УНИВЕРЗИТЕТ ИСТОЧНО САРАЈЕВО ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ ''СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ'' СРБИЊЕ
ПАТРОЛОГИЈА /С К Р И П Т А /
ШПИРО
II
Март. 2008. ЈЕВСЕВИЈЕ КЕСАРИЈСКИ
Рођен је у Кесарији Палестинској око 265. године. Стекао одлично образовање. Учитељ му био Памфило, са њим у затвору пише апологију о Оригену. Памфило Памфило пострадао 310. год. a Јевсевије Јевсевије описао његов живот и страдање страдање и узео надимак Памфило. Јевсевије је рукоположен за презвитера, а за епископа између 313. и 315. године. Уз библиотеку основао и скрипторију. У аријанској борби понашао се више дипломатски него богословски Наслиј Наслиједи едио о је више више Ориген Оригенове ове догматс догматске ке слабост слабости и него него његове његове богосло богословск вскее врлине. Под притиском потписао одлуке Никејског Сабора Предложио символ Кесаријске Цркве Писао Цркви у Кесарији образлажући потпис на одлуке Никејског Сабора. Учествовао Учествовао у свргнућу свргнућу са катедре: катедре: Асклипија Асклипија Газског, Евстатија Евстатија Антиохијског, Антиохијског, Светог Атанасија и Маркела Анкирског. У писму царици Констанцији одбацује и могућност и потребу иконе Христове. Био је један од најученијих епископа свога доба. Радови: Библијско егзегетски: - Заједно са Памфилом радио на издању критичког текста Светог Писма Старог и Новог Завјета Јеванђелски канони - износи - Јеванђелски износи свој начин начин објашњ објашњења ења паралeл паралeлни них х мјеста мјеста у Јеванђељима у 10 стубаца. - Ономастикон – тумачење етнолошких назива у Библији, библијска географија, топографија старе Јудеје, план и опис Јерусалима и храма - Тумачење псалама (свих 150) - Тумачење на пророка Исаију - Јеванђелски проблеми и рјешења - Празновању Пасхе Догматска дјела: дјела: - Против Маркела - О црквеној теологији Апологетска дјела - Општи елементарни увод - Јеванђелска припрема - Јеванђелско доказивање - Критика и одбрана - Против Јерокла - Теофанија Јевсевије као историчар - Хрон Хроник ика а – хронички канони и скраћена историја Јелина и Варвара. Пви дио истори историја ја старих старих народа народа на Истоку Истоку,, други други дио упоред упоредне не хронол хронолошк ошкее таблиц таблицее свјетске и свештене историје почев од Аврама па до 303. године
2
- Црквена историја у 10 књига - Збирка старих мученика и Живот Константинов СВЕТИ КИРИЛО ЈЕРУСАЛИМСКИ
Родом из Јерусалима или околине. Родио се 313/315.г. Као презвитер Сионске цркве одржао је током Ускршњег поста 348. године своје познате Катихезе. Кирило је постао епископ Јерусалимски 349. године, хиротонисан од Акакија из Кесарије Палестинске. Касније су ово рукоположење Кирилово оспоравали јер га је извршио Акакије, поз познати ати прот ротивни вник Нике Никејјског ског Сабо Сабора ра и вођ вођа полуа олуари рија јан нске ске парт артије – Омијаца--.Кирило је са Акакијем имао спор око митрополитских права, међутим иза канонског спора са Акакијем крила се и догматска разлика у вјери, јер је Св. Кирило Кирило био потпуно потпуно православан православан у вјери у Свету Тројицу, Тројицу, што се јасно види из његових његових Катихе Катихеза, за, гдје гдје он тумачи тумачи Символ Символ Јерусал Јерусалимс имске ке Цркве, Цркве, врло врло сличан сличан Никејском. Акакије успије да свргне Св. Кирила 357/8 године.Кирило присуствује на сабору у Селвекији 359. г. гдје је насупрот Акакију враћен на Јерусалимску катедру, но поново поново буде буде протје протјеран ран са катедр катедрее 360. године године да би се за вријем вријемее Јулијан Јулијанове ове смишљене толеранције поново вратио у Јерусалим. Опет Опет је прот протје јеран ран за вриј вријем емее цара цара Вале Валент нтаа 367. 367. годи године не да би се за врије вријеме ме Теод Теодос оси ија Вели Велико когг врат вратио ио на прест ресто о Сион Сионск скее Цркве ркве и ту оста остао о до свог свог представљења 387. године. Учествовао је на II Васељенском Сабору у Цариграду 381. године. СПИСИ И БОГОСЛОВЉЕ Од Св. Кирила Јерусалимског остало нам је до данас сачувано 24 Катихезе, од којих прва Прокатихеза представља увод, следећих 18 су предкрштењска оглашења (поуке (поуке о вјери вјери катиху катихумен менима има), ), а послед последњих њих 5 су мистаг мистагоги огија ја непросв непросвеће ећеним нимаа (увођење у три основне Свете Тајне: Крштење, Миропомазање и Литургију). Катихезе детаљно износе и тумаче хришћанску вјеру и живот, описују поредак оглашавања вјерних и увођења у тајне хришћанске вјере и у наду будућега вијека. У највећем броју Катихеза Св. Кирило излаже и тумачи светокрштењски Символ Јерусалимске Јерусалимске цркве. То је правило вјере доста слично слично Никејском Никејском и он га назива назива ’’светом и апостолском вјером’’.
Остала два аутентична дјела Св. Кирила су: Омилија о исцјељењу узетога у бањи Витезди и Писмо цару Констанцију о појави свјетлосног крста на небу изнад Јерусалима. Свети Кирило не употребљав употребљаваа израз једносуштни, једносуштни, али зато јасно употребљава употребљава израз ’’три ипостаси’’ чиме показује да припада источној тријадолошкој традицији. Свети Свети Кирило Кирило исповј исповједа еда правил правилну ну христо христологи логију, ју, он наглаша наглашава ва и Христо Христово во Божанство и његово човјечанство. Кири Кирило ло гово говори ри дост достаа опши опширн рно о и о Свет Светим им Тајн Тајнам ама, а, особ особит ито о Кршт Крштењ ењу, у, Миропомазању и Евхаристији. У Светој Евхаристији Кирило особито наглашава реалност Тјела и Крви Христове.
3
СВЕТИ ЕПИФАНИЈЕ КИПАРСКИ
По историчару Созомену Епифаније се родио у Палестини, близу Газе, између 310. и 315. године. По Јерониму, знао је 5 језика. Грчки, јеврејски, сиријски, коптски и мало латински. У монаштву је провео пуних 30 година и остао је заувјек познат као ватрени поборник монаштва. Године 367. Кипарски епископи изаберу га за митрополита града Констанције на Кипру. Био је ватрени бранилац Никејског исповиједања вјере. Доста Доста рано рано је указив указивао ао западн западнима има на заблуд заблудее формал формалног ног ’’Нике ’’Никејц јца’’ а’’ Маркел Маркелаа Анкирског, кога је Запад дуго подржавао. Зближио се са Блаженим Јеронимом и њега је, а и себе увукао у палестинске оригенистичке спорове. Теофило Александријски поново га је увукао у спорење око оригенизма, овога пута упер уперен ено о прот против ив неви невино нога га Св. Јова Јована на Злат Златоус оуста та у Цари Царигр град аду. у. Епиф Епифан аниј ијее је допутовао у Цариград, но када је увидио праву истину вратио се изговарајући: ’’остављам вам и престоницу и двор и лицемерје.’’ СПИСИ И БОГОСЛОВЉЕ Прво дјело Светог Епифанија јесте Котва (укотвљен). То је догматско дјело о правој вјери Цркве у којој је хришћанин сигурно укотвљен у мору овога живота. Анкират или Котва је скраћено излагање догматског учења Цркве уперено против лажних учења јеретика. Најопширније говори о Светој Тројици, посебно о Духу Светом, али говори и о Оваплоћењу Христовом. На крају овог дјела дата су два Символ Символаа Вјере, Вјере, један један означе означен н као Јеруса Јерусалим лимски ски,, истовј истовјета етан н са Царигр Цариградс адским ким Символом из 381. и други много опширнији и он је вјероватно састав самог Св. Епифанија. Друго и уједно највеће дјело Епифанијево јеста Панарион, или Кутија љекарских противотрова, т.ј. књига Против јереси. То је преглед и критика свих јереси којих свети Епифаније набраја тачно 80, према броју наложница ( у Песми над песмама) међу којима је Црква једина истинска невјеста и царица. Почиње са излагањем и критиком најприје 20 дохришћанских јереси, а затим следи 60 хришћанских јереси. ’’О мјерама мјерама и теговим теговима’’ а’’ код старих старих Јевреја Јевреја представља представља малу енциклопе енциклопедију дију Старог Завјета. Књига има три дијела, први говори о канону и преводима књига Старог Завјета, други дио је о мјерама и трећи садржи географију Палестине. Спис ’’О 12 каменова’’ символички и алегоријски тумачи оних 12 каменова које је носио на грудима старозавјетни првосвештеник. Сачувао се и извјестан број Писама Св. Епифанија. Не мали мали проб пробле лем м за патр патрол олош ошку ку наук науку у пред предст став авља ља пита питање ње аутен аутенти тичн чност ости и извјес извјесни них х дјела дјела припи приписив сивани аних х Св. Епифан Епифанију ију у вријем вријемее иконоб иконоборст орства: ва: једна једна расправа против икона, једно писмо цару Теодосију, један одломак из догматске послан посланице ице,, Епифан Епифаније ијев в тестам тестамент ент и епизод епизодаа изниј изнијета ета у његово његовом м писму писму Јовану Јовану Јерусалимском.
4
Патријарх Никифор сматра да су ти иконоборчки списи дјело неког Епифанида, а не никако дјело Светог Епифанија. СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ Свети Атанасије Велики рођен је 295. године у Александрији. Потиче из грчке хришћанске хришћанске породице. породице. Васпитан Васпитан на хришћански хришћанским м традициј традицијама ама Александриј Александријске ске школе, образовао се на Светом Писму и живом црквено богословском предању. И његово опште и философско образовање било је веома значајно, што се да видјети из њего његови вих х дјела дјела.. У свој својим им млађ млађим им годин годинам амаа борав боравио ио је међу међу егип египат атск ским им монаси монасима, ма, што је за његов његов касниј каснији и страда страдални лнички чки живот живот и црквен црквени и рад имало имало великог значаја. За вријеме боравка међу монасима био је ученик светог Антонија Антонијевом. Свети Антоније Велики Великог о чему нам и говори у Животу Антонијевом много је волио Атанасија па му је при умирању оставио једну од своје двије скромне мантије. 319. године године Алексан Александри дријск јски и еписко епископ п Алекса Александа ндар р рукопо рукоположи ложио о је Атанас Атанасија ија за ђакона ђакона који је већ у то вријеме вријеме написао написао прва два своја своја дјела: дјела: ’’Против ’’Против идола’’ идола’’ и ’’О Оваплоћењу Бога – Логоса’’. Већ 328. године на сабору око 100 епископа, иако је имао тек 32 године, Атанасије је изабран за епископа. Од свог свог четрде четрдесет сетогод огодишњ ишњег ег еписко епископск пског ог служења служења,, захваљ захваљују ујући ћи аријан аријанцим цима, а, седамнаест година, шест мјесеци и десет дана провео је у изгнанству. Упокојио се другог маја 373. године. ДЈЕЛА СВЕТОГ АТАНАСИЈА Апологетски списи. Ријеч против јелина и Ријеч о Очовјечењу Бога Логоса . У првом спису против јелина доказује се најприје лаж и ништавност идолопоклонства и побија се митолошко многобоштво. Иде ка истицању библијског схватања тран трансц сцен енде дент нтно ност сти и Бога Бога,, гово говори ри о личн личном омее Богу Богу и о могу могућн ћнос ости ти прав правог ог богопознања кроз Логоса Божијег. Оваплоћенују, продужу Други апологетски спис О Оваплоћенују продужује је претхо претходни дни и разотк разоткрив риваа исти истину ну и смис смисао ао Овап Овапло лоће ћења ња Лого Логоса са,, мимо мимо које којега га нема нема друг другог огаа лије лијека ка за изба избављ вљењ ењее и спас спасењ ењее човје овјека ка од гри гријеха јеха,, труле рулежи жи и смрт смрти и и за њего његово во васп васпос оста тављ вљањ ањее у прво првоби битн тно о стањ стањее по лику лику Божи Божије јем, м, за дост достиз изањ ањее пуно пуногг богопознања. Догматска дјела. Три слова против аријанаца у првом слову износи се скраћено учење Аријево из његове његове ’’Тали ’’Талије’ је’’, ’, а затим затим се брани брани Никејс Никејско ко опредј опредјеље ељење ње вјере вјере у вјечн вјечност ост и непромјенљивост Сина Божијег и у Његово суштинско јединство са Богом Оцем. У другом и трећем слову Светитељ тумачи поједина мјеста из светог Писма која говоре о рођењу Сина Божијег од Оца и о односу према Оцу у вјечности и у Оваплоћењу побијајући аријанско погрешно тумачење. ’’О тјелесн тјелесном ом јављању јављању Бога Логоса и против против аријана аријанаца’’ ца’’, ’’О Никејском Никејском сабору’’ гдје гдје нам укратко укратко пренос преноси и ток дискусиј дискусијее на I Васеље Васељенск нском ом Сабору Сабору и коначно сам текст Никејског Символа, као и друге значајне текстове из времена тог Сабора. Ово је спис у којем Св. Атанасије енергично и доследно брани и оправдава
5
Никејски израз једносуштни за однос Сина и Оца, што је и иначе једна од главних тема његовог богословља. ’’О Дионисију епископу Александријском’’ – ’’да је он као и Никејски Сабор мислио против аријанске јереси и да га узалуд ариоманити клеветају да им је он једномишљеник’’. ’’Томос Антиохијцима’’, ’’Цару Јовану о вјери’’, ’’Четири ’’Четири писма серапиону о Светом Духу’’. Основно учење посланица Серапиону састоји се у доказивању да Дух Свети није створење и да по божанству нераздјељиво припада Светој Тројици, што Свети Атанасије укратко износи и у Томосу Антиохијцима. Антиохијцима. Још три Атанасијеве Посланице имају догматски садржај и карактер: Епиктету епис еписко копу пу Кори Коринтс нтско ком, м, Адел Аделфи фију ју епис еписко копу пу и испо исповј вјед едни нику ку и Макс Максиму иму Философу, као и Посланица девственицама. Историјско полемичка дјела Окружна Окружна посланица, посланица, Окружница епископима Египта и Либије, Либије, Апологија Апологија цару цару Конс Констан танци цију ју,, Апол Апологи огија ја о бекс бекств тву, у, Апол Апологи огија ја проти против в арија аријана наца ца,, Историја Историја аријанаца, аријанаца, Писмо монасима, Писмо Серапиону, Писмо о саборима саборима у Аримину и Селеквији, Писмо Афричким епископима. Егзегетска дјела Писмо Маркелину о Тумачењу Псалама, Тумачење Псалама, О насловима Псалама, Одломци на тумачење књига Старог и Новог Завјета. Монашко аскетска дјела Живот Живот Светог Светог Антониј Антонија, а, О девича девичанст нству ву или подвиж подвижниш ништву тву (намјењено девственицама и садржи поуке и молитве), О болести и здрављу (уперен изгледа против масалијанске јереси), Писма Светог атанасија, Бесједе Светог Атанасија. БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ АТАНАСИЈА Св. Атанасије нема довољно тачних израза да потпуније изрази Тројицу у Јединици Божанства јер он више инсистира на истој – једносуштној – природи Оца и Сина и још није сасвим усвојио израз ’’ипостасис’’ за означавање посебности Лица Божанских као што то уосталом нису били учинили ни Никејски Оци. Но велика Атанасијева богословска заслуга, још прије Кападокијаца, састоји се у суптилном али неопходном и несумњиво тачном разликовању природе и воље у Богу. Атанасијево Атанасијево онтолошко разликовање разликовање између између Божанске Божанске природе природе којој припадају припадају Син и Дух Свети и Божанске воље, отвара стварне просторе слободе и историје и разликовање Теологије и Економије на основу хришћанског Откривења Бога као живе и слободне Личности, који је онда као такав и створио човјека као живу и слободну личност – по лику Своме. За Атанасија је несумњива прије свега сотириолошка истина. Христос је истинити Бог и истинити човјек, јер само тако је могуће наше истинско спасење и обожење.
6
ДИДИМ СЛИЈЕПИ
Рођен је 313 године вјероватно у Александрији и још од раног дјетињства остао је слиј слијеп еп.. Учио Учио се и обра образо зова вао о код код Свет Светог ог Атан Атанас асиј ијаа и у Алек Алекса санд ндри ријс јско којј богословској школи. У тој школи је касније и предавао и био неко вријеме, изгледа, њен управник. Дидим је лично живио подвижнички и Паладије га у ’’Лавсаику’’ убраја у аскете. Био је доста близак египатским монасима, који су га свакако посјећивали. Тако га је у његовој келији посјетио и сам Антоније Велики. Преминуо је око 398. године. За живота је био бранилац Никејске вјере, али је на V Васељенском Сабору осуђен за своје оригенистичке заблуде. По блаженом Јерониму, Дидим је написао многа и значајна дјела: Тумачење на Псалме, на Јеванђеље Матејево и Јованово, двије књиге о догматима и против аријанаца и књигу о Светоме Духу, затим 18 књига на пророка Исаију, на Осију и на Захарију, на Јова и многа друга дјела. Дидимове три књиге О Тројици у којима у потпуно православном духу побија учење Аријево и још опширније учење Македонијево о Светом Духу. Изгледа да је Дидим писац и 4. и 5. књиге Против Евномија Дидимо Дидимово во дјело дјело О Светом Светомее Духу Духу сачува сачувано но је само само у Јерони Јеронимов мовом ом латин латинско ском м преводу. Кратак Дидимов спис Против Манихеја побија заблуде манихејске јереси. За Дидима као богослова можемо рећи да му је систем Оригенов био полазна тачка и давао му је оквире његових тумачења. У самом пак учењу о Светој Тројици Дидим је надишао Оригена и бл ижи је Светом Атанасију и Кападокијцима. Он употребљава Никејски израз ’’омоусиос’’ и код њега њега он знач значи и као као ’’та ’’тавт втуси усиос ос’’ ’’ = исто истопр прир иродн одни, и, једн једнее и исте исте сушти суштине не.. Он подвлачи и наглашава равночасност за све Три Божанске Ипостаси и истиче лично свој својст ство во за свак сваку у од Три Три Ипос Ипоста таси си ( у чему чему као као да слиј слијед еди и Св. Св. Григ Григор ориј ијаа Богос Богосло лова ва): ): Отац Отац рађа рађа,, Син Син се рађа рађа и Дух Дух исход исходи и од Оца. Оца. Исто Истовр време емено но се наглашава и Тројично јединство, јединство суштине и енергије. Бори се и против против аријанске аријанске и против против аполинариј аполинаријевске евске Христологије. Христологије. Истиче Истиче да је Света Дјева Богородица и Приснодјева. Иако није учио да је материја зло по природи, јер је Бог творац и душе и тијела, говорио је међутим о уништењу чулнога свијета и о некаквим небеским тијелима, чиме је порицао стварност људског тјелесног васкрсења. СВЕТИ КИРИЛО АЛЕКСАНДРИЈСКИ
Свети Кирило је рођен у Александрији око 375/8 године. Био је сестрић епископа Александријског Теофила, кога је затим и наследио на Александријској катедри. Стекао је изврсно образовање, како световно, тако и богословско. У сваком случају, духовни духовни лик Светог Кирила предпостављ предпостављаа усвајање усвајање монашког монашког подвижништва и искуства.
