I
Православни богословски факултет Универзитета у Београду
- 2005 -
А Ј И Г О Л О Р Т А П
САДРЖАЈ
1.
ПОСЛАНИЦА ДИОГНЕТУ (ГИ) .... ...... ..... ...... ..... .... .... .... ..... ...... ..... .... .... ..... ...... ..... .... .... .... ..... ...... ...... ..... .... .... ....
2. •
.3
Свети Климент Римски (ГИ) I И ΙΙ ПОСЛАНИЦА КОРИНЋ КОР ИНЋАНИ АНИМА. МА.... ...... ...... ...... ...... ...... ...... ....... ....... ..... ..
3.
.4
•
Свети Игнатије Богоносац (ГИ) ПОСЛАНИЦЕ .............................................................. .5
•
................
4. •
•
Свети мученик Јустин Философ (ММ)
Свети Василије Велики (ГИ)
Тертулијан (БЉ) •
6.
7.
•
•
О СВЕТОМЕ ДУХУ ....... ................ ................ ................ ................ 64
•
УЧЕЊЕ (ИН) .......... ................ ................ ................ ................ .......... 73
О НАЧЕЛИМА ................................................................ ............ 12
О ЈЕДИНСТВУ САБОРНЕ ЦРКВ ЦРКВЕ Е .... ...... ..... ...... ..... .... .... .... ..... ...... ...... ..... .... .... ..... ...... ...
18
ЕВХАРИСТИЈСКО ПИСМ ПИСМО О .... ...... .... .... ..... ...... ...... ...... ..... .... .... .... ..... ...... ..... .... .... ..... ...... ..... .... ..
20
МОЛИТВА ГОСПОДЊА .......................................................... 21
13.
ПРВА (ВЕЛИКА) ПОСЛАНИЦА МОНАСИМА ............... 22
Свети Григорије Богослов (ММ) •
ПРАЗНИЧН Е БЕСЕДЕ .... ................ ................ ................ ............. 77
•
УЧЕЊЕ (ИН) .......... ................ ................ ................ ................ ...........78
Свети Кирило Јерусалимски (ГИ) •
КАТИХЕЗЕ ................................................................. ............... ......... ... 23
•
УЧЕЊЕ (ИН) .................................................................................. 26
10.
Свети Атанасије Велики (МХ) •
ПРОТИВ ИДОЛА ...................................................................... .. 28
•
О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА ЛОГОСА ............ .................. ............. .............. ............. ........... .....
•
•
11.
32
ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ (БЉ-ГИ) ........... .................. ............. ............ .......... .... 37 УЧЕЊЕ (ИН) ........................................................................... .......45 Свети Кирило Александријски (ИН)
•
2/136
•
О КРШТЕЊУ ................................................................. .............. 10
Свети Макарије Египатски (ГИ) •
9.
ШЕСТОДН ЕВ ............ ................ ................ ................ ................ ..... 56
Свети Кипријан Картагински (БЉ) •
8.
•
Ориген (БЉ) •
О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА ..................................47
УЧЕЊЕ (ИН) .......... ................ ................ ................ ................ ..........52
12.
САБРАНА ДЕЛА ......................................................................... .7
5.
ЈЕДАН ЈЕ ХРИСТОС . ................ ................ ................ ................ ....49
14. Свети Григорије Ниски •
О ДЕВИЧАНС ТВУ (ГИ) ................ ................ ................ ................ 81
САДРЖАЈ: •
О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА (МХ) .....................................................83
•
ВЕЛИКА КАТИХЕЗА (ИН-ГИ) ...................................................92
•
УЧЕЊЕ (ИН) .................................................................................. ...96
15.
Јулијан Император (БЉ) •
16.
ИЗАБРАНИ СПИСИ .....................................................................1 02 Свети Иларије Пиктавијски (НБ)
•
17.
РАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈНАМА .....................104 Свети Амвросије Милански (ИН)
•
18.
ОТАЈСТВА И ТАЈНЕ .....................................................................10 7 Свети Немесије Емески (МХ)
•
УЧЕЊЕ (ИН) .................................................................................. ..109
•
О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ .........................................................110
19.
ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ учења ......................................................................119
3/136
САДРЖАЈ
ПОСЛАНИЦА
ДИОГНЕТУ
Јер ко је уопште од људи знао шта је Бог, пре но што је Он дошао? Или зар прихваташ празне и бесмислене речи оних важних философа? Од којих су једни рекли да је бог огањ – оно у шта сами имају отићи то називају богом! – други веле да је вода или нека друга од стихија које је Бог створио. Од људи пак нити је ико упознао Бога, него је Он сам Себе показао . Показао се кроз веру, којој је јединој допуштено да види Бога. Сам Сам је (Бог (Бог)) грех грехе е наше наше узео узео,, Сам Сам је Сина Сина Св Свог ога а дао дао у отку откуп п за нас: нас: Свето Св етога га за беза безакон коник ике, е, Безаз Безазле леног нога а за зле, зле, Правед Праведног нога а за непра неправед ведник нике, е, Непропадљивога за пропадљиве, Бесмртнога за смртнике. Показавши, дакле, у раније ранијем м времен времену у немоћ немоћ наше наше природ природе е да задоб задобије ије живот живот,, а сада сада показ показав авши ши Спаситеља моћнога да спасе и оно што је немоћно, хтео је да ми из обадвога верујемо Његовој доброти. којима ма је Јер Јер Бо Бог г је заво заволе лео о људе људе,, ради ради ко који јих х је ство створи рио о свет свет, који потчинио све што је на земљи, којима је дао разум и ум, којима је једино дао да гледају навише Њему, које је по Својој слици саздао, којима је послао Сина Свога Јединороднога, којима је обећао Царство на небу, и даће га онима који су њега заволели. Ради тога је и послао Логоса да се јави свету, Који од народа (Јудејског) би поруган, од Апостола проповедан, од народа (незнабожаца) поверован. Он је Који је од почетка, Који се јави нови и нађе се стари, и увек се рађа нов у срцима светих. Он је Вечни, Који се данас признаје као Син, Којим се Црква обогаћује, и благодат распростирући се умножава у светима, дарујући ум, објављујући тајне, јављајући времена, радујући се у вернима, дајући се онима који траже, који не повређују границе вере, нити преступају границе отаца. Затим хвали се страх Закона Закона,, и обзнањ обзнањује ује благо благода дат т Пророк Пророка, а, и утврђу утврђује је ве вера ра Јев Јеванђ анђеља еља,, и чува чува предање Апостола, и радује се благодат Цркве. Јер је у овом месту (=Цркви (=Цркви)) засађено дрво познања и дрво живота. Али није није дрво дрво познањ познања а оно кој које е убија, убија, него него непосл непослушн ушност ост убија убија . Нити има живота без знања, нити поузданог знања без истинског живота. Нека ти срце буде знање, а живот – истинити Логос усељен у тебе, чије дрво носећи и плод налазећи, узбираћеш свагда жељено код Бога, чега се змија не дотиче, нити се обмана с њиме спаја; нити Ева бива упропашћена, него се Девојка верује, и Спасење се показује, и Апостоли постају мудри, и Пасха Господња долази, и восак се сабира и с украсима у свеће спаја, и Логос учећи свете радује се.
4/136
Свети Климент Римски I И II ПОСЛАНИЦА КОРИНЋАНИМА КОРИНЋАНИМА
Свети Климент Римски (+100)
I И II П О С Л А Н И Ц А К О Р И Н Ћ А Н И М А Удубљујући се у дубине божанског знања, дужни смо да чинимо све по реду што је Владика заповедио да чинимо у одређена времена. Заповедио је свршавати приносе и литургијске службе, и то је заповедио не да буду какао било и без реда, него у назначена времена и часове. И Апостоли наши познали су кроз Господа нашег Исуса Христа да ће бити свађе свађе око имена имена епископск епископског. ог. С тога разлога разлога,, добивши добивши савршено признање, признање, поставил поставили и су напред напред споменуте споменуте (свештенослу (свештенослужит житеље) еље) и затим затим дали додатак закон закону у да кад кад се ови упоко упокоје, је, други други провер проверени ени мужев мужеви и добију добију у пријем пријемст ство во њихову службу. Какву ћемо Му, дакле, хвалу дати и дар уздарја за оно што смо добили? Ми који смо били богаљи разумом, јер смо се клањали камењу и дрвећу и злату и сребру и бакру – делима људским; и сав живот наш био је ништа друго него смрт . Јер сам Господ, када би запитан од некога, кад ће доћи Царство Његово, рече: „Када „Када двоје буду једно, и спољашње као унутрашње, и мушко са женским, нити мушко нити женско“ женско “ (цитат из апокрифног апокрифног Египатског јеванђеља јеванђеља). Двоје ће бити једно онда када међусобно говоримо истину и када у два тела искрено буде буде једна једна душа душа.. А спољашње и унутрашње значи значи ово: унутрашњим назива душу, а спољашњим назива тело. А речи „ мушко са женским, нити мушко нити женско“ женско “ значе ово: да брат (хришћанин) видећи видећи сестру (хришћанску), не мисли о њој ништа женско, нити да она мисли о њему да је мушко. Када ви то, вели, будете чинили, доћи ће Царство Небеско. Ако говоримо да је тело Црква, а Дух Христос, онда онај који увреди тело увре увреди дио о је Цркв Цркву; у; така такав, в, дакл дакле, е, неће неће имат имати и удел удела а у Духу Духу,, Који Који је Хрис Христо тос с (поистовећује Духа Светог и Христа). Христа). Бољи је пост од молитве, а милостиња од обадвога; љубав пак „ покрива мноштво грехова“, грехова“, док молитва из чисте савести – „ од смрти избавља“. избавља“. Блажен је онај ко се у овима нађе потпун, јер милостиња постаје олакшање олакшање од греха. Покајмо се, зато, из свег срца, да неко од нас не пропадне. Јер ако имамо заповести да и ово чинимо: да одвраћамо друге од идола и да научимо вери, колико ли већма не треба да пропадне душа која већ познаје Бога?
5/136
Свети Игнатије Богоносац ПОСЛАНИЦЕ
Свети Игнатије Богоносац (+107)
ПОСЛАНИЦЕ
С ВЕ ТО Г И ГН АТ ИЈ А
(Του Αγίου Ιγνατίου ΕΠΙΣΤΟΛΑΙ ) Немојт Немојте е ми прибав прибавља љати ти било било шта ве веће ће од принош приношењ ења а (себе) (себе) на жртву жртву Богу, док је жртвеник још спреман, да би сте ви, саставивши хор у љубави, певали хвалу Оцу у Христу Исусу. А треба на сваки начин прослављати Исуса Христа, Који је вас прославио, да бист бисте, е, ускл усклађ ађен ени и у једн једној ој посл послуш ушно ност сти, и, пови повину нују јући ћи се епис еписко копи пима ма и презвитерима, у свему били освећени. Исус Христос, наш нераздвојни живот, јесте воља Очева, као што и епископи, који су постављени по крајевима, јесу у вољи Исуса Христа. И ви сви сви буди будите те једа један н хор хор да тако тако,, сагл саглас асни ни у једи једино номи мисл слен енос ости ти и добивши тон Божији у јединству, певајте једним гласом Оцу кроз Исуса Христа, да вас Он чује и препозна, по ономе што добро чините, да сте чланови (удови) Сина Његовог. Стога је корисно за вас да будете у беспрекорном јединству , да би сте и у Богу свагда заједничарили. Саветујем да се старате да у слози Божијој чините све, под председништвом епископа на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа, Који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио нама. Нека Нека се нико нико не ва вара: ра: ако ко није није унутар унутар жртвеник жртвеника, а, лишен лишен је хлеба хлеба Божијега Божијега.. Који, дакле, не долази долази на заједнич заједнички ки скуп, скуп, тај се већ погордио и себе је осудио . Старајмо се, зато, да се не супротимо епископу, да би смо били Богу потчињени. потчињени. А потребно је да ништа без епископа не радите , као што и чините, него да се повинујете и свештенству као Апостолима Исуса Христа Наде наше, наше, у Ко треба а и ђако ђакони ни,, који који су Коме ме ћемо ћемо се наћи наћи да живи живимо мо. А треб служитељи тајана Исуса Христа, да на сваки начин свима угађају. Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу , и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте ка Божију заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се односи односи на Цркву Цркву.. Она Евхари Евхаристи стија ја нека нека се сматра сматра сигур сигурно ном м ко која ја је под епископом , или ако коме он дозволи. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да све што чините буде сигурно и поуздано. Један је Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, нестрадалан, Исус Христос – Господ наш.
Старајте се да се чешће састајете на Евхаристију Божију и на славу . Јер кад се често окупљате на једно место, силе Сатанине се уништавају уништавају и његова се пагуб пагубнос ност т разара разара једнод једнодушн ушношћ ошћу у ва ваше ше вере. вере. Ја Ја Њега ега (Хри (Хрис ста) та) и по Нека се нико нико не ва вара ра:: и васкрс васкрсењу ењу познај познајем ем у телу телу и верује верујем м такво таквога га.. Нека наднебеска бића, и слава Анђела и началства видљива и невидљива, ако не може прими примити ти нека нека поверују у крв Христову, и њима ће се судити . „Ко може прими!“ прими!“ И би сакривено од кнеза овог века: девственост Маријина и њено рађање, као и смрт Господња – три јавне тајне које су у тишини Божијој учињене.
Јер и божанствени Пророци живели су по Исусу Христу. Зато су и били били гоње гоњени ни.. Они Они су били били нада надахњ хњив иван ани и Њего Његово вом м благ благод одаћ аћу у да увер уверав авај ају у непокорне да је Један Бог, Који је Себе објавио кроз Исуса Христа, Свога Сина, 6/136
Свети Игнатије Богоносац ПОСЛАНИЦЕ
који је Логос Његов, произишао из тишине, Који је у свему угодио Ономе Који Га је послао. Добри су и свештеници свештеници (старозаветни), (старозаветни), али је бољи Првосвештеник (Новог Завета), Коме је поверена Светиња над светињама, Коме једином су поверене тајне тајне Божије Божије.. Јев Јеванђ анђеље еље има нешто нешто изуз изузетн етно: о: Долаза Долазак к Спаси Спаситељ теља, а, Господ Господа а нашег нашег Исуса Исуса Христ Христа, а, Његов Његово о страда страдање ње и Васкр Васкрсењ сење. е. Јер Јер љубљ љубљени ени Пророц Пророци и јављали су за Њега, а Јеванђеље је синтеза бесмртности. Све заједно добро је ако се у љубави верује. ( Поликарпу: Поликарпу: све верне позивај по имену!) Сест Сестре ре моје моје поуч поучав авај ај да љубе љубе Госп Господ ода а и да буду буду задо задово вољн љне е своји својим м супрузима, телом и духом. Тако исто и браћи мојој саветуј у име Исуса Христа да љубе супруге као Господ Цркву. Ако ко може остати у чедности у част тела Господњег, нека остане, без хвалисања. Ако се хвали, пропада; а ако то други дозна, осим епископа, покварио је (свој ( свој подвиг). подвиг). А они који се жене и који се удају, треба са саглашношћу епископа да ступају у сједињење, да им брак буде по Господу, а не по похоти. Све нека буде на част Божију.
7/136
Свети мученик Јустин Философ САБРАНА ДЕЛА
Свети мученик Јустин Философ (+166)
САБРАНА
ДЕЛА
О СУДБИНИ Свети Јустин говори аргументе противницима о томе да душа и после некромантија тија,, разна разна прорицања прорицања посредств посредством ом невиних невиних смрти смрти тела тела постој постоји и : некроман дечака, призивање људских душа, тумачење снова, и постојање људи који су опседнути душама мртвих. Али опет он говори да судбина не постоји. Пророци нас научише да ће сваком по делима узвратити: или казна или награда – ми то сматрамо истином. Ако судбина одређује да неко буде добар а други да буде зао и порочан, онда први није достојан похвале а овај други осуде. Или: кад човечански род не би мога слободно да бира и избором избегне порок, свакако да тада не би био одговоран ма да каква дела учини. А да, уства уствари, ри, човек човек својом својом слобод слободом ом избор избора а греши греши или или добро добро чини чини,, доказ доказаће аћемо мо следећим примерима: сви смо сведоци да један исти човек својом вољом бира сасвим супротне и различите различите ствари; када би му судбом било одређено шта мора одабрати у том случају он никако не би могао одабрати нешто друго, свагда би чинио одређено му или добро или зло. Неки би били само добри а други само зли. Тада би смо се уверили да је судба уствари узрок порока и тако чини нешто супротно самој себи; или би смо морали признати за истину, што већ рекосмо: ни врлина, ни порок не постоје него се рђаво и добро међу собом разликују само мишљењем.
Ми судбу признајемо само у томе што онима који изаберу добро припада достојна награда а онима који изаберу зло припада заслужена казна. Наиме Бог није човека створи без слободе делања као што је случај нпр. са дрвећем и животињама. Овоме нас је научио Дух Свети који кроз Мојсеја сведочи да је Бог првоствореном човеку казао: „Ево „ Ево пред тобом је добро и зло. Изабери Изабери добро. добро.“ Ми када када каже кажемо мо да су буду будући ћи дога догађа ђаји ји пред предск сказ аза ани, ни, не тврди тврдимо мо да се они дешав дешавају ају неопхо неопходно дношћу шћу судбин судбине, е, него него тврдим тврдимо о да Бог, Бог, знајући унапред дела свих људи и одредивши да сваки човек има примити по делима делима својим, својим, предска предсказује зује уствари кроз Духа пророчког пророчког да ће они примити заслужено. О КРШТЕЊУ И ЕВХАРИСТИЈИ Ако се неко убеди и увери да је наше учење истинито, да су нам речи добронамерне, да би могао да живи с нама у заједници, такве молимо да се обрате Богу. Потом ћемо га одвести на место где има воде и они ће се поново родити на исти начин којим смо и ми рођени, тј. омићемо их водом у име Оца, Владике свега, у име Спаситеља нашег Христа и у име Духа Светог. Ми од Апостола примисмо темељ оваквог чина . Ово умивање се назива просвећење јер јер се умом умом просве просвећу ћују ју они који који га прима примају. ју. После После умива умивања ња водом водом верују верујућег ћег доводимо браћи на наша сабрања да би сви заједно и усрдно узносили молитве, да се удосто удостојим јимо о позна познања ња исти истине. не. По оконча окончању њу молит молитава ава ми се међусо међусобно бно поздрављамо целивом . Затим се предстојатељу браће приноси хлеб и чаша воде и вина: он узевши донесено, именом Сина и Духа Светога узноси хвалу и славу Оцу свега и савршава благодарење што нас је удостојио тога. После тога тога ђако ђакони ни свак сваком оме е прис присут утно номе ме дају дају да куша куша хлеб хлеб и вино вино па чак чак носе носе и одсу одсутн тним има. а. Ту хран храну у ми нази назива вамо мо Ев Евха хари рист стиј ија. а. Нико Ником ме друг другом оме е се не дозво до звољав љава а да учест учествуј вује е у њој ос осим им ономе ономе кој који и верује верује у истину истину нашег учења. У такозвани дан сунца ми се сабирамо на одређеном месту, па ако дозволи време читамо апостолске записе и пророчке књиге, затим предстојатељ 8/136
Свети мученик Јустин Философ САБРАНА ДЕЛА
даје поуку. На молитву се сабирамо у дан сунца због тога што је то први дан у који је Бог, изменивши мрак и вештаство, створио свет а Исус Христос у тај дан је васкрсао из мртвих.
О ДУШИ У разгов разговору ору са Трифун Трифуном ом Јусти Јустин н се сећа сећа старца старца хришћа хришћани нина на који који га је упутио у истине хришћанства. Једно од питања јесте било и питање о души. На почетку разговора одговара старцу да душа је људи исто што и душа других бића (82. ( 82. стр). стр). Даље каже да Бога животиње, али и многи од људи неће видети. За душу каже – душа по својој природи није бесмртна али она не умире. Душе побожних налазе се на бољем месту од душа злих. Јер све што је Бог створио има трулежну природу и може пропасти и нестати. Душе су и смртне смртне и подложне подложне казни, јер да су беспочетне не би грешиле, не би се зара заража жава вале ле грех грехом ом,, не би биле биле час час плаш плашљи љиве ве час час одва одважн жне, е, нити нити би се добровољно пресељавале у свиње нити би могле бити на то принуђене управо због тога што су беспочетне. Свети Јусти Све стин пори порич че да је душа душа бесмр есмртн тна а у сми смислу слу безу езуслов овне не неспособности за разрушење. Душа или је сама живот или само прима живот. Ако је живот онда она свакако оживотворава оживотворава и нешто друго а не само себе, исто као што покрет пре покреће нешто друго него само себе. А да душа живи то нико не може порећи. Ако пак живи онда не живи због тога што је сама живот него зато што је причасна животу. Душа је причасна животу зато што Бог хоће да она живи , те због тога може некада да престане да живи ако Бог зажели да она не живи више. Души није својствено да живи тако као Богу, као што и човек не живи стално нити је његово тело свагда сједињено са душом, него када буде потребно да се тај савез разруши, душа напушта тело и човек више не живи; исто тако се и од душе, када буде потребно да је више не буде, одузима животни дух и душа више не постоји, него се враћа тамо одакле је узета.
ОБРЕЗАЊЕ Сам Аврам иако необрезан оправда се пред Богом и добио је од Њега благослов. Као што нам сведочи Писмо, обрезање је примио само као знамење а не да би се оправдао, што нас приморава да признамо и Писмо и само дело. Зато је сасвим исправно казано „истребиће се из рода свога свака душа која се не обре обреже же у осми осми дан“ дан“.. Неспо Неспособ собнос ност т женско женског г пола пола за обреза обрезање ње доказ доказује ује нам нам управо да је обрезање дато као знамење, а не као дело праведности ; Бог је и жене створио таквима да могу у свему испунити све свето и побожно. Крв обрезања је укинута а ми поверовасмо у спаситељну крв; настао је други завет. Ако Ако неко неко по слабо слабости сти духа свога свога зажели зажели да и даље даље задрж задржи и Мојси Мојсијев јеве е уредбе и узда се у Христа испуњавајући вечна правила правде и светости, ако живи са хришћанима али не наговарајући их на обрезање, сматрам да такве треба прихватити у заједничарење са нама. Христос је кроз Дјеву постао човек из разлога што је требало да истим путем којим је превара од змије ушла у људски род прими своје растројство. Даље пореди Еву са Богородицом.
О ВАСКРСЕЊУ
9/136
Свети мученик Јустин Философ САБРАНА ДЕЛА
Истина је сам Бог, Отац свега, који је савршени ум. Његов Син – Реч, доша дошао о нам нам је у телу телу,, пока показу зују јући ћи Себе Себе и Оца Оца и у Себи Себи само самом м даро дарова вао о нам нам васкрсење из мртвих, и после тога живот вечни. Сасв Сасвим им је тачн тачно о да члан чланов ови и и удов удови и имај имају у свој своју у функ функци цију ју у живо животу ту;; међутим, на основу тога не треба сумњичаво тврдити да они те функције морају неопходно вршити сходно првоначалном устројству. Господ Исус Христос није се тело телом м роди родио о од Дјев Дјеве е ради ради нече нечег г друг другог ог,, него него да би униш уништи тио о рође рођење ње од незаконите похоте и да би началнику зла показао да је и без људског одношаја Богу могуће да образује човека. Они кажу да ако васкрсне тело, устаће онакво какво је умрло: ако умре неко са једним оком, значи да ће и устати са једним оком; хром ће остати хром. – О, заиста су они слепи очима срца! Зар нису видели да су још на овој земљи многи слепци прогледали, хроми проходали, на само једну Божију реч. Све је то Спаситељ чинио ради доказа да ће тело у васкрсењу устати целовито . Јер ако је Он на земљи већ лечио слабости тела и васпостављао га у целовитом изгледу – тим пре ће то учинити у васкрсењу када ће тело устати без мана и целовито. Против оних који унижавају тело и тврде да је оно недостојно васкрсења и небеског живота пошто је, као прво – његова суштина земља; земља; као друго – тело је пуно сваковрсног греха. Зар Реч Божија ( =Писмо) =Писмо) не каже: „створимо „ створимо човека по слици и прилици Нашој“? Нашој“? О каквом човеку Реч говори? Очигледно – о телесном! Јер Реч посведочава: „и „ и узе Бог прах земаљски и створи човека “. А на који то начин тело може само по себи да греши, ако не постоји почетна активност и изазов у том смислу од душе? Зар не би било ружно да то што је створено са таквом љубављу и пажњом једноставно буде уништено и враћено у ништавило? У свакодневном животу, човека који се труди па сагради себи кућу, а потом је пору поруши ши или или му је неко неко друг други и пору поруши ши,, а он оста остане не равн равнод одуш ушан ан,, нази назива вамо мо малоумним: зар ћемо тако и Бога оптужити да се залудно и малоумно труди? Бог је позвао тело у васкрсење и обећао му је живот вечни. Ако ни душа ни тело, само за себе, не чини човека, него се само природа која је састављена из једног и другог назива човек, а Бог је човека призвао у живот и васкрсење, значи да Он није призвао само један део, него целину, тј. душу и тело . Христос је васкрсавао мртве, очигледно и душу и тело заједно. Зато је и Он сам устао у пострадалом телу. Он се лично пред апостолима са телом узнео на небеса. Васкрсење Васкрсење се односи на тело умрлих, али дух не умире . Тело је станиште душино, а душа је станиште духа. Ако нас лекар наш Христос одвлачи од похоте наше, онда је јасно да се он брине за тело.
10/136
Тертулијан О КРШТЕЊУ
Тертулијан (160-222)
О КРШТЕЊУ Овај спис је о мистичности (тајанствености ( тајанствености)) наше воде (Јн 3, 5) којом, оправши грехе пређашње слепоће, постајемо слободни за живот вечни. Спис поучава оне који су управо на поуци (=катихумене), али исто тако и оне који једно једноста ставно вно ве веруј рују у и, не иста истажуј жујући ући разлог разлоге е Преда Предања ња,, имају имају ве веру ру која која због због неискуства може подлећи искушењу.
Обред крштења је једноставан, а његов учинак је велики Ништа не чини људску памет тако окорелом као једноставност Божанских дела дела која која се примећ примећује ује прил прилико иком м њихов њиховог ог обављ обављањ ања, а, и саврш савршено ености сти која која је обећана као учинак. Тако је и приликом крштења. Човек у једноставности, без сјаја, раскоши и трошкова, бива спуштен у води, и уз неколико речи уроњен и излаз излази и ништа ништа чисти чистији. ји. Тиме Тиме се невер неверова оватни тним м чином чином пости постиже же ве вечно чност. ст. Људе Људе одушевљава свечаност и идолска тајанственост. Своје поверење дају на основу сјаја. Људи често одричу Божија својства: једноставност и моћ. једна од они оних ства варн рнос ости ти које је бил било пре пре бил било какво вог г Вода је јед Вода украшавања света. Дух Божији је био ношен над водама. Треба поштовати воду, јер је прадавна супстанција, потом достојанство воде, јер је престо Божанског Духа. Вода је увек савршена, весела, једноставна, по себи чиста. Бог је водом остварио уређење света. С обзиром да је свет уређен према начелима, онда када су се требала појавити жива бића, заповеђено је водама да их произведу. Тако није чудо ако воде и у крштењу знају да пруже живот. Дело обнављања човека довршено је уз помоћ вода. Твар је узета из земље која није била обрадива, већ само наквашена. Реч је о земљи коју су воде окупљене пре четири дана на своје место, учиниле блатом због своје влаге. Ми не добијамо Духа Светог у води, већ водом очишћени се припремамо за Духа. Као што је Јован био Господњи претеча, исто тако крштењски судија – анђе анђео, о, униш униште тење њем м грех греха а прип припра рављ вља а путе путеве ве Духу Духу Св Свет етом ом који који ће доћи доћи.. То уништење обавља вера, запечаћена у Оцу и Сину и Светоме Духу. Ако свака реч почива на тројици сведока, колико више почива Божији дар, каже Тертулијан. Где су Тројица, онде је и Црква као тело Тројице. После тога, изашавши из бање, бање, помазани смо благословеним помазањем . Обично се помазују уљем из рога за свештеничку службу, као што је Мојсије помазао Арона. Зато и Христос значи Помазаник, Помазаник , од помазања које је одуховљено, јер је он од Бога Оца помазан Духом. Помазање нам тече по телу, али духовно користи, као што је код крштења чин телесан јер смо уроњени у воду, а учинак је духован, јер смо ослобођени од греха. Пото Потом м се поди подиже же рука рука,, и по благ благос осло лову ву се дози дозива ва Дух Дух Св Свет ети. и. Дух Дух просвећења тада силази од Оца на очишћена и благословена телеса. Као што је сишао на Господа у лику голуба, да би једноставност и невиност ове животиње обзнанила природу Духа Светог. Познато је да голуб у своме телу нема жучи. Зато се каже: „Будите „ Будите једноставни као голубови“ голубови “ (Мт 10, 16). Ово је упоређено са слик сликом ом из прош прошло лост сти. и. Посл После е пото потопс пски ких х во вода да који којима ма је очиш очишће ћена на стар стара а изопаченост, после крштења света, смирење небеске срџбе јавила је голубица као гласник, пуштена из лађе вративши се са маслиновим листом. Исто тако, Дух Свети доноси мир над телом извађеним из бање. бање. Голубица је послата са неба где се налази Црква. Али је свет изнова грешио. Због тога потоп није добро поре поређе ђење ње за кршт крштењ ење. е. Св Свет ет је одре одређе ђен н за ва ватр тру, у, као као и чове човек, к, који који нако након н крштења поново греши. И то треба схватити као знак који нас упозорава. 11/136
Тертулијан О КРШТЕЊУ
Господ Господ Исус Исус Христо Христос с није није кршта крштава вао о лично лично,, ве већ ћ његов његови и учениц ученици и су то чини чинили ли као као служ службе бени ници ци,, попу попут т Прет Претеч ече, е, исти истим м Јова Јовано нови вим м кршт крштењ ењем ем.. По страдању и Васкрсењу остварила се слава и делотворност крштења. Наша смрт није није могл могла а бити бити униш униште тена на само само кршт крштењ ењем ем,, без без стра страда дања ња Госп Господ одње њег г и обновљења живота, без Васкрсења. Будући да је прописано да нико не постиже спасење без крштења , на основу Христових речи: Ако неко не буде рођен из воде, неће имати живота – појављују се неразборите примедбе неког, како у односу на тај пропис апостоли стичу стичу спасењ спасење. е. Али, Али, не видим видимо о да су они, они, осим осим апосто апостола ла Павла Павла крштен крштени и у Госп Господ оду. у. Ако Ако су апос апосто толи ли прим примил или и Јова Јовано ново во кршт крштењ ење, е, зашт зашто о би желе желели ли Господње? Господ је рекао да је крштење једно. Ко је једном окупан сав је чист, и не мора поново. Тако нешто не би било казано некоме ко није био крштен. То је доказ онима који негирају Јованово крштење, како би уништили тајну крштења. У прошлости, пре страдања и Васкрсења Христовог, спасење је било само у вери. Али, откад је вера повећана за оне који верују у његово рођење, муку, васкрсење, овој тајни придодат је печат крштења, у неку руку – одећа вере која је пре била гола, и више не може без овог закона.
Крштење Крштење јеретика јеретика | Ми знамо само једно крштење, јер један је Господ Исус Христос и једна је Црква на небесима. Јеретици немају никаквог удела у нашем устројству. Сама одсутност заједнице сведочи да су изван Цркве. Једном улазимо у бању , и једном су нам опрани грехови. Израиљ се пере сваки дан јер се свакодневно прља. Да се и нама то не би догађало, прописано је само једно крштење. Крштење крвљу | Ми имамо и једну другу бању која је једна и иста. Реч је о бањи крви за коју Христос каже да треба да се крсти крштењем онда кад је већ био крштен од Јована. Дошао је по води и крви да би водом био крштен а крвљу прослављен. Вода нас чини позванима, а крв нас чини изабранима. Та је два крште крштења ња Христо Христос с произ произвео вео из ране ране пробиј пробијен еног ог ребра. ребра. Они који који ве веруј рују у у Његову крв перу се водом. А који су се опрали водом требају и крвљу. Тај крст и необављено крштење чине да се и изгубљено крштење водом враћа. има архи архије јере рејј ако ако је прис присут утан ан.. Зати Затим м Благослов за крштење | има презвитери и ђакони, али не без епископског овлашћења, ради части Цркве. Ако је част спашена, очуван је мир. Право крштења имају и лаици.
Доба за крштавање | Корисније је одгађати крштење, поготово ако се ради о деци. Није нужно кумове излагати опасности, јер и они сами могу због смрти не одржати своја обећања, и узрастом зле склоности бити преварени. Врем Време е за кршт крштењ ење е | Пасха је најсвечанији дан за крштење, а одмах затим Духовско време (празник Силаска Светог Духа). Они који који намер намерав авају ају да присту приступе пе крште крштењу њу Прип Припре реме ме за кршт крштењ ење е | Они треба да се често моле, посте, клањају и бдију. У то треба да исповеде све грехе из прошлости да би остварили Јованово крштење.
12/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
Ориген (185-252)
О НАЧЕЛИМА (Περί αρχών) Мишљ Мишљењ ења а о Ориг Ориген ену у су поде подеље љена на.. Они Они који који су оспо оспора рава вали ли њего његову ву теолог теологију ију своје своје аргум аргумент енте е нала налазил зили и су у „ Начелима“ Начелима “ која која су ве веко кови вима ма била била предме предмет т разни разних х споров спорова. а. Ориген Оригенов ов проти противни вник к који који се особи особито то истич истиче е био био је Методије Олимпски који му приписује учење о преегзистенцији, вечности света, библи библијск јске е алего алегориз ризам аме е умова умовања ња о ва васк скрсл рслом ом телу. телу. Метод Методије ијев в савре савремен меник ик Памфи Памфил л насто настоји ји да уз помоћ помоћ навод навода а из „Поче „Почела ла“о “одбр дбран ани и Ориген Оригеново ово учење учење показујући га као тачно.
Ориген Оригенови ови главни главни проти противни вници ци 1) Крути традиционалиста Епифаније Кипарски износио је тврдњу да је Ориген отац аријанства и извор свих заблуда. 2) Александријски епископ Теофил Платонова философи философија ја 2) Ути Утицаји цаји под којим јима је био Ори Ориген 1) Платонова Испитивао је до којих граница може људски разум да допре, где су границе тајн тајни. и. Испи Испити тива вао о је докл докле е може може доћи доћи дух. дух. Ориг Ориген ен се стог стога а може може назв назват ати и утеме утемељи љива вачем чем сазна сазнајне јне теолог теологије ије.. Он гради гради темеље темеље за догмат догматик ику, у, етику етику,, егзе егзеге гезу зу и духо духовн вну у теол теолог огиј ију. у. Ориг Ориген ен први први пруж пружа а цело целоку купн пно о тума тумаче чење ње хришћанског учења.
Ориген у Почелима говори о Светој Тројици, преегз преегзист истен енциј цији и душе, душе, пади пади у пред преджи живо воту ту,, апок апокат атас аста тази зи и природи васкрслог тела. * * *
О БОГУ ОЦУ Ориген Ориген се обраћа обраћа онима који који на разнор разнораз азне не начи начине не покуша покушава вају ју да на основу Светог Писма покажу како је Бог телесан. Аргументи које они покрећу налазе се у 5 Мој 4, 24 где се каже да је Господ Бог огањ који спаљује. У Јеванђељу по Јовану се каже да је Бог дух. Противници сматрају да ватра и дух нису ништа друго до тело. Ориген противећи се томе говори да је Бог светлост. Светлост која расветљује памет оних који могу схватити истину. То сведочи 35. псалам: „У „У твојој ћемо светлости видети светлост “. “. Божијим светлом називамо Божи Божију ју силу силу која која нас нас осве осветљ тљуј ује е да прон проник икне немо мо исти истину ну свих свих ства стварн рнос ости ти и упозна упознамо мо Бога Бога који који се зове зове Истина Истина.. Ов Ово о расвет расветљу љује је значењ значење: е: „ У твојој ћемо светлости видети светлост “ - у Твојој Речи (Логосу), у Твојој Мудрости Која је Твој Син, у Њему ћемо видети Тебе Оца. Ориген на овом месту разликује створену светлост сунца које гледамо и Божанску светлост (Бог (Бог је светлост ). ). Интересантно је Оригеново тумачење речи из 5 Мој 4, 24, 24 , зашто је Бог огањ који спаљује. Бог не спаљује материјалне ствари као што је дрво, сено, слама (1 Кор 3, 12). Бог уништава зле душине мисли и поништава срамотна дела, прождире жељу за грехом. То Бог чини када уђе у мисли верних и када се са својим Сином настани у душе оних који се оспособе да приме Његову Реч и Мудрост. Бог је уништитељ свих мана и порока ( страсти) страсти) у душама верних. Ориген говори против оних који неправилно неправилно тумаче реченицу „Бог „ Бог је дух “, “, а по њима има тело. Ориген, наиме, одговара овако: Обичај је Светог Писма рећи Бог је дух да се јасно назначи разлика за нешто што је потпуно различито од материјалног тела. У даљем излагању Ориген ће настојати да узвиси дух изнад 13/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
тела. Говорећи о Духу Светоме каже да је Он Сила Која посвећује. Он је разумно Биће. То да је Бог дух потврђује Спаситељев разговор са женом Самарјанком. Ту Спаситељ објашњава да је за истинско богопоштовање потребно оставити земаљска места, не везивати се за градове Јерусалим итд, него Му се треба клањати у Духу и Истини. Христос везује Истину и Духа. Напомиње Духа да би Га раздвојио од свега телесног, а Истина се разумева у смислу што се разликује од сенке и иконе. Они који су се клањали у Јерусалиму служили су сенци и слици небескога (Јев 8, 5), исто су чинили и Самарјани. Ориген говори да је наш разум заточен у тамници тела и крви . Због удела удела у таквој таквој творев творевин ини и поста постао о је ве веома ома глуп, глуп, подређ подређен ен телесн телесној ој природ природи. и. Такав разум није до краја способан да схвати нетелесну Божију природу. Бог се према томе не сме размишљати телом или у телу. Он је једноставна разумна природа. Не допушта у Себи никакво додавање. Он је Ум из Кога потиче свака разумна природа и памет . Ум да би се кретао и деловао нема потребе за створеним простором, величином, телесним положајем и бојом. Исто тако не треба му властито тело или било шта створено. Оно што је начело свега не може бити састављено ни разноврсно. Није множина већ једно .
Посматрање Ума код Оригена Да Уму није потребно место да се креће у складу са својом природом, види се у посматрању нашег ума. Ако ум не ослаби из било којег разлога остајући у својим оквирима, промена места га никад неће спречити да делује по својим покретима. И за то наводимо два примера: први пример – ум људи који су на копну; други – ум људи који су на мору. Ако ум људи који су на мору због таласа постане слабији у односу на оне на копну, треба веровати да се то тада догађа због гибања на мору а не због просторне различитости. Тело се помера а ум је сједињен са телом, и зато ум код оних који су на мору постаје слабији. Ориген сматра да је живот на мору противприродан за човека. Слично се догађа са људи људима ма на копн копну. у. Њихо Њихова ва умна умна гиба гибања ња (пом (помер ерањ ања) а) може може проу проузр зрок оков оват ати и грозница. Ако ум због температуре (болести) (болести) лоше обавља своју улогу, за то није криво место где се он налази, већ телесна болест која ремети тело да тада не служи уму.
Одговор на питање „ко су људи?“ Ми смо жива бића која су састављена спајањем тела и душе. Тек тако нам је омогућен боравак на земљи. За разлику од људи, за Бога се не сме мислити да је састављен, састављен, јер Бог је Начело Начело свега. Иначе би начела начела из којих којих је састављено састављено свак свако о биће биће о коме коме се каже каже да је слож сложен ено, о, била била стар стариј ија а од само самога га изво извора ра.. Потребно је нагласити да је за Оригена ум истоветан са душом.
ИСУС ХРИСТОС Христо Христова ва Божан Божанска ска природ природа а као као Једин Јединоро ородно дног г Сина Сина Очево Очевог г је једно, једно, а људска природа коју је узео у последњим временима је друго. Син се назива различитим именима: Мудрост (σοφία) – то за Њега каже Соломон: „Господ „ Господ ме је створио на почетку путева својих “. “. Пре него што је ишта учинио, пре векова родио је Христа. „Родио „ Родио ме је на почетку .“ .“ Син се такође назива Прворођени , тако тако Га нази назива ва апос апосто тол л Павл Павле. е. Он је Прво Прворо рође ђени ни пре пре свак сваке е тв твар ари. и. Хрис Христа та називамо Божијом Мудрошћу јер има стварно постојање. Христа доживљавамо као мудро живо биће, а као предмет који умудрује уколико Себе стави у памет оних који се удостоје Његовог сазнања. Христос се родио од Оца и од Њега има оно шта је, али је ипак без почетка. Тај почетак може се само назрети умом и душом. Мудрост је рођена ван сваког почетка који се може одредити. У Бићу које се назива Мудрост предвиђена је свака моћ и облик будућег стварања (творевине (творевине). ). Говори се о бићима која постоје у првоме реду, али и 14/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
ономе што настаје успут и случајно. Све је унапред обликовано и распоређено снагом снагом предз предзнањ нања. а. Ради Ради тих тих бића бића која која су у Мудрос Мудрости ти у неку неку руку руку ве већ ћ била била насл наслик икан ана а и унап унапре ред д одре одређе ђена на ( обликована), обликована ), Мудр Мудрос ост т по Соло Соломо мону ну личн лично о изјављу изјављује је да је створена створена као почетак почетак Божијих Божијих дела. дела. У Себи је садржавала разлоге, зачетке целокупне творевине . На овакав начин треба разумети да је мудрост почетак Божијих путева. Шта је Божија Реч (Логос)? Ориген каже да је Божански Логос целокупној творевини отворио разлоге предања и тајни које без изузетка садржи Божија Мудрост. Логос, дакле, бива нека врста тумача за тајне које се налазе у Уму. Ориген се позива на пролог Јовановог Јеванђеља. Разумних бића не би било да им Логос није претходио. Онима који су мудри морала је претходити Мудрост. Ориген даље наводи да су пре стварања видљивог света нека нека бића бића отпал отпала а од живот живота а и потпун потпуно о сама сама од себе себе изабр изабрал ала а см смрт рт као као наслеђе . За Оригена није природно да оно што је Бог једном створио за живот – пропадне. Стога је било неопходно да се испред смрти нађе таква сила која ће уништити будућу смрт. Та сила је васкрсење. Васкрсење се као сила обликовало обликовало у Спаситеља. Спаситеља. Оно постоји у Божијој Мудрости, Логосу и Животу. Шта је оно оно шт што о смат сматра рамо мо слик сликом ом? ? Син је сл слика ика невид невидљив љивог ог Бога Бога. Шта Сликом се зове оно што се црта или утискује, нпр. у дрво, камен. Некада се дете јасно распознаје јер личи на свог родитеља. Родитељске црте сличности се без грешке налазе на детету.
Човек је створен по слици и подобију Божијем . Син Божији је слика Бога невидљивог и до Њега добија своју природу. Адам је родио Сита и он је њего његова ва слик слика а јер јер је њему њему подо подоба бан. н. Хрис Христо тос с као као слик слика а укљу укључу чује је јединство природе и постојања између Оца и Сина. Све што Отац чини, и Син једнако чини. Због тога што Син све чини као и Отац, у Сину се обликује Очева слика. Син је тако рођен од Оца као Његова воља која излази из Ума. Ориген тврди: Очева воља је неопходна да би оно што Отац хоће имало постојање. Када Бог нешто хоће, не служи се неким другим путем већ оним што настаје из савета Његове воље. Тако рађа и Синово засебно постојање. То Ориген изражава и овако: Као што воља долази и из Ума и не врши никакво цепање и одвајање од Ума тако је и Отац (мислимо ( мислимо)) родио Сина као Своју слику. И као што је Отац невидљив по природи родио је невидљиву слику. Син је Логос и Мудрост и као такав се не може замишљати као телесан. Наш Спаситељ је у односу на Оца Истина а у односу на нас (којима ( којима објављује Оца) Оца) – Слика. По слици познајемо Син ). Оца (Њега једино познаје Син). Јован у јеванђељу каже „Бог „Бог је светлост “. “. Ориген то тумачи овако: Ако је Бог светлост онда је Јединородни Син сјај те светлости . Из Ње (светлости ( светлости)) неод неодво воји јиво во изла излази зи као као сјај сјај и прос просве већу ћује је цело целоку купн пну у тв твор орев евин ину. у. Ми по сјај сјају у познајемо светлост јер сјај нас учи како да поднесемо блиставу светлост. Слабе људске очи треба припремити за светлост. Сјај је према томе постао посредник између светлости и људи. Апостол Апостол Павле Павле назива назива Христа Христа Сјајем Сјајем славе славе и отиснути отиснутим м Ликом Ликом Божијег Божијег постојања (Јев 1, 3). Ориген за лик Божијег постојања наводи пример који не разјашњава у потпуности ове Павлове речи, али их делимично објашњава. – Ево примера: Претпоставимо да постоји један огроман кип који својом величином заузима читаву земаљску површину тако да га нико због величине и обима не може сагледати. Али када се начини један други мањи кип који је сличан цртама лица и обликом као и овај огромни, људи би дакле сматрали да су видели онај вели ве лики ки.. Јер Јер је у мањем мањем кипу кипу очува очувана на слич сличнос ност т ( црте црте лица лица и удов удова, а, обли облик к и материја). материја ). Син се на сличан начин лишио једнакости са Оцем да би нама показао пут Богосазнања.
КОСМОЛОГИЈА
15/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
Да би што опсежније испитали ово питање потребно је упознати се са грчк грчком ом фило филосо софи фијо јом м о којо којојј Ориг Ориген ен расп распра рављ вља а у Наче Начели лима ма.. - Материј Материја а је савечна са Богом; овај свет постоји одувек и вечан је. Понеки философи су сматрали да је настао али да неће имати краја. Платон и стоички философи сматрају да је видљиви свет оваплоћење вечних идеја и разлога. Ориген даље бива суочен са гностичким дуализмом. Они говоре да се Творац разликује од Бога о Коме се говори у Новом Завету. Творац је нижи Бог, праведан је али није добар. Ориген често говори о свету који се зове „ космос ноетос“ ноетос“ – умни свет . Реч је о идејама и разлозима који су се остварили у свету и бићима која су створена у времену. Та бића су у почетку донекле постојала као у нацрту , семе семену ну и клиц клици. и. Под Под тим тим идеа идеалн лним им обли облици цима ма који који ника никада да нису нису ства стварн рно о постојали али су као мисли одувек били у Богу, саздана су сва реална бића. Конкретно остварење овог света, нацрта, клица и прототипова, јесте „космос Бића су у ов овом ом свет свету у инте интели лиге генц нциј ије е разумна ноето ноетос“, с“, тј. духовн духовни и свет свет. Бића створења . Ориген ту убраја анђеле и људске душе. Она поседују слободну вољу, али су променљива. Добро које је у њима био је дар Божији а није им природно својствено. Трећи космолошки ступањ сачињава видљиви свет у коме живимо. Ориген га назива „ космос естетос“ естетос“ (чулни, осећајни свет) . То је свет кога је створио Бог. Ориген сматра да је осећајни свет настао као резултат преегзистенци тенцирани раних х духова духова да би у њему душе оних који су згрешили згрешили пада преегзис могли испаштати за свој преступ. Овај свет је затвор за непослушне духове . Он је истов истоврем ремено ено средст средство во у коме коме се ве вежб жба а врли врлина на и искуп искупљењ љење. е. Ориген Ориген сматра да ће овај свет због своје пропадљивости једном нестати. Ориген још говори о четвртом облику света, а то је свет васкрслих. Тај свет је нетелесан у себи. Врло је тешко одредити шта је. Свет васкрсења је одвојен од овог света и надвисује га славом. Налази се у међама овога света.
АНТРОПОЛОГИЈА Ориген заступа мишљење да је свака људска душа створена пре него што се наст настан анил ила а у телу телу.. Он дакл дакле е гово говори ри о претпостојању претпостојању (преегзистенцији) (преегзистенцији) душе. Ориген је то прихватио највероватније из Платонове философије. Људи се рађају рађају у разли различит читим им и неједн неједнак аким им околно околности стима ма.. Св Свак ако о се рађа рађа под оним оним окол околно ност стим има а и зако закони нима ма шт што о их је засл заслуж ужио ио пре пре дола доласк ска а на свет свет.. Ов Овак акво во Оригеново учење не поткрепљује ни Свето Писмо ни Свето Предање.
Првородни грех По Оригену човек је грешан од тренутка постанка . Зачет је у греху (Пс 50); 50); у људск људском ом бићу бићу почив почива а грешно грешност. ст. Ориген Ориген се запра заправо во пита пита како како је зло зло урођено у човеку будући да је створен добар. Његов одговор је: истински извор и узрок људске грешности је грех почињен у предживоту . Дух се заситио гледања Бога у предживоту и одметнуо се од Њега. Више му није било стало до Бога. Овакво Оригеново тумачење отвара мишљење да Бог није био способан да усрећи усрећи душу. душу. Међутим Међутим даље истражи истраживањ вање е Оригенов Оригеновог ог гледишта гледишта показује показује да „засићеност “ није прави узрок што се дух удаљио од Творца. Дух је у ствари треб требао ао да покл поклоњ оњен ени и дар дар потв потврд рди и слоб слобод одни ним м прис приста танк нком ом,, љуба љубављ вљу у и напретком. Он то није учинио, јер дарове које је добио присвојио је самом себи. Недостатак љубави и стварање независности узрок је пада створенога духа. Пад се односи на сваку људску душу која ће постати човек. Тако Ориген решава питање укорењености зла у човеку. Што се тиче преступа Адама и Еве он представља овоземаљско издање пада који се догодио у предживоту. Ориген осим греха у предживоту прихвата грех грех који који се дого догоди дио о у исто истори рији ји,, и схва схвата та опас опасно ност ст коју коју је он изаз изазва вао о на целокупно људско потомство.
16/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
Душа има властито постојање зато што ју је створила Божија Мудрост и одену оденула ла је своји својим м особи особина нама. ма. Ориген Ориген често често истич истиче е да је душа душа по суштини суштини нераспадљива и бесмртна. Душа је и дух настањен у телу. Све оно што тело учини потиче од душе. Ориген суштину људског бића смешта у душу . Душа сачињава човека. Ориген каже да ће душа после смрти поново постати дух – када се прочисти у овоме веку и стекне савршеност, вратиће се у заједницу небеских духова. Тада ће се назвати по свом важнијем делу – умност. Ориген о човеку човеку говори говори да је сложе сложено но разумн разумно о живо живо биће. биће. Људск Људску у сложе сложенос ност т схват схвата а двоструко. Учи да се човек састоји од душе и тела , на основу Светог Писма (1 Мој), а понекад на основу Платонове трихотомије трихотомије каже да се састоји од тела, душе и духа. У својој антропологији служи се појмом дух (πνεύμα). Пневма је засебни део у човеку. Он је најбољи божански део у нама. Грех у принципу не допире до духа. Дух је изнад греха. Грех једино онемогућује да дух делује, умртвљује га и успављује.
О души (ψυχή) Душа се разликује од духа. Она је средина између духа и тела . Душа поседује два битна различита дела: 1. Нус (ум) - за њега Ориген каже да је способност познања истине и духовне стварности. За нус каже да је искра и варница, али га често назива διανοηθικον (склон размишљању). Човек због њега размишља, доноси закључке, долази долази до истине. истине. Оригенов Оригенов чест назив за ум је и ηγεμονικ ηγεμονικών ών (оно што води). Ориген нус назначује и као λογικός. По томе што је наш ум логикос, логикос, разликујемо се од животиња, а сродни смо и са осталим духовним бићима која су такође умна. 2. Παθητικών (чувственост) – то је ирационални ирационални део душе. Природан је као нижи након исконскога пада. Ова душина два дела налазе се под двојаким утицајем. Дух настоји да привуче ум, а тело чувственост.
О телу Тело је придодано души после сагрешења ума. Основна је особина меса (σαρξ) да душу вуче према телу. Месо је у својој суштини извор маште и пожуде. Тај део човека Ориген назива често мисао плоти. плоти. Човек поседује тело (σώμα). У његовој антропологији оно је споредније, није самостални део човеков .
О ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ Васкрсење се односи на тело јер само је оно умрло . Ориген се слаже са апостолом Павлом и каже да се у земљу сеје душевно тело а изниче духовно. Без двоумљења тела васкрсавају васкрсавају да би нам постала одело, јер нужно је да човек након васкрсе рсења буде уде у тел телу и то у оном ономе е које оје је његово гово и којим јим се у овоземаљском животу служио. По Оригену материјална супстанција из које је сачињено земаљско тело посе поседу дује је сушт суштин ину у која која је спосо Творевин ина а способна бна да се касниј касније е преоб преобраз рази и . Творев потпу потпуно но стоји стоји Богу Богу на распо распола лагањ гању. у. Бог јој може може мењат мењати и изгле изглед д како како жели жели.. Спољашње тело и његове променљиве делове Ориген назива σχήμα и ίσης. Они се непрестано непрестано распадају. распадају. Од тога се разлику разликује је оно што Ориген Ориген назива назива είδος είδος и λόγος . Реч је о стварности која упркос свим променама на телу остаје нетакнута. нетакнута. Ориген каже да тело након смрти долази у земљу где се распада и распршава. Смрт врши промену на телу али и тада супстанција тела остаје , јер у њему пребива пребива његов логос ( разлог разлог или сврха). сврха). Он и после смрти држи сједињену телесну супстанцију. У телесној супстанцији логос се налази нетакнут. Ориген сматра да ће се деловањем Божије Речи тај логос подигнути, обновити, и изнова 17/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
саставити тело из земље. Смрт, по Оригену, уништава изглед (σχήμα) али не додирује мисао (είδος) и разлог (λόγος). Ориген Ориген одређује одређује васкрсл васкрсло о тело као етерично али се његово његово схватањ схватање е етеричног тела разликује од Аристотеловог схватања. Васкрсло тело ће красити нераспадљивост, бесмртност, слава и духовност. Ове ознаке у суштини говоре о Божијој природи.
ΑΠΟΚΑΤΑΣΤΑΣΗΣ ΠΑΝΤΩΝ „ Доликује да се на крају и при довршењу све врати на почетак.“ почетак. “ Мате Матери рија јалн лни и свет свет врат вратић иће е се у духо духовн вни. и. Мате Матери рија ја ће кона коначн чно о бити бити искупљена. Ориген апокатастазу износи као хипотезу . Он лично сумња и колеба се по овом питању. Ориген о апокатастази не говори систематски , већ је то једна позадинска мисао која се налази укорењена у његовим делима. Ориген учење о апокатастази апокатастази покушава да утемељи на више доказа. Радо се пози позива ва на есха есхато толо лошк шки и одло одлома мак к из 1 Кор 15, 24-28 -28 . У 25. стиху под непр неприј ијат атељ ељим има а подр подра азуме зумева ва прот против ивне не силе силе и ђаво ђавола ла који који је истин стинск ски и непријатељ. Нико неће бити изузет. Ориген посебно објашњава речи: „ Јер „ Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге Своје “. Ориген сматра да реч полагање значи спасење које долази од Христа. Спасење које је у Њему допире до оних који ће бити положени под ноге Његове. Реч је о апокатастази оних који су били изгубљени. Полагање неће бити на силу већ образовањем, подучавањем и угледањем на савршеније. Када говори о апокатастази Ориген појашњава 1 Кор 15, 26. 26 . У овом стиху апостол Павле каже да ће на крају као задњи непријатељ бити уништена смрт. За Оригена смрт је ознака за ђавола, смрт је ђаволско дело. Уништење смрти значиће и уништење ђавола који јој је узро узрок. к. Међу Међути тим, м, Ориг Ориген ен ђаво ђавола ла схва схвата та као као биће биће које које има има ства стварн рно о реал реално но истинско постојање. По Оригену оно што је једном створено да постоји не може престати да постоји – није природно природно да творевина творевина пропадне пропадне. Ово опште начело треба применити и на све духове. Код злог духа неће пропасти суштина (=биће (=биће)) јер ју је створио Бог. Ориген мисли да ће код злог духа нестати његова зла намера која је извор непријатељства. Ориген каже да апостол Павле има право да говори о уништењу непријатеља ( смрти), смрти), али нема право да говори о тоталном уништењу бића „ да непријатељ више не постоји“. постоји “. У противнику Ориген допу допушт шта а униш униште тење ње непр неприј ијат атељ ељск ског ог ( зла) зла), али не и самог непријат јатеља. Занимљ Занимљив иво о је да Ориген Ориген покора покорава вање ње Бога Бога Сина Сина Богу Богу Оцу на крају крају истор историје ије објаш објашња њава ва у контек контексту сту апока апокатас тастаз тазе. е. Ориген Ориген учи да Христо Христос с неће неће изгуб изгубит ити и Свој Св оје е – дана данашњ шњим им речн речник иком ом рече речено но – ипос ипоста тасн сне е кара каракт ктер ерис исти тике ке које које му припадају као Сину Божијем. Син је непрестано у заједници са Оцем. Синова воља је истога хтења са вољом Бога Оца. Син непрестано врши вољу Очеву. Ориген Сина сматра као Логоса и Мудрост у којој је као целина постојао сачињавао вао вечну Цркву. Удов Удови и те Цркв Цркве е били били су небески небески свет духова духова и сачиња духо духови ви а глав глава а Хрис Христо тос. с. Падо Падом м удов удови и су се расп распал али и и прест рестал али и да буду буду послу послушни шни глави глави,, и зато зато су били били одстра одстрање њени ни из зајед заједниц нице е са Оцем. Оцем. Основн Основни и задатак очовеченог Логоса је да изнова окупи и сједини сва духовна бића, и као као удове удове свога свога тела тела доведе доведе у склад склад и измир измири и их са Богом Богом.. Докле Докле год има непослушних непослушних удова Христос Цркву не може да положи цркву Богу Оцу. Али када све поново узведе у Своје Тело Он ће се као глава и претходник покорити Оцу. То представља крај историје. Тада наступа апокатастаза . Ориген закључује да ће се Синовим покоравањем Богу Оцу успоставити савршено савршено добро у целокупној творевини. Ориген апокатастазу види назначену у Павловој тврдњи да ће на крају Бог бити све у свима – ίνα η ο Θεός τα πάντα εν πάσιν. Бог ће се наст настан анит ити и у свак сваком ом разу разумн мном ом ство створе рењу њу.. Биће Биће све све и бора борави виће ће у свем свему. у. По Ориг Ориген ену у успо успост став авља љање ње свег свега а у добр добру у је и кона коначн чно о довр доврше шење ње свег свега. а. Тада Тада
18/136
Ориген О НАЧЕЛИМА
наступа крај, историја спасења достиже врхунац, успоставља се трајно стање, блажена вечност.
19/136
Свети Кипријан Картагински
Свети Кипријан Картагински (+258)
О Ј Е Д И Н С Т В У С А Б О Р Н Е Ц Р К В Е Кипри Кипријан јан жели жели да нагла нагласи си сабор саборнос ност т Цркве. Цркве. Разма Разматра тра оснив оснивањ ање е саме саме Цркве; у личности Петровој види установу Цркве и позива се на апостола Петра (Мт 16, 18-19 18-19). ). Христо Христос с је утемељ утемељио ио Цркву Цркву на једном једноме е апосто апостолу. лу. Тај Тај један један је апосто апостол л Петар Петар.. После После Васк Васкрсе рсења ња Христо Христос с свим свим апост апостоли олима ма даје даје исту исту власт власт.. Кипријан се на тренутак позива на једнаку апостолску власт (иначе говори о Петров Петровом ом примату) примату).. Ради Ради се о томе томе да Киприја Кипријану ну није јасан јасан однос однос између између Петровог првенства и чињени чињенице це да сви апост апостоли оли имају имају исту исту власт. власт. Кипри Кипријан јан тврди да је Христос својом влашћу одредио једног апостола као извор једнога јединства, како би он чувао то јединство. Петар је, дакле, извор јединства међу епископима.
Епископство је једно . Појединац у њему има део или има све. Ове речи односе се на васцелу Цркву и на помесну цркву. Као што је једно стабло, а корен је разгранат, и када из једног извора потеку разни потоци, у једном извору се чува и сагледава јединство. Кипријан Цркву назива Христовом невестом, а онога који се одели од Цркве назива отуђеником који се сједињује са прељубницом. Нико не може Бога сматрати Оцем коме Црква није мајка . „ Ја Ја и От Отац ац једн једно о смо смо“ (Јн 10, 10, 30). 30). Кипри Кипријан јан исти истинск нски и темељ темељ црквен црквеног ог јединства види у Божијем јединству. Могућа је само једна Црква јер један је Бог. Он јединство види у долами Христовој за коју су римски војници бацали коцке јер не могаше да је исцепају јер је била саткана од једног дела, тако да она остаје нераздељена и неоштећена (Јн 19, 23-24).
Христос је носилац јединства и долази од Оца. Свако онај који Га прима облачи се у Њега као у доламу (хаљину). Та се одећа не може поцепати, она је чврста, непропадљива, саткана из једног дела. Христову одећу стога нико не може носити. носити. Ко је цепа дели Цркву Христову. Христову. Христова Христова Црква је недељив недељива, а, сједињена и спојена. Као што је Христов народ сједињен и сложан, обучен у Христа. Најопасније Најопасније је неверовање и неслога . Тако се многи варају и осуђују да разјед разједин ине е Божије Божије јединс јединство тво цепају цепајући ћи хаљи хаљине не Цркве Цркве Христо Христове ве.. Најид Најидеа еални лније је једномислије је када браћа браћа исто говоре и међу њима нема раздора. раздора. У Цркви су сви сједињени, исто осећају и мисле. Без Цркве нема живота. Господ заповеда заповеда да се се једе Пасхално јагње је праслика Христа , о њему Господ у једној кући а да се његово месо не износи иза куће. Овде Кипријан јасно нагла наглашав шава а Цркву Цркву.. Црква Црква је место место борав боравак ака а једнодушних који који су слож сложни ни и јед једин инст стве вени ни.. Дух Дух Св Свет ети и који који је доша дошао о као као голу голуб б чини чини људе људе једнодушнима. једнодушнима. Кипријан каже да је голуб једноставна и весела животиња, веома блага, која воли близину људи и њихова насеља. Једном речју голуб све ради у заједници, подиже младе лети у јату. Символ је мира и Духа Светог. Једнодушност треба видети у Цркви. Она подразумева љубав међу браћом . Та је љубав слична оној код голубова.
Кротост и благост су друга два битна чиниоца заједнице и једнодушности. једнодушности. Њих најбоље видимо код јагањаца и оваца. У хришћанству нема места за инстинктивне особине разјарених звери. када ум нема нема мира мира и када када услед услед нејед неједин инств ства а наста настане не Јереси настају када невера. Господ допушта јеретичка учења јер поштује личну слободу . Јереси често постају средство за испитивање искушеника.
