Momo Kapor - Zelena Coja Montenegra

MOMO KAPOR

ZELENA ČOJA MONTENEGRA Knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-paši Sarhošu

OKTOIH

By

2

Ova knjiga posvećena je uspomeni na velikog umetnika i prijatelja Zuku Džumhura (1921 — 1989)

3

„Vuči-dol je prostrano zemljište, koje se ravnicom pruža četir sahata dužine ispod grada Bileća, a široko je blizu tri sahata. Po njemu je puno manjih brdašaca i humića. Uz nebrojene glavice, poljem su još i mnoge doljače, po kojima se ovo zemljište upravo i zove Vuči-dolovi. U tim doljačama u zimnje doba vitlaju se i stanuju vuci, koje silni vetrovi sa golemih otvorenih brda ovamo dognaju u ovu zavetrinu." (1876)

4

1.

U

proleće 1967. Zuko Džumhur i ja pisali smo scenario za film „Zelena čoja Montenegra". Počinjali smo da radimo oko osam uveče u mom malom ateljeu, baš u onaj blagosloveni čas koji se poklapao sa prvom čašom lozovače koju je, namrštivši se, ispijao Zuko. Završavali smo pisanje pred zoru, pijani i oduševljeni onim što smo oteli od noći. Posle toga pratio sam Zuku kući, jer sam se plašio da ga pustim samog. Urlali smo na kiši i budili usnule stanare. Provlačili se ispod mlazeva iz šmrkova polivača ulica, kao ispod noćnih duga. Jedva sam čekao jutro da bih pročitao šta smo napisali prethodne noći. Mora da je genijalno! Ali noć je velika varalica. Moje stranice su počinjale uredno i čitko, a završavale se neshvatljivim šiframa zapletenih slova: Pašaje678W ( 9psžcqdfw) qMrdžori scgvl%qlgreče... Alkoholizirani prsti su pratili duh, ali ne i slova! Lozovača je delovala baš kao meskalin u eksperimentima Oldosa Hakslija — pisanje pod uticajem droge. Noću smo bivali bogati; sve naše novčane nevolje bile su rešene, jer smo pronašli najbolju priču na svetu! Najzad sam mogao kupiti stari savski tegljač „Oz", dug dvanaest metara, koji sam godinama želeo da pretvorim u ploveći atelje, kao Klod Mone. Izjutra smo bili mamurni i utučeni, sa osećanjem krivice i griže savesti. Odlazili smo da veslamo oko Ade Ciganlije (koja je tada bila ostrvo), u jednoj staroj šiklji kojom je krmanio penzionisani profesor književnosti, Sabov, adadžija bez desne noge. Alkohol nam je izbijao na pore. Uvek sam znao da li je Zuko prethodne noći bio na nekom diplomatskom prijemu jer bi mu znoj mirisao na „Johnie Walker", koji je u to vreme bio i suviše skup da bismo ga pili kod kuće. Na gornjem 5

špicu Ade Ciganlije skakali bismo u Savu i spuštali se plivajući nizvodno, dok nas je dobri Sabov pratio, usmeravajući čamac niz maticu. Doplivavši do donjeg špica Ade, bili smo izlečeni i sveži, spremni za nove ludosti... Dešifrovao bih posle rukopis, uredno ga prekucao i čekao Zuku sa ohlađenim pićem, kao što je Ekerman čekao Getea sa zarezanim guščijim perom. Nestrpljiv da se ponovo utopi u piće i istoriju, Zuko je šetao po ateljeu i govorio, govorio, a ja se trudio da prstima stignem tu bujicu metafora, podataka, sudbina, bizarnosti, snoviđenja, ljubavi i čudnih biografija... Njegova je bila noć — moj dan! Dok je pričao, izgledalo je kao da mu na ramenu neprestano čuči prošlost, kao što šareni papagaji sede na ramenima umirovljenih kapetana duge plovidbe. Uostalom, najviše je i voleo da se druži sa malom majmunicom Olgom, koju je dobio na poklon iz Singapura. Pričao mi je da više voli njeno društvo nego Sartrovo. Pitao sam ga zbog čega, a on mi je objasnio da se njegova Olgica može popeti uz firangu, a Žan-Pol ne može! Slao joj je redovno razglednice sa svojih dalekih putovanja: „Gospođica Olgica Džumhur. Beograd. Vasina 14. Draga Olgice, dok ti živiš kao dama u Beogradu, ja izigravam majmuna pred kamerama u Lisabonu. Tvoj Zuko." Govorio je: „Lako je naći prijatelja s kojim se priča. Teško je naći nekoga s kim čovjek može da šuti..." Mnogo je pušio. Čim bi mu cigareta dogorela do polovine, besno bi je gnječio u pepeljari i palio novu. Dim mu je izlazio čak i na oči. Ako nam pisanje ne bi išlo od ruke, odlazili bismo u duge noćne šetnje Beogradom, praveći ogromne krugove, sve dok ne bismo spali s nogu, i noć završili u nekoj kafanici s prijateljima. U udaljenim periferijskim sokacima otkrivao mi je tajne iščezlih bogatstava, smene kućevlasnika, sveopštu propast zapletenih ljudskih sudbina. Izbegavao je centar kao kugu, pogotovo mesta koja su bila u modi. Okružen poznatim i slavnim ličnostima, postajao bi iznenađujuće agresivan. Ali, u loše osvetljenim gradskim četvrtima pretvarao se u prerušenog Haruna Al Rašida; ulazio bi u dvorišta i nepozvan otkrivao tajne prolaze između bašta, pažljivo razgledao bedne izloge na vrhu Bulevara Revolucije, nekadašnje Aleksandrove, ispijao kafe s limarima, sajdžijama, penzionisanim pukovnicima, prokaženim i nepoznatim, 6

proveravao istoriju kod smenjenih ministara i nekadašnjih ambasadora; posećivao udovice u stanovima zatrpanim starudijom, s tragovima izgubljenog ugleda, znao je svu decu po imenu — i gde god bi išao, svima bi se nasmešile oči: bio je to za mnoge pravi mali praznik! Znaš li šta je to uspeh? — pitao me je jednog dana. Nisam znao, jer ga nisam imao. Uspeh je — kazao je — talenat plus informacije! Kada su gosti odlazili iz njegove gostoljubive kuće, on je, duboko se klanjajući na vratima, govorio: „Pa svratite opet! Olgici i meni biće veoma drago..." Svi u njegovoj porodici nosili su čudna orijentalna imena; majka se zvala Vasvija-hanuma, žena Vezira, kći Donizada, a škotski ovčar — Sindibad. Njegovo pravo ime bilo je Zulfikar. Ni usred ciče zime nije nosio zimski kaput. Koračao je vedro u kariranom sakou, kao da prkosi nevremenu. Ugledavši ga na trotoaru kao na kakvom letnjem prijemu, zavejana Knez Mihailova ulica pronalazila je u sebi snage da se odupre zimogrožljivosti. Prkosio je vremenu i godišnjim dobima, idući uvek bez kape. Prezirao je hemijske olovke i flomastere. Pisao je i crtao isključivo naliv-perima kabastog oblika, uvek najbolje marke i plemenitog porekla, veoma debelim (da bolje legnu u ruci), napunjenim crnim tušem umesto mastilom. Voleo je da nosi džepne srebrne časovnike starinske izrade, sa lancem preko stomaka. Ličio je tada na starovremske ljude, s odmerenim kretnjama i uzdržanim ponašanjem. Kao da se oduvek žurio da što pre ostari i otarasi se prolaznih strasti, pošto jednom dosegne mudrost. Žene ga nikad nisu naročito privlačile. Verujem da bi radije proveo noć pričajući sa penzionisanim šefom posluge beogradskog papskog nuncija, nego s nekom glasovitom lepoticom. U Beogradu je govorio najčistiji ekavski bez akcenta, ali čim bi prešao na Drini ćupriju, istoga časa pretvarao se u ijekavca, a u njegov govor bi pohrlili u rojevima turcizma. Jeo je veoma malo, ali to malo moralo je da bude kraljevski servirano. Salvete od batista, najbolji engleski fajanes po kome jure viktorijanski lovci i lisice, kristalne čaše, čipkast stolnjak i sveće u srebrnim čiracima... Svečani ručkovi na koje sam imao čast da budem pozivan, sastojali su se obično od bamji sa goveđim repom, sogandolmi i mesnih „kolačića" prelivenih mileramom, a kao desert iznošene su hurmašice i saher-torte, sve iz kuhinje plemenite Vasvija-hanume, 7

udovice čuvenog beogradskog imama i uglednog masona. Kao didžestiv služeni su najbolji francuski konjaci i likeri. Zuko je retko kad bio bolestan, ali i kad bi mu bilo loše, nikada nije oblačio pidžamu. Legao bi na neraspremljenu postelju potpuno odeven, u džemperu i farmerkama, sa mokasinama pokraj sebe, tako da svakog trenutka može pobeći od lekara, ako ga ukućani krišom pozovu. Voleli su ga starci, deca i životinje.

8

2.

Zbog čega se ovoliko bavim Zukom Džumhurom?

Zašto već jedanput ne pređem na priču o Osman-paši Sarhošu? Paša je mrtav. Zuko je mrtav. Čemu žurba? Večnost je pred nama.

9

3.

Treba

napomenuti i to da je veoma retko odlazio u bioskop, a televiziju nije gledao iz prostog razloga što uveče obično nije bio kod kuće. Mislim da je napisao više scenarija nego što je video filmova. Odbio je sa gnušanjem moj predlog da „Zelenu čoju Montenegra" kucam kao što se pišu scenarija: opis radnje i likova (VIDEO) levo, a dijalog (AUDIO) na desnoj polovini stranice. Srećom bio je u pravu! Tako je dosadno čitati scenarija, čak i kad ih pišu velikani poput Zavatinija, Felinija ili Bergmana. Držao se klasičnog načina pripovedanja, kao kakva bradata Šeherzada, govoreći da je moderno doba, istina, izumelo razna elektronska čuda i da će uskoro svako moći snimati filmove, montirati ih i prikazivati, ali suština će ostati nepromenjena — ma šta pronašli, uvek će najređi i najdragoceniji biti onaj ko priča priču i rukom vuče liniju. Kada mu se jedan mladi slikar u Počitelju, crtajući neku devojku, požalio da mu crtež ne ide od ruke jer nema dobru olovku, Zuko je počeo da urla na njega: „Ekserom! Ekserom!" Mnogo kasnije shvatio sam šta je želeo da kaže; ma čime izvedena, linija nemilosrdno otkriva prirodu našeg talenta i osećajnosti. I tako, dok smo pisali priču o Osman-paši i u oblacima dima gledali pokretne slike kako se pretapaju jedna u drugu, bilo nam je lepše nego na mogućnoj premijeri ovog filma. (Usput, Zuko je u to vreme otkrio da se čovek može sa istom količinom pića dva puta brže opiti ako se, dok pije, ljulja u stolici za ljuljanje. Stolica je, inače, bila moja. Kasnije je otišao korak dalje i otkrio da se tri puta brže opiješ ako iz te iste stolice, dok piješ, gledaš u otvor mašine za pranje veša, kada se u njoj pere takozvano šareno rublje!) Za našu priču, koju smo, upadajući jedan drugom u reč, oduševljeno prepričavali po beogradskim kafanama, zainteresovao se jedan režiser. Sklon uživanju i gospodin starog kova, Radoš Novaković 10

je tada, kao predratni salonski levičar, snimao uglavnom ratne filmove. Dopala mu se priča o Osman-paši i video je u njoj mogućnost da se pomoću koprodukcije izvuče iz skučene domaće kinematografije i snimi film u duhu Renea Klera — obojeno, elegantno, ležerno i lepršavo, sa gorčinom koja će se osetiti tek posle gledanja filma, kada se oblanda dopadljivosti istopi u dnu stomaka. Svaka zemlja čiji se protagonisti pojavljuju u „Zelenoj čoji Montenegra", dala bi svog glumca, koji bi govorio maternjim jezikom. Bila bi to neka vrsta malog filmskog Vavilona, baš kao i hotel „Lokanda" na Cetinju 1876, kada su u njemu boravili konzuli i posmatrači, dopisnici evropskih listova, međunarodni hohštapleri i uhode, čak i jedan zalutali pesnik (Laza Kostić), i Osmanpaša Sarhoš, zatočenik posle poraza u bici na Vučjem Dolu. Lik Osman-paše Sarhoša bio je jedna vrsta Zukinog tajnog autoportreta. Meni je u filmu, kao i u životu, pripala jedna od sporednih uloga. Odmeren i ozbiljan kada je u pitanju posao, Radoš Novaković nas je, kao darovite ali nemarne i lenje đake, terao da završimo naš scenario, predosećajući da neće još dugo biti direktor „Avala filma". Ali ma koliko da smo čeznuli za slavom na nekom od festivala, nama se mnogo više dopadalo da pišemo zajedno, u stvari, da živimo u toj priči, koja je uglavnom postojala u genijalnom Zukinom prepričavanju više nego u obliku kucanog teksta. Idući tako na sastanak sa Radošem Novakovićem u restoran „Trandafilović" na Čuburi, koji je bio njegovo omiljeno mesto, gde su ga kelneri negovali kao čuvenog gosta, nas dvojica smo usput izmišljali scene koje još nismo bili napisali, pravdajući se profesoru Novakoviću poput đaka koji su, navodno, zaboravili svesku sa domaćim zadatkom! Najzad, „Zelena čoja Montenegra" bila je napisana! Naš scenario je otkupila „Avala film" i mi smo se rastali da na miru potrošimo svako svoj deo novca, koji je u to vreme bio ogroman. Ubrzo posle toga Radoš Novaković je umro. Svoj primerak je odneo u Ameriku, i tamo mu se gubio svaki trag. Drugi primerak je zauvek nestao u prašnjavim rolo-ormarima mamutske kuće u rasulu. Zuko i ja smo potpuno zaboravili na taj scenario, koji je lagano žuteo u nekim crnim koricama, zajedno sa mojim napuštenim pričama. Igrom slučaja dobio sam tu fasciklu posle dvadeset i četiri godine. Na žalost, scenariju je nedostajalo prvih pet stranica! Niko sem Zuke ne bi mogao da ih ispriča! Niko sem njega nije poznavao tajne izvore u kojima se ta priča krila više od jednog veka — sve one već zaboravljene književnike, učesnike i 11

svedoke, njihove memoare, putopise i ispovesti, gotovo uništene „naklade samog pisca" s kraja prošlog veka, čiji je pasionirani čitalac bio. Otkriće ovog neobjavljenog teksta delovalo je kao bomba na naše zajedničke prijatelje, poštovaoce i poznavaoce Džumhurovog dela! Zuko je, naime, bio poznat kao autor koji je svaki svoj tekst objavio po više puta, pod različitim naslovima i u raznim oblicima. Sastavljač njegovih sabranih dela, vredni gospodin Miroslav Prstojević, padao bi u očajanje kada bi utvrdio da se polovina neke Zukine knjige ležerno preselila u drugu knjigu sasvim različitog naslova, da bi kasnije izronila u obliku putopisa u kakvom bedekeru ili fotomonografiji. Pronaći neobjavljen Zukin tekst bilo je ravno otkriću nepoznate pripovetke Laze Lazarevića! Da bih napisao tih prvih pet stranica morao bih se vratiti u svoju tridesetu godinu, a tamo mi se uopšte više ne vraća, čak i kad bi to bilo moguće! Morao bih, takođe, ponovo da zavolim film, a ta ljubav je već odavno potrošena. Morao bih da budem zanesenjak, dovoljno lud da trošim dragoceno vreme na pokretne slike, umesto na život. Kao u Kafkinom Zamku, gde Čuvar odlazi onoga časa kad glavni junak umre pred kapijom, jer je tu samo da bi njega sprečio da uđe unutra, oni koji mi nisu dozvoljavali da se bavim filmom, odavno su otišli iz kinematografije, u penziju, smrt i zaborav. Sada, kad mogu da uđem u filmske kuće na glavna vrata — više mi se ne ulazi.

12

4.

Postojalo je, naime, vreme kada smo ludovali za filmom!