7
Теофило Александријски рано је укључио младог Кирила Кирила у своје борбе и интриге, особито против Св. Јована Златоуста. Присуствовао је и осуди Златоуста на сабору под храстом. За архиепископа Александријског изабран је 18. октобра 412. године и на катедри Св. Марка остао све до своје смрти 444. г. По савјету Цариградског патријарха Атика и Св. Исидора Пелусиота поново унио Златоустово име у диптихе Александријске Цркве и од тада па надаље врло га уважавао. Када је касније нападао Несторија и неке од учитеља из Антиохијске школе, Златоуста је наводио и цитирао управо као свједока истините црквене вјере о тајни Оваплоћења. Ефески Сабор под предсједништвом Кириловим осудио је и свргнуо Несторија, а затим се енергично успротивио поступку Јована Антиохијског и групе епископа око њега, који су по доласку у Ефес осудили Кирила. Дјела Светог Кирила Сва дјела Светог Кирила Александријског можемо без великог напора подијелити на двије групе према времену њиховог настанка. Прву групу чине дјела која је написао до 428. године т.ј. до појаве Несторијеве јереси. То су углавном егзегетска и догматска антиаријанска дјела. Другу групу чине дјела написана послије 428. године тј. против јереси несторијанске. Једно од првих Кирилових егзегетских дјела на Стари Завјет јесте О поклањању и служењу Богу у духу и истини. Дјело се бави алегоријско типолошким тумачењем изабраних мјеста из Мојсијевог Петокњижја, да се покаже да Јеванђељем није Закон одбачен у духу него само у слову и да се Стари и Нови Завјет типолошки потпуно слажу. Спис Глафира је нека врста свештене историје на основу казивања Петокњижја. Тумачење на пророка Исаију Тумачење 12 малих Пророка Тумачење Псалама О промјени имена Аврамовог Тумачење Јеванђеља Јовановог – овдје Кирило врло често доказује једносушност Сина Сина са Оцем Оцем,, као као и Божа Божанс нств тво о Свет Светог ог Духа Духа,, при при чему чему нара наравн вно о подв подвла лачи чи и посебност Њихових Ипостаси. 156 Омилија на Јеванђеље Лукино – у омилијима је присутна полемика против Несторија Тумачење Матејевог Јеванђеља Догматско полемички списи: Ризница о Светој и Једносуштној Тројици – написао против аријанизма, чак у једној трећини свога дјела препричава Атанасијеву 3. књигу ’’Против аријанаца’’ аријанаца’’ О Светој и Једносуштној Тројици – спис је у форми 7 дијалога. Првих 5 дијалога говори о односу Сина према Оцу, 6. дијалог говори о Оваплоћењу, а 7. о Светоме Духу. Против синусијаста Против антропоморфита Посланице монасима у Фуји Пет књига против Несторијевих хула О правој вјери
8
12 анатематизама против Несторија 3 апологије Апологија 12 глава источним епископима Апологија 12 глава против Теодорита Објашњење 12 глава изговорено у Ефесу Апологију цару Теодосију Схолије о Оваплоћењу Јединородног – сматра да је сједињење душе и тијела у човјеку најближе упоређење за сједињења божанства и човјечанства у христу. Против Диодора и Теодора Да је један Христос О светој вјери хришћанској против књига безбожног Јулијана Бесједа о Пресветој Богородици Пасхалне посланице – сачувано 30 посланица Писма Светог Кирила БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ КИРИЛА Његово богословље је прије свега библијско – патристичко. За њега је свједочење Пророка Пророка,, пропов проповјед јед Апостола Апостола и предањ предањее Отаца Отаца оно што је основн основно о у вјери вјери и животу Цркве Христове. Он је попут Кападокијских Отаца следбеник апофатичког богословља. У свом свом Трој Тројич ично ном м богос богосло ловљ вљу у Св. Св. Кири Кирило ло след следуј ујее за Свет Светим им Атан Атанас асиј ијем ем и Кападокијц Кападокијцима. има. Наглашава Наглашава јединств јединство о суштине, суштине, бића и живота живота Трију Божанских Божанских Лица која ’’суштински постоје једно у другоме’’, гдје се не губи самосталност Ипостаси, него се Оне узајамно прожимају и природно обитавају Једна у Другој. Јединство Суштине Трију Ипостаси изражава се и у заједничкој вољи и енергији божанској. Отац је Принцип и Извор и Коријен Божанства. Зато је Тројица од вјечности Тројица, од вјечнога Оца рађа се вјечни Син. Рођење је акт природе, а не воље и ту је разлика између рађања Сина и стварања свијета (као и код Св. Атанасија). Црква је највјернија слика Тројичне тајне Божије. Богосло Богословље вље о Духу Духу Светом Светомее код Кирила Кирила је развиј развијено ено,, али је код њега остало остало нера неразг згран ранич ичен ено о шта шта се ту одно односи си на бого богосл словс овски ки план план Теоло Теологи гије је,, а шта шта на сотириолошки план Економије, јер су код њега та два плана помијешана. ’’Дух Свети није туђ Сину, него је једносуштан Њему и кроз Њега произилази од Оца’ Оца’’. ’. Он апсол апсолут утно но разли разлику кује је ипос ипоста тасн сно о исхо исхође ђење ње Духа Духа од Оца Оца и Ње Њего гово во енергетско послање или изливање кроз Сина. Син Божији по Светом Кирилу и прије и послије Оваплоћења има једно Лице, једну Ипостас, и на Њега као Једнога односи се све што се говори у Јеванђељу. Он се сјединио са пуном људском природом, постао је савршен човјек и у томе је сав смисао Његовог спасоносног дјела. Тако нас је Он сјединио са Богом јер је и Бог и човјек.
9
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
Василије је рођен 330. године у Неокесарији у Понту од родитеља Василија и мајке Емил Емилиј ије. е. Васи Васили лије јева ва баба баба по оцу оцу Макр Макрин инаа била била је учен учениц ицаа Св. Св. Григ Григор ориј ијаа Чудотворца. Василијев дједа по мајци пострадао је мученички. мученички. Василије се образовао најприје код свога оца, који је био ритор у Неокесарији. По очевој смрти око 345. год. он одлази на даље школовање у Кесарију гдје се по први пут срео са Григоријем Назијанзином. У Кесарији се Василије и Григорије сусрећу са Јулијаном, каснијим царом и апостатом од хришћанске вјере, са којим ће се затим срести и на школовању у Атини. Из Кесар Кесариј ијее је Васи Васили лије је отиш отишао ао у Цари Царигра град, д, гдје гдје се краћ краћее вриј вријем емее учио учио код код јелинског ритора Ливанија, а затим је око 352. године отишао у центар тадашње јелинске мудрости и философије Атину. Из Атине долази у Кесарију гдје, по обичају ондашњег времена бива крштен од епископа Кесаријског Дијанија и затим бива рукопроизведен за чтеца у Цркви. У ово вријеме Василијева породица, најприје сестра Макрина, а затим и мајка Емилија и браћа, већ су се били повукли на удаљено имање у Понтијској области ради подвижничког живота. Вративши се са пута по Истоку Василије долази у Кесарију и са својим пријатељем Григоријем ускоро одлази на подвиге у самоћу крај ријеке Ириса у Понту. Тада су саставили познату апологију изабраних мјеста из Оригенових дјела, познату под именом Филокалија – Добротољубље. Ту су затим почели да састављају и позната ’’Монашка правила’’. Негдј Негдјее пред пред 360. 360. годи годину ну Васи Васили лије је је рукоп рукопол олож ожен ен за ђако ђакона на од Дија Дијани нија ја Кесаријског, а затим је као ђакон био у Цариграду да изблиза види збивања на сабору 360. године, али је на крају из Цариграда отишао у своју пустињу у Понт горко разочаран и морално утучен. По смрти смрти Дијани Дијанијев јевој ој за еписко епископа па Кесари Кесаријск јског ог буде буде изабра изабран н Јевсеви Јевсевије, је, који који Василија рукоположи за свештеника и он се укључи у служење Цркви. Свети Василије је постао епископ, тачније архиепископ Кесарије Кападокијске у јесен 370. године, по смрти Јевсевијевој. Поставши архиепископ, Василије је свима себи подчињеним епископима опростио за непријатељство против њега, али им је и упутио извјесне канонске поуке и савјете који ће касније постати канони за читаву Цркву. Василије Василије Велики Велики је промијенио промијенио свијетом свијетом не напунивши напунивши ни 49. година година живота. живота. Представио се 31. децембра 378. године. ДЈЕЛА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА Он је релативно мало написао, али је зато све што је написао сачувано, јер је био веома веома мног много о чита читан н и преп препис исив иван ан.. Мног Многи и преп препис исив ивач ачи и су живј живјел ели и само само од преписивања његових дјела. Догматска дјела. Против Евномија – данас постоји 5 књига овиог дјела, али се у новије вријеме вријеме све више више у науци науци држи држи да су само прве три три књиге књиге Василијев Василијеве, е, док 4. и 5. књига књига припадају Дидиму Слијепом или Амфилохију Иконијском.
10
О Светом Духу написан је против аријанаца и духобораца. Настао је током 375. на молбу Амфилохија Иконијског коме је и посвећен и упућен. Непосредни повод о ком говори и сам Василије на почетку свог дјела, био је догађај са богослужења у Кеса Кесари ријји сеп септемб тембра ра 374. 374. годи годин не. Васи Васили лијје је том прили рилико ком м на служ служби би употребљава употребљавао о наизмјени наизмјенично чно два типа доксологије доксологије у част Свете Тројице:’’Слав Тројице:’’Славаа Оцу кроз Сина у Светоме Духу’’ и ’’Слава О цу са Сином и са Светим Духом’’. У догматска дјела спада и неколико његових Бесједа : Бесједа о вјери, Против Савелијанаца, Арија и Аномејаца, Онима који нас клеветају да говоре да су три Бога., Да Бог није творац зла, О подстицању на крштење. Рије Ријеч ч о вјер вјери и – дјело ’’Монашких правила’’ правила’’ гдје дјело из његов његових их ’’Монашких гдје гово говори ри о богопознању и правом исповиједању Свете Тројице. У Васили Василијев јеваа догматс догматска ка дјела дјела треба треба убројат убројати и и читав читав низ његових његових Писама са богословско догматским садржајем. Егзегетска дјела: То су уствари његове Омилије. Омилије на Шестоднев има свега 9 бесједа у којима тумачи стварање свијета током 6 дана, до стварања човјека. Допуну је написао његов брат Григорије Ниски посебним дјелом ’’О стварању човјека’’. Василиј Василијее корист користи и своја своја стечен стеченаа знања знања из природ природосл ословљ овљаа онога онога времена времена,, а од философ философаа корист користи и Аристо Аристотел тела, а, Платона Платона,, Посидо Посидониј нијаа и Плотин Плотина. а. Настој Настоји и да у шестод шестоднев неву у позити позитивно вно покаже покаже сусрет сусрет јелини јелинизма зма и Хришћа Хришћанст нства, ва, али увијек увијек у јасним оквирима библијског и хришћанског откривења о личном Божијем стварању свијета из небића. Од Василијевих Омилија на Псалме сачувано је до данас 18, али се само 13 сматрају аутентичним. Василије тумачи Псалме мање филолошки, а више у вјерско моралном смислу. Аскетско монашка дјела: Чине једну збирку од 13 списа. У ову збирку спада неколико предговора и увода о Морална на прав правил ила, а, Ве Вели лика ка и Мала Мала прав правил ила а, двиј аскези аскези,, а зати затим: м: Морал двијее груп групее Епитимија и Аскетске уредбе. Морална правила је збирка од 80 правила или краћих упутстава пропраћених цитатима из Новог Завјета. Дјело је намјењено свим хришћанима, али првенствено подвижницима. Монашка правила – Велика и Мала , два најважнија списа. Монашка Монашка правила правила настала су као Василијеви одговори на монашка питања и у тој форми питања и одговори до данас су сачувана. Велика правила имају 55 поглавља и говоре о основним општим начелима подвижничког живота у монашком општежићу. Мала прав правил ила, а, њих њих 313 гово говоре ре о поје поједи дини ним м пита питањи њима ма свак свакод одне невн вног ог живљ живљења ења у манаст манастирс ирској кој кинови киновији ји.. Правил Правилаа нису нису неки неки устав устав или органи организац зацион ионаа уредба уредба о монаштву и манастирима, него су то јеванђелске и светоотачке поуке о врлинама и дужност дужностима има при заједн заједничк ичком ом саживљ саживљењу ењу и сапуст сапуствов вовању ању на путу путу ка Царств Царству у Небеском. Велики Аскетикон Василија Великог је једна компилација непознатог састављача и у њу су ушла ушла сва сва поме помену нута та ’’Мо ’’Мора ралн лна’ а’’’ и ’’Ве ’’Вели лика ка’’ ’’ и ’’Ма ’’Мала’ ла’’’ прав правил илаа и епитимије као и неколико уводних текстова.
11
Педагошко дјело светог Василија јесте његова Ријеч младима да имају користи од јелинских списа. Овај његов спис има за циљ да их научи како да корисно изучавају изучавају јелинска јелинска дјела, а да се не поведу за њима , него да разликују разликују у њима оно што је права вриједност и што је стварно корисно. Василије Велики је био заиста живо ходеће литургијско предање Цркве, зато нам је и остала од њега Божанствена Литургија, која не само да носи његово име, него је у свом главном дјелу – канону Евхаристије ( Анафора ) – његов састав и његово дјело. БОГОСЛОВЉЕ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ Иако се Василијево богословље развило кроз богословско философску полемику са јересима, главна карактеристика Василијевог богословског исповиједања јесте његова приврженост приврженост црквеном црквеном Предању, живој реалности Божанског Откривења при присутн сутног ог у вјер вјери и и живо животту Цркв Цркве, е, у њен њеним ’’п ’’проп роповј овједим едима’ а’’’ и њен њеним ’’догматима’’ како вели сам Свети Василије. Василије Велики говори о Предању Христовом, апостолском, светоотачком као о једној постојаној и неизмјенљивој истини и реалности, стално присутној у бићу, животу животу и вјери Цркве кроз вјекове. вјекове. Зато је Василије Василије Велики Велики један од сигурних сигурних свјед свједок окаа непр непреки екину нуте те лини линије је право правосл слав авно ногг пред предања ања вјер вјерее и богос богосло ловљ вљаа од Апостола до његовог времена и даље кроз вијекове. Василиј Василијее Велики Велики је живо живо вјеров вјеровао ао у отворен отворенее за човјек човјекаа могућн могућност ости и и путеве путеве богопознања и у томе је он видио божанско достојанство човјека. По Василију, треба строго разликовати Теологију и Економију јер ово разликовање Теологије и Економије означава истовремено и стварно и несливено разликовање Божанских Божанских Ипостаси од Божанске Божанске природе природе и такође такође и истовремено истовремено разликовање разликовање у самој самој Божанс Божанској кој природи природи неоткр неоткрива ивајућ јућее се и непозн непознатљ атљиве иве суштин суштинее Божије Божије и јављајућих се у свијету и познатљивих познатљивих Божанских енергија. ’’Суштина је Божија невидљива и несагледива за било кога, осим за Јединороднога и за Светога Духа’’. ’’Енергије његове силазе к нама, док суштина његова остаје неприступна’’. Извор богопознања богопознања и богословља богословља је јављање јављање и дјеловање дјеловање Свете Тројице, која нам се открива и јединствено и тројично. Највећа и најјаснија Василијева теологија је његова Божанствена Литургија. ’’Слава оцу кроз Сина у Светоме Духу’’ ’’Слава Оцу са Сином и са Светим Духом’’ Прва формулација предаје нам више економијски поредак јављања и дјеловања Тројичних Лица у свијету и историји, те је на неки начин могла остављати утисак да постоји извјесна градација међу Ипостасима Оца и Сина и Светога Духа.
Да би показао да хришћанска вјера и богословско исповиједање Трију Ипостаси не нарушава, него очувава, ’’благочестиви догмат Монархије’’ то јест Јединоначалије у Богу, једнопринципност, Монотеизам хришћански схваћен и доживљен, Василије посебно наглашава принцип Монархије Бога оца. То је у ствари оно изначално библијско и црквено вјеровање ’’у Једнога Бога Оца’’ ( а не просто у једнога Бога) који има Свога Јединороднога Јединороднога Сина и Свога Духа Светога. Светога. Бог је један јер је Он и Отац.
