Cetvrti juli, Dzejms Paterson

Džejms Paterson i Maksin Pitro

Četvrti juli

Najlepše se zahvaljujemo vrhunskom policajcu kapetanu Ričardu Konklinu, iz Policijskog istražnog biroa grada Stamforda u Konektikatu, i sjajnom učitelju i slavnom forenzičkom patologu doktoru Hamfriju Germanijuku, sudskom veštaku okruga Trambel u Ohaju. Posebnu zahvalnost dugujemo Mikiju Šermanu, izvanrednom braniocu u krivičnim postupcima, na njegovom veoma mudrom savetu. Takoñe smo zahvalni Lin Kolomelo, Eli Sartlef, Lindi Gajnap Djui i Juki Kito, na izuzetnoj pomoći koju su nam pružile u istraživanjima obavljenim i na terenu i na internetu.

PRVI DEO

Nikoga nije briga

1.

Bilo

je skoro četiri sata ujutru, jednog radnog dana. Mozak mi je grozničavo radio još pre nego što je Džakobi zaustavio naš automobil na trotoaru ispred Lorenca, bednog ,,turističkog hotela“ u kome se sobe iznajmljuju na sat, smeštenog u jednom od blokova Tenderloina, u San Francisku, toliko pretećeg da se čak ni sunce ne usuñuje da preñe ulicu. Tri crno-bela policijska automobila već su bila parkirana uz ivičnjak, a Konklin, prvi policajac na mestu zločina, trakom je obeležio celo područje. Drugi policajac, Les Aru, pomagao mu je u tome. — Šta imamo ovde? — upitala sam Konklina i Arua. — U pitanju je belac, poručnice. Stariji maloletnik, iskolačenih očiju, reš pečen — odgovorio mi je Konklin. — Soba dvadeset jedan. Nema znakova provale. Žrtva je u kadi, baš kao i prethodna. Samo što smo Džakobi i ja zakoračili u hotel, zapahnu nas smrad mokraće i bljuvotine. Na ovakvom mestu nema momka koji će vam uzeti prtljag. Niti liftova i usluge po sobama. Svet koji živi samo noću utopio se u mračne senke, izuzimajući jednu mladu prostitutku posivele kože koja povuče Džakobija u stranu. — Daj mi dvadeset dolara — čuh je kako govori. — Imam broj tablica. Džakobi ispljunu deset u zamenu za to parče papira, a onda se okrenu recepcioneru i postavi mu nekoliko pitanja o žrtvi: da li je imao cimera, kreditnu karticu, kakvu naviku? Zaobiñoh narkosa na stepeništu i popeh se na drugi sprat. Vrata sobe dvadeset jedan bila su otvorena. Novopečeni pandur stajao je ispred i pazio da mu nešto ne promakne. — Dobro veče, poručnice Bokser.

— Keresti, jutro je. — Izvinjavam se,

gospoja — reče i uvede me u prostoriju pružajući mi na potpis papir prikačen za plastičnu tablu. U sobi četiri sa četiri bilo je mračnije nego u hodniku. Osigurač beše pregoreo, a na prozorima osvetljenim uličnim svetiljkama tanke zavese visile su poput utvara. Rešavala sam slagalicu, pokušavajući da nazrem šta od svega ovoga jeste dokaz a šta nije, pokušavajući da ništa ne zgazim. Bilo je tako malo svetla, a prokleto mnogo rasula. Baterijskom lampom sam brzo prelazila preko zdrobljenih flašica na podu, madraca umrljanog starim flekama krvi, usmrdelih hrpa smeća i odeće kojih beše svuda. U ćošku je bila nekakva sklepana kuhinjica, rešo je još uvek bio topao, narkomanski pribor u sudoperi. Vazduh u kupatilu bio je težak i gust, skoro vodenast. Svetlom preleteh preko produžnog kabla koji se kao zmija uvijao od utičnice pored sudopere, okrznuh zapušenu klozetsku šolju i obasjah kadu. Stomak mi se zgrčio kad sam snopom svetla obuhvatila mrtvo telo dečaka. Bio je go, mršav i plavokos, bez ijedne dlačice na grudima, očiju koje samo što ne behu iskočile iz duplji i s penom na usnama i nozdrvama. Električni kabl se završavao u zastarelom modelu tostera koji se svetlucao ispod vo- dene površine. — Sranje - rekoh kad Džakobi uñe u kupatilo. - Opet iz početka. — Bogami, stvarno je tostiran — reče Džakobi. Kao načelnik Odeljenja za ubistva nisam više bila u obavezi da na licu mesta obavljam detektivski posao. Ali u ovakvim slučajevima jednostavno nisam mogla da se držim po strani. Još jedan klinac bio je ubijen strujom. Ali zašto? Da li je bio slučajna žrtva nasilja, ili je to bilo lično? U mislima sam videla dečaka kako se bolno batrga dok mu munja prolazi telom i zauvek zaustavlja srce.

Ustajala voda na napuklim, podnim pločicama polako mi je puzala uz nogavice pantalona. Podigoh nogu i stopalom zalupih vrata kupatila znajući odlično šta ću da ugledam. Sarke na vratima, verovatno nikad podmazane, potmulo zacvileše. Tri reči bile su sprejom ispisane na unutrašnjoj stram vrata farbom. Po drugi put u roku od dve nedelje zapitala sam se šta one, do ñavola, znače. „NIKOGA NIJE BRIGA“

2.

Sve

je izgledalo kao naročito sablasno samoubistvo, osim što limenke spreja nigde unaokolo nije bilo. Čula sam Čarlija Klapera i njegov operativni tim kako dolaze i u susednoj sobi otpakuju forenzičku opremu. Stajala sam po strani dok fotograf nije završio svoj posao, a onda sam iz zida istrgla produžni gajtan. Čarli promeni osigurač. — Hvala bogu - reče kad je svetlo preplavilo to mesto strave i užasa. Preturala sam po žrtvinoj odeći bezuspešno pokušavajući da pronañem bilo kakav trag koji bi me uputio na njen identitet, kad je u sobu ušla Kler Vošbern, moja najbolja prijateljica i glavni sudski patolog San Franciska. — Veoma je gadno - rekoh Kler dok smo ulazile u kupatilo. Kler je najsrdačnije biće u mom životu, bliža mi je i od roñene sestre. — Osećam potrebu... — Da uradiš šta? — blago me upita Kler. Progutah s mukom trudeći se da odagnam osećaj gañenja koji mi se stalno dizao u grlu. Navikla sam se na razne stvari, ali na ubistva dece nikada neću moći da se

naviknem. — Samo bih htela da gurnem ruku i izvučem čep. Žrtva je izgledala još namučenije na jasnom svetlu. Kler čučnu pored kade uguravši svoje telo veličine četrdeset šest u prostoriju veličine trideset šest. — Plućni edem — reče videvši ružičastu penu u oralnim i nazalnim šupljinama ubijenog dečaka. Prstima lagano opipa blaga nagnječenja na usnama i oko očiju. — Malo su mu pomerali kosti pre nego što su pustili struju. Pokazah na uzdužnu otvorenu posekotinu na njegovoj jagodici. — Šta kažeš na to? — Moja pretpostavka? Mislim da će se pokazati da ova zaseklina potiče od papučice tostera. Reklo bi se da su ga njime prvo udarali, pa ga tek onda bacili u vodu. Dečakove ruke počivale su na ivici kade. Kler ih nežno podiže i okrenu. — Nema ukočenosti. Telo je još uvek toplo, mrtvačke pege su blede. Mrtav je manje od dvanaest sati, verovatno manje i od šest. Nema vidljivih tragova drogiranja. — Rukama u rukavicama proñe kroz dečakovu zamršenu kosu, a zatim mu prstima podigne nagnječenu gornju usnu. — Nije skoro bio kod zubara. Možda je pobegao od kuće. — Možda — rekoh. A onda sam se verovatno ućutala na trenutak. — Dušo, šta ti se vrzma po glavi? — Da pred sobom imam još jedno NN lice. Prisećala sam se jednog drugog NN tinejdžera, klinca beskućnika koga su ubili na sličnom mestu kad sam tek počinjala da radim na odeljenju za ubistva. To mi je bio jedan od najgorih slučajeva u životu, i deset godina kasnije ta smrt me još uvek proganjala. — Znaću više kad se ovaj momak nañe na mom stolu — govorila je Kler kad se na vratima ponovo pomoli Džakobi. — Doušnik nam je javio da onaj nepotpuni registarski broj pripada mercedesu — reče. — I to crnom.

Crni mercedes viñen je i na mestu drugog ubistva strujom. Nacerih se osetivši nalet nade. Da, počela sam ovo da shvatam lično. Pronaći ću šljam koji je pobio ovu decu i ukloniću ga pre nego što to ponovo uradi.

3.

Od noćne more u hotelu Lorenco prošla je cela nedelja. Policijska laboratorija još uvek je prosejavala obilje krša pronañeno u sobi dvadeset jedan, a doušnikov trocifreni broj registarskih tablica bio je ili delimično pogrešan ili čisto nagañanje. Što se mene tiče, ja sam se svakogjutra budila besna i tužna jer je ovaj ružni slučaj i dalje tapkao u mestu. Mrtvi klinci su me proganjali i to veče, dok sam se vozila Kod Suzi na okupljanje s prijateljicama. Kod Suzi je obližnji kafe, živopisno i veoma posećeno mesto neravnomerno okrečeno jarkim bojama, gde služe vrlo začinjena ali ukusna karipska jela. Džil, Kler, Sindi i ja gledale smo na to mesto i kao svoje utočište i kao mesto za provod. Naši iskreni i neuvijeni ženski razgovori, neopterećeni činovima i strukovnim podelama, često su presecali nedelje birokratskih besmislica. Zajedno, prokljuvile smo mnoge slučajeve do detalja baš na tom mestu. Ugledah Kler i Sindi u ,,našem“ separeu u dnu kafea. Kler se smejala nečemu što je Sindi rekla, a to se često dešavalo, jer je Kler imala zarazan smeh, a Sindi bila zabavna devojka, baš kao i prvorazredni reporteristraživač u Kroniklu. Džil, naravno, nije bilo. — Hoću isto to što i vi pijete — rekoh i brzo se uvukoh u separe i smestih pored Kler. Na stolu su se već nalazili bokal margarite i četiri čaše, dve od njih prazne. Sipah sebi piće i pogledah svoje prijateljice osećajući tu skoro

magičnu vezu koju smo izmeñu sebe stvorile svim onim što smo zajedno prošle. — Izgleda da ti je potrebna transfuzija — našali se Kler. — Kunem ti se da jeste. Da počnemo jednom intravenoznom. — Otpih gutljaj ledenog koktela, zgrabih novine što su stajale pored Sindinog lakta i pažljivo ih prelistah dok na sedamnaestoj strani, tačno ispod preklopa, ne ugledah priču u gradskoj hronici. TRAŽE SE INFORMACIJE U VEZI S UBISTVIMA U TENDERLOINU. — Rekla bih da u mojoj glavi priča ima veći značaj — prokomentarisah. — Mrtvi beskućnici nisu dovoljno interesantni za prvu stranu — objasni Sindi saosećajno. — Čudno — rekoh devojkama. — U stvari, imamo previše informacija. Sedam hiljada otisaka. Kosu, vlakna, tonu beskorisnih DNK uzoraka iz tepiha koji nije bio usisan još od Niksonovog detinjstva. — Napravih pauzu u svojoj tiradi koju iskoristih da odvežem konjski rep i raspustim kosu. — S druge strane, i pored svih mogućih cinkaroša koji se šunjaju Tenderloinom, sve što imamo jeste jedan usrani trag. — Stvarno gadno, Linds — reče Sindi. — A šef... dahće li ti za vratom? — Ne — odgovorih, kuckajući kažiprstom po sićušnoj novinskoj vesti o ubistvima u Tenderloinu. — Baš kao što ubica kaže, nikoga nije briga. — Dušo, ne budi tako stroga prema sebi — ubaci se Kler. — Umećeš ti da zdrobiš i ovaj orah. Kao i uvek. — Ma da, nećemo više o tome. Džil bi me pošteno izribala zbog ovolikog kukumavkanja. — Ona kaže „Sve je u redu“ — izvali Sindi pokazujući na Džilino upražnjeno mesto. Podigosmo čaše i kucnusmo se. — Za Džil — rekosmo uglas. Napunismo Džilinu čašu i svaka otpi iz nje u sećanje na Džil Bernard, izvanrednu pomoćnicu javnog tužioca i

našu sjajnu prijateljicu koja je ubijena pre svega nekoliko meseci. Mnogo nam je nedostajala, i to smo i kazale. Nakon izvesnog vremena, naša konobarica Loreta donela nam je novi bokal margarite da zameni prethodni. — Izgledaš razdragano — rekoh Sindi koja uskoči sa svojim novostima. Upoznala je novog tipa, hokejaša koji je igrao za Ajkule iz San Hozea, i bila je prilično zadovoljna sobom. I dok smo Kler i ja iz nje izvlačile detalje, rege bend poče da podešava instrumente, i uskoro smo svi pevali pesmu Džimija Klifa, zveckajući kašikama po staklariji. Konačno počeh da se opuštam u svetu margarita kad za- zvoni moj nekstel. Bio je to Džakobi. — Bokserova, sačekaj me napolju. U susednom sam bloku. Imamo mercedes na nišanu. Trebalo je da kažem: „Idi bez mene. Nisam na dužnosti." Ali to je bio moj slučaj i morala sam da poñem. Spustih na sto nekoliko novčanica, devojkama poslah poljupce i jurnuh prema vratima. Ubica je pogrešio u jednom. Nekogaje bilo briga.

4.

Uñoh

sa suvozačke strane u naš neobeleženi sivi

kraun vik. — Kuda idemo? — upitah Džakobija. ―U Tenderloin — odgovori. — Jedan crni mercedes primećen je kako kruži tamošnjim ulicama. Reklo bi se da se baš i ne uklapa u takav komšiluk. Inspektor Voren Džakobi nekada je bio moj partner. Prilično dobro je podneo moje unapreñenje, kad se sve uzme u obzir; bio je više od deset godina stariji od mene, a imao je i sedam godina staža više nego ja. Još uvek smo bili partneri na posebnim

slučajevima, ali iako je on meni podnosio izveštaj, morala sam i ja da dajem objašnjenja. — Popila sam neku Kod Suzi. — Neko pivo? — Neku margaritu. — Koliko je to ,,neku“? — Okrenu svoju veliku glavu put mene. — Jednu i po čašu - odgovorih, ne priznavši mu onu trećinu koju sam ispila u Džilino ime. — Nije ti problem da zajedno obavimo obilazak? — Ne, ne, nikako. Sasvim sam dobro. — Nemoj ni da pomišljaš da ćeš da voziš. —Jesam li tražila? — Na zadnjem sedištu imaš termos. — Kafa? — Ne, termos je za tebe, da pišaš u njega, ako budeš morala, jer nemamo vremena za piš pauzu. Nasmejah se i posegnuh za kafom. Džakobi je oduvek imao smisla za neukusne šale. Kad uñosmo u Sestu ulicu, nešto južnije od Ulice Mišn, ugledah, u zoni parkiranja na jedan sat, automobil koji je odgovarao opisu. — Vorene, pogledaj. Eno je naša ptičica. — Imaš oko sokolovo, Bokserova. Osim što je meni skočio krvni pritisak, u Sestoj ulici mje se dešavalo ništa posebno uzbudljivo. Beše to oronuli blok prljavih fasada i napuštenih samačkih hotela čije su ulazi i prozori bili zatvoreni golom šperpločom. Neoprezni pešaci besciljno su teturali ulicom, a beskućnici su hrkali ispod svojih gomila ñubreta. Stara skitnica zagledala je sjajni crni automobil. — Do ñavola, nadam se da ga niko neće maznuti — rekoh. ―Strči kao koncertni klavir na smetlištu. Pošto sam javila gde se nalazimo, ušančismo se pola bloka dalje od mercedesa. Ukucah registraciju u

kompjuter, i ovoga puta dobila sam glavnu premiju. Automobil je bio registrovan na doktora Endrua Kabota s Telegraf Hila. Pozvala sam stanicu i zatražila od dežurnog da proveri ime doktora Kabota u nacionalnoj bazi podataka i da me nazove kad to uradi. A onda se Džakobi i ja udobno sinestismo spremni za još jedno dugo, dugo čekanje. Ko god da je bio Endru Kabot, definitivno je zalutao tu. Prismotre su uglavnom zanosne koliko i hrana od juče, stoga sam i dobovala prstima po komandnoj tabli. Gde je, do ñavola, Endru Kabot? Šta je tražio ovde? Dvadeset minuta kasnije, mašina za čišćenje ulica, jarkožuta gromada veličine automobila, kao i svake noći prešla je na trotoar, poput neke oklopne gusenice s rotaciomm svetlima koja su, s vremena na vreme, bila potpomognuta sirenama. Beskućnici su ustajali s trotoara da izbegnu četke. Papiri su se kovitlali pod slabim uličnim svetlom. Nekoliko trenutaka mašina nam je potpuno zaklonila vidik, a kadje prošla, Džakobi i ja istovremeno ugledasmo kako se i vozačka i suvozačka vrata na mercedesu zatvaraju. Automobil je krenuo. — Počinje igranka — reče Džakobi. Dok smo napregnuto čekali da se mercedes malo udalji, jedan smeñi kamri polako se postavljao izmeñu nas i naše mete. Uzeh radio da pošaljem izveštaj: — Pratimo crni mercedes, registracije KZV 26C, ide na sever Sestom, prema Ulici Mišn. Obavestite patrole u okolini — oh, sranje! To je trebalo da bude jedno brzo presretanje, ali bez upozorenja ili vidljivog razloga, vozač mercedesa stisnu gas do daske, ostavljajući Džakobija i mene meñu vlažnim otpacima.

5.

Gledala

sam u neverici kako se zadnja svetla mercedesa pretvaraju u male crvene tačke koje se sve više i više udaljavaju, dok se kamri unatraške pažljivo uparkirao, potpuno nas zatvorivši. Zgrabih mikrofbn i zaurlah preko razglasa: — Oslobodi prolaz! Miči se! —Jebiga — reče Džakobi. Pritisnuo je prekidače i upalio reflektore i glavna rotaciona svetla, i čim je sirena počela da zavija, projurismo pored kamrija, otkinuvši mu stop-svetlo. — Odlično, Vorene. Pošto preletesmo raskrsnicu Šeste i Hauardove, objavih centrali šifru 33 i da oslobode vezu za poteru. — Idemo na sever Šestom, južno od Marketa, u poteri smo za crnim mercedesom, pokušavamo da ga presretnemo. Svim patrolama u okolini, krenite u tom pravcu. — Razlog potere, poručnice? — Istraga nedavnog ubistva. Adrenalin mi je strujao venama. Zgrabićemo tu ptičicu, čvrsto sam verovala i molila boga da u lovu ne ubijemo i nekog slučajnog prolaznika. Radio-jedinice deklamovale su svoje položaje kad na crveno presekosmo Mišn, gazeći najmanje sto deset na sat. Pritiskala sam zamišljenu kočnicu dok je Džakobi tutnjao preko Marketa, najveće i najprometnije ulice u gradu, koja u ovo vreme beše zagušena autobusima, lokalnim vozovima i automobilima odocnelog poslovnog sveta. — Hvataj desno — viknuh Džakobiju. Na račvanju, mercedes naglo promeni smer i skrenu u Ulicu Tejlor. Bili smo desetak metara iza njega, nedovoljno blizu da bismo u sve gušćem mraku mogli da

naslutimo ko je bio vozač, a ko suvozač. Pratili smo automobil Ulicom Elis i, uputivši se na zapad, proñosmo pored hotela Koronado, gde se dogodilo prvo ubistvo strujom. Ubica je ovde bio svoj na svome. To kopile je poznavalo ove ulice isto tako dobro kao i ja. Ostali automobili ukopavali su se uz ivičnjake dok smo uz zaglušujuće urlanje sirene sekli raskrsnice gareći sto pedeset, a onda smo, pod punim gasom, jurnuli usponom i, preletevši ga, nekoliko paničnih sekundi proveli u vazduhu, pre nego što smo se dočekali na krivinu, u podnožju sa suprotne strane - ali uprkos svoj muci, izgubili smo mercedes u Ulici Levenvort, na raskrsnici zakrčenoj autornobilima i pešacima. Opet zagrmeh u mikrofon i zahvalih bogu kad začuh radio. — Vidimo ga, poručnice. Crni mercedes ide na zapad Ulicom Turk, vozi sto četrdeset. — U Ulici Hajd, još jedna patrola se priključila poteri. — Mislim da ide prema Ulici Polk — rekoh Džakobiju. — Isto mislimo. Prepustismo glavni put ostalim patrolama, a mi, skrenuvši pored Krimove i Kremove palate finog ñubreta na uglu Ulice Turk, uñosmo u Ulicu Polk vozeći prema severu. Jedno desetak jednosmernih uličica izlazilo je na Ulicu Polk... Svaku sam prosvrdlala pogledom kako smo prolazili Ulicu vrba, Ulicu Elis, Ulicu maslina. — Eno ga, vuče zadnji kraj — povikah Džakobiju. Ljuljajući se na probušenoj zadnjoj desnoj gumi, mercedes skrenu kod pozorišta Mičel Braders i ude u Ulicu Larkin. Obema rukama sam se držala za komandnu tablu dok ga je Džakobi sledio. Mercedes odjednom izgubi kontrolu pa, udarivši u parkirani kombi, zapliva trotoarom i nabi se na poštansko sanduče. Iskidan metal zacvile kad sanduče udari u šasiju kola, koja se zatim zaustaviše, prednjim delom uzdignuta pod uglom od četrdeset pet stepeni, dok se vozačeva strana naginjala nad slivnik.

Hauba odskoči, a para pokulja iz creva hladnjaka koji je upravo ispustio dušu. Smrad nagorele gume i slatkasti miris antifriza ispuniše vazduh. Džakobi zaustavi. Držeći pištolje, iskočismo iz kola i potrčasmo ka mercedesu. — Rnke uvis — povikala sam. — Odmah! Uočila sam da su oba putnika pritešnjena vazdušnim jastucima. Tek kad su jastuci splasnuli, prvi put sam im videla lica. Klinci bele puti, možda od trinaest i petnaest godina, prestravljeni. Kad smo Džakobi i ja prišli mercedesu, obema rukama stežući oružje, klinci počeše da plaču.

6.

Srce mi je lupalo da se to moglo čuti, i bila sam užasno besna. Doktor Kabot, osim ako nije vršnjak Dugija Hauzera,*( Maloletni junak iz istoimene američke humorističke TV serije. (Prim. prev.)) nije bio u tim kolima. Ovi klinci su ili idioti, lli lzopačeni ljubitelji brze vožnje, ili kradljivci automobila — ili možda sve zajedno. Pištoljem sam nišanila u vozačev prozor. — Ruke uvis. Tako. Dotaknite krov. Obojica. Suze su se kotrljale niz vozačevo lice, i u šoku shvatih da je to devojčica. Kratko ošišane kose, vrhova ofarbanih u roze, bez šminke, bez pirsinga: pank viñen očima časopisa Seventin, samo ga je loše skinula. Kad je podigla ruke, videh da su joj krhotine stakla popadale po crnoj majici. Ime joj je visilo na lancu oko vrata. Priznajem, vikala sam na nju. Upravo smo prošli kroz jurnjavu u kojoj smo svi mogli da izginemo. — Gde ti je, kog ñavola, bila pamet, Saro? — Žao mi je — zajauka. — Samo... imam samo učeničku vozačku dozvolu. Šta ćete mi uraditi?

Bila sam nepoverljiva. — Bežala si od policije zato što nemaš vozačku? Jesi li luda? — On će nas ubiti — reče drugo dete, štrkljast dečak, izvijajući se preko pojasa koji ga je držao za sedište. Dečakje imao krupne smeñe oči i plavu kosu koja je padala preko njih. Nos mu je krvario, verovatno slomljen od udara u vazdušni jastuk. Suze su mu se slivale niz obraze. — Molim vas, nemojte da kažete. Samo recite da je auto bio ukraden, ili nešto tako, i pustite nas kući. Molim vas. Tata će nas stvarno ubiti. — Zašto bi? - upita Džakobi sarkastično. - Neće mu se dopasti nov ukras na haubi auta od šezdeset hiljada dolara? Držite ruke tako da ih vidimo i izañite, ali polako. —Ja ne mogu. Zaaa... aglavio sam se - kukao je dečak. Nadlanicom je obrisao nos razmazujući krv po licu. A onda je povratio po konzoli. Džakobi promrmlja ,,Oh, sranje“, kad je prevladao naš nagon da priskočimo u pomoć. Vratili smo oružje u futrole. Oboje smo morali dobro da povučemo da bismo iščupali razvaljena vozačka vrata. Uvukla sam se i ugasila automobil, a onda smo izvukli decu i malo ih povratili. — Saro, da vidim tu tvoju privremenu dozvolu zatražih. Pitala sam se da li je doktor Kabot bio njen otac, i da li ga se deca s razlogom plaše. — Ovde je — reče Sara. - U mom novčaniku. Dok je Džakobi zvao hitnu pomoć, devojčica zavuče ruku u unutrašnji džep jakne i izvuče predmet toliko neočekivan i zastrašujući da mi se krv sledila. Vrisnula sam: ,,PISTOLJ!“ delić sekunde pre nego što me je pogodila.

7.

Vreme

kao da se usporilo, osećala sam proticanje svake sekunde, a i bukvalno se sve odigralo za manje od minuta. Ustuknuh, a onda htedoh da se okrenem na stranu kad osetih silovit pogodak u levo rame. Drugi metak mi se zario u butinu. Dok sam se borila da shvatim, kolena mi zaklecaše i padoh na zemlju. Pružih ruku ka Džakobiju i videh šok na njegovom licu. Nisam se onesvestila. Videla sam dečaka kako puca u Džakobija — bum-bum-bum. Videla sam ga da prilazi i šutira mog partnera u glavu. Čula sam i devojčicu kako kaže: — Ajde, Semi. Ajmo odavde. Nisam osećala bol, samo bes. Razmišljala sam razborito, kao i uvek u životu. Zaboravili su na mene. Napipala sam svoj devetmilimetarski glok koji mi je još bio za pojasom, čvrsto sam ga zgrabila za dršku i sela. — Baci pištolj — viknuh, uperivši pištolj u Saru. —Jebi se, kučko— doviknu. Lice joj je bilo ukočeno od straha dok je nišanila dvadesetdvojkom, odmah ispalivši tri metka. Čula sam kako čaure zvekeću po pločniku svuda oko mene. Opšte je poznato koliko je teško pogoditi metu iz pištolja, ali ja sam učinila ono za šta sam bila obučena. Ciljala sam u centar, u sredinu njenih grudi, i dvaput okinula: bum-bum. Lica zgrčenog od bola, Sara se skljokala na zemlju. Pokušala sam da ustanem, ali samo uspeh da se oslonim na jedno koleno. Dečak okrvavljenog lica još uvek je držao pištolj. Uperio ga je u mene. — Baci ga! — vrisnuh. — Upucala si mi sestru! Nanišanila sam, opet dvaput povukla obarač: bum-

bum. Dečak ispusti pištolj, celo njegovo telo se opustilo. Kriknuo je dok je padao.

8.

Strašna,

potmula tišina zavladala je Ulicom Larkin. A onda sam počela da razaznajem zvuke. S radija je dopirao rep. Čula sam dečakovo tiho stenjanje. Čula sam policijske sirene kako se približavaju. Džakobi se uopšte nije micao. Pozvala sam ga, ali nije odgovarao. Otkačih nekstel s pojasa i, dajući sve od sebe, pozvah stanicu. — Pogoñena dva policajca. Pogoñena dva civila. Potrebna medicinska pomoć. Pošaljite dvoja ambulantna kola. Odmah. Dispečer mi je postavljao pitanja: lokacija, broj značke, ponovo lokacija. — Poručnice, jesi li dobro? Lindzi. Odgovori mi. Zvuci su iščezavali i vraćali se. Ispustila sam telefon i spuslila glavu na mekani, mekani pločnik. Pucala sam na decu. Decu! Gledali su me zaprepašćeno dok su padali. Oh, bože, Sta sam uradila? Osetih vrelinu krvi koja mi se skupljala ispod vrata i oko noge. U mislima sam ponovo vrtela ceo film, ali sam ih ovoga puta postrojila licem ka autu. Stavila im lisice. Pretresla ih. Bila pametna. Bila odgovorna! Bili smo neoprostivo glupi, i sada ćemo svi umreti. Hvala bogu, prekrivala me tama i zatvorih oči.

DRUGI DEO

Neplaniran odmor

9.

Čovek

je mirno sedeo u neupadljivom, sivom vozilu na Oušn Koloni roudu, u najlepšem delu Half Mun Beja u Kaliforniji. Njegova pojava nije upadala u oči, iako je odudarao od okoline. Iako nije imao zakonsko pravo da nadzire Ijude koji su živeli u beloj kolonijalnoj kući ispred koje behu parkirani skupi automobili. Posmatrač je ispred oka držao fotoaparat ne veći od kutije šibica. Sjajna spravica s memorijom od jednog gigabajta i zumom koji je uveličavao deset puta. Zumirao je, okinuo i napravio snimak porodice koju je posmatrao kroz kuhinjski prozor kako u svom gnezdašcu ćaska i doručkuje integralne žitarice. Tačno u 8:06, Kejtlin O’Mali je otvorila ulazna vrata. Nosila je školsku uniformu, ljubičasti ranac i dva sata, po jedan na svakoj ruci. Duga kestenjasta kosa sijala je izrazitim sjajem. Posmatrač je slikao tinejdžerku dok je sa suvozačke strane ulazila u crni leksus, parkiran na kolovozu ispred kuće, iz koga su uskoro dopirali zvuci neke rok radiostanice. Spustivši aparat na komandnu tablu, Posmatrač je iz središnjeg pretinca izvadio plavi notes i hemijsku olovku tankog vrha i napravio beleške pedantnim, skoro kaligrafskim rukopisom. Bilo je važno da se sve zapiše. Bio je to zahtev Istine. U 8:09 ulazna vrata su se opet otvorila. Doktor Ben O’Mali je nosio tanko, sivo vuneno odelo i crvenu leptirmašnu koja je stezala kragnu uštirkane bele košulje. Okrenuo se svojoj ženi, Lorelaj, cmoknuo je u usta i produžio stazom. Niko nije kasnio. Maleni aparat pravio je snimke. Zzzzk. Zzzzk. Zzzzzk. Doktor je otišao do ivičnjaka i u plavu kantu za

reciklažu ubacio kesu dubreta koju je izneo iz kuće. Omirisao je vazduh, osvrnuo se i levo i desno, nijednog trenutka ne zadržavajući pogled na sivom vozilu i čoveku u njemu. Onda se pridružio svojoj kćerki u leksusu. Nekoliko trenutaka kasnije, vozeći u rikverc, doktor O’Mali je izašao na Oušn Koloni roud i krenuo na sever prema autoputu Kabriljo. Posmatrač je dopunio svoje beleške, a zatimje notes, olovku i fotoaparat vratio u pretinac. Sada ih je video: devojčica u sveže ispeglanoj uniformi i čistim belim dokolenicama, mnogo živosti na lepom licu. To je toliko dirnulo Posmatrača da mu se oči ispuniše suzama. Bila je tako stvarna, tako drugačija od svog oca, doktora, slike i prilike bezličnog dosadnog grañanina Ali jedna stvar mu se dopadala kod doktora Bena O’Malija. Dopadala mu se njegova hirurška preciznost. Posmatrač je računao na to. Prosto je mrzeo iznenañenja.

10.

Glas u mojoj glavi viknu: — Hej! Saro! Trgla sam se i posegla za pištoljem, da bih shvatila da uopšte ne mogu da se pomerim. Tamno lice, otpozadi osvetljeno mutnim, belim svetlom, nadnelo se nada mnom. — Kraljica slatkiša — promrmljah. — Oslovljavali su me i pogrdnijim imenima. — Nasmejala se. Bila je to Kler. Bila sam na njenom stolu, a to je značilo da sigurno umirem. — Kler? Čuješ li me? — Jasno i glasno, srce. — Zagrlila me nežno,

materinski. — Dobro nam došla. — Gde sam? — San Francisko. Opšta. Šok-soba. Magla se dizala. Setih se tamne hladnoće Ulice Larkin. One dece. Džakobi je bio pogoñen! — Džakobi — rekoh, upitno pogledavši Kler. — Džakobi se nije izvukao. — On je na intenzivnoj, dušo. Lavovski se bori. — Kler mi se osrnehnu. — Vidi ko je ovde, Lindzi. Samo okreni glavu. Uz ogroman napor, okrenuh svoju tešku glavu nadesno, i njegovo lepo lice se pojavi. Nije bio obrijan i očni kapci mu behu otečeni od umora i brige, ali od samog pogleda na Džoa Molinarija moje srce zapeva kao veseli kanarinac. — Džo. Zar nisi u Vašingtonu? — Ovde sam, draga. Došao sam čim sam čuo. Kad me poljubio, osetila sam na licu njegove suze. Pokušah da mu kažem da se iznutra osećam potpuno slomljeno. — Džo, ona je mrtva. Oh, bože, bila je to užasna greška. — Dušo, kako sam čuo, nisi imala izbora. Ovlaš mi dodirnu lice svojim ogrubelim obrazom. — Moj broj pejdžera ti je kod telefona. Lindzi? Čuješ li me? Doći ću ujutru — reče. — Šta, Džo? Sta si rekao? — Probaj da spavaš, Lindzi. — Naravno, Džo. Hoću...

11.

Sestra po imenu Heder Grejs, duša od žene, obezbedila mi je kolica. Sedela sam u kolicima kraj

Džakobijevog kreveta dok je kasno popodnevno svetlo ulazilo kroz prozor odeljenja za intenzivnu negu i razlivalo se plavim oidnim linoleumom. Dva metka su mu prošla kroz telo. Jedan je razneo plućno krilo, drugi probušio bubreg, a udarac koji je dobio u glavu slomio mu je nos i obojio lice sjajnom nijansom plavog patlidžana. Ovo beše moja treća poseta u tri dana, i mada sam se trudila da ga razveselim, Džakobijevo raspoloženje ostajalo je nepokolebljivo loše. Gledala sam ga kako spava kad mu se naduveni kapci iznenada podigoše. — Ćao, Vorene. — Ćao, Opasna. — Kako se osećaš? — Kao najveća guzica na svetu. — Bolno se zakašlja, a ja se bolno namrštih u znak saosećanja. — Polako, drugar. — Gadno je, Bokserova. — Znam. — Ne mogu prestati da mislim na to. Sanjam o tome. — Napravi pauzu, dotače previjen nos. — Tog klinca kako puca u mene, dok ja stojim i držim ñoku. — Mmm. Mislim da je to bio tvoj mobilni, Džakobi. Nije se nasmejao. To nije valjalo. — Nema opravdanja za to. — Srca su nam bila na pravom mestu. — Srca? Glupost. Drugi put, manje srca više mozga. Bio je u pravu, naravno. Sve sam to shvatala, klimala glavom, dodavala neke opaske u sebi. Kao, hoću li se ikad više osećati kako treba s pištoljem u ruci? Hoću li oklevati kad ne treba? Pucati pre nego što razmislim? Sipah Džakobiju vodu. Stavih prugastu slamčicu. — Zabrljala sam. Trebalo je da stavim lisice tom klincu... — I ne počinji, Bokserova. Mi smo trebali — a ti si mi verovatno spasila život. Neko se pomoli na vratima. Kose zalizane unazad, u urednom odelu jednostavnog kroja, šef Entoni Trakio

stezao je u rukama kutiju slatkiša. Izgledao je kao tinejdžer koji ide da sačeka svoju prvu devojku. Dobro, ne baš tako. — Džakobi, Bokserova. Milo mi je da sam vas uhvatio zajedno. Kako ste? dobro? - Trakio nije bio loš čovek, prema meni je čak bio i dobar; ipak, nismo bili u ljubavi. Malo se osvrnuo po sobi hodajući na prstima, a onda priñe Džakobijevom krevetu. — Imam neke vesti. Pretvorili smo se u uvo. — Kabotovi klinci su ostavili otiske kod Lorenca. Svetlo mu je titralo u očima. — A Sem Kabot je priznao. —Jebote. Je l’ istina? — zaškripa Džakobi. — Majke mi. Klinac je rekao bolničarki da su se on i seka igrali s beguncima. Igru su zvali „metak ili kupanje“. — Bolničarka će da svedoči? — upitah. — Da, stvarno. Zaklela mi se. — „Metak ili kupanje". Ti mali skotovi — frknu Džakobi. - Igra. — Da, ali igra je gotova. U njenoj sobi smo čak našli beleške i kolekciju krimića. Bila je opsednuta ubistvima. Idem, vas dvoje ozdravite, važi? I ne brinite ni o čemu, ovo je od odeljenja — reče pružajući mi girardeli čokolade i čestitku ,,za brzo ozdravljenje“ punu potpisa. — Ponosni smo na vas dvoje. Popričali smo još koji minut i poručili mu da zahvali našim prijateljima iz glavne policijske. Kad je otišao, uhvatih Džakobija za ruku. To što umalo nismo poginuli zajedno stvorilo je medu nama bliskost dublju od prijateljstva. — Pa, klinci su bili ološ — rekoh. — Da. Otvori šampanjac. Nisam mogla da se raspravljam. To što su Kabotova deca bila ubice nije umanjilo strahotu pucnjave. I nije promenilo misao koja me je mučila danima. — Reći ću ti nešto, Džakobi. Razmišljam da odustanem. Da dam otkaz.

— Ajde. Našla si mene da farbaš. — Ozbiljno. — Nećeš dati otkaz, Bokserova.

Ispravih nabor na njegovom ćebetu, a onda pritisnuh dugme da pozovem sestru da me vrati u moju sobu. — Lepo spavaj, partneru. — Znam. ,,Ne brigaj ništa.“ Nagoh se i po prvi put poljubih njegov čekinjast obraz. Znam da ga je bolelo, ali Džakobi se ipak osmehnuo.

12.

Beše to dan kao istrgnut sa stranica dečje bojanke. Sjajnožuto sunce. Svuda cvrkut ptica i cvetni miris leta. Čak je tokom ove tri nedelje, koliko nisam bila napolju, i orezano drveće bolničkog parka pustilo kitnjaste, olistale izdanke. Divan dan, naravno, ali grozno osećanje da nešto nije u redu nije mi dalo da smireno prihvatim te svakodnevne sitnice. Da li je to paranoja — ili imam loš predosećaj? Ketin zeleni subaru forester prilazio mi je elipsastim bol- ničkim prilazom i na zadnjem sedištu ugledah moje sestričine kako mašu rukama i poskakuju. Čim sam sela na suvozačko mesto, raspoloženje mi se popravilo. Čak počeh i da pevam „Kakav dan za sanjarenje...“. — Tetka Lindzi, nisam znala da umeš da pevaš — oglasi se šestogodišnja Bridžid sa zadnjeg sedišta. — Naravno da umem. Svirala sam gitaru i pevala dok sam bila na koledžu, zar ne, Ket? — Zvali smo je ,,top četrdeset" - reče moja sestra. Bila je živi džuboks. — Šta je džuut boks? — upita Meridit, od dve i po godine.

Nasmejasmo se ija objasnih: — To je kao džinovski CD plejer koji pušta ploče — a onda objasnih i šta su ploče. Spustila sam prozor i pustila da povetarac nosi moju dugu, plavu kosu dok smo se vozile na istok Dvadeset drugom ulicom prema nizu stepenasto poreñanih, lepih, pastelnih dvospratnih i trospratnih viktorijanskih kuća na Potrero Hilu. Ket me upita šta planiram, i ja slegnuh ramenima. Rekoh joj da me je pucnjava izbacila iz igre usred službene istrage i da kao „ranjena na dužnosti“ imam mnogo vremena na raspolaganju. Mogla bih da sredim ormane. Ili da sortiram kutije od cipela pune starih fotografija. — Imam bolju ideju. Budi kod nas dok ne ojačaš — reče Ket. - Sledeće nedelje idemo u Aspen. Koristi kuću, molim te! Penelopi će se svideti tvoje društvo. — Ko je Penelopi? Devojčice su se kikotale iza mene. — Koooo je Penelopi? — Ona je naša drugarica — rekoše uglas. — Pusti me da razmislim — rekla sam sestri kad smo skrenule levo u Ulicu Misisipi i zaustavile se ispred plave viktorijanske zgrade koju sam zvala domom. Ket mi je pomagala da izañem iz auta kad se Sindi sjuri niza stepenice sa Slatkom Martom, koja je trčala ispred nje. Moj oduševljeni pas umalo me nije srušio. Lizao me i tako glasno lajao da nisam bila sigurna da me je Sindi čula kad samjoj se zahvalila što je čuvala moju devojčicu. Svima mahnuh u znak pozdrava i popeh se uza stepenice maštajući o vrelom tušu i dugom spavanju u sopstvenom krevetu, kad zazvoni zvono na vratima. — Idem, idem — progunñah. Šta sam mislila? Da stiže cveće. Uz tešku muku opet siñoh niza stepenice i širom otvorih vrata. Mladi neznanac u oker vojničkim

pantalonama i majici Santa Klare stajao je na pragu i držao koverat. Nisam poverovala njegovom širokom osmehu ni za tren. — Lindzi Bokser? —Jok. Pogrešna adresa — rekoh živahno. — Mislim da živi preko u Kanzasu. Mladić se uporno kezio — a mene opet obuze onaj loš predosećaj.

13.

Ubij — rekoh Marti. Gledala me je i mahala repom. Dresirani border koliji reaguju na mnoge komande, ali ,,Ubij“ nije jedna od njih. Uzeh koverat od momka, koji se odmače unazad s podignutim rukama. Stapom zalupih vrata. Gore u stanu, kovertu, u kojoj je očigledno bio sudski poziv, spustih na sto od metala i stakla na terasi, koja je imala fantastičan pogled na zaliv San Franciska. Polako smestih svoju jadnu zadnjicu u stolicu. Marta mi položi glavu u krilo i ja počeh da je mazim opčinjeno zureći u talasanje svetlucave vode. Minuti su prolazili, a kad više nisam mogla da izdržim, otvorila sam koverat i izvadila dokument. Pravni termini „sudski nalog, pozivi, žalba“ igrali su mi pred očima dok sam pokušavala da shvatim šta znače. Nije bilo mnogo teško. Doktor Endru Kabot me je tužio zbog „protivpravnog oduzimanje života, prekomerne upotrebe sile, zloupotrebe položaja“. Tražio je da se preliminarno saslušanje održi za nedelju dana kako bi zapečatio moj stan, blokirao račun ili bilo šta vredno što bih mogla da sakrijem pre suñenja. Kabot mene tuži! I jeza i vrućina istovremeno su mi prožimale telo

dokje osećanje duboke nepravde urlalo u meni. Ponovo sam se prisetila celog dogañaja. Da, pogrešila sam što sam verovala toj deci, ali prekomerna sila? Zloupotreba položaja? Protivpravno oduzimanje života? Ti klinci ubice imali su pištolje. Pucali su u mene i Džakobija dok nam je oružje bilo za pojasom. Naredila sam im da bace pištolje pre nego što sam uzvratila vatrom! Džakobi mi je svedok. To je bila čista samoodbrana. Čista kao suza! Ali ipak sam i dalje bila uplašena. Ne, u stvari sam bila skamenjena od straha. Sad sam mogla da vidim novinske naslove. Javnost će dići halabuku: slatku malu dečicu ubio pandur. Štampa će sve preuveličati. Prikucaće me na stub srama. Za koji minut ću morati da pozovem Trakija, nañem advokata, organizujem se. Ali još nisam mogla ništa da uradim. Sedela sam skamenjena, paralisana mišlju da sam zaboravila nešto važno. Nešto štoje zaista moglo da mi naudi.

14.

Probudila

sam se oblivena znojem, u snu potpuno izgužvavši posteljinu od egipatskog pamuka. Popila sam dve tablete tajlenola protiv bolova i jedan svetloplavi valijum koji mi je dao psihijatar, a zatim zurila u senke koje je ulična rasveta bacala po plafonu. Pažljivo sam se prevrnula na nepovreñenu stranu tela i pogledala u sat: 12:15. Odspavala sam samo jedan sat, a imala sam osećaj da me čeka duga noć. — Marta. Doñi, devojčice. Moja drugarica skoči na krevet i ugnezdi se u praznini koju je ostavilo moje telo sklupčano u položaj fetusa. Posle jednog minuta ona poče da trza nogama,

terajući u snu stado ovaca dok je moj mozak nastavio grozničavo da se bavi novom, uredno sreñenom verzijom Trakiovog ,,Ne brini ni o čemu“. Primiti k znanju: — Trebaće ti dva advokata, Bokserova. Miki Šerman te te zastupati u ime Policije San Franciska, ali trebaće ti i lični advokat za slučaj da... pa, za slučaj da si učinila nešto što izlazi van okvira tvog posla. — I šta onda? Prepuštena sam sama sebi? Ponadala sam se da će lekovi gurnuti moj um preko strme ivice svesti u utešni zagrljaj carstva snova, ali to se nije desilo. Preslišavala sam se u sebi, prisećajući se dogañaja od prethodnog dana, sastanaka koje sam ugovorila sa Šermanom i mojim advokatom, mladom ženom po imenu gospoñica Kasteljano. Molinari mi ju je toplo preporučio - a nije mala stvar kad vas na sva usta hvali zamenik direktora Državne bezbednosti. Ponovo sam zaključila da dobro vodim računa o sebi, s obzirom na okolnosti. Ali sledeća nedelja će biti paklena. Bilo mi je potrebno nešto čemu sam mogla da se nadam. Pomislila sam na Ketinu kuću. Nisam bila tamo još otkako se ona uselila nakon razvoda pre dve godine, ali prizor mesta na kome je živela bio je nezaboravan. Na samo četrdeset minuta vožnje južno od San Franciska, Half Mun Bej je pravi mali raj na zemlji. Zaliv u obliku polumeseca s peščanim plažama, šumama sekvoje i otvorenim pogledom na okean, a u junu je dovoljno toplo da mogu da se izvalim i sunčam na Ketinom tremu i izbrišem ružne slike iz glave. Prosto nisam mogla da sačekam jutro. Nazvala sam sestru u petnaest do jedan. Glas joj beše promukao od spavanja. - Lindzi, naravno da sam ozbiljno mislila. Doñi kad god želiš. Znaš gde su ključevi. U mislima sam se koncentrisala na Half Mun Bej, ali svaki put kad bih zadremala sanjareći o raju, budila sam

se naglo i srce bi mi lupalo poput ciklotrona. Činjenica je da sam u potpunosti bila preokupirana nadolazećim ročištem i nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom.

15.

Olujni

oblaci nadvili su se nad zgradom suda u Grañanskom centru*( Oblast od nekoliko blokova severno od raskrsnice Ulice Market i Avenije Van Nes koja obuhvata innoge od najvećih državnih i kulturnih institucija grada San Franciska. (Prim. prev.)) u Makalisterovoj ulici broj 400, a kiša je lila kao iz

kabla. Pošto sam se tog jutra oprostila od štapa, oslanjala sam se na Mikija Šermana, advokata grada San Franciska, dok smo se peli glatkim stepeništem zgrade suda. Oslanjala sam se na njega na više načina. Prošli smo pored doktora Endrjua Kabota i njegovog advokata, Mejsona Brojlsa, koji su davali izjavu za štampu ispod gomile crnih kišobrana. Jedino sam bila zahvalna što nije bilo bliceva koji bi sevali u mom pravcu. U prolazu kriomice osmotrih Mejsona Brojlsa. Imao je blago upale oči, talasastu crnu kosu i vučji osmeh. Čuh kako izgovara nešto poput „divljaštvo poručnice Bokser“, i znala sam da će me raščerečiti ako mu se samo pruži prilika. Što se doktora Kabota tiče, tuga mu je pretvorila lice u karnenu masku. Miki otvori jedna od teških vrata od čelika i graviranog stakla i mi uñosmo u hol suda. Miki je bio stari lisac, poznat po svojoj upornosti, snalažljivosti i pozamašnom šarmu. Mrzeo je da gubi, i gotovo nikad nije gubio. — Lindzi, vidi ovako — reče, sklapajući kišobran. — On nastoji da privuče pažnju pred novinarima jer imamo dobar slučaj. Ne dozvoli da te isprovocira. Imaš dosta prijatelja ovde.

Klimnuh glavom, ali razmišljala sam o tome da sam Sema Kabota smestila doživotno u invalidska kolica, a njegovu sestru u porodičnu grobnicu Kabotovih na večni počinak. Njihov otac nije mario za moj stan niti za moju jadnu ušteñevinu. Zeleo je da me uništi. I angažovao je pravog čoveka za to. Miki i ja poñosmo sporednim stepeništem i uñosmo u sudnicu C na drugom spratu. Za nekoliko minuta sve će se odigrati ovde, u ovoj maloj, jednoličnoj sobi sivih zidova i s prozorima koji gledaju na jednu od sporednih ulica. Zakačila sam značku s grbom Policije San Franciska za rever svog mornarskoplavog kompleta, da bih izgledala što zvaničnije ovako bez uniforme. Dok sam sedala pored njega, ponavljala sam u sebi Mikijeve instrukcije: — Kada te Brojls bude ispitivao, odgovaraj kratko. ,,Da, gospodine; ne, gospodine.“ To je sve. Pokušaće da te isprovocira da bi pokazao da si naprasita i da si zato povukla obarač. Nikada nisam posmatrala sebe kao gnevnu osobu, ali sada sam bila gnevna. Bila je to opravdana upotreba oružja. Opravdana! Javni tužilac nije podneo tužbu protiv mene! A saña sam se ponovo osetila kao meta. Dok su posmatrači zauzimali svoja mesta, postala sam svesna žamora koji je rastao iza mene. To je pandurka koja je ubila onu decu. To je ona. Iznenada osetih kako mi se jedna ruka spušta na rame u znak ohrabrenja. Osvrnuh se 1 oči mi zasuziše kad ugledah Džoa. Stavih svoju ruku preko njegove, i u tom trenutku susretoh pogled svog drugog advokata, mlade Amerikanke japanskog porekla neočekivanog imena Juki Kasteljano. Pozdravismo se dok je zauzimala svoje mesto pored Mikija. Žamor u sudnici iznenada utihnu jer je sudski izvršitelj objavio početak: — Neka svi ustanu. Stajali smo dok je časni sudija Roza Algijeri señala u sudijsku stolicu. Sudija Algijeri mogla bi da odbaci tužbu,

i ja bih mogla da išetam iz ove sudnice, da odmorim telo i dušu i nastavim sa svojim životom. Ili bi mogla da prosledi slučaj dalje, i ja bih se našla u sudskom procesu koji bi mogao da me liši svega do čega mi je stalo. —Jesi li dobro, Lindzi? — Nikad bolje — odgovorih Mikiju. Uhvatio je moj sarkazam i dodirnuo me po ruci. Minut kasnije, srce poče jače da mi lupa. Mejson Brojls je ustao da iznese slučaj protiv mene.

16.

Kabotov

advokat je nameštao rukave svog odela i stajao u tišini toliko dugo da je atmosfera u prostoriji postala napeta poput strune na gitari. Neko se nervozno nakašlja u pozadini. — Tužilac poziva glavnog sudskog patologa, doktorku Kler Vošbern — reče Brojls napokon, i moja najbolja drugarica zauze mesto svedoka. Zelela sam da joj mahnem, da se nasmešim, namignem - da uradim nešto — ali, naravno, mogla sam samo da posmatram. Brojls je počeo da se zagreva s nekoliko lakih pitanja, ali ubrzo je prešao u napad. — Da li ste desetog maja uveče izvršili autopsiju tela Sare Kabot? —Jesam. — Šta nam možete reći o povredama? Sve oči behu uprte u Kler dok je ona prelistavala beležnicu u kožnom povezu, pre nego što je ponovo progovorila. — Pronašla sam dve rane od metka u grudima, jednu pored druge. Prva rana bila je ulazna rana od metka koji je probio lorzo u gornjem levom delu grudi, 15,24 centimetra ispod lcvog ramena i 6,35 centimetara levo od

sternuma.*( Grudna kost. (Prim. prev.)) Klerino svedočenje bilo je od najveće važnosti, ali u mislima sam ipak odlutala iz sudnice, u prošlost. Videla sam sebe kako stojim ispod svetiljke u mračnoj Ulici Larkin. Posmatrala sam Saru kako vadi pištolj iz jakne i puca u mene. Pala sam i otkotrljala se, ostavši licem prema zemlji. — Baci pištolj! —Jebi se, kučko. Opalila sam dvaput, i Sara je pala na samo nekoliko metara od mesta na kome sam ležala. Ubila sam devojčicu i, iako sam po pitanju iznesenih optužbi bila nevina, savest me je pekla, pekla, pekla. Slušala sam Klermo svedočenje dok je opisivala drugu ranu od metka, koji je prošao kroz Sarin sternum. — Radi se o onome što mi nazivamo K-5 — reče Kler. — Hitac je prošao kroz perikard*( Dvostruka membrana koja odvaja srce od zida pluća i gTudnog koša. (Prim. prev.)) zatim kroz srce i završio u četvrtom grudnom pršljenu, odakle sam izvukla delimično deformisano zrno boje bakra s poluotvorenom košuljicom, srednje veličine. — Da li ovi podaci ukazuju da metak pripada devetmilimetarskom pištolju? — Da. — Hvala vam, doktorko Vošbern. Nemam više pitanja za svedoka, časni sudijo. Miki se osloni šakama o branjenički sto i ustade. — Doktorko Vošbern, da li je Sara Kabot preminula na mestu? — Rekla bih da jeste. Posle jednog ili dva otkucaja srca. Oba zrna su prošla kroz srce. — Uh, uh. A recite mi, doktorko, da li je preminula pre toga pucala iz vatrenog oružja? — Da. Primetila sam potamnjenje na koži u korenu njenog kažiprsta, koje se javlja na tom mestu nakon upotrebe vatrenog oružja.*( Nakon opaljenja metka, pod pritiskom barutnih gasova jedan deo barutnih čcstica izleće kroz zadnji

deo cevi pištolja i prolazi kroz otvor za izbacivanje čaura, što se manifestuje kao potamnjenje, odnosno oprljenje kože. (Prim. prev.)) — Kako prepoznajete da se radi o tragovima upotrebe

vatrenog oružja? — Znam kao što vi prepoznajete roñenu majku — odgovori Kler, sa sjajem u očima. — Zato što tako izgleda. — Zastala je na trenutak, čekajući da smeh zamre, a zatim je nastavila. — Osim toga, fotografisala sam potamnjenje na koži, zavela ga kao dokaz i obavila difenilaminski test*( Test kojim se dokazuje postojanje barutnib čestica na predmetima i koži lica na koje se sumnja da je pucalo iz vatrenog oružja. (Prim. prev.)) koji je

prošao laboratorijsku analizu i pokazao se pozitivnim. — Postoji li mogućnost da je preminula pucala u poručnicu Bokser nakon što je i sama bila pogoñena? — Ne vidim kako bi mrtva devojka mogla da puca u bilo koga, gospodine Šerman. Miki klimnu glavom. — Da li ste zabeležili i putanju ispaljenih projektila, doktorko Vošbern? —Jesam. Ispaljeni su naviše, pod uglovima od četrdeset sedam i četrdeset devet stepeni. — Dakle, doktorko, možemo li da konstatujemo bez ikakve sumnje da je Sara Kabot prva pucala u poručnicu Bokser — i daje poručnica uzvratila vatru, pucavši naviše s mesta gde je ležala na zemlji? — Po mom mišljenu, da, tako je bilo. — Da h biste to nazvali „prekomernom upotrebom sile“, ili „protivpravnim oduzimanjem života“, ili „zloupotrebom policijskog položaja“? Brojls je na to odmah skočio, 1 sudija je uvažila prigovor. Miki je zahvalio Kler i otpustio je s mesta svedoka. Smešio se dok mi je prilazio. Mišići su mi se opustili i čak sam mu uzvratila osmehom. Ali saslušanje je tek bilo počelo. Osetila sam kako me prožima strah kada sam ugledala izraz u očima Mejsona Brojlsa. To se moglo opisati samo kao iščekivanje. Jedva je čekao da pozove

sledećeg svedoka.

17.

Molim vas recite vaše ime i prezime - obrati se Brojls sićušnoj brineti od nekih tridesetak godina. — Beti D’Anñelo. Na tren sam uhvatila pogled njenih tamnih očiju iza krupnih naočara sa crnim, širokim plastičnim ramom, koje se zatim vratiše na Brojlsa. Pogledala sam u Mikija Šermana i slegnula ramenima. Koliko ja znam, nikada ranije nisam videla ovu ženu. — Čirne se bavite? — Radim kao medicinska sestra u Opštoj bolnici u San Francisku. — Da li ste dežurali na Urgentnom odeljenju uveče i tokom noći desetog maja? —Jesam. — Da li ste bili u prilici da uzmete uzorak krvi optužene, Lindzi Bokser? — Da. — A zašto ste uzeli uzorak krvi? — Pripremali smo se za operaciju, za vañenje metaka i tako dalje. Morali smo brzo da reagujemo. Obilno je krvarila. — Da, znam, znam — reče Brojls, odmahujući rukom na njen komentar, kao da tera dosadnu muvu. — Recite nam nešto više o analizi krvi. — Radi se o standardnoj proceduri uzimanja krvi. Morali smo da joj odredimo krvnu grupu zbog davanja transfuzije. — Gospoñice D’Anñelo, zanima me izveštaj lekara od te večeri. Radi se o veoma iscrpnom izveštaju. Brojls tresnu gomilu papira na sto ispred svedoka i ubode

kažiprstom u jednu tačku. — Da li je ovo vaš potpis? —Jeste. — Pogledajte molim vas u red koji je ovde podvučen. Svedokinja trgnu glavom kao da je osetila nekakav smrad. Osoblje urgentnog centra često se oseća delom policijske ekipe, i gleda da nas zaštiti. Nije mi bilo jasno šta se dešava, ali bilo je očigledno da ta medicinska sestra želi da izbegne Brojlsova pitanja. — Možete li mi reći šta je ovo? — upita Brojls svedokinju. — To? Mislite na ETOH? — To je skraćenica koja znači procenat etil-alkohola, da li sam u pravu? — Da. To znači. — Šta znači 0,67 promila? — Uh... to znači da je nivo alkohola u krvi iznosio šezdeset sedam miligrama po decilitru. Brojls se nasmešio i snizio ton, predući kao mačka. — U ovom slučaju, to se odnosi na koncentraciju alkobola u krvi poručnice Bokser, zar ne? — Pa, da, tako je. — Gospoñice D’Anñelo, 0, 67 promila znači da je osoba pijana, da li sam u pravu? — Mi kažemo da je osoba ,,pod dejstvom alkohola“, ali... — Da ili ne? — Da. — Nemam više pitanja — reče Brojls. Osećala sam se kao da me je neko udario maljem po glavi. Bože, one proklete margarite Kod Suzi. Osećala sam kako mi krv napušta lice, i umalo se nisam onesvestila. Miki se okrenu ka meni s izrazom lica koji je govorio: Zašto mi to nisi rekla? Gledala sam u svog advokata, otvorenih usta, gotovo

bolesna od kajanja. Bilo mi je izuzetno teško dok sam ga posmatrala kako s izrazom neverice, naoružan samo svojom pameću, ustaje i prilazi svedoku.