Obrazovani na remek-delima u podrumu Kinoteke u Kosovskoj ulici, znali smo napamet svaki kadar iz „Atalante" Žana Vigoa ili iz Drajerovih i Sjostremovih nemih filmova: Čaplin, Kiton, Grifit, Vels; rani Karneovi filmovi, Breson, koji je otvorio put francuskom „novom talasu", sve nam je to odzvanjalo u glavi moreći nas čežnjom da i sami napravimo nešto slično. Gutali smo svaki novi broj „Cahier de Cinema", koji bi stizao do nas za zakašnjenjem od nekoliko meseci, pisali scenarija i neumorno ih nudili gluvim filmskim kućama, u kojima su vladali policajci i demobilisani oficiri. Naravno, nijedan nije primljen, ali su prema nama bili ljubazni kao prema suviše pametnoj i obrazovanoj deci. U to doba snimani su isključivo partizanski filmovi i jeftine komedije. Oficijelni režiseri i scenaristi su nas se plašili: znali smo o filmskoj umetnosti mnogo više od njih i to je, verovatno, bio razlog što su u film puštali sve, sem nas! Filmskom proizvodnjom i distribucijom bavili su se kao po kazni, uvređeni što su ih njihovi bivši drugovi uklonili iz dnevne politike. O njima su sa divljenjem šaputali: da se nije „ono" desilo, mogli su danas da budu članovi Centralnog komiteta! Ponekad bi nas neko od njih uveo na zatvorene projekcije, kada bi ga ophrvala pijana razneženost; tako smo mogli videti filmove koji nikada neće biti otkupljeni. U udobnim projekcionim dvoranama, u kojima su cenzore služili pićem, dosađivali su se udbaši i njihove primitivne žene. Često bi prekidali projekciju i prelazili na gledanje drugog filma, kada bi im se priča učinila i suviše razvučenom i nerazumljivom. Čeznuli su za sovjetskim ratnim filmovima, mada to nisu smeli čak ni sami sebi da priznaju, jer je njihova partija bila u zavadi sa bratskom sovjetskom partijom boljševika. Uživali su zato, kao i njihov Vođa, u vesternima i filmskim operetama u kojima je pevao tenor Mario Lanca. 13

Ulagivali smo im se i zamajavali ih, samo da ne bi prekinuli prikazivanje Reneovog remek-dela „Prošle godine u Marijenbadu" ili Malove „Ljubavnike". Bila su to poluseljačka divlja deca, bivši ratnici nečiste savesti, i više od svega plašili su se da ne ispadnu smešni na za njih neprijateljskom terenu — filmu. Raspolagali su skupocenom igračkom za pravljenje celuloidnih opsena a sve vreme želeli da rade nešto opipljivo i jednostavno. Bojali su se svega što nisu razumeli, a razumeli su malo toga. Zemlja je bila hermetički zatvorena. Na Zapad su putovali samo retki miljenici, poluobaveštajci. Svet za kojim smo čeznuli (zamišljajući ga potpuno pogrešno) sklapali smo iz tih slučajnih pokretnih slika u zamračenoj dvorani, osećajući se kao socijalistički koperfildi. To je izgledalo kao kad putujete autobusom i slušate Vivaldijeva „Četiri godišnja doba", koja se dobro slažu sa predelom kroz koji prolazite. Sve vreme strahujete da šofer — gospodar putovanja i zvuka, u čija široka leđa gledate, ne okrene dlakavom ručerdom dugme na radiju i ne pronađe neko smeće od muzike. Naravno, vi znate da je vaš strah opravdan i da je pravo čudo što čovek za volanom još nije uništio taj sklad. I gle, to se i događa! Dižete ruke od svega i počinjete da se bavite umetnošću za koju ste samo vi odgovorni — onom čiju viziju ne može da prekine ničija ruka! Zbog čega sam se vratio ovim stranicama, posle toliko godina? Zuko bi se ponekad setio našeg scenarija i pitao me šta je s njim. Još uvek se nadao da će neko napraviti po njemu film i da ćemo se, najzad, obogatiti. Poslednji put, pred njegovu smrt, obećao sam mu da ću ga pronaći. Obojica smo verovali da imamo najbolju priču na svetu, kakva se sreće samo jednom u životu. Nismo ni sanjali da je Zukin život isto tako dobra priča. Ispisujem, dakle, ove stranice da se Zukin duh potrošen na „Zelenu čoju Montengra" ne bi izgubio unepovrat. To je sad i jedini način da se ponovo družim sa Šejtan-efendijom, od koga sam naučio najvažnije stvari u životu.

14

5.

Naša

pripovest započinje u predvečerje 28. jula 1876. na Vučjem Dolu, s rasulom poražene turske vojske; u ljutom barutnom dimu i jari vrelog dana, koja isijava iz hercegovačkog kamenjara. Pune dvadeset i četiri godine bile su mi potrebne da bih otkrio izvore Zukine priče, koju je noćima nadahnuto izgovarao, kao opsednut, gotovo u jednom dahu, ravno u moju pisaću mašinu. To je knjiga Memoari sa Balkana (1858 — 1878) Martina Ðurđevića, političkog pristava prvog razreda u mirovini, nekadašnjeg diplomatskog i poštanskog činovnika u austrijskoj i turskoj službi, očevica bitke na Vučjem Dolu i poznanika Osman-paše Sarhoša, glavnog junaka ove romantične pripovesti. Knjiga je štampana u „nakladi samog pisca" u Sarajevu 1910. godine, i u stilu njenog pripovedanja krije se mnogo od Zukinog stila usmenog književnika. „Ako ovi memoari u pismu steknu onakav povoljan sud kod cijenjenog čitateljstva, kakav su nalazili svuda u slušateljstvu kad sam pripovjedao pojedine odlomke, neću trebati bolje nagrade za ovaj trud!" piše Ðurđević u Predgovoru. Pisac je, kao i Zuko Džumhur, pričao mnogo puta istu priču, sve dok je nije isprobao na svojim slušaocima u toj meri da je svaki njen delić bio savršeno usmeno izbrušen, pa tek onda pretočen u Gutenbergov oblik. Zuko je te memoare, po svedočenju režisera Bore Draškovića, otkrio godinu dana ranije (1966) i vukao ih čitavog leta sa sobom, čitajući ih u hladu hercegnovske kafanice „Lisabon", gde je voleo da sedi u rane jutarnje sate. Kasnije je otišao u Hercegovinu, bežeći od turističke sezone, koju je sa užasom zvao „Mama, vidi kako ronim!" Jedan glumac se seća kako bi Zuko izjutra mamuran sišao na reku Neretvu, svukao se i seo usred matice, tako da mu je voda udarala u grudi. „Otvarao bi usta, čoveče, i puštao Neretvu da mu teče kroz njih! Imao sam utisak da će popiti celu tu reku!" (Josif Tatić). 15

Najraniji trag ove priče nalazi se u malom novinskom zapisu Zuke Džumhura, pod naslovom „Sužanj na Cetinju": „Ovo je jedna od poslednjih priča koju je ispričao Osman-paša. Poslednje godine svoga života Paša se sve češće vraćao na Crnu Goru, na bitku kod Vučjeg Dola i naročito na prijatne dane provedene u crnogorskom zarobljeništvu na Cetinju. Kao i u svojim ranijim razgovorima sa Tahir-efendijom, počeo je ovu priču vrijeđajući Muhtarpašu i sve njegove pretke i potomke. Taj Muhtar-paša nanio mu je u životu mnogo uvreda i zla svojim optužbama, u stvari čistim izmišljotinama i lažima, kako je on, liva Osman-paša, vjerni sluga Padišahov i prvi tobdžija turske carevine, na Vučjem Dolu bio potpuno pijan i raspamećen da umalo svojim topovima nije udario po nizamu umjesto po Crnogorcima..." Da bih vas uveo u priču kroz pet nepostojećih stranica „Zelene čoje Montenegra", moraću, dakle, da vas upoznam sa istorijskom pozadinom ove znamenite bitke, bez koje nije moguće razumeti sudbine glavnih junaka. Najpre je gospodar Crne Gore, knjaz Nikola I Petrović Njegoš, okružen narodom i vojskom, pročitao ratni proglas. „Cetinje, puno svijetlih i svečanijeh uspomena, nije dočekalo veličanstvenijeg dana... — sećao se Knjaz u svojim Memoarima. — Osim silnoga iskupljenog naroda, polje cetinjsko bješe pritisla vojska, koja je imala taj dan krenuti na granicu hercegovačku..." „Crnogorci! — glasio je proglas. — Skoro su pet vjekova, kako sila turska gazi veći dio naroda našega i pustoši najljepše zemlje stare i velike države srpske. Narod je naš ustajao više puta da strese sa sebe lance ropstva i opet, iznemogao, jer, pocijepan i ostavljen sam sebi, klonuo je u teške okove varvarske nadmoćnosti. Crnogorci, evo godina dana da je naš narod opet ustao sa uzvikom: Sloboda ili smrt. Iz naše susjedne Hercegovine plamen ustanka obuhvatio je i braću našu u Bosni i narod bugarski, brata našega istoga i po krvi slovenskoj i po krstu pravoslavnom. (...) I evo je, junaci moji, kucnuo taj veliki čas, da se obistini značenje Crne Gore i ispune želje naše i braće naše. (...) Crnogorci, u takvim povoljnim prilikama stupamo mi danas u rat protiv Turske. Murat dobi carstvo naše, Muratu ga i oteti valja." Presudna bitka odigrala se na Vučjem Dolu 28. jula 1876. godine. „Protivničke strane u ovoj bici bile su približno jednake — piše Ðurđević — po dvadeset hiljada s jedne i sa druge strane. Zapovjednici turske vojske su bili: mušir Muhtar-paša, ferik Bošnjak i komandant artiljerije Osman-paša... 16

Muhtar-paša ostavi šest tabora vojske u Bileći, a sa osamnaest tabora i dvanaest topova u toku noći izvrši pokret. Vojsku je podijelio u tri kolone: četiri tabora sa po dva topa pod zapovjedništvom Osmanpaše, i Muhtar-paša sa devet tabora i sedam topova nastupao je pozadi njih. Ispred turskih odjeljenja išao je turski bašibozuk — mobilisani stanovnici silom ili milom, sa prostora Hercegovine... Ja sam bio na brežuljku kod tajnika Dabua, pa gledao na binokel, da razgledam bitku. Ču se prva puška, druga i treća, tada se razvi prasak od hiljadu pušaka, te mnogi ranjeni poče zvati: 'Pomozi druže! Daj vode!' Prvog mrtvaca viđoh pogođena u sred čela. Njega natovariše na konja i odnesoše nekuda da ga zakopaju. Čulo se i strašno lupanje olova po kamenju i gdje zrna zvižde u zraku. Knez je stajao sa svojom pratnjom na kamenom brežuljku (na zapadnim padinama brda Kokota, gdje se i danas vide kameni šančevi položaja Crnogoraca odakle su Crnogorci pošli u juriš na položaje Turaka na Kovčegu). Knjaz je bio zaogrnut modričesnom kabanicom bez rukava. Jedno puščano zrno probi Kneževu kabanicu kraj koljena, a vojvoda Petar Vukotić za ruke povuče veleći: .Poginućeš Gospodaru; amo za kamen; nadodav: 'Ne treba ginuti bez nužde!' Turci su istom snimili s mazge jedan top, i brže bolje opalili samo četiri pet hitaca, kada im ponesta puščane municije; stoga je tursko puškaranje bilo sve ređe. Ova je vojska doduše naglo trubeć iskala municiju, no glavna municija, kako rekoh, nespretno otpremljena na crnogorsku granicu. Uto se prosu glas po crnogorskoj vojsci, da Turci nemaju municije, a zapovjednici povikaše: 'Jatagan!' Piperski bataljon najprije poteže jatagane, izletje iz svojih materiza od kamenja, te vičući učini juriš na Turke. Kad za njima i ostali Crnogorci pograbiše jatagane, nastade krvava borba, nastade kasapljenje ljutim handžarima. Crnogorac znade tako hitro sijeći handžarom, da mu se Turci ne mogu ni bajonetom približiti. Turke obuze smrtni strah, pa stadoše bježati natrag put Bileće, a Crnogorci su ih progonili sjekuć sve do grada dva sata daleko. Crnogorci su tražili, da što više gospode dostignu i posijeku, jer kod ovih je pljačka bolja, pa ih je bilo, da su protrčali proste turske vojnike, ne obazirući se na njih, a ovi nisu smijeli zamahnuti na Crnogorce. Crnogorcima je poslužila sreća što su potrevili jurišati na glavni stan, gdje se nalazilo ona četiri topa i mnogo visokih turskih oficira..."

17

6.

Sto i petnaest godina posle ove bitke, stojeći na mesečini sleđenog

Vučjeg Dola, osluškujem krikove i krkljanje preklanih, šuštanje izbezumljenih poskoka i zvuk metala što udara o kamen; udišem vonj duvana, smrad spaljenih suknenih čakšira i sumporasti zadah baruta i znoja. Selo moga oca, Mirilovići, nalazi se u neposrednoj blizini Vučjeg Dola. Četiri moja pretka, Kapora, bili su barjaktari u ovoj čuvenoj bici i njihova imena zapisana su u Spomenici bitke na Vučjem Dolu. Jedan od njih sahranjen je na seoskom groblju u Mirilovićima, ispod divlje planine Viduše, gde leži i moj otac. Na njegovom krstu, klesanom od sivog peščara, uhvatio se lišaj star sto petnaest godina. Ostala trojica nikada nisu pronađena. Verovatno su ih raznele ptice grabljivice i podivljali psi, ili su sasečeni tako da se tela nisu mogla sastaviti. Kad god dodirnem poroznu površinu kamenog krsta, ispod koga leži Marko Kapor, barjaktar, kroz dlan osetim da imam pravo na ovu priču. Obuzima me čudnovata sigurnost — nisam to osećao kada sam prstima dodirivao izlog „Tifanijeve" zlatare na uglu Pedeset i sedme ulice i Pete avenije u Njujorku, mada su se i tamo dešavale neke moje priče. Pretpostavljam da su i preci Zuke Džumhura, hercegovački muslimani, ljuti Konjičani, takođe učestvovali u ovoj bici, naravno, na suprotnoj strani. Kako bi, inače, ova uzbudljiva priča pronašla mog prijatelja? Ja, naime, verujem da svaka priča pronađe onoga kome je namenjena, poput poruke upućene iz dalekih vremena. Zbog čega bi se Zuko inače zainteresovao baš za ovu temu, pored tolikih drugih? U pisanju „Zelene čoje Montenegra" ja sam i nehotice zastupao hrišćansku stranu, a Zuko — islamsku! Što smo više pili, bili smo sve skladniji da jedan drugome činimo izvesne ustupke; trudio sam se da u likovima Turaka otkrijem što više istančanosti i dostojanstva, a Zuko je, zauzvrat, hrišćanima poklanjao ponašanje rođenih džentlmena. 18

7.

Bitka na Vučjem Dolu završila se porazom Turaka.

Oni ostave mnogo mrtvih i ranjenih, topove i svu preostalu artiljerijsku municiju. Otomanska vojska izgubila je osam hiljada boraca. Izginuo je i čitav štab Muhtar-paše — sto šezdeset oficira i ostalih starešina. Crnogorci su imali četrdeset i osam mrtvih ratnika i sedamdeset i dva ranjena. Oni su gonili Turke sve do ulaza u Bileću, kada su trube objavile prekid borbe i povratak na polazne položaje u selu Vrbici. Posle toga ispaljen je dvadeset i jedan topovski plotun iz zarobljenog oružja, u znak pobede. Knez Nikola je iste večeri priredio svečanu večeru u čast komandira crnogorske pobedničke vojske. Šta je Zuku privuklo Osman-paši Sarhošu, tom velikom, šarmantnom gubitniku? Čitajući Ðurđevićeve memoare pronalazim u njima jedan ključni odlomak, koji nije ušao u našu filmsku priču, ali objašnjava lik ovog nesrećnika, tako bliskog tipu savremenog antijunaka: Nakon što je uhvaćen i sproveden u Ðurđevićev šator (gde će mu privremeno biti utočište), Paša pokazuje otmenu ravnodušnost prema porazu, prema svojoj sudbini i svetu. No, to nije pomirenost orijentalnog tipa, već učtiva nezainteresovanost, svojstvena junacima Ljermontova, Puškina, Bajrona ili, u naše vreme, Albera Kamija. „Osman-paša i jedan juzbaša ručali su pod mojim čadorom, te legoše spavati, jer su bili jako umorni. Njegovo visočanstvo naredi da se iz onih topova što su bili Turcima oteti, opali dvadeset i jedan metak hitac u znak veselja. Knez dođe pod moj čador i viđe da paša spava, pa reče: 'Uznemirićeš našeg gosta, ali ne smeta; mi se moramo veseliti! Pucajte, Crnogorci!' Zapucaše topovi, a Osman-paša se prenu i upita: 'Šta je to?' Ja odgovorih: 'Šenluk!' (veselje). Pravo imadu' — reče Paša, pa se opet svali na zemlju i zaspa." Zar se isto tako nije ponašao i Plim u romanu Spokojan čovek Andrija Mišoa, kada je osuđen na smrt? — „Izvršenje presude biće sutra. Optuženi, imate li šta da dodate? 19

— Izvinite — reče on — nisam pratio spor. — I ponovo zaspa." U opisu Osman-pašinog sna krije se i ključ za tezu da je u bici na Vučjem Dolu komandovao artiljerijom pijan. Samo pijan čovek može tako slatko i duboko da zaspi dok grmi dvadeset i jedan top, i da probuđen plutonima ispolji tako odsutnu učtivost u rečenici kojom odobrava slavlje pobednika. Pustite me da spavam! Možda je čitava ova bitka bila samo san? „Uvečer su pred Kneževim čadorom gorjele baklje, banda svirala, a Kneževi paži točili pravi šampanjac 'De Souverain'..." Francuski šampanjac na kamenjaru poprskanom krvlju 28. jula 1876. U toj rečenici nalaze se boja i ukus ove priče.