12
Василијево учење о Светом Духу и уопште његова Тријадологија, не остављају никакво мјесто за касније латинско учење о Филиокве. СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ
Други велики Кападокијац Свети Григорије Назијанзин, био је животни друг и сарадник Светог Василија Великог. Григори Григорије је је рођен рођен највје највјеров роватн атниј ијее 330. 330. годин годинее у малом малом кападо кападокиј кијско ском м мјесту мјесту Аријанзу у близини малог градића Назијанза, од оца Григорија и мајке Ноне. Мајка му је од дјетињства била хришћањка и одликовала се побожношћу и врлинама. Отац му је био најприје незнабожац, али Нона га је преобратила у хришћанску вјеру. Изгледа Изгледа да је његовом крштењу крштењу (крштен (крштен је када је имао 50 година) придат придат посебан значај, јер су га крстили околни епископи у пролазу кроз Назијанзин, идући у Никеју на I Васељенски Сабор 325. године. Неку годину касније (сигурно прије 330) Григоријев отац је изабран за епископа у Назијанзину, на ком положају је остао све до своје смрти 374. године. Григорије нази назива ва свог свогаа оца оца ’’Па ’’Патр триј ијарх архом ом Аврам Аврамом ом’’ ’’ а Нону Нону ’’Са ’’Саро ром, м, која која нас нас је осим осим тјелесно још и духовно порађала у науци хришћанске вјере’’. Григорије је најприје учио у Кесарији Кападокијској, гдје је по први пут срео Светог Василија, са којим се од тада доживотно спријатељио. Школовање је затим са братом братом настав наставио ио у Кесариј Кесарији и Палести Палестинск нској ој и Алекса Александр ндрији ији,, да би га најзад најзад довршио у Атини. У Александрији је слушао предавања Дидима Слијепог и упознао Светог Атанасија Великог. Григор Григорије ије је са Васили Василијем јем у Атини Атини упражњ упражњава авао о и филосо философск фско о и хришћа хришћанск нско о подвижништво, т.ј. аскезу и у животу и у наукама. Григорије је високо цијенио класично образовање и уопште јелинску културу. У Атини је остао неку годину дуже од Василија, јер је од студената био изабран да пред предај ајее са кате катедр дрее друг другим има, а, но на том том посл послу у није није оста остао о дуго, дуго, већ већ се вуче вучен н носталгијом вратио у родни Назијанз. У Назијанзу је примио крштење. Убрзо је отишао у самоћу са Василијем, најприје на родитељско имање у Тиверини, а затим на Василијево имање на ријеци Ирису у Понту. Понту. Тамо Тамо су два пријат пријатеља еља заједн заједно о изуча изучавал вали и Свето Свето Писмо Писмо и богосло богословље вље,, нарочи нарочито то Ориген Оригенова ова дјела дјела из којих којих су затим затим састав саставили или познат познату у Филокалију. Познато је да је Григорије не мало допринио Василијевом састављању монашких правила. Григорије је остао са Василијем у пустињи краће вријеме, а онда се на тражење свог оца вратио у Назијанз. Разлог повратка био је стање у Цркви у Назијанзу, а и шире на Истоку. Отац Отац Григори Григоријев јев хирото хиротонис нисао ао је сина сина за презви презвитер тераа почетк почетком ом 362 годин године, е, но Григорије се жалио да је то било без његове воље и назвао је то ’’тиранијом љубави љубави’’. ’’. Одмах по рукопо рукополож ложењу ењу он бјежи бјежи из Назија Назијанза нза у Понт, Понт, ка Светом Светом Василију. Василије га је у пустињи лијепо примио, али га је ипак савјтовао да се врати на дужност што је Григоије и учинио након 3 мјесеца. Око 368. године умро је Григоријев брат Кесарије и сестра Горгонија, којима је Григорије одржао топле посмртне говоре. Григорије је у ово вријеме подстакао и
13
Василија Великог да и он постане свештеник, а затим је посредовао да се настали неспор неспоразу азум м између између Васили Василија ја и еписко епископа па Кесари Кесаријск јског ог Јевсев Јевсевиј ијаа изглади изглади.. Преко Преко свога старог оца доста је допринио и избору Василија за архиепископа Кесаријског у јесен 370. године. Григорије је опет преко своје воље, пред Ускрс 372. године био рукоположен од Василија и Григорија старијег за епископа у малом мјесту Сасиму. Одбио је да оде у Сасиму и побјегао у планине љутећи се не мало на Василија. 374. године упокојио му се стогодишњи отац, а на сахрани је био присутан и Василије, којом приликом га је Григорије поздравио бираним ријечима љубави и поштовања. По смрти свога оца, Григорије је, на на молбу обласних епископа пристао да на неко вријеме управља Црквом у Назијанзу, али је од епископа стално тражио помоћника и коначног замјеника. Здравље му је било доста слабо, те је најзад морао отићи у самоћу, а и ради лијечења, у Селевкију Исавријску у тамошњи храм Свете првомученице Текле, гдје су били извори топле воде. Тамо му је стигла и вијест о смрти пријатеља Василија, но због здравственог стања није могао да присуствује Василијевом погребу. Три године касније, по повратку из Цариграда отишао је на празновање Василијевог спомена у Кесарију и Василију одржао чувено ’’Надгробно слово’’. 379. године Григорије је био упућен у Цариград по сагласности већине Источних епископа. Немајући ниједног храма, закупио је са вјернима једну кућу и претворио је у храм и назвао га именом Анастасија т.ј. Васкрсење. Григорије је у Цариграду стекао велики углед, што је код аријанаца изазвало завист и они они су га чест често о гађа гађали ли каме камење њем м (он (он чест често о спом спомињ ињее та свој својаа каме камено нова вања ња). ). Григорије Григорије је заиста заиста ускоро постао званично званично Цариградски Цариградски архиепископ архиепископ,, јер га је за таквога признао и цар Теодосије. Дотадашњег аријанског епископа Демофила , Теодосије је протјерао изван градских зидина, као што је затим протјерао из града и Максима Философа, доскорашњег пријатеља Григоријевог, који је међутим тајно био рукопо рукополож ложен ен од египат египатски ских х еписко епископа па на царигр цариградск адску у катедру катедру,, на велику велику жалост и разочарење Григоријево, јер је он Максима крстио и рукоположио за презвитера. Маја 381. године, као што је познато у Цариграду је сазван и одржан II Васељенски Сабор. По жељи Григоријевој и већине источних епископа (западних није било на Сабору Сабору)) пред предсј сјед едава авао о је Меле Мелети тије је Анти Антиох охиј ијск ски, и, а по његов његовој ој скоро скоројј смрт смрти и предсједавао је Григорије, јер је претходно од Сабора био признат за законитог епископа Цариградског. Источни епископи су стали пребацивати Григорију што је из Сасима незаконито дошао у Цариград и Григорије се тада захвали на катедри и на предсједништву поднесе Сабору оставку и напусти и Сабор и престоницу. Прије одласка из цариграда Григорије Богослов одржао је своју опроштајну бесједу пред 150 епископа у којој говори о потреби мира у Цркви, о своме православном и миротворачком раду у престоници и на крају се потресно опрашта од свог храма Анастасије и од пастве. Крајем 382 године преузео је опет бригу о цркви у Назијанзу. Напунивши једва 60 година преселио се у бољи свијет 390. године.
14
ДЈЕЛА ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА Свет Свети и Григ Григори орије је је доби добио о нази назив в Бого Богосл слов ов изме између ђу остал осталог ог и зато зато што што посл послее Апостола Јована Богослова, нико тако као он није словио о Богу, т.ј. тако словесно, логос логосно но гово говори рио о и писа писао о о Богу, Богу, тачн тачниј ијее рече речено но логос логосом ом свој својим им служи служио о и свештенодејствовао Логосу Божијем. Дјела Светог Григорија састоје састоје се из, из, Пјесама ( 400 пјесама, око 17000 стихова) , Писама (245) и Бесједа ( 45). Његове Бесједе представљају јединствен примјер синтезе мисли дубоког мислиоца и ријечи сјајног бесједника. Бесједе Светог Григорија могу се груписати по тематици у пригодне, догматске, апологетске, моралне празничне, похвалне и надгробне. Најзначајн Најзначајнија ија је свакако свакако 2. Бесједа Бесједа у којој велики Кападокијац Кападокијац најприје најприје износи износи разлоге који оправдавају његово бјегство и поновни повратак на дужност свештеничку, а затим излаже и тумачи узвишену тајну свештенства и пастирског служења служења у Цркви, Цркви, али то чини чини у цјелос цјелосном ном контек контексту сту христо христовог вог Домост Домострој ројаа спасења човјека и свијета, који почиње од Старозавјетних Пророка до Христа и од Христа се наставља кроз Новозавјетне Апостоле чију службу сада у Цркви врше свештеници. Следеће три пригодне бесједе јесу 6. 22. и 23 које носе заједнички назив ’’мирне’’ јер се односе на догађаје измирења међу завађеним православнима. Опроштајну бесједу изговорио је маја 381 године пред 150 отаца II Васељенског Сабора. БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ ГРИГОРIЈА БОГОСЛОВА У своме ’’II Теолошком слову’’ Григорије Григорије цитира цитира Платонов Платонов став о богопознању богопознању ’’Бога је замислити тешко, а изрећи немогуће’’., па онда додаје да је то Платон ’’изгледа не тако невјешто рекао’’ јер је вели, хтио да рекавши оно ’’тешко’’ ипак то изгледа да је он схватио Бога, а додавши оно ’’неизрециво’’ ’’неизрециво’’ хтио је да избјегне провјеру. Међутим Григорије износи свој став којим битно коригује Платонову и уопште уопште јелинску јелинску ’’теологиј ’’теологију’’: у’’: ’’Ја бих рекао да је Бога изрећи немогуће, а замислити још немогућније’’. Овим велики Кападокијски Богослов несумњиво заступа хришћанско апофатичко богословље, по којем и због којег он највише воли смирено молитвено ћутање ума пред Богом. Он указује на апофатички и катафатички моменат у богопознању. Затим, што је још важније, указује не толико на умни, интелектуални приступ познању Бога, него првенствен првенствено о на лични, комуникати комуникативни вни начин начин познања Бога. Тек у Христу јесте пуноћа богопознања и богословља за нас људе и за сву твар. Истински богослов, вели Григорије, треба заједно са Мојсијем да изиђе на Гору, да уђе унутра у облак и нађе се заједно са Богом и колико је могуће да се у себе повр поврат ати и и сабе сабере, ре, да би тек тек тако тако,, једв једваа види видио о божј божју у поза позади дину ну и то закр закрив ивен ен Стијеном, т.ј. Оваплоћеним ради нас Богом Логосом. Поменут Поменути и узлаза узлазак к на Гору богови боговиђењ ђења, а, попут попут Мојсиј Мојсијаа или заједно заједно са њиме, њиме, претпоставља јављање Божије – Теофанију, а за григорија и све Оце цркве, као уосталом и за Свете Апостоле, све ’’теофаније’’ су христолошког карактера, све откривају Христа и пуноћу јављања Свете Тројице у Њему и кроз Њега.
15
Сједињење нашег људског лика са Божанским Прволиком могуће је и остварљиво сдамо у Христу и кроз Христа. Да је Свети Свети Григор Григорије ије заиста говорио говорио и свједо свједочио чио о Светој Светој Тројици Тројици из свога свога личн личног огаа и цркв црквен еног ога, а, аске аскетс тско ко литу литург ргиј ијско скога га опит опитаа и иску искуст ства ва види види се и по његов његовом ом инси инсист стир ирањ ању у на томе томе да је потр потреб ебно но ’’ми ’’мист стич ичке ке ства ствари ри мист мистич ички ки говорити’’ Моменат који нам пада у очи при читању Григоријевих текстова јесте његово истовремено виђење и исповједање и Тројице у Јединици и Јединице у Тројици, или како он сам каже, исповједање ’’Тројствене Јединице’’. По Светом Григорију, као и по другим источним Оцима, ипостас Бога Оца јесте једини Коријен и Извор и Принцип = Начело Божанства, јер је Он тај из Кога се вјечно рађа Син и вјечно происходи Свети Дух. Једноставно зато што извор и наче начело ло личн личнос ости ти може може бити бити опет опет само само личн личнос ост, т, а не безл безлич ична на сушти суштина на или или природа, макар то била и божанска. Григорије смјело тврди да главно име Божије Отац није име суштине него односа према Сину и Духу, дакле име личности које само собом укључује и подразумијева међусобни однос Тројичних Лица. СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НИСКИ
Трећи Трећи велики велики Кападок Кападокија ијац ц јесте јесте Свети Свети Григор Григорије ије Ниски, Ниски, млађи млађи брат брат Светог Светог Василија Великог и пријатељ Светог Григорија Богослова. Рођен је око 335. Године у Неокесарији, гдје и Василије, од истих родитеља Василија и Емилије. Григорије се учио побожности и науци и хришћанској и световној, најприје у свом дому, код оца Василија, који је био ритор, а касније и код брата Василија. Учио се у Кесариј Кесарији и и како како сам каже није није имао имао неке неке познат познатее учитељ учитеље. е. Изучав Изучавао ао је Свето Свето Писмо, Оригенова дјела, грчку философију, реторику и друге науке. Григорије је брата Василија сматрао за свога ’’оца и учитеља’’. Кад се Свети Василије вратио из Атине, Григорије је био произведен за чтеца. Григор Григорије ије се ожени оженио о побожн побожном ом дјевој дјевојком ком Теосев Теосевијо ијом м и ријеши ријешио о да напуст напусти и црквен црквену у службу службу и постан постанее учитељ учитељ говорни говорништв штва. а. Тада Тада му је писао писао Григор Григорије ије Богос Богосло лов, в, изме између ђу оста осталог лог у писм писму у наве навео о ’’не ’’не живи живи човј човјек ек само само себи себи,, него него и ближњима’’. Григорије се вратио у службу Цркви и затим се замонашио у манастиру у Понту. Теосевија постане ђакониса у Цркви на којој је служби ускоро и умрла. У свом нешто каснијем спису ’’О дјевичанству’’ он жали што је уопште ступао у брак, а није одмах изабрао дјевичанство. Од мудре сетре монахиње Макрине, Григорије се научио поприлично и самоме богословљу. Из манастира у Понту, Григорије је изведен и мимо своје воље хиротонисан од брата Василија, митрополита Кападокије, за епископа у малом градићу Ниси. Григорије је из наивности преузео неке кораке како би дошло до мирења између Василиј Василијаа и неких неких еписко епископа, па, вјерова вјероватн тно о његови његових х стрич стричева ева који који су били били против против Василија. Он је Василију три пута доносио или слао нека писма, наводно писана од њих, која су ови јавно одрицали. ’’Желео сам да у земљу пропаднем од стида’’,
16
пише Василије пошто је видио замку у коју је Григорије упао. ’’Твоја простота и наивност која иначе доликује хришћанима, није за ово садашње вријеме’’ Василиј Василијее га 375. 375. годин годинее није није хтио хтио послат послати и у Рим јер каже каже да Григор Григорије ије није погодан за такво посланство, јер је сасвим неискусан у црквеним пословима. Те исте исте годин годинее Григори Григорије је Ниски Ниски бива бива прогоњ прогоњен ен од еписко епископа па аријан аријанаца аца и 376. Године бива свргнут са катедре. По смрти цара Валента 378. Године Григорије се врати на своју катедру у Ниси и буде од народа дочекан тријумфално. Убрзо затим умре му брат брат Васили Василије је Велики Велики и Григори Григорије је му том приликом приликом одржи одржи похвал похвално но Надгробно Слово. У јесен јесен 379. Године Године учеств учествова овао о је на велико великом м сабору сабору у Антиох Антиохији ији гдје му је повјерена црквена мисија у Понту, на Истоку и у Арабији, када је посјетио и Свету Земљу. Свети Григорије Григорије Ниски учествовао учествовао је на II Васељенском Васељенском Сабору у Цариграду Цариграду 381. Године и на њему је имао видног утицаја. Постоји предање да је управо он био редактор коначног текста светог Символа вјере. У току рада Сабора умро је Свети Мелетије Антиохијски, а Григорије му је одржао Похвално слово. Григорије је био у Цари Царигр град аду у и след следеће еће 382. 382. Годи Године не,, када када су Источ Источни ни епис еписко копи пи одгов одговор орил или и западнима бранећи одлуке II Васељенског Сабора. Такође и 385. Григорије бива у Цариграду, јер је тада говорио на погребу цареве кћери Пулхерије, а ускоро потом и царице Флакиле. Године 394. Опет га видимо на новом сабору у Цариграду гдје се расправљало по питању Арабијских Цркава. Претпоставља се да је умро око 395. Године. Разлози спорења око Светог Григорија Ниског били су остаци оригенизма у неким његовим дјелима, но VII Васељенски Сабор помиње га као ’’Оца отаца’’. ДЈЕЛА ГРИГОРИЈА НИСКОГ Догматска дјела: Против Евномија – дјело се састоји од 4 цјелине које сачињавају 13 књига. После Василијевог дјела ’’Против Евномија’’, Евномије је одговорио 14 година касније ’’Ап ’’Апол олог огиј ијом ом аполо апологи гије је’’ ’’ и то баш баш у вриј вријем емее смрт смрти и Свет Светог ог Васи Васили лија ја.. Зато Зато Григ Григор ориј ијее око око 380. 380. Пише Пише свој своју у 1. Књиг Књигу у прот против ив Евно Евноми мије јеве ве ’’Ап ’’Апол олог огиј ијее апологије’ апологије’’. ’. Затим Затим 381. Пише другу књигу против Евномијев Евномијевее друге књиге. После тога је уследио нови напад Евномија против Василија, а Григорије је одговорио својом трећом књигом. Против Аполинарија Теофилу епископу Александријском, написан после 385. Антирит Антиритико икосс (полем (полемичк ичка а ријеч) ријеч) против против Аполина Аполинарија рија – спис спис пред предст став авља ља најбоље и најпотпуније до данас сачувано дјело против аполинаријевства. У њему је изложено правилно црквено учење о сједињењу двију природа у Христу. Ријеч о Светоме Духу против македонијеваца духобораца Бесједа против Арија и Савелија Авлавију да нису три Бога Јелинима о општим појмовима Симплицију о вјери Евстатију о Светој Тројици
17
Разговор са Макрином о души и васкрсењу Бесједа о Божанству Сина и Духа Велика катихетичка ријеч – најзна најзначај чајниј нијее од свих свих Григори Григоријев јевих их догмат догматски ских х дјела. дјела. Намјењ Намјењено ено је као катихи катихизис зис.. Спис Спис је требао требао да послуж послужи и хришћа хришћанск нским им учитељима вјере као помоћно средство за систематско обучавање у хришћанској вјери Јевреја, Јелина и јеретика. Егзегетска дјела 7 дјела на Стари и 4 на Нови Завјет О стварању човјека - представља антрополошко и психолошко, али и теолошко тумачење. Апологија на Шестоднев – написано са намјером да се попуне и исправе извјесна мјеста Василијевог тумачења на Шестоднев. О животу Мојсијевом О Ендорској врачари Аскетска дјела О дјевичанству – искрено жали што није девственик. Григорије девственост види види као везу и сродност између природе људске и Бога, јер она човјека одређује и сједињује са самом Светом Тројицом. Тро јицом. О хришћанском имену и позиву – у којем Ниски формулише хришћанско звање као ’’подражавање Божанској природи’’ јер је позив хришћанства ’’васпостављање човјека у првобитно стање’’. О савршенству и какав треба да је хришћанин – упућен као писмо монаху Олимпи Олимпију, ју, гдје гдје се описуј описујее хришћа хришћанск нско о саврше савршенст нство во кроз кроз анализ анализу у и развиј развијање ање христолошких текстова Апостола Павла, уз наглашавање да савршенство и светост нису само плод слободне воље и врлине човјека, него су још више плод дјеловања самога Христа у души човјековој. О циљу по Богу и истинском подвижништву О онима који негодују против епитимија Живот преподобне Макине Од Светог Григорија Ниског остало је око 30 по тематици и садржају различитих бесједа и око 30 писама. БОГОСЛОВЉЕ ГРИГОРИЈА НИСКОГ
Григорије Григорије Ниски је био првенствено првенствено богословско богословско философски философски мислилац, мислилац, прави хришћански философ и мистик. У тројичном богословљу Григорије Ниски следује углавном за братом Василијем и он полази од истине Тројичности Божије и слично Светом Василију и Светом Григорију Богослову одређује пут Тројичног богословља као средњи пут између јудејског строгог монотеизма и јелинског политеизма. Нови моменат који Григорије Ниски посебно истиче у тројичном богословљу јесте тај да он јединство Божије и јединство Тројичних Лица види потврђено и кроз
18
јединство Божанске енергије, што свједочи о јединству Божанске природе јер Божанска Божанска енергија енергија припада свима свима Трима Лицима Лицима и то не само као општа, него и као једна и иста. У том јединственом јединственом дјеловању дјеловању Тројичних Тројичних Лица Свети Григорије Григорије види гаранциј гаранцију у ’’да нису три Бога’’, него Један, али јединство Божанства он види такође и у томе што је Отац једини Узрок и Извор Божанства Сина и Духа. Као својство Сина наглашено назива ’’Јединородност’’, док за Духа Светога говори да је Он од Оца ’’кр ’’кроз оз Сина Сина’’ ’’.. Нара Наравн вно, о, ово ово њего његово во кроз кроз није није од, од, нема нема ника никакв кво о узро узрочн чно о или или саузрочно значење. Дух Свети по Светом Григорију ’’прати Логоса и јавља Његову енергију’’. Значајан моменат богословља Светитеља Ниског на који бисмо се осврнули јесте његово учење о човјеку и човјековом путу богопознања и богоопштења. И по Григорију, као и по другим Оцима, Бог је Творац свијета и човјека, стварни Творац из небића. Свијет и човјек постоје зато што је Бог слободном вољом својом творачки почетак свијета и човјека, а Он је и њихов завршетак, извор њиховог постојања и циљ свих њихових стремљења. Једин Јединств ствени ени творачки творачки акт Божји, Божји, који у себи себи садржи садржи све саздањ саздање, е, по Светом Светом Григорију, јесте пројава преизобилне љубави и доброте. Но Божије стварање није престало, него се само наставља Божјим присуством у творевини, те се тако одржава иначе промјенљива и пропадљива природа твари. То пак Божје Божје присуст присуство во није није суштин суштинско ско,, него него енергет енергетско ско и промис промисаон аоно, о, а оно не повјеђује Божју суштинску трансцендентност и неприступност. У самој природи човјека лежи покрет, а он може бити кретање и на добро и на лоше. Зато је по Светом Григорију, лик Божји у човјеку неки динамички фактор, јер се може окренути о кренути и супротно, не према добру, чиме се може умањити, постати несличан Богу, а може се покретати и ићи ка добру, ка Богу, чиме се разраста и увећава, јер постаје све сличнији Богу. Могућност за такво остварење лика Божијег човјек има у богомданој му слободи воље, која је такође боголико добро у човјеку. Бог је љубав и извор је љубави, па је и човјек створен, као слика Бога љубави, са љубављу за добро, са стремљењем и жељом за добро и љепоту. Богоп Богопоз озна нање ње и богов боговиђ иђење ење могућ могућее је тек тек после после очиш очишћењ ћењаа душе душе човј човјек еков ове. е. Богопознање је по Светом Григорију пут за човјека, стални и незаситни животни подвиг, усхођење на Гору Синај, идење за Исусом куд год Он пође. Бог је по Светом Григорију несхватљив и необухватљив, а човјеку је урођено по природи стремљење ка Богу, ка богопознању. Такође би било интересантно говорити о његовом схватању значаја Светих Тајни, а нарочито Свете Евхаристије, која је по њему вр хунац хришћанског живота. Такође Такође је значај значајно но и учење учење Светог Светог Григори Григорија ја о послед последњој њој судбин судбини и човјек човјека, а, о васкр васкрсе сењу њу мртв мртвих их и тада тада васп васпос оста тављ вљењ ењу у свег свегаа – апок апокат атаст астази ази.. То је учењ учењее наслиједио од Оригена, а оно је код Оригена осуђено на V Васељенском Сабору.