18.

U sudnici C u zgradi suda u Grañanskom centru u Makalisterovoj broj 400 bilo je svega dvanaest redova sedišta, dok klupe za porotnike nije ni bilo. Manje sudnice od ove prosto nema. Mislim da je svim prisutnima zastao dah dok je Miki prilazio pultu za svedoke. Pozdravio se s gospoñicom D’Andelo, kojoj je po svemu sudeći laknulo što je sišla iz „vruće stolice“ u koju ju je smestio Mejson Brojls. - Imam samo nekoliko pitanja - reče on. — Uobičajena je praksa da se za čišćenje rana koriste gaze i štapići natopljeni etil-alkoholom, zar ne? Postoji li mogućnost da je taj alkohol greškom registrovan kao alkohol u krvi? Beti D’Anñelo je izgledala kao da će zaplakati svakog trenutka. — Pa, mi koristimo jod za čišćenje rana. Ne koristimo alkohol. Miki odmahnu rukom na to i okrenu se ka sudiji. Zatražio je pauzu i dobio je. Fotoreporteri su poleteli ka vratima, i kada smo ostali manje-više sami, najiskrenije sam mu se iz- vinila. — Osećam se kao prava budala — reče on, ali bez strogosti u glasu. - Pročitao sam taj izveštaj i prevideo ETOH. —Ja sam na to potpuno zaboravila, sve do sada — rekoh. — Mora da sam to potisnula. Ispričala sam Mikiju da nisam bila na dužnosti kad

me je Džakobi pozvao dok sam sedela Kod Suzi. Rekoh mu šta i koliko sam popila i da me je nalet adrenalina potpuno otre- znio, iako nisam bila baš najtreznija kada sam ušla u kola. — Imaš li običaj da popiješ neku uz večeru? - upita Miki. — Da. Nekoliko puta nedeljno. — Dobro, to je onda to. Prosto si popila piće uz večeru, kao što obično činiš, a 0, 67 promila ionako je na granici dozvoljenog. Zatim si doživela užasan šok. Pucali su u tebe. Bila si u bolovima. Mogla si da umreš. Ubila si nekoga — i to te u stvari muči. Polovina žrtava vatrenih obračuna potpuno izbriše sećanje na dogañaj. Ti si dobro postupila, s obzirom na to kroz šta si prošla. Glasno izdahnuh. — I šta ćemo sad? — Pa, bar znamo šta će upotrebiti protiv nas. Možda će pozvati Sema Kabota da svedoči, a ako mi se pruži prilika da ispitam to malo kopile, na konju smo. Sudnica se ponovo ispuni, i Miki se dade na posao. Balistički veštak je posvedočio da se meci izvañeni iz mog tela poklapaju s onim ispaljenim iz pištolja Sare Kabot, a Džakobijevo svedočenje izneto je na video-snimku načinjenom u njegovoj bolničkoj sobi. On je bio moj svedok s mesta dogañaja. Iako je očigledno trpeo bolove od rane u stomaku, Džakobi je posvedočio o dogañajima od desetog maja uveče. Prvo je opisao sudar. — Zvao sam hitnu pomoć kad sam začuo pucnje iz vatrenog oružja — reče on. — Okrenuo sam se i video kako poručnica Bokser pada na zemlju. Sara Kabot ju je upucala dva puta, a Bokserova nije imala oružje u rukama. Zatim je mene dečak upucao revolverom. — Džakobi pažljivo pokaza rukom na svoj torzo obmotan zavojima. — To je poslednje čega se sećam pre nego što sam izgubio svest. Džakobi je valjano svedočio, ali to neće biti dovoljno

da prevagne nad margaritama. Sada je mogla da mi pomogne samo jedna osoba. Nosila sam njenu odeću, sedela u njenoj stolici. Bilo mi je muka i osećala sam kako mi rane pulsiraju. Iskreno, nisam mogla da ocenim hoću li spasiti sebe ili samo pogoršati situaciju. Moj advokat me pogleda svojim toplim, smeñim očima. Samo polako, Lindzi. Nesigurno se osovih na noge kada čuh da sudnicom odzvanja moje ime. Miki Šerman me je pozvao da svedočim.

19.

Svedočila

sam na desetine puta tokom policijske karijere, ali prvi put sam morala sebe da branim. Svih ovih godina štitila sam javnost, a sada sam bila označena kao meta. Bila sam besna, ali nisam smela to da pokažem. Ustadoh, zakleh se bogom nad ofucanom Biblijom, i prepustih sudbinu u ruke svog advokata. Miki je odmah prešao na stvar. — Lindzi, da li si bila pijana desetog maja uveče? Sudija ga prekide: — Gospodine Šerman, molim vas ne obraćajte se svom klijentu ličnim imenom. — U redu. Poručnice, da li ste bili pijani te večeri? — Ne. — Dobro, hajde da se prisetimo dogañaja. Da li ste bili na dužnosti te večeri? — Ne, moja smena završila se u pet po podne. Miki me je proveo kroz dogañaje od te večeri do najsitijih detalja, i ja sam sve ispričala. Opisala sam šta sam pila Kod Suzi i ispričala sudu o pozivu koji sam

dobila od Džakobija. Napomenula sam i da sam govorila istinu kada sam rekla da sam dovoljno trezna da krenem s njim te večeri. Kada me je upitao zašto sam odgovorila na poziv iako nisam bila na dužnosti, rekoh: - Ja sam policajac dvadeset četiri sata dnevno. Kada sam potrebna svom partneru, tu sam da mu se nañem. — Da li ste locirali dotični automobil? — upita me Miki. —Jesmo. — I šta se zatim desilo? — Kola su pojurila velikom brzinom, i mi smo krenuli u poteru. Osam minuta kasnije, vozač je izgubio kontrolu nad vozilom i slupao ga. — Nakon sudara, kada ste videli da je Sari i Semu Kabotu bila neophodna medicinska pomoć, da li ste osetili da vam je bezbednost bila ugrožena? — Ne. Bili su deca. Pretpostavila sam da su ukrali vozilo ili doneli neku drugu lošu odluku. To se dešava svakoga dana. — I šta ste zatim uradili? — Inspektor Džakobi i ja smo odložili oružje u futrole i po- kušali da im pružimo pomoć. — U kom trenutku ste ponovo potegli oružje? — Nakon što smo se inspektor Džakobi i ja našli pod vatrom i nakon što sam upozorila osumnjičene da bace oružje. — Hvala vam, Lindzi. Nemam više pitanja. U sebi sam ponovila svedočenje i dala sebi prelaznu ocenu. Pogledala sam ka drugom kraju prostorije i videla Džoa kako se smeši i klima glavom čim se Miki okrenuo od mene. — Svedok je vaš — reče on Mejsonu Brojlsu.

20.

Tišina se odužila izmeñu mene i Brojlsa, koji je sedeo i fiksirao me pogledom toliko dugo da mi je došlo da vrisnem. U pitanju je stari trik ispitivača, i on ga je doveo do savršenstva. Zamor se pronosio malom sivom prostorijom sve dok sudija nije udarila čekičem i potakla Brojlsa da otpočne. Gledala sam ga pravo u oči dok je priiazio. — Recite nam, poručnice Bokser, kako glasi standardna policijska procedura zaustavljanja i hapšenja osumnjičenih lica? — Osumnjičenom treba prići s oružjem u rukama, privoleti ga da napusti vozilo, razoružati ga, staviti mu lisice i staviti situaciju pod kontrolu. — A da li ste vi to učinili, poručnice? — Jesmo prišli vozilu s oružjem u rukama, ali osumnjičeni nisu bili u stanju da samostalno napuste vozilo. Odložili smo oružje da bismo im pomogli da izañu iz vozila. — Dakle, prekršili ste policijsku proceduru? — Bili smo u obavezi da ukažemo pomoć. — Da, znam. Pokušali ste da budete ljubazni prema ,,deci“. Ali priznajete da niste ispoštovali policijsku proceduru, zar ne? — Dobro, pogrešila sam — izlete mi. - Ali ta deca su krvarila i povraćala. Postojala je mogućnost da se vozilo zapali... — Časni sudijo? — Molim vas odgovarajte konkretno na postavljena pitanja, poručnice Bokser. Svalih se u stolicu. Imala sam priliku da vidim Brojlsa u akciji u mnogo navrata, i znala sam da je majstor u pronalaženju slabe tačke protivnika. Upravo je otkrio moju.

Još uvek sam krivila sebe što nisam stavila lisice toj deci, a i Džakobi je, uprkos dvadesetogodišnjem stažu u policiji, ta- kode ispao naivčina. Ali bože moj, nekad uradiš samo ono što možeš. — Dozvolite mi da parafraziram pitanje — reče Brojls izne- nada, gotovo ležerno. — Da li se uvek trudite da ispoštujete policijske procedure? — Da. — Dobro, a kakav je stav policije po pitanju obavljanja dužnosti u alkoholisanom stanju? — Prigovor— povika Miki, skačući iz stolice. — Postoje dokazi da je svedokinja konzumirala alkohol, ali ne i da je bila intoksikovana. Brojls se podrugljivo isceri i okrenu mi leña. — Nemam više pitanja, časni sudijo. Osetih kako mi se ispod ruku šire veliki vlažni krugovi znoja. Napustila sam pult za svedoke, zaboravivši na ranu u nozi sve dok me na nju nije podsetio oštar bol. Odšepala sam nazad na svoje mesto, osećajući se gore neko ikada. Okrenuh se ka Mikiju, koji se smešio u znak podrške, ali znala sam da je osmeh bio lažan. Veñe mu behu namrštene od brige.

21.

Bila

sam potresena zbog načina na koji je Mejson Brojls preokrenuo dogañaje od desetog maja u svoju korist i svalio krivicu na mene. Bio je dobar u svom poslu, ta ljiga od čoveka, i morala sam da uložim i poslednji atom snage da ne pokažem šta osećam i ostanem da sedim mirno dok je on vo- dio svoju završnu reč. — Časni sudijo — otpoče on — Sara Kabot je mrtva jer ju je Lindzi Bokser ubila. A Sem Kabot, trinaesto-

godišnjak, doživotno će ostati u invalidskim kolicima. Optužena priznaje da nije ispoštovala valjane policijske procedure. Istina je da moji klijenti možda nisu postupali po zakonu u svakom trenutku, ali od maloletnika i ne možemo očekivati da uvek valjano rasuñuju. Policajci su, meñutim, obučeni da izañu na kraj sa svim kriznim situacijama, a optužena nije bila sposobna da izañe na kraj s jednom takvom situacijom jer je bila pijana. — Prosto rečeno, da je poručnica Bokser valjano obavila svoj posao, do ove tragedije ne bi došlo, i mi danas ne bismo bili ovde. Brojlsov govor me je razbesneo, ali moram priznati da je bio ubedljiv i da sam kojim slučajem sedela u publici umesto na optuženičkoj klupi, i ja bih možda posmatrala stvari iz njegovog ugla. Kada je Miki ustao da da svoju završnu reč, glavobolja me već beše toliko pritisla da sam imala osećaj da mi u glavi trešti nekakva rok grupa. — Časni sudijo, poručnica Lindzi Bokser nije stavila napunjene pištolje u ruke Sare i Semjuela Kabota — otpoče Miki srditim tonom koji je odzvanjao prostorijom. — Sami su se latili oružja. Pucali su na nenaoružane organe reda a da ničim nisu bili izazvani, i moja klijentkinja je uzvratila vatrom u čistoj samoodbrani. Kriva je jedino što se ponela isuviše ljubazno prema grañanima koji joj nisu uzvratili ljubaznošću. — U cilju zadovoljenja pravde, časni sudijo, smatram da ova optužba treba da bude povučena, i da ovoj prvorazrednoj policajki treba da bude omogućeno da se vrati na dužnost, bez ikakve krivnje ili mrlje u besprekornom policijskom dosijeu. Miki je završio izlaganje pre nego što sam očekivala. Nakon njegovih poslednjih reči nastupi tišina, a mene obuze strah. Dok je sedao pored mene, sudnicu ispuniše tihi mišji zvuci: šuškanje hartije, dobovanje prstiju po tasterima laptopa, telesa koja su se meškoljila na svojim mestima. Zgrabih Mikija za ruku ispod stola i čak počeh da se

molim u sebi. Dragi bože, molim te neka odbaci optužbe. Sudija popravi naočare, vraćajući ih na vrh nosa, ali ne mogoh ništa da joj pročitam s lica. Kada se obratila prisutnima, to beše kratko, umornim glasom. — Verujem da je optužena učinila sve što je bilo u njenoj moći da spase situaciju koja je krenula po zlu — reče sudija Algijeri. — Ali alkohol me brine. Jedan život je izgubljen. Sara Kabot je mrtva. Ovde je izneseno dovoljno dokaza da ovaj slučaj mogu opravdano da prosledim poroti.

22.

Ostala sam skamenjena od šoka kada čuh da se suñenje zakazuje za nekoliko nedelja. Svi poustajaše dok je sudija napuštala sudnicu, a zatim me rulja opkoli sa svih strana. Videla sam plave uniforme po ivici mase, njihove oči kao da su izbegavale moje, a zatim mi je gomila mikrofona bila gurnuta u lice. Nisam puštala Mikijevu ruku. Trebalo je da tužbe budu odbačene. Trebalo je da dobijemo. Miki mi pomože da ustanem, i ja poñoh za njim dok se on probijao kroz gomilu. Džoova ruka počivala je na mom struku dok smo nas troje i Juki Kasteljano izlazili iz sudnice, idući ka stepeništu. Zaustavismo se u dnu stepeništa u prizemlju. — Kada izañeš napolje, hodaj uzdignuta čela — posavetova me Miki. — Kada začuješ povike: „Zašto si ubila tu devojčicu?“, samo poñi mirno ka kolima. Nemoj da se smešiš, praviš grimase, i ne dozvoli da te mediji kinje. Nisi učinila ništa loše. Idi kući i ne javljaj se na telefon. Svratiću do tebe kasnije. Kada smo izašli iz sudnice tog oblačnog, kasnog

popodneva, kiša beše prestala. Mogla sam i da očekujem da će se na stotine ljudi okupiti ispred zgrade suda da vidi policajku koja je ubila tinejdžerku. Miki i Juki se odvojiše od nas da daju izjave za javnost, i znala sam da Miki sada razmišlja o tome kako će zastupati Policiju San Franciska i grad San Francisko. Džo i ja poñosmo kroz gomilu koja se tiskala i larmala, ka uličici gde su nas čekala kola. Čula sam kako složno dobacuju, „Decoubico, deconbico“, a pitanja su pljuštala oko mene poput kamenica. — Zašto ste to učinili, poručnice? — Kako ste se osećali kada ste pucali u tu decu? Prepoznala sam lica TV reportera: Karlos Vega, Sandra Dan, Kejt Morli - svi oni su me intervjuisali kada sam svedočila u korist tužilaštva. Sada sam se maksimalno trudila da ih ignorišem i da ne gledam u kamere i transparente na kojima je pisalo „Kriva za policijsku brutalnost". Gledala sam ravno ispred sebe i u stopu pratila Džoa dok nismo došli do crnog sedana. Čim se vrata kola zalupiše, vozaš ubaci u rikverc i brzo se izvuče u Ulicu Polk. Zatim okrenu vozilo i nastavi put Portrero Hila. — Potpuno me je sahranio tamo — rekoh Džou nakon što smo malo odmakli. — Sudija te je videla, videla je kakva si osoba. Šteta što je osetila da mora da učini to što je učinila. — Policajci gledaju šta radim, Džo, policajci kojima sam nadreñena i koji očekuju da postupam ispravno. Kako će da me poštuju nakon ovoga? — Lindzi, ljudi koji u ovom gradu ispravno razmišljaju su uz tebe. Ti si dobra osoba, do ñavola, dobar policajac. Džoove reči me ganuše na način na koji otrovne žaoke Mejsona Brajlsa to nisu mogle. Spustih glavu na njegovu lepu plavu košulju i pustih suze koje sam potiskivala dok me je on držao u naručju i tešio.

— Dobro

sam — rekoh napokon. Obrisah suze maramicom koju mi je pružio. — To je samo moja alergija na polen. Uvek plačem kad je koncentracija polena u vazduhu velika. Molinari se nasmeja i čvrsto me zagrli dok su se kola približavala kući. Ostavismo iza sebe Dvadesetu ulicu i ubrzo ugledasmo red pastelnih kuća u viktorijanskom stilu. — Dala bih otkaz ovog trenutka — rekoh — ali to bi samo stvorilo utisak da priznajem krivicu. — Ta deca su ubice, Lindzi. Nema te porote koja će presuditi u njibovu korist. Prosto nema šanse. — Obećavaš? Džo me ponovo privi uza se, ali ne odgovori ništa. Znala sam da u potpunosti veruje u mene, ali i da nikad ne daje obećanja koja ne može da ispuni. — Vraćaš li se odmah? — upitah napokon. — Voleo bih da ne moram. Ali da, moram da idem. Džoov posao u vladinom sektoru retko mu je dozvoljavao da bude sa mnom. —Jednog dana ću živeti normalno — reče nežno. — Da. Ja takoñe. Istina? Ili samo pusta želja? Vratih glavu na Džoovo rame. Držali smo se za ruke i uživali u onome što su verovatno bili poslednji zajednički trenuci koje ćemo imati u sledećih ko zna koliko nedelja, progovorivši tek pošto smo se poljubili i tiho rastali na mojim vratima. Kada se nañoh na spratu u tišini svoga stana, shvatih koliko sam emotivno ispražnjena. Mišići su me boleli od napora, a odmora nigde na vidiku. Umesto da me oslobodi ovog napada na reputaciju i vrati mi samopouzdanje, saslušanje je bilo samo uvertira za još jedno suñenje. Osećala sam se kao plivač na izmaku snage koji tek treba da prepliva more uzburkanih talasa. Uvukla sam se u svoj veliki, mekani krevet s Martom, navukla ćebad do brade i pustila da me snovi obaviju poput guste magle.

23. Zraci ranog jutarnjeg sunca probiše se kroz oblake taman kad sam ubacila poslednji kofer u prtljažnik auta, vezala pojas i izvezla eksplorer u rikverc s prilaza. Želela sam da odem iz grada što pre, kao i Marta koja je, proturivši glavu kroz prozor na suvozačkoj strani, odmah počela žustro da niaše repom, hladeći me po licu. Upala sam u uobičajenu jutarnju gužvu radnog dana, pa sam skrenula ka jugu 1 iskoristila to vreme da se podsetim poslednjeg kratkog razgovora koji sam vodila sa šefom Trakiom. — Da sam na tvom mestu, izgubio bih se odavde, Bokserova — reče mi. — Ti si sada na bolovanju, pa računaj kao da si na odmoru. Idi i odmori se. Razumela sam šta mi poručuje. Dok se moj slučaj ne razreši, predstavljam samo sramotu za svoje odeljenje. Da se izgubim? Da, gospodine, šefe. Nema problema, gospodine. Po glavi su mi se vrzmale uznemirujuće misli o prelimiliarnom saslušanju i strahovima vezanim za nadolazeće suñenje. Zatim pomislih na svoju sestru, Ket, koja me je pozvala da ostanem kod nje i koliko sam srećna zbog toga. Dvadeset minuta kasnije, vozila sam na jug Autoputem br. I, otvorenom stradom koja je u pravoj liniji sekla litice visine devet metara. Talasi Pacifika udarali su u nakošeni stenoviti zid s moje desne strane, dok su se sleva uzdizale visoke planine obrasle šumom. — Hej, Bu — rekoh, tepajući svom psu. — Ovo se zove odmor. Možeš li da izgovoriš odmor? Marta se okrenu k meni i pogleda me svojim toplim smeñim očima, zatim vrati njušku u vetar i nastavi veselo da posmatra primorski krajolik. Prepustila se odmoru, a ja sam morala da uradim isto.

Ponela sam nekoliko stvari koje će mi pomoći da u tome i uspem: pet-šest knjiga koje sam želela da pročitam, svoju kolekciju crno-belih komedija i staru sigal akustičnu gitaru, koju drndam tu i tamo već dvadeset godina. Dok sam posmatrala suncem okupan put, osetih kako mi se raspoloženje popravlja. Dan beše predivan i samo moj. Uključila sam radio i stala da okrećem dugme dok nisam naišla na stanicu koja je puštala stari rok. Didžej mi je bukvalno čitao misli, puštajući hitove iz sedamdesetih i osamdesetih, vraćajući me u detinjstvo i studentske dane, budeći uspomene na stotine večeri u kojima sam sa svojim devojačkim bendom prašila po barovima i kafićima. Ponovo je bio jun i škola se završila — možda zauvek. Pojačala sam zvuk. Prepustila sam se muzici i pevala na sav glas rok hitove iz sedamdesetih. Pevušila sam „Hotel California“ i ,,You Make Loving Fun“, a kada je Springstin zapevao „Born to Run“, dobovala sam po volanu, saživevši se s pesmom dušom i telom dok mi je vetar nosio kosu. Ćak sam podsticala Martu da mi se pridruži i zavija uz „Running on Empty“*( EngL: Running on Empty, naziv pesme koji takoñe znači voziti na rezervi, igra reči. (Prim. prev.)) Džeksona Brauna. I tada mi je sinulo. Stvarno sam vozila na rezervi. Mala lampica na instrument tabli frenetično je signalizirala da mije rezervoar gotovo prazan.

24.

Dokotrljah se do benzinske pumpe na samom ulazu u Half Mun Bej. Beše to jedna od malih pumpi koju ve-

liki naftni konglomerati nekim čudom ne behu uzeli pod svoje, rustično mestašce s nadstešnicom od galvanizovanog čelika iznad rezervoara s gorivom i ručno ispisanim nazivom iznad ulaza: Garaža Čovek na mesecu. Plavokosi momak u kasnim dvadesetim obrisa ruke starom krpom i poñe da me usluži dok sam ja izlazila iz kola i razmrdavala ukočenu nogu. Proćaskali smo nakratko o benzinu, i zatim se zaputih ka aparatu za sokove ispred radne prostorije. Osvrnuh se po dvorištu, prepunom korova i čička, dotrajalih automobilskih guma naslaganih u naherene gomile i nekoliko starih olupina. Taman što sam prmela hladnu konzervu dijetalne koka-kole usnama, primetih jedna kola u senci garaže od kojih mi srce blago zaigra. Beše to pontijak bonevil iz ’81. godine, bronzane boje, identičan onom koji je imao moj ujka Dagi kada sam bila u srednjoj školi. Prišla sam i zavirila unutra, zatim i ispod haube. Akumulator je zapekao, miševi su izgrizli kablove svećica, ali ostali delovi su mi delovali očuvano. Nešto mi pade na pamet. Dok sam pružala kreditnu karticu momku koji je radio na pumpi, pokazah palcem preko ramena i upitah ga: — Da li je onaj stari bonevil na prodaju? — Pravi je lepotan, zar ne? - Nacerio se gledajući me ispod oboda kačketa. Naslonio je kliper na farmerke, provukao moju karticu kroz aparat i dao mi da potpišem račun. — Moj ujak je kupio jedan takav čim se pojavio u prodaji. — Ozbiljno? Pravi je klasik, nema šta. — Da li je ispravan? — Biće. Upravo radim na njemu. Prenosni sistem je u dobrom stanju. Treba mu novi starter, alternator, malo ovoga i malo onoga. — U stvari, volela bih da sama petljam oko motora.

Neka vrsta projekta, znaš? Momak se ponovo naceri jer mu se, po svemu sudeći, svidela ta ideja. Rekao mi je da mu dam ponudu, i ja podigoh četiri prsta. On reče: — Kako da ne. Ta kola vrede bar hiljadu dolara. Otvorih šaku i mahnuh sa svih pet prstiju. — Petsto dolara je najviše što mogu da dam za mačku u džaku. Klinac je dugo razmišljao o ponudi, što me je navelo da shvatim koliko želim taj auto. Taman sam htela da podignem ulog, kad on reče: — U redu, ali dobijaš ga ,,na viñeno“, da znaš. Ništa ne garantujem. — Imaš li tehničko uputstvo? — U pretincu je. Daću ti i komplet imbusa i dva šrafcigera. — Dogovoreno — rekoh. Bacismo petaka, ,,kosku“, pesnicu o pesnicu i na kraju se rukovasmo. —Ja sam Kit Hauard, da ne zaboravim. — A ja sam Lindzi Bokser. — Dobro, Lindzi, gde da ti isporučim ovu šklopociju? Sad je bio red na mene da se nacerim. Caveat emptor*( Lat.: Neka se kupac čuva (izraz se koristi da označi da za prodatu robu ne vredi reklamacija). (Prim. prev.)) zbilja. Dadoh mu Ketinu adresu i uputih ga kako da stigne do tamo. — Ideš uzbrdo, skreneš u Ulicu Miramontes, pa u Aveniju Si Vju. Plava kuća s desne strane, druga s kraja ulice. Kit klimnu glavom. — Došlepaću ga do prekosutra, ako ti to odgovara. — Odlično - rekoh, vraćajući se u eksplorer. Kit nakrivi glavu i mangupski me pogleda. — Da li smo se već negde sreli, Lindzi? — Ne — odgovorih smejući se. — Ali dobar pokušaj. — Momak koji radi na benzinskoj pumpi me startovao! Dovoljno sam stara da mu budem... starija sestra.

Klinac se nasmeja zajedno sa mnom. — Dobro, kako god, Lindzi. Nazovi me u bilo koje doba ako budeš želela da ti donesem dizalicu za motor ili nešto drugo. — Važi, hoću — rekoh, misleći upravo suprotno. Ali nisam prestajala da se smešim dok sam trubila u znak pozdrava.

25.

Avenija

Si Vju beše jedna od karika u lancu slepih ulica koje je od krivudavih rukavaca zaliva delio travnati pojas širine četiristo metara. Otvorila sam vrata auta i dok je Marta istrčavala napolje, osetih kako me preplavljuje jak miris četinara koji je doneo svež morski povetarac. Zastadoh na minut da se divim Ketinoj slatkoj kući, njenim prozorima i tremovima i suncokretima koji su rasli uz ogradu u dvorištu ispred kuće, pa uzeh ključeve iz niše iznad dovratka i otvonh vrata koja su vodila u život moje sestre. Ketin dom ličio je na udobnu zbrku nagomilanog nameštaja, prepunih polica s knjigama i predivnih pogleda na zaliv sa svakog prozora. Osetih kako mi se celo telo opušta, i u meni se ponovo javi pomisao o napuštanju policijske karijere. Mogla bih da živim na ovakvom mestu. Mogla bih da se naviknem da se svakog jutra budim s mislima o životu umesto o smrti. Zar ne? Otvorih klizna staklena vrata koja su vodila na zadnji trem, i ugledah dečju kućicu za igru u dvorištu iza kuće. Bila je obojena u tamnoplavo, kao i sama kuća, okružena ogradom od belih drvenih stubića. Sišla sam niza stepenice, prateći u stopu Martu koja je trčala nisko

pognute glave. Slutila sam da ću upoznati Penelopi.

26.

Penelopi

je bila ogromna vijetnamska svinja spuštenog trbuha, potpuno crna i čekinjasta. Dogegala se do mene, dahćući i grokćući, i ja se nagnuh preko ograde da je pomazim po glavi. — Zdravo, lepa — rekoh. Zdravo, Lindzi. Jedna cedulja beše prikačena na Penelopin bungalov, pa ndoh u ograñeni deo da bolje osmotrim „Praseća pravila ponašanja“, koja je ,,sastavila“ Penelopi. Draga Lindzi, Ova poruka tiče se mene. Volela bih da dobijem činiju hrane za svinje i činiju čiste vode svakoga dana. 2) Takoñe volim čeri paradajz, slane krekere s puterom od kikirikija i breskve. 3) Molim te doñi da proćaskaš sa mnom svakoga dana. Volim zagonetke i da mi pevaju pesmicu iz crtaća Sunñer Bob Kockalone. 4) Za slučaj nužde, moj veterinar je doktor Mongil u gradu, a moje dadilje su Karoli i Elison Braun. Elison je jedna od mojih najboljih drugarica. Njihovi brojevi su kraj telefona u kuhinji. 5) Nemoj me puštati u kuću, u redu? Upozorili su me da ne zalazim tamo. 6) Ako me budeš češkala ispod brade, možeš da poželiš tri želje. Sve što želiš na ovome svetu. 1)

Poruka je bila potpisana krupnim krstićima i malim

šilja- tim otiskom papka. Praseća pravila ponašanja, vala baš! Ket, prava si komedijašica. Podmirila sam Penelopine trenutne potrebe, zatim se presvukla u čiste farmerke i majicu bolje lavande i izašla na trem s Martom, noseći gitaru. Dok sam okidala prve akorde, miris ruža koji se mešao s oporim, slanim mirisom okeana vrati me u vreme kada sam prvi put došla u Half Mun Bej. Bilo je otprilike ovo doba godine. Vazduh je odisao istim mirisom plaže, a ja sam radila na svom prvom slučaju ubistva. Žrtva je bio mladić koga smo pronašli divljački ubijenog u njegovoj sobi u zadnjem delu jednog otrcanog hostela u Tenderloinu. Na sebi je imao samo atletsku majicu i jednu belu dokolenicu. Riña kosa beše mu uredno počešljana, plave oči raz- rogačene, a grlo razrezano u jezivom, zjapećem luku koji se protezao od uva do uva, koji ga je gotovo obezglavio. Kada smo ga okrenuli, videla sam da mu je koža na zadnjici bila iskidana na trake nekom vrstom biča. Označili smo ga kao NN lice br. 24, i u to vreme sam čvrsto verovala da ću pronaći njegovog ubicu. Majica koju je neidentifikovani mladić nosio bila je kupljena u Destileriji, turističkom restoranu u Mos Biču, severno od Half Mun Beja. Ona je bila jedini pravi trag koji smo imali — i uprkos tome što sam pročešljala ovaj gradić i okolna mesta, trag nas nije nikuda odveo. Ni deset godina kasnije identitet NN lica br. 24 nije utvrñen, niko ga nije tražio, pravosudni sistem nije osvetio njego- vu smrt, ali on za mene nikad neće biti zastareli slučaj, broj na papiru. Poput stare povrede koja žiga na promenu vremena.

27.

Taman

sam htela da se odvezem do grada na večeru, kad primerak večernjih novina slete na travnjak uz jedno glasno tup. Podigoh novine, ispravih presavijene stranice i osetih kako ine glavni naslov grabi za gušu: POLICIJA PUSTILA NA SLObODU GLAVNOG OSUMNJIČENOG ZA UBISTVA U KREŠENT HAJTSU. Pročitala sam ceo članak. Kada su Džejk i Elis Doltri nañeni preklani u svojoj kući u Krešent Hajtsu 5. maja, šefpolicije Piter Stark izjavio je da je Antonio Ruiz priznao zločin. Prema njegovoj današnjoj izjavi, to priznanje se ne poklapa s činjenicama. „Optužbe protiv gospodina Ruiza su povučene“, kaže Stark. Svedoci govore da tridesetčetvorogodišnji Ruiz, koji je bio zaposlen kao radnik na održavanju postrojenja u Elektrodistribuciji države Kalifornija, nije mogao biti u domu Doltrijevih dana kada su ubistva počinjena jer je radio u elektrani naočigled svojih kolega. Gospodin i gospoña Doltri pronañeni su prerezanih grla. Policija nije potvrdila da su muž i žena bili mučeni pre ubistva. U članku je dalje stajalo da Ruiz, koji je vršio neke popravke u domu Doltrijevih, tvrdi da su mu priznanje iznudili. Usledio je još jedan citat šefa Starka, koji kaže da policija „radi na ispitivanju drugih tragova i osumnjičenih“. Osetih refleksni nalet mučnine. „Radimo na ispitivanju drugih tragova i zločina“ u prevodu znači „nemamo pojma“, a pandur u meni hteo je da zna sve: kako, zašto i ko. Već sam znala ono ,,gde“.

Krešent Hajts beše jedno od mesta pokraj Autoputa br. 1. Nalazilo se na obodu Half Mun Beja — samo osam ili devet kilometara od mesta gde sam stajala.

28.

Uñi

i izañi za manje od pet minuta. Nipošto duže od

pet. Izašavši iz sivog kombija parkiranog na Oušn Koloni roudu, Posmatrač je zabeležio tačno vreme. Tog jutra je na sebi imao električarski kombinezon: sivosmede radno odelo s crveno-belim logom firme prišivenim na desnom džepu na grudima. Spustio je obod kačketa. Potapšao se po džepovima, napipavši perorez u jednom i fotoaparat u drugom džepu. Uzeo je kliper i špric sa silikonskim zaptivačem i stavio ih pod pazuh. Disanje mu se ubrzavalo dok je stupao uskom stazom koja je prolazila pored kuće O’Malijevih. Onda je zastao pored jednog prozorskog okna od podruma, navukao rukavice od lateksa i pomoću sekača za staklo i ručnog vakuumskog hvatača uklonio komad stakla veličine 60 x 50 centimetara. Stajao je nepomično, čekajući da komšijski pas prestane da skamuče, zatim se uvukao kroz otvor i spustio u podrum. Ušao je. Bez problema. Podrumske stepenice odvele su ga do otključanih vrata od kuhinje koja je bila prepuna skupe bele tehnike i svakojakih smešnih kuhinjskih aparata. Posmatrač je primetio da se na cedulji pored telefona nalazi šifra kućnog alarma. Upamtio ju je. Hvala, doco. Blesane. Izvadio je svoj mali, odlični fotoaparat i krenuo da škljoca, praveći po tri uzastopna snimka, svuda po

prostoriji. Zzzk- -zzzk-zzzk. Zzzk-zzzk-zzzk. Posmatrač je krenuo uza stepenice koje su vodile na sprat i obreo se ispred otvorenih vrata spavaće sobe. Zastao je u dovratku za trenutak, upijajući pogledom sve stvari u devojačkoj sobi: krevet sa četiri stuba i baldahinom, ružičastu i plavu čipku boje lavande. Postere Krida i ugroženih životinjskih vrsta. Kejtlin, Kejtlin... kako si ti divna devojcica. Okrenuo je fotoaparat u pravcu njenog stočića sa šminkom, zzzt-zzzt-zzzt, slikajući karmine i bočice parfema, otvorenu kutiju s tamponima. Mirisao je njene parfeme, prešao palcem preko njene četke za kosu, skinuo nekoliko niti crvenkasto- zlatne kose sa zubaca i stavio ih u džep. Izašavši iz devojčicine sobe, Posmatrač je ušao u susednu spavaću sobu, koja je pripadala njenim roditeljima. Bila je sva u jarkim bojama, a u vazduhu se osećao miris aranžmana od sušenih latica. U dnu kreveta nalazio se ogroman plazma televizor. Po- smatrač je otvorio noćni stočić, pregledao njegov sadržaj i pronašao šest gomilica fotografija uvezanih gumicama. Skinuo je gumicu s jedne od njih i raširio fotografije u ruci poput špila karata. Zatim je vratio svežanj s fotografijama u fioku i zatvorio je. Polako je napravio krug po sobi, neprestano škljocajući fotoaparatom. Tada je primetio malo stakleno oko, manje od dugmeta na košulji, kako svetluca iz vrata plakara. Obnzega strah. Da liga kamera snima? Otvorio je vrata plakara i ugledao video-kameru na polici na zadnjem zidu. Dugme je bilo u poziciji ,,isključeno“. Mašina nije snimala. Posmatrač oseti kako ga strah napušta. Sada je bio ushićen. Namestio je panoramsko snimanje na fotoaparatu i uslikao svaku sobu na drugom spratu, svaki otvor i površinu, pre nego što se zaputio ka svom izlazu u

podrumu. Proveo je unutra četiri minuta i nekoliko sekundi. Našavši se ispred kuće, naneo je silikonski zaptivač po ivicama izvañenog komada prozorskog stakla i vratio ga na mesto. Zaptivač će ga držati na mestu dok on ne bude spreman da ponovo uñe u kuću — da ih muči i ubije.

29.

Otvorih ulazna vrata Ketine kuće, i Marta zateže povodac, izvlačeći me na bleštavu svetlost dana. Plaža je bila na svega nekoliko minuta hoda od kuće, i išli smo ka njoj kad mi jedan crni pas ulete u vidno polje brzinom munje i baci se na Martu — koja mi se istrže i jurnu kao strela. Vrisak mi zastade u grlu kad me nešto snažno udari otpozadi. Padoh, i nešto, neko, poklopi me odozgo. Šta je kog ñavola? Uspeh nekako da se ispetljam iz klupka ljudskog tela i metala, i ustadoh, spremna da se pobijem. Do ñavola! Neka budala je naletela na mene biciklom. Tip se osovi na noge. Imao je dvadeset i nešto godina, izražene zaliske i naočare s ružičastim ramom koje su mu visile ua jednom uvetu. — Soofiiii — zaurlao je u pravcu dva psa koja su se, uhvaće- na u koštac, kotrljala ka ivici vode. — Sofi, NE! Crni pas pusti Martu i pogleda put bicikliste, koji vrati naočare na mesto i okrenu se ka meni, zabrinutog izraza lica. — Tako mi je ž-ž-žao. Jeste li dobro? — upita. Videla sam da se trudi da potisne mucanje. — Reći ću vam za koji trenutak — rekoh, peneći od besa. Šepala sam niz ulicu ka Marti, koja je kaskala u mom pravcu, povijenih ušiju, sva raščupana, jadno

stvorenje. Prešla sam rukom preko njenog tela, tražeći rane od ujeda, ne obraćajući pažnju na biciklistu koji je objašnjavao da je Sofi samo štene i da nije mislila zlo. — Vidite — reče — j-j-ja ću otići po kola i odvesti vas u bolnicu. — Šta? Ne, dobro sam. - I Marta je bila dobro. Ali još uvek sam bila ljuta. Došlo mi je da raznesem tog tipa, ali ajde, nezgode se dešavaju, zar ne? — Kako vam je noga? — Ne brinite o tome. — Ako ste sigurni da ste dobro...? Biciklista stavi povodac svom psu i predstavi se. — Bob Hinton — reče. — Ako vam bude zatrebao dobar advokat, pozovite me, evo moje posetnice. I stvarno mi je žao. — Lindzi Bokser - predstavih se, uzimajući njegovu posetnicu. — I stvarno će mi trebati dobar advokat. Neki tip sa štenetom rotvajlera upravo me je pregazio biciklom. Tip se nervozno nasmeja. ― Nisam vas ranije video u ovom kraju. — Moja sestra, Ketrin, živi ovde. - Uperih prstom u pravcu lepe plave kuće. Onda, pošto smo već išli u istom pravcu, svi zajedno poñosmo peskovitom stazom koja je vijugala kroz more visoke trave. Ispričala sam Hintonu da ću odsesti u sestrinoj kući nekoliko nedelja, dok se ne vratim na policijsku dužnost. — Policajka, znači? Došli ste na pravo mesto. Sva ta ubistva koja su se izdešavala ovde. Osetih kako me istovremeno obuzima osećaj jeze i vreline. Obrazi mi se upališe, ali mi se želudac zaledi. Nisam želela da razmišljam o ovdašnjim ubistvima. Želela sam da se oporavim. Da odmorim dušu i mozak. I sigurno nisam želela da dužim priču s ovim kratkovidim advokatom, iako je delovao kao fin momak. — Znate šta, moram da idem — rekoh. Pritegoh Marti povo- dac, da bih je držala blizu sebe, i produžih brzim

korakom. — Zdravo — dobacih preko ramena. — I pazite kuda idete. Uspentrala sam se preko peskovite litice i spustila na plažu, udaljavajući se od Boba Hintona što sam brže mogla. Daleko od očiju, daleko od uma.

30.

Voda beše previše hladna za kupanje, pa sam sela skrštenih nogu blizu vode i posmatrala horizont gde su se plave vode zaliva spajale s velikim talasima Tihog okeana. Marta je trčala plažom, dižući pesak svojim šapama, a ja sam uživala u toplini sunca koje mi je milovalo lice, kad osetih kako me nešto tvrdo bocnu u vrat otpozadi. Zaledih se u mestu. Nisam bila u stanju ni da dišem. — Ti si ubila onu devojčicu — reče neki glas. — Nije trebalo to da uradiš. Isprva nisam prepoznala glas. Mozak mije grozničavo radio dok sam pokušavala da se setim imena, razloga, pravih reči. Posegnuh rukom iza sebe u nameri da zgrabim pištolj i ugledah mu lice na delić sekunde. Videla sam mržnju u njegovim očima. Videla sam njegov strah. ― Ne mrdaj — povika dečak, nabijajući mi cev pištolja du- blje u vrat. Znoj je počeo da mi se sliva niz obraze. — Ti si mi ubila sestru. Ubila si je bez razloga! Kroz glavu mi prolete otupeli izraz lica Sare Kabot koja je ležala na pločniku. — Žao mi je — rekoh. — Ne, nije, ali biće ti žao. I pogodi šta? Nikoga nije briga. Ne bi trebalo da čujete metak koji vas ubija, ali to mora da je samo mit. Glasan pucanj koji mije probio

kičmu zvučao je poput bombe. Preturih se ničice, paralisana. Nisam bila u stanju da pustim glasa, niti da zaustavim krv koja mi je liptala iz vrata, otičući u hladne vode zaliva. Ali kako je uopšte došlo do ovoga? Postojao je razlog koji mi je stalno izmicao. Nešto što je trebalo da učinim. Da im stavim lisice. Trebalo je to da učinim. To mi beše poslednja misao pre no što sam se trgla iz sna. Ležala sam postrance, šaka zarivenih u pesak. Marta me je posmatrala s visine, dahćući mi u lice. Nekoga je bilo briga. Uspravih se u sedeći položaj i zagrlih je, zarivajući lice u njen vrat. Mučan osećaj iz sna nije me napuštao. I nije mi trebao doktorat iz psihologije da bih shvatila šta to znači. U glavi sam još bila u vrtlogu nasilja od prošlog meseca. Bila sam u njemu do guše. — Sve će biti u redu — rekoh Marti. Lagala sam u lice svog malog psa.

31.

Dok

je Marta jurila za šljukama po plaži, u mislima se vinuh put oblaka, maštajući kako lebdim kroz vazduh u društvu galebova. Razmišljala sam o nedavnim dogañajima i o neizvesnoj budućnosti kada sam spustila pogled i ugledala ga. Srce mi poskoči. Široko se osmehivao, ali mu plave oči behu stisnute spram jarkog sunca. — Zdravo, lepa — reče. — Oh, bože, koga je to plima izbacila na obalu. Pomogao mi je da ustanem. Poljubili smo se, i osetih kako me iznutra prožima nalet topline.

— Kako

si uspeo da se izvučeš s posla? — upitah naposletku, čvrsto mu stežući ruku. — Ne razumeš. Jajesam na poslu. Pretražujem obalu u potrazi za teroristima — našali se on. — Luke i priobalje, to je moja oblast delovanja. — A ja mislila da se tvoj posao sastoji u tome da svakodnevno biraš boju za stepen opasnosti.*( Nakon terorističkog napada na STC 11. septembra 2001. godine, u SAD je uveden sistem uzbunjivanja javnosti koji se zasniva na bojama, gde zelena boja označava najmanji, žuta srednji, a crvena najviši stepen opasnosti. (I’rim. prev.)) — Radim i to — reče on. Mahnu mi kravatom ispred

nosa. — Vidiš? Žuto. Sviñalo mi se što je Džo umeo da se našali u vezi sa svojim poslom, jer bi veza s njim inače bila suviše depresivna. Naša obala beše izuzetno porozna, i Džo je znao gde su rupe. — Nemoj me zadirkivati — reče on, pa se ponovo poljubi- smo. — To je težak posao. Nasmejala sam se. — Samo posao, bez zabave, čini od Džoa dosadnjakovića.*( Aluzija na englesku poslovicu: ,,All work and no play makes Jack a dull boy“. (Prim. prev.)) — Hej, imam nešto za tebe — reče on dok smo šetali prista- ništem. Iz džepa je izvadio smotuljak od papirnih maramica i pružio mi ga. — Lično sam ga zapakovao. — Smotuljak je bio zapečaćen lepljivom trakom, i Džo je olovkom naškrabao niz iksova i oksova na mestu gde bi inače stajala mašna. Pocepala sam maramicu na jednom mestu i istresla na dlan svetao sre- brni lanac s medaljonom. — To ti je za sreću — reče Džo. — Dragi, ovo je Kokopeli.*( Prema verovanju severnoameričkih Indijanaca, Kokopeli je božanstvo plodnosti, predstavljano u liku pogrbljene ljudske figure s frulom. (Prim. prev.))

Kako si znao? Podigoh medaljon do očiju da ga pobliže osmotrim. — Pretpostavio sam da će ti se svideti jer sam u tvom

stanu video grnčariju Hopija.*( Hopi, narod severnoameričkih Indijanaca koji je nekada delio teritori- ju s Navaho Indijancima, a danas živi u rezervatu na severoistoku Arizone. (Prim. prev.)) — Mnogo mi se sviña. Staviše, treba mi — rekoh,

okrećući mu leña da mi zakači dugački srebrni lanac oko vrata. Džo skloni kosu s moga vrata i poljubi me baš tu. Od dodira njegovih usana i ogrubelog obraza na mom mekom vratu podiñe me slatka jeza. Uzdahnuh strasno, pa mu ponovo padoh u zagrljaj. Volela sam da me drži u naručju. Poljubih ga nežno, i poljubac postade dublji i strasniji. Naposletku se odvojih od njega. — Da te oslobodimo te odeće — rekoh.

32.

Ketina gostinjska soba bila je sva čipkasta i boje breskve, s bračnim krevetom uz prozor. Džoov sako odleteo je na stolicu, praćen plavom teksas košuljom i žutom kravatom. Podigoh ruke, i on nežno svuče moj oskudni top. Uzeh ga za šake i postavih mu dlanove na svoje grudi, a toplina njegovog dodira učini da se osetim gotovo kao da lebdim. Kada su mi se gaćice našle na podu, već sam isprekidano disala. Iz kreveta sam posmatrala Džoa kako skida i poslednji komad odeće i leže pokraj mene. Bože, on je tako zgodan dečko. Onda mu se bacih u zagrljaj. — Imamjoš nešto za tebe, Lindzi — reče Džo. To što je imao beše veoma primetno. Nasmejah mu se u vrat. — Ne samo to — reče Džo. — Mislim na ovo. Otvorih oči i videh da pokazuje na mala slova na njegovim grudima nevešto ispisana hemijskom olovkom. Napisao je moje ime preko svog srca.

Lindzi. — Ti si blesav — rekoh uz osmeh. — Ne, ja sam romantičan — reče Džo.

33.

Nije bio samo seks u pitanju sa Džoom. Bio je isuviše stvaran i dobar da bih o njemu razmišljala samo kao o pastuvu i tipu za provod. Ali platila sam strašnu cenu što sam osetila nešto više prema njemu. U ovakvim trenucima intime, kada su naši poslovi to dozvoljavali, bilo nam je neopisivo lepo. Zatim bi osvanulo jutro, i Džo bi odleteo nazad u Vašington, a ja nisam znala kada ću ga opet videti, niti hoće li nam ikada više biti tako lepo. Ljudi kažu da ljubav naiñe kada ste za nju spremni. Da li samja bila spremna? Poslednji čovek kojeg sam toliko volela umro je strašnom smrću. A koja je Džoova životna priča? Razvod je ostavio traga na njemu. Da li će ponovo moći stvarno da veruje nekome? Sada, dok sam ležala u njegovom naručju, bila sam rastrzana iznutra - da li da srušim sve zidove, ili da se zaštitim od srceparajućeg bola koji će doneti naš skori rastanak. — Kuda si odlutala, Linds? — Ovde. Ovde sam. Cvrsto zagrlih Džoa, terajući sebe da se prepustim trenutku. Ljubili smo se i dodirivali dok razdvojenost nije postala neizdrživa, i mi se spojismo ponovo, u savršenom činu. Kroz uzdahe rekoh Džou koliko mije lepo, koliko mi prija. — Volim te, Linds — promrmlja. Ponavljala sam njegovo ime i kako ga volim, kada me

ta- lasi zadovoljstva preplaviše i u tom trenutku zaboravih na sve svoje strahove i mračne misli. Ostali smo dugo zagrljeni, pokušavajući prosto da povratimo dah, da doñemo k sebi, kada se začu zvono na vratima. — Sranje — rekoh. — Pretvarajmo se da nismo ništa čuli. — Moramo da otvorimo — reče Džo nežno. — Možda mene neko traži.

34.

Ispentrah

se preko Džoovog tela, navukoh njegovu košulju preko šortsa od teksasa i poñoh da otvorim vrata. Na tremu je stajala privlačna žena od pedesetak godina, s osmehom koji je odavao iščekivanje. Bila je isuviše pomodna u svojoj haljinici za tenis i lili pulicer džemperu da bi pripadala Jehovinim svedocima, i previše vedra i nasmejana da bi bila federalni agent. Predstavila se kao Karoli Braun. — Živim uz autoput Kabriljo, otprilike kilometar i po sever- no odavde. Plava viktorijanska kuča sa žičanom ogradom. — Naravno. Znam to mesto. U pitanju je neka škola, zar ne? — Da, to je ta kuća. Nisam htela da budem neljubazna, ali osećala sam se nelagodno stojeći tu na vratima, zažarenog lica i razbarušene kose. — Šta mogu da učinim za vas, gospoño Braun? — Doktorka Braun, zapravo, ali molim vas zovite me Karoli. Vi ste Lindzi? Moja ćerka i ja pomažemo vašoj sestri oko Penelopi. Ovo je za vas. — Dade mi poslužavnik prekriven folijom.

— Oh,

Ket mi je pričala o vama. Izvinite. Pozvala bih vas unutra, ali... — Nemojte se izvinjavati. Nisam svratila u posetu. Samo izigravam „komšinicu s kolačićima“. Dobrodošli u Half Mun Bej. Zahvalih se Karoli, i razmenismo još nekoliko reči pre nego što se pozdravismo, i ona uñe u kola. Sagoh se da pokupim jutarnje novine, gledajući naslovnu stranu dok sam se vraćala u sobu. Vreme sunčano, akcije na berzi pale za deset poena, istraga ubistava u Krešent Hajtsu još tapka u mestu. Bilo je skoro nemoguće poverovati da se u ovako Ijupkom mestu dešavaju ubistva. Ispričala sam Džou o ubistvima, zatim skinula foliju s poslužavnika. — Čokoladni kolačići — objavih svečano. — Poklon za dobrodošlicu od „komšinice s kolačićima" — „Komšinica s kolačićima“? Nešto kao Uskršnji zec? — Valjda. Tako nešto. Džo me je zamišljeno posmatrao. — Odlično ti stoji. Moja košulja. — Hvala, staro momče. — Izgledaš još bolje bez nje. Nacerih se vragolasto i odložih poslužavnik. Zatim počeh polako da otkopčavam Džoovu lepu plavu košulju, i pustih da mi sklizne s ramena.

35.

Imao

sam jednu ovakvu svinju — reče Džo dok smo stajali nagnuti nad ogradom prasećeg obora te večeri. — Ma daj! Ti si iz Kvinsa! — I u Kvinsu postoje dvorišta, Linds. Naš prasac se zvao Alfonso Pinjol, i hranili smo ga testeninom u sosu od propržene endivije s malo cinzano vermuta. Koju je on

obožavao. — To si sad izmislio! —Jok. — I šta je bilo s njim? — Ispekli smo ga i pojeli na jednom od čuvenih okupljanja Molinarijevih. Sa sosom od jabuka. Džo ugleda izraz neverice na mom licu. — Dobro, taj deo sam izmislio. Kada sam otišao na koledž, našli smo Alu lep dom u severnom delu države Njujork. Da ti pokažem nešto. Dohvatio je grabulje koje su bile naslonjene na praseću kućicu, i Penelopi poče da dahće i grokće čim ih ugleda. Džo joj odgovori dahtanjem i groktanjem. — Praseći latinski — reče, cereći se preko ramena. Pružio je grabulje preko ograde i krenuo da češe Penelopi po leñima. Ona se spusti na kolena, pa se, grokćući od zadovoljstva, prevrnu na leña i diže sve četiri uvis. — Pa ti si višestruko nadaren — rekoh. — Nego, mislim da imaš pravo na tri želje.

36.

Zalazeće

sunce bojilo je nebo grimizom dok smo Džo, Marta i ja večerali na tremu koji je gledao na zaliv. Spremila sam piletinu s roštiljskim sosom po receptu moje mame, a za desert smo smazali po porciju čeri garsije 1 čanki mankija.*( Engl.: Cherri Garcia — sladoled s ukusom trešnje i dodatkom trešanja; Chunky Monkey - sladoled s ukusom banane i čokoladnim mrvicama. (Prim. prev.))

Sedeli smo zagrljeni satima, slušajući pesmu cvrčaka i muziku s radija, posmatrajući plamen sveće kako pleše na mekom, toplom povetarcu.

Kasnije smo spavali na mahove, budeći se da zagrlimo jedno drugo, da se smejemo zajedno, da vodimo ljubav. Jeli smo čokoladne kolačiće, pričali o snovima, i opet zaspali, isprepletanih udova. U zoru, Džoov mobilni zazvoni i vrati nas u surovu realnost. Džo reče: — Da, gospodine. Odmah — i zaklopi mobilni. Kaširi ruke i ja se ponovo ugnezdih pokraj njega. Izvih glavu i poljubih ga u vrat. — Dakle. Kada dolaze po tebe? — Za dva minuta. To nije bila puka procena. Imala sam tačno 120 sekundi da ga posmatram kako se oblači u mračnoj sobi, i samo jedan, usamljeni zrak svetlosti provukao se ispod zastora na prozoru da mi pokaže koliko je tužan što me ostavlja. — Nemoj da ustaješ — reče Džo kada svukoh čaršav u stranu. On mi ga navuče do brade. Poljubio me je nekih jedanaest puta: po usnama, obrazima, očima. — Nego, ispunile su mi se one tri želje. — A to su? — Neću da ti kažem, ali jedna od njih se ticala čeri garsije. Prasnuh u smeh. Poljubih ga. — Volim te, Lindzi. — Volim i ja tebe, Džo. — Zvaću te. Nisam pitala kada.

37.

Trojka se sastala rano tog jutra u kafeteriji Kofi Bin. Smestili su se u baštenske stolice na kamenoj terasi, dok im je zid guste magle zaklanjao pogled na zaliv. Bili su sami tu, vodili žustar razgovor, raspravljali o ubistvu.

Osoba koju su zvali Istina, u crnoj kožnoj jakni i plavim farmerkama, okrenu se ka drugoj dvojici i reče: — U redu. Da čujemjoš jednom. Posmatrač je pažljivo čitao iz svog notesa, navodeći vreme, navike, svoje zaključke o O’Malijevima. Tragača nije bilo potrebno ubeñivati. Dotična porodica bila je njegovo otkriće, i beše mu drago što je Posmatračeva istraga potvrdila njegove slutnje. Poče da zvižduće staru bluz numeru ,,Crossroads“ — dok ga Istina ne ućutka jednim pogledom. Istina beše sitne grañe ali upečatljive pojave. — Imate dobre argumente — reče Istina. — Ali niste me ubedili. Posmatrača uhvati nervoza. Istezao je okovratnik svog ilžempera, prebirao po fotografijama. Ubadao je prstom u k rupne kadrove, zaokruživao detalje olovkom. — To je dobar početak — reče Tragač, priskačući Posmai raču u pomoć. Istina nehajno odmahnu rukom. — Nemojte me zamlaćivati. Donesite mi robu. — Potom: — Ajde da poručimo. Konobarica po imenu Medi izañe na terasu vrckajući u tesnim pantalonicama i majici bez rukava koja joj je otkrivala ravan stomak. — To ja nazivam tesnom majičicom — reče Posmatrač gutajuči je očima. Medi mu se kiselo nasmeši, pa dopuni šolje s kafom. Zatim izvuče notes i uze porudžbinu od Istine: kajgana sa slaninom i sveža zemička s cimetom. Tragač i Posmatrač takoñe naručiše, ali za razliku od Istine, jedva da takoše hranu. Nastaviše razgovor tihim glasom. Kazrañivali su detalje. Isprobavali. Istina se zagleda u maglu, slušajući pažljivo dok konačno nisu imali gotov plan.

38.

