Библид 0350-6428, 42 (2010) 142, с. 549–557 Научни чланак
Адрјана МАРЧЕТић
(Београд, Филолошки факултет)
[email protected]
СТРУКТУРАЛИЗАМ У НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ
0 . Ћ 2 8 И К Т Д Е У Ч Р А М А Н А Ј И Р Д А
Кључне реч:
структура, структурализам, код, порука, доминанта, лингвистика, теорија приповедања. Апстракт: Рад је замишљен као преглед главних идеја насталих у оквиру
структуралистичког приступа књижевности, од његових почетака, у окриљу руског руск ог формализма, у првим деценијама 20. века, до појаве првих постструктуралистичких метода. Објашњени су појмови структуре и структурализма у њиховим главним варијантама.
Оставља јући по страни понешто контроверз Остављајући контроверзну ну репутацију ко ју је структу структурализам рализам у на науци уци о књижевности стекао у последњих неколико деценија, и не умањујући значај постструктуралистичких метода у проучавању књижевности, нема сумње да је нашу дисциплину у претхо претходном дном столећу најзначајније обележио управо појам структуре. Када то кажем, појмове структуре и структура лизма употребљавам веома широко; на пример, структурализам у овом контексту не схватам ни као неки строго дефинисан метод, у смислу прецизно описане аналитичке процедуре, ни као кохе рентну теорија, у смислу сређеног скупа апстрактних појмова појмова о испитиваном предмету, већ као један посебан начин мишљења о проучаваном предмету, специфично виђење испитиваног феномена, инструмент за посматрање који, као и сваки инструмент за посматрање, открива открива једне, а оставља о ставља у сенци с енци неке друге друге аспекте тог феномена. Схваћен на овај начин, структурализам није обележио само науку о књижевности 20. века, већ и многе друге, међусобно веома различите науке и дисциплине: лингвистику, психологију,, ест психологију естетику етику,, етнографи етнографију ју,, антропологиј антропологијуу, социологију социологију,, географију,, биологију географију биологију,, итд. У науци о књижевности, структурализам се јавља веома рано, у првим деценијама 20. века, инспирисан де Сосировим истраживањима у науци о језику, у крилу руског формализма, као реакција на традиционалан традиционалан,, историјск историјско-позит о-позитивистички ивистички присту приступп књижевности. Међу руским формалистима највише заслуге за формулисање структуралистичког приступа припада лингвисти
[549
И Ц Н А Л Ч И Е Ј И Д У Т С
550]
и теоретичару књижевности, Роману Јакобсону, мада су и други формалисти дали свој допринос новој оријентацији ка структу рама, на пример, Јуриј Тињанов. Као школа антипозитивистичке побуне, руски формалисти су у првој, полемичкој фази свог рада, књижевно дело посматрали као чисту форму, као „код без поруке”, а „садржај” дела сводили су на пуку мотивацију поступка. Такав, строго формалистички приступ био је наравно погрешан, јер је, да кажем структуралистичком терминологијом, занемарио друго лице књижевног знака: његов семантички потенцијал. С друге стране, овакав радикалан став раног формализма имао је и своје добре стране. Тиме што су, бар привремено, књижевно дело посматрали као чисту форму, формалисти су омогућили нека нова сазнања о карактеру књижевне уметности, сазнања која ни данас нису изгубила ништа од своје вредности. Структурализам представља корак даље у односу на првобитно учење руских формалиста, усавршавање метода до којег је дошло веома рано, већ у оквиру самог формализма. Јакобсон је још 1923. године у расправи о чешком стиху указао на везу између прозодијске вредности гласовног својства и његове семантичке вредности, односно на везу између форме („чисто гласовне супстанце”) и „организације те супстанце у значењски систем (или бар систем способан за значење)”. Јакобсоново запажање из ове ране расправе представља темељ сваког структуралистичког приступа књижевности и истовремено главни допринос структурализма науци о књижевности уопште. По Жерару Женету, француском структуралисти, успостављање неразлучне везе између „кода” и „поруке” представља тренутак у којем је настао структурализам. Јакобсонова идеја је омогућила да се превазиђе старо и неприхватљиво разликовање између форме и садржаја књижевног дела као супротстављених, међусобно искључивих елемената текста, а тиме и једнострана изучавања тематског или формалистичког усмерења. Овакав приступ је омогућио да се са испитивања празних форми пређе на изучавање односа између форме и садржаја, то јест, значења књижевног дела. Сам појам структуре у науци о књижевности, и изван ње, употребљава се веома различито и често, по речима професора Светозара Петровића, „с много више љубави него одређеног смисла”. Најпрецизније значење реч структура добила је у психологији, мада је и ту у различитим школама различито дефинисана. У лингвистици и науци о књижевности највише се проширило значење које су речи Гесталт или Структур дали немачки Гесталт-психолози. Структура по њима означава организовану целину, сачињену од елемената који се узајамно допуњују и условљавају, међу којима сваки зависи од осталих и не може постојати какав јесте изван или пре односа с њима. Другим речима, организованост структуре је динамична, а њена организација је слојевита, па зато структуру зовемо још и конфигурацијом.
