Džejms Paterson - Tik-Tak

Džejms Pa​ter​son i Majkl Le​dvidž

TIK-TAK S en​gle​skog pre​ve​la Jana Tu​feg​džić Na​slov ori​gi​na​la: Ja​mes Pat​ter​son and Mic​ha​el Le​dwid​ge - Tick Tock

Po​sve​će​no us​po​me​ni na To​ma​sa Le​dvi​dža M. L.

Pro​log SEK​SI ZVER

1. Kao i luksuzne zgrade i francuski restorani sa pet zvezdica u četvrti Silk Stoking na Menhetnu, i parking Benčli Ist Sajd bio je rezervisan samo za najbogatije. Na četiri podzemna nivoa koja su se pružala ispod Istočne Sedamdeset sedme ulice, na regulisanoj temperaturi ređali su se, ušuškani jedan do drugog, stari modeli poršea, mno​štvo fe​ra​ri​ja, pa čak i dva lam​bor​gi​ni​ja u mu​škoj i žen​skoj ver​zi​ji. Najnoviji mercedes SL550 tamnoplave boje koji je izašao iz lifta za automobile u dva​na​est sati i tri mi​nu​ta te su​bo​te bio je kao pra​vljen za vo​žnju po tako sku​pom kra​ju. Tako je izgledao i vitak muškarac u četrdesetim godinama koji je čekao ispred kancelarije garaže u trenutku kad se mercedes elegantnih linija zaustavio tačno ispred nje​ga. Imao je kratku crnu kosu prošaranu sedima, ošišanu po ugledu na Bekama, ispeglane kaki pantalone, tamnoplavu polo majicu od svilenog konca i zagasitozlatan ten bogataša, te je bilo teško prosuditi da li se personalizovane registarske tablice na kojima je pisalo SEK​SI ZVER od​no​se na vo​za​ča ili na nje​gov au​to​mo​bil. – Pretpostavio sam da na ovoj vrućini želite spušten krov kao obično, gospodine Berger – rekao je kroz osmeh radnik garaže, polu-Hispanac, polu-Azijac, dok je izlazio iz kola i pri​dr​ža​vao vra​ta s unu​tra​šnje stra​ne oblo​že​na dr​ve​tom. – Uži​vaj​te u vo​žnji. – Hvala, Tomi – uzvratio je Berger znalački mu tutnuvši u ruku novčanicu od pet dolara pre nego što je seo za dobro poznat sportski volan luksuznog automobila. – Po​ku​ša​ću. Sedište od fine kože meko je prionulo Bergeru uz leđa kad se uz riku motora zaleteo kabrioletom niz Istočnu Sedamdeset sedmu ulicu do Pete avenije. Svež i skoro sladak miris hrastova i sviba iz Central parka lepo je dopunjavao miris ručno šivene kože. U Pedeset devetoj ulici krošnje iz parka smenila je kitnjasta bajkovita fasada hotela Pla​za. Koji trenutak kasnije s obe strane bulevara sa skupim radnjama, promicali su blistavi znaci koji kao da su iskočili iz časopisa Veniti fer: Ti​fa​ni, Ša​nel, Ze​nja, Puči, Fen​di, Luj Vi​ton. Ispred radnji mnoštvo turista, koji leti svake subote opsedaju grad, slikali su se i zapanjeno zurili oko sebe kao da ne mogu da veruju da su u samom centru prestonice sve​ta. Međutim, što se Bergera tiče najskuplja avenija na svetu mogla je da bude i zemljani put kroz kukuruzište u nekoj vukojebini. Iza reflektujućih stakala pilotskih naočara za sun​ce mar​ke Per​sol gle​dao je pra​vo is​pred sebe, ni na šta ne mi​sle​ći. To je bio njegov jedini istinski talenat. Svaka životna pobeda bila je rezultat usmerenosti ka cilju, sposobnosti da se usredsredi i prenebregne sve sem onoga što ga je vo​di​lo uspe​hu. I pored toga, kad je konačno stigao do odredišta, glavnog odeljenja Njujorške javne biblioteke na zapadnoj strani Pete avenije između Četrdeset prve i Četrdeset druge ulice, osetio je kako mu puls skače. Štaviše, dok je usporavao osetio je navalu adrenalina i srce ga je za​bo​le​lo dok je mah​ni​to tu​klo u rit​mu žmi​gav​ca. Čak i Oliver ima tremu, podsetio se dok je oprezno skretao u Istočnu Četrdeset treću

ulicu. Džek Dempsi. Elvis Prisli. Svi ljudi osećaju strah. Ono po čemu se veliki i zaslužni ljudi kao što je on razlikuju od ostalih jeste sposobnost da obuzdaju strah, da nastave iako ne mogu da ga se oslo​bo​de. Pošto je uglavio mercedes na parking mesto ispred Kar​ve​lo​vog kamiona sa sladoledom pola bloka dalje prema istoku, osećao se malo bolje. Kako bi se potpuno umirio ostao je da strpljivo posmatra kako se krov uz zujanje polako diže iznad njegove glave i zatvara precizno, simetrično, u divnoj harmoniji pokretnih delova. U trenutku kad se krov učvr​stio strah je i da​lje bio pri​su​tan ali znao je da može da iza​đe na kraj s njim. Po​kret, go​spo​di​ne Ber​ger, po​mi​slio je. Sad ili ni​kad. Po​di​gao je te​šku tor​bu s lap​to​pom sa poda is​pred su​vo​za​če​vog se​di​šta i otvo​rio vra​ta. Da​kle sad.

2. Pošto je prošao ispod zasvođenog trema u neobaroknom stilu i kroz obrtna vrata biblioteke, Berger je odmah primetio da bivši policajac s prodornim očima koji je obično radio subotom u holu nije tu. Umesto njega zatekao je mladog smetenjaka u prevelikom sakou, sezonskog radnika. Još bolje. Mladić, koji je očigledno bio iz predgrađa, s izrazom dosade na licu mahnuo je Bergeru da prođe pre nego što je ovaj uopšte pokušao da otvo​ri tor​bu. U čitaonici Rouz na trećem spratu, koja je bila velika skoro kao fudbalski stadion, vladala je tišina. Dvorana je bila oivičena tri metra visokim drvenim policama boje karamele i osvetljena mesinganim lusterima u rokoko stilu, okačenim o petnaest metara visoku kasetiranu tavanicu oslikanu muralima. Berger je koračao između redova dugih stolova za kojima su sedeli veoma ozbiljni ljudi između trideset i četrdeset i nešto godina i sa slušalicama u ušima netremice zurili u ekrane laptopova. Postdiplomci i ljudi posvećeni obrazovanju. Ništa od vikenda u Hemptonsu tokom leta za ovu marljivu dru​ži​nu želj​nu uče​nja. Našao je mesto za poslednjim stolom u nizu uz severni zid i seo leđima prema vratima odeljenja retkih knjiga čitaonice Bruk Ra​sel Astor. Pretvarao se da igra sudoku na svom novom sjajnom ajfonu dok žena za istim stolom, trudna Azijka u plišanoj trenerci, nije usta​la dva​de​set mi​nu​ta ka​sni​je. Dok je ona odlazila gegajući se, gospodin Berger je još jednom duboko udahnuo i po​la​ko iz​dah​nuo. Tada je ispod stola navukao par gumenih hirurških rukavica i izvukao bombu iz torbe za lap​top. Izgledala je potpuno isto kao laptop epl makbuk od sedamnaest inča, osim što je na mestu tastature, miša i unutrašnjih komponenti kompjutera bila šupljina. Ispunjavalo ju je dva kilograma eksploziva T4, italijanske verzije plastičnog eksploziva RDX. Površinu eksploziva bledožute boje prekrivao je pet centimetara debeo sloj nazubljenih krovnih eksera od nerđajućeg čelika, poput duple porcije srebrnih mrvica na đavoljem sladoledu u kor​ne​tu. Na dno uređaja je bila naneta lepljiva materija slična gelu. Pritisnuo je bombu čvrsto i za​le​pio je za sto bi​bli​o​te​ke is​pred sebe. Kapisla detonatora već je bila umetnuta u eksploziv i sada je samo čekala poslednji kontakt, što će se desiti kada neko ugleda laptop i prevari se pa podigne poklopac. Tik ispod poklopca čvrstim čvorom od najlona za pecanje bio je privezan živin prekidač, dobro smišljena staklena cevčica koja podseća na termometar i koristi se za alarme u automatima za čokoladice i osvežavajuća pića. Sve dok je poklopac zatvoren čovek bi bez ikakve bojazni mogao da igra frizbi sa ovom improvizovanom bombom. Ali ako se poklopac podigne više od pet centimetara, tečna živa će se preliti preko prekidača, po​to​pi​će elek​trič​ne vo​do​ve i au​to​mat​ski iza​zva​ti de​to​na​ci​ju. Gospodin Berger je zamišljao kako se jak udarni talas eksplozije širi punom čitaonicom Rouz raznoseći sve i svakoga u opsegu od dvanaest metara, na sve strane

izbacujući smrtonosan pljusak šrapnela koji će se razleteti četiri puta brže od brzine zvu​ka. Skinuo je rukavice, podigao praznu torbu za laptop i ustao pazeći da ništa ne dodirne. Pro​šao je kroz či​ta​o​ni​cu i brzo iza​šao ne osvr​ću​ći se. Počelo je, pomislio je kad je, uz ogromno olakšanje, izašao na mermerno stepenište. Od sada, samo je pi​ta​nje tre​nut​ka. Sat ot​ku​ca​va, mo​glo bi se reći. Pri​pre​ma. Po​zor. – Bum – veselo je prošaptao gospodin Berger sebi u bradu i krenuo niz stepenice pre​ska​ču​ći po dva ste​pe​ni​ka.

Prva knji​ga NA OBA​LI MORA

1. – Ispod šetališta, na obali mora – pevao sam na sav glas zatvorenih očiju unoseći se u pe​smu. – Se​de​ću na će​be​tu sa svo​jih de​set ve​li​kih beba. To mi se činilo kao prigodna pesma za šetnju po peščanoj stazi uz obalu plavosivog Atlantika. Nažalost, niko me nije podržao. Sekund kasnije bio sam zasut zvucima ne​o​do​bra​va​nja, zvi​ždu​ci​ma i frk​ta​njem de​se​to​ro dece. Poklonio sam im se uprkos svemu, i u teškim trenucima pokazujući plemenitost, po kojoj sam inače poznat. Ne smeš nikad dozvoliti da primete kako se preznojavaš, čak ni na le​to​va​nju, što je, kad raz​mi​sli​te, pri​lič​no te​ško. Zovem se Majk Benet i koliko mi je poznato, i dalje sam jedini policajac Njujorške policije koji živi u svom privatnom rijaliti programu. Neke moje šaljive kolege vole da me zovu istražitelj Majk plus deset. Zapravo, trebalo bi da bude istražitelj Majk plus jedanaest, ako računamo i mog dedu Šejmusa. A ja ga računam s obzirom na to da pravi više pro​ble​ma od sve moje dece za​jed​no. Bili smo na početku druge nedelje odmora u Brizi Pointu u Kvinsu, koji je mojoj brojnoj porodici bio preko potreban i ja sam već uveliko bio u fazi lenstvovanja. Kuća u ko​lo​ni​jal​nom sti​lu Nove En​gle​ske od pet​sto pe​de​set kva​dra​ta ovde na „Ir​skoj ri​vi​je​ri” kako je zovu svi policajci i vatrogasci koji tu letuju, pripadala je porodici moje majke, Marfijevima, već čitavu generaciju. Bila je pretrpanija od kokošinjca, ali zato smo tu mogli do mile volje da plivamo, jedemo hotdog, igramo se, pijemo pivo i noću palimo lo​gor​ske va​tre. Nije bilo imejla, elektronskih uređaja, niti moderne tehničke opreme bilo koje vrste osim ćudljivog klima-uređaja i bicikla zarđalog od morske vode. Gledao sam Krisi, naj​mla​đu u gru​pi, kako po ban​ki​ni juri mor​sku la​stu (ili je to bila zvi​ždov​ka). Let​nja re​zi​den​ci​ja Be​ne​to​vih ra​di​la je pu​nim ka​pa​ci​te​tom. Vreme je letelo ali, kao i obično, umeo sam da ga iskoristim na najbolji način. Za samohranog oca, koji podiže dvocifren broj dece, sposobnost da izvuče najviše u svakoj pri​li​ci je ne​što što se pod​ra​zu​me​va. – Ako vam se ne sviđaju Driftersi, šta kažete na malo Otisa Redinga? – doviknuo sam im. – Haj​mo svi za​jed​no. Sit​ting on the Dock of the Bay, po​či​nje​mo na tri. – Kakav im to primer daješ, Majk? Moramo da požurimo inače ćemo zakasniti – grdila me je Meri Ke​trin svo​jim ir​skim na​gla​skom. Zaboravio sam da pomenem Meri Ketrin. Ja sam verovatno i jedini policajac Njujorške policije koji ima irsku dadilju. Mada je ona, s obzirom na to koliko joj plaćam, više neki nesebični milosrdni anđeo. Kladim se da će uskoro nazvati neku katoličku školu po njoj, Blagoslovena Meri Ketrin, sveta zaštitnica policajaca pametnjakovića i haotičnih do​ma​ćin​sta​va. Kao i uvek, mlada i zgodna dama je bila u pravu. Krenuli smo u u Crkvu Sv. Edmund na Aveniji Oušensajd na misu u pet popodne. To što smo na odmoru nije bio izgovor za propuštanje mise, pogotovo za nas, jer je moj deda Šejmus, osim što je komičar, bio i sve​šte​nik koji se ne​dav​no za​re​dio.

Šta još? Da li sam pomenuo da su sva moja deca usvojena? Dvoje su crnci, dvoje su Hispano-Amerikanci, jedno je azijskog porekla a ostali su belci. Za našu porodicu se ne može baš reći da je ti​pič​na. – Kakav prizor – rekao je Šejmus sa stepeništa crkve posutog peskom kuckajući po satu, kad smo konačno stigli. – To mora da je dvanaest apostola. Naravno da nije. Oni ne bi za​ka​sni​li na misu. Ula​zi​te, ne​ver​ni​ci, pre nego što za​bo​ra​vim da ni​sam na​si​lan čo​vek. – Izvini, oče – rekla je Krisi, a onda je usledilo horsko izvinjenje ostalih jedanaest članova grupe od najmlađeg ka najstarijem: Šon, Trent, Fiona, Bridžet, Edi, Riki, Džejn, Brajan, Džulijana, moje najstarije dete, zatim Meri Ketrin, te poslednji po redu ali ne i po va​žno​sti, ja. Šejmus me je uhvatio za lakat dok sam uzalud tražio klupu koja može da primi dva​na​e​sto​čla​nu po​ro​di​cu. – Samo da ti ka​žem, da​nas dr​žim misu za Mejv – re​kao je. Mejv je moja pokojna supruga, žena koja je okupila ovu šaroliku prelepu porodicu pre nego što je podlegla raku jajnika nekoliko godina kasnije. I dalje se dešava da se ujutru probudim i potražim je rukom u krevetu pre onog usranog bolnog trenutka kad shvatim da sam sâm. Osmeh​nuo sam se i klim​nuo gla​vom po​ma​ziv​ši Šej​mu​sa po iz​bo​ra​nom obra​zu. – Dra​go mi je, mon​si​njo​re – re​kao sam kad su se za​ču​le or​gu​lje.

2. Služba nije dugo trajala, ali bila je lepa. Posebno kad smo se molili za Mejv. Nije da razmišljam da se kandidujem za papu, ali volim misu. Umiruje me i okrepljuje. U tim trenucima možeš da se osvrneš na proteklu nedelju, razmotriš počinjene greške i možda da raz​mi​sliš kako da ih ispra​viš. Na​zo​vi​mo to ir​skom psi​ho​te​ra​pi​jom. Ili bar te​ra​pi​jom za ovog psi​ho​tič​nog Irca. Sve u sve​mu, kad sam po​no​vo iza​šao na sun​ce, bio sam pri​lič​no smi​ren i ra​spo​lo​žen. A to je tra​ja​lo ta​man ko​li​ko je tre​ba​lo da se sve​ta vo​di​ca ko​jom sam se pre​kr​stio osu​ši. – Drži ga! Uda​ri ga jače! Tako je, mom​ci​i​i​ii! – vi​kao je neki kli​nac. Ispred crkve je nastao metež. Kako su se kola i ljudi razilazili, video sam grupicu od še​sto​ro ba​la​va​ca koji su za​po​če​li tuču na par​kin​gu. – Pazi, Edi! – neko je vik​nuo. Edi? Po​mi​slio sam. Če​kaj malo. To je jed​no od moje dece! Požurio sam ka njima, a za mnom je krenuo moj najstariji sin, Brajan. Gomila dece mlatila se pesnicama i šutirala na asfaltu izbledelom od sunca. Počeo sam da ih grabim za kragne i razdvajam primenjujući u praksi znanje stečeno na treningu Njujorške policije za su​zbi​ja​nje ne​re​da. Pro​na​šao sam svog sina Edi​ja na tlu za​ja​pu​re​nog i na ivi​ci suza. – Hoćeš još batina, debilu? Sad ćeš da ih dobiješ! – povikao je jedan od onih balavaca koji su šutirali mog sina i krenuo prema njemu. Edi, naš dežurni knjiški moljac, imao je deset godina. Visok punačak klinac sa nakrivljenim kačketom Metsa izgledao je kao da mu je bar če​tr​na​est. – Odstupi! – S policijskim autoritetom u glasu, i još više u pogledu viknuo sam na ma​log si​le​dži​ju pro​bu​še​nih uši​ju. Edi, kome je suze za​me​nio čist bes, obri​sao je krv koja mu je cu​ri​la iz nosa. – Šta se de​si​lo? – pi​tao sam. – Taj kre​ten je vre​đao Tren​ta, tata. – Šta mu je re​kao? – Da je ir​ska crn​ču​ga. Okrenuo sam se i besno pogledao u debelog klinca s još debljim usnama. Trent je bio još mlađi od Edija, nevin sedmogodišnjak koji je, eto, bio crne kože. Stvarno sam poželeo da odalamim tog debeljka tako da mu spadne kapa. Ali onda mi je nešto drugo palo na pa​met. – U tom slu​ča​ju – re​kao sam pi​lje​ći u de​lin​kven​ta – mo​žeš da ga pre​bi​ješ. – Sa za​do​volj​stvom – od​vra​tio je Edi po​ku​ša​va​ju​ći da mi se otme iz ruke. – Ne, ne ti, Edi. Bra​jan tre​nut​no ni​šta ne radi. Brajan, metar osamdeset pet visok igrač američkog fudbala u juniorskom uni​ver​zi​tet​skom timu For​dam prep, s osme​hom je is​ko​ra​čio. U poslednjem trenutku sam ga zaustavio spustivši mu ruku na grudi. Nasiljem se

nikad ništa ne rešava. Bar ne u prisustvu svedoka. Između dvadeset i trideset odanih pa​ro​hi​ja​na Cr​kve Sv. Ed​mun​da sta​lo je da po​sma​tra šta se de​ša​va. – Kako se zo​veš? – pi​tao sam klin​ca kad sam mu pri​šao i uneo mu se u lice. – Fla​er​ti – re​kao je kli​nac s tu​pa​vim dr​skim osme​hom. – To je gel​ska reč za kre​te​na – re​kla je Džu​li​ja​na sto​je​ći po​red mene. – U čemu je tvoj pro​blem, Fla​er​ti? – pi​tao sam. – Ko kaže da imam problem? – odgovorio je Flaerti. – Možda vi imate problem. Možda Point nije mesto za vas. Možda bi vaša multietnička porodica trebalo da se pokupi i pre​me​sti u Hamp​to​ne. Zna​te, kod Pafa Di​di​ja i te eki​pe? Morao sam duboko da udahnem i još sporije izdahnem. Ovaj klinac je uspeo da me iznervira. Iako je bio tek tinejdžer, moja donekle pročišćena duša hrabro se opirala po​ri​vu da po​či​ni greh gne​va. – Ovo ću ti reći samo jednom, Flaerti. Drži se dalje od moje dece ili ćeš se naći na zad​njem se​di​štu mo​jih po​li​cij​skih kola. – Opa, ti si policajac. Sad sam se uplašio – rekao je Flaerti. – Ovo je Point. Znam više po​li​ca​ja​ca nego ti, ma​to​ri. Pri​šao sam mu još bli​že, do​volj​no bli​zu da ga uda​rim gla​vom. – Radi li neko od njih u Spo​for​du? – pi​tao sam ga na uvo. Spoford je bio ozloglašen njujorški popravni dom. Pošto sam video da guta knedlu po​mi​slio sam da me je ko​nač​no shva​tio ozbilj​no. – Pa šta – re​kao je Fla​er​ti i uda​ljio se. Kako to da se baš meni ovo događa?, pomislio sam kad sam okrenuo leđa zapanjenoj gomili ispred crkve. U rijaliti programima nikad ne vidite ovakva sranja. I šta je, do​đa​vo​la, mi​slio kad me je na​zvao ma​to​ri? – Edi? – rekao sam kad sam svoju bandu poveo nazad vrelom peščanom stazom ka obe​ća​noj ze​mlji, to​jest na​šoj kući. – Mo​lim, tata? – Klo​ni se tog ma​log. – Bra​ja​ne? – re​kao sam koju se​kun​du ka​sni​je. – Mo​lim, ćale? – Drži tog ma​log na oku.

3. Sat kasnije stajao sam na zadnjem tremu kuće mojih predaka, za roštiljem mojih predaka i imao sam pune ruke posla. Viršle su mi bile na stalku za grejanje. Spremao sam se da stavim kriške sira na pljeskavice od sveže samlevenog mesa, koje su cvrčale poređane iznad žara. Uživao sam u plavom dimu i ledenohladnom pivu u ruci. Bili smo to​li​ko bli​zu mora da sam čuo rit​mič​no va​lja​nje i raz​bi​ja​nje ta​la​sa po na​bi​je​nom pe​sku. Ako bih se izvio preko škripave ograde trema i pogledao levo, video bih Atlantik dva bloka dalje prema istoku. Ako bih pak pogledao desno, na drugu stranu zaliva Jamajka, video bih sunce kako se polako spušta iza obrisa nebodera na Menhetnu, gde sam radio. Na tu stranu nisam morao da gledam već više od nedelju dana i molio sam se da tako i osta​ne do pr​vog av​gu​sta. Nema sumnje, moj svet je divno mesto za koje se vredi boriti. Možda ne na parkingu is​pred cr​kve, ali sve​jed​no. Čuo sam nešto preko satelitskog radija iza leđa. Bila je to pesma iz osamdesetih Everybody Wants to Rule the World od grupe Tirs For Firs. Nasmejao sam se kad sam se setio kako sam uz tu pesmu plesao s Mejv na našoj svadbi. Pojačao sam ton. Godina 1985. mi je omiljena, u to nema sumnje. Nije bilo interneta. Kosa se češljala uvis i učvršćivala s mnogo gela. Slušao se Vird Al Janković. Gledali su se filmovi Džona Hjuza. Ako ika​da na​pra​ve pra​vu dža​ku​zi ma​ši​nu za pu​to​va​nje kroz vre​me, vra​ćam se na​zad. – Na tebe je red, pa​dre – čuo sam Tren​tov glas iza sebe. Unutra, za kuhinjskim stolom igrala se napeta partija holdem pokera, igre s irske ri​vi​je​re, slat​ki​ša je bilo u iz​o​bi​lju. – U redu, uz​i​mam kar​tu – re​kao je Šej​mus. – Deda, ovo nije ajnc – po​ža​li​la se Fi​o​na ki​ko​ću​ći se. – Nego? Ma​ga​rac? – na​ga​đao je Šej​mus. Razmišljao sam o onome što je moj novi mladi prijatelj, Flaerti, rekao o našoj multikulturalnoj porodici. Smešno je kako to ljudi pogrešno protumače. Moja porodica nije društveni eksperiment nastao po ugledu na Holivud. Svoju bandu smo okupili preko slučajeva na kojima sam radio u policiji i onih s kojima se susretala moja pokojna žena, Mejv, kao sestra na urgentnom odeljenju Medicinskog centra Džejkobi u Bronksu. Tu decu smo izbavili iz najgorih uslova koji postoje u Njujorku. Zavisnost od narkotika, siromaštvo, samoubistvo. Mejv i ja smo potekli iz velikih porodica, ali nismo mogli da imamo dece, tako da smo ih usvajali jedno po jedno. Eto, bilo je potpuno jednostavno i bez​um​no. Okre​nuo sam se kad je Trent otvo​rio kli​zna vra​ta ka tre​mu. Pripremao sam se da obavim ozbiljan razgovor između oca i sina na temu rasističkih glupana kada sam primetio da nosi nešto u ruci. Bio je to moj poslovni mobilni telefon koji je vibrirao. Uspaničeno sam pogledao ka neboderima na Menhetnu. Znao sam. Bilo je pre​vi​še do​bro i pre​du​go je po​tra​ja​lo, da ne spo​mi​njem da je bilo pre​vi​še mir​no. – Javi se – re​kao sam mu na kra​ju, iz​ner​vi​ran. – Be​net ovde – še​ga​čio se Trent du​bo​kim gla​som. – Daj mi me​sto zlo​či​na.

– Pa​met​nja​ko​vi​ću – re​kao sam uz​i​ma​ju​ći mu te​le​fon iz ruke. – To nisam bio ja – objasnio sam, utišavajući radio. – I ne moraš da me obavestiš o me​stu zlo​či​na. – Na​ža​lost, mo​ram – od​vra​ti​la je moja nova še​fi​ca, in​spek​tor​ka Mi​ri​jam Švarc. Zažmurio sam. Kakav sam je magarac! Znao sam da je trebalo da odemo u Veliki ka​njon na od​mor. – Na od​mo​ru sam – po​bu​nio sam se. – I ja sam, ali ovo je previše ozbiljno, Majk. Dovoljno ozbiljno da se umeša Ministarstvo državne bezbednosti. Upravo sam preko telefona razgovarala sa Policijskom upravom Menhetna. Neko je podmetnuo vrlo komplikovanu bombu u glavnom odeljenju Nju​jor​ške jav​ne bi​bli​o​te​ke. Umalo nisam ispustio telefon kad su mi niz kičmu i noge prošli ledeni žmarci. Želudac mi se prevrnuo kad su mi pred očima iskrsla sećanja na rad u krateru koji je ostao iza Svetskog trgovinskog centra posle jedanaestog septembra. Strah, tuga, jalov bes, apokaliptični smrad sprženog metala u mojoj odeći i dlanovima. Dođavola, pomislio sam. Nije valj​da opet. Mo​lim te. – Bom​ba? – po​la​ko sam po​no​vio. – Ak​ti​vi​ra​na? – Ne, hvala bogu. Deaktivirana. Ali je „dozlaboga komplikovana”, da citiram Pola Sela iz An​ti​bom​ba​ške je​di​ni​ce. Uz nju je osta​vlje​na po​ru​ka. – Mr​zim usra​ne po​ru​ke. Da nije izvi​nje​nje? – pi​tao sam. – Nismo mi te sreće, Majk – odvratila je Mirijam. – Piše ova bomba ne treba da eksplodira, ali sledeća hoće. Tako nešto. Načelnik želi da najbolji tim radi na ovom slu​ča​ju. I meni je po​tre​ban moj naj​bo​lji igrač. To si ti, Maj​ki. – Majki je upravo izašao – zaječao sam. – Ovde Donald. Da li treba da mu prenesem neku po​ru​ku? – Če​ka​ju te, Majk – po​žu​ri​va​la me je še​fi​ca. – Da, svi mene čekaju – rekao sam odlažući viljušku iako su pljeskavice počele da mi gore.

4. Dan-dva posle jedanaestog septembra, na naslovnoj strani Dejli njuza bila je objavljena dramatična slika vatrogasnih kola kako prelaze Bruklinski most ka kulama bliznakinjama zahvaćenim plamenom. Snimak je neverovatan, čak i pre nego što saznate da su svi va​tro​ga​sci iz tih kola, broj 118, ka​sni​je po​gi​nu​li u ku​la​ma koje su se sru​ši​le. Dok sam se dotrajalim ševroletom saburban vozio ka gradu istim tim putem ispod čuvenih lukova mosta, u susret bombi u Četrdeset drugoj ulici, ko zna zašto, nisam mo​gao da iz​ba​cim tu sli​ku iz gla​ve. Zaobišao sam zagušeni auto-put Frenklin D. Ruzvelt i prošao sporednim ulicama: Sejnt Džejms, zatim Boveri, pa Južnom park avenijom. Pola bloka zapadno od Glavne železničke stanice bile su postavljene drvene barikade Njujorške policije koje su zatvarale Četrdeset drugu ulicu u oba smera. Iza žute trake, mnoštvo turista iz Azije i Evro​pe za​u​ze​lo je prve re​do​ve i s po​dig​nu​tim ka​me​ra​ma po​sma​tra​lo ak​ci​ju. Pošto sam se probio kroz spoljni krug barikada pokazujući policijsku značku, parkirao sam se iza patrolnih kola Sedamnaeste policijske stanice, pola bloka južno od Četrdeset druge ulice. Dok sam izlazio iz kola primetio sam blistav nov Fordov kraun vik i nekoliko visokih uglađenih muškaraca u polo majicama sa oznakama MAOG, kako sede na haubi i raz​go​va​ra​ju pre​ko mo​bil​nih te​le​fo​na. Podozrevao sam da nisu došli da igraju polo. U našoj metropoli, još nervoznoj od napada jedanaestog septembra, dolazak federalaca iz Mešovite antiterorističke operativne grupe na najmanji nagoveštaj reči na T, postalo je deo standardne procedure. Ni ja ni moja zlatna značka nismo preterano zadivili federalce koji su me pu​sti​li da pro​đem. Znao sam da je tre​ba​lo da obu​čem jak​nu pre​ko ha​vaj​ske ko​šu​lje. Kada sam stigao do ugla zgrade koja se uzdizala ukoso od biblioteke, video sam još barikada postavljenih dalje niz Četrdeset drugu ulicu kod Šeste avenije i oko tri bloka u oba smera duž Pete avenije. Tišina i odsustvo automobila na jednoj od najprometnijih ras​kr​sni​ca na sve​tu de​lo​va​li su je​zi​vo, po​put sce​ne iz fil​ma o zom​bi​ji​ma. – Narednice, ke pasa? – pitao sam pokazujući značku uniformisanoj policajki hispanoAme​ri​kan​ki koja je sta​ja​la uz me​tal​nu ka​pi​ju na ula​zu u unu​tra​šnji krug ba​ri​ka​da. – Izgleda da je neka vucibatina zaboravila da vrati knjige na vreme pa je umesto knjiga u biblioteku vratila skrivenu bombu – kazala je dok sam se upisivao u evidenciju prisutnih na mestu zločina. – Evakuisali smo biblioteku i park Brajant. Antibombaši su unutra. Patrola Severnog Midtauna je odvezla autobus pun svedoka i osoblja u stanicu, ali ču​jem da ne ide na do​bro. Između stubova i fontana biblioteke video sam nervozne pripadnike Operativne grupe Severnog Midtauna i uniformisane policajce iz Sedamnaeste stanice. Neki su nosili sprave nalik policijskim radarima, ali su to zapravo bili detektori zračenja. Kombi bez policijskih ozna​ka opre​mljen ko zna ka​kvim ure​đa​ji​ma za te​sti​ra​nje bio je par​ki​ran uz ivič​njak. Na prednji ulaz biblioteke izašao je riđokos muškarac koji je, u belom kombinezonu od tajveka, podsećao na Maršmelou Mena; na povocu je vodio žutog labradora. Znao sam da taj labrador nije vodič za slepe, već PDE, pas za detekciju eksploziva. Volim pse, ali ne

volim da ih vidim na mestu zločina. Psi na mestu zločina ukazuju na bombe ili na leševe. A ja ni​sam že​leo da vi​dim ni jed​no ni dru​go. Ne ide na dobro zvuči kao dobra pesma za veče iza dugodnevice, pomislio sam dok sam se peo uz ste​pe​ni​ce iz​me​đu dva ogrom​na ka​me​na lava.

5. Krupan ćelav muškarac sa izvijenim crnim brkovima u plavoj maskirnoj uniformi sačekao me je ispod masivnog svoda na ulazu u znamenitu zgradu. Pol Sel je s tim brčićima neverovatno podsećao na lik sa amblema Antibombaške jedinice s prikazom ne​u​stra​ši​vog mom​ka slič​nog Cr​ve​nom ba​ro​nu, kako jaše bom​bu is​pred si​lu​e​te Men​het​na. – Psi su onjušili sva parkirana kola, uličnu rasvetu i korpe, tako da sam prilično uveren da nije postavljena sekundarna bomba – rekao je Sel. – Razmisli o tome. To je način da se lažnom bombom namami tim za hitne intervencije. To bih ja uradio. Pogledaj sve ove prozore. Neki džihadista bi upravo sad mogao da stoji iza jednog od njih i posmatra nas s prstom na detonatoru jedva čekajući taj veličanstven prasak i blesak sve​te sve​tlo​sti. – Pobogu, Pole, molim te – rekao sam držeći se za grudi. – Jutros nisam popio lek za srce. Sel i njegove kolege predstavljali su svetsku elitu kad je reč o rukovanju bombama, bili su uigrani, brzi i delotvorni kao prvoligaški hokejaški tim. Možda čak i bolji, s obzirom na to da je u ovoj je​di​ni​ci ka​zne​na klu​pa mr​tvač​ki san​duk. Svi po​li​caj​ci su lu​da​ci, ali ovi su ube​dlji​vo naj​lu​đi. – Dobro, dobro. Jesi li spreman da vidiš glavnu atrakciju? – rekao je Sel propustivši me kroz vra​ta bi​bli​o​te​ke gra​ci​o​znim po​kre​tom ruke. – Ne, ali daj da to oba​vi​mo – du​bo​ko sam udah​nuo. Dok smo prolazili ogromnim mermernim holom biblioteke prema kamenom stepeništu, mimoišli smo se s još jednom grupom još nervoznijih policajaca. Na trećem spratu u raskošnoj rotondi obloženoj drvetom nekolicina tehničara Antibombaške jedinice pomagala je svom kolegi da izađe iz zelenog odela nalik na kosmonautsko od kevlara, koje je služilo kao zaštita od eksplozije. Drugi tehničar je pakovao bežičnog robota na če​ti​ri toč​ka i rend​gen​ske ure​đa​je. – Ovaj, zar nam to ne tre​ba? – pi​tao sam. Sel je od​mah​nuo gla​vom. – Već smo deaktivirali bombu. Zapravo, nismo ni morali da je deaktiviramo. Nije bilo pred​vi​đe​no da ek​splo​di​ra. Dođi, po​ka​za​ću ti. Nerado sam ušao za njim u ogromnu čitaonicu. Ličila je na balsku dvoranu i izgledala je impresivnije od hola, sa velikim zasvođenim prozorima, lusterima i morem knjiga koje su zauzimale površinu zatvorenog fudbalskog terena iz devetnaestog veka. Poslednji sto u severnom delu raskošne dvorane bio je prekriven narandžastim ćebetom od kevlara za suzbijanje eksplozije. Puls mi se utrostručio i nagonski sam stisnuo pesnice kad je Sel po​di​gao ćebe. Na sredini stola se nalazilo nešto nalik belom laptopu. Onda sam umesto tastature vi​deo ek​se​re, žice i pla​stič​ni ek​splo​ziv koji je iz​gle​dao kao gli​na i stre​sao sam se. Na ekra​nu su tre​pe​ri​le je​zi​ve i iz​li​šne reči JA SAM BOM​BA, pra​će​ne po​ru​kom: OVA BOMBA NIJE TREBALO DA EKSPLODIRA, ALI SLEDEĆA HOĆE.

TAKO MI OČIJU JADNOG LORENSA. – Momak ima stila – rekao je Sel posmatrajući bombu skoro s divljenjem. – To je u suštini mina klejmor. Dva kilograma plastike iza svih ovih eksera, to je ekstremna verzija džinovske sačmare. Sve to povezano je na vrhunski živin prekidač osetljiv na pokret, dosad sam video samo još jedan takav. Čak je zalepio laptop za sto tako da bi neko mo​rao da ga otvo​ri i iz​li​je živu. – To je tako… in​ter​ak​tiv​no – re​kao sam vr​te​ći gla​vom. Daleko neprivlačniji deo poruke je zlokoban nagoveštaj sledeće bombe. Toga sam se pribojavao. Kao da neko hoće da se poigra Njujorškom policijom. A pošto sam bio na od​mo​ru nisu me za​ni​ma​le ni​ka​kve igre osim onih lop​tom za pla​žu. – Sigurno je vrlo vešt s lemilicom kad je uspeo da poveže bateriju. Mora da se razume u kompjutere, jer iako je izvadio čvrst disk programirao je svoju malu čestitku pre​ko upra​vljač​kog sof​tve​ra in​ter​nog ope​ra​tiv​nog si​ste​ma. – Kako to da nije ek​splo​di​ra​la? – pi​tao sam. – Presekao je jednu žicu i izolovao oba kraja da se bomba ne bi aktivirala, hvala bogu. Radnik obezbeđenja je rekao da je čitaonica bila puna, kao svake subote. Eksplozija bi sigurno usmrtila njih desetoro, Majk. Možda i dvadesetoro. Sam udarni talas od ovoliko pla​sti​ke mo​gao bi da sru​ši kuću. U ti​ši​ni smo zu​ri​li u po​ru​ku na ekra​nu. – Zvu​či sko​ro kao pe​sma, zar ne? – re​kao je Sel. – Da – potvrdio sam izvukavši blekberi da pozovem šeficu. – Već sam negde video taj stil. Zove se psi​ho​pat​ski pe​te​rac. – Šta ima​mo, Majk? – čuo sam Mi​ri​jam tre​nu​tak ka​sni​je. – Mi​ri​jam – re​kao sam zu​re​ći u tre​pe​ra​ve reči JA SAM BOM​BA. – U ne​vo​lji smo.

6. Hotel Alek​san​dar u Četrdeset četvrtoj ulici, tik iza Medisonove, kuburio je s manjkom osoblja, previsokim cenama i bio je potpuno oronuo. Za sto sedamdest pet dolara za noć tu ste mogli da dobijete sive zidove koji se ljušte, požutele peškire i smrad trave i mo​kra​će. Dok je prekrštenih nogu sedeo na stolu koji je pomerio do prozora sobe na poslednjem spratu, Berger je gledao kroz objektiv foto-aparata polako šarajući pogledom pre​ko mer​mer​nih stu​bo​va i per​va​za zna​me​ni​te bi​bli​o​te​ke se​dam​na​est spra​to​va niže. Jedanaest hiljada dolara vredan Ni​ko​rov objektiv sa superzumom prikačen na tridesetpetomilimetarski digitalni foto-aparat mogao je jasno da snimi lica na razdaljini do jednog kilometra. Iako se nalazio blok i po dalje, zahvaljujući neverovatno jasnom uve​li​ča​nju, Ber​ger je vi​deo ka​plji​ce zno​ja na ner​vo​znim li​ci​ma eki​pe za hit​ne in​ter​ven​ci​je. Pored njega na stolu nalazili su se laptop, digitalna štoperica i beležnica ispunjena čitkim stenografskim beleškama koje je hvatao poslednjih nekoliko sati. Postupak evakuacije. Vreme odziva. Ostavio je prozor otvoren kako bi mogao da čuje sirene i uživi se što više u me​tež koji je za​vla​dao na uli​ci. Trudio se da snimi što više detalja opreme u otvorenom kombiju Antibombaške jedinice, kad je neko pokucao na vrata. Uspaničen, Berger je odmah skočio sa stola, pa uzeo nešto s kreveta i prišao vratima. To je bila futuristička automatska puška ostri​jan šta​jer AUG, na​pu​nje​na s tri​de​set me​ta​ka ka​li​bra 5,56 NATO, za​pe​ta i sprem​na za ak​ci​ju. – Da? – re​kao je Ber​ger po​di​žu​ći ju​ri​šnu pu​šku na rame. – Po​slu​ga. Kafa koju ste na​ru​či​li, go​spo​di​ne – čuo se glas is​pred vra​ta. Nema šanse da su mogli ovako brzo da ga otkriju! Da ga nije video neko s drugog pro​zo​ra? Šta se, do​đa​vo​la, de​ša​va? Upe​rio je dugu pri​gu​še​nu cev pu​ške u cen​tar vra​ta. – Ni​sam ni​šta na​ru​čio – re​kao je Ber​ger. – Ne? – uz​vra​tio je ne​zna​nac, a onda je za​vla​dao ta​jac. Ti​ši​na je po​tra​ja​la. Ber​ger je u mislima video specijalca s fantomkom na licu kako postavlja eksplozivno punjenje na vrata. Stajao je pogleda uprtog niz puščanu cev, napetih mišića na žilavim podlakticama, s pr​stom na oki​da​ču, i če​kao ne di​šu​ći. – Oh, sranje… ovaj, mislim, stvarno mi je žao – rekao je na kraju hotelski radnik. – Pogrešio sam. Ovo je za sobu jedanaest, ne sedamnaest. Izvinjavam se, gospodine. Ne mogu da pro​či​tam sop​stve​ni ru​ko​pis. Izvi​nja​vam se što sam vas uz​ne​mi​rio. Ne možeš da zamisliš koliko si me uznemirio, pomislio je Berger trljajući hrbat nosa. Sačekao je dok nije čuo zatvaranje duplih vrata lifta u hodniku a onda je skinuo pušku s ra​me​na. Kada se ponovo dohvatio objektiva sa zumom, na ulici ispred biblioteke neki čovek je razgovarao sa šefom Antibombaške jedinice. Pošto je napravio snimak u krupnom planu, osmeh​nuo se kad je pre​po​znao lice koje se uka​za​lo na ekra​nu. To je on. Napokon. Istražitelj Majkl Benet. Konačno je stigao, citiram, najbolji po​li​ca​jac u Nju​jor​ku. Zadovoljstvo koje je preplavilo Bergera bilo je skoro istovetno onom psihičkom užitku

koji bi ose​tio po​što bi ne​po​gre​ši​vo pred​vi​deo po​tez pro​tiv​ni​ka u par​ti​ji šaha. Berger je s kezom škiljio kroz vizir foto-aparata posmatrajući Beneta. Znao je sve o njemu, o njegovoj istaknutoj karijeri u Njujorškoj policiji, i porodici koja je kao pravljena za gostovanje kod Opre. Berger je pogledao ka pušci na krevetu. S te razdaljine bez po muke bi mogao da saspe rafal u policajca iz puške s prigušivačem. Razneo bi ga u pa​ram​par​čad i is​pr​skao mer​mer​ne stu​bo​ve i ste​pe​ni​ce nje​go​vim osta​ci​ma. Ali zar time ne bi nepotrebno zakomplikovao stvar?, pomislio je Berger pomerajući po​gled s pu​ške. Sve u svo​je vre​me. Drži se pla​na. Oba​vi svo​ju mi​si​ju. „Ne menjajte kanal, prijatelji”, rekao je Berger osmehnuvši se, i ponovo slikao po​li​caj​ca. „Sle​di još mno​go uz​bu​dlji​vog pro​gra​ma. U Lo​ren​so​vu čast.”

7. Nisam imao nikakve brige dok sam se probijao kroz saobraćajnu gužvu subotnje večeri na auto-putu Bruklin–Kvins u povratku u Brizi Point. Ne, samo malo. To je ono što sam priželjkivao. Moje stvarno stanje bilo je bliže depresiji i dubokoj uznemirenosti nakon kon​tak​ta uži​vo sa so​fi​sti​ci​ra​nom bom​bom i taj​no​vi​tom elek​tron​skom po​ru​kom. Sel i njegov tim su na kraju isekli čitavu ploču stola iz biblioteke kako bi transportovali bombu do svog poligona u Bronksu. Posle kratkog telefonskog razgovora s odeljenjem Severnog Midtauna ustanovili smo da niko iz biblioteke, ni među posetiocima ni među za​po​sle​ni​ma nije pri​me​tio ni​šta ne​u​o​bi​ča​je​no. Kako u zgradi nema sigurnosnih kamera, to znači da, u suštini, nemamo nikakvih tragova, osim izuzetno sofisticirane improvizovane eksplozivne naprave i obećanja jednog, po svemu sudeći, nasilnog ludaka da će ih biti još. Da zlo bude veće, sastanak povodom incidenta bio je zakazan za sutra ujutru u sedištu Njujorške policije i moje pri​su​stvo je bilo oba​ve​zno. Mrzim „po svemu sudeći nasilne ludake”, razmišljao sam dok sam skretao na Belt par​kvej. Po​go​to​vo one koji na​i​zgled zna​ju šta rade. Iako je bilo deset sati, kad sam parkirao džip i popeo se našom peščanom stazom, video sam da su sva svetla u kući upaljena. Čuo sam svoju decu kako se smeju dok ih Šejmus zabavlja. Zvučalo je kao da igraju pikšeneri, omiljenu igru mog starog. Bio je ro​đe​ni glu​mac. Prošao sam iza kuće i uzeo nekoliko piva s namerom da sednem na verandu i opustim se. Kad sam se vra​tio, pri​me​tio sam pri​vlač​nu pla​vo​ko​su kako sedi na ste​pe​ni​ca​ma. Hej, čekaj malo, pomislio sam pošto sam dvaput pogledao da se uverim. To nije samo pri​vlač​na pla​vo​ko​sa, to je moja da​di​lja, Meri Ke​trin. – Psst – pozvao sam je i mahnuvši iz senke flašama ne bih li je namamio. – Dođi. Po​žu​ri da te neko ne vidi. Prošli smo dva bloka do plaže i krenuli u šetnju po dinama bez žurbe pijući pivo. Skrenuli smo levo i uputili se na sever prema obližnjem baru vatrosagaca Šugar boul, u koji smo išli već ne​ko​li​ko puta kad deca odu na spa​va​nje. Ako dosad niste pogodili, moj odnos s Meri Ketrin je nešto više od čisto poslovne veze. Ne mnogo više, ali ko zna? Ja ne znam, to je sigurno. Meri Ketrin je lepa žena. Ja sam, naravno, zgodan gospodin. Oboje volimo suprotan pol. Dodajte tome odmor i ste​šnje​nost u pu​noj kući i ne​što mora da se desi. Bar sam se ja tome na​dao. – Kako na​pre​du​je teza? – pi​tao sam je dok smo ho​da​li pla​žom. Osim što je dadilja porodice Benet, Meri Ketrin je završila istoriju umetnosti na koledžu Tri​ni​ti u Dablinu i upravo je radila na masteru na Ko​lum​bi​ji. Što znači da je jednako pametna i prefinjena koliko je lepa i ljubazna. Istinski je posebna. Zašto voli da pro​vo​di vre​me sa svi​ma nama mi​ste​ri​ja je koju čak ni ja ni​sam mo​gao da re​šim. – Spo​ro – re​kla je. – Koji si ono kurs hte​la da za​vr​šiš pre​ko leta? – Isto​ri​ju ar​hi​tek​tu​re – re​kla je.

Ni​sam imao baš ni​šta da ka​žem na tu temu. Ćo​rak. – Jesi li gle​da​la utak​mi​cu? – pro​me​nio sam temu. Dok smo pri​la​zi​li buč​nom, dup​ke pu​nom baru, Meri Ke​trin je za​sta​la. – Hajde da nastavimo šetnju, Majk. Tako je lepo napolju – predložila je i naglo skre​nu​la de​sno ko​ra​ča​ju​ći pre​ko pe​šča​nih dina i mor​ske tra​ve pre​ma Atlan​ti​ku. Do​pa​la mi se ta za​mi​sao. Ovog puta ni​sam oma​nuo. – Ako in​si​sti​raš – re​kao sam. Hodali smo uz plićak uz šum talasa kad je ispustila pivo. Oboje smo se u isto vreme sag​nu​li da ga do​hva​ti​mo i kuc​nu​li se gla​va​ma, dok nam je more za​plju​ski​va​lo noge. – Jesi li do​bro? – pi​tao sam dr​že​ći je za ra​me​na. Stajali smo toliko blizu jedno drugom da su nam se brade skoro dodirivale. U trenutku za​no​sa za​gle​da​li smo se jed​no u dru​go. Tada me je poljubila. Nežno, ljupko. Obuhvatio sam je oko struka i privukao je. Bila je lakša nego što sam očekivao, meka, tako tanana. Nastavili smo polako da se ljubimo i mi​nut ka​sni​je ose​tio sam nje​ne to​ple ruke kako drh​te na mom po​tilj​ku. – Jesi li do​bro, Meri? – pro​ša​pu​tao sam. – Jel’ ti je hlad​no? – Čekaj. Jeste. Mislim, nije. Hoću da kažem, izvini, Majk – rekla je i iznenada se od​ma​kla. Gle​dao sam je na sla​bom sve​tlu ne​on​skog zna​ka bara kako hita pre​ko pla​že, a onda je potrčala. Stopala ukopanih u vlažan pesak, preplavljen izmešanim osećanjima primetio sam da sad i meni malo drh​te ruke. Pro​tr​ča​la je po​red bara i na​sta​vi​la ka kući. – Izvini? – rekao sam sebi trljajući udarenu glavu. – To je najbolje što mi se danas de​si​lo. Mo​žda čak či​ta​ve go​di​ne.

8. Nakon mog pokušaja da izigravam Kazanovu, umesto da odem pravo kući, odlučio sam da svratim u Šugar boul da privijem nešto hladno na ranjeno… Šta? Srce? Sujetu? Nisam mogao da odlučim. Pijuckao sam hajneken dok sam gledao kako Metsi gube od Kabsa na sta​di​o​nu Siti fild. Či​ni​lo se da u Kvin​su ve​če​ras vla​da epi​de​mi​ja ne​u​spe​lih po​ku​ša​ja. Dok sam davio tugu u piću, razmišljao sam o onome što se upravo desilo između mene i Meri K. Ili, pre​ci​zni​je, ža​lio sam za onim što se nije de​si​lo. Jer, moram da priznam, bio je to lep poljubac. Nežan i ljubak i iznenađujuće senzualan. Svakako bih voleo da sam ostao s njom tamo dole uz plićak, gde smo možda mogli da izvedemo lokalnu verziju čuvene scene ljubljenja na plaži iz filma Odavde do več​no​sti. Ume​sto toga, po​be​gla je kao u sce​ni iz fil​ma Aj​ku​la. – Hej, pa ti nisi loš – rekla je tamnokosa mlada žena koja je stajala pored bilijarskog sto​la kad sam pet mi​nu​ta ka​sni​je iza​šao iz mu​škog to​a​le​ta. Stao sam u mestu i osmotrio privlačnu tridesetogodišnjakinju u majici koja je jedva išta pokrivala i tesnom šortsu, njeno slatko pijano lice i tetovažu Zvončice na levom gležnju. Nisam mogao da se setim kad mi se poslednji put nabacivala pripita mlada žena s tetovažom Diznijevog lika. Verovatno zato što se tako nešto nikad nije desilo. Moj unutrašnji radar za letnje šeme pištao je kao lud. Možda ova noć ipak neće biti totalni pro​ma​šaj. Ali pre nego što sam uspeo da smislim neki vrcav, šarmantan odgovor, telefon mi se ogla​sio na​ja​viv​ši po​ru​ku. Pogledao sam displej. Poruka je bila od Meri Ketrin. Naravno da je od nje. Sad bi da se dru​ži, po​mi​slio sam otva​ra​ju​ći po​ru​ku. Izvini što sam onako nepromišljeno reagovala, Majk. Stavljam decu u krevet. Ostavila sam zad​nja vra​ta ot​klju​ča​na. – Deca? – rekla je Zvončica čitajući poruku na blekberiju preko mog ramena. – Gde ti je bur​ma? U zad​njem dže​pu? Nosi se, kre​te​nu. Zaustio sam da objasnim, ali sam se predomislio shvativši da je Zvončica, u stvari, u pravu. Šta ja to radim? Nisam više klinac koji obilazi barove. Svakako nisam Petar Pan. Više ličim na onu staricu što je živela u cipeli. Neko mora da se ponaša zrelo, a to sam, na​ža​lost, ja. Osta​vio sam nov​ča​ni​cu od pet do​la​ra na šan​ku i iza​šao. Deset minuta kasnije ušao sam na zadnja vrata našeg letnjikovca. Na prstima sam prošao kroz „spavaonicu”, veliku haotičnu dnevnu sobu u kojoj su, na kaučima na izvlačenje i dušecima na naduvavanje spavali svi dečaci. Izgoreli na suncu, iscrpljeni, sanjali su vesele snove letnje noći nakon još jednog rajskog dana na plaži, ukoliko se bilo šta u gra​du može na​zva​ti ra​jem. Moja beba, Krisi, zakikotala se u snu kad sam je poljubio za laku noć u susednoj, maloj i pretrpanoj sobi u kojoj su spavale devojčice. Video sam ogromnu gomilu morskih školj​ki na sto​lu. Iz​gle​da da se bar neko do​bro pro​vo​di. Dok sam išao prema svom krevetu, video sam Meri Ketrin kroz odškrinuta vrata. Sa

zatvorenim očima, izgledala je eterično, kao s drugog sveta, spokojna kao kameni an​đeo. Odlepio sam pogled s nje i naterao se da produžim niz hodnik pre nego što pod​leg​nem že​lji da uđem i po​lju​bim i nju za laku noć.

9. Imao sam utisak da sam tek zaspao kad sam naglo otvorio oči u mraku, dok mi je srce snažno tuklo. Zbunjeno sam pogledao u mobilni telefon koji mi je stajao na stolu pored kre​ve​ta da vi​dim da me nije pro​bu​di​la zvo​nja​va. Tada sam čuo lo​mlja​vu sta​kla. – Tata! – uz​vik​nuo je neko od dece iz dru​ge sobe. Zvuk je dolazio iz spavaonice. Iskočio sam iz kreveta i trčeći niz hodnik palio usput sve​tla. Pored Rikijevog kreveta blizu isturenog prozora zatekao sam polomljeno staklo i komad betona. Dotrčao sam do prozora i brzo se sagnuo da izbegnem flašu piva koja se od​bi​la o pra​zno okno i pro​zu​ja​la mi po​red uve​ta. Video sam mala kola parkirana ispred kuće s ugašenim svetlima. Dvoje ili troje ljude se​de​lo je unu​tra. – Puši ga, Be​ne​te – do​vik​nuo je neko. – Či​sti se iz Po​in​ta dok još mo​žeš! Ponesen mržnjom, izleteo sam iz sobe prema ulaznim vratima. Bio sam mnogo više nego iznerviran, bio sam van sebe od besa. Ti kreteni su mogli da mi povrede ili ubiju dete. Bos, samo u boksericama, istrčao sam iz kuće i usput zgrabio aluminijumsku bej​zbol pa​li​cu sa ve​ran​de. Kad sam izašao na ulicu dali su gas. Gume su zaškripale i kola su odjurila. Čuo sam tinejdžere kako se smeju i viču. Umesto da kao obučeni pripadnik organa reda pokušam da zapamtim registarske tablice, ja sam se odlučio za drugačiji pristup. Zamahnuo sam i bacio palicu što sam jače mogao prema zadnjim svetlima kola. Odjeknula je udarivši o pra​zan ko​lo​voz u tre​nut​ku kad su skre​nu​li za oku​ku. Dotrčao sam do okuke, ali nisam ih više video. Pobegli su. Ostao sam da stojim potpuno budan tamo na asfaltu. Nema sumnje da mi je adrenalin skočio. Nije me bilo briga koliko Flaerti ima godina. Niko ne sme da ugrozi moju decu. Zaista sam imao želju da ubi​jem ne​ko​ga. Bra​jan mi je pri​šao kad sam se sag​nuo da uz​mem bej​zbol pa​li​cu. – Jel’ to bio onaj kli​nac Fla​er​ti, tata? – upi​tao je. – Mora da je on, zar ne? – Ni​sam im vi​deo lica, ali biće da je on – re​kao sam. – Raspitao sam se o njemu, tata. Kažu da je problematičan. U stvari, čitava porodica mu je problematična. Ima petoro braće i ne zna se koji je gori. Čak imaju pitbula. Čuo sam da pri​pa​da​ju ban​di Ve​sti​ja, tata. Razmislio sam o tome. Vestiji su ono što je ostalo od irske mafije, siledžije i gangsteri koji samo čekaju priliku i još uvek reketiraju u delovima Vest Sajda na Menhetnu. Jedan od njihovih zaštitnih znakova je komadanje tela. A mi smo se izgleda upravo zavadili s nji​ma. Bra​jan me je po​gle​dao za​bri​nu​to. Sta​vio sam mu ruku na rame. – Pogledaj me, Brajane – rekao sam mu, pokazujući mu da stojim na ulici u donjem vešu. – Da li ja tebi izgledam kao da nisam lud? Ti se u međuvremenu trudi da ih iz​be​ga​vaš. Ja ću se po​za​ba​vi​ti nji​ma.

Ni​sam znao kako, ali to sam pre​ću​tao. Kad smo se vra​ti​li, svi, ali baš svi su bili bud​ni i sta​ja​li su na ve​ran​di. Kad sam počeo da se penjem uz stepenice neki šaljivdžija iz kuće prekoputa za​zvi​ždao je za mo​jim raz​go​li​će​nim te​lom. – Tata, ulazi u kuću! – naredila je Krisi. – Ne možeš da hodaš okolo samo u donjem vešu. – U pra​vu si, Kri​si – re​kao sam po​tru​div​ši se da se osmeh​nem. – Tata je za​bo​ra​vio.

10. Sledećeg jutra sam poranio na posao. Što, ako ste na odmoru u najudaljenijem delu Kvinsa i želite da izbegnete gužvu na ulazu u grad, znači da morate da sednete u kola još kr​me​lji​vi, naj​ka​sni​je do pet i tri​de​set. Zahvaljujući betonskoj cigli koju nam je kasno sinoć dostavio odbor za doček Brizi Pointa, nisam se pošteno naspavao. Deca su se prilično uplašila, i mada nisam želeo da priznam, i ja sam. Mali Flaerti je stvarno delovao kao da je malo lud, a ja sam bolje od iko​ga znao na šta su sve bez​um​ni​ci sprem​ni. Nakon incidenta pozvao sam lokalnu policijsku stanicu, ili 1-0-0 u policijskom žargonu, i pola sata kasnije došla je policijska patrola. Popunili smo prijavu, ali po izrazu dosade na licu komandira smene nisam stekao utisak da je pronalaženje krivaca na vrhu njegove večernje liste priotiteta. Toliko o kolegijalnosti. Jedino što nam je preostalo bilo je da nađemo majstora da popravi prozor kasnije u toku dana i nadamo se da se to neće po​no​vi​ti. U kolima, pre nego što sam krenuo, proverio sam svoj blekberi i saznao da će se sastanak umesto u sedištu Njujorške policije u zgradi 1 Polis Plaza održati u modernoj novoj zgradi Biroa za antiterorizam Njujorške policije na granici Bruklina i Kvinsa. Iako mi je bilo drago što nisam morao da vozim toliko daleko, nije mi se dopalo što je ovaj slučaj tako brzo eskalirao. Moje nade da ću ipak moći da iskoristim ostatak odmora sve brže su iš​če​za​va​le. Dok sam bio još u putu Mirijam mi je predložila da se prvo nađemo na doručku u kafeteriji blizu sedišta Biroa za antiterorizam kako bismo se usaglasili pred sastanak. Sti​gao sam prvi i za​u​zeo sto po​red pro​zo​ra s ko​jeg se pru​žao po​gled na ve​li​ki ot​pad. Utišao sam televizor iza šanka na kojem su emitovane vesti Drugog kanala o podmetnutoj bombi. Posle kadra s morem policajaca koji su preplavili javnu biblioteku, usle​dio je sni​mak lepe re​por​ter​ke is​pred po​li​cij​skih ba​ri​ka​da. Kamiondžija sa susednog stola me je besno pogledao kad sam glasno zastenjao u svoju belu porcelansku šoljicu. Znao sam šta se sprema. Pritisak medija znači pritisak na gradonačelnika, za koji sam iz gorkog iskustva znao da će ubrzo biti preusmeren u jed​nom prav​cu − niz le​stvi​cu, pra​vo do mene. Desetak minuta kasnije, posmatrao sam kroz prozor svoju šeficu, Mirijam, kako izlazi iz svoje honde. Elegantna, sportske građe i razdražujuće vedra, Mirijam je više izgledala kao zgod​na mla​da mama iz vi​ših kru​go​va nego kao grad​ska po​li​caj​ka brit​kog uma. Iako mi je naredila da se vratim sa odmora, dopadala mi se moja odvažna nova šefica. Vođenje Odeljenja za slučajeve od posebnog značaja, koje je u Njujorškoj policiji bilo ekvivalent jedinice Delta Fors, bilo je maltene nemoguć posao. Ne samo da joj je glava bila stalno na panju zbog slučajeva koji su izazivali veliko interesovanje javnosti već je morala da stekne poštovanje i odanost najelitnijih istražitelja u policiji, koji su če​sto ume​li da se po​na​ša​ju kao pri​ma​do​ne. Mirijam, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva, nekako je uspevala u tome zahvaljujući pronicljivosti, duhovitosti i taktičnosti. Takođe je bezuslovno podržavala svoje ljude i nije

tr​pe​la ni​či​ji bez​o​bra​zluk. Uklju​ču​ju​ći i moj, na​ža​lost. – Do​bro ju​tro, šta se de​ša​va? – re​kla mi je še​fi​ca se​da​ju​ći za sto. – Da vidimo. Hm. Današnja glavna vest bila bi „Policajac izvisio za odmor” – rekao sam. – Hej, razumem te, kolega. Ja sam bila u Kejp Kodu i pijuckala koktel, kad su me po​zva​li. – S kim to? S ne​kim koga znam? – pi​tao sam. – Dama to nikad ne otkriva – rekla je namignuvši. – U svakom slučaju, nadam se da si izglancao cipele. Sander Flom iz Informativnog će biti na sastanku, kao i šef Antiterorističkog biroa, Čardi, i gomila nervoznih federalaca. Ti si današnji glavni go​vor​nik, i ne​moj da do​zvo​liš da te zbu​ne. – Čekaj. Premotaj nazad – rekao sam. – Ja sam glavni istražitelj na slučaju? Dakle, od​sad sam na od​mo​ru kad? Noću? – Eh, Majk – rekla je Mirijam dok joj je konobarica sipala kafu. – Vi Irci baš umete da ba​ra​ta​te re​či​ma. Jejts, Džojs a sad i ti. – Za finu Jevrejku iz Bruklina nisi ni ti loša s rečima kad treba nekome da mažeš oči – re​kao sam. – Če​kaj, ozbilj​no, dva šefa? Ot​kud to​li​ko gla​ve​ši​na da dođe u ne​de​lju? – Iz laboratorije je stigao nalaz o eksplozivu. U pitanju je T četiri iz Evrope, to jest iz Ita​li​je. Znaš kako se ko​me​sar sav uz​vr​ti čim ne​što ima​lo pod​se​ća na te​ro​ri​zam. Nov komesar, Ken Rodin, bio je ratoboran tip, predstavnik stare škole, bivši patrolni policajac koji je još uvek nosio tridesetosmicu u futroli oko gležnja iznad italijanskih cipela. Kako je stopa kriminala u gradu bila niska, glavni cilj mu je, neko je rekao opsesija, bio da spreči još jedan teroristički čin dok je on nadležan. To nije toliko paranoično koliko zvuči budući da je Njujork i dalje u vrhu top liste većine terorističkih or​ga​ni​za​ci​ja. – Iako smo daleko od zaključka da je reč o terorizmu, zasada moramo da sprovodimo pro​ce​du​ru ste​pe​na pri​prav​no​sti DEF​KON 1. Blek​be​ri mi se usi​jao ko​li​ko je no​ćas zvo​nio. – Hoće li Mak​ši​ri biti tamo? Tom Makginis, ili Makširi, kako su ga zvali u neformalnom obraćanju zbog ne baš tanane figure, bio je šef istražnog tima, Mirijamin šef i možda najveći strah i trepet Nju​jor​ške po​li​ci​je, ti​ra​nin že​ljan moći. Mi​ri​jam je za​ko​lu​ta​la oči​ma. – Što se opet bavimo ovim glupostima oko unutrašnje politike? – rekao sam. – Šta bi s govorom koji nam je načelnik održao prošlog meseca o tome kako gradonačelnik želi da Jedinica za slučajeve od posebnog značaja ima novu ulogu? „Najbolji ljudi, bez bavljenja po​li​ti​kom, samo re​zul​ta​ti?” Jel’ ti zvu​či po​zna​to? – Da, pa, gradonačelnik i načelnik, nažalost, neće biti na sastanku – rekla je Mirijam. – Moraćemo sami da izađemo na kraj sa dželatima policije. Zašto govorim mi? To je tvoj po​sao, Majk, zato što ćeš ti ima​ti glav​nu reč. – Blago meni – rekao sam srčući, dok je napolju sunce izvirivalo iza smrskanih au​to​mo​bi​la.