Dan

beše sunčan kao na razglednici. Prava je šteta što Džo nije bio tu da ga podeli sa mnom. Zviznuh Marti da uñe u kola i nas dve poñosmo u grad po namirnice. Dok smo jurile autoputem Kabriljo, ugledah znak: Škola Bejsajd, Odeljenje za brigu o deci bez roditeljskog staranja, država Kalifornija. Velika plava viktorijanska kuća uzdizala se s moje desne strane. Iz nekog razloga, smotah kola ka školskom parkingu. Sedela sam dugo u kolima, posmatrajući kuću, igralište, visoku žičanu ogradu. Onda sam zaključala auto i pošla šljunčanom stazom koja je vodila do teških, hrastovih vrata. Izuzetno gojazna Afroamerikanka od oko trideset pet godina odgovori na zvono. — Zdravo — rekoh. - Tražim doktorku Braun. — Uñite. Onaje u zbornici. Ja sam Maja Abod. Predajem ovde u školi. — Kakva je ovo škola? — upitah dok sam je sledila kroz mračne, uske hodnike i uz dva niza stepenika. — Država ovamo šalje lutalice i beskućnike, uglavnom. Ovo su deca koja su bila te sreće. Prošle smo pored malih učionica, TV sale, susrevši na desetine dece svih uzrasta, od onih koja behu tek prohodala pa do adolescenata. Iako je ovo mesto bilo daleko od sirotišta iz Olivera Tvista, pomisao da sva ta deca nemaju dom ipak beše lužna i uznemirujuća. Gospoñica Abod me ostavi na vratima dobro osvetljene prostorije s mnogo prozora, a unutra beše Karoli Braun. Ustala je i prišla da me pozdravi. — Lindzi. Drago mi je što vas vidim. — Bila sam u prolazu i... pa, htela sam da se izvinim što sam juče bila onako osorna.

— Oh,

nemojte. Došla sam nenajavljena, a vi ste bili bunovni. Drago mi je što ste došli. Želim da upoznate nekoga. Rekoh Karoli da sam u žurbi, ali uverila me je da me neće zadržati duže od minuta. Izašle smo napolje u dvorište, i videh da me vodi ka lepuškastoj, tamnokosoj devojčici od otprilike osam godina koja je sedela za stolom u senci krošnje jednog drveta igrajući se svojim lutkicama „moćnih rendžera“. — Ovo je moja ćerka, Elison — reče Karoli. — Eli, ovo je Bridžidina i Meriditina tetka Lindzi. Ona je policijski poručnik. Devojčicine oči razrogačiše se kad me pogledala. — Znam tačno ko ste vi. Vi se brinete o Penelopi. — Tako je, Eli, ali samo na nekoliko nedelja. — Penelopi je baš kul, zar ne? Ona ume da čita misli. Devojčica nije prestajala da priča o svojoj prasećoj drugarici dok su me ona i njena mama pratile do parkinga. — Stvarno je kul što ste policajka — reče Elison, hvatajući me za ruku. — Je li? — Naravno. To znači da ste dobri u popravljanju stvari. Razmišljala sam Šta je ta mala devojčica time htela da kaže, kada mi ona uzbuñeno stisnu prste i potrča do mojih kola. Marta je mahala repom i lajala dok je nisam pustila napolje. Onda je zaplesala oko Elison i obasula je vlažnim poljupcima. Naposletku razdvojismo devojčicu i psa, i Karoli i ja se dogovorismo da se uskoro vidimo. Dok sam mahala kroz otvoren prozor, pomislih, stekla sam novu drugaricu.

39.

Posmatrač

je nervozno gladio volan dok je čekao da Lorelaj O’Mali napusti kuću. Bilo je loše što je morao ponovo da ulazi unutra. Naposletku, žena sa smešnom zadnjicom izañe iz kuće u svojoj du jour*( FR.: Du jour— Novo, pomodno, u trendu. (Prim. prev.)) odeći za kupovinu, i zaključa vrata za sobom. Sede u svoj mali crveni mercedes i odjuri niz Oušn Koloni roud a da se nije ni osvrnula. Posmatrač izañe iz kola. Na sebi je imao plavu sportsku jaknu, vrećaste pantalone i tamne naočari za sunce — nešto što bi nosio nadzornik na terenu telefonske kompanije. Brzo je prišao kući. Kao i ranije, Posmatrač se zaustavi kraj prozora od podruma i navuče rukavice. Zatim, prosecajući silikonsku zaptivnu masu oštricom svog lovačkog noža, ukloni komad stakla i uvuče se u podrum. Brzo se kretao kroz kuću, uza stepenice, do spavaće sobe O’Malijevih. Kada se obreo u njoj, otvorio je plakar, sklonio n stranu vešalice s haljinama i ispitao videokameru koja je stajala na polici na zadnjem zidu plakara. Posmatrač izvadi traku iz kamere i ubaci je u džep. Nasumice uze još jednu s gomile razbacanih traka koje stajahu na istoj polici, odupirući se porivu da uredno složi ostale. Zatim uze svežanj fotografija iz fioke noćnog stočića. Proveo je u kući tek dva minuta i dvadeset sekundi kada ču kako se ulazna vrata zalupiše. Usta mu se osušiše. Za sve vreme koje je proveo motreći na ovu kuću, niko se nikada nije vratio pošto je izjutra izašao. Posmatrač se uvuče u plakar i čučnu iza ustalasane zavese od sukanja. Posegnu za kvakom i zatvori vrata. Tepih je prigušio zvuk koraka i Posmatrač se uplaši *

kad vide da se kvaka okreće. Nije imao vremena da razmisli. Vrata plakara se otvoriše, garderoba se razdvoji — i otkri Posmatrača, sklupčanog poput lopova. Lorelaj O’Mali nemo zinu i uhvati se za srce, a onda joj se lice smrači. —Ja vas znam — reče ona. — Šta vi tražite ovde? Nož mu već beše u ruci. Lorelaj ga vide i prodorno vrisnu. Posmatrač oseti da nema izbora. Baci se napred i dugo sečivo pootkida dugmad s njene plave svilene haljine kako joj se zarivalo u stomak. Lorelaj se okrete, pokušavajući da pobegne od noža, ali Posmatrač je čvrsto držao u pozi gotovo nalik ljubavnoj. ― Oh. Bože. Zašto radite ovo? - zastenja, prevrnu očima i glas joj preñe u uzdah. Pridržavajući Lorelaj jednom rukom više struka, Posmatrač joj raspori trbušnu duplju jednim potezom, presecajući aortu. Krv nije prskala; izlivala se iz ženinog tela kao kad neko prosipa vodu iz kofe, dok joj kolena ne popustiše, i ona pade preko cipela rasutih po dnu plakara. Posmatrač kleknu i napipa joj puls na vratu. Kapci su joj se blago trzali. Umreće svakog trena. Imao je taman dovoljno vremena da učini što je moralo biti učinjeno. Zadiže rub njene plave haljine, skide kaiš i poče da bičuje Lorelaj O’Mali po zadnjici sve dok nije izdahnula u svom plakaru s odećom.

40.

Situacija je mogla samo da se pogorša, a tako i bi. Posmatrač je sedeo u svom kombiju na parkingu u Ulici Keli preko puta dvospratnice koju je doktor koristio kao ordinaciju.

Pogledom je potražio Tragača koji je sedeo pored njega, zbunjenog i ošamućenog izraza lica. Onda je ponovo osmotrio parking. Nervozno je pribeležio svoja zapažanja o prolaznicima i ono malo kola koja su ušla i izašla sa parkinga. Kada je doktor O’Mali izašao napolje, Posmatrač munu Tragača laktom. Zgledaše se. — Spremi se. Posmatrač zatim izañe iz kombija. Potrča ka doktoru i sustiže ga pre nego što će ovaj ući u svoj džip. — Doktore, doktore, hvala bogu! Treba mi pomoć! — Šta se desilo, sine? — upita doktor, istovremeno iznerviran i prepadnut. — U pitanju je moj drug. Nešto se desilo. Ne znam da li je šlog ili infarkt ili šta! — Gde je on? — Tamo — reče, pokazujući ka kombiju koji beše parkiran petnaestak metara dalje. — Požurite, u redu? Molim vas? Posmatrač potrča prvi, osvrćući se da proveri da li ga doktor prati. Kada je došao do kombija, otvori vrata na suvozačkoj strani, sklanjajući se u stranu kako bi doktor mogao da vidi Tragača koji beše opružen preko sedišta. Doktor zaviri unutra, uñe i zadiže jedan od Tragačevih očnih kapaka. Trgnu se iznenañeno kad oseti kako mu se oštar vrh noža zabada u vrat otpozadi. — Ulazi — reče Posmatrač. — Da nisi pisnuo — reče Tragač umilnim, staloženim glasom koji nije trpeo pogovora — inače ćemo ti ubiti celu porodicu.

41.

Posmatrač ču kako se doktorovo vezano telo kotrlja i

odskače u zadnjem delu kombija dok su se uspinjali strmom ulicom. — Mogli bismo ovde? — predloži on Tragaču. Pogleda u retrovizor pa skrete s puta u šumarak. Zakoči. Tragač iskoči iz kombija, otvori klizna vrata i postavi doktora u sedeći položaj. — U redu, doco, vreme je — reče, strgnuvši samolepljivu traku s njegovih usta. — Imate nešto da izjavite za kraj? Ili ćutite zauvek. — Šta želite da kažem? — Doktor O’Mali je pokušavao da doñe do daha. — Samo mi recite. Želite li novac? Mogu vam dati novca. Lekovi? Šta god želite. — To je veoma glupo, doktore — reče Tragač. — Čak i za vas. — Nemojte to da radite. Pomozite mi — molio je. — Pomozite mi, molim vas. — Pomozite mi, molirn vas — naruga mu se Posmatrač. — Šta sam vam ja skrivio? - zarida doktor O’Mali. Doktor beše grubo izbačen iz kombija i pade ničice u prašinu kraj puta. — Ne boli kao što mislite — reče Tragač ljubazno, saginjući se da šapne doktoru na uvo. — Samo razmišljajte o nečemu što volite... i recite zbogom. Doktor nikada nije video kamen koji mu je razmrskao potiljak. Tragač rasklopi nož i podiže doktorovu glavu zahvativši punu šaku crne kose uvaljane u prašinu. Prereza čoveku grlo uredno kao da seče lubenicu. Posmatrač zatim upotrebi svoj kaiš kao bič, udarajući jako, ostavljajući crvenkaste pruge na beloj koži O’Malijeve zadnjice. — Osećaš to? — reče zadihano, nadnoseći se nad čovekom koji je umirao. Tragač obrisa svoje otiske prstiju s noža rubom doktorove košulje. Onda zafrljači i nož i kamen daleko niz padinu brda, gde ih progutaše drveće, šipražje i visoka

trava. Dva čoveka zajedničkim snagama podigoše doktorovo telo držeći ga za ruke i noge, i odnesoše ga do ruba litice pokraj puta. Zanjihaše omlitavelo telo i na tri ga baciše preko ivice. Slušali su kako telo krši i lomi nisko rastinje, kotrljajući se nizbrdo do mesta toliko udaljenog da će, kako su se nadali, ostati skriveno dok kojoti ne razvuku bezvrednu lešinu.

42.

Sedela sam na tremu pokušavajući da skinem neku melodiju na gitari kada mi užasno tandrkanje poremeti koncentraciju. Bio je to, ni manje ni više, nego kamion za šlepovanje, koji je zveketao krivinama tihe Avenije Si Vju. Mrko sam ga odmeravala dok nisam primetila da šlepa bonevil iz ‘81. godine. Moj bonevil iz ‘81. godine. Vozač mahnu kada me ugleda. — Hej, gospoja. Imam specijalnu isporuku za vas. Ah. Čovek na mesecu. Momak sa benzinske pumpe. Cerila sam se dok je Kit rukovao mašinerijom koja je spuštala kola na zemlju. Kad se kola osloniše na sva četiri točka, on izañe iz kabine i poñe k meni, zanoseći se pomalo kočoperno u hodu. — Dakle, zašto misliš da ćeš moći da pokreneš ovu kršinu? ―upita on, sedajući na stepenik. — Petljala sam već oko motora — odgovorih. — Patrolnih kola, uglavnom. — Ti si mehaničar — zviznu on kroz zube. — Bokte mazo. Osetio sam da ima nešto dobro u tebi. — Nisam baš mehaničar. Ja sam policajac. — Lažeš. — Ne lažem — rekoh, smejući se klincu koji se izbečio

u čudu. On ispruži mišićavu ruku i, uz jedno nonšalantno „Mogu li?“, uze mi gitaru iz ruku. Samo izvoli, drugar. Klinac namesti sigal gitaru u krilo, odsvira nekoliko akorda, pa lelekajući otpeva nekoliko stihova kantri tužbalice u stilu ,,My baby’s left me all alone“. Toliko se prenemagao da nisam mogla a da se ne nasmejem njegovom izvoñenju. Kit se posprdno pokloni, pa mi vrati gitaru. — I, šta je tvoja specijalnost? — upita on. — Rok. Bluz. Upravo radim na jednoj pesmi. Blesavim se s nekim odlomcima. — Imam predlog. Što ne bismo popričali o tome uz večeru? Znam dobar riblji restoran u Mos Biču — reče. — Hvala, Kite. Lep gest, ali već sam zauzeta. — Posegnuh rukom i uhvatih Kokopelija kojeg mi Džo beše poklonio. — Biću iskren, sad mi slamaš srce. — Ooo, jadničku. Preživećeš. — Ne, istina je. Oborila si me s nogu. Prelepa, mehaničar u slobodno vreme. Šta još čovek da poželi? — Hajde, Kite — rekoh, tapšući ga po ruci. — Pomozi mi oko mojih novih kola. Siñoh s trema s Kitom za petama. Preñoh rukom preko bonevilovog branika, otvorih vrata s vozačke strane, ugnezdih se u sedište. Kola su odavala utisak prostranosti, komfora, a komandna tabla beše puna brojčanika i dugmića, baš kao što sam pamtila. — Načinila si dobar izbor, Lindzi — reče Kit, naslanjajući se na krov kola. — Ne bih ti prodao krš. Moj rezervni alat je u prtljažniku, ali pozovi me ako budeš imala problema. — Važi, hoću. On se posramljeno osmehnu, skide kačket, protrese svoju kosu boje peska, vrati kačket na glavu, i reče: — Pa, ldem ja sad, vidimo se.

Mahala sam dok je odlazio. Zatim ubacih ključ u kontakt- bravu moje nove bebice i okrenuh ga. Motor ostade tih. Nije čak ni kašljao, zujao niti cvileo. Bio je mrtav poput spljeskane žabe na sred puta.

43.

Sastavila sam listu delova koje treba da kupim i provela ostatak dana vraćajući bonevilu stari sjaj pomoću neke paste koju sam pronašla u Kitovoj kutiji s alatom. Bila sam izuzetno srećna dok sam glačala tamnosmeñu školjku, isterujući joj visok bronzani sjaj. Još sam se divila svom majstorluku kad večernje novine doleteše kroz vazduh, izbačene kroz prozor kola u prolazu. Brzo potrčah unatraške i uspeh da ih uhvatim u vazduhu, zaradivši jedno „Dobro hvatanje!" od raznosača novina. Otvorih tanko izdanje lokalne Gazete i užasnuh se kad videh naslov ispisan crnim masnim slovima: ŽENA LOKALNOG LEKARA IZBODENA NA SMRT U SVOM DOMU LEKAR SE VODI KAO NESTAO Stajala sam ukopana na travnjaku i čitala: Lorelaj OMali, žena doktora Bena O’Malija, nañena je prerezanog grla u svom domu na Oušn Koloni roudu ovog popodneva, po svemu sudeći žrtva provalne krañe koja je krenula po zlu. Pastorka nesrećne žene, petnaestogodišnja Kejtlin, pronašla je telo svoje maćehe u plakaru u spavaćoj sobi po povratku iz škole. Doktor O’Mali, cenjeni lekar opšte prakse i dugogodišnji član ovdašnje zajednice, vodi se kao nestao. Ovog popodneva, šef policije Piter Stark zamolio je grañane okupijene ispred policijske stanice da ostanu

mirni ali da budu na oprezu. ,,Po svoj prilici, postoje izvesne sličnosti u nedavnim ubistvima", izjavio je Stark. „Ali ne mogu ništa dalje da komentarišem jer bi to ugrozilo istragu. Ono što mogu da uradim jeste da vam obećarn da će policija danonoć- no raditi na otkrivanju i hvatanju ubice.“ Odgovarajući na pitanja novinara, šef Stark je izjavio i sledeće: „Doktor O’Mali je poslednji put viñen oko podneva. Izašao je na ručak, ali se nije vratio u svoju ordinaciju niti se javio telefonom. On nije osumnjičen u ovom trenutku.“ Smotala sam novine i ostala netremice da zurim u lepe pastelne kuće pokrivene šindrom u Aveniji Si Vju. Instinkti su mi proradili. Bila sam policajac bez slučaja, policajac bez posla. Nisam želela da čitam o ubistvima. Želela sam informacije iz prve ruke. Odložila sam alat kojim sam polirala kola, zatim ušla u kuću i zamolila operatera da mi sredi konferencijski poziv. Odjednom sam shvatila koliko mi nedostaju devojke.

44.

Operater

me prvo spojio s Kler, i ja se ozarih kada sam čula njen mio glas. ―Zdravo, lutko. Odmaraš li? Jesi nabacila malo boje na obraze? ―Pokušavam, draga, ali mozak mi juri u krug kao hrčak u točku. ―Nemoj da protraćiš to vreme, Lindzi, molim te. Bože, šta bih ja dala za malo slobodnog vremena. Sindi se pridruži razgovoru, njen mladalački glas odzvanjao je uobičajenim uzbuñenjem.

― Nije isto bez tebe, Linds. Skrozje bezveze. ―Volela bih da ste ovde, devojke — rekoh svojim drugari- cama. — Plavo nebo i žut pesak dokle pogled seže. Hej, čak je i Džo došao da prespava jednu noć. Sindi nam je poverila izvesne detalje sa svog drugog sastan- ka s hokejašem, što je izazvalo naše zvižduke, i ja sam nastavi- la pričom o Kitu, plavokosom momku s benzinske pumpe. ―Ima dvadesetak godina, mislim, liči na Breda Pita. Čak je počeo da me muva. Kler reče: — Pored vas dve stvarno se osetim kao stara, dosadna udata žena. ―Volela bih da mi bude dosadno kao tebi s Edmundom — reče Sindi. — Budi uverena u to. Smeh i zadirkivanje učiniše da se osetim kao da sedimo za slabo osvetljenim stolom Kod Suzi. I, kao što uvek činimo Kod Suzi, pričale smo i o poslu. — Dakle, šta je s tim ubistvima o kojima slušam? — upita Kler. — Uh, bože. Ceo grad je na nogama. Mlad par je ubijen pre nekoliko nedelja — a jedna žena je jutros ubijena na oko kilometar i po odavde. — Bilo je na TV-u — reče Sindi. — Krvava scena. — Aha. Počinje da liči na pomahnitalog ubicu, i tako me nervira što ne mogu da učinim ništa povodom toga. Zelim da prečešljam mesto zločina. Mrzim kad moram da se držim po strani. — Pa, verujem da će te zanimati jedan detalj — reče Kler. — Ovo sam saznala putem elektronske pošte koju mi patolozi redovno dobijamo. Znaš za par koji je ubijen u Krešent Haj- tsu pre nekoliko nedelja? E pa, bili su izbičevani. Mislim da sam se isključila na trenutak jer mi misli odleteše ka NN licu br. 24. Onje bio zaklan i izbičevan.

— Bili su izbičevani? Kler, da li si sigurna? — Potpuno sigurna. Po leñima i zadnjici.

U tom trenutku začu se pištanje na vezi, i ime koje se po- javilo na displeju telefona beše poput prošlosti koja kuca na vrata sadašnjosti. Rekoh: - Sačekajte malo, devojke - i pritisnuh svetleće dugme. — Lindzi, ovde Juki Kasteljano. Imaš li vremena da popričamo? Bila je srećna okolnost što sam još bila na vezi s Kler i Sindi. Bilo mi je potrebno vreme da se pripremim za razgovor sa svojim advokatom o pucnjavi u Ulici Larkin. Juki reče da će me nazvati izjutra, i ja se vratih razgovoru s devojkama, ali mozak mi je bio u rasulu. U poslednjih nekoliko dana pobegla sam od svega — osim od najvažnijeg suñenja u svom životu.

45.

Posmatrač

je išao stazom kroz visoku travu obasjan svetlošću mladog meseca. Nosio je vunenu kapu i crnu trenerku, u ruci mu beše njegov minijaturni fotoaparat sa zumom koji je uveličavao deset puta. Posmatrao je njime jedan par koji je razmenjivao nežnosti na obodu plaže, zatim je okrenuo objektiv ka kućama stotinak metara dalje na isturenom delu Avenije Si Vju. Zumirao je jednu odreñenu kuću: plavu jednospratnicu s potkrovljem u kolonijalnom Kejp Kod stilu,*( Stil gradnje nazvan po istoimenom rtu Kejp Kod. Javlja se u 17. veku kada su kolonisti iz Engleske počeli da naseljavaju SAD. Karakteriše ga niska gradnja — obično jedan sprat s potkrovljem, krovom na dve vode i isturenim ilimnjakom po sredini. (Prim. prev.)) s

dosta prozora i duplim kliznim vratima koja su vodila na zadnji trem. Mogao je da vidi poručnicu Lindzi Bokser

kako šeta po dnevnoj sobi. Kosajoj beše uhvaćena šnalom tako da joj je otkrivala vrat, na sebi je imala tanku belu majicu s kratkim rukavima. Igrala se lančićem oko vrata dok je pričala preko telefona. Mogao je da vidi kako joj se grudi naziru ispod majice. Jedre i bujne, ali čvrste. Lepe sise, poručnice. Posmatrač je tačno znao ko je Lindzi, čime se bavi i šta je navela kao mzlog boravka u Half Mun Beju. Ali želeo je da zna mnogo više. Zanimalo ga je s kim to priča preko telefona. Možda s crnokosim tipom koji je juče prespavao 1 odvezao se u crnim kolima s vladinim tablicama iz velikog grada. Zanimao ga je taj tip: ko je on i da li će se vratiti. Zanimalo ga je i gde Lindzi drži pištolj. Posmatračje načinio nekoliko fotografija Bokserove, kako se smeje, mršti, raspušta kosu. Spušta slušalicu na rame i pridržava je bradom, podiže ruke da ponovo skupi kosu šnalom, dojke joj se pri tom njišu ispod majice. Dok je posmatrao, pas preñe preko sobe i leže pokraj staklenih vrata, zureći napolje — gotovo kao da gleda direktno u njega. Posmatrač se spusti do plaže, proñe pored zaljubljenog para, zatim preseče kroz visoku travu i izañe na parking gde je ostavio auto. Kada se našao unutra, izvadi svoj notes iz pretinca i okrete stranu na čijem vrhu urednim rukopisom beše ispisano Lindzino ime. Poručnica Lindzi Bokser. Ulična rasveta davala je taman dovoljno svetla da dopuni svoje beleške. Napisa: Ranjiva. Sama. Naoružana i opasna.

TREĆI DEO

Ponovo u sedlu

46.

Sunce

beše tek mrlja rumenila na ranojutarnjem nebu kada me glasna zvonjava prenu iz sna. Pipala sam u mraku tražeći telefon, uspevši da podignem slušalicu posle četvrtog zvona. — Lindzi, Juki ovde. Nadam se da te nisam probudila. U kolima sam, i ovo mi je jedini slobodan trenutak, ali mogu sve brzo da ti ispričam. Juki je bila pametna i strasno se predavala poslu, i ova njena crta beše mi poznata - uvek je pričala kao navijena. — U redu. Spremna sam — rekoh, skljokavši se nazad u krevet. — Sem Kabot je izašao iz bolnice. Juče sam ga izvela da svedoči pod zakletvom — reče Juki ispaljujući rečenice kao iz mitraljeza. — Promenio je iskaz o hotelskim ubistvima, ali to je problem javnog tužilaštva. Što se tiče optužbi protiv tebe, on kaže da si ti prva pucala, promašila ga, i da su Sara i on uzvratili vatrom u samoodbrani. Onda si ih ti upucaia. Gomila gluposti. Mi to znamo, i oni to znaju, ali ovo je Amerika. On može da kaže šta god hoće. Iz grla mi se ote uzdah više nalik stenjanju. Juki nastavi. — Naš jedini problem je što on izgleda tako da ti srce prepukne, taj mali patološki lažov. Paralisan, u tim invalidskim kolicima, s kragnom koja mu imobiliše vrat i donjom usnom koja podrhtava. Izgleda kao anñeo na koga je prilikom prelaska ulice naleteo... — Zli policijski poručnik koji voli da puca na ljude uba- cih se. — Htela sam da kažem „kamion s prikolicom“, ali kako god. — Nasmejala se. — Hajde da se nañemo i razradimo

strategiju. Možemo li da napravimo plan? Rokovnik mije bio toliko prazan da je maltene bio kao nov. Jukije, s druge strane, imala zakazana svedočenja, sastanke i suñenja gotovo svakog sata u naredne tri nedelje. Ipak, ugovorismo jedan datum nekoliko dana pre suñenja. — Mediji trenutno dižu frku — nastavi Juki. — Pustili smo buvu da ćeš boraviti kod prijatelja u Njujorku, da te ne bi opsedali. Lindzi? Jesi li tu? — Aha. Tu sam — rekoh, zureći u ventilator na plafonu dok mi je u uširna zvonilo. — Predlažem ti da se opustiš ako možeš. Pritaji se. Ostalo prepusti meni. Dabome. Istuširala sam se, obukla lanene pantalone i ružičastu majicu, nasula šolju kafe i izašla u dvorište iza kuće. Postavila sam zagonetku Penelopi dok sam joj sipala doručak u zdelu. — Koliko klope za prasiće moze da poklopa veliko prase ako veliko prase klopa klopu za prasiće? Devojka iz grada priča sa svinjom. Ko bi reko? Razmišljala sam o Jukinom savetu dok je morski povetarac strujao preko trema. Opusti se i pritaji. To je imalo smisla, osim što me beše obuzela neopisiva želja da nešto učinim. Htela sam da osetim akciju, da razbijam glave, ispravljam nepravdu. To je prosto bilo jače od mene. Zviznuh Marti i upalih kola. Onda se zaputismo u pravcu jedne kuće u Krešent Hajtsu — mesta gde se odigralo dvostruko ubistvo.

47.

Nevaljala kuca - rekoh Marti. - Tebi ñavo baš ne da mira, zar ne? — Marta me pogleda svojim sjajnim smeñim očima, mašući repom, pa nastavi da posmatra stenoviti krajolik pokraj puta. Dok sam vozila Autoputem br. 1, kipela sam od uzbuñenja. Posle pet kilometara skrenuh ka Krešent Hajtsu, čudnoj skupini kuća koje behu razbacane po brdu na najudaljenijoj tački Half Mun Beja. Poterah eksplorer uskim šljunkovitim putem, vijugajući njime uzbrdo dok ne izbih pravo na mesto zločina. Zaustavila sam auto i ugasila motor. Žuta kuća drvene fasade beše prava lepotica, s tri natkriljena krovna prozora, bujnom cvetnom baštom i vetroka- zom u obliku drvoseče koji testeriše balvan postavljenim na drvenoj ogradi. Na ručno izrañenom poštanskom sandučetu farbom beše ispisano prezime Doltri, a celo ovo imanje, ostvarenje američkog sna, beše obmotano kilometrom žute plastične trake. Mesto zločina. Ne ulaziti po nareñenju policije. Pokušala sam da zamislim da je dvoje ljudi bilo brutalno ubijeno u ovoj slatkoj, maloj kolibi ali te dve slike se prosto nisu poklapale. Ubistva ne bi trebalo da se dešavaju na ovako lepim mestima. Zašto je ubica izabrao baš ovu kuću? Da li je u pitanju naručeno ubistvo — ili se ubica prosto zadesio tu igrom slučaja? — Mesto, devojčice — rekoh Marti dok sam izlazila iz kola. Ubistvo se odigralo pre više od pet nedelja, i policija do sada beše napustila mesto zločina. Svako ko je hteo da pronjuška okolo mogao je slobodno to da učini, pod uslovom da ne ulazi u kuću — a ja sam posvuda videla

tragove koje su njuškala ostavila: otiske stopala u lejama sa cvećem, opuške od cigareta na betonu, konzerve od sokova na travnjaku. Proñoh kroz otvorenu kapiju, provukoh se ispod žute trake i napravih krug oko kuće, polako pretražujući okolinu pogledom. U žbunju se krila zaboravljena košarkaška lopta, na stepeništu iza kuće stajala je jedna dečja patika, još vlažna od sinoćnje rose. Primetila sam da je jedan od prozora na podrumu bio izvañen iz šarki i prislonjen uza zid kuće: najverovatnije mesto ulaska. Što sam više vremena provodila na imanju Doltrijevih, to me je jače glavobolja pritiskala. Sunjala sam se po mestu zločina, umesto da tu vodim glavnu reč, i zbog toga se osetih čudno i loše, kao da me se ovaj zločin ne tiče i da ne treba da budem tu. Istovremeno sam osećala da moram nešto da učinim, zbog onoga što mi je Kler sinoć rekla preko telefona. Doltrijevi s Krešent Hajtsa nisu prve žrtve ubistva koje su bile izbičevane. Ko je još bio unakažen na taj način? Da li su ova ubistva povezana s mojim nerešenim slučajem, NN li- cem br. 24? Opusti se i pritaji, to behu Jukine reči. Prasnuh u smeh. Uñoh u eksplorer, potapšah svog vernog dlakavog pratioca po boku, i skotrljah se šljunkovitim puteljkom ka autoputu. Bićemo ponovo u centru Half Mun Beja za deset minuta. Želela sam da osmotrim kuću O’Malijevih.

48.

Patrolna

kola behu parkirana s obe strane Oušn Koloni rouda. Natpisi na vratima kola rekoše mi da je lokalna policija konačno dobila pomoć koja joj je bila

očajnički potrebna. Pozvali su državnu policiju. U prolazu sam primetila daje jedan uniformisani policajac čuvao ulazna vrata dok je drugi uzimao izjavu od raznosača UPS-a. Detektivi i forenzičari naizmenično su ulazili i izlazili iz kuće. Na komšijskom travnjaku bio je postavljen šator s medija centrom i jedan lokalni reporter uživo je izveštavao iz Half Mun Beja. Parkirala sam auto dalje niz ulicu i pošla pešice ka kući, stopivši se s gomilom posmatrača koji su s trotoara preko puta ulice gledali kako policija obrañuje mesto zločina. To mesto beše dovoljno dobro za osmatranje, i dok sam stajala tamo, pokušavala sam da sredim utiske, nadajući se nekom zrnu inspiracije. Za početak, kuće žrtava razlikovale su se kao nebo i zemlja. Krešent Hajts je bio mesto koje je naseljavala radmčka klasa, s Autoputem br. 1 koji se pružao izmeñu skromnih kuća i samog zaliva. Oušn Koloni je gledao na privatne terene za golf. Kuća O’Malijevih i druge u njenoj blizini prosto su sijale od svih najlepših stvari koje se novcem mogu kupiti. Sta su te dve kuće i ljudi koji su u njima živeli imali zajedničko? Proučavala sam doteranu kolonijalnu kuću O’Malijevih, s kosim krovom i potkresanim šimširovim žbunjem u saksijama pokraj vrata, i vratila se pitanjima s početka. Šta je privuklo ubicu ovamo? Da li se radi o ličnom ili nasumičnom ubistvu? Upravih pogled ka prozorima s plavim kapcima na drugom spratu, gde je Lorelaj O’Mali bila izbodena na smrt u svojoj spavaćoj sobi. Da li je i ona bila izbičevana? Mora da sam se toliko koncentrisala na razmišljanje da sam privukla pažnju na sebe. Mladi uniformisani policajac rumenih obraza i revnosnog držanja zaputio se u mom pravcu. — Gospoñice? Gospoñice? Hteo bih da vam postavim nekoliko pitanja.

Do ñavola. Ako budem morala da mu pokažem značku, ovaj policajac će me proveriti u bazi podatka. Šalji dalje: Poručnica Lindzi Bokser, iz Policije San Franciska, pojavila se na mestu zločina. Medijima će trebati dvadeset minuta da mi se pojave na vratima i otpočnu s kampovanjem na Ketinom travnjaku. Složila sam svoju najneviniju facu. — Samo sam u prolazu, pozorniče. Idem ja sad. Mahnuh mu, okrenuh se i produžih brzim korakom ka eksploreru. Do ñavola. Videla sam ga. Taj pandur je zapisao broj mojih tablica dok sam se udaljavala.

49.

Neobičan

mali bar beše nazvan po velikoj morskoj ptici, Kormoran, čija je verna kopija raširenih krila visila iznad šanka. Služili su morske plodove, šest vrsta piva na točenje, muzika beše glasna a mesto prepuno, kao što obično biva petkom uveče. Zverala sam okolo dok nisam spazila Karoli Braun za stolom pokraj šanka. Na sebi je imala ležerne pantalone i tesan ružičasti džemperić; zlatan lančić s krstićem diskretno joj je svetlucao oko vrata. „Komšinica s kolačićima“ spremna za provod. Karoli me ugleda delić sekunde nakon što sam ja ugledala nju i široko se osmehnu, gestikulirajući da joj se pridružim. Probila sam se kroz gomilu ñuskajući usput i zagrlila je ovlaš kad je ustala da me pozdravi. Naručile smo pits vikid ejl*( Engl.: Pete’s Wicked Ale — vrsta tamnog aromatičnog piva. (Prim. prev.)) i lingvine sa školjkama i, kao što to ponekad biva sa ženama, brzo smo se zbližile. Moja sestra Ket već je pričala Karoli o meni, i

ona je znala za pucnjavu zbog koje sam bila uhvaćena u mašineriju kalifornijskog pravosudnog sistema. — Pogrešno sam procenila situaciju jer su u pitanju bila deca ― rekoh Karoli. — Nakon što su pucali u mog partnera i mene, morala sam da ih upucam. — Baš bezveze, Lindzi. — Zar ne? Ubiti dete. Nisam verovala da bih ikad mogla da učinim tako nešto. — Oni su te primorali na to. — Bili su ubice, Karoli. Ubili su dvoje dece, a kada smo ih uhvatili, videli su samo jedan izlaz iz situacije. Ali ko bi pomislio da će deca odrasla uz sve prednosti lagodnog života biti tako udarena. — Da, znam. Ali iz iskustava koje imam sa stotinama de- ce koja su prošla kroz moju školu, veruj mi, psihički oštećena deca dolaze iz svih slojeva društva — reče Karoli. Na tu Karolinu priču o deci s traumama, nešto kao da mi se zari u mozak. Videla sam sebe kao klinku, kako letim preko spavaće sobe i udaram u pisaći sto. — Ne razgovaraj tako sa mnom, gospoñice. — Moj pijani otac tetura se u dovratku, gospodar zamka. I sama sam bila psihički oštećeno dete. Uložih voljni napor da se priberem i vratim u Kormoran. — I, šta je s tobom, Lindzi? — čuh Karoli kako govori. — Još neudata? Razvedena? — Razvedena, od tipa koga posmatram kao brata kojeg nikad nisam imala — rekoh, osetivši olakšanje što menjamo temu. — Ali dala bih se nagovoriti da ponovo stanem na ludi kamen. — Sad se sećam — reče Karoli s osmehom. — Ako ne grešim, imala si društvo onomad kad sam svratila s kolačićima. Nasmeših se kad se prisetih sebe kako otvaram vrata u Džoovoj košulji. Taman sam krenula da ispričam Karoli o Džou, kad mi pažnju privuče nečije kretanje iza nje. Još ranije sam primetila trojicu tipova kako sede i

piju za šankom. Dvojica odjednom ustaše i odoše. Treći beše veoma naočit: crna talasasta kosa, simetrično lice, naočare bez rama, u elegantnim pantalonama i ralfloren polo majici. Barmen je krpom brisao šank i čuh ga kako govori: — Može još jedno? — U stvari, mogao bih da probam malo od te sitne brmete. A prijala bi mi i visoka plavuša. Iako ta opaska beše propraćena prijatnim osmehom, osetila sam da s tim tipom nešto nije bilo u redu. Izgledao je kao bivši sportista koji radi kao bankar za Dž. P. Morgan*( Engl.: John Pierpont Morgan and Co - jedna od najmoćnijih i najuticajnijih finansijskih gnipa u SAD-u. (Prim. prev.)) ali zvučao je više kao kakav trgovac koji zarañuje na procenat. Vilica mi se ukoči kad se okrenuo na barskoj stolici i pogledao me.

50. Automatski sam registrovala njegov lični opis: muškarac bele puti, visine možda 188 centimetara, težine oko 86 kilograma, četrdeset do četrdeset dve godine starosti, bez izrazitih belega osim sveže rane izmeñu palca i kažiprsta na desnoj ruci. Kao da se posekao nožem. Sišao je sa stolice i zaputio se ka nama dvema. Sapnuh Karoli: ―Ja sam kriva. Gledala sam ga. - Pokuša- la sam da odvratim tipa najbolje što sam mogla, okrenuvši se teatralno ka Karoli, ali on nije odustao. — Dobro veče, moje dame. Obe ste tako lepe da sam morao da priñem i predstavim se. — Hvala na komplimentu — reče Karoli. Onda mu okrenu leña. — Ja sam Denis Egnju — nastavi on uporno. —

Naravno, vi me ne poznajete, ali slušajte, to možemo lako da promenimo. Što me ne biste ponudile da sednem? Ja častim večeru. — Hvala u svakom slučaju, Denise — rekoh — ali lepo se provodimo u sopstvenoj režiji. Znaš već. Ne primamo momke u društvo. Licem mu iznenada preñe senka nezadovoljstva, kao kad svetlo zatreperi pri promeni strujnog napona. Delić sekunde kasnije, kočopernost mu se povrati, kao i prelepi osmeh. ―Nije valjda da se baš toliko dobro provodite. Ma daj. Čak i ako ste od onih koje ne zanimaju momci, sa mnom ste sigurne. Samo hoću da častim večeru. Denis Egnju beše čudna mešavina ljubaznosti i napasnosti, ali šta god da je naumio, meni beše prekipelo. — Slušaj, Denise - rekoh, vadeći policijsku značku iz tašne i pokazujući muje. — Ja sam policajac, a ovo je privatan razgovor. U redu? Videla sam kako mu vena na slepoočnici pulsira dok se trudio da sačuva ponos. — Stvarno ne bi trebalo da donosite preuranjene zaključke, policajko. Posebno ne o ljudima koje ne poznajete. Egnju se vrati za šank, plati piće, i pogleda nas pre nego što će otići. — Pozdravljam vas. Videćemo se još. Zatim odgurnu vrata koja su vodila na parking i izañe. — Bravo, Lindzi. - Karoli sklopi šaku u obliku pištolja sa zapetim orozom i oduva zamišljeni dim s kraja kažiprsta. — Kakav jeziv tip — rekoh. — Jesi li videla kakvu je facu složio? Kao da ne može da veruje da smo ga otkačile. Šta on zamišlja, ko je? Džordž Kluni? — Vala baš — složi se moja nova drugarica. — Mama i ogledalo su mu celog života govorili da je neodoljiv. Stvarno smešno! Nasmejasmo se grohotom i

nazdravismo. Prijalo mi je Kerolino društvo, imala sam utisak kao da je poznajem već sto godina. Zbog nje i prestadoh da razmišljam o Denisu Egnjuu, ubicama i leševima, pa čak i o suñenju koje me čeka. Pozvah rukom barmena i naručih novu turu piva.

51.

Tragač

sakri svoj novi nož ispod prednjeg sedišta svog auta pa izañe napolje i otvori vrata samoposluge. Istog trenutka ga osveži klima, umirujući prizor visokih, injem posutih frižidera napunjenih sokovima i pivom. Beše mu naročito drago što vidi sitnu crnku u skupoj fila trenerci kako stoji u redu ispred kase. Njeno ime beše Anamarija Sarduči, i Tragač je znao da je upravo završila sa svojim večernjim džogiranjem. Kupiće flašu uvozne prirodne mineralne vode, zatim će otići kući i večerati s porodicom u svom domu koji gleda na zaliv. Tragač je već znao mnogo toga o Anamariji: daje sujetna po pitanju svoje figure veličine trideset šest i težine od pedeset kilograma, da spava sa svojim ličnim trenerom, da njen sin preprodaje drogu svojim drugovima iz odeljenja, i da je ludo ljubomorna na svoju sestru, Džulijet, koja glumi u jednoj sapunici koja se snima u Los Anñelesu. Takode je znao da vodi blog na internetu pod pseudonimom Uvrnuta Ruža. On je verovatno bio njen najprilježniji čitalac mesecima unazad. Čak se upisao u njenu „knjigu posetilaca" pod sopstvenim pseudonimom. „Sviña mi se tvoj način razmišljanja. TRAGAČ “ Tragač napuni kartonsku čašu jakom crnom kafom iz automata u ćošku radnje, pa stade u red iza gospoñe Sarduči. Zakači je ovlaš, dodirnuvši joj dojku tobože

slučajno. — Izvinjavam se. Hej, ćao, Anamarija — reče. ―Aha. Ćao — odgovori ona i otkači ga kratkim klimanjem glave, pogledom mu dajući do znanja da joj dosañuje. Predade novčanicu od pet dolara mladoj bledunjavoj kasirki, uze kusur od kisele vode i izañe bez pozdrava. Tragač je posmatrao Anamariju kako napušta radnju, vrckajući svojom malom guzom jer je imala običaj to da čini. Za nekih dva sata on će čitati njen dnevnik na internetu, sve perverzne pojedinosti koje želi da sakrije od ljudi u stvarnom životu. Vidimo se kasnije, Uvrnuta Ružo.

52.

Kada

je Karoli nazvala i zamolila me da pričuvam Elison nekoliko sati, došlo mi je da preklinjem: — Nemoj, molim te, meni ostavljati dete. — Ali Karoli je našla način da me ubedi pre nego što sam stigla to da izgovorim. — Eli nedostaje ta svinja - reče ona. — Ako je pustiš da bude s Penelopi, ona će se zaigrati i ja ću uspeti da odem kod zubara da mi sredi kutnjak. Tvoj sam dužnik, Lindzi. Pola sata kasnije, Elison iskoči iz karavana svoje mame i potrča ka ulaznim vratima. Njena crna sjajna kosa beše vezana u dve kikice, po jednu s obe strane, i sve što je nosila na sebi, uključujući patike, beše ružičaste boje. — Zdravo, Eli. — Donela sam jabuke — reče ona, provlačeći se pored mene u kuću. — Čekaj samo da vidiš. — Ohoo — izustih, glumeći entuzijazam. Čim sam otvorila zadnja vrata, Penelopi se dogega do

ograde i poče glasno da grokće, skiči i dahće — a Elison joj uzvrati skičanjem i dabtanjem. Taman kad sam pomislila da će komšije pozvati Policiju za životinje, Elison se naceri u mom pravcu i reče: — Mi to zovemo prasećim jezikom. — Da, već su mi rekli — rekoh, smešeći se. — To je pravi jezik — Elison je insistirala. Grabuljama je češkala svinju po leñima i Penelopi se prevrnu, diže sve četiri uvis i zapade u svoje stanje ekstaze. — Kad je Penelopi bila prase, živela je u velikoj kući pored mora sa svinjama iz svih krajeva sveta - reče mi Eli. – Ostajala bi budna cele noći i pričala na prasećem s drugim svinjama, a tokom dana je radila kao pedikirka, što se kod njih zove prasićirka. — Ma, je li moguće? — Svinje su mnogo pametnije nego što ljudi misle — poveri mi Eli. — Penelopi zna svašta. Više nego što su ljudi svesni. — Prosto nisam imala pojma — rekob. — Vidi — nastavi Eli. — Ti je hrani jabukama. Ja moram da joj nalakiram nokte. — Stvarno? — Ona to želi. — Uz Elison koja me je uverila da je u redu ako pustim svinju na zadnji trem, radila sam što mi je bilo rečeno. Držala sam jabuke greni smit tako da je Penelopi mo- gla da se sladi njima dok je Elison ćaskala s obema i lakirala svinji papke sedefasto ružičastim lakom za nokte. — Gotova si, Peni. — Eli se ponosno osmehivala. — Samo ih pusti da se osuše. Dakle - obrati se meni. - Šta Marta ume? — Pa, ako nisi znala, border koliji takoñe imaju svoj jezik. Marta je dresirana da potera ovce kad joj narediš. — Pokaži mi! — Vidiš li ovce negde u blizini? — Baš si blesava. —Jesam. Ali znaš šta mi se najviše sviña kod Marte?

To što mi pravi društvo i upozorava me na loše momke, ili čak na stvari koje prave buku tokom noći. — Ali ti imaš pištolj, zar ne? — upita Eli s gotovo bojažljivim izrazom na lepom licu. — Nego šta. Imam pištolj. — Kul. Imaš pištolj i psa. Ti si strava, Lindzi. Ti si najviše kul od svih koje znam. Konačno zabacih glavu i nasmejah se od srca. Eli je tako slatko i maštovito dete. Šokiralo me je kad sam shvatila koliko mi se dopala za veoma kratko vreme. Došla sam u Half Mun Bej da preispitam svoj dosadašnji život. Sada sam živo maštala o sebi, Džou, domu i maloj devojčici. Razmišljala sam o toj šokantnoj ideji kada je u dvorište ušla Karoli s osmehom iskrivljenim od anestezije. Nisam mogla da verujem da su već prošla dva sata, i bilo mi je žao što Eli odlazi. — Doñi mi opet, uskoro — rekoh, grleći je na rastanku. — Eli, doñi kad god želiš.

53.

Stajala

sam na ulici mašući dok je Karolin karavan zami- cao iza krivine u Aveniju Si Vju. Ali kada mi se izgubio iz vida, misao koja mi je do tada kružila ivicom svesti ugnezdi mi se u mozgu. Ponesoh laptop u dnevnu sobu, smestih se u udobnu fo- telju, i pristupih nacionalnoj bazi podataka o prestupnicima. Ubrzo sam saznala da je doktor Ben O’Mali, starosti četrdeset osam godina, nekoliko puta kažnjavan zbog prekoračenja brzine i uhapšen zbogvožnje u pijanom stanju pre pet godina. Dva puta se ženio i ostajao udovac.

Prva žena zvala se Sandra, majka njihove ćerke Kejtlin. Umrla je u njihovoj garaži 1994. godine, obesivši se. Druga gospoña O’Mali, roñena Lorelaj Brin, ubijena juče u svojoj trideset devetoj godini, uhapšena je zbog sitne krañe 1998. godine. Platila je kaznu i bila puštena na slobodu. Na isti način sam proverila Elis i Džejka Doltrija, i gomila informacija pojavi mi se na ekranu. Džejk I Elis su bili u braku osam godina i nakon što su zaklani u svojoj žutoj kući u Krešent Hajtsu iza sebe su ostavili dvojicu dečaka, blizance starosti šest godina. U glavi mi se stvorila slika tog slatkog mesta, s uskim pogledom na zaliv, zaboravljenom košarkaškom loptom i dečjom patikom. Zatim ponovo usmerih pažnju na ekran. Džejk je bio loš momak pre nego što se oženio Elis. Skrolovala sam mišem pregledajući njegov kriminalni dosije: angažovanje prostitutke i falsifikovanje očevog potpisa na čekovima socijalnog osiguranja, zbog čega je oñležao šest meseci, ali poslednjih osam godina nije bio osuñivan niti krivično gonjen, i bio je stalno zaposlen u jednoj piceriji u gradu. Žena Elis, starosti trideset dve godine, nije imala kriminalni dosije. Nikada čak nije prošla kroz crveno svetlo niti udarila druga kola na parkingu. Pa ipak, bila je pokojna. Dakle, kako se sve ovo uklapa? Nazvala sam Kler i ona podiže slušalicu posle prvog zvona. Odmah preñosmo na stvar. — Kler, možeš li malo da pronjuškaš za mene? Tražim neku vezu izmeñu ubistava O’Malijeve i Elis i Džejka Doltrija. — Naravno, Lindzi. Raspitaću se kod nekoliko mojih kolega koji rade širom države. Videćemo šta ću uspeti da iskopam. — I možeš li da mi nañeš nešto o Sandri O’Mali? Umrla 1994. godine, obesila se.

Popričale smo još nekoliko minuta, o Klerinom mužu, Edmundu, i prstenu sa safirom koji joj je poklonio za godišnjicu. Pričale smo i o maloj devojčici po imenu Eli koja ume da priča sa svinjama. Kada sam spustila slušalicu, osetila sam kao da udišem neki lepši vazduh. Taman sam htela da zatvorim laptop, kada mi nešto privuče pažnju. Kada je Lorelaj O’Mali suñeno zbog krañe minñuša u vrednosti od dvadeset dolara, zastupao ju je lokalni advokat po imenu Robert Hinton. Znala sam Boba Hintona. Njegova posetnica mi je još uvek bila u džepu od šortsa koji sam nosila onogjutra kada me je oborio svojim desetobrzincem. A ako me sećanje nije varalo, taj tip mi je dugovao uslugu.

54.

Kancelarija Boba Hintona beše velika koliko i kutija cipela, ugnežñena izmeñu Starbaksa i jedne banke u Glavnoj ulici. Nadajući se da ću ga zateći unutra subotom, otvorih staklena vrata i ugledah Boba Hintona kako sedi za velikim drvenim stolom, ćelave glave nagnute nad izdanjem San Francisko Igzeminera. On utom podiže glavu i ruka mu polete napred, obarajući šolju s kafom koja se razli po novinama. Ugledala sam sliku na naslovnoj strani taman pre nego što se pretvorila u gnjecavu masu smeñe boje. Bio je to krupan kadar dečaka svetle kose u invalidskim kolicima. Sem Kabot. Moja mala nocna mora. — Izvinite, Bobe, nisam htela da vas uplašim. — N-n-nemate zašto da se izvinjavate — reče Bob. Namestio je svoje naočare s ružičastim ramom i izvukao

nekoliko papirnih maramica iz fioke radnog stola da pokupi tečnost. — Sedite. Molim vas. — Hvala. Hoću. Bob me upita kako mi je u Half Mun Beju, i ja mu odgovorih da nekako uspevam da nañem zanimaciju. — Baš sam čitao o vama, poručnice - reče on, kupeći kafu s naslovne strane novina gužvom maramica. — Ništa se ne može sakriti u svetu brzih komunikacija — rekoh s osmehom. Onda sam ispričala Bobu da su me zainteresovala ubistva koja su se odigrala na svega nekoliko kilometara od moje kuće, i zamolila ga ako može da mi kaže nešto o njima. — Poznavao sam Lorelaj O’Mali — reče on. — Zastupao sam je u tom slučaju. Izdejstvovao sam da proñe samo s packom ― reče, sležući ramenima pokajnički. — Bena znam samo iz viñenja. Ljudi pričaju da je on sigurno imao nešto s njenom smrću, ali ja ne mogu ni da zamislim da je ubio Kejtlininu maćehu. To dete je bilo toliko istraumirano smrću svoje roñene majke. — Policija uvek prvo sumnja na supružnika. — Naravno. Znam. Imam prijatelje u policiji. Odrastao sam u Half Mun Beju — objasni on — i ovde sam započeo praksu čim sam diplomirao na pravima. Volim što sam mala riba u maloj bari. — Previše ste skromni, Bobe. — Mahnuh rukom, pokazujući ka fotografijama na zidu na kojima se Bob rukovao s guver- nerom i drugim važnim ličnostima. Pored njih stajaše i neke lepo uramljene zahvalnice. — Ah, to — reče Bob, slegnuvši opet ramenima. — Ponekad radim pro bono*( Lat.: Pro bono — besplatno, bez novčane naknade, za dobrobit javnosti. (Prim. prev.)) kao ad litem*( Lat.: Ad litem (bukvalno: za datu tužbu, svrhu, slično ad hoc) — privremeni zastupnik koji se dodeljuje licima koja iz nekog razloga nisu sposobna da govore u svoje ime. (Prim. prev.)) zastupnik za

zlostavljanu ili napuštenu decu. Znate, zastupam ih na sudu, staram se da njihova prava budu zaštićena.

— Veoma

pohvalno — rekoh. Počeo je da mi se sviña taj simpatičan tip, a primetila sam i da je on postao opušteniji u ophoñenju sa mnom. Nijednom nije zamucao otkako je prosuo kafu. Bob se zavali u stolicu i pokaza rukom na fotografiju ceremonije dodele neke nagrade u gradskoj opštini. Bob se rukuje s nekim ko mu predaje zahvalnicu. — Vidite ovog tipa? — upita on, pokazujući na doteranog tipa koji je sedeo u redu pored ostalih na bini. — Rej Vitaker. On i njegova žena, Moli, živeli su u Los Anñelesu ali su letovali ovde. Ubijeni su u svojim krevetima pre nekoliko godina. Lindzi, znate li da su svi ovi ljudi bili preklani i bičevani do smrti? — Čula sam — rekoh. Zamislila sam se za trenutak dok je moj mozak pokušavao da svari činjenicu da su se pre dve godine odigrala još dva ubistva. Šta znači to bičevanje? Koliko dugo taj ubica operiše? Kad sam se prenula, Bob je još pričao o Vitakerovima. — ... prijatni, baš fini ljudi. On je bio fotograf, a ona je igrala manje uloge u Holivudu. To prosto nema smisla. Sve su to bili dobri ljudi, i tragično je što su njihova deca završila u starateljskim domovima ili kod roñaka koje su jedva poznavala. Brinem se za tu decu. — On zavrte glavom i uzdahnu. — Ovakve stvari pokušavam da ostavim na poslu, da zaboravim na njih na kraju radnog dana, ali nikad mi ne polazi za rukom. — Znam kako vam je - rekoh. - Ako imate nekoliko minuta slobodnog vremena, ispričaću vam priču koju ja donosim kući s posla poslednjih deset godina.

55.

Bob ustade i ode do aparata za kafu koji je stajao na radnom ormariću. Nasuo nam je po šolju kafe. — Imam sve vreme ovoga sveta — reče on. — Ne sviñaju mi se cene u Starbaksu. — Nasmešio mi se. — Ili čitava ta japijevska žurba. Ispijajući mlaku, retku kafu s mlekom u prahu, ispričala sam Bobu o mom prvom slučaju ubistva. — Našli smo ga u jednom štrokavom hostelu u Tenderloinu. Viñala sam leševe i ranije, ali za ovo nisam bila pripremljena, Bobe. Bio je mlad, izmeñu sedamnaest i dvadeset jedne, i kada sam ušla u prostonju našla sam ga kako leži na leñima raskrečenih udova i raspada se u zgrušanoj lokvi sopstvene krvi. Muve su ga sveg prekrile. Ustalasani prekrivač od muva. Grlo mi se steže kada se prisetih te scene; videla sam je jasno kao da sada stojim u toj hotelskoj sobi i pomišljam: Oh, bože, izbavi me odavde. Otpijala sam gutljaje užasne kafe dok nisam smogla snage da nastavim. — Na sebi je imao samo dva odevna predmeta: običnu hejns dokolenicu, koja se nije razlikovala od stotina hiljada drugih koje su se prodavale širom zemlje te godine, i majicu iz Destilerije. Znaš to mesto? Bob klimnu. — Kladim se da je svaki turista koji je prošao kroz Half Mun Bej od 1930. godine jeo na tom mestu. — Da. Nije neki trag. — Kako je umro? — Grlo mu je bilo prerezano nožem. A zadnjica mu je bila sva išarana, kao da je bio izbičevan. Zvuči poznato? Bob ponovo klimnu. Pažljivo je slušao i ja nastavih. Rekoh mu da smo pretraživali grad i Half Mun Bej nedeljama.

— Niko

nije poznavao žrtvu, Bobe. Nismo imali njegove otiske prstiju, a soba u kojoj je umro bila je toliko prljava da se radilo o klasičnom slučaju unakrsne kontaminacije mesta zločina. Bili smo potpuno u mraku. — Niko se nikad nije pojavio da preuzme telo. To nije tako neuobičajeno; te godine smo već imali dvadeset tri NN lica čija tela niko nije preuzeo. Ali još uvek se sećam njegovog nevinog, mladog lica. Imao je plave oči - rekoh. Svetloriñu kosu. I sada, posle svih ovih godina, javlja se još ubistava s istim potpisom. — Znaš li šta mi je u svemu tome zbilja uvrnuto, Lindzi? Pomisao da ubica može biti neko ko živi u ovom gradu... Utom zazvoni telefon, prekidajući Boba usred rečenice. — Robert Hinton — javi se on. U sledećem trenutku je prebledeo kao krpa. Nastupi tišina koju je prekidalo samo Bobovo: - Da... da. — Zatim reče ― Hvala ti što si me zvao — i spusti slušalicu. —Jedan moj drugar koji radi u Gazeti — objasni on. — Neki klinci koji su pešačili kroz šumu pronašli su telo Bena O’Malija.

56.

Roditelji

Džejka Doltrija živeli su jednoj stambenoj četvrti u Palo Altu, na pola sata vožnje ka jugoistoku od Half Mun Beja. Parkirala sam eksplorer na ulici ispred njihove kuće krem fasade, jedne u nizu od dvanaestak istovetnih u Ulici Brajton. Krupan čovek zapuštenog izgleda i sede tršave kose, u flanelskoj košulji i plavim pantalonama s učkurom, otvori vrata. — Gospodin Ričard Doltri?

