VRT SA STAZAMA ŠTO SE RAČVAJU i Maštarije PROLOG
OSAM priča sadržanih u ovoj knjizi ne traže mnogo objašnjavanja. Osma (Vrt sa stazama što se račvaju) policijska je novela; čitaoci će prisustvovati svim pripremnim radnjama i izvršenju jednog zločina, čija im je namera poznata, ali koji, čini mi se, neće razumeti sve do poslednjeg stava. Ostale su fantastične; jedna među njima — Lutrija u Vavilonu — nije sasvim čista od simbolizma. Ja nisam prvi autor pripovesti Vavilonska biblioteka; oni koji bi želeli da upoznaju njenu istoriju i njenu predistoriju mogu pročitati izvesnu stranicu 59. broja časopisa Sur, koji navodi raznolika imena Lesipa i Lasvica, Ljuisa Kerola i Aristotela. U Kružnim razvalinama sve je nestvarno Pjeru Menaru, piscu Don Kihota nestvarna je sudbina koju sebi nameće glavni junak. Naslovi dela koja mu pripisujem nisu naročito zanimljivi, ali nisu proizvoljni; oni sačinjavaju krivulju njegove duhovne povesti. Mukotrpan je i osiromašuje taj zanos koji se sastoji u pisanju debelih knjiga, u razvijanju na pet stotina stranica jedne misli koja bi se usmeno mogla savršeno izložiti u nekoliko minuta. Kudikamo je bolji onaj postupak koji se sastoji u zamišljanju da te knjige već postoje, i da se onda da njihov izvod, njihov komentar. Tako je postupio Karlajl u Sartor resartus, Bater u The fair haven: dela isto tako nesavršena, pošto nisu manje tautološka od ostalih. Uviđavniji, nesposobniji, lenji, ja sam više voleo da pišem beleške o izmišljenim knjigama. Tako su postali Tlon Uqbar Orbis Tertius; Ispitivanje dela Herberta Kvejna; Približavanje skrivenome. Poslednja priča je iz 1935; nedavno sam čitao The Sacred fount (1901), čija je opšta osnova možda slična. Pripovedač, u Džemsovom izvrsnom romanu, istražuje da li A ili C utiču na B-a; u Približavanju skrivenome on predoseća ili pogađa kroz B-a veoma daleke živote Z-a, kojeg B ne poznaje. Buenos Aires, 10. novembra 1941. Horhe Luis BORHES
TLON UQBAR ORBIS TERTIUS ZA OTKRIĆE Ukbara dugujem sprezi jednog ogledala i jedne enciklopedije. Ogledalo je uznemiravalo dno hodnika u izvesnoj vili u ulici Gaona, u Ramos Mehija; enciklopedija se varljivo zove The Anglo-American Cyclopaedia (Njujork, 1917). To je doslovno preštampana, ali isto tako dosadna, Encyclopaedia Britannica iz 1902. Događaj se zbio otprilike pre pet godina. Bioj Sesares obedovao je te večeri sa mnom i izlagao nam obimnu polemiku o pisanju romana u prvom licu, u kome pisac izostavlja ili izvitoperava činjenice i pada u više protivrečnosti, koje dopuštaju malom broju čitalaca - jednom veoma malom broju čitalaca - da pogodi užasnu ili običnu stvarnost. Ogledalo nas je vrebalo iz dubine hodnika. Otkrismo (u pozno doba noći takvo otkriće je neizbežno) da ogledala imaju u sebi nešto nakazno. Bioj Sesares nas onda podseti kako je osnivač neke sekte iz Ukbara rekao da su ogledala i snošaj gnusne stvari, jer umnožavaju broj ljudi. Upitah ga za izvor te pamćenja dostojne misli i on mi odgovori da je sadrži The Anglo-American Cyclopaedia u svome članku o Ukbara. U vili (koju smo uzeli u zakup nameštenu) nalazio se jedan primerak tog dela. Na poslednjim stranicama XLVI sveske nađosmo jedan članak o Upsali; na prvim XLVII, drugi, o Ural-Altaic Languages, ali ni reči o Ukbaru. Bioj, malo pometen, - pregleda sveske sa sadržajem. Uzalud je pretražio sve oblike kojise mogu zamisliti : Ukbar, Ucbar, Ooqbar,
Oukbahr. Pre no što će otići, reče mi da je to jedna oblast u Iraku ili u Maloj Aziji. Priznajem da sam se složio sa izvesnom nelagodnošću. Pomislio sam da je tu zemlju bez ličnih isprava i tog osnivača sekte na brzu ruku izmislila Biojova skromnost kako bi opravdala jednu misao. Jalovo ispitivanje atlasa Justusa Pertesa učvrstilo me je u mojoj sumnji. Sutradan Bioj me pozva iz Buenos Airesa. Reče mi da ima pred sobom članak o Ukbaru, u XLVI svesci Enciklopedije. U njoj nije bilo imena osnivača sekte, ali se nalazio opis njegovog učenja, izraženog recima skoro istovetnim sa onima koje mi je ponovio, iako, možda, manje književnim. Bio se setio onog: Copulation and mirrors are abominable. Tekst Enciklopedije je glasio: Za pristalice te sekte vidljivi svet bio je opsena ili (tačnije) varka. Ogledala i očinstvo su gnusne stvari (mirrors and fatherhood are abominable), jer ga umnožavaju i rasprostranjuju. Rekoh mu, ne izneveravajući istinu, kako bih voleo da vidim taj članak. On mi ga donese posle nekoliko dana, što me je iznenadilo, jer vrlo savesno izrađeni kartografski sadržaj Riterovog Erdkunde nije pokazivao ni traga od imena Ukbar. Sveska koju je Bioj doneo bila je zaista XLVI sveska zbirke Anglo-American Cyclopaedia. Na naslovnoj strani i na poleđini svake sveske nalazila se ista azbučna oznaka (Tor — U p s ) kao i na našem primerku, samo umesto 917 strana knjiga ih je imala 921. Te četiri dodane strane sadržavale su članak o Ukbaru : nepredviđen (kako će to čitalac zapaziti) azbučnim imenikom. Posle smo proverili da između svezaka nema druge razlike. Obe (kako mislim da rekoh) preštampane su s desetog izdanja Britanske enciklopedije. Bioj je do svog primerka došao na nekoj od mnogobrojnih javnih rasprodaja. Pročitali smo članak prilično pažljivo. Mesto koje je pomenuo Bioj možda je jedino iznenađivalo. Ostalo se činilo veoma verovatno, u tesnoj vezi sa opštim tonom članka i (razume se po sebi) pomalo dosadno. Pročitavajući ga ponovo otkrismo ispod njegovog oporog stila jednu bitnu neodređenost. Od četrnaest imena sadržanih u geografskom delu poznali smo samo tri Korasan, Jermenija, Erzerum - umetnuta u tekst na sumnjiv način. Od istorijskih imena jedno jedino: varalica i opsenar Esmerdis, naveden više u prenosnom smislu. Beleška kao da je određivala granice Ukbara, ali njena maglovita upućivanja odnosila su se na reke, vulkanske kratere i planinske lance te iste oblasti. Pročitasmo, na primer, da nizije Tsal Jalduma i delte Akse obeležavaju južnu granicu i da po ostrvima te delte ima u izobilju divljih konja. To na početku 918. strane. U istorijskom delu (strana 920) saznadosmo kako su usled verskih progona u XIII veku pravoslavni hrišćani našli pribežište na tim ostrvima, na kojima još postoje njihovi obelisci i gde nije retkost da se iskopaju njihova ogledala od kamena. Deo jezik i književnost bio je kratak. Jedan jedini podatak vredan pamćenja govorio je da je književnost Ukbara nosila fantastično obeležje i da se njegovi junački spevovi i legende nikada nisu odnosili na stvarnost, nego na dve izmišljene oblasti Mlejnas i Tlon. Bibliografija je nabrajala četiri knjige koje mi dosad nismo našli, iako se treća - Sajlez Haslam: History o f the land called Uqbar, 1874 - nalazi u katalozima knjižare Bernarda Kvariča (Haslam je isto tako objavio i A general history of labyrinths.) Prva, Lesbare and lesenswerthe Bemerkungeniiber das Land Vkkbarin Klein-Asien,potiče iz 1641. Delo je napisao Johanes Valentinus Andrea. Činjenica je značajna; nekoliko godina docnije sretoh neočekivano to ime na stranicama De Kvinsija (Writing, knjiga trinaesta) i saznadoh da ono pripada jednom nemačkom teologu koji je, početkom XVII veka, opisao izmišljenu zajednicu Ružinog Krsta, koju su drugi zatim osnovali po uzoru na ono što je on sam prethodno bio zamislio. Te večeri otišli smo u Narodnu biblioteku: uzalud smo prelistavali atlase, kataloge, godišnjake geografskih društava, memoare putnika i istoričara: niko nikad nije bio u Ukbaru. Ni u opštem imeniku Biojove enciklopedije nije bilo toga imena. Sutradan Karlos Mastronardi (kome sam ispričao slučaj) primetio je u jednoj knjižari u Korijentes u Talkahuano crnu i zlatnu poleđinu Anglo-američke enciklopedije... Ušao je i pregledao XLVI svesku. Naravno, nije našao ni najmanjeg traga o Ukbaru. II
