БАЛКАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ -9.поглавље Европско подручје почетком XVII века: три круга; земље на северу Дунава, најудаљеније од центра Царства, су чиниле спољашњи круг , јер их је било најтеже контролисати; у оквиру тог круга су се налазиле 2 румунске земље: Молдавија и Влашка, које нису чиниле интегрални део Царства, већ су биле одвојене земље хришћанских трибутара, нека врста врста вазалн вазалних их држава држава;; оне су задржа задржавал валее своје своје владаре владаре,, племст племство, во, које које су бирали бирали међу међу главним породицама, али је њих морала да потврди Порта; задржавали су своје политичке инсти институц туције ије,, друштв друштвену ену органи организац зацију ију и традиц традицио ионал налне не везе везе са суседи суседима: ма: Хабзбу Хабзбурзи рзима, ма, Пољском, Трансилванијом и Русијом; султановим цивилним, војним и верским званичницима је био забрањен приступ; осно основн внаа обав обавез езаа ваза вазала ла била била је испл исплат атаа годи годишњ шњег ег триб трибут ута, а, проп пропра раће ћена на друг другим им покл поклон оним имаа у новц новцу у и нату натури ри ( пешкеш); пешкеш); војво војводе де су мора морале ле да след следее султ султан анов ову у спољ спољну ну политику, «да буду пријатељи његових пријатеља, и непријатељи његових непријатеља», и да за султанову војску пошаљу одређени контигент војника; ово правило није спречило неке војводе да одступе од њега, па је влашки војвода Михајло Храбри покренуо војни поход против Османлија 1595., али је уз помоћ Хабзбурга убијен; Сулејман Величанствени је желео да и од Угарске начини вазалну државу тог типа, када је признао Јована Запољу за угарског краља после битке код Мохача; Запољина смрт и прете претензи нзије је Фердин Фердинанд андаа Хабзбур Хабзбуршко шкогг су натера натерале ле Сулејм Сулејмана ана да промен промени и полити политику, ку, те је централну Угарску директно потчинио свом царству, створивши Будимски беглербеглук, а статус вазала је резервисао за источни део Угарске, у чијем се средишту налазила кнежевина Трансилванија, док су север и запад Угарске остали Хабзбурговцима; Сулејман је Јована Жигмунда, Запољиног сина, крунисао за краља «Трансилванских земаља»; ипак, вазалски односи Трансилваније су били лабави, и њен трибут је увек био знатно мањи него влашки и молдавски; Трансилванија је стално била на удару Фердинанда, па је Јован Жигмунд био принуђен да споразумом о миру у Сатмару 1565., што је потврђено споразумом у Спиру 1570, призна врховну власт Хабзбурга, постајући тиме двоструки вазал; Транси Трансилва лваниј нијаа је унутар унутар своје своје државе државе задржа задржала ла првоби првобитну тну органи организац зацију ију услед услед етничког и верског плурализма; у њој су постојале 3 «нације» чија су права била призната: Мађари Мађари,, Секељи Секељи (мађар (мађарофо офона на заједни заједница) ца) и Саксон Саксонци, ци, колони колонисти сти немачк немачког ог порекл порекла, а, док Руму Румуни ни нису нису приз призна нати ти као као наци нација ја;; исто исто тако тако,, пост постој ојал алее су и 4 приз призна нате те рели религи гије је:: (Саксонци), и Унитаријан Унитаријанска ска црква католичан католичанство ство и калвиниза калвинизам м (Мађари), (Мађари), лутеранств лутеранство о (Саксонци),
-
коју је 1564. основао бискуп Клужа, Фрањо Давид (Секељи); друге вероисповести су толерисане, али нису биле и «признате»; што што се цент центра ралн лнее Угар Угарск скее тиче тиче,, која која је зајед заједно но са вели велики ким м делом делом Хрват Хрватск скее и Темишв Темишварс арски ким м Банато Банатом, м, била била интегр интегриса исана на у Царств Царство, о, била била је сведена сведена на режим режим какав какав је обично постојао у османским провинцијама, издељена на санџаке, уз тимарски систем, као и систем фискалних агената, кадија и гарнизона; Угарска је била тампон-зона у сукобима Хабзбурговаца и Османлија од 1526-1606, тако да не треба да изненади њено нагло осиромашење, и прелазак са ратарства на сточарство; ова османска провинција на самим границама османске експанзије у Европи, толико удаљена од престонице, је показивала више других особености; муслиманско становништво, сведен сведено о на мали мали број број админи администр страто атора, ра, војник војника, а, трговац трговацаа и занатл занатлија ија,, било било је смеште смештено но у неколико великих градова и утврђења, као што су Будим, Пешта, Печуј, Секешфехервар и Сегедин, где су заменили избегле Угре и Немце; већина ових муслимана нису били Турци, већ исламизирано становништво из Босне;
1