19
СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕ ИКОНИЈСКИ
Четврти између великих Кападокијских Отаца. Рођен је у Кесарији Кападокијској око 340. године, од оца Амфилохија ( који је био брат Свете Ноне, мајке Светог Григорија Богослова) и мајке Ливије. Свети Амфилохије се учио риторству код знаменитог јелинског ритора Ливанија, а затим је извјесно вријеме био адвокат у Цариграду (између 364 и 370. године). Амфилохије затим напушта Цариград и одлази у пустињу Озизала у Кападокији, гдје се у посту и молитви подвизава пуне 3 године. Амфилохије Амфилохије је био ученик Светог Василија Кесаријског. Кесаријског. И на подстицај подстицај Светог Василиј Василијаа буде буде изабра изабран н за еписко епископа па Икониј Иконијско скогг крајем крајем 373 или почетком почетком 374. годин године. е. Чешћ Чешћее пута пута се обраћ обраћао ао Свет Светом ом Васи Васили лију ју Вели Велико ком м за савје савјет, т, како како по канонским тако и по догматским питањима. 376. године Амфилохије је сазвао сабор Ликаонијских епископа у Иконији, са којег је упутио Саборско Писмо у којем признаје Никејски Сабор и његов Символ Вјере и осуђује јереси. Особито је Свети Амфилохије бранио Божанство Духа Светога. 381. године Амфилохије Амфилохије је учествовао учествовао на II Васељенском Васељенском Сабору у Цариграду Цариграду и био један од угледнијих између 150 саборских сабор ских Отаца. Године 390. Амфилохије учествује и на помјесном сабору у Сиди Памфлијској гдје је осуђена масалијанска јерес. Учествовао је и на Цариградском сабору 394. године, држаном под предсједништвом Светог Нектарија по питању Арабијских Цркава. Претпоставља се да је умро око 395. године. Од списа Светог Амфилохија остало нам је не тако много, јер је већи дио његових дјела изгубљен. Као Као бого богосл слов ов Свет Свети и Амфи Амфило лохи хије је Икон Икониј ијск ски и не дост достиж ижее трој тројиц ицу у вели велики ких х Кападокијаца. Од његових дјела најпознатије је у цјелини сачувано Саборно Писмо. У Писму се брани Божанство Светога Духа против јеретика духобораца Против јеретика – у овом спису полемише против масалијанаца. Омилија а и фрагмен Сачувано Сачувано је и 10 Омилиј фрагменти ти из Бесједа који који се налаз налазее у акти актима ма Васељенског Сабора. Амфило Амфилохиј хијее је јасан јасан у вјери, вјери, нарочи нарочито то у Троји Тројично чном м богосл богословљ овљу, у, гдје гдје највиш највишее следује Светом Григорију Богослову. Право Правосл славн авну у триј тријад адол олош ошку ку терм термин иноло ологи гију ју,, Амфи Амфилох лохиј ијее прим примје јењуј њујее и на Христологију и зато јасно говори о ’’двије природе у једном Лицу’’ Христа, чиме пост постај ајее прет претхо ходн дник ик касн касниј ијег ег хрис христо толо лошк шког ог прав правос осла лавн вног ог бого богосл слов овља ља.. Амфилохијево богословље, као и богословље осталих Кападокијаца, има изразито сотириолошки карактер.
20
ДИОДОР ТАРСИЈСКИ
Рођен је у Антиохији почетком 4. вијека и школовао се у Атини гдје је стекао одлично грчко образовање. Био је ученик епископа Силуана Тарсијског познатог борца против аријанске јереси из групеИсточних епископа. Следо Следова вао о је бого богосло словљ вљее које које је прео преовл влад адав авало ало у Анти Антиохи охији ји.. Диод Диодор ор је био био следбен следбеник ик и брани бранилац лац Никејс Никејске ке вјере, вјере, па је зато зато мало мало вјерова вјероватн тнаа Јерони Јеронимов моваа тврдња да је Диодор у Антиохији био у тијесној вези са јеретичким круговима. Диодор је живио подвижничким, правим апостолским животом. Живио је врло скромно, скоро сиромашно и одлазио је у предјеле изван Антиохије, источно од ријеке Оронта да проповједа Јеванђеље Христово. У Анти Антиох охиј ијск ској ој Цркв Цркви и Диод Диодор ор је заје заједн дно о са свој својим им сарад сарадни нико ком м и пото потоњи њим м еписко епископом пом Антиох Антиохиј ијски ским м Флавиј Флавијано аном, м, увео увео антифо антифоно но пјевањ пјевањее у цркви. цркви. Он и Флавиј Флавијан ан били били су као презви презвитер тери, и, стубов стубови и антиох антиохијс ијског ког вјеруј вјерујућег ућег народа народа у вријеме изгнанства Светог Мелетија. Имао је извјестан број ученика међу којима су били Јован Златоусти и Теодор Мопсуестијски. Још као презвитер Диодор је оштро реаговао против аријанског епископа Леонтија када је овај хиротонисао јеретика Аеција за ђакона у Антиохији. Због борбе против аријанаца, цар Валент га је прогнао 372. године и отишао је у Јерменију. Из прогонства се вратио 378. године и ускоро је изабран за епископа Павловог града града Тарса Тарса у Килики Киликији ји.Хи .Хирот ротони онисао сао га је Свети Свети Мелети Мелетије је Антиох Антиохиј ијски ски.. На II Васељен Васељенско ском м Сабору Сабору у Царигра Цариграду ду 381. године године Диодор Диодор је уживао уживао репутац репутацију ију православног епископа. Када је на Сабору умро Мелетије, Диодор је са другим еписко епископим пимаа за Антиох Антиохијс ијску ку катедру катедру хирото хиротони нисао сао свог свог пријат пријатеља еља и сарадн сарадника ика Флавијана. Неки од ранијих ранијих писаца наводе да је Диодор написао написао 80. док други веле 60. дјела. дјела. Од свих његових дјела сачувани су углавном фрагменти и то: на Октатевх, на књиге Царства и Посланицу Посланицу Римљанима. Пронађени су и његови Коментари на Псалме. Писао је и против Аполинарија и о астрономији . Њего Ње гово во учењ учењее о Хрис Христу ту напа напао о је најп најпри рије је Кири Кирило ло Алек Алекса санд ндри ријс јски ки у свом свом уопштеном нападу против богословља Антиохијске школе. Диодор је био више егзегета, а у борби против јереси аријанизма и аполинаризма имао је ту и тамо непажљивих и нетачних израза у Христологији. Он се борио за пуно човјечанство човјечанство у Христу Христу и мало пренаглашавао пренаглашавао ’’човјека ’’човјека Христа’’. Христа’’. Извјесне Извјесне слабости Антиохијске школе дошле су и код њега до изражаја, али далеко мање него код његовог ученика Теодора Мопсуестиј Мопсуестијског. ског. Међутим, сјенка ученикове ученикове кривице пала је и на учитеља. Несторијанци су Диодора сматрали за свога учитеља, али то својатање не одговара сасвим истини.
21
ТЕОДОР МОПСУЕСТИЈСКИ
Рођен је уграду Мопсуетиј Мопсуетији и у Киликији Киликији,, око 350. године. године. Изучавао Изучавао је реторику реторику у Антиохији код познатог ритора Ливанија гдје се учио и Јован Златоусти. Око 369 године године обојица обојица су били ученици ученици Диодора Тарсијског Тарсијског који је имао своју библијску библијску школу у једном манастиру близу Антиохије. Око 383. године постао је презвитер, а негдје прије 400. изабран је за епископа Мопсуестијског. Умро је крајем 428. године. Теод Теодор ор је за живо животта имао мао вез везе са Григ Григор ори ијем јем Бого Богосл слов овом ом и Кири Кирило лом м Александријским, који ће га међутим касније у једном посебном спису, напасти због христолошког учења које је Несторија одвело у јерес. Одбацивао је александријску употребу алегоријског тумачења. Од његових списа најбројнији су свакако опширни коментари на Свето Писмо Старог и Новог Завјета, од чега нажалост није много сачувано. Од осталих дјела Теодорових значајне су његове Катихезе. Намијењене су онима који приступају крштењу. Теодор Мопсуестијски осуђен је на V Васељенском Сабору као духовни родитељ Несторијев. Осуда Теодоровог богословља била је сасвим исправна, јер његово учење заиста директно рађа Несторијеву јерес. Његово схватање човјека блиско је Пелагијевом јер и он истиче преко мјере моћ воље човјекове. Теодор психолошки анализира људску личност и то онда у равној мјери преноси и на Христа. Отуда је и осуђен што је говорио да је Христос могао да гријеши. ТЕОДОРИТ КИРСКИ
Рођен је у Антиохији око 393. године и одрастао у хришћанској породици. Стекао је добро образовање у манастирској школи крај Антиохије, али није сигурно да му је учитељ био Теодор Мопсуестијски. Живећи у монашкој средини Теодорит је и сам рано постао монах, пошто је своје имање раздијелио сиромашнима. Године 423. Теодорит је и против своје воље изабран и рукоположен за епископа града Кира у Сирији, недалеко од Антиохије. Проповиједао је хришћанство у својој области и успио је да Цркви приведе приличан број назнабожаца и јеретика. Такође је радио на уређењу града Кира, доводећи водовод из далека и старајући се о другим животним потребама грађана. Он је од почетка стао на страну свог пријатеља Несторија и бранио га од оптужби Кири Кирило лови вих, х, а Кири Кирила ла је напад ападао ао виде видећи ћи у њего његово вом м учењ учењу у опас опасно ност ст од аполин аполинариз аризма. ма. Теодор Теодорит ит је уствари уствари бранио бранио антиох антиохиј ијско ско христо христолош лошко ко учење, учење, заступајући дуалитет природа у Христу, а чак понегдје и дуалитет лица. Назив ’’Богородица’’ прихватио је само формално. На Ефеском Сабору 431. године одбио је да осуди Несторија и после Ефеског Сабора наставио је да се бори против Светог Кирила. Наследник Наследник Кирилов у Александриј Александрији и Диоскор Диоскор почео је 447. да напада напада Теодорита и овај је тада поново одговорио. Диоскор је успио да од двора најприје издејствује забр забран ану у Теод Теодори орито тови вих х крет кретања ања,, а онда онда на Разб Разбој ојни ничк чком ом сабор сабору у 449. 449. годин годинее Теодорит буде осуђен као онај који раздјељује Христа у ’’два Сина’’ те он буде протјеран.
22
По доласку на власт цара Маркијана и Пулхерије, Теодорит буде враћен на своју катедру, утицајем и Лава Римског и као такав он долази на Халкидонски Сабор 451. године. Међутим, Оци Халкидонског Сабора нису дали Теодориту да узме учешћа у раду раду Сабор Сабораа све све док док није није подн поднио ио писм писмен ено о пока покаја јање ње и испо испови вије једа дање ње вјер вјерее анатемишући притом Несторија и његово учење. После Халкидонског Сабора Теодорит је последње године провео мирно на својој катедри. Умро је око 460. године. На V Васељенском сабору 553. године осуђена су Теод Теодори орито това ва дјел дјелаа упер уперен енаа прот против ив Свет Светог ог Кири Кирила ла,, али његов његоваа личн личнос остт није није осуђена. Теодорит је написао доста дјела, али је до нас дошао само извјестан број. Сам Теодорит у једном писму набраја својих 34. дјела. Од догматских дјела Теодоритових нестала су углавном она дјела која је писао против Светог Кирила Александријског, а то су: Побијање 12 анатематизама. Пенталогос и спис У одбрану Диодора и Теодора. Чудно је , али тачно да је спис О Светој и Животворној Тројици сачуван у 2 књиге под именом Светог Кирила Александријског, а уперен је у ствари против Светог Кирила. Под туђим именом сачувана су још два Теодоритова дјела: Изложење праве вјере и Питања и одговори православнима, која носе име Светог Јустина Мученика. Главно Теодоритово догматско дјело јесте Еранист у којем излаже христолошко учење против монофизита. Теодорит Кирски остао је познат и као историчар Цркве. Његова историјска дјела сачув сачуван анаа су, су, осим осим спис списаа о Халки Халкидо донс нско ком м Сабо Сабору ру који који је изгу изгубљ бљен ен.. Ње Њего гова ва Црквена историја у 5 књига представља наставак Јевсевијеве историје и обухвата период историје Цркве од 323. до 428. године. Друго значајно историјско дјело његово јесте Скраћени преглед јереси у 5 књига. Врло је интересантно Теодоритово дјело о историји монаха у Сирији Богољубива историја. Слично је Паладијевом Лавсаику, има 30 глава и у њима излаже живот и подвиге 28 Сиријских подвижника и 3 жене подвижнице. На крају треба споменути и низ Теодоритових Бесједа од којих је остало нешто мало фрагмената, као и писма којих је до 14. вијека вијека било сачувано сачувано 500, а данас их има свега 232. ВАСИЛИЈЕ АНКИРСКИ
О животу овог врсног теолога 4. вијека зна се врло мало. Познато је да је претходно био љекар и да је имао солидно образовање. За епископа Анкирског изабран је 336. године после осуде и збацивања ’’Никејца’’ Маркела Маркела Анкирс Анкирског ког од стране стране оних оних источн источних их еписко епископа па који који нису нису прихва прихвати тили ли Никејски Никејски Символ вјере. Ово би значило да је Василије Анкирски био аријанац, аријанац, но Василије је био далеко православнији од Маркела ’’Никејца’’, јер Маркел је под плашто плаштом м никеј никејско скогг ’’једн ’’једносуш осушчиј чија’’ а’’ пропов проповије иједао дао чисти чисти савелиј савелијани анизам зам,, т.ј. т.ј. монархијску јерес која је порицала реално р еално постојање Три Божанска Лица. Василију Василију Анкирском био је близак близак и Свети Василије Василије Велики Велики као још млађи, што знач значи и да га је и он смат сматра рао о прав правос осла лавн вним им.. Касн Касниј ијее ће га и Свет Свети и Фоти Фотије је окарактерисати као потпуно православног у вјери.
23
Као учесника у групи источних источних епископа, епископа, који су напустили напустили Сардички Сардички сабор 343. године, године, Васили Василија ја Анкирс Анкирског ког свргне свргне Сардич Сардички ки сабор, сабор, али је он од Конста Констанци нција ја поново враћен 348. године. На првом Сирмијумском сабору 351. године Василије је у јавном богословском диспутуВпобиједио Фотија Сирмијумског, иначе ученика Маркеловог Маркеловог и следбеника следбеника Савелијеве Савелијеве јереси. јереси. После побједе Акакијеве Акакијеве на сабору у Цариграду 360. године Василије буде протјеран у Илирик. У Илирику је и умро око 364. године. Противу у Маркела Маркела и О За Васи Васили лија ја Анки Анкирс рско когг Јерон Јероним им вели вели да је писа писао о Против дјевичанству. Под Под први првим м вјер вјеров оват атно но мисл мисли и на њего његове ве текс тексто тове ве:: Саборска посланица (са Подсјетник тник о Светој Светој Тројици Тројици ( Свет (са Анки Анкирс рско когг сабо сабора) ра) и Подсје Свети и Атанасијеј Атанасијејее овај текст имао у виду када је Василија Василија назвао ’’братом у вјери’’ вјери’’ са којим постоји разлика ’’само у ријечима’’. Спис О дјевичанству сматрао се за спис Васи Васили лијја Вели Велико ког, г, а спад спадаа у сли сличне већ већ позн ознате ате свет светоо ооттачке ачке тек текстов стовее о дјевствености.
МАРКЕЛ АНКИРСКИ
Маркел је био епископ у анкири још прије I Васељенског Сабора, па је као такав на њему учествовао и био заштитник Никејског Символа вјере и израза омоусиос. После После Никејс Никејског ког Сабора Сабора почео почео је да пише пише полеми полемичке чке списе списе проти против в аријан аријанског ског философа Астерија Софисте и у тој полемици отишао у јерес супротну аријанској у савелијански монархијанизам. Зато му је суђено 336. године у Цариграду, а главни му је противник био Јевсевије Кесаријски, који против њега напише два посебна списа. списа. По смрти цара Константин Константинаа 337. године Маркел је враћен на своју катедру, али је 339.пон 339.поново ово протјеран протјеран.. На Западу Западу и у Риму Риму буде буде примље примљени ни на сабори саборима ма у Риму и Сардици (340. и 343.) рехабилитован. Његова објашњења о свом учењу задовољила су друге, али не и Светог Атанасија и он је за дуже вријеме био прекинуо општење са њим. Коначно је осуђен на II Васељенском Сабору у Цариграду. После тога и Запад је одбацио Маркела као јеретика. Маркел је говорио да су Логос и Дух само потенцијалн потенцијалнее моћи у суштини Очевој и да је Логос постао ’’Син’’ као посебно лице тек са Оваплоћењем, али да ће опет по свршетку економије спасења, вратити се у Оца т.ј. сјединити се и слити са Очевом суштином и Његово ће царство имати краја. Маркел је имао и ученика Форина који је постао епископ у Сирмијуму и који је развио Маркелово учење до крајњих консеквенци. Његове присталице анатемисао је II Васељенски Сабор својим првим каноном. Астерија, Свети Епифаније Најважније Најважније дјело му је Књига против Астерија, Епифаније је сачувао сачувао Маркелово Исповједање вјере поднијето папи Јулију и сабору у Риму, а недавно је идентификован као Маркелов и малени спис О Светој Цркви.