Ne treba nam ništa — reče on i zalupi vrata. Lupali su meni vratima pred nosom i opasniji od tebe, druškane. Izvadih značku i pozvonih ponovo. Ovoga puta vrata otvori ženica sa crvenkastosmeñom farbanom kosom i sedim izrastkom u kućnoj haljini sa zekama. Šta mogu da učinim za vas? —Ja sam poručnica Lindzi Bokser iz Policije San Franciska ― rekoh, pokazujući joj značku. — Istražujem jedan zastareli slučaj ubistva. — A kakve to ima veze s nama? — Mislim da postoje izvesne sličnosti izmeñu mog starog slučaja i smrti Džejka i Elis Doltri. — Ja sam Agnes, Džejkova majka - reče ona, otvarajući vrata. — Molim vas oprostite mome mužu. Pod velikim smo pritiskom. Novinari su prosto užasni. Pošla sam za starijom ženom u kuću koja je mirisala na limun i kuhinju u kojoj, po svemu sudeći, ništa nije menjano još otkako je Hinkli pucao na Regana. Sele smo za crveni sto presvučen ultraplastom, odakle sam kroz prozor mogla da vidim dvorište iza kuće. Dvojica mališana igrala su se s kamionima u pesku. — Moji jadni unuci — reče gospoña Doltri. — Zašto se to desilo? Bol koju je Agnes Doltri osećala beše ispisana na njenom duboko izboranom licu, njenim pogurenim ramenima. Videla sam koliko joj je potreban neko kome može sve da ispriča, neko ko već nije sve čuo. — Recite mi šta se desilo — ohrabrih je. — Ispričajte mi sve što znate. — Džejk je bio nestašan dečak — otpoče ona. — Nije bio loš, razumete, nego strašno tvrdoglav. Kad je upoznao Elis, odrastao je preko noći. Mnogo su se voleli i žarko su želeli decu. Kad su se dečaci rodili, Džejk se zarekao da će biti čovek za primer. Voleo je te dečake i, poručnice, ispunio je obećanje. Bio je tako dobar čovek, i Elis i on su imali tako dobar brak... oh. Uhvati se za srce i tužno zavrte glavom. Nije bila u

stanju da nastavi, a još nije ni progovorila o ubistvima. Agnes obori pogled ka stolu kad njen muž uñe u kuhinju. On me ovlaš pogleda, uze pivo iz frižidera, zalupi vrata i izañe. — Ričard je još ljut na mene — reče ona. — Zašto, Agnes? — Učinila sam nešto loše. Gotovo očajnički sam poželela da saznam šta. Spustih ruku na njenu golu mišicu i na taj dodir oči joj se napuniše suzama. — Recite mi — rekoh nežno. Ona uze maramice iz kutije i poče da briše suze. — Pošla sam da pokupim dečake posle škole — reče ona. — Usput sam svratila kod Džejka i Elis da vidim treba li im mleka ili soka. Džejk je bio nag, ležao je mrtav u predsoblju. Elis je bila na stepenicama. Zurila sam u Agnes, pogledom je podstičući da nastavi. — Počistila sam krv — reče Agnes s uzdahom. Gledala me je kao da očekuje da će i sama biti izbičevana. — Obukla sam ih. Nisam želela da ih iko vidi takve. — Uništili ste potencijalne dokaze — rekoh. — Nisam želela da dečaci vide svu tu krv.

57.

Ovo ne bih uradila pre mesec dana. Bila bih previše koncentrisana na posao koji treba da obavim. Ustala sam i raširila ruke da zagrlim Agnes Doltri. Spustila mi je glavu na rame i plakala kao da nikad neće prestati. Sada sam razumela. Agnesin muž nije joj pružao utehu koja joj je trebala. Ramena su joj se toliko tresla da sam mogla da osetim njen bol kao da je

poznajem odavno, kao da sam volela njenu porodicu koliko i ona sama. Agnesina tuga me je toliko dirnula da sam se ponovo osetila usamljenom kao kad sam izgubila moje voljene: moju mamu, Krisa, Džil. Čula sam udaljeni zvuk zvona na vratima. Još sam grlila Agnes kada se njen muž vratio u kuhinju. — Neko je došao da vidi vas — reče, dok se iz njegovog pravca bes širio poput kiselog vonja. — Mene da vidi? Čovek koji je čekao u dnevnoj sobi bio je sav u smeñim tonovima: sportski sako i pantalone smeñe boje, sa smeñom kravatom na pruge. Imao je smeñu kosu, guste smeñe brkove i prodorne smeñe oči. Ali lice mu beše crveno. Bio je izvan sebe od besa. — Poručnice Bokser? Ja sam Piter Stark, šef policije, Half Mun Bej. Poñite sa mnom.

58.

Parkirala

sam eksplorer na mestu za ,,posetioce“ ispred policijske stanice sa sivom šindrom koja je podsećala na baraku. Šef Stark izañe iz svog službenog vozila i krupnim koracirna se zaputi preko šljunka ka zgradi a da se nijednom nije okrenuo da proveri da li ga pratim. Toliko o kolegijalnosti. Prvo što sam primetila u šefovoj kancelariji beše uramljeni moto: Uradi pravu stvar i uradije kako treba. Onda sam primetila nered: gomile papira na sve strane, stara faks i fotokopir mašina, nakrivljene, prašnjave fotografije na zidu na kojima Stark pozira s mrtvim životinjama. Napola pojeden sendvič sa sirom na radnom ormariću.

Šef skide sako, otkrivajući masivne grudi i čudovišno mišićave ruke. Obesi sako na čiviluk iza vrata. — Sedite, poručnice. Stalno slušam o vama — reče šef, prebirajući po gomili telefonskih poruka. Nije me pogledao u oči još otkako smo napustili kuću Doltrijevih. Sklonih motociklističku kacigu s jedne od stolica, spustih je na pod i sedoh. — Šta, kog ñavola, vi umišljate? — Molim? — Šta vam, kog ñavola, daje za pravo da upadate na moj teren i njuškate okolo? - reče, streljajući me pogledom. — Vi ste na bolovanju, zar ne, poručnice? — Uz sve dužno poštovanje, šefe, ne razumem na šta ciljate. — Nemojte mene da vučete za nos. Dobro mi je poznato da ne umete da se kontrolišete. Možda ste ubili onu decu bez razloga... — Hej, vidite... — Možda ste se uplašili, uspaničili, šta god. A to vas čini opasnim policajcem. Da li me sada razumete? Razumela sam, i te kako. Ovaj tip je imao viši čin od mene, i ako bi poslao izveštaj da sam prekršila neku policijsku proceduru ili da sam se oglušila o direktno nareñenje, to bi se odrazilo loše po mene. Ipak, ničim nisam pokazala šta osećam. — Verujem da su nedavna ubistva povezana s jednim starim ubistvom na kojem sam radila — rekoh. — Ubičin potpis deluje isto. Možda bismo mogli da pomognemo jedno drugom. — Nemojte mi govoriti u množini, Bokserova. Vi ste skinuti s dužnosti. Nemojte se motati oko mojih mesta zločina. Ostavite na miru moje svedoke. Prošetajte. Pročitajte neku knjigu. Saberite se. Šta god. Samo da vas više ne gledam. Kada sam ponovo progovorila, glas mi je bio tako krut da bi akrobata na trapezu mogao na njemu da se isprevrće do drugog kraja prostorije.

— Znate,

šefe, da sam na vašem mestu, jedino o čemu bih razmišljala jeste taj psihopata koji šeta ulicama. Razmišljala bih: Kako da ga zatvorim jednom za svagda? Možda bih čak raširenih ruku dočekala odlikovanog inspektora Odeljenja za ubistva koji želi da pomogne. Ali valjda nas dvoje različito razmišljamo. Moj mali govor ostavio je šefa na trenutak bez reči, što sam ja iskoristila da izañem uzdignuta čela. — Znate gde me možete naći — rekoh, i izmarširah iz policijske stanice. Gotovo da sam mogla da čujem svog advokata kako mi šapuće na uvo. Opusti se. Pritaji se. Malo sutra, Juki. Što me ne posavetuješ da naučim da sviram harfu? Upalih motor i odjurih s parkinga.

59.

Vozila

sam Glavnom ulicom, mrmljajući sebi u bradu, prisećajući se nekoliko novih stvari koje sam propustila da skrešem šefu u lice kad sam primetila da mi lampica za benzin praktično vrišti: Lindzi! Nestalo ti je benzina! Skrenula sam do Čoveka na mesecu, prešla eksplorerom preko vazdušnog zvona i, pošto se Kit nije pojavio, pošla sam pešice preko betonskog prilaza i zašla dublje u njegove prostorije. Kada sam otvorila vrata radionice, dočekala me je pesma Dorsa „Riders on the Storm“. Na zidu s moje desne strane stajao je kalendar sa slikom mis juna meseca, koja na sebi nije imala ništa osim sjaja u talasastoj kosi. Iznad nje beše sjajan prizor: retki i prelepi ukrasi za haubu za bentli, jaguar, maserati, pričvršćeni na lakirana drvena postolja, poput trofeja. Sklupčana unutar jedne gume, dremala je debela

narandžasta mačka. Divila sam se crvenom poršeu parkiranom iznad kanala i obratila se Kitovim pantalonama i radničkim čizmama koje su virile ispod kola. — Lepa kolica — rekoh. Kit se pomoli ispod kola, sa širokim osmehom preko lica umazanog kolomašću. —Jesu lepa, zar ne? Ispentrao se iz kanala, obrisao ruke krpom, i stišao muziku. — Pa, Lindzi. Da li ti bonevil zadaje muka? ―Nikako. Zamenila sam alternator i svećice. Motor prede kao ovaj momak ovde. — Ovo je Herbol*(Eng.: hairboll-krznena lopta.(Prim.prev.)) reče Kit, češkajući mačku ispod brade. — Moj borbeni mačak. Dovezao se na karburatoru jednog pikapa pre nekoliko godina. —Jao. — Čak iz Ensina. Opekao je šape, ali sad je kao nov, zar ne, momče? Kit upita treba li mi benzina, i ja odgovorih potvrdno. Izañosmo zajedno na prijatno popodnevno sunce. — Video sam te na TV-u sinoć — reče Kit dok je punio veliki eksplorerov rezervoar. — Nisi. —Jesam. Tvoj advokat je bio na vestima, i prikazali su tvoju sliku u uniformi. Stvarno jesi pandurka. — Nisi mi poverovao? Klinac mangupski slegnu ramenima. — Jesam, otprilike. Ali meni je to bilo u redu, Lindzi, kako god okreneš. Ili si stvarno bila pandurka, ili si imala dobru žvaku. Glasno sam izdahnula i Kitovo lice se iskrivi od smeha. Ubrzo zatim, ispričala sam mu o slučaju Kabot — samo u glavnim crtama, bez tužnih i krvavih detalja. Kit je pokazao razumevanje i bio neuporedivo zabavniji sagovornik od šefa Starka. Do ñavola, čak mi je i prijala pažnja s kojom me je slušao. Pravi Bred Pit, zar ne?

Otvorio je haubu eksplorera, izvadio merač goriva i fiksirao me svojim svetloplavim očima. Zurila sam u njih dovoljno dugo da primetim da su mu dužice oivičene tamnoplavom bojom i posute smeñim tačkicama, kao da su se u njima zadržali sprudovi zlatne prašine. — Treba da ti dospem ulje - čuh kako kaže. Osetila sam kako crvenim. — Naravno. Može. Kit otvori kanticu kastrol motornog ulja i usu ga u motor. Dok je to radio, zavukao je drugu ruku u zadnji džep od farmerki, zauzimajući ležernu pozu, tobože zadubljen u posao. — Zadovolji moju radoznalost — reče. — Reci mi nešto o svom dečku.

60.

Trgla

sam se iz onoga što se dešavalo izmeñu nas dvoje, šta god da je to, do ñavola, bilo, i ispričala Kitu o Džou: kako je sjajan tip, kako je duhovit, pažljiv i pametan. — Radi u Vašingtonu. Državna bezbednost. — Impresioniran sam — reče Kit. Videla sam kako klinac guta knedlu pre nego što će upitati: — Voliš li tog tipa? Klimnuh, prizivajući u mislima Džoov lik, razmišljajući koliko mi nedostaje. — Pravi srećnik, taj Manikoti. — Molinari — ispravih ga, cereći se. — Srećnik je, kako god da se zove — reč Kit zatvarajući haubu. Baš u tom trenutku jedan crni sedan s tablicama rentakara zaustavi se ispred garaže. — Do ñavola. Gospodin Porše je stigao, a kola mu još nisu gotova.

Dok sam davala svoj masterkard Kitu „Gospodin Porše“ izañe iz svog iznajmljenog auta i nañe se u mom vidnom polju. — Hej, Kite — doviknu on. — Kako napreduje, čoveče? Čekaj malo. Njega znam. Izgledao je starije na dnevnoj svetlosti, ali bio je to onaj odvratni tip koji je startovao Karoli i mene u Kormoranu. Denis Egnju. — Daj mi samo pet minuta — uzvrati Kit. Pre no što sam stigla išta da ga pitam o ovom jezivom tipu, Kit je već odmicao ka garaži, a Egnju je prilazio pravo k meni. Kada je prišao blizu, on se zaustavi, osloni se svom težinom o haubu mojih kola i prostreli me pogledom koji me pogodi pravo meñu oči. Pogled je propratio laganim, sugestivnim osmehom. — Gluvarite po sirotinjskom kraju, policajko? Ili samo volite mlado meso? — Smišljala sam odgovor kad se Kit pojavi iz pozadine. — Mene nazivaš mesom? - upita Kit, stajući pored mene. Na Egnjuov sarkastični odgovorio je svojim blistavim osmehom. — Mada, to ne treba da me čudi, s obzirom na to ko mi kaže. Ti, perverzni starče. Beše to prava borba osmesima, i nijedan ne htede da ustukne. Nastupi duga, napeta pauza. Onda Egnju skloni ruku s haube. — Ajde, meso. Hoću da vidim svoja kola. Kit mi namignu i vrati mi karticu. —Javi se nekad, Lindzi. U redu? — Naravski. Ti isto. Ušla sam u kola i upalila motor, ali ostala sam da sedim neko vreme, posmatrajući Egnjua kako ide za Kitom u garažu. Taj tip je bio mutan, ali koliko mutan, i na koji način, prosto nisam znala.

61.

Loše sam spavala. Divlji, isprekidani snovi iznova su me budili. Sada sam stajala nad lavaboom i prala zube s blesavom osvetoljubivošću. Bila sam napeta i bila sam besna, a znala sam i zašto. Zapretivši mi, šef Stark me je uspešno sprečio da istražim tragove koji bi konačno mogli da razreše ubistvo NN lica br. 24. Ako sam u pravu, njegov ubica još uvek operiše u Half Mun Beju. Zveckala sam čašama i grnčarijom po kuhinji dok sam hranila Martu, kuvala kafu, jela svoje žitne pahuljice. Jednim okom sam pratila Tudej šou*(Najpopularniji tok šou u Americi(Prim.prev.)) na malom kuhinjskom televizoru kad na ekranu poče da trepće crveni naslov. UŽIVO. Najnovije vesti. Ozbiljna mlada žena, lokalna TV reporterka, stajala je ispred jedne kuće s drvenom fasadom ograñene od ulice žu- tom policijskom trakom. Trudila se da nadjača gomilu koja se okupila na obodu zatvorene oblasti. — U sedam i trideset časova ovog jutra, Anamarija i Džozef Sarduči pronañeni su mrtvi u svom domu na Autluk roudu. Njihova unakažena i delimično obnažena tela pronašao je njihov trinaestogodišnji sin, Entoni, koji nije povreñen. Pre nekoliko trenutaka popričali smo sa šefom policije Piterom Starkom. Scenu je prekinuo snimak Starka okruženog reporterima ispred policijske stanice. Masa se tiskala, boreći se za mesto. Na nekim mikrofonima stajali su pozivni brojevi TV i radio stanica. Bila je to opsada. Pojačala sam zvuk. — Šefe Stark, da li je istina da su Sardučijevi zaklani kao ži- votinje?

— Šefe!

Ovamo! Da li ih je Toni Sarduči našao? Da li je mali pronašao svoje roditelje? — Hej, Pite. Imate li osumnjičenog? Posmatrala sam netremice Starka kako izvodi tačku svog života poput žonglera na trapezu. Kaži istinu ili laž i snosi posledice kasnije, ali umiri javnost i nemoj da daš ubici nikakve informacije koje može da iskoristi. Videla sam isti taj izraz na licu šefa Musa dok je snajperista iz Vašingtona*( Poznati slučaj iz oktobra 2002, kada je Džon Alen Muhamed, zajedno sa saučesnikom, Džonom Lijem Malvoom, snajperom tri nedelje terorisao Va- šington i okolinu, ranivši troje i usmrtivši desetoro ljudi.) još bio na slobodi. — Vidite, ne mogu ništa više da vam kažem — reče

Stark. — Još dvoje ljudi je umrlo, ali ne mogu da pričam o dokazima. Istražujemo slučaj. I obavestićemo javnost čim budemo imali konkretne informacije. Zgrabila sam stolicu, privukla je bliže ekranu i svalila se u nju. lako sam videla već mnogo ubijenih ljudi, ovaj slučaj me je pogodio do srži. Nisam verovala da ću ovako reagovati. Toliko me je razbesnela ubičina drskost da sam počela da se tresem. Pridružila sam se gomili ispred policijske stanice putem malog ekrana. Uhvatila sam sebe kako se obraćam soni televizoru dijagonale trideset tri centimetra i umanjenoj prilici šefa Starka. Ko je odgovoran za ovo, šefe? Ko, do davola, ubija sve ove Ijude?

ČETVRTI DEO

Suñenje i nevolje

62.

Baš su iznosili tela iz kuće kad sam stigla. Parkirala sam se izmeñu dva crno-bela policijska automobila na travnjaku i osmotrila prelepu modernu kuću od stakla i sekvojinog drveta. Unezverena gomila razmakla se da propusti medicinare koji su sišli niza stepenice s nosilima, a zatim ubacili dva tela spakovana u vreće u zadnji deo vozila hitne pomoći. Iako nisam poznavala Anamariju i Džozefa Sardučija, obuzela me neizreciva tuga. Probila sam se kroz masu do ulaznih vrata, na kojima je stajao uniformisani policajac u stavu voljno, s rukama iza leña. Videla sam da je iskusan jer me je dočekao s toplim osmehom i hladnim pogledom. Rešila sam da okušam sreću i pokazala mu značku. — Šef je unutra, poručnice. Pozvonila sam. Začuh uvodne taktove Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“. Sef Stark otvori vrata i, kad vide da sam ja, vilica mu se stisla. — Šta kog mog vi radite ovde? - reče osorno. Odgovorih iskreno, jer to beše istina. — Želim da pomognem, do ñavola. Mogu li da uñem? Zurili smo netremice jedno u drugo preko praga dok šef Stark napokon ne trepnu. — Da li vam je neko već rekao da ste neverovatno uporan davež? — reče, sklanjajući se u stranu da me propusti. —Jeste. I hvala vam. — Nemojte meni zahvaljivati. Nazvao sam jednog mog drugara iz Policije San Franciska. Čarli Klaper kaže da ste dobar policajac. A on je u pravu u otprilike pola slučajeva. Nemojte da zažalim.

— Da

li stvarno mislite da vam može biti žalije nego

sada? Prošla sam pored Straka u predsoblje i produžila u dnevnu sobu čiji su zidovi od stakla gledali na zaliv ispod. Nameštaj je bio u minimalističkom skandinavskom stilu: prave limje, tanki ručno tkani tepisi, apstraktne slike na zidovima i, mada Sardučijevi više nisu bili medu živima, mogla sam da osetim njihovo prisustvo u predmetima koje su ostavili iza sebe. Čak i dok sam u glavi katalogizirala sve što sam posmatrala, primetila sam šta nedostaje. U prizemlju nije bilo plastičnih kupa, zastavica, niti drugih obeleživača. Gde je onda ubica ušao? Okrenuh se ka šefu. ― Možete li mi reći šta se dogodilo? — Kopile je ušlo kroz krovni prozor na spratu — otpoče Stark.

63.

Glavna

spavaća soba nije delovala samo hladno, već i prazno, kao da je sama soba pretrpela veliki gubitak. Prozori su bili otvoreni a žaluzine su čegrtale na povetarcu kao kosti mrtvaca. Zgužvana ledenoplava posteljina bila je poprskana arterijskom krvlju i sam taj prizor činio je sobu još hladnijom. Šestoro forenzičara pakovalo je svakojake sitne predmete s noćnih stočića u plastične kese, usisavalo tepih, uzimalo otiske prstiju sa svih površina. Osim krvi, soba je delovala netaknuto, što beše čudno. Pozajmih par hirurških rukavica pa se nagnuh da pobliže osmotrim fotografiju Sardučijevih koja je stajala na rad- nom stolu. Anamarija beše lepa i sitna. Džo je odavao utisak „nežnog džina“; s ponosom je držao u

naručju svoju ženu i sina. Zašto bi neko želeo da ubije ovaj par? — Prerezao je grlo Anamariji — reče Stark, prenuvši me iz razmišljanja. — Tako da joj je skoro odsekao glavu. Rukom pokaza na krvlju natopljeni tepih pokraj kreveta. — Pala je ovde. Džo nije bio u krevetu u tom trenutku. Stark je istakao da se Anamarijina krv raspršila u pravoj liniji preko kreveta, i da je mrlja ravnomerna i neisprekidana. — Nema znakova borbe — reč šef. — Džoa je sredio u kupatilu. Stark me povede preko plavog tepiha do kupatila od belog mermera. Svetlocrvena krv beše koncentrisana na jednoj strani prostorije, u vidu bočne pruge na mestu gde je mlaz krvi isprskao zid otprilike u visini kolena. Kapala je niza zid i slivala se u lokvu zgrušane krvi na podu. Mogla sam da vi- dim obris Džoovog tela na mestu gde je pao. Čučnuh da bolje osmotrim. — Uljez mora da je pronašao damu samu u krevetu — reče šef, iznoseći mi svoje viñenje zločina. — Možda joj je šakom zapušio usta i pitao: „Gde ti je muž?“ Ili gaje možda čuo kako pušta vodu u kupatilu. Brzo je svršio s Anamarijom. Onda je iznenadio Džoa u klonji. Džo je čuo kako se vrata otvaraju i rekao: ,,Dušo...?“ Onda je podigao pogled. „Čekaj. Ko si ti? Šta hoćeš?“ — Ova krv potiče iz rane na vratu — rekoh, pokazujući na krvavi mlaz pri dnu zida. — Ubica je morao da natera Džoa da se spusti na sve četiri da bi mogao da ga kontroliše. Džo je bio krupniji. — Da — reče Stark umorno. — Izgleda da ga je bacio na kolena, stao iza njega, povukao ga za kosu i — Šef preñe prstom preko vrata. Postavljala sam pitanja, a šef je odgovarao. Ništa nije bilo ukradeno. Dečak nije ništa čuo. Prijatelji i komšije su izjavili da su Sardučijevi živeli srećno i da nisu imali

neprijatelja. — Baš kao i Doltrijevi — reč šef Stark. — Ista priča kao s O’Malijevima. Nema oružja, nema tragova, ničeg sumnjivog u vezi s njihovim finansijama, nema očiglednog motiva. Žrtve se nisu meñusobno poznavale. — Šefovo lice se iznenada zgrči samo od sebe. Spustio je gard samo na delić sekunde, ali primetila sam da ga ovo dotiče. — Svim žrtvama je zajedničko to što su bili bračni parovi — reče on. — Kuda nas to vodi? Osamdeset posto populacije Half Mun Beja je venčano. — Ceo prokleti grad je prestravljen. Uključujući mene. Šef završi svoj govor. Skrete pogled, uvuče zadnji rub košulje u pantalone, namesti kosu. Pribrao se da ne bi izgledao onoliko očajno koliko je sigurno bio. Onda me je pogledao u oči. — Dakle, šta vi mislite poručnice? Hajde, zadivite me.

64.

Nisam videla tela, a rezultati laboratorijskih analiza u vezi s ovim divljačkim ubistvom neće početi da pristižu još danima. Ipak, ignorisala sam šefov sarkazam i rekla mu ono što mi je moj osećaj već neko vreme govorio. — Bila su dvojica ubica — rekoh. Stark prasnu u smeh. Bukvalno zareža: — Gluposti. — Vidite — rekoh. — Nema znakova borbe, zar ne? Zašto Džo nije pokušao da savlada svog napadača? Bio je krupan. Bio je pravi medved. — Zamislite ovako — nastavih. — Izveli su Džoa iz sobe pod pretnjom nožem — a on je sarañivao jer je morao. Ubica broj dva ostao je u sobi s Anamarijom. Šef se osvrnu po sobi, posmatrajući mesto zločina drugim očima, zamišljajući moj scenario.

— Volela

bih da vidim dečakovu sobu — rekoh. Kad sam prešla preko praga, po stvarima u sobi sam mogla da zaključim daje Entoni Sarduči pametan klinac. Imao je dobre knjige, terarijum pun zdravih jezivih gmizavaca i moćan računar na stolu. Ali ono što me je najviše zainteresovalo bila su udubljenja u tepihu na mestu gde je inače stajala stolica za radni sto. Stolica je bila pomerena. Zašto? Osvrnuh se po sobi i ugledah je kraj dovratka. Pomislih na policajca koji je čuvao stražu ispred kuće Sardučijevih, i nešto mi kvrcnu u glavi. Dečak nije ništa čuo. Ali šta bi bilo da jeste? Pokazah stolicu šefu. — Da li je neko pomerao ovu stolicu? — upitah. — Niko nije ulazio u ovu sobu. — Predomislila sam se - rekoh mu. — Ovde nisu bila dva uljeza. Bila su tri. Dvojica su bila zadužena za ubijanje. Jedan je imao zadatak da se postara za dečaka u slučaju da se ovaj probudi. Sedeo je upravo tu u toj stolici. Šef se naglo okrete, poñe niz hodnik i vrati se s jednom mladom forenzičarkom. Sačekala je ispred vrata sa svojom rolnom trake dok mi nismo izašli iz prostorije. Onda ju je zapečatila. — Ne želim da verujem u to, poručnice. Bilo je dovoljno loše dok smo imali posla s jednim psihopatom. Gledala sam ga u oči netremice. Onda, samo na tren, na licu mu zaigra osmeh. — Nemojte me citirati - reče - ali mislim da sam upravo govorio u množini.

65.

Bilo

je već kasno popodne kad sam napustila kuću Sardučijevih. Vozila sam ka jugoistoku autoputem Kabriljo, a u mozgu mi je vrvelo kao u košnici dok sam razmišljala o detaljima ovog zločina i mom razgovoru sa šefom. Kada mi je potvrdio da su Sardučijevi, poput ostalih žrtava dvostrukih ubistava, bili izbičevani, ispričala sam mu da sam u prošlosti i sama imala posla s ovim ubicama. Ispričala sam mu o NN licu br. 24. Još nisam uspela da povežem sve konce izmeñu ubistava u Half Mun Beju i mog NN lica, ali bila sam sigurna da sam u pravu. Deset godina rada u Odeljenju za ubistva naučilo me je da iako modus operandi može da se promeni, potpis uvek ostaje isti. Bičevanje u kombinaciji s prerezivanjem grla bio je redak, verovatno jedinstven potpis. Kad sam došla do raskrsnice na samo nekoliko blokova od Sardučijevih, upalilo se crveno svetlo. Dok sam kočila bacila sam pogled u retrovizor i ugledala crveni sportski auto kako mi se približava velikom brzinom. Očekivala sam da će se kola zaustaviti, ali nisu čak ni usporila. Nisam mogla da poverujem u ono što sam sledeće videla. Očiju prikovanih za retrovizor posmatrala sam kako kola nastavljaju da jure pravo na mene. Počeh da trubim iz sve snage, ali kola samo nastaviše da rastu u mom retrovizoru. Šta se kog ñavola dešava? Da li vozač priča preko prokletog mobilnog? Da li me uopšte vidi? Adrenalin mi je proradio i sve se odigralo za tren oka. Stisnuh papučicu za gas i cimnuh volan da izbegnem sudar, sklanjajući se s puta na travnjak ispred jedne kuće, preturivši baštenska kolica pre nego što sam se

zaustavila u podnožju jedne duglazije.*( Engl.: Douglas-ftr — vrsta četinara. (Prim. prev.)) Ubacih eksplorer u rikverc, uništavajući travnjak dok sam se vraćala na put. Zatim se dadoh u poteru za manijakom koji je nestajao u daljini i koji umalo nije proleteo kroz moje zadnje sedište. Koji nije zastao ni da pogleda haos koji je napravio. Taj seronja je mogao da me ubije. Ne ispuštajući iz vida crveni auto, prišla sam mu dovoljno blizu da razaznam njegove elegantne linije. Bio je to porše. Lice mi se zažari kad se moj strah i bes stopiše u jedno. Dadoh gas do daske, prateći porše koji se provlačio kroz saobraćaj, konstantno vozeći preko duple žute trake. Kada sam poslednji put videla ova kola, Kit mu je popravljao rezervoar za ulje. Bila su to kola Denisa Egnjua. Devetnaest kilometaraje proletelo za tili čas. Još sam pratila porše kad on skrete u brda, ka San Mateu, nastavljajući ka jugu El Kamino Rilom, trošnim putem koji je pratio šine koltrejn linije.*( Engl.: Caltrain — lokalna vozna linija s početnom stanicom u San Francisku koja ide ka jugu, kroz dolinu Santa Klara i završava u industrijskom gradiću Gilroju, jugoistočno od San Hozea. (Prim. prev.)) Onda, ne dajući

žmigavac, porše naglo smota udesno ka ulazu u jedan mali tržni centar. Poñoh za njim, škripeći gumama u krivini, i zaustavih se na gotovo pustom parkingu. Ugasih motor i, dok mi je srce iz galopa prelazilo u kas, osvrnuh se naokolo. Mali tržnjak ne beše ništa drugo do skupina jeftinih radnji: prodavnice auto-delova, radnje tipa ,,Sve za dolar“, diskonti pića. Na najudaljenijem delu parkinga stajala je zgrada od betonskih blokova s crvenim neonskim znakom u prozoru: Plejmejt pen. XXX devojke uživo. Ispred fasade izlepljene reklamama behu parkirana kola Denisa Egnjua.

Zaključala sam eksplorer i pešice prešla tih dvadesetak metara do seksi šopa. Otvorih vrata i uñoh unutra.

66.

Plejmejt

pen beše rupčaga osvetljena mutnim plafonjerama i trepćućim neonkama. S moje leve strane stajale su police sa seksi igračkama: dildoi i vibrirajući prstenovi u napadnim bojama i razna pomagala izlivena od gume i silikona. S moje desne strane nalazili su se aparati za sokove i grickalice: osveženje za sve one filmofile zarobljene u malim video-kabinama, izgubljene u svojim fantazijama, ruku čvrsto posañenih na svoje džojstike. Osetila sam poglede na sebi dok sam hodala uskim prolazima izmedu rafova s video-kasetama. Bila sam jedina žena koja je slobodno tumarala ovim mestom, i pretpostavljam da sam više bola oči ovako u pantalonama i blejzeru nego da sam bila gola golcijata. Taman sam htela da priñem prodavcu za pultom, kad osetih neko mračno prisustvo iza leña. — Lindzi? Trgoh se — ali Denis Egnju je izgledao oduševljen što me vidi. — Čemu dugujem ovu čast, poručnice? Bila sam uhvaćena u lavirintu polica prepunih pornografije, ali poputjunice koja stoji u redu u klanici, bilo mi je jasno da je jedini izlaz pravo ispred mene. Egnjuova kancelarija bila je mala, dobro osvetljena prostorija bez prozora. On dohvati jednu stolicu koja stajaše za stolom od ultraplasta s drvenom šarom, i pokaza mi gde da sednem — na crni kožni kauč koji je video i bolje dane.

— Neka, stajaću. Neću dugo - rekoh, ali dok sam

stajala tu u dovratku, prosto sam morala da osmotrim prostoriju. Na svakom zidu stajale su uramljene fotograflje koje su lepotice u tangama potpisale s „Rendiju Longu,*(Eng.:Long-dug, dugačak; čest nadimak porno glumaca.(Prim. prev.)) za uspomenu“, a prikazivale su vruće scene iz filmova u kojima je Rendi Long glumio sa svojim partnerkama. Videla sam i nekoliko fotografija na kojima Egnju pozira s nasmejanim tipovima u odelima. Zvona mi se oglasiše u glavi dok sam povezivala njuške mladih ,,kumova“ čije je vreme tek dolazilo s mafijašima koji su kasnije postali. Barem dvojica tipova u odelima sada su bili pokojni. Trebalo mi je još nekoliko sekundi da shvatim da su Denis Egnju i mlañi, dugokosi Rendi Long s fotografija jedna te ista osoba. Egnju je bio prokleti pomo-glumac.

67.

Dakle,

poručnice, šta mogu da učinim za vas? – upita Denis Egnju s osmehom, pa stade da sreñuje papire na stolu s koga zatim uze gomilu vibrirajučih prstenova, poče da ih prebacuje iz ruke u ruku, poput novčića, i konačno ih ostavi na stolu. — Ne znam šta pokušavaš da izvedeš — rekoh — ali tamo odakle ja dolazim izbacivanje drugih kola s puta smatra se krivičnim delom. — Ozbiljno, Lindzi. Ne ljutiš se da te zovem Lindzi? Egnju prekrsti šake i podboči se, pa mi uputi jedan od svojih blistavobelih osmeha. - Ne znam o čemu pričaš. — Kenjaš. Pre dvadeset minuta si me izgurao s puta. Neko je mogao da pogine. Ja sam mogla da poginem. — Oh. Ne. To nisam mogao biti ja — reče Egnju,

mršteći veñe i vrteći glavom. — Mislim da bih primetio tako nešto. Ne, mislim da si došla ovamo jer želiš da me vidiš. Izvodio me je iz takta. Egnju nije bio sarno jeziv tip s brzim kolima koga je bolelo uvo za sve, već je imao i podrugljiv koji me je izluñivao. — Vidiš ove devojke? — reče, upirući palcem preko leña ka svom „zidu slavnih“. — Znaš li zašto snimaju ove filmove? Toliko malo cene sebe da misle da će se, time što se ponižavaju s muškarcima, osećati moćnije. Nije li to smešno? A vidi tebe. Ponižavaš se time što dolaziš ovde. Da li se zbog toga osećaš moćno? Zapenih, gušeći se od svog tog sranja, i viknuh: — Ti arogantni seronjo — kad čuh kako neki glas govori: — Čoveče. Molim te reci mi da si došla da konkurišeš za posao. Čovečuljak u neuglednoj zelenoj jakni zakopčanoj preko pivskog stomaka pojavio se na vratima kancelarije. Naslonio se na ragastov od vrata, na nekih pola metra od mene, merkajući me od glave do pete. Pogled beše takav da mi je sko- ro skinuo i kožu. — Rik Monte, ovo je poručnica Lindzi Bokser. S Odeljenja za ubistva iz San Franciska — reče Egnju. — Na odmoru je... ili bar tako tvrdi. — Uživate li u odmoru, poručnice? — upita Rik, obraćajući se mojim grudima. — Divno se provodim, ali ovo bih u svakom trenutku mogla da preinačim u zvaničnu posetu. Čim izrekoh te reči, nešto me žignu u grudima. Šta ja to radim? Bila sam na bolovanju i izvan reona svoje nadležnosti. Jurila sam jednog grañanina u sopstvenim kolima. Nisam imala podršku, i ako bi bilo koji od ove dvojice drkadžija podneo žalbu, makar i preko telefona, protiv mene bi bile pokrenute disciplinske mere. A to je poslednje što mi je trebalo pre suñenja. — Da te ne znam, pomislio bih da sam te nečim

naljutio ― reče Denis svojim dvoličnim, umilnim tonom. — Nisam ti učinio ništa nažao, znaš. — Kada se sledeći put sretnemo — procedih kroz zube — okreni se i poñi na drugu stranu. — Oh. Izvinjavam se. Mora da sam pobrkao lončiće. Učinilo mi se da si ti pratila mene, ne obrnuto. Bila sam u iskušenju da mu uzvratim, ali ovoga puta sam se obuzdala. Ništa mi zapravo nije učinio. Nije me ni vreñao. Izašla sam iz Egnjuove kancelarije, prekorevajući sebe što sam uopšte dolazila u jazbinu tog ljigavca. Pošla sam ka izlaznim vratima seksi šopa, rešena da što pre ostavim iza sebe ovu malu užasnu epizodu, kad mi jedan mišićavi tip s ,,tarzankom“ prošaranom svetlim pramenovima i istetoviranim plamenovima na vratu koji su se pomaljali iz okovratnika majice prepreči put. — Sklanjaj mi se s puta, druškane - rekoh, pokušavajući da se provučem pored njega. Tip ispruži ruke, stojeći nasred radnje ukopan poput stene. Smešio se, čikajući me. — Hajde, mamice. Doñi kod Rokoa — reče on. — U redu je, Roko — reče Egnju. — Ova dama je moja gošća. Ispratiću te, Lindzi. Posegnuh za kvakom, ali Egnju se nasloni na vrata, zagradivši me. Bio mi je tako blizu da nisam videla ništa osim njegovog lica: mogla sam da razaznam svaku poru, svaki kapilar u njegovim zakrvavljenim očima. Tutnuo mi je video- kasetu u ruku. Na omotu je stajao naslov epskog glumačkog ostvarenja Rendija Longa: Duga, besana noć. — Pogledaj kad budeš imala vremena. Ostavio sam ti broj telefona na poleñini. Odgurnuh Egnjua i traka pade na pod. — Sklanjaj se — rekoh. On se pomače unazad, taman koliko da mi omogući da otvorim vrata. Isprati me s osmehom, držeći se za meñunožje.

68.

Probudih

se sledećeg jutra razmišljajući o Denisu Egnjuu, tom ljigavcu. Ponela sam kafu u dvorište i, dok sam čekala da se ohladi, iskaljivala sam bes na bonevilovom motoru iz kojeg je dopiralo nekakvo kašljucanje. Držala sam alat u ruci i petljala oko ventila kad se jedna kola zaustaviše na prilazu. Vrata se zalupiše. — Lindzi? Ima li kogaaa? — Mislim da ju je progutao onaj ogronmi zlatni čamac. Pomolih se ispod haube, brišući umašćene šake krpom od antilopa, i ispružih ruke ka Sindi i Kler, hvatajući ih obe u veliki zagrljaj. Cičale smo i poskakivale okolo, i Marta, koja je spavala na tremu, nam se pridruži. — Bile smo u prolazu — reče Kler kad se razdvojismo. — Pa smo ponnslile da svratimo i vidimo u kakvu si se nevolju uvalila. Šta ti je to, Lindzi? Mislila sam da su kola koja toliko troše odavno zabranjena zakonom i zbrisana s lica zemlje. — Nemoj da diraš moju bebicu — rekoh s osmehom. —Je li ispravan? — Ne da je ispravan nego leti po putu! Devojke mi predadoše poklon-korpicu ukrašenu trakama s kozmetikom kupljenom u Nordstromu, punu sjajnih kupki i drugih preparata za negu tela, i pošto se jednoglasno složismo, potrpasmo se u bonevil da se provozamo. Spustila sam prozore pritiskom na dugme i, dok su bonevilove široke crno-bele gume ljubile asfalt, zefir koji je duvao iz pravca zaliva mrsio nam je kosu. Napravismo nekoliko krugova po Ketinom komšiluku i zañosmo u planine kad mi Kler pokaza jedan koverat.

— Umalo

da zaboravim. Džakobi ti šalje ovo. Bacila sam pogled na žućkasti koverat dimenzija dvadeset s trideset centimetara u njenoj ruci. Prethodne večeri sam nazvala Džakobija i zamolila ga mi dostavi sve što može da iskopa o Denisu Egnjuu, poznatijem kao Rendi Long. Ispričala sam Sindi i Kler o mom prvom slučajnom susretu s Egnjuom u Kormoranu, kratkoj ali neprijatnoj epizodi ispred Kitove garaže i incidentu s kolima. Onda sam opisala svoj jezivi obilazak u Plejmejt pen do najsitnijih detalja. — To ti je rekao? — uzviknu Sindi nakon što sam citirala Egnjuov stav da se „žene ponižavaju s muškarcima da bi se osećale moćno“. Obrazi joj se zažariše; toliko se razbesnela da je pocrvenela do ušiju. — E, njega bi trebalo zabraniti zakonom i zbrisati s lica zemlje. Nasmejah se i rekoh joj: — Egnju ima nekakav zid s trofejima, kao Toni u svojoj kancelariji u Bada Bingu*(Izmišljeni bar iz Tv serije Porodica Soprano (Prim.prev.)) Sve te fotografije s potpisima porno-diva i mafijaša. Nestvarno. Kler, otvori to, molim te? Kler izvadi tri lista papira iz koverte. Bili su uheftani, a na njima je stajala prikačena samolepljiva stranica iz blokčeta na kojoj je Džakobi naškrabao poruku. — Pročitaj naglas, ako nemaš ništa protiv — reče Sindi, izvirujući sa zadnjeg sedišta. — Navode se neki manji prestupi: vožnja u pijanom stanju, fizički napad, nasilje u porodici, bapšenje zbog posedovanja narkotika i služenje zatvorske kazne u Folsomu. Ali evo ga, Lindzi. Piše da je optužen za ubistvo s predumišljajem pre pet godina. Optužbe su odbačene. Posegnuh rukom iza i uzeh papirić s Džakobijevom porukom: „Žrtva je bila Egnjuova devojka. Zastupao ga je Ralf Brankuzi.“ Saznala sam dovoljno. Svi smo znali da je Brankuzi vrhunski branilac. Samo bogati su mogli da ga priušte. Brankuzi je takoñe bio omiljeni advokat mafije.

69.

Po

povratku Ketinoj kući, na prilazu nas sačekaše patrolna kola, i šef Stark nam poñe u susret. Izgledao je mračno kao i uvek, namrštenih veña, sa zabrinutim izrazom u očima koji beše zarazan. — Šta nije u redu, šefe? Sta se sad desilo? — Počeli su da pristižu izveštaji iz patološke laboratorije — reče on, čkiljeći naspram sunca. — Ovo vam je formalan poziv da se pridružite istrazi. Osetih kako me prožima talas uzbuñenja, koji prikrih iz obzira prema šefu. Predstavih mu Sindi i Kler. — Doktorka Vošbern je glavni sudski patolog grada San Franciska — rekoh. — Nemate ništa protiv da i ona poñe s nama? — Naravno, zašto da ne — zabrunda šef. — Prihvatam svu pomoć koju mogu da dobijem. Možda naučim još nešto korisno, zar ne? Sindi pogleda u troje, i vide da se poziv ne odnosi na nju. Do ñavola, ona je bila novinarka. — Razumem — reče ona dobrodušno. — Ostaću ja ovde, nije mi problem. Imam laptop i rok da predam tekst. Osim toga, po prirodi sam samotnjak. Kler i ja se vratismo u bonevil i poñosmo za šefovim kolima na autoput. — Ovo je sjajno — rekoh, sijajući od oduševljenja. — Dozvolio mi je da se uključim u slučaj. — A šta ja uopšte radim u svemu ovome? — reče Kler, vrteći glavom. — Pomažem ti i podržavam u tvojoj potpuno pogrešnoj odluci da se umešaš u slučaj, iako obe znamo da bi ti bilo pametnije da sediš na onom tremu sa čašom džin-tonika u ruci i planduješ. Nasmejah se. — Priznaj — rekoh. - I ti si se navukla. Ni ti ne možeš da odoliš ovom slučaju.

— Ti

si blesava — promrmlja. Onda me pogleda. Vide da se osmehujem, pa se i sama naceri. — Najgora si od sve dece, Lindzi. Stvarno jesi. Ali tvoja guzica je u pitanju, draga. Deset minuta kasnije, isključismo se za Starkovim kolima s autoputa i uñosmo u Mos Bič.

70.

Mrtvačnica se nalazila u podrumu medicinskog centra Seton. Bila je to prostorija s belim pločicama koja je mirisala čisto i sveže kao odeljak sa zamrznutom hranom u super- marketu. Jedan zamrzivač tihoje zujao u pozadini. Klimnuh u znak pozdrava dvojici tehničara zaduženih za dokaze koji su gundali o nekoj grešci u papirologiji dok su slagali odeću žrtava u smeñe papirne kese. Prišla sam stolovima za autopsiju na sredini prostorije, gde je mladi asistent patologa sunñerom i crevom prao tela Sardučijevih. Kad vide da prilazim, on zatvori slavinu i pome- ri se u stranu. Džozefi Anamarija ležali su nagi podjarkim svetlom. Njihova mokra tela koja su se presijavala na svetlosti bila su bez ikakvih osobenih znaka, bile su tu samo ružne, zjapeće rane na vratu, a lica im u smrti behu glatka poput dečjih. Kler me pozva po imenu, prekidajući moje nemo opštenje s mrtvima. Okrenuh se i ona me predstavi čoveku s plavim rukavicama i plastičnom pregačom, i s mrežicom preko sede kose. Bio je sitan i poguren, iskrivljenog osmeha, kao da je bolovao od Belove paralize ili pretrpeo šlog. — Lindzi, ovo je doktor Bil Ramos, forenzički patolog.

Bile, ovo je poručnica Lindzi Bokser iz Odeljenja za ubistva, Policija San Franciska. Postoji mogućnost da su ova ubistva povezana s jednim od njenih starih slučajeva. Rukovala sam se s Ramosom kad nam priñe šef Stark. — Doktore, recite joj ono što ste meni rekli preko telefona. Ramos reče: — Zašto vam ne bih pokazao? Obrati se svom asistentu: — Hej, Samire, želim da pogledam ženu otpozadi, pomozi mi da je prevrnemo na bok. Samir prebaci levi Anamarijin članak preko desnog, a doktor posegnu i uhvati je za levi ručni zglob. Njih dvojica zatim povukoše leš tako da se on osloni na bok. Zurila sam u sedam ukrštenih žućkastih pruga na zadnjici mrtve žene, širine nešto manje od dva centimetra, dužine oko sedam ili osam centimetara. — Mnogo snage je uneseno u te udarce — reče Ramos. — Pa ipak, jedva da se razaznaju. Samire, daj da okrenemo gospodina Sardučija. Doktor i njegov asistent prevrnuše muškarca na bok, i nje- gova glava utom jadno klonu unazad. — Evo, pogledajte — reče doktor — evo ih ponovo. Višestruke neupadljive abrazije pravougaonog oblika, nanete nekom vrstom tupog predmeta. Nisu crvenosmeñe boje koju biste videli da je taj deo tela trpeo udarce dok je preminuli još bio živ, a nisu u pitanju ni žute abrazije koje biste dobili da su udarci nanošeni postmortem. Doktor me pogleda da se uveri da sam ga razumela. — Udarite me u lice, pa mi pucajte dvaput u grudi. Krvni pritisak neće biti dovoljno snažan da zaradim upadljivu modricu na licu, ali videće se nešto ako srce nastavi da mi pumpa još koji trenutak. Doktor prinese skalpel jednoj štrafti na muškarčevim leñima, pa načini zasek u bledom i modrikastom tkivu. — Možete da vidite ovu svetlosmeñu boju ispod

abrazija — to se zove „usko ograničena akumulacija krvi“. — Na prostom engleskom — nastavi Ramos — da li se slažete, doktorko Vošbern? Dubok rez preko vratne žile i pneumogastričnih živaca zaustavio je srce gotovo istog trenutka. Ali ne baš momentalno. Ovom čovekuje bio ostao još jedan otkucaj srca u trenutku bičevanja. Ovi udarci su naneti cummortem — neposredno pre ili u trenutku smrti. Iz ubičinog ugla posmatranja, žrtva je još bila u stanju da oseti udarce. — Deluje kao da su ubistva lične prirode — reče Stark. — O, da. Rekao bih da su ubice mrzele svoje žrtve. U prostoriji nastupi tišina dok smo razmišljali o ovome što je doktor upravo rekao. — Pruge na Džou uže su od onih na Anamariji — primeti Kler. — Da - Ramos se ponovo složi. - Nanete su drugim predmetom. — Poput kaiša - rekoh. - Da li je moguće da su za bičevanje korišćena dva različita kaiša? — Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali to se poklapa s dokazima van svake sumnje — reče Ramos. Kler je sad izgledala ne samo zamišljeno već i tužno. — O čemu razmišljaš? — upitah je. — Mrsko mi je da ti to kažem, Lindzi, ali ovo me stvarno vraća u prošlost. Ove pruge izgledaju baš kao one koje sam svojevremeno videla na tvom NN licu.

71.

Ponoć beše prošla kad je Posmatrač krenuo s plaže u pravcu kopna. Uspinjao se peskovitom liticom, da bi zatim pošao uskom stazom koja se usecala kroz drač i gustu

visoku travu, pružajući se ka istoku u dužini od otprilike jednog kilometra. Posmatrač je napokon mogao da razazna krivudavi put koji je pratio liniju obale. Primicao se jednoj kući koja ga je naročito zanimala kad se saplete o panj koji mu se našao na putu. Ispruži ruke da ublaži pad i stropošta se bolno, pravo na stomak, rukama grabeći nabijeni pesak i oštru, suvu travu. Posmatrač se brzo pridiže na kolena i maši se rukom za gornji džep od jakne — fotoaparat mu je ispao. — Sranje, sranje, sranje — opsova glasno od besa. Puzao je četvoronoške, tapkajući rukama po pesku, i mogao je da oseti kako mu se znoj na gornjoj usni suši na hladnom povetarcu. Kako su minuti proticali obuzimao ga je sve veći očaj. Napokon, nañe svoj dragoceni fotoaparat, tako mali — objektiva zarivenog u pesak. On dunu u fotoaparat da istera pesak, upravi ga ka kućama, i virnu kroz okular. Video je kroz izmaglicu sitnih ogrebotina koje su se pružale preko plastičnog sočiva. Ovo nije dobro. Psujući sebi u bradu, Posmatrač pogleda na sat — 00:14 — i poñe prema kući u kojoj je boravila Lindzi. Sada kada je njegovo sočivo za uveličavanje bilo beskorisno, moraće da priñe bliže, i to pešice. Posmatrač preskoči zaštitnu ogradu na kraju polja i zastade na trotoaru pored ulične svetiljke koja ga celog obasja. Druga po redu s kraja ulice, kuća Ket Bokser beše osvetljena svetlošću lampe. On uroni u senke i priñe kući izokola, presecajući kroz bočna dvorišta, i napokon čučnu u zaklon žive ograde koja je rasla pokraj dnevne sobe Bokserove. Uzlupanog srca, on ustade i proviri kroz veliki prozor. Društvo je bilo na okupu: Lindzi u svojoj policijskoj majici i helankama, Kler, tamnoputi patolog iz grada, u zlatnom kaftanu, i Sindi, plave kose vezane u rep i

svilenim ogrtačem koji je pokrivao sve sem nogavica njene ružičaste pidžame i stopala. Zene su vodile žustar razgovor, ponekad se smejući naglas, posle čega bi se opet uozbiljile. Kada bi samo mogao da čuje o čemu to do ñavola pričaju. Posmatrač se preslišavao u sebi, prisećajući se činjenica, ne- davnih dogañaja, okolnosti. Ona stolica u dečakovoj sobi. Nije povezivala nikoga od njih ni sa čim, ali bila je to greška ko- ju je on napravio. Da li je bezbedno da nastave dalje? Bilo je još mnogo toga što je trebalo uraditi. Posmatrač oseti kako ga sustiže umor, konstantno naprezanje počelo je da uzima danak. Ruke su mu se tresle, a u grudima ga je peklo. Nije mogao duže da se zadržava na ovom mestu, prosto nije mogao. Osvrnu se okolo, da se uveri da niko ne šeta psa ili ne iznosi ñubre, pa izañe iz svog zaklona i šmugnu ispod ulične svetiljke. Preskoči zaštitnu ogradu i nastavi mračnom stazom ka plaži. Morali su da donesu odluku po pitanju Lindzi Bokser. Tešku odluku. Ta žena je bila policajac.

72.

Probudila

sam se rano ujutru s mišlju koja mi se rodila u mozgu poput delfina koji izranja iz talasa. Pustila sam Martu u dvorište iza kuće, pristavila kafu i upalila laptop. Palo mi je na pamet da je Bob Hinton rekao da je još dvoje ljudi bilo ubijeno u Half Mun Beju pre dve godine: Rej i Moli Vitaker. Letovali su ovde, kako Hinton reče. Rej je bio fotograf, Moli neka glumičica, pomalo, u Holivudu.

Otvorila sam internet pretraživač, pristupila nacionalnoj bazi podataka i potražila ih. Još sam bila u šoku kad sam otišla do spavaćih soba da probudim devojke. Pošto su se obukle i sele da doručkuju pogačice uz kafu, rekoh im šta sam saznala o Reju i Moli Vitaker. — Bavili su se pornografijom, oboje. Rej je bio kamerman, a Moli je glumila u dečjim porno-filmovima. S dečacima, devojčicama, kao da nije birala — rekoh. — Bili su uhapšeni zbog toga i osuñeni. Ko im je bio advokat? Brankuzi, ponovo. Devojke su me odviše dobro poznavale. Počele su da mi prigovaraju, upozoravajući me da budem oprezna, podsećajući me da sam na kraju krajeva samo civil i da, iako je bilo logično da proverim postoji li izmeñu Vitakerovih i Denisa Egnjua neka veza, ovde nisam bila na svom terenu, da mi niko ne čuva leña i da tražim nevolju. Mora da sam barem šest puta ponovila „Znam, znam“, i dok smo se pozdravljale na prilazu obećah im da ću biti dobra i paziti šta radim. — Treba da razmisliš o tome da se vratiš kući, Lindzi — reče Kler napokon, obujmivši mi lice rukama. — Hoću - rekoh. - Defmitivno ću razmisliti o tome. Obe me zagrliše kao da me više nikada neće videti i, iskreno, to me je pogodilo. Dok su Klerina kola išla prilazom u rikverc, Sindi se promoli kroz prozor. — Nazvaću te večeras. Razmisli o onome što smo ti rekle. Razmisli, Lindzi. Poslah im poljupce i uñoh u kuću. Našla sam tašnu okačenu o kvaku jednih vrata, i kopala po njoj dok nisam pronašla mobilni, značku i pištolj. Minut kasnije upalila sam eksplorer. Vožnja do grada beše kratka i mozak mi je grozničavo radio sve dok nisam zaustavila kola na parkingu ispred policijske barake. Pronañoh šefa u njegovoj kancelariji kako pali računar, sa šoljom kafe u ruci i kutijom krofni na stolici

pored. — Te stvari će vam doći glave - rekoh. On pomeri krofne da mi napravi mesta da sednem. — Ako mene pitate, to je lep način da se umre. Šta vas muči, poručnice? — Ovo — rekoh. Izvadih dosije Denisa Egnjua i tresnuh ga na neurednu gomilu papira na šefovom stolu. — Rej i Moli Vitaker bili su izbičevani, zar ne? — Da, oni su bili prvi. — Da li ste imali osumnjičenog za njihova ubistva? Šef klimnu. — Nismo mogli tada da dokažemo, ne možemo ni sada, ali motrimo na tog tipa već duže vreme. On podiže Egnjov dosije i vrati mi ga. — Znamo sve o Denisu Egnjuu. On nam je glavni osumnjičeni.

73.

Sedela

sam na tremu u sumrak, improvizujući neku melodiju na gitari kada se farovi na kraju puta polako uspeše ulicom i zaustaviše se ispred Ketine kuće. Već sam krenula ka autu kad šofer izañe i otvori zadnja vrata. —Jasno mi je — rekoh, dok mi je lice toliko sijalo da je moglo da razbije pomrčinu. — Bio si u prolazu. — Baš tako — reče Džo, hvatajući me jednom rukom oko struka. — Pa sam mislio da te iznenadim. Spustih ruku na džep njegove uredno ispeglane bele košulje. — Kler te je zvala. — I Sindi. - Džo se nasmeja pomalo pokajnički. Dozvoli da te izvedem na večeru. — Hmm. A da ja spremim večeru ovde?

— Dogovoreno.

Džo kucnu po krovu sedana i on ode. — Doñi ’vamo — reče, pa me zagrli i poljubi, a ja se ponovo zapitah kako je moguće da jedan poljubac može da izazove takav stihijski požar. Dok mi se toplina širila telom, kroz glavu mi proñe još samo jedna razgovetna misao: Evo nas ponovo. Još jedno romantično usputno stajanje u ludoj vožnji mog života. Džo mi obujmi lice rukama i ponovo me poljubi, i moje srce prestade da pruža svoj nejaki otpor i položi oružje. Uñosmo u kuću i ja nogom zalupih vrata za nama. Stajala sam na vrhovima prstiju s rukama oko Džoovog vrata i pustila da me vodi unatraške kroz kuću dok se nisam našla na leñima u krevetu gde Džo poče da me svlači. Počeo je od cipela i ljubio svaki deo tela koji je razodenuo na putu do mojih usana. Dragi bože, istopio je sve osim mog Kokopelija. Uzdahnuh tiho i pružih ruke ka njemu, ali nije ga bilo. Otvorih oči i videh kako se skida. Bio je predivan. Zgo dan, pocrneo, tvrd. I sve to za mene. Nasmejah se iz čiste radosti. Pet minuta ranije radovala sam se omnibusu Reda i zakona. A sada ovo! Raširih ruke i Džo leže preko mene. — Hej — reče. — Mnogo si mi nedostajala. — Ućuti — rekoh. Grizla sam njegovu donju usnu, ne prejako, pa počeh da ga ljubim duboko i obujmih ga nogama. Kada smo izašli iz spavaće sobe sat vremena kasnije, bosonogi raščupani, napolju je bio mrkli mrak. Marta je vrtela repom, što je prosto značilo „Nahrani me“, pa sam to i uradila. Onda sam spremila sočnu salatu od mešanog zeleniša s prelivom od senfa i sitno narendanim parmezanom, i stavila testeninu da se kuva dok je Džo mešao bosiljak, origano i beli luk, praveći sos od paradajza. Vazduh uskoro ispuni božanstven miris.

