako u jednoj od udaljenih prostorija poĉinje neka tarapana; neko je tankim glasom svaĊalaĉki vikao. Hoskins se namrštio, progunĊao jedno ţurno 'Oprostite' i otišao veoma brzo. GospoĊica Felouz je pošla za njim najbrţe što je mogla ići, a da baš ne potrĉi. Nije bila osobito raspoloţena da ostane sama u okruţenju ispremetanih davnih vremena. Jedan stariji ĉovek u uliĉnoj odeći, sa proreĊenom sivom bradom, crven u licu, raspravljao se sa mnogo mlaĊim tehniĉarem na ĉijem je laboratorijskom belom mantilu stajala crvena i zlatna oznaka firme 'Stasis Tehnologije'. Razbešnjeni stariji ĉovek je govorio: "Ja moram da dovršim bitne vidove mojih istraţivanja. Zar to ne razumete?" "Šta se dešava?" upita Hoskins, ţurno stupajući izmeĊu njih. Tehniĉar reĉe: "Pokušaj iznošenja uzorka, doktore Hoskinse." "Iznošenja iz stasisa?" reĉe Hoskins, uzvijajući obrve. "Je l' ti to ozbiljno?" Okrete se starijem ĉoveku. "Ne mogu verovati da je to istina, profesore Adamevski." Stariji ĉovek pokaza ispruţenim prstom ka najbliţem stasisnom mehuru. GospoĊica Felouz pogleda tamo, ali vide samo jedan mali, sivi laboratorijski sto i na njemu jedan komad kamena, koji se baš niĉim nije isticao, i nekoliko epruveta u kojima su, pretpostavila je, bili reagensi za testiranje. Adamevski reĉe: "Obiman je posao koji ja još moram obaviti da bih utvrdio..." Tehniĉar mu upade u reĉ. "Doktore Hoskinse, profesor Adamevski je od poĉetka znao da ovaj uzorak halkopirita moţe samo dve nedelje da ostane ovde. A to vreme istiĉe danas." "Dve nedelje!" dreknu Adamevski. "Ko moţe unapred da odredi koliko će jedno istraţivanje  potrajati? Da li je Rendgen otkrio naĉela X-zraka za dve nedelje? Da li je Rader ford rešio problem atomskog jezgra za dve nedelje? Da li je..."

"Ali dve nedelje su granica odreĊena za ovaj eksperiment", reĉe tehniĉar. "Profesoru je to bilo  poznato."

"Pa šta? Nisam bio u mogućnosti da jemĉim da ću završiti svoj rad za tako kratko vreme. Ne mogu da gledam u budućnost, doktore Hoskinse. Dve, tri, ĉetiri nedelje - šta mari, vaţno je rešiti problem, zar  ne?"

"Problem se sastoji u tome što su naši kapaciteti za delovanje, ovde, ograniĉeni, profesore", reĉe Hoskins. "Imamo samo toliko stasisnih mehurova koliko imamo, a posla ima beskonaĉno mnogo. Zato moramo da rotiramo uzorke. To parĉe halkopirita mora da se vrati tamo odakle je uzeto. Dugaĉak je spisak ljudi koji ĉekaju da upotrebe ovaj mehur." "Pa neka ga upotrebe", reĉe Adamevski vatreno. "A ja nosim uzorak odavde i završavam na mom univerzitetu rad sa njim. Biće vam vraćen ĉim završim." "Znate da to nije moguće." "Parĉe bakarne rude! Jedno bedno parĉe kamena, teško tri kilograma, bez ikakve komercijalne vrednosti! Zašto ne bi bilo moguće?"

"Ne moţemo sebi dozvoliti toliki utrošak energije!" reĉe Hoskins. "To vam je poznato, kao i sve ostalo što vam se ovde govori, te zato molim da ne pokušavate da glumite neznanje." Tehniĉar reĉe: "Doktore Hoskinse, suština je u tome što je on zapeo da odnese kamen protivno  pravilima. Malo je nedostajalo da probijem stasis maloĉas, ne znajući da je profesor unutra." Zavladala je ledena tišina. Posle nekoliko trenutaka Hoskins se okrete nauĉniku i reĉe hladno formalnim naĉinom: "Da li je to taĉno, profesore?" Adamevski je izgledao kao da mu je nelagodno. "Nisam smatrao da će biti ikakve štete ako..." "Nikakve štete? Nikakve štete?" Hoskins odmahnu glavom. Ĉinilo se da suzbija u sebi pravi bes, velikim naporom.

Jedna poluga za potezanje, koja se završavala crveno obojenom drškom, bila je postavljena iznad njihovih glava, ispred stasisne odaje sa profesorovim mineralnim uzorkom. Drška je bila tako visoko da se mogla dohvatiti, ali ne lako. Za njen kraj bilo je vezano najlonsko uţe koje je odatle vodilo kroz zid, u tu prostoriju. Hoskins bez oklevanja pruţi ruku gore i povuĉe polugu. GospoĊica Felouz, koja je gledala u tu sobu, naglo udahnu: blistava svetlost zatreperila je na tren oko komada rude, obavijajući ga zasenjujućim oreolom crvenog i zelenog sjaja. Pre nego što je gospoĊica Felouz imala vremena ĉak i da zatvori oĉi pred time, svetlost je nestala. Ali sa svetlošću je nestao i taj komad kamena; ugasilo se i njegovo postojanje; na sivom laboratorijskom stolu nije ga više  bilo.

Adamevski je stajao, hvatajući vazduh, sav razbešnjeni ogorĉen. "Šta ste to..." Hoskins ga prekide grubim tonom. "Moţete pokupiti stvari iz vašeg ormarića, profesore. Dozvola koju ste imali da istraţujete materijal u stasisu trajno je ukinuta, poĉev od ovog trenutka." "Ĉekajte. Pa ne moţete..." "Ţao mi je. Mogu, profesore. I ĉinim to. Prekršili ste jedno od naših najstroţih pravila." "Ţaliću se zbogo ovoga MeĊunarodnom udruţen ju za..." "Samo se vi ţalite koliko hoćete", reĉe Hoskins. "Ustanovićete da u sluĉajevima kao što je ovaj niĉija reĉ nije starija od moje." Okrenuo je leĊa namerno, ostavljajući profesora da protestuje i dalje, i suoĉio se sa gospoĊicom Felouz. Ona je celu tu epizodu gledala sa sve većom nelagodnošću, nadajući se da će njen pejdţer   proraditi i dati joj izgovor za povlaĉenje iz ove neugodne situacije. Hoskinsovo lice bilo je belo od gneva.

"Ţao mi je što smo morali da prekinemo naš obilazak ovakvim neprijatnostima, gospoĊice Felouz. Ali ponekad se i ovako nešto mora uraditi. Ako ţelite još nešto ovde da vidite - ako imate neka dalja  pitanja..."

"Mislim da sam videla dovoljno, doktore. Ako nemate ništa protiv, ja bih se vratila Timiju, moţda je već vreme." "Ali izvan vaše komore proveli ste samo..." "Ipak, moţda bi trebalo da se vratim." Hoskinsove usne su se tokom jednog trenutka pokretale neĉujno. Kao da je pokušavao da sastavi nekakav apel koji bi joj uputio. Onda reĉe: "Kako bi bilo da pozovete gospoĊu Stretford i pitate je kako  je Timi. Pa, ako je sa deĉakom sve u redu, moţda moţete dozvoliti sebi malo više slobodnog vremena. Ţeleo bih da odemo na ruĉak zajedno, gospoĊice Felouz." 24.

Otišli su u kafe-restoran kompanije, u jedan kutak namenjen za više sluţbenike. Hoskins je  pozdravljao ljude na sve strane i svima predstavljao gospoĊicu Felouz sasvim slobodno; ona je, meĊutim, osećala bolnu postiĊenost. Šta li će ovaj svet da misli, videći da smo nas dvoje ovako zajedno? - pitala se. Oĉajniĉki je  pokušavala da izgleda poslovno. Sad je zaţalila što nije ostala u uniformi negovateljice. Ta uniforma  joj je sluţila kao svojevrsni oklop. Omogućavala joj je da svetu predoĉi jednu spoljašnjost koja znaĉi

funkciju, a ne liĉnost. Hrana nije bila ništa osobito. Restoranĉić je imao razne salate, sendviĉe, voćne aranţmane, kifle - i to je bilo otprilike sve. Takav izbor joj je odgovarao: Edit nikad nije volela sloţene ruĉkove, naroĉito ne usred dana. Uostalom, posle toliko godina ţivota u bolnici, ne samo što se navikla na hranu iz raznih kafeterija, nego ju je ĉak i zavolela. Odabrala je i na posluţavnik stavila nekoliko jednostavnih stvari: tanjir sa zelenom salatom, mešavinu iseĉenih jagoda i pomorandţi, dve kriške raţenog hleba, boćicu maslacmleka.

Kad su seli, gospoĊica Felouz reĉe: "Imate li ĉesto nevolje te vrste, doktore Hoskinse? Mislim, kao sad sa profesorom."

"A, pa to je bilo nešto novo", reĉe Hoskins. "Naravno da veĉito moram da se raspravljam sa ljudima ĉije je vreme za eksperiment isteklo i koji bi hteli da odnesu svoj uzorak. Ali ovo je prvi put da neko  pokuša da to stvarno uĉini." "A onda bi nastao grozan problem sa... hm... ravnoteţom vremenskog potencijala?" "Taĉno tako", reĉe Hoskins, koji kao da je bio zadovoljan što je ona ovladala tim reĉnikom. "Naravno, pokušali smo da uzmemo u obzir takve mogućnosti. Uvek će postojati opasnost od nesreća,  pa smo mi spremili posebne izvore energije koji bi nadoknadili gubitak nastao iznošenjem neĉega iz stasisa. Ali to ne znaĉi da bismo rado videli trošenje jednogodišnje koliĉine energije za pola sekunde. Jednostavno, nemamo para za tako nešto; posledica bi bila ta da bismo morali da smanjimo obim svojih operacija tokom nekoliko sledećih meseci kako bismo nadoknadili štetu. A da bi sve bilo još gore, u trenutku probijanja stasisa taj profesor bi i sam bio u istoj prostoriji."

"Da se to desilo, šta bi bilo s njim?" "Pa, pravili smo mi te eksperimente, sa neţivim stvarima - ali i sa miševima, zapravo - i sve što se našlo u mehuru u trenutku probijanja stasisa išĉezlo je." "Mislite, vratilo se unazad kroz vreme?"

"Verovatno. Odneto, povuĉeno, da se tako izrazim, snagom predmeta koji u tom ĉasu preskaĉe nazad u svoje prirodno vreme. Tako je bar po teoriji, a mi nemamo nikakvog razloga da u nju

sumnjamo: predmet koji se vraća na svoje mesto u prostorvremenskoj matrici stvara tako moćne sile u svojoj neposrednoj blizini da sa sobom povlaĉi i sve što se oko njega naĊe. Ograniĉenja mase vaţe, ĉini se, samo za prebacivanje napred. Da se u tom mehuru našao, pored uzorka rude, slon, bio bi i on odvuĉen u prošlost. Ne usuĊujem se ni da pomislim na kršenje zakona o odrţanju energije sadrţano u tome." "Laboratorijski sto nije otišao", reĉe gospoĊica Felouz.

Hoskins se široko osmehnuo. "Nije. Ni pod, ni zidovi. Ta sila ima izvesna ograniĉenja. Izgleda da nije dovoljno jaka da povuĉe u prošlost objekte koji su dobro priĉvršćeni za podlogu. Ona pokupi samo neuĉvršćene, zasebne predmete koji se naĊu u blizini. Zato mi sve predmete u stasisnom mehuru koji su blizini prenošenog objekta dobro pritegnemo za podlogu, što baš i nije jednostavan posao." "A profesor ne bi bio na taj naĉin priĉvršćen." "Ne bi", reĉe Hoskins. "Taj idiot bi skupa sa svojom kamenĉinom šibnuo pravo nazad kroz vreme iz koga je kamen uzet - u pliocen." "Ala bi nagrajisao." "Verovatno. Mada ja ne bih suze ronio za njim, to vas uveravam. Ako je dovoljno nerazuman da

krši pravila, pa se zbog toga zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i nešto grozno mu se desi, onda je to taĉno ono što je zasluţio. MeĊutim, mi bismo na kraju stradali. Moţete li da zamislite kakva  bi se tuţba sruĉila na nas?" "Ali ako bi njegova sopstvena nemarnost bila uzrok njegove pogibije..."

"Ne budite naivni, gospoĊice Felouz. U ovoj zemlji, raznorazni idioti već decenijama stradaju zbog sopstvenog nemara, a advokati njihovih naslednika usprevaju da prilepe odgovornost drugim ljudima. Pijandura se skljoka pred voz - provalnik se smandrlja niz svetlarnik neĉije kuće i razlupa lobanju - Ċak  se okeša na zadnju stranu autobusa i padne - zar ne znate da posle bude plaćanje odštete za takve?  Naslednici Adamevskog bi rekli da smo mi bili nemarni zato što pre ukidanja stasisa nismo proverili

ima li koga u mehuru. A sud bi se sloţio, bez obzira na ĉinjenicu da taj ĉovek nije imao nikakvo pravo da se ušunja unutra i da pokuša da ukrade uzorak. A i kad bismo u toj parnici pobedili, gospoĊice Felouz, moţete li zamisliti kako bi javnost reagovala kad bi se za tu priĉu saznalo? Bezazleni stari nauĉnik ubijen u stasisnom incidentu! Straviĉni rizici vremeplovskog procesa! Neznane opasnosti prete stanovništvu! Ko zna, moţda se od stasisnog mehura moţe napraviti zrak smrti! Kakvi se to smrtonosni eksperimenti vrše iza tih kapija? Zatvorite ih! Zatvorite ih! Vidite? Preko noći bi se stvorila slika da smo mi nekakva ĉudovišta, a budţet bi bio ugušen, ovako", reĉe Hoskins i pucnu prstima. Namrštio se, spustio pogled ka tanjiru i poĉeo se neraspoloţeno igrati sa hranom. GospoĊica Felouz reĉe: "Zar ga ne biste mogli vratiti? Istim postupkom kojim ste doneli taj komad stene?"

"Ne, jer kad se neki predmet vrati, prvobitna nanišanjenost prestaje, osim ako su prethodno  preduzete mere da se ona oĉuva, a mi to u ovom sluĉaju ne bismo uradili. Zapravo, mi nikad ne  preduzimamo te mere, ni u jednom sluĉaju. Nema razloga. Ponovo naći tog profesora znaĉilo bi nanišaniti još jednom u istu taĉku, sa daljine od oko pet miliona godina, a to je otprilike kao da bacite udicu u okean sa nadom da ćete upecati baš jednu odreĊenu ribu. Boţe, kad samo pomislim koje sve mere predostroţnosti preduzimamo da se nesreće ne dogaĊaju, odmah poĉnem da se ljutim. Udesili smo da svaki pojedini stasisni mehur ima svoj zaseban mehanizam za probijanje, što smo i morali, jer   je svaki mehur zasebno nanišanjen i svaki mora imati nezavisnu kolapsibilnost. Suština je da svaki  probojac aktiviramo tek u poslednjem mogućem trenutku, a i to je nemoguće uraditi ma kojim  postupkom osim - videli ste me, zar ne? - potezanjem one šipke, koja se uvek nalazi izvan mehura. Takvo jedno potezanje znaĉi grubu mehaniĉku radnju koja zahteva priliĉan napor: nije verovatno da bi iko to uradio sluĉajno." "Znaĉi, profesora Adamevskog biste jednostavno morali da ostavite u, kako rekoste, pliocenu?" "Nikakve alternative ne bi bilo." "A pliocen je bio pre pet miliona godina?"

"Zapravo, zapoĉeo je pre nekih deset miliona godina. I trajao pribliţno osam miliona. Ali onaj komad stene je uzet iz jednog trenutka koji je bio pre pet miliona godina."

"Šta mislite, da li bi profesor tamo uspeo dugo da se odrţi u ţivotu?" Hoskins okrete dlanove nagore, gestom neizvesnosti. "Pa, klima verovatno ne bi bila onako nezgodna kao u ledenom dobu iz koga je uzet vaš Timi, a atmosfera bi bila manje-više podudarna sa ovim što mi danas ovde dišemo - naravno, bez gomile smeća koju smo sami utrpali u svoju atmosferu tokom poslednjih dve-tri stotine godina. Znaĉi, ako bi Adamevski imao iole pojma o lovu i o

 pronalaţenju jestivih biljaka, što, po mom utisku o njemu, nije uopšte verovatno, mogao bi da se snalazi izvesno vreme. IzmeĊu dve nedelje i dva meseca, rekao bih." "Ali ako bi tokom tog vremena sreo neku pliocensku ţenu i ako bi joj se dopao, pa ako bi ga ona nauĉila kako se sakuplja hrana?" Tad gospoĊici Felouz pade na um nešto još luĊe. "Oni bi se ĉak mogli i spariti tamo i imati dece, celu jednu novu genetsku liniju, bila bi to kombinacija gena današnjeg ĉoveka sa genima jedne preistorijske ţene. Zar to ne bi promenilo potonju istoriju? U tome bi leţala najveća opasnost od profesorovog preskoka u prošlost, zar ne?" Hoskins je nastojao da se ne smeje mnogo.

Osetila je kako joj lice poĉinje jako da se crveni. "Jesam li kazala nešto mnogo glupo, doktore?" Tek nekoliko trenutaka posle toga bio je u stanju da joj odgovori. "Glupo? Ne, to je preoštra reĉ.  Naivno, eto koju bih reĉ ja radije upotrebio. GospoĊice Felouz, u pliocenu nije bilo nikakvih ţena koje  bi ĉekale da se pojavi naš profesor Adamevski i da uspostavi domaćinstvo s njima. Ili, bar, nije  postojala nijedna koju bi on mogao sagledati kao prihvatljivu partnerku." "Aha."

"Zaboravio sam većinu onog što sam nekad znao o precima hominida, ali mogu vam reći sa punim  pouzdanjem da Adamevski tamo ne bi našao nijednu koja bi liĉila na homo sapiensa. U najboljem sluĉaju, naišao bi na neku primitivnu vrstu australopitekusa; oni bi bili moţda sto dvadeset centimetara visoki i pokriveni od glave do pete krznom. Ono što mi smatramo ljudskom rasom tada još nije

 postojalo, jer evolucija nije bila stigla tako daleko. Dalje, po mom mišljenju, ĉak ni ĉovek tako prepun strasti, kao što je profesor Adamevski" - Hoskins savlada još jedan nastup cerekanja - "ne bi se zaljubio u proseĉnu pliocensku hominidnu ţenku do te mere da bi poţeleo da ima seksualne odnose s njom. Doduše, ko zna, ako bi ta njegova australopiteĉkinja bila pliocenski ekvivalent Helene Trojanske - cica majmunskog lica zbog koje je porinuto hiljadu brodova, da se tako izrazim..."

"Mislim da sam shvatila", reĉe gospoĊica Felouz brzo. Sad se kajala što je upravila razgovor na tu stranu. "Ali pitala sam vas ranije, kad ste mi pokazali dinosaurusa, zašto izvlaĉenje pojedinih stvari iz  prošlosti, ili ubacivanje nekih stvari u prošlost, ne menja istoriju. Sad znam da naš profesor ne bi mogao zasnovati porodicu u pliocenu, ali ako biste poslali nekoga u neku bliţu eru, kad su prava ljudska bića već postojala - recimo, dvadeset hiljada godina unazad..." Hoskins kao da se zamislio. "Hm, pa u tom sluĉaju bi, valjda, nastali neki manji poremećaji u vremenskoj liniji. Ali ne verujem da bi se desilo išta krupno." "Znaĉi, vi jednostavno ne moţete promeniti istoriju upotrebom stasisa?" "Teorijski, moţemo. Valjda moţemo. Ali u praksi, osim ako bi se desilo nešto veoma neuobiĉajeno, ne moţemo. Nama ĉitavo vreme ponešto beţi iz ovih mehura. Molekuli vazduha. Bakterije. Prašina.  Nekih deset posto naše potrošnje energije ide na kompenzovanje takvih mikro-gubitaka. Ali nastali  poremećaji se sami vremenom ublaţe, ĉak i kad su u pitanju veliki predmeti. Razmotrite, na primer, to  parĉe halkopirita doneto za Adamevskog iz pliocena. Ono je provelo ovde dve nedelje. Recimo da je za to vreme neki insekt, u pliocenu, trebalo da se sakrije pod taj kamen, ali pošto kamena nije bilo, insekt  je ubijen. Pretpostavljam da bi to moglo pokrenuti celi niz promena duţ vremenske linije. Ali stasisna matematika pokazuje da bi promene ĉinile konvergentan niz. Koliĉina promena bi se vremenom smanjivala i najzad bi se svi dogaĊaji vratili na onu putanju na kojoj bi i inaĉe bili." "Hoćete reći da stvarnost uspe da se izleĉi?" "Pa, moglo bi se tako reći. Ako iz prošlosti išĉupate ljudsko biće, ili ako ĉoveka bacite iz sadašnjosti u prošlost, napravićete veću ranu. Ako je reĉ o nekom obiĉnom ĉoveku, rana će se ipak zaleĉiti - tako  proraĉuni pokazuju. Naravno, svaki dan dobijamo pisma od ljudi koji bi hteli da iz prošlosti dovedemo Abrahama Linkolna, ili Muhameda, ili Aleksandra Velikog. Mi to iz tehniĉkih razloga zasad ne moţemo izvesti, niti je verovatno da bismo pokušali ako bismo i mogli. Ali ĉak i kad bismo mogli  bacati svoju mreţu u tako blisku prošlost i kad bismo bili u stanju da lociramo unapred odreĊene  pojedince kao što su ta trojica koje sam pomenuo, premeštanjem takvih velikih oblikovatelja istorije napravili bismo promenu u stvarnosti, tako veliku da ne bi mogla biti zaleĉena. Postoje naĉini da se izraĉuna koje promene bi mogle biti prevelike, a mi dobro pazimo da ne dospemo ni blizu te granice." GospoĊica Felouz reĉe: "Znaĉi, Timi..." "Ne, s njim nema nikakvih problema te vrste. On je samo mali deĉak, koji je pripadao jednoj  podvrsti ljudskog roda kojoj je bilo suĊeno da izumre nekih pet ili deset hiljada godina kasnije; zaista nije verovatno da bi on mogao, zato što smo ga doveli u naši eru, postati promenitelj istorije. Stvarnost  je bezbedna." Hoskins joj dobaci jedan oštar, kratak pogled. "Nema potrebe da se oko toga brinete." "Ne brinem se. Samo pokušavam da shvatim kako stvari ovde dejstvuju." "Nalazim da je to pohvalno."

GospoĊica Felouz otpi jedan dug gutljaj maslacmleka. "Ako nije istorijski riziĉno dovesti jedno neandertalsko dete u našu eru, onda bi trebalo da bude moguće dovesti, jednog dana, i drugo, zar ne?" "Jasna stvar. Al' nama će i ovo jedno biti dovoljno, pretpostavljam. Ako nam Timi pomogne da saznamo sve što ţelimo..." "Nisam mislila da dovodimo drugo dete radi istraţivanja. Nego, kao drugara, da se Timi s njim igra."

"Šta?" Ta pomisao je maloĉas prosto zasijala u njenom umu, isto onako naglo i neoĉekivano kao svojevremeno ime 'Timi': stvar impulsa, spontana. GospoĊica Felouz je bila zapanjena tim svojim naglim nadahnućem. Ali sad, kad joj je to već palo na pamet, nije htela da odustane.

"Timi je u svakom pogledu normalno i zdravo dete, koliko ja mogu videti. Dete svog vremena, razume se. Ali, po mom mišljenju, Timi je, na svoj osoben naĉin, ĉak i izuzetno sposoban."

"I ja svakako mislim da je to tako, gospoĊice Felouz." "MeĊutim, njegov razvoj se u predstojećem razdoblju moţda neće nastaviti normalno." "Zašto ne bi?" upita Hoskins. "Svakom detetu potrebni su podsticaji, a ovo dete ţivi kao robijaš u samici. Nameravam da uĉinim koliko mogu, ali ne mogu da nadoknadim odsustvo ĉitave jedne kulturološke matrice. A time hoću da kaţem, doktore Hoskinse, da je njemu potreban drugi deĉak, da se igraju zajedno." Hoskins lagano klimnu glavom. "Na ţalost, on je stigao samo u jednom primerku, a? Jadni klinac." GospoĊica Felouz ga je motrila prodornim pogledom, nadajući se da je izabrala pravi trenutak za ovo.

"Pa, ako biste mogli dovesti još jednog neandića, da boravi u istim ovim prostorijama, sa Timijem..."

"Da. To bi bilo idealno, gospoĊice Felouz. Ali je, dabome, neizvodljivo." "Neizvodljivo?" upita gospoĊica Felouz razoĉarano. "Ni sa najboljom voljom na svetu, a najbolja volja je, nadam se, upravo naš stav. Nikako ne bismo mogli oĉekivati da naĊemo još jedno neandertalĉe te starosti, osim ako bismo bili neverovatno srećne ruke - bila je to era izuzetno niske gustine naseljenosti, gospoĊice Felouz; ne moţemo da zahvatimo olako u neki neandertalski ekvivalent velikog grada i šćapimo neko dete; a i kad bismo mogli, ne bi  bilo pošteno umnogostruĉavati rizik dovoĊenjem još jednog ljudskog ljudsko g stvorenja u isti stasisni mehur." GospoĊica Felouz spusti kašiku. Vrtoglave nove pomisli prodirale su kao poplava u njen um. Ona energiĉno reĉe: "U tom sluĉaju, doktore Hoskinse, dozvolite mi da pristupim iz drugog pravca. Ako je nemoguće dovesti drugo 'neandertalĉe' u sadašnjost, u redu, onda je to tako. Nisam baš ni sigurna da  bih mogla izaći nakraj sa još jednim. Ali šta ako mi - malo kasnije, mislim, kad se Timi bolje bo lje prilagodi na ovaj moderni ţivot - šta ako mi dovedemo spolja neko dete da se igra s njim?" Hoskins se zabrinuto upilji nju. "Ljudsko dete?"

"Drugo dete", reĉe Edit zureći besno. "Timi je ljudsko biće." ljudsko biće." "Naravno. Znate šta sam hteo da kaţem. Ali ja ni u snu ne bih tako nešto pomislio." "Zašto ne? Zašto ne biste to mogli? Ne vidim šta ne valja u toj zamisli. Izvukli ste to dete iz vremena i pretvorili ga u veĉitog zatvorenika. Zar mu ne dugujete nešto? Doktore Hoskinse, ako u ovom današnjem svetu postoji ijedan ĉovek koji bi mogao biti smatran ocem tog deĉaka, ocem u svakom smislu sem u biološkom, to ste vi. Zašto ne moţete tu sitnicu da uĉinite za njega?" "Njegov otac?" reĉe Hoskins, pa ustade, malĉice nesigurno, na noge. "GospoĊice Felouz, mislim da ću vas sad vratiti tamo, ako nemate ništa protiv." Dok su se vraćali u kuću lutaka zvanu 'Stasis sekcija jedan' vladalo je sumorno ćutanje koje ni on ni Edit ne prekidoše. 25.

Kao što je obećao, Mekintajer joj je poslao hrpu struĉne literature o neandertalcima. GospoĊica Felouz se bacila na ĉitanje kao da je opet uĉenica medicinske škole i kao da će kroz nekoliko dana  polagati neki bitan ispit.  Nauĉila je da su prvi neandertalski fosili otkriveni sredinom devetnaestog veka i da su ih otkrili

radnici koji su kopali u nekom kamenolomu kreĉnjaka blizu Diseldorfa, u Nemaĉkoj, na mestu zvanom  Neanderska dolina - Neanderthal, na nemaĉkom jeziku. Radnici su bili u jednoj pećini, dvadesetak  dvades etak  metara iznad dolinskog dna, i rašĉišćavali su blato kojim je bila pokrivena neka naslaga kreĉnjaka; tada su našli ljudsku lobanju usaĊenu u pod pećine, a nedaleko odatle još neke kosti. Radnici su lobanju i nekoliko tih kostiju dali jednom nastavniku lokalne srednje škole, a on ih je odneo u Bon, doktoru Hermanu Šafhauzenu, ĉuvenom anatomu. Šafhauzen je bio iznenaĊen njihovom ĉudnovatošću. Lobanja je imala mnoge ljudske odlike, ali izgledala je neobiĉno primitivno: bila je izduţena, a uska, ĉelo je bilo koso, a ne uspravno, dok je iznad oĉiju, tamo gde bi trebalo da budu

obrve, stršao ogroman koštani greben. Butne kosti donete kad i lobanja bile su toliko debele i teške da zapravo i nisu liĉile na ljudske. Ali Šafhauzen jeste zakljuĉio da su to ljudski ostaci - samo, izuzetno stari. Poĉetkom 1857. godine  proĉitao je na jednom nauĉnom skupu svoj svo j rad o tome, a u njemu je ove neobiĉne fosilne ostatke nazvao 'najdrevnijim tragom ranih stanovnika Evrope'. GospoĊica Felouz je digla pogled ka Timiju, koji je, na drugom kraju sobe, bio zabavljen nekom

igraĉkom. "Ĉuj ovo", reĉe ona. "'Najdrevniji trag ranih stanovnika Evrope'. On tako, o nekome od tvojih roĊaka."  Nije se primećivalo da je Timi impresioniran time. Izgovorio je nekoliko ravnodušnih kvrckanja kvr ckanja i vratio se svojoj igri.

GospoĊica Felouz je ĉitala dalje. Knjiga je brzo potvrdila nešto što je Edit i ranije, mada nejasno, znala: da neandertalski narod, iako je svakako bio evropski i star, nije bio i najstariji.

Posle tog prvog otkrića neandertalskih ostataka, uĉinjena su, tokom poznijih godina devetnaestog veka, sliĉna otkrića u mnogim drugim delovima Evrope. Nalaţene su fosilizovane kosti preistorijskih ĉovekolikih stvorenja sa koso nagnutim ĉelima, ogromnim guravim svodovima iznad oĉiju, i - još  jedna njihova tipiĉna osobina - sa vilicom koja se ispod donjih zuba naglo povlaĉi unazad. Nauĉnici su vodili rasprave o tim fosilima. U to vreme, Darvinove teorije o evoluciji široko su prihvaćene i došlo se do opšte saglasnosti oko toga da fosili neandertalskog tipa predstavljaju ostatke jedne preistorijske vrste ljudskih bića, grubog izgleda, vrste koja je bila predak modernog ĉoveka i koja se, na evolucionoj lestvici, nalazila moţda negde izmeĊu ĉovekolikih majmuna i ljudi. "'Grubog izgleda'", reĉe gospoĊica Felouz i šmrknu. "Lepota je u oku posmatraĉa, a, Timi?" MeĊutim, usledila su otkrića drugih tipova ĉovekolikih fosila - na Javi, u Kini i na drugim lokacijama u Evropi - a ti fosili su izgledali primitivnije od neandertalskih. U dvadesetom veku, kad su

razvijeni pouzdani metodi za datiranje drevnih nalazišta, postalo je jasno da su neandertalci morali ţiveti u doba srazmerno nedavno na lestvici ljudske evolucije. Javanski i kineski oblici primitivnog ljudskog bića bili su bar pola miliona godina stari, moţda i stariji, a neandertalac se pojavio na  pozornici ţivota tek pre nekih sto pedeset hiljada godina. Po P o svemu sudeći, neandertalci su tokom nekih stotinak hiljada godina ţiveli u velikom delu Evrope i Bliskog Istoka; vreme njihovog uspeha okonĉalo se pre nekih trideset pet hiljada godina. Onda su nestali: na svim lokacijama zamenile su ih moderni oblici ljudske rase, koji su, izgleda, n astali u isto vreme kad i prvi neandertalci. To liko hiljada

godina naporednog ţivljenja sa neandertalcima, moţda u slozi ili u neslozi; zatim, populaciona eksplozija jednih i propast drugih. Knjige su davale nekoliko raznih teorija o uzrocima iznenadnog izumiranja neandertalaca. Ali svi struĉnjaci bili su saglasni u jednoj stvari: taj narod je nestao sa lica Zemlje pozno u razdoblju ledenih doba.

 Neandertalci, dakle, nisu bili preci današnjeg ĉoveka, majmunoliki, zverskog zversko g izgleda. Oni uopšte nisu bili ĉovekovi preci. Bili su samo ljudska bića drugog oblika, u mnogo ĉemu razliĉiti od svojih savremenika koji su opstali i do modernih vremena. Moţda - daleki srodnici. U toku ledenih doba te dve rase postojale su naporedo, moţda je to bila nelagodna koegzistencija. Ali doba kad su veliki gleĉeri pokrivali Evropu preţivela je samo jedna. "Znaĉi, ti jesi ljudsko biće, Timi. Nikad nisam stvarno sumnjala u to." - Iako jeste jednom  posumnjala, tokom onih rĊavih trenutaka na samom poĉetku; i sad se s e stidela zbog toga. - "Ali ovde, evo, piše crno na belo. Ti samo malĉice neobiĉno izgledaš, to je sve. Ali ljudsko si biće u jednakoj meri u kojoj sam to i ja. U jednakoj meri kao ma ko ovde."

Od Timija dopreše opet mrmljanja i kvrckanja. "Dabome", reĉe gospoĊica Felouz. "To je i tvoje mišljenje, je l' tako?" A ipak, te razlike, razlike...

Pogled gospoĊice Felouz jurio je po redovima teksta. Kako su stvarno izgledali neandertalci? U  poĉetku su o tome voĊene ţustre rasprave, rasp rave, zato što je samo mali broj neandertalskih fosila bio naĊen; naĊe n;

za jedan od prvih pokazalo se da je kostur nekog muškarca ĉije su kosti unakaţene artritisom, zbog

ĉega je nastala iskrivljena slika o mogućem izgledu normalnog pripadnika te rase. Ali, tokom vremena, nalaţenjem sve novih i novih fosilnih ostataka, stvorena je opšteprihvaćena slika o neandertalskom ĉoveku. Bili su niţeg rasta nego današnji ljudi - njihovi najviši muškarci verovatno nisu nadmašivali sto šezdeset dva centimetra - ali zdepasti i plećati; prsa su im bila kao bure. Ĉelo je bilo u vidu nizbrdice ili kosine, na ĉijem dnu su se uzdizali ogromni koštani lukovi iznad oĉiju. Njihova donja vilica završavala se oblinom, ali nikakav 'vrh vilice' nisu imali. Nos im je bio veliki, širok, ali nosnu kost imali su nisku. Usta su im bila uspruţena napred, kao njuška. Stopala su im bila ravna i veoma široka, sa kratkim, ali debelim noţnim prstima. Kosti su im bile debele i teške, zglobovi krupni, a muskulatura verovatno izuzetno dobro razvijena. Noge su im, u odnosu na torzo, bile srazmerno kratke; moguće je da su uvek  hodali sa nogama delimiĉno povijenim, to jest savijenim u kolenima, kao u nekom blagom poluĉuĉnju.  Ne, nisu bili lepi. Ne po današnjim shvatanjima lepote. Ali bili su ljudska bića. Nesumnjivo ljudska. Ošišaj i obrij neandertalca i strpaj ga u košulju i farmerice: verovatno će moći da se šeta ulicom bilo kog grada na svetu, a da ne privuĉe niĉiju paţnju. "A ĉuj ovaj deo, Timi!" GospoĊica Felouz je vukla prst po stranici i ĉitala mu glasno. "Njegov mozak bio je veoma veliki. Mozak se kod kostura meri po kranijalnom kapacitetu, što znaĉi po konkretnoj zapremini, u kubnim centimetrima, lobanjske šupljine. Kod modernog homo sapiensa  proseĉni kranijalni kapacitet iznosi oko 1400 do 1500 kubnih k ubnih centimetara. Neki muškarci imaju kranijalni kapacitet od samo 1100 do 1200 cm3. Proseĉni neandertalski kapacitet mozga iznosio je oko 1600 cm3 kod muškaraca i oko 1350 cm3 kod ţena. To je iznad odgovarajućih proseĉnih vrednosti kod homo sapiensa." Frknula je. "Šta kaţeš na to, Timi? 'Iznad odgovarajućih proseĉnih vrednosti kod homo sapiensa'!"

Timi joj se osmehnuo. Maltene kao da je razumeo! Ali gospoĊica Felouz je znala da za to nema izgleda. Nije razumeo.

"Naravno", reĉe ona, "nije stvarno vaţna veliĉina lobanje, vaţan je kvalitet mozga unutr a. a. Slonovi imaju veće lobanje nego valjda iko drugi, ali za algebru nisu sposobni. Doduše, nisam ni ja, ali ja bar  umem da ĉitam knjigu i vozim kola, a pokaţi mi slona koji to ume! Šta misliš, Timi, da li sam smešna? Što ovako priĉam s tobom?" Deĉakovo lice bilo je ozbiljno; ponudio joj je dva-tri coktanja. "Ali tebi treba neko s kim bi ovde priĉao. A i meni. DoĊi ĉaskom ovamo, Timi, je l' moţe?" Pozvala ga je  pokretima prsta. Gledao ju je 'belo'; ostao je na svom mestu. "DoĊi ovamo, kod mene, Timi. Hoću nešto da ti pokaţem." Ali on ni da makne. Lepa je to maštarija bila, zamišljati da on poĉinje da shvata njene reĉi; ali Edit  je dobro znala da iza te maštarije ne stoji ništa stvarno. Zato je ona prišla njemu, sela pored njega i pruţila mu knjigu koju je do tada ĉitala. Na levoj stranici  bio je crteţ, umetniĉka rekonstrukcija izgleda neandertalskog neandertalsko g lica. Masivna, proseda muška glava, sa tim tipiĉnim ispruţenim ustima, velikim pljosnatim nosem i umršenom bradurinom. Glava mu je bila  pognuta napred iz ramena, usne malo povuĉene unazad tako da su se zubi videli. Lice divljaka, svakako. Moglo bi se nazvati i grubim: od te ĉinjenice nije bilo uzmaka. Ipak, u oĉima te naslikane glave iskriĉila je nesumnjiva inteligencija. A izraz lica nagoveštavao je šta? Tragediju? Bol u srcu i duši?  Nacrtani divljak zurio je u daljinu kao da gleda kroz mnoga hiljadugodišta. Kao da vidi jedan svet sv et u kome više nema nijednog pripadnika njegove rase, nijednog osim ovog malog deĉaka koji i ne bi trebalo da bude tu.

"Kako ti on izgleda, Timi? Da li ga uopšte prepoznaješ? Da li ti iole liĉi na ono kako je tvoj narod stvarno izgledao?" Timi kvrcnu nekoliko puta. Knjigu je pogledao jednom, ali bez ikakvog primetnog zanimanja.

GospoĊica Felouz nekoliko puta kucnu prstom po slici. Onda dohvati Timija za ruku i poloţi mu šaku na tu stranicu, da mu skrene paţnju na ilustraciju. On to jednostavno nije razumeo. Ĉinilo se da mu taj lik na stranici ne znaĉi baš ništa.

Gladio je stranicu šakom, nezainteresovano i udaljeno, kao da je glatkoća hartije bila jedina osobina te knjige koja mu je privukla paţnju. Onda je zavrnuo i podigao donji ugao stranice i poĉeo dokono da ga vuĉe, tako da je stranica poĉela da se cepa iz knjige. "Ne!" uzviknu gospoĊica Felouz i brzim, refleksnim gestom odvuĉe deĉakovu šaku od knjige, odmah ga pljesnuvši po ruci. Udarac je bio lak, ali je znaĉio nesumnjivi prekor. Timi se zapilji u nju. Oĉi su mu blistale od besa. Zareţao je, uţasavajućim zvukom, a njegova šaka se pretvorila u kandţe; njome je opet posegnuo prema knjizi. Ona mu izmaĉe knjigu iz dohvata. Spustio se naglo na kolena i nastavio da reţi na nju. Zvuĉalo je straviĉno: duboki, avetinjski zvuk, oĉi prevrnute nagore ka njoj, usne povuĉene unazad, zubi iskeţeni; jeziva grimasa gneva. "O, Timi, Timi..." Suze se poĉeše nagomilavati u njenim oĉima, osetila je kako se u njoj diţu ogromna osećanja poraza, oĉajanja - ĉak i straha. Vuĉe se po podu i reţi kao mala, divlja zver, pomisli ona zgroţeno. Kao da bi najradije skoĉio na nju i zaklao je zubima. Kao što je maloĉas navalio da cepa knjigu. O, Timi...

Onda je, ipak, prinudila sebe da se smiri. Ovako se ne reaguje na deĉji ispad. Šta je ona oĉekivala? Deĉko ima ĉetiri godine, najviše. Došao je iz neke primitivne plemenske kulture. Nikad u ţivotu nije video knjigu. Da li se sad oĉekuje od njega da pristupi knjizi sa poštovanjem i divljenjem i da uĉtivo zahvali dadilji što je stavila taj dragoceni izvor informacija na raspolaganje njegovom mladom umu ţeljnom znanja? Ĉak i današnji ĉetvorogodišnjaci iz finih i obrazovanih porodica, podseti ona sebe, umeju da cepaju knjige. Ponekad i da reţe i da se keze i da izgledaju besno kad ih pljesneš po rukama zbog cepanja stranica. I niko ne misli da su male, divlje zveri, samo zbog takvog ponašanja. Ne - kad imaju tako malo godina. Pa ni Timi nije zver, nego je samo mali deĉak, mali, divlji deĉak koji se našao utamniĉen u jednom svetu koji ne moţe ni da poĉne da shvata. GospoĊica Felouz paţljivo ostavi knjige koje je dobila od Mekintajera u jedan od svojih ormarića sa zakljuĉavanjem. Kad se vratila u drugu sobu, videla je da je Timi opet miran i da se igra svojim igraĉkama kao da se ništa ĉudno nije desilo. Ljubav prema Timiju zapljusnu njeno srce kao poplava. Ţelela je da ga zamoli da joj oprosti što je,  bar prividno, još jednom tako brzo digla ruke od njega. Ali kakva bi bila korist od toga? On njene reĉi ne bi razumeo, nimalo.

Dobro, postoji i drugi naĉin. "Mislim da je vreme za grizić, Timi. A?"

SAOPŠTAVANJE ISTINE 26.

Kasnije toga dana, doktor Mekintajer je došao u kuću lutaka, u svoju drugu posetu Timiju. Kad je ušao, gospoĊica Felouz je rekla: "Hvala vam za knjige, doktore. Ţelim da vas uverim da sam vrlo temeljito radila svoj domaći zadatak." Mekintajer joj uputi svoj odmeren, mali, ne osobito zraĉni osmeh. "Drago mi je što sam bio u mogućnosti da vam pomognem, gospoĊice Felouz." "Htela bih da znam još ponešto. Nastaviću da ĉitam, ali pošto ste ovde, pomislila sam da vas  pitam..."

Paleoantropolog se opet nasmeši, ali sada sa još manje sjaja. Bilo je više nego oĉigledno da mu je stalo da preĊe na posao sa neandertalskim detetom i da nema nimalo volje da zastane i odgovara na  beznaĉajna pitanja jedne dadilje. MeĊutim, posle fijaska njegove prethodne posete gospoĊica Felouz je

 bila rešena da ne dozvoli Mekintajeru da, silinom svoje nauĉne radoznalosti, natera Timija u suze. Rad sa Timijem ovog puta će ići lagano, tempom koji ona bude odredila, ili rada neće biti uopšte. Njena reĉ  biće zakon: Hoskinsova fraza, ali Edit ju je prihvatila kao svoju. "Ako vam mogu pomoći, gospoĊice Felouz - u vezi sa neĉim što niste mogli naći u knjigama..." "Reĉ je o jednom središnjem pitanju koje me uznemirava od poĉetka mog rada sa Timijem. Svi se slaţemo da su neandertalci bili ljudi. Pokušavam da utvrdim koliko su bili ljudi. Koliko su nam bliski gde su sliĉnosti, a gde razlike. Pri tom mi nisu toliko vaţne fiziĉke razlike, jer one se lepo vide, a osim toga prouĉila sam tekstove koje ste doneli. Imam na umu kulturne razlike. I razlike u inteligenciji. Dakle, one stvari koje zaista odreĊuju ljudskost." "Pa, gospoĊice Felouz, to su upravo stvari koje ja pokušavam da otkrijem, zato sam tu. Svrha testova koje ću dati Timiju upravo je otkrivanje..." "To razumem. Prvo mi recite šta je već poznato." Mekintajerove usne trznuše se nervozno. On provuĉe prste kroz svoju finu, sjajnu kosu boje zlata. "Konkretno šta?" "Danas sam proĉitala da su dve rase, neandertalska i ova naša moderna, ţivele jedna uz drugu, u Evropi i na Bliskom Istoku, tokom moţda stotinu hiljada godina, u vreme ledenih razdoblja." "Izraz 'rase' nije sasvim taĉan, gospoĊice Felouz. Razne 'rase' ĉoveĉanstva, u smislu kako mi danas koristimo tu reĉ, u meĊusobnom su srodstvu koje je daleko bliţe nego naše srodstvo sa neandertalcima. Moţda je bolje da kaţemo 'dve podvrste' kad govorimo o nama i neandertalcima. Oni su pripadali  podvrsti homo sapiens neanderthalensis, dok smo mi klasifikovani kao homo sapiens sapiens."

"U redu. Ali te dve podvrste ţivele su naporedo, jedna uz drugu." "Izgleda da jesu, bar u nekim oblastima. Naime, u toplijim zonama - neandertalci su verovatno sami

drţali sve hladnije zone, zato što su bili bolje prilagoĊeni tamošnjim uslovima. Naravno, to su bile vrlo male populacije, grupice meĊusobno razdvojene ogromnim rastojanjima. Sasvim je moguće da su neka neandertalska plemena ţivela vekovima bez i jednog jedinog susreta sa homo sapiens sapiensom. Opet, moguće je da su u nekim oblastima bili najbliţi susedi, naroĉito kada se poslednje ledeno doba  primaklo kraju i kada je sve veći deo Evrope postajao nastanjiv za naše pretke." "Znaĉi, vi ne verujete da postoji i najmanji izgledi da su neandići bili takoĊe naši preci." "O, ne. Oni su zasebna grupa, oni su evoluciona grana koja se odvojila i osamostalila. Tako bar 

smatraju gotovo svi današnji nauĉnici. Bili su nam dovoljno bliski za meĊusobno sparivanje i za ukrštanje vrsta; neki fosilni nalazi ukazuju na to da je i do toga dolazilo. Ali gotovo je sigurno da su se oni preteţno drţali na odstojanju, saĉuvali su svoje gene i dali su vrlo malo, ili nimalo doprinosa današnjoj ljudskoj genetskoj mešavini." "Ljudi iz zabaĉenih šumskih predela. RoĊaci sa sela." "To nije loš opis", reĉe Mekintajer. "Hvala. A da li su bili manje inteligentni nego homo sapiens sapiens?"

Opet je izgledao nestrpljiv. "To je nešto o ĉemu se ja zaista ne mogu izjašnjavati, gospoĊice Felouz, dok mi ne dozvolite da preĊem na malo ozbiljnije testiranje Timijevih mentalnih kapaciteta i njegovih sposobnosti za..."

"Šta biste, nagaĊajući, rekli, na osnovu onog što ste znali do ovog popodneva." "Manje inteligentni."

"Na ĉemu se to zasniva, doktore Mekintajer? Na predrasudama u korist sapiensa?" Mekintajerov delikatni ten pocrvene obilato. "Zatraţili ste da obrazujem svoje mišljenje pre nego što mi je data prilika da pregledam jedini pravi uzorak ikad dostupan nauci. Šta drugo moţe moj odgovor   biti nego izraz mojih predrasuda? Ta reĉ to i znaĉi: rasuĊivati pre, unapred; latinski - prejudicirati." "Da, da, to razumem. Ali sigurno je zasnovano na neĉem konkretnom. Na ĉemu?" SavlaĊujući se, Mekintajer reĉe: "Mousterijanski nivo kulture - a to je naš struĉni termin za kulturu neandertalaca, mousterijanska kultura - nije bio mnogo visok i nije pokazao mnogo napretka tokom stotina i stotina vekova svoga trajanja. Na neandertalskim nalazištima imate jednostavno kremeno

oruţje, koje se proticanjem vremena nije tako reći nimalo izmenilo. Za razliku od toga, linija sapiensa

 je ostvarivala stalna unapreĊenja svoje tehnologije tokom celog paleolita, a tako je nastavila i do dana današnjeg, pa se zato i dogodilo da mi, sapiensi, evo donesomo iz dubina vremena neandertalsko dete, a ne oni naše." Mekintajer zastade da doĊe do daha. "Osim toga, nije nam poznato da je postojala ikakva neandertalska umetnost, nijedna skulptura, nijedna pećinska slika, ni traga ma k akvom ukrašavanju koje bi se moglo smatrati religijskim. Pretpostavljamo da su morali imati nekakvu religiju,  jer nalazili smo neandertalske grobove, a vrsta koja sahranjuje svoje mrtve mora, gotovo sigurno, imati

nekakvo verovanje u ţivot posle smrti, pa prema tome i u viša duhovna bića. Ali neandertalska staništa koja smo ispitali, a ona su malobrojna, ne daju dokaza ni o ĉemu što bi bilo iznad najjednostavnijeg, najosnovnijeg lovno-skupljaĉkog plemenskog ţivota. Kao što pomenuh pre neki dan, mi ĉak nismo sasvim sigurni ni da su oni bili fiziološki sposobni da govore. Ili da su imali intelektualnu sposobnost za govor, ĉak i ako im je struktura grkljana i jezika omogućavala da stvaraju govorne glasove." GospoĊica Felouz je osećala kako tone u sumornost, kao u moĉvaru. Bacila je pogled ka Timiju, zadovoljna što on ne moţe da razume Mekintajerove reĉi. "Znaĉi, vi mislite da su oni bili intelektualno niţa rasa? Mislim, u poreĊenju sa homo sapiens sapiensom?"

"Svakako moramo biti tog mišljenja, na osnovu onoga što smo dosad doznali", reĉe Mekintajer. "S druge strane, to moţda nije sasvim pošteno prema njima. Jer, neandertalcima moţda nisu bile potrebne kulturne šljokice i ĊinĊuve koje je subvrsta sapiens sapiens smatrala znaĉajnim. Mousterijansk i alati, iako jednostavni, bili su savršeno prilagoĊeni poslovima koji su se pred njih postavljali: ubijanju sitne divljaĉi, seckanju mesa, guljenju koţa, obaranju stabala i sliĉno. Ako neandertalci nisu slikali niti vajali - ko zna, moţda su jednostavno verovali da bi takve delatnosti bile bogohulne. Nemamo dokaza da nisu tako mislili. U nekim kulturama skorašnjijim od njihove postojale su zabrane u vezi sa pravljenjem slikanih likova, znate."

"Ali ipak mislite da su neandertalci bili niţa rasa. Niţa podvrsta, hoću reći." "Mislim. To je predrasuda, gospoĊice Felouz, ĉista predrasuda, priznaću tu ĉinjenicu otvoreno. Šta mogu, kad sam pripadnik homo sapiens sapiensa. Mogu ja i da zastupam neandertalsku stranu, ali ĉinjenica ostaje da ih, u osnovi, vidim kao priglupi i nenapredni oblik ljudskog roda, oblik koji su

nadmanevrisali, a zatim i uništili pripadnici našeg naroda. Naravno, ako je reĉ o fiziĉkoj nadmoćnosti, stvari su drugaĉije. Ako uzmemo u obzir uslove za ţivot u vremenu neandertalaca, moglo bi se ĉak reći da su neandertalci bili nadreĊeni oblik. A znaci te nadreĊenosti moţda su baš one crte na njima koje smatramo ruţnim i ţivotinjskim." "Dajte mi neki primer."