24
СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ
Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци војсци у Сирији Сирији и побожне побожне мајке Антусе. Кратко вријеме вријеме по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтјела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Учио је философију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског ритора Ливанија. Ливаније је рекао да би га само Јован могао замијенити ’’само да нам га нису хришћани преотели’’. Паладије наводи да је Златоуст у својој 18. години напустио јелинску реторику и вербалистику и предао се изучавању Светог Писма и хришћанског богословља. Златоуст је веома рано ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор. Млади Јован се спремао да напусти дом и да оде у монаштво, али га је спријечило мајчино преклињање. Врло млад приближио се Светом Мелетију и овај га је увео у црквену службу произвевши произвевши га за чтеца. По смрти своје мајке мајке Златоуст напушта напушта свијет и одлази у монаштво гдје код једног пустињака проведе 4. године, а затим још 2. године у подв подвиж ижни ничк чком ом моли молитв твен еном ом усам усамље љени ништ штву ву.. Како Како је био био слаб слабее тјел тјелес есне не конструкције доста брзо је изгубио здравље, те се после 6 година подвига морао вратити у град. Говорио је да би желио да сви оду у манастире, или тачније да монаси сиђу са гора у град те да се читав град претвори у један велики вел ики манастир. По повр поврат атку ку у анти антиох охиј ију у руко рукопо поло ложе жен н је за ђако ђакона на од Свет Светог ог Меле Мелети тија ја Анти Антиохи охијс јско когг 381. 381. годин године. е. Насле Наследн дник ик Меле Мелети тије јев в Флав Флавиј ијан ан руко рукопо полож ложио ио је Златоуста за свештеника 386. године. Почео је да проповиједа и тумачи Јеванђеље народу онако како то нико прије њега није чинио и окупљао је у храмове велико мноштво народа. Посебно из овог времена треба поменути његове бесједе О статуама изговорене 387 године, после народног гњевног разбијања царских споменика и статуа. Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну дјелатност Цркве. У то вријеме Анти Антиохи охијс јска ка Цркв Цркваа је збри збриња њава вала ла и храни хранила ла око око 3.000 3.000 сиро сироти тиње ње,, удови удовица ца и потребитих. По смрти смрти светог светог Нектар Нектарија ија у Царигра Цариграду ду 397. године, године, Златоу Златоуст ст буде буде доведен доведен у Константинов град и 15 децембра 397. буде хиротонисан за епископа. 26. фебруара 398 свечан свечано о је устоли устоличен чен као Патриј Патријарх арх Царигр Цариградс адски ки и одмах одмах почео почео са своји својим м пастирским апостолским радом. Почео је са својим проповједима, свакодневним поукама, савјетима, критикама, осудама. И у Царигра Цариграду ду је настав наставио ио са мисион мисионарск арским им и доброт добротвор ворни ним м радом радом у Цркви. Цркви. Отварао је болнице, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне. У спољ спољно нојј миси мисији ји Цркве Цркве Злат Златоу оуст ст је орга органи низо зова вао о проп пропов овиј ијед едањ ањее и шире ширење ње Јеванђеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији као што о томе свједоче Теодорит и сам Златоуст. У самом Цариграду Златоуст је Готима којих је било доста у византијској служби и војсци, дао посебан храм и благословио служење на њиховом језику, а и сам је често тај храм посјећивао и проповиједао Готима са очинском љубављу.
25
Златоуст Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Цариграду. Врло брзо су се груписали груписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних прогнаних монаха монаха из Египта, на челу којих којих су била била тзв. тзв. ’’Д ’’Дугач угачка ка браћа’ браћа’’’ које које је Теофил Теофило о прогна прогнао о као ориген оригенист исте. е. Теофило је дошао у Цариград на позив цара и умјесто оптуженог постао тужилац и на познат познатом ом сабору сабору ’’под ’’под храстом храстом’’ ’’ приред приреди и суђење суђење Златоу Златоусто стом м 403. године године.. Златоуст Златоуст није хтио да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор ’’под храстом’’ храстом’’ осуди га и он буде прогнан у Витинију. Златоуст је мирно пошао у прогонство, али већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио царицу Евдоксију да опозове прогонство Јованово. Златоуст се тријумфално вратио на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну бесједу ’’По повратку из прогонства’’. Царица Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста јер су јој пренијели пренијели да је против ње изговорио изговорио бесједу ’’Опет бјесни Ородијада, Ородијада, опет тражи на тањиру главу Јованову’’. Златоу Златоусту сту је најпри најприје је било било забрање забрањено но од цара цара да редовно редовно врши врши своје своје црквен црквенее функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Уочи ускрса 404. године он је са својим вјерним клирицима кренуо у храм на богослужење и на крштав крштавање ање оглашен оглашених. их. По Палади Паладију ју био је у томе томе брутал брутално но сприј спријече ечен н упадом упадом војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по Пасхи Златоуст је коначно протјеран у Кукуз у Јерменију. ’’Никога се не бојим, осим епископа’’. Пред растанак са народом изговорио је дивну Бесједу прије прогонства. У Кукузу је провео пуне три годинедок није због честих посјета његових вјерних Антиохијаца био протјеран на крајњу источну обалу Црног Мора. На том путу премин преминуо уо је 14. септем септембра бра 407. 407. године године изгово изговорив ривши ши као последњ последњее ријечи ријечи свој свој познати славослов ’’Слава Богу за све’’. ДЈЕЛА ЗЛАТОУСТОВА
У 11. вијеку вијеку њему њему и Светом Светом Васили Василију ју Великом Великом и Савето Саветом м Григори Григорију ју Богосло Богослову ву устан установљ овљен ен је посе посеба бан н заје заједн днич ички ки праз празни ник к Трој Тројиц ицаа јера јерара раха ха и Васе Васеље љенс нски ких х учитеља Цркве. 2.000 0 Бес Бесје једа да, десетину Злат Златоус оусто това ва мног многоб обро ројн јнаа дјела дјела обухв обухват атај ају у око око 2.00 богословских и моралних списа, 245 Писама и коначно Божанствена Литургија чији централни дио т.ј. молитве Анафоре несумњиво припадају њему. Није узалуд врло рано добио називе Златоусти, Златострујни, Златоречиви, а добио их је колико због љепоте своје бесједничке ријечи, толико и због чисте и као злато непатворене вриједности његове јеванђелске ријечи која нам открива и разјашњава тајну Бога Ријечи. Можда је од свих значајније Златоустово дјело О свештенству у 6 књига. књига. Дјело је написано у виду дијалога између самог само г Јована и његовог пријатеља Василија и тиче се њиховог избора за презвитере, који је избор Златоуст вјешто избјегао, па то сада у књиз књизи и правд правдаа пред пред приј пријат атељ ељем ем свој својим им стра страхом хом пред пред узви узвише шено ном м и тешк тешком ом свештеничком службом. Далеко је важнији Златоустов приступ тајни свештенства,
26
која је по њему узвишенија и од царске и чак анђелске службе, а и од монашког подвижништва и личног усавршавања. Златоуст је написао и спис О дјевичанству у којем попут осталих Отаца 4. вијека хвали дјевичанство и истиче његову узвишеност над браком. Златоуст је тумачио у омилијама скоро читав Стари и Нови Завјет. У тумачењу је слиједио углавном традицију своје Антиохијске школе. Златоуст Златоуст је проповије проповиједање дање и проповједн проповједничко ичко тумачење Ријечи Ријечи Божије Божије сматрао сматрао својом првом и главном дужношћу. Златоустових 59 бесједа на Псалме спадају у најбоља његова дјела. Иначе, Златоуст је, као и многи Оци старе Цркве, веома високо цијенио библијске Псалме и волио је њихово њихово читањ читањее односн односно о пјевањ пјевање. е. ’’Боље ’’Боље је да се сунце сунце угаси, угаси, него да ријечи ријечи Давидове буду заборављене’’. ЗЛАТОУСТОВО БОГОСЛОВЉЕ
Јова Јован н Злат Златоус оустт је у Прав Правос ослав лавно нојј Цркв Цркви и уброј убројан ан међу међу Три Три Вели Велика ка Јера Јерарх рхаа и Васељенска учитеља Православља. Он свакако није случајно доспио у исти ранг са Светим Василијем Великим и Светим Григоријем Богословом. За Златоу Златоуста ста су извјес извјесни ни Западн Западни и патроло патролози зи изрекл изрекли и мишљењ мишљењее да он није није био богослов него моралиста. Да је Златоуст стварно био богослов види се из тога што је веома много узимао из богооткривеног и богонадахнутог богословља, из Светога Писма одакле је црпио своје богословље. За њега је Свето Писмо била жива месијанска (Стари Завјет) и јеванђелска (Нови Завјет) историја Бога Логоса и Његове Цркве. Златоуст Златоуст говори да је Свето Писмо Писмо дато људима људима само по њиховој њиховој слабости и да је боље било кад није било потребе за њим. Богословље Богословље је за Златоуста Златоуста првенствено првенствено живот са Христом, Христом, живо богоопштење, богоопштење, иску искуст ство во спасе спасења ња у ново новом м облаг облагод одаћ аћен еном ом живо животу ту у Духу Духу Свет Светом, ом, у Тије Тијелу лу Христовом, у заједници Свете Тројице. Златоу Златоуст ст је имао имао своје своје омиљен омиљенее догмат догматске ске теме и на њих се стално стално у својим својим пропов проповије иједим димаа враћао. враћао. Главна Главна догмат догматска ска тема тема његова његова јесте јесте Црква. Црква. Уствар Уствари и за Златоуста Црква и јесте сам тај Домострој Христов. Шта више он свјесно иде до потпуног поистовјећивања Христа и Цркве. Било Било би погр погреш ешно но мисл мислит ити и да Злат Златоу оуст ст у свом свом богос богосло ловљ вљу у мимо мимоил илаз ази и и запоставља основну хришћанску истину – догмат о Светој Тројици. Напротив он тајну тајну Цркве Цркве повезу повезује је најтј најтјешње ешње са Христо Христом, м, а Христа Христа посмат посматра ра само само унутар унутар православног тројичног исповједања, тако да је и његова еклисиологија неодјељива од Христологије и Христологија неодвојива од Тријадологије. Злат Златоу оуст ст несу несумњ мњив иво о прих прихва вата та Нике Никејс јски ки Симв Символ ол вјер вјере, е, али али је он приј пријее ’’новоникејац’’ попут Кападокијских Отаца, чију тријадолошку терминологију и употребљава. Иначе Златоуст врло често наглашава заједничко учешће и дејство свих Тројичних Лица Лица у економ економији ији спасења спасења и у Цркви, Цркви, што је опет опет каракт карактери еристи стичн чно о за Источн Источно о богословско предање чији је он вјерни следбеник.
27
Још у нечему нечему је Златоу Златоуст ст вјерни вјерни свједок свједок Источн Источног ог богосл богословск овског ог предањ предањаа – у апофатичком разликовању у Богу природе и воље, суштине и енергија и уопште у самом апофатичком приступу тајни богопознања. Следећа велика тема Златоустовог Златоустовог богословља богословља јесте јесте свједочење свједочење и исповијед исповиједање ање Свете Тајне Евхаристије као тајне саме Цркве. Сво његово учење о Цркви у ствари је евхаристијско. Евхаристију он изводи директно из Тајне Христа Оваплоћеног. Из исте исте Тајн Тајнее он извод изводи и и тајн тајну у Кршт Крштења ења и заје заједн дно о са тајн тајном ом Мироп Миропом омаз азањ ањаа најтјешње их међусобно повезује, јер све три извиру недјељиво из јединствене и свеобухватне Тајне Христовог Домостроја спасења. Златоустово схватање Свете Евхаристије као Тијела Христовог, али истовремено и сакрам сакрамен ента талн лног ог тије тијела ла (Евх (Евхари арист стиј ијаа као као тајн тајнаа и жртва жртва)) и цркв црквен еног ог тије тијела ла (Евхаристиј (Евхаристијаа као заједница заједница чланова тјела Цркве, Цркве, као удова Христових), Христових), потиче потиче из његовог литургијског опита и искуства, доживљеног и доживљаваног у црквеном сабрању свих вјерних у Христу. Златоу Златоуст ст је уопште уопште много полагао полагао на људску људску вољу. Он је особит особито о истица истицао о и наглаш наглашава авао о божанск божански и дар људске људске слободн слободнее воље, воље, у њој је видио видио достој достојанс анство тво човјека као ’’слике Божије’’. СОКРАТ СХОЛАСТИК
Историчар Цркве из 5. вијека. Рођен је у Цариграду 380. године и ту се и школовао и живио. Учио се у школи јелинских граматичара Еладија и Амонија а затим био адвокат у престоници. Цркв квен ену у Истори Историју ју у 7 књиг Написао је Цр књига. а. Сократ Сократов оваа Истор Историј ијаа пред предст став авља ља продужетак ’’Црквене историје’’ Јевсевија Кесаријског. Она почиње од абдикације Диоклецијана 305. године и досеже до 439. године. Није увијек објективан, али савјесно користи своје изворе. Користи и писма царева и епископа. Посебну пажњу поклања догађајима везаним за Цариградску Цркву, али испоља испољава ва извјес извјесне не симпат симпатије ије за Новаци Новацијан јане. е. У његово његовојј Црквен Црквеној ој истори историји ји сачувани су многи драгоцјени документи из 4. и 5. вијека, који су иначе изгубљени. Нешто касније Сократ је сам преправио и допунио своје прво издање. Пошто је, како како сам вели, вели, прочи прочитао тао дјела дјела Светог Светог Атанас Атанасиј ијаа и Руфин Руфинову ову Истори Историју, ју, онда онда је исправио 1. и 2. књигу своје Историје, унијевши у њу тачније и потпуније податке, јер се први пут био повео за Руфиновим грешкама. СОЗОМЕН
Црквени историчар из 5. вијека, савременик Сократов. Његово пуно име је Саламон Јеремија Созомен. Рођен је у Бетелији код Газе у Палестини и образовао се код монаха. монаха. Потом је путовао путовао у Италију Италију и дошао у Цариград гдје је радио као адвокат. Ту је дошао на идеју да продужи Јевсевијеву Историју до својих дана. Између 430 и 450. године написао је Црквену историју у 9 књига покривајући период од 323. до 425. године. Созомен Созомен се у својој својој Истори Историји ји опширн опширно о ослања ослања на свога свога савреме савремени ника ка Сократ Сократаа Схоластика и има читавих цјелина идентичних код ове двојице историчара, али Созомен нигдје не спомиње Сократа. Он међутим користи и низ других сасвим
28
независних извора и зато има дјелова којих уопште нема код Сократа. Таква су напр наприм имер ер њего његова ва само самост стал ална на кази казива вања ња о хриш хришћа ћанс нств тву у међу међу Јерм Јермен еним има, а, Сараценима и Готима, а такође и опис гоњења хришћана од стране Персијског владара Сапора II, гдје се ослања на акта Персијских мученика. Созомен је био православни по интенцији али се не би рекло да показује неки посебан интерес за догматске спорове. СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ
Свети Јефрем је највећи Сиријски Црквени Отац, надахнути библијски егзегета, богослов, проповједник и пјесник. Према сиријским изворима био је син незнабожачког свештеника из Низибије, али према његовим списима рођен је од родитеља хришћана који су били родом из Низибије. Рођен Рођен је 306. 306. годи године не и од млад младос ости ти је раста растао о под под благо благотв творн орним им утиц утицај ајем ем Низибијског епископа Светог Јакова, који га је затим и рукоположио за ђакона. Вјероватно је пратио Јакова на I Васељенски Сабор у Никеју 325. године. У Низибијској школи Свети Јефрем је добро изучио Свето Писмо, које ће му затим бити главни извор његовог богословља и главни предмет тумачења у списима и пјесмама. Постао је наставник у Низибијској школи. Још у Низибији Свети Јефрем је развио богату учитељску, црквену, пастирску и списатељску дјелатност. После пораза грчко римске војске од Персијанаца 363. године, нови цар Јовијан је уступи уступио о Низиби Низибију ју Сасани Сасанидим димаа и тада тада Свети Свети Јефрем Јефрем са бројни бројним м хришћа хришћаним нимаа прелази на територију Римског царства у град Едесу у Сирији. Прави и пуни рад едеске богословске школе почиње са доласком Светог Јефрема из ниневије 363. Школа у Едеси била је организована као неко братско општежиће. Главни предмет који се изучавао било је Свето Писмо. Свети Јефрем није знао грчки језик, али је дјела неких грчких Отаца и грчку философију упознао посредним путем. Јероним вели за њега да је многе списе написао на сиријском језику и толико је сјајан углед стекао да се у неким црквама, после прочитања Божанских писама, јавно читају његови списи. Историчар Созомен вели за Јефрема да је био и остао до краја живота ђакон, те да је смирено избјегавао избор за епископа. Затим вели да је у вријеме велике глади, која која је захв захват атил илаа град град Едес Едесу, у, ишао ишао по кућа кућама ма бога богати тих х и као као човј човјек ек општ општег ег повј повјер ерења ења и бесп беспре реко корн рног ог живот живота, а, доби добија јао о је нова новац ц од свих свих и зати затим м је њиме њиме организовао прехрањивање гладних и лијечење изнемоглих и болесних. Свети Јефрем је и живот свој положио 373. године за вријеме епидемије куге у Едеси, када се служећи другима и сам заразио и убрзо промијенио свијетом. СПИСИ СВЕТОГ ЈЕФРЕМА Свеи Јефрем је најпознатији као тумач Светога Писма и већина његових дјела односи се на прозно или пјесничко објашњење Библије. Јефрем је написао бројна егзегетска, догматска, полемичка и аскетска дјела у форми бесједа, егзегетских омилија, расправа, и химни. Овима треба додати и
29
есхатолошки циклус списа Светог Јефрема у којима се говори о другом доласку Христовом, Страшном суду и Васкрсењу мртвих. Такође треба додати и поуке и упутства која је писао за монахе и манастире. БОГОСЛОВСКО УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕФРЕМА
Свети Јефрем Сиријски није знао ниједну свјетску философију, није имао неку ученост ни образованост, да бисмо могли рећи да је његово учење и богословско и морално морално подвиж подвижни ничко чко,, позајм позајмљен љено о од грчких грчких филосо философа фа или од неких неких других других философских или религиозних учења или искустава. Свети Јефрем је био изворно јеванђелски човјек, истински хришћанин у вјери и животу ж ивоту и сва његова наука само је препричано и препјевано Јеванђеље Јеванђеље Христово. Њего Ње гов в је бого богосл слов овск ски и јези језик к приј пријее свег свегаа химн химнаа и пјес пјесма ма Хрис Христу ту,, са свим свим хришћа хришћанск нским им распон распонима има и тонови тоновима, ма, од плача плача и покаја покајања ња до благод благодарн арност ости и и усхићеног кликтања. Јефрем Сиријски јасно истиче Тројични догмат као основу хришћанске вјере. И Христо Христологи логија ја код Светог Светог Јефрем Јефремаа је проста проста и јасна. јасна. Он особит особито о наглаш наглашава ава стварн стварност ост Овапло Оваплоћења ћења,, против против јеретика јеретика докета докета и зато зато снажно снажно истиче истиче учење учење о Пресвет Пресветој ој Богород Богородиц ици. и. Христо Христосс је постао постао нама нама подоба подобан н да би нас људе људе учини учинио о подо подобн бним имаа Себи Себи и не знај знајућ ући и можд мождаа да пона понављ вљаа Свет Светог ог Ирин Иринеј ејаа и Свет Светог ог Атанасија. Космологија Космологија и антропологи антропологија ја Светог Јефрема свецијело свецијело су у знаку знаку Христа, Христа, т.ј. у знаку Раја, који се код њега поистовјећује са Христом. Бог је створио сав свијет и сву твар за човјека, а човјек је зато посебно створен и почаствован ликом Божијим. Божји лик се по Јефрему открива не само у уму и ријечи него првенствено у слободи човјековој. Врло је интеренсан интеренсантна тна Јефремова Јефремова антропологија. антропологија. Он истовремено истовремено наглашава и величину човјека и његове слободе, али и грешност и смирење човјека. Човјек је створен за вјечни живот са Богом и у Богу, али је гријехом отпао и изгубио тај живот; изгнан је из Раја и његов је земаљски живот неки стални плач за Рајем. Но у томе се исконском плачу човјека за Рајем открива и предосјећање Раја, носталгија рајска.. Рај је у ствари Христос. Полов Полови и и секс сексуа уалн лност ост не прип припад адај ају у право правојј прир природ оди и човј човјек ека, а, него него земљ земљи и и земаљс земаљском ком битиса битисању. њу. Дјевич Дјевичанс анство тво је права права природ природаа човјек човјекаа и дјевич дјевичанс анство тво припада Рају; оно ће при повратку човјека у Рај поново бити васпостављено, а полови ће нестати. Зато је још на земљи девственост антиципација антиципација рајског стања. Рај се за човјека отвара поново само смрћу и васкрсењем Христа Спаситеља, јер је Христос Други Адам и родоначелник новог препорођеног рода људског – Цркве. Црква је Невјеста Христова, она је Дом Божји, дом освећења и спасења људи. Спасења нема без вјере и учешћа у Светим Тајнама. Догмат Васкрсења свих код Светог Јефрема основни је догмат јер без вјере у васкрсење не може се бити хришћанин, нема се ради чега учествовати у Светим Тајнама. По Васкрсењу свих сви ће по Јефрему проћи кроз огањ: праведници безопасно, док ће грешници остати у њему – ’’живјеће да би умрли’’.
