Richard Bach
NE POSTOJI MESTO KOJE SE ZOVE „PREDALEKO“
Rae! Hvala ti što si me pozvala na proslavu svog rođendana! Tvoja kuća je hiljadama milja daleko od moje, a ja putujem samo onda kad imam najbolji razlog za to. Proslava tvog rođendana najbolji je razlog i ja jedva čekam da budem s tobom. Svoje putovanje započinjem u srcu kolibrića kojeg smo ti i ja sreli davno pre. Bio je ljubazan kao i uvek, i kada sam mu rekao da je mala Rae narasla i da idem na proslavu njenog rođendana noseći joj dar, zamislio se. Neko smo vreme leteli u tišini i on je napokon rekao: «Shvatam vrlo malo od toga što mi govoriš, ali ponajmanje shvatam zašto kažeš da ideš na rođendansku proslavu. «Naravno da idem», rekao sam. «Šta je tu tako teško shvatiti?» Ćutao je, i kada smo stigli do sovine kuće, rekao je: «Mogu li nas milje zaista razdvojiti od prijatelja? Ako želiš biti s Rae, zar već nismo tamo?»
«Mala je Rae narasla i ja idem na proslavu njenog rođendana noseći joj dar», rekao sam sovi. Bilo mi je čudno tek tako reći idem, nakon razgovora s Kolibrićem, ali rekoh to tako, da bi sova to mogla shvatiti. Ona je, takođe, dugo letela u tišini. Bila je to prijateljska tišina, ali kada me neozleđena dovela do orlove kuće, rekla je: «Shvatam vrlo malo od toga što mi govoriš, ali ponajmanje shvatam zašto svoju prijateljicu nazivaš mala.» «Naravno da je mala», rekao sam, «jer još nije odrasla. Šta je tu tako teško shvatiti?» Sova me pogledala svojim dubokim jantarnim očima, nasmešila se i rekla: «Razmisli malo.» «Mala Rae narasla i ja idem na proslavu njenog rođendana, noseći joj dar», rekla sam Orlu. Sada mi je bilo čudno reći idem i mala, neko razgovora s Kolibrićem i Sovom, ali rekoh to tako, da bi Orao to mogao shvatiti i lebdeti na planinskom vetru preko planina, Odleteli smo zajedno. On je napokon rekao: «Shvatam vrlo malo od toga što mi govoriš, ali ponajmanje shvatam tu reč rođendan.» «Naravno, rođendan», rekao sam. «Proslavićemo trenutak kada se Rae rodila, pre kojeg nije postojala. Šta je tu tako teško shvatiti?» Orao je savio svoja krila, da se oštrim lepetom obruši i spustio se na meko odmorište u pustinjskom pesku. «Govoriš o vremenu pre nego se Rae rodila? Zašto radije ne pomisliš da je Raein život počeo pre nego što je vreme i postojalo?» «Mala je Rae narasla i ja idem na proslavu njenog rođendana, noseći joj dar», rekao sam Sokolu. Bilo je nekako čudno reći idem i mala i rođendan nakon razgovora s Kolibrićem i Sovom i Orlom, ali rekoh to tako, da bi Sokol to mogao shvatiti. Pustinja je tekla daleko ispod nas i on je napokon rekao: «Znaš, shvatam vrlo malo od toga što govoriš, ali ponajmanje shvatam što to znači narasla je.» Naravno da je narasla», rekao sam. «Rae će uskoro biti odrasla osoba, imaće godinu više nego onda kada je bila dete. Šta je tu tako teško shvatiti?» Sokol se napokon spustio na pustu plažu. «Godine više nego onda kada je bila dete? I otišao i vinuo se u vazduh. To ne zvuči kao odrastanje!» Galeb je, znao sam, bio vrlo mudar. Dok sam leteo s njim vrlo sam pomno razmišljao i birao reči tako da on, kada progovorim, vidi da sam učio. «Galebe», rekoh napokon, «zašto me leteći vodiš da vidim Rae, kad ti zaista znaš da sam ja već s njom?» Galeb je letio sve niže preko mora, preko brda, preko ulica i spustio se blago na vrh tvog krova.
«Jer za tebe je», reče on, «važno poznavati istinu. Dok je ne poznaješ, dok je zaista ne shvatiš, možeš je iskazivati samo na znatnije načine i uz spoljnu pomoć, mašina i ljudi i ptica. Ali zapamti», reče on, «da to što ne poznaješ istinu nije razlog da ona ne bude istinita.» I nestade ga. Sada je vreme da pogledaš šta ti donosim na dar. Darovi od lima i stakla potroše se za jedan dan i nestane ih. Ali ja imam bolji dar za tebe. To je prsten koji češ nositi. On blista posebnom svetlošću i ne može se ukrasti; ne može se uništiti. Ti si jedini stvor na celom svetu što može videti prsten koji ti danas dajem, kao što sam ja jedini koji ga je mogao videti dok je bio moj. Tvoj prsten daje ti novu moć. Noseći ga možeš se vinuti krilima svih ptica koje lete. Možeš gledati njihovim zlatnim očima, možeš dotaknuti vetar koji struji kroz njihovo baršunasto perje, možeš upoznati radost letenja uvis visoko iznad sveta i svih njegovih briga. Možeš ostati koliko hoćeš na nebu, izvan noći, kroz svitanje, i kada ti dođe da se ponovo spustiš, tvoja će pitanja biti rešena i tvoje će brige nestati. Kao i sve što se ne može dotaknuti rukom ili videti okom, tvoj dar postaje jači kad ga upotrebljavaš. Isprva možeš ga upotrebljavati samo napolju, posmatrajući ptice s kojima letiš. Ali kasnije, ako ga pravilno upotrebljavaš, kretaće se s pticama koje ne vidiš, i na kraju ćeš otkriti da ti ne trebaju ni prsten ni ptice da sam preletiš iznad tišine oblaka. A kada dođe taj dan, moraš dati svoj dar nekomu koga poznaješ, koji će ga pravilno upotrebiti, koji će znati naučiti da su jedine prave stvari one koje su napravljene od istine i radosti, a ne od lima i stakla. Rae, ovo je poslednji god, posebna svetkovina na kojoj ću biti s tobom, učeći te ono što sam naučio od naših prijatelja ptica. Ne mogu poći da bih bio s tobom, jer ja sam tamo već. Ti nisi malena jer si već odrasla i igraš se između svojih života, kao i mi svi, za zabavu života. Ti nemaš rođendan jer ti živiš oduvek; nisi se nikad rodila i nikad nećeš umreti. Ti nisi dete onih ljudi koje nazivaš majkom i ocem, nego si njihov saputnik na sjajnom putovanju, da shvatiš stvari koje jesu. Svaki dar od prijatelja jeste želja za tvojom srećom, a to ti želi i ovaj prsten. Leti slobodno i sretno iznad rođendana i preko njih zauvek, i susrešćemo se povremeno kada zaželimo, usred svetkovine kojoj ne može biti kraja.