Јакобсон је структуру звао и „системом” или „системом вредности”, а у раду о „Доминанти” описује је као „сређено јединство”, целину организовану из различитих делова која је много више него прост збир појединачних елемената. Структура као систем вредности „значи” сваким од својих делова и обрнуто, каже Јакобсон, сваки од тих делова „значи” управо ту, а не неку другу структуру. Концепција какву описује реч „структура” није, наравно, први пут замишљена у 20. веку; она је постојала још много пре структурализма, на пример у Аристотеловом опису трагичке фабуле, као и у сваком каснијем схватању књижевног дела као „органске целине”, али тек са структурализмом, та концепција постаје доминантан, средишњи појам науке о књижевности. По Јакобсону, структура је организована као систем вредности, то јест сачињава је „хијерархија виших и нижих вредности”, подређених и надређених елемената, на чијем се врху налази једна кључна вредност, доминанта . Доминанта, каже Јакобсон, „усмерава, одређује и преображава остале компоненте”, она „јамчи за целовитост структуре”. Тињанов је такође указао на још нека важна обележја структуре: енергетичност и динамичност. Енергетичност се састоји у томе што свака поједина компонента структуре има у оквиру целине одређену функцију која је сврстава у структуралну целину и везује за њу; динамичност је дата тиме да поједине функције, због своје „енергетске” природе, и њихови међусобни односи, подлежу непрестаним променама. За разлику од просте сумативне целине која се променом нарушава, структура је у непрестаном кретању, она се непрестано расклапа и склапа, „деформише” и изнова организује. Није нимало случајно што је идеју „структуре као система вредности” међу руским формалистима први формулисао Јакобсон. Он је по образовању био лингвиста, а главни подстицај структурализму дошао је управо из науке о језику, де Сосирове структуралне лингвистике. Де Сосировим схватањем језичког знака као јединства материјално датог симбола смисла (звука или визуелног симбола) и апстрактног појма на који дати симбол упућује (сигнифиант и сигнифиé) инспирисано је и Јакобсоново схватање књижевног дела као знака. Попут језика, и књижевно дело је знак у процесу комуникације између пошиљаоца и примаоца, средство општења између аутора и читалаца. Концепција књижевног дела као знака добила је своју коначну форму у радовима чешких структуралиста, првенствено Јана Мукаржовског који ју је најкохерентније и образлагао. Чешки структуралисти деловали су тридесетих година 20. века у оквиру Прашког лингвистичког кружока. Али, иницијативу за његово оснивање дао је Јакобсон, када је 1920. године емигрирао у Праг и тамо упознао његовог каснијег оснивача, Вилема Матезијуса, професора енглеског језика на Прашком универзитету. Осим Мукаржовског, најзначајнији представници чешког структурализма били су Рене Велек и Феликс Водичка, а свој допринос формули-
Ћ И Т Е Ч Р А М А Н А Ј И Р Д А
[551
И Ц Н А Л Ч И Е Ј И Д У Т С
552]
сању њихових идеја дали су и Едмунд Хусерл и Роман Ингарден, који су у Кружоку држали предавања представљајући главне идеје новог правца у филозофији, феноменологије. Мукаржовски је књижевно, и уопште уметничко дело схватао као процес комуникације, дијалог између аутора и публике, посредован делом као знаком. У процесу комуникације дело-знак задржава самосталност, односно аутономно значење: оно није ни непосредан израз психе аутора нити се може изједначити са стањем психе читаоца. Под утицајем Хусерлове феноменологије језика, Мукаржовски говори о двострукој природи књижевног знака, дело је истовремено артефакт (физички предмет) у сусрету с којим се у свести читаоца конституише естетски предмет, идеалан предмет који је носилац значења уметничког дела. Артефакт је непроменљив по структури, док се динамичне промене структуре манифестују на плану естетског предмета чија рецепција у сваком појединачном случају зависи од читавог низа променљивих фактора: историјског и културног хоризонта на којем се дело реципира, традиције и, најзад, идиосинкратичних реакција појединих реципијената. Динамична структура, у Јакобсоновом смислу, манифестује се првенствено на плану естетског предмета. Шта се још у уметности, односно књижевности, манифесту је као структура? Практично све. Структура је пре свега свако појединачно уметничко дело по себи. Али, да бисмо појединачно уметничко дело схватили као