11. Zgrada Antiterorističkog biroa Njujorške policije bila je impresivna. Spolja je izgledala kao bezlična poslovna građevina usred odbojne industrijske zone. Iznutra je ličila na sce​no​gra​fi​ju se​ri​je 24. Bilo je elektronskih mapa, staklenih stolova za kojima su sedeli napeti policajci, i više televizora s ravnim ekranima nego na stadionu Jen​ki​ja. Dok sam pratio šeficu posred prostorije bio sam razočaran što nismo ušli kroz lažni šaht ili tobogan, kao Džejms Bond i agent Peri Klju​nar. Polako sam uviđao otkud toliki pritisak povodom uzbune u biblioteci. Poslednje što je načelnik želeo bilo je da njegova velika nova skupa inicijativa da se grad zaštiti na bilo koji na​čin za​ka​že. Sastanak se održavao u sali za sastanke sa staklenim zidovima pored nečega što se zvalo Odeljenje globalne obaveštajne delatnosti. Odmah sam spazio zamenika komesara i šefa Antiterorističkog biroa. Iako su na sebi imali sličnu odeću za golf, fizički kontrast između njih dvojice delovao je komično. Flom je bio visok i mršav, dok je Čardi bio nizak i zde​past. Roki i Bul​vinkl. Stan​lio i Olio. Nažalost, opazio sam i Mirijaminog šefa, Makšireg, koji je sa svojim podbulim bledim licem podsećao na ne tako simpatičnu reinkarnaciju Šefa Tvida iz Tamani Hola. Pored njega su stajali Sel iz Antibombaške jedinice i dva federalca, očigledno u dobroj kondiciji, koji su prethodnog dana bila u biblioteci. Izveštaji obaveštajne službe o nedavnim terorističkim bombaškim napadima u čitavom svetu stajali su na gomili na sredini du​gač​kog sto​la. Za​u​zeo sam me​sto i uzeo je​dan iz​ve​štaj. – Zašto ne počneš s onim što zasad znamo, Majk? – rekla je Mirijam čim sam zad​nji​com do​ta​kao sto​li​cu. – Ovaj, naravno – odvratio sam gledajući je popreko dok sam ponovo ustajao. – Dakle, juče popodne postavljena je bomba u glavnoj čitaonici glavnog ogranka Njujorške javne biblioteke. Izgledala je kao Me​kin​to​šev laptop povezan na plastični eksploziv. Veoma složena naprava koja može da usmrti desetine ljudi. U zagonetnoj elektronskoj poruci ostavljenoj na laptopu pisalo je da nije predviđeno da eksplodira, ali da sledeća hoće, tako im „očiju jadnog Lorensa”, šta god to značilo. Koliko smo do sada ustanovili, nije bilo sve​do​ka. – Gospode. Čijih očiju? Lorensa od Arabije? – oglasio se šef Makginis privukavši pa​žnju na sebe kao i uvek. – Ko je pronašao bombu? – pitao je Flom, visoki šef Informativnog odeljenja, koji je pod​se​ćao na pro​fe​so​ra. – Student Njujorškog univerziteta obavestio je čuvara da je neko ostavio laptop – ume​šao se Sel. – Ču​var ga je otvo​rio, vi​deo po​ru​ku, na​re​dio eva​ku​a​ci​ju i po​zvao nas. – Zar tamo ne​ma​ju be​zbed​no​snu pro​ve​ru na ula​zu? – pi​tao je Čar​di. – Imaju, neki klinac zaposlen preko leta proverava torbe – rekao sam gledajući svoje beleške. – Ali to je da ljudi ne bi krali knjige. Posetiocima je dozvoljeno da unose lap​to​po​ve. Re​kao je da mno​gi po​se​ti​o​ci sva​kog dana uno​se Epl lap​to​po​ve.

– Šta je sa si​gur​no​snim ka​me​ra​ma? – pi​tao je zde​pa​sti šef An​ti​te​ro​ri​zma. – Is​klju​če​ne su jer su u toku obim​ni ra​do​vi na re​no​vi​ra​nju – od​go​vo​rio sam. – Jesu li do vas došle neke pretnje koje bi mogle da se dovedu u vezu s ovim, Tede? – pi​tao je za​me​nik na​čel​ni​ka Sen​der Flom pred​stav​ni​ka FBI-ja. Viši od dvo​ji​ce fe​de​ra​la​ca od​mah​nuo je gla​vom. – Nije bilo intenziviranja aktivnosti – rekao je. – Mada Hezbolah voli da koristi pla​stič​ni ek​splo​ziv. He​zbo​lah? To je su​lu​do. Ili nije? – Ti se uvek zatekneš usred ovakvih sranja, Benete – rekao je nemilosrdni šef is​tra​žnog tima, Mak​gi​nis. – Koje je tvo​je struč​no mi​šlje​nje? – Istini za volju, instinkt mi govori da je to neki usamljeni bezumnik – odvratio sam. – Da je Hezbolah, zašto ne bi aktivirali bombu? Mislim da se u ovo više uklapa neki ludak že​ljan pa​žnje, koji se do​bro ra​zu​me u in​že​njer​stvo. Prisutni su zažamorili. Pomisao da bomba možda nije povezana s terorizmom nije naišla na dobar prijem. Na kraju krajeva, ako je u pitanju samo neki poremećeni usa​mlje​nik, za​što smo se oku​pi​li ovde? – Šta je s eksplozivom? – pitao je šef Informativnog. – Stigao je iz inostranstva. Možda je ta sumanuta poruka samo paravan koji treba da nas navede na pogrešan za​klju​čak. Jesu li lu​da​ci obič​no ova​ko do​bro or​ga​ni​zo​va​ni? – Iz​ne​na​dio bi se – re​kla je Mi​ri​jam. – Ako niko nema ništa protiv, predlažem da ovo do daljnjeg ostane u Odeljenju za po​seb​ne slu​ča​je​ve – ogla​sio se šef An​ti​te​ro​ri​zma ne​str​plji​vo gle​da​ju​ći oko sto​la. Razmišljao sam da iznesem prigovor podsećajući ih da sam na odmoru, dok me Mi​ri​jam nije po​gle​da​la. – I pokušaj da se ne pojavljuješ na televiziji, važi, Benete? Ovo je poverljiv slučaj – re​kao mi je Mak​ši​ri dok sam iz​la​zio. – Znam da ti to po​ne​kad te​ško pada. Zaustio sam da uzvratim zajedljivim komentarom kada se Mirijam pojavila iza mene i iz​ve​la me.

12. Nakon što smo na jedvite jade preskočili tu birokratsku prepreku, uputili smo se na Menhetn. Iako je bila nedelja, morali smo da odemo do svoje jedinice na jedanaestom spratu zgrade 1 Polis Plaza kako bismo sastavili operativnu grupu Odeljenja za posebne slu​ča​je​ve koja će ra​di​ti na slu​ča​ju Bom​ba​ša Lo​ren​sa, kako smo ga sada zva​li. Pratio sam Mirijam u hondi kroz Kvins i preko mosta u Pedeset devetoj ulici. Kroz vetrobran je, između zarđalih nosača mosta, bezbroj prozora Menhetna zurilo u mene. Pomisao da iza jednog od tih prozora neko upravo pravi precizan plan da raznese bombom ljude, nije bila posebno utešna. Pogotovo dok sam žurio preko ovog ras​kli​ma​ta​nog mo​sta. Kad smo stigli u centar i ušunjali se na zadnja vrata u naš štab, stigla mi je poruka na smart​fon. Poruka je bila od Emili Parker, agenta FBI-ja s kojom sam radio na poslednjem slučaju. Ostali smo u kontaktu posle istrage tako da sam znao da radi u kancelariji Biroovog PHNK-a, Programa za analizu nasilnih i seksualnih zločina, koji se bavi zabavnim stvarima kao što su ubistva, seksualno nasilje i neidentifikovanim ljudskim osta​ci​ma. Upravo sam čula za tvoj nastup pred njujorškim plavcima. Zar nije super raditi preko vikenda? Jesi li ti zadužen za slučaj bombe u biblioteci? Ovo se zove curenje informacija, pomislio sam. Kako je, dođavola, tako brzo saznala za naš tajni sastanak i to u nedelju? Mora da joj je rekao neko od kolega iz FBI-ja, koji su bili na sastanku, nagađao sam. Ne bi se valjda zabavljala s jednim od tih dosadnjakovića što jedu samo or​gan​sku hra​nu? Činjenica je da je Emili vrlo privlačna dama s kojom sam se prilično zbližio. Ne onoliko koliko bih voleo, ali imao sam priliku da osetim ukus njenog karmina na zadnjem sedištu tak​si​ja po​što smo re​ši​li slu​čaj. Rado se se​ćam tog uku​sa. Vrlo rado, u stva​ri. Dok sam razmišljao o tome odjednom sam se setio poljupca s Meri Ketrin koji smo prethodne noći podelili na plaži obasjanoj mesečinom. I to je bio vrlo lep poljubac, sad kad raz​mi​slim. Za​bav​no je biti slo​bo​dan, mada ume da bude i zbu​nju​ju​će. Tako je, kucao sam. Majk Benet, šef bibliotekarskih policajaca. Ha-ha, stigao mi je njen odgovor dok sam ulazio u lift. Čula sam da se kladiš na jednog aktera. Ako ti treba neko za razmenu ideja, ne zaboravi svoje rođake ovde u Kvantiku. Ro​đa​ke koji se lju​be, po​mi​slio sam. – Ideš li, ili si previše zauzet kucanjem poruka? – rekla mi je šefica, Mirijam, pošto se lift otvo​rio na je​da​na​e​stom spra​tu. – Gori si od mog dva​na​e​sto​go​di​šnjeg sina.

– Idem, mama – od​vra​tio sam, sklo​niv​ši te​le​fon da mi ga ne odu​zme.

13. Kose još mokre posle tuširanja Berger se vozio mercedesom u istočnom smeru auto-puta Kros Bronks napuštajući Menhetn. Kad je primetio galeba na ogradi nadvožnjaka pocrnelog od izduvnih gasova, pogledao je u ekran sistema za satelitsku navigaciju na uglačanoj komandnoj tabli kabrioleta. Nije još bilo ni podne, a već je daleko odmakao. Uvek je vo​leo da stig​ne ra​ni​je. Popio je gutljaj crne kafe iz termosa i vratio ga nazad u držač za šolje pre nego što je upalio žmigavac i polako skrenuo na isključenje s auto-puta za severni pravac državnog puta 95. Nekoliko minuta kasnije isključio se na izlazu jedanaest ka četvrti Pelam u Bronksu. Vozio se unaokolo desetak minuta pre nego što se zaustavio na pustom delu Ave​ni​je Bej​če​ster. Sedeo je i zurio u prizor propadanja grada. Na pločniku pored njega korenje poznato kao geto palme izbijalo je između pukotina umrljanog betona. Iza drveća ređali su se blo​ko​vi ma​siv​nih i ru​žnih stam​be​nih zgra​da od ci​gle. Grupa oronulih solitera zvala se Koop siti. Po onome što je čitao, to je bio najveći projekat stanogradnje u Sjedinjenim Državama. Naselje je izgrađeno na močvarnoj deponiji šezdesetih godina prošlog veka, i trebalo je da predstavlja napredno rešenje stambenog pitanja srednje klase u Njujorku. Umesto toga, kao većina neuspelih na​pred​nih re​še​nja, ubr​zo se pre​tvo​ri​lo u pro​blem. Berger se zapitao kako je urbana pustoš izgledala u decembru 1975. Gore, zaključio je od​mah​nuv​ši gla​vom. Dosta s glupostima, pomislio je i popio ostatak kafe. Zažmurio je i potisnuo sve osim zadatka koji ga je čekao. Nekoliko puta je duboko uzdahnuo, polako kao glumac koji se spre​ma da iza​đe na sce​nu. Još uvek je sedeo u kolima i radio vežbe disanja kada je ukrašeni sedefastosivi džip de​na​li pro​šao po​red nje​ga i za​u​sta​vio se pe​de​se​tak me​ta​ra da​lje. „Šta to imamo?”, rekao je Berger sam sebi kada je mlada žena hispanskog porekla izašla iz džipa. Berger je uzeo dvogled sa sedišta pored sebe i brzo izoštrio sliku. Imala je oko petnaest ili šesnaest godina, prevelike naočare za sunce u stilu Nikol Riči, previše šminke, skandalozno malu žutu majicu na bretele i šorts od teksas platna u kojem je maj​ka si​gur​no ne bi pu​sti​la na uli​cu. Berger je otvorio smeđu kovertu na kojoj je dotad stajao dvogled. Pogledao je fotografiju devojke koja se zvala Aida Morales. To je ona, zaključio je Berger. Meta po​tvr​đe​na. Denali je produžio, a devojka je krenula pločnikom ka Bergerovom parkiranom au​to​mo​bi​lu. Ber​ger je po​ti​snuo osmeh. Ni u snu ne bi mo​gao da po​sta​vi bo​lju za​se​du. Brzo se pogledao u retrovizoru. Već je bio prikladno obučen, vrećaste smeđe pantalone od poliestera i još šira bela košulja zakopčana do grla. Ispod košulje je na​gu​rao smo​ta​nu vre​ću za veš kako bi de​lo​vao krup​ni​je. Kad je devojka stigla do ugla nadomak zadnjeg ulaza u svoju zgradu, izvadio je crnu kovrdžavu periku iz papirne kese i stavio je na glavu. Gledajući se u ogledalu nameštao je

ču​pa​vu pe​ri​ku dok nije bio za​do​vo​ljan. Bila je na pola puta do svoje zgrade okrenuta maltene golim leđima kada je potrčao pre​ma njoj vi​ču​ći: – Izvi​ni, de​voj​ko. Izvi​ni. Izvi​ni! Zaustavila se. Iznenadila se kad je videla periku, ali on joj se već previše približio i bilo je pre​ka​sno. Berger je potegao nož iz korica na leđima, blistav vojni nož za preživljavanje u prirodi nalik mačeti sa dvadeset tri centimetra dugom oštricom. Rambo bi bio ponosan da ga ima. – Vrisneš li iskopaću ti oči iz lobanje, jebem li ti – rekao je povukavši je s leđa za bretele kao da su konci marionete. Odvukao ju je dvadeset koraka koliko ih je delilo od rampe za utovar blizu zgrade brže nego što je očekivao. Uvukao ju je između zida i prese za smeća veličine kamiona. Pored rampe stajala je mala plastična stolica. Tu verovatno sedi do​mar i ’vata zja​le, po​mi​slio je. – Evo, sedi. Ras​ko​mo​ti se – re​kao je Ber​ger spu​stiv​ši je gru​bo na sto​li​cu. Umesto da joj zalepi traku preko usta, kako je planirao, odlučio je da odmah završi s njom. Nije mo​gao da pod​ne​se smrad đu​bre​ta i zu​ja​nje muva. Prvi brzi ubod no​žem za​vr​šio je u nje​nom de​snom ra​me​nu. Pri​gu​še​no je vri​snu​la jer joj je držao ruku na ustima i pogledala u prozore i terase dvadesetospratnice u kojoj je živela, tražeći pomoć. Ali tu su bili samo klima-uređaji koji su zujeći kapali i zatvorena pro​zor​ska sta​kla. Bili su pot​pu​no sami. Vrisnula je još dva puta kad je Berger izvukao nož uz lak trzaj i zario joj ga u levo rame. Tiho je za​je​ca​la dok joj je krv cu​ri​la na pr​ljav be​ton. – Eto, vidiš? – rekao je milujući joj obraz slobodnom krvavom rukom. – Nije toliko strašno, zar ne? Još malo pa gotovo, dušo. Za koji minut oboje ćemo napustiti ovu smr​dlji​vu rupu. Do​bro ti ide.

14. U kasno nedeljno popodne još uvek sam bio za svojim stolom pošto sam dva sata prečešljavao baze podataka Njujorške policije i FBI-ja u potrazi za nerešenim slučajevima u kojima se pojavljuje ime Lorens. Iako sam naišao na priličan broj takvih, nijedan nije imao nikakve veze sa eksplozivima ili serijskim bombaškim napadima. Oči su mi bile suve kao ba​rut po​sle pre​gle​da​nja mora ne​po​ve​za​nih slu​ča​je​va. Skrenuo sam pogled s kompjutera na crtež okačen na zidu svoje pregrade, s prikazom dva policajca kako hapse tipa koji stoji pored tela mrtve Pils​bu​ri​je​ve maskote, dečaka od testa. – Njegovi otisci prstiju se poklapaju s otiscima prstiju na žrtvinom stomaku – bile su reči jed​nog od dvo​ji​ce po​li​ca​ja​ca. Eh, kad bi meni zapao tako lak slučaj, pomislio sam uz težak uzdah trljajući dla​no​vi​ma umor​ne ne​na​sme​ja​ne ir​ske oči. Iza mene, raštrkani po otvorenom kancelarijskom prostoru, pet-šest istražitelja Odeljenja za posebne slučajeve proveravalo je tragove evropskog eksploziva i ispitivalo moguće svedoke i zaposlene u biblioteci. Zasada, kao ni ja, nisu otkrili bukvalno ništa. Bez svedoka i mogućih osumnjičenih koje bismo mogli da povežemo sa uznemirujućim incidentom, mogao sam da se opkladim da ništa nećemo otkriti. Bar dok naš nepoznati počinilac ne napadne ponovo. Što je bila jednako depresivna koliko i zastrašujuća po​mi​sao. Već se smrkavalo kad sam konačno završio posao i krenuo nazad u Point. Na sreću saobraćajna gužva je uglavnom bila u suprotnoj traci, ka gradu sa Long Ajlenda, tako da sam, za pro​me​nu, sti​gao kući za ra​zum​no vre​me. Ispostavilo se da mi je moja banda pripremila veliko iznenađenje. Počelo je sasvim be​za​zle​no. Kad sam ušao, Trent je se​deo sam u pra​znoj dnev​noj sobi. – Hej, dru​že. Gde su osta​li? – Konačno – rekao je Trent odlažući špil karata za Uno. Uzeo je moje kupaće gaće koje su sta​ja​le po​red nje​ga na ka​u​ču i do​ba​cio mi ih. Ustao je i pre​kr​stio ruke. – Mo​raš to da obu​češ i kre​neš za mnom – re​kao je za​go​net​no. – Kuda? – pi​tao sam. – Bez pi​ta​nja – od​vra​tio je Trent. Moja porodica je luđa od mene, pomislio sam, pošto sam se presvukao i pustio Trenta da me povede dva bloka niže ka plaži obavijenoj mrakom. Kad smo se približili obali, video sam gužvu oko logorske vatre. Treštala je pesma grupe Blek Ajd Piz I Gotta Fe​e​ling. – Iz​ne​na​đe​nje! – vik​nu​li su oku​plje​ni kad sam im se pri​bli​žio. Pometen, krenuo sam ka njima u neverici. Sva moja deca su bila tu. Izneli su roštilj na plažu, unaokolo se širio miris rebaraca koja su se pekla na vatri. Na ćebetu su bile poređane kofa leda, pića i tanjir pun keksa. Porodična žurka na plaži Benetovih bila je u pu​nom jeku. – Šta je ovo, miša mu? Nije mi ro​đen​dan.

– Pošto nisi mogao da budeš ovde da iskoristiš dan na plaži – rekla je Meri Ketrin izlazeći iz senke i pružajući mi ogromnu drečavoplavu plastičnu čašu margarite – mislili smo da bi vo​leo da pro​ve​deš veče na pla​ži. Deca su sve sama smi​sli​la. – Opa – uz​vra​tio sam. – Volimo te, tata – rekla je Džejn, stavila mi venac od plastičnog cveća oko vrata i po​lju​bi​la me. – Zar te to to​li​ko čudi? – O da, tatice. Mnogo te lolimo – rekao je Riki i dobacio mi potpuno mokru fudbalsku lop​tu, uma​lo me po​go​div​ši u gla​vu; us​peo sam da je uhva​tim ne pro​suv​ši ni kap pića. Nakon još nekoliko antistresnih margarita i smejanja Šejmusu koji je plesao uz pesmu Wipe Out, bio sam spreman za plivanje. Okupio sam ih sve i bosom petom po​vu​kao li​ni​ju u pe​sku. – Do​bro. Na me​sta, po​zor… Već su potrčali, lukavi mali prevaranti. Utrčao sam u vodu sekundu posle njih. Uskočio sam na glavu i osetio bockanje milion iglica u lobanji u dodiru s hladnom slanom vodom. Čoveče, to mi je trebalo. Moja porodica je neverovatna. Imao sam mnogo sreće. Svi smo ima​li mno​go sre​će. Neko vreme sam ležao na leđima prepuštajući se zapljuskivanju talasa, a onda sam se uspravio, zgrabio jedno od manje dece koje je mirisalo na keks i podigao ga na ramena u iš​če​ki​va​nju sle​de​ćeg ta​mnog ta​la​sa. Svi su vri​šta​li i sme​ja​li se. Zurio sam u noćno nebo smrzavajući se i smejući se na sav glas. Začula se huka i još jedan talas se obrušio na nas. Zaurlali smo kao da ćemo time oterati talas, ali on se nije dao upla​ši​ti. I da​lje se obru​ša​vao. – Drži se čvr​sto! – do​vik​nuo sam i mali le​plji​vi pr​sti su me po​vu​kli za kosu.

15. Bio je mrak kad se Berger u mercedesu zaustavio pod hladnim jarkim svetlima benzinske pum​pe BP na ras​kr​sni​ci De​se​te ave​ni​je i Tri​de​set še​ste uli​ce na Men​het​nu. Odmah posle napada nožem stavio je svoju krvavu odeću u kesu i obukao farmerke i majicu s kratkim rukavima. S mesta zločina odvezao se pravo preko mosta Trogs Nek, odakle je sve to bacio u vodu, uključujući nož i periku. Poslednjih nekoliko sati vozio se kroz Njujork kako bi se opustio i ispraznio i, kao i uvek, usput je razmišljao i planirao. Naj​bo​lje za​mi​sli uvek su mu pa​da​le na pa​met baš u toku vo​žnje. Zaustavio se ne samo da sipa benzin već i zato što mu se levo koleno, na kojem je nosio steznik, oglasilo starom dobro poznatom žalopojkom. Hej, pozdravljam te odozdo, mom​či​no, kao da mu je govorilo. Sećaš me se? Irak, raketa iz ručnog bacača, komad raznete armature koji je progoreo kroz mene pretvorivši mi sve mišiće, ligamente, nerve i krvne sudove u paradajz—čorbu? Da, pa, žao mi je što moram to da pomenem, ali već me gadno boli ovde dole, drugar, i samo sam se pitao šta planiraš da uradiš tim po​vo​dom? Škrgućući zubima od bola Berger je otvorio poklopac rezervoara i s mukom ustao i izašao iz kola trljajući nogu. Dok je točio benzin, na suvo je popio tabletu perkoseta, ili „vi​ta​mi​na P” kako je vo​leo da ga zove. Dvadeset minuta kasnije upravljao je kabrioletom po gornjem delu grada blizu univerziteta Ko​lum​bi​ja, nadomak Morningsajd hajtsa. Skrenuo je na zapad i izašao na krivudavi Riversajd drajv, možda najinteresantniju ulicu na Menhetnu. Prošao je pored Grantove grobnice, raskošno osvetljene, čiji su se blistavobeli grčki stubovi i rotonda isti​ca​li na​spram mo​drog let​njeg noć​nog neba. Vožnja po krivinama Riversajd drajva izmamila mu je osmeh na lice. Imao je i čemu da se osmehne. Prelepe građevine s desne strane, tamna voda s leve, perkoset u krvotoku. Prolazio je kroz crvena svetla iz čiste zabave, presecajući druga vozila, is​pro​ba​va​ju​ći naj​no​vi​ji mo​tor s osam ven​ti​la iz Štut​gar​ta. Nije mogao da se zasiti svoje nove igračke vredne sto hiljada dolara. Bila je snažna kao zver i savršeno je prianjala uz tlo na krivinama. Kao što je rekao Oskar Vajld: „Imam kraj​nje jed​no​sta​van ukus. Uvek se za​do​vo​ljim naj​bo​ljim”, po​mi​slio je. Kad mu je igra dosadila, Berger je nagazio gas. Obilazeći taksije u slalomu izašao je na esplanadu kod Sto dvadeset pete ulice praveći samoubilačko polukružno skretanje. Kada je vi​deo pun me​sec iz​nad Had​so​na nije mo​gao da ne poč​ne da za​vi​ja na nje​ga. Tada se se​tio ne​če​ga. Za​što da ne? Odjednom je seo na naslon sedišta i vozio nogama kao Džek Nikolson u jednom fil​mu. Dok mu je vetar duvao u lice, obuzet ludilom koje mu je brujalo u glavi, Berger je sedeo visoko iznad vetrobrana s bosim nogama na volanu, i rukama prekrštenim preko grudi kao duh iz lampe na magičnom ćilimu. Žena iz kola pored kojih je projurio mu je za​tru​bi​la. On je je uz​vra​tio tru​be​ći, ali sto​pa​lom.

Ni​kol​son može samo da sa​nja da ima ovo​li​ka muda, po​mi​slio je Ber​ger. Bio je izuzetno dobro raspoložen. Osećao se živim prvi put posle ko zna koliko godina. Što je ironija s obzirom na to da će za nedelju dana verovatno biti mrtav baš kao stari Uliks Grant tamo u svo​joj grob​ni​ci. Sve u Lo​ren​so​vu čast, na​rav​no. Berger je ponovo urliknuo spustivši se nazad u sedište, i nagazio papučicu za gas na​bi​ja​ju​ći je u pod svo​jih ne​mač​kih sport​skih kola.

16. Srebrni bentli arnaž s nalepnicom engleske zastave na braniku izašao je ispod tamnozelene tende u trenutku kad je Berger hramljući prolazio Sedamdeset sedmom uli​com po​mo​ću šta​pa koji je dr​žao u pr​tlja​žni​ku mer​ce​de​sa. Da li taj bentli pripada nekom zemljoposedniku?, pomislio je. Jesu li to Vindzorovi došli u posetu iz Bakingemske palate? Naravno da nisu. To je bio Džonatan Brikman iz stana 7A, najveći Jevrejin posle Ralfa „Lifšica” Lorena koji pretenduje da se ubaci u re​do​ve be​lih an​glo​sak​son​skih pro​te​sta​na​ta. Berger se samo šalio. Brikman mu se u stvari dopadao. Sedeo je u odboru kada su razmatrali prijavu tog biznismena za koji je želeo da se useli u njihovu zgradu. Džonatan je imao het-trik besprekornih preporuka. Prin​ston, Har​vard, Goldman Saks. Njegovo imov​no sta​nje bilo je za​di​vlju​ju​će čak i za če​tvrt Silk sto​kings. Džonatan je bio i prijatan čovek. Ljubazan, skroman, privlačan i otmen u odelu na tanke pruge sašivenom po meri u Sevil rouu. Jedino što je ovom gospodinu finansijeru preostalo da uradi kako bi mogao mirne duše da umre i ode u raj, ili možda Grinič, bilo je da u Tajm​su ob​ja​vi da​tum ven​ča​nja svo​je ćer​ke de​bi​tant​ki​nje. Bergeru su se čak dopadale i Brikmanove anglofilske težnje koje je delio s Ralfom Lorenom. Šta je moglo da mu se ne dopada u idealizovanom aristokratskom svetu Ralfa Lorena u stilu Velikog Getsbija, svetu ispunjenom lepim domovima, odećom, nameštajem i ljudima? Brikman je nastojao da postane pametniji, srećniji, bolji. Ukratko, ne​što više. Bio je to pra​vi pri​mer op​ti​mi​zma i hra​bro​sti. Kada je Berger ušao u predvorje zgrade obloženo drvetom šećernog javora, spazio je vratara koji je radio nedeljom, natovarenog Brikmanovim kožnim torbama marke kouč. Zvao se Toni. Ili je bar tako rekao. Pravo ime mu je verovatno bilo Stipe, Ante ili Hrvoje, pret​po​sta​vljao je, s ob​zi​rom na hr​vat​ski ak​ce​nat. Dobro došli u Njujork, pomislio je Berger s osmehom, gde Albanci žele da budu Italijani, Jevreji žele da budu beli anglosaksonci, a gradonačelnik želi da bude doživotni car. – Gospodine Berger, da, dozvolite – rekao je Toni. – Samo trenutak i pritisnuću vam dug​me za otva​ra​nje lif​ta. Ozbiljno je to rekao. Neki od nepodnošljivijih stanara zgrade smatrali su krajnje ne​pri​klad​nim da po​dig​nu prst. – Ne brini, sam ću ovog puta, Toni – rekao je Berger pritisnuvši dugme. – Smatraj to pre​u​ra​nje​nom bo​žić​nom na​poj​ni​com. Kada je lift obložen mahagonijem stigao do poslednjeg sprata, otvorio se u hodnik s vi​so​kom ka​se​ti​ra​nom ta​va​ni​com. Je​di​na vra​ta u dnu hod​ni​ka vo​di​la su u Ber​ge​rov stan. Nekoliko godina ranije Brikman je diskretno ponudio veoma izdašnu sumu za taj stan. Ali neke stvari, kao što su dve hiljade kvadratnih metara stana na nekoliko nivoa koji gle​da na Cen​tral park, čak ni mi​li​jar​der ne može da kupi. Kao i uvek kad uđe, Berger je s poštovanjem zastao ispred dva predmeta u predvorju. S leve strane na ugrađenoj mermernoj polici nalazio se crn lakiran bokal od

bečkog porcelana, skoro savršen primerak u stilu Luja petnaestog, napravljen pod uticajem kineskog porcelana. S desne strane nalazila se upečatljiva slika Salvadora Da​li​ja Kor​pi​ca s hle​bom, re​mek-delo koje je naslikao neposredno pre nego što je izbačen iz madridske Akademije San Fer​nan​do zbog toga što je, istinito, rekao profesorima da nisu merodavni da ocenjuju nje​gov rad. Dok je stajao ispred njih Berger je lepotu i sigurnost svog doma osećao kao melem na rani. Neki bi rekli da bi starom mračnom stanu dobro došlo renoviranje, ali on ništa ne bi menjao. Okružen furniranim drvenim panelima u tom prašnjavom hodniku osećao se kao da živi na plat​nu ne​kog sta​rog maj​sto​ra. Ta zgrada je podignuta u vreme kad je još uvek postojala istinska aristokratija, uvažavanje nečijeg položaja, privilegija, strasti i talenta, i potreba za uzdizanjem na lestvici. Bila je to kuća duhova. Duhova velikih ljudi, velikih ambicija. Osećao je da mu žele do​bro​do​šli​cu u dom. Odlučio je da pripremi sebi kupku. I to kakvu, pomislio je, ulazeći u svoju omiljenu prostoriju. U zasvođenoj odaji od sto dvadeset kvadratnih metara u tirolskom mermeru nalazila se kada ugrađena u pod veličine manjeg bazena. Desno je bio veličanstven kamin dovoljno velik da se u njemu peče vo na ražnju. Levo od kade, francuska vrata, koja su za​u​zi​ma​la či​tav zid, iz​la​zi​la su na naj​vi​ši bal​kon od mno​štva bal​ko​na u sta​nu. Berger je posebno voleo tu da bude zimi. Kad je na balkonu bilo snega, on je otvarao vrata i pored razbuktale vatre ležao prekriven mehurićima sapunice posmatrajući svetla gra​da. Otvo​rio je vra​ta pre nego što se ski​nuo i po​la​ko spu​stio u to​plu vodu. Plutao je odmarajući se na leđima i posmatrao svetla grada, bela i žuta, rasuta po tam​nom moru kro​šnji dr​ve​ća. Sutra će „zabiberiti čorbu kao nikad ranije” – citirao je antipatičnog kuvara s kanala Fud netvork. Ovaj vikend nije bio ništa u poređenju s onim što čeka ljude kad se pro​bu​de su​tra uju​tru. Su​tra će biti pa​klen dan.

17. Uzbuđeni što smo još uvek budni iako je odavno bilo vreme za krevet, deca i ja smo potpuno mokri sedeli oko vatre i drhtali. Čuo sam Šejmusa kako se nakašljava spre​ma​ju​ći se da is​pri​ča jed​nu od svo​jih ču​ve​nih pri​ča o du​ho​vi​ma. Sećao sam ih se još iz svog detinjstva. Obične priče o duhovima bile su za kukavice. Šejmusove priče bile su prave pripovesti inspirisane H. F. Lavkraftom o ribolikim stvorenjima toliko zastrašujućim da su ljudi gubili razum od straha pri samom pogledu na njih. Mislim, svako može da uplaši malo dete. Retki su oni koji mogu da ih upoznaju s iskon​skim stra​hom. – Neka bude prilagođeno najmlađem uzrastu, važi, pa​dre? – rekao sam mu odvojivši ga u stra​nu. – Ne že​lim da mi deca ima​ju noć​ne more. A, bo​ga​mi, ni ja. – Do​bro, do​bro. Raz​vod​ni​ću je, kad mo​raš da kva​riš za​ba​vu – gun​đao je Šej​mus. – Majk? – šapnula mi je Meri Ketrin. – Hoćeš li da mi pomogneš da donesem još so​ko​va? Nije se ni pravila da ide ka kući. Krenuli smo niz mračnu plažu prateći liniju plićaka. Meri Ketrin je nosila belu letnju haljinu, pamučnu i tanku, koju nisam ranije video. U protekle dve nedelje je preplanula pa su njene plave oči došle do izražaja, svetlije i lepše nego inače. Okrenula je pogled i zadržala ga na meni dok smo šetali, a njeno kao iz​va​ja​no lice de​lo​va​lo je raz​o​ru​ža​va​ju​će ner​vo​zno. – Majk – iz​u​sti​la je dok sam je sle​dio u na​šoj mi​stič​noj po​tra​zi za so​ko​vi​ma. – Da, Meri? – Moram nešto da ti priznam – rekla je zaustavljajući se pored prazne stolice za spa​si​o​ce. – Nisu deca smi​sli​la da na​pra​vi​mo žur​ku, već ja. – Opro​sti​ću ti pod jed​nim uslo​vom – od​vra​tio sam uhva​tiv​ši je od​jed​nom za ra​me​na. Ovog puta nije bilo su​da​ra​nja gla​vom niti okle​va​nja. Po​lju​bi​li smo se. – Ovo je ludost. Šta mi to radimo? – upitala je Meri Ketrin kad smo zastali da dođemo do daha. – Tra​ži​mo so​ko​ve? – re​kao sam. Meri Ketrin se osmehnula i u šali me šutnula u cevanicu. Onda smo se popeli na sto​li​cu za spa​si​o​ce i na​sta​vi​li da se lju​bi​mo. Dugo smo se ljubili, grejući jedno drugo u naručju. Nisam želeo da se zaustavim, iako su me ko​mar​ci iz​u​je​da​li po le​đi​ma, ali po​sle ne​kog vre​me​na si​šli smo sa sto​li​ce. Vra​ti​li smo se na žur​ku, ali va​tra je bila uga​še​na, a deca i Šej​mus su oti​šli. – Oh, ne. Pro​va​li​li su nas – re​kla je Meri Ke​trin. – Ko zna? Možda će se ispostaviti da smo imali sreće i da ih je pojelo Šejmusovo ri​bo​li​ko ču​do​vi​šte – na​ša​lio sam se. Znao sam da smo u ne​vo​lji čim sam vi​deo Šonu i Kri​si na pred​njem tre​mu. – Evo ih, sti​žu. Sti​žu. Nisu mr​tvi – po​vi​ka​le su utr​ča​va​ju​ći u kuću. – Bo​ga​mi, je​smo – re​kla je Meri Ke​trin tiho. – Dobro, kud ste se vas dvoje denuli? Nema vas čitavu večnost! – oglasio se Šejmus s onim glu​pim, do​bro po​zna​tim osme​hom na licu.

– Da, tata – na​do​ve​za​la se Džejn. – Kuda ste oti​šli po so​ko​ve? U Bronks? – Pa, ovaj, nije više bilo so​ko​va, pa sam po​ku​šao, mi​slim, ovaj, oti​šli smo do rad​nje. – Ali bila je zatvorena pa smo se vratili peške – Meri Ketrin je brzo završila moju re​če​ni​cu. – Evo ovde ima gaj​ba koka-kole – ogla​sio se Edi iz ku​hi​nje. – Ne​mo​gu​će. Mora da je ni​sam vi​deo – od​vra​tio sam. – U fri​ži​de​ru? – na​sta​vio je Edi. – Dosta je bilo ispitivanja – prekinuo sam ga. – Ja sam ovde policajac a pritom i vaš otac. Još jed​no pi​ta​nje i svi ide​te u kre​vet. Vi​deo sam kako Šej​mus otva​ra usta da kaže ne​što. – I dobijate po guzi – dodao sam upirući prstom u njega, nakon čega su svi prasnuli u smeh. – Dobro, nema više pitanja – rekao je Šejmus. – Jel’ može onda pesma? Spremni, deco? Udri. – Majk i Meri, to su srca dva – pe​va​li su nam. Šej​mus je bio ube​dlji​vo naj​gla​sni​ji. – Ljubili se, grlili se – nastavili su, praveći krug oko nas i plešući kao zli vilenjaci – sve do pola dva. – Gotovi ste, jel’ vam jasno? – rekao sam, zajapuren, ne mogavši da zadržim smeh. – Sre​di​ću vas.

18. Bilo je vruće već u sedam i petnaest, kada je Berger usporio veliki kamion iznajmljen u agenciji Ba​džet i zaustavio se u Leksington aveniji blizu Četrdest druge ulice. Čak i ovako rano u ponedeljak ujutru, ljudi u poslovnim odelima nadirali su sa Glavne že​le​znič​ke sta​ni​ce kao pa​co​vi s bro​da koji tone. Izbacio je menjač iz brzine i izašao ostavivši upaljen motor. Nosio je kačket Jenkija, okrenut naopako, farmerke odsečenih nogavica, radne čizme i žućkastozelene jeftine naočare kupljene u apoteci. Svoj izgled kamiondžije iz predgrađa upotpunio je belom pot​ko​šu​ljom i zlat​nim lan​cem s pri​ve​skom, ve​li​kom Hri​sto​vom gla​vom. Trudio se da privuče pažnju praveći galamu dok je otvarao zadnju ogradu i podizao čeličnu roletnu, a onda je iz kamiona isterao teretna kolica. Na kolicima su se nalazila tri teška svežnja Njujork tajmsa uvezana plastičnom trakom. Dovezao ih je do hidraulične ram​pe ka​mi​o​na i pri​ti​snuo dug​me za spu​šta​nje. Probijajući se pločnikom kroz jutarnju gužvu brzo je upravljao teretnim kolicima do ulaza u prostranu železničku stanicu. Unutra su stotine ljudi uzduž i popreko presecali prostor nalik na katedralu trčeći kao deca u igri muzičkih stolica, nestrpljiva da zauzmu me​sto pre zlat​nog zvo​na koje ob​ja​vlju​je otva​ra​nje ber​ze. Punačak policajac iz Antiterorističke jedinice, s puškom M16 na ramenu, zevao je kad je Berger prošao pored njega gurajući kolica. Istovario je novine ispred prepune stanične radnje pored glavne čekaonice, koja se zvala Poslednje izdanje. Nizak Azijac s kožom boje mahagonija koji je radio za pultom izašao je iz radnje zbunjen kad je Berger okre​nuo ko​li​ca škri​pe​ći toč​ki​ći​ma. – Ponovo Tajms? – rekao je niski Azijat. – To je neka greška. Već sam primio is​po​ru​ku Tajm​sa. – Šta? – rekao je Berger dižući ruke. – Nemoj da me zajebavaš. Već je trebalo da završim isporuke. Malopre su me zvali iz centrale i rekli da ovo donesem. Čekaj da po​no​vo po​zo​vem te se​ra​to​re. Osta​vio sam mo​bil​ni u ka​mi​o​nu. Sad ću da do​đem. Azijac je vrteo glavom gledajući naramak novina koji mu je dosezao do grudi, dok je Ber​ger brzo iz​gu​rao ko​li​ca na​po​lje. Kad je na izlazu prošao pored policajca iz Antiterorističke jedinice, izvadio je iz džepa balističke čepiće i stavio ih u uši. Onda je skrenuo u dugačak hodnik koji vodi na Leksington aveniju, izvukao telefon iz džepa i okrenuo broj mobilnog okidača velike bom​be umo​ta​ne u no​vi​ne, koju je upra​vo pod​met​nuo. Štrecnuo se kad je čuo detonaciju dvadeset kilograma plastičnog eksploziva koja je odjeknula uz zaglušujuće bum! Tri metra od izlaznih vrata bledožuto parče mermera veličine pice proklizao je pored njega kao disk u šaflbordu. Za njim je proletela muška ak​ten-ta​šna. Iza​šao je na uli​cu u obla​ku pra​ši​ne i vre​log dima. Napolju, na Leksington aveniji, automobili su se zaustavili. Ljudi na pločniku su gledali prema ulazu u stanicu, ukopani u mestu kao figurice oko električnog vozića. Kolica su se prevrnula kad ih je Berger spustio s ivičnjaka. Obilazeći sa zadnje strane parkiran kamion, prešao je ulicu i zašao za ugao Četrdeset treće ulice, brzo, pognute

gla​ve, još uvek dr​že​ći aj​fon u ruci. Kad je odmakao pola bloka, udahnuo je i pozvao broj drugog mobilnog telefona koji je bio mon​ti​ran kao oki​dač. Taj te​le​fon je bio pri​ka​čen na za​pa​lji​vu na​pra​vu u ka​bi​ni ka​mi​o​na. Neko je vrisnuo. Kad je pogledao preko ramena video je stub gustog crnog dima kako se uz​di​že iz​me​đu po​slov​nih zgra​da. Umesto da aktivira eksploziv u kamionu samo da bi odvratio pažnju, ozbiljno je bio razmišljao da prikolicu napuni amonijum-nitratom natopljenim dizelom kao bombaš iz Okla​ho​ma si​ti​ja, ali je na kra​ju odu​stao. Bacio je kapu, naočare i Hristovu glavu u đubre i na trenutak zastao dvoumeći se i vr​te​ći gla​vom. Sve u svo​je vre​me, po​mi​slio je. Kada je izašao na Treću aveniju i krenuo ka centru još jednom se osvrnuo na crni uskovitlani oblak u obliku pečurke koji se uzdizao na julskom jutarnjem nebu. U daljini su se za​ču​le prve si​re​ne. Ber​ger je bio sve​stan da ovo​ga puta nije samo pre​šao gra​ni​cu. Upra​vo ju je iz​bri​sao.

19. Ujutru sam rano ustao. U polutami, pred svitanje obuo sam japanke i odvezao se biciklom do bakalnice nekoliko blokova ka severu od našeg letnjikovca na plaži. Pošto sam kupio dvadeset kajzerica i kilogram slanine, seo sam sa šoljom kafe za pohaban iz​let​nič​ki sto na par​kin​gu rad​nje, još uvek oba​vi​jen mra​kom, i za​gle​dao se u oba​lu. Sunce koje se dizalo iznad okeana podsetilo me je na leto kad sam imao sedamnaest godina. Drugar i ja smo po ugledu na Džeka Keruaka auto-stopom otišli do obale Džersija da posetimo jednu njegovu poznanicu. On je otišao nekud s tom devojkom, a ja sam prenoćio na plaži. Dok sam onako sam hodao praćen kričanjem galebova, isprva sam bio potišten, ali onda sam pogledao u vodu i razrogačio oči, zapanjen, prvi put očaran pred sli​kom ču​de​snog sve​ta. Osmehnuo sam se prisećajući se sinoćnog druženja s Meri Ketrin. Nije ni čudo što su mi na pamet pali tinejdžerski dani, pomislio sam, ispijajući ostatke grin mauntin kafe s ukusom francuske vanile. Nakon prethodne noći svakako sam se osećao kao da mi je ponovo sedamnaest. Nema sumnje da sam se ponašao kao klinac. Što po mom mišljenju ni u kom slu​ča​ju nije tako loše i to​plo pre​po​ru​ču​jem i dru​gi​ma. Šejmus me je čekao na tremu kad sam se vratio. Po njegovom prebledelom licu zaključio sam da se desilo nešto ozbiljno. U ruci je, ko zna zašto, držao moj telefon. Na​glo sam za​ko​čio, od​gur​nuo bi​cikl i po​tr​čao uz ste​pe​ni​ce. – Ne! Šta se de​si​lo? Neko od dece? Šej​mus je od​mah​nuo gla​vom. – Deca su do​bro, Maj​kle – re​kao je ne​stvar​no smi​re​no. Majkl? Jebote, ovo baš ne valja. Poslednji put mi se obratio krštenim imenom onog jutra kad mi je žena umr​la. Primetio sam da je iza njega u kući uključen radio. Spiker je zastajkivao i oklevao. Šej​mus mi je pru​žio te​le​fon koji je vi​bri​rao. Imao sam če​tr​na​est po​ru​ka od še​fi​ce. – Be​net – re​kao sam ja​vlja​ju​ći se dok je Šej​mus za​žmu​rio i pre​kr​stio se. – Oh, Majk – rekla je moja šefica, Mirijam. – Nećeš verovati. Upravo je eksplodirala bomba na Glavnoj železničkoj stanici. Četvoro ljudi je poginulo. Desetine njih je ranjeno. I je​dan po​li​ca​jac je stra​dao, Majk. Pogledao sam u nebo prošarano ružičastim i plavim, zatim u Šejmusa, i na kraju u podne daske trema pune peska. Moja jutarnja meditacija u stilu Dipaka Čopre je zvanično završena. Veliki zli svet se vratio da mi otme pažnju poput još jednog komada be​ton​skog blo​ka ba​če​nog kroz moj pro​zor. – Kre​ćem – re​kao sam vr​te​ći gla​vom. – Sti​žem za sat vre​me​na.

20. Posle zastrašujućih vesti, na putevima ka Menhetnu nije bilo prevelike saobraćajne gužve. Prethodnog dana sam se vratio kući neobeleženom službenom impalom, a kad sam izašao na auto-put Long Ajlend upalio sam sirenu i signalno svetlo i podigao ka​zalj​ku br​zi​no​me​ra do vrha. Ne paleći radio na kojem su se policijske frekvencije usijale od saobraćaja, pustio sam na ajpodu, najglasnije što sam mogao, Gimme Shelter od Stounsa. Tvrd mahnit rok iz se​dam​de​se​tih či​nio mi se kao vrlo pri​god​na mu​zič​ka po​dlo​ga za svet koji se ras​pa​da. Antiteroristička jedinica u punom sastavu već je postavila kontrolni punkt kod mosta u Pedeset devetoj ulici. Umesto da se zaustavim, pregazio sam nekoliko čunjeva prestrojavajući impalu na bankinu i izvadio značku, koju sam pokazao novajliji na barikadi pri brzini od oko šezdeset kilometara na sat. Bila su još dva kontrolna punkta, jedan na raskrsnici Pedesete i Treće, i poslednji na raskrsnici Četrdeset pete i Leksington avenije. Parkirao sam se iza ambulantnih kola čija mi je sirena probijala uši, i izašao iz auta. Iza čeličnih barikada za pešake s južne strane, desetine vatrogasaca i policajaca trčalo je naokolo na sve strane. Prišao sam da zauzmem svoje mesto među njima vrteći gla​vom u ne​ve​ri​ci. Kad sam stigao do ćoška video sam kamion iz kojeg je buktala vatra, i stao sam kao uko​pan. U predvorju stanice prekrivenom krhotinama spazio sam šefa Antibombaške jedinice, Sela. Izgledalo je da se nalazimo u pećini koja se urušila. Jedan od šefova vatrogasaca iz komandnog centra na mestu eksplozije nije me pustio da priđem pre nego što obučem ode​lo od taj​ve​ka i sta​vim ma​sku za ki​se​o​nik koja mi je pre​kri​va​la či​ta​vo lice. – Izgleda da naš prijatelj nije lagao o sledećoj bombi – rekao je Sel. – Reklo bi se da je u pi​ta​nju isti ek​splo​ziv koji smo na​šli u bi​bli​o​te​ci. Osmehnuo se ali sam mu u očima video potisnut bes. Bio je ljut. Kao i svi mi. Čak i kroz filtere maske na licu osećao sam miris smrti. Smrti, betonske prašine i istopljenog me​ta​la. Ne​mo​gu​će je bilo pred​vi​de​ti šta još može da se desi.

21. Bio je to najjeziviji dan u mojoj karijeri. Kasnije tog jutra pomogao sam medicinskim tehničarima da iskopaju telo starca, sitnog beskućnika zatrpanog u srušenom hodniku stanice ka Leksington aveniji. Zgrabio sam ga za nogu da ga stavim u vreću i zamalo se nisam srušio kad mu se noga glatko odvojila od tela. Zapravo, svi udovi su mu bili rastrgnuti od udara eksplozije. Morali smo da ga spakujemo u odvojene vreće kao raš​če​re​če​no pile. Kao da to nije bilo dovoljno potresno, popodne sam proveo u improvizovanoj mrtvačnici sa specijalistom sudske medicine, sastavljajući spisak poginulih. Mrtvačnica je organizovana u Apartmanu Kambel, otmenom koktel-baru i salonu, gde je prizor po​kri​ve​nih tela po​re​đa​nih is​pod sve​tlu​ca​vih lu​ste​ra de​lo​vao vrlo ne​pri​klad​no. Najgore je bilo kad su uneli ubijenog policajca. U intimnom okruženju, okupljenim članovima porodice uručene su njegove lične stvari. Kad sam čuo jauke, morao sam da izađem. Zaputio sam se jednim od praznih koloseka Glavne stanice. Zagledao sam se na nekoliko minuta u tamu na kraju koloseka i osetio peckanje u očima. Onda sam obrisao suze i vra​tio se na po​sao. Popodne sam se sastao s Mirijam pored prikolice Službe za vanredna stanja ispred ulaza u Glavnu stanicu u Četrdeset drugoj ulici. Primetio sam hordu reportera ograđenih na južnoj strani ulice kod nadvožnjaka, iza barikada. Ovog puta su došli iz čitave zemlje. Vrlo brzo će se pojaviti i ekipe svetskih mreža da snime svoje proklete priloge iz ovog pa​kla. – Ljudi iz Ve​ri​zo​na pretražuju evidenciju sa obližnjih telekomunikacionih tornjeva da vidimo da li je korišćen mobilni telefon kao okidač – rekla mi je Mirijam. – Ostali skidaju snimke sigurnosnih kamera iz najbližih radnji u čitavom bloku. Prema prvim svedočenjima viđen je veliki kamion koji je došao oko sedam. Beskućnik koji je spavao u prostoriji sa bankomatima u banci prekoputa rekao je da je pre prve eksplozije video mu​škar​ca kako gura ne​što na te​ret​nim ko​li​ci​ma. Mi​ri​jam je za​sta​la čud​no zu​re​ći u mene, pa me je pri​vu​kla bli​že. – I to nije sve, Majk. Treba da znaš nešto. Jutros je u jedinicu stiglo pismo. Naslovljeno na tebe. Rekla sam im da ga snime rentgenom pre nego što ga otvore. Unu​tra je bila ot​ku​ca​na po​ru​ka. S da​na​šnjim da​tu​mom i dve​ma re​či​ma: Za Lo​ren​sa. Po​di​gla mi se kosa na gla​vi i za​žmu​rio sam. Na​slo​vlje​no na mene? – Za Lorensa? – ponovio sam. – Šta se, dođavola, dešava? Mislim, daj! Ovo je van pa​me​ti. Nema ob​ra​zlo​že​nja, nema za​hte​va za ot​kup. Za​što je bilo na​slo​vlje​no na mene? Mirijam je slegnula ramenima i u tom trenutku šef Informativnog odeljenja Flom je iza​šao iz pri​ko​li​ce. – Biro za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive je avionom poslao svoje ljude da nam pomognu da identifikujemo eksploziv – rekao je. – Još uvek misliš da je u pitanju je​dan čo​vek, Majk? Jel’ to mo​gu​će? Jed​na oso​ba je mo​gla da pro​u​zro​ku​je sve ovo? Pre nego što sam stigao da odgovorim, gradonačelnik je izašao iz prikolice u pratnji

na​čel​ni​ka po​li​ci​je i na​čel​ni​ka va​tro​ga​sne slu​žbe. – Dobro jutro svima – rekao je gradonačelnik u mikrofon. – Žao mi je što moram da vam se obra​tim na ovaj tu​žan dan za naš grad – re​kao je. Ne onoliko koliko je meni žao, pomislio sam trepćući od sevanja mnogobrojnih bli​ce​va. *** Oko četiri sata bio sam u bolnici Bel​vi, i upravo sam ispitao stariju Kineskinju koja je iz​gu​bi​la oko u ek​splo​zi​ji, kad mi je za​zvo​nio te​le​fon. – Majk, žao mi je što moram ovo da ti javim – rekla je Meri Ketrin. – S obzirom na sve što se de​ša​va, znam da nije tre​nu​tak, ali… – Šta, Meri? – vik​nuo sam. – Svi su do​bro, ali u bol​ni​ci smo. Sent Džonz Epi​sko​pal. Na trenutak sam spustio telefon. Udahnuo sam. Još jedna bolnica? Još jedan pro​blem? Ovo već po​sta​je ap​surd​no. – Kaži mi šta se de​si​lo. – Edi i Riki. Potukli su se sa onim malim Flaertijem. Riki je najgore prošao, ima pet šavova na bradi, ali dobro je. Stvarno. Obojica su dobro. Molim te, ne brini. Kako je tamo? Mora da pro​la​ziš kroz pa​kao. – Nije tako stra​šno – sla​gao sam. – Upra​vo sam za​vr​šio, za​pra​vo. Do​la​zim do vas.

22. Ljutit, prljav i malodušan, parkirao sam se ispred kuće i još malo ostao u kolima. Pomirisao sam ruke. Izribao sam ih u bolnici, ali i dalje su smrdele na istopljen metal i smrt. Iscedio sam još malo dezinfekcionog gela na ruke i trljao ih dok me nisu zabolele. Onda sam se is​te​tu​rao iz kola, po​peo uz ste​pe​ni​ce na trem i ušao. Moja porodica je večerala, načičkana oko trpezarijskog stola. Kad sam ušao u kuhinju zatekao sam mrtvu tišinu. Prošao sam do drugog kraja stola da pogledam Rikijevu bradu i Edi​je​vu mo​dri​cu is​pod oka. Dok sam ja iznosio mrtve, neki bolesni klinac je zverski pretukao mog desetogodišnjeg i jedanaestogodišnjeg sina. Ovo je bilo moje utočište, a čak je i ono bilo pod op​sa​dom. Ni​gde više nije si​gur​no. – Šta se de​si​lo, mom​ci? – Mi smo samo igra​li ko​šar​ku na te​re​nu po​red pla​že – re​kao je Riki. – Onda je došao onaj Flaerti sa starijim drugarima – ubacio se Edi. – Uzeli su nam lop​tu, i kad smo po​ku​ša​li da je vra​ti​mo, po​če​li su da nas uda​ra​ju. – Dobro, deco, znam da ste uznemireni, ali potrudićemo se da prevaziđemo ovo najbolje što možemo – rekao sam s usiljenim osmehom. – Hvala bogu da su svi dobro, jel’ tako? – Tebi je ovo dobro? – rekla je Džulijana pokazujući na Rikijevu bradu. Naterala je Edi​ja da zine i po​ka​že okr​njen zub. – Tata, ti si po​li​ca​jac. Zar ne mo​žeš da uhap​siš tog si​le​dži​ju? – pi​ta​la je Džejn. – Nije to tako jednostavno – mirno sam odgovorio s uverljivim lažnim osmehom. – Tu su svedoci, policijski izveštaji i ostale začkoljice za odrasle kojima vi ne treba da se bavite. Ja ću se pobrinuti za to. A vi se malo primirite. Ne udaljavajte se od kuće. Možda sle​de​ćih ne​ko​li​ko dana ne mo​ra​te da ide​te na pla​žu. – Ne​ko​li​ko dana? Ali ovo nam je le​to​va​nje – re​kao je Bra​jan. – Da, le​to​va​nje na moru – do​ba​cio je Trent. – Deder, deco. Vaš, ovaj, otac najbolje zna šta treba raditi – rekao je Šejmus naslutivši da ću prasnuti. – U ovakvim okolnostima moramo da se ponašamo hrišćanski. Mo​ra​mo da okre​ne​mo dru​gi ob​raz. – Da – odvratio je Brajan – tako da sledećeg puta kad nas mlatnu, šavovi na onom pr​vom obra​zu ne po​pu​ca​ju. Brajan je bio u pravu. Osilili su se, a ja sam bio previše iscrpljen da smislim neku do​bru pri​ču i uve​rim ih da će sve biti u redu. Bridžet se, na drugom kraju stola rasplakala, a skoro istog trenutka pridružila joj se nje​na bli​zna​ki​nja Fi​o​na. – Hoću da idem kući – re​kla je Fi​o​na. – Ne sviđa mi se više ovde – dodala je Bridžet. – Ne žeilm da neko povredi Rikija i Edija, tata. Hajde da budemo kod tetke Suzi do kraja odmora. – Tetka Suzi je živela u Montgomeriju u državi Njujork, gde su ona i teča Džeri imali fantastičan restoran Bek jard bi​stro. Pro​šlog leta smo le​to​va​li u obli​žnjem Orindž lej​ku.

– Vas dve, pogledajte me. Niko više neće biti povređen, i još uvek možemo lepo da se pro​ve​de​mo. Ka​žem vam, stvar​no ću se po​bri​nu​ti za ovo. Obe​ća​vam. Osmeh​nu​le su se. Samo malo, ali ipak su se osmeh​nu​le. Ne mogu da ih izneverim, pomislio sam. Nema izgovora. Bio Njujork napadnut ili ne, mo​ram ne​što da smi​slim. Ali šta?

23. Već je pao mrak kad je Berger prešao most Vajtstoun. Pritisnuo je dugme za podizanje krova i skrenuo mercedesom iz Šeststo sedamdeset osme ulice u Severni bulevar u Fla​šin​gu u Kvin​su. Saobraćaj, bedni aerodromi i još bedniji bejzbol tim. Ima li nešto u Kvinsu da nije gro​zno? Polako se vozio mrežom ulica trudeći se da se ne izgubi. To nije bilo lako usred svih tih malih planskih kuća i niskih stambenih zgrada poređanih u dosadnim pravilnim re​do​vi​ma kuda god da se po​gle​da. Hva​la bogu na na​vi​ga​ci​o​nom si​ste​mu u ko​li​ma. Posle pet minuta konačno se zaustavio iza parkiranog autobusa za hendikepirane blizu šumovitog sporednog puta uz Kros Ajlend parkvej. Ugasio je motor ali je ostavio radio upaljen. Neko vreme je slušao neki razgovor na radiju, a onda je našao umirujući Bram​sov kon​cert. Kad se završio, ostao je da sedi u mraku. Bilo je pravo mučenje besposleno sedeti i čekati, a trebalo je još toliko toga da uradi. Ozbiljno se nosio mišlju da unajmi nekoga za taj deo posla, ali je na kraju odustao. Da bi se nešto ostvarilo valja obaviti i one manje važne stvari, podsetio je sebe. Čak je i Mikelanđelo, kad je oslikavao Sikstinsku kapelu, sam pra​vio ske​le i me​šao boje. Prošlo je skoro sat i po dok novi volvo krosover nije prošao pored njega i skrenuo s puta na zaklonjenu stazu uz dalekovod, prokrčenu kroz šumovito brdo, koja je služila kao sa​sta​ja​li​šte za lju​bav​ni​ke. Sačekao je deset minuta da se zagreju. Onda je navukao svoje pouzdane hirurške ru​ka​vi​ce, iz​va​dio novu crnu ko​vr​dža​vu pe​ri​ku i zgra​bio vre​ću. Svici su svetlucali među korovom i divljim cvećem kad je izašao na vlažan i pust sporedan put. Imao je utisak da se nalazi u unutrašnjosti Vermonta, ako se izuzme ogroman stub dalekovoda koji je na vrhu brda izgledao kao ružan i nepravilan, crn šav pre​ko tam​no​pla​vog neba. Iako su svetla parkiranog volva bila ugašena, dok je prilazio, Berger je video pokrete iza zamagljenih prozora karavana. Ljuljanje karavana bi trebalo da znači „ne uz​ne​mi​ra​vaj”, po​mi​slio je Ber​ger va​de​ći glo​ma​zan pi​što​lj iz pa​pir​ne vre​će. Prišao je suvozačkom prozoru i kucnuo po staklu debelom skraćenom cevi pištolja s me​ci​ma ka​li​bra bul​dog 0,44. Tup, tup. – Kuc, kuc – re​kao je. Oboje su bili na oborenom suvozačkom sedištu. Mlada dama ga je prva spazila preko mu​škar​če​vog ra​me​na. Bila je lepa ri​đo​ko​sa mleč​no​be​le kože. Kada je po​če​la da vri​šti od​stu​pio je ne​ko​li​ko ko​ra​ka u tami. Dok se muškarac mučio da navuče pantalone, Berger je zaobišao kola sa zadnje strane, došao do strane vozača i pripremio se. Zauzeo je savršen Viverov pucački položaj, obe ruke ispružene, laktovi čvrsti ali ne ispravljeni, težina ravnomerno raspoređena na jastučićima stopala. Kada se muškarac konačno uspravio u sedištu, uvo

mu je bilo na ni​ša​nu bul​do​ga. Dva silovita praska i jak trzaj moćnog pišolja bili su iznenađenje nakon tako lakog i glatkog okidanja. Pucanj je razneo prozor s vozačeve strane, kao i glavu sredovečnog napaljenka. Devojka na suvozačkom sedištu bila je zasuta krvlju i komadićima mozga i njen plač​ni vri​sak oti​šao je za ok​ta​vu više. Berger je laktom obrisao barut i znoj sa očiju. Spustio je težak revolver i smireno zaobišao kola s prednje strane vraćajući se do suvozačkog mesta. U takvim okolnostima moraš da ostaneš usredsređen i usporiš misli. Žena je pokušavala da pobegne na drugu stranu preko tela svog ljubavnika kad je došao do nje. Berger je ponovo zauzeo položaj i sa​če​kao da se okre​ne. Još dva praska nalik na detonaciju dinamita odjeknula su kad joj je ispalio dva buldog 0,44 met​ka u ble​do čelo. Onda je usle​di​la ti​ši​na, po​mi​slio je Ber​ger, oslu​šku​ju​ći. I bilo je do​bro. Prstima koji su mu još brideli od trzaja okidača vratio je pištolj u papirnu vreću i iz​va​dio ko​ve​rat iz dže​pa. Uba​cio je ko​ve​rat kroz raz​bi​jen pro​zor. Ne​što je bilo ot​ku​ca​no na pred​njoj stra​ni. MAJKL BE​NET, NJU​JOR​ŠKA PO​LI​CI​JA Pevušeći koncert koji je prethodno slušao na radiju zubima je povukao gumenu ru​ka​vi​cu s ruke i brzo se spu​stio niz brdo pre​ma svo​jim ko​li​ma.

24. – Idem po sladoled – rekao sam ustajući od igre Trivijal persjut koju smo počeli da igramo posle večere. Meri Ketrin me je zbunjeno pogledala dok sam odlazio. A kad sam joj na iz​la​sku po​ka​zao po​dig​nut pa​lac, samo se još više za​bri​nu​la. Ali umesto da odem po sladoled uskočio sam u impalu i pozvao svoju jedinicu tražeći adresu porodice Flaerti u Brizi Pointu. Da li je to bilo malo nepromišljeno? Jeste. S druge stra​ne, do​tad sam već bio po​lu​deo. Njihova kuća se nalazila s one strane Pointa koja izlazi na tesnac Rokvej, oko deset blo​ko​va da​lje. Od​ve​zao sam se pra​vo tamo. Stvarno su imali pitbula na lancu u dvorištu. Pomahnitao je kad sam izašao iz kola i kre​nuo uz kli​ma​ve ste​pe​ni​ce. Doduše, nije pomahnitao kao ja. Čak sam mu se osmehnuo. Posle današnjeg dana i sve​ga što sam vi​deo bio lako je mo​glo da se do​go​di da ja ugri​zem psa. Po​ku​cao sam na vra​ta. – Nadam se da imaš dobar razlog da mi lupaš na vrata – rekao je ćelavi koji je otvo​rio. Bio je krupan. Kako nije nosio majicu videlo se da je u formi: velika kuglaška ramena, pločice na stomaku, nabildovan kao da je izašao iz zatvora. Iza njega je stajao još jedan, jed​na​ko kru​pan i jed​na​ko pre​te​ćeg iz​gle​da, pre​kri​ven te​to​va​ža​ma. To je trebalo da me navede na opreznost. Umem da prepoznam nasilnika i mafijaša. Ali va​lja mi je po​sle ova​kvog dana bilo sve​jed​no. – Jesi li ti Fla​er​ti? – pi​tao sam. – Je​sam. Koji ku​rac si ti? – Ja sam Be​net. Imaš sina? – Imam ih pe​to​ri​cu. Ba​rem. O ko​jem pri​ča​mo? – De​beo, pe​gav, oko če​tr​na​est go​di​na. Je​sam već re​kao da je de​beo? – Pri​čaš o mom Šo​ni​ju? U čemu je pro​blem? – Da, pa, tvoj Šoni je danas razbio bradu mom jedanaestogodišnjem sinu, u tome je problem – rekao sam piljeći u Flaertijeve bezdušne oči kao u lutka. – Morao je da ide u bol​ni​cu. – To ne može biti – odvratio je ne trepnuvši. Hladno se osmehnuo. – Danas smo išli na pecanje. Ceo dan smo pecali. Bilo je baš lepo. Upecali smo nekoliko vrsta plave ribe. Hej, Bili, se​ćaš se kad je Šon da​nas upe​cao onu na​du​va​nu ribu? – A, da – rekao je siledžija iza njega, smejući se grohotom. – Naduvana riba. To je bilo ono okru​glo kao ba​lon, jel’? Baš sme​šno. – Vidiš. Biće da si se prevario – ponovo se oglasio stariji Flaerti. – Stani malo. Benet. Znam ja tebe. Ti si onaj s raznobojnom decom, jelda? I policajac si. Vidi, Bili, Oktopo​li​ca​jac gla​vom i bra​dom. – I no​sim pi​što​lj – do​dao sam, is​ke​ziv​ši se. – Ho​ćeš da ti po​ka​žem? Stvarno sam želeo da mu ga pokažem. U stvari, želeo sam da mu ga nabijem u usta da ose​ti ukus mog glo​ka.

– Znam kako izgledaju, ali hvala u svakom slučaju – rekao je Flaerti hladan kao špricer. – A sad, ako nemaš ništa protiv, nastavio bih da gledam utakmicu. Metsi će mo​žda jed​nom, za pro​me​nu, i po​be​de. Pri​jat​no veče, dru​že. Zalupio mi je vrata ispred nosa. Hteo sam da ih polomim. Publika na utakmici je poludela. Kao i ja. Ali čak i onako rastrojen znao sam da to nije dobra zamisao. Odlučio sam da se po​vu​čem. Pra​zna li​men​ka mi​ler haj laj​fa pala je po​red mene dok sam si​la​zio niz ste​pe​ni​ce. Mlađi Flaerti, zbog kojeg sam i došao, mahnuo mi je s prozora drugog sprata trošne kuće. – Opa, dru​že, izvi​nja​vam se. Mora da mi je is​kli​znu​la iz ruke. Iako je pas la​jao iz​bez​u​mljen kao da je na ivi​ci šlo​ga, čuo sam gla​san smeh iz kuće. Čitav dan svuda smrt, a kao poslastica za kraj ruganje. Kakav dan. Zgazio sam li​men​ku i po​žu​rio niz ste​pe​ni​ce pre nego što pad​nem u is​ku​še​nje da iz​vu​čem pi​što​lj.