"Nos", reĉe Mekintajer i pokaza prstom ka Timiju. "Njegov nos je mnogo veći nego nos današnjeg deteta." "Jeste. Tako je."

"Neko bi mogao reći da je to ruţan nos, zato što je toliko širok i debeo i toliko izbaĉen napred." "Neki bi to mogli kazati", saglasi se gospoĊica Felouz hladno. "MeĊutim, razmotrite sa kakvom klimom se morao boriti ĉovek paleolita. Veliki deo Evrope bio je  pokriven permafrostom. Neprekidni suvi i hladni vetar duvao je preko središnjih ravnica. U ma koje doba godine mogao je pasti sneg. Znate kako je kad morate da dišete zaista hladan vazduh. Ali jedna od svrha kojima ljudski nos sluţi jeste zagrevanje i ovlaţivanje udahnutog vazduha koji je krenuo ka  plućima. Što je nos veći, utoliko je veća i njegova grejna moć." "Mislite, nos nam sluţi kao nekakav radijator?" "Taĉno tako. Celokupna graĊa neandertalskog lica kao da je podešena da spreĉi prodor hladnog vazduha u pluća - ali i prodor hladnoće ka mozgu; ne zaboravite da se arterije koje snabdevaju mozak  krvlju nalaze odmah iza nosnih prolaza. Taj veliki neandertalski nos, postavljen toliko napred, zatim izuzetno veliki maksilarni sinusi, kao i veliki preĉnik krvnih sudova koji snabdevaju lice - sve su to

moţda bila prilagoĊavanja na glacijalnu ţivotnu sredinu, zahvaljujući kojima je neandertalac izdrţavao hladnoću mnogo lakše nego naši preci. Pa i ta masivna muskulatura, i zdepasta graĊa tela..." "Znaĉi, taj takozvani 'grubi' izgled neandertalca moţda je bio samo ishod prirodnog odabiranja,

specijalizovani evolucioni odgovor na surove uslove sa kojima se ĉovek morao boriti u Evropi ledenih doba." "Upravo tako."

"Ako su bili tako dobro opremljeni za opstanak", reĉe gospoĊica Felouz, "onda zašto su izumrli? Promenila se klima, pa njihove specijalizacije više nisu donosile prednost?" Mekintajer teško uzdahnu. "Pitanje propasti neandertalaca, gospoĊice Felouz, tako je nesrećno, tako  puno nesuglasica..."

"Pa, kakvo je vaše mišljenje? Da li su oni jednostavno istrebljeni, zato što su bili tako spore pameti kako vi, izgleda, smatrate? Ili su njihove posebne genetske odlike nestale zato što su se kroz mešovite  brakove stopili sa našom linijom? Ili je bila neka kombinacija te dve..." "Mogu li vas podsetiti, gospoĊice Felouz, da ja ovde danas imam i izvestan posao da uradim?" reĉe Mekintajer. U njegovim oĉima se poĉelo pokazivati gubljenje strpljenja. "Iako veoma volim da sa vama raspravljam o neandertalcima, ostaje ĉinjenica da u ovoj sobi imamo jednog pravog ţivog neandertalca koji ĉeka da ga prouĉavamo, a ja imam na raspolaganju samo ograniĉeno vreme za..." "Pa, poĉnite, onda, doktore Mekintajer", reĉe gospoĊica Felouz rezignirano. "Pregledajte Timija koliko god hoćete. Nas dvoje ćemo priĉati nekom drugom prilikom. Samo, nemojte uznemiriti deĉaka kao prošli put." 27.

DoĊe vreme i za prvu konferenciju za štampu - za prvo pokazivanje Timija javnosti. GospoĊica Felouz je sa time odugovlaĉila koliko god je mogla. Ali Hoskins je navaljivao. Javnost je, govorio je neprestano, bitna za finansiranje ovog projekta. Sad je neporeciva ĉinjenica da je deĉakovo fiziĉko stanje odliĉno, da ga nije uhvatila nikakva dvadesetprvovekovna bakterijska infekcija i da je sposoban da izdrţi jednu takvu stresnu situaciju kao što je susret sa novinarima; prema tome, stvar se  jednostavno mora obaviti. Moţda je reĉ gospoĊice Felouz bila zakon, ali bilo je sasvim jasno da ipak postoji jedna reĉ koju ona

ovog puta ne sme da kaţe. Jer u ovom sluĉaju Hoskins ne bi prihvatio 'ne' kao odgovor. "Onda hoću da ograniĉim javno pokazivanje Timija na pet minuta", reĉe ona. "Traţili su petnaest." "Mogli su oni da zatraţe i dan i po, doktore Hoskinse. Ali ja smatram da je pet minuta prihvatljivi maksimum."

"Deset, gospoĊice Felouz." Videla je odluĉnost na njegovom licu. "Onda deset, ali da to bude neporeciva gornja granica. Pa i to samo ako ne pokaţe znake velikog uznemirenja."

"Vi znate da će pokazati znake uznemirenja", reĉe Hoskins. "Ne mogu tek tako da dozvolim da zbog malo šmrcanja reporteri budu izbaĉeni napolje." "Ne govorim ja o malo šmrcanja, doktore. Govorim o histeriji, o dubokim psihosomatskim reakcijama, o takvima koje bi mogle ugroziti i njegov ţivot, kad bude poĉela ta masovna invazija na njegov ţivotni prostor. Sećate se kako je podivljao one noći kad su ga doveli ovamo." "Bio je te noći uplašen do besvesti." "A vi mislite da se neće ponovo toliko uplašiti kad gomila televizijskih kamera bude uperena u njegovo lice? I blešteća, vruća svetla? I kad rulja nepoznatih ljudi utrĉi i poĉne da mu postavlja pitanja, dernjajući se?" "GospoĊice Felouz..." "Uostalom, koliko vi to izveštaĉa mislite da pustite unutra?" Hoskins je zaćutao i u mislima prebrojao. "Najverovatnije bi bilo dvanaestak." "Troje."

"GospoĊice Felouz!" "Stasisni mehur je mali. To je Timijevo pribeţište. Ako dozvolite da unutra prodre ogromna

osvajaĉka horda - pavijana..." "Biće to nauĉni izveštaĉi, kao Kandid Devenej." "Fino. Troje njih."

"Vi ste baš rešili da budete teški, zar ne?" "Imam ovde jedno dete koje treba da negujem. Za to me plaćate, a to i nameravam da radim. Ako sam vam suviše teška za saradnju, uvek me moţete otpustiti, znate." Te reĉi su joj iskliznule neoĉekivano. GospoĊica Felouz oseti iznenadni probod uzbunjenosti. A šta ako Hoskins iskoristi ovaj njen blef i otpusti je? A namesto nje pozove neku od onih odbaĉenih kandidatkinja - svakako je bilo odbijenih kandidatkinja - da se brine o Timiju? MeĊutim, zamisao o otpuštanju kao da je uplašila Hoskinsa kolik o i nju.

"Ja to ne ţelim da uĉinim, gospoĊice Felouz. To vi veoma dobro znate." "Onda me slušajte. Predstava o novinarskoj zajedniĉkoj grupi ovde nije nepoznata, zar ne? Neka vaši dragoceni predstavnici medija izaberu troje delegata koji će, kao 'pul', doći i razgledati Timija. A  još bolje bi bilo da stoje izvan ulaza u stasisni mehur, a da im ja samo pokaţem Timija. Nek podele te informacije sa svima ostalima. Recite im da bi više od troje bilo opasno za deĉakovo zdravlje i za njegovu mentalnu stabilnost."

"Ĉetvoro, gospoĊice Felouz?" "Troje."

"Zgromiće me ako im kaţem da..." "Troje."

Hoskins je zurio u nju. Onda se poĉe smejati. "U redu, gospoĊice Felouz. Pobeda je vaša. Troje medijskih ljudi. Ali moći će da ga gledaju ukupno deset minuta. Saopštiću im da, ako ţele nekom da se ţale, treba da se ţale Timijevoj negovateljici, a ne meni." 28.

Kasnije toga dana stigla su gospoda novinari. Taĉnije, dva gospodina i jedna dama: Dţon Anderhil iz 'Tajmsa', Sten Vašington iz 'Gloub Net' kablovske televizije i Margaret En Krofort iz 'Rojtersa'. GospoĊica Felouz podigla je Timija u naruĉje i drţala ga na rubu stasisa, a on se grĉevito drţao za nju; oni su nameštali kamere i kroz otvorena vrata joj saopštavali svoje zahteve, ne ulazeći u mehur. Trudila se da im ispunjava ţelje najbolje što je umela, okretala je Timija tako i ovako, da bi oni iz raznih uglova videli njegovo lice i glavu.

"Je li deĉko ili devojĉica?" upita ţena iz 'Rojtersa'. "Deĉko", reĉe gospoĊica Felouz odseĉno. "Izgleda gotovo kao ljudsko biće", reĉe Anderhil iz 'Tajmsa'. "On to i jeste."

"Nama je reĉeno da je neandertalac. Ako nam vi sada kaţete da je ljudsko biće..." "Ja vas uveravam", odjeknu Hoskinsov glas iznenada, iza nje, "da ovde nije bilo nikakve prevare.

Dete je autentiĉni homo sapiens neanderthalensis." "A homo sapiens neanderthalensis", reĉe gospoĊica Felouz resko, "jeste jedan oblik homo sapiensa. Ovaj deĉko je ljudsko biće u istoj meri kao vi i ja." "Ali sa majmunskim licem", reĉe Vašington, ĉovek kablovske televizije. "Mi ovde imamo majmuna-deĉaka. Kako se ponaša, dadiljo? Kao majmun?" "Ponaša se taĉno kao i ma koji mali deĉko", kresnu gospoĊica Felouz, koja je sa svakim daljim trenutkom sve dublje zalazila u ratoborni odbrambeni stav. Timi se uz njeno rame silno vrpoljio. Ĉula ga je kako izgovara tihe, male kvrckaje straha. "On ni u kom smislu nije majmun-deĉak. Njegove facijalne crte jesu crte neandertalske grane ljudskog roda. Njegovo ponašanje je ponašanje sasvim normalnog ljudskog deteta. Inteligentan je i reaguje dobro, osim ako se uplaši gomile buĉnih, nepoznatih ljudi. Zove se Timoti - Timi. Krajnje je pogrešno smatrati ga..." "Timoti?" reĉe ĉovek iz 'Tajmsa'. "Kakav je "Kakav je smisao toga imena u ovom sluĉaju?"

GospoĊica Felouz pocrvene. "Pa, nema tu nekog posebnog smisla. To je, jednostavno, njegovo ime."

"Bilo mu je privezano za rukav kad je došao?" upita 'Gloub Net'. "Ja sam mu dala to ime." "Timi majmunarac", reĉe 'Gloub Net'.

Troje reportera se nasmejaše. GospoĊica Felouz oseti da joj se bes bliţi taĉki kad ga moţda neće moći obuzdati. "Pa, zar ga ne moţete staviti na pod?" doviknu ţena iz 'Rojtersa'. "Da vidimo kako to hoda." "To ne mogu, jer je dete suviše uplašeno", reĉe gospoĊica Felouz, pitajući se da li oni oĉekuju da Timi hoda vukući zgrĉene šake po podu. "Suviše uplašeno", ponovi ona. "Zar to ne vidite? Zar to nije oĉigledno?" Zaista, Timi je uzdisao sve dublje i du blje, hvatajući zalet za glasno plakanje. Ono sada poĉe:  prodorni, oĉajni krici isprekidani reţanjima i coktanjima. To je trajalo i trajalo. Osećala je drhtanje njegovog tela uz njeno. Smeh, vrući reflektori, baraţ pitanja - deĉko se sasvim uplašio. "GospoĊice Felouz - gospoĊice Felouz..." "Nema više pitanja!" uzviknu ona. "Konferencija za štampu je završena." Okrenula se naglo, ĉvrsto drţeći Timija, i krenula ka drugoj, unutrašnjoj sobi. Prošla je brzim korakom pored Hoskinsa, ĉije je lice bilo stegnuto od zaprepašćenja, ali koji joj je ipak brzo, napeto klimnuo glavom i uputio maleni smešak odobravanja. Bilo je dovoljno dva-tri minuta da se deĉak smiri. Napetost je postepeno nestala iz njegovog malog, uzdrhtalog tela, a strah iz njegovog lica. Konferencija za štampu! - pomisli gospoĊica Felouz ogorĉeno. Za dete od ĉetiri godine. Muĉenik 

mali! Šta li će sledeće da mu rade? Ubrzo je izišla iz te sobe, sva zajapurena od indignacije. Za sobom je zatvorila Timijeva vrata. Ono troje reportera još su bili tamo, zgureni u prostoru odmah iza ulaznih vrata stasisnog mehura. Edit zakoraĉi kroz stasisnu barijeru i suoĉi se s njima napolju. "Zar vam nije bilo dosta?" upita ona. "Celo popodne biće mi potrebno da popravim štetu koju ste vi već naneli duševnom miru ovog deĉaka. Zašto ne odete, sada?" "Imamo samo još nekoliko pitanja, gospoĊice Felouz. Ako se slaţete..." Pogledala je Hoskinsa kao da od njega oĉekuje da nešto uĉini. On je slegnuo ramenima i uputio joj nejak i osmeh, kao da predlaţe strpljenje. "Ako bismo mogli saznati nešto o vašoj biografiji, gospoĊice Felouz..." reĉe rojtersovka. Hoskins brzo ubaci: "Moţemo vam dati primerke izveštaja o dosadašnjim profesionalnim  postignućima gospoĊice Felouz, ako ţelite, gospoĊo Kroford." Kro ford." "Da. Dajte nam, molim vas."

"Da li je struĉna za oblast vremeplovstva?" "GospoĊica Felouz je veoma iskusna bolniĉarka za decu", reĉe Hoskins. "Dovedena je u firmu 'Stasis Tehnologije' upravo da bi se brinula o Timiju."

"I šta nameravate da radite sa... Timijem", upita tajmsovac, "sad kad ga imate?" "Pa", reĉe Hoskins, "sa moje taĉke gledanja, glavna svrha neandertalskog projekta bila je,  jednostavno, da utvrdimo da li imamo sposobnost da izvedemo nišanjenje i zahvatanje mete u srazmerno bliskoj prošlosti, u paleolitu, sa taĉnošću potrebnom da se ovamo prenese ţivi organizam. U svim našim ranijim uspesima, kao što znate, cilj je bio milionima godina daleko u prošlosti. A sad, samo ĉetrdeset hiljada. To je postignuto - i mi idemo dalje, radićemo na sve uzanijem i finijem nišanjenju, sa ţeljom da mete budu u sve bliţoj prošlosti. Ali, naravno, sada je kod nas jedino ţivo neandertalsko dete, stvorenje koje je na rubu da bude ljudsko biće ili, zapravo, već i jeste ljudsko biće. Antropolozi i psiholozi se, prirodno, veoma zanimaju za njega, tako da će ono biti predmet pomnih  prouĉavanja." "Koliko ćete ga zadrţati?"

"Sve dok nam taj prostor ne bude potrebniji nego Timi. A to moţe potrajati itekako dugo." Kablovac reĉe: "Moţete li ga izvesti na otvoreni prostor, da bismo postavili opremu za subeteriĉni  prenos, tako da naši gledaoci dobiju stvarno dobru dobr u predstavu?" GospoĊica Felouz glasno proĉisti grlo. Ali Hoskins je bio za korak ispred nje. "Ţao mi je, ali dete se ne moţe izvoditi iz stasisa." "Dobro, kaţite nam još jednom, šta je taj vaš stasis, zapravo?" upita Krofordova iz 'Rojtersa'. "Tja." Hoskins dozvoli sebi jedan od svojih kratkih osmeha. "To bi se moralo mo ralo popriliĉno objašnjavati - opširnije, bojim se, nego što bi vaše ĉitaoce i gledaoce u ovom trenutku zanimalo. Ali mogu vam dati kratki rezime. U stasisu, vreme kakvo poznajemo ne postoji. po stoji. Ove sobe su u

unutrašnjosti jednog nevidljivog mehura koji, zapravo, nije deo našeg Vaseljene. Mogli bismo reći da  je to jedan nepovrediv prostor zatvoren sam u sebe. Iz tog razloga je dete i moglo biti onako ugrabljeno iz vremena."

"E, ĉekajte malo", pobuni se Anderhil iz 'Tajmsa'. "Nepovrediv? Zatvoren sam u sebe? Ova negovateljica ulazi tamo i izlazi."

"To bi isto mogao svako od vas", reĉe Hoskins ĉinjeniĉnim tonom. "Kad to radite, krećete se uporedo sa linijama temporalne sile, tako da nema velikog gubitka niti dobitka energije. Ali dete je

uzeto iz prošlosti. Kretalo se popreĉno u odnosu na temporalne linije sile, što znaĉi da je nakupilo u sebi temporalni potencijal. Timijev izlazak u Vaseljenu, našu Vaseljenu, apsorbovao bi toliko energije da bi pregoreli svi kablovi u ovoj ustanovi, a verovatno bi i ĉitav grad ostao bez struje. Kad je Timi stigao, svakojako Ċubre je prispelo sa njim, zemlja, granĉice, šljunak i sliĉno; mi smo sve to sakupili i ostavili u jedno spremište u zadnjem delu mehura. Kad se bude ukazala prilika, poslaćemo sve to tamo odakle je došlo. Ali iz stasisne zone ne smemo ni to malo izneti." Dok im je Hoskins govorio, reporteri su brzo pisali svoje beleške. GospoĊici Felouz se ĉinilo da ne razumeju mnogo, kao i da su sigurni da ni njihova publika neće razumeti mnogo. Ali reĉi su zvuĉale nauĉno, a to je bilo jedino vaţno. Muškarac iz 'Gloub Neta' reĉe: "Moţete li doći na svekanalni intervju veĉeras, doktore Hoskinse?" "Mislim da će se to moći urediti", uzvrati Hoskins odmah. "Ali deĉko ne moţe doći", reĉe gospoĊica Felouz. "Ne moţe", sloţi se Hoskins. "Deĉko ne moţe. MeĊutim, ja ću vrlo rado odgovoriti na sva vaša dalja pitanja. A sada, molim vas, ako moţemo isprazniti ovu zonu..." GospoĊica Felouz je bez ţaljenja posmatrala njihov odlazak. Zatvorila je vrata i ĉula kako se elektriĉne brave sa škrgutom sklapaju. Stajala je tu još nekoliko trenutaka, razmišljajući o svemu što je izgovoreno. Opet je bilo reĉi o tom nagomilavanju temporalnog potencijala, o strahu od izmeštanja iz stasisa makar i malih predmeta koji su pomaknuti napred u vremenu, o naglim skokovima u trošenju energije. Zapamtila je koliko se Hoskins uznemirio kad je profesor Adamevski uhvaćen u pokušaju da  prošvercuje uzorak rude iz jednog stasisnog polja, a setila se i objašnjenja koja joj je Hoskins kasnije dao. Veliki deo toga brzo je izmakao njenoj paţnji, ali jednu stvar je sada videla sa strašnom jasnoćom: to je bio onaj zakljuĉak koji je ranije dotakla, ali na koji nije obratila ozbiljnu paţnju. Timi je osuĊen da nikad ne vidi ništa od ovog sveta u koji je - bez svoga razumevanja i pristanka - gurnut. Ovaj mehur   biće ceo njegov svemir, dokle god on bude bud e boravio u dvadeset prvom veku. Timi je zatvorenik, i uvek će ostati zatvorenik. Ne zbog neke proizvoljne odluke doktora Hoskinsa, nego zbog neumoljivih zakona onoga procesa kojim je ugrabljen iz svog vremena. Nije reĉ o tome da Hoskins neće da ga pusti ni na tren iz zone stasisa. Hoskins ne moţe da ga pusti napolje. U sećanje joj se vratiše reĉi iz njenog razgovora sa Hoskinsom one veĉeri kad je Timi doveden. Valja imati na umu samo jedno pravilo: tom deĉaku se nikad ne sme dozvoliti da iziĊe iz ovih  prostorija. Nikad. Ni za jedan jedini tren. Ni iz kog razloga. Ni u cilju spasavanja njegovog ţivota. Ni u cilju spasavanja vašeg ţivota, gospoĊice Felouz. U to vreme gospoĊica Felouz nije obratila mnogo paţnje na ovlašno objašnjenje koje je od Hoskinsa dobila. Reĉ je o energiji, kazao joj je. Postoje tu odreĊeni zakoni oĉuvanja energije. Tad je morala da

misli o nekim drugim, daleko hitnijim stvarima. A sada joj je sve bilo u dovoljnoj meri jasno. Tih

nekoliko sobica u kući lutaka ostaće zauvek granice Timijevog sveta. Jadno dete. Jadno dete.

 Najednom je shvatila da joj teku suze. Poţurila je u sobu da teši Timija. 29.

Hoskins se pripremao da proglasi poĉetak sastanka odbora direktora, kad mu telefon zazvoni. Zapiljio se razdraţeno u tu spravu. Šta je sad? Telefon je nastavio da zvoni.

"Izvinite", reĉe on, gledajući po sobi. Prebaci telefon na 'samo-audio' modalitet rada, pa reĉe: "Hoskins".

"Doktore Hoskinse, Brus Manhajm ovde. Ĉlan Saveta za zakonsko zastupanje dece, što mislim da vam je poznato."

Hoskins se uzdrţa da se ne zakašlje. "Da, doktore Manhajme. Šta mogu da uĉinim za vas?" "Gledao sam vas na televiziji sinoć, naravno. Onaj mali neandertalski deĉak. Opĉinjavajuće, opĉinjavajuće; krajnje ĉudesno nauĉno ostvarenje!" "Pa, hvala. A..."

"Ali, naravno, ta situacija pokreće izvesna moralna i etiĉka pitanja. Što mislim da vam je poznato. Uzeti dete iz jedne tuĊe kulture, odvojiti ga od njegove porodice, u kojoj je gajeno, pa ga preneti u našu eru..." Manhajm zastade. "Mislim da je potrebno da porazgovaramo o tome, doktore Hoskinse." "Moţda i jeste. Ali u ovom trenutku..."

"A, pa ne u ovom trenutku", reĉe Manhajm vedrim, lakim tonom. "Uopšte nisam to nameravao. Samo bih hteo da predloţim da se dogovorimo o terminu kad ćemo moći opširnije da raspravimo o  pitanjima koja..."

"Da", reĉe Hoskins i prevrte oĉi ka plafonu. "Naravno. Naravno, doktore Manhajm. Ostavite vaš  broj mojoj sekretarici, a ona će vas onda pozvati što ranije bude moguće, pa ćemo zakazati razgovor." "Vrlo dobro, doktore Hoskinse. Mnogo vam hvala." Hoskins spusti slušalicu, pa pogleda sumorno po prostoriji.

"Brus Manhajm", reĉe on ţalosnim glasom. "Slavni deĉji advokat. Hoće da razgovara sa mnom o ovom deĉku. Boţe, Boţe! Bilo je neizbeţno, zar ne? I, evo, dabome, došlo je." 30. Tokom nedelja koje su usledile gospoĊica Felouz je osećala da postepeno srasta sa preduzećem 'Stasis Tehnologije', postaje njegov sastavni deo. Dali su joj zasebnu kancelariju, sa njenim imenom na vratima, i to u blizini kuće lutaka (Timijev stasisni mehur nikad nije pr estala da naziva tako). Raskinut

 je njen prvobitni ugovor, a Hoskins joj je dao novi, sa znatnom povišicom plate. Moţda je sudbina htela da se njih dvoje povremeno sukobljavaju, ali sumnje nije bilo da je Edit uspela da stekne njegovo

 poštovanje. Kuću lutaka su pokrili plafonom, kao što je Edit od poĉetka zahtevala; nameštaj su dopunili i poboljšali; dodali su još jedno kupatilo, kao i bolje smeštajne kapacitete za liĉne stvari gospoĊice Felouz.

Hoskins joj je rekao da se na zemljištu koje je u vlasništvu firme moţe obezbediti i zaseban stan za nju, da ne bi morala da bude na duţnosti dvadeset ĉetiri sata dnevno. To je odbila. "Hoću da ostanem  blizu Timija kad spava", objasnila je. "On se skoro svake noći budi plaĉući. Izgleda da ima vrlo ţivopisne snove - a i zastrašujuće, rekla bih. Ja uspevam da ga utešim. Ne verujem da bi iko drugi to mogao."

GospoĊica Felouz je ipak povremeno odlazila iz prostorija firme, više zbog uverenja da tako treba nego iz ţelje da to ĉini. Odlazila je u grad da obavi sitne poslove - da uloţi nešto u banku, da kupi neku igraĉku ili odevni predmet za Timija, a jednom je ĉak otišla u bioskop. Ali tokom tih izlazaka uvek se osećala nelagodno što nije uz Timija, uvek je ţelela da se što pre vrati. Ništa joj nije bilo vaţno osim

tog deĉaka. Tokom svih godina rada u bolnici nikad nije stvarno primetila koliko joj je ţivot potpuno usredsreĊen na decu, koliko su slabe njene veze sa spoljašnjim svetom. To je postalo izuzetno jasno sad kad je i stanovala na radnom mestu. Imala je malo ţelje za vezom sa ma kim i ma ĉim izvan, ĉak nije ţelela ni da viĊa svoje malobrojne prijateljice, koje su većinom bile bolniĉarke kao i ona. Bilo joj je dovoljno da s njima popriĉa telefonom; nije osećala jaku potrebu da ih vidi. Tokom jednog od tih izleta u grad poĉela je da shvata koliko se temeljito privikla na Timija. Jednog dana je, naime, uhvatila sebe kako zuri u nekog obiĉnog deĉaka na ulici i kritiĉki razmišlja o njegovoj ruţnoći: ĉelo uspravno i visoko, vrh donje vilice strši napred, obrve u ravni ĉela, nosić jadan i mali. Morala je da se strese da bi prekinula tu zaĉaranost. Ona je prihvatila Timija takvog kakav jeste i više nije videla ništa naroĉito ĉudno i neobiĉno u njemu, ali ĉinilo se da se i Timi priliĉno brzo uhodava u svom novom ţivotu. Sve manje se plašio nepoznatih osoba; snovi kao da su ga manje muĉili nego ranije; uz Edit se sad ponašao opušteno kao da mu je majka. Sam se oblaĉio i svlaĉio. Njegov najĉešći odevni predmet bio je jednodelni triko sa rukavima i nogavicama; u njega je Timi ulazio sa jasnim znacima da je zadovoljan što to ume da izvede. Nauĉio je da pije iz ĉaše i da upotrebljava - iako nespretno - plastiĉnu viljušku, pomoću koje je unosio hranu u usta.

Ĉak se ĉinilo i da pokušava da nauĉi engleski. GospoĊica Felouz nije postigla nikakav uspeh u odgonetanju Timijevog jezika saĉinjenog od reţanja i kvrckanja. Hoskins je, zaista, bio snimio sve od poĉetka, pa je Edit preslušavala Timijeve izjave i po nekoliko puta, ali u njima nije pronašla nikakav razaznatljiv obrazac reĉi. Bila su to samo kvrckanja i samo reţanja. Izvesne zvuke Timi je stvarao kad je bio gladan, neke druge kad je bio umoran, treće kad se plašio. Ali kao što je Hoskins odavno ukazao, i psi i maĉke reaguju  prepoznatljivim zvucima na pojedine situacije, pa ipak niko nikad nije razabrao konkretne 'reĉi' nekog  psećeg ili maĉjeg 'jezika'. Moţda ona samo nije uspevala da ĉuje Timijeve lingvistiĉke obrasce. A takvih obrazaca je moţda u njegovom govoru bilo. I sad je bila sigurna da on odista govori nekim jezikom - ali jezikom koji je od

modernih jezika toliko udaljen po strukturi, da niko ţivi ne moţe ni da poĉne da shvata kako je ustrojen. MeĊutim, u nekim sumornijim trenucima plašila se da će se na kraju pokazati da Timi  jednostavno nije u stanju da nauĉi pravi jezik, moţda zato što su neandertalci suviše nisko na evolucionoj lestvici i nemaju intelektualni kapacitet za govor, ili zato što je Timi već prošao svoje formativne godine u društvu ljudi koji su govorili samo najjednostavnijim, najprimitivnijim jezikom,  pa je sad prekasno da nauĉi nešto sloţenije. Svojevremeno je prouĉavala problematiku feralne dece - što će reći, dece koja su duţe vremena  provela u divljini, u primitivnim podruĉjima, ţiveći sasvim sama i praktiĉno ţivotinjski - pa je znala da ta deca, ĉak i kad budu pronaĊena i vraćena u civilizaciju, obiĉno nikad ne razviju sposobnost da izgovore više od nekoliko jednostavnih mumlanja. Pokazalo se da dete, ĉak i ako ima sve fiziološke i  psihološke preduslove za govor, mora dobiti i prave podsticaje za uĉenje, i to u ranim godinama ţivota, inaĉe nikad neće nauĉiti da govori. GospoĊica Felouz je oĉajniĉki priţeljkivala da Timi dokaţe da su ona i doktor Mekintajer u tom  pogledu u zabludi i da izbije argumente iz ruku svima onima koji misle da on nije ĉovek. A koja crta razdvaja ljude od ţivotinja jasnije nego sposobnost govora? "Mleko", reĉe ona pokazujući prstom. "Ĉaša mleka." Timi naĉini zvuke koje je ona smatrala zvucima gladi. "Da. Gladan. Hoćeš mleko?"  Nikakvog odgovora.

Ona pokuša drugim naĉinom. "Timi - ti. Ti - Timi." Pokazivala je prstom.

Buljio je u njen prst. I ćutao. "Timi šeta." "Timi jede."

"Timi se smeje." "Ja - Felouz. Ti - Timi." I svaki put, ništa.

Ovo je beznadeţno, razmišljala je gospoĊica Felouz gorko. Nema nade, nema, nema! "Priĉa?" "Pije?" "Jede?" "Smeje?"

"Jede", reĉe Timi iznenada. Bila je toliko zapanjena da je maltene ispustila tanjir pun hrane koju je upravo pripremila za njega.

"Kaţi to ponovo!" "Jede."

Isti zvuci. Nije bilo stvarno razgovetno. Zvuĉalo je više kao "Jehe". Edit nije stvarno ĉula nikakvo 'd'. Ali po kontekstu, trebalo bi da tu bude baš 'd'. Pruţila je tanjir prema njemu, ali tako visoko da ga on nije mogao dohvatiti. "Jehe!" reĉe on ponovo, sa više odluĉnosti. "Jede?" pitala je Edit. "Hoće jede?" "Jeeeehe!" To je sad bilo stvarno nestrpljivo. "Evo", reĉe gospoĊica Felouz. "Jede, da, Timi. Jede Timi! Tvoja hrana!"

"Jehe", reĉe on zadovoljno, dohvati viljušku i navali svojski na hranu. Posle ga je pitala: "Da li je bilo dobro? Da li ti se ruĉak dopao?" Ali to je, već, bilo zahtevanje neĉeg što je bilo iznad njegovih mogućnosti. Ipak, nije htela sad da odustane. Posle prve reĉi mogu doći i druge. Moraju doći druge. Uperila je prst u njega. "Timi." "Mmm-mmmm", reĉe on.

Da li je to bio njegov naĉin da kaţe 'Timi'? "Hoće Timi jede još? Jede?" Pokazala je prstom ka njemu, pa prema svojim ustima i naĉinila pokrete jela. On ju je gledao, ali ništa nije govorio. A i zašto bi? Nije više bio gladan. Ali on zna da se zove Timi. Valjda zna? "Timi", reĉe ona opet, i pokaza ka njemu. "Mmm-mmm", reĉe on i kucnu se po grudima.

Sumnje nije moglo biti. Sva je pretrnula, zapljusnuo ju je talas osećanja - ponosa? radosti? zaprepašćenja? Sva tri. Na trenutak joj se uĉinilo da će joj suze grunuti na oĉi. Onda je pojurila do interkoma. "Doktore Hoskinse! Hoćete li doći, molim vas? A bilo bi dobro da zovete i doktora Mekintajera!" 31. "Na telefonu je opet Brus Manhajm, doktore Hoskinse."

Hoskins je zurio u slušalicu u svojoj ruci kao da se pretvorila u zmiju. Treći Manhajmov poziv u nepune dve nedelje. Ipak, potrudio se da progovori tonom veselja.

"O, da, gospodin Manhajm! Baš je lepo ĉuti vas!" "Samo sam ţeleo da vas obavestim da sam o ishodima našeg vrlo prijateljskog prošlonedeljnog razgovor a popriĉao sa mojim savetodavnim odborom." "Da?" reĉe Hoskins, više ne tako veseljaĉki. On, za razliku od Manhajma, nije imao utisak da je  prošlonedeljni razgovor bio mnogo prijateljski. Pre bi rekao da je posredi bio razgovor u kome se jedna strana trpala u tuĊa posla, nametala i sve u svemu ponašala odvratno. "Rekao sam im da ste na moja preliminarna raspitivanja odgovorili na veoma zadovoljavajući naĉin." "Drago mi je što to ĉujem."

"Ovde preovlaĊuje osećanje da mi, zasad, nećemo ţeleti da preduzimamo nikakve akcije u vezi sa tim neandertalskim deĉakom, ali da ćemo morati da nastavimo sa pomnim praćenjem situacije, dok ne upotpunimo svoja prouĉavanja celog tog pitanja. Zvaću vas iduće nedelje, sa jednim daljim spiskom elemenata koji treba da budu razjašnjeni. Smatrao sam da biste voleli to da znate." "Ovaj... da", reĉe Hoskins. "Baš vam hvala što ste me o tome obavestili, gospodine Manhajme." Sklopio je oĉi i prisilio sebe da lagano udiše i izdiše. Baš vam hvala, gospodine Manhajme. Baš je ljubazno od vas što ste nam dozvolili da nastavimo naš  posao, zasad. Naime, samo dok vi ne prouĉite ceeeeelo pitanje jako dobro. Hvala. Onol'ko, onol'ko, onol'ko vam hvala. 32. Dan kada je Timi izgovorio svoje prve engleske reĉi bio je za gospoĊicu Felouz ĉudesan. Ali ubrzo

su došli drugi, daleko manje ĉudesni dani. Problem se sastojao u tome što Timi nije bio samo klinac koga su sticajem okolnosti dali njoj na ĉuvanje. On je bio izuzetan nauĉni primerak, pa su se nauĉnici sa svih strana sveta tiskali oko njega,  boreći se meĊusobno za povlasticu da ga prouĉavaju. Doktor Dţejkobs i doktor Mekintajer bili su tek   poĉetak tog talasa, prvi nagoveštaji dolazeće poplave.  Naravno, njih dvojica su se i sledećih dana ĉesto pojavljivala. Imali su sreću da prvi 'napadnu' Timija i time su stekli nekakvo pravo 'unutrašnjih', kao da su 'iz kuće'. Ali bilo im je jasno da ne mogu imati monopol na njega. Ĉitava horda antropologa, psihologa, istoriĉara kulture i specijalista za desetak  drugih oblasti bila je pred vratima, kucajući i zahtevajući ulazak. A svaki od njih imao je svoj program rada sa tim neandertalskim deĉakom. Ĉinjenica da je Timi progovorio na engleskom još je više razbuktala njihove ambicije. Neki od njih su se ponašali kao da mogu jednostavno da sednu sa Timijem i da mu poĉnu postavljati pitanja o onome šta je zapamtio iz ţivota u paleolitskoj eri: "Koje vrste ţivotinja je tvoje pleme lovilo?" "Kakva su bila religijska uverenja tvog naroda?" "Da li ste obavljali sezonske migracije?"

"Da li je bilo ratovanja izmeĊu plemena?" "A izmeĊu tvoje i one druge podvrste?" Timi im je bio jedini dostupni izvor podataka. U njihovim umovima sve je kiptelo od raznih pitanja na koja je samo Timi mogao dati odgovor. Kaţi nam, kaţi nam, kaţi nam, kaţi nam! Hoćemo da

znamo sve što se ima znati o tvom narodu i njegovim... rodbinskim odnosima...

totemskim ţivotinjama... lingvistiĉkim grupama... shvatanjima astronomije...

tehnološkim veštinama... Ali, dabome, niko nije uspeo da postavi Timiju nijedno od tih oĉaravajućih pitanja, zato što je Timijev engleski, iako iz dana u dan sve bolji, ostajao ograniĉen na reĉenice tipa 'Timi jede sad' i 'Ĉovek ode, ode sad'. Osim toga, jedino je gospoĊica Felouz mogla iole pouzdano da ga razume. Za druge ljude, pa ĉak i za one koji su Timija viĊali gotovo svakodnevno, njegovi zgusnuti, pridavljeni pokušaji izgovaranja reĉi predstavljali su samo daleke nagoveštaje nekog znaĉenja. Pokazalo se da su ranije pretpostavke o  jeziĉkoj sposobnosti neandertalaca bile bar jednim delom taĉne: neandertalci su imali intelektualnu sposobnost da govore, pa i anatomsku sposobnost da izgovaraju razumljive reĉi, ali zbog graĊe jezika i grla nisu mogli da stvore one visoko artikulisane glasove koji su za moderne jezike potrebni. Ili, bar,

Timi to nije mogao. Ĉak je i gospoĊica Felouz morala najĉešće jako da se napregne da bi razabrala šta on to pokušava da kaţe. U tom poslu, svi su se osećali uskraćeno - i Timi, i gospoĊica Felouz, i naroĉito nauĉnici koji su

toliko ĉeznuli da ispituju deĉaka. Sad se još bolnije osećalo koliko je Timi izdvojen. Iako je poĉeo da se osposobljava za razgovor sa svojim otmiĉarima - a to smo mi, pomišljala ge gospoĊica Felouz mnogo  puta, mi smo njegovi otmiĉari - on se morao silno truditi da bi preneo ĉak i najjednostavnije misli  jedinoj osobi koja je uspevala da ga koliko-toliko razume. Koliko usamljen on mora biti! - pomišljala je. I koliko zbun jen i uplašen zbog sve te neprekidne guţve oko njega!

Davala je sve od sebe da ga zaštiti. Nije mogla i nije htela da natera sebe na prihvatanje saznanja da  je samo uĉesnica u jednom nauĉnom eksperimentu. Svakako je to bila, ali u središtu eksperimenta našlo se jedno malo, nesrećno dete, a Edit nije mogla dozvoliti da se prema tom detetu postupa iskljuĉivo kao prema nauĉnom uzorku. Fiziolozi su mu odredili posebnu ishranu. Ona mu je kupovala igraĉke. Dodijavali su joj zahtevima da se Timi slika rentgenom, da mu se uzimaju uzorci krvi, pa ĉak i kose. Ona ga je uĉila pesmama i  pesmicama za malu decu. Podvrgavali su Timija obimnim i zamornim testovima refleksa i

koordinacije, oštrine vida i sluha, intuitivne inteligencije. Posle ga je gospoĊica Felouz tešila, grlila i mazila sve dok se Timi ne bi opet smirio.

Zahtevali su sve više i više njegovog vremena. Ona je insistirala da ta svakodnevna izlaganja 'inkviziciji' moraju biti vremenski strogo ograniĉena.  Njeni stavovi pobeĊivali su najĉešće, ali ne uvek. Nauĉnici koji su dolazili u posete smatrali su, nesumnjivo, da je gospoĊica Felouz strašilo, ĉudovište, prepreka sticanju znanja, ţena zadrta i nerazumna. GospoĊica Felouz nije marila za to. Nek misle šta im volja; ona se brine za Timijevu, a ne za njihovu dobrobit.  Njen jedini, bar kakav-takav 'saveznik' bio je Hoskins. Dolazio je skoro svakog dana u posetu kući

lutaka. GospoĊici Felouz je bilo jasno da je Hoskinsu dobrodošla svaka prilika za izmicanje od sve teţih direktorskih poslova u firmi i da se, uz to, i emotivno vezao za dete koje je izazivalo toliku guţvu; ali njoj se takoĊe ĉinilo da Hoskins voli i da razgovara sa njom. (Sad je već i znala što-šta o njemu. On je pronašao metod za analizovanje refleksija koje se od mezonskog zraka, poslatog u prošlost, odbijaju do sadašnjosti; on je bio jedan od pronalazaĉa metoda za uspostavljanje stasisa; njegovo ponašanje, ĉesto hladno i strogo sluţbeno, bilo mu je naĉin za  prikrivanje stvarne, blage prirode koju su pojedini ljudi us pevali veoma lako da zloupotrebe; a što se  braka tiĉe, ooo, da, bio je oţenjen, sasvim nesumnjivo i srećno oţenjen.) Jednog dana Hoskins je ušao upravo u ĉasu kad je Edit imala 'erupciju' ljutnje. Taj dan je išao loše, veoma loše. Banuli su neki fiziolozi iz Kalifornije, ĉitava ekipa, sa novim nizom testova kroz koje su hteli da provedu Timija odmah, odmah; nešto u vezi sa graĊom karlice i drţanjem tela. U tim testovima trebalo je upotrebiti neku zamršenu skalameriju od hladnih metalnih  poluga i trebalo je da ih Timi popriliĉno gura i pritiska. Timi u tom ĉasu nije bio osobito raspoloţen da ga guraju i potiskuju izmeĊu hladnih metalnih poluga. GospoĊa Felouz je posmatrala kako s njim manipulišu kao da je neka laboratorijska ţivotinja, a onda je osetila u sebi vreli talas ţelje da ih sve  pobije.

"Dosta!" uzviknula je konaĉno. "Napolje! Napolje!" Blenuli su u nju.

"Rekla sam, napolje! Ispitivanje je završeno. Deĉko je umoran. Zavrćete mu noge i opterećujete kiĉmu. Zar ne vidite da plaĉe? Napolje! Napolje!" "Ali, gospoĊice Felouz..." Poĉela je da prikuplja njihove instrumente. Oni su ih, opet, hitro dograbili iz njenih ruku. Pokazala  je ispruţenim prstom ka vratima, a oni su, gunĊajući izmeĊu sebe, brzo izišli napolje. Zurila je za njima, slepa od besa; pitala se kakav je nepodnošljivi upad sad na redu. Timi je stajao iza nje i jecao. Onda je shvatila da je Hoskins tu. "Neki problem?" upita on.

Besno se zagledala u njega. "Još kako!" Okrenula se Timiju i naĉinila jedan pokret, a on joj je pritrĉao, doskoĉio u njeno naruĉje, uhvatio se

rukama i nogama za nju. Ĉula ga je kako mrmlja nešto, vrlo tiho, reĉi koje nije mogla razabrati. Prigrlila ga je jaĉe. Hoskins reĉe sumornim glasom: "On ne izgleda srećan." "Da li biste vi bili, na njegovom mestu? Svakog dana ga spopadaju sa tim uzorcima krvi i raznim ĉaĉkanjima i testiranjima. Trebalo je da vidite šta su maloĉas pokušali da mu urade - izgledalo je kao  pokušaj da se proveri na koji naĉin su mu noge uglavljene u telo. A i hranu su mu promenili. Ova sintetiĉka dijeta na kojoj ga Dţejkobs drţi još od ponedeljka - ja to ne bih dala ni svinji."

"Doktor Dţejkobs kaţe da će mu to dati veću snagu, da bi bolje izdrţao..." "Izdrţao šta? Još obimnija testiranja?" "Treba da imate na umu, gospoĊice Felouz, da je osnovna svrha ovog eksperimenta da saznamo najviše što moţemo o..." "Ja to imam na umu, doktore Hoskinse. Ali vi imajte na umu da nam ovo ovde nije hrĉak ili zamorĉe ili šimpanza, nego pravo ljudsko biće." "To niko ne poriĉe", reĉe Hoskins. "MeĊutim..." Opet mu je upala u reĉ. "Ali ipak svi vi prenebregavate ĉinjenicu da on jeste ono što jeste, ljudsko  biće, ljudsko dete. Pretpostavljam da ga vidite samo kao nekog malog majmuna u pantalonicama i da mislite da moţete..." "Mi ga ne vidimo kao..." "Vidite ga! Tako ga vidite! Doktore Hoskinse, ja insistiram. Rekli ste mi da Timijev dolazak 

'postavlja vašu kompaniju na mapu'. Ako imate iole ikakvo osećanje zahvalnosti za to, morate drţati te ljude podalje od Timija bar dok on ne odraste dovoljno da malo bolje razume šta se od njega hoće. Posle pojedinih neprijatnih susreta sa njima, on ima noćne more, nesanicu, ponekad satima cvili. I zato vas sad upozoravam..." (njen bes odskoĉi do iznenadnog vrhunca) "...da ih više neću puštati unutra!  Neću!" (Shvatila je da joj je glas već neko vreme postajao sve jaĉi i da je, zapravo, već poĉela da viĉe. Ali nije se mogla uzdrţati.) Hoskins ju je gledao duboko zabrinut.

"Oprostite", reĉe ona nekoliko trenutaka posle toga, tonom daleko umerenijim. "Nisam htela tako da se dernjam."

"Shvatam da ste uznemireni. Shvatam i zašto." "Hvala."

"Doktor Dţejkobs me uverava da je deĉakovo zdravlje odliĉno i da neće biti nimalo narušeno ovim ispitivanjima kojima je Timi... podvrgnut."

"Onda doktor Dţejkobs treba i da prespava jednu noć ovde, pa će moţda drugaĉije da sagleda stvari", reĉe gospoĊica Felouz. Videla je iznenaĊenje u Hoskinsovim oĉima i odmah pocrvenela zbog drugog, nehotiĉnog i slabo verovatnog znaĉenja tih reĉi koje je upravo izrekla. "Neka ĉuje kako Timi  plaĉe u mraku. Neka vidi kako ja moram da idem u Timijevu sobu da ga drţim i da mu pevam uspavanke. Neće biti narušeno, doktore Hoskinse? Ako nije narušeno svim ovim, to je zato što je Timi  proveo prvih nekoliko godina svog ţivota pod najgroznijim zamislivim uslovima i nekako ih preţiveo. Dete koje u toku ledenog doba preţivi zimu verovatno moţe da preţivi i mnoga ćuškanja i oprobavanja od strane ljudi u belim mantilima. Ali iz toga ne proistiĉe da su takvi postupci dobri za Timija." "Biće potrebno da porazgovaramo o vremenskom planu istraţivaĉkog rada već na sledećoj sednici našeg osoblja." "Da. I imaće o ĉemu da se raspravlja. Treba podsetiti sve i svakoga da Timi ima pravo na human tretman. Ima pravo da se prema njemu postupa ljudski." Hoskins se osmehnuo. Pogledala ga je upitno.

"Upravo sam razmišljao o tome koliko ste se promenili od onog prvog dana, kad ste se onoliko ljutili što sam vam utrapio malog neandertalca. Bili ste voljni da date ostavku, sećate se?" "Nikad ja ne bih dala ostavku", reĉe gospoĊica Felouz tiho. "Rekli ste 'ostaću uz njega - još neko vreme'. Baš tim reĉima. Izgledali ste vrlo uzbunjeno. Morao

sam da vas ubeĊujem da ćete se stvarno brinuti o detetu, a ne o nekakvom malom primatu koji treba da  bude stavljen u zoološki vrt." GospoĊica Felouz je oborila pogled. Tiho reĉe: "Pa, valjda u prvi mah nisam sasvim razumela..." i zaćuta. Pogledala je Timija, koji se još ĉvrsto drţao za nju. Sad je bio mnogo smireniji. Stavila ga je na tlo,  pljesnula ga po turu i poslala ga u sobu sa igraĉkama. U trenutku kad je Timi otvarao vrata te sobe, Hoskins baci pogled u nju i kratko se nasmeši, videći koliko igraĉaka ima unutra. "Boga mi, ima toga, ima", reĉe on. "To jadno dete zasluţuje igraĉke. Ništa drugo osim tih igraĉaka nema, a zaraĊuje ih onim kroz šta  prolazi."

"Naravno. Naravno. Treba da mu nabavimo i više. Poslaću vam narudţbenicu. Sve što bi po vašem mišljenju on voleo da ima..." GospoĊica Felouz se toplo osmehnu. "Volite vi Timija, je l' tako da ga volite?" "Kako bih mogao da ga ne volim? Tako tvrd momĉić! Tako hrabar." "Hrabar jeste."

"A hrabri ste i vi, gospoĊice Felouz."  Nije znala šta bi sad to trebalo da znaĉi. Stajali su nekoliko trenutaka ćuteći, tako suoĉeni. Hosk ins kao da je spustio svoj odbrambeni "gard". Videla je u njegovim oĉima duboki umor. Reĉe, iskreno zabrinuta: "Izgledate premoreno, doktore Hoskinse." "Zar izgledam, gospoĊice Felouz?" Nasmejao se, ne mnogo uverljivo. "Onda ću morati da se veţbam da izgledam ţivahnije." "Da li je iskrsao neki problem za koji bi ja trebalo da znam?" "Problem?" Ovo kao da ga je iznenadilo. "Ne, nema problema! Odakle vam takva pomisao? Imam

 posao koji od mene mnogo traţi, to je sve. Ne zbog neke naroĉite sloţenosti, znate. Meni sloţenost ne smeta. Ali ovo nije zanimanje kojim najviše volim da se bavim. Kad bih mogao jednostavno opet da se  bacim na laboratorijski rad..." Odmahnuo je glavom. "Dobro, to sad nije vaţno. Uzeo sam u obzir vašu ţalbu, gospoĊice Felouz. Videćemo šta moţemo uraditi u smislu da bar malo smanjimo Timijev  program istraţivaĉkih razgovora. Naime, onoliko koliko legitimno moţemo, imajući u vidu veliku vaţnost sveg onog znanja koje se od Timija moţe dobiti. Siguran sam da me shvatate." "Sigurna sam da shvatam", reĉe gospoĊica Felouz, tonom koji je moţda bio malĉice previše suv.

MEĐUPOGLAVLJE ČETVRTO: DRUŠTVO ZA RAT

Zora je bila i nebo je imalo mrtvu, sivu boju; oštar vetar duvao je iz dva pravca odjednom. Jedan  beli komadić Meseca još se video, kao koštani noţ okaĉen na nebu. Muškarci iz Društva za rat spremali su se da siĊu niz breg, do ušća i do svetilišta sa ploĉicama od svetlucavog kamena. Znalica je stajala po strani, gledajući ih sa izvesne udaljenosti; ţelela je da moţe poći s njima dole. Uvek muškarci dobiju da rade sve što je zanimljivo, i to uvek isti muškarci, oni mladi, puni sokova. Matori, kao Srebren i Vo i 'Onaj koji se bori kao lav' daju saopštenja i nareĊenja, ali mladi, Volkodrev i Prolom i Ognjeokac i Pticohvat i još trojica ili ĉetvorica njih, e, oni stvarno delaju. I to su oni ĉlanovi  plemena koji su zaista ţivi, razmišljala je Znalica, zavideći im ţestoko. Kad se u ravnicama pojavi divljaĉ, oni su Društvo za lov. Poĉnu da oštre vrhove kopalja, omotavaju zglavkove stopala trakama tamnog vuĉjeg krzna da bi dobili brzinu i krvoţednost, kreću u lov, nagone mamute u stampedo preko litica, ili se sjate oko nekog bespomoćnog, zalutalog nosoroga i bodu ga dok  ne padne, ili bacaju kamenove sa konopcima na hitre irvase u nadi da će ih saplesti i oboriti. Posle nose ili vuku plen do tabora, pevajući i plešući s likovanjem; tad svako iziĊe da ih hvali i da izvikuje njihova

imena, a kad se meso skuva, lovci prvi biraju koje će komade uzeti i jesti - srce, mozak i druge dobre delove.

