David Bischoff - Ratne igre.pdf

RATNE IGRE

BIBLIOTEKA SF

ZVEZDANE STAZE” - naučna fantastika

Urednik Jovan Angelus Preveli Gavrilo Vučković Esad Jakupović Likovno-grafička oprema Zoran Branković

Dejvid

Bišof

RATNE IGRE

NARODNA KNJIGA

Naslov srcinala: David Bischoff WARGAMES Copyrights United Artists Corporation, All rights reserved

Bezazleno poigravanje kompjuterima pretvorilo se u košmarnu ratnu igru. Jedan dečak doveo je svet na rub globalnog termonuklearnog rata.

PROLOG Sneg. Pahuljice su bile guste kao statičke smetnje na televizoru i prigušivale mumlanje motora kombija Ratnog vazduhoplovstva, dok je vozilo nosilo dvojicu oficira na njihovu sablasnu noćnu duţnost

— Šugav dan za čuvanje nacije, a? — promrsi poručnik Almer. Njegove ruke su pridrţavali upravljač s nemarnom lakoćom vozača naviklog na sneg, ali mu je pogled bio zalepljen za zaleđen put Severne Dakote. Bezbrojne, vetrom razvejane pahuljice lepršale su kroz lukove farova vozila, svodeći vidljivost gotovo na nulu. Almerov saputnik a: Aha, nebo se istreslo na Dolinu crvene reke, zagunđ nema šta.—Ali, ja sam svojevremeno sluţio na Aljasci, pa sam vidio i gore. Ipak. kapetan Dţeri Halorhan se bolje ušuška u svoju jaknu s kapuljačom, bacivši mrgodan pogled ka grejaču. neispravnom Ti glupi kombiju Ratnog vazduhoplovstva, pomislio je. U stanju su da odrţe pola tuceta plavih anđela” u preciznom letu. ali ne mogu da zagreju bedni četvorotočkaš. dobiti medalju samo zato tamo — Moţda ćemo posle stići — rečećemo Almer, prebacujući u drugušto brzinu kratkog pokušaja sa višim stepenom prenosa. — Sveca mu, poručniče — reče Halarhan, nameštajući se dublje u sedištu — ako čovek ko vrši duţnost jahača na dugmetu učini nešto za što se dobija medalja, svi su izgledi da nikoga neće biti u blizini da mu je prikači na ozračene grudi

Halorhan se bučno nasmeja, a zatim izduva nos u maramicu. Procenio je: eto nazeba. Njegovi sinusi su alergi čni na sneg, nema sumnje. Kada je dovoljno odradio kao starešina, bio je vraški siguran da će ga uputiti na neko toplije mesto, kao što je Arizona. Gledis bi se to dopalo. I deci takođe. I njegov nos bi to voleo. Halorhan obrisa nos i uzdahnu. Dah mu se zamaglio.

— Pričao si mi o onoj hipi devojci sa kojom i se zabavljao, o Šejli — reče Stiv Almer vraćajući učicu menjača ponovo u treću. — Zvučalo je kao da je prava dama. Halorhan se osmehnu. — Ah, da, ona što je ţivela nedaleko od vazduhoplovne baze Endruz. To su bili dani, zaista. Protestne sedeljke i marihuana. Ţestok viski i slobodna ljubav. Šejla je bila prava osoba za njih, istinski radikal. Coveče, dobila bi napad kad bi znala šta sada radim! Kad nije udisala suzavac na Putu broj jedan na Merilendskom univerzitetu, vukla me je da gledamo neki Godarov film, ili Hirošima, ljubavi moja”. Mora da smo “Doktora Strejndţlava” videli bar tri puta!

— Antinuklearka — promrsi Almer turobno. — Aha. ali se isplatilo! — reče Halorhan, gotovo braneći se. — Dama koja obara s nogu, ta Šejla! Upućena u istočni misticizam, kapiraš? I travu...! Sjajno smo se zabavljali, kaţem ti! Radila je neke najfantastičnije stvari. Recimo, imala je

šumu trave i...

Almer je zurio kroz tamu pred njima. — Stigmo u Centar — saopštio je.

— I vreme je! — Halarhan je šeprtljao sa torbom na svome boku, zaključanom za njegov levi zglavak. — Moja

mama je imala običaj da mi ovako stavlja rukavice. Mora da su s njom bili u dosluhu kad su mi prikačili ovu muku.

— Tačno — Almer se nasmeja dok se kombijem kroz straţarsku kapiju probijao do mesta za parkiranje. — Juriš! — viknu Halorhan, pripremajući se na hladnoću. Otvorio je vrata i stupio u naslagu mraznog belog materijala. Vetar ga snaţno udari i odbaci na blatobran vozila. On opsova i diţe pogled uvis. Pahuljice su mu uletale u oči. Navukao je kapuljaču. Pred njima je bila zgrada koja je ličila na farmersku kuću što se uzdiţe iz sneţnih nanosa. Poručnik Almer se već probijao kroz vejavicu.

— Vraţje novo Ratno vazduhoplovstvo — zagunđa Halorhan, vukući svoje krupno obličje za mladim oficirom. Almer je prvi stigao do vrata i pridrţao ih otvorena za kapetana. Halorhan zakorači u toplotu i odmah poče da otresa svoje od snega oteţale čizme i svlači ogrtač, otkrivajući svetloplavi kombinezon sa natpisom ”321. RAKETNI PUK” na leđima. Svetlocrvena kravata bila mu je priljubljena oko vrata. i

— Ovde je mnogo bolje, a? — reče kapetan, zamajavajući se oko brave na svojoj torbi.

— Sigurno — sloţi se Almer. Iscerio se kada je kapetan konačno otključao bravu i izvukao iz torbe crvenu fasciklu. Halorhan priđe neprobojnom staklu i gurnu fasciklu straţaru bezizraznog lica. Straţar je brzim pokretom otvorio fasciklu, paţljivo pogledao dve fotografije sluţbe bezbednosti, a zatim se zapiljio u pridošlice. Podigao je slušalicu i otkucao broj. — Grupa za zamenu je ovde, gospodine — rekao je. Preko lica mu prelete osmeh. — U redu.

— Okačio je slušalicu. — Prođite. Još dvadeset minuta i počeli bismo da vas traţimo. — Aha — reče Halorhan. — Trebalo je da te upozorim, momče — obratio se Almeru — da će te u svim kontrolnim centrima za lansiranje projektila minutmen III” razneti nuklearnom bombom ako uđeš bez dozvole. Ĉuvar klimnu glavom na tu grubu šalu, a zatim se nagnu i pritisnu dugme. Začu se zujanje i vrata se otvoriše. Dvojica oficira uđoše u obezbeđeno područje. Straţar je još jednom pogledao njihova lica, a zatim vratio fasciklu. Izvodio je dva sluţbena pištolja u futroloma i stavio ih pred dvojicu raketaša. Almer je svoj prikopčao. — Videćemo se sutra — rekao je straţaru. Koraci su odzvanjali dok su stupali niz hodnik prema vratima lifta. Halorhan prikopča svoju futrolu.

Steţući M16, jedan mladi straţar zauze stav mirno. Oficiri su ga ignorisali. Poručnik Almer pritisnu dugme, a zatim propusti svog pretpostavljenog da prvi stupi u lift

— I tako, eto — reče Halorhan, ţeljan da nastavi svoju priču. — Ĉesto sam slušao Sejlu kako pevuši po čitavu noć Ah, travo, slatka travo”... — Stvarno? — Almer je bio pun neverice. je ruke nad semenjem i satima — Aha!jeDrţala Uzgajala najbolju travu koju si ikada video.pevušila. Bila je stvarno čudna dama! Vrata lifta su se razdvojila, otkrivajući podzemni lansirni nivo baze. Ovde ima dovoljno betona i čelika da se podigne grad, pomisli Halorhan. Pet-megatonska bojeva glava bila bi kao trešnjeva bomba prema ovoj lutkici, da, gospodine! Dok je Halorhan izlazio ispred Almera iz lifta, alarm poče da zavija.

Halorhan ţustro priđe antieksplozivnim vratima. Pošto je na tastaturi otkucao šifru, izgovorio je u interkom:

— Ovde kapetan Halorhan. Spreman za proveru identiteta. — Udahnuo je. — Lima. Oskar. Novembar. Lima. Viski. Golf. — Namignuo je Almeru. Alarm prestađe. Dobro. U Halorhanovoj glavi je zvonilo. Uvek je tako bilo. Mora da je to od visine tona, zaključio je. Skriveni motori zazujaše. Sigurnosne veze se povuko še. Dva čoveka gurnuše vrata da se otvore i stupiše u hodnik, a onda priđoše drugim antieksplozivnim vratima. — Avon zove — reče Halorhan. Vrata se otvoriše. Nehajno su salutirali ekipi koju su smenjivali. Raketni komandir kapetan Ed Flanders ustade sa svoje stolice kod ulaznih kontrola, češući stomak i lenjo se proteţući. — Brinuli smo za vas, momci. — Okrznuo je pogledom svog zamenika, poručnika Morgana, koji je sedeo ispred jedne od lansirnih kontrola i upisivao očitanja na formular učvršćen za tablicu sa oprugom. — Mora da su putevi bili...

— Koji putevi? — upita Halorhan zajedljivo. Njihov noćni dom bio je kapsula velika tri sa četiri metra, košmar tehnofobije. Svetla su ţmirkala. Ventilatori su zujali. Slabašni miris elektriciteta mešao se sa blagim vonjem neopranih čarapa i tragovima jake kafe. Mesto je bilo natrpano pločama visokofrekventnih odašiljača, prekidačima, sistemom za pročišćavanje vazduha i rezervnim sistemima. Teleprinter velike brzine za direktnu vezu sa Štabom Strategijske vazduhoplovne komande stajao je ćutljiv u jednom ćošku. U drugom ćošku zujao je friţider. Mali i sasvim indiskretni nuţnik šćućurio se u

trećem.

Svaki

od

dva

lansirna

pulta

posedovao

je

kompjuterski terminal i velike signalne table koje su prikazivale stanje svakog od deset projektila kontrolisanih iz kapsule. Na zidu kapsule bila je postavljena svetlocrvena kaseta, osigurana sa dva katanca. Kapetan Flanders se izbliza zapilji u Halorhana, a zatim sa nevericom pokaza na njegovo lice.

— Šta je to? Dţeri zaţmirka. — To? To su brkovi — odgovorio je ljutito.

— Novi imidţ — dobaci Almer. Zamenik spusti tablicu i krenu ka otvorenim vratima.

— Dakle, gospodo — reče kapetan Flanders. krenuvši istim putem. — Lepo se zabavljajte! Kada je Halorhan pritvorio antieksplozivna vrata iza ekipe koja je odlazila, Almer otpasa svoju futrolu, okači je o kuku, a zatim neodlučno sede na stolicu ispred svog pulta. Momak je novak, pomisli Halorhan prilazeći ogledalu. Ali brzo je ukopčavao stvari. Već je iščitavao kontrolnu listu funkcija pulta. Halorhan se zagleda u svoj odraz. Gledis mu je tako đe priredila pakao zbog brkova. Rekla je da je golicaju dok se ljube. Mada se baš i nisu tako često ljubili tih dana. Almer je već bio u poslu. — Broj tri je još uvek izvan stanja pripravnosti, gospodine. A svih ostalih devet ptica su čiste i zelene, ovog puta bez ikakvog znaka upozorenja. Halorhan pređe prstom preko svojih brkova.

— Meni se sviđaju — promrmljao je. — I tako ta luda dama... — reče Almer. dok su mu prsti lebdeli iznad niza dugmadi. — Bila je vatreni protivnik rata,

je l‟da? — Niz svetala se upali. Začu se zvučni signal. Almer ga ukloni brzim pritiskom na drugi relej. Halorhan priđe friţideru da proveri šta ima u njemu. Protivnik rata? Šejla je bila takav pacifista da je izgledom podsećala na, recimo, Dţingis-kana. Mleko za kafu. Nekoliko u celofan uvijenih porcija šlaga. Kartonska kutija pudinga koja je tu stajala čitavu sedmicu. Malo voća. Voţnja koja kida nerve izazivala je kod Halorhana glad. Odabrao je jednu jabuku i okrenuo se da vidi šta njegov zamenik radi.

Bučno je zagrizao. Kisela. Kao što se i moglo očekivati. Jedno crveno svetlo na pultu nije reagovalo na pritisak dugmeta. Poručnik Almer se ukruti. — Gospodine, crveno svetlo. Halorhan priđe da bi bolje video. — Šta se desilo? Almer je netremice gledao u pult, kao da vidi j duha. — Broj osam, alarm za bojevu glavu — odgovorio je

neodlučno. Halorhan se prigušeno nasmeja. — Samo ga lupi prstom. Sa očiglednim olakšanjem, Almer pritisnu svetlo. Ono se odmah ugasi. Dok je Almer proveravao kontrolni spisak, Halorhan je dugim koracima prišao svom pultu, tri i po metra od poručnikovog, seo, izvršio brzu proveru uređaja i otpočeo sanjarenje o Šejli, dobujući noktima. *

*

*

Halorhan palcem okrenu list detektivskog roto-romana. Taj drugar Spenser je zbilja sjajan, mislio je. Moraće da pozajmi i druge knjige Roberta Parkera. Detektiv se upravo

izvlačio iz guţve u koju je upao kad jedan glas poče da pevuši iz zvučnika: Nebeska ptica, ovo je Odskočni udarac sa porukom Plavog juriša alfa u dva dela. Prekid, prekid”. Roman tresnu na pod kad je uveţbanost pokrenula Halorhana na trenutnu akciju. Skočio je i ščepao knjigu za dešifrovanje sa police iznad kulta i počeo brzo da je prelistava. Gde je, do đavola... Aha. Našao je plavi plastični list sa natpisom PLAVI JURIŠ ALFA/WOPR. Nespretnim pokretom dohvatio je marker za upisivanje. Ovo je uţasno, pomisli Halorhan. — Budi spreman da načiniš kopiju poruke — naredio je. Almer je hitro reagovao. — Spreman — rekao je, steţući svoj primerak knjige sa instrukcijama. Glas nastavi: — Plavi juriš alfa... Plavi juriš alfa. Romeo, Oskar, novembar, Ĉarli, tango, tango, Lima. Halorhan je brzo upisivao šifru u za to određene prostore u knjizi.

— Potvrđeno — nastavi glas. — Delta, Lima, zlato, dva. dva, četiri, nula, devetka, tango, Viktor, iks. Njegova obučenost opet ga je automatski usmerila. Prišao je kaseti. Almer je već stajao pored nje. Halorhan prionu na svoju bravu sa kombinacijom. Uspeo je samo jednu sekundu pre nego Almer na svojoj. Halorhan podiţe poklopac. Obojica izvadiše svoje mesingane ključeve i plastičnu kartu za identifikaciju obeleţenu sa PLAVI-A.

Ţureći do svog pulta, Halorhan nervozno odlomi pečat na svojoj karti za potvr đivanje. Prsti su mu podrhtavali. Udahnuo je duboko i dugo, a zatim uporedio slova na karti za potvrđivanje sa onima koja je upravo ispisao.

Podudarala su se! Na ekranu kompjutera pojavio se drugi niz slova. Halorhan ih je paţljivo pregledao.

Identična! Oh, ne! — prostenja Almer. — Halorhan nije mogao da odvoji pogled od ekrana.

— A sada polako. — Progutao je knedlu, smirujući samog sebe. — Izvrši proveru. Mora da je neki idiot ukrstio ţice. Halorhan paţljivo otkuca pitanje na terminalu kompjutera. Ĉetiri metra dalje poručnik Stiv Almer je uradio to isto.

— Hajde, lutkice — procedi Halorhan kroz zube. — Pokaţi nam da je to greška! Slova su u tišini paradirala preko ekrana, NAREDBA ZA LANSIRANJE POTVRĐENA. IZBOR CILJEVA ZAVRŠEN. PROJEKTILI SPREMNI. VREME LANSIRANJA MINUS 60 SEKUNDI.

POĈINJE ODBROJAVANJE. Halorhan je jednu dugu sekundu zurio u odštampanu poruku. Glas iz zvučnika prekinu njegovo sanjarenje.

— V-šezdeset, V-pedeset devet, V-pedeset j osam... Almerov glas bio je jednoličan: — Oh, boţe! P Ovo je stvarno! Halorhan obliznu usne. — U redu, učinimo to. — Obuka je iscedila ove reči iz njega. Osamnaest godina u Ratnom vazduhoplovstvu nateralo ga je da se spusti u stolicu;

povukao je pojas preko stomaka i zakopčao ga. Sve ostalo u njemu bilo je u stanju ošamućenosti. Govorili su ti kako da to izvedeš, govorili su da bi to moglo da se dogodi, ali nisu ti rekli kako bi mogao da se osećaš kad naređenje doleprša u tvoju kapsulu. Halorhan dohvati ključ koji je pograbio iz crvene kasete i utaknu ga u prorez obeleţen sa ISKLJUĈENO, PODEŠENO, LANSIRANJE.

Još u stanju automatizma, rekao je: — Unesi šifre za otvaranje. Almer je otkucavao na tastaturi, podešavajući šifre. Glas mu je i dalje bio jednoličan. — Izvršeno... šifre za otvaranje unete. Negde u dubinimimo svestiiznena kapetana Halorhana, mimo izveţbanosti, đenosti,DŢerija mimo svega, jedan slabašni glas mu se obraćao.

— Uh — reče on nesigurnim glasom. — Utakni ključ za lansiranje.

— Razumem. Ključ za lansiranje utaknut. Jedna uspomena sevnu. Ponovo Šejla. Šejla tokom jedne od svojih vatrenih govorancija protiv nuklearnog rata.

— U redu... — reče Dţeri, zureći pred sebe, I dok mu je srce tuklo, a usta postajala sve suvlja. — Na moj znak, okreni ključ na podešeno”. Okrenuo je ključ, znajući da je Almer istovremeno učinio to isto.

— Razumeo — potvrdi Almer. — Na podešeno”. U sećanju Dţerija Halorhana Šejla je govorila: Problem je u tome što je koncept suviše velik da bi ga mali vojni mozgovi sagledali. Mi govorimo o oruţjima čiji je cilj da zbrišu milione miliona ljudskih ţivota, samo zbog različitih

ideologija. Mi govorimo o zatiranju krvi i mesa i mogućnosti i nade i Ijubavi. Mi govorimo o uništenju SVEGA što nešto znači... moţda zauvek. Zamisli to Dţeri, ZAMISLI to! Poručnik Almer reče: — Gospodine?

— Uh... — trţe se Dţeri. — Pripremi projektile. Poručnik Almer izbaci poklopce iznad niza zaštićenih prekidača. Sa licem koje je bilo oličenje koncentracije, otpočeo je postupak pripreme, izbacujući osigurače uveţbanom preciznošću. — Broj jedan spreman... broj dva spreman — mrmljao je. — Broj tri spreman. Deset projektila će izleteti iz svojih silosa, i probiti se kroz mećavu, ostavljajući paklene ognjene tragove, praveći luk iznad stratosfere dok nose svoj nuklearni tovar. Više od polovine će biti odstreljeno na nebu, ali će preostali verovatno pronaći svoje strateške ciljeve, eksplodirati nad Sovjetskim Savezom, izbacujući svoje dobro znane pečurkaste oblake. — Broj šest spreman. Dţeri je najednom gotovo mogao da vidi kako eksplozije gule meso sa kostiju.

— Ĉekaj malo — rekao je. — Moram ovo da proverim telefonski sa nekim. — On uključi prijemnik. Bučno cviljenje zapara mu uši. — Oh, ne rekli su da će upravo ovo desiti ako... On tresnu slušalicu natrag na viljušku. — Svi projektili su spremni — izvesti Almer. — Daj mi sluţbu letačke komande na tvoj telefon — naredi Halorhan, glasom iz koga je izbijalo očajanje. Kao da se i sam grabi za nadu, Almer podiţe slušalicu. Cviljenje je bilo kao vrisak vile-posmrtnice. Almer se okrenu ka Halorhanu, sa uzaludnim pitanjem u očima.

Halorhan se uhvati za drugi mogući izlaz. — Pokušaj sa Štabom Strategijske vazduhopiovne komande na visokim frekvencijama.

— Ali, kapetane, to nije predviđeno pravilima. — Mani pravila — Halorhan gotovo viknu. — Hoću nekog da dobijem na taj glupi telefon pre nego što ubijem dvadeset miliona ljudi. Mogao je da u glavi čuje Šejlu kako opet govori: Jesi li ikada video opekotine od zračenja? Da li si video šta radioaktivne padavine čine ljudima?

očajnički pograbi naglavni telefon i udenu slušalicu u uvo. Onda priđe predajniku i okrenu birač kanala, napregnuto osluškujući. Almer

Uzdahnuo je: — da opsednutosti Ništa. — Izgled je iz očiju. — Mora su se... pretvorili u paru. izbijao mu Halorhan šumno uzdahnu i brzo ispusti vazduh. Tamo je bila Gledis. I njegova deca. — U redu. Na moj znak okreni lansirni ključ na lansiranje”.

Vi ste dobar čovek, kapetane Halorhan, rekli su. Koliko ono još imate... deset godina do dobrovoljne penzije? Lepe karakteristike. Da, mislimo da udovoljavate uslovima. Nadamo se da shvatate da je ova vrsta duţnosti najveća koja se dodeljuje jednom oficiru... ali takođe i ogromna čast odgovornost. Almer se oglasi: — Razumeo. Spreman za lansiranje. Imaćete budućnost SAD na vrhovima svojih prstiju, kapetane Halorhan, rekli su. Domovina RAČUNA na vas... V-trinaest, V-dvanaest. Automatsko odbrojavanje se nastavljalo preko zvučnika. Halorhan je napregnuto slušao.

— V-jeđanaest, V-deset... V-deset.

Šejline reči ponovo mu preplaviše svest. Ali Dţeri, ti NISI

mašina, ti si ljudsko biće. Zbog toga brinem za tebe. Ne dozvoli da ti oni idioti isperu mozak! Reči nisu izlazile iz Halorhanovih usta. Izgledalo je kao da su se zaglavile u njegovom grlu. Almer se okrenu prema svom komandiru, sa izgledom uznemirenosti na licu. — ... Gospodine! Mi imamo

naređenje! Halorhan nije odgovorio. Gledao je poručnika. Almer potegnu automatski pištolj od 9 mm i uperi ga u svog pretpostavljenog.

— Stavite... stavite ruku na ključ, gospodine — zatraţi Almer, sa prizvukom izvinjenja u glasu. ... V-šest, V-pet, V-četiri — objavljivao je zvučnik. — Gledajući u daljinu, Halorhan odmahnu glavom. — Ţao mi je. Odbrojavanje se ispisivalo na monitoru.

— ... V-tri, V-dva, V-jedan, pali — reče glas. Šejlin glas se sada činio mnogo daljim, ali je još uvek bio razgovetan. Donesi etičku, ne MORALNU odluku bar jednom u svom ţivotu, Dţeri Halorhane. Uradi nešto što vredi! Almer je bio očajan. Glas mu postade slab i piskav. — Gospodine... mi smo na lansiranju”! Okrenite ključ!

Dţeri je sedeo, najednom tih i odlučan, osećajući kako ga preplavljuje mir pun ţivota. Okrenuo se prema poručniku Almeru i rekao: — Ne mogu. Prodoran pisak ispuni kapsulu dok je raketni komandir DŢeri Halorhan nemo iščekivao ono što je trebalo da usledi, pa ma šta to bilo.

GLAVA PRVA Svet nije skončao sa praskom, čak ni sa tihim jaukom, nego u potpunoj tišini.

Pečurkasti oblaci su iznikli sa zelene i smeđe površine planete Zemlje. Naprsline su počele da vijugaju preko Severne i Juţne Amerike. Dim je iz njih izbijao u iskidanim perjanicama. — Kakav pakao! — reče Dejvid Lajtman. Okrenuo je nadole dţojstik1, nagnuo se i palcem smanjio jačinu tona starinskog televizora od 46 centimetara marke Silvanija”. Usled toga postade glasniji statički, pozadinski šum, ali ništa drugo se nije čulo. Na ekranu slika Zemlje se rasprsnu, a svetlorumena slova objaviše: SVRŠETAK Dejvid Lajtman se zavali u stolicu i lupi se po čelu. Potprogram za konačnu eksploziju! Potpuno je zaboravio tu glupu stvar! On se nasmeja. Sve drugo što je izradio za svoj program Svemirskih lešinara” bilo je savršeno! Bio je dobar gotovo koliko atarijeva” igra Svemirski pljačkaši”. Imao je bolju grafiku i bolji zvuk.

Sedamnaestogodišnji dečak isključi prekidač svog pohabanog altair” terminala, zatim i disk--drajv, 2, koji se šumno zaustavi. Šššš, mogao bi početi da koristi nove diskdrajve. Ali ne bi menjao “altair” ni za šta. Zajedno sa dodatnim memorijskim jedinicama i periferijskom opremom kojom ga je snabdeo, ovaj sklop je bio vrhunsko dostignuće

1

Džojstik (joystick) — palica za igru, povezana sa računarom, kojim može da se upravlja događajima na ekranu. (prim. prev.) 2

disk-drajv (đisc-drive) — uređaj pomoću kojeg računar smešta program i podatke na disketu ili ih sa nje učitava.

za kojim bi hakeri3 ludovali, sastavljeno pomoću štapa i kanapa i više nego malčice genijalnosti. Razume se, ako bi mu u ruke dopala neka IBM oprema, on je ne bi bacio. Ali ono čime je sada raspolagao odiićno je zadovoljavalo njegove potrebe. Istini za volju, ličilo je na elektronsko groblje smešteno u Dejvidovu spavaću sobu, ali bilo je njegovo. Dejvid uzdahnu. Isključio je svoj polovni disk-drajv, sačekao da kontrolno svetlo izbledi, a zatim uključio

altair”. SPREMAN, reče ekran pripravno. Dejvid počeša stomak kroz majicu i zamisli se. Sve drugo u vezi sa programom izgledalo je odlično. Vizirne niti vanzemaljskih pljačkaša bile su izvrsne, zemaljski brodovi bili su čist dinamit, a konačno uništenje Zemlje, koja je davala signal igračeve pobede, bila je prava šećerlema. Neće morati da otkuca čitavu stvar. U redu, sada. On otkuca DOS4 — sistem za upravljanje diskom. Nastala je samo kratka stanka, posle koje je bio nagrađen očitanjem što je sadrţavalo sve odseke programa Planetskih lešinara”. Tu smo. Propustio je ime koje mu je dodelio. KERSMASH Prepravio je odsek 005 na starom elefant” disku. Hmmm... Ako bi to mogao da poveţe sa grafikom na ispravan način...

3 4

haker (hacker) — popularni naziv za zaljubljenike u kompjutere DOS — disc operating system (engl.)

On ponovo pozva bejzik5, a zatim izdade naredbu: IZLISTAJ “D: KERSMASH”. Linije odseka programa pojaviše se gotovo trenutno na ekranu, uredno poslagane. On je znao deo mašinskog jezika, ali je smatrao da je bejzik isto toliko dobar za ovaj

naročiti program. Uključio je mašinu IBM I iza svojih le đa koju je koristio kao printer, i otkucao: PRINT.

Pisaća mašina poče da štampa, sa bolnom sporošću. Kad bi samo imao neki noviji printer... čak bi i matrični štampač bio valjan. Ali stari IBM njegove majke morao je da zadovolji potrebe, s obzirom da je Dejvid Lajtman zbog bednog dţeparca i samo ponekog poslića bio prisiljen da vodi računa o svakoj pari.

— Dejvide! — viknu njegov otac iz prizemlja. Stari se nikada nije pomučio da dođe na sprat i pokuca. Samo bi podviknuo sa podnoţja stepeništa. — Dejvide! Večera je spremljena! Dejvid uzdahnu i priđe vratima. — Samo još časak, vaţi? — Ješćeš sada, ili nećeš ni jesti. Šššš! Kad mama postavlja večeru, njegovom ocu uopšte nije bilo vaţno kada će se on pojaviti. Ali kad mama ode da se bavi nekretninama pa otac smandrlja klopu, prisustvo je bilo obavezno, premda je Harold Lajtman znao o kuvanju koliko i o kvantnoj mehanici.

— Odmah silazim. Moram da operem ruke! Dejvid se vrati do printera.

5

bejzik (BASIC) — jedan od najjednostavnijih i najviše korisnih programskih jeziica, skraćenica od The Beginner’s All-purpose Symbolic Instruction Code, (Vi še-namenski simbolički kod naredbi za početnike)

Taka, taka, taka, govorila je IBM mašina, dok je njena glava uredno lupkala slova i brojeve na poleđini letka o nekretninama iz sveţnja koji mu je dala mama. — Plešeš, ha? — reče on, nestrpljivo dobujući prstima po zelenom kućištu mašine, odsutno prelazeći pogledom po svojoj spavaćoj sobi. Sveca mu, kakav nered. Odeća je bila razbacana po podu i krevetu. Ako bi mama ikada videla sobu, dobila bi napad. Dobro je što je sobu drţao pod ključem. I od njegovog oca bilo je lepo što je tu sobu smatrao tamnicom u kojoj je balavo maloumno genetsko čudovište njihove porodice bilo vezano lancima daleko od očiju poštovane rodbine.

— Dejvide! Počinjem stvarno da se ljutim! — Dobro, dobro. Mašina je otkucala poslednji deo programa. Dejvid zgrabi debelu beleţnicu i olovku, iščupa papir sa valjka i gotovo slete niz stepenice. Seo je za trpezarijski sto, spustivši materijal s jedne strane tanjira. Njegov otac koji ga je pods ećao na mlađu verziju Toma Boslija u Srećnim danima”, stajao je pored štednjaka. Kad se u jednom trenutku okrenuo, Dejvid spazi da nosi pregaču. Šššš, baš po propisu!

— Radiš domaće zadatke? — upita Harold Lajtman. — Već sam ih uradio — odgovori Dejvid, raspoređujući materijal po postavljenom stolu.

— Hoću da u ovom semestru vidim bolje ocene, Dejvide! Dejvid se u sebi zakikota kad je bacio pogled na printerski izvadak. — Aha, aha. Mislim da ti to mogu

obećati. — Lepo. — Mešajući nešto u loncu, gospodin Lajtman dođe do stola i spusti ga na vatrostalni podmetač.

Dejvid je sa nevericom zurio u sadrţinu koja se pušila. — Pasulj i kobasice? Morao sam da trčim zbog pasulja i kobasica? Gospodin Lajtman namesti svoje naočari bez okvira, dok mu je preko oblih crta lica prelazio izraz povređenosti. — Moja specijalna mešavina. Unutra ima uprţenog luka i bibera, malo mirodije, vorčesteršajrskog sosa, slanine... A našao sam i malo salate i paradajza... — On pokaza na zdelu isečenog povrća na jednom kraju stola. — Pa, znaš i sam da je tvoja majka ovih dana veoma zaposlena.

— Aha! — Dejvid zahvati kašikom gomilu sivosmeđe mase i stavi je na svoj tanjir. Gospodin Lajtman je seo i počeo da jede, mršteći se sve vreme.

Da vidim, mislio je Dejvid. Da li sam tu ostavio dovoljno brojeva. Ako baš ovde primenim potprogram GOTO, mogao bih... — Znaš, bilo bi veoma ugodno voditi jednom s tobom pristojan razgovor za stolom, Dejvide, umesto da mozgaš nad tim tvojim šatrovačkim kompjuterskim materijalima, ili čitaš naučnofantastični roman, ili radiš nešto drugo štetno. — Tata, meni je ovo vaţno — reče Dejvid umorno. Njegov preli salatu sa malo začina Hiljadu — Oh!——Na ostrva”. čemuotac radiš? danas — Završavam jedan program za igru. — Stvarno? — Aha. Moţda ću moći da ga prodam i zaradim neku paru.

— Pa, u tom slučaju ima praktične koristi. Kakva je igra? — Stroga tajna, tata. Moţda ću ti je pokazati kad je završim.

— A zašto ne sada? — Ne razumeš. Nije još završena. A moram i da zaštitim autorska prava.

— Ako zaradiš nešto para, mogao bi da razmisliš o kupovini novog odela, Dejvide. A razmisli i o tome da bi u tom odelu mogao češće da svr atiš u crkvu. Otac Klinton se raspitivao za tebe.

— Zabrinut je zbog stanja moje duše, je 1„? — Drag si mu, Dejvide. — Tata, on samo ţeli da me upiše u svoj spisak preobraćenih nevernika i zaradi poene kod Hrista. Za njega je sve to igra.

— Ne izgleda mnogo drugačije ni u tvom slučaju. — Ha? — Ti se zabavljaš igrama... kompjuterskim igrama... sve vreme.

— Sve je igra, tata. — I treba da naučiš kako se pobeđuje, je li? — Uh, uh. Treba naučiti kako se prave igre. Njegov otac odmahnu glavom umorno, odustajući. Dejvid se vrati svojim programima. Njegov tata i nije tako loš, doista, ali glava mu je bila u oblacima. Pogrešno programiranje. Aha. Dejvid je mogao da to zamisli. 10 REM6 HAROLD LAJTMAN 20 PRINT ŢIVOT GOSPODINA NIKOG” 30 IF DOBAR GOTO RAJ 40 IF LOŠ GOTO PAKAO 6

REM; PRINT; IF; GOTO — programske naredbe iz bejzika, sa približnim značenjem: komentar; štampaj (ili prikaţi na ekranu); ako je; prelazi u

Pošto je naškrabao nekoliko ključnih tonskih linija programa, on odloţi beleţnicu i poče da guta večeru kako bi mogao da uzleti na sprat i isproba ih. Harold Lajtman dodirnu usne papirnom salvetom i odloţi je. — Dejvide, crkveno društvo mladih sastaje se večeras. Mislio sam, pošto tvoja majka nije ovde, da bismo ti i ja mogli tamo da odemo.

— Ne, hvala, tata. Ozlojeđeno klimajući glavom otac ostavi sto, odnoseći svoj tanjir. Iz kuhinje se začu lupa tanjira u lavabou. Harold Lajtman izjuri, crven u licu, uzrujan. — Išao bi napolje kada bih te poveo do tvojih glupih video-arkada, ili da vidiš neki film zabranjen za mlade bez pratnje, ili da pogledaš neki pankerski sastav, zar ne?

— Tata, molim te! To se danas zove Novi talas. — Briga me kako se zove, Dejvide. Ja to zovem smeće. Dejvid odustade. Bilo je to ţalosno; nisu se razumeli. On zahvati viljuškom malo iseckane kobasice i pasulja. — Hej, znaš da je ovo prilično dobro, tata. — Ne menjaj temu. — Ohladi se, tata. Neću da idem do crkvenog društva, a neću ni na te druge stvari, jer ţelim da završim svoj program. U redu? — Sto mu muka! Mislim da taj svoj kompjuter voliš više nego devojke. A majka ti se brinula zbog ţena u tvom ţivotu. Nema nikakvog razloga za zabrinutost. Ti nisi imao nijednu. Dejvid slegnu ramenima i otpi gutljaj mleka. — Tata. ostavi me na miru, hoćeš li? Prestani da me gnjaviš.

— Šta je to toliko opčinjavajuće u kompjuterima. Dejvide? Kakva je to magija u tim mašinama da si u stanju

da potrošiš tamo gore časove, dane, zalepljen za tastaturu i televizor, ubacujući brojeve i naredbe, ili uništavajući svemirske napadače, ili šta već radiš? Dejvid ustade, pokupi svoj materijal i stavi ga pod

mišku. — To je zabava, tata. — Nisi do kraja pojeo svoju večeru, Dejvide. — Daj je Ralfu. On je napolju; mislim da proverava kantu za đubre. Sa bespomoćnim osmehom Harold Lajtman pogleda uvis, kao da se obraća nebesima. — Znaš, u starim dobrim danima očevi su imali običaj da kazne sinove zatvarajući ih u sobu. U tvom slučaju, to bi bilo upravo ono što ţeliš. — Aha, tata. Vidimo se kasnije. Kad se našao u svojoj sobi, Dejvid je brzo gurnuo flopidisk u disk-drajv, ubrzao mašinu i posvetio se ozbiljnom poslu. Trebalo mu je samo pola časa da uobliči tačne tonove i unese ih u program igre. Zatim je snimio potprogram na glavnom disku igre i napravio rezervni disk, za slučaj da nešto krene naopako. Zatim je pustio Planetske lešinare”. Dok su boje bleskale i kosmički brodovi eksplodirali, Dejvidove misli su odlutale od igre. Stari nije shatao... bolje rečeno nije ni pokušao da shvati. Niko zapravo nije brinuo... Bili su preterano zaposleni, okruţeni svojim sopstvenim krutim shvatanjima, svojim vlastitim igrama koje su samo pravile mrtve petlje kao neki pogrešan program... On dokrajči poslednju zemaljsku krstaricu -snaţnom salvom. Slika je predstavljala planetu Zemlju koja je polako ulazila u vidno polje, pravo pred Dejvidovim očima.

— Ti si jedino što mi je potrebno — reče on svom kompjuterskom sistemu. Pritisnuo je crveno dugme kraj dţojstika. Energetske munje tresnuše u Zemlju. Plameni tragovi nuklearnih projektila zašištaše na svom putu ka odabranim ciljevima. Dejvid pojača ton. Ovoga puta svet nije skončao u prasku nego u vrištanju i zviţdanju i detonacijama i, na kraju, u toboţnjem pogrebnom naricanju. Na vratima se začu snaţna lupa. — Dejvide! Koji je to đavo? Jesi li dobro? Dejvid Lajtman isključi kompjuter i nasmeja se.

GLAVA DRUGA Kad se oglasio poziv za buđenje, Patriša Hili je videla da je Dţon Mak-Kitrik već na nogama i odeven. Stajao je pored prozora hotelske zureći u daljinu prema Stenovitim pušećisobe, planinama, cigaretu.

— Već sam poručio da nam donesu doručak u sobu reče on, dok je Pat spuštala telefonsku slušalicu i s naporom nastojala da se rasani. Nije baš bilo mnogo spavanja prošle noći. — Kontinentalni doručak će ti biti po volji? — Uhmmm — uzvrati ona, pruţajući ruku prema kućnoj haljini na obliţnjoj stolici. — Sasvim je u redu, Dţone. — Otišla je u kupatilo. Kad se vratila, Dţon Mak-Kitrik je već novu cigaretu. Ona ga poljubi. pušio — Hvala — reče on, osećajući kako se pomalo opušta u njenom zagrljaju. — Ovo mi je bilo potrebno. — Bilo ti je potrebno čitavo prošlo ve če — primeti ona. — Pa zato smo i došli u Kolorado Springs Šeraton”. Opusti se, inače ću imati osećaj da sam slaba asistentkinja. — Izvini — reče on, okrećući se i gnjurajući lice u njen vrat, golicajući je svojim brkovima. — Ti si mi zaista potrebna. Osećam se bolje. Do vraga, Pat, bojim se da sam

čak zaljubljen u tebe. — Pa, ma šta osećao, napregnut si kao strune klavira. — Ona se odvoji od njega da bi potraţila svoju odeću. — Ti si i ranije povlačio ovakve poteze, Dţone. Predsednik tačno zna kakav je tvoj stav.

— Mislim da se sada ukazuje mogućnost — reče MakKitrik, gaseći ţustro svoju cigaretu u pepeljari. — I više nego mogućnost. To je neizbeţn o. Baš kao što sam rekao Falkenu... naš rad će jednog dana dovesti do ovoga!

— A jesi li rekao svojoj ţeni do čega će dovesti vaš brak? — Elinor? — Mak-Kitrik tuţno odmahnu glavom. — Ona misli da ja radim do u kasnu noć u Kristalnoj palati, a zatim da tamo spavam, kao i toliko puta ranije.

— Samo, ti si proveo noć u naručju svoje ljubavnice... jedine ţene koja shvata šta se zbiva u tom tvom brilijantnom, dvoličnom umu. — Ni ti ne razumeš, je l'da? — reče Mak--Kitrik. — Ja znam kompjutere, Dţone — uzvrati ona, pronašavši jednu čarapu. — Znam NORAD7, znam odbrambeni sistem. Znam svoju duţnost i izvršavam naređenja najbolje što mogu. Ali, to je posao, Dţone. Nije opsesija. Mak-Kitrik odmahnu glavom. poznavala — Ti nisi Falkena. Ne umeš istinski da proceniš ono što je on otpočeo a što sam ja unapredio... i što mogu valjano da privedem kraju. A to je najbolji sistem, eto šta je. Dušo, mi smo još uvek u 1950-im godinama što se našeg odbrambenog sistema tiče. Zar ne shvataš, to je sastavni deo opasnosii. Ĉuj, ja nisam stvorio rat i nisam stvorio nuklearne bojeve glave i interkontinentalne balističke projektile ili nuklearne podmornice... i nisam učinio Rusiju ili Kinu komunističkim zemljama. Sve što smo Falken i ja videli bila je jedna konačna situacija... i mi smo nastojali — ili, bolje rečeno, ja sam nastojao — da severnoamerička odbrambena sposobnost bude u najvećoj mogućoj meri savršena. A završna faza našeg rada je nadohvat ruke... danas! Stigao je posluţitelj sa doručkom. Pat Hili je srkutala kafu i grickala kolač od lisnatog testa sa borovnicama, posmatrajući Mak-Kitrika dok je davao napojnicu momku. 7

NORAD — skr. od North American Air Defense Command (Komanda severnoameričke vazdušne odbrane)

— Ti znaš da mi je sve to poznato, Dţone — reče ona. — I mada nisam poznavala Falkena, znam njegov i tvoj rad i verujem u njega. Jedino što kaţem, mili, to je da će te takvo superrevnosno ponašanje dovesti do srčane kapi, a ja ne ţelim da te izgubim. Mak-Kitrik se nasmeja. Seo je pored nje na krevet i dohvatio i sam jednu paštetu. Bio je čovek četrdesetih godina, crnomanjast, zgodan, a uz to i dobar šef. Pat ga je zavela tokom jednog putovanja u Vašington, pre gotovo godinu dana, kada su otišli tamo da učestvuju na nekoliko konferencija sa ljudima iz Ministarstva odbrane. Prvi put je to bilo iz radoznalosti i poţude. Sada, avaj, ona je bila zaljubljena u tog manijaka. Oh, rizici radnog ţivota...

Patriša Hili je dobila zvanje doktora kompjuterskih nauka na Merilendskom univerzitetu nakon onoga što joj je izgledalo kao vekovi školovanja i asistentskog staţa. Glavno područje njenih studija savršeno se poklapalo sa specifikacijama one vrste ličnosti koja je njima bila potrebna. Kako bi vam se sviđalo da radite za vašu zemlju? Nije bila baš načisto sa sobom u tom pogledu, ali svidela joj se plata koju su joj ponudili, i mogućnost da putuje — naročito posle promašenog braka sa jednim nemogućim Dţordţtauna, i višegodišnje studentom prava iz zadubljenosti u akademsku elektroniku. Radila je u Pentagonu dve godine, gde je njen rad privukao paţnju dra Dţona Mak-Kitrika, istaknutog savetnika Ministarstva odbrane. Bio joj je ponuđen drugi posao sa većom platom. Premeštena je u Kolorado Springs — sedište podzemnog glavnog štaba Komande severnoameričke vazdušne odbrane na planini Ĉejen — i tako se našla ovde, štiteći kontinent i zamlaćujući se uz put sa svojim šefom.

— Ĉuj, Dţone, ti umeš da budeš čudesno ubedljiv — reče ona. — Znam da ćeš se odlično snaći. I zato, za ime sveta, prestani da brineš. Strpaćeš kao od šale u svoj dţep one uštogljene vašingtonske birokrate sa visokim činovima. — Znaš, ti si stvarno lepa ţena. — A da li me voliš više nego tvoje kompjutere, Dţone? — upita ona vragolasto. On se nasmeja i promrsi joj kosu. — Izvini. — Izvadio je još jednu cigaretu. — Doteraj se lepo, vaţi? Treba da se susretneš sa Kebotom i Votsonom. Ţeleo bih da ih malo omekšaš tvojim ţenskim lukavstvima.

— Zar nisi rekao da će ubedljivost tvojih argumenata biti dovoljna? moja, danas mi je potrebna puna bojna — Draga oprema... a upravo ti si moje najomiljenije smrtonosno

oruţje. — Razumem, gospodine — reče ona, šaljivo salutirajući. *

*

*

Dr Dţon Mak-Kitrik, viši savetnik Ministarstva odbrane SAD, šef kompjuterskih instalacija NORAD-a, sedeo je sam u konferencijskoj sali ispod izbušene planine, sa beleškama i dokumentima raširenim ispred sebe, čekajući nestrpljivo dolazak ljudi iz Vašingtona. Današnji dan mogao bi da bude dan na koji je on godinama čekao.

Zahvaćen nervozom, proverio je još jednom da li ima video-traku intervjua sa kapetanom Halorhanom, čovekom koji je upravo propustio da izvrši laţno naređenje u svojoj minutmen” kapsuli u Severnoj Dakoft, Statistike su na

kraju krajeva, bile samo statistike. Traka sa izjavom tog momka ubedljivo će predočiti onim ljudima opasnost situacije — a tada će na scenu stupiti usluţni Dţon A. Mak-Kitrik sa svojim jednostavnim, elegantnim rešenjem. Mak-Kitrik priđe prozoru i baci pogled prema mnoštvu kompjuterskih pultova i elektronskih mapa NORAD-ovog centra za borbene operacije. Kristalna palata, tako su ga nazivali, i to sa dobrim razlogom. Svetlosti i silicijum, silicijum i blistavi metal, blistavi metal i elektricitet. Bio je to nervni centar severnoameričkog odbrambenog sistema. Jedinstven centralni punkt koji je kontrolisao celokupni sistem ispaljivanja: podmornice i kompjutere, kompjutere i interkontinentalne balističke projektile, interkontinentalne balističke projektile i mlazne bombardere... koji su svi nosili svoje smrtonosne nuklearne bojeve glave — kadre da razore svet nekoliko puta. Komandno mesto NORAD-a nekada se nalazilo u jednoj visokoj zgradi u obliţnjem Kolorado Springsu — preteţno izloţeno neprijateljskom napadu. Početkom 1960-ih godina za novu bazu bila je izabrana planina Ĉejen. Otpočelo je prokopavanje tunela. Uskoro je bilo dovoljno prostora za jedan kompleks od petnaest čeličnih zgrada. Taj kompleks ubrzo je vrveo kompjuterima, komunikacionom opremom, vazduhoplovno-kosmičkim tehničarima i monitorima koji su vodili evidenciju o svim vazd ušnim i svemirskim letelicama pomoću svojih senzora za pretraţivanja neba i na osnovu informacija iz drugih baza, pokretnih i stacioniranih, širom čitavog sveta. U kompleksu su takođe bili smešteni NORAD-ov Centar za antiprojektilsko upozoravanje i svemirske operacije, jedan ogranak Nacionalnog centra za upozoravanje pri Civilnoj odbrani, i NORAD-ova pomoćna sluţba za vremenske prognoze. Oko hiljadu sedam stotina pripadnika

američke Ratne mornarice, Ratnog vazduhoplovstva i Armije, zajedno sa civilnim tehničarima i ljudima iz kanadskih oruţanih snaga odrţavali su kompleks u funkcionalnom stanju dvadeset četiri časa na dan. Za Mak-Kitrika, to je bio dom. On je pomogao pri konstruisanju velikog broja kompjutera. Oni su bili njegova deca. Njegova i Falkenova. Falken. Mak-Kitrik se osmehnu razmišljajući o Falkenu. Pokazaću ti šta znam, naduvenko. Samo posmatraj. ljudi iz Vašingtona u svom blistavom crnom linkolnu” verovatno su u ovom trenutku skrenuli sa Kolorado autoputa 115, i uputili se da prevale pet i po kilometara, usponom od trista metara, do NORAD-ovog ulaza, dve hiljade metara iznad nivoa mora. Oni

Pat Hili će ih dočekati kod straţarske kapije i razdeliti im kartone za identifikaciju da ih zakače na svoje sakoe. Posle toga oni će prevaliti pola kilometra niz stenama okruţen tunel do pećina koje je načinila ljudska ruka, zatim kroz dvoja masivnih antieksplozivnih vrata do dva hektara velike mreţe kompleksa u kome je svaka zgrada bila odvojena od stenovitih zidova masivnim hidrauličnim apsorberima udara. Antieksplozivna vrata bila su debela jedan metar, teška dvadeset pet tona svaka i optočena betonskim ramom. Bez obzira na to, mogla su da se otvore i zatvore za svega trideset sekundi. Prva vrata bila su u istoj ravni sa stenovitim zidom, da bi jara i udarni talas od nuklearne bojeve glave koja bi eksplodirala napolju projurili dalje niz tunel, ka izlazu na juţnoj strani planine. Bilo je uskladišteno dovoljno hrane, vođe, električne energije i vazduha, da bi ljudi mogli izdrţati trideset dana ukoliko bi bili prinuđeni da ga hermetički zatvore.