25. Na povraku kući para mi je izlazila na uši pa sam odlučio da se malo osamim. Kako sam želeo da uradim nešto opuštajuće, ujedno i konstruktivno, opredelio sam se za ono što bi svaki policajac preopterećen poslom i ispunjen besa uradio u tim okolnostima. Poređao sam sta​re no​vi​ne pre​ko rad​nog sto​la u ga​ra​ži i po​čeo da ra​sta​vljam svoj glok 21. Sledećih pola sata potpuno sam se uneo u posao čisteći magacin i mehanizam dok sve nije bilo uglancano i sijalo se kao nov novčić. Iako se ne ponosim time, moram priznati da su mi, dok sam pedantno čistio pištolj, kroz glavu prolazile vrlo nehrišćanske misli u vezi s određenim žiteljima Brizi Pointa. Kad sam napunio šaržer poluautomatskog pištolja i udario ga dlanom da legne na mesto uz jedno glatko „klik”, rekao sam sebi da moram sa Šej​mu​som da se do​go​vo​rim o is​po​ve​da​nju. Dok sam čistio za sobom na polici iza pune konzerve kafe pronašao sam bocu škotskog viskija džoni voker blek lejbl. Mora da ju je ostavio jedan od mojih rođaka nakon što je i njegov odmor doživeo fijasko u stilu porodice Klarka V. Grizvolda. Lupkao sam pr​sti​ma po sto​lu mer​ka​ju​ći do​po​la punu fla​šu. Što se ne bih jednostavno napio i sve oterao dođavola? Svakako sam imao dobro oprav​da​nje. Više njih, u stva​ri. Dok sam nemoćno i umorno zagledao flašu viskija, ispred vrata garaže začuli su se ko​ra​ci na ste​pe​ni​ca​ma tre​ma, a onda i zvo​no na vra​ti​ma. – Hej, jel’ Džu​li​ja​na tu? – čulo se. To je bio Džo, kako god da se pre​zi​va, vi​sok dru​že​lju​biv nep​si​ho​tič​ni sred​njo​ško​lac koji živi uli​cu da​lje i če​sto svra​ća jer mu se svi​đa Džu​li​ja​na. – Zdra​vo, Džo – čuo sam Džu​li​ja​nin glas se​kun​du ka​sni​je. – Hoćete li Brajan, ti i ostali da idemo na video-igrice? – pitao je lukavi Romeo iz Brizi Po​in​ta. – Ne mogu večeras, Džo, ali poslaću ti poruku sutra, važi? – rekla je odsečno Džu​li​ja​na i pu​sti​la vra​ta da se za​lu​pe nje​nom dru​gu is​pred nosa. Čudno, pomislio sam, i nakon što je Džo otišao, izašao sam iz garaže i popeo se uz stepenice trema. Znao sam da ni moja ćerka nije ravnodušna prema tom dečaku. Šta se to de​ša​va? Kad sam video Džulijanu kroz nov prednji prozor, shvatio sam o čemu se radi. Sedela je na kauču, smejala se i lakirala nokte Bridžiti dok su Fiona, Šona i Krisi čekale svoj red. Primetio sam i Džejn, koja je sedela na fotelji s kolutovima krastavca na očima. Stajao sam tamo u čudu vrteći glavom. Džulijana je znala koliko je njene mlađe sestre uznemirila čitava gungula s Flaertijevima, pa je promenila plan za večeras kako bi ostala s njima i oraspoložila ih sestrinskim kozmetičkim tretmanom. Dok sam ja sedeo žudeći da otvo​rim fla​šu pića, Džu​li​ja​na je pre​u​ze​la ini​ci​ja​ti​vu i po​ka​za​la mi kako se to radi. „Da čujemo aplauz za oca godine, Majkla Beneta”, promrmljao sam i sručio se u ljuljašku na verandi. Još uvek sam tu sedeo kad je Meri Ketrin izašla iz kuće. Sela je po​red mene i na​mr​šti​la se vi​dev​ši moju tu​žnu sa​mo​sa​ža​lji​vu facu. – I? Ka​kvi su Fla​er​to​vi? – pi​ta​la je.

Po​gle​dao sam je spre​man da po​rek​nem po​se​tu su​se​di​ma, ali onda mi se oteo osmeh. – Neprijatni, Meri – rekao sam i zagledao se niz peščanu stazu. – Što se može reći za sve što se de​ša​va u po​sled​nje vre​me, zar ne? I za ovo le​to​va​nje. Ovaj grad. Ovu pla​ne​tu. Mudro se vratila u kuću i ostavila me nasamo s mojim crnim mislima. Kad mi je pola sata kasnije zazvonio poslovni telefon s brojem moje šefice na ekranu, ozbiljno sam pomislio da ga zafrljačim s trema što jače mogu. Možda i da ga upucam nekoliko puta u letu na svom lič​nom stre​li​štu za ga​đa​nje gli​ne​nih go​lu​bo​va u Bri​zi Po​in​tu. Onda sam se setio Trentovih reči od pre dva dana. Koga ja zavaravam? Letovanja su za obič​ne lju​de. Ja sam po​li​ca​jac. – Be​net ovde – re​kao sam u te​le​fon s gor​kim osme​hom. – Daj mi me​sto zlo​či​na. – Imam jed​no ta​man za tebe – re​kla je Mi​ri​jam.

26. Dok sam se vozio kroz Kvins, dvadeset minuta kasnije, razmišljao sam o dokumentarcu o godišnjoj fudbalskoj utakmici između Njujorške policije i Njujorških vatrogasaca koji sam gle​dao na ka​blov​skoj te​le​vi​zi​ji. U poluvremenu, pri nerešenom rezultatu, u svlačionici vatrogasaca vladala je atmosfera kakvu biste očekivali: raspoloženi jedri igrači i treneri ohrabrivali su jedni druge. S druge strane, u svlačionici Njujorške policije bilo je veselo kao u sobi za posete za​tvo​ra Raj​kers. Umesto uobičajenih reči podrške, zajapureni pobesneli policajci radije su urlali jedni na druge psujući kao kočijaši i udarajući pesnicama o ormariće kao nasilni men​tal​ni bo​le​sni​ci. Nema šta, smešna smo mi sorta. I to ne zabavno smešna, pomislio sam kad sam stigao na mesto poslednjeg gnusnog zločina, ubistva na industrijskom sporednom putu u Fla​šin​gu. Nije mi bilo sasvim jasno zašto sam baš ja od svih morao da dođem usred noći u ovu nedođiju, kad već imam posla preko glave s bombaškim slučajem. Ali bio sam uveren da ću usko​ro sa​zna​ti. Pored stuba dalekovoda na vrhu prilaznog puta, mala grupa istražitelja i uniformisanih policajaca fotografisala je mesto zločina i pretraživala korov uz žamor policijskih radio-frekvencija. Iza njih u daljini kola su i dalje jurila osvetljenim mostovima Vajtstoun i Trogs Nek. Sa crveno-plavim policijskim rotacionim svetlima koja su žmirkala iz​me​đu dr​ve​ća či​ta​va sce​na je de​lo​va​la ne​ka​ko bu​ko​lič​ki, sko​ro smi​ru​ju​će. Šte​ta što moj po​sao nije imao veze s mi​rom. Ve​če​ras po​go​to​vo. Nizak, besprekorno obučen istražitelj Filipinac iz Sto devete policijske stanice skinuo je gumenu rukavicu i predstavio se kao Endi Hant, dok sam se ja upisivao u evidenciju mesta zločina. Poprište ubistva do kojeg me je Hant odveo bio je volvo krosover sa finim en​te​ri​je​rom od šta​vlje​ne kože. Nekad finim enterijerom, ispravio sam se pošto sam prišao otvorenim vratima sa vo​za​če​ve stra​ne i vi​deo una​ka​že​na tela. Sredovečni muškarac i mlađa žena naslonjeni rame uz rame na sredini kola bili su ustreljeni dva puta u glavu pištoljem velikog kalibra. Tela im je prekrivala zelena srča razbijenog stakla. Mahnuo sam da oteram muvu zureći u stravične konture kapi krvi ras​pr​še​ne po vo​zač​koj ta​bli. – Ubijeni muškarac je Judžin Kiting. Bio je profesor na univerzitetu Hof​stra, predavao je Međunarodnu energetsku politiku, šta god to bilo – rekao je Hant i zabacio svilenu ble​do​tir​ki​znu kra​va​tu pre​ko ra​me​na da se ne bi is​pr​lja​la kad se nagnuo nad žr​tve. – Riđokosa je Karen Lang, jedna od njegovih postdiplomskih studenata. Možda su proveravali emisiju ugljenika na ovom stubu dalekovoda, ali sumnju mi izazivaju njene gaćice na podu tamo. Gadno je što Kiting ima dvoje dece, a njegova trudna žena, profesorka, ima zakazan carski rez za dva dana. Sad će, izgleda, morati da zove taksi da je od​ve​ze do bol​ni​ce. – Ne razumem – rekao sam odupirući se želji da spustim zgužvanu majicu jadnoj ženi

– otkud nekome pomisao da ovo dvostruko ubistvo ima bilo kakve veze s današnjim bom​ba​škim na​pa​dom? Hant me je pogledao vrlo smrknuto pa uperio lampu u nešto belo u muškarčevom kri​lu. To je bila ko​ver​ta sa tek​stom ot​ku​ca​nim na pred​njoj stra​ni. Čučnuo sam da bolje pogledam. Posao je nešto što nikako ne treba doživljavati lično, ali moram priznati da me je obuzela panika kad sam pročitao svoje ime na koverti. Sledio sam se od glave do pete kao da je mi neko upravo prislonio nevidljiv pištolj na čelo. Posle nekoliko minuta potisnuo sam nervozu i odlučio da otvorim kovertu. Dok su mi se po glavi vrzmale misli o Tedu Kačinjskom, Unabomberu, podigao sam kovertu malim kleštima iz Hantovog švajcarskog noža. Od uniformisanog policajca sam pozajmio sklo​pi​vi no​žić i nji​me otvo​rio ko​ver​tu na ha​u​bi naj​bli​žih pa​trol​nih kola. Ako sam mislio da je otvaranje pisma jezivo iskustvo, shvatio sam da to nije ništa u po​re​đe​nju sa onim što je pi​sa​lo unu​tra, na obič​nom be​lom li​stu pa​pi​ra. Dra​gi is​tra​ži​te​lju Maj​kle Be​ne​te: Duboko sam povređen što ste že​no​mr​zac. Ali je​sam ču​do​vi​šte.

me

nazvali

ženomrscem. Ni​sam Ja sam Se​mov sin.

Dru​ga knji​ga DVO​STRU​KA PRET​NJA

27. U ružičastoj košulji iz Banana republike sa zakopčanom kragnom, kaki pantalonama iz Džej Krua mekim kao pamuk i mokasinama iz Bej​sa, Berger je zviždućući nosio karton pun kafa iz Star​bak​sa napredujući niz Petu aveniju zajedno sa ostalim ranoraniocima koji su žurili na posao. Obrijan, s puno gela u kosi radi postizanja visokog sjaja, kao pravi metroseksualac, nosio je čak i korporativnu legitimaciju s neuverljivim imenom KORI GONZALVES ispisanim na kartici. Na takvoj elitnoj lokaciji kakva je poslovna četvrt s Rokfeler centrom, gde rade izdavačke kuće i televizijske kompanije, njegov pažljivo smišljen izgled neusiljenog kancelarijskog kreativca pružao mu je bolju kamuflažu nego ma​skir​no ode​lo. Kada je skrenuo preko istoka ispred Rokfeler centra začuo je udarce čekića, zveckanje mašinskih ključeva i prigušenu viku koji su se odbijali o granitne zidove. Berger se zamalo sapleo o sedokosog tehničara s velikim trbuhom, koji je klečao lepeći trake preko ka​blo​va na podu. Berger je znao da postavljaju binu za seriju letnjih koncerata na otvorenom u organizaciji programa Tu​dej, koji će biti emitovan u osam i petnaest. Muzičar, mladić čud​nog ime​na D Šou, tre​ba​lo je da iz​ve​de svo​ju hit pe​smu Anywhe​re Real Slow. Ljudi su se već okupili čekajući početak nastupa. Iscrtanih lica, s plakatima u rukama, ovog jutra su se nadali zabavi uz ples i pevanje s reperom, bivšim dilerom droge, koji iz​vo​di svo​ju dir​lji​vu odu uži​ci​ma jav​nog sek​su​al​nog čina. Berger je imao krilaticu za današnju omladinu za koju je čekao da je preuzmu reklamne agencije. Imali ste generaciju iks, onda generaciju ipsilon, a sada vam, dragi gle​da​o​ci, pred​sta​vljam de-ge​ne​ra​ci​ju 1. Zato što Anywhere Real Slow nije izvrgavanje ruglu samo muzike već i civilizacije. Pesma ne veliča vulgarnost, glupost i niske pobude, ona im se klanja. Onaj ko to uživanje javnosti, a posebno mladih u tom kalu i smeću ne vidi kao znak dolaska novog Mrač​nog doba nema ni dva gra​ma mo​zga ili je luđi od Ali​si​nog še​šir​dži​je. Nekada davno Rim je pao. Sada je red na nas. Šou je tu da nam obezbedi muzičku po​dlo​gu. Berger je prošao pored grupe srednjoškolki koje su se kliberile. Uživajte u valjanju u blatu, pomislio je pažljivo spuštajući jednu kafu na rub žardinjere pored koje je prošao. Ne osvr​ću​ći se, iza​šao je na Še​stu ave​ni​ju i za​u​sta​vio tak​si.

28. Bilo je sko​ro osam uju​tru kad se Ber​ger vra​tio u stan. U visokoj zamračenoj niši spustio se na jedno koleno ispred prve slike Salvadora Da​li​ja, mo​le​ći se ve​li​kom Špan​cu za po​moć i sna​gu. Setio se jednog citata ovog majstora. „Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa se​dam že​leo sam da bu​dem Na​po​le​on. Moje am​bi​ci​je su se od tada samo po​ve​ća​va​le”. Berger je stajao smešeći se. Svaki trenutak, svaki uzdah bili su utoliko slađi što je čas njegove smrti bio bliži. U početku se plašio kad je razmišljao o tome kako će se sve za​vr​ši​ti. Sada je uvi​đao da sve ima sa​vr​še​nog smi​sla. Bilo mu je dra​go. U veličanstvenoj biblioteci svog stana, Berger je polako skinuo svu odeću sa sebe. Uzeo je daljinski upravljač i stao pred ogroman Pa​na​so​ni​kov plazma televizor od sto tri inča, vredan pedeset hiljada dolara. Pogledao je u meku i udobnu kožnu fotelju iz koje je gle​dao sve svo​je omi​lje​ne fil​mo​ve, ali nije seo. Ovo će ra​di​je sto​je​ći. Upalio je televizor. Na programu je bila reklama za jedan ženski proizvod, a onda se Met La​u​er uka​zao pre​ko či​ta​vog zida sobe. – Od​mah ćemo – re​kao je La​u​er – se uklju​či​ti na trg i Šo​u​ov na​stup. Mlad afro-Amerikanac u narandžastom zatvorskom kombinezonu, sa zlatnim lancima, na​mig​nuo je sa ekra​na. – Jeste li spremni da napravite buku? – pitao je Šou. Iza njega, svita momaka i devojaka, pratećih vokala i plesača svih rasa u zatvorskim kombinezonima stajala je mirno kao straža ispred Bakingemske palate, i čekala prvi ton basa da započne nastup u slo​bod​nom sti​lu. Mnogi među okupljenim mladima držali su telefone i snimali ovaj značajan događaj. Ber​ger je uzeo svoj mo​bil​ni te​le​fon, ali ne da bi sli​kao. Hteo je da na​sli​ka sop​stve​nu. Pri​ti​snuo je dug​me za brzo bi​ra​nje. – I je​dan, dva – go​vo​rio je Šou. „Šou je go​tov”, re​kao je Ber​ger. Usledio je blesak i iznenada je grunula eksplozija praćena dugim praskavim odjekom. Šou je razjapljenih usta stajao s mikrofonom u ruci, dok je kamera preko njegovog ramena u širokom kadru hvatala oblak dima. Berger je oduševljeno gledao prenos u HD re​zo​lu​ci​ji sa dol​bi sa​ra​un​dom. Pre​ba​cio je na Ka​nal dva. U toku je bio CBS-ov jutarnji program. Voditeljka, neka fufica jeftinog izgleda, pekla je ribu na roštilju u studiju na trgu između Pedeset devete ulice i Pete avenije ni sa kim dru​gim do sa slav​nim ku​va​rom Volf​gan​gom Pa​kom. – Ja, vi​diš? Ja – go​vo​rio je Volf​gang. – Ja, Volfi, vidim, vidim – rekao je Berger i pritisnuo još jedno dugme za brzo biranje aktivirajući drugu napravu koju je podmetnuo pored kante za smeće u uglu iza kuvarevih leđa. Od​mah je od​jek​nu​la dru​ga ek​splo​zi​ja, još gla​sni​ja od prve. Neko je za​vri​štao.

„Tako ti i tre​ba”, pre​kor​no je re​kao Ber​ger pa pre​ba​cio na ABC. Dajen Sojer je intervjuisala sportskog novinara koji je reklamirao svoj novi sentimentalni bestseler. Bili su napolju, na krovu jednog od ABC-ovih studija na Tajms skve​ru. – Re​ci​te mi oda​kle cr​pi​te ide​je za svo​je knji​ge? – pi​ta​la je Da​jen. „Kad bolje razmislim, ipak nemoj”, nadovezao se Berger pozivajući broj za treću bom​bu koju je osta​vio na​sred Tajms skve​ra, na uli​ci is​pod njih. Taj prasak je bio slabiji, što je logično s obzirom na visinsku razliku, pomislio je Berger spustivši pogled na orijentalni ćilim. Da li je to čuo lomljavu stakla u ovoj ek​splo​zi​ji? Klim​nuo je gla​vom osme​hu​ju​ći se. Je​ste. Od​lič​no! Zadovoljan, iskjučio je ogroman televizor. Gledanje meteža koji sledi pokazalo bi mu… Šta? Da se ljudi plaše eksplozija? To je već znao. Bolje od većine. Sad je vreme za od​mor pre ruč​ka. Prilično se ponosio bombama koje je napravio. Bile su jednostavne, sastavljene od štapova dinamita ne većih od najveće kartonske čaše za kafu u Star​bak​su, prikačenih na vaj-faj antenu povezanu na satnu bateriju tankim štapinom za detonaciju. Ne naročito velike, bile su sasvim dovoljne da ljudima uteraju strah u kosti. Dovoljne da ih nateraju da pre​i​spi​tu​ju sva​ki ko​rak. S bri​ljant​nim ek​splo​zi​vi​ma sve je pi​ta​nje lo​ka​ci​je. Lo​ka​ci​ja se mora pa​žlji​vo oda​bra​ti. Otišao je u kupatilo i odvrnuo slavinu. U vodu je dodao sapunicu i so za kupanje i upalio nekoliko sveća. Pustio je disk koji je kupio u radnji Bed Bet end Bijond. Popio je nekoliko vitamina P, što je njegova skraćenica za perkoset, i legao u toplu vodu slušajući anđeoski ženski vokal koji je odzvanjao između blistavih belih zidova od tirolskog mer​me​ra. „Ko može da kaže kuda nas put nosi?”, pe​vao je Ber​ger s njom. Za​žmu​rio je. Kuda dan odla​zi? Samo vre​me.

29. Kad je mala ruka prodrmala moje veliko stopalo zagnjurio sam glavu još dublje pod jastuk. Po jakoj sunčevoj svetlosti koja je pokušavala da mi se probije kroz čvrsto sklo​plje​ne kap​ke, znao sam da ka​snim na po​sao i nije me bilo ni​ma​lo bri​ga. Nisam želeo ni da pomislim na uznemirujuće pismo koje sam sinoć primio od Se​mo​vog sina, a ka​mo​li da ga ana​li​zi​ram. Onda sam čuo kikotanje i osetio kako mi se nečiji prsti obavijaju i oko drugog sto​pa​la. Neko se upra​vo ludo za​ba​vlja na ta​tin ra​čun. Neko će usko​ro do​bi​ti po turu. – Tata – re​kla je Šona vu​ku​ći me za uvo. – No es tata ovde-o – rekao sam trudeži se što uverljivije da oponašam Brzog Gon​za​le​sa i sklo​nio joj ruku s uve​ta. – Tata es muc​ho laku noć. – Ali, tata, mo​raš da do​đeš – sa​op​šti​la je Šona. – Deda spre​ma do​ru​čak. Deda! – Šta? – upi​tao sam usta​ju​ći iz kre​ve​ta u bok​se​ri​ca​ma s lo​go​ti​pom ko​le​dža Men​hetn. Šejmus je spremao doručak samo jednim jedinim povodom. Za božićno jutro. Smešno je, ali taj do​ru​čak je bio to​li​ko do​bar da je vre​de​lo če​ka​ti go​di​nu dana. Nisam mogao da verujem kad sam ušao u kuhinju i osetio miris hrane. Bila je istina. Šejmus je, s kuvarskom kapom na glavi, kuvao na sve četiri plotne iako je trpeza već bila puna. Na stolu je bilo slanine s orasima, rajskih kobasica zvanih pork king, jaja, pomfrita i palačinki. Šejmus se baš potrudio. Mislim, stvarno se potrudio, pomislio sam kad sam vi​deo go​mi​lu do​ma​ćih krof​ni po​su​tih še​će​rom u pra​hu. – Šta se desilo, Šejmuse? – pitao sam ga dok je spuštao krvavicu u vreli tiganj. – Na​pu​štaš nas? Jel’ u tome stvar? Vra​ćaš se stvo​ri​te​lju, a, sta​ri? Jel’ ovo ra​sta​nak? – Samo se ti nadaj – rekao je upirući špatulu u mene. – Ako nisi primetio, ovoj porodici treba nešto da joj popravi raspoloženje otkako smo započeli rat s klanom Fla​er​ti​je​vih. – Tata? – umešala se Džulijana kad sam seo na svoje mesto u pročelju stola. – Jel’ bi mo​gao ba​rem da, šta znam, obu​češ ba​de​man​til? Oko punog trpezarijskog stola svi su se nasmejali. Čak i jadni Riki sa svojim ša​vo​vi​ma. – Zašto moram da se upristojim, Džulijana? – odvratio sam osmehujući se svima. – Jel’ to Džo do​la​zi? – Opa! – po​vi​ka​li su svi. – Opa vama – rekao je Šejmus donoseći tanjir pun palačinki od heljde. – Bolje bi bilo da se po​mo​li​mo. Go​spo​di​ne Be​net, vi ka​ži​te mo​li​tvu, ako je se uop​šte se​ća​te. – Blagoslovi nas, Gospode, i ove tvoje darove – rekao sam kad smo se svi uhvatili za ruke – koje pri​ma​mo za​hva​lju​ju​ći tvo​joj da​re​žlji​vo​sti kroz Hri​sta na​šeg Go​spo​da. – Amin! – svi su zdu​šno do​da​li. Šalu na stranu, jesam se pomolio za profesorovu jadnu ženu koja samo što se nije porodila. Čak sam zamolio za pomoć da uhvatim tog bolesnika koji je njenom mužu raz​neo gla​vu puc​njem iz bli​zi​ne. Već ošamućen od masne hrane upravo sam zario zube u prvu krofnu kad je neko

po​gre​šio i upa​lio te​le​vi​zor. – Tata! Tata! Mo​raš da vi​diš ovo! – uz​vik​nuo je Riki. – Ja sam policajac – odgovorio sam dovikujući se s njim u dnevnoj sobi. – Ne ometaj po​li​caj​ca kad je u bli​zi​ni krof​ne. Namignuo sam Meri Ketrin preko stola. Bila je dobro raspoložena pošto se naspavala dok je Šejmus kuvao. Možda će današnji dan ipak biti bolji od jučerašnjeg. Zaslužio sam neko ma​nje čudo. Još odav​no. – Ali neko je opet postavio bombu, tata. U Rokfeler centru. Nema mrtvih, piše na dnu ekra​na. Ali de​se​ti​ne lju​di su u bol​ni​ci. Ludi bom​baš je po​no​vo na​pao! Rokfeler centar? Ovaj bezumnik baš neće da odustane. Ili su ipak dvojica? Imitator Se​mo​vog sina i još je​dan? Ni​sam ni po​tra​žio te​le​fon. Nije mi tre​ba​la še​fi​ca da mi kaže kuda da idem. Otr​čao sam na tu​ši​ra​nje mi​mo​i​šav​ši se da Šej​mu​som koji je do​no​sio kafu. – To ću da po​ne​sem.

30. Tog jutra sam, do daske nagazivši na gas u službenoj impali, sa sirenom i rotacionim sve​tli​ma ju​rio kao ma​ni​jak le​vom tra​kom auto-puta Bru​klin–Kvins. Oronuo crven For​dov kamionet koji je propustio priliku da iskoristi vladin program „keš za šklopocije”, pokušao je da se ubaci trideset metara ispred mene. Mora da su mu retrovizori bili polomljeni, a uši zapušene. Dotutnjao sam do njega toliko brzo da sam mu maltene ušao u zarđalu prikolicu pre nego što sam ga oterao s puta osuvši po njemu kao iz mi​tra​lje​za že​sto​ku ba​ra​žnu palj​bu dre​ke i vike. Nije ni čudo što sam bio nakrivo nasađen. Nisam mogao da objasnim sve to što se događa. U celom gradu na svim većim javnim mestima pojačano je prisustvo policije, a bombaš je ipak uspeo da podmetne još nekoliko bombi. I to istovremeno, usred emi​to​va​nja ju​tar​njeg pro​gra​ma na svim tri​ma mre​ža​ma! Raz​mi​šljao sam o si​noć​nom me​stu zlo​či​na. Podigao sam blekberi kad sam prošao kroz neugledan deo Kvinsa s planskim kućama i nedovršenim gradilištima. Naravno da je telefoniranje za volanom izuzetno glupa i nepromišljena ideja, pogotovo što sam u svojim policijskim kolima jurio bezmalo preko sto pedeset kilometara na sat, ali šta sam mogao? Kako se ispostavilo, glup i ne​pro​mi​šljen su tog zbunjujućeg jutra bili moje srednje i kršteno ime. Došlo je vreme da se posavetujem s Emili Parker, iz FBI-jevog Programa za analizu nasilnih i seksualnih zlo​či​na u Vir​dži​ni​ji. – Par​ker – re​kla je Emi​li. Na brzinu sam joj ispričao za sinoćno mesto zločina i pismo Semovog sina upućeno meni. – Znači, ne samo da neko podmeće bombe svake tri sekunde nego se, izgleda, vratio Semov sin – zaključio sam. – A povrh svega, jedina veza između dosadašnjih zločina je že​lja da, ko zna za​što, stu​pi baš sa mnom u vezu. – Misliš da su tri teroristička napada povezana s ubicom koji imitira Semovog sina? – pi​ta​la je Emi​li. – To je stvar​no čud​no. Tad sam se setio šta je Riki rekao kad sam izlazio iz kuće. Umalo nisam sleteo s autoputa. Ludi bom​baš je po​no​vo na​pao! – Čekaj! Ludi bombaš. Naravno! – uzviknuo sam. – Nisu ovo teroristički napadi, Emili. I bombaški napadi su imitacije. Četrdesetih i pedesetih godina pravi Ludi bombaš je dr​žao u stra​hu ceo Nju​jork. – Samo malo, Majk. Za kom​pju​te​rom sam – od​vra​ti​la je Emi​li. Čuo sam kako kuc​ka po ta​sta​tu​ri. – Bože, Majk, u pravu si. Evo piše u Vikipediji. Džordž Meteski, poznat kao Ludi bombaš, četrdesetih i pedesetih godina podmetao je bombe na njujorškim znamenitim mestima. Čekaj! Piše da je postavio bombu u Javnoj biblioteci i na Glavnoj železničkoj sta​ni​ci. Za​vr​teo sam gla​vom.

– U tome je stvar? – rekao sam. – Neko ili više njih imitiraju dve poznate serije zlo​či​na u isto vre​me? – Ali kako? – pitala je Emili zapanjeno. – Pomisli na logistiku koja je potrebna za tako nešto. Kako to koordinisati? Četiri bombaška napada i dvostruko ubistvo za nešto više od dva​de​set če​ti​ri sata? – Pa, sudeći po vrlo komplikovanim bombama, nisu amateri – rekao sam ispustivši telefon koji sam zatim uhvatio uz grudi. Podigao sam pogled i istog trenutka sam prestao da raz​mi​šljam o slu​ča​ju. Šta​vi​še, mo​zak mi je pot​pu​no ot​ka​zao. A onda i plu​ća. Iza okuke na auto-putu, u koju sam ušao otprilike brzinom svetlosti, čekale su me tri pune tra​ke vo​zi​la koja sto​je u me​stu.

31. Ne​ko​li​ko dra​go​ce​nih de​li​ća se​kun​de samo sam ble​nuo u ne​po​mi​čan zid stop-sve​ta​la. Onda sam skoro istovremeno preduzeo četiri koraka. Vrisnuo sam, pustio telefon, ski​nuo nogu s gasa i svom sna​gom na​ga​zio na koč​ni​cu. Ništa se nije desilo. Papučica kao da se otkačila. Da nisu otkazale kočnice?, pomislio sam iznervirano. Ili ih je neko možda presekao? Znao sam da kola imaju ABS kočnice. To mi je verovatno bila jedina misao u glavi dok sam, u šoku, hrlio prema sve bližem zad​njem delu tu​ri​stič​kog au​to​bu​sa kom​pa​ni​je Pe​tar Pan. U panici sam se zapitao da li pravilno pritiskam kočnicu. Treba li da je „pumpam” ili da je držim pritisnutu? Nisam mogao da se setim. Moja noga oduzeta od straha je odlučila ume​sto mene pri​ti​ska​ju​ći je skroz do kra​ja. Papučica se nekoliko puta snažno trznula pod stopalom a onda se još više olabavila. Zaključio sam da je sajla pukla od naprezanja. Ogroman čelični zid autobusa u mom ve​tro​bra​nu sva​ke mi​li​se​kun​de po​sta​jao je sve veći i sve bli​ži. Go​to​vo je, po​mi​slio sam. Uda​ri​ću di​rekt​no u au​to​bus, a po​sle​di​ce će biti vrlo ozbilj​ne. Bilo je kao kad ti se, usporeno, ceo život premotava pred očima. Pogledao sam desno kad sam prošišao pored belog folksvagena džete. Lepa mlada brineta za volanom stavljala je maskaru. Vrativši pogled na zadnji deo autobusa s kojim ću se za koji sekund sa​sta​vi​ti, za​pi​tao sam se da li je ona po​sled​nje ljud​sko lice koje ću vi​de​ti. Poslednja misao, kad sam stegao volan spremajući se za udar, bila su mi deca. Kako će im biti teško i jezivo jer su izgubili ne samo biološke roditelje, ne samo majku koja ih je usvo​ji​la već i ne​smo​tre​nog oca usvo​ji​te​lja. Za​žmu​rio sam. Kola su se za​u​sta​vi​la. Bez kočenja. Bez upozorenja. Nakratko su zaškripale gume, kao da je Bog stavio ruku između mojih kola i autobusa, i za manje od sekunde zaustavio sam se iako sam jurio sto na sat. Šteta što sam ja nastavio da se krećem. Imao sam osećaj kao da me je neko udario držaljom sekire u grudnu kost kada mi se pojas zategao preko grudi. Blekberi, koji sam ispustio, bio je katapultiran sa suvozačkog sedišta kao F-14 sa nosača aviona. Odbio se o ka​se​tu i pro​zu​jao mi po​red uve​ta kao me​tak. Biće da je ipak trebalo da uplatim ono osiguranje, pomislio sam dok sam sedeo za vo​la​nom drh​te​ći u ne​ve​ri​ci. Je​sam li još živ? Odlučio sam da proverim. Udahnuo sam divan kiseonik i kao magijom pretvorio ga u ugljen-dioksid. Ponovio sam to još jednom. Srce mi je i dalje kucalo. Tako jako da sam imao osećaj da će mi izleteti iz grudi, ali to nije bilo toliko bitno. Zabavno je biti živ, za​klju​čio sam.

32. Sačekao sam još nekoliko sekundi da vidim hoće li se Sveti Petar ipak pojaviti. Kako ga nije bilo, udaljio sam kola od rasklimanog autobusa. Ne obazirući se na zaprepašćene poglede vozača u susednim trakama, izvio sam se prema zadnjem sedištu i dohvatio telefon. Poklopac baterije je bio polomljen, ali je telefon i dalje radio. Od jutros čudima ni​kad kra​ja. Kako se ko​lo​ne nisu po​me​ra​le, odlu​čio sam da po​no​vo po​zo​vem Emi​li. – Majk, šta se de​si​lo? – ogla​si​la se. – Ma, ništa – rekao sam brišući drugom rukom hladan znoj sa čela. Nisam hteo ništa više da joj kažem, ali onda su me stigli strah i adrenalin i ruke su mi se toliko tresle da sam mo​rao da spu​stim te​le​fon i uklju​čim zvuč​nik. – U stvari, umalo da poginen, Emili – dodao sam. – Žurio sam na Menhetn i kad sam zašao za krivinu za dlaku sam izbegao da se zarijem u turistički autobus. Posle ovoga, kome tre​ba kafa? – Bože! Jesi li do​bro? – Ruke ne prestaju da mi se tresu – rekao sam. – U jednom trenutku sam stvarno po​mi​slio da sam mr​tav, Emi​li. – Za​u​sta​vi auto, Majk, i ne​ko​li​ko puta du​bo​ko udah​ni. Osta​ću na vezi. Poslušao sam njen savet. Ne samo zbog toga šta je rekla već i zbog načina na koji je to izgovorila. Emili ume da pruži podršku. Sećam se kakva je bila dok smo radili zajedno na prethodnom slučaju. Koliko je bila brižna prema žrtvi otmice. Znala je kad da pritisne ljude a kad da im popusti. Bila je sjajan agent i istinski brižna osoba. Osim toga, dobro je izgledala. Moglo bi se reći da smo se malo zaneli dok smo radili na slučaju. Bar sam se ja za​neo. – Majk? Jesi li još tu? – Je​dva – re​kao sam. Na​sme​ja​la se. – E pa, meni je drago što ti je glava još na ramenima, Majk. Sviđa mi se pomisao na to. A svi​đa mi se i kako iz​gle​da. Šta je to re​kla?, po​mi​slio sam ški​lje​ći u te​le​fon. – Eh, to sad ka​žeš samo da ne bih do​ži​veo šok – od​vra​tio sam. – Čemu služe prijatelji – rekla je Emili. – Da znaš, žele da pošalju nekog iz našeg odeljenja u Njujork da vam pomogne, Majk. Pitala sam se šta ti misliš, da li bi bilo dobro da se ja pri​ja​vim? Razmislio sam. Ne treba ni pominjati da bi njena stručnost na ovom slučaju bila neprocenjiva. I stvarno bi bilo sjajno da je vidim. Između nas je nesumnjivo postojalo ne​što, ne​što po​seb​no. Onda sam se iz​ne​na​da se​tio Meri Ke​trin i sve​ga što se iz​me​đu nas do​ga​đa. Mora da sam ipak bio u šoku jer sam i sa​mog sebe iz​ne​na​dio. – Dođi. Potrebna nam je sva raspoloživa pomoć. Potrebni su nam najbolji ljudi na ovom slu​ča​ju. Uo​sta​lom, bilo bi div​no da te vi​dim.

– Stvar​no? – pi​ta​la je. – Stvarno – odgovorio sam, pitajući se šta ja to, dođavola, radim i govorim. – Zovi me čim stig​neš.

33. Nekako sam uspeo bezbedno da pređem ostatak puta i oko pola deset sam stigao do naj​bli​žeg me​sta ek​splo​zi​je na uglu Pe​de​set de​ve​te uli​ce i Pete ave​ni​je. Prostor prekoputa hotela Pla​za i Central parka obično je bio pun bogatih dama koje su izašle na ručak i turista koji su želeli sebi da priušte preskupu vožnju u kočijama. Sada su okupatorske snage pripadnika jurišne trupe Jedinice za vanredna stanja, s jurišnim puškama na ramenima, blokirale taj ugao, i umesto čivava pudlica koje vire iz tašni fen​di, la​bra​do​ri su pre​tra​ži​va​li obe stra​ne uli​ce tra​že​ći ek​splo​ziv. Kada sam prošao ispod policijske trake ispred zgrade Dženeral motorsa primetio sam dosadnu kameru Vesti CBS-a uperenu pravo u mene. Pretpostavljam da ne mogu da se žalim što su se mediji već nacrtali ovde pošto su baš oni, uključujući ABC i NBC, ovog puta bili meta. Kao da prodavnica Ti​fa​ni i studiji velikih TV mreža nisu bili dovoljno otmeni, s druge strane platoa nalazila se čuvena prodavnica igračaka FAO Švarc, kao i neobična staklena koc​ka koja je pri​pa​da​la ek​stra​va​gant​noj pod​zem​noj rad​nji fir​me Epl u Pe​toj ave​ni​ji. Pronašao sam zamenika komandanta Antibombaške jedinice, Brajana Daninga, koji je žvaćući gumu klečao na ulici na jugoistočnoj raskrsnici ispred ulične svetiljke pocrnele od eksplozije. Na mestu eksplozije na Glavnoj železničkoj stanici, Sel mi je rekao da se taj plavokosi rošavi tehničar nedavno vratio iz Iraka, gde je bio član vrlo zaposlenog tima za deaktiviranje eksplozivnih naprava. Pošto je izgledalo da se i u Njujorku vodi rat, bilo mi je dra​go što je taj mo​mak na na​šoj stra​ni. U čeličnoj mreži prevrnute kante za smeće pored njega video sam rupu veličine grejpfruta. Pored kante, po pločniku i ulici bilo je rasuto nešto sitno nalik konfetama. Ličilo mi je na papir iz petardi koji prekriva ulice dan posle Četvrtog jula. Podigao sam ne​ko​li​ko ko​ma​di​ća da ih bo​lje po​gle​dam. – To je karton – kazao je Daning ustajući. – Rekao bih od kartonske šolje za kafu, koja bi bila potpuno neupadljiva u kanti za smeće. Uvek se trudiš da ti improvizovana ek​splo​ziv​na na​pra​va de​lu​je kao ne​što pot​pu​no be​za​zle​no. – Jel’ unu​tra bio pla​stič​ni ek​splo​ziv, kao u pret​hod​noj? – pi​tao sam. Da​ning je omi​ri​sao par​če kar​to​na. – Dinamit, rekao bih. Jedan štap, pretpostavljam. Mobilni telefon kao okidač s električnim detonatorom s osiguračem na vrhu, sve lepo fino spakovano u šolju kafe. Mo​ram pri​zna​ti da ovaj bo​le​snik što voli da ubi​ja po​li​caj​ce zna šta radi. Super, pomislio sam. Naš bombaš je počeo da koristi nove materijale. Ili možda nije, zaključio sam glasno uzdahnuvši. Možda je neko drugi odlučio da iskoristi trenutak i ubaci se u igru. Nižu se pi​ta​nja na koja ne​mam od​go​vor, po​mi​slio sam. Kao da je to ne​što novo. Sastao sam se sa šeficom, koja je razgovarala sa zaposlenima iz televizijskog pro​gra​ma Erli šou; bili su vrlo uz​dr​ma​ni. – Niko ništa nije video, Majk – rekla je Mirijam dok smo se približavali uglu. – Naravno, ovde na trgu postoji obezbeđenje, ali oni se ne obaziru na pešake. U gradskoj

čistoći su rekli da su odneli đubre jutros u pet. Bombaš je sigurno ostavio šolju kafe ka​sni​je, ve​ro​vat​no dok je če​kao na se​ma​fo​ru. Taj tip je duh. Ukrat​ko sam izlo​žio še​fi​ci te​o​ri​ju o dvo​ji​ci imi​ta​to​ra, na ko​joj smo ra​di​li Emi​li i ja. – Ne kopira samo Semovog sina – rekao sam. – Četrdesetih godina prošlog veka, Džordž Meteski, nezadovoljni radnik firme Kon Ed podmetao je bombe po gradu, u bioskopima i na javnim mestima. Tokom šesnaest godina postavljao je bombe punjene barutom koje je sam pravio, i to na istim mestima koja ovaj danas napada. Biblioteka, Rok​fe​ler cen​tar, Glav​na že​le​znič​ka sta​ni​ca. Ukla​pa se, še​fi​ce. Sišla je s pločnika na ulicu. Načas smo se zagledali niz Petu aveniju u Empajer stejt bil​ding. – Ho​ćeš da ka​žeš da ovaj tip nije obi​čan na​sil​ni psi​ho​pa​ta? – re​kla je. Klim​nuo sam gla​vom. – Mislim da imamo posla s izuzetno sposobnim i izuzetno poremećenim obožavateljem Njujorških kriminalaca koji time odaje poštu onima kojima se divi – za​klju​čio sam.

34. Ostatak dana obilazio sam ostala mesta zločina oko Rokfelerovog centra i na Tajms skveru, gde nisam saznao baš ništa novo. Niko na Tajms skveru nije video muškarca da osta​vlja čašu s ka​fom, čak ni Goli Ka​u​boj.1 Kolege iz Odeljenja za posebne slučajeve oslepele su pregledajući snimke sigurnosnih kamera iz okolnih radnji i zgrada, ali nisu uočili ništa značajno. Isto je bilo sa forenzičkim analizama izvedenim po hitnom postupku na pismu iz dvostrukog ubistva u Flašingu. Načas me je obuzela nada kad sam saznao da su ušli u trag identifikacionom broju kamiona iz bombaškog napada na Glavnu železničku stanicu. Međutim, ta nada je po​to​nu​la kad se is​po​sta​vi​lo da je u pi​ta​nju ukra​de​ni ka​mi​on za iz​naj​mlji​va​nje. Kome može da padne na pamet da ukrade kamion za iznajmljivanje? Psihopati, eto kome. Vrlo pedantnom i organizovanom psihopati analnog karaktera. Najgora vrsta. I kao da sve to nije dovoljno, još uvek nisam mogao da se otresem utiska da sam zbog sop​stve​ne glu​po​sti za​ma​lo po​gi​nuo na auto-putu Bru​klin–Kvins. Bilo je skoro deset kad sam iste večeri skrenuo na isključenje za Brizi Point. Kad sam se zaustavio ispred letnje rezidencije porodice Benet, nije bilo muzike. I svakako me nisu čekale margarite. Zapravo, sva svetla u kući su bila pogašena. Setio sam se da je Meri Ke​trin na ve​čer​njem pre​da​va​nju na Ko​lum​bi​ji. Ovo ne slu​ti na do​bro. Neko je bio na tremu. Bio je to moj sin, Brajan, koji se šetao levo-desno s bejzbol pa​li​com u ruci. Nije iz​gle​da​lo kao da ve​žba za​mah. – Nemoj mi reći da se opet nešto desilo – uzdahnuo sam. – Zar se danas nisu male smi​ri​le stra​sti? – Niko ti nije rekao, tata? Edi i Riki su otišli po sladoled kad ih je grupa huligana gađala jajima iz kola u prolazu. I ne samo to, kad je Džejn otišla biciklom do radnje, iza​šla je i za​te​kla ovo. Do​gu​rao je bi​cikl i po​ka​zao mi pot​pu​no ise​če​nu pred​nju gumu. – Ima da ubi​jem tog klin​ca, tata. Ku​nem se, ubi​ću ga. – A kad ga ubije, ja ću ga razrešiti greha – rekao je Šejmus izlazeći na trem sa šta​pom za golf. Uz​dah​nuo sam. Dome, ludi dome. – Najgore je – nastavio je Šejmus – što svi jebeni Flaertiji dolaze na nedeljnu misu. Kao da će ih to spasti pakla. Što neće! Ti mali divljaci. Dabogda im domaćin izbušio jezik usi​ja​nim že​zlom. – Dosta s tim vojevanjem, prgavi Irci – rekao sam. – Brajane, slušaj me. Znam da si ljut, ali moramo da budemo pametni. Ako dopustiš da te taj krelac isprovocira, ti ćeš za​vr​ši​ti u za​tvo​ru. – Onda, možda treba da poslušamo Bridžet, tata – kazao je Brajan bacajući upropašten bicikl. – Možda je bolje da se jednostavno pokupimo i odemo, jer je ovo le​to​va​nje po​sta​lo gro​zno. Podigao sam bicikl, spustio ga s trema i uneo u garažu. Pomoću odvijača sam skinuo gumu s toč​ka i po​tra​žio na po​li​ca​ma kom​plet za kr​plje​nje.

– Znaš, u pravu je – rekao je Šejmus ulazeći u garažu dok sam ja nanosio lepak za gumu na prvu ra​se​ko​ti​nu. – U čemu? – pi​tao sam. – Ovo le​to​va​nje je po​sta​lo gro​zno. Baš gro​zno – re​kao je Šej​mus.

35. Kasnije te večeri, sedeo sam na ljuljašci na tremu čuvajući stražu, s plastičnom čašom jeftinog crnog vina u jednoj ruci, i Brajanovom palicom marke luivil slager u drugoj. Ovo sva​ka​ko nije bilo leto lju​ba​vi, dru​gi deo. – Hej, ko to ide tamo? – pitao sam kad se Meri Ketrin pojavila na stepenicama vraćajući se s predavanja. Nosila je uzane farmerke i majicu na bretele s leopard šarom i iz​gle​da​la je fan​ta​stič​no. – Počeli smo da se naoružavamo? Dotle je došlo, a? – rekla je Meri Ketrin skidajući s ra​me​na tor​bu s lap​to​pom i se​da​ju​ći po​red mene s onim svo​jim du​gim no​ga​ma. Si​pao sam da​di​lji čašu mal​be​ka. – Do​tle – re​kao sam, pru​ža​ju​ći joj čašu. – Jesu li za​spa​li? – Ako nisu, onda se pre​tva​ra​ju da jesu – re​kao sam. – Svi osim naj​sta​ri​jeg. – Bra​ja​na? – Ne, mog dosadnog ćaleta. Otišao je na kriglu-dve, citiram, jer ga more teške misli. Ve​če​ras čak i sve​ci piju pivo – re​kao sam kuc​nuv​ši naše pla​stič​ne čaše. – Ima li napretka u lovu na bombaša? – pitala je izuvši baletanke. – Ljudi iz moje grupe su potpuno poludeli. Polovina njih nije ni došla na test. Rekli su profesoru da se pre​vi​še pla​še da uđu u voz. – Pametno – primetio sam. – Mogla bi da se ugledaš na njih. Da još uvek imamo onaj sistem skale boja za definisanje stepena pretnje, sad bismo bili na narandžastom, tam​no​na​ran​dža​stom. – Ja sam od​ra​sla de​voj​ka, Majk. Sad već do​bro po​zna​jem grad. Umem da se ču​vam. – Zna​mo, ali ako se tebi ne​što desi, ko će da bri​ne o meni? – re​kao sam. Neko vreme smo se ljuljali, razgovarali i pili vino. Pričala mi je smešne dogodovštine s porodičnih letovanja kad je, kao mala, živela u Tipereriju. Iako je dan bio vrlo naporan, po​čeo sam da se opu​štam. Ne sećam se ko je koga prvi poljubio. Neko vreme smo sedeli zagrljeni i slušali šum talasa dva bloka dalje. More je bilo vrlo uzburkano, talasi su se neumorno i vrlo glasno razbijali o obalu. Setio sam se da sam na radiju čuo kako prvi uragan ove sezone na​pre​du​je uz Istoč​nu oba​lu od Flo​ri​de. Onda sam se se​tio još ne​če​ga. Ne do​la​zi samo ura​gan u Nju​jork. Zašto sam rekao Emili Parker da ponovo dođe?, razmišljao sam dok mi je Meri Ketrin otkopčavala košulju. Zato što je izuzetno sposoban kriminolog? Čak je i meni bilo jasno da to nije pravi razlog. Emili je bila privlačna i dopadala mi se. Ali privlačna je bila i Meri Ke​trin, koja mi se ta​ko​đe do​pa​da​la. Jedno je vodilo drugom i malo kasnije ruka mi je bila ispod Merine košulje. Meri se od​jed​nom po​vu​kla i us​pra​vi​la. – Sad smo i mi na tam​no​na​ran​dža​stom – re​kla je. Bila je u pravu. Oboje smo bili svesni da smo na pragu nečeg predivnog ili užasnog. Ni ona ni ja ni​smo zna​li šta da ra​di​mo.

– Šta sad? – upi​ta​la je Meri. – Kaži ti meni. – Pra​vi smo Irci, Majkl. – Pa, tehnički, ja sam irski Amerikanac – primetio sam privijajući je ponovo uz sebe, lju​be​ći nje​ne div​ne vre​le usne. – Khm-khm – neko se za​ka​šljao. Ne znam ko je od nas dvoje više odskočio, ja ili Meri. Lanci ljuljaške zazvečali su kao da smo je od​va​li​li sa šip​ke. Šej​mus se po​peo uz ste​pe​ni​ce sa osme​hom od uva do uva. – Kako je bilo na predavanju, Meri Ketrin? Mislim na predavanje na fakultetu, ako smem da pi​tam. – Ah, dobro, Šejmuse. Zar je već tako kasno? Sutra imam mnogo posla. Laku noć – od​vra​ti​la je Meri i po​be​gla u kuću osta​viv​ši me sa​mog. Šej​mus je po​gle​dao is​pod oka moju pot​pu​no ras​kop​ča​nu ko​šu​lju. – Majkle Šone Alojzije Benete. Šta to radiš, ako boga znaš? I nemoj da mi pričaš kako si hteo malo da se osun​čaš – re​kao je Šej​mus. – Ja… idem u krevet, oče – promrmljao sam i odjurio u kuću kao munja. – Imao sam na​po​ran dan. Laku noć.

36. Uju​tru sam se pro​bu​dio za po​sao ra​ni​je nego ina​če. Ovog puta ne samo kako bih izbegao gužvu u saobraćaju. Posle sinoćnog problematičnog rvanja jezicima s Meri Ketrin mislio sam da je nečujan beg najbolje re​še​nje. Osim što sam verovatno prekršio nekoliko zakona protiv seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, nisam znao kako da razmrsim svoja kontradiktorna osećanja. Nisam imao ni najmanju ideju šta da kažem Meri kad je vidim na svetlosti dana. A naročito sam hteo da iz​beg​nem još jed​no Šej​mu​so​vo is​pi​ti​va​nje. Crno vino mi uvek dođe gla​ve. Ne, če​kaj, to će pre biti moja br​blji​va usta. Dok sam se sa cipelama u rukama na prstima iskradao iz rizične zone primetio sam čudno plavo svetlo koje je dopiralo iz sobe devojčica. Znao sam da treba da produžim i ostavim vinovnike njihovim nestašlucima, ali policajac u meni nije mogao da propusti pri​li​ku da ih uhva​ti na delu. Polako sam se, na prstima, vratio do njihove sobe. Svetlo je dopiralo ispod sumnjivo odig​nu​tog će​be​ta na kre​ve​tu u ćo​šku. Čulo se i mno​go sum​nji​vog i uz​bu​đe​nog ša​pu​ta​nja. – Šta je ovo? – pi​tao sam ot​kri​va​ju​ći ćebe po​put ma​đi​o​ni​ča​ra. Ali is​pod će​be​ta ni​sam za​te​kao zeca, već ne​što pod​jed​na​ko slat​ko. – AA​A​AA! – Kri​si i Šona su is​to​vre​me​no vri​snu​le le​že​ći na sto​ma​ci​ma is​pred lap​to​pa. – Kompjuter? – rekao sam pljesnuvši se po glavi i glumeći ljutnju. – Prošvercovale ste kompjuter na naše letovanje? Nemojte mi reći da su to Fića i Feđa na ekranu? Rekli smo da nema elek​tron​skih igra​ča​ka, se​ća​te se? Nema vi​deo-igri​ca. Se​ća​te li se toga? – Riki ga je poneo – rekla je Šona pokazujući uzbuđeno ka sobi u kojoj su spavali de​ča​ci. – Isti​na je. Ovo je Ri​ki​jev kom​pju​ter. Samo smo ga po​zaj​mi​le – do​da​la je Kri​si. – Šta se dešava? – prošaputala je Meri Ketrin koja se odjednom ukazala na vratima, ze​va​ju​ći. O, ne. Znao sam da je trebalo da zbrišem dok sam mogao. Nisu samo devojčice uhva​će​ne na delu. – Žao nam je, Meri – re​kla je Kri​si. – Da. Žao nam je – dodala je brzo Šona. – Mnogo nam je žao što je Riki poneo kom​pju​ter iako nije tre​ba​lo. – O tome ćemo kasnije – odgovorila je Meri, zaplenila kompjuter i ušuškala ih u kre​vet. – Ti si baš poranio – rekla je gledajući sumnjičavo cipele koje sam nosio u rukama, kad smo iza​šli iz sobe. – Dođi u ku​hi​nju. Na​pra​vi​ću ti kafu pre nego što odeš. – To bi bilo div​no, ali ne​mam vre​me​na. Imam rano sa​sta​nak – re​kao sam. – Tek je pola šest – pri​me​ti​la je Meri Ke​trin pi​lje​ći u mene. – Dužnost zove – dovijao sam se uz, nadam se, uverljiv osmeh, i mahnuo joj na iz​la​zu. Zaustavio sam se kad sam izašao na trem. Čak i na ovoj pomrčini pre svitanja mogao

sam da vi​dim da je neko spre​jem is​pi​sao zid iza lju​lja​ške na tre​mu. IDI TE KOD KUĆE GLU​PA​CI! Stajao sam tamo držeći se za glavu bolnu od mamurluka. Bitange su došle na moj trem usred noći? Izgleda da moja taktika zastrašivanja na teritoriji Flaertijevih nije prošla ona​ko kako sam se na​dao. Ovo se sad već ote​lo kon​tro​li. – Gde je ovaj Fla​er​ti učio pra​vo​pis? – re​kao je s vra​ta Šej​mus u ba​de​man​ti​lu. Zavrteo sam glavom. Hteo – ne hteo, zaista sam morao da žurim na posao. Nisam mo​gao da osta​nem da re​ša​vam ovu po​sled​nju uvre​du. Po​gle​dao sam u Šej​mu​sa. – Šej​mu​se, imam po​sla pre​ko gla​ve. Mo​žeš li ti ovo da sre​diš pre nego što deca vide? Šej​mus me je po​gle​dao lju​ti​to. – Ah, ne brini, Majkle Šone Alojzije. Ja ću se pobrinuti za sve lu​do​ri​je koje se ovde de​ša​va​ju u po​sled​nje vre​me, pre nego što ih deca vide – od​vra​tio je Šej​mus. Trgao sam se na reč koju je posebno naglasio. Izgleda da je odlučio da mi jutros uru​či sve​žu por​ci​ju ka​to​lič​ke kri​vi​ce za po​ne​ti, iako mu je niko nije tra​žio. – I da ti kažem još nešto, išao – ne išao u zatvor, ima da pošaljem prvog Flaertija kojeg sretnem nazad u Hels kičen i pravo u pakao gde im je mesto – doviknuo je za mnom dok sam silazio niz stepenice. – Pored mene će Klint Istvud iz Gran Torina de​lo​va​ti kao Deda Mraz. – Već de​lu​je – pro​ša​pu​tao sam žu​re​ći da se sklo​nim u svo​ja po​li​cij​ska kola.

37. Umesto da krenem put grada u svoju jedinicu u kojoj je vladao metež, zaobišao sam čitav Menhetn i preko mosta Trajboro zaputio se severno prema njujorškom državnom auto-putu. Sat i po kasnije bio sam u unutršnjosti države Njujork u okrugu Saliven blizu Montičela, i pijuckao sam kafu iz radnje Danken donats gde sam se zaustavio na putu iz​me​đu bo​ro​vih šuma, je​ze​ra i far​mi go​ve​da. Taj bukolički predeo nalazio se nedaleko od mesta gde je održan Vudstok. Tu su se nalazila i odmarališta Boršč belt, gde su jevrejski komičari Milton Berl, Don Rikls i Vudi Alen po​če​li ka​ri​je​ru. Nažalost, moj dolazak nije imao nikakve veze s muzikom, a još manje sa smehom. Kre​nuo sam u Fals​burg, grad u ko​jem se na​la​zi za​tvor Sa​li​ven. Moja šefica i ja smo zaključili da je vreme da popričamo s najozloglašenijim šti​će​ni​kom za​tvo​ra, Dej​vi​dom Ber​ko​vi​cem, ubi​com ka​li​bra 0,44. Pra​vim Se​mo​vim si​nom. Bilo je više razloga za to. Pre svega, dvostruko ubistvo u Kvinsu od ponedeljka uveče nije je​di​ni zlo​čin po ugle​du na Se​mo​vog sina koji se de​sio u po​sled​nje vre​me. Jedan sat posle objavljivanja informacije, unutar policije, o povezanosti ubistva sa Semovim sinom, pronicljiv istražitelj iz Bronksa pozvao je jedinicu. Rekao nam je da je u nedelju tinejdžerka hispanskog porekla u Bronksu jedva preživela neobičan napad nožem u Koop sitiju. Napadač je nosio čudnu periku u stilu Dejvida Berkovica i pričao joj nekakve bezumne besmislice dok ju je polako sekao nožem. Taj napad je bezmalo potpuno verna kopija Berkovicevog prvog zločina, napada nožem na nepoznatu devojku u Koop si​ti​ju 1975. Duga je lista ljudi s kojima bih radije proveo jutro, ali pošto je Berkovic izgleda na neki način povezan s poslednjim nizom ubistava, mislio sam da bi bilo korisno porazgovarati s njim. Mali su bili izgledi da otkrijem išta novo, ali pošto je sedmoro ljudi mr​tvo a mi ne​ma​mo ni​ka​kav trag, tre​ba​lo je biti kre​a​ti​van. Zatvor Sa​li​ven je diskretno skriven iza visokog zasada borova, nekoliko kilometara severnoistočno od glavne ulice gradića Falsburg. Čim mi se pred očima ukazao prizor čeličnih žica i bledih betonskih zgrada sagrađenih terasasto uz brdo, kafa u želucu počela je da mi kuva. Sa​li​ven je zatvor maksimalne bezbednosti u kojem su zatvoreni neki od naj​na​sil​ni​jih nju​jor​ških zlo​či​na​ca. Znam zato što sam ne​ko​li​ko njih ja tamo str​pao. Pod budnim okom stražara na osmatračnici, pustili su me u administrativnu zgradu južnog kompleksa, gde sam nerado ostavio svoje službeno oružje i prijavio se. Sproveli su me do kancelarije u prizemlju koja je pripadala Dagu Gafniju, upravniku zatvora, a s njim sam se pret​hod​nog dana do​go​vo​rio o po​se​ti. Ćelav i zdepast, u polo majici i kaki pantalonama, Gafni je više ličio na sredovečnog fudbalskog trenera nego na upravnika zatvora. Polica iza njegovog stola bila je puna knjiga o ouzdavanju besa i narkomaniji, a primetio sam i debeli registrator s natpisom „Ve​šti​ne ži​vlje​nja” na hr​ba​tu. – Hva​la vam što ste mi ovo omo​gu​ći​li, Dag – re​kao sam po​što smo se ru​ko​va​li i seli. – Reč je o slučaju na kojem radite, o ovim bombaškim napadima? – pitao je Gafni

po​što je nje​go​va se​kre​ta​ri​ca za​tvo​ri​la vra​ta za so​bom. – Da, ali to je poverljiva informacija, kao i moja poseta – objasnio sam mu ispravljajući se na stolici. – Štampa nam već diše za vrat zbog ovoga. Ne bih da im po​ma​žem da pro​da​ju više no​vi​na. Šta mogu da oče​ku​jem od Ber​ko​vi​ca? – Ne brinite. Ne moramo da mu stavljamo masku za hokej preko lica niti išta slično – rekao je Gafni uz jedva primetan osmeh. – Za šest godina, koliko sam ja ovde, bio je potpuno uzoran zatvorenik. Sada vodi molitvenu grupu. Čak pomaže slepim za​tvo​re​ni​ci​ma da se vra​te u svo​je će​li​je. – Čuo sam za nje​gov po​vra​tak veri. Ve​ru​je​te li vi u to? – pi​tao sam. – Poverenje ostavljam ispred ovih zidova, Majk, ali ko zna? – odgovorio je, uzimajući ra​dio s pu​nja​ča iza sebe. – Ako ste sprem​ni, od​ve​šću vas.

38. Susreo sam se s Berkovicem u svetloj, prozračnoj i obezbeđenoj prostoriji za posete u za​tvor​skom blo​ku s dru​ge stra​ne be​ton​skog dvo​ri​šta iza Gaf​ni​je​ve kan​ce​la​ri​je. Najviše me je iznenadilo što nije delovao nimalo preteće. Nizak, debeljuškast, sredovečan i sedokos podsećao me je na pevača Pola Sajmona. Bio je glatko obrijan i sveže podšišan. Čak mu je i zelena zatvorska odeća delovala previše uredno, kao da ju je nosio na hemijsko čišćenje. Imao je vrlo malo sličnosti sa zapuštenim mladićem divljeg po​gle​da s na​slov​nih stra​na svih no​vi​na, uhap​še​nim 1977. Pošto je seo s druge strane izlizanog linoleumskog stola u prostoriji, osmehnuo se gle​da​ju​ći me u oči. – Dobar dan, Dejvide. Ja sam istražitelj Benet iz Njujorške policije – rekao sam uz​vra​tiv​ši mu osmeh. – Hva​la vam što ste pri​sta​li na raz​go​vor. – Drago mi je – uzvratio je vadeći malu Bibliju uz džepa. Spustio ju je na sto tačno is​pred sebe. – Kako mogu da vam po​mog​nem, go​spo​di​ne? – Pa, pitao sam se da li biste hteli da mi pružite uvid u slučaj koji trenutno is​tra​žu​jem. Ber​ko​vic je za​ški​ljio gle​da​ju​ći me is​ko​sa. – To mora da je baš te​žak slu​čaj ako ste do​šli čak dov​de iz gra​da. – Jeste, Dejvide. Izgleda da neko izvodi zločine po ugledu na one u koje ste vi bili ume​ša​ni se​dam​de​se​tih go​di​na. Nerado sam upotrebio izraz „u koje ste bili umešani” umesto „koje ste svirepo i ku​ka​vič​ki po​či​ni​li” jer mi je bilo va​žno da sa​ra​đu​je. – Devojka iz Koop sitija je izbodena nožem, a dvoje ljubavnika je upucano u zavučenoj uluci u Kvinsu iz pištolja kalibra četrdeset četiri – nastavio sam. – Čak smo do​bi​li pi​smo od ne​ko​ga ko se pred​sta​vlja kao vi. Ber​ko​vic je zu​rio u mene u ne​ve​ri​ci. Iz​gle​dao je iskre​no uz​ne​mi​ren. – To je stra​šno – re​kao je. – Zna​te li ne​ko​ga ko bi mo​gao to da ura​di? – Baš ni​ko​ga – bez raz​mi​šlja​nja je od​go​vo​rio. – Razsmislite, Dejvide. Znam da ste svojevremeno pominjali druge ljude koji su možda bili uključeni u vaš slučaj. Druge članove satanskog kulta, jel’ tako beše? Jeste li bili u kon​tak​tu s ne​kim od njih u po​sled​nje vre​me? – Pa, da budem iskren, istražitelju, ne znam da li mogu da vam pomognem – rekao je zu​re​ći u Bi​bli​ju. – Vi​di​te, tog tra​gič​nog pe​ri​o​da se​ćam se samo kroz ma​glu. Baš zgod​no za tebe, po​mi​slio sam. Pal​cem je okre​tao li​sto​ve Bi​bli​je, ne pre​ki​da​ju​ći pri​ču. – Tada sam bio previše opsednut okultnim i nisam bio baš pri zdravoj pameti. A otkad sam se predao Isusu Hristu, ta sećanja svakim danom sve više blede, hvala bogu. To je ne​ve​ro​vat​na Hri​sto​va moć. Nje​gov opro​štaj može da pro​či​sti čak i čo​ve​ka kao što sam ja. Načas sam spustio pogled na sto. Berkovic je zažmurio i sklopio ruke u tihoj molitvi. Iz​gle​dao je ube​đen da je Isus Hri​stos sada nje​gov lič​ni spa​si​te​lj.

Ja nisam bio toliko siguran. Znao sam da serijske ubice često manipulišu. Uživaju u ose​ća​ju nad​mo​ći nad dru​gi​ma i lažu iz či​stog za​do​volj​stva. – Kažete da niste bili pri zdravoj pameti – nastavio sam trudeći se da održim razgovor. – Mislite da ubicu treba da tražim među psihički nestabilnima? Možda da raz​go​va​ram s psi​hi​ja​tri​ma? Ber​ko​vic je klim​nuo gla​vom i otvo​rio oči. – Naravno, naravno – odgovorio je. – Mada, napolju ima mnogo izgubljenih po​je​di​na​ca koji, kao ja, ni​kad ne do​bi​ju pro​fe​si​o​nal​nu psi​hi​ja​trij​sku po​moć. Odlu​čio sam da pre​đem na stvar i pi​tam ono što me je za​i​sta in​te​re​so​va​lo. – Govori li vam nešto ime Lorens? – Netremice sam ga gledao u oči. – Dobro raz​mi​sli​te, Dej​vi​de. Neko iz vaše pro​šlo​sti ili neko koga ste upo​zna​li u za​tvo​ru? Po​no​vo je na​kri​vio gla​vu i za​ški​ljio u ta​va​ni​cu. – Ne – po​la​ko je od​vra​tio na​kon ne​ko​li​ko se​kun​di. – Da li bi tre​ba​lo da mi go​vo​ri? – Jeste li ikada primili pismo od nekoga po imenu Lorens? Možda od nekog obo​ža​va​te​lja? I da​lje sam ga ne​tre​mi​ce po​sma​trao. – Koliko se sećam, nisam – rekao je smireno mi uzvraćajući pogled. – Mada nije is​klju​če​no. Do​bi​jam mno​go po​šte. Klimnuo sam glavom uzdahnuvši. Dakle, tako. Berkovic ne zna šta se dešava ili neće da mi kaže. Ni​sam do​šao ni do no​vih in​for​ma​ci​ja ni do no​vih tra​go​va. Još je​dan ćor​so​kak. – Hvala, Dejvide – obratio sam mu se, nemoćan, ustao i klimnuo glavom stražaru. – Hva​la vam što ste odvo​ji​li vre​me. – Srećno i Bog vas blagoslovio, istražitelju Benet. Nadam se da ćete uhvatiti tu nesrećnu dušu koja napolju povređuje ljude – rekao je Berkovic dok ga je stražar od​vo​dio. Nesrećna duša?, pomislio sam kolutajući očima kad je Gafni ušao. Da, ni sam ne mogu da dočekam da uhvatim jadno nesrećno jagnje koje je skrenulo s puta i počelo da ubija lju​de. – Stvar​no do​bi​ja mno​go po​šte? – pi​tao sam Gaf​ni​ja. – Da čo​vek ne po​ve​ru​je – klim​nuo je gla​vom Gaf​ni. – Iz či​ta​vog sve​ta. – Znam da či​ta​te tu po​štu, a da ne​ma​te slu​čaj​no evi​den​ci​ju nje​go​ve pre​pi​ske? – Imamo. Čitamo i kopiramo svu dolaznu i odlaznu poštu Dajmonda Dejva. Čak i ono što mu ne pro​sle​đu​je​mo. Mo​žda ipak ni​sam uza​lud do​šao. – Mogu li da po​gle​dam? – U po​ve​re​nju? – pi​tao je Gaf​ni na​mig​nuv​ši. – Na​rav​no – od​vra​tio sam. – U stvari, sada sve skeniramo, tako da ću vam ih poslati putem imejla. Nadam se da ima​te do​volj​no me​sta na čvr​stom di​sku. Ima​te li još neko pi​ta​nje? – Samo jedno – rekao sam žureći za njim ka automatskoj kapiji bloka i slobodnog sve​ta. – Gde mogu da uz​mem svoj pi​što​lj?