структуру, морамо да га реципирамо онако како је оно и стварано: на позадини одређених уметничких конвенција датих традицијом, и смештених у свест уметника и реципијента. Другим речима, структура није само појединачно уметничко дело, већ мања или већа група дела која имају нека заједничка својства: жанр, књижевна школа, период, национална књижевност, историја светске књижевности. Једна песма реципи ра се најпре у оквиру правила и конвенција жанра којима припада (сонет, балада, тужбалица), затим у контексту других песама истог писца, па у контексту књижевно-историјског периода у којем је настала, па у оквиру националне књижевности, итд. И однос саме књижевности као посебног структуралног низа према другим, некњижевним конфигурацијама, на пример, другим уметностима, филозофији, религији, друштву, може се посматрати са становишта структура. При том се сваки од ових низова, и књижевни низ и ванкњижевни низови, опажају као самостални и аутономни системи, али се посматра како се они међусобно односе структурирајући се у целине вишег реда, оно што ће касније француски структуралисти назвати другостепеним структурама. Мукаржовски се, попут Тињанова нешто раније, највише бавио управо овом проблематиком, „отворивши” књижевни, то јест уметнички низ према друштвено-историјском низу. У западноевропској, а нешто касније и у америчкој науци о књижевности структурализам постаје главни начин изучавања књижевности крајем педесетих и почетком шездесетих година
20. века. У првом налету, утицај структурализма био је у Европи углавном ограничен на Француску. Са идејама структурализма француски теоретичари књижевности упознали су се преко једног превода Пропове Морфологије бајке. Јакобсон је и овог пута утро пут структуралистичким идејама, прво тиме што је иницирао превођење Проповог дела, које ће касније у структуралистичким круговима постати култно, а затим и тиме што је инспирисао најзначајнијег француског структуралисту, антрополога Клода Леви Строса у његовим сопственим истраживањима митова. Јакобсон и Строс су се упознали током Другог светског рата у САД, и из њиховог интелектуалног пријатељства настала је главнина идеја које се везују за модерни структурализам у Западној Европи, као и један од најрепрезентативнијих структуралистичких текстова, анализа Бодлеровог сонета „Мачке”. Француски структурализам донео је неке значајне новине у схватању појма структуре, као и у самом приступу књижевности. Најважнија, и уједно најпроблематичнија новина у концепцији француских структуралиста тиче се теорије приповедања како је она формулисана у радовима Ролана Барта, Цветана Тодорова, Клода Бремона и других аутора из прве половине шездесетих. Она је настала као једна посебна модификација Проповог описа структуре народне бајке. Инспирисани Проповом анализом бајки, која је показала да су све бајке света исте, јер се све могу свести на исту апстрактну схему, на једну једину дубинску структуру сачињену од неколико елементарних радњи коју обављају увек исти јунаци, француски структуралисти су поверовали да се исто може учинити и са свим осталим књижевним приповедним делима: свим романима, приповеткама и новелама који су икад били написани или ће тек бити написани. Они су себи поставили један, како је Барт касније рекао, у суштини непожељан задатак: да формулишу „граматику” приповедања, да све приповедне текстове света сведу на једну једину структуру, формулу или, да кажемо Бремоновим речима, „карту логичких могућности”. Француске теоретичаре приповедања нису занимали појединачни романи, приповетке или новеле, њихова „грађа”, стил, а понајмање њихово значење; они су трагали искључиво за унутрашњом организацијом или „граматиком” приповедног текста. У том циљу они су настојали да предмет свог истраживања, како је говорио Филип Амон, „објективизују, симплификују и редукују”, да га сведу на једну елементарну логичку формулу која ће бити подједнако применљива у опису свих постојећих или могућих књижевних форми које припадају неком од епских жанрова. Француски структуралисти су тежили максималној општости теоријске дескрипције, јер су веровали да само тако наука о књижевности може да се конституише као права научна дисциплина, па су у том циљу били спремни да занемаре сва специфична обележја појединачног текста, дакле све оно што у књижевном делу припада равни самог исказа, стила и, што је најважније, значења.