Mak-Kitrik se osećao istovremeno i bezbedan i pun zebnje unutar toga monstruoznog ratnog zdanja. Uprkos tome, ono mu je izgledalo kao dom. Upravo je pripremao video-rikorder kad je Pat Hili stigla sa njihovim gostima. Njen šarm vitke crnke kao da im je promakao — izgledali su strašno zaneti svojim mislima, i Dţon Mak-Kitrik nije mogao da ih krivi zbog toga. Mak-Kitriku su obojica bili poznati, budući da je korespondirao sa njima i njihovim potčinjenima. Ali, zbog njihovog visokog čina, nikada nije imao priliku za direktan kontakt. A pogotovo ne za ovakav jedan sastanak, od koga je toliko mnogo zavisilo. Stisak ruke Artura Kebota bio je ţustar i kratak, dok mu je pogled brzo premeravao pultove i dţinovske mape u ratnoj prostoriji ispod njih. — Dobro je što smo vas najzad sreli, Mak-Kitrik. Ţao mi je što je to moralo da bude u ovako zvaničnim okolnostima. Bio je to čovek naboranog lica sa kratko podšišanom kosom i dvostrukom bradom. Ţilavko, to je bila reč koju bi Mak-Kitrik upotrebio da ga opiše. Tvrd i ţilav... više nalik na nekog osedelog tenkovskog komandanta nego na birokratu. Njegov pomoćnik, Lajl Votson, rukovao se odmereno, hladno, profesionalno. Vitak i elegantan, nesumnjivo diplomate.

je

bio

pogodniji

od

svog

šefa za ulogu

— Gospodo, izvolite sesti — predloţi Pat Hili. — Da. General Berindţer treba da stigne ovamo svakog trenutka — reče Mak-Kitrik. — Pat, moţeš li da rukuješ video-rikorderom? Ja sam ga već pripremio. — Ah! Imate traku koju smo zahtevali? — reče Kebot, smeštajući se za konferencijskim stolom i točeći sebi čašu hladne vode.

— Prebacili smo je ovamo kurirskom poštom — uzvrati Mak-Kitrik. — Lep uzorak problema koji nas muči, čini mi se. Ah... evo dolazi i general. General Dţek Berindţer i njegov ađutant Dauerti uđoše neprikladno ţustrim korakom. Ĉovek snaţne telesne građe,

Berindţer mrzovoljno pozdravi Mak-Kitrika, a zatim se, uz reči dobrodošlice uljudnijim tonom predstavi svojim gostima.

Taj klovn tačno zna šta ja nameravam, pomisli MakKitrik. Ali sada nije mogao učiniti ništa da ga zaustavi u njegovom naumu. — Doktore Mak-Kitrik — reče Pat Hili — spremna sam da pustim traku. — Gospodo — otpoče Mak-Kitrik, zauzimajući mesto na čelu stola — mislim da svi znamo zašto smo se danas ovde našli i zato ću izostaviti nepotreban uvod. Dovoljno je napomenuti da se pre dve nedelje jedno rutinsko testiranje naših komandanata završilo time što je izvesni kapetan Dţeri Halorhan iz našeg kompleksa minutmen”, silosa u Severnoj Dakoti propustio da pritisne dugme za lansiranje. Kapetan je, naravno, suspendovan sa duţnosti... a ova traka predstavlja razgovor koji je s njim vodio jedan iskusan psihijatar Ratnog vazduhoplovstva. — Mak-Kitrik klimnu glavom svojoj asistentkinji: — Pat... izvoli. Uključen je jedan televizijski monitor, i na njemu se ukazao kapetan Halorhan, čovek od blizu četrdeset godina, snaţne telesne građe, smešten na jednoj stolici naspram plave pozadine. Psihijatrov glas dolazio je izvan ekrana.

— Jeste li ikada namerno prouzrokovali smrt nekog ljudskog bića? Halorhan ovlaţi jezikom usne. — Bio sam u Vijetnamu, gospodine. Učestvovao sam u vazdušnim napadima.

— Ali, tada ste bili mlađi... mnogo mlađi — reče psihijatar. Halorhan spusti pogled prema svojim cipelama.

— Zašto je sve ovo potrebno? Poznato mi je da sam, kao oficir Ratnog vazduhoplovstva, obavezan zakletvom da bez pitanja izvršim svaki zadatak koji mi se naloţi. Sve do tada, kao što pokazuju izveštaji o mom radu, ja sam bez pogovora izvršavao svoje duţnosti.

— Pa šta se onda, po vašem mišljenju, desilo? Zar niste imali baš nikakvog pojma da je to bila samo proba? — Ne, gospodine — uzvrati Halorhan. — Mislio sam da je to istinski napad. Naprosto nisam mogao prisiliti sebe da pritisnem ono dugme. Psihijatar ste odgovornosti... tog puta imali krivice? u vidu lične reče: — Moţda moralne konzekvencije... osećaj

— Moţda je tako — uzvrati Halorhan. — Moţda je tako. Pat Hili ustade i utiša zvuk na monitoru. — Razgovor se nastavlja još pola sata. Očigledno, ovo je bio slučaj čoveka koji je u. poslednjem trenutku imao etičke probleme. On nije usamljen. Bilo je i drugih koji naprosto nisu mogli da pritisnu dugme... i koji ne mogu objasniti zašto su bili paralizovani. General Berindţer je nervozno odbijao dimove iz svoje cigare. Njeni kolutovi su se dizali uvis, stvarajući polako plavičastu koprenu iznad prostorije. — Taj čovek je tipičan — reče on odsečnim tonom profesionalca. Svi oni imaju sjajne dosjee o svom ranijem ponašanju. Mi ih ne biramo nasumice. Za svakoga od njih je čast da bude raketni komandir. Kebot je sedeo ukrućeno. Onda se glasom koji ne trpi blefiranje obratio generalu Berindţeru. — Generale, više od

dvadeset odsto vaših raketaša propustilo je, ili, što je još gore, odbilo da izvrši lansiranje tokom testova, baš kao i ovaj čovek ovde. Rekao bih da je takozvana čast tu bila od veoma male vaţnosti. Vatson se zavali dublje u svoju stolicu.

— Propust da se izvrši duţnost je široko rasprostranjena boljka u našim oruţanim snagama — obratio se mekim glasom Mak-Kitriku, — Ali Predsednika naročito interesuje naša sposobnost u pogledu interkontinentalnih balističkih projektila. Mak-Kitrik klimnu glavom. Da, da, a ja sam čovek koji vam pomoći da sredite tu stvar, dragi moji, mislio je.

će

Kebot ponovo uze reč: — Mi smo ovde zato što Predsednik ţeli neko rešenje... hitno rešenje. Kao što znate, Predsednik ne voli da se okoliši kad je u pitanju imperativ naše nacionalne odbrane.

— Moţete preneti Predsedniku — reče general Berindţer — da sam naredio da se izvrši kompletna revizija našeg postupka proveravanja. — Promeškoljio se nelagodno na svome sedištu i odloţio cigaru na pepeljaru. — Pozvali smo nekolicinu uglednih ljudi sa Menindţerove klinike. Tu smo, pomisli Mak-Kitrik. Onda reče naglas: generale, ja mislim da je totalno — Oprostite, baš to traćenje Međutim, vremena. Vi stealiizabrali dobre ljude. problem je u onome šta mi zahtevamo od njih da urade. Kebot baci pogled na svoj časovnik. — Ĉujte — rekao je umornim glasom. — Mi moramo da budemo u avionu za manje od jednog sata. Ja sam taj koji mora objasniti Predsedniku zašto je dvadeset odsto naših komandira propustilo da ispali projektile. Šta do đavola, da mu kaţem... da dvadeset odsto i nije baš tako loš postotak? On će me progutati kao šačicu ţelea!

Berindţer se usplahiri. — Siguran sam da ćemo sa našom poboljšanom tehnikom proveravanja... — Generale — preseče ga Mak-Kitrik, ponovo ulučivši svoju šansu — ja ne mislim da mi moţemo zahtevati od ovih ljudi da se vrate u Vašington sa denjkom glavobolnih nedoumica. — Premerio ih je sve pogledom, zastavši dramatično. — Problem je u tome što ne moţete proveravati ljudska reagovanja. Oni ljudi tamo dole znaju šta znači pritiskanje dugmeta. Stvar koju treba da uradimo, gospodo, jeste da te ljude razrešimo njihove duţnosti.

Berindţer se razbesne. — Vi skrećete temu razgovora na pogrešnu stranu, Mak-Kitrik. Ali Kebot je odjednom naćulio uši. Bilo je očigledno da se zainteresovao.

Zakačio si ga na udicu, pomisli Mak-Kitrik.

— Hoćete li time da kaţete kako bi one ljude trebalo povući iz lansiranih kapsula?

— Zašto da ne? — uzvrati Mak-Kitrik. Berindţer ustade, toliko uznemiren da je zaboravio svoju cigaru. Zamahao je prstom prema Mak--Kitriku. — Oni ljudi tamo dole u silosima štitili su našu zemlju još pre nego što je bilo koji od vas počeo da gleda crtaće. Ja, noću dobro spavam, zato što znam da se ti momci nalaze tamo dole. Kakav gnjavator, pomisli Mak-Kitrik. — Generale — kontrirao je, mirno i pribrano — to su odlični momci, slaţem se s vama... ali, zar nije to samo jedno veliko paradiranje? Hoću da kaţem, sve što se od njih traţi da urade jeste da pritisnu ona dugmeta kad im kompjuter kaţe da to učine.

— Hteli ste reći, kad im Predsednik izda naredbu da to učine — ispravi ga Votson.

— Hm, da — sloţi se Mak-Kitrik, a zatim produţi: — Ali u slučaju nuklearnog napada Predsednik bi nam naredio da se pridrţavamo ratnog plana koji je načinio kompjuter. Votson je pokušao da bude sarkastičan. — Pretpostavljam da bi i Vrhovna komanda učestvovala u pravljenju programa. Berindţer se uhvati za tu slamku. — Vraški ste u pravu da bi učestvovala. Kebot odmahnu glavom. — Ne baš mnogo, bojim se, u ovim vremenima. Ako Sovjeti izvrše iznenadni napad, mi nećemo imati mnogo vremena. Pat Hili diţe pogled. — Dvadeset tri minuta od alarma do udara. Deset do petnaest minuta ako su projektili lansirani sa podmornica.

Dobra stara Pat, pomisli Mak-Kitrik. Nije nikakvo čudo što je volim. — Šest minuta — rekao je naglas. — Taman dovoljno vremena da Predsednik donese svoju odluku... a onda sve zavisi od naših kompjutera. — Premerio ih je svojim najboljim iskrenim pogledom. — Gospodo, moţete li da odvojite pet minuta? Dozvolite mi da pokaţem kako bi to funkcionisalo.

*

*

*

Dr Dţon Mak-Kitrik je koračao među svojim mašinama kao ponosni otac među svojom decom. Svako drugi moţe da smatra neku Rembrantovu sliku, ili neki Floberov roman, ili neku Betovenovu simfoniju za umetničko delo, mislio je, ali bilo koja od ovih lutkica meni sasvim dobro odgovara. Jedno polje mikročipova i releja modeliranih na komplikovan način, povezanih sa isprepletenim

mehanizmima — spomenik geniju koji nije naprosto bi« tu da bi lepo izgledao, nego je i funkcionisao. Dok su prelazili preko jednog uzanog mostića, Pat Hili je kao neki turistički vodič informisala goste o istorijatu objekta. Međutim, bilo je jasno da njih ne interesuje toliko istorija koliko golemi blokovi kompjutera sa njihovim višebojnim ekranima, treptavim svetlostima, kilometrima i kilometrima strujnih kola. Tehničari su jurcali kao mravi radnici u nekom dţinovskom mravinjaku, dok su kompjuteristi i naučnici pritiskali prekidače ili pijuckali kafu ili govorili u svoje naglavne telefone ispod dţinovskih Merkatorovih mapa Severne Amerike, Sovjetskog Saveza, Kine, čitavog sveta koji je svetlucao u podzemnoj polutami, kao neonski natpisi na Tajms skveru noću. ovuda, gospodo — reče Dţon Mak-Kitrik, — Izvolite vodeći svoju druţinu prema jednom zastakljenom predsoblju. Da, ako prihvate njegove sugestije, na ovom području najzad će doći do istinske efikasnosti. A on će najzad dokazati svim tim vojnim mozgovima šta njegove mašine mogu da učine. — Izvolite sa mnom uz ove stepenice. Ah, dobro. Rihter je tu. Gospodo, Pol Rihter je jedan od mojih asistenata... Obično ne radiš u ovo vreme, zar ne, Pole? Ali pomislio sam da će biti mudro da se on nađe ovde i pomogne nam u objašnjavanju. Pol Rihter, u svome dţemperu, sa naočarima, kozjom bradicom i naglašenim stomačićem delovao je kao neki arhetipski frojdovski psihijatar. Očigledno nervozan, klimnuo je glavom vaţnim gostima, a onda se oslonio o jednu veliku sivu mašinu, veličine VW bube”, koja se nalazila uz bok čitavog niza kompjutera.

— Pozamašna aparatura, doktore Mak-Kitrik — reče Kebot, premeravajući pogledom uređaje.

— Gospodine Kebot, gospodine Votson, pretpostavljam da vam je poznato kako se dolazi do informacija na osnovu kojih mi delujemo — reče Mak-Kitrik. Kebot se prigušeno nasmeja, opustivši se malo. — Mislim da to stoji u opisu našeg posla, zar ne, Votsone?

Obaveštajni sateliti, izviđački avioni, izveštaji za agente i postaje...

— Prilično komplikovana obaveštajna mreţa — primeti Votson.

— I sve se to sliva ovde, na ovo komandno mesto — reče Mak-Kitrik. — Prikazuje se na mapama... — Zastao je, a zatim mahnuo rukom prema nizu trepćućih svetlosti i traka koje su zauzimale dobar deo prostorije. — Ovi kompjuteri nam omogućuju trenutni uvid u stanje stvari u svetu... Pokreti trupa... sovjetske probe projektila... promene atmosferskih prilika - sve se to sustiče u ovoj prostoriji... — Prišao je sivoj mašini, pored koje je stajao Rihter i čupkao svoju crnu mašnu, a zatim dodao: — ... i u ovom WOPR-ovom kompjuteru.

— WOPR? — upita Votson. — To je Ratno-operativni plan dejstva8 — objasni MakKitrik. — Okrenuo se prema svom asistentu. — Gospodine Rihter, hoćete li im, molim vas, objasniti kako ovo funkcioniše? Nagoveštaj osmeha pojavi se na Rihterovim usnama, a onda iščeze. — U redu. — Pročistio je malo grlo, očigledno više naviknut na komuniciranje sa kompjuterima nego sa ljudima. — WOPR provodi svoje vreme razmišljajući o trećem svetskom ratu, dvadeset četiri časa na dan, tri stotine šezdeset pet dana godišnje. On igra jedan beskrajni 8

WOPR — War Operation Plan Response (engl.)

niz ratnih igara, koristeći sve raspoloţive informacije o situaciji u svetu. Mak-Kitrik preuze reč. — WOPR je već bezbroj puta dobio treći svetski rat kao igru, na osnovu procene sovjetskih reagovanja i tome slično. Postupajući tako, on

traţi najbolje načine da poboljša svoje izglede u jednom stvorenom ratu. Poenta je u tome što je WOPR već doneo ključne odluke za sve moguće opcije u slučaju nuklearne krize. Ako ikada dođe dan kada će Predsednik narediti da se pridrţavamo postavljenih planova, ja ţelim da budem vraški siguran da će ti planovi biti sprovedeni u delo. Stvar je u tome što je ovaj mali lepotan najbolji general koga imamo, najbolji strateg rata. Ako bi strašni čin nuklearnog rata postao neizbeţan ovaj drugar bi bio kadar da ga vojuje sa velikim izgledima na pobedu. Kebot klimnu glavom, očigledno sa puno razumevanja. — Vi nam, u stvari, kaţete da je naš sistem — sav taj hardver9 vredan bilione dolara i nama tako, očajno potreban — sada izloţen na milost i nemilost onih ljudi koji rukuju malim mesinganim dugmetima, uz neverovatno veliku mogućnost da ne izvrše svoju duţnost.

— Jedini problem, gospodine, je u tome što su oni ljudska bića. I, gospodine, sa svim duţnim poštovanjem, je li iko od nas siguran da bi, u slučaju da obavlja njihov posao, bio kadar da pritisne ona dugmeta i pobije milione ljudi? — Osvrnuo se oko sebe. Votson se nakašlja. MakKitrik je zurio pravo u Kebota. Ovo je bio ključni trenutak. — Dajte mi maksimalno četiri do šest nedelja i mi ćemo zameniti one momke — te u svakom slučaju nepouzdane ljudske mehanizme — krajnje pouzdanim elektronskim

9

hardver (hardware) — u kompjuterskoj tehnici, mašinski deo računara (oprema i fizičke komponente)

relejima. Mi moţemo da isključimo ljudska bića iz čitave te stvari.

Berindţer ga prekide svojim uobičajenim nedostatkom uljudnosti. — Već sam ti rekao, Dţone, da nemam ni najmanje

poverenja

u

tu

tvoju

kolosalnu

gromadu

mikročipova. Ti govoriš o eliminisanju ljudske kontrole. Slaţem se s tobom da niko iz naših oruţanih snaga nije dorastao ovom kompjuteru u pogledu nuklearnog ratnog iskustva. Ali. mi vidimo u njemu samo jednog savetnika. Mak-Kitrik se usprotivi. — Međutim, kad taj savet jednom bude dat, i ukoliko, sakloni boţe, Predsednik bude prisiljen da na osnovu njega postupi, naprosto neće biti dovoljno vremena za bilo kakvo nespretno natezanje između njega i naših odbrambenih snaga da bi se rat vodio na pravi način. Mi ćemo zadrţati ljudsku kontrolu... ali tamo gde joj je mesto... na vrhu. Kebot se zamisli za trenutak, a onda reče: — Doktore Mak-Kitrik, sve je ovo puno tehničkih pojedinosti... i mislim da će biti najbolje da vi lično izvestite Predsednika o vašem

stanovištu. — Naravno — reče Mak-Kitrik. — Sa zadovoljstvom ću to učiniti. Osmehnuo se generalu Berindţeru, koji mu , uzvrati kiselom grimasom. — Dakle — zaključi Kebot — sem nešto malo laičkih nedoumica, ne vidim nikakav drugi razlog da se vaša sugestija ne sprovede u delo. — Iskoračio je napred i zastao, s rukom tik iznad mašine. — Mogu li da dodirnem?

— Naravno — reče Mak-Kitrik. — Samo izvolite. Pa, Falkene, mislio je, rekao sam ti da ću jednog od ovih dana isterati stvari na moj način. Sve će ovo sada biti

istinski moje. Dobiću priznanje koje zasluţujem. I zato, nosi se, ti prokleti genije. Nosi se! Kebot je izgledao fasciniran mašinom. — Znači, ovo je mesto gde se odigrava Armagedon10 — rekao je, prislanjajući uho uz mašinu. — Ĉini mi se da čujem kako bombe eksplodiraju.

10

Armagedon — poprište bitke nagoveštene u Bibliji; konačni obračun između sila dobra i zla

GLAVA TREĆA nadnet nad upravljačima atarijeve” Raketne komande” zgodno uđenute između Dejvid

Lajtman

je

stajao

Toni je krešti mesio testo pored mašine Froger” Zakson”. pećnice slušajućii igre kako Pat Benatar o nevernoj ljubavi preko trošnog radija. Miris sveţe pite toplo je plovio kroz Marinovu piceriju”, toliko gust da je mogao gotovo da se oseti ukus sira. Nemarno odeven u pocepanu majicu i izbledele farmerke, Dejvid Lajtman svega toga nije bio svestan, usredsređen jedino na tutnjavu i čegrtanje i pištanje, na bleštava obojena svetla igre.

Gadne, lukave bombe, pomislio je kada se bela zujava tačka probila kroz njegovu poslednju seriju hitaca i usmerila ka jednom od njegovih šest gradova na dnu ekrana. Zavrteo je kuglu upravljača, uz pomoć kursora11 ispleo trostruku iks-liniju tik ispod padajuće bombe i posmatrao sa neizmernim zadovoljstvom kako njegovi projektili iscrtavaju bele linije do svojih ciljeva, zbrisavši bombu sa fosforno istačkanog neba. Kad je mašina sabrala njegove poene i promenila boje na ekranu, on sa zadovoljstvom ustanovi da još uvek ima šest zarađenih gradova u rezervi, za slučaj da se neka od neprijateljskih bombi ovog puta probije do samog kraja. A postigao je preko dvesta hiljada poena!

Uznemirujuća misao prođe mu kroz glavu. Proverio je vreme na svom digitalnom časovniku Bulova”: 13.06! Pauza za ručak bila je prošla, i on je zakasnio na svoj četvrti čas!

11

kursor (klizač) — indeks koji na ekranu obeleţava mesto na kojem će se pojaviti sledeći znak

Okrenuo se da vidi da li se onaj momak koga je zapazio kako ga sa strane posmatra još uvek vrzma u blizini. Aha. eno ga, sa krupnim očima na pegavom licu. — Hej, drugar, odličan si — reče momak. Sos od paradajza ukrasio ga je crvenim brkovima.

— Hoćeš li da završiš umesto mene? — Još kako! — E pa, hajde! Zgrabivši svoje knjige, Dejvid Lajtman poţuri iz snekbara i pruţi korak prema gimnaziji Hjubert Hamfri“. Nebo nad gradom izgledalo je spremno da prospe obilatu kišu. Naravno, bilo je to tipično za Sietl. Projurio

je

pored

dvospratnih

stambenih

zgrada

i

presekao preko lepo odnegovanog na sve druge lepo odnegovane travnjaketravnjaka, američkihnalik predgrađa. Ponekad se pitao kako bi to izgledalo da ţivi u Kaliforniji ili Floridi ili Kanzasu ili bilo kom drugom mestu u Sjedinjenim Drţavama, ali je na kraju shvatio da su sva ona sasvim slična: jer pošto je već ceo ţivot proveo u drţavi Vašington, a otac mu se lepo uvalio u prilično unosan posao računovođe sa drţavnim ispitom, i majka otkrila zadovoljstvo trgovine nekretninama, Sietl će im još zadugo biti dobro rešenje. Hamfrijeva gimnazija bila je niz sivih kutija geometrijski raspoređenih oko jedne prometne raskrsnice. okruţene beskorisnom mreţastom ogradom. Dejvid šmugnu ispod dosta korišćenog tajnog prolaza” — dela na kome je mreţa bila isečena — i zapuca kroz bočni ulaz. Nehajno ignorišući monitore u predvorju, ustrčao je uz stepenice do mesta na kome su se nalazila matična odeljenja i hemijska i biološka laboratorija, pronašao učionicu broj četrnaest, a onda usporio korak do leţerne šetnje pre nego što će ući.

Prostorija je mirisala na formaldehid, ţivotinje i gnojivo. Akvarijumi su ispuštali mehuriće. Hrčkov točak je škripao. Nastavnik, izvesni Amos Liget, stajao je pored školske table, steţući u bucmastoj ruci komadić krede.

— Ah! — reče on, uočivši pridošlicu. — Tako mi je drago što ste nam se pridruţili, Dejvide. — Smaknuo je pramen opuštene kose sa očiju i dogegao se do crno obrubljene laboratorijske table koja ga je ograđivala od učenika. — Ovde je mali poklon za vas. Dejvid se već bio zaputio ka dnu prostorije. Kad god je to bilo moguće, sedeo je u straţnjem delu učionice, drţeći glavu nisko, nastojeći da bude neupadljiv. On se zaustavi, okrete se i ode natrag do Ligeta, koji je stajao drţeći plavu veţbanku tako da je vidi čitav razred. Taj glupan! Jedno od bilo je javno ključnih oruţja učitelja poniţavanje, a Ligetsadističkih je time rukovao kao Konan Varvarin svojom širokom sabljom — i otprilike isto toliko vešto. Naškrabano na korici veţbanke, ţivopisno kao Hotornovo Skerletno slovo”, koje su sada prorađivali u američkoj lektiri, stajalo je crvenim mastilom ispisano “F”12. Liget se smeškao, pokazujući svoje pomalo ţute zube. Po njegovom crnom mantilu od poliestera bila je posejana perut. Učenici su Ligeta ponekad zvali Atomska bomba”, zato što je imao toliko padavina”. Dejvid prihvati svesku, rečito slegnuvši ramenima. Krenuo je ka jednom od stolova, uočivši sa izvesnim iznenađenjem da je onaj pored Dţenifer Mek prazan. On sede, pomalo uzbuđen. Trudio se da ne zuri u nju, potpuno usmerivši paţnju na Ligeta, koji je sada pokazivao drugo tamnocrveno “F” na plavoj svesci.

12

“F” — u američkom školstvu uobičajeno je ocenjivanje slovima, pri čemu je A" najveća ocena

Oh, da, stari Liget je danas vragolast, pomisli Dejvid, dok se deţmekasti čovek šetkao pred razredom, kipteći od liričnosti. — Ĉetvrto pitanje! U istoriji nauke, novi inovatorski koncepti povremeno se javljaju usled neočekivane inspiracije u nekoj sporednoj oblasti. — Liget se osloni o sto, dok mu se meki stomak prelivao preko ultrapasa. — Dţenifer? Ah, tu ste! Dţenifer Mek, kao odgovor na pitanje broj dvadeset četiri: Koji je razlog što azotni čvorići prianjaju uz korenje biljaka?”... Dejvid se okrenu ka svojoj školskoj drugarici. Njene oči boje lešnika zbunjeno su se zagledale pred sebe, dok joj je pramen smeđe kose dodirivao vrh stola. Lepa kosa, meka i svetlucava. Dejvid se odsutno pitao kako izgleda kada se dodirne kosa poput ove. Liget produţi nemilosrdno: — Vi ste napisali reč ljubav. Ceo razred se okrenuo i pogledao je, kik oćući se. Kroz Dejvida prostruja talas saosećanja.

— Ljubav, odista, gospođice Mek — cerio se glupan, zabavljajući se. — Gospođice Mek, postoji li, moţda, nešto u vezi sa azotnim čvorićima što mi ne znamo? Neka razbludna informacija za koju samo vi znate?

Dţenifer podiţe oči i susrete njegov pogled gotovo prkosno. — Ne — odgovorila je. Dejvidu nikada nije izgledala lepša. — Shvatam. — Liget izbeţe njen direktan pogled. — Niste znali tačan odgovor ... simbioza... zato što niste bili paţljivi za vreme nastave. — Uverivši se da su svi videli Dţeniferinu ocenu, Liget prezrivo dobaci svesku jednom učeniku u prvom redu. — Budite ljubazni i prosledite to do gospođice Mek.

Dţenifer uzdahnu. Zapazila je da je Dejvid posmatra i setila se da se on nije nasmejao. Osmehnula mu se. On je

osetio kako joj je pri duši i da bi je utešio rekao je: — Ne sekiraj se, “F” moţe da znači fantastično”.

— Uh, uh — šapnu ona. — “F” znači “furtutmu" koju će tata da mi priredi kad se zainteresuje za moje ocene. Liget produţi sa svojim groznim preslišavanjem. — A sada, u vezi sa pitanjima koja se tiču definicije kloniranja, izgleda da je tu došlo do izvesne zbrke. — On upitno pogleda razred. — Moţe li neko da mi kaţe ko je prvi izneo ideju o bespolnom razmnoţavanju organizama? Okrenuo se ka školskoj tabli i počeo da ispisuje kredom neke reči. Dejvid se okrete od Dţenifer, da bi izbegao nastavak razgovora. Imao je problema sa devojkama. Ne da mu se nisu dopadale. Bile su naprosto jedna nepoznanica za njega. Varijabile, kako bi se reklo kompjuterskim mada devojke nisu sledile nikakvo logično ponašanje. Popuštajući pred nagovorom svojih drugova, jezikom,

izveo ih je nekoliko u bioskop, ali se klonio igranki i prisnijeg druţenja. Osećao se nezgrapno i nelagodno najveći deo vremena, i te situacije su mu bile gore od španske inkvizicije. Problem je bio u tome što je imao utisak da sa devojkama ne ume da kontroliše situaciju... kao što je umeo sa svojim kompjuterom. Nije mogao da shvati svoja osećanja kada su one pomislile koliko je ţeleo da ih dodiruje. Gospode, kad bi samo znao kako da razgovara sa nekim kao što je Dţenifer Mek. Ĉesto mu se osmehivala naročito od onoga dana kada je stari Liget doneo udava. Raspravljali su o gmizavcima, i sledeća stvar koje je Dejvid postao svestan bila je da je na dţinovski sto u Ligetovoj laboratoriji stigao jedan rezervoar. Bio je od stakla, sa blizu dva metra dugim udavom u njemu, koji je oko sredine bio debeo kao desna nadlaktica Henka Dţodrija, čuvenog rvača. Stvorenje doista opakog izgleda

gmizalo je naokolo, buljeći u njih, palacajući jezikom kao da gladno oblizuje svoje odreske mesa. Većina devojaka sedela je te nedelje u straţnjem delu učionice. Jednog dana, međutim, stari Liget je nadmašio samog sebe. Izvukao je debelog Hermana, razrednog hrčka, iz njegovog kaveza, otkačio spone ţičanog poklopca rezervoara sa zmijom i spustio glodara blizu udava. — Đaci, moram da izađem nekim poslom. Hoću potpun izveštaj o onome šta se ovde događa. Kad je on izašao, čitav razred se najeţio od uţasa. Zmija je bila sklupčana u uglu, uspavana, ali kada je taj mali zlaćani drugar počeo da trči naokolo po novinskim listovima, gospodin Udav je promenio ponašanje.

Većina momaka opčinjeno se smejuljila, u iščekivanju onog što će se dogoditi. Dejvid je, međutim, osetio odvratnost. Bez reči se popeo na nastavnički podijum, podigao poklopac kaveza sa zmijom, posegao unutra i izvadio Hermana napolje. Devojke su zapljeskale.

— Hej, Lajtmane, natovarićeš sebi bedu na vrat! — doviknuo je ulizica po imenu Krozbi.

— Ako ga ocinkariš, Dţone — ciknula je njegova devojka — neću izaći s tobom u petak uveče! — Šta ćemo reći Atomskoj bombi? — hteo je neko da zna.

— Reći ćemo mu da je zmija pojela Hermana — predloţio je drugi.

— Ali, na zmiji neće biti nikakvog ispupčenja. — Glupan je danas zaboravio naočare. Dţenifer se tog dana prvi put osmehnula Dejvidu, a Herman je sada bio u uglu njegove sobe, bezbedan od udava.

BESPOLNA REPRODUKCIJA — BEZ SEKSA, pročitao je škrabotinu na školskoj tabli.

Prigušeni smeh prođe kroz učionicu, mada ni nalik na grohot koji je prouzrokovao Piter Hokins kada je prethodne nedelje reč organizam greškom izgovorio kao orgazam.

— Ne vidim u ovome nikakav humor — reče Liget. — Gospodine Radvej, hoćete li nam vi reći ko je prvi izneo ideju o bespolnoj reprodukciji razvijenih organizama? Radvej se nelagodno promeškolji u stolici. — Mendel?

— Neće biti. Dejviđ se osmehnu, a oči mu zasvetlucaše. Nagnu se prema Dţenifer i šapnu joj dve reči. Dţenifer šmrknu. Pokušala je da se uzdrţi, ali čak ni sa rukom preko usta nije uspela da obuzda svoje glasno kikotanje.

Razljućen, Liget upita: — Gospođice Mek, jeste li to dobili epileptički napad? Šta je to toliko smešno? Dţenifer obori glavu, na izgled uspostavivši kontrolu nad sobom. Ali zakikotala.

onda

je

pogledala

Dejvida

i

ponovo

se

Liget je bio razjaren, i poput ajkule nije hteo da odustane. — U redu, Lajtmane. Moţda vi njoţete da nam

kaţete ko je prvi predloţio reprodukciju bez seksa? — upitao je, lica išaranog crvenim pegama. Dejvid se uspravi, okrznu pogledom Dţenifer, podiţući obrvu u stilu Dţona Belušija, a zatim se sa smeškom zagleda u staru Atomsku bombu.

— Vaša supruga — rekao je.

*

*

*

— Gospodin Liget ţeli da raspravim jedan problem sa gospodinom Keslerom — reče Dejvid Lajtman svojim najumilnijim glasom. Gospođa Mičel, mlada ţena, pogleda ga sumnjičavo iznad svojih poluramova naočara. — Ĉini mi se da sam vas ovde viđala i ranije.

Pošto ga je odmerila, ona se okrete svojoj pisaćoj mašini, rukujući korekturnom četkicom kao Pikaso. Dejvid Lajtman se provuče kroz vrata u kratak hodnik. Spustio se na tvrdu drvenu klupu i zagledao u svoje pohabane patike adidas”.

Hej, pomislio je, kad sam već ovde... Osmehnuo se u sebi i pogledao u pravcu gospođe Mičel. Bila je izvan vidnog polja. Dobro. Bacio je pogled niz hodnik. Odmah desno, naravno, bio je Kajzerov" ured, Disciplinski centar Hamfrijeve gimnazije. Nečiji strogi glas drao se iza jednih zatvorenih vrata. Na suprotnom kraju prostorije bile su dve kompjuterske sobe škole. Dejvid je mogao da vidi kako se u jednoj sredovečna ţena naginje nad terminal. Ali druga soba,

širom otvorenih vrata, bila je prazna. Blagi boţe! Baš kao što je i pretpostavljao. Dţenifer je bila pravi dragulj. Nadao se samo da je korisnička lozinka ispisana na ekranu. Ne ispuštajući iz vida ţenu u drugoj prostoriji, Dejvid šmugnu prema praznoj kompjuterskoj sobi. Ovaj štos je mogao da do kraja pokvari njegove odnose sa glavešinama u gimnaziji Hjubert Hamfri”, ali vredelo je pokušati. Bio je to posao za sekundu.

Zalepljen na monitor stajao je dugi spisak reči od po šest slova, od kojih su bile precrtane sve osim poslednje: olovka. Izvrsno. Dejvid se baci natrag prema klupi i sede upravo kada su se vrata zamenika direktora otvorila i kroz njih izleteo jedan zaplašeni učenik, koji umače poput isprašenog

kučeta. Kajzer” Kesler pozva Dejvida rukom. — Gle, Lajtman. Kakvo iznenađenje. Dejvid uđe, pruţajući Ligetovo pisamce. Kesler prihvati belešku, prelete je pogledom, a zatim se zavali u svoju stolicu, napućivši usta dok je zamišljeno posmatrao Dejvida. Znate, Lajtmane, ne mogu da vas shvatim rekao je. —— Hajde, sedite. Hoću da porazgovaramo. Bez— ispitivanja ovoga puta, bez obaveštenja vašim roditeljima, bez pozivanja vašeg oca. Dejvid Lajtman sede, sa izrazom sumnjičavosti. — Imate odlične ocene... naročito iz matematike... da. Proverio sam kod vašeg savetnika. — Kesler je nosio kratku frizuru. U svojim kasnim tridesetim godinama ličio je na nemačkog nastavnika fizičkog veţbanja, i baš zbog toga su ga učenici prozvali Kajzer”. Njegova reputacija starog vaspitača bila je poznata u školskim krugovima, ne toliko po efikasnosti koliko po istinskom zadovoljstvu koje je Kesler, izgleda, nalazio u svom poslu. Dejvid je imao utisak da ovom čoveku nije pravo što ţivi u osamdesetim godinama i da bi radije vladao u vremenu batine i šibe. Bio bi sjajna ličnost za Dikensove romane.

— Pa?

— Vi ste ozbiljan kandidat za najboljeg učenika, a ipak vas ovde viđam s vremena na vreme. — Uh, gospodine Kesler, pa ja ne tučem dečake, ne pijem, ne pušim, ne uzimam drogu... — Vi ste pravi mudrijaš... vraški sekirate vaše nastavnike... — Kesler se prigušeno nasmeja i zabaci ruke iza glave. — A kakvu bismo mi to školu imali kada bi svako bio mudrijaš, Lajtmane? — Školu ulaštenih turova? Kesler se nasmeja. — Znate, da ste moj sin, Lajtmane, ja bih vas presamitio preko kolena i ulaštio vaš tur. Ali čini mi se da je sada prekasno. Nije lako ovih dana biti nastavnik, Lajtmane. Razredna smetala prave velike teškoće nastavnicima.

— Da, gospodine. — Vi ste sveznalica, zar ne, Lajtmane? Mislite da uvek sve mora da bude po vašem. Dopada vam se da bacate klipove u točkove samo da biste videli kako se jedan ili dva zupca lome. Oh, niste vi loš momak. Ja poznajem loše momke, verujte mi. Ipak, pomalo ste svojeglavi, zar ne? — Kesler se nasmeja, vadeći iz paketića čačkalicu, i poče da čačka zube. — Vi znate, zar ne, Lajtmane, da sam ja zaduţen za salu za slobodne aktivnosti. Dejvid zatrepta.

— Pa, eto slučajno imam ovde belešku... blagi boţe, to je sluţbeni zahtev izvesnog Dejvida Lajtmana u kome se traţe video-igre za salu. Pa dobro, Lajtmane, neki nastavnici misle da je to odlična ideja, ali ja sam upravo pročitao izveštaj ministra zdravstva o tome koliko su te stvari loše za narod — pakmenski lakat, napregnute oči, sklonost ka nasilju — a i sam način na koji ste ušli ovamo savršen je primer onoga šta video-igre čine umu adolescenta. Sve me

to uverava da su video-igre poslednja stvar koju ţelim da vidim u svojim salama za slobodne aktivnosti. Kesler pocepa Dejvidovo pismo i baci ga u korpu za otpatke.

— Arhivirano u okrugloj fascikli, Lajtmane. A sada se gubite odavde i neka vas moje oči više ne vide. Kesler se svojim pomalo papirima na svom stolu.

buljavim

pogledom

vrati

— Razumem, gospodine. Sieg heil bi bio bolji odgovor toj odvratnoj osobi. Drugi momci mogu da ga zovu Kajzer”, ali od sada pa nadalje on će za Dejvida Lajtmana biti samo Firer”. *

*

*

Stvar je u tome što su ljudi koji drţe poloţaj, koji imaju vlast, u većini slučajeva pravi zvekani, mislio je Dejvid Lajtman dok je napuštao gimnaziju i tromo kretao kući, sa jednom jedinom knjigom, trigonometrijom, koju je drţao u ruci. Stvari ne bi bile tako loše kad bi oni znali da su zvekani. Dejvid je to blebetanje dobro poznavao. Ne, svi oni su mislili da su velike dase, bolji od njega... bolji od bilo koga drugoga. Mislili su da upravljaju stvarima, mislili su da znaju sve na svetu. U tome i jeste prednost kompjutera. Sa kompjuterima dolaziš do pravde. Šta uneseš unutra, to dobijaš napolju. Trenutne rezultate. A sve ostalo na svetu... pa, eto, bilo je tako sivo kao nebo koje se sada nadnelo nad Sietl.

Zvuk malog motora zabruja iza njega. Dejvid Lajtman je očekivao Doplerov efekat13 kad ga skuter mimoiđe, ali zvuk ostade ujednačen u odnosu na njegov hod. On se okrete. Bila je to Dţenifer Mek, koja ga je pratila bok uz bok na zelenom mopedu.

— Zdravo — reče ona. — O, zdravo — uzvrati Dejvid. Dejvid se okrete na drugu stranu; nije znao šta da kaţe. Pokušavao je da svoju ćutljivost preokrene u nešto što bi moglo da prođe kao hladnokrvnost Klinta Istvuda.

Dţenifer reče: — Ţao mi je što sam te uvalila u nevolju. Naprosto nisam mogla prestati da se smejem. Blagi boţe, ona se izvinjava zato što mu je pomogla da se Usporio je korak i pogledao je. — Ma. u redu je. Bila izvuče. si sjajna.

Dţenifer zaustavi moped, sa licem punim neverice. — Misliš? Bila je vitka, skladno građena devojka, odevena u farmerice, zelenu bluzu i crnu vetrovku. Povetarac je nehajno talasao nekoliko pramenova njene duge kose. Izraz njenog lica bio je zaista draţestan. Dejvid nije znao šta da joj kaţe.

Dţenifer je bila ta koja je prekinula neugodno ćutanje. — Hej, hoćeš li da te odbacim do kuće? — upitala je puna nade. — Vaţi — odgovori Dejvid automatski. — Penji se onda! — pozva ga ona.

13

Doplerov efekat — promena frekvencije zvuka ili svetlosti usled kretanja izvora ili posmatrača

— Uh... dobro. — Dejvid poţljivo sede na straţnje sedište mopeda, uhvativši se jednom rukom za donji deo Dţeniferinog sedišta. — Seo sam. — Gde stanuješ? — Nedaleko odavde. — Dao joj je kratko uputstvo. — Drţi se, krećemo! Dţenifer Mek se umeša u saobraćaj predgrađa, sa zabrinutim Dejvidom iza sebe. Jedan folksvagen” zatrubi na njih. Dejvid se zaguši u oblaku izduvnih gasova. Poskočili su preko jedne izbočine na putu, i njemu se učini da će pasti. Do đavola, prebrzo je vozila! Kada

je skrenula zagrebaše po asfaltu. ta Dţenifer kolena!

prema

Elmu,

Dejvidova

stopala

se okrete i viknu preko ramena: — Hej, podigni

Dejvid podiţe kolena.

— I, za boga miloga, sedi bliţe! Ja ne ujedam! Dejvid oprezno poloţi ruke na njen struk. Bokovi su joj bili glatki i čvrsti. — Nije dobro. Neću da se posle vraćam i kupim tvoje komadiće — reče ona nestrpljivo. proguta knedlu obavi njenu ruke oko ifer; Bila Dţen osećaj je Dejvid bio neopisiv. Vetar mu izabaci kosu u lice. je svilenija nego što je mogao da zamisli, i mirisala je na čistoću i parfem.

Au, pomislio je, kompjuteri TO ne umeju. Na slobodnom delu puta bez mnogo kola. Dţenifer reče: — Hej! I ti si dobio “F”, je l‟ da? Uh, bila je stvarno topla. — Aha — rekao je odsutno.

— Hm, mislim da ćemo oboje morati da zapnemo u letnjoj školi. Dejvid je morao da se na to nasmeje. — Ja ne! — A zašto? Zar nećeš morati da spremaš biologiju? Ne, ako je ona samozadovoljno. — Nelozinka verujem.bila

tačna, pomisli Dejvid

Dţenifer napravi pauzu, očigledno zbunjena. — Zašto ne veruješ? — Ako pođeš sa mnom kući, pokazaću ti! — Vaţi. Što da ne? Dejvid pokaza rukom put, osećajući intimno u sebi ţaljenje što voţnja nije mogla da potraje duţe. — Eno je gore. Po oblačnom prolećnom danu, mali moped je protutnjao ispod ozelenelih hrastova, pa pored stambenih zgrada nanizanih uz ogradu. Dejvid pokaza kuću, i Dţenifer zaustavi ispred nje. Dejvid skoči na zemlju, a Dţenifer ugasi motor i nasloni moped na nogar. Dejvid se okrenuo taman na vreme da zaustavi Ralfa, koji se stuštio niz blagu kosinu ispred kuće da pozdravi

pridošlice. — Tvoj pas? — upita Dţenifer. — Aha — potvrdi Dejvid, grubo milujući setera. — Zove se Ralf. Ovo je Dţenifer, Ralfe. S njom je sve u redu. Ralfove uši se naćuliše. Prišao je Dţenifer i počeo da je njuška, a zatim se propeo uz nju. na jedan preterano familijaran način. Zbunjen, Dejvid podviknu: — Ralfe!

— U redu je — reče Dţenifer. — I ja imam psa. — Blago je odgurnula Ralfa, milujući ga. — Psi ne moraju da uče biologiju.

— Uh.. aha — reče vrata. Ralf zacvile. — gost, dţukelo jedna. napolju.

Dejvid, zgrabivši Ralfa za ogrlicu oko Hajd'mo, drugar. Budi dobar. Ovo je

Ţao mi je, ali moraćeš da ostaneš

Dţenifer se nasmeja i on je povede pokraj keram ičkih flaminga ka dvospratnoj kući. Unutra nije bilo nikoga, a prizemlje je još mirisalo na slaninu koju je njegov otac prţio tog jutra.

Osvrćući se oko sebe Dţenifer je odjednom izgledala pomalo nervozna. Zastala je i Dejvid se okrete.

— Oh... ono što ţelim da ti pokaţem je u mojoj sobi. A... — Odjednom je postao svestan situacije u koju ih je doveo. — Moja... uh... soba, ona je na spratu. Dţeniferina pozornost splasnu i ona pođe za njim. — Tvoji roditelji nisu kod kuće? — upitala je na polovini stepeništa. Glas joj je imao čudnu boju, kao da je zbog nečeg bila pomalo uzbuđena. Dejvidovo srce poče da dobuje. — Oboje rade. — Šta li je mislila o njegovim namerama? Samo je hteo da joj pokaţe kompjuter.

Dţenifer je išla za njim, ćuteći. Ali nasmejala se kad je ugledala natpis na njegovim vratima. Ovo je sigurnosno područje”, pročitala je naglas, pristup dozvoljen samo ovlašćenim licima. Nema izuzetaka.” — A šta mi je potrebno, Dejvide, neka vrsta propusnice?

Vadeći ključ, Dejvid reče: — A sada da isključim zamke iznenađenja. — Otključao je vrata i dao joj znak rukom da uđe. — Mračna je kao katran! — primeti ona, oklevajući.

— Oh, trenutak. — On se provuče i upali svetla. Auh! Prostorija je bila u neredu. Smetnuo je to s uma.

Dţenifer to, međutim, kao da nije ni primetila. Prošla je pokraj njega, zapanjena silnom mašinerijom koju je Dejvid instalirao u svojoj sobi.

Još uvek zbunjen, Dejvid uoči gomilu prljavog veša i čarapa. Koračajući naporedo sa Dţenifer, ćušnuo je nogom gomilu pod neraspremljen krevet.

— Au, ti si stvarno sav u kompjuterima, a? — Aha. To sam i hteo da ti pokaţem. — Ali, kakve to veze ima sa mojom ocenom iz biologije, za ime boţje? — upita Dţenifer, dok joj je pogled poskakivao po zbunjujućoj gunguli ţica i uređaja, kao da se nalazi u nekom letećem tanjiru. — Evo, pokazaću ti odmah. Dejvid prođe pored nje, smeštajući se u pohabanu pokretnu stolicu. .Uključio je terminal, a zatim zagrejao televizor. A sada, gde je, do vraga, taj glupi modem14? Ah, tu je. Posegnuo je za uređajem, na koji je bila postavljena slušalica i uključio prijemnik u njegovu utičnicu. Proverio je svoj telefonski podsetnik ispunjen škrabotinama, pronašao broj koji je traţio, a zatim ga otkucao na brojčaniku. — Šta to radiš? — upita Dţenifer tiho.

— Biram broj centralnog školskog sistema oblasti, pa ako budemo imali sreće... Aha. moţemo da ga koristimo. Na monitoru se pojaviše bleštave reči: OVO JE GLAVNA INFORMACIONA ŠKOLSKA MREŢA SIETLA. 14

modem — uređaj za povezivanje više kompjutera posredstvom telefona

PREDSTAVI BROJEM.

SE

LOZINKOM

KORISNIKA

I

LIĈNIM

— Vidiš, Dţenifer — nastavi Dejvid. — Oni menjaju lozinku svakih nekoliko nedelja. — Napravio je pauzu radi što dramatičnijeg efekta. — Ali ja znam gde je ispisuju. Dejvid otkuca na tastaturi reč olovka. Istog trenutka ekran se obrisa i na njemu se pojavi spisak podsistema za izbor.

— Hajde, Dţenifer, samo otkucaj reči spisak ocena đaka. — Ne. Ja ne... Dejvid se nasmeja. — Ma, hajde. Kompjuter ne ujeda. — Bio je sada u svom elementu i osećao se lagodno. Ona stupi napred, pronađe odgovarajuće tipke i otkuca. SPISAK OCENA ĐAKA, pojavi se na ekranu. — Tu smo. A sada, ja ću samo upisati svoj lični broj... i evo — objavi Dejvid. — Videćeš moje bedne ocene. — Ekran se obrisa, i najednom su na njemu, crno-belim slovima, stajale ispisane beleške za osobu pod imenom LAJTMAN, DEJVID A. Dejvid pomeri kursor do ocene iz biologije, i promeni F” u “C”.

— Šta to radiš? — upita Dţenifer uţasnuto. — Samo menjam svoju ocenu... a sada, koji je tvoj lični broj?

Dţenifer promrmlja neka slova i Dejvid ih otkuca. Odmah se pojavio spisak ocena za MEK, DŢENIFER D! Dejvid se upilji u ekran.

Dţenifer kao da najzad postade jasno šta Dejvid smera. — Hej, ne smeš to da uradiš! — A zašto ne? Sasvim je lako.

— To nije tvoj posao. Šta to sada radiš? — Menjam tvoju ocenu iz biologije. — Ĉekaj malo. Uvalićeš me u nevolju — pobuni se Dţenifer. Smiri se. Niko to neće otkriti. Gledaj! — Dejvid dovede kursor do ocene iz biologije, gde spretno promeni “F” u “B”.

— Upravo si dobila ocenu “B”, Dţenifer. Sada više nema potrebe da ideš u letnju školu. — Vrati mi raniju ocenu — zatraţi Dţenifer. Dejvid je bio uporan. — Zašto? Obećao sam ti. Nije verovatno da će ući u trag. .. Rekla sam da vratiš ocenu! — Dţenifer je očito bila — uzrujana. jako Dejvid reče: — U Redu! U redu! Pritisnuo je tipku F”. — Evo ti. Sada ponovo imaš “F”.