20/136
Свети Кипријан Картагински
Господ се даје једноставности оних који Га моле, њиховој слози, миру и једнодушности, једнодушности, а не раскол расколниц ницима има који који поста постају ју када када напуст напусте е извор извор истин истине. е. Пример за то су три младића у огњеној пећи – међусобно безазлени и сложни издржавали су муке јер је Господ био са њима. Кипријан објашњава да Богу може приносити жртву само онај који је измирен са браћом. Зато Бог не прима Кајинову жртву, због зависти коју је имао према брату Авељу. Христос доноси мир, слогу, једнодушност и показује да имамо братску љубав према ближњима, тек тада успостављамо однос са Богом. Ко нема љубави, нема Бога у себи. Христос је све заповести свео на две: љубав према Богу и љубав према човеку. Ко такву љубав нема нема,, руш руши веру еру, наруш рушава мир, мир, обешч бешча ашћу шћује Тајн Тајну у (Евхаристију). (Евхаристију). Кипријан каже да се треба удаљавати од јеретика од јеретика јер је такав сам себе осудио . Они су непријатељи истинског Олтара, противници Христове жртв жртве, е, Хрис Христо тово вог г епис еписко копс пств тва а и свеш свеште тенс нств тва, а, и они они обеш обешча чашћ шћуј ују у исти истину ну Евхаристије Евхаристије Господње. Они се могу упоредити са Корејом, Датаном и Авироном – земља их је прогутала због њиховог нејединства и покушаја да жртвоприносе без Божијег допуштења. Јеретици, раздвајачи чине веће зло него пали ( они који су се због гоњења одрекли Христа и принели жртву идолима). идолима ). Пали вапије и плаче кајући се због учињеног греха, моли Цркву, док се јеретици супротстављају Цркви. Пали су себи нанели штету, а јеретици су многе завели лажним учењем. Док су пали свесни греха и кају се, јеретици се својим грехом горде, и сами се себи допадају због својих преступа. Пали је једном погрешио а јеретик непрестано греши. Ако пали стекне мучеништво може да задобије Царство Божије, док јеретик убијен изван цркве НЕ! Те је вероисповедање за Кипријана почетак славе.
21/136
Свети Кипријан Картагински
ЕВХАРИСТИЈСКО
ПИСМО
Повод за настанак Евхаристијског писма је погрешна литургијска пракса клира неки еких црк цркава који оји се нису нису држ држали јев јеванђел ђелско ског преда редањ ња па су посвећивали Господњу чашу и давали Евхаристију мимо предањског учења . Кипријан ту не говори тоном осуде, већ каже да они то чине или из незнања, или безазлено, безазлено, па ће им ово писмо помоћи да се врати извору (Предању). (Предању). Кипријан објашњава: приликом приношења путира ми изражавамо Тајну Господњу и не чинимо ништа друго што Христос претходно није учинио за нас. У Његов спомен путир мора бити помешан са вином , а не водом. Христос често себе пореди са лозом. Христова крв није вода већ вино. Ако у чаши није вино, Христова крв којом смо откупљени и оживљени се не одсликава (нема ( нема је). је).
Христову спасоносну крв објављују сва Писма . За Кипријана предање о Ноју је праслика Христовог страдања. Ноје пије вино а не воду и опија се, лежи го. Мелхиседек, саломски цар, износи вино и хлеб – праслика Евхаристије. Дух Свети преко Соломона спомиње праслику Христове жртве. Спомиње принесену жртв жртву, у, хлеб хлеб,, вино вино,, али али и олта олтар р и апос апосто толе ле.. Шта Шта је још још потр потреб ебно но за свет свету у Евхаристију, објашњава Кипријан кроз Премудрости Соломонове (9, 2) – Покла стоку своју, раствори вино своје и постави сто свој . „Раствори Растворите те вино своје“ своје“ значи да се у вино улива и вода. Нарочито је важан Јудин благослов. Постање наглашава „ у вину ће опрати хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа “. Када се каже каже да је крв крв од грож грожђа ђа,, мисл мисли и се на вино вино у чаши чаши која која озна означа чава ва крв крв Господњу. Дух Свети у књизи пророка Исаије сведочи о Спаситељевом Спаситељевом страдању (63, 2). „Зашто „ Зашто ти је црвено одело као код онога који цеди грожђе у посуди .“ Јасно је да вода није та која одећу може да учини црвеном. Она се не гњечи као грожђе. Као што се претходно грозд гази и гњечи и добија се вино за пиће, тако ми не би смо могли да пијемо Христову крв да није погажен и згњечен и пио чашу коју вернима пружа да и они пију. Кад год се у Светом Писму помене само вода говори се о крштењу. То је обја објављ вљен ено о код код прор пророк ока а Исаи Исаије је (43, (43, 18-2 18-21) 1).. Исаи Исаија ја каже каже да не поми помиње њемо мо ( размишљамо) размишљамо ) о старим стварима, јер Господ све ново ствара, изводи у пустињи воду и у сушној земљи. Бог унапред наговештава да ће народи који живе на безводним местима имати прилику да пију са река које ће потећи. Све то биће им омогућено онда када крштењем постану синови Божији. Исто се каже да Јевреји кад ожедне и Христа затраже, наћи ће и пити једино кроз благодат крште крштења ња.. Симво Символи лички чки се каже каже да ће вода вода потећи потећи на натпр натприро ирода дан н начи начин, н, из стене и Израиљ ће пити. Христос је стена (1 Кор 10, 4), Она водом ублажава рану од војниковог копља. Из Христове утробе потекле су реке воде живе (Јев 7, 38). Треба разликовати када Господ говори о крштењу а када о чаши. Исто тако тако не треба треба да збуњује збуњује блаженс блаженство: тво: Блажени Блажени гладни и жедни жедни правде. правде. На другом другом месту месту Христос Христос говори говори Самарјанк Самарјанки: и: Ко пије ову воду изнова изнова жедни, жедни, а ко пије пије од воде воде коју коју Христо Христос с даје даје – неће неће жедне жеднети ти зауве заувек. к. Овде Киприја Кипријан н види спасоносно крштење. Христос се прима само једном и више се не понавља . Господња се чаша увек жедни и пије у Цркви. Господ је долазећи донео истину крштења и чаше (Евхаристије ( Евхаристије). ). Показао је да се у путиру сједињује вино и вода. Дан пре свог страдања подигао је чашу и благословио. Ако, дакле, у путиру нема вина, Христова крв се не приноси. Нити се успомена на Господњу жртву не сла слави зако закони нити тим м посв посвећ еће ењем, њем, иако ако наш наш прик приказ аз не одго одгова вара ра Хрис Христо тово вом м страда страдању. њу. Тако нећемо нећемо пити пити ново ново вино вино са Христ Христом ом у Царств Царству у Очевом Очевом ако ако у евхаристијској евхаристијској чаши не сједињујемо оно што нам је Господ објавио. Када год пијемо чинимо то у Његов спомен, као што је то Он чинио, на исти начин. Господњу чашу објављују и Псалми (Пс 22, 5) „ Чаша је твоја што опија, надасве је препуна“. препуна “. Путир опија због вина које је сједињено са њим. Вода 22/136
Свети Кипријан Картагински
не може опити. Евхаристијска чаша опија; и Ноје се опио пијући вино, али је она (чаша) чаша) најбоља.
МОЛИТВА
ГОСПОДЊА
За Кипријана молитва није расипање беспотребних речи. Бог не слуша глас већ срце, зато наводи молитву Господњу и објашњава је.
Оче наш који си на небесима – наша молитва је јавна и заједничка , зато не говоримо Оче мој или хлеб или хлеб мој. мој. Појединац као индивидуа се не спасава сам, него увек у заједници. Зато се појединац, молећи се за себе, моли за другог. Бог Бог мира мира и Учитељ Учитељ слоге учи нас нас да и молит молитва ва треба треба да буде буде једнод једнодушн ушна. а. (Пример из Старог Завета – три младића у огњеној пећи ) Тако су се и апостоли после Вазнесења молили. Нови човек је препорођен и благодаћу Божијом, Њему је враћен; зове Бога Оцем свако ко у Христа верује. Христос омогућава да кроз њега синови људски постану синови Божији. „ Наш“ Наш“ – ословљавати Бога са Оче наш, наш, сканд скандал ал је за Јевре Јевреје. је. Јев Јевреј рејим има а због због лицем лицемерј ерја а Бог Бог одузи одузима ма то право. право. Христос их посрамљује говорећи да су рођени од ђавола. Да се свети свети име име Твоје Твоје – људи су као храмови Божији. Требају себе да очисте од греха да би Бог пребивао у њима. Зато од Бога молимо да се његово име посвети у нама. Бог је једини свет, и људи треба такви да буду. Бити свет Кипријан јан каже: каже: уколи уколико ко сваки сваки дан дан значи значи учествов учествовати ати у Божијој Божијој светости светости. Кипри грешимо потребно нам је посвећење и оправдање именом Божијим. Да дође Царство Твоје – када се Његово име настани у нама, молимо се да се Царство Божије настани у нама . По Кипријану Царство нам је обећано од Христа и оно је успостављено Христовим страдањем и Његовом крвљу. Ми који смо у свету служили, у њему ћемо господарити. Кипријан у Христовој личности види Царство Божије. Он га јасно разликује од сваког земаљског царства; оно је небеско. Да буде воља Твоја и на земљи као и на небу – ми чинимо оно што Бог хоће, као што Христос чини вољу Бога Оца. Ако је то чинио Син Божији који је Господар толико више то мора чинити слуга. небо и земљ земља а пред предст став авља љају ју цели целину ну и На земљи као и на небу – и небо огледају се у човеку, тело је од земље, дух је са неба . И један и други елеменат захтевају спасење, то је целовитост спасења. Воља Божија треба да буде и у једноме и у другоме ( души и телу ). ). Због греха тело и душа се не слажу.
Хлеб наш насушни дај нам данас – Христос је хлеб живота , Он је наш, као што кажемо Оче наш тако и хлеб и хлеб наш Христос. Христос. И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – Христос грехе назива дуговима. Боримо се за вечни живот, у који се долази када се греси опросте. Треба бити свестан својих грехова, покренути савес савест. т. Сматра Сматрати ти себе себе безбри безбрижн жним им проуз проузрок рокује ује гордос гордост т и још већи већи пад. пад. По Кипр Киприј ијан ану у на Судњ Судњем ем дану дану нема нема изви извиње њења ња.. Суди Судиће ћемо мо себи себи по сопс сопств твен еној ој пресуди. Шта будемо чинили сами ћемо доживети. Потребно је измирење са браћом, јер Бог не прима расколничку жртву.
23/136
Свети Макарије Египатски ПРВА (ВЕЛИКА) ПОСЛАНИЦА МОНАСИМА
Свети Макарије Египатски (300-390)
П Р В А (ВЕЛИКА) П О С Л А Н И Ц А М О Н А С И М А (Επιστολή πρώτη προς μοναχούς) Душа по природи има порив ка добром и лепом и стреми ка жељењем онога што је боље. Незнање је узрок свих зала . Будите чврсто уверени да је кроз благодат Христову и силу Божанску могуће да настане потпуно у нама излечење и очишћење од срамних страсти које делају у души и телу, јер је оно што је за нас немогуће, могуће је Богу који нам је то обећао (Мт 19, 26). Наиме, грех рехов овне не стра страс сти касније није су при придошл ошле у душу и тел тело, због бог пре преступ ступа а првосазданог Адама. И да је могуће да се удостојимо у свакој пуноти савршеног и потпуног усиновљења у Духу на посвећење душе и тела. Као што дете рођено у веку овоме, није заувек остало у детињем узрасту, на исти начин и онај који се рађа одозго, од воде и Духа, не треба да остане у стању стању детињег детињег духовног духовног узраста, узраста, него треба да из дана у дан користећи подвиг и труд и много трпљење због борења са супарником, сам напредује и узраста до испуњења духовног раста. Али, при телесном рођењу се телесни узра узраст ст испу испуњу њује је зато зато шт што о је нужном одлук одлуком ом Промис Промисла ла запов заповеђе еђено, но, а не слободним избором воље. Код рођења, пак, одозго, од Духа, није на тај начин одређен поредак, него је слободној вољи постављен труд и подвиг и пут са многим трпљењем. А тако тако је Божа Божанс нска ка бла благода годат т уред уредил ила а да свак сваки и свој својом ом во вољо љом м и властитим хтењем и трудом и подвигом задобија умно узрастање , колико верује и колико се подвизава; и колико љуби, и колико себе предаје телесном и душевном душевном подвигу подвигу на благоуга благоугађањ ђање е заповес заповестима тима,, толико толико и стиче стиче причасти причастије је Духа Духа ради ради духовн духовног ог узрас узраста тања ња обновљ обновљењ ења а ума, ума, благода благодаћу ћу и божанск божанским им даром добијајући спасење , а вером и љубављу и подвигом самовласне воље примајући (у себе) напредак и узрастање у савршену меру духовног раста, да би, како благодаћу, тако и правичношћу, био наследником вечног живота, не добијајући све нити божанском моћи и благодаћу без сарадње и труда човека, нити сасвим може достићи у савршену вољу Божију и меру слободе и чистоте властитом властитом ревношћу и снагом, без сарадње и помоћи Духа Светога. Треба својим деловањем сасвим одлучити од нас грех који се врши делом и речју и помишљу, и старати се, молећи се и вером надајући се, да из дана у дан стигнемо стигнемо у савршену савршену чистоту чистоту Божију Божију. Кроз много молење, и веру, и потпуно добро стремљење ка Богу, силом Духа, могуће је превладати скривене сра срамне мне стра страст сти и (злоба злоба,, гордос гордост, т, горде гордељи љивос вост т …). Увек да се боримо и супротстављамо супротстављамо рђавим помислима, и да сваком брижљивошћу испитујемо себе, и чувамо чувамо ум нездру нездружен жен и несагл несагласа асан н са скрив скривени еним м страст страстима има душе, душе, и себе себе пред предај ајем емо о свим свим добр добрим им дели делима ма,, са прис присил илом ом и труд трудом ом и борб борбом ом,, јер јер нас нас противник спречава. Немојт Немојте е имати имати на њиви њиви срца срца ва ваши ших х зајед заједно но на истом истом послу послу врлин врлину у и порок, него само врлину. Не треба душа да заједничари са двама духовима , са духом овога света и са Духом Божијим, него је души заповеђено да једино сједињујући се и прилепљујући се Духу Божијем, плодоноси свештено плођење и плодове духа. Нека свако одустане од сваке надмености (=гордости (=гордости)) због неких постигнутих успеха или добијених дарова Духа, заиста сматрајући себе за ништа, због превелике мере савршеног звања и недокучивог богатства љубави Христове.
24/136
Свети Кирило Јерусалимски КАТИХЕЗЕ
Свети Кирило Јерусалимски (313-387)
КАТИХЕЗЕ (Κατηχήσεις) Иако је Бог шчедар у доброчинству, ипак од свакога очекује нелицемерну жељу. жељу. Искрен Искрена а намера намера чини чини те позва позвани ним. м. Непри Неприкла кладно дно одеве одевеном ном свату свату на свадби слични су они који крштење примају само телом а не и срцем, ради „посматрања“ посматрања “ верних верних.. Врата Врата су свима свима отворе отворена на.. Ступи Ступио о си на попри поприште ште,, не бежи; друго овакво време неће ти бити дато. Један је Господ, једна је вера и једно је крштење. Само се јеретици крштавају други пут, пошто прво крштење њихово није ни било крштење. Ове огласитељне поуке су градња. Ако темељ не пост постав авим имо о како како треб треба, а, неће неће ли и град градња ња бити бити узал узалуд удна на? ? „ Отрез Отрезнит ните е се и схватите да сам Ја Бог“ Бог “ (Пс 46, 11). Творац нас је створио за добра дела; међутим дела по личној жељи и вољи преобратише се на зло (Јер 2, 21). Нелицемерном вером отрезните душе ваше које су сасуд за примање Духа Светог. Ни једн једна а божа божанс нств твен ена а и свет света а тајн тајна а ве вере ре ника никада да не треб треба а да буде буде саопштена без потврде из божанског Писма, нити да буде заснована само на вери ве ри и одаб одабра рани ним м речи речима ма;; чак чак немо немојј ни ме мени ни ве веро рова вати ти ако ако моје моје речи речи нису нису поткрепљене доказима из Писма. биће ), него Грех није непријатељ који на тебе насрће споља ( злодух, живо биће), непријатна израслина, краста која из тебе настаје. Ниси ти једини кривац за грех, него и подстрекач греха – ђаво. Он све подстиче на грах, али не може да приволи приволи на грех оне који му се успротиве успротиве.. Не прихватај прихватај семе похоте јер ће оно удавити твоју веру. није сагре сагреши шио о због због тога тога што је од приро природе де добио добио накло наклонос ност т ка Ђаво није греху,; иако је створен добрим, он је сопственом вољом постао отац зла. зла. Он је Архангел, био је добар служитељ Божији, али због својих поступака назван је сатаном, сатаном , што означава противника. Ово није моје учење него духовност пророка Језекиљ Језекиља. а. Оплакују Оплакујући ћи ђавола ђавола пророк пророк каже: каже: Ти и печат печат савршен савршенства стваи и венац венац доброте, био си у рају Божијем... док се у теби не нађе безакоње (Јез 28, 12-13. 15). Видиш – зло није дошло од споља, већ га сам порађа. Али ако сте пали – устаните. устаните. Господ нас чека да нас спасе. Он је човекољубив, безгранично. безгранично. Кајање је врло умесно дело и покајници се спасавају. Бог је омогућио ђаволу даљи живот из два разлога: разлога: да би ђаво био побеђен побеђен и да би се подвргао већој осуди, осуди, а са друге стране да људи задобију венце победе.
Крштењу не приступај као обичној води, већ као духовној благодати која се кроз воду и водом дарује. Обична вода призивањем Духа Светога и Христа и Оца, Оца, пост постај аје е свет света. а. Пошт Пошто о се чове човек к саст састоји оји из две две прир природ оде, е, душе душе и тела тела,, очишћење такође мора бити двојако: вода чисти тело а Дух печати душу. Онај који који се крст крсти и само само во водо дом, м, а није није удос удосто тоје јен н Духа Духа,, нема нема на себи себи савр саврше шену ну благодат; међутим ни онај који је по својим делима добра, али није запечаћен водом, неће ући у Царство небеско. Реч је смела, али није моја; тако је одредио Исус (Мт 25, 21). Зашто вода? Вода је најбоља од четири видљиве стихије света. Дух Божији дизаше се над водом. Где год Бог ступа су савез са било ким, ту је вода. Вода пере. Крштење је крај Старог завета и почетак Новог. Ко се не крсти нема му спасе пасења ња,, оси осим муч мучени еника који оји и без во воде де прима римају ју Царс Царст тво небе ебеско. ско. Из Спаситељевог ребра је потекла крв и вода, да би се једни у време мира крстили водо во дом, м, а друг други и у врем време е гоње гоњења ња свој својом ом сопс сопств твен еном ом крвљ крвљу. у. Вели Велика ка је ства ствар р предстојеће крштење: оно је заробљенима искупљење, опроштај грехова, смрт греха греха,, новоро новорође ђење ње душе, душе, светла светла одећа одећа и нерас нераски кидив диви и печат печат,, кола кола за небо, небо, рајска утеха, царско заступништво, дар усиновљења. 25/136
Свети Кирило Јерусалимски КАТИХЕЗЕ
Бог је једа један, н, једи једини ни неро нерође ђен, н, беспо еспоче чета тан, н, неиз неизме мењи њив, в, О Богу | Бог непролазан, није ограничен местом; све види, све твори посредством Христа; Бог једини, Сушти, Који свагда постоји, Који је свагда самом Себи подобан, Који нема Оца и од Кога нико није силнији, Кога никакав наследник не може лишити Царст Царства ва,, Који Који је у свим свим својст својстви вима ма подоба подобан н себи. себи. Ми не можемо можемо објасн објаснит ити и Његова начела, ни Његов изглед, ни Његово обличје. Један је Бог Творац свега, али је само Једноме превечни Отац, Сину Јединородном Господу нашем Исусу Христу Којим је створио све. Он је само Њему Отац, али не тако да је у времену Он почео да постоји као Отац, него је од вечности Отац; Он није прво био без Сина, а касније тек пошто је сам о себи размислио родио Сина. Отац пре сваког бића, пре сваког знања, пре времена и пре свих векова има достојанство Оца, због чега, више него због било ког другог свог савршенства, је дужан да се поштује. Отац је Сину по природи, а нама по усиновљењу. Он је у свему и изван свега. Он зна унапред све што ће бити у будућности. Ствара онако како хоће. Не подлеже поретку ствари. Он не узраста и не усавршава се пошто све то свагда поседује у најсавршенијем ступњу. Бог је Сведржитељ Који над свиме има власт, али и много трпи Својом вољом чекајући да се покајемо. Он је Творац свега. Ја сам Бог који је дао светлост и створио таму (Ис таму (Ис 45, 7).
О Христу| Ми нисмо дужни да верујемо само у једног Бога, него смо у исто време обавезни да побожно признамо како је Он и Отац Јединородног Сина, Господа нашег Исуса Христа. Чим се изговори име Отац већ подразумева Сина, као и обрнуто. Веруј у Сина Божијег, у Бога рођеног од Бога, Који је у свему Њему подобан, Који није у времену добио Своје биће него је од Оца рођен пре свих векова, вечно и несхватљивим начином. Ово рођење немој поистовећивати са људским, јер је људима то велика тајна. Свагда има Своје достојанство са Оцем са Којим је у потпуности подобан по природи. Заједно са Оцем царује и све твори по Очевој вољи. Нико не зна Сина до Отац, и Оца до Син (Мт 11, 27). Оца и Сина не одвајај нити их стапај. Син је истинити Бог који у Себи самом има Оца, не изменивши се у Оца. Божанствена својства у Сину ни у чему се не разликују од Оца. Он је Бог иако Оца сматра својим Богом (Јн 20, 17). Начело Синовљево је безвреме безвремено, но, несватљ несватљиво иво – беспочетн беспочетни и Отац. Отац. Јединородни се зове зове зато зато шт што о нема брата. Христос није Реч која је устима исказана, него је вечна на непојмљив начин, као личност рођена од Оца. Отац Га је превечно помазао на првосвештенство. првосвештенство. Он није није из броја броја људи ушао у свештенство, него свагда има достојанство свештенства које је добио од Оца. Он је прво Творац, Творац, а потом је Господ. Најпре је испунио испунио вољу Оца Свога, Свога, а потом влада својом творевином. Све је кроз Њега постало (Кол 1, 16; Јн 1, 3). Христос је све створио не због тога што Отац није могао сам створити, него што је желео да и Син влада са Њим заједно над целом творевином, показујући му образац твари. Веруј да је Јединородни ради наших грехова сишао са небеса на земљу, да је примио на себе слично нашем човечанству и родио се од свете Дјеве и Духа Светог. Светог. Истински Истински је савршио савршио Своје Своје очовечење ; кроз Дјеву Он није прошао као кроз тунел, него се стварно оваплотио од Ње. Ако је Његово очовечење привид, онда је спасење машта. Иако је сишао на земљу, он није изменио своју кротку природу. Син Божији је и после оваплоћења остао Бог. Пошто ми нисмо били у стању да гледамо на Њега какав је по природи, Он је постао то што смо и ми, како би смо се удостојили да Га гледамо. Он је стварно распет ради грехова наших; положен је у камени гроб истински, сишао је у подземна места да би из њих ослободио праведнике. Погребени Исус заиста је као Творац свега силом Оца устао трећег дана. После васкрсења опет се показао ученицима својим. Ако на устима два или три сведока остаје свака реч (Мт 18, 16), онда памти да о Васкрсе Васкрсењу њу Његовом Његовом сведоче сведоче дванаес дванаесториц торица. а. Савршив Савршивши ши подвих подвих трпљења трпљења и искупивши искупивши људе од грехова, Исус је поново узашао на небеса. Тај узнесени Исус поново ће доћи са небеса, а не са земље ( пошто ће се са земље појавити многи христоси). христоси). Он ће се зацарити у Царству вечном и неконачном. Господ је требао 26/136
Свети Кирило Јерусалимски КАТИХЕЗЕ
да пострада ради нас; међутим, ђаво му не би смео приступити да је са овим био упознат. Тело је постало мамац смрти. Исус и Христос – два имена; Исус јер спасава, Христос јер свештенствује. свештенствује. Исус код Јевреја означава Спаситеља (Мт 1, 21), а на грчком језику Лекара.
О Духу Светом | Веруј и у Духа Светог, задржавајући све оне мисли које имаш о Оцу и Сину. Он је сада у време крштења печати твоју душу. Целокупна разумна природа има потребу за њим. О души | Човек се састоји из две природе: душе и тела. Бог је Саздатељ обе. Душа је слободна, створена по обличју Саздатеља, божијом благодаћу је бесмртна и Он је чини бесмртном, она по њему има власт да чини што жели и хоће. Судбина не постоји; звезде не утичу на одлуке душе. Знај и то да душа раније, пре појаве у овом свету, уопште није грешила, а дошавши у њега као безгрешни, ми грешимо по својој вољи. Душа је бесмртна, и једнаке су душе мушкараца и жена; различити су само чланови тела. Душа је самовласна; због тога ђаво може само да је подстиче, али никако да је принуди; против њезине воље нема власти. О телу | Тело је од Бога; није узрочник греха. Тело не греши само по себи, већ душа греши посредством зла. Ако се душа одлучи на грех, тело мора бити нечисто; ако, пак, буде сједињено са светом душом, постаће храм Духа Светога. Немој, девствениче, презирати сребро (=брак (= брак)) због тога што имаш злато. Нека буду у благој нади и брачници који живе како приличи супружницима, који у брак ступају по закону, а не због острашћености следећи необуздану вољу; који знај знају у врем време е за уздр уздржа жање ње,, да би се слоб слобод одно но зани занима мали ли моли молитв твом ом;; који који на црквеним сабрањима заједно са чистом одећом поседују и чисту веру и чиста тела; који ступише у брак ради рађања деце, а не због похоте. Дозвољава се ступање у други брак да слабији не би блудничили (1 Кор 7, 8-9). Нека се тело храни јелом за одржавање живота и за неометано служење, а не да би се предавало задовољствима. Ми постимо , уздржавамо се од вина и меса, не због тога што ове намирнице мрзимо као нечисте, него због тога што за такв такво о уздржа уздржање ње очеку очекујем јемо о награ награду; ду; да би смо због због прези презирањ рања а чувст чувстве веног ног насладили насладили се духовном и умном трпезом, и да бисмо, посејавши овде са сузама у будућ будућем ем веку веку пожње пожњели ли са радош радошћу. ћу. Пошту Поштујућ јући и храну храну као као добру добру матери материју, ју, одбаците је због тога што више жудите за духовним. Не осуђујмо једни друге. Молим те да чуваш тело своје и знај да ћеш устати из мртвих и биће ти суђено заједно са тим телом. Сви људи ће васкрснути , међутим ,васкрсење неће бити свима једнако. Праведници ће примити награду ради вечног ликовања са анђелима, а грешници казну да би за грехе трпели вечну муку. Ако је неко праведан, добиће небеско тело у коме ће моћи да контактира са анђелима; ако је неко грешан, добиће вечно тело које треба да истрпи вечне муке због грехова својих, да би вечно горео у огњу, а да не сагорева.
Вера има толику силу да се неће спасити само једна личност, него ће се због вере једних спасити други. Реч вера је јединствена по своме имену, али се дели на два рода. Првом роду припада вера научена, када се душа саглашава са нечим. Други нечим. Други род вере Својом благодаћу дарује Христос. Ова вера која се дарује благодаћу Духа Светог није само научена и поучена, него и делотворна (Мт 17, 20). Богословље | Ми о Богу не говоримо све колико би требало казати, наго само само оноли онолико ко колико колико је могуће могуће човеко човековој вој природ природи и и коли колико ко је наша наша слабос слабост т може може понети понети.. Ја желим желим да просла прослави вим м Влади Владику ку,, а не да истраж истражује ујем м ( Његову суштину ). ). Свестан сам да нисам кадар да Га достојно прославим; но побожним делом сматрам и то што ћу бар покушати. Анђели виде Бога али не онаквог какав је Он сам по себи, него само онолико колико могу да појме и приме ( на основу тога су и анђелски чинови ). А видети колико је потребно може само Дух Свети Св ети са Сином Сином.. Нашој Нашој побожн побожност ости и довољн довољно о је да зна зна само само да Бог Бог постој постоји. и. 27/136
Свети Кирило Јерусалимски КАТИХЕЗЕ
Немогу Немогуће ће је видет видети и суштин суштину у Божију Божију телес телесним ним очима, очима, али али је могућ могуће е видет видети и подобије и обличје Његове славе. Сасвим је могуће на основу дела усходити у созерцавању Његовог свемогућства. Начин богопоштовања садржи се у овим двема двема принадл принадлежно ежностима стима:: у тачном тачном познању познању божански божанских х догмата догмата и у добрим добрим делима. Онима Онима који Га примиш примише е и поверова повероваше ше у име име Његов Његово о даде даде власт власт да постану деца Божија, који се не родише од крви, нити од жеље телесне, нити од похоте мужевљеве, мужевљеве, него од Бога (Јн 1, 12-13).
Црква се назива саборном због тога што се налази раширена по целој васељени. Црквом (сабрањем) сабрањем ) назива се по природи ствари, јер све сазива и сабир сабира а зајед заједно. но. У тој светој светој ва васељ сељенс енској кој Цркви Цркви ми добија добијамо мо поуку поуку и водећ водећи и богоприличан живот наслеђујемо Царство небеско и живот вечни, ради чега и подносимо све све невоље невоље и напоре. напоре.
28/136
Свети Кирило Јерусалимски УЧЕЊЕ
- УЧЕЊЕ Обично су се у саставу Цркве разликовала „ три чина“ чина“ – предстојатељи, верни и оглашени (катихумени ( катихумени). ). Примање у број оглашених вршено је веома обаз обазри риво во – уз одоб одобре рење ње епис еписко копа па и уз преп препор орук уку у ве верн рних их.. При При томе томе су на прим примље љене не пола полага гали ли руке руке,, осењ осењав авал али и их крсн крсним им знам знамењ ењем ем и прои произн знос осил или и молитве. Они који ступају у број оглашених потпадају под црквени надзор и дисц дисцип ипли лину ну.. Прип Припре рема ма за кршт крштењ ење е је оби обично чно трај траја ала четр четрде десе сет т дана дана и покл поклап апал ала а се са врем времен еном ом прет претпа пасх схал ално ног г пост поста. а. То је за њих њих било било врем време е исповедања (ексомологезе (ексомологезе). ). Над њима су вршена заклињања ( егзорцизми). егзорцизми ). У то време онима који се просвећују предавало се учење вере, објашњавао им се симбол и молитва Господња. Свети Кирило, уосталом, молитву Господњу тумачи тек после крштења. излага гању њу догм догмат ата а свет свети и Кири Кирило ло прат прати и поре пореда дак к Правил Правило о вере вере | У изла крштењског символа који онај ко се крштава треба са пуним разумевањем да прои произн знес есе е у свет светој ој купе купељи љи.. „Изл „Излаг агањ ање е ве вере ре није није саст састав авље љено но по људс људско ком м расуђивању, расуђивању, него су на основу читавог Писма одабрана најсуштинскија места. Из свега тога састављено је једно учење вере.“ У символу је свеколики садржај Писма изражен малобројним речима. Постоје два степена вере: „ Вера догматска, тј. саглашавање саглашавање душе.“ душе.“ Она Она је од чове човека ка.. Међу Међути тим, м, то је само само начи начин н да се задоб задобије ије друга друга вера, вера, „ дар благода благодати ти,, коју даје Христос Христос“. “. Та ве вера ра према премашу шује је човекове мере. Она озарује душу и дарује јој сагледавање Бога. један,, беспоч беспочета етан н и ве веча чан. н. Божи Божија ја сушти суштина на је БОГОСЛОВЉЕ | Бог је један недостижна. Ипак, по мери пријемчивости творевине, Бог може да се спозна. Не само да треба да верујемо у једнога Бога, „него и да благочестиво познамо да тај један Бог јесте Отац Јединородног Господа нашег Исуса Христа“. „Само име Отац От ац одма одмах х даје даје могу могућн ћнос ост т да се разу разуме ме (постојање) постојање) Сина Сина“. “. Очин Очинст ство во је беспочет беспочетно. но. Уздржав Уздржавајућ ајући и се од Никејско Никејског г речника, речника, свети свети Кирило Кирило другачији другачијим м речима исповеда исту никејску и апостолску веру.
Син је син по природи, а и по произвољењу. Отац све ствара и уређује кроз роз Сина, на, не стог стога а шт што о От Ота ац не мож може да ств ствара, ра, него него „стога тога што је благоизволео да Син царује над оним што је створио, сам му давши преднацрт онога што треба саздати“. Као Творца, свети Кирило Сина назива Христом. Са тим у вези је и његово учење о вечном првоствештеничком достојанству Сина, о Очевом помазању Сина. „Он није почео да свештенствује у времену, нити је телесним пријемством примио првосвештенство..., првосвештенство..., већ – пре векова од Оца“. О Духу свети Кирило кратко говори. О Њему треба мислити исто као о Оцу и Сину, са Којима му припада једна слава Божанства. Божанства . Дух је саприсутан Оцу и Сину. Он је Дух Откривења и освећења. У овакво оваквом м тројич тројичном ном богосл богословљ овљу у светог светог Кири Кирила ла очигле очигледа дан н је строги строги библизам. Код њега нећемо наћи јасно разликовање појмова ипостас и суштина. суштина. Оба израза он користи да би изразио трајну стварност насупрот променљивом и расутом бивању.
ИСКУПЉЕЊЕ | Јединородни Син је примио, слично нашем, страдањима подв подврг ргну нуто то чове човешт штво во,, и роди родио о се од Дјев Дјеве е Бого Богоро роди дице це.. Св Свет ети и Кири Кирило ло са особитом особитом силом силом раскрива раскрива стварност стварност човештва човештва у Христу, Христу, насупрот насупрот докетима докетима.. Христос је двоједан – и Бог и човек, у савршеном јединству. Због тога свети Кирило и говори о крви, понижењу и распећу Јединородног. Христос је дошао „да би Отац постао познат“. „Треба „Требало ло је да Господ Господ пострад пострада а за нас. нас. Међути Међутим, м, ђаво ђаво не би смео смео да присту приступи пи да га је познао познао.. Тело Тело је послу послужи жило ло као као мамац мамац смрти, смрти, да би змија, змија, 29/136
Свети Кирило Јерусалимски УЧЕЊЕ
понадавш понадавши и се да ће га прогутат прогутати, и, избљув избљувала ала раније раније прогутане прогутане.“ .“ Овде свети Кирило иде за Оригеном. Господ је сам сишао у ад, али је изашао са мноштвом других. У целом Свом животу Господ символички понавља и тиме обеснажује околности грехопада. грехопада.
ЦРКВА | Вазнесени Господ је испунио обећање: на Педесетницу је у свет дошао Дух, „Утешитељ и Осветитељ Цркве“. „Благодат „Благодат Новог Завета“ јесте већа него благодат Старог. „Тамо су се причешћивали Духом, а овде су свесавршено крштени крштени Њиме Њиме“. На Педесе Педесетни тницу цу су апост апостоли оли прими примили ли крштењ крштење, е, крштењ крштење е огње огњем. м. Цркв Црква а (εκκλησία) εκκλησία) је свој своје е име доби обила „по томе томе шт што о све сабира бира и уједињује“, као што све сабира крст и Господ који је на њему распростро Своје руке. Црква је католичанска Црква, јер је распрострањена по свој васељени и потчињава благочашћу сав род људски. „КРШТЕЊЕ је крај Старог и почетак Новог Завета.“ Без крштења нема спасења. Човек је двојак, те је и крштење двојако – водом и Духом: бестелесно за бестелесно, телесно за телесно. Тело није нешто туђе Богу. У њему као „у неком неком стран страном ом сасуд сасуду“ у“ живи живи душа. душа. Није Није тело тело узрок узрок греха греха,, већ „греши „греши душа душа посредством тела“. Тело очекује вечност. Трикратно погружење нам указује на тридневно погребење. Међутим, то није само обично подсећање. Спомен (ανάμνησις) ανάμνησις) јесте објективно произвођење спомињан спомињаног: ог: спомињан спомињано о реално реално присуств присуствује ује или се савршав савршава а у тајинств тајинственом еном подсећању . У томе се састоји реалност таинства (мистерије ( мистерије). ). Крштењем се не дарује само опроштај грехова, него и „ благодат усиновљења“. савршено ено слобод слободан ан и Бог Бог од свако сваког г човек човека а очеку очекује је искре искрено но ЧОВЕК је саврш произвољење. Ми по произвољењу и творимо правду и грешимо. Због тога је и потреб потребно но и покаја покајање ње и дела. дела. Произ Произвољ вољењ ење е човек човека а чини чини призв призван аним, им, „зло „зло је производ слободног произвољења“. Стога је за његово савлађивање потребно ново произвољење. Њега укрепљује Бог. Крштење водом водом је неопходно неопходно за спасење. спасење. Изузетак Изузетак важи важи ТАИНСТВА | Крштење једин једино о за мучени мученике ке „који „који су се у време време гоњења гоњења крсти крстили ли у сопств сопствено енојј крви. крви.“ “ Крште рштењ ње во водо дом м се заврша ршава у „кршт рштење ење дух духом“ ом“, тј. тј. у миропомазању . Помаз Помазив ивањ ање е се не врши врши прости простим м миром миром.. Св Свети ети Кирило Кирило га чак чак упоређ упоређује ује са Евхаристијом. Евхаристијом. У њој верујући постају „сателесници и једнаки Христу“. То је усред реалн реалног ог прису присуств ства а Тела Тела и Крви. Крви. Освеће Освећење ње Даров Дарова а саврша савршава ва се призи призива вање њем м Духа: „умољавамо Човекољупца Човекољупца Бога да ниспошље Духа Светога на предложене дарове дарове,, да хлеб хлеб учини учини Телом Телом Христо Христови вим, м, а вино вино Крвљу Крвљу Христо Христовом вом.. Јер, Јер, нема нема сумње да се освећује и претвара оно чега се дотакне Дух Свети.“ ( сведочанство о епиклези). епиклези ). Причешћу треба приступати често: „Не лишавајте се тих свештених и духовних Тајни ради духовне прљавштине“.
Георгије Флоровски, протојереј
30/136
Свети Атанасије Велики ПРОТИВ ИДОЛА
Свети Атанасије Велики (296-373)
ПРОТИВ ИДОЛА (Κατά ειδώλων) О ИДОЛОПОКЛОНСТВ ИДОЛОПОКЛОНСТВУ У Настанака идолопоклонства У самом почетку није било зла , као што га и сад нема у анђеоском свету. Људи су касније почели да га изумевају па су тако створили и представе идола, сматрајући их нечим постојећим иако они то нису. Бог је створио човека по Свом образу кроз Логоса, Господа нашег Исуса Христа. Створио га је и по Свом подобију , тј. да може да посматра бића и има знања о њима. Подарио му је и способност да поима и спознаје вечност Божи Божију ју и да се, се, захв захваљ аљују ујући ћи тој способ способнос ности ти никад никада а не удаљи удаљи од прави правилн лног ог разм размиш ишља љања ња о Богу Богу,, и да тако тако кори корист стећ ећи и ту спос способ обно ност ст и влас власти титу ту силу силу,, добијену од Логоса, благодаћу Божијом живи блаженим, бесмртним животом. Када се човечији ум не креће међу телима и не прима ништа помешано са телесним жељама, превазилази чувствено и живи у висинама, где се удостојава виђења Логоса. У Логосу ум види и Оца Логосовог и на тај начин обнавља жељу за Богом, тј. непрестано узраста у Богу. Тако је и био устројен рајски врт. Због Због свој своје е лено леност сти и чове човек к је прес преста тао о да умом умом созе созерц рцав ава а узви узвише шено но и окренуо се оном што му је најближе, сопственом телу и његовим чувствима. Људи су почели да умују о себи а не о божанском, и тако створили жељу за самим собом. Не одвојивши се од жеље за самим собом, потчинили су јој и душу и на тај начин изгубили силу коју им је Бог у почетку дао. Посматрајући своје тело а одвојивши мисли од Бога, допао је човек до телесних жеља и виде да је го. го. Св Свет ети и Атан Атанас асиј ије е под под наго нагото том м подр подраз азум умев ева, а, не недо недост стат атак ак одећ одеће, е, ве већ ћ поимањ поимање е човек човека а да је огоље огољен н и лишен лишен гледањ гледања а Божан Божанств ства. а. Човек Човек је допао допао многим многим жељама жељама тела тела и створи створио о према према њима њима однос, однос, па се побојао побојао да их не изгуб изгуби. и. Због Због тога тога је у човеко човекову ву душу душу ушао ушао страх страх,, брига брига и телесн телесна а ужива уживања ња.. Човек се плаши смрти да се не би одвојио од својих жеља. Да би испунила своје жеље, душа чини све неправде . Пошто се душа удаљила од созерцања духовних ствари и почела да ужива у своме злу, доспела је и у заблуду да та своја уживања прогласи за нешто истински добро . Како је људска душа делатна (непрекидно) почела је да ужива и заво заволе лела ла је свој своја а ужив уживањ ања. а. Како Како душа душа није није окре окрену нута та Богу, огу, окре окреће ће се непост непостоје ојећи ћим м ствари стварима ма које које душа душа сама сама измиш измишља ља,, и тако тако злоуп злоупотр отребљ ебљава ава и преиначује своје силе. Као увек делатна, душа је увек у добру или у злу. Као самовласна, душа мисли да је способна да испуњује и једно и друго. Све што постоји, Свети Атанасије назива добрим, јер потиче од Бога (има своје праобразе у Богу Који Јесте). Иако човек има очи да види Творца кроз творевину, уши да чује божанске речи и руке да чини што је потребно и да их подиже на молитву, ипак ипак душа душа,, удаљ удаљив ивши ши се од посм посмат атра рања ња добр добра, а, иде иде ка оном оном шт што о је добр добру у супротно. Човек је спознао могућности тела и мислио да не греши када чини оно што му је телом могуће. Чини све оно што је тело у стању да учини и мисли да задрж задржав ава а достој достојан анств ство о тела, тела, преви превиђа ђајућ јући и да је тело тело створе створено, но, не само само као као покретно, већ да покреће ка добром циљу. Тако Свети Атанасије тумачи и речи Светог апостола Павла: „Све „ Све ми је дозвољено, али ми није све на корист “ корист “ (1 Кор 6, 12).
Јелини су сматрали да зло има своју ипостас и да постоји само по себи, за шта Свети Атанасије каже да у оба случаја греше, јер или Саздатељу одричу да је Творац свеколике твари, што је нетачно, јер не би био Господ свега 31/136
Свети Атанасије Велики ПРОТИВ ИДОЛА
створеног да зло има своју ипостас, суштину, или мора да се прихвати да је он Творац зла. По Светом Атанасију добро не може да долази од зла као ни зло од добра, јер добро не би више било добро ако би било измешане природе или било узрочник зла. За дуализам Свети Атанасије каже да може да се побије Светим Писмом и људском логиком. Ако је по Светом Писму Бог у исто време Бог и неба и земље, где би се налазио тај други зли бог, кад Бог у исто време све испуњава. Ако постоје и један и други и владају истом творевином, онда нису ни већи један од другог ни свемоћни, јер увек један постоји мимо воље другог и онда су обојица једнака у сили и немоћи. За оне који кажу да је творевина дело лажног Бога, Свети Атанасије каже да се Творац познаје кроз своју творевину, и да се кроз целу творевину познаје добри Бог, јер како можемо да спознамо Бога ако не кроз дела Његових руку. Не могу да постоје ни један у другоме јер су неслични, и не могу се мешати. Морао би тада да постоји неки трећи бог који би их раздвајао, али он би морао да има помешану природу добра и зла, што је немогуће. Пошто се чов човечија чија душ душа није задов довоља ољава вала ла Наста станак нак идо дола ла | Пош изучавањем зла почела је себе да извргава све горем и горем. Уживајући у телесним страстима помислила је душа да ништа више од земаљског и нема. Пошто је променила смер, душа више није посматрала ствари силом Бога Логоса по чијем је образу створена. Иступивши из себе саме почела је да измишља и образује оно чега нема. Препуна телесних жеља и узнемиравана помислима на њих, заборавља својим умом на Бога, те Га замишља у телесним и чувственим стварима, називајући видљиве ствари Богом, и слави оно што жели и што јој се чини пријатним.
Оповргавање идолопоклонства Свети Атанас Свети Атанасије ије корис користи ти Свето Свето Писмо Писмо ( Пророк Пророк Исаија Исаија)) где се говори о неосетљивости идола, и како би материјал за идоле могао да се употреби и у друге сврхе. Идоли имају и руке и ноге и чула, али ништа не осећају, тако да су и нижи од оних који су их створили. Бого Богови вима ма су прог прогла лаша шава вани ни они они који који су изум изумел ели и неку неку ве вешт штин ину, у, али али откривање откривање вештине је својство и човечије природе, јер умеће долази од природе. Није зато достојно називати неког богом због вештине. Онда би боговима могли да назовемо и многе друге људе који су изумевали вештине. Ако многе друге изумитеље сматрамо само људима, онда није достојно Зевса и Херу сматрати боговима. За оне који кажу да се кроз идола пројављује божанство, Свети Атанасије каже, да ако се божанство пројављује кроз твар идола, зашто је потребно и обличје, тј. уобличити идола; зашто се не пројављује кроз целу твар, него тек када се уобличи? Ако се јавља кроз обличје, зашто се праве од злата и дрвета; зашто се божанство не пројави кроз животиње које се изображавају, јер и оне носе исто то обличје? Ако се неко гнуша живих животиња животиња (као што су гмизавци), гмизавци), како може да обоготворује њихове ликове од злата и дрвета? Ако се идолима идолима поштују силе, зар није погрешно погрешно поштовати поштовати саме идоле више од сила које се њима призивају? Ако су идоли достојни дивљења, много су достојнији они који су их својим умећем створили. Ако Ако су божа божанс нств твим има а дате дате особ особин ине е не само само људи људи ве већ ћ и бесл беслов овес есни них х животиња животиња и таква тела, то значи да су они такође подложни свему ономе што је својствено телу: да могу бити одсечени делови и цело тело уништено, што није својствено Богу.
32/136
Свети Атанасије Велики ПРОТИВ ИДОЛА
Ако су идоли истинити, кога од њих треба поштовати као првог бога, јер многи народи имају различита божанства међусобно народи не признају богове једни других. Оно што једни народи сматрају божанством, други приносе својим боговима на жртву (овце, ( овце, бикови, риба, вино…). вино… ). У свом безумљу неки су чак и људе приносили на жртву боговима. За оне који блудом и изопаченошћу служе боговима Свети Атанасије Атанасије каже да тиме признају и показују да и њихови богови живе таквим животом, јер су се од „богова“ томе научили. Због таквог поступања, нити је достојно ове називати бого богови вима ма,, нити нити ов ове е друг друге е људи људима ма,, јер јер се пона понаша шају ју горе горе од бесл беслов овес есни них х животиња. За оне оне који који смат сматра рају ју да су небе небеск ска а тела тела и стих стихиј ије е божа божанс нств тва, а, Св Свет ети и Атанасије каже да ако се све те ствари посматрају изоловано, оне нису саме себи довољне, јер и сунце зависи од неба као и небеска тела једна од других, земљ земља а не рађа рађа без без кише кише а киша киша не пада пада без без помо помоћи ћи обла облака ка итд. итд. Чети Четири ри праелемента су такође међусобно условљена и поништавају се. Како све ове ствари могу бити богови кад зависе једне од других и потребна им је помоћ других? Ако је Бог сам по себи потпун и нема потребу ни за чим, како се делови творевине који потребују помоћ једни других могу назвати боговима? Ако неко каже да сви ови делови чине целину, онда је то далеко од сваког појма о Богу, јер је Бог јединствена целина и није састављен из различитих делова, већ је Он Творац сваког састава. Ако је Бог саздан из различитих делова, онда је самом себи несличан. Ако је Бог по својој својој природи природи бестеле бестелесан, сан, невидљив, невидљив, недодирљив недодирљив,, онда природа ни у целини ни у деловима не може бити Бог. Ако је цела природа Бог, онда онда би све све њене њене силе силе треба требале ле да делују делују непре непреки кидно дно:: сунце сунце непре непреки кидно дно да греје, ветрови у исто време да дувају и да не дувају, да сва годишња доба буду истовремено, а не да се смењују. Како се боговима могу називати силе које саме са собом нису у сагласју, и указивати им поштовање.
ПОЗНАЊЕ ИСТИНСКОГ БОГА Познање Бога кроз познање душе Познање Бога иде преко душе и ума који је у њој, јер само умом је могуће видети појмити Бога, осим ако неко не пориче, осим Бога, и постојање душе. Онима који имају ум није природно да поричу постојање Бога. За оне који поричу постојање душе, Свети Атанасије даје следеће аргументе: За разл разлик ику у од живо животи тиња ња,, чове човеко кова ва душа душа је слов словес есна на;; једи једино но чове човек к размишља о ономе што је изван њега (прошлом, ( прошлом, будућем). будућем). Човек расуђује о ономе што очима не види. Ум је нешто друго у односу на чула ( телесна) телесна) и он је њихов судија. Својство ока је да гледа, носа да мирише, ушију да слушају, али душа и њен ум одређују шта ће да се гледа, мирише, слуша. У томе се огледа разумност људске душе и разлика у односу на животиње. Други аргумент Светог Атанасија је то што човек размишља о бесмртности и често изабира смрт ради стицања врлине. Тело неће само о себи тако да размишља, јер је привремено и смртно, не размишља о нечему изван себе, према томе мора постојати нешто друго што размишља о стварима које су супротне и које су противне природи тела, а то може да буде само душа. Како то да се тело одвраћа од сопствене природе, те се окреће саветима неког другог? Све то указује на постојање разумне душе која господари телом. Пошт Пошто о је дока доказа зано но да је душа душа нешт нешто о разл различ ичит ито о од тела тела и да је тело тело смртно, онда следи да је душа бесмртна , јер није налик на тело. Ако душа покреће тело, а њу саму нико други не покреће, може се закључити да душа саму себе покреће , па и након полагања тела у земљу она и даље покреће саму саму себе себе,, јер јер не умир умире е душа душа ве већ ћ тело тело,, зато зато шт што о се душа душа од њега њега одва одваја ја.. 33/136
Свети Атанасије Велики ПРОТИВ ИДОЛА
Кретање душе заправо је њен живот, као што је и тело живо док је покретно. Душа тек кад одбаци нечистоту греха може поново у себи да угледа образ Бога, тј. Логоса, односно да у њему види Оца Чија је икона Спаситељ.
Познање Бога кроз познање твари Бог је по својој природи невидљив и неспознатљив будући да је изнад сваког створеног бића; људски род не може да има знање о Њему пошто су створена из небића. Зато је Бог украсио творевину својим Логосом како би Њега, који је по природи невидљив, људи могли познати макар по његовим делима. Често се и уметник препознаје по његовим делима чак и када се не види, као што се кроз поредак у природи познаје њен Творац. Бог је по природи невидљив, али је тако украсио творевину да по својим делима постаје спознатљив. Посм Посмат атра рају јући ћи ства ствари ри које које се сјед сједињ ињуј ују, у, а ме међу ђусо собн бно о су по прир природ оди и супротне (топло-хладно, (топло-хладно, лето-зима, ватра-ваздух, вода-земља ), мора да постоји неко већи од њих ко свему дарује равнотежу. Сви ови опречни елементи не би ступали у узајамно јединство да није неког ко је изнад њих и ко их је сјединио. Сами, ови елементи били би у нескладу, а не у складу. Пошто у васељени влада поредак и нема несразмере, природно је да се закључи да постоји Владика који је све то сабрао и сјединио. Управитељ света може бити само један Бог, јер да постоји много богова било би борбе једних против других. Као што је многобоштво – безбоштво, тако је и многовлашће – безвлашће. Постоји само један свет, тако да је његов Творац само један Бог. Јер да је више више богова богова створил створило о свет, свет, онда онда би богови богови били немоћн немоћни, и, јер је више више њих њих извршило исто дело. Више богова значило би и више створених светова. Како је свет свет један један,, да је више више њих њих ствар стварал ало, о, сваки сваки од њих њих имао имао би недост недостат атке ке које које попуњавају други, а за Светог Атанасија неумесно је говорити да Бог може да има недостатке. За Светог Светог Атана Атанасиј сија а уређи уређива вач ч света света јесте јесте Бог Бог Логос, Логос, и све све је његов његовом ом премудрошћу саздано. Логос представља неизменљиву икону Бога Оца, и Он одржава творевину да се не врати у небиће, и одржава хармонију унутар ње. Све је кроз Њега и у Њему. Логос све то чини зарад славе и познања свога Оца, јер созерцавајући у свету Логоса који је све то створио, имамо на уму Његовог Оца. Тако Свети Атанасије тумачи речи: „Ко „ Ко је видео мене, видео је Оца мога “.
34/136
Свети Атанасије Велики О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
Свети Атанасије Велики (296-373)
О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА (Περί ενανθρωπήσεως του Θεού Λογού)
ЦИЉ ОЧОВЕЧЕЊА Предавање бесмртности Бог је преко Логоса све створио из небића и подарио постојање ономе што уопште уопште није постој постојал ало. о. Створ Створио ио их ( Адама и Еву ) је по Своме образу и предао им силу Свога Логоса , да би тако поседовали извесну сенку Логоса и да би постали словесни и били у стању да пребивају у блаженству. Знајући да човечије извољење извољење има могућност да тежи на две стране, Бог је то предухитрио, предухитрио, те је законом и местом обезбедио благодат коју им је даровао (увео их је у рај и дао заповест да не једу са дрвета познања). За Св Свето етог г Атана Атанаси сија ја циљ очовечења Лого Логоса са јест јесте е чове човек к и њего његово во спасење. Људи, размишљајући и изумевајући зло, у складу са упозорењем од Бога, осуђени су на смрт, и надаље нису били онакви какви су створени, него су их помисли развраћале, а смрт се зацарила у њима. Преступање заповести довело је људе у стање које је по природи , јер као што су постали а да их раније није било, тако исто је природно да њихово биће кроз време подноси пропадљивост пропадљивост коју нема по себи. По својој природи човек је смртан јер је створен из небића, али је благодаћу Логоса дарована могућност да живимо по Богу, и благодарећи заједници са Њим надвлада оно што је по природи. Пошто је у човеку требао да буде присутан Логос, природна смрт није требала да га се доти дотиче че.. Због Због свој своје е добр доброт оте е Бог Бог није није желе желео о да допу допуст сти и да људи људи срља срљају ју у сопствен сопствену у пропаст, пропаст, јер је то недостојн недостојно о Божије Божије доброте. доброте. Покајање Покајање људи људи није било довољно, иако је достојно Божије доброте, јер би тада људи имали начина да греше знајући да ће им се опростити. Покајање не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа сагрешења. Када би постојало само сагрешење а не и пропадљивост која јој следи, покајање би било довољно, али пошто је завладала природна пропадљивост и пошто је људима одузет образ Божији, само само је Лого Логос с Бо Божи жији ји мо мога гао о да изно изнова ва све све ство створи ри и да буде буде заступник пред Оцем. Логос је узео на себе тело и то, не другачије од нашег. Узео је тело од Преч Пречис исте те Дјев Дјеве, е, не тело тело наст настал ало о мушк мушким им општ општењ ењем ем.. Пошт Пошто о су сви сви људи људи одговорни за смртну пропаст, Логос је примио од нас тело које је подобно нашим телима, и предао га је смрти у име свих, односно принео га је Оцу, а учинио је то због због Св Свог ог човек човекољу ољубља бља,, да би, би, пошто пошто сви у Њему Њему умру, умру, био био униште уништен н закон закон пропадљивости који је људима наметнут. У телу Господњем искупљени смо од власти смрти. Логос је знао да нема другог начина да буде уништена пропадљивост људи, осим да Он сам за њих умре . Но, било је немогуће да Он умре, будући да је Син Очев и да је бесмртан. Зато је Он, да би могао умрети, узео на себе тело које би заједничарењем са Логосом у исто време било и способно да умре за све, и да буде непропадљиво, благодарећи Логосу, Који се у њему настанио, а затим затим да благодат благодатним ним даром даром Васкрсењ Васкрсења а зауста заустави ви пропаст пропаст свих других тела. тела. Пошто се телом присајединио свим људима, Он их је све оденуо у непропадљивост, дарујући са правом обећање Васкрсења. Од тада не умиремо више као осуђеници, већ подстакнути надом чекамо Опште Васкрсење. Опште Васкрсење јесте први разлог за очовечење Спаситеља .
35/136
Свети Атанасије Велики О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
Предавање могућности познања Када је Бог кроз Свога Логоса стварао свет знао је за слабост људске природе, односно да она неће бити у стању да сама по себи позна свога Творца, па чак ни да стек стекне не поја појам м о Богу Богу,, јер јер Он је нест нество воре рен н а људи људи су из небић небића а створени. Бог је по својој милости људима предао Свој образ, односно Господа наше нашег г Исус Исуса а Хрис Христа та,, и ство створи рио о их је по свом свом обра образу зу и подо подоби бију ју да би тим тим благодатним даром, познавши образ, односно Логоса Очевог, били у стању да појме појме самог самог Оца, Оца, те да, позна познајућ јући и свога свога Творца Творца живе живе блаже блажени ним м и срећни срећним м животом. Људи су презрели благодат која им је на тај начин дарована да, не само да су изгубили сваки појам о Богу, него су једне појмове заменили другим – почели су да се клањају творевини а не Творцу, изградили идоле, па чак и демо демоне не прог прогла ласи сили ли бого богови вима ма и поче почели ли да им прин принос осе е жртв жртве, е, бесл беслов овес есне не животиње, па чак и људе. Због безбоштва и безакоња, Бога и Његовог Логоса људи нису познали иако се он није скрио, већ се на многе начине пред њима показао.
Благодатни дар човеку да је створен по образу довољан је сам по себи за познање Бога Логоса, а кроз Њега и Оца . Пошто је људски немар мало-помало доспео до свог најгорег вида, Бог је послао закон и пророке, тако да ако су били безвољни да подигну поглед на небо и не познају Творца, могу да имају учење, јер људи од својих ближњих (кроз закон и пророке) могу да се науче оном што је од њих самих узвишеније. Закон није био само за Јевреје, нити су про пророци роци били само за Јев евре реје је,, иако су њима бил били пос послати, ти, ве већ ћ су представљали представљали свештени наук како би цела васељена васељена познала познала Бога и живљење живљење по души. Да би људи могли да познају Бога, морало је да се обнови оно што је „по обра образу зу“. “.,, а шт што о су људи људи грех грехом ом изгу изгуби били ли.. То је могл могло о да се дого догоди ди једи једино но долас доласком ком Саме Саме Иконе Иконе Божи Божије, је, односн односно о долас доласком ком Спасит Спаситеља еља Исуса Исуса Христ Христа. а. Обнављање образа Божијег није могло да се изврши кроз људе јер су сами створени по образу, али ни кроз анђеле јер они нису иконе Божије. Зато је дошао Логос који је сам икона Очева, да би могао изнова саздати човека по образу Божијем. Божијем. То није могло да се збуде уколико уколико се не појаве појаве смрт и пропадљив пропадљивост, ост, па је зато Логос узео смртно тело да би смрт могла да нестане у Њему а људи да буду обновљени. Пошто су људи потражили Бога у творевини и чулним стварима, Бог је узео тело да би људима био доступан по чулном опажању . Тако су људи постали способни да појме истину кроз оно што им је блиско. Кроз Христа сада су могли кроз клањање творевини да се клањају Богу, а обожавањем човека да се клањају Богу. Пошто је ум човечији пао до чувствених ствари, Логос се јавио у телу да би као човек понео терет људског рода, и да би чула људи на Себе усмерио, да би убудуће, видевши Га као човека видели дела која чини, и уверили се да Он није само човек него и Бог.
СРЕДСТВА ЗА ОСТВАРЕЊЕ ЦИЉА Чудесна дела Христова Христос није био заробљен у телу нити је био у телу а не негде другде, нити је тело покретао а све остало било без Његове енергије. Иако је присутан у целокупној творевини, Логос се налази изван ње по својој суштини, али је 36/136
Свети Атанасије Велики О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
присутан својом енергијом . Логоса ништа не садржи до Отац Његов у коме се по свему цео налази. Био је спознатљив по делима тела, а није био невидљив ни по својим енергијама у целокупној творевини. творевини. Задатак душе је да разумом мотри на оно што се налази изван њеног тела, али не и да делује изван њега. Логос није био такав. Он није био спутан телом, јер је и у телу био, и у свим другим стварима се налазио, а само у Оцу је почивао. Боравећи Боравећи у телу није био упрљан него је Он то тело осветио, јер иако је у свему присутан, Он не поприма од свега, него је Он тај који свему дарује живот и све храни. Господ се у телу хранио храном која телу приличи, али је делима Својим показао Себе, не као човека, већ као Бога Логоса.
Смрт и васкрсење Тело Христово које је било истоветне природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, пошто је било смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у Њему Логос преб пребив ивао ао,, оно оно није није трул трулил ило о као као шт што о је било било у скла складу ду са само самом м његов еговом ом природом, него је, благодарећи Логосу божијем Који је у њему био настањен, остало остало нета нетакну кнуто то трулеж трулежнош ношћу. ћу. На тај начин начин општа општа смрт смрт је испун испунил ила а Тело Тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Господњег нестали. Смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи имају. Логос који није могао умрети (јер је бесмртан) узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе и да смрћу својом сатре онога који има силу смрти. Пошто је Спаситељ умро за нас, не умиремо како некада људи што су по казни казни закона закона умирали умирали (јер је престала престала таква осуда), осуда), већ пошто је благодаћ благодаћу у Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела. Као што не пропада семе бачено у земљу, тако ни ми умирући и распадајући распадајући се не пропадамо, јер је смрт благодаћу Христовом уништена. Зашто Зашто је Господ Господ страдао страдао на крсту крсту а није није преда предао о тело тело обичн обичној ој смрти смрти? ? Противљењ Противљење е страдању страдању је људска људска особина особина. Уобичајна људска смрт долази због слабости човекове природе, пошто није у стању да дуго буде у животу, човек временом умире. Пошто Господ није слаб већ је Сила Божија и Логос, није умро на некаквом лежају, да се не би мислило да је допао смрти због слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Господ није спречио своју смрт да не би омео Васкрсење. Господ јесте бивао гладан али то је телу својствено док, да је Његовој смрти претходила болест, било би то недолично и показало бисе да је имао слабости. Спаситељ није дошао да на жртву принесе Своју смрт, него смрт на коју су Га људи осудили. осудили. Због тога Он Своје тело тело није предао предао природној смрти (јер Он Који је Живот не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, уништио. Васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни било Васкрсења да му смрт није претходила. Да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Христос је прихватио ону смрт коју су му други наметнули да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Није сам приредио смрт за Своје тело да не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили. Прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. У смрти је сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.