Ћ И Т Е Ч Р А М А Н А Ј И Р Д А
[553
И Ц Н А Л Ч И Е Ј И Д У Т С
554]
Они књижевни текст не схватају као језичку творевину, па чак ни попут Јакобсона, као систем вредности, већ као „површинску” трансформацију једне „фундаменталне”, „дубинске”, апстрактне и логичке структуре. Они у једном феномену не виде оно што је спољашње и непосредно дато чулима, већ структуру или кичму која га подупире: структуралиста у једном пејзажу неће видети, на пример, узбуркано море и високу, непомичну литицу, већ покрет и стагнацију, акцију и мировање, каже Цветан Тодоров. Остављајући по страни вредност оваквог приступа у проучавању књижевности, где је од општег и апстрактног можда ипак важније конкретно и појединачно, не можемо порећи чињеницу да су француски структуралисти, конструишући „типске схеме” и моделе литерарности, остварили онај степен општости којем су тежили. То им је омогућило да, стављајући у заграде индивидуална обележја појединачног дела, па добрим делом и сам његов смисао, књижевни текст сведу на једну просту логичку формулу. С друге стране, то им је потпуно затворило приступ у разумевање оних особина књижевног текста које произлазе из језика и које су, чини се, кључне за разумевање његове природе. Утолико се и данас Јакобсонова варијанта структурализма, која пажњу поклања првенствено језичким структурама, и узима у обзир и форму и „садржај” књижевног дела, чини примеренијим инструментом за посматрање једног тако специфичног феномена какво је језичко-уметничко дело. Француска школа структурализма је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и изван Француске била толико утицајна да се данас врло често ставља знак једнакости између француске варијанте учења о системима и структурализма уопште. Такво виђење структурализма, проширено нарочито у Америци, оставља по страни источноевропско наслеђе структурализма, односно његове саме изворе који се налазе у Јакобсоновим, Тињановљевим и Проповим радовима. Без познавања њихових идеја касни ји развој структурализма, па и оног у Француској, не може се исправно разумети. С друге стране, није тешко видети зашто се структурализам у англо-америчкој науци о књижевности често изједначава са теоријама које долазе из Француске. Захваљујући инсистирању на моделима, схемама и формулама, структурализам је у Америци, где критичари све до краја шездесетих углавном нису били теоријски заинтересовани, врло брзо постао синоним за теорију уопште и као такав супротстављан је оним методима који су се занимали за интерпретацију појединачних књижевних дела. У рецепцији америчких критичара с краја шездесетих тео рија је била све оно што долази из Француске, а како су у то време француски теоретичари листом писали о структурама, то је француски структурализам у Америци практично постао синоним за теорију уопште. Џонатан Калер, један од првих америчких структуралиста, примећује да су се резерве према структурализму као типично француском производу одржале дуго пошто је овај
теоријски приступ освојио курикулуме америчких универзитета. Овом запажању можемо додати да се тиме донекле може објаснити и огроман утицај антиструктуралистичих метода у америчкој теорији књижевности, а првенствено Деридине деконструкције, приступа који се потврдио као најодлучнији противник структу рализма и који је такође, ако је то уопште потребно нагласити, дошао из Француске. На крају, после више деценија које су у науци о књижевности протекле у преиспитивању структуралистичког метода, његових могућности и резултата, легитимно је упитати се шта нам је донео структурализам? На то питање овде можемо да одговоримо само сасвим уопштено. Као ретко који други приступ књижевном тексту, структурализам је донео огроман број потпуно нових идеја о књижевности. Структурализам је донео ново виђење стиха, жанра, наративне технике, језика и стила књижевног дела. Он је донео ново виђење текста, аутора и читаоца, ново схватање значења књижевног дела. Међу тим новим структуралистичким идејама није најмање значајна она по којој је књижевно дело производ конвенција установљених традицијом, те да је за комуникацију с њим нужно познавати „језик” књижевности који се такође схвата као систем или структура. Књижевно дело није само идиосинкратични израз песникове субјективности, експресија неке непоновљиве интуиције, већ систем чија се правила могу анализирати и објективно описати. Структурализам је био покушај да се проучавање књижевности утемељи као самостална научна дисциплина која се неће ослањати на лични укус критичара и његове субјективне судове о делу, већ ће располагати својим сопственим научним методама и заснивати се на уверењу о самосталности и аутономности књижевног знака. Најважније од свега, што овде желим посебно да истакнем, јесте да је структурализам био последњи метод у историји науке о књижевности који је књижевно дело проучавао као књижевно. Структурализам је настојао да укаже на оне специфичне особине књижевног дела које га одређују као такво, на његову литерарност, да се послужим термином који је пре готово читавог века формулисао Јакобсон. После структурализма, у интердисциплинарним студијама књижевност се више не проучава као књижевност, као језичко-уметничко дело, већ као једна посебна врста идеологије. Управо у томе што је настојао да проникне у саму суштину литерарности, и што му је, штавише, то понекад и полазило за руком, треба видети један од најзначајнијих доприноса структурализма науци о књижевности уопште.