39. Uz zveckanje kuhinjskog posuđa u pozadini, bleda elegantna brineta prošla je između praznih stolova prekrivenih stolnjacima u zamračenoj prostoriji, popela se na malu binu u uglu i sela za koncertni klavir od ebanovine marke stajn​vej. Ubrzo potom prostoriju je is​pu​ni​la spo​ra, lepa me​lo​di​ja ne​kog im​pre​si​o​ni​stič​kog ko​ma​da, De​bi​si​ja ili mo​žda Ra​ve​la. Na suprotnom kraju dvorane obložene drvetom, Berger je zadovoljno klimao glavom. Za​tim je pa​žlji​vo za​de​nuo rub sal​ve​te od da​ma​sta za krag​nu, za​žmu​rio i udah​nuo. Kroz vrata obližnje kuhinje do njega su dopirali nevidljivi jezičci mirisa, rasplamsavajući mu glad, ispunjavajući mu drhtave nozdrve. Osećao je orašast miris prženog putera, prženog mesa, čorbe s mirisom pečurki i praziluka, aromu natočenih vina iz dobrih berbi. Nepca su mu bila tako osetljiva da je imao utisak da može da raspozna različite mirise koji su mu se rastvarali na tkivu veličine poštanske marke zvanom mirisni epi​tel vi​so​ko u no​snoj šu​plji​ni. – Sada, go​spo​di​ne? – šap​nuo mu je iza leđa bu​ljo​o​ki šef sale u smo​kin​gu. Dogovor je bio da samo šef sale sme da mu se obraća i da ga služi. Berger nikad nije odgovarao već je svoje želje izražavao pokretima glave i mimikom. Čak je tražio da se na​vu​ku za​ve​se kako bi u re​sto​ra​nu bilo što mrač​ni​je. Berger je sačekao još malo zadržavajući u plućima divne arome kao narkoman koji udi​še krek. Onda je je​dva pri​met​no klim​nuo gla​vom. Šef sale je pucnuo prstima i kao na signal startnog pištolja u salu su pohitali konobari u belim sakoima noseći tanjire. Doduše, to su više bile velike tacne nego tanjiri, pune kroasana, kavijara, kiša, pečene pačetine, krem brulea, ostriga, posuda sa sosom boje ša​fra​na i još mno​go toga. Bilo je te​ško reći koji je tač​no obrok po​slu​žen. Za​pra​vo, sve je slu​že​no u isto vre​me, iz​me​ša​li su se do​ru​čak, ru​čak i ve​če​ra. Berger je odmah navalio. Pod ruku mu je najpre došao još vruć francuski hleb. Otkinuo je parče hrskave kore, zaronio ga u činiju putera s belim tartufima i halapljivo ga strpao u usta. Žvakao je otvorenih usta sejući mrve na sve strane. Popio je malo kabernea prosuvši skoro sve iz čaše. Dok se hvatao za tanjir s ostrigama niz bradu su mu ne​pri​met​no cu​ri​le kao krv cr​ve​ne ka​plji​ce vina. Bio je svestan da krši sva pravila bontona za stolom. Nije bilo sumnje da mu je hrana slaba tačka. U vreme obroka bukvalno nije mogao da se obuzda opijen, bezmalo omamljen svim tim mirisima, ukusima i, u poslednje vreme, teksturom hrane. Bio je toliko bestidno proždrljiv da više nije ni koristio pribor već je, kako bi što više uživao, na hranu navaljivao golim rukama kao divljak. Konzumacija hrane postala je nešto be​sram​no, sko​ro uža​sa​va​ju​će a opet na neki na​čin i ne​što bo​žan​sko. Kao poznate ubice kojima se toliko divio, Berger je žarko žudeo za nekim stvarima koje dru​gi lju​di ne ra​zu​me​ju ili se pla​še i da raz​mi​šlja​ju o tome. Šef sale se na​ka​šljao. – Još malo vina, go​spo​di​ne? – šap​nuo mu je po​red uve​ta. Berger je klimnuo glavom i golim rukama uhvatio patku noktima odravši masnu hr​ska​vu ko​žu​ri​cu.

Još, po​mi​slio je Ber​ger tr​pa​ju​ći meso u već puna usta. Moja omi​lje​na reč.

40. Bilo je dva popodne kad je Berger izašao iz taksija na Trgu Grand Armi u Bruklinu. Doteran kao pravi kicoš u tamnom poslovnom odelu na tanke bele pruge Alek​san​dra Me​kvi​na, u desnoj ruci je nosio smeđu papirnu kesu a u levoj svoj srećni štap. Kao žilet oštra sablja unutar štapa imala je kalajnu dršku u obliku iskežene lobanje, skrivene u nje​go​voj šaci dok je še​tao. Stigao je do Šeste avenije i skrenuo desno. Pošto je prošao jedan blok u ulici s drvoredima i zgradama s fasadom od mrkog peščara, zastao je ispred stepenica crkve. Prekrstio se gledajući svoj odraz u prozoru parkiranog prijusa. Otkopčao je sako kako bi se videla Er​me​so​va kravata i ručno šivena košulja marke tarnbal i aser. Nije bio trenutak za hri​šćan​sku skrom​nost. Zaledao je kućne brojeve dok nije stigao do broja 485. Popeo se uz nekoliko ste​pe​ni​ka i šta​pom pri​ti​snuo zvo​no na vra​ti​ma. Otvorio mu je riđokosi muškarac od četrdesetak godina, u majici Univerziteta For​dam i sjaj​nom cr​nom ko​šar​ka​škom šort​su is​pr​ska​nom far​bom za zi​do​ve. – Gospodine Hauard? – obratio mu se domaćin pa zagladio kosu boje šargarepe. – Ot​kud vi? – Bio sam u komšiluku, Kenete – odvratio je Berger s osmehom. – Setio sam se da ži​viš u bli​zi​ni pa sam po​mi​slio da svra​tim. Kenet Kavuto je bio finansijski analitičar za nekretnine i radio je za Li​men bra​ders dok ta investiciona banka nije bankrotirala u vreme finansijskog kraha. Dve nedelje ranije Berger je obavio razgovor s njim, pošto je našao njegov oglas na Kregovoj listi, a u ponedeljak, nedelju dana posle razgovora, Kenet je trebalo da stane na čelo tima za tržište kapitala u Bergerovoj fiktivnoj novoosnovanoj investicionoj firmi, Red lajon in​vest​ments s po​čet​nom pla​tom od dve​sta hi​lja​da do​la​ra plus bo​nu​si. – Evo, izvoli, doneo sam ti poklon – rekao je Berger pruživši mu papirnu kesu. – Maj​ka mi je uvek go​vo​ri​la da se u go​ste ne ide pra​znih ruku. – Oh, hvala. Stvarno niste morali – odgovorio je Kavuto uzimajući kesu. – Šta je unu​tra? – Sve​že ja​go​de i sir s tra​vom – re​kao je Ber​ger. – Sa čim? – pi​tao je Ka​vu​to za​vi​ru​ju​ći u kesu. – S travom. Mada ne onom na koju ti misliš, mangupe. To je sada hit u prodavnici zdra​ve hra​ne Houl fuds. – Jel’ tako? – odvratio je Kavuto slegnuvši ramenima. – Molim vas, uđite. Samo da ope​rem ruke pa ću nam sta​vi​ti kafu. – Nemoj da se trudiš – rekao je Berger odmahnuvši rukom. – Hteo sam samo da se uverim da ostaje naš dogovor o tvom zaposlenju. Nadam se da se nije pojavio neko s bo​ljom po​nu​dom. Do​la​ziš na po​sao u po​ne​de​ljak? – Naravno, gospodine Hauard. Tačno u devet – uverio ga je riđokosi muškarac s tu​ga​lji​vom rev​no​šću. Berger se osmehnuo kad je ugledao trogodišnju ili četvorogodišnju plavokosu

de​voj​či​cu u hod​ni​ku iza Ka​vu​ta. – Hej, a ko je to? – obra​tio joj se Ber​ger. – An​đe​la? Jel’ tako? – Tako je. Za​pam​ti​li ste – ra​do​sno će Ka​vu​to. – An​đe​la, dođi, dušo. Kada je devojčica prišla i stala pored oca, Berger je kleknuo na jedno koleno. Pogledao je neobičnu lutku u njenom naručju. Bio je to majmun Čizmica iz crtanog Dora is​tra​ži​te​lj. – Kuc-kuc – re​kao joj je Ber​ger. – Ko je? – pi​ta​la je An​đe​la po​gle​dav​ši ga sum​nji​ča​vo. – Šta​te. – Koji Šta​te? – na​sta​vi​la je An​đe​la s je​dva pri​met​nim osmej​kom. – Šta​te Bri​ga – re​kao je Ber​ger i ustao. De​voj​či​ca se na​sme​ja​la. Uvek je umeo s de​com. – Si​gur​no ne​će​te da uđe​te? – po​no​vo je po​nu​dio Ke​net. – Da, da. Krećem – odvratio je Berger. – Idem do Zoološkog vrta u parku. Bivša žena me čeka tamo jer moj mali an​đeo, Be​ta​ni, pro​sla​vlja če​tvr​ti ro​đen​dan i… Ber​ger je puc​nuo pr​sti​ma. – Baš sam nepristojan! Što ne pođete i vi? Doći će i nekoliko potpredsednika iz firme. To će biti do​bra pri​li​ka da se bo​lje upo​zna​te pre nego što poč​ne​te u po​ne​de​ljak. – Zaista? – uzvratio je Kavuto. – Zvuči sjajno. Sačekajte samo pet minuta da se spre​mim. Ber​ger je po​gle​dao na svoj ble​šta​vi ro​leks od be​log zla​ta i is​kri​vio lice. – Ah, ali već kasnim, a rođendan počinje obilaskom zoološkog vrta i to s vodičem. Moja biv​ša će me za​da​vi​ti ako ne stig​nem da sni​mim sva​ku mi​li​se​kun​du. Berger je zavukao ruku u džep i pružio Kavutu svoju vizitkartu iz firme Red lajon in​vest​ments. – A možemo i ovako – rekao je zatim. – Vi i Anđela možete da preskočite obilazak i do​đe​te na tor​tu. – Ali, tata! Životinje! Majmuni! Hoću da vidim majmune – rekla je Anđela vukući oca za ko​šu​lju na ivi​ci suza. – Opet sam uprskao. Kad ne pazim šta pričam – snebivljivo će Berger, a devojčica se ozbilj​no ras​pla​ka. Ber​ger je puc​nuo pr​sti​ma. – Baš mi je krivo, Kene. Ako hoćeš, Anđela i ja možemo da krenemo pre tebe da ona ne pro​pu​sti obi​la​zak. A ti se javi kad se spre​miš da ti ka​že​mo gde smo. Ovo je odlučujuć trenutak, znao je Berger. Želja da se provede vreme sa šefom protiv roditeljske paranoje. Berger se uzdao u činjenicu da nezaposleni analitičar nije stigao da se na​vik​ne na ulo​gu oca koji sedi kod kuće i čuva decu, i da je još uvek ne​si​gu​ran u sebe i u svoje instinkte. Naravno, u slučaju da odbije, Berger bi brzo prešao na rezervni plan. Pogoditi oca pištoljem za elektro-šok, uspavati devojčicu hloroformom i zbrisati s lica me​sta. – Za​i​sta? – ko​nač​no je re​kao Ka​vu​to. Ber​ger je za​dr​žao dah. Riba se upe​ca​la. Tre​ba je po​la​ko iz​vu​ći iz vode. – Znaš šta, kad bolje razmislim… – oklevao je Berger i pogledao na sat sišavši

ste​pe​nik niže. De​voj​či​ca je, vi​dev​ši da on odla​zi, gla​sno za​ri​da​la. – Neće vam biti pre​vi​še kom​pli​ko​va​no? – pi​tao je Ka​vu​to. – Naravno da neće – rekao je Berger s osmehom, pa pružio ruku devojčici. – Betani će biti vrlo dra​go da stek​ne još jed​nu naj​bo​lju dru​ga​ri​cu. – Brzo ću ja – doviknuo je Kavuto za njima kad su krenuli niz ulicu, držeći lažnu vi​zit​kar​tu. Bogami, nećeš, tatice, pomislio je Berger dok mu je mahao. Biće sporije nego što mi​sliš. Kad su stigli do ugla osvrnuo se. Kavuto je već ušao u kuću. Umesto da produži pre​ma par​ku i zo​o​lo​škom vrtu, skre​nuo je levo tra​že​ći tak​si. – Hej, Anđela. Jesi li žedna? Hoćeš sokić? – upitao je, pa izvadio El​mov sok od ja​bu​ke u koji je bio si​pao va​li​jum. – Jel’ ogan​ski? – pitalo je detence beloplave kose. – Mama voli da pijem samo ogan​ske. – Nego šta nego je ogan​ski, Anđela – rekao je Berger dok se taksi zaustavljao uz ivič​njak. – Je​dan od naj​bo​ljih ogan​skih.

41. Kad sam se tog popodneva vratio u grad, dobro sam zagrejao stolicu u kancelariji moje je​di​ni​ce iš​či​ta​va​ju​ći Ber​ko​vi​ce​vu po​štu. Nisam mogao da verujem na šta sam sve naišao. Bilo je tu kojekakvih znatiželjnika, onih koji su tražili autogram, religioznih ljudi mekog srca i tanke pameti koji su želeli da spasu dušu serijskog ubice. Neka starica iz Engleske opsednuta mačkama poslala mu je sliku mačje porodice i ček na trista dolara da kupi sebi „malo gaspera”2, šta god to bilo. Mo​ra​ću da pi​tam gu​šte​ra Gej​ka sle​de​ćom pri​li​kom. Pregledao sam svu poštu od dve hiljadite i počeo da preturam po stolu tražeći aspirin, kad me je po​zva​la še​fi​ca sa sa​stan​ka An​ti​bom​ba​ške je​di​ni​ce u Bronk​su. – Upravo smo dobili informaciju o neverovatnom slučaju u Bruklinu – rekla je Mirijam. – Devojčica je oteta od oca usred bela dana. Bruklinško odeljenje za posebne slučajeve poslato je na lice mesta, ali treba i ti odeš i vidiš šta se to, dođavola, dešava. Na osnovu ovo malo informacija koje imam, slučaj je krajnje čudan, što bismo i očekivali od onog bombaša. Ali rekla bih da nema šanse da ovaj naš ludak stoji iza ovoga, zar ne? Kakve veze ima ot​mi​ca de​te​ta s Lu​dim bom​ba​šem ili Se​mo​vim si​nom? Kuća se nalazila u otmenijem delu Bruklina nedaleko od galerije i Prospekt parka. Plavo-bela patrolna kola blokirala su obe strane ulice oivičene fasadama od mrkog peščara, kad sam se parkirao nasred kolovoza i zaputio se prema temeljno renoviranoj gradskoj kući. Turobna poručnica iz Sedamdeset osme stanice susrela me je u osve​tlje​nom hod​ni​ku. – Kako sto​je stva​ri, še​fi​ce? – pi​tao sam. – Podigli smo uzbunu za otmicu deteta i prosledili Anđelinu sliku svim medijima, ali zasada nemamo nikakvih informacija – rekla je, utišavši radio koji je krčao. – Nestala devojčica ima četiri godine. Četiri. Kad je došla prva jedinica devojčicin otac je bio potpuno van sebe, samo je ukočeno zurio preda se. Sad je u spavaćoj sobi u zadnjem delu kuće, sa devojčicinom majkom, lekarom i sveštenikom. Bruklinški istražitelj im se pri​dru​žio pre pet mi​nu​ta. Prošlo je još deset dugih minuta dok Henk Šaler, iskusni istražitelj iz Odeljenja Severnog Bruklina, koji s vremena na vreme predaje na Akademiji, nije izašao iz sobe sa zad​nje stra​ne kuće. – Henk, šta se dešava? – pitao sam. Lepe sive oči sredovečnog muškarca izgledale su čud​no kad me je okr​znuo ra​me​nom u pro​la​zu kao da ni​sam tu. To nije slu​ti​lo na do​bro. Pošao sam za njim napolje i niz stepenice. Toliko je ubrzao dok se spuštao Šestom avenijom da sam morao da potrčim da ga stignem. Kao da ga je obuzelo nešto što pre​va​zi​la​zi i bol i bes. Kad je zašao za ugao ušao je u otmen restoran, prvi lokal na koji je usput naišao. Zaobišao je mršavu plavokosu recepcionarku i uputio se pravo ka praznom šanku. Kad sam ga konačno sustigao, glasno je lupkao praznom flašom piva po šanku od crnog kvar​ca. – Jed​nu vot​ku! Hej, daj​te ova​mo jed​nu je​be​nu vot​ku! Od​mah! – vi​kao je.

– Šta si ti, neki dr​ka​dži​ja? – od​bru​sio mu je kr​šni bra​do​nja koji je iza​šao iz ku​hi​nje. Henk se zaleteo da skoči preko šanka, ali sam mu ja preprečio put. Pokazao sam svo​ju znač​ku i iz​vu​kao nov​ča​ni​cu od dva​de​set do​la​ra. – Samo mu daj​te to piće, važi? – Ta životinja – prošaputao je Šaler i sručio se na barsku stolicu. Zurio je u praznu fla​šu u ruci kao da se pita kako se tu stvo​ri​la. – Mo​ra​mo da uhva​ti​mo tu ži​vo​ti​nju. – Šta se de​si​lo, Henk? – Teško mi je da ponovim – odvratio je grizući usnu. – Onaj jadan čovek, otac, godinu dana je bio bez posla, kapiraš? Taj tip ga je namamio u zamku, rekao mu je da će ga zaposliti. Onda mu se neočekvano pojavio danas na vratima i pozvao njega i ćerku na rođendansku proslavu svoje ćerke. Kavuto je pomislio, nov posao, nov šef, trebalo bi da ode, ka​pi​raš? Usporeni kuvar konačno mu je sipao tri prsta votke grej gus, koju je Šaler istog časa is​ka​pio. – Momak je morao da se spremi – rekao je Šaler podižući prst – a taj tip mu je rekao kako će on povesti devojčicu jer već kasni. Kavuto je pomislio kako može da ih stigne za deset minuta, pa da ga pozove da vidi gde su. Pustio ju je da ode s njim, Majk. Dao mu je svoje dete. Otišli su držeći se za ruke. Merđutim, kad je izašao iz tuša i okrenuo broj telefona, nije dobio nikoga. Onda je otrčao do zoološkog vrta i video da nema rođendana. – Suza je klizila niz nos policijskom veteranu. – Zamisli, Majk. Tamo nema ni​ko​ga! – Samo po​la​ko, pri​ja​te​lju – re​kao sam. – Četiri godine, Majk. Ta devojčica je bila tek leptirić. Kako će ovaj čovek sad da živi s tim, Majk? Kako, je​bo​te? – Mo​raš da se smi​riš, Henk – po​ku​šao sam. – Da se smirim? – odvratio je policajac brišući srednjim prstom suzu s obraza. – Znam kako se ova priča završava, a znaš i ti. Smiriću se kad ovo čudovište bude hrana za crve. Ja ću mu doći gla​ve, ovaj neće do​ži​ve​ti da uđe u po​li​cij​ska kola, a ka​mo​li u sud​ni​cu. Gle​dao sam Hen​ka kako be​sno iz​la​zi iz re​sto​ra​na. Ja sam još malo sedeo za praznim šankom razmišljajući o svemu što sam upravo čuo. Henk je u pravu. Taj zločinac stvarno deluje kao neko čudovište izmililo ispod nekog kamena, kao personifikacija neljudskog zla. Henkova nagonska reakcija je bila potpuno ispravna. Šta radiš kad ti gadna buba mili uz ruku? Otreseš je, zgaziš i gnječiš je dok je ne uni​štiš. Ura​diš sve da je zbri​šeš sa lica Ze​mlje. – Jel’ to sve, dru​že? – obra​tio mi se ku​var sar​ka​stič​no. – Nije – odvratio sam, privukao barsku stolicu i pozvao šeficu. – Daj i meni jednu vot​ku.

42. Popio sam piće i obavio još nekoliko poziva pre nego što sam se vratio u kuću. Pošto sam saznao da je Anđela odvedena pešice, zadužio sam ljude da stupe u kontakt s taksi kompanijama, autobusima i podzemnom železnicom da provere da neko nešto nije vi​deo. U kući sam zatekao istražitelje mesta zločina pa sam ostao ispred da koordinišem njihov rad. Otmičar je, ko zna zašto, ocu doneo kesu jagoda i neki čudan krem sir. Nadao sam se da će nam taj neobičan paket pomoći da dobijemo otisak prsta. Ako je ovaj manijak toliko drzak da dopusti da mu Kavuto dobro vidi lice, razmišljao sam, možda po​sta​je alj​kav i pra​vi gre​ške. Upravo sam bio poslao policijskog crtača foto-robota istražitelju Šaleru kad me je po​zva​la Emi​li Par​ker. – Zdravo, Majk. Dali su mi zeleno svetlo. Šef mi je upravo javio da sam ušla u ope​ra​tiv​nu gru​pu. – Baš se me obradovala, Emili – rekao sam – pošto je ovaj slučaj upravo prešao s lo​šeg na gore. – Šta se sad de​si​lo? – U Bruklinu je upravo oteto četvorogodišnje dete. Nisam još siguran kako se otmica uklapa u dva niza imitacija zločina, ali instinkt mi govori da ovo ima sve odlike zločina ka​kve naš bom​baš voli. – Možda imitira još neki od poznatijih zločina. Možda otmicu Lindbergovog deteta? – rekla je Emili. – Istražiću to i sve što nađem poneću sa sobom kad krenem na put. Možeš li da me sa​če​kaš uju​tru na sta​ni​ci Pen​sil​va​ni​ja? Pomislio sam na Meri Ketrin i zapitao se kako ću ovo da izvedem. Podsetilo me je na zadatak iz matematike u petom razredu. Jedna simapatija te čeka na plaži dok druga ulazi u voz iz Vašingtona koji se kreće brzinom od sto kilometara na sat. Koliko vremena će proći dok ne obereš bostan? Nisam bio siguran. Znao sam da svakako nisam pametniji od pe​ta​ka. – Majk, jesi li tu? – pi​ta​la je Emi​li. – Tu sam, Emi​li – re​kao sam. – Na​rav​no, doći ću po tebe. Kad sti​že voz?

43. Večernji špic u Njujorku tek se zahuktavao kad sam se mileći kroz gužvu vratio pod lu​ko​ve Bru​klin​skog mo​sta na putu do moje je​di​ni​ce. Mrko sam gledao svoje radno mesto koje mi krade dane godišnjeg odmora, zgradu 1 Po​lis Pla​za, dok sam joj se polako približavao. Ta kocka od betonskih ploča bila je ružna i pre nego što su je okružili stražarskim kućicama i žardinjerama koje su posle jedanaestog septembra služile kao barijera od bombi. Pošto je saobraćaj iz finansijske četvrti bio preusmeren zbog mera bezbednosti, neki poslovni ljudi iz Kineske četvrti su se žalili i tražili da se sedište policije premesti negde drugde. Držao sam fige da nova lo​ka​ci​ja budu Ha​va​ji, ali za​sad ni​sam čuo ni​šta o tome. Kad sam konačno sišao s mosta na policijsku aveniju, na ulici sam primetio kombije televizijskih ekipa. Pošto su svi reporteri i kamermani koji su stajali na pločniku pored njih de​lo​va​li na​ro​či​to ne​str​plji​vo, uči​nio sam sebi uslu​gu i odlu​čio da pro​du​žim. Odvezao sam se nekoliko blokova dalje i zaustavio se ispred prodavnice na uglu Medisonove i Džejmsove, išarane grafitima. Kupio sam kafu, jednu od onih malih pita Tejbl tok i novine Post s uobičajeno suptilnim tabloidnim naslovom „KO ĆE BITI SLE​DE​ĆI?” na na​slov​noj stra​ni. Prava ironija, jer kad sam izašao iz prodavnice, zatekao sam Garija Aronsona, policijskog izveštača Njujork Posta, koji je verovatno bio odgovoran za naslov, kako sedi na haubi mojih kola. Kao većina izveštača crne hronike, Gari nije prezao ni od čega. Svoju naviku da se ne obazire na policijske trake oko mesta zločina pravdao je dal​to​ni​zmom i di​slek​si​jom. Zato sam, umesto da krenem ka kolima, naglo skrenuo levo i ušao u Džeriz old skul, crnačku berbernicu koju sam ponekad koristio kao mesto za sastanke s pouzdanim do​u​šni​ci​ma. I zamalo se nisam sapleo o Keti Kalvin, policijskog izveštača Njujork Tajmsa , koja je sta​ja​la po​red vra​ta, is​pod po​ste​ra re​pe​ra Čika Mur​de i te​le​fo​ni​ra​la pre​ko blek​be​ri​ja. Ljutito sam pogledao mišićavog vlasnika berbernice, Džerija, koji je šišao nekog klin​ca Ki​ne​za. – Zar više ni​šta nije sve​to, čo​ve​če? – pi​tao sam ga i okre​nuo se da iza​đem. Kad me je su​sti​gla na ploč​ni​ku, Kal​vi​no​va je ume​sto te​le​fo​na u ruci dr​ža​la dik​ta​fon. – Imamo niz bombaških napada, dvostruko ubistvo koje veoma podseća na Semovog sina, a sada i otmicu devojčice. Priča se da su sva tri slučaja povezana. Šta se dešava, is​tra​ži​te​lju? Kao da imam vre​me​na za na​stu​pe u me​dij​skom cir​ku​su. – Zar ti ni​sam re​kao da te boj​ko​tu​jem? – pi​tao sam ubr​za​va​ju​ći ko​rak. – To je va​ži​lo samo za pret​hod​ni slu​čaj – od​vra​ti​la je Kal​vi​no​va. – Konačno – oglasio se Aronson i izvadio svoj diktafon pošto je ustao s haube moje im​pa​le. – Ja ću ovo pre​u​ze​ti, Gari – re​kla je Kal​vi​no​va po​ka​zav​ši mu da se uda​lji. Izveštač Po​sta je odstupio gestikulirajući Kalvinovoj da mu telefonira kasnije. Sva

novinarska piskarala koja su izveštavala o zločinima međusobno su se poznavala. Delovali su združenim snagama protiv predstavnika policije prema kojima nisu imali nimalo obzira. Čak su imali svoju sobu, „baraku” na drugom spratu policijske stanice, gde su smi​šlja​li kako da sme​ta​ju po​li​caj​ci​ma i ome​ta​ju is​tra​ge. – Ne, neće, Gari – rekao sam otvarajući vrata kola. – Ako ti trebaju informacije, Keti draga, obrati se onima na trinaestom spratu. Siguran sam da će ti rado preneti sve što tre​ba da znaš. Na trinaestom spratu nalazila se policijska kancelarija za informisanje javnosti. Slučaj koji je pobudio veliko interesovanje javnosti zapao je u ćorsokak i šef kancelarije je bio pod velikim pritiskom; i koliko sam čuo, hteo je da pojede za doručak neke vitalne de​lo​ve mog tela. – Daj, Majk. Ja se bavim vestima, a ne propagandom – rekla je Kalvinova kolutajući oči​ma. – Nisam tako čuo na Foks njuzu – dobacio sam pre nego što sam se bezbedno sklo​nio u kola.

44. Upalio sam motor spreman da pobegnem, kad su se vrata sa suvozačeve strane otvorila i Kal​vi​no​va je usko​či​la na se​di​šte po​red mene. – Ju​tros si za​bo​ra​vi​la da po​pi​ješ le​ko​ve? – upi​tao sam. – Najebala sam, Majk – rekla je, zabrinuto uzdahnuvši. – Ne šalim se. Ne možeš ni da pretpostaviš koliko je gadno postalo u novinskoj industriji. Urednik gradske rubrike samo čeka izgovor da nekog skine s platnog spiska. Zar ne možeš baš ništa da mi kažeš? Do​volj​no bi mi bilo i „ne​mam ko​men​tar”. – U tom slučaju, nemam komentar – rekao sam, izvio se preko nje i otvorio vrata. – Dobra žalopojka, umalo da nasednem. Prva tri puta. Treba malo da je osvežiš. Ubaci pri​ču o ci​me​ru na sa​mr​ti ili tako ne​što. – Stvar​no si bez​du​šan – od​vra​ti​la je Kal​vi​no​va. – Bezdušan jesam, ali nisam naivčina – rekao sam. – Vama u medijima moto je što krvavije to bolje, jel’ tako, Keti? E pa, u ovom slučaju imate bujice krvi. Poslednje što me bri​ne je​ste da li će za tebe biti po​sla. Bla​go mi se osmeh​nu​la. – Dobro, dobro. Uzgred, i ti se meni dopadaš, Majk. Koliko god je teško poverovati u to. Koju to ko​lonj​sku vodu ko​ri​stiš? Svi​đa mi se. Omirisao sam. Bio je to miris sapuna aks koji je neko od moje dece ostavilo u tuškabini punoj peska u Briziju. Stvarno je lepo mirisao. Znao sam da me samo provocira ne bi li ne​što sa​zna​la. Ili se va​ram? – Keti, reklo bi se da si fina mlada dama – odgovorio sam joj. – Obrazovana si. Lepo se oblačiš. Mislio sam da ti je pokrivanje zločina samo odskočna daska ka nečemu boljem. Pokušavaš da stekneš ime? Ili si bolesno opsednuta leševima? Zapitaš li se ikad za​što to ra​diš? – Izađi sa mnom na večeru pa ćeš saznati, Majk – rekla je Kalvinova proveravajući šminku u mom retrovizoru. – Ispričaću ti svoju dugu i tužnu životnu priču uz bocu irskog vina. Ja naj​vi​še vo​lim džejm​son. Onda me je nestašno pogledala. Keti je bila visoka, vitka plavokosa toplih zelenih oči​ju. Ni​sam mo​gao da joj ne uz​vra​tim po​gled. – Posao nećemo ni pomenuti. Obećavam – dodala je, crvenim noktom pritisnuvši stop na dik​ta​fo​nu. Osmeh​nu​la se. – Do​bro, mo​žda samo malo. Trgao sam se kad je dugme škljocnulo. Dozvao sam se pameti koja me je na tren napustila. Šta ja to, dođavola, radim? Privlačna ili ne, Keti je lujka i neprijatelj. Čak i da nije tako, već imam dve mla​de dame na ple​snoj kar​ti. Zar mi tre​ba i tre​ća? – Dru​gi put, Kal​vi​no​va – re​kao sam. – Ako nisi pri​me​ti​la, malo sam za​u​zet ovih dana. – Kako vi kažete, istražitelju – uzvratila je izlazeći iz kola. Zastala je na trenutak na ploč​ni​ku i po​la​ko se okre​nu​la po​ka​zu​ju​ći mi šta pro​pu​štam. – Moj te​le​fon je uvek uklju​čen. – U to ne sum​njam – pro​mr​mljao sam pre​tva​ra​ju​ći se da je ne po​sma​tram dok odla​zi.

45. Pošto sam potrošio još tri sata za stolom uzalud pregledajući poštu Semovog sina, bio sam mrtav umoran. Spremao sam se da krenem kad mi je Mirijam javila da se načelnik vraća iz Filadelfije, gde je držao govor, i da želi da ga lično informišem o slučaju. Zato sam ostao da sedim za stolom još dva iscrpljujuća sata, da bi me Mirijam opet pozvala da mi kaže kako se bu​džo​van pre​do​mi​slio i kako mogu slo​bod​no da idem. Te večeri Crkva je u Briziju priredila vašar, kojem smo se radovali od početka letovanja. Protekle dve nedelje sam gajio tinejdžersku romantičnu nadu kako ću voditi Meri Ketrin na sve vožnje i sedeti pored nje dok ona vrišti i smeje se, i kako ću možda da joj osvo​jim jed​nog od onih glu​pih i pre​ve​li​kih pli​ša​nih meda. Za promenu nije bilo gužve u saobraćaju, tako da sam do Brizi Pointa stigao za malo više od sat vremena. Umesto da odem kući, produžio sam pravo do Crkve Sv. Edmunda na​da​ju​ći se da ću sti​ći na kraj let​njeg va​ša​ra. U trenutku sam se ponadao kad sam video da su vrteške i šatre i dalje tu pored parohijskog doma. Ali onda sam shvatio da su svetla pogašena. Čak su i kolica s uštip​ci​ma već bila za​tvo​re​na. Propustio sam zabavu, pomislio sam stojeći u mraku. Čak su i vašarski radnici već bili u du​bo​kom snu u svo​jim kre​ve​ti​ma. Osećao sam se kao govno. Nisam mogao da zaštitim grad. Nisam mogao da zaštitim ni svoju decu od bande maloumnika. Povrh svega propustio sam vrhunac našeg du​go​o​če​ki​va​nog let​njeg od​mo​ra. Zurio sam u visoke i nepomične tamne obrise ringišpila koji su se ocrtavali na večernjem nebu. Bio je to najdepresivniji trenutak tog dana, što je mnogo govorilo o nje​mu. Za​pu​tio sam se ka kući. Ali, očigledno sam istrčao pred rudu. Još nije bilo gotovo. Ni izbliza. Dok sam prilazio kući s ulice, Šejmus je ustao sa stepenica trema i mahnuo mi da stanem. Nosio je crnu ma​ji​cu i far​mer​ke, ni tra​ga od sve​šte​nič​kog oko​vrat​ni​ka. Šta je sad? – Konačno – rekao je sklopivši telefon i ušao u kola. – Nema potrebe da se parkiraš. Ima​mo sa​sta​nak. – O čemu pri​čaš? – pi​tao sam. – Ni​sam hteo da ti ja​vljam s ob​zi​rom na sve što se de​ša​va u gra​du. – Šta da mi ja​viš? Šejmus je duboko uzdahnuo, pogled njegovih plavih očiju na izboranom licu bio je hla​dan. – Opet smo imali neprilike s Flaertijevima. Na vašaru. Onaj debeli balavac, Šon, gurnuo je Edija pored neke vrteške. Edi je naleteo na Trenta a Trent se prevrnuo preko ogra​de i pao. – Šta? – uz​vik​nuo sam. – Ne, dobro je. Uznemiren, kao i svi mi, ali dobro je. Ja sam poludeo i pozvao sam lokalnu stanicu policije. Ali čudna stvar se desila. Policajci koji su došli, njih dvojica, nisu bili preterano zainteresovani pa sam pitao monsinjora iz Sv. Edmunda o tome. Nećeš

ni​kad po​go​di​ti kako se pre​zi​va za​me​nik ko​man​dan​ta sta​ni​ce. – Ne! – uz​vik​nuo sam. – I on je Fla​er​ti? – Nije ni čudo što su te po​sta​vi​li za glav​nog is​tra​ži​te​lja – re​kao je Šej​mus. Zavrteo sam glavom, dok je u meni kuvalo. Ništa nije moglo tako da me iznervira kao kada ko​le​ge po​li​caj​ci zlo​u​po​tre​blja​va​ju moć. – Ti ljudi su pošast. Odavno. Poznavao sam im oca dok sam radio u mesarskoj četvrti, pre nego što sam otišao na koledž. Bio je zelenaš, jedan od najopakijih. Posećivao je ljude u vreme ručka i ako ne bi imali da mu plate, on bi ih svirepo isprebijao pred po​ro​di​com. – Otac ka​kav se samo po​že​le​ti može – re​kao sam. – Zato moramo da stanemo tome na put. Ove gluposti moraju da prestanu. Iskoristio sam svo​je veze i or​ga​ni​zo​vao sa​sta​nak. – Sa​sta​nak? – uz​vik​nuo sam. – Ko si ti, otac Toni So​pra​no? – Ne možeš da odrasteš u Hels kičenu a da ne poznaješ određene ljude, sine moj. Pozvao sam neke koji mi duguju uslugu. Pa šta? Sad treba da odemo tamo. Vreme je da re​ši​mo ovo kao mu​škar​ci, kao na Di​vljem za​pa​du. – Kuda tamo? – uz​vik​nuo sam. – Kod Fla​er​ti​ja, Majk. Slu​šaj šta ti pri​čam. I drži pi​što​lj pri ruci.

46. Za​što, do​đa​vo​la, do​zvo​lja​vam sebi da se uva​lim u ova​kve ne​pri​li​ke? Dok sam drugi put tog dana vozio ka tesnacu Rokvej, u neverici sam razmišljao kako sam upravo pristao da prisustvujem nekom sumanutom irskom gangsterskom okupljanju. Da nisam možda zaspao na poslu pa sad sanjam? Naravno da nisam. Kad provedeš previše vremena s ludim Ircem starog kova kao što je moj deda, nestvarno ti postane uo​bi​ča​je​no. Čuli smo vatromet pre nego što smo skrenuli u ulicu Flaertijevih. Čuli su se zvižduci raketa i zaglušujuća buka petardi. Kad smo se zaustavili ispred trošne kuće Flaertijevih na tri ni​voa, na nebu iza nje ras​pr​snuo se ogro​man žut cvet. – Mislio sam da se proslava Četvrtog jula završila – rekao sam dok smo izlazili iz kola. – Jesi li si​gu​ran da bi Va​ti​kan ovo odo​brio? – Samo me pra​ti i ćuti – re​kao je Šej​mus. – Ovi gang​ste​ri slu​ša​ju samo mu​škar​ce. Zavrteo sam glavom i primetio starog druga, gospodina Pita Bula, kako pokušava da progrize žičanu ogradu dok smo se peli uz stepenice. Ovog puta nisam mogao da čujem nje​gov raz​ja​re​ni la​vež od ar​ti​lje​rij​ske buke iz zad​njeg dvo​ri​šta. Pošto se niko nije javio na zvono, odlučili smo da prođemo okolo do zadnjeg dela kuće. U vazduhu se osećao sumporast vonj baruta, što mi se činilo prikladnim s obzirom na to da smo ho​da​li do​li​nom sen​ke smr​ti, pra​vo do vra​ta pa​kla. Zadnje dvorište su skoro u potpunosti zauzimali velika terasa i jedan od onih jeftinih montažnih bazena. Na terasi je sedeo nabildovani podli patrijarh klana Flaerti, „Tomi Boj”, kako je bio poznat prema kriminalnom dosijeu, sa svojim istetoviranim bratom Bilijem i bačvom piva između njih. Shvatio sam zašto niko nije zvao policiju kad sam prvi put video i trećeg Flaertija. Nisam mu znao ime, ali dok je bacao upaljenu raketu ka su​sed​noj kući, pri​me​tio sam da je još uvek u be​loj ka​pe​tan​skoj ko​šu​lji Nju​jor​ške po​li​ci​je. Pošto se Šejmus nakašljao u podnožju stepenica, Tomi Boj je okrenuo zamućeni po​gled ka nama. – Šta, koji moj…? – obrecnuo se. Bledo lice mu se razvuklo u zlokoban osmeh. – Hej, momci. Pogledajte ovo. Šta kažete na ovaj vic: policajac i sveštenik dođu nepozvani na pri​vat​nu žur​ku. – Došli smo na onaj sastanak, Flaerti – rekao je Šejmus. – Došli smo da raščistimo stvar i ne ide​mo odav​de dok to ne ura​di​mo. – Sastanak? – odvratio je išarani Flaertijev brat Bili, pa ustao stisnutih pesnica. – Je​di​no što ti mo​žeš da do​bi​ješ, ma​to​ra bu​da​lo, je​ste da te sa​sta​vim sa ze​mljom.

47. Krenuo sam za svojim hrabrim, ili možda samo nepromišljenim dedom uz stepenice na te​ra​su. – Mar​fi me je po​slao – re​kao je Šej​mus Tomi Boju ne osvr​ću​ći se na is​te​to​vi​ra​nog. – Marfi? – ponovio je Tomi Boj ne pomerajući se sa svoje jeftine plastične stolice. – Frenk Marfi? Onaj pokvareni mali kladioničar iz Četrdeset devete ulice, kojeg puštam da vodi biznis samo zato što imam meko irsko srce? E pa, imam vesti za tebe, oče Moronu. Taj ti je na Vest sajdu još sitnija riba od tebe. Sad se čisti odavde pre nego što ti moj brat Bili ne po​lo​mi noge pa da do kra​ja ži​vo​ta dr​žiš misu iz ko​li​ca. Kad je istetovirani brat zakoračio prema nama, zaključio sam da je vreme da se umešam u razgovor. Najpre sam nežno gurnuo Šejmusa u stranu. Moj sledeći i poslednji korak bio je da s mnogo manje nežnosti, štaviše, najjače što sam mogao, šutnem u sle​po​oč​ni​cu Fla​er​ti​ja koji je se​deo i da po​teg​nem glok na nje​ga. Uhvatio sam ga za dugu masnu kosu i podigao ga na noge uguravši mu cev pištolja u uvo kao olov​ku u re​zač. – Benete! Polako, polako, stani – oglasio se brat policajac polako podižući ruke. – Nema potrebe za tim. Ovde smo svi prijatelji. Ti si čak radio s mojim bivšim partnerom, Džo​om Ke​li​jem, dok si bio u ode​lje​nju za ubi​stva Se​ver​nog Men​het​na. – Tako je, radio sam u odeljenju za ubistva – rekao sam. – I trenutno mi ne bi teško palo da izvršim jedno. U stvari tri. Šta kažeš na ovaj vic, Flaerti? Tri tupava brata pro​na​đe​na mr​tva kako plu​ta​ju po​tr​bu​ške u sop​stve​nom ba​ze​nu. – Čekaj, hoćeš da kažeš da bi me stvarno upucao zbog ove glupe zajebancije s klin​ci​ma? – pi​tao je Tomi Boj s dru​ge stra​ne mog glo​ka. Po​let​no sam klim​nuo gla​vom. – Tvoj klinac zamalo nije ubio mog sedmogodišnjeg sina večeras na vašaru. Budi si​gu​ran da ću te zga​zi​ti kao bubu da za​šti​tim svo​ju decu. – Razumem – rekao je Tomi Boj gledajući me iskosa preko cevi pištolja koja mu je grebala bubnu opnu. – Nisam znao za to. Mislim da sam shvatio kako se osećaš. Čak znam i šta ću da ura​dim. Evo, gle​daj. Šoni! Nekoliko trenutaka kasnije otvorila su se vrata i debeli klinac koji mi je kinjio porodicu izašao je na terasu. Razjapio je vilicu kao lik iz crtanog filma kad je video mene i svog oca na te​ra​si kako raz​go​va​ra​mo pre​ko cevi mog au​strij​skog po​lu​a​u​to​ma​ta. – Ah… da, tata? – re​kao je sa stra​hom u gla​su. – Dođi ova​mo – re​kao je sta​ri​ji Fla​er​ti. Brzo poput zmije, Tomi Boj mi se izmigoljio iz ruku pre nego što je klinac stigao da napravi dva koraka. Pre nego što sam shvatio šta se dešava, podigao je svog gojaznog sina i bacio ga s terase. Umesto u bazen, kako sam očekivao, gojazni tinejdžer je udario o ivi​cu ba​ze​na koja je gla​sno na​pu​kla, a onda li​cem pao na be​ton u dvo​ri​štu, ur​la​ju​ći. Go​spo​de, po​mi​slio sam, zgra​nut, s pi​što​ljem u ruci. E, to se zove gru​ba lju​bav. – Tata! – uzviknuo je mladi Šon na kolenima dok mu je krv lila iz nosa. Iza njega, voda je cu​ri​la kroz pu​ko​ti​nu koju je na pla​stič​nim stra​ni​ca​ma ba​ze​na.

– Nemoj ti meni „tata”, ološu mali. Da nisi više prišao deci ovog čoveka, jesi li me čuo? – Ali, tata – brek​tao je Šon. – Ti si mi re​kao da ih na​u​čim pa​me​ti. – Da, pa – odvratio je Tomi Boj pogledavši me pometeno. – Opametili su se. Ne smeš da povređuješ malu decu, kretenu. Zar moram to da ti objašnjavam? Evo novih naređenja. Ako neko od dece gospodina Beneta ogrebe koleno, bolje bi ti bilo da imaš hanzaplast pri ruci. Ako iko od njih bude ponovo povređen, ostatak svog letovanja pro​ve​šćeš u bol​ni​ci. – Da, tata – pro​ste​njao je Šoni dok je tr​čao uz ste​pe​ni​ce i na​zad u kuću. – Iskreno, Benete – rekao je Flaerti dižući ruke – žao mi je zbog svega ovoga. Ja sam kriv. Žena mi je otišla u Irsku na nedelju dana da sahrani majku. Izgleda da nisam baš otac za pri​mer. Bez nje u kući sve je oti​šlo do​đa​vo​la. – Sve se da naučiti – odvratio sam, vrativši pištolj u futrolu. – Drago mi je što smo ko​nač​no uspe​li da raš​či​sti​mo ovo. – Kao mu​škar​ci – do​dao je Šej​mus iza mene. – Hej, trebalo je imati muda i pojaviti se ovde. Poštujem to – rekao je Tomi Boj Flaerti dok smo odlazili. – Ako vam ikad išta zatreba, bilo šta, tu sam. To se odnosi i na tebe, oče. – Od​bij, sa​ta​no – pro​mr​mljao je Šej​mus dok smo se uda​lja​va​li. Kad sam upalio kola odahnuo sam s takvim olakšanjem kao nikad ranije. Potezanje pištolja je bilo potpuno van pameti. Šta mi bi, pobogu? Dok smo odlazili kolima odatle Šej​mus me je iz​ne​na​da po​no​sno po​ma​zio po obra​zu. – Napravićemo mi čoveka od tebe, Majk, sine moj – rekao je namignuvši mi plavim oči​ma. – Tako se to radi u Vest saj​du.

48. Go u mraku, Berger se ispružio u kožnoj fotelji svoje ogromne, raskošne biblioteke i pri​ti​snuo dug​me na da​ljin​skom upra​vlja​ču za pu​šta​nje snim​ka. Začuo se cvrkut i zujanje blurej plejera a onda je preko plazma ekrana od sto tri inča osva​nuo po​dnev​ni sni​mak iz Nju​jor​ške jav​ne bi​bli​o​te​ke. Kamera je malo podrhtavala zbog snimanja u pokretu, ali slika, boje i zvuci ulice bili su ne​ve​ro​vat​no živi. Mal​te​ne si mo​gao da ose​tiš mi​ris vru​ćih pe​re​ca i let​njeg zno​ja. To je bio film s prvog mesta zločina, lažnog bombaškog napada na biblioteku, koji je bio snimljen pomoću sakrivene kamere s optičkim produžetkom. Čitava ta operacija, na​rav​no, bila je za​be​le​že​na na fil​mu. Do​šlo je vre​me da se film mon​ti​ra, sre​di i onda bes​ko​nač​no do​te​ru​je. Dok je premotavao snimak napred-nazad, setio se svojih školskih dana u Lo​ren​svi​lu, pr​vo​kla​snom in​ter​na​tu bli​zu Prin​sto​na. Kao debeljuškasto i sporo dete, otac ga je upisao u tu basnoslovno skupu privatnu školu s namerom da napravi gospodina od njega. Ali nije mu uspelo. Naprotiv. Kada je krenuo u deveti razred, zbog svoje građe, osobenog umetničkog senzibiliteta i neuobičajenih interesovanja zaradio je aliteracijski nadimak koji su svi zdušno koristili: Buc​ka​sti Bi​za​ro Ber​ger. Na petnaesti rođendan ozbiljno je razmišljao o samoubistvu, kada je neočekivano stekao prijatelja. Njegov novi cimer, Havijer Soza, sitan dečak iz bogate brazilske porodice, ne samo da mu se obraćao krštenim imenom već se ispostavilo da deli neke od nje​go​vih čud​nih, mrač​nih in​te​re​so​va​nja. Havijer je bio taj koji ga je izazvao da zapali školsku biblioteku dok su unutra učenici prve godine gimnazije imali filmsko veče nedelju dana pre božićnog raspusta. U želji da dokaže hrabrost, Berger je kupio bočicu tečnosti za upaljače kao i nekoliko dužina lanca i ne​ko​li​ko ka​ta​na​ca da za​tvo​ri iz​la​ze iz zgra​de. Da sumnjičavi prodavac gvoždjare Ejs u gradu nije pozvao direktora škole, sproveo bi svoj plan da zbriše čitavu generaciju ’68 na Lo​ren​svi​lu. Umesto toga, bio je izbačen iz škole, i da njegov otac nije brzo donirao pozamašnu sumu novca školi, možda bi protiv nje​ga bila po​dig​nu​ta kri​vič​na pri​ja​va. Šta bi bilo kad bi bilo, pomislio je Berger zamišljeno. Tada je u njemu bilo toliko strasti. Da se sudbina nije umešala, još tada bi postao poznat. Istog trena bi se pre​o​bra​zio iz Buc​ka​stog Bi​za​ro Ber​ge​ra u deč​ka koji je ubio ge​ne​ra​ci​ju ’68! Naravno, taj trenutak, kada se našao na korak od slave bilo je ono što ga je navelo na ovaj mali projekat kojim se sada bavi. Posle svih neuspeha, nesreće i zabuna koje su mu po​re​me​ti​le ži​vot, ko​nač​no je, ne​kim ču​dom, us​peo da po​vra​ti hra​brost. Pod svetlošću televizora obrisao je suzu radosnicu dok je gledao snimak na kojem pri​čvr​šću​je bom​bu za sto bi​bli​o​te​ke. Ono što je već postigao, i činjenicu da je to samo po sebi čudesno, niko nikad neće moći da mu odu​zme. Šta god da se desi po​sle ovo​ga, već je tri​jum​fo​vao. Ber​ger je ko​nač​no ura​dio ne​što što je istin​ski nje​go​vo delo.

49. Iako je bilo već devet ujutru, bio sam potpuno grogi kad sam zaustavio kola ispred Medison skver gardena na Sedmoj aveniji da sačekam agentkinju Parker na stanici Pensilvanija. Ljudi su mi trubili dok sam drsko i nedozvoljeno stajao kruzerom u zoni u kojoj je zaustavljanje strogo zabranjeno, i jeo pecivo zalivajući ga kafom iz ogromne šo​lje. Dok mi je bučan, okrutan svet promicao pored prozora, polako sam premotavao film svega što se sinoć desilo s Flaertijevima. E, to je bio vatromet! Biće da sam tom prilikom prekršio nekoliko zakona. Nezakonito korišćenje službenog oružja bilo je osnova za otpuštanje iz službe. Fizički napad je krivično delo. Ali pretpostavljam da je najčudnije u svemu to što je upalilo. Konačno sam se obratio Flaertiju na jedinom jeziku koji on ra​zu​me. Što mu od​mah ni​sam pri​pre​tio smr​ću? Zavrteo sam glavom. Ispao sam luđi od Vestija. Da li je to dobro? Nisam siguran. Ve​ro​vat​no nije. A ni ovaj komplikovan slučaj nije baš doprinosio mom duševnom miru. Trebao mi je od​mor. Ah, če​kaj. Ja je​sam na od​mo​ru. Prelistavao sam Post. Na trećoj strani, senator s Menhetna upozoravao je Njujoršku policiju da ima pet dana da uhvati počinioca pre nego što podnese zahtev da se slučaj pre​ne​se na dr​žav​nu po​li​ci​ju. Nemam ništa protiv, pomislio sam, liznuo palac i okrenuo stranu. Drage volje bih pustio nekog pripadnika državne policije iz Skenektedija da pokuša da reši slučaj. Osim gra​do​na​čel​ni​ka, štam​pe i po​li​cij​skih sta​re​ši​na, i ja sam že​leo da ski​nem sebe sa slu​ča​ja. Znao sam da imamo dobre izglede da na kraju uhvatimo to čudovište. Do sada mi nijedan nije umakao. Znao sam da treba da imam vere u svoje dosadašnje rezultate, ali ipak, bio sam ve​o​ma za​bri​nut. Po​go​to​vo za An​đe​lu Ka​vu​to. Otmičar se još uvek nije oglasio ni sa kakvim zahtevima. Sama činjenica da nema vesti od njega bila je loša vest. Jedina svetla tačka bio je foto-robot otmičara koji je policijski crtač napravio prema uputstvima gospodina Kavuta. Tog jutra je po hitnom po​stup​ku pro​sle​đen ode​lje​nju za in​for​mi​sa​nje jav​no​sti kako bi ga pri​ka​za​li u ve​sti​ma, tako da smo možda imali neke šanse. Kolike, nisam bio siguran. Ali bar smo imali polaznu tač​ku. Nekoliko minuta kasnije, pogledao sam na telefonu koliko je sati i izašao iz kola ostavivši ih nasred trake za autobuse u Sedmoj aveniji. Ako mi pauk odnese kola možda će me pustiti da se vratim na odmor, razmišljao sam dok sam se pokretnim stepenicama spu​štao s ploč​ni​ka na sta​ni​cu Pen​sil​va​ni​ja. Bio sam uveren da ništa ne bi moglo da mi popravi mračno raspoloženje dok nisam ugledao Emili Parker kako mi se osmehuje i maše iz gužve s podzemnog železničkog perona. Izgledala je čak bolje nego što sam je pamtio, visoka, kože kao od porcelana, očiju nikad svetlijih i plavljih. Njena gracioznost, iskrenost i energija bili su zarazni. Mi​slim da sam joj čak uz​vra​tio osmeh kad smo se su​sre​li.

Zagrlili smo se a ona me je poljubila u obraz. Što nije baš po FBI-jevom protokolu. Pri​ja​lo mi je. – Konačno neko da pritekne u pomoć – rekao sam uzimajući joj torbu. – Iskreno, Emi​li, mno​go mi je dra​go što te vi​dim. – I meni je drago, Majk – uzvratila je ponovo mi stegavši ruku. – Stvarno. Drago mi je što sam do​šla. Od​lič​no iz​gle​daš. – Da, sigurno, kao maneken – rekao sam kolutajući očima. – Kese ispod očiju veće su mi od tvo​je tor​be. – Ali do​bro ti sto​je – od​vra​ti​la je i ša​lji​vo me ušti​nu​la za ob​raz. Ja sam se nacerio kao budala. Uvek je lepo kad ti privlačna žena otvoreno poklanja pa​žnju. Naš po​nov​ni su​sret je do​bro po​čeo. Za​sad sve ide kako tre​ba. – Šta ćemo prvo? – Da malo mozgamo – odgovorio sam vodeći je prema stepenicama. – Ali moraćemo da ko​ri​sti​mo tvoj mo​zak. Ja sam svoj spr​žio pre tri dana.

50. Dvadeset minuta kasnije Emili i ja smo stajali nasred velike otvorene kancelarije Jedinice za slučajeve od posebnog značaja na jedanaestom spratu 1 Polis plaze. Telefoni su zvonili sa svih strana zagušljive i zapuštene prazne prostorije, ali nije bilo nikog da se javi. Svih četrdeset i nešto istražitelja ove operativne grupe raštrkalo se da prati tragove slučaja koji se sada račvao u tri smera. Nema odmora za umorne ovog leta kojim je za​vla​da​lo lu​di​lo, a uz to mu se ne na​zi​re kraj. Smestili smo se iza niza pretrpanih stolova, ispred tehnički izrazito zastarele oglasne table na točkićima. Na tabli je bio prikačen ogroman plan grada, zajedno sa slikama svakog zločina i svakog mesta zločina. Na samoj sredini table nalazio se nov fotokopiran cr​tež ot​mi​ča​ra koji je zu​rio u nas kao pauk iz sre​di​šta svo​je mre​že. Prekrštenih ruku Emili je ćutke proučavala tablu udubljena u misli kao likovni kritičar pred no​vom in​sta​la​ci​jom. – Daj mi osnov​ne po​dat​ke o ot​mi​ci, Majk. Po​la​ko sam pre​pri​čao šta se de​si​lo An​đe​li Ka​vu​to. – Prema rečima oca – kazao sam – otmičar je belac, dešnjak, hramlje i hoda sa štapom, mršav je i visok oko metar osamdeset. – Kavuto je takođe rekao da je kulturan i ugla​đen. No​sio je ode​lo ši​ve​no po meri i vrlo uver​lji​vo pri​čao o in​ve​sti​ci​o​nom fon​du. – Ne mogu da verujem, Majk – rekla mi je Emili vadeći iz torbe fasciklu povezanu gumicom. – Juče sam ceo dan čitala gomile materijala o poznatim zločinima u Njujorku na​da​ju​ći se da nije isti​na, ali mi​slim da nema dru​gog ob​ja​šnje​nja. – Šta si ot​kri​la, Emi​li? – Mislim da je ponovio zločin. Ova otmica je imitacija zločina. Zapravo, potpuno verna ko​pi​ja. – Kog zlo​či​na? Slu​ča​ja Lind​berg? – upi​tao sam zbu​nje​no. – Ne. Bio je još jedan gnusan slučaj otmice, odavno, dvadesetih godina, i to baš u Bruklinu. U to vreme govorili su da je to zločin veka. Sociopata, ubica i pedofil po imenu Albert Fiš dobio je nadimak Bruklinski vampir kada je oteo i ubio devojčicu. I, Majk, način na koji je to izveo ne samo da liči na ovo već je, sudeći po,ovome što si mi upravo ispričao, identičan. Izdajući se za poslodavca, Fiš se javio na oglas osamnaestogodišnjeg mladića koji je tražio posao, da bi na kraju otišao s njegovom desetogodišnjom sestrom pod iz​go​vo​rom da je vodi na pro​sla​vu ro​đen​da​na. – Ne seri! Ne! – uz​vik​nuo sam i sru​čio se na sto​li​cu. Emi​li je klim​nu​la gla​vom. – Kaži mi, jel’ dao ne​što ocu? – pi​ta​la me je. – Ja​go​de i neku spla​či​nu – re​kao sam. – Sir s travom. Da. Jebote! Isto što i ovaj! Ludi bombaš, pa Semov sin, sad Bruklinski vampir. Ovaj tip je upravo izveo treći poznat zločin. Majk, ovo ne sluti na dobro. Ovaj tip, Fiš, bio je otelotvorenje zla. U poređenju s njim Semov sin deluje kao volonter u narodnoj kuhinji. Bio je jedan od najgorih pedofila i ubica dece u istoriji. Nije samo ubi​jao svo​je žr​tve. Jeo ih je.

Udario sam pesnicom o sto, a onda i sebe u butinu. Emili i ja smo ćutke sedeli slušajući strujanje vazduha kroz ventilaciju. S prošlogodišnje božićne razglednice porodice Kavuto okačene na tabli osmehivala nam se Anđelina slika ispod svetlucavog ore​o​la.

51. Sat kasnije Emili i ja smo kuvali kafu u sobi za odmor kad sam čuo čudan, uznemirujuć po​ziv pre​ko ra​di​ja. Došlo je do neke pometnje u gornjem delu grada. U radnji na Petoj aveniji pronađeno je dete bez svesti i bez znakova života. Kad sam čuo ime radnje koje su ponovili, krv mi se sle​di​la u ži​la​ma. – Šta je bilo, Majk? Šta se de​ša​va? – pi​ta​la je Emi​li na​pre​žu​ći se da čuje. – Pronašli su devojčicu u gornjem delu grada u radnji FAO Švarc, čuvenoj prodavnici igračaka prekoputa hotela Pla​za. To nije dobro, Em. To je u istom bloku gde se snima CBS-ov Erli šou, me​sto bom​ba​škog na​pa​da od utor​ka. Kad smo Emili i ja posle dvadesetominutne vožnje stigli u taj deo grada, ispred znamenite prodavnice igračaka vladala je mnogo veća gužva nego inače. Rotirajuća svetla na patrolnim i ambulantnim kolima treperila su, a naokolo su stajali isprepadani tu​ri​sti i maj​ke s ma​lom de​com. Uhvatio sam pogled iskusnog narednika iz Devetnaeste stanice, koji je sumorno od​mah​nuo gla​vom pre nego što sam pre​šao tri ko​ra​ka koja su nas de​li​la. Po​ka​zao sam mu An​đe​li​nu sli​ku. – Kaži mi da to nije ona – re​kao sam. – Ma​do​na3 – rekao je policajac i prekrstio se dok se dim njegove cigarete izvijao kao dim tamjan. – To je ona. Pronašli su je u zadnjem delu radnje. Prodavac je mislio da spa​va. Emili i ja smo se istovremeno okrenuli kad su iza kruzera zaškripale gume. Bio je to crni leksus sa zatamnjenim staklima. Spustio sam ruku na glok kad su se vrata naglo otvo​ri​la i neki mu​ška​rac iza​šao na​po​lje. Mu​ška​rac cr​ve​ne kose i još cr​ve​ni​jih oči​ju. To je bio Ke​net Ka​vu​to, An​đe​lin otac. – Ne! – vik​nuo sam kad je Ka​vu​to po​tr​čao pre​ma ula​zu u rad​nju. Stigao sam do ulaza sekund pre njega. Nipošto nisam smeo da dopustim Anđelinom ocu da vidi svo​ju ćer​ki​cu. Ne ovde. Ne ova​ko. Ali rastrojeni otac imao je druge namere. Nisam sitan muškarac, ali Kavuto me je odgurnuo i oborio na zemlju kao praznu kartonsku kutiju. Zastenjao sam kad sam pao ni​či​ce i uda​rio bra​dom o be​ton. Ustao sam i potrčao za Kavutom u ispražnjenu radnju. Sjurio sam se niz stepenice pored ogromnih plišanih životinja izloženih kao u muzeju: nojeva, konja i žirafa. Prolazio sam po​red Par​ka lu​ta​ka kad sam čuo zvuk koji me je za​u​sta​vio u me​stu. Bio je to neljudski krik. Pogledao sam u Emili. Ona je zavrtela glavom. Oboje smo zna​li šta se to čulo. To je bio va​paj Ka​vu​to​vog slo​mlje​nog srca. Morali smo da se udružimo Emili ja i tri uniformisana policajca da odvojimo Kavuta od njegove ćerke. Lisice sam morao da mu stavim. Nemo je zaplakao udarajući glavom o pod po​kri​ven iti​so​nom na tuf​ne. – Donesi nešto jako za smirenje ovom jadnom čoveku, hoćeš li? – doviknuo sam bol​ni​ča​ru koji je samo sta​jao i ble​nuo.

Tek tad sam primetio da mi brada krvari. Palcem sam pritisnuo posekotinu da zaustavim krvarenje i u tom trenutku sam se okrenuo i video devojčicu. Sedela je u kolicima sklopljenih očiju i svetloplave kose, iste boje kao krzno ogromnog polarnog me​dve​da na po​li​ci po​red nje. Skrenuo sam pogled, kleknuo na kolena pored oca i stavio mu ruku na leđa koja su mu po​drh​ta​va​la od je​ca​ja. Zaustio sam da mu kažem nešto, ali onda sam odustao. Šta sam mogao da mu ka​žem?

52. Polako se smrkavalo kad je Berger prestrojio mercedes kabriolet u traku za skretanje u auto-perionicu u Istočnoj Sto devetoj ulici. Zagledao se u zagasitoplavo nebo iznad gradilišta s druge strane ulice. Šta bi dao da sada sedi u svojoj kadi, uz prijatne žmarce od vi​ta​mi​na P dok sun​ce za​la​zi pre​ma Da​ko​ti. Okrenuo se kad mu je neobrijani stari belac pozamašne pozadine pokucao na prozor. Berger je mislio da je beskućnik dok nije shvatio da je starac, u stvari, jedan od za​po​sle​nih u pe​ri​o​ni​ci. – Šta? – pi​tao ga je tip s ru​skim na​gla​skom kad je Ber​ger spu​stio pro​zor. – Kompletno pranje – odvratio je Berger pružajući mu novu novčanicu od dvadeset do​la​ra. – I usi​sa​va​nje? – pi​tao je Gor​ba​čov. – Ne da​nas – od​go​vo​rio je Ber​ger uz osmeh i pri​ti​snuo dug​me za za​tva​ra​nje pro​zo​ra. Uzdahnuo je kad se mašinerija ispod kola aktivirala i povukla ga između rotirajućih čet​ki i pr​ska​li​ca. Da​na​šnji dan bio je pot​pun pro​ma​šaj. Devojčica nije trebalo da umre. Planirao je da jedno dan—dva muči roditelje lažnim za​hte​vom za ot​kup pa tek onda da je ubi​je. Ali taj plan je pot​pu​no pro​pao. To je zbog valijuma. Devojčica je dobila alergijsku reakciju na njega dok ju je prenosio iz taksija u mercedes parkiran u Bruklin hajtsu. Dok su se vratili na Menhetn, umr​la je. Upr​skao je, na​pra​vio je prvu gre​šku. Po​že​leo je da šut​ne sa​mog sebe. No, dobro, pomislio je kad je unutrašnjost automobila ispunio limunast miris sapuna. Mora da prestane da kinji sebe. Nijedna misija ne prođe savršeno. Podesio je optički kabl ka​me​re uši​ven u po​sta​vu jak​ne. Ako ni​šta dru​go, na​pra​vio je još sni​ma​ka. Ionako sad nema vremena za razmišljanje o svojim neuspesima. Toliko toga treba da uradi a ima tako malo vremena. Moraće jednostavno da pređe na sledeći korak. Nastaviće da se kreće u svoja dva omiljena pravca, napred i uvis, i da se nada da će sve na kra​ju is​pa​sti do​bro. Kada je izašao na drugom kraju perionice i sišao na prilazni put, spustio je prozor i ba​cio ne​što u kan​tu za đu​bre po​red ogra​de. Tetrapak soka Elmo zavrteo se u vazduhu padajući u silaznom luku u samu sredinu kan​te. Za njim je po​le​teo maj​mun Či​zmi​ca. „Koš! Pravo u mrežu i publika je skočila na noge”, rekao je kad je otpustio kvačilo i uz škri​pu guma iz​le​teo na uli​cu.