37/136
Свети Атанасије Велики О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
Стога је Господ и то морао да претрпи и да рашири руке, како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце, и како би и једне и друге сјединио. Пре Пре но шт што о се збио збио божа божанс нски ки дола долаза зак к Спас Спасит итељ ељев ев,, смрт смрт је и сами самим м светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који умиру сматрајући да су ови ов и изгу изгубљ бљен ени. и. Но сада сада када када је Спас Спасит итељ ељ ва васк скрса рсао о тело тело,, смрт смрт више више није није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру, него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину, знају да тиме што ће умрети, неће бити изгубљени него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви.
ОПОВРГАВАЊЕ ПРОТИВЉЕЊА Противљење Јудеја Јудеје који не верују у Васкрсење оповргава Свето Писмо које и они сами читају. Он подсећа да је у Светом Писму најављено рађање Господа од Пресвете Дјеве, и као доказ користи Ис 7, 14: 6, 4: 19, 1, 4 Мој 24, 17, Ос 11, 1 . Пророци се нису плашили да кажу шта је узрок смрти, односно да кажу да Спаситељ није умро за Себе него је умро ради бесмртности свих људи. Пророци говоре и о завери Јудеја и погрдама које је примио, и за ово наводи стихове из 53. главе Исаије. За распеће наводи 5 Мој 28, 66, Јер 11, 19 и Пс 22, 16-18. 16-18. Свети Атанасије објашњава да нема друге смрти осим смрти на крсту где је осуђеник у исто време прободених руку и ногу и да виси у ваздуху. Подсећа и на то да су пророци најавили објављивање Бога свим народима, позивајући се на Ис 11, 10. Свети Атанасије жели да покаже да су се ова пророштва односила само на Христа, јер ниједан од патријараха или праведника није рођен од девице, сви су имали телесног оца; ничије рођење није изјавила звезда. За оне који кажу кажу да Христо Христос с још није није дошао дошао,, Св Свети ети Атанаси Атанасије је навод наводи и пророка Данила (о седминама) и да је било још помазиваних али ниједан није назван Свети над светима. Када је дошао Свети над светима природно је да су прес преста тала ла прор пророш оштв тва а и виђе виђења ња.. До Јова Јована на је ме међу ђу Јуде Јудеји јима ма било било и царе царева ва и пророка, а од тада више не. Не постоји ништа у пророчанствима што Христос већ није испунио: призвао све народе, уништио идоле, победио смрт. Ако нема више међу Јеврејима ни царева ни пророка ни жртава, и незнабошци прибегавају Богу Аврамовом, онда значи да Христос јесте дошао.
Противљење идолопоклоника идолопоклоника За незнабошце који поричу да постоји Логос Божији, Свети Атанасије каже да је сувишно да Му се подсмевају, јер не можеш се подсмевати ономе што не познајеш. Но, ако признају да Логос Божији постоји, онда можда нису свесни да подсмех иде на њихов рачун. Јелински философи говоре да је цео свет једно тело, и управу су, јер видимо да и свет и његови делови подлежу нашим чулима. Ако је Логос Божији у свету, који је тело, и ако се налази у сваком телу и у свим његовим деловима, шта је чудновато или неразумно ако кажемо да се Он налази и у човеку. Ако је неразумна тврдња да се Он обрео у телу, онда је неразумно и то што је ступио у васељену и што Својим Промислом све просвећује и покреће. Људски род је део васељене. Ако је недолично да један део творевине постане Његов орган, да би се Његово Божанство на тај начин пројавило, онда је још 38/136
Свети Атанасије Велики О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
недостојније да Га кроз васколики васколики свет познајемо. Како схватамо целину, тако мора да се умује и о деловима. Ако је Логос присутан у целој васељени а истовремено и у сваком њеном појединачном делу, шта је онда невероватно да се појави кроз оне у којима постоји. Ум, иако се налази у целом човеку, пројављује се само кроз један његов део – језик, а никако тиме није умањена суштина ума, тако је и са Логосом. Иако је у свему присутан, нимало није недолично да се послужи човечијим телом као органом. Логос се није јавио кроз неке друге, лепше делове творевине, јер није дошао да би се истицао, него него да би исцелио исцелио и поучио поучио оне који страдају. страдају. Ономе ко се истиче својствено је само да се појављује и да засењује оне који га гледају, а онај који исцељује исцељује и поучава, поучава, није својствено само само да се појави, већ да буде од користи онима којима је потребан, и да се јави онако како га потребити могу познати, јер би им иначе било бескорисно. Ништа осим човека у природи нема погрешну представу о Богу. На питања незнабожаца – зашто Бог није једним мигом извршио спасење као што је то у давнини учинио стварајући свет – одговара да у давнини, када ништа није постојало, био је довољан само миг па да све буде саздано, но када је створен човек и када се појавила потреба да се исцели, не оно што не постоји, него оно што је створено, природно природно је било да да Исцелитељ Исцелитељ и Спаситељ Спаситељ ступи у творе тв ореви вину ну која која је већ постој постојал ала, а, како како би свако свако биће биће исцели исцелио. о. Оно што није није постојало свакако није имало потребу за спасењем, и ту би била довољна само Његов Његова а запов заповест ест,, него него је човек човек,, који који је ве већ ћ био био створе створен, н, допао допао пропа пропасти сти и погибли. Због тога је Логос с правом употребио човечије тело и тако се свима открио. Треба знати да пропадљивост која је настала, није била изван тела, него је ступила у њега, и било било је потребно да се уместо уместо пропадљивости, пропадљивости, живот сједини сједини са телом, да би као што је смрт настала у телу, тако исто у њему настао живот. А кад би смрт настала изван тела, онда би и живот требао да настане споља. Као што вели божанско Писмо: „Земља „ Земља ће бити пуна познања Господњег“ Господњег “ (Ис 11, 9). Ако се неко окрене демонима и престраши се од њих, видеће да их Он (Логос) гони и схватиће да је Он њихов Господ; ако неко и у ад сиђе, и ако јунаке који су тамо сишли посматра као богове, ипак, видевши Васкрсење Логоса и Његову победу над смрћу, схватиће да је Христос и само због тога истинити Господ и Бог. Сада човек више не може бити обманут, него свугде може пронаћи истинитог Бога Логоса.
БОЖАНСТВО ХРИСТОВО Па ко је дакле и колико је велики тај Христос, Који је Својим Именом и Своји Св ојим м прису присуств ством ом све магије магије посвуд посвуда а засен засенио ио и укин укинуо, уо, и Који Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Јер, ако је он Човек, како је онда једа један н човек човек надвла надвладао дао силу силу свих свих њихов њихових их богова богова и Св Својо ојом м власти властитом том силом силом показао да су они ништавни? Ако га опат сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Јасно је да је Он – Спаситељ од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. призивају. Ко је од људи икада своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он који је над свим Господ?... Свети Атанасије даље набраја чуда Христова, и говори да ни један човек до тада ни након Њега није нешто тако чинио, што доказује да је Христос сам Бог Логос. … Но ако све ово за истину јесте дело Божије, а не људско, зашто 39/136
Свети Атанасије Велики О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
су неверници толико безбожни да не прихватају прихватају Владику Који је ј е све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, који је Творац тих дела.
Он се очовечио да би смо се ми обожили; Он се откри у телу да би смо ми примили спознају невидљивог Оца; и Он је претрпео увреде од људи да би смо ми наследили бесмртност. Погледај како Спаситељево учење свуда буја, а свако свако идоло идолопок поклон лонств ство о и све што се проти противи ви вери вери Христо Христовој вој,, свак свакодн одневн евно о одумире, немоћа и опада.
40/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
Свети Атанасије Велики (296-373)
ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ ПРВО ПИСМО СЕРАПИОНУ Разлози за настанак писма Као један од основних разлога за ово Атанасијево писмо јесте то што су неки оставили аријанско исповедање, и хулу на Сина Божијег. Они сами криво схватају учење о Духу Светоме. За Њега кажу, не само да је створење, него да који служ служи и (Јев (Јев 1, 14). 14). Дух Дух Св Свет ети и се само само мини минима малн лно о је један један од духов духова а који разликује од анђела. Јер као што аријанци негирајући Сина негирају и Оца, тако и ови (тропици (тропици)) док хуле на Духа Светог, ниподаштавају Сина. Ове две странке ( јереси) јереси) буне се против истине. Једни ( аријанци) аријанци) погрешно говоре о Логосу, а тропици о Духу. И једни и други чине исту хулу – на Свету Тројицу.
Основи аријанске и троповске (духоборачке) заблуде Хула на Духа Светога неће се опростити ни у овом ни у будућем веку. За јерес јерес,, по Атан Атанаси асију, ју, нема нема изгов изговора ора;; она је дрскос дрскост. т. Аријан Аријанци ци у принци принципу пу не разумеју Логосову телесну природу, и шта се о њој каже, али ипак одатле црпе материју за своје учење. Тако се препознаје њихово богоборство. Атанас Атанасије ије се пита пита тропи тропике: ке: Шта је узрок узрок ва ваше ше забл заблуде уде? ? Они кажу кажу:: На основу Божијих речи из књиге пророка Амоса „ Ево зато што ја учвршћујем гром (кишу) (кишу) и сатвара сатварам м πνευμα и објављује објављујем м љидума љидума Његовог Његовог Помазан Помазаника… ика…“ “ На основу овога одломка тропици тврде да је Дух Свети створење. Атанас Атанасије ије нам предс предста тавља вља и нека нека испра исправн вна а гледиш гледишта та тропик тропика. а. Она се односе на Логоса који и за православне и за њих није створен. Наиме, реч је о Причама Соломоновим 8, 22, 22 , где се каже „Господ „ Господ ме је створио на почетку путева својих “. “. Добро чините и правилно тумачите што стваралачку мудрост не прибра прибрајат јате е међу међу створе створења ња.. Међут Међутим им тропи тропици ци веома веома греше греше – пророч пророчка ка реч πνευμα у Ам 4, 13 се уопште не односи на Духа Светога. У Светом Писму постоји различитост различитост у употреби овог термина. Он може значити „ветар „ ветар“ “ итд.
Називи за Духа Светог у Светом Писму У Светом Писму, по Атанасијевим речима, за Светог Духа никад не каже само Дух . Увек Увек је прид придод одат ато о Дух Дух Божији, Божији , Дух Оца, Оца, или Мој Дух, Дух, Дух Свети Утешитељ, Утешитељ , Дух Истине, Истине, Дух Сина који за себе каже: Ја каже: Ја сам истина. истина. Када у Светом Писму само дух само дух , треба сумњати да се односи на Духа Светога. Када се говори о Духу Светом, може се наћи и само Дух али је увек граматички члан испред именице. Тако нпр. пишу Јеванђелисти и апостол Павле. У оба случаја Дух има исти смисао и односи се на Духа Светога. Према томе, када неко поседује Духа Светога који се назива у Писму Дух , нема сумње да се ради о Духу Светом, поготово ако се испред именице налази члан. Што се тиче речи пророка Амоса реч без без члан члана, а, а троп тропиц ици и су је извр изврну нули ли изми измишљ шљај ајућ ући и том том πνευμα – то је реч прили приликом ком неке неке нове нове говорн говорне е облик облике. е. Тако Тако су рекли рекли да је Бог Бог створи створио о Духа Духа Светога. Они дакле изврћу смисао библијског текста. ( тропи = говорни облици). облици).
Разни су духови у Светом Писму . У њима се врло често говори о духу ( πνευματα). ). Тако се и у Постању каже да човековом. За ветар се каже да је дух (πνευματα „Бог пусти ветар на земљу и вода опаде “. Духом се назива смисао библијских библијских прича. Дух се назива Утешитељем, Утешитељем , Духом синовства, синовства, Духом посвећења, посвећења , Божијим Духом, Духом, Духом Духом Христовим. Христовим . Нигде Нигде се не ословљав ословљава а анђелом анђелом,, арханђел арханђелом, ом, нити 41/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
служитељским Духом. Тропици се позивају на Зах 4, 5 где Пророк помињући анђела који му говори заправо мисли на Духа. Јасно је да он није Свети Дух.
Атанасијево Атанасијево тумачење Ам 4, 4 , 13 Будући да се у овом стиху помиње Помазаник, тропици кажу да наведени дух не може значи ништа друго осим Духа Светог. Атанасије се пита: Како то, с обзиром на природу делите и отуђујете Духа Светог од Сина, када за Христа каже кажете те да није није ство створе рење ње,, док док за Духа Духа Св Свет етог ога а каже кажете те да јест јесте е ство створе рење ње.. Безумно је заједно именовати и заједно славити оно што је по природи неслично. Каква је заједница између створења и Творца? Не би се могло рећи да се овде говори о ветру, али пошто се у овом стиху помиње Христос, треба га темељено испи испита тати ти.. Ов Овде де прор пророк ок гово говори ри о чове човеко ково вом м духу духу који који се изно изнова ва ства ствара ра и обнавља. То је објавио Бог преко пророка Језекиља који каже: „ „ Даћу вам ново срце и дух ћу вам нови дати. Одстранићу камено срце из вашега тела и даћу вам вам теле телесн сно о срце срце.. Стог Стога а ћу духа духа изли излити ти на вас. вас.“ “ (Јез (Јез 36, 36, 26-2 26-27) 7).. Ов Овде де се наглашава различитост духова. Док је наш дух онај који се обнавља, Дух Свети је онај који обнавља. Бог за Духа Светога не каже напросто да је Дух , већ га назива Својим Духом. Духом. Духом Светим се наш дух обнавља. Ако се за нас каже да се обнављамо у Духу Божијем, створени дух из Ам 4, 13 није Дух Свети, већ наш Атанасију, тврде да Син није створење, како за дух. Ако ови јеретици, по Светом Атанасију, Духа кажу да је створење, а да то не испад богохулно? Отац у Духу Светом кроз Логоса све доводи до савршенства и све обнавља. Пророк Давид говори: „ чисто срце саздај у мени, Боже, и дух прави обнови у утроби мојој“ . Бог га је раније образовао (обликовао (обликовао), ), по речима Зах 12, 1. 1 . Када је човеков дух којег је Бог створио – пао, Логос који је постао тело створио га је изнова и сам поставши створен. То је учинио да би двојицу створио једним новим човеком, оним који је створен по богу у праведности и истини.
Значење речи „учвршћени гром“ у Ам 4, 13 и троповско позивање на 1 Тим 5, 21 Израз учвршћени гром означава верну и постојану реч, и постојани закон духа. Господ жели да Јаков и Јован буду службеници тога закона (назвао их је Воанергес = синови грома). грома). Јован као да виче са неба објављујући свој Пролог. Закон је раније поседовао сенку будућих добара (Јев 10, 1). Непропадљиво Непропадљиво царство, како га назива апостол Павле, опевава цар Давид: „Господ се зацари, обуче величанство. Господ обуче моћ и опаса се. И васељену учврсти и неће се потрести“. потрести “. Он жели да нагласи Господњи долазак. У њему се и ми обнављамо и закон духа неразрушив. Али тропици су сагласни са аријанцима са којим хуле на Божанство, јер једни сматрају Сина за створење, а други Духа. Они Они се усуд усудиш ише, е, како како сами сами кажу кажу,, да прон пронађ ађу у „ тропе“ тропе“ и тако тако искр искрив иве е речи речи апосто апостола ла Павла Павла напи написан сане е Тимот Тимотеју еју:: „ прекл преклињ ињем ем те пред пред Богом Богом и Господ Господом ом Исусом Исусом Христом Христом и изабран изабраним им анђелим анђелима а “. Тропи Тропици ци кажу: кажу: будућ будући и да је Павле Павле навео Бога па Христа, Духа дакле нужно треба прибројати анђелима , зато што је Он само узвишенији анђео од осталих. Ово је измишљотина гностика Валентина. Тропици говоре исто што и Валентин: када је Утешитељ био послат, са њиме су дошли анђели, његови вршњаци. Сводећи Духа на анђела, анђела долазе после Оца и Сина, јасно смештају у Свету Тројицу . Ако по њима анђели долазе је да и они спадају у Свету Тројицу, те они нису духови за служење послати да служе онима који ће наследити спасење.
Зашто је Дух Свети, а не анђео предводио Израиљски народ Мојсије је знао да су анђели створења а да је Дух Свети сједињен са Сином и Оцем. Бог је хтео да пошаље анђела који ће помоћи Израиљу и да их предводи. 42/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
Мојсије није хтео да створење предводи Израиљски народ, јер се бојао да не би поред Бога, Створитеља свога, почели да служе створењу. Мојсије је затражио Бога да их предводи, а не анђела. Да би се разумео Свети Атанасије, треба знати да Господ у Писму означава још и Оца и Сина. Апосто Апостолс лска ка ве вера ра не почив почива а на изврт извртањ ању, у, како како то чине чине тропиц тропици. и. Св Света ета Тројица је недељива и у себи сједињена. Када се каже Отац, треба имати у виду Сина, и Духа који је у Сину. Али ако се именује Син, Отац је у Сину а ни Дух није изван Сина. Једна је милост из Оца кроз Сина, довршава се у Духу Светом. Једно је Божанство. Један је Бог и Отац свих који је над свима и кроз све. тако кад Апостол каже: „заклињем „ заклињем те пред Богом и Исусом Христом “ значи да се Дух не дели од Сина, већ да је у Христу као и Син у Оцу.
Тропици уче да је Дух Синов брат, и да му је Отац деда Тропи Тропици ци тврде: тврде: ако ако Дух Дух није није створе створење ње,, нити нити се убрај убраја а у анђел анђеле, е, ве већ ћ исходи од Оца, онда је и Он Син. Тако су Дух и Син два брата. Али ако је брат Логоса, како је онда Логос Јединородни, и како онда нису једнаки, већ се Син спомиње након Оца, а Дух после Сина? Ако Дух долази из Оца, зашто се и за Њега не каже да је рођен или да је син? Зашто се каже напросто да је Дух Свети? Ако је Дух – Синов Дух, тада му је Отац деда. Људска природа је овако устројена, људи су делови једни других, сваки чове човек к који који је заче зачет т део део је свог свога а оца, оца, да би и он за неко некога га друг другог ога а пост постао ао родитељ. У Богу ствари не стоје тако. Бог не поседује раздељену природу. Стога Сина не рађа самоодвајањем да би Син постао Отац неком другом ( јер ( јер ни Бог не долази од некаквог свог оца). оца ). У Тројици само је Отац у правом смислу „отац“, отац“, а Син је у строгом значењу „син „ син“. “. Отац се назива Извор и Светлост. Син се у односу на Извор назива Реком, а у односу на Светлост – Одсјај. Ако је Отац Извор, Син Река, каже се да пијемо Духа. Али напојени Духом пијемо Христа. Када примимо Духа постајемо синови. По речима апостола Павла, Отац је једини мудар. Син је његова мудрост. Али ако је је Син Син мудр мудрос ост, т, ми прим прима ајући јући духа духа мудр мудрос ости ти посе поседу дује јемо мо Сина Сина и у Њему Њему постајемо мудри. Ако се међусобно љубимо, Бог остаје у нама. Син је живот. За нас људе каже да смо оживљени у Духу (Рим 8, 11).
У Светој Тројици су Личности повезане и сједињене Будућ Будући и да у Светој Светој Тројиц Тројици и постој постоји и повеза повезанос ност т и јединс јединство тво,, јер Син Син је неодвојив од Оца, Дух од Сина или од Оца, ко може бити толико дрзак па да каже да је Тројица у Себи неслична и разноврсна, или да је Син у односу на Оца друге руге приро рирод де, одно однос сно да је Дух Дух Сину стра тран?! Као што је једа један н Син Јединородни, и Дух је дат и послат кроз Сина. Он је само један, а не мноштво. Само је Он Дух. Будући да је Син, живи Логос, само један, треба да и његова посветна освећујућа жива моћ буде једна, савршена и потпуна.
ДРУГО ПИСМО СЕРАПИОНУ садукеји, ништа што Аријанци, ослањајући се на себе, не схватају, као ни садукеји, је изван њих. Богонадахнуто Писмо тумаче људским мудровањем. Када чују да је Очев Син Мудрост, Одсјај, Логос, обично питају: Како је то могуће? Ово се узима за једну мртву и пропадљиву мисао. Реч је о истини коју аријанци требају овако да мисле: ако је Бог Извор, Светлост и Отац, не може се рећи да је Извор пресушио, да је Светлост без Сјаја, и Бог без Логоса. Бог би иначе био без мудрости, разума или сјаја. Будући да је Отац вечан, нужно је и 43/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
Син вечан јер је у Оцу. Отац је Онај који јесте – то је и Син. За Оца се не сме рећи: би времена кад га није било. За Сина исто тако. Отац је Сведржитељ – и Син је Сведржитељ. Јован каже: Отац је светло, Син је одсјај и истинско светло. Отац је прави Бог, и Син је . Ничега нема што Отац има а да не припада Сину. Стога је Син у Оцу, и Отац у Сину. Тако треба разумети стих „ Ја „ Ја и Отац једно смо“. смо“. Безбожник је онај који тврди да је Син створење. Са онима са којима смо јед једна наки ки и са који којима ма посе поседу дује јемо мо исто истост ст,, њима њима смо смо исто истоби битн тни и (истосуштни). истосуштни ). Буду Будући ћи да смо смо као као људи људи ме међу ђусо собн бно о једн једнак аки и и имам имамо о исто истост ст,, једн једни и смо смо са друг другим има а исто истоби битн тни. и. Св Свим има а нам нам је заје заједн днич ичко ко:: смрт смртно ност ст,, расп распад адљи љиво вост ст,, променљивост, постанак ни из чега. Аријанци не би требало да се усуде да Божански Логос називају називају створењем. Међу створењима ни једно није свемогуће нити једно другоме господари. Све припада Богу. Све служи своме Творцу и извршава Његову реч. Исто тако нема створења које је по природи непроменљиво. Неки анђели нису очували властити положај. Ни звезде пред њима нису чисте. Сва се бића мењају. Син је, напротив, као и Отац, непроменљив и неизменљив. И небо и земља пролазе, а Бог остаје. остаје.
Син је Онај који јесте, Он је Творац и истински Бог Све што постоји, некад није постојало. Бог непостојеће дозива у постојеће. Доказано је: Син није начињен, него чини; није створен већ ствара. Остварује Очева дела. Кроз Њега су остварени векови. векови . (Јев 1, 2) Све је кроз Њега постало, и без Њега ништа није постало што је постало . (Јн 1, 3). Апостол је помоћу псалама доказао да је Син на почетку утемељио земљу и да су небеса дела Његових Руку (Јев 1, 10; Пс 101, 26). Ни једн једно о ство створе рење ње није није по прир природ оди и Бог. Бог. Ако Ако се неки неки људи људи нази назива вају ју боговима, то није по природи већ по заједничарењу са Сином . Тако је Син лично рекао: Писмо назива боговима оне којима је Божија реч дата. Стога се неки изменише, јер нису по природи богови, те су чули: Ја чули: Ја рекох, ви сте богови и сви сте синови Свевишњега, али ћете умрете као људи (Пс 44, 7).
Син је једносуштан са Оцем Син са створенима нема ништа, а све што Отац има припада Сину. Син би истина био једносуштан са створењима када би са њима поседовао било какву једнакост или сродство. Али будући да је од створења различит по суштини, а властит је Очев Логос, и није другачији од Оца, јер све што има Отац поседује као као своје своје.. Тако Тако су мисли мислили ли Оци када су у Симво Символу лу вере вере на Никејс Никејском ком сабор сабору у тврдили да је једносуштан и из Очеве суштине. Добро су схватили да створена сушт суштин ина а ника никад д не би могл могла а рећи рећи:: „ Све Све шт што о има има От Отац ац,, моје моје је“. је“. Буду Будући ћи да створена суштина има почетак постојања, не може јој се рећи „ Онај који јесте“. јесте“. Управо зато Син поседује све оно што је пре приписано Оцу. Нужно следи да Синовљева суштина није створена, већ је једносуштна са Оцем. Она, уосталом, не мож може бити ств твор оре ена јер јер посед оседу ује Божа ожанска ска својс ојств тва а ( свем свемог огућ ућ је, је, непроменљив непроменљив је). је). Тиме Тиме се откла отклања ња мисао мисао безум безумник ника а да би сами Бог, Бог, ако ако би поседовао оно што поседују створења, био једносуштан са створењима.
Син је зато једносуштан са Оцем зато што му је син Ми о својим родитељима (оцима (оцима)) нећемо рећи да су нас створили, већ да су нас нас родил родили. и. Исто Исто тако тако се не каже каже да смо очево створењ створење, е, ве већ ћ природ природни ни синови и са оцима једносуштни. Тако, ако је Бог Отац, он је по природи отац Сину који му је једносуштан. Ако, дакле, постоји у Оцу и Син, нужно је да је Син по природи заиста син. То значи бити једносуштан са оцем. Што се створења 44/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
тиче, тиче, она су наста настала ла вољом вољом Божи Божијом јом.. Он рече рече и наста настадош доше; е; наред нареди и и беху беху створена. створена.
Сажетак вере у Христа Али Али аријан аријанци ци се извла извлаче че на речи речи тврдњ тврдње е у Прича Причама ма Соломо Соломонов новим им где пише: „Господ „Господ ме је створио на почетку путева својих за своја дела “ (8, 22). У себи умују: Видите, Он га је створио! Према томе – створење је! Потребно је објаснити то место и показати колико се варају јер не знају намеру Божанског Писма. Ако је Логос син, не сме се назвати створењем. Ако је створење, нек се не зове сином. Раније је утврђено колика је разлика између створења и сина. Али с обзиром да се крштење не обавља у име Творца и творевине, већ у име Оца и Сина, Господ се не сме звати створењем, него сином. Аријанци кажу: Зар ово није записано? Али – написано је, и морало је бити написано. Јеретици, међутим, крив криво о схва схвата тају ју оно оно шт што о је прав правил илно но каза казано но.. Када Када би позн познав авал али и сушт суштин ину у хриш хришћа ћанс нств тва а, не би за Госп Господ ода а сла славе рекл рекли и да је ство створе рење ње,, нити нити би се спотицали о оно што је добро написано. Ово је, дакле, сажетак вере у Христа. Син Божији који је Логос – Бог. У почетку беше Логос, и Логос беше Бог. Бог . Он је Мудрост и Сила Божија. На крају векова постаде човек ради нашега спасења. Апостол Јован, након што је рекао: „ у почетку беше Логос“, Логос“, мало ниже додаје: „и „ и Логос је постао тело“. тело“. То значи исто што и постаде човек. човек. Сам Господ је за Себе рекао: „Зашто „ Зашто тражите да ме убијете, човека који који вам вам је рекао рекао истину истину “. “. Павле Павле,, поучен поучен од Господ Господа, а, рече: рече: „ Један је Бог, један је и Посредник Бога и људи, човек Исус Христос“ Христос“ (1 Тим 2, 5). 5). Пошт Пошто о је пост поста ао чове човек, к, успо успост став авио ио је чове човеко ково во добр добро, о, наад наадвл влад адао ао и обеснажио обеснажио смрт која је била против нас, и сада седи с десне стране Оца. Налази се у Оцу и Отац у Њему. Тако је увек било, јесте и биће.
Писма знају кад се говори о Исусовом Божанству, а када о човечанству Тај Тај траг траг хришћа хришћанск нске е ве вере ре долаз долази и од Апосто Апостола ла преко преко Отаца. Отаца. Чита Читалац лац Писма мора испитати када оно говори о Божанству, а када о Логосовој људској природи. Признајући, дакле, да је Исус Логос, знамо да кроз Њега постаде све што је постало (Јн 1, 3). Такође знамо да су небеса утврђена Речју Господњом (Пс 32, 6), и да Бог шаље Реч своју и све исцељује (Пс 107, 20). Верујемо да је Исус Мудрост, и јасно нам је да је Бог у Мудрости засновао земљу. Признајући Христа за Бога, поверовали смо да је Помазаник, јер Давид пева – Пс 44, 7-8. 7-8. У Ис 61, 1 се тврди: „ Дух је Господњи на Мени, стога ме је помазао “. Петар је исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога“ живога “ (Мт 16, 16). Исто тако верујемо да је Син постао човек, те не одбацујемо оно што је о Њему казано на основу људске природе. Тако нпр. да је гладнео, жеднео, био шибан, да је плакао, спавао и, напокон, ради нас прихватио смрт на крсту. Све је то о Њему забележено. На тај начин Писмо није сакрило већ употребило реч „створи“ створи“ (Прич 8, 22) што одговара људима. Ми смо људи створени и саздани. Али о Христу када чујемо да је био гладан, био бичеван, не негирамо Његово Божанство. А када чујемо да га је Бог створио, треба се сместа сетити да је Исус који је Бог, као човек створен .
Тумачење Мк 13, 32 Аријанци криво тумаче исправно казано: „ А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац “. Аријанци мисле да Исус речима „ни Син“ изражава незнање и да га Себи приписује, и на тај начин показује да је створење. То није тако! Исто као што речима „ створи ме“ ме“ говори као човек, исто 45/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
тако и овде изражава се као човек. Постоји разумљив разлог зашто је Исус тако говорио. Будући да је постао човек, а људима је незнање, попут гладовања и осталог, својствено, јер људи не знају ако не чују и не науче. Ради тога, будући да се очовечио, изражава људско незнање. Овиме је показао да заиста поседује људско тело. Зато, хтео је да у телу има људско незнање да би Оцу приказао савршено и свето човештво, пошто га је искупио и очистио.
ТРЕЋЕ ПИСМО СЕРАПИОНУ Спознајом Сина упознајемо Духа Светог Сам Господ је рекао: „Утешитељ „Утешитељ неће говорити сам од Себе, већ ће казати што буде чуо. Узеће од Мога и објавити вама. “ Из себе је, дунувши, ученицима дао Духа. Тако је Отац, по Писму, Духа излио на свако тело. Ради тога смо најпре говорили о Сину Божијем, како би смо помоћу спознаје о Сину имали ваљану спознају о Духу. Исти ћемо однос што га за Сина утврдисмо према Оцу, наћи између Духа и Сина. Као што Син каже: „ све што има Отац, моје је“, је “, тако је и Дух – Синовљев Дух, јер Апостола каже: „ Отпосла Духа Свога Сина у наша срца који кличе Ава“. Ава“. Дух Свети за кога се каже да је Синовљев, припада Оцу. Син каже да ће га Он послати од Оца. Дух се не назив Божијим створењем. Дух је у Богу, прониче Божије дубине и даје даје се од Оца Оца кроз кроз Сина Сина.. Ство Створе рења ња дола долазе зе ни из чега чега и имај имају у поче почета так к постојања. Дух је од Бога. Долази од Некога, Некога, а не ни из чега. чега. Дух је помазање и печат. Дух нас учи о свему. Онај који помазује не може бити створење .
Отац све ствара кроз Логоса у Духу Светоме, јер где је Логос онде је и Дух Свети. Оно што Логос ствара из Духа добија од Логоса моћ постојања. Дух је недељив од Сина. Дух се не налази изван Логоса. Вера Цркв Цркве е је у нера неразд здељ ељив иву у Трој Троји ицу. цу. Тројиц Тројица а је неразд нераздељи ељива. ва. Вера Божанство Божанство је једно. Само је један Бог који је изнад свега (Еф 4, 6)
Зашто је Господ Духа ставио уз Очево име? Тиме је хтео да покаже да се Тројица не састоји од различитих Бића, тј. од Створитеља и створења, већ да је у Тројици божанство једно. Противници уче да је Света Тројица подложна измени и узрастању. Најпре су била двојица која су чекала да настане створење које би се поставило до Оца и Сина, и тако је настала Тројица. Као што Син није створење, с обзиром да је вечан, тако исто у Тројици нема ничег створеног, јер је вечно. Стога ни Дух није створење. У Тројици су Отац, Син и Свети Дух, сада одувек и вечно. Постоји само један Бог, Отац који је над свима, кроз све и у свему.
ЧЕТВРТО ПИСМО СЕРАПИОНУ Јеретици постављају злобна питања: 1) Ако Дух Свети није створење, онда је Син; 2) Тада су Он и Логос два брата; 3) Ако је истина да Дух излази од Сина и да Га Син даје (шаље ( шаље), ), тада закључују да је Отац деда, а Дух му је унук
Дух, попут Логоса, надахњује и ствара; Тројица је јединствена Луд је онај који пита: Јели Дух Син? Син? Много је радозналих који постављају питања. Многи нису питали, питали, него поверовали онако како чуше. Не каже се у име деде, већ у име Оца. О Оцу се говори једино као о оцу, тако да је безбожно поставити питање да ли је Син Дух, или обрнуто. Савелије је искључен из Цркве јер се усудио Оца назвати именом син, син, и Сина оцем. оцем.
46/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
Тешко је пронаћи дубоки смисао у Мт 12, 31-32 Древни мужеви, веома учени и марљиви, Ориген и Теогност, пишу О ХУЛИ НА ДУХА СВЕТОГ. Они, наиме, кажу да богохулство против Духа настаје кад греше) они који су у крштењу удостојени дара Духа Светог . изнова падну (греше) Због тога таквима неће бити опроштаја. И Павле у Јев 6, 4-6 каже слично.
Оригеново тумачење | Ориген на следећи начин изражава разлог осуде ових људи. Бог Отац све прониче и све обухвата, живо и неживо, разумна и неразумна бића. Синовљева се моћ протеже само на разумна бића, у која спадају катих катихуме умени ни и паган пагани и који који још нису нису поверо поверова вали ли.. Дух Дух Св Свети ети се нала налази зи само само у онима који су Га примили у крштењском дару. Према томе, када катихумени и пагани греше, греше против Сина, јер је Он у њима. Ипак могу да постигну опроштење када постану достојни крштењског дара. Али ако крштени сагреше, тај грех допире до Духа Светог, јер се крштени налазио у Духу. Због тога је његова грешка непоротива. Теогностово мишљење | Он каже: ко прекорачи прву и другу границу, заслужује заслужује мању казну. Али ко пређе и трећу границу, неће постигнути опроштај. Првом и другом границом назива учење о Оцу и Сину, а трећом реч што се предаје приликом крштења и заједничарењем у Духу. Да би поткрепио ову своју тврдњу, Теогност наводи Спаситељеву реч ученицима Јн 16, 12-13. 12-13. Затим даље каже каже:: Спас Спасит итељ ељ им гово говори ри као као људи људима ма који који још још нису нису спос способ обни ни да схва схвате те савршено. Притом се спушта на њихов ниво. Уз савршене је приметан Дух Свети. Не треба закључити да учење Духа надвисује учење Сина, него да се Син спушта на ниво несавршених, док је Дух печат савршених. Није, дакле, богохулство на Духа неопростиво зато што је Дух већи од Сина, него зато што опроштај постоји код несавршених, несавршених, а за оне који су окусили небески дар и постигли довршење, не преостаје никаква молитва нити одбрана која може постићи опроштај. Атанасијево испитивање ова два мишљења | Очигледно је да се Син, будући да се налази у Оцу, такође налази у свему у чему је и Отац. Ни Дух није изузет, јер је Тројица нераздељива. Осим тога, ако је све постало кроз Сина, и ако све у Њему има постојање, како онда Син може бити изван Онога што је наст настал ало о кроз кроз Њега Њега? ? С обзи обзиро ром м да та бића бића нису нису дале далеко ко од Њега, ега, и он је (разумљиво) у свему. Нужно је онда да онај који греши и хули против Сина, такође греши и против Оца и против Духа. Када би се Свето крштење давало само у име Духа Светога, тада би се са правом могло рећи да једино крштени греше против Духа. Али, будући да се даје у име Оца и Сина и Светога Духа, и да се тако довршава сваки крштени, онда онда след следи и да они који након крштења греше – хуле на Свету и Нераздељиву Тројицу. Да су они којима је Господ говорио (фарисеји) фарисеји) били људи који су већ примили бању новога рођења и већ постали заједничари дара Светога Духа, наведена (Оригеново (Оригеново и Теогностово) Теогностово) тумачења била би прихватљива, јер би се Господ Господ обрат обратио ио људим људима а који који су се окрену окренули ли натра натраг г и греши грешили ли против против Духа Духа Светог. Али ако ти људи уопште нису примили крштење, јер су презирали и Јов Јован анов ово о кршт крштењ ење е (Мт (Мт 21, 21, 25-2 25-27) 7),, како како их је Госп Господ од мога могао о опту оптужи жити ти као као хулитеље на Духа Светог, коме још нису ни постали заједничари? Господ оне речи није изговорио док је напросто подучавао, није претњу казне ограничио на будуће прекршитеље. Непосредно је користио фарисеје као људе који су већ кривци због тако велике хуле. Будући да су на тај начин фарисеји оптужени и пре него што су примили крштење, речи Господње се не могу односити на оне који греше након крштења. Он их (ове (ове речи) речи) није користио због било ког греха, већ управо мислећи на богохулство. Постоји разлика: ко греши крши закон, ко хули у односу на само божанство је безбожан . Спаситељ је и пре оптуживао фарисеје због многих грехов грехова, а, али али када када су каза казали ли да помоћу помоћу Велзе Велзевул вула, а, кнеза кнеза демонс демонског ког,, изгон изгони и 47/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
демоне, Спаситељ то онда не назива напросто грехом, грехом, него таквом хулом да они онима који оји се осме смеле да тако нешт што о кажу, следи еди казна неизбеж бежна и неопростива. Ако они који након крштења греше и завређују казну, и ако је њима та казна неопростива неопростива,, како онда Апостол службено исказује љубав човеку који се у Коринту покајао (2 кор 2, 8) и како изнова рађа поново пале Галате (Гал 4, 7) док се у њима не обликује Христос? Волећи, Апостол означава њихово усавршавање у Духу. Зато, ако је та реченица изречена за оне који греше након крштења, укоравамо Новацијана Новацијана који за оне који изнова греше након крштења, крштења, каже да не постижу опроштај. Исто тако ни стихови из Јев 6, 4-6 не искључују покајање грешника, већ показују да је у васељенској Цркви крштење једно, и другога нема. Павле пише Јеврејима. Он се боји да они под изговором покајања не би мислили да има по обичају Закона више крштења. Зато их подстиче да се покају, али изјављује да је обнова после крштења једна, једна, и да друге нема. Исто тврди и у Еф 4, 5: једна вера – једн једно о кршт крштењ ење. е. Павл Павле е не каже каже да је немо немогу гуће ће пока покаја јати ти се, се, ве већ ћ да је то немогуће учинити поновним крштењем. Разлика Разлика је велика: ко се каје престаје да греши, али задржава ожиљке од рана; ко се, напротив, крсти, свлачи старога човека и обнавља се, рођен је одозго по милости Духа Светог.
Хула на Духа односи се на Господа Ако Јевреји изразом „помоћу „ помоћу Велзевула Велзевула“ нису никог другог вређали до Господа, очигледно је да се израз „х ула на Духа Светог“ Светог“ односи на Господа. Господ је ову тврдњу изрекао мислећи на самог Себе. Он је „ домаћин „ домаћин куће“ куће“ – читавог космоса. Ради сигурности понављамо исту ствар: људима је својствено да жедне, да се умарају… али дела која је вршио Господ није могао извршити човек , већ ве ћ једин једино о Бог. Бог. Када Када су неки, неки, гледа гледајућ јући и та дела, дела, злост злостав авља љали ли Господ Господа а као као човека, заслужили су незнатну казну, за разлику од људи који су Божија дела приписивали приписивали ђаволу. Такви Такви негирају Свето Писмо Писмо и Бога изједначују изједначују са ђаволом, и светло називају тамом.
ПИСМО ЕПИКТЕТУ Ја мишљах да је са Никејским сабором нестала свака крива наука свих кривоверника који су икада постојали. Али сам прочитао списе које ми достави твоја побожност.
Исусово тело није истобитно са Божанством Логоса . И Оци скупљени у Никеји казаше о самом Сину, а не о телу, да је једносуштан Оцу. Тело је од Марије. Иначе би улога Марије а и сам долазак Логоса би били непотребни. Логос је узео тело које је једнако с нама . Тело није од некуд другде ушло у Дјеву, већ је Дете по природи из Ње. Није само биће Логоса пошто се изменило било обрезано, обрезано, јер је ј е непретворљиво и неизменљиво. неизменљиво. Али у телу које је јело, умарало се, било прибијено на дрво беше нетелесни Божији Логос који не може може треп трепет ети. и. Тело Тело је, је, иако иако смрт смртне не прир природ оде, е, због због Лого Логоса са који који је у њему њему,, изди издигну гнуто то изнад изнад свога свога бића. бића. Напуст Напустил ило о је природ природну ну распад распадљи љивос вост, т, обукл обукло о Логоса који надмашује човека и постало нераспадљиво. Логос није пре Марије, одувек и пре свог доласка, имао у Себи тело и душу. Логос није постао тело ради увећања Божанства, већ да би тело васкрсло . Логос није изашао из Марије да би Себе побољшао, већ да откупи људски род. Божанство не може прихватити додавање. Тројица, према томе, остаје Тројица (не (не постају четворица, како неки говоре) говоре ) и када Логос узима тело 48/136
Свети Атанасије Велики ПИСМА О ХРИСТУ И ДУХУ
од Марије. Нити је шта добило нити изгубило, већ је увек потпуно. У Тројици спознајемо једно Божанство. На тај се начин у Цркви наговештава један Бог, Отац Логоса.
Логос се није претворио у тело и кости , већ је то имао пре смрти и после васкрсења. Бог не трпи измену. Тело није Логос већ је припадало Логосу; Логос је био у телу. Логос Који је нетелесан узео је за своје и присвојила телесне властитости. Заиста, док је слуга ударао тело, Логос је као да Он трпи говорио: „Зашто ме удараш?“. удараш? “. Било је управо чудесно што је Један те исти трпео и није трпео. Трпео јер је трпело његово властито тело, а није трпео јер је Логос по прир природ оди и Бог Бог и зато зато не може може трпет трпети. и. Тело Тело је у себи себи имало имало Логоса Логоса који који по суштини није способан трпети те је отклањао телесне слабости. Оваплоћење се није догодило привидно – далеко од тога! Спаситељ је заиста и реално постао човек. У супротном је људско спасење и васкрсење само привид. Али наше спасење није привид, нити се спасло једино тело, већ је читав човек, душа и тело, спашен у самом Логосу. Рећи: „ Логос постаде тело“ тело “ (Јн 1, 14) исто је што и казати: Логос казати: Логос је постао човек. човек . Онај што из Марије изађе јесте Бог Логос , јер је назван Емануил што ће рећи с нама Бог. Бог . Сина и Логоса не раздвајамо јер знамо да је сами Логос Син кроз кога је све постало и Који нас је откупио. Логос није сишао на „човека“ који је од Марије, као што је силазио на било ког пророка , већ на посебан начин нама недокучив . Логос је ради прорицања прорицања свима осталима приступао, приступао, али је лично, лично, узевши узевши тело, тело, као човек изашао из Марије. Логос је по природи и бићу Божији Логос, а човеком поста кроз тело из Давидовог семена и Маријиног тела.
49/136
Свети Атанасије Велики О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА
- УЧЕЊЕ Христо тос с је по њему њему с једн једне е стра стране не СТВАРА СТВАРАЊЕ ЊЕ свега свега кроз кроз Христа Христа | Хрис првообразац и нацрт човека, али и целокупне творевине, видљиве видљиве и невидљиве. невидљиве. Са друге стране, Христос је у непрекидној вези са Својим Оцем и Духом. Бог се код њега често идентификује са појмом Творац; Творац; ово је кључни појам. Бог ствара човека човека по Св Својо ојојј икони икони (κατ΄ιδίαν ( κατ΄ιδίαν εικόνα) εικόνα) да би човек мога знати бића ( των όντων). όντων). Он говори о стварању света као заједничком акту Свете Тројице. Тајна обожења човека није ништа друго до одлука Тројичног Бога о животу света, или тачни тачније, је, то је испуњ испуњењ ење е плана плана Божан Божанске ске иконо икономиј мије. е. Управ Управо о то јесте јесте и срце срце теолошко теолошког г система система светог светог Атанасиј Атанасија а Великог Великог.. Тројични Тројични Бог не чини ништа у једној личности у смислу изолованости од пуноће Божанства. Божанства. Због тога је и дело Христа у икономије увек дело и Свете Тројице. Кроз и за Логоса је створено све. У Слову се налази налази почетак и извор извор поретка јединства јединства света. У том јединству јединству и устројс устројсву ву открив открива а се Бог. Бог. Он одлуч одлучно но одбац одбацује ује стоичк стоичку у предст предству ву о семени семеним м логосима ( λόγοι λόγοι σπερματικοί ). ).
Циљ стварања човека и творевине стоји у тесној вези са искупљењем и сједињењем свих и свега у Христу, а по узору сличности са Прволиком. Из разлога сличности са Богом, човек је могао и имао познање вечности. вечности. Остварење те везе настаје кроз Христа. Он је Тај Који је од почетка човеку давао силу, крепио га је и усмеравао ка исправном богопознању. Ово се дешавало и било је могуће пошто су човекова чула била покорена од стране духа и ума. Тачније, човек човек је обједи обједиња њава вао о све своје своје силе силе,, умне умне и физи физичке чке.. Слобо Слобода дан н од страс страсти ти созерцавао је кроз и у Логосу и преко Логоса Оца. Међутим, Атанасије веома често указује на још једну чињеницу а то је знање Оца. Смисао богопознања у тесној је вези са познањем Оца. Свакако, мост којим се стиже до Оца је Христос. Из разлога несличности природа – Божанска нетварна и људска тварна – Бог је из предострожности одредио човеку једну меру или, по светом Атанасију, закон преко кога би се човек вежбао у врлини и добру. Бог и успоставља закон да не би човек залутао у област небића. Смрт не значи просто прекид живота већ боравак (трајање) ( трајање) у њој.
Стварање човека | У стварању човек свети Атанасије види два момента ( логичка а не хронолошка): хронолошка): стварање (човекове природе) природе) ни из чега и њено помазање образом Божијим. Човек се у самом стварању помазује Духом. „ Дах „ Дах живота“ живота“, Који је Бог удахнуо у Адама, не беше душа, него Дух Свети животворни. Међутим, благодат и дар Духа беху дати првом човеку споља. Због тога тога је чове човек к и мога могао о да их изгуби губи.. У гре грехопа опаду чов ове ек се одв одврат ратио од сагледавања Бога. Раздвојиле су се природа и благодат. Ум, душа, чула | Област греха крије се у људској души. Ту се води битка за добро или зло. „Када душа свуче са себе сваку нечистоту греха у кога се обукла, држећи се κατ΄ εικόνα, εικόνα, може видети као у огледалу Икону Очеву, Логоса чија је икона душа.“ У души се крије орган боговиђења и богопознања, али и богоотпадништва. Душа оживљава тело изнутра а не споља. Душа је у извесној предности у односу на тело: разумна је и логосна али и самокрећућа тако да не престаје да се креће ни после смрти човекове. Чула су потчињена уму и души. Ум је судија и контролор чулима. Порекло зла | Зло је своје порекло добило у корену човекове слободе. Не постоји истински већ потиче из небића. Човек је створен као слободно биће и са задатком да се креће. Није могуће да престане кретање, пошто је по природи крећући – покретан (ευκίνητος ( ευκίνητος). ). Ако се и окрене од добра, ни тада ово кретање неће прес рестати тати.. Ако се не креће реће ка врли рлини тада ће истин тину тра тражити у непо непост стој ојећ ећем ем;; упот употре реби биће ће свој своје е спос способ обно ност сти и за изми измишљ шљањ ање е ужи ужива вања ња ( хедонизам) хедонизам ). Извор зла састоји се у кретању бића према стању богоотпадништва. 50/136
Свети Атанасије Велики УЧЕЊЕ
Падом м чове човек к је поре поред д зано заноса са своји својим м тело телом м и чули чулима ма Свет Свет идол идола а | Падо прона пронашао шао и други други објек објекат ат свога свога обожа обожава вања ња – идоли идоли.. Они поста постају ју замен замена а за правог Бога. Идоли не стварају зло нити ремете вољу Божију, него зло ствара човек измишљајући идоле. Стога је идолатрија један облик тешке болести. ништа друго друго него него обнав обнавља љање ње κατ΄ εικόνα преко ОВАПЛОЋЕЊЕ није ништа Логоса Очевог. Кроз ово обнављање људски род је оспособљен за богопознање. Атанасије инсистира на ипостасном јединству Логоса и људске природе. Ово обнав обнавља љање ње не треба треба схва схватит тити и у смислу смислу враћањ враћања а у првоби првобитну тну реално реалност ст ве већ ћ управо као једини могући начин комуникације са Богом и спасења у Њему. Стога Атанасије с правом тврди да је ово обнављање могуће једино Икони Божијој Спаситељу нашем Исусу Христу. Логос је живео као човек, а као Бог оживљавао све. Због овога, Он није био у нечистом телу нити је трпео, већ је освећивао тело. Познато учење јелинске философије о боравку Логоса унутар творевине, Атанасије вешто преноси на хришћански терен. Ономе који верује и признаје да се Логос Божији налази у свему и да се све од Њега просвећује и покреће, неће бити несхватљиво да се и једно људско тело ( Христово ( Христово)) креће и просветљује од Њега.
Искупљење | Тринитарно питање о рођењу једносушности Сина Божијег за њега првенствено има христолошки и сотириолошки карактер: не ради се о питању умозрења, него о питању живог религиозног опита. Једино оваплоћење Једин Јединоро ородно дног г може може бити бити спасон спасоносн осно. о. Он смисао смисао спасењ спасења а види види у сједи сједињењ њењу у твар тв арне не чове човеча чанс нске ке прир природ оде е са Бого Богом. м. То је могу могућ ће само само укол уколик ико о се Бог Бог овап ов апло лоти тио о и пост постао ао чове човек. к. Спас Спасењ ење е је обожење (Θέωσις) Θέωσις). Он пола олази од наглашеног и одлучног противстављања Бога и твари – једино Богу припада стварно биће. Ипак, творевина постоји и у свом настанку не само да је примила биће, него и благо биће – истрајну постојаност и усаглашеност. То је могуће кроз причесност Богу причесност Богу Слову Који пребива у свету. Искупљење представља завршетак и васпостављање стварања. Стога је оно дело ело Слов ова а. Међути утим, у њем ему у се даје даје више од прост ростог ог пов овра ратк тка а у првост првоствор ворено ено стање стање.. Творев Творевина ина је прими примила ла конач коначну ну постој постојано аност ст кроз кроз „ тело Бога“. Бога“.
Три разлога крсне смрти: 1) Господ је дошао да победи ђавола, 2) да очисти ваздух (творевину ( творевину ) и 3) да нам отвори пут у небо. Због тога је требало да умре умре на крсту, крсту, јер само умирућ умирући и на крсту умире умире у ваздуху . Делима је јасно показао да је Син Божији. Међутим, његова ипостас остаје невидљива за људски род, стога Атанасије говори о „делима творевине“ као знаку Његовог присуства у њој. „Као каквим великим печатом, тако је Господ утиснуо себе у творевину.“ Син Син Божи Божији ји је страд страдао ао човеча човечанст нством вом пошто пошто Божан Божанска ска природ природа а не може може да страда. Ипак Логос је претрпео као човек али и као Логос, пошто Логос држаше у себи људско тело. Васкрсење | Да би смрт заиста била уништена у корену требало је да сам Бог Бог уђе уђе у тело тело пошт пошто о и проп пропад адљи љиво вост ст и трул трулеж ежно ност ст нису нису ва ван н тела тела.. Да је Спаситељ био ван тела и тада би смрт била побеђена, али би трулеж и даље борав боравил ила а у телу. телу. Смрт Смрт се мимо мимо тела тела не може може јавити јавити.. Благо Благода даћу ћу ва васк скрсе рсења ња преста престала ла је и исчез исчезла ла трулеж трулежнос ност. т. Умирем Умиремо о само само ради ради телесн телесног, ог, природ природног ног дељења, као и по времену које је свакоме одређено од Бога да би и задобили васкрсење. Христос је васкрснувши победио смрт и понео са Собом и знаке те победе: нетрулежност (нераспадивост ) и нестрадалност . Благословом Свога васкрсења учинио је да васкрсне људски род. Тиме нас је Логос све обукао у нетрулеж нетрулежност. ност. Смрт, која још увек увек царује, царује, нема, нема, по речима речима светите светитеља, ља, више више такву моћ и власт над људима из разлога Логосовог боравка у телу. Када је Спаситељ васкрсао васкрсао тело, више не постоји страх од смрти.
51/136
Свети Атанасије Велики О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА
христоло тологи гији ји тако и у Уче чеш шће чов овек ека а у Духу уху Свето етом | Као и у хри пнев пневма мато толо логи гији ји Атан Атанас асиј ије е пола полази зи од чиње чињени нице це спас спасењ ења а које које се оств оствар аруј ује е онолико колико учествујемо у Духу Светоме. Благодарећи Светом Духу могућ је сусрет сусрет измеђ између у Бога Бога и тв творе ореви вине. не. Живот Живот у Духу Духу Св Свето етом м јесте јесте свеопш свеопшти ти циљ хришћанина. Наше учешће у Духу није етичке природе. Овде је Дух у улози обожења верних. Црква и Дух су и код Атанасија у нераскидивој вези, стога је потребно потребно да и Дух Свети буде нестворен. нестворен. По Атанаси Атанасијевом јевом мишљењу, мишљењу, силом Духа одлуке Божије и даље делују, остварују се у нашој реалности. Његовим дејством Бог општи са створеним светом. Кроз причешће је једино могуће, али Духом Светим, да створена бића учествују у животу Творца.
Жељко Ђурић, јереј
52/136
Свети Кирило Александријски О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА ЈЕДИНОРОДНОГА
Свети Кирило Александријски Александријски (375-444)
О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА Неки Неки су гово говори рили ли да се Лого Логос с поја појави вио о из Бога Бога као као чове човек к али али се нису нису усудили да јасно кажу да је носио тело из Марије Дјеве. Тиме само измишљају привид Тајне. Неки се опет изговарају како их је срам што се чини да се клањамо човеку. Неки о Богу Логосу говоре да је настао тек оваплоћењем. Постоје и они који говоре да је Логос из Бога неипостатичан. Други мисле да се Јединородни заиста очовечио, очовечио, верују да се родио у телу, али оно није било прожето разумном душом, душом, нити је имало имало ум какав какав ми имамо. имамо. Неки Неки упорн упорно о истич истичу у да је Емануи Емануил л састављен састављен и од Божијег Логоса и од разумне душе и тела, тј. од пуног човештва. Међутим, они једнога Христа раздељују на два. Тврде да је један онај потпуни човек који се родио од Дјеве, а други Логос од Бога Оца. Ми смо у додирљивим и видљивим телима и подложни смо распадању. Према томе, ако Логос није постао тело у ономе у чему је Сам трпео кушање, не може помоћи искушаванима. Сенка не може ни на који начин да умре . Како би онда Отац васкрсао Христа који је сенка и привид и није везан ланцима смрти? Ако Христос није постао човек, није ни у телу узишао Богу Оцу на небеса. Онда се неће ни с небеса вратити једнак нама, тј. као човек и у телу. Неки сматрају да се Логос рођен од Бога, стиди рођења од Пресвете Дјеве и да не цени нашу природу. Међутим, Творац свега и милосрђем богати Логос Божији Себе је унизио ради нас. Противници, пак, истичу да за Јединородног не треба везивати порођајне мук муке и рођ рођење од жене. не. Радије дије треб реба мисли слити да се при природа рода Логос огоса а претворила у ово пропадљиво тело саздано од земље. Они замишљају промену код Онога Који не познаје промену. Међутим, једино створена природа која у времену времену долази у постојање постојање подлеже подлеже промени. промени. Оно што заиста има почетак почетак постојања самим тим мора на неки начин у себи имати клицу променљивости. Бог који је изнад сваке спознајне моћи поседује постојаност која је слободна и јача од настанка и распадања. Неки кривотворе лепоту истине маштајући како Јединородни не постоји уистину и како није у засебној ипостаси, него да је напросто реч, и то реч која постоји једино као Божија реч. Кажу да је Исус био светији од светих, али да уопште није био Бог. Међутим, Међутим, нико не може спознати шта је Отац ако умом не прихвати да Син постоји и да је рођен. Исто тако, не може се схватити шта је Син осим да се јасно прихвати да је Отац родио . Ако је рођење родило оно што нема постојаности или уопште не постоји, значи да је једнако ништавилу, тј. у потпуности је ништа. Бог ће према томе бити Отац ништавила. Како Бог може бити љубав ако је за нас дао Сина који нема постојање? Онда за нас није ништа ни дао. Зар Зар нам нам Божа Божанс нска ка реч реч (=Писмо) =Писмо) није није посв посвед едоч очил ила а да Син Син пост постој оји и „ у Божијем обличју “ (Фил 2, 6). Зар не каже да је „ икона“ икона“ (Кол 1, 15) Онога Ко Га је роди родио? о? Ако Ако слик слика а није није ипос ипоста тати тичн чна а и ако ако се обли обличј чје е не узме узме у влас власти тито том м постој постојањ ању, у, дотичн дотични и ће из нужнос нужности ти размиш размишља љања ња морати морати да допуст допусти и да је неипостатичан и Онај чије је обличје. Христос сам сведочи да ко је видео Њега видео је Оца и да су Они једно. Под условом да Логос не постоји реално, и сам Отац долази у погибао, јер у Себи поседује ништавило и поима се као да постоји у ономе што је ништавило. Свако ће се с правом чудити на који је начин Отац створио бића у Сину Који нема постојање. Упор Упорно но тв тврд рдим имо о да се Ов Овап апло лоће ћење њем м дого догоди дио о неис неиска каза зан н саст састан анак ак и сабирање неједнаких и различитих природа. Ипак исповедамо једнога Христа, 53/136
Свети Атанасије Велики О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА
Господа и Сина Који је у реалности и мисли истовремено Бог и човек . Оно што надилази ум не ставља се под истраживање до врхунца. Неки се питају како Христос може бити један ако је састављен од Божанске и човечије природе које су међусобно супротстављене. Сви се морамо сложити да се и целовит човек састоји од душе и тела који су међусобно разнородни, разнородни, а ни један од њих засебно није пуни човек. Поједини лудују како нам је једино био потребан долазак Јединородног. Па када је хтео да Га виде становници земље Он је обукао „пут“ налик нашој, јер Божанство није видљиво по својој природи. Има и оних који кажу да је тело што се сјед сједин инил ило о с Лого Логосо сом м лише лишено но разу разумн мне е душе душе.. Они Они Лого Логоса са заод заодев евај ају у само само таквим телом које има животне и осећајне кретње. Али делатност ума и душе додељују једино Јединородном. Јед Једин инор ород одни ни је пост поста ао цело целови вити ти чове човек к да би наше наше зема земаљс љско ко тело тело ослободио распадљивости. Сам је саздао Своју људску душу и учинио је ја јачо чом м од грех греха а јер јер ју је какв каквом ом бојо бојом м изну изнутр тра а обој обојио ио чв чврс рсто тоћо ћом м и непомешаношћу властите природе . Пошто је тело постало тело Логоса Који све оживљава, оно надилази снагу смрти и распадања. Исто мисли и о души. Уколико је постала душа Онога Који не зна шта је грех, унапред има чврсту и непроменљиву постојаност у свим добрима. Христос је први човек који није учинио грех. Телесну нераспадљивост, сталност и Божанску чврстоћу као удео по милости дароваће целом људском роду. Ми кажемо да се цео Логос сјединио са целим човеком. Заиста је био гладан, подносио страх, бојазан, тугу и смрт на крсту. Властитим телом је платио за тело свих. Своју је душу учинио откупом душе свих, макар је опет оживео, јер је као Бог по природи живот. Тело које је по природи распадљиво оживело је будући сједињено с нераспадљивим Логосом. Божанска душа којој је у удео дано сједињење с Логосом сишла је у подземље. Начин сједињења је заиста дубок, неизрецив и неразговетан за наше мисли. То је дубока тајна која надвисује разум који је у нама поштује једноставном једноставном вером. Јединородни је живот Који је произашао из Бога Оца, Који замишљамо и Који јесте засебна Ипостас. Он се није само огрнуо телом без разумне душе, већ се уистину родио од жене. Један Христос, Господ и Син није саздан само од Божанства и тела, него је несхватљиво из двога савршенога – из човештва и Божанства – сједињен као један те исти. Кога је, према томе, родила Света Дјева: човека или Логоса који је од Бога? Управо је у томе заблуда и грех, јер не нити га разд раздва ваја јати ти на чове човека ка и на Бога Бога Лого Логоса са.. смемо смемо делити делити Емануила Емануила нити Немо Немојм јмо о Ем Еман ануи уила ла зами замишљ шљат ати и двоо двоосо собн бно. о. Ипак Ипак треб треба а знат знати и да ум мотр мотри и одређену разлику међу природама, јер Божанство и човештво нису никако једно те исто. Логос се спустио у човештво и сам себе унизио у оно што није био, али не да би остао у понижењу, понижењу, већ да се поверује да је Бог и онда када се очитовао у нашем лику на земљи. Логос није пребивао у човеку него је сам постао човек по природи. Онај Који је пре векова и вечно Син јер је произашао од Бога, на који је начин постављен за Сина Божијег као да је примио почетак постојања, јер је сам рекао о Себи: „Господ „Господ ми рече: Ти си Син Мој, Ја Те данас родих “ (Пс 2, 7)? Међутим, „ данас“ данас “ нам не назначује минуло време, него увек оно које је садашње.
Сматрам да не треба ни Божијег Логоса после сједињења с телом скроз скроз осл ослобо ободит дити и онога онога што је људск људско, о, нити нити треба треба лишит лишити и Божанс Божанске ке славе људско када се проматра и о њему говори у Христу . Јединородност је постала својствена људској природи у Христу снагом сједињења с Логосом кроз сједи сједиње њење ње Овапл Оваплоће оћење њем. м. Будући Будући да је природ природа а Логоса Логоса узела узела човешт човештво, во, оно више више неће неће бити бити голо. голо. Будућ Будући и да је Христ Христос ос првина првина створе створења ња преобр преображ ажено еног г посвећењем за Бога, сам се пре осталих показао као рођен од Духа. Тиме је надишао здруживање мужа и жене. Ипак, природу није осудио као нечисту, већ брак остаје частан . Крститељ је говорио о човеку који није ни поштован ни узвишен. Ипак је казао да Он крсти огњем и Духом. Крштенима не улива као 54/136
Свети Кирило Александријски О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА ЈЕДИНОРОДНОГА
слуга туђег духа, већ као Бог по природи с највишом моћи Духа из Себе који му је влас властит тит.. Кроз Кроз Њега Њега се у нама нама облик обликује ује Божанс Божанска ка икона икона.. Удеоништвом у Духу Светом преображавамо се у Божанску икону, у Христа Исуса . Како, дакле, може у прошлости бити исти Онај Који још није прихватио рођење по телу? Може, јер је Логос био у почетку ( почетку (εν αρχή) αρχή) пошто је произашао из ве вечн чног ог и непр непром омен енљи љиво вог г Бога Бога Оца, Оца, Он је у влас власти тито тојј прир природ оди и ве веча чан н и непроменљив. Бог Отац је помазао Оваплоћеног ради послања у свет . Само је зато, зато, и ни због због чега чега другог другог,, назва назван н Христом . Логос је поднео смрт због смртности свога тела. О Ономе Који је из Јесејевог корена, Давидовог Давидовог потомства, по телу од жене, с нама као човек под законом, а као Бог изнад закона, те због нас нас и са нама нама ме међу ђу мртв мртвим има, а, по Себи Себи живо живото тода давн вни и Живо Живот, т, ве веру рује јемо мо да је уистину Син Божији: Људско не лишавамо Божанства, нити Логоса разодевамо човештва после неизрецивог сједињења.