Jeli smo za kuhinjskim stolom, razmenjujući novosti od protekle nedelje. Džoove su bile dosta nalik onima na CNN-u. Užasni teroristički napadi automobil-bombama, infiltracije po aerodromima i političke razmirice o kojima sam mogla da čujein i bez ovlašćenja za pristup najvećim državnim tajnama. Ispričah Džou najkraću, najbezazleniju verziju mog su- sreta s Egnjuom. Lice mu se smrknu dok je slušao. — Pravi se da ti nisam ništa rekla — rekoh, ljubeći mu nabrano čelo dok sam mu dosipala vino. — Da se pravim da se ne ljutim što si sebe dovela u takvu opasnost? Bože, zar su svi zaboravili da sam policajka? I to pametna policajka, kad sam već kod toga. Prva žena poručnik u San Francisku, i tako dalje i tako bliže. — Šta misliš o Keriju Grantu? - upitah. - A tek Ketrin Hepbern? Ležali smo zagrljeni na kauču i gledali Čuvanje Bebe*( Komedija iz 1938. godine, s Kerijem Grantom i Ketrin Hepbem u glav-nim ulogama. (Prim. prev.)) jednu od mojih omiljenih starih

komedija. Prasnula sam u smeh kao i uvek na scenu kad Keri Grant puzi okolo jureći terijera koji nosi kost dinosaurusa u zubima, i Džo se smejao zajedno sa mnom, držeći me u naručju. — Ako me ikada uhvatiš kako izvodim tako nešto s Martom, ništa ne pitaj. Nasmejala sam se. — Mnogo te volim, Lindzi. — I ja tebe mnogo volim. Kasnije te večeri, zaspala sam ugnežñena pokraj Džoa, razmišljajući: Tako mi je lepo s njim. Prosto ne mogu da se zasitim ovog čoveka.

74.

Džo

je spremao kajganu sa slaninom okupan zaslepljujućom svetlošću s kuhinjskog prozora. Ja sam sipala kafu u šolje, i Džo je u mom blagom mrštenju pročitao neizrečeno pitanje. — Ovde sam dok me ne pozovu. Ako želiš, pomoći ću ti oko istrage. Ušli smo u eksplorer sa Džoom za volanom i Martom u mom krilu. Ispričala sam Džou o Sardučijevima dok smo polako prolazili pored njihove kuće od stakla na obali zaliva. Onda se zaputismo ka Krešent Hajtsu, i uspesmo se vijugavim prašnjavim putem do vrata male napuštene kuće Doltrijevih. Ako je neka kuća ikada propala i opustela zbog ubistva, onda je to bila ova. Travnjak ispred kuće beše zarastao u korov, vrata i prozori zatvoreni daskama, a ostaci žute trake lepršali su u žbunju poput malih žutih ptica. — Sasvim različita društveno-ekonomska klasa od Sardučijevih — reče Džo. — Da. Mislim da ova ubistva nemaju nikakve veze s novcem. Poñosmo nazad niz planinu i posle nekoliko minuta uñosmo u Oušn Koloni, naselje oivičeno terenima za golf u kojem su O‘Malijevi živeli i umrli. Pokazah mu belu kuću u kolo- nijalnom stilu s plavim kapcima dok smo joj prilazili. Sada je u dvorištu ispred kuće stajao znak ,,Na prodaju“ a na prilazu je bio parkiran jedan linkoln. Parkirali smo uz ivičnjak i ugledali jednu plavušu u ružičastoj lili pulicer haljini kako izlazi iz kuće i zaključava ulazna vrata. Kada nas ugleda, njene napadno nakarminisane usne razvukoše se u širok osmeh. — Zdravo — reče ona — ja sam Emili Heris, iz

agencije Pacifik houms nekretnine. Žao mi je, ali obilaske radimo samo nedeljom. Ne mogu da vam pokažem kuću sada jer imam sastanak u gradu... Moje lice mora da je odavalo razočaranje, i primetih kako nas gospoñica Heris merka kao potencijalne kupce. — Slušajte. Samo vratite ključ u sanduče kada budete izlazili. U redu? Izañosmo iz kola i ja uhvatih Džoa pod ruku. Delujući u svakom pogledu kao bračni par koji kupuje novu kuću, Džo i ja poñosmo uz prednje stepenice i otključasmo vrata kuće O’Malijevih.

75.

Kuća

iznutra beše očišćena, doterana i okrečena — sve što je bilo potrebno da se postigne što veća cena za jednu veoma problematičnu nekretninu. Zadržah se nakratko u glavnom holu, pa poñoh za Džoom uz zavojito stepenište. Kada sam stigla do glavne spavaće sobe, nañoh ga kako zuri u vrata od plakara. — Ovde je bila neka rupica, u visini očiju — vidiš, Linds? Zatvorili su je. - On ulubi noktom git masu, koja još beše sveža. — Špijunka? — Špijunka na vratima plakara — reče Džo. — To je čudno, zar ne? Osim ako O’Malijevi nisu snimali filmove u svojoj izvedbi. Mozak mi je grozničavo radio za trenutak dok sam razmišljala o mogućoj vezi izmeñu domaćih pornića i onih koje je snimao Rendi Long. Da li je policija pronašla kameru? Čak i da jeste, pa šta? Nema ničeg nezakonitog u tome da se odrasli parovi

snimaju ako im je volja. Uñoh u sveže ofarban plakar, gurnuh žičane vešalice u stranu pa ih uhvatih da ne zveckaju. Tada sam primetilajoš jednu popunjenu rupicu koja se nazirala ispod sveže farbe. Bocnuh je prstom i osetih kako srce počinje da mi tuče. Postojala je još jedna špijunka na zadnjem zidu plakara, i prolazila je kroz ceo zid. Skidoh jednu vešalicu s prečage i ispravih ga u dugačku žicu, koju zatim ugurah u rupu. — Džo, možeš li molim te da odeš i vidiš gde ovo izlazi? Zica kao da je oživela u mojoj ruci dok sam čekala udar koji konačno doñe s druge strane. Džo se vrati nekoliko sekundi kasnije. — Prolazi kroz zid do druge spavaće sobe. Doñi da vidiš ovo, Lindzi. Soba pored bila je još uvek delimično nameštena, s krevetom sa četiri stuba i namreškanim baldahinom, stočićem za šminku u istoj boji i visokim ogledalom izrezbarenog rama pričvršćenog za zid. Džo pokaza na rupicu koja beše zamaskirana tako da izgleda kao cvetni detalj na drvenom ramu ogledala. — Sranje, Džo. Ovo je soba njihove ćerke. Da li je ta kopilad špijunirala Kejtlin? Da li su je snimali? Zurila sam kroz prozor kola dok nas je Džo vozio nazad Ketinoj kući. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o toj drugoj rupici. Kakvi su ljudi bili ti O’Malijevi? Zašto bi uopšte snimali tu devojčicu? Da li su je njome nadzirali kad je bila beba? Ili je u pitanju nešto mnogo mračnije? U mozgu mi je igrao ringišpil dok sam pokušavala da proniknem u tajnu te špijunke, isprobavajući sve mogućnosti. Ali sve se opet svodilo na jedno pitanje: Da li u svemu tome postoji neka veza s ubicama?

76.

Beše

tek podne kada se vratismo Ketinoj kući. Džo i ja udosmo u sobu mojih sestričina da iskoristimo njihovu veliku tablu od plute koja je stajala na zidu da na njoj izložimo sve što smo znali o ubistvima. Pronašla sam markere i hamer papir i privukla dve male plastične stolice da sednemo. — Dakle, šta znamo? - upita Džo, pribadajući žuti hamer na tablu. — Posredni dokazi upućuju na postojanje trojice ubica. Patolog kaže da mu se čini da su korišćeni različiti noževi i kaiševi, što potkrepljuje moju teoriju o postojanju više počinilaca, ali nemamo ništa osim toga. Nijednu vlas, vlakno, otisak, niti tačkicu DNK. Kao da radimo u četrdesetim. Jedinica za mesto zločina neće nam pomoći da rešimo ovaj slučaj. — Postoji li neka doslednost, nešto što se ponavlja kod svih? Provedi me kroz priču. — Ne slažu se baš sve kockice - rekoh, pomerajući ruke nad zamišljenom kristalnom kuglom. - Stark mi reče da su sve žrtve bili bračni parovi. A onda kaže ,,To ništa ne znači. Osamdeset posto ovdašnje populacije je venčano." Džo ispisa imena žrtava na papirima. — Nastavi — reče. — Svi parovi su imali decu osim Vitakerovih. Oni su snimali dečje porniće, a Kejtlin O’Mali je možda bila žrtva. To je čisto nagañanje. Cela stvar s pornografijom me navodi da pomislim da postoji neka veza s lokalnim tipovima koji se bave pornografijom, a preko njih s organizovanim kriminalom — ponovo nagañanje. I konačno, moje NN lice se po svemu sudeći ne uklapa u profil žrtve. — Možda je prvo ubistvo bilo bez predumišljaja — reče

Džo ―a ova kasnija s predumišljajem. — Hmm — rekoh, puštajući da mi pogled odluta ka prozorskoj dasci, gde je sladak krompir rastao u čašama s vodom, puštajući žilice i mlade zelene listiće uz ivicu stakla. — To ima smisla. Možda je moje NN lice ubijeno u afektu. Ako je tako, ubica ili ubice nisu osetili potrebu za ubijanjem dugo vremena nakon toga. Potpis je isti. Ali gde je veza? — Ne znam još. Pokušaj da mi izložiš sve u kratkim crtama. — Imamo osam povezanih ubistava u krugu od šesnaest kilometara. Svim žrtvama su prerezana grla, osim Lorelaj O’Mali, kojoj je bio rasporen stomak. Svih osam plus NN lice bili su izbičevani. Motiv nepoznat. Postoji glavni osumnjičeni, koji je bivši porno-glumac i neuhvatljivi, namazani ljigavac. — Obaviću nekoliko poziva — reče Džo.

77.

Kada je Džo završio razgovor s FBI-jem, uzeh marker i Džo je sumirao svoje beleške. — Nijedna žrtva se posebno ne ističe: nema krivičnih dela, promene identiteta, nikakvih veza s Denisom Egnjuom. Što se tiče tipova iz Plejmejt pena — reče Džo Rikardo Montefjore, poznatiji kao Rik Monte, osuñivan je zbog podvoñenja, pokazivanja golotinje u javnosti i fizičkog napada, ali to je sve. — Roko Benuto, izbacivač iz tvog seksi šopa, sitna je riba. Uhapšen jednom zbog posedovanja droge, drugi put zbog provalne krañe. Opljačkao je dragstor u Nju Džerziju kad mu je bilo devetnaest. Bez oružja. — Teško da odgovara tipičnom profilu serijskog ubice.

Džo klimnu, pa nastavi. — Sva trojica se vode kao „poznati saradnici“ raznih sitnih ili nešto krupnijih mafijaša. Bili su na nekoliko zabava tih pametnjakovića, dobavljali im devojke. Sto se Denisa Egnjua tiče, već znaš za optužbu za ubistvo iz 2000. godine koja je odbačena. — Ralf Brankuzi je bio advokat koji ga je oslobodio. Džo ponovo klimnu. — Žrtva je bila porno-glumica iz Urbana u Ilinoisu. Starosti dvadeset i nešto godina, zavisnik od heroina, hapšena nekoliko puta zbog prostitucije. I bila je jedna od Egnjuovih devojaka pre nego što je nestala zauvek. — Nestala? Šta, nisu pronašli telo? — Žao mi je, Lindzi. Nema tela. — Dakle, ne znamo je li joj grlo bilo prerezano. — Ne. Spustih glavu u šake. Bilo je frustrirajuće biti tako blizu samom srcu ovog užasa a ipak ne imati nijedan valjan trag. Ali jedna stvar jestc bila jasna. Ubistva su počinjala sve više da se uklapaju. Moje NN lice bilo je ubijeno pre deset godina, Vitakerovi pre osam godina, Doltrijevi pre mesec i po dana. A sada dva dvostruka ubistva za nedelju dana. Džo sede na stoličicu pored mene. Uzeo me je za ruku i zajedno smo zurili u beleške prikačene na plutanoj tabli. Kada sam progovorila, moj glas kao da je odzvanjao u maloj dečjoj sobi. — Oni ubrzavaju svoj plan, Džo. Ovog trenutka, oni planiraju da ponovo ubiju. — Sigurna si u to? — upita Džo. — Jesam. Mogu to da osetim.

78.

Probudi me zvrčanje telefona pokraj kreveta. Zgrabih slušalicu kod drugog zvona, primetivši da Džoa nema i da se na stolici na kojoj je stajala njegova odeća sada nalazi cedulja s porukom. — Džo? —Juki ovde, Lindzi. Jesam li te probudila? — Ne, ustala sam — slagah. Pričale smo pet minuta Jukinom čuvenom brzinom svetlosti, i nakon što sam spustila slušalicu nisam mogla ponovo da zaspim. Pročitala sam Džoovu slatku poruku za rastanak, obukla trenerku, stavila Marti povodac, i otrčala s njom do plaže. Svež povetarac duvao je s okeana dok smo Marta i ja džogirale ka severu. Nismo daleko odmakle kad čuh kako me neko zove po imenu. Jedna majušna figura trčala je k meni. — Lindziiii, Lindziii! — Elison! Zdravo, devojko. Crnooka devojčica čvrsto me zagrli oko struka, pa kleknu na pesak da zagrli Martu. — Eli, nisi sama ovde? — Došli smo na izlet — reče ona, pokazujući na grupu ljudi pored suncobrana dalje uz plažu. Dok smo se približavale, čula sam decu kako pevaju, ,,Jolii-jolii-jolii“, uvodnu melodiju TV šoua Survajver, i videla Karoli kako mi prilazi. Zagrlismo se, pa me Karoli predstavi ,,svojoj“ deci. — Kakav je to mešanac? — upita me dečak s gustim plavim dredovima od nekih jedanaest ili dvanaest godina. — Ona nije mešanac. Slatka Marta je border koli. — Ne liči na Lesi — reče devojčica crvenih uvojaka i s požutelom masnicom na jednom oku. — Ne. Border koli je druga rasa. Poreklom su iz

Engleske i Škotske, i obavljaju veoma odgovoran posao — rekoh. — Oni su goniči stoke i ovaca. Pridobila sam im pažnju, a Marta me je gledala kao da zna da pričam o njoj. — Border koliji moraju da nauče komande od svojih vlasnika, naravno, ali oni su veoma pametni psi koji ne samo da vole da rade već osećaju da su životinje u stadu njihove — i da su oni odgovorni za njih. — Pokaži nam komande! Pokaži nam kako ona to radi, Lindzi — zamoli me Eli. Nasmeših joj se. — Ko želi da bude ovca? - upitah. Mnoštvo dece se smejuljilo, ali se četvoro njih, uključujući Eli, prijavilo za zadatak. Rekoh „ovcama" da se raštrkaju i trče po plaži i onda pustih Martu. — Marta. Poteraj — doviknuh joj i ona potrča ka grupi od petoro dece. Podvriskivali su i pokušavali da joj pobegnu, ali nisu mogli da nadtrče Martu. Bila je brza i pokretna i, držeći glavu nisko i ne ispuštajući ih iz vida, ona ih potera lajući im za petama, i deca se okupiše i potrčaše napred u prilično zbijenoj formaciji. — Doñi — povikah, i Marta potera decu u pravcu kazaljke na satu, ka zalivu. — Idi — viknuh i Marta ih okrenu nazad ka litici, dok su se deca veselo kikotala. — Dosta — viknuh, i moja mala crno-bela kuca potera zajapurenu decu, kružeći neprestano oko njih, nazad ka pe- škirima. — Mesto, Marta — rekoh. — Dobar posao. Odlično, dušice. Marta zalaja kao da čestita sama sebi. Deca su tapšala i zviždala, i Karoli podeli svima sok od pomorandže u plastičnim čašama i nazdravi nam. Kada su deca prestala da obraćaju pažnju na mene i Martu, sedoh bliže Karoli i prepričah joj moj razgovor s Juki. — Treba mi usluga — rekoh. — Šta god želiš - reče Karoli Braun. A onda se oseti primoranom da kaže - Lindzi, bićeš sjajna mama.

79.

Pošto smo se oprostile od Karoli i dece, Marta i ja se popesmo uz liticu i nastavismo preko polja visoke trave ka Ulici Miramontes. Tek što sam stupila na trotoar kad nekih stotinak metara dalje ugledah čoveka kako drži majušan fotoaparat uperen u mom pravcu. Bio je dosta udaljen tako da sam videla samo odsjaj njegovog sočiva, narandžastu majicu i kačket s obodom koju mu beše navučen preko očiju. Nije mi dao priliku da mu se približim. Čim je video da sam ga primetila on se okrenu i brzo se udalji. Možda je tip samo slikao okolni pejzaž, ili su me tabloidi konačno pronašli, ili je ovo lupanje u mojim grudima bila samo paranoja, ali osećala sam nelagodu dok sam se vraćala kući. Neko me je posmatrao. Neko ko nije želeo da ga vidim. Kada sam se vratila Ketinoj kući, promenila sam posteljinu i spakovala stvari. Onda sam nahranila Penelopi i promenila joj vodu. — Dobre vesti, Peni — rekoh čudesnoj svinji. — Karoli i Elison su obećale da će svratiti kasnije. Javlja mi se da ćeš dobiti jabuka, draga. Ubacih Džoovu nežnu poruku u tašnu i, pošto detaljno obiñoh kuću, izañoh napolje. — Idemo kući — rekoh Marti. Uñosmo u eksplorer i krenusmo nazad za San Francisko.

80.

U

sedam sati te večeri uñoh na vrata Indiga,

novootvorenog restorana u Makalisterovoj ulici, dva bloka od zgrade suda, što je bilo dovoljno da mi apetit splasne. Proñoh pored drvenog šanka i uñoh u svečanu salu za ručavanje visoke tavanice. Tu me maitre d’*(Fr.: Šef sale(Prim. prev.)) precrta sa svog spiska i isprati me do separea presvučenog plavim somotom, gde je Juki prebirala po gomili papira. Juki ustade da me zagrli, i dok sam joj uzvraćala zagrljaj shvatih da mi je veoma drago što vidim svog advokata. — Kako si, Lindzi? — Sjajno, osim kada se setim da mi u ponedeljak počinje suñenje. — Dobićemo — reče ona. — Tako da možeš prestati da brineš o tome. — Da, baš sam blesava što brinem — rekoh. Razvukla sam lice u osmeh, ali bejah uplašenija nego što sam želela da pokažem. Miki Šerman je ubedio nadležne da će za sve biti najbolje ako me predstavlja žena advokat i da je Juki Kasteljano „sjajna cura za taj posao“. Kamo sreće da sam i ja bila tako samouverena. Iako sam je uhvatila na kraju dugog radnog dana, Juki je izgledala sveže i živahno. Ali iznad svega, izgledala je mlado. Mahinalno sam stiskala svog Kokopelija dok smo moj dvadesetosmogodišnji advokat i ja naručivale večeru. ― Dakle, šta sam propustila otkako sam otišla iz grada? — upitah Juki. Sklonila sam morskog grgeča s pireom od paškanata spremljenog po receptu čuvenog šefa Larija Pjaskova na kraj tanjira i grickala salatu od komorača s pinjolima i prelivom od šargarepe i estragona. — Drago mi je što si se bila sklonila, Lindzi, jer su ajkule namirisale krv i podivljale — reče Juki. Primetila sam da me gleda pravo u oči, ali nije prestajala da radi rukama. — Emisije i reportaže sa šokiranim i besnim roditeljima vrte se na TV-u non-stop... jesi gledala

Saturdej najt lajv?*( Engl.: Saturday Night Live - Popularan humoristički TV šou od skečeva u kojima se parodiraju ličnosti iz javnog života. (Prim. prev.)) — Ne gledam ga. — E pa, da znaš, uradili su skeč. Tvoj lik su nazvali

Prljava Harijeta. — To mora da je bilo ludo i nezaboravno — rekoh, praveći grimasu. Izgleda da se neko potrudio da mi ulepša dan.*( EngL: Make my day - čuvena sarkastična fraza koju izgovara Klint Istvud kao Prljavi Hari. (Prirn. prev.)) — Biće još gore — reče Juki, čupkajući uvojak kose koji joj je padao do ramena. - Sudija Ahakozo odobrila je direktan prenos suñenja. A ja sam upravo dobila listu svedoka od tužilaštva. Sem Kabot će da svedoči. — Pa, to nam ide na ruku, zar ne? Sem je priznao ona ubistva strujom. To možemo da iskoristimo! — Bojim se da ne možemo, Lindzi. Njegov advokat je podneo zahtev da se to ne uvaži jer njegovi roditelji nisu bili prisutni kada je izbrbljao priznanje toj sestri u urgentnom. — Vidi — reče Juki, uzimajući me za ruke, bez sumnje reagujući na to što se moje lice sledilo od šoka. — Mi ne znamo šta će Sem da kaže. Obrušiću se na njega kao furija, na to možeš da računaš. Ali ne možemo da ga pritisnemo njegovim priznanjem. Biće tvoja reč protiv njegove, a on je trinaestogodišnjak, dok si ti pijani policajac. — Dakle, kažeš mi da ne brinem zato što...? — Zato što će lstina izaći na videlo. Porota je sastavljena od ljudskih bića, a većini njih alkohol nije stran. Mislim da će smatrati da imaš pravo, pa čak i da se očekuje da popiješ neku tu i tamo. — Pokušala si da pomogneš toj deci, Lindzi. A to nije zločin.

81.

Ne zaboravi da ti se sudi praktično od trenutka kada se nañeš u zgradi suda — reče Juki dok smo šetale kroz prohladan sumrak. Ušle smo u garažu Opera plaze iz Avenije Van Nes i spustile se liftom do mesta gde je Juki parkirala svoju smeñesivu akuru s dvoja vrata. Uskoro smo se vozile na istok ka mom omiljenom kafe baru u Aveniji Golden Gejt, iako sam planirala da se to veče zadržim na kola-koli. Za svaki slučaj. — Pojavi se u nekim krajnje običnim kolima, ne policijskim ili u novom terencu, ili nečem sličnom. — Imam eksplorer star četiri godine. S ulubljenim vratima. Odgovara? — Eto — nasmeja se Juki. — Savršeno. Ono što si nosila na saslušanju bilo je dobro. Tamno odelo, broš s grbom Policije San Franciska, ništa drugo od nakita. Kada te novinari spopadnu, možeš ljubazno da se smešiš, ali nemoj da odgovaraš na pitanja. — To prepuštam tebi. — Tačno — reče dok smo se parkirale ispred Suzi. Kada smo ušle u kafe Kod Suzi, preplavio me je talas topline. Kalipso bend već se postarao za dobro raspoloženje pri- sutnih, a sama Suzi, u izazovnom sarongu, lzvodila je limbo na sredini plesnog podijuma. Moje dve najbolje drugarice mahale su nam iz ,,našeg“ separea u dnu kafea. Rekoh: — Kler Volšbern, ovo je Juki Kasteljano; Juki, ovo je Sindi Tomas —i devojke pružiše ruke jedna drugoj. Njihovi napeti izrazi lica govorili su mi da su i one zabrinute zbog mog sve bližeg suñenja koliko i ja. Dok se rukovala s Juki, Kler reče: ― Ja sam Lindzina prijateljica i, ne moram da ti napominjem, takoñe sam svedok tužilaštva.

Sindi, prilično ozbiljnog izraza lica, reče: — Ja radim za Kronikl i izvikivaću nepristojna pitanja ispred sudnice. — I rastrgnućeš je na komade, ako tako mora - reče Juki. — Apsolutno. — Dobro ću se starati o njoj, devojke - reče Juki. Čeka nas teška borba, to je sigurno, ali pobedićemo. Kao da smo unapred znale da ćemo to uraditi, spojismo šake na sredini stola. — Idemo, devojke, složno — rekoh. Prijalo mi je da se smejem, i bilo mi je drago kada je Juki skinula sako a Kler nasula margarite svima osim meni. — Moja prva margarita — reče Juki nesigurno. — Bilo je i vreme, zastupnice. Ali pij lepo i polako, u redu? A sad — reče Kler — ispričaj nam sve o sebi. Počni ispočetka. — U redu, znam, u čemu je fora s tim mojim smešnim imenom? — reče Juki, ližući so s gornje usne. — Kao prvo, treba da znate da se Japanci i Italijani razlikuju kao nebo i zemlja. Njihova hrana, na primer: presne lignje i pirinač naspram mornarskih lingvina s puževima. — Juki se nasmeja, a smeh joj beše predivan, nalik pesmi zvončića. — Kada je moja mala stidljiva mama, Japanka, srela mog kao od brega odvaljenog strastvenog oca, Amerikanca italijanskog porekla, na jednoj žurki organizovanoj u čast studenata na razmeni, 'bila je to čista ljubav na prvi pogled — istrtlja Juki u svom simpatičnom, mitraljeskom maniru. — Moj otac u na- javi joj je rekao: „Hajde da se uzmemo dok smo još zaljubljeni“, pa su to i uradili, neke tri nedelje nakon što su se upoznali. Devet meseci kasnije ja sam došla na svet. Juki je objasnila da je u tadašnjem, još uvek konzervativnom Japanu bilo dosta predrasuda vezanih za ,,mešance“, i da se njena porodica preselila u Kaliforniju

kad joj je bilo samo šest godina. Ali dobro je pamtila kako je biti dete koje svi kinje u školi zato što potiče iz mešovitog braka. — Želela sam da postanem advokat još otkako sam bila dovoljno stara da znam šta Peri Mejson*( Lik domišljatog advokata brojnih filmova i TV serija snimanih 1957—1993. godine. (Prim. prev.)) radi na televiziji — reče ona sa sjajem u očima.

— Verujte mi, ne hvalim se, ali čisto da znate, diplomirala sam s desetkom na Boltovom pravnom fakultetu, i radim za advokatsku firmu Dafi i Rodžers otkako sam diplomirala. Smatram da su ljudski motivi najvažniji za uspeh u poslu, pa želim da razumete moje. — Uvek sam morala nešto sebi da dokazujem: da nije dovoljno biti pametan i superdobar. Da moraš biti najbolji. Što se tiče Lindzi, vaše stare a moje nove prijateljice, iskreno verujem da je nevina. — A to ću i da dokažem.

82.

Uprkos svemu što mi je Juki rekla o medijskom ludilu, bila sam šokirana kada sam sledećeg jutra ugledala stravičnu gužvu na plazi Grañanskog centra. Kombiji TV ekipa sa satelitskim tanjirima bili su parkirani s obe strane Ulice Polk na raskrsnici s Makalisterovom, i prilično zlonamerna rulja komešala se i širila u svim pravcima, blokirajući saobraćaj ka Gradskoj većnici i zgradi suda u Grañanskom centru. Kola sam ostavila u garaži u Aveniji Van Nes, samo tri bloka od zgrade suda i pošla pešice, s namerom da se stopim s masom. Ali to mi nije pošlo za rukom. Kada su me spazili, TV reporteri su krenuli u stampedo, počevši da mi guraju mikrofone i kamere u lice i da izvikuju pitanja koja nisam mogla ni da razumem, a kamoli da na njih

odgovorim. Od optužbi za „policijsku brutalnost", dobacivanja, gotovo bolne buke koju je stvarala masa spopala me je takva muka da mi se zavrtelo u glavi. Bila sam dobar policajac, do ñavola. Kako to da su se ljudi kojima sam se zaklela da služim ovako okrenuli protiv mene? Karlos Vega s televizije KRON uveliko je izveštavao o ,,suñenju Prljavoj Harijeti“. On beše sićušan čovek s nastupom besnog psa, poznat po tome što je tako učtivo intervjuisao ljude da oni i ne osete da ih pokopava. Ali dobro sam poznavala Karla — intervjuisao me je i ranije — i kada je upitao: „Krivite li Kabotove što su preduzeli ovakav korak protiv vas?“, došlo mi je da puknem. Taman sam se spremala da dam gospodinu Vegi jednu krajnje nesmotrenu i sočnu izjavu za udarne vesti u šest ujutru, kad me neko povuče za lakat i izvuče iz rulje. Otimala sam se — dok nisam videla da je moj spasilac jedan od prijatelja u uniformi. — Konkline — rekoh. — Hvala bogu. — Drži se mene, poručnice — reče on, vodeći me kroz masu ka policijskom kordonu koji je napravio uzak prolaz ka zgradi suda. Beše mi toplo oko srca dok su moje kolege policajci, držeći se za ruke da mi obezbede siguran prolaz, klimali glavama i hrabrili me dok sam prolazila. — Sredite ih, poručnice. — Ne dajte se, poručnice. Razabrala sam Juki u gomili na stepeništu zgrade suda, i pošla pravo ka njoj. Ona me preuze od pozornika Konklina, i nas dve zajedničkim snagama upresmo u teška vrata od stakla i čelika koja su vodila unutra. Popesmo se mermernim stepeništem, i koji trenutak kasnije zakoračismo u impresivnu sudnicu zidova obloženi trešnjevim drvetom na drugom spratu. Kada uñosmo, sve glave se okretoše ka nama. Ispravih sveže ispeglan okovratnik, proñoh rukom kroz kosu i poñoh s Juki preko tepiha prostrtog po podu sudnice do stola odbrane u prednjem delu. U poslednjih

nekoliko minuta mi je pošlo za rukom da se priberem i izgledam smireno do izvesne mere, ali iznutra sam i te kako ključala. Kako je moguće da mi se ovako nešto dešava?

83.

Juki je stajala po strani dok sam ja zamicala iza stola da zauzmem svoje mesto pored srebrnokosog ali zlatoustog Mikija Šermana. On se pridiže i pruži mi ruku. — Kako si, Lindzi? Sjajno izgledaš. Jesi dobro? Oboje smo znali da nijedna normalna osoba ne bi mogla da se oseća ,,dobro“ na mom mestu. Cela moja karijera bila je u pitanju, i ako bi se porota opredelila protiv mene, život bi mi bio uništen. Doktor Endrju Kabot i njegova žena tražili su 50 miliona dolara odštete, i iako bi im 49,99 miliona isplatio grad San Francisko, ja bih svakako bila finansijski uništena i verovatno bih ostala poznata kao Prljava Harijeta do kraja života. Dok je Juki sedala pored mene, šef Trakio pruži ruku preko ograde da mi stegne rame u znak podrške. To nisam očekivala, i bila sam dirnuta. Zamor zatim ispuni salu dok je ,,tim snova“ tužilaštva ulazio u sudnicu i zauzimao svoja mesta preko puta nas. Trenutak kasnije, doktor i gospoña Kabot uñoše u sudnicu i sedoše pored svojih advokata. Suvonjavi doktor Kabot i njegova plava i vidno ožalošćena žena odmah upraviše pogled k meni. Endrju Kabot beše ovaploćenje suzdržanog besa i agonije skrivene ispod zgrčene kamene maske. Lice Eve Kabot beše slika beznaña i žalosti kojoj nikada neće doći kraj. Ona je bila majka koja je nepojmljivo izgubila svoju ćerku zbog mene, a od sina samjoj napravila bogalja. Kada me je pogledala sivim zakrvavljenim očima, sve što

sam mogla da vidim beše njen neutaživ bes. Eva Kabot me je mrzela. Želela je da me vidi mrtvu. Jukina hladna ruka na mom zapešću natera me da odvojim pogled od očiju gospoñe Kabot - ali ne pre nego što su kamere zabeležile naše zaleñene poglede. — Neka svi ustanu — zagrme sudski izvršitelj. Začu se zaglušujuće šuškanje dok su svi u sudnici ustajali i sićušna figura s naočarima sudije Ahakozo sela je u sudijsku stolicu. To je to. Moje suñenje počinje.

84.

Odabir porote potrajao je skoro tri dana. Posle prvog dana, pošto više nisam mogla da trpim zvonjavu telefona 1 prisustvo sve većeg broja novinara koji su se rojili ispred moje male kuće, Marta i ja se spakovasmo i preñosmo u Jukin dvosobni stan u Krest Rojalu, omanjoj grupi solitera s apartmanima na iznajmljivanje i sjajnim obezbeñenjem. Mediji su se rojili sve više i postajali sve glasniji iz dana u dan. Stampa je hranila bes javnosti istićući etničko i društveno-ekonomsko poreklo svakog pojedinca koji je bio izabran za porotnika, optužujući nas da biramo na rasnoj osnovi, naravno. I meni samoj je bilo neprijatno da gledam kako obe strane biraju ili odbacuju potencijalne porotnike zasnivajući svoje odluke na njihovim uočljivim ili umišljenim predrasu- dama prema meni. Kada smo odbili četvoro Afroamerikanaca i Latinoamerikanaca zaredom, skrenula sam pažnju Juki na to tokom sledeće pauze. ― Zar mi nisi pre neki dan govorila kako je grozno biti

dis- kriminisan na rasnoj osnovi? — Ovde se ne radi o rasi, Lindzi. Svi ljudi koje smo odbili imaju negativne stavove prema policiji. Ponekad ljudi nisu svesni svoje pristrasnosti dok ih ne upitamo. Ponekad, kada je u pitanju veliko javno suñenje poput ovoga, ljudi lažu ne bi li dočekali svojih pet minuta slave. — Mi vodimo voir dire*( Pravni tennin poreklom iz anglonormanskog; bukvalno znači ,,reći istinu“, a u SAD se koristi da označi proces biranja porote. (Prim. prev.)) proces poštujući sva pravila.

Molim te, imaj poverenja u nas. Ako ne budemo striktni i nepopustljivi, gotovi smo u startu. Kasnije tog istog dana, tužilaštvo je tri puta iskoristilo svoje neopozivo pravo da odbije porotnika, i to dve sredovečne žene bele puti koje su radile u javnim službama — žene koje bi me mogle gledati blagonaklono, kao da sam im ćerka — kao i jednog vatrogasca po imenu Makgoj, koji mi verovatno ne bi zamerio ni da sam popila galon margarite. Na kraju nijedna strana nije bila zadovoljna, ali obe su prihvatile dvanaest muškaraca i žena i tri zamene. U dva po podne trećeg dana, Mejson Brojls ustade da održi uvodnu reč. Ni u svojim najgorim snovima nisam mogla da zamislim kako će taj bedni stvor koji sebe naziva ljudskim bićem izložiti slučaj Kabotovih protiv mene.

85.

Mejson

Brojls je izgledao kao da je prethodne noći spavao svih osam sati. Koža mu je bila glatka i sveža poput planinske rose, na sebi je imao klasično mornarskoplavo armani odelo. Njegova svetloplava košulja bila je savršeno ispeglana i slagala se s bojom njegovih očiju. On ustade i, bez prethodno pripremljenog govora,

obrati se sudu i poroti. — Časni sudijo. Dame i gospodo porotnici. Da biste razumeli šta se desilo večeri desetog maja, morate se staviti na mesto dvoje dece koja su osetila želju za provodom. Roditelji im nisu bili kod kuće. Pronašli su ključeve od novog mercedesa svog oca, i odlučili da se provozaju. — To nije bila ispravna odluka, ali oni su bili deca. Sari je bilo petnaest godina. Sem Kabot, učenik osmog razreda, ima samo trinaest godina. Brojls se okrenu od porote i pogleda u svoje klijente, kao da želi da kaže: Pogledajte ove ljude. Pogledajte lica skrhana bolom koji je izazvala policijska brutalnost. Brojls se opet okrenu ka poroti i nastavi svoju uvodnu reč. — Sara Kabot je bila za volanom te večeri. Deca Kabotovih vozila su se ozloglašenim krajem, područjem koje vrvi od kriminala, poznatim kao Tenderloin. Stvorivši se niotkuda, druga kola su počela da ih jure. — Sem Kabot će vam i sam reći da su on i njegova sestra bili prestrašeni kada su videli da ih jure policijska kola. Sirena je bila veoma glasna. Reflektori i rotaciona svetla su bleštala, osvetljavajući ulicu tako da je ova ličila na diskoteku iz pakla... — Da je Sara Kabot sada ovde; ona bi posvedočila da su je toliko uplašila kola koja su ih progonila da se dala u beg, a zatim izgubila kontrolu nad vozilom kojim je upravljala i slupala ga. Rekla bi da je, kadaje konačno shvatila da ih progoni policija, bila nasmrt preplašena jer je bežala od njih, jer je slupala očev auto, jer je vozila bez dozvole. I jer je njen mlañi brat bio povreñen u toj nesreći. — I bila je uplašena jer su policajci imali pištolje. — Ali Sara Kabot, koja je bila puna dva razreda ispred ostale dece njene dobi, devojka s koeficijentom inteligencije od sto šezdeset, koja je mogla postići skoro bilo šta u životu, ne može nam reći ništa — jer je mrtva. Mrtva je jer je optužena, poručnica Lindzi Bokser,

napravila stravičnu grešku u proceni i pucala Sari u srce dva puta. — Poručnica Bokser je takoñe pucala u Sema Kabota, koji tek što je zašao u adolescentsko doba, bistrog dečaka omiljenog u društvu, koji je bio kapiten svog fudbalskog tima, prvak škole u plivanju i izuzetan sportista. — Sem Kabot nikada više neće plivati niti igrati fudbal. Niti će moći da ustane ili hoda, ili se sam obuče i okupa. Sem nikada više neće moći čak ni da podigne viljušku ili uzme knjigu u ruku. Prigušeni uzdasi neverice i užasa odzvanjali su sudnicom dok se tragična slika koju je Brojls predstavio slegala u umovima prisutnih. Brojls dugo ostade da stoji u krugu koji je stvorio oko sebe i svojih ožalošćenih klijenata, u nekoj vrsti zamrznutog vremena, stvarnosti i istine koju je usavršio tokom višedecenijskog rada na mestu prvoklasnog parničara. Stavio je ruke u džepove, otkrivajući tregere mornarsko- plave boje, i oborio pogled ka vrhovima svojih sjajnih crnih cipela, kao da i on sam pokušava da pojmi neizrecivu tragediju koju je upravo opisao. Izgledao je gotovo kao da se moli, što, sigurna sam, nikada nije radio. Sve što sam ja mogla da uradim bilo je da sedim tamo, bez reči, očiju prikovanih za sudijino bezizražajno lice, dok nas Brojls nije oslobodio iz svog hipnotičkog transa pogledavši ka klupi za porotu. Pošto se dobro zagrejao za završni udarac, on ga i zadade, brzo i snažno. — Dame i gospodo, čućete svedočenje daje poručnica Bok- ser bila van dužnosti te večeri kada se ovaj incident desio, i da je pila. Ipak, donela je odluku da sedne u policijski auto i upotrebi vatreno oružje. — Takoñe ćete čuti da su Sara i Sem Kabot imali pištolje. Cinjenica je da je poručnica Bokser bila dovoljno iskusna da razoruža dvoje uplašene dece, ali je te večeri prekršila sva pravila. Sva do jednog.

— Iz

tog razloga je poručnica Bokser odgovorna za smrt Sare Kabot, mlade žene čiji sii izgledi da postane neko i nešto u životu uništeni u jednom jedinom užasnom trenutku. Poručnica Bokser je takoñe odgovorna što će Sem Kabot ostati nepokretan do kraja života. — Mi tražimo da, pošto saslušate dokaze, uvidite da je poručnica Lindzi Bokser kriva za prekomernu upotrebu sile i zloupotrebu službenogpoložaja, koji su doveli do protivpravnog oduzimanja života Sare Kabot i obogaljenja Sema Kabota. — Zbog ovog nenadoknadivog gubitka, mi tražimo da se podnosiocima tužbe isplati pedeset miliona dolara na ime doživotnih troškova lečenja Sema Kabota, njegovog bola i patnje, i tuge nanesene njegovoj porodici. Tražimo još sto miliona na ime kaznene odštete, da bi se poslala poruka policiji ovog grada i policiji svih gradova širom naše zemlje da je ovakvo ponašanje nedopustivo. — Da ne vršite svoju dužnost na našim ulicama kad ste pijani.

86.

Kada

sam čula kako Sema Kabota, tog hladnokrvnog malog psihopatu, opisuje kao budućeg sportskog heroja, došlo mije da se ispovraćam. Pomislila sam: prvak škole uplivanju?, kapiten fudbalskog tima?, kakve to, do ñavola, veze ima s ubistvima koje je on počinio, ili s tim što je pucao na Vorena Džakobija? Trudila sam se da ostanem mirna dokje Juki ustajala da da uvodnu reč. — Veče desetog maja bio je petak uveče i kraj jedne teške radne nedelje za poručnicu Bokser — otpoče Juki svojim slatkim, melodičnim glasom koji odzvanjaše sudnicom. — Dvojica mladića bila su ubijena u

Tenderloinu, i poručnica Bokser bila je veoma uznemirena brutalnošću tih ubistava i nedostatkom opipljivih forenzičkih dokaza. Juki priñe klupi za porotu i pusti da joj ruka klizi preko ograde dok je gledala u oči svakog od članova porote. Pogledom su pratili vitku mladu ženu srcolikog lica i sjajnih smeñih očiju, naginjući se napred da čuju svaku reč. — Kao načelnik Odeljenja za ubistva policije San Franciska, poručnica Bokser je odgovorna za istragu svakog ubistva u ovom gradu. Ali bila je naročito onespokojena jer su žrtve ovih ubistava bili još tinejdžeri. — Te večeri — nastavi Juki — poručnica Bokser je bila van dužnosti, sela je da popije piće sa svojim drugaricama pre večere, kad je dobila poziv od Vorena Džakobija, inspektora prve klase. Inspektor Džakobi je bivši partner poručnice Bokser, a na ovom slučaju su radili zajedno jer je bio poseban. — Inspektor Džakobi će posvedočiti da je nazvao poručnicu Bokser da joj kaže da je njihov jedini trag — mercedes-benc koji je prethodno bio primećen u blizini oba mesta zločina — ponovo primećen južno od Ulice Market. — Mnogo ljudi bi na mestu poručnice Bokser reklo: „Zaboravi. Nisam na dužnosti. Ne želim da sedim celu noć u policijskim kolima.“ Ali ovo je bio slučaj poručnice Bokser, i ona je želela da zaustavi onoga ko je ubio to dvoje dece pre nego što ponovo ubije. — Kada je poručnica Bokser sela u policijski auto s inspektorom Džakobijem, rekla mu je da je pila ali da je sposobna da obavlja svoju dužnost. — Dame i gospodo, tužioci će mnogo puta upotrebiti reč pijana. Ali oni izvrću realnost. — Prigovor, časni sudijo. To je podložno raspravi. — Odbija se. Molim vas sedite, gospodine Brojls. ― Istina - nastavi Juki, stajući direktno ispred klupe za porotu — poručnica je bila popila dva pića. Nije bila

intoksikovana, nije posrtala okolo, zaplitala jezikom, pričala besmislice, niti bila nesposobna da obavlja svoju dužnost. — I poručnica Bokser nije vozila. Pića koja je ona popila nemaju ama baš nikakve veze s dogañajima od te večeri. — Ova policajka je optužena da je brutalno ubila jednu devojku svojim službenim oružjem. Ali kao što ćete saznati, poručnica Bokser nije bila jedina osoba na tom mestu s pištoljem u rukama. Takozvane žrtve — Juki rukama pokaza univerzalni znak za navodnike - ne samo da su imale pištolje već su i prve pucale, i to s namerom da ubiju.

87.

Mejson Brojls besno skoči na noge. — Prigovor, časni sudijo. Advokat odbrane se ruga žrtvama i iznosi neprimerene opaske. Ovde se ne sudi Semu i Sari Kabot. Sudi se poručnici Bokser. — E pa, ne bi trebalo da joj se sudi — reče Juki, ne želeći da popusti. — Moja klijentkinja nije uradila ništa pogrešno. Ništa. Ona je ovde jer podnosioci tužbe pate i žele da neko plati za njihov gubitak, kriv ili nevin. — Prigovor! Časni sudijo! To je podložno raspravi. — Usvaja se. Gospoñice Kasteljano, molim vas sačuvajte svoje argumente za kraj. — Da, časni sudijo. Izvinjavam se. — Juki priñe stolu odbrane i pogleda u svoje beleške, pa se okrete i nastavi kao da je nisu ni prekinuli. — Date večeri, primerna deca Kabotovih bežala su od policije vozeći brzinom od preko sto dvadeset na sat prometnim ulicama, ne hajući zajavnu bezbednost; to je krivično delo. Bili su naoružani — još jedno krivično delo

— i nakon što je Sara Kabot slupala očeva kola, nju i njenog brata su iz kola izvukli dvoje policajaca čije je oružje bilo za pojasom i koji su vršili svoju dužnost: da služe grañanima i štite ih i, iznad svega, da im ukažu pomoć. — Čućete svedočenje stručnog policijskog balističara koji će vam reći da su meci koji su hirurškim putem izvañeni iz tela poručnice Bokser i inspektora Džakobija bili ispaljeni iz pištolja Sare Kabot i Sema Kabota, tim redom. Takoñe ćete čuti da su Sara i Sem Kabot pucali na ove policajce a da prethodno ničim nisu bili izazvani. — Date večeri, dok je poručnica Bokser ležala na zemlji, izgubivši pri tom skoro trećinu krvi, usled čega se našla u životnoj opasnosti, naredila je drugoj strani da baci oružje, što oni nisu učinili. Umesto toga, Sara Kabot je ispalila još tri metka, koji su srećom promašili moju klijentkinju. — Tek onda je poručnica Lindzi Bokser uzvratila vatrom. — Da je bilo ko drugi — bankar, pekar, pa čak i knjigovezac — ubio nekoga u samoodbrani, ne bi mu se sudilo. Ali ako jedan policajac upotrebi oružje da bi se odbranio, svi hoće da ga... — Prigovor! Ali bilo je kasno za prigovore. Bezizražajno lice doktora Kabota izobličilo se od besa. Skočio je na noge i krenuo ka Juki kao da hoće da je zadavi. Mejson Brojls je uspeo da obuzda svog klijenta, ali čak ni uporno lupanje čekićem sudije Ahakozo nije uspelo da stiša vrevu u sudnici. — Završila sam, časni šudijo — reče Juki. — O, ne, niste. Neću dozvoliti da se ovo suñenje pretvori u cirkus. Izvršitelju, ispraznite sudnicu. Želim da vidim obe strane u mojim odajama — reče sudija.

88.

Kada

se suñenje nastavilo, Jukine oči su se caklile. Meni je delovalo kao da packe dobijene od sudije smatra vrednim poena koje je zaradila svojom uvodnom reči. Brojls je pozvao svog prvog svedoka: Beti D’Anñelo, medicinsku sestru iz Urgentnog odeljenja, koja se brinula o meni one večeri kada su me upucali. D’Anñelova je nevoljno ponovila ono što je rekla na saslušanju — da je nivo alkohola u mojoj krvi iznosio 0,67 promila, da ni na koji način nije mogla da proceni jesam li bila intoksikovana, ali da se smatra da je osoba sa 0,67 promila u krvi ,,pod dejstvom alkohola“. Brojls je kao svog drugog svedoka pozvao moju drugaricu Kler Vošbern. Predstavio ju je kao glavnog sudskog patologa grada San Franciska, i istakao da je ona izvršila autopsiju Sare Kabot. — Doktorko Vošbern, da li ste bili u prilici da utvrdite uzrok smrti Sare Kabot? Pomažući se kartom s crtežom ljudskog tela, Kler je pokazala na kojim mestima su meci ispaljeni iz mog pištolja ušli u telo Sare Kabot. — Da. Otkrila sam dve rane od metka na grudima. Prvi metak je ušao u telo u gornjem levom delu grudi, ovde. Taj metak je probio grudni koš Sare Kabot izmeñu trećeg i četvrtog levog rebra, prošao kroz gornji deo levog plućnog krila, ušao u penkard, pokidao levu srčanu komoru i zaustavio se u kičmenom stubu s leve strane. — Drugi metak — reče Kler, tapnuvši pokazivačem po karti — probio je sternum, 12,7 centimetara ispod levog ramena. Prošao je pravo kroz srce i zaustavio se u četvrtom grudnom pršljenu. Članovi porote bili su potreseni dok su slušali šta su moji meci napravili od srca Sare Kabot, ali kada je Brojls

završio sa svojim pitanjima, Juki je bila spremna da unakrsno ispita Kler. — Možete li nam reći pod kojim uglovima su meci ušli u telo, doktorko Vošbern? — upita Juki. — Projektili su ispaljeni naviše, nekoliko centimetara od tla. — Doktorko, da li je Sara Kabot preminula na mestu? — Da. — Dakle, možemo li da konstatujemo da je Sara Kabot bila previše mrtva da ispali još neki metak nakon što je bila upucana? — Previše mrtva, gospoñice Kasteljano? Koliko ja znam, osoba može biti samo mrtva. Juki pocrvene. — Dopustite mi da preformulišem pitanje. S obzirom na činjenicu da je poručnica Bokser bila dva puta pogoñena iz pištolja Sare Kabot, logično je da je Sara Kabot pucala prva — jer je umrla na mestu nakon što je poručnica Bokser pucala u nju. — Da. Gospoñica Kabot je umrla čim je bila pogoñena. — Još jedno pitanje — reče Juki, tobože kao da se toga na- knadno setila. — Da li ste uradili toksikološki test krvi gospoñice Kabot? —Jesam. Nekoliko dana nakon autopsije. — I šta ste otkrili? — Sara Kabot je imala metamfetamine u krvotoku. — Bila je stondirana? — Mi ne koristimo izraz „stondiran" u medicinskoj terminologiji, ali da, imala je 0,23 miligrama metamfetamina po litru krvi. I u tom smislu, to jeste mnogo. — A kakvo je dejstvo metamfetamina? — zapitajuki Kler. ―Metamfetamin je moćan stimulant centralnog nervnog sistema, čije se dejstvo ispoljava na mnogo načina. Izaziva osećaj prijatnog uzbudenja, ali se kod uživalaca koji ga duže koriste javljaju mnogi negativni

efekti, uključujući paranoju i suicidne i homicidne misli. ―A da li se javlja homicidno ponašanje? ―Apsolutno. ―Hvala vam, doktorko Vošbern. Nemam više pitanja za ovog svedoka, časni sudijo.

89.

Bila

sam ushićena kad je Kler napustila pult za svedoke, ali ne zadugo. Čuh kako Mejson Brojls poziva doktora Roberta Goldmana, i kada je smeñokosi, brkati muškarac u svetloplavom odelu položio zakletvu, počeo je da svedoči o strašnim povredama koje je Sem zadobio od mog pištolja. Koristeći se dijagramom sličnim onom koji je Kler koristila, doktor Goldman je pokazao da je moj prvi metak prošao kroz Semovu trbušnu duplju i zaustavio se u njegovom osmom kičmenom pršljenu, gde je i sada počivao. — Taj metak je paralisao Sema od struka nadole — reče doktor, gladeći brkove. — Drugi metak je ušao pri dnu vrata i prošao kroz treći kičmeni pršljen, parališući sve ispod vrata. — Doktore — upita Brojls. - Da li će Sem Kabot ponovo biti u stanju da hoda? — Neće. — Da li će ikada moći da vodi liubav? — Ne. — Da li će ikada moći samostalno da diše i u potpunosti uživa u životu? — Neće. — Ostaće u invalidskim kolicima do kraja života, zar ne? — Tako je.

— Svedok

je vaš — reče Brojls Juki dok se vraćao na

mesto. — Nemam pitanja za ovog — Tužilaštvo poziva Sema

svedoka — reče Juki. Kabota - reče Brojls. Pogledala sam u Juki sa strepnjom pre nego što se obe okrenusmo ka zadnjem delu sudnice. Vrata se širom otvoriše i mlada negovateljica uñe gurajući invalidska kolica, sjajan hromirani model dženkinson suprim, kadilak u svojoj vrsti. Sem Kabot je izgledao krhko i usahlo u svom dečjem sportskom sakou i kravati, ni nalik zlom ludaku koji je ubio dvoje ljudi iz čistog ćefa pre nego što je upucao Džakobija. Da nije bilo njegovog otrovnog pogleda, ne bih ga poznala. Sem me pogleda tim smeñim očima, i moje srce poče da tuče, dok me je obuzimao osećaj užasa, krivice, pa čak i sažaljenja. Spustih pogled na aparat za veštačko disanje koji je zujao smeštan tik ispod sedišta Semovih kolica. Beše to velika metalna kutija s dugmićima i brojčanicima i jednom tankom plastičnom cevčicom za vazduh koja je vijugala iz aparata do mesta gde je bila utaknuta tik pored Semovog levog obraza. Mali elektronski govorni aparat bio je postavljen ispred njegovih usana. Sem spoji usne oko cevčice za vazduh. Jeziv zvuk usisavanja dopre iz njegovog aparata dok je ovaj upumpavao vazduh u njegova pluća. Taj zvuk se ponavljao na svake tri do četiri sekunde, svaki put kada bi Sem Kabot osetio potrebu da udahne vazduh. Posmatrala sam kako medicinska negovateljica gura Sema do pulta za svedoke. — Časni sudijo — reče Mejson Brojls — pošto ne znamo koliko dugo će Sem Kabot ostati da svedoči, molimo za dozvolu da uključimo njegov aparat u utičnicu da se baterija ne bi istrošila. — Naravno.

Negovateljica uključi dug narandžasti gajtan u utičnicu na zidu, pa sede iza Endrjua i Eve Kabot. Nisam imala gde drugo da gledam osim u Sema. Vrat mu je bio ukočen, a glava fiksirana za naslon kolica pomoću pomagala nalik stezniku za glavu koji beše zakopčan kaiševima preko njegovog čela. Izgledao je kao da sedi u nekoj srednjovekovnoj spravi za mučenje, a sigurna sam da je Sem upravo takav osećaj i imao. Sudski izvršitelj, visok mlad muškarac u zelenoj uniformi, priñe Semu. — Molim podignite desnu ruku. Sem Kabot široko razrogači oči. Udahnu malo vazduha i progovori u mali zeleni govorni aparat. Glas koji je dopro iz njega beše jeziv i uznemirujuć mehanički zvuk. — Ne mogu - reče Sem.

90.

Semov glas više nije zvučao potpuno ljudski, ali je on zbog svog mladog lica i sitnog, slabašnog tela delovao nežnije i ranjivije od bilo koje druge osobe u sudnici. Ljudi u galeriji zažamoriše saosećajno, a izvršitelj se okrete ka sudiji Ahakozo. — Sudijo? — Zakunite ga, izvršitelju. — Da li se kunete da ćete govoriti istinu, tako vam bog pomogao? — Kunem se — odgovori Sem Kabot. Brojls se nasmeši Semu, dajući poroti dovoljno vremena da stvarno čuje, vidi, i upamti žalosno stanje tela Sema Kabota i zamisli u kakav mu se pakao život pretvorio. — Nemaš razloga za nervozu - reče Brojls Semu. Samo reci istinu. Reci nam šta se desilo te večeri, Seme.

Brojls je postavio Semu nekoliko pitanja za zagrevanje, čekajući svaki put da dečak uzme vazduh iz cevčice. Njegovi odgovori dolazili su u vidu isprekidanih rečenica, gde je dužina svake fraze zavisila od količme vazduha koju je mogao da zadrži u plućima pre nego što će ponovo udahnuti. Brojls upita Sema koliko ima godina, gde živi, u koju školu ide, pa preñe na glavni deo svog ispitivanja. — Seme, da li se sećaš šta se desilo večeri desetog maja? — Neću to zaboraviti... dokle god sam živ — reče Sem, uzimajući vazduh, izbacujući reči na mahove posredstvom govornog aparata. — Samo o tome razmišljam... i koliko god da se trudim... ne mogu to da izbacim iz glave... Te večeri je ona ubila moju sestru... i upropastila meni život. — Prigovor, časni sudijo - reče Juki ustajući. — Mladi čoveče — reče sudija — znam da je ovo teško, ali vas molim da odgovarate konkretno na postavljena pitanja. — Seme, da se vratimo malo unazad - reče Mejson Brojls Ijubazno. — Možeš li da nam prepričaš dogañaje od te večeri, i molim te idi postepeno. — Dosta se toga desilo — reč Sem. Uze vazduh i nastavi. — Ali ne sećam se... svega. Znam da smo uzeli tatina kola... i da smo se uplašili... Čuli smo sirene kako dolaze... Sara nije imala dozvolu. Onda se vazdušni jastuk otvorio... Sećam se samo... da sam video tu ženu... kako puca u Saru... ne znam zašto je to uradila. — To je dovoljno, Seme. Dobro je. — Video sam blesak — nastavi dečak, očiju prikovanih za mene. — I onda je moja sestra... bila je mrtva. — Da. Znamo svi. Sad mi reci, Seme. Da li se sećaš kada je poručnica Bokser pucala u tebe? Onoliko koliko su mu kaiševi oko glavi dozvoljavali, Sem poče da mrda glavom s jedne na drugu stranu. Zatim poče da plače. Njegovi srceparajući jecaji behu isprekidani

zvucima udisanja vazduha i pojačani mehaničkom interpretacijom njegovog kukanja koje je dopiralo iz govornog aparata. Bio je to nezemaljski zvuk, ni nalik bilo čemu što sam ikada u životu čula. Jeza poče da mi se penje uz kičmu kao i, u to bejah sigurna, svima ostalima u sudnici. Mejson Brojls brzo priñe svom klijentu, izvadi maramicu iz džepa košulje, obrisa Semove oči i pomože mu da izduva nos. — Hoćeš da napravimo pauzu, Seme? — Ne... gospodine... dobro sam — zanjaka on. — Svedok je vaš, zastupnice - reče Mejson Brojls, prostrelivši nas pogledom koji se mogao protumačiti i kao čikanje.

91.

Juki priñe trinaestogodišnjem ubici koji je izgledao još mlañe i žalosnije sada kada mu je lice bilo crveno od plača. — Da li se osećaš malo bolje, Seme? — upita Juki, spuštajući šake na kolena i malo se pogurivši da bi mogla da ga pogleda pravo u oči. — Dobro sam, valjda... s obzirom na sve — reče Sem. — Drago mi je što to čujem — reče Juki, uspravljajući se, pa se odmače nekoliko koraka. — Trudiću se da moja pitanja budu kratka. Zašto si bio u Tenderloinu desetog maja? — Ne znam... gospoño... Sara je vozila. — Vaša kola su bila parkirana ispred hotela Balboa. Zašto? — Kupovali smo novine... mislim... pošli smo u bioskop. — Misliš li da se u hotelu Balboa nalazi novinarnica?