53. Nakon preliminarnog pregleda, islednik me je pozvao u stranu i pored gomile igračaka Baza Sve​tle​ćeg ka​zao kako mu se čini da je de​voj​či​ca pre​do​zi​ra​na ne​čim. Okre​nuo sam se kad je uplakana pomoćnica islednika kleknula pored Anđele spremajući se da je pomeri. Njen otac, kojem su se konačno smilovali i dali mu sedativ, bio je napolju u ambulantnim ko​li​ma u Pe​de​set osmoj uli​ci. Po​že​leo sam da sam i ja tamo. – Šta misliš? – pitao sam Emili dok smo hodali između polica s igračkama prema iz​la​zu. – Da li se me​sto gde je telo osta​vlje​no po​kla​pa sa slu​ča​jem Fiš? – Zapravo, ne – rekla je Emily. – Leš njegove žrtve pronađen je u napuštenoj kući u unutrašnjosti. Instinkt mi govori da je ovaj uprskao, verovatno je pogrešio dozu, kad je po​ku​šao da je ućut​ka. – Rekao bih da si u pravu – odvratio sam sam kad smo ponovo izašli na ulicu. Nadao sam se da će mi biti lakše kad izađem na vazduh, ali zbog gužve i vrućine bilo mi je još gore. – Iz​gle​da da naš pri​ja​te​lj imi​ta​tor ipak nije ne​po​gre​šiv – do​dao sam. Otprilike sat kasnije napustili smo mesto zločina koje je pobuđivalo nepojmljivu tugu i bes. Krenuo sam Petom avenijom južno od FAO Švarca i skrenuo desno u Trideset če​tvr​tu uli​cu kod Em​pa​jer stejt bil​din​ga. – Čudno – oglasila se Emili stiskajući praznu bocu vode, dok je zurila u foto-robota. – Očigledno je obrazovan i prefinjen, a reklo bi se da je prošao vojnu obuku, sudeći po ve​šti​ni pra​vlje​nja bom​bi. In​te​re​sant​na kom​bi​na​ci​ja. – Ne zaboravi da je osim toga dobar poznavalac zločina počinjenih u Njujorku – do​dao sam. – Kad smo kod toga – na​sta​vi​la je Emi​li okre​nuv​ši se da iz​va​di fa​sci​klu iz tor​be. – Vi ste se verovatno već setili toga, ali pre nego što sam se ukrcala u voz, odštampala sam mapu svih mesta zločina Ludog bombaša i Semovog sina koje sam našla na internetu. Ima ih na desetine na Menhetnu, u Bronksu − svuda osim na Staten Ajlendu. Nije mnogo, ali ako organizujemo pojačane patrole na nekim od ovih lokacija koje su po​ten​ci​jal​na meta, mo​glo bi da nam se po​sre​ći. Osmehnuo sam se pogledavši guglovu mapu sa obeleženim lokacijama, a zatim agentkinju Parker. Emili je baš ono što je ovom slučaju trebalo: par novih očiju, malo sve​že krvi i malo po​le​ta. Po povratku u kancelariju, nizak i snažan mladi istražitelj Afro-Amerikanac obučen kao Gordon Geko sa sve svilenim tregerima naleteo je na nas i skoro nas oborio kad smo izlazili iz lifta. Zvao se Teri Braun i poslednji se pridružio našoj jedinici, gde je premešten iz ode​lje​nja za nar​ko​ti​ke. – Majk, konačno – rekao je Teri mahnuvši nam da ga sledimo. – Upravo sam pregledao video-snimak sigurnosne kamere iz prodavnice igračaka. Mislim da sam našao ne​što. Mo​ra​te da vi​di​te. Pratili smo Terija niz hodnik u jednu od skučenih soba za ispitivanje gde je morao da se smesti dok mu tehnička služba ne pronađe sto. Prošavši između naslaganih kartonskih

ku​ti​ja zbi​li smo se oko sto​la i on je pri​ti​snuo dug​me na svom lap​to​pu. Premotavao je unapred snimak ljudi koji su razgledali igračke na prepunim policama a za​tim za​u​sta​vio kada se u ka​dru po​ja​vio mu​ška​rac s ko​li​ci​ma. – Evo ga. Sad gle​daj​te. Muškarac se približio kameri gurajući ista ružičasta kolica marke me​kla​ren u kojima je Anđela pronađena. Glasno sam uzdahnuo. Nosio je kačket Jenkija i pilotske naočare za sunce, ali nema sumnje da je to bio on, čovek sa crteža! Prvi put sam se našao licem u lice sa čovekom odgovornim za ubistvo osmoro ljudi u proteklih nekoliko dana i za za​stra​ši​va​nje osam mi​li​on ži​te​lja Nju​jor​ka. Odgurao ju je u ćošak. Izvadio mobilni telefon iz džepa i slikao je telefonom. Posebno mi je zasmetalo što je tada zastao, pogledao u sigurnosnu kameru i osmehnuo se na​pu​šta​ju​ći rad​nju. – Hu​lja – re​kao sam. – Znao je da ga sni​ma ka​me​ra. Sad nam se već ruga. Uzastopno smo premotavali snimak tražeći najbolji kadar. Ispostavilo se da je to onaj na ko​jem se osmeh​nuo. – Do​bro sam ovo ura​dio? – pi​tao je Teri Bra​un s puno nade. – Samo tako nastavi, Teri – odgovorio sam žutokljuncu, prvi put tog dana osetivši po​let – ne samo da ću ti naći sto već ćeš mo​žda do​bi​ti i sto​li​cu.

54. Pošto smo svoje poslednje otkriće poslali timu audio-vizuelnog odeljenja na trećem spratu, oni su uvećali snimak i spojili ga s foto-robotom. Štaviše, iz kancelarije za informisanje javnosti su rekli da će se postarati da se snimak iste večeri prikaže u svim ve​sti​ma. Iz policijske stanice smo izašli oko šest, kada sam odvezao Emili do hotela da uzme sobu. Ispostavilo se da hotel Em​pa​jer u Zapadnoj Šezdeset trećoj ulici, gde je Emili odsela, ima bar i salon na krovu pa smo odlučili da odemo malo ranije na večeru. Kad je ona otišla u sobu da se osveži ja sam se popeo na krov i popio piće u baru pod vedrim ne​bom sa spek​ta​ku​lar​nim po​gle​dom. Dok sam čekao, naslonio sam se na ogradu i otkucao svojoj šefici Mirijam poruku izvestivši je o najnovijim događajima i napredovanju slučaja. Čak sam bio toliko velikodušan da o tome obavestim i Keti Kalvin uz izričitu napomenu da to nije čula od mene, na​rav​no. Vratio sam telefon u džep i sa dvanaestog sprata posmatrao kako se pale svetla u Linkolnovom centru i gornjem delu Ulice Brodvej dok se nebo smrkavalo. Zagledao sam se u ugao ulice gde je nekoliko građevinskih radnika ubacivalo optički kabl u kablovsko okno. Zavideo sam im što savršeno mirno rade svoj posao nesvesni problema u svetu. Ne moraju da brinu o psihopatama, postradaloj deci, o šefovima, novinama niti o gradonačelniku koji traži moju glavu na tanjiru. Mogu da se kladim da im plaćaju i pre​ko​vre​me​ni rad. Pi​tam se da li te​le​fon​ska kom​pa​ni​ja tra​ži rad​ni​ke. Pri​me​tio sam Emi​li kad je iza​šla na te​ra​su. Ski​nu​la je bila jak​nu i pu​sti​la kosu. Seli smo za sto u iz​dvo​je​nom uglu i na​ru​či​li iz je​lov​ni​ka. Uz tanjir mini-hamburgera od kobeanske govedine i hladna piva bruklin lager, razgovarali smo o svemu što nam se dešava. Emili mi je pričala o problemima svoje ćerke koja uči da pliva u gradskom bazenu. Ja sam njoj hteo da pričam o irskoj međuplemenskoj zavadi u Brizi Pointu u koju se moja porodica uplela tog leta, ali sam odlu​čio da je bo​lje da mi​sli kako sam ko​li​ko-to​li​ko ura​čun​ljiv. Privukao sam stolicu do Emili dok smo jedno drugom pokazivali slike dece na te​le​fo​ni​ma. Po​sle još jed​ne run​de piva pre​pri​čao sam joj svoj su​sret sa Se​mo​vim si​nom. – Stvar​no ve​ru​ješ da ne zna šta se de​ša​va? – pi​ta​la je Emi​li. – Ako je sla​gao, onda je pra​vi ma​her. – Bo​lji od tebe – re​kla je Emi​li osme​hu​ju​ći se pre​ko ruba svo​je fla​še piva. – Ve​ro​vat​no je i tebe nad​ma​šio – uz​vra​tio sam uz osmeh. Naš razgovor je tekao glatko, skoro previše lako. Vidim li ja to neke varnice između nas? Meni se činilo da ih ima, jer sam pomislio kako bih do kraja života mogao da sedim na toj terasi s Emili, pijući pivo i zureći u bleštava svetla grada. Kad je konobar doneo ra​čun, do​šlo mi je da ga uhap​sim. Ne​ra​do smo ušli u lift i za​u​sta​vi​li se na sed​mom spra​tu gde joj je bila soba. – Vidimo se sutra, Majk – rekla je posle neprijatne tišine koju je verovatno trebalo da

ospu​nim ne​čim kao: „Hej, šta ka​žeš da po​pi​je​mo pi​ćen​ce u tvo​joj sobi za laku noć?” – Su​tra – re​kao sam. Po​vu​kla me je za kra​va​tu pre nego što je isko​či​la u hod​nik. Idi​o​te, po​vi​kao sam u sebi. – Ovaj – pro​mr​mljao sam za​u​sta​vlja​ju​ći gla​vom kli​zna vra​ta lif​ta. – Da? – Hva​la ti. – Ni​sam ni​šta ura​di​la. – Ah, ve​ruj mi da jesi – od​vra​tio sam.

55. Nisam bio siguran koliko je sati kad sam se probudio preznojen u mrklom mraku svoje spa​va​će sobe u let​nji​kov​cu. Bilo je rano. Za​pra​vo, pre​vi​še rano. Posle nekoliko minuta video sam da nema šanse da ponovo zaspim pa sam odlučio da to iskoristim i da se iskradem na posao dok svi još spavaju. Uostalom, bio je petak, mogao sam ranije da završim i u povratku izbegnem saobraćajnu gužvu pred vikend. Bar je tako tre​ba​lo da se oprav​dam ako me neko pita. Sunce je upravo izlazilo iza mene na ulasku u donji Menhetn. Pored kioska s novinama video sam da je Post na naslovnoj strani objavio snimak sigurnosne kamere osumnjičenog pod naslovom LICE ZLA. Ovog puta je štampa bila u pravu. Ni sam se ne bih bo​lje iz​ra​zio. Bilo je toliko rano da ispred policijske stanice nije bilo ama baš nikoga od predstavnika medija. Ko rano rani nasamari novinare, pomislio sam dok je pospani čuvar po​di​zao ram​pu na ula​zu u par​king. U praznoj kancelariji moje jedinice zatekao sam gomilu poruka na svom stolu, koje su mi ostavili oni iz noćne smene. Nadao sam se nekoj dojavi pošto smo u vestima objavili snimak sigurnosne kamere i foto-robot, ali sam našao petnaest lažnih priznanja ko​je​ka​kvih lu​da​ka i po​nu​de dva vi​do​va​nja​ka da nam po​mog​nu. Smestio sam ih u okruglu „datoteku” za neželjenu poštu u ćošku svog odeljka gde im je bilo mesto, i zatim na brzinu obavio nekoliko poziva stražarima koje smo postavili na me​sti​ma zlo​či​na. Ni tu nije bilo nikakvog pomaka. Ubica se nije vratio. Kad sam otvorio svoj imejl nalog, saznao sam da forenzičari nisu našli otiske prstiju na kolicima u kojima je pronađena mala Anđela. Uprkos postignutom napretku, činilo se da još uvek tapkamo u me​stu. Pogledao sam oko sebe po praznoj kancelariji i odlučio da uradim nešto pametno. Seo sam i zamišljao šta bi uradila Emili Parker. Zaključio sam da bi ona duboko udahnula i usredsredila se na slučaj strpljivo, detaljno i bez nerviranja. Iako mi je to delovalo kao pri​lič​no ne​mo​guć za​da​tak, re​šio sam da po​ku​šam. Sku​vao sam kafu, raš​či​stio sto. Kao prvo, stavio sam naočare za čitanje i pregledao dosije koji mi je Emili sastavila o ubicama imitatorima. Jedan od njih mi je posebno upao u oči, serijski ubica imitator u Nju​jor​ku na po​čet​ku de​ve​de​se​tih. Heriberto Sejda, psihički poremećen mladić iz Istočnog Njujorka, iz Bruklina, ubio je troje i ranio četvoro ljudi svojim pištoljima sklepanim kod kuće. U porukama policiji pronađenim pored žrtava tvrdio je da je on Zodijak, ozloglašeni ubica iz San Franciska iz šezdesetih, koji se preselio u Njujork. Kada su ga konačno uhvatili, rekao je policiji da se po​i​sto​ve​tio sa Zo​di​ja​kom zato što je on dr​žao u stra​hu ceo grad i ni​ka​da nije uhva​ćen. „Že​leo sam pa​žnju”, re​kao je Sej​da. „Prvi put u ži​vo​tu, ose​ćao sam se va​žnim. Bio sam usa​mljen i pa​tio sam. Ne​mam pri​ja​te​lja.” S tom pretpostavkom, sipao sam sebi šolju kafe i raširio ispred sebe dokumente i dokaze iz svih šest slučajeva. Četiri su bila izvedena po uzoru na Džordža Meteskog,

Ludog bombaša. Dva su bila imitacije Semovog sina, a poslednji kopija Bruklinskog vam​pi​ra, Al​ber​ta Fiša. Da li je mo​gu​će da se naš zlo​či​nac po​i​sto​ve​ću​je sa svom tro​ji​com, za​pi​tao sam se. Pijuckao sam kafu zavaljen u stolici i zureći u spuštenu tavanicu i razmišljao o tome. Delovalo mi je neuverljivo. Iako su sva trojica bili čudaci skloni nasilju, svaki je bio poremećen na svoj način. Ludi bombaš je bio nezadovoljni radnik firme Kon Edison, koji je, kako se činilo, pre svega hteo da se osveti. Semov sin je više ličio na Sejdu, muškarca s margine društva u potrazi za publicitetom, koji je ubijao usled kompleksa veličine, žudeći za slavom i pažnjom. Albert Fiš je podsećao na klasičnog sadistu psihopatu nalik Tedu Bandiju, koji nije ubijao zbog slave već zato što ga je seksualno uzbuđivalo na​no​še​nje bola dru​gi​ma. Uzeo sam olovku i počeo da je vrtim između prstiju. Kako u jednoj osobi mogu da se spoje želja za osvetom, uživanje u uvrnutoj igri žmurke s policijom i nanošenju bola dru​gi​ma? Ne može, pomislio sam, i bacio olovku u bezuspešnom pokušaju da je zabodem u ta​va​ni​cu. Ne​o​bja​šnji​vo je, do​đa​vo​la.

56. Tada sam izveo drugi najpametniji potez tog jutra. Umesto da samo razmišljam kao Emi​li Par​ker, iz​va​dio sam mo​bil​ni te​le​fon i po​zvao pa​met​ni​cu. – Ovaj, zdravo. Izvini što zovem ovako rano – rekao sam kad se javila. – Gledam tvo​je be​le​ške o onom ubi​ci imi​ta​to​ru Sej​di. On se po​i​sto​ve​tio sa Zo​di​ja​kom, jel’ tako? – A-ha – po​spa​no je uz​vra​ti​la Emi​li. – Pa, ako i ovaj naš to radi, kako može da se poistoveti sa svom trojicom njujorških ludaka? Mislim, jedan je dobro organizovan, drugi je smetenjak koji je izazivao policiju da ga uhva​ti. A tre​ći je kla​sič​ni sa​di​sta. Kako je to mo​gu​će? – Jeste čudno – složila se, pa pošto je zevnula, nastavila je: – Možda su dva modela samo pa​ra​van za onaj pra​vi. – Ali koji je onda pra​vi, a koji su pa​ra​van? – pi​tao sam. – Osta​vio ti je po​ru​ku samo po​sle bom​ba​ških na​pa​da, jel​da? – Za​bo​ra​vljaš na pi​smo koje mi je po​slao kao Se​mov sin. – Da, ali to je bila mal​te​ne fo​to​ko​pi​ja Ber​ko​vi​ce​vog pi​sma. – U pravu si. A kako nije bilo pokušaja da se naruga policiji radi publiciteta niti je slao sa​op​šte​nja me​di​ji​ma, mi​slim da se ne po​si​sto​ve​ću​je s Ber​ko​vi​cem. – Rekla bih da je najbliži Meteskom – nadovezala se Emili. – Svakako je vrlo temeljan, a bomba postavljena u biblioteci bila je ne samo prvi zločin u nizu već i jedini bez ko​pi​ra​ne po​ru​ke. – Znači, u pitanju je osveta? – rekao sam. – Sveti se celom svetu zbog Lorensa? Ali Kavuto nam je rekao da on ume s ljudima, a Berkovic i Meteski su bili usamljenici, promašeni ljudi, dok je Fiš bio oženjen, prepreden, manipulativan i šarmantan. Ako je neko sposoban da se preobrazi u Kerija Granta kako to da završi kao besan pritajeni ma​ni​jak koji po​sta​vlja bom​be kao Me​te​ski? – Ali mora da bude pomalo usamljenik – razborito je uzvratila Emili. – Neko ko je uvek okružen ljudima ne može da pravi bombe i čisti kolekciju starog oružja, a da ne izazove sum​nju pri​ja​te​lja i po​ro​di​ce? Pogrbio sam se u stolici. Dokučiti misli ovog čoveka bilo je kao pravljenje kula u ži​vom pe​sku. Ali ipak smo na do​brom tra​gu. Ose​ćao sam to. Sto​li​ca je za​škri​pa​la is​pod mene kad sam se na​glo us​pra​vio. – Čekaj malo. Rekli smo da je temeljan, jel’ tako? Kod njega je sve u detaljima. To je sko​ro je​di​no što zna​mo o nje​mu. – Da, i? Izvukao sam papire sa spiskom mesta na kojima su se dogodili oni davni zločini i upo​re​dio ih s lo​ka​ci​ja​ma sa​da​šnjih zlo​či​na. – Emili, znaš šta ja mislim? Mislim da je naš tip dovoljno precizan da iskopira ove zločine mnogo bolje nego što je to uradio. Da je želeo jednostavno da ih ponovi, mogao je to da ura​di na is​tim me​sti​ma. – Za​što nije? – pi​ta​la je Emi​li. – Možda uopšte nije reč o imitiranju – nagađao sam. – Možda je sam koncept

kopiranja zločina zapravo paravan. Moramo bolje da proučimo žrtve. Možda su me​đu​sob​no po​ve​za​ne.

57. Bio je to te​žak, na​po​ran i dug dan. Istražujući našu novu teoriju o povezanosti žrtava, Emili i ja smo se razdvojili i bacili se na posao trudeći se da ispitamo što više porodica žrtava. Razgovori su bili iscrpljujući. Članovi porodica s kojima sam razgovarao bili su još uvek zbunjeni i besni, ophrvani gubitkom i bolom. Lora Haberšam, majka devojke ubijene u šumarku u Kvinsu izvređala me je pre nego što je u su​za​ma pala na ko​le​na na vra​ti​ma svog sta​na. Nimalo je nisam krivio. Samo sam joj pomogao da ustane, postavio pitanja koja sam imao i pro​du​žio do sle​de​će oža​lo​šće​ne duše sa svog spi​ska. Dvanaest sati sam se vozio zakrčenim ulicama na obodu Njujorka i pronašao porodice četiri od osam žrtava. I to je bilo dovoljno da prikupim gomile novih podataka koje je trebalo obraditi, mnoštvo mogućih veza. To je najkraći opis policijskog posla − premalo ili pre​vi​še in​for​ma​ci​ja. Oko deset sati te večeri preznojen, umoran kao pas, ali odbijajući da se predam, skrenuo sam iz Devedeset prve ulice u zagušljivu Vest end aveniju. Oteturao sam se preko ulice da kupim kinesku hranu i šest piva nesigurno poređanih na kartonskoj kutiji koju sam nosio. Kad mi je telefon zazvonio, umesto da stanem i javim se, nastavio sam hrabro prema natkrivenom ulazu svoje zgrade udaljene blok i po. Kad se premoren po​li​ca​jac ko​nač​no nađe na​do​mak kuće ne sta​je ni zbog čega. Pošto te večeri nije bilo šanse da stignem živ do Brizija, preostalo mi je samo da pre​spa​vam sam u sta​nu. Kad sam stigao, kapija zgrade je bila zaključana, što je prilično razdražujuće s obzirom na to koliko vlasnik moje predratne zgrade na ceni naplaćuje za dvadesetčetvoročasovnu portirsku službu. Da ne bih spuštao tešku kutiju okrenuo sam se i svo​jom tvr​dom gla​vom po​ku​cao po de​be​lom sta​klu. Za​ma​lo ni​sam pao kad je vra​tar dva mi​nu​ta ka​sni​je na​glo otvo​rio vra​ta. – Gospodine Benet. Izvinjavam se – rekao je užurbano Bert, snishodljivi portir noćne smene zatežući kravatu. – U evidenciji piše da su svi iz zgrade ušli, inače bih stajao ovde na svom mestu kao uvek. Mislio sam da ste vi i vaša deca na odmoru. Nismo vas oče​ki​va​li do sle​de​će ne​de​lje. Gledao sam niskog matorog portira kako zeva i ne pada mu na pamet da mi po​mog​ne. – Da, pa, ovo se zove rad​ni od​mor, Ber​te – re​kao sam dok sam ga za​o​bi​la​zio. Ponovo me je zaustavio na pola puta do lifta da me natovari gomilom pristigle pošte i pa​ke​ta. – Ne brinite, gospodine Benete. Neću nikom reći – prošaputao je matori pokvarenjak namigujući mom pakovanju od šest piva. – Čitao sam o vašem slučaju u Po​stu. Ko bi mo​gao da vas kri​vi što ste odlu​či​li malo da po​pi​je​te? Za​ko​lu​tao sam oči​ma kad su se vra​ta ko​nač​no za​tvo​ri​la iza mene i lift kre​nuo gore. Samo mi je to trebalo, još jedan pametnjaković u poodmaklim godinama. A taman sam se ob​ra​do​vao ve​če​ri bez Šej​mu​sa.

58. U zagušljivom predsoblju sam uz tresak spustio kartonsku kutiju s podacima o žrtvama i načas oslušnuo. Posle galame i meteža koji inače vladaju u našem velikom če​tvo​ro​sob​nom sta​nu, ti​ši​na je bila je​din​stve​no is​ku​stvo. Dok sam pregledao poštu osmehnuo sam se videvši adresu pošiljaoca na cilindričnom kartonskom paketu. Otišao sam u sobu starijih dečaka i okačio poster Marijana Rivere Fetheda u akciji, koji sam kupio svom sinu Brajanu za rođendan. Brajan će se oduševiti kad ga vidi. „Večeras smo sami, Mo”, rekao sam slici u prirodnoj veličini dok sam izlazio. „Dobro do​šao u mir​no sta​rač​ko veče kod kuće.” Potom sam odvrnuo sve klima-uređaje na prozorima. U prolazu kroz dnevnu sobu podigao sam s poda nešto što je ličilo na kariranu potkovicu. Shvatio sam da je to traka za kosu iz uniforme katoličke škole jedne od devojčica. Vrteo sam je u ruci pa je spustio na sto u dnev​noj sobi za​tr​pan ko​ma​di​ći​ma džen​ge i knji​ga​ma Gre​go​vog dnev​ni​ka. Seo sam na izanđali kauč i zamislio se nad svime što se dogodilo tokom proteklih petnaest godina porodičnog života. Sve se izmešalo u magli plastičnih tricikala, videosnimaka i kuhinjskih stolova zasutih pšeničnim pahuljicama, s mnogo suza i još više smeha. Broj spavaćih soba smo povećali s tri na pet tako što smo promenili namenu trpezarije koja je u ovom bogataškom stanu bila odvojena i predviđena za formalne večere, a drugu smo dobili pregrađivanjem velikog salona. Čim se naša neverovatna proširena porodica uselila u ovaj stan, sve formalno je za Mejv i mene izletelo kroz pro​zor na mon​den​sku Vest end ave​ni​ju. Upr​kos sve​mu, ne bih vo​leo da je bilo ika​ko dru​ga​či​je. Kako sam uspeo da doguram ovako daleko s decom, a da u isto vreme hapsim zločince, zadržim posao i bar malo klikera u glavi, nikad neću saznati. U stvari, znam kako. Zva​li su se Mejv, Meri Ka​trin i, ko​li​ko god ni​sam že​leo da pri​znam, Šej​mus. U svojoj spavaćoj sobi preslušao sam mnoštvo poruka sa telefonske sekretarice. Naj​no​vi​ja je ujed​no bila i naj​za​ni​mlji​vi​ja. „Da, ovaj, ah, ha… halo? Meri… Meri Ketrin?”, rekao je neki mladić uz simpatično britansko zamuckivanje. – Ovde Džeremi Grifit. Ja, ovaj, održao sam predavanje tvojoj grupi? Ovaj, nadam se da ti ne smeta što sam uzeo tvoj broj telefona od predavača. Obično to ne radim, ali sam… ovaj, ovde sam na nekoj groznoj zabavi i ne mogu da zaboravim kako si pronicljivo povezala nemački barok i nordijski klasicizam. Da budem iskren, ne sećam se kad sam poslednji put upoznao nekoga ko zna ko je bio Ivar Tengbom, a kamoli nekoga ko bi priznao da je njegov najveći obožavatelj. Kako god bilo, jesi li slobodna ove nedelje? Imam zakazanu večeru s ljudima iz MOME koji dolaze u petak i mislio sam, ovaj, možda bi ti volela, ovaj, da nam se pridružiš. Eto, rekao sam. Bilo bi divno da možeš da dođeš. Ako ne možeš, Ivar i ja smo na gubitku. Evo mog bro​ja.” „Žao mi je, dečko”, rekao sam i istog časa krajnje pristrasno izbrisao poruku Meri Ke​tri​ni​nog udva​ra​ča, koji je pod​se​ćao na Hjua Gran​ta. „Mo​ra​ćeš sam na ve​če​ru.”

Jesam li pogrešio?, zapitao sam se zureći u svoj odraz u ogledalu. Okrenuo sam se. Sva​ka​ko je​sam, ali sva​ka​ko me nije bilo bri​ga.

59. Is​tu​ši​rao sam se, na​vu​kao šorts i po​neo pivo i te​le​fon u dnev​nu sobu. – Zdravo, Majk – rekla je Meri Ketrin kad sam pozvao u Brizi. – Baš sam htela da te zovem. Nećeš verovati, ali nije bilo nikakvih neprilika s Flaertovima, niko nije išao na ušivanje, niko čak nije izgoreo na suncu. Čak je i mačak Soki spreman za zabavu ve​če​ras. Kako se ti dr​žiš? Jesi li kre​nuo? Sa​ču​va​ću ti par​če pice. – Nema potrebe, Meri – odgovorio sam brišući peškirom mokru kosu. – U stanu sam. Noćas moram da radim na slučaju. Hej, zaboravio sam da te pitam kako ti je bilo na pre​da​va​nji​ma? – Bilo je sjajno – rekla je. – Držao nam je predavanje jedan vrlo pametan mlad pro​fe​sor s Oks​for​da, on je svet​ski struč​njak za ne​mač​ku ar​hi​tek​tu​ru. Bio je baš za​ni​mljiv. – Nemačke zgrade nisu loše – nadovezao sam se – ali meni se lično više dopada nor​dij​ski kla​si​ci​zam. – Nisam znala da te zanima arhitektura, Majk. Jesi li ti to malo virio u moje knjige? – od​vra​ti​la je Meri Ke​trin. – Je​zik pre​gri​zla, de​voj​ko. Nisu svi po​li​caj​ci glu​pa​ni. – Moraću to da zapamtim – rekla je trenutak kasnije. – Nažalost, prekasno je da se ču​ješ s ban​dom. Za​spa​li su. – Ne mari. Samo im se izvi​ni i po​lju​bi ih za laku noć u moje ime, važi? – re​kao sam. – Na​rav​no. Pi​tam se koga ćeš ti da po​lju​biš za laku noć. – Mo​lim? – uz​vra​tio sam iz​ne​na​đe​no. – Šta to tre​ba da zna​či? – Ništa, gospodine Benet. Lepo se provedi sam u gradu večeras – odgovorila je Meri Ke​trin i pre​ki​nu​la vezu. Ostao sam da zurim u telefon. Onda sam otvorio pivo. Konačno je došao trenutak za ka​plji​cu. „Ništa, gospodine Benet”, oponašao sam je s prilično dobrim irskim naglaskom i bacio te​le​fon na kauč pre​ko​pu​ta.

60. Uključio sam televizor, ali bez tona, dok sam pregledao svoje beleške i sve papire u vezi sa slu​ča​jem. Bila je to gomila papira. Toliko toga je trebalo pročitati i obraditi. Nisam čak bio siguran da ne gubimo vreme sa svojom teorijom. A realna pretnja od još jedne su​ma​nu​te imi​ta​ci​je ubi​stva ni​ma​lo mi nije po​mo​gla da se usred​sre​dim. Taman sam ustao da zamenim flašu piva za šoljicu kafe kad mi je zazvonio telefon. Uzeo sam ga s ka​u​ča. Gle čuda, pomislio sam besno zureći u displej. To je bila moja šefica, Mirijam. Da li ta žena ikad spa​va? – Loše vesti, Majk – rekla je kad sam se zeznuo i odgovorio na poziv. – Upravo mi je telefonirao načelnik. Izgleda da hoće da prebaci nadležnost za vođenje slučaja. Jedinica za slučajeve od posebnog značaja ispada iz igre. Odeljenje za ubistva Severnog Menhetna preuzima nadležnost. Oboje smo i dalje u operativnoj grupi ali on bi, citiram, „da osve​ži pri​stup is​tra​zi”. – Šta da osveži? S onim nesposobnjakovićima iz Severnog Menhetna? Sad će da nas ski​ne sa slu​ča​ja? Baš sad kad smo ko​nač​no po​če​li da pro​bi​ja​mo led? – Znam, Majk. Ovo je samo zakulisno prepucavanje. Šef tima istražitelja nas vuče za nos zato što mu se može. Mi još sutra vodimo sastanak operativne grupe, i gotovo. Samo sam hte​la da znaš. – Žao mi je. Imam ose​ćaj da sam te iz​ne​ve​rio, Mi​ri​jam – re​kao sam. – Šta misliš kako se ja osećam? Prekinula sam ti odmor, a onda sam ti vezala ruke. Nemoj ovo da shvataš lično. Ti si mi i dalje najbolji istražitelj. Nekad proboj u slučaju jed​no​stav​no ne dođe do​volj​no brzo. Prekinuo sam vezu pod utiskom onoga što sam čuo. Uzdahnuo sam i tad se oglasio te​le​fon. Bila je to po​ru​ka od Emi​li. Zdra​vo, jesi li još bu​dan? Skoro sam zaboravio da Emili napolju još obija pragove. Prvobitni plan je bio da se ponovo sastanemo na večeri da prodiskutujemo i prežvaćemo sve što smo saznali, ali kad sam je po​zvao ra​ni​je još je bila za​u​ze​ta is​pi​ti​va​njem sve​do​ka. Je​dva, počeo sam da kucam odgovor, ali onda sam se setio da imam više od dva​na​est go​di​na pa sam je po​zvao. – Zdravo i tebi – rekao sam kad se javila. Odlučio sam da joj ne prenesem poražavajuće vesti o mojoj predstojećoj javnoj degradaciji. Saznaće sutra kad i ostatak Nju​jor​ka. – Mi​slio sam da ćemo se naći da upo​re​di​mo be​le​ške – do​dao sam. – Planovi su jedno, a stvarnost drugo, čak i za federalne agente, Majk – odvratila je Emili. Čuo sam automobilsku buku u pozadini. Posla dvesta metara skrenite levo, čuo se raz​dra​žu​ju​će jed​no​li​čan kom​pju​ter​ski glas Emi​li​nog GPS-a. – Uspela sam da se izgubim posle posete jednoj od porodica žrtava eksplozije na Glavnoj železničkoj stanici. Teško je snaći se u Njuarku sa svim onim auto-putevima i

na​plat​nim ram​pa​ma. – Ti si u Njuarku? – zaprepastio sam se. – Šta ćeš tamo, ludo? Dao sam ti sve žrtve sa Men​het​na da ne bi mo​ra​la da ideš pre​da​le​ko, jer nisi na​vi​kla na ve​li​ki grad. Nisam mogao da verujem da Emili ulaže toliko truda i energije. Ovo čak nije njen slučaj, a ulaže u njega nadljudske napore. Zato što je to moj slučaj, shvatio sam. Ne samo da se dobrovoljno prijavila već se trudila više nego što treba kako bih se ja pri​ka​zao u do​brom sve​tlu. – Šta fali Nju​ar​ku? – pi​ta​la je. – Ni​šta, ako vo​liš ban​de nar​ko​di​le​ra i oru​ža​no na​si​lje. Tre​ba​lo je da me zo​veš. – Daj, molim te. Upravo sam sišla s mosta Džordž Vašington – rekla je Emili nadjačavajući GPS koji je trtljao nešto o desnoj traci. – To je negde blizu tebe, zar ne? Jesi li pre​u​mo​ran za upo​re​đi​va​nje be​le​ški? Pridigao sam se. Ovo je još uvek moj slučaj, bar do sutra. Možda ću ipak uspeti da uradim nešto. Odjednom sam se setio Meri Ketrininog pitanja koga ću poljubiti za laku noć. – Ne bih mogao biti budniji, Emili – rekao sam. – Pitaj tu prokletu napravu da li zna gde je Vest end ave​ni​ja.

61. Pod svetlucavim sjajem kristalnog lustera, Berger je prineo toplu dagnju očima kao draguljar dragi kamen. S klavira u uglu dopirala je kadenca Mocartovog koncerta za klavir broj 20 u d-molu, ako Berger nije grešio. A nije grešio, pošto je kao Vitgenštajn bio ob​da​ren ap​so​lut​nim slu​hom. Berger je znalački palcima otvorio toplu školjku i izvadio glatko bledožuto meso. Gla​san gr​le​ni zvuk koji je is​pu​stio kad ga je pro​gu​tao za tre​nu​tak je za​glu​šio Mo​car​ta. Berger je polako žvakao kako bi što duže uživao u ukusu. Obožavao je sveže dagnje. Taj oštar ukus iz dubine plavog mora. Ukus večerašnjih dagnji naglašavao je jednostavan i savršen bujon od limuna, belog vina i estragona. Salveta od damasta zadenuta za kragnu košulje bila je potpuno natopljena opojnim bujonom. To je samo po​ja​ča​va​lo do​ži​vljaj. Uglavnom je imao veliki izbor jela, ali ponekad bi ga, kao večeras, obuzela želja za jed​nim je​lom, i usred​sre​dio bi se pro​vo​de​ći sate za sto​lom. To je bila neka vr​sta nad​me​ta​nja, ku​li​nar​ski ma​ra​ton. Progutao je, podrignuo i bacio praznu školjku u već punu činiju pred sobom. Toliko školj​ki, a tako malo vre​me​na. Uzeo je sledeći tamni morski dragulj kad se muzika promenila. Konobari su izašli iz kuhinje gurajući na srebrnom poslužavniku ogromnu belu rođendansku tortu. Prskalice na vrhu tor​te bli​sta​vo su pr​šta​le u tmi​ni za​mra​če​ne sale za ru​ča​va​nje. – Nous te souhaitons un joyeux anniversaire – pevalo je osoblje. – Nos voeux de bonheur profonds et sincères. Beaucoup d’amour et une santé de fer. Un joyeux an​ni​ver​sa​i​re!4 To je bila Bon An​ni​ver​sa​i​re, fran​cu​ska ver​zi​ja pe​sme Da​nas nam je di​van dan. Berger je mahao dagnjom u ritmu muzike kao dirigentskom palicom. Shvatio je da je to nji​hov na​čin da se opro​ste od nje​ga. To mu je bio po​sled​nji obrok. Kad se pesma završila i osoblje se spremalo da ode, Berger je glasno kucnuo vi​lju​škom za mor​ske plo​do​ve po vin​skoj čaši. – Ne, ne. Molim vas. Sačekajte svi – rekao je. – Somelijeru, molim vas. Čaše za sve, uklju​ču​ju​ći vas. Do​ne​si​te šam​pa​njac. Trenutak kasnije, stigla su kolica sa starinskim srebrnim kofama za led. U njima su bile boce šampanjca salon le mesnija iz ’97, vrhunskog šampanjca. Za šampanjcem je izašlo čitavo osoblje, konobari, glavni konobar, somelijer, šef sale, glavni kuvar i pomoćni ku​va​ri, pa čak i pe​rač su​do​va. Ber​ger je klim​nuo gla​vom. Če​po​vi su iz​le​te​li. Čaše na​pu​nje​ne. – Godinama ste mi pružali besprekornu uslugu i ljubaznost – obratio im se Berger podižući čašu. – Najsrećnije trenutke svog života proveo sam ovde s vama. Podarili ste mi luksuz, zapravo, čitav jedan život, kakav ne bih mogao ni da zamislim bez vaše pomoći. Zato mi do​zvo​li​te da ka​žem skol, sa​lud, slan​če i la haim svi​ma. Konobari su se osmehnuli, klimajući glavom. Somelijer, šef sale i glavni kuvar su se kucnuli, popili i spustili čaše na sto. Jedan po jedan svi su prošli pored Bergera i srdačno

ga po​zdra​vi​li pre nego što su se raz​i​šli. Šef sale i glav​ni ku​var su po​sled​nji oti​šli. – Moj brat, dostavljač, doći će sutra po stolove i stolice, gospodine – rekao je šef sale. – Bilo nam je zadovoljstvo da dolazimo ovamo, u vaš dom, da vas svih ovih godina služimo na ovaj jedinstven način. Nadam se da ste zadovoljni našim nastojanjem da vam pre​ne​se​mo do​ži​vljaj ot​me​nog obe​do​va​nja. – Odlično ste obavili posao. Zaista sjajno – rekao je Berger nestrpljiv da se vrati svom po​sled​njem ta​nji​ru školj​ki. – Gospodine Berger, dozvolite mi, molim vas, samo još nešto – nastavio je visoki bradati kuvar, Mišel Vaser. Rodom iz Liona, kuvanje je učio u školi Kordon Blu, i ranih osam​de​se​tih je osvo​jio na​gra​du Bo​kiz d’or. – Zaista mi je bilo zadovoljstvo da kuvam za vas poslednjih deset godina – rekao je talentovani kuvar. – Bili ste više nego velikodušni, pogotovo kad je reč o nadoknadi, i samo sam hteo da vam ka​žem… Kako je čovek nastavio da blebeće, Berger više nije mogao da izdrži. Podigao je tanjir za hleb. Ta​njir je pro​zvi​ždao ku​va​ru po​red uva i raz​bio se o zid. – Au re​vo​ir, mon ami – re​kao je Ber​ger od​ma​hu​ju​ći da​ve​žu da ode. Sa​če​kao je da se ula​zna vra​ta za​tvo​re, a onda je otvo​rio još jed​nu školj​ku.

62. – Zdravo, jel’ bilo igračke u hepimilu? – pitao sam kradući pomfrit iz Mek​do​nald​so​ve kese na ko​mand​noj ta​bli Emi​li​nih slu​žbe​nih kola. – Ne znam. Tu kesu sam zatekla kad sam preuzela kola – zadirkivala me je Emili dok je pre​li​sta​va​la moje be​le​ške. Parkirali smo se kod marine u Zapadnoj Sedamdeset devetoj ulici. Na tamnoj površini vode posmatrali smo odraze jedrilica koje su se ljuljale na talasima, crnu masu usidrenog tankera i s desne strane romantična svetla mosta Džordž Vašington, koja su se caklila kao luster. To je lep zavučen parking na samoj reci Hadson. Opštepoznato sastajalište lju​bav​ni​ka, a znao sam da neće biti ni​kog jer još ni​smo uhva​ti​li imi​ta​to​ra Se​mo​vog sina. Kao i obično, Emili je izgledala predivno, zakopčana do grla u stilu poslovne seksi žene s devetomilimetarskim oružjem. Delovala je sveže kao ruža iako je čitav dan naporno radila. Moglo je da mi zapadne i lošije društvo za sedenje na udarnom mestu za lju​ba​vi​sa​nje. Ispljunuo sam hladan pomfrit u salvetu i pogledao svoju privlačnu koleginicu iz FBI-ja glu​me​ći uvre​đe​nost. – Da se vratimo onda na posao. Prvo pitanje: razgovarao si sa žrtvom izbodenom u Bronk​su, jel’ tako? – ka​za​la je Emi​li. – Ako ne od​go​vo​rim, ho​ćeš li me mu​či​ti? – pi​tao sam. – Ja bih se pri​pa​zi​la da sam na tvom me​stu. – Dakle, Aida Morales. Da, razgovarao sam s njom. Imala je komplikacije s jednom ubod​nom ra​nom tako da je još uvek u bol​ni​ci Džej​ko​bi. – Jesi li joj po​ka​zao foto-ro​bot i sni​mak osum​nji​če​nog? Klim​nuo sam gla​vom. – Ispostavilo se da je to potrajalo, te je, iako je nosio kovrdžavu periku kao Semov sin, bila pri​lič​no si​gur​na da je to on. Emi​li se na​mr​šti​la gle​da​ju​ći be​le​ške. – Da li ti je kod po​ro​di​ca žr​ta​va upa​lo u oči ne​što što može da uka​že na mo​gu​ću vezu? – Ne baš – rekao sam zagledan u reku. – Pogotovo ne na prvi pogled. Mislim, imamo osam žrtava, jel’ tako? Aida Morales, četvoro ubijenih u bombaškom napadu na Glavnoj železničkoj stanici, dvostruko ubistvo profesora i njegove ljubavnice u Kvinsu, i mala Anđela Kavuto. Četiri žene, četiri muškarca, petoro njih pripada radničkoj klasi, troje je iz sred​nje kla​se. Ne bi mo​gli biti ra​zli​či​ti​ji. – Ali saglasili smo se – rekla je Emili – da samo dvoje među poginulima ispred kioska, vlasnika i devojku koja je tu radila, možemo da posmatramo kao mete. Nastradali policajac nije bio na svom uobičajenom mestu, a i onaj beskućnik je retko zalazio u taj kraj. – Dobro – odvratio sam. – Šest žrtava onda, ali i dalje nema očigledne veze između njih. Mo​žda ju​ri​mo po​gre​šan trag. – Još uvek ni​smo do​volj​no is​pi​ta​li po​ro​dič​ne od​no​se, Majk. Mo​ra​mo na​sta​vi​ti. Emili se zagledala u mene a zatim ponovo počela da prelistava moje beleške. Kako

bih nečim doprineo i ja sam počeo da prelistavam njene. Emili je obavila detaljne razgovore, raspitujući se za imovno stanje, braća, sestre, roditelji, položaj roditelja, pret​hod​na za​po​sle​nja, obra​zo​va​nje. Kada je po​če​lo da mi se muti pred oči​ma sklo​pio sam fa​sci​klu. – Ne ide mi. Ne mogu da raz​mi​šljam ovde. Upa​li kola. Znam kuda ćemo.

63. Usmeravao sam Emili i na kraju joj rekao da se zaustavi ispod zelenog neonskog svetla u obliku harfe u Sedamdeset devetoj ulici. Tu je bio bar Dablin haus gde sam proslavio dva​de​set prvi ro​đen​dan. – Ovde ćeš moći bo​lje da raz​mi​šljaš? – Šta hoćeš da kažeš? – uzvratio sam, uvodeći je. – Biblioteka je zatvorena. Uo​sta​lom, zar nisi čula da u bi​bli​o​te​ka​ma pod​me​ću bom​be? Skroman irski pab se nimalo nije promenio. Prišao sam džuboksu i pustio The Black Vel​vet Band, pe​smu mog de​tinj​stva. Moj otac, istražitelj Njujorške policije, Tom Benet, svojevremeno me je dovodio ovamo subotom kad majka ode u posetu svojoj sestri u Bruklin. Zasipao me je kokakolama i sitninom za fliper dok je on pio sa svojim kompanjonima, takođe policajcima Ir​ci​ma. Tatu su zva​li Toni Be​net jer je imao obi​čaj da za​pe​va kad po​pi​je. Nedelju dana pošto sam diplomirao, mama i tata su u povratku na Floridu, gde su imali stan, poginuli u saobraćajnoj nesreći. Sahranjeni su na groblju Kalvari u Kvinsu, ali kad god po​že​lim da ih po​se​tim ja do​đem ova​mo. Nešto je, možda svađa s Flaertijevima oživela u meni melanholiju irskog detinjstva. Moje trenutne muke na poslu sigurno mi nisu popravile raspoloženje. Mogao sam da razumem napade medija − to im je posao. Ali šamar koji sam dobio od načelnika bila je kap koja je pre​li​la čašu. Ili, čekaj, možda imam krizu srednjih godina. Jedno veče ostanem sam u velikom gradu i ponašam se kao pubertetlija. Odlučio sam da se ne odupirem. Otišao sam do šan​ka i na​ru​čio nam dve ča​ši​ce džejm​so​na i dve kri​gle gi​ni​sa. – Da po​ga​đam. Sla​vi​mo Dan sve​tog Pa​tri​ka u julu – re​kla je Emi​li. Namignuo sam joj, ubacio čašicu viskija u kriglu s pivom i popio je u jednom gutljaju dok mi nije osta​la samo pena na usti​ma. – Samo pokušavam da se probudim – rekao sam brišući nadlanicom žedna usta. – Šta ti če​kaš? Zakolutala je očima, a potom ispustila svoju dubinsku bombu i ispila piće im​pre​siv​nom br​zi​nom. – Če​kaj, osta​lo ti je malo na usni – re​kao sam i is​tog tre​na je po​lju​bio. Ne znam ko se od nas dvoje više zaprepastio mojom smelošću. Vrhunac je bio kad mi je ona uz​vra​ti​la po​lju​bac, a ja se od​jed​nom od​ma​kao. – Do​bro – čud​no me je po​gle​da​la. – Jesi li do​bro, Majk? Slegnuo sam ramenima. To je bilo pravo pitanje. Nažalost, ja nisam imao pravi od​go​vor. Kao i osta​li u gra​du, pro​veo sam kraj​nje čud​no leto. – Možda je vreme da završimo za danas – rekao sam spustivši nekoliko novčanica na šank, i kre​nuo pre​ma vra​ti​ma. Emili je izašla za mnom i u tišini smo se odvezli do mog stana. Kada sam se uhvatio za vrata da ih otvorim bio je red na Emili da se nagne i poljubi me. Usledio je uzbudljiv neizvestan trenutak kolebanja kad sam pomislio da će doći do cepanja odeće, ali onda je

ona iz​vu​kla svoj je​zik iz mo​jih usta i gur​nu​la me pre​ma vra​ti​ma. Brišući karmin sa usana pogledao sam prema zgradi gde je Bert, portir, stajao budno pra​te​ći šta se de​ša​va. Sad je na​šao da sto​ji na vra​ti​ma. – Toplo hladno, hladno toplo – rekla je. – Imam utisak da mi ovo trenutno ne bi odgovaralo, Majk. Ne znam kako da objasnim, ali mislim da to ne bi bilo pošteno ni prema jednom od nas dvoje. Verovatno bi bilo bolje da izađeš pre nego što uradim nešto zbog čega ćemo obo​je za​ža​li​ti – re​kla je. Klimnuo sam glavom. Znao sam šta je htela da kaže. Bili smo prijatelji i poslovni partneri koji izuzetno dobro sarađuju. Kad bismo otišli dalje od toga, doveli bismo sve to u opa​snost. Ili tako ne​što. Zar ne? Ni​sam bio si​gu​ran kako da od​go​vo​rim pa sam samo re​kao u redu i otvo​rio vra​ta. I baš tu i tad, dok sam stajao na ulici i gledao treperenje stop-svetla na Emilinim kolima, sinulo mi je. Neke sinapse u mom mozgu su se konačno upalile i veza koju smo tražili materijalizovala mi se u umu kao sazvežđe u grupi naoko nasumičnih raspoređenih zve​zda. – Emi​li, če​kaj! – uz​vik​nuo sam dok je odla​zi​la. Nije stala. Morao sam da potrčim za njom. Da je nije uhvatilo crveno svetlo, pobegla bi mi. – Jesi li po​lu​deo? – re​kla je kad sam otvo​rio vra​ta. – Slu​šaj. Pro​va​lio sam. U pra​vu si. Je​ste po​ve​za​no s po​ro​dič​nim od​no​si​ma – re​kao sam kad se upa​li​lo ze​le​no. – Šta? – pi​ta​la je, ali nam je u tom tre​nut​ku za​svi​rao tak​si​sta iza nas. – Šta? – po​no​vi​la je po​što je par​ki​ra​la slu​žbe​na kola uz ivič​njak. – Povezano je s majkama – nastavio sam naginjući se preko nje da uzmem beleške razgovora koje smo proučavali. Izvukao sam dva lista tražeći prstom tačno mesto gde se to po​mi​nje. – Pogledaj ovo. Majke. Gospođa Morales i majka Anđele Kavuto, Ališa, išle su u istu ško​lu. Obe su stu​di​ra​le kri​vič​no pra​vo na ko​le​džu Džon Džej. – Ne​moj da pri​čaš – re​kla je Emi​li. – Če​kaj. Pre​tra​ži​la je svo​je be​le​ške. – Evo ga. Piše! Stefani Bril, devojka koja je poginula u eksploziji kod kioska na Glavnoj železničkoj stanici, takođe je išla u Džon Džej. Njena maćeha je rekla da je slu​ša​la pre​da​va​nja ali se ka​sni​je is​pi​sa​la. Jel’ to neka viša ško​la ili šta? – Da. I kad malo bolje razmisliš: krivično pravo − baš na takvom mestu bi mogao da nađeš nekoga opsednutog kriminalom! U tome je kvaka, Emili. Pozvaću jedinicu i Mi​ri​jam. Mo​ra​mo da do​ve​de​mo maj​ke na raz​go​vor od​mah uju​tru.

64. U pola devet ujutru Emili i ja smo već sedeli za mojim stolom i ponovo prelistavali do​si​jee o ubi​stvi​ma uz li​men​ku red-bula. Povremeno bih podigao glavu i zagledao se u Emilinu bakarnosmeđu kosu, na potiljku još mokru od tuširanja. Nema sumnje da je krenulo nabolje. Sad kad sam konačno na​pra​vio ne​op​ho​dan pro​boj u slu​ča​ju, mo​gli smo da na​sta​vi​mo. Kad sam je ponovo pogledao, nisam mogao da se ne zapitam kakav bi bio osećaj do​dir​nu​ti bre​te​lu nje​nog grud​nja​ka is​pod te bele blu​ze. Opet su mi se po gla​vi vr​zma​le ne​sta​šne mi​sli. Loše mi​sli. – Šta? Šta je bilo? – pitala je polako okrećući glavu pošto me je provalila. Izgleda da i fe​de​ral​ci ima​ju neke tri​ko​ve u ru​ka​vu. Pro​tre​sao sam pra​znu li​men​ku red-bula ne trep​ću​ći. – Kafa? – pi​tao sam. Taman sam doneo dve šolje kafe kad je Mirijam ušla kroz izubijana vrata kancelarije Je​di​ni​ce za slu​ča​je​ve od po​seb​nog zna​ča​ja. – Moraš da obaviš nekoliko poziva da odložiš današnji sastanak – rekao sam pre nego što je do​šla do svo​je male kan​ce​la​ri​je. – Jesi li do​bi​la moje po​ru​ke? – Ne brini. Dobila sam ih – odgovorila je spuštajući torbu na sto. – Svih osam poruka. Mada imam pitanje. Šta ako je ova veza preko koledža Džon Džej samo prividna, Majk? Šta ako ne na​đe​mo ni​šta? – Onda će nas šutnuti sa slučaja kao što je i planirano – rekao sam. – Šta imamo da iz​gu​bi​mo? – Ne znam. Moje sle​de​će una​pre​đe​nje? – re​kla je Mi​ri​jam po​ti​šte​no. Dok sam odlazio, znao sam da se samo šali. Niko nije bio tako korektan kao moja šefica. Nijednom mi nije prebacila što istraga napreduje sporo, iako je trpela veliki pritisak. A pritisak je bio stvarno velik s obzirom na to da se naša jedinica nalazi samo ne​ko​li​ko spra​to​va is​pod kan​ce​la​ri​je na​čel​ni​ka. Emili i ja smo na jutarnjim konsultacijama odmah izvestili ostatak operativne grupe o svojoj teoriji. Na sastanku je ostala i većina policajaca koji su upravo završili noćnu sme​nu. – Tokom razmatranja slučajeva, istražitelj Benet i ja smo otkrili nekoliko klasičnih tipova delikventnih ličnosti koji se međusobno nikako nisu uklapali – rekla je Emili stojeći ispred table natrpane papirima vezanim za slučaj. – Zato smo odlučili da bolje proučimo po​ve​za​nost iz​me​đu žr​ta​va, i mi​sli​mo da smo si​noć ot​kri​li jed​nu vezu. – Koju vezu? – pi​tao je is​tra​ži​te​lj Ša​ler iz sta​ni​ce Se​ver​nog Bru​kli​na. – Nismo još sasvim sigurni – rekao sam – ali ispostavilo se da je žrtva eksplozije na Glavnoj železničkoj stanici, Stefani Bril išla u Džon Džej, školu za krivično pravo u isto vre​me kad i maj​ke ubi​je​ne An​đe​le Ka​vu​to, i žr​tve na​pa​da no​žem, Aide Mo​ra​les. – Majke žrtvi su išle na Džon Džej? – pitao je novajlija Teri Braun. – Znači naš momak im ubi​ja decu da bi im se osve​tio ili tako ne​što? Su​ro​vo. Prostoriju dupke punu policajaca i federalaca ispunio je žamor zbunjenih

došaptavanja, ali primetio sam i da nemali broj njih klima glavom s odobravanjem. Na našim sastancima se uvek otvoreno raspravljalo i retko ko se ustezao da kaže svoje mišljenje. Činjenica da niko u sobi punoj obučenih profesionalaca nije mogao da istupi s očiglednim dokazom da je moja ideja glupa bio je dobar znak. Možda smo ipak na do​brom tra​gu. Prerano sam se obradovao, pomislio sam kad se nakašljala mlada neiskusna agentkinja poslata iz Biroa za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive kao pojačanje na​šoj An​ti​bom​ba​škoj je​din​ci. – Zar u Nju​jor​ku po​sto​ji ško​la za kri​vič​no pra​vo? – pi​ta​la je. – Ma ne, šta ti pada napamet, oni neboderi su zapravo silosi za kukuruz – dobacio je iz zad​njih re​do​va je​dan od sta​ri​jih is​tra​ži​te​lja Nju​jor​ške po​li​ci​je. – Dobro, dosta je, ljudi – rekao sam prekinuvši cerekanje. – Znam da ste svi zbunjeni ko​li​ko i ja. Ali ne​što se ko​nač​no ra​sve​tlju​je. Pokazao sam na sliku policajca poginulog u eksploziji na Glavnoj železničkoj stanici na vrhu ta​ble. – Svi zna​mo za​što smo ovde. Vre​me je da pri​ve​de​mo ovaj slu​čaj kra​ju.

65. Dva tima istražitelja Jedinice za slučajeve od posebnog značaja odmah su poslata u upravu koledža Džon Džej da pregledaju arhivu studenata. Emili i ja smo morali da ostanemo u jedinici jer smo u pola deset imali zakazan sastanak s majkama dve žrtve, Ali​šom Ka​vu​to i Elejn Mo​ra​les. Obezbeđenje iz prizemlja nas je upravo obavestilo da su stigle, kad je u kancelariju ušla visoka, smetena žena, koja je neverovatno ličila na Karolinu Kenedi, i zaputila se pravo prema mom stolu. Zvala se Džesika Kuk, i nije bila član američke kraljevske porodice, već policijski kompjuteraš, raspoređena u operativnu grupu iz Jedinice za kom​pju​ter​ski kri​mi​nal. – Majk, Emili, mislim da smo već na tragu nečemu na osnovu informacije o koledžu Džon Džej – re​kla je. – Bar tako iz​gle​da. Do​đi​te da vi​di​te. Požurili smo za njom kroz hodnik do odeljenja za kompjuterski kriminal i njenog odeljka veličine ormara. Na zidu iznad monitora pored kalendara Saut Parka, bio je oka​čen deč​ji cr​tež po​li​cij​skih kola na či​jim vra​ti​ma je pi​sa​lo MAMA PO​LI​CAJ​KA. – Bavim se već neko vreme pretragom internet strana obožavalaca serijskih ubica tako što koristim neka od imena sa pisama upućenih Dejvidu Berkovicu za lažno predstavljanje – rekla je Džesika dok smo gledali u ekran njenog kompjutera. – Ubedljivo najgora je pričaonica pod imenom HladnaTamnicaNJ. Upravo sam dobila poruku od novog prijatelja koji sebe zove Okovani Maks nakon što sam pomenula da sam stu​di​ra​la na Džo​nu Dže​ju. Pro​či​tao sam po​ru​ku sa ekra​na. Džon Džej? Onda mora da znaš Skupljača. Kakav čudak, da mu se čovek divi. Uvek želi naj​go​re. Uvek pla​ća naj​vi​še. – Ovo je ne​ve​ro​vat​no – re​kla je Emi​li. – Odgovori mu nešto kao „Nisam video Skupljača godinama. Čime se on bavi u po​sled​nje vre​me?” – re​kao sam. Dže​si​ka je ot​ku​ca​la od​go​vor i po​sla​la ga. Tre​nu​tak ka​sni​je sti​gla je po​ru​ka. Misliš nakon što je dobio otkaz? Po onome što sam ja čuo, ničim, prokleti srećković. I ja bih voleo da sam toliko bogat da ne moram da radim. Nego, dosta o njemu. Hajde da se upoznamo. Ti reče da imaš jezive snimke sa mesta ubistva? Imam i ja. Pokazaću ti ih ako ti meni pokažeš svoje. Haha! – Otkaz? Radio je tamo! – uzviknula je Emili. – Bio je zaposlen na Džon Džeju ili je pre​da​vao tamo. Si​gur​no! – Mama po​li​caj​ka pri​ska​če u po​moć – re​kao sam i „ba​cio ko​sku” Dže​si​ki.

66. Obuzet poletom kakav nisam osetio otkako je počeo ovaj slučaj, požurio sam s Emili u kan​ce​la​ri​ju. Kad smo za​šli za ugao otvo​rio se lift u dnu hod​ni​ka. Mršav muškarac u uniformi obezbeđenja policijske stanice iz prizemlja izašao je iz lifta u pratnji visoke belkinje i zdepaste žene hispanskog porekla. Natmurene, obe su izgledale umorno i izgubljeno. Nisam morao da čitam identifikacione kartice za posetioce da bih znao da su to go​spo​đa Ka​vu​to i go​spo​đa Mo​ra​les. Emili ih je uvela u sobu za ispitivanje svedoka dok sam ja trknuo do šefičine kan​ce​la​ri​je. – Odeljenje za kompjuterski kriminal je upravo otkrilo trag na internet stranici posvećenoj serijskim ubicama koji samo potvrđuje tezu o koledžu Džon Džej – doviknuo sam joj. – Neki čudak nas je obavestio da je jedan bogati perverznjak, koji voli da skuplja sva bolesna, krvava sranja povezana sa zločinima, svojevremeno radio na koledžu, ali je dobio otkaz. Još nemamo ime, ali upravo se spremamo da razgovaramo s maj​ka​ma dve žr​tve da vi​di​mo mogu li one da po​pu​ne šu​plji​ne. – Pa, hajde, šta čekaš? – rekla je Mirijam podižući slušalicu. – Idi tamo i počni da ih is​pi​tu​ješ. Reći ću Bra​u​nu da u ar​hi​vi za​po​sle​nih po​tra​ži one koji su ot​pu​šte​ni. Isključio sam telefon kad sam ušao u sobu za ispitivanje, gde je Emili sedela s ucveljenim majkama. Privlačna i lepo obučena, plavokosa gospođa Kavuto izgledala je kao da dobro podnosi gubitak svoje četvorogodišnje ćerke, dok nisam primetio potpuno ukočen pogled i aljkavo nanesenu šminku. Zdepasta gospođa Morales u prugastoj košulji uni​for​me grad​skog pre​vo​za, iz​gle​da​la je kao da želi da uda​ri ne​ko​ga. Kad sam seo, po Emi​li​nom licu sam shva​tio da ima do​bre ve​sti. – Gospođo Morales, molim vas recite mom partneru ono što ste malopre rekli meni – za​mo​li​la je Emi​li. – Ališa i ja se poznajemo – rekla je gospođa Morales dodirnuvši gospođu Kavuto po lak​tu. – De​ve​de​se​tih go​di​na išle smo za​jed​no na ve​čer​nji kurs na Džon Dže​ju. Okrenuo sam se prema Emili potiskujući želju da joj bacim kosku. Bile su na istom kur​su! Ovo je za​i​sta veza koju smo ju​ri​li! Ko​nač​no smo po​go​di​li u metu! – Ne samo to nego nam je profesor bio jedan poremećeni ljigavi čudak. Zvao se Ber​ger. Pro​fe​sor Ber​ger. – Ber​ger – po​no​vio sam. – Je​ste li si​gur​ni? – Je​sam – od​vra​ti​la je go​spo​đa Mo​ra​les kli​ma​ju​ći gla​vom. – Isti​na je – ume​ša​la se go​spo​đa Ka​vu​to po​gle​dav​ši me bez​i​zra​znim pla​vim oči​ma. Tada mi je ne​što palo na pa​met. – Da se nije mo​žda zvao Lo​rens? Lo​rens Ber​ger? – pi​tao sam. – Da – po​tvr​di​la je go​spo​đa Mo​ra​les klim​nuv​ši gla​vom. – Baš tako. Lo​rens Ber​ger. – Izvi​ni​te na tre​nu​tak – re​kao sam i po​no​vo oti​šao do Mi​ri​ja​mi​ne kan​ce​la​ri​je. – Ovaj slučaj je potpuno raskrinkan. Imamo Lorensa! Reci Braunu da traži Bergera. Lo​ren​sa Ber​ge​ra. Bio je pro​fe​sor na Džon Dže​ju. Požurio sam nazad u sobu za ispitivanje. – Ne znate koliko su važne informacije koje

ste nam upravo dali – rekao sam. – Možete li da pretpostavite zašto bi Berger uradio ova​ko ne​što? Za​što bi na​pao vašu po​ro​di​cu? – Zato što je taj umobolni kučkin sin otpušten zbog nas. Dobio je otkaz zato što smo se mi ža​li​le na sek​su​al​no uz​ne​mi​ra​va​nje – uz​vik​nu​la je go​spo​đa Mo​ra​les usta​ju​ći. – Mo​lim? – Postavio je skrivenu kameru u ženskom toaletu pored učionice gde je držao predavanja – nadovezala se gospođa Kavuto. Izvadila je maramicu iz kutije na stolu i po​če​la da je cep​ka. – Tako je – rekla je gospođa Morales. – Povremeno su iz toaleta dopirali čudni zvuci, i konačno jednog dana u kafeteriji između časova, Ališa, Stefani i ja smo razgovarale o tome i shvatile da smo sve tri čule isto. Obratile smo se upravi škole tim povodom. Ne​de​lju dana ka​sni​je, is​tra​ži​li su Ber​ge​ra, ot​kri​li ga i na kra​ju ot​pu​sti​li. – Čekajte. Šta je sa Stefani? Stefani Bril, mislim da se zove. Gde je ona? – pitala je go​spo​đa Ka​vu​to. – Jel’ i nje​nu po​ro​di​cu na​pao? I ona je pot​pi​sa​la žal​bu. – Stefani Bril je poginula u nedavnom bombaškom napadu na Glavnoj železničkoj sta​ni​ci – re​kla je Emi​li. – A meni je došao pred zgradu da mi izbode ćerku – rekla je gospođa Morales zureći u nas s ga​đe​njem. – Nije čak imao muda mene da na​pad​ne? – Kako se zvao vaš kurs? – pi​tao sam. – Psi​ho​pa​to​lo​gi​ja – re​kla je go​spo​đa Ka​vu​to čup​ka​ju​ći svo​ju ma​ra​mi​cu. Začulo se kucanje i moja šefica je širom otvorila vrata i dala mi znak da pođem za njom. – Imamo ga, Majk – rekla je Mirijam pružajući mi odštampan papir. – Imamo adresu Lorensa Bergera. Treba da ideš u gornji deo grada, Aper ist sajd. Kučkin sin živi na Petoj ave​ni​ji.