Ј Е Д А Н Ј Е Х Р И С Т О С Јединородни као Бог беше савечан Оцу Који Га је родио. По природи се из Њега неизрециво неизрециво родио. Јединородни Божији Логос Бог је, и по природи од Бога. Ипак је постао човек, али се није преобразио у „пут“, нити подлегао мешању. Логос се заправо крајње понизио. Логос је као Бог хтео тело које је подложно смрти и греху, и учинити га јачим од смрти и греха и вратити га на почетак. али не како како неки неки мисл мисле е без без душе душе,, ве већ ћ прожето Учини Учинио о га је власти властитим тим, али разумном душом. Логос се покорио рођењу какво је наше, али је остао и што је био. Чудесно се родио по телу од жене. Будући да је по природи Бог, није се, јер је невидљив и бестелесан, могао на земљи другачије показати онима који су на земљи, осим у нашем лику. Логос је просудио да једино када се оваплоти може у Себи нашу природу природу учинити учинити украшено украшеном м достојанс достојанствим твима а Божанства Божанства.. Једнако Једнако тврдимо да је Света Дјева Богородица. Према томе, уз појам оваплоћења оваплоћења иде и све што због оваплоћења оваплоћења здешава Онога који је драговољно прихватио понижење. понижење. То је зацело глад и умор. Не би могао бити гладан Онај који је храна и живот за све да није претходно учинио својим тело које је по природи гладно и умара се. Да се није оваплотио никада не би могао да претрпи крст и страдање. Логос није допустио да тело остане смртно нити под распадљивошћу, већ га је заправо као тело нераспадљивога Бога, тј. као властито и своје уздигао изнад смрти и распадљивости.
Христос је у свему сличан нама : кроз рођење од жене и пребивање у телу Онога Који је по властитој природи невидљив, силаском кроз Оваплоћење до нас Онога Који је у највишим називима, понижењем у човештво Онога Који се уздиже на највише престоле, и тиме што се Онај Који је по природи Господар спустио под ропске мере. Уза све то „Реч „ Реч беше Бог“ Бог “ (Јн 1, 1). Бог Отац родио је из Себе Сина једним рађањем. Ипак му се свидело да Њиме спаси људски род кроз Оваплоћење. Оно се по нужности збива рађањем од жене. Тим Логос рођен од Бога сличношћу са нама осуди у удовима закон тела греха, и Онај Који не позна смрт сличном смрћу обеснажи смрт . Према томе, нужно се телесно родио Онај Који Који јест јесте е и Који Који пост постоји оји.. Син Син је наше наше узео узео за своје своје да би смо смо ми који који смо смо распадљиви и уништиви остали у Њему. Поседовао је оно што нама припада да би и ми имали оно што је Његово. То што је Логос постао постао тело укључуј укључује е уништењ уништење е и укидање укидање онога што се догодило људској природи због проклетства и казне. Зато што се неисказиво и неизрециво сјединило с Логосом, тело је постало свето и животворно и пуно делотворне снаге која приличи Богу. Невидљиви је видљив по телу. Логос није пристао да узме тело посредством брака, него од Свете Дјеве која је без 55/136
Свети Атанасије Велики О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА
брачног искуства зачела од Духа пошто ју је осенила Божија сила. Сам је Син рађајући се телом први зачет од Духа Светог. То је због тога да би до нас као каквим путем дошла милост уколико духовни препород не стекнемо „ од крви нити од воље телесне нити воље мужевљеве “ (Јн 1, 13), већ од Бога кроз Духа. Поседујући духовну сличност с Оним Који је по природи заиста Син, Бога зовемо Оцем. Ми смо смо земљ земљан ани и јер јер је земљ земља ани Адам Адам на нас нас прен пренео ео проклетство Кроз њу се тако такође ђе ушуњ ушуњао ао закон који се нала налази зи у распадљивости . Кроз закон греха греха који удовима нашег тела. Али смо постали небесни јер смо дар добили кроз Христа Који је Бог по природи. Јед Једин инор ород одни ни је по при природи роди са нама нама несл несли ичан. чан. Каже Кажемо мо,, пак, пак, да се уприличио поставши што и ми кроз рођење какво је наше иако је оно код Њега чудесно. Бог се оваплотио, а вером треба признати да је тело што га је са Собом сјединио обдарио разумном душом. Он се једино зато назива Христом јер је помазан . Таква имена код именованих назначавају одређена послања. Називи части заједнички су Оцу и Сину и Духу Светом . Име Христос као и сама реалност, тј. помазање дошло је Јединородном с облицима понижења. Онима који то име чују доноси јасну представу о Оваплоћењу. Али ако не разматрамо саму саму чиње чињени ницу цу теле телесн сног ог ов овап апло лоће ћења ња,, него него глед гледам амо о Једи Једино норо родн дног ог Лого Логоса са Божи Божије јег г док док је још још изва изван н ме мера ра пони пониже жења ња,, сасв сасвим им је лудо лудост ст непо непома маза зано нога га називати Христом. Јединородни је постао посвећен са нама када је постао што и ми. Једном Христу припада све што је Бога долично, а уз то и што је људско. Једном те истом припада вечно бити и постојати, и у задњим се временима родити по телу. Остајући у частима Господа као властит поседује лик роба. Зато је Бога назвао својим Оцем. Логос је као Бог животворан, али се ипак каже да Га Отац оживљује уколико се појавио као човек . Једно је и различито Божанство и човештво по разлозима који су унутра у једноме и другоме. Али се на јединствен начин и несхватљиво за разум у Христу састају у јединс Начин н сјед сједињ ињењ ења а сасв сасви им је јединстве твено ности сти без смешан смешаност ости и. Начи несхв несхватљ атљив ив.. Када Када Га после после сједи сједиње њења ња с телом телом неко неко нази назива ва Једин Јединоро ородни дним м и Богом од Бога, не мисли се да је без тела или човештва. Исто тако, ако се назове човеком не укида се да је Бог и Господ. Један је Господ Исус Христос и кроз Њега је све дошло у постојање. Оно што није по природи него је спољашње, додато и од другога дато, не припада ономе који добија него заправо ономе који дели и поклања. Како је могао да каже „ Ја сам Истина“ Истина“ (Јн 14, 6) ако на Њему ништа није истинито? Уопште му се ништа не може додати када се проматра као Бог, иако се догодило да је и Он примао због ограниченог човештва. Емануил је као човек млађи, али је као Бог био пре свих векова. Њему по човештву припада новост, а вечност по Божанству. Логос се никако не може посвећивати, јер је Бог и свет по природи. Посвећује се једино човек кога је Логос узео посредством повезаности. Јединородни је постао човек, не да би остао у границама понижења, него да с њиме прихвати оно што га прати, те се и на тај начин спозна да је Бог. Одлучио је да у Себи прослави људску природу учинивши је удеоником светих и Божанских части. Није Божији Логос, док је још био неодевен и без тела на мерама мерама понижења понижења,, поста постао о наш наш узор, узор, него него у данима данима свога свога тела тела.. Тада Тада је без приговора могао служити мерама људске природе: уздизати молитву, ронити сузе, показати да јој треба Спаситељ, те научити послушност макар је и Син. нити две две међусо међусобно бно одвоје одвојене не Не см сме е се дели делити ти на две две личн личнос ости ти нити ипостаси Син који је један. То је Логос који се за нас оваплотио. Зато кажемо да Сину припада све: речи и дела, Божанско и људско. Као што кажемо да је тело поста постало ло тело тело Овапло Оваплоћен ћенога ога,, тако тако су телесн телесне е слабос слабости ти такође такође Његов Његове е ради ради примања у посед због оваплоћења и начина сједињења. Јединородни на Себи 56/136
Свети Кирило Александријски О ОВАПЛОЋЕЊУ ЈЕДИНОРОДНОГА ЈЕДИНОРОДНОГА
показује Очеву славу иако је постао човек. Логос је због оваплоћења допустио властитој „пути“ да се развија по законима своје природе. Сасвим је људски напредовати у доби и мудрости. Логосу нимало не би било тешко да у одојчету покаж покаже е чуде чудесну сну мудрос мудрост. т. Али Али тај подухв подухват ат не би био у склад складу у са зако законим нима а оваплоћења. Тајна се, наиме, збила без буке. Логос је дакле допустио да кроз Оваплоћење и ради њега остану на снази одредбе људске природе . Ми запра заправо во осим осим овапло оваплоћен ћеног ог не замиш замишља љамо мо друго другог г Сина. Сина. Он је Своје Своје властито тело приказао као откупнину за живот свих људи. Људску природу је преобликовао у оно што је била на почетку. Логос је живео и онда када је Њего Његово во Свет Свето о тело тело куша кушало ло см смрт рт,, да би снаг снага а Васк Васкрс рсењ ења, а, пошт пошто о се надвлада смрт и укине распадљивост, допрла до целог људског рода . Будући да је Онај Који не може трепети јер је по природи Бог, хтео да трпи зарад спасења, спасења, омотао се телом које подлеже патњи. Учинио Учинио га је Својим да би и трпљење било Његово. Начин оваплоћења Му је допустио да може без приговора пригрлити патње у телу, али не трпети у Божанству. Према томе, Онај Који је телом био слаб јер је био човек, оживео је Божијом моћи, која нипошто није нечија туђа већ је у Њему. Бог беше у телу. Ипак се каже да Га је Отац васкрсао. Ми, пак, кажемо да је Син Очева животворна снага и да блиста частима Онога Који Га је родио и када је постао тело. Сам ће наступити као властити сведок говорећи: „као „као што Отац оживљује оне које хоће, тако и Син оживљује оне које хоће“ хоће“ (Јн 5, 21). Јединородни у властитој природи не може ништа трпети. Будући да је као Бог нетелесан, скроз се налази изван трпљења. Међутим, по Његовој речи, Отац му је припремио тело. Зато је и дошао утеловљен да би изврш извршио ио Његов Његову у вољу. вољу. То беше беше откупљење кроз драгоцени Крст и поновно возглављење свега. Он има Божанску пуноћу и у понижењу какво је наше. У пониж понижењу ењу поседу поседује је узви узвишен шеност ост.. Пошто Пошто је Једино Јединород родни ни поста постао о човек човек,, патња патња припада Њему и ником другом. Ипак је као Бог остао неподложан муци. Логос је такође назван последњи Адам јер је телом постао од Адама и нови нови је почета почетак к за земаљ земаљск ске е станов становник нике. е. У Логосу Логосу се људск људска а природ природа а кроз кроз васкрсење од мртвих, посвећењем и нераспадљивошћу преобразила у нови живот. Тело није могло да постне животодавно, јер је по властитој природи подвргнуто распадању, осим да постане властито тело Логоса Који оживљује. Пошто је Логос Бог, и у Своје тело је унео Своју моћ и деловање, а са телом се сједин сјединио ио и учинио учинио га влас властит титим: им: непоме непомеша шано но и непром непромењ ењено ено,, на начи начин н који који једино Он зна. Дакле, ми верујемо да постоји један Син Бога Оца, те да је наш Господ Исус Христос у једној личности . Пре свега века и времена родио се као Логос Божански од Бога и Оца. Исти се у последњим временима родио од жене у телу. Њему приписује приписујемо мо особине особине достојне достојне Бога и људи. људи. Кажемо Кажемо да Њему припада припада рођење по телу и мука на крсту. Својим је учинио све особине властитог тела. Ипак је у природи Божанства остао нестрадалан.
57/136
Свети Атанасије Велики УЧЕЊЕ
-УЧЕЊЕУ свом богословском исповедању свети Кирило свагда исходи из Писма и учења Отаца. Он веома реско наглашава ограниченост нашег разума, изводећи закључак да је неопходно ослањати се на директно сведочанство Речи Божије. Истовремено, он не придаје нарочити значај логичком ковању појмова који се користе користе за одређива одређивање ње истина вере. У томе је била била његова његова слабост, слабост, која га је толико ометала у борби са несторијанством. несторијанством. За човека човека је недостижн недостижно о и неспозна неспознатљив тљиво о не само Божанст Божанствено вено биће, него и тајне Божије воље. Ка познању Бога се може усходити у извесној мери само кроз разматрање Божијих дела. Нама је спознање о Богу доступно само у сенкама и загонеткама. У самом Писму истина се открива прикривено: због тога без благода благодатне тне помоћи помоћи и озарења озарења није могуће могуће правилн правилно о разумева разумевање ње Писма. Писма. Изван граница наше тварне ограничености води нас вера, а не истраживање. Без просвећења Духом није могуће прићи познању истине. Знање о Богу јесте умозрење и сагледавање, сагледавање , за разли разлику ку од споља спољашње шњег г знањ знања. а. Наше Наше сада садашње шње знање јесте несавршено знање, „делимично знање“, премда не престаје да буде истин истинито ито и правов правоваљ аљано ано,, будућ будући и да и у малом малом знању знању просиј просијав ава а целови целовита та и неповређена красота истине. У будућем животу ће бити скинута та непунота и прик прикри риве вено ност ст.. Знањ Знању у које које стич стичем емо о кроз кроз испи испити тива вање ње и расу расуђи ђива вање ње он претпо претпоста ставља вља знањ знање е ( гносис) гносис) кроз кроз опит опит духо духовн вног ог живо живота та у Хрис Христу ту.. Он је умногоме близак Кападокијцима, а нарочито светом Григорију Богослову.
Тројично богословље | Пуно познање о Богу састоји се не само у знању да Бог јесте, него и у знању „да је он Отац, ( као и у знању тога) тога ) Чији је Отац, укључујући очигледно и Светога Духа“. Највише знање о Богу које нам је открио Христо Христос с састо састоји ји се у објав објављи љива вању њу Очево Очевог г имена имена и у привођ привођењу ењу ка схват схватањ ању у Тројичне тајне. Име Отац много боље одговара Богу, него име Бог. Свети Кирило се у мног многом оме е осл ослања на светог етог Атанас насија. ја. Иду Идући за Кападоки докијц јци има у тринитарном богословљу, он јасно разликује појам суштине (или природе), природе), са једне, и ипостаси, са друге стране. Тројична имена указују на стварну разлику, на особености ипостасног постојања. Тројичне ипостаси су различите по бићу: свака постоји по своме и јесте то што јесте – једносушне су. Та једносушност не озна означа чава ва само само неко неко изву извуче чено но једи јединс нств тво о или или исто истове ветн тнос ост т прир природ оде, е, него него и савршено међусобно проницање и узајамно „општење“. Због тога се у сваком Лицу Лицу свак свако о Лице Лице целосн целосно о позна познаје: је: при при свој свој особен особеност ости и свога свога постој постојањ ања а они „сушта „суштаств ствено ено преби пребива вају ју једно једно у другом другоме“. е“. У Св Свето етојј Тројиц Тројици и не постој постоје е друге друге разлике осим ипостасних. Јединство Јединство Божанске природе и живота се пројављује у савршеном јединству Божије воље и Божанских дејстава. Недокучиво Тројично јединство Божанског бића налази савршени одраз и подобије у Цркви. Ми се кроз Евхаристи Евхаристију ју суштинск суштински и сједињује сједињујемо мо у јединств јединству у тела Христово Христовог, г, премда премда свако остаје самим собом „у својим границама и ипостаси“ и „одељен један од другог душом и телом у особеној личности“... Ми постајемо „сателесни“ један другоме и сателесни Христу Који пребива у нама кроз Своје тело. Дакле, „ми смо сви једно у Оцу и Сину и Светом Духу – једно по истоветности својстава, по јед једно нооб обра разн знос ости ти у рели религи гији ји,, по општ општењ ењу у са свет светим им тело телом м Хрис Христо тови вим м и по општењу са једним и Светим Духом“. И поред све непуноте подобија, Црква пројављује неки најбољи образ Божанственог јединства. Оца називамо такође и Начелом и Извором, Извором, будући да је Он корен и извор Божанства (назив (назив извора при томе значи само „биће из кога“ ). Сва ипостасна својства и односи треба да се замишљају као вечни и непроменљиви. Између Божанства и Очинства Прве Ипостаси нема никаквог размака: вечност Очинства означава вечност неизрецивог Божанственог рађања, тј. вечност Синовства. Он свагда постоји у Њему као Његово Слово, Премудрост, Сила, Обрис, Одблесак и Образ... Последњим одређењима (који су својствени апостолу и који је волео свети Атанасије), свети Кирило придаје нарочито значење. Као образ, одблесак и „обрис“ Очеве Ипостаси Син је неодељив од Онога чији је одблесак. „Сам се у 58/136
Свети Кирило Александријски УЧЕЊЕ
Оцу Оцу нала налази зи прир природ одно но“. “. Без Без савр саврше шене не исто истове ветн тнос ости ти својс својста тава ва не би било било тачности у одражавању и осликавању. осликавању. Рођење је акт природе, а не дејство воље: у томе је разлика између рођења и стварања. Сина пребива у „наручју Очевом“. Једносушност за свет светог ог Кири Кирила ла не знач значи и само само једи јединс нств тво о свој својст став ава, а, него его савршено и нераздељиво јединство живота. живота. Код светог Кирила нема савршене једно једнообр образ азнос ности ти у трини тринитар тарној ној термин терминол ологи огији: ји: кроз кроз потоњу потоњу капа кападок докијс ијски ки употребу речи често избија пређашња – никејска и Атанасијева. Син Син је, је, заје заједн дно о са Оцем Оцем и Духо Духом, м, Твор Творац ац и Пром Промис исли лите тељ љ свет света а. У стваралачкој стваралачкој делатности Сина нема никакве службене улоге или потчињености. Напро Напроти тив, в, у њој се огледа огледа Његов Његово о господ господств ство о над свим. свим. „Буду „Будући ћи Живот Живот по природи, Он многообразно суштаствима дарује биће, живот и кретање“. Све што постоји има живот у Слову Које одржава све што је кроз Њега саздано. Оно „као да им на вештачки начин устројава вечност“. Стварање је непостижно дејство Божије воље, а стваралачка сила припада једино Богу. Будући да твар има свој почетак, мора имати и свој крај. Од те природне непостојаности њу чова само благост Божија. Та размишљања светог Кирила много подсећају на учење светог Атанаси Атанасија ја у његовој његовој беседи беседи „О Оваплоћ Оваплоћењу“ ењу“.. И он као и Атанаси Атанасије је оповргав оповргава а филоновске филоновске представе о Логосу као „посреднику“. „посреднику“. Учењ Учење е о Свето свети и Кири Кирило ло је разв развио ио прил прилич ично но подр подроб обно но.. Светом м Духу Духу свет Руковођен полемичким мотивима он се задржава и на доказима о Божанствености Духа. Дух Свети је од Бога и сам јесте Бог. Једносушан Оцу и Сину. Он има „суштину која све премашује“. Он је Бог од Бога, „самопремудрост и самосила“. Због тога нас Он сједињује са Божанском природом. Усељавајући се у нас, Он нас по причешћу чини храмовима храмовима Божијим и боговима по благодати. Он је пунота свих добара и источник свеколике доброте. Дух Свети исходи од Оца: начин тог исхођењ ођења а нама није није отк открив ривен. ен. Исход сходећ ећи и од Оца, ца, Дух Свети ети суштаствено пребива у Њему, будући да исходи „нераздељиво и нераскидиво“, и будући да је „сопствени“ Дух Оца. Због савршене и нераздељиве једносуштности Свете Тројице, Дух Свети је „сопствен“ и Сину: Он је „са Њим суштаствено суштаствено сједињен“, и по природи му је „прирођен“. „прирођен“. Будући нераздвојив и од Сина Сина и кроз кроз Њега Њега исхо исходи ди по прир природ оди. и. Св Свет ети и Кири Кирило ло наст настоји оји да иста истакн кне е савршену једносуштност и нераздељивост Сина и Духа. С једне стране, настоји да утврди истину једносуштности, а са друге – да одреди однос између дејстава Духа и оваплоћеног Сина у свету. У свом Тројичном исповедању свети Кирило своди закључке већ окончане богословске борбе и посла. Код њега налазимо мало новог и оригиналног. Сав значај његовог тројичног богословља састоји се управо у тој несамосталности. Он нам сведочи сведочи о средње средњем м богосл богословс овском ком погле погледу ду на свет свет с почетк почетка а V века. века. Особиту пажњу заслужује његово учење о Слову у стварању: то је последње поглавље у историји древнохришћанског учења о Логосу.
ДОМОСТРОЈ У свом свом хрис христо толо лошк шком ом испо испове веда дању њу свет свети и Кири Кирило ло исхо исходи ди из живо живог г и конкретног лика Христовог, који је запечаћен у јеванђељу, који се чува у Цркви. Слово постаде тело... То значи да је Јединородни постао и назвао се човек. При томе, Слово није изашло из Своје сопствене и неизменљиве Божанске природе, нити нити се прео преобр брат ати ило у тело тело.. Божа Божанс нств тво о Слов Слова а се ника никако ко није није умањ умањил ило о Оваплоћењем. Умањење би значило да се Оваплоћењем није извршило стварно и пуно сједињење Божанства и човечанске природе. Слово јесте Бог по природи и у телу и са телом. Оно га има као сопствено и уједно као различито од Себе. У Христу се ослобађа ропска природа, усходећи у таинствено јединство са Оним Који оји је при примио мио и нос носио облич обличје је слуге слуге.. И због бог сродс родств тва а са Њим Његов гово Божа Божанс нств твен ено о дост достој ојан анст ство во прел прелаз ази и на свек свекол олик ико о чове човеча чанс нств тво. о. „Сва „Сва тајна тајна домостроја састоји се у умањењу и унижењу Сина Божијег“. Божијег“. Кроз Њега, као кроз Посредника ми „дотичемо Оца“... У неизрецивом спајању и јединству Божанства и човештва састоји се „сво таинство Христа“, „једног из двојице“. Свети Кирило 59/136
Свети Атанасије Велики УЧЕЊЕ
то јединство то објашњава примером нераздељивог јединства душе и тела у живом човеку: они су различити различити међу собом, али не дозвољавају одвајање. У примању „целовите човекове природе“ састоји се сав смисао Христовог спаситељ спаситељног ног дела. дела. Свети Свети Кирило Кирило понавља понавља за светим светим Григорије Григоријем м Богослово Богословом: м: „Што „Што није није прим примље љено но,, није није ни спас спасен ено“ о“.. У Хрис Христу ту се плот плот која која је прим примље љена на преобр преобраз азил ила а у „влас „властит титу у какв каквоту оту“ “ живот животвор ворног ног Слова Слова,, тј. сама сама је поста постала ла живо животв твор орна на.. Због Због тога тога она она и нас нас ожив оживот отво вора рава ва.. У Хрис Христу ту је сушт суштас аств твен ено о осве освеће ћена на и прео преобр бра ажена жена чове човеча чанс нска ка прир природ ода, а, савр саврша шава вају јући ћи подо подобн бно о преображавање и у свима људима по мери њиховог сједињења са Христом. У опису Богочовечанског Лика Христа, свети Кирило се, слично светом Атанасију, руководи руководи сотиороло сотиоролошким шким мотивима мотивима.. Само „један „један Христос“ Христос“ Оваплоће Оваплоћено но Слово, Слово, Богочовек, а не „богоносни човек“ – може бити истинити Спаситељ и Искупитељ. Јер, спасење се првенств првенствено ено састој састој у оживотв оживотворава оравању њу творевин творевине. е. Он Христа Христа назива новим Адамом и наглашава општост и братство свих људи са њим по човештву. Међутим, он главни нагласак ипак не ставља на то урођено јединство, него на јединство јединство које се остварује у вернима вернима путем тајинстваног тајинстваног сједињења сједињења са Христом у причешћу. У јеванђелском образу е тајновито спаја слава Једиородног са униженошћу човечанске природе. Међутим, за верујуће кроз унижено обличје слуге од почетка јасно просијава Божанствена слава. У Нест Нестор ориј ијев евој ој јере јереси си свет свети и Кири Кирило ло је виде видео о одри одрица цање ње најт најтеш ешње њег г и онтоло онтолошк шког ог сједи сједињењ њења а у Христу Христу Божан Божанств ства а и човешт човештва ва,, порица порицање ње једног једног Хрис Христа та,, расе расеца цање ње на „два „два Сина Сина“. “. Пре Пре све свега, га, он нагл наглаш аша ава „неи „неизр зрец еци иву сплетеност“ и јединство. Он одмах разјашњава да сам Бог Слово јесте почетак и средиште средиште тог јединств јединства. а. Овапл Оваплоће оћење ње је јавља јављање ње и дејств дејствова овање ње самог самог Бога, Бога, Његово усвајање и прихватање човештва. Бог Слово је јединствени дејствујући субјек субјекат ат у акту акту Овапло Оваплоћењ ћења: а: сам сам Лого Логос с се роди родио о као чов овек ек од жене... е... У Несторијевом тумачењу савети Кирило је видео својеврсни докетизам у односу на Божанство: готово да се само умом представља оваплоћење. Међутим, свети Кири Кирило ло све све врем време е истич стиче е да Хрис Христо тос с није није „богон „богоносн осни и човек човек“ “ (άνθρωπος θεοφόρος), ношени Бог или онај који носи Бога, већ Бог који се оваплотио оваплотио ... „Није се човек зацарио зацарио у нама, већ Бог који се јавио у човештву“... човештву“... Не Не ради се о томе да је Једи Једино норо родн дни и прим примио ио чове човека ка,, него него о томе томе да је постао човек. човек. Слово Слово је постало човек и због тога је Христос је Христос један. један . У томе је и јединство Његовог живота и Његовог дела, и само због тога оно и јесте спасоносно. То не значи да се страдање преноси на Божанство. Бестрашће и неизмењивост неизмењивост Божанске природе за светог Кирила су очигледни. Међутим, „по домостроју“ Слово постаје тело и страдања припадају „властитом „ властитом човештву “ Слова, које не постоји засебно или само по себи. Оно не припада себи, него Слову . За светог Кирила је пресудан појам усвајања који помиње још свети Атанасије. Тело Христово, примљено од Дјеве и једносушно нама, сопствено је Слову у Слову у истом смислу у коме сваки од нас говори о своме телу. Појам „усвајања“ код светог Кирила предназначује потоње учење о „у-ипостасности“ човештва у Христу које је доцније развио Леонтије Византијски. Свети Кирило је свагда јасно и одлучно одбацивао аполинаризам. Против Апол Аполин инар ари ија он се изја изјашњ шњав авао ао и пре пре него его шт што о су њега њега само самог г поче почели ли да подозревају и оптужују за аполинаризам. Већ у тумачењу на Јеванђеље Јеванђеље по Јовану он наглаша наглашава ва „целоснос „целосност“ т“ човештва човештва у Христу Христу и постојање постојање „разумне „разумне душе“ душе“ у Њему. Ту он одбацује свако мешање тела и Божанства и свако претварање тела у Божанствену природу. Сједињење Божанства и човештва он свагда именује несливеним и непроменњивим. непроменњивим . Сједињењем се не уништава разлика природа, већ су Божанство и човештво у неизрецивом и необјашњивом сједињењу остали савршени (пуни), пуни), јављајући нам једног Господа Исуса Христа и Сина. Он је „Један из двога“, „из две различите“ (суштине), „из две савршене“ (суштине). Свети Кирило разјашњава и штити истину опита и вере, а не логичку схему. Ни он сам није свагда налазио и бирао јасне и разговетне речи и није се свагда изражавао
60/136
Свети Кирило Александријски УЧЕЊЕ
опрезно и тачно. Тиме се показује да он не води толико богословски диспут, колико борбу за веру. Он исходи из сагледавања, а не из појмова. За светог светог Кири Кирила ла Спасит Спаситељ ељ је, пре пре свега свега,, Првосв Првосвешт ештени еник. к. Кирил Кирилова ова сотири сотириоло ологиј гија а је више више од свега свега сотири сотириоло ологиј гија а Послани Посланице це Јеврејим Јеврејима а. К а о и Атанасије, и он допушта да би Оваплоћење и живот међу људима били довољни да је Спаситељ требало да буде само Учитељ Који собом даје пример. Међутим, требало је уништити смрт: стога је била неопходна крсна жртва и смрт. И сами анђел анђели и се освећу освећују ју заслу заслугам гама а Овапло Оваплоћен ћеног ог Слова Слова.. Ов Овапл аплоће оћење њем м започ започињ иње е историјски домострој ради испуњења пророштава и намера Божијих врхунећи у смрти Христовој. Христова смрт представља искупљење због тога што је смрт Богочовека, Богочовека, или „смрт Бога по телу“. „Благоизволивши „Благоизволивши да сиђе до унижења, Син Божи Божији ји од Оца Оца прим прима а приз призив ив на свеш свеште тенс нств тво о које које,, уств уствар ари, и, не прип припа ада Божанској него човечанској природи, по којој Он, уподобивши се нама, подноси све што јој је својствено, не трпећи ништа по Божанству, Божанству, већ усвајајући све што се савршило по човештву, по домостроју“. У своме десетом анатемизму Кирило је нарочи нарочито то оштар оштар против против мисли мисли о човечан човечанском ском свештено свештенодејс дејству тву и жртви. жртви. „Страдање је требало да донесе спасење свету, премда Слово, рођено од Оца, није могло да пострада у властитој природи. Стога Оно изводи дело спасења са великим искуством и усваја тело које је способно да страда, због чега се и назива Оним који је пострадао телом које је подложно страдању, пребивајући пребивајући по свом Божанству изван страдања“. Само страдања „по телу“ могу бити „стварна“. При томе, свети Кирило утврђује нераздељивост „тела“ од Божанства. Страдања беху беху по човешт човештву ву и у човеч човечанс анској кој природ природи, и, али али не беху беху страд страдањ ања а „чове „човека ка“, “, самосталне човечанске личности. Разлика Разлика природа не означава означава деобу лица или ипостаси. ипостаси . „Не уклања уклањамо мо разлику разлику казива казивања, ња, али их не распоређујемо на два лица“. лица “. Дух Свети је Богу Слову сопствен као и Богу Оцу, због истоветности суштине. И Слово дејствује кроз Духа, као и Отац. Оно само савршава Божанствена знамења Духом као сопственик, а не тако што би сила Светог Духа дејствовала у Њему као виша од Њега. У томе је битна разлика између Христа и светих људи. Из тога свети Кирило изводи закључке. закључке. Као прво, прво, Свету Дјеву треба исповедати Богородицом. При томе, њено рођење за Христа „не значи почетак бића, већ начин да постане подобан нама како би нас избавио од смрти и трулежи“. Као друго, друго, не треба гово говори рити ти о са-по -поклоњ лоњењу ењу чов ове ешт штву ву у Хрис ристу, него него – о „једи јединс нств твен еном ом покл поклоњ оњењ ењу“ у“ ов овап апло лоће ћено ном м Слов Слову. у. И, као као трећ треће е тело ело Хрис ристов тово је бил било животворно. То се односи и на Свету Евхаристију у којој ми не прослављамо тело и крв обичног, нама подобног човека, него властито Тело и Крв Слова које све ожив оживљу љује је.. Кроз Кроз све све анат анатем емиз изме ме свет светог ог Кири Кирила ла пров провла лачи чи се једн једна а и жива жива догматска нит: он исповеда једног исповеда једног Христа, јединство лика, јединство живота. живота . Тер Терми мино ноло логи гија ја свет светог ог Кири Кирила ла се није није одли одлико кова вала ла разг разгов овет етно ношћ шћу у и једнообразношћу. То, међутим, не значи да он брка појмове или да му се мисао колеба. Напротив, он је свагда у своме исповедању постојан и непоколебљив. Њего Његов в бого богосл слов овск ски и јези језик к ника никако ко не треб треба а преви ревише ше сист систем емат атиз изов оват ати. и. У христолошкој терминологији свети Кирило обично не разликује термине: φύσις, υπόστασις, πρόσωπον, и користи их једно покрај другог, или једно са другим, као очевидне синониме. Сви ти термини код светог Кирила значе једно: конкретно индивидуалност, индивидуалност, живо и конкретно јединство, личност јединство, личност . Основни задатак за њега се свагда састојао у томе да искључи одвајање човештва у Христу у било каво самостално постојање. Он настоји да утврди истину јединства: у његовим устима израз μία φύσις значи јединство Богочовечанског бића. То јединство или начин сједињења је у својој пуноти несхватљив и неизрецив. Оно што треба нагласити јесте да сједињење почиње од самог зачећа Пресвете Дјеве. Христово јединство није последица оваплоћења или сједињења. Оваплоћење јесте примање. Свети Кири Кирило ло наст настој оји и да разј разјас асни ни да прим примањ ање е чове човешт штва ва не нару наруша шава ва једи јединс нств тво о ипостаси оваплоћеног оваплоћеног Слова. У тим смислу је сједињење ипостасно, ипостасно , будући да се у вечну ипостас Слова прима човештво. Сједињење је природно, природно, будући да се 61/136
Свети Атанасије Велики УЧЕЊЕ
човешт човештво во неизре неизрецив циво о везује везује са самом самом природ природом ом и лицем лицем Слова Слова.. Говоре Говорећи ћи о јединој „природи“ Оваплоћеног Слова, свети Кирило никако не умањује пуноту човешт човештва ва.. Он само само порич пориче е самосталност или независн независност ост човештва човештва.. Пунота Пунота човештва се не нарушава сједињењем. Христос у свом јединству влада двојаком једносушношћу: он је једносуштан и мајци и Оцу. Додуше, свети Кирило обично избегава да говори о човештву у Христу као о природи, или о две природе, већ претпоставља да говори о „својствима природе“. Међутим, то је тако због тога што φύσις φύσις он, у датом датом случа случају ју схва схвата та као као υπόστ υπόστασι ασις, ς, а не због тога тога што би он било било како како умањ умањив ивао ао или или огра ограни нича чава вао о саму саму чове човеча чанс нску ку прир природ оду. у. Не треб треба а раздељ раздељив иват ати и двојак двојако о у Христу Христу,, него него их само само разл разлико иковат вати и и то мислен мислено о или или логички логички.. Јер, јединств јединство о разнородног у Христу је нераскидиво и нераздељиво. Свети Кирило чак и страдање везује за Слово, наравно, уз образложење да се то приписивање оправдава сједињењем: не страда само Слово, него тело, премда то беше беше сопствен сопствено о тело Слов Слова. а. Бого Богосл слов овск ска а миса мисао о свет светог ог Кири Кирила ла је увек увек саврш савршено ено јасна. јасна. Али, Али, он за њу није није могао могао пронаћ пронаћи и конач коначан ан изра израз. з. У томе томе је главни главни узрок узрок дугих дугих споров спорова а и нераз неразуме умева вања ња са истоко истоком. м. Ипак, Ипак, ве већ ћ су Оци Халкидонског сабора са нагласком тврдили да се држе „Кирилове вере“. Георгије Флоровски, протојереј
62/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
Свети Василије Велики (330-378)
ШЕСТОДНЕВ (Εξαήμερος) „Василије одбацује космолошка схватања древних философа о вечности и самопостојању света (што (што представља претпоставке за дуализам), дуализам ), а насупрот томе наглашава пролазност света и његово саздавање стваралачком силом.“
Панајотис Христу „Васи „Василиј лије е Вели Велики ки се не зани занима ма искљ искључ учиво иво тумач тумачење ењем м текста текста Св Свето етог г Писма, већ износи, па – или их прихвата или их одбацује, философска и научна схва схвата тања ња стар старих их Грка Грка,, по пита питању њу о коме коме се расп распра рављ вља а у свак свакој ој поје поједи дино нојј беседи.“
Стергиос Сакос ПРВА БЕСЕДА ( „У почетку створи Бог небо и земљу“ = земљу“ = 1 Мој 1, 1) Ства Ствара рање ње неба неба и земљ земље е није није се збил збило о само само од себе себе,, како како су то неки неки замиш замишља љали ли,, већ је свој Онај Мојс Мојсиј ије, е, дакл дакле, е, који који се свој узро узрок к имал имало о у Бо Богу гу. Онај удостојио да својим очима, исто као и анђели, Бога угледа, он нам беседи о ономе што је од Бога чуо. Послушајмо, дакле, речи истине, које се не ослањају на доказе човечанске мудрости, већ на проповеди Духа. Грчки мудраци су о природи много расправљали, али ни једна њихова теор теориј ија а не оста остаде де чврс чврста та и непо непоко коле леби бива ва:: увек увек је след следећ ећа а опов оповрг ргав авал ала а претходну. Они који за Бога нису знали, нису прихватали то да је при постању свега био присутан разумни Узрок. Мојсије је најпре употребио реч почетак , да не би неки помислили како је свет беспочетан; затим је додао створи, створи, да би се показало да стварање представља најмањи део силе Творца. Као што грнчар једном истом вештином начини безброј судова, тако Божија стваралачка сила није по мери само једног света, већ га бесконачно много пута надилази. Но, да се не би десило да истражујући човечанским помислима ко је Творац, скренеш са пута истине, он те претиче својим учењем говорећи: У почетку створи Бог . Немојмо мислити да је беспочетна природа тела која се крећу по кружној путањи, зато што се и небеска небеска тела крећу кружно, кружно, а наша чувства чувства не могу лако лако схватити почетак круга. Јер ни тај круг, зато што измиче нашим чувствима и што му не можемо одредити ни одакле почиње ни где се окончава, не треба да сматрамо беспочетним. Но иако то измиче нашим чувствима, истина је да је неко, описујући тај круг, свакако започео од одређеног средишта и пречника. Све што је у времену започето нужно је да се у времену и заврши . Оно чији су делови подложни пропадљивости и промени, нужно ће и његова целина некада бити подложна истим страдањима (= свака промена, промена, односно страстима). страстима ). Као Као што је овај овај живот живот сродан сродан природ природи и овога овога света света,, тако тако ће и будућ будуће е живљење наших душа примити удео сродан његовом стању. Постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света (=„неба (=„ неба“). “). А када је дошао час да у биће пређе и овај свет, као основа основа свега свега створ који је прирођ прирођен ен свету. свету. Када Када Мојси Мојсије је створен ен је ток времен времена а који 63/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
свед сведоч очећ ећи и каже каже да је пост постал ало о у поче почетк тку у , не мисли тиме да је време првона првонаста стало ло у односу односу на све творев творевине ине,, већ већ да се посл после е неви невидљ дљив ивих их и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима Почетк тком ом се, се, пак, пак, нази назива ва и прва кретња почетк тком ом се доступни доступних х ствари ствари. Поче кретња; поче назива и оно одакле настаје нешто. Почетак (= начело) начело) дела је често и користан створи, зато што је крај онога што се чини. Или је можда речно у почетку створи, стварање било целовито и безвремено . Јер као што почетак пута није пут и почетак куће није кућа, тако ни почетак времена није време, па чак није ни његов најмањи део. Речено је, дакле, у почетку створи, створи, да би смо увидели да је свет саздан саздан истога кад је изре изрече чена на во воља ља Божи Божија ја,, и то без без прот проток ока а истога трена кад времена. Небо и земља су попут каквих темеља и основа најпре саздани. Постоји некакав некакав уметнички уметнички Разум Разум који управља управља урођењем урођењем свега видљиво видљивог. г. Свет није изумљ изумљен ен насуми насумице це и без разлог разлога, а, ве већ ћ због због некак некаквог вог важног важног циља и да би бићима пружио велику корист, будући да је свет уистину школа словесних душа и училиште богопознања богопознања које, кроз оно што је видљиво узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво. Мудри Мудри Мојсиј Мојсије е о ствара стварању њу није није корис користио тио ника никакв квих их други других х речи, речи, ве већ ћ је рекао: У поче почетк тку у ство створи ри.. Није Није река рекао о начини или постави (од нече нечег г већ већ постојећег), постојећег), ве већ ћ створи. створи. Много је, пак, оних који сматрају да је свет одувек постојао заједно са Богом и који не прихватају да је од Њега постао, тврдећи да је свет сам по себи постојао као некакве сенка силе Божије – они наиме уче да Бог јесте Узрочник Узрочник света, света, али Узрочник Узрочник без Своје воље. воље. Оповргава Оповргавајући јући такву заблуду, пророк је користио тачност ових речи, говорећи: У почетку створи Бог. Бог . Дакле, Бог није наведен само као Узрочник постојања, већ је као Добар створио оно што је корисно, као Мудар оно што је најлепше, а као Силан оно што је највеће. У почетку створи Бог небо и земљу . Поми Помињу њућ ћи ов ово о двој двоје е, који представљају крајности васељене, писац има на уму све што постоји; но, ипак се небу приписује првенство у стварању и говори се о томе како земља друга прелази у биће. Све што се између ово двоје налази, постало је заједно са овим крајностима. Према томе, иако ништа није речено о елементима , тј. о ватри о води и о ваздуху, ти ипак својим умом треба то да замислиш, најпре зато што су сви елементи у свему смешани. Занимање о суштини свакога бића, било оних која се поимају духовним виђе виђењем њем,, било било оних оних која која подлеж подлежу у нашим нашим чули чулима, ма, не би било било од корис користи ти за изградњу Цркве. Што се тиче природе неба, задовољавамо задовољавамо се оним што је рекао Исаија: Утврдио си небо као дим (Ис 51, 6); а што се тиче облика неба: Разастро си небеса као платно (Ис 40, 22). Промислимо, дакле, на исти начин и о земљи, да не би смо распредали о њеној суштини, истражујући оно на чему она почива. Већ ако икада у Псалмима чујеш: Ја утврђујем ступове њезине (Пс 75, 3), треба да знаш да је ступовима названа сила која земљу држи на окупу. Не треба да се удаљавамо од благочестивог размишљања, већ треба да исповедамо да се све заједно одржава силом Творца – У руци Божијој су крајеви земаљски (Пс 94, 4).
Земља Земља заузима заузима средишње средишње место место у васељени васељени, не зато што јој је то додељено, нити пак по пуком случају, већ зато што је то земљи природно и нужно нужно место. место. Према Према оној тачки тачки према којој теже поједини поједини делови делови васељене васељене,, сабира се и читава васељена. ( Преузео је Аристотелово учење: „Два су средишта – Земље и свемира – истоветна…“ Свако тело које пада тежи да своје средиште поистовети са средиштем света, а то је истовремено и средиште Земље. ) ДРУГА БЕСЕДА (О томе како „земља беше без обличја и пуста“ = 1 Мој 1, 2-5) 64/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И из ког разлога је земља била невидљива (у МТ = „ без обличја“)? обличја“)? Пошто тада још не беше свега што је касније постало, повест о стварању с правом је називала земљу пустом. То исто би смо могли рећи и за небо: ни оно не беше у целости саздано нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали обасјавали ни Месец ни Сунце, нити је било крунисано венцем звезда. Јер ништа од тога не беше створено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом, невидљивом , јер беше у мраку. Али Али изопа зопачи чите тељи љи истин стине е кажу кажу да се под под тим тим речи речима ма подр подра азуме зумева ва материја, јер је она, веле, по својој природи и невидљива и безоблична, те је њу преузео Уметник и премудрошћу Својом је уобличио и довео у поредак, и тако је од ње саз саздао дао све све шт што о је видљ видљи иво, чиме они бого богох хуле, став тављајућ јући ту „прапостојећу материју “ наспрам Бога, па онтолошки можда и изнад Њега. Но, пре него што је постало ишта од овога што се сада види, Бог је, размотривши у Свом Св оме е уму уму и одлу одлучи чивш вши и да оно оно шт што о не пост постоји оји прев превед еде е у биће биће,, зами замисл слио ио истовремено и какво ће бити назначење света, те је саздао материју која је приличила Његовој замисли. За небо је издвојио материју подобну небу, а за облик земље положио је материју која је земљи сродна и корисна. Ватру и воду и ваздух ваздух саздао саздао је по Својој вољи вољи и превео их у суштаст суштаство во онако како како то логос свак сваке е створе створене не ствари ствари захте захтева ва.. Цео свет, свет, саста саставље вљен н из неједн неједнак аких их делова делова,, повезао је некаквом нераскидивом везом љубави (хармоније) у једну заједницу и склад. Створи Бог небо и земљу , и то не по половину од свакога, већ целокупно небо и целокупну земљу, односно њихову суштину и обличје изједна . Јер Бог није давалац давалац обличја, обличја, већ Саздатељ Саздатељ саме природе природе бића. бића. Рекавши Рекавши У почетку почетку створи Бог небо и земљу , Мојсије је прећутао многе ствари, као: воду, ваздух, ватр ва тру, у, и све све шт што о од њих њих наст настај аје; е; јасн јасно о је да је све све то наст настал ало о заје заједн дно о са целокупним светом као његова надопуна, а изоставила их је ова приповест да би се наш ум вежбао у окретност, јер му пружа мало података како би он из тога схватио све остало. Будући да је вода прекривала површину земље, она је била и пуста. Сво растиње и украсе своје земља је носила у својој утроби силом коју је Саздатељ у њу положио, очекујући време које је требало да прође, па да, заповешћу Божијом, изведе на светлост оно што је у себи носила. И беше тама над безданом . Тама овде овде предст представ авља ља једнос једноста тавно вно недостатак недостатак светлости, а не неку злу силу или чак само зло, које има свој почетак у себи самоме, и које је супротстављено и противно доброти Божијој. Гностици сматрају да је и Мојсије самим својим речима назначио да тама по себи постоји и да није створена од стране Бога. (Човече, ( Човече, зашто бежиш далеко од истине, изумевајући себи разлоге за пропаст? Јер реч Пророка је једноставна и свакоме разумљива. разумљива.)) Земља беше невидљива, невидљива , вели он, зато што ју је бездан прек прекри рива вао. о. Шта Шта је то бездан? То је мнош мноштв тво о во воде де ко којо јојј није није мо могу гуће ће досегнути дно. Зашто се ниједан део земље није назирао кроз воду? Зато што је ваздух ваздух који који је био био разли разливен вен изнад изнад ње још увек увек био неосветљ неосветљен ен и таман таман.. Безда Бездан, н, дакле дакле,, не предст представ авља ља мноштв мноштво о проти противни вних х сила сила,, као као што су то неки неки замишљали, нити је тама била некаква начална и зла сила која се супротставља добру. Није благочестиво говорити ни да зло потиче од Бога. Зло није никакво зло суштаство које има душу, већ је то стање у души које је супротно врлини , које настаје код немарних кад се удаље од добра. Немој зло истраживати са спољашње стране, и немој га замишљати као некакво првоначално суштаство злобе; већ нека зна свако да је он сам узрочник зла које је у њему. Право зло попримило је свој почетак почетак од вољних сагрешења. сагрешења. Јер болест, глад, беда, беда, смрт, и
65/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
све што је људима тегобно, не треба сматрати за зло – будући да ни оно што је њима супротно не убрајамо међу највиша добра. Да ли је тама саздана заједно са светом, и да ли је старија о светлости? Ни тама нема суштинско постојање , већ представља трпно стање ваздуха које настаје због недостатка светлости. Али без какве је то светлости светски просто простор р најед наједном ном остао остао,, тако тако да тама тама буде буде над над водом? водом? Дакл Дакле, е, ако ако је ишта ишта постојало пре саздавања овог чувственог и пропадљивог света, закључујемо да је оно свак свакак ако о почива почивало ло у светло светлости сти.. Јер Јер ни анђеос анђеоски ки чинов чинови, и, ни све војск војске е небеске, нису живели у тами, већ у светлости и у свакој радости духовној – налазили су се у стању које им приличи. Тама која је унутар света, потиче од сенке тела неба. Управо за ту таму се и каже да се распростирала над безданом. И Дух Божији дизаше се над водом. водом . Духом Божијим назван је Свети Дух. Дизаше се, Јевреји су говорили уместо грејаше и оплођаваше природу вода; Дух Божији је припремао природу воде како би ова могла дати живот из себе. Дакле, и Дух Свети је учествовао у стваралачком делу . И рече Бог: Нека буде светлост. Кад, говорећи о Богу, кажемо глас и реч и заповест , тиме не замишљамо божанску реч као звук који испуштају говорни органи, или као ваздух по коме језик удара, већ кажемо да се мигом Његове воље образује образује некаква некаква врста заповести, заповести, да би било разумљи разумљиво во онима онима који је проучавају. И виде Бог светлост да је добра. Божији суд о томе да је светлост добра, није изречен зато што се Бог дивио било чему што је угодно нашем оку, већ ве ћ зато зато што је предви предвидео део корист која која ће у будућ будућнос ности ти из ње наста настати ти.. И растави Бог светлост од таме. таме. Другим речима, учини Бог да њихова суштаства буду неспојива и у потпуности противна. И назва назва Бог светл светлост ост дан, а таму таму назва назва ноћ. ноћ . Сада, пошто је створено Сунце, дан је ваздушни простор осветљен Сунцем које сија на полулопти неба које је поврх земље, а ноћ је сенка земље која настаје кад се Сунце заклони. Тада, је међутим дан настајао а ноћ га смењивала, не због кретања Сунца, већ по томе како се она првобитна светлост разливала и сабирала по мери коју је Бог одредио. одредио. И би вече и би јутро, дан један . Вече Вече представ представља ља заједнич заједничку ку границу између дана и ноћи, на сличан начин и јутро представља размеђу ноћи и дана. дана. Да би првенс првенство тво ствар стварањ ања а подар подарио ио дану, дану, пророк пророк је најпр најпре е помену поменуо о завршетак дана, а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости не беше ноћ већ тама; ноћу је, ј е, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана. И би, би , дакле, вече и би јутро; јутро ; наиме, дан и ноћ. Због чега је рекао дан рекао дан један, а не први? први? Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи, да се види како 24 часа испуњавају период једног дана. Односно да би представио образ времена. Веку је својствено да се враћа у себе и да се нигде не завршава – да кружи. Због тога се почетак времена не назива првим већ једним даном, како би он и по свом називу имао сродности са веком. веком. Те тако, било било да кажеш дан било век, век, то говориш о истом истом појму. Јер, оно што показује својство јединствености и непричасности за другога, то се примерено и са правом назива једним. једним. Када Писмо говори о вековима векова, векова, указује на различитост стања, а не на опсеге и крајеве и пријемства веков ве кова. а. Пошто Пошто је знано знано да Дан Дан Господ Господњи њи беше беше невеч невечерњ ерњи и и ненас ненаслед ледан ан и бесконачан, Псалмопојац га је и назвао осмим даном (Пс 6, 1; 11, 1), јер почива изван тог седмичног времена. Па ако се опет оно стање назове даном, даном, он је један а не многи. Према томе, да би усмерио наш ум према будућем животу, назвао је једним образ века, односно првину дана, вршњака светлости, свету недељу која је почаствована Васкрсењем Господњим.
ТРЕЋА БЕСЕДА (О утврди [или о своду] = 1 Мој 1, 6-8) 6-8 ) 66/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
Потом рече Бог: нека буде свод (=утврда) посред воде, да раставља воду од воде. воде. Бог не говори попут нас, већ божанска воља и први покрет њеног умст умстве вено ног г крет кретањ ања а ве већ ћ пред предст став авља ља реч реч Божи Божију ју.. Но Св Свет ето о Писм Писмо о опис описно но представља ту реч да би показало да Бог није желео само да творевина постане, већ и да покаже да се то стварање збило уз Нечије садејство. Јер како је говорио на почетку, тако је могао говорити и о свему осталом: У почетку створи Бог небо и земљу; затим створи светлост; затим створи свод . Сада међутим, показујући показујући Бога како заповеда и како разговара, Свето Писмо на прећутан начин показује Онога (=Логоса) =Логоса) Коме Он заповеда и са Ким разговара; не зато да би нас нас лиши лишио о знања знања,, ве већ ћ да би распа распали лио о нашу нашу чежњу чежњу,, подсти подстичућ чући и је некак некакви вим м трагов траговима има и указ указањ ањима има на оно што је неизре неизрецив циво. о. Свака Свакако ко да бесте бестеле лесна сна природа Божија ни у овом случају није имала потребе за изговореном речју. Да ли тај свод представља нешто друго у односу на небо које је у почетку саздано, које је такође названо небом, и постоје ли уопште два неба? Пошто је, дакле, другом небу наденуто и друго име и одређена му посебна намена, ја вам кажем кажем да оно представља представља нешто друго у односу односу на оно небо које је створено у почетку, да је чвршће суштине и да му је дата нарочита намена у васељени. Ми смо, пак, толико далеко од тога да не верујемо у постојање другог неба, да чак истражујемо треће, чијега је виђења удостојен блажени Павле (2 Кор 12, 2). Што се тиче свода, то што се нама чини да је унутрашња страна шупљине која је према нама кругообразна, не значи обавезно да је и спољашња површина свода сферична и да је целокупан свод складно уређен и одасвуд гладак. Израз свод (= утврда, утврда, ступ) Писм Писмо о чест често о кори корист сти и у вези ези са ства ствари рима ма које које имају мају нарочиту снагу; као када каже: Господ је утврда моја и прибежиште моје; моје ; и Ја утврђујем ступове њезине; њезине ; и Хвалите Га на тврђави славе Његове. Његове . (Ни један од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим .) Не треба да прође непримећено крај нас ни то да после заповести Божије: Нека буде свод, свод , није просто речено: И би свод, свод , већ: И створи Бог свод, свод, а у наставку: И растави Бог. Бог. Нека Нека буде буде свод свод;; то је глас глас првона првонача чално лнога га Узрока Узрока (=Отац (=Отац). ). Створи Бог свод; свод; то је сведочанство стваралачке и саздатељске Силе (=Син (=Син). ). Да растављ раставља а, ве вели ли,, воду воду од воде воде.. Беск Бескон онач ачно но је, је, како како изгл изглед еда а било било разливање вода. Неизмерно мноштво воде било је разливено по земљи, и није било било сразме сразмерно рно према према њој, њој, ве већ ћ ју је многос многостру труко ко према премашив шивал ало; о; јер ве вели лики ки Уметник је тако предвидео будућност, да је оно што је претходило уредио на корист ономе што касније долази. А свод назва Бог небо; у смислу да тај назив углавном приличи нечему другоме, али је по сличности и свод тако назван. Приметили смо на много места да се простор који видимо назива небом – зато што је ваздух, пошто је пун и чест, јасно видљив нашим очима, и зато што назив небо (ουρανός) долази од видети се (οράσθαι).
ЧЕТВРТА БЕСЕДА (О зборишту воденом = 1 Мој 1, 9-10) 9-10 ) Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора. мора. Наравно да си ти упознао кретање воде након Господње заповести, и да си видео да се она разлива и нема ослонца у себи, тј. да се по својој природи слива низ стрмине и тече ка дубинама; међутим, какву силу кретања је вода имала пре тога, односно пре него што јој је та заповест начинила пут – то ни ти сам не знаш, нити си чуо икога да зна. Схвати, дакле, да глас Божији одређује природно својство ствари, а заповест која је тада творевини упућена, дала је стварима која су саздавана, природне законе којима ће оне касније бити 67/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
устројаване. Нека се сабере вода. вода . Заповеђено је да вода тече, и она, подстицана увек овом заповешћу, никад не посустаје. Једним местом ми називамо највеће и најсавршеније стециште вода. Иако има и неких одвојених стецишта, ипак је једно збориште које од свих осталих сабира целокупну количину воде. Да не бисмо помислили да је Сунце узрок сушења земље, Саздатељ је произвео њену сухост пре него што што је Сунце Сунце постало. Зашто је речено: и нека се покаже сухо, сухо , а не: и нека се покаже земља? земља? Јер сухо пред предст став авља ља свој својст ство во,, док док је земља само наз назив ств тва ари. ри. Као што је словесност својство човека, а реч човек означава живо биће у коме постоји то својство. Добро је Богу море јер се његова влага враћа у дубине земље; добро је и зато што је стециште река; добро је и зато што загревано зрацима Сунца постаје постаје узрок и извор ваздушних вода; а затим, добро је јер спаја копна која су веома удаљена једна од другога. И откуда ја могу са тачношћу сагледати сагледати лепоту мора, онако како је оно изгледало оку Творца?
ПЕТА БЕСЕДА (О ницању из земље = 1 Мој 1, 11-13) 11-13) Нека изникне из земље трава, биље , односно нека земља сама од себе произ произвед веде е ницањ ницање, е, без икак икаквог вог садеј садејств ства а од стране стране другог другога а (наиме (наиме,, неки неки сматрају да је Сунце виновник свега, а оно је створено тек након овог догађаја). Све што је створено испуњава свој нарочити разлог постојања у природи (па чак и отровно биље). Није Творац заповедио да се изједна појаве и семе и плод, већ да земља пусти из себе растиње и да се испуни зеленилом, те да биље тада заврши свој развој појавом семена, како би она првобитна заповест била поука прир природ оди и за оно оно шт што о ће убуд убудућ уће е бива бивати ти.. Св Сво о раст растињ иње е наст настал ало о је у једном једном временском тренутку, иако га претходно не беше на земљи; и ступило је у биће биће свако свако по својим својим особин особинама ама,, издва издвајај јајућ ући и се јасним јасним разли разлика кама ма од других других врста: свака биљака одликовала се својим сопственим знацима. ( Нико, дакле, ко проводи живот у греху, нека не пада у очајање, знајући да умеће баштованово може да промени својство биљака, а старање душе о врлинама у стању је да обузда сваковрсне болести.) болести. ) Но ко је у стању да опише разноврсност самих плодова, њихове облике, боје, нарочито својство њихових сокова, корист свакога од њих? Ништа није без разлога ; ништа се не збива само од себе; све у себи скрива неку неизрециву мудрост. Нека изникне из земље. земље . Та заповест још и сада у земљи пребива, и нагони је да сваке године испољи своју силу.
ШЕСТА БЕСЕДА (О постанку светила = 1 Мој 1, 14-19) 14-19 ) Ако Ако су видљи видљиве ве ствари ствари толико толико лепе, лепе, колико колико ли су тек лепе оне које које су невидљиве? Ако величанственост неба надилази меру човековог разума, какав ће ум бити у стању да сагледа природу онога што је вечно? И ако је штета слепоме човеку што ово Сунце не може видети, колико ли је штета грешнику што се лишава истинске светлости? Најп Најпре ре су наст настал али и небо небо и земљ земља. а. Посл После е њих њих је ство створе рена на свет светло лост ст;; и растављен је дан од ноћи, па је онда настао свод и појавило се копно; вода је сакупљена у заједничка и одвојена зборишта; а земља се испунила породом, пустив пустивши ши из себе себе неброје небројено но мноштв мноштво о разнор разнородн одних их трава трава и обогат обогативш ивши и се свакојаком врстом растиња. Тада још не беше Сунца ни Месеца, а ово велимо како како они они који који не знај знају у за Бога Бога не би Сунц Сунце е нази назива вали ли нача началн лник иком ом и оцем оцем светлости, светлости, и да га не би сматрали творцем свега што ниче из земље. Говори се о 68/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
томе каква је потреба за стварањем светила небеских, јер вели: нека светле и обасјавају земљу . Обрати пажњу да ли је Мојсије речју обасјавају у довољној мери изразио оно што је желео; јер уместо светлети рекао је обасјавати. обасјавати . То, међутим, није у опреци са оним што је до сад речено о светлости. Јер, у почетку је створена сама природа светлости, а сада је саздано то сунчано тело да буде носилац оне првостворене светлости. Наиме, једно је ватра, а нешто друго је светиљк светиљка. а. Тама одступа одступа пред наступа наступањем њем светлост светлости, и, јер су при првобитн првобитном ом стварању светлост светлост и тама саздани таквима да су по природи узајамно противни. Но сада је Творац поставио Сунце да буде мера дану; а Месец, кад се испуни цео његов круг, да буде господар ноћи. И нека буду знаци временим временима а и данима данима и годинам годинама а . Оно Оно нашт нашта а ов ова а свети светила ла указ указују ују,, преко преко је потреб потребно но за живот живот човечи човечији ји ( указују указују на падавине падавине,, ветрове…). ветрове…). Они који су склони претеривању потежу за овим стихом како би оправдали тобожњу науку о данима рођења, и веле како наш живот зависи од кретања небеских тела . Но пошто су просте речи Светога Писма које кажу: Нека Нека буду буду знац знаци и, они они их по своме оме нах нахођењ ођењу у раз разуме умевају, ју, не као знаке атмосферских атмосферских промена нити промена годишњих доба, већ као знаке људских судбина. Ако звезде сваког трена једна за другом образују нове и нове облике, у њиховим небројеним променама се много пута у једном дану образују облици царских рађања, рађања, па зашто се онда цареви не рађају сваког дана? Или, зашто они уопште наслеђују царство од својих отаца? Не може, дакако, свако од царева удесити да се рођење његовог сина збуде у царском знаку звезда. И који човек може бити господар над тим стварима? Како је, дакле, Озија родио Јоатама, Јоатам Ахаза, Ахаз Језекију, и како ником од њих није запало да се роди у часу кад се слуге рађају? Затим, ако узроци чињења добрих и лоших дела не би били у нашем извољењу, него би биле судбине – условљене звезданим знацима у часу нашег нашег рађањ рађања а – изли излишни шни су тада тада закон законода одавци вци који који одређу одређују ју шта нам ва ваља ља чинити, а излишне су и судије које добродетељ награђују, а злобу кажњавају. Јер тада нема кривице ни на ономе који краде ни на ономе који убија, је он и кад кад би хтео хтео не би могао могао задрж задржати ати своју руку, руку, јер га је неиз неизбеж бежна на судбин судбина а приморала на таква дела. Велике наде хришћана тиме би ишчезле. И нека буду, вели, знаци временима и данима и годинама . Када каже временима, временима , мислим да под тим треба подразумевати подразумевати промене годишњих доба. Знаци данима – није речено да творе дане, већ да господаре данима. Јер по свом постанку, дан и ноћ су старији од светила. Према сведочењу Писма небеско светило (било (било које од два: Сунце или Месец) Месец ) је велико и бесконачно веће него што можемо сагледати. сагледати. Сматра Сматрам, м, пак, пак, да месечеве промене имају имају велик великог ог утица утицаја ја на развој развој животиња и свега биља које ниче из земље, а које није краткога века. Ваздушне промене се такође прилагођавају тим Месечевим менама.