A kad neko uĉini prestup ili kad poglavica stigne do kraja svojih dana i mora da bude poslat na sledeći svet, oni postaju Društvo za ubijanje, stavljaju na glavu maske od medveĊe koţe i izvlaĉe  batinu smrti, napravljenu od slonovaĉe, što, zapravo, znaĉi od kljove mamuta; odlaze sa svojom ţrtvom malo dalje, na neko mesto gde pogledi plemena ne dopiru, i tamo urade ono što se mora uraditi. Posle toga vraćaju se sveĉano, u povorci po jedan, pevajući Pesmu sledećeg sveta, ĉije je pevanje dozvoljeno samo muškarcima, i to jedino ĉlanovima Društva za ubijanje. A kad u blizini vreba neprijatelj, vreme je da muškarci, isti ti muškarci, postanu Društvo za rat, da se namaţu trakama plave boje preko pleća, a crvene oko bedara, i da se ogrnu ţutim lavljim ogrtaĉima. Kao što su radili upravo sad. Na tome im je Znalica gorko zavidela. Stajali su nagi u krugu, nervozno se šaleći i smejući, a stari zanatlija Jahaĉ Mamuta privodio je kraju mešanje pigmenata. Muškarci ovog  plemena jedino u ratu boje telo; a poslednji rat bio je davno, pa su se pigmenti sad morali zamešati iznova. To je dugotrajan posao. Ali Jahaĉ Mamuta je znao kako se kamen melje i kako se dobijeni prah meša sa antilopinom mašću da bi se drţao za koţu. Sedeo je prekrštenih nogu, poguren nad svojim  poslom. Ĉlanovi Društva za rat ĉekali su da završi. Izvadio je koštane cevi sa pigmentima; poĉeo je da meša masnoću sa prahom u jednoj kamenoj ĉiniji. I najzad su boje bile spremne. Jahaĉ Mamuta pruţio  je ĉiniju sa crvenom bojom Prolomu Gorskom, a onu sa plavom bojom Mladojelenu; ostali stadoše u red da budu obojeni. Smeh i šale postadoše glasniji. Muškarci su se plašili onog što će biti posle; zato su se toliko

smejali. Dvojica bojitelja koristili su ĉetke od lisiĉjeg repa, a to je bio dodatni razlog za smeh, jer su golicale. Lako je bilo izvući jednu uzanu, plavu traku preko leĊa i drugu, široku i plavu, preko prsa, i dodati plavu Boginjinu taĉku na samom grlu, na mestu gde onaj tvrdi deo grla malo strši, i još jednu istu takvu iznad srca. MeĊutim, bojenje donjih delova stvaralo je komediju. Prvo široka crvena traka po dnu trbuha, taĉno iznad mesta gde su muški delovi; ta traka se mora produţiti u levo i desno, oko  bedara, i iznad zadnjice, pa sastaviti u pun krug. Onda se po jednom uskom crvenom trakom obaviju i

 jedna i druga butina, odmah ispod muških delova; najzad, ono što ih je uvek zasmejavalo, Boginjina crvena pruga duţ celog dugaĉkog muškog dela i još po jedna crvena taĉka na ona dva loptasta muška dela koji vise odmah iza tog izduţenog. Prolom je veliĉanstvenim pokretima nanosio boju tamo dole, a muškarci su glumili da ih baš to neizdrţljivo golica. A moţda nisu ni glumili. Pa, nastavite, razmišljala je Znalica. Obojite i mene! Nemam muške delove, ali moţete nacrtati crvene pruge oko mojih bedara i na vrhovima dojki, posluţiće jednako dobro kad poĉne bitka. Jer ja sam ratnik sasvim jednako kao ma ko od vas. Sasvim jednako.

Već su bili pri kraju tog posla. Obojeni su bili svi muškarci, osim samih bojitelja. Sad je Prolom namazao donje šare Mladojelenu, a Mladojelen gornje šare Prolomu; onda su razmenili zdele sa bojom,  pa je Mladojelen crtao crveno Prolomu, a Prolom je crtao plavo Mladojelenu. Onda su svi vezali oko

struka svoje bedrene omotaĉe, a oko pleća lavlje ogrtaĉe, pa dohvatili koplja, spremni da vode rat. Zapravo, maltene spremni. Trebalo je još da Boginjina ţena izgovori reĉi rata iznad njih, pred one tri medveĊe lobanje. Znalica je videla da dve mlaĊe Boginjine ţene već postavljaju medveĊe lobanje, rasporeĊene kao da treba zapreĉiti stazu koja vodi nadole, i da najstarija Boginjina ţena oblaĉi onu  posebnu odeţdu koju mora nositi kad daje ratni blagoslov. Znalica pogleda niz brdo, ka ušću i ka svetilištu sa svetlucavim kamenom. Tamo nikog nije bilo. Sve će ovo biti uzalud ako su Drugi otišli negde drugde. Boginjina ţena je javila da su oko svetilišta otisci stopala sveţi; koliko se, meĊutim, Boginjina ţena razume u te stvari? Lovac nije. To što je ona videla moţda su otisci tri dana stari. Dakle, Drugi mogu biti već daleko. Sad samo treba brzo sići dole i obaviti na oltaru one obrede koje Srebren smatra potrebnim; posle toga Narod se moţe opet okrenuti na istok i krenuti odavde, u ravne prazne hladne zemlje gde Drugi retko zalaze, da tamo nastavi sa svojim ţivotom. Moţda zapravo nema potrebe da se napred šalje Društvo za rat da pronjuška oko svetilišta i uveri se da nema posakrivanih Drugih u blizini; ako je tako, onda Srebren traći dragoceno vreme. Godina odmiĉe. Dani postaju kraći. Uskoro će sneg padati svakog

dana. Potrebno je da Narod brzo završi ono radi ĉega je ovde došao i da naĊe neko bezbedno mesto gde moţe da se nastani i izdrţi rĊave mesece koji dolaze. MeĊutim, Boginjina ţena je najverovatnije u pravu, Drugi jesu tu negde. Dogodiće se rat; muškarci će ginuti; moţda ne samo muškarci. Prošlo-ĉuva joj priĊe s leĊa i reĉe joj maltene u samo uho: "Boginja vrlo oštro postupa prema nama u poslednje vreme. Prvo nam je uzela onog deĉaka, a sad nas je uvela usred Drugih." Znalica slegnu ramenima. "Ne vidim Druge. Već dva dana smo ovde, a još niko nije video nikakve Druge."

"Ali tu su. Ĉekaju nas, sakriveni dole, spremni za napad. Ja to znam." "Kako znaš?" "Sanjala sam", reĉe Prošlo-ĉuva. "Bili su nevidljivi, kao stvorenja od izmaglice, onda su postali napola ĉvrsti kao senke, a posle toga su poĉeli da iskaĉu iz zemlje svud oko nas i da nas ubijaju." Znalica se nasmeja grubo. "Još jedan mraĉni san." "Još jedan?" "Pretprošle noći Srebren je sanjao da je opet deĉak i da je zašao u more, a kad je izlazio iz mora  poĉeo je iz koraka u korak da stari, pa se za samo nekoliko trenutaka sparušio i postao sav bangav i nejak. To je bio san o smrti, dabome. A sad ti sanjaš da nas oko svetilišta ĉekaju Drugi." Prošlo-ĉuva klimnu glavom. "Štaviše, Boginja je odnela deĉaka Grom-Obraza, a nije nam za uzvrat dala nijedan znak svog zadovoljstva. Mislim da bi trebalo da odemo odavde, ne ĉekajući da obavimo ma kakve sveĉanosti dole kod tog oltara." "Ali Srebren kaţe da ih moramo obaviti." "Srebren Oblak postaje, sa godinama, bojaţljiv i slab", reĉe Prošlo-ĉuva. Znalica se razljućeno okrete ka ĉuvarici istorije. "Da ne bi ti volela da budeš poglavica umesto njega?"

"Ja?" Prošlo-ĉuva se osmehnula. "Ne ja, Znalice. Nikakve veze sa poglaviĉkim poslom neću da imam. Ako na svetu postoji ijedna ţena koja u srcu ĉezne da bude poglavica, onda si to, po mom utisku, ti, Znalice; a ja nemam apetita za takve terete. Ipak, mislim da je moţda došlo vreme da Srebren Oblak poloţi dole svoj ĉarobni štap, i kapu, i ogrtaĉ." "Nije došlo." "Sve je stariji i sve slabiji. U oku mu vidiš zamor." "Jak je i mudar", reĉe Znalica, ne osobito ubeĊeno. "Znaš da govoriš nešto što nije istina." "Je l' to tako, Prošlo-ĉuvo? Je l' to tako?" "Polako, ţeno. Ako me udariš, reći ću ljudima da te bace niz brdo." "Rekla si da laţem." "Rekla sam da govoriš nešto što nije istina." "Pa, ista stvar."

"Laţljivica koja laţe i samu sebe nije laţljivica, nego je glupaĉa. Ti znaš i ja znam i Boginjina ţena zna da Srebren više nije podoban za poglavicu. Svaka od nas tri je to pomislila i kazala na svoj naĉin. A kad i muškarci poĉnu to da uviĊaju, Društvo za ubijanje moraće da obavi svoj posao." "Moţe biti", reĉe Znalica nelagodno. "Onda, zašto ga braniš?" "Ţao mi ga je. Ne ţelim da bude prisiljen da umre." "Kako je to neţno od tebe. Ali poglavica zna kako treba raditi. Pamtiš li dane kad je Crni Sneg bio  poglavica, pa kad je oboleo i poĉeo da povraća zelenu ţuĉ i kad nikakvo leĉenje nije pomoglo, kako je ustao i rekao pred svima nama da je njegovo vreme došlo? Da li je i tren oklevao? Tako isto je uĉinio  pre njega i Gorodiv, Srebrenov otac, kad sam ja bila devojka. Ti tada još nisi bila roĊena. Gorodiv je  bio veliki poglavica; ali jednog dana je rekao, suviše sam star, ne mogu više da budem poglavica, i pre nego što je pala noć bio je mrtav. A tako mora biti i sa Srebrenom." "Ne još. Ne još."

Prošlo-ĉuva hladno reĉe: "Ĉak i ako nas uvede u propast? A to ĉini moţda ovog trenutka. Bila je greška dolaziti ovamo; to sada vidim, iako u prvi mah nisam videla. Zašto ga toliko braniš? On ti nije ništa. Nisam znala ni da ti se sviĊa." "Ako Srebren umre, ko će, po tvom mišljenju, biti poglavica umesto njega?" "Ognjeoki, valjda."

"Dabome. Ognjeoki!" Znalica se iscerila osvetoljubivo. "A ja ti kaţem, Prošlo-ĉuvo, više volim da ostanem sa starim, spetljanim Srebrenom i poginem pod k opljima Drugih, nego da budem prisiljena da

ţivim još deset godina pod upravom Ognjeokog!" "A", reĉe Prošlo-ĉuva. "Aha! Sad razumem. Stavljaš svoje male, liĉne nesklonosti prema jednom muškarcu ispred zdravog razuma - pa ĉak i ispred ţivota samog, Znalice. Kako je to besmisleno! I kakva si ti budala!"

"Nateraćeš me da te ipak tresnem." "Ali zar ne vidiš..." "Ne", reĉe Znalica. "Ne, ne vidim uopšte. Ali dosta toga. Gledaj dole, dole!" Dok su njih dve razgovarale, Boginjina ţena je završila davanje blagoslova Društvu za rat, pa su se muškarci tog Društva, propisno obojeni i opremljeni, spustili niz brdo da zauzmu poloţaj oko svetilišta. Sad su stajali ispred svetilišta, rame uz rame, drţeći naperena koplja i zureći izazivaĉkim pogledima na sve strane.

A Drugi su se poĉeli pojavljivati, poĉeli su se stvarati niotkud, kao ona stvorenja od izmaglice koja su u snu Prošlo-ĉuve stekla telesnost. Odakle doĊoše? Sigurno su do sad ĉuĉali u gustom ţbunju duţ obale jedne od tih triju reka,  pogureni, pa ih nije bilo moguće videti; ili su se, moţda, skrivali na neki magiĉan naĉin, tako da su liĉili na ţbunje i zadrţali taj izgled sve do ĉasa kad su ustali i stupili napred. Osmorica, moţda desetorica. Ne, više od deset. Znalica pokuša da ih broji; iskoristila je prste obeju šaka, ali Drugih je bilo još, neprebrojanih. Moţda još za celu jednu šaku brojanja. A Društvo za rat je imalo samo devet ratnika.

Biće pokolj. Srebren je poslao sve mlade muškarce ovog plemena u smrt. "Kako su ogavno ruţni!" prošaputa Prošlo-ĉuva promuklo, grabeći Znaliĉinu podlakticu i steţući je tako jako da je taj stisak poĉeo boleti. "Kao ĉudovišta! Kao bića iz strašnih snova! Kad sam ih videla u mome snu, nisu bili ni pribliţno ovoliko odvratni!" "Pa, oni prosto liĉe na sebe", reĉe Znalica. "Tako izgledaju Drugi." "Ti si ih viĊala ranije. Ja nisam. Fuj, kakva ravna lica! Pa ti mršavi vratovi. Noge, ruke - tako dugaĉke. Kao kod paukova!" "Da, kao kod paukova." "Gledaj. Gledaj."

Sad se već celo pleme okupilo na jednoj ivici najpogodnijoj za gledanje, odmah iznad troreĉkog svetilišta. Svi pogledi bili su uprti u prizor dole. Znalica zaĉu Srebrenovo šumno, teško disanje u  blizini. Jedno dete je plakalo. Ĉinilo se da i dve-tri majke plaĉu. Dole se dešavalo nešto neobiĉno, maltene nalik na ples. Muškarci Društva za rat još su stajali rame uz rame, u jednom ravnom redu, ispred svetilišta. Izgledali su nervozno, ali su drţali svoj poloţaj, ma koliko u sebi moţda priţeljkivali da se okrenu i  pobegnu.  Naspram njih postrojili su se Drugi, na odstojanju od moţda dvadeset koraka. Stajali su i oni rame

uz rame: visoki muškarci, ĉudnog izgleda i ravnih lica, sa dugaĉkim kopljima u rukama. Ali nije bilo napada.

Dve grupe ratnika jednostavno su stajale tu. Zurili su jedni u druge preko niĉije zemlje ko ja ih je razdvajala. Niko se nije pomicao. Kao da niko nije ni disao. Svi su bili nepomiĉni kao stene. Mora biti da su ratnici Naroda uplašeni; da li je moguće, meĊutim, da i Drugi osećaju isti toliki strah? Navodno su Drugi ubice bez milosti. A ima ih i v iše od ratnika Naroda, više bar za broj prstiju na jednoj šaci. A ipak, ne dešava se ništa. Niko nije voljan da krene.

Ognjeoki je uĉinio prvi pokušaj da prekine taj zastoj. Stupio je jedan korak napred. Sledećeg trenutka i svi ostali ĉlanovi Društva za rat stupili su takoĊe jedan korak napred. Ognjeoki na preteći naĉin zatrese koplje, zagleda se besno u Druge i naĉini jedan dug, dubok zvuk  koji doplovi do posmatraĉa na brdu: "Huuuuu." Drugi su se zagledali izmeĊu sebe, mršteći se. Izgledali su zbunjeni, nesigurni, uznemireni. Iskoraĉi napred i jedan od njih, a onda i ceo njegov red. Zatrese i on kopljem. "Huuuuu." "Huuuuuu." "Huuuuuuu."

Znalica i Prošlo-ĉuva se pogledaše zapanjeno. Oni dole ništa ne rade, samo upućuju smešne zvuke  jedni drugima! Zar se tako poĉinju bitke? Moţe biti: Znalica o tome nije imala sigurnog znanja. Ali ako  je to pravi naĉin da se poĉne ratovanje, onda ratovi poĉinju budalasto. Moţda ni oni muškarci dole nisu sigurni kako bi trebalo da se ponašaju. Ovi ratnici, uvide Znalica,  još nikad nisu ratovali protiv Drugih, štaviše nisu nikad do ovog trenutka ni sreli Druge. Jedino je ona imala nekakav raniji susret sa Drugima, onda kad je pored ledenog jezerceta srela jednog usamljenog Drugog. A u to doba, tako davno, taj Drugi se okrenuo i pobegao od nje.

Sad ovi Drugi samo tako stoje, zabrinutih lica, i oponašaju smešne zvuke koje im ratnici plemena dobacuju. Iako su brojniji, a ĉini se i bolje naoruţani, nego Društvo za rat. Zašto? Da li su ti Drugi, od kojih se svako plaši, rasa kukavica? "Huuuuu." "Huuuuu." "Huuuuu." "Huuuuu."

"Slušaj ih samo", reĉe Znalica podsmešljivo. "Zvuĉe kao sove." Baš tad se dole primetio neki pokret. Ceo red Društva za rat naĉinio je mali zaokret u levo, tako da sad svetilištu nisu bili okrenuti taĉno leĊima, nego pod izvesnim uglom. Isti zaokret izvede i formacija Drugih. Tako su opet bili taĉno licem u lice. Huktanje se nastavljalo. Oba stroja pomicala su se još nekoliko puta, ali niko nije nigde otišao. Oba stroja su se i vraćala na ranija mesta. Koplja su uzdizana, ali ne i bacana. "Oni se jedni drugih boje!" reĉe Prošlo-ĉuva zapanjeno. "Huuuuu." "Huuuuu." "Treba samo da jurnemo na njih", progunĊa Znalica. "Svi bi se okrenuli i pobegli istog trenutka!" "Huuuuu." "Huuuuu." "Kao sovuljage", reĉe Prošlo-ĉuva.

Bilo je nepodnošljivo. Ta blokada mogla je potrajati veĉno. Znalica više nije mogla da trpi. Prišla je mestu gde je Jahaĉ Mamuta sedeo; ispred njega su, na zemlji, leţale dve ĉinije sa ratnim bojama. Zbacila je ogrtaĉ sa sebe. Jahaĉ Mamuta diţe pogled ka njoj, zbunjen. "Daj boju", reĉe Znalica. "Ti ne moţeš..." "Mogu." Sagnula se, hitr o dohvatila ĉiniju sa plavom bojom i nemarno pljusnula po malo na svaku dojku.

Onda je dohvatila crvenu, nacrtala veliki trougao saĉinjen od jedne vodoravne linije preko stomaka i dve koje su išle nadole preko butina; i još malo je pljusnula na tamnu dlaku na svojim preponama. Sad su svi gledali nju. Nije zatraţila od Jahaĉa Mamuta da joj nacrta ratne linije na leĊima, nije htela da gubi vreme ubeĊujući se s njim, pogotovu što nije verovala da bi pristao. Nije bitno. Ionako nije imala nameru da dopusti ma k om protivniĉkom ratniku da joj vidi leĊa. Drugi! - pomisli ona rasrĊeno. Sve same kukavice! Srebren joj je prilazio; kretao se sa oklevanjem, nastojeći da poštedi svoju bolesnu nogu.

"Šta radiš ti to, Znalice?" "Spremam se da vodim vaš rat umesto vas", reĉe ona. Ogrnula je opet odeću i krenula niz brdo,  prema svetilištu, sa svetlucavim komadima kamena.

OTPOR  33.

Sem Eikmen reĉe: "Dţeri, pusti još jednom poziv tog tupadţije." Hoskins ćušnu transkript-kocku u pror ez mašine. Na ekranu kojim je prednji zid sobe upravnog odbora bio pokriven pojavi se lice Brusa Manhajma; izgledalo je sasvim isto kao na ekranu Hoskinsovog telefona onog dana kad je Manhajm pozvao. U donjem desnom uglu uporno je treptala,

 paleći se i gaseći, jedna zelena rozeta, što je znaĉilo da je poziv snimljen sa znanjem i dopuštenjem  pozivaoca.

Manhajm je bio mlaĊi ĉovek, sa punim licem i gustim talasima ĉvrste, crvene kose, priljubljenim uz glavu. I koţa njegovog lica bila je sva crvenkasta. Iako brade već godinama nisu bile u modi, osim kod izuzetno mladih i kod izuzetno starih ljudi, Manhajm je nosio kratku, uredno potkresanu bradicu i

ţbunaste, male brkove. Taj dobro poznati branilac deĉjih prava izgledao je veoma iskreno, veoma ĉestito i veoma ozbiljno. Hoskinsu se ĉinilo - i veoma nervirajuće.  Na ekranu, Manhajm reĉe: "Situacija je sledeća, doktore Hoskinse: naša najnovija rasprava nije urodila baš nikakvim plodom, pa ja jednostavno više ne mogu da vam verujem na reĉ da tog deĉaka drţite u prihvatljivim uslovima." "Zbog ĉega?" odgovori Hoskins na ekranu. "Je li moja reĉ iznenada postala nepouzdana?" "Nije to posredi, doktore. Nemamo razloga da sumnjamo u vašu reĉ. Ali nemamo razloga ni da sve verujemo bez prover e, a neki ĉlanovi mog savetodavnog odbora imaju utisak da sam dosad bio odveć spreman da prihvatam vaša vrednovanja deĉakovog statusa. Suština je u tome što nismo izvršili inspekciju na licu mesta." "Govorite o tom detetu kao da je to nekakvo skriveno oruţje, doktore Manhajm."

Manhajm se osmehnuo, ali u njegovim bledosivim oĉima nije bilo mnogo veselosti. "Molim vas da razumete u kakvom sam poloţaju. Onaj sektor javnog mnjenja ĉiji sam zastupnik vrši znatan pritisak na mene, doktore Hoskinse. Uprkos svim vašim saopštenjima za javnost, mnogi ljudi i dalje su uvereni da dete koje je tako dovedeno i koje ostaje maltene kao robijaš u samici, na neodreĊeno dugo vreme, jeste dete podvrgnuto surovom i nehumanom postupanju." "Nas dvojica smo o ovome razgovarali više puta", reĉe Hoskins. "To dete dobija najbolju negu na

svetu, znate da je tako. Sa njim je dadilja dvadeset ĉetiri sata na dan, zdravstveno ga pregledaju svakog dana, dobija savršeno uravnoteţenu ishranu koja je već ĉudesno delovala na njegovo fiziĉko stanje. Bili  bismo ludi kad bismo radili drugaĉije, a mi, šta god drugo da smo, ludi nismo." "Priznajem da ste mi rekli sve to i ranije. Ali ipak do današnjeg dana niste dozvolili da neko doĊe spolja i potvrdi sve to što govorite. A pisma koja mi stiţu svakog dana - protesti, pritisak zabrinutih  pojedinaca..."

"Moţda ste vi pod nekim pritiskom, gospodine Manhajm", reĉe Hoskins ne baš ljubazno, "ali zar to ne bi moglo biti zbog toga što ste sami, baš vi liĉno, pokrenuli celu tu gungulu, pa sad vaši ljudi okreću i prema vama jedan deo te vreline koju ste sami, svojom voljom, izazvali?"

"Tako treba s njim govoriti, Dţeri, momĉino!" reĉe Ĉarli Mek Dermot, šef raĉunovodstva.

"Moţda je malo preoštro, ĉini mi se", reĉe Ned Kesidej. On je bio šef pravnog odeljenja; njegova je duţnost bila da, u pogledu predostroţnosti, ĉak i preteruje.  Na ekranu se nastavljao snimljeni razgovor.

"...nam sad ništa ne znaĉi, doktore Hoskinse. Mi se ovde moramo stalno vraćati na jednu osnovnu istinu: to dete je otrgnuto od svoga doma i svojih roditelja..." "To neandertalsko dete, gospodine Manhajm. Neandertalci su bili primitivni, divlji, nomadski oblik  ljudskog roda. Moţe se samo nagaĊati da li su imali ikakve domove, pa ĉak i da li su razumeli  postojanje odnosa roditelj-dete u našem današnjem smislu. Ne moţemo to znati, ali sasvim je moguće da smo izvukli ovo dete iz jedne potpuno divljaĉnog, neprijateljskog, bednog postojanja - ja bih ĉak  rekao da je to mnogo verovatnije od slike koju vi nudite, a u kojoj mi, toboţe, bezobzirno istrţemo to

dete iz njegovog idiliĉnog malog porodiĉnog ţivota kao na boţićnoj razglednici, u pleistocenu." "Da li mi vi to kaţete da su neandertalci bili samo ţivotinje i ništa više?" upita Manhajm. "Da je dete koje ste doveli iz pleistocena samo nekakav ĉovekoliki majmun sposoban da ide na dve noge?" "Naravno ne. Ne pokušavamo da izmišljamo ništa sliĉno. Neandertalci su bili primitivni, ali, nesumnjivo, bili su ljudska bića." "...jer ako pokušavate da tvrdite da vaš zarobljenik nema ljudska prava zato što nije ljudsko biće, doktore Hoskinse, onda vam moram ukazati na to da su nauĉnici sasvim jednoglasni u oceni da je homo neanderthalensis, zapravo, samo podvrsta naše sopstvene rase, homo sa pinensa, pa prema tome..."

"Isuse napaćeni Hriste!" eksplodirao je Hoskins tada. "Pa je l' vi mene uopšte slušate? Upravo sam uspeo da kaţem da priznajemo ĉinjenicu da Timi jeste ĉovek." "Timi?" reĉe Manhajm. "Da, to dete je ovde dobilo nadimak. Pomenut u svim novinskim izveštajima."  Ned Kesidej sa strane progunĊa: "To je verovatno bila greška. Dovodi do prevelikog poistovećenja sa tim detetom kao pojedincem. Daš nekome ime i taj poĉne da izgleda suviše stvaran u oĉima javnosti; a onda, ako se posle desi neka nevolja..."

"Dete jeste stvarno, Nede", reĉe Hoskins. "A nevolja neće biti nikakvih."  Na ekranu Manhajm je govorio: "Vrlo dobro, doktore. Mi smo, dakle saglasni, oko toga da

govorimo o ljudskom detetu. IzmeĊu nas dvojice nema stvarnog neslaganja ni o još jednoj bitnoj stvari, a ona se, kao što rekoh maloĉas, sastoji u tome što ste vi svojevoljno uzeli to dete u vaše starateljstvo, iako nemate nikakvo zakonsko pravo na to. Vi ste, u suštini, kidnapovali to dete, mogao bih sasvim  precizno reći." "Zakonsko pravo? Po kom zakonu? Gde? Kaţite mi koje sam to zakone prekršio. Pokaţite mi taj  pleistocenski sud koji bi mi mogao suditi!"

"Ĉinjenica da ljudi pleistocena nemaju sudstvo ne znaĉi da nemaju ljudska prava", reĉe Manhajm glatko. "Primetićete da sadašnjim vremenom govorim o tom izumrlom narodu. Sad kad je vremeplovstvo postalo stvarnost koja dejstvuje, sve je u sadašnjem vremenu. Ako smo u mogućnosti da se mešamo u ţivote ljudi od pre ĉetrdeset hiljada godina, onda moramo, neizbeţno, proširiti na te ljude sva ona ljudska prava i svu onu uĉtivost koje, u našem društvu, smatramo neotuĊivim. Vi svakako ne  biste pokušali da mi kaţete da firma 'Stasis Tehnologije' ima pravo da posegne u neko selo u današnjem Brazilu ili Zairu ili Indoneziji i da tek tako ugrabi ma koje dete, iz ćefa, samo zato što tamo..." "Ovo je jedinstveni opit, od ogromnog nauĉnog znaĉaja, gospodine Manhajm!" zamuca Hoskins. "Sad mi se ĉini da vi ne slušate mene, doktore Hoskinse. Ja ne raspravljam o pobudama; ja govorim o jednostavnim ĉinjenicama zakona. Ĉak i ako se ţeli izvršiti nauĉno istraţivanje, da li biste smatrali da imate pravo da se sjurite na neko dete u njegovom rodnom selu u nekoj današnjoj plemenskoj kulturi i da ga dovedete ovamo kako bi ga antropolozi prouĉavali, bez obzira na osećanja njegovih roditelja ili staratelja?" "Svakako ne."

"Ali plemenske kulture iz prošlosti su prostor za vaš slobodan lov?" "Pa tu nema analogije", reĉe Hoskins. "Prošlost je sklopljena knjiga. To dete, koje mi sad imamo u

svome starateljstvu, već je mrtvo, gospodine Manhajm, ĉetrdeset hiljada godina."  Ned Kesidej jeknu i poĉe ţestoko da odmahuje glavom. Hoskins zakljuĉi da je Ned sigurno uoĉio, u izgovorenim reĉima, nova i uznemirujuća zakonska razgranavanja koja, verovatno, nipošto nije trebalo uvoditi u razgovor.

"Vidim", reĉe Manhajm. "Mrtvo dete, a dadilja se trudi oko njega dvadeset ĉetiri sata dnevno? Ma, hajdete, doktore Hoskinse. Takvo razmišljanje sasvim je neosnovano. U eri plovljenja kroz vreme, ona stara razgraniĉenja izmeĊu pojma 'mrtav' i pojma 'ţiv' nemaju više istu vrednost kao pre. Vi ste tu sklopljenu knjigu, koju pomenuste, otvorili i ne moţete je sada zatvoriti samo snagom svojih reĉi. SviĊalo se to vama ili ne, mi sad ţivimo u epohi paradoksa. To dete je ţivo jednako kao vi i ja, sad kad ste ga prebacili iz njegove sopstvene ere u našu, a obojica se slaţemo u tome da je ljudsko i da zasluţuje da se prema njemu postupa kao prema ma kom drugom detetu. A to nas neposredno vraća na  pitanje nege tog deteta dok je meĊu nama. Moţemo ga zvati ţrtvom kidnapovanja, ili podjektom  jedinstvenog nauĉnog opita, ili nevoljnim gostom u našoj eri, moţemo tu izvoditi semantiĉke zaokrete koliko god vam je volja - ali, zapravo, jedino vaţna stvar jeste ta da ste vi proizvoljno izbacili jedno dete iz njegove rodne ţivotne sredine, bez pristanka ma koga od onih ljudi kojih se to ticalo, i sad drţite to dete pod kljuĉem, u nekakvom izdvojenom prostoru. Moramo li se i dalje vrteti u krugu? Ovde  postoji samo jedna tema za razgovor. Vi znate koja. Zastupam veliki broj zabrinutih ljudi; od mene je

zatraţeno da procenim da li se ljudska prava tog nesrećnog deteta poštuju kako valja i treba." "Protivim se toj vašoj upotrebi reĉi 'nesrećnog'. Objasnio sam, već toliko puta, da je to dete..." "U redu. Povlaĉim tu reĉ ako vam ona toliko smeta. Ostatak moje izjave ostaje nepromenjen." Hoskins reĉe, ne trudeći se da prikrije da mu je strpljenje već veoma istanjeno: "Šta vi, konkretno, hoćete od nas, gospodine Manhajm?" "Rekao sam vam. Inspekciju na licu mesta, tako da liĉno procenimo u kakvom je stanju to dete i kakav je njegov stav."

Hoskins na ekranu zatvori oĉi na trenutak. "Vi ste vrlo uporan ĉovek, zar ne? Neće vas zadovoljiti ništa osim da liĉno doĊete ovde i liĉno proverite?" "Znate odgovor na to."

"Pa dobro, moraću vas pozvati kroz izvesno vreme, gospodine Manhajm. Mi smo dopuštali pristup do Timija samo kvalifikovanim nauĉnim istraţivaĉima, a ja nisam siguran da vi spadate u tu vrstu. Moraću da sazovem sastanak mog odbora da bismo o svemu ovome raspravili. Mnogo vam hvala što ste zvali, gospodine Manhajm. Bilo je zadovoljstvo razgovarati sa vama." Ekran je potamneo. Hoskins pogledom preĊe po sali. "Dakle? Stvar je takva. Problem vidite. Ovo je kao da mi je buldog zagrizao nogavicu pantalona.

 Neće pustiti, ma kako ja pokušavao da ga otresem."  Ned Kesidej reĉe: "Ako i uspeš da ga otreseš, on će te istog trenutka ponovo napasti, ali je vrlo verovatno da će ti tada zariti zube u nogu, Dţeri, a ne samo u nogavicu." "Šta mi ti to govoriš, Nede?" "Kaţem da treba da ga pustimo da obavi taj pregled na licu mesta. I da to bude naš gest dobre volje." "To je tvo j pravni savet, posle dobrog razmišljanja?"

Kesidej klimnu glavom. "Blokiraš tog tipa već nedeljama, je l' tako? On pozove, ti ga vozaš, on opet  pozove, ti naĊeš neki novi štos da odbiješ njegove razloge, i sve tako, ponovo i ponovo. Ali to ne moţeš veĉno. Tip je tvrdoglav koliko i ti, a razlika se sastoji u tome što u njegovom sluĉaju tvrdoglavost izgleda kao posvećenost plemenitom cilju, a u tvom sluĉaju kao hotimiĉno onemogućavanje. On je tek sad, prvi put, konkretno zatraţio da uĊe u naše prostori je, je l' tako?" "Tako je", reĉe Hoskins. "Vidiš? Uvek moţe da navali nekim novim manevrom. A ti ne moţeš uvek tome da pariraš novim saopštenjima za štampu i novim subeteriĉnim intervjuima sa Kandidom Devenejom. Jer će Manhajm, tras, javno, da postavi tezu da se ovde prikriva nešto strašno, da mi krijemo neku stravu ovde. Nek on

doĊe i pogleda maleckog. Onda će moţda da zaklopi svoju blebetalicu dovoljno dugo da mi završimo ovaj projekat." Sem Eikmen zavrte glavom. "Ne vidim ni jedan jedini razlog da kapituliramo pred navaljivanjem

tog kolosalnog smetala, Nede. Bilo bi razloga kad bismo mi, recimo, drţali klinca u lancima u nekom sobiĉku, ili kad bi klinac bio kost i koţa, ĉirav i rahitiĉan, i kukao i urlikao do neba, danju i noću. Al' deĉku je superdobro, tako nam bar Dţeri kaţe, ugojio se malo, ĉak ĉujem da nabada i nešto engleskog. Ţivi bolje nego što je ikad ranije ţiveo, a to bi trebalo da bude oĉigledno ĉak i Brusu Manhajmu." "Taĉno tako", reĉe Kesidej. "Mi nemamo šta da krijemo. Zašto, onda, pruţati Manhajmu priliku da stvara privid da imamo?"

"Dobra poenta", reĉe Hoskins. On pogleda i ostale prisutne. "Ţeleo bih da se svi izjasnimo o ovome. Da pozovemo, ili da ne pozovemo, Manhajma ovamo da vidi Timija?"

"Ja kaţem, do vraga sa Manhajmom", reĉe Sem Eikmen. "On je samo jedna štetoĉina, ništa više.  Nema razloga, pod kapom nebeskom, da mi popustimo pred njim."

"Ja sam više za ovo Nedovo", reĉe Frenk Braton. "Neka doĊe i neka vidi, i gotov posao." "Riziĉno je", reĉe Ĉarli Mak Dermot. "Kad taj uĊe, ko zna kakva će sve dalja pitanja da pokrene. Kao što Ned kaţe, uvek postoji neki novi manevar. Ako mu dozvolimo da poseti deĉaka, nećemo ga time skinuti sa grbaĉe; štaviše lako je moguće da ćemo samo pogoršati sebi situaciju. Ja kaţem ne." "A ti, Elena?" reĉe Hoskins, okrenuvši se ka Eleni Sedler, šefici nabavnog odeljenja. "Ja glasam da ga pustimo da doĊe. Kao što reĉe Ned, nemamo šta da krijemo. Ne moţemo dozvoliti da se on i dalje baca blatom na nas kao što je poĉeo. A kad se zna da je bio ovde, onda ostaje samo da svet veruje ili nama ili njemu, s tim što imamo one vrlo kratke televizijske snimke Timija koji će  pokazati da smo mi u pravu."

Hoskins turobno klimnu glavom. "Dva za, dva protiv. Znaĉi, moj glas će biti odluĉujući. U redu, neka bude. Javiću Manhajmu da moţe da doĊe." Eikmen reĉe: "Dţeri, jesi li siguran da hoćeš da..." "Jesam", reĉe Hoskins. "Meni se on ne sviĊa ništa više nego tebi, Seme. Niti ţelim da on njuška ovde, ni dva minuta. Jeste štetoĉina, to si dobro rekao. Ali baš zato što jeste štetoĉina, došao sam do zakljuĉka da je bolje popustiti mu. Neka vidi Timija i uveri se da Timi napreduje i cveta. Neka vidi gospoĊicu Felouz i sam zakljuĉi da li se ovde dogaĊa ma kakvo zlostavljanje deteta. Slaţem se s  Nedom da bi poseta mogla prosto da mu zaĉepi usta. A ako se to ne desi, onda ništa, nećemo biti u gorem poloţaju nego sad: on će nastaviti sa svojim agitovanjem i urlikanjem, a mi ćemo nastaviti da  poriĉemo sve njegove optuţbe. Ali ako mu zabranimo posetu, nastaviće da nam omotava oko vrata razne bizarne nove optuţbe, a onda Bog sam zna šta ćemo morati da ĉinimo da bismo ih opovrgli. Znaĉi, ja glasam da buldogu bacimo kosku. Na taj naĉin imaćemo izgleda protiv njega; inaĉe smo izgubili. Manhajmu će biti upućen poziv da nam doĊe u posetu, i to je sve. Sastanak je završen." 34.

GospoĊica Felouz je kupala Timija, kad se u susednoj sobi zaĉu interkom. Namrštila se što je tako  prekidaju u poslu. Bacila je pogled na deĉaka u kadi. Za njega kupanje više nije bilo muĉenje. Sad je  bilo više kao zabava: svakog dana išĉekivao ga je radosno. Više mu se nije ĉinilo da je ugroţen kad leţi u toploj vodi, napola potopljen u nju. Lepo se videlo da shvata kupanje kao veliĉanstveni luksuz, ne samo zbog osećaja tople vode na telu, nego i zbog onog divnog trenutka kad iziĊe iz kade rumen, ĉist, mirišući fino. Dabome da je deo radosti bio i to da malo pljuska po vodi. Što Timi duţe obitava ovde, sve više liĉi na najobiĉnijeg klinca, razmišljala je gospoĊica Felouz. MeĊutim, nije joj se dopadala zamisao da ostavi Timija dugo u kadi samog, bez nadzora. Nije se mnogo brinula da bi se on mogao udaviti. Mali deĉaci njegovih godina ne dave se ĉesto u kadama; ĉinilo se da ovaj deĉak ima i te kako snaţnu volju za samoodrţanjem. Ali ako odluĉi da sam iziĊe, pa ako se oklizne i padne...

Ona reĉe: "Odmah se vraćam, Timi. Ti ostani u kadi sam, vaţi?" Klimnuo je glavom.

"Ostani u kadi. U kadi. Razumeš?" "Da, Felouz."

 Niko na svetu ne bi prepoznao, u onome što je Timi izgovorio, te dve reĉi: "Da, Felouz." Niko, niko sem gospoĊice Felouz. Pohitala je, ipak se pomalo brinući, u sobu i rekla u proreze interkoma: "Ko zove?" "Ja sam, doktor Hoskins, gospoĊice Felouz. Ţeleo bih znati da li Timi moţe da izdrţi još jednu  posetu, ovog popodneva."

"Trebalo bi da on ima slobodno popodne. Već ga kupam. On nikad nema posetioce posle kupanja." "Znam. Ovo je poseban sluĉaj." Edit je osluškivla zvuke iz kupatila. Pljuskanje je bilo vrlo buĉno, Timi se oĉigledno dobro  provodio; ĉula je njegov smeh. Ona reĉe prekornim tonom: "Svi oni su posebni sluĉajevi, zar ne, doktore Hoskinse? Ako pustim unutra svakog ko je po neĉemu poseban, deĉko će takvim posebnim tipovima biti na izloţbi po ceo dan i po celu noć." "Ovaj je stvarno poseban, gospoĊice Felouz." "Ja ipak radije ne bih. Ima i Timi pravo na izvesno slobodno vreme, baš kao i svako drugi. Nego, doktore Hoskinse, ako ne zamerate, ja bih se vratila da ga kupam..."

"Ovaj posetilac je Brus Manhajm, gospoĊice Felouz." "Šta?" "Znate da nas je Manhajm zasipao svojim standardnim montiranim optuţbama i zapaljivim glupetanjima praktiĉno od samog trenutka kad smo saopštili da je Timi stigao - to vam je poznato, zar  ne?"

"Pa, valjda", reĉe gospoĊica Felouz. Uistinu, ona na te stvari nije obraćala mnogo paţnje. "Pa, on nam je telefonirao praktiĉno svaki treći dan, da bi saopštio ovaj ili onaj oblik svog ogorĉenja. Konaĉno sam ga pitao šta konkretno hoće od nas, a on je odgovorio da insistira na 'inspekciji na licu mesta'. Naime, da pogleda Timija. Kao da mi ovde imamo nekakvu raketnu atomsku

 bazu. Stvar nas ne oduševljava, ali odrţali smo sastanak upravnog odbora i zakljuĉili, konaĉno, da bi odbijanje donelo veću štetu nego korist. Bojim se da izbora nema, gospoĊice Felouz. Moramo pustiti Manhajma unutra." "Danas?"

"Kroz pribliţno dva sata. On je vrlo uporan ĉovek." "Mogli ste mi to javiti znatno ranije."

"Da sam mogao, javio bih, gospoĊice Felouz. Ali kad sam pozvao Manhajma da mu saopštim da će  biti pušten unutra, on me je uhvatio na iznenaĊenje. Rekao mi je da odmah dolazi; a kad sam kazao da nisam siguran da li se sve moţe izvesti odmah, poĉeo je iznova sa svim onim sumnjama i optuţbama. Mislim da je poĉeo da nabacuje kako mi hoćemo da dobijemo na vremenu da bismo prikrili sve one modrice koje Timi ima na telu, od našeg biĉevanja, ili nešto u toj meri blesavo. U svakom sluĉaju, dodao je da sutra ima meseĉni sastanak svog odbora i da će mu to biti odliĉna prilika da izvesti o Timijevom stanju, pa prema tome..." Hoskins zaćuta. "Znam da je trebalo ranije da vam se to javi, gospoĊice Felouz. Molim vas da ne diţete guţvu oko ovoga. Vaţi? Molim vas." Osetila je talas saţaljenja prema njemu. Našao se u procepu izmeĊu jednog neumornog politiĉkog agitatora i jedne prgave dadilje koja je prava gorgona... jadan taj premoreni ĉovek. "U redu, doktore Hoskinse", reĉe ona. "Moţe, ali samo ovaj jedan put. Videću koliko ću uspešno  pokriti modrice šminkom do trenutka Manhajmovog dolaska." Krenula je nazad ka kupatilu, iako je Hoskinsova zahvalnost još izlazila iz interkoma. Timi je ţustro vodio pomorsku bitku izmeĊu jedne zelene plastiĉne patke i jednog purpurnog plastiĉnog morskog ĉudovišta. Ĉinilo se da patkica pobeĊuje. "Imaćeš društvo popodne", reĉe mu gospoĊica Felouz. Kipela je od besa. "Dolazi jedan ĉovek da  proveri kakvi smo. Da vidi da li smo te zlostavljali, ako moţeš u to poverovati. Zlostavljali!" Timi joj uputi prazan pogled. Njegov poĉetniĉki engleski reĉnik nije dosezao ni pribliţno tako

daleko. Niti je Edit oĉekivala da će on razumeti. "Ko doĊe?" upita on. "Jedan ĉika", reĉe ona. "Posetilac." Timi klimnu glavom. "Dobar ĉika?" "Pa, nadajmo se. E, hajde, vreme je da te vadimo iz kade i sušimo." "Još kupa! Još kupa!" "Još kupa sutra. Hajde, Timi!"  Nevoljno se ispentrao iz kade. GospoĊica Felouz ga je osušila peškirom i na brzinu pregledala. Ne, nikakvih tragova od korbaĉa. Niti ikakvih ozleda. Deĉko je bio u odliĉnom stanju. Osobito ako se uporedi sa onim jezivo prljavim, perutavim, izgrebanim stvorenjem pu nim modrica koje se istumbalo

iz stasisnog zahvata zajedno sa gomilom zemlje, šljunka, mrava i busenja, one prve noći, ĉudne i strašne. Timi je sav zraĉio dobrim zdravljem. Dobio je, od onda, dva-tri kilograma teţine; njegove ogrebotine su se zaleĉile, a zbirka modrica mu je nestala još davno. Kosa mu je bila uredno podšišana; nokti podrezani. Neka samo Brus Manhajm pokuša da naĊe nešto zbog ĉega bi se poţalio! Neka  pokuša!"  Normalno bi obukla Timija, posle kupanja, u pidţamu; ali sad je sve bilo drugaĉije, zbog ovog veoma posebnog posetioca koji je dolazio. Znaĉi, sveĉano odelo; purpurni triko sa crvenim dugmetima,  pomisli gospoĊica Felouz. Timi se široko nasmeši, videvši ga: i on je najviše voleo baš taj triko. "A sad nešto lepo da glocnemo, pre nego što nam društvo stigne. Šta kaţeš ti na to, Timi?" Još se tresla od gneva. Brus Manhajm, pomisli ona ledeno. Petljaroš. Ĉovek koji pravi nevolje. On sebe naziva deĉjim tribunom! Ko je njemu ikad rekao da bude zastupnik iĉega? Profesionalni agitator, eto šta je on. Jedan dosadni stvor, ali na javnoj sceni. "GospoĊice Felouz?" Opet je kroz interkom dopirao Hoskinsov glas.

"Šta je sad, doktore? Manhajm treba da stigne tek kroz nekih pola sata, tako sam bar ja mislila." "Poranio je", reĉe Hoskins. "On je takav ĉovek, bojim se." U Hoskinsovom glasu osećala se neka ĉudna pokornost. "Štaviše, bojim se da je sa sobom doveo još nekog, iako nam nije najavio da će to uĉiniti." "Dva posetioca, to je previše", reĉe gospoĊica Felouz ĉvrsto. "Znam. Znam. Molim vas, gospoĊice Felouz. Pojma nisam imao da će dovesti još jednu osobu. Ali Manhajm veoma insistira da i ona vidi Timija, a ne samo on. Pa, kad smo toliko daleko otišli - a rizik je uvrediti ga - shvatate? Shvatate?" Dakle, ponovo moljaka. Stvarno se boji tog Manhajma. Gde nestade onaj silni i nepobedivi doktor 

Dţerald Hoskins koga je ona svojevremeno upoznala? "I ko je ta druga osoba?" upita Edit nekoliko trenutaka posle tih misli. "Ta neoĉekivana gošća?" "Jedna njegova saradnica; ona je konsultant pri njegovoj organizaciji. Moţda je ĉak i znate. Verovatno je znate. Ona je struĉnjak za psihiĉki uznemirenu decu, upetljana je u svakojake drţavne komisije i institucije, osoba veoma visokog profila. Mogu vam ĉak reći da je ĉak bila neko vreme kandidatkinja za ovo radno mesto koje vi sad drţite, ali smo zakljuĉili - ja sam zakljuĉio - da nema onu vrstu topline i saosećajnosti koju smo hteli. Zove se Marijana Levien. Mislim da bi mogla biti pomalo opasna. Ponajmanje moţemo da rizikujemo da je ostavimo pred zatvorenim vratima, sad kad je već došla ovamo." GospoĊica Felouz uţasnuto pokri šakom usta. Marijana Levien! - pomisli ona paniĉno. Bog neka me ĉuva. Bog neka ĉuva sve nas! 35.

Ovalna vrata kuće lutaka otvorila su se i Hoskins je ušao, a dve prilike odmah iza njega. Hoskins je izgledao grozno. Njegovo mesnato lice bilo je otromboljeno, tako da se ĉinilo da je ostario deset godina

za jedan dan. Koţa mu je imala boju olova. Oĉi su mu imale ĉudan izgled poraza i zastrašenosti, koji gospoĊicu Felouz još više uplaši. Jedva ga je prepoznala. Šta se ovo dešava? On reĉe, nelagodnim, niskim tonom: "Ovo je Edit Felouz, Timijeva dadilja. GospoĊice Felouz, ovo su Brus Manhajm i Marijana Levien." "A ono je Timi?" upita Manhajm.

"Da", reĉe gospoĊica Felouz buĉno i robusno, da bi stvorila protivteţu Hoskinsovoj iznenadnoj snishodljivosti. "Ovo je Timi!"

Deĉko je bio u zadnjoj sobi, svojoj sobi za spavanje i igranje, a kad je ĉuo da dolaze posetioci  provirio je samo glavom, neodluĉno, iza vrata. Sad, meĊutim, poĊe ka njima, postojanim, elastiĉnim,  preduzimljivim koracima koji od Edit izmamiše neĉujno, unutrašnje, klicanje. Tako je, Timi, pokaţi im! Jesmo li te zlostavljali? Da li se kriješ ispod kreveta, tresući se od straha i  jada?" Sav sijajući, zato što je bio u svojoj najboljoj odeći, deĉko energiĉno priĊe gostima i zapilji se u

njih, ne krijući radoznalost. Ovo ti je dobro, pomisli gospoĊica Felouz. Štaviše, dobro je za sve nas! "Dakle, tako", reĉe Manhajm. "Ti si Timi." "Timi", reĉe Timi. Ali od svih prisutnih jedino je gospoĊica Felouz znala da je on izgovorio baš to. Deĉko pruţi ruku gore ka Manhajmu. Ovaj oĉigledno zakljuĉi da deĉko hoće da se rukuje, pa mu  pruţi ruku, ali Timi o rukovanju nije imao pojma. Izbegao je Manhajmovu pruţenu ruku i malo zamahao svojom rukom levo-desno, pokazujući izvesno nestrpljenje, ali i pruţajući se uvis najviše što  je mogao. Manhajm je izgledao zbunjeno.

"Vaša kosa", reĉe gospoĊica Felouz. "Pretpostavljam da nikad ranije nije video nikoga sa riĊom kosom. Sigurno to nisu imali u neandertalskim vremenima, a meĊu posetiocima ovde nije bilo riĊokosih. Timija, izgleda, silno oĉaravaju sve vrste svetle kose." "Aha", reĉe Manhajm. "Znaĉi, to je to." Široko se osmehnuo, a onda kleknuo. Timi je odmah zavukao prste u Manhajmovu gustu, gipku kosu. Ne samo boja, nego i gipkost te talasave kose predstavljali su za Timija, ĉinilo se, novinu; temeljito se pozabavio ispitivanjem tih neobiĉnih pojava. Manhajm je to trpeo, izvrsno raspoloţen. GospoĊica Felouz uvide da je već poĉela da menja svoju sliku o Manhajmu, koji nije bio ni pribliţno ono što je zamišljala. Jer ona je oĉekivala da će uleteti neki radikal uţagrenih oĉiju koji će još sa vrata poĉeti da izriĉe optuţbe, ĉita manifeste i kategoriĉno zahteva reforme. Pokazalo se da je Manhajm priliĉno blag i prijatan ĉovek, da izgleda misaono i ozbiljno, da je mlaĊi nego što je oĉekivala i da vrlo brzo uspostavlja prijateljstvo sa Timijem. Marijana Levien je, meĊutim, bila nešto sasvim drugo. Ĉak i Timi, kad se umorio od prouĉavanja Manhajmove kose i kad se okrenuo da pogleda drugog posetioca, kao da nije znao šta da misli. GospoĊica Felouz je svoje mišljenje o njoj već uobliĉila: Levienova joj je bila antipatiĉna već na  prvi pogled. Naslućivala je, štaviše, da se Hoskins toliko oneraspoloţio upravo zbog Levienove, a ne zbog Manhajma.