20

8.

U

maloj, požuteloj knjižici Iz Crne Gore i Hercegovine. Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876, novosadskog pisca, izdavača i štampara Arsenija Pajevića, izdatoj u Novom Sadu pre sto godina, pronašao sam autentičan opis Vučjeg Dola posle bitke: „Na sve strane videh proste vojnike kako potežu marame, te povezuju usta i noseve svoje da mogu dalje koračati. Mi smo to još pre njih učiniti morali, ali kad stadosmo nailaziti na mrtva turska telesa, koja poraspadana ležahu na sve strane, naši konji stadoše glavama mahati i zazirati, kao da ni oni ne mogahu odolevati užasnom smradu. Veće grozote nikad svojega veka nisam video, nego što sam ovoga puta ovde. Gola naga ljudska telesa, modra i natečena kao da su ih milijuni pčela izujedali, pa je po njima na više mesta koža popucala od strašne sunčane žege, te se poraspadaše. Ovde ljudski trup bez glave, onde sa glavom, u koju ne smeš ni pogledati kako je strašna, a po telu otvorene rane od puščanih zrna i uboda oštroga noža. Tamo izlomljene kosti na nogama i rukama vise sa strane, kao da su preko njih jurili najveći tereti. Onamo ljudsku utrobicu psi nadrli te creva razneli. Povrh svega vitlaju se gusta jata crnih gavranova i drugih raznih ptičurina, koje se iz obližnjih planina sakupiše ovde kao na kakvoj grdnoj daći, te blaguju. Više vojnika naših na njih puške opalili, ali ta gladna jata ni pokrenula se nisu. Tako im ovde beše dobro. Gazeći kraj ovog užasnog prizora moradosmo u stranu krenuti, jer pred nama nicahu sve veće i groznije gomile, te konji ne htedoše u napred poći. I dok smo čitava dva sahata daleko u stranu na desno odavde otišli, još nas je neprestano smrad davio, kojeg smo se toliko nagutali, da niko ne mogaše celoga tog dana zalogaja u sebe uzeti. Još i sutradan ne mogasmo se otresti kako samoga smrada, još više onoga utiska od pogleda na one grozote..." Došavši sa ženom i decom iz Zagreba u Kotor luksuznim italijanskim parobrodom, preko Trsta, pristajući u srećne jadranske luke Zadar, Šibenik, Korčulu, Dubrovnik i Herceg-Novi, radoznali Martin 21

Ðurđević (pošto je porodicu ostavio u Kotoru) naći će se dan kasnije u pravom paklu srednjeg veka... „Kada bi pojedini hercegovački ustanik ubio pojedinog neprijatelja, odsjekao bi mu glavu, pa je nosio u torbi, da je pokaže svome vojvodi. Tu bi glavu usmrđenu nosio po tri četiri dana u torbi zajedno sa hljebom i lukom, pa kad bi ogladnio, istresao bi iz torbe sve skupa: glavu bi metnuo preda se, da u nju gleda i s njom se monologno razgovara, davio bi se suhim hljebom i lukom, mada je to bilo omašteno od smrdljive glave. Više puta bi se desilo da je u bitki kmet svoga agu na protivnoj strani prepoznao, pa kad bi sve ustaše jurišale, kmet bi zavikao svome agi: 'Hodi dragi aga k meni! Ja ću te čovječanski ošehititi (učiniti mučenikom za vjeru), a nemoj drugome pasti u ruke, da te muči! Ja ću te onako, lijepo zaklati, kao što ti kolješ kurban za hadžijski Bajram!'" Bitka na Vučjem Dolu značila je i izvestan civilizacijski napredak u dotadašnjem ratovanju. Knez je, naime, strogo zabranio svojoj vojsci da seče noseve i uši zarobljenim Turcima, što su oni, inače, ranije revnosno činili, govoreći pri tom: „Da vas poznamo da ste bili ovdje, ako se ponovo vratite!" Kao dokaz hrabrosti trebalo je doneti fesove, kape, puške i sablje. Hroničari ove bitke opisuju kolone zarobljenih Turaka kako se koračajući drže za noseve, u strahu da im ih usput, ipak, ne odseku. Dobri Martin Ðurđević, užasnut ovim prizorima, zapisuje da su i „dopisnici stranih listova ove strahote opisivali, a tko je englesku brošuru 'The horrors of Ost' čitao, sigurno će mi vjerovati!"

22

9.

Svirepu

pozadinu ovog brdskog rata, na kojoj je odslikan šarmantni lik Osman-paše Sarhoša, otkrio sam mnogo kasnije, iz memoara i knjižica svedoka i učesnika — Zuko kao da je krio od mene ove užasne scene. On verovatno nije mogao podneti tako strašan poraz Turaka. Njegove česte prepirke i svađe po beogradskim kafanama upućuju na to. Kad god bi se zapodela rasprava o Srbima i Turcima (a to je u Beogradu i danas česta kafanska tema), Zuko bi ili ustajao od stola ili uletao u prepirku, braneći Otomansku imperiju i njenu civilizaciju, ističući pri tom staro gospodstvo i junaštvo. Takva jedna rasprava završila se čuvenom tučom u Klubu književnika, a danas je već poprimila obrise legende. Besan na one koji su govorili loše o Turcima, Zuko je počeo da viče kako su nas Turci, kada su došli u ove krajeve; „skidali sa grana" i da u svima nama ima poprilično turske krvi, za šta su krive naše lakomislene prabake. Priča se da je tada došlo do žestoke tuče u kojoj se Zuko našao ispod stola, pošto ga je udario ili gurnuo jedan poznati srpski pesnik. Čitav grad je danima brujao o tome mada se sve završilo miroljubivo — protivnici su u dalje ostali za istim stolom... U beogradskom ogovaranju pustog turskog ima prilično dobroćudne familijarnosti. U međuvremenu, Turci su nam postali nešto slično rođacima. Ipak mi gotovo i ne primećujemo kako, i ne želeći, možemo povrediti ljude druge vere. Srbi, na primer, često upotrebljavaju metaforu „proći kao pokraj turskog groblja", ne misleći koliko bi im bilo neprijatno da neko kaže kako je, prolazeći pored nečeg potpuno nevažnog, prošao „kao pokraj prvoslavnog groblja"!

23

10.

Evo kako je bilo!

„Presudan uspjeh bio je postignut što je u početku izvršen juriš na turske položaje, gdje se nalazila artiljerija oko koje se nalazilo mnoštvo turskih starješina. Turski oficiri nisu nosili oznake, pa se teško prepoznavalo ko je ko. Baterijom je zapovijedao Osman-paša. Opkolili su ga, ali se hrabro borio, dok oko njega nijesu svi izginuli. Crnogorci su mu vikali: Predaj se gospodine!' premda nijesu znali, ko je i šta je." (Ova Ðurđevićeva opaska mnogo govori o urođenoj gospodstvenosti Osman-pašinoj. Mada bez ikakvih oznaka čina, oprljen barutnim dimom i sav iscepan, ovaj Alahov miljenik deluje tako otmeno da to primećuju čak i primitivni brdski ratnici.) „Osman-paša je opet njima vikao: ,Ja se ne predajem! Pucajte u me!' — držeći još revolver u ruci koji je već prazan. — 'Pucajte!' — jer je volio poginuti, nego se predati, kao što mi je on sam poslije pričao. No Crnogorci ne htjedoše pucati, već objesiše puške o rame, a jedan od njih priskoči k njemu, zgrabi ga za ruku i reče: 'Moj si!' Osman-paša reče: ,Hajde! Hajde! vodi me k tvome gospodaru, dobit ćeš lijepo uzdarje!' Crnogorac toga Pašu dovede k svome gospodaru ispitujući: ,Jesi li ti juzbaša?' ,Jesam nešto više!' reče Paša. ,A jesi li ti binj-paša?' ,Jesam nešto više!' ,A jesi li miralaj?' Jesam nešto više!' ,Nu, jesi li Paša?' ,Dobra ti sreća — jesam baš Paša!' odgovori Osman. 24

Tada Crnogorac stade pucati iz pušaka od veselja, što vodi Pašu, i pjevati. 'Blago meni, svijetli gospodaru, evo ti Pašu vodim!' Otpasao je svoj izbledeli sirotinjski crveni pojas i zavezao ga simbolično Paši oko vrata u znak pokornosti, pa ga, kao na kakvom povodcu poveo Knezu Nikoli." (Nešto kasnije, lični lekar kneza Nikole, Fevrier, ponudiće medicinsku pomoć Osman-paši, što će ovaj učtivo odbiti.) „Osman-paša je rekao Fevrieru da nije ranjen — zapisaće docnije Ðurđević — premda mi je poslije kazivao, da je bio dobio jednu neznatnu ranu ostrag u pojasu..." Sećam se, te noći kada je zarobljen Osman-paša, Zuko se napio kao zemlja. „Alahu egber"! tiho je uzviknuo u „Zlatnom bokalu", pre no što je zaspao u stolici, sa glavom među rukama.

25

11.

Privezan

umašćenim pojasom Luke Filipova, Paša je ošamućen teturao preko kamenjara, na kome je izgubio svoju prvu bitku u životu. Luka je bio onizak, nabijen čovjek sa velikim brčinama i sastavljenim veđama, a sudeći po pohabanoj, pretesnoj odeći, očigledno siromašan. Kasnije će po njemu čitava porodica dobiti ugledno prezime Filipović, a zvaće ih još i Fatipašićima. Podvriskujući i pucajući iz pištolja u vazduh, on je u isti mah slavio to što se pročuo u jednom ovako važnom boju i upozoravao ostale ostrvljene ratnike da će svog dragocenog zarobljenika, ako neko pokuša da mu ga otme ili ubije, braniti svim sredstvima. U njegovim rukama nalazila se slava svih budućih potomaka, Filipovića! U rukama, dakle, nije imao samo beznačajan crveni pojas, već sam koren buduće čuvene porodične loze! Paša je gledao šta je ostalo posle bitke... „Leže mrtvaci na sve strane, a Crnogorci kupe oružje i skidaju s neprijatelja sve ono, što je valjalo, da se ponese. Dva Crnogorca bila uhvatila nove crvene bisage pune bijelih gospodskih rubina, pa jedan tegli k sebi na jednu polu, a drugi k sebi drugu, te tako rastrgoše bisage na dvoje i odnesoše svaki po jednu polu. Jedan opet Crnogorac plakaše, da je izgubio idući jednu kesu od 1000 zlatnih lira (20.000 kruna), te je išao tragom, ne bi li je opet našao. Kako se je poslije ispostavilo, bili su to novci pukovnika glavnog štaba Šukri-bega (Bošnjaka), koji je poginuo u toj bitki. Vojvoda Stevo Radonjić dođe k meni i reče mi: 'Eno, ondje bijah ostavio četrdeset zarobljenih Turaka, da ih Crnogorci sačuvaju i Njegovu Visočanstvu odvedu, a eto sad ne vidim ni jednog živa!'"

26

12.

Evo još jednog svedočenja o zarobljavanju Osman-paše...

Vojvođanin Arsenije Pajević, koji se našao u Kneževoj blizini, zapisao je u svojim uspomenama sledeću priču: „... U tom doleti prvi radosni glasonoša te javi: 'Gospodaru! Evo ti vode živa Osman-pašu! koji zaista posle nekoliko minuta i dođe u pratnji nekolicine Crnogoraca i Luke Filipova iz Pipera, koji ga je i zarobio. Luka je Osman-pašu kao roba dragokupa vodio na svom siromašnom crvenom pojasiću, koji sa sebe otpasa i njima pašu priveza u znak pokornosti, te ga tako do knjaza dovede, plivajući u golemoj radosti što mu ovakva sreća danas u deo pade. Kada je Osman-paša stao pred knjaza, vas drhtaše, da li od umora ili od straha, a knjaz mu pruži ruku i posadi ga pokraj sebe. I kada mu Osman-paša francuski zahvali, nastavi knjaz s njime i dalje razgovor na istom jeziku. Ovde je knjaz napojio šampanjcem i ponudio duvanom Osman-pašu, koji se sada malo osmeli, te pričaše knjazu o Muktaru i turskoj vojsci u Bileću, dok knjaz ne prekide razgovor, okrenuvši se sviti: 'Hajde da se ide!', i na mah se diže cela svita s knjazom. (...) Osmanu je knjaz dao konja, jer su ga peške doveli, a dao mu je i onaj sahat, koji mu je oduzeo zajedno sa sabljom, onaj koji ga je zarobio." Knežev dvorac na Cetinju nalazi se u neposrednoj blizini starog manastira i Biljarde (koja je i dobila ime po prvom bilijaru u Crnoj Gori, smeštenom u njoj). Na ulazu je danonoćno stajala dvorska straža, a na visokom jarbolu vijorila se Kneževa zastava. Između kule i Biljarde nalazio se čuveni razgranati brest, pod kojim je leti knez Nikola delio pravdu, sedeći na običnom drvenom tronošcu. Pod ovim istim brestom su u stara vremena izricane presude i izvršavane kazne nad prestupnicima, zločincima i kradljivcima, pa je iz toga doba i ostala poslovica upozorenje. „Pazi da ne dođeš pod brijest!" Pod tim brestom je Knez, okružen glavarima i perjanicima, nagradio Luku Filipova iz Pipera za junaštvo, darujući mu veliku zemlju u dolini reke Zete. 27

Ali, priča se da je ovaj neprestano dolazio pod brest da moli Kneza za razne stvari, a kada bi ovaj to odbio, Luka je s prekorom govorio: „A bio sam ti dobar kad sam vodio onog!" Pošto mu je dao i novac da podigne kuću, Knez se iznervirao kad mu je Luka tražio i volove da obrađuje zemlju! Kažu da mu je ljutito obrusio: „Ne, nego da ti je i orem!" Priča se da su perjanici jednoga dana, pošto je već dobio sve što je tražio, najavili Luku Filipova i da je Knez pitao šta sad opet traži. Rekoše da ovaj put ne traži ništa, samo se uželeo da vidi Gospodara, pa potegao čak iz Zete, jer ga je nedavno sanjao... Knez naredi da ga pripuste pod brest. „Pomaže Bog, Gospodaru!" pozdravi ga smerno Luka Filipov. „Bog ti pomog'o Luka! — odvrati ovaj. — Što želiš?" „Ništa, čestiti Gospodaru, samo sam te onomad sanjao, pa se uželjeh da te vidim!" „A, kako si me sanjao, Luka?" „Sanjao sam, Gospodaru, kako mi pokloni dvan'est dukata!" Knez se nasmeja i izvadi iz kese nekoliko dukata, te ih pruži Luki; ovaj ih istog časa prebroja i reče: „Ovdje su četiri dukata, Gospodaru, a ja sanj'o da i h j e dvan'est!" Tu se Knez razgoropadi: „Kamo sreće da ga nisi ni 'vato! — povika iz sveg glasa. — Lakše bi mi bilo stotinu Osman-paša, nego ti jedan!"

28

13.