СЕДМА БЕСЕДА (О гмизавцима [о рибама] = 1 Мој 1, 20-23) 20-23) Пошто су саздана светила небеска, испунише се и воде животињама, па се тако тако и ови предели предели украсише украсише.. Први пут сада постаје постаје животињ животиња а са живом душом и са чулима . Једном истом силом и једнаком заповешћу, и велике и мале рибе ступају у постојање. Нека врве по води живе душе по својим врстама . Овде реч Божија Божија запов заповеда еда да се се појаве појаве првине сваке врсте као какво семе њеног њенога а рода. рода. Њихов Њихово о мноштв мноштво о положе положено но је у једин јединку, ку, како како би се касни каснијим јим размножавањем показало, кад буде требало да се рађају и да се множе.
ОСМА БЕСЕДА (О птицама и воденим животињама = 1 Мој 1, 20-23) 20-23 ) 69/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
Речено је: Нека земља пусти из себе душу живу . Зар земља има душу? Пошто је Бог рекао: нека земља пусти из себе, себе , није она сама произвела из себе нешто што је у њој почивало од раније, већ Онај који је ту заповест издао, Он јој је подарио и силу да може из себе пустити душе живе. Божанска реч се налази у природи свега што постаје. Речено је, не да би она ( земља) земља) испустила оно што у себи има, већ да би стекла оно чега нема , а Бог јој је подарио силу да то оствари. Воденим животињама животињама је и слух отежан и слаб им је вид јер ј ер гледају кроз воду; воду; и нема нема код код њих њих никак никаквог вога а памће памћења ња или или уобраз уобразиљ иље е или или познањ познања а оних оних ствари ствари које које чулно чулно опажа опажају. ју. Због Због тога тога припов приповест ест показ показује ује да телесн телесни и живот живот водених животиња на неки начин управља њиховим душевним кретањима; док код код копн копнен ених их живо животи тиња ња,, пошт пошто о су оне оне савр саврше шени није јег г обли облика ка живо живота та,, души души припада свако вођство. Према томе, кад су водене животиње у питању, изгледа да су најпре саздана саздана њихова тела у које је потом душа усађена, усађена, ( јер ( јер су гмизавци са душом живота из воде изведени), изведени ), а кад су копнене животиње у питању, заповеђено је да постане душа која ће образовати тело. Зашто земља пушта из себе душу живу? Да би ти научио у чему је разлика између душе животиње и душе човека. Животињска душа је у ствари земља. Немој мислити да је она по свом постанку старија од постања тела у коме почива, нити да она за навек опстаје, и пошто се тело разложи. Зашто је заповеђено да птице настану из воде? Зато што постоји некакво сродство између оних животиња које лете и оних које пливају ( на исти начин се крећу – пливају ). ). И зато се пчеле, пчеле, које не следе пример пример свога цара, убрзо убрзо покају због своје непромишљености, јер кад некога својим жалцем убоду, одмах умиру. Нека чују ово хришћани којима је дата заповест: Никоме не узвраћајте зло за зло, већ победите зло добрим… добрим … Према томе, која од ових чудесних ствари се не збива због тебе, који си по слици Божијој постао, кад се због једне сићушне птичице обуздава големо и страшно море, примајући заповед да се успокоји услед зиме.
ДЕВЕТА БЕСЕДА (О копненим [животињама] [животињама] = 1 Мој 1, 24-25 и 1, 26-27 2 6-27)) Свакако да се душа бесловесних животиња није из земље појавила пошто је претходно почивала у њој, већ је настала онога часа када је заповест дата. Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Шта је из свих ових примера на поуку нама људима? Не само то да старање Творца о нама досеже до свих ствари, већ и да и бесловесне животиње имају некакво осећање о будућим стварима; како се ми не бисмо расипали у овоме животу, већ да сва наша брига буде усмерена ка будућем веку . Човече, зар се нећеш постарати за себе? Нећеш ли, угледајући се на мрава, спокој будућега века сматрати важнијим од овога живота? Рецимо и ми заједно са пророком: Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио! Има, међутим, и у нама природних врлина којима душа тежи, мада томе није поучена од људи, већ се то налази у самој њеној природи. Јер као што нас ни једна беседа не учи томе да мрзимо болест, већ по природи имамо одбојност према свему што нам је на штету, тако и душа има некакву урођену склоност да се уклања од зла . Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здра здрављ вље. е. Прем Према а томе томе,, добр добро о су неки неки опис описа али здрав дравље ље,, река рекавш вши и да оно оно представља равнотежу природних енергија . Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Оне животиње животиње које се лакше дају уловити и појести, те се више и множе… и тако нема ничега међу створеним бићима што је лишено Промисли , нити ичега што је без старања које му је неопходно… и тако су истините оне речи да 70/136
Свети Василије Велики ШЕСТОДНЕВ
се у тв твор орев еви ини не може може прон пронаћ аћи и ништ ништа а шт што о је суви сувишн шно о нити нити ишта ишта што недостаје. И нека нико не оптужује Творца због тога што је у наш живот увео отровнице и опасне и непријатељске животиње. Звериње је, наиме, доказ вере. Верујеш ли Господу? На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја . Ако си неверник, немој се више плашити звериња него свог безверја, којим си себе учинио погодним за сваку пропаст. Потом рече Бог: Да створимо човека. човека. Где је сада онај Јеврејин који се у претхо претходно дном м делу делу бесед беседе е – док је светл светлост ост богосл богословљ овља а као као кроз кроз какв какво о окно окно прос проси ијава јавала ла и док док је на таин таинст стве вен н начи начин н наго нагове вешт штав авал ала а Друг Друго о Лице Лице иако се он још још увек увек не беше беше јасн јасно о пока показа зало ло – супр супрот отст став авља љао о Божанства , иако исти истини, ни, говоре говорећи ћи како како Бог Бог овде овде са самим самим Собом Собом разго разгова вара? ра? Св Све е док се није није појав појављи љива вао о овај овај кога кога треба треба поучи поучити, ти, пропов проповед ед богосл богословљ овља а беше беше скрив скривена ена у дубинама; али кад је дошло на ред стварање човека, тада се откри чиста вера и пројави се јасно учење истине. Да начинимо човека. човека. Чујеш ли, христоборче, да се Он обраћа сараднику у стварању, кроз Којега и векове створи… и Који све носи речју силе Своје? Своје? Коме Он каже: По Нашој слици? слици? Коме другоме ако не Ономе Који је сјај славе и обличје Бића Његова . И створи Бог човека. човека. Не каже створише. створише . Ов Овде де Мојс Мојсиј ије е са сигу сигурн рнош ошћу ћу ступ ступа а ка мона монади ди.. По слици слици Божијо Божијојј створи га - И опет он помиње личност Сарадника у стварању.
71/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
Свети Василије Велики (330-378)
О СВ Е Т О М Е Д У Х У „Спис О Свет Светом оме е Духу Духу напи написа сан н је токо током м 375. 375. на молб молбу у Амфи Амфило лохи хија ја Иконијског. Непосредни повод, о коме говори и сам Василије не почетку свог дела, био је догађај са богослужења у Кесарији којом приликом је Василије на служби употребљавао наизменично два типа доксологије у част Свете Тројице: „Слава Оцу кроз Сина у Светоме Духу “ и „Слава Оцу са Сином и са Светим Духом“, Духом“, истичући више ову последњу као правилнију. ... Василије у овом делу гово говори ри о литу литург ргиј ијск ско-б о-бог огос осло ловс вско ком м пред предањ ању у и поре поретк тку у у Цркв Цркви, и, бран бранећ ећи и правилност вере у Духа Светога изражену у литургијском исповедању и пракси Цркве, а истоветну са Божанским Откривењем записаним у Светом Писму.“
еп. Атанасије (Јевтић) „Добар део овог списа се још једном успротивљује аријанству . Потребно је с тога, за боље разумевање списа О Светоме Духу , познавати Аријево учење. Док Док Васи Васили лије је пише пише ов ово о дело дело,, још још увек увек је у жижи жижи теол теолош ошки ких х разм размиш ишља љања ња Христово Божанство. Стога је разумљиво што је прва поглавља посветио тим питањ питањима има.. Васил Василије ије такођ такође е има у виду виду Савелијанство (Отац, Син и Дух су имена имена за разл различи ичите те облик облике е божан божанско ског г делова деловања ња;; један један је Бог) Бог ), што га је присилило да често истиче истинску постојаност Оца, Сина и Духа; наглашавао је да су ипостаси са својим властитостима властитостима и особитостима. особитостима. Али Али глав главни ни део део и тема тема књиг књиге е се прот против иви и духоборачким учењима, учењима, и њиховим учењима је и условљена структура књиге. По пневматомасима, Дух Свети Свети није није Бо Бог г . Дух нема удела у стварању, јер је и сам створен. Њега је створио Син и Њему је Дух Дух потчињен. Улога му је да води Богу, учи учи крепости и оплемењује човека. Дух је Божији дар у човеку (понекад у толикој мери да губи особеност). особеност ). Да је Бог, био би удаљен од човека и надасве му туђ. Василије је био свестан да већ називи изражавају величину и узвишеност Духа Светог. Зато је марљиво тражио у Светом Писму имена за Духа. Сматрао је да је најузвишенији назив за Њега управо Дух Свети. За Василија Дух Свети је „ живо и разумно Биће“, по суштини у потпуности Бог! Дух је сродан Оцу и Сину Сину по прир природ оди, и, али и по дело делова вању њу;; Дух Дух је „ у свем свему у скро скроз з неод неодељ ељен ен и нераздвојен од Оца и Сина“. Сина “. И Он добија од Оца постојање; происходи из Њега као Дах Божијих уста. уста. Василије на основу Мт 28, 19 тврди да се Дух односи према Сину исто као Син према Оцу. Дух је посредством Сина сједињен са Оцем. За Василија стварање је у одличном смислу тројично. Свему је једини узрок Отац. Али Он ствара кроз Сина, а Син кроз Духа довршава. Отац је узрок, саоживљава ва са Син извршитељ, а Дух даје пунину и савршенство . „ Дух саоживља Богом Богом који који ствара ствара сваки сваки живот живот,, и са Сином Сином који даје даје живот живот.. “ Дух Дух поседу поседује је живот животвор ворну ну моћ; моћ; преобр преображ ажав ава а душе душе да могу могу живет живети и у небеск небеском ом светлу светлу.. У икономији коју је Бог извео кроз Христа, Дух има удела. Сва су Христова дела учињена силом Духа Светог... Дух твори Цркву; сједињује чланове заједнице и чини их у Христу једним телом. Службе у Цркви што их Апостол набраја у 1 Кор 12, 28 потичу од Духа. Трајни боравак са Оцем и Христом у слави додељује Дух. Василије се трудио да Библијом и Предањем докаже да Духу припада јед једна нака ка част част и слав слава а као као Оцу Оцу и Сину Сину,, јер јер се тиме тиме пока показу зује је једн једнос осушт уштно ност ст (избегао је да у целом делу искористи појам једносуштан појам једносуштан). ). Свакако да је веровао да је Дух једносуштан Оцу и Сину, ипак он ту реч није хтео применити на Духа. Његов Његов се теоло теолошк шки и напор напор састо састојао јао у томе томе да нађе нађе израз израз који који може може ва ваља љано но наговест наговестити ити (замени заменити, ти, а у исто време време подразум подразумеват евати и ) израз „ једносуштан“. једносуштан“. 72/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
Васи Васили лије је је био био упућ упућен ен у поте потешк шкоћ оће е и расп распра раве ве које које је изаз изазва вао о Нике Никејс јски ки „ једносуштан“. једносуштан“. Док пише овај спис још се увек расправља о том „ једносуштан „ једносуштан“. “. Цркву подељену на једносуштности Сина, није требало разјединити и питањем једносуштности Духа. Василије наглашено разликује догму и керигму . Такво се разликовање по први пут среће код Василија ( XXVII глава), он први говори о томе. Керигма је јас јасно но и јавн јавно о учењ учење е Цркв Цркве е изра израже жено но у писа писани ним м доку докуме мент нтим има а. Догм Догма а је унутрашњи живот Цркве, потичу од Апостола, али нису записане у Писму већ се преносе Предањем. Ово разликовање је важно за разумевање овог списа.“
Маријан Мандац -IВаља испитати и најситније делове говора о Богу . Ево шта нам је обећано: обећано: постати постати Богу слични слични колико колико је могуће могуће људској људској природи. природи. Сличнос Сличности, ти, пак, без познања нема, а познање извире из подучавања. Но говор је почело подучавања. подучавања. Делови су говора слогови и речи. Према томе испитивање слогова није изван циља. Истину је тешко дохватити, посвуда за њом ваља трагати. Ко презре почетна слова као малена, никад неће досећи врхунце мудрости. Која је од речи о Богу тако сићушна да јој, била она добра или не, у сваком случају не припада велико значење? - II Цепид Цепидла лачењ чење е јерети јеретика ка о слогов слоговим има а ( мисл мисли и се на докс доксол олог огиј ију у која која је спорна) спорна) није није нешто нешто безаз безазлен лено; о; оно не води води малом малом злу, злу, ве већ ћ скрив скрива а дубоко дубоко и мрачно учење против праве вере. Богу Оцу придају као засебно власништво од Кога. Богу Сину одредише кроз Кога, Духу Светом у Коме. Тврде да се таква употреба предлога никад не мења, како би различитим изговарањем дошла до изражаја и разлика у природи. По њима од Кога означава Творца, кроз Кога – Слугу или средство, у средство, у Коме – време и место.
- III Свакако је ове људе завело у ту заблуду мишљење световних мудраца који од чега и кроз шта приделише реално одвојеним (стварима ( стварима)) по природи. Философи, наиме, сматрају да од чега означује твар, кроз шта средство или, уопш уопште тено но служ службу бу.. Разн Разнол олик ико о тума тумаче че прир природ оду у узро узрока ка и деле деле је на засе засебн бна а значења. Од чега сматрају својственим за твар (предмет ( предмет је од дрвета). дрвета). Израз кроз шта (према чему ) означавао би замишљен нацрт. Ради чега се односи на циљ. У чем ему у означа означава вало ло би време време или или место. место. Наши Наши против противни ници ци запа запажа жања ња ништ ништав авне не и испр испраз азне не прев прева аре ( =философије) =философије) прен реносе осе на јед једнос ноставн тавно о и припросто учење о Духу, да би Бога Логоса умањили, а Духа Светог одбацили. Израз што пагани приписаше оруђу без душе, ови људи не оклевају пренети на Створитеља васељене. Закључак оваквог њиховог размишљања – различите су природе узрока, средства и простора .
- IV Писмо употребљава предлоге без икакве разлике . Ми признајемо да се реч истине (=Свето ( =Свето Писмо) Писмо) често служи тим честицама (мисли ( мисли на доксолошке „са“, „кроз“, „у “, “, „и“). Ипак оспоравамо да слобода Духа на било који начин робује робује ускогрудн ускогрудности ости пагански паганских х мудраца. мудраца. Од чега чега не значи значи увек увек тв твар, ар, него Писмо уобичајније тај израз користи за Врховни Узрок: „ један „ један Бог од Кога је све“ све “ (1 Кор 8, 6). -V „Кроз Кога“ се Кога“ се каже и за Оца, а „од „од Кога“ и за Сина и Духа. Нити Отац себи задржава „од „ од Кога“, Кога“, а Сину даје „кроз „ кроз Кога“, Кога“, нити Син са своје стран стране е искључ искључује ује Духа Духа Свето Светог г из заједн заједништ иштва ва у „ од Кога Кога“ или „кроз „кроз Кога“ Кога“. Павле пише: „ Један је Бог Отац од Кога је све, и један је Господ Исус 73/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
Христос, кроз Кога је све“ све “ (1 Кор 8, 6 = парафраза). парафраза). Он не говори тако да би увео различитост различитост природа, него да би показао како је појам Оца и Сина непромешан (против Савелијанства). Савелијанства ). Ти изрази нису међусобно успротивљени. Павле је на другом месту обе речце применио на једну и исту особу – Сина Божијег, када говори: „ Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све“ све “ (Рим 11, 36). Син је тај који држи земљу и руком је прихвата. Он све доведе у ред и склад. Бићима од Њега долази, по вољи Бога Оца, узрок постојања. Све кроз Њега има има трај трајањ ање е и опст опстан анак ак,, јер јер Он је све све ство створи рио о и свак сваком ом ство створе рењу њу појединачно је одмерио потребно за издржавање. Стога се све према Њему и окреће.
- VI О једнакос једнакости ти славе славе - Кажу: Син није с Оцем већ после Оца. Дух се не ставља скупа с Оцем и Сином, већ је испод Њих. У ком смислу кажу да је Син после Оца? Јели млађи по времену, реду или части? Никакав временски размак не раз раздвај дваја а прир природ одну ну пове повеза зано ност ст Сина Сина с Оцем Оцем.. Чак Чак ни људс људско ко пои поимање мање синовства не пружа повод да се за Сина каже како је млађи од Оца. Ово важи, не само зато што оца и сина истовремено спознајемо по њиховом односу, већ такође и зато што се каже да је временски млађе, оно што има мањи размак од сада садашњ шњег ег трен тренут утка ка.. Живо Животу ту,, пак, пак, шт што о надв надвис исуј ује е све све врем време е и све све ве веко кове ве,, пост постој ојањ ање е ме мери рити ти разд раздаљ аљин ином ом у одно односу су на сада садашњ шњос ост, т, није није ли, ли, не само само безбожност, већ и сам врхунац лудости? Дакле, правој вери одговара да Сина истовремено исповедамо са Оцем. Синовљев однос према Оцу није ни смештање на неко подређено место, јер у Писму каже: „седи „седи Мени с дресне стране“ стране “ (Пс 109, 1). Десна страна не значи ниже место, већ однос једнакости. Сам Господ отворено сведочи о истој части са Оцем (Јн 14, 9: 5, 23: 1, 18; Мк 3, 38).
- VII Када разматрамо узвишеност природе Јединородног и величину Његовог достојанства, достојанства, сведочимо да Му је слава са Оцем. Имамо ли на памети добра што их нама дели или наш приступ Богу и присност с Њим, исповедамо да ту милост постижемо кроз Њега и у Њему . Према томе, за оне који прослављају прослављају својствен је израз с Ким, Ким, док кроз Кога користе они што благодаре. Што говараху наши Оци, и ми говоримо: слава је Оцу и Сину заједничка . Ни ред имена (мисли ( мисли на редослед у Мт 28, 19 ), ни природа заиста не допуштају раздвајање.
- VIII Када је говор о Христу као вратима (Јн 10, 9) или путу, или када апостол Павле захваљује „Богу „ Богу кроз Исуса Христа“ Христа“ (Рим 1, 8), или када говори: „ кроз апостолство “ (Рим 1, 5), најприкладније и најјасније Кога примисмо милост и апостолство“ стоји кроз Њега. Али уколико је Бог Син, Христос поседује славу с Оцем и уз Оца. Ми се стога служимо са оба израза, јер један исказује Христово властито достојанство , а други његову милост према нама. Душама, заиста, кроз Христа долаз долазе е све помоћи помоћи.. За свак сваки и поједи поједини ни облик облик бриге бриге нађен нађен је власти властити ти назив назив Христу (Пастир, (Пастир, Лекар, Заручник, Хлеб, Секира, Камен ), што нас не наводи да о Њему мислимо ниско, већ напротив, улива нам страхопоштовање пред великом Спаситељевом моћи и човекољубљу. Син Син дели дели свак свакој оја аке даро дарове ве,, разн разнов оврс рсне не ради ради оних оних који којима ма чини чини доброч доброчинс инства тва,, али али пример примерене ене ве већ ћ према према нужди нужди потреб потребе. е. Непост Непостоје ојећем ћем даје даје биће, створено одржава. Према томе, нама добра долазе од Оца кроз Сина. Но да нас нас ника никад д не заве заведе де ве вели личи чина на дела дела на миса мисао о да је Госп Господ од без без извора. извора. „ Ја живим живим због због Оца“ Оца“ (Јн (Јн 6, 57). 57). Хрис Христо тос с каже каже:: „ Син Син не може може ништа ништа чини чинити ти сам сам од себе себе“ “ (Јн 5, 19); „Пр „ Прим имих их запо запове вест ст шт шта а да каже кажем м и шт шта а да говорим“ говорим“ (Јн 12, 49). Господ вели: „ Све је Моје - Твоје“, Твоје “, да би на Оца свео извор свег свега а ство створе рено ног. г. Тако Такође ђе каже каже „ и Твоје – Моје је“, јер јер му од Оца Оца дола олази 74/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
стваралачка узрочност, иако Му није потребна помоћ да би деловао, нити Му је за извршење појединачног дела потребно посебно одобрење. Логос све чини по слици Онога Који Га је родио. Ако је Оцу једнак по бићу, биће Му једнак и по моћи. моћи. Којим Којим је бићи бићима ма моћ једна једнака ка,, заис заиста та је нада надасве све једнак једнако о и делова деловање ње.. Христос је „Божија „Божија сила и Божија премудрост “ (1 Кор 1, 24), „ све је кроз Њега и за Њега створено створено“. СИН НИЈЕ ИГРАО УЛОГУ СРЕДСТВА И СЛУГЕ, ВЕЋ ЈЕ СТВАРАЛАЧКИ ИЗВРШИО ОЧЕВУ ВОЉУ. Стога кад Христос говори: „ реч коју чујете није моја, него Оца који ме је послао “ (Јн 14, 24); „ како ми заповеди Отац, онако творим“ творим“ (Јн 14, 31), не служи се таквим речима како би назначио да је без слободе у избору, већ да објави јединство и нераздвојивост Своје и Очеве воље. Све што Отац има припада Сину. Син то поседује одједном, а не да би му пристизало мало по мало. Ко, дакле, не призна да Син има све од почетка, никад неће допустити да ће Он икад приспети до савршенства. Очево стварање кроз Сина Сина не уноси уноси никак никакву ву несавр несавршен шеност ост у Очево Очево ствар стварал алачк ачко о делова деловање, ње, нити даје да се наслути икаква слабост у деловању Сина, већ доказује јединство њиховог хтења .
- IX Дух Свети усавршује, сам ни у чему не оскудева. Не живи обнављањем сила, већ је Давалац живота . Не расте додавањем – од почетка је потпун. Извор је посвећења. По природи недоступан – по доброти се да схватити. Све испуњ испуњав ава а Св Својо ојом м снагом снагом.. Не даје даје се истом истом мером, мером, ве већ ћ Своје Своје делов деловањ ање е дели дели сразмерно вери. По бићу је једноставан – у чудесима разнолик. Свакоме се даје читав и посвуда је сав. У Духу се уздижу срца. Он за руку води слабе и онима који напредују напредују даје савршено савршеност. ст. Духоносн Духоносне е душе просветљене просветљене Духом Духом постају постају духовне и на друге зраче милост. Отуда су прорицања будућности, разумевање тајни, схватање скривеног, рездељење дарова, небески живот, игра с анђелима, анђелима, бескра бескрајна јна радост радост,, постој постојан аност ост у Богу, Богу, слично сличност ст са Богом Богом и врхуна врхунац ц жеља жеља – постати бог.
-XПротивници веле: Духа веле: Духа Светог није допуштено стављати са Оцем и Сином, јер му је природа различита и достојанство неједнако. Право је да на то одгово одговорим римо о апосто апостолск лским им речим речима: а: „треб треба а се већм већма а поко покора рава вати ти Богу Богу него него људима“ људима “ (Дап 5, 29). Ако је, наиме, Господ у предању спасоносног крштења јасно наредио ученицима да све народе крштавају „ у име Оца и Сина и Светога Духа“ Духа “ (Мт 28, 19), и при том се није сматрао недостојним заједнице са Духом, а ови људи кажу да га не треба изједначити са Оцем и Сином, зар се очито не противе Божијем наређењу? На који начин се спасавамо? – Крштењем. Ако признајемо да је то спасење остварено кроз Оца и Сина и Духа Светог, зар ћемо одбацити „ правило науке“ науке“ што га преузесмо? Заиста би било вредно тешких уздисаја кад бисмо сада били даље од свог спасења него кад поверовасмо, и ако се сада одричемо онога што онда примисмо. Зар да заведен тобожњим доказима тих људи, издам Предање што шт о ме увед уведе е у свет светло ло,, даде даде ми мило милост ст бого богопо позн знањ ања а, и по коме коме дота дотад д непријатељ због греха – постадох Божије дете?
- XI Ономе ко отклања Духа, сведочим да ће му вера у Оца и Сина доспети у ништа. Уосталом, не може је без помоћи Духа ни имати. Ко наиме не верује у Бога) – не верује ни у Сина, а самим тим ни у Оца . „Нико „ Нико не може Духа (као Бога) рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ Светим “ (1 Кор 12, 3); исто тако: „Бога „ Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави.“ објави. “ (Јн 1, 18). Такав човек нема удела у истинском клањању, јер се Сину не може клањати осим у Духу, нити Оца називати неголи у Духу посињења.
- XII 75/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
Нека никог не заведе чињеница што Апостол (Павле) често изоставља име Оца и Светога Духа кад спомиње крштење (Гал 3, 27, Рим 6, 3). Именовање Христа значи све исповедати, исповедати, јер се тиме објављује Бог који помазује, Син који је помазан, и Дух који је помазање.
- XIII Противници Противници истичу: и друга бића су прибројана Оцу и Сину, а ипак нису с њима слављена (1 Тим 5, 21). 21 ). Али, анђеле због тога нити издвајамо од осталих створења, нити допуштамо да се броје с Оцем и Сином. Према томе, Дух и анђели нису из истог разлога поменути . Дух је наведен као Господ живота, а анђели као помоћници садруговима у ропству и верни сведоци истине.
- XIV Противници кажу да ни онда није праведно да се Дух сврстава са Богом, макар се у Њега и крштавамо. крштавамо . „И „ И у Мојсеја се неки крстише у облаку и мору “ (1 Кор 10, 10, 2). Зашто Зашто,, дакл дакле, е, питају питају против противни ници, ци, због због ве вере ре и крште крштења ња толико толико уздишеш и над створењем величаш Духа Светог, кад је исто, по сведочанству Писма, додељивано и људима? Шта ћемо рећи? Вера је у Духа попут вере у Оца и Сина. Исто је и са крштењем. Вера, пак, у Мојсија и у облак, вера је у сенку и праобраз. Праобраз наиме,, објављив Праобраз је, наиме објављивање ање очекиван очекиваног ог по опонашањ опонашању у, уколико унапред наговештава и најављује будуће. Ко о истини суди на основу сенке, исто поступа и са крштењем, јер са праобразима упоређује оно што они озна означу чују ју,, те Мојс Мојсиј ијем ем и море морем м наст настој оји и униш уништи тити ти сву сву јева јеванђ нђел елск ску у исто истори рију ју спасења.
- XV Кажу: и у води се крстимо, па ипак нећемо воду поштовати више од све остале природе, нити ћемо јој дати удела у Очевој и Синовој части. части. Спаситељска проповед нашег Бога и Спаситеља састоји се у повратку човека и непослушношћу насталог отуђења у заједницу са Богом. За савршеност живота нужн нужно о је след следи ити Хрис Христа та не само само у прим пример ери има благ благос ости ти,, пони понизн знос ости ти и стрпљивости, већ и у самој смрти (Фил 3, 10-11). Али како постајемо слични Његовој смрти? Погребењем с Њим кроз крштење (Рим 6, 3-5). На који начин? Нужно је прекинути ранији живот. Но то је немогуће ако се човек не „ роди одозго“ одозго“ (Јн 3, 3). Али, да би се почео нови живот, ваља претходни привести крају. Крштење (погружење (погружење)) сликовито означује одбацивање телесних дела (Кол 2, 11-12); оно је чишћење душе од љаге која јој долази од телесне мисли (Пс 50, 9). Стога се не чистимо као Јевреји за сваку нечистоту, већ познајемо једно спасоносно спасоносно крштење, као што је једна смрт за свет и једно васкрсење из мртвих. Крштење је икона једном и другом. Вода остварује слику смрти, Дух даје залог живота. Ево, дакле, шта значи израз „ родити „ родити се одозго из воде и Духа “ (Јн 3, 3): 3): умир умирањ ање е се обис обисти тињу њује је у во води ди,, а живо живот т нам нам је дат дат кроз кроз Духа Духа. Крштење није „прање „ прање телесне нечистоће, него обећање Богу добре савести“ савести “ (1 Пт 3, 21). Да би нас припремио за васкрсли живот, Господ предлаже јеванђелско јеванђелско понашање када налаже да се не срдимо, да подносимо противљења, да будемо чисти од љубави према уживању. На тај начин слободним избором унапред остварујемо оно што будући век поседује по природи . Кроз Кроз Духа Духа је враћа враћање ње у рај. рај. Кроз Кроз Њега Њега је пењањ пењање е у Царст Царство во небеск небеско о и повратак посиновљењу. Кроз Духа смо испуњени сваким благословом и у овом и у будућем веку. Кроз Духа као већ присутну, у огледалу гледамо милост добара, која се за нас налазе у обећањима и којих уживање чекамо у вери. Разлика између милости што долази од Духа и крштења водом види се отуд што Јован крштаваше водом, а Господ наш Исус Христос Духом Светим (Мт 3, 11). Но они који у борбама за веру поднеше смрт за Христа, а не наследством, за спасење нису требали знакове воде, јер су крштени у властитој крви. 76/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
- XVI Како Како је Дух Дух Свет Свети и у свем свему у нера неразд здво воје јен н од Оца Оца и Сина Сина? ? – Када Када Бог Бог раздељује снагу за деловање и Господ службе, Дух Свети је присутан, и свакоме по достојанству од своје воље раздељује меру духовних добара (1 Кор 12, 4-6: 11). При стварању свему насталом изворни узрок је Отац, стваралачки Син, Дух. Анђе Анђели ли пост постој оје е Очев Очевим им хтењ хтењем ем,, у биће биће су дове доведе дени ни усавршитељски Дух. делат делатнош ношћу ћу Сина Сина,, саврш савршено еност ст су стекл стекли и прису присутно тношћу шћу Духа Духа.. Нека Нека нико нико не поми помисл сли и да ја тв тврд рдим им да пост постој оје е три три изво изворн рне е ипост постас аси и ( у овом овом случ случај ају у ипостас= суштина ), или да кажем да је Синов делатни чин несавршен. Свему је један Узрок што кроз Сина ствара и у Духу приводи савршенству. Псалмопевац говори: „Небеса „Небеса су учвршћена Речју Господњом и сва је њихова моћ од Даха Његових уста“ уста“ (Пс 32, 6). У псалму псалму,, дакл дакле, е, распозн распознаје ајеш ш Троје: Троје: Господ Господа а који који наређ наређује ује,, Реч која која ствара ствара и Духа Духа који који учврш учвршћуј ћује. е. Шта је учвршћ учвршћењ ење е неголи неголи савршеност у светости.
Небеске силе нису по природи свете, већ оне у складу са својом службом примај примају у од Духа Духа Св Свето етога га ме меру ру посвећ посвећењ ења. а. Истра Истрајно јношћу шћу у добру добру задрж задржав авају ају дост достој ојан анст ство во.. У избо избору ру имај имају у слоб слобод одну ну во вољу љу,, али али ника никад д не одст одступ упај ају у од стремљења према истинском Добру, али им свакако треба помоћ Духа (Тврдим да ни Гаврило Гаврило није никако никако другачије другачије прорекао прорекао будућнос будућност т (Лк 1, 13-20; 13-20; 30-35) 30-35) осим осим предзн предзнањ ањем ем Духа) Духа).. Немогу Немогуће ће је да без без Духа Духа тај тај живот живот ( међу духовним силама) силама) остане законит. Како би серафими певали „ Свет, Свет, Свет “ (Ис 6, 3) да их Дух није научио колико пута ваља узвикивати да славопој буде побожан. Ко може да негира да је историја човековог спасења што је по Божијој доброти оствари велики Бог и Спаситељ наш Исус Христос (Тит 2, 13) довршена милошћу Духа? Цело је Христово деловање обављено уз присутност Духа . „прво апостоле, друго пророке, Дух је успоставио успоставио устројство Цркве : дао јој је „прво трећ треће е учит учитељ еље, е, пото потом м чуде чудеса са па даро дарове ве лече лечења ња,, пома помага гања ња,, упра управљ вљањ ања, а, говорења језицима“ језицима “ (1 Кор 12, 28). Тај је поредак начињен према рездељењу дарова од Духа. Он ће бити присутан и на дан Другог Христовог доласка . Чини се да Дух остаје са онима који су једном примили печат ( а згрешили) згрешили) и чека њихово обраћење у спасење. Али ће се у Онај дан потпуно оделити од душе која је одбацила Његову милост.
- XVII На исти је начин објављено име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Стога, како се Син односи према Оцу, тако се и Дух односи према Сину. Ако је Дух стављен до Сина, а Син до Оца, јасно је да је и Дух уз Оца .
- XVIII Када Господ објављиваше Оца и Сина и Светога Духа, објави их скупа, а не бројем. Није, наиме, рекао: у првога и другога и трећега. трећега. Не рече ни: један, један, два и три, три, већ нам по светим Именима дарова познање вере која води спасењу. Један је Бог Отац, и један је Једнородни Син и један је Дух Свети . Ако је ипак потребно да их субрајамо, не дамо се неразумним бројањем завести на многобожа многобожачку чку мисао. мисао. Ми, наиме, не збрајамо збрајамо уколико уколико јединств јединство о преносим преносимо о у мнош мноштв тво. о. Ако Ако се, се, пак, пак, клањ клањам амо о „ Богу огу од Бога Бога“ “ испове исповеда дамо мо и власт властит итост ост личности и остајемо при монархији (монос= један, један, архи= узрок). узрок). Божију тајну не цепамо у мноштво делова, јер се у Богу Оцу и Богу Јединородном посматра такорећи један образ који се одражава у једнакости Божанства. Син је у Оцу и Отац у Сину (Јн 14, 10), јер је Овај као Онај и Онај као Овај. У томе је њихово један; по заједништву јединство. Према томе, по властитости особа су један и један; природе обојица су једно. једно. Како онда ако су један и један, један, нема два бога? Та, и цареву слику називамо царем, а ипак се не говори о два цара. Моћ се не цепа нити слава дели. Част исказана слици прелази на оног ко је на њој. Оно што је овде ов де слик слика а опон опонаш ашањ ањем ем,, то је Син Син ов овде де по прир природ оди. и. Као Као шт што о у умет уметно ност сти и 77/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
постоји сличност с обзиром на облик, тако у Божанској и једноставној природи јединство стоји у заједништву Божанства. И Св Свети ети Дух је само само један један.. Он је толико толико далеко далеко од створе створене не природе природе колико само јединство од сложеног и многоструког. Тако је сједињен с Оцем и Сином као јединство с јединством. Не произилазе само отуд докази о заједништву у односу на природу, већ и из тога што се за Духа вели да је од Бога. Дух није од Бога као што је све од Бога, него као Онај Који од Бога излази (происходи ( происходи). ). Не излази рођењем као Син, већ као Дах Божијих уста . Уста овде не значе телесни телесни уд, нити дах пару што се раствара. Уста ваља разумети достојно Бога и Дах као живо Биће Које је Господ посвећења. Овде је, додуше, објављена сродност са Богом, али начин доласка у постојање остаје неизрецив . Али за Духа се такође каже да је Дух Христов, јер је са Христом дубоко сједињен. Зато једино Дух достојно слави Господа. Пророк говори: „ Син слави оца оца и слуг слуга а свог свог госп господ одар ара а“ (Мал (Мал 1, 6). 6). Од тих тих прос просла лављ вљањ ања а „ служањску “ исказује створење, а „породичну „ породичну “ Дух. Љуби Љубите тељи љима ма Исти Истине не Дух Дух у Себи Себи пруж пружа а моћ моћ да могу могу да мотр мотре е Икон Икону у Пралика. Не разоткрива Је од споља, већ у самом Себи омогућује да Је спознамо. Дух, према томе, у себи показује славу Јединородног и истинским клањатељима у Себи пружа познање Бога. Пут богопознања иде од једнога Духа, кроз Обрнутим им смером смером иде иде посвећ посвећење ење и царск царско о једн једнога ога Сина Сина до једног једнога а Оца. Обрнут достојанство.
- XIX Нека је то тако, веле, али Дух нипошто не заслужује такву част да бисмо Га велич величал али и у слав славосп оспеви евима ма.. Где Где да потр потра ажимо жимо дока доказе зе да Духу Духу прип припад ада а достојанство што надмашује сваку памет, ако сматрају да заједница са Оцем и Сном Сном није није довољн довољно о сведо сведоча чанст нство во Његово Његовог г достој достојанс анства тва?! ?! Може Може се, дака дакако, ко, погледати на значења Његових назива, на величину дела, на доброчинства што их исказује нама, или тачније целој творевини, да бисмо макар мало проникнули проникнули узвишеност узвишеност Његове природе и недостижност недостижност силе. Зове се свети као што су и Отац и Син свети. Створењу светост придолази придолази изван, а Дух светост поседује као пуноћу природе . Доброту поседује као биће. …Тако су Духу имена заједничка са Оцем и Сином. Те називе добија због природне сродности са Њима. Јер откуд иначе? Која су Му дела? Величином су неиз неизре реци цива ва,, мнош мноштв твом ом небр неброј ојив ива. а. Небе Небеск ске е су моћи моћи учвр учвршћ шћен ене е Духо Духом м ( учвршћење учвршћење значи сталност постојаности у добру ). ). …Васкрсење мртвих је дело Духа (Пс 103, 30). Да ли се овде треба плашити да ћемо претераним частима преузвисити Духа? Велиш да је Дух слуга? Али Христос каже: „ Слуга не зна шта чини његов Господар“ Господар “ (Јн 15, 15). Дух, пак, зна оно што је Божије, као што и људски дух зна шта је у човеку. „ Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега “ (1 Кор 2, 11).
- XX Противници тврде да Дух није ни роб ни Господар, већ слободан . Кукавне ли одважности такво шта рећи! Људским примерима нагрђују истине о Богу и настоје применити на Божанску и неисказиву природу овоземаљски обичај којим означавамо различитост достојанства. Не увиђају да и од људи нико није по природи роб. Оном, наиме, који из несташице разумности у себи нема природна вођења, кудикамо је боље да постане туђим власништвом како би њим равнао разум господара. Тада личи на лађу која на кормилу има кормилара ( упореди ( упореди 1 Мој 27, 29-40). 29-40 ). Слободни су, напротив, они који умакоше сиромаштву, рату и којима не треба брига других. Према томе, иако се неко зове господар, господар, неко слуга, слуга, сви смо заједно заједно робови ради узајамне узајамне источасности источасности и као власништво власништво 78/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
свога Створитеља. Створитеља. Живот који се не би налазио под Господњим надзором био би од свих најјаднији. Такви су отпали анђели који се ослободише „ропства“, јер усташе против свемогућег Бога; не што би по природи били другачији, већ из непослушности према Творцу. Кога, дакле, називаш слободним? Оног што нема моћи да другим влада, нити допушта да се њиме управља? Такве природе међу бићима нема. Стога, ако је Дух створен, свакако робује са свима осталима.
- XXI Али зашто треба да се бранимо ниским доказима и да стекнемо нечасну победу, кад је могуће часнијим доказати неоспориво величанство славе Духа?! (Будем Будемо о ли каза казали ли шта нас научи духобо борц рци и ће смес сместа та снаж снажно но и научи Писмо Писмо, духо жестоко повикати, зачепити уши, пограбити камење те од тога начинити оружје и навалити на нас. Али сигурност не смемо ценити више од истине ) 2 Сол 3, 5; 1 Сол 3, 12-13; 2 Кор 3, 14; 1 Кор 3, 16.
- XXII Заједништво Духа по природи доказује се отуд што је попут Оца и Сина тешко доступан разматрању | Савршенство природе Духа на видело долази, не само тиме што Дух има иста имена и што суделује у делима Оца и Сина, већ и по томе што га разматрање може једва досећи. Што, наиме, Господ вели о Оцу као Оном Који надвисује људску спознају и што каже о Сину, исто тврди и о Духу Светоме. „Праведни „ Праведни Оче, свет Те није упознао“ упознао “ (Јн 17, 25). Када овде говори о свету , не мисли на састав неба и земље, већ на овај пролазни живот који је подложан хиљадама промена. И о Себи говори: „ Још мало и свет Ме више неће видети, али ви ћете Ме видети “ (Јн 14, 14, 19). 19). Исто Исто рече рече о Духу: Духу: „ Дух истине Кога свет не може примити јер Га не види и не познаје. Ви Га познајете јер борави у вама “ (Јн 14, 17). Телесни човек коме дух није извежбан у разматрању, већ је читав закопан у телесним мислима као у блато, не може поглед винути према духовном светлу Истине. Стога свет не прима милост Духа као ни болесно око сунчеву светлост. Господ, пак, дарује ученицима, за које сведочи да им је по Његовој науци живот чист, способност да већ сада могу разматрати и гледати Духа. Онога Кога свет не може обухватити умом, Кога могу разматрати једино свети због чистоте срца, шта треба о Њему мислити и какве су части по Његовој мери? - XXIII Какву Какву природу треба треба да признамо признамо Оном Који је свуда свуда и Који је с Богом? Богом? Зар да не узвишава узвишавамо мо и не славимо славимо Оног Kоји је по природи Бог, величином недокучив, силан у делима и добар у доброчинствима? Ја држим да слављење Духа Духа и није није друго друго шта негол неголи и набра набрајањ јање е Њего Његових вих чудесн чудесних их дела дела. Ми, наиме, не можемо другачије славити Бога, Оца нашег Господа Исуса Христа и Његов Његовог ог Једин Јединоро ородно дног г Сина, Сина, осим осим ако ако по својо својојј моћи моћи наброј набројимо имо чудеса чудеса Духа Духа Светог.
- XXIV Пуно Пуно је ства ствари ри које које се у ство створе рено ном м свет свету у слав славе. е. Нпр. Нпр. свак сваки и чове човек к је „овенчан славом и чашћу “ (Пс 8, 6), постоји слава Месеца и звезда (1 Кор 14, 51). Ти би хтео да између свега једино Дух, макар има толико слављених бића, не буде слављен. Добро, веле, нек се слави, али не са Оцем и Сином. Но каквог смисла има измишља измишљати ти Духу друго место, место, а презрети презрети оно што Му га одреди Господ ; заје заједн дниш иштв тво о слав славе е ускр ускрат атит ити и Оном Оном који који је свуд свуда а ве веза зан н са Божа Божанс нств твом ом – у верои ве роиспо сповес вести ти,, откупи откупитељ тељск ском ом крштењ крштењу, у, творењ творењу у чудес чудеса, а, у борав борављењ љењу у са свети светима, ма, у милост милостима има шт што о их даде даде послуш послушни нима? ма? Никака Никакав в дар не дол долази ази створењу без Светога Духа. Где, дакле, да Га сврстамо? Са створењем? Али створење робује, а Дух ослобађа (2 Кор 3, 17).
79/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
Дух Дух позна познаје је Божи Божије је дубин дубине. е. Створе Створење ње кроз кроз Духа Духа прима прима објав објаву у тајни тајни.. Саоживљава Саоживљава са Богом који ствара сваки живот и са Сином који даје живот (Рим 8, 11; Јн 6, 63). Како, дакле, Духу оспорити животворну моћ и учинити Га сродним са природом која примањем добија живот? Говоре: Дух Говоре: Дух је у нама као Очев дар. Дух је, додуше, Божији дар, али дар живота. живота. Није ли Бог и Сина даровао људима (Рим 8, 32; 1 Кор 2, 12). Према томе, зар они који тако зборе не надмашују Јеврејску незахвалност, кад они преобиље Божије Божије доброт доброте е узима узимају ју као као повод повод за хулу? хулу? Духу Духу пригов приговара арају ју што нам нам даде даде слободу да Бога називамо својим Оцем (Гал 4, 6).
- XXV Противници Противници питају: зашто Писмо нигде не учи да се Дух слави са Оцем и Сином? Зашто свугде радије, као прикладније, употребљава славити у Духу ? Ја ипак не бих рекао да у упућује упућује на мање племениту племениту мисао. мисао. Напротив Напротив,, право право схваћена, мисао води самом врхунцу. Тако опазимо да се често употребљава уместо са (Пс 65, 13: 104, 37: 43, 10). Нигде ми не нађосмо: теби Оче част и слава кроз твог твог Једино Јединород родног ног Сина Сина у Светоме Светоме Духу . Св Свак аки и од поме помену нути тих х пред предло лога га да се засе засебн бно о наћи наћи,, али али ника никад д неће неће моћи моћи прст прстом ом упре упрети ти у њих њих повезане у тај след. Према томе, ако се желе строго држати Писма, нека покажу одакле црпе свој начин изражавања. А ако се управљају обичајем, нека и нама то не бран бране. е. Везн Везник ик и има исто исто значе значење ње као као предло предлог г с, и то је исувише више очигледно.
- XXVI Веле: Богу треба треба исказива исказивати ти славу славу у Духу Духу Свето Светоме, ме, а не и Духу . Али колико год честица и имала значења, видимо да сва могу послужити одређењу Духа. Умеће је силом увек у уметнику, а чином онда кад по њему ради. Тако је и са Духом. ом. Увек Увек је уз оне који оји су Га дост достој ојн ни, али делу елује по потре отреби би:: у пророштвима, у оздрављењима или неким другим чудесним делима. Дух се, уз то, у складу са раздеобом дарова поима као целина у својим својим деловима деловима.. Сви удови скупа чине у јединствености Духа Христово тело и једни другима према милосним даровима служе. Дух је место светих . Кад Кад пред пред очима очима имамо имамо достојанство властит властито о Духу, Духу, проматрамо проматрамо Га с Оцем и Сином. Али ако мислимо на милост остварену у онима који имају на Њему удела, велимо: Дух је у нама. Славопој, дакле, што га приносимо у Духу, није исповедање Његовог достојанства, достојанства, већ признање наше слабости, да од себе нисмо способни исказивати славу, већ да је наша способност у Духу Светом. Немогуће је видети слику невидљивог Бога осим у осветљењу Духа. Ко мотри слику не може од слике раздвојити светло. Нужно је да се узрок гледања види са оним оним шт што о се глед гледа. а. По От Отис иску ку дола долази зимо мо Оном Ономе е коме коме прип припад ада а От Отис исак ак и истолики Печат.
- XXVII (О разликовању разликовању догме преводиоца ). Ево шта је догме и керигме види и у уводу преводиоца). смисао смисао Предањ Предања: а: свети светиња ња не сме ради ради нави навикну кнутос тости ти обезв обезвред редит ити и спозн спознају ају догми, јер се о њој не води брига. Једно је догма, а друго проповедање. О догми се ћути, а проповед се разглашава. Облик је ћутања и нејасноћа којом се служи Писмо када смисао догми, на корист читалаца, чини тешко схватљивим. Васкр Васкрсли сли са Христо Христом, м, стајањ стајањем ем се за време време молит молитве ве не сећамо сећамо само само милости која нам је дата на дан васкрсења (= недељу ), ), већ такође чињенице да је тај дан у неку руку слика будућег века . Стога Мојсије почетни дан не упореди са Шестодне Шестодневом вом). ). Рече: „би „ би вече и би назива првим, већ једним ( упореди јутро, дан један “ (1 Мој 1, 5). Као да се тај дан често враћа! Због тога је тај једини дан и осми уколико по себи предочава онај дан који је доиста једини и осми, о коме и Псалмопевац говори у насловима неких псалама (Пс 6 и 12). Реч је 80/136
Свети Василије Велики О СВЕТОМЕ ДУХУ
о стању што долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да тог дана обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занем занемари арили ли „попуд „попудбин бину“ у“ за ово путова путовање. ње. Свака Свака је педесе педесетни тница ца сећањ сећање е на васкрсење што нам предстоји у вечности. Црквени нас закони научише да се у тај дан на молитви ваља држати усправно: очевидним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност .
- XXVIII Павл Павле е пише пише Коло Колоша шани нима ма:: „вас вас шт што о бест бесте е мртв мртви и по прес престу тупи пима ма,, са Христом оживи “. Зар Бог поклони живот са Христом своме народу и Цркви, а Дух да нема живота са Христом? То је безбожно и помислити! Како онда не би било прав правед едно но да оно оно шт што о је по прир природ оди и пове повеза зано но и у испо испове веда дању њу вере ере буд буде сједињено? Живот оних који су се надали у Господа је „ скривен са Христом у Богу “ и „кад се Христос, Христос, наш Живот, Живот, буде појавио, појавио, тада ће се и они појавити појавити с Њим у слави“ слави“ (Кол 3, 3-4). Врхунац је безумља ово: ми се у Духу, вером у Христа, надамо да ћемо са Христо Христом м васкрс васкрснут нути и и с Њиме Њиме заје заједн дно о бити бити на небе небеси сима ма,, кад кад тело тело наше наше ништавности ништавности преобрази у духовно, а Духу не дајемо удела у седењу с Христом, у слави, и било чему другом што кроз Њега поседујемо. Зар да Духу Светом ништа не признамо од оног чега себе сматрамо достојнима по сигурном дару Оног Који обећа, зато што то надилази достојанство Духа? Ти очекујеш да ћеш са Христом бити прослављен (1 Сол 4, 17), а Духа светлости не славиш са Христом као да није достојан исте части као и ти. Заиста, полагаћете грдне рачуне за овакве речи. Чусте од Бога који не лаже да је хула на Духа Светог неопростива (Мт 12, 32).
- XXIX Набрајање црквених великодостојника који се у својим списима служе речју „са“ - XXX Приказ садашњег стања у Црквама
81/136
Свети Василије Велики УЧЕЊЕ
- УЧЕЊЕ СТВАРАЊЕ У почетк почетку, у, и у времен временско ском м почетк почетку у Бог ствара ствара свет. свет. Међут Међутим, им, почета почетак к времена није време, „као што почетак пута још није пут“. Почетак је прост и непротежан. У почетку значи да је „дело стварања тренутно и да не подлеже времену“. Бог својим хтењем ствара свет изван времена и ствара одједном и тренутно. Међутим, са светом почиње време. „Време је трајање, продужно стање света“.
Анђеле Бог ствара не само изван времена, него и без времена. Јер, по његовом мишљењу, анђеоско биће не претпоставља и на захтева време. То је повезано са његовом представом о неизменљивости анђела. Свет, иако је створен одједном, се ипак не остварује одједном у свој својој пуноти и складу. Природа, или суштина ствари уопште, нама није доступна. „По сили коју је у њу улио Саздатељ, земља је била спремна да све ово породи. Међут Међутим, им, она је очеки очекива вала ла погодн погодно о време време да би, сходн сходно о Божијо Божијојј запов заповест ести, и, изнела на светлост свој пород.“ Стваралачка реч или заповест Божија постаје „неки природни закон и остаје на земљи и у потоњим временима, саопштавајући јој силу да рађа и приноси плод“. Свет је целина и поред све разнородности свога састава, будући да га је Бог везао „неким нераскидивим савезом љубави у једну хармонију“. При томе се неизмењиво чувају врсте и родови бића. Земља, производећи животиње из себе, не изводи нешто скривено и претпостојеће у себи, него кроз заповест Божију добија силу да произведе оно што не поседује. Свети Василије се уздржава да први дан стварања назове првим у низу осталих. Он је изван бројања рокова и ступњева. ступњева. Створен је засебно и јесте неки вечни, кружно трајући дан. Налази се „изван седмичног времена“, исто као и осми дан. дан.
Човек | У устројству васељене постоје ступњеви, који воде ка све већем саврш савршенс енству тву.. На врху врху лестви лествице це нала налази зи се човек. човек. Он је створе створен н другач другачије ије од нижег света – створен је по образу Божијем. Бесмртан је и саздан за „ духовни „ духовни живот “. “. Човек је саздан од земаљског састава и из душе која обитава у телу као под неким покривачем. По својој природи тело је нешто текуће и изменљиво. Овај свет је сложен, те стога и смртан. Он је станиште за умируће. У прав правом ом смис смислу лу речи речи,, чов човек је душа душа:: чове човек к је „ум „ум који који је тесн тесно о спој спојен ен са одговарајућим одговарајућим и прилагођеним прилагођеним му телом“. Међутим, и тело је Бог, као „прилично пребивалиште душе“, створио. Ум је оно највише и владарско у души. Ниже од разу разума ма (словесности) словесности) су раздражајне (θυμός) θυμός) и желатељне (επιθυμία) επιθυμία) силе. Раздражајна Раздражајна или вољна способност душе треба да се потчињава разуму. Уколико она напусти ту потчињеност, преобраћа се у беснило и избезумљује душу. Пут врлине јесте пут разума и сагледавања ( θεωρία). θεωρία). Човеку је откривен пут богопознања. Он може и дужан је да на основу вели ве лича чанс нств твен ене е слик слике е свет света а закљ закључ учуј ује е о Умет Уметни нику ку и Узро Узрочн чник ику у свег свега а ( пут космолошког закључивања закључивања умом). умом). Наравно, природно богопознање је непотпуно и недовољно. Оно је само припрема за примање Божијег откривења запечаћеног запечаћеног у Свештеним књигама. Други пут познања јес јесте познање Бога кроз самопознање. самопознање . Ипак, и овде ми не достижемо савршено богопознање. Оно је, уопште, нама сасвим недоступно. Због тога богопознање богопознање свагда остаје бескрајни задатак, задатак, тј. пут и усхођење.
ПОБИЈАЊЕ ЕВНОМИЈА Евномије је полазио од учења о објективности појмова. појмова. Он је разликовао два два рода рода имен имена, а, а тиме тиме и два два рода рода појм појмов ова. а. Као Као прво, имена ена „именована људима“, људима “, која су измислили или исковали људи ( имена по домишљању ), ) , то су 82/136
Свети Василије Велики УЧЕЊЕ
празна имена, само речи и знаци. Једна постоје само у речима, немајући никакво значење, а друга постоје само у мисли. У сваком случају, од њих не може да се састави никакво објективно знање. Као друго, он утврђује постојање других, предметних, а тиме и над-људских имена. При томе, он исходи из плат платон онис исти тичк чких их прет претпо пост став авки ки прер прерађ ађен ених их на осно основа вама ма стој стојич ичке ке теор теориј ије е „семених семених логоса логоса“. “. Пост Постој оје е имен имена а сами самих х свар свари и која која озна означа чава вају ју саму саму њихо њихову ву „суштину “. “. Због тога су она нераздвојиво везана везана са стварима. У њима се открива Премудрост Божија. То су „софијна „софијна“ “ имена која су разложива на појмове. Та имена су доступна човеку. Бог му их саопштава полажући му у разум извесна „семена имена“. имена “. Развијајући та семена у чисто логичкој анализи, ми кроз њих сагледавамо саму суштину. Тиме стичемо неизмењиво и адекватно знање. Из оваквих гносеолошких претпоставки Евномије изводи богословске закључке. Он заступа заступа могућност могућност познања познања Божанст Божанствене вене суштине, суштине, и то анализ анализом ом адекват адекватног ног имена Божијег: αγέννητος (нерођени). нерођени). У својој критици евномијанства Василије пре свега одриче деобу имена на онтол онтолошк ошка а и празна празна.. Под домишљањем треба треба пре свега свега схвати схватити ти мисаон мисаону у актив активнос ност т сазна сазнава вајућ јућег ег разума разума.. Домиш Домишља љање ње је разми размишља шљање ње.. То је мисаон мисаоно о прон прониц ицањ ање е или или анал анализ иза. а. Св Све е шт што о опаж опажам амо о чули чулима ма и свак сваки и обје објека кат т најп најпре ре изгледа као нешто просто. Међутим, након умозрења, он поприма разне појмове, буду будући ћи да се пред предст став авља ља умом умом помо помоћу ћу доми домишљ шљањ ања. а. Св Свет ети и Васи Васили лије је тиме тиме супротставља прво и нерашчлањено опажање предмета и умну анализу која се испо испоља љава ва у појмо појмови вима ма и речи речима ма.. За њега њега у позн познањ ању у је осно основн вна а упра управо во та схватајућа активност ума ума која која прон пронич иче е у дата дата сагл саглед едав авањ ања. а. Осим Осим тога тога,, ум делимично одређује предмет у њиховим односима, стварајући нове појмове – одречн одречне е или или потврд потврдне. не. У такви таквим м расуђ расуђив ивањ ањима има и предме предметим тима а се израж изражав ава а њихово препознавање мишљу. Постоји, међутим, стварно разликовање имена: једна су извучена и означавају одвојене предмете, док друга откривају узајамни однос. При томе, ни самостална имена у стварности „не служе за означавање суштине, него за одређивање својстава која карактеришу сваког“. Тј. имена и њима разликовани појмови јесу средства анализе у којој се и садржи смисао богопозна богопознања. ња. Анализа Анализа представ представља ља сагледав сагледавање ање,, уживља уживљавањ вање е у предмет, предмет, али она никад не исцрпљује сагледавање. Свети Свети Васил Василије ије одавде одавде прела прелази зи на пробле проблемат матик ику у богопо богопозн знањ ања. а. Свако Свако богосл богословс овско ко поима поимање ње предст представ авља ља саглед сагледав авањ ање, е, чиме чиме се открив открива а одређ одређена ена реално реалност. ст. Појмови Појмови,, пак, пак, рашчл рашчлањ ањују ују и разли разликуј кују у чиње чињениц нице е иску искуств ства, а, али али га никада не исцрпљују нити га могу тачно изразити: стога га и не могу никада заменити. заменити. Човеков опит се не може свести на појмове. У Божијим именима ми познајемо Богу у Његовим дејствима ( енергијама). енергијама ). Суштина Суштина остаје остаје непристу неприступна. пна. Изузета Изузетак к чине Тројична Тројична имена, имена, која означав означавају ају унутарбожански однос и која казују о Богу по Себи. Ипак, и она говоре о Богу саобразно склопу нашег ума – не разоткривају до краја тајну унутарбожанског живот живота. а. У учењ учењу у о богопо богопозна знању њу најја најјасни сније је се испољ испољав ава а идеја идеја антро антропол пологи огије је светог Василија, тј. учење о човеку као динамичком динамичком бићу . То је општа мисао све тројице Кападокијаца. Код двојице Григорија она је изражена још снажније и постојаније.
ТРОЈИЧНО БОГОСЛОВЉЕ Богословски подвих светог Василија састојао се првенствено у тачном и строгом одређењу Тројичних појмова. Због поистовећивања појмова суштина и ипостас, ипостас , недостајало је речи којима би се неодређено три изразило изразило постојаном и изражајном именицом. Разликовање Разликовање ова два појма требало је логички засновати. Појмом ипостас за разликовање три Личности у Светој Тројици користио се у прошлости пре свих Ориген, а и Дионисије Александријски. Међутим, ипостас за њих њих означа означава ва скоро скоро сушти суштину. ну. На алекс александ андриј ријско ском м сабор сабору у 362. 362. призн признат ата а је равно равнозна значно чност ст оба начи начина на израж изражава авања ња.. Можемо Можемо разли разликов коват ати и четир четири и низа низа 83/136
Свети Василије Велики УЧЕЊЕ
мотива које је Василије преуредио у својој богословско-метафизичкој синтези: 1) Ориг Ориген енов овск ски и моти мотиви ви;; 2) свет свети и Васи Васили лије је отво отворе рено но исхо исходи ди из омиусианских одредби одредби премда премда одбацује одбацује саму реч όμοιος и прихвата никејско ομοούσιος; ομοούσιος; 3) усваја низ неоплатонских мотива, нарочито у учењу о Духу Светом; 4) основну схему схему свог свог тројич тројичног ног богосл богословљ овља а свети свети Васи Василиј лије е узима узима из арист аристоте отелов ловск ске е метафизи метафизике. ке. Оно што Васили Василије је назива назива ипостас, ипостас , у ства ствари ри јест јесте е суштина или πρώτη ουσία код Аристотела. Тиме се термин суштина (ουσία) ουσία) зближава појму природе (φυσίς (φυσίς). ). Ипак, за светог Василија појам суштине у богословљу означава не само другостепено или изведено уопштавање, већ пре свега нумеричко и нераскидиво нераскидиво јединство Божанског бића и живота: суштина јесте „ суштаство“, суштаство “, тј. биће биће.. Он је код код Арис Аристо тоте тела ла прон пронаш ашао ао логи логичк чка а сред средст ства ва за разг разгра рани ниче чење ње појмова. Кападокијска Кападокијска схема: три једносуштне ипостаси, није била сасвим нова. Међутим, у њој су се пређашњи мотиви и појмови ослободили двосмислености: у томе је новина кападокијског богословља. Ново је, пре свега, јасно разликовање појмова суштина и ипостас. ипостас. Василије их супротставља као „ опште“ опште“ и „посебно“ посебно“ (појединачно). појединачно ). „Све што мисао било када представи о суштини Оца“, треба пренети и на Сина и на Духа, и то сасвим истоветно. Тиме се одређује јединство суштине ( једносуштност једносуштност ), ), тј. „само „само биће Божије“. Божије “. Оно се описује многим именима јер је изнад сваке мисли. Међутим, сва та именовања су једнака и истоветно се односе на Тројицу. Тројична имена су ипостасна, ипостасна , тј. стварна. „Због тога, у Божанству исповедамо једну суштину и појмове о бићу не одређујемо различито. А ипостас исповедамо у особености да би наша мисао о Оцу и Сину и Духу Светом била несливена и јасна.“ Треба нагласити да свети Василије захтева исповедање три ипостаси и ставља нагласак на појам ипостаси, не задовољавајући задовољавајући се признањем три три лица лица.. Појм Појмом ом ипостас жели жели да искљ искључ учи и свак сваки и приз призву вук к Саве Савели лије јево вог г преображавања личности и стреми да нагласи да сваки од Тројице има своје сопствено биће. биће. Да би се схватило Тројично богословље светог Василија, веома су битне његове његове напомене напомене о значају значају поимања поимања броја у расуђив расуђивањи ањима ма о Богу. Богу. Он јасно истиче да ту нема места бројању у правом смислу речи, будући да у Божанском бићу нема раздвојене мноштвености. Другим речима, у богословљу се број из количинске преображ преображава ава у каквотну катег категори орију ју (истин истина а Тријед Триједни ниств ства а није није аритметичка аритметичка истина). истина). Због тога бројању свети бројању свети Василије и супротставља Имена. Раскривање тих имена, тј. означених или онтолошких односа или стања доводи нас до познања савршеног Јединства. У хришћанству се открива тајна Тројице, и то не форм формал ално но Триј Тријед един инст ство во,, него него одре одређе ђена на Троји Тројичн чнос ост: т: От Отац ац,, Син, Син, Дух. Дух. „Разликујући „Разликујући признаке“ ипостаси, које се распознају у непрекидности непрекидности Божанског живота, живота, свети свети Васили Василије је свагда свагда означава означава богооткри богооткривени веним м именима: именима: Очинство Очинство,, Синовство и Светиња. У томе се он разликује од обојице Григорија: од Григорија Богосл Богослова ова,, који који ипост ипостасн асна а својст својства ва одређ одређује ује више више формал формално но – Нерође Нерођенос ност, т, Рођење и Исхођење, а нарочито од брата Григорија – Нерођеност, Јединородност, Јединородност, Биће кроз Сина. Сва Очева сила се покренула ка рођењу Сина и сва сила Јединородног ка ипостаси Духа, тако да се у Духу сагледава и сила и суштина Јединородног, а у Њему сила и суштина Оца. Каже се сва сва сила сила, будућ будући и да у Божан Божанств ству у нема нема слож сложен енос ости ти и не може може бити бити деоб деобе. е. То једи јединс нств тво о Божа Божанс нско ког г живо живота та свет свети и Васил Василије ије првенс првенстве твено но и замиш замишља ља под појмом појмом Једносуштности. Једносуштности. Тај Тај Нике Никејс јски ки термин за њега не означава само савршено подударање, већ најпре срашћено општење Тројице, Тројице, тј. неизрециво јединство Тројичног живота ( оно што је много касније означено термином „ прожимање “ – περιχώρησις код Дамаскина). Дамаскина ). „Отац заповеда, Син ствара, Дух савршава“. Међутим, то разликовање не подразумева дељивост, „будући да је једно Начело бића које ствара кроз Сина и савр саврша шава ва у Духу Духу“. “. „То „То шт што о От Ота ац сазд саздај аје е кроз кроз Сина Сина не знач значи и да је Очев Очева а 84/136
Свети Василије Велики УЧЕЊЕ
стваралачка сила у било чему несавршена, или да је дејство Сина у било чему немоћно: тиме се заправо изражава изражава јединство воље.“ Свако Божије дејство јесте ј есте нераздељиво тројично дејство у коме се одражава Тројичност ипостаси и Њихов неизрециви поредак. Свети Василије говори да је у сваком дејству Дух сједињен и неодвојив од Оца и Сина. Због тога „пут богопознања иде од једног Духа, кроз Јединор Јединородног одног Сина, ка једном једном Оцу. И обрнуто, обрнуто, природна благост благост и природна природна светиња, и царско достојанство се од Оца кроз Јединородног распростиру на Духа“. Василијева књига О духу Светом првенствено јесте књига о освећењу. „Зал „Залог ог живо живота та даје даје се Духо Духом. м. Бог Бог у нама нама живи живи кроз кроз Духа Духа.“ .“ Дух Дух је „изв „извор ор осве освеће ћења ња и поче почета так к осве освеће ћења ња“. “. Од Њега Њега тв твор орев евин ина а прим прима а „осв „освећ ећењ ење е по причешћу“. Он је прост по суштини, али многоврстан по силама. Та нераздељива нераздељива целовитост сведочи о Божанствености Духа. И мудрост и складност анђеоског сабор сабора а је од Духа. Духа. Верова Вероватно тно под утица утицајем јем Ориген Оригена, а, свети свети Васил Василије ије облас област т деловања Духа ограничава на „разумну творевину“. У крајњој мери, он само о њој и говори. Дух нарочито дејствује у Новом Завету кроз Христа. И управљање Црквом савршава се Духом, будући да је поредак у њој „установљен раздавањем даро дарова ва Духа Духа“. “. „Пре „Премд мда а све све испу испуња њава ва Св Свој ојом ом сило силом, м, Дух Дух се ипак пак једи једино но достојним достојнима а саопштав саопштава.“ а.“ По благодат благодати и Духа ум постаје постаје способан способан за примање примање Божанственог. Најзад, благодат Духа ће се открити у последњем васкрсењу, у „оживотворењу оживотворењу разрушенога“. разрушенога“.