67. – Dame, hvala vam mnogo što ste došle – rekao je sat kasnije u Central parku narednik Jedinice za vanredna stanja širok kao trokrilni ormar i otvorio zadnja vrata sjajnog crnog For​do​vog eko​no​lajn kom​bi​ja sa spe​ci​jal​nom opre​mom i na​o​ru​ža​njem. Još dva ista kombija bila su parkirana ukrug u našem sektoru iza Muzeja Metropoliten. Preko dve desetine pripadnika Jedinice za vanredna stanja, FBI-jevog njujorškog tima za spasavanje talaca i Antibombaške jedinice Njujorške policije bilo je spremno da reši ovaj slučaj uz upotrebu smrtonosne sile. Kako je jedan policajac već poginuo, a zločinac je bio vešt u pravljenju bombi, preduzete su sve mere pre​do​stro​žno​sti da se Lo​rens Ber​ger uhva​ti. Emili i ja smo navukli teške prsluke od kevlara kad nam je prišao nizak prosed mršav crnac s ogromnim podlakticama i obrijane glave i toliko čvrsto nam stisnuo ruke da je za​bo​le​lo. – Agent Hobart! – vođa tima za spasavanje talaca predstavio se gromoglasno kao da je na​red​nik voj​ne obu​ke. Okre​nuo je svoj kom​pju​ter pre​ma nama. Na kompjuteru su bile slike Bergerove raskošne predratne zgrade oko šezdeset metara istočno od nas. Na snimcima iz blizine video se još impresivniji stan na kamenom vrhu zgrade. Izgledao je fantastično, kao veličanstvena barokna palata među oblacima, sa stu​bo​vi​ma, te​ra​sa​ma i vr​to​vi​ma. – Parite oči Bergerovim, pod znacima navoda, stanom – uzviknuo je Hobart. – To je pot​kro​vlje od dve hi​lja​de kva​drat​nih me​ta​ra na tri ni​voa. Nisam mogao da verujem. Dve hiljade kvadratnih metara? U četvrti Silk Stoking? Kako je to uop​šte mo​gu​će?, po​mi​slio sam. – Tako je – nastavio je Hobart merkajući me. – Rekao sam dve hiljade kvadratnih me​ta​ra. – Jebote, šefe. Moram da nađem posao u Džon Džeju – dobacio je iz kombija nizak azij​ski po​li​ca​jac. – Umukni, Vong – obrecnuo se Hobart besno. – Ove snimke smo malopre dobili od naših snajperista koji su u izvidnici na krovu u zgradi prekoputa Sedamdeset sedme ulice. Kao što možete da vidite, sve zavese su navučene tako da tu ne možemo ništa više da saznamo. Nastojnik zgrade nam je rekao da u stanu ima barem sedam spavaćih soba, terasa koja kruži trista šezdeset stepeni oko stana, dva odvojena stepeništa pa čak i unu​tra​šnji lift. Što bi se re​klo la​vi​rint. Noć​na mora za upad i pre​tra​gu. – Ali mogu da se kla​dim da je od​li​čan za žur​ke – pri​me​tio je Vong. Ho​bart ga je po​gle​dao po​pre​ko pre nego što je na​sta​vio. – Nastojnik je takođe rekao da je Berger usamljenik i da ga godinama nije video. Rekao je da unajmljuje izvođače radova i osoblje koji prethodno moraju da potpišu ugovor o poverljivosti jer čak ni s vratarom ne razgovaraju o tome šta se gore dešava. Berger u suštini može da radi šta god hoće jer je vlasnik najvećeg stana u zgradi. Takođe, od pre sat vremena mu prisluškujemo telefon. Nije bilo poziva, tiho je kao u ma​u​zo​le​ju.

– Tako do​ne​kle i iz​gle​da, zar ne? – re​kao sam. Ho​bart je klim​nuo gla​vom. – Da se ja pitam, ušao bih u dva ujutru s naočarima za noćno osmatranje. Ovako ćemo iseći struju u stanu tačno pre upada za slučaj da je gospodin Ludi bombaš postavio zam​ke. Ho​bart se okre​nuo i obra​tio gru​pi mu​ška​ra​ca u cr​nim uni​for​ma​ma oko nas. – Zapamtite, ljudi, čim uđemo – vikao je – tri tima će se razdvojiti. Po jedan tim za svaki nivo stana. Ko zna gde je majstor Berger i šta krije u stanu, zato želim da svaku sobu pročešljate tako detaljno da bi sobarica bila zadivljena. Pored toga, pre nego što išta dodirnete, pustite antibombaškog tehničara svog tima da prvi proveri. Jasno? Dobro. Sada moramo da se spremimo i sačekamo. Treba samo mastiljari da nam daju zeleno sve​tlo. Sledećih petnaest minuta smo slušali specijalce kako se opremaju i razmenjuju fraze kao što su „parametri taktičke akcije”, „bezbedna komunikacija” i „dometi misije”. Dok smo sedeli na masnoj čeličnoj klupi uza zid zagušljivog kombija, Emili i ja smo isprobali slu​ša​li​ce ra​di​ja i na br​zi​nu pro​ve​ri​li oruž​je. Pogledao sam kroz jednostrano zatamnjeno staklo kombija trideset metara prema zapadu, gde se kameni obelisk iz drevnog Egipta poznat kao Kleopatrina Igla uzdizao na plavom otvorenom nebu Central parka. Stazom pored obeliska prošla je punačka džo​ger​ka za ko​jom je išao še​tač pasa vu​ku​ći čo​por od de​set ži​vo​ti​nja. Ne znam šta je bilo na višem stupnju: temperatura, adrenalin ili napetost. Bio sam uzbuđen što smo konačno na tragu Bergeru, ali sam bio i zabrinut. Video sam iz prve ruke Bergerov precizan ručni rad. Ne samo da je bio pametan, efikasan i potpuno hlad​no​kr​van, već ni​smo ima​li ni​ka​kvih po​da​ta​ka o ja​zbi​ni u koju se za​vu​kao. Ovo nije kao da izvlačimo narkomana iz plakara, pomislio sam zureći u sliku jezivog potkrovlja. Ovo je više kao da se zavlačimo u crnu rupu u zemlji da izvučemo zmiju otrov​ni​cu. – Alfa jedan, imamo zeleno svetlo – zakrčao mi je glas u slušalici pet minuta kasnije, pet dugih vrelih minuta kasnije. Kombi je zagrmeo i uz škripu guma naglo skrenuo de​sno. – Juhu! Počinje, ljudi! – uzviknuo je policajac Vong s osmehom od uva do uva po​de​ša​va​ju​ći kaiš tak​tič​kog šle​ma is​pod bra​de. – Eto nas u tri​plek​su, nebu pod obla​ke!

68. Samo sekund kasnije, ili se bar meni tako činilo, gume su zaškripale, zadnji deo kombija se silovito zaneo, Emili je naletela na mene i pošto smo presekli Petu aveniju naskočio je na ivič​njak is​pred Ber​ge​ro​ve zgra​de tako da sam za​ma​lo uda​rio gla​vom u krov. Zadnja vrata su se odmah otvorila i Emili i ja smo požurili za taktičkim timom preko pločnika ispod tamnozelene nastrešnice. Kad su mi se oči navikle na mračno predvorje, primetio sam portira pritisnutog uza zid pored ogromne uljane slike, s kapom na podu među nogama, i rukama s belim rukavicama podignutim u vazduh. Na tabli pored njega pi​sa​lo je SVE PO​SE​TE SE MO​RA​JU PRI​JA​VI​TI. – Ne da​nas, dru​že – re​kao je Ho​bart pru​ža​ju​ći mu nje​go​vu kapu. Svi su stali u mestu kad se na drugom kraju hodnika začulo otvaranje lifta obloženog drvenim panelima. Mnoštvo laserskih snopova nišanilo je na visok i zgodan, mladi par u poslovnoj odeći. Pre nego što su stigli išta da kažu, specijalci su ih oborili na orijentalni te​pih, li​cem na​do​le. – U redu su, šefe – rekao je Vong dobacivši Hobartu novčanik mladog poslovnog čo​ve​ka. Na vratima pored lifta pojavio se plećat crnokosi muškarac u plavom radničkom odelu i na​o​ča​ri​ma s tan​kim okvi​rom. – Zadnji lift je ovamo. Ovuda – rekao je s jakim istočnoevropskim naglaskom mašući uz​bu​đe​no. Deo tima je ostao da obezbedi predvorje dok smo mi prošli prašnjavim zadnjim hod​ni​kom i po​tr​pa​li se u te​ret​ni lift iz pe​de​se​tih go​di​na. – Ovo je tako ludo, tako ludo – po​na​vljao je na​stoj​nik ruč​no upra​vlja​ju​ći lif​tom. U pravu je, pomislio sam. Niko više nije zbijao šale niti pričao dok smo gledali kako spra​to​vi pro​mi​ču uz uz​ne​mi​ru​ju​ći zve​ket la​na​ca. Na poslednjem spratu izašli smo u musav uzan hodnik bez prozora osvetljen jednom jedinom visećom sijalicom. Nije bilo sumnje da je to ulaz za poslugu. Hobart nam je pokazao da stanemo pored kanti za smeće na uglu. Dva specijalca su protrčala pored nas, kleknula ispred brave na zadnjim vratima Bergerovog stana i postavila eksploziv za obi​ja​nje bra​ve. Do​tr​ča​li su na​zad a Ho​bart se pre​ko ra​di​ja obra​tio svo​jim lju​di​ma u po​dru​mu. – Na po​lo​ža​ju smo – iz​ve​stio je Ho​bart. – Primljeno. Struja je isključena. Imate zeleno svetlo – odgovorio je policajac preko ra​di​ja. Hobart je klimnuo glavom. Tada je jedan od komandosa pritisnuo detonator nalik na hef​ta​li​cu i sna​žna buč​na ek​splo​zi​ja raz​ne​la je Ber​ge​ro​va zad​nja vra​ta u pa​ram​par​čad. Sledećih nekoliko minuta nastao je metež među specijalcima koji su uz viku trčali na sve stra​ne. – FBI! – zaurlao je Hobart glasom kojim je mogao sruši vrata. – Dole! Dole! FBI! Svi na pod! Iza tima specijalaca, Emili i ja smo preskočili ostatke vrata koji su se još uvek pušili i

ušli u kuhinju s visokom tavanicom. Umesto granitne ploče i savremenih ormarića, koje sam očekivao, zatekao sam glomazne dotrajale šporete i ploče od nerđajućeg čelika. Ali to nije bilo ni bli​zu tako zbu​nju​ju​će kao tr​pe​za​ri​ja. Videli smo desetak stolova prekrivenih stolnjacima s prikladno postavljenim priborom za jelo i neupaljenim svećama. Trpezarija je, ko zna zašto, delovala izuzetno sablasno sa svim tim porcelanom, kristalom i srebrom na stolovima. Čak je na pozornici u uglu pro​sto​ri​je sta​jao kon​cert​ni kla​vir. Kao da smo ušli u re​sto​ran. – Ovo sva​ka​ko ni​sam oče​ki​va​la – re​kla je Emi​li vr​te​ći gla​vom. Prešli smo u još veću dnevnu sobu obloženu drvenim panelima. Ogromni zidovi od mahagonija bili su puni umetničkih slika, vrednih crteža, fotografija, a našla se tu i jedna Re​no​a​ro​va sli​ka, re​kao bih. Mo​der​ne stva​ri. – Ima više sli​ka nego me​sta na zidu – re​kao sam. Prilazili smo stepenicama na drugom kraju sobe kad sam čuo viku iznad nas. Začuli smo gro​mo​gla​san tre​sak kri​stal​nog lu​ste​ra po​sle ko​jeg je usle​deo je​ziv vri​sak. – Šta je ovo? Šta ćete u mojoj kući? Šta to radite, dođavola? – čuo sam kad sam se po​peo na sprat i pri​šao vra​ti​ma za​kr​če​nim ko​man​do​si​ma. Onda sam po​gle​dao unu​tra. – Ne – re​kao sam zu​re​ći raz​ro​ga​če​no. Emi​li je na​le​te​la na mene po​ku​ša​va​ju​ći i ona da vidi. – Šta, kog đa​vo​la…? – vr​te​la je gla​vom. – Povredićete mi leđa. Imam bolove u leđima – zapomagao je muškarac na podu − ne​pri​rod​no de​beo nag mu​ška​rac koji je le​žao na podu li​cem na​do​le.

69. Umalo sam povratio kad me je zapljusnuo užasan smrad tela iz zagušljive sobe. Za​ka​šljao sam se. Za div​no čudo ni​sam se is​po​vra​ćao. Ko god bio taj bolesno gojazni muškarac, svakako nije bio osumnjičeni iz izjava sve​do​ka, cr​te​ža ili snim​ka si​gur​no​sne ka​me​re. Upr​ska​li smo, po​mi​slio sam spu​šta​ju​ći pi​što​lj. – Bože, neka neko donese čaršav, može li? – rekla je Emili vraćajući službeni pištolj u fu​tro​lu i skre​nu​la po​gled. – I neko dezinfekciono sredstvo – dodao je Vong pokrivajući nos i usta nakon što mu je sta​vio li​si​ce. Nerado sam ušao u sobu, pocepao prljav čaršav sa kreveta i prebacio ga preko čoveka na podu. Čaršav mu je jedva pokrio pozadinu. Imao je sigurno trista kilograma. Možda i više. Pripadnik Jedinice za vanredna stanja je morao da upotrebi čak dva para li​si​ca da veže ruke tom de​be​lom kuč​ki​nom sinu. Klek​nuo sam po​red nje​ga – Lo​rens Ber​ger? – pi​tao sam. – Da – odgovorio je iskrenuvši veliku glavu ka meni. – Opa! Majkl Benet. Nisam znao da ste vi ovde. Bože. Ovo je tako ne​stvar​no. Emi​li i ja samo se zbu​nje​no po​gle​da​li. – Mi se po​zna​je​mo? – pi​tao sam. – Držali ste javni čas o istragama ubistava u Džo​nu Dže​ju devedeset treće godine, jel’ tako beše? – odvratio je Berger gledajući me u oči. – Vaša žena je bila s vama. Visoka, zgodna Irkinja. Recite mi, kako je danas vaša divlja irska ruža? Bože mili, šta ja to pričam? U članku o vama u Njujork magazinu pisalo je da je umrla. Pa, sad je na boljem me​stu. Moje naj​i​skre​ni​je sa​u​če​šće. Pre nego što sam stigao da ga udarim pesnicom preko usta, Hobart ga je snažno po​vu​kao za li​si​ce. – Aaaa! Moji zglobovi! – vrisnuo je Berger očiju punih suza. – Joj! Prestani! To boli! Šta ho​ćeš? Da mi po​lo​miš ruku? Re​kao sam ti da me bole leđa? – Da li ti ja ličim na kiropraktičara, debeli? – odvratio mu je Hobart na uvo. – Pazi šta pri​čaš dok ti ni​sam na​bio či​zmu u usta. Ber​ger je klim​nuo gla​vom i po​la​ko se okre​nuo pre​ma Emi​li. – Nemojte mi reći da ste vi agentkinja Parker? Vas dvoje ste se ponovo udružili? Po​ča​stvo​van sam. Ima​te do​bro dr​ža​nje. Jel’ to od pi​la​te​sa? – Sad je do​sta – ume​šao se Ho​bart i po​no​vo ga sna​žno cim​nuo za li​si​ce. Ali umesto da ponovo zaurla, Berger je uradio nešto iznenađujuće i ujedno uža​sa​va​ju​će. Za​ce​re​kao se. – Ovo bi trebalo da me zaboli? – rekao je Berger osmehnuvši se Hobartu koji trenutak kasnije. – Plaćao sam više para nego što ti zaradiš za nedelju dana za mnogo, mnogo jači bol, čo​ko​lad​ni. Šta si ono beše hteo da ura​diš sa svo​jom či​zmom?

Ovo hapšenje je krenulo nizbrdo. Postajalo je sve čudnije. Hobart je kao oparen pu​stio la​nac li​si​ce i obri​sao ruku o pan​ta​lo​ne. – Gde smo ono stali? – nastavio je Berger ponovo se okrenuvši prema meni. Pričao je ne​o​bič​no ži​vah​no. – Ko je, dođavola, ovo, Bergere? – pitao sam pokazujući mu crtež i snimak sigurnosne ka​me​re iz FAO Švar​ca. Ber​ger je za​ški​ljio. – To bi tre​ba​lo da bude loš Kar​lov sni​mak, re​kao bih – od​go​vo​rio je Ber​ger. – Karl? – po​no​vi​la je Emi​li. – Ko je, za​bo​ga, Karl? – Karl Apt je moj prijatelj – rekao je Berger. – Moj vrlo blizak prijatelj i pratilac. Znam šta mislite. Dugogodišnji pratilac, drugim rečima gej ljubavnik, ali varate se. Nije da ni​sam po​ku​šao. S Kar​lom imam či​sto po​slov​ni od​nos. Čist kao prvi sneg i jed​na​ko hla​dan. – Karl radi za vas ili…? – pi​tao sam po​ku​ša​va​ju​ći da po​ve​žem kon​ce. – Ma​nje-više – re​kao je Ber​ger. – Kom​pli​ko​va​no je. – Ja ka​žem da za​če​pi​mo usta ovom se​ro​nji – ume​šao se Ho​bart. – Gde je on? Gde je Karl sada? – pi​tao sam. – Gde bi mogao da bude, blesane – odvratio je debeli kolutajući očima. – Na spratu, kupa se.

70. Emili i ja smo izašli iz Bergerove spavaće sobe pa potrčali za Hobartom i nekoliko spe​ci​ja​la​ca i an​ti​bom​ba​ša pre​ma spi​ral​nim ste​pe​ni​ca​ma u dnu hod​ni​ka. – Ako je taj bolesnik stvarno gore, otvorite četvoro očiju da ne povučete neku skrivenu žicu, jer hulja zna da pravi improvizovane eksplozivne naprave – doviknuo nam je Ho​bart dok smo se u ko​lo​ni peli uza ste​pe​ni​ce. Improvizovane eksplozivne naprave? Skrivene žice?!, pomislio sam brišući znoj sa čela. Nisam mogao da verujem u šta smo se upleli. Našli smo Bergera, savladali ga, ali još ni​šta nije go​to​vo? Naravno da nije, pomislio sam penjući se na treći nivo stana. Uvek se desi nešto što ti po​mr​si kon​ce. Bilo je osetno toplije u hodniku na spratu. Zamračen prostor s navučenim zavesama podsećao me je na tavan. Čudan tavan poput lavirinta sa ukrasnim gipsanim gredama, zidovima obloženim slikama, vrlo neobičnim, pomislio sam gledajući zidove ispunjene fotografijama paklenih pejzaža i uljanim portretima ljudi koji se tope. Prošli smo pored ve​li​ke oda​je sko​ro dup​ke pune gnu​snih pri​mi​tiv​nih skulp​tu​ra. Znoj mi je kapao niz nos i dršku gloka dok smo se polako spuštali niz hodnik. Emili mi se pribila za leđa dok me je pratila s glokom 23 uperenim u tavanicu i rukom pri​slo​nje​nom na moj pr​sluk od ke​vla​ra. Svi smo istovremeno poskočili kad smo čuli glasan škljocaj motora i potmulo brujanje s dru​ge stra​ne zida po​red ko​jeg smo pro​la​zi​li. – Izvi​ni​te na iz​ra​zu, ali šta je to, koji ku​rac? – re​kla je Emi​li. – Mora da je ma​šin​ska soba lif​ta – pro​šap​tao je Ho​bart pre​ko ra​di​ja. – Jel’ ima neko da mi po​zaj​mi par či​stih gaća? – pi​tao sam jed​nog ko​man​do​sa. Trenutak kasnije, Hobart i njegovi ljudi su zastali pored otvorenih vrata s leve strane. Kad sam do​šao do njih iz​ne​na​dio me je da​šak po​ve​tar​ca. To nije bilo jedino iznenađenje. Unutra je bilo kupatilo. Najveće kupatilo u belom mermeru koje sam ikad video. Kada ugrađena u pod, kamin i francuska vrata koja vode na ogroman kameni balkon. Mehurići u kadi i plamičci sveća u ogromnom kaminu ra​zli​či​tih ve​li​či​na tre​pe​ri​li su na la​ga​nom po​ve​tar​cu. – Gde je, dođavola, taj manijak? – rekao je Hobart nišaneći mašinkom u kadu. – Si​gur​no nije pro​šao kroz sliv​nik? Sledili smo Hobarta na balkon. To nije bio običan balkon. Pogled odatle vredeo je milion dolara. Preko ukrasne granitne ograde pred nama se pružao pogled ispunjen zelenilom Central parka i poznatim kulama stambenih zgrada Dakota i San Remo u da​lji​ni, u Uli​ci Cen​tral park vest. – Šta to imamo? – oglasio se Hobart čučeći u južnom delu terase. Planinarski konopac bio je znalački vezan oko kamene balustrade dok je drugi kraj ležao na krovu zgrade tri spra​ta niže. Ho​bart je ša​kom obu​hva​tio mi​kro​fon. – Neka jedan tim izađe na krov u dnu potkrovlja, odmah. Budite na oprezu, izgleda da

nam je tip po​be​gao ili u zgra​du ili na jed​no od po​žar​nih ste​pe​ni​šta. Pratio sam Hobartov pogled. Bio je u pravu. Gledajući dole na krov zgrade ispod nas primetio sam otvore za bar dva požarna stepeništa. Ako je Karl pobegao u trenutku kad smo srušili vrata, dosad je mogao da stigne do prizemlja ili do krova jedne od susednih zgra​da u blo​ku. Sranje. Sada ćemo morati u pretragu od stana do stana ili čak od zgrade do zgrade. Mo​žda je čak i od​ma​glio. Od​mah sam po​zvao Mi​ri​jam. – Imam dobre i loše vesti – rekao sam šefici. – Našli smo Bergera, ali izgleda da je muškarac sa snimka sigurnosne kamere njegov saučesnik. Osim toga, taj tip je upravo pobegao kroz prozor zgrade kao da je Spajdermen. Trebaće nam podrška iz vazduha ovde iz​nad blo​ka da nad​gle​da kro​vo​ve. – Ša​ljem od​mah – od​vra​ti​la je še​fi​ca. – Čekaj malo. Šta je ovo? – rekao je Hobart, pa iznenada preskočio ogradu na severnoj strani balkona. Metar i po ispod terase, s bočne strane stana nalazio se još jedan balkon sa ogromnom baštom palmi, grmlja i egzotičnih biljaka u saksijama. Uza zid zgrade nalazila se šupa, koja bi prikladnije delovala pored neke kuće u predgrađu. Ho​bart je po​di​gao nogu da ra​zva​li vra​ta šupe, ali onda se pre​do​mi​slio. Brajan Daning iz njujorške Antibombaške jedinice uz prasak je probušio balon od žvake dok je silazio na terasu i prilazio šupi. Izvadio je digitalni video-rekorder iz torbe i ugu​rao op​tič​ki na​sta​vak ka​me​re is​pod vra​ta šupe. – U redu je. Nema opa​sno​sti – re​kao je mi​nut ka​sni​je. Pa ipak, svi smo, na​pe​ti, za​dr​ža​li dah dok je otva​rao vra​ta šupe. Veliki radni sto zauzimao je gotovo celu zamračenu prostoriju. Svetlo baterijske lampe zalepljene trakom za Hobartovu pušku MP5 igralo je preko lemilice i nečega što je li​či​lo na pla​ste​lin. – To je plastični eksploziv – rekao je Daning mahnito mlatarajući rukama ne bi li nas upo​zo​rio da se od​mak​ne​mo. – Mo​ra​mo iz ovih sto​pa da eva​ku​i​še​mo stan i krov.

71. Pošto smo se sjurili niz stepenice, u hodniku ispred Bergerove spavaće sobe zatekli smo nosila i bolničara hitne pomoći s dugom crnom kosom kao da svira u nekom hevi metal ben​du. – Kako to mislite iz ovih stopa? – obraćao se policajcu pokazujući na Bergera u neverici. – Ja ne mogu da vam pomognem, morate da pozovete nosače klavira koji imaju di​za​li​cu. Kako bi se evakuacija što pre obavila, svi su odlučili da pomognu. Svi osim Emili, koja je, primetio sam, nestala baš u zgodan čas. Kao nasukanog kita uvaljali su Bergera u jorgan, i kad su izbrojali do tri, desetorica muškaraca podigli su ga stenjući, izneli ga iz sobe i sta​na i une​li u te​ret​ni lift. U prizemlju sam odvukao portira, koji se zvao Aleks Risel, u garderobu u predvorju. Pod hitno smo morali da dođemo do informacija. Koliko smo mi znali, Bergerova priča o Kar​lu je mo​gla da bude pot​pu​na iz​mi​šljo​ti​na. Aleks se očigledno smirio posle našeg upada u zgradu. Prišao sam Emili koja je ra​ši​ri​la sli​ku Kar​la Apta sa si​gur​no​sne ka​me​re i po​ka​za​la mu je. – Da li ovaj čovek živi u stanu gospodina Bergera, Alekse? Ovo je vrlo važno – rekla je. – Čoveče! Video sam tu sliku u Po​stu – odgovorio je vratar čačkajući bubuljicu na bledom podbratku. – Nisam to ranije primetio, ali u pravu ste. To je on. Zove se Karl Ber​ger. – Mi​sli​te Karl Apt – ispra​vi​la ga je Emi​li. Aleks nas je zbu​nje​no po​gle​dao. – Apt? Mislio sam da je on brat gospodina Bergera, Karl. Tako je nama rečeno. Svi smo ga zva​li go​spo​din Ber​ger. – Kako god bilo – pre​ki​nuo sam ga. – Jel’ taj Karl bio gore u sta​nu kad smo mi ušli? Vra​tar je brzo klim​nuo gla​vom. – U evi​den​ci​ji piše da je u sta​nu od si​noć. – Ko​li​ko dugo Ber​ger i Karl žive ovde? – pi​ta​la je Emi​li. – Berger je odrastao ovde. Karl je kasnije došao. Rekao bih pre pet godina – kazao je vra​tar opet ner​vo​zno čač​ka​ju​ći bu​bu​lji​cu. – Oda​kle je do​šao? – pi​ta​la je Emi​li. – Ne znam – portir je slegnuo ramenima. – Ali znam da je, kad se on uselio, gospodin Berger prestao da izlazi. Gospodin Berger je uvek bio čudak, ali otkad je došao Karl potpuno je skrenuo. Počeli su svaki obrok da mu poslužuju u stanu. Gospodin Berger je uvek bio puniji ali gospode! Čujem da je sada kao kit, jesam li u pravu? Mislim, toliko velik da se krevet slomi pod teretom, dovoljno debeo da se pojavi u programu TLS-a. Zamislite kakav će to skandal biti za njegovu porodicu, pogotovo za njegovog slavnog bra​ta. – O čemu pri​ča​te? – re​kao sam. – Vi ne znate? – rekao je vratar iznenađeno. – Brat Lorensa Bergera, Dejvid Berger je holivudski kompozitor, dobitnik Oskara. Svi iz porodice Berger su neki bogati poznati

ge​ni​jal​ci još od ra​ni​jih dana. – Lorensov deda je bio inženjer i desna ruka Roberta Mozesa ili tako nešto, a njegov otac je bio jedan od najistaknutijih stručnjaka za kompjutere i poslovnih ljudi. Stari nastojnik nam je rekao da su, pre nego što je stariji Berger umro, jedne večeri ovde došli Bil Gejts i Stiv Džobs na ro​đen​dan​sku ve​če​ru. Po​gle​dao sam za​ču​đe​no u Emi​li. Bil Gejts? Može li ovaj slu​čaj po​sta​ti čud​ni​ji? – Da li Ber​ger ima kola ili neko dru​go pre​bi​va​li​šte? – pi​ta​la je Emi​li. – Da vidimo. Imaju imanje u Konektikatu. Adresa je ovde negde. Gospodin Berger nikada ne ide tamo, ali Karl ide svakog drugog vikenda u onom svom besnom mercedesu kabriolet. Drži ga u garaži iza ugla u Sedamdeset sedmoj ulici. Gospodin Karl je hladan, ćutljiv tip, ali mogu vam reći da mi uvek tutne novčanicu od dvadeset dolara samo zato što mu sta​vim stva​ri u ge​pek. Stvar​no je ubio sve te lju​de? Pod​met​nuo bom​be? – Ko zna? Hva​la, Alek​se – re​kao sam vra​ća​ju​ći se u pre​dvor​je. Na​po​lju sam pri​me​tio Ho​bar​ta. – Bolničari kažu da se debeli oseća dovoljno dobro za ispitivanje – rekao mi je. – Voze ga u De​vet​na​e​stu sta​ni​cu. – Do​bro je – re​kao sam. – Ima li tra​ga od Kar​la? – Vršimo pretragu od stana do stana i od zgrade do zgrade s ove strane bloka, ali za sada ništa – rekao je Hobart sležući ramenima. – Tako to ide, zar ne? Kao u nekom cr​ta​nom fil​mu, de​be​li pad​ne i uhva​te ga, a mr​ša​vi po​beg​ne.

72. Dok mu se voda još cedila s mokre kose, Karl Apt je visio u oknu prednjeg lifta svoje zgra​de. Poslednjih četrdeset minuta visio je na vertikalnoj gredi oslanjajući se na penjačku metodu lejbeking. Prstima obe ruke i tabanima bosih nogu držao se za hladan metal i vi​sio boč​no pri​bi​ja​ju​ći se do​njim de​lom leđa i zad​nji​com uz zid okna od ci​ga​la. Kad su policajci razneli vrata stana, stigao je da zgrabi samo torbu s osnovnim potrepštinama i bio je skroz go. U velikoj torbi nalazilo se sve što mu je bilo potrebno − pištolj, kartica za bankomat, petsto pilula perkoseta i rezervna odeća. Torba je visila u vazduhu zajedno s njim, osamnaest spratova iznad vrele jame okna lifta u potpunom mra​ku. Povremeno je morao da promeni položaj ruku i nogu da bi izbegao grčeve, ali još uvek nije imao ra​zlo​ga za bri​gu. Do​bro je po​zna​vao bol i još nije bio ni bli​zu svog pra​ga bola. Sad mu je trebala neka rupa. Mesto gde može da se zavuče i sačeka da se gužva smiri kako bi mogao da krene. Bar do mraka. Tačno je znao kuda će. Skloniće se tamo za koji minut. Uprkos neočekivanom preokretu, bio je potpuno smiren. Proteklih godinu dana psi​hič​ki se pri​pre​mao za sva​ki sce​na​rio. Srebrnoplava električna varnica sevnula je pored njega kad je gore zatandrkao motor, a ka​blo​vi lif​ta za​zu​ja​li. Minut kasnije vrh lifta mu se približio. Zaustavio se tri metra ispod njega i čuo krčanje po​li​cij​skog ra​di​ja dok su po​li​caj​ci iz​la​zi​li iz lif​ta. To mu je bila šansa. Spustio se niz nosač na krov lifta tiho poput mačke. Bosim stopalima ugazio je u mazivo s kablova. Lift koji je sada bio prazan krenuo je ka pri​ze​mlju. Sada ide teži deo, po​mi​slio je spu​šta​ju​ći se iz​me​đu spra​to​va. Kada je lift došao do trećeg sprata, uspravio se i s vrha lifta skliznuo uz vrata na drugom spratu. Sačekao je da se lift otvori u prizemlju pa je povukao polugu za otpuštanje na vrhu vrata na drugom spratu i izašao u hodnik. Pre nego što su se vrata za​tvo​ri​la, ruč​ku tor​be pre​ba​cio je pre​ko po​lu​ge za otva​ra​nje vra​ta unu​tar okna. Stajao je u hodniku drugog sprata, punom nameštaja, zureći u vrata stanova A i B. Znao je da ga čeka teži deo. Morao je da sačeka da lift ode gore kako bi otvorio vrata i zavukao se ispod kabine. To je bio jedini način da se neopažen spusti do podruma. Tu se nalazila njegova rupa. U tom tre​nut​ku ži​vot mu je za​vi​sio od toga da li će se do​ko​pa​ti po​dru​ma. Gledao je u vrata stanova s rukom u torbi, na poluautomatskom devetomilimetarskom smit-vesonu s prigušivačem. Ako neko izađe, ubiće ga. Ako se policijci pojave na drugom spratu, moraće da se obračuna s njima na licu mestu. Pokušao bi da pogodi jednog od njih u lice iz neposredne blizine i otme mu automatsku pušku, pa bi se spustio u prizemlje i napravio krvoproliće. Ili bi se probio ili bi poginuo po​ku​ša​va​ju​ći. Osmehnuo se. To nije tako loš plan i svakako je dobar način da se umre. Ako se išta

za njega može reći to je da je ratnik, i kao svi ratnici, više od svega želeo je do​sto​jan​stve​nu smrt. Na je​dan ili dru​gi na​čin. Sad sve za​vi​si od sud​bi​ne. Nije imao iz​bo​ra.

73. Karl je čekao. Gledao je, osluškivao. Minut kasnije, začuo je zvuk policijskih radija i korake ljudi koji ulaze u lift sprat niže. Čuo je zujanje vrata a zatim mehaničko brujanje lif​ta koji se pe​nje. Stegao je dršku pištolja kad mu se učinilo da lift usporava. Ali kabina je prošla pored dru​gog spra​ta i na​sta​vi​la. Od​lič​no, po​mi​slio je. Za​sad sve ide do​bro. Kada je čuo da se lift zaustavlja negde visoko iznad njega, minut kasnije, povukao je ručku torbe i otvorio vrata lifta. Skočio je na vertikalnu gredu i polako se spuštao niz nju, tiho i brzo. Na tri metra od tla, u visini prizemlja, skočio je u dno okna. U uglu su bila mala po​drum​ska vra​ta. Otvo​rio ih je, pro​vu​kao se i brzo ih za​tvo​rio za so​bom. Izvukao je pištolj i pojurio niz hodnik pored prašnjavih podrumskih boksova. Skrenuo je iza ko​tlar​ni​ce pa dva​put uda​rio pe​sni​com u de​be​la če​lič​na vra​ta u dnu hod​ni​ka. Otvorila mu je neka ružna devojka, a on joj je uperio pištolj u lice. Umrljan bademantil bio joj je dovoljno otvoren oko vrata da otkrije tetovažu leptira ispod prljave ključ​nja​če. – Šta je ovo? Ko si ti? Nemaš prava da budeš ovde – rekla je na lošem engleskom sa slo​ven​skim na​gla​skom kad je ustuk​nu​la is​pred pi​što​lja. – Ja sam američki građanin, kučko, za razliku od tebe. Sad začepi i skloni se – od​bru​sio je Karl. Posle šest meseci provedenih u toj zgradi, Karl je shvatio da je nastojnik pretvorio jednu od podrumskih prostorija u stan za ilegalne emigrante iz Istočne Evrope. Shvatio je to po mirisu. Osetio ga je kad se spustio u podrum da ostavi kofere u Lorensov boks. Osetio je taj užegao smrad loših kobasica kad je bio u jedinici Delta Fors i radio kao te​lo​hra​ni​te​lj dr​žav​nih funk​ci​o​ne​ra to​kom rata u Bo​sni. Znao je da je nastojnik zgrade Srbin čim ga je upoznao. Sudeći po stavu tog momka sa zlim pogledom, verovatno je bežao od nekog ratnog zločina. Ako si hteo da ti nešto uči​ni, da iz​ba​ci đu​bre, mo​rao si prvo da mu pla​tiš. Štaviše, Karla ne bi iznenadilo da je devojka ispred njega kurva i da dizanjem nogu plaća naknadu za krijumčarenje. Sve to u podrumu otmenog solitera u Petoj aveniji, pomislio je Karl uz osmeh. Ekonomija unutar ekonomije. Najlepše lice kapitalizma. Ame​ri​ka, ze​mlja slo​bod​nih, gde su uli​ce po​plo​ča​ne zla​tom. Kako god bilo, to je njegova rupa. Uspeo je. Biće bezbedan barem još dvanaest sati. Policija ga neće tu tražiti. Nastojnik, taj lukavi Srbin mafijaš neće im dozvoliti da siđu u po​drum, jer mu po​sao i ze​le​na kar​ta za​vi​se od toga. Karl je mahnuo pištoljem devojci da uđe, zgrabio je za prljavu kućnu haljinu i gurnuo je ka oda​ji iz koje se čuo te​le​vi​zor. Nastavio je da je gura i kad su se obreli u sobičku u kojem je ćelavi starac sedih br​ko​va kao u ka​kvog kra​lja tri​me​rom ši​šao cr​no​ma​nja​stu ti​nej​džer​ku. – Drago mi je – rekao je Karl s osmehom. To je značilo drago mi je što vas upoznajem, ili tako nešto, na jednom od onih potpuno zbunjujućih jugoslovenskih jezika.

To je bilo jedino od nerazumljivog jezika čega je mogao da se seti iz vremena koje je pro​veo u Istoč​noj Evro​pi. Sedi morž je zinuo u njega. Što da ne? Šok je verovatno prikladna reakcija na prizor golog muškarca umazanog uljem koji je uperio pištolj u tebe. Na televizoru u uglu emitovala se repriza serije Puna kuća. Jedna od bliznakinja Olsen iz perioda pre ano​rek​si​je go​vo​ri​la je ne​što ljup​ko i dr​sko. Karl je sačekao da se začuje nasnimljen smeh, upucao devojku u potiljak i gurnuo je u krilo tinejdžerke koja je sedela. Ispostavilo se da je starac ratoboran. Gađao je Karla u lice upaljenim trimerom za centimetar promašivši; trimer je zacvrčao kao vrela mast kad je proleteo pored njega. Karl se ponovo osmehnuo i upucao živahnog matorca pravo u po​no​sne sede br​ko​ve. Gledao je kako starac pada na pod. Kad se okrenuo video je da tinejdžerka još uvek sedi sa skopljenim rukama kao da se moli, dok se mrtva devojka trzala na njenom krilu krvareći. Bilo je nečeg uzvišenog i moćnog u tom prizoru, osećaj tragedije u prljavoj po​drum​skoj sobi osve​tlje​noj jed​nom si​ja​li​com, jef​ti​na živa ver​zi​ja skulp​tu​re Pi​je​ta. – Drago mi je – rekao je ponovo Karl pa joj ispalio po jedan metak u oba zatvorena oka.

74. Skoro sat kasnije Emili i ja smo stigli u Devetnaestu policijsku stanicu da ispitamo Ber​ge​ra. Kad smo otišli, Bergerova zgrada i blok su još uvek vrveli od specijalaca i antibombaških tehničara koji su se rastrčali na sve strane. Što je najgore, od tog Karla Apta i da​lje nije bilo ni tra​ga ni gla​sa. Kao da je u ze​mlju pro​pao. Emili i ja smo se nakratko posavetovali u uzanom hodniku od betonskih blokova ispred sobe za ispitivanje na prvom spratu. Kroz jednostrano ogledalo zurili smo u Lorensa Bergera koji je prilično opušteno ležao na kolicima. I dalje je bio bez košulje, ali mu je neko na​vu​kao pan​ta​lo​ne. Dok sam ga posmatrao jedva sam savladavao bes. Berger je uživao da se naslađuje počinjenim zločinima i ogavnošću kojom je zračio. Iako je očigledno bio mentalno poremećen, bilo mi je teško da osetim bilo šta za njega. Bilo mi je muka od ludila, od ovog slu​ča​ja i po​seb​no mi je bilo muka što je još uvek otvo​ren. Na kra​ju smo odlu​či​li da ja uđem prvi da ga za​gre​jem. – Ne zaboravi, Majk – rekla mi je Emili dok sam izlazio. – Ovaj čovek je predator. Jedino što ga zanima jeste manipulacija, dominacija, kontrola i kanalisanje besa. Ne do​zvo​li mu da te is​pro​vo​ci​ra. – Dobro, ali ako uspe da me isprovocira – rekao sam odlazeći – daj mi nekoliko mi​nu​ta pre nego što me sklo​niš. – Zdravo, Lorense – rekao sam ulazeći s osmehom uprkos mom gnevu. – Mogu li da te zo​vem Lo​rens? – Naravno, istražitelju – rekao je Berger razgledajući oronulu prostoriju stare stanice. – Nekad sam ovde bio rezervista, možete li da verujete? Posle smene sam išao s momcima u policijske barove da gledam utakmice Jenkija i odmeravam devojke koje su jurile policajce. Iza leđa su me zvali megafrajer, ali nije mi smetalo. Bio sam kao ma​sko​ta, neko ko je uvek bio spre​man da pla​ti turu pića. – To je baš zanimljivo, Lorense – odvratio sam. – Ali ja sam, u stvari, hteo da te pitam još ponešto u vezi s Karlom. Tražili smo ga na poslednjem nivou tripleksa, kao što si rekao, ali nije bio tamo. Šta misliš, kuda je Karl mogao da ode? Možda u tvoju kuću u Ko​nek​ti​ka​tu? – Mo​žda – re​kao je Ber​ger ški​lje​ći. – Ali sum​njam. Da bu​dem iskren, mi​slim da ćete ga teško naći. Odrastao je u strašnom siromaštvu u Apalačiju, i kad sam ga upoznao, živeo je na ulici blizu Junion skver parka. On je to zvao „gradsko kampovanje”. Karl je bivši vojnik, voli grubosti. Tvrdio je da je bio u jedinici Delta Fors pre nego što su ga izbacili. Mi​slim da uži​va da trpi bol. On je vrlo je​din​stven čo​vek. – Kako to? – Pa, pod jedan, nije stekao formalno obrazovanje, ali izuzetno je oštrouman. Kad sam ga sklonio s ulice upoznao sam ga s raznim oblastima. S umetnošću, književnošću. Čak sam ga po​slao na Grad​ski ko​ledž. Brzo je učio. Upi​jao je kao sun​đer. – Za​i​sta – re​kao sam.

– Da, zaista – odvratio je Berger. – Ostajali bismo budni dokasno, nekad čitavu noć, i razgovarali o svemu. O onome što volimo i onome što ne podnosimo. Kad bih mu se poverio u vezi s nekim svojim mračnijim sklonostima, kao što je opsednutost naj​kr​va​vi​jim zlo​či​ni​ma svih vre​me​na, uvek je to mir​no pri​hva​tao, ni​kad me nije osu​đi​vao. – Bili ste dru​ga​ri – re​kao sam, po​ža​liv​ši što ne​mam aspi​rin pri ruci. – Da. Bili smo prijatelji – nastavio je Berger. – Zar je toliko teško poverovati da čak i neko tako odbojan kao ja može da ima prijatelja? Karl mi je pokazao da mi je prijatelj kad sam saznao da ću umreti. Jesam li to pomenuo? Imam urođenu srčanu manu. U kombinaciji sa preteranom sklonošću ka grickanju. Možete da se nasmejete, Majk. To je tre​ba​lo da bude sme​šno. Osmeh​nuo sam se, mi​sle​ći, ti si sme​šan. – U svakom slučaju, nekoliko dana pošto sam saznao loše vesti o svom srcu, Karl je rekao da ima iznenađenje za mene. Bio je to najbolji poklon u istoriji darivanja. Izložio mi je svoj plan da uklo​ni moje ne​pri​ja​te​lje i da me u isto vre​me za​ba​vi. Za​in​te​re​so​vao me je. Nisam znao da li se samo šali. Kada postanete ovoliki i čitav dan ne mrdate iz kreveta, često vam je dosadno. Ali onda sam pročitao u novinama vest o bombi u biblioteci i znao sam da je mi​slio ozbilj​no! Karl je ura​dio sve što je re​kao i više od toga. Pogledao sam u ogledalo iza kojeg nas je Emili posmatrala. Bergerova priča nije bila neuverljiva. Svakako je objašnjavala zašto nam je bilo teško da povežemo konce. Nikad nije postojao samo jedan motiv od jednog počinioca, već čudna mešavina nekoliko čud​nih mo​ti​va. – Nisi po​mi​slio da oba​ve​stiš po​li​ci​ju? Ber​ger je sleg​nuo ra​me​ni​ma. Skre​nuo je po​gled i za​gle​dao se u nok​te. – Mora da sam to smet​nuo s uma – pro​mr​mljao je. – A sad sve pri​zna​ješ? – zu​rio sam u nje​ga. – Do​bro​volj​no pri​zna​ješ da si ume​šan? – I s ponosom – odvratio je. – Napišite priznanje, Majk, i dajte mi olovku. Drage volje ću se pot​pi​sa​ti na ozna​če​noj li​ni​ji. Začudo, kad sam se okrenuo da izađem, više nisam bio ljut. Nisam dozvolio da Bergerovo zlo i njegova besmislena i izopačena osećanja utiču na mene. Odjednom sam u njemu video ono što je zaista bio, ogromna ljudska olupina. Ja sam bio samo radnik grad​ske či​sto​će koji gle​da da od​ra​di svo​ju sme​nu. – Vra​ćam se za pet mi​nu​ta, Lo​ren​se – re​kao sam s osme​hom, ovog puta ne​u​si​lje​nim. Čak sam se radovao. Radovao sam se što ću uskoro izaći odatle i pridružiti se svojoj po​ro​di​ci. Čim se is​tu​ši​ram, za​bo​ra​vi​ću na ovu gre​šku pri​ro​de. – Hva​la ti što si bio tako pre​du​sre​tljiv. Od​mah se vra​ćam s is​ka​zom i olov​kom.

75. U prašnjavoj zadnjoj sobi policijske stanice Lorens Berger je, okrenut na bok, ležao na krevetu ojačanom čelikom, koji smo pozajmili iz klinike za lečenje gojaznosti Brukhejven u Kvin​su. Fosforescentno svetlo presijavalo se na njegovom bledom oznojenom licu. Bezizrazno je i za​ne​se​no zu​rio u zid is​pred sebe. Kada su ga doveli u ćeliju, usled nepoznatog okruženja, vonja ustajalog vazduha, smrada zagorele kafe, ustajalog znoja i urina toliko se uznemirio da se ispovraćao po sebi. Stražari su ga ostavili da leži u sopstvenom izbljuvku više od sat vremena pre nego što su mu do​ne​li sal​ve​te i čist čar​šav. Berger je podnosio poniženje prisećajući se sudbine velikana iz prošlosti, koji su stradali od ruke gorih od sebe. Zahvaljujući skoro fotografskom pamćenju prizvao je u mi​sli sli​ku So​kra​to​va smrt Žak-Luja Da​vi​da. Razmišljao je o istražitelju Majklu Benetu. Pratio je Benetovu karijeru još od talačke krize u Katedrali Sv. Patrika. Neko vreme je osećao naročitu bliskost s njim, kao da su blizanci. To što je baš on dobio priliku da njemu iznese priznanje bilo je ostvarenje sna, šlag na ro​đen​dan​skoj tor​ti koja je to​li​ko dugo i mu​ko​trp​no pla​ni​ra​na. Ali sada se bli​ži kraj žur​ke, zar ne?, po​mi​slio je uz​dah​nuv​ši. Koliko god da je bio oprhvan turobnim mislima, uvek se vraćao na isto. Na ono na šta se na kra​ju sve svo​di. Na svo​ju po​ro​di​cu. Svog dedu, oca i bra​ta. Na svo​je naj​ro​đe​ni​je. Njegov deda, Džejson Berger, bio je izuzetan čovek. Heroj iz Prvog svetskog rata, vrstan građevinski inženjer, poslovni čovek, političar, dao je izuzetan doprinos izgradnji međudržavne mreže puteva u Sjedinjenim Državama i projektovanju mnogih mostova i auto-pu​te​va u Nju​jor​ku. Njegov otac, Semjuel Dž. Berger nastavio je porodičnu tradiciju velikih dostignuća i postao jedan od vizionara kompjuterskog doba. Kompanija koju je osnovao, Berger Aplikacije, bila je jedna od prvih firmi koja je rizikovala i uložila kapital u Silicijumsku do​li​nu i, kako to mi​li​jar​de​ri vole skrom​no da kažu „ne​što za​ra​dio”. Onda je na red došao Dejvid. Dejvid je bio Bergerov stariji brat i za njega se sa sigurnošću može reći da je bio najdarovitiji među Bergerovima. U devetoj godini je zbog izuzetnog dara za muziku primljen na Džu​li​jard kao najmlađi student u istoriji te akademije. Do četrdeset pete godine napravio je blistavu karijeru holivudskog kom​po​zi​to​ra koju je mo​gao da nad​ma​ši mo​žda samo le​gen​dar​ni Džon Vi​li​jams. Dejvid je lako mogao da zaradi nekoliko Oskara da je umeo da sakrije prezir prema filmskoj industriji. On je samo želeo da stvara divnu muziku. U svojoj planinskoj kući La Holja ili u svojoj vili u Burgonji. Lorensa nikad nije pozvao ni u jednu, ali on je video pre​le​pe sli​ke u član​ku ob​ja​vlje​nom u ča​so​pi​su Ar​ki​tek​tu​ral daj​džest. Dejvid je bio istinski jednostavan i dobar čovek. Jednako jednostavan i dobar kao njihov otac i otac njihovog oca. Sva trojica su bili primer ljudskih dostignuća. Na kraju krajeva, bili su Bergerovi. Svi osim njega, naravno. Lorensa. Jadnog, tužnog, zaostalog

Lo​ren​sa ko​jeg su se sti​de​li. Ber​ger je s osme​hom po​di​gao po​gled pre​ma ta​va​ni​ci svo​je za​tvor​ske će​li​je. Po​ro​di​ci Ber​ger tre​bao je či​tav vek za sva nji​ho​va dru​štve​na i glo​bal​na po​stig​nu​ća. Ako sve prođe kako je planirao, a činilo se da hoće, on će za nedelju dana nadmašiti sve tri​jum​fe Ber​ge​ro​vih. Izvini, deda. Izvini, tata. Izvini, bato, pomislio je Berger slegnuvši ramenima. Posmatrajte to s lepše strane. Ime Bergerovih će ostati upamćeno. Samo ne onako kako ste vi že​le​li. Lorensov poslednji poklon biće isporučen njegovom darovitom bratu, svecu. Montiran filmski materijal svih Lorensovih detaljno smišljenih zločina. Nije još bio gotov; trebalo je dodati još nekoliko probranih scena, ali bio je uveren da će sve ispasti kako treba. Svoje po​sled​nje že​lje nije mo​gao osta​vi​ti u bo​ljim ru​ka​ma. Film je bio namenjen Dejvidu, da se zamisli nad njim, da se zapita, i na kraju, na​daj​mo se, na​pi​še mu​zi​ku za nje​ga. Lorens je znao da nije ni Spilberg, ni Skorseze ni Kopola, ali možda će jednog dana, po​sle sve​ga, nje​gov brat ipak shva​ti​ti da i on, Lo​rens, ima ta​len​ta. Zar je tra​žio pre​vi​še?

76. Berger se se trgnuo iz sanjarenja kad je njegov dugogodišnji advokat, Alen Dukes, otvo​rio vra​ta će​li​je. Dukes, partner u korporaciji u Leksington aveniji broj 100, vodio je sve njegove poslove. Zdepasti sredovečni advokat aristokratskog izgleda delovao je potpuno zbunjeno kada je video Bergera iza rešetaka. Advokat je dovukao stolicu na rasklapanje ispred rešetki i oklevao pre nego što će sesti, kao da ne želi da izgužva svoje bes​pre​kor​no pla​vo ode​lo. – Kaži mi da nije istina ovo što policija govori, Lorense – obratio mu se uštogljeni sedokosi advokat gaseći svoj blekberi. – Ta ubistva i bomba na Glavnoj železničkoj sta​ni​ci − pri​znao si da si ume​šan? Ne ra​zu​mem. Ber​ge​ro​vi opu​šte​ni obra​zi kao u ba​se​ta za​tre​sli su se kad je od​mah​nuo gla​vom. – Pokušaću da ti objasnim, Alene, ali prvo mi kaži jesi li ga doneo? Kavijar? – pitao je Ber​ger želj​no. Pre nego što su ga uhapsili ležao je u krevetu proždirući konzervu za konzervom iranskih specijalnih rezervi. Pomisao na to da smaže još jednu poslednju konzervu crnog zla​ta po​di​za​la mu je ra​spo​lo​že​nje. – Naravno, Lorense, ali nažalost pregledali su mi tašnu kad sam ušao. Žao mi je, oduzeli su je. Mislim da su to uradili zbog policajca koji je poginuo u eksploziji na Glavnoj že​le​znič​koj sta​ni​ci. Bo​jim se da ovde niko neće biti pri​ja​telj​ski na​stro​jen pre​ma tebi. Berger je zaplakao. U mislima je video Dalijevog Isusa na krstu sa slike Hristos od Sve​tog Jo​va​na Kr​sti​te​lja kako leb​di iz​nad vode, is​pod mrač​nog neba. – Lorense, jesi li dobro? – pitao je Dukes. – Mislim da treba ozbiljno da razmotrimo mo​guć​nost od​bra​ne ne​u​ra​čun​lji​vo​šću. Vrlo sam… za​bri​nut za tebe. – Možemo li o tome sutra na sudu, Alene? – pitao je Berger kada se konačno sabrao. – Sada bih stvar​no že​leo da bu​dem sam, mo​lim te. Berger se ponovo okrenuo prema zidu čim je njegov advokat izašao. Dok je smrknuto zagledao nevešto nacrtane genitalije i obilje psovki urezanih u malter, odjednom je čuo tapšanje. Negde iza zatvorenih metalnih vrata gledali su prenos utakmice na televiziji. Čuo je na​vi​ja​nje pu​bli​ke i uz​bu​đen glas ko​men​ta​to​ra, tap​ša​nje i ve​se​lje. Odjednom ga je nešto hladno preseklo u grudima poput bajoneta. Zamislio se nad svo​jim ži​vo​tom. Šta je ura​dio sebi. Šta je ura​dio dru​gi​ma. Gurnuo je desni palac i kažiprst u usta kao da će da zazviždi. Umesto toga skinuo je krunicu sa kutnjaka, trećeg gore levo i pažljivo izvadio nešto iz šupljine u zubu. Podigao je na svetlo pilulu nalik crvenoj gumenoj bomboni. Unutar opne od gela nalazila se neka teč​nost, smr​to​no​san kok​tel ci​ja​ni​da i ko​de​i​na. Vre​me je za re​zerv​ni plan, za koji čak ni Karl nije znao. Gotovo je, pomislio je Berger, gledajući pilulu. U svom neosvojivom utvrđenju zamišljao je kako će hladno da pogleda u oči celom svetu i nasmeje se. Ali sad kad je do​šao tre​nu​tak za to, znao je da neće moći. Pomislio je kako bi se Karl razočarao u njega, zato što još nisu do kraja sproveli svoj

plan. Sve što se do​sad de​si​lo bilo je samo prva faza. Kad Berger umre, njegova sestra iz Minesote odmah će pokušati da ospori njegov testament. Cela njegova imovina, uključujući crni fond iz kojeg je finansirao zločine i stavio ga Karlu na raspolaganje, biće istog časa zamrznuta. Karl, možda jedini pravi pri​ja​te​lj ko​jeg je ikad imao, biće osta​vljen na ce​di​lu. Ali, šta je tu je, po​mi​slio je, brzo sta​viv​ši pi​lu​lu u usta. Iznenadio je samog sebe. Umesto uobičajenog kolebanja, zagrizao je pilulu i odmah je progutao. Pomislio je kako će ponovo povratiti kad je iznenada osetio gorčinu, ali di​sao je po​la​ko i du​bo​ko dok muč​ni​na nije umi​nu​la, a će​li​ja po​če​la da iš​če​za​va u tmi​ni.

77. Kad sam posle ponoći stigao kući, svi su spavali, a ujutru, kad sam izašao iz svoje sobe u pet uju​tru, spre​man za po​sao, svi su još uvek bili u kre​ve​tu. Pa, skoro svi, pomislio sam kad sam primetio svetlo u dnevnoj sobi. Pored fotelje u uglu go​re​la je lam​pa. Po​šao sam da je uga​sim kad sam čuo ki​ko​ta​nje. Nagnuo sam se preko naslona fotelje i ugledao Bridžet u pidžami sa Fićom i Feđom, kako sedi na ja​stu​ku, po​da​vi​je​nih nogu, s knji​gom 39 tra​go​va u kri​lu. – Zdra​vo – pro​ša​pu​tao sam. – Zdra​vo, tata – uz​vra​ti​la je, ne di​žu​ći po​gled. – Ovaj, ot​kud to da si bud​na ova​ko rano? – Či​tam – re​kla je moja ćer​ka kao da kaže „Do​bro ju​tro, Ko​lum​bo”. – Što ne se​diš na fo​te​lji? – Ne mogu – odgovorila je, okrenuvši stranu. – Čitam krišom, zbog Fione. Meri Ketrin je organizovala takmičenje ko može da pročita najviše knjiga do kraja leta, i mislim da šijem Fi-Fi za jednu knjigu. Ako me vidi da čitam, pokušaće da me stigne. A ja hoću da je uljulj​kam u la​žan ose​ćaj si​gur​no​sti. Zatečen, klimnuo sam glavom. Naravno. U porodici od desetoro dece čak je i čitanje stvar tak​mi​če​nja. To jest, u po​ro​di​ci s de​se​to​ro luc​ka​ste dece kao što su moja. – Šta do​bi​jaš ako po​be​diš? – pi​tao sam. – Ve​če​ru i bio​skop s Meri Ke​trin. Samo nas dve. To zvuči primamljivo, pomislio sam. I sâm sam pomislio da bi trebalo da svratim u bi​bli​o​te​ku. – Dobro, nastavi onda s uljuljkivanjem – rekao sam i poljubio je u teme, pa krenuo pre​ma vra​ti​ma. – Sreć​no. Valj​da. Napolju je još bio mrak kad sam ušao u kola i krenuo. Negde na granici između Bruklina i Kvinsa, sišao sam s auto-puta i kupio doručak u kafeteriji. Kad sam izašao, okružen tandrkavim poluprikolicama na mračnom parkingu, pozvao sam svoju jedinicu iz kola. Nije bilo vesti, što je u ovako velikom slučaju zapravo loša vest, jer to znači da još nisu našli Bergerovog pajtaša, Karl Apta. I dalje nije bilo traga od njegovog mercedesa ka​bri​o​let koji je Ber​ger dr​žao u ga​ra​ži iza ugla svo​je zgra​de. Što je najgore, ni u jednoj od gradskih i državnih baza podataka nije bilo nikakvih podataka o Karlu Aptu, ni poslednje poznate adrese, ni broja socijalnog osiguranja, ni vozačke dozvole. Ništa. Možda i ja treba da počnem da čitam 39 tragova, pomislio sam pa​le​ći ševi, jer kako god okre​neš, ovaj je​ziv, uz​ne​mi​ru​juć slu​čaj ni​ka​ko da se okon​ča. Izašao sam na nadvožnjak i sunce se konačno ukazalo iznad trošnih zgrada Kvinsa s desne strane, kad sam primio poziv od Stiva Makema, narednika u Devetnaestoj po​li​cij​skoj sta​ni​ci. – Šta ima, na​red​ni​če? – Ti si glavni istražitelj na Bergerovom slučaju, jel’ tako? Pa, imam obaveštenje. Upra​vo su ušli da ga od​ve​du na sud i za​te​kli ga one​sve​šće​nog u će​li​ji.

Nisam bio siguran da sam ga razumeo. Setivši se nedavnog bliskog susreta sa smrću zbog te​le​fo​ni​ra​nja to​kom vo​žnje, spu​stio sam te​le​fon i za​u​sta​vio se na de​snoj ban​ki​ni. – Po​no​vi, Sti​ve. – Stiže hitna pomoć, ali video sam ga, Majk. Debeljko je gadno pao s ležaja. Lice mu se crveni kao jagoda, prvi put sam video tako nešto. Ne znam šta se desilo, ali ne sluti na do​bro.

78. Zle slutnje su se obistinile, pomislio sam kad sam posle dvadesetominutne vožnje s uklju​če​nom si​re​nom upao u Ber​ge​ro​vu će​li​ju u zad​njem delu sta​ni​ce. Berger je ležao pored kreveta, razgolićene zadnjice; ponovo, morao sam da primetim, zgro​žen. Hitna pomoć je odavno otišla, i u ćeliji je ostala mršava pticolika patološkinja Ale​han​dra Ro​bles s ko​jom sam ra​ni​je sa​ra​đi​vao. Dok je Alehandra obavljala uobičajenu proceduru, ja sam zurio u beživotnu gromadu. Imao je sve − obrazovanje, bogatstvo, najbolji stan na Menhetnu − a odlučio se na ovakav korak? Da postavlja plastični eksploziv? Da ubija decu? Da izvrši samoubistvo? Bio je pot​pu​no ne​pri​la​go​đen čo​vek. Najgore je što je sve delovalo kao da je izrežirano. Imao sam utisak da su žrtve na​pa​da ku​plje​ne za​rad Ber​ge​ro​vih pet mi​nu​ta lji​ga​ve sla​ve. Uzalud sam se trudio da ne razmišljam o tome, da potisnem pitanje kuda ide ovaj svet. Ale​han​dra je klek​nu​la is​pred Ber​ge​ra i upe​ri​la mu ba​te​rij​sku lam​pu u usta. – Pret​po​sta​vljam da nije u mo​guć​no​sti da kaže A – re​kao sam. – Tačno – odvratila je, pokazavši mi da priđem. – Mislim da je u pitanju otrov. Cijanid, rekla bih po jarkocrvenom osipu, ali bićemo sigurni tek kad dobijemo toksikološki na​laz. Upe​ri​la mu je sve​tlo u gor​nje zad​nje zube. – Pogledaj ovo – pozvala me je da pogledam u Bergerova usta. – Vidiš kutnjak? To nije ka​ri​jes, Majk. To je ve​štač​ki zub. Mora da je tu sa​krio otrov. Mo​žeš li da ve​ru​ješ? Pošto su izneli Bergera, iz hodnika ispred istražnog odeljenja telefonirao sam Emili Par​ker. – Ako si mislila da je onaj bombaš što je sakrio eksploziv u gaće bio lud, bolje ti je da sed​neš – re​kao sam kad se ja​vi​la. – Na​šli ste Kar​la? – po​na​da​la se. – Jok. Reč je o Bergeru. Umro je. Ubio se. Držao je otrov u šupljini zuba, najverovatnije pilulu cijanida, kao nacistički špijun. Šta kažeš na ovaj epitaf? „Lorens Ber​ger, ču​dan u ži​vo​tu, ču​dan u smr​ti, ču​dan u sr​ci​ma svo​jih su​na​rod​ni​ka”. – Čekaj. Jesi li rekao cijanid? Budi na vezi. Samo da uzmem beleške. Nije valjda! Opet je to uradio. To se već dešavalo. Početkom dvadesetih prošlog veka, Megi O’Mali, medicinska sestra koju su prozvali „mračni anđeo Belvia”, progutala je pilulu cijanida po​što je op​tu​že​na za ubi​stva beba. – Mo​ram če​šće da gle​dam Hi​sto​ri – re​kao sam tr​lja​ju​ći sle​po​oč​ni​ce.

Tre​ća knji​ga ČEMU SLU​ŽE PRI​JA​TE​LJI

79. Trostruki lančani sudar zaustavio je u podne saobraćaj na auto-putu Sanrajz tri kilometra za​pad​no od za​se​o​ka Hemp​ton Bejs na Long Aj​len​du. Za volanom mercedesa kabriolet Karl Apt je posmatrao patrolu saobraćajne policije okruga Safok kako prolazi središnjim travnatim ostrvom s njegove leve strane, u pratnji ambulantnih kola. Mršteći se, stavio je firmirane pilotske naočare za sunce. Pojačao je kli​mu i pri​ti​snuo dug​me za au​to​mat​sko po​di​za​nje kro​va. Zašto sam pritisnuo dugme?, pomislio je gledajući kako se vrte svetla na krovu po​li​cij​skih kola. Znao je da je već tre​ba​lo da se ota​ra​si tog au​to​mo​bi​la. Uhvatio se za glavu. Bio je iscrpljen. Oči su ga pekle od sunca. Glava ga je gadno bolela još od četiri jutros, kad se iskrao iz podruma i kroz rešetku na pločniku pored Ber​ge​ro​ve zgra​de iza​šao na Se​dam​de​se​tu uli​cu. Šta bi dao za još jed​no brč​ka​nje u kadi tri​plek​sa. Dok je čekao u nepomičnoj koloni, zagledao je vozila oko sebe. Bilo je dosta rejndž rovera i kadilaka. Kako je ono beše Lorens zvao bučne, razmetljive ljude sa Long Aj​len​da? LADG. Skra​će​no za lon​gaj​lend​ski du​pe​glav​ci. Nekoliko minuta kasnije, iz trećeg automobila iza njega grupa degenerisanih tinejdžera kose pune gela, obnaženog torza preplanulog u solarijumu, počela je da galami. Neprijatno gruvanje basa rep muzike širilo se iz njihovog nabudženog mustanga ka​bri​o​let. – Bilo gde, bilo gde, ju-huu, ju-huu – pevali su zajedno sa Šouom njegov letnji hit. Debela devojka u gornjem delu bikinija i kratkom šortsu popela se na suvozačko sedište, po​di​gla ruke iz​nad gla​ve i po​če​la da nji​še ku​ko​vi​ma. – Što spo​ri​je, što spo​ri​je – pe​va​li su nje​ni re​tar​di​ra​ni pri​ja​te​lji. Kap znoja skliznula je Karlu niz slepoočnicu dok ih je posmatrao u retrovizoru. Poželeo je da uzme štajer AUG mašinku koju je držao ispod ćebeta pored sebe i da isprazni u njihova kola čitav šaržer od trideset metaka kalibra 5,56 NATO milimetara. Da izvadi bulpap mašinku, stavi je na rame i ospe automatsku paljbu. Žabaru za volanom bi zalizao kosu njegovom sopstvenom krvlju, pre nego što bi onoj kučki razneo istetovirana leđa, zapečativši njenu karijeru plesačice uz šipku i prisilivši je da piša u kesu do kraja svog bed​nog ži​vo​ta. Zašto se zaustaviti na tome?, pomislio je. Pošto izrešeta mustang mogao bi vrlo lako da ubije još tridesetoro, četrdesetoro ljudi koji sede u svojim kolima, pre nego što bi tupavi longajlendski policajci niže niz drum shvatili da treba da reaguju. Mogao je da na​pra​vi po​ko​lj na lon​gaj​lend​skom auto-putu. To je zvu​ča​lo kao do​bar plan. Umesto toga samo je duboko udahnuo i progutao jedan perkoset kada se kolona po​la​ko po​kre​nu​la. Mi​nut ka​sni​je vi​deo je za​stoj u sred​njoj tra​ci i okre​nuo kola. Na sledećem izlazu sišao je s južne trake auto-puta. Pored puta su se ukazivali tržni centri, a za njima i megamarketi. Skrenuo je u tržni centar Ro​u​a​nok u Riverhedu i po​la​ko se vo​zio iz​me​đu kola na ogrom​nom par​kin​gu. Kada je pronašao bjuik iz devedeset i neke na parkingu ispred Tar​ge​ta, brzo se

odvezao. Kilometar dalje na istok, sišao je s puta u mali oronuli tržni centar s picerijom, optičarskom radnjom i lokalom po imenu Jestivi Aranžmani. Odvezao se iza prizemne oro​nu​le zgra​de i par​ki​rao mer​ce​des po​red kon​tej​ne​ra. Izašao je, zaključao kola i peške krenuo nazad ka parkinga ispred Tar​ge​ta. Usput je svatio u gvožđarsku radnju Ejs i kupio komplet produžnih kablova za akumulator, bočicu ben​zi​na za upa​ljač i naj​ve​ći rav​ni od​vi​jač koji je na​šao. – To je devetnaest dolara i devedeset devet centi plus troškovi dostave i ma​ni​pu​la​ci​je – re​kao je maj​mun u cr​ve​nom pr​slu​ku na kasi. Karl je zu​rio u ma​lo​um​ni​ka ne pro​go​va​ra​ju​ći. – Samo se ša​lim – re​kao je pro​da​vac sme​te​no, dok mu je vra​ćao ku​sur. Kada se vratio do bjuika parkiranog ispred Tar​ge​ta, gurnuo je odvijač u otvor između prozora i okvira i razbio ga najtiše što je mogao. Otključao je vrata i otvorio haubu. Pomoću produžnih kablova povezao je pozitivnu klemu akumulatora i crvenu plus žicu sa zad​nje stra​ne mo​to​ra. Kako je motor sada napajao komandnu tablu, kleknuo je pored otvorenih vrata i vrhom odvijača razvalio plastični držač volana. Potom je pomoću metalne oštrice ukrstio ogo​lje​ne kon​tak​te za star​ter mo​to​ra i aku​mu​la​tor. Mo​tor se na tren za​ka​šlju​cao i upa​lio. Karl je oči​stio sta​klo sa se​di​šta, seo za vo​lan i od​ve​zao se. Vratio se do mercedesa, otključao vrata i pošto je preneo svoju torbu i pušku u bjuik, posuo je benzinom unutrašnjost kola. Zapalio je šibicu i progutavši knedlu bacio je na pred​nje se​di​šte pre​le​pih kola še​sto​ci​fre​ne cene. Tek kad je krenuo nazad prema auto-putu osmotrio je unutrašnjost kršnog bjuika, punu kartonskih čaša iz Mek​do​nald​sa. Ćebe Njujork džetsa s rukavima prekrivalo je zad​nje se​di​šte od ve​štač​ke kože. Progutao je još jedan vitamin P, zatim razmislio i progutao još jedan. Naduvao je ob​ra​ze pa du​bo​ko, ozlo​je​đe​no uz​dah​nuo.