Šta će ona ovde? - pitala se gospoĊica Felouz. Koju vrstu guţve misli da nam pravi? Levienova je bila poznata širom negovateljiĉke profesije kao ambiciozna, agresivna, protivureĉna ţena, vešta u samoreklamerstvu i postojanom karijerizmu. GospoĊica Felouz se nikad dosad nije susrela licem u lice sa Levienovom, ali, gledajući je sad, doĊe do zakljuĉka da je to osoba zaista onoliko zastrašujuća i nedobrodošla koliko se i priĉalo. Levienova je više liĉila na glumicu... ili poslovnu ţenu... ili na glumicu koja igra ulogu poslovne ţene... nego na ma kakvog struĉnjaka za negovanje dece. Na sebi je imala gracioznu haljinu od gusto utkanih vlakana metalnog izgleda, na prsima ogroman, blešteći, zlatni privesak u obliku sunca, a oko glave i preko svog širokog ĉela traku od sloţeno utkanog zlata. Kosa joj je bila crna i blistava,  pritegnuta ĉvrsto unazad da bi se pojaĉao utisak dramatiĉnosti. Usne su joj bile blistavo crvene, oĉi dreĉavo okruţene šminkom. Nevidljivi oblak parfema okruţivao je Levienovu.

GospoĊica Felouz je zgaĊeno zurila u nju. Bilo je teško zamisliti kako je doktor Hoskins mogao i za delić sekunde da uzme u obzir ovakvu kandidatkinju za ĉuvanje Timija. Bila je suprotnost gospoĊici Felouz, takoreći u svakom pogledu. Ali zašto se Marijana Levien uopšte zainteresovala za takav posao? - pitala se Edit. To je posao koji zahteva odvajanje od sveta i potpunu posvećenost duţnosti. Dok ova Levienova, to je gospoĊici Felouz bilo poznato, veĉito nekud ide, zvrji po nauĉnim skupovima širom sveta, ustaje i iznosi ĉvrsta uverenja za koja iskusniji ljudi uglavnom nalaze da su protivureĉna i  problematiĉna. Ta ţena je puna iznenaĊujućih zamisli o upotrebi visoke tehnologije da bi se rehabilitovala teška deca: o ubacivanju ĉudesne svetlucave futuristiĉke mašinerije tamo gde se posao, tokom glavnine ljudskog postojanja na ovom svetu, najĉešće uspešno obavljao pomoću najobiĉnije ljubavi i odanosti.

Levienova je bila spretna politiĉarka - veĉito je bila u nekom komitetu za nešto, ili savetnik u nekoj uticajnoj radnoj grupi za nešto, svuda je stizala da se pojavi u nekoj znaĉajnoj ulozi. Visoko vidljiva osoba, osoba koja se u svojoj profesiji diţe kao raketa. Ako je Levienova poţelela ovo radno mesto koje je na kraju pripalo gospoĊici Felouz, to je moglo biti samo zato što je raĉunala da će preko Timija na kraju odskoĉiti do neĉeg mnogo krupnijeg. Ja sam sigurno veoma staromodna, razmišljala je gospoĊica Felouz. Videla sam samo priliku da donekle pomognem jednom, malom deĉaku kome je bilo potrebno neobiĉno mnogo ljubavi i paţnje. Timi pruţi ruku prema sjaktavoj, metalastoj haljini Marijane Levien. Oĉi su mu blistale oduševljenjem. "Lepo", reĉe on. Levienova je brzo uzmakla jedan korak nazad, van deĉakovog domašaja. "Šta je rekao?" "Divi se vašoj haljini", reĉe gospoĊica Felouz. "Hteo bi samo da je dodrne." "Ja bih radije da je ne dodiruje. Ona se lako oštećuje." "Onda treba dobro da pripazite. On je vrlo brz."

"Lepo", reĉe Timi opet. "Hoće." "Ne, Timi. Ne. Ne sme dira."

"Hoće!" "Ţao mi je. Ne. NE." Timi je pogleda nesrećno. Ali ne poseţe više ka haljini Marijane Levien. "Da li vas on razume?" upita Manhajm.

"Pa haljinu više ne dira, zar ne?" upita gospoĊica Felouz, smešeći se. "A vi razumete njega?"

"Ponekad. Ĉesto." "To njegovo groktanje", reĉe Levienova. "Šta mislite, šta li mu je to moglo znaĉiti?" "Rekao je 'lepo'. Za vašu haljinu. Onda je rekao 'hoće'. Mislio je, hoće da je dodirne." "A on je to govorio engleski?" upita Manhajm iznenaĊeno. "Ne bih pogodio." "Njegova artikulacija nije dobra, verovatno iz nekog fiziološkog razloga. Ali ja razumem šta kaţe. Ima reĉnik od... moţda stotinu engleskih reĉi, moţda i malo više od stotinu. Nauĉi po nekoliko novih reĉi svakog dana. Sad ih već sam hvata. On je verovatno oko ĉetiri godine star, razumete. Iako Timi  poĉinje sa tako velikim zakašnjenjem, njegova jeziĉka sposobnost je normalna, ona koju biste i oĉekivali kod deteta te starosti. A zakašnjenje - zakašnjenje nadoknaĊuje vrlo brzo." "Kaţete da neandertalsko dete ima istu jeziĉku sposobnost kao ljudsko dete?" upita Marijana Levien. "On jeste ljudsko dete."

"Da. Da, naravno. Ali drugaĉije. Jedna zasebna podvrsta, zar ne? Prema tome, bilo bi razumno oĉekivati razlike u mentalnoj sposobnosti, koje bi bile jednako velike kao i razlike u fiziĉkoj graĊi.  Njegova izuzetno primitivna facijalna struktura..."

GospoĊica Felouz oštro reĉe: "Nije baš toliko primitivna, gospoĊo Levien. Idite pa pogledajte,  jednog dana, nekog šimpanzu, ako hoćete da vidite kako izgleda istinski podljudsko lice. Timi ima neke neuobiĉajene anatomske crte, ali..."

"Vi ste upotrebili reĉ podljudsko, a ne ja", reĉe Levienova. "Ali ste vi to mislili."

"GospoĊice Felouz! Doktorko Levien! Molim vas! Nema razloga za takvu zlovolju!" Doktorka Levien? - pomisli gospoĊica Felouz, bacivši hitro pogled ka Hoskinsu. Pa, dabome, dabome. To je verovatno tako.

Manhajm reĉe, gledajući oko sebe: "Ove sobice ovde - to je deĉakova celokupna ţivotna sredina?" "Tako je", odgovori gospoĊica Felouz. "Ona prostorija pozadi mu je spavaća soba i soba za igru. Jede ovde, a ono mu je kupatilo. Ja imam svoj ţivotni prostor tamo, a ono su ostave za smeštaj raznih stvari." "Nikada ne izlazi iz ove zatvorene oblasti?"

"Nikad", reĉe gospoĊica Felouz. "Ovo je stasisni mehur. Timi iz njega ne izlazi, nikad." "Vrlo ograniĉen naĉin ţivota, zar ne?" Hoskins zabrza: "To je nuţno ograniĉenje kretanja. Za njega postoje tehniĉki razlozi, u vezi sa nagomilavanjem temporalnog potencijala koje se dogaĊa kad deĉaka prebacujemo kroz vreme, mogu to da vam objasnim podrobno ako ţelite da sagledate osnove na kojima se sistem zasniva. Ali suština je da ne moţemo podneti energetsku cenu deĉakovog izlaska iz stasisnog mehura." "Znaĉi, da biste uštedeli malo para, vi planirate da ga drţite veĉito zatvorenog u ovih nekoliko sobiĉaka?" upita Levienova. "Ne samo zbog malo para, doktorko Levien", reĉe Hoskins, izgledajući namuĉenije nego ikad. "Rekao sam da bi cena bila nepodnošljiva. Ali ne samo cena. Elektriĉna struja celog jednog velegrada morala bi se preusmeriti ovamo, na naĉin koji bi, rekao bih, nepodnošljivo opteretio elektromreţu cele ove oblasti. Nema problema kad vi ili ja ili gospoĊica Felouz zakoraĉimo preko stasisne linije, ali Timi, da on to uradi, bilo bi, ovaj, jednostavno nemoguće. Jednostavno nemoguće." "Ako nauka moţe da naĊe naĉin da prebaci jedno dete preko ĉetrdeset hiljada godina", reĉe Levienova veliĉanstvenim tonom, "onda moţe, ako hoće, i da omogući tom detetu odlazak niz onaj hodnik." "I ja bih ţeleo da je tako, doktorko Levien", reĉe Hoskins.

"Znaĉi, to dete je pod trajnim ograniĉenjem i ostaće u ovim sobama", reĉe Manhajm. "Koliko shvatam, trenutno se ne preduzimaju nikakva istraţivanja sa svrhom da se taj problem prevaziĊe?" "To je taĉno. Kao što sam pokušao da objasnim, izlazak ne moţe biti ostvaren, ne uz ona ograniĉenja koja nam stvarni svet nameće, a koja mi moramo trpeti. Ţelimo da deĉak ţivi udobno, ali  jednostavno ne moţemo preusmeriti svoje resurse ka rešavanju nerešivih problema. Kao što sam vam kazao, mogu vam kasnije dati celokupnu tehniĉku analizu, ako ţelite da proverite istinitost mojih reĉi." Manhajm klimnu glavom. Izgledalo je kao da u pameti drţi neki spisak i pregleda stavku po stavku na njemu.

Levienova reĉe: "Kakvu ishranu dobija?" "Da li biste ţeleli da pregledate zalihe?" upita gospoĊica Felouz, ne mnogo prijateljskim tonom. "Da, zapravo bih to ţelela. Svakako." GospoĊica Felouz širokim razmahom ruke pokaza prema friţiderima. Dobro se ti nagledaj, pomisli ona. Mislim da će ti se dopasti. I zaista, Levienova kao da je bila zadovoljna onim što je tamo našla - jer našla je mnoštvo epruveta, ampula, pipeta i posuda za mešanje. Ĉitav jedan neljudski asortiman veštaĉke hrane, toliko dalek od svega onoga što je gospoĊica Felouz smatrala zdravom hranom, asortiman koji su nametnuli doktor  Dţejkobs i njegovi saradnici, iako se gospoĊica Felouz ţestoko protivila. Levienova je, sa vidnim odobravanjem, pregledala pregrade sa visokotehnološkim hranljivim materijama. Nije ĉudo da se ona loţi na te futuristiĉke stvari, pomisli Edit besno. Verovatno i sama jede iskljuĉivo sintetiku. Ako uopšte išta jede. "Ovde nema zamerki", reĉe Levienova posle nekog vremena. "Izgleda da vašinutricionisti znaju šta rade."

"Deĉko zaista izgleda zdrav", reĉe Manhajm. "Ali zabrinjava me to njegovo prinudno

usamljeništvo." "Taĉno", ubaci Marijana Levien tonom koji je bio savršeno usklaĊen sa Manhajmovim tonom. "Zabrinjava i mene. Veoma."

Manhajm reĉe: "Dovoljno je zlo već i to što je deĉko ostao bez onog prirodnog plemenskog okrilja u kome je roĊen; a ĉinjenica da Timi ovde ostaje bez iole ikakvog društva meni izgleda izuzetno negativna."

"Zar se ja ne raĉunam u društvo, gospodine Manhajm?" upita gospoĊica Felouz, ne bez zajedljivosti. "Ja sam tako reći bez prestanka uz njega, znate." "Govorio sam o potrebi da se Timu druţi sa nekim ko je pribliţno istih godina. Da ima drugara za igru. Planirano je da ovaj opit potraje vrlo dugo, zar ne, doktore Hoskinse?" "Mnogo toga se mi nadamo da od Timija saznamo o eri iz koje on dolazi. Njegovo vladanje engleskim jezikom će se poboljšavati - gospoĊica Felouz me uverava da Timi govori sve teĉnije, mada

nekima od nas nije baš lako da razaberemo šta kaţe..." "Drugim reĉima, nameravate da ga drţite ovde godinama, doktore Hoskinse?" upita Marijana Levien. "Da, to bi moglo biti."

Manhajm reĉe: "I da veĉito bude ograniĉen na ovo nekoliko sobica? A nikad da ne doĊe u dodir sa decom svog uzrasta? Pa šta mislite, da li je to iole zdrav ţivot za mladog momka kao što je Timi?" Hoskinsov pogled brzo je prelazio sa jednog gosta do drugog. Izgledao je kao ĉovek koji je u manjini i koga napadaju.

"GospoĊica Felouz je već pokrenula pitanje nalaţenja drugara s kim bi se Timi igrao", reĉe on. "Ja vas uveravam da mi nemamo ni najmanju ţelju da osakaćujemo deĉakov emotivni razvoj, ili ma koji drugi vid njegovog postojanja."

GospoĊica Felouz ga pogleda iznenaĊeno. Ona to pitanje jeste već pokrenula; ali uzalud. Posle onog nezakljuĉenog razgovora u kantini Hoskins joj nije rekao baš ništa što bi predstavljalo reakciju na taj njen zahtev da se Timiju dovede neko dete da se igraju zajedno. A u kantini je odbacio taj zahtev kao

nepraktiĉan; štaviše ĉinilo se da ima za njega tako malo sklonosti da je gospoĊica Felouz oklevala da  po drugi put istupi s njim. Zasad je Timi, ĉinilo se, sasvim dobro napredovao i bez druţenja sa ma kakvom decom. MeĊutim, u poslednje vreme Edit je poĉela da razmišlja o budućnosti; pomišljala je da Timijevo prilagoĊavanje na moderni ţivot napreduje veoma brzo i da se zato primiĉe trenutak kad će ona morati da postavi isti zahtev ponovo.

Ali umesto nje to je sada uĉinio Manhajm; za to mu je bila silno zahvalna. Ovaj tribun deĉjih interesa potpuno je u pravu. Ne mogu oni Timija da drţe ovde samog samcijatog, kao majmuna u kavezu. Timi nije majmun. Ĉak ni gorila ili šimpanza ne bi dobro napredovali ako bi bili zauvek  odseĉeni od druţenja sa sebi ravnima. Manhajm reĉe: "Pa, dobro, ako ste već poĉeli da radite na traţenju drugara za Timija, voleo bih da znam kakav je napredak postignut u tom pravcu."

 Njegov glas je, odjednom, zvuĉao daleko manje prijateljski. Hoskins reĉe, pomalo usplahireno: "Što se tiĉe dovoĊenja još jednog neandertalca u sadašnjost radi druţenja sa Timijem, što je gospoĊica Felouz predlagala, ja vam moram reći da jednostavno ne nameravamo..."

"Drugi neandertalac? O, ne, doktore Hoskinse", reĉe Manhajm. "Mi uopšte ne bismo to ţeleli." "Problem je dovoljno veliki i sad, sa samo jednim uhapšenikom ovde", reĉe Marijana Levien. "Uhvatiti još jednog, znaĉilo bi samo pogoršati problem." Hoskins joj uputi pogled pun otrova. Znoj mu je curio niz lice. "Pa rekao sam da ne nameravamo da dovodimo drugog neandertalca ovamo", uzvrati on, maltene

kroz stisnute zube. "To nikad nije uzeto u razmatranje. Nikad! Ima desetak razliĉitih razloga zašto nije. Kad je gospoĊica Felouz prvi put pomenula tu zamisao, rekao sam joj..." Manhajm i Levienova se zgledaše. Ĉinilo se da im smeta ova neoĉekivana Hoskinsova ţestina. Ĉak  i Timi kao da se malo uplašio; prišao je bliţe gospoĊici Felouz, kao da traţi zaštitu.

Manhajm glatko reĉe: "Svi se mi slaţemo, doktore Hoskinse, da bi dovoĊenje drugog neandertalca  bilo rĊava zamisao. Uopšte nije reĉ o tome. Mi ţelimo da znamo da li se Timiju moţe dati jedan... ovaj, koju reĉ ja ovde ţelim? Ne 'ljudski', jer Timi jeste ljudsko biće. Nego: moderan. Jedan moderan drugar  za igru. Dete ovog doba."

"Dete koje bi moglo redovno dolaziti u posetu Timiju", reĉe Marijana Levien, "i koje bi mu davalo one razvojne podsticaje koji bi vodili ka zdravoj sociokulturnoj asimilaciji, koja je, tu se svi slaţemo,  potrebna." "Samo ĉas", reĉe Hoskins odseĉno. "Kakvoj asimilaciji? Da li vi zamišljate za Timija neki prijatan

 budući ţivot u nekom udobnom malom predgraĊu? Pa da se on prijavi za ameriĉko drţavljanstvo, da se uĉlani u neku crkvu, da naĊe sebi mesto u društvu i oţeni se? Mogu li ja vas da podsetim da ovde imamo preistorijsko dete iz jedne ere toliko udaljene da je ne moţemo nazvati ĉak ni varvarskom, dete iz kamenog doba, posetioca iz jednog društva koje ste vi, doktorko Levien, svojevremeno nazvali, ĉak  donekle taĉno, 'tuĊinskim' društvom. Pa ako mislite da će on postati..." Levienova mu hladno upade u reĉ. "Naša tema, doktore Hoskinse, nisu ni Timijevo hipotetiĉno drţavljanstvo i veroispovest, ni ma kakav sliĉan reductio ad absurdum. Timi je još dete; gospodin Manhajm i ja se prvenstveno zanimamo za kvalitet njegovog detinjstva. Uslovi pod kojima ga sad

drţite nisu prihvatljivi. Bili bi, sigurna sam, neprihvatljivi i u Timijevoj društvenoj zajednici, ma koliko da je ona bila u poneĉemu 'tuĊinska' u odnosu na našu. U svakom ljudskom društvu za koje znamo, ma koliko njegove paradigme i njegova merila bili udaljeni od naših, detetu se obezbeĊuje podrška za integrisanje u socijalnu matricu. Mi nikako ne moţemo smatrati da Timijevi sadašnji ţivotni uslovi daju tu vrstu prikladne i podrţajne socijalne matrice." Hoskins zajedljivo reĉe: "Što znaĉi, ako se kaţe jednosloţnim reĉima koje moţe da razume jedan obiĉan fiziĉar kao što sam ja, doktorko Levien - da po vašem mišljenju Timi treba da ima drugara za igru."

"Ne samo 'treba'", reĉe Levienova. "Mora." "Bojim se da ćemo usvojiti stav da je za ovo dete od suštinskog znaĉaja da dobije društvo", reĉe Manhajm, manje ratobornim tonom nego Levienova.

"Od suštinskog znaĉaja", ponovi Hoskins prazno. "Minimalan prvi korak", reĉe Levienova. "To ne znaĉi da smo spremni da prihvatimo deĉakovo dugotrajno zatvoreništvo u našoj eri kao pojavu prihvatljivu ili dopustivu. Ali mislim da moţemo, bar u ovom trenutku, da odustanemo od naših drugih krupnih primedaba, iz ĉega proistiĉe da se nastavljanje ovog opita moţe dozvoliti - zar nije tako, gospodine Manhajm?" "Dozvoliti!" jeknu Hoskins. "Pod uslovom", nastavila je Marijana Levien spok ojno, "da se Timiju dopusti da ima redovne, emotivno podsticajne dodire sa drugom decom njegovog biološkog uzrasta."

Hoskins pogleda ka gospoĊici Felouz kao da traţi da mu ona pomogne sad kad se našao pod ovolikim napadom. Ali ona mu nije mogla ponuditi nikakvu pomoć. "Ja se moram sloţiti s tim, doktore Hoskinse", reĉe ona, osećajući se kao izdajnik. "To je bilo i moje mišljenje, od poĉetka, a sad je to već stvar koja postaje hitna. Deĉak zaista veoma lepo napreduje. Ali  primiĉe se trenutak kad će dalje ţivljenje u ovom socijalnom vakuumu postati veoma rĊavo za njega. A  pošto neće biti nikakve druge dece iz njegove podvrste koja bi se mogla ovde druţiti s njim..." Hoskins se okrete ka njoj kao da kaţe: I ti protiv mene?  Nekoliko trenutaka u sobi je vladalo ćutanje. Timi kao da se sve više uznemiravaozbog buĉnosti ove rasprave; sve ĉvršće se pribijao uz gospoĊicu Felouz.  Najzad Hoskins reĉe: "To su vaši uslovi, gospodine Manhajm? Drugar za Timija, ili ćete dovesti horde vaših demonstranata da mi se sruĉe na glavu ovde?" Manhajm reĉe: "Nikakve pretnje se ovde ne izriĉu, doktore Hoskinse. Ali, eto, ĉak i vaša gospoĊica Felouz smatra da naše preporuke treba da budu sprovedene u delo." "U redu. A mislite da je lako naći ljude koji će veselo da pošalju svoju deĉicu ovde, na igranje sa  jednim malim neandertalcem? Kad se svašta priĉa, svakojake fantazije, o navodnom divljaštvu,

animalnosti i primitivizmu nekandertalskog ĉoveka?" "To ne bi trebalo da bude teţe", reĉe Manhajm, "od onog što je prvo uĉinjeno, naime od dovoĊenja  jednog neandertalskog detenceta ĉak u dvadeset prvi vek. Rekao bih, štaviše, da bi to trebalo da bude znatno lakše." "Mogu da zamislim šta će onda vaš savetodavni odbor da kaţe. Koliko će samo koštati polisa osiguranja... pod pretpostavkom da moţemo naći nekoga ko je dovoljno lud da pusti svoje dete u stasisni mehur sa Timijem..."

"Meni Timi ne izgleda naroĉito krvoţedno", reĉe Manhajm. "Zapravo, ĉini mi se da je to dete baš  puno neke blagosti. Zar ne, gospoĊice Felouz?" "A kao što je gospoĊica Felouz ranije ukazala", reĉe Levienova sa ledenom slatkoćom, "mi Timija ne smemo smatrati u ma kom pogledu podljudskim bićem ili stvorenjem niţe rase, nego samo ljudskim  bićem koje u fiziĉkom pogledu ima neke neuobiĉajene osobine." "Dabome", reĉe Hoskins. "Znaĉi, vi biste oduševljeno pustili vaše sopstveno malo dete da doĊe i igra se s njim. Sem što vi, doktorko Levien, dece nemate, je l' tako? Naravno da nemate. A vi, Manhajm? Imate li sinĉića koga biste nam dali, kao dobrovoljca?" Manhajm je na ovo reagovao kao na ţaoku. Kruto reĉe: "To vam nije baš u vezi sa temom, doktore Hoskinse. Uveravam vas, kad bih ja imao dece, to jest da je sreća tako htela, bez oklevanja bih ponudio  pomoć. Razumem vaše opiranje neĉemu što sagledavate kao mešanje spolja, doktore. Ali, dovevši Timija u našu eru, vi ste uzeli zakon u svoje ruke. Sad je vreme da se razmotri šta sve proishodi iz onoga što ste uĉinili. Ne moţete drţati deĉaka u samici samo zbog toga što je ovde u toku jedan nauĉni opit. Ne moţete, doktore Hoskinse." Hoskins sklopi oĉi i nekoliko puta duboko udahnu. "U redu", reĉe konaĉno. "Dovoljno je bilo ovoga. Priznajem ispravnost tog vašeg stava.  Nabavićemo drugara Timiju. Negde. Nekako." Njegove oĉi planuše iznenadnim gnevom. "Ja, za razliku od vas dvoje, imam dete. Pa ako bude potrebno, dovešću njega da bude Timijev drugar. Mog sopstvenog sina, ako budem morao. Da li vam je to dovoljno jemstvo? Timi više neće ostajati usamljen i nesrećan. Je li sad dobro? Je li sad dobro?" Gledao ih je besno. "I pošto smo to sredili, imate li još neke zahteve? Ili nam se moţe dozvoliti da nastavimo naš nauĉni rad na miru?"

MEĐUPOGLAVLJE PETO: DRUGI

Znalica je, silazeći niz brdo, imala osećaj da joj se ratne boje ţare na telu, kao da su zapaljene. Da se usudila, rado bi naga pošla niz brdo, da svi vide, i ratnici njenog plemena i Drugi, kako je obojena.  Naroĉito da vide njeni ratnici. Neka znaju da i ţena moţe da nosi ratne boje, baš kao i muškarac; i neka znaju da će ona udariti po neprijatelju, ako se oni nećkaju da to uĉine. Ali, naravno, nije mogla naga da poĊe. Ţena pokriva donje delove svog tela, osim ako se nudi za obred sparivanja; to je pravilo. Kad bi bar imala bedrenik, široki i dugaĉki komad ţivotinjske koţe koji se vezuje oko pojasa i pokriva bedra, mogla bi da ide u bitku nagih prsa, kao muškarci, pa bi neprijatelj video boju na njenim grudima. Ali bedrenik nije imala. Samo ogrtaĉ, a on pokriva sve. Pa dobro, onda će ona otvoriti ogrtaĉ sa prednje strane, kad stupi pred Druge, i oni će po bojama na njenoj koţi znati da pred sobom imaju osobu koja je ratnik, iako ratnik sa dojkama.

Ĉula je da Srebren viĉe na nju, ali daleko pozadi, na poĉetku silazne staze. Nije obraćala paţnju na njega.

Sad su muškarci iz Društva za rat videli da im se ona pribliţava. Još su bili u istoj besmislenoj  blokadi, licem u lice sa redom Drugih; ali, pošto se ona pribliţavala, okrenuli su glave i zaprepašćeno se zagledali u nju.

"Vraćaj se tamo, Znalice", doviknu joj Ognjeoki. "Ovo nije mesto za ţenu." "Ti mene zoveš ţenom, Ognjeoki? Ţena si ti! Ţene ste svi vi! Ja ovde ne vidim ratnike. Vi se vraćajte nazad, ako se plašite borbe." "Šta će ona ovde?" upita Volkodrev, govoreći vazduhu. "Luda je." To je Mladojelen rekao. "Oduvek je bila luda."

"Vraćaj se, ej", dovikivali su muškarci. "Odlazi od nas! Ovo je rat, Znalice! Ovo je rat!" Ali niko više nije mogao da je natera da se vrati. Njihovo ljutito dovikivanje bilo je, u njenom sluhu, kao zujanje bezopasnih insekata.

Znalica je stigla do najniţeg dela staze i produţila krupnim koracima ka svetilištu. Ovde je tlo bilo sunĊerasto, zbog triju reka. Ispod zemlje sigurno ima vode, pomisli ona. Pri svakom koraku njeni goli noţni prsti zarivali su se duboko u hladno, vlaţno, mekano zemljište. Sunce se iza nje dizalo i već se pomaljalo iznad brda na kome je Narod namestio svoj tabor. Nestala  je ona ranije vidl jiva, mala, bela kriška meseca. Na njeno lice nalete vetar, brz i oštar, kao šamar. Išla je napred, sasvim do stroja Društva za rat.  Niko se nije micao. Ratnici Drugih bili su nepomiĉni kao kipovi. Pticohvat je bio na kraju reda ratnika Naroda, i to na bliţem kraju. "Daj mi tvoje koplje", reĉe mu Znalica.

"Odlazi", reĉe Pticohvat, glasom kao da ga neko davi. "Potrebno mi je koplje. Hoćeš da se suoĉim sa ratnicima Drugih bez koplja?" "Od-la-zi." "Vidi! Na meni je ratna boja!" Raširila je ogrtaĉ i pokazala grudi, hrabro ispljuskane plavom bojom. "Ja sam ratnik, danas. Ratniku je potrebno koplje!" "Onda napravi sebi jedno."

Znalica pljunu i zakoraĉi pored njega. "Ti, Mladojelene! Daj mi tvoje. Tebi ne treba ni za šta." "Luda ţeno." Volkodrev pruţi ruku pored Mladojelena i uhvati Znalicu za lakat. "Vidi", reĉe on, "ne moţeš ti ovde da budeš. Ovde će da bude rat." "Rat? Kad? Vi samo stojite i dovikujete im nešto glupo. I oni vama. Jednako ste kukavice, i vi i oni. Što ne napadnete?" "Ne razumeš ti te stvari", reĉe Volkodrev sa gaĊenjem. "Ne razumem. Svi su izgledi da ne razumem."

Ali nije vredelo traţiti od bilo koga od njih koplje. Nisu nameravali da joj daju ijedno; svako je dobro stezao svoje, nesumnjivo zato što su svi zapamtili kako je ona svojevremeno ugrabila Ognjeokĉevo koplje i pretila mu njime. To je bilo skrnavljenje, Ognjeokac je posle morao da napravi novo koplje. Smrdljivi Mošusni Vo rekao mu je da se u bitku ne ide sa kopljem koje je ţena drţala u rukama, pa je on to staro koplje spalio, a sebi izdeljao novo, gunĊajući i proklinjući bez prestanka. Ali šta mu vredi i novo, zapita se Znalica, ako je on odveć bojaţljiv da ga upotrebi? "Pa dobro. Snaći ću se ja i bez koplja." Okrenula se naglo i zakoraĉila ka stroju Drugih, dva koraka, tri; a oni su je gledali kao da je zloduh sa tri glave i šest kljova. "Vi! Vi Drugi! Gledajte ovamo, gledajte mene!" Gledali su je - otvorenih usta. Opet je raširila ogrtaĉ, pokazujući svoje obojene grudi.

"Ja sam ratnica Boginje", reĉe im ona. "To je znaĉenje ove boje. A Boginja vam nareĊuje da idete odavde. Ovo je njeno svetilište. Mi smo ga izgradili, za Nju. Nemate vi ovde šta da traţite." Još su samo blenuli, zapanjeni. Znalica je prelazila pogledom po njihovom redu, levo i desno. Svi su bili visoki i bledi. Bujna, crna

kosa visila im je do ramena, i još duţe, ali je iznad ĉela bila kratko odrezana, kao da su baš namerno hteli da pokaţu kako im se od oĉiju ĉelo uzdiţe grozno, pravo uvis. Ruke su im bile dugaĉke i uske, noge isto takve. Usta su im bila mala, nosići besmisleni, a svakome se ispod usta video vrh vilice, isturen napred, na vrlo ruţan naĉin. MeĊutim, vilice su im izgledale

nejake, a oĉi bezbojne. Dok ih je tako gledala, u njoj su se probudile stare uspomene i ona opet vide

onog mršavog, klimatavog Drugog sa kojim se srela pored onog jezerceta sa obalom od stena, davno, dok je još bila devojka. Ovi muškarci izgledali su isto kao on, a osim toga i svi meĊusobno isti: ona ne  bi mogla razlikovati ko je od njih ko, niti reći u ĉemu se ma ko od njih razlikuje od onog koga je pored  jezera srela. Zapravo, sasvim je moguće da se meĊu njima danas nalazi i on? Tad uvide da je to nemoguće, jer ovi svi izgledaju mladi, a on je već morao ostariti, jednako kao ona. "Kako ste ruţni", reĉe im ona. "Kakve ste blede, cijukave, bolesne nakaze! Šta vi njuškate ovde oko svetilišta Boginje? Boginja nije napravila vas! Naišla neka hijena pa vas napravila od balege nosoroga!"

Drugi nastaviše da je gledaju prazno i zbunjeno.  Naĉinila je još jedan korak prema njima. Jednom rukom je oštro i odseĉno izmahivala ka njima, kao da hoće da ih poĉisti odatle, da ne budu u blizini svetilišta. Jedan od Drugih progovori. Znalica je, bar, pretpostavila da je to govor. Izgovorio je dugi niz nekakvih zgusnutih glasova, kao

da su mu usta puna krzna, a jezik naopako nasaĊen. Buka, najobiĉnija buka. Ništa što bi se iole moglo razumeti. "Zar ne moţeš da govoriš kako treba?" upita Znalica. "Nije moguće razumeti ništa od toga što si sad

rekao. Pusti da neko drugi govori, ako ti ne umeš." Opet je progovorio, jednako nerazumljivo.

"Ne", reĉe ona, "ne znam šta pokušavaš da kaţeš." Prišla je bliţe i okrenula se, tako da je sad gledala ka udaljenijem kraju stroja Drugih. "Ti", reĉe ona jednome. "Moţeš li da govoriš bar malo bolje od ovoga?" Pokazala je prstom ka njemu i pljesnula šakama. Njegove oĉi su se raširile; stvorio je neki tupi, gunĊavi zvuk. "Upotrebljavaj reĉi!" naredi mu Znalica. "Nemoj praviti samo neku blesavu galamu! Fuj! Jeste li svi zveknuti u glavu?" Opet je uperila prst ka tom ĉoveku. "Govori! Reĉima! Zar niko od vas nije nikad nauĉio kako se izgovaraju reĉi?" Taj Drugi ponovi iste zvuke.

"I glupi, a ne samo ruţni", reĉe Znalica, odmahujući glavom. "Delo hijena, eto šta ste vi!  Napravljeni od balege nosoroga!"

Muškarci su bili zbunjeni njenom pojavom. Niko se nije pomicao. Zaobišla ih je sve i prišla samom svetilištu. Vode triju reka dolazile su iz raznih pravaca i slivale se,  pljuskajući visoko, u jedan tok, u neposrednoj blizini. Narod je podigao to svetilište na samom ušću, koristeći kao temelj jedno stenovito izdignuće koje je bilo nadomak vode. U to doba Boginjina ţena je  puzila, zasipana ledenim kapljicama, da bi svaki kamen postavila na propisno mesto i da bi izmeĊu  pojedinih obiĉnih kamenova ugurala ploĉice onog posebnog, svetlucavog kamena. Sada, prilazeći, Znalica vide Boginjine crte urezane rukama sveštenica: pet crta na onu stranu, tri na ovu i još tri na suprotnu. Ali neko se tu umešao. Neko ko nije pripadnik Naroda nacrtao je po jedan krug oko svake grupe linija, zasecajući duboko u kamen, a iznad toga dodao još što-šta, nekakve likove, neke ĉudne i odvratne znake, nanete bojama, uvijene, zavrnute, kao da su iz strašnog sna. Nacrtali su tu i neke ţivotinje, mamuta sa velikom, grbavom glavom, vuka i neko stvorenje koje Znalica nije prepoznala. Ovo mora biti delo Drugih, pomisli Znalica. Narod koristi boju da oboji sebe, kad zatreba; ali nikad ne

 pravi obojene znake na stenama. Nikad. Što se tiĉe crtanja ţivotinja, to je naprosto glupo. Zbog toga se mogu naljutiti duhovi naslikanih ţivotinja, a onda više nikad nećeš imati uspeha u lovu na te vrste ţivotinja. "Šta ste uradili, ogavne zveri? Oskrnavili ste svetilište Boginje. Svetilište Boginje." Rekla je to još  jednom, glasnije, pošto oni nisu pokazali nikakve znake da su razumeli. "Svetilište Boginje." Prazni pogledi. Sleganje ramenima.

Znalica pokaza prstom ka zemlji, pa ka nebu: opšti znak za Boginju. Dotaĉe svoje grudi, matericu i  prepone: a to znaĉi 'ja sam stvorena u liku Boginje'. Pa, bar to moraju razumeti. Svakako.

Ali oni su samo nastavili da blenu.

"Nemate pameti uopšte, je l' tako?" ciknu ona. "Glupaci! Glupaci! Vi ste gomila glupih ţivotinja!" Ispentrala se na gomilu kamenja. Pri tome se više puta okliznula o mokre površine; u jednom trenutku malo je nedostajalo da padne u plahu reku. Takav pad, pad u vodu, bio bi kraj njenog ţivota; ali ona se uhvatila za jedan istureni kameni šiljak i odrţala. Prilazeći oltaru, pruţila je ruku i kucnula  prstom po crteţu mamuta. "Pogrešno!" povika ona. "Zlo! SvetogrĊe!" Pokvasila je prst i nekoliko puta prešla njime po crteţu, koji se poĉe zamrljavati. Sad su Drugi izgledali uznemireno. Okretali su se jedan ka drugome, gunĊali, strugali stopalima napred-nazad po tlu.

"Vašim slikama nije mesto ovde!" povika Znalica. "Ovo je naše svetilište! Mi smo ga izgradili za  Nju! Došli smo da je oboţavamo i da zatraţimo da nas usmeri." Vredno je nastavila da trlja tu sliku, od koje najzad ostade samo brljotina. Zatim je posegla ka drugim slikama, ali ih nije mogla dohvatiti: njene ruke bile su prekratke. Samo paukolike ruke Drugih mogle su da dosegnu tako visoko. Ali bila je uverena da je uspela da objasni svoj stav. Hitro se spentrala sa stena i vratila do mesta gde

su dve grupe ratnika još bile suoĉene. "Razumete?" upita ona Druge. "Ovo je naše svetilište! Naše!" Krenula je ka njima, došla sasvim do njih, neustrašivo. Oni su se vrpoljili, ali niko nije podigao koplje. Znala je da se svi plaše nje: jer ona je sveta ţena, ima Boginju u sebi. Nisu se usuĊivali da pruţe otpor. Zurila je gore, u njihova lica. Bili su daleko viši od nje, visoki kao drveće, visoki kao planine. Pokazala je prstom ka zapadu.

"Vraćajte se tamo, u vašu zemlju", reĉe ona. "A nas ostavite na miru. Pustite nas da na miru  prinesemo svoje ponude, vi, ruţne i smrdljive ţivotinje! Tupaci! Glupave zveri!" Zgrabila je najbliţeg Drugog i gurnula ga u pravcu koji je maloĉas pokazala. On je uzmakao od njenog dodira, odstupio je nekoliko koraka. Naĉinila je ka njemu gest kao da ga tera od sebe. "Nastavi! A vi svi ostali, krećite!" Znalica je jurila kroz njihov red kao vazdušni kovitlac, dernjajući se i gurajući ih. Uzmicali su od nje nervozno, kao da je zaraţena kugom. Pratila ih je u stopu, mahala rukama, vikala na njih i tako ih je oterala, sama samcita, iz neposredne blizine svetilišta. Onda je stala i posmatrala njihov odlazak. Uzmakli su nekih stotinu i pedeset koraka, do mesta gde  je jedna od dve manje reke izbijala iza okuke i ulazila izmeĊu dva kamena zida. Tu su stali; a Znalica

vide, tek sada, da tamo postoji tabor Drugih, skriven u jednoj ţbunovitoj jaruzi, a u taboru grupa ţena, dece i staraca.

U redu, pomisli Znalica. Oterani su od svetilišta; ona se ne moţe nadati da će postići više od toga. Ali to je veliko postignuće, a u celosti je njeno, Znalicino - mada je vatra Boginje neprekidno gorela u njoj, svakako, jer da nije, nikakvog uspeha ne bi bilo.

Vratila se muškarcima Društva za rat. "Ĉak i bez koplja", reĉe im ona, likujući. Mladojelen odmahnu glavom. "Kakva si ludaĉa!" Ali njegove oĉi sijale su divljenjem.

SNEVANJE 36. Kasnije tog popodneva, dugo posle odlaska Brusa Manhajma i Marijane Levien, Hoskins se vratio u

kuću lutaka, iscrpljen i sumoran. "Je li spava?" upita je.

GospoĊica Felouz klimnu glavom. "Konaĉno je zaspao. Bilo je potrebno mnogo smirivanja." Spustila je knjigu koju je dotle ĉitala. Pogledala je Hoskinsa bez topline. Popodne je bilo napeto, uznemirujuće; ona bi sad više volela da bude ostavljena na miru. Hoskins reĉe: "Ţao mi je što su stvari ispale onako ćoškasto." "Pa, da, bilo je priliĉno dernjave. Više nego što je deĉaku bilo potrebno, zaista. Zar ne mislite da se ta rasprava mogla voditi i na nekom drugom mestu?"

"Ţao mi je", ponovi Hoskins. "Valjda je i meni bio pukao film. Od tog ĉoveka ću poludeti." "A on, zapravo, nije izgledao onako grozno kako sam ja oĉekivala. Mislim da mu je zaista na srcu  briga za Timijevu dobrobit." "Nema sumnje da je tako. Ali zabadati nos ovde, bez našeg poziva, i drţati nam pridike o tome šta mi treba da radimo..."

"Deĉaku je potreban drug za igru." Hoskins je pogleda potišteno, kao da oĉekuje da će rasprava krenuti iz poĉetka. Ipak, uspe da ovlada sobom na vreme. "Da", reĉe on tiho. "Potreban mu je. Neću se sa vama raspravljati o tome. Ali gde ga naći? Tu su  problemi ogromni."

"Znaĉi, niste ozbiljno rekli ono da ćete dovesti svog sina ako ništa drugo ne uspe?" Hoskinsa kao da se trgao, ĉuvši to. Zapitala se, nije li moţda preterala. Ali ona od njega nije traţila da danas još jednom doĊe ovamo. "Ozbiljno?... Pa, da, ozbiljno sam to rekao, sigurno. Ako ne uspemo da naĊemo nikog drugog. Zar  mislite da se ja plašim da bi moj deĉak mogao... da strada od Timi jevih ruku? Ali podozrevam da bi se moja ţena bunila. Videla bi rizike. Mnogi ljudi napolju misle da je Timi nekakav divlji majmun-deĉak. Divlje biće koje je ţivelo po pećinama i ţderalo sirovo meso." "Šta ako napravimo jedan intervju sa Timijem, na subeteriĉnoj?" predloţila je gospoĊica Felouz. Iznenadila se zaĉuvši samu sebe kako predlaţe da se izvede još jedan medijski upad u Timijevo slobodno vreme; ali, ako bi to pomoglo da se razbiju neke od predrasuda o tom deĉaku, vredelo bi zahtevati od njega dodatni napor. "Sad kad on govori engleski - ako bi narod saznao da on to moţe..." "Ne verujem da bi se time stvari popravile, gospoĊice Felouz." "Zašto ne bi?" "Njegov engleski, znate, stvarno nije mnogo dobar." Odjednom ju je obuzela malodušnost. "Šta vam to znaĉi? Timijev reĉnik je zapanjujuće veliki, ako

se ima u vidu odakle je krenuo. Štaviše, Timi svoj reĉnik proširuje iz dana u dan." U Hoskinsovim oĉima bilo je mnogo umora. "Vi ste jedina osoba koja ga razume. Nama ostalima to što on izgovara zvuĉi kao neandertalski jezik. Praktiĉno nerazumljivo." "Znaĉi da ga ne slušate paţljivo." "U tome je stvar", reĉe Hoskins bez mnogo ţivosti. "Verovatno ga ne slušamo paţljivo." Slegnuo je ramenima i pogledao na drugu stranu, a zatim kao da je utonuo u neko sanjarenje.

GospoĊica Felouz opet uze svoju knjigu i otvori je na stranici gde je stala, ne spuštajući pogled ka njoj ali nadajući se da će Hoskins da shvati taj nagoveštaj. On je, meĊutim, samo sedeo, ne pomiĉući se. "Da se samo nije u ovu stvar umešala još i ta nesreća od ţene!" uzviknu on najednom. "Marijana Levien?"

"Da, ta robotkinja." "Pa - nije valjda!"

"Nije, nije stvarno robotkinja", reĉe Hoskins, sa umornim, malim osmejkom na licu. "Nego samo meni izgleda kao da jeste. Eto, imamo u sobi do nas deĉaka iz prošlosti, a jedna ţenska koja izgleda kao nešto proizvedeno u budućnosti dolazi da mi diţe pritisak. Kamo sreće da je nikad nisam sreo. Sam Manhajm nije toliko loš, on je samo jedan od onih tipova kojima je u mozgu mutno, ali su društveno svesni, imaju mnogo svakojakih uzvišenih zamisli o tome da stignu svuda i poboljšaju svet u skladu sa svojim shvatanjima šta je poboljšanje; ima takvih. On vam je onaj osnovni model visokogledajućeg, dobronamernog petljaroša. Ali Levienka - jedna takva kuĉka obloţena hromiranim ploĉama - izvinite me što tako govorim, gospoĊice Felouz..." "Ona taĉno to i jeste." "Jeste. Taĉno to, a? Taĉno to." GospoĊica Felouz klimnu glavom. "Nije mi lako da poverujem da je takva ţena svojevremeno bila ozbiljno razmatrana kao moguća Timijeva negovateljica." "Prijavila se meĊu prvima. Silno je ţelela taj posao. Bila je, zapravo, tog posla gladna." "Izgleda tako... neprikladna."

"Njena postignuća u karijeri bila su straobalna. Odbila me je kao liĉnost. Veoma se iznenadila, videći da neće dobiti posao. Eto, a sad se nekako slizala sa tom Manhajmovom ruljom, pa su tako stvari  postale još gore. Verovatno je to uĉinila namerno, da mi vrati za to što je nisam zaposlio ovde. To joj je naĉin da se osveti. 'Pakao besa nema, kao...' i tako dalje. Ona će njega da pali i pali i pali - puniće mu glavu svojim blesavim ţargonom, kao da mu glava nije već puna njegovog sopstvenog psihotrtljanja... ona će ga navoditi da me uvek iznova napada, paliće ga da me stalno proganja..."  Njegov glas se poĉeo pojaĉavati. GospoĊica Felouz ĉvrsto reĉe: "Ne verujem da moţete nazvati proganjanjem ako neko samo nabaci misao da je Timi veoma usamljeno dete i da nešto treba da se preduzme u vezi s tim." "Nešto će se i preduzeti u vezi s tim." "Onda, zašto mislite da se ona sveti, ako je, koliko vidim, samo..." "Zato što jeste preduzela da se sveti!" reĉe Hoskins, još glasnije. "Jer ona je htela da doĊe ovde i da  preuzme vlast nad ovim projektom, u trenucima kad je tek zapoĉinjao, ali joj prilika nije data, pa zato sad ţeli da nam sve sruši. Neće ona imati milosti. Manhajma je, u poreĊenju s njom, lako savladati.  Njime se moţe manipulisati, ako znaš koje dugme da pritisneš. On će biti zadovoljan ako mi dajemo redovno izjave o dobrim namerama, uĉtiva uveravanja da ću se ja drţati njegove 'partijske' linije. Ona će, meĊutim, zahtevati inspekciju na licu mesta, i to svakog drugog utorka, sad k ad on igra po njenoj muzici; traţiće i uĉinke. Promene. Stvari koje će nam znaĉiti neprestano tumbanje. Sledeći put će zahtevati da Timi dobije psihoterapeuta, ili zubara, ili plastiĉnog hirurga koji bi mu skrojio jedno lepo i veselo homo sapiensko lice - petljaće se i utrpavaće se, biće jedan prokleti upad za drugim, koristiće Manhajmovu publicitetsku mašineriju da se baca blatom na nas, tako da izgledamo kao zli, ludi nauĉnici koji hladnokrvno zlostavljaju neduţno detence..." Okrenuo se, zagledao se u zatvorena vrata Timijeve spavaće sobe. Turobnim glasom reĉe: "Manhajm je bespomoćan kad je u rukama takve ţene. Ona verovatno i spava s njim. Sigurno je do sada postao njen, njena svojina. Nema taj nikakvih izgleda  protiv nje."

Oĉi gospoĊice Felouz se raširiše. "Zar... tako nešto reći!" "Šta tako nešto?" "To da ona i on... da bi ona iskoristila svoju... nemate vi dokaza da je tako. Ta zamisao vam je sasvim neumesna, doktore Hoskinse. Potpuno neumesna." "Da li je?" Hoskinsov gnev kao da se u trenu rastopio i nestao. Pogledao ju je i nasmešio se široko,

ali postiĊeno. "Pa, da, valjda je neumesna. U pravu ste. Ja pojma nemam s kim Manhajm spava i da li sa ma kim spava, a i nije me briga. Ili s kim Levienka spava. Ja bih jedino ţeleo da izbacimo iz svoje kose ta dva stvorenja, pa da se posvetimo svom istraţivaĉkom radu, gospoĊice Felouz. Vi znate da je tako. Vi takoĊe znate da sam preduzeo sve što je bilo u mojoj moći da Timi ovde bude srećan. Ali sada

sam toliko umoran - toliko prokleto umoran..."

GospoĊica Felouz mu, impulsivno, priĊe, i uhvati ga za ruke. Šake su mu bile hladne. Drţala ih je nekoliko trenutaka, priţeljkujući da nekako ubrizga ţivotnu energiju u njih. "Kad ste poslednji put išli na godišnji odmor, doktore Hoskinse?" "Godišnji odmor?" Nasmejao se šuplje. "Ne bih rekao da mi je poznato znaĉenje tih reĉi." "Moţda je u tome problem." "Ja to ne mogu. Ja to jednostavno ne mogu. Ĉim okrenem leĊa, makar i za minut, gospoĊice Felouz, ovde poĉne svašta da se dešava. Desetak raznih Adamevskih proba da ukrade nauĉne uzorke iz stasisa. Ljudi se upuštaju u ĉudne nove opite bez dozvole, a to znaĉi da rade Bog zna šta po Bog zna koju cenu. Kupuje se oprema za koju nemamo para i instalira se da bi se radili projekti koji nemaju nikakve

izglede da uspeju. Imamo znatan broj otkaĉenih tipova, ovde, a ja sam jedini policajac. Dok ne završimo ovu fazu projekta, ne usuĊujem se da odem na odmor." "Pa, bar jedan dugi vikend? Potreban vam je odmor." "Znam da je tako. Boţe, znam da je tako! Hvala vam što se toliko brinete, gospoĊice Felouz. Hvala

vam za sve. U celoj ovoj ludnici zvanoj 'istraţivaĉki zavod' vi ste bili jedan od malobrojnih stubova zdravog razuma i pouzdanosti."

"A vi ćete pokušati da obezbedite sebi bar malo odmora?" "Da, pokušaću." "Sa poĉetkom odmah?" upita ona. "Još malo pa će biti šest po podne. Oĉekuje vas supruga, kod kuće. I vaš sinĉić." "Tako je", reĉe Hoskins. "Trebalo bi da krenem odavde. Još jednom: hvala vam za sve, gospoĊice Felouz. Hvala vam. Hvala." 37.

U noći, probudila se, ĉuvši jecanje iz Timijeve sobe. Bilo je to prvo njeno takvo buĊenje posle mnogo dana.

Brzo je ustala iz kreveta i otišla kod njega. Odavno je Edit ovladala veštinom brzog buĊenja kad dete u nevolji zove.

"Timi?" reĉe ona. Upalila je noćnu svetiljku. Timi je sedeo u krevetu, uspravljenih leĊa; oĉi su mu bile širom otvorene i zurile su pravo napred. Cvilio je avetinjskim, visokim zvukom koji je njemu sluţio kao jecanje. Nju, meĊutim, kao da nije video. Nije uopšte obratio paţnju na njen ulazak u sobu, a cviljenje je nastavio. "Timi, ja sam. Felouz." Sela je uz njega i obuhvatila ga rukom oko pleća. "Dobro je, Timi. Dobro  je." Jecanje, malo pomalo, prestade.

Pogledao je Edit kao da je nikad ranije, nikad u ţivotu, nije video. Oĉi su mu bile ĉudno staklaste, usne povuĉene na bizaran naĉin unazad. U polutami, izduţeni mladeţ nalik na munju ţestoko mu se isticao na obrazu. Edit već mesecima nije taj mladeţ prektiĉno ni primećivala, ali noćas je Timijevo lice bilo bledo, gotovo beskrvno, a mladeţ je izgledao veći nego ikad ranije. Još on spava, pomisli gospoĊica Felouz. "Timi?"