Među bujnim koznjakom i u varljivom dnu ogledala u hotelu Adroge još živi bleda i sve nejasnija uspomena na Herberta Aša, inženjera Južnih železnica. Tokom celog svog života patio je od nestvarnosti, kao toliki Englezi; otkako je umro, nije više čak ni utvara kakva je već onda bio. Bio je visok i preosetljiv, a njegova pravougaona umorna brada bila je riđe boje. Bio je, mislim, udovac, bez dece. Svake godine odlazio je u Englesku: da obiđe (to zaključujem po fotografijama koje nam je pokazivao) neki sunčam sat i nekoliko hrastova. Moj otac bio je s njim sklopio (glagol je preteran) jedno od onih engleskih prijateljstava koja počinju isključivanjem poveravanja i koja ubrzo izostavljaju razgovor. Bili su uobičajili da razmenjuju knjige i novine i da igraju šah, ne progovarajući ni reči... Sećam ga se u hodniku hotela, s knjigom o matematici u ruci, kako ponekad posmatra nedokučive boje neba. Jedno poslepodne razgovarali smo o dvanaestičnom brojčanom sistemu (u kome se dvanaest piše sa 10). Aš je rekao kako upravo prevodi ne znam koje dvanaestične tablice na šezdesetične (u kojima se šezdeset piše sa 10). Dodao je da je taj rad poručio od njega neki Norvežanin, u Rio Grande do Sul. Osam godina smo se poznavali s njim i nikad nije pomenuo svoj boravak u toj oblasti... Progovorili smo još koju o životu u polju, o capangas, o brazilijanskom poreklu reči gaucho (koju pojedini stariji stanovnici istoka još izgovaraju gaoucho) i nismo izustili više ni slovca - bog neka mi oprosti - o dvanaestičnim funkcijama. U septembru 1937. (bili smo u hotelu) Herbert Aš umre od prskanja krvnog suda. Nekoliko dana pre toga primio je iz Brazila preporučen paket. Bila je to knjiga velike osmine. Aš ju je ostavio u baru, gde je ja - posle više meseci - nađoh. Stadoh da je prelistavam i osetih neku čudnu i laku vrtoglavicu, koju neću opisivati, jer nije u pitanju istorija mojih uzbuđenja, nego Ukbar, Tlon i Orbis Tercijus. U toku jedne noći po islamu koja se zove Noć nad noćima širom se otvaraju tajne vratnice nebesa i voda u krčazima biva slađa; da su se ta vrata otvorila, ja ne bih osetio ono što sam osetio toga dana. Knjiga je bila napisana na engleskom i imala je 1 001 stranicu. Na poleđini od žute kože pročitah ove čudne reči, koje su se nalazile i na naslovnoj strani : A first encyclopaedia of Tlon. Vol. XI. Hlaer to Jangr. Nije bilo nikakve oznake ni o godini ni o mestu. Na prvoj strani i na listu svilene hartije, koji je pokrivao jednu od slika u boji, bio je naštampan neki plavi izduženi kolut s natpisom Orbis Tertius. Dve godine pre toga otkrio sam u jednoj od svezaka izvesne enciklopedije koju su napisali književni gusari kratak opis neke izmišljene zemlje; sad mi je slučaj doneo nešto još dragocenije i teže. Sada sam imao u ruci obiman metodičan odlomak potpune istorije jedne nepoznate planete, s njenim arhitekturama i svađama, sa strahovima njenih mitologija i grajom njenih jezika, s njenim carevima i njenim morima, s njenim mineralima i njenim pticama i ribama, s njenom algebrom i njenim zvezdama, s njenim bogoslovskim i metafizičkim rasprama. Sve to sređeno, povezano, bez ikakve vidljive doktrinarne ili parodične namere. U XI svesci, o kojoj govorim, pominju se poznije i ranije sveske. Nestor Ibara, u jednom već klasičnom članku u Novom francuskom časopisu, porekao je njihovo postojanje. Ezekijel Martinez Estrada i Drije de La Rošel pobili su, možda pobedonosno, tu sumnju. Činjenica je da su dosad i najmarljivija istraživanja ostala besplodna. Uzalud smo preturili biblioteke obeju Amerika i Evrope. Alfonso Režeš, iscrpen i zamoren svojim potčinjenim poslovima, predlaže da svi zajedno preduzmemo posao obnavljanja ex ungue leonis mnogih i debelih svezaka koje nedostaju. On računa, poluozbiljno polušaljivo, da jedan naraštaj tlonista može biti dovoljan za to. Taj neprovereni proračun dovodi nas pred jedan osnovni problem: ko su bili izumitelji Tlona? Množina je neizbežna, jer je pretpostavka o jednom jedinom izumitelju - o nekom beskrajnom Lajbnicu, koji bi radio u tami i skromnosti - bila jednodušno odbačena. Misli se da je taj new world delo nekog tajnog udruženja astronoma, biologa, inženjera, metafizičara, pesnika, hemičara, algebrista, moralista, slikara, geometara... kojima rukovodi neki čovek nepoznatog genija. Pojedinci koji vladaju tim raznim oblastima nauke mnogobrojni su, ali nije isti slučaj i sa onima koji su sposobni da pronalaze, a još manje sa onima koji su sposobni da pronalazak potčine do krajnosti sistematskom planu. Taj plan je tako obiman da je doprinos svakog pisca beskonačno malen. U početku se poverovalo da je Tlon bio običan haos, neodgovorna tvorevina mašte; danas znamo da je to kosmos, i da su unutrašnji zakoni koji njime upravljaju bili formulisani, u najmanju ruku, bar
privremeno. Biće mi dovoljno ako podsetim da je red izlaganja kojeg se pridržava XI sveska tako kristalno jasan i tako tačan da su prividne protivrečnosti te sveske najsigurniji dokaz o postojanju ostalih. Popularne revije su, s preteranošću koja se može oprostiti, učinile poznatim zoologiju i topografiju Tlona; ja mislim da njegovi providni tigrovi i njegove kule od krvi ne zaslužuju, možda, stalnu pažnju svih ljudi. Usuđujem se da zamolim za nekoliko časaka da bih izložio njegovo shvatanje sveta. Hjum je jednom zauvek istakao da Berklijevi razlozi ne dopuštaju ni najmanji prigovor niti povlače za sobom i najslabije ubeđenje. To mišljenje je potpuno tačno kad se primeni na zemlju; potpuno netačno u Tlonu. Narodi te planete su - po samoj svojoj prirodi - idealistički nastrojeni. Njihov jezik i proizvodi njihovog jezika - vera, književnost, metafizika - pretpostavljaju idealizam. Za njih svet nije skup predmeta u prostoru ; to je jedan heterogeni niz nezavisnih zbivanja. On je nizovit, vremenski, ne prostoran. Nema imenica u hipotetičnom Ursprache Tlona, iz kojeg proističu »sadašnji« jezici i narečja, u njemu ima bezličnih glagola, određnih jednosložnim sufiksima (ili prefiksima) priloškog značenja. Na primer: u njemu nema reči koja bi odgovarala reči mesec.ali ima jedan glagol koji bi na srpskom glasio mesečariti ili mesečiti. Mesec se diže nad rekom kaže se hlor u fang axa-xaxas mio, što znači, po redu reči: nagore (upward) p o s l e upornog gibanja, on zameseči. (Ksul Solar prevodi kratko: on hop-po-gibanju-zame-seči). Upward, behind the onstreaming it mooned. Ovo što je rečeno odnosi se na jezike južne hemisfere. Za jezike severne hemisfere (o čijem Ursprachĕma malo podataka u XI svesci) prvobitna ćelija nije glagol, nego jednosložni pridev. Imenica se obrazuje gomilanjem prideva. Ne kaže se mesec, kaže se: vazdušno-svetlo-na-okruglotamnom ili narandžasto-tanani-nebeski, bilo koje drugo povezivanje. U izabranom slučaju zbir prideva odgovara jednom stvarnom predmetu; okolnost je potpuno slučajna. U književnosti te hemisfere (kao u postojećem svetu Mejnongovom) obiluju idealni predmeti, koji se u trenutku pojavljuju u svesti i iščezavaju, prema pesničkim potrebama. Njih ponekad određuje prosta istovremenost. Ima predmeta sastavljenih od dva iraza, jednog iz oblasti čula vida, a drugog iz oblasti čula sluha: boja zore i daleki krik neke ptice. Ima ih koji su sastavljeni od mnogobrojnih izraza: sunce i voda protiv plivačevih grudi, rumeni treperavi talas koji se vidi zatvorenih očiju, osećaj čoveka koji pušta da ga nosi reka, a isto tako i san. Ti predmeti u drugom stepenu mogu se vezivati s drugima; taj postupak, pomoću izvesnih skraćivanja, praktično je beskonačan. Postoje čuveni spevovi sastavljeni od jedne jedine ogromne reči. Ta reč sadrži u sebi jedan pesnički predmet koji je stvorio pisac. Okolnost što niko ne veruje u stvarnost imenica čini, što je paradoksalno, njihov broj beskonačnim. Jezici severne hemisfere Tlona obuhvataju sve imenice indo-evropskih jezika, i još mnoge druge. Nije preterano tvrditi da klasična kultura Tlona poznaje samo jednu disciplinu : psihologiju. Ostale su njoj potčinjene. Rekao sam da ljudi s te planete shvataju svet kao niz duhovnih zbivanja koja se ne odigravaju u prostoru, nego nizovito u vremenu. Spinoza pripisuje njihovom neiscrpivom božanstvu svojstva prostora i misli; niko u Tlonu ne bi razumeo uzajamno suprotstavljanje prvog (koji izražava samo izvesna stanja) i drugog - koji je savršen sinonim vasione. Drugim recima: oni ne shvataju da ono što je prostorno traje u vremenu. Opažaj dima na vidiku, zatim zapaljenog polja, zatim cigarete koja je proizvela vatru smatra se kao primer povezivanja ideja. Taj potpuni monizam ili idealizam poništava nauku. Objasniti jednu činjenicu (ili suditi o njoj) znači spojiti je s nekom drugom; to uzajamno povezivanje predstavlja u Tlonu izvesno docnije stanje subjekta, koje ne može uticati na prethodno stanje niti ga objasniti. Svako duhovno stanje je nesvodivo : prosta činjenica da se imenuje - id est, da se razvrsta - sadrži u sebi izopačavanje istine. Iz toga bi se moglo izvesti da u Tlonu nema nauka - čak ni rasuđivanja. Paradoksalna istina je da ona postoje, u skoro beskonačnom broju. S filozofijama se događa ono što se događa sa imenicama u severnoj hemisferi. Okolnost da je svaka filozofija a priori dijalektička igra, jedna Philosophie des Als Ob, doprinela je da se one umnože. Postoji obilje neverovatnih sistema, ali oni imaju prijatnu arhitekturu ili su senzacionalnog tipa. Metafizičari iz Tlona ne traže istinu, čak ni verovatnoću: oni