30
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ Просветитељ Јерменије
Иако је хришћанска вјера била донијета у Јерменију још од стране Сиријаца, ипак се овај овај Свети Свети Григор Григорије ије с правом правом сматра сматра за Апосто Апостола ла и Просвет Просветти титељ тељаа Велике Велике Јерменије. Рођен је око 240. Године. При нападу Персијанаца на Јерменију у 3. Вијеку сва његова породица била је поклана, а он као дијете спашен бјегством у Кападокију, гдје гдје је и пост постао ао хриш хришћа ћани нин н и доби добио о име име Григ Григор ориј ије. е. Ту је стек стекао ао и грчк грчко о образовање. Вративши се затим у Јерменију почео је своју проповијед Јеванђеља Христ Христово овог, г, око око 280. 280. годи године не и то баш баш у вриј вријем емее гоњењ гоњењаа хришћ хришћан анаа од стра стране не јерменског краља Тиридата. Григоријева проповијед и неко чудо Божије обрате Тиридата у хришћанску вјеру и он се покрсти, а затим покрсти и Јерменски народ. Јевсевије Јевсевије Кесријски Кесријски вели да је римски цар Максимијан Максимијан зато и објавио објавио 311. године године рат Јерменији. Пошто Пошто је изврши извршио о покршт покрштава авање ње краља краља Тирида Тиридата та и Јермен Јерменско скогг народа народа,, Свети Свети Григорије буде од самог краља послат у Кесарију Кападокијску, гдје га епископ Леонтије рукоположи за епископа и он од тада постане ’’католикос’’ – поглавар Јерменске Јерменске Цркве. Свети Григорије Григорије је био једно једно краће вријеме вријеме ожењен и имао је из тог тог брак бракаа два два сина сина,, од који којих х је једн једног огаа по имен имену у Арис Ариста така, ка, пред пред свој своју у смрт смрт посветио за епископа и свог наследника, а сам се повукао у једну испосницу на гори Мањука, гдје је и преминуо око 330 године. Светом Светом Григори Григорију ју Јермен Јерменско ском м припис приписсуј сујее се једна једна збирка збирка Омилиј Омилијаа и извјес извјесне не Посланице, али аутентичност њихова није сигурна. Исто тако и ’’Исповједање вјере’’ Григорија Просветитеља сматра се да је настало касније. Биограф Григоријев Агатангел ставља у уста Светом Григорију и бројне вјерске и моралне поуке, но тешко се може гарантовати њихова аутентичност. МОНАШКИ ЗБОРНИЦИ
1. ПАТЕРИК или МУДРЕ ИЗРЕКЕ ОТАЦА То је анонимна монашка збирка ’’ријечи и подвига’’ најранијих Египатских монаха из 4.и 5. вијека, поређаних азбучним редом, која пружа најбољу идеју о духу раног Египатског монаштва. Зборник је намијењен углавном монасима и садржи мудре изреке, мисли, поуке или кратко, скоро анегдотично, испричане догађаје из живота светих Ава. Први сакупљ сакупљачи ачи ових ових ’’Изре ’’Изрека’ ка’’’ били били су свакак свакако о директ директни ни учениц ученици и великих великих Стараца Подвижника, о којима пишу и чије мудре изреке изреке биљеже. Данас је већ призната и несумњива и од стручњака патролога прихваћена чињеница да у древном Отачнику имамо јасну и аутентичну, без књижевних или других интервенција, слику живота и подвига Египатских пустињака из 4. и 5. вијека. Патери Патерик к обухват обухватаа генера генерациј цијее Египат Египатски ских х монаха монаха прибли приближно жно од 320. до 410. Године. Њима је пустиња била боља школа од сваке друге у свијету. То потврђује признање Аве Арсенија, римско византијског образованог достојанственика, који је после стеченог високог образовања дошао у пустињу међу египатске Старце, па је у
31
односу на њих за себе констатовао: ’’Ја знам римско и јелинско образовање, али ни буквар ових простих људи још нисам научио’’. Све је код њих остварено и оживотворено Јеванђеље, али се они, не напуштајући јеванђелски дух, истовремено позивају и на своје сопствено духовно и подвижничко искуство. Основна нит која се провлачи кроз Патерик јесте поука млађим млађим монаси монасима ма о јединс јединству тву ’’прак ’’праксе се и теориј теорије’’ е’’ у животу животу велики великих х монаха монаха Подвижника. Нарочито је наглашена духовна борба са злом, са гријесима и са демонима. У Отачнику је све свето и благословено осим гријеха. Карактеристично је да по Отачнику подвижници живе искључиво од рукодеља т.ј. од рада својих сопствених руку. Они примају и милостињу, али је рађе дају. Рад је по Отачнику, од Бога благословен, али рад није и једини пут и средство спасења. За Оце монахе не важи теза ’’рад је створио човјека’’, јер и ’’ђаво стално ради’’ – на пропаст и своју и других. Основне теме Патерика јесу вјера и љубав, молитва и пост, смирење и бестрасност, борба да се побиједе страсти и стекну врлине. Два свијета земаљски и небески, садашњи и будући, тијесно су повезани и узајамно саприсутни у Отачнику. По Отачнику највеће је чудо чудо љубави Божије према грешном али боголиком човјеку и чудо христолике љубави према брату. Грчка Грчка збирка збирка ’’Изр ’’Изрека ека Отаца’ Отаца’’’ сачува сачувана на је у многоб многоброј ројни ним м рукопи рукописим симаа и има углавном двије верзије: азбучну и систематску. Материјал у њима је углавном исти, само је распоред другачији. Азбучни Патерик садржи садржи изреке изреке и поступ поступке ке светих светих Подвиж Подвижни ника ка изложен изложенее по азбучном реду њиховог имена, почев од Светог Антонија па до Аве Ора. Систематски Патерик има распоређене изреке и анегдоте у серији од 22 главе које се односе на различите теме аскетског живота. 2. ИСТОРИЈА МОНАХА У ЕГИПТУ Други монашки зборник који је саставио непознати непознати писац око 400 године и који који је сачуван на грчком језику и у латинском преводу Руфина Аквилејског. Преовла Преовладало дало је мишљењ мишљењее да је грчки грчки свакак свакако о оригин оригинал, ал, док је латин латински ски само само слободнији превод Руфинов са грчког. Као на писца патролози данас указују на архиђакона Тимотеја Александријског, мада су неки предлагали и самог Руфина, који је као што је познато, добро знао грчки. Истори Историја ја монаха монаха у Египт Египту, у, настал насталаа је изглед изгледаа после после једне једне посјет посјетее египат египатски ским м аскетама седам лица из Јерусалима, негдје око 394 године. У њој један од њих описује што су они видјели, чули и дознали о 26 египатских Подвижника. Писа Писац ц ове ове Исто Истори рије је егип египат атск ског ог мона монашт штва ва изла излаже же зати затим м подв подвиг игее и рије ријечи чи преподобног Јована Ликопољског и других 25 светих Пустињака, с тим што о некима говори опширније, а о некима сасвим кратко. На крају вели да су они видјели и многе друге монахе по Египту. На крају се осврће и на тешкоће и опасности које су они као путници и поклоници имали на своме пропутовању кроз египат.
32
3. ПАЛАДИЈЕВ ЛАВСАИК Трећи Трећи монашк монашки и зборни зборник, к, уствар уствари и кратак кратак опис опис живота живота првих првих монаха монаха у Египт Египту, у, Палестини, Сирији и Малој Азији који је написао епископ Хеленупољски Паладије. Паладије Хеленупољски рођен је око 363. Године у Галатији у Малој Азији. Стекао је солидно класично образовање, па је потом отишао у Египат. Најприје је једну годину провео у Александрији, гдје је стекао прве поуке о подвижништву, а затим је провео неко вријеме код пустињака Доротеја, недалеко од Александрије. Око 390. Године Паладије одлази у Нитријску пустињу и у монашком насељу Келије проводи проводи 9 година година као ученик Светог Макарија Макарија Египатског Египатског и Евагрија Евагрија Понтијско Понтијског. г. Но како му здравље није било добро био је принуђен да напусти Египат и врати се у Малу Азију. Ускоро затим изабран је за епископа у Хеленупољу у Византији. Паладиј Паладијее је био пријат пријатељ ељ Светог Светог Јована Јована Златоу Златоуста ста и прилик приликом ом суђења суђења ’’под ’’под храстом’’ стао је на страну Златоустову и са другим епископима ишао у Рим да одбране Златоуста. Због тога је 406. Године био прогнан у Сирију, одакле се вратио тек 412. Али не на своју катедру него је неку годину касније постао епископ у Аспуну у Галатији. Ту је и умро незнано када. Блажени Јероним и Свети Епифаније оптужују Паладија за оригенизам, но није довољно довољно јасно на чему они темеље своју оптужбу. Можда га оптужују оптужују зато што је Паладије био против Теофила Александријског, прогониоца монаха оригениста из Египта и што је раније био ученик Евагрија Понтијског кога касније у ’’Лавсаику’’ веома хвали. ’’Дија јало лог г о живо животу ту Јован Јована а Пала Палади дије је је напи написа сао о још још два два спис списа. а. Први Први је ’’Ди Златоуста’’, са циљем да одбрани Златоуста од клевета Теофила Александријског, а други ’’О народима и Брахманима у Индији’’ које има 4 дијела и од којих је само први дио Паладијев, а препричава казивања једног ученог Египћанина како је посјетио далеку Индију. Паладијев Лавсаик који који је његов његово о глав главно но дјел дјело о напи написа сан н је око око 420 420 годи године не и посвећен је цариградском побожном великашу Лавсу, коморнику цара Теодосија млађег. У њему је дат опис многих монаха Подвижника и Подвижница (70 или 130 зависно која је редакција текста) које је Паладије лично упознао или од других о њима дознао како су се подвизавали. У њему Паладије износи и своја лична виђења и сусрете са многим Подвижницима. Он доста објективно износи податке о животу и подвизима и светих и грешних Подвижника, нити одричући нити посебно апологирајући монаштво и аскетизам, те отуда износи и позитивне и негативне ствари из њиховог живота. Он нема неку посебну теорију о аскези, нема ни неку систематизацију, али је довољно и само то што искрено и с поштовањем описује личности и подвиге светих и самопрегорних људи које описује. Лавсаик је врло значајан документ из живота старог монаштва и уопште из живота Цркве 4.и 5. вијека.
33
СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ
Антоније Велики био је родом Египћанин т.ј. Копт. Потиче од родитеља хришћана, прилично имућних из села Коми. У младости је стекао хришћанско васпитање, али није био школован. Рођен је 251. године и по смрти родитеља у својој 18 години раздао своје имање сиромашнима и пошао на строге подвиге негдје у близини родног краја. Први Први Анто Антони није јев в учит учитељ ељ у подв подвиз изим имаа био био је Свет Свети и Павл Павлее Тиве Тивејс јски ки.. После После проведених 15 година строгих подвига у своме крају, Антоније одлази у суровију пустињу и ту проведе следећих 20 година. Тада су му почели долазити и други монаси и лаици који су жељели да се под његовим руководством подвизавају. Тек 305. годин годинее Антони Антоније је Велики Велики излаз излази и коначн коначно о из своје своје самоће самоћеи и органи организуј зујее заједн заједницу ицу монаха монаха пустињ пустињака ака,, но не као кинови киновију ју (опште (општежић жиће) е) него него као лавру лавру (насеље у виду села са посебним кућицама) што је тада била новина. У вријеме Максиминовог Максиминовог гоњења хришћана 311. године, Свети Антоније Антоније је са још неколико монаха сишао у град Александрију желећи да мученички пострада за Христ Христа, а, али али је воља воља Божиј Божијаа за њега њега била била друга другачи чија ја.. Мног Многее муче мучени нике ке је том том приликом отпратио до судова и мучилишта, бодрио их и крепио. По повратку из Александрије Свети Антоније је следујући за једним караваном бедуина отишао у још строжију пустињу на обали Црвеног Мора, гдје су му ускоро послед последова овали ли и други други монаси монаси.. Ту је затим затим основа основао о нови нови манаст манастир. ир. Годин Годинее 338 поно поново во је изиш изишао ао из мана манаст стир ираа и сиша сишао о у Алек Алексан сандр дриј ију у да се бори бори прот против ив арија аријани низм змаа и да подр подржи жи Свет Светог ог Атан Атанас асиј ијаа Велик Великог ог у његов његовим им подв подвиз изим имаа за православље. Свети Антоније Велики доживио је дубоку старост остајући при том сасвим здрав, чак је и све зубе здраве до смрти сачувао. Упокојио се у 105. Години свога живота, 356. Године у својој испосници крај Црвеног Мора. Његови Његови монаси монаси годинам годинамаа затим затим причал причали и су успомен успоменее о њему, њему, препри препричав чавали али и записи записивали вали његове његове изреке изреке и поуке. поуке. Тако су настал насталее његове његове ’’Изреке ’’Изреке’’ ’’ и други други његови или њему приписивани текстови. Стари извори говоре о Писмима Светог Антонија монасима и другим лицима, а Блажени Блажени Јероним Јероним конкре конкретно тно вели вели да је писао писао разни разним м манаст манастири ирима ма у Египт Египту у 7 Посла Послани ница ца апос апосто толск лског ог карак карактер тера. а. Можд Мождаа су то тих тих 7 Писа Писама ма која која су дана данасс сачувана само у латинском преводу. СВЕТИ ПАХОМИЈЕ, ОРСИСИЈЕ И ТЕОДОР
Пахомиј Пахомијее је био пориј поријекл еклом ом Копт, Копт, од родитељ родитељаа незнаб незнабожац ожацаа из једног једног села у Горњој Тиваиди, на лијевој обали Нила. Рођен је око 292 године, али о његовом дјет дјетињ ињст ству ву и образ образов овањ ању у не знам знамо о ништ ништа. а. Као Као млад младић ић,, узет узет је у војс војску ку цара цара Константина гдје је упознао неке хришћане. Тада је одлучио да их подржава и зато се одмах по доласку из војске у отаџбину крстио у својој 20 години. Одмах по крштењу осамио се на подвиге у близини рушевина Сераписовог храма у свом родном крају, читајући при том Свето Писмо. Чувши за подвижника Аву Палемона пошао је књему и постао му ученик, провевши у подвизима са њим око 12 година.
34
Одвојивши се од Палемона Свети Пахомије оде у неко село на источној обали Нила и ту оснује мали манастир гдје му убрзо дође мноштво младих монаха. Ускоро је основао и други манастир, а затим је и број монаха и број манастира растао тако да је још за живота Пахомијевог настало 9 мушких конивија и 2 женске, на челу којих је стајала Пахомијева серстра Марија. У манастирима је било неколико хиљада монаха, а над свима њима је био Свети Пахомије. Око 330 године или нешто касниј каснијее Пахоми Пахомијев јево о општеж општежиће иће посјет посјетио ио је Свети Свети Атанас Атанасије ије Велики Велики и њих су двојица од тада постали пријатељи. Године 346 њихову област захватила је куга па је у Пахомијевим манастирима умрло преко 100 монаха.И сам Свети Пахомије преминуо је 14 маја 347 године. Пред смрт је Свети Пахомије одредио за свог наследника Петронија, но и он је за 2 мјесеца умро од куге па га је наследио Ава Орсисије. Пет година по смрти Пахомијевој Пахомијевој у братству је дошло до извјесног расцјепа расцјепа јер је монах Аполоније са групом монаха устао против строгих правила Пахомијевих. Не могући да одржи ред, благ по нарави, Орсисије се тада повукао са игуманског положаја, а на његово мјесто је дошао Ава Теодор, човјек јаке воље и вјерни ученик Пахомијев. Теодор успије да поврати ред у Пахомијевим манастирима и да оснуј оснујее и неко неколи лико ко нови нових х мана манаст стир ираа по Пахом Пахомиј ијев евим им прав правил илим има. а. По смрт смрти и Теодоровој Теодоровој 368 године године Свети Атанасије Атанасије Александриј Александријски ски као надлежни надлежни епископ напи написа сао о је писм писмо о Ава Ава Орси Орсиси сију ју и замо замоли лио о га да поно поново во преу преузм змее управ управу у над над манастирима, што је Орсисије и учинио, а т о је жељело и сво братство. Орсисије је умро око 380 године. Од Светог Пахомија Пахомиј а остала су позната Правила, краћа збирка Монашких правила са 192 кратке ставке. У основу свога Правила поставио је добровољно одрицање, строгу аскезу, рад и молитву, уз, наравно, завјете девствености и сиромаштва, послушности и љубави. Духовне поуке или Катихезе које су сачуване Свети Пахомије је оставио и краће Духовне на коптском као 11 Писама. Посто Постоје је још и извј извјес есне не Изрек Изрекее Свет Светог ог Пахо Пахоми мија ја које се сусре сусрећу ћу у неки неким м Отачницима. Орсисије је написао спис ’’О установи монаштва’’ у 106 глава којим допуњује правила Светог Пахомија. Орсисије је писао и Катихезе, Поуке и Писма. Теодор ј Теодор је такође допуњавао Пахомијева правила. И од њега су остале Катихезе и 3 Писма. СВЕТИ МАКАРIЈЕ ЕГИПАТСКИ И МАКАРИЈЕВИ СПИСИ
Макарије Египатски је рођен у једном селу у Горњем Египту, око 300 године. У својој 30 години ступио је на подвиге у Скитској пустињи близу Нитријских Гора. У тој пустињи проживио је пуних 60 година. Током дугог монаштва упознао је Свет Светог ог Анто Антони нија ја Вели Велико когг и од њега њега се учио учио многи многим м врли врлина нама ма и мудр мудрост ости и монашког живљења. За себе је говорио: ’’Још нисам постао монах, али сам видио монахе’’.