села су остала потпуно хришћанска, а исто је било и са десетак градова у средишту низије, међу којима су Нађкереш, Кечкемет и Цеглед били усмерени ка једном посебном развоју; становници руралног порекла ових «равничарских градова» у прошлости је успело да се ослободи неких пореза угарских великаша, а када су Османлије стигле, оставиле су им широку широку аутон аутономи омију ју – станов становниш ништво тво је управљ управљало ало само, само, а једини једини контак контактт са османс османским ким властима имало је у убирачима харача; ипак ипак,, овде овде је влад владао ао режи режим м двоструког двоструког сизеренств сизеренства а , који који је предс предста тављ вљао ао друг другу у особен особеност ост угарск угарскее ситуац ситуације ије:: по том систе систему, му, једна једна насеоби насеобина на је плаћал плаћалаа порез порез обема обема страна странама, ма, како како османс османској кој,, тако тако и хабзбу хабзбуршк ршкој, ој, с обзиро обзиром м на близин близину у грани границе; це; у случај случају у «равничарских градова», угарски великаши су, иако ван земље, убирали порезе у градовима који су некад зависили од њих, иако су сад били у османским рукама; одлазак Угара услед турског освајања је омогућио долазак босанских муслимана у градове, и шире, фаворизовао српску имиграцију у провинцијама на југу земље: у Бачкој, Барањи, Банату, Славонији и данашњој Војводини;Румуни су тада емигрирали источно од Тисе; други круг су чиниле чиниле терито териториј ријее омеђен омеђенее на северу северу Дунаво Дунавом м и Савом, Савом, на истоку истоку северном Бугарском и долином Вардара; ова област је јаче интегрисана у Царство, а опет релативно удаљена од центра власти, имала је карактер пограничне територије према Венецији и Хабзбурзима, и била је отворена према спољном свету: Централној Европи и Средоземљу; и овде је муслиманског становништва било у неким градовима, насељима на путевима освајања и на некадашњим границама; муслиманског становништва је било и у селима, али не због турске колонизације, већ због преобраћења у ислам, и то у Босни и Албанији; Босну и Херцег Херцегови овину, ну, Црну Црну Гору, Гору, Србиј Србију, у, Албани Албанију ју и други круг је обухватао: обухватао: Босну Грчку; била је на снази уобичајена провинцијска организација Царства, али са одређеном дозом изузетака и компромиса; трговачка трговачка република република Дубровник је успе успела ла да себи себи обезб обезбед еди и посе посебн бну у пози позици цију ју,, просперитет и важност захваљујући живој трговачкој активности и позицији излаза Балкана на Јадранско море; дубровачки трговци су били потчињени Венецији, па затим Угарској, али су на крају у Османском Османском царству нашли заштитника заштитника од покушаја покушаја Венеције да их потчини себи, тако да су постали османски вазали 1458. и од тада је Дубровник редовно плаћао намете султану; султану; захваљујући захваљујући томе, томе, Порта је Дубровнику Дубровнику омогућила омогућила трговачке трговачке повластиц повластицее у виду ниских царина; њихова трговина имала је упориште у свим центрима османске Европе, изузев западне Босне, Грчке и југа Бугарске; њихове колоније су биле организоване у самоуправне општине на челу са трговачким скупом и уживале су фискалне привилегије; Црна Гора, приро природно дно заштић заштићена ена плани планинам нама, а, одолев одолевала ала је све до 1499. османским освајањима, а исте године је и црногорски излаз на море, Котор, предат Млечанима; због немогућности организовања тимарско-спахијског система услед локалних побуна, Османлије су Црну Гору претвориле у царски хас; сиромаштво ресурсима је одвратило Османлије од значајнијих иницијатива за успостављање непосредне контроле, тако да су се задовољили лабавим сизеренством на бази теократије: почев од 1515. православни владика Цетиња је носио титулу кнеза-владике Црне Горе, а бирао га је народ и свештенство; с вештенство; Кастриота у Албанији, раније раније османско османско присуство је угрожено угрожено устанком устанком Ђурђа Кастриота између 1444-1466, тако да је званична управа и тимарски систем успостављен само на југу земље, земље, међу међу Тоскам Тоскама; а; северн северно о од реке реке Шкумбе Шкумбе у планин планинама ама,, друга друга етничк етничкаа група, група, Геги, Геги, задржали задржали су одређену одређену аутономиј аутономију у у оквиру оквиру традицион традиционалног алног племенског племенског система; система; основна основна једин јединица ица била била је племе племе (фис), (фис), предвођ предвођено ено најста најстариј ријим им мушким мушким чланом чланом;; једно једно или више више племена племена чинило чинило је аутономну аутономну територија територијалну лну јединицу, јединицу, бајрак, бајрак, на чијем чијем се челу челу нала налази зио о бајрактар, бајрактар, наследни вођа који је судио по обичајном праву; више бајрака чинило је племе којим којим је управљ управљао ао један један члан члан највиђе највиђени није је породи породице; це; скупшт скупштин инаа која која је окупља окупљала ла мушке мушке чланове племена се бавила значајнијим питањима; Османлије су тешко успевале да сакупе порез од овог непокорног становништва, и уместо тога с у добиле помоћне трупе; територију Грчке је сачињ сачињав авал ало о више више план планин инск ских их и изол изолов ован аних их зона зона чија чија је географска конфигурација терена допринела да их учини практично независним од османске власти; то је био случај са полуострвом Мајна на југу Пелопонеза, облашћу Сули у Епиру и
-
2