80. Sat kasnije Karl je skrenuo s longajlendskog auto-puta u naselje Ist Medou na Long Aj​len​du. Vozio se niz auto-put Hempsted. Posmatrao je uske ulice s pešačkim ostrvima, višespratnicama, prodavnicama brze hrane i vežbaonicama za igrače golfa. U svom bju​i​ku le​sejbr sa​vr​še​no se uta​pao u oko​li​nu. Trebalo mu je dvadeset minuta da pronađe adresu koju je tražio, a onda je parkirao kola na drugoj strani. Tu je. Broj dvadeset četiri u Ulici Orčard. Izgleda kao svaka druga straćara na Long Ajlendu, ali on je znao da je zapravo mnogo više od toga. Znao je da je mno​go žena ubi​je​no iza tih zi​do​va, da su nji​ho​va tela is​ka​sa​plje​na u ga​ra​ži. Razmišljao je da ponovi još jedno ubistvo Bruklinskog Vampira, ili još jedan napad Ludog bombaša, ali onda se setio Lorensove biblioteke i odlučio se za drugog serijskog ubi​cu. Lo​rens će se mno​go ob​ra​do​va​ti kad čuje ve​sti. Karl se osmehnuo razmišljajući o svom prijatelju. U specijalnim snagama ubijao je za svoju zemlju. Organizovao vazdušne napade u Bosni, sa sedamsto metara udaljenosti pucao u smrdljive pastire sa stadima koza u Avganistanu. Ali ubijanje zbog nečeg do čega mu je sta​lo sa​svim je dru​ga​či​je. Lo​rens je nje​go​va srod​na duša, nje​gov oslo​bo​di​lac, nje​gov ap​so​lut​ni go​spo​dar. Razmotrili su mogućnost da će on biti uhapšen. Ali umesto da odustane, Karl je nameravao da udvostruči napore. Njihovo zajedničko odavanje počasti važnim ubistvima i ubicama Njujorka nastaviće se još krvavije i strašnije zbog Lorensovog hapšenja i suđenja. Biće to veličanstvena završnica najdužeg i najsmelijeg talasa zločina svih vre​me​na. Sva dosadašnja ubistva bila su samo za Lorensa. Karl ih je sa zadovoljstvom počinio, jer je to najmanje što je mogao da učini za njega. Dvanaest godina ranije, Lorens ga je pronašao dok je prosio u Park aveniji. Sredio ga je i obukao, školovao ga u Gradskom ko​le​džu, gde je stu​di​rao en​gle​sku knji​žev​nost, po​seb​no kla​sič​na dela. Znao je sve o kriminalističkom profilisanju, o tome kako je on, navodno, neprilagođena osoba koja traži moć i smisao svog jadnog života. Dobar vic! On to nije radio zbog sebe. Bio je ratnik, istinski katalizator istorije. Uostalom, ljudi kao što je Li Har​vi Osvald za​i​sta su pro​me​ni​li svet jed​nim po​vla​če​njem oba​ra​ča. Ali ne tre​ba se pre​vi​še za​no​si​ti. Ide​mo re​dom, po​mi​slio je iz​la​ze​ći iz kola. Bilo je vre​me da usre​ći svog do​brog pri​ja​te​lja.

81. Pošto sam otišao po Emili u hotel, celo jutro smo ispitivali članove Bergerovog osoblja zaduženog za hranu. Beskorisno jutro, kako se ispostavilo. Jedino što su znali o Bergeru bile su njegove čudne navike u ishrani. O Karlu Aptu, konobari i kuvari nisu znali baš ni​šta. Obratili smo se državnoj policiji Konektikata i organizovali prismotru Bergerovog imanja u Konektikatu. Smatrao sam da Apt nije toliko glup da ode tamo, ali nikad se ne zna. Tek smo seli u restoran Di​Na​po​li na Medison aveniji da predahnemo kad sam na Foks Nju​zu na kaj​ro​nu u dnu ekra​na vi​deo naj​no​vi​je ve​sti. Uhap​še​ni bo​ga​taš osum​nji​čen za ubi​stvo pro​na​đen mr​tav. Istog trena sam izgubio apetit. Nisam morao da čujem ili pročitam ostatak da shvatim da je smrt Lorensa Bergera brzinom svetlosti postala udarna vest u svim medijima. Emili i ja smo baš razgovarali o tome kako da iskoristimo medije povodom Bergerovog samoubistva. Planirali smo da što više odlažemo objavljivanje vesti kako bismo namamili Apta u zamku, ali dok sam zurio u televizor sve više mi se činilo da smo zapravo is​ko​ri​šće​ni. Taman smo hteli da poručimo kad mi je zazvonio telefon. Nisam prepoznao broj. Ipak sam se ja​vio. – Istražitelju Benet, moram da razgovaram s vama – rekao je neko s francuskim na​gla​skom. Shvatio sam da je to Bergerov glavni kuvar, Džonatan Desolnijer, s kojim sam jutros raz​go​va​rao. – O čemu je reč, Džo​na​ta​ne? – O devojci, Polini Dulčine – rekao je uspaničeno. – Ona mi je prijateljica. Povremeno je spavala s gospodinom Bergerom. Izvinjavam se što se nisam toga setio tokom našeg razgovora. To je trajalo tri godine. Pomenuli ste da gospodin Berger možda ubija ljude koji su ga na​lju​ti​li, a po​sle raz​go​vo​ra s vama se​tio sam se nje. – Ona ga je na​lju​ti​la? – pi​tao sam. – Kako? Šta se de​si​lo? – Pa, njih dvoje su dugo bili prisni. On joj je kupovao skup nakit. Ali jednog dana tražio joj je da mu uradi nešto što je njoj bilo čudno pa mu se nasmejala. Oterao ju je i nikad više nisu bili zajedno. Mislim da se gospodin Berger osećao poniženo. Pozvao sam vas zato što sam danas razgovarao s Polinom, ali u toku razgovora odjednom je vrisnula, a onda je za​vla​da​la ti​ši​na. Otad se ne ja​vlja na te​le​fon. – Dajte mi njen broj telefona i adresu – rekao sam mahnuvši Emili da krene za mnom po​što sam ustao. Dvadeset minuta kasnije naglo smo se zaustavili ispred tridesetospratnog solitera u Bateri Park Sitiju s još jednim timom istražitelja iz Jedinice za posebne slučajeve i dvo​ji​com uni​for​mi​sa​nih po​li​ca​ja​ca. – Po​li​na Dul​či​ne. Jel’ kod kuće? – do​vik​nuo sam por​ti​ru kad smo utr​ča​li u zgra​du. Sit​nom žen​ska​stom Afro-Ame​ri​kan​cu vi​li​ca je pala na krag​nu crne ne​hru jak​ne.

– Polina, ovaj, nije. Mislim da sam je video kako izlazi iz stana kad sam dostavljao ode​ću sa he​mij​skog či​šće​nja. – Nije iza​šla kroz pre​dvor​je – re​kla je por​tir​ka koja je sta​ja​la po​red nje​ga. – Mora da je si​šla u ga​ra​žu u po​dru​mu – re​kao je mr​šav cr​nac otva​ra​ju​ći vra​ta. Potrčali smo niz stepenice u tminu betonske garaže. Portir nam je pokazao ka po​pu​nje​nom uglu s leve stra​ne. – Ne razumem – rekao je pokazujući na drugu stranu parkinga. – Taj plavi automobil. Smart. On je njen. Prišli smo malim kolima. U bravi je bio zaglavljen polomljen ključ. Emili je čučnula i iz​va​di​la tor​bi​cu is​pod vra​ta. Otvo​ri​la ju je i na​šla Gu​či​jev nov​ča​nik. – Njen je, Majk – rekla je Emili kad ga je otvorila. – Polina Dulčine. Uhvatio ju je. Za​ka​sni​li smo.

82. – Znaš, postojao je slučaj uortačenih ubica o kojem smo učili na Kvantiku – rekla je Emili kad smo se vratili u jedinicu. – Knjiški primer su Oden i Loson. Jedan je bio psihopata silovatelj, drugi šizofreničar. Oden je silovao devojke, a onda ih predavao Losonu, koji ih je ubi​jao i ka​sa​pio. Sva​ko je do​bi​jao što je hteo. – Šta hoćeš da kažeš? – pitao sam još uvek iznerviran što smo za dlaku promašili Kar​la. – U ovom slučaju Apt samo ubija Bergerove neprijatelje onako kako je Berger želeo. Kao i osoblje koje mu je pripremalo hranu, on izvršava vrlo precizna uputstva. Sve je Ber​ge​ro​va za​mi​sao. – U pravu si – odvratio sam. – Ubistva samo deluju sadistički, a zapravo su pažljivo is​pla​ni​ra​ni aten​ta​ti. – Tako je, Majk. Apt je kao atentator, hladan, proračunat, sposoban. Još uvek ne mogu da shva​tim šta on do​bi​ja od toga. No​vac? Mo​žda je jed​no​stav​no lud. Ko zna? – Ne – re​kao sam. – Na do​brom si tra​gu. Apt mora da ima ne​što od toga. – Kao da si si​gu​ran u to. Ot​kud znaš? – Princip dovoljnog razloga – rekao sam. – Sve opaženo ima uzrok. Svaki ishod ima po​la​zi​šte. Sva​ka po​sle​di​ca ima uz​rok. Sva​ka rad​nja ima mo​tiv. – O bože, neko je odjednom postao Aristotel – osmehnula se Emili, prvi put tog po​pod​ne​va. – Ili je to prin​cip Tome Akvin​skog, mali ir​ski bo​go​ljup​če? – U stva​ri, reč je o Ar​tu​ru Šo​pen​ha​u​e​ru – od​go​vo​rio sam glu​me​ći da ze​vam. – Či​tao si Šo​pen​ha​u​e​ra? – pi​ta​la je Emi​li iz​ne​na​đe​no. – Samo na pla​ži – re​kao sam. Izmakao sam se da izbegnem praznu flašu getorejda koju je neko bacio, kad je moja še​fi​ca iza​šla iz svo​je kan​ce​la​ri​je. – Našli su je – rekla je Mirijam. – Polinu Dulčine. Idite do mosta u Pedeset devetoj uli​ci. Bila je zapravo ispod mosta u Pedeset devetoj ulici pored benzinske stanice Mo​bil u Jork aveniji. Skrenuli smo desno na mali pomoćni put i spustili se na Ist River. U dnu parkinga pored napuštenog heliodroma bila je postavljena policijska traka preko žičane ogra​de. Iza ograde, nekolicina policajaca bila je raštrkana po kamenitoj obali. Na traci za džoging ispod mosta okupilo se mnoštvo ljudi. Primetio sam biciklistu na dvanaestobrzincu u spido odelu pored grupice jamajkanskih dadilja naslonjenih na svoja dečja kolica. Izgledali su kao da se dosađuju, kao da čekaju da se dogodi nešto za​ni​mlji​vo. – Kako smo dobili dojavu? – pitao sam visokog mladog policajca u uniformi, vra​go​la​stog po​gle​da, koji je vo​dio evi​den​ci​ju na me​sta zlo​či​na. – Pre​ko te​le​fon​ske go​vor​ni​ce – re​kao je deč​ko. – Ne​ve​ro​vat​no. – Da nam je neko ja​vio? – pi​tao je mla​di po​li​ca​jac.

– Da je neko us​peo da nađe isprav​nu te​le​fon​sku go​vor​ni​cu na Men​het​nu. Nikome više nije bilo do šala kad smo Emili i ja preko kamenja prišli žutom indikatoru za mesto zločina pored ivice vode. Stajao je pored kante farbe. Pored kante je čučao kru​pan po​li​ca​jac u uni​for​mi i pu​šio. Nje​gov zgra​nut po​gled de​lo​vao je vrlo uz​ne​mi​ru​ju​će. Ovo neće biti pri​jat​no, po​mi​slio sam kad sam ko​nač​no do​šao do kan​te. Nisam želeo da spustim pogled. Nisam želeo da dodam još jedan košmar na listu. Već sam ih pre​vi​še vi​deo. Ali to mi je bio po​sao. Po​gle​dao sam. Potresao me je do srži. Nisam mogao da se saberem. Um ne može lako da obradi ta​kve pri​zo​re. U kanti se nalazila Polinina glava, licem okrenuta nagore, otvorenih očiju. Gledala je u mene kao da preklinje. Činilo se da je zakopana u zemlju ili se zaglavila pokušavajući da se pro​vu​če kroz brod​ski pro​zor. Neki kraj​nje iz​o​pa​čen kuč​kin sin na​gu​rao je de​voj​či​nu od​ru​blje​nu gla​vu u kan​tu. Emi​li je pri​šla i sta​vi​la mi ruku na rame. – Mo​ra​mo da uhva​ti​mo ovog tipa, Emi​li – re​kao sam. Emi​li je iz​va​di​la svoj aj​fon. – Šta to ra​diš? – pi​tao sam. Be​sno je pri​ti​ska​la i tr​lja​la ekran ne oba​zi​ru​ći se na mene. – Znala sam. Evo ga! Džoel Dejvid Rifkin. Delovi tela njegove prve žrtve su pronađeni u Ist Riveru! Piše ovde. Ženinu glavu odrubio je preciznim rezom i bacio u praznu kantu far​be. – Ko je Rif​kin, pod​se​ti me – re​kao sam. – Serijski ubica iz devedesetih godina sa Long Ajlenda – rekla je Emili. – Osuđen je za ubistvo devet prostitutki. Tukao ih je nekim teškim predmetom i onda ih davio i kasapio tela. Neki kažu da je u stvari bilo skoro dvadeset žrtvi. Apt je prešao na drugog nju​jor​škog ubi​cu. Senka se nadvila nad nama. Podigao sam pogled. Bila je to žičara ostrva Ruzvelt. Obo​je smo po​sma​tra​li cr​ve​nu ka​bi​nu ži​ča​re koja je ne​si​gur​no je​dri​la iz​nad tam​ne vode. – Možda su Berger i Apt bili povezani na neki neprirodan način – naglas sam razmišljao. – Kao da su bili neka sekta. Apt deluje isprogramirano. Berger mu je potpuno is​prao mo​zak. – Možda je to dobro – rekla je Emili dok smo zurili u žičaru. – Možda će Apt doći sebi kad čuje da je Ber​ger mr​tav. Mo​žda će se osve​sti​ti. – Možemo samo da se nadamo – odvratio sam ne uspevajući da izbijem Polinino lice iz mi​sli.

83. Kasno nedeljno popodne provodio sam na zadnjoj verandi svoje ne preterano raskošne vikendice u Brizi Pointu. Daske za surfing i vodeni rekviziti na naduvavanje bili su razbacani oko mene dok se sa ograde izbledele od sunca vijorilo više peškira za plažu nego što ima za​sta​va is​pred zgra​de UN-a. Bio sam po​no​vo kao riba u vodi, u svom pri​rod​nom okru​že​nju. Dome, ha​o​tič​ni dome na pla​ži. Nosio sam užasno ružan fosforescentan zeleni šorts za surfovanje, i bosih nogu podignutih prema vedrom plavom nebu sedeo izvaljen u ležaljci za sunčanje. Čak sam imao pola limenke piva bezbedno smeštene u držaču za čaše. Jedina neprijatnost, rekao bih, bile su jarkocrvene fotografije sa mesta zločina koje su zurile u mene iz otvorenog do​si​jea u mom kri​lu. I ja sam zurio u njih terajući sebe da ponovo pregledam ostatke Poline Dulčine. Patolog je rekao da su jadnoj ženi zubi bili iščupani kleštima. Iz Emilinih beleški znao sam da je Džoel Dejvid Rifkin početkom devedesetih počinio isto zverstvo nad svojom prvom žrtvom. Bacio sam fasciklu na izletnički sto pored sebe i uzdahnuo. Karl Apt se bez sum​nje drži de​ta​lja. Kao da nisam bio već dovoljno potišten, jedan od kolega iz operativne grupe Jedinice za slučajeve od posebnog značaja upravo mi je poslao poruku s najnovijim tračem o šefu Makginis koji želi da vidi mene i Emili ne bi li nas prorešetao pitanjima ko, šta, kad, gde, kako i zašto o ubistvu Poline Dulčine. Još jedan poziv na ribanje. Zvuči zabavno, da ne ka​žem ko​ri​sno. Ni​sam mo​gao da do​če​kam. Upravo sam dovršio pivo i zurio sam u sumnjivog galeba nasađenog na moj zarđali oluk da vi​dim ko će pre trep​nu​ti, kad mi je za​zvo​nio te​le​fon. Osmehnuo sam se kad sam video broj. Poziv s mog telefona. Neko u kući iza mojih leđa je odlu​čio da se na​ša​li na moj ra​čun. – Istražitelj Benet, Njujorška policija. Ko je to? Ko mi to traći vreme? – oštro sam uz​vra​tio, kao pra​vi po​li​ca​jac. – Da, ovaj, halo, istražitelju – tiho je rekao Edi, izmenjenim glasom. – Hteo bih da pri​ja​vim zlo​čin. Upozorio sam ih da moram da radim i da me ostave na miru, ali domoroci su se one​spo​ko​ji​li. A ko bi mo​gao da ih kri​vi? Pro​te​kle ne​de​lje sam je​dva bio kod kuće. Hteo sam da prekinem, ali sam primetio nešto na izletničkom stolu i iznenada došao na bo​lju za​mi​sao. – Pa, onda ste se obratili pravom čoveku, gospodine – tiho sam uzvratio uzevši sa sto​la pu​šku na vodu, i po​žu​rio niz ste​pe​ni​ce ve​ran​de. – O ka​kvom kri​vič​nom delu je reč? – Pa, o ot​mi​ci – re​kao je Edi dok sam ja brzo obi​la​zio oko kuće. Zastao sam ispred slavine za crevo i napunio pušku vodom, zatim preskočio ogradu i po​peo se na pred​nji trem. – Otmica? Pa – nastavio sam, vireći kroz vrata dok su Edi i Trent, koji je umirao od sme​ha, sta​ja​li po​red te​le​fo​na okre​nu​ti le​đi​ma. – To je te​žak zlo​čin. Re​ci​te mi ime žr​tve.

– Pan​ta​lo​ne – kao iz topa je uz​vra​tio Edi. – Džon Pan​ta​lo​ne. Trent se grohotom nasmejao i udario Edija po nozi. I ja sam morao da se uzdržim da se ne nasmejem. Edi je zabavno dete. Mejv i ja smo uvek govorili da je srednje ime trebalo da mu bude Marfi. Nema sumnje da su se oraspoložili otkad je zauzdan onaj Fla​er​ti​jev ba​la​vac. – Go​spo​din Pan​ta​lo​ne. Ra​zu​mem – re​kao sam tiho otva​ra​ju​ći vra​ta. – A šta ste mu vi? – Pa on mi je tata – rekao je Edi. – Nismo ga videli nekoliko dana. To nimalo ne liči na nje​ga. U stva​ri, malo liči. Pla​ši​mo se da je po​stao ra​do​ho​li​čar. – Imate sreće, gospodine. Mislim da znam gde je gospodin Pantalone – prošaputao sam ni​ša​ne​ći sa vra​ta ku​hi​nje. – Gde? – pi​tao je Edi. Trent se presamitio od smeha, onda se uspravio i nakrivio glavu kao jelen kad čuje lo​mlje​nje gran​či​ce. – TEBI IZA LEÐA! – uz​vik​nuo sam što sam gla​sni​je mo​gao. Edi je ispustio telefon, a Trent je vrisnuo. Pre nego što su se shvatili šta ih je snašlo, po​ka​zao sam im nji​ho​vog boga. – Oh, baš mi je žao. Nisam valjda pokvasio vas dvojicu šaljivdžija? – rekao sam za​li​va​ju​ći ih vo​dom iz dvo​cev​ke. Trent je izvukao deblji kraj. Izgledao je kao da sam ga polio kofom vode pre nego što je po​be​gao, vri​šte​ći. – Šta se to de​ša​va, za ime boga? – ogla​si​la se Meri Ke​trin ju​re​ći niz ste​pe​ni​ce. – Ovog puta su oni počeli, kunem se – pravdao sam se, skrivajući vodenu pušku iza leđa.

84. Pošto sam isušio močvaru koju sam napravio u kuhinji, zaključio sam da smrt može da sa​če​ka i od​veo decu na pla​žu ne bi li se Meri malo od​mo​ri​la. Mora da se spremala oluja ili je već divljala na pučini, jer je more bilo prilično uzburkano. Talasi plavosivog Atlantika dostizali su i metar i po u visinu. Bili su dovoljno vi​so​ki da ne​ko​li​ko ble​do​li​kih sur​fe​ra is​plo​vi među za​ba​če​ne udi​ce pe​ca​ro​ša s oba​le. Bilo je bar deset policajaca, vatrogasaca i zaposlenih u telefonskim kompanijama, koji su surfovali u kvinškom stilu. Njujork je poslednje mesto na svetu gde biste očekivali da ljudi surfuju, ali i to je izvodljivo ako uspete da uđete u voz na liniji A s daskom za sur​fo​va​nje. Sedeo sam na obali i posmatrao mališane kako se igraju u plićaku kopajući pesak petama, onako kako sam im pokazao, tražeći krabe. Setio sam se kako sam i ja to radio kao dete, sa svo​jim ro​đa​ci​ma. Jednom prilikom je veliki talas izbacio na plažu jarkonarandžast kauč iz sedamdesetih, nalik izložbenom modelu podvodne prodavnice nameštaja. Setio sam se i kako sam zastajao da gledam kako konkord poleće sa aerodroma Ke​ne​di za Evropu. Nisam samo stajao i gledao, bio sam obuzet strahopoštovanjem i plašio sam se da ću se upišati u gaće kad god bih čuo visok, zastrašujuć urlik supersoničnog motora od kojeg su mi ko​sti po​drh​ta​va​le. Kad sam se okrenuo da pogledam šta rade u vodi „neobuzdani tinejdžeri”, kako smo Krisi i ja zvali stariju decu, primetio sam Šejmusa s njima. U jednom trenutku sedamdesetogodišnjak se čak uspravio na surferskoj dasci. Doduše, na milisekundu. Napravio je kolut kroz vazduh, a zamalo i drugi kad ga je talas udario i poklopio njegovu koščatu zadnjicu. Spasilac je mahnito dunuo u zviždaljku. Trenutak kasnije Šejmus je is​pli​vao na po​vr​ši​nu mla​ta​ra​ju​ći ru​ka​ma kao pro​fe​si​o​nal​ni bok​ser. Ni​sam mo​gao da pre​sta​nem da se sme​jem. Neće grom u ko​pri​ve. Pokazao sam Šejmusu da izađe na obalu da čuva decu kako bih mu pokazao kako se to radi. Što je čudno, budući da nisam imao predstavu. Neko vreme sam se glupirao na da​sci dok mi je more nije ukra​lo. Umesto da se nerviram, odlučio sam da „surfujem” onako kako bog zapoveda, svojim fantastičnim telom u njujorškom slobodnom stilu. To jest, dok jedan prepreden talas nije pokušao da mi ukrade moje havajske kupaće gaće. Uspeo sam da ih zadržim desnim sto​pa​lom u po​sled​njem tre​nut​ku. – Gospodin Pantalone, nego šta – promrmljao sam čvrsto vezujući pantljiku kupaćeg oko stru​ka. – Ne​što te muči? – ogla​sio se neko. Kad sam po​di​gao po​gled vi​li​ca mi je pala sko​ro jed​na​ko brzo kao ku​pa​će gaće. Meri Ketrin je ipak odlučila da nam se pridruži. U bikiniju. U novom crvenom bikiniju, primetio sam. Znao sam sve Merine kupaće kostime, i ovaj je nesumnjivo bio nov. Kao is​tra​ži​te​lj bio sam obu​čen da pri​me​ću​jem de​ta​lje. Trudio sam se da budem opušten, kao da me to što dadilja moje dece liči na foto

mo​del iz Mak​si​ma uz​bu​đu​je ko​li​ko i če​ka​nje pri​grad​skog au​to​bu​sa. – Nešto te muči? – ponovila je prošavši pored mene plavokosa i preplanula, pre​kri​ve​na sit​nim cr​ve​nim kr​lju​šti​ma. Sledećeg trenutka zagnjurila je među talase. I zaplivala nazad u Irsku, kakve sam sre​će. Bez po muke je mo​gla da pro​đe kao si​re​na koja se vra​ća u more. „Samo diši”, re​kao sam sebi.

85. Posle nekoliko sati zabave u morskoj vodi, ponovo sam vredno radio u svojoj kancelariji na otvorenom. I dalje sam bio bos, naravno, kosa mi je još bila mokra, ali sam obukao ma​ji​cu i far​mer​ke, a pivo sam za​me​nio ve​li​kom šo​ljom kafe s uku​som fran​cu​ske va​ni​le. I pored doze kofeina trebalo mi je neko vreme da se usredsredim. Prvo sam morao da izbacim iz misli neke neizbrisive prizore. Kad god bih zažmurio video sam kapljice vode kako se sli​va​ju niz Me​ri​na leđa, nje​no lepo na​sme​ja​no lice dok leži na pe​ški​ru po​red mene za​tvo​re​nih oči​ju, nje​nu pre​pla​nu​lu guzu pre​kri​ve​nu pe​skom. Sve su to bili ča​rob​ni pri​zo​ri, koje je naj​te​že iz​ba​ci​ti iz mi​sli. Bio sam svestan da previše takvih razmišlja dovodi u opasnost. Potisnuta osećanja koja se skupljaju u meni od smrti moje žene bila su kao ogromna nagazna mina, a razmišljanje o Meri Ketrin ličilo je na hodanje preko minskog polja. Pa ipak sam raz​mi​šljao. Na​rav​no da je​sam. Sva​ki po​li​ca​jac ima tu sa​mo​u​bi​lač​ku crtu. Koliko god mi je bilo teško, na kraju sam morao da pređem na posao. Trljao sam oči nekoliko minuta navlačeći ponovo zaštitini oklop i nalivajući se kafom. Onda sam otvorio do​si​je i po​no​vo za​ga​zio u te​ri​to​ri​ju mr​tvih. Sve sam ponovo temeljno pročitao. Najviše me je zanimala veza između Bergera i Apta. Šta ih je privuklo jedno drugom? Jesu li njih dvojica bili nekakva sekta, kako je Emi​li re​kla? Mogu li dvo​je lju​di da čine sek​tu? Posle nekog vremena Meri Ketrin je izašla na verandu i dopunila mi šolju kafom. I ona se pre​svu​kla, na​ža​lost. – Nisi morala – osmehnuo sam se. – Hvala ti što držiš urođenike na odstojanju. Kad smo kod toga, za​što je tako tiho? – Stariji su otišli da gledaju vatromet, a Šejmus je odveo mlađe na mini-golf. Kupiće picu na po​vrat​ku. – Sami smo? Pa šta če​ka​mo? – re​kao sam i ustao. – Idem ja po pivo, a ti sedi. Sta​vi​la mi je ruku na gru​di. – Kud si krenuo, zabušante. Poslala sam decu napolje da bi ti mogao na miru da radiš. Moraš da uhvatiš tog tipa i ostatak odmora iskoristiš da se stvarno odmoriš. U ovom trenutku želim da ga uhvatiš samo da bi mogao da se odmoriš. Dovoljno mi je da te gle​dam pa da se umo​rim. – Za​što si tako fina pre​ma meni? – pi​tao sam. Me​rin osmeh oba​sjao je či​ta​vu ve​ran​du. – Znaš, to je baš čud​no. I sama se pi​tam – od​vra​ti​la je. Nerado sam se vratio prokletom čitanju. Dok sam piljio u papire opet sam razmišljao kako ne mogu da pre​ža​lim što ni​smo spre​či​li ob​ja​vlji​va​nje ve​sti o Ber​ge​ro​voj smr​ti. Ako je Aptu stvar​no is​pran mo​zak mo​gli smo to da is​ko​ri​sti​mo da ga ne​ka​ko na​ma​mi​mo. Ali, jesmo li stvarno izgubili tu mogućnost?, zapitao sam se. Šta ako organizujemo pomen? Možda nešto u Central parku, naspram njegove zgrade. Prilika svim njegovim pri​ja​te​lji​ma i po​ro​di​ci, ako ih je imao, da mu oda​ju po​štu. Nekoliko minuta kasnije oglasio se telefon u kuhinji. Nisam želeo da znam ko je.

Verovatno načelnik. Neko odozgo, sigurno, rešen da mi natovari još neku obavezu, ili da me ka​zni. Ni​sam že​leo ni jed​no ni dru​go. Is​po​sta​vi​lo se da sam po​gre​šio. Bilo je mno​go gore. – Zove te ona žena iz FBI-ja – hlad​no je do​vik​nu​la Meri Ke​trin s vra​ta. Us​pra​vio sam se kao da me je neko upra​vo uhva​tio na delu. – Uf – odvratio sam. Zaboravio sam da sam joj dao broj telefona kuće na plaži u slu​ča​ju da mi se is​pra​zni ba​te​ri​ja u mo​bil​nom. – Javi se, Majk – nastavila je Meri Ketrin. – Samo što ne izbalavi slušalicu. „Jel’ Majkl tu? Mogu li da ga do​bi​jem, mo​lim vas? Jel’ to Meri Ke​trin?”. – Halo? – ja​vio sam se kad sam ušao u ku​hi​nju. – Na​dam se da ti ne sme​tam, Majk. – Bože sa​ču​vaj. – Šta se de​ša​va, Emi​li? – Znaš da nismo uspeli da nađemo Apta u bazama podataka. Mislim da sam otkrila zašto. Upravo me je zvao prijatelj, agent u Mešovitoj antiterorističkoj operativnoj grupi. Nje​go​va ro​đa​ka mo​žda zna ne​što o Aptu. Pre​dla​že da se sa​sta​ne​mo u po​ne​de​ljak. – Za​što ta ro​đa​ka to ne može to da nam kaže pre​ko te​le​fo​na? – Radi u obaveštajnoj službi, Majk. Ovaj slučaj je ionako previše zamršen. Sad, iz​gle​da, i CIA ima neke veze s tim.

86. Neko je svirao Geršvina na klaviru, a Apt je ubacio još jedan kikiriki u usta. Viski smeš, kok​tel od de​vet​na​est do​la​ra sta​jao je ne​tak​nut is​pred nje​ga na šan​ku od cr​nog gra​ni​ta. Bio je u baru Be​mel​men u luksuznom hotelu Kar​lajl na Aveniji Medison, samo nekoliko blokova od Lorensovog stana. Karl je znao da rizikuje što je tu došao, ali bilo mu je svejedno. Konobari u belim sakoima, nameštaj u stilu art deko, osvetljenje koje podstiče na sanjarenje. Kao i bar Ti Garden u hotelu Pla​za, i Klub 21, to je bilo jedno od nje​go​vih omi​lje​nih me​sta u gra​du. Pogledao se u ogledalu iza šanka. Uska crna polo majica dior om, uske crne farmerke Rafa Simonsa, glomazan zlatan roleks prezident. Samopouzdan, elegantan odavao je utisak imućne osobe. Savršeno se uklapao u okolinu, zar ne? Što je prilično čudno kad se uzme u ob​zir oda​kle je do​šao. Probijao se kroz život potpuno sam. Bio je toliko siromašan da nije mogao da kupi čizme pa je išao bos. Iz teškog siromaštva morao je da se iščupa sopstvenim naporima. Odrastao je u Apalačiju u Pensilvaniji, u varoši Manet Holer, blizu granice sa Zapadnom Virdžinijom. Porodica mu je bila siromašna, živeli su u prikolici postavljenoj uz otpad. Njegova krezuba majka, alkoholičarka i narkomanka, sporadično je radila u Burger Kingu na kamionskom stajalištu, gde se prostituisala s kamiondžijama na parkingu iza re​sto​ra​na. Njegov ujak Šeli bio je vlasnik otpada. Sadistički kučkin sin tukao ga je iz pukog hira. Posle nekog vremena navikao je na to. Kad je krenuo u školu, tukli su ga krupniji dečaci, ali to nije bilo ni​šta u po​re​đe​nju s nje​go​vim zlim uja​kom. Vojska je bila jedini način da ode iz Manet Holera i on je to iskoristio kad je napunio sedamnaest godina. Osamdeset druga vazdušna desantna specijalna jedinica bila je ostvarenje sna − tri obroka dnevno i krevet. Naučili su ga da ubija i da preživi u divljini. Brzo je učio. Još bi služio zemlji u specijalnim jedinicama da ga nisu potpuno zajebali. A kad je napustio vojsku, prešao je u ilegalu. Istočna obala, od Ki Vesta do Mejna. Lutao je, živeo na uli​ca​ma gra​do​va koji su se pro​sti​ra​li uz Apa​lač​ki ve​nac, pu​tu​ju​ći te​ret​nim vo​zo​vi​ma. Tako bi živeo zauvek da nije sreo Lorensa. Lorens ne samo da je otkrio da Karl ima disleksiju već ga je naučio kako da je pobedi. U tridesetoj godini Karl je prvi put počeo da čita. Lo​rens je bio nje​gov do​bro​tvor i tu​tor, kao Ari​sto​tel Alek​san​dru Ve​li​kom. Pomislio je na sve knjige, obroke i diskusije u kojima je uživao. Kako je divno čitati u tišini pored prozora dok napolju vetar zavija među drvećem Central parka. Vožnje do Konektikata na jesen rutom 7, dok sluša mercedesov motor kako prede. Mogao je to da radi do kra​ja ži​vo​ta. Sre​ćan, sam, zbri​nut; da vodi ne​u​ka​ljan mi​sa​on ži​vot. Ali onda su saznali da Lorensovo ogromno srce slabi i postavili su mu dijagnozu. Karl je mislio da je svemu dobrom došao kraj. Tada mu je Lorens izneo svoj ne tako skroman predlog. Ako Karl ukloni sve Lorensove neprijatelje, do kraja života će moći da se obrazuje i uživa u razotrkrivanju umetnosti. Kada poslednja osoba s Lorensove liste bude uklo​nje​na, Karl će do​bi​ti broj ra​ču​na u Že​ne​vi.

Na kraju krajeva za svoju zemlju je ubijao za onoliko koliko je njegova majka zarađivala u Burger Kingu. Nije se dvoumio da ubija za prijatelja s nasledstvom od dva​de​set mi​li​o​na do​la​ra. Apt je pojeo još malo kikirikija, gledajući sleva nadesno, potom sdesna nalevo, skenirajući okolinu kao soko sa vrha bandere. Promešao je piće i nastavio da posmatra ljude za stolovima. Zategnuta raspuštenica koja je izašla u lov. Doteran, crnomanjast tupan u pradi sa tri prelepe Azijke. Afro-američki foto-model u belom sportskom sakou, koji po​ku​ša​va da mu pri​vu​če pa​žnju. Onda je primetio nju, bledu plavokosu velikih grudi na izmaku dvadesetih kako sedi na drugom kraju šanka. Odisala je seksi provokativnim glamurom starog Holivuda, kao Me​ri​lin Mon​ro. Karl je znao da se ne zove Norma Džin Bejker već Vendi Šaklton. Dospela je na Lorensovu listu kad je jedne večeri došla iz agencije za pratnju, i čim ga je ugledala, okrenula se i otišla. Kurva je odbila njegovog dobrog druga pre nego što je stigao reč da kaže. Du​bo​ko je po​vre​di​la Lo​ren​so​va ose​ća​nja. To joj nije tre​ba​lo. Karl je su​sreo njen po​gled i po​neo svo​je piće do nje. – Zbogom, Norma Džin. Iako te nikad nisam poznavao – pevao je i uhvatio je za ruku kad je seo po​red nje. Na​sme​ja​la se s la​žnom sti​dlji​vo​šću. – Izvinjavam se – rekao je, pustivši joj ruku. – Previše sam napadan. Moja kompjuterska firma je upravo izašla na berzu, a vi ste skoro najglamuroznija žena koju sam do​sad vi​deo. Li​či​te na Me​ri​lin. – Vrlo ste lju​ba​zni – s odo​bra​va​njem ga je od​me​ri​la. – Je​ste li od​se​li u ho​te​lu? – Jesam – odvratio je Apt. – Jutros sam udario zvono za početak rada berze. Ovo je bio jedan od najuzbudljivijih dana u mom životu i treba mi neko s kim ću to da podelim. Mo​lim vas, mo​lim vas, mo​lim vas, do​pu​sti​te mi da vas ča​stim pi​ćem. – Na​rav​no, na​rav​no, na​rav​no – re​kla je, ki​ko​ću​ći se. – Ka​kav go​spo​din. – Treba li ti društvo za večeras? – šapnula mu je na uvo kad joj je stigao prljavi mar​ti​ni od dva​de​set do​la​ra. – Oh – glu​mio je iz​ne​na​đe​nost. – Oh, opa! To je… – Po​slov​na po​nu​da. Da – klim​nu​la je gla​vom s osme​hom. – Jel’ ti to sme​ta? – Da li mi smeta? Da, mnogo mi smeta. Sav sam se uzbudio, ali baš onako kako tre​ba. Kako to ide? – Nisi po​li​ca​jac? Karl se na​sme​jao i po​pio gu​tljaj vi​ski sme​ša. – Te​ško – od​go​vo​rio je. – Tako sam i mislila. Kako ide? Da vidimo. Ti meni daš hiljadu dolara, a ja tebi pri​re​dim ne​za​bo​rav​no veče. – A pa, haj​mo onda. – Po​no​vo ju je uhva​tio za ruku. Čuk​nu​la ga je u bol​no ko​le​no kad je po​vu​kla bar​sku sto​li​cu. – Izvi​nja​vam se – re​kla je. – Ne mari – odvratio je, dok su mu suze navirale na oči od bola. Platićeš za to, po​mi​slio je Karl.

Dok su izlazili iz bara i hodali prema liftu u raskošnom holu počeo je izraženije da hra​mlje. – Jesi li si​gu​ran da si do​bro? – Sta​ra rat​na rana – ob​ja​snio je. – Ne bri​ni. Sve osta​lo radi bez pro​ble​ma. – Dra​go mi je. Kako da te zo​vem? – Zaposleni u mojoj firmi zovu me gospodin Rifkin – rekao je Apt. – Ali ti možeš da me zo​veš Džo​el.

87. U ponedeljak ujutru sedeo sam za svojim stolom u zgradi 1 Polis plaza smiren kao učitelj zena, i disao sporo, zatvorenih očiju, psihički se spremajući za predstojeće ribanje na sa​stan​ku ope​ra​tiv​ne gru​pe. Posle čitanja jutarnjih novina prijala mi je meditacija. Bergerov advokat, neka budala po imenu Alen Dukes, upozoravao je na protivpravno lišavanje slobode i nemar policije i zahtevao je detaljnu istragu smrti svog klijenta. Članak u Po​stu jedini je podsetio jav​nost da je nje​gov kli​jent lu​dak i ubi​ca dece i po​li​ca​ja​ca. Razmišljao sam da zauzmem položaj lotosa da se oduprem lošoj karmi kad je neko pokucao na zid mog odeljka. Nerado sam otvorio oči. Onda sam se osmehnuo. Bila je to Emi​li Par​ker. – Majk, jesi li… do​bro? – pi​ta​la je. – Do​bro sam. – Sva sre​ća, po​što nas dole čeka ro​đa​ka mog pri​ja​te​lja. – A, da. Špi​jun – re​kao sam usta​ju​ći. – Pst – uz​vra​ti​la je Emi​li. – Zi​do​vi ima​ju uši. Na ulici, pola bloka prema istoku ogroman srebrni linkoln navigator bio je parkiran, motor upaljen. Za volanom je sedela mršava žena, privlačna i smeđokosa. Još veće uz​ne​na​đe​nje bila je še​sto​me​seč​na beba u auto-se​di​štu iza nje. – Majk, Ka​ren. Ka​ren, Majk –upo​zna​la nas je Emi​li kad smo ušli u kola. Emili je sela na suvozačko mesto, a ja sam proteran na zadnje sedište pored bebe. Pre nego što sam seo oči​stio sam s ko​žnog se​di​šta pro​su​te pa​hu​lji​ce. – Molim te, kaži Majku ono što si meni ispričala, Karen. Radila si s Karlom Aptom u oba​ve​štaj​noj slu​žbi, jel’ tako? – Je​sam – od​go​vo​ri​la je žena po​gle​dav​ši u re​tro​vi​zor. – A beba? – ogla​sio sam se, osme​hu​ju​ći se ljup​koj de​voj​či​ci. – Ona je civilno lice – potvrdila mi je Karen uz osmeh. – Radila sam za CIA-u do pre godinu dana. Sad sam mama iz Larčmonta, još uvek na obuci. Niko ne zna šta nosi sutra. Čo​vek sva​šta radi zbog lju​ba​vi. – Znam kako je to – od​vra​tio sam. – Pomislila sam da je to Karl kad sam videla snimak sigurnosne kamere u Po​stu – nastavila je Karen – ali nisam se obratila policiji zbog obaveze čuvanja državnih tajni, bla, bla, bla. Ali po​sle ne​dav​nog ubi​stva one žene, više ni​sam mo​gla da ću​tim. Ovo što ću vam reći poverljivo je i niste to čuli od mene. Jasno? Godine 2002. radila sam u Jemenu za OSA pri CIA-ji. – Jel’ to skra​će​no za Otac-Sedi-u-Ame​ri​ci? – pi​tao sam. – Odeljenje za specijalne aktivnosti – rekla je i skrenula levo u široku ulicu u Kineskoj če​tvr​ti. – Bili smo za​du​že​ni za taj​ne voj​ne pre​pa​de na mete po​ve​za​ne s Al Ka​i​dom. Karl je bio u jednom od udarnih timova. Bio je stručnjak za eksplozive. Svi ostali pripadnici Delte su se obraćali njemu za sve u vezi s bombama. Čak je dobio orden Zvezde obaveštajne službe za našu operaciju kad je iskoristio bespilotnu letelicu predator da raznese

ka​mi​o​net pun lo​ših mo​ma​ka koji su se pri​bli​ža​va​li na​šem po​lo​ža​ju. – Ša​liš se – re​kao sam. – Obavila sam nekoliko poziva – nastavila je Karen. – Iako je bio dobar u ratu, Karl se nije najbolje snalazio na domaćem terenu. Radio je u bazi Fort Brag kao trener Delta snaga do 2003, kada se sukobio sa svojim novim nadzornikom. Trebalo je da bude premešten u drugu grupu kada je komandant jedinice pronašao plastični eksploziv povezan na akumulator kola. Kada su otišli da pitaju Apta o tome, nije ga bilo. Spakovao se i oti​šao. – De​zer​ti​rao je – ume​ša​la se Emi​li. – Ne samo to – rekla je Karen. – Tačno mesec dana pošto je nestao, njegov nadzornik je izostao s posla. Našli su ga za stolom u kuhinji u bademantilu s raznesenim potiljkom i licem u činiji žitarica. Islednik mu je iz mozga izvadio dva metka kalibra 0,45 ACP. Overio ga je s dva hica u glavu, kao u smaknuću. Nije bilo tragova provale. Apt je si​gur​no obio bra​vu. Stan​dard​na pro​ce​du​ra je​di​ni​ca Del​ta. Apt se vra​tio da za​vr​ši po​sao. To mnogo objašnjava, pomislio sam. Aptovu posvećenost, umešnost u pravljenju bombi. Objašnjava i njegovu vezu s Bergerom. Obojica izopačenih kučkinih sinova ve​ro​va​la su da „se svet ogre​šio o njih”. – Ti si baš jaka – re​kao sam kad mi je beba ste​gla pa​lac. – Znaš li ne​što o Ber​ge​ru? – O onom debelom bogatašu? – odvratila je Karen. – Ništa. Samo sam htela da znate protiv koga se borite. Apt se razume u vojnu taktiku, u protivgerilsko ratovanje. To je vrlo opasan kučkin sin. Rekla sam više puta da mi je drago što je na našoj strani. Samo što više nije. – Ima li po​ro​di​cu? – pi​ta​la je Emi​li. – U voj​nom do​si​jeu po​mi​nje se samo nje​go​va maj​ka. Po​koj​na. Po​gle​dao sam na uli​cu, a onda u bebu. – Ti ve​ro​vat​no ne znaš gde je Karl sada, jel​da? – pi​tao sam de​voj​či​cu.

88. Kad je mama špijun ostavila Emili i mene ispred zgrade 1 Polis Plaza, osetio sam žmarce u desnom boku. To nije bio znak da mi moja nepogrešiva intuicija nagoveštava gde je Apt, kako sam se po​na​dao, već mo​bil​ni te​le​fon koji sam po​de​sio na vi​bri​ra​nje. – Dobra vest je da ne moraš da slušaš žalopojke na sastanku – rekla je moja šefica. – Po​go​di šta je loša vest. Odmakao sam telefon od uveta i zurio u njega naslonivši se na jednu od ogromnih be​ton​skih za​šti​ti​nih ba​ri​je​ra is​pred zgra​de. – Još jed​no? – uz​dah​nu​la je Emi​li. – Kako? Gde? – ko​nač​no sam re​kao u te​le​fon. – Hotel Kar​lajl – odgovorila je Mirijam. – Ugao Medisonove i Sedamdeset i neke. Izgleda da je žrtva prostitutka, Majk. Moraš da stigneš tamo pre reportera. Ovaj baš ne odu​sta​je. Emili i ja smo seli u kola, odvezli se do Šeste avenije i skrenuli desno. Bio je to još jedan užasno vreo dan. Kad smo stigli do Midtauna preopterećen klima-uređaj počeo je da izbacuje vodu. Dok smo se približavali Četrdeset drugoj ulici saobraćaj je usporio i morali smo da milimo pod vrelim suncem. Mislio sam da je došlo do sudara ili je predsednik došao u grad, ali ispostavilo se da je žena saobraćajac blokirala dve desne tra​ke bez ika​kvog vi​dlji​vog ra​zlo​ga. – Jel’ ti to mene zajebavaš? Sklanjaj se bre s puta, jebote! – povikala je Emili mal​te​ne iza​šav​ši kroz pro​zor da od​bru​si kra​ka​toj bel​ki​nji kad smo pro​šli po​red nje. – Dobro jutro i vama, agentkinjo Parker – zadirkivao sam je pritisnuvši gas s nadom da nam revnosna građanka nije zapisala broj tablica. – Hoćeš da stanemo negde na ajskafu? Ili bih mo​gao da sta​nem us​put i otvo​rim hi​drant da se ras​hla​diš ako že​liš. – Ne znam kako možeš, Majk – rekla je Emili, mereći sebi puls. – Ovaj grad. Ova vru​ći​na. Nije ni čudo da su ovde svi ludi. – Uklju​ču​ju​ći pri​sut​ne, oči​gled​no – re​kao sam po​ka​zu​ju​ći na nju. Krećući se ka istoku ušli smo u Medisonovu i ubrzali. Pored nas su promicali otmeni butici s još otmenijim stranim imenima. Emanuel Ungaro, Sonja Rikijel, Bang & Olufsen, Kristijan Lubuten. Da li su to prodavnice kofera? Zlatare? Advokatske kancelarije? Ako si mo​rao da pi​taš, nisi mo​gao da ih pri​u​štiš, a ja sam ne​sum​nji​vo mo​rao da pi​tam. Hotel Kar​lajl se nalazi između Istočne Sedamdeset pete i Sedamdeset šeste na zapadnoj strani Medison avenije, iza ugla Bergerove zgrade u Petoj aveniji. Da li je to Apt postao neoprezan?, pitao sam se. Ili mu nedostaje kuća? Ili nam se ruga? Ako mu je to na​me​ra, us​peo je. Ja sam se sva​ka​ko ose​ćao iz​vrg​nu​tim pod​sme​hu. Morali smo da napravimo krug oko bloka kako bismo se parkirali na Sedamdeset šestoj ulici blizu Pete iza patrolnih kola. Dok smo prilazili Kar​laj​lu primetio sam deo hotela koji se renovira. Na pločniku je bila postavljena baraka, a uz svetao krečnjački kamen severne fasade bio je montiran spoljašnji građevinski lift. Ispred ulaza za radnike, njih dvadesetak, polovina bez majice, uživalo je u kafi, cigaretama i pogledu na pro​la​zni​ce. Usred​sre​di​li su se na moju part​ner​ku čim smo pro​šli po​red njih.

Kar​lajl je imao jedan od onih holova koji vas, čim zakoračite, nateraju da proverite da li vam se ci​pe​le si​ja​ju i da li ima​te neku mr​lju na kra​va​ti. Od​ne​kud se čuo zvuk kla​vi​ra dok su između zidova palate prekrivenih savršeno čistim belim mermerom sijali lusteri veličine mini-kombija. Pod od crnog kamena bio je tako uglačan da sam tražio znak upo​zo​re​nja za mo​kar pod. Skoro jednako uglađen nizak Afro-Amerikanac u plavom odelu šivenom po meri odmah nam se obratio s recepcije. Izgledao je kao da ne može da se oznoji, kao da su mu dav​no uklo​nje​ne te ne​pri​jat​ne žle​zde. – Ja sam Edrijan Totinger – rekao je menadžer. – Une…unesrećena je na spratu niže, gde su ra​do​vi. Kad smo izašli u siv stepenišni prostor ponovo nam je bilo vruće. U dnu stepenica policajac u uniformi je sklopio mobilni telefon i poveo nas zagušljivim hodnikom pored ho​tel​ske ku​hi​nje i buč​ne pe​ri​o​ni​ce. Iza okačenih plastičnih zastora i vrata u delu hotela koji se renovirao osećao se vonj kanalizacije. Dok smo hodali po šljunku do ugla na kojem su stajala još tri uniformisana po​li​caj​ca iz​nad nas je od​zva​nja​lo pra​šta​nje pi​što​lja za ek​se​re i vika rad​ni​ka. „Unesrećena” je ležala u velikom cevastom koritu za mešanje betona. Bila je zacementirana u koritu, virili su joj samo glava, ruke i noge. Kao da je umesto u džakuzi ušla u to ko​ri​to i za​spa​la u nje​mu. Bila je bleda, beloplave kose i podsećala je na Merilin Monro ili Madonu. Iako joj je skoro celo lice bilo modro od udaraca, a vrat otečen i ljubičast, bilo je očigledno da je veoma privlačna. Sada je obnažena i mrtva, bačena kao đubre među eksere za gipsane plo​če i umr​lja​ne kofe za me​ša​nje. – Da po​ga​đam. Ovo se ukla​pa u pro​fil Džo​e​la Rif​ki​na – re​kao sam. Emi​li je već klek​nu​la va​de​ći ne​što iz tor​be, i po​če​la da pre​li​sta​va hrpu fo​to​ko​pi​ja. Iz​va​di​la je je​dan list. – Rif​ki​no​va dru​ga žr​tva je bila pre​bi​je​na i za​da​vlje​na. – Ukla​pa se. – Ras​ko​ma​da​ni de​lo​vi tela sa​kri​ve​ni u ko​fa​ma s be​to​nom. – Ra​zum mi na​la​že da pri​me​tim kako ovo, teh​nič​ki, nije kofa, ali do​volj​no je slič​no. – Ra​zum? – po​no​vi​la je Emi​li dok su od​o​zgo od​je​ki​va​li udar​ci če​ki​ća.

89. Is​po​sta​vi​lo se da su si​gur​no​sne ka​me​re ho​te​la ima​le da po​nu​de go​mi​lu ma​te​ri​ja​la. Ključajući u skučenoj kancelariji obezbeđenja u podrumu, Emili i ja smo gledali u ekran kompjutera na kojem je Apt, u punom koloru, nehajno prolazio sa ubijenom de​voj​kom kroz hol Kar​laj​la. – Samo se ti kezi, kuč​kin sine! – re​kao sam, kuc​nuv​ši pr​stom ekran. Apt je na sebi imao otmenu letnju kombinaciju, sportsko-elegantnu i skupu polo majicu i farmerke. Nosio je glomazan zlatan ručni sat. Već smo razgovarali sa sekretarom koji je rekao da je Apt u gotovini platio dve hiljade dolara za noć u apartmanu. Posmatrajući ga kako prilazi recepciji pomislio sam kako njegovo celokupno ponašanje u tom basnoslovno skupom hotelu deluje staloženo, samouvereno, kao da je kod kuće. Ðu​bre. Najbolji video-materijal snimila je kamera u hodniku ispred njegove sobe. U tri ujutru muškarac kojeg je bilo teško razaznati prošao je do lifta za poslugu noseći nešto veliko umo​ta​no u čar​šav. – Zna​či, ubio ju je u sobi – za​klju​či​la je Emi​li kli​ma​ju​ći gla​vom. I ja sam klim​nuo. – I dalje mi ne ide u glavu da je gubio vreme mešajući beton u podrumu kako bi je stavio u kadu. Zamisli da budeš dole u toj rupi usred noći. Čak je mistrijom izravnao površinu, kao da se ponosi svojim radom. Vidim zašto je bio komandos. Mora da umesto krvi ima an​ti​friz u ve​na​ma. Pošto smo uzeli snimke, popeli smo se do sobe na jedanaestom spratu koju je Apt iznajmio. Raskošan nameštaj, starinski sekreter, višedelna garnitura za sedenje krem boje, ogledala s pozlaćenim okvirima. S prozora dnevne sobe pružao se neopisiv pogled na jug, na zgra​du Me​tlajf u Park ave​ni​ji i na ne​bo​der Kraj​sler. Našli smo tašnu prostitutke iza moderne garniture za sedenje. Među obiljem zanimljivih zanatskih rekvizita bio je novčanik sa vozačkom dozvolom države Nju Džersi. Ven​di Ša​kl​ton. – Misliš li da je i ova devojka iz Džersija, Vendi, naljutila Bergera? – pitao sam. – Ili je mo​žda Apt sad otvo​rio sop​stve​ni Klub mr​tvih lju​di? Mo​žda raz​gra​na​va po​sao? – Ja bih se kla​di​la na Ber​ge​ra – re​kla je Emi​li. Istražitelji mesta zločina već su bili u spavaćoj sobi. Našli su krvavu nogaru stolice i krv na posteljini i uzglavlju. Jedan istražitelj nam je rekao da su našli i dobre otiske pr​sti​ju na no​ga​ri sto​li​ce. – Po​stao je alj​kav? – pi​tao sam. – Ne – odvratila je Emili zureći u krv na crtežu na platnu iznad masivnog kreveta. – Rekla bih da ga jednostavno nije briga da li će ostaviti dokaze za sobom. Najvažnije mu je bilo da namesti telo i napravi kopiju Rifkinove druge žrtve. Devojka mu je samo po​slu​ži​la kao ma​te​ri​jal za pro​je​kat, pla​ste​lin, ta​bla za ka​če​nje po​ru​ka. Gledali smo kroz prozor dok su istražitelji škljocali bravama svojih koferčića spremajući se da odu. Dok smo posmatrali, sunce je izašlo iza oblaka, pretvarajući u

ras​to​plje​no sre​bro ču​ve​ni ši​lja​ti vrh zgra​de Kraj​sler. – Nije loš sme​štaj za de​ča​ka iz ru​dar​ske dr​ža​ve – pri​me​ti​la je Emi​li. – Berger je preobrazio momka – dodao sam. – To ti je klasična priča o putu iz prnja u svi​lu, po​sred​stvom ma​sov​nih ubi​sta​va. – Šta sad? – pi​ta​la je Emi​li dok smo i da​lje sta​ja​li u me​stu. – Šta kažeš da oboje damo otkaz pa da pozovem poslugu da nam donesu bocu šam​panj​ca? – Ne iza​zi​vaj me – od​vra​ti​la je Emi​li kre​nuv​ši pre​ma vra​ti​ma.

90. Pošto smo se probili nazad kroz gužvu i vrelinu grada, zaputili smo se pravo u kancelariju moje šefice na jedanaestom spratu sedišta policije da joj pokaženo snimke hotelskih si​gur​no​snih ka​me​ra. – Kakva muda ima ovaj tip – rekao sam gledajući ga. – U poređenju s tim, hotel Pla​za izgleda kao motel, Mirijam. A vidi ga. Šetka se naokolo kao da je ceo svet njegov. Čak je sobu pla​tio sve​žnjem nov​ča​ni​ca od sto do​la​ra. – Do​kle smo sti​gli sa za​mr​za​va​njem Ber​ge​ro​ve imo​vi​ne? – pi​ta​la je Emi​li. – Točkovi pravde se sporo okreću. To jest, leti u ovom gradu stoje u mestu – rekla je Mirijam namršteno. – Prema poslednjim informacijama imaćemo nalog do kraja dana, ali to su i juče rekli. Bergerov advokat, Dukes je izvršilac testamenta. Mogli biste da svratite do njega i pozovete ga na građansku odgovornost. Ne nadam se da ćete nešto postići, ali mo​žda će bar na​krat​ko pre​sta​ti da laje no​vi​na​ri​ma. Ponovo smo krenuli u opuštenu podnevnu vožnju po vrelini, kroz zakrčen centar grada. Kancelarija Alena Dukesa nalazila se u staklenoj palati u obliku pagode na Leksington aveniji prekoputa Glavne železničke stanice. Kola bez policijskih oznaka parkirao sam nasred autobuske stanice s druge strane potpuno zakrčene ulice i spustio štit​ni​ke za sun​ce s ozna​kom Nju​jor​ške po​li​ci​je kako bi​smo za​te​kli kola kad se vra​ti​mo. Dukesova firma je zauzimala ceo trideset treći sprat. Pored samog lifta uzdizao se ogroman natpis njegove firme, Hant, Blok i Bali, izrađen od nerđajućeg čelika, na zidu s pa​ne​li​ma od bra​zil​ske ja​to​be. – Gospodin Dukes? – ponovila je usukana brineta na recepciji iza staklenih vrata, kad smo tražili da ga vidimo. Delovala je zapanjeno, kao da smo upravo tražili da nam ob​ja​sni smi​sao ži​vo​ta. – Žao mi je, go​spo​din Du​kes je či​tav dan za​u​zet – oba​ve​sti​la nas je. – Da, ali ovo je va​žno – re​kao sam po​ka​zu​ju​ći po​li​cij​sku znač​ku. – Vrlo, vrlo važno – dodala je Emili vadeći, za svaki slučaj legitimaciju Federalnog bi​roa. I pored magične moći naših znački morali smo da sačekamo deset minuta pre nego što se pojavila druga privlačna sluškinja, koja je izgledala kao da jede možda svaki drugi dan. Vu​kao sam prst po eg​zo​tič​nim pa​ne​li​ma u hod​ni​ku kroz koji nas je po​ve​la. – Zna​či, ova​ko iz​gle​da​ju hod​ni​ci moć​ni​ka – re​kao sam za​mi​šlje​no kli​ma​ju​ći gla​vom. Iza ugla Dukes je s ljubaznim osmehom stajao na vratima svoje kancelarije. Uštogljen gospodin s naočarima rukovao se s nama pre nego što nam je ponudio da sednemo. Podsetio me je na uglađenog hotelskog menadžera, besprekorno doteran bez ijednog jedinog nabora na košulji, čak i kad je seo. S druge strane, ja sam se preznojavao kao svinja u oboru, iako je klima-uređaj radio. Kako ovim bogatašima to po​la​zi za ru​kom? – Dakle, šta mogu da učinim za Njujoršku policiju i FBI? – pitao je pošto smo odbili kafu. Sredovečni dobrodržeći advokat delovao je predusretljivo i trezveno, što mu

verovatno nije bilo lako s obzirom na to da su njegove čarape verovatno koštale više nego moje ci​pe​le. – Na​da​li smo se da mo​že​te da nam po​mog​ne​te – re​kao sam. – Mogu da po​ku​šam – opre​zno nas je od​me​ra​vao. – U čemu je pro​blem? – Verujemo da Karl Apt još uvek ima pristup novcu Lorensa Bergera – odvratila je Emili. – Da budemo iskreni, tražili smo nalog za zamrzavanje Bergerove imovine, ali dobićemo ga tek ujutru. Znamo da ste vi izvršitelj testamenta gospodina Bergera i hteli smo da vas za​mo​li​mo da blo​ki​ra​te sred​stva na ra​ču​ni​ma kako još neko ne bi stra​dao. – Hm. To nije mala stvar – rekao je advokat polako se naslanjajući u stolici. – Mnogo toga nagađate. Nisam siguran ni da li treba da priznam da je moj klijent imao veze s go​spo​di​nom Ap​tom. – Nepromišljeno nagađanje, znam – umešao sam se – budući da je vaš klijent to pri​znao, kao i svo​ju kri​vi​cu i da je pot​pi​sao pri​zna​nje pre nego što se ubio. Du​kes je ski​nuo na​o​ča​re i za​gri​zao kraj dr​ške. – Pot​pi​sa​no pri​zna​nje za čije ću se po​ni​šte​nje bo​ri​ti – re​kao je. – Ni​smo do​šli da se pre​pi​re​mo, go​spo​di​ne Du​kes – ogla​si​la se Emi​li. Spustila je list papira na advokatov sto, odštampan snimak Apta i prostitutke iz ho​te​la Kar​lajl. – Jutros smo ovu ženu pronašli mrtvu u Kar​laj​lu – nastavila je Emili lupkajući prstom po papiru. – Apt je platio dve hiljade dolara u gotovini za sobu u kojoj ju je ubio. Znamo da Apt nema svog nov​ca. Ber​ger ga je sklo​nio s uli​ce. – Na​vod​no – od​vra​tio je Du​kes iz​viv​ši obr​vu. – Tako je – rekao sam otvarajući fasciklu i pokazujući mu krupan snimak izubijanog lica Vendi Šaklton s mesta zločina. – A vidite, ovde je Apt, navodno, unakazio ovoj na​vod​no mla​doj dami lice, na​vod​no no​ga​rom sto​li​ce. Ustao sam. – Kazao sam ti da nije trebalo da dođemo – obratio sam se Emili. – Trebalo je da sa​če​ka​mo na​log. I Du​kes je ustao kad smo kre​nu​li pre​ma vra​ti​ma. – Sačekajte, izvinjavam se – rekao je, trljajući oči. – Naravno da ću vam pomoći. Naš tim upravo radi finansijsku reviziju. Reći ću im da blokiraju sve transakcije. Takođe, ako naiđem na neke promene na računima, odmah ću vam javiti. Mada, da budem iskren, to će mo​žda po​tra​ja​ti. Imo​vi​na go​spo​di​na Ber​ge​ra vre​di više od osam​sto mi​li​o​na do​la​ra. – Ko​li​ki je vaš deo? – pi​tao sam još uvek iz​ner​vi​ran, glu​me​ći lo​šeg po​li​caj​ca. – Hvala vam, gospodine Dukes – prekinula me je Emili izvodeći me iz kancelarije. – Zna​la sam da ćete po​stu​pi​ti isprav​no.