Svi

svedoci se slažu u jednom: Luka Filipov doveo je vezanog Osman-pašu pod šator kneza Nikole i tom prilikom bili su prisutni, sem Kneževe lične pratnje, i mnogi diplomati i dopisnici evropskih listova. Pričaju da su se hici iz pištolja i pušaka mešali sa praskom zapušača na francuskom šampanjcu, koji se neštedimice točio. Kada je ugledao vezanog Pašu, Knez se naprosto sledio i nekoliko trenutaka nije mogao prozboriti ni reči. Zatim je hitro prišao zarobljeniku, odvezao mu crveni pojas oko vrata i sklonio u stranu gotovo podivljalog Luku Filipova. Očevici pričaju da su se poljubili tri puta u obraze. Nisu se videli dugo vremena... Nisu se videli od onog srećnog proletnjeg dana u francuskoj vojnoj akademiji Sen Sir, gde su učili u istoj klasi. Knez Nikola, kao budući vladar, a Osman-paša (tada se još nije zvao Sarhoš) kao bogati jedinac iz ugledne carigradske porodice. „Tog julskog dana bila je nesnosna vrućina. Kamen se isijavao kao u pješčanoj pustinji Afrike. Muhtar-paša pobježe u Trebinje i brzojavi u Carigrad da je Osman-paša svoj nesreći kriv, jer je bio pijan. Muhtarpaša je pretpostavljao da je Osman-paša poginuo, pa je za neuspjeh borbe želio da prenese krivicu na onoga koji nije živ! Paša je bio jako uzbuđen i umoran kada su ga doveli pred Knjaza. — Ratna sreća, koja se danas sklonila na moju stranu, dosudila ti je, prijatelju, ovu sudbinu... — dočeka ga Gospodar. — Ti je možeš lako podnijeti, jer si se junački borio. Sjedi i počini..." Pobednik i poraženi seli su na sanduke municije i ispili po čašu šampanjca. — Onda? — upita Knez. — Da li i dalje smatraš da je bolje napadati noću nego rano izjutra? Colonel Dispaill u Sen Siru držao je tvoju stranu o tom pitanju... Šta sad misliš? — Mislim da je ovaj šampanjac nedovoljno ohlađen, Nik! — reče Paša i ispi ostatak pića sa primetnim gađenjem. — Jesi li ranjen? — Ne, samo malo umoran ... 29

— Hajde da se ide! — uzviknu Knez i svi se podigoše na noge. — Nećeš mi zamjeriti što te više ne zadržavam. Ali kad se sve ovo završi, sješćemo u miru i o svemu porazgovarati. Do tada, prepuštam te vojvodi Vukašinu, koji je na Sen Sir došao poslije nas. Govori tri jezika: izaberi na kom ćeš se s njim sporazumijevati. Želim ti prijatan boravak u Crnoj Gori! — Žao mi je što ne mogu da ti uzvratim gostoprimstvo u Stambolu! — Uzgred, na Cetinju imamo samo jedan hotel! — reče Knez penjući se na konja. — Nije od onih u koje si me vodio u Parizu, ali daće Bog, biće i boljih i ljepših... — Hvala ti, Nik! — kazao je Paša, uzimajući sa sobom načetu bocu šampanjca, kao gost koji se sprema da se, iz restorana što se zatvara, popne u svoju hotelsku sobu. U blagom a ipak prekornom pogledu kneza Nikole, videlo se da dobro poznaje porok svog starog drugara.

30

14.

Da

bismo opisali Cetinje tog vremena, koristićemo stari bedeker Milana Pavlovića — koji je bio jedini vodič slučajno zalutalim putnicima u te divlje krajeve: „Tadašnji grad Cetinje imao je možda oko trista kuća sa najviše dve hiljade stanovnika. Dvije oveće ulice i nekoliko malih poprečnih, dijele grad na mahale. Jedan je trg u sredini, a dva su na krajevima grada; eto svega Cetinja!" Putopisci toga vremena očigledno se ne slažu u opisima glavnog grada male kneževine. Jedan drugi putnik kaže da je „Cetinje maleno mestašce sa svojih hiljadu stanovnika i oko dvesta domova, koji su skromno poređani jedan uz drugi u jednoj širokoj, dugoj i pravoj ulici... Kuće su većinom na dva sprata podignute, te u donjem spratu pri zemlji smešteni su dućani sa raznom robom za podmirivanje svakidašnjih najnužnijih kućevnih potreba, krojačnice za izrađivanje muškog i ženskog odijela i još neke druge radionice, kao i nekoliko manjih gostionica za Crnogorce koji dolaze raznim poslom na Cetinje pa ovde jeftinijom cenom odsedaju. Nad njima u gornjem boju, stanuju ljudi sa svojim porodicama, većinom državni i veći činovnici, imućniji Crnogorci i mnogi konzulati kao zastupnici velikih država sa svojim zvaničnim osobljem..." Posle bitke na Vučjem Dolu, na Cetinju je bilo gotovo isto toliko turskih zarobljenika koliko i stanovnika — oko hiljadu! Zarobljenici su se nalazili iza Biljarde, nisu bili ograđeni, i tu im je o državnom trošku pripremana hrana koja nije vređala njihovo versko osećanje: uglavnom, pirinač sa ovčetinom. Kada su vojvoda Vukašin i Osman-paša Sarhoš dojahali na trg ispred Biljarde, ugledali su nekolicinu snuždenih Turaka kako sede na svojim rancima uza zidove, dok su neki od njih, umotani u krvave krpe, ležali na spečenoj zemlji. Spazivši Pašu, svi koji su bili u stanju poustajaše, zauzeše stav mirno i ispratiše ga pogledom, kao da mu upućuju počasni pozdrav. Paša im dobaci u prolazu dve-tri kutije cigareta, na što oni najpre salutiraše, a tek onda ih 31

pokupiše. Pošto su sjahali i predali uzde crnogorskim vojnicima, Vukašin i Paša krenu peške, laganim korakom. — Za vreme vašeg boravka na Cetinju, plata će vam iznositi hiljadu i pet stotina forinti... — obavesti Vukašin Osman-pašu. — O, la, la! Možete zadržati posilnog, ako je u životu, a ostavlja vam se pravo da nosite sablju, ukoliko vam to čini zadovoljstvo. Očigledno je da moj gospodar ovih dana pretjeruje u galantnosti; izgleda da su pobjednici oni koji izgube bitku?! Naravno, tome nas nisu učili na Sen Siru... Cigaretu? — Auez r1aŠg! — odvrati Paša i uze čitavu kutiju. — Ać, roiuge so!ope1 ŠzraŠ! Sigurno je taj dan bio bolestan, pa smo tako ispustili tu lekciju... — Ipak, jedan prijateljski savjet — nastavi Vukašin — ovo nijesu jesenji manevri u Provansi, nego pravi rat! To je jedan sasvim, sasvim surov svijet. Moraćete voditi računa o svom ponašanju... Paša, zabavljen posmatranjem Cetinja — kao da je radoznali putnik a ne ratni zarobljenik — gotovo da nije slušao Vukašina: — Za ovu priliku — kazao je rasejano — biću tužniji nego obično. — Piće, naravno, samo po savjetu ljekara? — Ima li ovdje neki ljekar? — Na žalost, trenutno su svi zauzeti ranjenicima. — Kakva nesreća! Moraću, znači, sam sebi da propisujem doze... — A bientot! Paša uđe u hotel, koji Martin Ðurđević ovako opisuje: „Ovaj jednostavni hotel dosta je malen za Cetinje, ali je uređen i čisto se drži. Kada se uđe u hotel na desnoj strani je kafana sa stolovima i jednim bilijarom, na lijevoj strani sala za jelo, a u pozadini kuhinja, hodnik i stepenice za prvi sprat. Imade dvadeset soba za goste. Po sredini je hodnik. Meni dadoše sobu broj jedan. U sobu broj dva useli se Velicki-Božidarević, u trećoj pukovnik Tomel, u broju šest ovoga hotela bio je smješten i zarobljenik Osman-paša." Zuko Džumhur je obogatio taj opis samo njemu svojstvenim smislom za scenografiju Evrope, koja se nekim čudom našla usred divljine: Hotel „Lokanda". Delimično zastrt tepisima, sa plinskim lampama koje predstavljaju vrhunac osvetljenja epohe, nalik na one u hotelu „Sacher" u Beču, hol u koji ulazi Osman-paša ipak deluje veoma provincijski, sa svojim izbledelim zavesama, trećerazrednim portretima koje su radili siromašni češki slikariskitnice, sa ispucalim tanjirima od majolike; na kraju, sa svojim polumrakom, koji ipak ne uspeva da sakrije istrošenost naslonjača presvučenih jeftinim plišom. Taj nameštaj pokupljen je sa svih strana. Da se ne nalazi u ovom hotelu, 32

nalazio bi se sasvim sigurno u nekoj evropsko) staretinarnici. Što se tiče našeg glavnog junaka koji upravo ulazi u „Lokandu", ni on ne izgleda bolje od enterijera koji će mu izvesno breme zamenjivati dom. I pored visoke zaštite kneza Nikole, u poluironičnom razgovoru sa vojvodom Vukašinom Osman-paši je, kao izdanku stare turske osvajačke loze, bilo neprijatno da u ovom dijalogu izigrava izgubljenu stranu. Koliko je napora morao uložiti da bi se kao predstavnik jedne još moćne imperije ponašao ležerno prema svojim pobednicima? Ali to je mudrost istorije, da onima koji su spremni za velike zadatke i licejske diplome, lekcije drže samouci.

33

15.

Da

čujemo šta o Osman-pašinom položaju na Cetinju svedoči Martin Ðurđević, njegov sused u hotelu „Lokanda", soba broj jedan: „Ovaj zarobljenik je gospodski živio. Kada su ga iz Vrbice sa ostalim zarobljenicima Vučjeg Dola odveli na Cetinje, pisao je Knez Nikola kneginji Mileni, da mu se što udobnije boravak udesi za ropstvo: da mu se dade hiljadu i petsto forinti mjesečno, da se može slobodno kretati po gradu i da može pasati sablju."

34

16.

U holu „Lokande" Pašu je dočekala poveća gomila radoznalaca. Hteli su da vide jednog živog pašu. Prolazio je lagano, korak po korak, kroz špalir pun pretećih pogleda, ne primećujući ni jedno jedino lice. U uglovima usana lebdeo mu je polušaljivpoluopasan smešak. Jedna lepa mlada žena, očigledno strankinja, ispevši se na prste iza prvog reda znatiželjnika, ugledala je tako čoveka sasvim drugačijeg od likova kojima su bile ilustrovane njene mladalačke knjige. Bila je to mis Mardžori Evans, lepotica tridesetih godina, raskošne riđe kose. Nekoliko godina pratila je revnosno svog muža, reportera londonskog „Tajmsa", na njegovim uzbudljivim putovanjima, pišući zajedno s njim izveštaje, koje je ilustrovala akvarelima tipičnim za englesku slikarsku ratnu školu. Posle njegove tragične pogibije u Maroku, nastavila je da radi za istu redakciju, i na vest o ratu doputovala je u Crnu Goru. Pripadala je onoj vrsti žena koje su u stanju da svirepe brđanske spektakle, u Africi, Indiji ili Irskoj, posmatraju bez uzbuđenja, sa radoznalošću lovca na leptire ili savremene turistkinje, čije emocije ne prodiru dublje od očiju. Ipak, susret sa Osman-pašom, sa njegovom tragikomičnom figurom obeleženom bludničenjem i svim ostalim porocima, ostavio je na nju snažan utisak. Kao da ju je opčinio taj otomanski ratnik, koji je na svom licu i u svom pogledu nosio nešto od nerazjašnjive misterije muškarca rođenog na Istoku. On, naime, nije ličio ni na Dizraelija, niti na Hamleta, koga je mis Mardžori Evans gledala u pozorištu. On je, jednostavno, ličio na muškarca. Sredovečan ratnik koji je bezuspešno branio jednu ostarelu carevinu. Mis Mardžori je celog života tražila čoveka koji nije svetle puti — lep, plav i beznačajan; prešla je hiljade kilometara i mogla je birati između crnih i crnomanjastih, između pobeđenih i pobednika. Šta bi to, uopšte, moglo da znači za jednu damu sa Severa? Pobeđeni ili pobednik s Juga? Podjednako je volela i jedne i druge. Nalazila se, naime, u svetu gde su se još uvek borili varvari... (Diktirajući ovaj opis mis Mardžori Evans, Zuko je iznenada zastao 35

na sredini ateljea. Prišao je stolu i ćutke natočio čašu hladne lozovače, osluškujući kišu kroz otvoren prozor. Ispio je i tiho mi izdiktirao nekoliko reči: „Sumrak. U trenutku kada je ugledao mis Mardžori, u kotlini se pale veštačka i gase prirodna svetla..." Bilo mi je jasno da se moj prijatelj zaljubio u riđu Engleskinju.)

36

17.

Pratio sam kako se iz noći u noć moj prijatelj sve više pretvara u

Osman-pašu Sarhoša. Ta metamorfoza bila mi je gotovo zanimljivija od filma koji smo imali u glavi. Prevalivši pedesetu godinu života (kao da je ostareo neko drugi a ne ja) bacio sam se na stare isečke iz novina i pronašao jedan moj članak o Zuki Džumhuru: „Leta sam provodio u Sarajevu, gde je živeo moj otac. Posle uzbudljivih dana na beogradskoj Likovnoj akademiji, posle izložbi, Kinoteka, Hipodroma, Ade i žurki na Brdu, ta dva meseca gluvog raspusta osećao sam se potpuno izbačen iz igre. Svet me je privlačio neodoljivom snagom, a svet, sredinom pedesetih godina u Sarajevu, bio je isključivo — hotel 'Evropa', tačnije, kafe hotela, gde su se ponekad mogle sresti slavne zverke na proputovanju, tuđe devojke i zanimljivi stranci. Najzad, jednog dana pojavio se Zuko Džumhur, neurotičan, radoznao, izgoren duvanom bezbroj popušenih cigareta... Ne sećam se kako se dogodilo da ga pratim na jednoj od njegovih nostalgičnih šetnji kroz staru sarajevsku čaršiju, gde je poznavao svaku kuću, svakog zanatliju, aščiju i staru hanumu, zapis, jelo, istoriju propasti uglednih porodica... Vukao sam se čitavog dana za njim, gledao kako kupuje stara odlikovanja i pokvarene satove, slušao kako se raspituje za žive i mrtve... Sarajevo se otvaralo pred mojim očima kao grad iz 1001 noći. Podjednako ljubazan prema uglednicima kao i prema protuvama, prosjacima i dangubama, Z.DŽ. mi je, i ne znajući, davao jednu od najvažnijih lekcija u mom životu: kako iskopati usnule gradove ispod pepela dosade i jednoličnosti. Bio je odeven u izlizane pantalone od rebrastog somota, boje meda, i kariranu McGregor košulju. Više od svega, privlačila me je njegova brada, verovatno jedina brada u to vreme, ako ne računamo pravoslavne sveštenike i hodže. Nositi tada bradu predstavljalo je pravu opasnost — neku vrstu dobrovoljne prokaženosti. Z. DŽ. je svoju bradu nosio sa neverovatnom drskošću, pomešanom sa dostojanstvom, ali i sa izvesnim 37

šeretlukom. Pustio ju je za vreme hadžiluka u Meku i Medinu, gde je, prerušen u Arapina, posmatrao odsecanje ruku na trgu u Džedi i pisao svoju čarobnu knjigu Nekrolog jednoj čaršiji. Danas, kada svako može nositi bradu i brkove, teško je i zamisliti izuzetno lice ovog hadžije, njegovu uvoštenu kožu i tamne, sveznajuće oči, koje su razumele govor mrtvih reči..." Sada mi je jasna priroda veze između Z. DŽ.-a i Paše: obojica su bili rođeni gubitnici, s tim što je Džumhur ostavio tragove poraza za obojicu. No, vratimo se „Zelenoj čoji Montenegra" i razgoračenim svetlim očima mis Mardžori Evans.

38

18.

Probila

se kroz gomilu u holu i prišla Paši, napravivši jedva primetni

naklon: — Dopisnik sam britanskog lista „ Tajms". Možete li reći nešto za naše čitaoce u Engleskoj? — Pitajte! — rekao je Paša, zastavši na trenutak. — Vi ste izgubili bitku, zar ne? — Bitka je izgubila mene... — Ipak, istorija će zabeležiti... — Ja potičem iz naroda koji je gubio i dobijao... — Mi Englezi... — reče mis Mardžori zamuckujući — računajući tu i muškarce, uvek smo bili na strani onih... — Moram da vas napustim! — rekao je Paša, koga je u stopu pratio posilni. — Mogu li računati na vašu izjavu, Pašo? — My lady!? —Da li da to shvatim kao da ili kao ne? — Shvatite, kao — možda! Zatim se popeo stepenicama u svoj apartman.

39

19.

Hotelska soba delovala je prilično sumorno. Ogledalo, umivaonik od fajansa sa anđelima, krevet sa mesinganim kuglama zastrt cvetnom draperijom... sve je to mirisalo na jednu malu, slobodnu prestonicu Bogu iza leđa. Pašin posilni otvorio je putne torbe i počeo da veša odeću u mali orahov ormar sa ukrasima. Na noćni stočić stavio je Mopasanove Ljubavne pripovesti. Na naslovnoj strani, u bečkom maniru devetnaestog veka, slika polunage lepotice u zagrljaju husarskog oficira. Dok Osman-paša gleda kroz prozor na kameni trg i puši ko zna koju cigaretu po redu, posilni mu svlači izrešetani nagoreli mundir. Iznenada, Paša se namršten okreće svome slugi i komanduje: — Mirnooooo! Ovaj se ukoči, zatečen tom reskom komandom. Iz kutije za odlikovanja Paša izvadi nekoliko velikih ordena, koje patetično prikači na grudi posilnom: — Bilo je predviđeno da se sa ovim drangulijama pojavim na Cetinju. AIi, c'est la vie! Zatim i sam stade mirno, salutira i poče da zviždi „Nizamski rastanak", popularni turski marš. Posilni prihvati zviždanje. U loše nameštenoj hotelskoj sobi, dva ratnika slave svoj poraz zviždanjem.

40

20.