Георгије Флоровски, протојереј
85/136
Свети Григорије Богослов ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ
Свети Григорије Богослов (329-390)
ПРАЗНИЧНЕ
БЕСЕДЕ
Нека Некад д је добр добро о мало мало и одст одступ упит ити и пред пред Бого Богом, м, прво прво због због сопс сопств твен ене е слабости, а друго ради помоћи Оног који нас призива. Христос нас позива да постанемо као Он, јер је Он постао као ми, позива нас да постанемо бог ради Њега Њега,, јер јер је Он ради ради нас пост постао ао чове човек. к. Узео Узео је оно оно шт што о је лоши лошије је ( људску природу ) да би нама дао оно што је боље (Божанство ( Божанство). ). Христос је у телу; страхом и радошћу обрадујте се; страхом – услед греха, радошћу – ради наде. Јер Онај Који је без матере, постаје ( сада као човек) човек) без Оца: Оца: без без мајк мајке е прет претхо ходн дно, о, а без без оца оца у друг другом ом рође рођењу њу,, тј. Ов Овап апло лоће ћењу њу.. Празнујемо Божији долазак људима да би смо ми Богу дошли, или погодније повратили се. Он је био и биће, односно свагда јесте, јер „ био“ био“ и „биће“ биће“ су делови нашег времена, а Он је свагда Сушти , нит је започет нит је престајући. Дакле, Божанство је бескрајно и тешко сагледиво.
Бог је светлост и ствара друге светлости (= анђеле). Они су непокретни на зло и имају само покрет ка добру , док су земаљска бића другостепеног обасјања које је тешко покретно на зло. Бог дарује човека самовлашћу, и од Адама тражи да не узима плодове са једног дрвета, а то дрво је созерцање . Адам је згрешио узимајући плод са дрвета познања добра и зла и прво познаје своју срамоту и скрива се од Бога. Ипак нешто задобија од тога: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те тако казна постаје човекољубље. Човек је имао удела у лику (Његовом) и није сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би лик спасао и тело обесмртио . Чове Човек к треб треба а да буде буде обас обасја јан н и једн једном ом и трим трима а свет светло лост сти. и. Трим Трима а по Својствима, или Ипостасима а Једном из разлога једне суштине, тј. Божанства. Један је Бог Отац, од Кога је све, и Један Господ Исус Христос кроз Кога је све, и Један Дух Свети у Коме је све. Отац је беспочетан јер није ни од кога, Син је рођен од Оца, а Дух Свети је Онај који је происходећи од Оца. И Син Божији пристаје да постане и назове се Син Човечији; не мењајући оно што је био јер је непроменљив, непроменљив, него примајући на Себе оно што није био јер је човекољубив. Писмо зна троструко рођење: од тела, од крштења, од Васкрсења . Тел Телес есно но је ноћн ноћно о и сужа сужањс њско ко и стра страсн сно; о; кршт крштењ ење е је днев дневно но,, слоб слобод одно но и разрешавајуће разрешавајуће страсти; Васкрсењско је страшно и кратко, сабирајући у тренутку сво створење да предстане Саздатељу и да да одговор за овдашње служење и животно понашање. Постоје три реда спасаваних : ропство, најамништво и синовство . Роб се боји казне, најамник очекује плату а син воли Оца. Од оних који су се крстили, једни су били сасвим отуђени од Бога, прошавши сваку врст врсту у поро порока ка и стар старај ајућ ући и се да буду буду поро порочн чни, и, друг други и беху беху полупорочни и налажаху се на пола пута између врлине и порока. Једни и пре крштења беху за похвалу, други пак од природе, а трећи по труду – предочишћаваху себе за крштење, и после њега показаше се бољи и сигурнији; с једне стране да добро задобију, а с друге стране да га сачувају. Бољи су од порочних они којима од порока нешто мањкаше, бољи од њих су они који су марљивији који себе предочистише пре крштења. А од ових су бољи они који разрађују већм ћма а себе себе у лепо лепоти ти искл исклес есав авај ају. у. Тако Тако и они они који који нису нису благода благодатни тни дар и ве крште крштени ни:: једни једни су сасви сасвим м животињски , зверс зверски ки,, други други поштују поштују дар, али одлажу крштење било због лењости или због похлепности. Трећи нису у стању да га приме било због детињскости или због неког невољног случаја. Први ће потпасти под суд како због зла тако и због презирања крштења, а и други ће потпасти под суд, али мање, јер су не већма злом него незнањем доживели пром промаш ашај ај.. Неће Неће бити бити ни прос просла лављ вљен ени и осуђ осуђен ени и од прав правед едно ног г Суди Судије је,, као као незапечаћени (некрштени ( некрштени)) али не као зли, него као они који су пре доживели него учинили штету. 86/136
Свети Григорије Богослов ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ
Св. Григорије подржава крштење мале деце. Говори да израз Бог Дух и Свет Св ети и Дух Дух одај одају у Духу Духу исто исто пошт поштов овањ ање. е. Св Све е шт што о је От Отац ац – Сино Синово во је осим нерођености. Све што је Син јесте Духа осим рођења и Дух силази на апостоле као огњени језици, због блискости језика са Речју.
87/136
Свети Григорије Богослов УЧЕЊЕ
-УЧЕЊЕПУТЕВИ БОГОПОЗНАЊА Стварање У богословском систему светом Григорија учење о богопознању заузима видно место. Богопознање јесте пут спасења и обожења. обожења . Најпре се тварни ум сусреће са Богом. Кроз ум и умно сагледавање творевина се поновно саједињује са Бого Богом. м. Бог Бог је ум. ум. „Ум „Ум се сјед сједињ ињуј ује е са умом умом као као са нечи нечим м најб најбли лижи жим м и најсро најсродни днијим јим.“ .“ По Божије Божијем м подоби подобију ју створе створене не су, су, пре свега свега,, умне умне природ природе е – анђеоска природа. Ум у својим великим умним представама разматра праобразе света света који који је касни касније је настао настао.. Бог зацрт зацртав ава а образ образе е света света,, најпр најпре е духовн духовног ог и небе небеск ског ог,, а зати затим м ве вешт штас аств твен еног ог и земн земног ог.. И „мис „мисао ао пост постад аде е дело дело“ “ које које се оства остваруј рује е Слово Словом м и саврш савршав ава а Духом. Духом. Ниче Ниче анђе анђеоск оски и свет, свет, прва творевина творевина,, сродна Богу по својој умној, духовној природи. Затим Бог саздаје видљиви свет, складни састав неба и земље у коме је груба и чулна природа савршено страна Богу, премда њена красота и сагласје одражавају Божију Премудрост и Силу.
Човек У томе вештаственом свету Бог ствара човека. Он је постављен на границу два света и самим тим у средиште целог света. Бог „премудро уједињује свет“ управо у човеку. Саздан од праха земље, човек носи образ Божанства, „образ Бесмртнога, пошто у обојици царује природа ума“. Због тога је човек и призван на „уподобљавање“ Богу. Могућност тог уподобљавања уподобљавања условљена је природним сродством човековог духа са Божанством. Бог је најузвишенија и неприступна светлост, друга светлост су анђели, а трећа јесте човек. „Уподо „Уподобља бљава вање ње“ “ Богу Богу саврша савршава ва се првенс првенстве твено но кроз кроз таинства. таинства . Циљ тајнодејстава „јесте да окрили душу, да је изнесе из света и преда Богу, да сачув сачува а образ образ Божи Божији“ ји“.. Пут обожења јест јесте е пут пут очиш очишће ћења ња и усхо усхође ђења ња ума ума – κάθαρσις. κάθαρσις. То је пре свега пут одвајања од чулног света, јер чула помрачују ум. Истовремено, то је пут унутарњег сабрања, пут борбе са страстима и достизања бестр бестрашћ ашћа а (апатије). апатије ). Пона Понављ вљај ајућ ући и мисл мисли и јели јелинс нски ких х мудр мудрољ ољуб убац аца а у својо својојј религиозној аскетици Григорије је једноставно говорио језиком свога времена. Ипак код њега нема античког спиритуализма: за њега је и тело обожено, као и сам сам ум, ум, и то кроз кроз чове човешт штво во Бога Бога Слов Слова. а. Аске Аскети тика ка свет светог ог Григ Григор ориј ија а је пре пре „очишћење тела“, тела “, неголи гадљиво очишћење од тела. За бого богосл слов овље ље је неоп неопхо ходн дна а слоб слобод ода а од спољ спољаш ашње ње прља прљавш вшти тине не,, унутрашњи мир и тишина. Неопходно је непрестано сећање на Бога. Зато не може свако да говори о Богу. У богопознању постоје ступњеви. То је лествица за свак сваког ог и за све, све, али али не иду иду сви сви подј подјед една нако ко и заје заједн дно. о. Даро Дарови ви Духа Духа нису нису подј подјед една наки ки,, буду будући ћи да приј пријем емни ници ци нису нису исти исти:: даро дарови ви се пруж пружај ају у по ме мери ри пријемчивости. пријемчивости. Сагледавање није само пасивно одсликавање одсликавање Божанства, и душа није није огледа огледало. ло. Сагле Сагледа дава вати ти значи значи сједињавати се са Бого Богом. м. Због Због тога тога ка сагледавању треба усходити кроз πράξις. πράξις. То је дотицање Бога. Свети Свет и Григ Григор ориј ије е свом свом сило силом м наст настој оји и на несп неспоз озна натљ тљив ивос ости ти Бога Бога по природи. Стога богословље постаје апофатичко и описује Бога кроз порицања и одрицања одрицања од потврдни потврдних х имена. имена. Једино Једино богооткри богооткривено вено име „ Сушти“ понешто казује о Богу и припада лично Њему, будући да само Њему припада самобитност и самобиће. Апофатичко богословље је за Григорија, на неки начин, потврдније од катафатичког. У катафатичком богословљу ми спознајемо по аналогији. Само ће чисти угледати Чистога, тросунчано сијање Божанства. Божанства. Тако ће се „цел „целов овит ити и сјед сједин инит ити и са свец свецел елим им умом умом,, у чему чему једи једино ном м ја види видим м Царс Царств тво о Небеско“. Ту је свети Григорије близак Оригену.
88/136
Свети Григорије Богослов УЧЕЊЕ
ТРОЈИЧНО БОГОСЛОВЉЕ У учењу о Светој Тројици свети Григорије понавља и развија мисли светог Васил Василија ија Вели Великог ког,, кога кога је нази назива вао о и сматра сматрао о својим својим „ учитељем догмата“. догмата“. Он користи исту богословску терминологију, премда у њу уноси већу складност и тачн тачнос ост. т. Осим Осим тога тога,, код код Григ Григор ориј ија а се мног много о јаче јаче него него код код Васи Васили лија ја осећ осећа а непосредан утицај светог Атанасија, нарочито у учењу о Божанству Светог Духа. „Тројица је уистину Тројица.“ То је основна мисао светог Григорија. Он свагда наглашава савршено јединство Божанственог бића и живота. Сваки од Тројице сагледаван сам по себи, јесте Бог. И сва Тројица сагледавани заједно јес јесу у једа један н Бог. Бог. „Бог „Бог се разд раздељ ељуј ује, е, тако такоре рећи ћи,, нера неразд здељ ељив иво о и сјед сједињ ињуј ује е се раздељено, будући да је Божанство једно у Тројици и Једно су Тројица, у Којима је Божанство или још тачније, Који су Божанство.“ „Једно је Божанство и једна је Сила која се налази у Тројици понаособ и обухвата Тројицу раздељено, премда без разли разликов ковањ ања а сушти суштине не или или природ природе, е, без узрас узрастањ тања а и умањи умањива вања ња кроз кроз додавање или одузимање. одузимање. Она је свуда једнака и свуда иста, као једна красота и јед једна на велич еличан анст стве вено ност ст неба неба.“ .“ Сагл Саглед едав авањ ање е Трој Тројиц ице е у Њено Њенојј савр саврше шено нојј једносуш једносуштнос тности ти и несливен несливености ости јесте неоспорни неоспорни факт факт духовног духовног опита опита светог светог Григ Григор ориј ија. а. Трој Тројич ично ност ст је за њега њега одра одраз з Божа Божанс нске ке Љуба Љубави ви:: Бог Бог је Љуба Љубав в и Тријединство је најсавршеније изражавање „једномислија и унутарњег мира“. Савршено јединство унутарбожанског живота изражава се у безусловној ванврем ванвременит енитости ости Божанског Божанског бића. бића. Надвремен Надвременитос итост т и савечно савечност ст Ипостаси Ипостаси не искључује зависност међу Њима. Син и Дух су „беспочетни у односу на време“ али „нису нису беспо еспоче четн тни и у одно односу су прем према а Вино Виновн вник ику“ у“.. Међу Међути тим, м, От Отац ац није није првоначалнији од Њих, јер ни Он ни Они не стоје под временом. Син и Дух су савечни, али не и сабеспочетни Оцу: „Они су од Оца, премда не и после Оца“. Григорије показује да би узвишавање достојанства Друге и Треће Ипостаси било једнако умањењу достојанства Прве. Савр Саврше шено но и неи неизм змењ ењив иво о једи јединс нств тво о Божа Божанс нств твен еног ог бића бића одре одређу ђује је јед једно носу сушт штно ност ст Трој Тројич ични них х Ипос Ипоста таси си,, „ист „истов овет етно ност ст сушт суштин ине“ е“.. Међу Међути тим, м, у јединств јединству у Божанст Божанства ва не ишчеза ишчезава ва разлика разлика Ипостаси Ипостаси.. Јединств Јединство о Божанств Божанства а за светог светог Григорија Григорија,, као и за светог светог Василија Василија,, означав означава а истоветн истоветност ост суштине суштине и једноначалност: једноначалност: од Оца и ка Оцу. Код њега тај динамички динамички аспект преовладава, и у том смислу је ближи Атанасију неголи Василију. Те особености Тројице „не прав праве е разл разлик ику у у сушт суштин ини, и, него него озна означа чава вају ју разл разлик ику у у окви оквиру ру једн једне е и исте исте суштине“. По Григоријевом схватању појмови ипостас и особеност скоро да се подударају. Упоредо са тим, он као равнозначан употребљава израз – три Лица (τρία πρόσωπα), πρόσωπα), од чега чега се Васи Васили лије је клон клонио ио.. На тај тај начи начин н он збли зближа жава ва и поистовећује поистовећује кападокијску терминологију са западном. Григорије се од Василија разилаз разилази и и у одређива одређивању њу личних личних својстава својстава.. Имена Имена Очинства и Синовства он избегав избегава, а, као што ни Светост не сматра личним својством Духа. Он својства Ипостаси обично одређује терминима: Нерођеност, Рођење и Исхођење. Уз то он опом опомињ иње е да се избе избега гава ва раст растум умач ачив ивањ ање е тачн тачног ог смис смисла ла тих тих одре одреда даба ба по аналогији са њиховом употребом у тварној области. Ипостасна имена изражавају изражавају узај узајам амни ни одно однос с лица лица:: σχέσεις. σχέσεις. Три лица су три начина несливеног и нераздељивог нераздељивог постојања, „самобитно постојећих“. Они су неупоредиви, јер Један није ни већи ни мањи од Другог. Са особ особит итом ом сило силом м се свет свети и Григ Григор ориј ије е задр задржа жава ва на разј разјаш ашња њава вању њу Божанственог Духа. То је било спорно питање седамдесетих година и на самом Друг Другом ом ва васе сеље љенс нско ком м сабо сабору ру.. У раск раскри рива вању њу једн једнос осуш уштн тне е Божа Божанс нств твен енос ости ти Свет Св етог ога а Духа Духа Гри Григори горије је иде иде за Ата Атанаси насије јем м и осла ослања ња се прве првенс нств твен ено о на крштењску формулу. Недореченост Недореченост догмата о Духу у Писму Григорије објашњава домостројном поступношћу откривења. Међутим, и пунота духоносног опита у Цркви такође јесте откривење. У свом мудрољубљу о Духу Светом он поступа 89/136
Свети Григорије Богослов УЧЕЊЕ
анал аналит итич ички ки:: о Божа Божанс нств тву у Духа Духа он закљ закључ учуј ује е по Божа Божанс нств твен енос ости ти Њего Његови вих х дарова.
ТАЈНА СПАСЕЊА За светог Григорија се смисао и циљ човековог живота налази у обожењу , у ств тва арном рном сјед сједи ињењу са Божанств нством ом.. И то је могу могуће ће,, не толи олико због бог богообразности „владичанског“ у човеку, колико кроз „човештво Бога“. Са те тачке гледишта, учење о пуноти две сједињене природе у ипостаси Богочовека добија искључиво сотириолошки значај. У свом побијању Аполинарија Григорије нарочито јасно казује о пуноти човештва. Што није примљено, није ни исцељено, па није ни спасено: то је основна идеја његове сотириологије. сотириологије. У Христу се „човекова природа приопштава свецелим Богом“. Човештво је у Христу Христу „пома „помаза зано“ но“ не само само дејств дејством, ом, него него целови целовити тим м присус присуств твом ом Бога. Бога. Са друге, пак, стране Бог прима свецелу човекову природу. Ради изображавања силе богочовечанског богочовечанског јединства свети Григорије први користи термина κράσοις: „Сједињују се и природе и имена и прелазе једно у друго, по закону срастања“. Нара Наравн вно, о, божа божанс нств тво о оста остаје је неиз неизме мењи њиво во,, али али се чове човешт штво во обож обожуј ује. е. И због због „срастања“ срастања “ имена су узајамно преносива. Свети Григорије са нагласком говори о стра страда дањи њима ма и смрт смрти и Бога Бога испо испове веда дају јући ћи тиме тиме једи јединс нств тво о бого богочо чове веча чанс нске ке Ипостаси. Из тог разлога он настоји на имену Богородица. Богородица. Аполинарије је био трихотомиста и тиме је одређивао да су у Христу тело и душа – човечији, док „дух“ представља – Божанство Слова. Отуда је човештво Хрис Христо тово во само само подо подобн бно, о, али али не и једн једнос осуш уштн тно о нама нама.. Уз то, то, у Хри Христу сту је одушевљено тело сасуштасвтено сасуштасвтено Божанству, будући да само по себи не може да постоји. Он пориче сваку самопокретност у Христовом човештву одређујући га као оруђе и орган Слова. Све вети ти Григ Григор ори ије се освр осврће ће на соти сотири риол олош ошке ке идеј идеје е Апол Аполин инар ари ија и оповрг оповргав ава а их. их. Он насто настоји ји да покаж покаже е да управ управо о на поста поставк вкама ама Аполи Аполина нариј рија а спасење није могуће, будући да не постоји стварно сједињење. Аполинаристи у суштини поричу човека: „Божанство „Божанство само са телом још није човек“. Овапло Овап лоће ћење њем м Слов Слова а спас спасењ ење е се још још не окон оконча чава ва.. Св Свом ом сило силом м свет свети и Григ Григор ориј ије е нагл наглаш ашав ава а иску искупи пите тељн љни и знач значај ај Крсн Крсне е Смрт Смрти, и, упор упорно но исти истичу чући ћи жртвени карактер Спаситељеве смрти. Крст је благопријатна Жртва, али не и плат плата а и отку откуп п Богу Богу.. Крст Крст је неоп неопхо ходн днос ост т чове човеча чанс нске ке прир природ оде, е, али али не и неопходност Божанствене правде. Он говори о двојаком очишћењу дарованом нам од Христа: „ Једно – од вечног Духа, Којим је у мени очистио пређашње повреде, рођене од тела; друго – од наше крви ( јер својом називам крв који је пролио пролио Христос, Христос, Бог мој) мој) – искупљење од првородних слабости и избављење света“. На Крсту се васпоставља првостворена чистота човекове природе. Смрт је Васкрсење: у томе је тајана Крста. Време овога живота, време историје свети Григорије схвата као припрему. „Касније и ускоро ћемо се причестити чистије и савршеније, када Слово буде са нама пило ново пиће у Царству Оца, откривајући и предајући нам оно што нам је за сада објављено само донекле: јер оно што сада спознајемо јесте свагда ново. Какво је то пиће и кушање? За нас се оно састоји у учењу, а за Њега – у поуча поучава вању њу и саопш саопшта тава вању њу речи речи учени ученицим цима а Св Своји ојим: м: јер учењ учење е је храна храна и за хран хранит итељ еља“ а“.. И учењ учење е је прве првенс нств твен ено о о Св Свет етој ој Трој Тројиц ици. и. Ов Овде де се прим примећ ећуј ује е Ориген Оригенов ов одјек, одјек, премда премда се одмах одмах уочав уочава а и разли разлика ка:: за Ориген Оригена а је загро загробни бни живот праведних школа космичких тајни, а не сагледавање Тројице. Григорије се ретк ретко о доти дотиче че есха есхато толо лошк шких их тема тема.. Могу Могуће ће је да је допу допушт штао ао загр загроб обно но 90/136
Свети Григорије Богослов УЧЕЊЕ
очишће очишћење. ње. Уоста Уосталом лом,, он је имао имао у виду, виду, пре свега свега,, непок непокаја ајане не хришћа хришћане. не. У сваком случају, Григорије је слободан од крајности Оригенизма. Оригенизма.
Георгије Флоровски, протојереј
91/136
Свети Григорије Ниски О ДЕВИЧАНСТВУ
Свети Григорије Ниски (335-395)
О
ДЕВСТВЕНОСТИ (Περί παρθενίας)
Девс Девстве твенос ност т ве везуј зујемо емо за Оца и Сина Сина и Духа Духа.. Овај Овај дар дар је прева превасхо сходно дно својст својствен вен и бесте бестелес лесно нојј природ природи и, тј. ангелима, али га је Бог по свом човекољубљу даровао и онима који живот примају од меса и крви, да би људска природа учествовањем у чистоти опет била исправљена и руковођена да гледа оно што је горе. Због тога сматрам да и сам Господ наш Исус Христос није ушао у свет путем брака, како би и самим начином оваплоћења указао на ту велику тајну, да присуство и примање унутра Бога може да поднесе само чистота , коју опет нико не може у потпуности да достигне уколико не одстрани од себе телесне страсти. Мени се чини да било какво зло у животу не може имати надмоћи над људским животом уколико се човек не потчини невољи тог ( брачног) брачног) живота. Нико, пак, не треба да помисли да ми, на основу онога што је речено, одричемо оправданост (икономију ) брака, јер ни нама није непознато да и он није лишен Божијег благослова. узвишеност душе Целокупан Целокупан напор овога живота се састоји у томе да се узвишеност не унизи устанком (побуном ( побуном)) задовољства, те да наш разум не падне, срозавши се до страсти тела и крви, уместо да се узвиси и да гледа горе. Као што око, када је чисто од крмеља, види издалека оно што се види у вазд ва здух уху, у, тако тако и душа душа путе путем м нетљ нетљен енос ости ти ( девствености) девствености) стиче стиче способ способнос ност т досезања до истинске светлости. А нико није толики слепац по разуму да не може сам по себи да схвати да је Бог свега главна, прва и једина Лепота и Доброта и Чистота. Човек, на самом почетку када је створен, није по природи поседовао нити особину страсности нити привремености, јер кад би одсликана човекова лепота била супротна првообразној (Божијој ( Божијој)) која је бестрасна и вечна, онда говор о човеку као слици Божијој не би био одржив. Страст је придошла накнадно, већ после првог саздавања. Човек је несрећу која сада влада људским родом, својом вољом навукао на себе завевши се обманом, и тако је постао проналазач зла . Јер он није обрео зло створено од Бога, будући да Бог није створио смрт (Прем 1, 13). Тако је први човек, или пре онај који је породио зло у човеку ( ђаво), ђаво), имај имајућ ући и по свој својој ој прир природ оди и у влас власти ти свуд свуда а прису рисутн тно о лепо лепо и добр добро, о, ипа ипак својевољно из себе створио нешто ново што је против природе, стичући тако иску искуст ство во зла зла. Зло, Зло, пак, пак, које које би се нала налази зило ло изва изван н во воље ље,, или или које које би се посм посмат атра рало ло као као засе засеба бан н подм подмет ет (самоста самостално лно постојањ постојање е) унут унутар ар при природе роде постојећег, уопште не постоји. Јер свако је створење добро и ништа није за одбацивање (1 Тим 4, 4). Ако је, дакле, смисао изналажења оног што се тражи васпостављање оног првоби првобитно тног г божанс божанстве твеног ног образ образа, а, онда онда пост постан аним имо о онак онакви ви кака какав в је био био Првосаздани у почетку свога живота . Какав је, дакле, он био? Био је наг, са смелошћу је гледао у лице Божије, и још није уз помоћ укуса и гледања судио о лепоти, него се једино у Господу радовао, имајући у томе као саучесницу и помоћницу ону која му је била дана. О томе наговештава и Писмо, јер он њу није познао као жену пре него што су истерани из раја и пре него што је била осуђена на порођајне муке. Пошто је, дакле, брак последње свратише у нашем одвајању од рајског живота (пад (пад је узрокован сладострашћем, сладострашћем, а затим је уследио стид и страх, па су се покрил покрили и мртви мртвим м кожам кожама, а, и тако тако се шаљу шаљу у прогон прогонств ство о у овај овај нездра нездрав в и 92/136
Свети Григорије Ниски О ДЕВИЧАНСТВУ
мрач мрачни ни пред предео ео,, у коме коме је брак наша брак замишљ замишљен ен као утеха утеха за умира умирање ње), наша расп распра рава ва саве савету тује је оним онима а који који хоће хоће да се разр разреш еше е ка Хрис Христу ту,, да прво прво брак брак напусте. Заповест Божија се састоји у томе да се добра држимо, а да се удаљавамо од окушања зла, будући да је ланац зла код нас проистекао отуда што нисмо хтели да нам зло остане непознато . А то добро није ништа друго до бити са Богом јединим, и непрестано и трајно имати ту сладост. Као што рођење по телу свакако повлачи са собом и ницање силе која разграђује то што је рођено, тако наиме и Дух у оне који се рађају из Њега полаже животворну силу . Следи да, удаљавајући се од живота по телу, треба да потражимо такав живот који не повлачи са собом смрт као последицу. А баш така такав в јесте јесте живо Сама распад живот т у девст девствен веност ости и. Сама распадљив љивост ост има почел почело о у рађању . Они који су путем девствености престали са њиме, собом су смрти пост постав авил или и огра ограни ниче чење ње,, и собо собом м су је спре спречи чили ли да се даље даље шити шити.. Јасн Јасно о се показује да је девичанство јаче од смрти . Смрт се, царујући од Адама па до Богородице, разбила о Њу кад јој је приступила, ударивши у плод девствености као у неку стену. Живот у девствености изображава извесну слику блаженства будућег припремљена. Ако века, носећи у себи многа обележја добара која су нам надом припремљена. је је равн равноа оанг нгел елск ски и живо живот т обећ обећан ан прав правед едни ници цима ма посл после е ва васк скрс рсењ ења, а, и ако ако је ангелској природи својствена удаљеност од брака, онда су они који непорочним животом опонашају бестелесне, већ делимично примили обећана добра . Тре Треба ба да се испр исправ ави и нави навика ка мног многих их који који,, боре борећи ћи се креп крепко ко прот против ив најсра јсрамн мни ијих јих уживања, са дру друге стра стране не лов ове е задов овољ ољст ств ва у части сти и властољубљу, те тако чине исти што и роб који, иако жели да се ослободи, ипак не стреми да се избави од ропства, него, мењајући посреднике, сматра да се слобода састоји у промени господара. Није савршен у добру онај коме ма шта од врлине недостаје . Хришћа Хришћани нин н не треба треба да иде иде од крајњи крајњих х грани граница ца прост простоте оте ( коју иначе иначе људи сматрају вредном похвале) похвале) јер би се такво својство приближило крајњем безу безумљ мљу, у, нити нити опет опет да хваљ хваљењ ење е од мног многих их преп препре реде дено ност ст и лука лукавс вств тво о без без премиса и удела у њима оног супротног (безазлености ( безазлености)) сматра врлином, него да од назна назначен чених их супрот супротнос ности ти изгра изгради ди извес извесно но сложен сложено о нарав наравств ствено ено стање стање,, одсекавши од једне неразумност а од друге подмукло мудровање, и од обојег заокружи једно прелепо владање, састављено од простодушног мудровања и оштроумности.
Савршена слобода се не састоји само у удаљавању од брака, него у томе да човек у свему треба да буде једнак себи и да у читавом животу пројављује чистоту. Апостол каже да је свако од нас двоструки човек (2 Кор 4, 16): један који се види споља и који је по природи пропадљив, и други који се види умом и који је пријемчив за обнављање. Онда се, не без разлога, може мислити да могу постојати постојати и два брака ( један који се остварује телом, а други духом). духом). Али, Али, старање око једног нужно доводи до напуштања другог. Немогуће је приближити се чистоти Божијој уколико човек најпре и сам не постане такав (чист ( чист ). ). Поуздани зид зид који нас одваја од уживања уживања јесте потпуна отуђеност од свега што се врши са страшћу. Правило је: никада се душом не везивати за нешто што у себи носи мамац на уживање.
Не треба се у уздржавању подвизавати преко потребе. Добро би било чувати се подједнако од неумерености са обе стране ( од сладострашћа и од подвига), подвига), те нити дебљином тела притешњавати ум, нити га опет исцрпљивати слабошћу и учинити га приземним и запосленим око телесних тегоба.
93/136
Свети Григорије Ниски О ДЕВИЧАНСТВУ
Ко жели са тачношћу да изучи овај живот (девствености), треба да се учи код онога ко је успео у њему , јер сваки говор без потврде на делу је сличан сличан бездушно бездушнојј слици. А онај који изврши и научи научи (Мт 5, 19) јесте истинск истински и жив човек, диван лепотом, делатан и подстицајан.
94/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
Свети Григорије Ниски (335-395)
О С ТВ АР АЊ У Ч ОВ ЕК А (Περί κατασκευής ανθρώπου) Прир Природ одос осло ловљ вље е човековом постању
свет света а
и
тума тумаче чење ње
оног онога а
што што
је
прет претхо ходи дило ло
Све појаве у творевини, које су вољом Божијом преведене у биће, јесу плод кретања и мировања. Према мишљењу Светог Григорија, све појаве у свету приклањају се једна другој (повезане ( повезане су ) чак и кад две појаве имају супротно постављена постављена својства, твар је сагласна сама са собом. Под Под крет кретањ ањем ем се не подр подраз азум умев ева а само само пром промен ена а ме мест ста, а, него него се оно оно испољава и у променљивости и изменама. Бог је овако устројио свет да нико не би мога мога део део тв твор орев евин ине е да прог прогла ласи си бого богом. м. Божа Божанс нств твен енос ост т се не може може претпоставити тамо где постоји оно што се креће или оно што се мења. Услед тога тога,, земљ земља, а, како како је непо непокр крет етна на,, лише лишена на је непр непром омен енљи љиво вост сти. и. Небо Небо нема нема промен променљи љивос вост, т, али али нема нема ни мирова мировање ње.. Повезу Повезујућ јући и непок непокрет ретну ну природ природу у са пром промен еном ом и непро епроме менљ нљи иву са крет кретањ ањем ем,, Бог Бог их је обе обе одво одвоји јио о од појм појма а божан божанств ства, а, јер се о Богу Богу не може може размиш размишља љати ти ни као као непост непостоја ојаном ном ни као као променљивом.
О томе зашто је човек последњи у стварању У свету бића (створења ( створења)) не беше се још појавило оно велико и часно биће – човек. Није ни доликовало да се владар појави пре онога над чиме влада: најпре је припремљено царство да би затим прихватило цара. У то царство унето је свако богатство, а богатством називамо сваку твар – све биљке и младице, све што осећа, што дише и што је живо. Због тога је као последњи међу творевином био уведен човек, не зато што је као презрен био одбачен међу последње, него зато што је одмах призван да постане цар свему што му је потчињено. Бог није наложио човеку да задобија оно чега још нема, него да се наслађује оним што већ постоји. Тво Твора рац ц у чове човеко ково во ства ствара рање ње пола полаже же двос двостр трук уку у осно основу ву,, поме помеша шавш вши и земаљско са божанственим, како би се због једног и другог наслађивао оним што је својствено и једном и другом, наслађујући се Богом према божанственој природи, али наслађујући се земаљским према чулу које је с њим ( земаљским добром) добром) јединородно.
Да је човекова природа достојанственија од сваке земаљске ствари Не би доликовало да наша тежња запоставља и то, што је стварање тако вели ве лико ког г свет света а и њего његови вих х дело делова ва,, који који су у саст састав ав свег свега а ушли ушли као као стих стихиј ије, е, Божанст нстве вена на сила сила саврши ршила у једн једном ом тре тренутк нутку у, и да се све утв тврд рди ило истовремено са заповешћу. заповешћу. Стварању човека претходио је савет, и то какво оно мора бити, и каквог ће праобраза (архитипа ( архитипа)) носити подобије, и због чега ће оно постојати, и шта ће оно чинити након стварања и над чим ће владати. Све Бог Све Бог речј речју у прев превод оди и у биће биће,, а једи једино но ства ствара рању њу чове човека ка прис присту тупа па обазриво, да би и вештаство прилагодио његовој грађи, да би и његов облик уподобио лепоти праобраза, да би предложио циљ, ради којег ће бити створен, да би саздао природу која ће му одговарати и приличити његовом дејствовању као што и захтева предстојећи циљ. 95/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
О томе да стварање човека у свему пројављује његову старешинску власт Као што у овом животу уметници оруђа саображавају њиховој намени, тако тако је и најиз најизврс врсни нији ји Уметни Уметник к створи створио о нашу нашу природ природу у као као својев својеврса рсан н сасуд сасуд,, неоп неопхо хода дан н за царс царско ко дела делање ње устр устрој ојив ивши ши тако тако да она она по своји својим м душе душевн вним им преи преиму мућс ћств твим има, а, па чак чак и по теле телесн сном ом изгл изглед еду у буде буде онак онаква ва какв какву у захт захтев ева а царевање. Душа пројављује своју царску власт, узвишеност и велику удаљеност од груб грубе е ниск нискос ости ти сами самим м тим тим шт што, о, нема немају јући ћи госп господ одар ара а над над собо собом, м, буду будући ћи самовласна, својевољно располаже својим хтењима. Ко осим цара може тиме да располаже? Поред тога, постати образ оне природе која над свима влада, не значи ништа друго него у самом тренутку стварања – одмах постати царска природа. Као и код цара, људска природа има своја царска обележја: врлине су јој пурп пурпу ур, ски скиптар тар јој јој је бла блаженс енство бесмрт смртно нос сти,д ти,ди ијаде јадема ма јој јој је вена енац праведности. праведности. То су и докази за царско достојанство људске природе.
О томе да је човек подобије Божанствене царске власти Божанствена лепота није у неком обличју, у складној спољашњости, или у блиста блистању њу прекра прекрасни сних х боја, боја, него него се према према врлин врлини и созерц созерцав ава а у неизре неизрецив цивом ом блаженству. Створитељ је врлинама украсио образ, односно сопствену красоту, показујући у нама сопствено началство. Подобије Бога у човеку се уобличује чистотом , бестрашћем, блаженством , отуђењем од свега рђавог. Постој Постоје е и друге друге црте црте које које означ означав авају ају божанс божанстве твену ну лепоту лепоту у човеку човеку ( у нашем образу ). ). Божанство је ум и реч, јер у почетку беше реч, а ми такође у себи налазимо ум и реч, који у ствари подражавају Божански Ум и Реч. Поред тога Бог је љубав и извор љубави, а Створитељ је то учинио и нашим обележјем, јер је речено: „по „ по томе ће сви познати да сте моји ученици, ако ако будет будете е имал имали и љубав љубави и ме међу ђу собом собом“. “. Без Без љуба љубави ви се изоб изобли личу чују ју све све црте црте образа Божијег међу нама. Божанство на све мотри, све слуша и све испитује. Исто тако и ми појмове о бићима задобијамо чулима , а имамо и разум који је способан да истражује и испитује суштаства.
Испитивање о сродству ума са Божанственом природом (побијање аномијаца) Постоји једна сила, а то је сам ум који је положен у нас и он, пројављујући се у сваком чулном органу, поима постојеће (сушто ( сушто). ). Он помоћу очију созерцава видљиво, посредством слуха разуме изречено, изречено, воли оно што је угодно и одвраћа се од онога у чему нема уживања. Иако се органи које је природа устројила пројављују као различити, различити, постоји један кроз који све дејствује, све покреће, који се свим користи, али без обзира на различита дејства ( енергије) енергије) не мења своју прир природ оду. у. Исто Исто тако тако,, нико нико не може може да у Богу Богу на осно основу ву разл различ ичит итос ости ти сила сила претпостави многобројност суштина. Онај који је, према речи Пророка, створио око и онај који је засадио ухо, ухо , утиснуо је у људску природу та дејства као неке препознатљиве карактеристике оних образаца који постоје у Њему самом, јер каже: „ хајде да створимо човека по Свом образу “. “. 96/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
Побијање Побијање аномијаца аномијаца | Ако је Син по природи несличан Оцу, како онда стварати по свом образу човека. образу човека. Они који су неслични не могу се сабрати у једно подобије. Множина „ хајде да створимо “ се односи на Свету Тројицу. Ако су природе Оца и Сина различите онда би свака створила образ који је сагласан са њом и не би могле да створе исто, већ различито подобије. Зашто је човек лишен природних прекривача и оружја Чини Чини се да је човек човек достој достојниј нији и сажа сажаљењ љења а него него ве вели лича чања ња,, зато зато што је лишен прекривача, наг је и убог и потребне су му многе ствари за одржање живота. Природа свима и свагда од рођења даје нешто ради њиховог спасења: бику рогове, зецу хитрост, срни скок и оштро око, птици крила итд. Човек је спорији од брзоногих, мањи од оних великог раста, незаштићенији од оних који имају природна оружја. Како је онда добио старешинство?
Недостаци наше природе јесу повод за владавину над потчињенима. Да није тако, човеку не би било потребно садејство потчињених, он би запустио старешинство старешинство над другима. Спорост и слаба покретљивост тела подстакли су на обуздавање и искориштавање коња. Нагост тела учинила је нужним надзор над овцама, како би недостатак наше природе био допуњен годишњим стрижењем вуне итд. Човек је, осим тога, измислио гвоздено оружје, које је снажније од истурања рога и оштрије од врхова канџи. То оружје није срасло са нама као код животиња. животиња. Код нас има своју улогу у једном тренутку, али за све остало време је одвојено од нас. Осим тога, човек се научио и припитомљавању животиња. Због чега је човеков положај усправан, руке су дате и ради речи Човеков положај је усправан и стреми ка небу и мотри ка врху. Тиме се означава његово старешинство и царско достојанство, јер све друге животиње имају повијена тела. Код животиња су предњи удови ноге, јер све што је погнуто захтева ослонац. Међутим у човековом устројству ти удови су постали руке. Садејство руку помаже потребама говора. Ако неко садејство руку назове особи особитош тошћу ћу словес словесне не природ природе, е, неће неће много много погреш погрешити ити.. Будућ Будући и да је човек човек словесна животиња , било је нужно да се устроји телесни орган који одговара речи. Требало је да и устројство органа одговара речима како би, кад их уобличе гласовни органи, звучале на одговарајући начин. Иако су руке погодне за разна умећа природа их је телу додала превасходно због говора. Ако би човек био лишен руку, онда би делови његовог лица били устројени према потреби да се храни – имао би издужено лице и сужавало би се према ноздрвама, имао би жуљевите усне, способне де чупају траву, језик би био другачији итд. Према томе, ако тело не би имало руке не би се обликовао разговетан глас јер грађа грла не би била прилагођена потребама потребама говора, човек би морао да блеји, блеји, мијауче. мијауче. Руке су, дакле, дакле, особитост особитост словесне словесне природе, коју је створите створитељ љ изумео ради погодовања говору.
О томе да ум дејствује кроз чула Ум преко чула прихвата оно што је изван тела и у себе привлачи обличја појав јаве, запечативши у себи обележја ( карактеристике) карактеристике ) видљивог. Ум, изучавајући изучавајући сваку појаву доноси суд о њој и додељује јој место које јој одговара у знању. У нама се често на основу различитих чулних способности сабира једно знање, а дешава се и супротно – да једним чулом дознајемо многе ствари које су међусобн међусобно о несличн несличне е по природи. природи. Сваки Сваки предмет предмет уноси уноси одговара одговарајуће јуће познање познање посредством себи својственог опажања. 97/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
О томе да се природа ума не може дознати (созерцавати) Ум је нешт нешто о друг друго о у одно односу су на чула чула,, мора мора да има има потп потпун уно о друг другач ачиј ију у природу, јер ако повезује сва чула, он сам мора да буде од свих чула различит да би се избегло мешање са било којим чулом. Ум је међутим једноставан и несложен. За разумевање кључне су речи: хајде да створимо човека по своме образу . Образ је образ све док не буде лишен нечега што постоји у праобразу. Сагласно томе, ако у Божанству постоји непојмљивост суштине, сасвим је нужно да си у образу нађе подражавање праобразу. Како Како прир природ ода а наше нашег г ума ума изми измиче че позн позна ању, њу, и како како је то по обра образу зу Створитеља, то поуздано значи да има сличности са Превасходним. Човеков ум својом неспознатљивошћу изображава непојмљиву природу. Ако би човеков ум био спознатљив а праобраз остао неспознатљив, то би значило да човек није створен по образу Божијем.
На које место треба полагати владајући део душе Свети Григорије сматра да умну енергију не треба ограничавати на било који део тела. Неки су сматрали да је владајући део у мозгу, други да је у срцу. Он не пориче да ти делови (мозак, ( мозак, срце) срце) имају свој удео, али се не саглашава да бест бестел елес есна на прир природ ода а може може да се обух обухва вати ти неки неким м ме мест стом ом.. За њега њега,, ум се подј подјед една нако ко доти дотиче че сва сваког ког теле телесн сног ог орга органа на.. Расп Распро рост стир ирућ ући и се по цело целом м организму и дотичући се сваког дела сагласно умним енергијама, дејствује у оним удовима који су у природном стању, као оно што је њима својствено. У свим деловима човечије грађе природно дејствује нека душевна сила, међутим, та сила остаје недејствена када се тај део нађе у неприродном стању. У човечијој сложен сложеној ој природ природи и ум бива бива управ управља љан н од Бога, Бога, док умом умом бива бива управ управља љан н наш наш вешта ве штаств ствени ени живот живот,, када када је он у природ природном ном стању стању;; када када се, пак, пак, удаљи удаљи од природе, отуђује се и од умне енергије. Ум делује у оном што се услед болести није одвратило од природног стања.
Да ум није није у неко неком м делу делу тела тела,, о разл разлиц ици и изм између еђу теле телесн сних их и душевних кретања Догађа се да и ум следи природна стремљења ( тежње, нагоне) нагоне) и као да им на неки начин постаје слуга. Природа тела често предводи и она полаже осећање жалости, и жудњу за угодним. У таквим случајевима она ( природа тела) тела) узрокује прво начело, стварајући или тежњу за једном, или уопште неку побуду ка наслађивању; ум који је све то прихватио сопственом разборитошћу тражи средства (начине (начине)) за оно што жели страствено тело. Истинска и савршена душа је једна по природи, умна је и невештаствена, а посредством чула помешана је са вештаственом природом. Нити постоје чула без вештаствене суштине, нити умне силе без чулне енергије.
Да се душом у правом смислу те речи назива словесна душа, доке се друге тако називају по истоимености Будући да душа поседује савршенство у умном и словесном, онда све што није такво може само да се назове душом, иако није уистину душа него нека животна енергија која се са душом пореди само по имену. Општ Општењ ење е ума ума са теле телесн сним им саст састој оји и се у неиз неизре реци циво вом м и непо непојмљ јмљив ивом ом сједињењу ако оно није унутра ( јер се бестелесно не садржи у телу ), телу ), али није ни споља ( јер бестелес бестелесно но није ничим ничим обухваћ обухваћено ено). ). Напротив, приближавајући се природи и дотичући се, на неки чудан и незамислив начин, ум се и созерцава у 98/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
њој и око ње, али не као постављен у њу, и на као у њу обучен, него тако да се то не може нити изрећи нити замислити умом, осим једнога, а то је управо да, када је природа у добром стању – тада и ум бива дејствен, а ако се она спотакне о неку грешку, тада сразмерно томе храмље и кретање разума ( мишљења). мишљења).
Ако је рађање деце дошло после греха, како би се рађале душе да су првосаздани остали безгрешни Будући да у Рају није било ни брака, ни страдања, ни рађања, рађања, онда, према нужној логичкој последици не би било ни мноштва људских душа. Брак је очувао природу тиме што је доводио оне који се појављују уместо оних који су отишли. Да није било граха људски род би остао на првоствореном пару, пошто страх од смрти не би подстицао природу на наслеђивање. Благодат Благодат васкрсења васкрсења не обзнању обзнањује је нам ништа ништа друго до васпоста васпоставља вљање ње палих у првобитно стање. Ако је васпостављени живот такав какав је својствен ангелима, онда је очигледно да је и до преступа живот био ангелски. Да услед греха није дошло у нама до неког изопачења и отпадања од равноангелског достојанства, на тај начин ни нама ради умножења не би био потребан брак. Какав је начин умножавања у ангелској природи не може се изрећи и разумети људским домишљањима, осим што знамо да оно непрестано постоји. Онима који питају: како би људи постојали без брака, ми одговарамо: онако како и ангели постоје без греха.
О томе да бесловесне страсти у нама побуђују наше сродство са бесловесном природом Страсти, истичући као из неког извора, испуњавају људски живот. Доказ за то је сродство међу страстима које се подједнако испуњавају и у нама и у бесловесним животињама. Оно чиме се бесловесни користе ради свог опстанка (очувања), очувања ), то се, унето у човечанску природу, претворило у страсти. Тако се гневом гневом спасава спасавају ју грабљив грабљивице, ице, а сластољу сластољубље бље спасава спасава животињ животиње е које многог многог рађај рађају; у; бојаж бојажљи љивос вост т спаса спасава ва слабог слабога, а, страх страх – онога онога кога кога лако лако улове улове јачи јачи од њега, њега, а прождрљи прождрљивост вост угојеног. угојеног. Неудовољ Неудовољава авање ње у свом задовољству задовољству у било било чему чему за бесл беслове овесне сне постај постаје е бол. бол. Св Све е то и томе томе слич слично но је кроз кроз живот животињс ињско ко рађање ушло у човечије устројство. Чим неко дотле унизи енергију разума и присили разум да постане слуга страсти, долази до изопачења црта доброг у бесловесно обличје у које ће изменити своје црте васцела прорида. Тако сластољубље има почетак (начело (начело)) у уподобљавању бесловесноме, али је у људским прегрешењима на расло, стварајући такво мноштво грехова по страстима страстима,, која се не могу пронаћи код бесловес бесловесних. них. Расположење Расположење ка гневу гневу сродно је нагону бесловесних, бесловесних, али нараста у савезу са помислима. Отуда потичу и мржња мржња,, завис завист, т, лаж, лаж, лука лукавст вство, во, лицем лицемерј ерје. е. Ако Ако разум разум ( доследно помисао) преузме власт над таквим кретањима, свако до њих ће опет постати један вид врли врлине не.. Гнев Гнев тада тада пост постај аје е храб храбро рост ст,, боја бојажљ жљив ивос ост т – опре опрезн знос ост, т, мржњ мржња а – одвр одвраћ аћањ ање е од зла, зла, спос способ обнос ност т да се во воли ли – жеља жеља за уист уистин ину у прек прекра расн сним им.. Поноси Поноситос тост т понаш понашањ ања а уздиж уздиже е се над над страс страсти тима ма и успева успева да сачува сачува мисао мисао непоробљеном од стране зла. Такав вид поноситости хвали и велики Апостол заповедајући да мислимо о ономе што је горе. Свако кретање разума које се уздиже ка вишњем, саображава се лепоти божанственог образа.
Онима који тврде да ће окушање будућих добара бити у јелу и пићу, јер је написано да је човек у рају у почетку од тога живео Не постоји ни један разлог због којег би овдашњу, пролазну и пропадљиву храну требало повезивати са рајским обитавањем. Каже се: једи слободно са 99/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
сваког дрвета у врту . Свако дрво значи свецело, свецело , а свецела је једино истина и чија је супротност оно што је помешано, а чији је крај смрт. Свако дрво је исто што и Дрво живота, и Логос је то дао као храну онима који су саздани по Богу. Забранио је помешане плодове из обазривости ( далековидности) далековидности) јер је знао да воде у смрт, јер нису целовити већ помешани.
Какав је живот у рају и шта је забрањено дрво Дрво које доноси плод помешаног знања припада оном што је забрањено. Плод који за свог заговорника заговорника има змију, помешан је од супротности – вероватно из тог тог разл разлог ога а да се зло зло не би пока показа зало ло као као обна обнаже жено но,, откр открив ивен ено о у свој својој ој сопственој природи. Наиме, зло би било сасвим недејствено ( неделатно) неделатно ) уколико се не би украс украсил ило о неким неким добром добром,, које које би прева преварен реног ог привук привукло ло као као томе томе да поже пожели ли зло. зло. На тај тај начи начин н је прир природ ода а зла зла поме помеша шана на,, тако тако да у дуби дубини ни има има скривену обману пропасти док лажљивошћу своје појавности ( споаљшњосати) споаљшњосати ) показује неки привид добра. Плод Плод забра забрање њено ног г дрве дрвета та за чије чије је окуша окушање ње речен речено, о, да оне што га дотакну води у смрт, не назива се апсолутним злом, јер је цветао од лепоте, нити пак чистим добром, него се назива мешавином и једног и другог. Тиме се готово отворено изражава оно учење према којем је истинско добро просто и једнолико по својој природи, туђе свакој двојности и повезаности повезаности са супротним. Због тога змија указује на лукави плод греха, али не обзнањује отворено његов његово о природ природно но зло, зло, јер се човек човек не би могао могао прева преварит рити и отворе отворени ним м злом. злом. Напрот Напротив ив,, жени жени се учинил учинило о да је змија змија достој достојна на повере поверења ња,, када када је учини учинила ла блиста блистави вим м његов његов споља спољашњи шњи изгле изглед д и када када ју је прили приликом ком окуша окушања ња плода плода опчинила чулном насладом. Ова храна постала је за људе мајка смрти.
О томе томе да се васк васкрс рсењ ењу у не треб треба а нада надати ти само само због због проп пропов овед еди и Писма, него зато што оно следи и из саме нужности ствари Зло Зло није није толик толико о снажно снажно да би надвл надвлад адал ало о силу силу добра добра и нераз неразумн умност ост (неразборитост ) наше природе није прев ревасходниј нија ни постојанија од премудрости Божије. Божанствена одлука је свуда и свагда непроменљива, док непостојаност (променљив (променљивост, ост, превртљивост превртљивост ) наше природе није чврста чак ни у злу. Исхо Исхође ђење ње зла зла ника никад д не дола долази зи до беск бескон онач ачно ност сти, и, него него нужн нужно о бива бива обухваћено неком границом иза које смењивање (прејемство ( прејемство)) замењују границу зла. Тако се стална покретљивост наше природе поново враћа ка првобитном добром путу, умудрена сећања на оно што је преживела да не пада у слично ропство. Према томе, за нас ће поново постојати добар пут, јер је природа зла нужно омеђена границом. Када достигнемо границу зла и када се нађемо на крају греховне греховне таме, таме, ми поново поново оживљав оживљавамо амо у светлост светлости, и, је природа природа доброг доброг превасходи зло, као што безграничност безграничност превасходи меру.
Ако је васк Ако васкрс рсењ ење е нешт нешто о прек прекра расн сно о и до добр бро, о, зашт зашто о се још још није није догодило, него се очекује тек након неколико временских периода Човек који је створен по образу целовита је природа и нешто слично Богу. Свемоћна премудрост није створила само део целине, него сву пуноћу природе. Будући да је у нашој твари сагледао склоност ка лошијем и да ће, својевољно се удаљивши удаљивши од равноангелске равноангелске части, она присвојити заједницу са униженим. Он је са сопственим образом помешао нешто од бесловесног. Наиме, у божанственој и блаженој природи не постоји разликовање мушког и женског, и преносећи на чове човека ка,, особ особен енос ост т бесл беслов овес есне не тв твор орев евин ине, е, Он је тој тој врст врсти и пода подари рио о начи начин н разли разликов ковањ ања, а, кака какав в не одгова одговара ра узвиш узвишено ености сти нашег нашег ствара стварања ња.. Способ Способнос ност т 100/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
(силу ) да расте и да се размножава, Он није дао човеку онда када је створио образ, него онда када је начинио разлику између мушког и женског. То није особитост божанске него бесловесне природе. Он који упоредо са садашњим види и будуће и зна га и пре него што се догоди, из тог разлога је ради човечијег устројства предвидео одређено време – тако да трајање времена буде довољно за рађање одређеног броја душа и да се текуће текуће кретањ кретање е време времена на зауст заустав ави и онда онда када када оно (=време (= време)) не буде из себе рађало ништа човечије. Када се оконча рађање људи, тада ће и време доћи до краја и доћи ће до васпостављања свега. Приликом промене целине, измениће се и човечи човечије, је, и од пропад пропадљи љивог вог и земаљ земаљско ског г преобр преобраз азиће иће се у бесмр бесмртно тно и вечно. Протицање времена је потребно за увећање човечанства.
О томе да се, испов ове едајућ ајући и сагласити и о његовом крају
ства тварање рање света ета,
нуж нужно мор орам амо о
Онај ко не верује да се време може зауставити, онда је очигледно да тај човек не верује да је Бог у почетку створио небо и земљу. Наиме, онај који признаје да кретање има почетак, нужно не сумња ни у његов крај. Напротив, онај који не признаје крај, не признаје ни почетак. Не би требало да запиткујемо „ како“ како“ ће се то догодити. Наиме, и тамо смо веро ве ром м прим примил или и да је видљ видљив иво о пост постал ало о од неви невидљ дљив ивог ог,, али али смо смо одба одбаци цили ли истраживање непојмљивог, иако нам је разум износио многе недоумице и давао крупне поводе да сумњамо у то, чему смо поверовали. Дешава се да се код оних што шт о се расп распит итуј ују у из добр добрих их побу побуда да пост постеп епен ено о губи губи ве вера ра,, тако тако да више више не сматрају истинитим оно слово о стварању вештаства којем их поучава Писмо. Међутим, слушајући слушајући Писмо ми смо поверовали да је све од Бога. Како је оно било у Бога, то је изнад нашег разума, и не би требало да се о томе распитујемо, веру ве рују јући ћи да је све све могу могуће ће божа божанс нств твен еној ој сили сили:: и да несу несушт што о учин учини и сушт суштим им (постојећим), постојећим), и да суштом да својства каква су Њему угодна.
О онима који тврде да је вештаство савечно Богу Свако се вештаство састоји од неких својстава, и ако би њих било лишено, оно само по себи никада не би могло да буде обухваћено логосом ( идејом). идејом). Логосом се сваки вид својства одваја од основе јер је логос умно а не телесно созерцање. Ако је предмет созерцања нешто што има вештаствен став ( дрво, ( дрво, животиња), животиња ), ми мисаоним разликовањем поимамо много од онога што окружује основу основу,, и све све то што се истов истоврем ремено ено созерц созерцав ава а разли различи читим тим логоси логосима ма (боја, (боја, тежина, количина). Нити су ти логоси исти, нити сваки од њих потпуно одређује тело. Одузимањем било које од ових логоса настаје и логос ( идеја) идеја) бића, што значи да је биће уобличено од ових идеја. Ако је поимање ових особености умно (боја боја,, обли облик к…), …), и ако је Божија при природа рода так такође ође умна мна, она нем ема а ничег неприр неприродн одног ог у томе томе да од бестел бестелесн есне е природ природе е ти умни умни подсти подстицај цаји и ка бићу бићу (постању ) тела. Умна природа ствара умне силе, а када се оне саберу ( сједине) сједине) једна са другом, вештаствена природа бива произведена у постање.
О томе како да некога од „спољашњег“ приведемо вери у Писмо, које учи о васкрсењу Будући да је чудо васкрсења било велико и да превазилази веру, Господ је, почевши од нижих степена чудотворења, неприметно привикао привикао нашу веру на оне више. Почео је од исцељења болести (непосредно) као што је исцелио Петрову ташту, а затим је исто исцели болесно дете, али сада само заповедничком речју из даљине (дете „царевог човека“). Прво је васкрсао ћерку старешине синагоге 101/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
која је тек умрла, речју, а затим у Наину и мртваца који је ношен на погреб, што значи да за разлику од првог васкрсења могло је да буде много мање сумње да је смрт васкрслог савладана. Васкрсење Лазарево је било највеће до тада, и њиме је Господ показао да може да васкрсне и тело које је већ почело да се распада, тако да је и његовим сродницима због смрада од трулежи било мрско да се Господ приближи приближи гробу. Ово је и најава свеопштег васкрсења. Господ је и сам васкрсао и показује нам дејство Божије благодати и кроз речи: „кад „кад им пошаљеш Духа Твога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље“. земље“.
О томе да је могуће да након разлагања људског тела на стихије васељене опет свако у општем нађе своје сопствено Душа је неком природном везом и љубављу наклоњена телу с којим је сједи сједињен њена а и посред посредств ством ом тог јединс јединства тва постој постоји. и. Постој Постоји и нека нека повеза повезанос ност т и познавање познавање свега као да је природа утиснула неке знакове знакове ( жигове ( жигове)) помоћу којих та заједница остаје несливена и издвојена карактеристичним обележјима. Душа има има нека нека обел обележ ежја ја теле телесн сног ог и она она ће прив привућ ући и оно оно шт што о јој јој прип припад ада. а. Нашу Нашу природу не чине само течења и промене, и било би сасвим несхватљиво да од природе немамо ништа постојано. Најправилније ће бити да кажемо да нешто у нама стоји, а нешто се креће кроз промене. Тело се растом креће кроз промене али се не мења облик и не губи жиг који је природа једном заувек утиснула у њега. њега. Без обзира обзира колико колико се тело тело ме мења њало, ло, оно увек увек остаје остаје препоз препозна натљи тљиво во за душу.
Прот Против ив оних оних ко који ји тврд тврде е да су душе душе прет претхо ходи диле ле тели телима ма,, или напротив, да су тела створена пре душа; о метемпсихози („ сеоба душа“) душа“) Свети Григорије се осврће на Оригена и излаже његово учење: да душе претходе телима слично неком народу у сопственој држави, и да се тамо налазе обра обрасц сци и поро порока ка и врли врлина на.. Душа Душа која која обит обита ава у добр добру у оста остаје је неоп неопит итна на у сједињењу (преплитању (преплитању ) са телом. Међутим, уколико се удаљи од причасности добр добру, у, сама сама себе себе погу погубљ бљуј ује е и осуђ осуђуј ује е на ов овај ај (овд (овдаш ашњи њи)) живо живот, т, и тада тада се појављује у телу. Други, пак, придржавајући се Мојсијевог поретка у стварању човека кажу да је душа друга по времену у односу на тело, јер ј е Бог најпре узео од праха праха земаљ земаљск ског ог и створи створио о човека човека,, па га зати затим м оживео оживео удахну удахнућем ћем.. Тим Тим речима они доказују да тело више вреди него душа која је присаједињена ономе што је раније створено. Све што се због нечега појавило увек је мање вредно од онога ради чега се појавило. Тако Јеванђеље каже да је душа претежнија од хране, а тело од одела, јер је друго ради првог. првог . Ако душа, како они кажу, због неког порока отпадне од више постојбине ( државе), државе ), онда ће након што једном ј едном окуси телесни живот, поново постати човек. Сви Св и су сагла сагласни сни у томе томе да је живот живот у телу телу остраш острашћен ћенији ији од бестел бестелесн есног ог и вечног, и сви који обитавају у таквом животу у којем има више повода за грех, неизбежно обитавају и у већој порочности и долазе у острашћеније стање него раније. Страст људске душе представља уподобљавање бесловесном: када то присвоји, она прелази у животињску природу. Кад једно ступи на пут порока и кад се нађе у бесловесној природи, она никада не зауставља кретање у злу. Наим Наиме, е, заус зауста тављ вљањ ање е зла зла знач значи и поче почета так к врли врлинс нско ког г усме усмере рења ња.. Међу Међути тим, м, у бесловесном не постоји врлинско. Према томе, душа је приморана да се мења у лошије све време прелазећи ка нечаснијем и свагда тражећи природу која је рђав рђавиј ија а од оне оне у којо којојј јест јесте. е. На тај тај начи начин н се она она од слов словес есно ног г спуш спушта та ка осећајном, и исто тако осећајно мења за безосећајно. За њих (оригенисте) је потпуно доследно да душа пређе у небиће ( ништавило). ништавило ). Наиме, доказано је да се кретањем према лошијем душа природно спушта ка нижем. Оно што је ниже 102/136
Свети Григорије Ниски О СТВАРАЊУ ЧОВЕКА
од безосе безосећа ћајне јне природ природе е (биља (биљака ка,, ако ако душа душа спадне спадне и на то) је нежив неживо о (без(бездушно).