облашћу Аграфа на Пинду; такође, манастири на Светој Гори су образовали своју теократску православну републику, која је формално признавала власт султана, а од њ ега добила одређене повластице и ослобађање од неких пореза; позиција егејских острва, као што су Родос и Хиос, била је повољна за стварање самоуправе; у самим самим провин провинциј цијама ама су се јављали јављали посебни посебни случај случајеви еви где су градов градови и уживал уживали и привилеговани статус, као што су Сарајево и Јањина, настањени искључиво муслиманима, где трупе нису залазиле, а имали су право на самоуправу; међу Словенима и балканским Власима (?), неке заједнице су сачувале наследне вође, од преосманских освајања: на нивоу области кнез, кнез, на нивоу села примићур, примићур, чија је власт била потврђена султановим бератом; служили су као посредници између локалног хришћанског становништва и османских власти, обезбеђивали су ред и мир и помагали у убирању пореза; у Босни Босни и Херцег Херцегови овини ни је стара стара феудал феудална на класа класа предња предњачил чилаа у ислами исламизац зацији ији тих земаља земаља,, задржа задржавај вајући ући прито притом м део добара добара и утицаја утицаја;; хришћа хришћанск нско о стано становни вништв штво о је давало давало мартолосе, дербенџије и војнуке; први круг је обухватао Бугарску, Тракију, Тесалију, Македонију и Добруџу; у овим областима је централна власт била стриктна, најчвршћа и најригорознија, с обзиром да су ове области биле најближе двору у Истанбулу и Једрену; прве су освојене и прикључене царству, па су тако изгубиле везе с остатком Европе; муслимански елемент је био израженији, тако да је муслимана било не само у градовима, већ и на селима где су чинили муслиманску рају; та раја могл моглаа је да поти потиче че од прео преобр браћ аћен еног ог лока локалн лног ог стан станов овни ништ штва ва као као што што су Пома Помаци ци – исламизирани Бугари, али су у њу уврштавани и Татари, емигранти турског рода, који су дошли из Анадолије по освајању Добруџе; турска колонизација је била масовна само до XV века, тако се објашњава да су Турци населили само провинције које су прве освојене – касније, услед надирања Сафавида, прекинута је миграција турских племена из централне Азије, па је Анадолија престала да буде извор емиграције ка Европи;
Класичан режим: нацрт биланса; османске власти нису тежиле преобраћењу локалног становништва и отуђивању од традиције, већ су му омогућили контакт са спољним светом, очување институција и обичаја у зонама са широком аутономијом; иако су у периоду освајања Османлије знале да знатно опустоше области, оне су одмах након освајања тежиле да успоставе ред, да установе тимарски систем и редовно плаћање поре пореза за;; нису нису мењал мењали и стар стари и фиск фискал ални ни сист систем ем,, чак чак су га и убла ублажа жава вали ли,, а регу регула лати тива ва за провин провинци ције је је одређи одређивал валаа обавезе обавезе подани поданика, ка, замењу замењујућ јући и државн државним им законо законом м похлеп похлепу у и произвољност бивших локалних феудалних односа; османски режим није показивао склоност ка асимилацији, што је било од значаја за области са примарно хришћанским становништвом; поред јеврејских градских колонија и јерменских насеобина, Балканско полуострво је било било насеље насељено но католи католицим цимаа у Босни Босни,, Херцег Херцегови овини ни и на северу северу Албани Албаније, је, док су остата остатак к полуострва чинили православци; Турци су 1393. укинули Бугарску патријаршију, а 1459. су исто учинили и са Српском; овакав развој догађаја је омогућио грчкој патријаршији да поврати свој потпуни суверенитет; став Мехмеда II је био одлучујући, пошто је он, да би одржао добре односе са становништвом покореног Цариграда и онемогућио га д а затражи помоћ од западних хришћа хришћана, на, постав поставио ио Георги Георгија ја Сколар Сколарија ија,, грчког грчког свеште свештени ника, ка, за патриј патријарх архаа под именом именом Генадије; цари царигр градс адско ком м патр патриј ијар арху ху је дата дата духо духовн внаа прев превла ласт ст над над свим свим право правосл слав авни ним м хришћанима у Царству; целокупно високо свештенство је било ослобођено џизје, владике и манастири су могли да имају тимаре, а црква је играла значајну улогу у османској власти; патријарха је потврђивао султан бератом, након избора од стране синода; патријаршија је намири намиривал валаа своје своје обавез обавезее Ризниц Ризници и првоби првобитн тно о у виду «покло «поклона» на» (пешке (пешкеша) ша),, а затим затим је регуларно убиран харач, од 1474.; деловање верских власти је још увек било усредсређено на духовност, док су правну моћ имале на свештенство, и код лаика за питања приватног права (венчање,наслеђе) и верског
-
3
васп васпит итањ ања; а; прес пресуд удее су биле биле доно доношен шенее на бази бази римс римско когг прав права, а, а глав главни ни извор извор је био био Хексабиблос Константина Харменопулоса из XIV века; монопо монопол л грчке грчке цркве цркве је у XVI веку веку био ограни ограничен чен,, услед услед релати релативне вне аутоно аутономиј мијее Охридске архиепископије, као остатка бугарске аутокефалне цркве, као и поновног обнављања српске аутокефалне цркве у виду Пећке патријаршије 1557, што је иницирао тадашњи велики везир Мехмед Соколовић, пореклом Србин, регрутован девширмом; на Балкан Балкану, у, као и у остатк остатку у Царств Царства, а, разне разне јевреј јеврејске ске и хришћа хришћанск нскее заједн заједнице ице су уживале статус зимија, зимија, који је исламским законом био намењен «народима Књиге» допалим под муслиманску власт; они су могли да задрже своја обредна места и да исповедају своју веру; ако су неки од султана падали у искушење да изврше масовно преобраћење, супротно одредб одредбама ама шеријат шеријата, а, они би од тога тога били били одвраћа одвраћани; ни; под таквим таквим услови условима, ма, спрово спровођење ђење девширме у Анад Анадол олиј ији и и на