On joj poĉe govoriti nešto, kvrckanjima i coktanjima, neandertalskim govorom. Ali kao da nije stvarno govorio njoj, nego kroz nju, nekom nevidljivom entitetu iza nje. GospoĊica Felouz ga je zagrlila i poĉela ga blago ljuljati levo-desno, mrmljajući njegovo ime i

 pevušeći mu. Njegovo malo telo bilo je ukrućeno. Ponašao se maltene kao da je omaĊijan. Kvrckanja su se nastavljala, povremeno prekidana onom vrstom ţivotinjskog reţanja koju je Timi koristio samo u  prvim nedeljama svog boravka ovde. Zastrašujuće je zvuĉao taj njegov povratak sopstvenoj  preistorijskoj liĉnosti. "Dobro, dobro, Timi... deĉko mali... ima Felouz malog deĉka... u redu je, sve je u redu, nema šta da se brinemo. Jesi li za malo mleka, Timi?"

Osetila je da Timijeva ukoĉenost popušta. Budio se. "Fe-louz", reĉe on sa zastajkivanjem. "Mleko? Toplo mlekce hoćemo, a, Timi?" "Mleko. Da. Hoće mleko." "DoĊi", reĉe ona, podiţe ga iz kreveta i odnese ga u naruĉju do kuhinje. Smatrala je da ne bi bilo  pametno ostavljati ga samog baš sad. Stavila ga je na stoliĉicu pokraj jednog od friţidera, izvadila  boĉicu mleka, ćušnula je na trenutak u pećnicu. "Šta je bilo?" pitala ga je dok je pio. "San? Ruţan san, Timi?" Klimnuo je glavom, ne prestajući da pije mleko. GospoĊica Felouz je saĉekla da on završi. "San", reĉe on. Bila je to jedna od njegovih najnovijih reĉi. "Loše. Loše san." "Snovi nisu stvarni." Da li on to shvata? "Ne moraš se plašiti snova, Timi." "Loše... san."  Na njegovom licu bio je ozbiljan, sveĉan izgled. Timi je i drhtao, celim telom, mada je u kući lutaka  bilo toplo kao i uvek.

"Vrati se sad u krevet", reĉe mu ona, podiţući ga ponovo u naruĉje. Zašuškala ga je pokrivaĉem odasvud. "Šta si sanjao, Timi? Moţeš li da mi kaţeš šta je bilo u snu?" Opet je poĉeo sa kvrckanjem, u dugim nizovima, uz samo dva kratka, blaga reţanja. Vraća se, pod uticajem potresa ove noći, svojoj staroj prirodi? Ili, jednostavno, ne raspolaţe reĉnikom da san opiše na engleskom? Onda Timi reĉe: "Napolje."  Njegov izgovor bio je tako loš da nije bila sigurna da je baš to rekao. "Napolje? Jesi li to rekao? Napolje?" "Na-po-lje", reĉe on opet.

Da, sad je bila priliĉno sigurna da je to kazao. "Izvan ovog mehura?" upita gospoĊica Felouz,  pokazavši prstom ka zidu. "Tamo, napolje?" Klimnuo je glavom. "Van." "Sanjao si da si napolju?"

Ţustro klimanje glavom. "Da." "I šta si napolju video?" Kvrckanje. "Ne razumem." Upornije kvrckanje.

"Ne, Timi. Ne vredi. Moraš da govoriš mojom vrstom reĉi. Ja tvoju vrstu ne razumem. Kad si sanjao da si napolju, šta si video?" "Ništa", reĉe on. "Prazno." Prazno, pa da. Nije ni ĉudo. On nema nikakvu predstavu o spoljašnjem svetu. Kuća lutaka ima  prozor, ali samo jedan, kroz koji se vidi samo jedan delić livade, jedna ograda, na ogradi besmisleni znak. "Veliko - prazno", reĉe on.

"Nisi tamo van video baš ništa?" Kvrck, kvrc, cok.

Moţda se u snu vratio u svoj neandertalski svet, video prizore iz ledenog doba, sneţne smetove, ogromne, trapave, krznate ţivotinje koje lutaju kontinentom, ljude obuĉene u krznenu odeću. Ali ne zna engleske reĉi kojima bi joj išta od toga opisao; zato upotrebljava one zvuke koje jedino zna. "Van", reĉe on opet. "Veliko - prazno..." "Plaši?" reĉe gospoĊica Felouz, da ga podstakne. "Prazno", reĉe on. "Sam Timi." Dabome, pomisli ona. Sam je Timi. Jadno, jadno detence.

Zagrlila ga je, zatutkala ga još jednom, zato što se u meĊuvremenu otkrio, i dala mu jednu od njegovih najomiljenijih igraĉaka, bezobliĉnu, zelenu ţivotinju mlitavih udova koja je navodno trebalo

da predstavlja dinosaurusa. Doktor Mekintajer se mrštio kad je video tu igraĉku; odrţao je tada gospoĊici Felouz jedno od svojih paleontoloških minipredavanja, saopštavajući joj da narod ĉesto zamišlja da su ljudi kamenog doba bili savremenici dinosaurusa, ali da je to samo popularna netaĉnost,  jer se era mezozoika zapravo okonĉala mnogo miliona godina pre nego što su na evolucionu pozornicu stupili prvi ĉovekoliki primati. Da, odgovorila mu je gospoĊica Felouz, znam ja sve to. Ali Timi ne zna, pa voli svog dinića, mnogo. Sad je Timi prigrlio dinosaurusa. A gospoĊica Felouz je stala pokraj Timijevog kreveta i tako ostala sve dok deĉko nije zaspao.  Nikakvih noćnih mora više da ne bude, reĉe mu ona u sebi. Nikakvih snova o velikoj, spoljašnjoj  praznini u kojoj je Timi sasvim sam.

Vratila se u svoj krevet. Jedan pogled na ĉasovnik na njenom noćnom stoĉiću: ĉetiri i ĉetrdeset pet. Suviše blizu jutru; nije bila ubeĊena da će moći ponovo da zaspi. Mnogo je verovatnije da će samo leţati budna, osluškivati pomno šta se ĉuje u Timijevoj sobi, i da će uskoro doći jutro. Ali to je procenila pogrešno. San ju je odneo brzo; ovog puta je ona bila ta ko ja sanja. Leţi u svom krevetu, ne ovde u kući lutaka nego u svom stanĉiću na drugom kraju grada, stanĉiću koji već mesecima nije ni videla. Neko kuca na njena vrata: kuca ţustro, ţurno, nestrpljivo. Ona ustaje, nabacuje kupatilski ogrtaĉ-mantil na sebe, ukljuĉuje bezbednosni ekran. U holu stoji  jedan muškarac: mlad, riĊa kosa pripijena mu je uz glavu, brada mu je takoĊe riĊa. Brus Manhajm.

"Edit?" kaţe on. "Edit, moram te videti." On se osmehuje. Njene ruke pomalo drhte dok oslobaĊaju bezbednosne mehanizme na vratima. U

mraĉnom, senovitom hodniku on se nadnosi nad nju, viši nego što ga je zapamtila, plećat, robusna, muţevna prilika. "Edit", kaţe on. "O, Edit, već toliko vremena je prošlo..." Odjednom, ona je u njegovom nar uĉju. Eto, baš tu, usred hodnika, on nimalo ne obraća paţnju na susede koji stoje svaki na svojim vratima, mrmljaju i pokazuju prstima ka njima. Podigao ju je u naruĉje, baš kao ona maloĉas Timija; i, evo, već je unosi u stanĉić; neprestano šapće njeno ime...

"Brus", kaţe ona. I shvata da je to kazala glasno. Probudila se. Brzo se pridigla u sedeći poloţaj i  pritisnula usta obema šakama. Obrazi vreli, vreli, peckaju je od silnog stida. Krhotine tog sna još se kovitlaju po njenom zapanjenom umu. Takva jedna besmislica, erotizam na nivou srednjoškolke, pa to  je stvarno da se ĉovek postidi i zbuni. Nije se mogla setiti kad je poslednji put imala san te vr ste. I koga je izabrala da bude njen romantiĉni heroj: Brusa Manhajma! Poĉe se smejati. Doktor Hoskins bi se zgrozio kad bi za ovo saznao! Njegova pouzdana gospoĊica Felouz - prisno se druţi sa neprijateljem, pa makar to bilo samo u snovima! Kakva smejurija - sasvim nerazumno...

Sasvim jadno, reĉe ona sebi odjednom. Oreol tog sna još je lebdeo oko nje. Neke pojedinosti već su joj išĉilele iz uma. Druge su, meĊutim,  još plamtele, blistavo kao da se san nastavlja. Njegov ţarki zagrljaj, njegovo pregrejano, strasno šaputanje. Edit - Edit - posle tolikog vremena smo zajedno, najzad, Edit... Jadna fantazijica jedne usedelice. Bolesno. Bolesno. GospoĊica Felouz poĉe da drhti; borila se da spreĉi suze. Više joj se nimalo smešnim nije ĉinio taj san. Osećala se zaprljana njime. To je bilo nekakvo zadiranje u njen um; invazija na njen uredni, dobro zatvoreni ţivot; odakle je to došlo? Zašto? Edit je takve ĉeţnje u sebi još pre nekoliko godina zaklopila; tako je, bar, ţelela da misli. Opredelila se za ţivot osloboĊen od onih uznemirenja koja stiţu kad se strast pojavi. Ţivot devojaĉki; ţivot usedeliĉki. Strogo uzev, ona nije ni devojka ni usedelica, jer je bila, ipak, udata jednom, tokom nekoliko meseci. Ali to poglavlje je zaklopila. Otad ţivi kao ostrvo, zasebna celina, evo, već godinama - već decenijama. Posvetila se svom radu, svojoj deci. A sad ovo... Ma, to je samo san, reĉe ona sebi. A snovi nisu stvarnost. Maloĉas je to rekla Timiju. Samo san. Ništa više. Usnuli um sposoban je da oslobodi ma kakvu, svaku, pomisao. Unutra nasumiĉno plove, na plimama podsvesnog, ĉudnovate stvari. Ništa to ne znaĉi, baš ništa, jedino znaĉi da je danas ovde bio Brus Manhajm i da je na nju ostavio odreĊeni utisak, pa je posle njen usnuli um

 preuredio taj utisak i naĉinio iznenaĊujući i slabo verovatni mali scenario. Pa taj Manhajm je bar deset godina mlaĊi od nje. Izgleda prijatno, ali ona ne nalazi da je osobito privlaĉan, ĉak ni u fantaziji. On je samo jedan muškarac: ĉovek koga je srela tog dana. Nju muškarci, uprkos svemu, ponekad ipak   privlaĉe. Zar nije osetila i da je Hoskins privlaĉi - a ta vrsta privlaĉnosti bila je beskorisna i besmislena,  jer Hoskins je srećno oţenjen ĉovek sa kojim ona, pukim sluĉajem, saraĊuje na poslu. Ipak je u njenim osećanjima prema Hoskinsu bilo bar malo realistiĉnosti, kakve-takve; ovde, nimalo. Ovo je samo san  bio, ponavljala je gospoĊica Felouz sebi; samo san, samo san. Sad treba još odspavati, zakljuĉi ona. Do jutra će sve ovo zaboraviti. Zatvorila je oĉi. Posle nekog vremena zaspala je. Ipak, kad se probudila po drugi put, nedugo posle šest, ĉuvši da je Timi poĉeo da se vrzma po svojoj sobi, senka tog sna bila je još uz nju, samo mutna  predstava i poniţavajuća suština: ţurno kucanje na njena vrata, pozdrav bez daha, strasni zagrljaj. Sad  joj se, meĊutim, ĉinilo da je ĉitava ta stvar samo besmislena, ništa više. 38.

Posle tolike priĉe o potrebi da se Timiju naĊe drugar za igru gospoĊica Felouz je oĉekivala da će Hoskins dovesti nekog takvog praktiĉno odmah, makar samo da bi smirio moćne politiĉke snage koje Marijana Levien i Manhajm zastupaju. Ali na njeno iznenaĊenje, proĊoše nedelje, a ne dogodi se ništa. Hoskinsu je, oĉito, dovoĊenje neĉijeg deteta u stasisni mehur bilo teţak zadatak, baš kao što je i oĉekivao. Nije joj bilo jasno kako Hoskins uspeva da odbije dalje Manhajmove napade. Zapravo, Hoskinsa jedva da je ikad i viĊala, tokom tog razdoblja. On je oĉigledno bio zauzet drugim delatnostima 'Stasis Tehnologija', tako da ga je svega nekoliko puta videla, i to samo u prolazu. Stekla  je utisak da je za upravljanje tom firmom Hoskinsu potrebno celo radno vreme - i više od toga. Na

osnovu delića raznih uzgrednih komentara koje je ĉula od pojedinih ljudi, Edit je i ranije naslutila da se Hoskins veĉito bori da ovlada osobljem sastavljenim od nadarenih, ali veoma napetih primadona ţeljnih Nobelove nagrade, a istovremeno da usmerava jedan od najsloţenijih nauĉnih poduhvata u istoriji.

U to se nije upuštala: on ima svoje probleme, a ona svoje. Jedan od najteţih njenih problema bila je Timijeva sve veća usamljenost. Pokušavala je da bude tom deĉaku sve - i dadilja i uĉiteljica i zamena za majku. Ali nije to mogla da bude dovoljno. Njegov se san  ponavljao, ne svake noći, ali ipak toliko ĉesto da je gospoĊica Felouz poĉela voditi evidenciju o uĉestanosti tog sna; bio je to uvek onaj isti, o velikom praznom prostoru izvan kuće lutaka, prostoru gde Timiju nikad neće biti dozvoljeno da ode. Ponekad je tamo bio sam, ponekad u društvu nekih senovitih, tajanstvenih prilika. Pošto je njegov engleski još bio tako rudimentaran, nije mogla da odredi da li Timiju ta velika pustoš predstavlja njegov izgubljeni, ledeni svet ili maštariju o ĉudnoj novoj eri u koju su ga doveli. U svakom sluĉaju, ta pustoš je za njega bila mesto strave: ĉesto se budio u suzama.  Nije morala da ime diplomu iz psihologije da bi znala da je taj san snaţan simptom Timijeve izdvojenosti i sve dublje tuge.

Danju je Timi povremeno zapadao u duga razdoblja sete, kad se zatvarao u sebe i ponašao kao da nema nikakve svrhe. TakoĊe je ponekad provodio sate ćuteći i gledajući kroz prozor kuće lutaka, iako se odatle nije videlo takoreći ništa; zurio je u onu veliku pustoš iz svoga sna, moţda razmišljajući nostalgiĉno o sumornim, ledenim ravnicama svog sad dalekog detinjstva, ili se moţda jednostavno  pitajući šta leţi iza zidova koji znaĉe neprelaznu granicu njegovog ţivljenja. Razmišljala je besno: zašto mu ne dovedu nekoga da mu pravi društvo? Zašto? Pitala se ne bi li trebalo da stupi u vezu sa Manhajmom i kaţe mu da se ovde ne preduzima ništa, da zatraţi od njega da jaĉe pritisne Hoskinsa. Ali ĉinilo joj se da bi to bilo preveliko izdajstvo. Iako je bila odana Timiju, ni sad nije mogla naterati sebe da tako dejstvuje iza Hoskinsovih leĊa. Ipak, njen gnev se  povećavao. Fiziolozi su već saznali sve što su od ovog deĉaka mogli saznati bez seciranja, koje im ipak, po svemu sudeći, nije bilo u planu. Zato su se njihove posete proredile; dolazio je poneko, jednom nedeljno, ali samo da izmeri Timijev rast, postavi nekloliko rutinskih pitanja i fotografiše Timija

nekoliko puta. Nisu se više pojavljivale igle, injekcije, špricevi za izvlaĉenje teĉnosti; posebne dijete više niko nije zahtevao; sloţena i teška ispitivanja funkcionalne uklopljenosti Timijevog kostura nastavljala su se, ali ni pribliţno onako ĉesto. Sve to je bilo dobro. Ali iako se zanimanje fiziologa smanjivalo, psiholozi su tek poĉeli da se zagrevaju. GospoĊica Felouz je zakljuĉila da je ta nova grupa podjednako dosadna, ili ĉak popriliĉno dosadnija, od prethodne. Timiju su sad nameštali prepreke koje je on morao savladati da bi došao do hrane i vode. Morao je da podiţe ploĉe, pomera poluge, dohvata konopce. Povremeni blagi elektrošokovi navodili su ga da jeca od iznenaĊenja i straha - ili da reţi na veoma praiskonski naĉin. Sve to je gospoĊicu Felouz veoma uznemiravalo. Ipak, nije htela da se obrati Hoskinsu u vezi s tim. Nije imala nimalo ţelje da ode kod Hoskinsa. On  je, iz nekog razloga, ostajao na udaljenosti; a gospoĊica Felouz se plašila da bi mogla, ako mu sad priĊe sa novim zahtevima i ako naiĊe na ma kakav otpor, da plane, pa ĉak i da podnese ostavku istog trenutka. Nije ţelela da joj se dogodi da uĉini taj korak sada. Za Timijevo dobro, morala je ostati ovde. Ali zašto se taj ĉovek udaljio od projekta sa Timijem? Otkud ta ravnodušnost? Da li je hteo na taj naĉin da se izdvoji od Manhajmovih ţalbi i zahteva? To mu je glupo, pomisli ona. Timi je jedina ţrtva njegove udaljenosti. Glupo, glupo, glupo.

Ĉinila je koliko je mogla da nauĉnicima ograniĉi pristup do Timija. Ali nije mogla sasvim da izdvoji deĉaka od njih. Reĉ je, ipak, bila o nauĉnom opitu. Zato se pipkanje, gurkanje i uslovljavanje blagim elektriĉnim šokovima nastavilo. Bili su prisutni i antropolozi, cele ĉete antropologa ţeljne da pitaju Timija kako se ţivelo u paleolitu. Ali njima je bilo suĊeno da ostanu nezadovoljni, iako je Timi sad iznenaĊujuće dobro vladao engleskim - svojom vrstom engleskog. Mogli su da pitaju do mile volje, ali on je mogao odgovarati samo na ona  pitanja koja je razumeo i samo ako je u svome umu saĉuvao iole znanja o svojim sada udaljenim danima u svetu kamenog doba. Dok su se nedelje njegovog boravka u modernom svetu postepeno pretvarale u mesece, Timijev

govor postajao je sve bolji i taĉniji. Nikad nije gubio izvesnu meku zamućenost za koju je gospoĊica Felouz nalazila da je donekle šarmantna. Timijevo razumevanje engleskog sad je bilo praktiĉno  jednako razumevanju modernog deteta istog uzrasta. U trenucima uzbuĊenja, Timi je i sad povremeno zapadao u onaj stari, kvrckavo-reţeći naĉin govora, ali takve epizode bile su sve reĊe. Svi su izgledi  bili da Timi postupno zaboravlja onaj ţivot koji je poznavao pre ulaska u dvadeset prvi vek - osim u svom privatnom svetu snova, u koji gospoĊica Felouz nije mogla ući. Ko zna kakvi mamuti i mastodonti Ċipaju tamo, mislila je Edit; kakvi mraĉni prizoti preistorijskih tajanstava se prikazuju na ekranu uma ovog neandertalskog deĉaka? Ali na iznenaĊenje gospoĊice Felouz, još je bila jedina osoba koja je Timijeve reĉi mogla razumeti sa iole ikakvim pouzdanjem. Neki od kolega koji su ĉesto radili unutar stasisnog mehura - njeni asistenti Mortenson, Eliot i Stratfordova, kao i dr Mekintajer i dr Dţejkobs - kao da su uspevali da razaznaju pokoju grupu reĉi, ali samo sa velikim trudom, i sa bar pedeset posto pogrešnog razumevanja. Ovo je zbunjivalo gospoĊicu Felouz. Dobro, taj deĉak je u poĉetku imao neke manje teškoće u oblikovanju reĉi tako da budu razumljive; ali prošlo je izvesno vreme i Timi se osposobio da govori teĉno. Bar se njoj tako ĉinilo. Postupno je bila primorana da prizna da Timija razume tako dobro samo zato što je danonoćno u njegovoj blizini. Njen sluh je automatski nadoknaĊivao razlike izmeĊu onog što je on izgovarao i onog što je stvarno trebalo da se ĉuje. Razlika izmeĊu Timija i modernog deteta odista je postojala, bar u pogledu govorne sposobnosti. Razumeo je veliki deo onog što mu se govorilo, bio je sad u stanju da odgovara i sloţenim reĉenicama, ali su njegov jezik, usne, grlo i,  pretpostavljala je gospoĊica Felouz, njegova hioidna kost bili, po svemu sudeći, slabo prilagoĊeni  prefinjenostima dvadesetprvovekovnog engleskog jezika; otud tolika izobliĉenja. U razgovoru sa drugima, branila je Timija. "Da li ste ikad slušali Francuza kad pokušava da izgovori  jednostavnu reĉ kao što je naše englesko 'the'? Ili Engleza kad pokušava da govori francuski? A tek u ruskom da vidite kakvih glasova ima, mi moramo vilicu slomiti da to izgovorimo. Govornici svakog

 jezika uveţbavaju, od roĊenja, govorne mišiće na drugaĉiji naĉin, i to većina ljudi nije u stanju da

 promeni. Zato postoji ĉudno i pogrešno izgovaranje. Eto, Timi u govoru zanosi na neandertalski. Ali to će se vremenom poboljšavati." A do tad će, shvatala je, ona sama imati poloţaj neoĉekivane vlasti i moći. Jer sad nije samo Timijeva dadilja, nego i prevodilac: kanal kroz koji moraju proći sve Timijeve uspomene na  preistorijski svet da bi ih antropolozi, koji dolaze da ga ispituju, mogli saznati. Bez nje kao posrednika ne bi mogli dobiti nikakve suvisle odgovore na pitanja koja ţele da mu postave. Potrebna je saradnja

gospoĊice Felouz da bi ovaj projekat iskazao svoju punu nauĉnu vrednost. Tako je Edit, na naĉin koji niko, pa ni ona sama, nije oĉekivao, postala bitna za dalje istraţivanje ljudskog postojanja u dalekoj  prošlosti.  Na ţalost, Timijevi ispitivaĉi gotovo su uvek odlazili nezadovoljni onim što su od njega saznavali.  Nije reĉ bila o nekom njegovom odbijanju da saraĊuje, već o tome da je u neandertalskom svetu proveo samo tri ili ĉetiri godine - i to svoje prve tri ili ĉetiri godine. Ni u jednom dobu ljudske istorije nije bilo  baš mnogo dece koja bi, tako mlada, mogla dati svestran usmeni izveštaj o dejstvovanju društva u kome su ţivela. Glavninu onog što je Timi uspevao da im saopšti ĉinile su stvari koje su antropolozi i bez Timija odavno naslućivali, stvari koje su moţda i sami usadili u deĉakov um samom prirodom pitanja koja su mu, preko gospoĊice Felouz, postavljali. Na primer, kaţu: "Pitaj ga koliko je veliko bilo njegovo pleme."

"Ne verujem da on zna šta znaĉi reĉ 'pleme'." "Onda, koliko ljudi je bilo u grupi koja je ţivela s njim." Postavila mu je to pitanje. Odnedavno ga je poĉela uĉiti brojanju. Timi je izgledao zbunjen. "Mnogo", rekao je. U Timijevom reĉniku 'mnogo' je moglo znaĉiti ma šta veće od tri. Ĉinilo se da je njemu posle te taĉke - sve isto.

"Koliko mnogo?" pitala je ona. Podigla je njegovu šaku i prešla prstom preko vrhova njegovih  prstiju. "Ovoliko mnogo?"

"Više." "Koliko više?"

Potrudio se. Sklopio je na trenutak oĉi kao da zuri u drugi svet, pruţio ruke i poĉeo brzo da izmahuje i migolji prstima ka njoj.

"Da li on to naznaĉuje brojeve, gospoĊice Felouz?" "Mislim da je tako. Svaki pokret šake verovatno znaĉi pet." "Ja sam izbrojao tri pokreta obema šakama. Znaĉi, pleme je imalo trideset ĉlanova?" "Ja bih rekla ĉetrdeset." "Pitajte ga ponovo."

"Timi, reci mi ponovo: koliko je ljudi sadrţavala tvoja grupa?" "Grupa, gospoĊice Felouz?" "Ljudi oko tebe. Tvoji prijatelji i roĊaci. Koliko ih je bilo?" "Prijatelji. RoĊaci." Razmatrao je te pojmove. Reĉi njemu nejasne i nestvarne, po svemu sudeći. Posle nekog vremena zagledao se u svoje šake, ispruţio prste, i opet poĉeo sa tim svojim hitrim, lepršavim pokretima prstiju, koji su mogli znaĉiti brojanje, mada su mogli predstavljati i nešto sasvim drugo. Nije se moglo znati koliko puta ih je ponovio: moţda osam, moţda deset puta. "Jeste li videli?" upitala je gospoĊica Felouz. "Osamdeset, devedeset, stotinu ljudi - mislim da je to rekao ovog puta. Ako je uopšte odgovarao na moje pitanje." "Malopre je broj bio manji."

"Znam. Sad kaţe ovo." "Nemoguće. Tako primitivno pleme nije moglo imati više od trideset osoba! Najviše trideset!" GospoĊica Felouz je slegnula ramenima. Ako ovi ţele da zamućuju prikupljeni materijal svojim sopstvenim predubeĊenjima, to nije njen problem. "Onda zapišite trideset. Pa, vi traţite od deteta kome  je tad bilo samo oko tri godine da vam daje statistiku o populaciji. On samo nagaĊa, ĉudo je da uopšte

razume šta to hoćemo da ga navedemo da nam kaţe. Uostalom, moţda i ne razume. Odakle vam  pomisao da on ume da broji? I da uopšte razume pojam broja?" "Ali ipak, razume ga, zar ne?"

"Otprilike u onoj meri koliko i ma koji petogodišnjak. Kad sretnete nekog petogodišnjaka, pitajte ga koliko ljudi, po njegovom mišljenju, stanuje u njegovoj ulici, pa da vidite šta će vam reći." "Pa..." I druga pitanja davala su rezultate u sliĉnoj meri nepouzdane. Plemenska struktura? GospoĊica

Felouz je uspela da izvuĉe iz Timija, posle mnogo verbalne akrobatike, da je pleme imalo 'velikog ĉoveka', pri ĉemu je Timi oĉigledno mislio na poglavicu. Tu nikakvog iznenaĊenja nije bilo. I u istoriji,  primitivna plemena uvek su bila predvoĊena poglavicama; bilo je razumno oĉekivati isto i kod neandertalskih plemena. Ime tog poglavice Timi n ije mogao prevesti na engleski, niti dati fonetski

ekvivalent, to jest izgovoriti ga pomoću glasova iz engleskog jezika; morao se posluţiti neandertalskim glasovima. Da li je poglavica imao suprugu? - pitali su nauĉnici.- Timi ne zna šta je to supruga. - Kako su birali  poglavicu? - Timi ne razume pitanje. - Kako je bilo u pogledu religijskih verovanja i obreda? Tu je

gospoĊica Felouz uspela da izvuĉe, dovijajući se i dajući Timiju svakojake nauĉno sumnjive sugestije da bi ga podstakla, opis nekog svetog mesta naĉinjenog od kamenja, na kome je Timiju bio zabranjen  pristup, i nekog kulta kojim je moţda upravljala visoka sveštenica. Edit je bila sigurna da je reĉ o sveštenici, a ne o svešteniku, zato što je Timi pokazivao prstom ka njoj dok je govorio; meĊutim, da li on uopšte razume šta ga pitaju - nije bila sigurna. "Da su samo uspeli da prebace kroz vreme neko starije dete!" jadikovali su antropolozi. "Ili odraslog

neandića, zaboga! Da su! Da su! Kako je to nepodnošljivo, da nam jedan mali deĉak, koji ništa ne zna,  bude jedini izvor podataka!"

"Verujem da je nepodnošljivo", saglasila se gospoĊica Felouz nimalo saosećajnim tonom. "Ali taj mali neandertalac koji ništa ne zna ipak je jedan više nego što ste ikad oĉekivali da vam se namesti za ispitivanje. Ni u najluĊim ranijim snovima niste sanjali da ćete ikad imati prilike da razgovarate sa ma kakvim neandertalcem." "Pa ipak! Da su samo mogli! Da su mogli!"

"Jeste, da su mogli", rekla je gospoĊica Felouz, a onda im je saopštila da je vreme za njihov razgovor sa Timijem, za taj dan, isteklo. 39. Onda se Hoskins opet pojavio, jednog jutra; ušao je u kuću lutaka bez ikakve prethodne najave.

"GospoĊice Felouz? Mogu li da govorim s vama?" Opet je govorio onim svojim postiĊeno- pokornim tonom, kao da se oseća izuzetno nezgodno. Za šta  bi i imao razloga, pomisli gospoĊica Felouz. Izišla je hladno, zaglaĊujući svoju bolniĉarsku uniformu. Onda je zastala zbunjeno. Hoskins nije bio sam. S njim je bila jedna bleda, omanja, vitka ţena, koja je oklevala pred pragom stasisne zone. Zbog svetle boje kose i tena davala je utisak krhkosti. Njene oĉi, veoma svetle plave boje, zabrinuto i vredno su tragale za neĉim što bi moglo biti iza gospoĊice Felouz, hitro su osmatrale sobu kao da bi iza vrata Timijeve sobe za igranje mogao iskoĉiti besni gorila. Hoskins reĉe: "GospoĊice Felouz, ovo je moja supruga, Aneta. Draga, slobodno uĊi. Savršeno je  bezbedno. Osetićeš sasvim malu nelagodnost na pragu, ali to proĊe. Ţeleo bih da upoznaš gospoĊicu Felouz koja se brinula o deĉaku od one noći kada je stigao." (Znaĉi, to mu je ţena? GospoĊica Felouz nije je tako zamišljala, ali sad uvide da, zapravo, nikad i nije imala u mašti neku jasnu sliku kako bi ta osoba mogla izgledati. Ali svakako neka temeljitija ţenska, i smirenija, a ne ovako vidno napeta i trzava kao ova. Opet, zašto bi bila takva? Moţda ĉoveku snaţne volje, kao što je Hoskins, odgovara neka takva slabotinja. U redu, ako je on takvu hteo, neka mu  bude. S druge strane, gospoĊica Felouz je pretpostavljala da će Hoskinsova ţena biti mlada; mlada i raskošno lepa i blistava; priĉa se da uspešni poslovni ljudi u Hoskinsovim godinama vole da nabave

sebi takvu kad se ţene po drugi put. Aneta Hoskins nije pripadala toj kategoriji. Znatno mlaĊa od Hoskinsa, da, a mlaĊa i od gospoĊice Felouz, kad je već o tome reĉ; ali ne stvarno mlada. Moţda ĉetrdeset godina, ili blizu ĉetrdeset.) GospoĊica Felouz prinudi sebe da je pozdravi tonom kao da konstatuje neku ĉinjenicu. "Dobro  jutro, gospoĊo Hoskins. Drago mi je što smo se upoznale." "Aneta." "Molim?" "Zovite me Aneta, gospoĊice Felouz. Svi me zovu tako. A vaše ime je..."

Hoskins se brzo ubaci. "Šta sad radi Timi, gospoĊice Felouz? Da li je otišao da malo odspava? Ţeleo bih da se moja supruga sretne s njim." "On je u svojoj sobi", reĉe gospoĊica Felouz. "Ĉita." Aneta Hoskins se nasmeja, kratko, oštro i maltene podsmešljivo. "On ume da ĉita?" "Jednostavne slikovnice, gospoĊo Hoskins. Sa kratkim tekstovima ispod slika. Još nije sasvim spreman za pravo ĉitanje. Ali rado gleda u knjige. Sad ĉita jednu knjigu o ţivotu na dalekom severu. Eskimi, lov na morţeve, igloi, ta vrsta stvari. Tu knjigu ĉita bar jednom dnevno." (Ali znala je da ĉitanje nije prava reĉ, da je to svojevrsna mala laţ. Timi uopšte nije ĉitao. Koliko je Edit mogla oceniti, samo je gledao slike; reĉi štampane ispod slika za njega su imale samo ukrasnu vrednost, bile su ĉudne, sitne šare. Dosad nije ispoljio ni najmanju radoznalost u vezi sa njima. Moţda nikad i neće. Ali bar je razgledao knjige, i, po svemu sudeći, razumeo šta se na slikama vidi; a to je najpribliţnija zamena za pravo ĉitanje. Smatrala je da će u ovom razgovoru najkorisnije biti da Hoskinsova ţena stekne utisak da Timi stvarno moţe da ĉita, bez obzira na to što je samom Hoskinsu istina verovatno jasna.)

Hoskins reĉe robusnim, ĉudnovato snaţnim tonom: "Zar to nije zapanjujuće, gospoĊice Felouz? Pamtite li kakav je bio one veĉeri kad smo ga doveli? Ono divlje, kriĉavo, prljavo, besomuĉno, malo,  preistorijsko stvorenje?" (A ja bih to, kao, mogla da zaboravim, a? - pomisli gospoĊica Felouz.)

"A sad, sedi mirno, tamo unutra, ĉita knjigu, uĉi o Eskimima i igloima..." Hoskins je sijao od  ponosa, maltene oĉinskog. "Kako je to ĉudesno! Veliĉanstveno! Zar ne? Kakav divan napredak  ostvaruje taj deĉko sad kad se vi brinete o njemu!" GospoĊica Felouz je podozrivo odmerila Hoskinsa. Bilo je neĉeg ĉudnog i nestvarnog u tom njegovom iznenadnom uzvišenom, govorniĉkom tonu. Šta on to smera? Zna da Timi ne ume stvarno da ĉita. Zašto je uopšte doveo svoju ţenu ovamo, posle tolikog vremena, i zašto pravi ovu neiskrenu galamu oko Timijevog divnog napredovanja? Onda je shvatila.

Hoskins reĉe, nešto normalnijim tonom: "Moram se izviniti što sam u poslednje vreme navraćao tako retko, gospoĊice Felouz. Ali kao što moţete pretpostaviti, bio sam zauzet i prezauzet jer sam morao da rešavam svakojake sporedne zavrzlame. MeĊu kojima je jedna, i to ne najmanja, naš prijatelj Brus Manhajm." "Pretpostavljam da je tako bilo." "Pozivao me je otprilike jednom nedeljno, posle one njegove posete Timiju. Pitao me ovo, ono,

nervirao se zbog Timija kao da mu je Timi roĊeni sin, a ja razredni starešina nekakvog internata u koji  je Timi poslat. I to nekog jezivog internata, kao iz romana Ĉarlsa Dikensa, pomislio bi ĉovek." "A naroĉito vas je pitao šta preduzimate da Timiju naĊete drugara za igru?" reĉe gospoĊica Felouz. "To naroĉito." "A šta ste, konkretno, uĉinili po tom pitanju, doktore Hoskinse?" Hoskinsovo lice se malo trznu. "Jednom reĉi, pretrpeo sam brodolom. Imali smo razgovore sa šestoro ili više dece, koja su bila kandidati za to. I sa njihovim roditeljima, prirodno." Ovo je za gospoĊicu Felouz bila novost. "I?" "Stvar se svela na to da smo našli dva mala deĉak a koji su bili podesni, ali njihovi roditelji su  postavili raznorazne posebne uslove i primedbe, nama neprihvatljive. Postojao je još jedan deĉko koji

 je mogao da bude prava stvar, i već smo se spremali da ga dovedemo ovde u probnu posetu Timiju, ali u poslednjem trenutku pojavili su se novi uslovi, nove zamerke: roditelji su doveli advokata koji je

traţio da deponujemo unapred sumu za obeštećenje, da se veţemo veoma sloţenim ugovornim obavezama i da pristanemo na razne druge ustupke koje su naši advokati smatrali nemudrim. Što se tiĉe sve ostale dece koju smo videli, pitanje eventualnih obeštećenja nije se postavljalo, jer su njihovi roditelji, koliko smo mogli da vidimo, bili zainteresovani samo za honorar koji smo nudili. MeĊutim, ti deĉaci izgledali su nam kao besni, mali huligani koji bi Timiju doneli više zla nego dobra. Naravno da smo sve takve odbili."

"Znaĉi, vi meni kaţete da nemate nikog." Hoskins ovlaţi usne. "Na kraju smo odluĉili da sa ovim problemom ostanemo u kući - da uzmemo dete nekoga ko je ovde zaposlen. I to upravo ovog zaposlenog koji pred vama stoji. Moje dete."

"Vašeg sina?" reĉe gospoĊica Felouz. "Vi pamtite, zar ne, kad su bili ovde Manhajm i Levienka, rekao sam, više u besu, da ću dati svog sina ako bude potre bno? Eto, na to se i svelo. Ja sam ĉovek od reĉi, gospoĊice Felouz, što vam je, verujem, već poznato. Neću traţiti ni od koga drugog u ovoj kompaniji da radi nešto što ja nisam spreman da uradim. Odluĉio sam da kao drugara koji je Timiju toliko potreban dovedem mog Dţerija. Ali, naravno, to ne moţe biti samo moja odluka, jednostrana." "Pa ste doveli gospoĊu Hoskins da se uveri da vaš sin neće biti ni u kakvoj opasnosti u Timijevim rukama", reĉe gospoĊica Felouz. Hoskins je izgledao silno zahvalan. "Da, gospoĊice Felouz. Da, baš tako!" GospoĊica Felouz još jednom pogleda Hoskinsovu ţenu, koja je grickala donju usnu i opet zurila u vrata iza kojih vreba ta strašna neandertalska spodoba. Ona sigurno veruje da je Timi ĉovekoliki majmun, pomisli gospoĊica Felouz. Gorila. Šimpanza koji će istog trena da se baci na njenu dragu bebu i rastrgne je na komade. GospoĊica Felouz ledeno reĉe: "Pa, da izvedem ja Timija, da joj ga pokaţem?" GospoĊa Hoskins, koja je od poĉetka bila sva u grĉu, postade vidno napetija. "Pa valjda... trebalo  bi... gospoĊice Felouz."  Negovateljica klimnu glavom.

"Timi?" pozva ona. "Timi, hoćeš li doći ovamo za trenutak? Imamo posetioce." Timi izviri stidljivo iza ragastova vrata. "U redu je, Timi, To su doktor Hoskins i njegova ţena. IziĊi."

Deĉko zakoraĉi napred. Izgleda baš pristojno, pomisli gospoĊica Felouz, dodajući uz to jednu malu molitvu zahvalnicu. Na sebi je imao triko, i to onaj plavi sa šarama u vidu velikih, zelenih krugova, drugi po redosledu omiljenosti; njegova kosa, koju je gospoĊica Felouz temeljito išĉetkala pre jedan sat, još je bila srazmerno neraskuštrana i neumršena. Tanka knjiţica koju je do maloĉas razgledao bila mu je i sad u levoj ruci, opuštena ka podu. Zurio je sa išĉekivanjem u svoje posetioce. Oĉi je veoma raširio. Videlo se da Hoskinsa, i posle toliko vremena, prepoznaje, ali da mu Hoskinsova ţena nije 'jasna'. Nesumnjivo je nešto u njenom govoru tela, nešto napeto i podozrivo u njenom drţanju, signalisalo deĉaku oprez. Moţda su stupili u dejstvo njegovi primitivni refleksi - da li bi ĉovek mogao reći: njegovi nagoni?  Nastalo je dugo, neprijatno ćutanje. Onda se Timi osmehnuo.

Bio je to jedan topao, divan osmeh, Timijev naroĉiti osmeh, 'od uha do uha', koji je gospoĊicu Felouz ovog puta bacio u oduševljenje. Mogla je ovog ĉasa podići Timija i zagrliti ga. Kako je divan, kad se tako osmehne! Slatkiš mali - koliko poverenja pokazuje, baš je pravo dete. Da. Klinac koji izlazi iz obdaništa da pozdravi goste. Kako bi mogla Aneta Hoskins odoleti tom osmehu? "Oh", reĉe Aneta, kao da je našla bubu u supi. "Nisam oĉekivala da izgleda tako... ĉudno." GospoĊica Felouz je pogleda mrko i popreko. Hoskins reĉe: "Većinom su to crte lica, znaš. Od vrata nadole, on izgleda otprilike kao veoma mišićavi, mali deĉko. Manje-više."

"Ali njegovo lice, Dţeralde... ta ogromna usta, taj ogromni nos... obrve toliko pomaknute napred...  pa vrh vilice... toliko je ruţan, Dţeralde. Toliko uvrnut." "On razume veliki deo toga što govorite", upozori gospoĊica Felouz niskim tonom po kome se inje moglo nahvatati.

GospoĊa Hoskins je to ĉula i klimnula glavom, ali još se nije mogla zaustaviti. "Ovako uţivo izgleda sasvim drukĉije nego na televiziji. Mnogo ljudskije izgleda na ekranu nego..." "On jeste ljudsko biće, gospoĊo Hoskins", reĉe gospoĊica Felouz suvo. Već je bila umorna i  preumorna od saopštavanja te ĉinjenice raznim ljudima. "On je samo pripadnik druge grane ljudskog roda, to je sve. Pripadnik jedne grane koja je izumrla."

Hoskins je po Editinom tonu verovatno osetio da ona jedva suzdrţava svoj bes. Okrete se svojoj ţeni i reĉe tonom navaljivanja: "Zašto ne popriĉaš sa Timijem, draga? Da ga malo upoznaš. Pa, zato si i došla." "Jesam, jesam."

Izgledalo je kao da pokušava da prikupi dovoljno hrabrosti. "Timi?" reĉe ta ţena, tankim i napetim glasom. "Zdravo, Timi. Ja sam gospoĊa Hoskins." "Zdravo", reĉe Timi. Pruţi ruku ka Aneti. GospoĊica Felouz ga je nauĉila da tako treba. Aneta Hoskins baci jedan hitri pogled ka svom muţu. On prevrnu oĉima ka plafonu i klimnu glavom.

Pruţila je neodluĉno ruku i rukovala se s Timijem kao sa nekakvim dresiranim šimpanzom u cirkusu. Kratko, sa nimalo oduševljenja, gledajući da mu što pre ispusti ruku. Timi reĉe: "Zdravo, gospoĊo Hoskins. Drago mi je da vas upoznam." "Šta je rekao?" upita Aneta Hoskins. "Je li on to nešto meni rekao?" "Rekao je 'Zdravo'", odvrati gospoĊica Felouz. "A zatim, da mu je drago da vas upozna." "On govori? Engleski?"

"Da, on govori. Razume lakše knjige. Jede viljuškom i noţem. Sam se oblaĉi i skida. Ne bi trebalo nikog da iznenaĊuje što on sve to ĉini. On je normalni, mali deĉak, gospoĊo Hoskins, i sad mu je oko  pet godina. Moţda i pet i po." "Ne znate?"

"Moţemo samo nagaĊati", reĉe gospoĊica Felouz. "Nije imao krštenicu u dţepu kad je došao." GospoĊa Hoskins opet pogleda svog muţa. "Dţeralde, nisam sigurna za ovo. Dţeri još nije napunio  pet."

"Znam koliko godina ima naš sin, draga", reĉe Hoskins kamenim tonom. "Ali krupan je i jak za svoje godine. Veći je od Timija. Ĉuj, Aneta, kad bih smatrao da ima ikakvog rizika... i najmanje mogućnosti da..." "Ne znam. Naprosto, ne znam. Kako moţemo biti sigurni da je bezbedno?" GospoĊica Felouz najednom reĉe: "Ako pitate da li je za vašeg sina bezbedno da bude u Timijevom društvu, odgovor je: naravno, da. Timi je blagi, mali deĉak." "Ali je div... divljak." (Opet medijska etiketa o majmunu-deĉaku! Zar ljudi baš nikad ne razmišljaju svojom glavom?)

GospoĊica Felouz naglašeno reĉe: "Nije divljak, nije ni najmanje divalj. Da li divljak izlazi iz svoje sobe sa knjigom u ruci i pruţa ruku da se rukuje sa vama? Da li se divljak tako osmehuje i pozdravlja i kaţe da mu je drago da vas upozna? Evo, vidite ga taĉno ispred sebe, gospoĊo Hoskins. Kako vam on zaista izgleda?" "Ne mogu da se naviknem na njegovo lice. To nije ljudsko lice."

GospoĊica Felouz nije dopustila sebi eksploziju besa. Napeto reĉe: "Kao što sam već objasnila, on  je ĉovek u jednakoj meri kao i ma ko od nas. I nije uopšte divalj. Onoliko je miran i razuman koliko moţete oĉekivati da jedan deĉko od pet i po godina bude. Veoma je velikodušno od vas, gospoĊo Hoskins, što ste dozvolili da vaš sin doĊe ovde i igra se sa Timijem, ali, molim vas, nemojte se zbog toga plašiti."

"Nisam rekla da sam pristala", uzvrati gospoĊa Hoskins, ne bez izvesne blage vreline u glasu. Hoskins je pogleda ukoĉeno i oĉajno. "Anet..." "Nisam!"

(Onda, što ne bi izišla napolje i pustila Timija da se vrati svojoj knjizi?) GospoĊica Felouz se borila da ne plane. (Neka doktor Hoskins ovo sredi. Njegova je to ţena.) Hoskins reĉe: "Razgovaraj sa deĉakom, Aneta. Upoznaj ga malo. Jesi li pristala da uĉiniš bar  toliko."

"Jesam, jesam, valjda." Opet je prišla deĉaku. "Timi?" reĉe ona neodluĉno. Timi diţe pogled. Ovog  puta nije bilo osmeha od uha do uha. Već je shvatio, iz samog naĉina na koji se govorilo, da tu ţenu ne moţe ubrojati u svoje prijatelje. GospoĊa Hoskins se osmehnu, ali ne mnogo ubedljivo. "Koliko ti je godina, Timi?" "On nije mnogo jak u brojanju", reĉe gospoĊica Felouz tiho. Ali na njeno zaprepašćenje, Timi diţe levu šaku sa jasno raširenim prstima. "Pet!" uzviknu Timi.

"Digao je pet prstiju i kazao pet", reĉe gospoĊica Felouz zapanjeno. "Ĉuli ste ga, zar ne?" "Ja sam to ĉuo", reĉe Hoskins. "Valjda." "Pet", reĉe gospoĊa Hoskins, nastavljajući sa tvrdom rešenošću. Sad se stvarno trudila da uspostavi kontakt sa Timijem. "To su vrlo fine godine. Moj sin Dţeri i sam ima gotovo pet. Ako dovedem Dţerija ovamo, da li ćeš ti biti dobar s njim?" "Dobar", reĉe Dţeri. "Dobar", prevede gospoĊica Felouz. "Razumeo vas je. Obećao je da će biti dobar." GospoĊa Hoskins klimnu glavom. Onda progunĊa, vrlo tiho: "Mali je, ali izgleda tako jak." "Još nikad nije pokušao nikome da nanese zlo", reĉe gospoĊica Felouz, nalazeći da joj je pogodno da malĉice zaboravi besomuĉnu bitku one prve noći. "Izuzetno je blag. Izuzetno. To morate verovati, gospoĊo Hoskins." A Timiju reĉe: "Povedi gospoĊu Hoskins u tvoju sobu. Pokaţi joj tvoje igraĉke i knjige. I tvoj orman sa odećom." Pa da vidi da si pravi mali deĉko, Timi. Nateraj je da vidi dalje od tvojih svodova iznad oĉiju i donje vilice bez vrha. Timi pruţi ruku, a gospoĊa Hoskins je, posle samo jednog trenutka oklevanja, prihvati. Prvi put od kad je ušla u stasisni mehur, na njenom licu se pojavi nešto nalik na pravi osmeh. Ona i Timi odoše u njegovu sobu. Vrata se zatvoriše za njima. "Mislim da će uspeti", reĉe Hoskins tiho gospoĊici Felouz, ĉim mu je ţena izišla napolje. "On nju  polako pridobija." "Naravno da je pridobija."

"Aneta nije nerazumna. To mi verujte. Nije ni neracionalna. Ali Dţeri joj je veoma dragocen." "Prirodna stvar."

"Naše jedino dete. U braku smo nekoliko godina, a problem neplodnosti pojavio se od poĉetka; i kad smo najzad uspeli... kad nam je pošlo za rukom..." "Dobro", reĉe gospoĊica Felouz. "Razumem." Nije bila naroĉito zainteresovana da sluša o  problematici neplodnosti kod doktora i gospoĊe Hoskins. Niti o naĉinu na koji su konaĉno uspeli. "Eto, vidite - iako sam sa njom temeljito razgovarao o svemu, iako ona razume kakve probleme su

mi napravili Manhajm i njegova rulja i zna koliko je vaţno prekinuti Timijevu izdvojenost, još donekle okleva po pitanju izlaganja Timija riziku da..." "Nema rizika, doktore Hoskinse." "To ja znam. To i vi znate. Ali dok to i Aneta ne bude znala..."

Posle nekog vremena, otvorila su se vrata Timijeve sobe za igru. IziĊe gospoĊa Hoskins. GospoĊica Felouz vide da Timi ostaje unutra i da viri iza vrata na onaj svoj obazrivi naĉin kome je ponekad  pribegavao. Dah joj stade. Sigurno je nešto unutra pošlo kako ne valja, pomisli ona. Ali ne. Aneta Hoskins se smeškala. "Slatka mu je sobica", reĉe ona. "Ume sam da presavija svoju odeću. Pokazao mi je to. Kamo sreće

da to Dţeri radi bar upola tako dobro. A igraĉke drţi tako uredno..."

GospoĊica Felouz dozvoli svome dahu da iziĊe napolje. "Znaĉi, moţemo da pokušamo?" upita Hoskins svoju ţenu. "Da. Mislim da moţemo da pokušamo."

MEĐUPOGLAVLJE ŠESTO: BLOKADA

Dim se vijorio iz tabora Drugih, pokraj obale najmanje reke, zapadno od svetilišta Boginje. Srebren Oblak prenese pogled na drugu stranu i vide da se beli dim vije i iz tabora njegovog sopstvenog naroda, ispod kosine brda niz koje su poslednje sišli kad su dolazili sa istoĉnih planina. Pored samog svetilišta

nije bilo nikog. Od kad je poĉeo ovaj beskrajni zastoj, izmeĊu dva plemena nastao je prećutni sporazum da je svetilište neutralno podruĉje i da mu niko, ni iz jednog plemena, ne sme prići. Obe strane drţale su straţare na rubu svetilišne zone, danju i noću, da bi bile sigurne da prekršaja neće biti. Srebren je stajao sam, oslonjen o koplje. Već je padao mrak, mada se njemu ĉinilo da je da je dan tek poĉeo. Brzo odmiĉe godina. Noć stiţe svaki put sve ranije i ranije. Jutro sviće sve kasnije i kasnije. Sati dnevnog svetla stisnuti su sa obe strane i smanjuju se. Uskoro će biti godišnje doba dugih snegova, kad samo budale izlaze napolje: vreme kad se treba zguriti u nekom zaklonitom mestu, ţiveti od  jesenjih zaliha i ĉekati proleće. Ali mi još nismo uspeli da se pomirimo sa Boginjom i dobijemo usmerenja od Nje, razmišljao je Srebren neutešno. A kako i moţemo, kad Drugi stalno vrebaju pored svetilišta, tako da nam je pristup nemoguć? "Srebrene! Hoće li opet sneg?" Znalicin glas doplovio je sa vetrom do njega. Stajala je s druge strane staze, blizu reĉne obale, sa Boginjinom ţenom i Prošlo-ĉuvom. Te tri ţene već su dugo tu priĉale. Srebren se namršti. Sve tri samo stvaraju nevolje. Tri moćne ţene, pune Boginjine snage. Ispunjavale su ga nelagodnošću. MeĊutim, znao je koliko su vaţne, svaka na svoj naĉin, za ţivot plemena. "Hoće li padati sneg, Srebrene? Reci nam!" Slegnuo je ramenima. Onda je kucnuo prstom po kolenu i klimnuo glavom.