Доказ да постојање душе и тела има један исти узрок Будући да је човек, састојећи се од душе и тела, јединствен, нужно је да се претпостави једно заједничко начело његове грађе, како се он не би показао ни као као стар стариј ији и ни као као мла млађи од само самог г себе себе,, укол уколик ико о би теле телесн сно о у њему њему претходило, а остало следило за њим. Приликом стварања сваког његовог дела тела, није се једно појавило пре другог – нити душа пре тела, нити супротно, како човек не би био неусаглашен са самим собом, будући подељен временском разликом. Ако Ако је једн једно о рани раније је пост постој ојал ало, о, а друг друго о се касн касниј ије е поја појави вило ло,, тиме тиме се испољава извесно несавршенство Створитељеве силе, која није била довољна да све створи у једном тренутку, него је поделила дело и бавила се појединачно сваком половином. У мајчиној утроби човеков облик који свој завршетак треба да добије у деловима тела, присутан је у могућности ( потенцији), потенцији), а остаје скривен због тога што му је немогуће да се појави услед постојања нужне доследности развоја. У њему постоји и душа, иако се не пројављује, а пројавиће се кроз њој доследну природну енергију, напредујући заједно са телесним растом. Са усавршавањем тела нарастају и енергије душе. Слично као што тело од најмањег долази до зрелог узраста, и енергија душе душе нара нараст ста а. У прво првоби битн тном ом устр устрој ојст ству ву руко руково воде дећу ћу улог улогу у у души души има има хранитељна хранитељна и сила раста као својеврстни корен који је скривен под земљом.
Сажето у већој мери медицинско сагледавање грађе нашег тела У природи тела познајемо три целине због којих је у нама био устројен сваки део – ради живота, ради доброг и ради наслеђивање кроз потомке. Оно без чега не може да се појави људски живот је у три органа: мозгу, срцу и јетри. Да је мозак најважнији најважнији услов живота, постаје очигледно из противних случајева. случајева. Ако дође до повреде или оштећења опне која облаже мозак, неминовно следи смрт. Значи, пропаст васцелог људског бића мора се сматрати за главни узрок живота. Како се у онима чији се живот прекинуо гаси од природе положена топлота, и тело се хлади, то значи да и у топлоти морамо видети узрок живота. Уколико дејство нечега узрокује смрт, онда нужно морамо да признамо да живо биће остаје у његовом присуству. Будући да је нужно да природа топлоти обезбеди храну, јер ватра не може да подржава саму себе уколико је ништа не храни, потоци крви из јетре као са неког извора спроводе по читавом телу ватрену пневму, како природа не би пропал пропала а постра пострадав давши ши због због одваја одвајања ња једног једног од другог другог (крви (крви од топлот топлоте). е). Снабдевање јетре као извора крви установљено је кроз храну. Аналогно телу развија развија се и душа. душа. Човек би и на почетку био савршен савршен да његов његова а природ природа а није није повре повређен ђена а злом. злом. Прича Причасно сност ст страс страсном ном и живот животињ ињско ском м рађа рађању њуне не допу допушт шта а обра образу зу Божи Божије јем м да одма одмах х забл заблис иста та у тв твор орев евин ини, и, него него постеп постепено ено и досле доследно дно по позна познатом том путу, путу, од ве вешта штаств ствени ених х и живот животињс ињских ких особитости душе води човека ка савршенству. Зато Апостол и каже: „ кад бејах дете, дете, као дете дете говори говорих, х, као као дете дете мишља мишљах, х, као као дете дете разми размишља шљах, х, а кад кад сам сам постао човек одбацио сам шта је детињско“. детињско “. У човека не улази друга душа, која се разликује од дечије, већ и душа узраста и развија се.
103/136
Свети Григорије Ниски ВЕЛИКА КАТИХЕЗА
Свети Григорије Ниски (335-395)
В ЕЛ ИК А К АТ ИХЕЗ А ТРОЈИЧНА РАЗМИШЉАЊА Реч Божија За нас каже да је наша природа распадљива и слаба, живот кратковечан, моћ непостојана и реч нестална. Ако говоримо о Божијој Речи, неће се мислити да Она прима опстанак од снаге изреченога и да потом, слично нашој речи, прел прелаз ази и у неби небиће ће.. Напр Напрот отив ив,, као као шт што о наша наша прир природ ода, а, буду будући ћи да је и сама сама пролазна, пролазна, поседује пролазну пролазну реч, једнако и нераспад нераспадљив љива а природа природа која увек постоји има вечну Реч Која је пуна постојања. Немоћ је далеко од појма о Богу и Реч не познаје никакву склоност према злу. Зато је и свет добар, јер је дело Речи која која одаб одабир ира а само само шт што о је добр добро о и шт што о посе поседу дује је знак знак Савр Саврше шено нога га.. Реч Реч је различита од Оног чија је реч (Реч ( Реч се разликује од Оца). Оца ). Речи, наиме, не би било да није нечија Реч. Исповедамо да је Божија Реч. Она је жива, делотворна и стваралачка. Реч живи јер је живот. Она, према томе, има и слободну вољу без које није ни једно живо биће (=човек ( =човек). ). Реч има онолику моћ колику и вољу. Реч мора хтети што год је добро, икад нешто хоће то зацело и може. Свет је добар и мудро је уређен и поптуности је дело Речи. Самоопстанком се раликује од Онога из Кога поседује постојање. Али уколико у Себи пројављује све што се види у Богу, по природи је иста са Оном Кога препознајемо по једнаким особинама.
Дух Свети Реч није без Духа. Код човека је дах удисање ваздуха који је туђа твар. Тај дах у тренутку када изговарамо реч постаје глас што у себи показује смисао речи речи.. Међу Међути тим, м, у Божа Божанс нско којј прир природ оди и пост постој оји и Дух Бо Божи жији ји као што смо поверовали да постоји и Божија Реч. Божији Дух је сила Која од Себе и у Свом засебном постојању поседује биће. Он је такође слободан и делатан. Писмо каже: „небеса „небеса су учвршћена Речју Господњом, а све небеске моћи Дахом уста Његових “ (Пс 33, 6). Којом Речју и којим Дахом? Нити Реч на том месту значи говор, нити Дух дисање. У питању је Божија Реч и Божији Дух.
О ЧОВЕКУ Бог Реч створио створио је људски људски род из преизоби преизобилне лне љубави. љубави. Разлог Разлог стварањ стварања а јесте тај да светлост не би остала негледана, да слава не би остала без сведока, а доброта без уживаоца у њој. Бог је човека тако обликовао да би био способан да суделује у Његовим добрим. Будући да је створен да ужива Божанска добра, мораше имати нешто у природи што је сродно с оним у чему има удела. То су живот, ум, мудрост и свако појединачно божанско добро. Тиме је човек прожет чезн чезнућ ућем ем за Божа Божанс нско ком м ве вечн чнош ошћу ћу.. Зло, Зло, ни у ком ком случ случај ају у није није поте потекл кло о из Божанске воље. Зло нема засебно постојање а извор проналази у људској вољи.
Човеков положај у свету У разуму бића делимо на разумна и осетилна . Међусобно су тотално супр супрот отне не – разу разумс мска ка прир природ ода а је нете нетеле лесн сна, а, недо недоди дирљ рљив ива а и без без обли облика ка,, а осетилна подлеже чулној спознаји. Међутим, пошто ништа није искључено из заје заједн дниш иштв тва а са Бого Богом, м, по Божа Божанс нско којј Мудр Мудрос ости ти наст настај аје е трај трајно но ме меша шање ње и
104/136
Свети Григорије Ниски ВЕЛИКА КАТИХЕЗА
сједињење чулног и разумног како би све подједнако имало удела у добру и како ни једно биће не би остало без удела у Вишњој природи.
Григоријева подела бића нестворено интелигибил но
створено небеско нетелесно
земаљско – телесно рационално
ирационално чулно нечулно неживо
У човеку се земаљско уздиже до Божанског – нижа природа се меша са надземаљском. надземаљском. Створење је по природи променљиво. Први Први човек човек је по Божан Божанско ском м дару дару био био ве веома ома моћан моћан и по достој достојан анств ству у нарочито високо уздигнут. Изгледом је био леп: био је одраз исконске Лепоте. По природ природи и беше беше слобод слободан ан од страс страсти. ти. Испуњ Испуњав авала ала га је слобод слобода а у говору говору.. Лицем у лице уживао је у гледању Бога. Све то је у противнику (Сатани) родило страст зависти. Падом дар је нестао, а нужно га је заменило супротно. Човек се попут земљаног суда раствара у земљи да би се ослободио од нечистоће која се сада налази у њему и да би кроз васкрсење био васпостављен у праисконски образ. Смртност је по Божанском нацрту с природе неразумних бића пренесена на природу која је створена за бесмртнос. Она прекрива њену спољашњост али не и унутра унутрашњ шњост ост.. Смртн Она обух обухва вата та Смртност ост не до додир дирује ује Божију Божију икону икону. Она човеков чулни део. Тај део се кроз смрт раствара али не и уништава. Смрт душе јесте растављање од истинског Живота. Као што је Бог видео да ће се човек удаљити од добра, предвидео је и његово поновно враћање добру.
ОВАПЛОЋЕЊЕ И ИСКУПЉЕЊЕ ИСКУПЉЕЊЕ Човек се рађа из страсти и завршава у патњи. У Христу, нити је рођење потекло из слабости, нити се смрт смирила у слабости. Ту уживање није служило као као увод увод рођењ рођењу, у, а ни распад распадљи љивос вост т није није уследи уследила ла након након смрти смрти.. Христо Христова ва чудеса доказују Његово оваплоћење. Христово васкрсење дотиче све људе, и оно је почело сваког васкрсења. У оваплоћењу оваплоћењу очувале су се све Божанске особине: доброта, мудрост, праведност, моћ и неподложност неподложност распадљивости. Обожење човекове природе – мада начин Божије присутности у нама није исти као што је у Христу, ипак се подједнако признаје да је Бог сада и у нама а и онда у Христу. С нам се сада сједињује уколико нашу природу држи у постојању. Човек је икона Божије природе. Пошто се они који сада леже у злу врате у исконско стање, сва ће се природа сјединити у једногласно захваљивање. Заједно ће се наћи који су за врем време е очиш очишће ћења ња кажњ кажњен ени и као као и они они који којима ма није није била била потр потреб ебна на трун трунка ка очишћења. Зато је човек нужно у бићу променљив, јер онај коме је промена зачетак бића није непроменљив. А видели смо да прелазак из небића у биће чини измену из непостојања у постојање као и смрти у васкрсење. Кажу: ако је било добро што се збило и ако је било достојно Бога, зашто је Он доброчинс доброчинство тво тако тако дуго одгађао? одгађао? Доброчин Доброчинство ство према нама одгодила је мудрост и провидност Онога Који по природи чини добро. Као Лекар чекао је да се изван покаже све што је у унутрашњости. унутрашњости. Зло је ј е многоврсно. Када је човеково зло досегнуло коначну меру и више није било ни једног облика зла што га људи 105/136
Свети Григорије Ниски ВЕЛИКА КАТИХЕЗА
нису починили, Бог је болести излечио. Није је зацелио на њеном почетку, већ кад је приспела до врхунца снаге. Тако је исцељење захватило све што је било болесно. Веле Веле:: али али људс људски ки живо живот т и нако након н лече лечења ња (=Оваплоћења (= Оваплоћења)) још још увек је преплетен гресима. гресима. Зло је рањено, али свакако својим остацима још увек ремети људски живот. Зашто милост није допрла до свакога? Није долично Бога да не жели добро или да је неспособан да га учини. Позив је упућен свима. Онај Који над свима свима поседу поседује је потпун потпуну у влас власт, т, из преоби преобиља ља поштов поштовањ ања а према према човек човеку, у, допустио је да нешто буде и у нашој власти и да му једини господар буде сваки појединац. Реч је о људској слободи која је непоробљива. Разумна и мисаона природа, ако се лиши слободе, губи особину да је уопште разумно биће. Говоре да уопште није требало да узвишена природа искуси смрт. Али рађање чини смрт нужном . Онај који је једном одлучио да постане деоник људске природе, морао је у свему прихватити њена обележја. Бог је ради смрти пригрлио рођење. Није се вечно Биће из потребе за животом подложио телесном рође рођењу њу,, ве већ ћ да би нас нас из смрт смрти и позв позвао ао у живо живот. т. Васк Васкрс рсењ ење е једн једног ог члан члана а (=Христа), =Христа ), будући будући да је чита читава ва људск људска а природ природа а такор такорећи ећи једно једно живо живо биће, биће, протеже на цело човечанство. Властитост је Божанства у томе што се налази посвуда. Ниједно, наиме, створење не може устрајати у постојању ако не остане у Ономе Који јесте. Само је Божанска природа у правом смислу Биће (=постојање, (= постојање, живот ). ). Божанство је подлога свих бића . Свако створење гледа у Бога, око Њега стоји и у Њему међусобно срашћује. Павле сваком краку Крста одређује засебну реч: висином назива назива вишњи вишњи свет, свет, дубино дубином м подзем подземље ље,, ширин ширином ом и даљин даљином ом бочне бочне стране стране свемира.
О КРШТЕЊУ Будући да је прво рођење имало за последицу смртни живот, требало је, наравно, наћи неко друго рођење које не полази од распадљивости нити се у њој завршава, већ рођенога води у бесмртни живот. Семе Семе по Божа Божанск нској ој моћи моћи поста постаје је човек човек.. Ако, Ако, дакл дакле, е, у семену семену твар не ствара ствара човека човека већ Божанска Божанска сила видљиво видљиво почело почело ( семе) семе) претвара у човекову природу, крајње је безумно у том случају Богу признати толику моћ, а у питању крштења држати да Бог није способан водом учинити врело живота. Бог је Онај који на се видљиво показао у телу. Своју је природу објавио у чудесима што су се збивала кроз разне догађаје. Бог је увек, ако Га призивамо, Будући да призива призивање ње Бога кроз молитву молитву претходи претходи присутан у неком чину . Будући самоме Божанском крштењском делу, то је снажан доказ да сам Бог врши чин. Крштење се темељи на Оваплоћењу . Христос, Који је прихватио заједништво са човеком, је Својим делом произвео живот. Крштени су дужни да исправно следују за Предводником Који нас води спасењу. Истоме се циљу не може доћи ако се не крочи једнаким путем. Христос као човек потиче одозго (1 Кор 15, 47). На Себе је узео судбину смрти и био је положен у земљу. Трећи дан се вратио у живот. Исто се догађа са сваким који је са Христом сједињен по телесној природи, а пред очима има исти блажени циљ – живот. Такав, ако се над њиме уместо земље излије вода и он у њу зарони три пута, у себи опонаша милост васкрсења која је примљена трећег дана. Одва Одваја јање њем м тела тела и душе душе исце исцеђу ђује је се зло. зло. Чове Човек к је на тај тај начи начин, н, кроз кроз васк ва скрс рсењ ење, е, опет опет пост постао ао здра здрав, в, без без стра страст сти, и, чист чист и слоб слобода одан н од свак сваке е зле зле примесе. примесе. Кроз воду наслеђује наслеђујемо мо Христов Христову у смрт и тиме се прекида прекида зло које се умешало у нашу природу, али се ипак не одстрањује потпуно. Настаје нека врста прес пресец ецањ ања а непр непрек екин инут утос ости ти зла. зла. Дв Двој оје, е, пак, пак, омог омогућ ућуј ује е да се зло зло укло уклони ни:: грешниково кајање и наследство наследство смрти. Кајање наводи да се зло омрзне и да 106/136
Свети Григорије Ниски ВЕЛИКА КАТИХЕЗА
се човек отуђи од њега, а смрт остварује уништење зла. Вишњу моћ наслеђујемо колико допушта наша сиромашна природа. Ево зашто је било нужно да се у води приучимо на милост васкрсења: васкрсења: тако сазнајемо да нам је једнако лако крстити се водом као и поновно изронити из смрти. Васкрсење надилази природу, али у крштењу има своје почетке и узроке (као што је то случај са човеком и семеном као његовим узроком ). Тврдим да човек не може без бање поновног рођења постигнути васкрсење. Док свако друго рођење опстанак дугује родитељском нагону, духовно се рођење темељи на вери рођенога . Бића се деле на два дела: створена и нестворена. Онај који се припрема за крштење треба да размисли и да унапред одабере који ће му отац бити од веће користи. Ако верује да је Света Тројица нество нестворен рена, а, улаз улази и у непром непроменљ енљив иви и живот живот,, што ће га у духовном духовном рођењу рођењу учинити почелом властитог живота . Промен Промена а наше нашег г живот живота а настал настала а поновн поновним им рођењ рођењем ем није није промен промена а ако ако останемо какви јесмо. Људска природа по себи у крштењу не подлеже никаквој промени. Очито је да се промена набоље обистињује уништењем злих особина наше природе. Ако се крштење пружи само телу, а душа се не опере од мрља страсти, онда ништа не добијамо; не можемо се придружити Божијем збору. Вода је у том случају само вода. Нигде се на делу не очитује дар Духа Светога. Онај који је крштен мора бити сродан с родитељима. Ако си, дакле, примио Бога и постао Божији син, покажи у себи Родитеља (Буди икона, оствари у себи све Његове врлине). врлине ). Стога паметни људи не гледају на овај већ на други живот.
ЗАГРОБНИ ЖИВОТ Све што се кроз васкрсење изнова враћа у биће не стиче исти живот. Постоји велика разлика између оних који су се очистили и оних који се још морају чистити. Они које је у овом животу водило очишћење кроз бању враћају се начину живота који им је сродан. Они пак који су отврднули у страстима свом нужношћу доспевају где и припадају – у очишћујућу ватру. Њихова се очишћена природ природа а након након дугих дугих ве веков кова а враћа враћа Богу. Ватра Ватра и вода вода поседу поседују ју чисти чистила лачку чку снагу. Онима који су љагу зла опрали у тајинственој води не треба други облик очишћења; али они који нису обавили то чишћење нужно се чисте ватром.
ТАЈНА ЕВХАРИСТИЈЕ Људско биће је свакако двоструко – састоји се од помешаности душе и тела. тела. Зато Зато је потреб потребно но да се људи са оба дела дела повежу повежу са Оним Оним Који води животу. Евхаристија је лек. Као што по Апостоловој речи мала количина квасца ускисне читаво тесто (1 Кор 5, 6), тако и Тело што га је Бог обесмртио, цело наше наше тело тело преин преинач ачује ује и у Себе Себе претв претвара ара када у њега њега уђе. уђе. Међут Међутим, им, ништа друкчије не може ући у тело осим јела и пића. Зато је сасвим нужно да тело прим прими и живо живото тода давн вну у моћ моћ на начи начин н како како је то за прир природ оду у могу могуће ће.. Чове Човек к се прве првенс нств твен ено о хран храни и хлеб хлебом ом.. Да би одрж одржао ао и очув очувао ао течн течнос ост, т, као као пиће пиће не упот употре ребљ бљав ава а само само во воду ду него него је чест често о разб разбла лажу жује је вино вином м и тако тако посп поспеш ешуј ује е топлину тела; свако тело свој опстанак захваљује захваљује храни. Једнако је сигурно да је Логос Божији и Бог и Логос. Он се помешао са људском природом и ушао је у наше тело. При томе није за Своју природу створио неки нови облик постојања. Своје властито тело је одржавао уобичајним и примерним средствима – јелом и пићем. Када хлеб (као ( као основна намирница) намирница ) уђе у тело постаје тело. И Исусово тело у клици беше хлеб. Као што је хлеб претворен у Христово тело уздигнут до Божанске моћи, тако се и сада у Евхаристији догађа исто. Али хлеб не постаје Телом Христовим снагом једења, већ га Христос одмах претвара у Своје Тело. 107/136
Свети Григорије Ниски ВЕЛИКА КАТИХЕЗА
Без пића у нама не би смо могли остати у животу. Чврстом храном одржавамо чврсти део свога тела, а течни део одржавамо пићем. Бог Бог Који Који се јави јавио, о, због због тога тога се поме помеша шао о са смрт смртно ном м прир природ одом ом да би Божанством обожио. Ради тога се свима људску природу кроз заједништво са Божанством који верују ка семе даје путем свога Тела које се састоји из вина и хлеба. Меша се са телима верујућих да би човек, сједињен са бесмртним, постао удеоник нераспадљивости.
ВЕРА Телесно Телесно рођење дугујемо дугујемо родитељс родитељском ком нагону, нагону, а духовно духовно личној личној вери. вери. Вера је основ човековог напретка у добру . Она захвата читаво биће. Из ње извире животно деловање . Душа се преображава у оно што верује.
108/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
-УЧЕЊЕБОГОПОЗНАЊЕ Човеко Човековој вој души души је својст својствен вено о „крет „кретањ ање е ка неви невидљи дљивој вој лепоти лепоти“. “. Човек Човек поседује силу духовног опажања, „духовну невештаствену силу“. „Ко макар и мало очисти своју душу, у њеној природи ће, у својој чистоти, угледати љубав Божију и намеру са којом ју је створио. Јер, он ће наћи да је са самом суштином и природом човека сједињено стремљење жеље ка добру и савршенству...“ Бог је граница свих жеља, премда недоступна и никада достижна. Заустављање на путу врлине постаје почетак кретања ка пороку. Прва карактеристика истинског богопозна богопознања ња јесте стремљење, стремљење , пори порив. в. Тај Тај пори порив в је чежњ чежња, а, па чак чак и стра страст ст љубави, έρως. Бог је изнад познања, али је у свему откривен за познање. Будући да је Творац и Уметник света, стога је и видљив и познатљив у свету. Он, се пре свега, види види и откр открив ива а у чове човеко ково војј души души,, која која носи носи обра образ з Божи Божији ји,, прем премда да и под под прљавштином прљавштином и нечистотом. нечистотом. Душа треба да буде чиста од свега „страног“, тј. од чулних пристрасности. Тело треба да буде у некаквом сну и без дејствености. Чиста ста душа „у себи еби не тре треба да има ишта дру друго оси осим Бога.. га...“ .“ У овим вим размишљањима свети Григорије је веома близу Плотину, који је учио да једино кроз самопознање можемо познати Бога. У лику Мојсија – законодавца Григорије види пример духовног усхођења. Он се највише задржава на тајновитом синајском богојављењу. Једини је Мојсије од свега народа ступио у тајанствени примерак. Некада је у светлости видео Бога, у несагоривој купини. Сада, поставши узвишенији и савршенији, он види Бога Бога у прим примра раку ку.. Јер, Јер, Божа Божанс нств тво о је „там „тамо о где где не допи допире ре поја појам“ м“.. .... У томе томе примраку душа познаје да је од савршенства толико далеко као да још није започела са подвигом. У томе се састоји истинито познање. У ломљењу таблица закона она све свети Гри Григори горије је види алегори горију ју о чов човеков овој ој приро рироди ди,, нек некада несаломљивој и бесмртној, а због пада приковану за земљу, коју је васпоставио истински Законодавац – Христос, као каменорезац свога тела. Свети Григорије се са посебном подробношћу задржава на објашњавању Мојсијевог сагледавања сагледавања у пукотини стене. Право богопознање јесте, уствари, хођење за Богом. Врхунац пута јесте нека „божанствена и трезвене опијеност“, „исклизнуће „исклизнуће ума“, екстаза. екстаза. Та екстаза је без мисли и без виђења. Овакав опис екстатичког стања светог Григорија јесте у вези и зависности Филона и његове теорије богопознања. На висинама надумног сагледавања душа се сједињује са Богом, постаје му подо подобн бна, а, живи живи у Њему Њему.. Тај Тај живо живот т у Богу Богу је неоп неопис исив ив и неиз неизре реци цив. в. За Григ Григор ориј ија а свак сваки и поја појам м о Богу Богу је, је, уств уствар ари, и, идол идол,, ва варљ рљив иво о обли обличј чје, е, είδο είδολο λον. ν. „Постоји само једно име које означава Божанску суштину, - каже Григорије, наиме, само дивљење које се неизрециво рађа у души при самој помисли на њу“... Неопходно је разликовати сагледатељни живот душе у Богу и знање о Богу. „Блаженством Господ не назива знање нечега о Богу, него имање Бога у себи“. На висинама духовног живота човек је нераздељиво близак Богу, у себи самом испољавајући Божанствене црте. Па ипак, и тада је немогуће познање Бога Бога.. Заје Заједн дно о са Васи Васили лије јем м Вели Велики ким, м, Григ Григор ориј ије е Ниск Ниски и разл разлик икуј ује е два два типа типа Божа Божанст нствен вених их имена имена.. Први Први тип тип предст представ ављај љају у одречн одречна а имена имена која која пружа пружају ју предст представ аву у о Божан Божанств ствено еном м бићу бићу кроз кроз управ управно но супрот супротста ставља вљање ње својст својстви вима ма тварног бића, „будући да Невидљиви по природи постаје видљив у дејствима која се примећују у ономе што је око Њега“. Та имена се не дотичу суштине Божије. Он још разликује и извучена и односна имена Божија: „једна у себи садрже указања на високу и неизрециву Славу, а друга указују на многоврсност промислитељног устројства. И кад не би било оних који се користе 109/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
добр доброч очин инст стви вима ма,, ни ов ови и изра изрази зи који који ука указују зују на добр добра а дела дела,, не би били били прилични“. Учење светог Григорија о именима Божијим ослања се на његово опште учење о именима и појмовима. Он га разлаже у својим јим полемичким оповргавањима Евномијеве теорије. Он у речима види „изум човековог разума“. Због тога је јасно зашто постоје многи језици. „Кад би закон природе налагао да се имена имена за нас нас рађају рађају из сами самих х предме предмета та,, ... сви људи људи би говори говорили ли једни једним м језиком језиком“. “. Језик Језик је нешто стварала стваралачко чко и живо; живо; Бог је човеку човеку дао дар слова као неку неку разумну разумну способнос способност. т. Свети Свети Григорије Григорије разлику разликује је сагледавање, сагледавање, опажање предмета и њихово познање. познање. Неиз Неизрец рецив ивост ост и недост недостиж ижнос ност т за њега њега уопште уопште не значи значи скрив скривено еност ст и непри непристу ступно пност ст Божа Божанск нског ог бића бића.. Напро Напроти тив, в, мотив мотив „обожења“ обожења“ је у његовом богословском систему изражен веома снажно. Он само јасно подвлачи границу умног познања, коме не признаје самодовољност, упућујући на опит. Ипак, свети Григорије не пориче високо спознајно достојанство р ечи; као прво, речи Писма.
БОГОСЛОВСКО БОГОСЛОВСКО ТАИНСТВО У сагледавању сагледавању светог Григорија Бог је, пре свега, пунота бића, истинито и влади владича чанск нско о биће, биће, оно једин јединств ствено ено што има биће биће по самој самој својој својој природ природи. и. Божанство Божанство је безгранично безгранично и бескрајно, а то се, пре свега, одражава у вечности и простоти. Бог је пунота и због тога је блаженство. блаженство. Бог јесте Љубав због тога што је Красота. Као Грк, свети Григорије не повезује љубав са добротом, него са лепотом.
Тројичност Пунота Божанског живота се изражава у тајни једносушне и нераздељиве нераздељиве Троји Тројично чности сти.. Због Због тога тога свето свето Григор Григорије ије објаш објашња њава ва Тројич Тројичну ну тајну тајну на основу основу „општих појмова“. Слично светом Василију Великом и Григорију Богослову, он пут Тројичног богословља одређује као средњи пут између јудејских догмата и јелинск јелинских их заблуда заблуда,, тј. између између строгог строгог монотеиз монотеизма ма и политеиз политеизма. ма. Та синтеза синтеза разједињених истина за њега је повезана општим кападокијским разликовањем појмова суштине и ипостаси. ипостаси. Није Није могуће могуће замис замисли лити ти било било какв какву у разлик разлику у у својст својстви вима ма измеђ између у Оца и Слова, као што ни наша реч није другачија од ума који је пројављује. Слово Божије у Себи пројављује исто оно што видимо у Богу од Кога Оно и јесте: у том јединству огледа се јединство природе. Али, „Слово је нешто друго у односу на Оног чије је Слово“. На сличан начин свети Григорије доводи и до појма о Духу, тј. сличношћу са нашим нашим дисањ дисањем, ем, које које собом собом обелод обелодањ ањује ује силу силу речи речи и предст представ авља ља нам нам се заједно са речју. Под Духом треба схватити „самобитну силу која се сама по себи показује у засебној ипостаси, неодељиво од Бога ( у ( у Коме се налази) налази) и од Слова (Које (Које прати прати)“. Не постој постоје е особен особена а дејств дејства а у свако свакојј ипост ипостаси аси,, ве већ ћ Тројиц Тројица а све све савршав савршава а нераздељ нераздељиво. иво. „Свако „Свако дејство дејство које се од Божанства Божанства распростире распростире на творевину исходи од Оца, кроз Сина се простире и савршава у Духу Светом“... У раскривању Тројичности Григорије исходи из појма силе: силе: Син и Дух су силе силе,, али али силе силе „кој „које е сушт суштас аств твен ено о пост постој оје“ е“,, тј. тј. ипос ипоста таси си.. Григ Григор ориј ије е поја појам м ипос ипоста таси си одре одређу ђује је слич слично но као као и њего његов в брат брат Васи Васили лије је.. Међу Међути тим, м, прил прилик иком ом одређива одређивања ња ипостасн ипостасних их особеност особености и он се издваја издваја од осталих осталих Кападок Кападокијаца ијаца,, нарочи нарочито то Васил Василија ија.. Он Оца и Сина Сина првенс првенств твено ено разли разликуј кује е као као Нерођено и Јединородног, Јединородног, αγέννητος и μονογενής. μονογενής. То су два начина постојања: бити нерођен и бити јединородан. Свети Григорије не говори просто о рођености Сина, већ подвлачи име Јединородни да би јасније издвојио неизрециви начин постојања Сина и Духа. Он особено својство треће ипостаси види у томе што је она – трећа: трећа: од Оца Оца кроз кроз Сина Сина,, δι΄ υιού. υιού. То διά има онтоло онтолошки шки,, а не само само иконо икономиј мијски ски 110/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
карактер. Идући за Василијем и Григорије разлику суштине и лица објашњава човековим примером: човек ( уопште) уопште) и тројица недељивих – Петар, Јаков, Јован. Међутим, он је имао обавезу да одговори на јасно постављено питање: како не три Бога, већ три ипостаси? Јер, ето, Петар, Јаков и Јован јесу три човека. Он одго одгова вара ра да за људе људе и не може можемо мо рећи рећи:: три. три. Јер, Јер, три три се одно односи си на нешт нешто о различито, док је човек име не за различиту, већ управо за истоветну суштину. Називом човек сопствено не може да се означи ако различито, будући да се не ради о личном, него о општем имену.
ПОКРОВ ВАСЕЉЕНЕ Стварање света Бог Бог је за свет свет и поче почета так к и крај крај,, изво извор р пост постој ојањ ања а и циљ циљ свек свекол олик иког ог стремљења. Бог је у почетку створио небо и земљу. То значи да творевина има почетак свога постојања у Богу и да започиње са постојањем. Због тога је она по својој природи нешто изменљиво, нешто настајуће, све док не достигне пуноту. Свет постоји и опстаје само зато што га „уметничка и премудра сила Божија, која се пројављује у бићима и која све прожима“, садржи и уређује. „Ништа не може опстати у бићу уколико не пребива у Ономе Који јесте“... јесте“... Бог пребива у свету не мешајући се са њим. Свет је нешто целовито, складно и сагласно. Творац га је и створио као целину. Бог ствара Премудрошћу и Премудрост је воља. Са одлуко воље за Бога је је неод неодво воји јиво во и само само дело дело.. Бог Бог не ства ствара ра из себе себе,, јер јер је разн разнор ород одан ан са творевин творевином, ом, и не ствара ствара из неког неког несаздан несазданог ог вештаст вештаства. ва. У почетку почетку Бог ствара ствара поводе, поводе, узроке, узроке, силе силе бића. бића. Почетак Почетак означав означава а „тренута „тренутак к и непреки непрекинутос нутост“ т“ и, заједно са тим, „почетак временског трајања“. Ипак, почетак времена још није време време.. Ту Григор Григорије ије понав понавља ља Васил Василија ија.. Почета Почетак к време времена на означ означав ава а почета почетак к кретања и мењања. Васељена не ниче намах у својој пуноти. Она се поступно уобличава. уобличава. То што је земља била „празна и пуста“ Григорије објашњава као да је она она и пост постој ојал ала а и није није пост постој ојал ала а: „она „она је очек очекив ивал ала а оно оно шт што о се дару дарује је устројавањем каквота, и што значи – доћи у постојање“... Међутим, није била створе створена на само само безка безкакв квотн отна а матери материја, ја, напро напроти тив, в, свети свети Григор Григорије ије баш баш то не допушта. Била је створена мешавина својстава. Сми Смисао сао првог рвог дан дана јест јесте е раз разгра граниче ничењ ње видљиво вог г и оног оног што се представља умом. Током потоња три дана извршено је „међусобно издвајање сваке ствари у свету“: све се распоредило. То није могло да се догоди од једном „због тога што се све покретљиво неизоставно креће у времену, будући да је за међусобно слагање делова неопходно извесно време“... Он подвлачи да постоје ступње ступњеви ви у ствар стварањ ању; у; усхођ усхођењ ење е ка природ природном ном саврш савршенс енству тву:: најпр најпре е мртво мртво вешта ве штаств ство, о, потом потом растињ растиње е и, напоко напокон, н, бесл беслове овесна сна бића. бића. Постој Постоје е ступње ступњеви ви живота. „Животна и душевна сила“, која је заједничка свим бићима органског света, појављује се у три вида: као „растућа и храњива сила“ код биљака; као „чулна сила“, тј. „сила опажања“ код животиња; и као „разумна сила“ или сила расуђивања расуђивања само код човека. Ту није реч о три форме једног начела, него управо о три непрем непремост остив ива а ступња ступња који који претпо претпоста ставља вљају ју један један другог другога а у усходе усходећем ћем поре поретк тку. у. Због Због тога тога и каже каже да је шест шестог ога а дана дана све све дост достиг игло ло свој свој циљ циљ или или окончање. То је истовремено и покој и покрет: две узајамно супротне силе у своме сједињавању рађају симфонију света. Нарочито место у стварању заузима анђеоски свет, духовни и бестелесни свет који је ипак ограничен временом и простором. Јер, „ништа од онога што је дошло у биће кроз измену не може постојати изван места и времена“... По томе се Григорије знатно разликује од Василија. Он сматра да је анђеоска природа лако покретљива, и назива је неуспављивом. неуспављивом . То је повезано с његовом основном мишљу да све треба да стреми ка Богу. У анђеоском свету постоји јерархија
111/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
чинова која је одређена према ступњева достигнутог савршенства. Чак и анђели тајну Оваплоћења схватају схватају и знају само кроз Цркву.
Стварање човека Стварање Стварање света окончава се стварањем стварањем човека. Човек није само део света, већ ве ћ и њего његов в влад владик ика а и цар. цар. Због Због тога тога се он посл послед едњи њи увод уводи и у тв твор орев евин ину. у. Постоји двострукост у саставу човека. Са једне стране, он је средиште васељене, пунота природе, микрокозмос. микрокозмос . Козмичност човека у очима светог Григорија има смис смисла ла само само стог стога а шт што о је ство створе рен н по обра образу зу Божи Божије јем м и шт што о тиме тиме пост постај аје е проводник Божанствених дејстава на сваку твар. У човеку се спајају духовна и телесн телесна а природ природа. а. Тако Тако свети свети Григор Григорије ије схвата схвата узим узимањ ање е праха праха земаљ земаљско ског г за образовање човека. У тај прах је положен живот личним Божијим дахом. Кроз човека и земаљска стихија добија учешће у духовном животу. Због тога је човек и створе створен н тако тако свеча свечано, но, не зајед заједнич ничком ком запов заповешћ ешћу, у, него него савет саветова овање њем. м. Бог човека ствара искључиво искључиво из љубави, тј. да би и он постао учесник Божанственог блаженства. блаженства. Слично се познаје сличним. Стога, „да би постао причасник причасник Божији, било је неопходно да у његовој природи буде нешто сродно са оним чиме се причешћује“. Образ Божији у човеку треба тражити на оној страни његовог бића којом се разликује од природе, тј. у његовој разумној страни, страни, у уму (νούς ( νούς). ). Образом Божијим у човеку има бити признато све што одсликава Божанска савршенства, тј. сва свеукупност добара положених у човекову природу. Тако се онтолошки моти мотив в преп препли лиће ће са етич етички ким: м: обра образ з Божи Божији ји јест јесте е дина динами мичк чки и факт фактор ор који који дозвољава повећавање и умањивање – уподобљавање Богу . Живети у Богу се пре пре свег свега а изра изража жава ва слоб слобод одом ом.. Слоб Слобод ода а озна означа чава ва „нес „несве веза зано ност ст ника никакв квом ом природ природном ном силом силом“. “. Она је неопхо неопходни дни услов услов врлин врлине, е, јер изва изван н слобод слободе е нема нема разума. Са слободом је у човеку повезана и тежња ка благу, другим речима – љубав. љубав . Појам образа Божијег у човеку свети Григорије свагда разјашњава у вези са учењем о богоопштењу. У ства ствара рању њу чове човека ка свет свети и Григ Григор ориј ије е разл разлик икуј ује е два два моме момент нта а који који се хронолошки поклапају. Речено је: створи Бог човека... „Неодређеношћу израза указује се на цело човечанство“... То не значи да је био створен неки свечовек или јединствени човек. Створено је човечанство у свој пуноти и обиму, као што је одједном био створен и сав свет. Божанска стваралачка воља обухвата сву пуноту људи који ће из њега произаћи, једносушних међу собом. По његовом миш мишљењу ењу Бог је одре одред дио кона оначан чан број број чов овеч еча ански ских личност ности и, а тиме тиме предодредио и коначност историјског процеса. Он жели да истакне да образ Божији Божији није није дат дат само само првоса првосазда зданом ном Адаму Адаму,, ве већ ћ да се „та сила сила равно равномер мерно но простире на сав људски род“. Насупрот томе Григорије разликује и стварање мужа и жене. Разлика полова се не односи на образ Божији. То друго устројство човека сједињује са бесловесном и животињском природом. Човеку није била неоп неопхо ходн дна а деоб деоба а на поло полове ве пошт пошто о би се разм размно ножа жава вање ње врши ршило на исти исти непознат начин „којим су и анђели дошли до множине“. Тек у греховном паду, отпа отпавш вши и од равн равноа оанђ нђел елск ског ог стањ стања а, чове човек к губи губи тај тај начи начин н бест бестел елес есно ног г размножавања. У предвиђању тог пада Бог по своме образу „домишља“ разлику и деобу деобу полова полова.. Кожна Кожна одећа одећа означ означав ава а само само огруб огрубља љава вање ње и умртвљ умртвљав авањ ање е човековог тела чиме он постаје сличан животињама. Она, дакле, не представља телесност, него смртност, „могућност смрти“.
ЧОВЕКОВА СУДБИНА Судбина Судбина човечанс човечанства тва се одређује одређује Божански Божанским м предзнањ предзнањем ем и слободни слободним м избором воље. Пад је изазвао распад човековог бића и раздор у целом свету. Васељена је престала да буде огледало Божанске лепоте, будући да је потамнио Божији образ који је био уписан у свет. Тако је зло ушло у свет. Зло је настало из небића. Извор зла се налази у прелому воље, у томе „што је измењивост природе 112/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
у човеку посрнула у супротну страну“. Међутим, како је могућ тај преокрет воље од пост постој ојећ ећег ег ка непо непост стој ојећ ећем ем? ? Због Због тога тога шт што о је чове човеку ку био био пост постав авље љен н динамички задатак. Човековој природи је урођена тежња ка добру, али не и разликовање добра. Познање добра за човека представља задатак. Човек се није обмануо, већ је био обманут, тј. преварен из зависти од стране ђавола. То је други корен греха и зла – у анђеоском свету. Кроз греховни пад човек потпада под законе вештаственог света, постаје смртан, трулежан и – умире. Смрт је проти противпр вприро иродна дна и због због тога тога предст представ авља ља болест болест.. Ипак Ипак,, по мишље мишљењу њу светог светог Григорија, и за човека је она у исто време и неко благотворно лекарство, тј. пут ка васкрсењу и очишћењу. То То ва васп спос оста тављ вља ање, ње, исце исцеље љење ње и обра обраће ћењ ње чове човека ка није није оств оствар ари иво прир природ одни ним м сила силама ма ве већ ћ је могу могуће ће једи једино но у Хрис Христу ту.. У иску искупи пите тељн љном ом делу делу Христовом он, слично светом Атанасију, Атанасију, пре свега, види враћање живота, победу над смрћу и смртношћу. Тако нешто није изводљиво без сједињења Божанског живота живота са човекови човековим м саставо саставом. м. Идући Идући за Оригеном Оригеном свети Григорије Григорије наводи и други разлог неопходности Божанског мешања у свет људских зала. Он говори о дава давању њу отку откупа па ђаво ђаволу лу,, тачн тачниј ије е о отку откупљ пљив ивањ ању у од ђаво ђавола ла.. Пошт Пошто о је чове човек к добровољно сагрешио ђаво праведно господари над њим јер му се овај предао у ропс ропств тво. о. Међу Међути тим, м, Хрис Христо тос с га је прив привук укао ао и као као очар очарао ао ( а не заст застра раши шио о) необичношћу живота и чуда. Очигледно да лукави демон не би мењао горе за боље боље он за Хрис Христа та осло ослоба бађа ђа људс људски ки род. род. Упра Управу ву ту теор теориј ију у је врло врло оштр оштро о оповргао свети Григорије Богослов. Начин Начин сједињав сједињавања ања природа у Христу Христу за нас остаје остаје недости недостижан. жан. Њега делимично појашњава са пребивање душе у телу . Он истиче пуноту примљеног човештва наглашавајући наглашавајући целовитост људског састава. У Христовом човечанском рођењу, узрастању, једењу, пијењу, умарању, спавању, жалости, крсту, смрти нема ничега порочног – срамотне су једино порочне страси. Спаси Спаситељ тељево ево човешт човештво во се разви развија ја по првост првоствор ворено енојј норми норми природ природе, е, а обож божује се у сједи једињ њењу с Бого огом. То јест јесте е спа спасењ сење при природе роде – спасење, оживотворење и васпостављање почетка. почетка . Идући за Оригеном, Григорије јасно разликује две фазе у развоју или обожењу човекове природе у Христу. Прва је – до васкрсењ васкрсења, а, тј. време време лечења лечења и лечење лечење послушањ послушањем. ем. Григорије Григорије наглашава наглашава особеност Спаситељеве Спаситељеве смрти. Смрт уопште јесте разлучивање разлучивање душе и тела, при чему се тело разлаже, изгубивши са душом своју „животну силу“. Спаситељева смрт је стварна смрт – душа и тело су се раздвојили. Ипак, „Онај који је у себи сјединио и једно и друго, тј. душу и тело, не одваја се ни од једног ни од другог“.. другог“.... У томе је зачетак зачетак васкрсења васкрсења.. Господ Господ човеково човековојј природи природи даје „силу (могућност ) васкрсењ васкрсења“. а“. Започињ Започиње е друга друга фаза фаза Богочове Богочовечан чанског ског живота, живота, тј. коначно обожење и коначно прослављање човечије природе. У смрти и Васкрсењу Спаситеља човек стварно учествује кроз веру, а не по крвн крвном ом срод сродст ству ву и једн једнос осуш ушно ност сти. и. „Пре „Препо поро род д се сврш свршав ава а двој двојак ако“ о“ – крштењем и васкрсењем. крштење је почетак васкрсења. Нови живот треба да се покаж покаже е у слобо слободно дном м ствара стварала лаштв штву у јер благод благодат ат дејст дејству вује је у слобо слободи. ди. Пут усхођења ка Богу јесте, пре свега, победа над телесним и чулним, васпостављање царственог ума. Та победа је бестрашће. бестрашће. „Бестрашће је почетак и осно основа ва врли врлинс нско ког г живо живота та“. “. По мишљ мишљењ ењу у свет светог ог Григ Григор ориј ија, а, бест бестра рашћ шћче че представља средњи пут. „Средина је својство врлине“. Тако је и по Аристотелу. Свети Григорије је претпостављао девственост, али се ни брака није гнушао. Он је наглашавао да није на првом месту физичка девственост, већ „благочастиви начи начин н живо живота та“ “ који који је подј подјед една нако ко обав обавез езан ан за све. све. Врли Врлинс нски ки живо живот т јест јесте е саби сабира рање ње и упро упрошћ шћав авањ ање е душе душе.. Григ Григор ориј ије е прос просто тоту ту схва схвата та не у смис смислу лу безка безкакво квотно тности сти,, него него у смислу смислу целов целовит итост ости. и. Та целови целовитос тост т се изра изража жава ва у љубави. Љубав према ближњима је неодвојива од љубави према Богу, а та веза се једин једино о у Цркви Цркви реали реализу зује. је. Врхуна Врхунац ц хришћа хришћанск нског ог живот живота а јесте јесте таинс таинство тво Евхаристије. 113/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
Праведници усходе на небеса, а грешници нисходе у ад. Премда и говори о небу небу и о аду аду као као неким неким ме мести стима, ма, и премда премда чак и разли разликуј кује е разне разне видов видове е небески небеских х насеоби насеобина, на, Григорије Григорије ипак ипак појам појам места схвата схвата као као метаф метафору ору.. Јер, Јер, „будући по својој природи бестелесна, душа нема никакве потребе да обитава на било било какв каквим им мести местима“ ма“... ... То су пре начини начини постој постојањ ања а – начин начини и бића бића који који изми измичу чу могу могућн ћнос ости ти опис описа а и одре одређе ђења ња.. У учењ учењу у о загр загроб обно ном м живо животу ту свет свети и Григорије говори језиком Оригена. Таинствени адски огањ, јесте огањ који чисти и крштава. Они који се нису удостојили очишћења кроз таинствену воду, „свакако ће се очистити огњем“... Постоји лечење и у будућем животу. Такво лечење јесте и загробни пут нечистих и нераскајаних душа, тј. очишћење од зла. свети Григорије не може себи да предст представ ави и да упорн упорност ост зле зле воље, воље, обраћ обраћене ене неби небићу, ћу, може може да се покаж покаже е као као бесконачна. бесконачна. Он сматра искљученим и невероватним такво крајње безумље воље, нарочито када се буду олакшале окови вештаства. Њему то изгледа неспојиво са боголиком човековом природом. „Мера страдању је количина зла која се налази у човеку“. Одатле следи неопходан закључак о окончању мучења: количина зла у души души греш грешни ника ка не може може бити бити беск бескон онач ачна на,, пошт пошто о злу злу није није свој својст стве вена на ограниченост. Време ће се једном окончати, окончати, тј. када се испуни унутарња мера васељене. Даље Даље наста настајањ јање е ће поста постати ти немогу немогуће ће,, због због чега чега ће и ток време времена на поста постати ти непотребан. Смисао пролажења времена управо се састоји у рађањима људи у којима се остварује богом предодређена предодређена „пунота „пунота човечанства“. човечанства“. „И сјединиће се у један збор целокупна твар, из доњих и из горњих области“... То сабирање ће започети васкрсењем мртвих. Васкрснуће, наиме, тела која се разлажу, будући да душа не умире. Душа неће васкрснути, него ће се вратити. Доћи ће Господ и извршиће се васкрсење и суд. То ће бити прво васпостављање. При томе ће се тела свих људи васпоставити у првобитној лепоти и неће бити никакве телесне разли разлике ке измеђ између у врлин врлински ских х и порочн порочних. их. Ипак, Ипак, то не значи значи да неће неће постој постојат ати и разлика између очишћених и неочишћених. Међутим, та разлика ће се односити на њихо њихово во унут унутра рашњ шње е стањ стање. е. Васк Васкрсе рсење њем м се за све све окон оконча чава ва очиш очишће ћење ње,, обновљење и вапостављање тела. Међутим, очишћење душе ће се за неке још проду продужи жити. ти. За Григор Григорија ија ва васк скрсе рсење ње запра заправо во знач значи и ва васпо споста ставља вљање ње.. Ипак Ипак,, нечистота још остаје, једино се пресеца смртност рођена грехом. Душа још није код свих исцељена, а управо је у ој образ Божији. Прави апокатастасис се одваја од васкрсења и одлаже се негде напред. За Оригена васкрсење мртвих није било испуњење васељенске судбине, већ тек прелазни и повратни моменат у дуготр дуготрајн ајном ом току току векова векова.. За њега њега се телес телесна на судби судбина на човека човека још не решав решава а васкр ва скрсењ сењем. ем. Телесн Телесна а и душев душевна на судби судбина на код Ориген Оригена а нису нису раздво раздвојен јене, е, за разли разлику ку од Григор Григорија ија.. Григор Григорије ије је проти противре вреча чан н јер остаје остаје нејас нејасно но како како тело тело може постати нетрулежно и блиставо уколико се одушевљава и оживотворава још неочишћеном а тиме и смртном и скоро трулежном душом. Васкрсење је чудо Божанствен Божанствене е свемоћи, свемоћи, али чудо које је сагласно сагласно са основним основним законима законима природе: оно је ново пројављивање свеопштег таинства живота. Због тога је васк ва скрс рсењ ење е неко неко испу испуње њење ње,, оств оствар арењ ење е прир природ оде. е. Васк Васкрс рсну нуће ће иста иста тела тела.. У супротном се не би радило о васкрсењу, него о новом стварању. Васкрсење је васпостављање васпостављање целовитог човека и због тога – обновљење, прелазак прелазак ка бољем и пунијем. Свети Григорије сматра да ће у васкрсењу сви примити један изглед: „сви ћемо постати јединствено Христово тело, примивши јединствени облик и изглед, будући да ће у свима подједнако сијати Божанствена светлост образа“... образа“... То значи да ће се облик одређивати на основу унутрашњости. После васкрсења долази суд. Биће то свеопшти суд, суд над васељеном. Ради суда ће поново доћи Син Божији, јер ће преко Сина судити и Отац. То је пре суд Божанске љубави, неголи Божанске правде. Ипак је то и праведни суд. Суд није није конач коначно но решењ решење е судби судбине. не. То је само само претхо претходни дни збор збор истор историје ије,, почета почетак к осмога дана у коме се процес ипак наставља. Завршено је само васкрсење, са једне стране, и јављање Христа у слави – са друге. Суд није толико решење, 114/136
Свети Григорије Ниски УЧЕЊЕ
колико откривање свих дела и мисли људских. На самом суду биће веома мало ново новога га.. Блаж Блажен енст ство во прав правед едни них х биће биће одре одређе ђено но ве већ ћ ва васк скрс рсењ ењем ем.. Муче Мучење ње грешника настају још пре васкрсења и продужавају се и после суда. Сав смисао идеје суда налази се у његовом ишчекивању. Последње васпостављање ће обухватити све: све људе, тј. сву природу човекову. Али, и више од тога – и зле духове. Свечаном сабору ће се на послетку придружити и сам „изумитељ зла“... И он ће бити излечен. Јер, током тродневне смрти, Господ је исцелио сва три сасуда зла: ђаволски природу, женски пол и мушки пол. пол. Зло не постоји, већ се само дешава, бива. Оно што је настало може се вечно сачувати само кроз учешће у Суштом. Тако ће се творевина и сачувати. Међутим, зло се не може тако сачувати будући да није од Бога. „Зло ће доћи до свог свог потпун потпуног ог униште уништења ња када када сво произ произвољ вољењ ење е буде буде било било у Богу: Богу: оно неће неће имати имати где да постој постоји. и.“ “ Бог је једин јединств ствени ени достој достојни ни предм предмет ет сагле сагледа дава вања ња и искања, због чега ништа тварно у суштини нема своју цену. Због тога он учи о последњем забораву. „То значи да ће се последњим васпостављањем у Христу Исусу савршено изгладити сећање на зло“... Будућа твар у Богу наћи ће сву пуноту све до самозаборава о свему што не улази у састав подобија Божијег, тако да ће људи уди јед један у дру другоме гоме виде видети ти сам само Бога и у сви свима ће бити јединствени образ Божији.
Георгије Флоровски, протојереј
115/136
Јулијан Император ИЗАБРАНИ СПИСИ
Јулијан Император (Апостата) (+363)
ПРОТИВ
ГАЛИЛЕЈАЦА
Јулијан се о хришћанима изјашњавао овако: Они нису ни Грци ни Јевреји, већ припада припадају ју секти због чега чега су умес уместо то наши наших х прих прихва вати тили ли секти Галилеј Галилејаца аца, због веровања Јевреја. Без учењ учења а Тежња Тежња према према божанс божанском ком заједн заједничк ичка а је свим свим људима људима. Без верујемо у нешто божанско. То знамо по природи, јер сви смо природно повезани са небом и боговима видљивим на њему. А и ако би неко замислио неког другог бога осим ових, свакако би му доделио небо као боравиште, није га одвојио од земље, него га је као краља свега смести на место поштовања од свих осталих, замишљајући да бог оданде мотри на све што се овде дешава. Грци су боговима измислили невероватне и чудесне митове. Тако Крон гута гута свој своју у децу децу да би их касн касниј ије е поно поново во избљ избљув увао ао.. Испр Исприч ичал али и су прич причу у о незаконитим браковима: Зевс обљубио сопствену мајку и са њом добио ћерку коју је оженио. Затим постоји прича о комадању и спајању Дионисових удова. О таквим стварима говоре грчки митови. Упореди са њима јудејско учење , како је Бог засадио рајски врт, створио Адама и како је из Адама настала жена. Није добро да је човек сам, сам , створена му је жена да му буде друг. А она, не само да му није помогла, него га је и преварила и постала сукривац у његовом паду из лагодног живота у рајском животу. Ова прича је налик на измишљотину. Зар је могуће да Бог не зна да ће биће које је створио ( жена) жена) представљати несрећу за онога који га је прихватио (човека)? човека)? Којим језиком разговара змија са Евом? Да ли људским језиком? По чему се то онда разликује од грчких митова? Зар није чудно да Бог људима које је створио ускраћује способност способност разликовања добра и зла? Човеку ништа не би било важније него да окуси од мудрости, а Бог му је то ускратио. Бога треба назвати злобником, злобником , јер је човека избацио из раја. ( Јул Јули ијан јан је инач иначе е неоплатоничар и митове тумачи алегоријски. ) Дакле, каже Јулијан, ако свака од ових прича није мит са скривеним значењем као што ја кажем, онда су пуне богохулности. Мојсије ништа није рекао о боговима изнад овог Творца, а није се усудио да ишта каже о природи анђела. Мојсије често и на више начина потврђује да они они служ служе е Богу Богу,, а да ли су наст настал али и или или нена ненаст стал али, и, нигд нигде е није није прец прециз изно но одређено. Бог је неким стварима наредио да настану, као светлу и небеском своду… Мојсије се није усудио да каже било шта о стварању Духа, него само „ и Дух Божији дизаше се над водом“. водом “. А да ли је настао или ненастао, уопште не разјашњава. Даље Јулијан упоређује Мојсија и Платона , односно описе настанка света код њих. Јер тако би се показало ко је бољи и ко је достојнији Бога, да ли је Платон који је служио идолима, ил онај о коме Писмо каже да је Бог проговорио с њим из уста к устима.
Мојсије не каже да је Бог створио бездан, ни таму, ни воду. После оне наредбе Божије о постанку светлости, требало је свакако рећи нешто о ноћи, о спомињ иње е ни ства ствара рање ње анђе анђела ла,, нити нити начи начин н на који који су бездан бездану у и води води. Не спом настали, већ само говори о небеским и земаљским телима, тако да према Мојсију Бог није Творац ничег бестелесног, него само онај који уређује већ постојећу материју. „ А земља беше пуста и без обличја“ обличја “ не значи ништа друго него да влажно и суво бивство сматра првобитном материјом и да уводи Бога као њеног уређивача.
116/136
Јулијан Император ИЗАБРАНИ СПИСИ
Платон каже да, што се тиче читавог неба или света, он је настао . Настао је јер је видљив, опипљив и има тело. А све такво је чулно опажљиво, а оно што је чулно опажљиво, што је доступно мњењу путем чулног опажаја, показало се као настајуће и настало. У складу са вероватном теоријом треба рећи да је овај свет уистину захваљујући Божијој промисли постао живо биће обдарено душом и умом. „Богови богова, дела којих сам ја творац и отац биће неразрешива докле год ја то желим. Свакако, све што је повезано је разрешиво, међутим желети да се разреши оно што је лепо усклађено и одржава се у добру, била би особина зла. Будући да сте настали нисте бесмртни и сасвим непропадљиви, па ипак нећете пропасти, пропасти, нити ће вас вас задесити удес, удес, јер ћете према мојој жељи стећи још јаче и чвршће везе од оних којима сте били везани док сте настајали. Три смртна рода су још остала нерођена, а ако се они не буду родили, небо ће бити савршено. Јер у себи неће садржати све родове живих бића. Када би та бића била од мене рођена и када би помоћу мене добила удео у животу, била би изјед изједна начен чена а са богови боговима. ма. Да би, дакл дакле, е, она била била смртна смртна а овај овај универ универзу зум м потпун, окрените се сада, у складу са својом природом, стварању живих бића, опонашајући ону моћ коју сам ја имао при вашем настанку. А онај њихов део коме приличи да носи исто име као бесмртници, који се назива божанским, и у њима предводи оно што увек жели да следи правду и вас саме, посејавши и зачевши га, ја ћу вам га предати. А што се тиче осталог, испреплићући испреплићући бесмртно са смртним, израђујте жива бића и чините да се рађају, дајући им храну, и кад буду умирала примате их опет к себи.“ Платон нази назива ва Јул Јулиј ијан анов ово о тума тумаче чење ње ов овог ог Плат Платон онов овог ог гово говора ра | Платон боговима оне који су видљиви: Сунце, Месец, звезде и небо, али ово су само слике невидљивих богова. Сунце које је видљиво нашим очима само је слика невидљивог сунца. Платон, дакле, зна да они интелегибилни интелегибилни и интелегибилног невидљивог неви невидљ дљи иви бого богови ви пост постој оје е у Твор Творцу цу и напо напоре редо до с Њим, Њим, и да су рође рођени ни и произашли од Њега самог. Заједнички Творац и једних и других је Он Који је облико обликова вао о небо небо и земљу земљу и море море и звез звезде, де, и родио родио и интел интелеги егиби билно лном м свету свету њихове призоре. Постоје три смртна рода – очигледно је да мисли на род људи, животиња и биљака (сваки од њих је одређен својом властитом дефиницијом ). Тако Платон каже: Када би сваки од ових родова био рођен од мене, нужно би постао постао бесмртан бесмртан.. Ништа Ништа друго није узрок узрок бесмртнос бесмртности ти интелеги интелегибилн билних их бића осим тога што су настали захваљујући Творцу. Нужно је да им онај део који је бесмртан буде дат од Творца (подразумева ( подразумева под тим разумну душу ). ) . А што се тиче тиче остал осталог, ог, каже: каже: препли преплићит ћите е бесмрт бесмртно но са смртни смртним, м, Ствара Стварала лачки чки богови богови примају од свог оца стваралачку моћ и рађају сва смртна жива бића.
Мојсије каже да је Творац света одабрао за себе јеврејски народи да пази само на њега и стара се о њему, и приписује Творцу бригу само о овом народу. А о томе како богови управљају осталим народима није рекао ни речи. Јулијан мисл мисли и да Мојс Мојсиј ије е и прор пророц оци, и, касн касни ије Исус Исус Наза Назаре рећа ћани нин н и касн касниј ије е Павл Павле е ("највећ “ ), тв тврд рде е да је Он Бог Бог само само Изра Израиљ иља а и Јуде Јудеје је највећа а варал варалица ица од свих свих “), (упореди 2 Мој 4, 22-23). Јулијану је посебно интересантан апостол Павле за кога каже да мења своја веровања о Богу према приликама. Час наглашава да су само Јевреји Божији посед, а затим убеђује Грке да пристану уз њега говорећи: или је Бог само Јудејаца, а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца. Дакле, Јулијан као да пита Апостола: Ако је јеврејски Бог Бог и незнабожаца, како онда и осталим народима није послао пророчки дар, и Мојсија и Пророке и Свето миро. На крају им ( Јеврејима) Јеврејима ) је посл послао ао Исуса, а нама (незнабошцима (незнабошцима)) није није никог никог послао. Па чак није послао ни гласника да нам јави о Његовом човекољубљу које ће једном, иако касно, свакако доћи и до нас. Чак је допустио да људи хиљадама година служе идолима. Тако су сви живели осим једног малог племена које се пре мање од две хиљаде година населило у једном делу Палестине. Ако је Он подједнако Бог и Творац свих нас, зашто нас је оставио ? Стога треба сматрати да јеврејски Бог није први зачетник баш целог света, и да нема власт над свима. 117/136
Јулијан Император ИЗАБРАНИ СПИСИ
његова власт је омеђена и зато га треба схватити само као једног од многих богова. Кажете да је Бог љубоморан. Због чега је Бог толико љубоморан да се за поређењу њу са овим овим ва ваши шим м учењи учењима ма,, наши наши грехове очева свети на деци ? У поређе писци кажу да је Творац заједнички отац и цар свих ствари, а да је преостале дужности доделио боговима који управљају народима и боговима, који штите градове у складу са својом природом. Ареј управља ратоборним народима, Атина мудрима и ратоборнима, Хермес онима који су више лукави него смели. Јулијан отпадник каже да по њему Мојсије назива анђеле боговима, и то се види из његових речи: Синови Божији видећи кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене како хтеше. хтеше .