Балк Балкан ану у предс предста тављ вљал ало о је једи једино но знач значајн ајно о непо непошт штов овање ање толеранциј толеранцијее коју је прописивао прописивао шеријат; шеријат; ипак, та мера је омогућавала омогућавала појединци појединцима ма који су њоме обухваћени успех и напредак у друштву, а тицала се једног малог дела хришћанског становништва; преобраћења осталих су била малобројна и покренута могућношћу успона на друштвеној лествици и фискалним погодностима; иако су немуслиманске заједнице Балкана захваљујући очувању своје вере и верских институција очувале и свој идентитет, њихове зимије у Царству су заузимале нижеразредну пози позици цију ју пода подани ника ка друг другог ог реда; реда; осим осим плаћ плаћања ања џизј џизјее и испе испенџ нџе, е, пост постој ојал алее су и друг другее дискриминаторске мере: немуслимани нису смели да јашу коња, нити да носе оружје (изузев хришћанских одреда – мартолоса, дербенџија, војнука), морали су да носе другачију одећу, одређени делови ношње и одређене боје су биле резервисане само за муслимане; шеријат је забрањивао да верске и цивилне грађевине «неверника» превазилазе у висини муслиманске, била им је потребна дозвола за поправку својих културних здања, док нова нису смели да граде, све њихове прославе су морале да протекну без икакве помпе; зимије су биле потуно потчињене султану, што је била главна клаузула у споразуму о зимијама, као интегралном делу централне власти, неопходним уточиштем од самовоље и пљачке локалних моћника;
1606-1774: транзиција; први знаци пометње у државној равнотежи су се јавили већ од друге половине XVI века, када је Царство захватила финансијска криза, пропадање класичних институција, рушење традиционалног поретка, губљење ефикасности војске, а кобно је било неприлагођавање у односу на противнике; споразум потписан код Житва-Торока 1606. је показатељ тог слома, када је султан услед исцрпљујућег «Дугог рата» са Хабзбурзима био принуђен да о миру преговара на бојном пољу да би добио одрешене руке у сукобу са Персијом; султан је Рудолфу Хабзбуршком признао царску титулу и назив цезара, а одустао је и да тражи трибут од германског монарха, тако да је симболично напустио тежње за свеопштом надмоћи; након реда и релативног мира у класичном периоду, балканске провинције су увучене у период немира, што због унутрашњих немира, што због директног увлачења тих провинција у европске ратове; период између споразума у Житва-Тороку и Кучук-Кајнарџијског мира из 1774., што је био почетак мешања Русије у османске послове и Источно питање, био је период транзиције за балканске провинције; старе институције су остале на снази, али су под утицајем кризе система промениле своју суштину и стварни садржај; иза наизглед непромењене фасаде, успостављали су се нове друштв друштвене ене и полити политичке чке органи организац зације ије,, тако тако да је дошло дошло до велико великогг јаза јаза између између закона закона и чињенично чињеничногг стања: стања: стицање стицање нових богатстава, богатстава, образовање образовање нових поседа и успоставља успостављање ње нових власти, у великој мери проистичу из противзаконитог присвајања; држава је по потреби сарађивала са њима, а исто тако и елиминисала нове узурпаторе; територијално повлачење је започело, али је захватало тек крајње границе Царства; такође, такође, долазило је до побуна побуна међу потлаченим потлаченим становништв становништвом, ом, пре свега због неправде, неправде,
-
4
пљачк пљачке, е, осиро осиромаше машења; ња; извође извођене не су у име старог старог поретк поретка, а, који који је гарант гарантова овао о сигурн сигурност ост,, просперитет; османске власти су још увек имале адуте, јер односи са хришћанским државама нису још били толико лоши, али је контакт тих држава са балканским становништвом имао значаја у каснијим народним преокретима;
Ратови и геополитичке промене; у периоду од скоро два века између потписивања два поменута споразума, рат је са својим последицама био пресудан фактор у еволуцији б алканских провинција; рат ипак није био константан – периоди мира били су између 1606-1645., када је започео Кандијски рат са Венецијом, а затим између потисивања мира у Београду и почетка руско-турског рата, у периоду између 1739-1768. од 1645-1739. је Османско царство било у сталним ратовима: Кандијски рат (16451670), затим сукоби са Хабзбурзима из 1663-1664, па против Пољске (1672-1676), затим Русије (1677-1681), и онда рат против Свете Свете лиге (1683-1699 (1683-1699), ), коју су чиниле чиниле Аустрија, Аустрија, Пољска, Венеција и Русија, а 11 година после потписивања Карловачког мира, већ од 17101739. је дошло до скоро непрестаних сукоба са Русијом, Аустријом и Венецијом;
-
Подолија и Украјина; наспрам држава које су и саме ослабиле, Османско царство је захваљујући делатности велики великих х везира везира,, прва прва два Ћуприл Ћуприлића ића,, оствари остварило ло последњ последњаа осваја освајања: ња: то је био случај случај са Пољском под слабом влашћу Михајла Вишњовјецког; Ахмед Ћуприлић је себи поставио задатак да на уштрб Пољске обезбеди одбрану против пољског и руског напредовања ка југу, освајањем област која би употпунила «трећи круг» европских поседа; у томе му је помогао козачки вођа Пјотр Дорошенко, који је пружао отпор и Русима и Пољацима, у жељи да постане хетман (атаман) уједињене Украјине, у вазалном односу према султану, попут румунских земаља; након похода Мехмеда IV у тој области, пољско-османски споразум из Бучача (1672), потврђен споразумом у Журавни (1676), признаје султанову директну власт над Подолијом, коју он трансформише у ејалет Камениче (Подолски Камењец), док му се признаје превласт над Украјином; ипак, ово закаснело проширење је било само привремено: већ споразумом из Радзина (Бахчесараја) потписаног с Русијом 1681., Порта се одриче Украјине, а Карловачким миром 1699. враћа Пољској Подолију;