Za to vreme mis Mardžori je u svojoj sobi pokušavala akvarelom da oživi Osman-pašin umorni lik. Pošto joj to nije polazilo za rukom, ona se, podnimljena, zagleda u pusti trg ispred hotela.

41

21.

U holu „Lokande", okružen gostima, guslar je već opevavao bitku, tek što je minula: Veli njemu svijetli Sultan, Osman-pašo, čedo moje, Ja ti dadoh sto hiljada Odabrane vojske svoje, Da popališ ono kuća, Na Cetinje štono stoje! Kralj Nikola care nije, K'o kraljevi drugi što su, No, k'o oro on se vije, Ispred vojske što se osu... Slušaoci su oduševljeni. Hvale guslara, koji sklopljenih očiju izvija glasom, slaveći pobedu crnogorske vojske.

42

22.

Kada

je nemački baron Gotlib, plemeniti Hatorf, obučen u živopisnu tirolsku nošnju, ušao u Pašinu sobu, zatekao ga je s nogama u lavoru; noge mu je pažljivo prao posilni, čije je grudi krasilo visoko carsko odlikovanje — „Hamedija". Naklonivši se, Fon Hatorf se ceremonijalno predstavi, kao da ne primećuje ovu intimnu, orijetnalnu scenu: — Ja sam država, koja se graniči sa vašom... Hoću da kažem, moju sobu deli od vašeg apartmana samo ovaj zid... — I još mnogo štošta! — doda Paša. — Došao sam da vas zamolim da budete moj gost večeras... — Čemu imam da zahvalim toj visokoj milosti? — Želeo bih da budem svedok prvoj istorijskoj večeri jednog paše na Cetinju. Ne smete mi to odbiti! — Prvi živi paša na Cetinju... — ponovi zamišljeno Osman-paša. — I to je nešto... Plemeniti baron Gotlib fon Hatorf došao je, inače, na Cetinje da ponudi Knezu svoje pronalaske o korišćenju dinamita u ratne svrhe. Oko tri nedelje vršio je po kršu eksperimente sa eksplozivom, koje je finansirao Knjaz u nadi da će tako doći do moćnog oružja za borbu s Turcima. Ovaj baron, ljupkog i uzdržljivog ponašanja, veliki kockar i poznavalac vina, zadobio je u jednom mahu naklonost inače nepoverljivih crnogorskih ratnika, svojim manirima, zanimljivim anegdotama i spretnošću sa kartama. U vreme Osman-pašinog dolaska na Cetinje, plemeniti Hatorf imao je tridesetak godina i kroz približno isti toliki broj gradova prošao je posejavši za sobom prevare. Hotel „Lokanda" u vreme ove priče vrveo je od najrazličitijih pripadnika raznih naroda, staleža i profesija... Kakva je atmosfera vladala u njemu, najbolje svedoči Martin Ðurđević u svojim memoarima: „... O pukovniku Tomelu moram ovdje nešto nadodati. Bio je ataše u Biogradu austrougarske diplomatije, pa onda neko vrijeme vojnički ataše austrougarske diplomatije na Cetinju. Tomel je bio pretjerano 43

ozbiljan čovjek; govorio je samo sa Knezom Nikolom i sa ministarstvom spoljnih poslova. On je vazda nešto pisao i dopisivao se sa Bečom. To su sve tajne bile, od kojih je crnogorski Dvor malo šta znao. Imao je na Cetinju sobu tik uz sobu Velickog-Božidarevića. Dok je Tomel bio vazda zaposlen pišući, a Božidarević, opet, imao navadu po svojoj sobi šetati gori-doli. To je Tomelu smetalo, te jednoć ne pokucav otvori vrata sobe Božidarevića i zaviče: 'Zar vi ne znate koga imate u susjednoj sobi? Ja imadem posla, a vi mi smetate raditi.' Božidarević reče: 'Vi ste gospodin pukovnik austrougarskog štaba. Dostojna Vam čast, ali vi nemate meni šta zapovijedati, ja sam ruski plemić. Izlazite smjesta iz moje sobe!' Moja soba je — veli Martin Ðurđević — bila tik uz sobu Božidarevića, pa sam sve to svojim ušima čuo!"

44

23.

Paša

i Fon Hatorf su bili jedini gosti u dobro osvetljenom restoranu

„Lokande". — Za ratne uslove, hotel je veoma dobro snabdeven vinima... — zaključio je Paša ispijajući čašu sa uživanjem. — Stigli ste na vreme. Umalo da nisam sam uništio sve zalihe „bordoa"! — odvrati plemeniti Gotlib. — Vidite, ja sam u delikatnom, da ne kažem teškom položaju... Kao Prorokov podanik, ne samo da smrtno grešim pijući vino, već godinama grešim pijući čak i „lakrime kristi"! Pašin posilni ne dozvoljava brkatom kelneru da spusti na sto piće i jelo pre nego što ih on sam okusi i lično servira. Posilni, inače, poseduje manire najotmenijeg maitre d' hotela, što odmah privuče baronovu pažnju. — Vaš posilni služi profesionalno... To je prava retkost! — Hotel „ Trapezunt" u Brusi, čiji je on bio vlasnik, takođe je bio prava retkost! — Imao je hotel? Kako ga je izgubio? — Na tri keca protiv četiri kralja...

45

24. U

restoran uđe mis Mardžori Evans, odevena u besprekornu večernju haljinu, ogrnuta tamnim škotskim pledom. Baron Hatorf joj pođe u susret i dovede je za Pašin sto. Paša ustaje. Ceremonija upoznavanja... — Vi mi još uvek dugujete intervju? — ljupko se osmehnu Mardžori. — Ja sam, uopšte, prezadužen čovek gospođo... — Šta je u pitanju? Novac? — Ko spominje prljavi novac? — Onda, šta drugo? — Osećanja... Seli su za sto sa zaleđenim, učtivim osmesima.

46

25.

U

tom trenutku u malu dvoranu ušla je grupa viđenijih Crnogoraca, odevenih raznoliko: narodne nošnje bile su izmešane sa građanskim odelima. Mnogi od njih nosili su oružje za pasom. U gotovo evropsku atmosferu uveli su i slepog starca, dugih opuštenih brkova, koga je vodilo prelepo plavokoso dete. Restoran se ispuni do poslednjeg mesta. Zveket čaša u dodirivanju, krckanje leda u kiblama za šampanjac; blistave epolete i oružje... Žamor zamre onog časa kada se stari guslar, naštimavši svoj instrument, nakašlja i poče da peva, okružen ovlaženim očima Crnogoraca, ravnodušnošću Evropejaca i blagom zainteresovanošću mis Mardžori Evans. Sve dok raste perje na sokolu, Pričaće se o Vučijem Dolu. Za tri paše i Kneza Nikolu, Ðe je Piper, Filipović Luka, S Osman-paše živa, toke svuka... — O čemu peva? — zainteresova se Mardžori. — Upravo ulazim u narodnu poeziju, gospođo! — odvrati Paša. — Ako ne budete dobri, ući ćete i vi... A, ruke mu kajasama sveza, I doveo pred Nikolu Kneza... Među okupljenim se šepuri Luka Filipov, koga svi tapšu po ramenima i nazdravljaju mu. Tu je šiba Popovića Ðoka, Usmrtila ljutog krvoloka, Zloglasnoga pašu, Selim-pašu, 47

Što koljaše jadnu braću našu. Zašto tako, sramota ga bila, A, tobož ga Grkinja rodila! Nosi Ðoka glavu Selim-paše, I brnjaša Selimova jaše. A ostale Turke i Muktara, Sada Sultan u Stambolu kara. Za njim kastig na Vučjemu Dolu, I ljuti se na Kneza Nikolu I njegove Crnogorce ljute Što mu pola carevine mute...

48

26.

Osman-paša

Sarhoš i Zulfikar Džumhur... Obojica su bili zarobljenici nedavno rafinirane sredine; retke i skupe igračke u rukama poludivlje dece, navikle na klis i piljke. Čitavo svoje umetničko delo Z. DŽ. je stvarao pod vladavinom poluobrazovanih, nedoučenih kabadahija, koji su želeli da imaju svoje dvorske lude, pesnike, muzikante i zabavljače. Bio je, dakle, talac jednog primitivnog sistema, koji nije mogao razumeti istančanost njegove gotovo dekadentne umetnosti istočnjačkog filigrana. Zbog toga se lako mogao uživeti u ulogu zarobljenog Osman-paše, koji se pomalo ironično smešio slušajući pesmu o svom velikom porazu, bežeći pri tom u opori ukus „bordoa", berba 1874. Na petnaestoj stranici „Zelene čoje Montenegra" pronalazim rečenicu: „Mis Mardžori i Osman-paša izmenjuju duge poglede, koji ne znače ništa i znače veoma mnogo. " (Kao da sam pronašao „Markizu koja je izašla u pet sati"!) — Izgledam li vam čudno? — pita Paša. — Kao lav u kavezu... — Tako se i osećam. Ovaj razgovor vodio se za vreme kratkog Fon Hatorfovog gostovanja za stolovima Crnogoraca i diplomata. Najzad, kada im se ponovo pridružio, on reče: — Svetli Pašo, znam dobro da su sadašnje prilike neprikladne, s obzirom na tugu koju osećate zbog gubitka u ovoj bici, ali ovde ima ljudi koji bi želeli da malo ubiju vreme... — Zar nije bilo dosta ubijanja? — Mislim, za zelenim stolom, ako ste raspoloženi? — O čemu se radi? — pita mis Mardžori. — Kao što vidite, ponovo muške igre!—objašnjava Paša. — Veoma mi je žao zbog intervjua... — Moji prijatelji pitaju jeste li za ajnc? — Kočijaška igra... 49

— Možda, bilijar? — Boli me svaka kost! — Barbut? Bakara? — Danas bi mi više odgovarao ruski rulet! — Poker? — Može... — Još jedno malo, protokolarno pitanje: ko kome prilazi? Breg Muhamedu ili Muhamed bregu? — Imate li rešenje? — Ako breg neće Osman-paši, neka svetli Paša dođe u salon, na ničiju zemlju. Srećom, imamo i okrugli sto, tako da niko neće sedeti u pročelju... — Nemam ništa protiv! Ustajući od astala, Paša se učtivo nakloni mis Mardžori. — Mogu li poći s vama? Doneću vam sreću u kartama... — Na žalost, to je nemoguće! Sreća i ja smo u poslednje vreme nešto u zavadi! Po posilnom, koji je neprestano stojao iza njegovih leđa kao senka, Paša pošalje zlatnik slepom guslaru. U isti mah, većina gostiju ustaje od stolova i polazi prema malom salonu, u koji se ulazi iz restorana. Tamo se zeleni čoja...

50

27.

— Umiju li, Vojvodo, Turci igrat' pokera? — pita jedan serdar. — Ne, no ćeš ih ti učiš!? — Je li, barune? — pita drugi Crnogorac Fon Hatorfa. — Odleće li koje brdo danas u nebesa? — Još dvije-tri, kakono ti reče... — reče treći serdar. —... eksplozije!—pomaže mu plemeniti Gotlib. — Ja! Eksplozije, i postaćemo ravni kano Bjelopavlići! — Danas umalo ne izgubih glavu zbog svog eksperimenta! — požali se barun. — Ove nove pošiljke gospodina Nobela ne vrede ništa! Bolje bi bilo da se bavio lepom književnošću... Posle upoznavanja, za kockarski sto sedaju Osman-paša, ruski knez Božidarevič, austrijski pukovnik Tomel i srpski general Belimarković — sjajna prilika za Zuku Džumhura da pokaže svoje podrobno poznavanje istorije Crne Gore i prilika uoči Berlinskog kongresa. Pošto se predstavi, kucnuvši peišma, pukovnik Tomel reče Paši: — Ovde smo svi kao jedna velika porodica... Znam sve o vama, svetli Pašo! — Nadam se, ne baš sve? — Izuzetna mi je čast da sednem za vaš sto! — Ja sam ovde samo prisilni gost, a ne domaćin... — Ne bi se reklo, Pašo hazretleri! — kaza ruski knez Božidarevič. — Izgleda da ste na Cetinju ponovo pronašli Pariz? — Ovaj put, to je Albion, Kneže! — reče Paša mirno. — I nisam ga ja pronašao. Na žalost... — Ne čudim se što nas je B O G ovakve stvorio — primećuje general Belimarković — nego što nas ovakve sastavi! Konobar donosi zapečaćeni špil karata, koji otpečati Osman-pašin posilni. Pale se prve cigare, zajedno sa kockarskim sjajem u očima.

51

28.

Četvrt

veka kasnije, tragajući za Zukinim izvorima ove priče pronašao sam Bilješke jednog pisca Sime Matavulja i ponovo ih pročitao. Kada bih ja snimao „Zelenu čoju Montenegra", film bi započeo opisom ovog pisca, koji je, stigavši na Cetinje na Krstovdan 1881, verovatno osećao isto što i Osman-paša Sarhoš: „Mučni su bili prvi dani u svakom pogledu... Doći iz bokeljske pitomine među gole krševe, sa širokijeh vidika morskog u uzanu i vlažnu dolinu, iz društva vedrijeh primoraca među napaćene sumorne gorštake, iz čistote, obilja i jeftinoće u protivnosti svega toga — bogme, to nije bilo lako! Kao što sam onamo zatekao koliba kojima može biti mjesta samo u pustim planinama, pored zgrada koje se zovu dvorovima; prvobitnih ljudi sa vrlo malo potreba, a još manje misli, pored parizlija, ili, pravije reći, sa pretenzijama koje dolikovahu parizlijama; seoske navike i način življenja, pored odskora unešenih običaja jevropskih, feudalni duh i duh devetnaestog stoljeća... Pošto je već na Cetinju bilo i predstavnika stranih država i austrijskih uhoda, rodoljublje je zahtijevalo da svak pred njima skriva svoje lično nezadovoljstvo, što su i radili svi koje ću pomenuti. (...) Kod Vojvode Maše imao sam priliku vidjeti kojega od diplomata, koji su je inače tuđili od urođeničkog građanstva i od nas izvanjaca. U ono vrijeme bijahu stalno ne Cetinju četiri poslanstva: rusko, ćesarsko, tursko i grčko. Svako je imalo najviše po tri čovjeka. Francuski i italijanski ministri rezidenti zimovahu u Dubrovniku." U „Lokandi" Simo Matavulj je prihvatio pravilo ponašanja mudrog Ljube Nenadovića: „Govori, brate, o čemu god hoćeš, samo ne o vjeri i politici, pa se nećeš zamjeriti nikom!" I Zuko Džumhur se pridržavao tog zlatnog pravila, ali samo dok je bio trezan. Što bi noć više odmicala a on tonuo u omamljenost i osećanje krivice zbog pića, sve češće bi pominjao Alaha. „Alah je jedan!" Već 52

posle ponoći, vodio bih jednog svetog islamskog čoveka kući, u Vasinu ulicu. No, vratimo se zelenom astalu i ličnostima koje su igrale prvu partiju pokera, u kojoj je Osman-paša gubio sve, sem nerava. Opunomoćeni austrougarski izaslanik, pukovnik Tomel — diktirao mi je Z.DŽ. u mašinu — bio je više godina izaslanik cara u Rimu i Istanbulu. Važio je za najvećeg poliglotu u oficirskom koru carsko-kraljevske vojske. Došao je na Cetinje da najozbiljnije upozori knjaza Nikolu kako Austro-Ugarska neće trpeti crnogorske aspiracije prema Hercegovini. U isto vreme maglovito je nagovestio da se pitanje Bosne i Hercegovine, a naročito položaj kršćanskog življa u toj udaljenoj provinciji Osmanske imperije, neće i ne može rešavati bez centralnih evropskih sila, naročito Austro-Ugarske, koja se u obezbeđivanju svojih interesa u slučaju remećenja ravnoteže na Balkanu, neće rukovoditi ni interesima Kneževine Crne Gore, niti, pak, interesima Kneževine Srbije. „Ćesarski predstavnik bješe ozloglašeni i omrznuti baron Tomel — piše Simo Matavulj — pravi biblijski 'kozlec otpuščenija' (žrtveni jarac) sviju nedaća i zala crnogorskih; novi nameti, opadanje trgovine, nesporazumi sa pograničnom državom, bože oprosti i nerodica, grad i ostale nepogodne prirodne pojave, gotovo sve se to pripisivalo zlosrećnom Tomelu, najviše pak njegov zlosrećni uticaj na Vojvodu Mašu Vrbicu, došljedno na zlu upravu državnu..." Po svom držanju — opisuje ga Z. DŽ. — pukovnik Tomel je više ličio na diplomatu nego na vojnika. Ipak, ispod kože džentlmena s vremena na vreme izbila bi erupcija zveri priterane u tesnac. Njegova omiljena igra bila je bakara, tip žene — Mardžori... U scenariju ponovo pronalazim „Markizu koja je izašla u pet sati" u obliku „dima, gustog kao testo", što je davne 1976. izmenjeno u „dim koji se mogao seći nožem". Kelner donosi nov, neraspakovan špil karata. Deli ruski knez Božidarevič. On je bio veliki slavenofil — čujem Zuku kako mi govori, dok ga nagovaram da pojede nešto uz piće. — To je čovek koji je proputovao čitav Balkan, dobar poznavalac političkih pitanja Poluostrva. Za vreme svog boravka na Cetinju bio je u gotovo otvorenom neprijateljstvu s pukovnikom Tomelom, pa čak i sa srpskim generalom Belimarkovićem, koga je s pravom smatrao austrofilom i neprijateljem Rusije. Belimarković je bio predstavnik srpske vrhovne komande pri štabu knjaza Nikole. Na Cetinju se osećao prilično nelagodno, jer vestima koje su stizale sa srpskog ratišta niko se nije mogao poradovati. Inače, knez Božidarevič je pripadao onoj nemirnoj porodici pustolova koja 53