Ћ И Т Е Ч Р А М А Н А Ј И Р Д А
Селективна библиографија Пошто је библиографија радова о структурализму веома обимна, овде наводим само најрепрезентативна дела. Такође, не
[555
И Ц Н А Л Ч И Е Ј И Д У Т С
наводим чланке објављиване у часописима, већ само књиге и монографске публикације посвећене структурализму. Barthes, Roland ”Introduction à l’analyse structurale des récit”, Poétique du récit , Paris: Seuil, 1977. S/Z , Paris: Seuil, 1970. Benveniste, Émile Problémes de linguistique générale, Paris: Gallimard, 1966. Bremon, Klod ”Logika narativnih mogućnosti”, Strukturalni prilaz književnosti, Beograd: Nolit, 1978. Culler, Jonathan Structuralist Poetics: Structuralism, Linguistics, and the Study of Literature. Ithaca: Cornell UP, and London: Routledge & Kegan
Paul, 1975.
On Deconstruction: Theory and Criticism after Structuralism.
London: Routledge & Kegan Paul, 1983. Dikro, Osvald – Todorov, Cvetan
Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku , I/II, Beograd: „XX vek”.
1987. Erlich, Victor
Russian Formalism. The Hague: Mouton, 1955.
Genette, Gérard Figures I , Paris: Seuil, 1966. Figures II , Paris: Seuil, 1969. Introduction à l’architexte, Paris: Seuil, 1979. Figure, prevod Mirjana Miočinović, Beograd: ”Vuk Kradžić”, 1985. Giljen, Klaudio Književnost kao sistem, prevod Tihomir Vučković, Beograd: „Nolit”, s.a. Jakobson, Roman Ogledi iz poetike, Beograd: „Prosveta”, 1978. Lingvistika i poetika, Beograd: „Nolit”, 1966. Mukaržovski, Jan Struktura pesničkog jezika, Beograd, 1986. Struktura, funkcija, znak, vrednost , Beograd: „Nolit”, 1987. Petrović, Svetozar Priroda kritike, Zagreb: SNL, 1972. Prop, Vladimir Morfologija bajke, Beograd: „XX vek”, 1982. Shklovsky, Victor Theory of Prose, prevod na engleski, Benjamin Sher, Illinois State University, Dalkey Archive Press, 1990. 556]
Sosir de, Ferdinand
Opšta lingvistika, prevod
Sreten Marić, Beograd: „Nolit”,
1977. Tinjanov, Jurij ”O književnoj evoluciji”, Poetika ruskog formalizma, priredio A. Petrov, Beograd: „Nolit”, 1970. Todorov, Tzvetan ”Poéti�ue” u Qu’est-ce que le structuralisme? , Paris: Seuil, 1968. Grammaire du Décaméron , Mouton, La Haye, 1969. Poétique de la prose, Paris: Seuil, 1971. Tomaševski, Boris Teorija književnosti, Beograd: Srpska književna zadruga, 1972.
Ћ И Т Е Ч Р А М А Н А Ј И Р Д А
Adrijana Marcetic Structuralism in Literary Theory Summary The author’s intention in this paper is to present the notion of structuralism in literary theory, as well as to give a brief survey of its history. Her central concern is with structuralism as a specic approach to literature, its denition and its place in different national literatures, both European and American. The author begins with reference to Russian linguist and critic, Roman Jakobson, who is credited with introducing the idea of structure in the study of literature. Special consideration is given to the inuence of Jakobson and Tinjanov on the study of literature generally in Europe between the First and the Second World War, especially in Prague school of linguistics. The author points to a traditional resistance in American academia to theoretical approaches to literary study as one of the factors signicantly marking the reception of structuralism in the US, where it is often e�uated with French literary theory from the 60s, i.e. theories of R. Barthes, C. Bremond and T. Todorov. The author closes her paper with reference to the contribution of structuralism to the literary scholarship. Key words:
structure, structuralism, code, message, dominant, linguistics, theory of narration
[557