-
Крит и Пелопонез; додатн додатнее терито териториј рије, е, одузет одузетее Венеци Венецији, ји, показа показаће ће се као земље земље које које су знатно знатно дуже дуже остале у оквирима Царства: освајање Крита је било напорно, али ће оно учврстити освајање Балкана, преносећи га на најјужнији део полуострва; за Крит Крит је поно поновн вно о успо успост став авље љена на стар стараа прак пракса са вели велики ких х пров провин инци цијс јски ких х попи пописа са станов становниш ништва тва с краја краја претхо претходно дногг века; века; процес процес ислами исламизац зације ије османс османског ког права права који који се у међувремену догодио је био видљив у оквиру земљишног и фискалног законодавства за ту провинцију: повратком на исламску традицију држава овде не присваја добро обрадиву земљу,
-
5
већ је оставља у пуно власништво критским сељацима, са свим наследним правима; ипак, оваква земља је сматрана «неверничком», и на њу је плаћан харач; с друге стране, прописи за Кандију Кандију (Ираклион) (Ираклион) и Канеју Канеју (Хања) одбацују неканонске неканонске таксе, таксе, као право право на тапију тапију,, испенџ испенџу, у, право право на венчав венчавање ање итд., итд., осуђују осуђујући ћи као «срамо «срамотне тне иновације» вековну праксу османског фискалног система; под доминацијом ислама, велико православно полуострво је постало једна од главних зона зона исла ислами миза заци ције је осма османс нске ке Евро Европе пе:: у току току једн једног ог века века је поло полови вина на стан станов овни ништ штва ва преобраћена, иако је пре тога 450 година Крит био под влашћу католичке Венеције; када када је у пита питању њу Пелопонез, чини чинило ло се као као да је Вене Венеци ција ја успе успела ла да ту нађе нађе компензацију за губитак Крита; у време рата са Светом лигом, за освајање тог полуострва где је Венеција изгубила поседе 1540, био је заслужан Франческо Морозини; ово освајање је Венецији признато Карловачким миром из 1699.; ипак, млетачка власт је кратко трајала: већ 1715. су трупе великог везира Дамад Алипаше поново освојиле освојиле Мореју, Мореју, са одобравањем одобравањем грчког становништ становништва ва које није подносило подносило верску политику млетачких власти, јер су Млечани забрањивали именовање владика, ниже свештенство свештенство су ставили ставили под католичк католичку у хијерархију хијерархију,, и ширили ширили су прозелити прозелитизам; зам; млетачка управа је била ефикаснија у скупљању пореза, а мање је подржавала локалне аутономије; Пожаревачким миром 1718. се Венеција званично одрекла овог поседа;
Угарска и Трансилванија; османски поседи који су били изгубљени у том периоду, изгубљени су у ратовању са силама силама чија чија је моћ расла; расла; сви ти поседи поседи припад припадали али су трећем трећем кругу османс османских ких поседа, поседа, налазивши се било на северу линије Дунава и Саве, било на северној обали Црног мора; повл повлач ачење ење је поче почело ло да се најп најпре ре одви одвија ја у прво првојј од тих тих двај двају у зона зона;; нако након н низа низа османских пораза, Карловачким миром су Хабзбурговци добили османску Угарску и њене јужне области између Драве и Саве; само је Темишварски Банат остао у рукама Османлија; друга друга већа већа послед последица ица Карлов Карловачк ачког ог мира мира је била била крај крај османс османског ког сувере суверени нитет тетаа над Трансилванијом; између 1613-1648, та кнежевина је успела да води независну политику Габор Бетлен Бетлен (1613-1629), затим Ђерђ I захваљујући захваљујући енергичним енергичним војводама као што су Габор Ракоци (1629-1648); њихово богатство, стечено трговином и конфискацијом земље, омогућило им је ства ствара рање ње јаки јаких х труп трупа, а, те су тако тако инте интерв рвен енис исал али и на стра страни ни прот протес еста тана ната та у Тридесетогодишњем рату и вршили велики утицај на влашке и молдавске војводе; опор опорав авак ак Осма Османл нлиј ијаа за врем времее прва прва два Ћупр Ћуприл илић ићаа је омог омогућ ућио ио да се потп потпун уно о реафирмише ауторитет султана над читавом земљом; војвода Ђерђ II Ракоци је свргнут 1657. због подршке коју је пружио Шведској, противно вољи Порте, у пољско-шведском рату, а кнежевину су освојиле османске и кримске трупе; Османлије су устоличиле нове војводе: Акоша Барчаја (1658-166 (1658-1660) 0) је поставио поставио Мехмед Ћуприлић Ћуприлић и наметнуо наметнуо му плаћање плаћање ратне ратне Михајла јла I Ап Апафи афија ја (1662-1690 одшт одштет етее и повећ повећањ ањее триб трибут ута, а, док док је Миха (1662-1690)) поставио поставио Ахмед Леополд лд I (1657-1705), што је био Ћуприл Ћуприлић; ић; ово послед последње ње поста поставље вљење ње је одбацио одбацио цар Леопо непосредан повод за рат између Аустрије и Турске 1663-1664; упркос сјајној победи код Сент Готарда, Леополд I је пожурио да са Турцима потпише примирје у Вашвару 1664. где је Апафија признао за војводу; аустријски успеси у рату Свете лиге су омогућили Леополду да поврати изгубљену Блају 1686. 