— Valjda. — Seme, ti razumeš razliku izmeñu istine i laži? — Naravno. — I znaš da si obećao da ćeš govoriti istinu? — Svakako. — U redu. Možeš li onda da kažeš svima nama

zašto ste Sara i ti imali pištolje te večeri? — To su bili... tatini pištolji — reče dečak. Zastade da uzme vazduh, a možda i da razmisli. — Uzeo sam jedan pištolj iz pretinca u kolima... jer sam mislio da ti ljudi... hoće da nas ubiju. — Nisi znao da policija pokušava da vas zaustavi? — Bio sam uplašen... nisam ja vozio, i... sve se brzo desilo. — Seme, da li si bio na krenku*( EngL: Crank — sleng; metamfetamin u obliku prozirnih komadića sličnih ledu, koji se koristi za pušenje. (Prim. prev.)) te večeri? — Gospoja? — Metamfetamin. Znaš - ajs, kristal, met? — Nisam se drogirao. — Dobro. Sećaš li se sudara? — Ne baš. — Da li se sećaš da si video kako vam poručnica

Bokser i inspektor Džakobi pomažu da izañete iz kola nakon što su se ova slupala? — Ne, jer mi je krv ušla u oči... nos mi je bio slomljen... i odjednom... video sam pištolje, i odmah zatim... oni su pucali u nas. — Sećaš li se da si pucao u inspektora Džakobija? Dečakove oči se razrogačiše. Da li ga je pitanje iznenadilo? Ili se prosto prisećao dogañaja? — Mislio sam da hoće da me povredi — zakrešta Sem naposletku. — Znači, ipak se sećaš da si pucao u njega? — Zar nije hteo da me uhapsi? Juki je mirno stajala i čekala da Sem napuni pluća, bez namere da odustane.

— Seme. Zašto si pucao u inspektora Džakobija? — Ne. Ne sećam se... da sam to uradio. — Reci mi, da li si trenutno na psihijatrijskoj terapiji? — Da, jesam... jer mi je teško. Jer sam paralizovan... i

jer je ta žena ubila moju sestru. — Dobro, da te pitam nešto povodom toga. Kažeš da ti je poručnica Bokser ubila sestru. Zar nisi video da je tvoja sestra prva pucala u poručnicu Bokser? Zar nisi video da je poručnica ležala na ulici? —Ja to ne pamtim tako. — Seme, nisi zaboravio da si pod zakletvom? — Govorim istinu — reče, pa opet zaplaka. — U redu. Da li si ikad bio u hotelu Lorenco? — Prigovor, časni sudijo. Kuda ovo vodi? — Gospoñice Kasteljano? — Biće jasno za sekund, časni sudijo. Imam još samo jedno pitanje. — Nastavite, onda. — Seme, zar nije istina da si ti u ovom trenutku glavni osumnjičeni u istrazi višestrukih ubistava? Sem okrete glavu za nekoliko stepeni od Juki i zakuka svojim srceparajućim, mehanički potpomognutim glasom: — Gospodine Brojls. Semov glas je postajao sve tiši kako je gubio vazduh. — Prigovor! Nema osnova, časni sudijo — povika Brojls da bi nadjačao žamor koji je preplavio sudnicu i udarce čekića sudije Ahakozo. — Tražim da se to pitanje izbriše iz zapisnika — povika Brojls — i molim vas da kažete poroti da zanemari... Pre nego što je sudija mogla išta da presudi, Sem frenetično zakoluta očima. — Pozivam se na Peti... — reče klinac, uzimajući vazduh pre nego što će opet progovoriti. — Pozivam se na Peti amandman na osnovu... Utom se ispod kolica začu strašno vrištanje alarma.

Iz porote i publike dopreše vrisci kada kazaljke na aparatu za veštačko disanje spadoše na nulu. Endrju Kabot skoči sa stolice i gurnu negovateljicu. — Uradite nešto! Uradite nešto! Kada je negovateljica klekla i počela da petlja oko dugmadi, resetujući aparat, svima je zastao dah. Alarm napokon utihnu. Kada je Sem udahnuo spasonosni vazduh, začu se jedno glasno vuuuš. Kolektivni usklik olakšanja zatim ispuni sudnicu. — Nemam više pitanja za svedoka — reče Juki, vičući da nadjača grmljavinu koja se valjala s kraja na kraj sudnice. — Sud se raspušta — reče sudija Ahakozo, lupivši čekićem. — Nastavićemo sutra u devet.

92.

Dok

se sudnica praznila, Juki se uspravi do svoje pune visine od sto pedeset osam centimetara i okrenu se ka sudiji. — Časni sudijo! Tražim da se suñenje proglasi nevažećim ― reče ona. Sudija joj mahnu rukom da priñe, i ona i Miki, kao i Brojls i njegov pomoćnik, priñoše sudijskom stolu. Cuh Juki kako kaže: — Porota će svakako biti pristrasna zbog tog užasnog alarma. — Ne optužujete valjda tužioca da je namerno aktivirao taj „užasni alarm“? — upita sudija. — Ne, naravno da ne, časni sudijo. — Gospodine Brojls? — Da prostite na izrazu, sudijo, ali sranja se

dešavaju, i ono što je porota videlaje nešto s čim će Sem Kabot morati da se nosi čitavog života. Aparat se ponekad pokvari, i klinac tada može da umre. Porota je to videla. Ne mislim da će to ide u prilog našem slušaju išta više od činjenice da je Sem u tim kolicima i da mu je sestra mrtva. — Slažem se. Zahtev se odbija, gospoñice Kasteljano. Nastavljamo sutra ujutru, po planu.

93.

Ne znam ko je bio više ,,razbijen“, Juki ili ja. Pronañosmo put do sporednog, požarnog stepeništa, zakloparasmo niz betonske stepenice i izadosmo na sporedni izlaz u Ulicu Polk, ostavljajući Mikija da se pozabavi novinarima. Juki je izgledala potpuno zapanjeno — i poraženo. — Semovo svedočenje je bilo gore od svake noćne more ― reče ona, promuklim glasom. — Kada se taj alarm oglasio, celo moje unakrsno ispitivanje palo je u vodu. Kao da su svi pomislili: ,,Šta je, za ime boga, uradila tom detetu?“ Pošle smo najzaobilaznijim i najmanje prometnim putem ka garaži. Morala sam da uhvatimjuki oko struka da bih je sprečila da preñe Aveniju Van Nes na crveno. — Bože — poče da ponavlja Juki, pružajući ruke k nebu svaki put. - Bože moj, bože. Koji vic. Kakva sprdnja! — Ali Juki - rekoh - prenela si poruku. Sve si rekla. Ti klinci su bili parkirani u Tenderloinu. Nisu imali šta da traže tamo. Bili su naoružani. Rekla si da je Sem osumnjičen za ubistva, i Sem će odgovarati pred sudom za ta ubistva. — Njegovi otisci su pronañeni na ivici kade u kojoj je taj jadni dečak ubijen strujom. Sara i on su ubili tu decu,

Juki. Sem Kabot je monstrum. Porota to sigurno zna. — Ne znam ja šta oni znaju. Neće mi ponovo progledati kroz prste ako kažem daje osunmjičen, jer još nije optužen. Porota je možda čak pomislila da sam navlačila klinca, da sam pokušavala da izazovem njegov patetični napad besa. Što sam očigledno i uspela. Prošle smo preko Opera plaze, grupe zgrada različite namene, s restoranima, jednom knjižarom i bioskopima u prizemlju. Izbegavajući poglede prolaznika, spustile smo se liftom u garažu, i pošto smo prešpartale nekoliko redova parkiranih kola, idući napred-nazad nekoliko puta, napokon smo pronašle Jukina kola. Privezasmo pojaseve, i kada Juki okrete ključ, motor ožive. Već sam razmišljala o sutrašnjem danu. — Sigurna si da je dobra ideja da ja svedočim? — upitah mog advokata. — Apsolutno. Miki i ja se u potpunosti slažemo oko toga. Moramo da navedemo porotu da saoseća s tobom, da pridobijemo njihovu naklonost. A da bismo to postigli, ti ljudi će morati da čuju i vide od čega si sazdana. — I zato moraš da svedočiš.

94.

Pogled

iz Jukine kuhinjice sledećeg jutra bio je siv, dok se kiša spremala da line iz masivnih olujnih oblaka koji su se nadvili nad gradom. Začudo, ovo je bio San Francisko koji volim, buran i olujan. Popila sam kafu i nahranila Martu. Zatim smo otišle u jednu brzu šetnju do Ulice Džons. — Moramo da požurimo, Bu — rekoh, osećajući kako se magla već skuplja u vazduhu. - Danas je veliki dan. Mamicu će da linčuju. Dvadeset minuta kasnije, Miki je došao i pokupio nas

svojim kolima. Stigli smo u zgradu suda u petnaest do osam, promućurno izbegavši najveći deo scene s ruljom. Kada smo ušli u sudnicu B, Miki i Juki sedoše jedno pored drugog i počeše da se raspravljaju šapatom, pri čemu su Jukine ruke lepršale kao male izbezumljene ptice. Što se mene tiče, zurila sam kroz prozor sudnice posmatrajući kišu koja se slivala u potocima dok je električni časovnik postavljen na zidu sa strane otkucavao napete minute. Osetih nečiji dodir na ruci. — Biću iskren, onaj alarm je bio jedna od najgorih stvari koja mi se ikad desila u sudnici — reče Miki, naginjući se preko Juki da popriča sa mnom. — Mrsko mi je da pomislim da je Brojls iscenirao taj dogañaj, ali ne bi me čudilo da je petljao oko električnog kabla. — Ne misliš valjda ozbiljno? — Ne znam, ali moramo da saniramo štetu. Sad je na nas red da iznesemo naš slučaj, i moramo svima da stavimo do znanja dve stvari. Da je taj klinac monstrum čak i u kolicima, i da si ti sjajan policajac. — Vidi, nemoj da brineš o svom svedočenju, Lindzi — dodade Juki. — Da si spremnija nego što jesi, ne bi zvučala prirodno. Kada doñe vreme za to, samo ispričaj svoju priču. Nemoj da žuriš i zastani da razmisliš ako nisi sigurna u nešto. I nemoj da izgledaš kao krivac. Samo budi sjajan policajac što i jesi. — Dobro — rekoh. Onda ponovih to, da se ohrabrim. Sudnicu uskoro ispuniše ljudi u mokrim kišnim mantilima, od kojih su neki još istresali kišobrane. Zatim i druga strana ispuni svoja mesta i spusti aktovke na sto. Brojls nam uljudno klimnu, jedva skrivajući radost. Čovek je svakako bio u svom elementu. Kort TV*( Engl.: Court TV— kablovska TV mreža u vlasništvu kompanije Time War- ner, koja prenosi suñenja. (Prim. prev.)) Netvork TV Svi su hteli da pričaju

s Mejsonom Brojlsom. Krajičkom oka videh Brojlsa kako se rukuje s Edrjuom Kabotom i ljubi Evu Kabot u obraz. Čak je

pomogao i negovateljici da postavi kolica sa Semom Kabotom kako treba. Sve beše podreñeno njegovoj volji, pa zašto ne i alarm od juče? —Jesi dobro spavao, Seme? Sjajno — reče Brojls dečaku. Što se mene tiče, košmar se nastavljao. Zvuk Sema kako usisava vazduh kroz cevčicu svog aparata na svakih nekoliko sekundi beše tako bolan i stalan podsetnik na ono što sam učinila da sam i sama teško disala. Sporedna vrata sudnice iznenada se otvoriše i dvanaest dobrih ljudi*( Aluzija na krimi dramu Tivelve Good Men iz 1936. godine. (Prim. prev.)) i tri zamene priñoše klupi za porotu i zauzeše svoja mesta. Noseći kartonsku čašu s kafom u ruci, sudija sede za svoj sto dok je sudski izvršitelj objavljivao da sud zaseda.

95.

Smirena,

sabrana i veličanstvena u sivom odelu s biserima, Juki otpoče tako što pozva starijeg dispečera Karlu Rejes da svedoči. Postavila je Karli nekoliko opštih pitanja o njenom poslu, pa ju je zamolila da ispriča kako je protekla njena smena desetog maja. Zatim je pustila traku s audio-zapisom moje radiokomunikacije od te užasne večeri: četiri i po duga minuta u kojima se čuo moj glas kako javlja naše položaje, kao i radio-pozivi patrolnih kola. Od isprekidanog radio-zapisa praćenog pucketanjem statičkog šuma adrenalin mi je proradio, i ja se u mislima vratih u onu mračnu noć i videh sebe kako zavijam istim onim ulicama, jureći nepoznate osumnjičene u crnom mercedesu. Džakobijev glas koji je zatražio medicinsku pomoć za

putnike uništenih kola beše prekinut glasnim pucnjima iz vatre- nog oružja koji ga isekoše u pola rečenice. Bukvalno sam poskočila u stolici kada sam začula zvuke pucnjave. Ruke počeše da mi se znoje i osetih kako drhtim. Trenutak kasnije, čuh sopstveni slabašni glas kako traži pomoć. — Pogoñena dva policajca. Pogoñena dva civila. I zabrinuti glas Karle Rejes. ― Poručnice, jesi li dobro? Lindzi. Odgovori mi. — Stvarno sam mislila da sam je izgubila — reče Karla Juki s pulta za svedoke. - Lindzi je jedna od naših najboljih ljudi. Nakon Mejsonovog mlakog unakrsnog ispitivanja, Juki pozva sledećeg svedoka, Majka Harta iz Balističkog odeljenja, koji je potvrdio da projektili izvañeni iz mog tela odgovaraju Sarinom pištolju i da su oni izvañeni iz Džakobijevog tela bili ispaljeni iz pištolja koji je pronañen pored Sema Kabota. Brojls nije imao pitanja za Majka, pa je Juki pozvala Džakobija da svedoči. Oči mi ovlažiše dok sam gledala kako moj stari drug i partner korača ka prednjem delu sudnice. Džakobi se otežano kretao iako beše dosta smršao. S mukom se podiže do pulta za svedoke. Juki mu dade vremena da naspe sebi punu čašu vode. Onda mu postavi neka rutinska pitanja, koliko dugo radi u policiji, koliko u Ubistvima. Zatim: ― Inspektore Džakobi, koliko dugo poznajete poručnicu Bokser? — Skoro sedam godina. — Da li ste imali prilike da radite zajedno s njom pre pomenute noći? —Jesam. Bili smo partneri tri godine. — Da li ste se našli i u drugim situacijama kada je ona morala da upotrebi oružje?

— Da. Nekoliko puta. — I šta biste rekli, kako

ona reaguje kada se nañe pod pritiskom? — Sjajna je u takvim situacijama. I znate, svaki put kada izañete na ulicu pod pritiskom ste, zato što ništa iznenada može da se pretvori u nešto, bez ikakvog upozorenja. — Inspektore, kada ste se našli s poručnicom Bokser večeri desetog maja, da li ste osetili alkohol u njenom dahu? — Ne. — Da li ste znali da je prethodno pila? —Jesam. Zato što mi je to napomenula. — Dobro, a zašto vam je to napomenula? — Zato što je želela da znam, da bih mogao da je izbacim iz kola ako tako poželim. — Po vašem mišljenju, s obzirom na to da ste radili s njom tolike godine, da li je u potpunosti vladala sobom? — Naravno. Bila je pribrana, kao i uvek. — Da li biste je poveli sa sobom na taj zadatak da na bilo koji način nije bila sposobna da obavlja svoju dužnost? — Nipošto. Juki provede Vorena kroz dogañaje od večeri desetog maja, od trenutka kada me je pokupio Kod Suzi. do poslednjeg dogañaja kojeg se sećao. — Bilo mi je drago što smo izvukli tu decu iz kola. Plašio sam se da je benzin procureo iz rezervoara i da bi cela stvar mogla da eksplodira. Bio sam na vezi s dispečerom, ovde prisutnom Karlom Rejes, i govorio joj da se vazdušni jastuk otvorio pravo u lice Semu Kabotu i razbio mu nos i da ta deca možda imaju povrede unutrašnjih organa. Nisam imao pojma. — Molim, inspektore? — Nisam imao pojma da će, dok sam ja zvao hitnu pomoć, taj mali seronja pucati u mene. Mejson Brojls, naravno, utom skoči da uloži prigovor

i sudija opomenu Džakobija. Bila sam presrećna što je Džakobi imao petlju da nazove Sema Kabota seronjom. Kada je u sudnici ponovo zavladao red, Juki postavi poslednje pitanje mom starom partneru. — Inspektore, da li vam je poznato kakvu reputaciju poručnica Bokser uživa u policijskoj zajednici, i ako jeste, kakvaje to reputacija? — Ukratko? Ona je prokleto dobar pandur.

96.

Brojls nije izvukao bogzna šta od Džakobija prilikom unakrsnog ispitivanja. Odgovarao je sa ,,da“ ili ,,ne“ i odbio da zagrize mamac kada je Brojls natuknuo da je, prema pravilima i propisima Policije San Franciska, bio lenj u vršenju svoje dužnosti. — Uradio sam najviše što sam mogao za to dvoje dece, i zahvalan sam što vaš klijent nije bolji strelac — reče Džakobi. — Inače bih bio mrtav, umesto što pričam ovde s vama. Kada je sud prekinuo zasedanje zbog pauze za ručak, pronašla sam tiho mesto u ćošku na trećem spratu izmeñu aparata za koka-kolu i zida, i popričala sa Džoom, grleći ga u mislima preko tri vremenske zone koliko smo bili udaljeni. Izvinio se bar šest puta što je usred važne istrage koja se ticala pretnji bombaškim napadima od Bostona do Majamija, zbog čega nije mogao da bude sa mnom u San Francisku. Pojela sam koji zalogaj suvog sendviča sa šunkom i popila malo kafe iz aparata pre nego što sam zauzela svoje mesto pored Juki dok je sudski izvršitelj objavljivao da sud nastavlja s radom. Došao je trenutak od kojeg sam strepela. Juki me pozva da pristupim pultu za svedoke. Kada sam sela na

klupu, ona stade ispred mene i tako mi zakloni pogled na porodicu Kabot, pa mi uputi topao osmeh. — Poručnice Bokser, da li verujete u poštovanje policijskih procedura? — Verujem. — Da li ste bili pijani pomenute večeri? — Nisam. Večerala sam s prijateljima. Popila sam dva pića pre nego što sam dobila poziv od Džakobija. — Bili ste van dužnosti? — Da. — Nijedno pravilo ne zabranjuje konzumiranje alkohola van dužnosti? — Ne. — Kada ste ušli u kola s inspektorom Džakobijem, zvanično ste se vratili na dužnost? —Jesam. Ipak, bila sam sigurna da vladam sobom u svakom smislu. Ostajem pri toj izjavi i sada. — Da li biste za sebe rekli da ste policajac koji uvek poštuje pravila? — Da, ali pravila ne mogu da predvide sve okolnosti. Ponekad morate da se snañete u datoj situaciji i postupite onako kako mislite da je najbolje. Na Jukin podsticaj, ispričah celu priču sve do trenutka kada smo Džakobi i ja na silu otvorili vrata od kola i oslobodili decu Kabotovih iz olupine. — Pogrešila sam jer su ta deca bila u žalosnom stanju. Sažalila sam se na njih. — Zašto ste se sažalili na njih? — Oboje su plakali. Sem je naročito krvario, povraćao i molio me. — Možete li da objasnite? — Rekao je: „Molim vas nemojte da kažete mome ocu. Ubiće me.“ — I šta ste uradili? — Kao što je inspektor Džakobi rekao, morali smo da ih izvučemo iz kola. Postojala je opasnost da će rezervoar s gorivom eksplodirati. Vratila sam pištolj u futrolu da bih

mogla valjano da uhvatim vrata od kola, i inspektor Džakobi i ja smo iz zajedno izvukli. — Nastavite, poručnice. — Pošto su izašli iz kola, trebalo je da stavim lisice Sari. Umesto toga, tretirala sam je kao žrtvu teške saobraćajne nesreće. Kada sam zatražila da vidim njenu vozačku dozvolu, ona je izvadila pištolj iz jakne i pucala mi u rame, zatim u butinu. Pala sam na zemlju. — Gde se nalazio inspektor Džakobi kada je Sara pucala na vas? — Inspektor Džakobi je zvao hitnu pomoć. — Gde se nalazio njegov pištolj? — U futroli. — Sigurni ste u to? —Jesam. Pričao je preko telefona. Pištolj mu je bio u futroli. Viknula sam „Pištolj" taman pre nego što je Sara pucala u mene. Videla sam Džakobija kako se okreće i gleda me dok padam. Baš tada, Sem Kabot je zapucao u njega — i pogodio ga dvaput. — Sigurni ste da ste videli sve to, poručnice? Niste izgubili svest? — Ne. Bila sam svesna sve vreme. — Da li je inspektor Džakobi izgubio svest? ―Jeste. Mislila sam da je mrtav. Videla sam Sema Kabota kako ga šutira u glavu, i on se nije mrdao niti pokušavao da se zaštiti. — Videli ste Sema Kabota kako šutira inspektora Džakobija u glavu. Molim vas nastavite. — Možda su pomislili da sam mrtva, jer se činilo da su potpuno zaboravili na mene. — Prigovor. Svedok nagaña. — Prihvata se. — Samo nam recite šta ste videli i čuli i učinili — reče Juki. — Dobro vam ide. — Čula sam Saru kako kaže Semu da treba da odu odatle — rekoh. — Izvadila sam pištolj iz futrole i naložila

Sari Kabot da baci pištolj. Nazvala me je kučkom i ispalila još nekoliko hitaca u mom pravcu. Onda sam uzvratila vatrom. — Šta se desilo nakon toga? — Sara je pala na zemlju, a Sem je počeo da vrišti na mene da sam mu ubila sestru. Ponovo, zatražila sam od njega da baci pištolj, što je on odbio da uradi. Pucala sam i u njega. — Recite mi, poručnice, da li ste želeli da naškodite toj deci? — Ne, naravno da nisam. Želela bih od sveg srca da se ništa od toga nije desilo. — Po vašem mišljenju, da Sem i Sara Kabot nisu bili naoružani, da li bi došlo do ove tragedije? — Prigovor - povika Brojls. - Od svedoka se traži da izvede zaključak. Sudija se zavali u stolici i stade da zuri u plafon kroz svoja debela stakla s crnim ramom. Onda, pošto je donela odluku, ona se naglo uspravi. — Usvaja se. — Lindzi. Da li je istina da ste za deset godina koliko ste proveli u Odeljenju za ubistva bili pohvaljeni trideset sedam puta za odlično izvedeno hapšenje, petnaest puta odlikovani od strane vašeg odeljenja i dvadeset puta pohvaljeni za zasluge u vršenju dužnosti? — Nisam brojala, ali to mi zvuči otprilike tačno. — Ukratko, poručnice Bokser, Policija San Franciska se slaže s vašim opisom koji je dao inspektor Džakobi. Vi ste ,,prokleto dobar policajac“. — Prigovor. Advokat odbrane drži govor. — Hvala vam, Lindzi. Nemam više pitanja, sudijo.

97.

Zaboravila

sam na Juki čim se okrenula od mene. Padala sam unazad kroz vreme, dok me je ponovo obuzimao bol od te užasne noći. Suškavi zvuk Semovog disanja beše poput zvuka talasa koji su mi oblivali otvorene rane, a sudnica beše more uskomešanih, stopljenih lica na kojima se ogledalo ono što je morao biti moj sopstveni izraz bola. Razabrala sam šest članova porodice Kabot jer su nalikovali Sari i Semu, i po besu u njihovim očima. I videla sam policajce svuda, nauškarce i žene koje sam znala i s kojima sam radila godinama. Oči mi se zaustaviše na Džakobiju, i on mi uzvrati pogled. Podigao je palac u znak podrške i ja poželeh da se nasmešim, ali onda videh Mejsona Brojlsa kako mi prilazi. Nije traćio vreme na ljubaznosti. - Poručnice Bokser, kada ste pucali u mog klijenta i njegovu sestru, da li ste pucali s namerom da ubijete? U ušima poče glasno da mi zvoni dok sam pokušavala shvatim šta me pita. Da li sam pucala da ubijem?Jesam. Ali kako mogu da kažem da sam pucala s namerom da ubijem tu decu? ―Izvinjavam se, gospodine Brojls. Možete li da ponovite pitanje? ―Dozvolite da preformulišem pitanje. Ako se ovaj incident desio kako kažete, ako su Sara i Sem Kabot odbili da odlože oružje, zašto ih niste prosto onesposobili? Pucali im u ruke ili noge, na primer. Oklevala sam, pokušavajući da zamislim scenu. Sara stoji okrenuta ka meni na trotoaru. Meci mi se zarivaju u telo. Padam na kolovoz. Sok. Bol. Sram. — Poručnice? — Gospodine Brojls, pucala sam u samoodbrani. — Neverovatno je kako ste bili precizni. S obzirom na

to da ste bili pijani. — Prigovor. Tužilac se raspravlja sa svedokom. — Usvaja se. Pazite na izražavanje, gospodine Brojls. — Da, sudijo. Poručnice, ne razumem vas. Smestili ste dva metka u Sarino srce — što je prilično mala meta, složićete se? Zar niste mogli da pucate u nju tako da ona preživi? Zašto niste pucali Semu Kabotu u ruku da mu izbijete pištolj? — Časni sudijo! Na to pitanje je već odgovoreno. — Povlačim pitanje. Jasno je nama šta ste vi uradili, poručnice. — Brojls se isceri. — Jasno nam je tačno šta se desilo.

98.

Čuh Juki kako kaže: — Želim dodatno da ispitam svedoka o ovom pitanju, časni sudijo. Onda mi je prišla, brzim korakom. Sačekala je da je pogledam u oči. — Lindzi, kada ste pucali na Saru i Sema Kabota, da li vam je život bio ugrožen? — Da. — Kakva se policijska procedura primenjuje u takvim situacijama? Šta je po pravilima? — Pravila nalažu da treba pucati u središnji deo trupa da se otkloni pretnja, i jednom kad je pretnja otklonjena, treba prestati s paljbom. Pucanje u taj središnji deo često ima fatalan ishod. Ne možete se izlagati riziku tako što ćete pucati u ekstremitete. Mogli biste da promašite. Može se desiti da je pojedinac još uvek u stanju da puca, i vi morate da se postarate da ta osoba ne može da povredi vas niti druge. — Da li ste imali drugog izbora osim da pucate onako kako ste pucali?

— Ne.

Nikakvog izbora. Ne nakon što su Kabotovi upotrebili smrtnosnu silu. — Hvala vam, poručnice. Sada nam je jasno šta se tačno desilo. Obuzela me slabost od olakšanja kad sam sišla s mesta za svedoke. Čim sam zauzela svoje mesto, čula sam sudiju kako raspušta sud. — Nastavljamo sutra u devet — reče ona. Juki i Miki i nekoliko advokata iz njegove kancelarije formirali su zaštitni krug oko mene dok smo izlazili na sporedni ulaz zgrade suda i ulazili u crni linkoln sa službenim tablicama, koji nas je čekao u Ulici Polk. Kroz zatamnjene prozore kola videla sam gnevnu, bučnu gomilu kako nosi postere s mojom slikom i sloganima ,,Opasna po okolinu" i „Prljava Harijeta". — Bila si sjajna Lindzi — reče Miki, naginjući se s prednjeg sedišta da me potapše po ruci. Ali njegove plave oči nisu se osmehivale, i donja polovina njegovog lica izgledala je ukočeno. — Nije trebalo da oklevam. Ja... - prosto nisam znala šta da kažem. — Ništa zato. Idemo sad na večeru. Juki i ja moramo da poradimo na njenoj završnoj reči. Dobrodošla si da poñeš s nama. — Ako vam nisam neophodna, mogli biste da me odbacite do Juki. Da vas dvoje radite u miru. Stezala sam u ruci ključeve od Jukinog stana i posmatrala kako grad koji sam tako dobro poznavala promiče kroz zatamnjene prozore kola. Znala sam da sam uprskala. Nekoliko sekundi oklevanja, i svi u sudnici su mi pročitali misli. Utisak s kojim se porota danas povukla bio je taj da sam pucala u tu decu s namerom da ubijem. I naravno, bili su u pravu.

99.

Prodorna

zvonjava budilnika prekinula je košmar koji me beše uhvatio u svoje snažne ralje. Ležala sam ukočena i nepokretna, pokušavajući da doñem k sebi kada se zvonjava ponovo oglasi, sada malo tiše, malo spokojnije. Zgrabih mobilni s noćnog stočića i otklopih ga, ali on utom prestade da zvoni. Budna i džangrizava u šest ujutru, stadoh da prekopavam po gomili Jukine odeće u maloj gostinjskoj spavaćoj sobi dok ne nañoh trenerku i patike. Obukoh se u tišini, stavih ogrlicu i povodac Marti i nas dve se iskrasmo iz Krest Rojala u osvit zore. Preslišala sam se kuda ću trčati, prilično sigurna da mogu da izvučem tri kilometra po ravnom i manjim uzbrdicama. Marta i ja zatim poñosmo laganim tempom ka Ulici Džons, koja se pružala severno u pravoj liniji, dok me je probadanje u zglobovima podsećalo na to koliko stvarno mrzim trčanje. Skinula sam Marti povodac da se ne bih upetljala u njega i pala na zadnjicu. Onda sam naterala sebe da ubrzam korak na nizbrdici u Ulici Džons, dok se dosadni bol iz mog ramena i noge nije ravnomernije rasporedio i prešao u opšte žiganje mojih zarñalih mišića. Koliko god da sam ga mrzela, trčanje je bilo jedini način da pobegnem od svoje opsednutosti suñenjem jer je predstavljalo najbolji način da iz mentalnog bavljenja sobom preñem u fizičko, koje sam lakše podnosila. I mada su mi tetive vrištale u znak protesta, prijalo mi je da osetim bat patika po trotoaru i znoj koji se suši na pohladnom vazduhu dok zora rudi i prelazi u jutro. Nastavila sam da trčim ulicama Džons ka severu, zatim Valjeho, dok nisam stigla navrh Rašan Hila. Pravo ispred mene pružalo se ostrvo Alkatraz sa svojim sjajnim

svetionikom i predivan pogled na ostrvo Ejndžel. Na tom mestu se moj um konačno oseti slobodnim, a srce zakuca jače od umora, umesto od stresa i straha. Dok sam ulazila u Ulicu Hajd preñoh u sprint i osetih predivan nalet endorfina. S moje desne strane promicale su kuće vijugave Ulice Lombard, beskrajno šarmantne ulice koja se spušta nizbrdo do Ulice Livenvort. Radila sam rukama i džogirala u mestu čekajući da se upali zeleno svetlo, srećna što sam izbegla navalu poslovnog sveta koji će za pola sata potpuno zakrčiti ulice i trotoare. Upali se zeleno i ja nastavih. Trasa koju sam izabrala vodila me je kroz neke od najlepših krajeva San Franciska s preslatkim starim kućama i krajevima kao s razglednica, čak i s pramičcima magle koji se još behu zadržali po obodu zaliva. Marta i ja taman stigosmo nadomak Kineske četvrti kada čuh meki šum točkova kako me prati u stopu. Neko povika: — Gospoñice, morate staviti psu povodac. Iznervirana što neko remeti moje stanje blaženstva, okrenuh se i ugledah crno-beli policijski auto kako ide za mnom. Stadoh i pozvah Martu. — O, bože. Poručnice. To ste vi. — Dobro jutro, Nikolo — otpozdravih zadihano mladom policajcu koji je sedeo na mestu suvozača. — Zdravo, Fridmene — rekoh vozaču. — Svi vam čuvamo leña, poručnice — reče Fridman. — Mislim, ovaj, ne bukvalno, ovog trenutka — izbrblja. — Hoću reći, stvarno nam nedostajete, čoveče, uh, mislim, poručnice. — Hvala. - Nasmeših se. - To mi mnogo znači. Naročito danas. — Zaboravite ovo za psa, u redu? — Hej, imali ste pravo, Nikolo. Držaću je na povocu. — Poštujete pravila? — Da, takva sam vam ja. — Srećno, važi, poručnice? — Hvala, momci.

Fridmen ablendova u znak pozdrava dok su prolazili pored mene. Držeći Martin povodac obema rukama tako da mi bude zategnut uz telo, skrenuh u Ulicu Klej i poñoh uzbrdo, nazad ka Ulici Džons. Dok sam se dovukla do hola Jukine zgrade, svi čvorovi u meni se raskraviše. Koji trenutak kasnije uletela sam pod vruć tuš, koji sam zaslužila, i to beše čudesna nagrada. Osuših se Jukinim ogromnim paperjastim peškirom, pa obrisah paru s ogledala. Dobro se zagledah u ogledalo. Koža mi je bila ružičasta. Pogled bistar. Istrčala sam predviñenu razdaljinu za solidno vreme, uključujući pauzu za stavljanje povoca. Bila sam dobro. Dobila ili izgubila, još uvek sam bila ona ista osoba kakva sam uvek bila. Čak ni Mejson Brojls nije mogao to da mi oduzme.

100.

Osim

zvuka teškog disanja Sema Kabota, sudnicom je vladala potpuna tišina kad je Brojls ustao za svojim stolom, očiju prikovanih za ekran laptopa, čekajući do poslednjeg napetog trenutka da započne svoju završnu reč. Konačno, priñe klupi za porotu i nakon što ih je pozdravio u svom prevejano ljubaznom maniru, on otpoče svoju završnu reč. — Siguran sam da smo svi svesni da policija ima težak posao. Pravo da vam kažem, to nije posao koji bih ja voleo da obavljam. Policija se svakodnevno susreće s opasnim ljudima i gadnim situacijama, i često mora da donosi teške odluke u deliću sekunde. — Sve su to uslovi posla za koji se Lindzi Bokser

obavezala da će ga obavljati kada je dobila policijsku značku. Položila je zakletvu da će sprovoditi zakon i štititi naše grañane. — I neosporno da taj posao ne možete obavljati valjano kada ste pijani. Nečiji napad kašlja iz pozadine prekide njegovo izlaganje. Brojls stajaše strpljivo, s rukama u džepovima, čekajući da kašalj mine. Kada je sudnica ponovo utihnula, on nastavio gde je stao. — Svi smo čuli jučerašnje svedočenje poručnice Bokser, i interesantno je da ona poriče ono što ne može da prizna — i priznaje ono što ne može da porekne. — Poručnica Bokser poriče da nikada nije trebalo da uñe u taj auto. Da nije trebalo da obavlja policijsku dužnost nakon što je previše popila. Ali morala je da prizna da nije ispoštovala valjane procedure. I morala je da prizna da je ubila Saru Kabot i uništila život Sema Kabota. — Dame i gospodo, policijske procedure postoje upravo zato da ne bi došlo do smrtonosnih vatrenih obračuna poput onog koji se odigrao večeri desetog maja. — Te procedure nisu izmišljene nakon ovog tragičnog incidenta. Vreme je pokazalo njihovu ispravnost, i one su na snazi već decenijama unazad, i to s razlogom. Svaki živi policajac zna da vozilu osumnjičenog treba prići s oružjem u rukama, da biste osobi kojoj prilazite stavili do znanja da ste ozbiljni. — Osumnjičenog zatim treba razoružati tako da niko ne bude povreñen. Brojls priñe svom stolu i otpi vodu iz visoke čaše. Htela sam da skočim i glasno se pobunim zbog njegovog izvitoperavanja istine, ali samo sam posmatrala u tišini kako se okreće ka kamerama pre nego što će ponovo prići poroti, koja kao da cela beše hipnotisana njegovim rečima. — Sem i Sara Kabot bili su mladi, arogantni klinci, i prekršili su zakon na svoju ruku. Pozajmili su očeva kola

bez dozvole, i bežali od policijske potere. Nedostajala im je zrelost i nedostajala imje moć valjanog rasuñivanja. Moje viñenje je da im je, uprkos njihovoj inteligenciji, trebalo pružiti više zaštite nego odraslima u sličnoj situaciji. — A poručnica Bokser nije pružila takvu zaštitu jer nije ispoštovala najosnovniju policijsku proceduru. Donela je odluku da „služi i štiti“ kada je bila intoksikovana. — Kao posledica te odluke, jedna vanredna mlada žena je mrtva, a jedan mladić koji je mogao da postane šta godje želeo sedeće u kolicima do kraja života. Mejson Brojls sklopi dlanove, zauzimajući molitveni stav i, do ñavola, beše dirljivo videti ga. On udahnu duboko pa izdahnu, kao da tim uzdahom prenosi svoj tužni zaključak poroti. — Ne možemo vratiti Saru Kabot iz mrtvih - reče on. I videli ste šta je Semu ostaio od života. Naš pravosudni sistem ne može da sanira štetu nanetu ovoj deci, ali vi imate moć da obeštetite Sema Kabota i njegove roditelje za pretrpljeni gubitak i duševni bol. — Dame i gospodo porotnici, ljubazno vas molim da donesete ispravnu odluku i presudite u korist mog klijenta, i dodelite mu sumu od sto pedeset miliona dolara. — Nemojte to učiniti samo zbog porodice Kabot. — Učinite to zbog vaše porodice i moje, zbog svake porodice i svakog pojedinca u ovom našem gradu. — Proglasiti optuženu krivom jedini je način da se postaramo da se tragedija poput ove više nikada ne ponovi.

101.

Juki zatvori beležnicu i kroči na pod sudnice. Okrenu svoje ljupko lice ka poroti i pozdravi ih. Ja čvrsto

sklopih ruke, trudeći se da ne mislim o snažnoj završnoj reči Mejsona Brojlsa. — Ovo je veoma emotivan slučaj — otpoče Juki. — S jedne strane, imamo tragediju koja će porodicu Kabot pratiti do kraja života. — S druge strane, jedan prokleto dobar policajac nepravedno je optužen da je izazvao ovaj incident. — Iz razloga što je ovaj slučaj tako emotivan, i iz razloga što su deca Kabotovih bila i jesu mlada, želim ponovo da se osvrnem na činjenice, jer vaš zadatak je da donesete sud o ovom slučaju na osnovu činjenica, ne emocija. — Činjenica je da, ako policajac želi da popije dve margarite petkom uveče kad nije na dužnosti, u tome nema ničeg pogrešnog. I policajci su ljudi. I iako policija postoji zato da se nañe na usluzi grañanima dvadeset četiri časa dnevno, bilo bi sasvim u redu da je poručnica Bokser rekla inspektoru Džakobiju da je zauzeta. — Ali ovoj policajki je bilo veoma stalo do svog posla, te je učinila i više nego što se od nje očekivalo, dovevši sebe tako u životnu opasnost. — Čuli ste kako tužilac iznova ponavlja da je poručnica Bokser bila pijana. Istina glasi da nije bila intoksikovana. I mada njeno konzumiranje alkohola može biti jedan od činilaca ovog incidenta, ono nije njegov uzrok. — Molim vas da ne izgubite iz vida ovu razliku. — Poručnica Bokser nije načinila nikakvu grešku u proceni večeri desetog maja usled sporog reagovanja ili pogrešnog razmišljanja. Ako je poručnica Bokser igde pogrešila te večeri, učinila je to jer se ponela previše saosećajno prema podnosiocima tužbe. — Dvoje ljudi koji su prouzrokovali smrt Sare Kabot i invaliditet Sema Kabota bili su sama deca Kabotovih. Cinjenica je da dvoje mlade, razmažene, bogate dece te večeri nije imalo ništa pametnije da radi nego da izañu na ulicu i nanese bol i jad drugim ljudima, a na kraju i sebi samima.

— Dame

i gospodo, Sem i Sara Kabot izazvali su dogañaje od desetog maja svojim bezobzirnim ponašanjem i upotrebom smrtonosne sile. Oni su prvi upotrebili smrtonosnu silu u ovom slučaju, ne poručnica Bokser. I to je najbitnija činjenica. Juki zastade, i na jedan užasan tren pomislih da je možda zaboravila šta je sledeće htela da kaže. Ona podiže bisernu ogrlicu s plave svilene bluze i stade da prelazi prstima preko nje, da bi se zatim okrenula poroti, i ja shvatih da je prosto zastala da sabere misli. Kada se sudi policajcu, to je obično suñenje poput onog Rodniju Kingu i Abneru Louimi.*( Slučaj iz 1997. godine; haićanski emigrant Abner Louima, nakon što je uhapšen ispred jedne diskoteke u Bruklinu, odveden u policijsku stanicu gde je svirepo pretučen i silovan. (Prim. prev.)) Pandur je prebrzo povukao

obarač, ili prebio nekoga na smrt, ili zloupotrebio svoja ovlašćenja. — Lindzi Bokser je optužena da je uradila upravo suprotno. Vratila je pištolj u futrolu jer su deca Kabotovih delovala bespomoćno i činjenica je da su bili u opasnosti. A tužilac želi da preokrene njenu plemenitost i dobrotu prema ovoj deci u „nepoštovanje policijske procedure“. — Izvinite na izrazu, ali to je glupost. — Poručnica Bokser je ispoštovala proceduru kada je prišla pomenutom vozilu s oružjem u rukama. Zatim, nakon što je videla daje Sem Kabot povreñen, ukazala je pomoć žrtvama saobraćajne nesreće. — To je bila ispravna odluka. — Inspektor Džakobi, još jedan prokleto dobar policajac, s preko dvadeset pet godina policijskog staža, postupio je isto. Vratio je pištolj u futrolu. Nakon što su poručnica Bokser i on oslobodili decu Kabotovih iz njihovog vozila, pokušao je da im obezbedi medicinsku pomoć. — Zar ovo nije ponašanje kakvo bismo svi želeli od naše policije? Da ste se vi lično našli u nevolji? Da su bila u pitanju vaša deca?

— Ali

umesto da zahvale ovim policajcima, deca Kabotovih su potegla oružje na njih i pucala s namerom da ubiju. Sem je šutnuo inspektora Džakobija u glavu nakon što je pucao u njega. Da li je njihova zlobna i potencijalno smrtonosna agresija bila izazvana konzumiranjem droge? Ili su prosto bili rešeni da ubiju? — Mi to ne znamo. — Ali znamo da je prvo pucano u poručnicu Bokser, i da je ona uzvratila vatrom u samoodbrani. To je činjenica. A samoodbrana, dame i gospodo, spada u „valjanu policijsku proceduru“. — Poručnica Bokser vam je rekla da bi dala sve na svetu da je Sara Kabot danas živa i da je ovaj mladić potpuno sposoban da se koristi svojim telom. — Ali činjenica je da do dogañaja od desetog maja nije došlo zbog požara koji je izazvala Lindzi Bokser. Ona je taj požar pokušala da ugasi. Osetih kako me preplavljuje talas zahvalnosti koji samo što se ne pretvori u suze. Bože, da me neko brani s toliko žara i rečitosti. Grizla sam donju usnu i posmatrala Juki kako privodi kraju svoju završnu reč. — Dame i gospodo porotnici, bili ste veoma strpljivi tokom protekle nedelje slušajući mnoga svedočenja i medijsku halabuku. Znam da jedva čekate da se povučete i posvetite se većanju. — Tražimo da proglasite poručnicu Lindzi Bokser krivom jer je ljubazan policajac kojim svi treba da se ponosimo: saosećajan, posvećen, nesebičan čuvar zakona. — I tražimo da je proglasite nevinom za ove nečuvene optužbe koje su protiv nje iznete.

102.

Šta

misliš o tome da danas izañemo na glavni ulaz?

— upita Miki, nudeći mi da ga uhvatim pod ruku. — Danas je petak. Slučaj se neće razmatrati tokom vikenda, i zato mi se čini da je ovo pravi trenutak da se „obratimo novinarima". Ušla sam u hol u pratnji mojih advokata, a zatim se spustila niz mermerno stepenište i izašla u Makalisterovu. Ugao zgrade suda u Makalisterovoj broj 400 isečen je pod takvim uglom da zgrada gleda dijagonalno na široku raskrsnicu i sreñeni park preko puta Grañanskog centra. Nakon mraka koji je vladao u zgradi suda, sunce beše zaslepljujuće. I, kao što beše slučaj od samog početka mog suñenja, Makalisterova je bila toliko zakrčena da nisam mogla da vidim dalje od novinara i TV kombija parkiranih uz ivičnjak. Sve je ličilo na scenu ispred sudnice u slučaju O. Dž. Simpsona. Ista ona vrsta adrenalinskog ludila koja je skrivala istinu, kakva god ona bila. Ovo suñenje nije bilo vredno pažnje celog sveta. Medijska pokrivenost ticala se gledanosti, rejtinga, novca od reklama. Bilo kako bilo, danas sam ja bila „glavna vest“. Poput lovačkih kerova koji se spremaju da poteraju zeca, novinari su me ugledali i saterali u ćošak. Miki je imao spremljenu izjavu, ali nije stigao da je da. — Koliko će dugo po vašem mišljenu porota da zaseda, gospodine Šerman? — Ne znam, ali koliko god bude bilo potrebno, siguran sam da će porota proglasiti poručnicu Bokser nevinom po pitanju svih optužbi. — Poručnice Bokser, ako vas porota proglasi krivom... — To se neće desiti — odgovori Juki umesto mene. — Gospoñice Kasteljano, ovo je vaš prvi veliki slučaj. Kako biste ocenili svoj nastup? Petnaestak metara dalje, masa se okupljala i oko Mejsona Brojlsa, njegovih klijenata i pomoćnika. Kamera je snimala dok je medicinska negovateljica spuštala Sema niz drvenu rampu i ubacivala ga u kombi. Reporteri su ih pratili, zasipajući Sema pitanjima dok se njegov otac

trudio da zaštiti dečaka što je bolje mogao. Ugledala sam Sindi u gomili. Probijala se kroz masu tela stisnutih poput sardina u konzervi, pokušavajući da priñe bliže k meni. Iz tog razloga nisam obratila pažnju na Mikija kad se javio na mobilni. Onda mu se ruka nañe na mom ramenu. Lice mu je potpuno ubledelo. — Upravo sam primio poziv od sudskog referenta — viknu mi na uvo. — Porota je imala dva pitanja. Tiskali smo se kroz masu, probijajući se ka ulici i Mikijevim kolima koja su nas čekala. Juki i ja uñosmo na zadnje sedište, a Miki sede napred pored vozača. — Šta su želeli da znaju? — upita Juki čim se vrata zatvoriše. Kola su se polako kretala kroz gomilu, idući ka Redvudu. — Hteli su da vide dokaz o procentu alkohola u Lindzinoj krvi — reče Miki, okrećući se ka nama. — Isuse — reče Juki. — Kako je moguće da se još uvek bave time? — A čime će drugo? — upitah brzo. — Rekao si da su ih interesovale dve stvari. Videla sam da Miki okleva. Nije želeo da mi kaže, ali morao je. — Zeleli su da znaju postoji li limit za sumu koju mogu da dodele podnosiocima tužbe - odgovori on.

103.

Te reči mi se zariše u stomak poput metka, i udar mi se proširi od solarnog pleksusa*(Mreža nervnih vlakana i ganglija iza želuca(Prim. prev.)) po celom telu. Osetih ka- ko mi se želudac prevrće a žuč penje do guše. Zamišljala sam kako gubim na sudu, i kako bi u najboljem slučaju moj zamišljeni život izgledao kao posledica toga: kako ću

prodavati robu na uličnim vašarima, čitati knjige na tremu neke kuće na plaži, tra-la-la. Ali nisam uzela u obzir koliko će me zaista emotivno pogoditi realnost poraza. Pored mene, Juki je cvilela: ― O, bože, za sve sam ja kriva. Nije trebalo da kažem „proglasite je krivom jer je dobar policajac, bla, bla“. Bila je to samo fraza. Mislila sam da će to ostaviti povoljan utisak, ali pogrešila sam. — Bila si sjajna — rekoh, glasom teškim poput olova. — To nema nikakve veze s onim što si rekla. Obgrlih se rukama i povih glavu. Miki i Juki su pričali uglas. Čula sam Mikija kako je uverava da nije još sve gotovo, ali glas u mojoj glavi zabijao se poput igle u ploču starog gramofona. Jedno pitanje se uporno ponavljalo. Kako je ovo moguće? Kako je ovo moguće?

104.

Kada

sam se vratila razgovoru koji se odvijao u kolima, Miki je nešto objašnjavao Juki. — Sudija im je dala dokumentaciju iz bolnice i transkript razgovora s medicinskom sestrom. I rekla im je da ne brinu o visini sume. To je njen posao i ne tiče se njih. Miki preñe šakom preko lica, gest koji ja protumačih kao očajanje. — Juki, odradila si sjajan posao, stvarno to mislim. Ne mogu da verujem da je porota nasela na predstavu Mejsona Brojlsa — reče. — Prosto ne mogu da verujem. Ne znam šta smo još mogli da uradimo pa da bude bolje.

Utom zazvoni Jukin mobilni. — Porota je završila — reče ona. Sklopila je telefon, i čvrsto ga stezala u šaci dok joj zglavci nisu pobeleli. — Doneli su presudu. Um mi se isprazni. Videla sam reč presuda ispred očiju i pokušala da je raščlanim i analiziram, pokušavajući da nañem nešto izmeñu slova i slogova što bi moglo da mi ulije nadu. Znala sam, iz vremena koje sam provela i ranije na sudu, da je reč verdict*( Engl.: Verdict (presuda) — lat.: ver (istina, istinito) + dit (govor, govoriti). (Prim. prev.)) latinskog porekla i da znači „govoriti istinu“.

Hoće li će ova presuda značiti istinu? U umovima ljudi San Franciska hoće. Miki reče vozaču da okrene nazad, što on i učini, i nakon nekoliko minuta govorila sam: „Nemam komentar, nemam komentar, molim vas“, i pratila Juki i Mikija kroz masu, uza strme stepenice i nazad u sudnicu. Sedosmo na naša mesta u sudnici B, a druga strana sede na svoja. Čuh kako se moje ime razleže prostorijom, kao da dolazi iz nekog drugog vremena i prostora. Okrenuh se da pogledam iza sebe. — Džo! — Samo što sam stigao, Lindzi. Došao sam pravo s aerodroma. Posegnusmo jedno ka drugom, i zajedan kratak trenutak prsti nam se isprepletoše preko ramena ljudi koji su sedeli iza mene. Onda sam morala da ga pustim i okrenem se. Poreñani uza zidove sudnice, kamermani su nameštali objektive, a zatim, nepunih sat vremena nakon što smo napustili sudnicu, sudija uñe iz svojih odaja i porota zauze mesta na klupi. Sudski izvršitelj objavi da sud ponovo zaseda.

105.

Članovi

porote su dugo u tišini nameštali rubove sukanja, spuštali tašne i nameštali se na svojim mestima. Konačno se primiriše. Primetila sam da su me je samo dvoje od njih pogledalo. Slušala sam obamrlo kako sudija pita porotu da li su doneli presudu. Utom glavni porotnik, Afroamenkanac od pedeset i nešto godina po imenu Arnold Benoa, ustade, poravna nabore svog sportskog sakoa i progovori. —Jesmo, časni sudijo. — Molim vas, dajte presudu izvršitelju. Preko puta nas, Sem Kabot poče brže da diše, kao i ja, njegovo uzlupano srce održavalo je korak s mojim dokje sudija otvarala presavijeni list papira. Ona ga brzo iščita pa ga, bez ikakvog izraza na licu, vrati izvršitelju, koji ga vrati predsedniku porote. — Upozoravam prisutne da ne reaguju na ono što će glavni porotnik reći — objavi sudija. — Dobro, gospodine glavni porotniče. Molim izrecite presudu. Glavni porotnik izvadi naočare iz džepa svog sakoa, otvori ih i stavi na nos. Napokon, poče da čita. — Mi, porota, nalazimo da optužena, poručnik Lindzi Bokser, nije kriva po pitanju optužbi iznetih protiv nje. — U tome ste jednoglasni? —Jesmo. Bila sam toliko oduzeta da nisam bila sigurna da sam dobro čula. I kada sam premotala izjavu unazad u glavi, kao da sam napola očekivala da će sudija poništiti odluku koju je glavni porotnik upravo izrekao. Juki me čvrsto zgrabi za ruku, i tek kada videh da joj osmeh obasjava lice bejah potpuno sigurna da ništa ne umišljam. Porota je presudila u moju korist. Neki glas povika: — Ne! Ne! Ne možete to da uradite!

Bio je to Endrju Kabot, koji je stajao, držeći se za naslon stolice ispred sebe u kojoj je sedeo Mejson Brojls, pobeleo i smrknut, i poražen. Brojls zatraži da se porota pojedinačno izjasni, i sudija uvaži zahtev. — Kada budete čuli da se proziva broj mesta na kome sedite, molim vas recite sudu kako ste glasali — reče sudija Ahakozo. Jedan po jedan, porotnici se izjasniše. — Nije kriva. — Nije kriva. — Nije kriva... Čula sam te reči toliko puta ranije, ali mislim da nisam spoznala njihovo pravo značenje do tog trenutka. Dok su me oba moja advokata grlila, lebdela sam obuzeta osećanjem olakšanja tako sveobuhvatnog da je predstavljalo dimenziju za sebe. Možda je to osećanje rezervisano samo za trenutke iskupljenja, trenutke poput ovog. Bila sam slobodna, i srce mi zapeva.

PETI DEO

Dobro da bolje ne može biti

106.

Nebo

iznad naših glava beše sivo i natmureno kad smo Marta i ja izašle iz mog stana i krenule iz San Franciska. Upalila sam radio u kolima i uhvatila vremensku prognozu, slušajući s podeljenom pažnjom dok sam manevrisala kroz uobičajenu saobraćajnu gužvu. Dok sam se kotrljala Ulicom Portrero razmišljala sam o šefu Trakiju. Juče, kada smo se sreli u sedištu policije, ponudio mi je da se vratim na posao, i mene obuze trema kao da me je pitao da izañem s njim. Trebalo je samo da pružim ruku i pristanem. Da sam to uradila, ovog jutra bih se vozila do policijske stanice, držala govor mojim policajcima o tome kako idemo dalje, rovarila po gomili papira na mom stolu, nerešenim slučajevima. Ponovo bih preuzela komandu nad odeljenjem. Ali, iako je šef bio veoma ubedljiv, odbila sam ga. — Ostalo mi je još nekoliko dana odmora, šefe. Potrebno mije da se opustim. Rekao je da razume, ali kako bi mogao? Još uvek nisam znala šta želim od života, i imala sam osećaj da neću ni znati dok ne razrešim ubistva u Half Mun Beju. Ta nerešena ubistva sada su bila deo mene. Instinkt mi je govorio da ću, budem li radila ono u čemu sam dobra, i ako istrajem, pronaći kučkinog sina koji je ubio moje NN lice i sve ostale. To beše jedino do čega mi je sada bilo stalo. Okrenula sam za 280 stepeni ka jugu, i čim sam izašla iz grada, spustila sam prozore na kolima i promenila stanicu. Bilo je deset ujutru, vetar mije mrsio kosu, a Su Hol je puštala moje omiljene stare pesme na stanici 99.7 FM. — Ovog jutra ne pada kiša — čuh je kako prede. — Danas je prvi jul, predivan sivi dan u San Francisku, koji

prosto lebdi u bisernoj magli. A nije li magla nešto zbog čega volimo San Francisko? Utom se iz zvučnika začu savršena pesma: ,,Fly Like an Eagle“. Zapevah iz sveg glasa, melodija me ponese i raspoloženje mi skoči do neba. Bila sam slobodna. Užasno suñenje beše poput slike u retrovizoru, a moja budućnost je iznenada bila otvorena kao autoput ispred mene. Na tridesetak kilometara izvan grada Marta je osetila zov prirode, i ja skrenuh na parking Tako Bela u Pacifiki. Beše to drvena koliba sagrañena šezdesetih godina, dok Komisija za urbanističko planiranje još nije znala ko kosi a ko vodu nosi. I sada je tu stajala jedna od najderutnijih zgrada na svetu, na jednom od najlepših primorskih mesta na svetu. Za razliku od najvećeg dela autoputa, koji se pružao visoko iznad okeana, ovaj restoran brze hrane bio je u nivou mora. Plažu je od asfalta delio stenoviti pojas, a iza njega je duboki plavi Pacifik oticao iza ruba horizonta. Kupila sam neodoljiv čuro*( Engl.: Churro — kolač od testa pržen u vrelom ulju, slično tulumbama. (Prim. prev.)) sa cimetom i čašu crne kafe, i sela na kamenje. Posmatrala sam istetovirane, zgodne surfere kako jašu na talasima i Martu kako trči po sjajnom sivom pesku dok sunce nije gotovo sasvim rasteralo maglu. Kada je taj čarobni trenutak ostao zauvek utisnut u mom sećanju, pozvah Martu nazad u kola. Dvadeset minuta kasnije uñosmo u predgrañe Half Mun Beja.

107.

Prešla sam kolima preko vazdušnog zvona na prilazu garaži Čovek na mesecu, i trubila dok Kit nije izašao iz svoje kancelarije. On skide svoj bejzbol kačket, protrese zlatnu kosu, vrati kačket na glavu, nasmeši mi se i priñe. — Vidi, vidi. Ko je to nama došao. Žena godine — reč Kit, spuštajući ruku na Martinu glavu. — E, vala baš — rekoh, smejući se. — Prosto mi je drago što se sve završilo. — Da, potpuno te razumem. Video sam tog Sema Kabota na vestima. Izgledao je vrlo žalosno. Stvarno sam se brinuo za tebe, Lindzi, ali sve je to sada lanjski sneg. Cestitam. Tiho sam mu zahvalila na pažnji i zamolila ga da mi napuni rezervoar. U meñuvremenu, uzela sam ručni brisač iz kofe i očistila vetrobransko staklo. — I šta ćeš sad, Lindzi? Zar ne moraš da se vratiš na posao u veliki grad? — Neću odmah. Znaš, nisam još spremna... Kako sam to izgovorila, crvena mrlja prelete preko raskrsnice. Vozač je usporio, i pogledao pravo u mene pre nego što će dodati gas i odjuriti niz Glavnu ulicu. Nisam bila u gradu ni pet minuta a već sam videla Denisa Egnjua. — Ostavila sam bonevil kod sestrine kuće — rekoh dok sam posmatrala oblak prašine koji je porše ostavio za sobom. — A imam i neka neobavljena posla ovde u gradu. Kit se okrete i vide da posmatram Egnjuov porše koji je nestajao niz ulicu. — Nikad to nisam mogao da razumem — reče on, ubacujući pištolj od creva za gorivo u moj rezervoar, vrteći glavom. Zvono se oglašavalo dok je merač odbrojavao galone. — On je stvarno pokvaren tip. Prosto ne razumem zašto žene toliko privlači nevolja.