91. Posle tvrdnji šarmantnog gospodina Dukesa da će učiniti sve što je u njegovoj moći, ostatak dana smo proveli svim silama pritiskajući javnog tužioca da ubrza izdavanje naloga. Emili je čak pozvala odred za privredni kriminal njujorške kancelarije FBI-ja tra​že​ći bilo ka​kav sa​vet o tome kako Aptu da pre​se​če​mo pri​stup nov​cu. Do pola osam niko nam se nije javio, ali bar smo znali kome da se obratimo kad je reč o novcu. Osim toga, nije bilo novih ritualnih ubistava − bar koliko smo mi znali. Volim kad slu​čaj na​pre​du​je. Nameravao sam da odvezem Emili do hotela, ali ona je ljubazno odbila ponudu re​kav​ši da mora da ide u ku​po​vi​nu za svo​ju ćer​ku. – Pokušaj da se naspavaš, partneru – rekla je dok smo se rastajali na parkingu. – Pri​ja​će ti. Kad sam krenuo kući, utišao sam policijski radio i ubacio disk grupe Gavernment mjul koji sam držao u pretincu. Usledilo je sitno bubnjanje, brzo poput mitraljeske vatre koja mi gruva kroz lobanju, a potom srceparajuće zavijanje električne gitare. Težak rok s Juga bio je tačno ono što mi je trebalo da mi spusti pritisak. Pojačao sam ton do kraja i po​te​rao svo​ju im​pa​lu ka ma​gi​stra​li FDR. Kad sam se sat ka​sni​je par​ki​rao is​pred let​nji​kov​ca bio sam opu​šten. – Konačno. Stigao si. Zabrinula sam se – rekla je Meri Ketrin pošto sam prošao tre​mom i otvo​rio vra​ta. – Šta se de​ša​va? – pi​tao sam. – Jel’ ti crkla baterija na mobilnom ili šta? Telefon ne prestaje da zvoni. Tvoja pri​ja​te​lji​ca, agent​ki​nja FBI-ja je re​kla da je is​kr​slo ne​što va​žno i da joj se od​mah ja​viš. Brzo sam proverio telefon. Emili mi je ostavila tri poruke. Mora da nisam čuo od mu​zi​ke. Po​zvao sam je. – Emi​li? – Moraš odmah da se vratiš u grad, Majk. Karen iz CIA mi je javila nove informacije za koje kaže da mogu da nas odvedu pravo do Apta. Doći će kod mene u hotel. Moraš što pre da do​đeš ova​mo. – Kre​ćem – re​kao sam i pre​ki​nuo vezu. – Pret​po​sta​vljam da ne osta​ješ na ve​če​ri – ogla​si​la se Meri. Klimnuo sam glavom i pogledao u kuhinju, svu svoju decu koja su sedela za stolom. Džulijana je stajala uz lonac veličine kazana i sipala im pastu u tanjir. Osetio sam miris be​log luka i ma​sli​no​vog ulja. Kako mi​ri​še, kao iz raja! Meri je na​pra​vi​la ve​li​ku ko​li​či​nu svo​jih ču​ve​nih ćuf​ti u sosu. Po​gle​dao sam u te​le​fon. Šte​ta što ću ih ja je​sti tek za do​ru​čak.

92. Gladan kao vuk i besan kao ris ponovo sam slušao Ga​ver​nemnt mjul i šibao nazad prema blistavim svetlima Menhetna. Bilo je tačno pola deset kad sam pokucao na vrata Emiline ho​tel​ske sobe. Iz​ne​na​di​la me je kad je otvo​ri​la vra​ta. Bila je u ba​de​man​ti​lu. – Zdravo, Majk – rekla je agentkinja Parker požurivši prema spavaćoj sobi svog apartmana pošto me je pustila unutra. – Karen još nije stigla. Sedi i popij piće dok se ja pre​svu​čem. – Ako moram – odvratio sam i na stolu pored vrata terase primetio pakovanje od šest piva bru​klin la​ger. Otvorio sam klizna vrata male terase i pijuckao, naslonjen uz ogradu. Prvo pivo je bilo dobro. Drugo još bolje. Dole na ulici ispred hotela taksiji su stajali poređani do Ulice Central park vest. Jedan za drugim zaustavljali su se ispred hotela da prime lepo obučene, nasmejane ljude koji su krenuli u provod. S pićem u ruci, na sparnom večernjem vazduhu, gledajući romantična svetla grada osećao sam se kao da sam i ja u pro​vo​du. Ili bar bli​zu toga. Odlučio sam da nazdravim njima i čitavom gradu. Bio sam ponosan na njih. Nisu dozvolili Aptu da im upropasti veče. To je ono što takvi kao što Karl Apt ne razumeju, pomislio sam uz gutljaj hladnog pića. Njujork je kao ljudska rasa. Možete ga uplašiti, usporiti, možda ga i zaustaviti na neko vreme. Ali on uvek tvrdoglavo ide dalje. Bez ob​zi​ra na sve. To je naj​bo​lje kod Nju​jor​ka. – Majk, gde si? – pi​ta​la je Emi​li iza mo​jih leđa. – Na​po​lju na te​ra​si – re​kao sam, okre​ću​ći se. Zastao sam usred koraka pored vrata terase. Emili je stajala na vratima spavaće sobe i nije nosila uobičajenu poslovnu odeću federalnog agenta. Nosila je tamnoplavu haljinu. Kratku haljinu, usku na kukovima, s velikim izrezom oko vrata. Dok sam se ja trudio da ne ble​nem u nju, ona se igra​la bi​ser​nom ogr​li​com oko vra​ta. I da​lje sam bio pre​vi​še za​te​čen da bih ne​što re​kao kad je neko za​ku​cao na vra​ta. – Jel’ to Ka​ren? – ko​nač​no sam pro​zbo​rio. – Ne znam. Po​gle​daj – re​kla je Emi​li. Nije bila Karen, već dva hotelska konobara u belim sakoima s dva stola na točkićima, prekrivena belim stolnjacima. Na jednom su bila dva srebrna poslužavnika, na drugom dve srebrne posude za šampanjac. Izgurali su oba stola na terasu i izneli dve stolice. Sta​ri​ji ko​no​bar mi se osmeh​nuo otva​ra​ju​ći fla​šu šam​panj​ca. – Da otvo​rim i dru​gu, go​spo​di​ne? – pi​tao je pu​ne​ći dve čaše. – Nema po​tre​be – re​kla je Emi​li i pru​živ​ši mu na​poj​ni​cu is​pra​ti​la ga s te​ra​se i iz sobe.

93. – Hm? – re​kao sam kad se vra​ti​la. – Za​bo​ra​vi​la sam da ti ka​žem. Ka​ren neće doći. – Emi​li mi je pru​ži​la čašu šam​panj​ca. Sela je za sto iz​nad sve​tlu​ca​vih sve​tla gra​da i ot​pi​la gu​tljaj pe​nu​ša​vog pića. – U stva​ri, nije ni tre​ba​lo da dođe – na​sta​vi​la je. – To sam iz​mi​sli​la. – Za​što? – Iz više ra​zlo​ga – re​kla je Emi​li i zu​re​ći u mene pre​kr​sti​la duge noge. Pri​me​tio sam da ima ci​pe​le s vi​so​kom pot​pe​ti​com. Vrlo vi​so​kom, cr​nom. – Sve ću ti reći za ve​če​rom, Majk – do​da​la je i po​di​gla po​klo​pac svog po​slu​žav​ni​ka. – Tre​ba​lo bi da vi​diš svo​ju facu – re​kla je kad sam seo. – Ra​di​je bih gle​dao tvo​ju – od​vra​tio sam vr​te​ći gla​vom. Gutao sam hranu. Nisam znao šta je bolje, savršeno pripremljeni jagnjeći kotleti s limunom, peršunom i ruzmarinom, ili krompir-pire s belim lukom i belim tartufima. Hladan osvežavajuć šampanjac kojim smo zalivali večeru bio je vev kliko. Posle treće čaše koju smo popili na večernjem vazduhu osetio sam ples mehurića alkohola u kr​vo​to​ku. Emi​li je otvo​ri​la i dru​gu fla​šu i na​pu​ni​la nam čaše. – Još uvek čekam da čujem te razloge, agentkinjo Parker – rekao sam joj osmehujući se. – Šta ja ra​dim ovde? Šta ti ra​diš? I šta to mi ra​di​mo? Pa​žlji​vo je spu​sti​la vla​žnu fla​šu na sto. – Do​bro. Prvo – za​sta​la je. – Sre​ćan ro​đen​dan. – Ali nije mi ro​đen​dan – od​vra​tio sam. – Znam – bla​go se na​klo​ni​la. – Meni je ro​đen​dan. Tri​de​set peti, da bu​dem pre​ci​zna. – Ne! – rekao sam naginjući se preko stola da je zagrlim. – Srećan rođendan! Što mi nisi re​kla? Veliki ozaren osmeh prešao joj je preko lica dok je posmatrala svetla grada. Na za​ga​si​tom od​sja​ju osve​tlje​nih zgra​da koža joj je li​či​la na ći​li​bar. – Otkako sam se razvela – rekla je gledajući i dalje u stranu – izlazila sam sa sjajnim muškarcima. Ali kad god osetim da postaje ozbiljno, počnem da razmišljam o jednom posebnom. O njujorškom policajcu koji, ma koliko se šegačio sa svojim doskočicama, jednostavno ne može da sakrije tugu u svetloplavim očima, a u tom blistavom sjaju ipak ima malo tuge. Na toplom povetarcu zatreperio je plamen sveće između nas i tada me je pogledala pravo u oči. Uvek je bila prelepa, ali nikad tako kao u tom trenutku. Gledajući njeno lice i osmeh imao sam utisak kao da gledam poklon za koji sam se pomirio da ga nikad neću do​bi​ti. – Za svoj rođendan htela sam te samo za sebe, Majk, na nekoliko sati – nastavila je i usta​la od sto​la uz​i​ma​ju​ći fla​šu šam​panj​ca. – Bez raz​go​vo​ra o deci i slu​ča​ju. Uhvatila me je za ruku, povukla sa stolice i povela u sobu. Spustila je flašu, zatvorila vra​ta i na​vu​kla za​ve​se. Sle​de​ćeg tre​nut​ka bila je u mom na​ru​či​ju. – Samo ti – re​kla je, lju​be​ći me.

Stajali smo i ljubili se. Osetio sam pod prstima da se naježila dok sam je dodirivao. Za​drh​ta​la je kad sam joj spu​stio dlan na leđa. – Želim te, Majk – prošaputala je malo kasnije. Ponovo me je uhvatila za ruku i po​ve​la me, ovog puta, u spa​va​ću sobu. – Od​u​vek te že​lim – re​kla je. Neko vreme smo se ljubili na krevetu a onda se odjednom izmakla i pošla prema ku​pa​ti​lu. – Do​ne​si šam​pa​njac iz dru​ge sobe – do​ba​ci​la je. – Od​mah se vra​ćam. Izašao sam i uzeo šampanjac sa stola. Okrenuo sam se prema spavaćoj sobi i odjednom zastao. Iznenada sam shvatio da ne mogu da nastavim. Nisam znao zašto. Pa​skal je re​kao da srce ima svo​je ra​zlo​ge koje ra​zum ne shva​ta. Vra​tio sam fla​šu na sto. Ume​sto da uđem u spa​va​ću sobu, iza​šao sam na​po​lje. Kad sam se obreo na ulici pogledao sam prema Emilinoj terasi. Onda sam samo za​vr​teo gla​vom i po​šao pre​ma ko​li​ma.

94. Uživajući u poslednjem zalogaju kolačića iz pekare Mag​no​li​ja, Karl Apt je zgužvao omot i ne zaustavljajući se bacio ga preko glave i ubacio u kantu za đubre na ćošku, pored koje je prolazio. Odbio se o banderu pola metra ispred kante pre nego što je upao tačno u cen​tar. Koš! Da! Tako se to radi!, mi​slio je ma​šu​ći pe​sni​com iz​nad gla​ve. Obrisao je glazuru s nosa i nastavio peške niz Ulicu Kristofer u Grinič vilidžu. Sada je na sebi imao crne pantalone od odela, novu belu košulju, crvene svilene tregere marke er​mes, i olabavljenu crvenu svilenu kravatu marke er​mes. Tu odevnu kombinaciju je kupio u Bar​ni​ju kad je ubio Vendi, pošto je morao da se utopi u masu ljudi na ulici i to mu je pot​pu​no uspe​lo. Ako se zanemari pištolj u torbi za laptop koja mu je visila s ramena, mogao je lako da prođe kao još jedan dupeglavac sa Volstrita koji se vraća kući posle napornog rada na uni​šta​va​nju svet​ske eko​no​mi​je. I pored poternice i tog video-snimka s njegovim likom koji je imala njujorška policija, znao je da nema čega da se plaši. Znao je koliko je teško uhvatiti nekoga ko je u bekstvu a ima veliku sumu novca na raspolaganju. Sa svojom karticom za bankomat i Lorensovim parama mogao je doveka da se šeta naokolo neopažen. Ako ne napravi neku glu​post koja bi mu do​šla gla​ve, znao je da ga ni​kad neće uhva​ti​ti. A on sva​ka​ko nije glup. Krenuo je do jedne od svojih sigurnih kuća, one u Zalivu kornjača, gde je nameravao da se spremi za večerašnje veliko finale. Nije mogao da veruje da je skoro kraj. Ostalo je samo još jedno ime na listi. Još jedna meta. Još jedno ubistvo. Koje je, pritom, mačji kašalj. Čak mu se i radovao, jer je to bio najveći i najdrskiji poduhvat među onima koje je do​sad ostva​rio. Pošto je primetio banku HSBC na uglu prekoputa setio se da mu ponestaje gotovine. Koliko mu treba, zapitao se, prelazeći ulicu. Dvesta? Ko ga šiša, neka bude trista. To je io​na​ko samo no​vac. – Hej, brate. Imaš li dolar, brate? – obratio mu se neko ko mu je dopirao jedva do lak​ta, dok je ula​zio u pro​sto​ri​ju s ban​ko​ma​ti​ma. Po​gle​dao je i od​mah​nuo gla​vom osmeh​nuv​ši se. Viđao je belce s rastafarijanskim dredovima i ranije, ali nikad nije video debelog Azijca s dredovima. Nizak tip koji je izgledao kao Kinez imao je gitaru sa šest žica s ja​maj​kan​skom za​sta​vom na ka​i​šu. Njujork je doživljaj kakvog nema. Nikad ne znaš na šta ćeš naleteti. Nedostajaće mu to. – Mo​žda, bra​te. Vi​de​će​mo – re​kao je Apt. DOBRO DOŠLI U HSBC, pisalo je na ekranu bankomata. MOLIMO VAS, UBACITE SVO​JU KAR​TI​CU. „Sa za​do​volj​stvom”, pro​mr​mljao je sle​de​ći uput​stva ban​ko​ma​ta. Na račun mu je stizalo hiljadu dolara dnevno za troškove. Pošto nije svakog dana

tro​šio celu hi​lja​dar​ku na ra​ču​nu je bilo više od de​vet hi​lja​da do​la​ra. Ve​če​ras kad za​vr​ši po​sao, na ra​ču​nu će biti mno​go više. Tač​ni​je, osam mi​li​o​na više. To je taj veliki dan kad je trebalo da mu legne uplata. Njegova penzija. Zbog toga se toliko trudio da ukloni svakoga ko je naljutio njegovog nažalost odsutnog i izuzetno bo​ga​tog pri​ja​te​lja, Lo​ren​sa. Skinuo je osmeh s lica. Ne sme da razmišlja o tome. Ipak još nije završio. Ne sme da bro​ji pare una​pred. Ne sme sad da se uo​bra​zi. Ukucao je PIN za svoju karticu: 32604. To je bio datum, dan kad je ubio svog šefa u specijalnoj jedinici Delta. Dan kad je zajebanom pukovniku Henriju Griru pokazao ko u stvari ima veća muda. Grir je pokušao da ga premesti u drugu jedinicu, ali je na kraju pre​me​stio sebe, ne? U ži​vot po​sle smr​ti. Apt se zaneo u proživljavanje sopstvene Ode radosti dok se prisećao trenutka kad je ispalio dva metka u potiljak glavatog kučkinog sina koji je hteo da mu napakosti, kada se na ekra​nu po​ja​vio pro​zor koji ni​kad ra​ni​je nije vi​deo: KOD 171. NEVAŽEĆI RAČUN. Na​kri​vio je gla​vu u ne​ve​ri​ci. Šta? To je sme​šno. I to ne „ha-ha” sme​šno. Ni​ma​lo. Pritisnuo je dugme za otkazivanje s namerom da izvadi karticu i pokuša ponovo. Ali ništa se nije desilo. Pokušao je ponovo, jače pritiskajući dugme za otkazivanje. Rezultat je bio isti. Ni​šta. Sra​nje. Za​što neće da mu vra​ti kar​ti​cu? Po​no​vo je uku​cao PIN. Ni​šta. Počeo je da udara po ekranu dok su mu u glavi odzvanjala zvona za uzbunu. Ša je ovo, do​đa​vo​la? Šta se, koji ku​rac, de​ša​va? Tre​nu​tak ka​sni​je pro​zor na ekra​nu se pro​me​nio i po​no​vo se po​ja​vi​lo to sra​nje MOLIMO VAS, UBACITE SVOJU KARTICU. Ne! Uhvatio se za glavu. Kako je to moguće? Bez kartice i novca bio je potpuno bespomoćan, prepušten samom sebi, nije imao šanse. Nešto nije kako treba. Nešto je skroz po​gre​šno, je​bo​te! – Imaš li dolar, brate? – pitao je ulični muzičar Azijac kad je stao ispred Apta na iz​la​zu iz ban​ke. Apt se u sekundi okrenuo na peti i obgrlio muškarca s leđa izvadivši nož tako da se se​či​vo ne vidi, kako su ga uči​li. Krntija od gitare je odzvonila o pločnik kad je mladić pao držeći se za prerezano grlo. Apt je već stigao do ugla i mirno sišao u stanicu metroa, ubacio karticu u naplatnu rampu pa se pro​bio kroz gu​žvu na pre​pun pe​ron. Voz je stigao sekund kasnije i on je ušao u vagon ne razmišljajući kuda ide, ob​ne​vi​deo od uza​vre​log, ne​o​bu​zda​nog besa.

95. Advokat Lorensa Bergera, Alen Dukes, živeo je u Nju Kejnenu u Konektikatu. Njegova kuća bilo je zdanje od tri hiljade kvadratnih metara u tudorskom stilu na imanju od šest hek​ta​ra po​da​lje od ze​mlja​nog puta kr​ca​tog slič​nim be​smi​sle​no ra​zme​tlji​vim pa​la​ta​ma. Apt je to znao jer je dolazio tu dva puta, obavljajući kurirske poslove za Lorensa. Apt je znao i da je Du​kes iz​vr​ši​lac Lo​ren​so​vog te​sta​men​ta, te je odlu​čio da ga po​se​ti. Pomoću voltmetra je proverio napon u žičanoj ogradi iza kuće pa je makazama za žicu ise​kao rupu u ogra​di, sve vre​me oslu​šku​ju​ći da li su psi pu​šte​ni. Kroz prozor ogromne garaže za pet vozila video je, među svim kolima, baš plavi mercedes kabriolet. To je bio model S65, još lepši od Lorensovog, s otprilike šeststo konj​skih sna​ga. Apt se osmehnuo i proverio šaržer kolt M1911 s prigušivačem. Umesto da se vraća iznajmljenim kolima, koja je ostavio na sporednom putu, kad završi, odvešće se ne​mač​kom luk​su​znom ra​ke​tom. Brzo je kružio oko kuće dok iza nekih azaleja nije primetio mesto odakle su izlazili podzemni strujni i telefonski vodovi. Varnice su sevnule sa sečiva makaza kad je is​to​vre​me​no pre​se​kao oba voda. Počeo je da obija jeftinu bravu na zadnjim vratima kuhinje, ali je onda odlučio da razbije prozor drškom makaza. Ušao je i počeo da se približava dnevnoj sobi kad je nešto ugle​dao. Pla​kat od​štam​pan na pa​pi​ru oka​čen pre​ko vra​ta u vi​si​ni gru​di: KARLE, ZNAM KOLIKO SI BESAN. JA NISAM KOD KUĆE. NA STOLU U TRPEZARIJI NALAZI SE MOBILNI TELEFON. MOLIM TE PRITISNI DUGME ZA PONOVNO BIRANJE KAKO BISMO RAZGOVARALI. ALEN. Da li je to trik?, pomislio je Apt pažljivo osluškujući. Dukes je bio pametan, skoro ko​li​ko i Lo​rens. Minut kasnije, Apt je ušao i uzeo motorolu sa sredine ogromnog starinskog španskog sto​la u ru​stič​nom sti​lu. – Kar​le, tako mi je dra​go što si po​zvao – re​kao je Du​kes s oči​gled​nim olak​ša​njem. – Gde su moje pare, Ale​ne? – od​vra​tio je Apt. – Zamrzao sam račun. Nisam znao kako drugačije da stupim u kontakt s tobom. Ne​što se de​si​lo. – Slu​šam te, Ale​ne. – Žao mi je što mo​ram ovo da ti ka​žem, ali go​spo​din Ber​ger je mr​tav. Karl je zažmurio i duboko udahnuo. Činjenica da je već znao da će se to desiti nimalo mu nije uma​nji​la bol. Otvorio je oči i zagledao se u sliku iznad kredenca s posuđem. Ličila je na francuski impresionizam, ali odmah mu je bilo jasno da je u pitanju jeftina kopija francuskih im​pre​si​o​ni​sta ku​plje​na u Vi​jet​na​mu. Karl je pro​gu​tao kne​dlu, dok su mu se oči pu​ni​le su​za​ma.

Lo​rens ga je tome na​u​čio. Lo​rens mu je dao sve.

96. – Jel’ srce? – ko​nač​no je pi​tao Apt. – Ne. Izgleda da se ubio. Kad je uhapšen, imao je nekakvu pilulu skrivenu u ustima. Bar tako kažu u po​li​ci​ji. Karl se zamislio. Pomislio je kako je Lorens bio sam kad je umro. Njegov pijatelj. To mu je slo​mi​lo srce. Da je bar mo​gao da bude tamo. – Kar​le, jesi li još tu? – Da – od​go​vo​rio je Apt pri​gu​šu​ju​ći krik tuge. – Šta sad? – pi​tao je. – Prvo, u slučaju da se ovaj razgovor snima, želim da izjavim da ja, Alen Dukes, ni na koji način nisam umešan u bilo kakve nezakonite radnje, već samo izvršavam volju Lo​ren​sa M. Ber​ge​ra iz nje​go​vog te​sta​men​ta, čiji sam je​di​ni iz​vr​ši​te​lj. – Šta god – re​kao je Apt. – Gde su pare? – Da, na​rav​no. Is​pred tebe, niz hod​nik, na​la​zi se moja rad​na soba. Vi​diš li je? Apt je pro​šao kroz sobu pa za​tim kroz fran​cu​ska vra​ta. – U sobi sam. – Od​lič​no. Na ko​žnom ka​u​ču na​la​ze se dva mala ko​fe​ra. Apt je upa​lio sve​tlo na sto​lu. – Crni ko​fe​ri? – pi​tao je Apt po​što ih je vi​deo. – Da. Apt ih je otvorio i ne proverivši da li su minirani. Pomisao da bi Dukes razneo tako pedantno i brižljivo uređenu vilu bila je smešna. Torbe su bile napunjenje novčanicama od sto do​la​ra. Go​mi​lom i go​mi​lom nov​ča​ni​ca. – Izvinjavam se zbog tolike količine novčanica. Hteo sam da ti uplatim novac na račun u banci po tvom izboru, ali zbog današnje posete policije to bi bilo krajnje nepraktično. Lorens je zapravo predvideo da bi se to moglo desiti i naložio mi je da obavim pripreme za svaki slučaj. Mislim da je u torbi s leve strane njegova poruka za tebe. Apt je otvorio torbu i izvadio skupu kovertu s karticom. Karl se osmehnuo videvši Lo​ren​sov lep ru​ko​pis i po​ru​ku is​pi​sa​nu, kao uvek, ze​le​nim ma​sti​lom. Kar​le, moj naj​bo​lji pri​ja​te​lju, Hvala ti. Samo si ti mogao da se postaraš da mi poslednji dani u životu budu i naj​bo​lji. Ni​kad ne​moj pre​sta​ti da učiš. Lo​rens – Gospodin Berger je želeo da budeš srećan, Karle – rekao je Dukes. – Uvek je tako lepo pri​čao o tebi. Apt je spustio telefon kako bi palcem obrisao suzu i potom vratio poruku u torbu s novcem. Bio je duboko dirnut. Momčina je ipak postupio ispravno. Njegov dobar drug se i

te kako po​bri​nuo za nje​ga. Kako je mo​gao da po​sum​nja u to, čak i na se​kun​du? – Karle, da ne zaboravim. Gospodin Berger me je zamolio da ti prenesem poruku. Rekao je, citiram, „ne moraš da se trudiš oko poslednjeg imena na listi”. Kraj citata. Šta god to zna​či​lo. Re​kao je da ćeš ra​zu​me​ti. Apt se zamislio. Učinilo mu se da to ne bi bilo pošteno. Koliko se on seća, Lorens je bio vrlo uz​bu​đen upra​vo zbog po​sled​njeg ime​na s li​ste. Da li se ve​li​ki L. pre​do​mi​slio? – Jesi li si​gu​ran da je to re​kao? – pi​tao je Apt. – Bio je izričit. Smatraj da si u potpunosti ispunio svoju obavezu. Uživaj u nagradi. Zaslužio si je. Pošto će ovo biti naš poslednji razgovor, dodaću da mi je bilo zadovoljstvo što sam te upo​znao. – Ta​ko​đe, Ale​ne. Imam samo jed​no pi​ta​nje. – Koje? – Gde dr​žiš klju​če​ve svog S65? – Mojih novih kola? – promucao je advokat. – Zašto? To nema nikakve veze s ovim do​go​vo​rom. – Mi​slio sam da bi​smo mo​gli da sklo​pi​mo još je​dan do​go​vor. – Ne ra​zu​mem. – Šta kažeš na ovo? – nastavio je Apt. – Ja dobijem S65 a ti ne zatekneš izgoreli kra​ter na me​stu svo​je lepe pa​la​te. Na​čas je za​vla​da​la ti​ši​na. – Klju​če​vi su oka​če​ni o zad​nja vra​ta osta​ve – re​kao je Du​kes i pre​ki​nuo vezu. – Zadovoljstvo je sarađivati s tobom – izgovorio je Apt u mraku vraćajući se prema ku​hi​nji.

97. Kad sam oko jedanaest prošao kolima pored kluba Šugar Boul video sam mnoštvo ljudi koji su čekali ispred. Večeras je bila živa svirka. To je bio poslednji koncert ovog leta, setio sam se da sam pročitao na letku. Perspektivan mladi bend iz Irske po imenu Gil​roj Stom​pers hva​ljen je kao novi U2. Po​mi​slio sam da bi Meri Ke​trin vo​le​la da ode, tek ona​ko, da ble​ji​mo. Parkirao sam se i ušao u rezidenciju Benetovih. U tesnoj kući bilo je mirno i tiho. Zatekao sam Šejmusa kako spava ispred televizora. Da ga ne bih budio pokrio sam ga jednim od ružičaste ćebadi od devojčica, a onda sam izvadio telefon iz džepa i slikao ga tako. Ni​sam mo​gao da odo​lim. Zavirio sam kod devojčica u sobu i nasmešio se. U sobi je bilo više kreveta nego mesta za hodanje. Zastao sam na trenutak i posmatrao ih kako spavaju. Dok sam ih gledao usnule, osetio sam tolpinu oko srca kakvu samo roditelj može da oseti. Imao sam težak dan i nadao sam se da su one stekle još jednu ili dve srećne uspomene na još je​dan dan od​ra​sta​nja. Ko zna? Možda ih je to ojačalo, možda su postale malo spremnije za snalaženje u haotičnom svetu koji će jednog dana naslediti. Nadao sam se da je tako. Kako se stvari od​vi​ja​ju, imao sam uti​sak da će im sva​ki atom sna​ge do​bro doći. Deca mogu da budu zahtevna, često nemoguća, ali ima trenutaka kad vidite da se vaš trud za​i​sta is​pla​tio. Da ste mo​žda ipak dali sve od sebe. Ispunjen osećajem topline i nežnosti, otišao sam u kuhinju po pivo. Otvorio sam li​men​ku mi​ler haj laj​fa kad je Meri Ke​trin ušla sa zad​nje ve​ran​de no​se​ći knji​gu i ćebe. Dok sam stajao i zurio u nju usne su mi se polako razvukle u osmeh. Pena od piva mi se prosula po ruci, ali sam se i dalje smeškao. Mislim da ne umem da objasnim koliko sam se ob​ra​do​vao što je vi​dim. Bila je pre​pla​nu​la i bli​sta​la je. Iz​gle​da​la je fan​ta​stič​no. – Iz​gle​daš… fan​ta​stič​no – re​kao sam. – Da, fan​ta​stič​no, Majk – od​vra​ti​la je. – Zar je to to​li​ko čud​no? – Ne. Ja bih re​kao da je sreć​na okol​nost. – Za koga? Dru​gi put te ve​če​ri ostao sam bez tek​sta. Stvar​no sam za​rđao u ovim stva​ri​ma. – Hej, ho​ćeš da ide​mo na rok kon​cert u Šu​gar Bo​u​lu? Meri se osmeh​nu​la. Ja sam joj uz​vra​tio. – Ti probudi Šejmusa – rekla je, zakolutavši svojim irskim očima. – Ja odoh da uz​mem ja​pan​ke.

98. Sigurna kuća koju je Apt iznajmio u Dvadeset devetoj ulici između Leksingtonove i Treće bila je mala gradska vila od cigle s garažom za jedna kola. Pošto je s pločnika daljinski otvorio vrata garaže, uvezao je S65 i zatvorio vrata za sobom. Ostavio je upaljen motor i sa su​vo​zač​kog se​di​šta zgra​bio ko​fe​re pune go​to​vi​ne. Ovo neće dugo tra​ja​ti. Iz ormara u spavaćem delu kuće bez pregradnih zidova, izvadio je ranac marke nort fejs. Unu​tra je imao ne​ko​li​ko vo​zač​kih do​zvo​la i pa​so​ša sa svo​jom sli​kom. Platio je sto hiljada dolara za njih kanadskom falsifikatoru koji je upravo izašao iz zatvora. Bili su izvrsno urađeni i bilo je skoro nemoguće razlikovati ih od pravih. Pokupio je bio nekoliko trikova od obaveštajaca s kojima je nekad radio. Znao je imena ljudi kojima je mogao da se obrati kad mu nešto zatreba, na primer oružje, dokumenta, bilo šta. Va​žno je ima​ti do​bre veze. Kad je prebacio ranac s dokumentima preko ramena, pogledao je u vreću za odela koja je, štrčeći, visila iznad ranca. U njoj je držao odeću i opremu, kao i istražni materijal koji je prikupio pripremajući se za poslednji napad. Načas ju je osmotrio sa žaljenjem. Tolike pripreme zabadava. Šteta, pomislio je i izašao. Šta se tu može. U nekom drugom ži​vo​tu. Kad se vratio u garažu, sedeo je neko vreme za volanom mercedesa, zamišljen. Planirao je da ode u Nju Orleans, gde je živela lepa devojka s kojom je išao na Gradski koledž, ali više nije bio toliko siguran da bi to trebalo da uradi. Ovde je podigao veliku pra​ši​nu sa svim tim ubi​stvi​ma. Šta ako je ona vi​de​la ve​sti? Na kraju je odustao od te ideje i odlučio da ode na Ki Vest na produženi odmor. Da hladi noge u Meksičkom zalivu dok ne smisli šta će. S prepunim koferima koje je sad imao uz sebe, sva​ka​ko nije mo​rao da žuri. Otvorio je vrata garaže i turirao motor mercedesa. Sedeo je u kolima i slušao gromko urlanje motora zureći u otvoren put ispred garaže. Veče je bilo toplo i prijatno. Niz padinu Dvadeset devete ulice oko uličnih lampi lebdela je izmaglica. Bio je to jedan od onih magičnih trenutaka u Njujorku kada imaš osećaj da je sve tvoje, zgrade, ulice, sve je sa​gra​đe​no samo za tebe, čeka te, vrti se oko tebe. I dalje je samo sedeo. Šta to radi, dođavola? Šta čeka? Obavio je svoje. Vreme je da krene na put i upozna osećaj slobode koji pruža osam miliona dolara, da vidi koliko može sa​mog sebe da usre​ći. Ali nije krenuo. Umesto toga, ugasio je motor, zatvorio vrata garaže i vratio se u kuću. Kada je ponovo izašao, nosio je vreću za odela. Položio ju je na prednje sedište preko ko​fe​ra s nov​cem i za​gle​dao se u nju. Verovatno se ponašao nerazumno, ali jednostavno nije mogao da ostavi stvari nezavršene. Nebitno je što je Dukes rekao kako se Lorens predomislio. Znao je šta bi Lorens želeo da on uradi. Razumeo je momčinu bolje nego iko drugi. Možda čak bolje i od nje​ga sa​mog. Lorens je mnogo učinio za njega. Nije reč o novcu. Shvatio je da to nikad nije bilo najvažnije. Reč je o prijateljstvu. O poverenju, poštovanju. Lorens mu je bio kao otac, a

to je ne​pro​ce​nji​vo. Uo​sta​lom, po​mi​slio je dok je po​no​vo otva​rao vra​ta ga​ra​že tu​ri​ra​ju​ći mo​tor. Uvek je za​vr​ša​vao svo​je mi​si​je. Otvorio je rajsferšlus vreće za odela i izvadio odštampan papir s Map​kve​sta za po​sled​nju metu i uklju​čio na​vi​ga​ci​o​ni si​stem u mer​ce​de​su. Polazište?, čulo se s ekra​na. Menhetn, ot​ku​cao je. Odredište? Aptu su pr​sti na​čas ne​po​mič​no leb​de​li iz​nad ta​sta​tu​re, a po​tom je uku​cao: Brizi Point, Kvins.

99. Bilo je malo posle ponoći kad je Karl Apt izašao kolima ispod pretposlednje stanice linije A u Ro​kve​ju u Kvin​su. Na znaku je pisalo da je to stanica Plaža Sto peta ulica, ali u vidokrugu nije bilo nikakve plaže. Video je samo bodljikavu žicu oko nekakve fabričke hale. Neke solitere koji su ga pod​se​ća​li na mra​vlje ko​lo​ni​je i za​pu​šten te​ren za bej​zbol. Kad se spustio južnije okolina se prolepšala. Čisti pločnici. Pokošeni travnjaci. Svici koji su svetlucali ispod bujnih krošnji drvoreda. Posle nekog vremena teren se izravnao kao u bli​zi​ni vode, a nebo je od​jed​nom bilo svu​da. Primetio je da su na ulazima u uzane sporedne ulice pored kojih je prolazio postavljene male prepreke koje su onemogućavale prolaz i tada je došao do kraja puta. Ispred njega, iza zaštitne ograde išarane grafitima prostirale su se peščane dine, sre​br​na​sta lop​ta i šum ta​la​sa, pu​či​na. Napravio je polukružno skretanje gledajući u GPS. Dok se približavao odredištu ugledao je zatvoren supermarket lanca IGA i skrenuo na njegov prazan parking. Sa zadnje strane marketa blizu rampi za utovar, parkirao je mercedes pored izubijane, za​rđa​le pri​ko​li​ce ka​mi​o​na s osam​na​est toč​ko​va. Podigao je krov kabrioleta, otvorio torbu i presvukao se. Izvadio je električni brijač sa dna tor​be i uklju​čio ga u upa​ljač za ci​ga​re​te po​mo​ću adap​te​ra koji je ku​pio u Ra​dio Šeku. Gotovo, isključio je brijač i pogledao se u retrovizoru. Sada je imao čiroki frizuru. Brzo je sta​vio pi​lot​ske na​o​ča​re za sun​ce i obu​kao sta​ru voj​nič​ku jak​nu. Bio je obučen kao Travis Bikl, antiheroj iz klasika Martina Skorsezea iz sedamdesetih „Taksista”. Bikl, koga igra Robert de Niro, bio je, baš kao Apt, vojnik koji je postao ubica iz ube​đe​nja. Bio je to slo​žen svet ma​šte, ali baš u ta​kvim ma​šta​ri​ja​ma Lo​rens je naj​vi​še uži​vao. Za smrt istražitelja Majkla Beneta, Lorens je izabrao svog omiljenog njujorškog ubicu. U postavi jakne nosio je kameru s optičkim produžetkom. Kao i obično, sve je snimao. Čim završi, čitavu digitalnu traku, uključujući poslednju scenu velikog finala, staviće u kutiju Fe​dek​sa, koja će za dva dana stići Dejvidu Bergeru, Lorensovom bratu, svecu i po​zna​tom mu​zič​kom ge​ni​ju koji je ži​veo u Ka​li​for​ni​ji. Apt je izašao iz kola. Držeći se senovitog dela ulice žurio je niz Rokvej Point bulevar dok nije stigao do Ulice Spring, Benetovog bloka. Pošto je skrenuo levo počeo je da broji kuće. Male, neobične, naizgled ne preterano stabilne, maltene su se naslanjale jedna na dru​gu, ali zato se vrlo bli​zu čuo šum ta​la​sa. Dopalo mu se to mesto. Kao sva dobra mesta pored mora, odisalo je nečim starinskim, bezvremenim. Delovalo je kao usputna stanica, granična oblast na kraju sve​ta. Kada je stigao do Benetove kuće, prešao je ulicu i čučnuo u senku između dve kuće da osma​tra. Sva svetla su bila pogašena. Da li Benet spava i sanja slatke snove posle napornog dana iako opet nije us​peo da ga uhva​ti? Tako se či​ni​lo.

Čekao je skoro pola sata. Kada je prešao mračnu ulicu, video je da se sa sveže ofarbane ograde trema vijori američka zastava. Apt je zavrteo glavom. Majk, Majk, po​mi​slio je. Zar ne znaš da noću tre​ba da une​seš za​sta​vu u kuću? Zbunio ga je krš na verandi iza kuće. Izgledalo je kao rasprodaja oštećenih igračaka iz prodavnice Tojs Ar As . Dušeci na naduvavanje, vodeni pištolji, zarđali bicikl. Pazeći da ništa ne obori ušunjao se uz stepenice i provirio kroz prozor zadnjih vrata. Frižider iz Reganove ere, ogroman sto postavljen činijama za doručak, kašikama i savijenim sal​ve​ta​ma za uju​tru. Pre​bro​jao je bar dva​na​est me​sta. Šta se tu de​ša​va? Stajao je pognut obijajući bravu, kad je čuo nešto iza leđa. Dušek na naduvavanje koji je sta​jao po​red ste​pe​ni​ca bio je po​me​ren. Da li ga je ve​tar obo​rio? Ali nije bilo ve​tra. Onda ga je nešto hladno i tvrdo tresnulo po glavi i osetio je kako ga noge izdaju a tlo mu juri u lice.

100. Kad se Apt za​mu​će​nog po​gle​da pri​di​gao na ko​le​na, lo​ba​nju mu je pro​bi​jao vreo bol. Obrisao je oči. Ispred njega na poslednjem stepeniku trema stajao je klinac. Na ramenu je držao aluminijumsku bejzbol palicu. Dečkić od deset-jedanaest godina, hi​span​skog po​re​kla, no​sio je pi​dža​mu Jen​ki​ja. – Ko si ti? – upitao ga je mali, preteći palicom. – Video sam te kad si prošao pored mog pro​zo​ra. Ti si Fla​er​ti, jel​da? Za​što, do​đa​vo​la, ne mo​že​te da nas osta​vi​te na miru? Apt je podigao ruke jer je klinac vitlao palicom kao da će ga napasti. Nije mogao da veruje. Posle svega što je uradio, savladao ga je jedan desetogodišnjak? S palicom? Be​net mora da je pot​pu​no lud otac. – Če​kaj. Ni​sam Fla​er​ti – re​kao je Apt. – La​žeš. Iz​gle​daš kao lu​dak. Šta ti je to na gla​vi? Či​ro​ki ili tako ne​što? Apt je ustao držeći se za bolnu glavu i osmehnuo se. – Mislim da je došlo do zabune. Ti si Maj​kov sin? Ja ra​dim s tvo​jim ta​tom. I ja sam po​li​ca​jac. Kli​nac je za​stao. Bio je oči​gled​no zbu​njen. Apt je puc​nuo pr​sti​ma. – Izvi​ni. Stal​no za​bo​ra​vljam kako ludo iz​gle​dam. Tre​nut​no sam na taj​nom za​dat​ku. Apt je pri​me​tio da je de​ča​ko​vo lice omek​ša​lo i da se mali kaje. – Oh, baš mi je žao, gospodine. Nisam hteo da vas povredim. Mislio sam da ste neko dru​gi. Što ni​ste do​šli na pred​nja vra​ta? – To ti je bio dobar udarac – rekao je Apt prilazeći mu. – Mora da si najjači udarač u timu. – Aha. Gla​va vam kr​va​ri. Baš mi je žao. Do​ve​šću tatu. – U stvari, možeš li da sačekaš malo? – upitao je Apt i onda ga iznenada udario pesnicom u lice. Dečak je poleteo unazad i odbio se o ogradu trema a onda pao pravo na lice, one​sve​šćen. Apt je po​gle​dao u klin​ca a za​tim u kuću, raz​mi​šlja​ju​ći. Po​di​gao je dete na rame i si​šao niz ste​pe​ni​ce a po​tom iza​šao na uli​cu.

101. Pošto me je zvonjava telefona probudila u mraku, iskotrljao sam se iz kreveta i teturao se po sobi dok ga ko​nač​no ni​sam na​šao u dže​pu pan​ta​lo​na. Broj je po​či​njao sa 212, što pri​pa​da Men​het​nu, ali ni​sam ga pre​po​znao. Bio sam to​li​ko po​span da sam, ume​sto da se ja​vim, slu​čaj​no pre​ki​nuo vezu. Trljao sam oči zevajući. Nije ni čudo što sam toliko pospan. Meri Ketrin i ja smo se sinoć vratili prilično kasno s koncerta. Kao da to nije bilo dovoljno, glavni zabavljač, Šejmus i ja ostali smo da gledamo urnebesnu komediju iz ere „brata paka” iz osamdesetih koja se zvala Bože, pomozi nam, o katoličkoj školi za dečake u Bruklinu šezdesetih godina prošlog veka. I sâm sam iskusio mnogo sličnih prijateljstava, neuspeha, besmislenih stvari u Ri​dži​su, katoličkoj školi za dečake na Menhetnu. Ne se​ćam se kad sam se po​sled​nji put to​li​ko sme​jao. Taman kad sam krenuo nazad u krevet, telefon je ponovo zazvonio. Ovog puta sam us​peo da se ja​vim. – Be​net. – Tri sata je. Da li znaš gde su ti deca? – re​kao je neko s dru​ge stra​ne. Od​mah sam se raz​bu​dio. – Šta? – Tata? – čuo sam za​tim Ri​ki​ja. – Tata, žao mi je. Čuvši Rikijev uplašen glas skočio sam iz kreveta kao da me struja udarila. Posrćući po sobi u mra​ku na​le​teo sam na po​li​cu i obo​rio ne​ko​li​ko knji​ga i ra​dio. Jel’ ovo san?, pitao sam se pometen, zureći u prozor obasjan mesečinom. Ne. To je noć​na mora. Čuo sam kako neko uz​i​ma te​le​fon od Ri​ki​ja. – Ko je to, do​đa​vo​la? – Znaš ti ko je – oglasio se neznanac. – I znaš šta treba da uradiš. Mene je Lorens na​u​čio. Sad ću ja tebe na​u​či​ti. Apt! – Kar​le – re​kao sam. – Mo​lim te, Kar​le. Ura​di​ću šta god že​liš. Ne​moj mi po​vre​di​ti sina. – Dođi na plažu istočno od tvoje kuće, Benete. Bez oružja i policije. Imaš tri minuta pre nego što mu prerežem grlo. Tri minuta pre nego što ćeš na kolenima skupljati pesak na​to​pljen nje​go​vom kr​vlju. – Do​la​zim, do​la​zim! Ispustio sam telefon pokušavajući da razbistrim misli. Šta sam mogao da uradim? Kučkin sin je zvučao kao da je potpuno sišao s uma, a držao je Rikija. Navukao sam šorts i po​tra​žio ma​ji​cu, pa odu​stao. Ni​sam imao vre​me​na. – Majk? Šta je bilo? Šta se dešava? – doviknula je Meri Ketrin pošto su ulazna vrata od​jek​nu​la za mnom. Zaključio sam da ne treba da joj kažem. Apt je rekao da dođem sam. Zvučao je pre​vi​še uzru​ja​no da bih ga pro​vo​ci​rao. – Ni​šta, Meri. Vra​ti se u kre​vet – pro​sik​tao sam. – Kako to misliš ništa? – upitala je, izašavši za mnom. – Tri ujutru je, za boga miloga!

Kuda si po​šao? Nisam imao vremena za to. Ne sad. Pošla je za mnom, a ja sam se pitao kako da je za​u​sta​vim. – Zar mo​ram da ti ka​žem? Idem da se vi​dim s Emi​li, u redu? Jesi li sad sreć​na? Meri se ukopala na stepeniku. Bilo mi je teško što sam je povredio, ali nisam imao iz​bo​ra. – Kako si mo​gao? – re​kla je vrlo tiho, a ja sam po​tr​čao. – Samo se vra​ti u kuću! – do​vik​nuo sam.

102. Molim te, bože, ponavljao sam trčeći. Molim te, molim te, molim te, da moj sin bude do​bro. Smiri se, smiri se. Mogu ja ovo da rešim, pomislio sam pokušavajući da se opustim onako zadihan. Mogu da razgovaram s Aptom. Da ga nagovorim da pusti Rikija. Bog mi je dao taj dar, veštinu da razgovaram s ljudima, da ih smirim, pogotovo ljude koji su na neki na​čin bili po​vre​đe​ni. Lju​de bo​le​snog uma. Pri​sta​ću na sve uslo​ve koje Apt bude po​sta​vio. To mi je du​žnost. Ne​mam iz​bo​ra. Suze su me pekle u očima, a pluća su mi se raspadala kad sam prešao betonsku stazu i zagazio na taman pesak. Primetio sam mesečevu četvrt iznad vode. Na horizontu su se vi​de​la cr​ve​na sve​tla, mala sve​tla sa bro​do​va, na ve​li​koj uda​lje​no​sti. Po​mi​slio da sam na po​gre​šnom me​stu i uhva​ti​la me je pa​ni​ka. Onda sam za​pa​zio neko kre​ta​nje po​red sto​li​ce za spa​si​o​ca, gde smo se Meri i ja lju​bi​li. O, bože! To su oni. Video sam muškarca koji je stajao pored Rikija. Imao je čiroki fri​zu​ru, voj​nič​ku jak​nu i na​o​ča​re za sun​ce. I ne samo to, dr​žao je nož pod gr​lom Ri​ki​ju! Nisam bio siguran da je to Apt. Izgledao je kao neki bezumnik. Lud, zao čovek od kojeg je zavisio život mog jedanaestogodišnjeg sina. Shvatio sam da je Riki zapravo u stolici, vezan lepljivom trakom. Crna izolir-traka bila mu je obmotana oko ruku, nogu i vra​ta. – Ovde sam – rekao sam i pao na kolena udaljen desetak metara. Bio sam obliven zno​jem. – Po​be​dio si, Kar​le. Haj​de da raz​go​va​ra​mo, jel’ može? Apt me je po​gle​dao is​ko​sa usa​na sti​snu​tih od besa. – Ustaj, Be​ne​te! Ustaj, faco. Mi​sliš da si opa​san? Usta​ni kao mu​ška​rac! – pro​de​rao se. Po​la​ko sam ustao. – Mo​že​mo ovo da re​ši​mo, Kar​le – ni​sam odu​sta​jao. – Re​ši​će​mo, nego šta – od​vra​tio je. – Šta če​kaš, Be​ne​te? Dođi i uhva​ti me! Sta​jao sam uko​čen. Tada sam primetio da u drugoj ruci drži bejzbol palicu. Riki je vrisnuo kad se Apt okre​nuo i uda​rio ga pa​li​com u leđa. – Ho​ćeš da me uhva​tiš? Onda dođi i uhva​ti me! – uz​vik​nuo je Apt. Potrčao sam prema njemu. To nije bila svesna odluka. Neka sila me je obuzela i naterala da se zaletim kroz mrak. Stopala su mi letela, prsti uranjali u pesak. Odvojio sam obe noge od tla kad sam se obrušio na njega. Mislim da nije očekivao da ću ga dohvatiti s tolike razdaljine. Ja to sigurno nisam očekivao. Video sam njegov preneražen po​gled pre nego što sam ga si​lo​vi​to obo​rio i iz​bio mu pa​li​cu iz ruke.

103. Obojica smo se brzo podigli na noge. Ja sam se prvi uspravio i svom silinom ga udario pesnicom u lice. Bio je to dobar udarac desnicom. Imao sam onaj isti osećaj kao posle savršenog zamaha štapom za golf kad loptica preleti dvesta metara preko čistine pravo do za​sta​vi​ce. Verovatno bi se time sve završilo da nisam zamahnuo previsoko i polomio mali prst udarivši ga u tvrdo čelo. Kad sam ga ponovo udario povređenom desnom rukom zaurlao sam od bola. Ovog puta pogodio sam ga u naočare i nos. U trenutku kad je vrisnuo ose​tio sam da je ne​što kvrc​nu​lo. Bio sam uveren da sam ga savladao, ali onda je navalio na mene urlajući poput zveri, zario mi palčeve u oči i zgrabio me za lice. Ruke su mu bile kao od čelika. Zario mi je pr​ste du​bo​ko u ob​ra​ze. Imao sam ose​ćaj da će mi iš​ču​pa​ti vi​li​cu kad me je od​gur​nuo. Sekund kasnije, kad sam ponovo pokušao da zamahnem pesnicom, Apt se zaleteo u mene i ose​tio sam mu​nje​vit uda​rac u de​snom boku. Spustio sam pogled. Iz boka mi je virila drška noža. Zurio sam u čelično sečivo za​ri​ve​no kroz la​stiš šor​ca tik iz​nad mog de​snog kuka, a onda je krv po​če​la da lip​ti.

104. Ponovo sam pao na kolena. Čitavo telo mi je zabridelo od bola. Osećao sam trnce kao da me prolaze žmarci, samo oštrije, kao da mi je neko kroz telo propustio struju niskog na​po​na. Um mi se pomutio, obnevideo sam. Iza mene, talasi su se razbijali o obalu. Klečao sam pla​še​ći se da do​dir​nem nož, po​čeo sam da se tre​sem usled gu​bit​ka krvi. Pre nego što sam stigao da se priberem, Apt me je sa strane šutnuo u glavu. Nosio je voj​nič​ke či​zme s če​lič​nim vr​hom, i od​mah sam se sru​šio dok mi je u gla​vi zvo​ni​lo. – To je sve! – viknuo je kad je zakoračio unazad i šutnuo me svom snagom u ne​za​šti​će​no me​đu​nož​je. Tada sam po​vra​tio. Lip​te​lo je iz mene iz svih te​le​snih otvo​ra. Sve me je bo​le​lo. Ne znam kako sam ustao, ali ustao sam. Potrčao sam niz plažu. Znao sam da hoće mene i želeo sam da me pojuri. Morao sam da odvučem tog bezumnika što dalje od svog sina. Nisam odmakao više od pet metara kada me je oborio s leđa. Zaurlao sam. Nož mi se zario još dublje u bok kad sam pao na stomak. Sad je bio baš duboko, oštrica je udarila u kost. – To je sve što možeš? – rekao je Apt pošto me je okrenuo i zabio mi kolena u ra​me​na. – Znaš šta ću sad da radim? – nastavio. Gurnuo je ruku u džep i izvadio nešto ta​mno​žuć​ka​sto, što se pre​si​ja​va​lo. Ne. Mo​lim te, ne, po​mi​slio sam. To je bio bok​ser. Izgubio sam svest kad me je udario u slepoočnicu. Kad sam se povratio imao sam ču​dan ose​ćaj u sle​po​oč​ni​ci. I samo oko kao da mi je bilo u čud​nom po​lo​ža​ju. – Ovo je Lorens želeo. Nije želeo da te upucam, niti da te ubijem nožem, već da te izubijam na smrt. Rekao je da želi da osetiš to. Želeo je da heroj, istinski dobar čovek oseti kako je to biti na njegovom mestu, kako je biti na dnu, biti niko i ništa. Zato nemoj mene da kri​viš, Be​ne​te. Ne za​bo​ra​vi, ja sam samo ku​rir. Kad je ponovo zamahnuo, polomio mi je vilicu. Moje lice, čitavo moje biće kao da je bilo iz​lo​mlje​no po​put sla​ga​li​ce ra​sta​vlje​ne na ko​ma​de. Obilno sam krvario, bio sam skoro bez svesti i jedva sam disao. Osećao sam kako brzo to​nem, kao na​su​kan brod, a onda sam čuo ne​či​ji glas. – Ne mr​daj! Nisam znao čiji je to glas. Prvo sam pomislio da su se možda bogovi spustili na Ze​mlju. Onda sam pre​po​znao boju gla​sa, vi​si​nu i ja​či​nu. Bio je to autoritativan ton kojem su nas učili na policijskoj akademiji. Shvatio sam da je to glas policajca. Glas jednog jedinog policajca odjekivao je u pustoši moje svesti, i to je bio naj​sla​đi zvuk koji sam ika​da čuo. – Polako, polako. Samo se zezamo – rekao je Apt podižući ruke iznad glave pošto se odvo​jio od mene. Onda sam po​no​vo čuo:

– Ne mr​daj! Ali ovaj glas je bio drugačiji. Isti autoritativan ton, ali ne i ista osoba Neverovatno. Još je​dan po​li​ca​jac! Sti​gla je ko​nji​ca. – Ne mr​daj, đu​bre! – čuo se žen​ski glas tre​nu​tak ka​sni​je. – Čuo si me. Diži ruke! – dru​gi glas. – Dole, dole! Sada sam čuo ceo hor. Shvatio sam da su to moje komšije. Policajci iz Brizi Pointa, puk po​li​ca​ja​ca na od​mo​ru pri​te​kao mi je u po​moć. – Na ko​le​na, gma​zu! Ono što se zatim dešavalo, ostalo je obavijeno maglom. Apt je zaurlao i nešto je kvrcnulo. Čulo se krckanje i pucketanje kao da neko baca petarde svuda oko mene, a ja sam za​rio lice u pe​sak kao noj kome je sve​ga do​sta i iz​gu​bio svest. – Do​bro, do​bro. Haj​de, haj​de. Mo​ra​mo da po​žu​ri​mo. Trgao sam se i probudio, i dalje na stomaku, a tlo mi se ljuljalo pred očima. Osećao sam jedno dvadeset ruku na sebi; nosili su me, trčeći preko peska. U licu pored mog prepoznao sam Bilija Gintija, svog komšiju, policajca iz Jedinice za borbu protiv kriminala iz Bruklina. Video sam još jednog tipa iz mog bloka, Edgara Pereza, narednika iz konjice koji je imao nepokretno dete. Tu je bio i kršan momak opasnog pogleda, u dresu Metsa, i shva​tio sam da je to Fla​er​ti. Za​ja​pu​ren od tr​ča​nja, dr​žao me je ne​žno kao bebu. Moji pri​ja​te​lji i kom​ši​je, he​ro​ji svi do jed​nog, po​ku​ša​va​li su da mi spa​su ži​vot. Odjednom smo zastali. Hteo sam da zahvalim Flaertiju, da se izvinim, ali on me je ućut​kao. – Da se nisi usudio sad da se predaš – rekao je. – Šalju helikopter po tebe. To će biti su​per​vo​žnja, bla​go tebi. – Majk, Majk – čuo sam Meri Ke​trin u da​lji​ni. Ne​gde u bli​zi​ni čuo sam Ri​ki​ja kako pla​če. Oh, hva​la ti, bože. Do​bro je. – Kažite mu da je sve u redu. Da sam dobro – promumlao sam, ili sam bar pokušao. Za​grc​nuo sam se gu​ta​ju​ći krv, sla​nu i gu​stu po​put lep​ka s me​tal​nim opilj​ci​ma. – Prestani, Majk. Ne pokušavaj da govoriš – rekla je Meri Ketrin kad se obrela pored mene. Za​zvo​nio mi je mo​bil​ni te​le​fon. – Ja​vi​ću se. Ja​vi​ću se. Za mene je – za​kr​kljao sam kre​nuv​ši ru​kom da ga iz​va​dim. Tada mi ga je Meri Ketrin izvadila iz džepa i bacila ga. Zagledao sam se u displej u pe​sku koji se pa​lio i ga​sio, sa​bla​sno​plav, dok je te​le​fon upor​no zvo​nio. Onda sam podigao pogled prema Meri Ketrin. Setio sam se kako je čarobno izgledala one noći kad je ronila u moru. Poželeo sam da možemo to sada da uradimo. Da se spustimo do vode držeći se za ruke i zaronimo pod talase gde je tiho i mračno, tiho i mir​no, dole u to​pli​ni mora koje nas uljulj​ku​je.

Epi​log

105. Se​dim po​red pro​zo​ra u spa​va​ćoj sobi svog sta​na. Čudna svetlost boje nikla obasjava puste ulice. Nema ni kola ni ljudi. Blistavo svetlo treperi u beskrajnim nizovima praznih prozora. S desne strane, iza zgrada nalazi se reka Hadson, ali ne vidim nikakvo strujanje na površini vode. Sve je nepomično kao na slici. Na trenutak vetar mi nanosi zavesu u lice, ali ona odmah pada, nepomična, i znam da je vre​me sta​lo. Sedim na naslonu kreveta, što je čudno jer se moj krevet uopšte ne nalazi blizu prozora. Onda shvatim da to nije moj sadašnji stan na Vest End aveniji. Ovo je u stvari moj stari stan, garsonjera koju smo Mejv i ja iznajmljivali u nesigurnom delu Riversajd draj​va kad smo se ven​ča​li. U tom trenutku neko me je zagrlio s leđa. Želim da se okrenem, ali ne mogu. Pa​ra​li​san sam. Kosa mi se ježi na po​tillj​ku dok mi se ne​či​ja bra​da na​sla​nja na rame. Majkl, mek glas s ir​skim na​gla​skom ša​pu​će mi na uvo. To je moja pokojna žena, Mejv. Živa je. Osećam toplotu njenih ruku, njen dah na uvetu, obrazu. Pipam sebe, proveravam mesto gde mi je Apt zario nož, tražim posekotine na smrskanom licu, ali sve je nestvarno glatko. Preplavljuje me osećaj ne​o​pi​si​ve tuge. Ne, opo​mi​nje me u tre​nut​ku kad su mi na​vr​le suze. Ali go​to​vo je, pla​čem. Ne, po​no​vo kaže, ose​ćam njen prst kako mi bri​še suze i spu​šta mi se na usne. Ovo nije kraj. Nema kra​ja. To je do​bar deo. Kako su moje bebe? Je​dva do​la​zim do daha ko​li​ko pla​čem. Dušo, da vidiš samo Džulijanu. Tako je hrabra i sposobna, baš kao ti. A Brajan je kru​pan, di​van, uč​tiv mla​dić. Baš kao ti, kaže Mejv. A ostali… Edi je tako smešan, kao i Trent. Mlađe devojčice mi već izmiču. Pink je čas vragolasta, čas mazna. Ne mogu da držim korak s njima. Oh, bože, bila bi tako ponosna na njih. Ponosna sam, Majkl. Vidim ih ponekad. Kad sam im potrebna, tad sam s njima. I to je do​bar deo. Pružam ruke i odjednom je držim oko tankog struka. Onda prelazim prstom preko nje​ne bur​me. Vra​tio sam ti se. Znao sam da hoću. Ni​kad ni​sam sum​njao u to. Steže mi ruku i u tom trenutku tuga u meni nestaje i obuzima me pulsirajuća toplina. Ispunjava me mir. Odjednom čujem prasak, u ušima mi huči, sve jače, kao tutnjanje vode kroz cev. Kre​vet se tre​se. Ho​ćeš li mi sve po​ka​za​ti?, pi​tam, dr​že​ći je očaj​nič​ki za ruku. Na​rav​no, Majkl, kaže i pu​šta mi ruku. Ali ne sad. Još nije vre​me. Ali ja ne želim da se vratim, vičem. Ne još. Imam toliko pitanja. Šta je s nama? Šta s Meri Ke​trin?

Znam da ćeš biti dobar prema njoj, Majkl, Mejv viče nadjačavajući sve glasnije hu​ča​nje. Po​zna​jem te. Ti se ni​kad ne bi po​i​gra​vao ne​či​jim sr​cem. Okre​ćem se. Ali Mejv više nema. Nema ničeg. Sve je nestalo. Moja soba, blok, grad, planeta. Nema ničeg sem buke koja me guta ce​log dok gu​bim dah, ob​ne​vi​deo.

106. Isprva nije bilo ničeg osim crnila i bola, i pištanja koje nikako da prestane. Kao da je ptica ušla u mene i pokušava da se probije kljunom napolje. Dve velike ptice grabljivice. Jed​na u mom boku, dru​ga u licu. Otvorio sam oči koje su me pekle. Iza prozora sunce se presijava na nepoznatom par​kin​gu. Na auto-putu u da​lji​ni au​to​mo​bi​li kao uvek jure pod ve​drim pla​vim ne​bom. Riđokosa sestra, okrenuta leđima, pomera neka kolica u ćošku. Kad sam zaustio da je pozovem ponovo sam osetio ukus krvi, vrtoglavicu i slabost, mučninu u stomaku i opet sam iz​gu​bio svest. Kad sam se ponovo probudio, oči su mi se polako privikavale na sive obrise. Prvo sam pomislio da ljudi stoje oko mene, ali onda sam shvatio da su to baloni. Svetlucavi crveni i plavi baloni s helijumom. Bilo ih je skoro isto onoliko koliko ih je izletelo iz Karlovog dim​nja​ka u fil​mu Gore. Grčeći se od bola skrenuo sam pogled s njih. Lice i bok bili su mi vreli i zategnuti i osećao sam užasno peckanje i svrab. Najgori je bio taj osećaj da mi se koža zateže, od gla​ve do pete. Kao čar​šav koji se cepa. – Hvala ti, bože. Oh, hvala ti, bože – neko je rekao. Bio sam siguran da to nisam bio ja. Se​kund ka​sni​je ugle​dao sam Šej​mu​so​vo lice is​pred sebe. – Ne​moj mi, mo​lim te, reći da vr​šiš po​sled​nju pri​čest. – Ne, ne, imaš još barem pedeset godina da se zlopatiš u ovoj dolini suza, ti ludi kuč​kin sine. Na​smrt si nas sve is​pre​pa​dao. – Ko​li​ko dugo sam bio u ne​sve​sti? – Ovo je tre​ći dan. – Kako je…? – Apt? Mr​tvi​ji ne bi mo​gao biti – za​čuo se dru​gi glas. Emi​li Par​ker se po​ja​vi​la po​red mog dede. – Meri Ketrin te je pratila do plaže. Kaže, kad je videla kako se bijete, otrčala je nazad i počela da zvoni od vrata do vrata. Izgleda da se isplati imati policiju i vatrogasce u kom​ši​lu​ku kad si na od​mo​ru. Klim​nuo sam gla​vom. – Kako je…? – Tvo​je sta​nje? – do​vr​šio je Šej​mus. Od​mah​nuo sam gla​vom. – Meri Ke​trin. – Plakala je dva dana – rekao je Šejmus. – Ali mislim da je sad dobro, Majk. Ona je iz​u​zet​na de​voj​ka, ili bo​lje da ka​žem žena. – To je tačno – složila se Emili. – Spasla ti je život. I Rikiju. Svima vama. Oporavi se što pre, Majk. Zovi me kad budeš mogao. Moram sad da krenem. Hiljadu ljudi čeka da te vidi. Ste​gao sam Emi​li za ruku.

– Izvi​ni – pro​mr​mljao sam. – Zbog čega? – pi​ta​la je. – Što sam oti​šao iz ho​te​la. Osmeh​nu​la se. – Oti​šao si tamo gde tre​ba da bu​deš, Majk. Sad to znam. Uto se vra​ti​la ri​đo​ko​sa se​stra samo što je de​lo​va​la lju​ti​to. – Vre​me po​se​te je za​vr​še​no – re​kla je i po​gu​ra​la Šej​mu​sa pre​ma vra​ti​ma. – Opo​ra​vi se – na​re​dio mi je Šej​mus. – Hoću. – Obe​ćaj – do​vik​nuo je. Osmeh​nuo sam se. – Obe​ća​vam, oče – re​kao sam Po​no​vo sam za​spao. Kad sam otvo​rio oči, bio je mrak i sva moja deca su bila tu. U prvi mah sam se zabrinuo. Nisam želeo da me vide ovakvog. Majka im je umrla u bolničkom krevetu. Misilm da su za svoje godine videli dovoljno užasa. Ali minut kasnije ipak sam se osmeh​nuo gle​da​ju​ći nji​ho​va za​bri​nu​ta lica. Primetio sam da se svi trude da budu hrabri i da me nasmeju. A više od svih Meri Ke​trin. Hteo-ne hteo, pre​pla​vio me je ta​las bri​ge, lju​ba​vi i po​dr​ške. Malo kasnije, osmehnuo sam im se sa suzama u očima. Nisam mogao tome da se odu​prem. Nema svr​he opi​ra​ti se. – Po​lju​bi​te svog tatu – re​kao je Šej​mus mo​joj deci. I, ne​ve​ro​vat​no, svi su upra​vo to ura​di​li, ne​ka​ko u isto vre​me.

Be​le​ške o au​to​ri​ma Džejms Paterson je autor veoma popularnih serijala Praj​vit, Maksimum Rajd, Veštica i ve​štac i Med Head, kao i detektivskih serijala Ženski klub za rešavanje ubistava i onih čiji je junak Aleks Kros. Njegove knjige se prodaju u tiražima većim od dvesta pet miliona primeraka godišnje. Godine 2010. osvojio je nagradu za dečjeg pisca godine. Živi na Flo​ri​di. Majkl Ledvidž, pisac irskog porekla, rođen je i živi u Bronksu. Diplomirao je na Univerzitetu Men​hetn, oženjen je i ima dvoje dece. U saradnji sa Džejmsom Patersonom napisao je serijal o njujorškom istražitelju Majklu Benetu. Sa Džejmsom Patersonom sa​ra​đi​vao je i na knji​zi The Dan​ge​ro​us Days of Da​ni​el.

1)

Njujorški ulični zabavljač koji obično nastupa na Tajms skveru obučen u veš, kaubojski šešir i čizme. (prim. prev.) <<<

2)

Eng. sleng: ma​ri​hu​a​na. (Prim. prev.) <<<

3)

It.: Maj​ko bož​ja. (Prim. prev.) <<<

4)

Fr.: Želimo ti srećan rođendan. Najiskrenije ti želimo sreću. Puno ljubavi i zdravlja. Srećan rođendan! (Prim. prev.) <<<