ne može da se skrasi ni na jednom mestu. Belimarković je smatrao da je Knez, u stvari, napustio Rusiju posle nekoliko ljubavnih skandala koji su uzbudili čitav Sank Piterburg i dotakli se imena iz najvišeg društva carske metropole. Knez Božidarevič je strastan kockar i izvanredan jahač. U svečanim prilikama pojavljuje se u živopisnoj kozačkoj odeći, sa astraganskom šubarom na glavi. Inače nosi belu oficirsku bluzu Isakijevskog imperatorskog puka. „Možete zamisliti o čemu govori nekoliko mladih ljudi — piše Matavulj — koji su manje ili više poznavali draži kulturnog života, a koji se nalaze u planinskoj kotlini, odvojeni od cijeloga svijeta, bez novina, gotovo i bez knjiga, a u svakidašnjem saobraćaju sa prvobitnim ljudima?! A, možete zamisliti šta sve oni mogu doznati i naučiti od čovjeka koji poznaje Crnu Goru bolje no ijedan Crnogorac, koji je još proputovao Jevropu i Ameriku, koji ima književnog glasa u Rusiji, koji je pripadao 'ruskim idealistima četredesetih godina' i zbog toga poslat u Sibir da mu se glava malo prohladi!?" Paša odustaje od igre i odlaže karte pre licitiranja. Očigledno, noćas ga ne služi sreća. Donose nov, zapečaćen špil karata. Knez Božidarevič ga otpečati i doda Paši, koji meša karte veštinom pravog profesionalca. Novo deljenje... Napetost puna netrpeljivosti osvetljava zajedno s lampom zelenu čoju Montenegra. Pukovnik Tomel gleda kroz kneza Božidareviča kao da je od stakla. Godine 1967, kada smo Zuko i ja pisali ovaj scenario, a i danas, 1991, kada mu se ponovo vraćam, nedostajao mi je Borislav MihajlovićMihiz, strastven kockar i jedini čovek koji bi dostojno mogao da opiše ove uzbudljive partije karata. Po vokaciji, gubitnik, kao i Osman-paša, jedino bi on mogao znati da li je ovaj šarmantni Turčin zaista gubio ili je samo „navlačio" svoje partnere da uđu što dublje u igru? Na Osman-pašinom skamenjenom, uvoštenom i nepomičnom licu ništa se nije moglo odgonetnuti.

54

29.

„Ekselencijo! — diktirao je u svom kabinetu knjaz Nikola pismo Muktar-paši. — Mada je veliki broj mrtvijeh, koji su pali na bojnom polju, 16 tekućeg ukopan sa naše strane, još ih mnogo leži na bojištu, osobito bliže Bileću. Uvjeren da i vaša ekselencija želi ispuniti dužnost prema svojim vojnicima, gotov sam primiti vašeg parlamentara da ugovorimo, što je potrebno o ovoj operaciji. Žao mi je što vam moram javiti, da je među poginulima nađeno mrtvo tijelo jednoga turskog đenerala, u kome su zarobljenici poznali Selim-pašu, kojemu sam naredio svečani pogreb sa počastima koje pripadaju njegovom činu. S druge strane zadovoljstvo mi je javiti dobre vijesti o đeneralu brigade Osman-paši, koji je u najodsudnijem času s najvećom hladnokrvnošću zaustavljao svoje vojnike od bjekstva. Paša je na Cetinju. U isto vrijeme preporučujem vašoj pažnji Pašinu molbu da njegove preostale stvari budu poslane na njegovo raspoloženje..." (Memoari Nikole I Petrovića Njegoša, strana 377). — „... da njegove preostale stvari budu poslane na njegovo raspoloženje." — završava pisanje Knežev sekretar. — Šta radi, nesretnik? — pita Knjaz. — Eno ga, igra poker u „Lokandi"! — Je l' dobija? — Ma jok! Gubi... Knez se osmehne i zapali cigaru. Osećao je da bi se i sam istog časa pridružio Osman-paši da ga u tome ne sprečavaju važni državni poslovi.

55

30.

— Koliko će još Paša morati ostati na Cetinju? — pita mis Mardžori vojvodu Vukašina, koji joj pravi društvo u opustelom restoranu. Prema zadimljenom salonu u dnu neprestano defiluju konobari s novim bocama vina i sa čistim pepeljarama. — Zavisi... — kaže zamišljeno Vojvoda. — Od čega? — Od mnogo stvari... Najprije, od toga kako će se razvijati rat s Turcima. Zatim, od mirovnih pregovora, a i od toga hoće li Turci poslati otkup za Pašu? — Oduvek me je zanimalo kolika je cena jednog Paše... Koliko ste tražili? — Mnogo.. . — A hoćete li i dobiti? — Plašim se da će Turci radije platiti da ga zauvijek zadržimo. Izgleda da u Istanbulu nije mnogo omiljen poslije ove bitke. Misleći da je poginuo, njegov glavnokomandujući, Muhtar-paša svu je krivicu za poraz svalio na njega. Svi su izgledi da ga tamo čeka svileni gajtan... — Gajtan? — Znate, Turci ne ubijaju svoje paše... Oni im samo pošalju najfiniji svileni gajtan, da to obave sami! A šalju ga i za manje stvari nego što je izgubiti pijan jednu ovakvu bitku! — Zar je stvarno bio pijan na Vučjem Dolu? — Knjaz kaže ne više nego obično! A on ga dugo poznaje... — Čini se da mu je veoma naklonjen. Dao mu je izvanredan tretman na Cetinju... — Mislim da je Knjaz prilično sentimentalan prema njemu. Paša je naučio našeg Gospodara mnogim stvarima kada su se prije dvadeset godina družili u Parizu. — Šta, na primer? — To nije baš za dame... — Ali ja sam novinar! — Za novinare još manje! Gospodar jedne ovako male, junačke zemlje ne smije imati poroka! 56

Mardžori zamišljeno jede svoj karamel-krem pod svećama koje se tope: — Pitam se kako je jedna strana, tipično anglosaksonska igra, zalutala u ovako divlje krajeve? Otkako sam ovde iz noći u noć gledam kako vaši zemljaci igraju poker, kao da je posredi neka narodna igra... — Poker nam veoma odgovara, gospođo? Prvo, držimo sudbinu u svojim rukama, izazivamo je, prkosimo, gubimo, dobijamo... —... i blefirate, pretpostavljam? — I to je dio rizika, zar ne? Tek za stolom vidi se kakav je ko čovjek! — Recite mi, kada je poker stigao na Cetinje? — Slučajno znam taj datum: aprila 1860! — Pretpostavljam da se tada Knez vratio sa školovanja u Francuskoj? — Na žalost, moraću da vas napustim, gospođo Evans! — prekida razgovor vojvoda Vukašin i smešeći se ustade od stola. — Moram da se pridružim ostalima...

57

31.

Ispred pukovnika Tomela stoji gomila novca. U jednom trenutku sa zelene čoje sklizne mu sitna metalna para, ne veća od četvrt forinte. Tomel se sagne da je podigne, ali novčić se verovatno otkotrljao u tamu pod neku od stolica. Osman-paša zapali na plamenu sveće banknotu od sto forinti i učtivo osvetli pukovniku Tomel da pronađe izgubljenu paru.

58

32.

Čitajući ponovo ovaj posiveli, slučajno pronađeni rukopis iz 1967,

primetio sam čudnu stvar: svaka ličnost u priči o Osman-paši Sarhošu opisana je do u detalj, moglo bi se reći, čak i sa mnogo više podataka nego što će to biti potrebno režiseru i kostimografu. Nedostaje samo jedan portret — to je Osman-pašin. Kad razmišljam o tome, postaje mi sve jasnije da mi je scenario diktirao niko drugi do sam Osman-paša, koji je, baveći se ostalim učesnicima drame, potpuno zaboravio na svoj autoportret. Verujući da će onima koji jednom, možda, budu snimali ovaj film biti od koristi da doznaju nešto o dvojniku našeg glavnog junaka, iz davnih beležnika prepisujem da je Zuku Džumhura pratio imidž (image ili amidža, kako je on voleo da kaže) čoveka koji je mnogo pio. „U njegovoj ličnosti kao da su se skladno isprepleli ukleti putnik Nasradin Hodža, Konradov 'lord Džim', američki konzul u Meksiku iz romana Ispod vulkana Malkolma Laurija, skrušeni hadžija, veliki gospodin austrougarskog tipa i običan narodski čovek... Umeo je da gubi dobijajući i da dobija gubeći? Pravi vedri fatalista orijentalnog tipa, koga je osenčila melanholija, nalik na splin s kraja prošlog veka. Što se tiče njegove sklonosti prema piću, mislim da je tu, kao i u ostalih najdarovitijih predstavnika Zukinog pokolenja, posredi čisto bekstvo u alkohol, bekstvo od jednog poluobrazovanog totalitarnog režima, koji je samo legendarnim pijancima (plašeći se, više od svega, da ne ispadne smešan) pokatkad progledao kroz prste". „Istočna Evropa puna je pijanih mislilaca", pisao je pre pada Berlinskog zida mađarski književnik Ðerđ Konrad. Od svih Zukinih talenata — velikog crtača (ravnog Georgu Grosu), pisca, putopisca i pričalice, najveći je bio onaj koji se najređe sreće — talenat za život! Za vreme duge dosadne kiše u Počitelju, dok smo se svi smrtno dosađivali za velikim okruglim stolom kamenog hana, ljuti što ne 59

možemo na Naretvu, Zuko je mirno ispijao kafu iz fildžana, govoreći: „Alah vam je poklonio ovaj dan, a na vama je kako ćete ga potrošiti. Hoćete li uživati u njemu ili ga proćerdati?" Nije priznavao „loše" i „lepo" vreme: „Sve nam je to dao Onaj gore!" govorio je žvaćući pivo, koje je potpuno zaleđeno, komad po komad, istresao u čašu. I njegov odnos prema zdravlju u dugovečnosti bio je sličan. Jednom, dok je sedeo sa penzionisanim sudijom Enver-efendijom, na obali u Herceg-Novom, u lep, sunčan zimski dan, kao bez duše protrča pokraj njihovog stola neki šezdesetogodišnjak u trenerci i patikama, sav oznojen i zadihan... „Vidi, budale! — reče Zuko. — Alah nam je dao da u životu napravimo određeni broj koraka, a ovaj požurio da ih potroši prije vakta!" Ne pokazuje li i njegov junak, Osman-paša istu takvu fantastičnu prilagodljivost životu, kada već prve ili druge noći po izgubljenoj bici seda za zeleni astal, nakon što je, tek reda radi, pomalo šarmirao lepu mis Mardžori"

60

33.

Kockare,

zanesene igrom, prekinula je udaljena zvonjava, poziv na

jutrenje... Kao po prećutnom dogovoru, pravoslavci su odložili karte. — Svetli Pašo, mi smo, ipak, hrišćani — kazao je knez Božidarevič — a zvona pozivaju na molitvu... — Izbaciće vas iz hrama božijeg! — rekao je Paša. — Džepovi su vam puni mojih zlatnika... Rastali su se pred hotelom u bledom praskozorju opustelog trga. — Na žalost. ja sam pošteđen molitve! — rekao je Paša. — Konačno se nalazim u jednom gradu koji nema džamiju! Teturajući zbog neprospavane noći, kockari se izgubiše u jutarnjoj izmaglici, a Paša krenu u šetnju, osmehnuvši se učtivo dvojici Crnogoraca koji su ga pratili na diskretnom rastojanju. — Mogu da zamislim taj prizor! — pričao je Zuko. — Crnogorke, kada ga spaze, zatvaraju drvene kapke na prozorima, kao da su videle antihrista! Paša stoji sam na sredini trga i ne zna kuda da krene. Tu su i dečaci, koji počinju da bacaju na njega kamenje. Pritrčava im stariji Crnogorac i tera ih vičući: „Sram vas bilo, pasiji sinovi? Kad porastete, ubijte ga, ako mognete, a sad — sikter u kuće!” Za to vreme, u mirisu tamjana stare cetinjske crkve, među ženama zabrađenim u crno, među starcima koji kleče i sveštenicima u pozlaćenim odeždama, u dimu sveća i teškim isparenjima kožnih gunjeva, pogruženi kockari pobožno odgovaraju na jektenija. Naročito se izdvaja duboki glas kneza Božidareviča, koji se krsti klanjajući se svaki put do zemlje, na staroruski način. „Ovu scenu mogli bismo nazvati: kockari se iskupljuju pred Bogom!" kazao mi je Zuko Džumhur, trpajući u džepove svoje stvari: „diponov" upaljač, penkalo, cigarete, naočari za čitanje... Napolju je padala kiša. (Zukin neostvareni san: livrejisani kamerdiner otvara uz duboki naklon vrata „spačeka", čiji je krov smotan, i drži otvoren kišobran iznad njegove glave, dok on vozi...) 61

34.

Da li se Osman-paša u svojoj jutarnjoj osamljeničkoj šetnji popeo

možda i na Tablju iznad Manastira? Da li je video turske glave nabijene na visoko kolje, kako ga odozgo, sa visine, gledaju s prekorom, svojim buljavim, zakrvavljenim očima? Samo jedna kratka jutarnja šetnja odvajala je Pašu od kockarskog stola, od šarmantne mis Mardžori i male evropske oaze u „Lokandi", od otrežnjujuće stvarnosti i zujanja lepljivih muva oko odsečenih glava njegovih vojnika... „Na Cetinju u to vrijeme — pisao je kralj Nikola u izgnanstvu — nije bilo drugog razgovora do o Turcima i ratu. Bih li bio izdajnik domovine, da mi je žao bilo ondar Turaka?! Česte čete, česti bojevi činili su, da su se sa zadovoljstvom odsijecale glave i pronosile ispred mojih očiju gore na Tablju više Manastira. Upravo ne znam da li sam žalio Turčina ili čovjeka; ma više čovjeka, čini mi se. I kad hoćasmo izaći na Tablju da gledamo glave, koji drugovi se podsmijevahu, nalazeći pod tim glavama neke njima poznate ljude gorega glasa i ružnijeg oblika. Ja to nijesam mogao trpjeti, žao mi je bilo da onu tursku, ili da rečem ljudsku glavu grije vruće sunce, da na nju pada hladna kiša ili crni gavranovi kljuju. Mislio sam na majke, na očeve i rod njihov, pa sam žalio. Mrzno mi je bilo zlo, krv i svačija nesreća..." Odsečene turske glave ispratiše Pašu praznim pogledima i on se vratio svojoj sudbini i zelenoj čoji — ovaj put, bilijarskoj.

62

35.

Prasak

bilijarskih kugli, koje su se sudarile pod Pašinim snažnim profesionalnim udarcem, poput odsečenih glava na slici Petra Lubarde „Bitka na Vučjem dolu", kao da najaviše ulazak mis Mardžori Evans, koja izroni iz tame bilijarske sale sa štapom u rukama. Izvela je predivan karambol, pun nežne virtuoznosti. —Dobar udarac — pohvali je Paša. — Ko vas je naučio? — Moj muž. — Zavidim mu na vama! — On više nije živ. — I n a tome mu zavidim... Mis Mardžori ponovi udarac: — Čujem da noćas niste imali sreće? — Nije mi prvi put... — Još uvek mislite na bitku? Umesto odgovora, Pašina žuta kugla izazva pravi vatromet uletevši među ostale kugle, koje se razleteše na sve strane stola. — Recite mi: na šta sad mislite? — Na nešto za šta ste vi i suviše jednostavni. — Potcenjujete me? Kao da i žene ne gube bitke? — Kada žena izgubi bitku — kaže Paša kroz setan osmeh, kucnuvši nežno žutu kuglu vrhom štapa — svet očekuje jednog novog stanovnika! — Ovde na Cetinju, zapisala sam jednu divnu narodnu poslovicu! — reče mis Mardžori nišaneći crvenu kuglu. — Kažite je! — „Ko se poslednji smeje — najslađe se smeje...! — Ne verujem da ću se više ikada nasmejati. — Kada čovek prestane da se smeje, onda je mrtav... Pogledali su se preko stola. Paša je pokušao da se nasmeši, ali od svega ispade samo keženje, od kog Mardžori podiđoše žmarci. Pred njom je sada stajao jedan sasvim drugi Paša — nepoznat, očajan i opasan, nalik na sveže izliven spomenik porazu i zlu. — Veoma ste vešti!—reče pokazujući na bilijarski sto. — Veštiji nego što se nadate! 63

— I ja tako mislim... Udario je jednu kuglu i namerno promašio: — Vi ste na redu... — Stvarno? — pogledala ga je svojim krupnim modrim očima.—Zar niste vi na potezu?