1686. Леопол прилику: прилику: споразумим споразумимаа у Бечу и Блају Леополд д I je наметн наметнуо уо свој свој протек протектор торат ат војводству, као и присуство хабзбуршких гарнизона у градовима, и годишњи намет од 700.000 diplomu leopoldinu leopoldinum m , одре флорина; 1691. је је издао издао diplomu одређу ђују јући ћи тиме тиме прин принци ципе пе укљу укључе чења ња Трансилваније у хабзбуршке оквире: она ће остати независна кнежевина и неће бити припојена Угарској, док три «нације» и четири «признате» вере задржавају своје привилегије, а земља је морала да плаћа годишњи трибут од 50.000 талира у миру и 400.000 флорина у рату; после смрти Михајла I Апафија, Порта је поставила новог војводу, Имре Текелија, али је он владао само месец дана; сабор Трансилваније је прогласио Михајла II Апафија, али ни он није прошао боље, јер га је одбацио Леополд I, и на његово место поставио Ђерђа Банфија
-
6
(1692-1704); утврђујући такву ситуацију, Карловачки мир је одредио да Трансилванија остаје у поседу Аустрије; Пожаревачким миром, Аустрија је комплетирала своја освајања анектирајући поново једну османску провинцију, ејалет Темишвар, или Банат; осим што је господарила Угарском, Аустрија је могла да покрене поход јужно од Саве, освајајући Београд и север Србије, али то није дуго задржала, пошто је Београдским миром та област враћена Османлијама;
Румунске земље; упркос неколиким озбиљним упозорењима, ратови с краја XVII и у XVIII веку нису довели довели у питање питање сувере суверенит нитет ет Порте Порте према према двема двема дунавс дунавски ким м земљам земљама: а: Молдавијом и Влашком ; током XVII века су повећани намети; током војних похода које је османска војска покретала у тој области, плењења су доста тешко пала сељацима; ако се изузму две деценије које је обележила владавина двојице енергичних војвода, Матеја Матеја Бесараба Бесараба у Влашкој Васила Лупуа у Молдавији Влашкој (1632-165 (1632-1658), 8), и Васила Молдавији (1634-1653 (1634-1653), ), политичким животом у ове две земље су управљали бојари; бојари; они су за своје богатство и моћ имали имали да захвал захвалее дарова дарованим ним земљиш земљишним ним поседи поседима ма и фискал фискалним ним концес концесија ијама ма које које су им одобрили кнезови, и растућим правима над сељацима која су им одобриле војводе да би обезбедиле њихову подршку; почев од краја века, војводе су ишле д отле да им додељују земљу која припада градовима, а касније и саме градове; они који су радили на земљи која им је прип припад адал алаа су од слоб слобод одни них х сеља сељака ка пост постал али и нека нека врст врстаа кмет кметов ова, а, што што је бојар бојарим имаа дало дало могућн могућност ост да појача појачају ју притис притисак ак и повећа повећају ју извоз извоз пољопр пољопривр ивредни едних х произв производа ода у суседн суседнее земље;осим бојара, велике земљишне поседе су добијале цркве и манастири, као и они са Свете Горе; политичке снаге ове две земље су биле подељене у погледу сукоба с краја XVII века, у којима којима је њихов османски османски сизерен сизерен заратио са Аустријом Аустријом и Русијом; Русијом; бојари су се поделили на проосманску, прохабзбуршку и русофилску странку; у Молдавији је забележена и пропољска оријентација; почев од потписивања руско-турског мира у Радзину (1681), којим је призната рус руска ка доми домина наци ција ја над над исто источн чном ом Укра Украјин јином ом,, поја појача чан н је прит притис исак ак на поли полити тичк чки и живо животт Молдавије (први пакт о савезништву је потписан већ 1656.) војводе су могле да се одрже на престолу само уз помоћ лукавости и дволичности; нешто пре смрти, 1687-1688. влашки војвода Шербан Кантакузен је започео тајне преговоре с Аустријом, док је мало касније, на исти начин војвода Молдавије, Константин Кантемир, Сибиуу 1690. 1690. тајни потпис потписао ао у Сибиуу тајни спораз споразум ум са Аустри Аустријом јом,, обећава обећавајућ јући и јој помоћ помоћ против против Османског царства, али је следеће године узео учешћа у борби турских снага у бици код села Зарнешти, код Брашова; за војводе, навикнуте да околишају, руско-турски рат из 1710-1711. је значио тренутак истине; влашки војвода Константин Бранковану (1688-1711), је био познат по способности да маневрише маневрише између различитих различитих страна, страна, и тако сачува Влашку освајања и пустошења; пустошења; пред почетак рата је потписао тајни споразум о савезништву са руским царем Петром Великим; Порта је у Молдавији 1710. поставила за војводу Димитрија Кантемира, са задатком да надгледа Бранковануа, али је и сам Кантемир био русофил; са Русијом је потписао споразум о савезништву 1711. у месту Луцк, у Волинији, према коме би постао наследни кнез независне Молдавије са руским протекторатом; са овом нереалном жељом је покренуо своје трупе с Русима, и у бици код Прута 1711. доживео пораз, па је пребегао у Русију, где је постао царски саветник; Порта је на његово место поставила Грка, Николу Маврокордата, сина бившег великог тумача – царског драгомана; Константин Бранковану се клонио да отворено стане на страну руског цара, чак је учествовао у османској победи; ипак, имао је много непријатеља: Маврокордат је вребао његов прест престо, о, пошто пошто је Влашка Влашка била била богати богатија ја од Молдави Молдавије, је, францу француска ска дипло дипломат матија ија је била била забринута због његових намера, а породица Кантакузен, која је била у сукобу с њим, је одала егову тајну преписку преписку са Бечом, па је он свргнут и отеран отеран у Истанбул, Истанбул, где је морао да открије