118/136
Свети Иларије Пиктавијски РАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈНАМА
Свети Иларије Пиктавијски (+366)
РАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈ НАМА АДАМ Иларију је Адам тип Васкрслог Христа. Прослављени Христос је Нови Адам, Небеск Небески и Адам. Адам. Према Према учењу учењу свето светог г апост апостола ола Павла Павла,, Христо Христос с је просл прослав ављен љен својим Васкрсењем, и по Васкрсењу је Дух (2 Кор 3, 18). Христова плот је прешла у други, нов начин постојања; била је продуховљена. Тиме је јеврејска реч Адам у директној вези са Христовим телом, које иако је плот, не само да је постало продуховљено, продуховљено, него је управо и „пламена „ пламена земља“ земља “ што у преводу и значи Адам значи Адам.. Адам и Ева су праобраз Христа и Цркве. Јединство мужа и жене, сликовито озна означе чено но библ библи ијски јским м изв звеш ешта таје јем м о ства ствара рању њу из Адамо дамово вог г ребр ребра а, јест јесте е празнамење везе Христа и Цркве. Ева настаје кад Адам спава, Црква кад на крсту Христос спава смртним сном; Адам даје Еви тело, Христос такође даје Цркви своје тело. Адам, пробудивши се из сна, препознаје у Еви своје месо и каже: ово је месо од меса мога; мога ; тако исто и Нови Адам, пробудивши се и уставши из мртвих, препознаје у Цркви део Себе, па са још више права кличе: ово је месо од меса Мога. Мога . Стварање Еве је слика Васкрсења. Небески Адам, после сна своје муке, препознаје у васкрслој Цркви Своју кост и Своје месо које је узрасло уз кост, и силаском Духа од тела Његовог коначно саздано у тело Цркве. Ко је у Христовом телу васкрснуће у Христу.
КАЈИН И АВЕЉ Обра Обрађи ђива вање ње земљ земље е је теле телесн сно о дело дело.. Сав Сав плод плод тела тела су мане мане.. Богу Богу се свиђ свиђају ају више више унутра унутрашњ шњи и плодо плодови ви наше наше жртве. жртве. Неугод Неугодни ни,, супрот супротно но Божијо Божијојј наредби, уби Богу угоднога. Изгубивши наду у васкрсење, мислио је да ће смрћу бити уништена, али је сав у плачу и трепету (1 Мој 4, 14 - LXX). Кајин значи смех а Авељ плач. плач. Жртва млађег је пријемчивија – Јеврејин завиди хришћанину и, узалуд опомињан од пророка, гори од жеље да га погуби. Јеврејски народ је очекивао по закону Божија обећања, вршио прописе, приносио је жртве, али је грешио, јер тај исти Божији закон није саопштавао заједници незнабожаца као сенку будућих добара. Уместо убијеног Авеља рађа се Сит =„ темељ вере“. вере“. Тако су Авељ и Сит обновитељи, као што је и Црква на леђима Петра обнављана од колена до колена.
ЛАМЕХ (1 Мој 4, 23-24) Слика Слика је првосвеш првосвештени теника ка који је уз пристана пристанак к Јевреја Јевреја и пагана пагана прибио прибио Господа на крст. Зато се пред двема својим женама хвали уморством младога човека.
НОЈЕ Тезу да је Ноје тип Христа Иларије ће развити посебно на основу познате новозаветне и патристичке идеју о покоју – Ноја ћемо стога довести у везу с Господом који каже: „ дођите дођите к мени сви који сте уморени… уморени… Узмите Узмите јарам Мој… Тако ћете наћи покој својим душама, јер јарам је Мој благ и бреме је Моје лако “ (Мт 11, 28-30). Посвећење Цркве треба видети у заповести датој Ноју да уђе лађу и да из ње изађе. Зато он упућује на то да уђе мушко са мушким и женско са женским, јер неће бити брачнога живота. Гавран је слика грешника који се на 119/136
Свети Иларије Пиктавијски РАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈНАМА
враћа враћа у лађу, лађу, а голуб голуб који се вратио Ноју с плодом плодом је плод Духа Светога Светога који је поко покори рио о демо демоне не.. Опиј Опијањ ање е које које је Ноје Ноје себи себи дозв дозвол олио ио озна означа чава ва Хрис Христо тово во страдање.
АВРАМ Сара Сара је слик слика а Цркве, Цркве, а Агара Агара сина синагог гоге, е, што показ показује ује да је потомс потомство тво позвано у Исаку кога отац хоће да жртвује, као што и Отац даје Сина Свог за откуп откуп греха греха.. Симво Символи лички чки,, писа писац ц упоре упоређуј ђује е Аврам Аврама а са бројем бројем један који који је Хрис Христо тос, с, а Сару Сару са број бројем ем сто која која је стот стота а ов овца ца залут алутал ала а и од Паст Пастир ира а пронађена.
ИСАВ И ЈАКОВ Исав је због телесне похлепе продао право првенства, а млађи је купио то уз цену губитка тренутних добара, зарад вечних. Јаковљева хаљина је слика одеће неумрлости. Зашто преокрет у вољи Исаковој, када је и сам знао да глас Јаковљев није глас његовог прворођеног? То што је био брижљив у проверавању Јаков Јакова а долаз долази и од очинск очинског ог осећа осећања ња,, а што је промен променио ио благо благосло слов, в, то је од духовног знања. То упућује да је приступ спасењу свима отворен. Зато је и јарам окач окачен ен о врат врат Исав Исаву у у свак сваком ом случ случај ају у стре стресе сен н ако ако он то жели жели слоб слобод одно но и својевољно, а благослова ће бити достојан онда када из ропства неверовања пређе у слободу вере.
МОЈСИЈЕ Дрво којим се Мојсије спасио је Христос. Када Христос умире на крсту вода излази из отворенога бока, а Он сам виси на дрвету. Фараонова кћи је образ паганс пагански ких х народа народа.. На очигле очиглед д Мојси Мојсију ју грм букти букти али али не сагор сагорева ева,, то знач значи: и: Црква Црква гори гори од прого прогона на грешни грешника ка и пламен пламена а напаст напасти, и, али али сама сама не сагоре сагорева ва.. Дрве Дрвето том м је и Бог Бог указ указао ао Мојс Мојсиј ију у да доди додирн рне е во воду ду у пуст пустињ ињи и која која од горк горке е постаде слатка. Паралела вода-дрво као слика крста у Старом Завету стоји у реду најстаријих тајни новозаветних стварности. Вода у Старом Завету изражава и народе (Откр 17, 15). У мани је кушање. Њоме се народ куша хоће ли бити Богу послушан зарад правог Хлеба с неба. Сам је Христос према Јн 6, 49 споменуо ману као праслику Евхаристије.
ОСИЈА Код Осије налазимо пророштво о позиву многобожаца. Он и сам каже да ће не-народ Божији (многобошци ( многобошци)) постати Његов народ. Христос и ми творимо једно – једну те исту земљу или једно тело. На плану есхатологије, примером Хрис Христа та који који је ва васк скрс рсењ ењем ем пост постао ао Дух, Дух, чове човеко ково во биће биће је ушло ушло у сла славу и Божан Божанств ство о самог самога а Бога, Бога, у небо. небо. Будућ Будући и да Израи Израиљ љ није није имао имао разум разумев евањ ања а за тајну коју му је Бог откривао кроз пророке, био је одбачен, а Бог је помиловао другу, до тад бесправну децу – незнабошце.
ИСУС НАВИН Исус Исус Навин Навин је глава глава синаг синагоге оге,, а Христ Христос ос Цркве. Цркве. Исус ( Јешуа) Јешуа) = „ тајна тајна будућег“. будућег “. Како Како он наст наступ упа а посл после е Мојс Мојсиј ија, а, тако тако и Хрис Христо тос с посл после е зако закона на;; он сведочи Мојсија, а Христос испуњава и превазилази границе закона. Рахава је Воозова мајка и Давидова прабаба. Иако блудница, примила је двојицу, као што је и Црква примила закон и пророке. Црвена врпца означава крв којом ће њен дом бити спасен. Пад Јерихона, поред потопа, изванредна је слика есхатолошког Суда и свршетка овога света; грешница Рахава најављује тему о неверној жени 120/136
Свети Иларије Пиктавијски РАСПРАВА О СТАРОЗАВЕТНИМ ТАЈНАМА
коју спашава верност Богу, чиме се користе и Исаија и Језекиљ, Језекиљ, а што Јеванђеље даје задње обрисе видећи темељну тему Завета и Песме над Песмама.
Закључак Из чита читаво вог г низа низа стар староз озав авет етни них х текс тексто това ва Илар Илариј ије е мисл мисли и да се може може закључити како Бог није самац него је вишеличносно Биће. Разлог томе можемо наћи наћи у једн једном ом проб пробле лему му:: у какв каквом ом је одно односу су Бог Бог Син Син прем према а Оцу. Оцу. Пита Питање ње положа положаја ја Духа Духа Светог Светога а чини чини се да није није предст представ ављал љало о некак некакав ав изра изразит зитији ији теолошки проблем за време Иларијевог живота. Бог Отац заповеда а Бог Син извршује, и то је сасвим у складу са Павловом, тј. старохришћанском теологијом икономије. Све наведене старозаветне теофаније ( богојављења): богојављења): Авраму, Јакову, трима младићима у пећи, као и савршена и коначна новозаветна богообјава, тј. Овап Ов апло лоће ћење ње,, прем према а Илар Илариј ију у јасн јасно о пока показу зују ју двој двојно ност ст личн личнос ости ти у Богу Богу.. Оваплоћење Сина је за њега, као и за све Оце, средиште оба Завета у речју, догађаје догађајем, м, коме ко ме се испуни пунило ло све што је на бил било ко који ји начин чин – речју, стварношћу – било наговештено у Старом Завету .
121/136
Свети Амвросије Милански ОТАЈСТВА И ТАЈНЕ
Свети Амвросије Милански (+397)
О Т А Ј С Т В А1 Вера је за хришћанина прво. Новокрштени се отвара за тајну увођења у Цркву. Одрекавши се света примио је Христа Коме дугује веру. Свети Амвросије крштење упоређује са преласком преко Црвеног мора. Прелаз представља представља пасху , односно човеков прелаз је прелаз из греха у живот. Тридневно Васкрсење је такође парадигма крштењу. То видимо у трократном погружавању у воду. Вода обавља дело а деловање Дух Свети. Вода не лечи ако не сиђе Дух Свети и не посвети је. Дух Свети је сишао с неба у лику голубице – не као права голубица, већ под приликом голубице. Показао се као голубица да би се неверни позвали на веру. На почетку је морао стајати знак, а на крају мора бити саврпшеност. Дух се показује тварно по знаку а духовно духовно по тајни. Најпре је сишао сишао Христос а потом је дошао Дух Свети. То је зато да се не би чинило да је и Господу Исусу потребно тајна посвећења јер Он сам посвећује као што посвећује и Дух. Крштењско Крштењско значење преласка преко Црвеног мора и потопа. Секира која је потонула Јелисеју силом Божијом је испливала, као што и човек урања у воду грехом, а израња животом. Вода – тварно по знаку, духовно по тајни. Верујући улазе у пуноћу Цркве крштењем и више им нису потребна знамења Старога Зав Завета, ета, ве већ ћ њихо њихова ва личн лична а ве вера ра.. Тако Тако уви увиђамо ђамо да су хришћанс хришћанске ке тајне тајне древније од јеврејских. Човека је подложио смрти да би оно што је на почетку било средство осуде постало средство доброчинства. Христос је установио васкрсење да би успоставио небеско добро које је било изгубљено змијином преваром. И једно и друго је за нас јер је смрт крај греха а васкрсење преображај природе. Грех подједнако опрашта Отац и Син и Дух. Ми се ипак крштавамо у једно име, тј. „ у „ у име Оца и Сина и Светога Духа “ јер је једна суштина бића, једно Божанство и једно једно ве вели лича чанст нство. во. Када Када зара зарања њаш ш на себе себе примаш примаш слику слику смрти смрти и погреб погреба, а, прихваташ прихваташ тајинство оног крста на коме је Христос висио. Отац каже Сину „ ја Те данас родих “ (Пс 2, 7), тј. када си откупио народ, када си позван у Небеско Царство, када си испунио Моју вољу – тада си доказао да си Мој Син. Ко приступа крштењу не исповеда грех. Али већ тиме што тражи да се крсти пројављује признање свих грехова да би био оправдан – тј. да би прешао из греха у милост. Крштењем признајемо да смо људи.
Помазање бива за вечни живот. Свако је помазан у односу на свештенство свештенство и на царевање, али је и царство и свештенство духовно. Личност Мелхиседека је пред предме мет т пишч пишчев евог ог истра стражи жива вања ња.. Он је праобраз Христа, јер је без оца, без мајке, без рода, нема ни почетка дана ни краја животу, слично Сину Божијем (Јев 7, 3). Јер је Христос рођен без мајке на небу у вечности, а опет без оца на земљи од Дјеве. Светајну (= ( =Евхаристија) остварује Христова реч. То је она реч по којој је све саздано. Пре посвећења то није Христово тело, али одмах након посвећења 1
Латински називи „de sacramentis “ и „ de mysteriis “ преведени су на хрватски језик са „ тајне“ и „отајства“. На српски језик оба се термина преводе са „ тајне“, будућу да је таква подела која је настала на Западу, православнима непозната. А ради се о овоме: de sacramentis представља седам светих тајни и опис самих чинова и њихове символике, док израз de mysteriis представља светајну Цркве, односно домостоја. Дакле:
de sacramentis = тајне = седам светих тајни de mysteriis = отајства = (све)тајна Цркве
122/136
Свети Амвросије Милански ОТАЈСТВА И ТАЈНЕ
јесте. Као што си узео сличност смрти, једнако пијеш сличност драгоцене крви. Тако нема никакве одвратности према крвљу, а ипак се врши цена откупљења. Чим Чим се изре изрекн кну у речи речи Хрис Христо тове ве ( „Узмите „Узмите једите…“ једите…“)) тело ело је Хрис ристово тово.. А ко учествује у овоме телу стећи ће опроштај грехова и неће никад умрети. Ако се крв пролива због опроштења грехова, морамо је увек примати када се пролива. Буду Будући ћи да стал стално но греш грешим им,, мора морам м трај трајно но посе поседо дова вати ти лек. лек. Ев Евха хари рист стиј ију у још још упоређује са маном, али разлика је да онај који је јео ману умро је, а свако ко једе Тело и пије Крв Христову греси му се опраштају. Употреба воде у светој Чаши Чаши упоређ упоређује ује се са милошћ милошћу у која која долаз долази и проба пробадањ дањем ем ребара ребара Христо Христови вих. х. Зашто вода и зашто крв? Вода да опере а крв да откупи. Због чега из бока? Зато што милост долази одакле и грех ( жена жена кроз коју је дошао дошао грех је створена створена од ребра). ребра). Онај који прима тело Христово има удео у његовој Божанској природи. У свму што чинимо сачувана је тајна Тројице. Христа не можеш следити ако те Он не привуче.
Молитва Господња Хлеб наш насушни дај нам данас – Није реч о хлебу што иде у тело, већ о Хлебу вечнога живота . Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш након годину дана. Ко не заслужује заслужује сваки дан да прими хлеб, није га достојан ни после годину годину дана. дана. Ако сваки сваки дан примаш, примаш, сваки сваки ти је дан данас. данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки је дан дан васкрсења. Опрост Опрости и нам нам дугов дугове е наше наше као што што и ми опраш опраштам тамо о дужниц дужницима има својим – Од ђавола си примио дуг који није био нужан. Стога си постао његов дужн дужник ик.. Хри Христос стос је наш наш дуг дуг прико рикова вао о на крст крст и укин укинуо уо га Св Свој ојом ом крвљ крвљу у вративши нам слободу. Писац Писац упоређ упоређује ује Христо Христове ве речи речи Који Који нас нас упућуј упућује е да кад кад жели желимо мо да се молимо треба да уђемо у собу и да затворимо врата , а апостол Павле каже да то чинимо на сваком месту . Међутим, ту се разлика губи. Затворена врата је саби сабирањ рање е нашег нашега а духа, духа, улаж улажење ење у осаму осаму нашег нашег срца; срца; упући упућива вање ње да се не требамо размахивати већ усрдно молити. Молитвени ступњеви су: 1) похвала Богу, 2) прошња, 3) мољење и 4) благодарење .
Црква чува узвишеност небеских тајни .
123/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
друга половина IV века ) Свети Немесије Емески (
О Ч ОВ ЕК ОВ ОЈ П РИ РО ДИ (Περί φύσεως ανθρώπου) Човеково место у свету Немесије полази од поимања света као једне органске целине, с јасно изра израже жено ном м ве везо зом м ме међу ђу њего његови вим м саст састав авни ним м дело делови вима ма.. У том том ве вели лико ко свет свету, у, ство створе рено ном м ради ради чове човека ка,, упра управо во он и зауз заузим има а сред средиш ишње ње ме мест сто. о. Он у себи себи обједињу обједињује је све степене степене бића. бића. Човек Човек је својим својим телом телом повезан повезан са бесловес бесловесним ним бићима, а својим духом са умним светом. Он стоји на граници између Бога и света. Човек представља и везу међу свим тварима ( међусобно). међусобно). Човек је изгубио власт над животињама јер је изгубио власт над својим страстима.
Човекова грађа Немес Немесије ије је дихот дихотоми омист. ст. Човек Човек се састо састоји ји од умне умне душе душе и тела тела.. Ум је најбољи део душе, и оно што је око за тело, то је ум души. За немсија душа је невештаствена суштина и начело које одржава тело. ( Следећи нит расуђивања Немеси Немесија ја о устројс устројству тву душе, душе, свети свети Јован Јован Дама Дамаски скин н износ износи и шему шему човек човекови ових х душевних способности. ) устројство ДУШЕ РАЗУМНА Способности: - мисаона - памтећа - сила уображавања
НЕРАЗУМНА (бесловесна) Оно што се ПОКОРАВА РАЗУМУ - жељно - пожудно - гневно (афектно)
Оно што се НЕ ПОКОРАВА РАЗУМУ природне потребе: - исхрана - размножавање - крвоток
разликује и силе које су потчињене нашој вољи
По пита питању њу поре порекл кла а душе душе,, он се нејас ејасно но изја изјашњ шњав ава. а. Изгл Изглед еда а као као присталица преегзистенције, мада је могуће да заговара само постојање душе пре тела, у смислу слу њене независности од телесне супстанције, је, не подразумевајући подразумевајући при том њено беспочетно, вечно постојање. Помиње Платоново учење о светској души, али не износи своје мишљење о томе.
Човекова загробна судбина Признаје да је човек створен као смртан али са могућношћу бесмртности. Одлучно устаје против могућности пресељења људских душа у тела животиња.
Човекова сврха Немесије има сасвим православан став. Човек је спона која повезује читав све свет, и њега ега са Богом огом.. Дат му је и пос посеба ебан дар стваралаштва који који га приближава Творцу. Ово дело има посебан значај у историји хришћанске мисли јер представља представља први покушај систематске антропологије у нашој патристици .
архимандрит Кипријан Керн * * *
124/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
О души Будући да су тела по својој природи распадљива, бесконачно дељива и променљива, потребно је нешто што би их повезивало, сједињавало и на неки начин учвршћивало и одржавало, и ми то називамо душом. Душа Душа није није телесна телесна.. Неки Неки кажу кажу да је просто просторна рна и тродим тродименз ензион ионал ална, на, међутим она то сама по себи није, него тек услед сједињења са оним у чему се налази и што је тројако мерљиво (тродимензионално ( тродимензионално)) и она постаје таква. Осим тога, ако се душа храни, онда се храни бестелесним, јер су храна науке. Ниједно тело се не храни бестелесним, према томе – душа није тело. Душа није ни крв јер јер пост постој ој живо животи тиње ње које које нема немају ју крв, крв, а поре поред д тога тога смрт смрт не наст наступ упа а увек увек губљењем крви. Душа је причасна хармонији али сама није хармонија. Душа није ни темперамент, темперамент, јер се душа противи противи телесним жудњама, жудњама, док темперамент им им садејствује, јавља се као њихова покретачка сила. Душа често потчињава себи темперамент, а онај ко потчињава и оно што се потчињава не могу бити исто. Тело је орган душе, и уколико је оно сврсисходно устројено садејствује души и налази се у добром стању; у противном, оно отежава души. Због тога је душа дужна да се брине о телу како би га учинила за себе погодним органом. Она то достиже уз помоћ разума и карактера ( начина мишљења, етоса). етоса ). Главни начи начин н пројав пројављи љива вања ња душе душе јесте јесте живот живот:: души души је урођен урођен живот, живот, а телу телу се он прен пренос оси и поср посред едст ство вом м тога тога што је прич причас асно но живо животу ту (тј. тј. души души). ). Душа Душа је самоцеловита и бестелесна суштина . Наиме, она у себе наизменично прима супротности: порок и врлину, чији се вид не може помешати. Немеси сије је каже каже да душа душа није није број број,, јер јер је број број Критикујући Критикујући Питагору Неме количина а не суштина, за разлику од броја душа није ни дељива, парна или непарна, не може да се увећа или умањи. Душа је начело које се креће само од себе, а број је начело које је одређено и непокретно. Душа остајући исто по суштини, може да мења своја својства идући од незнања ка знању и од порока ка врлини. Немесије излаже и учење против метемпсихозе, метемпсихозе, и каже да Бог ништа не ствара ствара узал узалуд уд и да би слове словесна сна душа душа била била узалуд узалудно но положе положена на у домаћ домаће е животиње и звери, јер никада не би испољила своју делатност. Ако душа није тело које је по својој природи уништиво и пропадљиво, ако није својство нити коли количин чина а нити нити било било шта што се може може ништи ништити, ти, онда је следс следстве твено но томе томе и бесмртна.
О сједињењу душе са телом Приликом сједињења са телом душа се не мења. Ако је духовно по својој суштини непроменљиво, онда ни приликом сједињења оно не бива уништено са оним оним са чиме чиме је сјед сједињ ињен ено. о. Душа Душа је сјед сједињ ињен ена а са тело телом, м, али али несл неслив ивен ено. о. О сједињ сједињењ ењу у са телом телом показу показује је се осећањ осећање е према према коме коме цело цело живо живо биће биће осећа осећа самог себе као јединство. Да душа остаје несливена очигледно је на основу тога што се у сну на неки начин одваја од тела и као да га оставља да лежи мртво, дајући му тек онолико живота колико је потребно да сасвим не пропадне, док се она она приб прибли лижу жује је снов сновиђ иђењ ењим има а и духо духовн вном ом свет свету. у. То се деша дешава ва и кад кад душа душа созерцава нешто духовно. Будући да је бесмртна, душа кроз све прониче и, ма у чему да се нађе, претвара га у свој живот а да сама не бива претворена у њега. Будући бесмртна и неограничена местом, душа васцело продире кроз све и својом светлошћу прониче (прожима ( прожима)) цело тело. Не постоји део који би она осветљавала и у ком не би била у целини присутна. Душа се не управља телом већ душа њим управља. Она није затворена у тело као у сасуд или врећу, већ би се пре могло рећи супротно, односно да је тело у њој. Душа се духовно налази и на местима која се могу мисаоно изобразити, или у самом себи или у духовном вишег реда. 125/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
Сваки пут кад се говори да се душа налази у телу, не поима се у смислу места него везе, узајамног односа. Она је у телу присутна у оном смислу у којем се каже да Бог обитава у нама. Само у пренесеном смислу се говори да се душа негде налази а под местом се, заправо, подразумева однос.
О телу Свако тело представља мешавину четири стихије, као и животиње које имају крв. Ова тела имају четири сока: крв, слуз, црну и жуту жуч. Животиње које немају крв имају течност која замењује крв. Ова четири сока потичу од четири стихије – црна жуч се упоређује са земљом; слуз ( влага-φλέγμα) влага-φλέγμα ) са водом; крв – ваздух, жута жуч – ватра. Све што је помешано од ових стихија је или чврсто или влажно или пневматично. Међу деловима тела неки делови су слични ( хомогени) хомогени) а неки неслични (нехомогени). У хомогене спадају мозак, кост, зуб, нерв нерви, и, кичм кичмен ена а можд мождин ина, а, жлез жлезде де,, ве вене не,, арте артери рије је,, поре поре,, као као и најб најбли лижи жи елементи свих тих делова: крв, слуз, црна и жута жуч. Нехомогени су: глава, труп труп,, руке руке,, ноге ноге и оста остали ли дело делови ви.. Св Сви и нехо нехомо моге гени ни дело делови ви саст састој оје е се из хомогених. Хомогени делови су они који су слични како целини тако и један другом. За неке животиње се чини да неке делове немају док их у ствари имају. Код животиња постоји разлика у распореду телесних делова ( као што су дојке). дојке). Човек поседује све органе и распоређени су на најбољи могући начин.
О стихијама Светска стихија је најмањи део сложеног тела. Постоје четири стихије: земља, вода, ваздух и ватра. Ове стихије су првобитне и једноставне у односу на друга друга тела. тела. Прева Превасхо сходна дна дејств дејства а ових ових стихи стихија ја се пројав пројављу љују ју као као могућност (потенција) потенција) и као дејство , и није ниједн дној ој од ов ових их стих стихиј ија а није није туђа туђа могу могућн ћнос ост т мешања са другим. Све су оне неприметно помешане и, у већој или мањој мери, причасне једна другој, премда је природа сваке од њих приметна и у њиховој мешавини. Свака стихија има два својства са којима је повезана и који је одређују: земља је сува и хладна, вода хладна и влажна, ваздух влажан и врућ, ватра врућа и сува. Својства нису стихије по себи јер се тело не може састојати из бестелесних својстава. Свако тело, ако нема стихијско ( елементарно) елементарно ) дејство на друга тела, није стихија. Нужно је да стихија буде просто тело које по дејству има има стих стихиј ијск ско о свој својст ство во (топлоту, топлоту, хладноћу хладноћу,, влажнос влажност, т, сувоћу сувоћу ), јер само та дејства мењају суштину. Стихи Стихије је су супрот супротне не једна једна другој другој услед услед супро супротни тних х својс својста тава ва ( земљ земља а – ваздух; ватра – вода). вода ). За сједињење супротних стихија потребна је карика. Зато је Творац између земље и ваздуха поставио воду, између воде и ватре ваздух, тако да свака стихија која служи као карика има крајња својства прве две и тако је сједињење најуспешније. Да никад не би пропале стихије ни тела која оне чине Творац је премудро уредио да оне прелазе једна у другу и у тела, а тела се опет растављају на стихије и тако једна и друге (и ( и тела и стихије), стихије ), бивају очувани. Сва тела и биљна и животињска потичу од спајања ових стихија. Стихије се у телима сједињују тако да их је немогуће разликовати. Тела настају услед узајамног обједињавања обједињавања и промене стихија. Кад пропадну, тела се опет разлажу разлажу на стихије, тако да стихије опет бивају очуване и довољне за постанак реалних ствари никада се не увећавајући и умањујући. Због тога се каже да је настанак једног пропаст другог. Свет Свет није створен из неког неког претходн претходно о уготовље уготовљеног ног вештаств вештаства а нити из бездана као што је учио Аполинарије, већ је Бог све саздао ни из чега. По светом Немесију постоје четири стихије, а они који су желели да прикажу само једну 126/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
стихију као основ свега (Талес ( Талес - воду, Анаксимен - ваздух ) ваздух ) показује јасно да се ове стихије мењају једна у другу, али је нужно да све постоје .
Тело је орган душе и грађено је тако да не омета ниједну душевну силу. Свакој душевној сили су одрешени посебни делови тела ради њене делатности. Души припада место уметника, а телу инструмента. Душевне силе се деле на способност уображавања, уображавања, мисаону, и способност памћења. Способност уображавања Способност замишљања је сила неразумног (бесловесног (бесловесног ) дела душе и дејс дејств твуј ује е поср посред едст ство вом м спољ споља ашњих шњих чулн чулних их орга органа на.. Уобр Уобраз азиљ иља а је стањ стање е нера неразу зумн мног ог дела дела душе душе,, која која поти потиче че од нече нечега га зами замишљ шљен еног ог,, уобр уображ ажен еног ог.. Уображење (привид (привид)) је испразно стање душе, које се појављује у неразумним деловима душе, независно од неке замишљене ствари. Као Као што у чулни чулним м орган органима има дола долази зи до извес извесног ног крет кретањ ања а када када они опажају, тако се дешава и души када она замишља, јер у себе прима слику замишљеног замишљеног предмета. У уображавању уображавању учествују и чула којих има 5 ( пет чулних органа ). Требало би да постоје 4 чула, јер постоје 4 стихије. Међутим, како пара и мириси по својој природи чине средину између воде и ваздуха, ваздуха, постоји и пети пети чулн чулни и орга орган н – мири мирис, с, како како нешт нешто о од оног онога а шт што о је подл подлож ожно но знањ знању у не би промакло спољашњим чулима. Међу душ душевни евним м силама (способностима ), неке имају карактер потчиње потчињености ностима ма и служења служења,, а друге началств началствовањ овања а и владања владања.. Началств Началствују ују способ способнос ност т мишље мишљења ња и способ способнос ност т сазна сазнања ња,, а потчи потчиња њава вају ју се способ способнос ност т осећања (чувствовања (чувствовања), ), својевољност кретања и оглашавања физичке силе, као што су страсти , такође су под влашћу силе разума ( мишљења). мишљења).
О виду (зрењу) Видом се назва и чули орган и сила осећања ( чувствовања). чувствовања ). Немесије даје мишљења која су владала у његово време. о начину функционисања вида ( да ( да човек види под дејством луча које излазе из његових очију, помоћу кретања у ваздуху итд). итд ). За Немсија око види праволинијски и прво опажа боје а заједно са боја бојама ма - обли облик, к, ве вели личи чину ну,, ме мест сто, о, раст растоја ојање ње,, број број,, крет кретањ ање е или или миро мирова вање ње,, равн равнин ину у или нера неравн внин ину, у, саст састав ав,, итд. итд. Са бојо бојом м се опаж опажа а и пред предме мет. т. вид вид расп распоз озна наје је ве вели личи чину ну тек тек кад кад може може да једн једним им погл поглед едом ом обух обухва вати ти виђе виђени ни предмет, а ако не може, виду је потребна помоћ мишљења и памћења. Вид, дакле, двојако опажа величину – понекад сам а понекад з помоћ мишљења и памћења. Такође вид сам по себи не опажа ни кретање, ни вишеугаоне фигуре. Вид делује на оно што наједанпут опажа, док оно што допре касније није само дело чула већ и мишљења и памћења. Вид, слух и мирис опажају спољашње предмете чак и ако их не додирују, због чега је чулу вида некада потребна потврда других чула, најчешће чула додира. Ради Ради јасн јасног ог раза разазн знав авањ ања а ства ствари ри,, чулу чулу вида вида су потр потреб ебне не 4 ства ствари ри: неповређен орган (око ( око), ), умерено растојање и кретање, чист и осветљен ваздух. Грешке настају у уму а не у самом чулу. На грешке у виђењу најчешће утичу брзина предмета, раздаљина раздаљина и усредсређеност усредсређеност ума на нешто друго.
О чулу додира Сваки Свак и од оста остали лих х орга органа на Твор Творац ац је сазд саздао ао као као двој двојни ни и огра ограни ничи чио о извесним местом и делом тела. Ради тога је Творац саздао само две предње 127/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
мождане коморе да би чулни нерви, који излазе из сваке коморе, удвојили чулне органе. Творац их је као двојне саздао услед особитог старања, како би у случају повреде једног органа, други сачувао осетљивост. Међутим, уколико изгуби чуло додира биће умире. Међу спољашњим чулима једино је чуло додира својствено свим живим бићима, јер неким бићима су својствена само нека од чула, а чуло додира свим. Савршенија бића поседују сва чула. Како је тим чулом условљен и сам опстанак живог бића, Творац чулом додира није обдарио само део, него готово читаво тело живог бића. Осећа Осећање ње додира додира долаз долази и захв захваљ аљују ујући ћи нерви нервима, ма, који који излаз излазе е из мозга мозга и гранају гранају се по читавом читавом телу. У мозак се шаљу шаљу извештаји извештаји о болу и нека копија копија осећања и тако човек осећа ( мозак мозак је начело начело нерава нерава). ). Додиру Додиру су својст својствен вена а осећања топлог и хладног, меког и чврстог, лепљивог и тврдог, тешког и лаког. Све то познаје се једним додиром. Види и додир су веома тесно повезани тако да погрешку једног пројављује оно друго. Додир је човеково најизоштреније ( најтачније) најтачније ) чуло. Иако је читаво тело орган додира ипак дланови руку, и још више врхови прстију, служе као најистакнутији проводници додира. Зато руке нису само органи држања него и додира, и Творац их је уредио да имају најтању кожу и мишиће постављене испод читавог длана; а такође су руке лишене маља како би што боље опажале оно што додирују. Чвршћ Чвршће е руке руке су погодн погодније ије за држањ држање, е, док су оне ме мекше кше поуздани поузданије је у погледу додира. Нерви су такође органи додира, јер се додири осећају њиховим посредством.
О укусу Укус је чуло које опажа сокове. Као његови органи служе језик, посебно његов врх, и непце. У тим органима су разгранати нерви који полазе од мозга и који примљени опажај преносе до главног дела душе. Укуси које осећамо јесу: сладост, љутина, киселост, горчина, сланост, масноћа. У односу на ова својства, за воду се каже да је без својстава, јер у односу на чула не испољава ниједно од њих. Међутим у односу на друга својства, као што су хладноћа и влажност, она има прирођено својство. Проста својства укуса су увек једна иста, док су она сложена бесконачна. Свака животиња и биљка има особен укус. Чак и код оних предмета код којих преовладава неко од простих својстава, приметно је врсно разликовање укуса (сладост преовлађује и у сувој смокви, грожђу и урми, али их ипак разликујемо ).
О слуху Слух је чуло које опажа звукове и шум. Оно разликује њихову висину и низину, равнину и неравнину, и јачину. Као органи слуха служе нежни нерви, који исходе из мозга, и грађа ушију, посебно њихови хрскавичави делови, јер је хрскавица прилагођенија опонашању звукова и шумова. Једино човек и мајмун не покрећу уши, док их све остале животиње које имају уши, покрећу.
О чулу мириса (њуха (њуха)) Чуло мириса дејствује посредством ноздрва и завршава се на врховима предњих комора мозга. Будући да те коморе, по својој природи подсећају на пару пару,, лако лако опаж опажај ају у испа испаре рења ња.. Св Свак аки и чулн чулни и орга орган н опаж опажа а њему њему својс својств твен ене е предмете због неке сродности и сличности са њима. Међутим, у случају чула мириса не дешава се као са другим чулним органима, тј. да мозак шаље чулни нерв, него само мозак својим крајевима преузима улогу нерава и прима утиске мириса. Врсно разликовање испарења је мирис и смрад и нешто између њих, што 128/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
није ни мири мирис с ни смра мрад. До мири мирис са дол долази онд онда када је влага лага која је распоређена у телима добро помешана; ако је осредње помешана онда се добија средњим мирис, а ако је лоше помешана и мешања уопште нема онда долази до смрада.
О мисаоној способности Миса Мисаон оној ој спос способ обно ност сти и уопш уопште те свој својст стве вени ни су судови ( расуђивања), расуђивања ), посебно ебно познање убеђивања и од одст ступ упањ ања а од дела делатн тнос ости ти и тежњ тежњи и , а пос вештине), спос способ обно ност ст стварности , врлина, науке и основе уметности ( вештине), одлучивања ( решавања) решавања ) и слободног избора.
О способности памћења Памтећа сила душе је узрок и ризница памћења ( сећања) сећања) и присећања. Душа чулно опажа путем спољашњих чула и на тај начин се појављује мњење док умно опажа посредством ума и образује се мишљење ( умно поимање). поимање). Сваки пут када душа сачува обличја ( обрасце) обрасце) онога о чему је ј е створила мњење, и онога што је појмила мишљењем, каже се да она памти. Ако речју „памтити“ означавамо оно што смо претходно видели, слушали, или дознали на било који начин, и ако се односи на прошло време, онда је очиг очигле ледн дно о да памћ памћењ ењу у подл подлеж еже е оно оно шт што о је било било и нест нестал ало, о, сјед сједињ ињен ено о са временом. Иако се памћење тиче одсутног, оно, наравно, није изазвано одсу одсуст ству вују јући ћим. м. До прис присећ ећањ ања а дола долази зи онда онда када када се памћ памћењ ење е преп препли лиће ће са заборавом. Присећање је васпостављање ослабљеног памћења ( сећања). сећања). До тог слабљења долази услед заборава. Заборав је губитак памћења које може бити трајно или привремено. Као Као орган орган способ способнос ности ти памће памћења ња служи служи задња задња можда мождана на комора комора,, коју коју називају још и мали мозак, и психичка пневма која се у њему налази. Када се повреди повреди мали мозак мозак долази долази до губитка губитка памћења, памћења, док делатност делатност спољашњих спољашњих чула и мишљење не бивају оштећени.
Друга подела душе Душа још може да се дели по способностима, видовима или по деловима, односно на силу раста ( хранитељна сила), сила), страствену , осећајну и разумну силу. Душа може да се подели и на два основна вида: разумни (словесни ) и неразумни (бесловесни ). Неразумни дело се дели на онај који се покорава разуму и онај који се не покорава..
О неразумном делу душе (страствени део) Неразумн Неразумна а (бесловесна) бесловесна ) душа душа је сама сама по себи себи свој својст стве вена на нера неразу зумн мним им животињама одакле бива очигледно да је она нешто самобитно, а не део друге душе. Осим тога сасвим је неумесно да неразумно буде део разумне душе.
Жеља је начело кретања, јер будући обузета жељом жива бића бивају подстакнута на кретање. Један део неразумне душе се покорава разуму, а други му се не покорава. Онај део који се покорава дели се на пожудну и гневну способност (силу (силу ). ). Орган пожудне способности је јетра а афективне ( гневне) гневне) срце. Постоје страсти које сачињавају суштину живог бића и без њих не може да се одржи одржи живот живот.. Постој Постоје е два начина начина говоре говорења ња о страс страстим тима: а: говори говори се о телесној страсти (страдању ( страдању ) као што су болести и ране, и душевној страсти 129/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
(пожуде и гнева). гнева). У општем смислу страст живог бића је оно за чим следи бол или задовољство ( уживање). уживање ). За страшћу страшћу следи бол али сама страст страст није бол, јер би онда све што подлеже страсти истовремено осећало и бол. Душев Душевна на страс страст т је чулно чулно крета кретање ње жељне жељне способ способнос ности ти уз зами замишља шљање ње нечег нечег доброг доброг или или злог. злог. Другач Другачије ије речено речено,, страс страст т је нераз неразумн умно о ( бесловесно) бесловесно ) кретање уз претпоставку добра или зла. Енергија ( дејство ( дејство)) се назива страшћу сваки пут кад се испољи противно природи. Уколико су кретања потекла од страствене способности душе то су онда енергије ( дејства). дејства). Међутим, уколико су та дејст дејства ва неуме неумерен рена а и проти противна вна природ природи и онда онда више више нису нису енерг енергије ије него него страсти. Нису сва кретања страственог дела душе страст, него само она најјача, која која допиру допиру до чула чула.. Страс Страсти ти су подсти подстицај цаји и који који подле подлежу жу чулном чулном опажа опажању њу,, будући да безначајни подстицаји које чула не опажају, не узрокују величину. Да би нешто било страст мора да поседује величину, и то значајну.
О пожудној способности душе Пожудна способност је део неразумног дела душе који се покорава разуму и дели се на уживања и болове. Задово Задовољен љена а жудња жудња доноси доноси ужив уживањ ање, е, а незадовољена бол ( жалост, огорченост ). Пожудн Пожудна а способ способнос ност т ( жудња) жудња ) је једа једа вид вид стра трасти где где још још спа спадају дају уживање, страх и бол. Рђаве страсти се пројављују у души због следећа три разлога: рђавог грађе) тела. рђавог васпитањ васпитања а, незнања и рђавог рђавог устројст устројства ва (грађе) Будућ Будући и да од детињ детињств ства а нисмо нисмо ва ваља љано но ва васпи спита тани ни да влад владамо амо страс страстим тима а у односу на њих падамо у неуздржање, услед незнања у словесном делу душе пројављују се изопачени судови ( расуђивања) расуђивања ) тако да се добро сматра злом, а зло добрим. Значај има и рђава особина тела – они у којима преовлађује горка жуч су плаховити, а они у којима преовлађују врући и влажни сокови, склони су неуздржању.
О уживањима Ужива Уживања ња могу могу да буду буду телесна и душевна. Душе Душевн вна а су она она која која су својствен својствена а само души самој по себи, себи, ко кад се бавимо науком или созерцањ созерцањем. ем. Телесна уживања су она у којима учествују и душа и тело, као што су уживања која се тичу хране хране и полног општења општења.. Не постоје уживања уживања која су својстве својствена на само телу, јер свако уживање прати чувствовање, а то се увек односи на душу. Међу Међу чулн чулним им ужив уживањ ањим има а нека нека су прир природ одна на а нека нека су непр неприр ирод одна на.. Међу Међу уживањима, уживањима, нека су принудна и нужна , јер се без њих не може живети ( храна и одећа); одећа); нека су природна али нису неопходна (полно општење); општење); нека су пијанство, о, сладостра сладострашће, шће, среброљуб среброљубље, ље, нити природна природна нити неопходн неопходна а (пијанств презасићење које превазилази потребе). потребе ). Онај ко жели да живи по Богу мора тражити она уживања која су нужна и природна, други по врлини су они који теже и оним која су природна али не и нужна, али уз очување доличне мере, времена, места и начина. Остала уживања уживања мора морају ју свес свесрд рдно но избе избега гава вати ти.. Исти Истинс нска ка ужив уживањ ања а су она она која која дола долазе зе од богопознања или су у некој вези с њим, која су везана за науке и врлине. Ова уживања више од свега треба сматрати пожељним јер помажу да човек живи како доликује. Сама по себи су добра она уживања која нас чине часним а не порочним људима.
О болу Постоје 4 врсте бола: жалост, брига, завист и састрадање (сажаљење). сажаљење ). Жалос Жалост т је туга туга која која нам нам одузи одузима ма глас глас а брига брига је туга туга која која нас обремењу обремењује. је. Зави Завист ст је туга туга због због туђе туђег г добр добра, а, а сажа сажаље љење ње је туга туга због због туђе туђег г зла зла ( туђе 130/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
несреће). несреће). Св Свак ака а туга туга је зло зло по својо својојј прир природ оди. и. Туга Туга је супр супрот отна на умер умерен еном ом уживању уживању као зло добру, а прекомереном уживању као зло злу. Прекомереност је својс својств твен ена а само само теле телесн сним им ужив уживањ ањим има, а, зато зато шт што о ужив уживањ ања а која која поти потичу чу од созе созерц рцањ ања а не допу допушт штај ају у прек преком омер ерен енос ост. т. Зато Зато туга туга напа напада да само само теле телесн сна а уживања.
О страху Стах се дели на 6 врста: бојажљивост (неодлучност ), ), стид, срамоту , запрепашћење ), ужаснутост (паника) паника) и неспокојство престрашеност (запрепашћење), (стрепња). стрепња). Бојажљивост је страх од предстојеће делатности; престрашеност је страх страх узрокова узрокован н замишља замишљањем њем нечег нечег великог; великог; ужаснутос ужаснутост т је страх страх узрокова узрокован н појавом појавом нечег нечег неуобич неуобичајно ајног; г; наспокојс наспокојство тво је страхова страховање ње од грешке, грешке, односно односно неуспеха; стид је страх који осећамо кад очекујемо прекор; срамота је страх нако након н учињ учињен еног ог срам срамно ног г дела дела.. Стид Стид се од срам срамот оте е разл разлик икуј ује е по томе томе шт што о осрамоћени прекорева себе за оно што је учинио, а стидљиви се плаши да не падне у срамоту.
О гневу Гнев је узаврелост крви у перикарду ( око срца) срца) до којег долази услед испарава испаравања ња или узбур узбуркан каности ости жучи, жучи, због због чега чега се гнев и назив назива а „ жуч“ или „жучност “. Гнев је понекад жеља за осветом. Када смо увређени или мислимо да нас вређају, или постајемо раздражљиви, и тада долази до стања у којем су помешани гнев и жеља. Постоје три врсте гнева: јарост (напраситост ( напраситост ) која се још назива „жуч“ или „жучност“, злоба и срџба. Гнев који има почетак а који прати кретање назива се јар јарош ошћу ћу;; злоб злоба а је заст застар арел ели и гнев гнев,, а нази назива ва се злоп злопам амће ћење ње јер јер се пред предај аје е памћењу; срџба је гнев који очекује прилику да се освети. Гнев је сапутник разума, и кад год је нешто достојно негодовања, наступа гнев, наравно ако је очуван поредак са природом.
О неразумном делу душе који се не покорава разуму У обла бласти оног оног што се не покор окора ава раз разуму спа спадају дају хранитељна (нутритивна), нутритивна ), семена ( репродуктивна репродуктивна ) и пулс крвоток). пулсир ирањ ање е крви крви (крвоток). Хранитељна и семена се називају аризичним силама, а крвоток животном.
О хранитељној (нутритивној) сили Хран Хранит итељ ељна на сила сила садр садржи жи у себи себи 4 физи физичк чке е ( природне) природне) сил силе: сил силу избацивања ). Св Свак аки и део део привлачења , задржавања , промене и издвајања (избацивања). живог организма уноси (привлачи (привлачи)) у себе себи својствену храну, задржава је и оно што је задржано мења у себи, док вишак избацује. Вишак се избацује кроз: желудац, мокраћу, повраћање, повраћање, зној, уста, ноздрва, уши, очи. Органи хранитељне хранитељне силе: су уста, једњак, желудац, јетра, све вене, црева, оба жуча и бубрези. Сви остали органи и делови тела добијају храну посредством крви, задржавајући је и мењају мењајући ћи у сопств сопствену ену природ природу, у, шаљућ шаљући и вишак вишак суседн суседним им делови деловима ма.. За ово функционисање исхране организма је одговоран неразумни део душе који се не покора покорава ва разуму разуму,, јер се не свршав свршава а на основу основу наше наше одлуке одлуке ве већ ћ на основу основу природе.
Друга подела способности које управљају живим бићем
131/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
Спос Способ обно ност сти и које које су свој својст стве вене не живо живом м бићу бићу деле деле се на психичке , физичке и животне . Психичким се називају оне које исходе из слободне воље, а физи физичк чким им и живо животн тним им оне оне које које не зави зависе се од чове човеко кове ве во воље ље.. Пси Психичк хичке е способности су двојаке: својевољно кретање и спољашње чувство (осећање). осећање). У својев својевољн ољно о крета кретање ње спадај спадају: у: способ способнос ност т прел прелас аска ка са ме мест ста а на ме мест сто о, способност оглашавања (одавања звукова), звукова ), и способ способнос ност т дисања . Физичке Физичке способности су нутритивна и семена, а животна – крвоток .
О избору Добровољно и избор нису истоветни. Сваки избор је добровољан, али није све добровољно у исто време по избору. Избор није ни жеља, јер се жеља дели на жудњу, гнев (афекат ( афекат ) и хтење. Избор је супротан жудњи ( уздржан ( уздржан човек не поступа по жудњи). жудњи ). Избор није ни хтење, јер се избор односи на оно што је у нашој власти (можеш ( можеш хтети да будеш здрав, али не можеш да изабереш да будеш здрав). здрав). Хтење се односи на циљ, а избор на оно што води циљу. Одабирамо само оно што мислимо да можемо да достигнемо, а хоћемо и оно што није у нашој власти. Избор није ни мњење (мишљење ( мишљење), ), јер је мишљење истинито или лажно, а избор није ни истинит ни лажан.. Мишљење се односи на опште ( универзално), универзално ), а избор на појединачно, на оно што би требало учинити. Избор је мешавина одлучивања, просуђивања и жеље. Он није ни само одлучивање, ни само просуђивање, нити жеља, већ нешто што је састављено из свега овог. Избор је жеља за оним што је у нашој власти, сједињена са нашом одлуком, или другачије речено, одлука о ономе што је у нашој власти, сједињена са жељом. Кад изабирамо ми тежимо ономе чему смо кроз одлучивање дали предност.
О томе како Платон поима судбину Платон Платон судби судбину ну поима поима двојак двојако: о: са једне једне стране стране према суштини, а са друге према делатности (пројављивању ). ). Према суштини то је светска душа, а по делатности – непролазни и у основи неизбежни божански закон . Тај законе је први и највиши бог предао светској души, ради уређивања свега и управљања свим што се догађа. Ту судбину у њеној делатности он назива и промислом, јер је судбина, по његовом мишљењу, обухваћена промислом. Све што се догађа по судбини, догађа се и по промислу, али све што се догађа по промислу, не догађа се увек и по судбини. Цело Платоново слове приклања се тиме да су избор и нека дејства према избору у нашој власти, а да је оно што за њима следи, као и сам исход, нужно у власти судбине.
О самовласном, тј. о ономе што је у нашој власти Чове Човек к који који чини чини и дејс дејств твуј ује е је наче начело ло сопс сопств твен ени их дејс дејста тава ва и има има способност самоопредељења. Уколико човек не може да буде начело никаквог дејства, дејства, онда узалуд узалуд поседује поседује способност способност одлучив одлучивања ања ( решавања). решавања ). Зашто би уопште одлучивао ако би био господар никаквог дела? Ако су нечије енергије у нашој власти онда су у нашој власти и његова дејс дејств тва а која која одго одгова вара рају ју тим тим енер енерги гија јама ма.. У нашо нашојј влас власти ти су и енер енерги гије је које које одговарају врлинама врлинама – према томе у нашој власти су и врлине. Ако Ако је упраж упражња њава вање ње нечег нечега а почета почетак к нави навике, ке, и ако ако је упраж упражња њава вање ње у нашој власти, онда је у нашој власти и навика. Ако су у нашој власти навике, онда онда су и енерг енергиј ије е које које одгова одговарај рају у тим тим навик навикама ама.. Онај Онај који који поседу поседује је нави навику ку 132/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
праведнос праведности, ти, праведно праведно ће дејствова дејствовати. ти. Дакле Дакле и праведнос праведност т и неправед неправедност ност зависе од нас.
Због чега смо створени као самовласни Почетак сваког постања је промена, будући да биће настаје из промене темељног темељног (основног) основног) вештаст вештаства. ва. Разуму Разуму са једне једне стране стране припада припада способност способност созе созерц рцањ ања, а, а са друг друге е прак практи тичн чна, а, дела делатн тна а спос способ обно ност ст.. Созе Созерц рцат атељ ељна на способност је она која познаје сушто и стање у каквом се оно налази, док је практична способност она која разматра и она која одређује истински смисао онога онога што треба треба учини учинити ти.. Прва Прва способ способнос ност т се назив назива а умом умом или или мудрош мудрошћу, ћу, а друга разумом или разборитошћу. Сваки човек који одлучује, уколико је у његовој власти избор онога што би требало учинити, одлучује се за оно чему ће кроз разматрање ( решавање ( решавање)) дати предност, и што ће, кад изабере, да спроведе у дело. Сасвим је нужно да онај који одабира буде и господар дејства. Чове Човек к је и само самовл вла асан сан и пром промен енљи љив. в. Пром Промен енљи љив в је јер јер је рођ рођен, ен, а само самост стал алан ан је јер јер је разу разума ман н (словесан). словесан ). Св Свак ака а разу разумн мна а ( словесна) словесна ) природ природа а нужно има сопствену вољу и променљива је. Сва разумна бића су на почетку створена на најбољи начин; да су остала таква каквим су створена, био би им стран порок. Сада падају у порок по слободном избору. Блаженство Блаженство поседују они који су остали онакви каквим каквим су створени. Пошто смо променљиви, променљива је и наша способност избора. Нико не може да оптужује Бога зато што имамо променљиве силе и порочни смо. Пороке не чине силе (способности ( способности), ), већ навике, а оне се задобијају избором. Ми постајемо порочни по избору, а не по природи. Пороци не зависе од природних сила, већ од навика и избора. Сила се од навике разликује по томе што су силе прирођене ( урођене, урођене, природне), природне), док се навике задобијају; силе се не могу задобити уз помоћ учења, док се навике уобличују кроз учење ( усвајање) усвајање ) и обичај.
Шта је Промисао Промисао Промисао је Божанств Божанствена ена брига о постојећем постојећем.. Промисао Промисао је воља Божија која сврховито управља свим постојећим. Ако је Промисао воља Божија, онда је потпуно нужно да се све што се дешава, дешава сагласно са здравим разумом, на прекрасан и богодоличан начин, и колико год је то могуће – добро, односно, тако што не допушта постојање бољег (савршенијег ( савршенијег)) поретка. Нужно је такође да Творац Творац и Промис Промислит литељ ељ суштог суштог буде један један исти, исти, јер није није ни досле доследно дно ни долично да један ствара а да други брине о створеноме. Свако биће које рађа брине се о храни рођеног. Човек, колико год је то њему могуће промишља и о свем свему у оста остало лом м шт што о се одно односи си на живо живот. т. Она Она бића бића која која не пром промиш ишља љају ју,, не промишљају услед своје немоћи.
О ономе о чему се промишља Промисао се односи на оно што је у нашој власти, као што је нпр: хоћемо ли бити бити богат богати и или или сирома сиромашни шни,, здрав здрави и или или болесн болесни. и. У погле погледу ду тога тога ум ни најмање не може помоћи, а још мање може да то учини природа. Незнајући ништа ништа о будућ будућнос ности ти и гледај гледајућ ући и смо на сада садашње шње,, ми нарав наравно но непра неправил вилно но суди судимо мо о оном ономе е шт што о се деша дешава ва.. Међу Међути тим, м, за Бога Бога је буду будућн ћнос ост т исто исто шт што о и садашњост. 133/136
Свети Немесије Емески О ЧОВЕКОВОЈ ПРИРОДИ
У сваком човеку постоји двојна разлика – и у односу на другога човека, и у односу на самога себе. Наиме, у сваком човеку се свакодневно дешава значајна промена и разлика у односу на њега смога - у начину живота, занимањима, потребама, жељама и догађајима, јер је то живо биће ( човек) човек) веома непостојано и брзо се мења у зависности од потреба и времена. Због тога је нужно да се на сваког распростре и Промисао који је њему прил прилаг агођ ођен ен – разл различ ичит ит,, разн разнов оврс рста тан, н, какв каква а одго одгова вара ра безг безгра рани ничн чнос ости ти (необухватности) необухватности ) мноштва јединки. Ако Промисао треба да буде саобразан и прилагођен свакој јединки и свакој ствари, онда и смисао Промисла треба да буде безграничан. Ако је Промисао безграничан, онда нам је и непознат. Једино је Бог добар и премудар. Будући да је добар, сасвим је природно да је и Промислитељ; благодарећи томе што је премудар, Он се о постојећем брине мудро и на најбољи начин. Наиме, ако Он не промишља Он није добар, а ако не промишља добро онда није премудар.
134/136
Додатак ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ
Ј Е Р Е Т И Ч К И
ПИСЦИ
- УЧЕЊА АРИЈЕ Ариј Аријан аниз изам ам је био био триа триадо доло лошк шка а јере јерес с која која је оспо оспора рава вало ло Божа Божанс нств тво о Христа, Сина Божијег. У своме богословствовању Арије је исходио принципијелно, не из Откровења, већ из философије, нарочито из Аристотелове логик логике. е. Насто Настојао јао је да истовр истовреме емено но очува очува и једин јединств ство о Божије Божије,, дакл дакле е строги строги монотеизам, а и Божију трансцендентност свету. Бог је за њега био апсолутно неприступачан и несхватљив. Као апсолутно јединство и самозатворена у себе монада, Бог је и савршен и завршен, и нема никакве потребе ни могућности да он своју суштину саопшти некоме другоме, те отуда Арије одриче било какву тројичност Божију. Уз помоћ Аристотелових разликовања рођеног (=ненасталог) =ненасталог) и нерођеног (=насталог (=насталог), ), Арије је за Сина Божијег говорио да је као посебно биће сасвим туђ по суштини Оцу, није Богу савечан, и према томе, „ било је када Га није било“ било “ (ην (ην ποτέ οτε ουκ ην). ην). Арије рије так такође ође сма сматра тра да би сва вак ко рађање Сина од Бога било и раздељивање Божанства Божанства.. Арије Арије није познава познавао о разлико разликовање вање два богословс богословска ка плана теологије и икономије. икономије . Он је Сина издвајао и уздизао колико је год могао изнад осталих створења. Признаје да је Син пре свих векова, јер је Бог Њиме створио векове. Он вели: „Бог Га је створио Својом вољом, непроменљивог и неизменљивог, савршено створење (κτίσμα) Божије, а не као једно од створења… Онај Који јесте родио је Онога Који није постојао“.
АЕЦИЈЕ И ЕВНОМИЈЕ КИЗИЧКИ Двојиц Двој ица а крај крајњи њих х ариј аријан анац аца, а, осни оснива вачи чи и во вође ђе ради радика калн лне е парт партиј ије е први поче почео о да шири шири учењ учење е о потп потпун уној ој сушт суштин инск ској ој Аномејаца. Аеције је први несличности Сина са Оцем. Говорио је да „боље познаје суштину Божију неголи самога себе“. Евномије је био Аецијев ученик. Аристотеловском Аристотеловском дијалектиком је настојао да објасни тајну хришћанског Бога. Учио је да нерођеност ( αγεννησία) αγεννησία) Бога Оца није неко Његово својство, него сама природа Божија, и зато Сина као рођен (читај: створен) створен) нема никакве везе са Божанском суштином. Евномије је такође први од аријанаца детаљно развио духоборачку теологију говорећи да је Дух Свети створење (δημιούργημα) δημιούργημα) и називајући Духа Светог најплеменитијим створењем Сина, Сина, при чему је наравно и син створење, створење , те је деградација Духа тиме тиме још ве већа ћа.. Сист Систем ем Ев Евно номи мије јев в је у ства ствари ри једа један н неоп неопла лато тонс нски ки сист систем ем,, објашњење настанка мноштва из Једнога. На врху јерархије је „Аген нитос“ – неизрециво неизрециво Божанство. Оно кроз енергију која енергију која се зове Отац, производи дело производи дело које је Син. Овај затим једном енергијом која је Дух, производи дело које је свет.
САВЕЛИЈЕ Отац, Отац, Син Син и Св Свети ети Дух Дух само само су имена имена за разли различит чите е облик облике е божанс божанског ког деловања. У реалности нема ни једног од Њих. Постоји само Божанство које се, кад ствара зове Отац, кад откупљује зове Син, и кад посвећује – Дух Свети.
ЕВСТАТИЈЕ – духоборци Осно Основн вна а тв тврд рдња ња да Дух Дух Св Свет ети и није није Бог. Бог. Дух Дух се не сме сме приб прибра раја јати ти Божа Божанс нско којј прир природ оди. и. Не дола долази зи од Бога Бога,, јер би у том случају био брат Јединородном. Није ни од Сина, Сина, јер би му тада Отац био деда. Дух није ни Бог ни 135/136
Додатак ЈЕРЕТИЧКИ ПИСЦИ
створење, већ некакво средње биће. Дух нема удела у стварању, јер је и сам створен. Дух је Божанска сила која човека покреће на добро. Ослањали су се на Ам 4, 13, Зах 1, 9; 4, 5, Рим 8, 11, 1 Тим 5, 21 .
АПОЛИНАРИЈЕ ЛАОДИКИЈСКИ Зачетни Зачетник к је христоло христолошке шке јереси јереси аполинаризма . Св Свој ој тале талена нат т писц писца а и песника ставио је у службу одбране Никејске вере против аријанске јереси, у чему је био веома веома успешан. успешан. У тој борби отишао отишао је сувише сувише у крајност крајност у учењу учењу о Христо Христовом вом овапло оваплоћењ ћењу. у. Конач Коначно но је осуђен осуђен на Другом Другом ва васељ сељенс енском ком сабор сабору у у Цариграду 381. Аполинаријево учење о Христу има предисторију у богословљу Црквених писаца писаца пре њега њега и у његов његово о доба. доба. Аполи Аполина нариј рије е је закљ закључи учио о да се не може може признати да је Христос и савршени Бог и савршени човек, јер је он у изразу савршени човек видео потцењивање Божанске Божанске личности Христа. Видео је у томе прен пренаг агла лаша шава вање ње чове човека ка Хрис Христа та,, као као неко неког г прор пророк ока, а, и смат сматра рао о је то као као приближавање адопционизму и аријанизму. Такође није прихватао да у Христу постоје постоје двоје двоје савршени савршених, х, такорећи такорећи по њему њему два Сина Сина, очигледн очигледно о сматрају сматрајући ћи (заједно са Аристотелом) да „ двоје савршених не могу постати једно, јер би то значило да онда и нису били савршени“. савршени “. Аполинарије се бојао да се на тај начин не призна да у Христу постоје две личности, и зато, по њему, Христос је имао само једну савршену природу, и то Божанску. Отуд Аполинарије учи да Христос није узео на себе људску душу , као принцип самосталности човека. Касније је овај свој стави исправио тиме што је признао узимање анималне душе, али не и разумне душе, тј. душе са самосталним својим умом. Због овога Христос није човек, ни Богочовек, већ само Бог који се отеловио, али не и сасвим очовечио. Место ума људског и самосвести у Христу заузео је Бог Логос. „ Није један Син две природе, него је једна природа Бога Логоса оваплоћена .“
НЕСТОРИЈЕ Био Био је проти против в побожн побожног ог поштов поштовањ ања а Пресве Пресвете те Богор Богороди одице це и нароч нарочито ито проти против в дава давања ња имена имена Богородица (Θεοτόκος). Θεοτόκος). Гов овор ори ио је да је Она само само човекородица, човекородица, или највише христородица. христородица. Осуђен је од стране Трећег васељенског васељенског сабора одржаног у Ефесу 431. Његово јеретичко учење се односило на поимање и тумачење сједињења у Христу Бога Логоса и човека Исуса, како је он сам говорио, а које је он сасвим подв подвај ајао ао,, изво изводе дећи ћи на тај тај начи начин н до кра крајњих јњих конс консек екве венц нци и анти антиох охиј ијск ску у христологију. По њему, у утробу Дјеве Марије сишао је Бог Логос на већ зачетог и оформљеног човека Исуса и са њиме се, не сјединио, сјединио , већ само здружио, здружио , тако да и после Оваплоћења имамо два Сина. То што се добило тим здруживањем (συνάφεια) назива се именом „ Христос“, Христос“, који није једно лице, него два. Истину Оваплоћења свео је на усељење на усељење у човека Бога Логоса.
ЕВТИХ Евтих Евтих је зачетни зачетник к монофизитске јереси. јереси. Борба против против несторија несторијанизм низма а одвела одвела га је у другу крајност. крајност. Порицао је пуноћу пуноћу људске природе у Богочове Богочовеку ку Хрис Христу ту.. Он је приз призна нава вао о у Хрис Христу ту „две „две прир природ оде е пре, пре, али али само само једн једну у посл после е сједињења“.
136/136