35
Због своје безазлености али и незлобиве мудрости назван је по Паладију именом ’’дијете-старац’’ али исто тако и ’’срцезналац’’ јер је као ријетко ко од монаха познавао срце људско. Био је уз то и свештеник (рукоположен око 340) и даром расуђивања и духовне прозорљивости помагао је многим подвижницима. подвижницима. Свети Макарије је познавао Светог Атанасија Великог и отворено га подржавао у борби са аријанцима. Зато је у вријеме цара Валента био за неко вријеме прогнан од аријанца Лукинија, но убрзо је враћен у своју пустињу. Питање списа или дјела Светог Макарија представља данас у науци врло велики пробле проблем. м. Њему Њему се припи приписуј сујее прилич приличан ан број број врло врло значај значајних них моралн морално о аскетс аскетских ких списа, за које скоро сви научници сматрају да не припадају њему. Стари писци, осим Генадија Марсељског нигдје не спомињу да је Макарије писао било какве списе, а Генадије каже да је написао само једно писмо. Није спорно да њему припадају Изреке у Азбучном Патерику. Овоме треба додати и 2 Молитве које се приписују Светом Макарију, за које нема никаквог разлога да им се не призна његово ауторство. МАКАРИЈЕВСКИ СПИСИ називају се сви они списи који се приписују Светом Макарију Египатском, али за које савремена наука сматра да нису његово дјело. То су прије свега неколико збирки Омилија и Бесједа (преко 100), Велико Писмо – писано у виду аскетске расправе, још два друга писма – у виду омилије и Бесједе, 7 аскетских трактата и извјестан број фрагмената. Од свих збирки Макаријевских дјела најпознатија је кроз вјекове била збирка 50 Духовних Духовних Омилија Омилија – дате су у дијалошкој форми у виду питања млађих подвижника и одговора искусног духовног учитеља. . Друга збирка је тзв. I колекција од 64 Бесједе. Прва од ових бесједа идентична је са Великим писмом, а многе су у цјелини или у дјеловима идентичне са поменутих 50 Омилија. Писац великог Писма позајмио је половину свог текста од Григорија Ниског и његовог аскетског списа ''О циљу по Богу’’. Осим набројаних дјела постоји још и 7 трактата под Макаријевим именом. На неким рукописима стоји за ове списе оваква биљешка: ''Главе Светог Макарија препричане Симеоном логотетом’’. Извјесни научници на Западу сматрају да је писац читавог Макаријевског корпуса масалијански учитељ Симеон из Месопотамије, јер у неким Макаријевим бесједама налазе налазе масали масалијан јанско ско учење. учење. Но за огромну огромну већину већину поатро поатролог логаа питањ питањее аутора аутора Макаријевских списа остаје још увијек отворено. Из самих Омилија и бесједа Макаријевих може се извести закључак да је писац живио не у Египту него негдје у Источној Малој Азији или можда Сирији. Писац је највјероватније живио и дјелао око 380 до 430 године и био је у несумњивој духов духовно нојј вези вези са Капа Кападо доки кијц јцим има, а, наро нарочи чито то Васи Васили лије јем, м, са који којим м има има мног много о додирних тачака и са Григоријем Ниским од којег несумњиво позајмљује опширан дио у свом Великом Писму. Нема Нема ника никакв квих их реалн реалних их дока доказа за о Мака Макари рије јево војј наво наводн дној ој вези вези са јере јерети тици цима ма Масалијанц Масалијанцима, има, а има напротив у његовим списима списима директне директне полемике полемике против њихових заблуда и крајности, нарочито против њихове антицрквености и дуализма.
36
ЕВАГРИЈЕ ПОНТИЈСКИ
Евагрије је био родом из града Ивора у Понту, у Малој Азији. Рођен је око 345. године од оца хороепископа, а од Светог Василија Великог произведен је за чтеца. После 379. године прелази у Цариград и везује се за Светог Григорија Богослова, тада већ архиепископа Цариградског, који га је рукоположио за ђакона и у том чину је остао до краја живота. У Цариграду је Евагрије остао и после одласка Светог Григорија, тако да је за неко вријеме био ђакон код Нектарија Цариградског, коме је као добар дијалектичар помагао у борби против јереси и јеретика у престоници. Тада му се, међутим, десило да је посрнуо, свезавши се страсно са неком женом. Паладије каже да је због тога Евагрије тајно побјегао из Цариграда у Јерусалим тражећи својој души спасења. У Јерусалиму је дошао у додир са Светом Меланијом Римљанком и Руфином и под њиховим утицајем постаје монах и одлази у Египат. У Нитријској пустињи постао је ученик Светог Макарија Египатског. Ту је остао до краја свог живота. Умро је 399. године. Евагрије се у пустињи више везао за монаха Амонија, једнога од познате ''дуге браће’’ браће’’,, а Амони Амоније је је доста доста читао читао Ориген Оригенова ова дјела. дјела. У почетк почетку у их је Теофил Теофило о Александријски симпатисао јер још није започео борбу против оригениста. Сократ вели да је Евагри Евагрија ја хтио хтио за еписко епископа. па. Теофило Теофило је започе започео о своју своју борбу борбу проти против в оригениста око 400 године, а Евагрија тада већ није било међу живима. Евагрије је био први међу монасима који је писао много и опширно. Практикос, мона монашк шко о подв подвиж ижни ничк чки и спис спис у 100 100 глав главаа који који најб најбољ ољее изра изражав жаваа аскетско учење Евагријево. Гностикос спис спис у 50 глав главаа који који се како како вели вели и сам сам Еваг Евагри рије је наст настав авља ља на Практичара. Гностик је у ствари збирка савјета монаху гностику (виши степен од практичара) како да се влада на том ступњу духовног узраста. Гностичке главе су треће дјело Евагријево које по њему самоме чини са прва два једну трилогију. То је посебни трактат философско теолошког садржаја. Антиритикос дјело подјељено у 8 дјелова према осам помисли т.ј. искушења и наводи цитате из светог Писма помоћу којих се могу одгонити дотичне помисли. Метричке изреке намј намјењ ењен енее мона монаси сима ма који који живе живе у заје заједн дниц ици и и ‚’’П ‚’’Поу оука ка девственицама’’ које такође живе у општежићу јесу дјела упућена не анахоретима као претходна, него киновијском монаштву и то махом почетницима. Писма Основе монашког живота Тумачења Светог Писма Збирка изрека Сам Евагрије дијели своје учење на два дијела: практичке и гностичке = теоретске ствари. Евагрије је познат као истанчани анализатор страсти и њихових механизама и он у њима види везу човјека са демонима, те је подвижништво за њега у ствари борба и са демонима.
37
По Евагрију постоји друго стварање т.ј. када је Бог палим бићима створио тијела. Према њему и анђели и људи и демони имају тјела, сваки у зависноси од степена пада. Ово повезивање са тијелима, по Евагрију није казна већ средство спасења. Гдје је мјесто Христово Христово по Евагрију Евагрију у том избављењу избављењу духова. И сам Христос Христос по њему јесте један Дух, али није пао и остао је сједињен са суштинским знањем Богом. И само тако као сједињен са Логосом јесте Бог. Он има привилеговану улогу у спасењу бића. Кроз њега је створено друго стварање. Он је предсједавао на првом суду и биће на свим судовима убудуће дајући свакоме ново одговарајуће тијело. Он се оваплотио да би им помогао да се врате суштинском знању. Есхатологија Евагријева састоји се у томе да ће се сва логичка бића, па и демони, уздићи у анђелско стање са неким духовним тјелима. То ће бити прво вријеме – седми дан, када ће владати Христос над логичким бићима. Али у ''осми дан’’ ће Његово царство престати престати и наследници наследници ће постати постати сунаследници, сунаследници, т.ј. стећи ће сви са Њиме једнакост у партиципирању у суштинском знању Бога. То ће истовремено бити и укинуће свих тијела и материје и свега што материја укључује и настаће интеграција свега у Христу који је остао сједињен са Монадом. Због Због оваквог оваквог свог учења Евагри Евагрије је Понти Понтијск јски и је осуђен осуђен заједн заједно о са Ориген Оригеном ом и Дидимом на V Васељенском Сабору 553. у Цариграду. АРИЈЕ
Први и најзна најзначај чајниј нији и јерети јеретички чки писац писац овог овог период периодаа био је Алекса Александр ндриј ијски ски презвитер Арије. Од њега је потекла јерес названа по њему ''Аријанизам’’ Аријанизам је био тријадолошка јерес која је оспоравала Божанство Христа, Сина Божијег и тиме порицала прву и основну истину хришћанске вјере – вјере у Свету Тројицу. Арије Арије је био поријекл поријеклом ом Либијац Либијац,, рођен рођен око 250 – 260 годин године, е, а школова школовао о се изгледа и у Александријској и у Антиохијској школи. Не би се рекло да је Оригенов следбеник јер Оигеново учење о Тројици није директно водило Аријевом учењу али је сигурно да је Арије умио искористити извјесне слабости Оригенове теологије. По Соз Созомен омену, у, Ари Арије је био био руко рукоп полож оложен ен за ђако ђакон на од архи архиеп епи ископ скопаа Алексан Александри дријск јског ог Петра, Петра, али је затим затим био искључ искључен ен из цркве цркве као приста присталиц лицаа Мелетијевог раскола. Но Арије је напустио Мелетијев раскол и пришао Цркви и од архиепископа Ахиле био је рукоположен за свештеника у Александрији. Постао је доста популаран као добар проповједник и тумач Светога Писма. Тако је почео да излаже своје ново учење у којем је заступао мишљење да је Логос Божији створење, а не прави Син Божији и да је Христос само човјек који је због свог моралног савршенства и послушности Богу усвојен од Бога и и обожен. У свом богословствовању Арије је исходио принципијелно не из Откривења већ из философије, нарочито из Аристотелове логике. Арије није признавао разликовање два богословска плана Теологије и Економије. Арије ипак није био ни мало наиван и не тако површан и безобзиран као што су то били неки од каснијих аријанаца. Он је Сина Божијег издвајао и уздизао колико је год могао изнад осталих створења, дозвољавао је и употребљавао за Њега чак и
38
назив Бог, али то је био само ‚’’други Бог’’. Признаје да је Син прије свих вјекова јер је Бог њиме створио вјекове. Прзнаје чак и да је Отац Сина ''родио’’ али у смислу грчке философије да је Бог ’’родио све’’. Први који је против њега устао био је Александријски презвитер Колут, под чијим је притиском Александар Александријски почео испитивати Арија и покушавати покушавати да га одвр одврат ати и од заблу заблудн дног ог учењ учењаа прот против ив Сина Сина Божи Божије јег. г. После После пар пар неус неуспј пјел елих их покушаја преубјеђивања, Арије буде осуђен најприје на једном, а затим и на другом Александријском сабору и протјеран са свога положаја. Арија је подржавао и оригениста Јевсевије Кесаријски коме је као и многим другим епис еписко копи пима ма на Исто Истоку ку,, Ориг Ориген енов ово о учењ учењее о субо суборд рдин инац ациј ији и изгл изглед едал ало о као као истовјетно или блиско са Аријевим учењем. Као што је познато, дошао је затим и I Васељенски Сабор у Никеји 325. године гдје су Арије и неколико њему блиских присталица осуђени и протјерани на Илирик. Арије је око 327 године поднио цару Констатину једно писмено покајање т.ј. неко безбојно исповједање вјере после чега га је Констатин рехабилитовао и послао у Александрију Светом Атанасију да га прими натраг у црквено општење, што је овај без колебања одбио . Тек 335 на сабору у Јерусалиму примљен је од Источних епископа, после чега је отишао у Цариград да и тамо буде примљен од епископа Александра, али је у Цариграду 336. умро у клозету. Арије Арије је написа написао о познат познати и спјев спјев у стихови стиховима ма Талију од које којегг су оста остали ли само само цити цитира рани ни одлом одломци ци у дјел дјелим имаа Атан Атанас асиј ијаа Вели Велико ког. г. Од Арија Арија су још још оста остали ли и одломци из 3 Писма: Јевсевију Никомидијском, Александру Александријском и цару Констатину. АЕЦИЈЕ И ЕВНОМИЈЕ КИЗИЧКИ
Двојица крајњих аријанаца, оснивачи и вођи радикалне партије Аномејаца. Аеције је био родом из Антиохије, а радио је једно вријеме у Александрији као софиста ритор и учитељ. Добро је познавао Аристотелову философију. Први је почео да шири учење о потпуној суштинској несличности Сина Божијег са Богом Оцем. У својој надменој дијалектици ишао је тако далеко да је говорио да ’’ боље познаје суштину Божију него самога себе’’. Аеције је постао најприје ђакон у Антиохији, а у вријеме Јулијана Одступника и епископ аријански, но изгледа без одређене катедре. Умро је око 370. године. Од њега је остао мањ спис ’’Синтагматион о Богу нерођеном и рођеном’’ у ком је излагао своје учење о потпуној несличности Сина са Оцем, а и једно Писмо, чији одломак наводи Василије Велики. Евноми Евн омије је Кизички Киз ички био је родом из Кападокије и живио је једно вријеме и учио у Алекс Алексан андр дриј ији и гдје гдје је пост постао ао Аеци Аеције јев в учен ученик ик.. Са Аециј Аецијем ем је зати затим м дошао дошао у Анти Антиохи охију ју и уз Евдо Евдокс ксиј ија, а, тада тада епис еписко копа па у Анти Антиох охиј ији, и, подр подржав жавао ао крај крајње ње аријанство развивши Аецијево ‚’’Аномејство’’. Са Евдок Евдокси сије јем м и Аеци Аеције јем м био био је 358. 358. сврг свргну нутт од Васил Василиј ијаа Анки Анкирск рског ог вође вође омиуси омиусијан јанаца аца и протје протјеран ран у Фригиј Фригију. у. Но после после преокр преокрета ета од 360. године године кад преовладава партија ‚’’Омијаца’’ и кад Евдоксије постане Цариградски епископ, Евномије буде од Евдоксија хиротонисан за епископа Кизичког, но он то услови повратком Аеција из прогонства. Клир и народ у Кизику нису га прихватили. Зато
39
је он у то вријеме и написао своју познату Апологију, на коју је одговорио Свети Василије Велики својим дјелом ’’Против Евномија’’. Теодосије I протјерао је коначно Евномија у Дакару гдје је и умро око 394. године. У одбрану и подршку свога учења Евномије је после Василијеве критике његове Апологије написао нови спис ’’Апологија апологије’ али после пуних 14 година, око 378 и то у три књиге. На све три књиге одговорио је Василијев брат Григорије Ниски. Евномијево богословско учење је крајње аномејско аријанство. Црквени писци и Оци Оци 4. вије вијека ка,, нароч нарочит ито о вели велики ки Капа Кападок докиј ијци ци,, нази назива вали ли су Евно Евноми мија ја више више технологом него теологом јер је аристотеловском дијалектиком настојао да објасни тајну Хришћанског Бога. Евномије је први од аријанаца детаљно развио духоборачку теологију говорећи да је Дух Свети ‚’’створење’’ и називајући Духа Светог ’’најплеменитијим ’’најплеменитијим створењем Сина’’, при чему је и Син ’’створење’’ те је деградација Духа тиме још већа. АПОЛИНАРИЈЕ ЛАОДИКИЈСКИ
Аполинарије треба да је рођен у Лаодикији у Сирији око 310 године. Учио се, као и његов његов отац отац,, код код јели јелинс нско когг филос философ офаа софи софист стее Епиф Епифан аниј ија, а, са који којим м су били били пријатељи, што се није допало епископу Теодору, па их је најприје опоменуо, а затим их и лишио црквеног општења, но кад су се они покајали примио их је натраг у цркву. Аполинарије је стекао одлично образовање и једно вријеме је био учитељ реторике у Лаодикији. Свој таленат писца и пјесника ставио је затим у службу одбране Нике Никејс јске ке вјер вјерее прот против ив ариј аријан анске ске јере јереси си и ту је био био толи толико ко успј успјеш ешан ан да је по признању аријанског историчара Филосторгија, једини он, уз двојицу Кападокијаца (Вас (Васил илиј ијаа и Григ Григор ориј ијаа Нази Назијн јнзи зина на)) био био у стањ стању у да се супр супрот отст став ави и ариј аријан анцу цу Евномију. Године 360. православни у Лаодикији изабирају га за епископа Лаодикијског. Када је на власт дошао Јулијан Апостата, Аполинарије се борио против њега, па је проти против в Јулија Јулијана на писао писао и његове његове антихр антихришћ ишћанс анске ке списе списе побија побијао. о. Писао Писао је и у одбрану одбрану Никејс Никејске ке вјере вјере па је својом својом ученош ученошћу ћу одушев одушевио ио Светог Светог Атанас Атанасиј ијаа и Кападокијске тек стасајуће Оце. Главна Главна слабост слабост Аполин Аполинари аријев јеваа испољи испољила ла се у његово његовојј Христо Христолог логији ији.. У својој својој борби борби са ариј аријан аниз измо мом м он је отиш отишао ао у неке неке крај крајно ности сти у учењ учењу у о Хрис Христо тово вом м оваплоћењу, те ће због тога бити више пута суђен на Истоку и коначно осуђен на II Васељенском Сабору 381. године. Аполинарије је и поред те осуде остао на својој катедри све до своје смрти 390. године. Био је изузетно плодан писац, мада многа његова дјела нису сачувана, а нека су сачувана под туђим именима. Аполинарије се изгледа бојао да се у Христу не признају двије личности и зато је по њему њему Хрис Христо тосс имао имао само само једн једну у савр саврше шену ну прир природ оду у и то Божа Божанс нску ку.. За Аполинарија Христос није човјек, ни Богочовјек, већ само Бог који се оваплотио, т.ј. отјеловио, али не и сасвим очовјечио. ‘’Није један Син двије природе, него је једна природа Бога Логоса оваплоћена’’. Тај израз је употребио и Свети Кирило
40
Александријски мислећи да је он Атанасијев. Монофизити се и до данас држе ове формуле. НЕСТОРИЈЕ И НЕСТОРИЈАНЦИ
Несторије Несторије је рођен у Германикији Германикији у Сјеверној Сјеверној сирији на Еуфрату око 381. године. Можда је био и персијског поријекла. Врло млад је дошао у Антиохију гдје се и школовао, школовао, посебно у антиохијск антиохијској ој богословској богословској школи гдје је био ученик ученик Теодора Мопсуе Мопсуести стијск јског. ог. Рано је постао постао монах у манаст манастиру иру крај крај Антиох Антиохиј ије, е, а затим затим је постао и свештеник и проповједник у саборном храму у Антиохији. Како је био изврстан проповједник цар Теодосије II га позове у Цариград за архиепископа гдје буде хирото хиротонис нисан ан 428. годин године. е. Одмах Одмах по доласк доласку у у престо престони ницу цу Нестор Несториј ијее се показао ревнитељем против јереси. Почео је да прогони јеретике аријанце, чак им јеи пожар подметнуо у храм, затим духоборце, новацијане и друге. Ова Несторијева ревност, изгледа, навела га је да почне да проповједа и против побожног поштовања ПресветеБогородице и нарочито против давања Њој имена Бого Богоро роди диц ца. Почео очео је у свој своји им проп роповје овједи дима ма гово говори ритти да је Она Она сам само Човјекородица или највише Христородица. Христородица. Дошло је затим до одржавања III Васељенског Сабора у Ефесу 431. године гдје гдје је Несторије одбио да дође и гдје је био осуђен и свргнут са Цариградске катедре. После царске потврде ове осуде Несторије је замолио цара Теодосија да му дозволи да борави у свом манастиру у Антиохији, што и буде учињено. Но вјероватно због његове његове јерети јеретичке чке активн активност ости, и, после после четири четири годин године, е, он царски царским м указом указом буде буде протјеран у Петру у Арабији, а затим у Горњи Египат. Тамо је написао своју познату апологију или ‘’Књигу Ираклида’’. Умро је у Тиваиди у Египту око 450 године. Иза њега је остало око 20 Писама, око 30 бесједа. У ’’Књизи Ираклида’’ Несторије је покушао да на крају живота поново изложи своје христолошко учење да би тиме показао како је оно исправно, а он неправедно осуђен. ЕВТИХ
Архиман Архимандри дритт Царигра Цариградск дски. и. Зачетн Зачетник ик монофи монофизит зитске ске јереси јереси.. У борби борби проти против в несторијанизма ревносно је узео учешћа иступајући изгледа и теолошки, но тако да га је то одвело у другу крајност. Зато га је Јевсевије Дорилејски напао на мањем сабору у Цариграду 448. године, да Евтих учи о мијешању двију природа у Христу и говори како људска природа Христова, коју је узео од Богородице, није више једносуштна Њој ни нама људима. На позиве сабора да се јави и да одговор, Евтих није хтио да се одазове, све док цар Теодосије није наредио да га доведу. Он се том приликом држао врло гордо и по осуди и свргнућу одмах је апеловао на Диоскора Александријског и Лава Римског. Интеренсантно је да га је папа Лав иначе сасвим православни јерарх у први мах подржао, а затим осудио.
