Fenomeni popularne kulture
TURBOFOLK - NA Š A SVETSKI Zoran Ćirjaković
TURBOFOLK - NAŠ A SVETSKI Zoran Ć irjaković
Samo dan pošto sam januara 1996. godine stigao iz Beograda u Sarajevo, jedan Bošnjak, upravo demobilisani borac armije pod komandom Alije Izetbegovića, zamolio me je da mu iz Beograda donesem Cecin disk. Narednih dana sam od njegovih bivših saboraca primio gomilu porudžbina za izdanja Arkanove supruge, zatim Dragane Mirković, Miroslava Ilića i Sneki.
Žeđ za turbofolkom bila je za mene jedno od najvećih iznenađenja u još uvek opkoljenom gradu, nabijenom antisrpskim osećanjima. U nekoliko navrata tokom rata, muslimanske vlasti u Sarajevu su čak vratile odeću i ćebad iz humanitarne pomoći međunarodnih organizacija samo zato što su bili napravljeni u Miloševićevoj Srbiji. U prvim posleratnim danima reč Srbin je po pravilu značila "četnik", a reč "četnik" je za mnoge bila sinonim za najveće zlo koje se može zamisliti. Veliki broj mojih sagovornika nije krio da ne žele da se izbegli Srbi vrate u svoj grad. Turbofolk je tada bio jedini srpski proizvod kog je napaćeno, posle godina rata skoro etnički čisto Sarajevo, bilo gladno. Trošiti prostor na tačnu definiciju turbofolka, danas jedine autentične srpske pop muzike, ima smisla koliko i baviti se definisnjem dva puno šira i još kontraverznija pojama: "world" muzike i popa. Dovoljno je reći da je turbofolk nastao postepenim ubacivanjem električnog i elektronskog zvuka, i popularnih zapadnih ritmova - od rok i disko muzike, preko acid jazz -a i hip hopa do rap-a i densa - u matricu "novokomponovane narodne" muzike. Svaka popularna muzika, pa tako i turbofolk, obeležena je eskapističkom notom, fokusiranjem na mlađi deo populacije, povlađivanjem ukusu mase i ograničenim rokom trajanja. Granice ovog srpskog fluidnog amalgama nije lako odrediti. Neki od izvođača su više "turbo", dok su drugi više "folk". Čak je i veliki broj zvezda takozvane "zabavne" muzike koristio turbofolk elemente. Zdravko Čolić je poslednjih godina na svojim albumima koketirao sa turbofolk zvukom. Autor jednog njegovog velikog "turbofolkičnog" hita je u miks umesto srpskog narodnjaka vešto ubacio ovde malo poznati marokanski folk. Drugi autori pozajmljivali su iz "turbofolkova" susednih zemalja, najčešće iz grčke skiladike - u prevodu "pseće muzike" (zbog puno
zavijanja u pevanju) - i turskog popa. Turbofolk je za mnoge izvođače bio primamljiva i komercijalna, ali istovremeno rizična i ozloglašena etiketa. To je posledica činjenice da su brojni kulturni arbitri turbofolk sasvim pogrešno predstavili kao izum Miloševićevog kriminogenog režima. Milošević je imao očite političke koristi od turbofolka, ali turbofolk je zbog Slobe puno više izgubio nego što je dobio. Da nije bilo Miloševićeve političke zloupotrebe i nametanja u medijima, da se turbofolk nije pojavio i razvijao baš u vreme rata i ekonomske krize, ova muzika bi bila još popularnija, još zavodljivija i puno kvalitetnija. Predsednika Miloševića smo na žalost sami izabrali. Ali turbofolk je bio naša sudbina, nešto što bi se na ovim prostorima rodilo, i bujalo, sa ili bez Slobe. U isto vreme slični pop pravci pojavili su se širom sveta. Od Kazablanke do Džakarte i od Tirane do Tihuane skoro da nema zemlje trećeg sveta koja zadnjih decenija - zajedno sa procesima kao što su modernizacija, prelazak seoskog stanovništva u gradove i nestanak starog sistema vrednosti - nije dobila i svoj "turbofolk". Ne samo da se na sve ove muzičke pravce - od alžirskog raija, preko indijske bangre do meksičkog narkokoridos - mogu primeniti iste definicije kao i na turbofolk, već oni sa srpskim popom dele i gomilu sporednih karakteristika i propratnih pojava. Sličnosti idu od obilja kiča u spotovima i imidžu najvećih zvezda, i skandala sa narkoticima, preko uloge dijaspore i "gastajbartera", pa do pojave hordi mladih koji žele da imitiraju stil svojih idola. No, ima i razlika koje treba istaći. Jedan "turbofolk" može biti antirežimski, subverzivan, emancipatorski, feministički, pa čak i avangardan. Zvezde rai muzike bile su glavna mete islamskih fundamentalista koji su 1994. godine ubili Čeb Hasnija, popularnog rai pevača. Sve velike rai zvezde od tada žive na Zapadu, uglavnom u Parizu. Čeb Kaled, "kralj raia", godinama se nije usuđivao čak ni da poseti rodni Alžir u kome su devedesetih desetine hiljada ljudi poginule u sukobima islamskih fundamentalista i snaga bezbednosti. Borci alžirskih islamističkih oružanih grupa smatraju da su hedonistički tekstovi ove muzike – koji neretko govore o čarima (vanbračnog) seksa, alkohola i hašiša – opasniji po perspektivu islamske države zasnovane na Kuranu kao ustavu od zapadne demokratije ili slobodnih izbora. Nadžat Atabu, marokanska "turbofolk" zvezda, prva je u svojim hitovima javno kritikovala diskriminaciju žena. Njena prva kaseta, objavljena je pod nazivom "Dosta mi je", prodata je u skoro pola miliona primeraka. Druga kaseta imala je za konzervativni Maroko - u kome se od žene i dan
danas zahteva da nevina uđe u brak - još subverzivnije ime: "Pronađi drugog ljubavnika". U svojim hitovima Amir Diab - često obučen kao Ivan ("200 na sat") Gavrilović ili Andrija "Era" Ojadanić u svojim spotovima - slavi jeretičnu "ljubav bez obaveza". Egipatska al žil muzika je uglavnom zahvaljujući Dijabu - čiji je nadimak "Pobunjenik" devedesetih postala zvuk otpora desetina miliona seksualno frustriranih i nezaposlenih dvadesetogodišnjaka u zemljama u kojima su skoro svi aspekti života i dalje određeni strogim tradicionalnim normama. Njegova najvernija publika uglavnom živi u zemljama u kojima se brakovi obično ugovaraju bez saglasnosti budućih supružnika. Tu Diabov naizgled naivni refren "moje srce te je izabralo" predstavlja poziv na pobunu. Tek pojavom muzičkih i zabavnih satelitskih kanala, koji se na arapskom emituju iz zapadnih metropola, milioni Arapa su dobili priliku da uživaju u zabranjenom voću. Muzički spotovi koji se snimaju u kosmopolitskom Libanu, i koje emituju ove stanice, izgledaju kao kopija spotova koji su u Srbiji devedesetih opisivani kao moćno sredstvo za produžavanje života jednog autoritarnog poretka. Ali u arapskom svetu široka dostupnost erotizovanih, eskapističkih, kičerskih spotova sa sasvim "djoganijevskom" koreografijom i estetikom, poslednjih godina je doživljana kao vesnik novih sloboda i važan prvi korak na putu priželjkivane demokratizacije. Slično onome što je katarska Al Džezira učinila u domenu vesti, i ove stanice su u domenu zabave razbile monopol strogo cenzurisanih medija u arapskim zemljama. Odluka egipatskog parlamenta iz jula ove godine da zabrani pokazivanje ženskog pupka na televiziji tako je postala sasvim apsurdna. Iako je značila skidanje sa talasa državne televizije preko 700 spotova, ova mera je samo povećala gledanost satelitskih kanala. U čajdžinicama i restoranima Kazablanke, Amana ili Kaira milioni arapskih muškaraca - naravno onda kada ne gledaju prenose fudbalskih utakmica ili Al Džezirine izveštaje o civilnim žrtvama iz oblasti Gaze ili Iraka posle izraelskih i američkih bombardovanja - uživaju u programima ovih arapskih verzija američkog MTV-ija. Spotovi egipatskih al žil ili alžirskih rai zvezda koje emituju razlikuju se od onoga što smo gledali na Palmi ili Košavi samo po tekstu koji ide u dnu ekrana. SMS poruke koji gledaoci šalju u program ne reklamiraju brojeve telefona erotskih "hotline"-ova i "vlažne" (i dostupne) tinejdžerke iz susedstva, kao na našim televizijama. Arapi najčešće šalju SMS poruke koje govore o muslimanskim žrtvama i poniženjima u Palestini i Iraku i "Satani Bušu". Pišući iz islamskih zemalja sa strogo kontrolisanim medijima, oni koriste ove sve popularnije satelitske kanale da pozovu na ujedinjenje
muslimana, rušenje prozapadnih vlada u islamskom svetu i otpor jedinoj supersili i Izraelu. Jedna od prvih velikih svetskih zvezda čija muzika neodoljivo podseća na naš neofolk dolazi baš iz Izraela. Nedavno preminula Ofra Haza po čela je kao predstavnica Izraela na takmičenju za pesmu Evrovizije, da bi na kraju ostala upamćena kao lokalna Ksenija Cicvarić. Iako rođena u Izraelu, kao dete emigranata iz Jemena, Ofra Haza je objavila do danas po kvalitetu neprevaziđeni album izvorne jemenske muzike. Nešto kasnije ova izuzetno talentovana pevačica dodala je "turbo" elemente ovoj tradicionalnoj muzici, unela gomilu kiča u svoj imidž i postala globalna pop senzacija. Njeni svetski pop hitovi predstavljaju obrade i remikse muzike iz 16. veka. Ove pesme govore o ljubavi prema Bogu i žudnji za izgubljenom jevrejskom postojbinom.
Šakira, druga velika zvezda semitske krvi, išla je suprotnim putem. Ona je u dosadnjikave pop hitove unela "folk" elmente iz svoje arapske postojbine i zaposela MTV talase. Ova libanska kolumbijka potiče iz doline Beka, u kojoj je "rođen" i šiitski Hezbolah, islamistička organizacija koja je "patentirala" napade bombaša samoubica. Šakirini hitovi bili su za desetine miliona Amerikanca, nabijenih antiarapskim osećanjima posle 11. septembra, jedina prilika da osete aromu Arabijskog poluostrva. Nešto ranije Sting je uspeo da oživi svoju posustalu karijeru tek uz pomoć crnomanjastog Čeb Mamija, neke vrste alžirskog Ace Lukasa, snimivši duet "Desert Rose" (Pustinjska ruža), sasvim turbofolkični globalni hit. Na Zapadu i dalje ipak najbolje prolaze ublažene i dodatno pozapadnjačene verzije "orijentalnih" neofolk mešavina. Nigerijski afrobit je ljubiteljima muzike širom sveta postao poznat u ušminkanoj verziji Femi Kutija. Za razliku od zgodnog i harizmatičnog Femija koji puni dvorane na Zapadu, većina zvezda nigerijskih "turbofolkova" svoj novac zarađaje svirajući za bogate Nigerijce i dijasporu u metropolama zapadne i centralne Afrike. Kao i poslovna elita u domovini, nostalgični nigerijski gastarbajteri - po pravilu neki od uspešnijih poslovnih ljudi u prestonicama Malija, Gane, Obale Slonovače ili Benina - vole da se zabave i da pri tome svima pokažu svoje bogatstvo na nastupima koje Nigerijci zovu "prskanjem". "Prskanje" liči na mešavinu srpske svadbe i "momačke večeri" iz snova najgoreg balkanskog mačo mu ž jaka. Tu su uvek stotine zgodnih i jeftinih lokalnih prostitutki. Muzičarima pijani posetioci lepe na čelo novčanice u zamenu za pesmu kojom će pevač u stvari ispevati odu darežljivom
gostu. Što više novca darodavac zalepi na čelo, to će improvizovana himna, koja će svi moći da čuju, biti duža, detaljnija i upečatljivija. Svaki bend ima posebnog čoveka zaduženog za uzimanje ličnih podataka o gostu željnom da razglasi svoje bogatstvo i biografiju. Pevači usput vešto ubacuju okićene detalje iz biografije i u tradicionalne i "turbo" hitove. Jednom "prskanju" prisustvovao sam pre nekoliko godina u Bamakou. Skoro svakog meseca u prestonici siromašnog Malija novčanicama od po 50 ili 100 dolara biva "poprskana" bar jedna od nigerijskih zvezdica. Zabava se - baš kao i u šatrama tokom sabora trubača u Guči - završava samo par minuta pošto sa čela pevača otpadne i poslednja novčanica. Zadnji dolar obično će zalepiti jedna od očajnih malijskih prostitutki koja nije uspela da za tu noć nađe bogatu nigerijsku mušteriju. Sirotinja širom Nigerije i Malija, kao i u drugim delovima Afrike i centralne Azije, svojih par sati radosti sve češće može dobiti jedino u šatorima, na video projekcijama bolivudskih filmova. Ovaj žanr vas danas verovatno neće podsetiti na svoje korene koji se kriju u holivudskim mjuziklima iz tridesetih godina prošlog veka. Nigde beg od surove realnosti u ružičasti svet bogatstva, kiča i erotike, nije tako naglašen kao u spotovima u ovim indijskim filmskim hitovima. Najvažniji i najskuplji deo svakog bolivudskog filma, "začin" koji ga može učiniti visokoprofitabilnim hitom, jesu muzički spotovi. Tokom filmova koji u proseku traju preko tri sata, radnja se sedam ili osam puta naglo prekida i kreću dugački, pa pravilu sa radnjom filma nepovezani spotovi sa neverovatnim koreografijama i raskošnim kostimima, spotovi koje izvode stotine plesača i glumaca na raznim egzotičnim lokacijama. Zvezde indijskog glumišta u ovim spotovima pevaju "na plejbek", dok publika u bioskopskim dvoranama aplaudirajući otpeva većinu pesama. Pravi izvođači ovih hitova su malo poznati likovi čije fotografije možete naći samo na zadnjim stranama bolivudskih magazina. "Bolivud" stanovnicima zemlje u kojoj se skoro polovina stanovništva nalazi na ivici gladi nudi potpunu iluziju. Bez pomoći države, na surovom indijskom filmskom tržištu bolivudski kompozitori, tekstopisci i režiseri su muzikom i spotovima, koji predstavljaju pravu eksploziju slatkog kiča, postigli baš ono što se Milošević nadao da će u godinama oskudice i rata postići namećući turbofolk u srpskom etru. Bolivudski film i muzika predstavljaju jedini, koliko toliko efikasni antidot za bedu na prenaseljenom potkontinetu surove i hirovite klime. Međutim, iako verovatno predstavlja vrhunac eskapizma u istoriji umetnosti, "bolivud" je ponekad umeo da bude i zloupotrebljavan u političke svrhe, a muzički hitovi su korišćeni za raspirivanje nacionalističkih i patriotskih osećanja.
Bolivudska muzika je jedini svetski "turbofolk" koji nema svoj folk, svoju "izvornu" muziku. Za razliku od drugih sličnih stilova, bolivudska muzika nije nastala ubacivanjem zapadnih uticaja i instrumenata u neki tradicionalni muzički pravac. Iako su vremenom indijski kompozitori počeli da komponuju odličnu muziku za filmove, neki od najvećih hitova su bile, ponekad do neprepoznatljivosti "indijanizovane" verzije pesama sa svetskih top lista, od Deep Purple i Demisa Rusosa do Deep Forest i Queen. Naši turbofolk autori više vole da pozajmljuju od alžirskih, marokanskih i turskih uzora. Sa izuzetkom turskog ili egipatskog, našem turbofolku, bogatom treperavim glasovima (obično pogrdno nazivanim "zavijanjem") najsličniji je - mada po kvalitetu puno slabiji - albanski turbofolk. U godini pre NATO bombardovanja, Adelina Ismajli, "Ceca kosovskih Albanaca", "zavijala" je pevajući o "oslobodilačkom artu" i "komandantu" Ibrahimu Rugovi, obučena u vojničke kamuflažne pantalone i brushalter. Cecini hitovi predstavljaju lirsku poeziju u poređenju sa Adelininim ratnohučkačkim tekstovima. Na omotu svog prvog CD-a, Adelina, tada još tinejdžerka, izgleda kao Cecina dvojnica. Još veći "patriota" od mlađane Adeline bio je Arif Vladi. Njegovu kasetu "Marshi UCK-se" - koja zvuči kao jeftinim sintisajzerima "obogaćena" mešavina "Marša na Drinu", Miroslava Ilića i muzike slovenačkog "Lajbaha" - mogli ste krajem devedesetih naći u skoro svakom domaćinstvu na teritoriji "Prirodne (Albanci nikada neće reći "Velike") Albanije". Na njegovom prvom koncertu na fudbalskom stadionu u "oslobođenoj" Prištini, posle egzodusa Srba 1999. godine, hiljade obožavalaca koji su ostali bez ulaznica provalilo je kroz kapije stadiona. Albanski turbofolk ćete danas čuti u Prištini na skoro svakom koraku. Ako ste po nacionalnosti Srbin, puno bezbedniji način da dobijete uvid u stanje i kvalitet ove muzike jeste da pogledate neku od albanskih televizijskih stanica u Makedoniji. Većina svakodnevno emituje stotine spotova novih zvezda albanskog turbofolka sa Kosova, iz Makedonije i Albanije. Arif Vladi tu već spada u evergrin. Romska "Šutel" televizija obezbeđivala je građanima multietničkog Skoplja, i okoline, mogućnost da godinama, skoro bez prestanka, uživaju u hitovima srpskih turbofolk zvezda koje dugo nisu imale prođu na ostalim makedonskim stanicama. U delovima Bosne i Hercegovine, u kojima žive Bošnjaci muslimani, širokom prihvatanju turbofolka pomogla je činjenica da su oni sa stanovnicima Srbije vekovima živeli na istom, "otomanskom", kulturnom prostoru. Bosanski muslimani, nikada sasvim iskreno prihvaćeni u hrišćanskoj Evropi, ostali su otvoreni prema svemu što ima orijentalni ili azijski prizvuk. Za Tuzlake ili Zeničane opis turbofolka kao "teheranskog arlaukanja", što je u skupštini Srbije devedesetih sa prezirom izgovorio
jedan od poslanika, ne predstavlja pokudu već razlog više da prihvate ovaj srpski muzički mišmaš. Brojne "kulturne radnike" i novinare u Sarajevu ozbiljno je zabrinuo apsolutni trijumf turbofolka u Bošnjacima naseljnom delu Bosne. Sarjevski magazin "Walter" objavio je ovog leta seriju tekstova pod nazivom "Dobogda crk'o turbofolk" u kome autor srpsku muziku optužuje za "zatiranje sevdalinke" i čak ga - uvodeći pojam muzičkog genocida - okrivljuje za "kulturocid nad sevdalinkom". Srpskom turbofolku u Sarajevu danas donekle može da konkuriše samo njegov "bliski rođak", turski pop. Prema pisanju lokalnih medija, turska megazvezda Mustafa Sandal, navodno dečko Emine Jahović, za nastupe u diskotekama bosanske prestonice uzima po 25.000 evra. Za one koji se danas u Beogradu zalažu za "dekontaminaciju" srpske kulture i prinudno nametanje "kvalietnije" muzike, susedna Hrvatska bi mogla biti dobar primer nedelotvornosti te ideje. U Hrvatskoj, koja je od dobijanja nezavisnosti opterećena patološkom balkanofobijom, turbofolk se danas prezentira javnosti kao opasno i "vizantijski podmuklo" otelotvorenje i dalje pretećeg srpskog zla. Jedna hrvatska kritičarka nazvala je turbofolk "najtežom bolešću koja se na ovom regionu proširila poslednjih decenija" i napisala da on "melodijski i kontekstualno pripada najprljavijem i najprimitivnijem". Građanima Hrvatske se preko medija već godinama svakodnevno sugeriše da bi trebalo da budu uzorni Evropljani i da, između ostalog kako je u to avgustu napisao dopisnik ljubljanskog Dela u tekstu koji je razljutio njegove hrvatske kolege - "jedu ribu i piju vino". Ipak i dalje velika većina "običnih" Hrvata uživa skoro isključivo u ćevapima i rakiji, i na marginama osiromašenih gradova često neskriveno sluša turbofolk. Delo u istom tekstu tvrdi da "alpski" Slovenci po glavi stanovnika konzumiraju tri puta više ribe od "primorskih" Hrvata. Tu negde možda leži i jedno od objašnjenja zašto su stanovnici Slovenije puno manje opterećeni balkanofobijom, turbofolkom i ćevapima. Mladi, "urbani" Slovenci danas uživaju u turbofolku kao egzotičnom izrazu "orijentalnog" hedonizma koji hronično nedostaje njihovoj kulturi. Na sličan način se turbofolk zvuk, doduše još uvek stidljivo, probija u sofisticiranim klubovima Njujorka, Beča ili Varšave, u kojima su rai, al žil i bolivudska muzika već odavno favoriti hedonističke publike, neopterećene kompleksima srpske i hrvatske "urbane" elite. Turbofolk je danas najpoznatiji i verovatno najproblematičniji autentični srpski brend. Na autorstvo svih drugih proizvoda koje doživljamo kao
naše izume - od rakije do ajvara - "autorska prava" polaže bar neka od nacija u okruženju. Gresi turbofolka ipak su neuporedivo manji od ogromne stigme koju nosi. Čak i ako se složimo sa prilično nategnutom tezom da je turbofolk bio "zvučna podloga" ratova na Balkanu devedesetih, treba reći da ova muzika sama ne daje puno osnova za tu tvrdnju. Iako u relevantnim radovima, objavljenim na Zapadu, priznat samo kao jedan pravac u okviru sve popularnijeg "world music" zvuka, ovaj srpski pop ima teško popravljivi problem sa imidžom. Svetlani Ražnatović, najvećoj zvezdi turbofolka, kako tvrdi londonski nedeljnik Observer , godinama je bio zabranjen ulaz u većinu zemalja Evropske unije. Diskove naših turbofolk zvezda je, ako izuzmemo gastarbajterske radnje, skoro nemoguće naći čak i u bolje snabdevenim prodavnicama diskova na Zapadu. Ultimativna enciklopedija svetskog etno i pop zvuka, dvotomni "The Rough Guide to World Music", kaže da srpski neofolk autori "tekstova izbegavaju nacionalizam". Kim Barton, autorka teksta o turbofolku u pomenutoj knjizi, ističe, navodeći primer Cece, da "apolitični karakter muzike nije uvek prisutan i u životima izvođača". Puno kritičniji od muzičkih stručnjaka bili su novinari i neki od teoretičara kulture. Dopisnik londonskog nedeljnika Observer piše da je turbofolk "muzika za novu elitu koju je stvorio rat: gangstere koji su se, u dosluhu sa vlašću, bogatili na švercu i reketiranju". Neofolk je predstavljan i kao stub Miloševićevog režima. Uspeh koji je turbofolk postigao u bivšim jugoslovenskim republikama posebno je veliki ako se ima u vidu da su najni že udarce ovom srpskom brendu sa značajnim izvoznim potencijalom naneli neki domaći autori. Antonije Pušić, iliti "Rambo Amadeus", tvorac termina "turbofolk", nazvao je ovu muziku "primitivnom". Drugi kritičari su išli puno dalje. " Sistem vrednosti koji je ruzičasta turbo-folk kultura plasirala ... podrazumevao je ratno profiterstvo, kult kriminala i oruž ja, vladavinu sile i nasilja, korupciju, političko jednoumlje i konformizam, ali i odbacivanje građanskih vrednosti, kao sto su pravna država, brak, porodica, obrazovanje, moral, u korist jačanja ratničkog patrijarhata i prostituizacije žene", tvrdi Ivana Kronja, autorka knjige "Smrtonosni Sjaj". U ambiciozno zamišljenoj knjizi o turbofolku Kronja piše i o "agresivnoj, sadistički i pornografski erotizovanoj turbo-folk ikonografiji". Ovde treba naglasiti da bi veliki deo ostrašćenih, i često bez ikakve ograde iznetih stavova ove beogradske feministkinje, sa zadovoljstvom potpisali
ideolozi militatnih ogranaka Osamine "Al Kaide" koji u sam vrh svojih prioriteta stavljaju borbu protiv "turbofolkova" širom islamskog sveta. Za jednu moguću "binladenovsku" verziju citiranog opisa turbofolk kulture samo zamenite reč "građanski" reč ju "islamski" i izbacite reči "jačanja ratničkog patrijarhata". Teoretičari islamskog fundamentalizma bez izuzetka smatraju da ovakva muzika vodi slabljenju onoga što beogradska teoretičarka kulture naziva "jačanjem ratničkog patrijarhata". Ostrašćeni kritičari turbofolka u Srbiji često brkaju uzroke i posledice i iz marginalnih trendova u okviru jednog razgranatog fenomena, kao što je turbofolk, izvlače sumnjive opšte zaključke. Oni po pravilu podrazumevaju ono što bi, da su posvetili više vremena proučavanju srodnih fenomena u zemljama gde nije bilo ratova, znali da se nikako ne podrazumeva. Čak i ako bi se složili sa stavom, koji ćete često čuti u Beogradu, o dominaciji turbofolka kao "državne umetnosti", treba naglasiti da veliki broj američkih autora leve orijentacije smatra da popularna kultura na Zapadu uvek igra istu ulogu u legitimisanju dominantnih ideologija koju ovdašnji kritičari pripisuju turbofolku. Kako u Srbiji, tako i na Zapadu, u vreme ratova ta uloga pop muzike postaje jasnije izražena i biva, po pravilu, na razne načine podsticana i nametana. Neki od dopisnika američkih listova koji su kritički pisali o turbofolku i "target" kulturi u tekstovima iz Beograda pre i tokom NATO bombardovanja, zadesili su se u Americi posle terorističkih napada 11. septembra. Par njih mi se požalio da im je tada njihova napadnuta domovina delovala nekako suviše "miloševićevski". Beogradski zgovornici prinudne "evropeizacije" Srba i novokomponovani levičari kada se radi o neofolku, nisu u neprincipijelnoj koaliciji samo sa islamskim fundamentalistima. Oni svoj stav dele i sa nekim predstavnicima suprotnog pola srpske političke scene, sa kojima su inače oštro sukobljeni po skoro svim drugim pitanjima. I za nestrpljive "evrofile", i za jedan mali, ekstremno puritanski deo srpske desnice, turbofolok predstavlja kulturni korov protiv koga se treba boriti svim sredstvima. Kritičari sa desnice tvrde da je turbofolk ugrozio srpski nacionalni identitet u vreme kada ga je trebalo jačati. Nasuprot tome, levičari krive turbofolk za širenje nacionalizma u vreme kada ga je trebalo suzbijati. Razne radikalne strategije borbe, koje i jedni i drugi predlažu, podsećaju na Miloševićevu "borbu protiv kiča" tokom pompezno najavljivane "Godine kulture" i obično imaju prepoznatljiv totalitarni i agitpropovski prizvuk. Problem sa velikim brojem ovih domaćih kritičara i analitičara turbofolka i pratećih fenomena nije u njihovom, po pravilu, negativnom vrednosnom
sudu o ovoj muzici, već u njihovom jasno kultur-rasističkom pristupu. Otpor nekih naših desničara prema otomanskim, i drugim orijentalnim uticajima obojenom turbofolku, dolazi iz njihove tradicionalne sumnjičavosti prema trendovima koji u Srbiju ne dolaze iz "pravoslavnog komonvelta". Etnomuzikolog Jasmina Milojević piše o "pozivi(ma) nacionalno orijentisanih intelektualaca, ali i samih muzičara, da se stane u odbranu nacionalne, srpske muzike, uspostavi brana, osobito prema orijentalnim kulturama". Milojević citira izjavu kompozitora Ksenije Zečević iz 1994. godine, koja kaže da od "herojskog, epskog i ratničkog naroda, novokomponovana muzika sa orijentalnim melizmima pretvara Srbe u melanholičan i tugaljiv narod". Njihovi puno militantniji i brojniji "saborci" sa levice, i iz arogantne, samoproglašene "urbane" Srbije, kao da se gade svega što na srpsku kulturnu scenu dolazi sa prostora južno i istočno od beogradskog "kruga dvojke". Sve što stiže iz Guče ili Vranja, i što neretko toliko liči na proizvode dalekog Bombaja, Alžira i Kaira, po njima je deo onoga što nas sprečava da prigrlimo vrednosti "zapadne civilizacije" i "uđemo u Evropu". Pravi problem za njih nije u tome što je, kako tvrde, turbofolk loš (što često jeste) ili nacionalistički (što najčešće nije), već u tome što im ta muzika nekako vuče na ono što oni vide kao kulturu i sistem vrednosti "azije" i "orijenta". Većina ovih kultur-rasista misli da su veliki deo Srbije, Azija i "orijent", zapravo ružna, opasna, prljava, primitivna i nepopravljivo neevropska mesta. Zato se na pitanju turbofolka, njegovog rezumevanja i vrednovanja, danas prelama ključni politički problem Srbije. Srpska liberalna elita - i politička, i ona histerično prozapadna, okupljena u nekoliko uticajnih nevladinih organizacija - i dalje je zarobljena u lažnim stereotipima i nesposobna da komunicira sa velikim delom naroda koji pretenduje da vodi ili usmerava. Oni kao da su zaboravili da su i Žitorađa i Mr čajevci u Evropi, da se "Hua Hua" i slični savski splavovi, na kojima svake večeri hiljade ljudi uživa u turbofolk hitovima, nalaze u samom srcu Beograda. Turbofolk je deo onoga što Srbija - zemlja i na Istoku i na Zapadu – jeste, i čega ne treba da se stidi. Ona se može polako približiti članstvu u Evropskoj uniji samo ako njena prozapadna elita bude imala kontakt sa kompleksnom srpskom realnošću, i u mnogo čemu toliko "orijentalnim" nasleđem. Naravno, ako pri tome još nekako uspe da bude manje korumpirana, arogantna i posvađana.
Koliko god to militantnim pobornicima ideje o neophodnosti prislne "denacifikacije" Srba i njihove kulture, može zvučati neverovatno, mora se reći da Cecu na "Marakani" nisu slušali kandidati za koljače, švercere i prostitutke u nekim budućim ratovima. Na stadionu je tada u muzici kontraverzne srpske pop heroine - kao i danas na beogradskim splavovima, žurkama, svadbama i diskotekama po srpskoj provinciji uživala gomila pristojne i sasvim normalne dece i njihovih roditelja koji su želeli da zaborave na teškoće svakodnevice. Dok god oni koji bi da Srbiju "uvedu u Evropu" to ne budu shvatili, Šešeljevi radikali, Raka i Bidža dobijaće milione srpskih glasova.
DODATAK Vodič kroz svetski turbofolk
ALŽIR Rai muzika Reč "rai" na arapskom znači "stav" ili "gledište" i u pesmama se često ponavlja kao neka fraza bez značenja, kao "jea" u rock muzici ili "aman" u turskom folku. Današnji rai nastao je iz tradicionalnog raija, "starogradske" muzike koja slavi hedonizam i "greh", muzike rođene pre stotinak godina u čajdžinicama i barovima Orana, velike luke na severozapadu Alžira. Izvođače "izvornog" raija prepoznaćete po rečima Šeik ili Šeika (što na magrebskoj verziji arapskog znači "majstor", odnosno "majstorica") u imenu, dok će zvezde "turbofolk" verzije raija imati Čeb (ili Šeb) odnosno Čaba (što znači "mlad", odnosno "mlada"). Zvezde rai muzike danas pune stadione u gradovima severne i zapadne Afrike i najveće koncertne dvorane u metropolama širom sveta. Zvezde: Čeb Mami, Čeb Kaled, Šeika Remiti, Čaba Fadela
EGIPAT Al žil (na arapskom "generacijska") muzika Ovu plesnu muziku koja je u arapskom svetu danas popularnija čak i od raija kritičari nazivaju "arapski tehno". Slušajući instrumentalne verzije al žil hitova verovatno bi pomislili da se radi o pesmi neke od naših zvezda. Zvede: Amir Diab, Hičam Abas, Mustafa Amar
INDIJA Bolivudska muzika Izvođači su uglavnom malo poznati ili sasvim anonimni. Količina divnog i zavodljivog kiča u većini spotova višestruko premašuje sve što ste ikada mogli videti u Srbiji. Desetine stelitskih kanala emituje samo bolivudsku muziku. "Bolivudske muzičke nagrade" je spektakularna ceremonija, po ugledu na dodele MTV nagrada. Muzika iz filmova: "Devdas", "Džemini", "Sur", "Sengam", "Čori Čori" Bangra Bangra je pre par godina nakratko osvojila Srbiju. Ova muzika zaraznog ritma nastala je iz "izvorne" bangre koja se u Pendžabu, na severozapadu Indije i istoku današnjeg Pakistana, izvodi tokom žetve još od 13. veka. Danas su najveće zvezde gastarbajteri poreklom iz Pendžaba koji žive u Velikoj Britaniji. Prepoznatljivi u savremenoj verziji bangre su "hiphop", "rap" i "reggae" uticaji. Zvezde: "Džezi Bi", Balvinder Safri, i na Zapadu – i širom Srtbije popularni "Punjabi MC"
INDONEZIJA Krongčong, dangdut i pop-sunda Indonežani imaju najbogatiju i najdužu tradiciju proizvodnje "turbofolkičnih" stilova i do sada ih je nastalo najmanje dvadesetak. Početkom 19. veka zapadnim uticajima obojeni krongčong bio je muzika "polusveta" i kriminalaca u Džakarti, da bi polovinom dvadesetog veka, kao dominantna pop muzika, bio iskorišćen za buđenje patriotskog duha u vreme borbe za nezavisnost. Dangdut je zarazna plesna muzika koja peva o ljubavi i koja je zemlju osvojila početkom osamdesetih. Na Javi ćete je danas čuti na svakom koraku. Neki dangdut autori su poslednjih godina u ovaj indonežansko-zapadni miks počeli da dodaju arapske uticaje. Pop-sunda je mešavina jedne od izvornih tradicija i zvuka ritam mašina. Sve više izvođača pop-sunde unosi elmente na Zapadu popularnog "drum-and-bass", plesne elektronske muzike. Zvezde: Vadžinah, Ej Rafik, Evi Tamala, Deti Kurnia
MAROKO Čabi (arapski "popularna") muzika
Čabi je dugo bio akustična muzika zabavljača koji su svirali u čajdžinicama i velikim trgovima u gradovima južnog Maroka. U ovom zvuku, koji je sadržao jaku notu muzike "crne" Afrike, dugo je dominirao uticaj stare berberske tradicije, još iz vremana pre doseljavanja arpskih plemena. Pod uticajem libanskog popa i rock muzike nastao je vremenom "novi" čabi, koji je danas najpopularnija muzika u Maroku. Većina zvezda na sceni, kao i publika, tokom nastupa uživa u hašišu, iako se u publici uvek nalazi puno policajaca i porodica sa malom decom. Zvezde: Nas el Givan, Nas el Hal, Larmani Mula Šerif, Nadžat Atabu
MEKSIKO Narkokoridos ("koridos", od š panskog "correr" š to znač i "trč ati") Muzika švercera droge i ljudi preko granice Meksika i SAD čija popularnost stalno raste. Neki hitovi u sebi sjedinjuju elemente polke i valcera sa američkim "gangsta rap-om". Nastao je iz koridosa, severnomeksičke "novokomponovane narodne" muzike. Koridos ima prvenstveno epski karakter i po tekstovima svojih pesama neodoljivo podseća na našu guslarsku tradiciju. Pored šverca, česte teme su i krađe
konja, žena i mržnja prema lokalnim moćnicima. Narkokoridos je danas popularan u delovima SAD sa velikim brojem "čikanosa", imigranata iz Meksika. Zvezde: Los Tigres del Norte ("Tigrovi severa"), Pedro Rivera, "Grupo Ekstreminador"
NIGERIJA Džudžu, Fudži i Afrobit Ove tri, energijom nabijene muzičke mešavine obično izvode orkestri sa preko trideset članova. Politizovan i često otvoreno subverzivni afrobit, danas popularniji na Zapadu nego u Africi, "izmislio" je Fela Kuti mešajući tradicionalnu muziku sa džezom, fankom i soulom. Oženjen u isto vreme sa 28 žena, Fela nije negirao optužbe da je rasista i seksista. Do smrti od side 1997. godine borio se za prava političkih zatvorenika i protiv diktaure. Zvezde: King Sani Ade, "Barister", Femi Kuti
SUDAN Sudanski pop Ovaj miks svadbene muzike crnačkih nubijskih plemena, koja naseljavaju sever Sudana i jug Egipta, sa zapadnim, arapskim i etiopskim uticajima predstavlja jednu od najskladnijih mešavina tradicionalnog i modernog zvuka. Zvezde: Ali Hasan Kuban, Abdel Aziz Mubarak, Abdel Gadir Salim
ŠPANIJA Rumbitas Ova "ciganska rumba", plesna muzika sa jugoistoka Španije, obogaćena sintisajzerima i električnim gitarama, otkriće vam sasvim neočekivane obrade hitova zapadnih grupa, od Beatles-a do Oasis. Francuske zvezde "Gipsy Kings" doneli su nešto od ovog španskog zvuka na svetsku scenu, mada je njihova muzika puno bliža starijim pesmama nego današnjim rumbitas hitovima. Zvezde: Rumba Tres, Raza, Los Lačos
TURSKA
Turski pop Hedonistička plesna muzika nastala postepenim ubacivanjem zapadnih rock i dance elemnata u "arabesk", arapskim uticajima obojenu tursku "novokomponovanu" muziku. Zvezde: Tarkan, Mustafa Sandal, Mirkelam