Ona stara rana na nozi bolela ga je ţestoko, kao i uvek kad se sneg bliţio. Sada i ţešće nego ikad. Juĉe je sneg padao ĉitav sat, a dan pre juĉe bilo je takoĊe snega, ali nakratko. Sad će opet padati. Zlo  je kad sneg zareĊa svaki dan. Veliki deo juĉerašnjeg snega ostao je na tlu. A vetar - onaj sa severa, zloduhski - poduhvatao je te ostatke snega, vitlao njima po vazduhu i bacao ih Srebrenu u lice. Treba da odemo odavde, pomisli on. Treba uveliko da smo našli mesto za svoj zimski tabor. Sad se Znalica odvojila od Prošlo-ĉuve i uputila ovamo, da razgovara s njim. To će, najverovatnije,

znaĉiti nevolju. Od onog svog hrabrog poduhvata ispred svetilišta Znalica se kretala sa toliko samouverenja i veliĉanstvenosti da je, maltene, izgledalo da je ona ovde poglavica. Niko se nije usuĊivao da joj se podsmeva, niti ĉak da je pogleda na pogrešan naĉin - sve zbog tog izuzetnog dana kad je pokrila svoje telo ratnim bojama i krenula da prkosi celoj grupi ratnika Drugih. Oduvek je bila

ĉudna; oduvek ţestoka; ali sad je prešla u neku novu vrstu ţestoke ĉudnosti, zbog koje kao da hoda po nekim svetovima koji su samo njeni.

Ona reĉe: "Ovo se nastavlja i nastavlja, Srebrene, bez ikakvih promena. A vreme snegova dolazi." "Znam to."

"Treba da napadnemo i da završimo s time." "Ima ih previše, za nas", reĉe joj Srebren. "Znaš to." Ovo nije bio prvi put da njih dvoje vode tu raspravu.

"Nema ih baš toliko. Mogli bismo izaći nakraj s njima. A mi šta radimo, samo sedimo ovde. Oni se

 boje nas, mi se bojimo njih, niko ni da mrdne. Koliko ćeš nas još drţati ovde?" "Sve dok ne stupimo pred Boginju kod Njenog oltara i ne saznamo Njenu volju."

"E, onda moramo u napad", reĉe Znalica. Srebren ju je postojano gledao. Njene oĉi bile su zastrašujuće, uopšte nisu bile ţenske oĉi, ĉak ni ratniĉke oĉi, nego kao da su bile od uglaĉanog kamena. "Bila si dole sa muškarcima", reĉe Srebren. "Videla si da oni nisu hteli da napadnu. Hoćeš li da se  boriš protiv Drugih sasvim sama, Znalice?" "Ti si poglavica. Naredi im da se bore. Ja ću se boriti rame uz rame sa njima." "Poginuće svi." "A ako ostanemo ovde i saĉekamo zimu? U tom sluĉaju pomreće svi, Srebrene." Klimnuo je glavom, sav natmuren. Istina je: ovde se ne moţe još dugo ostati. To je njemu bilo jasno  baš kao i njoj. Dolazak ovde bio je verovatno greška, uviĊao je Srebren. Ali on to ne sme priznati nikada, nikome, sem sebi.

"Ne moţemo otići odavde, Znalice", reĉe on. "Ne dok ne dobijemo pristup svetilištu." "Ne moţemo otići, a ne moţemo ni ostati. Ne moţemo ni prići svetilištu. To je vrlo gadna nevolja, Srebren Oblaĉe." "Moţda." "Govorila sam ja da se ovde ne dolazi. Još na samom poĉetku sam ti to rekla, kad si oglasio da će Svetkovina leta biti otkazana."

"Pamtim to, Znalice. Ali sad jesmo ovde. I ovde ćemo ostati, sve dok ne obavimo obred zbog koga smo došli. Ne moţemo jednostavno da odemo, a da nismo ĉuli glas Boginje." "Ne moţemo", reĉe Znalica. "U tome se slaţem s tobom. Nisam ţelela da doĊem ovamo; ali kad smo već tu, moramo pred Boginju, to dobro kaţeš. U tom pogledu se ne protivim tvom mišljenju." Bio je zahvalan za to.

"Ali ako ne moţemo ni ostati ovde još dugo, zbog snega, a ni otići bez obavljanja obreda, pa ako nas Drugi spreĉavaju da obavimo obred zato što su ovde i što svojim prisustvom skrnave svetilište, onda moramo da ih oteramo", reĉe Znalica. "Nema tu mnogo da se priĉa." "Pobiće nas ako ih napadnemo." "Zima će nas pobiti ako ih ne napadnemo." "To ide tako u krug", reĉe Srebren. "Ne vodi nas nikud." Pogledao ju je ozbiljno. Na njenom licu nije bilo milosti. Nije mu nudila nikakav odgovor, osim  jednog, a taj je znaĉio da se mora izginuti od ruke neprijatelja.

U krug, u krug, da. Otići ne moţemo, ostati ne moţemo. On je otkazao Svetkovinu leta zarad obreda koji se, po njegovom mišljenju, morao ovde izvršiti. Ako bi sad otkazao i taj obred, zbog prisustva Drugih u blizini svetilišta, to bi znaĉilo da su i leto i jesen prošli bez ikakvog obreda, a zbog toga bi se gnev Boginje svakako punom snagom sruĉio na Narod. Poĉela bi velika glad, za koju bi svi okrivili  poglavicu. Srebren je znao da je u opasnosti da bude zbaĉen sa vlasti ako uskoro ne poboljša prilike. MeĊutim, ne postoji 'ţivi bivši poglavica', ne kod Naroda. Obiĉaj u vezi s tim bio je svima vrlo jasan. Poglavica koji digne ruke od vlasti rekao je zbogom i samom svom ţivotu. Vreli plamen proticao je kroz ranjeni deo njegove noge. Moţda i neće biti tako loše, pomisli Srebren: odstupiš sa vlasti, pustiš da neko drugi ponese taj teret. I uĉiniš kraj ovom bolu i ovom umoru, zauvek.

Pridruţila im se Boginjina ţena. "Da li te je Znalica ubedila da napadnemo?" "Nije." "Zar se toliko plašiš da umreš?"

Srebren Oblak se nasmeja. "Ne uviĊaš koliko u tom pitanju ima gluposti, Boginjina ţeno. Ja se  plašim da ćete vi umreti, ti i Mlekoizvorna i Lavobor i Sneţnolepa i svi ostali. Moj zadatak je da Narod  preţivi, a ne da ga odvedem u sigurnu smrt." "Snegovi dolaze. Oni će nas takoĊe pomoriti, ako ostanemo ovde na otvorenom."

Srebren uzdahnu i reĉe: "Da, da, znam i to." "Ja nisam htela ovo hodoĉašće", reĉe Boginjina ţena. "Pamtiš li? Govorila sam da nije potrebno vraćati se ovako daleko samo da bismo saznali volju Boginje. Ali Prošlo-ĉuva me je ubedila da pustim da bude po tvome."

"Pamtim", reĉe Srebren strpljivo. "Sad te uspomene ništa ne menjaju. Ovde smo. Šta misliš moţemo li otići bez obraćanja Boginji?" "Moţda je Boginja već progovorila", reĉe Boginjina ţena, "i moţda je smisao njenih reĉi bio da smo  budale predvoĊene budalom i da zasluţujemo smrt. Bolje je, u tom sluĉaju, pasti u borbi, od ruke neprijatelja, nego skapati ovako, stojeći i beskrajno brbljajući izmeĊu sebe, dok nas sneg polako zatrpava. Ili moţda misliš..." "Vidi", upade joj Znalica u reĉ. "Jedan od Drugih dolazi da razgovara sa nama!" Srebren se trţe i naglo se okrete ka zapadu. Da, tako je: jedan visoki, mladi ratnik sa kopljem, oko ĉijeg vrha je zavezana traka crvenog krzna, krenuo je iz protivnog tabora, ka njima. Dok je prolazio  pored svetilišnog podruĉja, Prolom Gorski, koji je bio na straţi, naperi koplje i poĉe se preteće  ponašati. Drugi dobaci Prolomu neke drugaške zvuke i proĊe mimo Proloma, dugaĉkim koracima, ne zaustavljajući se. Ognjeoki i Volkodrev iziĊoše iz naseobine i poĉeše Srebrenu pokazivati prstom pridošlicu kao da misle da ga on nije video. Mahali su kopljima i nagoveštavali da su spremni da jurnu u napad. Srebren im ljutito mahnu da se vrate nazad. Šta li zamišljaju, da je to odred za napad sastavljen od jednog ĉlana? Ĉovek dolazi da razgovara, to je jasno. To je jasno.  Nego, kako bi to trebalo da ja razgovaram sa Drugim? - zapita se Srebren.

Izaslanik se primicao krivudavo preko zasneţenog terena, zaobilazeći mesta gde je zbog podzemnih voda površina bila moĉvarna. Onda je, duţ obale reke, prišao mestu gde je Srebren stajao sa Znalicom i Boginjinom ţenom. Digao je koplje, pokretom koji je samo mogao biti nekakav pozdrav, i poĉeo sveĉano da maše njime s leva na desno. Srebren, u znak prihvatanja, odiţe koplje malo sa tla, pa ga spusti. Potom je samo ĉekao da vidi šta će dalje biti. Taj Drugi poĉe praviti zvuke drugaške vrste. Srebrenu su zvuĉali kao jeĉanje neke ţivotinje u bolu. "Moţda ĉoveku nije dobro, a? Šta ti misliš?" upita on Znalicu. "On kaţe nešto. Tako govore Drugi." "To? Govor? To je samo galama."

"Na taj naĉin oni govore", reĉe Znalica. "U to sam sigurna." "U redu", reĉe Srebren Oblak. "Onda mi kaţi šta on to pokušava da kaţe." "Eh. Eh. Kako bih ja to mogla znati?" "Ti si Ona-koja-zna. Sama si se tako nazvala."

"Pa, ja znam samo ono što znam. Jezik drugih ne spada u ono što znam." "Gle, gle", reĉe Srebren. "Znaĉi, postoji i nešto što ti ne znaš! Takvu izjavu još nikad nisam od tebe ĉuo, Znalice." Osmehnula mu se kiselo, ali nije odgovorila.

Drugi je opet govorio. Glas mu je bio utanjen i pojaĉan i ĉinilo se da govori napreţući se, istiskujući  jedan po jedan zvuk, u ţelji da bude shvaćen, kao da govori deci. Ali znaĉenja tu nije bilo. Srebren je gledao pomno, posmatrao je usta tog ĉoveka, ali nije uhvatio ni jednu jedinu razumljivu reĉ. Zvuci Drugoga nisu bili zvuci govora.

Srebren reĉe: "Pa zar ne moţeš da govoriš kako valja i treba? Ne mogu te razumeti dok tako jeĉiš." Dok je Srebren govorio, Drugi se sagnuo napred, ispruţio glavu bliţe Srebrenu i stavio šaku iza uva, kao što gluvi ljudi rade, iako je Srebren govorio baš glasno. Ĉudna je to poza bila. Taj Drugi bio je visok, neverovatno visok, glava mu je bila na pola puta do neba, pa je sad, ovako sagnut, izgledao kao

neka dugonoga barska ptica. Srebren je zurio u njega sasvim opĉinjeno. Kako ostaje u ravnoteţi? Kako se ne preturi na neku stranu? Onaj ko stoji na tako dugaĉkim i tankim nogama morao bi pasti. Kako se ne prelomi na pola kad se kreće? A tek što je ruţan - koţa mu je bleda kao u duha - a kako mu je lice

izduţeno napred, ispod usta, i kako su mu crte ĉudno tanke... "Rekoh, zar ne moţeš da govoriš kako treba? Govori reĉima, ako hoćeš da govoriš sa mnom!" "To su njemu reĉi", reĉe Znalica iznenada. "On ima svoje sopstvene reĉi." Imala je na licu neobiĉan izraz, kao neko k o je odjednom shvatio neku ĉudnu, novu istinu. "Drugi imaju svoj jezik, koji nije isti kao naš." "Šta?" reĉe Srebren, duboko zaĉuĊen. "Šta ti to znaĉi? Postoji samo jedan jezik, Znalice. Postoje reĉi koje se mogu razumeti, a postoji i buĉanje koje se ne moţe razumeti. Mi ne moţemo razumeti šta on kaţe, prema tome njegovi zvuci su samo buĉanje. Kako bi moglo biti više od jednog jezika? Nebo je nebo. Planina je planina. Voda je voda, sneg je sneg. To svako zna. Onda, kako bi ih iko mogao zvati nekim drugim imenima?" "Dva naroda - dva jezika. Jedan jezik za nas - drugi za njih..." Od ovoga je Srebrena zabolela glava. Stvar bi mogla biti do neke mere razumna, morao je priznati dva naroda, dva jezika, zašto ne? - ali bilo je veoma naporno razmišljati o takvom neĉem u ovom

trenutku. Takve pomisli zahtevaju pomno razmišljanje u neko mirno doba. On potisnu taj problem u stranu i opet pogleda Drugog.

Taj je nastavio da govori, jednako nerazumljivo. Sad je ĉinio i pokrete rukama, moţda u ţelji da odglumi tu poruku radi ĉijeg prenošenja je došao; bilo mu je jasno da od njegovog govora nema velike koristi. Svoje koplje omotano krznom uperio je ka svetilištu; onda je pokazao ka istoku, ka brdovitom zemljištu odakle je Narod došao; zatim ka zapadu, ka zemljama koje su se prostirale ka moru i koje su Drugi već sasvim zaposeli. Pa ponovo ka svetilištu. Onda je pokazao prstom ka Srebrenu; ka sebi; ka svetilištu. "Boginjina ţeno?" reĉe Srebren. "Razumeš li ti tu išta?" "On bi hteo da mi odemo, pa da svetilište ostane njima", reĉe Boginjina ţena odmah. Srebren nije bio baš ubeĊen u to. Suviše se Drugi pokazivao tamo-amo. Da su ga Drugi poslali da  jednostavno kaţe Narodu da mora otići, on bi samo pokazao ka svetilištu i Drugima, onda ka zapadu, a ka Narodu bi uperio šaku i pokretom otresanja kazao da Narod mora da ide tamo otkuda je došao. Ko god ima iole pameti, trebalo bi da to razume.

Ako je već tako, zašto ne pokušati odmah? Srebren to i uĉini. Drugi ga je gledao sa izrazom koji bi ĉovek mogao napraviti kad neko dete upadne u sasvim razuman razgovor odraslih, i to dete koje muca i nikako ne stiţe do kraja onog što bi htelo da kaţe. Kad  je Srebren završio, Drugi je uzvratio tako što je celo svoje pokazivanje tamo-i-amo izveo iz poĉetka. Znalica reĉe: "Mislim da pokušava da nam kaţe da moţemo da delimo to svetilište, da i njegov narod i naš zajedno oboţavaju Boginju na tom mestu." "Deliti svetilište sa tim smećem?" uzviknu Boginjina ţena. "Svetilište je naše!" "Je li to ono što ti meni govoriš?" upita Srebren Drugog, izgovarajući reĉi što je sporije i glasnije mogao. "Misliš da i vi i mi moţemo koristiti isto svetilište? Pa nije moguće da to misliš ozbiljno. To je svetilište Boginje. Vi niste Boginjin narod. Ili jeste? Da li ste?" Ĉekao je, nadajući se da će dobiti neki odgovor koji bi mogao razumeti. Ali Drugi je opet napriĉao niz nerazumljivih stvari, naĉinom Drugih. Zatim je izveo, još jednom, celo ono pokazivanje u raznim pravcima. "Beznadeţno", reĉe Srebren Oblak. "Beznadeţno, beznadeţno, beznadeţno. Ja ne razumem tebe, a

ti ne razumeš mene. To je jasno. Znalica i Boginjina ţena misle da te razumeju, ali nisu u pravu, ne razumeju te stvarno. Obe samo ĉuju ono što bi ţelele da poveruju da si ti rekao." "Mogla bih da sednem s njim i da pokušam da ga nauĉim našem jeziku", ponudi Znalica. "Ili da, moţda, nauĉim njegov jezik." "Drţi se podalje od njega", reĉe Boginjina ţena. "On je neĉist, a ovo je sveta zemlja." "Ali kad bismo mogli da govorimo sa..."

"Ne vredi", reĉe Srebren Oblak. "Ĉak i ako ta njegova buĉanja jesu jezik, ti ga nikad nećeš nauĉiti. A kako bi i mogla? To ti je kao da sedneš sa medvedom i pokušaš da nauĉiš mumlanje. Ili da nauĉiš medveda da govori. Neizvodljivo."

"Stari ĉovek uvek govori da se stvari ne mogu postići", odvrati Znalica. "Star? Star?" uzviknu Srebren.

Ali Drugi je opet poĉeo da pokazuje kopljem i da stvara svoje zvuke. Moţda je to bio njegov  poslednji pokušaj da prenese poruk u Srebrenu. Ali poruka je bila jednako nerazumljiva kao i prvi put. Srebren oseti kako se velika tuga spušta na njega, i to ne samo zato što ga je Znalica nazvala starim, i što mu je bol u nozi strujao kao vatra, i što se vreme snegova bliţilo Narodu koji još nije naĉinio i snabdeo svoj zimski tabor. Ne, nego zato što mu je ovaj ĉudni ĉovek nalik na rodu došao sa porukom koja je moţda poruka mira, a on, Srebren, ne uspeva da je razume i ne postiţe da Drugi razume njega, tako da će se blokada nastaviti. Kao da je izmeĊu njih dvojice neki kameni zid koji onemogućava razgovor.

Završivši svoj govor, Drugi je ĉekao. "Ţao mi je", reĉe Srebren. "Jednostavno, ne razumem. Problem je u tome što ja ne govorim tvojim  jezikom. A ni ti, valjda, mojim." "Znaĉi, slaţeš se da je to jezik!" reĉe Znalica, likujući.

"Da", reĉe Srebren potišteno. "Ako od mog slaganja ikakve koristi ima." Pregovori su bili završeni. Drugi se, sumorna i razdraţena lica, hitro okrete i ode ka svom taboru. Srebren Oblak ga je gledao, zapanjen naĉinom hoda Drugog. Tako slobodan hod, sa takvim zamasima ali kao da su mu zglobovi sasvim rasklimatani. Ĉinilo se da je pravo ĉudo da mu u hodu nisu  pootpadale i ruke i noge; toliko je bio klimavo skrpljen, toliko loše graĊen. I jednako ĉudo da mu se glava nije već otkotrljala sa tog nejakog vrata. Srebren Oblak je osećao zahvalnost što je njegovo sopstveno telo zbijeno i robusno, iako u poslednje vreme obuzeto umorom i bolovima. Telo koje je

njemu, Srebrenu, dobro sluţilo već mnogo godina. Telo koje je Boginja stvorila. Ţalio je Druge što su tako krhki i ruţni. Kad je emisar Drugih ponovo prošao pored straţarno ĉuvanog prostora, Prolom Gorski je opet  poĉeo da trese koplje ka njemu i da besno šišti. Drugi na to nije obratio paţnju. Prolom pogleda ka Srebrenu, oĉekujući uputstva; Srebren samo odmahnu glavom i reĉe mu da bude miran. Drugi nestade u pravcu dalekog tabora svog naroda.

I to je bilo to. Postigli nisu ništa. Srebrena su rastrzale sumnje. Šta god on pokuša ovih dana, pretvori se u brljotinu. Boginja je ostala neoboţavana, jedan mali deĉak nestao je kao da je propao u sam vazduh, svetilište do koga su toliko  putovali nedostupno im je, godišnje doba se brzo okreće protiv njih; a sad još i njegov potpun neuspeh u pregovorima. Nesumnjivo, Znalica je u pravu, kao što obiĉno i jeste: on je previše star za ovaj posao. Vreme je da siĊe s vlasti, vreme je da dopusti da Društvo za ubijanje uradi svoj posao, vreme je da legne u onaj san kome kraja nema. Ognjeoki će postati poglavica umesto njega. Nek se Ognjeoki onda brine šta će i kako će.

Ali ta misao razgnevila je Srebrena ĉim mu je prošla kroz um. Ognjeoki? Glupak. Ĉiniće gluposti, što se od takvih glupaĉina i moţe oĉekivati. Bio bi greh predati pleme u ruke Ognjeokom. Kome drugom? Prolomu? Volkodrevu? Mladojelenu?

Sve budala do budale. Nijednom od njih ne moţe se pleme poveriti. Moţda će jednog dana oni sazreti, pa više neće biti budale; meĊutim, Srebren nije bio naroĉito ubeĊen u to. Pa ko će, onda, biti poglavica posle mene?  Neka Boginja odluĉi, reĉe Srebren sebi. Kad mene više ne bude. To će tad biti Njen problem, ne moj.

 Neće on davati ostavku. Ĉekaće da ga smrt zgrabi. Znao je da je i sam glup - jer da nije, oni sad ne  bi bili u ovom beskorisnom zastoju - ali je, bar, bio manje glup nego ti mlaĊi muškarci; prema tome, moţe još malĉice da ostane poglavica. "Šta ćeš, Srebrene, sad?" upita Znalica. "Ništa", reĉe on. "Šta se moţe uĉiniti?" Vratio se u tabor i seo pored vatre. Jedna devojĉica mu je prišla - nije se mogao setiti njenog imena a on ju je privukao uz sebe, pa su dugo sedeli zajedno, zureći u skakutave plamenove. Prisustvo tog

deteta podiglo je, bar delimiĉno, teret tuge sa njega. Od te curice poteći će Narod sutrašnjice, jednog dana, dugo posle nestanka Srebrena Oblaka. To je utešna misao: moţda poglavice umiru, umiru i ratnici, svako umre pre ili kasnije, ali Narod se nastavlja i nastavlja, u vremena nedogledna; svet bez kraja. Da. Da. Imati na umu tu stvar, to valja, to je dobro.

Uskoro poĉe da sneţi i ne prestade do kasno u noć.

POSTAJANJE 40.

Tri dana kasnije Hoskins je navratio da vidi gospoĊicu Felouz i rekao: "Sve je sreĊeno. Moja ţena nema više nikakav problem oko toga, pustiće Dţerija da dolazi ovde i da se igra sa Timijem, a Ned Kesidej je spremio sporazum o odgovornosti, koji će, po njegovom uverenju, izdrţati svako zakonsko vrednovanje."

"O odgovornosti? Odgovornosti za šta, doktore Hoskinse?" "Pa, za ma kakvu moguću povredu." "Mislite, ako bi Timi povredio Dţerija." "Da", reĉe Hoskins, opet onim svojim postiĊenim tonom. GospoĊica Felouz se istog trenutka narogušila. "Racite mi: da li ozbiljno verujete i da li vaša ţena ozbiljno veruje da postoji makar i najmanja mogućnost da se to desi?" "Kad bismo mi bili stvarno zabrinuti po tom pitanju, ne bismo dobrovoljno ponudili Dţerija da bude Timijev drugar u igri. Moja ţena je u prvo vreme imala odreĊene sumnje, kao što znate, ali Timi ju je  brzo pridobio. Ipak, postoji uvek mogućnost, kad se druţe dva mala deĉaka koji se ne poznaju, da jedan tresne drugog. GospoĊice Felouz, siguran sam da nije potrebno da vas podsećam na to." "Naravno. Ali nije obiĉaj da roditelji prvo zahtevaju da se potpiše sporazum o odgovornosti, pa tek  onda da puste svoje dete da se igra se drugom decom." Hoskins se nasme ja. "Ne razumete. Nismo mi traţili taj sporazum, kompanija je traţila. Aneta i ja

sporazumom jemĉimo 'Stasis Tehnologijama' da nećemo preduzeti protiv te firme nikakve pravne korake ako se nešto desi. To je sporazum o oslobaĊanju od odgovornosti, gospoĊice Felouz." "Ah", reĉe ona, znatno 'smanjenim' glasom. "Shvatam. Pa, dobro, kad dovodite Dţerija?" "Kako bi bilo sutra ujutro?" 41.

GospoĊica Felouz je ĉekala do doruĉka i tek tad mu je rekla. Sinoć nije htela ništa da kaţe, zato što  je pomišljala da bi uzbuĊenje, izazvano išĉekivanjem, moglo narušiti Timijev san, zbog ĉega bi Timi u trenucima Dţerijevog dolaska bio nervozan i nepredvidljiv. "Timi, danas ti dolazi prijatelj." "Prijatelj?" "Drugi mali deĉak. Da se igr a s tobom."

"Mali deĉak isti kao ja?" "Da, isti kao ti." Isti u svakom zaista vaţnom pogledu, dodade gospoĊica Felouz sebi sa ţestinom. "On se zove Dţeri. Sin je doktora Hoskinsa." "Sin?" Pogledao ju je zbunjeno. "Doktor Hoskins mu je otac", reĉe Edit, kao da će to pomoći. "Otac." "Otac - sin." Podigla je šaku kao da pokazuje visinu nekog ĉoveka, a zatim nekog deteta. "Otac je

veliki ĉovek. Sin je mali deĉko." Timi je i dalje izgledao zbunjeno. Toliko je tih najosnovnijih stvari za koje svako smatra da su same

 po sebi jasne, ali koje za Timija ostaju nešto tuĊinsko i nejasno. To je zato što je on sav svoj ovdašnji ţivot proveo izdvojen od sveta, zatvoren u ovaj stasisni mehur. Ali i Timi sigurno zna šta su roditelji. Ili je zaboravio i to? GospoĊica Felouz oseti, ne prvi put, izrazitu odvratnost prema Dţeraldu Hoskinsu i svim ostalim sluţbenicima 'Stasis Tehnologija' zbog njihovog postupka prema ovom malom deĉaku. Istrgli su ga iz njegovog pravog vremena i mesta. Mogla se, maltene, sloţiti sa stavom Manhajmove rulje da se ovde odigrava jedna vrlo usavršena vrsta zloupotrebe deteta. Preturajući po Timijevoj gomili slikovnica, gospoĊica Felouz naĊe jednu od njoj najdraţih, sa  priĉom o Vilijemu Telu. Šta u toj priĉi Timi shvata ili ne shvata, Edit nije imala pojma, ali ta knjiţica imala je krupne, upadljive slike u ţivim bojama; Timi je već mnogo puta razgledao te stranice, ovlaš  prelazeći prstima preko blistavih slika. Sad je Edit otvorila 'duplericu' na kojoj se videlo kako Vilijem Tel strelom iz samostrela gaĊa jabuku na glavi svog sina; prstom je pokazala prvo strelca u srednjevekovnom kostimu, a zatim sina. "Otac - sin, otac - sin..." Timi, veoma ozbiljnog izraza lica, klimnu glavom. Šta li on sad misli? - upita se gospoĊica Felouz. Da je doktor Hoskins, u stvari, jedan zgodan

muškarac sa dugaĉkom, plavom kosom koji nosi ĉudnu odeću na sebi i jednu neobiĉnu mašinu u rukama? Ili da se neko sprema da gaĊa strelama jabuke na njegovoj, Timijevoj, glavi? Moţda nije trebalo baš u ovom trenutku unositi zabunu tako apstraktnim pojmovima kao što su 'otac' i 'sin'. Ali jedino je vaţna ĉinjenica da će Timi uskoro imati prijatelja. "On će doći kad završimo doruĉak", reĉe mu gospoĊica Felouz. "To je veoma dobar deĉko." Iz dubine duše se nadala da je to taĉno. "A ti ćeš mu pokazati da si i ti dobar deĉko, je li tako?" "Dobar deĉko. Da." "Ti budi njegov prijatelj. On će biti tvoj prijatelj." "Prijatelj. Dobar deĉko." Oĉi mu blistaju - a da li je išta shvatio? Da li je makar i delić svega ovoga razumeo? Dok se vreme dolaska Dţerija Hoskinsa bliţilo, Edit poĉe u glavi prevrtati svakojake neoĉekivane zamerke i sagledavati probleme kojih se dotad nije setila. Ma, prestani, reĉe najzad sebi.

(Mesecima si ţelela da Timi doĊe do ovoga. Sad se ostvaruje. Nema razloga da se brineš. Nikakvog razloga.)

"GospoĊice Felouz?" Hoskinsov glas, preko interkoma.

"Evo, idu", reĉe ona Timiju. "Dţeri dolazi!"  Na njeno iznenaĊenje, Timi hitro odskakuta u svoju sobu za igranje i delimiĉno zatvori vrata. Odatle  poĉe viriti nelagodno. Ovo nije dobar znak, pomisli ona. "Timi..." poĉe ona. Onda se cela porodica Hoskins pojavi na rubu stasisnog mehura.

"Ovaj momak je moj sin Dţeri", reĉe Hoskins. "Pozdravi gospoĊicu Felouz, Dţeri." Ona vide jedno dete okruglog lica i krupnih oĉiju, bledih obraza i raskuštrane smeĊe kose, koje se ĉvrsto drţalo za skute Anete Hoskins. Deĉko je veoma liĉio na svog oca: petogodišnja verzija Dţeralda Hoskinsa, zaista.

"Kaţi 'dobar dan'", reĉe Hoskins deĉaku, sada malĉice zloslutnim tonom. "Dobar dan." To se jedva ĉulo. Dţeri je uzmakao još malo u nabore majĉine suknje. GospoĊica Felouz mu uputi svoj najtopliji osmeh dobrodošlice. "Zdravo, Dţeri. Da li bi voleo da uĊeš? Ovde Timi stanuje. Timi će biti tvoj prijatelj." Dţeri je zurio. Izgledao je kao da bi mnogo radije klisnuo odavde. "Prebaci ga preko praga", reĉe Hoskins svojoj ţeni, ne mnogo strpljivim tonom. Podigla je deĉaka u naruĉje - sa primetnim naporom; Dţeri je bio krupan za svoje godine - i zakoraĉila preko praga. Dţeri se vidno uzvrpoljio dok je ulazni osećaj stasisa strujio kroz njega. "On se ne raduje, Dţeralde", reĉe gospoĊa Hoskins.

"Vidim ja to. Biće mu potrebno izvesno vreme da se opusti. Spusti ga." Aneta Hoskins je pogledom pretraţivala sobu. Mišići u njenim rukama napregoše se vidno. Moţda  ju je Timi pridobio prilikom ranije posete, ali ĉinilo se da je sad ispunjena velikom strepnjom. Njeno dragoceno detence treba da bude stavljeno u kavez ovog majmuna-deĉaka... "Spusti ga, Aneta."

Klimnula je glavom i spustila Dţerija. On je uzmakao i pribio se uz nju, zureći zabrinuto u onaj par  oĉiju koji je iz susedne sobe uzvraćao istim takvim zurenjem. "IziĊi, Timi", reĉe gospoĊica Felouz. "Ovo je tvoj novi prijatelj Dţeri. Dţeri veoma ţeli da te upozna. Ne plaši se." Timi je polako ušao u sobu. Dţeri se na to uzvrpoljio. Hoskins se sagao i odvojio Dţerijeve prste od Anetine suknje. Pozorišnim šapatom, tako da su svi ĉuli, dr Hoskins reĉe: "Povuci se malo nazad, Aneta. Zaboga, pruţi deci priliku." Mladi se naĊoše oĉi u oĉi; stadoše tako blizu da su se maltene dodirivali nosevima. Iako je Dţeri bio gotovo sigurno mlaĊi od Timija, i to nekoliko meseci mlaĊi, ipak je bio dva-tri centimetra viši. Pokraj Dţerijevog uspravnog drţanja i visoko podignute, lepo skladne glave sve groteskne crte Timijeve spoljašnjosti postadoše, najednom, i u oĉima gospoĊice Felouz gotovo isto onoliko upadljive kao što su  bile u prvim danima.

Usne joj zadrhtaše. Proticali su dugi trenuci ćutanja i uzajamnog zurenja. Prvi je, najzad, progovorio mali neandertalac, detinjastim slabim zvucima. "Ja se zovem Timi."

To reĉe, pa iznenada poĊe licem napred kao da hoće izbliza da osmotri crte Dţerijevog lica. IznenaĊen, Dţeri je reagovao tako što je energiĉno odgurnuo Timija, koji se preturi na leĊa. Obojica  poĉeše da plaĉu glasno. GospoĊa Hoskins doĉepa svoje dete i podiţe ga u naruĉje, a gospoĊica Felouz, crvena od suzdrţanog gneva, brzo podiţe Timija i poĉe ga tešiti. Ţivotinja jedna mala! - pomisli gospoĊica Felouz. Opaka, mala zver! Ali znala je da su takve ocene o Dţeriju krajnje preoštre. Timi ga je uplašio; Dţeri se odbranio na  jedini naĉin koga se mogao setiti. Nije se dogodilo ništa neobiĉno. Trebalo je u poĉetku oĉekivati ovako nešto, reĉe gospoĊica Felouz. "Tako, dakle", reĉe Hoskins. "Tako, dakle!" Aneta Hoskins reĉe: "Znala sam ja da to nije dobra zamisao. Oni se prosto nagonski ne trpe." "Nije u pitanju nagon", reĉe gospoĊica Felouz odluĉno. "Nije", reĉe Hoskins. "Nije reĉ o nagonskoj reakciji. Bilo koja dva deteta mogu da se ne slaţu dobro, pri prvom susretu. Spusti Dţerija dole i pusti ga da se navikne na situaciju." "Šta ako mu taj pećinski deĉko uzvrati, ako poĉne da ga udara?" "Ne bi bilo veliko ĉudo, zaista", reĉe Hoskins. "Ali Dţeri ume sam da se brine o sebi. Ako ne ume, nek poĉne da uĉi. Jednostavno, moramo da ga pustimo da se sam navikne na ovo." Aneta Hoskins kao da se još dvoumila. "Zapravo", reĉe joj muţ, "mislim da je najbolje da ti i ja odemo. Ako bude ikakvih problema, gospoĊica Felouz će umeti da ih reši. Kroz otprilike jedan sat moţe da dovede Dţerija u moju kancelariju, a ja ću onda urediti da bude odveden kući." 42. Taj sat bio je dug. Timi se povukao sasvim na jedan kraj te prednje sobe; odatle je zlovoljno buljio u

Dţerija, kao da pokušava ţestinom samog pogleda da ga izbriše iz svog sveta. Lepo se videlo da ovog  puta neće da potraţi utoĉište u zadnjoj sobi, iako je to bio njegov ĉest postupak kad ga je nešto muĉilo; moţda je mislio da ne bi bilo mudro povući se i time prepustiti, bez borbe, prednji deo svoje teritorije neprijatelju.

Dţeri se smestio u suprotni kraj sobe i tu se zgurio, sav jadan, plaĉući i dozivajući mamu. Tako je ţalostivno izgledao da mu je gospoĊica Felouz, iako svesna da time moţe Timija još više da uznemiri,

 prišla i poĉela ga uveravati da je mama blizu, da ga nije napustila i da će on uskoro, uskoro biti opet kod mame.

"Hoću sada!" reĉe Dţeri. (A ti verovatno misliš da si ostavljen da u ovoj sobi boraviš doţivotno, je li tako, dete? Samo ti i Timi, da budete zakljuĉani u ovoj kući lutaka i niko da ne bude s vama. Ta mogućnost ti se ne sviĊa.  Naravno. Ne sviĊa se ni Timiju.) "Hoću kući!" reĉe Dţeri. "Sad odmah!" "Pa, uskoro ćeš kući, Dţeri", reĉe ona deĉaku. "Ovo je samo mala poseta." On poĉe izmahivati pesnicama na nju. "A, nećeš", reĉe ona, uhvativši ga spretno za opasaĉ i drţeći ga tako daleko od sebe da je samo uzaludno izmahivao. "Ne udaraj se, Dţeri. Ne udaraj se. Nego, ko hoće jedan lilihip? Dţeri?" "Neću! Neću! Neću!" GospoĊica Felouz se nasmeja. "A ja mislim da bi ti ipak hteo. Ostani tu gde si, idem da ti donesem." Otkljuĉala je svoju skrivenu zalihu lilihipa - jer se već odavno pokazalo da se u Timija ne moţe imati poverenja da neće zavući ruku u onu zalihu lilihipa koja mu je dohvatljiva - i izvukla jedan ogromni, loptasti, zeleni lilihip, maltene prevelik za Dţerijeva usta. Dţerijeve oĉi su se raširile. Istog trena prestao je da cvili. "Tako sam i mislila", reĉe gospoĊica Felouz, osmehujući se široko. Pruţila mu je lilihip, koji je Dţeri odmah strpao u usta, bez imalo teškoća. Timi je, iza nje, tiho zareţao. "Znam, znam da i ti hoćeš jedan. Nisam zaboravila na tebe, Timi." Izvukla je drugi lilihip, ali narandţaste boje, i pruţila ga Timiju. Timi ga zgrabi i otrţe iz njene ruke. U tom pokretu bilo je ţestine kao kod zveri u kavezu. GospoĊica Felouz ga pogleda zabrinuto. Nije oĉekivala da će ova poseta proteći u miru i spokojstvu; ali ovi znaci Timijeve reverzije ka divljaštvu bili su ipak uznemirujući. Divljaštvo? Ne, pomisli ona. To je preoštro tumaĉenje Timijevog ponašanja. Dţeri je zadao prvi udarac, podsetila je gospoĊica Felouz sebe. Timi je, ipak, prišao i predstavio se civilizovano i uĉtivo, a Dţeri ga je odgurnuo. Sasvim je moguće da sad Timi misli da reţanje predstavlja jedini pametan odgovor na takvo ponašanje. Deca su nastavila da se gledaju besno i uporno, preko cele širine sobe, ali sad preko svojih lilihipa. Ovaj prvi sat neće biti mnogo zabavan nikome, uvide gospoĊica Felouz. Ali ta vrsta problema nije bila, za nju, ništa novo i ništa osobito zastrašujuće. Nadgledala je, u  prošlosti, mnogo upornih bitaka izmeĊu razljućene dece, pa je imala prilike da vidi i mnoga pomirenja, ĉak i raĊanje prijateljstva posle pomirenja. Pravi odgovor bilo je strpljenje. Kod rada sa decom strpljenje skoro uvek uspeva; problemi ove vrste pre ili posle se reše sami od sebe. "A kocke?" reĉe ona. "Timi, da li bi se ti igrao kockama?" Timi je pogleda mraĉno i durnovito - na naĉin koji ipak, manje-više, znaĉi pristanak, zakljuĉi gospoĊica Felouz; meĊutim, nije bila sigurna da li je to dobro ocenila. "Dooo- bro", reĉe ona. Prešla je u drugu sobu i donela blokove. Bile su to kocke najmodernije izrade, mašinski fino izglaĉane; elegantno su se, uz škljocanje, uklapale jedna u drugu. Prilikom dodirivanja sliĉno obojenih površina, ĉuli su se blagi zvuci nalik na zvona. GospoĊica Felouz ih je rasporedila po sredini poda. "Moţe li i Dţeri da se igra tvojim kockama, Timi?" Sa Timijeve strane zaĉulo se nekakvo gunĊanje. "Znaĉi, moţe", reĉe ona. "Ti si dobar deĉko! Znala sam da nećeš imati ništa protiv. DoĊi ovamo, Dţeri. Timi te pušta da se igraš njegovim kockama." Dţeri se neodluĉno primakao. Timi je već bio na podu, preturao je po kockama i uzimao svoje najomiljenije. Dţeri se zadrţao na bezbednom rastojanju; gledao je, ali nikako da sasvim pristupi. GospoĊica Felouz mu priĊe s leĊa i blago, ali ĉvrsto ga pogura napred i dole, prema kockama za uklapanje.

"Igraj se kockama, Dţeri. Hajde. U redu je. Timi se ne buni."

Osvrnuo se i digao pogled, veoma neubeĊen, ka njoj. Onda je obazrivo uzeo jednu. Timi je nešto glasnije zagunĊao, ali je ostao na svom mestu zato što mu je gospoĊica Felouz dobacila jedan brzi, upozoravajući pogled. Dţeri je uzeo još jednu kocku, pa  još jednu. Timi je onda šĉepao dve i sklonio ih iza sebe. Dţeri je uzeo ĉetvrtu. Za tren oka cela hrpa bila je podeljena pribliţno na pola; Timi je odvukao svoj deo u svoj kraj sobe i tamo se igrao, a Dţeri se zamišljeno bavio svojim kockama u drugom kraju sobe, bliţe izlaznim vratima. Jedan drugoga su prenebregavali tako temeljito kao da su na dve razliĉite planete. IzmeĊu njih nije bilo nikakvih veza, ĉak ni bacanja pogleda krišom. Bar se igraju istim kompletom kocki za slaganje, pomisli gospoĊica Felouz. To je neki poĉetak. Sklonila im se sa vidika, puštajući ih da se igraju. S vremena na vreme dolazila je da pogleda da li je neko od njih poĉeo da pomišlja na prelaţenje nevidljivog zida koji je, njihovom voljom, podelio sobu  preko sredine. Ali ništa od toga: svako je ostajao na svom zasebnom podruĉju igre. Toliko su se upinjali da jedan na drugog ne obrate nimalo paţnje, da je to za njih moralo biti i zamor no. Timi je uklopio sve svoje kocke i rasporedio ih u neravnu liniju nalik na kvadrat otvoren na dva ugla. Dţeri je svoje sloţio na mnogo sloţeniji naĉin i ostvario, posle nekoliko pokušaja i pogrešaka, savršenu  piramidu.

GospoĊica Felouz oseti izvesno razoĉaranje pred ĉinjenicom da je Dţeri naĉinio bolji sklop. Još  jedan primer nadmoći uma homo sapiens sapiensa nad umom homo sapiens neanderthalensisa? Moţda. Ali sa jednakom uverljivošću bi se moglo tvrditi da Dţeri ima kod kuće isti ovakav komplet delova za uklapanje i da je od svog oca - nauĉnika, fiziĉara - nauĉio da ih uklopi u tako taĉnu malu piramidu. Jadni Timi, bez oca, nema tu prednost; gospoĊica Felouz nije ni pokušala da ga uĉi kako se slaţu te kocke. Štaviše, nikad joj ta mogućnost nije ni pala na um. Bila je zadovoljna time što se Timi sam snašao, kao po nagonu, i poĉeo da se igra kockama na svoj naĉin. Sada je, postiĊena Timijevim srazmernim nedostatkom domišljatosti, ţelela da veruje da je doktor Hoskins uloţio veliki trud u  pojaĉavanje Dţerijeve graditeljske veštine. Usrdno se nadala da je tako bilo. "Da li biste vi, momci, hteli mleka?" upita gospoĊica Felouz pred kraj tog jednosatnog razdoblja. Hteli su, i dobili, mleka, ali ono nije doprinelo da postanu skloniji druţenju. Svako je otišao u svoj ugao da pije. GospoĊica Felouz je uoĉila, sa nezadovoljstvom, da Dţeri ĉašom rukuje daleko spretnije nego Timi.

Prestani s time, naredi ona sebi strogo. Dţeri je imao mnogobrojne i raznovrsne mogućnosti za uĉenje, koje se Timiju nikad nisu pruţile. Dţeri nije upao u ovaj svet kao pridošlica stara ĉetiri godine, a sasvim neupoznata sa delatnostima modernog ĉoveĉanstva. Ipak, nije mogla sasvim da se odbrani od vrlo blagog osećanja potištenosti, kad je po isteku  jednosatnog razdoblja odvela Dţerija u Hoskinsovu kancelariju. "Dakle, kako je prošlo?" upita Hoskins. "Poĉeli smo", reĉe gospoĊica Felouz. "Postigli smo samo poĉetne rezultate, ali od neĉeg se mora krenuti."

"Nisu se više udarali?" "Nisu." Ispriĉala mu je o kockama, ali nijednom reĉi nije pomenula da je Dţeri po svemu sudeći nadmoćan kao graditelj. "Trpeli su se. To je najbolje što se moţe reći. Timi je ostao u jednoj zoni, a Dţeri u drugoj. Biće im potrebno vreme da poprave odnose." "Da, siguran sam da je tako", reĉe Hoskins. Zvuĉao je sasvim ravnodušno, maltene kao da jedva ĉeka da ona ode. Primetila je da svome sinu nije rekao još nijednu reĉ od kad ga je dovela u kancelariju.

Po Hoskinsovom radnom stolu bilo je razasuto mnoštvo har tija, printauta, komada vizuelne trake i dejta-toĉkova. "Neki novi opit?" upita ona.

"Pa, i jeste. Ili, taĉnije, naglo poboljšanje ranijeg opita. Sve smo bliţe zahvatanju na manjim odstojanjima. Još samo malo i ovladaćemo intertemporalnom detek cijom na veoma kratkim rastojanjima."

"Intertem..."

"Vidimo sve bliţu prošlost. Već smo sagledali ciljeve znatno bliţe od deset hiljada godina, a pri sledećem prolasku postići ćemo, svi su izgledi, poboljšanje od nekoliko redova veliĉine." GospoĊica Felouz, ĉiji je um bio pun Timija i Dţerija, Dţerija i Timija, pogleda Hoskinsa belo. Hoskins je nastavio nepomućenom vedrinom. "Time hoću da kaţem da oĉekujemo da ćemo uskoro  postići zahvate iz doba od pre hiljadu godina - ili ĉak i manje, gospoĊice Felouz! To nije sve. Povećavamo i svoje ograniĉenje mase. Ono staro ograniĉenje od ĉetrdeset kilograma uskoro će postati stvar prošlosti. Smatramo da je sad moguće lako preneti i osamdeset, ĉak i stotinu kilograma." "Baš mi je drago što vam to uspeva, doktore Hoskinse." To je rekla bez imalo topline u glasu, što Hoskins kao da nije primetio.

"Dobro. Hvala vam, gospoĊice Felouz." Bacio je pogled na svog sina kao da tek sad primećuje njegovo prisustvo; zatim je privukao Dţerija uz sebe, jednim nehajnim zahvatom ruke. "Dobro, moraćemo kroz koji dan da opet dovedemo Dţerija ovamo, da vidimo hoće li njihovo igranje ispasti  bolje, je li tako, gospoĊice Felouz?" "Da. Da, naravno." Oklevala je.

"Imate li još nešto?" upita Hoskins. Da, imala je još nešto. Ţelela je da mu izrazi svoju veliku zahvalnost što je uopšte dozvolio da Dţeri doĊe u posetu Timiju. Bez obzira na to što poseta nije naroĉito uspela. Edit je znala da će poĉetne napetosti izmeĊu te dvojice deĉaka postepeno popuštati, da će strahovanja i osećanja neizvesnosti  polako nestati i da će se njih dvojica na kraju sprijateljiti. To je znala na osnovu Timijeve spremnosti, makar kako mlake, da podeli kocke sa Dţerijem. A prijatelj je Timiju bio potrebniji od bilo ĉega drugog. Proticanjem vremena, Dţerijevo prisustvo dovešće do divnih promena u Timiju, koji će se otvoriti, uspostaviti mostove prema nekome ko je njemu ravan, postati onakav deĉko kakav i treba da  bude. Da. Na kraju će Timi dobiti priliku da postane Timi. A to ne bi mogao kroz samotnjaĉko ţivljenje, ma koliko se dadilja trudila oko njega. GospoĊica Felouz je bila zaista zahvalna Hoskinsu, maltene razneţeno zahvalna, što je doveo sina. Ipak, nije uspela da natera sebe da mu to kaţe. Tragala je za naĉinima da mu zahvali, ali Hoskinsova uĉtivost, udaljenost i zauzetost isprintanim papirima i dejta-toĉkovima za taj njegov novi opit delovali su kao hladno odbijanje. Moţda Hoskins ima na umu onaj njihov razgovor kad su išli na ruĉak u kantinu, kad je ona govorila kao da je Hoskins Timijev otac u svakom smislu sem u biološkom i dodala da je surov što mu uskraćuje društvo vršnjaka koje je duţan da mu obezbedi. Zato je doveo baš svog  pravog sina. Moţda je dovoĊenje Dţerija bilo pokušaj da istovremeno dokaţe da je Timiju dobar otac i da mu nije otac uopšte. Te dve stvari, istovremeno. I još zamršene raznim prikrivenim otporima. Zato je samo uspela da kaţe: "Veoma mi je drago što ste dozvolili vašem sinu da doĊe. Hvala. Mnogo vam hvala, doktore Hoskinse."

A on je samo mogao reći: "Nema na ĉemu. Sve je u redu, gospoĊice Felouz." 43.

Posete postadoše rutina. Dţeri se vratio posle tri dana, pa opet posle ĉetiri dana. Druga poseta  potrajala je koliko i prva, treća je produţena na dva sata, a sve kasnije trajale su takoĊe po dva sata.  Nije se ponovilo ono guranje i besno gledanje. Kad je Dţeri doveden drugi put, sada bez roditelja,  bilo je zlovoljnih pogleda, ali gospoĊica Felouz je brzo rekla: "Timi, evo ga opet tvoj drugar Dţeri", a Timi je na to odmah klimnuo glavom u znak da prihvata Dţerijevo prisustvo; nije pokazivao više nikakve znake neprijateljstva. Poĉinjao je da prihvata Dţerijevo prisustvo kao deo redovnog ţivljenja u ovom mehuru, kao što je već prihvatio i posete antropologa i Dţejkobsova testiranja. "Timi, kaţi zdravo." "Zdravo."

"Dţeri?" "Zdravo, Timi."

"A što ne bi ti, Timi, sad rekao 'Zdravo, Dţeri'?" Pauza. "Zdravo Dţeri." "Zdravo, Dţeri." "Zdravo, Timi." "Zdravo, Dţeri." "Zdravo, Timi."

 Nisu prestajali. To se za njih pretvorilo u igru. Obojica se poĉeše smejati. GospoĊica Felouz oseti  poplavu olakšanja u duši. Deca koja zajedno mogu da prave neku smejuriju jesu deca koja najverovatnije neće poĉeti da se udaraju ĉim ona okrene leĊa. Deca koja se uzajamno zasmejavaju neće se mrzeti. "Zdravo, Timi."

"Zdravo, Dţeri." "Zdravo..."

Još nešto se tu desilo. Dţeri kao da je razumeo Timijeve reĉi bez teškoće. Doduše, reĉi 'Zdravo, Dţeri' i nije neki strašno sloţen niz zvukova; ali mnogi odrasli posetioci kuće lutaka nisu razumeli ni  jedan jedini slog Timijevog govora. Za razliku od njih, Dţeri nije imao nikakva predubeĊenja o taĉnom i dobrom izgovoru reĉi. Za njega Timijevo zgusnuto izgovaranje oĉito nije predstavljalo nikakvu tajnu. "Da li biste hteli opet da se igrate kockama za uklapanje?" upita ih gospoĊica Felouz. Ţustro klimanje glavom, na obe strane. Donela je kocke iz druge sobe i izruĉila ih na pod. Brzo su ih razdelili izmeĊu sebe, na dve hrpe pribliţno jednake veliĉine. Svako je prionuo na posao sa svojom hrpom. Ali ovog puta nije bilo povlaĉenja u dva suprotna kraja sobe. Radili su jedan uz drugoga, ćuteći, ne pazeći mnogo šta drugi radi, ali i ne pokazujući da prisustvo onog drugog smeta. Dobro je. Dobro je.