41
Диоскор међутим узме Евтиха у заштиту и грешком цара Теодосија њима буде повјер повјерен ен сабор сабор у Ефесу Ефесу 449. године године који који се претво претворио рио у прави прави ’’раз ’’разбој бојнич нички ки сабор’’. На Халкидонском Васељенском Сабору 451. године Евтих буде коначно осуђен као јеретик. Евтих Евтих је био зачетн зачетник ик јереси јереси монофи монофизит зитске, ске, која која је пориц порицала ала пуноћу пуноћу људске људске природе у Богочовјеку Христу. Он је признавао у Христу ’’двије природе прије, али само само једну једну послиј послијее сједињ сједињења ења’’, ’’, чиме чиме је пориц порицао ао и могућн могућност ост Христо Христовог вог искупитељског дјела и страдања за спасење човјека. Каснији монофизити углавном су се ограђивали од Евтиха, али остаје да је он био први зачетник монофизитства. Од Евтиха је остало неколико писама и Апела и кратко Исповједање вјере.
ДИОСКОР АЛЕКСАНДРИЈСКИ
Диоскор је за вријеме архиепископа Кирила био архиђакон у Александрији и уз Кирила је био и на Ефеском Сабору 431. године. Потом је 444 наслиједио Кирила (хиротонисан је том приликом само од два епископа). Чим је ступио на престо показао је своје право лице и то не само у лошем богословљу, него и у не мање лошем понашању. Најприје је почео прогон сродника и пријатеља Светог Кирила, а онда и других. Себе је називао ’’владика екумене’’ и ’’васељенски архиепископ’’. Већ у самом почетку Диоскор је отворено подржао јеретика Евтиха у Цариграду 448. године, сматрајући да се тиме бори против несторијанизма. Диоскор је и Римског епископа Лава осумњичио за несторијанство и анатемисао га у Ефесу 449. године, док је Флавијана, са својом необузданом руљом фанатичких монаха, буквално претукао и прогнао, од чега је Флавијан после неколико дана преминуо. Диоскор је и Теодорита Кирског, преко Хрисафија и цара Теодосија протјерао из Антиохије. Од цара Теодосија писмено је добио ‚’’власт и првенство’’ на разбојничком сабору 449. године. Халкидонски Сабор 451. године осудио га је прије свега за бруталности и преступе канонске и моралне природе. Но без обзира што Диоскор није тада суђен за догматска питања, било је јасно да се он слаже у вјери са с а Евтихом, што је уосталом и сам са м изјављивао и потврђивао. Диоскор је умро у прогонству 454. године. Монофизити га и до данас поштују као светога и око њега се, нарочито међу Коптима, створила читава легенда. Од Диоскора је остало 10 Писама уцјелини или у одломцима. Ђакон Теопист написао је једну историју о њему, а затим је и један ритор из 6. вијека написао житије у којем га велича, али само после Халкидона, не помињући му ранија недјела.
42
ИЛАРИЈЕ ПИКТАВИЈСКИ
Рођен је 315. године у Галији у Пиктавијуму. Крстио се око 350. године. Постао је епископ из лаичког реда 353. године. То је вријеме владавине Констанција који је подржавао аријанце и послао епископе на Запад да обиђу све катедре и да им уруче аријанско учење, односно њихов символ вјере и да сви потпишу то исповиједање у ком се није говорило о једносушстности већ о сличносушности. Многи Многи су потп потпис исал али и (јер (јер стиж стижее од цара) цара) и папа папа Либе Либери рије је (а нису нису ни знал знали и старогрчки) Једини који није потписао је Свети Иларије Пиктавијски. Због тога је убрзо био прогнан из Пиктавијума и то у Малу Азију у Фригију. Многи га пореде са Светим Атанасијем Великим и називају га Западни Атанасије. У изгнанству је имао доста времена и проучавао је светоотачке списе највише Оригена, али и списе Светог Атанасија Великог. Учио је старогрчки језик. После После смрт смрти и цара цара Конс Конста танц нциј ијаа на влас властт долаз долази и Јули Јулија јан н Одсту Одступн пник ик,, вели велики ки присталица враћања идолопоклонства. Није симпатисао хришћане, али их није ни прогонио. Многи прогнани епископи се враћају на своје катедре. Тако и Иларије Пиктавијски који се враћа у Галију. Знао је добро грчки, упознао се са нијансама и терминологијом. Упокојио се око 368. године. пр отив Констанција Конста нција, а најважније његово дјело је Спис Написао је једну књигу против о Светој Тројици. Сматра се да је то спис који је на најприближн најприближнији ији начин могао да опише хришћанима на Западу погледе и појмове о Светој Тројици. Бавио се етимологијом и проучавањем. Лијепо је објаснио у чему је разлика између омоусиос и омиусиос. Покушао је да направи паралелна упоређења између тријадолошких појмова на латинском и грчком језику (просопон – лице – личност, усиа – суштина ) У његово вријеме, на Западу није било ријечи о сједињењу двију природа у Христу. Иларије је ишао испред свог времена јер тек након 100 година Халкидонски догмат рјешава проблем христологије. Он је говор говорио ио о двој двојно нојј прир природ оди и у Хрис Христу ту.. Свој Својим им поре поређе ђењи њима ма отиш отишао ао је у аполинаризам упоређујући са душом и тијелом код човјека. Имао Имао је ‘’ис ‘’искл клиз изну нућа ћа’’ ’’ и ка доке докети тизм зму у или или моно монофи физи зитс тств тву у – као као стра страда дање ње Христово је било привидно страдање. Имао је омашке и на позивање на Духа Светога, говорећи да је Отац извор свега који неком енергијом или духом ствара кроз Сина. Нема правилно исповједање о Духу Светом, не зна на који начин постоји и за њега је Дух Свети Треће Лице Свете Тројице које је потчињено и оно је само дар Божији. Но без без обз обзира на слаб слабос ости ти кој које је имао, мао, он је први рви који оји се бави бавио о овом овом терминологијом.
43
БЛАЖЕНИ АВГУСТИН
Најзначајнији црквени Отац и писац на Западу. Рођен је 354. године у Тагасти – Нумибија – Сјеверна Африка. Отац му је био патриције, незнабожац, а мајка Моника велика хришћанка. После основног школовања, по жељи родитеља одлази у Картагину 370/71 године како би постао учитељ –ритор. Препушта се слободном животу и презире хришћанство. 374. године добија сина Адеодатуса са својом пријатељицом. У то вријеме га је највише највише интересова интересовало ло поријекло поријекло зла и у томе манихејци манихејци имају имају великог великог утицаја утицаја на њега. Хио је да изиђе из друштва манихејаца и да се окрене философији. Напушта их и 374/5 враћа се у Тагасту и жели да ради као учитељ. Мајка жели да се он крсти, али он то одлаже. Напушта Тагасту и око 375. г. одлази у Картагину за учитеља, а 383. г. одлази у Рим. Није имао стално запослење и око 384. г. долази у Милано гдје почиње да ради као учитељ и као ритор у вријеме Светог Амврозија Миланског. Сусрет са њим њим имао имао је вели велики ки утиц утицај ај на Авгу Август стин ина. а. . У Мила Милано но је доша дошао о са сино сином м и пријатељем Алипијем и озбиљно размишља да пређе у хришћанство. После 2-3 године боравка у Милану, на Велику Суботу 387. г. прима хришћанство и крштава се. Молио се и чуо глас ‘’узми и читај’’ и узео је прву књигу ‘’Посланице Апостола Павла Римљанима’’ гдје стоји да треба оставити блуд и разврат. После пар година вратио се у родни град Тагасту. Одушевио се списима, како Оригена, тако и Светог Атанасија Великог. Прочуо се по својој учености. Живи аскетски. Долази у Хипон Хипон на Литургију Литургију и ту га упознаје упознаје старац Валерије Валерије и позива га да га рукоположи за свештеника. 395. 395. г. Вале Валери рије је га пози позива ва да му буде буде суеп суепис иско коп. п. Убрз Убрзо о је Вале Валери рије је умро умро,, а Августин га наслеђује и бива епископ све до своје смрти 435. године. ’’О граду Божијем’’ Божијем’’ - књига која алудира алудира на град Рим приликом приликом његовог првог првог пада 412. г. Када се хришћани осуђују за пад Рима. То је апологија која говори да хришћани нису криви за пад Рима, да Рим није вјечан, већ град овоземаљски. Пред саму смрт Августинову и град гр ад Хипон је пао под Готе. Дјела: Сматра се да је од 387 до 430 г. Написао 93 списа у 225 књига. Неки су изгубљени. - Исповјести – хвлоспјев Богу и аутобиографија - О граду Божијем - О одрицању – после 420. г. гдје је многе своје ставове ревидирао - О Светој Тројици – најважнији и најобухватнији догматски спис. Написан је у 15 књига од 399 до 419 год. Износи своје ставове о Светој Тројици. - О бесмртности душе - Неколико дјела против манихејства. - Више дјела против донатиста – о епископима који су за вријеме гоњења били недостојни - Више дјела против Пелагија и пелагијанизма – Пелагије говорио како би црква требала да буде сабрање идеалних и безгрешних људи као чланова
44
Цркве и да само они сачињавају сачињавају Цркву. Блажени Августин Августин је говорио говорио да је за спасење потребна и благодат Божија.
БЛАЖЕНИ ЈЕРОНИМ
Рођен је у Стридону, негдје у Далмацији око 347. г. Отац му се звао Јевсевије. Школовао се у Аквилеји, у близини данашњег Трста. У студентским данима се био одао распусном животу, али је врло брзо добио жељу за аске аскети тизм змом ом и монаш монаштв твом ом.. Ње Његов гов брат брат и сест сестра ра су приј пријее њега њега пожељ пожељел ели и монаштво. У Риму је крштен и требао је да буде ритор но он се упознао са хришћанским свијетом, а међу њима са презвитером Евагријем из Антиохије и кренуо је из Рима за Света мјеста. Са Евагријем је дошао у Антиохију гдје је владао Павлинијев раскол. У цариграду се нашао уз Григорија Богослова. Бог ослова. Јероним је у почетку био присталица Оригена. Када је Павлиније умро, наслиједио га је Јевсевије Антиохијски. Јероним се опет нашао у Риму и папа Дамаст га је узео за свог секретара. Знао је грчки и учио је јеврејски. Убрз Убрзо о је напу напусти стио о Рим Рим и заје заједн дно о са брат братом ом и са Руфи Руфино ном м отиш отишао ао на Исток Исток.. Настанио се у пећинама у близини Витлејема. Радио Радио је на прев превод оду у Библ Библиј ијее на лати латинс нски ки.. Тако Тако је наст настао ао Јерон Јероним имов ов прев превод од Вулгата. Путовао је по Египту и умијешао се у оригенистички спор. Био је у дружби са Епифанијем Кипарским и прешао против оригениста. У почетку је био близак алегоријском тумачењу Светог Писма. У Витлејему је живио 34 године. Има 8 томова писама. Много је заслужан за латинску теологију. Преводио је Источне Оце. Он је први историчар Цркве на Западу. Јероним је значајна веза Истока и Запада. Његови су радови опширни. Тумачио је скоро цијелу Библију. Философију није позн познав авао ао.. Мног Много о је прев превод одио ио,, најп најпри рије је Ориг Ориген ена, а, а зати затим м крит критик ику у Ориг Ориген ена. а. Преводио је и Јевсевија Кесаријског, Дидима и Епифанија Кипарског. Његова Његова оригин оригиналн алнаа дјела дјела су полеми полемичк чка, а, против против Руфин Руфина, а, проти против в Пелагиј Пелагија, а, 250 Писама, и нешто сачуваних Бесједа. О знаменитим људима – набраја све хришћанске писце и њихова дјела. То је прва патрологија. Житија монаха – књига о монасима и на Истоку и на Западу Заслуге Јеронимове су велике Био је слабог здравља и умро је 420. године.
45
АМВРОЗИЈЕ МИЛАНСКИ
Рођен је 339. године. Отац му је био гувернер цијеле области у Тревиру на граници данашње Њемачке према Белгији. Кад му је отац умро враћа се са мајком у Рим гдје прима крштење. Сестра му се замонашила. Амврозије је био школован, завршио је права и реторику и, вјероватно по очевим заслугама, послат у Милано око 370 за гувернера. Када Када је након након четири четири године године умро умро Аксент Аксентиј ијее Миланс Милански ки,, народ народ је узвики узвикивао вао ’’Амврозија за епископа’’ иако још није био замонашен. Он је као гувернер одлазио код Симплицијана, а њему ће касније као епископ повјерити Августина. Изучио је добро језике, философију и Грчке Оце, Василија Великог, Дидима и друге. Своје имање је раздао сиротињи када је постао епископ. Он је цару Теодосију забранио да уђе у цркву. Бранио је права Цркве од разних моћника и разних јереси. За цара је говорио ‘’Император је у Цркви, а не изнад Цркве’’ Организовао је сабор против аријанства у Аквилеји 381. године и Риму 382. год. Није Није био био добр добро о упућ упућен ен у кано канонс нске ке ства ствари ри Цркв Цркве. е. Био Био је прот против ив Григ Григор ориј ијаа Богослова и против Мелетија. Није увијек схватао, у осталом као и читав Запад. Као писац бавио се егзегетским дјелима тумачењем Старог и Новог Завјета. Постоји и тумачење 13 Павлових посланица које се приписује Амврозију, али није његово. Од догматских дјела: дјела: Писмо цару Грацијану О Светом Духу О тајни Оваплоћеног Господа Практични списи: списи: О тајнама и сакраментима Објашњење Символа О пастирству – гдје тумачи дужности свештенослужитеља О дјевичанству О покајању О хишћанском понашању Бесједе – био је одличан бесједник Писма Био је одличан пјесник Знао је грчки и могао је ући у проблематику и језик Источних Отаца. Читао је Кападокијце. Био је под утицајем Василија Великог и Дидима Слијепог. У тумачењу Светог Писма користио се источним достигнућима. Латински Латински Оци су код Амврозија Амврозија тражили тражили разлоге за филиокве, филиокве, али то код њега не постоји.
46
ПАПА ЛАВ ВЕЛИКИ
Епископ римски (440 -461) Још прије избора за епископа истакао се као проповједник, мисионар и велики биог биогос ослов лов.. Као Као папа папа успј успјеш ешно но се бори борио о са свим свим јерес јересим имак акао ао као као што што је : несторијанство, пелагијанство, манихејство, монофизитство. Тежак положај Цркве у Западној Европи у првој половини V вијека учинио је да римска епископска катедра стекне велико преимућство на Западу као прва еоископска катедра. Отуда је разумљиво настојање папе Лава да у својим писаним дјелима оправда то преимућство позивањем на ауторитет апостола Петра као свог претходника. Исто тако безуспјешно се противио познатом 28. канону Четвртог Васељенског Сабора који потврђује првенство части Цариградског епископа. Овакав став папе Лава Лава наишао наишао је на проти противље вљење ње многих многих угледн угледних их еписко епископиј пијаа на Западу Западу,, као и Александријске архиепископија Папа Лав је такође заступао потпуну одвојеност и независност Цркве од државне власти. Од његових писаних дјела позната су: Бесједе (96 на броју), Писма (око 123). Најважније Најважније му је Писмо, односно односно Томос (догматска (догматска посланица) посланица) из 449. године упућен упућен Царигр Цариградс адском ком патриј патријарху арху Флавиј Флавијану ану.. У овом овом писму писму он на правос православ лаван ан начин начин излаже излаже христо христологи логију, ју, побиј побијају ајући ћи истовре истовремен мено о нестор несторија ијанск нско о радика радикално лно дијељење природа у Господу Хисту, као и Евтихово монофизитство.
Ово Писмо Писмо један један је од најваж најважни нијих јих догмат догматски ских х докуме докуменат натаа који који је утицао утицао на формулисање познатог халкидонског ороса вјере (451.год.) Свети Лав празнује се 18. фебруара заједно са Сетим Флавијаном Цариградским.
47
С
А
Д
Р
Ж
А
Ј
ПАЛЕСТИНСКИ ОЦИ И ПИСЦИ Јевсевије Ксаријски ............................................................................................2 Свети Кирило Јерусалимски ............................................................................3 Свети Епифаније Кипарски ..............................................................................4
АЛЕКСАНДРИЈСКИ ОЦИ И ПИСЦИ Свети Атанмасије Велики .................................................................................5 Дидим Слијепи ....................................................................................................7 Свети Кирило Александријски ........................................................................7
КАПАДОКИЈСКИ ОЦИ Свети Свети Свети Свети
Василије Велики ....................................................................................10 Григорије Богослов ................... ...........................................................13 Григорије Ниски ....................................................................................16 Амфилохије Иконијски ........................................................................20
АНТИОХИЈСКИ И ИСТОЧНИ ПИСЦИ Диодор Тарсијски ..............................................................................................21 Теодор Мопсуестијски ......................................................................................22 Теодорит Кирски ...............................................................................................22
МАЛОАЗИЈСКО-ЦАРИГРАДСКИ ОЦИ И ПИСЦИ Василије Анкирски ...........................................................................................23 Маркел Анкирски .............................................................................................24 Свети Јован Златоусти .....................................................................................25 Сократ Схоластик .............................................................................................28 Созомен Историчар ...........................................................................................28
СИРИЈСКИ И ЈЕРМЕНСКИ ПИСЦИ Свети Јефрем Сиријски ...................................................................................29 Свети Григорије Просветитељ Јерменије ....................................................31
МОНАШКИ ЗБОРНИЦИ Патерик или Мудре изреке Отаца .................................................................31 Историја монаха у Египту................................................................................32 Паладијев Лавсаик ............................................................................................33
48
МОНАШКИ ПИСЦИ Свети Антоније Велики ...................................................................................34 Свети Пахомије, Орсисије и Теодор ..............................................................34 Свети Макарије Египатски и Макаријевски списи ...................................35 Евагрије Понтијски ...........................................................................................37
ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ Арије .....................................................................................................................38 Аеције и Евномије Кизички ............................................................................39 Аполинарије Лаодикијски ...............................................................................40 Несторије и Несторијанци ...............................................................................41 Евтих .....................................................................................................................41 Диоскор Александријски ..................................................................................42
ЛАТИНСКИ ПИСЦИ Иларије Пиктавијски .......................................................................................43 Блажени Августин .............................................................................................44 Блажени Јероним ..............................................................................................45 Амврозије Милански ........................................................................................46 Папа Лав Велики ...............................................................................................47
49