64

36.

Tragajući na

Cetinju za Osman-pašom i Zukom, zakopao sam se gotovo pola godine u istorijske knjige, koje sam izbegavao celoga života, verujući da je našoj književnosti sasvim dovoljan jedan Ivo Andrić. Uzgred, kada me je jedne godine Z. DŽ. pohvalio pred Andrićem, a ja gotovo propao kroz istanjeni persijaner u njegovom salonu, od stida i blagog straha, on me je pogledao kroz debela stakla velike dioptrije i rekao: „Vjerujte, ja se nalazim u životnom razdoblju kad više ne cenim pisce po tome kako pišu, već koliko ih krupnim slovima štampaju! Imam, znate, katarakt. Vas, na žalost, štampaju veoma sitnim slovima, pa nisam čitao vaše knjige. Ali primetio sam da veoma lepo crtate..." Neko osetljiviji od mene posle ovakve pohvale prestao bi istog časa da se bavi književnošću. U tom slučaju ne biste čitali ove redove, za koje se nadam da će biti štampani garmondom, jer sam i sam zašao u godine kada sa uzdahom odustajem od sitno štampanih knjiga. Listajući hronike, istorije, memoare, kataloge, jelovnike, sećanja i zapise, slučajno sam pronašao pesmu kralja Nikole „Turčinu", štampanu 1884. godine u dubrovačkom „Slovincu". Savremenici zapisuju da je pesma bila prevedena na francuski i na turski, a sultana toliko oduševila da se toplo zahvalio pesniku jednim pismom. „Politički svijet čudio se toj i takvoj izmjeni komplimenata usred gotovo otvorenog neprijateljstva između dvaju naroda..." Šta te ruže, lave stari, istočnoga, care, svijeta… Što te ruže? Da još nije mog spram tebe roda bilo, more tvoje, silno more, uplašen bi krst splavilo!… ...Borba strašna i velika nastane li iznovice, 65

zadime li bojnom maglom naša brda i ravnice, kroz tu maglu zasjaju li sabalja nam bistri zraci, bićemo se!... A potom se ipak štovat ka junaci! Osman-paša Sarhoš, na koga se odnosi ova pesma, nije bio toliko patetičan; pušeći neprekidno dugačke cigarilose, kojima ga je snabdevao Fon Hatorf, on je učestvovao u partiji pokera kojoj kao da nije bilo kraja. Očigledno je da nije osećao baš nikakvu odgovornost prema istoriji (znao je da će biti brzo zaboravljen), nije pisao poeziju, a, što je najgore, nije više imao ni novaca. Mardžori je čitala u svojoj sobi, kiša je lila po opustelom trgu, igrači su se smenjivali za kockarskim stolom a gomilice zlatnika menjale su vlasnike ispod crne table na zidu, na kojoj je Pašin posilni kredom ispisivao rezultate igre. Zanimljivo, sva imena na tabli bila su ispisana ćirilicom. Jedino je Pašino ime, bilo ispisano arapskom kaligrafijom. Njegov se dug, sudeći po tabli, popeo na pedeset napoleondora. Kada je kelner otvorio prozore salona, dim je pokuljao u okupano cetinjsko jutro. Paša je mirno pogledao svoje partnere i, glasom hrapavim od duvana i alkohola, kazao: — Gospoda će mi, naravno, oprostiti što će morati pričekati pet-šest dana na moj dug časti! Ali, ja sam ionako najbolje čuvan čovek u ovom gradu, zar ne?

66

37.

Narednog dana, knez Nikola je priredio izlet za diplomatski kor, inostrane dopisnike i dvorsku svitu. Pozvan je bio i Osman-paša Sarhoš. Jahao je pokraj mis Mardžori, gotovo je dodirujući kolenom. Kada su izbili na vidikovac — vrh golog kamenog brda iznad Cetinja, Engleskinja pokaza rukom prema horizontu: — Šta je tamo? — Najpre, jedno more... — A, onda? — Neka druga mora i jedna carevina koja se nekada ponosila dobrim oficirima i odličnim pilavom! — I šta je ostalo od svega? — Ostao je pilav. Iz svoje putne torbe Mardžori izvuče pljosku sa pićem i pruži je Paši: — Francuski konjak... za utehu... — Vi ste moj anđeo čuvar! — odvrati Paša i drhtavom rukom nagne pljosku obloženu marokanskom kožom.

67

38.

Za razliku od Osman-paše, Zuko Džumhur nikada nije pio alkohol

pre no što zađe sunce. Pio je, inače, otmeno, sa uživanjem, kao pravi beg. Jednom se tako našao na snimanju u Norveškoj, u vreme belih noći, i uzalud čekao akšam da počne sa pićem. Ali, nikako da se smrači. Uhvatila ga je prava panika... Njegovi prijatelji su morali da spuštaju roletne u hotelskoj sobi da bi napravili veštačku noć. Bio je pravi gospodin. Ljubio je ruke damama i kad je bio najpijaniji, mrzeo prostake i nikada nije psovao.

68

39.

„Rijeka Zeta je puna ribe pastrmke — zapisao je Martin Ðurđević. — Za našega boravka u Orjoj luci lovili smo pastrmku gotovo svaki dan mrežama i dinamitom. Jednoga dana i Knez dođe na taj sport. On sađe iz svoga dvorca sa svom pratnjom do Zete, koja je udaljena od dvorca oko 300 metara, da vidi kako se lovi dinamitom..." Ne silazeći sa svojih konja, mis Mardžori i Paša su takođe posmatrali taj prizor. — Ovo je istorijski dan! — dobaci im u prolazu fon Hatorf, koji je, očigledno, bio glavna ličnost ovog spektakla. — Ovde je, izgleda, svaki dan istorijski! — primeti zlobno Paša. — O čemu se radi? — upita mis Mardžori, vadeći iz torbe beležnicu. — Dan kada Crnogorci otkrivaju moderni ribolov! — rekao je Fon Hatorf, koga je pratio perjanik sa drvenim sandukom u rukama. — Oni su i suviše lenj narod da bi ribu lovili na klasičan način. Uostalom, ribu jedu samo kad poste... „... Pripravljao je dinamitske patrone; njih bi dobro umotavao u jak papir, tvrdo stezao konopom i oblijepio gnjilom i pričvrstio kapsulu za gorući fitilj na vrhu dinamitske patrone. Kada je sve bilo gotovo, svukoše haljine — njih desetak perjanika i zaplivaše u rijeku, podalje gdje su dinamit bacili... U scenariju, „Zelena čoja Montenegra" mis Mardžori ovde okreće glavu da ne gleda nage, brkate muškarce — prizor koji ju je podsetio na Leonardove crteže i kartone „The Battle of Anghiari" u Galeriji Ufiči u Firenci, koju je posetila još kao devojčica, sa svojim ocem, istoričarem umetnosti. „Dinamit puče s podvodnom tutnjavom, a površina rijeke pobijeli od ribljih trbuha. Tada perjanici plivajući pohvataše svu ribu. Tako učiniše još dva puta, pa uhvatiše oko sto kilograma pastrmke." Knez i svita zapljeskaše od oduševljenja, a Fon Hatorf se ceremonijalno pokloni, poput glumca na pozornici. 69

Treća eksplozija je bila i najžešća, pa se belac mis Mardžori uplaši i propne, zatim se nadade u ludački galop preko kamenjara. Paša pojuri za njim i stiže ga posle vratolomnog jahanja. Uostalom, zar je neko video film u kome glavni junak ne stiže lepoticu koja je u opasnosti na raspomamljenom konju? Čvrsto je zgrabio uzde njenog konja i snažno je privukao u zagrljaj iza jedne stene, tako da knez Nikola i njegova pratnja ne videše jedan od najuzbudljivijih filmskih poljubaca, pre epohalnog otkrića braće Limijer.

70

40.

Avgusta

1967. Zuko i ja smo na Cetinju, u dvoru kralja Nikole, pretvorenom u muzej, otkrili dva mala, nepotpisana platna slikara Domentina Veročela, u jednom sporednom uskom hodniku koji povezuje dvoranu za prijem sa odeljenjima za poslugu. Obe slike formata 30x40 centimetara, rađene u ulju, uramljene u jeftine okvire tog vremena, predstavljaju Biljardu i utvrđenja iz vremena posle bitke na Vučjem Dolu. Trg pred Biljardom je gotovo pust. Na njemu stoji samo jedan čovek, čija je figura (za razliku od zidina i džinovskog bresta) tačno islikana do u detalj. Taj čovek je, očigledno, oficir turske vojske: u ruci sablja, na glavi visoki fes, mršavo lice uokviruje crna brada. Za obične posetioce, ako uopšte i obrate pažnju na tu sliku u polutami hodnika i ako uoče sitnu figuru muškarca koji skamenjen stoji u gotovo dekirikovskoj atmosferi mediteranskog trga, ostaće zauvek tajna — šta radi jedan turski oficir na Cetinju?

71

41.

Autor ovih malih dela je Domentino Veročelo — lažno ime za okretnog Levantinca Aleka Sakelanidesa, turskog konfidenta Tahir Beja, koji je pod maskom svog slikarskog zanata obišao mnoge evropske prestonice tog vremena, obavljajući delikatne poslove u službi Drugog odeljenja otomanskog carskog generalštaba. Neko vreme studirao je slikarstvo na Akademiji svetog Roka u Veneciji, ali je zbog pederastije i javnih sablazni proteran iz Mletaka, da bi se uskoro obreo u Beču, gde je godinu dana pohađao časove u klasi profesora Alojza Deduge i Franca Rumnela, marljivo usavršavajući likovni zanat. Sledeća njegova stanica je, naravno, Pariz, gde posećuje predavanja profesora Leona Bona, na Visokoj školi lepih umetnosti. Na žalost, u gradu na Seni ovaj slikar nije mogao uživati u kolorističkoj revoluciji impresionista, jer je bio daltonista! Ono što mu je uskratila priroda, nadoknađivao je crtanjem, tako da „stvara portrete, pejsaže, kompozicije, studije ljudskog tijela sa najtananijim modulacijama formi, odmjerenih i prefinjenih linija..." Izvrstan zanatlija, Veročelo, kome je, s obzirom na neuglednu vanjštinu, trebalo mnogo novaca za mlade ljubavnike, odlazi u Damask, a odatle u Isfahan, gde zahvaljujući svojim zaista sjajnim portretima stiče naklonost bogatih trgovaca, koji mu daju preporuke za Stambol. Na Cetinje je došao iz Italije sa zadatkom da motri na Osman-pašu i spreči njegovo eventualno putovanje u neku drugu zemlju, budući da ga je u Turskoj čekala kazna za izgubljenu bitku. Kao opravdanje za dolazak u malu crnogorsku prestonicu poslužio mu je poziv kneza Nikole da portretiše njegovu porodicu i neke istaknutije vojvode, sveštenike, strane diplomate i serdare. Već od prvog susreta, Veročelo je pratio Pašu poput senke. Bio je strpljiv, lukav i opasan čovek, koji je sve svoje osobine uspešno skrivao ispod prilično nameštene, gotovo šarlatanske površnosti. Paša je, naravno, shvatio šta je posredi, jer ga je u poslednju godinu dana nekoliko puta video u društvu visokih turskih obaveštajaca. U početku ravnodušan prema njemu kao i prema sopstvenoj sudbini, počinje da oseća kako Veročelo nagriza njegovo spokojstvo. 72

Jednog jutra Paša se iznenada zaustavio iza leđa slikara koji je pažljivo prenosio svaki detalj utvrđenja iza Biljarde na platno postavljeno na poljskom stalku. Mada bez velikih sklonosti prema slikarstvu (koje mu je, uostalom, zabranjivala i religija), Osman-paša je primetio kako nepoznatog umetnika više zanimaju fortifikacije nego likovni sklad svetla i boje. Tek kada se slikar okrenuo da osmotri radoznalca, oni su se prepoznali i Osman-paša Sarhoš je shvatio, u trenu, da mu ovaj susret neće doneti ništa dobro. Veročelo je tog jutra bio odeven a la frange, sa upadljivim znacima svoje profesije. Ispod njegovog osmeha, kojim je nemo pozdravio turskog oficira, naslućivao se bolestan, ukočen pogled čoveka koji robuje jednoj izopačenoj strasti. Te noći, u zelenom salonu hotela „Lokanda", Veročelo je sedeo na pristojnoj udaljenosti od Paše, koji je bezuspešno pokušavao da povrati izgubljeni novac. Ispred generala Belimarkovića, gomila zlatnika je sve više rasla. Paša je igrao tek da učestvuje, paleći cigarilos za cigarilosom drhtavim požutelim prstima. Pašu je očigledno nerviralo Veročelovo prisustvo, što ovoga nije ometalo da pravi crtež za crtežom, hitrim potezima olovke na skicen-bloku koji je držao na kolenima. Prvi crtež je predstavljao kroki obešenog čoveka, obučenog u uniformu kakva je bila Pašina, kako se klati na vetru. Drugi crtež je prikazivao čoveka Pašinog ranga, u okovima. Na trećem crtežu, jedan oficir je čučao na malom pustom ostrvu ispod palme... Veoma uspeo kroki Pašinog profila bio je uokviren zmijasto upletenim svilenim gajtanom. Bacivši letimičan pogled na Veročelove crteže, Paša ustade i napusti igru. Svi za stolom začuđeno ga pogledaše. Samo se Veročelo nasmeši i zaklopi svoj blok za skiciranje.

73

42.

Danas

malo poznat hrvatski slikar Ferdo Kikerc, zvani Kiko, ostavio je veoma zanimljiv opis Domentina Veročela, alijas Aleka Sakelanidesa ili Tahir Beja, u pismu svom bratu u jesen 1876. Upoznao je Veročela odmah posle bitke na Vučjem Dolu i kao kolega pokušao da mu se približi. „Kikercu je za atelje ustupljena lijepa i prostrana soba u Starom dvoru, Njegoševoj Biljardi. Tu čini studije i portrete. Portretirao je petnaest najodličnijih Crnogoraca i Crnogoraka, međ njima i mitropolitu, knjeginjicu Zorku i majku kneževu. Tu je i dobio naziv Kiko. Mnogo godina kasnije on se sa nostalgijom sjećao dana provedenih među Crnogorcima, priznavši sebi 'da je boravak u Crnoj Gori bio njegovo najsretnije i jedino doba, kada je živeo ljudskim dostojanstvom bez bogaljske neimaštine i neprestanog ponizivanja...'" Kikerc je, inače, pratio Knjaza i crnogorsku vojsku po bojištima širom Hercegovine. „Bilo ga je čudno vidjeti u ratnoj opremi, s puškom o ramenu, a velikom mapom skica pod ramenom o boku." U pomenutom pismu, koje se čuva u arhivi porodice Kikerc u Zagrebu, Kiko opisuje Veročela kao „čovjeka malo višeg od metra, poslaba, laka pokreta i inteligentna lica koje podsjeća na Šekspira. Nema još punih trideset godina, ali mu čelo dopire čak do tjemenjače, što on nikako ne smatra za slabu stranu. Odijelo mu je vrlo komična smjesa modernog i crnogorskog, a još k tomu i nemarljivost, bez koje se ne može ni zamisliti pravi vještak. Jezikom malo zapliće, i izgovara li 'l' nama se čini da je rekao 'dl'. Baratanje bojama mu nije najjača strana, ali u crtanju dostiže perfekciju pravog majstora. Kada mi je jedared na Cetinju nestalo modre boje, zamolih Veročela da mi posudi jednu tubu. Nemalo me začudi, kada mi je u atelijer donio zelenu!" U kojoj je meri Veročelo bio čudo na Cetinju, sa svojom mađijskom sposobnošću da „snimi" ili „skine" svakoga koga vidi, može posvedočiti primer Ferda Kikerca, koji je pored Veročela bio jedini slikar u maloj 74

prestonici među brdima. Češki novinar Josip Holaček, koji je o bici na Vučjem Dolu izveštavao praške „Narodne Listi", u svojoj knjizi predugog naslova Za slobodu — slike i crte iz crnogorskih i hercegovačkih bojeva protiv Turaka (Novi Sad 1881) kaže kako je Kikerc portretisao Crnogorce, među kojima se nalazio i jedan kapetan: „Pred očima kapetanovim pokaza se čitav niz najviše karakterističnih crnogorskih slika. Kapetan od čuda zasta i ne moga progovoriti. Pokleče, nadvi se nad slikama i gledaše ih, mislio bi da će ih očima pojesti. 'Ta ja ih znam'! uzviknu najedared i poče se smijati. Zatim je svakog imenovao i rekao o svakome da li 'valja' ili 'ne valja'. 'Takovi su u malome', reče, 'a ja ih ipak, dobro znam'. Zatim upre pogled na Kikerca. Lice mu je plamtjelo a oči svjetlile. Bijaše u njima jasna žudnja, da i on bude nabojadisan, da ga ceo svet pozna i njemu se divi. Kikerc ćuti i poče ga risati. Kapetan sa čuđenjem gledi svaki pokret olovke: takovo pismo još nije video. Ali najedared pozna u crtama svoju sliku. Poskoči. 'Ne, ne, nemoj čoče, ako Boga znadeš!' 'Budi miran da ti sliku dovršim.' 'Ne, ne, neću!' 'A, zašto?’ 'Stid mi je.’ 'Ne budi dete.' 'Ne mogu pomoći, sram me je. Čekaj, dok se u boju odlikujem. Onda ću sam doći i zamoliću te da me nabojadišeš. Ali me velikog moraš namolovati, jer ću se jako odlikovati!'”