— Mora

da se šališ? - upitah. - Misliš da me zanima

taj tip? — Zar te ne zanima? — Veoma. Ali ne onako kako ti misliš. Moje interesovanje za Denisa Egnjua strogo je poslovne prirode.

108.

Dok smo išle ka Ketinoj kući Marta je skakala s prednjeg na zadnje sedište, lajući kao blesava. A kada sam parkirala na prilazu, ona iskoči kroz otvoren prozor kola i dotrča do ulaznih vrata, gde ostade da stoji mašući repom, pevajući u visokom tonalitetu. — Smiri se, Bu — rekoh. — Obuzdaj se malo. Ubacih ključ u bravu i otvorih vrata; Marta otkaska unutra. Pozvala sam Džoa i ostavila mu poruku: „Zdravo, Molinari, ja sam kod Ket. Zovi kad budeš mogao.“ Onda sam ostavila poruku Karoli, rekavši joj da Elison i ona mogu da prepuste meni brigu oko svinje. Dan sam provela razmišljajući o ubistvima u Half Mun Beju dok sam čistila po kući. Za večeru sam skuvala špagete i malo graška iz konzerve, podsećajući sebe da ujutru odem po namirnice. Zatim sam ponela laptop u sobu mojih nećaka i postavila ga na njihov radni sto. Primetila sam da su mladice slatkog krompira porasle još nekoliko centimetara, ali beleške koje smo Džo i ja prikačili za plutanu tablu behu netaknute. Naše male škrabotine koje su opisivale okolnosti i okrutno postupanje s Vitakerovima, Doltrijevima, Sardučijevima i O’Malijevima još uvek nisu vodile nikuda. I, naravno, moje usamljeno NN lice još je stajalo prikačeno na tabli.

Upalila sam laptop i pristupila VICAP bazi podataka FBI-ja. VICAP, ili Program hapšenja nasilnih kriminalaca, bio je nacionalni internet sajt s jednom svrhom: da pomogne organima reda da povežu raštrkane deliće informacija koje se tiču serijskih ubistava. Sajt je imao sjajan pretraživač, a policajci širom zemlje stalno su dostavljali nove informacije. Ukucala sam ključne reči koje bi mogle da pomognu da se kockice sklope, da se nañu odgovori na neka pitanja. Isprobala sam sve: bičevanja u trenutku smrti, parovi ubijeni u krevetu i, naravno, prerezana grla, posle čega se na ekranu pojavilo more informacija. Previše. Sati su prolazili, i počelo je da mi se muti pred očima, pa sani stavila kompjuter na stend-baj i opružila se na mali krevet mojih sestričina da se odmorim nekoliko minuta. Kada sam se probudila, napolju je bio mrkli mrak. Imala sam osećaj kao da me je nešto probudilo. Neki tih, stran zvuk. Svetleći displej video-rikordera u dečjoj sobi pokazivao je 2:17 posle ponoći, a mene je obuzeo neki predosećaj koji nisam mogla da opišem, kao da me neko posmatra. Treptala sam u tami i ugledala crveni blesak kako juri preko mog vidnog polja. Beše to mentalna slika crvenog poršea zaostala u mom umu koja je zatim izazvala isprekidana sećanja na uznemirujuće scene koje sam proživela s Egnjuom. Neprijatan susret u Kormoranu i onaj ispred Kitove garaže. Incident na putu. Još uvek sam bila zaokupljena razmišljanjem o Egnjuu. To je bila jedina stvar koja je mogla da objasni taj osećaj da me neko posmatra. Taman što sam htela da ustanem i odem u svoju sobu, i tamo prespavam ostatak noći kad se serija glasnih pucnjeva i zvuk rasipanja stakla probiše noćnim vazduhom. Krhotine slomljenog prozorskog stakla padale su

svuda oko mene. Pištolj! Pištolj! Gde li sam kog ñavola ostavila pištolj?

109.

Martini

refleksi behu brži od mojih. Ona polete s kreveta i podvuče se ispod njega. Sledila sam njen primer, skotrljavši se na pod dok sam, onako šokirana, prebirala po mozgu, pokušavajući da se setim gde sam ostavila pištolj. Onda sam se setila. Bio je u mojoj tašni u dnevnoj sobi, kao i najbliži telefon. Kako sam mogla da budem tako ranjiva? Hoću li umreti zarobljena u ovoj sobi? Srce mi je lupalo tako jako da me je bolelo. Podigoh glavu samo nekoliko centimetara od poda i osmotrih sobni inventar spram slabašne zelene svetlosti časovnika na video-rikorderu. Pomno sam pregledala svaku površinu i predmet u sobi, tražeći nešto, bilo šta, čime bih mogla da se zaštitim. Soba je bila prepuna velikih plišanih životinja i lutaka, ali nije bilo nijedne palice za bejzbol niti hokejaškog štapa, ničega što bih mogla da iskoristim za borbu. Nisam čak mogla ni da bacim TV na napadača jer je bio pričvršćen za zid. Otpuzala sam preko parketa odgurujući se podlakticama, posegla naviše i zaključala vrata od sobe. Baš u tom trenutku oglasi se još jedan rafal — vatra iz automatskog oružja koja je rešetala po prednjem delu kuće, ponovo po dnevnoj i gostinjskoj sobi u dnu hodnika. Tada mi konačno postade jasna prava svrha ovog napada. Moglo je da se desi — trebalo je — da ja spavam u toj sobi. Puzeći na stomaku mic po mic, zgrabila sam nogar

drvene stolice, uprla u nju, osovila je na zadnje nogare i podmetnula naslon ispod kvake od vrata. Zatim sam dohvatila drugu sto- licu i razlupala je o komodu. S nogarom od stolice u ruci, čučnula sam leñima okrenuta zidu. Beše to jadna scena. Ne uzimajući u obzir psa koji se krio ispod kreveta, moja jedina odbrana bila je noga od stolice. Ako iko uleti na vrata s namerom da me ubije, mrtva sam.

110. Dok sam osluškivala da li se na parketu ispred spavaće sobe čuje zvuk koraka, zamišljala sam kako neko nogom razvaljuje vrata i kako zamahujem štapom na uijeza, moleći boga da bih nekako uspela da mu prospem mozak. Ali kako je časovnik na displeju video-rikordera otkucavao minute a tišina postajala sve duža, adrenalin mi je splasnuo. I ja počeh da ludim. Ustala sam, prislonila uvo na vrata i oslušnula, i pošto spolja nije dopirao nikakav zvuk, otvorila sam ih i pošla polako niz dugačak hodnik, koristeći dovratke i zidove kao zaklon. Kada sam stigla u dnevnu sobu, zgrabila sam tašnu s mesta gde beše prislonjena uz kauč. Posegnuh unutra i sklopih šaku oko drške pištolja. Hvala ti, bože. Dok sam okretala policiju, provirih kroz otvor u žaluzinama. Ulica je izgledala pusto, ali učinilo mi se da vidim nekakav odsjaj na travnjaku ispred kuće. Šta bi to moglo da bude?

Rekoh dispečeru svoje lme, čin i broj značke, i prijavih da je u Aveniji Si Vju br. 256 došlo do pucnjave. — Da li je neko povreñen? — Ne, dobro sam, ali zovite šefa Starka i obavestite ga o ovome. — Pucnjava je već prijavljena, poručnice. Pojačanje stiže.

111.

Začuh

sirene i videh kako se rotaciona svetla približavaju Aveniji Si Vju. Kada su prva kola pristigla, otvorih ulazna vrata i Marta projuri pored mene. Pritrčala je zmijolikom predmetu koji je ležao na mesečini. Ona ga onjuši. — Marta, šta si pronašla? Šta je to, devojčice? Cučala sam pored nje kada je šef Piter Stark izašao iz svojih kola. On priñe noseći baterijsku lampu i čučnu pored mene. —Jeste dobro? —Jesam. Dobro sam. — Da li je to ono što mislim da jeste? — upita on. Gledali smo u muški kaiš. Bio je dug oko devedeset centimetara i širok jedan i po centimetar, uzak, načinjen od kože smeñe boje, sa četvrtastom zagasitosrebrnom kopčom. Kaiš beše posve običan; verovatno je polovina ljudi u zemlji imala jedan takav negde u svom ormaru. Ali na metalnim delovima ovog kaiša mogle su se razaznati nekakve crvenkastosmeñe mrlje. — Zar ne bi bilo sjajno — rekoh, odbijajući da razmišljam o užasu od pre nekoliko minuta, o tome kako su ti pucnji sigurno bili meni namenjeni — zar ne bi bilo divno — rekoh šefu Starku — kada bi ovaj kaiš bio dokazni materijal?

112.

Tri

policijska automobila zaustaviše se uz ivičnjak. Radiji su krčali i pucketali, i celom dužinom Avenije Si Vju u kućama se upališe svetla i ljudi pohrliše napolje u pidžamama i ogrtačima, majicama i šortsevima, razbarušene kose, pospanih lica na kojima se ogledao strah. Ketino dvorište beše osvetljeno rotacionim svetlima, i kako su izlazili iz patrolnih vozila policajci su odlazili do šefa po nareñenja i raštrkavali se u raznim pravcima. Dvojica uniformisanih policajaca počeše da skupljaju čaure od metaka, a dvojica detektiva krenuše da uzimaju izjave od komšija. Uvedoh Starka u kuću, te zajedno ispitasmo polomljene prozore, oštećeni nameštaj i izrešetanu dasku od kreveta u ,,mojoj“ sobi. — Imate li ideju ko je ovo mogao da uradi? — upita me Stark. — Ne — odgovorih. — Kola su mi parkirana na prilazu gde svako može da ih vidi, ali nisam nikome rekla da ću biti u gradu. — A zašto ste ovde, poručnice? Razmišljala sam kako bih najbolje odgovorila na ovo kad čuh kako me Elison i Karoli dozivaju. Mladi policajac sa crvenim, klempavim ušima priñe pragu i prenese Starku da imam posetioce. — Ne mogu da uñu unutra — reče Stark. — Isuse, da li neko stavlja traku oko kuće? Lice uniformisanog policajca potpuno pocrvene dok je vrteo glavom. — Zašto ne, kog ñavola? Pravilo broj jedan: Uspostaviti kontrolu nad mestom zločina. Bacite se na posao. Pošla sam za pozornikom do prvog stepenika na

prilazu, gde me Karoli i Elison uhvatiše u preko potrebni zagrljaj. —Jedan od mojih klinaca prati policijsku frekvenciju — reče Karoli. — Došla sam čim sam čula. Oh, bože, Lindzi. Tvoje nike. Spustila sam pogled. Srča od slomljenog stakla ostavila je nekoliko posekotina na mojim podlakticama i krv je kapala dole i natapala mi majicu. Izgledalo je mnogo gore nego što je bilo. — Dobro sam — rekoh Karoli. — Samo nekoliko ogrebotina. Sigurna sam. — Ne planiraš valjda da ostaneš ovde, Lindzi? Jer to je suludo — reče Karoli, dok joj se na licu videlo koliko je bila besna i uplašena. — Za tebe imam mesta na pretek kod kuće. i Dobra ideja — reče Stark, prilazeći mi s leña. — Poñite s vašom finom prijateljicom. Pozvao sam Jedinicu za uviñaj, i oni će ostatak noći provesti u vañenju metaka iz vaših zidova i pretresanju cele kuće. — Neće mi smetati. Biće mi dobro ovde — rekoh mu. — Ovo je kuća moje sestre. Neću da odem. — Dobro. Ali ne zaboravite da je ovo naš slučaj, poručnice. Ovde još uvek nemate nadležnost. Nemojte početi da izigravate kauboja, u redu? — Da izigravam kauboja? Šta vi mislite, s kim pričate? — Čujte, izvinjavam se, ali neko je upravo pokušao da vas ubije. — Hvala. To mi je jasno. Šef stade da namešta kosu iz navike. — Ostaviću jedna patrolna kola na prilazu noćas. Možda i duže. Dok sam se opraštala od Karoli i Elison, šef ode do svojih kola i vrati se s papirnom kesom. Vrhom hemijske podiže kaiš i ubaci ga u kesu, a ja prikupih svoje dostojanstvo i zatvorih vrata. Otišla sam u krevet ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Policajci su ulazili i tumarali kroz kuću, lupajući vratima i smejući se, a osim toga, mozak mi je bio u

rasulu. Odsutno sam mazila Martu po glavi dok je ona drhtala pored mene. Neko je izrešetao ovu kuću i ostavio posetnicu. Da li je to bilo upozorenje da se klonim Half Mun Beja? Ili je dotična osoba stvarno pokušala da me ubije? Šta će se desiti kad se pojavim živa?

113.

Jedan

sunčev zrak provuče se kroz prozor pod neuobičajenim uglom, i natera me da otvorim oči. Ugledala sam plave tapete, sliku moje majke iznad komode — i sve doñe na svoje mesto. Ležala sam u Ketinom krevetu — jer su u dva ujutru meci leteli kroz kuću, zarivajući se u dasku od kreveta u gostinjskoj sobi na samo koji centimetar od mog uzglavlja. Marta me je ćuškala vlažnom njuškom po ruci dok nisam iskočila iz kreveta. Navukla sam nešto od Ketine odeće — izbledele farmerke i narandžastu bluzu sa spuštenim, nabranom dekolteom. Nije moja boja i defmitivno nije moj stil. Očešljala sam se, oprala zube i izašla u dnevnu sobu. Forenzičari su još uvek izvlačili zrna iz zidova, pa sam skuvala kafu i ispekla tost za sve, i postavljala pitanja da bih saznala osnovne činjenice. Ispaljeno je dvanaest metaka kalibra 9 milimetara, ravnomerno rasporeñenih po dnevnoj i gostinjskoj spavaćoj sobi, jedan kroz uski visoki prozor na dečjoj sobi. Zrna i čaure bili su spakovani i obeleženi, rupe fotografisane i ekipa forenzičara je dovršavala posao. Kroz jedan sat sve će biti poslato u laboratoriju. —Jeste li dobro, poručnice? — upita jedan od tehničara, visok momak od tridesetak godina krupnih

kestenjastih očiju i zubatog osmeha. Osvrnuh se po uništenoj prostoriji, prekrivenoj srčom i prašinom sa zidova. — Ne. Nisam. Muka mi je od ovoga — rekoh. — Moram da počistim sve, zamenim stakla, uradim nešto po pitanju ovog... ovog nereda. — Ja sam Arti, uzgred — reče tehničar, pružajući ruku. — Drago mi je — rekoh, rukujući se. — Moj teča Kris vodi Dizaster master. Hoćete da ga nazovem? Može da vam sredi ovo mesto, ma dok ste rekli keks. Mislim, vas će uslužiti preko reda, poručnice. Vi ste jedna od nas. Zahvalila sam Artiju i prihvatila ponudu. Onda sam zgrabila tašnu i izvela Martu na zadnji ulaz. Nahranila sam gospoñicu Prasicu, napravila krug do patrolnih kola na prilazu i sagla glavu do visine prozora. — Nunan, beše? — Da, gospoja. —Još uvek na dužnosti? — Da, gospoja. Bićemo ovde neko vreme. Cela jedinica pazi na vas, poručnice. Šef i svi mi. Ovo je stvarno bezveze. — Zahvalna sam na brizi. Stvarno jesam bila. Surova svetlost dana činila je pucnjavu samo stvarnijom. Neko se provezao ovom ulicom u predgrañu rešetajući Ketinu kuću iz automatskog oružja. Bila sam potresena i morala sam da pobegnem odatle dok se ne smirim. Zazveckala sam ključevima od kola i Marta na to opusti uši i gotovo poče da maše repom. — Trebaju nam namirnice — rekoh joj. — Šta kažeš na to da se malo provozamo bonevilom i potražimo neke stvari?

114.

Marta

uskoči na suvozačko sedište „ogromnog zlatnog čamca“. Privezah pojas i okrenuh ključ. Motor se upali iz drugog pokušaja, i ja upravih bonevilov aristokratski nos ka gradu. Zaputila sam ka bakalnici u Glavnoj ulici, ali dok sam napredovala ispresecanim ulicama Ketinog komšiluka, postepeno sam postala svesna plavog taurus sedana u svom retrovizoru. Činilo se kao da namerno zaostaje za mnom, ali ipak nastavlja da me prati. Onaj jezivi osećaj da me neko posmatra ponovo poče da mi šalje žmarce uz kičmu. Da li me je neko pratio? Ili sam bila u takvom stanju da sam konstantno videla sebe kao pokretnu metu na strelištu? Presekla sam autoput Kabriljo idući Ulicom magnolija i ušla u Glavnu ulicu, gde sam prozujala pored svih malih radnji i lokala: Muzičke kolibe, Mesečevih vesti i Hrane i goriva. Želela sam da ubedim sebe da sam samo usplahirena, ali ñavola ― ako bih i izgubila taurus iz vida na blok ili dvafon bi se pojavio iza mene na sledećem ćošku. - Drži se dobro. Idemo da se provozamo - rekoh Marti koja se široko kezila u vetar. Pred kraj Glavne ulice smotah udesno na put br. 92, koji je bio glavna veza Half Mun Beja s ostatkom Kalifornije. Automobili su brzo promicah ovom krivudavom saobraćajnicom s dve trake i ja se pridružih reci vozila koja su išla osamdeset u zoni u kojoj je propisana brzina iznosila četrdeset kilometara na sat. Dupla žuta traka pružala se u daljini i punih osam kilometara puta bez preticanja na mestu gde je „devedeset dvojka" prelazila preko akumulacionog jezera Kristal Springs i spajala se s

autoputem. Nastavila sam putem, tek napola svesna brdovitog predela prekrivenog šipražjem i zakržljalim drvećem s moje leve strane i ponora dubine šest metara koji se otvarao na nekih pola metra s desne strane mojih kola. Tri automobila iza mene, plavi sedan nije me ispuštao iz vida. Nisam luda. Neko me stvarno prati. Da li je u pitanju taktika zastrašivanja? Ili je u tim kolima strelac, koji samo čeka priliku za čist pogodak? Put br. 92 završavao se raskrsnicom s Bulevarom Skajlajn, i u bližem desnom uglu nalazilo se stajalište s pet izletničkih stolova i šljunčanim parkingom. Nisam dala žmigavac za skretanje, samo sam smotala udesno. Htela sam da siñem s puta, pustim da me taurus proñe da mogu da osmotrim vozača, zapišem broj tablica. Da mu se sklonim s nišana. Ali umesto da prione na podlogu kao što bi to uradio moj eksplorer, bonevil je proklizao preko šljunka, vraćajući me na put br. 92, preko duple žute trake pravo u reku nadolazećeg saobraćaja. Taurus mora da me je pretekao, ali ja to nisam videla. Borila sam se s volanom kola koja su se vrtela u krug, kada lampice na instrument-tabli poludeše. Upravljač i kočnice su otkazale poslušnost, alternator je crkao, motor je počeo da se pregreva, a ja sam proklizavala nasred puta. Stisnuh kočnicu i jedan crni pikap naglo skrete u stranu da me ne bi pokupio po boku. Vozač stade besno da trubi i psuje kroz prozor, ali meni beše tako drago što me je izbegao da mi je došlo da ga izljubim. Kada sam se konačno zaustavila na rubu kolovoza, oko mene se podigao oblak uskovitlane prašine, i nisam mogla da vidim dalje od vetrobrana. Izašla sam iz bonevila i naslonila se na njega. Noge

su mi bile kao od gume, a ruke su mi se tresle. Potera je gotova, za sada. Ali znala sam da još nije kraj. Neko me je uzeo na nišan, a ja nisam imala pojma ko i zašto.

115.

Nazvala sam garažu Čovek na mesecu preko mobilnog i dobila Kitovu sekretaricu. — Kite, u maloj sam nevolji. Lindzi ovde. Molim te javi se. Kada je Kit nazvao, dala sam mu svoje koordinate. Dvadeset minuta mi je izgledalo kao čitav sat pre nego što se on zaustavio u svom truckavom kamionu za vuču. Zakačio je bonevil, spremajući ga za neslavan povratak kući, a ja se popeh u kabinu na mesto suvozača. — To je luksuzan auto, Lindzi — korio me je Kit. — Nije predviñen da u njemu voziš reli. Star je preko dvadeset godina, zaboga. — Znam, znam. Duga tišina. — Lepa ti je bluza. — Hvala. — Ne, ozbiljno — reče, nateravši me da se nasmejem. — Treba češće da nosiš takve stvari. Kada se obresmo nazad u garaži, Kit otvori haubu bonevila. — Ha. Pukao ti je kaiš ventilatora — reče on. — Ha. Znam to. — Da li znaš da si ovo mogla časkom da središ uz pomoć najlon hulahopa? — Znam. Ali, koliko god čudno zvučalo, ne držim čarape u kutiji s alatom i rezervnim delovima.Imam ideju. Zašto ja ne bih otkupio ova kola od tebe? Daću ti sto

dolara više nego što si ti meni dala. — Razmisliću o tome. Ne. Kit se nasmeja i reće da će me odbaciti kući, i ja moradoh da prihvatim njegovu ponudu. Pošto će ionako saznati, ispričala sam Kitu ono što nisam ispričala mojim drugaricama, ono što još nisam rekla čak ni Džou. Ispričala sam mu o pucnjavi od prošle noći. — I sad misliš da te neko prati? Zašto ne odeš kući, Lindzi? Ozbiljno? — Zato što ne mogu da odustanem i dozvolim da ovaj slučaj nastavi svojim tokom. Ne sada. Naročito nakon što je neko ispalio tuce metaka na kuću moje sestre. Kit me sažaljivo pogleda pa namesti obod svog kačketa s grbom Njujorških divova, spretno savladavajući krivine na putu. — Da li ti je iko ikada rekao da si tvrdoglava? — Naravno. To se smatra dobrom karakternom crtom kod policajca. Razumela sam na šta cilja. Više nisam znala da li sam hrabra ili glupa. Ali nisam još bila spremna da to saznam.

116.

Kada

smo se Kit i ja zaustavili ispred Ketine kuće, prilaz je bio zakrčen: na njemu su stajali parkirani moj eksplorer, jedna patrolna kola, kamionet staklorezačke radnje s natpisom „Sreñujemo prozore“ i jedan veliki kombi metalikplave boje sa znakom Dizaster mastera na vratima. Zahvalila sam Kitu na prevozu i, praćena Martom koja je kaskala iza mene, ušla u kuću, gde sam zatekla krupnog proćelavog čoveka s oreolom crne kose i tankim brčićima kako usisava kauč. On isključi usisivač i „Čika

Kris“*(Engl.: Uncle Chris-aluzija na poznatog klovna.(Prim. prev.)) i ja se pozdravismo. — Banula je gomila radoznalih reportera — reče on. — Rekao sam im da nećete biti tu dok se kuća ne sredi. U redu? — Savršeno. Sjajno. — I šef Stark je bio ovde pre nekoliko minuta. Reče da ga nazovete kad stignete. Ignorisala sam sekretaricu koja je trepćući pokazivala da imam četrdeset sedam poruka, i nazvala policijsku stanicu s telefona u kuhinji. Javio se dežurni. — Šef daje izjavu za javnost — reče ona. — Može li da vas nazove kasnije? — Stvarno bih volela da ga čujem. — Postaraću se za to, poručnice. Spustila sam slušalicu i pošla hodnikom do sobe mojih sestričina. Ćebad je još bila na podu. Prozor je bio razbijen, a jedna od vrežica slatkog krompira sušila se na podu. Dobro sam ulubila komodu kada sam o nju razbila stolicu, i čitava soba puna plišanih životinja kao da me je prekorevala. Šta da su deca bila ovde? Šta bi onda bilo, Lindzi? Privukla sam slomljenu stolicu do plutane table, sela, i zurila u svoje beleške o ubistvima. Pogled mi odmah zastade na onome što me je najviše mučilo. Ponekad se činjenice koje najviše govore kriju na otvorenom, sve dok niste spremni da ih vidite. Sada sam videla samo jednu stvar - rupice u ormaru O’Malijevih. Presvukla sam se i ostavila Martu napolju s Penelopi. ― Vas dve se lepo lgrajte. — Zatim sam eksplorerom pažljivo zaobišla staklorezački kamionet i izašla na ulicu. Krenula sam nazad ka gradu.

117.

Posmatrač

se vozio plavim taurusom ka severu Autoputem br. 280, držeći se puta kroz Hilsborou. Razmišljao je o različitim stvarima, ali ponajviše o Lindzi Bokser. Pomisao na Lindzi budila je u Posmatraču pomešana osećanja. Na neki čudan način bio je ponosan na nju, zbog toga što je uporno preživljavala, uporno se vraćala iz otpisanih. Zbog toga što je odbijala da se povuče, da odstupi, da se vrati odakle je došla. Ali bila je nesrećna okolnost što je insistirala na tome da im pravi probleme. Nesrećna okolnost za nju. Na kraju krajeva, oni nisu želeli da je ubiju. Ubiti policajca, naročito ovog policajca, značilo bi opštu poteru za ubicama. Čitava policija San Franciska pohrlila bi iz grada i radila na rešavanju njenog ubistva. Možda i FBI. Posmatrač je usporio kod znaka za isključenje ka Trausdejl drajvu, zatim njegov pouzdani mali auto stade da klizi prilaznim putem. Nakon dva i po kilometra, on skrete desno kod velike bolnice Peninsula, zatim opet desno na El Kamino Ril, idući ka jugu. Pronašao je Eksonovu benzinsku pumpu dva bloka dalje niz put i ušao u minimarket. Tumarao je okolo nekoliko minuta i kupio nekoliko sitnica: flašicu mineralne vode, žitnu štanglicu i novine. Platio je mladoj kasirki bujnog poprsja 4,20 dolara za namirnice i 20 dolara za benzin. Dok je izlazio iz radnje otvorio je jutarnje izdanje novina i ugledao priču na prvoj strani. RAFAL ISPALJEN NA KUĆU PORUČNIKA Iznad teksta bila je Lindzina slika u uniformi, a u desnoj rubrici beše nastavak priče o slučaju Kabot. Sem Kabot optužen za dvostruko ubistvo, „nastavak priče na 2.

strani". Posmatrač uredno presavi novine, spusti ih na suvozačko sedište pa ode da napuni rezervoar. Zatim upali kola i uputi se kući. Kasnije će popričati s Istinom. Možda neće ubiti Lindzi na isti način kao ostale. Možda će se samo postarati da ona nestane.

118. Ordinacija

pokojnog doktora O’Malija nalazila se unutar jedne dvospratnice s fasadom od cigle u Ulici Keli, a sa desne strane vrata stajala je mesingana pločica s njegovim imenom. Osetila sam kako mi se puls blago ubrzava kad sam pozvonila na interfon. Znala sam da će me šef isprašiti što njuškam bez njegovog znanja, ali morala sam da učinim nešto. Bolje da kasnije molim za oproštaj nego da tražim dozvolu i budem odbijena. Začu se zujanje, i ja otvorih vrata. Ugledala sam čekaonicu s moje leve strane: mala i četvorougaona, s nameštajem presvučenim sivim mebl-štofom i gomilom poruka s izrazima saučešća iskačenim svugde po zidovima. Za stolom na recepciji, iza stakla s kružnim otvorom, sedela je sredovečna žena prosede kose uvijene na krajevima, kako se nosilo u šezdesetim. — Ja sam poručnica Lindzi Bokser, Policija San Franciska - rekoh, pokazujući značku. Rekoh joj da radim na jednom zastarelom slučaju koji je imao neke sličnosti s nesrećnom smrću doktora O’Malija. — Već smo pričali s policijom — reče ona, merkajući ispitivački moju značku i širok osmeh koji sam namestila samo za nju. — Sati i sati pitanja.

— Meni

će biti dovoljno samo dva minuta. Ona zatvori svoje prozorče i trenutak kasnije pojavi se na vratima koja su vodila u ordinaciju. — Ja sam Rebeka Falkone — reče ona. — Uñite. U susednoj prostoriji iza zajedničkih vrata sačekale su me druge dve sredovečne žene. — Ovo je Mindi Heler, medicinska sestra — reče ona, pokazujući na šatiranu plavušu u beloj uniformi i s gomilom šminke na licu, koja je bacala kesice i omote od bombona u kantu za smeće. — A ovo je Harijet Švarc, naš poslovoña — reče Rebeka, predstavljajući punačku ženu u crvenoj trenerci koja je sedela za starim računarom. - Sve tri smo radile za doktora Bena još od pamtiveka. Rukovasmo se i ja se ponovo predstavih i rekoh zašto sam došla. ― Primite moje saučešće - rekoh. Zatim rekoh ženama da mi je potrebna njihova pomoć. — Bilo šta što bi moglo da mi pomogne da rasvetlim slučaj. — Hoćete istinu? — upita Harijet Svarc. Ona se okrenu od računara, zavali se u stolici, i utonu u sećanja. — Bio je kao Pikasova slika. Gomila linija, i gledajući ih zaključujete o osobi. Izmeñu linija, prazan prostor... Mindi Heler je prekide: — Bio je solidan lekar, ali cicija, zatvoren, sveznalica. I umeo je da bude loš prema svojim robovima. — Ona prostreli pogledom svoje koleginice. — Ali ne verujem da je ubijen jer je bio drkadžija, a najgore je što jeste bio. — Aha. Dakle, vi mislite da su O’Malijevi bili slučajne žrtve. — Baš tako. Izabrani nasumično. Govorim to sve vreme. Upitala sam ih da li je doktor O’Mali lečio neku od ostalih žrtava, i odmah bila odbijena. — Znate da smo obavezani da štitimo privatnost pacijenata ― reče gospoña Heler — ali sigurna sam da vam šef Stark može reći ono što vas zanima. U redu, onda.

Zapisala sam svoj broj mobilnog i ostavila ga na stolu Harijete Švarc. Zahvalila sam svima na vremenu, ali bila sam snuždena. Doktor O’Mali možda jeste bio baš onakav kakvim ga je njegovo osoblje opisivalo, ali činjenica je da sam naletela na još jedan ćorsokak. Samo što sam otvorila vrata zgrade, kad me neko uhvati za ruku. Bilaje to Rebeka Falkone, a izraz hitnje urezao joj se po sredini lica. — Moram da popričam s vama — reče ona — nasamo. — Možemo li da se nañemo negde? — upitah. — Half Mun Bej kofi kompani. Znate gde je? — U onom malom tržnom centru na početku Glavne ulice? Ona klimnu glavom. — Izlazim s posla u pola devet. — Biću tamo.

119.

Kolena su nam se gotovo dodirivala ispod malog stola u zañnjem delu restorana nadomak toaleta. Ispred nas su stajale tanjiri sa salatom i kafa, ali Rebeka nije jela. I još nije bila spremna da progovori. Igrala se zlatnim krstićem koji joj je visio na lančiću oko vrata, vukući ga napred-nazad po lancu. Razumela sam njenu nedoumicu. Želela je da ona bude ta koja će reći pravu informaciju, ali istovremeno nije htela da pusti buvu gde bi njeni prijatelji to mogli da čuju. — Ne znam ništa, razumete? — reče Rebeka napokon. — I sigurno ne znam ništa o ubistvima. Ali Bena je nešto pritiskalo u poslednje vreme. — Možete li da budete odreñeniji, Rebeka? — Pa, bio je neuobičajeno zlovoljan. Brecnuo se na nekoliko svojih pacijenata, što je, da vam kažem, bila

retkost. Kada sam ga pitala šta je posredi, nije hteo da prizna da ga nešto muči. — Poznavali ste Lorelaj? — Naravno. Upoznali su se u crkvi i, iskreno govoreći, bila sam iznenañena što se Ben oženio njom. Mislim da je bio usamljen, a ona mu se divila. — Rebeka uzdahnu. — Lorelaj je bila prilično prostodušna. Bila je detinjasta žena koja je volela da ide u kupovinu. Niko je nije mrzeo. — Interesantno zapažanje — rekoh. I to beše dovoljno ohrabrenja da navede Rebeku da kaže ono što je želela od samog početka. Izgledala je kao da stoji na rubu odskočne daske, a bazen je daleko, daleko ispod nje. Ona udahnu i skoči. — Da li znate za prvu gospoñu O’Mali? - upita ona. — Znate li da se Sandra O’Mali ubila? Da se obesila u sopstvenoj garaži?

120.

Obuzeo

me je onaj čudan osećaj kao da mi nešto gamiže po kosi koji često prethodi nekom otkriću. — Da — rekoh — pročitala sam da je Sandra O’Mali izvršila samoubistvo. Šta znate o tome? — Bilo je tako neočekivano — reče Rebeka. — Niko nije znao... nisam znala da je bila u takvoj depresiji. — I zašto mislite da je sebi oduzela život? Rebekaje viljuškom prebirala po svojoj cezar salati i konačno odložila pribor a da nije uzela ni zalogaj. — Nikad nisam saznala — reče ona. — Ben nije pričao o tome, ali ako bih morala da nagañam, rekla bih da ju je on zlostavljao. — Zlostavljao na koji način? — Ponižavao je. Ponašao se prema njoj kao da je niko

i ništa. Kad god bih čula kako joj se obraća, skupila bih se, kao da ne primećujem. — Ona pokaza kako, uvlačeći glavu meñu ramena, spuštajući bradu. — Da li se ona žalila zbog toga? — Nije. Sandra to ne bi uradila. Bila je tako poslušna, tako fina. Nije pisnula čak ni kada je počeo da je vara. Točkovi u mojoj glavi su se sigurno okretali, ali još nisu imali čvrstu podlogu o koju bi se otisnuli. Rebeka napući usne s neodobravanjem. — Viñao se s tom istom ženom godinama, nastavio je da se viña s njom i nakon što se oženio Lorelaj, sigurna sam u to. Zvala ga je u ordinaciju sve do dana kada je umro. — Rebeka — rekoh strpljivo, iako nisam mogla da podne- sem tu neizvesnost ni sekund više. — Rebeka. Kako se zove druga žena? Rebeka se zavali u stolici jer u tom trenutku dvojica muškaraca proñoše tik pored nas idući ka toaletu. Kada se vrata toaleta zatvoriše, ona se naže napred i prošaputa. — Emili Heris — reče ona. To ime mi beše poznato. Zamislila sam njene sjajno nakarminisane usne. Njenu ružičastu haljinu sa šarama. — Žena koja radi za Pacifik houms nekretnine? — To je ona.

121.

Emili

Heris sedela je za svojim stolom kada ja udoh u dugačku usku kancelariju s redom stolova poreñanih uza zid s jedne strane. Njene lepe usne automatski se razvukoše u osmeh, koji postade još širi kadje me prepoznala. — Oh, zdravo - reče ona. — Zar nisam srela vas i vašeg muža pre dve nedelje kod kuće na Oušn Koloni

roudu? Imate divnog psa. — Tako je — rekoh. — Ja sam poručnica Bokser. Radim u Policiji San Franciska. — Zatim joj pokazah značku. Ženino lice se namah uozbilji. — Već sam pričala s policijom. — Sjajno. U tom slučaju sigurna sam da nećete imati ništa protiv da to ponovo učinite. Privukoh stolicu koja je stajala pored njenog stola i sedoh. — Rekoše mi da ste doktor O’Mali i vi bili bliski prijatelji — rekoh. — Nije me stid da priznam to što insinuirate. Taj čovek je bio nesrećan kod kuće, ali ja nisam bila pretnja njegovom braku i, da me ñavo nosi, nisam imala ništa s njegovim ubistvom. Dok sam je posmatrala, gospoñica Heris stade da namešta sve olovke, papire i ostali kancelarijski pribor po svom stolu. Da posprema. Da dovodi sve u red. Šta li trenutno prolazi kroz glavu ove čistunice? Sta to zna o O’Malijevima? — I vi ste ovlašćeni prodavac za njihovu kuću? — To nije razlog da ubijete nekoga, zaboga. Jeste li ludi? Ja sam jedan od najuspešnijih agenata za nekretnine u ovoj oblasti. — Smirite se, gospoñice Heris. Nisam implicirala da ste ikoga ubili. Samo pokušavam da saznam nešto više o žrtvama jer radim na istrazi još jednog nerešenog ubistva. — U redu. Još uvek sam malo potresena, znate. — Naravno. Razumem vas. Da li ste prodali kuću? — Ne još, ali imam jednu ponudu. — Dobro. Da li biste mogli da mi pokažete kuću, gospoñice Heris? Imam nekoliko pitanja, i nadam se da ćete moći da mi odgovorite na njih. Možda možete pomoći u rešavanju ubistva Bena O’Malija.

122.

Reklamni

leci Pacifik houms nekretnina bili su rašireni po stolu u predsoblju, i neko je bio promenio cveće u va- zama otkako smo Džo i ja samostalno obavili razgledanje ove lepe kuće na Oušn Koloni roudu. — Nemate ništa protiv da poñete sa mnom na sprat? upitah agenta za nekretnine. Gospoñica Heris sleže ramenima, baci ključeve na sto pored ljiljana i poñe uza stepenice ispred mene. Kada smo došli do vrata glavne spavaće sobe, ona zastade. — Ne volim da ulazim u ovu sobu - reče ona, šarajući pogledom po bledozelenoj sobi s novim zelenim tepihom. Mogla sam da zamislim scenu ubistva gotovo jednako dobro kao i ona. Pre samo tri nedelje telo Lorelaj O’Mali ležalo je prosutih creva na otprilike tri metra od mesta gde smo stajale. Emili Heris proguta knedlu, pa mi se nevoljno pridruži ispred plakara. Pokazala sam joj sveže prefarban obris rupice koja se jedva nazirala na vratima plakara i još uvek vidljivi polumesec na mestu gde je Džoov palac ostavio otisak u git masi. — Šta mislite o ovome? — upitah je. Emilin glas utihnu i postade hrapav. — To me ubija, eto šta mislim — reče. — Očigledno je, zar ne? Snimao se u krevetu s Lorelaj. Rekao mi je da ne spava više s njom, ali izgleda da je lagao. Lice joj se onda zgrči, i ona tiho zaplaka zagnjurivši lice u gužvu svetloplavih maramica koje je izvadila iz tašne. — Oh bože, oh bože — jecala je. Posle nekog vremena ona izduva nos, pročisti grlo, pa reče. — Moja veza s Benom nema nikakve veze s njegovim ubistvom. Možemo li sada da izañemo odavde?

Ne ako se ja pitam. Bez obzira na to šta bih mogla da saznam od Emili Heris, za to nije postojalo bolje vreme nego sada, niti bolje mesto od ovog. — Gospoñice Heris. — Isuse. Zovite me Emili. Ispričala sam vam sve te lične stvari. — Emili. Stvarno moram da čujem vašu stranu priče. — Dobro. Znate za Sandru? Klimnuh glavom i, kao da sam izvukla čep, iz nje provali bujica reči. — Zar ne mislite da me je izjedala pomisao da se ona ubila jer se Ben viñao sa mnom? — Brisala je maramicom natečene oči i suze ponovo krenuše. — Ben je rekao da je Sandra bila ludača i da se zbog toga nije usuñivao da je ostavi. Ali nakon što se ubila, prestala sam da ga viñam na godinu dana. — Onda se pojavila Lorelaj. Princeza. Ben je mislio da će za Kejtlin biti bolje da se što pre oženi, i šta sam ja mogla da kažem na to? Još sam bila udata, poručnice. — Onda smo počeli ponovo da se viñamo. — Kod mene, uglavnom. Ponekad u motelima. Zvučaće čudno, ali mislim da Lorelaj uopšte nije bilo briga za Kejtlin. — Ali Ben i ja smo izvlačili maksimum iz datih okolnosti. Igrali smo se. On je mene zvao Kamila. Ja sam njega zvala Čarls. Njegovo visočanstvo. Bilo je zabavno. I mnogo mi nedostaje. Znam da me je Ben voleo. Znam da jeste. Nisam rekla: onoliko koliko jedan podli, prevrtljivi seronja može nekoga da voli, ali jesam otvorila vrata od plakara i pozvala agenta za nekretnine da uñe unutra. — Molim vas, Emili. Pokazala sam joj drugu rupicu na zadnjem zidu. — Ova rupa prolazi kroz zid... do Kejtlinine sobe. Emili zinu i pokri lice rukama. — Nikada nisam videla to. Ne znam ništa o tome! Moram da idem — reče ona, okrete se i istrča iz sobe.

Mogla sam da čujem lupu njenih visokih potpetica dok je silazila niza stepenice. Sustigoh Emili u trenutku kad je grabila ključeve sa stočića u hodniku i otvarala ulazna vrata. — Emili. — Nemam više ništa da kažem — reče, dok je, dišući ubr- zano, zatvarala i zaključavala vrata za nama. — Ovo je suviše bolno. Zar ne razumete? Volela sam ga! — To mi je jasno — rekoh, idući ukorak s njom, pa stadoh pored vrata sa suvozačke strane dok je ona palila motor. — Recite mi još samo jednu stvar — bejah uporna. — Da li je Ben poznavao čoveka po imenu Denis Egnju? Emili otpusti ručnu i okrenu svoje uplakano lice k meni. — Molim? Šta to govorite? Zar je prodao naše snimke tom ljigavcu? Emili ne sačeka odgovor. Cimnu volan i dodade gas. — To ću shvatiti kao potvrdan odgovor — rekoh linkolnu koji se udaljavao.

123.

Prošla

sam pored patrolnih kola stacioniranih na kraju Avenije Si Vju i podigla ruku u znak pozdrava. Onda sam smotala udesno na prilaz ispred Ketine kuće i parkirala eksplorer pored bonevila. Kit je, po svemu sudeći, vratio starog momka dok sam bila odsutna. Pustila sam Martu u kuću i dala joj biskvit. Zatim sam se posvetila sekretarici koja je treptala. Pritisla sam dugme ,,preslušaj“ i stala da hvatam beleške u notesu. Džo, Kler i Sindi su me zvale, zabrinuto moleći da im uzvratim pozive. Četvrta poruka bila je od Karoli Braun, koja me je zvala da navratim do škole na večeru.

Zatim je usledila poruka od šefa Starka, izrečena umornim glasom. — Bokserova, vratili su nam kaiš iz laboratorije. Nazovi me. Šef Stark i ja smo se jurili telefonom čitavog dana. Psovala sam dok sam prebirala po notesu tražeći njegov broj. Zatim ga nazvah. — Sačekajte malo, poručnice — reče dežurni. — Okrenuću ga. Začuh zvuk policijskog radija kako krči u pozadini. Tapkala sam noktima po kuhinjskom šanku i izbrojala do sedam- deset devet pre nego što se šef javio. — Bokserova. — Rezultati iz laboratorije su brzo stigli — rekoh. — Šta imamo? — Bilo je brzo s razlogom. Nisu našli otiske, što me i ne iznenañuje. Nije bilo ni ičeg drugog, ako ne računaš goveñi DNK. Lindzi, kopilad je nakapala malo goveñe krvi na kopču od kaiša. — Daj, ne zezaj! — Znam. Sranje. Vidi, moram da idem. Naš gradonačelnik želi da popriča sa mnom. Šef spusti slušalicu i, boga mi, bilo mi ga je žao. Izašla sam na trem, sela u plastičnu stolicu i digla noge na ogradu kao što me je Kler i savetovala. Zurila sam preko svojih sandala i komšijskih dvorišta u plave vode zaliva. Ponovo sam razmišljala o tom kaišu koji je jutros ležao na travnjaku i mrlji od krvi za koju se ispostavilo da je ćorak. Jedna stvar beše jasna. Ubice nisu pokušale da me ubiju. Kaiš je bio upozorenje koje je trebalo da me otera odavde. Pitala sam se zašto bi se trudili oko toga. Nisam razrešila ubistvo NN lica, i deset godina kasnije još uvek sam tapkala ovde u mestu.

U meñuvremenu, ubice su bile na slobodi, a sve što su dobri momci imali bila je gomila pitanja u stilu ,,šta ako“ i „otkud to“, koja su nas mučila i nisu vodila nikuda. Nismo znali zašto. Nismo znali ko. I nismo znali gde će udariti sledeći put. Osim toga, sve je bilo dobro da bolje ne može biti.

124.

Porodice,

to prokletstvo modernog doba, mesto na kom se šljam prošlih vremena još održava u životu, neguje i oplemenjuje. Ili je barem Posmatrač tako razmišljao ove večeri. Otvorio je vrata od predsoblja i ušao u kuću s fasadom od ružičastog dekorativnog maltera koja je stajala visoko na Klif roudu. Farlijevi su izašli u provod, toliko sigurni u svojoj čauri bogatstva i privilegija da se nisu potrudili ni da zaključaju vrata. Predsoblje je vodilo u kuhinju sa staklenim zidovima, koja je sva sijala obasjana poslednjim zracima zalazećeg sunca. Ovo je samo izviñanje, podseti Posmatrač samog sebe. Uñi i izañi za manje od pet minuta. Kao i uvek. Izvadio je fotoaparat iz unutrašnjeg džepa svoje jakne od meke kože i stao da kruži objektivom po sobi, praveći seriju digitalnih fotografija brojnih visokih prozorskih stakala s ramovima dovoljno širokim da kroz njih proñe čovek. Zzzzk, zzzzk, zzzzk. Kretao se brzo kroz kuhinju do dnevnog boravka Farlijevih, koji beše isturen tako da se nadnosio nad padinom brda. Svetlost boje ćilibara kupala je obližnju šumu, dajući baršunastoj kori eukaliptusa gotovo ljudska

obličja, drveće je poput staraca posmatralo šta on to radi. Kao da su ga razumeli i odobravali mu. Samo osmatram, reče on sebi opet. Situacija je bila isuviše složena, isuviše vruća sada da bi nastavili po planu. On se brzo pope zadnjim stepeništem do spavaćih soba, pamteći koji pragovi najglasnije škripe, i da je ograda postojana i jaka. Nastavi dalje niz hodnik na drugom spratu, zalazeći u sve sobe čija vrata behu širom otvorena, fotografišući, pamteći detalje. Trkeljišući po sobama kao da je policajac koji pretresa osumnjičene. Posmatrač pogleda na sat dok je ulazio u glavnu spavaću sobu. Prošla su skoro tri minuta. On brzo otvori garderober, onjuši mirise vera vanga i ermesa, pa zatvori vrata. Strčao je niza stepenice do kuhinje, i taman je hteo da ode kad se setio podruma. Imao je dovoljno vremena da baci pogled. On otvori vrata i odskakuta dole poput miša. S njegove leve strane nalazio se prostran vinski podrum, a ispred perionica. Ali njegove oči zaustaviše se na vratima s desne strane. Vrata behu u senci, zaključana katancem sa šifrom. Posmatrač je dobro baratao bravama i katancima. Bio je veoma umešan u manuelnim poslovima. Okretao je brojčanik ulevo dok nije osetio slabašan otpor, zatim udesno pa ponovo ulevo. Katanac škljocnu i Posmatrač otvori vrata. Razaznao je opremu pri slabom podrumskom svetlu: računar, laserski štampač i mnogo riseva kvalitetnog fotopapira. Digitalni fotoaparati i kamere s opcijom noćnog snimanja. Debela hrpa odštampanih fotografija stajala je uredno sreñena na stolu. On brzo uñe unutra i zatvori vrata za sobom. Pritisnu prekidač koji upali svetlo. Samo bezazlena izviñačka misija, to je sve, jedna od

mnogih. Ali ono što je ugledao kada se svetla upališe umalo ga natera da se predomisli.

125.

Miris mornarskog sosa lebdeo je u vazduhu dok sam išla stazom ka Karolinoj školi-internatu u viktorijanskom stilu. Zaklonila sam oči od poslednjih sunčevih zraka koji su se odbijali od prozora s mnoštvom okvira i pokucala mesinganim zvekirom na masivna ulazna vrata. Tamnoputi dečak od nekih dvanaest godina otvori i reče: — Pozdrav, gospo policajko. — Ti si Edi, zar ne? — Redi* (Engl.: ready-brz, hitar (Prim. prev.))Edi — reče on, cereći se. — Kako ste znali? — Imam prilično dobro pamćenje — rekoh mu. — To je dobro, pošto ste policajac. Po ulasku u kantinu, veliku otvorenu i prozračnu trpezariju koja je gledala na ulicu, dočekaše me veseli dečji povici. Karoli me zagrli i reče mi da sednem u čelo stola. — To je mesto za „počasnog gosta“ - reče. S Elison, koja se grabila da sedne s moje leve strane, i Fern, malom crvenokosom devojčicom koja se borila da mi sedne zdesna, osetila sam se dobrodošlom i kao kod kuće u ovoj ogromnoj ,,porodici“. Činije sa špagetama i salatom s uljem i sirćetom kružile su oko stola, a kriške italijanskog hleba letele preko njega još dok su me deca saletala pitanjima i zagonetkama — koje sam ja odgonetala, a ponekad i grešila. — Kad porastem — prošaputa Eli — hoću da budem

baš kao ti. — Znaš šta ja želim? Kada porasteš, hoću da budeš baš kao ti. Karoli zatapša rukama, smejući se veselo. — Ostavite Lindzi na miru — reče ona. — Pustite jadnu ženu da jede. Ona je naša gošća, ne nešto što vi treba da smažete zajedno s hranom. Dok je ustajala da donese litarsku flašu kola-kole s kredenca, Karoli mi spusti ruku na rame, nagnu se bliže meni i reče: — Nadam se da ti ne smetaju? Obožavaju te. — Obožavam i ja njih. Kada je suñe bilo sklonjeno a deca otišla gore da uče, Karoli i ja ponesosmo šolje s kafom i izañosmo na zastakljeni trem koji je gledao na igralište. Sele smo u identične stolice za ljuljanje i osluškivale pesmu cvrčaka u sumrak. Bilo je dobro imati prijateljicu u ovom gradu, i te večeri osećala sam posebnu bliskost s Karoli. — Ima li vesti o onome ko je pucao na Ketinu kuću? — upita Karoli, s prizvukom zabrinutosti u glasu. — Jok. Ali sećaš se onog tipa s kojim smo imale blizak susret u Konnomnu? — Denisa Egnjua? — Da. Uznemirava me već neko vreme, Karoli. A šef ne krije činjenicu da sunmjiči Egnjua za ubistva. Karoli je izgledala lznenañeno, čak šokirano. — Stvarno? Teško mi je da poverujem u to. Mislim, on stvarno jeste odbojan tip — reče ona, zastavši. — Ali ne mogu da ga zamislim kao ubicu. — Upravo to su rekli i za Džefrija Damera.*( Serijski ubica iz SAD koji je u periodu 1978-1991. godine ubio 17 dečaka i muškaraca, uglavnom azijskog i afričkog porekla. Optužen je i osuñen za ubistva, silovanje, mučenje, sakaćenje, nekrofiliju i kanibalizam. (Prim. prev.)) Nasmejah se.

Zatim zadobovah prstima po naslonu za ruke; Karoli prekrsti ruke preko grudi, i pretpostavljam da smo se obe povukle u sebe da razmislimo o ubicama na slobodi.

— Ovde

je prilično tiho, zar ne? — progovori Karoli

napokon. — Veoma. Sviña mi se ovo mesto. — Požuri i uhvati tog manijaka, u redu? — Slušaj, ako te nekad bilo šta uznemiri, Karoli, čak i ako pomisliš da je u pitanju samo tvoja mašta, pozovi policiju. Onda pozovi mene. — Naravno, hvala ti. Hoću. — Nakon što se ućutala za trenutak, Karoli reče: — Oni uvek budu uhvaćeni na kraju, zar ne, Lindzi? — Skoro uvek — odgovorila sam, iako to baš i nije bila istina. Oni zaista pametni ne samo da ne budu uhvaćeni već proñu i neprimećeno.

126.

Provela

sam užasnu noć, ispresecanu košmarima o neprestanoj jurnjavi i pucanju iz kola, izbičevanim leševima i ubicama bez lica i imena. Dočekalo me je tmurno, sivo jutro, onakvo po kakvom vam se radije ne izlazi iz kreveta. Ali Marti i meni bila je potrebna vežba, pa sam navukla svoju plavu trenerku, namestila pištolj u futrolu na ramenu i stavila mobilni u džep od teksas jakne. Zatim Slatka Marta i ja krenusmo put plaže. Olujni oblaci se su skupljali sa zapada, spuštajući nebeski svod tako blizu zaliva da su morske ptice koje su kružile meñu oblacima ličile na dirižable iz dokumentaraca o Drugom svetskom ratu. Primetila sam nekoliko istrajnih duša kako džogiraju ili šetkaju daleko iza i ispred nas, pa pustih Martu s povoca. Ona pojuri za malim jatom vivaka, nateravši ih da prhnu u vazduh, a ja krenuh ka jugu umerenim korakom. Nisam prešla ni četiristo metara kad poče da pada

kiša. Nedugo zatim retke kapi se zgusnuše i zadobovaše žustrije po pesku, praveći u njemu malene kratere, čineći podlogu za trčanje tvrñom. Okrenuh se da osmotrim gde je Marta, trčeći unatraške dovoljno dugo da vidim da se nalazi tik iza čoveka u žutoj kabanici s kapuljačom, na nepunih sto metara iza mene. Okrenuh se i ubrzah korak, trčeći pravo u kišu koja me je nošena vetrom udarala po licu, kada mi Martin reski lavež privuče pažnju. Kidisala je na pete čoveka iza mene. Terala ga je! — Marta — viknuh — dosta. To je bila komanda da se vrati i stane pored mene, ali Marta me je potpuno ignorisala. Umesto toga, ona potera tipa dalje od mene pod pravim uglom, uzbrdo ka travnatom vrhu peščanih dina. Tada sam shvatila da se Marta ne igra s njim. Ona me je štitila. Kučkin sin. Ponovo su me pratili!

127.

Doviknuh: — Hej. Prestani da trčiš i pustiće te — ali ni pas ni čovek nisu obraćali pažnju. Konačno, jurnuh za njima, ali uspinjati se poroznim nagibom visine šest metara bilo je pomalo kao trčati pod vodom. Sagla sam se nisko, grabeći pesak rukama, i napokon se ispentrala na travnatu zaravan koja je služila kao mesto za kampovanje na Fransis Biču. Sve jača kiša mi je lepila kosu preko lica, i za trenutak sam bila potpuno slepa. Dok sam sklonila kosu iz očiju, osetila sam da je situacija izmakla kontroli. Divlje sam se osvrtala okolo, ali

nisam mogla da vidim čak ni tipa koji me je pratio. Do ñavola! Ponovo je nestao. — Maar-taaaa. Utom jedan žuti blesak iskoči odnekud iza toaleta i ulete u moje vidno polje — s Martom koja ga je još uvek pratila u stopu. Dok su grabili preko izletišta tip se ritao u trku ne bi li je šutnuo, ali nije uspevao da je se otrese. Izvadih devetku iz futrole i viknuh: — Stoj! Policja! Ali čovek u kabanici napravi slalom oko izletničkih stolova i u punom trku se sjuri ka šarenom pikapu koji je stajao na parkingu. Marta ga nije puštala, režala je, grabila zubima za nogu, sprečavajući ga da uñe u vozilo. Vrisnuh ponovo: — Policija! ― i potrčah s napunjenim pištoljem držeći ga uperenog ispred sebe. — Na kolena — naredih kada mi se našao u dometu. — Drži ruke tako da ih vidim. Spusti se na stomak, gospodine. Odmah! Tip u kabanici uradi kako sam mu naložila, i ja brzo priñoh dok je uporna kiša pljuštala po nama. Svukoh mu kapuljaču, držeći pištolj uperen u njegova leña. Odmah sam prepoznala tu plavu kosu, ali odbijala sam da poverujem u ono što sam videla. On podiže glavu i pogleda me očima koje su iskrile besom. — Kite! Šta to radiš? Šta se dešava? — Ništa, ništa, ništa. Samo sam pokušavao da te upozorim. — Ma nemoj? Što me nisi nazvao na mobilni? — dahtala sam. Srce mi je tuklo: ba-bum, ba-bum. Bože. Držim napunjen pištolj u rukama — ponovo. Šutnuh Kita u jednu pa u drugu nogu, da ih rastavim, i pretresoh ga, i nañoh bakmaster lovački nož dužine 23 centimetra u kožnoj futroli koja mu je stajala za pojasom. Izvukoh nož i bacih ga u stranu. Ovo je postajalo sve gore i gore. — Da li si rekao ,,ništa“?

— Lindzi, pusti me da ti objasnim. — Prvo ja — rekoh. — Uhapšen si. — Zašto? — Zbog nošenja skrivenog oružja.

Stadoh tako da Kit može jasno da vidi i moj pištolj i izraz na mom licu koji je govorio da ću ga upotrebiti. — Imaš pravo da ćutiš — rekoh. — Sve što kažeš može biti i biće upotrebljeno protiv tebe na sudu. Ako nemaš advokata, on će ti biti dodeljen. Da li razumeš svoja prava? — Pogrešno si me shvatila! — Da li razumeš svoja prava? — Da. Razumem ih. Posegnuh u džep odjakne da uzmem mobilni. Kit se uzvrpolji, kao da je nameravao da strugne. Marta ogoli zube. — Ostani tu gde si, Kite. Ne bih volela da budem primorana da pucam u tebe.

128.