traže začuđenost. Oni misle da je metafizika grana fantastične književnosti. Znaju da sistem nije ništa drugo do potčinjavanje svih vidova sveta bilo kojem među njima. Izraz svi vidovi mora se štaviše odbaciti, jer on pretpostavlja nemoguće sabiranje sadašnjeg trenutka sa prošlostima. Ni množina prošlosti nije tačan izraz, jer on pretpostavlja jednu drugu nemogućnu radnju... Jedna od filozofskih škola u Tlonu došla je dotle da poriče vreme; ona rasuđuje ovako: sadašnjost je neodređena, budućnost je realna samo kao sadašnja nada, prošlost je realna samo kao sadašnja uspomena. (Rasi (The analysis of mind, 1921, strana 159) pretpostavlja da je planeta bila stvorena pre nekoliko minuta, nastanjena čovećanstvom koje se »seća« jedne nestvarne prošlosti.) Druga jedna škola izjavljuje da je sve vreme već proteklo i da je naš život jedva uspomena ili odblesak u sutonu - i, bez sumnje, izopačen i osakaćen - jednog nepovratnog zbivanja. Treća, da je istorija sveta - a u njoj naši životi i najsitnije pojedinosti naših života - rukopis kojim piše jedan bog nižega reda da bi se sporazumeo sa izvesnim demonom. Četvrta, da se svet može uporediti sa onim tajnim načinima pisanja u kojima sva znamenja nemaju istu vrednost i da je istinito jedino ono što se događa svakih tri stotine noći. Peta, da smo mi za vreme dok spavamo ovde budni na drugom mestu, i da je tako svaki čovek dva čoveka. Među tlonskim učenjima nijedno nije izazvalo toliku sablazan kao materijalizam. Nekoliko mislilaca ga je izrazilo, s manje jasnoće nego revnosti, kao da izlažu neki paradoks. Da bi olakšao razumevanje ove nepojmljive teze, osnivač jedne jeresi iz XI veka (Vek, saglasno dvanaestičnom cisternu, označava razdoblje od sto četrdeset i četiri godine.) izumeo je sofizam devet bakarnih novčića. Skandalozna slava tog sofizma ravna je u Tlonu slavi eleatskih aforizama. Od ovoga »prividno ispravnog rasuđivanja« postoje mnogobrojna tumačenja, s različitim brojem komada bakarnih novčića i brojem puta kad su nađeni: evo najčešćeg: U utorak, X prelazi jedan napušteni put i gubi devet bakarnih novčića. U četvrtak, Y nalazi na putu četiri novčića malo zarđalih od kiše što je pala u sredu. U petak, Z otkriva tri novčića na putu. U petak ujutru, X nalazi dva novčića u hodniku svoje kuće. Osnivač jeresi bi iz ovog događaja hteo da izvede stvarnost - id est, kontinuitet - devet nađenih novčića. Apsurdno je (tvrdio je on) zamišljati da četiri novčića nisu postojala između utornika i četvrtka, tri između utornika i petka posle podne, dva između utornika i petka ujutru. Logično je smatrati da su oni postojali - bar tajno, na način neshvatljiv za ljude - u svim trenucima ova tri vremenska razdoblja. Tlonski jezik odbija da izrazi taj paradoks; većina ga nije shvatila. Branioci zdravog smisla ograničili su se, u početku, na poricanje istinitosti događaja. Ponavljali su kako je to jedna jezička obmana, zasnovana na smeloj upotrebi dve kovanice, neposvećene upotrebom i strane svakoj ozbiljnoj misli: glagola naći i izgubiti, koji sadrže u sebi lažno zaključivanje (petitio principii), jer unapred pretpostavljaju istovetnost devet prvih i devet poslednjih novčića. Isticali su da svaka imenica (čovek, novčić, četvrtak, sreda, kiša) ima samo figurativnu vrednost. Ukazivali su na podmuklu okolnost: malo zarđalih od kiše što je pala u sredu, koja unapred pretpostavlja ono što treba dokazati : kontinuirano postojanje četiri novčića, između četvrtka i utornika. Objašnjavali su da je jednakost jedno, a istovetnost drugo, i iskazali su neku vrstu reductio a d absurdum, to jest hipotetičan slučaj devetorice ljudi koji u toku devet uzastopnih noći podnose oštar bol. Zar ne bi bilo smešno - postavili su oni pitanje - tvrditi da je taj bol isti? ( Danas, jedna od tlonskih crkava tvrdi na platonski način da određeni bol, određeni zelenkasti preliv žutog, određeni stepen toplote, određeni zvuk sačinjavaju jedinu stvarnost. U vrtoglavom trenutku snošaja svi ljudi su isti čovek. Svi ljudi koji ponavljaju jedan stih od Sekspira jesu Viljem Sekspir.) Kazali su da je šef jeretičkog pravca bio podstaknut jedino bogohulnom namerom da pripiše božansku kategoriju bića običnim novčićima i da čas poriče mnoštvo a čas ne proriče. Dokazivali su: ako jednakost sadrži istovetnost, onda treba prihvatiti i to da su devet novčića jedan jedini novčić. Stvar je neverovatna, ali ta pobijanja nisu bila konačna. Stotinu godina posle postavljanja problema jedan mislilac, ne manje sjajan od osnivača jeresi, ali pravovernog pravca, izneo je veoma smelu postavku. Ta srećna postavka tvrdi da postoji samo jedan subjekt, da je taj nedeljivi subjekt svako od bića koja nastanjuju svet i da su ona organi i obrazine božanstva. X je Y i Z. Z otkriva tri
novčića, jer se seća da ih je X izgubio; X nalazi dva u hodniku, jer se seća da su ostali pronađeni... Sveska XI navodi na misao da su tri presudna razloga obezbedila potpunu pobedu ovome idealističkom panteizmu. Prvi, odbacivanje solipsizma; drugi, mogućnost da se sačuva psihološka osnovica nauka; treći, mogućnost da se sačuva vera u bogove. Šopenhauer (strasni i vidoviti Šopenhauer) postavio je veoma slično učenje u prvoj svesci Parcrga und Parali-pomena. Tlonska geometrija obuhvata dve prilično različite nauke: vidnu i opipnu geometriju. Ova poslednja odgovara našoj i stavlja se u zavisan položaj prema prvoj. Osnovica vidne geometrije je površina, ne tačka. Toj geometriji su nepoznate paralele, i ona tvrdi da čovek koji menja svoje mesto u prostoru preinačava oblike koji ga okružavaju. Osnovica njihove aritmetike je pojam beskonačnih brojeva. Oni podvlače značaj pojmova »veći« i »manji«, koje naši matematičari obeležavaju sa > i sa <. Tvrde da radnja brojanja preinačava količine i preobraća ih iz beskonačnih količina u konačne. Činjenica da više pojedinaca koji broje istu količinu dobijaju jednak rezultat jeste, za psihologe, primer vezivanja ideja ili dobre uvežbanosti sećanja. Mi već znamo da je u Tlonu subjekt saznanja jedan i večit. U književnim navikama misao o jednom jedinom subjektu isto je tako svemoćna. Knjige su retko kad potpisane. Ideja književne krađe ne postoji : ustanovljeno je da su sva dela delo samo jednog autora, koji je nevremenski i bezimen. Kritika obično iznalazi autore. Ona izabira dva različita delarecimo, Tao Te Kinga i 1 001 noć - pripisuje ih jednom istom piscu, zatim određuje s krajnjim poštenjem psihologiju toga zanimljivog čoveka od pera. Knjige su, isto tako, različite. One koje se obraćaju mašti sadrže jedan jedini dokaz sa svima izmenama koje se mogu zamisliti. One koje su filozofske prirode uvek sadrže tezu i antitezu, strog razlog za i protiv jednog učenja. Knjiga koja ne sadrži svoju protivknjigu smatra se nepotpunom. Vekovi i vekovi idealizma nisu propustili da izvrše svoj uticaj na stvarnost. U najdrevnijim oblastima Tlona podvostručavanje izgubljenih predmeta nije retkost. Dva lica traže jednu pisaljku; prvo je nađe i ne kaže ništa; drugo nađe drugu pisaljku, ne manje stvarnu, ali u jačem odnosu sa svojim očekivanjem. Ti drugostepeni predmeti nazivaju se hronir i malo su duži, iako po obliku nepoželjni. Do ovih poslednjih vremena hronir su bili slučajni proizvodi razonođenja ili zaborava. Čini se neverovatno da njihova smišljena proizvodnja jedva da traje stotinu godina, ali tako stoji u XI svesci. Prvi pokušaji bili su jalovi. Modus operandi svakako zaslužuje da se pomene. Upravnik jednog državnog zatvora saopštio je zatvorenicima da se u koritu jedne reke nalaze izvesne grobnice i obećao je slobodu onima koji mu donesu neki značajan nalaz. U mesecima koji su prethodili iskopavanju pokazane su im fotografske ploče onoga što će se naći. Taj prvi pokušaj dokazao je da nada i pohlepa mogu dovesti do uzetosti ; rad od nedelju dana lopatom i pijukom nije uspeo da iskopa drugi hron, sem jednog točka pokrivenog rđom, datuma poznijeg od pokušaja. Ovaj je ostao tajna, a zatim je bio ponovljen u četiri koleža. U tri neuspeh je bio skoro potpun; u četvrtome (čiji je direktor slučajno umro tokom prvih iskopavanja) učenici su iskopali - ili proizveli - jednu zlatnu obrazinu, jedan starinski mač, dve ili tri zemljane amfore i zelenkast i osakaćen torzo nekog kralja s natpisom na grudima koji se još nije mogao odgonetnuti. Na taj način otkrivena je neumesnost svedoka koji bi poznavali eksperimentalnu prirodu tih istraživanja ...Masovna istraživanja proizvode protivrečne predmete; sad se radije pristupa pojedinačnim i skoro nepripremljenim iskopavanjima. Smišljeno izrađivanje predmeta hronir (kaže XI sveska) učinilo je ogromne usluge arheolozima. Ono je dopustilo da se ispita i čak da se izmeni prošlost, koja sad nije manje gipka i poslušna nego budućnost. Čudna okolnost : predmeti hronir u drugom i trećem stcpenu — predmeti hronir izvedeni iz jednog drugog hrona, predmeti hronir izvedeni iz jednog hrona proisteklo g iz drugog hrona — preuveličavaju greške prvoga; oni iz petog su skoro jednoobrazni; oni iz devetog mešaju se sa onima iz drugog; u onima iz jedanaestog postoji čistota linija koju izvorni primerci nemaju. Zbivanje je povremeno: hron dvanaestog stepena počinje već da opada. Neobičniji i čistiji od svakog hrona je ponekad u r : stvar proizvedena putem sugestije, predmet izveden nadom. Velika zlatna obrazina koju sam pomenuo slavan je primer za tu pojavu.