-
7
огромно богатство, а затим је погубљен; 1715. Никола Маврокордат преузима управу над Влашком; именовање Маврокордата означило је у обема земљама почетак периода који се назива «фанар «фанариот иотски ски», », по грчком грчком имену имену за фењер фењер ( фанари), фанари), који којим м је назв назван анаа четв четврт рт у којо којојј се нала налази зила ла Патр Патриј ијар арши шија ја и бога богати ти Грци Грци у Иста Истанб нбул улу, у, из чији чијих х је редо редова ва «рег «регру руто това вано но» » чиновништво за управу над овим двема земљама; ојачао је и утицај грчке цркве, па је и грчки уведен као богослужбени језик; грчке породице су се стапале са домаћим бојарима, па су постали румунизирани, а бојари грецизирани; нови режим, који је Порта увела због непослушности, допринео је јачој интеграцији румун румунски ских х земаља земаља у оквире оквире Османс Османског ког царств царства; а; уместо уместо војвода војвода,, велики великих х бојара бојара,, који који су бира бирани ни изме између ђу себи себи равн равних их,, дошл дошли и су функ функци цион онер ери и Порт Порте, е, који који су прон пронал алаж ажен ени и у хришћанским званичницима из престонице, а на које су им указивали драгомани Дивана и флоте; најважнији међу фанариотима-реформаторима био је Константин Маврокордат, који је био 4 пута господар Молдавије и 6 пута господар Влашке; покренуо је у обе земље у периоду од 1739-1749. пакет мера по угледу на Русију и Аустрију; новим статутом, старо наследно племство је постало «племство на служби» на руски начин; ногобројни бојари који су били ослобођени плаћања пореза су сада били ограничени у својим привилегијама, јер су мали бојари морали да плаћају личну таксу; контрола централне власти над локалном управом и примена реформи била је осигурана именовањем два чиновника у сваком срезу које је плаћала држава, а називали су се исправници; исправници; кметст кметство во је правно правно укинут укинуто, о, а сељаци сељаци су класиф класифико иковани вани на основу основу броја броја говеда; говеда; враћена су им нека права одузета од стране бојара, а десеци и кулуци су били одређени декретом; Аустрија је по одредбама Пожаревачког мира анектирала један део Влашке: Малу Влашку или Олтенију, али је већ Београдским миром она враћена Влашкој; истовремено, у Молдавији је дошло до краја руске окупације; османски суверенитет над румунским земљама је угрожен руско-турским ратом (17681774), када су трупе трупе Катарине Велике држале Букурешт и Јаши; оне су напустиле те градове после потписивања Кучук-Кајнарџијско Кучук-Кајнарџијског г мира 1774. , по коме Русија напушта и предаје Порти ове земље, али уз обавезу да Порта амнестира становништво и врати му добра и титуле, као и да омогући слободно исповедање вере и обнову и градњу цркава; Порта се обавезала да у наредне 2 године не намеће трибут, а Русији је омогућена интервенција у случају кршења одредаба мира; овај рат је за последицу за Молдавију имао и уступање северозападне провинције Буковине, што је потврђено аустро-турским договором из 1775.;
Север Црног мора; након војних похода Петра Великог на доњем Дњестру и Дону 1695-6., споразум у Цариграду 1700, у складу са руско-османским разграничењима из 1704. и 1705., потврдио је крај османског суверенитета над северним приморјем Азовског мора: утврђење Азов и његова територија прелазе у руке руског цара, док султану припада Казикирман и утврђења доњег Дњепра; споразум из Прута 1711. прецизиран споразумом из Цариграда (1712) омогућио је Порти да поврати територије; Порта је опет изгубила Азов Београдским миром и споразумом о разграничењу из Ниша (1739), али је уз интервенцију Аустрије и Француске договорено да тврђава Азов буде порушена, а територија демилитаризована; према споразуму из Кучук-Кајнарџе, повлачењем својих снага је султан повратио своје позици позиције је између између доњег доњег Дунава Дунава и доњег доњег Дњестр Дњестра, а, са градов градовима има Исмаилијом, Исмаилијом, Килијом, Килијом, Акерманом и утврђењем Озуом на ушћу ушћу Дњепра Дњепра;; насупр насупрот от томе, томе, Азов Азов је трајно трајно припао припао Русији, која је добила и Јени Кале и Керч на југоистоку Крима, што јој је омогућило да обезведи везу између Азовског и Црног мора, а добила је на ушћу Дњепра и дворац Кинбрун (Килбурун);
-
8
споразумом је призната и слобода и потпуна независност Татара под вођством њ иховог хана хана на Криму, Криму, што је значил значило о и крај крај османс османског ког сувере суверенит нитета ета над Кримск Кримским им канато канатом, м, успостављеним још у време Мехмеда II, али је имлицирала и напуштање султанових поседа на југу Крима, на полустрву Таман и д елти Кубана; султ султан ан је с Тата Татари рима ма одрж одржао ао још још само само верск верску у везу везу,, као као кали калифе фе са члан чланов овим имаа мусл муслим иман анск скее заје заједн дниц ице; е; овај овај губит губитак ак је био био бола болан н јер јер се први први пут пут ради радило ло о исла исламс мско којј територији.