Ali naĉin na koji su kocke podeljene nije bio baš dobar, jer nije bio onako ujednaĉen kako se njoj na  prvi pogled uĉinilo. Dţeri je prigrabio znatno više od pola - zapravo, gotovo dve trećine. I opet ih je  brzo uklapao u piramidu, sad još lakše, jer je imao više materijala za gradnju. Timi je dotle pokušavao da napravi nešto u obliku latiniĉnog slova 'X', ali nije imao dovoljno kocki da taj raspored izvede do kraja. GospoĊica Felouz je videla da on baca zamišljene poglede ka Dţerijevoj hrpi i poĉela se pripremati da se umeša ako poĉne svaĊa. Ali Timi nije pruţio ruku da uzme ijednu od Dţerijevih kockica; zadovoljio se time da samo zuri u njih. Da li je to pohvalna uzdrţanost? Uĉtivost dobro vaspitanog deteta prema gostu? Ili je nešto zabrinjavajuće - moţda neka neodluĉnost? Timi nije bio dobro vaspitano dete; u tom  pogledu gospoĊica Felouz nije imala nikakvih iluzija. Ona ga je spretno i vredno obuĉavala da se  ponaša uĉtivo i lepo, ali, ipak, bilo bi ludo verovati da je Timi postao uzor lepog vaspitanja. Jer to je dete iz jednog primitivnog društva u kome 'maniri' ili 'bon-ton' u modernom smislu najverovatnije nisu ni postojali; otet je iz svog plemena, ali je onda prisiljen da ţivi u izdvojenosti u stasisnom mehuru, tako da nije imao prilike da se socijalizuje na naĉin na koji to obiĉna deca njegovih godina mogu. Uostalom, ni obiĉna deca tih godina nisu Bog zna kako uĉtiva. Timi ne poseţe da uzme kocke od Dţerija - svoje kocke, zapravo - verovatno ne zbog predobrog vaspitanja, nego jednostavno zato što se plaši Dţerija. Plaši se da postupi kao što bi se od ma kog obiĉnog deĉaka moglo oĉekivati: da pruţi ruku i uzme kocke. Da li ga je ono jedno jedino odgurivanje prilikom prvog susreta toliko zastrašilo? Ili je reĉ o neĉem drugom - o neĉem dubljem, mraĉnijem, neĉem što je izgubljeno u zaboravljenoj istoriji najdrevnijih ljudskih dana? 44.

Rano jedne veĉeri, kad je Timi već otišao u svoju sobu, zazvonio je telef on, a glas sa telefonskog razvodnog pulta je rekao: "GospoĊice Felouz, imam poziv za vas, od Brusa Manhajma." Uzvila je obrve. Manhajm zove nju? Niko nju nikad nije pozvao, otkad je došla ovde. Po sopstvenom opredeljenju, ona ovde ţivi praktiĉno sasvim odseĉena od spoljašnjeg sveta, da joj ne bi

dosaĊivali novinari, svakojaki radoznalci, ludaci, fanatici i... Brus Manhajm. Ipak, evo njega na telefonu. Kako li je uspeo da se probije do nje, iza Hoskinsovih leĊa? Ne, on sigurno ipak zove sa Hoskinsovim znanjem i dopuštenjem, zakljuĉi Edit. "Da, gospodine Manhajm. Kako ste?"

"Fino, gospoĊice Felouz, baš fino. Doktor Hoskins mi kaţe da Timi najzad ima odgovarajućeg drugara za igru."

"Ima. A taj drugar je, baš, Hoskinsov sin." "Da, to mi je poznato. Svi mi smatramo da je baš veliĉanstven potez sa Hoskinsove strane što je to uĉinio. I, po vašem mišljenju, kako stvar uspeva, sve u svemu?" GospoĊica Felouz je oklevala. "Zapravo, veoma dobro." "Deĉaci se dobro slaţu?" "Naravno da se slaţu. U poĉetku se pojavila ona uobiĉajena mala nervoza - više na Dţerijevoj nego na Timijevoj strani, moram reći; Timi je veoma spremno prihvatio drugarstvo sa Dţerijem, iako nikad ranije nije video dete naše vrste, a njegovog uzrasta." "A Dţeri? Suoĉen sa neandertalcem, nije reagovao tako dobro?" "Ne znam da li Timijevo neandertalstvo ima ikakve veze s tim, gospodine Manhajm. Bio je naprosto nervozan, to je sve. Ja bih rekla da je to bila jedna sasvim obiĉna reakcija na odnos dete-dete, bez ikakvih posebnih antropoloških podtonova. Napetost, sukobljavanje - to se moglo desiti izmeĊu ma

koja dva deĉaka. Ali sad nije tako. IzmeĊu njih je sad mir, izrazit mir." "Drago mi je što to ĉujem", reĉe Manhajm. "A Timi dobro napreduje?" "Da, odliĉno." Razgovor kao da je zastao. Nadala se da ovaj zastupnik dece neće sad saopštiti ta je izdejstvovao dozvolu da kuću lutaka poseti još jednom i da liĉno proveri kako dejstvuje Timijevo novo prijateljstvo. Timiju nisu potrebni nikak vi novi posetioci, a osim toga gospoĊica Felouz je zazirala od prisustva strane osobe dok se Timi i Dţeri druţe. IzmeĊu njih dvojice vladao je zasad mir, baš kao što je Manhajmu i rekla, ali ipak je to bio jedan potencijalno zapaljiv odnos koji bi se u prisustvu neznanca

mogao izokrenuti u nešto rĊavo. MeĊutim, Manhajm kao da nije nameravao da doĊe u posetu. Posle nekoliko trenutaka ćutanja on reĉe: "Samo ţelim da vam kaţem, gospoĊice Felouz, koliko smo svi mi zadovoljni što o Timiju brine tako sposobna negovateljica kao što ste vi." "To je veoma ljubazno od vas."

"Taj deĉko je prošao kroz veoma zastrašujuće iskustvo, ali se divno prilagoĊavao situaciji - do sada. Velikim delom za to ste zasluţni vi." (Šta mu znaĉi to 'do sada'?) "Naravno, nama bi se mnogo više dopadalo da je Timi pušten da odţivi svoj prirodni ţivot sa svojim narodom", nastavi Manhajm. "Ali pošto mu ta mogućnost nije bila pruţena, dobro je znati da je staranje o njemu povereno jednoj odanoj i vrednoj ţeni kao što ste vi i da ste ga negovali na vaš naĉin od dana kad je stigao u našu eru. Postigli ste ĉuda. Nemam drugu reĉ za to." "To je veoma ljubazno od vas", reĉe gospoĊica Felouz ponovo, ali sad još postiĊenije. Nikad nije mnogo volela da bude hvaljena, a ovaj Manhajm... baš navalio sa pohvalama. "I doktorka Levien je istog mišljenja." "Ah", reĉe gospoĊica Felouz. "Da." Zatim, hladno i kruto dodade: "To je... veoma prijatno ĉuti." "Ţeleo bih da vam dam moj broj", reĉe Manhajm. (Zašto?) "Uvek vas mogu dobiti preko doktora Hoskinsa", odgovori gospoĊica Felouz. "Naravno. Ali moţe nastupiti vreme kad ćete ţeleti da mi telefonirate bez posrednika." (Zašto? Zašto? Šta je ovde posredi?) "Pa dobro, moţda..." "Imam osećanje da smo vi i ja prirodni saveznici u ovome, gospoĊice Felouz. Ono što je i meni i vama ponajviše na srcu to je, iznad svega, Timijeva dobrobit. Ma kakva mišljenja da imamo o

tehnikama negovanja dece, ili o politici, ili o ma ĉemu drugom na svetu, oboje smo zainteresovani, duboko, za Timijevu sudbinu. Prema tome, ako bude potrebno da razgovarate sa mnom u vezi sa

naĉinom na koji se Timi odgaja, ako u firmi 'Stasis Tehnologije' nastupe ma kakve promene koje bi mogle negativno delovati na Timijevo ovdašnje postojanje..." (A, to je. Ti bi hteo da ja budem uhoda za tvoj raĉun.) "Sigurna sam da će se sve nastaviti sasvim glatko, gospodine Manhajm." "Naravno da hoće. Naravno. Ali svejedno..." Onda joj je rekao svoj broj telefona, a Edit ga je zapisala, iako ni sama nije znala zašto. Pa, za svaki sluĉaj, reĉe ona sebi. Za sluĉaj ĉega? 45.

"Da li Dţeri dolazi danas opet, gospoĊice Felouz?" upita Timi. "Sutra."

Deĉakovo razoĉarenje bilo je više nego oĉigledno. Njegovo okruglo lice svo se nabora, a guravo ĉelo se uĉvori mrštenjem. "Zašto ne danas?" "Danas nije Dţerijev dan, Timi. Dţeri danas mora da ide... na jedno mesto." "Koje mesto?"

"Jedno mesto", reĉe ona, hotimice neodreĊeno. Kako bi mogla opisati deĉji vrtić Timiju? Šta bi ovaj deĉak mislio ako bi saznao da druga deca, mnogobrojna, dolaze u vrtić da budu zajedno, da se igraju, da se uz smeh jure po dvorištu nalik na školsko, da razmazuju po listovima iz bloka za crtanje i to ne ĉetkicama, nego prstima, koristeći veliĉanstveno gnjecave 'ruĉne bojice'. "Sutra će Dţeri doći." "Kad bi mogao svaki dan."

"I ja bih to ţelela", reĉe gospoĊica Felouz. (A da li bih? Stvarno?) 46.

Problem sad više nije bio u postojanju ili nepostojanju prijatelja, nego u tome što je proticanjem vremena taj prijatelj postajao previše samopouzdan, previše agresivan. Dţeri je svoju prvobitnu  bojaţljivost sasvim savladao i postao ubedljivo nadmoćan ĉlan tog para. Već na poĉetku bio je veći rastom od Timija, a sad kao da je i rastao brţe. Razlika u visini sad se  povećala na oko ĉetiri centimetra; osim toga, Dţeri je bio i teţi od Timija. I brţi, i jaĉi, i - gospoĊici Felouz nije bilo lako da se suoĉi sa tom stranom stvari - po svemu sudeći pametniji. Mnogo brţe je shvatao nove igraĉke, brţe smišljao zanimljive naĉine da ih iskoristi. Kad im je davala da se igraju  bojicama, krejonima ili plastelinom, Dţeri se odmah bacao na posao i stvarao razne oblike i skice, dok   je Timi samo brljao. Ĉinilo se da Timi nema baš nikakvu umetniĉku sposobnost, pa ĉak ni onu najminimalniju veštinu koja bi se oĉekivala od deteta njegovih godina.  Naravno (vodila je ona raspravu sa samom sobom) Dţeri ide u vrtić svakodnevno. Tamo je nauĉio sve o upotrebi bojica za mazanje, mekih krejon-štapića i plastelina. Ali i Timi je sve to dobijao, ovde, mesecima pre Dţerijevog prvog dolaska. Nije ovladao crtanjem, ali tada se gospoĊica Felouz nije zbog toga uznemiravala; nije poredila Timija ni sa jednim drugim detetom, a osim toga uzimala je u obzir prazninu Timijevih prvih godina.

Sad joj je na umu bilo ono što je u knjigama dobijenim od doktora Mekintajera ĉitala o nepostojanju makar i jednog jedinog primera neandertalske umetnosti. Neandići nisu ostavili nijednu pećinsku sliku, nikakav izvajani kip, nisu ništa urezali u zidove. (Šta ako su bili zaista podreĊeni? Dabome, zato su izumrli kad smo mi došli.) GospoĊica Felouz nije ţelela da razmišlja o tome. A sad je tu Dţeri, koji razmetljivo ulazi u ove sobe, dvaput nedeljno, drţaći se kao da su njegove. "Aj' se igramo sa kockama", kaţe Timiju. Ili "Aj' crtamo" ili "Aj' gledamo vrtiekran". Timi uvek   pristane, nikad ne predloţi nešto drugo što bi bilo više po njegovoj volji, uvek tiho prihvati Dţerijev

dnevni red, sasvim je potisnut u podreĊenu ulogu. Ovo je vremenom postajalo sve izraţenije, ali se gospoĊica Felouz sa takvim okolnostima mirila, uglavnom zato što je bilo jasno da se Timi sve više raduje dolascima svog drugara.

On osim Dţerija nikog nema, razmišljala je tuţno. Jednom, dok ih je gledala, pomislila je: eto, Hoskins je stekao dvoje dece, jedno je od svoje ţene, a drugo od stasis-polja.

A ja, šta sam ja stekla...  Nebesa, pomisli ona, prislanjajući pesnice na slepooĉnice, sva postiĊena: postajem ljubomorna!

POSEZANJE 47.

"GospoĊice Felouz", reĉe Timi, "kad ću ja u školu?" Grom iz vedra neba: tako je doţivela ovo njegovo iznenadno pitanje. Spustila je pogled ka tim njegovim ţeljnim, smeĊim oĉima koje su gledale gore ka njoj. Blago je  provukla prste kroz njegovu grubu, gustu kosu, automatski traţeći zamršena mesta i pokušavajući da ih razmrsi. Timi je uvek bio rašĉupan. GospoĊica Felouz ga je sama šišala, dok se on nemirno vrpoljio  pod makazama. Nije joj se dopadala pomisao da berberin dolazi ovamo da ga šiša; osim toga, neveština njenog šišanja doprinosila je da se prikrije nagnutost njegovog ĉela unazad i izboĉenost zadnjeg dela njegove lobanje.

Edit obazrivo reĉe: "Gde si ĉuo to o školi, Timi?" "Dţeri ide u školu." (Pa jasno. Od koga bi on to mogao da ĉuje, ako ne od Dţerija.) "Dţeri ide u deĉ-ji vrrr-tić." Izgovorio je to polako i neobiĉno precizno. "To je samo jedno od mesta gde on ide. Ide i u prodavnicu sa mamom. Pa ide u bioskop. Pa u zo-o-loš-ki vrt. Na razna mesta napolju. Kad ću ja napolje, gospoĊice Felouz?" Jedan mali bol usadio se u središte Editinog srca.  Neminovno se moralo desiti, znala je, da Dţeri priĉa Timiju o spoljašnjem svetu. Oni su razgovarali slobodno i lako: dva klinca koji se razumeju bez problema. Onda je normalno da Dţeri, izaslanik iz tajanstvenog i zabranjenog sveta onostran ulaznih vrata stasisnog mehura, poţeli da ispriĉa Timiju sve o tom svetu. Ni na koji naĉin se to nije moglo izbeći. Ali u taj svet Timi nikad neće moći da uĊe. GospoĊica Felouz reĉe, namernom vedrinom koja je bila njen najveštiji mogući pokušaj da Timiju odvrati paţnju od teme koja mu sigurno zadaje veliki bol: "Pa, šta ćeš napolju, Timi? Zašto bi ţeleo da ideš tamo? Znaš koliko hladno napolju bude kad doĊe zima?" "Hladno?"

Prazan pogled. Timiju nije bilo poznato znaĉenje te reĉi. (Ali kako bi hladnoća mogla uplašiti njega, deĉaka koji je nauĉio da hoda po sneţnim ravnicama Evrope ledenog doba?)

"Hladno, to znaĉi, kao u friţideru. IziĊeš napolje i kroz minut-dva poĉnu od hladnoće da te bole nos i uši. Ali to je samo zimi. Leti napolju bude veoma vruće. Kao u pećnici. Svi se preznojavaju i ţale se koliko je vruće. Bude i kiše. Voda pada iz neba na tebe, namoĉi ti odeću, budeš sav mokar i jadan..." Bio je to bedan i ciniĉan naĉin ubeĊivanja i gospoĊici Felouz je to bilo jasno; osećala se bedno zbog onog što je pokušavala da uĉini. Govoriti jednom deĉaku koji nikad ne moţe da iziĊe iz ovih nekoliko

sobiĉaka da u spoljašnjem svetu ima nekih sitnih fiziĉkih neprijatnosti, to je kao kad bi slepom detetu neko govorio da su boje i oblici dosadne stvari, smetnje, da, zapravo, na svetu nema niĉega što vredi gledati.

Timi je, meĊutim, ovo njeno jadno mudrovanjeu prenebregao kao da nije ništa rekla. "Dţeri kaţe da deca u školi igraju mnoge razne igre kojih ovde nema. Imaju muziku i slike sa trake. Kaţe da ima mnogo dece u ob-da-niš-tu. Kaţe da ima dece... ima dece..." Trenutak razmišljanja, a onda  je digao obe svoje malene šake raširenih prstiju. "... ovoliko!" "Imaš i ti trake sa slikama", reĉe gospoĊica Felouz. "Samo nekoliko. Dţeri kaţe da vidi više trake za jedan dan nego ja za uvek." "Moţemo da ti nabavimo još traka sa slikama. I to vrlo finih. A i sa muzikom." "Je l' moţe?" "Doneću ih nekoliko danas popodne." "A Ĉetrdeset hajduka?" "Je li to neka priĉa koju je Dţeri ĉuo u obdaništu?" "Tamo ima ĉetrdeset hajduka u pećini i ćupovi..." Zastao je. "Veliki ćupovi. Šta su to 'hajduci'?" "To su ljudi koji - otimaju nešto što pripada drugim ljudima." "A."

"Mogu ti doneti Ali Babu i ĉetrdeset hajduka", reĉe mu gospoĊica Felouz. "To je veoma slavna  priĉa. Ima i drugih takvih. Sinbad Moreplovac, taj je putovao po celom svetu i video - sve." Glas ju je u tom trenutku izneverio. Ali Timi nije shvatio da tu postoji nešto deprimirajuće. "I Guliverova  putovanja, to takoĊe mogu da ti donesem. Guliver je otišao u zemlju malih-maleckih ljudi, a posle i u zemlju dţinova i..." Opet se zagrcnu i ostade bez reĉi. Toliko svetskih putnika, toliko proţdiraĉa znanja! Ali moţda je to i dobro: neka se Timi, u svom zatoĉeništvu, zadovolji posredno priĉama o tuĊem putniĉkom iskustvu. Neće biti prvi koji ne moţe da izlazi iz prostorija, ali se oduševljava takvim  pripovestima. "Postoji i priĉa o Odiseju, koji je ratovao a onda deset godina pokušavao da se vrati svojoj kući i porodici." Opet bol. Njeno srce zaplaka zbog ovog deĉaka. Jer i Timi je, kao Guliver, kao Sinbad, kao Odisej, postao stranac u stranoj zemlji; i to je njoj stalno na umu. Da li sve velike priĉe sveta govore o lutalicama baĉenim u daleka mesta sa kojih pokušavaju da se vrate kući? Ali Timijeve oĉi su blistale. "Donesi ih sad, odmah? Je l' hoćeš?" Tako se, bar privremeno, utešio. 48.

 Naruĉila je sve trake sa filmovima mitske i legendarne sadrţine koje je u katalogu našla. U sobi za igranje te tr ake su, natrpane jedna na drugu, naĉinila gomilu višu od Timija. Kad god Dţeri nije bio tu, Timi je provodio nebrojene sate gledajući te filmove.  Nije bilo lako oceniti koliko on zapravo razume. U filmovima je svakako bilo mnogo raznih zamisli, slika i mesta nerazumljivih za Timija. MeĊutim, do koje mere moţe bilo koje dete od pet ili šest godina

da razume takva filmska dela? Ne postoji naĉin da odrasla osoba uĊe u um deteta i uveri se. I sama gospoĊica Felouz je volela te priĉe kad je bila devojĉica, iako ih nije sasvim razumela; kroz sliĉna iskustva prolazila su deca tokom mnogih stotina, pa i hiljada godina pre nje; ono što nisu do tanĉina razumela, deca su nadoknaĊivala maštom. GospoĊica Felouz se nadala da i Timi sada tako nadoknaĊuje. Posle onih prvih trenutaka nedoumice zbog Sinbada i Gulivera i Odiseja, nije više ni pomišljala da iz Timijeve sve veće filmoteke izostavi priĉe koje bi mogle da pobude u njemu neke uznemirujuće misli vezane za njegovu sopstvenu nevolju. Znala je da se deca ne uznemiravaju baš tako lako kako to odrasli zamišljaju. Ĉak ni neka povremena noćna mora ne bi Timiju nanela nikakvu stvarnu štetu.  Nijedno dete nije nikad umrlo od straha slušajući priĉu 'Zlatokosa i tri medveda', iako je to, ako se shvati bukvalno, priĉa strave i uţasa. Niko od jezivih vilenjaka trolova, niti vukova kojima iz ĉeljusti curi pljuvaĉka, ni bauka koji se teturaju i vuku noge - niko takav nije ostavio u psihi dece trajne oţiljke, iako su priĉe za malu decu pune takvih bića. Deca vole da slušaju takve stvari.

Da li je bauk, zver-ĉovek iz mitova - ĉupav, sa nakostrešenim obrvama, plamtećeg, besnog pogleda - ostatak uspomena ljudske rase na doba kad su neandertalci lutali Evropom? U jednoj od knjiga

 pozajmljenih od doktora Mekintajera gospoĊica Felouz našla je nekoliko reĉenica o toj teoriji. Da li bi Timija uznemirila pomisao da je pripadnik plemena koje je u narodnim priĉama ostalo kao pojam strahote i odvratnosti? Ne, pomisli ona; Timiju tako nešto nikad ne bi palo na um. Samo odrasli,  preterano obrazovani ljudi mogu da se brinu zbog neĉeg takvog. Timija će ljudi-strašila oĉarati kao i drugu decu, on će se zguriti ispod jorgana i odatle viriti obuzet divnim uţasom, viĊaće stašne oblike u mraku - ali izgledi ne iznose niti jedan prema milijar du da će iz strašnih priĉa izvući ma kakve nezgodne zakljuĉke o svom genetskom poloaju. Zato su nove trake nastavile da stiţu kao bujica, a deĉak ih je gledao jednu za drugom: kao da se  provalila neka brana, kao da je ĉitava slavna reka ljudske mašte jurnula u Timijevu dušu. Tezej i Minotaur, Persej i Gorgona, Kralj Mida od ĉijeg dodira se sve pretvara u zlato, Šareni Sviraĉ iz Hamelina za kojim idu svi pacovi, Herkul i njegova junaĉka dela, Belerofon i Himere, Alisa u zemlji ĉuda, Dţek koji se uz stabljiku pasulja popeo do neba, Aladin i ĉarobna lampa, ribar i duh, Guliver  meĊu Liliputancima i meĊu Hoinhnimima, pa pustolovine Odina i Tora, boj Ozirisa protiv Seta, lutanja Odisejeva, putovanja kapetana Nema - kraja nije bilo, a Timi je sve to proţdirao. Da li mu se sve i  pomešalo u glavi? Da li je bio u stanju da razlikuje jednu priĉu od druge, ili da se ijedne seti sat kasnije? GospoĊica Felouz to nije znala i nije pokušavala da sazna. U ovom trenutku, jedino je ţelela da mu dopusti da sasvim slobodno roni kroz tu ogromnu bujicu priĉa, da ispuni priĉama svoj um, da zgrabi magiĉne svetove mitova, kad već stvarni svet zgrada, aviona, auto-puteva i ljudi mora ostati zauvek izvan njegovog dosega.

Kad bi primetila da se umorio od gledanja filmova, ĉitala mu je iz obiĉnih knjiga. Iste priĉe, ali sad  je ona izgovarala reĉi, a Timi je sam, u svojoj glavi, stvarao slike.  Nekih dejstava moralo je biti. Ne jednom je ĉula kako Timi priĉa Dţeriju neku ludo ispremetanu verziju onog što je gledao: kao, Sinbad se vozi podmornicom, Herkula vezali Liliputanci; Dţeri je slušao sav ozbiljan, uţivajući u slušanju isto koliko i Timi u priĉanju. Svaka Timijeva reĉ je snimljena; gospoĊica Felouz je povremeno proveravala da li se to stvarno obavlja. Ti tonski snimci bili su bitan dokaz da je Timi pametan. Ako neko misli da su neandići bili zveroliki, krznati poluljudi i ništa više, neka ĉuje kako Timi priĉa o zalaţenju Tezeja u lavirint Minotaurov. Doduše, u Timijevoj verziji Minotaur sija kao glavni junak i pozitivac, ali, to nije bitno. 49.

MeĊutim, postojali su i snovi. Sanjao je sve ĉešće, sad kad je svet izvan ovog mehura postajao stvarnost u njegovom umu.

Uvek jedan isti san, bar koliko je Edit mogla da razabere: uvek onaj o spoljašnjem pr ostoru. Timi je zastajkivao u govoru kad god je pokušao da joj opiše taj san. U njemu je uvek dospevao u to veliko  prazno mesto o kome joj je tako ĉesto priĉao. Ne više tako prazno, u novijim snovima. Sad su tu bila i neka deca i kojekakvi uvrnuti predmeti, valjda iz priĉa, napola shvaćenih, ili iz dalekih neandertalskih uspomena, napola zaboravljenih.

Ali kad je Timi u snu pokušavao da ih dodirne, deca su ga prenebregavala, a predmeti su mu izmicali. Timi je bio u svetu, ali nije bio deo sveta. Lutao je kroz veliko prazno 'napolje', ostajući usamljen, potpuno usamljen, kao da nije izišao iz svoje sobe. Iz tog sna budio se ĉešće u suzama nego  bez njih.

GospoĊica Felouz nije uvek bila u blizini da ĉuje njegov plaĉ u noći. Poĉela je da provodi po tri ili ĉetiri noći svake sedmice spavajući u onom stanu koji joj je Hoskins odavno ponudio, a koji se nalazio u jednoj od susednih zgrada 'Stasis Tehnologija'. Ĉinilo se da je mudro otpoĉeti sa navikavanjem Timija da ne bude toliko zavistan od njenog neprekidnog prisustva. Tokom prvih nekoliko noći kad je to pokušavala, toliko se osećala krivom što ga ostavlja samog, da je jedva uspevala da zaspi; ali kad se ujutru pojavljivala, Timi nije ništa govorio o njenoj odsutnosti. Moţda je oĉekivao da pre ili kasni je  bude ostavljen da se snalazi sam. Posle nekog vremena dozvolila je sebi da te odlaske iz kuće lutaka

shvata kao nešto manje-više normalno. Shvatila je da Timi nije jedini koga treba oduĉiti od zavisnosti. Svako jutro pravila je obimne beleške o njegovim snovima, nastojeći da ubedi sebe da je to samo koristan materijal za buduću psihološku studiju o Timijevom umu, koja će, na kraju, biti jedan od najdragocenijih ishoda ovog opita. Ali bilo je noći kad je i ona, sama u svojoj sobi, plakala. 50.

Jednog dana, dok mu je ĉitala knjigu - i to jednu od njegovih najomiljenijih, Priĉe iz hiljadu i jedne noći - Timi pruţi ruku ispod njene vilice i blago joj podiţe glavu, tako da joj je pogled napustio stranicu i susreo se sa njegovim pogledom.

"Kad god mi ĉitaš tu priĉu uvek je taĉno ista. Kako uvek znaš da kaţeš isto, Felouz?" "Pa, ĉitam je sa ove strane!" "Znam. Ali šta znaĉi to ĉitam?" "Vidi... ovaj..." Pitanje je bilo toliko jednostavno da ona u prvi mah nije znala kako da poĉne na njega da odgovara. Kad deca poĉinju da ĉitaju, obiĉno na neki naĉin shvate, intuicijom, prirodu tog  procesa i odmah prelaze na uĉenje pojedinaĉnih simbola na stranicama. MeĊutim, Timijevo neznanje kao da je bilo daleko dublje ukorenjeno nego neznanje obiĉnog ĉetvorogodišnjaka ili petogodišnjaka koji otkriva da postoji veština zvana 'ĉitanje' koja će mu jednog dana moţda postati dostupna. Timiju je  bila nepoznata i sama suština ĉitanja kao radnje. "Znaš da u tvojim slikovnicama - ne na trakama, nego u knjigama - postoje neke oznake na donjem delu mnogih stranica?" upita ona.

"Da", reĉe on. "Reĉi." "Ova knjiga koju ĉitam sastoji se samo od reĉi. Nema slika, samo reĉi. Te oznake su reĉi. Ja gledam te znakove i ĉujem reĉi, u mojoj pameti. To ti je ĉitanje: znake na stranici pretvaraš u reĉi." "Daj da vidim."

Dala mu je knjigu. Okretao ju je i obrtao u rukama. GospoĊica Felouz se nasmejala i postavila knjigu kako treba. "Oznake imaju smisla samo ako se gledaju ovako", reĉe. Timi je klimnuo glavom. Sagnuo se i primakao lice stranici, toliko blizu da reĉi nikako nisu mogle  biti u ţiţi, pa je proveo neko vreme zureći radoznalo, u tom poloţaju. Onda je odmakao lice dvadesetak  centimetara od knjige, tako da je tekst opet mogao stvarno videti. Opita radi, knjigu je još jednom okrenuo postrance, a zatim ju je opet namestio uspravno.

"Ima neki znaci isti", reĉe posle veoma dugog vremena. "Dabome. Tako je." Nasmejala se zadovoljno, videći taj znak njegove pronicljivosti. "Neki su isti, Timi!"

"A kako znaš koji znaĉe koju reĉ?" "To ĉovek mora da nauĉi." "Ali ima toliko mnogo reĉi! Kako moţe neko da nauĉi sve te znake?" "Upotrebljavaju se mali znaci, koji zajedno daju velike znake. Veliki znaci su reĉi; mali znaci se

zovu slova. A tih slova, u stvari, i nema toliko mnogo", reĉe ona. "U engleskom jeziku, samo dvadeset šest." Podigla je jednu ruku i pet puta raširila sve prste, a šesti put ispruţila samo jedan prst. "Sve reĉi su napravljene od tih slova, rasporeĊenih razliĉito." "Pokaţi mi." "Evo. Vidi." Pokazala mu je na toj stranici reĉ 'Sinbad'. "Vidiš li ovih šest malih znakova ovde, izmeĊu dva prazna mesta? To su znaci koji znaĉe SINBAD. Ovaj znak je za zvuk 's'. Ovaj za 'i' a ovaj za 'n'." Izgovarala je slova fonetski, nije ih spelovala. "Ĉitaš slova jedno po jedno i sastaviš te zvukove - Ssssss iiiii nnnnn b aaaaa d. Sinbad."

Da li je išta razumeo, bar poĉetak? "Sinbad", reĉe Timi tiho i povuĉe prstom ispod tog imena na stranici. "A ova reĉ je ostrvo. Tu imaš isto 's', vidiš, kao u Sinbad, ali sad je to 's' pomoglo da se napravi reĉ 'ostrvo'." Zurio je u stranicu. Izgledao je izgubljeno.

"Pokazaću ti sve znake", ponudi ona. "Da li bi to voleo?" "Da, to bi bila fina igra." "Onda mi donesi jedan list hartije i jedan krejon. I tako isto za tebe." Seo je pored nje i namestio se udobno. Napisala je slova 'A, a' jedno pored drugog, onda 'B, b' ispod toga, i tako dalje, sve do 'Z,z', tako da je nastao dugaĉki stubac. Pored nje je Timi, steţući mekani

štapić nespretno u pesnici, nacrtao nešto što je sigurno smatrao oponašanjem njenog 'A'. Ali to je imalo dve ogromno dugaĉke noge koje su krivudale po celoj stranici. Nije mu ostalo mesta za drugo slovo. "E, sad", reĉe ona, "da pogledamo prvi znak..."  Na njenu sramotu, nikada do tog trenutka nije se dosetila da bi Timi mogao da nauĉi da stvarno ĉita. Posle one ogromne gladi za slikovnicama i filmovima, tek sad je, prvi put, ispoljio zanimanje za

štampane simbole koji su uz slike postojali. Moţda je i to pokupio od Dţerija? Naĉinila je u sebi mentalnu belešku da pita Dţerija, kad on sledeći put doĊe, da li je poĉeo da uĉi ĉitanje. U svakom sluĉaju, do danas je a priori odbacivala pomisaou da bi Timi jednog dana mogao uĉiti da ĉita. Rasne predrasude, uvide ona. Ĉak i sad, pošto je toliko dugo ţivela s njim, gledajući rast i razvoj i  procvat njegovog uma, još je na nekom nivou smatrala da on nije sasvim ljudsko biće. Ili, bar, da je suviše primitivan i zaostao da bi ovladao jednom veštinom tako visokom kao što je ĉitanje. Sad mu je pokazivala slova, isticala jedno po jedno na tablici koju je upravo naĉinila, izgovarala ih  je, uĉila ga je kako da ih svojim neveštim rukama sam crta, ali ipak nije ozbiljno verovala da će on to moći da primeni.  Njena neverica se nastavila sve dok joj Timi nije proĉitao jednu knjigu. Bilo je to mnogo nedelja kasnije. Sedeo je u njenom krilu, drţeći jednu od knjiga i okrećući stranice, samo da bi gledao slike - tako je, bar, ona pretpostavljala.

Odjednom je poĉeo da vuĉe prst ispod jednog reda teksta i da izgovara glasno, zastajkujući, ali ostajući uporan: "Onda... pas... poĉe... juriti... maĉku." GospoĊica Felouz je bila pospana, jedva je obraćala paţnju na njegove reĉi. "Šta kaţeš, Timi?" "Maĉka... po- beţe... na... drvo." "To nije ono što si malopre kazao." "Nije. Pre sam kazao 'Onda pas poĉe juriti maĉku'. Kao što ovde piše." "Šta? Šta?" Oĉi gospoĊice Felouz sad su bile veoma raširene. Bacila je pogled dole, ka tankoj knjiţici u deĉjim rukama. Ispod slike na levoj strani pisalo je: Onda pas poĉe juriti maĉku. A ispod desne slike: Maĉka pobeţe na drvo. Timi je izgovorio napisane reĉi, od prve do poslednje. Timi je ĉitao! Zapanjena, skoĉila je na noge, tako brzo da se Timi stumbao na patos. Po svemu sudeći, pomislio je da je to neka nova igra; digao je pogled ka njoj, široko se osmehujući. Ali ona ga je brzo podigla na noge, a zatim ga stavila da sedi uspravno.

"Od kad umeš da ĉitaš?" Slegnuo je ramenima. "Oduvek?" "Ne - stvarno."

"Ne znam. Gledao sam znake pa sam ĉuo reĉi, kao što si rekla." "Hajde, ĉitaj mi iz ove." Dograbila je nasumce jednu knjigu sa hrpe i otvorila srednje stranice. Timi  je uzeo knjigu i zadubio se u gledanje; mrštio se na onaj svoj izrazit naĉin od koga je koštani breg njegovih obrva postajao još upadljiviji. Onda isplazi jezik i poĉe njime da šeta tamo-amo po usnama. Polako i bolno izgovori: "Vozzz-zić je zasvirao u ziz... ziziz... viz..." "Zviţdaljku!" završi ona za njega. "Ti ĉitaš, Timi! Ti stvarno umeš da ĉitaš!" Gotovo van sebe od uzbuĊenja, podigla ga je visoko u vazduh i poĉela da pleše s njim po sobi; a on  je zurio u nju, ogromnim, zapanjenim oĉima. "Umeš da ĉitaš! Umeš da ĉitaš!" (Majmun-deĉko, je li? Pećinski deĉko? Niţi oblik ljudskog bića, je l' tako? Maĉka pobeţe na drvo. Pokaţite mi šimpanzu koji moţe to da proĉita! Ili gorilu! Vozić je zasvirao u zviţdaljku. O, Timi,

Timi...)

"Felouz?" reĉe on, blago uzbunjeno, dok je vitlala i vijorila sa njim po sobi.  Nasmejala se i spustila ga. Ovaj ogromni uspeh morala je sa nekim podeliti. Filmovi mogu da zabavljaju Timija neko vreme, ali on će ih nadrasti. Zato mu je sad otvoren pristup i do bogatog, preobilnog sveta knjiga. Ako Timi ne moţe da iziĊe iz stasisnog mehura u svet, moguće je uneti svet ovamo - ceo svet, u knjigama. Timiju se mora obezbediti obrazovanje koje će omogućiti da se sve njegove sposobnosti do krajnosti razviju. Bar  mu se to duguje.

"Ti ostani ovde sa tvojim knjigicama", reĉe mu ona. "Ja ću brzo da se vratim. Moram da idem da  porazgovaram sa doktorom Hoskinsom." Zaputila se lavirintom hodnika i metalnih staza, v isoko podignutih. Uskoro je stigla do kancelarija

uprave. Nahrupila je u Hoskinsovu pretkancelariju; sekretarica iznenaĊeno diţe pogled. "Da li je doktor Hoskins tu?"

"GospoĊice Felouz! Doktor Hoskins ne oĉekuje..." "Da, to znam. Ali ja hoću da ga vidim." "Pojavio se neki problem?"

GospoĊica Felouz odmahnu glavom. "Imam vesti. Uzbudljive. Molim vas, samo mu recite da sam ovde."

Sekretarica pritisnu jedno dugme. "GospoĊica Felouz je došla i ţeli da razgovara sa vama, doktore Hoskinse. Nema zakazano." (Od kad je to potrebno da ja...?)

 Nastalo je nelagodno ćutanje. GospoĊica Felouz se zapitala da li će morati da napravi scenu da bi  bila puštena kod Hoskinsa. Bez obzira na to šta on unutra radi, to ne moţe biti tako vaţno kao vest koju mu ona donosi.

Hoskinsov glas reĉe iz interkoma: "Zamolite je da uĊe." Ploĉa ulaznih vrata kliznula je u stranu, u zid. Iza radnog stola sa ploĉicom na kojoj je pisalo 'dr  Dţerald A. Hoskins, glavni izvršni sluţbenik' on je već ustajao da je pozdravi. Ĉinilo se da je i sam zajapuren i uzbuĊen, otprilike u istom raspoloţenju kao Edit: obuzet osećanjima slave i likovanja. "Znaĉi, i do vas je to došlo?" upita on odmah. "Ne, nije, niste vi to mogli ĉuti, naravno. A mi - uspeli smo. Uspeli smo, stvarno." "Uspeli ste - šta?" "Pošla nam je od ruke intertemporalna detekcija na malim udaljenjima." Bio je toliko pun sebe da je gospoĊica Felouz dopustila da njene spektakularne vesti budu  privremeno potisnute u pozadinu. "Hoćete reći da sad moţete da hvatate stvari iz istorijskog vremena?" "Taĉno tako. U ovom trenutku imamo na nišanu jednu osobu iz ĉetrnaestog veka. Zamislite! Zamislite! Spremni smo da poĉnemo 'Projekat Srednji vek'. GospoĊice Felouz, k ad biste samo znali kako bih se rado otarasio te veĉite usmerenosti ka mezozoiku i kojekakvim trilobitima i kamenĉinama i komadima paprati i drugim koještarijama - kako bih rado poslao paleontologe kući i konaĉno uveo istoriĉare ovamo..." On zastade usred reĉenice. "Ali vi ste nešto hteli da mi kaţete, je l' tako? A ja se raspriĉao, pa vam i ne dajem da doĊete do reĉi. Dobro, krenimo napred. Napred, gospoĊice Felouz! Zatekli ste me u zaista dobrom raspoloţenju. Što god ţelite - treba samo da zatraţite." GospoĊica Felouz se nasmešila. "Drago mi je što to ĉujem. Jer se pitam da li moţemo poĉeti da dovodimo uĉitelje za Timija." "Uĉitelje?" "Da. Tutore, da ga pouĉavaju. Znanje koje mu ja mogu preneti ograniĉeno je, uskoro ću morati da se  povuĉem u stranu, a nastavniĉki posao da prepustim nekome ko je za nastavniĉko zvanje pozvan." "Da ga pouĉavaju - ĉemu?" "Pa, svemu. On treba da uĉi istoriju, geografiju, prirodne nauke, matematiku, gramatiku, celokupno gradivo osnovne škole. Mi ovde moramo napraviti neku vrstu škole za Timija. Da bi on mogao da nauĉi sve što mu je potrebno."

Hoskins je blenuo u nju kao da Edit govori nekim nepoznatim jezikom.

"Vi biste da ga uĉite o mnoţenju i deljenju? O dolasku broda 'Mejflauer' u Ameriku? O ameriĉkom ratu za nezavisnost?"

"Zašto da ne?" "Pa, mi moţemo pokušati da ga neĉemu nauĉimo. Ĉak i aritmetici i trigonometriji, ako vi tako ţelite. Ali koliko on moţe nauĉiti, gospoĊice Felouz? On je super deĉko, tu sumnje nema. Ali nikad ne smemo izgubiti iz vida ĉinjenicu da je samo neandić." "Samo?"

"Pa to je bio narod veoma ograniĉenih intelektualnih moći, bar ako je verovati svim dosadašnjim..." "On već ume da ĉita, doktore Hoskinse." Hoskinsova donja vilica se opusti.

"Šta?" "Maĉka pobeţe na drvo. To mi je Timi proĉitao sa jedne stranice. Vozić je zasvirao u zviţdaljku. Uzela sam jednu knjigu, pokazala sam mu te stranice, a on je ĉitao." "Ume da ĉita?" reĉe Hoskins zapanjeno. "Stvarno?" "Pokazala sam mu oblike slova, kao i to kako se slova slaţu u reĉi. Sve ostalo uradio je sam. U zapanjujuće kratkom roku je to nauĉio. Jedva ĉekam da kaţem Mekintajeru i svima ostalima iz te ekipe. Time je sve reĉeno o 'veoma ograniĉenim intelektualnim moćima' neandića, je li tako, doktore Hoskinse? On ume da ĉita tekstove u ilustrovanim knjiţicama. Posle izvesnog vremena videćete kako će ĉitati i knjige koje uopšte nisu ilustrovane, pa i novine, ĉasopise, udţbenike..." Hoskins je sedeo nepomiĉno. Odjednom kao da je postao potišten. "Ne bih znao, gospoĊice Felouz." "Pa upravo ste mi rekli da zatraţim šta god ţelim", reĉe ona. "Znam, ali nije trebalo to da kaţem." "Zar je toliki trošak - naći jednog uĉitelja za Timija?" "Ne brinem se ja zbog troška", reĉe Hoskins. "A to što on zna da ĉita, to je divno. Zapanjuće. Ozbiljno govorim. Ţelim da vidim demonstraciju te njegove sposobnosti odmah, sad. MeĊutim, vi govorite o školovanju za njega. I o svim mogućim stvarima koje će on vremenom nauĉiti. GospoĊice Felouz, vremena nije ostalo još mnogo." Ţmirnula je. "Vremena?" "Sigurno imate u vidu da mi ne moţemo da produţavamo taj opit sa Timijem beskrajno." Plima uţasa jurnu kroz nju. Osećala se kao da patos ispod nje poĉinje da se pretvara u ţivi pesak. Šta mu ovo sad znaĉi? Nije bila sigurna da ga je razumela. Ne moţemo da produţavamo taj opit sa Timijem beskrajno. Šta to znaĉi? U bolnom sevu prisećanja videla je profesora Adamevskog i njegov mineralni uzorak ko ji je posle dve nedelje baĉen nazad u prošlost zato što se taj stasisni mehur morao osloboditi za sledeći opit. "Poslaćete ga nazad?" reĉe ona prigušenim glasom. "Bojim se da hoćemo." "Ali vi ovde govorite o jednom deĉaku, doktore Hoskinse. Ne o nekoj kamenĉini." Hoskins nelagodno reĉe: "Pa, šta sad. Ne moţe se Timiju pridavati neopravdano veliki znaĉaj, je li tako. Iz njega smo izvukli otprilike onoliko znanja koliko smo najviše mogli. On o svom ţivotu u neandertalskoj eri ne pamti ništa što bi imalo ikakvu stvarnu nauĉnu vrednost. Antropolozi nisu mnogo razumeli iz njegovih izjava, pitanja koja su mu postavljali uz pomoć vas kao prevodioca nisu dala neke osobito vredne podatke, prema tome..." "Ne mogu da verujem da se ovo stvarno dešava", reĉe ona.

"Molim vas, gospoĊice Felouz. Neće to biti danas, znate. Ali nema beţanja od ĉinjenice da će morati da se desi." Pokretom ruke pokazao je ka nauĉnoistraţivaĉkim materijalima na stolu. "Sad, kad oĉekujemo da ćemo dovoditi liĉnosti iz istorije, a ne više iz praistorije, biće nam potreban svaki raspoloţivi delić stasisnog prostora."  Nije mogla da shvati.

"Ali nećete valjda. Timi je... Timi je..."

"Molim vas, nemojte se toliko uznemiravati, gospoĊice Felouz." "Jedini ţivi neandertalac na svetu, a vi ga šaljete nazad?" "Ko što rekoh, saznali smo od njega sve što se moglo. Sad moramo krenuti dalje." "Ne."

"GospoĊice Felouz, molim vas. Molim vas. Znam da ste duboko privrţeni tom deĉaku. Ko bi vam mogao zameriti? On je strašan momĉić. A vi već dugo ţivite uz njega i dan i noć. Ali vi ste  profesionalac, gospoĊice Felouz. Znate da deca koja su pod vašim starateljstvom stalno dolaze i odlaze i da se ne moţete nadati da ih zadrţite zauvek. Niĉeg novog tu nema. Osim toga, Timi neće otići odmah, moţda neće još mesecima. U meĊuvremenu, ako vam je potreban tutor za njega, dobro, neka  bude, uĉinićemo sve što moţemo." I dalje je zurila u Hoskinsa.

"Da vam donesem nešto, gospoĊice Felouz." " Ne", šapnu ona. "Ne treba mi ništa." Drhtala je. Digla se iz fotelje i oteturala kroz kancelariju kao u strašnom snu; saĉekala je da vrata kliznu u stranu, a onda je izišla kroz pretkancelariju, ne gledajući ni levo ni desno. Da ga vrate? Da ga vrate?

Jesu li poludeli? On više nije neandertalac, osim po spoljašnjem izgledu. Sad je to blag, dobroćudan deĉko u zelenom trikou, deĉko koji voli da gleda filmove i slikovnice sa Šeherezadinim priĉama. Deĉko koji uveĉe dovede svoju sobu u red. I koji jede noţem, viljuškom i kašikom. I ĉita. A oni će ga šutnuti nazad u ledeno doba da se sam samcijat snalazi na nekoj prokletoj tundri?  Nije moguće da ozbiljno imaju takvu nameru. On nema nikakvih izgleda da preţivi u svetu iz koga  je došao. Jer tom svetu više nije prilagoĊen. Nema više nijednu od veština koje su neandertalcu  potrebne; umesto njih stekao je mnogo novih veština koje su u neandertalskom svetu sasvim izlišne. On će tamo umreti, pomisli Edit. A, ne. Neće. Timi, reĉe sebi gospoĊica Felouz sa najvećom ţestinom koju je u svojoj duši mogla prikupiti, nećeš ti tamo umreti, ne dam te. 51.

Sad je znala zašto joj je Brus Manhajm utrapio svoj telefonski broj. U ono vreme, nije joj bilo jasno; Manhajm je, oĉito, mislio nekoliko poteza unapred. Video je, a ona nije videla, da će pre ili kasnije naići nešto zbog ĉega će Timi biti u opasnosti. Sama sebi je bila zavezala oĉi, da ne vidi stvarnost. Paţljivo se trudila da previdi sve one oĉite nagoveštaje koji su ukazivali na to da ishod u stvarnosti mora biti onakav kao što je Hoskins malopre, na svoj grubo otvoreni naĉin, kazao. Dopuštala je sebi iluziju, nasuprot svim signalima i nasuprot razumu, da će Timi provesti ostatak svog ţivota ovde. U dvadeset prvom veku.

A Manhajm je znao da Timi to neće moći. Zato je ĉekao, i još ĉeka, da ga ona pozove. "Treba odmah da se vidimo", reĉe mu Edit. "U upravi 'Stasis Tehnologija'?"

"Ne", reĉe ona. "Na nekom drugom mestu. Bilo gde. Negde u gradu. Predloţite vi neko mesto." Dogovorili su se da susret bude u jednom malom restoranu blizu reke, zato što je Manhajm rekao da im tamo niko neće smetati. Bila je sredina nedelje, kišno popodne. Kad je stigla, Manhajm ju je već ĉekao. Imala je utisak da se upustila u nekakvu straobalno tajnovitu i malĉice skandaloznu operaciju: ruĉak sa ĉovekom koji pravi probleme njenom poslodavcu. Štaviše - ruĉak sa jednim muškarcem. I to mladim i privlaĉnim, ali muškarcem koga ona jedva poznaje. Baviti se ovakvim neĉim, to uopšte ne liĉi na jednu Edit Felouz, reĉe ona sebi. Osobito ako se ima u vidu onaj njen san, kako Manhajm kuca na vrata, uleće, ona pada u njegovo naruĉje, on je nosi...

Ali ovo nije bio romantiĉni susret. San je ostao samo san, maštarija koja je pobegla iz njene  podsvesti. Zaboga, Manhajm nju ne privlaĉi ni najmanje. Ovo je posao. Ovo je pitanje ţivota i smrti. Pipkala je svoj meni, pitajući se kako da poĉne. "Kako se drţi Timi ovih dana?" reĉe on. "Odliĉno. Odliĉno. Da ne poverujete, kako napreduje." "Postaje krupniji i jaĉi?" "Iz dana u dan. Štaviše, sad ume i da ĉita." "Da ĉita!" Manhajmove oĉi zaiskriše. Ima veoma lep osmeh, pomisli gospoĊica Felouz. Otkud doktoru Hoskinsu pomisao da je Manhajm nekak vo ĉudovište? "Zapanjujući korak napred, zar ne?" nastavi on. "Kladim se da su momci iz antropologije bili zadivljeni kad su to saznali."

Klimnula je glavom. Okretala je stranice menija kao da ne zna šta je to. Napolju se kiša pojaĉavala;  bubnjala je o prozor malog restorana, snagom gotovo zlobnom. Osim njih dvoje, u restoranu gotovo nikog drugog nije bilo.

Manhajm reĉe: "Meni se, ovde, naroĉito dopadaju pilići u sosu od crnog vina. Moţe se dobiti i fina lazanja. Ili bi vam se moţda više dopadala teletina." "Nije bitno. Uzeću štagod i vi uzmete, gospodine Manhajm." Pogledao ju je ĉudno. "Zovite me Brus. Molim vas. Hoćemo li bocu vina?" "Vina? Na ţalost, ja vino nikad ne pijem. Ali vi uzmite ako vam se pije..." I dalje ju je gledao.

Preko dobovanja kiše on reĉe: "U ĉemu je nevolja, Edit?" (Edit?)

U prvi mah nije mogla ni reĉ da izgovori. (Dobro, Edit. Saberi se, Edit! Pomisliće da si idiotkinja!) "Oni se spremaju da pošalju Timija nazad", reĉe ona. "Nazad? Mislite, nazad u vreme?" "Da. U njegovu eru. U neandertalska vremena. U ledeno doba."

Široki osmeh preli se Manhajmovim licem. Njegove oĉi zasijaše. "Pa, to je divno! To je uistinu najbolja vest koju sam ĉuo ove nedelje!" Uţasnula se. "Ne... ne razumete..." "Razumem da će naš tuţni, mali zarobljenik najzad biti vraćen svom narodu, svojoj majci, ocu, sestrama i braći. On voli taj svet, pripada mu, a sad će se u njega vratiti. To treba da se proslavi. Konobar! Konobar ! Ţeleo bih bocu kjantija - ne, neka bude pola boce, jer moja prijateljica neće piti..." GospoĊica Felouz je zurila u njega, obuzeta pometnjom. "Ali vi izgledate kao da vas nešto silno muĉi, gospoĊice Felouz. Edit. Zar ne ţelite da se Timi vrati svom narodu?"

"Ţelim, ali, ali..." Odmahnula je rukama bespomoćno. "Mislim da shvatam." Manhajm se nagnuo preko stola ka njoj. Sav je zraĉio saosećajnošću i  briţnošću. "Toliko dugo ga ĉuvate, da vam je sad teško da se razdvojite od njega. Veza izmeĊu vas i Timija postala je toliko jaka da je sad za vas pravi šok saznanje da ga šalju nazad. Potpuno razumem vaša osećanja." "Jednim delom je i o tome reĉ", odgovori gospoĊica Felouz. "Ali samo vrlo malim delom." "Onda, u ĉemu je stvarno problem?" U tom ĉasu stigao je kelner sa vinom. Izveo je veliĉanstvenu predstavu pokazivanja etiketa Manhajmu i izvlaĉenja ĉepa, a onda je Manhajmu sipao malu koliĉinu u ĉašu, da proba. Manhajm je klimnuo glavom i rekao gospoĊici Felouz: "Jeste li sigurni da nećete nimalo, Edit? Kad je ovako grozan kišni dan..." "Ne, molim vas", reĉe ona gotovo šapatom. "Vi samo pijte, na mene bi to bilo straćeno." Konobar je napunio Manhajmovu ĉašu i otišao. "E, sad", reĉe on. "Timi." "Umreće ako ga vrate. Zar vam to nije jasno?"

Manhajm je spustio ĉašu tako naglo da se vino prelilo preko ruba, na stolnjak. "Da li vi to meni kaţete da je povratni put kroz vreme smrtonosan?" "Ne, nije reĉ o tome. Koliko ja znam, nije smrtonosan, niti vidim razloga zašto bi bio. Ali bi za Timija bio koban. Ĉujte, on je sad civilizovan. Sam vezuje svoje pertle, seĉe meso upotrebljavajući noţ i viljušku. Ujutru i uveĉe pere zube. Spava u krevetu. Tušira se svakog dana. Gleda filmove, a nauĉio  je, eto, i da ĉita jednostavne knjiţice. Kakve će koristi imati od tih veština u paleolitskoj eri?" Iznenada uozbiljen, Manhajm reĉe: "Mislim da vidim na šta ciljate." "A za to isto vreme", nastavi ona, "verovatno je zaboravio kako se opstaje u paleolitskim uslovima -

mada vrlo verovatno ni kad je ugrabljen nije znao mnogo. Tad je bio mali deĉkić. Sigurno su se o njemu još starali njegovi roditelji, ili plemenski staratelji, ili već neko. Ĉak ni neandertalci valjda nisu zahtevali od trogodišnje dece da sama love i sama sakupljaju hranu. Ako je tada i znao nešto, danas ne zna, prošle su godine od kad je bio izloţen tim uslovima. Ne seća se verovatno više niĉeg." "Pa dobro, ali ako se vrati u svoje pleme, primiće ga, valjda, nauĉiće ga opet plemenskim obiĉajima..." "Hoće li? On više ne zna njihov jezik tako dobro, ne razmišlja na njihov naĉin, miriše ĉudno zato što  je tako ĉist. Moglo bi se isto tako lako desiti da ga ubiju, kao i da ga prihvate; zar ne?" Manhajm se zagleda zamišljeno u svoju vinsku ĉašu. GospoĊica Felouz nastavi. "Uostalom, šta nam jemĉi da će se on uopšte vratiti u svoje pleme? Ne znam mnogo o naĉinu rada stasisnog polja, a nisam ubeĊena ni da ljudi iz firme to stvarno razumeju. Hoće li se Timi vratiti taĉno u isti onaj trenutak iz koga je uzet? Tri godine stariji? Sa taĉke gledanja njegovih saplemenika, biće silno izmenjen u jednom trenu, tako da neće znati kako da shvate njegovu  pojavu. Moţda će pomisliti da je nekakav zloduh. Ili će se vratiti na isto mesto na terenu, ali u vreme tri godine posle dana kad je ugrabljen? Ako to tako dejstvuje, njegovo pleme će znatno pre toga da se odseli na neka druga podruĉja. Oni su tada sigurno bili nomadi. Kad se Timi bude vratio u prošlost, okolo neće biti nikog ko bi ga prihvatio. Biće sasvim sam u jednoj gruboj, neprijateljskoj, strašno hladnoj ţivotnoj sredini. Jedan mali deĉak moraće sam samcit da se suoĉi sa ledenim dobom. UviĊate li vi to, doktore Manhajm? UviĊate li?" "Da", reĉe Manhajm. "Jasno mi je." Dugo je ćutao. Ĉinilo se da u mislima izvodi neku duboku raĉunicu.  Napokon reĉe: "Da li vam je poznato za kad je planirano da ga istovare nazad?" "Moţda tek kroz nekoliko meseci, po reĉima doktora Hoskinsa. Ne znam da li mu je to znaĉilo dva meseca, ili šest meseci." "U oba sluĉaja, nije dugo. Morali bismo organizovati kampanju, sa parolom 'spasite Timija' - pisma novinama, demonstracije, sudska zabrana, moţda kongresna istraga o celokupnoj delatnosti 'Stasis Tehnologija'. Naravno, pomoglo bi ako biste vi uĉestvovali svojim svedoĉenjima o Timijevoj suštinskoj ljudskosti, ako biste nam dali video-snimke na kojima on ĉita i brine se sam o svojim  potrebama. Naravno, da biste to radili, verovatno bi bilo potrebno da podnesete ostavku tamo, ĉime  biste ostali odseĉeni od Timija, a vi to ne biste ţeleli niti bi nama bilo korisno. Tu postoji problem. Opet, s druge strane..."

"Ne", reĉe gospoĊica Felouz. "Ne vredi tako." Manhajm diţe pogled, iznenaĊen. "Šta ne vredi?" "Ne vredi takva kampanja. Urodiće neţeljenim plodovima. Ĉim krenete sa vašim protestima i ĉim  poĉne da se priĉa o demonstracijama i sudskim zabranama, doktor Hoskins će jednostavno povući  prekidaĉ iznad Timija. Bukvalno postoji jedan prekidaĉ, jedna ruĉica: potegnete i sve što se zatekne u mehuru vraća se nazad u vreme iz koga je došlo. Firma ne bi mogla sebi dozvoliti da stvari odu ĉak do neke sudske naredbe koja bi im vezala ruke. Stupili bi u dejstvo istog trena i cela stvar bi postala akademska." "Ne bi se usudili."

"Zar ne bi? Već su rešili da okonĉaju 'opit sa Timijem'. Sad im je taj stasisni mehur potreban za nešto drugo. Ne znate vi njih. Nisu oni sentimentalni. Hoskins je u osnovi pristojan ĉovek, ali ako bude

morao da bira izmeĊu Timija i budućnosti 'Stasis Tehnologija', neće mu biti nimalo teško da se odluĉi. A kad Timi ode, više mu nema povratka u naše doba. Biće to svršen ĉin, fait accompli. Oni nikako ne  bi uspeli da ga drugi put pronaĊu u prošlosti. Vaša sudska naredba biće bezvredna. Neko ko je ţiveo  pre ĉetrdeset hiljada godina i umro pre nego što je iko mogao i da zamisli civilizaciju, neće moći ni na koji naĉin da bude zastupljen pred našim sudskim institucijama." Manhajm polako klimnu glavom. Zamišljeno je otpio jedan dug gutljaj vina. DoĊe kono bar sa spremnom beleţnicom za narudţbine, ali mu Manhajm odmahnu rukom da ode. "Preostaje samo jedna mogućnost", reĉe on. "A to je?" "Imamo u Kanadi ljude koji bi rado primili Timija da stanuje kod njih. Imamo ih i u Engleskoj i u  Novom Zelandu. Ljude koji vole decu i kojima je stalo do deĉje dobrobiti. Naša organizacija bi mogla

da obezbedi fond iz koga bi se pokrivali izdaci za vašu platu, ako vas zaposlimo kao njegovu negovateljicu sa punim radnim vremenom. Naravno, morali biste naĉiniti potpuni raskid sa vašim dosadašnjim ţivotom i poĉeti iz poĉetka u nekoj drugoj zemlji, ali koliko vas ja poznajem, ne bi vam uopšte bilo teško, za Timijevo dobro, da..." "Neizvodljivo." "Je l' te?" "Sasvim neizvodljivo." Manhajm se namršti. "Shvatam", reĉe, mada se videlo da mu nije jasno. "Dobro, Edit, ako je vama

 problem da odete iz ove zemlje, što ja sasvim razumem, bar nam pomozite da prošvercujemo Timija iz te stasisne firme; moţemo li u tom pogledu raĉunati na vas?" "Ne bi meni bio nikakav 'problem' da odem u inostranstvo, ako bi na taj naĉin Timi mogao biti spasen. Spremna sam, za Timija, da odem ma gde i uradim ma šta. Ali prošvercovati ga iz stasisne zone, to nije moguće." "Zar je obezbeĊenje baš toliko jako? Uveravam vas da imamo naĉina da se infiltriramo meĊu straţare i drugo osoblje obezbeĊenja i da razradimo sasvim pouzdan plan za preuzimanje Timija od vas i njegovo prebacivanje iz te zgrade."

"Stvar se, iz nauĉnih razloga, ne moţe izvesti." "Iz nauĉnih?" "Postoji nekakav temporalni potencijal, nagomilava se neka energija, reĉ je o nekim linijama temporalne sile. Ako bismo masu veliku kao Timi izneli iz stasisnog polja, pregoreli bi svi dalekovodi oko ovog grada. To mi je Hoskins rekao, a ja se ne upuštam u istinitost toga. Kad su pokupili Timija iz

 prošlosti, zahvatili su i gomilu zemlje, šljunka i granĉica; ne usuĊuju se ĉak ni to da iznesu i bace, nego sve ĉuvaju u zadnjim prostorijama, u mehuru. Osim toga, nisam sigurna ni da li bi za Timi ja bilo  bezbedno da iziĊe iz stasisa. Nemam pouzdano znanje o tome, nego samo nagaĊam, ali moguće je da opasnost postoji. Koliko je meni poznato, moglo bi se i njemu dogoditi neko hronoenergetsko dejstvo,

ako bi iz tog mehura iskoraĉio u našu Vaseljenu. Jer mehur, znate, nije u našem svemiru. U nekom drugom mestu se nalazi, svom sopstvenom, posebnom. Sećate se kako ĉovek oseti promenu kad prolazi kroz ona vrata? Prema tome, ta vaša zamisao da kidnapujemo Timija iz stasisa i da ga pošaljemo nekim  prekomorskim usvojiteljima - ne ide. Previše je riziĉna. Moţda nije opasno za vas ili za mene, ali moţe  biti opasno za njega." Manhajmovo lice bilo je sumorno.

"Ne znam", reĉe on. "Ponudim da stvorim zakonsku oluju u Timijevu korist, a vi mi kaţete da to ne moţe uspeti i da će firma jednostavno povući prekidaĉ onog trenutka kad poĉnemo da im stvaramo ikakvu nevolju. Onda ponudim sasvim ilegalan put, da ukrademo Timija iz stasisa i sasvim ga udaljimo iz Hoskinsove nadleţnosti, a vi mi kaţete da ni to ne moţe uspeti jer postoji neka prepreka sa

stanovišta fizike. U redu. Ja ţelim da pomognem, ali, Edit, sasvim ste me zakoĉili i ja u ovom ĉasu nemam više nikakvih ideja." "Nemam ni ja", reĉe gospoĊica Felouz ţalostivno. Sedeli su ćuteći, a kiša je nastavila da bubnja po prozorima restorana.

ODLAZAK  52.

 Niko više u kompaniji 'Stasis Tehnologije' ni o ĉemu nije priĉao osim o 'Projektu Srednji vek'. Svi su bili saglasni da poĉinje jedna zapanjujuća nova faza u vremeplovskim operacijama. Primeniće se  jedinstveni proces, kojim samo 'Stasis Tehnologije' raspolaţu, i otvoriće se dveri istorije: nova i zapanjujuća znanja o drevnim vremenima poteći će u dvadeset prvi vek. To će biti neverovatno intelektualno blago. Neki su pominjali i blago druge vrste: ako je moguće zahvatati ljude iz bilo kog veka istorije, zašto ne štrpnuti i pokoje umetniĉko delo, retke knjige i rukopise, kao i razne druge dragocenosti? Preko noći bi se mogla udvostruĉiti bogatstva svetskih muzeja, i utrostruĉiti, i uĉetvorostruĉiti! Štaviše, svi tako doneti predmeti biće u savršeno ispravnom stanju, a jedina cena biće cena potrošene energije. Svi u kompaniji molili su Boga da 'Projekat Srednji vek' uspe bez ikakvih zastoja. Svi, sem Edit Felouz, koja se tiho molila da pr ojekat propadne; da se Hoskinsove teorije pokaţu kao pogrešne, ili da

oprema bude nedovoljno dobra. Jedino tako mogla je imati iole ikakvu nadu da Timi neće umreti. Ako  bi propao pokušaj dovoĊenja ĉoveka iz ĉetrnaestog veka, ne bi bilo potrebno isprazniti prostor u kome se Timi nalazi. Tada bi sve moglo da se nastavi kao i dosad.

Dok se Edit nadala neuspehu, sav ostali svet nadao se uspehu. Zato je gospoĊica Felouz, sasvim iracionalno, mrzela svet. 'Projekat Srednji vek' bliţio se, u javnim glasilima, uţarenom vrhu publiciteta. I narod i mediji bili su njime opsednuti. Već je dugo vreme proteklo od kad je firma 'Stasis Tehnologije' imala išta novo za javnost. Neki novi komad kamena ili neka nova drevna riba - pa, to bi  prošlo tako reći neprimećeno. Mali dinosaur je, u svoje vreme, izazvao talasić zanimanja, ali je onda sasvim zaboravljen. A Timi Neandić, mali Timi Pećinarac, pa, ništa, on je mogao kudikamo duţe  privlaĉiti maštu svetine da je bio bar pribliţno onako krvoţedan, besan i majmunast kao što su neki ljudi oĉekivali. A on, pokazalo se, uopšte nije majmun-dete, nego je obiĉan, ali vrlo ruţan mali deĉak. Šta ima uzbudljivo u tome: jedan ruţan, mali deĉak, odeven u triko, sedi i ĉita slikovnice? Ostao je bez svoje preistoriĉnosti. Da je urlikao u gnevu i bubnjao pesnicama po prsima, dabome, i da je izvikivao neke praiskonske divljaĉke krikove, odliĉno, to bi malĉice duţe zadrţalo paţnju masovne publike. Ali to nije bio Timijev stil.

MeĊutim, ĉovek iz istorijskih vremena, i to odrastao ĉovek, koji će iskoraĉiti iz prošlosti; ĉovek koji  je svojim oĉima gledao Jovanku Orleanku ili Riĉarda Lavljeg Srca ili Saladina - ĉovek koji moţe odmah da govori nekim poznatim jezikom i da unese ţivot u stranice istorijskih knjiga...  Nedelje su promicale. Bliţio se ĉas opita. Onda se nulti trenutak 'Projekta Srednji vek' sasvim primakao.

Od vremena kad je Timi, pre tri godine, stigao, Hoskins i njegovi saradnici mnogo su nauĉili o tehnikama medijskog prikazivanja. Ovog puta nisu se ograniĉili na grupicu posmatraĉa koji gledaju sa  jednog balkona; stvari su pripremili na takav naĉin da će gotovo ĉitavo ĉoveĉanstvo moći da posmatra kako tehniĉari 'Stasis Tehnologija' igraju svoju ulogu. GospoĊica Felouz bila je van sebe od išĉekivanja. Ţelela je da ta napetost što pre proĊe; ţelela je da zna da li će projekat uspeti ili propasti. Nameravala je da bude liĉno prisutna, u grupi posmatraĉa, dok  se poslednji prekidaĉi okreću. Zašto već ne dolazi ona nova pomoćna dadilja, koja će posluţiti kao smena samo da bi Edit mogla otići tamo - ta, kako se zvaše, Mendi Teris, koju su zaposlili prošle nedelje zato što je gospoĊa Stretford otišla na novo, bolje plaćeno radno mesto u drugoj saveznoj drţavi... "GospoĊice Felouz?" Okrenula se munjevito, nadajući se da je to, najzad, Mendi Teris. Ali ne, bila je to samo sekretarica

doktora Hoskinsa; dovela je Dţerija Hoskinsa na zakazanu igru sa Timijem. Ostavila je Dţerija i istog ĉasa ţurno otišla. I ona je hitala da zauzme što bolje mesto za posmatranje vrhunskog trenutka u novom opitu.

Dţeri je nekako postrancve pošao ka gospoĊici Felouz. Ĉinilo se da mu je neprijatno. "GospoĊice Felouz?" "Šta je, Dţeri?" Izvukao je iz dţepa komad kućne novinske trake, neuredno otkinut, i pruţio joj ga. "Ovo je Timi na slici, je l' tako?"

Hitro je bacila pogled na tu fotografiju. Timi, dakako: njegov široki osmeh. UzbuĊenja oko 'Projekta Srednji vek' dovela su i do bledog, skromnog oţivljenja zanimanja za Timija u jednom delu medija. Ta Timijeva slika bila je napravljena nedavno, na treću godišnjicu Timijevog dolaska. To su novinari nazvali Timijevom 'roĊendanskom ţurkom' - kao da se dolaskom u dvadeset prvi vek 'rodio'. Na toj zabavi bili su prisutni Timi, Dţeri, nekoliko nauĉnika i nek oliko novinskih reportera. Videlo se da Timi u rukama drţi jedan od 'roĊendanskih' poklona, blistavu, novu igraĉku. "Pa šta?" reĉe gospoĊica Felouz. Dţeri je pogleda suţenim oĉima. "Tu piše da je Timi deĉak -majmun. Oni to ne bi smeli da govore,  je l' tako?"

"Šta?" Zgrabila je traku iz ruke mladoga Hoskinsa i zagledala se u nju. Ispod slike je bio naslov, koji se

maloĉas nije potrudila da proĉita: PREISTORIJSKI MAJMUN-DEĈAK DOBIO ROBOTA-IGRAĈKU ZA ROĐENDAN Majmun-deĉak. Ma jmun-deĉak. Preistorijski majmun-deĉak. Oĉi joj se ispuniše vrelim suzama gneva. Besnim uvrtanjem ruke pocepa novinsku traku na desetak komada i baci ih na pod. "Zašto ste to pocepali, gospoĊice Felouz? Zato što piše da je Timi majmun-deĉak? On nije majmun

deĉak, je l' tako? Ili ipak jeste?" Doĉepala je deĉaka za zglob šake, ali je savladala poriv da ga protrese. "Nije majmun-deĉak! Ne ţelim da ikad više izgovoriš te reĉi. Nikad, jesi li razumeo? Ogavno je reći tako nešto i ti to ne smeš." Dţeri je nastojao da se izvuĉe iz njenog zahvata. Izgledao je uplašen.  Njeno srce je gruvalo. Borila se da ovlada sobom.

"Idi unutra i igraj se sa Timijem", reĉe. "On ima novu knjigu da ti pokaţe." "Zabolelo me je." "Izvini. Nisam namerno."

"Ako kaţem mom ta..." "Unutra! Odmah! Rekla sam ti 'izvini'."

Deĉko pohita unutra, kroz ulazna vrata stasisne zone. Jednom se osvrnuo da je pogleda gnevno. GospoĊica Felouz zaĉu korake sa druge strane i okrete se. Prilazila je Mendi Teris. Bogami, već je vreme, pomisli ona.

"Malo ste zakasnili, zar ne?" reĉe Edit. Pokušavala je da izbriše svaĊalaĉki ton iz svog glasa. "Dţeri Hoskins je već došao. Unutra je, igra se sa Timijem." "Znam, gospoĊice Felouz. Pokušavala sam da poţurim, ali svuda su gomile ljudi. UzbuĊenje je ogromno." "Znam. E, sad, molim vas da..."

Mendi reĉe: "Pretpostavljam da vam se ţuri da odete tamo i gledate." Njeno mršavo, na prazan naĉin lepo lice bilo je sad ispunjeno zavišću. "Dakle, zaista, da se ja naĊem na duţnosti baš sad, baš sad..."

"Moći ćete da gledate na veĉernjim vestima", reĉe gospoĊica Felouz kratko. "Hajdemo unutra." Mendi Teris će sad prvi put ostati sama sa Timijem, bez prisustva gospoĊice Felouz. "Deĉaci vam neće  pr aviti nikakve probleme. Imaju mleko pri ruci i igraĉaka koliko im je potrebno. Zapravo, bilo bi najbolje da ih u najvećoj mogućoj meri ostavite na miru." "Shvatila sam. Kao i to da Timi ne sme nikako da mi pobegne napolje. Znam koliki je znaĉaj toga."

"Dobro. Idemo sad unutra."

Otvorila je Mendi Teris vrata i uvela je unutra. Timi i Dţeri su se uveliko bavili svojim igrama u zadnjoj sobi; nisu obratili paţnju na njih dve. Pokazala je Terisovoj šta treba raditi u sledeća dva sata, kako se popunjavaju narudţbenice, kako se vodi evidencija. Kad je Edit već odlazila, devojka doviknu za njom: "Nadam se da ćete dobiti dobro mesto! Kao i da će stvar uspeti!" GospoĊica Felouz je ocenila da na ovo ne bi uspela da odgovori razumnim nizom zvukova. Zato je  pohitala napred, ne osvrćući se. MeĊutim, zbog ovog zadrţavanja nije dobila dobro mesto. Uspela je da se probije samo do ogromnog zidnog ekrana u dvorani za sastanke. Bilo joj je strašno ţao zbog toga. Da je uspela nekako da se progura u sam prostor gde se opit odvija; da je uspela da se baci do nekog osetljivog instrumenta,

da na neki naĉin sabotira ĉitav taj poduhvat...  Ne. To je ludilo. Pribrala je snagu i odgurnula te nerazumnosti od sebe. Prostim razaranjem ne bi se postiglo ništa. Oni bi jednostavno gradili iz poĉetka, rekonstruisali,

 pokušali ponovo. A ona bi sebi zauvek onemogućila pristup do Timija.  Nema pomoći.  Ništa ne moţe da pomogne, ništa osim neuspeha koji bi proisticao iz samog opita: ako bi se ispostavilo da je iz osnove nemoguć, ili tako nešto. Zato je ĉekala dok je trajalo odbrojavanje, posmatrala svaki pokret na divovskom ekranu, motrila kakvi su izrazi na licima tehniĉara kad ih je kamera pokazivala. Vrebala je ma kakav znak brige i nesigurnosti koji bi nagovestio da je nešto neoĉekivano pošlo ka neuspehu. Vrebala - motrila...

 Niko nije ispoljavao nesigurnost. Niko nije izgledao mnogo zabrinut. Tu opremu su već testirali mnogo puta. Obavili su hiljadu simulacija; uverili su se da je temporalno nišanjenje na maloj daljini sasvim izvodljivo. Odbrojavanje je teklo i isteklo. Do brojke 'nula'. I opit je - vrlo tiho, vrlo nespektakularno - uspe o. U novouspostavljenom mehuru stasisa stajao je neki bradati, pogureni seljak neodreĊene starosti, u

 prljavoj i dronjavoj odeći, sa drvenim cipelama na nogama; zurio je u tupom uţasu oko sebe, gledajući tu iznenadnu ludu promenu koja se sama stvorila svud oko njega.

I dok je svet ludovao od radosti, gospoĊica Felouz je stajala sleĊena od tuge. Pritiskali su je i gurali, malo je nedostajalo da padne pod noge ostalih. Opkoljena sa svih strana likovanjem; pognuta i klonula od poraza. Onda je zvuĉnik poĉeo prodorno da ponavlja njeno ime i da je poziva, ali ona je to ĉula tek kad je

 ponovljeno treći put. "GospoĊica Felouz. GospoĊica Felouz da se javi u stasisnu zonu jedan, odmah. GospoĊica Felouz. GospoĊica Fel..." Šta se desilo? "Da proĊem!" kriknu ona. Zvuĉnik je ponavlajo taj poziv, bez prestanka. Prokrĉila je sebi put, divljom energijom, kroz gomilu, naletala je na ljude, ĉak ih i udarala pesnicama, mlatarala je oĉajno,  primicala se vratima sporo, kao u noćnoj mori. "GospoĊica Felouz - molimo - gospoĊica Felouz - hitno..." 53. Mendi Teris je stajala u hodniku ispred stasisne zone, uplakana. "Ne znam kako se to dogodilo.

Otišla sam u hodnik samo do ugla, da vidim onaj dţepni ekran koji su tamo stavili. Samo na minut. A onda, nije bilo vremena ni da se pomaknem, ni da uĉinim ma šta..." Uzviknula je, najednom optuţujućim glasom: "Vi ste mi kazali da nikakvih problema neće biti; vi ste mi rekli da je bolje da ih ostavim na miru..."

GospoĊica Felouz je zurila u nju, rašĉupšana, tresući se nekontrolisano. "Gde je Timi?"

Odnekud se tu stvorio i Mortenson. Već je tapkao dezinfekcionim sredstvom Dţerijevu ruku. Dţeri

 je kukao i zapomagao. Pojavio se i Eliot, noseći i spremajući špric sa injekcijom protiv tetanusa. Na Dţerijevoj odeći blistala je crvena mrlja krvi. "Ujeo me je, gospoĊice Felouz", urlikao je Dţeri razjareno. "Ujeo me je!" Ali gospoĊica Felouz je već gledala kroz njega. "Šta ste uradili sa Timijem?" povika ona. "Zatvorila sam ga u kupatilo", reĉe Mendi Teris. "Bacila sam tu malu nakazu unutra i natrpala stolice na vrata da ne moţe da iziĊe." GospoĊica Felouz je trkom uletela u kuću lutaka. Talasić rastrojstva prilikom ulaska u stasisno polje  jedva da je primetila. Razgrtala je stolice i drmala kupatilska vrata. Potrajalo je ĉitavu veĉnost dok ih je otvorila.

 Najzad. Pogleda dole: ruţni mali deĉak, sav jadan, šćućuren u jednom uglu. "Nemoj me biĉevati, Felouz", reĉe Timi promuklo. Oĉi su mu bile crvene. Usne su mu drhtale. "Nisam hteo ništa loše da mu uradim. Nećeš da me udaraš biĉem?" "Ali, Timi, ko ti je govorio o biĉevanju?" Podigla ga je u naruĉje i zagrlila ga ludo. On drhtavo reĉe: "Ona je govorila. Ova nova. Rekla je da ćeš ti da me udaraš dugaĉkim biĉem, i to mnogo, mnogo, mnogo puta." "Ona je zla ako tak o govori. Niko te neće udarati biĉem. Ali šta je bilo? Šta je bilo, Timi?"

Zurio je nagore, ka njoj. Njegove oĉi izgledale su ogromne. Tiho reĉe: "Rekao mi je da sam majmun-deĉak." "Šta!" "Rekao je da nisam pravi deĉak. Da je to ĉitao u novinama. Rekao je da sam samo ţivotinja." Borio se da zadrţi suze; ali one su ipak potekle, kao reka. Poĉeo je da šmrkće, njegove reĉi postale su nejasne, ali ona je ipak svaku taĉno razumela. "Rekao je da neće više da se igra sa majmunom. Ja sam kazao da nisam majmun. Ja nisam majmun. Znam šta je majmun." "Timi... Timi..."

"Rekao je da izgledam sav smešan. Da sam grozan i ruţan. To je ponavljao, pa sam ga ujeo." Sad su oboje plakali.

GospoĊica Felouz reĉe, izmeĊu jecaja: "Nije istina. To znaš, Timi. Ti si pravi deĉko. Ti si dragi,  pravi deĉak, najbolji deĉak na svetu. I niko te, niko, nikad neće oduzeti od mene." Izišla je napolje. Eliot i Mortenson još su zujali unaokolo i pomagali Dţeriju. Mendi Teris nije bila nigde na vidiku.

GospoĊica Felouz reĉe: "Vodite tog deĉaka u kancelariju njegovog oca i tamo završite sve što ima da se završava. A ako vidite gospoĊicu Teris, recite joj da uzme svoj isplatni ĉek i da nestane odavde." Klimali su glavama. Uzmicali su od nje kao da je poĉela da sipa vatru iz nozdrva. Okrenula se i vratila unutra, kod Timija. 54.

Donela je ĉvrstu odluku. Bilo je to veoma lako: iznenadno je nastupila jasna svest o onome što se mora uraditi i rešenost da se to uradi odmah, brzo, bez ikakve mogućnosti oklevanja. Moţda u njenom  planu postoje neke opasnosti koje ona ne razume, ali na taj rizik se mora ići. Jer ako ona ne preduzme ništa, Timi će sigurno biti vraćen kroz vreme i umreti. A ako izvede ono što je naumila, Timiju ostaje  bar neka nada. S jedne strane, sigurna smrt - s druge strane, nada. Lak izbor. A vremena za razmišljanje i preispitivanje nema, ne sad, kad je Hoskinsov sin ovako gadno povreĊen.  Ne, sve će morati da bude izvedeno noćas, dok su svi još zaneti proslavljanjem uspeha njihovog novog opita.

Poţelela je da pozove Brusa Manhajma i obavesti ga. MeĊutim, nije se usudila da to rizikuje. Kompjuteri-telefonisti na centrali moţda imaju instalisan bezbednosni program, moţda bi ĉuli i  prijavili šta ona sprema. Ali kad izvede operaciju, zvaće Manhajma. Manhajm se neće ljutiti što ga neko budi u sitne sate, ne kad je o ovome reĉ. Onda će on preuzeti da obavi svoj deo posla.

Ponoć, pomisli ona. To je pravo vreme.  Neće joj niko praviti smetnje što tako kasno odlazi i dolazi. Ĉesto je dolazila u Timijevu zgradu noću, ponekad baš i onim noćima kad je prethodno već odluĉila da spava u svom apartmanu u drugoj zgradi. Ĉuvar nju dobro poznaje; njemu neće ni na um pasti da je ispituje. Neće se ni zapitati zašto je  ponela kofer. Ona poĉe uveţbavati da ravnodušno kaţe: "Neke igraĉke, za deĉaka." Igraĉke za deĉaka? A ona ih donosi u ponoć? Ali zašto bi iko sumnjao u nju? Ona ţivi samo za Timija. To ovde svi znaju. Ako je odluĉila da mu donosi igraĉke i usred noći, pa šta s tim? Ona je takva. Zašto bi to zabrinulo straţara?  Nije ga zabrinulo.

"Dobro veĉe, gospoĊice Felouz. Kakav dan, šta kaţete?" "Silan dan, zaista. Hm, neke igraĉke, za deĉaka", dodala je, izmahujući koferom i smešeći se. Tako je i prošla kroz bezbednosnu barijeru. Timi je još bio budan kad je ušla u kuću lutaka. "Felouz - Felouz..."

Oĉajniĉki je odrţavala privid normalne situacije, da ga ne uplaši. Da li je odspavao? Jeste, malo, reĉe on. Pa je opet sanjao ono isto i zato se probudio. Sela je i priĉala s njim neko vreme o snovima. Slušala je njegova tuţna pitanja o Dţeriju. Bila je strpljiva koliko je najviše mogla. Nema ţurbe, reĉe ona sebi. Zašto bi iko išta posumnjao? Ona sasvim ima pravo da bude ovde. Malo ko će biti u blizini i videti njen odlazak. Niko je neće pitati šta to iznosi. Timi će biti veoma tih, stvar će biti izvedena. A kakvog će smisla onda imati ma ĉiji pokušaj da se uspostavi ranije stanje? Firma će ostaviti gospoĊicu Felouz na miru. Ostaviće ih oboje na miru. Moţda će Timijev izlazak  dovesti do pregorevanja svih dalekovoda u šest okolnih oblasti ove drţave, ali, svejedno, posle bar neće  biti nikakvog razloga da se Timi vraća u ove prostorije. Otvorila je kofer.

Izvukla je mali, zimski kaput, vunenu kapu sa poklopcima za uši i ostalo. Timi reĉe, zbunjeno i moţda sa prizvukom brige u glasu: "Zašto mi oblaĉiš sve ovo, Felouz?" "Vodim te napolje, Timi", reĉe ona. "Tamo gde su tvoji snovi." "Mo ji snovi?" Njegovo lice se izobliĉi iznenadnom ĉeţnjom, ali ne bez nagoveštaja straha. "Nema ĉega da se bojiš. Bićeš sa mnom. Ti se nećeš plašiti ako budeš sa mnom, je li tako, Timi?" "Neću, gos-po-Ċice Felouz." Zagnjurio je svoju malu, izobliĉenu glavu u njeno rame; sa strane je osetila kako mu malo srce gruva.

Podigla ga je u naruĉje. Iskljuĉila je alarm i hitro otvorila vrata. I vrisnula.

Pred njom je, u otvorenim vratima, stajao Dţerald Hoskins. 55.

Još dva ĉoveka stajala su uz njega. Zurio je u nju. Ĉinilo se da je zapanjen jednako kao i Edit. GospoĊica Felouz se pribrala sekund ranije i hitro pokušala da se progura u hodnik, pored njega; ali Hoskins je ipak stigao da to spreĉi. Zgrabio ju je grubo i bacio je nazad u sobu, tako da je naletela na  jedan orman. Onda je onoj dvojici pokazao da i oni uĊu. Stadoše tako da zapreĉe vrata. "Nisam ovo oĉekivao. Jesi li sasvim poludela?" reĉe on. GospoĊica Felouz je uspela da podmetne rame, tako da je zak lonila Timija od udara u orman. Sada se okrenula, drţeći se ĉvrsto za Timija i ratoborno piljeći u Hoskinsa. Ali ĉim je progovorila, ratobornost je napusti. Ona molećivo reĉe: "Kakve štete moţe biti ako ga izvedem, doktore Hoskinse?  Ne moţete se postaviti kao da je neki, tamo, gubitak energije vaţniji od jednog ljudskog ţivota." Hoskins je klimnuo glavom toj dvojici, a oni su prišli bliţe i stali levo i desno od nje. Ĉinilo se da su spremni da je savladaju ako nešto pokuša. Hoskins pruţi ruke, uze Timija od nje i zadrţa ga u naruĉju. "Energetsko preopterećenje takvih razmera", reĉe on, "koje bi proisteklo iz ovog što ste pokušali da uradite, dovelo bi do nestanka struje u ogromnoj oblasti. Ĉitav grad bio bi onesposobljen i noćas i tokom celog sutrašnjeg dana. Raĉunari bi 'pali', alarmi ne bi dejstvovali, podaci bi bili izgubljeni, bilo

 bi svakojakih nevolja. Bilo bi na hiljade tuţbi sudu, a mi bismo u većini njih bili tuţena strana. Morali  bismo da platimo milionske svote. Mnogo miliona dolara. Moglo bi se ĉak dogoditi da bankrotiramo. U najboljem sluĉaju sve bi se završilo straviĉnim finansijskim štetama za našu firmu i ogromnim medijskim fijaskom. Zamislite šta bi narod rekao kad bi saznao da je tolika šteta nastala zbog jedne sentimentalne bolniĉarke koja je htela na nerazuman naĉin da uĉini nešto za jednog majmuna-deĉaka." "Majmun-deĉaka!" reĉe gospoĊica Felouz u nemoćnom besu. "Znate da izveštaĉi vole tako da ga nazivaju", reĉe Hoskins. "I znate da svi obiĉni ljudi tako misle o njemu. Oni još nisu shvatili šta je, zapravo, neandertalac. Ne verujem da će ikad shvatiti."  Nekoliko trenutaka pre toga jedan od one dvojice izišao je iz stasisnog mehura. Sad se vraćao, ali je nosio najlonski konopac i provlaĉio ga kroz alke koje su se nalazile visoko na zidu hodnika. GospoĊica Felouz je jeknula. Pamtila je konopac koji je bio priĉvršćen za polugu za potezanje nameštenu ispred i iznad sobe u kojoj je, pre toliko vremena, bio kamen profesora Adamevskog. "Ne!" uzviknu ona. "Ne smete!"

Ali Hoskins je spustio Timija na pod i blagim pokretima poĉeo da mu skida kaputić. "Timi, ti ostani tu. Ništa ti neće biti. Mi samo idemo napolje za trenutak. Vaţi?" Timi je, belog lica, zanemeo, uspeo da klimne glavom. Hoskins je izveo gospoĊicu Felouz iz kuće lutaka, tako što ju je vodio ispred sebe. Ona, u tim

trenucima, nije bila sposobna ni za kakav otpor. Tupo je primetila da u hodniku podešavaju onu polugu sa crvenom drškom. Ĉudo jedno, toliko puta je prošla pored te poluge i nikad nije na nju obratila  paţnju, nikad je nije svesno videla. Maĉ dţelatov, pomisli ona. "Ţao mi je, gospoĊice Felouz", reĉe Hoskins. "Poštedeo bih vas ovoga da sam mogao. Zamislio sam da ovu stvar izvedemo u ponoć, tako da vi saznate tek kad bude gotovo." Ona reĉe umornim šapatom: "Vi ovo ĉinite zato što je vaš sin povreĊen. Ali Dţeri je toliko zlostavljao Timija, da ga je ovaj najzad morao napasti."

"Ovo nema nikakve veze sa onim što se dogodilo Dţeriju." "Baš sam ubeĊena da nema", reĉe gospoĊica Felouz zajedljivo. "Nema. Verujte mi da nema. Razumem kako je tekao današnji incident i znam da je Dţeri kriv. Pa, dobro, valjda je današnji dogaĊaj ipak malo i ubrzao tok stvari. Naime, saznalo se. Nije bilo moguće da  priĉa ne procuri, jer laboratorija vrvi od novinara zbog 'Projekta Srednji vek'. Uskoro ćemo slušati o 'nebrizi', o 'divljaku neandertaleru' i još mnogo takvih gluposti; sve će to da prodre u vesti i da nam kvari reportaţe o današnjem uspešnom opitu. Zato je bolje okonĉati opit 'Timi' sad odmah. Timi bi ionako morao uskoro da ide. Bolje je poslati ga nazad već noćas, tako da senzacionalisti imaju što manji klin za okaĉinjanje svog smeća." "Nije to kao da vraćate kamen u prošlost. On je ljudsko biće, ubićete ga." "Nema ubijanja. Nema razloga da verujemo da je povratno putovanje štetno. On će dospeti otprilike na isto ono mesto sa koga je uzet, u vremensku taĉku koja će po našim kalkulacijama biti nekih deset nedelja posle njegovog polaska - plus-minus par nedelja, zbog ĉinilaca kao što su entropijsko  pomicanje i druge tehniĉke sitnice. Neće osetiti ništa. Vratiće se kući. Neandertalski deĉko u neandertalskom svetu. Neće više biti ni zatvorenik, ni tuĊin. Imaće priliku da ţivi slobodno." "Kakvu? N jemu je najviše sedam godina; navikao je da ga hrane, oblaĉe, da mu se obezbeĊuje nega i stanovanje. Sad će biti sam u ledenom dobu. Zar vam ne pada na um da je njegovo pleme tokom tih deset nedelja nekud odlutalo? Oni ne sede na jednom mestu, nego idu za kretanjem divljaĉi, imaju svoje staze. Pa ĉak i ako bi nekim ĉudom još bili na onom mestu, zar mislite da bi ga prepoznali? Deĉaka koji za deset nedelja postane tri godine stariji? Pobegli bi, vrišteći. Ostao bi sam i morao bi sam da se snalazi. A kako, kad ne ume?" Hoskins odmahnu glavom. Izraz lica bio mu je sumoran, kamenit, nepopustljiv.

"Naći će on opet svoje pleme, koje će ga primiti sa dobrodošlicom. U to sam sasvim siguran. Imajte  poverenja u mene, gospoĊice Felouz." Uputila mu je pogled pun patnje.

"Poverenja u vas?"

"Molim vas", reĉe on. Odjednom je i u njegovom pogledu bilo patnje. "Ovo se ne moţe izbeći. Ţao mi je, gospoĊice Felouz. Verujte da mi je mnogo ţao - mnogo više nego što ćete mi ikad poverovati. Ali taj deĉko mora da ode, i to je sve. Nemojte mi ovu situaciju ĉiniti teţom nego što jeste." Ukoĉeno ga je gledala u oĉi, ćutke, tokom nekoliko dugih trenutaka.  Najzad ona reĉe, ţalosnim glasom: "Pa, u redu. Bar mi dajte da se oprostim od njega. Dajte mi pet minuta nasamo s njim. To bar moţete, zar ne?" Hoskins se dvoumio. Zatim je klimnuo glavom.

"U redu", reĉe on. 56.

Timi joj je pritrĉao. Poslednji put u ţivotu joj je pritrĉao, a ona ga je poslednji put u ţivotu podigla u zagrljaj.

 Neko vreme ga je samo slepo grlila. Onda je prstima jedne noge zakaĉila nogu najbliţe stolice. Povukla je tu stolicu do zida i tu je ostavila.

"Ne plaši se, Timi." "Ne plašim se, ako si ti tu, Felouz. Da li je onaj ĉovek ljut na mene?" "Nije. Ali ne razume o nama. Timi, znaš li ti šta je majka?" "Kao Dţerijeva mama?" "Pa... da. Kao Dţerijeva mama. Znaš li šta mama radi?" "Majka je gospoĊa koja se brine o tebi i vrlo je fina i ĉini dobro." "E, tako je. To majka radi. Da li si ikad ţeleo da imaš majku, Timi?" Timi odmaĉe glavu od nje da bi je mogao pogledati u lice. Lagano dotaĉe šakom njen obraz, pa kosu, i poĉe je gladiti po glavi baš onako kao što je, pre dugog, dugog vremena, ona njega gladila po glavi.

Onda reĉe: "Zar ti nisi moja mama?" "O, Timi."

"Ljutiš se što sam ovo rekao?" "Ne. Naravno da se ne ljutim." "Ja znam da je tvoje ime gos-po-Ċica Felouz, ali ja te ponekad zovem 'mama' unutra. Kao Dţeri svoju mamu, ali on to ĉini glasno. Je li u redu to što sam te u sebi zvao tako?"

"Jeste. U redu je. A ja tebe više neću ostavljati i neću dati da ti se ma šta loše desi. Biću uvek sa tobom i brinuću se o tebi. Zovi me 'majko' glasno, da te ĉujem." "Majko", reĉe Timi zadovoljno, naslanjajući obraz na njen. Ustala je, i dalje ga drţeći, i popela se na stolicu. Pamtila je Hoskinsova objašnjenja o tome da će svi predmeti koji nisu priĉvršćeni za podlogu biti odvuĉeni u prošlost zajedno sa predmetom koji se prenosi, u trenutku probijanja stasisa. U ovoj sobi mnoge stvari bile su priĉvršćene za podlogu, ali mnoge i nisu. Na primer, ta stolica na kojoj je ona sad stajala. Neka bude tako: ide i ta stolica. Nije bitno. Neka poĊu i drugi predmeti. Edit nije znala šta će  biti uhvaćeno vremenskim poljem, a šta neće. Nije ni marila. To nije bio njen problem. "Hej!" viknu Hoskins izvan mehura.

Smešeći se i ĉvrsto grleći Timija jednom rukom, ona ispruţi drugu uvis i celom svojom teţinom  povuĉe konopac koji je na tom delu zida visio izmeĊu dve alke. Stasisno polje bilo je probijeno i soba je u magnovenju ostala prazna.

EPILOG: GROM-OBRAZ

Srebren Oblak priĊe Boginjinoj ţeni, koja je ĉuĉala i crtala magiĉne krugove po snegu, i reĉe joj: "Treba da razgovaram s tobom."

 Nastavila je da radi isto što i do tad. "Pa, razgovaraj." "Moţeš li za trenutak da prestaneš sa crtanjem krugova?" "Ti krugovi nas štite." "Ipak, prestani", reĉe Srebren. "Ustani i pogledaj me u oĉi. Treba o neĉem ozbiljnom da razgovaram s tobom."

Boginjina ţena ga pogleda namršteno i kiselo i polako ustade. Uĉinilo mu se da je ĉuo kako joj kosti škripuću dok je ustajala iz ĉuĉnja. Sneg je prestao, bar zakratko. Sunce je sijalo nejako, sunce poznog doba godine, nisko na obzorju.

"Dakle?" reĉe Boginjina ţena. "Govori." "Moramo odavde", reĉe Srebren Oblak. "Naravno da moramo. To svako zna već odavno." "I krećemo odavde, to hoću da kaţem. Danas." Boginjina ţena se zamišljeno poĉeša po zadnjici. "Još nismo uspeli da obavimo obred kod svetilišta." "Nismo."

"Došli smo ovamo zbog toga. Ako odemo neobavljena posla - a nismo ni Svetkovinu leta drţali Boginja će biti ljuta na nas." Srebren nervozno reĉe: "Boginja jeste ljuta na nas. To već znamo. Poslala je Druge da zaposednu obalu i onemoguće nam pristup svetilištu. U redu: onda svetilište ne moţemo upotrebiti. Ali ne moţemo ni ostajati više. Ovde nemamo stvarnog zaklona, ni mnogo hrane, a zima samo što nije  poĉela." "Trebalo je da sebi priznaš te stvari odavno, Srebrene." "Da. Trebalo je. Ali priznajem ih bar sad. Ĉim završimo ovaj razgovor, izdaću nareĊenje da se  podigne tabor, vi ćete obaviti obrede polaska i pleme će krenuti. Je li to jasno?" Boginjina ţena je stajala i gledala ga neko vreme. Onda je rekla: "Jeste, jasno je. Ali ti, posle ovoga, više ne moţeš biti poglavica, Srebrene." "Znam. Sastaće se Društvo za ubijanje i uradiće ono što se mora uraditi. Ja mogu biti ostavl jen kao  ponuda prineta Boginji. Neki drugi poglavica povešće vas u brda i izvući će vas odavde, odvešće vas ka istoku, gde ćete naći sklonište." "Da", reĉe Boginjina ţena. Ovo što je Srebren upravo rekao, nju kao da nije ni najmanje uznemirilo. "A ko će biti poglavica posle tebe? Ognjeoki? Prolom?" "Ko god hoće da bude", reĉe Srebren Oblak. "A šta ako to hoće ne samo jedan, nego više njih?" Slegnuo je ramenima. "Nek se bore, pa ko pobedi." "Ali to ne treba tako. Treba ti da oda bereš."

"Ne", reĉe on. "Moja mudrost je potrošena. Moji dani su istekli. Idi i spremi se za ono što će sad  biti, Boginjina ţeno. Završio sam razgovor sa tobom." Udaljio se od nje. Dozivala ga je, ali on na to nije obraćao paţnju. Bacila je i gr udvu snega za njim i  pogodila ga u rame, ĉak mu je nešto snega upalo za vrat i pošlo niz leĊa, ali on je hodao dalje. Nije osećao ţelju da razgovara ma sa kim, sada. Ovo je poslednji dan njegovog ţivota; on ţeli, jednostavno, da bude smiren, da bude tih, da mirno provodi svoje vreme, dok ne doĊe Društvo za ubijanje sa  batinom od mamutove kljove. Sutra ga više neće boleti noga, sutra će teret vladavine leţati na plećima nekog drugog ĉoveka. Stao je, sam, i pogledao ka svetilištu koje njegov Narod nikak o nije uspeo da upotrebi. A tamo, dole, kod obale one reke, vrzmali su se neki Drugi. I to ratnici; sa oruţjem, štaviše. Šta su

sad smislili? Na straţarskoj duţnosti kod svetilišta je Mladojelen, koji se nelagodno šetka tamo-amo.  Napad - da li im je to palo na um? Da zauzmu svetilište silom? Takve sam ja sreće, zaista, pomisli Srebren Oblak. Sedimo nedeljama ovde, blokirani, svaka strana se boji one druge, niko ne ţeli da rizikuje i da silom osvaja svetilište. I baš na dan kad sam odluĉio da se povuĉem i da im prepustim ovo mesto, oni odluĉe da ga borbom otmu od nas. A mi nemamo naĉina da razgovaramo s njima, pa ćemo zato morati da se borimo i mnogi od nas će poginuti. Nepotrebno. Da su samo saĉekali do sutra, svetilište bi bilo njihovo bez bitke, jer mi više ne bismo bili tu. "Ognjeoki!" povika on. "Volkodreve!"

Ta dvojica doĊoše, trĉeći kratkim koracima. Srebren im pokaza šta se dešava dole, u blizini svetilišta. "Da li će oni zapoĉeti borbu?" upita Volkodrev. "To samo Boginja zna, deĉko. Ali bolje je da se vi spremite, za svaki sluĉaj. Recite to i ostalima. Svima. Ĉak i starcima." Srebren Oblak podiţe koplje. "Boriću se i ja, zajedno sa vama, ako napadnu." Ognjeoki ga pogleda sa nevericom. "Ti, Srebrene?"

"Zašto ne bih? Da li misliš da sam zaboravio kako se to ĉini?" Bolje je pasti u borbi, reĉe on sebi, nego da te umlate batinom od mamutovaĉe. Iako bi on više voleo da ne bude bitke i da Narod mirno ode odavde. Ognjeoki i Volkodrev odjuriše da daju uzbunu.

Odjednom iskoĉi Znalica, niotkud, kao da ju je osa ujela. Znalica je jutros sama otišla nekud; ĉesto  je tako radila, lutala je sama uzbrdnom stazom kojom su došli sa istoka. Eto ţene koja iz dana u dan  postaje sve ĉudnija. "Srebrene! Srebrene! Gledaj!"

Okrenuo se ka njoj. "Šta da gledam?" "Na brdu! Svetlost!" Okrenula se munjevito, pokazala iza sebe. "Vidiš li?" "Šta? Gde?" Suzio je oĉi i zapiljio se uz brdo. Tamo nije video ništa neobiĉno. "Duţ staze gledaj", reĉe Znalica. "Tamo gde smo sišli. Vidiš li svetlost?" "Ne. Da! Da!"

Srebren oseti ĉudne, hladne trnce. To je bila svetlost one vrste koju je video jednom prilikom, ranije. Vazduh se iskrio, na brdu, i sevao u crvenoj i zelenoj boji, zasenju juće. Bleštavi obruĉi i kovitlaci boja  plesali su u mestu, pleli se u divlje vence. A u središtu je bio prostor bele svetlosti, tako zapanjujuće  beo da je Srebren jedva mogao izdrţati da pravo u njega gleda. Takvo svetlo pojavilo se onog dana kad su dolazili ovamo, pre mnogo nedelja. Onog dana kad je Boginja ugrabila deĉaka Grom-Obraza. Promuklo je poĉeo da mrmlja molitvu. Ĉuo je iza sebe ritmiĉni napev - to je Boginjina ţena pevala. Glasovi drugih dveju Boginjinih ţena pridruţiše se glasu najstarije.

"Kakvo je ono svetlo, Srebrene Oblaĉe?" upita ga neko. "Kaţi nam. Kaţi nam!" Odbio je od sebe sve te pitaoce. Polako, tupo, kao ĉovek koji je predugo stajao u snegu, pa su mu se stopala skamenila, poĊe prema uzbrdnoj stazi. Mora prići bliţe. Mora videti. "Vratila se Boginja", prošaputa neki ţenski glas iza njega.  Nastavio je da hoda. Ĉuo je da za njim idu i drugi. Osvrnuo se, bacio pogled ka svetilištu i video da su i Drugi svesni te pojave na brdu, da su prestali da rade ono što su dotad radili na obali - šta god da je to bilo - i da takoĊe hodaju polako na istu stranu gde i narod, jer ih privlaĉi, jednako neodoljivo kao i njega, ţelja da pogledaju sa manjeg rastojanja. "Boginja je tamo gore!" jeĉala je neka ţena. "Vidim je. Vidim je!" "Boginja, da!" "Boginja. Ali Boginja je od roda Drugih!"

Srebren Oblak je opet suzio oĉi, napreţući se da vidi to što su oni videli. Ali svetlost je bila prejaka; ta ĉudna svetlost, taj zbunjujući vrtlog boja sa dugaĉkim, belim vrtlogom u srcu... Onda je svetlost poĉela da bledi. A Srebren je ugledao Boginju.