75

43.

Avgusta

1967. Zuko i ja smo potukli svetski rekord u vožnji „spačekom" sa otvorenim krovom. Od Beograda do Cetinja putovali smo punih nedelju dana, jer se Zuko zaustavljao gde god je bilo zgodno — da se okupa, da jede jagnjetinu, da obiđe stare prijatelje, ohladi lubenicu u kakvom planinskom potoku... Jednu deonicu puta, dugu pedesetak kilometara, vozio je, za opkladu, u rikverc i to levom rukom! Zaista, uz njega je svaki proživljeni dan izgledao kao pravo remekdelo. Bio je, naime, jedan od retkih ljudi koju su umeli da zapaze, da pronađu nešto sasvim beznačajno, pokraj čega smo mi godinama ravnodušno prolazili, i da od svega napravi mali mit, koji bi kasnije naseljavali manje daroviti sledbenici. Poput skrušenog hodočasnika spustio se, tako, jednoga leta u polurazrušeni, napušteni Počitelj, u kome je živela samo jedna starica, travarka, neka Čuluša, i taj gradić se već sledeće godine pretvorio u pravo umetničko svetilište. Doveo je tamo i pesnika Skendera Kulenovića, koji je po ceo dan pecao pastrmke, koje smo uveče jeli, a pokojni Nika Milićević — za mene, jedan od najvećih usmenih književnika, držao je na obali reke Trebižat, kod sela Stuge iza Čapljine, pravu letnju peripatetičnu filozofsku školu, ravnu onima iz antičkih vremena. Ta reka je, inače, najlepša u čitavoj Hercegovini; u njoj čovek može da pliva i da je, u isto vreme, pije, dok se u plićaku hladi dinja i boca lozovače. Njeni mali slapovi su izvrsna hidromasaža tela, a napušteni železnički most idealna visina za skakanje u zajaženu vodu. No, od Počitelja su napravili grad-hotel; kafu više ne služe u fildžanima uz rahatlokum, a novo osoblje ne poznaje više navike pravih gostiju, koji su ovaj grad otrgli od zaborava. Kada je Zuko, sa nekoliko bliskih prijatelja, zauzeo na prepad jedan ćumez, u kome je piće bilo jeftino a posluga ljubazna, u Skadarliji je nakon nekoliko meseci večera bila obavezna, a konobari odeveni u 76

smokinge! U starom delu kafane „Tri šešira" još visi luster koji je on napravio vezujući jedne uz druge obične rakijske čokanje. Kada se zapali svetlo, oni deluju kao najfiniji brušeni „muran". Istoga časa kada bi svet željan novog pohrlio u njegovo otkriće, on bi ga napuštao, izbegavajući zasluge i zahvalnost. Gospod Bog, zaista, nije štedeo na darovima kada ih je polagao u Zukinu kolevku 24. septembra 1921. u gradu Konjicu. Čitavog života sve svoje talente nosio je stidljivo i diskretno, kao izvinjavajući se ostalima što su se pokraj njega osećali prosečnim. Tog leta prvi i poslednji put sam video hotel „Lokandu"; tačnije, ono što je još ostalo od te nekadašnje luksuzne evropske oaze u divljini. Zabravljena i zatarabljena, stajala je avetinjski prazna na cetinjskom trgu, puna odjeka i paučine. Virili smo u njenu unutrašnjost kroz razbijena stakla prozora u prizemlju. Iz uništenog patosa čuvenog zelenog salona raslo je neko bledo nakazno bilje. Tu je Osman-paša Sarhoš vodio svoju poslednju i najvažniju bitku u životu. Dok smo zurili u tamu, kroz razvaljene prozore na spratu izlete jato preplašenih ptica. Kladio bih se da su to bile uklete duše nekadašnjih stanara „Lokande", koje smo uznemirili pokušavajući da ih otrgnemo iz zaborava i pretvorimo u filmsku priču...

77

44.

Kada

je ušao njegov posilni, Paša je, ležeći na sofi u čizmama, čitao Mopasana. Pokraj njegovog ležaja, nadohvat ruke stajala je dopola popijena boca francuskog konjaka. Posilni razmota novine „LOJD TRIESTINO"... „Engleski brod 'Sartorija' — čitao je — očekuje se za tri dana u Kotorskoj luci. Brod će preuzeti tovare maslina i osušene ribe i otploviti za Liverpul. Ovim brodom komanduje kapetan Henri Vilijam Ašton..." Paša ćuteći sasluša vest, odloži knjigu i povuče dobar gutljaj iz boce. Poznavao je dobro kapetana duge plovidbe Aštona. Bio je poznat u gotovo sim svetskim lukama, od Šangaja do Bostona, kao rasan kockar. Na njegovom trgovačkom brodu koji je, za svaki slučaj, bio opremljen i sa desetak topova velikog kalibra, uvek je besplatno putovalo i nekoliko kockarskih virtuoza. Pričalo se da je kapetan preduzimao izvesna trgovačka putovanja čak u najudaljenije predele globusa isključivo radi toga da bi se sreo i ogledao s nekim ne manje slavnim kockarom. Kada ga je Paša upoznao, kapetan Ašton je bio zreo čovek pedesetih godina, sklon gojenju, ljubitelj pokera i bilijara. — Uzgred, čuo sam jednu dobru šalu... — reče posilni. — Nisam primetio da oni umeju da se šale? — Među nama — reče posilni — u čitavoj Crnoj Gori imaju samo jedan vic i ponavljaju ga do u besvest, cepajući se od smeha! — Da čujem? — Pričaju kako je neki stranac pitao jednog Cetinjanina kad ide lađa za Kotor. — I? — Ovaj mu je rekao: „Oko podne, ako bude vode!"

78

45.

Kada

je ušao vojvoda Vukašin, Paša je sam igrao bilijar u praznom zelenom salonu, čije su stolice bile podignute na stolove. Pogledavši pažljivo raspored kugli, vojvoda je uzeo štap i izveo jedan savršen udarac: — Čini mi se da ste me tražili, Pašo hazretleri? Osman-paša izvede protivudarac: — Hteo sam da vam ispričam jednu priču... Na redu je bio Vukašin: — Nijeste li mi to mogli ispričati uveče? Ili u Komandi? — Nisam. — O čemu se, dakle, radi? Naša se osloni o štap: — Kao što znate, ja sam došao sa trupama preko Soluna. Tamo smo čekali nedelju dana na ukrcavanje, dok se prikupe čete i materijal. Ubijali smo nekako vreme... — Kartanjem? — Kako ste pronicljivi! — Na vama je red, Pašo hazretleri... — rekao je Vukašin pokazujući kugle. Naša izvede udarac: — Bio je tamo i neki kapetan Ašton, sa engleskog broda „Sartorija"... — Vi znate engleski? — Osrednje. Ali imanje se može izgubiti i na maternjem jeziku! — Nijeste se baš pokazali ovdje na Cetinju? — Ne želim da vas vređam, ali kapetan Ašton je svetska klasa! On je pravi umetnik svoga zanata. — A, mi smo provincijski amateri? — Nisam to rekao. — Ipak... — U redu! Amateri koji imaju mnogo sreće. — I u ratovima? — I tamo. — Je li to priča koju ste htjeli da mi ispričate? 79

— To je samo početak. — Uzeli ste novac kapetanu Aštonu? — On je uzeo meni. — Koliko? — Dve hiljade zlatnika. Vukašin zvizne. — Ostao sam mu dužan hiljadu i pet stotina. Mislio sam da ću se brzo vratiti u Solun, ali čudni su putevi Alahovi! U međuvremenu me je Alah uputio u ovaj hotel, gde, kao što vidite... Naša gurne preko bilijarskog stola prema vojvodi Vukašinu smotani „LOJD TRIESTINO". — Za tri dana brod „Sartorija" stiže u Kotor. — Ako sam dobro razumio, svijetli Pašo, vi želite da vratite dug časti? — Evet efendum" — Zar pare ne bi mogao odnijeti naš čovjek? Ne vjerujete Crnogorcima? — Verujem. Ali niko umesto mene ne može ih povratiti? Kapetan Ašton mi je obećao revanš. — Žao mi je, ali nema ništa od toga izleta. Iz Carigrada nije stigao odgovor o pitanju vašeg otkupa... — Vredi li u ovom kraju nešto reč jednog carskog generala? — Vrijedi. Ali u vašem slučaju nadležan je samo Gospodar. — Igra li još poker? — Ponekad. Ali visina uloga je strogo ograničena na jedan dukat! — Kako bi bilo da u Kotor doputuje moja žena s dvoje nejake dece? Dirljiv porodični susret, a? — To je već mnogo bolje! — Koliko bih dana mogao dobiti? — Najviše pet. — A, ako se ne vratim? — To bi imalo teških pošljedica... — Za mene? — Jok! Ou contraire pour moi! — Znate, ljudi kao ja mogu ponekad i da se vrate. Mada se ne bih kladio na toga konja... — Ja bih se, ipak, kladio. Vukašin izvede poslednji udarac i odloži štap: — Moram, znači, tražiti prijem kod Gospodara... — Neka vas Alah štiti, moj Kneže! — Moj brigadiru, Pašo! Naklone se jedan drugom i Paša nastavi da igra sam.

80

46.

„Baveći se nekoliko dana na Cetinju — pisao je Arsenije Pajević — redovno sam ručao i večerao u 'Lokandi' za opštom velikom trpezom u društvu članova crvenog krsta, gde nam na čelu trpeze svagda seđaše zarobljeni Osman-paša, koji se od Vučjeg Dola do mojega dolaska sa Rusima i Ruskinjama čisto srodio, tako je ljubazno i milo ćeretao sa njima na ruskom jeziku za vreme celog ručka. Osman-paša je čovek nešto veći od srednjih ljudi, suvonjav, prosed i vrlo crnomanjast. Sada sam tek doznao, da je rodom Čerkez iz grada Šamahije u blizini Kaspijskog mora, od znatna plemena, koje vladaše ovim gradom i celom okolicom. I da mu je porodica za vreme njegovog detinjstva prešla u Carigrad, gde je vojničke nauke svršio u tamošnjoj vojnoj akademiji, naučio mnoge jezike, kao arapski, persijski, ruski, engleski i francuski, kada je naukovao u Francuskoj, kojima se jezicima služio putujući više godina kao đeneralštabni turski oficir po raznim evropskim državama. On se bavio i u Bosni, gde je prilično srpski naučio. Kao potpuno obrazovan i evropski uglađen čovek osvojio je ove Ruske, tako, kao da su jedne vere i narodnosti. Svi drugi turski oficiri behu nemili, nepristupačni, neotesani kao prave Turčekanje, s kojima se niko nije družio, niti na njih glave obraćao. Vojnici šetahu po vas dugi dan poljem cetinjskim u besposlici, a vazda ih praćahu nazorice dva tri perjanika. Među oficirima nađoh jedinoga Osman-pašu kao poznanika sa Vučjeg dola. Prateći više puta očima gomile Turaka na cetinjskom polju, ne jednom sam pomislio: da ustanu iz svojih grobova stari crnogorski Vuci: Raslančević, Tomanović, Mandušić, Mićunović i dr. koji su negda Turcima na svoj način kape krojili, pa>da vide svoje potomke, kako danas postupaju sa ranjenim i zarobljenim Turcima, levom bi se rukom prekrstili u veljem čudu svom..."

81

47.

Kao

čovek izuzetnog dara, Zuko Džumhur nije nimalo vodio računa o svojim crtežima. Njegova delikatnost nije mu dozvoljavala da im pridaje i suviše pažnje i da vodi dvojno knjigovodstvo o njihovoj daljoj sudbini, kada izađu ispod njegovog pera. Crteži pravljeni za novine ili kao ilustracije za njegove i tuđe knjige, nestajali bi odmah posle kliširanja, da se više nikada ne vrate u redakciju. Bivali su ukradeni, prisvojeni, poklonjeni ili zagubljeni... U „Politici" u to vreme nije bilo slagača, cinkografa ili tehničkog urednika koji nije prisvojio poneki Zukin crtež. Neki urednici napravili su prave zbirke njegovih dela. On sam nije posedovao ništa, sem osećanja da u svakom trenutku može iznova napraviti svoju umetnost. Pišući „Zelenu čoju Montenegra" često smo se prepirali oko toga koji je književni rod trajniji? Smatrao sam da scenario ne može da bude dovoljan sam sebi, kao što to literatura može. Predstavljao je neku vrstu kuvara, na osnovu čijih će recepata režiser sam zamesiti svoju filmsku kašu, slađu ili ljuću, pikantniju ili blažu... Vrlo brzo smo prelazili na slikarstvo. Zastupao sam tezu da je ulje trajnije od crteža, nagovarajući Zuku da se vrati toj staroj tehnici. Tada još nisam shvatao da Leonardo ne bi postao najveći slikar svih vremena da iza sebe nije ostavio sveske crteža, tako svežih kao da su tek nastali! Njegova platna su ugasla i potamnela, njihova površina je ispucala kao zemlja u vreme suše; skulpture su mu, mahom, uništene, čuvena slika na zidu rađena voskom i pigmentom istopljena, a letelice i čudna oruđa nikada nisu izvedeni... „Pogledaj, piramide!! — govorio mi je Zuko. — I njih je razjeo pustinjski pesak. Ništa nije trajno — čak ni trajna ondulacija!"

82

48.

Kada je knez Nikola poljubio ruku mis Mardžori Evans na ulazu u

plavi dvorski salon, gde je došla da ga intervjuiše za svoj list, ova ljupka i hrabra pustolovka nije mogla ni slutiti kakve je sve neprilike gospodar Crne Gore imao zbog svog gransenjerskog ponašanja u onoj muškoj prestonici. „Kako to da naš Knjaz kaže jednoj ženskoj 'Ljubim ruke!' i da njena ljepota utiče na njega čak u takvoj mjeri, da bi rad nje pošao u hajduke! — ispovedao se u svojim memoarima Knjaz, pošto je postao Kralj. — Skandal, a naš Knjaz je, dakle, sklon ljepoti, a gle, i njega sve žene vole i gledaju. Lijepo, lijepo! Odovud je potekla povorka ogovaranja, zlonamjernih nagađanja i pamfleta. Kako da se čovjek pravda i ispravlja na malo osnovane zaključke neobavještenih? I moje težnje i moj ukus tumačene su s rđave strane." Gledali su se preko malog okruglog stola od šarenog mermera. Mis Mardžori i pored svog bogatog novinarskog iskustva nije znala kako da počne, pa je s olakšanjem odobrila Knezu da može pušiti za vreme razgovora. Privlačio ju je na neki nerazumljiv način. Duboke tamne oči i pomalo dežmekasto lice ulivali su poverenje. Ispod odeće ratnika krilo se nešto baršunasto i puteno — gospodar života i smrti nije mogao sasvim potisnuti skrivenog pesnika, željnog nežnosti. „Možda, u nekom drugom životu, ako ga bude?" pomisli mis Mardžori, gledajući kao paralisana u kneza koji je, pročitavši njene misli, upita šta je zanima. „Zanima me koliko trenutno imate novaca u džepu? Uvek me je zanimalo da li vladari, uopšte, nose novac sa sobom?" Nasmejao se od srca, pokazavši dva niza krupnih i jakih zuba: „Isto me je to pitao davno jedan Kuč! Stajao sam, a on mi priđe i upita me koliko imam dukata u špagu? 'Koliko, onako, kažeš ti? — odgovorio sam mu pitanjem. — