Zelena Knjiga.

Zelena knjiga – Muamar Al Gadafi

Iz pera Muamar Al Gadafija

ZELENA KNJIGA

Uredili zajedničkim naporom : GREEN RATS HUNTERS - SERBIAN NET ARMY Novembar 2011.

0


1

Prvo poglavlje

REŠENJE PROBLEMA DEMOKRATIJE DEMOKRATIJA ~ Narodna vlast ~ Politički temelj treće svetske teorije INSTRUMENT VLASTI ''Instrument vlasti je prvi politički problem s kojim se suočavaju ljudske zajednice". "Sukobljavanje unutar porodice često je uzrokovano ovim problemom" . "Ovaj problem postao je vrlo opasan nakon što su se uobličila savremena društva." Narodi se i sada suočavaju sa ovim kontinuiranim problemom, a mnogobrojne zajednice pate od opasnih i dalekosežnih efekata koje on nanosi. One još uvek nisu uspele da ga reše do kraja i demokratski. Zelena knjiga pruža konačno rešenje problema instrumenta vlasti Danas su svi politički sistemi u svetu, ishod borbe instrumenata vlasti za vlast, bilo da je to mirna borba ili naoružana, kao što su klasne, sektaške, plemenske, partijske ili individualne borbe. Njihov ishod je uvek pobeda jednog od instrumenata vladavine: pojedinca, grupe, partije, klase ... i poraz naroda. Poražena je, dakle, prava demokratija. Politička borba koja se okončava pobedom jednog kandidata tako što ovaj, na primer, dobije 51 % od ukupnog broja glasova, imaće za rezultat diktatorski instrument vlasti maskiran u demokratsko ruho, jer će 49 % birača biti pod vladavinom instrumenta vlasti koji nisu izabrali nego im je nametnut i to je diktatura. Ova politička borba može biti okončana pobedom instrumenta vlasti koji predstavlja samo manjinu, kada se glasovi birača podele na više kandidata pa jedan od njih dobija više glasova u odnosu na ostale ponaosob, ali. kada se saberu glasovi ostalih kandidata koji su dobili manje od njega, oni postaju pretežna većina, uprkos tome uspeva vlasnik manjeg broja glasova, a njegov se uspeh smatra legitimnim i demokratskim. U stvari, izdiže se diktatura u lažnom demokratskom ruhu. To je stvamost političkih sistema koji danas dominiraju u svetu i koji su očigledno falsifikati prave demokratije. To su diktatorski sistemi.

Predstavnički domovi Predstavnički domovi su kičma tradicionalne dernokratije koja dominira u savremenom svetu, a poslanički domovi su lažni oblici predstavljanja naroda, predstavnički sistemi su demagoška rešenja problema demokratije. Poslanički dom se u osnovi formira radi predstavljanja naroda, a sama ova osnova je nedemokratska jer


2

demokratija znači vlast naroda, a ne vlast njegovih predstavnika. Postojanje predstavničkog doma samo po sebi znači odsustvo naroda, a prava demokratija se zasniva na prisustvu naroda, a ne na prisustvu njegovih predstavnika. Poslanički domovi su postali legitimna prepreka između naroda i vlasti time što je masa izolovana od bavljenja politikom, a poslanički domovi monopolišu vlast u njeno ime...Narodima ne preostaje ništa izuzev onog lažnog oblika demokratije u kome dugi redovi birača čekaju da ubace listiće u glasačke kutije. Da bismo razotkrili predstavnički dom radi prikazivanja njegove suštine, moramo potražiti odakle on potiče...On je izabran posredstvom izbornih krugova, partija, koalicija partija, ili naimenovanjem. Svi ovi putevi nisu demokratski jer podela stanovništva na izborne krugove znači da jedan član poslaničkog doma predstavlja hiljade, stotine hiljada ili milione pripadnika svog naroda, zavisno od broja stanovnika.To znači, takođe, da ni jedna masovno organizaciona veza ne povezuje predstavnika s njegovim biračima jer se smatra, kao i ostali predstavnici, predstavnikom celog naroda. To je ono što nalaze dominirajuća tradicionalna demokratija... i otuda se masa odvaja potpuno od predstavnika, a predstavnik se odvaja potpuno od mase.. čim dobije glasove mase on postaje monopolista njenog suvereniteta i upravlja njenim poslovima... Tako vidimo danas u svetu dominirajuća tradicionalna demokratija zaveštava neprikosnovenost i imunitet članu predstavničkog doma, dok isto to ne priznaje pripadnicima naroda. To znači da su predstavnički domovi postali instrument pljačkanja naroda vlasti i manipulacije nad njom. Otuda narodi danas imaju pravo da se bore putem narodne revolucije za rušenje instrumenata monopolisanja demokratijom i pljačkaša volje masa nazvanih predstavničkim domovima i da glasno proklamuju svoje zahteve predstavljane novim načelom niko ne predstavlja narod. Kada je predstavnički dom sačinjen od članova jedne partije, pošto je ona pobedila na izborima on je u tom slučaju partijsko veće a ne narodno veće, on predstavlja partiju a ne narod, a izvršno telo koje imenuje predstavnički dom telo je pobedničke partije a ne narodno telo. Isti slučaj je sa poslaničkim domom u korne svaka partija dobija odredeni broj sedišta. Vlasnici ovih sedišta su predstavnici sopstvene partije a ne naroda. Vlada koju formira ova koalicija je vlada tih koalicionih partija a ne vlada naroda. Narod je u ovakvim sistemima žrtva partijskih borbi. On je obmanut i iskorišćen od ovih sukobljenih političkih instrumenata za vlast, da bi njegove glasove dok stoji u organizovanim ćutljivim redovima i kreće se poput kuglica na brojanici da bi ubacio listiće u glasačke kutije na isti način kao kad se drugi papiri bacaju u korpu za otpatke... Ovo je u svetu dominirajuća tradicionalna demokratija bilo u jednopartijskim, dvopartijskim ili višepartijskim sistemimna ili bespartijskim sistemima. Tako postaje očigledno da je predstavljanje obmana. Poslanički domovi koji se formiraju imenovanjem ili nasledstvom ne spadaju pod bilo koji oblik demokratije. No, sistem izbora poslanika za poslaničke domove zasniva se na propagandi radi dobijanja glasova. On je, dakle, demagoški sistem u punom smislu reči. Glasovi se mogu kupiti i može se poigravati sa njima... a siromašni ne mogu ući u izborne borbe u kojima uvek pobeduju samo bogati. Filozofi, mislioci i pisci propovedali su teoriju predstavništva još dok su narodi vođeni poput stoke od strane kraljeva sultana i osvajača. Narodi u tim vremenima težili su najdalje dotle da imaju svog predstavnika medu vladarima koji su to odbijali. Zbog toga su se narodi gorko i dugo borili za realizaciju te težnje. Dakle, neshvatljivo je da sada u vreme republike i početka epohe džamahira (mase - prim. prev.), demokratija bude izbor manje grupe poslanika koji bi predstavljali ogromnu masu. Ovo je već zastarela teorija i istrošeno iskustvo. Celokupna vlast mora biti u rukama


3

naroda. Najsurovije diktature koje je poznavao svet uzdigle su se u senci poslaničkih domova.

Partija Partija je savremena diktatura... savremeni instrument diktatorske vlasti... Jer, partija je vladavina dela nad svima... ona je za sada poslednji instrument diktature. Pošto partija nije pojedinac, ona ispoljava površinsku demokratiju putem svojih tela, komisija i propagande posredstvom sopstvenih članova. Partija kao takva apsolutno nije demokratski instrument, jer se formira od onih koji imaju zajednički interes, istovetne poglede, istu kulturu, isti zavičaj ili zajedničku veru. Oni obrazuju partiju da bi realizovali svoje interese, nametali svoje poglede ili proširivali svoju veru na društvo u celini. Njihov cilj je vlast u ime izvršenja sopstvenih programa. Demokratski, niko od njih nema pravo da vlada celim narodom koji je sastavljen od pluralizma interesa, mnjenja, raspolozenja, sredine i verovanja. Partija je, prema torne, diktatorski instrument vlasti koji omogućuje onima koji imaju zajedničke poglede ili zajedničke interese da vladaju čitavim narodom i svakim narodom. A partija je manjina u odnosu na narod. Cilj osnivanja partija je stvaranje instrumenta vlasti nad narodom, to jest vlasti nad onima koji su van partije posredstvom partije. Partija se u osnovi uzdize na teoriji vlasti i vladavine, to jest savladavanja pripadnika naroda od strane partijaca. Partija pretpostavlja da je dolaskom na vlast sredstvo realizacije svojih interesa i proklamuje svoje ciljeve kao narodne. Ova teorija opravdava diktaturu partije. To je ista teorija na kojoj se zasniva svaka diktatura. Ma koliko partija nabrojali, teorija je ista. No, njihov broj raste zavisno od žestine borbe za vlast. Partijske borbe za vlast vode ka rušenju osnova svakog narodnog dostignuća i kvare svaki plan koji sluzi društvu. Jer, rušenje dostignuća i kvarenje planova ono je što opravdava pokušaj preuzimanja vlasti od vladajuce partije da bi na njeno mesto došao konkurent. Partije u medjusobnoj borbi, ako ne koriste oruzje, a to je retko, koriste skrnavljenje i uprošćavanje dostignuca drugih. Ovakve borbe neminovno se odvijaju van visokocenjenih i relevantnih interesa društva. Neminovno će neki od tih interesa, ako ne i svi, biti žrtva sukobljavanja ovih instrumenata vlasti oko vlasti. Jer, nerealizovanje tih interesa je argument u prilog reagovanja opozicione partije kao instrumenta vlasti koji je na vlasti. A da bi ga oborila mora da ruši njegova dostignuća i da kritikuje njegove planove, makar bili u korist društva. Time opoziciona partija opravdava nekompetentnost vladajuće partije. Tako planovi i interesi društva postaju žrtva borbe za vlast medju partijama. Bez obzira na to što borba partijskog pluralizma inspriše političku aktivnost, ona socijalno i ekonomski ruši život društva s jedne strane, a njen rezultat je pobeda drugog instrumenta vlasti kao ranije, s druge strane, to jest pad jedne partije i pobeda druge, ali i poraz naroda, to jest poraz demokratije. Pored toga, partije se mogu potkupiti i podmititi, kako spolja tako i iznutra. Partija se osniva kao predstavnik naroda, potom vođstvo partije postaje predstavnik članova partije, potom šef partije postaje predstavnik vođstva partije. Time je jasno da se partijska igra, ironična i prevarantska, zasniva na formalnoj demokratiji i na sebičnosti i vlastoljubivosti. Njena osnova su manevrisanje, trikovi i političke igre. Ovo potvrĐuje da je partija diktatorski instrument, ali savremen. Partijstvo je otvorena a ne kamuflirana diktatura. Svet, međutim, još nije prevazišao partijstvo. Ono je zaista diktatorstvo savremenog doba. Poslanički dom koji nastaje od pobedničke partije predtsavlja samo tu partiju. A izvršno telo koje stvara ovaj poslanički dom je partijska vlada nad narodom. Partijska vlada, proklamovana kao korist čitavom narodu, u stvari je nepomirljiv neprijatelj


4

dela naroda, to jest neprijatelj opozicione partije odnosno partije i njihovih sledbenika. Opozicija nije narodni nadzornik nad vlašću vladajuće partije, nego se aktivira u svoju korist i radi preuzimanja vlasti. Prema ovoj savremenoj demokratiji, legitimni nadzornik je poslanički dom, čija većina članova potiče iz vladajuće partije. Dakle, nadzornik je iz vladajuće partije i vlada je iz vladajuće partije. Time je očigledna obmana, laž i apsurdnost dominirajućih političkih teorija u svetu danas, od kojih potiče danas praktikovana tradicionalna demokratija. Partija predstavlja deo naroda a suverenitet naroda je nedeljiv. Partija vlada kao predstavnik naroda, istina je medjutim da se narod ne predstavlja. Partija je pleme savremenog doba. Ona je sekta. Društvo u kome vlada jedna partija sasvim je isto kao društvo u kome vlada jedno pleme il jedna sekta. Jer partija, kao što smo vec videli, predstavlja jednu grupu ljudi ili zajednički interes, veru zavičaj. Tako su članovi partije manjina ako ih uporedimo sa brojnošću naroda. Oni imaju zajedničke interese ili zajedničku sektašku religiju. Oko tih interesa religije nastaje zajednički pogled. Izmedu partije i plemena nema razlike izuzev krvne veze kod onog drugog, koja moze da bude prisutna i u poreklu partije. Nema razlike izmedu borbe za vlast medju partijama i borbe izmedu samih plemena i sekti. A ako je sistem plemena sekti politicki osuđen i neprihvatljiv, onda mora, takodje, da se osudi i odbaci sistem partija. Oba sistema se isto ponašaju i dovode do istih rezultata. Kao što je negativan i rušilački uticaj borbe izmedu plemena i sekti na društvo, isto tako je negativan i rušilački uticaj borbe izmedju partija na društvo.

Klasa Klasni politički sistem je isti kao partijski politčki sistem, kao plemenski politički sistem, odnosno kao sektaški politički sistem.U njemu nad društvom dominira jedna klasa kao što u drugima dominira partija, pleme ili sekta. Klasa je grupa članova društva koji imaju iste interese, takvi su i partija, sekta i pleme. Zajednički interesi potiču od postojanja grupa ljudi povezanih krvnom vezom, verom, kulturom, poreklom ili nivoom života. Klasa, partija, sekta i pleme takođe nastaju iz istih razloga koji vode do istih postedica to jest zbog krvi, vere, nivoa života, kulture ili porekla nastaje zajednički pogled na realizaciju tih interesa i time se pojavljuje socijalni oblik tih grupa u liku klasa, partija, plemena ili sekti. Ishod je, zbog socijalnih razlika uobličavanje instrumenta koji se kreće političkom metodom ka realizaciji interesa i pogleda te grupe. U svakom slučaju, narod nije ni klasa, ni partija, ni pleme, niti sekta. Jer oni su samo deo naroda i predstavljaju njegovu manjinu. Kada klasa, partija, pleme ili sekta dominira nad društvom sistem tada postaje diktatorski. Ipak, klasna koalicija ili plemenska koalicija bolje su nego partijska koalicija. Jer, narod je u osnovi, sastavljen od više plemena i retko se nađu oni koji nemaju svoje pleme. Takođe, ljudi pripadaju odredjenim klasnim nivoima. Partija ili partije, međutim, ne obuhvataju u svom članstvu ceo narod. Otuda su partije i partijska koalicija manjina u odnosu na ogromnu masu koja je van čtanstva u partiji. Prema pravoj demokratiji nema opravdanja za to da jedna klasa zbog svog interesa uništi ostale klase, niti partija ima opravdanje da zbog svog interesa uništi ostale partije, niti pleme ima opravdanje da zbog svog interesa uništi ostala plemena, niti sekta ima opravdanje da zbog svog interesa uništi ostale sekte. Dozvoljavanje ovakve likvidacije znači odbacivanje logike demokratije i opredeljivanje za logiku sile. Ovakav postupak je diktatorski jer nije u interesu celog društva u kojem ne postoji samo jedna klasa, jedno pleme, jedna sekta, niti su svi njegovi članovi u jednoj partiji. Otuda nema opravdanja za takav postupak. Diktatorsko opravdanje za to jeste da u društvu postoji


5

više strana - jedna strana nastoji da likvidira druge strane da bi ostala sama. Dakle, ovakva tendencija nije u interesu celog društva, nego u korist jedne klase, jednog plemena, jedne sekte ili jedne partije, dakle u interesu onih koji preuzimaju ulogu društva. Jer, u osnovi, taj likvidirajuci postupak uparen je protiv pripadnika društva koji nisu članovi partije, odnosno, nisu pripadnici klase, plemena ili sekte koja vlada posle procesa likvidacije. Društvo koje razdiru partijske borbe isto je kao i društvo koje razdiru borbe izmedu plemena i izmedu sekti. Partija koja nastaje u ime klase automatski se transtormiše u zamenika klase. Ta automatska transmsija traje dok partija ne postane naslednik klase protiv svoje klase. Klasa koja nasleduje društvo nasledjuje, takođe, njegove osobine u smislu da ako je, na primer, radnička klasa uništila sve druge klase, onda radnička klasa postaje naslednik društva, to jest postaje materijalna i socijalna osnova zajednice. Pošto naslednik nosi osobine nasledjenog, bez obzira što se te osobine ne pojavljuju odjednom, ona se kroz evoluciju i rađanje pojavljuje u celini. Vremenom izviru osobine klase koje su bile likvidirane unutar same radničke kase. Nosioci tih osobina idu protivrečnim tokovima, zavisno od osobina. Tako i radnika klasa kasnije postaj, je sama po sebi društvo u kome deluju protivrečnosti starog društva. Prvo protivreče materijalni i moralni nivo pojedinca, potom se pojave grupe, potom se automatski pretvaraju u klase u istim likvidiranim klasama. Dakle, obnavlja se borba za vlast nad društvom. Prvenstveno svaka grupa pojedinaca, potom svaka veća grupa, potom svaka nova klasa, pokušavaju da postanu instrument vlasti. Materijalna baza društva nije stabilna jer je ona socijalna. S druge strane, može se desiti, da se stabilizuje jedna materijalna baza instrumenta vlasti za odreĐeno vreme, ali je ona podložna nestanku čim se izrode novi mataterijalni i socijalni nivoi iz iste materijalne baze. Svako društvo u kome se sukobljavaju klase bilo je u prošlosti jednoklasno društvo. Ali od te klase rađale su se druge klase u skladu sa neizbežnom evoluctijom stvari. Klasa koja prisvaja imovinu drugih klasa da bi stabilizovala instrument vlasti u sopstvenu korist uvideće da su imovinski efekti unutar same klase potpuno isti kao i imovinski efekti unutar društva u celini. Sumar prethodnih reči je u tome da su svi pokušaji ujedinjavnja materijalne osnove društva radi rešavanja problema vlasti ili okončavanja borbe u korist jedne partije, klase, plemena ili sekte i pokušaji udovoljavanja masama, izborom njihovih predstavnika organizovanjem referend, pretrpeli neuspeh. Ponavljanje tih pokušaja je postalo gubljenje čovekovog vremena i ismevanje naroda s druge strane.

Referendum Referendum je lažna demokratija. Oni koji kažu"da" i koji kažu "ne" u stvari ne izražavaju svoju volju. Oni su ućutkani pravilom shvatanja savremene demokratije. Njima je dozvoljeno da kažu samo jednu reč: da ili ne! To je najsuroviji i krajnje ućutkujući diktatorski sistem. Onaj ko kaže "ne" mora da iznese razlog za to - zašto nije rekao "da". Onaj ko kaže "da" mora objašnjavati svoje "odobravanje - zašto nije rekao "ne". Šta je pri tom svako hteo, šta su uzroci odobravanja ili odbijanja! Dakle, kojim putem moraju da idu ljudske zajednice da bi se oslobodile tiranije i diktature? Pošto je instrument vlasti zamršen problem u pitanju demokratije koji su izrazili partijska, klasna i pojedinačna sukobljavanja – a izmišljanje izbora i referenduma nije ništa drugo do pokrivanje neuspeha tih nepotpunih iskustava za rešavanje ovog


6

problema – rešenje se nalazi u pronalaženju instrumenta vlasti koji ne predstavlja niko od pomenutih, koji će zameniti sva ta sukobljavanja, to jest u stvaranju instrumenta vlasti koji nije partija, ni klasa, ni pleme, ni sekta, nego narod u celini kao instrument vlasti, a ne njegov predstavnik ili poslanik. ~ Niko ne predstavlja narod i predstavljanje je laž. ~ Ako bi bio stvoren takav instrument, tada bi problem bio rešen i bila bi stvorena narodna demokratija.Time će ljudske zajednice okončati eru tiranije i diktatorskih režima, a na njihovom mestu nalaziće se narodna vlast. Zelena knjiga pruža konačno rešenje instrumenta vlasti i pred narodima ucrtava put kojim će preći iz ere diktature u eru prave demokratije. Ova nova teorija zasniva se na koncepciji narodne vlasti bez predstavljanja i poslaništva. Ona obezbeđuje neposrednu demokratiju organizovanim i efikasnim putem. Drugačija je od svih ostalih pokušaja neposredne demokratije koji su siromašni mogućnostima primene na tlu stvarnosti i koji u sebi ne nose ozbiljnost, jer im nedostaje narodna organizovanost u bazi.

Narodne konferencije i narodni komiteti Narodne konferencije su jedino sredstvo za uspostavljanje narodne demokratije. Bilo koji drugi sistem vlasti koji nije u skladu s tom praksom, s praksom narodnih konferencija, nedemokratičan je sistem vlasti. Svi dominirajući sistemi vlasti u svetu danas, nedemokratični su ukoliko ne idu ovim putem. Narodne konferencije su poslednja stanica u kretanju naroda ka demokratiji. Narodne konferencije i narodni komiteti krajnja su tekovina borbe naroda za demokratiju. Narodne konferencije i narodni komiteti nisu tvorevine mašte vec tvorevine ljudske misli koja obuhvata sva ljudska iskustva borbi za demokratiju. Neposredna demokratija je optimalan način koji u slučaju, da se realizuje, postaje nesporno pitanje i prihvata se bez dvoumljenja. Ma koliko narod bio brojan, nemoguće je da se okupi odjednom da bi prostudirao, diskutovao i odlučio o svojoj politici. Zbog toga su nacije napustile neposrednu demokratiju, koja je ostala čisto utopijska ideja, daleka od stvarnosti. Ona je bila nadoknađena brojnim teorijama vlasti, kao što su poslanički domovi, partijske koalicije i referendumi, koji su doveli do izolacije naroda od politike upravljanja svojim pitanjima. Sledilo je, takođe, prisvajanje suvereniteta naroda monopolizacijom politike od strane antagonističkih instrumenata vlasti, počev od pojedinaca, pa klasa, plemena, sekti, parlamenata, partija itd. Zelena knjiga, medutim, navešćuje narodima put neposredne demokratije u skladu sa stvaralačkim i praktičnim sistemom. Dva pametna čoveka ne mogu polemisati oko valjanosti ideje o neposrednoj demokratiji. No, njena primena je bila nemoguća. Treća svetska teorija, medjutim, pruža nam realnu osnovu neposredne demokratije. Time je problem demokratije u svetu potpuno rešen. Sve što ostaje pred masama jeste da se bore za ukidanje svih oblika diktatorske vlasti koji danas preovladjuju u svetu i koji su netačno nazvani demokratskim, bilo da su to poslanički domovi, sektaški, plemenski, klasni, jednopartijski, dvopartijski ili višepartijski oblici. Demokratija ima samo jedan oblik i samo jednu teoriju. Protivrečnosti i razlike izmedu sistema koji sebi pripisuju demokratiju nisu ništa drugo nego argumenti da ovi sistemi nisu demokratski. Narodna vlast ima samo jedno lice. Ona se može realizovati samo na jedan način, to


7

jest putem narodnih konferencija i narodnih komiteta – nema demokratije bez narodnih konferencija, a narodni komiteti neka budu svuda. Narod se najpre deli na osnovne narodne konferencije. Svaka konferencija bira svoj sekretarijat. Skup izabranih sekretarijata sačinjava neosnovne narodne konferencije. Potom masa bira preko osnovnih narodnih konferencija administrativne narodne komitete koji će zauzeti mesto vladine administracije. Time što rukovode društvenim službama, narodni komiteti biće odgovorni pred osnovnim narodnim konferencijama koje im odredjuju politiku rada i nadgledaju izvršavanje te politike. Tako administracija postaje narodna i nadzor je narodni i okončava se zastarela definicija demokratije po kojoj je demokratija narodni nadzor nad vlašću, da bi njegovo mesto zauzela ispravna definiciia koja glasi: DEMOKRATIJA JE NADZOR NARODA NAD SAMIM SOBOM. Svi građani koji su članovi narodnih konferencija, prema profesiji ili funkciji pripadaju različitim kategorijama. Zbog toga oni moraju da osnuju svoje profesionalne sindikate i udruzenja i pored toga što su kao građani članovi osnovnih narodnih konferencija ili narodnih komiteta. Sve što bude razmotreno u narodnim konferencijama, narodnim komitetima, u sindikatima i udruženjima, zacrtava se u svom krajnjem obliku u opštoj narodnoj konferenciji na kojoj učestvuju sekretarijati narodnih konferencija, narodnih komiteta, sindikata i profesionalnih udruzenja. Ono što opšta narodna konferencija, koja se sastaje jednom godišnje, formuliše, dostavlja se narodnim konferencijama, narodnim komitetima, sindikatima i udruženjima da bi započelo izvršavanje od strane narodnih komiteta, koji su odgovorni pred osnovnim narodnim konferencijama. Opšta narodna konferencija nije skup privatnih članova i pojedinaca kao što su poslanički domovi. Ona je susret osnovnih narodnih konferencija, narodnih komiteta, udruzenja, sindikata i svih ostalih profesionalnih udruženja. Time se spontano rešava problem instrumenta vlasti i okončava se s instrumentima diktature. Narod postaje instrument vlasti i zauvek se rešava problem demokratije u svetu.


8

Narodna vlast LEGENDA: 1. Narodni komiteti 2. Opšti narodni komitet 3. Opšta narodna konferencija Generalni sekretarijat opšte narodne konferencije, Opštenarodni komitet sekretarijati konferencija, sindikat, udruženja ili savez

Zakonodavstvo društva Zakonodavstvo je drugi problem kojl ide paralelno uz problem instrumenta vlasti. Ono u savremenom dobu još uvek nije rešeno mada je bilo rešeno u ranim istorijskim fazama. Nije ni ispravno ni demokratski da se specijalizuje komitet ili savet za postavljanje društvenog zakonodavstva. Takođe, nije ispravno niti demokratski da društveno zakonodavstvo podleže amandmanima ili ukidanju posredstvom pojedinaca, komiteta ili saveta. Dakle, šta je zakonodavstvo društva? Ko ga donosi? Kakav značaj ima u odnosu na demokratiju? Prirodno zakonodavstvo svakog društva je norma ili religija. Svaki drugi pokušaj stvaranja zakonodavstva za bilo koje društvo van ova dva izvora, nije punovazan i


9

logičan pokušaj. Ustavi nisu zakoni društva. Ustav je, u stvari, osnovni pozitivni zakon. Ovom osnovnom pozitivnom zakonu je neophodan, na njega se oslanja kako bi imao svoje opravdanje. Problem slobode u savremenom dobu je u tome što su ustavi postali zakonodavstvo društva, a ovi ustavi se oslanjaju samo na pogled diktatorskih instrumenata vlasti koji dominiraju u svetu, počev od pojedinca pa do partije. Pokazatelj za to je razlika među stavima iako je sloboda čoveka jedna. Uzroci razlike su, u stvari, razlike među pogledima instrumenata vlasti. Odatle i zatiranje slobode u savremenim svetskim sistemima. Način dominacije nad narodima koju instrumenti vlasti priželjkuju, preliva se u ustav i ljude silom primorava na poslušnost, pravnim normama koje su obuhvacene ustavom koji proističe iz pogleda i raspoloženja instrumenata vlasti. Odlučivanje diktatorskih instrumenata vlasti zamenilo je odlučivanje prirode. Pozitivni zakon zauzeo je mesto prirodnom zakonu. Time su se izgubila sva merila. Čovek je čovek ma gde bio, on je isti po fizičkom izgledu i po osećanjima. Zbog toga se prirodni zakon ispoljava kao logični izraz te identičnosti. Potom su se pojavili ustavi kao pozitivno pravo koje na ljude gleda kao na različite. Ustavi u tom pogledu nemaju opravdanje osim volje instrumenata vlasti – pojedinca, saveta, klase, partije – da vladaju narodom. Tako vidimo da se, po običaju, ustavi menjaju sa promenom instrumenta vlasti. To je argument da ustavi nisu prirodni zakoni već su propisani prema raspoloženju instrumenata vlasti a radi njihovih interesa. To je opasnost po slobodu koja se nalazi u odsustvu pravog zakonodavstva ljudskih zajednica, koje je zamenjeno pozitivnim zakonodavstvom u skladu sa željom instrumenta vlasti da vlada masom. Originalnije je da je način vladanja taj koji treba da se prilagodi zakonodavstvu društva, a ne suprotno. Prema tome, zakonodavstvo društva ne trpi formiranje i stvaranje. Značaj zakonodavstva se nalazi u tome što je ono standard poznavanja šta je pravo a šta nije, šta je ispravno a šta je pogrešno, i za poznavanje prava pojedinaca i njihovih dužnosti. Sloboda je, dakle, u opasnosti ukoliko društvo nema sveto zakonodavstvo sa stabilnim pravilima koja ne trpe promenu ili zamenu posredstvom bilo kog od instrumenata vlasti. Naprotiv, instrumenti vlasti moraju da slede zakonodavstvo društva. Medutim, narodi u svim krajevima sveta danas su pokoreni posredstvom pozitivnog zakonodavstva koje je otvoreno za promene i ukidanja, zavisno od borbe instrumenata vlasti za vlast. Stavljanje, poneki put, ustava na narodne referendume nije dovoljno, jer i sam referendum je obmana demokratije; on ne dozvoljava više od jedne reči "da" ili "ne". S druge strane, narodi su primorani na referendum zahvaljujući pozitivnom pravu. Referendum o ustavu ne znači da je taj ustav i zakonodavstvo društva, nego znači da je ustav samo ustav, dakle objekt referenduma i ništa drugo. Zakonodavstvo društva je večito ljudsko bogatstvo koje ne pripada samo živima. Iz ove činjenice proizilazi da pisanje ustava i raferandum o njemu nisu ništa drugo nego jedna nijansa ironije. Enciklopdije pozitivnog prava, koje potiče iz pozitivnih ustava, pune su materijalnin sankcija uprenih protiv čoveka. Pitanje je ko nadgleda kretanje društva da bi ukazao na odstupanje od zakonitosti u slučaju da se to desi. Demokratski, nema nijedne strane koja sebi pripisuje pravo poslaničkog nadzora nad društvom u tom pogledu. Dake, društvo je nadzornik nad sobom, naime, svako samopripisivanje od strane bilo kog pojedinca ili grupe odgovornosti za zakonodavstvo je diktatura. Jer, demokratija znači odgovomost celog društva. Dakle, i nadzornik je društvo u celini. To je demokratija. Kako je sprovesti?. Naravno putem demokratskog instrumenta vlasti koji potiče iz društvenog samoorganizovanja. U osnovnim narodnim konferencijama, narodnom vlašću


10

posredstvom narodnih konferencija i narodnih komiteta, potom na opštenarodnoj konferenciji (nacionalna konferencija), na kojoj se sreću komiteti narodnih konferencija, administrativni narodni komiteti, sindikati udruženja i ostale profesionalne organizacije.Prema ovoj teoriji narod je instrument vlasti, u tom slučaju narod je nadzornik nad sobom. Time se realizuje kontrola društva nad njegovim zakonodavstvom.

Kako da društvo ispravi svoje kretanje ako odstupi od zakonitosti? Ako je instrument vlasti diktatorski, kao što je slučaj u političkim sistemima koji dominiraju u svetu danas, onda budnost društva nad ostupanjem od zakonitosti nema sredstvo izražavanja i ispravljanja osim nasilja, to jest revolucije protiv instrumenta vlasti. Čak kada je naslje ili revolucija izraz društvenog osećanja prema ovom skretanju, u njemu ne učestvuje celo društvo, nego ga izvode oni koji imaju sposobnosti za inicijativu i smelosti da izražavaju volju društva. Međutim, ovaj pristup je diktatorski, jer ova revolucionarna inicijativa, nužnošću revolucije, omogućava instrument vlasti koji je predstavnik naroda To znači da je instrument vlasti još uvek diktatorski. Pored toga, samo nasilje i nasilne promene su nedemokratsko delo. Ali, ono se dešava kao rezultat prethodnog postojanja nedemokratskog stanja. Društvo koje se još uvek vrti oko ovih odnosa zaostalo je društvo. Šta je, dakle, rešenje? Rešenje je da narod bude instrument vlasti, počev od Osnovne narodne konferencije pa do Opšte narodne konferencije i da se okonča sa vladinom administracijom da bi njeno mesto zauzeli narodni komiteti i da Opšta narodna konferencija postane nacionalna konferencija na kojoj se sreću osnovne narodne konferencije, administratlvni narodni komiteti, udruženja, sindikati i ostala profesionalna udruženja, Ukoliko u ovom sistemu dođe do odstupanja od društveniog zakonodavstva, to se mora ispraviti demokratskim raspravljanjem, a ne silom. Proces tu nije proces voljnog izbora načina terapije ili promene, nego je determinisani rezultat demokratske prirode ovog sistema, jer u ovakvim siučajevima nema odvojenih strana da bi jedna uperila nasilnu delatnost protiv druge i optužila je za odstupanje.

Novinarstvo Nezavisan čovek je slobodan da se izražava, pa makar se ponašao kao lud da bi izrazio svoju ludost. Društveni čovek je takođe slobodan da izrazi svoju društvenost. Pri tom, prvi izražava samog sebe, a drugi predstavlja samo one nezavisne ličnosti koje sačinjavaju njegovu društvenu ličnost. Društvo je sastavljeno od nezavisnih i združenih Ijudi. Prema tome, kada se jedan nezavisan čovek ispoljava, na primer, kao lud, to ne znači da su i ostali članovi zajednice takođe ludi. drugim rečima, izražavanje nezavisnog čoveka značilo bi samo samoizražavanje. A izražavanje društvene ličnosti značilo bi samo izražavanje interesa ili mnjenja onih koji izražavaju njegovu združenu ličnost. Tako kompanija proizvodeći i prodaiući cigarete, primera radi, interesno izražava samo interese onih koji su osnovali tu kompaniju, to jest onih čija je dobrobit u proizvodnji i prodaji duvana, iako on šteti zdravlju drugih. Štampa je sredstvo društvenog izra- žavanja, a ne sredstvo izražavanja nezavisnog ili združenog čoveka. Dakle, logično je i demokratski da ne bude u svojini bilo kog od njih.


11

Kad pojedinac ima svoj list, taj list izražava samo njegovo gledište. A pozivanje na to da je taj list javno mnjenje netačno je i bez svakog osnova, jer on, u stvari, izražava stanovište nezavisnog čoveka A demokratski ne-zavisan čovek ne sme da ima u vlastitoj svojini bilo koje javno sredstvo informisanja ili publikaciju. Ali on ima prirodno pravo da izražava samog sebe na bilo koji način, makar i ludošću, da bi dokazao svoju ludost. List koji izdaje udruženie trgovaca ili trgovačka komora, na primer, sredstvo je izražavanja ove društvene grupacije. On ispoljava samo njihova stanovišta, a ne stanovišta javnog mnjenja. Isti je slučaj i sa ostalim nezavisnim i združenim ličnostima u društvu. Demokratska ska štampa je ona koju izdaje narodni komitet sastavljen od različitih društvenih grupa. Samo u tom slučaju list ili bilo koje drugo sredstvo informisanja može da izražava društvo u celini i nosilac je mišljenja različitih grupa. Samim tim list postaje demokratičan i informisanje postaje demokratsko. Ako udruženje lekara izdaje list, tai list nema prava da bude samo medicinski. Tako je i u odnosu na ostale sektore. Nezavisan čovek ima pravo da izražava samog sebe, on demokratski nema pravo da izražava više od toga. Time se radikalno i demokratski okončava takozvani problem slobode štampe. Problem siobode štampe oko koga se u svetu još uvek vode borbe, proizišao je iz problema demokratije uopšte. On ne može da se reši sve dok nije u celini rešena kriza demokratije u zajednici. Jedini put do rešavanja ovog zamršenog problema, to jest problema demokratije, jeste put Treće svetske teorije. Prema ovoj teoriji, demokratski sistem je čvrsta građevina u kojoj svaki kamen stoji na temeiju od osnovnih narodnih konferencija. narodnih komiteta, profesionalnih udruženja. pa sve do vrha piramide, to jest do zasedanja Opšte narodne konferencije, gde se svi sreću. Demokratsko društvo ne može imati apsolutno nikakav drugačiji projekt osim ovog. Na kraju, era džamahira (mase) uporno maršira prema nama nakon ere republike rasplamsava osećanja i zasenjuje vid toliko koliko najavljuje istinsku slobodu masama i srećnu emancipaciju od stega instrumenata vlasti. Ona predviđa eru anarhizma i demagogije posle ere republike, ukoliko ova nova demokratija, to jest narodna vlast, doživi krah iukoliko ostane vlast pojedinaca. klasa, plemena, sekti ili partija. Teorijski, to je prava demokratija. Praktično, međutim, uvek jaki vladaju, naime, jača strana u društvu je ona koja vlada.


12

Drugo poglavlje

REŠENJE EKONOMSKOG PROBLEMA ~Socijalizam~ Ekonomska osnova treće svetske teorije Uprkos tome što se odvijao izvestan istorij-ski razvoj na putu rešavanja problema rada i nadnice, to jest odnosa između radnika i poslodavaca, između vlasnika sredstava za proizvodnju i proizvođača, među kojima se može izdvojiti određivanje radnog vremena, naknada za dodatni rad i različite odmore, priznavanje minimalnih nadnica, učešće radnika u upravljanju i dobiti, zabrana samovoljnog otpuštanja radnika, socijalno osiguranje i pravo na štrajk i sve drugo što je sadržano u zakonima o radu koji su sastavni deo skoro svakog savremenog zakonodavstva, tu su se, takođe, desile ne manje važne promene u oblasti svojine. Pojavili su se sistemi koji ograničavaju prihode i sistemi koji zabranjuju privatnu svojinu i poveravaju je državi. Uprkos svim tim nezanemarljivim promenama u istoriji ekonomskog problema, taj problem, ipak, još uvek čvrsto stoji, bez obzira na sva ta doterivanja, poboljšanja, usavršavanja, postupke i promene koji su ga dotakli i otupili njegovu oštricu u odnosu na protekla stoleća. Sve to je realizovalo mnogobrojne interese radnika, ali ekonomski problem još uvek nije rešen. Svi pokušaji u vezi sa svojinom nisu rešili problem proizvođača. Oni su još uvek najamnici uprkos prenosu oblika svojine sa krajnje desničarskog na krajnje levičarski. Oni su imali i nekoliko oblika u sredini između desnog i levog. Pokušaji koji su se usredsredili na nadnice nisu bili s tog aspekta daleko od onih koji su bili u vezi sa svojinom i koji su promenili njen oblik. Rezimirajući razrešavanje problema zarade, nailazimo na osobenosti koje su radnici postigli: zakonodavstvo ih je sankcionisalo a sindikati zaštitili, čime se poboljšala situacija u kojoj su se našli proizvođači posle industrijske revolucije. Tokom vremena, radnici, stručnjaci i službenici u administraciji dobili su prava koja su im nekada bila nedostižna, ali privredni problem uistinu još postoji. Pokušaj koji je usmeren na nadnice apsolutno nije nikakvo rešenje. Taj pokušaj je improvizacija i reformistički je, bliži milostinji nego priznanju radnim ljudima. Zašto se radnicima daju nadnice? Zbog toga što su proizveli u interesu drugog, to jest onog ko ih je iznajmio da bi mu proizveli robu - dakle, oni nisu potrošili svoj proizvod nego su bili primorani da ga ustupe u zamenu za nadnicu. Ispravno pravilo je, međutim, ko proizvodi taj i troši. Nadničari su, ma koliko se poboljšale njihove nadnice. neka vrsta robova. Nadničar je svojevrsna roba za vlasnika koji ga iznajmljuje. On je, u stvari, čak privremeni rob, njegovo ropstvo traje onoliko koliko traje njegov rad u zamenu za nadnicu koju mu daje poslodavac, bez obzira na status poslodavca, bilo da je reč o pojedincu ili državi. Jer, radnici su sa aspekta njihovih odnosa sa vlasnikom ili proizvodnim organzacijama, ili sa aspekta njihovih sopstvenih interesa, najamnici u svim slučajevima koji danas postoje u svetu iako svojina ima različite oblike - od desničarske do levičarske. Čak ni javne privredne organizacije ne daju svojim


13

radnicima ništa drugo sem nadnice i neke druge socijalne pomoći, koja više liči na milostinju koju bogati vlasnici privatnih privrednih organizacija dodeljuju radnicima koji za njih rade. Pretpostavka da se prihod u uslovima te svojine vraća društvu, uključujući i radnike, za razliku od prihoda privatne organizacije da se sav vraća vlasniku, tačna je ako gledamo na opštedruštveni interes a ne na interese samih radnika i ako pretpostavljamo da je politička vlast koja monopoliše svojinu vlast svih Ijudi, to jest vlast čitavog naroda, koja se vrši preko narodnih konferencija, narodnih komiteta, profesionalnih sindikata, a ne vlast jedne klase, jedne ili grupe partija, sekti, plemena, porodica ili pojedinaca, odnosno bilo koje vrste poslaničke vlasti. Pa ipak, ono što se radnicima neposredno vraća iz aspekta njihovih interesa u obliku nadnice, određenog proseka profita ili socijalne usluge, isto je ono što se radnicima vraća kada bi radili u privatnoj organizaciji. Naime, i radnici u javnoj organizaciji i radnici u privatnim organizacijama najmljeni su uprkos razlici među vlasnicima. Tako razvoj koji je pogodio oblike svojine, to jest prenošenje svojine iz ruke u ruku, nije rešio problem prava radnika na proizvode koje je sam neposredno proizveo. Ovaj problem je rešen putem društva ili nadnice, što nije ispravno. Dokaz za to je da su proizvođači još uvek najamnici iako su se menjale pozicije vlasništva Konačno rešenje u tome je ukidanje najamnine, oslobađanje čoveka od njegovog robovanja i vraćanje prirodnim pravilima koja su regulisala odnose pre nego što su se pojavile klase i pozitivni oblici viasti i zakonodavstva. Prirodno pravilo je jedino merilo i izvor ljudskih odnosa. Prirodna pravila su dala prirodni socijalizam koji počiva na jednakosti među subjektima ekonomske proizvodnje. Ona su obezbedila skoro ujednačenu potrošnju prirodnog proizvoda među pojedincima. Proces eksploatacije čoveka čovekom i više bogatstva u posedu pojedinca nego što mu je potrebno, fenomeni su, međutim, napuštanja prirodnih pravila i početak nereda i deformacija u životu ljudske zajednice. To je i početak pojave eksploatatorskog društva. Ako bismo analizirali činioce privredne proizvodnje od pamtiveka do danas, uvek bismo mogli videti da su neminovno bili fomiirani od osnovnih proizvodnih elemenata. to jest od materijala za proizvodnju, sredstava za proizvodnju i proizvođača. Prirodno pravilo jednakosti, međutim glasi: Svaki subjekt proizvodnje ima svoi udeo u toj proizvonjii jer ako se povuče jedan od njih onda neće biti proizvodnje. Svaki element ima osnovnu ulogu u procesu proizvodnje. Bez njega. proizvodnja se zaustavlja. Pošto je svaki od ovih elemenata neophodan i osnovni u procesu proizvodnje, oni su jednaki u potrebi za ovim procesom i neizbežno moraju da se izjednače u pravu na proizvod koji su proizveli. Prevlast bilo kojeg od ovih subjekata nad drugim suprotstavljanje je prirodnom pravilu jednakosti i zakidanje prava drugima. To znači da svaki subjekt ima udeo bez obzira na to ko su subjekti. Tako, ako naiđemo na proces proizvodnje koji se okončava samo posredstvom dva subjekta, onda svaki subjekt ima polovinu proizvoda, a ako taj proces okončavaju tri subjekta, onda svaki ima trećinu proizvoda i tako dalje. Primenom ovog prirodnog pravila na stvari i savremenu stvarnost uvidećemo sledeće: U eri manuelne proizvodnje proces proizvodnje sačinjavale su sirovine i čovekproizvođač. Potom je između njih uvedeno proizvodno sredstvo koje je čovek koristio u procesu proizvodnje. Životinja se smatra prvobitnim tipom jedinice snage. Ovo sredstvo kasnije je zamenjeno mašinom. Zatim su se razvile vrste i količine sirovina, počev od najjednostavnijih jeftinih materijala pa do veoma složenih i skupih. Čovek se, takođe, razvijao od običnog radnika u inženjera i stručnjaka i od ogromnog broja radnika do malog broja stručnjaka.


14

Ali, iako su se subjekti proizvodnje kvalitativno i kvantitativno izmenili, proces proizvodnje u suštini ostao je nepromenjen iz aspekta uloge svakog od njih u procesu proizvodnje i njihove neophodnosti u njemu. Tako je, na primer, gvožđe sirovina koja je i ranije predstavljala, a i sada, elemenat proizvodnje i koja je u starim vremenima obrađivana na primitivan način. Kovač je od njega manuelno proizvodio noževe, sekire, koplja... itd. Danas od te vrste sirovine, pomoću visokih peći, inženjeri i stručnjaci proizvode sve vrste mašina, motora i vozila. Životinje, kao što su konji, mazge, kamile i njima slične, koje bejahu jedan od subjekata proizvodnje, danas su zamenjene velikim fabrikama i moćnim mašinama, a proizvodna sredstva koja su nekad bila primitivne naprave danas su složena tehnička oprema. Ipak, osnovni prirodni faktori proizvodnje, pored njihovog velikog razvoja, ostali su, u suštini, postojani. Stanje suštinskog postojanja subjekata proizvodnje potvrđuje da je prirodno pravilo jedino ispravno pravilo koje ne može da se izbegne u rešavanju ekonomskog problema do kraja, naročito posle neuspeha koji su doživeli svi prethodni istorijski pokušaji koji su ignorisali prirodna pravila. Prethodne istorijske teorije tretirale su ekonomski problem iz ugla gospodarenja radadnicima jedino kao nad jednim od subjekata proizvodnje, i samo iz ugla nadnice u zamenu za proizvod. Pravi problem, to jest sam proces proizvodnje, ostao je nerešen tako, najvažnija osobina, preovlađujuća u svetu današnjih ekonomskih sistema, jeste sistem nadnice koji lišava radnika svih prava na proizvod koji je on proizveo, bez obzira da i je proizveden za račun društva ili za račun privatne organizacije). Industrijsku proizvodnu organizaciju sačinjavaju proizvodni materijal, fabričke mašine, radnici. Proizvod se radi upotrebom fabričke opreme od strane radnika s ciljem da industrijalizuje sirovine. Tako gotova industrijalizovana roba koja čeka potrošnju, prošla je kroz proizvodni proces koji se ne bi odvijao da nije bilo sirovina, fabrika i radnika. Dakle, kad ne bi bilo sirovina, fabrika ne bi imala šta da industrijalizuje. Zatim, kad ne bi bilo proizvođača, fabrika ne bi mogla da radi. Tako su ovi elementi, kojih u ovom procesu ima tri, izjednačeni u neophodnosti za proces proizvodnje i bez njih se ne bi mogao dobiti proizvod. Takođe, nijedan od njih ne može sam da obavlja ovaj proizvodni proces. Zatim, ni dva od ova tri elementa ne mogu da proizvode u odsustvu trećeg. Prirodno pravilo u tom slučaju determiniše izjednačavanje udela ova tri elementa u proizvodu. Dakle, proizvod ove fabrike se deli na tri dela, a svaki element proizvodnje dobija jedan deo, jer, nije bitna samo fabrika nego je bitnije ko troši proizvod fabrike. To važi i za poljoprivredni proizvodni proces koji je efekat rada čoveka i zemlje bez korišćenja trećeg sredstva. On potpuno liči na manuelni industrijski proizvodni proces. Proizvod se u tom slučaju deli na dva dela, jer toliko broje elementi proizvodnje. U slučaju da se upotrebljavaju mehanička sredstva, ili tome slično, u poljoprivrednom procesu, onda se proizvod deli na tri dela: za zemlju, za poljoprivrednika i za sredstvo upotrebljeno u tom procesu. Tako nastaje socijalistički sistem u kome su svi ti proizvodni procesi podređeni ovom merilu prirodnog pravila. Proizvođači su radnici. Oni su tako nazvani jer reči radnici, trudbenici, proleteri ne ispoljavaju suštinu. Razlog je u tome što se radnici prema klasičnoj definiciji menjaju kvalitativno i kvantitativno. Radnička klasa je u kontinuiranoj protivrečnosti, srazmerno napretku mehanizacije i nauke. Napor koji je ranije iziskivan od brojnih radnika sada se izaziva snagom mašina, a stavIjanje mašina u pogon zahteva minimalan broj radnika. To je kvantitativna promena radne snage. Mašina zahteva stručnu osposobljenost umesto snage mišića. To je kvalitatvna promena radne snage.


15

Sama proizvodna snaga postala je jedan od subjekata u proizvodnji. Radnici su se, zahvaljujući razvoju, pretvarali iz ogromnog oroja nepismenih proletera u određeni broj stručnjaka, inženjera i naučnika. Zbog toga će radnički sindikati nestati, a na njihovom mestu biće sindikati inženjera i stručnjaka, jer naučni razvoj je dostignuće čovečanstva od kojeg se ne može odustati, što znači da će nepismenost biti izbrisana determinantom ovog razvoja. Dakle, fenomen običnih radnika je privremen i ima tendenciju postepenog nestajanja pred naučnim razvojem. Čovek u novom obliku, međutim, ostaće uvek osnovni subiekt u procesu proizvodnje. Ljudska potreba: Čovekova sloboda je nepotpuna ako neko drugi raspolaže njegovom potrebom. Potreba može da dovede do pokoravanja čoveka čoveku. Pa čak eksploatacija nastaje kao posledica potreba. Potreba je pravi problem, a sukobljavanje nastaje kao rezultat raspolaganja potrebama čoveka od strane neke institucije. Stanovanje: To je neophodna potreba čoveku i porodici. Stoga ne bi trebalo da stan u kome žive bude u vlasništvu drugog. Čovek nema slobodu sve dok živi u tuđem stanu, bez obzira na to da li plaća ili ne plaća kiriju. Pokušaji koje države čine radi rešavanja stambenog problema apsolutno nisu rešenja za taj problem. Razlog je u tome što ti pokušaji nemaju za cilj korenito i konačno rešenje, to jest neophodnost da čovek poseduje stan, nego su bili usredsređeni na stanarinu kroz njeno smanjivanje, povećavanja ili kanalisanja, bez obzira na to da li je za javni ili privatni račun. U socijalističkom društvu ne sme nijedna strana, pa ni samo društvo, da gospodari potrebama čoveka. Takođe, niko nema pravo da izgradi više stanova nego što je potrebno njemu i njegovim naslednicima. Dakle, ne sme da izgradi stan u svrhu iznajmljivanja. Jer stan predstavlja osnovnu čovekovu potrebu, a njegova gradnja sa namerom iznajmljivanja početak je gospodarenja potrebom drugog čoveka, a u potrebama se nalazi sloboda. Plata: Najneophodnija je čovekova potreba. Plata čoveka u društvu, zbog toga, ne sme biti u obliku nadnice ili milostinje sa bilo koje strane. Jer nema nadničara u socijalističkom društvu, već su to partneri. Zato je tvoja plata tvoja lična svojina, kojom lično raspolažeš u granicama zadovoljavanja svojih potreba. Ili je to udeo u proizvodu u kome si bio jedan od njegovih osnovnih subjekata, a ne nadnica u zamenu za proizvod za račun bilo kog drugog. Prevozno sretstvo: Takođe je neophodna potreba čoveka i porodice. Tvoje prevozno sredstvo ne bi trebalo da bude u vlasništvu drugog. Tako u socijalističkom društvu čovek, kao i bilo koja druga strana, nema prava da u svom vlasništvu ima sredstva za prevoz Ijudi radi iznajmljivanja, jer, to je gospodarenje potrebama drugih. Zemlja: Zemlja nije ničije vlasništvo, ali svako ima pravo da je eksploatiše radom, ratarstvom, stočarstvom, odnosno za svoje dobro, i to za ceo svoj život i život svojih naslednika, si u granicama svojih ličnih napora, bez uslužne snage drugog, bilo plaćene ili ne i u granicama zadovoljavanja svojih potreba. Ako bi se dozvola svojina nad zemljom, onda samo prisutni mogu dobiti svoj deo. Zemja je večita a njeni korisnici se vremenom menjaju, saglasno svojim profesijama, sposobnostima i prisustvom. Cilj novog socijalističkog društva je osnvanje srećnog društva, jer treba da bude slobodno. A to se ne može ostvariti bez udovoljavanja materijalnim i moralnim potrebama čoveka. To je izvodljivo oslobađanjem tih potreba da dominacije i gospodarenja drugih nad njima. Udovoljavanje potrebama trebalo bi da se izvede bez eksploatacije ili pokoravanja drugima, inače, bilo bi u protivrečnosti s ciljevima novog socijalističkog društva.


16

Čovek u novom društvu ili radi za sebe da bi obezbedio svoje materijalne potrebe, ili radi u udruženoj organizacija u kojoj je ortak u njenoj proizvodnji, ili obavlja neku javnu društvenu uslugu, a zauzvrat mu društvo obezbeđuje zadovoljavanje njegovih materijalnih potreba. Ekonomska delatnost u novom socijalističkom društvu je proizvodna delatnost radi zadovoljavanja materijalnih potreba, a ne neproizvodna detetnost, odnosno delatnost koja teži profitu, kako bi se akumulirao višak koji premašuje pokrivanje tih potreba. To je nemoguće u senci novih pravila socijalizma Opravdani cilj privredne delatnosti pojedinaca je samo zadovoljavanje sopstvenih potreba. Jer, svetska su bogatstva, bar u svakoj etapi, ograničena. Tako je i sa bogatstvima društava ponaosob. Zbog toga niko nema pravo da obavlja privrednu delatnost radi posedovanja veće količine bogatstva od one koja pokriva njegove potrebe. Jer, veće količine od onog što mu je potrebno pripadaju drugim pojedincima Ali, on ima pravo da štedi na račun svojih potreba i to iz svoje sopstvene proizvodnje, a ne od rada drugih niti na račun potreba drugih. Jer, kada bi se dozvolile privredne delatnosti koje teže višem od onoga što zadovoljava potrebe, onda bi neki Ijudi dobili više nego što im je potrebno, dok bi drugima uskratili zadovoljenje njihovih potreba. Štednja veća od onog što je potrebno je potreba drugog čoveka za društvenim bogatstvom. Suština eksploatacije je dozvoljavanje privatne proizvodnje radi štednje viška preostalog nakon zadovoljavanja potreba i dozvoljavanje iskorišćavanja drugog za zadovoljavanje tvojih potreba ili radi veće dobiti od onog što ti je potrebno to jest, potčinjavati čoveka da bi udovoljio potrebama drugih i ostvario akumulaciju za druge. Rad u zamenu za nadnicu, pored toga što je, kao što smo već rekli, ropstvo čoveka, ist ovremeno je i rad bez motiva za rad - jer je u njemu proizvođač nadničar a ne ortak. Onaj ko radi za sebe nesumnjivo je odan svom proizvodnom radu. Motiv odanosti proirvodnji je njegovo oslanjanje na sopstveni rad za obezbeđivanje sopstvenih materijalnih potreba Onaj ko radi u udruženoj organizaciji u kojoj je sam ortak u proizvodnji, takode je nesumnjivo odan svom proizvodnom radu, jer je motiv njegove odanosti proizvodnji zadvoljavanje njegovih potreba od tog proizvoda. Međutim, onaj ko radi u zamenu za nadnicu nema motiva za rad. Najamni rad suočava se sa efikasnošću u rešavanju problema povećavanja i unapređvanja proizvodnje. Takav rad, bez obzira na to da li je uslužni ili proizvodni, suočava se sa stalnom recesijom, jer je postavljen na nadničarska pleća. Primeri najamnog rada za račun društva, najamnog rada za račun privatnika i rada bez nadnice Prvi primer: a) Radnik proizvede za račun društva deset jabuka i društvo mu dodeljuje jednu jabuku za njegov proizvodni rad i ona, u potpunosti, pokriva njegovu potrebu. b)Radnik proizvede za račun društva deset jabuka i društvo mu daje jednu jabuku za njegov proizvodni rad aii ona ne pokriva njegovu potrebu. Drugi primer: Radnik proizvodi deset jabuka za račun dru-gog čoveka i za to dobija nadnicu koja je manja od vrednosti jedne jabuke. Treći primer: Radnik za sebe proizvodi deset jabuka

Ishod Prvi primer (a): Radnik neće povećati svoju proizvodnju jer, ma koliko je povećao, neće od proizvoda dobiti više od jedne jabuke i ona pokriva njegovu potrebu. Na taj


17

način, celokupna radna snaga koja radi za račun društva, psihološki je neprestano ravnodušna - spontano. Prvi primer (b): Radnik nema podstreka za istu proizvodnju jer proizvodi za društvo, a ne dobija ni toliko da podmiri svoje potrebe. Ali, on nastavlja da radi bez podsticaja jer je primoran da se pokori opštim uslovima rada u čitavom društvu, jer je to stanje svih članova društva. Drugi primer: Radnik u osnovi ne radi da bi proizvodio, ali radi da bi primio nadnicu. I s obzirom na to da je njegova nadnica manja od one koja podmiruje njegove potrebe, on će ili tražiti drugog gospodara, kome će prodati svoj rad za bolju cenu od prvog, ili će biti primoran da nastavi sa radom da bi preživeo. Treći primer: Jedino ovde radnik proizvodi bez ravnodušnosti ili primoravanja. Kako u socijalističkom društvu nema mogućnosti za privatnu proizvodnju koja prevazilazi individualne potrebe, niti je dozvoljeno da se potreba zadovoljava na račun ili posredstvom drugog, kao i s obzirom na to da socijalistička preduzeća rade za zadovoljavanje društvenih potreba, onda je treći primer - primer zdrave osnove privredne proizvodnje. U svim tim slučajevima, međutim, čak i u lošim promerima, proizvodnja se nastavlja radi egzistencije. Očigledan dokaz za to je što se proizvodnja kapitalističkog društva nagomilava povećava u rukama malog broja kapitalista koji ne rade, ali eksploatišu rad trudbenika koji su primorani da rade da bi preživeli. Međutim, Zelena knjiga ne rešava samo problematiku materijalne proizvodnje nego zacrtava i način obuhvatnog rešavanja problema ljdskog društva s ciljem da dovede do konačnog materijalnog i duhovnog oslobodenja čoveka i ostvarenja njegove sreće. Ostali primeri: ! Ako pretpostavimo da društveno bogatstvo iznosi deset jedinica, a i broj stanovnika je deset, znači da svakom stanovniku pripada 10/10, to jest samo po jedna jedinica bogatstva. Ali ako se pronađe jedan broj članova društva koji poseduju više od jedne jedinice, znači da drugi pripadnici istog društva ne poseduju ništa od tog bogatstva. Razlog je u to me što je njihov udeo u bogatstvu društva prisvojio neko drugi. Zbog toga u eksploatatorskim društvima postoje bogati i siromašni Ako pretpostavimo da pet članova takvog društva poseduju po dve jedinice, znači da ostalih pet članova ne poseduje nijednu, to jest 50 odsto članova društva lišeno je svojih prava na svoje bogatstvo, jer ona dodatna jedinica koju poseduje svaki od pet prvih članova društva, pripada petorica drugih. Ako je članu ovog društva potrebna jedna jedinica bogatstva za zadovoljavanje vlastitih potreba, onda je onaj ko poseduje više od jedne jedinice, u stvari, prigrabio pravo drugih članova društva. Pošto je taj deo veći od onoga što mu je potrebno za zadovoljavanje njegovih potreba, izraženo kao jedna jedinica društvenog bogatstva, onda dotični tu drugu jedinicu prisvaja radi nagomilavanja. A to nagomilavanje se ne može ostvariti drugačije sem na račun potrebe drugog, to jest prisvajanjem tuđeg dela tog bogatstva. To je uzrok postajanja onih koji gomilaju, a ne troše, dakle, štede višak preko svojih potreba, a to je i uzrok postojanja siromašnih i obespravljenih, to jest onih koji traže svoje pravo na svoj deo društvenog bogatstva i koji nemaju šta da troše. To je proces pljačkanja i krađe, ali javne i legitimne, prema nepravednim eksploatatorskim pravilima koja vladaju u takvom društvu. Višak koji preostaje nakon zadovoljavanja potreba, na kraju treba da ostane u svojini svih članova društva. Pojedinci neka štede koliko god hoće, ali samo iz svojih potreba jer nagomilavanje preko potreba napad je na javno bogatstvo. Vredni i spretni nemaju pravo da svojom spretnošću i marljivošću prisvajaju ono što pripada drugima od društvenog bogatstva, ali mogu koristiti te svoje osobine za zadovoljavanje svojih


18

potreba i štednju iz tih potreba. Isto tako, nemoćni, slaboumni i neuravnoteženi ne znači da zbog toga nemaju pravo na iste delove društvenog bogatstva kao i oni zdravi. Društveno bogatstvo liči na preduzeće ili mgacin za snabdevanje koji svakodnevno snabdeva jedan broj Ijudi količinom određenih težina, dovoljnom da pokrije njihove dnevne potrebe. Svaki pojedinac ima pravo ja od te količine akumulira i štedi koliko hoće. Drugim rečima, svako može, koristeći svoje lične mogućnosti i spretnost, da od svog dela troši ili štedi koliko hoće. Ali, onaj ko koristi svoju nadarenost da se iz javnog magacina za snabdevanje dočepa dela iznad svoje potrebe, taj je, bez sumnje, kradljivac. Takav je i onaj ko svoiu spretnost koristi da bi stekao veće bogatstvo od onog što su njegove potrebe. On, u stvari, uzurpira javno pravo, a to je društveno bogatstvo koje, u ovom slučaju, predstavlja spomenuti magacin. U novom socijalističkom društvu ne sme se dozvoliti nejednakost u bogatstvu pojedinaca, sem u slučaju onih koji vrše javne uslu ge, i kojima društvo namćnjuje određeni deo bogatstva, odgovarajući tim uslugama. Deo pojedinca može biti različit, izuzev ako jedan pruža više javnih usiuga nego drugi, odnosno ukoliko proizvede više nego drugi. Tako su istorijska iskustva dala jedno novo iskustvo kao krunisanje čovekove borbe za usavršavanje njegove slobode i ostvarenje sreće putem zadovoljavanja njegovih potreba uz sprečavanje da ga neko eksploatiše i okončavanjem ugnjetavanja iznalaženjem pravednog načina raspodele društvenog bogatstva tako da svako svojim radom zadovoIjava svoje potrebe, a ne pokoravanjem drugih da rade za tvoj račun kako bi ti zadovoljio svoje potrebe na njihov račun ili prisvojio ono što je potrebno njima. To je teorija oslobađanja potreba da bi se oslobodio čovek. Prema tome, novo socijalističko društvo samo je dijalektički ishod nepravednih odnosa koji u svetu vladaju i iz kojih je proizišlo prirodno razrešenje, to jest privatna svojina koja pokriva svoje potrebe bez upotrebe drugih i socijalistička svojina u kojoj su proizvođači ortaci u proizvodnji i kaja zamenjuje privatno vlasništvo zasnovaho na radu nadnlčara lišenih prava da učestvuju u raspodeli proizvoda koji prave. Onaj ko poseduje stan u kojem živiš, pre-vozno sredstvo kojim se prevoziš ili prihod od kog živiš raspolaže celom tvojom slobodom ili jednim njenim delom. A sloboda je nedeljiva Da bi bio srećan, čovek mora biti slobodan. a da bi bio slobodan mora lično raspolati svojim potrebama Ko gospodian tvojim potrebama, raspolaže i tobom ili te eksploatiše, a ponekad te, uspr kos zakonodavstvu koje to zabranjuie, i porobljava. Čovekove osnovne i neophodne lične materijalne potrebe, od odela i hrane do prevoznog sredstva i stana, moraju biti njegova ična i neprikosnovena svojina i ne smeju ni od koga biti iznajmljivane. Njihovo iznajmljvanje, naime, stavlja njihovog stvarnog vlasnka u položaj da se meša u tvoj privatni život i gospodari tvojim nophodnim potrebama, makar se radilo i o društvu u celini. Ono tako raspolaže tvojom slobodom i lišava te sop-stvene sreće. Isto tako, vlasnik odela od kog iznajmljuješ odelo upliće se u tvoj život jer možda može da te na sred ulice skine i da te ostavi golog. Upliće se, takođe i vlasnik prevoznog sredstva, ostavljajući te pokraj puta, kao i vlasnik stana koji te ostavlja bez krova nad glavom. Ironija je neophodne Ijudske potrebe rešavati zakonom, administrativnim merama ili slično. One bi trebalo da budu korenita osnova na kojoj se, u skladu sa prirodnim pravilima, izgrađuje društvo. Cilj socijalističkog društva je čovekova sreća koja može postojati samo u uslovima materijalne i duhovne slobode, a ostvarenje slobode zavisi od obima čovekovog ličnog posedovanja njegovih materijalnih potreba i od toga koliko je to osigurano neprikosnovenim garancijama. Naime, tvoje materijalne potrebe ne smeju biti tuđe


19

vlasništvo, niti u opasnosti da ih neko drugi u društvu prisvoji. U takvom slučaju živećeš u nesigurnosti, lišen sreće i slobode. Živešeć u atmosferi iščekivanja i mešanja sa strane u tvoje osnovne materijalne potrebe. Što se tiče preobražaja savremenih društava iz društva najamnika u društvo ortaka, to je neminovnost koja dijalektički proizilazi iz protivrečnih ekonomskih teza koje danas vladaju u svetu. Takav preobražaj je i neminovan dijalektički ishod nepravednih odnosa utemeljenih na najmničkom sistemu, koji ni do danas nisu rešeni. Preteća snaga radničkih sindikata u kapitalističkom svetu dokaz je da će se kapitalističko društvo iz nadničarskog preobražavati u društvo ortaka. Mogućnost dizanja revolucije za ostvarenje socijalizma nastupa onda kada proizvodači osvoje svoj deo proizvoda. Tako da će se ciljevi radničkih štrajkova, od zahteva za povećanjem nadnica pretvoriti u zahtev za učešće u proizvodnji. Sve će se to sledeći Zalenu knjigu, pre ili kasnije ostvariti. Poslednji korak biće onaj kada novo socijalističko društvo stigne do faze u kojoj će profit i novac nestati, time što će nastupiti prerastanje društva u potpuno proizvođačko društvo i kada proizvodnja dostigne nivo koji pokriva materijalne potrebe članova društva. U ovoj poslednjoj fazi profit će, sam po sebi, nestati, a nestaće i potreba za novcem. Priznavanje profita znači legalizaciju eksploatacije, jer i samo njegovo priznavanje znači odricanje od granice gde će se zaustaviti. A što se tiče mera da se profit raznim merama zaustavi, to su samo reformistički, nekoreniti pokušaji da se spreči eksploatacija čoveka čovekom. Konačno rešenje je ukidanje profita. Međutim, budući da je profit pokretač ekonomskog procesa, ukidanje profita nije samo stvar odluke već rezultat razvoja socijalističke proizvodnje koji se ostvaruje zadovoljavanjem materijalnih potreba društva i pojedinaca. Rad s ciljem da se poveća profit je taj koji će, na kraju, dovesti do njegovog nestajanja. Kućna posluga: bez obzira na to da li prima ili ne prima naknadu, vrsta je robova, odnosno ona je ropstvo savremenog doba. A pošto se novo socijalističko društvo zasniva na učešću u ostvarenoj proizvodnji a ne na najamnom odnosu, onda se na kućnu poslugu ne primenjuju prirodna socijalistička pravila jer ona obavlja usluge a ne proizvodi, jer usluge ne daju materijalni proizvod koji bi se, shodno prirodnim pravilima socijalizma, mogao deliti na delove. Zbog toga, kućna posluga mora da radi u teškim uslovima za nadnicu ili bez nadnice. I pošto su nadničari vrsta robova, i pošto njihovo ropstvo proizi lazi iz njihovog nadničarskog rada koji obavIjaju, kao i s obzirom na to da je kućna posluga na nižem stepenu od vankućnih nadničara u privarednim preduzećima i ustanovama, preče je da se od ropstva oslobodi društvo robova nego društvo nadničara. Jer, pojava kućne posluge je socijalna pojava koja se javIja posle fenomena ropstva. Treća svetska teorija je dobrovesnik narodnim masama za konačno oslobođenje od svih stega nepravde, tiranije, eksploatacije i političkog i ekonomskog tutorstva, s ciljem da se izgradi svenarodno društvo u kome će svi Ijudi biti slobodni i jednaki u vlasti, bogatstvu i naoružanju, kako bi sloboda potpuno i konačno trijumfovala. Zato Zelena knjiga označava put spasenja za narodne mase, nadničare i kućnu poslugu, radi ostvarivanje ljudske slobode. Zbog toga je neophodna borba za oslobadanje kućne posluge od ropstva položaja u kome se na-lazi, s tim da se ona preobrazi u vankućne ortake gde se materijalna proizvodnja može rasporediti na delove, zavisno od subjekata proizvodnje. Kuće neka opslužuju ukućani. Pitanje kućne posluge ne može se rešiti preko nadničarske i beznadničarske posluge, nego preko službenika koji mogu biti unapre-đeni tokom obavljanja svojih dužnosti u kući. Posluga, takode, ima pravo na materijalnu i socijalnu zaštitu, kao i svaki službenik u javnoj službi.


20

Treće poglavlje DRUŠTVENI TEMELJI TREĆE SVETSKE TEORIJE Socijalni faktor je pokretač istorije čovečanstva, odnosno, to je nacionalni faktor, jer društvena veza koja povezuje Ijudske zajednice, svaku posebno, od porodice preko plemena do nacije, i jeste osnova istorijskog kretanja. Heroji u istoriji su pojedinci koji se žrtvuju za opšte stvari. Druga definicija ne postoji. Ali, za koje stvari? Oni se žrtvuju za druge. Ali za koje druge? To su drugi sa kojima su oni u vezi. A veza između pojedinaca i zajednice je društvena veza, to jest odnos između pripadnika Istog naroda, jer nacionalnost je osnova na kojoj su se formirale nacije. Prema tome, te stvari i jesu nacionalne stvari, a nacionalna veza je i društveni odnos, a i društvenost proizilazi iz zajednice, to jest iz odnosa u sklopu zajednice. Nacionalnost proizilazi iz nacije, to jest iz odnosa unutar nacionalne zajednice; i društveni odnos je i nacionalni odnos, a nacionalni odnos je i društveni odnos. To je zato što je zajednica narod, a narod je zajednica, bez obzira na to koliko je jedna brojno veća ili manja od druge i ne zalazeći u detaljnije definicije koje se odnose na privremene zajednice i nezavisno od odnosa među njihovim pripadnicima. Zajednica ovde podrazumeva trajno zajedništvo, zasnovano na nacionalnim odnosima. Zatim, istorijski pokreti su masovni, odnosno zajednički pokreti. To su pokreti zajednice i okrenuti su sami sebi radi obezbeđivanja samostalnosti od drugih zajednica, gde svaki od njih ima svoju sopstvenu društvenu struk-turu. Zajednički pokreti su uvek težili samostalnosti, odnosno emancipaciji onih zajednica koje su potlačene i obespravljene od drugih zajednica Što se tiče borbe za vlast, ona se odvija unutar same zajednice, sve do ravni porodice, kao što prikazuje prvo poglavlje Zelene knjige (Politički temelj Treće svetske teoiije). Pokreti zajednice su pokreti koje narodi stvaraju radi sebe samih, a i zato što svaka zajednica, shodno svojoj prirodnoj strukturi, ima sopstvene zajedničke potrebe koje zahtevaju zajedničko zadovoljavanje. Te potrebe ni u kom slučaju nisu pojedinačne. One su zajedničke potrebe, odnosno prava, zahtevi ili ciljevi naroda koje uzajamno vezuje ista nacionalnost. Zbog toga se ovi pokreti nazivaju nacionalnim pokretima Narodnooslobodilački pokreti u savremenom svetu upravo su takvi društveni pokreti i oni neće nestati sve dok se svaka zajednica ne bude oslobodila dominacije druge zajednice. To znači da svet prolazi kroz jednu fazu normalnog istorijskog kretanja, odnosno kroz fazu naclonalne borbe za nacinalnost. Ova istorijska činjenica sveta, a ona je društvena činjenica, jeste da je nacionalna borba, odnosno društvena borba, osnova istorijsko kretanja. A ta borba je jača od svih drugih činilaca, jer predstavlja izvor i osnovu. Ona je u prirodi Ijudskih zajednica i u prirodi nacija. Štaviše, ona je u prirodi samog života. Jer, i druge životinjske vrste, pored Ijudske, takođe žive u zajednicama. To zajedništvo je osnova opstanka zajednica životinjskog sveta. I nacionalne zajednice su osnova opstanka nacija. Nacija čije nacionalne zajednice propadaju izlažu se nestanku. Uzrok problema nacionalnosti, koji je jedan od političkih problema današnjice, društvene je prirode, jer je reč o nacijama čije su nacionalne zajednice propadale, što je dovelo do njihovog


21

propadanja, jer društveni faktor je životni faktor. To je faktor opstanka pa je kao takav prirodni i samoinicijativni pokretač nacije radi opstanka Nacionalnost u čovekovom svetu i instinkt grupisanja u životinjskom isto je što i gravitacija u svetu materije i nebeskih tela; nestankom sunčeve gravitacije njegovi gasovi će se raspršiti i izgubiće svoju monolitnost. A upravo ta njegova monolitnost predstavlja osnovu njegovog opstanka. Prema tome, faktor monolitnosti je osnova opstanka za sve, a faktor jedinstva svake zajednice je društveni faktor, to jest nacionalnost. Zato se svaka zajednica bori za svoje nacionalno jedinstvo, jer u tome leži njen opstanak. Nacionalni faktor, odnosno društvena veza. dejstvuje autohtono u pravcu očuvanja opstanka pojedine nacionalne zajednice, isto kao kad gravitacija dejstvuje zadržavajući masu oko njenog jezgra. Oslobađanje atoma i njihovo širenje, prema teoriji atomske bombe, rezutat je bombardovanja jezgra koji je i centar gravitacije atoma oko njega. Tom prilikom uništava se svojstvo monolitnosti tih tela i gubi se gravitacija. Rezultat je odvajanja svakog atoma. Tada se atomska bomba pretvara u razdvojene atome uz prateće pojave. To je priroda stvari, neizbežan prirodni zakon. Zanemarivanje tog zakona ili suprotstavljanje predstavlja besmislicu. Na taj način i život čoveka gubi svoj smisao ako se zanemaruje nacionalnost, to jest društveni faktor, faktor kompaktnosti zajednice i tajna njenog opstanka. Isto je i kada mu se suprotstavlja. Ne postoji konkurent ravan društvenom faktoru po uticaju na jedinstvo pojedinih zajednica sem religioznog faktora koji deli nacionalne zajednice, ali i ujedinjuje zajednice različitih nacionalnosti. No, društveni faktor je taj koji će na kraju dominirati. Tako je bilo u svim istorijskim razdobljima Svaka nacija ima svoju religiju. To je faktor usklađivanja. U stvarnosti, međutim, ima razlika i one su stvarni razlog konflikata i nestabilnosti naroda u različitim razdobljima. Ispravno pravilo glasi da svaka nacija ima religiju a ostalo je perverzija. Ova perverzija je stvorila nerealnu stvarnost i postala je tvarni razlog izbijanja sukoba unutar pojedinačnih nacionalnih Zajednica. Nema drugog rešenja sem prihvatanja prirodnog pravila koje poručuje da svaka zajednica ima svoju religiju sve dok ne dostigne skiad između društvenog i religijskog faktora. Tek tada će doći do usklađivanja i stabilizovanja života zajednice i do njenog jačanja i pravilnog razvoja. Brak je proces koji pozitivno ili negativno atiče na društveni faktor. Jer, iako su muškarac i žena slobodni u prihvatanju onoga koga hoće i odbijanju onoga koga neće, kao prirodno pravilo slobode, ipak je prirodno što brak ojačava jedinstvo unutar pojedinih zajednica i ostvaruje zajednički napredak koji se podudara sa društvenim faktorom.

Porodica Porodica je potrebnija čoveku pojedincu nego država. Čovečanstvo se oslanja na pjedinca (čoveka), a ispravan pojedinac (čovek) oslanja se na porodicu. Porodica je njegova kolekva, poreklo i društveni zaštitnik. Čovečanstvu je prirodnije da se ispoljava kroz čoveka i porodicu nego kroz državu. Čovečanstvo se ne oslanja na takozvanu državu. Država je veštački politički, ekonomski, ponekad i vojnički sistem koji nema veze sa čovečanstvom niti ono ima veze sa državom. Porodica je u društvu isto što i nasad u prirodi koji je osnov prirodneve getacije. Preuređivanje prirode u farme, bašte i tome slično veštački je postupak koji nema veze sa prirodnim nasadom, sastavljenim od brojnog granja lišća i cveća u potpunosti sličnom porodici. Čovečanstvo nema veze s tim što su politički, ekonomski ili vojni faktori prilagodili grupe porodica državi. Tako svako stanje ili okolnost koji vode do rasipanja porodice,


22

odnosno do njenog odumiranja i gubljenja, nehumano su i neprirodno stanje. To su, pre svega, prisilne okolnosti koje potpuno liče na akciju, okolnost ili postupak koji vodi do izumiranja nasada ili rasipanja njegovih grana ili oštećenja i uvelosti njegovih grana i cvetova Društva u kojima su složnost i opstanak porodica iz bilo kog razloga ugroženi isto sušto i bašta čijem drveću preti stihija, žeđ, požar. uvenuće ili suša. A rascvetana bašta ili rascvetana farma je ta čija stabla rastu prirodnim rastom, cvetaju, oplođavaju se i traju. Tako je i sa liudskim društvom. Društvo u procvatu je ono u kome član porodice raste prirodnim rastom i u kome cveta porodica i osigurava se član ljudske porodice. Kao što lišće na grani ili grana na drvetu nemaju ni značaja ni materijalnog života ako se odvoje, tako i pojedinac ako se odvoji od porodice. Prema tome, pojedinac bez porodice nema značaja ni socijalni život. A ukoliko Ijudsko društvo stigne do čoveka bez porodice, tada će ono biti društvo skitnica, kao što su veštačka stabla.

Pleme Pleme je porodica posle širenja usled unnožavanja Pleme je, dakle, velika porodica. Nacija je pleme koje se uvećalo kao rezultat razmnožavanja. Prema tome, nacija je jedno veliko pleme. A svet je nacija koja se, usljed razmnožavanja, razgranala na više nacija... tako je svet jedna velika nacija. Veza koja okuplja porodice ista je ona koja povezuje pleme, ili ona koja spaja svet. Ona slabi sa povećanjem broja. Na taj način čovečanstvo je isto što i nacija, a nacija je kao pleme, a pleme je porodična spona koja slabi od nižeg ka višem nivou. To je društvena činjenica koju može da odbije jedino onaj ko sa njom nije upoznat. Dakle, društvena spona, složnost i koherentnost... međusobna Ijubav i privrženost jače su na nivou porodice nego na nivou plemena. One su jače na nivou plemena nego na nivou nacije i jače su na nivou nacije nego na nivou sveta Interesi, dobit, vrednost i uzvišeni ideali, koji nastaju iz ovih društvenih odnosa, bez sumnje i prirodno, kao aksiom, jači su tamo gde su i ti odnosi jači. Oni su samim tim jači na nivou porodice nego na nivou plemena jači su na nivou plemena nego na nivou nacije i jača su na nivou nacije nego na nivou sveta. Tako ovi društveni odnosi a i interesi, blagodeti, vrednosti i ideali koji nastaju iz njih, slabe i nestaju sa slabljenjem i nestankom porodice, plemena, nacije i čovečanstva. Zbog toga je za ljudsko društvo veoma važno da održava porodičnu, plemensku, nacionalnu i međunacionalnu slogu da bi koristilo interese blagodeti, vrednosti i ideale koje obezbeđuju porodična, plemenska, nacionalna i međunacionalna, složnost, koherentnost, jedinstvo. privrženost i ljubav. Porodična zajednica je društveno bolja od plemenske zajednice, plemenska zajednica je društveno bolja od nacionalne zajednice, a nacionalna je zajednica s gledišta povezanosti, privrženosti, solidamosti i interesa, bolja od međunacionalne zajednice.

Korist od plemenskog Pošto je pleme velika porodica, ono svojim pripadnicima obezbeđuje ono. što porodica obezbeđuje svojim članovima u materijalnoj koristi i društvenim interesima. Jer, pleme je porodica drugog reda. Ovde je važno konstatovati da pojedinac može ponekad da se ponaša nepristojno, onako kako ne može pred porodicom. Ali, s obzirom na njen mali obim, on ne oseća njen nadzor za razliku od plemena, čiji


23

pripadnici ne osećaju da su oslobođeni plemenskog nadzora. Prema tim okolnostima pleme je uobličilo takav sistem ponašanja za svoje pripadnike koji se pretvara u socijalno vaspitanje, koje je bolje i uzvišenije od bilo kog školskog vaspitanja. Pleme je društvena škola u kojoj njeni članovi od detinjstva apsorbuju uzvišene ideale koji se pretvaraju a životno ponašanje. Ti se ideali spontano potkrepljuju sa čovekovim rašćenjem. Suprotno tome je vaspitanje i nauka koji se zvanično nameću i koji se postepeno gube sa čovekovim rašćenjem, jer su zvanični i empirijsk i jer je čovek svestan da mu se to nameće. Pleme je čovekov prirodni i društveni zaštitnik koji mu obezbeduje socijalnu sigurnost. Ono, shodno plemenskim društvenim tradicijama, svojim pripadnicima obezbeduje zajedničko otplaćivanje krvnih dugova, zajedničku kaznu, zajedničku krvnu osvetu i zajedničku odbranu, odnosno socijalnu zaštitu. Krv je začetak u formiranju plemena, ali ona nije sve. Pripadništvo je takođe jedna od komponenti formiranja plemena Vremenom će nestati razlike između krvne i pripadničke Komponente i ostaće pleme kao jedinstvena rnaterijalna i društvena zajednica Ali, jedinstvo krvi je poreklo jače je nego bilo koja druga struktura.

Nacija Nacija je nacionalni i politički zaštitnik poedinca, koji je iznad društvene zaštite koju peme pruža svojim pripadnicima. Pleme je u suprotnosti sa nacijom jer privrženost pleenu slabi privrženost naciji i egzistira na njen račun, isto kao što porodična privrženost egzistira na račun plemenske privrženosti pa je slabi. Nacionalna zagriženost, koliko god bila neophodna naciji, opasna je po čovečanstvo. Nacija je u međunarodnoj zajednici slična anome što je porodica unutar plemena. Antagonizam među porodicama istog plemena i okrenutost svake samoj sebi neminovno ugrožava pleme, isto kao što i antagonizam među članovima iste porodice i okrenutost svakog člana samom sebi ugrožava porodicu. Antagonizam među plemenima iste nacije i okrenutost svakog plemena samom sebi ugrožava tu naciju. A nacinalna zagriženost, Korišćenje sile jake nacije protiv slabe ili razvijanje jedne nacije prisvajanjem onoga što druge nacije poseduju zlo je i štetno je po čovečanstvo. Međutim, stabilan pojedinac koji poštuje sebe i koji je svestan svojih pojedinačnih odgovornosti značajan je i koristan svojoj porodici. A ugledna i čvrsta porodica, koja je svesna svog značaja, materijalno i društveno je korisna ptemenu. A napredna, produktivna i civilizovana nacija je korisna celom svetu. Politička i nacionalna struktura se degradira ako se spušta do socijalnog nivoa, odnosno do porodičnog i plemenskog nivoa i ako se sa njim saživi i uvaži njegove okolnosti. Nacija predstavlja jednu veiiku porodicu nakon što prođe kroz plemensku fazu i raščlanjavanje plemena koja vode isto poreklo i koja su sudbonosno vezana za to poreklo. Porodica ne postaje nacija ako ne prođe kroz plemensku fazu i faze njenog raščlanjavanja i kroz pripadništvo koje se zasniva na raznim oblicima mešanja. Samo, ovo se neminovno ostvaruje kao dugotrajan društveni proces. Kao što dugotrajnost obezbeđuje nastajanje nove nacije, ona takođe doprinosi i inkoherentnosti stare nacije. Al, zajedničko poreklo i sudbinsko pripadništvo predstavljajklo ostaje u prvom planu, a pripadništvo u drugom. Jer, nacija nije samo porekio, čak i ako poreklo predstavlja njen temelj i začetak. Nacija je, pored svega, i zbir Ijudskih istorijskih zaostavština koje navode grupe Ijudi da žive na jednoj teritoriji, stvaraju zajedničku istoriju i zajedničku baštinu i da se zajednički suočavaju sa jedinstvenom sudbinom. Zato je nacija. bez obzira na krvno jedinstvo, na kraju krajeva, pripadništvo i sudbina.


24

Zašto, onda, na istorijskoj karti sveta gledamo velike države koje su potom izumrie, a na njihovom mestu su se pojavljivale nove države, i obrnuto? Da li je razlog politički i nema veze sa društvenim temeljima Treće svetske teorije ili je razlog socijalni i ima veze sa ovim odeljkom Zelene knjige? Da vidimo. Neosporno je da je porodica socijalna a ne Politička forma. Pleme takođe, jer je ono porodica koja se razmnožila i raširila na više porodica. A nacija je pleme koje se uvećalo nakon što su se njegova kolena i porodična stabla razgranala i razvila se u više rodova, a potom i plemena. Nacija je takođe socijalna forma, koja počiva na nacionalnosti. Pleme je socijalna forma koja se oslanja na plemenske odnose. Porodica je socijalna forma koja se temelji na porodičnim odnosima. Nacije sveta su socijalne forme koje se baziraju na čovečnosti. One su, zatim, i politička forma koja definiše državu i oblikuje svetsku političku kartu. Ai. zašto se ta politička karta sveta menja iz razdoblja u razdoblje? Razlog za to je Što ovo političko oblikovanje može da važi za socijalnu formu, ali može to i da ne bude. Ukoliko ono važi za neku naciju, trajno je i ne menja se. A ako se promeni, to se dešava usled strane kolonizacije ili unutrašnje propasti, a potom se ponovo javlja pod perolom nacionalne bobe ili nacionalnog preporoda i nacionalnog jedinstva Ali kad politička forma okuplja više nacija, onda se ta politička karta raspada usled osamostailjivanja pojedinih nacija pod parolom nacionanosti. Tako su se raspale imperije koje su se na svetu pojavljivale jer su okupljale više nacija koje su se ubrzo okretale svaka sebi i zahtevale svoju samostalnost. Političke imperije bi se raspale, a njihovi sastavni delovi vraćali bi se socijalnom izvoru. Veoma jasan dokaz za to nalazi se u istoriji sveta, ako je pažljivo analiziramo kroz njena razdoblja. Zašto se, međutim, te imperije formiraju od više nacija? Odgovor je u tome što struktura države nije socijalna struktura kao kod porodice, plemena i nacija, nego je država politička struktura koja se stvara zahvaljujua brojnim faktorima od kojih je prvi i najjednostavniji nacija. Naclonalna država predstavlja jednu političku formu koja je u skladu sa prirodnom socijalnom strukturom i koja opstaje sve dok ne bude suočena sa tiranijom druge, od nje jače nacije, ili ako njena politička struktura kao džave podleže uticaju strukture sopstvenih plemena, rodova i porodica, jer politička struktura propada ako se pokorava socijalnoj strukturi plemena, porodice ili sekte. Ostali činioci strukture države, pored proste države (nacionalne države), su verski, ekonomski i vojni činioci. Jedinstvena vera može da formira državu od više nacija. Ekonomske potrebe i vojne invazije takođe. Na taj način se u svetu, u jednom razdoblju, pojavljujg neke države ili imperije da bi se u sledećem izgubile. Kada, na primer, nacionalni duh nadjačava verski duh, a borba među različitim nacijama iste vere se rasplamsava, onda se svaka nacija osamoaljuje vraćajući se svojoj socijalnoj strukturi uz izmiranje tih imperija. Zatim se ponovo javlja uloga vere kada verski duh nadjača nacionalni, da bi se različite nacije ujedinile sa zastavom jedinstvene vere, da bi se ponovo javila nacionalna uloga... itd. Sve države koje su sastavljene od više nacionalnosti, zbog verskih, ekonomskih, vojnih ili pozitivno-doktrinarnih razloga, biće sa nacionalnim razdorom sve dok svaka nacija ne stekne svoju nezavisnost, jer socijalni faktor neizbežno pobeđuje politički. Tako, bez obzira na političke potrebe koje determinišu osnivanje države, ipak je osnova života pojedinaca porodica, pleme, nacija i celo čovečanstvo. Jer, osnovni i trajni faktor je socijalni faktor, odnosno nacionalizam. Zato se prvo i treba usredsrediti na socijalnu činjenicu i negovanje porodice da bi izrastao vaspitan i ispravan čovek, zatim na pleme kao na društvenog zaštitnika i prirodnu socijalnu školu koja društveno odgaja čoveka u posleporodičnoj fazi i, potom, na naciju. To je zato što čovek shvata


25

vrednost društvenih vrednosti jedino preko porodice i plemena, a tu su upravo one prirodne socijalne forme za čiji nastanak niko nije zaslužan. Njegovanje porodice je zbog pojedinca, negovanje plemena je zbog porodice, pojedinca i nacije, odnosno nacionalizma. Jer, socijalni faktor je stvarni i trajni pokretač istorije (odnosno nacionalni faktor). Zanemarivanje nacionalnih veza Ijudske zajednice i izgradnja političkog sistema u suprotonosti sa socijalnim stanjem, samo je privremena forma koja će propasti pod dejstvom socijalnog faktora tih zajednica, to jest pod dejstvom nacionalnog pokreta u svakoj naciji. Sve ovo su činjenice date u životu čoveka, one nisu inicijativne fikcije. Na svakom čoveku u svetu je da ih shvata i da, svestan njih, radi da bi taj njegov rad bio svrsishodan. Neophodno je spoznati ove trajne činjenice da bi se izbegla svaka stranputica, nepraviInost ili uništenje života Ijudskih zajednica usled neshvatanja ili nepoštovanja ovih principa čovekovog života.

Žena Žena je Ijudsko biće, i muškarac je Ijudsko biće, to je neosporno i o tome nema sumnje. Prema tome, Ijudskost muškarca i žene automatski su izjednačeni. Razlikovanje muškarca i žene sa aspekta Ijudskosti flagrantno je i bez opravdanja. Jer, žena jede i pije kao što i muškarac jede i pije. Žena voli i mrzi kao što i muškarac voli i mrzi. Žena misli, uči i shvata kao što i muškarac misli, uči i shvata. Ženi je kao i muškarcu potreban dom, odeća i prevozno sredstvo. Žena gladuje i žedni kao što i muškarac gladuje i žedni. I žena živi i umire kao što i muškarac živi i umire. Onda, zašto žena i zašto muškarac? Dakako, Ijudsko društvo nisu samo muškarci i nisu samo žene, njega čine i muškarci i žene, to jest muškarac i žena po prirodi. Zašto nisu stvoreni samo muškarci i zašto nisu stvorene samo žene? Zatim, koja je razlika između muškog i ženskog, odnosno između muškarca i žene? Zašto je kreacija sveta iziskivala stvaranje žene i muškarca? Svakako, Ijudsko društvo postoji zato što postoje i žena i muškarac, a ne samo žena ili samo muškarac. I zato što mora da postoji prirodna potreba za postojanjem muškaraca i žena, a ne samo muškaraca ili samo žena. Dakle, svako od njih nije ono što i drugi, to jest postoji prirodna razlika izmedu muškaraca i žena. Dokaz za to je da u prirodi postoje muškarac i žena To svakako znači i postojanje uloga svakog od njih, koje se razlikuju shodno razlikama između muškaraca i žena. U skladu s tim i neophodni uslovi u kojima bi svako od njih živeo i odigrao svoju ulogu koja se razlikuje od uloge drugog i od njegovih uslova, shodno razlikama u samoj prirodnoj ulozi. Da bismo se mogli upoznati s tom ulogom moramo spoznati razlike u prirodnoj konstituciji žene i muškarca... odnosno prirodne razlike između njih: Žena je ženskog pola, a muškarac muškog pola. Žena, u skladu s tim, kako kažu ginekolozi, dobija menstruaciju, odnosno pati od slabosti svakog meseca, dok muškarac ne dobija menstruaciju zato što je muškog pola. Prema tome, on ne pati od uobičajene stabosti svakog meseca. Ova ciklusna slabost, to jest mesečna slabost, u stvari je gubljenje krvi. To znači da je žena kao ženski pol po prirodi podložna slabosti zbog gubIjenja krvi svakog meseca. Kada žena ne dobije menstruaciju, onda je trudna. A kada zatrudni, slaba je, po prirodi stvari, skoro godinu dana. Tada je paralizovanih prirodnih aktivnosti sve dok se ne porodi. A kada se porodi ili pobaci tada nastaju babinje, a to je slabost koja prati žene nakon svakog porođaja ili pobačaja. Muškarac ne može da zatrudni, pa je prirodno da i ne pati od tih stabosti kao žena jer je ona ženskog pola Posle toga žena doji novorodenče koje je prirodno rodila. Dojenje traje


26

skoro dve godine. Prirodno dojenje podrazumeva da se beba ne odvaja od majke i ona ostaje uz nju, tako da njena aktivnost biva paralizovana i ona postaje neposredno odgovorna za novo ludsko biće kome pomaže da obavlja svoje fiziološke potrebe bez kojih bi umrlo. Muškarci, međutim, niti zatrudne niti doje - kraj lekarskog objašnjenja. Ove prirodne činjenice, odnosno biološke razlike, uobličavaju različitost između muškarca i žene koji ne mogu biti izjednačeni. Same ove činjenice su, takođe, dokaz za neophodnost postojanja muškog i ženskog, to jest muškarca i žene, i za to da svako od njih ima u životu ulogu i funkciju različitu od onog drugog, gde muškarac apsolutno ne može da zameni ženu. Naime, muškarac ne može da obavlja ove biološke funkcije. Treba istaći da su te biološke funkcije težak teret za ženu i iziskuju od nje veliki trud i zadaju joj izvesnu bol. Međutim, bez ovih funkcija koje obavlja žena, Ijudski život bi prestao. Dakle, ove funkcije su prirodne, a ne dobrovoljne, a nisu ni obavezne. One su neophodne i jedina preostala alternativa bila bi potpun prestanak ludskog života. Postoje samovoljne intervencije protiv začeća, ali one su protiv ljudskog života. Postoje i delimične intervencije protiv začeća, a takođe postoje i intervencije protiv dojenja. Sve su to karike u lancu akcija protiv prirodnog života, čija je kulminacija ubistvo, jer žena ubija svoje materinsko biće da bi izbegla začeće, porođaj i dojenje. Ovo ne izlazi iz domena veštačkih intervencija protiv prirodnog života, odnosno protiv začeća, dojenja. materinstva i braka. Jedina razlika je u njihovom stepenu. Izostavljanje prirodne uloge žene u materinstvu, odnosno korišćenje jaslica kao zamene za majku predstavlja početak izostavljanja humanosti zajednica i njihovo pretvaranje u biološke zajednice veštačkog života. Odvajanje dece od majki i smeštanje u jaslice ukazuje na proces njihovog pretvaranja u nešto slično pilićima, gde jaslice više liče na farmu za odgajanje pilića nakon izleganja. Ljudima i njihovoj prirodi ništa drugo ne odgovara i ne pristaje sem .prirodnog materinstva, to jest da dete podiže njegova majka i da raste u porodici u kojoj ima materinstva, očinstva i bratstva, a ne na nekojfarmi kao što je farma za odgajanje pilića. I pilićima, kao i svim drugim životinjama, potrebno je materinstvo kao prirodna faza. Zato je njihovo gajenje na farmama sličnim jaslicama protivno njihovom prirodnom rastu, pa čak i njihovo meso više liči na veštačko nego na prirodno. Meso koje se dobija sa tih farmi je neukusno, čak može da bude i neblagotvorno jer nije odgajivano u prirodnim uslovima, to jest odgajano je bez prirodnog materinstva. Meso divljih ptica je ukusnije i korisnije zato što su rasle u prirodnim uslovima, uz materinstvo i hranile se prirodnom hranom. Za one koji nemaju porodicu i nemaju dom odgovorno je društvo. Samo zbog takvih društvo gradi jaslice i tome slično. Jer, bolje je da o njima brine društvo nego da to čini pojedinac koji im nije otac. Ako se napravi prirodni test radi ustanovljavanbja opredeljenja deteta između njegove majke i ustanove za negovanje dece, dete će se opredeliti za majku, a ne za ustanovu. Pošto je dete već prirodno opredeljeno za majku, onda je majka taj pravi i prirodni negovateljatelj. Zato slanje deteta u jaslice umesto da ostane sa majkom predstavlja prinudu i prisiljavanje mimo njegovih prirodnih i slobodnih sklonosti. Prirodni rast je slobodan i ispravan rast. To što se od jaslica prave majke predstavlja prinudni čin i protivno je slobodnom i ispravnom rastu. Kada se deca vode u jaslice to će čini prisilno ili korišćenjem njihove naivnosti i neznanja. Ona se odvode u jaslice iz čisto materijalnih, a ne socijalnih razloga. Ako se isključi prinuda i dečja naivnost i neznanje, deca bi odbila da idu u jaslice i ostala bi sa svojim majkama. Nema opravdanja za ovaj neprirodni i nehuman postupak. Žena, neđutim, nije u položaju


27

koji odgovara njenoj prirodi, to jest ona je prinuđena da obavlja poslove koji nisu socijalni i protivni su materinstvu. Za ženu kojoj je priroda odredila ulogu drugačiju od muškarčeve, neophodan je položaj različit od položaja muškarca u kome će odigrati svoju prirodnu ulogu. Materinstvo je ženska, a ne muška funkcija. Prema tome, prirodno je, da se deca ne odvajaju od majke. A svaki postupak odvajanja dece od majki je prinuda, prisiIjavanje i diktatura. Žena koja napušta svoju majčinsku ulogu prema svojoj deci, protivi se svojoj prirodnoj ulozi u životu. Ženi se moraju obezbediti sva njena prava i svi odgovarajuća uslovi u kojima nema prinude i prisiljavanja koji su naterali ženu da odigra svoju prirodnu ulogu u neprirodnim uslovima, to jest u međusobno kontradiktornim uslovima. Ako se žena primorava da napusti svoju prirodnu ulogu u rađanju i materinstvu, onda je ona žrtva prinude i diktature. Žena koja nije u mogućnosti da obavlja svoju prirodnu funkciju zato što mora da radi nije slobodna i primorana je na to silom potrebe, jer u potrebi se krije sloboda. Među odgovarajuće, pa i neodgovarajuće uslove koji ženi omogućavaju obavljanje njene prirodne funkcije, spadaju i oni uslovi koji ne odgovaraju osobi oslabljenoj teretom trudnoće, to jest teretom drugog čoveka kojeg nosi u svojoj utrobi i koji joj ograničava fizičke mogućnosti. Nepravedno je ženu koja je u takvom stanju zbog jedne od faza materinstva staviti u položaj koji ne odgovara njenom stanju, kao što je fizički rad koji predstavlja kaznu za ženu zbog toga što je humano izneverila materinstvo, i cena koju ona plaća da bi ušla u svet muškaraca koji, naravno, nisu njenog pola. Žena za koju se smatra - a i ona sama smatra - da fizički rad obavlja samovoljno, u stvari nije takva. Ona to radi samo zato što je kruuto materijalističko društvo stavlja u takvu prinudnu situaciju a da ona sama nije toga direktno svesna. Ona nema drugog izbora nego da prihvati uslove tog društva misleći da radi slobodno. Ona nije slobodna u odnosu na pravilo: među muškarcima i ženama ni u čemu nema razlike. To ''ni u čemu" je velika ženina obmana i ona podriva sve odgovarajuće i neophodne uslove koji su joj potrebni i u kojima ona mora da uživa naspram muškarca zbog njene prirode koja ju je predodredila za obavljenje određene prirodne uloge u životu. Izjednačavanje muškarca i žene u nošenju teških tereta dok je ona trudna predstavlja nepravdu i surovost. Izjednačenost muškarca žene u poslu i postu dok ona doji nepravda je i surovost. Izjednačavanje muškarca i žene u prljavom poslu koji kalja njenu lepotu umanjuje njenu ženstvenost - nepravda je svirepost. Učenje žene programu koji je navodi da obavlja poslove koji ne odgovaraju njenoj prirodi takođe predstavlja nepravdu i krutost. Nema razlike između muškarca i žene u svemu što je Ijudsko. Nijedno od njih nema prava da se venča s drugim bez njegovog pristanka ili da se od njega razvede bez opravednog suđenja koje će to potvrditi, ili da se razvede bez pristanka i muškarca i žene u odsustvu suda ili da se žena ponovo uda bez dogovora o razvodu ni da se muškarac ponovo oženi bez dogovora o razvodu. Žena je gospodar kuće, jer kuća predstavlja jedan od odgovarajućih i potrebnih uslova za ženu koja menstruira, koja zatrudnjuje, koja rađa i koja obavlja funkciju materinstva. Žena je vlasnik kuće u kojoj žive njena deca. Čak je i dužnost ženke u životinjskom svetu, a ne samo kod Ijudi, da obavlja svoje materinstvo po prirodi stvari. Otuda je surovo lišiti decu njihove majke ili lišiti majku njenog doma. Žena je samo ženski pol. Biti ženskog pola znači imati različitu biološku prirodu od muškarca zato što je on muškog pola. Biološka priroda žene, koja je drugačija od muškarčeve, dala je ženi i suštinske spoljašnje karakteristike po kojima se razlikuju od muškarca. Takav je slučaj i sa ženkama drugih živih bića i biljki, koje su različite po


28

svojoj anatomžiji i suštini u odnosu na mužjake. To je priroždna i nediskutabilna činjenica. U svetu životinja i biljki mužjak je uvek stvoren jači i grublji. A ženka je u biljnom, životinjskom i Ijudskom svetu po prirodi stvorena nežnija i lepša. To su prirodne i večne činjenice o stvaranju svih živih bića... Ijudi, životinja i biljaka Shodno ovim biološkim razlikama i na osnovu prirodnih zakona, mužjak je bez prinude odigrao ulogu jačeg i grubljeg. On je takav i stvoren. Ženka je odigrala ulogu nežnije i lepše bez izbora, jer je ona stvorena kao takva. Ovo prirodno pravilo je pravedan sud, s jedne strane zato što je prirodno, a s druge strane zato što predstavlja osnovno pravilo slobode. To je zato što su bića stvorena slobodna i što svaka intervencija protivna pravilu slobode predstavlja prinudu. Nepridržavanje ovih prirodnih uloga i nepoštovanje njihovih granica predstavlja zapostavljanje i degradiranje same vrednosti života. Priroda je to tako naredila da bi se složila sa neizbežnošću života između bitisanja i konačnosti. Jer, živo biće, čim je stvoreno, kao takvo će neminovno živeti dok ne umre. Egzistencija se od početka do kraja zasniva na biološkom prirodnom zakonu, bez izbora i bez prinude. To je prirodan zakon. To je prirodna sloboda. U svetu životinja, biljaka i Ijudi neophodno je prisustvo i mužjaka i ženki samim tim što se život nalazi između bitisanja i konačnosti. Nije u pitanju samo njihova egzistencija, jer je neophodno da oni odigraju još i svoje prirodne uloge zbog kojih su stvoreni i to s potpunom efikasnošću. A ako to ne bude u potpunosti urađeno, znači da su prisutne nepravilnosti u životnom toku prouzrokovane izvesnim okolnostima. To su uslovi u kojima žive društva skoro svuda u svetu kao rezultat mešanja između uloge muškarca i žene, odnosno kao rezultat pokušaja pretvaranja žene u muškarca. Oni bi trebalo, u skladu sa njihovom prirodom i svrhom. da budu kreativni, a nasuprot tome oličenje su nazadovanja, odnosno protivprirodnog pravca koji je destruktivan u odnosu na pravila slobode i predstavlja negaciju životnog opstanka. I muškarac i žena. svako za sebe, moraju da odigraju svoju ulogu za koju su i stvoreni i da od nje ne odustaju. Jer, potpuno ili delimično odustajanje od toga može da se desi jedino u prinudnim okolnostima to jest u nenormalnim okolnostima. Žena koja odbacuje brak, trudnoću ili ukrašavanje i ženstvenost iz zdravstvenih razloga, u stvari, odustaje od svoje prirodne uloge u životu pod pritiskom ovih poremećenih zdravstvenih okolnosti. A žena koja odbacuje brak, trudnoću ili materinstvo... itd. zbog posla odustaje, u stvari, od svoje prirodne uloge takođe usled primoravajućih okolnosti. Žena koja odbija brak, trudnoću ili materinstvo... itd. bez ikakvog materijalnog razloga, odustaje od svoje prirodne uloge pod uticajem primoravajućih okolnosti, odnosno usled moralnog odstupanja od svoje biološke prirode. Prema tome, odustajanje muš-karca ili žene od prirodne uloge u životu može da se desi jedino u neprirodnim uslovima koji su protivni slobodi i koji ugrožavaju opstanak. Zato je neophodna svetska revolucija koja će zbrisati sve materijalne uslove koji sprečavaju ženu da obavlja svoju prirodnu funkciju u životu i koji je primoravaju da izvršava muške poslove da bi se sa muškarcem izjednačila u pravima. Do ove revolucije će neminovno doći, naročito u industrijskim sredinama u vidu borbe za opstanak i to bez podstrekača na revoluciju, kao što je, na primer, Zelena knjiga. Sve zajednice sada gledaju na ženu kao na robu i ništa više. Orijent na nju gleda kao na robu koja se može prodati i kupiti. a Zapad na nju gleda kao da i nije žena. Guranje žene u muške poslove surov je napad na njenu ženstvenost, koju joj je priroda dodelila biološkom svrhom, neophodnom životu. Jer, muški poslovi brišu ženske crte lepote koje su stvorene zato da bi se videle i odigrele drugačiju ulogu od rada koji ženi ne odgovara. One su kao cvetovi, stvoreni da stvaraju polen i proizvedu seme. A ako ih uništavamo, onda će uloga biljaka u životu biti okončana. Ženke su ukras


29

prirode i kod leptira, ptica i ostalih vrsta životinjskog sveta zbog ove vitalne prirodne funkcije. Muški poslovi, ako ih obavlja žena, iziskuju njeno pretvaranje u muško, zapostavljajući, pri tom, njenu ulogu i lepotu. Žena ima sva prava, i to bez primoravanja, na pretvaranje u muško i ne zapostavljanje svoje ženstvenosti. Prirodne razlike u anatomskom sklopu između muškarca i žene dovele su do toga da se i funkcija ženskih organa, koji su drvelo razlike u prirodi muškarca i žene, kao rezultat razlike između njihovih raznih organa, i do razlike u naravima, psihi, nervnom sklopu i obliku tela. Žena je emocionalna. Žena je lepa. Žena lako zaplače. Žena se plaši. Žena je, uopšte, zbog drugačije biološke prirode, nežna, dok je muškarac grub. Ignorisanje prirodnih razlika između muškarca i žene i mešanje njihovih uloga predstavlja apsolutno necivilizovan postupak i čin protivan zakonu prirode, destruktivan u odnosu na život čovečanstva i ozbiljan uzrok bede društvenog života čovečanstva. Industrijska društva današnjice, koja su prilagodila ženu fizičkom radu isto kao i muškarca, na račun njene ženstvenosti i prirodne uloge u životu u smislu lepote, materinstva i spokojstva, necivilizovana su društva. Zato bi bilo apsurdno i pogubno po ljudsku civilizaciju kopirati ih. Pitanje, tako, nije u tome da li žena radi ili ne radi, jer to je materijalističko i smešno pitanje. Oruštvo mora svakom svom pripadniku koji je sposoban za rad i njemu potreban da obezbedi posao, bilo da su to muškarci ili žene, ali da svako radi u oblasti koja mu odgovara i da niko ne bude prinudom nateran da radi ono što mu ne odgovara. Nepravda je i diktatura da se deca nađu u uslovima za rad odraslih, a, takođe, nepravda je i diktatura i da se žene nađu u uslovima rada za muškarce. Sloboda je da svaki čovek uči ono što mu odgovara i da se osposobi za sebi odgovarajući posao. Diktatura je da čovek uči ono što mu ne odgovara da bi radio posao koji mu je nepogodan. Posao koji odgovara muškarcu ne mora uvek da odgovara i ženi. Znanje koje odgovara deci nije ono znanje koje odgovara odraslima. Ne postoje razlike u Ijudskim pravima izmeću muškarca i žene kao odraslog čoveka i deteta. Ali, ne postoji potpuna jednakost među njima u pogledu dužnosti koje bi trebali da izvršavaju.

Manjine Šta je manjina? Koja su njena prava i obaveze i na koji način rešiti probiem manjne u skladu sa rešavanjem različitih problema čoveka u svetlu. Treće svetske teorije. Dve su vrste manjina, treće nema. Prva pripada jednoj naciji, a njen društveni okvir je njena nacija. Druga manjina je ona koja ne pripada nekoj naciji i nema društveni okvir osim ovog sopstvenog. Ova vrsta manjina formira jednu od istorijskih skupina oko koje će se na kraju oformiti nacija pod dejstvom pripadništva i zajedničke sudbine. I ova manjina ima svoja društvena prava, kao što smo videli. Bilo bi nepravedno otuđivati ova prava od strane bilo koje većine, jer su socijalne osobenosti autohtone osobine koje se ne mogu ni dati ni oduzeti. Politički i ekonomski problemi manjina ne mogu se rešavati sem u okviru društva mase u kojem masa mora da raspolaže vlašću, bogatstvom i oružjem. Gledanje na manjine kao manjine sa političkog i ekonomskog aspekta diktatura je i nepravda.


30

Crnci Crnci će dominirati u svetu Poslednja era ropstva bila je era porobljavanja crne rase od bele rase. Ta era će uvek biti prisutna u mislima crnog čoveka sve dok se ne bude osetio rehabilitovanim. Ovaj istorijski i tragičan događaj, ovaj osećaj ogorčenosti i traganja za stanjem osećanja zadovoljstva zbog rehabilitovanja čitave jedne rase, predstavlja psihološki motiv. koji se ne može ignorisati, u pokretu crne rase da se osveti i da dominira. Pored toga, tu su još i nezaobilazni društvenoistorijski ciklusi među kojima i onaj kada je žuta rasa vladala svetom krenuvši iz Azije prema ostalim kontinentima. Potom je na red došla bela rasa kada je nastupila u kolonijalističkom pokretu širokih razmera, koji je obuhvatio sve kontinente sveta. Sada je crna rasa na redu da vlada. Crna rasa je sada u veoma zaostalom socijalnom položaju. Ali, ta zaostalost radi u korist kvantitativne nadmoćnosti ove rase, jer nizak životni standard lišio je crnce poznavanja sredstava za ograničavanje i kontrolu nataliteta. Njihovi socijalni odnosi razlog su neograničavanja broja sklopljenih brakova koji vode neograničenom razmnožavanju, dok se brojnost drugih rasa smanjuje usled planiranja porodice, ograničavanja broja sklopljenih brakova i zauzetosti neprekidnim poslovima, za razliku od crnaca koji upražnjavaju nerad u stalno vrućoj klimi.

Obrazovanje Obrazovanje ili učenje nije onaj sistematizovani metod ili oni klasifikovani školski predmeti koje mladi moraju da nauče tokom određenog broja časova iz školskih udžbenika sedeći u redovima klupa. Način obrazovanja koji sada preovlađuje u svim delovima sveta u suprotnosti je sa slobodom. Obavezno obrazovanje kojim se različite države sveta hvale čim uspeju da ga nametnu svojoj omladini jedan je od načina gušenja slobode. To je prisilno uništavanje Ijudskih talenata i prinudno usmeravanje Ijudskih izbora i diktatorski akt koji ubija slobodu jer zabranjuje čoveku slobodan izbor, stvaralaštvo i briljiranje. Čoveka primorati da uči neko gradivo, to je diktatura Nametanje određenih predmeta i utiskivanje njihovog učenja u čoveka - i to je diktatura. Prinudno obrazovanje i organizovano i si-stematizovano obrazovanje pravi od mase neznalice. Sve države koje određuju pravce obrazovanja preko zvaničnih nastavnih programa i primoravaju Ijude na to i zvanično određuju predmete i znanje koje treba usvojiti, u stvari su države koje primenjuju diktaturu protiv svojih građana. Sve metode obrazovanja koje danas preovladavaju u svetu treba da se zbrišu opštesvetskom kulturnom revolucijom, koja će Ijudski um osloboditi metode patriotskog i ciljnog usmeravanja ukusa, koncepcije i mentaliteta čoveka. To ne znači zatvaranje vrata na obrazovnim ustanovama, kao što se može učiniti površnom čitaocu. Naprotiv, to znači da to i društvo trebalo da obezbedi sve vrste obrazovanja i da dozvoli ijudima da se slobodno i spontano opredele za razne nauke. To zahteva da za sve bude dovoljno obrazovnih ustanova za sve vrste znanja, pošto nedovoljan broj tih ustanova predstavlja ograničenje slobode čoveka i prisilu, da nauči jedna znanja lišavanjem prirodnog prava jer mu nedostaju druga saznanja. Društvo koje zabranjuje znanje, kao i društvo koje ima monopol nad znanjem, reakcionamo je društvo koje je slepo okrenuto neznanju i u suprotnosti je sa slobodom. Prema tome, društva koja


31

zabranjuju upoznavanje sa verom onakvom kakva je reakcionarna su društva slepo okrenuta neznanju i u suprotnosti su sa slobodom. Društva koja drže monopol nad verom takođe su reakcionama društva okrenuta neznanju i protivna slobodi. Društva koja iskrivljuju veru, civilizaciju, ponašanje drugih, onda kada ih sebi pretpostavljaju kao spoznaju, takođe su zagrižena reakcionarna društva u suprotnosti sa slobodom. Društva koja zabranjuju materijaIna saznanja reakcionarna su društva, slepo okrenuta neznanju i protivna su slobodi. Društva koja drže monopol nad materijalnim saznanjima slepo su okrenuta neznanju i protivna su slobodi. Znanje je prirodno pravo svakog čoveka i niko nema pravo da mu ga uskraćuje pod bilo kojim izgovorom, sem ako sam čovek učini nešto što će ga sprečiti u tome. Neznanje će nestati onda kada svaka stvar bude predstavljena onakvom kakva jeste i onda kada njihovo upoznavanje bude dostupno svakom čoveku na način koji njemu odgovara.

Melodije i umetnosti Čovek je još uvek zaostao i biće sve dok ne bude mogao da se izrazi jednim jedinstvenim jezikom, i sve dok ne ostvari tu Ijud-sku težnju, na izgled neostvarivu – izražavanje radosti i tuge, dobra i zla, lepote i ružnoće, udobnosti i bede, smrtnosti i večitosti, Ijubavi i mržnje, kao i opisivanja boje, osećanje ukusa i raspoloženja kao i svega ostalog - biće mu i dalje posrednik isti jezik kojim jedan narod spontano govori. Čak će i samo ponašanje i dalje ostati bazirano na reakcijama izazvanim osećanjima koje jezik stvara u shvatanju onoga koji se njime izražava. Učenje jednog jezika, bez obzira kojeg, ne predstavlja rešenje u ovom trenutku. To pitanje će i dalje neminovno ostajati nerešeno dok proces ujedinjavanja jezika ne prođe kroz više epoha i generacija, s tim da se iz njih izgubi faktor nasleđa pošto prođe dovoljno vremena, jer, osećanja, ukusi i raspoloženja dedova i očeva su ono što formira osećanja, ukus i raspoloženje sinova i unuka. A ako se ti dedovi izražavaju različitim jezicima, a unuci jedinstvenim jezikom, onda unuci neće primetiti ukuse onog drugog čak i ako govore jedinstvenim jezikom. Ovaj jedinstveni ukus neće biti ostvaren ako novi jezik ne bude odražavao ukus i osećanja koji se nasleđem prenose sa ganeracije na generaciju. Ako jedna ljudska zajednica nosi belu odeću za vreme žalosti, a druga crnu odeću u istom slučaju, onda će osećanje svake, od ovih grupa ljudi biti prilagođeno ovim dvema bojama, to jest jedna će mrzeti crnu boju kad je druga voili, i obratno. Ovo osećanje fizički utiče na ćelije i sve gene i njihova kretanja u ljudskom telu. To priagođavanje se prenosi nasleđivanjem, tako da naslednik automatski mrzi orzi boju koju je mrzeo njegov predak, kao rezultat nasleđenog osećanja svog pretka. Na taj način narodi saosećaju samo sa svojorn umetnošću i baštinom i zbog činioca nasleđa ne osećaju umetnost drugih naroda, čak i kada ovi baštinom različiti narodi govore u datom trenutku istim jezikom. Ova razlika se, štaviše, pojavljuje, mada u minimalnim granicama, čak i među grupacijama istog naroda. Učenje jednog jezika nije problem, kao što nije probiem da se shvati umetnost drugih poznavanjem njihovog jezika. Problem je, međutim, nemogućnost istinskog duhovnog priagođavanja jezicima drugih. To će ostati nemoguće sve dok u telu čoveka, okrenutog jedinstvenom jeziku, ne prestane uticaj nasleđa. Čovečanstvo je zaista zaostalo sve dok čovek ne može da razgovara sa svojim bratom čovekom, jednim istim nasleđenim, a ne naučenim jezikom.


32

Ipak je samo stvar vremene iada će čovečanstvo ostvariti taj cilj, ako se clvilizacija dotle ne raspadne.

Sport, jahanje i priredbe Sport je ili lična aktivnost, poput molitve koju čovek obavlja sam čak i unutar zatvorene sobe, ili javna i zajednička aktivnost na terenima, koja se kolektivno obavlja u bogomoljama. Prva vrsta sporta tiče se samog čoveka, dok se druga vrsta tiče celog naroda koji se ceo bavi njome i nikome ne dopušta da se njome bavi umesto njega. To je nelogično isto tako kao kada bi mase ljudi ušle u bogomolju da nekog gledaju ili grupe ljudi koje se mole, a da oni sami to ne čine. Takođe je nelogično da mase ljudi ulaze na stadione i igrališta i da gledaju jednog ili više igrača, a da se oni sami ne bave sportom. Sport je kao molitva, jelo, grejanje i vetrenje, pa bi glupo bilo da ljudi ulaze u restoran i gledaju kako neki čovek ili grupa ljudi je de, ili da ljudi ostavljaju jednog čoveka ili grupu ljudi da se greju ili da uživaju u vetrenju umesto njih. Neprihvatljivo je da društvo dopusti jednom čoveku ili timu da drži monopol nad sportom, a da društvo podnosi troškove tog monopola u korist pojedinca ili tima. To je potpuno isto kao što je demokratski da narod ne sme da dozvoli pojedincu ili grupi ljudi - bila to partija, klasa, sekta, pleme ili savet – da umesto njega odlučuje o njegovoj sudbini i oseća njegove potrebe. Lični sport tiče se samo onoga ko se njime bavi na sopstvenu odgovornost i sopstveni trošak. Javni sport je opšta potreba ljudi i njih niko ni fizički ni demokratski ne predstavlja u bavljenju time. S fizičke strane, taj predstavnik ne može da prenosi duhovnu i sopstvenu telosnu sportsku korist drugima, a s druge strane pojedinac ili tim nemaju pravo da drže monopol nad sportom, vlašću, bogatstvom ill oružjem nauštrb drugih, Sportski klubovi, koji u današnjem svetu predstavijaju osnovu klasičnog sporta i koji prisvajaju sve izdatke i zajedničke potencijaie koji su namenjeni sportskim aktivnostima u svakoj državi, samo su društveno-monopoiističke institucije, slične instrurnentima političke diktature, koji za sebe monopolišu viast, ili privrednim instrumentima koji monopolišu bogatstvo umesto društva, ili klasičnim vojnim instrumentima koji sami raspolažu oružjem. Kako era mase ruši monopolističke instruments vlasti, bogatstva i oružja, ona će neminovno rušiti monopolističke instrumente društvenih aktivnosti, to jest sport, jahanje i slično. Narodnim masama koje su lišene svog dostojanstva i svoje volje i koje stoje u redu da bi podržale izbornog kandidata koji će umesto njih odlučivati o njihovoj sudbini, računajući s nemogućom pretpostavkom da će ih predstavljati i sačuvati njihovo dostojan stvo i suverenitet čitavog bića, ostaje samo da gledaju kako jedan čovek radi upravo ono što bi trebalo da rade oni sami. To isto važi i za narodne mase koje ne mogu same da se bave sportom sebe radi, i koje, usled svog neznanja, podležu obmanjivanju od strane monopolističkih instrumena ta koji rade na tome da monopolišu sportom i otupljuju narodne mase i usmeravaju ih da se smeju i aplaudiraju umesto da se bave sportom. Sport treba da bude masovan kao i vlast, kao što i bogatstvo treba da bude svojina svih narodnih masa i da oružje bude u rukama naroda, a sport kao društvena aktivnost takođe treba da bude masovan. Javni sport tiče se čitavog naroda i treba da bude svojina čitavog naroda zbog svoje korisnosti za zdravlje i kao razonoda. Bilo bi glupo ostaviti ga samo pojedincima i određenim grupama da monopolišu njime i da sami uživaju njegove telesne i duhovne


33

vrednosti, dok narodne mase daju razne doprinose i mogućnosti i snose izdatke ma osnovnog sporta i svega što je za sport potrebno. Hiljade ljudi koji ispunjavaju gledališta na stadionima da bi posmatrali, aplaudirali i smejali se – upravo su oni bezumnici koji nisu sami mogli da se bave sportom, pa dolaze da sede u gledalištu, da lenjstvuju i aplaudiraju onima koji su im oduzeli inicijativu, koji su zavladali terenima i prisvojili sport, podredivši svojim potrebama sredstva koja su dale mase. Gledališta na stadionima su pravljena upravo zato da bi se isprečila između narodnih masa i terena, odnosno da bi osujetila narod da i sam stigne do terena. Ona će se isprazniti, a onda i ukinuti, onog dana kada narodne mase budu krenule na sportske terene i kada same budu počele da se bave sportom i kada budu shvatile da je sport sveopšta aktivnosi kojom se treba baviti, a ne posmatrati jer bilo bi shvatljivo da je upravo obrnuto, to jest da je posmatrač bespomoćna i apatična manjina. Gledališta na stadionima će nestati kada ne bude bilo nikoga da sedi u njima. Ljudi koji nisu sposobni da odigraju u životu herojsku ulogu i koji ne poznaju istorijška događanja, koji nisu kadri da zamisle budućnost, koji u svom životu nisu ozbiljni - to su ti marginalni ljudi koji ispunjavaju gledališta u pozorištima i na priredbama da bi gledali događaje života i uvideli kako oni teku, potpuno isto kao što učenici sede u školskim klupama zato što nisu obrazovani, nego su na početku, i nepismeni. Oni koji stvaraju život nemaju potrebe da uz pomoć glumaca na pozorišnim daskama ili u bioskopima uviđaju kako teče život. Tako jahačima koji imaju svog konja nisu potrebna mesta u gledalištima hipodroma. Kad bi svako imao svog konja, ne bi imao ko da aplaudira. Gledaoci bi bili samo oni koji nisu u stanju da se bave ovim sportom, jer nisu jahači. Zato beduinski narodi ne pokazuju zainte resovanost za pozorište i priredbe, jer su veoma radni i ozbiljni u svom životu. Oni su stvaraoci ozbiljnog života i zbog toga ismevaju glumu. Beduinske zajednice takođe ne gledaju igrače, nego sami grupno učestvuju u veselju i igrama zato što spontano osećaju potrebu za tim i učestvuju bez objašnjenja. Sve vrste boksa i rvanja dokaz su da se čovečanstvo još nije otarasiio svog divljačkog ponašanja. Međutim, to će sve nestati daijim koračanjem čoveka uz lestvice civilizacije.Dvoboj pištoljima, a pre toga prinošenje ljudskih žrtava bili su uobičajeni u nekim fazama ljudskog razvoja. Ali svi ti divljački postupci su nestali pre više stotina godina i sada se čovek sam sebi smeje i istovremeno žali zbog toga što se ranije bavio tim stvarima. Takva je i sudbina svih vrsta boksa i rvanja koja će uslediti kroz desetine ili stotine godina. Međutim, pojedinci civilizovaniji od drugih i umno savršeniji upravo su ti koji su sposobni da izbegavaju ta divljačka ponašanja i kao učesnici, i kao navijači.

* * *

Zelena Knjiga.

Recommend Documents