Stvari se u Tlonu podvostručavaju; one, isto tako, imaju sklonost da iščeznu i da izgube svoje pojedinosti kad ih ljudi zaborave. Klasičan je primer jednog stepenika pred vratima koji je postojao dokle god je neki prosjak sedao na njega i koji su ljudi izgubili iz vida posle njegove smrti. Ponekad su ptice, konj, spasli razvaline nekog amfiteatra. 1940, Salto Orijental Post scriptum iz 1947. — Preštampavam prethodni članak onakav kako se pojavio u Antologiji fantastične literature, 1940, bez drugih isecanja osim nekoliko metafora i neke vrste šaljivog izvoda koji bi danas zvučao neozbiljno. Toliko se slvari dogodilo od tog doba. Ograničiću se da podsetim na njih. U martu 1941. pronađeno je jedno pismo Gui laru Erfjorda u nekoj Hintonovoj knjizi koja je pripadala Herbertu Ašu. Zavoj je nosio marku iz Onro Pretoj pismo je potpuno rasvetljavalo misteriju Tlona. Njegova sadržina potvrđuje pretpostavke Marlineza Estrade. Sjajna istorija započela je početkom XVII veka, izvesne lucernske ili londonske noći. Jedno tajno i dobrovoljno društvo ( koje je među svoje članove ubrajalo Dalgarna, zatim Džordža Berklija) pojavilo se sa svrhom da pronađe neku zemlju. U neodređenom početnom programu nalazile su se hermetičke studije, filantropija i kabala. Knjiga koju je napisao Andrea potiče iz tog prvog razdoblja. Posle nekoliko godina tajnih sastanaka i preranih sinteza shvatilo se da jedno pokolenje nije dovoljno da utvrdi postojanje jedne zemlje. Doneta je odluka da svaki od znalaca koji ga sačinjavaju izabere po jednog učenika koji će nastaviti delo. Taj dogovor o naslednicima ostao je na snazi ; posle jedne praznine od dva veka progonjeno bratstvo ponovo se pojavilo u Americi. Oko 1824. u Memfisu (Tenesi) jedan od članova vodi razgovor s isposnikom-milionarom Ezrom Baklijem. Ovaj prati njegovo izlaganje sa izvesnim prezirom, i podsmeva se skromnosti poduhvata. Uverava ga da je u Americi besmisleno pronalaziti neku zemlju i predlaže mu pronalaženje neke planete. Toj džinovskoj zamisli dodaje drugu, proisteklu iz njegovog nihilizma, (Bakli je slobodan mislilac, fatalista i branilac ropstva.) naime: prećutati gorostasni poduhvat. U to vreme Encyclopaedia Britannica imala je dvadeset svezaka; Bakli iznosi misao o jednoj iscrpnoj enciklopediji planete iz snova. On će im ustupiti svoje planine protkane zlatnim žicama, svoje plovne reke, svoje prerije kojima krstare bikovi i bizoni, svoje crnce, svoje javne kuće i svoje dolare pod jednim uslovom : »Pokret neće da šuruje s varalicom Isusom Hristom.« Bakli ne veruje u Boga, ali hoće da dokaže Bogu koji ne postoji da su smrtnici sposobni da sazdaju jedan svet. Bakli je otrovan u Baton Ružu 1928 ; godine 1914. društvo predaje svojim saradnicima, kojih ima tri stotine, završnu svesku Prve enciklopedije Tlona. Izdanje je tajno; četrdeset svezaka koje ono sadrži (najobimnije delo koje su ljudi ikad preduzeli) moglo bi poslužiti kao osnovica drugog, još iscrpnijeg, koje bi bilo napisano ne više na engleskom, nego na nekom od tlonskih jezika. Taj opis određenog nestvarnog sveta zove se privremeno Orbis Tertius, čiji je jedan od skromnih bogova-tvoraca bio Herbert Aš, ne znam da li u svojstvu službenika Gunara Erfjorda ili u svojstvu člana društva. Okolnost da je dobio jedan primerak XI sveske govori u prilog druge pretpostavke. A drugi? Oko 1942. činjenice su se umnožile. Sećam se jedne od prvih sa izuzetnom jasnoćom, i čini mi se da sam je malo osetio kao predznak. Zbila se u jednom stanu ulice Laprida, prekoputa svetlog i uzdignutog balkona okrenutog prema zalasku sunca. Kneginja de Fosinji Lisenž primila je iz Poatjea svoje srebrno posuđe. Iz prostrane utrobe velikog sanduka išaranog međunarodnim markama izlazile su nežne nepomične stvari : srebrni pribor za jelo iz Utrehta ili iz Pariza s tvrdom heradičkom faunom, jedan samovar. Među njima - uz vidljivo i lako podrhtavanje usnule ptice - tajanstveno je treperila nekakva busola. Kneginja je nije poznala. Plava igla tražila je magnetski sever; slova na brojčaniku odgovarala su jednoj od tlonskih azbuka. Takav je bio prvi upad fantastičnog sveta u stvarni svet. Jedan slučaj koji me muči hteo je da budem isto tako svedok i drugome. On se dogodio nekoliko meseci docnije, u bakalnici izvesnog Brazilijanca. u Kučilja Negro. Vraćali smo se iz Svete Ane, Amorin i ja. Nadolazak Takuaremba primora nas da iskusimo (i podnesemo) tu sirovu gostoprimljivost. Bakalin nam je namestio poljske krevete, koji su škripali, u jednoj velikoj prostoriji pretrpanoj buradima i
kožama. Legli smo, ali nismo mogli zaspati pre zore zbog napitosti nekog nevidljivog suseda, koji je naizmence izbacivao nerazmrsive psovke i odlomke milange — ili, pre, odlomke jedne iste milange. (Igra iz koje se docnije razvio tango. — Prim. prev.) Samo se po sebi razume da smo mi tu neprekidnu dernjavu pripisivali obilnom vinu domaćinovom... U zoru čovek je ležao mrtav u hodniku. Grubost njegovog glasa prevarila nas je: bio je mladić. U bunilu, iz njegovog opasača ispalo je nekoliko komada novca i jedna kupa od sjajnog metala, s prečnikom kocke. Jedno dete uzalud pokuša da uzme sa zemlje tu kupu. Neki čovek je jedva podiže. Držao sam je nekoliko minuta na dlanu; sećam se da joj je težina bila nepodnošljiva i da je, pošto je kupa uklonjena, pritisak ostao. Isto se tako sećam tačnog kruga koji mi je utisnula u kožu. Očevidnost sasvim malog i u isti mah veoma teškog predmeta ostavljala je neprijatan utisak odvratnosti i straha. Neki seljak predloži da se baci u bujnu reku; Amorin je otkupi za nekoliko pezosa. Niko nije ništa znao o pokojniku, sem »da je došao sa granice«. Te male veoma teške kupe (načinjene od metala koji nije od ovoga sveta) Slika su božanstva u izvesnim oblastima Tlona. Ovde završavam s ličnim udelom u mom izlaganju. Ostalo se nalazi u sećanju (ako ne u nadi ili strahu) svih mojih čitalaca. Biće mi dovoljno da podsetim na ove činjenice ili da ih napomenem, upotrebljavajući proste i kratke reči, koje će opšte konkavno sećanje obogatiti ili proširiti. Oko 1944. jedan istraživač lista The American (iz Nešvila, Tenesi) iskopao je u jednoj biblioteci u Memfisu onih četrdeset svezaka Prve enciklopedije Tlona. Još i danas se postavlja pitanje da li je to otkriće bilo slučajno ili je ono učinjeno po pristanku rukovodilaca još maglovitog Orbis Tertiusa. Druga pretpostavka je prihvatljiva. Nekoliko neverovatnih obeležja XI sveske (na primer: umnožavanje predmeta hronir) bilo je ispušteno ili ublaženo u primerku iz Memfisa; razumno je pretpostaviti da su te ispravke posledica namere da se iznese jedan svet koji ne bi bio suviše u neskladu sa stvarnim svetom. Rasturenost tlonskih predmeta po raznim zemljama dejstvovala bi u istom smislu . . Činjenica je da je međunarodna štampa udarila na velika zvona to »otkriće«. Priručnici, antologije, izvodi, doslovni prevodi, dopuštena preštampavanja i preštampavanja koje su izvršili književni gusari Velikog ljudskog dela preplavili su i dalje preplavljuju zemlju. Skoro odmah zatim stvarnost je ustuknula na više nego na jednoj tački. Ono što je izvesno to je da ona nije drugo ništa ni tražila nego da se povuče. Pre deset godina dovoljna je bila ma koja simetrija koja ima prividnost reda - dijalektički materijalizam, antisemitizam, nacizam — da bi se ljudi zapanjili. Kako se ne (Ostaje, naravno, pitanje materije nekih predmeta.) potčiniti Tlonu, iscrpnoj i prostranoj očiglednosti jedne uređene planete? Izlišno je ponavljati da je stvarnost isto tako uređena. Možda i jeste, ali u skladu s božanskim zakonima - prevodim: ljudskim zakonima - koje nikad nećemo do kraja shvatiti. Tlon je možda lavirint namenjen da ga ljudi razmrse. Dodir i opštenje s Tlonom doveli su do raspadanja ovog sveta. Očarano njegovom pravilnošću, čovečanstvo zaboravlja i ponovo zaboravlja da je to pravilnost igrača šaha, a ne anđela. U škole je već prodro »primitivni« (hipotetički) jezik Tlona; nastava njegove skladne istorije (i pune uzbudljivih pojedinosti) već je izbrisala istoriju koja je zapahnula moje detinjstvo; u sećanjima jedna nestvarna prošlost već zauzima mesto druge, o kojoj ništa sigurno ne znamo - čak ni da je lažna. Numizmatika, farmakologija i arheologija izmenjene su. Pretpostavljam da i biologija i matematika očekuju svoj preobražaj... Jedna rasturena dinastija usamljenika izmenila je lice sveta. Njen zadatak se ostvaruje i dalje. Ako su naša predviđanja tačna, za sto godina od danas neko će otkriti sto svezaka Druge enciklopedije Tlona. Onda će Englez, Francuz i obični Španjolac iščeznuti s planete. Svet će postati Tlon. Mene to mnogo ne zabrinjava, ja i dalje pregledam, za vreme spokojnih dana u hotelu Adroge, jedan kevedovski ( Francisco Quevedo Y Villegas, španjolski pisac (1580—1645).prevod (koji ne mislim davati u štampu) Braunovog dela -Urn Burial- (Thomas Alexander Browne, australijski književnik (1S26—1915)
- PRIBLIŽAVANJE SKRIVENOM-
ENGLESKI pisac Filip Gvedala piše da je roman The Approach to Al-Mu'tasim(ranije The Approach to the Hidden man), od advokata Mir Bahadur Alija iz Bombaja, »malo dosadna smeša (a rather uncomfortable combination) onih alegoričnih spevova iz islama koji retko pobuđuju interesovanje njihovog prevodioca i onih policijskih romana koji dovode do savršenstva grozne strane ljudskog života usred najbesprekonijih hotela u Brajtonu«. Pre toga, G. Sesil Roberts ustanovio je u Bahadurovoj knjizi »dvostruko neverovatno tutorstvo Vilkija Kolinsa i slavnog Persijanca iz XII veka, Ferida Edin Atara« - blaga primedba koju Gvedala preuzima takvu kakva je, ali s jednim prizvukom prgavosti. U suštini, oba pisca se slažu: i jedan i drugi ukazuju na policijski mehanizam dela i na njegov mistični undercurrent. To ukrštanje može nas podsetiti na Čestertona; ali bez razloga, kao što ćemo videti. (U Francuskoj knjiga kao da je prošla neprimećena. Ipak, Benžamen Fondan je pominje u Evropi i ocenjuje je ovim recima: »Raznovrsna, poletna, pravilno raspoređene građe, umetnickl jasna i oštroumna, koja ume da razočara isto onako kao i da ushiti, urođenog smisla za neobično puna talenta, na trenutke čak i izvesne snage koja podseća na genijalnost. Ukratko, nula.«) Prvo izdanje -Približavanja- pojavilo se u Bombaju, krajem 1935. Hartija je bila skoro novinska hartija; korice su nagoveštavale kupcu da je u pitanju prvi policijski roman koji je napisao domorodac iz Bombaj Sitija. Za nekoliko meseci čitaoci su iscrpli četiri izdanja od po hiljadu primeraka. Bombay Quaterly Review, Bombay Gazette, Calcutta Review, Hindustan Review (iz Ala-habada) i Calcutta Englishman dočekali su ga slavopojkama. Bahadur je onda objavio jedno ilustrovano izdanje pod nazivom The conversation with the man called Al-Mu'tasirn, sa ovim lepim podnaslovom: A game with shifftingmirorrs. To izdanje je ono koje je, pod naslovom Približavanje Almotazimu, preštampao u Londonu Viktor Golanc, s predgovorom od Doroti L. Sejers i uz izostavljanje ilustracija - što je bez sumnje bilo posledica milosrđa. To je izdanje koje imam pred sobom; nisam mogao doći do prvog, za koje predosećam da je kudikamo iznad ovoga: na to ću se vratiti. Evo sad kako izgleda opšti tok dela: Njegov vidljivi glavni junak - čije nam se ime nikad ne kaže - student je prava iz Bombaja. On poriče islamsku veru svojih predaka i huli na nju. Ali desete noći muharemskog meseca on iznenada upada usred jednog meteža između muslimana i indusa. To je veče doboša, molitava i prizivanja: među neprijateljskom gomilom veliki barjaci od hartije na čelu muslimanske povorke krče sebi put. Iznenada s nekog induskog krova leti jedna opeka ; neko zabada nož u jedan trbuh; neko, musliman? indus? umire izgažen. Tri hiljade ljudi sad se tuku: toljaga protiv revolvera, skaredni prizori protiv psovke, Bog Jedini protiv bogova. Zaprepašćen, student-slobodni mislilac ulazi u tuču. Sa očajanjem u rukama, on ubija - ili misli da ubija jednog indusa. Gromoglasna, konjička, srdita policija iz Sirkara zavodi red teškim nepristrasnim udarcima korbača. Student uspeva da pobegne, skoro pod kopitima konja. Stiže do poslednjih predgrađa. Prelazi dve železničke pruge, ili dvaput jednu istu prugu. Preskače zid nekog zapuštenog vrta, s kružnom kulom u dnu. Čopor pasa mesečeve boje ( a lean and evil mob of moon coloured hounds) kidiše iz crnih ružičnjaka. Progonjeni student traži pribežište u kuli. Penje se uz gvozdene stepenice - nekoliko stepenika nedostaje - i na terasi, na kojoj je bunar, nalazi jednog veoma bledog čoveka koji snažno mokri, u čučećem stavu, obasjan mesečinom. Taj čovek mu poverava da je njegov zanat da krade zlatne zube sa leševa odevenih u belo koje parsi ( Pristalice Zoroastrove veroispovesti. Prim. prev.) sahranjuju u kuli. Priča još i druge gadne stvari i napominje da ima četrnaest noći kako se nije očistio bivoljom balegom. Govori sa očiglednom mržnjom o izvesnim konjokradicama iz Guzerata, što jedu pse i guštere, »ljudi koji su, kad se sve uzme u obzir, isto tako gnusni kao ti i ja«. U osvitak dana proleću u niskom letu debeli kraguji. Iscrpenog studenta savlađuje san; kad se probudio, pod već visokim suncem, lopov je iščezao. Iščezlo je, isto tako, i nekoliko trišinopolijskih cigara i nekoliko srebrnih rupija. Pred pretnjama prethodne noći, student odlučuje da skoči u Ind i da ga u njemu nestane. Pored straha, ima u njemu i stida i kolebanja. Pomišlja kako je bio u stanju da ubije jednog idolopoklonika, ali nikako i da zna da li je musliman bio više u pravu nego idolopoklonik. Ime Guzerat ne izlazi mu iz glave, kao ni ime izvesne malka-sansi(žena iz jedne kaste razbojnika) koja živi u Palampuru i koju je onaj pljačkaš leševa pominjao s naročito nežnom
pažnjom i ljubavlju u svojim psovkama i izlivima mržnje. Dolazi do zaključka da se mržnja tako temeljno gnusnog čoveka pretvara u poštovanje. Odlučuje, bez mnogo nade, da je traži. Moli se i preduzima dugo putovanje sa sporošću punom sigurnosti. Time se završava druga glava dela. Nemogućno je opisati sve događaje sadržane u devetnaest idućih poglavlja. U njima vrvi toliko ličnosti da čoveka hvata vrtoglavica, a da i ne govorimo o jednoj biografiji koja kao da ide na to da iscrpe mene ljudskog duha (počevši od beščašća do matematičke spekulacije) i o jednom pokloničkom putovanju koje obuhvata prostranu geografiju Hindustana. Priča započeta u Bombaju nastavlja se u nizinama Palampura, zastaje jedno veče i jednu noć kod kamenitih vrata Bikanira, pripoveda o smrti jednog slepog zvezdočatca u jednom oluku Benaresa, kuje zaveru u mnogoobličnoj palati u gradu Katmandu, moli se bogu i bludniči usred kužnog smrada Kalkute, u Mašua Bazaru, s jedne poslovne zgrade u Madrasu posmatra rađanje zora nad morem, s jednog balkona u državi Travankor posmatra kako umiru večeri nad morem, koleba se i ubija u Indapuru i zatvara svoju putanju milja i godina u onom istom Bombaju, na nekoliko koraka od vrta sa psima mesečeve boje. Evo U čemu je sadržina. Jedan čovek, student-nevernik i begunac kojeg poznajemo, zapada među ljude najniže vrste i trudi se da se izjednači s njima, kao u nekom turniru beščašća. Odjednom, s čudotvornim užasom Robinsona pred tragom ljudskog stopala u pesku, on zapaža izvesno ublažavanje tog beščašća: jednu nežnost, jedno ushićenje, jedno ćutanje kod jednog od odvratnih ljudi. »Bilo je kao da je u razgovor ušao u svojstvu trećeg neki složeniji sagovornik.« Zna da je niski čovek koji mu govori nesposoban za tu trenutnu časnost: bez sumnje da je on u tome trenutku bio odblesak nekog prijatelja, ili prijatelja nekog prijatelja. Razmotrivši ponovo to pitanje, naš student dolazi do ovog uverenja, punog tajnovitosti : Na izvesnom mestu na zemlji postoji jedan čovek od kojeg potiče ta svetlost; na izvesnom mestu na zemlji postoji j e dan čovek koji je istovetan s tom svetlošću. I odlučuje da svoj život posveti pronalaženju toga čoveka. Već naziremo glavni predmet: nezasito traženje jedne duše kroz nežne odbleske koje je ona ostavila na drugim dušama: ovde, tanani trag nekog osmeha ili neke reči; dalje, razne i sve jače blistavosti razuma, mašte i dobrog. Ukoliko su ljudi kod kojih se raspitujemo bliže poznali Almotazima, njihov je udeo u božanstvu utoliko veći; ali oni su, razume se., samo ogledala. Konačni stupanj jedne duge uzlazne progresije jeste »čovek koji se zove Almotazim«. Neposredno pre Almotazima nalazi se jedan persijski knjižar koji živi u savršenstvu učtivosti i sreće; neposredno pre ovog knjižara nalazi se jedan svetac . . . Na kraju mnogih godina student dospeva do jednog hodnika »u čijem se dnu nalaze jedna vrata i jedna jevtina asura s mnogo raznobojnih perla i, iza nje, neko zračenje«. Student udara dlanom o dlan, jednom, drugi put, i pita za Almotazima. Neki ljudski glas - neverovatni glas Almotazima - poziva ga da uđe. Student uklanja zavesu i stupa napred. Roman se tu završava. Ako se ne varam, uspešno ostvarenje takvog poduhvata nameće piscu dve obaveze : pre svega, obilno iznalaženje raznih proročkih pojedinosti ; zatim, brigu da unapred zamišljeni junak ne bude po svojim crtama senka, bez života. Bahadur ispunjava prvi uslov; ne znam do kojeg stepena ispunjava drugi. Drugim recima: nečuveni i nikad viđeni Almotazim morao bi nam davati utisak stvarnog bića, nikako ne utisak nereda od bljutavih superlativa. U izdanju od 1935. ima - ako je verovati G-nu Sesilu Robertsu - samo malo natprirodnih crta: »čovek zvani Almotazim« ima svoj udeo i kao znamenje, ali njemu ne nedostaje i samosvojnosti. Po nesreći, to dobro književno vladanje nije dugo potrajalo. U izdanju od 1937. roman se srozava do alegorije : Almotazim je znamenje boga, a do tančina opisana putovanja glavnog junaka govore u izvesnom smislu o putovanjima duše u njenom mističnom uspinjanju. Sitne okolnosti su neutešne: jedan crni Jevrejin iz Kosina koji govori o Almotazimu kaže da mu je koža tamna; jedan brišćanin ga opisuje na kuli, raširenih ruku; jedan crveni lama zamišlja ga u sedećem stavu, »sličnog onom kipu od jakovog maslaca koji sam izvajao i obožavao u manastiru Tašilumpo«. Ta svedočanstva hoće da podmetnu Jednog jedinog boga sposobnog da se podesi prema ljudskim nejednakostima. Misao malo ohrabruje, po mome mišljenju. Ne tvrdim da je isti slučaj i sa onom drugom: s pretpostavkom da se i sam Svemogući nalazi u traganju za Nekim, a taj Neko za Nekim još višim (ili prosto jednakim, ali neophodnim) i tako dalje do kraja, ili do Bez-Kraja, Vremena, ili u kružnom obliku. Almotazim
(ime toga osmog Abasida (Dinastija od 37 arapskih kalifa koja je vladala u Bagdadu od 762. do 1258. - Prim. prev.), koji je bio pobednik u osam bitaka, koji je rodio osam sinova i osam kćeri, ostavio osam hiljada robova i vladao osam godina, osam meseci i osam dana) etimološki znači Tražilac Oslonca. U izdanju od 1935. okolnost što je hodočasnik i sam predmet hodočašća opravdavala je na umesan način teškoću nalaženja; u izdanju od 1937. ona daje mesta čudnoj nauci o božanstvu na koju sam ukazao. Mir Bahadur Ali mislio je bez sumnje da na taj način »uzdigne« predmet o kome piše. On je nesposoban, mi to vidimo, da izbegne najgrublje od iskušenja umetnosti, iskušenje da s e igra genija. Ponovo pročitavam ovo što sam napisao i bojim se da nisam dovoljno podvukao vrline dela. Nalazim u njemu crta koje su dosta Uglađene; na primer, jedno mesto u devetnaestoj glavi gde se oseća prisustvo Almotazima kod jednog učesnika u raspri koji ne pobija lažne zaključke svog protivnika, »da ne bi pobedio na suviše pobedonosan način«. Razume se da jedna savremena knjiga smatra za čast da nešto duguje nekoj starinskoj knjizi, pošto niko - kao što je to odavno primetio Džonson - ne voli da ma šta duguje svojim savremenicima. Izvesne postojane i tanane, ali beznačajne, veze između Džojsovog Ulisa i Homerove Odiseje i dalje slušaju - nikad neću znati zašto - budalasto divljenje kritike; veze između Bahadurovog romana i poštovanja dostojnog Razgovora ptica od Farida ud-dim Atara znaju za ne manje zagonetan pljesak Londona, čak i Alahabada i Kalkute. Ustanovljene su bile i druge sličnosti. Izvesni inkvizitor izvršio je popis analogija između prvog prizora romana i Kiplingove pripovetke On the City Wall; Bahadur ne poriče te analogije, ali tvrdi da bi bilo veoma neprirodno da se dve slike desete noći muharema ni u čem ne podudaraju. Eliot, prilično uočljivo, podseća da Arlezijanka, kao Dodeova melodrama u tom pogledu, zna za glavnu junakinju samo putem nagoveštavanja ili po tome što je drugi pominju. Ja mogu, sa svoje skromne strane, da skrenem pažnju na jednog dalekog i mogućnog preteču: na Konrada, u Heart of darkness
PJER MENAR PISAC KIHOTA Silvani Okampo VIDLJIVO delo koje je ovaj pisac ostavio može se lako i brzo pregledati. Neoprostiva su, prema tome, izostavljanja i dodavanja ih je izvršila gospođa Auri Bašelje u jednom varljivom katalogu koji je izvestan list - čija protestantska tendencija nije tajna - nesmotreno preporučio svojim sažaljenja dostojnim čitaocima, uostalom malobrojnim, i kalvinistima, ako ne franmasonima i obrezanicima. Istinski prijatelji Menarovi dočekali su taj katalog sa uznemirenošću i čak sa izvesnom tugom. Reklo bi se da je to bilo juče kad smo se bili okupili pred konačnim mermerom među zlokobnim kiparisima, i već Zabluda pokušava da potamni njegovu Uspomenu ... Zaista, kratka ispravka se nameće. Znam da je vrlo lako poricati moj skromni autoritet. Ipak se nadam da mi se neće zabraniti da se pozovem na dva visoka svedočanstva. Baronica de Bakur (tokom nezaboravnih petaka na kojima sam imao čast da se upoznam s pokojnim pesnikom) bila je ljubazna da odobri redove koji dolaze. Kneginja de Banjoređio, jedan od najistančanijih duhova kneževine Monako (a sada Pitsburga, u Pensilvaniji, posle svoje nedavne udaje za međunarodnog filantropa Simona Kauča), žrtvovala je »istinoljubivosti i smrti« (to su njene sopstvene reči) kneževsku uzdržljivost, koja je odlikuje, i u jednom otvorenom pismu objavljenom u časopisu Luxe isto mi tako daje svoju saglasnost. Verujem da te plemićke isprave nisu nedovoljne. Rekao sam da se vidljivo delo Menarovo može Iako pregledati. Pošto sam brižljivo ispitao njegove posebne arhive, ustanovio sam da one sadrže ove spise:
a)Jedan simbolistički sonet koji je objavljen dvaput (s varijantama) u časopisu Školjka (brojevi od marta i oktobra 1899). b) Monografiju o mogućnosti da se izradi pesnički rečnik ideja koje ne bi bile sinonimi ili opisi od kojih se sastoji tekući jezik, »nego idealni sporazumom utvrđeni pojmovi namenjeni isključivo pesničkim potrebama« (Nim, 1901). c) Monografiju o »izvesnim odnosima ili izvesnim srodnostima« između misli Dekarta, Lajbnica i Džona Vilkinsa (Nim, 1903). d) Monografiju o Characteristicainiversalis od Lajbnica (Nim, 1904). e) Jedan stručan članak o mogućnosti da se igra šaha obogati time što će se izbaciti jedan od topovskih piona. Menar predlaže, preporučuje, raspravlja i završava time što odbacuje ovu novinu. f) Monografiju o Ars magna generalis od Rejmonda Lila (Nim, 1906). g) Prevod s predgovorom i beleškama Knjige o slobodoumnom izumevanju i veštini igre šaha od Ruja Lopeza de Segura (Pariz, 1907). h) Nacrte monografije o simboličnoj logici Džordža Bola. i) Ispitivanje bitnih metričkih zakona francuske proze, propraćeno primerima uzetim iz Sen-Simona (Pregledromanskih jezika, Monpelje, oktobra1909). j) Odgovor Liku Dirtenu (koji je poricao postojanje tih zakona), propraćen primerima uzetim iz Lika Dirtena (Pregledromanskih jezika, Monpelje, decembar 1909). k) Rukopisni prevod dela la Aguja de nave-gar co/tos od Kveveda, pod nazivom Busola skupocenih. 1) Predgovor za katalog izložbe litografija Karolusa Hurkada (Nim, 1914). m) Delo Problemi jednog problema (Pariz, 1917), koje hronološkim redom raspravlja o rešenjima čuvenog problema o Ahilu i o kornjači. Dosad su objavljena dva izdanja ove knjige ; drugo nosi kao moto Lajbnicov savet: »Ne bojte se nimalo kornjače, Gospodine«, i vraća se na glave posvećene Raslu i Dekartu. n) Produbljenu analizu »sintaktičkih običaja« od Tulea (N.R.F., mart 1921). Sećam se kako je Menar izjavio da su kuđenje i hvaljenje sentimentalne radnje koje nemaju nikakve veze s kritikom. o) Prepev u aleksandrincu M o r n a r s k o g groblja od Pola Valerija (N.R.F., januar 1928). p) Napad na Pola Valerija, u časopisu Listovi za ukidanje stvarnosti, od Zaka Rebula. (Taj napad je, u zagradi budi rečeno, tačno suprotan njegovom pravom mišljenju o Valeriju. I ovaj ga je upravo tako i shvatio, te staro prijateljstvo ove dvojice time nije bilo dovedeno u pitanje.) q) Jednu »definiciju« kneginje de Banjoređio, u »pobedonosnoj svesci« - izraz je od jednog drugog saradnika, Gabrijela d'Anuncija koju ova gospa objavljuje svake godine da bi ispravila neizbežne zablude novinarstva i pružila »svetu i Italiji« vernu sliku svoje ličnosti, tako izloženu (upravo zbog svoje lepote i svoje preduzirnljivosti) pogrešnim ili brzopletim tumačenjima. r) Ciklus izvanrednih soneta za baronicu de Bakur (1934). s) Rukopisni spisak stihova koji duguju interpunkciji za utisak koji proizvode. (Gospođa Anri Bašelje navodi, isto tako, jedan doslovan prevod doslovnog prevoda Uvođenja u pobožni život od Svetog Fransoa de) Eto (pri čemu je izostavljeno samo nekoliko nejasnih prigodnih soneta za gostinski, ili nenasiti, album gospođe Anri Bašelje) vidljivog dela Menarovog, po hronološkom redu. Sad prelazim na drugo: podzemno, beskrajno herojsko delo, kome nema ravna. Isto tako, avaj - jadne ljudske mogućnosti . nezavršeno. To delo, možda najznačajnije u našem vremenu, sastoji se od IX i XXXVII glave prvog dela Don Kihota i od jednog odlomka XXII glave. Znam da takvo tvrđenje
sasvim liči na neku besmislicu ; opravdati tu »besmislicu« glavna je svrha ove beleške. (mao sam, isto tako, uzgrednu nameru da ocrtam lik Pjera Menara. Ali, kako imati smelosti pa se takmičiti sa zlatnim stranicama koje — rečeno mi je — sprema baronica de Bakur ili Karolus Urkad • tananom i nepogrešnom olovkom?) Dva teksta nejednake vrednosti podstakla su me da se latim tog posla. Jedan je filološki odlomak Novalisov - onaj što nosi broj 2 005 u drezdenskom izdanju - koji skicira plan potpunog poistovećenja s određenim piscem. Drugi je jedan od onih parazitskih knjiga koje dovode Hrista na neki bulevar, Hamleta na Kanebijeru ili Don Kihota u Vol Strit. Kao svaki čovek od ukusa, Menar se užasavao tih nekorisnih maskarada, dobrih samo zato - govorio je - da pruže prostačko zadovoljstvo anahronizma ili (što je gore) da nas zadivi nedotupavnom idejom da su sva istorijska razdoblja slična ili da su sva različita. Interesantniji, iako sadrži protivrečnosti i samo je površno ostvaren, činio mu se čuveni plan Dodeov: sjediniti u jednoj ličnosti Tartarena, Visokoumnog plemića i njegovog konjušara. . . Oni koji podmeću Menaru da je svoj život posvetio pisanju jednog savremenog Kihota klevetaju njegovu slavnu uspomenu. On nije hteo da napiše nekog drugog Kihota - što je lako - nego upravo Kihota. Izlišno je dodavati da nikad nije pomišljao na mehaničko prepisivanje izvornika; on sebi nije postavljao za cilj da ga kopira. Njegova divna ambicija bila je da ponovo napiše nekoliko stranica koje bi se. poklapale reč po reč i red po red - sa stranicama Miguela de Servantesa. »Moja namera prosto zaprepašćuje«, pisao mi je on iz Bajone 30. septembra 1934. »Konačna svrha jednog teološkog ili metafizičkog postupka - spoljni svet, Bog, uzročnost, univerzalne forme - nije manje raniji i opšti nego moj obznanjeni roman. Jedina razlika je u tome što filozofi objavljuju u prijatnim sveskama prelazne etape svog rada, dok sam ja odlučio da ih uništim.« I zaista, ne postoji jedan jedini list koji bi posvedočio o tome radu od nekoliko godina. Početna metoda koju je zamislio bila je relativno laka. Dobro poznavati španjolski, ponovo naći katoličku veru, ratovati protiv Mavra i protiv Turaka, zaboraviti istoriju Evrope između 1602, i 1918. godine, biti Miguel de Servantes. Pjer Menar je proučio taj postupak (znam da je uspeo, da prilično verno barata španjolskim XVII veka), ali ga je odbacio kao suviše lak. Pre će biti kao nemoguć, reći će čitalac. Dobro, ali poduhvat je, bio a priori nemoguć, i od svih nemogućih načina da se kruniše uspehom ovaj je bio najmanje zanimljiv. Biti u XX veku popularan romansijer iz XVII veka činilo mu se gubljenjem vrednosti. Biti, u neku ruku, Servantes i stići do Kihota učinilo mu se manje teško - prema tome manje interesantno - nego ostati i dalje Pjer Menar i stići do Kihota kroz iskustva Pjera Menara. (To ubeđenje, uzgred budi rečeno, navelo ga je da isključi autobiografski predgovor. Uneti taj predgovor značilo bi stvoriti jednu drugu ličnost Servantesa ali to bi isto tako značilo predstaviti Kihota kao proizvod te ličnosti, a ne Menara; ovaj, naravno, nije hteo da se koristi tom olakšicom.) »Moj poduhvat u suštini nije težak«, čitam na drugom mestu u njegovom pismu. »Bilo bi mi dovoljno da budem besmrtan da bih ga sproveo u delo do kraja.« Da li da priznam kako u sebi često zamišljam da je uspeo i da čitam Kihota - celog Kihota - kao da je Menar taj koji ga je stvorio? Pre nekoliko večeri, prelistavajući XXXVI glavu - koju nikad nije pokušao da napiše - poznao sam stil našeg prijatelja i kao njegov glas u ovoj izuzetnoj rečenici: rečne vile, taj bolni i vlažni odjek. Ova uspela veza duhovnog prideva i fizičkog prideva podseća me na jedan Šekspirov stih o kome smo raspravljali jednog dana: Where a malignant and a turbanedTurk. ...(Gde jedan opaki i u čalmi Turčin . . . ) Zašto upravo Kihota? upitaće naš čitalac. Ta naklonost, kod jednog Španjolca, ne bi bila neobjašnjiva; ali ona to svakako jeste kod jednog simboliste iz Nima, po prevashodstvu obožavaoca Poa, koji je rodio Bodlera, koji je rodio Malarmea, koji je rodio Valerija, koji je rodio Edmonda Testa. Navedeno pismo osvetljava jednu tačku. »Kihot«, objašnjava Menar, duboko me interesuje, ali mi se ne čini, kako bih rekao, neophodan. Ne mogu da zamislim svet bez usklika Edgara Alana Poa:
Ah, dear mind this garden was enchanted! ( Ah, dušo mila, začaran beSe taj vrt!) ili bez Pijanog broda ili Starog pomorca, ali se osećam sposoban da ga zamislim bez Kihota. (Govorim, naravno, o svojoj ličnoj sposobnosti, ne o istorijskom zračenju umetničkih dela.) Kihot je delo koje je moglo doći i ne doći, Kihot nije nužan. Mogu unapred da zamislim njegov sklop, mogu da ga napišem, a da ne upadnem u ponavljanje. U dvanaestoj ili trinaestoj godini pročitao sam ga možda od korica do korica. Posle toga ponovo sam pažljivo pročitao nekolika poglavlja, ona koja u ovom trenutku neću pokušati da napišem. Proučio sam, isto tako, i umetke, komedije, Galateju, nove primerke, radove, bez ikakve sumnje mukotrpne, Persila i Segismonda i Put na Parnas... Moje opšte sećanje na Kihota, uprošćeno zaboravom i ravnodušnošću, može se sasvim lepo uporediti s neodređenom ranijom zamisli o nekoj nenapisanoj knjizi. Postoje ta zamisao jednom izneta (Što mi niko nepristrasan ne može osporiti), neosporno je da je moj zadatak teži nego Servantesov. Moj predusretljivi prethodnik nije odbijao saradnju slučaja: on je pisao besmrtno delo malo »na božju veresiju« vođen snagom nepokretnosti jezika i stvaranja. Sto se mene tiče, ja sam se primio tajanstvenog zadatka da doslovno vaspostavim njegovo samoniklo delo. Mojom usamljetničkom igrom upravljaju dva potpuno suprotna zakona. Prvi mi dopušta da pokušam s varijantama formalnog ili psihološkog tipa; drugi me prinuđava da ih žrtvujem »izvornom« tekstu i da rasuđujem o tome uništavanju s nepobitnim razlozima . . . Tim veštačkim preprekama treba dodati i jednu drugu, koja proističe iz prirode stvari. Pisati Kihota u početku XVII veka predstavljalo je poduhvat razuman, nužan, možda neizbežan; u početku XX, on je skoro nemoguć. Nije uzalud proteklo tri stotine godina punih veoma složenih činjenica. Među kojima, da se ograničimo na navođenje samo jednog: sam Kihot. Uprkos tim trima preprekama, Menarov Kihot u odlomcima je istančaniji od Servantesovog. Ovaj viteškim sanjarijama grubo protivstavlja jadnu provincijsku stvarnost svoje zemlje; Menar odabire kao »stvarnost« zemlju strasne Karmen iz doba Lepanta i Lope de Vega. Kakve bi sve »španjolade« taj izbor izazvao kod Morisa Baresa ili kod doktora Rodrigeza Larete! Menar ih, sasvim prirodno, vesto izbegava. U njegovom delu nema ni »ciganije«, ni konkvistadora, ni verskih zanesenjaka, ni Filipa II, ni -autos da fe- (Dramske igre koje su ranije izvođene u Spaniji na Telovo, slične srednjovekovnim »misterijama«. Naročito su in pisali: Lope de Vega, Servantes, Valdivijezo i Kalderon.) On zanemaruje ili odbacuje lokalnu boju. Taj prezir ukazuje na jedno novo osećanje u oblasti istorijskog romana. Taj prezir izriče konačnu osudu nad Salambo. Ne manje zaprepašćuje kad se razmotre pojedine izdvojene glave. Ispitajmo, na primer, glavu XXXVIII prvog dela, »u kojoj se raspravlja o zanimljivom govoru koji je Don Kihot održao o oružju i o književnosti«. Poznato je da Don Kihot (kao i Kvevedo u sličnom i po vremenu poznijem odeljku svog dela Vreme za svakoga) donosi presudu protiv književnosti i u korist oružja. Servantes je bio stari vojnik: njegova presuda je razumljiva. Ali da Don Kihot Pjera Menara - savremenik izdajstva sveštenika i Bertrana Rasla - ponovo pada u te maglovite laži ! Gospođa Bašeljeje videla u tome divno i tipično potčinjavanje pisca psihologiji svog junaka; drugi (potpuno lišeni oštroumnosti) prepisivanje Kihota; baronica de Bakur - uticaj Ničea. Ovome trećem tumačenju (koje smatram nepobitnim) ne znam da li bih se usudio da dodam i četvrto, koje se vrlo dobro slaže sa skoro božanskom skromnošću Pjera Menara: njegova sa sudbinom pomirena ili ironična sklonost da širi ideje potpuno suprotne onima koje on zastupa. (Podsetimo se još jednom na njegov žestoki n a p a d na Pola Valerija, u kratkovečnom nadrealističkom listu Zaka Rebula.) Servantesov i Menarov tekst istovetni su po recima, ali je drugi skoro beskrajno bogatiji. (Nejasniji, reći će oni koji ga potcenjuju; ali nejasnost je bogatstvo.) Upoređivati Menarovog i Servantesovog Don Kihota predstavlja otkriće. Servantes je, na primer, pisao (Don Kihot, prvi deo, glava IX) : . . . istina, kojoj je mati istorija, takmac vremenu, skrovište dĕla, svedok prošlosti, primer i nauk sadašnjosti, opomena budućnosti. Napisano u XVII veku, proizvod »neznalačkog genija« Servantesovog, ovo nabrajanje predstavlja
prostu pohvalu retora istorije. Menar piše sa svoje strane: . . . istina, kojoj je mati istorija, takmac vremenu, skrovište dĕla, svedok prošlosti, primer nauk sadašnjosti, opomena budućnosti. Istorija, mati istine; misao koja zaprepašćuje. Menar, savrernenik Viljema Džemsa, ne shvata istoriju kao traženje stvarnosti, nego kao njen izvor. Istorijska istina, za njega, nije ono što se dogodilo; ona je ono što mi mislimo da se dogodilo. Poslednje reči - primer i nauk sadašnjosti, opmena budućnosti - bestidno su pragmatične. Suprotnost između dva stila je isto tako žestoka. Menarov stil, koji teži da zvuči starinski - i koji je, kad se sve uzme u obzir, neobičan - nije bez izvesne usiljenosti. Nije isti slučaj i s njegovim prethodnikom, koji s lakoćom rukuje tekućim španjolskim svoga doba. Nema duhovne vežbe koja na kraju ne bi bila nekorisna. Jedno filozofsko učenje u početku predstavlja verovatan opis sveta; godine protiču i ono postaje obično poglavlje - ako ne stav ili ime - u istoriji filozofije. U književnosti, ta konačna nemoć još je poznatija. Kihot je - kazao mi je Menar - bio pre svega jedna prijatna knjiga ; danas je to izgovor za rodoljubive zdravice, za gramatičke visprenosti, za luksuzna neprilična izdanja. Slava je nerazumevanje, a možda i najgora vrsta nerazumevanja. Ove nihilističke konstatacije ne sadrže ništa novo; ono što je neobično, to je odluka koju je Pjer Menar iz njih izveo. Odlučio je, ide ispred taštine, koja očekuje sve trudove čovekove ; latio se jednog veoma složenog i a priori bezvrednog posla. Posvetio je svoje nemire i svoja bdenja tome da ponovo napiše na stranom jeziku knjigu koja već postoji. Napisao je mnoge listove, uporno je popravljao i cepao hiljade rukopisnih stranica. ( Sećam se njegovih svezaka s kockicama, njegovih crno precrtavanih mesta, njegovih posebnih štamparskih znakova i njegovog sitnog rukopisa. Voleo je da se u sumrak Seta predgrađima Nima; obično je nosio ca sobom svesku i palio njome veselu vatricu.) Nikome nije dopustio da ih razgleda i pobrinuo se da ga ne nadžive. Ja sam uzalud pokušavao da ih obnovim. Kad promislim, dolazim do zaključka da u »konačnom« Kihotu treba videti neku vrstu palimpsesta ( Rukopis na pergamentu s kojeg je u srednjem veku izbrisan prvobitan tekst da bi se na njemu napisao nov.) na kome se moraju provideti tragovi - slabi ali ne nečitljivi - »prethodnog« rukopisa našeg prijatelja. Po nesreći, samo neki drugi Pjer Menar, zauzimajući suprotan stav prema radu svog prethodnika, bio bi kadar da iskopa i vaskrsne te Troje... »Misliti, razlagati, izumevati (pisao mi je on, isto tako) nisu neprirodni postupci ; oni sačinjavaju prirodno disanje inteligencije. Proslavljati slučajno izvršavanje te funkcije, gomilati stare misli ili tuđe misli, sećati se s nepoverljivim zaprepašćenjem onoga što je doctor universalis mislio - znači priznati svoju nemoć ili svoje varvarstvo. Svaki čovek mora biti sposoban za sve ideje, i ja pretpostavljam da će on to u budućnosti i biti.« Menar je (možda i ne hoteći) obogatio nesigurnu i nerazvijenu umetnost čitanja pomoću jedne nove tehnike : tehnike svesnog anahronjzma i pogrešnih nadležnosti. Ta tehnika, koja se može primenjivati do u beskonačnost, poziva nas da čitamo Odiseju tkao da je ona poznija od Eneide, a knjigu Kentaurovrt od gospođe Anri Bašelje kao da je od gospođe Anri Bašelje. Ta tehnika puni pustolovinama najkrotkiije knjige. Pripisati Ugledanje na Hrista Luju Ferdinandu Selinu ili Džemsu Džojsu, zar to ne znači dovoljno obnoviti osrednje duhovne savete toga dela? Nim, 1939.