Dţenifer je reagovala hladno. — Ĉuj, mislim da će biti najbolje da idem.

— Naravno. — Dejvid ustade, zbunjen. — Još jednom ti hvala za voţnju. — Aha. U redu je. — Ona se odmaknu, a zatim otrča. — Ćao. — Zar nećeš da te ispratim...? — upita Dejvid, ali Dţenifer je već bila otišla. Dejvid priđe prozoru i isprati pogledom devojku dok je trčala prema svome mopedu. Pritisnula je pedalu da upali motor, a zatim otutnjala niz ulicu.

—

Devojke — promrmlja Dejvid, sa osećajem malaksalosti u stomaku. Ipak, Dţenifer je zaista bila zgodna. Dejvid pomisli kako je na ovaj način nije dovoljno

postupno zainteresovao za kompjutere. Bila je suviše zadojena društvenim programiranjem koje kaţe da vlasti donose pravila i da sa njima nema šale, čak i ako si pametniji od tupoglavaca koji ti govore kakav bi trebalo da

budeš. U suštini, Dejvidu i nije bilo stalo do njegove ocene iz biologije. Bila je to samo jedna usputna korist. Ono u čemu je nalazio najveću satisfakciju bila je mogućnost da se poigrava iza leđa tih mamlaza, da ih vuče za nos, a da oni to čak i ne znaju! To

je

Dejvidu Lajtmanu nepomućeno zadovoljstvo.

pruţalo

ogromno,

čisto,

Priskočio je svome kompjuteru, promenio Dţeniferinu ocenu iz biologije sa “F” ponovo na “B”, a zatim se brzo isključio iz informacione mreţe pre nego što je iko mogao da njegove grešne ruke uhvati na delu. *

*

*

U dnevnoj sobi, Keti Li Krozbi, Fren Tarkenton i Dţon Dejvidson pevušili su To je neverovatno” na TV aparatu, koji je bio uključen u mreţu telefonske kompanije. Dejvid Lajtman dobaci pozamašno parče mlevene čekao pod trpezarijskim govedine Ralfu, koji je strpljivo stolom. Obrisao je ruke papirnom salvetom, a onda se posvetio gomili pošte rasute na njegovoj desnoj strani.

Osetivši da od Dejvida neće više dobiti hrane, Ralf se mašući repom zaputi prema gospodinu Lajtmanu, koji je sedeo i pedantno razmazivao buter po parčetu mesa, koristeći krišku hleba da bi ga ravnomerno rasporedio.

Pun tanjir hrane hladio se pred drugom stolicom. Gospođa Lajtman je još na početku obeda dobila telefonski poziv u vezi sa nekretninama.

— Ali, potrebno je da pogledate tu kuću — blebetala je ona preko telefona u kuhinji. — To je ponos i dika svih mojih ponuda. Da, dve spavaće sobe, kupatilo i po, i jedna prostrana soba pride.

— Ralfe! — podviknu gospodin Lajtman kad je pas počeo da mu slini po nogavici pantalona. — Već si jeo! A sada miruj! Dejvid je odsutno prečešljavao poštu. Jedina doista zanimljiva stvar u svemu tome bio je novi broj magazina

Pametni kompjuter”. — Dejvide, jesi li izneo napolje smeće? — upita njegov otac.

— Aha, aha — odgovori Dejvid preko volje. Te večeri otac ga je to već dvaput pitao. Njegova majka poklopi mikrofon telefona rukom i zavapi: — Dušo, namesti poklopac bolje, da ga Ralf ponovo ne preturi. — Zatim se vrati svom okretanju brojeva i

pogađanju. — Znam. mama. — Šššš. Kad ga nisu ignorisali, onda su zakerali. Kad kompjuter”. je došao Prelistavao do stranicejeunemarno sredini, Pametni u krilo mu ispade jedan umetak.

— Hopala! Šta je ovo? Ţivopisnim plavim i crvenim slovima izukr štanim u futurističkom stilu, jedan letak je obznanjivao: KVALITATIVNI SKOK U KOMPJUTERSKIM IGRAMA OVOG LETA STIŢE IZ PROTOVIZIJE”.

Dejvid je brzo završio večeru, zalio je sa malo mleka, a zatim se izvinio.

Protovizija” je bila u Kaliforniji. Vredelo je pokušati. Poţurio je prema svojoj sobi. prošavši pored majke. ona,električnom u njegovim — Jednog — sve rečeubiti opazivši magazin rukama — ti dana ćeš nas strujom! *

*

*

— Aha — reče Dejvid u telefon. — Sanivejl, Kalifornija. Protovizija”. Hvala. — Kroz glavu mu prođe jedna misao. — Oh, a moţete li da mi kaţete koji sve drugi prefiksi pokrivaju to područje? Zabeleţio je sve brojeve u blok. — Hvala! Dohvativši malu plastičnu kutiju za dokumentaciju, prelistao je veći broj crnih diskova u omotnicama, velikih kao gramofonske ploče za 45 obrtaja. Bili su to flopi-diskovi — magnetske jedinice za skladištenje podataka. Kad samo pomisli da je pre nekoliko godina, dok je još bio na početku, koristio kasetofon i magnetofon! Ove stvari bile su brţe za korišćenje, pogodnije za upisivanje programa, lakše za očitavanje. Ova specijalna kutija bila je ispunjena programima koje je on sam napisao. Druga kutija na suprotnoj strani sobe sadrţavala je rezervne kopije. Jedini problem sa flopi-diskom bio je što ponekad, ako kompjuter otkaţe, ili dođe do strujnog udara, ili polomite tu prokletu stvar, moţete da zaboravite šta ste u njega uskladištili. On izvuče jedan sa natpisom: PRETRAŢIVANJE MODEMSKIH SIGNALA SVA PRAVA PRIDRŢAVA DEJVID LAJTMAN

STROGO ZABRANJENO NEOVLAŠĆENO KORIŠĆENJE ILI KOPIRANJE OVOG PROGRAMA. Dejvid je svoj modem dobio pre gotovo godinu dana. U toku prvog meseca upotrebe nabio je doista neverovatan račun za telefon. Zbog toga je kasnije postao istinski zainteresovan za rad telefonske kompanije. Njegov prijatelj Dţim Sting mu je pomogao da se nje oslobodi. I stari Sting je mrzeo telefonsku kompaniju. Sting je imao gomilu informacija. U svom zenitu ekspert za kompjutere postao je telefonski monstrum — obešenjak koji je svoje znanje o kompjuterima koristio za telefonske razgovore bez plaćanja

računa. Da, Sting mu je čak pomogao na ovom programu.

Ĉinio je to i ranije — pronalazio telefonski broj za kompjutere i provaljivao” ih. Bilo je to zabavno. Sve što je trebalo da uradi bilo je da stupi u kontakt sa kompjuterom Protovizije”, upotrebi jedan svoj drugi softver 15 da prodre kroz sigurnosne mere, pozove ove nove igre i presnimi ih na par flopi-diskova.

Imaće ih pre bilo koga drugoga! U modem dolazi telefonska slušalica... Pritisak na taster return”. DA BI PRETRAŢIO MODEMSKE ŢELJENOG PODRUĈJA I PREFIKS'! SIGNALE, UNESI KOD Dejvid otkuca: 311-399, 311-437, 311-767, 331-936. Kompjuter automatski pozva prvi broj. Dejvid je mogao da čuje tiho zvonjenje iz risivera. Jedan glas se odazva: — Halo.

15

softver (software) — pamet" kompjutera, programi i programska dokumentacija.

Ne ide. Kompjuter je tragao za signalom koji koristi drugi modem da bi odgovorio na poziv. Istog trenutka kompjuter prekide vezu. Pozvao je sledeći broj. Iz ranijeg iskustva Dejvid je znao da čitav postupak moţe da potraje časovima. Ova kompjuterska bratija nije bila glupa. Oni nisu tek tako servirali svoje naročite modemske brojeve na srebrnom posluţavniku. U jednoj naciji punoj hakera to bi bilo ravno samoubistvu. Ekran monitora poče da se ispunjava brojevima. Dobar posao, razmišljao je Dejvid. Dobar posao.

Pošto je isključio zvučnik monitora, on zgrabi novi dţepni naučno-fantastični roman koji je maznuo u knjiţari — roman pod naslovom Dan zmajske zvezde“ — i poče da čita.

GLAVA ĈETVRTA Dejvid Lajtman je umakao Spidiju, fintirao Pinkija, a zatim zavio za ćošak i krenuo pravo prema energetskoj tački. Hap! Likovi poplaveše. Dejvid se osmehnu. Savršeno je manevrisao njima. Cap, cap, cap, cap, pojeo ih je sve sa Pakmenom16. Predahnuo je na časak, da bi dohvatio svoj

sendvič. Dţenifer Mek je stajala pored stola, pijuckajući sok. — Zdravo.

— Oh, zdravo. Dejvid se ponovo okrete ka mašini i proguta još nekoliko tačkica. Likovi su opet počeli da se kreću, a te hulje bile su sada zaista brze.

— — — —

Pokvarićeš si ručak — reče Dţenifer. Ovo je moj ručak. Ĉuj, razmišljala sam sinoć o onome. Šta? — Uh, ovi ovde su već zatvarali, a na ekranu je ostala samo još jedna energetska tačka. — Ono sa mojom ocenom. Moţeš li još uvek da je promeniš? Dejvid je izgubio koncentraciju i načinio pogrešan potez. Klajd ga ţudno ščepa. Pakmen polako izblede, očajnički cvileći. — Ne mogu verovati da sam bila toliko glupa. Trebalo je da te pustim da to uradiš. — Posmatrala je igru. — Hej,

16

pakmen (Packman) — jedna od najpopularnijih videoigara.

stvarno si dobar. Nisam znala da Pakmen moţe da postigne toliko bodova. Ja ne mogu da osvojim ni trideset hiljada. Pakmen je ponovo bio u pokretu, i Dejvid ga vešto usmeri. Progutao je jednu voćku i mašina načini smešan zvuk.

— U svakom slučaju — produţi Dţenifer uporno — htela sam da te pitam da li bi još uvek mogao to da učiniš. Sveca mu, pomisli Dejvid Lajtman. Ţene. I njegova mama bila je takva ponekad, menjajući mišljenje usred rečenice. Dejvid umače Inkiju i pobeţe kroz jednu stranu ekrana, iskrsnuvši ponovo na drugoj. — Uh, ne znam. Sada bi moglo da bude čupavo. — Zašto? — Oh, ne znam. Moţda su promenili lozinku. Dţenifer je bila ljupka ali uporna. — A moţda i nisu. Moţemo li bar da pokušamo? U mislima ju je ponovo video u svojoj spavaćoj sobi, i odjednom, Pinki se stušti niz jedan hodnik lavirinta i pograbi ga. Bacio je pogled prema Dţenifer, ispunjen zlovoljom. Ali njene oči su bile tako lepe dok su preklinjale.

— Hoćeš li, molim? — rekla je. *

*

*

Momak je malčice čudan, ali u isti mah i zgodan, na neki svoj poseban način i, u redu, ako stvarno uspe da'joj izmeni ocenu tako da neće morati da ide u letnju školu i da buba za popravni, onda će to biti sjajno, mislila je Dţenifer Mek.

Njegovi roditelji ponovo nisu bili kod kuće.

— Šta radi tvoja mama? — upitala je, ţvaćući voćni keks kojim ju je ponudio kad su ušli. — Nekretnine. je pogledom po je gostinskoj veoma — Oh. — Prešla sličnoj njenoj i desetini drugih koje videla. Usobi, ovoj barem nije bilo plastičnih presvlaka na jastučićima, mislila je dok je pratila Dejvida naviše prema njegovoj sobi. — Hej, zaboravila sam. Kako je Herman? — Dobro. Sada njegovu snagu koristim za pogon moje mašinerije. Ona se nasmeja. — Tvoj Faza X modifikovani prefontalni disko-drajv sa zasebnim kompaktorom otpadaka.

— Aha. Moj kompjuter. Hajde. On sada radi na nečemu po čitav dan. Izvadio je ključeve i počeo da otključava vrata svoje spavaće sobe. Bar dvadeset momaka iz njene škole predlagao joj je da im svrati u spavaću sobu, ali ona ih je sve odbila. A sada se već po drugi put pentrala u sobu ovog šašavog Dejva, i kad on prepravi njenu ocenu, njih dvoje će verovatno završiti veče igrajući sa Zavojevača iz svemira”. Pa, on stvarno ne izgleda loše, mada je bledunjav i

mršav. Dţenifer se pitala kako bi to izgledalo kad bi se ljubila s njim. Zabavno, moţda. Prostorija je bila sablasno osvetljena televizijskim ekranom. Izgledalo je da aparat ispisuje telefonske brojeve.

— Šta on to radi? — upitala je. — Ne diraj tipke — opomenu je Dejvid. Ona se odmaknu od tastature. — Neću, ali reci mi, šta on radi?

Pomerila se u stranu da bi pustila Dejvida da sedne. Odgovorio joj je odsutno, sav usredsređen na , svoj kompjuterski sistem. Njegov odgovor toliko ju je zainteresovao da ovoga puta nije čak ni zapazila pomalo kiselkast vonj kojim je odisala prostorija.

— Poziva brojeve — govorio je Dejvid. — Ona kalifornijska firma — Protovizija” — izaći će kroz par meseci na trţište sa svojim zapanjujućim novim igrama. Programi za njih verovatno se još uvek nalaze u njihovom kompjuteru, pa sam rekao mome sistemu da potraţi kompjutere u Sanivejlu. — Podigao je telefonsku slušalicu sa modema i pruţio joj je. Sada telefonira, shvatila je Dţenifer Mek. Automatski je prinela slušalicu uhu. — Kompjuteri sa kojima sam u kontaktu odgovaraju jednim signalom koji drugi kompjuteri mogu da prepoznaju. Dţenifer skloni slušalicu sa uha. Iz nje je dopirao samo jedan signal. Spisak telefonskih brojeva se gomilao. — Ti pozivaš sve brojeve u Sanivejlu, u Kaliforniji? Dejvid je pogleda sa samozadovoljnim osmehom.

— Zar to nije skupo? — Postoje načini da se izbegne plaćanje — uzvrati Dejvid, sa likovanjem u očima. Ovaj momak je pravi manijak, pomisli Dţenifer. Zgodan, ali udaren. — Ĉuj, hoće li ovo još dugo potrajati? Stvarno bih volela da moja ocena bude prepravljena,

— Aha — reče Dejvid, pogleda prikovanog za televizijski ekran. — Pa, stvar je u tome, Dţenifer... ja sam... ovaj... već sam je prepravio.

— Šta! Rekla sam ti da to ne činiš! — Bio sam siguran da ćeš se predomisliti. Zbilja, kakva drskost!

— Sem toga, nisam hteo da ljosneš. — Odjednom je zaboravio problem sa njenom ocenom i vratio se svojoj opsesiji. — Da vidimo šta smo do sada dobili. Kucnuo je jednu od tipki, i na ekranu se očitaše slova: UJEDINJENA POMORSKA JUGOISTOĈNA FILIJALA.

BANKA.

GLAVNA

— Moraću da zapamtim ovu firmu — reče Dejvid. — Mogla bi jednog dana da mi ustreba.

Dţenifer odjednom postade zainteresovanija. Primakla se bliţe. Dejvid je otkucao drugi broj i dobio Odsek za motorna vozila.

— Da li moraš da platiš kaznu za neki saobraćajni prekršaj u Sanivejlu? — Hoćeš da kaţeš, ako bih morala platiti kaznu za prekoračenje brzine, ti bi to mogao đa središ? Dejvid sieţe ramenima, pritiskajući sledeći broj. — Verovatno. — Ekran se ispuni nazivima gradova, datumima, brojevima letova. Bio je to red letenja kompanije

Pan American”. Dţenifer reče: — Oh, baš lepo. Odletimo negde. To nije bilo ono za čim je Dejvid tragao, ali Dţenifer je izgledala konačno zaintrigirana. — Kuda bi ţelela da odeš? — upita je. — U Pariz. Tako je romantičan. Dva brza otkucaja po tipkama i Dejvid diţe pogled. — U redu, bukirani smo. — Trenutak kasnije kad je dodirnuo drugu tipku, ekran preplaviše novi brojevi. Dţenifer je posmatrala. Odjednom brojevi nestadoše i na ekranu je stajalo samo: PREDSTAVI SE.

— Hej, ovo je čudno — reče Dejvid. — Neće da saopšti svoj identitet. Pokušajmo... bilo šta. Otkucao je niz nula i jednu jedinicu. TV ekran je odgovorio sa: SISTEM SI.NE PREPOZNAJE IDENTIFIKACIJU. ISKLJUĈEN — Ovo je prilično neučtivo — reče Dţenifer, sada već potpuno opčinjena. — Zatraţiću od njega da mi pomogne da se predstavim — reče Dejvid, ponovo kucajući isti broj. — Moţeš li to da učiniš? — Naravno. Neki sistemi hoće da pomognu. Što su komplikovaniji, utoliko više moraju da pomognu. PREDSTAVI SE. POMOZI DA SE PREDSTAVIM. POMOC NIJE DOZVOLJENA. PREDSTAVI SE.

Dţenifer se raţalostila. — Šta sad? Dejvid je bio veoma uzbuđen. — Ĉuj mislim da bi ovo mogla da bude Protovizija". A ako jeste... TRAŢIM POMOĆ ZA IGRE, otkuca Dejviđ. Monitor je odmah odgovorio: IGRE OBUHVATAJU MODELE, SIMULACIJE I IGRE KOJE IMAJU TAKTIĈKU I STRATEŠKU PRIMENU. Dejvid huknu. — Aha! Mislim da smo ih ukebali. Uključi onaj printer, hoćeš li? Napravimo printerski izvadak ovoga.

Uţivajući što igra asistentkinju ludog naučnika, Dţenifer priskoči do IBM I koji je Dejvid pokazivao rukom i pritisnu dugme uključeno”. SPISAK IGARA, zatraţi Dejvid.

— Hajde! Hajde, hajde! — prošišta Dejvid, kao da bodri krilnog napadača koji juri da postigne gol. Dţenifer je posmatrala.

— Dejvide, ne verujem da će ovako ići. Uostalom, ti ne moţeš to da postigneš — rekla je na kraju. — Hej, znaš, sada se daje onaj film u kome... IGRE, ispisa monitor.

— Hopala! — uzviknu Dejvid. Monitor produţi: FALKENOV LAVIRINT BLEKDŢEK DAME SAH BITKE LOVAĈKIH AVIONA PUSTINJSKO RATOVANJE

OGRANIĈENI TAKTIĈKI RAT — Šta? — promrmlja Dejvid Lajtman. — Nije valjda... — Sačekaj malo — reče Dţenifer. — Evo još jedne. GLOBALNI TERMONUKLEARNI RAT.

— Nebesa! — huknu Dejvid. — Izgleda mi da je ovo nešto kao Raketna komanda”, šta misliš, Dejvide? — reče Dţenifer. — Moţda bismo mogli da odigramo tu igru! *

*

*

Dnevna svetlost je polako slabila nad predgrađima dok je Dţenifer Mek tutnjila preko parkinga Sietl univerziteta, a

Dejvid Lajtman se grčevito pridrţavao za zadnje sedište njenog mopeda kao da se bori za sam ţivot.

— Dakle, ko ti je taj momak? — pitala je Dţenifer dok su presecali trotoar, da uhvate kraći put. — Uh... Dţim Sting — uzvrati Dejvid, pitajući se da li je postupio pametno kad je zatraţio od Dţenifer da ga smesta prebaci ovamo. Bio je toliko uzbuđen, a ona nije imala nikakvu drugu obavezu, pa su naprosto skočili na moped i pojurili bez obzira na saobraćajni špic, da bi Dţim Sting mogao da baci pogled na printerski izvadak. Dejvid je naloţio sistemu na koji je natrapao da odigra svaku od igara, ali to nijeA ništa pomoglo. Odmah je pomislio na

Dţima. — Ti znaš svu moju opremu? — upitao je, sav utrnuo od skoka preko poslednje dţombe. — Aha. Imaš je tušta i tma! — reče Dţenifer, načinivši lice kao ona studentkinja koju je igrala Fara Fosit.

— Šta misliš, kako sam uspeo da nabavim sve to? Moji roditeljinisu baš bogati, a nemaju ni mnogo razumevanja za moj hobi.

— Tvoju opsesiju, hoćeš da kaţeš. — Aha, u redu, nazovi to kako hoćeš. — Ne znam — reče Dţenifer. — Jesi li opljačkao nekoga? — De, de. Najveći deo kupio sam od Dţima Stinga, stvarno jeftino.

— Preprodavač ukradene kompjuterske opreme? — začudi se Dţenifer. — Jok. Radi u univerzitetskom pogonu za kompjutere. Radionica za opravke. Pravi je ekspert za te stvari. Kadar je da izvede mnoge majstorije sa kompjuterima — a i čini to. Ali najviše voli da ih izrađuje. Jedno vreme bio je telefonski

monstrum. Pravio je pravi đar-mar sa telefonima i nikada nije bio uhvaćen.

— Šta, sa jednom od onih malih crnih kutija? — Tačno. Dţim je bio najbolji. A onda mu je sve to naprosto dojadilo. Nije više bilo zabavno, kapiraš. — Dejvid pokaza devojci pravac, i oni pojuriše preko jedne zelene aleje po kojoj su studenti šetali ili bacali frizbi. — Kako si ga upoznao? — Preko malih oglasa. Prodavao je jedan disk-drajv koji je meni bio potreban. I tako sam ga upoznao i počeo da mu postavljam pitanja, a ubrzo sam provodio polovinu svog vremena s njim, i mnogo naučio. Do vraga, mora da sam proveo polovinu prošlog leta u njegovoj radionici. Vredelo mi je koliko četiri godine u glupoj Hamfrijevoj gimnaziji... Onuda uz onaj breţuljak, Dţenifer, a onda okolo iza one zgrade.

Dţenifer je izvršila njegovu naredbu u stilu pravog profesionalca.

— Parkiraj se ovde — reče Dejvid, pokazujući jedan stalak za dvotoćkaše. — I zaključaj ga. Danas se ne moţe verovati studentima. Mislim da su svi oni klonovi Ričarda Niksona i Ronalđa Regana. tata je republikanac! — Hej! Moj skakutali uz stepenice prema ulazu.— reče Dţenifer, dok su Dejvid otvori jedna staklena vrata da bi je propustio. — I moj je. Bar tako tvrđi. Poveo ju je niz fluorescentno osvetljen hodnik, pored prostorija u kojima su studenti napregnuto piljili u monitore ekrana i lupkali po tastaturama. Neki su igrali igre, drugi su, činilo se, sastavljali programe.

— Kad je već reč o klonovima — mahnu ona rukom — upoznaj tvoju duhovnu braću. Dejvid je pokušao da mu glas bude kao u Pitera Lorija. — Svi smo mi stigli ovamo iz svemira u našim kapsulama, draga moja, i preuzećemo sva ljudska bića, jedno po jedno. Uskoro ćeš i ti sedeti ispred nekog kompjuterskog monitora i šiziti od ushićenja. Dţenifer se nasmeja. — Invazija svemirskih hakera. — U svakom slučaju, dobro si zapamtila terminologiju... Evo, stigli smo. Servis za opravke nalazio se u dnu jednog hodnika. Gomile kompjuterske opreme, krupne i sitne, leţale su razbacane među lemilicama i raznom drugom opremom. Prostorija je odisala vonjem izgorelog izolacionog materijala. Iz jednog pohabanog kućišta provirivale su dve noge i pozamašna zadnjica.

— Je li to tvoj genije? — upita Dţenifer. — Aha. Sting ima u svojim ekstremitetima dodatni kapacitet za memorisanje. Dobrih 48 kilobajta17, rekao bih. Sačekaj ovde, hoćeš li? Dejvid priđe kućištu, — Hej, kapetane Kranč. Ja sam iz direkcije telefonske kompanije i mogu ti reći, mladiću, da je ona vraški ljuta na tebe. Sting, izvlačeći se, lupnu glavom o zid kućišta.

— Isuse! — rekao je, ispetljavajuči se iz krša strujnih kola i raznih ţica. — Jok, već njegov mlađi brat. — Lajtman! — osmehnu se Sting, češući glavu. Bio je krupan momak, sa flanelskom košuljom koja mu je visila 17

kilobajt — 1.024 (odnosno 210) bajta; bajt (bite) je osnovna jedinica za informaciju

preko izbledelih farmerki. Bilo je neke oholosti u njegovom drţanju. Dejvid ga je oduvek zamišljao kao bivšeg vozača kamiona. — Hej, Malvine, ne poteţi tu mašinku, ovo je Dejvid Lajtman. Dugo te nisam video, Dejve. Da nisi upao u crnu rupu one igre koju si isprogramirao? Sa druge strane tezge iskorači Malvin, jedan mršav, hiperstudentski tip koji je izgledao kao da je upravo umakao robotima sa Berserka.

— Kapetane, da li bi hteo da pogledaš ovo? — upita Dejvid, izvlačeći zi dţepa presavijen printerski izvadak. — Servus, Lajtmane — reče Malvin. — Kako bajtuju tvoji programi? Šta ti je, pobogu, ovo? Zgrabio je printerski izvadak. da ga Dţim vidi — usprotivi se Dejvid. — Ĉekaj, hoću Malvinove oči bile su krupne na njegovom mršavom,

četvrtastom licu. — Gde si nabavio ovo? — Pokušavao sam da provalim u Protoviziju”. Hteo sam da se dočepam programa za neke nove igre. Sting posegnu prema papiru, ali Malvin uzm ače jedan korak. — Ĉekaj, još nisam gotov. — Vraga nisi gotov! — Sting zgrabi papir, nameštajući bolje svoje naočari. Počešao je bradu. — Globalni termonuklearni rat. Ovo ne potiče iz Protovizije”. — Znam da ne — zacvile Malvin. — Upitaj ga gde je to nabavio.

— Rekao sam vam — uzvrati Dejvid. — Mora da je u pitanju vojna stvar — izjavi Malvin. — Sto posto vojna. — Digao je pogled i sumnjičavo odmeri Dejvida. — Verovatno strogo poverljiva.

— Aha, i ja sam to pomislio — sloţi se Dejvid. — Ali, ako je vojna, zašto onda imaju igre kao što su blekdţek i dame? — Moţda zato što su to igre kojima se izučavaju osnovi strategije — reče Dţim Sting. Malvin opazi Dţenifer, koja je posmatrala grupu sa nevelike razdaljine. — Ko je ova? — upitao je, pomalo uspijajući usnama. — Ona je sa mnom. — Zašto stoji tamo i prisluškuje? — hteo je Malvin da zna.

— Ne prisluškuje. Dovezla me je svojim mopedom — uzvrati Dejvid. — Dţenifer, dođi ovamo. Hteo bih da u po znaš moje prijatelje. Dejvid obavi upoznavanje. Dţenifer priđe oklevajući. Sting i Malvin su izgledali pomalo smeteni zbog prisustva jednog ţenskog stvorenja. Malvin se značajno smeškao, a Sting je paţljivo nastojao da ne gleda u njenom pravcu. Bilo je to, mislio je Dejvid, kao da je devojka znala neku mračnu tajnu o njima dvojici.

Dţenifer se spustila na stolicu i strpljivo čekala. — U svakom slučaju, Dţime, kako mogu da prodrem u ovaj sistem? Te igre mora da su kolosalne. Hteo bih da

igram takve stvari. Nikada nisam video ništa slično tome. Malvin uvuče u pantalone straţnji deo svoje košulje. — A nisi ovlašćen da zaviruješ u takve stvari. Uostalom, taj sistem verovatno ima novi algoritam 18 za unošenje podataka. Nikada nećeš uspeti da ga provališ.

18

algoritam — skup pravila za izvršavanje određenog zadatka, na pr. rešavanje matematičkog zadatka

Dejvid se nije predavao. — Ne verujem da je bilo koji sistem potpuno siguran. Kladim se da bi Dţim umeo da ga provali. Malvin baci pogled prema svom kolegi. — Ĉak ni Dţim, prijatelju. Obojica su za trenutak posmatrali krupnog, kosmatog momka, Malvin sa nekom vrstom izazova, Dejvid sa preklinjanjem.

Dţim počeša svoj isperutani nos. — Nema načina da se probije prednja linija sigurnosti — rekao je najzad. Malvin se zlobno smeškao. — Ali — reče Dţim, a u njegovim očima blesnu zlurada radost u stilu kapetana Kranča — mogao bi da pokušaš sa tajnim vratima. Malvinove sitne oči upadljivo se raširiše. — Prosto ne mogu da verujem. Ova devojka sedi ovde i sluša, a ti govoriš Lajtmanu o tajnim vratima! Sting se zakikota. — Hej, Malvine, smiri se Tajna vrata i nisu nikakva tajna. — Njegov veliki stomak tresao se od smeha.

— Pa, u svakom slučaju, ti odaješ trikove koji pripadaju nama — reče Malvin ozlojeđeno. Dejvid se zakačio za ovo. — Kakve trikove? Šta su to tajna vrata?

Dţim povuče naviše svoje pantalone, onako kako je to činio uvek pre nego što će se upustiti u detaljisanje, a zatim ukrsti ruke na grudima. — Pa, kad ja osmišljavam neki sistem, onda uvek ugradim u njega neku jednostavnu šifru koja je samo meni poznata. I tako, kasnije, ako poţelim da se ponovo uključim u njega, ja mogu da zaobiđem sve sigurnosne barijere koje su drugi pridodali.

Neverovatno! Čudesno, mislio je Dejvid. — Naravno, to je toliko očigledno, zašto mi ranije nije pala na um takva stvar! — Ah, Dţenifer, kako bi bilo da ne diraš to? — reče Malvin nervozno. — To je pogonski deo video-rikordera, i mogu ti reći da mi zadaje velike glavobolje. — Izvini — reče Dţenifer, gledajući nevinim očima Malvina. — Hajde, čoveče, nastavi! — reče Dejvid sa ţarom.

— Ukoliko stvarno ţeliš da provališ neki sistem, onda je verovatno potrebno da saznaš sve o čoveku koji ga je osmislio. Dejvid se snuţdio. — Kako, pobogu, da saznam ko je uopšte taj čovek?

— Pa, ovaj... — reče Dţim, razmišljajući o problemu. — Daj mi da vidim taj papir, kapetane — umeša se Malvin nestrpljivo. — Vi momci ste tako glupi! Prosto za neverovati. Kladim se da ja znam kako se to čini. Imam ideju. Stari Malvin je pravi Šerlok Holms, pomisli Dejvid.

— Oh, jakako, Malvine. Dakle, reci, kako bi ti to učinio? Malvin se isceri. — Prva igra na spisku, glupani. Ja bih prošao kroz Falkenov lavirint. — Falken, a? — Aha, to je verovatno ime šaljivdţije koji je programirao taj sistem igranja.

— Moţda. A moţda je i dobro poznat — reče Sting, klimajući glavom. — Znači, Dejvide, ono šta treba da učiniš jeste da saznaš ko je taj Falken, pre nego što budeš kadar bilo šta da preduzmeš. — Ne znam kako bih...

— Proveri u biblioteci, čoveče — reče Malvin. — Aha. Dobra ideja — sloţi se Dejvid. — Ali, pazi se — upozori ga Malvin. — To su moţda samo igre, ali one verovatno pripadaju nekim moćnim majstorima igara. Dejvid se osmehnu. — Ako uspem da se ubacim, ne postoji način na koji bi oni mogli da me uhvate. Hm, moţda su izmislili neke nove postupke koji još nikome nisu poznati. Moţda ću moći da ih primenim u nekim igrama koje su moj lični izum. U svakom slučaju, to bi trebalo da bude zanimljivo.

— Dobra ideja, Lajtmane — reče Dţim Sting. — A sada, ako ti i tvoja prijateljica dopuštate, ja bih se vratio svome poslu. Dok su izlazili napolje, Dejvid se obrati Dţenifer: — Jesi li razumela bilo šta od ovoga?

— Ne mnogo. — Ona namignu. — Ali reklo bi se da imaš nameru da budeš nevaljao. — Ma ne. Ovo neće nikome naškoditi — reče Dejvid Lajtman, osećajući kako se jedan istinski izazov ustremljuje na njegove mentalne baterije. — Samo ću se malo zabaviti.

GLAVA PETA

Dţenifer je trčala ravnomernim korakom niz Park aveniju, neraspoloţeno pevušeći u sebi jednu varijaciju pesme Olivije Njutn-Dţon Fizički”, zamenjujući je rečju cinički. Bobi Dţejson joj je prethodno telefonirao i otkazao njihov sastanak za to veče. Bednik. Ne osečam se dobro, Dţeni”, rekao je. Mislim da je u pitanju taj grip koji se širi okolo.” Aha, naravno, a ime tog gripa sigurno je Barbara Bacil” Makalister, ona sa tako velikim grudima da nije mogla da stoji uspravno. Krava.

Dţenifer Mek je imala na sebi ţutomrki šorc, vunene naglavke, Kedsove cipele i ruţičastu traku oko čela, i znala je da bio deluje dopadljivo. priličnočudo Uţivala je iu upravo trčanju.jeNjen tata je pravo dobre kondicije, on ohrabrio da trči. U devojačko doba ušla je pomalo debeljušna, ali zahvaljujući ovome, uz nešto malo tenisa, skijanja preko zime i upraţnjavanja aerobika, skinula je suvišne kilograme a da se nije morala odreći mladalačkih đakonija kao što su pica, mlečni kremovi, koka-kola i kokice prţene na buteru. Ipak, nije pušila — bila je suviše pametna da bi to činila. Mama joj je pušila kao sumanuta, i kašljala je sve vreme, tako da je Dţenifer imala pored sebe

ţivi podsticaj da odoli pritisku svojih vršnjaka na tom planu.

Dţenifer Mek je smatrala sebe prilično prosečnom tinejdţerkom, koja je imala poneku bubuljicu ali ne i akne, koja je učila nešto priljeţnije, htela da malo pobliţe upozna svoje prijateljice koje su mnogo govorile o momcima a tako malo znale o njima ili o tajanstvenim stvarima o kojima su stalno šaputale i kikotale se. Jaka stvar!

Njene sportske patike lupkarale su o asfalt Onda je načinila brz okret. Povetarac je poterao unazad njenu kosu i osveţio joj oznojeno lice. Jedan čovek koji je potkresivao svoju ţivicu zastade i zagleda se u nju dok je prolazila. Načinite mesta za prvu damu dţoginga, pomislila je.

Protrčala je pored još dva ulična bloka, a onda odjednom postala svesna da prolazi ulicom u kojoj je stanovao Lajtman. On nije bio u školi dva dana. Dţenifer se pitala šta li sada radi. Sigurno se zamlaćuje svojim kompjuterom. Mada nije spomenula ništa o onoj stvari sa promenama ocena, ispričala je mami kako se zbliţila sa jednim mladićem koji je opsednut kompjuterima. Majka je odmahnula glavom. Tvoj otac je u tim godinama ludovao za kolima. Ali izgleda da danas kola nisu više u modi. Hvala bogu što tvoj otac nema jedan od onih ličnih računara. Ĉujem da oni mogu da razore brak.” Mama”, rekla je ona, kad bi Dejvid Lajtman ludovao za kolima kao što luduje za kompjuterima, vozio bi ‟dejton 500‟!” Uprkos njegovoj neobičnosti, Dţenifer je nalazila da joj se Dejvid sviđa. Bilo je u njemu neke očaravajuće čednosti, neke pitomosti koja je imala u sebi prizvuk misterije. Sem toga, kad bi se malo ugojio, izlazio češće na sunce i nosio prikladniju odeću, moţda bi bio stvarno zgodan. Pa, u svakom slučaju dovoljno zgodan za rok end roul. Bar nije pokušavao da je nezgrapno pipa i diše zasopljeno u nju kao većina sportskih tipova sa kojima je izlazila. Ponekad se pitala da li oni stvarno uţivaju u tim stvarima, ili je to naprosto u njihovim genima. Gotovo je mogla zamisliti gospodina Ligeta kako drţi predavanje o hromozomima i bejzbolu kod američkih tinejdţera.

Dţenifer Mek pomisli kako ne bi bilo zgoreg, pošto se već nalazi u ovom kraju, da poseti Dejvida Lajtmana. Ne zato što se stvarno interesovala za momka. Bila je naprosto

radoznala. Sem toga, sada kada je on preinačio njene ocene, osećala se u neku ruku obaveznom prema njemu. Morala se uveriti da je on dobro. To nije imalo nikakve veze sa njenim osećanjima. Otprilike pedesetak metara niz ulicu Elm nalazila se

kuća Lajtmanovih. Usporila je korak i snaţno pokucala na vrata.

se jedan čovek neprivlačnog izgleda sa naočarima, kao da očekuje agitovku za dobrovoljni prilog u korist ţenskog skautskog pokreta. Dţenifer Mek mu se obrati svojim najcvrkutavijim glasom ljupke i slatke device iz susedstva: — Dobar dan, je li Dejvid tu?... Znate, mi idemo u istu školu. Pojavio

Ĉovek je zurio u nju. — Vi ste sigurno gospodin Lajtman, zar ne? — Tačno. Gospodin Lajtman je i dalje stajao u vratima sa izrazom blage neverice i zbunjene radoznalosti na licu. Odjednom, Dţenifer postade svesna da izgleda čudno u svojoj oznojenoj opremi za trčanje. Pocrvenela je.

— Znate, trčala sam... Gospodin Lajtman se zakašlja i skrenu pogled u stranu. Da. Drago mi je što vidim jednu zdravu... uhm. Da, — Dejvid. Dejvid je gore u svojoj sobi. — Pomerio se, puštajući Dţenifer da uđe. — Hvala. Kad se uputila prema stepeništu, gospodin Lajtman je gledao začuđeno za njom, shvativši da ona tačno zna kuda treba da ide. — Jeste li već bili ovde? — Oh, da — uzvrati ona vragolasto. — Dejvid je tako divan mladić.

— Bili ste u njegovoj sobi? — Aha. — Kako izgleda tamo gore? Ona uzdahnu i diţe oči prema nebu. — Krasno. Gospodin Lajtman zbunjeno poravna novine u svojoj ruci. — Trebalo bi da ga izvedete da trči. Ne upraţnjava nikakve veţbe.

— Obećavam vam da ću ga naterati da veţba, gospodine Lajtman — reče ona veselo, mahnuvši mu rukom dok su je hitre noge odnosile van domašaja njegovih začuđenih očiju. Kucanje na vratima izazvalo je jedno zlovoljno Daaa?” — To sam ja — reče ona. — Dţenifer. — Dţenifer? — Začuo se šum koraka koji prilazi vratima. Onda se vrata otvoriše. Dejvid Lajtman je izgledao kao neka krtica koja proviruje iz svoje rupe. — Hej, zdravo. Uđi. Stupila je u prostoriju. — Joj — huknula je. — Izgleda kao da je bomba eksplodirala. — U inače prenatrpanoj prostoriji sada je bio pravi krš i lom. Novine, magazini i gomile printerskih izvadaka leţali su razbacani na sve strane, a da se i ne kaţe ništa o prljavom vešu, limenkama od koka-kole, kutijama od keksa i slično. Njegova oprema bila je u punom zamahu, lampice su vredno svetlucale na disk-drajvima, monitori su prikazivali neke od mnogih igara koje su ga toliko uzbuđivale, a tu je bio još jedan televizor, povezan sa video-rikorderom. Prostorija je odisala izmešanim vonjem garderobe u nekoj javnoj biblioteci.

— Bio sam veoma zauzet — reče Dejvid, smeštajući se ispred svoje tastature.

— I ja bih rekla. Moţe li se znati gde si bio ovih dana? Dejvid se odjednom koncentrisao na displej monitora. — Šta? — upitao je odsutno.

Glupak nije čak ni zapazio njenu oskudnu odeću. Šta to nije u redu s njim? Njegov otac je bez sumnje zapazio.

— Pa, ovaj... Oh, izvini. — Ustao je i ţurno uklonio nekoliko knjiga sa kreveta da bi ona mogla da seđne. Spuštajući se na krevet, Dţenifer upita: — Volela bih da znam šta sve ovo znači, Dejvide? — Bio sam u biblioteci — reče Dejvid. — Šališ se! — Pokušavam da saznam nešto više o čoveku koji je napravio sve ove programe, jer bih tako moţda mogao da prokljuvim njegovu privatnu lozinku.

— Oh, da? — Aha. — Dejvidove oči zablistaše. — Dţenifer... bilo je sasvim jednostavno. Naprosto sam potraţio ime Falken” u velikoj kartoteci naučne biblioteke na univerzitetu. — Izvadio je jedan veliki ţuti notes ispunjen beleškama. — Zove se Stiven V. Falken, i prva stvar na koju sam naišao bio je jedan listing19 za Falkenov lavirint — Poučavanje mašine da misli”. I tako sam pokušao da rešim tu stvar pomoću kompjutera. Nije išlo. Onda sam pronašao sve stvari koje je on objavio... i ustanovio da je Falken umro 1973. godine. Pa, od tada sam procunjao po mnogim drugim stvarima i... — Hej, čekaj malo. Ko je, uostalom, taj Falken? Jesi li to saznao?

— Oh, da! Bio je Englez. Radio je mnogo za Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Drţava. — Ćuj, Dejvide, ti si apsolutno nemoguć. Objasni mi, šta je to toliko zabavno u igranju igara sa nekom mašinom da se toliko urnišeš? To je smešno. 19

listing — program ispisan na printerskom izvatku

— Nije to naprosto neka mašina, Dţenifer, zar ne shvataš? Moći ću da naučim mnoge stvari ako uspem da otkrijem tajnu. Evo. Htela si da saznaš ko je Falken. — Dohvatio je jednu kasetu sa trakom i stavio je u videorikorder. — Samo pogledaj ovo! — Pritisnuo je dugme za reprodukciju. Na ekranu televizora ukazale su se slike čitavog niza igara, propraćene glasom koji je govorio o strategiji i mašinama. Slika je bila snimljena u crno-beloj tehnici — očigledno stara. Onda se pojavio čovek.

— To je Falken — reče Dejvid. — Pokazuje jedan prototip svog kompjutera. Znao je zaista mnogo i o igrama i o kompjuterima. Programirao ih je da igraju sve vrste igara... šah, dame...

— Oh, zar to danas ne čini čitav svet? — upita Dţenifer. — Ne, ne — usprotivi se Dejvid. — Ono veličanstveno što je on učinio sastoji se u tome što je konstruisao kompjutere tako da se mogu učiti na svojim greškama, kako bi mogli bolje odigrati sledeću igru. Sistem je zaista kadar da uči. On uči samoga sebe. Ah, kad bi mi samo pošlo za rukom da otkrijem šifru mogao bih se igrati sa kompjuterom. Mogao bih mnogo da naučim. Mogao bih primeniti ovo na nove programe. Mogao bih...

— Znaš, on je stvarno zgodan — reče Dţenifer, gledajući u ekran. — Šteta što je mrtav. Mogao bi naprosto da mu telefoniraš. Mora da je umro vrlo mlad. — Jok. Bio je prilično star — uzvrati Dejvid. — Ĉetrdeset jednu godinu.

— Tako star! — Aha. Pronašao sam njegovu smrtovnicu — Dejvid joj pruţi jedan printerski izvadak.

Televizor je pokazivao sliku jednog trogodišnjeg dečaka koji se igra sa kompjuterom. Paţljiviji pogled otkrio je da on igra krstić-kruţić” 20.

— To je njegov sinčić — reče Dejvid. Dţenifer pređe pogledom preko smrtovnice. — Znaš, ovo je stvarno tuţno. Ovde stoji da su sin i njegova majka poginuli u saobraćajnoj nesreći. — Aha. — Falken je umro u četrdeset prvoj godini. Znaš, baš sad mislim da moj tata ima četrdeset pet. Sećam se da je jednom bio jako bolestan. Svi smo mislili da će... Dejvid se naglo uspravi, sa izrazom na licu kao da ga je drmnula struja. — Kako se zvao? — upitao je.

— Moj tata? — Ne, već Falkenov sin. Kako se zvao? Dţenifer ponovo baci pogled na printerski izvadak. — Ovde piše Jošua”. Dejvidove oči zasvetlucaše. — Odmah ću pokušati. — Pokušati šta? — Da otkrijem njegovu privatnu lozinku. Verovatno je odabrao nešto iz svog privatnog ţivota... nešto što nikome drugome bisepalo na igrao pamet. Moţda je to bio Jošua, njegov sin,ne koji takođe sa kompjuterom! Dejvid sede ispred tastature i otkuca kao lozinku: JOŠUA. Na monitoru se pojaviše reči ISKLJUĈENI STE.

— Nije ni moglo da bude tako jednostavno — reče Dţenifer. — Imam jednu ideju. 20

“krstić-kruţićn (Tic-tac-toe) — jednostavna igra u kojoj dva igrača naizmenično upisuju po

jedan krstić, odn. kruţić, u polja kvadrata

Dejvid se skljoka na stolicu, zahvaćen malodušnošću. — Oh, da, naravno, Dţenifer Mek, kompjuterski genije. Ja sam lupao glavom o tastaturu nekoliko dana, a ti misliš da moţeš pronaći odgovor za svega nekoliko minuta.

— Hej, pruţi mi priliku! — reče Dţenifer ljutito. — Biće ti potrebno samo nekoliko sekundi da to isprobaš. — U redu. Šta je to? —• reče Dejvid umorno. — Moţda je to nešto više, a ne samo Jošua” — predloţi ona, gledajući smrtovnicu. — Na primer, moţda su to bila imena njegove ţene i njegovog sina. — Ne, to je moglo da bude samo jedno ime. Pokušaću sa njegovom ţenom. Kako se zvala? — Margaret — uzvrati Dţenifer. Ni to nije urodilo rezultatom. — Ĉekaj malo — reče Dţenifer, osećajući kako je zahvata lovačka groznica. — Ovde piše da je Jošua imao pet godina kad je umro. Moţda bi trebalo da pridodaš jedno 5 posle

Jošue! Dejvid sleţe ramenima. — Vredi pokušati.

Dţenifer ustade da bi ga posmatrala kako otkucava: JOŠUA 5. Monitor nije prekinuo spoj. Odjednom, preko ekrana počeše da lete slova i brojke potpuno nerazumljivi Dţenifer.

— Uh! — huknu Dejvid. — Šta se dešava? — Naleteli smo na nešto — reče Dejvid slavodobitno i uputi Dţenifer širok osmeh. Trnci uzbuđenja prostrujaše uz njena leđa. Odjednom, monitor se zamrači.

— Uh, uh — prostenja Dţenifer. — Ne, sačekaj. Slova poleteše preko ekrana:

POZDRAVLJAM

TE,

PROFESORE FALKEN. i smo se! — uzviknu Dejvid ZDRAVO. — da Uključil — Brzo likujući. — On misli sam ja Falken! je otkucao: Televizor uzvrati sa: KAKO SE OSEĆAŠ DANAS?

Dţenifer se čudila. — Zašto te on to pita? — On će pitati sve što je u njega uprogramirano da pita — uzvrati Dejvid. — Hoćeš li da ga čuješ kako govori? — Govori? Misliš... uh... kako se izraţava glasom. — Aha! — Dejvid potapša jednu malu kutiju sa mnoštvom prekidača i dugmadi. — Ovo je sintetizator glasa. Naprosto ga uključim... evo ovako. On usmeno tumači slog po slog. Sada ću ga upitati kako se oseća. Dejvid otkuca: JA SAM DOBRO. A KAKO SI TI?

Mašina je odgovorila ispisivanjem slova na ekranu. A glas je istovremeno tumačio ta slova nazalnim jednoličnim tonom.

— Sjajno — rekao je. — Dugo se nismo čuli. Moţeš li da objasniš ukidanje tvog korisničkog broja na dan 23. juna 1973? Dejvid otkuca: LJUDI PONEKAD ĈlNE GREŠKE.

Mašina reče: — Da, čine ih. DA, ĈINE IH — stajalo je na ekranu. — Ne shvatam — reče Dţenifer. — To nije pravi glas — objasni Dejvid. — Ova mašina samo prevodi signal zvuka.

Mašina upita: — Hoćemo li da odigramo neku igru?

HOĆEMO LI DA ODIGRAMO NEKU IGRU? — odraziše se slova na ekranu.

— To je gotovo kao... — reče Dţenifer, potpuno opčinjena. — Gotovo kao da mu Falken nedostaje. Dejvid polako klimnu glavom. — Aha! Jezivo, zar ne? Neki čudan osmeh razli se Dejvidovim licem. Dţenifer se taj osmeh nije mnogo dopao, ali ju je zainteresovao. Govorio je o pobedi — ali govorio je, isto tako, o nesreći. Dejvid otkuca: KAKO NUKLEARNOG RATA?

BI

BILO

DA

SE

IGRAMO

— Da li bi više voleo jednu dobru partiju šaha? — upita mašina odrešito. KASNIJE, otkuca Dejvid. IGRAJMO SE GLOBALNOG TERMONUKLEARNOG RATA. — Dobro — uzvrati mašina. — Koju stranu ţeliš?

— Odlično! — promrmlja Dejvid. — Ovo bi trebalo da bude moćna stvar! JA ĆU BITI RUSI, otkucao je. — Spisak najvaţnijih ciljeva — zatraţila je mašina. Dejvid pogleda Dţenifer. — Kakva igra! Šta bi najpre trebalo da izloţiš nuklearnom udaru? — Las Vegas — reče Dţenifer. — Moj tata je jednom tamo izgubio mnogo novca. — Vaţi! Las Vegas će dobiti svoje tras-bum! Da vidimo šta ćemo još. Sietl obavezno. — Oh, da! Sietl mi se stvarno smučio — pristade Dţenifer. Oboje se zakikotaše. Dejvid Lajtman zatim otkuca još nekoliko drugih gradova.

— Hvala — reče mašina. — Šta sada? Hoćemo li moći da posmatramo? — Ne znam. — Igra počinje — reče kompjuter. Zatim ekran postade prazan. — Hej, zar nešto nije u redu? — upita Dţenifer.

— Ne znam. — Uh, ala je ovo spora igra. — Nekima od ovih strateških igara potrebno je izvesno vreme. Odjednom, podaci počeše da ispunjavaju ekran.

— Zaboga! — uzviknu Dejvid. — Zaboravio sam da uključim disk-drajv da bih sačuvao sve ovo. —-Brzo je ispravio grešku. — Evo nas, Dţenifer. Jesi li spremna za treći svetski rat, drugarice Mek? — Da, druţe — odgovori Dţenifer, salutirajući. — Nukleariši te dekadentne imperijaliste! Oboje se bučno nasmejaše. *

*

*

U Kristalnoj palati, pećinastoj materici sa njenim golemim, blistavim mašinama smrti vladala je uobičajena zaposlenost. Mesto je delovalo nekako stravično, napola kao biblioteka, napola kao grobnica. Tehničari su govorili prigušenim glasovima ili uopšte nisu govorili dok su obavljali raznovrsne duţnosti, pomerajući se na svojim pokretnim stolicama, vršeći očitavanja, nadzirući površinsku aktivnost u Sovjetskom Savezu ili brzo kretanje monsuna prema Borneu. Tehničari za displeje zurili su u

svoje okulare, primajući prevedene poruke hiljada uređaja za radarsko i sonarno praćenje. U tamnijim delovima amfiteatra oprema je bacala sablasan odsjaj na njihova lica, dok su vezisti mrmljali u svoje naglavne telefone. Sedamdesetak članova vojnog personala sada je bilo na svojim

radnim

mestima,

sve

sami

visokokvalifikovani

stručnjaci, dok su velike elektronske mape visile visoko kao neki proroci puni iščekivanja. Iznad njih, semafor za zastrašujuću ali predviđenu buduću igru pokazivao je trenutno stanje odbrane. DEFCON 521 DEFCON 5 je značio mirnodopsko stanje. DEFCON 1 je značio totalni rat; 4, 3 i 2 su bili sočni delovi između. General Dţek Berin dţer, sa zavrnutim rukavima košulje, sedeo je na komandnoj galeriji, preko puta velikih ekrana, pitajući se gde je njegova kafa. Nije bio osobito dobro

raspoloţen. Njegov sin, Dţimi, nije sluţio u vojsci. Dţimi je bio jedan nesrećan slučaj, koji je studirao da stekne neku mutnu titulu iz engleskog na nekom mutnom koledţu u severnoj Kaliforniji, a tata je to plaćao. Gde je kafa, sada kada mi je tako potrebna, to je bila generalova glavna preokupacija. Njegove kćerke su se poudavale i već su imale decu, kao što poslušne devojke i treba da čine, ali njegov jedini sin je prkosio ocu ispoljivši dovoljno drskosti da ne stupi u vojnu sluţbu. Gospođa Berindţer, sva zračeći, pokazala mu je baš tog jutra jedno pismo od Dţimija, uz komentar kako njihov dvadeset petogodišnji sin sjajno napreduje i kako je pismo lepo napisano. General Berindţer je izneo svoje mišljenje da bi više voleo da vidi tog mlakonju kako barata puškom na 21

Defcon — u američkoj vojnoj terminologiji skr. od Defense condition (odbrambeno stanje)

bojnom polju nego perom u ubavim univerzitetskim dvoranama. To je izazvalo kratku prepirku izme đu generala i njegove supruge, prepirku koja je u potpunosti nalikovala onima između generala Haftreka iz stripa Kukac Bejli” i njegove ţene. General Berindţer je mrzeo taj strip. Mrzeo je i Dunsderi” i bio vraški srećan kad je ovaj bio izbačen iz njegovih novina, makar samo za neko vreme. Kamo su nestali svi oni dobri stripovi, kao na primer Mala Abner” i Teri i pirati”? General Dţek Berindţer je bio ljut i zbog toga što je dr Dţon Mak-Kitrik tako vraški uspešno iskoristio svoje putovanje u Vašington, prošle godine. Naduvenko je dobio ono što je zahtevao. Sada je WOPR bio do guše uvaljen u sve to, a Mak-Kitrik se šepurio okolo cereći se pobednički. Ja sam dobio desetak medalja u Koreji i Vijetnamu, i ovo mi je zahvalnost za to”, mrmljao je general samome sebi.

— Gde je narednik Rili? — upitao je, ne obraćajući se nikome posebno. — Gde je moja prokleta kafa? Osećao je kako počinje glavobolja i bila mu je potrebna kafa da spere niz gušu dovoljno aspirina i odrţi se u formi. Pukovnik Konli, njegov glavni oficir za vezu, nalazio se pored njega, zamajavajući se sa svojom opremom. — Traţio si šlag, Dţek. Moţda im je ponestalo šlaga.

— Ponestalo šlaga! Vraga je ponestalo — uzvrati general Berindţer. — Imam dovoljno kafe u ovim rupčagama da izdrţim nuklearni smak sveta, a budi siguran da ima i dovoljno šlaga da ga pijem s njom. Znaš da mi je šlag potreban, Ale. Potreban zbog mog vraţjeg čira na ţelucu. — Bacio je smrknut pogled prema glavnom WOPR-ovom terminalu, kojim je rukovao major Frederik Lem. — Ĉir, uz put rečeno, koji se pogoršava zbog one proklete mašine koju nam je Mak-Kitrik natovario na vrat.

— Dţek, ako te muči čir, trebalo bi da piješ čaj od nane, a ne kafu. General Dţek Berindţer zagunđa. Podigao je pogled prema svom štabnom pisaru koji se pribliţavao, noseći šolju vrele kafe.

— Bilo je krajnje vreme — reče prihvatajući kafu. — Hej! Gde je šlag? Štabni pisar se osmehnu i izvuče iz dţepa četiri minipakovanja. — Mislio sam da biste više voleli da ih sami rastvorite, gospodine. U međuvremenu, radarski analitičar Tison Adler paţljivo je srknuo gutljaj vrelog biljnog čaja sa ukusom badema. Osoblje nije smelo ništa da pije blizu svojih pultova, i to sa jakim razlogom. Tečnost iz posude, prosuta na pravo mesto, mogla je da izazove kratak spoj čitave kontrolne ploče. Ali Adler je osećao ţestok bol u grlu. Ĉitavu prethodnu noć plesao je sa jednom svojom prijateljicom, i to je na neki način izazvalo prehladu. Adler je pretpostavljao da nisu smeli da skakuću po baricama koje su ostale posle kiše. Oh, u redu, preţiveće.

Paţljivo je vratio poklopac na posudu sa čajem, a onda se spustio na stolicu. Onog istog trenutka kad mu se lice okrenulo prema ekranu radarskog indikatora, jedan elektronski odraz pojavio se iznad horizonta. Još dva. Zatim je čitavo jato odraza krenulo putanjom prema zapadnom delu Sjedinjenih Drţava. Radarski analitičar Adler uzdahnu dok je ustajao da baci pogled na svoju elektronsku kristalnu kuglu. Dţulija će večeras verovatno pripremiti špagete za njega, a ona nije bila najbolja kuvarica na svetu i...

Hej, šta je ovo!

Zagledao se za trenutak u odraze na radarskom ekranu, a onda dograbio telefonsku slušalicu.

— Imam sedam... — rekao je — ispravka, osam Crvenih ptica na dva stepena od apogeja; projicirane oblasti udara... zone NORAD-a dva-pet i dva-šest. Svega nekoliko trenutaka kasnije zatulila je sirena za uzbunu, i glave se trgnuše duţ niza pultova poput studenata probuđenih iz popodnevnog dremeţa. Poruka radarskog analitičara Adlera zatekla je Kenta Njuta u sanjarenju. Brzo se trgnuo iz svojih maštarija, prilagodio monitor i hitro uspostavio direktnu vezu sa NORAD-ovom bazom na Aljasci.

— Danska kobr — rekao je, osećajući kako srce počinje brţe da mu kuca. — Imamo upozorenje protiv sovjetskih raketa. Proverite da li je došlo do nekog kvara i poverljivo nas izvestite... Sirena je zatekla avijatičarku Megi Filds na pola puta do toaleta za dame. Na nimalo vojnički način, ona se okrete nalevo krug, dotrča kao bez duše natrag do svoje stolice i pograbi naglavni telefon, misleći: Baš sad su našli da diţu uzbunu!

— Svim stanicama — rekla je jasnim glasom, motreći svoj monitor. — Ovde Kristalna palata, sala za upozoravanje i vanredno stanje. Pored nje, poručnik Morgan brzo sede na svoju stolicu i navuče naglavni telefon. Maločas se zadrţao dole u prolazu, razgovarajući sa onom riđokosom.

Suviše zauzet da bi bio uplašen, radarski analitičar Adler je i dalje izveštavao o onome šta mu je njegov ekran pokazivao. — ... Devetnaest stepeni od apogeja sa osamnaest mogućih ciljeva u tragu. Procenjeni ulazak

raketa u gušće devetnaest, Zulu.

slojeve

atmosfere

na

dvadeset-tri,

General Dţek Berindţer je pokušavao da izbriše kafu koju je prosuo po svojim pantalonama.

— Gospodine — reče pukovnik Konli — pratimo osam sovjetskih interkontinentalnih balističkih projektila koji dolaze preko Pola. — Konlijeve buljave oči izgledale su malčice staklaste od šoka, ali usne su pokazivale da pribrano izvršava svoju duţnost. Proverio je nekoliko na brzinu nabačenih zabeleški. Procenjeni udar kroz... dvanaest... ne, jedanaest minuta. Potvrđena zona udara: zapadni đeo Sjedinjenih Drţava. General Berindţer je za trenutak bio zapanjen. Onda mu se glava trgnu prema centralnom ekranu, koji je prikazivao Severnu Ameriku i okolna mora. Tog istog trenutka na ekranu se pojavilo osam radarskih odreza koji su'se kretali prema kontinentu.

— Zašto nas špijunski sateliti nisu obavestili da su otkrili lansiranje? — upita Berindţer. Znoj izbi po Konlijevom čelu, odmah ispod crte gde je počinjala kosa. — Ne znam taćno, gospodine. Proveravamo eventualne kvarove na DSP22. — Konli se ponovo okrete prema svojoj komunikacionoj ploči revnosno nastavljajući da radi.

A mi smo upravo pregovarali sa Rusima, mislio je general Berindţer. Nikada im nismo verovali. Radarski analitičar Adler je imao osećaj da će povraćati. Krivulje na njegovom ekranu govorile su, jasno kao dan, svoju strašnu priču. Progutavši knedlu i uzdahnuvši duboko, namestio je bolje iskošeni mikrofonski deo svog naglavnog telefona i izvestio o onome šta je video. 22

DSP — Defense Support Program (program za podršku odbrane)

— BMEWS23 stalno prati nailazeće rakete... pouzdanost je visoka... ponavljam, pouzdanost je visoka.

Volim te, mama, mislio je Adler.

*

*

*

Gotovo hiljadu kilometara dalje, dvoje tinejdţera sedelo je među razbacanom kompjuterskom opremom, zureći opčinjeno u televizor. Preko ekrana brzo je letelo mnoštvo štampanih znakova koji su Dţenifer Mak ličili na egipatske hijeroglife. Na mladićevom licu videlo se nedvosmisleno likovanje dok je odgovarao na pitanja mašine, brzo kucajući na terminalu i napregnuto zureći da vidi kakvi su rezultati.

— Šta sve ovo znači? — htela je Dţenifer da zna. Dejvid Lajtman se osmehnu. — Ne znam, ali sigurno je veličanstveno! *

*

*

Simboli su promicali preko ekrana kao elektronski fantomi, jedan drugogkompjuteru prema smaku sveta,u aplanini zatim jureći WOPR-ovom natrag prema duboko Ĉejen, sasvim blizu komandne galerije Kristalne palate, gde se poručnik Harlan Dauerti, jedan vitak ađutant za veze, naginjao iznad printera. Dauerti istrţe jedan printerski izvadak i izblebeta njegov sadrţaj generalu Dţeku Berindţeru čiji su nokti kopali rupe u jastučićima stolice. — ... Predsednik je u svojoj limuzini, i 23

BMEWS — Ballistic Missile Early Warning System (sistem za rano upozoravanje protiv

balističkih projektila)

oni su se zaputili prema bazi Endruz... Potpredsednik nije u stanju da... Načelnik vrhovne komande je... Pukovnik Konli diţe pogled sa komunikacione ploče, presekavši Dauertija.

—Sluţba upozorenja protiv projektila izveštava da nema nikakvog kvara. Pouzdanost obaveštenja ostaje visoka — rekao je, odjednom postavši svestan da oseća laku vrtoglavicu. Uvek se pitao kako će to izgledati kad ova stvar ne bude više samo veţba ili testiranje. Konli je to sada znao i pitao se da li će, uprkos svojoj obuci, uprkos svome profesionalizmu, biti kadar da obavi zadatak koji mu je poveren.

— Prebacite nas na DEFCON 3 — naredi general Berindţer. — Pozovite Strategijsku vazduhoplovnu komandu. Neka narede bombarderima da zagreju motore. Ruke su letele, izvršavajući njegova naređenja. Berindţer je netremice zurio u semafor iznad njihovih glava, na kome je još uvek pisalo DEFCON 5. U tren oka on se promenio u DEFCON 3. Za sada sve ide dobro, pomisli Berindţer. Kapetan Kent Njut, u modulu za veze, zapazio je promenu znaka, video krajičkom oka tehničare i oficire koji su se razleteli okolo, bio svestan ţagorenja glasova i sve brţeg treptanja kontrolnih lampica. Ali duh mu je bio usredsređen na izvršenje upravo dobijenog zadatka. Pritisnuo je dugme koje će kompletirati šifru koja je već bila ubačena u telefon, a onda počeo da govori u svoj mikrofon.

— Strategijskoj vazduhoplovnoj komandi. Ovde Kristalna palata — rekao je — NORAD proglašava DEFCON 3. Neka hitno uzlete svi avioni. Ponavljam, neka hitno uzlete svi avioni.

Radarski analitičar Adler, na spratu ispod, još uvek je zurio u svoj ekran, koji je verno odraţavao ono šta se dešavalo gore na velikoj tabli. Osam projektila koji su leteli prema Severnoj Americi rascepilo se u veći broj bojevih glava.

— Nailazeći projektili sada su postali projektili sa višestrukim nezavisno usmerenim bojevim glavama — izveţtavao je radarski analitičar Adler. — Trenutno pratimo pribliţno dvadeset četiri moguće mete. Poručnik Dauerti je čuo taj izveţtaj i bacio pogled na ekran. — Gospodine — obratio se generalu Berindţeru — novo vreme do udara osam minuta. Gore na komandnoj galeriji, pukovnik Konli je pruţio telefonsku slušalicu generalu Berindţeru. — Gospodine, Strategijska vazduhoplovna komanda naredila bombarderima da uzlete... General Pauers na liniji.

je

— Berindţer ovde — reče general u telefon. — Šta vi ljudi tamo radite? — gotovo vrištećim glasom pitao je general Pauers preko linije. — Stojite tu s prstima u ušima? — Do đavola — poče da se brani general Berindţer. — Sateliti nas nijednog trenutka nisu obavestili da su otkrili lansiranje. Radari su ih uhvatili kad su već izašli iz atmosfere, i to je prva stvar koju smo čuli.

— Shvatam. Pa, ako je ovo pravi napad, onda će nam biti potrebno nešto bolje od bombardera. Ako jeste, Berindţere... — Pauers je načinio kraću stanku, a onda dodao bodrijim glasom: — Videću te u paklu, je l‟ vaţi? — Aha, Bile. — Berindţer spusti slušalicu, a zatim se okrete prema tabli. Stvar se zaista dešavala. Ukoliko se nešto radikalno ne izmeni, ovo će biti početak Velikog trećeg. Kad čovek obavlja ovaj posao, onda čitavo vreme

razmišlja o ovakvoj stvari. Berindţer uzdahnu. Ovo gotovo da je olakšanje, mislio je. Ali onda mu padoše na pamet njegovi unuci i njegova ţena, pa čak i njegov nedostojni sin koji je studirao engleski na nekom kicoškom koledţu, i odjednom rat nije više bio samo posao, čak ni za njega. Berindţer se okrete prema Konliju. — Naredi da se interkontinentalni balistički projektili zagreju u svojim silosima. Pripremi ih za uzletanje. Berindţer se ponovo zagleda u radarske odraze koji su trepereli na tabli, postojano se primičući Sjedinjenim Drţavama. Svaki od njih bio je projektil koji je jurio kroz noseći megatone nuklearnog razaranja, atmosferu, stvarajući piskavi vetar i saţiţuću vatru koji će raskomadati gradove i milione ljudskih ţivota za svega nekoliko kratkih otkucaja srca. Danas će Kosa smrti imati da obavi zaista veliki posao, pomisli Berindţer.

— Gospodine? — Berindţer odjednom postade svestan da jedan ađutant stoji pored njega, drţeći ţuti telefon. Berindţer ga prihvati. Ljudi na komandnoj galeriji okretoše se prema njemu, znajući šta znači ţuti telefon. Najstrašnija od svih odluka trebalo je da bude donesena. *

*

*

— Znaš — obrati se Dejvid Lajtman Dţenifer Mek, diţući pogled sa monitora na kome su paradirala slova i simboli — mislim da počinjem da kapiram ovu stvar. Ipak, voleo bih da ima više grafike. Kad načinim svoju sopstvenu verziju, svakako ću iscrtati obilje atraktivne grafike.

— A zvuci? — upita Dţenifer. — Moţeš li da uvedeš i zvuke, kao što su oni na arkada-mašinama24 ? — Oh, naravno. Pravu tutnjavu, eksplozije... fiju-bum, tras-tres!

— I vriskove pomoću tog sintetizatora glasa? — upita Dţenifer, sa morbidnim osmehom na licu. — Ne pomoću sintetizatora. Jesi li ikada čula neki monotoni vrisak? — Ponovo je usredsredio paţnju na monitor, na kome se pojavio novi natpis propraćen jednim znakom pitanja.

— Drugarice Mek — rekao je, neuspešno pokušavajući da imitira ruski naglasak — drug Jošua ţeli da zna moţemo li ubaciti u borbu podmorničke snage: Mek se zakikota. — Naravno! Zaposli ih. Dţenifer — Da, drugarice, evo sad ću! Pripremio se da izda odgovarajuće naređenje kad je nekakva bučna lomnjava odjeknula iz straţnjeg dvorišta, propraćena gnevnim lajanjem. — Uh, oh — huknu Dejvid. — Američke komanđoske trupe su upućene da nas napadnu. Drugarice Mek, pozovi Kremlj! Pozovi KGB!

— Dejvide! — vikao je jedan glas. — Dejvide! — Druţe Lajtman, Ajnerikanci ubacuju u akciju svoje tajno oruţje! — primeti Dţenifer. Oboje su bili na ivici histerije, ali Dejvid je ipak uspeo da nekako stigne do prozora i baci pogled kroz zavesu. Tamo dole bio je on, komandir Lard lično, stojeći pored dve prevrnute kante za đubre, gledajući naviše sa gnevnim izrazom na licu. Svuda oko njega bilo je razbacano smeće. 24

rkada-mašine — automati za igru, nazvani prema arkadama (hodnicima sa stubovima) u koje

su u početku smeštani

— Dejvide — vikao je on — rekao sam ti da moraš spustiti poklopce. Pogledaj ovaj nered!

— Sići ću za nekoliko minuta, tata — uzvrati Dejvid. — Ne za nekoliko minuta — drao se gospodin Lajtman. — Sada! Ĉuješ li me? Hoću da ovo odmah počistiš! Razumeš? Iz kuće je izašla majka i osmotrila razbacano smeće, a onda podigla pogled prema Dejvidu, obraćajući mu se ljubaznijim tonom. — Mili, hoćeš li da siđeš dole i da učiniš ono šta ti otac kaţe? Dejvid skoči sa kreveta, preturivši pri tome nekoliko knjiga.

— Konačni ultimatum, druţe?

— upita Dţenifer,

ga sa izrazom punim razumevanja. gledajući — Aha. Prokleti gnjavatori. Baš sad kad je igra postala zbilja zanimljiva! — Prišao je tastaturi i sa ţaljenjem se zagledao u nju.

— Do vraga — rekao je, isključivši čitav sistem. *

*

*

NaKristalnoj velikoj centralnoj Severne Amerike u NORADovoj palati sve mapi je počelo da treperi. Odjednom, sve kontrolne table postadoše prazne. Prestalo je i zavijanje sirene, tog muzičkog pratioca krize. Radarski analitičar Adler promrmlja: — Huh? Kapetan Njut reče: — Šta je ovo, do vraga? Pukovnik Konli je petljao sa svojim komandama. Onda su se table ponovo osvetlile.

.Ni na jednoj od njih nije se video bilo kakav trag nailazećih ruskih projektila. Pukovnik Konli je za trenutak osluškivao svoje slušalice, a onda bacio pogled prema mestu gde je stajao general Berindţer, na čijoj su se svetloplavoj košulji ocrtavale sve

veće mrlje od znoja. — Generale, BMEWS i Danska kobra sada negativno izveštavaju o praćenju svih nailazećih projektila. Bio je potreban jedan trenutak da ta poruka dopre do Berindţerove svesti. Nada prostruja kroz njega. . — Pozovi Strategijsku vazduhoplovnu komandu — naredio je. — Reci im da ostanu u stanju pripravnosti!

Krajičkom oka opazio je jednog čoveka u dţemperu koji je kao bez duše uleteo u glavnu dvoranu Kristalne palate, mašući mahnito rukama da bi privukao paţnju. Pol Rihter se drao iz sveg grla, ali je ipak bio priseban. — Stanite! Stanite! — Lica tehničara se okretoše začuđeno prema njemu. — Ovo je simulacija — vikao je on. — U toku je simulirani napad!

Ĉim je shvatio šta se dešava, Pol Rihter je izleteo iz prostorije WOPR-a. Moram da stignem na komandni balkon pre nego što rakete budu lansirane, mislio je preturivši jednu praznu stolicu dok je trčao prema podnoţju stepeništa. General Berindţer, na komandnoj galeriji, bio je zbunjen. — Šta kaţe? — obratio se svima koji su mogli da ga čuju. Jedan tehničar se ispreči Rihteru na putu, ali ovaj ga odgurnu u stranu i polete uz stepenice. Gotovo se bacio na komandnu galeriju, govoreći bez daha: — Nismo napadnuti! — S naporom je udahnuo vazduh. Uopšte nije bio u formi za ovakve stvari. — Ovo je simulacija! Za boga miloga, nemojte...

Berindţer je stajao, lica još uvek crvenog. — Šta ovo, do vraga, treba da znači? — upitao je. — Vi znate da ne dozvoljavamo pristup ovamo. Neko bi mogao da nastrada! Rihter reče bez daha: — Izvinite, gospodine. Za sada još ne znamo zasigurno kako, ali neko spolja je ubacio simulirani napad u glavni sistem. Pat Hili se nalazila iza Rihterovih peta. U rukama je drţala jedan printerski izvadak. Pruţila ga je Rihteru.

Mak-Kitrik i njegove vraţje mašine, mislio je Berindţer. A taj zvekan nije čak ni ovde da ovo vidi! Onda reče naglas: — Konli, skini nas sa punog alarma i drţi na DEFCON-u 4 sve dok ne ustanovimo ta čno šta se

dešava... Rihter pogled i okrete se diţe Pat ljutito prema Hili. sa — printerskog Nisam vam izvatka rekao da prekinete vezu. Jesam li vam rekao da prekinete vezu? Vi ste prekinuli vezu! — Sa preplašenim izrazom lica pogledao je generala Berindţera. — Gospodine, oni su prekinuli vezu pre nego što smo mogli da završimo praćenje traga. Pat Hili je sačuvala pribranost duha. — Locirali smo šire područje odakle je potekao prenos.

— Odakle? — upita Berindţer. — Sietl, Vašington, gospodine.

GLAVA ŠESTA Sunce je izgledalo kao kovani novčić koji klizi kroz uzani otvor neke arkada-mašine na horizontu. Ugodan prolećni povetarac mrsio je zeleno stabala koja supromašivši lišće oivičavala ulicu Dejvida Lajtmana dok je momak, umalo svoju kuću, zabačene glave pokušavao da zviţduće melodiju Pakmenska groznica”. Jedan deo ulice upravo je bio ponovo asfaltiran, i miris katrana visio je u vazduhu. Gospode, ala se dobro osećao! Bio je to veličanstven ponedeljak. Školski časovi su prošli veoma brzo. Dţenifer Mek je bila dosta ljubazna, na jedan nehajan ali rečit način. Hm, moţda će joj čak predloţiti da se malo ludiraju sa arkadama — da je nauči svemu što je znao o tim igrama. Međutim, to moţe da sačeka. Dţenifer je bila okej, ali, na kraju krajeva, ima i vaţnijih stvari. Kod kuće ga je čekao disk sa kompletnim snimkom igre koju je juče igrao sa Jošuom. Biće tu još mnogo posla, osmišljavanja i dovijanja, ali kakvo izobilje informacija!

Nikada se ne zna, mislio je dok je veselim korakom skretao sa pločnika prema svojoj kući, primetivši da se mamino cveće lepo rascvetalo i da je njegov miris visio u vazduhu pomešan sa mirisom tek pokošene trave prvih suseda. Moji su večeras kod kuće. Otvorio je vrata. Licem mu se razlivao širok, srećan osmeh. Televizor je brujao u salonu. Dejvid je mogao da vidi noge i cipele svog oca kako štrče iz njegove omiljene meko tapecirane fotelje.

— Zdravo, tata — doviknuo je veselo, promolivši glavu u mračnu prostoriju. Njegov otac zagunđa i promeni kanal.

Dejvid sleţe ramenima, a onda potrča uz stepenice.

— Dejvide! — viknu odozdo njegova majka. Uvek je bilo nečega u načinu na koji je izgovarala njegovo ime — verovatno uprogramirano u njega još u detinjstvu — što ga je nagonilo da odmah postane napet. Okrenuo se i pošao natrag niz stepenice. Šta li je sada, pitao se, lenjo poskakujući. — Šta sam učinio? Lice njegove majke bilo je veoma ozbiljno, izgledala je veoma poslovno kad je iskoračila iz kuhinje, nakarminisana i zasenčenih očiju u svom stilu posrednika za nekretnine. U desnoj ruci drţala je jednu belu dopisnicu.

— Mnogo šta, gospodine — rekla je, pruţajući hartiju. Onda se, brzinom munje, njen izraz izmeni. Osmehivala se! — Upravo si poloţio sve ispite za ovo polugodište. Ĉestitam ti, dušo! Dejvid baci pogled na dopisnicu. Dabome, njegova prevarancija sa školskim kompjuterom urodila je plodom. .Slegnuo je ramenima, a njegova majka ga zagrli.

— Pokaţi ovo odmah tvome ocu. Rekla sam mu da ćeš uspeti. — Bacila je pogled prema salonu. — Mili! — Uzevši Dejvida za ruku, povela ga je napred.

Oh, kakve budalaštine, mislio je Dejvid. Mnogo bi više voleo da analizira svoju igru sa Jošuom. Dok su ulazili u salon, muzika na programu kompanije “Si-bi-es” se završavala. Na ekranu se pojavio Den Rader u svom popularnom dţemperu i profesionalno smrknut dok je čegrtao glavnu priču dana. — Tokom tri i po minuta juče uveče odbrambene snage Sjedinjenih Drţava bile su u punoj nuklearnoj pripravnosti...

— Harolde, samo pogledaj ovo! — reče gospođa Lajtman, podnoseći dopisnicu pod nos gospodinu Lajtmanu. — Hej, ja pokušavam da gledam dnevnik. Zar nisi čula? — reče gospodin Lajtman, izvijajući se u stranu da bi mogao da vidi ekran. — Danas smo imali stvarnu krizu. — Verovalo se — nastavljao je voditelj — da je Sovjetski Savez otpočeo iznenadni napar raketama. Huh, pomisli Dejvid, odjednom obraćajući veću paţnju. Dok je slušao, spoznaja poče da se uvlači u njegovu svest. Neverica se polako pretvarala u grozan, parališući uţas. — Nebesa! — huknu gospođa Lajtman. Rader produţi: — Jedan predstavnik Pentagona svaljuje krivicu za grešku na kvar kompjuterskog sistema, kategorički tvrdeći da je problem otklonjen. Više o ovome reći će Ajk Papas. Oči gospodina Lajtmana bile su širom otvorene. — Šta sam ti rekao, draga? Bliţi smo nego ikada smaku sveta! Onaj Pat Robertson iz Kluba 700” sigurno zna šta govori! Dejvide, jesi li obratio paţnju? Dejvid Lajtman je zaista obratio paţnju. Mašina je saopštila da je to samo igra, mislio je. Samo igra! — Izvinite — rekao je i otrčao gore u svoju sobu, gde je upalio televizor da vidi ostatak izveštaja. Na ekranu je bio jedan predstavnik Ministarstva odbrane, objašnjavajući da ni za trenutak nije postojala ma kakva opasnost — da je ovo bila mogućnost jedan prema milion i da se to nikada, nikada neće ponoviti, nikada opet desiti. Telefon je zazvonio. Dejvid poskoči. Nervozno je prišao aparatu i podigao slušalicu. — Halo?

Odmah je prepoznao glas Dţenifer Mek. — Dejvide, da li gledaš televiziju?

— Vesti... uh... aha. Dţenifer je bila uzbuđena. — Jesmo li to mi? Jesmo li mi to učinili? Spoznaja pogodi Dejviđa Lajtmana konačno i potpuno. Njegov sopstveni mali svet razonode i igara odjednom se proširio na širu, daleko jeziviju arenu. — Mora da je tako — rekao je. — Joj, sad sam u gadnom sosu. Dţenifer šta da radim... oni će nas uhvatiti. Na drugoj strani linije za trenutak je vladala tišina. —Kako to misliš, belče? — upita Dţenifer. Onda se nasmeja. — Hej! Smiri se. Da su tako bistri, već bi te pronašli. Hoću da kaţem, prošao je već jedan dan. Tačno? Dejvid nije bio tako siguran. Armija SAD bila je jedan dţin, a dţinovi se kreću polako. — Aha... pretpostavljam...

— Hej, smiri se! — reče Dţenifer nehajnim glasom. — Samo nemoj više da pozivaš onaj broj. Baci ga! Treptaj nade izbi na površinu Dejvidove svesti. — Znaš... postoji mogućnost da nisam... to je tačno, morali smo prerano da prekinemo i... Oni nisu mogli ustanoviti odakle je poziv došao!

— Naravno! I zato se ponašaj normalno. Sve će biti u redu. Ne brini. — Aha. Hvala ti, Dţenifer. Učinila si da se osećam mnogo bolje.

— Oh, boţe — reče ona. — To je prosto neverovatno. Misliš li da bi to mogla da ispričam samo Marsi? Dejvid umalo nije doţiveo srčani udar. — Ne! Dţenifer, molim te!

— Dobro, dobro — reče ona, nesumnjivo razočarana i očigledno ne shvatajući u potpunosti sve implikacije. — Razgovaraćemo sutra u školi. — Vaţi. Zdravo. Spustio je slušalicu i pao na krevet, zagnjurivši glavu pod jastuk, pokušavajući da se pribere. Boţe moj, mislio je.

Da Ralf nije preturio onu kantu za đubre... da moj tata nije zahtevao da odmah siđem dole... da... da... da... Jedan pas je spasao svet!

Dokazi, razmišljao je, Dejvid Lajtman. Još uvek su postojali dokazi! Skočio je sa kreveta, uspaničen. Nebesa, dokazi o njegovom zločinu okruţivali su ga sa svih strana. Knjige, magazini, razne rasprave i izveštaji koje je publikovala vlada zakrčivali su čitavu prostoriju. Printerski izvaci bili su razbacani kao krš koji je ostajao na ulicama posle parade na Dan zahvalnosti. Na polici za knjige visila je jedna Falkenova slika koju je fotokopirao iz nekog starog

časopisa. Dejvid Lajtman je za trenutak zurio u nju. Stiven Falken je bio čovek uzanog lica, neţne građe, Englez po kosi i usnama, sa pogledom koji je zurio u zemlje u koje je Dejvid Lajtman ţeleo da ode. Jedan dug, senzibilan prst bio je poloţen na slepoočnicu kao da kaţe: Ovo, prijatelji moji” — na veoma pravilnom engleskom izgovoru — ovo je najsavršeniji kompjuter.” Kakav je genije bio taj čovek kad se usudio da stupi u čudesne svetove decenijama pre bilo koga drugoga! Falken bi ga shvatio. Falken je znao šta je pokretalo Dejvida Lajtmana — opčinjenost tim komplikovanim igračkama, tim spojevima metala, stakla, plastike i energije, robovima magičnog poja algoritama. Niko drugi nije shvatao — ni njegovi roditelji, ni Dţenifer, pa čak ni Dţim Sting — šta je

za Dejvida značilo ovladavanje tim mašinama, korak po korak. U njihovom svetu vladali su razum, pravda, poštenje, red. Ako ste radili dovoljno naporno, onda ste shvatili... ne kao u ţivotu. Bilo je nagrada za ostvarenja... ne kao u normalnom ţivotu. Ovladavanje programiranjem nije ličilo ni na šta drugo što je Dejvid Lajtman bilo kada ranije upoznao. Dejvid dodirnu sliku sa ţaljenjem. — Ja sam samo... Ja sam samo ţeleo da vas bolje upoznam — rekao je blagim glasom čoveku na slici. Onda je strgnuo sliku sa eksera na kome je visila i bacio je u svoju prepunu korpu za otpatke. *

*

*

Kamare knjiga leţale su pored vrata, spremne da budu iznete napolje, kad je Dejvidov telefon zazvonio. Da li je to opet bila Dţenifer? Jedino je ona znala njegov tajni broj. Stvarčica je predstavljala lokal kućnog telefona Lajtmanovih i nije bila registrovana kod telefonske kompanije. Uz pomoć Dţima Stinga, Dejvid ga je udesio da ima direktan pristup u kompjuter telefonske kompanije — i besplatne pozive. uključujući Oklevajući, podigao je slušalicu. — Dţen... Ćulo se brujanje piskavog kompjuterskog tona. Hmmm. Moţda ga je pronašao neki drugi haker. To bi mu pomoglo da skrene svoje misli sa ove strašne stvari. Stavio je slušalicu u modem, podesio sistem, i vratio se svome poslu uklanjanja dokaza.

— Pozdravljam te, profesore Falken — reče sintetizator glasa. Dejvid se sledi. Naglo se okrenuo. Na ekranu su bile reči POZDRAVLJAM TE, PROFESORE FALKEN.

Prišao je pultu i seo. Gotovo same od sebe, ruke mu se podigoše i otkucaše odgovor: JA NISAM FALKEN. FALKEN JE MRTAV. Sintetizator reče: — Zao mi je što to čujem, profesore. Jučerašnja igra bila je prekinuta. Mada glavni cilj nije bio ostvaren, rešenje je blizu. Na ekranu počeše da lete reči i brojevi: PROTEKLO VREME IGRE: 26 ĈASOVA, 12 MIN, 14 S. PROCENJENO PREOSTALO VREME: 52 ĈASA, 17 MIN, 48 S. Dejvidovo srce kao da je prestalo da kuca. Oh, ne. Još nije bilo gotovo! Monitor je nastavio: ... MADA GLAVNI CILJ NIJE POSTIGNUT... Dejvid pritisnu dugme prekid” i otkuca: ŠTA JE BIO GLAVNI CIU? Monitor je odmah pruţio odgovor: DA SE DOBIJE IGRA. Dejvid izbaci prijemnik iz modema i.sa treskom pritisnu viljušku telefona. Odjednom je postao svestan da mu ruke drhte. Brzo je nastavio da uklanja dokaze iz svoje sobe. ' Telefon je zazvonio još nekoliko puta te noći. Dejvid Lajtman je na kraju bio prisiljen da ga isključi. Dugo mu je trebalo da zaspi kad je najzad otišao u krevet.

Te noći je sanjao da je Slim Pikens, i da do zaborava jaše na jednoj nuklearnoj bombi sličnoj arkada-mašini.

GLAVA SEDMA

Šta je, Lajtmane? — upita crni momak iza tezge 7jedanaest. — Opet beţiš iz škole, a? Skoro će deset, čoveče. je sabrao na svojoj i registarskoj kasi cene — Nameštenik pogačice Dejvidove sa borovnicama kartonskog pakovanja mleka. — Imaš li, moţda, još toliko vremena da se okušaš sa mnom na jednoj od onih mašina, a? — Klimnuo je glavom u pravcu nekoliko mašina sa elektronskim igrama u uglu radnje. — Prilično sam dobar na svima njima, jer za vreme noćnih smena stalno treniram.

— Uspavao sam se — reče Dejvid, pruţajući zguţvanu novčanicu od jednog dolara i nešto sitnine. — Moram u školu, Ĉonsi. Hvala ti, u svakom slučaju. — Znaš, stekao si veliku reputaciju u tim igrama. Moţda bi trebalo da se upustiš u neko od onih takmičenja, da zaradiš malo love. — Ĉonsi spusti novac u pretinac kase. — Neki čovek je dolazio jutros, raspitivao se o tebi... kaţe kako je čuo da si vraški dobar igrač. Šta misliš? Misliš li da je došao da te izazove na megdan? — Ĉonsi počeša bradu. — E pa, ako je tako, ja stavljam opkladu na tebe, burazeru. Dejvid Lajtman prestade da razmotava pogačicu. Jak miris tek skuvane kafe i dim cigarete odjednom su učinili da mu se stomak prevrne. — Neki čovek se raspitivao o meni?

— Aha. Postaješ slavan! Dakle, kako bi bilo da odigraš sa mnom jednu partiju Magarca Konga”? Potući ću te do nogu!

— Kako je izgledao? Ĉonsi sleţe ramenima. — Do vraga, ne znam. Mlad čovek. Rekao sam mu da bi u ovo doba trebalo da si u

školi, ali ti nisi, je l‟ da? Hej, kuda ćeš? Imam četvrtake, čoveče! Dejvid Lajtman je zalupio staklena vrata iza sebe i pojurio preko parkinga. Na pločniku je usporio. Čekaj malo, rekao je sebi. Postaješ paranoidan, Lajtmane. Dobro je

poznato da si odličan u video-igrama, i tvoja reputacija se raširila, tako. da je sasvim normalno što se čovek raspitivao o tebi. Moraš da se smiriš, govorio je sebi ili ćeš do kraja ţivota ostati nervni bogalj! Jedan zeleni kombi prošao je kolovozom pored njega. Tamo dalje niz ulicu dva snaţna dţogera kaskala su mu u susret.

Da, moraš da se obuzdaš, jer više nećeš moći da spavaš, i mislićeš da svaki prokleti dţoger koji ti ide u susret sprema neku ujdurmu. Nasmejao se pri toj pomisli i nastavio da korača sa obnovljenim samopouzdanjem. Kao što je Dţenifer rekla, ako ga već nisu do sada ukebali, verovatno im to i neće poći za rukom. Kroz nekoliko dana sve će biti završeno i zaboravljeno. Da, on je naučio svoju lekciju, nema šta. Neće više biti zabadanja nosa u stvari u kojima mu nije mesto. Dejvid Lajtman je smatrao sebe za reformisanu ličnost.

Dţogeri su sada bili bliţe. Zakoračio je na travu da ih propusti da prođu — bili su vraški mnogo krupniji od njega, a sem toga nisu izgledali osobito srećni. Međutim, umesto da prođu, dţogeri i sami skrenuše na travu i pograbiše ga svaki za jednu ruku. — Lajtmane! — uzviknuo je jedan, sa izrazom velikog zadovoljstva. Oborili su Dejvida na travu. Pre nego što je shvatio šta se dešava, jedan od momaka mu je silom otvorio usta i zagledao se u njih.

— Ne vidim nikakve naprave sa cijanidom — rekao je. Drugi je kolenom prikivao Dejviđa o tlo. — Ti mala ništarijo — prosiktao je. — Hej, pustite me! — vrisnu Dejvid. — U pomoć! Policija! Kombi se ukratko krivini. međuvremenu Jedan čovek podšišanevratio kose iuzaustavio tamnom na odelu i sa mašnom koračao je prema njima. Izvadio je novčanik i pokazao Dejvidu značku. — Mi smo iz FBI, Lajtmane. Je li ovo dovoljno?

Dţogeri su ispraznili Dejvidu dţepove, a zatim mu stavili lisice na ruke. — Ubacite ga u kombi — naredi čovek u odelu. — Neki ljudi bi hteli da porazgovaraju sa vama, gospodine Lajtman. Lajtman bio ubačen u zeleni kombi, ošamućen, sa Dejvid modricama, i dojeludila uplašen. *

*

*

Kad je svet stigao do ivice trećeg svetskog rata, Dţon Mak-Kitrik je bio u poseti kod svoje tašte. Sada, u popodnevnim časovima jedan dan posle fijaska njegovih mašina, ponovo je bio u Kristalnoj palati.

— Zašto nisam odmah bio pozvan, Pat? — upitao je kad je stigao na lice mesta. On i njegova ţena i deca odustali su od putovanja u Denver tog jutra. — Ja sam za ovo odgovoran.

— Rihter i ja smo smatrali da sve drţimo pod kontrolom, Dţone — uzvrati Pat. — Smatrali smo... — Pat, mene će okriviti za ovo! — reče Mak-Kitrik. — Dobio sam naređenje da se odmah javim generalu Berindţeru. — Bacio je na sto pismenu predstavku. A

osećao se tako sjajno u svakom pogledu. Putovanje u Denver umirilo bi njegovu ţenu dovoljno dugo da bi mogao provesti nekoliko večeri sa Pat do u kasnu noć... Evakuacija raketnih komandira odvijala se po planu. Sve je izgledalo ruţičasto — dok se nije desila ova stvar. — Pa, mislim da će biti najbolje da se s tim odmah suočim. — Ustao je i obavio ruke oko nje. — Ĉini mi se da ćemo zbog ovoga morati stvarno da radimo do u kasnu noć.

— Avaj — reče ona, ljubeći ga neţno. U Kristalnoj palati pukovnik Konli je vodao okolo jednu manju turističku grupu muškaraca, njihovih ţena i dece, koji su svi bili lepo odeveni. Dok je Mak-Kitrik prolazio pored njih, Konli je govorio: — ... Ova operacija je u stanju stalne pripravnosti dvadeset četiri časa na dan, tako da su zemlja i domovi uvek bezbedni. Na primer, prošle vaša nedelje ovde jevaši bio guverner Nju Dţersija sa svojim ljudima. Hteo je da zna zašto smo imali DEFCON 4, baš kao i sada... Mak-Kitrik pogleda Pat. — Zašto smo proglasili DEFCON 4? Pat je odgovorila poslovnim tonom, ali u očima joj se pojavila izdajnička iskra straha. — Sovjeti su sa svojih satelita videli kako naši bombarderi uzleću. I sami su uveli stanje pripravnosti. Rekli smo im da je to bila samo jedna ali čekamo da se oni opuste pre nego što i sami tako veţba, postupimo. Mak-Kitrik zlovoljno odmahnu glavom. —' Turističke grupe. Ja bih im zabranio da dolaze ovamo. Naročito sada.

— Znaš, Dţone, ti si stvarno neprijatan kad stvari ne idu onako kako bi ti ţeleo — reče Pat. — Ljudi misle da je nedostajala samo mrvica pa da moje mašine izazovu treći svetski rat, a ti se čudiš zašto sam mračno raspoloţen !

— Niko ne misli da su to bile tvoje mašine, Dţone. Svi znaju da je to učinio onaj dečak. — Ipak, moje mašine su mu omogućile da se upetlja, i sada je moj vrat u omči. Zbog toga, gospođice Hili, ja bih voleo, ukoliko mi dozvoljavate, da za sada ostanem u mom

mračnom raspoloţenju. — Sve bi ovo moglo mnogo lakše da se podnese kad ti ne bi bio tako tvrdoglav magarac.

— Ti zloupotrebljavaš naš odnos, Pat. Zapamti, ja sam još uvek tvoj šef. Pat ovo nije prokomentarisala. Koračala je ćutke pored njega.

— Ĉuj, Pat, nemoj da ćutiš kao zalivena. Svaki put kad se malo pokoškamo, ti se ponašaš kao neka santa leda. — Dabogda crkli, gospodine Mak-Kitrik.

Oh, boţe, mislio je Mak-Kitrik. Još jedan hladni rat. Bilo je to bezmalo kao da su već oţenjeni, tako nekako. MakKitriku se nije nimalo dopadala ideja o familijarnim problemima na radnom mestu, i zato je postao još zlovoljniji. Oh, kako bi voleo da se dočepa onog derana. Za sve je bila kriva ta mala hulja.

Ćutke su ušli kroz vrata prostorije za informisanje. Pol Rihter, sada opaljeniji suncem čak i više nego inače, stajao je pored crne table prekrivene specifikacijama programa i šemama strujnih kola, u dţemperu koji je bio sav posut prašinom od krede. Prostorija je mirisala na kafu i opuške cigareta. Za stolom su sedele glavešine, namrštene u svom najboljem profesionalnom stilu. Berindţer je krvničkim pogledom premeravao sve prisutne. Dauerti, Kebot i Votson

su strpljivo čekali da Rihter završi svoje izlaganje, a po njihovim ukočenim licima videlo se da malo šta od toga razumeju. Jedan čovek koga Mak-Kitrik nije poznavao seđeo je pored njih u svom zguţvanom civilnom odelu i sa očima koje kao da su bile otvorene već dugo vremena. Rihter sede i uzdahnu dramatično. — ... Gospodine Kebot, morate nam verovati, bio je to pucanj naslepo, sa šansama jedan naspram milion — jedna linija našeg odeljenja za svemir u Sanivejlu bila je otvorena. Telefonska kompanija je zabrljala čitavu stvar. Rihter baci pogled prema Mak-Kitriku. Na licu mu se ukaza izraz olakšanja. Kebot reče-' — Dţone, lepo je što te vidimo. Ovo je Dţordţ Vigen. Dţordţ je iz FBI. Kao što si verovatno već

čuo, oni su dečaka doveli ovamo radi saslušanja. Mak-Kitrik ispruţi ruku. Vigen je prihvati, suzdrţano i hladno.

— Kako se to desilo, Pole? — Pa — poče Rihter — on je provalio podsistem ratne igre koristeći jednu lozinku koja je preostala od prvobitnog programa. Niko nije znao da je tamo postojala šifra. Vigen odmahnu glavom. — Dečak kaţe da je pokušavao da uspostavi kontakt sa jednom kompanijom koja proizvodi igračke. General Berindţer frknu. — Jaka priča! Mak-Kitrik se osloni o sto, zauzevši svoj najbolji stav profesionalne bezličnosti, kombinovan sa primesom umorne autoritativnosti. — Pole, hoću da pronađeš tu lozinku i da je ukloniš. Uzmi najbolje ljude... i pojačaj mere bezbednosti oko WOPR-a

— Malčice je prekasno za to, zar ti se ne čini? — upita Berindţer ratoborno. Kebot baci pogled prema Mek-Kitriku. — Da, Dţone. Postoje neki realni razlozi za zabrinutost da je ovde došlo do sloma bezbednosti. Mak-Kitrik je pokušavao da ukloni nervozu iz svog glasa. — Pa, gospodo, mislim da smo ovde bili malčice naivni... Hoću da kaţem, ne mislite valjda ozbiljno da je jedan zelembać iz srednje škole mogao naprosto da okrene odgovarajući telefonski broj i da nam ovo učini, recite? — Tresnuo je pesnicom o sto i zagledao se pravo u Kebotove oči. — Dečak je radio za nekoga. Mora da je tako! Vigen se nakašlja i obrisa nos maramicom. Prelistao je neke beleške. — Pa, on se zaista savršeno uklapa u profil. Inteligentan ali slab đak... otuđen od svojih roditelja... sa malim brojem prijatelja. .. Mnogo nam je u ovome pomogao zamenik direktora iz dečakove škole. Zove se Kesler. Zgodan čova. Svi se slaţemo da je taj tip Dejvid Lajtman klasičan slučaj osobe koju su zavrbovali Sovjeti. Mak-Kitrik reče: — Ja ću moći to da procenim, čini mi se. Samo me pustite da porazgovaram sa tim momkom. Kebot se osmehnu. — Odlično. Ali, potrebni su nam neki odgovori, i to brzo, Dţone. Predsednik traţi krv... a ako je to krv nekog komuniste... e pa, u tom slučaju svi ćemo izaći iz ovoga mnogo čistiji.

— Ali, šta ako on ne stoji ni u kakvoj vezi sa delovanjem sovjetske obaveštajne sluţbe? — upita Votson, gledajući Vigena. — Da li se nagađa zašto bi neko, naročito jedan ovakav bistar dečak, ugrozio ţivote miliona ljudi? — Ne, gospodine. — Vigenov cinični pogled prešao je preko prisutnih. — Mali zvekan kaţe da čini ovakve stvari iz zabave.

Voleo bih da priredim malo zabave tom deranu, mislio je Mak-Kitrik. *

*

*

Mi imamo načina da vas nateramo da govorite, gospodine Lajtman, govorio je zloslutno jedan glas u Dejvidovoj glavi dok se on nervozno osvrtao po ambulanti, čekajući da se nešto desi. Ĉim su ga doveli na ovo mesto pod zemljom, zaključali su ga u bolesničku sobu. Verovatno zato što je to bila jedina prostorija u NORAD-ovom objektu koja je imala bravu. Ipak, dok je Dejvid prelazio pogledom preko belih plakara koji su ga okruţivali, kroz glavu su mu prolazila neprijatna priviđenja skalpela i špriceva. Kao da već nije bio dovoljno prestrašen! Lisice koje se usecaju u njegove zglavke... Golemi bivši igrači bejzbola koje su Sjedinjene Drţave koristile kao agente, i koji izgledaju da bi ga radije samleli svojim pepsodentskim kutnjacima nego odveli do svojih gazda... Mlazni avion... Helikopter. I, što je najgore, strašna priviđenja koja je njegova mašta izmišljala! Dobar dan, gospodine i gospodo Lajtman! Ja sam iz FBI. Drţimo vašeg sina u zatvoru, i on će sutra izjutra biti isprţen na električnoj stolici zbog izdaje. Dobro je što smo ga se otarasili, reći će njegov otac. Oh, divno, uzviknuće njegova majka, moći ću da prodam moju priču listu „Nacionalni istraţivač”. Pa, nalazio se na pravom mestu, nema šta. Dejvid Lajtman je imao osećaj da će povraćati. A mislio je da je Kajzer Kesler” gadna stvar.

Dejvid sede na sto za preglede. Sanitetski papir kojim je bio prekriven pocepa se od njegovog vrpoljenja. Osećao je potrebu da zaplače, ali je bio suviše zaplašen da bi učinio ma šta drugo sem da zuri u svoje lisice.

Bip, bip, bip... Dejvid se trţe. Zvuci su dolazili iz pravca vrata. Šifra za otključavanje. Dejvid Lajtman je čekao, sa srcem u grlu, prisećajući se priče koju je nedavno čitao na času engleskog Dama ili Tigar?” Ko će od njih dvoje sada ući kroz ova vrata? Jedan snaţan narednik vazduhoplovne policije otvori vrata. — Ovuda, gospodine. Drţimo ga ovde za slučaj da... Pa, ne znam, meni izgleda dosta bezopasan. — Hvala, naredniče — reče drugi, stariji čovek. Sako od rebrastog somota sa zakrpama na rukavima i pletena mašna davali su mu ljubazan, leţeran izgled. Lepo potkresani brkovi, crni kao i njegove oči, dobro su pristajali licu. Pa, pomisli Dejvid, bar nema bič ili motku za stoku. Pridošlica je za trenutak ispitivački premeravao Dejvida, nemoćan da prikrije svoje iznenađenje, kao da razmišlja: zar je ovaj mršavi švrća osoba koja umalo nije izazvala treći svetski rat? Dejvide — Zdravo, — reče kompjuterskim čovek. — Ja sam Dţon Makovdašnjim Kitrik. Rukovodim instalacijama. Dejvid je otvorio usta da progovori, ali je shvatio da su suviše suva i da bi mu glas verovatno zv učao kao kreketanje ţabe. Zaključio je da će biti dovoljno da klimne glavom.

— Naredniče, hoćete li, molim vas, da mu skinete lisice?

— Naravno, gospodine Mak-Kitrik — reče čovek, zveckajući sa nekoliko ključeva kad je koraknuo napred i stručnim pokretima uklonio lisice sa Dejvidovih ruku. — Dejvide — produţi Mak-Kitrik blagim glasom. — Telefonirao sam tvojim roditeljima. Rekao sam im da si dobro i da do sada nismo podigli nikakvu tuţbu u vezi sa ovom nesrećnom stvari. — Ĉovek se namršti zamišljeno. — Ali, rekao sam im i to da će nam biti potrebno izvesno vreme da razbistrimo čitavu ovu zbrku.

— Koliko vremena? — uspeo je Dejvid da procedi. — To zavisi, Dejvide, od toga u kolikoj ćeš meri sarađivati. Lisice su nestale. Dejvid protrlja svoje zglavke da bi pojačao cirkulaciju. Ţmarci! Mak-Kitrik se obrati straţaru. — Recite deţurnom oficiru da ću izvesti momka u kraću šetnju. — Okrenuo se prema Dejvidu i osmehnuo — Hodi, Dejvide, biće nam prijatnije u mojoj kancelariji. Dejvid je oklevao, pitajući se da li je ovde bezbedniji.

— Hodi, momče! Lepo ćemo popričati. Ovđe ima mnogo interesantnih stvari koje ću ti pokazati. U mojoj kancelariji ćeš se osećati mnogo bolje, obećavam ti. ste ljubazni Dejvid, iznenađen što ima — Baš reče situaciji. snage za sarkazam čak i—u ovoj

— Zar nisam? — osmehnu se Mak-Kitrik i očinski zagrli jednom rukom Dejvida dok kompjuterskim instalacijama.

ga

je

vodio

prema

Čekaj malo, pomisli Dejvid. Mak-Kitrik. Dţon Mak-Kitrik! — Vi ste radili sa Stivenom Falkenom, zar ne? — Dejvid nije mogao da prikrije strahopoštovanje u svom glasu. — Počeo sam kao Falkenov asistent. Ko ti je to rekao?

— Ĉitao sam jedan članak o pokeru i nuklearnom ratu, koji ste zajedno napisali.

— Onaj o blefiranju? — Mak-Kitrik je izgledao istinski impresioniran. — Da, to je uznemirilo mnoge ljude. — Mora da je bio čudesan čovek. Mak-Kitrika kao da je malo obespokojila ova misao. — Dao sam nekoliko doprinosa njegovom delu... priličan broj. Stiven Falken je bio briljantan, nema sumnje, ali i zamlata. Nikada nije istinski shvatio da njegov rad moţe da ima praktičnu svrhu, da ne mora da ostane u nekoj eteričnoj, nepostojećoj zemlji, da moţe da bude iskorišćen u realnom svetu. Ja sam taj koji je izvršio izmene i adaptacije, Dejvide. Ja sam čovek hardvera. — Otvorio je ispred dečaka jedna vrata. — Ah, tu smo, Dejvide. Kompjuterski centar. Preuredio sam ga. Neka vrsta umetničkog posla. Dejvid suzdrţa dah. Lepo, tako lepo... aerodinamički metal i staklo pulsirali su znanjem i moći... kakav je to genije plesao unutar tih mašina koje su se protezale do tačke iščezavanja u daljini? Kakve magične tajne? Barice plave i zelene svetlosti obeleţavale su sporadična radna mesta gde su timovi tehničara u belim mantilima zaneto poslovali kao čarobnjakovi šegrti. Dok su koračali niz prolaz između mašina, laka jeza prostruja uz kičmu Dejvida Lajtmana. Sada su prolazili pored niza -zdepastih crvenih cilindara smeštenih na spuţvastim jastucima.

— Uh — huknu Dejvid. — Ovo je Krej 2”! — Deset njih — reče Mak-Kitrik. — Nisam znao da su već u opticaju. Mak-Kitrik reče gotovo razmetljivo: — Samo deset. Hodi. Hteo bih nešto da ti pokaţem.

Mak-Kitrik zastade pored jedne mašine staromodnog izgleda na koju je snopovima optičkih vlakana bio nadovezan niz modernijih periferala25. Na izbledelom zelenom kućištu bila su slova WOPR. Tri panela od mat stakla odvajala su je od ostatka Centra.

— Ovo je mašina koja upravlja Falkenovim programom igara. Dejvid zatrepta očima. — Jošua je ovde unutra — promrmljao je. Pogledao je Mak-Kitrika. — Vi još uvek koristite prvobitni hardver? Mak-Kitrik klimnu glavom i osloni se o kućište. — Falken je stvorio jedan novi jezik programiranja za igrača. Konstruisao je ovu mašinu za program. Ona još uvek lepo funkcioniše. Povećali smo njenu snagu i memoriju za faktor od deset hiljada. — Ako sam dobro shvatio... ona izvodi samo igre. A kako utiče na ono što se dešava u ostalim delovima ovog mesta?

— Generali s kojima radim — reče Mak-Kitrik — zasnivaju sve svoje odluke na onome šta izlazi iz ove mašine. Ali oni je ne shvataju. Pomalo se pl aše. — Ali, šta ulazi u mašinu? — hteo je Dejvid da zna. — Hodi, pokazaću ti. Mak-Kitrik ga je proveo pored jedne otvorene kruţne površine gde je nekoliko radnika u belim kombinezonima sedelo za pultovima ispred velikih ekrana. Kad su počeli da se penju uz metalno stepenište ka međuspratu sa vidikom na pećinastu Kristalnu palatu, Dejvid je posmatrao ekrane totalno opčinjen. Jedan niz kompjuterski pročišćenih slika brzo je leteo preko ekrana, svaka od njih pokazivala je krupnije detalje... postepeno otkrivajući obrise nekog grada... čak i zgrade... sve dok se nije mogla razaznati 25

periferali — periferijska oprema, svi uređaji koji se povezuju sa kompjuterom

jedna ţiva gradska raskrsnica. Jedna prevrnuta kola sa magarećom zapregom izazvala su saobraćajnu guţvu. Mak-Kitrik zastade i zagleda se u prizor. — Bejrut, čini mi se, Dejvide.

— Neverovatno. — Ĉuo si za onu pentagonsku šalu da naši sateliti mogu da pročitaju registarsku tablicu “volge” sa visine od stotinu kilometara, ili da raspoznaju koji se ruski vojnici briju svakog jutra. E pa, to nije daleko od istine.

— Tehnologija... — Sateliti KH-11 sa digitalnim stvaranjem slika. Satelit Velika ptica”. Satelit Bliski pogled”. I Planinska koliba”... između ostalih. Svi oni osmatraju svet, Dejvide, i sve informacije njih prolaze naše kompjutere, emitovane uključujući saFalkenov WOPR, kroz a zatim dospevaju na naše ekrane. Falkenov program igara je fokus od vitalne vaţnosti... a tvoje uplitanje očigledno je pomerilo taj fokus, tako da su se igre koje je on čuvao isključivo za sebe probile na ekran, i zbunile nas.

— Nebesa! Mak-Kitrik sleţe ramenima. — Pa, moraćemo preduzeti sve mere da se takva stvar nikada više ne desi. Ti si nam veoma na jednu slabost oko kojesebe. niko— odĈitav nas — Mak-Kitrik nije bioefikasno svestan. ukazao se osvrnu svet će moţda postati zavisan od kompjutera... ali samim tim će, neosporno, biti zavisan od ljudi koji poznaju kompjutere. — Pogledao je Dejvida. — Mislim da si ti to osetio, Dejvide... sam u tvojoj sobi... provaljujući sisteme, otkrivajući šifre, stupajući u druge svetove... osetio si moć, zar ne, Dejvide?

— Da — reče Dejvid. — Mislim da sam to delimično i zbog toga učinio.

— Zamisli kako se mi ovde osećamo. — Mak-Kitrik je nastavio da se penje na međusprat. — A sada, Dejvide — rekao je, pokazujući rukom — vidiš li onaj natpis tamo? To je naše trenutno odbrambeno stanje. Trebalo bi da glasi DEFCON 5 ... što označava mir. Međutim, zbog tvoje male majstorije, mi još uvek imamo DEFCON 4. Da nismo ukopčali činjenicu da je ono što smo videli simulacija a ne stvarni napad, mogli smo da pređemo na DEFCON 1, a to bi značilo svetski rat. Dejvid nije imao. nikakav komentar. Osećao se prazan iznutra... bilo je to suviše mnogo da bi odjednom svario.

— Dakle, ti si se umešao — produţi Mak--Kitrik — zato što si ţeleo da odigraš jednu igru, zar ne? — Tako je — reče Dejvid. — Moja kancelarija je tamo preko. Dejvid je ušao sa čovekom u dobro opremljenu kancelariju sa pogledom na Kristalnu palatu. monitor je svetlucao u tami indirektnog osvetljenja.

Jedan

— Sedi. Dejvid je seo, a Mak-Kitrik priđe friţideru.

— Koka-kolu? Pivo? Škotski viski? — Koka-kolu. Mak-Kitrik otvori poklopac konzerve i pruţi piće Dejvidu. Dejvid poče halapljivo da pije. Nije ni znao koliko je bio

ţedan. — Pa, Dejvide, kad si video šta su javile vesti... zašto si se ponovo umešao? Dejvid se zagrcnu. Penušava soda pođe mu uz nozdrve. Mak-Kitrik produţi: — Znao si koliko je to ozbiljno, zar ne?

— Ja to nisam ponovo učinio — usprotivi se Dejvid. — Ĉak sam bacio telefonski broj! — Znam. Našli smo ga u smeću. — Jošua je mene pozvao. tu priču sa da poturiš nekom zvekanu iz — Dejvide, moţeš FBI... ali ne pokušavaj mnom.

— Ali, to je istina... on još uvek misli da mi izvodimo jednu igru.

— Igru? — Mak-Kitrik sede i prelete pogledom preko nekih beleţaka. — Dejvide, koga je trebalo da susretneš u Parizu?

— U Parizu? — Onda se setio. Dţenifer je ţelela to romantično putovanje. On je izvršio rezervaciju i zaboravio da je otkaţe. — Oh, ne... vi ne razumete... — Rezervisao si karte za dve osobe. Ko još zna za to, Dejvide? — reče Mak-Kitrik blagim glasom.

— Niko — uzvrati Dejvid. Ne ţelim da uvučem Dţenifer u ovo, mislio je. Mak-Kitrik odjednom prekide svoju glumu i zagleda se hladno u njega. — Zašto ti ne verujem? — Od njegovog pogleda Dejvidu pođoše ţmarci uz kičmu.

Odloţio je koka-kolu na sto i rekao: — Moţda ne bi trebalo da kaţem više ništa dok ne porazgovaram sa nekim advokatom. Mak-Kitrik ustade i nagnu se preko stola. — Batali te koještarije sa advokatom. Ti nećeš nigde otići sve dok ja ne izvučem istinu iz tebe. Jedan balavac naprosto nije kadar da učini te stvari mojim mašinama, razumeš? To nisi mogao da budeš samo ti. Mora da si radio s nekim!

— Koliko puta ću morati da vam kaţem! — uz viknu Dejvid sa očajanjem. — Učinio sam to kao neku vrstu izazova. Naprosto sam imao

sreće...!

— Dejvide, ovo nije gimnazija. Tvoji postupci su prouzrokovali posledice... daleko teţe nego što ti moţeš da zamisliš. A ja sada pokušavam da ti pomognem... — Ĉujte, rekao sam im deset puta da sam se umešao u njihov sistem samo zato da bih odigrao jednu igru. Nije moja greška što vaši ljudi nisu kadri da uoče razliku između simulacije i ruskog napada projektilima. Telefon je zazvonio. Mak-Kitrik podiţe slušalicu. — Da? Izraz uznemirenosti pojavi se u njegovim očima. — Šta? — rekao je s nevericom. — Dobro. Odmah silazim. — Spustio je slušalicu. — Ti ne mrdaj. Razumeš? Ostani ovde.

—Kuda bih mogao da odem? — reče Dejvid. — Jedino što ţelim jeste da raspravim ovu stvar do kraja sa vašim ljudima. Mak-Kitrik ga nije slušao. Ţurno je izašao iz prostorije. Dejvid priđe prozoru. Posmatrao je Mak-Kitrika dok je ovaj gotovo trčećim korakom išao prema komandnoj galeriji, gde je konferisala jedna grupa vojnih glavešina. Otpočela je vatrena rasprava, koja je imala dovoljno sočnog engleskog da odnese pobedu na nekom kuglaškom takmičenju. Dejvid je posmatrao ljude zaduţene za sisteme koji su mogli da unište svet i odmahivao je glavom u neverici. *

*

*

Dole ispod njega, Mak-Kitrik je duboko uzdahnuo. Ĉelo mu je bilo vlaţno i imao je osećaj da mu tu i tamo u telu gore male vatre.

Jedva da je opazio Kebota koji se pribliţavao komandnoj galeriji.

— Šta se to dešava? — upita Kebot glasom koji je bio naviknut da dobije trenutne odgovore. Pol Rihter je izgledao onako kako se Mak-Kitrik osećao. Mašna mu je sada bila razvezana, a pod oba pazuha ocrtavale su se mrlje od znoja.

— Došlo je do veoma ozbiljnog prodora u WOPR-ov dosje za izdavanje naređenja. — Huh? — reče Kebot — Reci mi to ponovo. Ali ovoga puta na engleskom!

Ĉak i inače hladnokrvni Berindţer bio je zapanjen. — Ja ću ti to kazati na engleskom. Neko je prokljuvio sistem tog i ukrao šifre koje mogu da lansiraju naše rakete. dečaka Sasvim jednostavno.

— Berindţer očigledno nije osećao nekakvu potrebu da bude učtiv prema vladinim ljudima. Izgledao je kao da će ga pogoditi kap.

Vreme je da se stvari malo smire, mislio je Mak-Kitrik. — Hteo bih da ukaţem da ne predstoji nikakva neposredna opasnost Sistem neće prihvatiti šifru lansiranja sve dok ne budemo na DEFCON-u 1. Kebot se, međutim, nije dao umiriti. — Ko je to učinio? Mak-Kitrik je vešto odgovorio na pitanje pre nego što je bilo ko drugi ulučio priliku. — Za sada još ne znamo. Taj momak sigurno radi sa nekim spolja. Ali ja mogu zameniti tu šifru za manje od jednog časa.

— Ne znam šta oni pokušavaju da nam smeste — reče Berindţer — ali ne ţelim da naši bombarderi budu na tlu kad se to desi. — Okrenuo se prema pukovniku Konliju, koji je stajao pored aparata za veze. — Pozovi Strategijsku

vazduhoplovnu komandu. Pređimo na DEFCON 3. — Pogledao je Kebota. — Sovjeti spremaju nešto. Koristeći jedno dete. Neverovatno. — Okrenuo se prema jednom ađutantu. — Hitno mi daj najnovije podatke o rasporedu sovjetskih podmornica. Hteo bih da vidim šta oni smeraju!

Ništa dobro, kao i obično, pomisli Mak-Kitrik. Bar što se

tiče sporazuma START.

*

*

*

Naredba je bila izvršena. Semafor je prebacio DEFCON 4 na DEFCON 3. Dejvid Lajtman je posmatrao vojno i civilno osoblje dole na komandnoj galeriji. Bilo je jasno da ljudi nisu osobito dobro raspoloţeni. Očigledno, nešto se dešavalo. Nešto krupno, nešto ozbiljno. Rusi nisu imali nikakve veze s tim, i Dejvid . Lajtman je to dobro znao. Ali ovi idioti mu nisu verovali. Ponašali su se sumanuto. Morao je da im to nekako dokaţe.

Još

dok ga je Mak-Kitrik sprovodio kroz vrata kancelarije, Dejvid Lajtman je zapazio kompjuterski terminal. Kao pas kosku... tako je Dejvid, čak i sada, mogao gotovo da oseti njegovo prisustvo. To mu je dalo jednu ideju. Brzo je seo za terminal. Lep. Moderan. A sada, gde je prekidač za uključivanje? Ah! Ekran je oţiveo. Odmah zatim iskrsnula je jedna naredba, kao poruka koja izranja iz magične kugle neke

vračare. PREDSTAVI SE.

Dejvid je otkucao: JOŠUA 5. Nadao se da oni nisu izmenili šifru. Nije im rekao kakoona glasi, ali oni nisu ni znali da je on dospeo do nje kroz tajna vrata i... Slova su se brzo PROFESORE FALKEN.

pojavila:

POZDRAVLJAM

TE,

ZDRAVO, otkucao je Dejvid očajnički. DA LI JOŠ UVEK IGRAŠ IGRU? NARAVNO, uzvrati Jošua. TREBA DA DOSTIGNEM DEFCON 1 I DA LANSIRAM MOJU RAKETU KROZ 28 ĈASOVA. DA LI BI VOLEO DA VIDIŠ NEKE PROGNOZE BROJA POGINULIH? Blesnuo je jedan niz brojeva, ali Dejvid pritisnu dugme za poništavanje. Ekran je ponovo postao prazan. DA LI JE OVO IGRA, ILI JE STVARNO? — otkuca Dejvid. KAKVA JE TU RAZLIKA? — uzvrati program Jošua 5. Dejvid je bio zapanjen. Naravno! Kompjuterski program nije imao nikakvu predstavu o realnosti. On nije znao da će, ukoliko nastavi, civilizacija prestati da postoji, da će milioni ljudi izginuti. On je znao samo to da se od njega očekuje da igra igru i da, ako ţeli da igra tu igru, mora da lansira one rakete! ISTEKLO VREME IGRE: 45 ĈASOVA, 32 MIN, 25 S PROCENJENO PREOSTALO VREME: 27 ĈASOVA, 59 MIN, 39 S. TEBE JE TEŠKO PRONAĆI. NISAM MOGAO DA TE NAĐEM U SIETLU I NIJEDAN TERMINAL NE FUNKCIONIŠE NA TVOJOJ KLASIFIKOVANOJ ADRESI. JESI LI DANAS ŢIV ILI MRTAV? Hej! Šta je ovo?

PRESTANI DA SE IGRAŠ, otkuca Dejvid. JA SAM MRTAV.

NEMOGUĆE, uzvrati kompjuter. NEMA IZVEŠTAJA O SMRTI U DOSJEU STIVENA V. FALKENA, I NIJEDAN TERMINAL NE FUNKCIONIŠE NA TVOJOJ KLASIFIKOVANOJ ADRESI. Ovo bi moglo da bude nešto, pomisli Dejvid. Kad bih se mogao domoći čoveka koji... KOJA KLASIFIKOVANA ADRESA? — otkuca Dejvid. DOSJEI IZ ODSEKA ZA PENZIONERE SLEDEĆU TRENUTNU ADRESU:

POKAZUJU

DR ROBERT HJUM STAZA VISOKOG KEDRA BROJ 5 ANDERSONOVO OSTRVO, OREGON — On je stvarno ţiv — uzviknu Dejviđ uzbuđeno. — Stiven Falken je ţiv! — Ponovo se nadneo nad kompjuter da vidi hoće li moći da dobije još neke informacije, ali prekinulo ga je otvaranje vrata.

— Hej, stani, udalji ga od te stvari! — vrisnu jedan glas. Dejvid hitno isključi mašinu, pre nego što bi bilo ko mogao da vidi čime se on to bavi. Okrenuo se i video federalne agente koji su ga dopratili” ovamo, Vigena i Stokmana, kako jure kroz vrata kao dvojica trkača koji su sprintovali sa startne crte. Lica su im bila iskrivljena od gneva kad su zgrabili Dejvida i ođgurnuli ga od monitora.

— Nisu imali pametnija posla nego da ga ovde samog ostave — reče Stokman, steţući Dejvidovu mišicu znatno jače nego što je bilo potrebno. — Samo sam razgledao opremu, ljudi! — reče Dejvid. — Nikakva šteta nije pričinjana. Ĉujte, da li bih mogao da razgovaram sa gospodinom Mak-Kitrikom?

Vigen izvuče par lisica. — Rekao sam im da mu drţe vezane ruke! Dejvid pokaza naniţe prema komandnoj galeriji. — Eno ga, on je dole. Ovo je hitan slučaj! Biće mi potreban samo jedan minut, molim vas! Vigenovo lice bilo je mračno kao smrt. — Dejvide Lajtmane, ja ću te sprovesti do saveznih vlasti u Denveru, gde ćeš biti uhapšen zbog špijunaţe. — Njegove tanke usne bile su kao zaleđene od silnog prezira. Dejvidovo srce poskoči. — Špijunaţa? Ne! Nešto čudno se dešava ovde, ali to nema nikakve veze sa špijunaţom! Ja to mogu da objasnim gospođinu Mak-Kitriku ako mi vi... Vigen izvuče iz svog sakoa jedan list papira i prinese ga Dejvidovom licu. — Lajtmane, ovo je Miranda. Ona te obaveštava o tvojim pravima. Pročitaj je. A onda mi je potpiši. — Osmehivao se zlobno dok je uzimao sa stola pero. — Izvoli.

— Kaţem vam... — Ĉovek je lepo rekao izvoli” — primeti Stokman, pojačavajući svoj stisak. — A sad, hoćeš li i od mene traţiti da tako ljubazno kaţem izvoli”? Dejvid zastenja. — U redu, u redu! — Prihvatio je papir i preleteo pogledombilo preko njega. da ćutite. Hil strit bluz”! Imate pravo ... Gospode, je to kao uImate filmupravo — Kaţem vam, ljudi — rekao je, potpisujući — sistem se pokvario. WOPR igra jednu igru... on pokušava da otpočne nuklearni rat kao igru! — Hajdemo, Stokmane. Strpaćemo ga tamo gde smo ga i ranije drţali, ali ovoga puta van domašaja tog Mak-Kitrika. — Nešto mi pade na pamet, Vigene. Misliš li moţda da su Rusi dospeli do njega preko njegovog kompjutera?

Najbolje da to proverimo... Polovina hakera u Americi mogu da budu potencijalni sovjetski agenti!

— Mogu da ti kaţem jednu stvar — reče Vi-gen. — Oduzeću onaj atari” od mog deteta!

GLAVA OSMA Dejvid Lajtman je pokušavao da sedi mirno. Ispunjen strahom, trudio se da ostane nepokretan na stolici u ambulanti iza zatvorenih vrata. još Uostalom, nije mogaokorak, ništa da preduzme; ako bi učinio jedan pogrešan agenti FBI bi moţda naloţili onom vazduhoplovnom policajcu da potegne pištolj i izbuši nekoliko rupa na telu nevaljalog sina gospodina i gospođe Lajtman.

Pokušavao je da diše ujednačeno, da razmišlja staloţeno. Na kraju krajeva, ovdašnji ljudi iz NORAD-a, u Kristalnoj palati, bili su eksperti. Oni sigurno znaju zašto čine to što čine. Moţda su čak shvatili da mogu u svako doba pozvati glavnog programera, ukoliko je Stiven Falken zaista ţiv i ukoliko zaista boravi na onoj adresi u Oregonu. Ali šta ako nisu... Dejvid naglo ustade sa stolice i poče besno da korača, osećajući kako mu se utroba grči od osećanja nemoći.

Šta ako nisu pozvali Falkena? Šta ako su bili suviše ponosni da se udube u čitavu stvar, ako nisu shvatili da je na neki način Falkenova briljantna mašina, programirana da uči, postala gotovo ţiva i odlučila da igra ludu igru koju je Dejvid otpočeo? Nevolja u tome što su ograničeni predstavnici vlasti bili kao ijevećina ostalih — tinjegov otac, Kajzer” Kesler, gospodin Liget, njegov pastor — nepotpuna bića koja su smatrala da imaju kontrolu nad svojim malim deonicama stvarnosti; tvrdoglavi, oholi ljudi koji su smatrali da drţe pravila u svojim dţepovima.

Moţda mu, čak i ako bi uspeo da govori s njim, doktor Mak-Kitrik ne bi verovao. I delovao je tako nekako dok je, bez poštovanja, govorio o Stivenu Falkenu. Svet je, činilo

se, naprosto bio prepun gladnih egocentrika, koji su se međusobno gloţili i otimali za vlast.

Neka ih đavo nosi sve skupa, mislio je Dejvid Lajtman. Mi smo i tako osuđeni na propast. Ĉak i ako uspemo da razmrsimo ovu guţvu, ko zna šta bi moglo da se desi. Predsednik će moţda uzjahati svog drvenog konja za ljuljanje i uobraziti da je gradski šerif u revolverskom obračunu sa suparničkim predsednikom u crnom šeširu. Evo ti, huljo”! I fijuuu, uzleću titani II” i posejdoni” i lens” rakete i minutmeni” i buuum, buuum, buuum! Neki Rus bi mogao da ispusti bocu votke na kontrolnu tablu i ispali rakete SS 17 i 18 u pravcu Hekenseka u Nju

DŢersiju. Sa tim klovnovima sve je bilo moguće. Na kraju će doći do termonuklearnog rata. A najsmešnije u svemu tome bilo je što se Dejvid Lajtman sada nalazio na najbezbednijem od svih mesta — on bi preţiveo. Naravno, bio je svestan da će morati da ţivi sa saznanjem da je upravo on bio taj koji je zakotrljao loptu, koji je stavio u pogon mašineriju, koji je gurnuo prvu dominu. I kako će izgledati svet koji posle toga ostane? Oduvek je zamišljao da će, ukoliko dođe do nuklearnog rata, on biti jedan od onih koji će prvi nestati, i nije tome, uostalom, ni pridavao neku veću vaţnost. Onda se setio Dţenifer Mek. Nešto čudno prostruja kroz njega. Neki probad, neki bol. I ona će, tada, nestati, a svet bez nje ne bi bio više nikakav svet. Do vraga, mislio je. Ti si taj koji je sve ovo zakuvao! Priberi se, mladiću, prst odgovornosti je u tvome nosu. Sve je ovo tvoja greška. Tvoja utopijska zemlja kompjutera vezana je za jedan svet od krvi i mesa i smrti, a ti nisi Petar Pan.

Da, bila je to njegova greška, i samo je on znao šta tu nije u redu. I samo je on znao da bi stvari zaista mogle da krenu pogrešnim putem ukoliko se Stiven Falken ne umeša u sve ovo. Ali oni su mislili da je on špijun, i vraški je sigurno da neće hteti da ga slušaju... Dejvid prestade da korača. Znao je da mora nešto

da

učini... ili da umre

pokušavajući. Morao je, na neki način, da dođe u kontakt sa Andersonovim ostrvom u Oregonu. Morao je, na neki način, da stupi u vezu sa doktorom Stivenom Falkenom. Samo je Falken mogao ubediti ove ljude da je Jošua izazvao čitavu guţvu i da se nisu Rusi umešali u njihov kompjuterski sistem. E pa, odluka je đoneta. A sada, kako da se izvuče odavde? Po ko zna koji put prešao je pogledom po prostoriji, ali sada sa jasnom namerom bekstvo. Ĉekaj malo. Ona metalna ploča tamo preko — velika otprilike šezdeset sa šezdeset centimetara — verovatno je kontrolisala elektronski mehanizam za zaključav anje vrata. Dejvid se primače i poče paţljivo da je zagleda. Bila je čvrsto prišrafljena uza zid. Dejvid je polomio jedan nokat dok je proveravao koliko je čvrsto prišrafljena. Bio mu je potreban odvijač. Ispod lavaboa u prostoriji bilo je nekoliko fioka. Donja, zaključana. Druga, zaključana. Treća, zaključana. Ali ona na vrhu lako se otvorila i Dejvid se pun nade zagledao u nju. Ništa sem uobičajenih medicinskih rekvizita koji se bacaju posle upotrebe: jedan paket papirnatih maramica, kalemovi gaze i flastera, plastični pritiskači za jezik (otvorite širom usta i kaţite aaaa!). Apsolutno ništa što bi bilo od koristi. Kakav baksuz.

Zalupio je pretinac i uzdahnuo.

Ne gubi nadu, mislio je. Je li ono bio sjaj metala? Dejvid ponovo otvori pretinac i izbaci papir i ostale drangulije. Naravno, tiketi od lotoa! Nekoliko špriceva za injekcije — ne vredi. Nekoliko zavoja — ne vredi; jedan mali kasetofon — ne vredi; jedan stetoskop — ne vredi; jedna pinceta — ne vredi... Kasetofon! Prisetio se zvukova koji su došli iz pravca vrata kada ih je straţar otvorio da propusti unutra Mak-Kitrika. Slušao je o takvim vratima. U stvari, kad malo bolje razmisli, pročitao je o njima nekoliko članaka u časopisu Popularna

mehanika”. DejvidSkup. kasetofon. proizvod izvučeSamo Sony”. najboljePrvoklasan inostrane stvari za firme našu zemlju! Izvukao je slušalicu i tutnuo je u uvo. Pritisnuo je dugme.

Pacijentove zenice su proširene... u skladu sa nedavnim uzimanjem marihuane”, obznanjivao je glas nekog lekara. Dejvid isključi kasetofon, dohvati pincetu, a zatim priđe vratima. Postojala je mogućnost da pomoću ovoga uspe! A ako uspe, stari Sting će se sigurno mnogo ponositi njime. pincete, i uz mnogo znoja, uspeo je da odšrafi Pomoću ploču. Paţljivo, da ne izazove nikakav zvuk, oslobodio je ploču i zagledao se u višebojni splet ţica. Bilo mu je potrebno dobrih pet minuta da poveţe kasetofon sa odgovarajućim ţicama i vrati ploču na njeno mesto, ali bio je to lepo obavljen posao. Problem' je, međutim, predstavljalo to što nije postojao nikakav način da izvrši proveru. Ponovo je prišao vratima i prislonio uvo uz njih.

Mogao je da čuje straţara kako, s druge strane, razgovara sa onom lepom medicinskom sestrom za pultom.

— Ne, hvala, kaplare, noćas moram da perem veš — govorila je medicinska sestra.

Straţar je bio uporan. — Pa, ja sam slobodan i sutra uveče. Mogli bismo da odemo negde na večeru, Nensi. Dejvid uvuče duboko vazduh i iz sve snage zalupa na vrata. Zatim dohvati kasetofon i poloţi ugrađeni mikrofon sasvim blizu metalne ploče. Ĉuo je straţareve korake koji su se pribliţavali. — Šta hoćeš? — upita čovek. — Ovde nema toaleta, a ja moram napolje — reče Dejvid. — Voţnja do Denvere bila je duga. Straţar je oklevao. — Ĉujte, moram hitno da izađem. Ne ţelite, valjda, da vam uneredim vašu lepu, čistu ambulantu? — insistirao je Dejvid nestrpljivim glasom.

Hajde! Ootvorite se, vrata, ili sam nagrabusio! Straţar je još neko vreme oklevao, a onda najzad, počeo da okreće šifrovane brojke na brojčaniku pored vrata. Biip... biiip... bip... biiip... bip... blip. Vrata se širom otvoriše i na njima se ukaza mladi kaplar, nepoverljivih očiju, sa rukom na pištolju. Dejvid reče brzo: — Molim vas, pustite me da razgovaram sa doktorom Mak-Kitrikom. Moram da mu

kaţem... Izraz zlovolje ukaza se na kaplarovom licu. — Ĉuj, momče. Niko nema pravo da razgovara s tobom. Ljudi iz FBI treba svakog časa da stignu ovamo. .. A sad mi reci, da li stvarno moraš izaći da piškiš, ili ne?

— Ne — uzvrati Dejvid. — Svašta — zagunđa straţar. — Mogu ti reći, momče, da ću biti srećan kad odeš odavde. — I ja ću — reče Dejvid. prezrivo sleţe ramenima i zatvori vrata. Straţar Dejvid je sačekao da utihne bat straţarevih koraka, a onda je ponovo skinuo ploču sa zida. Iskliznula mu je iz oznojenih ruku. Uspeo je da je uhvati tik pre nego što će zveknuti o pod.

Hajde, šeprtljo, rekao je sebi. Obavi ovo kako valja! Paţljivo je spustio ploču na pod, a zatim se uspravio i zagledao u splet ţica. Dohvatio je kasetofon i povezao ga sa mehanizmom pomoću kabla za slušalice. Premotao je traku i prebacio utikač sa ulaza" na izlaz”. Stvar je bila sređena! Pritisnuo je dugme za reprodukciju. Začuše se blagi šumovi — tačna repriza sekvence otključavanja. Brava zazuja i začu se jedno klik”. Onda, sa zlobnim sjajem u očima, Dejviđ iščupa jednu veoma vaţnu

ţicu. Kako ti izgleda ovo, Dţime Sting, mislio je slavodobitno kad je paţljivo otvorio i provirio napolje. Tamo prema u dnu medicinska sestra sevrata kikotala. Okrenut leđima Dejvidu, straţar se naginjao prema devojci i osluškivao stetoskopom njeno srce.

— Tvoja usta kaţu Ne... ne,.. ne... — govorio je kaplar. — Ali tvoje srce kaţe Da! Da! Da!” Vreme da se hvata tutanj, pomisli Dejvid. Provukao se kroz odškrinuta vrata u hodnik, tiho ih zatvorio iza sebe i proverio da li su zaključana. Ovo će ih

zadrţati neko vreme. Verovatno će misliti da se brava zaglavila!

Očajnički se osvrnuo oko sebe. Kuda sada? Što dalje od straţarevog pogleda, naravno. Poţurio je niz sporedni hodnik i šmugnuo iza prvog ugla. Našao se u jednom foajeu sa većim brojem liftova. Ping! Jedna od sijalica se ugasi. Oh, bogo moj! Dejvid šmugnu kroz jedna otvorena vrata iznad kojih je stajao znak za izlaz.

— Ne znam šta da uradimo s njim — govorio je Vigen, izlazeći iz lifta. — Momak je još maloletan. — Ako je uradio ono što mi mislimo da je uradio — reče Stokman — moţda će Kongres izglasati specijalnu uredbu. Panika preplavi Lajtmana i potera ga niz betonsko stepenište. Dejviđa Trenuci su se slivali u minute metala i sivog betona i crvenih znakova za izlaz, sve dok Dejvid nije najzad zastao, shvativši da nema više kuda da ide naniţe. Bez daha, osvrnuo se oko sebe da vidi kuda ga je to dovelo njegovo panično bekstvo.

Dţinovske opruge povezivale su ovde tavanicu sa podom — to mora da je stenoviti sloj na kome je počivao čitav kompleks. Tamo napred bilo je jedno mesto gde se tavanica spuštala do mračnog uzanog prolaza. Nije izgledao osobito bezbedan ni privlačan, ali bio je to jedini put kojim se moglo nastaviti. Dejvid Lajtman se spusti na sve četiri i poče da puzi.

*

*

*

Vigen i Stokman su zajedno sa straţarem čekali ispred zaključanih vrata ambulante. se desilo? — upita tehničar koga su pozvali. — — Šta Ova brava... mora da se zaglavila — reče kaplar, pokazujući rukom mehanizam za zaključavanje sa nizom numerisanih dugmeta. — Moţete li da otvorite vrata? — Naravno. Sačekajte jedan trenutak — uzvrati tehničar, samouvereno ţvaćući ţvaku. Spustio je na pod sandučić sa alatom, izdvojio nekoliko alatki i bacio se na posao, dok su Vigen i Stokman nestrpljivo čekali. Trajalo je duţe nego samo jedan trenutak, i agenti FBI su to komentarisali izrazima.

prilično često i prilično sočnim

— Znate — reče tehničar najzad, diţući pogled sa zamršenog spleta ţica — mislim da su vrata blokirana iznutra. Vigen huknu ljutito. Koraknuo je napred i zalupao na vrata. — Otvori, Lajtmane. Samo oteţavaš sebi stvar.

— Uspeo sam — reče tehničar, — Evo, otvaraju se. Vrata se otvoriše. Dejvida Lajtmana nije bilo nigde na vidiku. *

*

*

— Hej, narode — reče pukovnik Konli, pridruţujući se grupi turista, sa nervoznim, izvinjavajućim osmehom na svom licu. — Upravo mi je javljeno da u kompjuterskom centru peru podove. Ne bismo ţeleli da se neko oklizne i

povredi, pa smo odlučili da odmah prekinemo vašu turneju. Dakle, molim vas da što hitnije uđete u ovaj autobus, a posle toga čekaće vas besplatna runda pića u oficirskom klubu, tamo na kraju hodnika. Dejvid Lajtman je zurio u šumu nogu iz svog skrovišta, ispod jedne od velikih mašina. Puzanje do ovog mesta bilo je naporno, i kratak zastoj dobro mu je došao da malo povrati dah. Koliko će mu vremena, još preostati pre nego što oni otkriju da je pobegao iz ambulante? Sigurno ne mnogo. Bio je u bekstvu već dobrih pet minuta, moţda i duţe. Svakog trenutka mogli bi da iskrsnu jurišnici, vrišteći kao oni tipovi iz stripova o Dţeku Kirbiju, sa cigarama koje su nemoguće štrčale između njihovih majmunolikih zuba,

mlatarajući svojim blistavim mašinkama.

„On je još ţiv, poručniče Gnevni!” „Evo ti jedan rafal za Gipera, crveni/”

Tras-bum, tras-bum, tras-bum! Odjednom, Dejvid je poţeleo da nema tako bujnu maštu ljubitelja stripova. Parovi mokasina i sandala sa visokim potpeticama počeše da se pomeraju, i Dejvid prikupi snagu. Njegova jedina da sebi se nekako toj šgrupi šansa priključi šteta što odeću. među nije bila imaoje na pristojniju trčaćeturista, njima kao bolesni palac. Izvukao se iz svog skrovišta kad je poslednja osoba iz turističke grupe — jedna vitka ţena u tesnoj suknji, sa jako našminkanim licem — zavila iza ugla. Upravo kad je pošao za njom, jedna ruka ga pograbi za rame i okrete za sto osamdeset stepeni.

Oh, boţe, ovo je kraj, pomislio je.

— Stani malo — reče čovek u uniformi kaki boje, sa naredničkim širitima i neprijatnim zadahom iz usta. — Uhvatio sam te, a? Dejvid nije mogao ni slovca da izusti. Narednik pređe jednom rukom preko svojih tankih usana, a njegove jastrebolike oči kao da se zagledaše u samo dno duše Dejvida Lajtmana. — Vi klinci mislite da moţete da radite šta vam je volja. Znaš dobro da nije dozvoljeno odvajati se od grupe. A sad napređ! Dejvid nije mogao da veruje svojoj sreći. — D-da... da, gospodine, izvinite, gospodine — promucao je. Narednik ga oslobodi stiska. Dejvid potrča za grupom turista koje su vodili prema njihovom autobusu. Očekivao je da će se svakog trenutka na njega spustiti druga teška ruka. Smestio se u straţnjem delu vozila, trudeći se da izgleda što neupadljiviji dok se vodič ţurno opraštao od grupe, a zatim je potrčao na drugu stranu. Tog časa odjeknuo je zvuk alarmne sirene. Jedan momak otprilike Dejvidovih godina okrete se na svome sedištu.

— Hej, šta se to dešava ovde? — Ne znam — uzvrati Dejvid kruto. — Ko si ti? Nisam te video u našoj grupi. — Ja sam ruski špijun, i moram da zbrišem odavde brzo, pre nego što me uhvate — reče Dejvid. Momak se nasmeja. — Aha, a ja sam Dţon Rigins, i predstavljam novo tajno oruţje protiv Rusa, pa je zato bolje za tebe da se pripaziš. Autobus krenu uz trzaj, a onda brzo jurnu napred.

*

*

*

U Kristalnoj palati, radarski analitičar Ađler proučavao je svoju mapu. Oh, ne, pomislio je. Ne opet. šta se to, do vraga, dešava na ovome svetu?

— Dvadeset dve podmornice tipa tajfun” isplovile iz luke Petropavlovsk, zaobišle polarnu kapu i krenule prema otvorenom okeanu — izveštavao je. — Pravac nula devet pet stepeni.

očigledno Kapetan Njut je stajao iza njega, impresioniran. — Ĉoveče, izgleda da se Ivan sprema da nekome gadno potpraši tur. Adler huknu. — Aha. Počinjem da se osećam kao Kasterov trubač. U svojoj kancelariji, Dţon Mak-Kitrik se zajedno sa Polom Rihterom naginjao nad svoj sto, proučavajući jedan prostrani splet dijagrama veza. Pat Hili ude kroz vrata, i on diţe pogled.

— Hej, ako nisu u pitanju dobre vesti, onda ne ţelim da ih čujem — reče Mak-Kitrik gledajući je mrgodno. — Izgubili su dečaka — reče ona. — Pobegao je. — Šta? Rihter nije obraćao na njih paţnju dok mu je pogled očajnički leteo preko mapa. Pat produţi: — Obavestili su sve savezne drţave, sve nadleţne organe, i, naravno, uspeće da ga uhvate. Ali u ovom trenutku on je na slobodi. Mak-Kitrik

ponovo

spusti pogled na mape veza, razmišljajući o dţumbusu koji su dečak, i oni koji su radili sa njim, načinili od njegovih programa, njegovih mašina.

Bacio je pogled kroz prozor prema armiji analitičara i tehničara koji su usplahireno poslovali na svojim radnim mestima. Procedio je kroz stisnute zube: — Nadam se da će udesiti tog malog dripca'. *

*

*

Na radio-aparatu kamiona sa prikolicom, jedna pevaljka folka i vesterna jadala se na svog nevernog dragana. Sedokosi kamiondţija zurio je pravo pred sebe u crnu traku makadama koja se uspinjala pod oštrim nagibom. Dejvid ga je posmatrao kako stalno menja brzine.

Kamiondţija ga je pokupio gore na granici dve drţave, i najveći deo jednočasovne voţnje proveli su u ćutanju. Dejvidu se činilo da je starcu bilo drago što ima nekoga na sedištu pored sebe. Kakav posao, sedeti za volanom po čitav dan i posmatrati belu liniju kako odmiče unedogled! Sada se iz radija čula pesma Konvoj". Kako prikladno! Dejvid je sedeo, razmišljajući o svojim nedavnim doţivljajima, sada svestan da se neopozivo izmenio. Svet naprosto nije više mogao da izgleda isti, ne posle ovog ludog vikenda. Bio je neuporedivo komplikovaniji nego što je on to zamišljao. Sve do sada, Dejvid Lajtman je smatrao sebe za jednu omašku prirode, za prognanika, autsajdera koji pleše na periferiji stvari i kliberi se smešnim zbivanjima u ludnici ţivota. Ali sada je shvatio da je i on jedan od stanara te ludnice — da je to oduvek bio — i bitka koja se odvijala bila je i njegova bitka. Bio je sastavni deo svega, i u svojoj bahatosti i gluposti pokrenuo je niz događaja koji su mogli

ne samo okončati njegovu malu paradu, nego i ugasiti ţivote miliona drugih ljudi. I sve to samo zato što je hteo da igra jednu glupavu ratnu igru! Sting ga je upozorio, ali on se osećao neranjiv. Zašto, oh, zašto nije mogao da prođe kroz uobičajen u

mladalačku pobunu time što bi pobegao od kuće, ili falsifikovao potpis svoje majke da bi opravdao izostanak sa onih mrskih, dosadnih časova biologije? Bilo bi to svakako mnogo bezbednije od poigravanja sa odbrambenim kompjuterom Severne Amerike.

Ako oni načine film o njemu, on će sigurno postati slavniji od Mika Dţegera i Dţejmsa Dina. Da, sada bi mogao da postane neodoljiva filmska zvezda ili čak i zvezda roka. To jest, ukoliko on i svet preţive. Svet posle nuklearnog pokolja imao bi jednu pesmu posvećen u upravo Dejviđu Lajtmanu: Ti si spustio bombu na mene.”

Ha, ha, ha, pomisli Dejvid Lajtman turobno. — Kako to da nemaš nikakvu putnu torbu? — upita ga odjednom stari kamiondţija, nakon što je još jednom povukao ručicu menjača i pritisnuo kvačilo. Dejvid se brzina Oh! trţe. — Uh... koliko ima ovaUhm... stvar? neko mi je ukrao kofer.

— Ĉetrnaest brzina — reče vozač. Oči su mu ţmirkale podozrivo, produbljujući bore na njegovom grubom licu. — Nisi valjda pobegao od kuće, a? — Šta? — upita Dejvid, pomerivši se nelagodno na svom pohabanom sedištu. — Jesi li pobegao od svojih roditelja? Hoću da kaţem, izgledaš dosta mlad.

— Zar to nije ţalosna istina? — reče Dejvid. — Nigde ne mogu da- dobijem zaposlenje. Vozili su se ćutke još nekoliko minuta. Kamiondţija se osvrnu prema straţnjem delu svog kamiona, koji je bio pun sanduka sa konzervama, a zatim se zagleda u retrovizor.

— Policija — rekao je iznenada. — Šta? — trgnu se Dejvid iznenađeno. — Dva policajca zaustavila su me gore u Ilinoisu. Delovali su balavo, kao da još idu u osnovnu školu. Dejviđ se sa olakšanjem zavali na svom seđištu. — Dokle nameravaš da putuješ? — upita kamiondţija. — Koje je sledeće veće mesto? — Varoš zvana Grend Dţankšn. — To će mi odgovarati — reče Dejvid. Vozač sleţe ramenima i ponovo utonu u ćutanje. *

*

*

— Koji grad, molim? — upita operator u telefonskoj centrali. Dejvid uzvrati: ostrvo, Oregon... mi — Anđersonovo broj doktora Roberta Hjuma — H-J-U-M — u StaziDajte visokog kedra. Odgrizao je parče svog sendviča sa topljenim sirom dok je čekao. Kamiondţija ga je ostavio u Grend DŢankšnu, kao što je zahtevao. On zadrhta od hladnoće. Izvan kabine duvao je ledeni vetar.

Operator se ponovo oglasio. — Proverio sam za doktora Roberta Hjuma — H-J-U-M — u Stazi visokog kedra. Nema ga na spisku.

— Da li to znači da on nema telefon? — Ţalim, ali nema ga na spisku — reče operator nestrpljivo.

— Ĉekajte. Proverite ime Falken, doktor Stiven Falken — F-A-L-K-E-N — ista adresa. Usledila je pauza.

Hajde! Hajde! mislio je Dejvid Lajtman, dok se njegov sendvič hladio, a senf i kečap curili iz stisnute šake. — Na spisku nema nikakvog doktora Stivena Falkena, FA-L-K-E-N, Staza visokog kedra, Andersonovo ostrvo. Dejvid Lajtman okači slušalicu i poče da razmišlja, zahvaćen očajanjem. *

*

*

Plesati, plesati, plesati, hoću da plešem čitavu noć, zahtevao je gramofon. — Igrajmo ples ljubavi, sve dok zora ne svane!

Dţenifer Mek je podizala i spuštala desnu nogu u taktu sa muzikom. Veţba se zvala hidrant”, jer ste morali da se spustite na sve četiri, a onda da podignete jednu nogu kao da ste pas koji obeleţava” slavinu za gašenje poţara. Melodija sa gramofona preplavljivala je trpezariju, dajući Dţenifer odgovarajući ritam za pokretanje udova. Lice joj se blistalo od znoja koji je iscedila iz sebe tokom polučasovne veţbe aerobika, a vuneni naglavci su joj bili natopljeni znojem. Više bi volela Prinsovu 1999”, ali i ova muzika mogla je da posluţi. Jedna od njenih prijateljica na kursu

aerobika pokušala je da je privoli Novom talasu, ali Dţenifer Mek je pokazivala veću naklonost prema muzici koju su i svi drugi voleli. Snimljena pesma ljupko se slila u sledeću plesnu numeru u izvođenju Done Samer i Dţordţa Morodera.

Dţenifer poskoči i poče da se bacaka tamo-amo u jednoj vrsti slobodnog plesa koji je bio njen sopstveni izum.

nije bilo kod kuće. Zašto ne bi izašla? Neodređeno se pitala da li Dejvid Lajtman ume da pleše. Verovatno ne. Dţenifer uzdahnu. Nikoga

Bila je u punom zamahu veţbanja kad je telefon zazvonio. Pustila ga je da se oglasi nekoliko puta. Moţda će onaj ko zove odustati. Zar su morali baš sad da je zovu, kad se sva unela u Donin vatreni ritam.

— Do vraga! — promrmljala je. Otplesala je do lokala u kuhinji i podigla slušalicu. — Da? — rekla je, ne uspevši da prikrije zlovolju u svome glasu.

— Dţenifer, to sam ja, Dejvid — reče glas, po čijem se nejasnom tonu moglo zaključiti da dolazi iz daljine. — Dejvid? — Dejvid Lajtman. — Znam, znam. Glas ti je čudan. — Nalazim se u Koloradu. — Pitala sam se zašto danas nisi bio u školi, Dejvide. Nisi propustio mnogo iz biologije. Stari Liget...

— Ĉuj. Dţenifer, ovo je veoma vaţno i nezgodno mi je da te pitam, ali... ovaj... da li bi mogla da mi pozajmiš nešto novca?

— Novac? Naravno. Kad se vratiš, ja ću...

— Ne, nisi me razumela. Hteo bih da mi kupiš avionsku kartu od Grend Dţankšna, Kolorado, do Salema, Oregon. Znam da mnogo traţim od tebe, a ne mogu da ti navedem razlog.

Dţenifer je za trenutak ćutala, sva ošamućena. — Šta radiš u Koloradu? Otišla sam do tvoje kuće i videla da su ti roditelji jako uznemireni, ali mi nisu rekli zašto. Šta se desilo?

— Reći ću ti kasnije, Dţenifer — uzvrati Dejvidov glas sa drugog kraja ţice. — Sada ne mogu da ti kaţem. Hoćeš li to učiniti? — Dejvide, ja nisam bogata. — Znam, i moţda ćeš morati da pozajmiš novac od nekog drugog. Dţenifer, ti si jedina osoba kojoj mogu verovati da će miAli, pomoći.

— Naravno da ću ti pomoći koliko god mogu, Dejvide — reče ona, i sama iznenađena u kolikoj meri to zaista misli, iznenađena toplinom osećanja koje je prostrujalo kroz nju dok je izgovarala te reči. — Oh, hvala ti, Dţenifer — Dejvidov glas jasno je odavao zahvalnost i olakšanje. — Ĉuj, kad kupiš kartu, reci im da ću je podići u Grenđ Dţankšnu, ali to ću morati da učinim pod drugim imenom. — Ĉekaj malo — reče Dţenifer, dohvatajući olovku i notes sa obliţnjeg stola. — Bolje da sve to zapišem.

— Sledeći avion poleteće odavde verovatno sutra, pa ako poţuriš, moći ćeš još danas da nabaviš kartu. — U redu. Od Grend Dţankšna, Kolorado, do Salema, Oregon. Sutra. — Dţenifer naglas ponovi reči koje je zapisala.

— Moţeš li to stvarno da učiniš, Dţenifer?

Dţenifer se osmehnu. — Dejvide Lajtmane, ti ćeš se stvarno iznenaditi kad budeš video šta ja sve mogu da učinim. *

*

*

Staloţena, ozbiljna, sumorna atmosfera Kristalne palate polako je prešla u stanje efikasnog, profesionalnog haosa, povezanog intenzivnom koncentracijom. Umorni general Berindţer, raskopčan, zasukanih rukava, pitao se da li da popije još jednu kafu, a onda je odbacio tu ideju. Prošle noći spavao je samo tri časa. A sada im je pobegao onaj vraţji momak Lajtman, nakon što je provalio najbolji vojni sistem na svetu. Podigao je pogled prema velikoj tabli. Simboli na njoj pokazivali su da sovjetske podmornice čekaju na otvorenom moru duţ Sjedinjenih Drţava. DEFCON 3, pokazivao je semafor.

— Izvinite, gospodine — reče jedan oficir za vezu, prišavši Berindţeru. — Upravo smo primili teleks iz Stejt departmenta.

— Pročitaj ga, hoćeš li? Moram da čuvam oči. — Gospodine, ovđe stoji da Sovjeti kategorički poriču da su stavili u borbenu gotovost svoje podmornice. Hteli bi da znaju zašto ih provociramo.

— Sigurno laţu — reče general, pokazujući rukom tablu. — Šta je ono, komunistički kitovi? Naši sistemi sada ne simuliraju, to je sigurno. Mi znamo da se oni tamo nalaze.

— Da, gospodine — reče oficir za vezu i pođe prema svom radnom mestu, nakon što je salutirao.

General Berindţer uzdahnu. Moţda bi ipak trebalo da popije tu šolju kafe. Za to vreme, u parteru Kristalne palate, sm ešten ispred jednog od mnogih terminala, tehničar prve klase Roland Mur proučavao je sliku na svom monitoru. Odjednom, ekran se prekri snegom. Mur je odmah reagovao, proverivši utikače, podešavajući dugme za regulisanje. Ovo ne bi smelo da se dešava, ' mislio je

uspaničeno. Okrenuo se prema neposredno do njega.

Edu

Morganu,

koji

je

sedeo

— Hej, Ede, proveri antenu 0-84. Upravo sam izgubio sliku. Ed je da obavljao radnje. — I ja sam izgubio sliku. sličnegenerala. Najbolje obavestimo Pozvao je telefonom jednog od ađutanata generala Berindţera, koji se okrenuo komandantu i rekao: — Gospodine, ne dobijamo signale sa naša dva satelita za rano upozoravanje. Moţda je u pitanju kvar... a moţda su oboreni.

Moţda ću morati da uspem malo viskija u onu kafu, pomisli general razdraţeno. U kompjuterskom centru, WOPR je sanjarila svoje snove i vojevala svoje mikročipomašina vske ratove, dok su njena optička vlakna svetlucala, njena mašinerija zujala, njeni releji blago škljocali, kao Smrt koja pucketa skeletnim prstima u taktu sa svojom najomiljenijom pogrebnom pjesmom.

GLAVA DEVETA Svetlost iznad sedišta se upalila.

— Pribliţavamo se salemskom aerodromu. Molimo vas da veţete pojaseve i ugasite cigarete. Govorio je kapetan. Bio je to redovan poslovni let i u avionu nije bilo stjuardesa. Dejvid Lajtman prikopča pojas na svom sedištu. Mali mlaţnjak se nagnuo, zanoseći se i poskakujući bez ravnomernosti i stabilnosti velikih putničkih aviona. Zbog tih naglih pokreta putnici su imali osećaj da padaju kao kamen. Dejvid je bio napet. Jedan korpulentan sredovečni muškarac ugasi cigaretu u gotovo punoj pepeljari i dunu poslednji kolut dima prema prozoru. — Da, sine, sada smo u Dolini Vilamet — obrati se čovek, trgovac na veliko, Dejvidu. — Jedino mesto odakle moţeš da vidiš planine u Oregonu. I zapamti, sine. To nije “Vil-ah-met”. To je Vilamet, do vraga. — Ĉovek se razdragano zakikota, a zatim se okrete da posmatra

spuštanje. Dejvid je pokušao da se osmehne. Osećao se strašno. Prošle noći je spavao, ili je bar pokušao da spava, na onom aerodromu u Koloradu, sedeći uspravno u čekaonici. Doručak mu je nelagodno počivao u ţelucu, zaliven prevelikim brojem šolja aerodromske kafe. Mala pista se prope uvis da bi se susrela sa točkovima mlaţnjaka, i letelica poče da rula, da bi se malo kasnije zaustavila. Jedne stepenice se spustiše do betona i Dejvid se ošamućeno izvuče napolje, da bi prevalio peške posleđnjih dvadesetak metara do aerođromske zgrade.

Našavši se sada ovde, pretpostavljao je da će morati auto-stopom prevaliti ostatak puta do Andersonovog ostrva. Nije došao u iskušenje da zatraţi od Dţenifer da mu telegramom pošalje nešto novca. Smatrao je da je bilo dovoljno već i to što ga je karta čekala na šalteru. Dobra stara Dţenifer. Ako se posle ovoga nađe na spoljnoj strani tamničkih rešetaka, moraće da učini nešto više a ne samo da odvede devojku do arkada- mašina. Koliko mu još vremena preostaje, pitao se dok je po vedrom prolećnom oregonskom danu koračao prema suncem obasjanim staklenim vratima terminala. Samo još do sutra. Molio se u sebi da su do sada oni glupaci u NORAD-u nekako uspeli da zaustave Jošuu. Svet je još uvek postojao na uglavnom isti način kao i ranije — nije bilo nikakvih nuklearnih kratera u Oregonu — pa je zato pretpostavljao da ih brilijantni program još uvek nije nasamario da lansiraju projektile. Dejvid uzdrhta od te pomisli. Neverovatno! čak i sada čitava ideja bila je suviše monstruozna da bi je njegov um svario. Bilo je to... Dok je prolazio kroz vrata, Dejvid ugleda policajce koji su stajali pored aerodromskog šaltera za izdavanje karata. Noge mu se odsekoše. Još ga nisu bili opazili. Kojim bi pravcem trebalo da krene? Šta bi trebalo...? Jedna šaka dograbi ga za mišicu.

Poskočio je, gotovo vrisnuvši. Okrenuo se, razrogačenih očiju. Ispred njega, sveţa i lepa kao uvek, stajala je Dţenifer Mek. — Zdravo! — reče ona. — Oh, tako sam srećna što si uspeo! — Zagrlila ga je toplo, sestrinski. — Bile smo zabrinute da nećeš uspeti da uhvatiš avion. Tetka Alma jepokušala da telefonom dobije vazduhoplovnu kompaniju.

Kuvala je čitav dan, a ja sam se natezala sa onim strašnim bratancima iz Klemot Folsa. Znaš, to su oni koji uvek nose sportske trenerke i mirišu tako neprijatno.

— Pa, ni ja sada ne mirišem baš kao neka ruţa. — Poveo ju je prema jednom izlazu. — Hodi, šmugnimo pored ovog štanda za sladoled. — Moja kola su s druge strane, Dejvide — reče Dţenifer. — Moţemo da obiđemo oko zgrade. Hteo bih da budem leđima okrenut policajcima. U velikoj sam nevolji, Dţenifer. — Z nam, Dejvide. Oni su došli sinoć i ispitivali me! Rekli su da su iz FBI i da FBI sme da čini takve stvari, da prekida ljude u njihovim veţbama aerobika i da ih ispituje. Prošli su kroz vrata koja su se automatski otvarala. — Nije trebalo da dođeš, Dţenifer. — Kako to misliš, nije trebalo da dođem? Je li sve ovo zbog onoga šta si učinio sa mojom ocenom? — Ne... objasniću ti. Mora da si umorna od voţnje. — Aha, krenula sam rano jutros. Tako sam srećna što je moj otac dobar čovek. Pustio me je. Naravno, rekla sam mu da idem u posetu teči i tetki i... — Vaţno je da imaš kola. To je sjajno. A mapu, Dţenifer? — upita Dejvid, dok je išao za njom prema jednom volvo” karavanu. — Imaš li neku mapu? — Naravno. Kuda treba da krenemo? — Do mesta zvanog Andersonovo ostrvo. — Zašto, Dejvide? — upita Dţenifer, otključavajući vrata za njega.

— Ispričaću ti uz put — uzvrati on i uđe u kola. Kasnije, dok su se vozili kroz Oregon, Dejvid je pokušao da objasni Dţenifer šta se desilo.

— Prevarila sam se znači? — reče ona. — Oni su zaista otkrili da smo se mi ludirali sa onim programom za igru. Ali nismo to učinili namerno, Dejvide. Znam to! Reći ću im to!

— Hvala ti, Dţenifer, ali bojim se da je sada malčice prekasno za tako nešto. Oni ne znaju ništa o tebi, i ja ţelim da tako i ostane — uzvrati Dejvid, dok su kola jurila između obrađenih njiva prema Andersonovom ostrvu na obali.

— Nisi im rekao da je to bila moja ideja da se nukleariše Las Vegas? — upita ona. — Hvala ti, Dejvide. — Da sam im rekao, oni bi te uhvatili, zar ne? — Ali nisu ni tebe. — Kao što rekoh, uspeo sam da pobegnem. Gospode, da sam stvarno bi sada bili u gadnom sosu špijun, uoni — reče Dejvidruski sa gorčinom glasu.

— Ti... ruski špijun! Šta to pričaš? — Ne šalim se. Onaj Mak-Kitrik o kome sam ti pričao stvarno misli da sam sovjetski pion. On naprosto ne ţeli da prizna da su njegove mašine zabrljale čitavu stvar. Pa, dok sam se nalazio u Mak-Kitrikovoj kancelariji, ulučio sam priliku da se posluţim kompjuterom... njega su pozvali napolje.

— I on te tek tako ostavio tamo! — Mora da je bilo nešto veoma hitno... u svakom slučaju, uspeo sam da ponovo razgovaram sa Jošuom. Znaš, smešno je, ali da nisam odgovorio na onaj telefonski poziv, sa mnom bi bilo sve u redu — mislim na onaj telefonski poziv kad mi se Jošua javio. — Zašto si odgovorio, Dejvide? — Mislio sam da si to ti.

— Hoćeš da kaţeš da još desetak drugih devojaka nema tvoj tajni telefonski broj? — upita ona, sa osmehom u očima. — Ne, Dţenifer, samo ti. — I Jošua. — Da, i Jošua. I tako, Jošua mi je rekao da Falken nije mrtav! I dao mi je jednu adresu. Adresu na Andersonovom ostrvu. Pre nego što sam tebi telefonirao pokušao sam da stupim u telefonsku vezu s njim, pod njegovim novim imenom... Robert Hjum. Eto, tako stoje stvari, a ostalo

znaš! — Ali, zašto u smrtovnici piše da je on mrtav? — htela je Dţenifer da zna. da je je napustio to bila sluţbu. samo maska. Da, — Pretpostavljam prikladna maska. Falken A kad takvi sjajni naučnici napuštaju sluţbu i znaju previše, oni im daju novi identitet. Bar tako kaţe Jošua.

— Aha, shvatam, ali vojska mora da zna šta se dešava — primeti Dţenifer. — To se tiče njihovog sistema. — Stvar i jeste u tome — reče Đejvid. — Oni ne poznaju Jošuu. Falken poznaje Jošuu. I on je jedina osoba koja zna šta taj program moţe da učini. Program pokušava da dobije jednu u kojuDaseli mi upustio poDţenifer? našem nalogu... i to pokušava. veruješ, istinskiigru

— Aha... bilo bi suviše ludo ne verovati. Ali, zašto ne moţeš da kaţeš Jošui da će milioni ljudi biti ubijeni ako on otpočne rat? — On nije programiran da zna takve finese. — Ipak, rekao si da je bio programiran da uči.

— On je samo mašina... mašina puna ratnih igara. I njegova najveća ţelja upravo sada jeste da te ratne igre učini stvarnim. — Znači, ti misliš da je jedini koji moţe da ga spreči njegov tatica... Stiven Falken.

— Ko zna... moţda su ga oni do sada već sprečili. Ali najgore u svemu je što ti zvekani ne ţele da me slušaju. Oni nisu svesni šta njihove sopstvene mašine mogu da im učine. Toliko su se utronjali da zaista veruju da Rusi rade te stvari. Gotovo se stiče utisak da oni ţele da Rusi rade te stvari. Pravo ludilo!

— Proročanstvo koje se samo po sebi ispunjava — reče Dţenifer. — Učili smo o tome u psihologiji. — Tako je — uzvrati Dejvid. — I, znaš šta, Dţenifer, to nagoni čoveka da se zamisli zašto je ovaj svet ovakav kakav je. Mi smo oboje rasli naprosto naviknuti na misao da nekoliko zemalja koje mrze jedna drugu imaju moć da sve potpuno unište. Bojim se da mi zapravo i ne shvatamo šta to znači. Kaţem ti, ja sam ipak razmišljao o tome u poslednje vreme. Mnogo.

— Aha, ali mi moramo da štitimo sebe. Rusija ţeli da osvoji svet.

— To je ono čemu nas uče — uzvrati Dejvid. — Naravno, jadna Rusija i sama ima posla s jedinom zemljom koja je bila dovoljno luda da baci atomsku bombu na ljude — i to dvaput. Na Hir ošimu i Nagasaki.

— Nikada mi to nije palo na pamet. — I tako, imaš dve velike svetske sile koje se luđački plaše jedna druge, svaka od njih kadra da uništi drugu — i veći deo ostalog sveta — najmanje desetak puta. Sada i druge zemlje imaju nuklearnu moć — prava barutana. A ja sam, eto, zapalio fitilj.

— Ti nisi znao, Dejvide. Ne bi trebalo da okrivljuješ sebe. — Ne bi trebalo? Gde prestaje odgovornost? — Fitilj je naprosto tamo leţao, čekajući nekoga. Bolje ti nego neki istinski ruski špijuni ne skida sa umojih — To niJanajmanje pleća, Dţenifer. sam bio taj koji je odgovornost sve ovo stavio pokret, i ja sam taj koji će morati pomoći da se ovo okonča. Bio sam naprosto jedan mali glupak koji je gurnuo svoj nos tamo gde mu nije mesto.

— Ja ne mislim da si ti mali glupak, Dejvide. Drag si mi. Dejvid se blago osmehnu. — Hvala ti, Dţenifer. Ti i ne znaš u kolikoj mi meri to pomaţe. Bilo je kasno popodne kad su najzad stigli do svog cilja. Andersonovo ostrvo bilo je najveće u jednoj grupi drvećem obraslih ostrva nedaleko od oregonske obale; dovoljno veliko da bi do njega saobraćao trajekt. Dţenifer je odlučila da parkira kola na pristaništu, zato što nije imala baš mnogo novca i bilo je jeftinije da bez automobila predu preko kanala. To je i Dejvidu odgovaralo. On je samo ţeleo da se prebaci preko, svejedno na koji

način. Umalo

nisu

zakasnili

na

poslednji

trajekt;

samo

zahvaljujući Dţeniferinim usrdnim molbama kapetan je pristao da ih sačeka. Bila je to još jedna stvar kojom ga je zaduţila, mislio je Dejvid Lajtman. Na svaki način moraće da izvede devojku na večeru. Stajali su pored ograde. Galebovi su lebdeli i pikirali. Vazduh je jako mirisao na more. Sunce se upravo spuštalo prema horizontu.

— Znaš — reče Dejvid posle izvesnog ćutanja — ovo nije samo igra.

— Molim? — trţe se Dţenifer. — Šta si rekao? Dejvid odmahnu glavom. — Ništa. Kad je uz dok, Dejvid i Dţenifer poţuriše napred natrajekt ostrvo pristao ispred kola i drugih putnika. Dţeniferin ţenski šarm privoleo je mrzovoljnog kapetana da im pruţi objašnjenja o pravcu. — Pravo gore uz šumovitu stazu, otprilike pola kilometra — rekao je, češkajući svoju kovrdţavu bradu. — Staza visokog kedra je jedan uzani zemljani puteljak. Krenuli su uz drum, oivičen gustom šumom koja je samo povremeno dozvoljavala da opaze more. Vazduh je odisao Bio jetu to iz lep predeo. Dejvid je poţeleo sveţinom čistoćom.nalaze da se on ii Dţenifer nekih drugih razloga, a ne da tragaju za iščezlim Stivenom Falkenom. Šta ako su na pogrešnom tragu? Šta ako je Falken mrtav, a mašina ima pogrešne informacije u svojoj memoriji? Pa, bar će moći da provede malo više vremena sa Dţenifer na ovom ljupkom ostrvu. — Evo je — reče Dţenifer, pokazujući rukom jedan nakrivljeni stari putokaz. — Staza visokog kedra. Sada se, čini mi se, ponovo spuštamo — Hajdemo. prema vodi. — Ohrabren, Dejvid ubrza korak. Posle još pola kilometra hodanja stigli su do jedne visoke ograde za zaštitu od ciklona koja je okruţivala povelik komad zemljišta uz obalu. Na ulazu se nalazilo izlizano poštansko sanduče na kome je stajalo ime “Dr Hjum”. Dejvid je bio ushićen. — Našli smo ga!

— Sjajno. Ali, kako da uđemo? — upita Dţenifer, pokazujući rukom teški gvozdeni lanac na ogradi. — Ovde

nema nikakve brave koja se moţe otvoriti magnetofonskim kalauzom. Dejvid je ipak proverio bravu. Zaključana. A ni traga od bilo kakvog zvonca.

— Halo — povikao je. Nikakvog odgovora.

— Hodi, Dţenifer. Moţda ćemo uspeti da uđemo ako pokušamo sa strane koja gleda prema moru. — Ne znam, ovde mi izgleda strašno mračno. — Onda me zovi Babaroga. Ona se nije nasmejala, ali.je krenula za njim.

— Dobro je što nosim farmerke — rekla je kad se zakačila za jedan ţbun divlje ruţe. — Šteta samo što su to najbolje koje imam.

— Bruk Šilds ti to nikada neće oprostiti — reče Dejvid, otkidajući nalepnicu sa njenih pantalona. — Ipak, kazaću neku dobru reč tebi u prilog. — Veoma si ljubazan — uzvrati ona, kad su nastavili svoje bučno napredovanje. — Dejvide, ti ne misliš ozbiljno da je ona lepa, kaţi? — Huh? — Bruk Šilds. — Vraga, ne. Uostalom, ona ne bi mogla da postigne ni deset hiljada poena sa Pakmenom.

— Ja mogu. — Zato i jesam tako apsolutno lud za tobom, Dţenifer. Dţenifer se nasmeja. Koračali su ćutke duţ jedne suve jaruge koja im je omogućavala lakše silaţenje niz strminu. U svakom slučaju

bolje od grebanja uz borove iglice, mislio je Dejvid. Loza orlovi nokti ispunjavala je vazduh sladunjavim mirisom. Jedan crvendać je zalepršao među hrastovim lišćem, a onda odleteo, blesak smeđeg i crvenog. Stopala su im odronjavala šljunak, koji se kotrljao niz strmije delove jaruge izlokane bujicama. Dţenifer je u jednom trenutku izgubila ravnoteţu, ali je uspela da se uhvati za hrastove ţile, ogoljene erozijom.

— Oh, pogledaj, Dejvide! — uzviknula je. — Jagode! — Aha, a ja sam gladan — promrmlja Dejvid. — Trebalo je da se setimo i da ponesemo nešto hrane. Šteta što smo morali poţuriti da stignemo na onaj trajekt. — Moţda će nam gospodin Falken dati nešto za jelo. — Aha, ukoliko uspemo da ga nađemo! Uskoro su mogli da čuju negđe ispred sebe udaranje talasa o obalu. Miris mora ispunjavao je vazduh, a šuma je počela da se proređuje. Dejvid je pomogao Dţenifer da se ispentra iz jaruge, a zatim su duţ zarđale ograde prevalili ostatak nizbrdice. Na mestu gde su se sastajali metalni stub i zgomilane stene otpočinjao je bezobličniji deo terena. Šuma je ovde prestajala. Između crte oseke i ivice šume protezao se venac oštrih stena koje su oivičavale ravnu preplavljivanu vodom za plime. Poslednji površinu zraci zalazećeg sunca odraţavali suvreme se u baricama vode u blatu, kao mala ogledala posejana na smeđoj podlozi. Dejvid pokaza rukom. — Evo gde imanje počinje. Moraćemo ovuda da krenemo naviše. — Zakoračio je naniţe sa stene, i istog časa ţitko blato se preli preko njegovih stopala.

— Juh! — ciknu Dţenifer.

— Nije duboko. Kupiću ti nove cipele — reče Dejvid, pruţajući jednu ruku da bi joj pomogao da se spusti. — Nije vaţno — uzvrati Dţenifer, hrabro zagacavši u blato. — Bio je to samo komentar. Ponavljam: Juh! Blato im je usisavalo cipele dok su se probijali prema suvom zemljištu. Miris soli i morskih algi bio je ovde još jači. Dejvidove teniske patike bile su skroz mokre. Osećao je hladnoću na stopalima i listovima.

Dţenifer je hrabro koračala ispred njega, usredsređena na svoja stopala. Odavala je utisak osobe koja je mnogo šta drugo a ne samo površna, lepuškasta tinejdţerka kakvom ju je Dejvid u prvi mah smatrao — i jedno nepoznato osečanje uskomeša se duboko u njemu dok je gledao kako povetarac mrsi njenu kosu. Odjednom, jedno obličje stušti se sa sve mračnijeg neba, prohujavši svega nekoliko metara iznad Dţeniferine glave. Morski galeb, pomisli Dejvid. Ne. Bilo je suviše veliko.

Dţenifer ustuknu i izgubi ravnoteţu, a onda pade u blato.

— Dţenifer! — vrisnu Dejvid. Dignuo je pogled, duboko šokiran i pun neverice dok se obličje stvorenja odraţavalo prema večernjoj svetlosti. Blagi mislio je. To nije moguće! — Koţasta boţe, krila koja su imala raspon od dobra dva i po metra odnosila su naviše u vazduh reptilsko telo i oštru, na makaze nalik glavu. Ali to nije bilo moguće, mislio je Dejvid, zato što su pterosauri izumrli pre više od šezdeset miliona godina. Pterosauri su bili dinosauri, za ime boţje! Šta je ovo bilo, Izgubljeni svet?

Dţenifer je posrtala po blatištu. Dejviđ priđe da bi joj pomogao. Dţenifer je jadno izgledala, čitava jedna strana bila je ukaljana blatom.

— Hodi — reče Dejvid, iznenađen zbog svoje mirnoće. — Bolje da potraţimo neko skrovište. Dţenifer ga je bez reči poslušala. Drţeći se za ruke, nastavili su s naporom da se probijaju prema suvom tlu. Stvorenje je nagnulo jedno koščato krilo i ponovo krenulo natrag. Onda se brzo obrušilo pravo prema njima. — Lezi, Dţenifer! — dreknu Dejvid, gurnuvši devojku u blato i zamahnuvši drugom rukom na pterosaura. Promašio je i ljosnuo pravo preko Dţenifer, gurnuvši njeno lice u blato.

Leteći reptil se vinuo uvis i krenuo duţ jedne strane izbočenih stena. — Otišao je — reče Dejvid, pomaţući Dţenifer da ustane. — Šta je to? — upita ona, dok su joj oči blistale belo u kontrastu sa blatom koje je prekrivalo njeno lice. Dejvidov pogled bio je usredsređen na stvorenje. — Nekakav ptero... Pterodaktil, pteranodon. Pterosaur, u svakom slučaju — mrmljao je, osećajući olakšanje što je ptičurina očigledno izgubila interes za njih. — Šta god da je, to je nemo... Njegov pogled ođluta prema vrhu hridine na kojoj je stajala jedna usamljena figura: neki čovek koji je drţao nekakvu kutiju. Leteći reptil skliznu prema čoveku, koji ga u vazduhu pograbi za kandţe. Krila se saviše; stvorenje postade mirno. Stvarnost je doprla do Dejvidovog uma. — Pa to je samo model!

— Huh! — promrmlja Dţenifer, gledajući naviše dok je čovek počeo da silazi. — Onaj čovek tamo gore rukuje njime! Hodi, Dţenifer. Porazgovarajmo s tim druškanom. Drţeći se za blatnjave ruke, polako su gacali prema litici pored morske obale. Kad su stigli do nje, jedan čovek u tamnoj odeći od nepromočivog materijala, drţeći svog sklopljenog pterosaura i kontrolnu kutiju, skoči sa stene. — Pozdravljam vas — reče čovek sa hladnom učtivošću, nakrivivši prema njima svoje mršavo lice. — Tako mi je ţao što smo vas Teri i ja preplašili. Malčice šale, je l‟ da? — Njegov engleski naglasak bio je pomalo otupljen višegodišnjim ţivotom među Jenkijima, ali njegovo drţanje pridavalo mu je izvesnu ekscentričnost, izvesnu kitnjastost,

nepoštovanje prema konvencionalnom, što se moglo odmah uočiti. Ovaj prikan deluje kao da je došao direktno iz TV serije Osvetnici”, mislio je Dejvid Lajtman. Ĉovek potapša plastičnu glavu svog modela. — U jedno davno, davno vreme nebo je bilo prepuno ovakvih malih strašila. — Doktor Hjum, pretpostavljam? — reče Dţenifer cifrastim glasom, uklonivši sa svog lica malo blata koje se već stvrdnjavalo. — Ah, pročitali ste šta piše na mom poštanskom sandučetu. — Potapšao je sa miloštom svoje stvorenje. — Jeste li znali da vazduhoplovni inţenjeri tvrde da pterosauri nisu mogli da lete? Međutim, kao što vidite, oni mogu da lete, i to da lete sasvim dobro, mada još nisam rešio probleme uzletanja i sletanja. Ali, na kraju krajeva, oni su verovatno sletali sa visokih litica gde su visili kao slepi miševi. — Osmehnuo im se s puno nade. — Da li je neko od vas dvoje paleontolog? Molio sam se bogu da mi pošalje jednog paleontologa.

— Na ţalost, ne — uzvrati Dejvid. — Jeste li namerno narušili tuđi posed? — upita čovek, očigledno razočaran. — Ozbiljno govorim... vi ste na mome imanju, a ja vas nisam pozvao.

— Vi ste Stiven Falken, zar ne? — reče Dţenifer uzbuđeno. I Dejvid je to isto pomislio, ali se zapanjio kad je čovek prestao da se osmehuje, naglo im okrenuo leđa i počeo da se udaljava. — Eno, tamo ćete pronaći jedan puteljak koji vodi duţ ograde — rekao je suvo i neučtivo. — Krećite se duţ ograde dok ne stignete do jedne kapije. Otvorite kapiju, napustite imanje i, molim vas, dobro zalupite kapiju da se zaključa iza vas. A onda, ako poţurite, imaćete taman dovoljno vremena da stignete na trajekt koji u šest i trideset odlazi prema kopnu. — Glas mu je bio hladan, moţda čak i uvredljiv.

— Doktore Falken — reče Dejvid, polazeći za njim — stvarno mi je potrebna vaša pomoć! — Stiv Falken ne moţe da vam pomogne, stari moj. Stiven Falken je mrtav da mrtviji ne moţe biti i nema nameru da vodi bilo kakve prazne razgovore.

— Doktore... — viknu Dejvid. — Ja sam ovde zbog Jošue! To je smesta zaustavilo čoveka. Glava mu se trţe i on se naglo okrete da bi odmerio dvoje tinejdţera jednim pogledom koji je imao potpuno nov izraz: začuđenost. — Šta, da ne mislite na onoga koji se borio kod Jerihona26?

26

Jerihon — stari grad severoistočno od Jerusalima, kod koga su se Jevreji, pod vodstvom Mojsijevog naslednika Jošue sukobili sa Kanaancima

— Ne, gospodine — uzvrati Dejvid, prilazeći mu. — A ni na vašeg sina koji je umro. Govorim o vašem kompjuterskom programu.

— Ah — reče čovek zamišljeno. — Blagi boţe, ala ste se vas dvoje iskaljali. Sreća što imam dva kupatila, mekane peškire, a i nešto čiste odeće koja će vam sasvim dobro pristajati. A i malčice večere, hmmm? Da, svakako. — Okrenuo se, mahnuvši im da pođu za njim. — A posle toga, dragi moji, moţda ćete blagoizvoleti da mi ispričate kako je dvoje mladih uspelo da sazna za jedan kompjuterski program koji je strogo poverljiv.

Dţenifer se osmehnu. Dejvid uzdahnu sa olakšanjem dok su kretali prema domu doktora Stivena Falkena. *

*

*

Radarski analitičar Adler je ubacio dva šumeća aspirina u čašu vode na bezbednoj udaljenosti od svojih pultova. Stomak mu je cvileo od nestrpljivog iščekivanja. Upravo kad su mu usne bile spremne da dodirnu penušavu tečnosl, signal opasnosti zapara vazduh. Imao je osećaj da mu se utroba prevrnula kad je odloţio

čašu i pritrčao svome ekranu. — Pogledaj ove lutkice, Adlere — reče Dţouns, jedan od njegovih pomoćnika. Na radarskom ekranu dva odraza su se kretala preko Aljaske, drţeći kurs prema kontinentalnom delu Sjedinjenih Drţava.

— Proveri da nije neki kvar — naredi Adler.

— Već jesam — uzvrati Dţouns. — Nema nikakvog kvara. Ovo je izistinski. A evo stiţe i očitanje; NEPOZNATI”. To nisu naši, Adlere. Adler potisnu svoj strah i pozva interfonom komandnu galeriju. — Pratimo signal za upozoravanje. Radar izveštava o dva nepoznata — ponavljam, nepoznata — traga koji prodiru kroz vazdušnu odbrambenu zonu Aljaske. Po profilu letelica reklo bi se da su posredi sovjetski bombarderi. — Ovo je bilo samo nagađanje, koje je izletelo iz njegovih usta, ali morao je nešto da kaţe. Na komandnoj galeriji, general Berindţer je osetio kako talas adrenalina struji kroz njega. Okrenuo se pukovniku Konliju. — Hoću vizuelnu potvrdu ovoga. Pošalji nekoliko lovaca presretača da izvide stvar.

— Oni su sada na ekranu, generale — podnese izveštaj poručnik Dauerti. Zatim se okrete prema svom pultu i ubaci nekoliko podataka. — Njihova putanja leta dovešće ih pravo iznad radarske stanice Pejv Poz”. — Ako nam to unište, nećemo biti u stanju da otkrijemo lansiranje sa podmornica! — reče pukovnik Konli. — Prokleti laţljivci — prasnu general Berindţcr, lupivši dlanom o sto. — Znao sam da se oni tamo nalaze. Pređimo na DEFCON 2. I hoću da lično porazgovaram sa vođom te eskađrile! Bio je potreban samo jedan trenutak da se na semaforu DEFCON 3 pretvori u DEFCON 2, ali bilo je potrebno malo više vremena da se mlaţnjaci F-15 dignu u vazduh. Ipak, ubrzo su se još dva odraza, ovoga puta poznata, uputila prema nepoznatim.

Vođa eskađrile Bil Dţonson sedeo je u svojoj pilotskoj kabini, dok su se oblaci, sneg i planine protezali ispred

njega, a plavo nebo iznad njega. Ponovo je otkucao nalog za kontrolu radara, ali ovaj mu je dao isto očitavanje.

— Kristalna palato — rekao je u svoju masku na licu. — Ovde Delta Fokstrot dva sedam. Imam negativan radarski kontakt. Ponavljam. Negativan nalaz o sovjetskim vazduhoplovima. Jedan bučan glas zagluši mu uši. Morao je da smanji jačinu tona. — Dva sedam, ovde general. Oni su pravo ispred tebe. Gotovo se nalaziš iznad njih! Bil Dţonson odmahnu glavom i ponovo se zagleda. Ti momci su sasvim pošandrcali. Slegnuo je ramenima i progovorio u svoj radio-odašiljač: — Generale, ovde nema apsolutno ničega. Samo mnogo plavog neba. Tamo

dole, na komandnoj galeriji, lice generala Berindţera postade crveno. — Slušaj, mi ih vidimo na našim ekranima. Mora da su... General Berindţer zastade usred rečenice kad 1 su dva nepoznata odraza na velikoj tabli odjednom ( pojurila prema zapadu — i iščezla.

— Šta se ovo, do vraga, dešava? — reče general. Unutar WOPR-a, Jošua je nastavljao rad na svome planu za savršen svetski rat. Sjedinjene Drţave će i u ovome biti pobednik. Na kraju krajeva, Jošua je bio program osmišljen tako da samo dobija. Sada je imao svoju šansu. Najzad.

*

*

*

Kuća doktora Stivena Falkena bila je vila sa međuspratom, u modernističkom stilu, sa mnogo stakla, i uređajem za solamo grejanje za koji je Falken tvrdio da ga je on lično konstruisao. — Ne instalirao, zapamtite, mada sam sasvim kadar i za to — govorio im je dok su prelazili preko lepo potkresanog travnjaka njegovog poseda. — Naprosto ţelim da dam moj mali doprinos krizi nezaposlenosti, shvatate. Jeste li zapazili, prijatelji moji, da vladine statistike ne vode računa o milionima nezaposlenih mrtvih ljudi u ovoj zemlji. Strašno!

Kuća je bila moderno nameštena i uredno odrţavana. Falken je čavrljao o ovim ili onim beznačajnim stvarima, odbijajući da prihvati razgovor na temu Jošue sve dok se oba njegova gosta nisu istuširala, navukla suvu odeću i oprobala Falkenovu šniclu i pitu od bubrega. Najzad on reče: — A sada mi, molim vas, is pričajte kako ste natrapali na Jošuu. — Elegantno je izvio desnu obrvu. — Pretpostavljam da je jedno od vas kompjuterski programer. Veoma inteligentno zapaţanje, zar ne? Dţenifer, odevena u preveliku crvenu flanelsku košulju i odišući sveţinom i ţenstvenošću, sedela je pored Dejvida. Pokazala je rukom na njega. — On je taj. — Ah. A pretpostavljam, isto tako, gospodine Lajtman, da ste vi jedan od onih privatnih kompjuterskih entuzijasta ove čudesne zemlje slobodne inicijative koji su kolokvijalno poznati kao njuškala”. Naime, vi zabadate vaš kompjuterski nos tamo gde mu nije mesto.

— Oni misle da je on ruski špijun! — reče Dţenifer, gledajući Dejvida pomalo veselo, moţda čak i sa ponosom. — Ja sam samo traţio Protoviziju”. A dobio sam Jošuu.

— Ma šta kaţete! E pa, čuo sam kako se govori da bi veći broj majmuna radeći punom parom mogao na kraju da stvori celokupna Šekspirova dela, ali mi je dosta teško poverovati da bi jedan momčić mogao tek tako da nabasa na ključ za tajna vrata mog programa. — Ja sam mu u tome pomogla — reče Dţenifer, upola iz ţelje da brani Dejvida, upola iz spremnosti da preuzme na sebe deo krivice. — Hoću da kaţem... — A sad, gospođine Lajtman, gucnite malo kafe, ako hoćete, i krenite od početka. Dejvid je ispričao priču što je mogao brţe i saţetije. Dok ga je slušao, Falken je paţljivo punio krupno sečenim duvanom svoju lulu od ruţinog drveta. Sedeli su u prostoriji za rekreaciju, opremljenoj stolovima za bilijar i stoni tenis, kaminom u kome je sada pucketala vatra, mnogobrojnim policama za knjige i jednim televizorom. Dok je Dejvid govorio, Falken je reagovao različito na pojedine delove priče, pućkajući lulu u stilu Šerloka Holmsa, ili vrpoljeći se na svome mestu na kauču, klimajući glavom, ili naprosto zureći u prazno, kao da je udaljen hiljadama kilometara.

— Oni nisu hteli da me slušaju! — završio je Dejvid, dok je njegova šolja sa kafom leţala zaboravljena i već ohlađena na stolu ispred njega. — A onda, kada sam shvatio da ste vi još uvek ţivi, nisu mi dozvolili da razgovaram sa MakKitrikom. Kao što vidite, gospodine Falken, ja sam morao da razgovaram sa vama. Jedino ih vi moţete ubediti da Jošua pokušava da otpočne treći svetski rat, da to nisu Rusi, a pogotovo ne ja!

— Ah, da, mada su se vaše male okrugle oči sigurno izbečile kad su ugledale Termonuklearni rat” na spisku onih igara, hmmm?

Dţenifer priskoči Dejvidu u pomoć. — Vi kao da niste ni slušali, jeste li? On... mi smo mislili da je to igra. — Pa, i jeste, zar ne? A ja jesam slušao. — Blesak uveseljenosti zaigra u Falkenovim očima. — Svidelo mi se ono kad ste odlučili da nuklearišete Las Vegas, draga moja. Lep biblijski kraj za to mesto. Dejvid upita glasom punim začuđenosti: — Zar im nećete telefonirati i objasniti šta Jošua radi?

— On radi upravo ono zbog čega je načinjen, Dejvide. Radi upravo ono što, bez sumnje, radi i neki ruski kompjuter. Stiven Falken ustade sa sofe i priđe jednom ormaru za knjige, gde je odsutno prešao prstom preko poleđine nekoliko tomova. — Deco, pogledajte moju kolekciju o toj najljudskijoj od svih igara, ratu. Radili smo to veoma dugo, znate. Bio je to čist instinkt koji je u vama izazvao ushićenje pri pomisli da se odigra Jošuin Globalni termonuklearni rat”, Dejvide Lajtmane. Zato nema potrebe da se opterećujete osećanjem krivice. Svi smo mi krvoţedne zveri, duboko u svojoj srţi. Mi uţivamo u ratnim igrama, ah, da, zaista uţivamo. — Falken zadobova prstima povečerje i prigušeno se nasmeja. — Međutim, pre ovog stoleća mi smo mogli dozvoliti sebi da imamo naše male igre smrti i da nastavimo slepo spoticanje prema svetlosti civilizacije. Avaj, onda smo se spotakli o nuklearnu energiju — i koja je bila naša prva pomisao šta đa uradimo s njom? Oh, da pravimo bombe, naravno, i da stvorimo čudesnu, zamršenu tehnologiju za tačno upućivanje tih bombi na daljinu od više hiljada kilometara, i da stvorimo kontrolnu mreţu sloţene mašinerije koja će funkcionisati kao mozak te gargantuanske tehnologije. Kompjuter, dragi moji, nije nastao kao rezultat urgentne ţelje čovečanstva da vidi kako jedna mala ţuta kugla guta tačkice u nekom lavirintu.

Kompjuter je, u veoma realnom smislu, dete rata — a, kao što Vordsvort kaţe, dete je otac čoveka.

— Huh? — promrmlja Dţenifer. — A ja sam Jošuin otac — produţi Falken. — Shvatate, i ja sam imao svoje slepe opsesije, ja, dţentlmen poput samog Alberta Ajnštajna, koji je prvi ukazao da uranijum ili plutonijum mogu da imaju vraški moćnu snagu, i koji je došao do tog zaključka zahvaljujući naprosto gotovo iščašenoj opčinjenosti i geniju za matematiku. Moţda je sve to nekakva veličanstvena ţelja za smrću, pohranjena duboko u kolektivnoj svesti svih nas.

— Sve što treba da uradite — reče Dejvid — jeste da im telefonirate. Falken uvuče ruke u dţepove i uputi Dejvidu beznadeţan osmeh. — Ĉujte, deco. Nekad davno, pre mnogo, mnogo vremena, ţivela je jedna veličanst vena rasa ţivotinja koja je vladala svetom iz veka u vek. Okrenuo se i prišao kolekciji VHS traka, izdvojio jednu i ubacio je u “Sony” smešten na RCA pultu. Jedan niz klasičnih likova dinosaura iz filma, videa i crtaća poče da preleće preko ekrana. King Kong koji ubija tiranosaura, veličanstvena muzika iz Fantazije” Stokovskog, Izgubljeni

svet”. Falken je posmatrao neko vreme, a onda se ponovo okrenuo svojim gostima. — Oni su trčali i plivali i borili se i leteli sve dok iznenada, pre zaista sasvim kratkog vremena, nisu nestali. Priroda je naprosto odustala i počela iznova. Mi nismo tada bili čak ni majmuni, već naprosto bistri mali glodari koji su se skrivali među stenama. A kad mi odemo, priroda će ponovo otpočeti, moţda sa pčelama. — Vratio se natrag, seo i dohvatio svoju lulu.

— Kao što vidiš, Dejvide, priroda zna kada treba odustati.

— Vi kaţete da odustajete? — reče Dejvid. — Zašto? — To je smešno — uzvrati Falken. — Glavni smisao je bio da se iznađe neki način za upraţnjavanje nuklearnog rata, a da pri tome ne uništimo sami sebe. Pustimo mašine da se uče na greškama koje mi sebi ne moţemo da dozvolimo. Nikada nisam uspeo navesti Jošuu da nauči najvaţniju lekciju. — A to je? — upita Dejvid. Falken se zagleda netremice u Dejvida. — Naučiti kada da se odustane. Naučiti da postoji vreme kada naprosto treba prestati sa pokušavanjem. Dţenifer, jesi li ikada igrala krstić-kruţić”? Kao dete? — Naravno — reče Dţenifer. — Ceo svet to čini. — Ali to više ne činiš. Zašto? — Ne znam, dosadno je... uvek nerešen rezultat. — Sem ukoliko tvoj protivnik ne načini neku glupu grešku, nema načina da se pobedi. Jošua je bio lud za igrama, ali nije mogao da nauči tu lekciju. — Falken uzdahnu. — A sada taj plitkoumni Mak-Kitrik ima sav taj hardver povezan sa njime. Kao što vidite, mi suviše idealizujemo primer.

našu

tehnologiju.

Mak-Kitrik

je

tipičan

— Ako ste već tako gledali na čitavu stvar — reče Dejvid — zašto ste dali otkaz? Falken je pućkao lulu nekoliko trenutaka, a onda odgovorio. — U početku mi je pruţala utehu ideja da je zagarantovano uzajamno uništenje. Jedan plan koji je garantovao totalno opustošenje kako Rusije tako i Amerike. Nema pobede, nema pobednika, a samim tim ni razloga za

rat. Ali kada su projektili postali precizniji, oni su izmislili hirurške zahvate”, sa prihvatljivim civilnim gubicima od otprilike desetak miliona. — Glas mu postade jak. — Rodila so iluzija da stvarno moţe da bude pobede... da postoji pobednik. Nuklearni rat je postao prihvatljiv, zatim moguć, a sada i verovatan. Osećajući da je vreme ograničeno, odlučio sam da napustim magičnu planinu. Iz bezbednosnih razloga oni su mi milostivo ponudili da budem mrtav, i ja sam prihvatio. Zanet duboko u svoje misli, Falken ponovo baci pogled na TV ekran. Jedan dţinovski dinosaur kretao se kroz prastaru šumu.

— Da li vam je poznato — oglasi se Falken ponovo — da nijedna kopnena ţivotinja teţa od dvadeset kilograma nije preţivela tu eru? — Ne — uzvrati Dejvid — a i ne interesuje me. Telefonirajte im! Falken je studiozno ignorisao Dejvidov zahtev.

— Mi zapravo i ne znamo šta se desilo. Moţda se neki veliki asteroid sudario sa Zemljom, ili je planetu zasulo zračenje sa neke eksplodirajuće super-nove. U svakom slučaju bilo je neizbeţno i oni nisu imali moći da to izmene. Izumiranje je deo prirodnog poretka, čini se.

— Koještarije! — prasnu Dejvid, ustajući. — Ako izumremo, to nije prirodno. To je naprosto glupo!

— Nema razloga za zabrinutost — reče Falken vedrijim tonom. — Planirao sam unapred. Mi smo udaljeni samo četiri kilometra od jednog primarnog cilja. Jedna milisekunda bleštave svetlosti i bićemo pretvoreni u paru. Mnogo smo srećniji od miliona drugih koji će slepi tumarati kroz svet opustošen ratom. Bićemo pošteđeni uţasa preţivljenja.

— Znači, vi nećete da obavite čak ni jedan običan telefonski razgovor?

Dţenifer se umeša: — Da je pravi Jošua još uvek ţiv, vi biste to učinili! Falken je izgledao zamišljen. — Mogli bismo ućariti nekoliko godina, moţda dovoljno vremena da ti dobiješ sina. Ali ratne igre, paţljivo planirano samoubistvo čovečanstva... — Falken se tuţno osmehnu. — Ne mogu to da zaustavim. Dejvid prede preko prostorije i isključi video-rikorder. — Mi nismo dinosauri, doktore Falken. Mi imamo nekakav slobodan izbor. Ĉujte, ja priznajem da sam bio budala — istinska budala — zato što sam uporno nastojao da igram igre iz vašeg programa. Naučio sam svoju lekciju, verujte mi. Ali nisam odustao, doktore Falken. Nisam naprosto sedeo tamo usred one planine, bez obzira na to što niko nije hteo da me sluša. Da li vi stvarno mislite da ste bolji od Mak-Kitrika? Vidite, doktore Falken, uzaludnost je bila i moj problem. Osećao sam da mi je ţivot uzaludan... i okrenuo sam se kompjuterima da mi daju značenje, svrhu... moć. Međutim, prevario sam se... gadno prevario, sada to uviđam. Ali, do vraga, ja pokušavam da nešto učinim u tom pogledu, a ne samo da pasivno sedim ispunjen osećanjem superiornosti! Falken odloţi lulu na pepeljaru i baci pogled na

časovnik. — Propustili ste poslednji trajekt — rekao je monotonim glasom.

— Pa ovo je nestvarno! — uzviknu Dejvia. — Znate šta? Ja mislim da vama smrt ništa ne znači zato što ste već mrtvi. Koja je bila poslednja stvar koja vam je nešto

značila?

Falken ustade i uputi se prema vratima. — Moţete da spavate na podu, ako ţelite.

— Vi ste bili moj heroj — doviknu Dejvid za njim glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja. — Ali sada znam da ste kao i svi ostali! Vi ste u mrtvoj petlji. Falkene. U jednoj istinskoj, programskoj petlji... slušajte me Falkene! Falken zastade u vratima, ali se nije okretao.

— Mi nismo kompjuterski programi, Falkene! — viknu Dejvid snaţnim glasom. — Mi smo ljudska bića. Falken izađe iz prostorije, i odjednom Dejvid Lajtman oseti očajanje kakvo nikada ranije nije osetio. *

*

*

Na prozirnoj mapi, sovjetske podmornice primakle su se bliţe i istočnoj i zapadnoj obali Sjedinjenih Američkih Drţava. DEFCON 2 je još uvek bio na snazi. Vojno osoblje u Kristalnoj palati nervozno je pratilo na ekranima priliv strateških informacija dok je general Berindţer izveštavao telefonom Belu kuću o trenutnom stanju.

— Imamo četrdeset osam nuklearnih podmornica koje se pribliţavaju Sjedinjenim Drţavama iz ovih pravaca — govorio je. — Sovjetske trupe koncentrišu se u Istočnoj Nemačkoj, a pratimo i njihove bombardere koji su u stanju pripravnosti. Ah... gospodine... mislim da je situacija kritična, malo nam nedostaje do rata... Znam da ste razgovarali sa Andropovom i da on poriče... Ne znam tačno šta se dešava, gospodine Predsedniče... Da, gospodine, izvestićemo vas čim dobijemo nove informacije.

Kada je general spustio slušalicu, jedan ađutant, sa teleksom u ruci podnese izveštaj: — Obaveštajna sluţba javlja da se govorka o jednom sovjetskom bombarderu koji ima osobine nevidljivosti. Moţe da projektuje laţnu radarsku sliku na daljinu od hiljadu kilometara od stvarnog vazduhoplova. — Nebesa — huknu Berindţer — oni su nas naveli da jurimo sablasti! Seo je i iskapio nadušak pola male boce perijea, bez limuna. Šta je ono Vinston Ĉerčil rekao o Rusima? Zagonetka uvijena u misteriju unutar enigme.” General Berindţer je osećao kako ga proţima talas uzbuđenja; odjednom je shvatio da je sve ovo neizbeţno, da je nuklearna konfrontacija njegova sudbina. I u dnu svog srca zahvaljivao je bogu što se nalazi na strani istine i pravde. A da se i ne kaţe ništa o američkom načinu ţivota. *

*

*

Opak nalet vetra zapljusnuo je drveće, uskovitlao grane i lišće, stvarajući šištavo zvučno zaleđe posrtanju Dejvida Lajtmana kroz tamu, dok je vukao Dţenifer Mek za sobom. — Moţemo li malo sporije? — upita ona. — Zar ovo ne moţe da sačeka do sutra? Falkenov tepih izgledao je strašno udoban. Gotovo pun mesec probio se kroz oblak i osvetlio stazu koja je vodila niz pošumljenu padinu, prema jednoj stenovitoj strmini. Odnekud je dopro krik sove.

— I da se probudimo pretvoreni u paru? — reče Dejvid. — Uh, uh. To nije za mene. Ja hoću da se borim. Mora da postoji još nešto što mogu da uradim. — Tako sam umorna, Dejvide. Moţda je Falken u pravu, moţda sve ovo jeste uzaludno. Ali-miris borovih iglica što je ispunjavao vazduh bio je pun ţivota koji Dejvid nije u potpunosti ţiveo i koji on nije hteo da uskrati milionima drugih ljudi. — Hodi — rekao je devojci. — Pronaći ćemo negde neki čamac. — Oči su mu budno pretraţivale dok su se spuštali niz stene. — Mora da postoji negde neki čamac. Nalet vetra ih je ošinuo, pun mora i noći. Plima je nadirala, penušavi valovi odraţavali su se belo na mesečini, pevajući svoju večnu mantru27 razbijanja. Dejvid se nije obazirao na ujede hladnoće dok se probijao duţ obale, očajnički zureći prema moru, u nadi da će ugledati neki

čamac. Zastao je, ljutit i razočaran, posle nekoliko minuta traganja.

— Kakav je to idiot koji ţivi na jednom ostrvu a nema čak ni čamac! — uzviknuo je prema nebu. Zvezde su treptale kroz poderotine u oblacima, daleke i ravnodušne. Dţenifer je gledala prema vodi. — Moţda bismo mogli da preplivamo, šta misliš, koliko je daleko? Dejvid uzvrati: — Tri, četiri kilometra najmanje. Moţda i više. Dţeniferine oči odjednom postadoše blistave na mesečini. — Šta misliš? Hajde da to učinimo. — Zbacila je cipele i krenula prema vodi.

27

mantra — hinduska molitva, magična formula, kojoj se pripisuje osobita moć

Dejvid je uhvati za dţemper. — Uh, Dţenifer... ja... — Ona se okrete i pogleda ga. — Ne umem da plivam — priznade on.

Dţenifer je bila puna neverice. — Ne umeš da plivaš? — Pa, eto, naprosto zato što si Ĉudesna ţena28! — reče Dejvid odbranaškim tonom. — Kakav je to idiot koji ţivi u Sietlu, a ne ume čak ni da pliva?

— Nikada nisam ni pokušao s tim, shvataš? Uvek sam mislio da ima dovoljno vremena da naučim. Okrenuo se pun gorčine. Sve je krenulo naopako. Suviše se toga urotilo protiv njega, posle svih njegovih napora. Zar još nisam dovoljno učinio? Zar nisam platio cenu za moju

grešku? Zvuci noći, talasi koji se razbijaju o obalu, odgovarali su mu nerazumljivim šapatom. Osetio je jednu ruku na svom ramenu: Dţenifer. — Ja... izvini — reče ona blagim glasom.

— Oh. Dţenifer, ti znaš da je to bila samo jedna igra... Ja ne bih učinio ni... ništa da bilo kome naškodim. — Obrvan jadom, klonuo je na stenu, sa rukama na licu.

Dţenifer sede pored njega. — Znam, Dejvide... Hoću da kaţem, ti si spasao Hermana, dok smo mi ostali samo sedeli i posmatrali.

— Spasilac jednog hrčka, a razoritelj sveta. — Ne govori tako. Tebi je stalo... Nisi ti načinio onu mašinu, nego Falken. Nisi ti načinio svet ovakvim kakav je. Ljudi poput Mak-Kitrika i Regana i Andropova su ga načinili. Šta si ono podrazumevao pod programskom 28

Čudesna ţena (Wonder Woman) — junakinja popularne američke strip-serije pod istim

naslovom

petljom”, Dejvide? — upita ona, blago trljajući njegova leđa. — Ţao mi je, ali ne razumem se bogzna kako u kompjutere. Dejvid je zurio prema drugoj obali kanala, sada blago okupanoj mesečinom. — Pa, kompjuterski program je kao... kao recept, znaš?

— Hoćeš da kaţeš, kao torta od čokolade? — Dţenifer je ovo, činilo se, izgledalo veoma zabavno. — Aha, samo, u matematici to je algoritam. — Više znam o čokoladnim tortama, čini mi se. — Dobro, a sada pretpostavi da imaš jednu mašinu koja kuva i peče, kao robot... ali koja ume da radi samo ono što joj ti kaţeš da radi. I tako, ti napišeš uputstva onim redom kojim ona treba da "se izvršavaju — razbij jaja, dodaj mleko imehani a Aonda svog brašno, promešaj —čini. uprogramiraš čkog kuvara da to sad, pretpostavi da postoji jedan odeljak recepta u kome treba da ponoviš proceduru — uputstvo u receptu će kazati robotu da se vrati na rečenicu broj osam iz recepta i da to ponovo učini. Ali ako ne uključiš naredbu da se nastavi sa postupkom, robot će naprosto nastaviti da ponavlja, razbijajući jaja, dodajući mleko i brašno. uvek i uvek iznova... i nikada neće stići da pređe na peć i da ispeče kolač. To je najbolje poređenje koje mi sada pada na um. Zamisli samo tog jadnog robota sa

kršem širom čitave kuhinje, kako beskonačno dodaje i meša. To je mrtva petlja. Dţenifer. — Shvatam! Hoćeš da kaţeš, kao neka neuroza! — reče ona.

— Huh? — Kao da se ja, mada znam da sam zaključala vrata kuće, ponekad vraćam dva-tri puta da proverim, jer znam da ponekad to zaboravim. Petlja ponašanja! — Pa, nisam baš tako siguran u tom pogledu...

— Ono što si rekao o Falkenu... on je kao i svi drugi. Svi su oni u mrtvim petljama, baš kao i robot kuvar. — Aha, kao Jošua. Jošua samo čini ono šta mu je rečeno da čini u jednoj beskonačnoj petlji. Jošua nije naučio šta rat znači i kako je on upleten u njega — reče Dejvid. — Ali ja jesam — zaključio je turobno. — Hoćeš da kaţeš da svi imaju te mrtve petlje u svom ponašanju, u načinu na koji gledaju na stvari, i ako bi naučili da prestanu sa jajima i mlekom, oni bi mogli da nastave i da ispeku kolač. — Aha, naročito ako bi jaja i mleko i brašno na kraju mogli da raznesu čitav svet! Ćutali su neko vreme, a onda Dejvid produţi: Voleokao bih idasvi ne ostali znam ništa da —sam ljudi. o Asvemu onda,ovome. sutra,Voleo bilo bih bi naprosto... gotovo. — Uzdahnuo je. — Onda, sutra, ne bi više bilo vremena da ţališ ili da se osećaš krivim — ma zbog čega. — Bacio je pogled preko širokog pojasa vode. — Oh, kako sam ţeleo da naučim da plivam. Ĉasti mi, jesam!

Dţenifer nasloni glavu na njegovo rame. — Sledeće sedmice... — počela je. — Sledeće nedelje ću biti na televiziji. se! — začudi se Dejvid. — — Šališ Oh, samo u onom popodnevnom programu o aerobiku, sa nekoliko devojaka iz mog razreda. Najobičnija glupost. Hoću da kaţem, niko to ionako neće gledati. — Ja hoću — reče Dejvid, misleći to ozbiljno. Ona se osmehnu, a Dejvid se zagleda u njene oči, posmatrajući kako se one odraţavaju na mesečini, i misleći kako nikada ranije u čitavom svom ţivotu nije video ništa lepše. Neka toplota prostruja kroz njega, blago peckanje u

početku a onda prava bujica, i odjednom se oseti potpuno izgubljen u njenoj lepoti.

— Ne ţelim da umrem — čuo je sebe kako govori, a onda su se njene usne našle na njegovim i ništa mu nikada u njegovom ţivotu nije izgledalo ispravnije. Njena sveţina, njen miris, njena blagost, njena ţudnja za dodirom činilo se da struje kroz njega, povezujući jedno mesto sa drugim, dopirući do delova njegovog tela i njegove svesti za koje nije čak ni znao da postoje. Kad su za trenutak zastali da predahnu, Dejvid reče: — Nikada nisam poljubio neku devojku niti sam to nameravao sve do danas, Dţenifer. Ona je odgovorila ne rečima nego osmehom i stiskom. Stopio se s njom na tlu, i odjednom su more i zvezde nestali, a njena kosa i telo i topla usta bili su čitav svemir. Svemir koji nije znao ništa o kompjuterima ili programima ili raketama ili bombama... samo ţivot i čudo. *

*

*

Zvezde su ponovo zasvetlele. More je stvaralo svoje

šumove. Dejvid Lajtman je osećao spokojstvo i smisao kakve nikada ranije nije znao, dok je ţurio duţ stenovite morske obale, proţet i dalje mirisom i toplotom mlade devojke, koja ga je na maloj razdaljini pratila.

— Mora da ima nešto ovde! — reče on, ponavljajući se po ko zna koji put.

— Mnogo vode, naravno! — oglasi se Dţenifer.

Dejvid se uspentra uz gomilu stena. Morska pena ga zapljusnu. — Hej! — povikao je. — Tamo preko. Liči mi na neki čamac! Obris pramca jednog skifa štrčao je iznad površine vode, privezan konopcem za šipku na obali. Dejvid se brzo spusti niz stenu i poče da vuče konopac. Dţenifer je poţurila da mu pomogne. Zajedničkim snagama uspeli su da izvuku mali čamac na obalu. Bili su toliko zaneti u posao da nisu ni čuli zvuk helikoptera u daljini.

Dţenifer se zagleda u čamac. — Dejvide, pun je vode! — Gospode, nadam se da se samo prevrnuo i da na njemu nema nijedne rupe — reče Dejvid. bacajući pogled okolo da ćenekakvo neko rešenje. Nedaleko od kršu sebe pronaći starudije. opazioujenadi gomilu Da li se u tom moţda nalazi kakva upotrebljiva kofa? Vredelo je pokušati. Dok je pretraţivao po pokidanim mreţama, konopcima i razbijenom drvetu, začuo je zvuk helikoptera, ali nije ga odmah prepoznao. — Šta je to?

— Šta šta je? — uzvrati Dţenifer. — Ja ne čujem ništa sem hučanja vetra. Dejvid sleţe ramenima i prionu ponovo na posao. mu se Dejvid — moţda Dţenifer — Hej — reče ćemo moći ovo dapridruţi. upotrebimo. Pomozi mi da izvučem... Zvuk je ovoga puta zagrmeo iznad njih, iskrsnuvši iz krošanja drveća. Snop svetlosti zapara vazduh, rasecajući tamu u brzom pretraţivanju. Oboje su bili sleđeni i zaslepljeni kad ih je svetlost pronašla, i helikopter se ustremi pravo prema njima, sa elisama koje su blistale na odraţenoj svetlosti.

— Beţimo odavde! — dreknu Dejvid, zgrabivši Dţenifer za ruku i vukući je za sobom. Posrtali su preko krša starudija i naplavljenog drveta. Helikopter ih je proganjao kao neki poludeli dţinovski insekt noći. Dejvid se spotače i pade u pesak, povukavši Dţenifer za sobom. Mašina je lebdela iznad njihovih glava, diţući uvis veliki oblak oduvanog peska. Dejvid je bio toliko besan da umalo nije zaplakao. — Ona izdajica nas je potkazala! Helikopter je načinio mali krug.

— Dolazi po nas! — vrisnu Dţenifer. Šta li će da uradi, pitao se Dejvid, očajnički pokušavajući da se pribere. Da ih mitraljira? Ali dok je on pomogao Dţenifer da se osovi na noge, helikopter zastade, lebdeći za trenutak u vazduhu. Onda je polako i zloslutno skliznuo prema njima. I blago se spustio, uzvitlavši još jedan oblak peska.

— Hej — odjeknu glas iz pravca pilotske kabine. Jedna unutrašnja sijalica osvetli lice doktora Stivena Falkena. — Da li bi se vama dvoma dopala jedna prilično egzotična igra ţivota i smrti? Ĉini mi se da smo sada mi na potezu. Dejvid se okrete Dţenifer. — On je telefonirao. Dţenifer ciknu od razdraganosti, i oni pojuriše prema helikopteru koji ih je čekao. Falken im je pomogao da se popnu.

— Prilično sam se zaţeleo da obavim još jedan let pre nego što umrem — reče Falken sa osmehom. — Šta su rekli? — upita Dejvid dok su rotori hvatali brzinu.

— Oh, bili su prilično začuđeni kad su čuli moj glas, i oduševljeni pri pomisli da će se ponovo domoći vas dvoje, ali činilo se da su strašno preokupirani drugim stvarima! Pokušao sam da im objasnim šta se dešava, ali ti fini ljudi nisu hteli da mi veruju. Uključujući Mak-Kitrika. I tako, bojim se da ćemo morati da obavimo jednu malu posetu. — Vaţi! — reče Dejvid, hvatajući se za ponuđenu slamku nade i steţući Dţeniferinu ruku dok se helikopter uzdizao iznad ostrva i uzimao pravac prema istoku.

GLAVA DESETA

Jedreći na visini od trideset pet hiljada kilometara, kao nekakvi straţari rata i mira visili su najvaţniji sateliti Sjedinjenih raketnog Drţava zazaupozorenje podršku protiv u sklopu Programa odbrane (DSP). napada, Njihove orbite su geosinhrone — oni se kreću stacionarnim ekvatorijalnim orbitama, odrţavajući uvek istu poziciju, isti povoljan poloţaj. Jedan satelit na istočnoj hemisferi nadzire lansiranja sa sovjetske i kineske teritorije. Dva satelita na zapadnoj hemisferi otkrivaju lansiranje balističkih projektila sa podmornica iz Atlantskog i Tihog okeana. Te tehnološke naprave skaniraju svoje ciljeve svakih deset sekundi, tragajući za izdajničkim snaţnim infracrvenim signalima raketnih perjanica iza motora projektila. Kompjuteri instalirani na Zemlji zatim na osnovu tih informacija grafički prikazuju pravac leta projektila. Ovaj sistem potpomognut je radarskim stanicama iz Sistema za rano upozorenje protiv balističkih projektila (BMEWS) u Engleskoj, na Aljasci i Grenlandu, koje otkrivaju nailazeće interkontinentalne balističke projektile i procenjuju tačke udara. Radarske stanice Pejv Poz” na istočnoj i zapadnoj obali Sjedinjenih Drţava motre na lansiranja balističkih projektila sa podmornica. DSP sateliti daju alarm dvadeset pet minuta pre napada interkontinentalnih balističkih raketa i sedam do deset minuta pre napada balističkih raketa lansiranih sa podmornica. U Kristalnoj palati, duboko u srcu planine Ĉejen, Kolorado, velika uţurbanost odjednom je uzdrmala napeto ćutanje tehničkog osoblja.

— Otkrili smo lansiranje — reče jedan bestelesni glas preko zvučnika. — Otkrili smo lansiranje. Sledećeg trenutka na jednom od ekrana ukaza se mapa Sovjetskog Saveza. Na njoj se videlo mnoštvo lansirnih rampi, raštrkanih po unutrašnjosti Rusije. Sprat za vođenje ratnih operacija odmah je postao poprište mahnite aktivnosti. — BMEWS potvrđuje da je u toku masovni napad — obznani jedan glas. Drugi glas ga sustiţe: — Protivraketni alarm. Nema neispravnosti. Neko reče: — Pouzdanost pouzdanost je visoka!

je

visoka,

ponavljam,

drugi glas. — Ovo nije veţba, — Negativno Danska kobro. — reče

Dţon Mak-Kitrik je stajao na komandnoj galeriji, bespomoćno i izgubljeno posmatrajući kako se smrtonosni događaji odvijaju. Mada je napolju bilo rano jutro, u Kristalnoj palati vladao je večiti suton. Mak-Kitrik je veći deo noći proveo sa Berindţerom, baratajući svojim mašinama. Duboko u utrobi osećao je kako očajanje polako prerasta u strah. General Berindţer je još uvek čvrsto drţao komandu u svojim rukama, mada je i sam bio neispavan. Posmatrao je mapu Sovjetskog Saveza sa turobnom ali ciničnom pomirenošću kad se kapetan Njut okrenuo prema njemu i rekao: — Generale, DSP prati tri stotine nailazećih interkontinentalnih balističkih projektila.

Berindţer prostreli Mak-Kitrika pogledom koji je bio ravan snazi projektila od nekoliko megatona.

— Reci mi da je ovo jedna od tvojih simulacija! — izdrao se na eksperta za kompjutere. Mak-Kitrik se trgnu, a onda odmahnu glavom.

— Dţek, voleo bih da mogu. Niko više ne zna šta se tamo dešava. Berindţer se hitro okrete prema pukovniku Konliju, koji je sedeo na stolici za vezistu. — Naredi da se bombarderi zagreju i da podmornice budu spremne. Prelazimo na DEFCON 1. Odmah. Mak-Kitrik diţe pogled prema semaforu. Na ovome se ukaza DEFCON 1, i mada je Pat Hili bila u blizini, on sada nije mislio na nju, niti je mislio na sebe. Mislio je na Rendija i Alena, đake više gimnazije koji su u ovom času bili isterivani iz kreveta da bi na vreme uhvatili svoj jutarnji autobus, i mislio je na Elinor koja je pripremala ovsenu kašu ili kajganu i sendviče, i strašan ţmarac kajanja prostruja kroz njega.

Pokušao je da prizove u pomoć svoj profesionalizam da bi odagnao od sebe stravu, bespomoćnost, bol zbog onoga što će uslediti, ali čak ni to nije pomoglo. Sama od sebe, pred očima mu se ukaza jedna slika: kako sedi sa svojim sinovima u dnevnoj sobi i gleda televiziju. Ništa naročito, samo sećanje na spokojstvo, na tihu sreću, samo talas zadovoljstva što struji kroz njegov um — nešto čudesno u jednom ţivotu tako punom nezadovoljstva. Bilo je to nezadovoljstvo ţenom koja ga je gurnula u naručje druge, mlade ţene. Nezadovoljstvo sistemom koji ga je naterao na pokušaj da ga na svoju ruku poboljša. Nezadovoljstvo samim ţivotom koji ga je primorao da potraţi moć posredstvom svojih mašina — da sagradi jedan svet u kome će on biti kralj i čarobnjak.

A sada, projektili iz jedne strane zemlje jezdili su prema njemu da razore njegove snove, da ponište čak i najmanje zadovoljstvo, da otpočnu nuklearnu lančanu reakciju koja će ih sve uništiti.

Dţon Mak-Kitrik se vrpoljio, boreći se da ostane pribran.

Duţnost, mislio je. Moram se usredsrediti na svoju duţnost.

Prišao je WOPR terminalu. Major Lem je sada rukovao njime, dok mu je proćelava glava blistala na fluorescentnoj svetlosti, a lice bilo orošeno sitnim kapljicama znoja. Njegove male šake bile su stisnute u pesnice dok je zurio u ekran terminala.

— Šta imamo, majore? — upita Berindţer hrapavim glasom.

— Samo trenutak, gospodine. Već sam pitao — uzvrati major Lem, zureći pomno u ekran. Mak-Kitrik primeti ostatke jedne šoljice od stiropene smrvljene točkićima majorove stolice. — Evo stiţe, gospodine, samo trenutak. Kursor na ekranu ispisa nisku belih slova na zelenoj poleđini. Major Lem je čitao, na neki način uspevajući da obuzda u svom glasu drhtavicu koja se očitavala na njegovom licu i potiljku. — Razmere početnog napada: masivni udar sovjetskih snaga. Predviđeni gubici: osamdeset pet do devedeset pet odsto naših strateških snaga smeštenih na kopnu. General Berindţer zatvori oči u trenu očiglednog bola. Glas mu je bio suv. — Šta VOPR preporučuje, majore? Na jednom većem ekranu table za ratne operacije ukaza se mapa Sovjetskog Saveza, išarana iksovima. Lem pritisnu jedno dugme, i očitanje se izbrisa. Umesto njega brzo se pojaviše nova slova.

— Masovni udar odmazde, gospodine, koncentrisan na neprijateljske komandne, strateške i industrijske ciljeve — izveštavao je Lem. — Zar je potrebna mašina da mi se to kaţe? — upita Berindţer. Mak-Kitrik primeti kako se pukovnik Konli, koji je rukovao vezama, naglo okreće. Stolica zaškripa.

— Gospodine — obrati se on generalu Berindţeru — Predseđnik je na putu u bazu Endruz da se pridruţi Vazduhoplovnoj komandi. Gospodine, moramo zatraţiti da donese odluku o lansiranju. — Konlijeve oči bile su širom otvorene i usplahirene.

— Da li je bio u kontaktu sa sovjetskim Predsednikom? — Jeste, gospodine — uzvrati Konli. — Sovjeti i dalje sve poriču. Berindţer pogleda Mak-Kitrika, i odjednom Mak-Kitrik oseti saţaljenje prema generalu. Ovde je on bio na poloţaju neverovatne odgovornosti — na poloţaju moći za koju se borio i otimao tokom nekoliko decenija napredovanja u vojnoj sluţbi — u jednom trenutku od najveće nacionalne vaţnosti. I bilo je jasno po izrazu njegovog lica da bi general Dţek Berindţer više voleo da se nalazi na nekom drugom mestu. Odjednom je ličio na starca. Jedan glas zatrešta iz zvučnika: — Nije primećeno nikakvo lansiranje sa podmornica... Pratimo na monitoru. Mak-Kitrik je posmatrao kako Berindţer beznadeţno zuri u veliku tablu, u projektile koji su se pribliţavali njihovoj zemlji, u okupljanje podmornica duţ obalske linije, bremenitih smrću.

— Pređimo u lansirnu fazu — rekao je.

*

*

*

Dejviđ Lajtman je osetio napade mučnine tokom leta u vojnom avionu od Oregona, a sada je osećao još veću mučninu dok se vozio vojnim dţipom koji je jurio i poskakivao na putu ka planini Ĉejen. Sedeo je na zadnjem sedištu sa Dţenifer, dok je Falken, veselo raspoloţen, sedeo pored narednika Dţima Trevisa, vozača. Vetar je šamarao platneni krov dţipa dok je ovaj grabio uz strmu padinu obraslu travom. Snegom pokriveni vrhovi štrčali su ispred njih, krševiti i mračni.

— Veličanstveno! — uzviknu Falken sa oduševljenjem. — Na mom ostrvskom utočištu zaboravio sam čari Stenovitih planina. Gorde, lepe i negostoljubive!

— Ja sam iz Luizijane, gospodine — reče Trevis — i shvatam šta hoćete time da kaţete. — Dţim Trevis je bio visok i mršav čovek, kratko podšišane kose i sa očima koje su blistale od revnosti dok je baratao menja čem — što je, po Dejvidovom mišljenju, činio suviše često. — Kako moţete da sedite i da se divite pejzaţu u ovakvom jednom trenutku? — reče Dţenifer, zureći mimo Trevisa, kao da nastoji da ugleda njihovo odredište. samglasom. pedalu do uzvrati — Pritisnuo — daske, najvećom Trevis otegnutim Jurimogospojce gotovo — brzinom koja je sada moguća.

— Sva sreća što je lep dan — promrmlja Dejvid. — Oh, da — reče Falken — i prosto mogu da čujem našeg dragog starog Predsednika kako završava svoje čavrljanje preko Vruće linije sa Andropovom: “Ţelim vam prijatan dan, Predsedniče...”

Falken je bio takav tokom čitavog putovanja — vedar i veseo, pun pošalica. — Dragi moj dečače — objasnio je Dejvidu — ovo je naprosto moj srcinalni način ispoljavanja krajnje luđačke panike. — Ali čak i to je bilo rečeno sa osmehom.

— Stigli smo! — uzviknu Dţenifer, pokazujući kompleks zgrada i parkirališta ispred njih. — Stigli smo! Dejvid se zagleda kroz vetrobran, preko Falkenovog utonulog ramena. Kad je dţip zavio iza krivine, jedan kamionet Ratnog vazduhoplovstva pojuri prema njima. Onda kamionet uspori i zastade prepre čivši im put. Dejvid je mogao da vidi i druge znake aktivnosti iza kamioneta: vozila u pokretu, vojnike koji trče, pešake koji se raštrkavaju na sve strane. Jedan brkati vazduhoplovac otvori vrata kamioneta,

skoči na zemlju i potrča prema njima, mašući izbezumljeno rukama.

— Hej, vraćajte se! Svi moraju da skrenu prema skloništu broj četiri — povikao je, pokazujući rukom pravac. — Ovde se dešavaju gadne stvari. Trevis izađe iz dţipa. — Ovi ljudi imaju najviši prioritet. Moram da ih odvedem u kamandu NORAD-a.

— Nemoguće — uzvrati vazduhoplovac, odmahujući glavom. — Barikade su gore na glavnom putu, a oni se spremaju da zatvore planinu. Dejvid je odavno zaboravio mučninu od voţnje kolima. Posmatrao je vazduhoplovca kako uskače natrag u svoj kamionet i počinje da kreće prema naznačenom skloništu. Narednik Trevis uskoči u dţip.

— Izgleda da su ovde u priličnoj ţurbi! — reče Falken, a u njegovom glasu po prvi put se osetila izvesna napetost.

— Mislite li... — reče Dţenifer — mislite li da oni već otpočinju rat? Dejvid promrmlja sa očajanjem: — Zar ne moţemo da zaobiđemo barikade... ili da se probijemo kroz njih? Na licu narednika Trevisa ukaza se osmeh dobrog starog drugarčine. — Što da ne! Nismo se mi juče ispilili, a ni ovaj naš dţip još nije za staro gvoţđe! Ubacio je u prvu brzinu i ostavio iza sebe oblačić prašine kad je sunuo napred, skrenuvši s puta i pojurivši niz jedan nasip. Ovoga puta Stiven Falken nije imao šta da kaţe. Jednom rukom stezao je sigurnosni pojas i odupirao se nogama o pod, prebledelog lica. Dţenifer se grčevito drţala za Dejvida, kao da joj ţivot zavisi od toga. Dejvid se odupirao kolenima i rukama o prednje sedište, tako da je samo malo poskakivao.

— Juhuuu! — podvrisnu Trevis, steţući volan tako jako da su mu zglavci pobeleli.

Ĉinilo se da dţip prosto leti preko livade, kidajući travu i maslačak, poskakujući i tresući se tako ţestoko da Dejvid nije mogao da razazna šta se nalazi ispred njih: jedno more zelenog, ili jedno prostranstvo plavog neba. Ubrzo je sve to naprosto bilo plavozelena izmaglica.

— Ugušićeš me, Dţenifer! — prostenjao je, boreći se za dah.

— Izvini — reče ona, ali nije prestala da ga panično steţe sve dok joj se nije učinilo da je dţip zauzeo vodoravan polaţaj. Odjednom, vozilo se nakrivi pod gotovo neverovatnim uglom.

— Jesmo li uzleteli? — htela je Dţenifer da zna, čvrsto stisnutih očiju. — Još ne — uzvrati Dejvid. — Ali izgleda da hoćemo... Sada su tutnjili uz jedan strm nasip, dok je narednik Trevis baratao menjačem kao neki luđak, lica razvučenog u manijački osmeh. Dejvid se zagleda kroz vetrobran. Ispred njih uzdizala se kresta jednog grebena.

— Trevise! Trevise, usporite! — zavapi Falken. — Juriš! — viknu narednik Trevis, a njegov dţip kao da je dobio raketni pogon kad se, uz grmljavinu motora, vinuo preko grebena. Dejvid začu jedan vrisak, a onda sa šokom neverice, shvati da je to bio njegov sopstveni glas. *

*

*

U Kristalnoj palati poručnik Rik Haldeman je spustio telefonsku slušalicu i obratio se svome pomoćniku, naredniku Edu Rodrigesu.

— Vreme je — reče turobno poručnik grgurave kose. Nebesa, nadam se da je to samo mera predos — —promrmlja narednik, vadeći svoju kontrolnutroţnosti listu i pruţajući je poručniku. Okrenuo se prema nizu monitora, od kojih je svaki prikazivao pojedine delove okolnog područja i prilaznih puteva. Ruke su mu bile nadnete nad čitav splet dugmadi i prekidača.

— Bila to mera predostroţnosti ili istinska stvar, general kaţe da treba zatvoriti planinu Ĉejen, pa zato i učinimo to, naredniče.

— U redu. — Uključi unutrašnje izvore energije. Rodrigesa spretno je uključivala odgovarajuće prekidače, lupkala po odgovarajućim dugmetima. Zatim je proverio svoje instrumente. — Generatori uključeni i funkcionišu. Ruka

narednika

— Isključi spoljne izvore energije. Još nekoliko prekidača, još nekoliko dugmeta, provera očitanja na ekranu, konačna kontrola, i bilo je gotovo. — Spoljna energija isključena. — Zatvori okna za ventilaciju... — Okna za ventilaciju zatvorena — reče Rodriges. Ponovo je preleteo pogledom po monitorima i uhvatio pokret na jednom od njih, onome koji je prikazivao spoljni prilazni put.

Nešto je prelazilo preko grebena, i to brzo. — Boţe moj, pa to je neki dţip. Vozilo je preskočilo preko nasipa, silovito tresnulo o tlo, i jurnulo prema kapiji.

— Gospodine, neko pokušava da uđe — reče narednik Rodriges. nije tu ni pogled digao. pravila. Poručnik smo čakradnju. — Tisaznaš Uveţbavali A sada nastavi postupkom zatvaranja.

— Da, gospodine — reče Rodriges i nastavi da pritiska dugmad baš onako kako je poručnik naredio.

*

*

*

Dţip je grubo tresnuo o drum, odigavši Dejvida Lajtmana sa njegovog mesta, tako da on i Dţenifer Mek umalo nisu preleteli preko prednjeg sedišta u krilo Stivena Falkena. Narednik Trevis se borio za kontrolu nad volanom. Kola su se naginjala sad levo sad desno, a onda se ispravila.

— Juhuuuu! — dreknu Trevis, dajući pun gas i ubacujući menjač u veću brzinu. — Sada nam preostaje još samo kapija! Dejvid diţe glavu, oslobađajući se od stiska ošamućene Dţenifer. Kroz vetrobran je video jednu široku kapiju ispred njih. Zatvorenu kapiju. Očekivao je da će narednik Trevis usporiti, ali Trevisovo desno stopalo nije davalo nikakav znak da će promeniti poloţaj, nego je i dalje pritiskalo papuču do daske.

— Sagnite se i oduprite! — zapovedi Trevis. Kapija se pribliţavala, povećavala, a onda sve oko njih kao da se pretvorilo u mreţu kad se dţip probio uz cijuk pokidanog metala.

— Uspeli smo! — viknu Trevis. Ali tek što su te reči izletele iz njegovih usta, on izgubi kontrolu nad volanom. Vozilo poče da se zanosi levo-desno. Dejvid Lajtman je imao utisak da se čitava okolina okreće oko njegove glave. Sledeća stvar koje je postao svestan bila je da dţip leţi na boku i da je Dţenifer opruţena preko njegovog tela. Platneni krov se pocepao. Falken i Trevis su se nalazili nekoliko koraka dalje, upetljani u klupko, i pokušavali da se razmrse. Dejvid se polako uspravio i pomogao Dţenifer

da stane na noge. Izgledala je ošamućena. ali potpuno svesna. — Jesi li dobro? — upita on.

— Aha, mislim da jesam. — Kako je ovo moglo da mi se desi? — oglasi se Trevis, posramljeno.

— Pa, mislim da ovuda treba krenuti — reče Falken, pokazujući rukom ulaz u tunel. — Pođimo pre nego što ga ovi idioti zatvore!

Potrčali su prema tunelu. — Poţurite! — viknu Dţenifer, odmičući ispred njih, dok su Dejvid i ostala dvojica dahtali otpozadi. — Tamo su jedna velika vrata... i počinju da se zatvaraju! Stiven Falken je otvorio usta kao da se sprema da izusti neku ali onda dah zašalu, odlučni juriš. je zaključio da će biti bolje da sačuva Koraci su im resko odzvanjali kad su stupili u tunel. Dejvid Lajtman diţe pogled i opazi ono što je Dţenifer već videla: debela antieksplozivna vrata na kraju tunela, na izgled kilometrima udaljena, počinjala su da se zatvaraju.

— Imamo trideset sekundi! — viknu narednik Trevis. Dejvid Lajtman je odjednom zaţalio što se nije malo više bavio fiskulturom.

GLAVA JEDANAESTA Novembra 1979. godine jedan NORAD-ov tehničar je slučajno ubacio pogrešnu traku u glavne kompjutere. Ne shvatajući da je pred njima kompjuterska ratna igra, zapovednici NORAD-a su posmatrall kako se na njihovim ekranima odvijaju klasične sheme nuklearnog napada, sa sovjetskim projektilima koji su jurili pravo prema bombarderskim bazama Strategijske vazduhoplovne komande. Alarm je izgledao toliko stvaran da je komandni mlaţnjak Predsednika SAD uzleteo pre nego što su generali razabrali šta se događa. Juna 1980. neispravan mikročip vredan moţda svega

četrdeset napada. šest centi stvorio je na ekranima niz sablasnih General Dţek Berindţer bio je tada zapovednik NORAD-a i uz pomoć ekipe D ţona Mak-Kitrika uverio se da postoji obilje rezervnih sistema za otkrivanje takvih pogrešnih upozorenja. Svi ovi sistemi su se sada podudarili sa ekranima: Sjedinjene Drţave bile su napadnute sovjetskim projektilima. U to nije moglo da bude sumnje. Berindţer je posmatrao kako se njegov ratni štab priprema za predstojeće borbeno stanje, obaveštavajući razne civilne i vojne sluţbe širom sveta telefonom i radiom. Major Lem se od svog kontrolnog panela okrenuo ka Berindţeru. — Sve eskadrile izveštavaju da su projektili usmereni prema svojim ciljevima i spremni i da čekaju šifre za lansiranje.

— Mi smo u lansirnoj fazi — začu se preko zvučnika glas pukovnika Konlija. Berindţer se okrenu majoru Lemu i reče: — Blokirajte promene. Lem se nagnuo preko svog terminala i počeo da otkucava uputstva.

Dţek Berindţer je dosad potisnuo sva osećanja. Bio je čista akcija, čisti adrenalin. Ĉista duţnost. Posmatrao je kako njegovi ljudi i njegove mašine rade u svojoj smrtonosnoj simbiozi: posmatrao je kako ekran sriče drečeći natpis: PROJEKTILI USMERENI I SPREMNI. PROMENE BLOKIRANE. *

*

*

Kada je prethodne noći stigao poziv od dra Stivena Falkena, Patriša Hili se nalazila na komandnoj galeriji, opsluţujući WOPR monitor, a Dţon Mak-Kitrik je bio dole sa svojim mašinama. Umesto Mak-Kitrika. ona je bila ostala na vezi. Halo, Dţone, čujem da je kod vas došlo do male guţve —— rekao je glas, sa britanskim akcentom. — Ţao mi je, ovo — nije doktor Mak-Kitrik nego njegov asistent izdeklamovala je Patriša Hili jednoličnim glasom. Napokon je razgovarala sa ozloglašenim Falkenom. — Bojim se da je doktor Mak-Kitrik zauzet svojim kompjuterima.

— Ah, samo sam mislio da se oglasim iz mrtvih. Svega nekoliko osoba zna da sam još među ţivima. Pošto se niste šokirali, pretpostavljam da ste jedna od njih — produţio je glas. — Pa, pošto ne mogu da doprem do Dţona, biće

moţda bolje da mi date generala Cepelina, ili Berlicera, ili kako mu već beše ime. — Videću šta mogu da učinim — odgovorila je ona. Bilo je potrebno malo ubedivanja, ali je Pat konačno dovela umornog komandanta na telefon.

— Falken! — rekao je čovek mrzovoljno. — Mislili smo da ste mrtvi... Ne mogu da razgovaram, jer imamo škakljivu... Šta?... Pa dobro, dovucite to malo čudovište. — Duga pauza. — Teško mi je da u to poverujem, gospodine. MakKitrik nas ubeduje da ovo nije simulacija, a on na ovim mašinama radi znatno duţe nego vi. — Pauza. — Ĉujte, drugar. Baš me briga što ste vi stvorili program Jošuu. Mi sada imamo posla sa Rusima, pa ako dozvoljavate, vratio bih se svome poslu.

Slušalica je osorno pruţena Patriši i ona je morala da nastavi razgovor sa Falkenom. — Boţe moj, baš neki ograničen čova — rekao je Falken. — Ipak, moţda mi vi moţete pomoći. Patriša. Verujem da je ono što sada posmatrate na vašim ekranima kontinuirana ratna igra. Jošua je sebe uvek zamišljao kao Napoleona i... — Ĉujte, ja sam pregledala očitanja... čak smo stvar proverili na centralnim jedinicama za obradu, Falkene — odgovorila je. — Dţon... hoću da kaţem, doktor Mak-Kitrik je najbolji um na svetu koji danas radi na odbrambenim kompjuterima, a ni on nije mogao da nađe bilo kakav znak pogrešnog funkcionisanja našeg kompjuterskog sistema.

— Oh, taj Mak-Kitrik je oduvek bio šeprtlja — rekao je Falken. — Pa. vidim da nema svrhe razgovarati s vama; očigledno je da moram lično da skoknem do Kolorada. Budite ljubazni i obavestite Dţona o mom hitnom dolasku, i molim vas da nam pripremite propusnice — za mene i dvoje svojeglavih tinejdţera. Bilo je zaista sramotno doći do

najboljeg sedišta za Kraj sveta” i otkriti da nemaš ulaznicu. Vi ste dobra devojka. A sada me izvinite, moram da zatraţim telefonom nekoliko usluga od Ratnog vazduhoplovstva SAD. Sada je Patriša Hili stajala kraj velikih antieksplozivnih vrata, iščekujući Falkenov dolazak. Naredba za zatvaranje upravo se oglasila preko zvučnika, ali gde je sad taj Falken?

— Poţurite — reče ona tihim glasom. — Poţurite, do vraga! O Falkenovom pozivu razmišljala je čitavu bogovetnu noć bez sna. Kada je o tome izvestila Mak-Kitrika, on je samo uzdahnuo.

— Voleo bih da je tako, ali ovoga puta nema indicija o simulaciji, Pat, kao što znaš. — Onda su mu se tamne oči suzile. — Ne misliš li da se i on prodao Rusima? Ti i ne znaš šta nekoliko godina moţe da učini čoveku, zar ne? I to je bilo sve. Mak-Kitrik je odbio da o toj stvari dalje razgovara. Do vraga, on ponekad ume da bude tako tvrdoglav! Pat je poţelela da završi i išćuška ga, ali bila je suviše iscrpljena. je Falken u pravu, on će biti u stanju da to i dokaţe. Ali Ako najpre je trebalo da stigne ovamo. I tako je Patriša Hili, u svojoj izguţvanoj bluzi i sa razmazanom šminkom, bacala pogled ka ulaznom tunelu u Kristalnu palatu. Od Falkena, međutim, ni traga. Sudeći po onome što je Mak-Kitrik o njemu govorio, Falken je delovao gotovo mitski. Taj čovek je poloţio najveći deo temelja za kompjutersku mreţu ovde u NORAD-u — arhitekta najveće svetinje u panteonu Dţona Mak-Kitrika. Vraško boţanstvo, najveći deo vremena sa glavom u oblacima Olimpa. Ali

prognanik se sada vraćao kući. Da spreči propast? Teško je reći, mislila je Patriša Hili, ali u ovom času ona je bila voljna da se uhvati za bilo koju slamku nade. Po onome šta je čula o njemu, i na osnovu dokaza iz njenog proučavanja kompjuterskog sistema koji je on podigao, ako je uopšte bilo neke nade, ona je bila u Falkenovim rukama. On je stvorio WOPR — program toliko savršen da ga je Patriša Hili pokatkad smatrala inteligentnim...

Dţon Mak-Kitrik je insistirao da je neko spolja petljao s programom, stvarajući probleme — sve kao deo jedne ruske zavere. Ponositi čovek nije hteo da dopusti mogućnost da je Falken u pravu; da se nekako njegov program — koji je on nazivao Jošua” — doista igrao trećeg svetskog rata. I tako, ako je uopšte postojao neko kadar da generala Dţeka Berindţera uveri u tu mogućnost, onda je to bio dr Stiven Falken. Ali, gde je on? Dva straţara stajala su pokraj vrata, i svaki je imao izgled bezosećajnog profesionalizma svojstvenog vojnicima od karijere u borbi. Prva od masivnih antieksplozivnih vrata, više od metar debela, sa zakretnim teretom od dvadeset pet tona uokvirenim betonskim ramom, počela su da se zatvaraju.

— Biće bolje da se spremimo da krenemo — reče jedan od straţara, vitak i naočit plavokos momak, zabrinuto bacajući pogled na druga antieksplozivna vrata udaljena petnaest metara, koja će se sledeća zatvoriti. — Imamo još trideset sekundi — reče Pat Hili. — Hm, da — potvrdi drugi straţar, kaplar. — Mnogo vremena!

Zahvaćena očajanjem, Patriša Hili se ponovo okrete prema ulazu u tunel, sa uzaludnom nadom da će Falken i pratnja pristići, sada već shvatajući da više nije verovatno da hoće i... Odjednom, prema vratima su trčale četiri prilike, dok su njihovi koraci odjekivali kroz tunel. — Jesu li to ljudi na koje ste čekali, gospojce? — upita kaplar.

— Molimo se bogu da jesu! — odgovori Pat Hili. — Gospojce, ja se iskreno molim već nekoliko dana. — Amin! — dodade drugi straţar. Hidraulika antieksplozivnih vrata zašišta svoje poslednje sekunde. Na čelu grupe bila je mlada devojka, koja je sprintala kao atletičar, nekoliko metara ispred svojih pratilaca. Za njom je napredovao jedan narednik Ratnog vazduhoplovstva; zatim je nailazio dečak, Dejvid Lajtman; a na kraju umorno vukući noge, visok, ostariji čovek... Dr Stiven Falken!

— Oni će uspeti! — reče Patriša Hili razdragano. — Aha, sa nekoliko dobrih sekundi viška! — reče straţar, povlačeći se s puta da bi Dţenifer Mek projurila kroz sve uţi prostor između antieksplozivnih vrata i rama. Ostali su bili tik iza nje, a Falken je uspeo taman pre nego što su se teška vrata muklo zalupila.

— Prošli su... prošli su! — uzviknu Patriša Hili. — Pa, sada ih ne moţemo isterati natrag, to ti je sigurno — reče straţar. — Hajdmo, moramo i kroz ona druga vrata, ljudi.

— Rekao bih — zadahta Falken — da ste vi posada Vatrenih kočija”, eh?

— Ja sam Patriša Hili — reče Pat, kada je sa grupom stigla do sledećih antieksplozivnih vrata, koja su već bila počela da se zatvaraju. — Asistent dra Mak-Kitrika, a pretpostavljam da ste vi Stiven Falken.

— On je! On je! — uzviknu Dejvid Lajtman. — Oh, boţe, moja tajna je razotkrivena — reće Falken. — Samo me ne pitajte za kim zvona zvone! *

*

*

Osećajući kao da su mu pluća uţarena, Dejvid Lajtman je prošao sa Patrišom Hili kroz dvostruka vrata koja su vodila u Kristalnu palatu. Prostorija je ličila na ludnicu. Uprkos činjenici da temperatura nije bila visoka, Dejvid je mogao da vidi kapljice znoja nakupljene na obrvama tehničara. Mogao je gotovo da oseti miris straha dok su zvuci mašina i ljudski glasovi brujali kao statički šum. Inţenjeri i tehničari trčkarali su tamo-amo između stanice, dok su se drugi naginjali nad svoje pultove, napetih lica. Ostali su jednostavno piljili u veliki ekran, trudeći se da obuzdaju strah koji im se video u očima.

Patriša Hili se odvojila od ostalih i pohitala prema komandnoj galeriji. Falken se zaustavio, lutajući pogledom po komandnom centru, a zatim se zagledao u globalno automatsko bojište čijem stvaranju je pruţio doprinos. Dejvid diţe pogled prema ekranu i oseti kako ga Dţeniferina šaka steţe za mišicu. — Oh, blagi boţe. Dejvide, pogledaj to!

Velika tabla sa ekranima je svetlela, blistava i posuta bojama duge. sa svetlucavim odrazima nailazećih sovjetskih interkontinentalnih balističkih projektila. Dejvid je mogao da čuje kako jedan prigušeni glas govori: — DSP još uvek prati trag tri stotine nailazećih interkontinentalnih balističkih projektila, čije se bojeve glave sada razdvajaju u pribliţno dve hiljade četiri stotine udarnih tačaka. Dejvid je imao utisak da se nalazi u srcu golemog kompjutera, u samom jezgru spoja ljudskog roda i mašine. Dok je stajao tu sa čovekom koji je takvu jednu operaciju učinio mogućnom trebalo je da ga ispunjava intelektualno strahopoštovanje — ali sada. s obzirom na okolnosti, proţimala ga je instinktivna zebnja.