-
Османско заузимање арапских провинција 1514 – битка код Чалдирана 1516-1517 – освајање Египта 1514-1574 су арапске провинције ушле у састав Османског царства, и чиниле су 2/5 територије. То су области које су ређе насељене од европских, има доста пустињских предела. Груба процена је да је у њима живело око 12 милиона становника. Административна подела је иста као и у европским провинцијама (беглербеглук, санџак, нахије). Било је и одступања и промена појединих санџака. Та административна подела била је веома чврста и те османске провинције су задржале исте границе кад су претворене у самосталне државе, што значи да се поштовала подела етничке и географске законитости. То су територије са прошлошћу, тако да Селим И кад осваја Египат побеђује Мамелуке, у Тунису Хафсиде. Задржале су се локалне специфичности и сегменти управе који су били корисни. Сви имају карактеристични изглед града. Северна Африка је карактеристична због утицаја Медитерана. Извори османској управи над арапским провинцијама; Арапске провинције нису биле у фокусу историчара као европске, развијеније од арапских земаља, и самим тим ближе за проучавање, па су се француски и енглески историчари освртали на европске делове Османског царства. Французи су направили највећи продор, па су отворени архиви у Истанбулу и Анкари, као и у Каиру, Дамаску, Алепу. Дефтери Палестине и Сирије нису проучени у потпуности. Из њих се сазнаје о административној и територијалној подели, типовима насеља, пољопривредној проиводњи. Кануннаме (Дамаск, Триполи, Алеп, Басра, Египат) обрађене до сад су значајан извор и о управи и о привредној делатности. Оне се баве наплатом пореза, износом дажбина, правима на трговину. Султанове наредбе су веома значајне и сачуване, издаване су на захтев локалне власти, и покривају читав низ проблема (регрутовање војске за походе, обрађивање земље, проблем из Алепа из 18.века због мешања мушког и женског становништва). Притужбе централних власти су значајни документи, нарочито за свакодневни живот. Регионална управа; Општи принципи: поштовано је историјско наслеђе у арапским провинцијама, Османлије остварују своју управу, ту се огледа преко 3 институције: • намесници или валије (санџакбег) – дужност му је да се стара о општој добробити, да чува ред и мир, прикупља порезе; у рангу су везира, носе титулу паше; имају велика овлашћења; смене су биле учестале, њихова власт је ограничавана да не би превише јачала;
9
• судије (кадије) – исте су као и у европским провинцијама; број кадилука зависи од броја муслимана; постоји рангирање кадија, тако да је кадија општински судија, а мула окружни, као у Европи, али у арапским провинцијама постоји и велики мула (казаскер); сваки град је имао свог мулу; • јаничарски одреди – поред царских јаничара постоје и локални одреди, који због плате улазе у војску; славиле су се све победе османске војске (освајање Кандије је прослављено и у Каиру и Дамаску). Порески систем; Разликује се порески систем због тога што нема хришћана и нема обрадиве земље (пустиња). Постојао је на делу, а основни облици пореза били су: • еманет – прикупљао га је чиновник емин, и добијао плату (улуфу) • илтизам – појединац купује у закуп мукату на годину дана, и задржава евентуални вишак с ње • тимар – носилац тог права обавља војну и адм.службу, а заузврат прикупља порез у додељеној области; Концесије су се давале на годину, с тенденцијом да прерасту у трајне, а затим наследне – маилкане. Не зна се тачна висина пореза, највише је давао Египат, док су се да редовно исплаћују порез трудиле и Сирија и Палестина. У 17.веку земље северне Африке су нередовно исплаћивале порез јер су биле далеко од центра, а централна власт није имала снаге да прикупља порез. Снаге кохезије; Османска сила је у служби вере, бори се у име вере, тако да је то свима прихватљиво, па их везује. • Царство је заштитник муслимана – Ахмед И у 17.веку тражи од Анрија ИВ да прихвати арапске избеглице које су из Италије пребегле у Француску; • Везаност провинција за царство – султан се помиње у проповедима, провинције кују новац с његовима ликом, њихова војска учествује у ојним походима; • Унутрашње привредне везе – значајни трговачки центри , врши се размена; • Ходочашће – најбитнији кохезиони фактор, јер су сви дужни да одлазе у Меку; читаво ходочашће се одвија у границама једне државе, нема преласка граница и добијања дозвола; Каиро и Дамаск су центри окупљања, полазишне станице; велико људство и новац су трошени да се све то организује; то је уједно била и туристичка понуда и трговци су имали велике користи од тога.
10