Nas troje smo bili u ,,kutiji“, maloj sobi za ispitivanje sivih pločica u policijskoj stanici. Šef mi je već rekao da nije baš načisto s mojom odlukom. Poznavao je Kita dvanaest godina kao automehaničara iz Čoveka na mesecu koji je pošteno zarañivao svoj hleb i majstorski sreñivao kola. Ali šef je poverovao mojim instinktima, bogu hvala, jer sam videla taj pogled u Kitovim očima koji me je iskreno uplašio do ludila. Bio je to isti bezdušni pogled koji sam i ranije viñala na licima sociopata. Sedela sam preko puta Kita za iskrzanim metalnim stolom, s oboje se cedila kišnica, dok je šef Stark stajao

leñima naslonjen na zid u ćošku prostorije. Iza neprozirnog stakla, ostali policajci su posmatrali, nadajući se da sam u pravu, da će uskoro imati još neki trag osim noža i predosećaja. Od kad je uhapšen, Kit se povratio, i delovao je mnogo mlañe od svojih dvadeset sedam godina. — Ne treba mi advokat — reče on, obraćajući se meni. — Samo sam te pratio. Devojke uvek znaju kad se sviñaju nekom momku. Ti si svesna toga, samo im kaži, u redu? — Hoćeš da kažeš da si me uhodio — upitah. — To je tvoje objašnjenje? — Ne, pratio sam te. To je velika razlika, Lindzi. — Šta da kažem? Ne razumem. Zašto si me pratio? — Znaš zašto! Neko je hteo da te povredi. —Jesi li zato pucao na kuću moje sestre? —Ja? Nisam ja to uradio. — Kitov glas puče i on poče da trlja čelo. — Sviñaš mi se, od samog početka. I sada ćeš mi to uzeti za zlo. — Ideš mi na živce, ti mali balavče — promrmlja šef napokon. On priñe bliže i lupi Kita šakom po potiljku. — Budi muškarac. Šta si to uradio? Kit se skupi, kao da se povlači u sebe. Spusti glavu na sto, vrteći njome s jedne na drugu stranu i zakuka grlenim jaucima koji kao da su dolazili s nekog beskonačno dubokog mesta gde vladaju jad i strah. Ali ni sva kuknjava ovoga sveta ne bi mu pomogla. Nedavno su me nasamarile krokodilske suze, i to beše strašna greška koju neću ponoviti. — Kite, plašiš me, drugar — rekoh mirnim glasom. — Trenutno si u velikoj nevolji, i zato nemoj biti glup. Reci nam šta si uradio da bismo tvoju priču preneli javnom tužiocu u što povoljnijem svetlu. Pomoći ću ti, Kite. Ozbiljno ti kažem. Zato mi reci. Hoćemo li pronaći mrlje od krvi na tvom nožu? — Neeee — stade da zavija. — Nisam učinio ništa loše. Mišići na licu mi se opustiše. Nasmeših se. Stavih svoju ruku preko njegove.

— Hoćeš

li se osećati komotnije ako skinemo ove

lisice? Podigoh pogled ka šefu, koji klimnu. On izvadi ključeve iz džepa od košulje i otključa bravicu. Kit povrati svoju smirenost. Protrese ruke, raskopča rajsferšlus na kabanici, pa je baci preko naslona stolice. Onda skide džemper koji je nosio ispod. Da sam stajala, kolena bi me izdala i pala bih na pod. Kit je nosio narandžastu majicu s utisnutim logoom Destilerije, turističkog restorana na Autoputu br. 1 u Mos Biču. Bila je to identična majica kakvu je NN lice br. 24 nosilo kada je bilo izbičevano i ubijeno pre deset godina.

129.

Kit vide kako zurim u njegovu majicu. — Sviña ti se? — upita on veselo, osmehujući se kao da smo opet u njegovoj garaži. — Ova majica je praktično raritet ― reče. — Destilerija. više i ne prodaje majice. Možda ne, ali njena krvava bliznakinja bila je zaključana u sobi s dokazima u sedištu policije. — Gde si bio pretprošle noti, Kite? — pritisnula sam ga. — Da li poseduješ oružje? — Na šta si hteo da me upozoriš? — Reci mi nešto u šta mogu da poverujem. Isprva se inatio, zatim blesavio, pa plakao, a ponekad je samo ćutao. Kako su sati prolazili, Stark nastavi da ispituje Kita, i upita ga da li je poznavao žrtve nedavnih ubistava. Kit priznade da lh je sve poznavao. Takoñe nam je rekao da zna skoro svaku osobu koja je živela u Half Mun Beju ili prošla kroz njegovu

benzinsku pumpu na raskršću. — Imamo svedoka — reče šef, naslanjajući se obema rukama o sto, fiksirajući Kita pogledom koji je mogao da prosvrdla čelik. — Viñen si, prijatelju moj, kako izlaziš iz kuće Sardučijevih iste večeri kada su ubijeni. — Ma, daj, Pite. Nemoj me zasmejavati. To je tako trulo. Tapkali smo u mestu, i svakog trenutka Kit bi mogao da kaže: „Optužite me za nošenje noža i pustite me odavde“, i imao bi pravo da plati kauciju i odšeta. Ustadoh od stola i obratih se šefu saosećajnim glasom, stojeći Kitu nad glavom. — Znate šta? Nije on to uradio, šefe. Bili ste u pravu. Nema on to u sebi. Pogledajte. Nije previše bistar i nije mu baš svaka daska na broju. Mislim, žao mi je, Kite, prilično si dobar kad treba prčkati oko motora, ali glupo je i pomisliti da imaš petlju da odradiš ta ubistva. A da pri tom ne ostaviš ni traga? Nema šanse. — Da, samo traćimo vreme — reče šef, sledeći moj primer. — Ovaj mali propalitet ne bi mogao da ukrade ni sitniš iz sata za parkiranje. Kit okrete glavu ka šefu, pa prema meni, pa opet ka šefu. —Jasno mi je šta radite — reče on. Ignorisala sam ga, nastavljajući da se obraćam direktno šefu. — I mislim da ste bili u pravu po pitanju Egnjua — nastavih. — E, taj baja ima muda da smrsi nekome konce oči u oči. Da gleda kako se koprcaju. Da gleda kako umiru. A ima i klikere da proñe s tim nekažnjeno. — Da. Pošto ima jake veze i sve to — reče šef, nameštajući kosu na zatiljku. — To već ima smisla. — Ne bi trebalo tako da pričate — promrmlja Kit. Okrenuh se k njemu s upitnim izrazom lica. — Kite, ti znaš Egnjua — rekoh. — Šta ti misliš? Je li

on taj koga tražimo? Beše to kao da je tajmer otkucao do kraja i bomba eksplodirala negde daleko pod zemljom. Prvo se osetilo podrhtavanje, zatim grmljavina, a onda se sve razletelo u paramparčad. — Denis Eg-nju — odreza Kit prezrivo. — Taj usrani bivši pornićar s kurcem umesto mozga. Ima sreće što nisam njega ubio. I verujte mi, razmišljao sam o tome. Kit sklopi šake i lupi njima jako o sto, na šta olovke, notes i konzerve soka poskočiše. — Vidi. Pametniji sam ja nego što ti misliš, Lindzi. Ubijanje tih Ijudi bilo je nešto najlakše što sam ikada uradio.

130.

Na

Kitovom licu ocrtavao se isti onaj izraz hladnog besa koji sam videla kada sam mu prislonila pištolj uz vrat. Ovog Kita nisam poznavala. Ali morala sam da ga upoznam. — Skroz ste me pogrešno pročitali, oboje — reče on. — Čak i ako me navlačite, nema veze. Više mi je svega dosta. Nikog nije briga. Kada je Kit izgovorio „Nikog nije briga“, skljokala sam se u stolicu. Deca Kabotovih su farbom u spreju ispisala te iste reči na zidu gde su ubili svoje žrtve. Kao i ubica NN lica br. 24, deset godina ranije. — Šta ti to znači „Nikog nije briga“? Kit me fiksirao svojim ledenoplavim očima. ― Ti si ovde pametnica, zar ne? Prokljuvi sama. — Nemoj da me zavitlavaš, Kite. Mene je briga. I stvarno te slušam. Dok je video-kamera beležila njegovo priznanje, beše to kao ostvarenje sna svakog policajca. Kit je odao sve:

imena, datume, detalje koje je samo ubica mogao da zna. Pričao je o tome kako je koristio različite noževe, različite kaiševe, opisivao svako ubistvo, uključujući način na koji je prevario Bena O'Malija. — Da, udario sam ga kamenom pre nego što sam mu prerezao grlo. Bacio sam nož niz padinu pokraj puta. Kit je iznosio detalje po redu, uredno, kao da otvara pasijans, i oni behu dovoljno ubedljivi da ga višestruko osude. Ali ipak mi je bilo teško da poverujem da je sva ta krvava ubistva počinio samostalno. — Sam si ubio Džoa i Anamariju Sarduči? Bez borbe? Šta si ti, Spajdermen? — Počinješ da shvataš, Lindzi. — On se baci napred, stružući stolicom po podu, unoseći mi se u lice. — Omañijao sam ih i potčinio svojoj volji — reče on. — I bolje bi ti bilo da poveruješ u to. Radio sam sam. Prenesi to tužiocu. Da, ja sam Spajdermen. — Ali zašto? Šta su ti ljudi tebi ikada skrivili? Kit zavrte glavom kao da me sažaljeva. — Ne bi ti to razumela, Lindzi. — Probaj me. — Ne — reče on. — Završio sam s pričom. I to je bilo to. Proñe rukom kroz plavu kosu, sruči ostatak koka-kole i nasmeši se ljubazno, kao da se klanja publici. Poželela sam da ga udaram po njušci sve dok mu ne izbrišem taj samozadovoljni izraz lica. Svi ti ljudi poklani, bez ikakvog smisla. Zašto nam ne bi rekao zašto je to uradio? Ipak, bio je to sjajan dan za dobre momke. Kit Hauard je priveden, uzeti su mu otisci, vraćen je u lisice i odveden u pritvor da čeka premeštaj i suñenje u San Francisku. Na izlasku sam svratila do kancelarije šefa Starka. — Šta nije u redu, Bokserova? Gde je šampanjac? — Nešto me muči, šefe. On štiti druge, sigurna sam u to.

— To

je tvoja teorija. Znaš šta? Ja mu verujem. Rekao je da je pametniji nego što mislimo, i ja mu odajem priznanje da je veliki pametnjaković kakav tvrdi da jeste. Uputih šefu umoran osmeh. — Jebiga, Bokserova. Priznao je. Budi srećna. Ova ptičica je uhvaćena. Dozvoli da budem prvi koji će da ti čestita, poručnice. Sjajan ulov. Sjajno ispitivanje. Sada je gotovo. Hvala bogu, konačno je gotovo.

131.

Telefon zazvoni, prenuvši me iz tako dubokog sna da sam pomislila da sam u Kanzasu.* Pipala sam okolo u mraku tražeći slušalicu. — Ko je? — zakreštah. — Ja sam, Lindzi. Izvini što zovem ovako rano. — Džo. — Privukla sam sat bliže sebi; crvene svetleće brojke pokazivale su 5:15. Obuze me slutnja. — Jesi li dobro? Šta nije u redu? — Sa mnom je sve u redu — reče on, smirenim, toplim, zavodljivim glasom. — Gomila se skupila ispred tvoje kuće, doduše. — Hvataš to preko satelita? — Ne, upravo sam upalio TV. — Sačekaj malo - rekoh. Podoh preko sobe i povukoh ivicu zastora na prozoru. Dvojica izveštača nameštala su se na travnjaku, a tehničko osoblje je razvlačilo kablove do kombija sa satelitskim tanjirima koji su bili parkirani kružno uz ivičnjak poput zaprežnih kola na Divljem zapadu. — Sad ih vidim — rekoh, vraćajući se u krevet. — Opkolili su me. Sranje. Navukla sam prekrivač, ušuškala se i, ugnezdivši telefon izmeñu lica i jastuka, imala sam osećaj da mi je

Džo blizu, kao da smo u istoj vremenskoj zoni. Pričali smo dobrih dvadeset minuta, pravili planove da se vidimo kad se ja vratim u grad, i slali poljupce jedno drugom kroz slušalicu. Onda sam ustala, obukla se, stavila malo šminke i izašla ispred Ketine kuće. Reporteri su se skupili i gurnuli mi buket mikrofona u lice. Treptala sam na jutarnjem svetlu, rekavši samo: — Žao mi je što ću vas razočarati, ali ne mogu da komentarišem, znate kako je. Ovo je slučaj šefa Starka, i moraćete da popričate s njim. T-t-to je sve, narode! Vratih se u kuću, smešeći se samoj sebi, i zatvorih vrata za salvom pitanja i odjecima moga imena. Namakoh rezu na vrata i isključih zvono na telefonu. Skidala sam zabeleške o zločinima s plutane table u dečjoj sobi kad videh da me Sindi i Kler zovu na mobilni putem konferencijskog poziva. — Gotovo je — rekoh im, ponavljajući šefove reči. — Barem je meni tako rečeno. — Kako stvari stvarno stoje, Lindzi? - upita moja intuitivna, izuzetno skeptična drugarica Sindi. — Čoveče, ti si pametna. — Aha. Dakle, šta se dešava? — Ovo je nezvanično. Klinac je veoma ponosan na sebe što je dospeo u kuću slavnih za psihopate i ubice. Aja nisam sigurna da je to u potpunosti zaslužio. — Da li je priznao ubistvo NN lica? — upita Kler. — Vidi ti nju — rekoh. — Još jedna pametnica. — Dakle? — Ne, nije. — Dobro, a šta ti misliš? — Ne znam u šta da verujem, Kler. Bila sam ubeñena da je onaj koji je ubio ove ljude ubio i NN lice. Možda sam pogrešila.

132.

Beše

to retka situacija za mene: sedela sam na zadnjem sedištu patrolnih kola s Martom. Spustila sam prozor, raskopčala dugmad na blejzeru, i posmatrala rastuće uzbuñenje u Glavnoj ulici. Paradni orkestar štimovao je instrumente u sporednoj ulici gde su mladi izviñači i vatrogasci ukrašavali kamione s prikolicama, praveći od njih platforme za paradu. Ljudi na merdevinama kačili su ukrase preko ulice, a zastave su vijorile s bandera. Gotovo da sam mogla da osetim miris viršli i kobasica kako se peku na žaru. Bio je Četvrti juli. Moj novi drugar, pozornik Nunan, ostavio nas je ispred policijske stanice, gde je šef Stark stajao pred gomilom posmatrača i novinara. Dok sam se probijala kroz gužvu, gradonačelnik Tom Heferon izañe iz stanice u kremastim bermudama, polo majici i s kapom za pecanje koja mu je skrivala ćelavo teme. Rukova se sa mnom i reče: — Nadam se da ćete svaki odmor provoditi u Half Mun Beju, poručnice. Zatim kucnu mikrofon i gomila utihnu. — Dragi moji. Hvala što ste došli. Ovo je uistinu Dan nezavisnosti - reče on pomalo drhtavirn glasom. — Slobodni smo, slobodni da nastavimo s našim životima. Podiže ruku da stiša aplauz. — Prepuštam reč vašem šefu policije, Piteru Starku. Šef beše u punoj uniformi, sa sve mesinganom dugmadi, sjajnom značkom, i pištoljem. Dok se rukovao s gradonačelnikom, uglovi usana mu se izviše nagore i, da, on se osmehnu. Onda pročisti grlo i saže se nad mikrofon. — Imamo osumnjičenog u pritvoru, i on je priznao ubistva koja su držala u strahu žitelje Half Mun Beja. — Poklič oduševljenja podiže se kroz jutarnju maglu i neki

ljudi počeše otvoreno da plaču od olakšanja. Jedan dečačić donese upaljenu prskalicu do podijuma i predade je šefu. — Hvala ti, Rajane. Ovo je moj sin - reče on okupljenima, gotovo zagušen emocijama. — Neka to ostane kod tebe, važi? — Šef uze dečaka i postavi ga kraj sebe, držeći ruku na njegovom ramenu dok je nastavljao s govorom. Reče da je policija obavila svoj posao, da ostalo zavisi od javnog tužioca i pravosudnog sistema. Onda se zahvali meni ,,na neizmernoj pomoći koju sam pružila ovdašnjoj policiji“ i, uz još brojnije i glasnije klicanje, on predade mesinganu medalju na traci svom sinu. Jedan pozornik je pridržao dečakovu prskalicu dok je Rajan kačio medalju Marti oko vrata. Njeno prvo odlikovanje. — Dobra kuca — reče šef. Stark zatim odade priznanje svakom policajcu pod svojom komandom i državnoj policiji za sve što su bili uradili ,,da zaustave ovaj talas zločina jednog čoveka, koji je odneo živote nevinih grañana". Što se mene tiče, time što sam uhvatila ubicu ponovo sam bila u sopstvenoj milosti. Još uvek sam bila „prokleto dobar policajac“. Ali čak i dok sam uživala u trenutku, borila sam se s jednom mišlju koja mi nije davala mira. Ona beše poput malog dečaka koji je mahao prskalicom i zahtevao da mu se pokloni pažnja. Beše to jedna takva misao. Šta ako „talas zločina jednog čoveka“ nije okončan?

133.

Te večeri, vatrometi su se neprestano rasprskavali i prštali iznad luke Pilar Point i rascvetavali se na nebu u

raznim bojama. Stavila sam jastuk preko glave, ali to gotovo nimalo nije umanjilo buku. Moj proslavljeni pas podvukao se duboko pod krevet, prislonivši glavu uza zid. — Nije to ništa, Bu. Ubrzo će biti gotovo. Glavu gore. Zaspala sam, ali iz sna me je trgao metalni, čegrtavi zvuk okretanja ključa u bravi. Marta ga je takoñe čula, i izletela iz sobe ka ulaznim vratima, resko lajući. Neko je ulazio na vrata. Sve se odigralo veoma brzo. Dohvatila sam pištolj, skliznula s kreveta na tepih, dok mi je puls ubrzavao udarajući poput malja, i puzeći se uputila ka prednjem delu kuće. Dodirivala sam zidove, brojeći dovratke izmeñu moje i dnevne sobe, sa srcem u grlu, kad videh nečiju tamnu figuru kako ulazi u kuću. Uspravih se u čučanj, stežući svoju pucaljku obema rukama lspred sebe, i viknuh: — Stavi jebene ruke tako da mogu da ih vidim. Odmah. Začu se piskav vrisak. Mesečina koja se razlila po sobi iz okvira otvorenih vrata osvetli prestrašeno lice moje sestre. Malo dete koje je nosila u naručju vrištalo je zajedno s njom. Gotovo da sam i sama vrisnula. Ustadoh, sklonih prst s obarača, i pustih da mi ruka s pištoljem klone uz bok. — Ket, ja sam. Izvini, molim te. Dosta, Marta! Dosta! — Lindzi? — Ket poñe k meni, nameštajući Meridit u naručju. — Da li je taj pištolj napunjen? Bridžid, od samo šest godina, išla je za mojom sestrom. Zagnjurila je lice u mlitavu plišanu životinju i prodorno zavijala. Ruke su mi se tresle, a pritisak mi je bubnjao u ušima. Oh, bože. Mogla sam da upucam roñenu sestru.

134.

Spustila

sam pištolj na sto i zgrabila Ket i Meridit u

jak zagrljaj. — Izvini — rekoh. — Izvini, molim te. — Zvala sam i zvala — reče Ket meni u rame. Zatim se odmače. — Nemoj da me uhapsiš, u redu? Uzeh Bridžid i zagrlih je, ljubeći njen vlažni obraz, držeći njenu slatku glavu svojom rukom. - Marta i ja nismo htele da te uplašimo, dušice. — Hoćeš ostati s nama, tetka Lindzi? — Samo ovu noć, dušo. Ket upali svetlo i osvrnu se uokolo gledajući popunjene rupe od metaka u zidu. — Nisi se javljala — reče Ket. — A na sekretarici više nije bilo mesta za poruke. — Napunili su je novinari — rekoh joj dok mi je srce još uvek tuklo. — Oprosti molim te što sam te onako prepala. Ket pruži slobodnu ruku, okrenu mi glavu k sebi i poljubi me u obraz. — Ti si prokleto jeziv policajac, znaš? Podoh s Ket i devojčicama do njihove sobe, gde smo umirile jedna drugu, i decu koja su šmrcala. Obukosmo im pidžame i ušuškasmo ih u krevete. — Pratila sam vesti — reče Ket dok je zatvarala vrata dečje sobe za nama. — Je l’ istina? Uhvatila si tipa i ispostavilo se da je to Kit? Ja znam Kita. Sviñao mi se. — Da, i meni se sviñao. — I kakva su to kola na prilazu? Izgledaju kao ujka Dagijeva kola. — Znam. To je poklon za tebe. — Zezaš me. Ozbiljno? — To ti je poklon od mene, Ket. Želim da ga uzmeš.

Zagrlih sestru ponovo, veoma snažno. Želela sam da kažem: — Sada je sve u redu. Uhvatili smo kopile. - Ali rekoh samo: — Sutra idemo na probnu vožnju. Poželeh joj laku noć i, dok je moja sestra punila kadu, povedoh Martu niz hodnik i otvorih vrata od moje sobe. Upalih svetlo i ostadoh skamenjena u dovratku. Zapravo, opet je malo falilo da vrisnem.

135.

Karolina mala, Elison, sedela je na mom krevetu. To je bilo dovoljno da me uplaši samo po sebi — ali njen izgled me je uplašio još i više. Eli je bila bosonoga, na sebi je imala tanku spavaćicu s bretelama, i plakala je kao kiša. Spustih pištolj i pridoh joj, kleknuvši, i uhvatih je za sitna ramena. — Eli? Eli, šta nije u redu? Šta nije u redu? Osmogodišnjakinja mi se baci u zagrljaj, čvrsto mi obavivši ruke oko vrata. Jecala je, drhteći celim telom. Zagrlihje i zasuh pitanjima, ne dajući joj čak vremena ni da odgovori. — Jesi li povreñena? Kako si dospela ovde, Eli? Šta, zaboga, nije u redu? Elison reče: — Vrata su bila otvorena, pa sam ušla. Utom nove suze potekoše izazvane nekom tajanstvenom mukom koju nisam mogla da pojmim. — Reci mi šta se desilo, Eli — rekoh, odvojivši je od sebe, zagledajući je, tražeći povrede. Stopala joj behu prljava i izranavljena. Ketina kuća nalazila se na oko kilometar i po od škole i s druge strane autoputa. Elison je dovde došla pešice. Ponovo sam pokušala da izvučem neke odgovore, ali

Eli nije bila u stanju da govori smisleno. Privila se uz mene, gutajući vazduh, gušeći se u suzama, tako da ništa nisam mogla da je razumem. Navukla sam farmerke preko plave svilene pidžame i nazula patike za trčanje. Ubacila sam glok u futrolu na ramenu i pokrila ga teksas jaknom. Umotala sam Eli u moju trenerku s kapuljačom i uzela je u naručje. Ostavljajući Martu u sobi, pošla sam s Eli do ulaznih vrata. — Dušo — rekoh histeričnom detetu - vodim te kući.

136.

Ketin forester stajao je parkiran iza eksplorera, blokirajući ga. Ključevi od bonevila behu u bravi, i veliki zlatni čamac bio je okrenut ka putu. Stoga sam posadila Eli na zadnje señište i privezala joj pojas, sela za volan i okrenula ključ. Motor glatko zabrunda i ožive. Na Autoputu br. i dadoh migavac da skrenem ka severu, ka školi, obasjana svetlošću vatrometa koji je praskao na nebu. Na moje zaprepašćenje, Elison povika: — NE! Pogledah u retrovizor i videh njeno bledo lice i širom razrogačene oči. Ona pokaza prstom ka jugu. — Hoćeš da idem na tu stranu? — Lindzi, molim teee. Požuri. Elisonin strah i žurba behu gotovo opipljivi. Mogla sam samo da poverujem devojčici, pa poterah kola južno sve dok Eli ne prošaputa sa zadnjeg sedišta: — Skreni ovde — na jednoj usamljenoj raskrsnici. Praštanje praznične pirotehnike koje je dopiralo odozgo pumpalo je adrenalin u moj ionako preopterećeni sistem. U poslednje vreme bilo je previše pucnjave i svaki

prasak sam doživljavala kao ispaljeni metak. Poterah bonevil brže vijugavim prašnjavim putem koji beše Klif roud, proklizavajući gumama pri skretanju kao da vozim traktor po mokroj travi. U glavi mi se javi Kitov glas kako me prekoreva: — Ne možeš ovo da radiš, Lindzi. Toje luksuzan auto. Vozila sam kroz tunel eukaliptusovog drveća koji je potpuno skrivao nebo i na čijem kraju se konačno ukaza planinski pejzaž. Napred i sleva u odnosu na nas nalazila se kuća s dekorativnom fasadom koja se pribijala uz padinu. Pogledah ponovo u retrovizor. — Šta sad, Eli? Koliko još? Elison pokaza na okrugli toranj kuće. Zatim prekri lice rukama. Glas joj beše jedva čujan. — Stigli smo.

137. Zaustavih kola pokraj puta i stadoh da zagledam kuću — trospratna kula od staklenih okana i fasade od dekorativnog maltera. Dva tanka zraka svetlosti pomerala su se sporadično na donjem spratu. Svetlost baterijskih lampi. Osim toga, kuća beše u mraku. Očigledno, unutra su bili ljudi kojima tu nije bilo mesto. Potapšah džepove svoje teksas jakne i pripade mi muka čak i pre nego sam shvatila da sam u pravu: ostavila sam mobilni na stočiću kraj kreveta. Mogla sam da ga zamislim kako leži naslonjen uz sat. To je bila veoma loša vest. Nisam imala radio u kolima, niti podršku, i nisam nosila pancirni prsluk. Ako je zločin u toku, ući sam u kuću i nije baš dobra ideja.

— Eli — Ne

— oslovih je. — Moram da odem po pomoć. možeš, Lindzi — reče ona šapatom. — Svi će

umreti. Posegnuh iza i dodirnuh joj lice. Eline usne behu obešene, poverenje u njenim očima beše srceparajuće. — Lezi na zadnje sedište — rekoh devojčici. — Čekaj me i ne mrdaj dok se ne vratim. Eli leže lica priljubljenog uz sedište. Spustih ruku na njena leña, i potapšah je nežno. Onda izañoh iz kola i zatvorih vrata za sobom.

138.

Jarka mesečina plavila je brdoviti teren, bacajući duge senke koje su obmanjivale oko navodeći čoveka da pomisli da mu se ispod nogu otvaraju provalije. Koristeći se zaklonom od žbunja pokraj puta, obišla sam čistinu dok se nisam dokopala višeg terena, odakle nisam mogla biti viñena iz kuće. Skupoceni terenac beše parkiran blizu kuće odmah uz običan drveni dovratak. Kvaka se lako okrenu u mojoj ruci i vrata se otvoriše otkrivajući predsoblje. Pipala sam u mraku, napredujući do prostrane kuhinje. Odatle sam ušla u dnevni boravak s visokom tavanicom koji je sijao na mesečini. Držala sam se zida, provlačeći se iza dugačkih kožnih kauča i velikih saksija s palmama i pampas travom. Podigla sam pogled taman na vreme da uočim kako zrak baterijske lampe nestaje na vrhu stepeništa. Izvadih pištolj i stadoh da se uspinjem stepeništem pokrivenim tepihom, preskačući po dva stepenika odjednom, čučnuvši na vrhu. Osluškivala sam trudeći se da razaznam zvuke pored sopstvenog disanja i čuh tiho mrmljanje koje je dopiralo iz

sobe na kraju hodnika. Prodoran ženski vrisak utom se prolomi vazduhom. Jurnuh ka vratima, okrenuh kvaku, šutnuh vrata nogom. Obuhvatih scenu jednim pogledom. U sobi je stajao veliki bračni krevet u kom je sedela neka žena leñima oslonjena na dasku iznad uzglavlja. Figura u crnom držala je nož prislonjen ženi uz grlo. — Ruke uvis — dreknuh. — Baci nož, odmah! — Prekasno je — reče neki glas. — Samo se okreni i gubi se odavde. Posegnuh za prekidačem na zidu i upalih svetlo. Ono što ugledah bilo je užasno, zaprepašćujuće, neverovatno. Uljez sa nožem bila je Karoli Braun.

139.

Karoli se spremala da počini ubistvo. Moj mozak je verglao u mestu dok sam pokušavala da pojmim nepojmljivo. Kada je opet ubacio u brzinu, odreagovah uzvikujući naredbu iz sveg glasa. ― Udalji se od nje, Karoli. Drži ruke tako da ih vidim. — Lindzi — reče ona smirenim tonom koji me je izluñivao. ― Lepo te molim da odeš. Ona je mrtva žena, bez obzira na sve. Ne možeš me zaustaviti. — Poslednja šansa — rekoh, zapinjući oroz. — Baci nož ili ću te ubiti. Žena u krevetu je cvilela dok je Karoli pogledom odmeravala razdaljinu izmeñu nas dve i procenjivala koliko će joj vremena trebati da prereže ženi grlo pre nego što joj ja prosviram mozak. Ja sam procenjivala isto to. — Praviš ogromnu grešku - reče Karoli sa žalom u

glasu. — Ja sam ovde pozitivac, Lindzi. Ova spodoba koju vidiš ovde, ova Melisa Farli, najgore je ñubre. — Baci nož ovamo veoma pažljivo — rekoh, stiskajući glok tako jako da su mi zglavci pobeleli. Da li bih mogla da pucam u Karoli kad bih morala? Stvarno nisam znala. — Ti nećeš pucati u mene — reče ona zatim. — Mislim da zaboravljaš ko sam ja. Karoli htede ponovo da progovori, ali je rešenost na mom licu zaustavi. Pucala bih u nju, i ona je bila dovoljno pametna da to shvati. Nasmeši se tužno. Onda baci nož na tepih ispod naših nogu. Sutnuh nož pod kredenac, pa naredih Karoli da se spusti na pod. — Na kolena! — povikah. — Drži ruke ispred sebe! Oborih je na pod, rekoh joj da ukrsti ruke iza vrata, stavih joj lisice, i pretresoh je ali ne nañoh ništa osim tankog kožnog kaiša oko njenog pasa. Zatim skrenuh pogled ka ženi u krevetu. — Melisa? Jesi li dobro? Zovi policiju. Reci im da je nasilan zločin u toku i da je jednom policajcu potrebna pomoć. Žena posegnu za telefonom pokraj kreveta još dok je gledala u mene. — On drži mog muža - reče ona. - Neki čovek je u kupatilu s Edom.

140.

Ispratila

sam uplašeni pogled Melise Farli preko senki do vrata s leve strane kreveta. Vrata se polako otvoriše, i muškarac ukočeno stupi u sobu, očiju razrogačenih iza naočara poprskanih krvlju. Zapazila sam sve dok mi se čovek primicao: crnu majicu natopljenu krvlju; kaiš, skinut s njegovih

pantalona, koji se klatio sa srebrne kopče u levoj ruci; gadan lovački nož koji je stiskao u desnoj. Pokušala sam da predvidim sled dogañaja, ne razmišljajući o tome gde je nož sada, već 'gde te biti. — Baci oružje! — vrisnuh na njega. — Baci ga odmah ili pucam! Muškarčeva usta se razvukoše u zlokoban kez, dajući mu strašan izgled nekoga ko je spreman da umre. Nastavio je da mi se primiče, podižući krvavi nož. Vid mi se suzio da bih mogla da se koncentrišem na ono što je bilo važno za moj opstanak. Bilo je previše toga na šta se trebalo koncentrisati, previše toga što bi trebalo staviti pod kontrolu. Karoli je bila iza mene, nesputana, osim lisica na rukama. Čovek s nožem je toga takoñe bio svestan. Usna mu se izvi u osmeh. On reče: — U-u-ustaj! Možemo da je savladamo. Kalkulisala sam šta će se desiti ako budem pucala u njega. Bio mi je na manje od tri metra udaljenosti. Čak i ako ga pogodim pravo u grudi, čak i ako mu zaustavim srce, bio mi je preblizu. Nastavljao je da ide k meni. Nanišanila sam, krenula da povlačim obarač i utom je Melisa Farli zabauljala preko kreveta, bacajući se ka kupatilu. — Ne — viknuh. — Ostani gde si. — Moram kod svog muža! Uopšte nisam čula da se vrata otvaraju iza mene. Uopšte nisam čula da još neko ulazi u sobu. Ali odjednom je bila tu. — Bobi, nemoj! — vrisnu Elison. I za jedan dugačak sekund sve se umiri.

141.

Čovek

koga je Elison nazvala Bobijem zaledi se u mestu. Ohladio se i videh kako mu lice poprima zbunjen izraz. — Elison — reče on — trebalo bi da si kod kuće. — Bobi! — Mucanje me nije navelo da se setim, ali sada sam mu poznala lice. Bio je to Bob Hinton, advokat iz grada koji je naleteo na mene biciklom. Nisam imala vremena da shvatim kako se on tačno uklapa u ovu sliku. Elison dolebde iz pozadine kao u snu. Priñe Bobu Hintonu i stavi mu ruke oko struka. Htedoh da je sprečim, ali pre nego što sam uspela da prozborim Hinton je obujmi rukama i čvrsto je zagrli. — Sestrice — prošaputa on — ne treba da budeš ovde. Ne treba da vidiš ovo. Pritisak mi splasnu, a obarač pištolja postade klizav od znoja. I dalje sam nišanila u Hintona. Pomerih se da zauzmem bolji ugao, a Hinton okrenu ošamućenu devojčicu k meni. I sam beše vidno ošamućen. — Bobe — rekoh, trudeći se da zvučim što iskrenije. Želela sam da mi poveruje. - Izbor je tvoj. Ali razneću ti glavu ako ne baciš taj nož i ne klekneš dole. Bob se poguri, skrivajući lice iza Elisonine glave, pretvarajući je u živi štit. Znala sam da će joj sada prisloniti nož uz grlo i reći mi da bacim pištolj. Moraću to da učinim. Nisam očekivala izraz neizrecive tuge koji mu je prešao preko lica kada je prislonio svoj obraz uz Elisonin. — Oh, Eli, Eli, previše si mlada da bi razumela. Eli odmahnu glavom. — Znam sve, Bobi. Moraš da se predaš. Moram da kažem sve Lindzi. Neki crveni blesak privuče mi pažnju sa drame koja se odvijala ispred mene. Melisa Farli izlete iz kupatila i

umalo ne pade. Prednji deo njene spavaćice beše crven od krvi. - Hitnu pomoć - prodahta. - Zovite hitnu pomoć. Molim vas! Edje još živ.

142.

Desetak minuta kasnije začu se zavijanje sirena i rotaciona svetla patrolnih kola izroniše vijugajući putem uz padinu. Odozgo je dopirao zvuk elise helikoptera hitne pomoći. Melisa Farli je bila u kupatilu sa svojim mužem. — Elison ― rekoh. — Molim te siñi dole i otvori vrata policiji. - Bob je još uvek čvrsto stiskao Elison u rukama. Ona me pogleda svojim krupnim očima. Usne su joj drhtale dok se suzdržavala da ne zaplače. — Idi, draga — reče Karoli s mesta gde je ležala na podu. — U redu je. Na dešet koraka od mene, Bobovo lice se obesi; beše to izraz poraženog čoveka. On stegnu Elison za ramena i nevoljno uzdahnu. Zatim pusti malu. Čim je Eli izašla iz sobe na sigurno, iz mene provali bes. — Ko ste vas dvoje? Zašto ste mislili da možete da se izvučete s ovim? Pridoh Bobu Hintonu, istrgoh mu nož i naredih mu da stavi ruke uza zid. Saopštila sam mu njegova prava i stavila mu lisice. — Da li razumeš svoja prava? Smeh mu beše zvonak ali podrugljiv. — Bolje od većine ― reče. Kod Hintona sam pronašla alat za sečenje stakla i foto- aparat, koji sam oduzela. Onda sam mu naredila da legne na pod, i sela na ivicu bračnog kreveta, držeći pištolj

uperen u njega i Karoli. Nisam ni trepnula dok nisam čula kako težak bat koraka tutnji stepeništem.

143.

Beše

nešto posle tri izjutra, i ja sam opet bila u policijskoj stanici. Šef Stark je bio s Bobom Hintonom u sobi za ispitivanje gde je Bob do detalja opisivao mnogobrojna ubistva koja su Karoli, Kit i on počinili u Half Mun Beju. Sedela sam s Karoli u šefovoj kancelariji, a izmeñu nas dve, na neurednom stolu Pitera Starka, stajaše stari soni magnetofon. Jedan detektiv nam donese kafu u kartonskim čašama pa zauze svoje mesto u dovratku dok sam ja ispitivala Karoli. — Mislim da bih volela da popričam sa svojim advokatom ― reče Karoli staloženo. — Misliš na Boba? Možeš li da sačekaš nekoliko minuta? — brecnuh se. — Upravo te odaje i voleli bismo sve to da zabeležimo. Karoli mi uputi sanjalački osmeh. Zabaci pramen kose sa svoje svilene rolke, pa prekrsti izmanikirane šake u krilu. Nisam mogla a da ne zurim u nju. Karoli mi je bila prijateljica. Poveravale smo se jedna drugoj. Rekla sam joj da me nazove ako joj ikada zatrebam. Obožavala sam njenu ćerku. Čak i sada, bila je dostojanstvena, razumljiva, naizgled normalna. — Možda bi želela nekog drugog advokata — rekoh. — Nema veze — reče ona. — Neće biti važno. — Dobro onda. Zašto nećeš da pričaš sa mnom? Uključila sam magnetofon, navela svoje ime, vreme i

datum, broj značke i ime ispitanice. Zatim sam premotala traku i pustila je da se uverim da mašina radi. Zadovoljna, zavalila sam se u šefovu rotirajuću stolicu. — U redu, Karoli. Da čujemo — rekoh. Ljupka žena u svojoj savršenoj dona karan garderobi sačeka koji trenutak da sabere misli pre nego što će progovoriti. — Lindzi — reče zamišljeno — moraš da razumeš da su oni sami to tražili. Vitakerovi su snimali dečje pornografske filmove. Doltrijevi su izgladnjivali svoje blizance. Pripadali su nekoj prokletoj sekti koja im je govorila da njihova deca ne treba da jedu čvrstu hranu. — A tebi nije palo na pamet da pozoveš socijalnu službu? — Prijavljivala sam ih nekoliko puta. Meñutim, Džejk i Elis su bili pametni. Punili su police hranom, ali nikada je nisu davali deci! — A doktor 0‘Mali? Šta je s njim i njegovom ženom? — Doca je prodavao sopstveno dete putem interneta. U njenoj sobi je bila postavljena kamera. Ta glupača Lorelaj je znala. Kejtlin je znala. Samo se nadam da će joj njeni baka i deka obezbediti pomoć koja joj je potrebna. Volela bih kad bih sama mogla to da uradim. Što je duže pričala, to je meni bivalo jasnije koliko duboko seže njeno samoljublje. Karoli i njeni pomagači preuzeli su na sebe misiju da iskorene zlostavljanje dece u Half Mun Beju — delajući kao celokupan pravosudni sistem: bili su i sudije, i porota, i dželati. I uz načm na koji je to opisivala, skoro da je imao smisla. U slučaju da niste znali šta je uradila. — Karoli. Ubila si osmoro ljudi. Prekinulo nas je nečije kucanje na vratima. Dežurni detektiv ih odškrinu nekoliko centimetara i ugleda šefa s druge strane. Lice mu beše posivelo od umora. Izañoh na hodnik. — Zvali su iz bolnice Seton — reče mi. — Hinton je ipak zadao coup de grace.*(Fr.: Smrtonosni udarac.(Prim. prev.))

Vratih se u šefovu kancelariju. Sedoh u rotirajuću stolicu. — Ispravka, sad ih je devetoro, Karoli. Ed Farli je upravo umro. — I hvala bogu na tome - reče Karoli. - Kada vi ljudi budete otvorili ambar u zadnjem delu dvorišta Farlijevih, moraćete da mi dodelite medalju. Farlijevi su se bavili trgovinom belim robljem. Dovodili su male devojčice iz Meksika i prodavali ih kao kurve širom zemlje. Zovi FBI, Lindzi. Ovo je krupna stvar. Karolino držanje postade opuštenije još dok sam ja pokušavala da svarim ovu novu zastrašujuću informaciju. Ona se naže k meni, kao da mi se poverava. Otvorenost u njenom glasu beše apsolutno zapanjujuća. — Htela sam da ti kažem nešto otkako sam te upoznala — reče ona. — A to nije bitno nikome osim tebi. Tvoje NN lice? To govno je imalo ime. Brajan Miler. I ja sam ta koja ga je ubila.

144.

Jedva

da sam mogla da shvatim šta mi je Karoli upravo rekla. Ona je ubila moje NN lice. Dečakova smrt me je mučila punih deset godina. Karoli je bila prijateljica moje sestre. Sada sam pokušavala da pojmim to da smo ubica NN lica i ja sve vreme išli bliskim putevima, putevima koji su se konačno spojili u ovoj prostoriji. — Tradicija nalaže da osuñenik dobije poslednju cigaretu, zar ne, Lindzi? — Do ñavola, da — rekoh. — Koliko god želiš. Posegnuh rukom i dohvatih boks marlbora s vrha radnog ormarića. Otvorih ga i stavih paklicu cigareta i kutiju šibica kraj Karolinog lakta s ležernošću koju sam

morala da odglumim. Očajnički sam želela da čujem priču o dečaku čiju smrt nosim u duši toliko mnogo godina. — Hvala ti — reče Karoli, učiteljica, majka, spasilac zlostavljane dece. Ona skide celofan i foliju s gornjeg dela paklice. Šibica planu i u vazduhu se oseti miris sumpora. — Kitu je bilo tek dvanaest godina kada je došao u moju školu. Bio je iste dobi kao moj sin, Bob - reče ona. Divni dečaci, obojica. Mnogo su obećavali. Slušala sam s napregnutom pažnjom dok je Karoli opisivala dolazak Brajana Milera, starijeg dečaka, skitnice koji je stekao njeno poverenje i vremenom postao savetnik u školi. — Brajan ih je silovao u više navrata, i Boba i Kita, a mučio ih je i psihički. Imao je nož specijalnih jedinica. Pretio je da će ih pretvoriti u devojčice ako ikada ikome budu rekli šta im je radio. Suze se pojaviše u Karolinim očima. Ona poče rukama da rasteruje dim kao da ju je to nateralo da pusti suzu. Ruka joj se tresla dok je uzimala gutljaj kafe. Jedini zvuk u prostoriji beše tiho šuštanje magnetne trake koja se okretala izmeñu glava soni magnetofona. Kada je Karoli ponovo progovorila, glas joj beše tiši. Nagnuh se ka njoj da ne propustim ni reč. — Kada je Brajan završio s dečacima, nestao je, odnoseći sa sobom njihovu nevinost, njihovo dostojanstvo, njihov osećaj samopoštovanja. — Zašto nisi zvala policiju? — Vidi, prijavila sam ga, ali dosta vremena je bilo prošlo dok mi Bob nije ispričao šta se desilo. A policija nije previše marila za moju školu za beskućnike. Bile su mi potrebne godine da Kitu vratim osmeh na lice — nastavi Karoli. — Bob je bio još osetljiviji. Kada je sebi isekao vene, morala sam nešto da preduzmem. Karoli se igrala sa svojim satom-narukvicom, otmen, ženstven gest, ali lice joj beše izobličeno od besa, mržnje

koja je delovala jednako snažna kao i pre deset godina. — Nastavi — rekoh. — Slušam te, Karoli. — Našla sam Brajana u jednom hostelu u Tenderoinu, gde je živeo — reče mi. — Prodavao je svoje telo. Izvela sam ga na dobar ručak uz dosta vina. Dozvolila sam sebi da se setim koliko sam nekada volela Brajana, i on je naseo. Poverovao je da sam mu i dalje prijatelj. — Lepo sam ga zamolila za objašnjenje. Po njegovim rečima, to što je radio s dečacima bila je „romantična ljubav“. Možeš li da veruješ? Karoli se nasmeja i otrese pepeo u poklopac kafene čaše. ― Otišla sam s njim do njegove sobe — nastavi Karoli. — Ponela sam njegove stvari sa sobom: jednu majicu, knjigu, još neke sitnice. — Kada mi je okrenuo leña, zgrabila sam ga. Prerezala sam mu grlo njegovim sopstvenim nožem. Nije mogao da veruje šta sam uradila. Pokušao je da vrisne, ali bila sam mu presekla glasne žice, znaš. Onda sam ga izbičevala mojim kaišem dok je umirao na podu. Bio je to dobar osećaj, Lindzi. Poslednje lice koje je Brajan video bilo je moje. — Poslednji glas koji je čuo bio je moj. U glavi mi je pojavi slika NN lica br. 24, sada u liku žive osobe koju sam zamišljala kao aktera Karoline priče. Čak i ako je bio sve ono što je ona tvrdila, ipak je bio žrtva, osuñen i pogubljen bez suñenja. Poslednji deo slagalice, koji je stavio tačku na sve, bio je to što je Karoli nažvrljala „Nikog nije briga“ na zidu hotelske sobe. Sve novine su pisale o tome. Deset godina kasnije, ti isečci su bili pronañeni u bizarnoj kolekciji istinitih priča o zločinima Sare Kabot. Ona i njen brat iskopirali su poznatu frazu. Gurnuh notes preko stola do Karoli i pružih joj penkalo. Ruka joj se tresla dok je počinjala da piše. Ona nakrivi svoju lepu glavu. — Napisaću da sam to uradila zbog dece. Da sam sve to uradila zbog njih.

— Dobro, Karoli. To je u redu. To je tvoja — Ali, da li razumeš, Lindzi? Neko je

priča. morao da ih

spasi. Ja sam ta.Ja sam dobra majka. Dim se uvijao oko nas dok me je netremice gledala u oči. — Mogu da razumem da mrziš ljude koji su uradili užasne stvari nevinoj deci — rekoh. — Ali ubistvo, ne. To nikada neću razumeti. I nikada neću razumeti kako si mogla ovo da uradiš Elison.

145.

Hodala

sam sumornom ulicom zvanom Zlatna dok nisam stigla do neonskog znaka u vidu velikih plavih slova — Biks. Proñoh kroz vrata s dovratkom od cigle i zvuci klavirske džez numere me oduševiše. Visoka tavanica, oblak duvanskog dima koji lebdi iznad dugačkog šanka od mahagonija i enterijer i ukrasi u stilu art dekoa podsetiše me na holivudsku verziju spikizija*( Engl.: Speakcasy — termin koji se za vreme prohibicije u SAD-u (1920—1933) koristio da označi lokale u kojima je bilo zabranjeno točenje alkohola. (Prim. prev.)) iz dvadesetih godina

prošlog veka. Priñoh glavnom konobaru, koji mi reče da sam prva stigla. On me povede uza stepenice do drugog sprata, gde sedoh u jedan od raskošno tapeciranih separea u obliku potkovice koji je gledao na podijum sa šankom ispod. Naručila sam dark end stormi — koktel od goslingovog crnog ruma blek sil i ñumbirovog piva — i pijuckala ga kad videh kako mi prilazi moja najbolja drugarica na celom svetu. —Ja tebe znarn — reče Kler, sedajući u separe, hvatajući me u jak zagrljaj. — Ti si ona cura koja je otišla

i rešila gomilu ubistava bez ikakve pomoći svojih drugarica iz kraja. — I ostala živa — rekoh. —Jedva, kako čujem. — Čekaj — reče Sindi, žureći da se smesti u separe s moje druge strane. — Hoću i ja da čujem. Zvanično, ako nemaš ništa protiv, Lindzi. Mislim da je red da odradimo jedan mali ekskluzivni intervju s našim proslavljenim policijskim asom. Ljubnuh je u obraz. ― To ćeš morati da vidiš s PR službom ― rekoh joj. — Najgora si — reće ona, uzvraćajući mi poljubac. Kler i Sindi naručiše svaka po jedno od egzotičnih pića po kojima ovaj bar beše poznat, kad stiže i Juki, pravo iz kancelarije. Još je bila u svom elegantnom advokatskom odelu, ali joj se u sjajnoj crnoj kosi šepurio novi, izazovno crveni pramen. Utom stigoše i rolnice od školjki i rakova, dok je drugi konobar sa strane pripremao svež tatarski biftek. Dok su nam služili hranu i piće, ja ispričah devojkama o obračunu u staklenoj kući na brdu. — Bilo je tako čudno što sam u njoj videla prijatelja rekoh za Karoli - a nisam je uopšte poznavala. — Prosto ti doñe da posumnjaš u svoju intuiciju — reče Sindi. — Stvarno. Prevanla je i moju sestru. — Misliš da je samo motrila na tebe jer si istraživala ubistvo tog Brajana Milera? — upita Kler. — Da. Držala je ,,prijatelja“ blizu sebe, a neprijatelja još bliže. — Za NN lice broj dvadeset četiri. Njegov slučaj je zaključen — reče Juki, podižući čašu. — Slučaj je zaključen — ponovismo, kuckajući čašama o njenu. Naručismo žutu grdobu, ražu sa šparglom, špagete od mejnskog jastoga i njujorški blek engus stek, i nekako, izmeñu zalogaja ove senzacionalne hrane i meñusobnog

uskakanja u reč, svaka uspe da ispriča svoju priču. Sindi je pisala priču o pljačkašu banke koga su uhvatili jer je pisao svoje ceduljice s „Ovo je pljačka“ na poleñini sopstvenih potvrda o uplati. — Ostavio je uplatnicu i zaždio s lovom — reče Sindi. — Kada se vratio kući policija ga je već čekala. Ovaj slučaj ide na vrh moje rubrike „Glupi lopovi“. — Imam jedan takav slučaj za tebe! - uskoči Juki. Moj klijent, neka ostane anoniman, pastorak je jednog od mojih ortaka iz firme i ja sam morala da ga branim — reče ona, vrteći crveni pramen kose u ruci. — Dvojica pandura zakucaju na njegova vrata tražeći osumnjičenog za pljačku. Moj tip im kaže: „Uñite slobodno“, jer ne zna ništa o pljački. Onda kaže: „Pogledajte gde god hoćete — samo nemojte ići na tavan." — Nastavi, nastavi — požurismo je. Juki otpi gutljaj kokte- la i pogleda oko stola. — Sudija im izda nalog za pretres, i oni nañu ono što je moj klijent krio na tavanu. Hidroponski uzgojenu marihuanu pod veštačkim svetlom. Izricanje presude će biti sledeće nedelje — reče ona, dok smo mi umirale od smeha. Dok je tekao razgovor za stolom, osetila sam se srećnom što sam ponovo s ovom ekipom. Toliko smo uživale u uzajamnom društvu i imale smo toliko toga zajedničkog — čak i s našom novom prijateljicom, Juki, koja je bila jednoglasno primljena u našu grupu zbog toga što mi je spasila kožu i život kakav sam poznavala. Taman smo htele da naručimo desert kad ugledah poznatog osedelog čoveka koji je pomalo šepajući išao ka nama. — Bokserova — oslovi me Džakobi, čak i ne zarezujući ostale. — Potrebna si mi, odmah. Kola su upaljena i čekaju ispred. Refleksno pokrih svoju sada već praznu čašu rukom. Puls mi prebaci u petu brzinu i mentalni slajd-šou jurnjave kolima i pucnjave poče da mi promiče pred

očima. — Šta

se dešava? — upitah. On naže glavu bliže meni, ali umesto da šapne on me poljubi u obraz. — Ništa se ne dešava — odgovori on. — Hteo sam da iskočim iz torte, ali ove tvoje devojke su me odvratile. — Hvala ti, Džakobi — rekoh, ganuto. Uhvatih ga za ruku. — Pridruži nam se na desertu. — Da znaš da bih mogao. Džakobi se uvuče u separe, i mi se ispomerasmo svaka pomalo da mu napravimo mesta. Konobar donese rashlañeni dom perinjon - hvala, Džakobi — i kada nam čaše behu pune, moji prijatelji, novi i stari, nazdraviše mom povratku. — U Lindzino ime. Dobrodošla kući!

EPILOG

146.

Prva

nedelja po povratku na posao proletela je kraj mene poput uragana pete kategorije. Telefon je zvonio bez prestanka, i policajci su mi iskrsavali na vratima na svakih nekoliko minuta donoseći mi najnovije informacije o više desetina aktivnih slučajeva. Svi smo bili na nogama. Ali najveći problem bio mi je evidentniji nego ikada ranije. Prosek rešenih slučajeva mog odeljenja bio je negde oko pedeset procenata, što nas je stavljalo veoma blizu samog dna liste odeljenja za ubistva u ovom velikom gradu. Nije da nismo bili dobri; prosto smo imali premalo ljudi a previše posla, i ekipa je izgarala do krajnosti. Staviše, ljudi su cele nedelje prijavljivali da su bolesni. Kada je Džakobi pokucao na moja staklena vrata te nedelje, rekoh mu da uñe. — Poručnice, došlo je do pucnjave na Oušn Biču, pogoñena su dva muškarca. Jedno vozilo se nalazi na licu mesta, jedno je na putu, a policajci još uvek traže pomoć. Svedoci su se uspaničili i počeli da se razilaze. — Gde ti je partner? — Koristi slobodne dane. Mogla sam da vidim sve zaposlene u odeljenju kroz staklena vrata moje kancelarije. Jedini policajac koji na stolu ispred sebe nije imao gomilu fascikli s aktivnim slučajevima bila sam ja. Zgrabih sako s naslona stolice. — Izgleda da ja idem s tobom - rekoh svom bivšem partneru. — Reci mi šta znaš. — Dve bande iz Dejli Sitija i Ouklenda sukobile su se na parkingu pokraj plaže — reče mi Džakobi. Sjurismo se niza stepenice i, pošto izañosmo na Makalisterovu, Džakobi otključa kola i sede za volan.

— Počelo

je s noževima, pa su povadili pištolje. Dvojica su umrla, jedan je ranjen. Dvojica počinilaca su privedena. Jedan počinilac se dokopao vode i zakopao pištolj u pesak. Već sam zamišljala mesto zločina, razmišljajući unapred o tome kako da pohvatam sve konce. — Trebaće nam ronioci — rekoh, držeći se grčevito za komandnu tablu kada smotasmo u Ulicu Polk. Džakobi mi uputi redak osmeh. — Što se ceriš, Džakobi? — Izvini, poručnice - podiže malo glas, da nadjača zvuk sirene. — Nešto sam razmišljao. — Da? — Još uvek volim da radim s tobom, Bokserova. Dobro je imati te ponovo u sedlu.

BABAC

BELEŠKA 0 AUTORIMA

Džejms Paterson roñenje 1947. godine. Dobio je nagradu Edgar 1977. godine za najbolje debitantsko delo kriminalističkog žanra za roman The Thomas Berryman Number, koji je najpre odbilo 26 izdavača. Mada kao svog omiljenog pisca često navodi Markesa, Džejms Paterson priznaje da su na njega najdublje uticali filmovi Operacija ,,Sakal“ i Isterivač ñavola: „Ujednom momentu sam shvatio da u meni ne čuči Ulis, ali da bi mogla čučati Operacija ’Šakal’

To otkriće polučilo je preko četrdeset napisanih romana, od kojih su mnogi i ekranizovani. Do sada su mu knjige prodate u stotine miliona primeraka, i prevedene na desetine svetskih jezika. Pošto je napisao nekoliko uspešnih trilera, Paterson je ranih devedesetih došao na ideju da stvori afroameričkog heroja u okviru tog žanra. Tako je nastao forenzički psiholog Aleks Kros, koji je postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva filma Prikrada se pauk (Laguna, 2002. i 2006) i Poljubi devojke (Laguna, 2004), oba s Morganom Frimenom u ulozi Krosa. Treći roman iz tog serijala je Džek i Džil (Laguna, 2007), a slede Mačka i miš (Laguna, 2007), Pop Goes the Weasel, Roses are Red, Violets are Blue, Four Blind Mice, The Big Bad Wolf, London Bridges, Mary, Mary, Cross, Double Cross i najnoviji Cross Country. Paterson se oprobao i u drugim žanrovima, pa je 1998. objavio naučno-fantastični roman Kad vetar duva (Narodna knjiga, 2004), a 2001. pojavljuje se sentimentalni roman Suzanin dnevnik za Nikolasa (Laguna, 2001), roman koji po snazi porede s Mostovima okruga Medison, potom Samantina pisma Dženifer (Laguna, 2005) i Sundays at Tiffany’s. U serijalu Maximum Ride dosad je objavljeno i njegovih pet romana za decu. Ženski klub za rešavanje ubistava naziv je serijala knjiga o četiri prijateljice - detektivki, reporterki, sudskom patologu i javnoj tužiteljki — koje zajednički rešavaju ubistva, i po njemu je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. Dosada su objavljeni sledeći romani iz tog serijala: Prvi koji umire (Narodna knjiga, 2002), Druga prilika (Narodna knjiga, 2003), Treći stepen (Narodna knjiga, 2005), Četvrti juli (Mladinska knjiga, 2009), The 5th Horseman, The 6th Target, 7th Heaven i najnoviji 8th Confession. Paterson je napisao i sledeće romane: Dvorska luda (Laguna, 2003), Kuća na plaži (Narodna knjiga, 2004),

Kuća na jezeru (Narodna knjiga, 2005), Ponoćni klub (Laguna, 2006), Spasilac (Evro Giunti, 2007), Sudija i porota (Evro Giunti, 2008), Seks na brzaka (Mladinska knjiga, 2008), Season of the Machete, Hide & Seek, Miracle on the 17th Green, See How They Run, When the Wind Bloivs, Black Friday, Cradle &All, Santa Kid, Honeymoon, Beach Road, You’ve Been Warned, Sail, Sunmsuit. Godine 2007, Paterson je započeo nov serijal romana o detektivu Majklu Benetu i njegovo desetoro dece. Do sada su objavljeni romani: Step on a Crack i Run for Your Life. Paterson poslednjih nekoliko godina knjige često piše u tandemu s drugim piscima — Endruom Grosom, Maksin Pitro, Piterom de Jongom, Hauardom Rafanom, Majklom Ledvidžom i Gabrijelom Sarbone. Džejms Paterson živi u Palm Biču na Floridi, sa ženom i sinom. Tea fovanović