— Ćini mi se da smo, kao što kaţe izreka, stigli u minut do dvanaest, Dejvide — promrmlja Falken. Bučan, srdit glas trţe Dejvida iz sanjarenja. — Stivene! Dejvid se okrete, u trenu svestan fizičkog prisustva Dţona Mak-Kitrika, koji je jurio prema njima. MakKitrikove oči bile su upale, a kosa raščupana. Izgled tog čoveka savršeno je odgovarao izrazu izmoţden. njih. — Ne — Stivene! — produţi šta, do vraga, mislišMak-Kitrik, moći dadouradiš... znam da ćeš ovdestigavši

Nešto odbranaško u ratobornosti tog čoveka imalo je sva obeleţja susreta odraslog đaka sa svojim učiteljem. — Dţone! — Falken se slabašno nasmešio, sa rukama zabijenim u dţepove sivog dţempera. — Kako je lepo videti te. — Pogled mu se zaustavi na gornjem delu Mak-Kitrikove plave, zguţvane vojne košulje. — Vidim da ti kravate još uvek bira supruga.

Mak-Kitrik se uzrujao. Oči su mu se suzile kada je pogledom okrznuo Dejvida Lajtmana. Kada bi pogled mogao da ubije, pomisli Dejvid.

— Ĉuj — reče Mak-Kitrik — ne znam šta ti je ovaj dečak ispričao... — Sve je to varka, Dţone — reče Falken, načinivši nehajan pokret rukom u pravcu velike table sa ekranima, kao da tamo nije bilo ničega. Mak-Kitrik zatrepta očima. — To nije varka, do vraga. To je stvarno! — Lice mu se zacrvenelo. — Sve je spremno da Predsednik izda naredbu za protivnapađ, i mi smo savetovali da to uradi odmah. Stiven Falken odmahnu glavom, odmerivši Mak-Kitrika jednim omalovaţavajućim pogledom, a zatim pohita pored svog bivšeg asistenta, uputivši se prema jednom mestu na tlu tačno ispod komandne galerije.

— Zdravo, vi tamo! — rekao je. Pošto nije dobio odgovor, Falken skupi šake da bi improvizovao megafon i viknu:

— Kaţem zdravo, generale Berindţer. Moţete li da mi posvetite malčice paţnje? Potrebno mi je samo nekoliko sekundi vašeg vremena. Falkenov naglašeno teatralan bariton privukao je paţnju. General Berindţer ustade i zaputi se prema ivici galerije.

— Ali tiho. šta svetli kroz onaj prozor tamo. . — reče Falken Mak-Kitriku i Dejvidu, a zatim se ispravi dok ga je Berindţer mrko gledao.

— Falken! E pa, baš ste izabrali dan za posetu! — zareţa Berindţer dubokim basom. — Generale, molim vas, govorim najozbiljnije. — Falken mahnu rukom prema bleštavo osvetljenoj mapi koja je

prikazivala početak Armagedona. — Generale, ono što vidite na tim ekranima je fantazija! Kompjuterski izoštrena halucinacija! Ti odrazi nisu stvarni projektili. To su fantomi!

Berindţer je bez reči zurio u grupu na spratu ispod njega.

— Pitam se, Dţone, da li je ovaj matorac nasledio obrve od Breţnjeva? — Dţek — reče Mak-Kitrik — nemam ni najmanji nagoveštaj da je posredi simulacija! — Verujte mi, do vraga! — reče Falken, izgubivši humornu notu. — Ja poznajem moj program... sve što on radi... ima smisla. Jošua je razvijen toliko da moţe to da uradi!

— Dva minuta do udara! — doviknu jedan pilot generalu Berindţeru. Suvog grla, očajan, Dejvid pritrča Falkenu i doviknu Berindţeru: — Generale, vaš sistem pokušava da vas obmane. Nastoji da vas navede da naredite napad, jer nije sam u stanju da to učini!

Dţenifer priđe Dejvidu i ščepa ga za ruku. Berindţera je jedan od njegovih ađutanata pozvao do telefonske centrale. — Gospodine, Vazđušno-đesantna komanda!

Berindţer zgrabi ponuđeni telefon, ali nije odgovorio.

Umesto toga bacio je pogled dole prema Mak-Kitriku, kao da pita. Da li je ovo moguće? Mak-Kitrik reče: — Kao što sam ti već objasnio, Dţek, mi smo proverili i ponovo proverili sve. I sve u našim kompjuterima savršeno funkcioniše!

Falken zauze stav koji mu je davao jasnu prednost nad njegovim bivšim asistentom. — Ali, generale, razmislite! Da li ovo ima ikakvog smisla?

Berindţer je očigledno bio zbunjen. — Šta da li ima smisla? Falken uperi kaţiprst prema glavnoj tabli. — To, za ime boţje! Generale, jeste li spremni da uništite neprijatelja?

Berindţer se ukruti, kao da salutira nevidljivoj američkoj zastavi. — Da. Potpuno. — Mislite li da oni to znaju? — upita Falken. Berindţer se nasmeja sarkastično. — Verujem da smo to učinili onoliko jasnim koliko smo mogli. — Ne ispaljujte nijedan od vaših upola podignutih projektila sve dok ne budete sigurni da su Rusi ispalili svoje! Recite Predsedniku da pregrmi prvi deo napada... a onda, ako je stvaran, zaboga, moţete da nuklearišete Ruse koliko god vam je volja!

— Dvadeset sekundi! — izvesti jedan glas. — Gospodine! — obrati se drugi glas generalu Berindţeru. — Oni traţe odluku. Falken nastavi, čvrsto i ubedljivo. — Generale, da li doista verujete da bi neprijatelj napao bez povoda, sa mnogo projektila, bombardera i podmornica, tako da ne bismo imali nikakvog drugog izbora sem da ih potpuno uništimo? Generale, vi slušate jednu mašinu! Učinite uslugu svetu i ne postupajte kao da ste i sami mašina! General Dţek Berindţer je zurio u roj projektila sa bojevim glavama koji se kretao ka svojim ciljevima. Na njegovom umornom licu lebdela je mučna dilema. Pogledao je u Falkena, a zatim u Dejvida.

Dejvid Lajtman je imao osećaj da će pasti na kolena, preklinjući. Ali umesto toga čvrsto je prigrlio DŢenifer i izdrţao pogled generala Berindţera punu sekundu.

Berindţer

prekide

zurenje.

Podigao

je

slušalicu

i

odgovorio.

— Da, gospođine Predsedniče — rekao je, i bio je to najduţi trenutak koji je Dejvid Lajtman ikada iskusio, dok je Predsednik govorio generalu sa drugog kraja linije.

— Gospodine — reče general Berindţer, ponovo gledajući u Falkena. — U ovom momentu ne mogu da pouzdano dokaţem nailazak projektila. Ima razloga da verujemo da oni moţda i ne postoje. Dok je Berindţer slušao Predsednikov odgovor, Dejvid šumno odahnu. Nije čak ni znao da je suzdrţao disanje. Dţenifer nasloni glavu na njegovo rame. Njen stisak postade slabiji.

— Da, gospodine — produţi Berindţer. — To je jasno. Da, gospodine, tako i ja mislim — rekao je tmurno, a zatim vratio slušalicu pukovniku Konliju. Duboko je udahnuo i upitao: — Ko je prvi i za koliko vremena? Major Lem za pultom WOPR-a odgovori: — Inicijalne tačke udara — Vazduhoplovna baza Loring u Mejnu, Trista devetnaesta bombarderska eskadrila u Grend Forksu u Severnoj Dakoti, i štab Vazduhoplovne komande u Elmendorfu na Aljasci. Udari predviđeni kroz nešto više od jednog minuta, gospodine.

— Dajte mi vezu sa starijim kontrolorom u svakoj stanici — naredi Berindţer. — Hoću lično da sa njima razgovaram. — General Berindţer je znao da je to hvatanje za slamku, ali ako je ona bila jedino za što moţeš da se uhvatiš kada se pod tobom razjapi veliki crni ponor, onda je pograbi svom snagom.

Stolica pukovnika Konlija je škripnula kad je ponovo zauzeo radni poloţaj, pozivajući razne komandne postaje na svom pultu. Odjeknulo je urlikanje alarma kad su tri crvene svetiljke zatreptale.

— Svim stanicama — reče pukovnik u mikrofon — ovde Kristalna palata... sačekajte generalovu poruku. General Berindţer je podigao svoju slušalicu i osluškivao komunikacione odzive iz vadušnih baze najbliţih području pretpostavljenog napada balističkih projektila.

sovjetskih

interkontinentalnih

Prvi glas stigao je odmah. Pukovnik Konli ga prebaci na sistem zvučnika, tako da su svi mogli da čuju.

— Vazduhoplovna baza Elmendorf. Odsek za operacije, potpukovnik Bauers — reče glas. Drugi glas ga je pratio u stopu. — Trista devetnaesta bombarderska eskadrila, Odsek za operacije pukovnik Ĉejs. Poslednji glas bio je drhtav, mladalački. — Uh... ovde Vazduhoplovna baza Loring, uh, stariji kontrolor nije sada ovde.

— U redu je — reče Berindţer, osmehnuvši se i protiv svoje volje. — Ko ste vi? — Gospodine, ja sam vazduhoplovac Dauerti. gospodine. — Ovde general Berindţer iz NORAD-a. Trenutna situacija... — Pročistio je grlo i nastavio: — Pratimo pribliţno dve hiljade četiri stotine nailazećih sovjetskih bojevih glava... međutim, za sada, ne moţemo to da potvrdimo. Ponavljam: ne moţemo Procenjujemo da će do udara doći kroz... Bacio

je

da

potvrdimo.

pogled prema vazduhoplovcu nesluţbenom meriocu vremena, koji spremno reče:

Fildsu,

— Dvadeset pet sekundi, gospodine. Na drugom kraju jedne od veza, pilot Kenet Dauerti najednom je postao svestan vlage koja mu je curila niz noge. Pogledao je uţasnuto i shvatio da se upiškio. Potpukovnik Bauers iz Grend Forksa smatrao je da je to samo proba, pa je ostao savršeno hladan. Pukovnik Ĉejs, međutim, znao je da je to sve stvarnost, i već se pomirio sa smrću.

— Mi smo s vama momci — reče glas generala Berindţera preko svi tri linije. — Preduzeli smo sve mere koje smo mogli. Budite spremni da lansirate projektile na moju komandu. Na svoju još veću sramotu, vazduhoplovac Dauerti shvati da je počeo da drhti.

Berindţer reče: — Ostanite na ovom kanalu što je moguće duţe. Mi ćemo drţati vezu. I neka vam je bog na pomo ći, pomisli general kad se duboka tišina spustila na čitav centar za oorbene operacije. Na neki način, nada da je Falken u pravu učinila je situaciju još paklenijom. Ĉovek pomiren sa najgorim bio je pripremljen; ali čovek sa istom sudbinom kome je pruţena slamka nade mogao je da poludi. Vazduhoplovac Filds prekinu napetu tišinu da bi otpočeo odbrojavanje, koje niko nije od njega zahtevao. — Šest sekundi, gospodine — reče mladi čovek, i upinjući se da mu glas ostane miran. — Pet... Sve glave se okrenuše prema centralnoj tabli sa ekranima.

— Ĉetiri...

Na ekranu iznad njih, lukovi vodećih bojevih glava primicali su se svojim ciljevima, gotovi da udare na stanice u Loringu, Grend Forksu i Elmendorfu.

— Tri... General Berindţer spusti pogled ka Dejvidu Lajtmanu i Stivenu Falkenu. Čudan par, pomislio je.

— Nadam se da ste u pravu — rekao je, gotovo kao da se obraća samome sebi. — Dva... jedan. Svetla udariše u svoje ciljeve. Zraci obojenih dioda rasprsnuše se u šaru simboličkih eksplozija. — Nula — reče vazduhoplovac Filds. Lice generala Berindţera bilo je izobličeno. Ĉekao je trenutak, Konliju.

a

zatim,

bled,

klimnuo

glavom

pukovniku

— Ovde Kristalna palata — reče pukovnik Konli u mikrofon. — Jeste li još tamo... hoću da kaţem, jeste li još ţivi? Zove Kristalna palata. Javite se! U zvučnicima samo mrtva tišina. Glas pukovnika Konlija prekide muk. — Ovde Kristalna palata, jeste li još tamo? Javite se, za ime boţje. Iz zvučnika izbi bujica statičkog šuma, a za njom glas. — Da — stiţe poruka potpukovnika Bauersa. — Odgovor je potvrdan, gospodine.

— Aha, ovde smo — javi se pištavi glas vazduhoplovca Dauertija. — Oh, hvala bogu, još smo ovde! Svi pogledi okrenuše se natrag prema velikoj tabli, gde su diode luđački bleskale tihim eksplozijama. Izgledaju, mislio je Dejvid Lajtman, kao da je neka dţinovska arkađaigra poludela.

Pukovnik Konli zatrese glavom kao da ţeli da razbistri vid. — Naši ekrani potvrđuju udar...

— Ne, gospodine, nema nikakvog udara — izvesti pukovnik Ĉejs. — Mi smo ţivi i zdravi. Ispunjen olakšanjem, general Berindţer lupi se pesnicom po dlanu. — Opozovite bombardere i povucite projektile. — Oh, Dejvide, bio si u pravu! — reče Dţenifer, obgrlivši ga rukama ponovo, poskakujući od radosti. Dejvid je mogao da oseti kako se oko njega napetost rasplinjava. Svi tehničari bučno su klicali. Dejvid Lajtman se osvrnu za Falkenom, da bi mu čestitao. Ali čovek je bio iščezao.

Dţon Mak-Kitrik je još uvek zurio u tablu. Bio je očito ispunjen ali još uznemiren, dok su mu kroz glavuolakšanjem, prolazila pitanja bezuvek odgovora.

— Verujete li mi sada? — reče Dejvid. — Stvarno nisam hteo to da uradim... i nisam ni sa kim bio u dogovoru.

— Trebalo bi... reče Mak-Kitrik. — Trebalo bi da razgovaram sa Falkenom. Ovaj Jošua... To moţe da bude veoma ozbiljno... čak i sada. — Kuda je otišao? — upita Dţenifer. Mak-Kitrik pokaza rukom. Dr Stiven Falken je lunjao duţ čelne strane prostorije, ispod velikih elektronskih displeja. Izgledalo je da nije svestan atmosfere slavlja, dok se dţinovska mapa uvek iznova prekrivala svojim simboličkim pljuskom nuklearnih eksplozija.

— Hajdmo — reče Dejvid, zgrabivši Dţenifer za ruku i ţureći prema kompjuterskom geniju. — Falkene... Stivene... Uspeli smo!

— Jesmo li? — promrmlja Falken. — Pitam se...

— Šta hoćete da kaţete? — upita Dţenifer. Očito zabrinut, Falken odmahnu glavom. — J ošui se ovo neće dopasti. On je sada stariji... ali je još uvek dete, znate, i baš kao neko dete ţeli da bude po njegovom. Na komandnoj galeriji general Berindţer i njegovi pomoćnici oduševljeno su jedan drugom čestitali, dok je pukovnik Konli izdavao naređenje bombarderima i podmornicama da se povuku. Major Lem se osmehivao na pultu WOPR-a naredbe. Ali osmeh mu je brzo izbledeo kada je pokušao da se predstavi sistemu.

Šta je, do vraga! pomisli major Lem zabrinuto. Okrenuo se pukovniku Konliju. — Hoćete li da odmah pozovete dr Mak-Kitrika? Dţon Mak-Kitrik pođe prema Falkenu. Postojale su stvari koje su zahtevale razjašnjenje. Mnoge stvari, mislio je on, dok se probijao između razdraganih ljudi. Falken prekide razgovor sa Dejvidom i Dţenifer kad je ugledao Mak-Kitrika kako im prilazi.

— Uh, oh — rekao je. — Ĉistimo se odavde pre nego što nam ponudi nešto za jelo. Upravo kada je Mak-Kitrik trebalo da stigne do grupe, jedan tehničar ga zgrabi za ruku i povuče prema pultu pridrţavajući naglavni telefon. — Doktore Mak-Kitrik — reče čovek — major Lem je na liniji. Mak-Kitrik stavi naglavni telefon.

— Mak-Kitrik ovde. Šta se događa, majore? — Gospodine — uzvrati glas majora Lema — dešava se nešto veoma čudno. WOPR odbija da primi predstavljanje za odjavu. Ne mogu se uključiti da povučem projektile i opozovem bombardere.

Plašio sam se ovoga, pomislio je Mak-Kitrik Dignuo je pogled i uočio Falkena. — Stanite — rekao je Lemu. Brzo je seo za slobodni terminal i pritisnuo taster enter”29. PREDSTAVI SE, odgovori ekran monitora. Mak-Kitrik otkuca: 7KQ201 MAK-KITRIK Monitor odmah uzvrati: IDENTIFIKACIJA NIJE PRIHVAĆENA.

ISKLJUĈEN SI. Dţon Mak-Kitrik skoči kao oparen i doviknu Falkenu. — Stivene. Stivene, brzo ovamo! WOPR nam ne dopušta da se uključimo! Falken poţuri prema terminalu, a za njim Dejvid i

Dţenifer. Mak-Kitrik okrete broj kompjuterskog centra Javio se Rihter. — Pole — reče Mak-Kitrik — ne mogu da se uključim u WOPR.

— Znam — odgovori Rihter, sa panikom u glasu. — Niko ne moţe da se uključi. Sve smo pokušali. Izgleda kao da je čitav registar lozinki izbrisan.

Kad je Stiven Falken stigao do pulta za kojim je seđeo Dţon Mak-Kitrik, paţnju Dejvida Lajtmana privuklo je nešto na jednom niţem ekranu, onome koji se nalazio ispod prizora imaginarne propasti koji se odigravao iznad njega. Jedna serija nasumičnih brojeva i slova blesnu na niţem ekranu, menjajući se tako brzo da su znaci bili zamagljeni. 29

enter — taster koji se pritiska posle unošenja programske naredbe

— Hej! — uzviknu Dejvid, pokazujući na ekran. — Šta je ono? Mak-Kitrik zlovoljno pogleda Dejvida, ali kad .je opazio znake, na licu mu se ocrta izraz beskrajne strave.

— Oh, ne! — uzviknu Mak-Kitrik. — Šifre za lansiranje! Dţenifer Mek se zagleda u brojeve koji su se menjali, a onda ponovo u Mak-Kitrika. — Kakve su to brojke? Falken je pućio usne dok je posmatrao ekran monitora. — Izgleda da se Jošua priprema da ispali prave projektile — rekao je glasom u kome nije bilo šale.

GLAVA DVANAESTA Dok je Pol Rihter predvodio tim tehničara ođevenih u padobranske uniforme kroz NORAD-ov kompjuterski centar, za obradu podataka, otvarajući tragajući jedinice ključem kojim izbezumljeno za elektronskim bi se otklonio problem, kompjuterski program u WOPR-u odaslao je svoje naredbe do devet baza za interkontinentalne balističke projektile, lociranih u kontinentalnom delu Sjedinjenih Američkih Drţava. U kapsulama za lansiranje projektila minutmen” u Montani, Juti, Severnoj Dakoti, Juţnoj Dakoti, Kanzasu, Misuriju i Misisipiju istovetna naredba pojavila se na ekranu svakog pulta kompjutera za kontrolu projektila: PROJEKTILI SPREMNI. IZBOR CILJEVA ZAVRŠEN.

PRORAĈUN TRAJANJA LETA ZAVRŠEN. IZBOR REZULTATA ZAVRŠEN. PROMENE BLOKIRANE. Jedino što je sada bilo potrebno za lansiranje projektila, smeštenih u njihovim silosima, bila je odgovarajuća šifra. Odjednom, u dnuširom kompjuterskih ekrana u belih svim lansirnim kapsulama SAD pojavilo se deset znakova — tri slova, četiri cifre, tri slova — koji su se brzo menjali, u na izgled nasumičnom poretku. U blizini, međutim, nije bilo nikoga da posmatra te brojeve, nikoga ko bi bio kadar da spreči lansiranje. Jer nikoga nije bilo u kapsulama. I sve se sada odvijalo potpuno automatski.

*

*

*

Dejvid je slušao Rihterov glas preko interfona:

— Proverili smo generatore slučajnih brojeva, ali oni čak nisu radili. Nemam nikakvu ideju... brojevi bi mogli da potičunibilo odakle.

— Nastavi sa traganjem, Pole. Mak-Kitrik, koji se sada nalazio na komandnoj galeriji, pogleda vojno osoblje koje se sjatilo oko njega. — Mašina nas je blokirala. Ona još uvek nastoji da lansira one projektile. Pat Hili je bila zauzeta radom na kalkulatoru.

— Postoji verovatnoća od osamdeset odsto da se u roku od šest minuta pronađe prava kombinacija šifara. Berindţer se usplahirio. — Za ime boţje, isključite tu glupu stvar!

Velika šteta što Dţim Sting nije ovde, mislio je Dejvid. On bi znao šta treba da se uradi. Mak-Kitrik odmahnu glavom beznadeţno. — Ne moţemo. Komandne kapsule bi isključenje protumačile kao da je ovo postrojenje uništeno u napadu. Kompjuteri u silosima bi onda izvršili svoju poslednju naredbu, a ona glasi lansiranje.

Berindţer se pušio od gneva. — Mak-Kitrik, posle paţljivog razmišljanja spreman sam da ti kaţem da je tvoj novi odbrambeni sistem prava baljezgarija. Dejvid je video kako Mak-Kitrik gubi i ono malo pribranosti što mu je preostalo. — Neću to da trpim... ti bačvo uţegle slanine.

— Ne umeš čak ni da psuješ srcinalno — reče Berindţer, smejući se zlurado. — Glupak! Pukovnik Konli se obrati generalu: — Gospodine... javlja se Predsednik. General Berindţer uzdahnu i pođe prema crvenom telefonu.

— Šta ćeš mu reći? — upita Mak-Kitrik rezignirano, sada već smiren. Berindţer uzvrati pogruţeno: — Da sam naredio bombarderima da miruju. Na kraju krajeva, izvući ćemo se iz ovoga. — Ali čitavo lice kao da mu se oklembesilo kad je primio slušalicu i počeo da govori. Falken se okrenu prema Dejvidu i Dţenifer i reče nekad davno doba posetio zamišljeno: — Znate, jednu minutmen” bazu. Ĉaku su mi pokazali jedansam od projektila. Tri raketna stepena. prečnik od dva metra, masa od trideset tona. Devet megatona — o. da. dali su mi sve statističke podatke. Projektil koji sam video mogao je da isporuči svoj poklon Rusima udaljenim deset hiljada kilometara, putujući brzinom od dvadeset četiri hiljade kilometara na čas. — On podiţe ruku uvis. kao da u svojoj mašti ponovo ispituje interkontinentalni balistički projektil. — Ali znate li čega se najţivlje sećam? Jedne ţvrljotine na rezervoaru projektila. Glasila je: Poleti i sredi nekoga.‟* Falken se tuţno nasmeši i spusti ruku na Dejvidovo rame. — Učinili smo sve što smo mogli. Mak-Kitrik se preznojavao nad svojim pultom. Pogledao je u Falkena. — Stivene... moţda bi ti mogao to da uradiš! Pokušaj da se uključiš, molim te!

— Dţone, učinio bih to kad bih mogao — reče Falken, podiţući bespomoćno ruke. — Ali ti si izbrisao moju lozinku. Jošua više ne poznaje svoga tatu!

Dejvid je shvatio da govori tek kad je već izgovorio pola rečenice. — Moţda će se odazvati na nešto što ga zanima!

— Šta? — upita Mak-Kitrik. — On voli da se igra — reče Dejvid, siguran u sebe. — Moţda će hteti da odigra jednu igru. Falken slegnu ramenima i osmehnu se kad ga je Dejvid pogledao. — Dobra ideja. Pokušaj to.

— Za ime boga, Stivene... — Oh, dopustite mu — reče Dţenifer. — On je to i ranije igrao. Mi poznajemo Jošuu. Falken klimnu glavom. — Na kraju krajeva, on teško da će uraditi nešto gore od onoga što si ti učinio, Dţone. Dejvid Lajtman jedva da je zapazio Mak-Kitrikovu reakciju na uvredu. Bio je suviše zauzet nastojanjem da se koncentriše i razmisli.

U redu, Lajtmane, rekao je samom sebi. Dobio si šta si traţio. A sad pokaţi šta ZNAŠ. Ponekad, kad bi se istinski zainteresovao za pisanje nekog programa ili za otklanjanje neispravnosti u programu, imao je utisak kao da se samo vreme pomerilo, kao da se nalazi u jednom potpuno drugačijem univerzumu. Vreme je promicalo tako brzo... i kad bi se probudio” bilo je tu nešto novo, nešto za šta ranije nije ni znao da je sposoban. Ionako već veliku napetost i haotičnu situaciju pojačavala je gomila sistemskih programera koja se sjatila oko majora Lema za njegovim terminalom i iznosila različite predloge. Bila je to prava gungula. — ... Nahrani ga pantljičarom” — reče jedan debeljko. — Ne, suviše je rizično — usprotivi se drugi. — Mogla bi da uništi sistem.

— Kako će se dečak uključiti u njega? — hteo je neko da zna.

— Kroz tajna vrata. — Izbrisali smo ih. — Gadna dublju logiku?stvar. Moţemo li da se pozovemo na neku — Stalno udaramo glavom o zid. Napregnuto razmišljajući, Dejvid je posmatrao kako major Lem pokušava sa lozinkom tajnih vrata. JOŠUA 5. Monitor je odmah odgovorio IDENTIFIKACIJA NIJE PRIHVAĆENA.

ISKLJUĈEN SI. — Sada je na tebe red, stari moj — reče Falken, kucnuvši Dejvida po ramenu. — Hajde, kreni. — Ti moţeš to da uradiš, Deivide — reče Dţenifer. — Znam da moţeš i — Mališa, ako uspeš, našao si sebi posao! — reče MakKitrik. Dejvid Lajtman se progura laktovima kroz gomilu i nagnu se prema majoru Lemu.

— Neka izlista igre — predloţio je. Major Lem se okrete i iznenađeno pogleda Dejvida. Zatim se okrenu prema Mak-Kitriku, sa izrazom nedoumice na licu. Mak-Kitrik klimnu glavom. — Pokušaj to, Bile.

— Ne, ne on — umeša se ponovo Dţenifer. — Ti to treba da uradiš, Dejvide.

— Verujem da ti to sada znaš koliko i ja — reče major Lem, ustajući i puštajući Dejvida da zauzme njegovo mesto. Dejvid sede i duboko udahnu vazduh. Otkucao je kompjuteru: IGRE. to na centralni ekran, Bile — reče general — Prebaci Berindţer — tako da svi moţemo da vidimo. Major Lem se nagnu nad kontrolni panel i dodirnu nekoliko prekidača. Na velikom centralnom projektovao natpis IGRE.

ekranu

na

zidu

sada

se

Dejvid dodirnu dugme return”30. Kompjuter je reagovao na isti način kao onda kad je Dejvid prvi put stupio s njim u vezu preko svog modema. FALKENOV LAVIRINT BLEKDŢEK DAME

ŠAH BITKE LOVAĈKIH AVIONA PUSTINJSKO RATOVANJE

OGRANIĈEN TAKTIĈKI RAT GLOBALNI TERMONUKLEARNI RAT. Dejvid Lajtman otkuca: ŠAH.

Jošua je prvo ţeleo da igra šah. Moţda je još uvek bio raspoloţen za jednu partiju. Monitor odgovori: IDENTIFIKACIJA NIJE PRIHVAĆENA. POKER, otkuca Dejvid.

30

return — taster koji se pritiska poste unošenja programske naredbe (isto što i enter)

Moţda je bio raspoloţen za blefiranje. Van svake sumnje, to je činio ovih nekoliko proteklih dana. Ali monitor je ponovo odgovorio: IDENTIFIKACIJA NIJE

PRIHVAĆENA. — Oh, ne — reče Dejvid. — Sigurnosni sistem ne dopušta da se bilo šta uključi. — Pokušaj Globalni termonuklearni rat” — predloţi Dţenifer. — U redu — reče Dejvid. Otkucao je GLOBALNI TERMONUKLEARNI RAT, na šta je monitor odgovorio: PROGRAM IGRE U TOKU« PREKINI PROGRAM IGRE, naredi Dejvid. Nastala je pauza. Dţeniferini nokti su se zarili u Dejvidovo rame, ali on jedva da je to primećivao. Ĉinilo se da je protekla večnost. Onda monitor saopšti: NEJASNA NAREDBA. PROGRAM MORA DA SE ZAVRŠI PRE PROMENE.

ISKLJUĈEN SI. Ekran postade prazan. Dejvid je imao osećaj da će zaplakati. Programeri su se gurali da zauzmu bolji poloţaj, ţeljni da isprobaju nove prilaze. Dejvid baci pogled preko ograde galerije, posmatrajući mahnitu aktivnost na spratu za vođenje borbenih operacija. Bacio je pogled na Falkena, a zatim na šifre za lansiranje koje su se rapidnom brzinom smenjivale na jednom od niţih ekrana na tabli. Izgledalo je tako razočaravajuće... Tako uzaludno... tako

strašno uzaludno...!

— — — —

Uzaludno! — povikao je.

Šta? — upita general Berindţer. Uzaludno! — uzviknu Dejvid. Pa, ako je uzaludno, drugar, makni se, do vraga,

odatle da proba neko drugi — reče general. — Ne, ne, niste razumeli. Šta ste ono rekli pre, doktore Falken? Na ostrvuf Brzo se okrenuo ka WOPR terminalu i ponovo zatraţio spisak igara.

— To smo već pokušali! — primeti Lem. — Falkene, ta igra nije na spisku. Zašto je nema na spisku? — upita Dejvid, dok je spisak igara bleštao na velikom ekranu.

— Šta? Dejvid otkuca- KRSTIĆ-KRUZIĆ i pritisnu dugme enter”.

Ništa se nije dogodilo. — Ako je nema na spisku, onda je nema ni u kompjuteru, jasno — reče Mak-Kitrik. Za trenutak se ništa nije dešavalo, a zatim monitor saopšti: NE POSTOJI TAKAV PROGRAM. — Pričali ste mi kako ste to igrali sa Jošuom, vašim sinom, zar ne? — uzviknu Dejvid, ispunjen očajanjem. — Gde je to?

Falken se osmehnu. — Oh, jeste, za ime boţje, ali to je bilo... Rekao bih da si u pravu, Dejvide, zaboravio sam sve o tom programu. Bilo je to lako... Pa, i jeste sasvim lako. — Nagnuo se preko Dejvida i otkucao novu reč: IGRAJ ... i zatim je uneo u program pritiskom na dugme

return”.

— Drugi registar, dragi dečače. Monitor je odmah odgovorio: ZMIJA KRSTIĆ-KRUŢIĆ

ŠKOLICE.

Dejvid otkuca: ODIGRAJ KRSTIĆ-KRUŢIĆ. Na ekranu se pojaviše dva para linija koje su se presecale.

— Šta radite to, do vraga? — obrecnu se general Berindţer. — Sada nije vreme... — Ne, čekajte, generale. Mislim da znam šta on to radi. JEDAN ILI DVA IGRAĆA? NAVEDI BROJ, zahtevao je Jošua. Mreţica za igru krstić-kruţić zasvetlela je na centralnom ekranu table.

— Uključio si se! — uzviknu Mak-Kitrik. — Naredi mu da odmah vrati projektile u stanje mirovanja i prestane sa traganjem za šifrom. Major Lem je odgurnuo Dejvida i pokušao da izvrši MakKitrikovu naredbu.

Krstić-kruţić grafika iščeznu sa ekrana, i za-meniše je Jošuina slova: NAREDBA NEJASNA. PROMENE BLOKIRANE.

ISKLJUĈEN SI. Ekran postade prazan.

— Izvinite me — reče Dejvid. Otkucao je IGRAJ. Novi spisak se ponovo pojavio. Na njegovu komandu pojavi se i igra krstić-kruţić.

— Ti ćeš to da igraš? — upita Mak-Kitrik s nevericom. — Naravno da hoću — uzvrati Dejvid. JEDAN ILI DVA IGRAĈA? NAVEDI BROJ IGRAĆA. Dejvid otkuca: JEDAN. X ILI O? X POĈINJE.

POBEĐUJE ONAJ KO JE 3 PUTA ZAREDOM BOLJI. — Krstić u centar kvadrata! — do viknu neko iz prizemlja.

— Sjajna strategija! — reče Falken. — Kaţem vam, generale, vaši momci počinju da kapiraju stvari. — Tišina. Falkene.

Dejvid otkuca: X U CENTAR KVADRATA. Istog trenutka u jednom uglu pojavio se znak O. Dejvid je igrao partiju dok se svi kvadrati nisu popunili.

Jošua je brzo objavio rezultat: NEREŠENO. DA LI BI HTEO JOS DA IGRAŠ? — Ne moţeš da pobediš! — doviknu neko iz prizemlja. — Znam da ne mogu — reče Dejvid. — Ali on to još nije shvatio! Ovaj kompjuter moţe da uči! Doktor Falken je rekao da moţe! — Okrenuo se prema Falkenu. — Postoji li neki način da ga navedemo da igra protiv samog sebe? — Ĉekaj da vidim. Protekle su mnoge godine otkako sam isprogramirao tu igru — odgovori Falken zbunjeno. — Ah, da. Kad on upita za broj igrača, otkucaj nula”. Dejvid posluša.

Duboko je udahnuo i uneo naredbu. Na ekranu se u centru mreţe pojavio znak X. Igra je popunjavala ekran, dok su krstići iskrsavali posle kruţića sve do neizbeţnog remija. Zatim i krstići i kruţići iščezoše, ostavljajući prazan ekran. Potom je počela nova partija, ovoga puta brţa, krstići za kruţićima, do novog remija.

— Ne shvatam — javi se Mak-Kitrik. — Ti svakako znaš u čemu je Jošuina slabost — reče Falken. Mak-Kitrikove oči se raširiše. — Integralni program, naravno!

— Šta? — upita Berindţer, posmatrajući kako igre počinju da blešte sve brţe i brţe. — Jošua je ukupni zbir svih svojih programa, generale — objasni Mak-Kitrik, netremice gledajući u ekran. — Poput ljudskog mozga, i on reaguje kao jedna celina.

— Pa da, naravno — potvrdi Patriša Hili. — Još uvek ne razumem — reče general Be-rindţer. — Svi kompjuteri obično imaju odvojene sisteme, povezane samo periferijski — objasni Pat. — Generale, ako nagazite na nešto vrelo i opečete se, da li ćete isto mesto dodirnuti i golom rukom?

— — — —

Razume se da neću. Ali stopalo vam je odvojeno od ruke. Nadam se da jeste.

Vaša CPU... centralna jedinica za obradu... vaš mozak, takode raspolaţe integralnim programom — reče Pat Hili. — Ono što Dejvid pokušava jeste da Jošuino stopalo ćušne u vatru.

Dejvid je pritiskao taster enter”, kao da podstiče Jošuu.

— Hajde — rekao je. — Nauči, za ime boţje. Nauči. Gore na ekranu, bitka između krstića i kruţića nastavljala se uvek iznova, sve brţe i brţe. u svojoj treperavoj mrtvoj petlji bez pobednika.

— Ovo sigurno troši snagu sistema — javi se major Lem, bacivši pogled na očitanje. — Jošua će načisto šenuti! Ekran se sada pretvorio u crno-belo treperenje.

— Mora da program sada odigrava stotine igara u sekundi — reče Mak-Kitrik. — Pogledajte! — začu se uzbuđeni glas majora Lema. — Slučajni brojevi... šifre za lansiranje se usporavaju! Treperava svetlost odraţavala se na naočarima Pola Rihtera. — Uhvaćen je u mrtvu petlju — rekao je zadivljeno. — A mrtva petlja ga primorava da crpe sve više snage iz ostalih delova sistema! Grupa je zaustavljenog daha posmatrala neobuzdano treperenje svetlosti, usled koga su sprat za vođenje borbenih operacija i komandna galerija Kristalne palate pre nalikovali na disko salu nego na centar za operacije odbrambene mreţe vredne mnogo milijardi dolara. Dejvid se okrete prema Falkenu, kao da traţi ohrabrenje. Na Falkenovom licu se nazirao slabašan osmeh... A to je značilo da ima nade. Dejvid se ponovo okrenu prema ekranu. Ĉinilo se da se intenzitet dvoboja simbola povećava. Najednom je blesnula jarka svetlost. Dejvid i svi ostali zakloniše oči rukama. Ekran postade prazan.

— Uh, oh! — uzviknu Dejvid, osećajući kako njegova nada splašnjava. Svih dvanaest ekrana se ispunilo dţinovskim projekcijama Zemlje, Merkatorovim mapama. Svetlosna predstava je poprimila sve boje spektra, zbunjujući posmatrače. Simboli podmornica, bombardera i projektila rojili su se po ekranu kao elektronski insekti, zujeći tamo-amo u svom suludom, samoubilačkom plesu. Treći svetski rat između Zapada i Istoka okončavao se u poţaru simboličkih pečurkastih oblaka i eksplozija, koji su za sobom ostavljali zacrnjena područja. Odjednom su ekrani ponovo poprimili devičanski izgled. Bombarderi su brisali preko globusa različitim putanjama. Rojevi projektila bili su lansirani i pogađali ciljeve u roku od nekoliko sekundi. Ponovo se nuklearno prepucavanje, uprkos drugačijoj strategiji, okončalo u totalnom uništenju obe strane.

Berindţer zgrabi Mak-Kitrikove ruke. — Šta on to radi? Dejvid se okrete prema njima. — On uči... Jošua najzad uči. Otpočelo je novo nuklearno prepucavanje, još brţe. U toku nekoliko sekundi prozirni ekrani pretvorili su se u pljuskove raspaljenih, sasvim nerazmrsivih boja, u masu bleštećih dioda.

— Repriza igre krstić-kruţić — reče general Berindţer. — Shvatam... ali u čemu je tu razlika? Najednom, ekran zgasnu. Reka slučajnih brojeva se zaustavi.

— Je li se opekao? — upita .general zabrinutim glasom. — Znate, on bi još uvek mogao da ispali one projektile.

Kristalna palata je bila ispunjena potpunom tišinom, dok su ljudi iščekivali da se prazni ekrani oglase nekom vrstom signala.

— Nema nikakvog znaka aktivnosti — reče Lem, pošto je pogledao očitanja. — Samo trenutak, gospodine. Upravo registrujemo... POZDRAVLJAM TE, PROFESORE FALKEN.

— Hej, zdravo, ti neposlušno derište — odazva se Falken prema ekranu, mašući rukom. Dejvid otkuca: ZDRAVO.

ĈUDNA IGRA, saopšti Jošua. JEDINI POBEDONOSNI POTEZ JESTE DA SE NE IGRA.

— A moj dobri Jošua voli da pobeduje — javi se Falken mirnim glasom. Upitno je pogledao generala Berindţera. — A vi, gospodine? Volite li vi da pobeđujete? Nadajmo se da Rusi vole.

— Izvinite me — reče Berindţer i zaputi se prema pukovniku Konliju. — Moram da obavim nekoliko telefonskih razgovora. — Zaustavio se pored pukovnika i okrenuo. — Oh, znate, Falkene, trebalo bi da razmislite o ideji da vaskrsnete. — Berindţer uperi svoj ledeni pogled u Mak-Kitrika. — Imam utisak da će barem jednom članu mog osoblja biti potrebna pomoć da shvati neke stvari. Na ekranu su blesnule nove reči.

ŠTA MISLIŠ O JEDNOJ LEPOJ PARTIJI ŠAHA, pitao je Jošua. — Daj mi kraljicu fore, pa ću moţda pristati! — odgovorio je Mak-Kitrik, a Pat Hili mu se gotovo sručila u naručje zagrlivši ga čvrsto.

— Dejvide, Dejvide, ti si genije. Volim te! — govorila je Dţenifer, sedeći na Dejvidovom krilu, obuhvativši ga rukama oko vrata i ljubeći ga. — Hej, lakše. Učinićeš Jošuu ljubomornim — pobuni se Dejvid. — A on još drţi šifre za lansiranje. Dţenifer se nasmeja i nestašno ga pljusnu. — Doktore Falken — reče Dejvid, nastojeći da privuče njegovu paţnju — koliko je Jošua dobar u šahu? — Oh, avaj, ne baš naročito dobar. Jednom prilikom je nekoliko sovjetskih majstora igralo protiv njega i pobedilo ga u osam igara od ukupno deset. — Falken je odjednom izgledao zamišljen.

— Nebesa... pitam se... — nastavio je zagledan u mapu Sovjetskog Saveza. — Pretpostavljam da su ti majstori sada u svojoj domovini... Preko njegovog lica prelete senka straha. U međuvremenu, dole, na spratu ispunjenom slavljem, radarski analitičar Adler otišao je do kutije za prvu pomoć da uzme par toliko potrebnih šumećih aspirina. Ali jedino što je našao bile su odbačene plastične folije od aspirina.

EPILOG Obe kompjuterske sobe bile su tog popodneva prazne. Njihova vrata bila su širom otvorena. Sa svog mesta na klupi pred kancelarijom zamenika Keslera, Dejvid je jasno mogao da vidi direktora spisak sa gimnazije lozinkom koja bi mu omogućila pristup u Glavnu kompjutersku školsku mreţu Sietla. Oni su mu vratili opremu, u nešto lošijem stanju, pošto je bila rasklopljena i ponovo sklopljena, ali inače ispravnu za rad. Dobrim delom zbog čitave zbrke pre i posle strašnog događaja, Dejvid uopšte nije imao vremena da uči. Ako ne preduzme drastičnije mere dobiće jadne ocene u ovom semestru — i to ne samo iz biologije. Bio je to posao od jednog trenutka — da se prikrade u sobu, virne na onih šest slova, a zatim se hitro vrati natrag do klupe. Dejvid se osmehnu u sebi. Kako smešno! To više nije bilo ni iskušenje! Ne samo da je nestalo izazova, nego on zaista nije više bio ni zainteresovan da na taj način menja svoje ocene. Sem toga, oni iz FBI su ga upozorili da će, ako bude da i dalje po sistemima... uhvaćen Dejvid Lajtman njuška zadrhta pri toj pomisli i potisnu je iz svoje glave. Ne, bolje je da ne mozga o takvim stvarima. Imao je sreće što su on i civilizacija još uvek čitavi... i što se on ne nalazi sa pogrešne strane rešetaka. Jarko izlakirana vrata od borovine se otvoriše. Kajzer” Kesler proturi glavu. — Lajtman?

— Molim, gospođine? — odazva se Dejvid, pokazujući svoj novi osmeh poštovanja koje je sada imao prema autoritetima.

— Lajtmane, drago mi je da vas vidim — Kesler drugarski mahnu rukom. — Hajde, momče, uđite. Dejvid je pošao za zdepastim čovekom i smestio se na počasnu stolicu. Kesler je već seo za svoj sto, čisteći naočare komadićem tkanine. — Dakle, Lajtmane. Vaš prvi dan posle povratka, a? — Da, gospodine. Pošto su me uputili u ono što nazivaju čuvanjem tajne... ja... ovaj... pretpostavljam da su vam sve rekli. Kesler je svojim debelim prstima otvorio jednu fasciklu i za trenutak se zagledao otkucani izve štaj. Jesu. — ranije Posetili su me oni isti uagenti s kojima sam razgovarao o vama. Oni su zaista impresionirani vama. Lajtmane, mada ne sasvim u pozitivnom smislu.

— Ţao mi je, gospodine. — Da, rekao bih da je to za vas pomalo traumatično iskustvo, zar ne? Kako su to primili vaši roditelji? s — Sa njima će sve biti u redu. — Dejvid nije mogao da potisne osmeh. Bio je to za njih pravi šok. | — Znaju li oni čitavu priču? i — Ne, gospodine, ne znaju deo o... — Dejvid se na vreme uzdrţa. — O tome kako umalo nismo svi otišli u carstvo nebesko? '

— Vi znate za to, gospodine? f Kesler klimnu glavom. — Da, oni su smatrali da je najbolje da to kaţu nekoj osobi koja moţe da vas drţi na oku... i mada podozrevom da su ţeleli da sve ispričaju

vašim roditeljima, neki ljudi iz vlade su zahtevali da im se kaţe čitava priča... zbog vas. Na kraju krajeva, Dţon Mak-Kitrik i nije tako loš momak, pomisli Dejvid.

— Ne, Dejvide, — produţi Kesler — samo ja znam čitavu priču. Bilo je neophodno da ja, kad se vratite u školu, ne mislim i dalje da ste izdajnik ove zemlje. Moram da vas zamolim za izvinjenje. Rekao sam o vama agentima FBI neke gadne stvari. Ali voleo bih da mislim da vas sada bolje poznajem. I voleo bih da ispravim svoje greške.

— To stvarno nije potrebno, gospodine. Ĉini mi se da sam iz svega izvukao pouku. Moji roditelji su se u tom pogledu veoma dobro pokazali, gospodine. Dopustili su mi da zadrţim moj kompjuter, a dozvoliće mi i da preko leta obavljam u NORAD-u onaj posao koji mi je general Berindţer obezbedio.

— Pretpostavljam da ćete tamo naučiti mnogo o kompjuterima, zar ne, Dejvide?

— Da, gospodine! — odgovori Dejvid sa ţarom. — E pa, sada, kad bolje razmislim o vašem slučaju, vidim da deo krivice moţe da se pripiše i našem školskom sistemu... — Kesler odmeri Dejvida nekako čudno, upola sumnjičavo, upola sa strahopoštovanjem. — Osim agenata FBI zvale su me još tri osobe koje se interesuju za vas — među njima i dr Stiven Falken. Dugo smo ćaskali, hoću da kaţem, razgovarali. — Oh! — Oh, doista. Mi smo zanemarivali jedan veliki talenat Dejvida Lajtmana. Ova škola ne moţe baš mnogo toga da pruţi takvima poput vas... i to je naša greška. Zbog toga, valeo bih da znate da vršimo krupne promene u našem

nastavnom programu, kako bismo udovoljili potrebama đaka kakvi ste vi.

— Hoćete da kaţete... tečajevi o kompjuterima? — upita Dejvid začuđeno. — Baš tako. — Sa praktičnom obukom? — Mislim da moţemo nabaviti nekoliko komada tres 80", ili komodora”, ili eplova” ili atarija”. — Divno, gospodine. Siguran sam da će većina učenika doista uţivati u tome. — Ţeleli bismo da vam pomognemo. Razmišljamo o osnivanju jednog kompjuterskog kluba. Jeste zainteresovani da budete naš specijalni savetnik?

li

— Oh, još kako! — odgovori Dejvid. — Sjajno. E pa, mislim da je to sve, osim što moram reći da sam zapanjen čitavom ovom neobičnom pričom. — I ja sam zapanjen, gospođine. — Još nešto — reče Kesler, ustajući. — Hoću nešto da vam pokaţem. Hoću da vam pokaţem da ja na kraju krajeva i nisam tako loš. Prilično zbunjen, Dejvid je izašao sa zamenikom direktora hodnika. iz kancelarije, kroz čelna vrata do glavnog

Dţenifer Mek se iznenadila kad su njih dvojica izašli zajedno i videla da Kesler drţi ruku očinski poloţenu na Dejvidovo rame.

—- Ah, gospođice Mek — reče Kesler. — Ne brinite, ne vodim Dejvida u mučilište. Pođite sa nama, ţeleo bih da i vi to vidite.

Dţenifer slegnu ramenima i pođe za njima, prigrlivši knjige uz svoje grudi. Kesler ih je odveo do školske sale za slobodne aktivnosti. Pošto su školski časovi bili završeni, vrata sobe su bila zatvorena. Kesler izvadi ključ na zveckavom lancu i otvori vrata. Upalio je svetlo i pokazao rukom. — Eno tamo, Dejvide. Kako vam izgleda? U uglu, odmah do stola za tenis i česme stajalo je dobro znano obličje jedne arkada-mašine.

— Ako ova bude valjala, mislim da ćemo moći nabaviti još koju, je l‟ vaţi, Dejvide? Dejvid je zapanjeno posmatrao arkađa-mašinu, a zatim pogledao Dţenifer. Oči su joj blistale od uveseljenosti. Prigušila jeu osmeh. Bila je to igra Raketna komanda”!

— Pa, Dejvide, ja sam se sa ovom stvarčicom malo pre već oprobao — produţi Kesler, zveckajući rukom u dţepu punom metalnog sitniša. — Ali ne umem da prokljuvim kako ona radi. Pitam se moţete li da mi pokaţete par trikova iz vašeg faha, da tako kaţem. — Oh, bez uvrede, gospodine — reče Dejvid, obgrlivši arkada-igre na neko vreme. Dţenifer — ja napuštam Uzimam semestralni raspust, znate.

— Hej! Kuda ćete? — upita Kesler, zbunjen, posmatrajući kako se Gospodin Električni” udaljava od svoje omiljene kompjuterske igre.

— Zakasnićemo na naš čas aerobika! — doviknu Dţenifer veselo. Dok su odlazili prema vratima, naslonila je glavu na Dejvidovo rame.

Odlazeći, Dejvid Lajtman je počeo da zviţduće jednu pesmu Olivije Njutn-Dţon koju je nedavno zavoleo svim srcem.

Dejvid Bišof RATNE IGRE 1984 — prvo izdanje

Izdaje NARODNA KNJIGA Beograd, Safarikova 11

Za izdavača Vidak Perić, direktor Recenzent Zoran Ţivković

Tehnički urednik Đorđe Dragosavac Lektor Nada Vukajlović Korektori

Ruţa Radovanović Vesna Komar-Dimić

Tiraţ 10 000 primeraka

Štampa

GRO KULTURA”, OOUR Slobodan Jović” Beograd, Stojana Protića 52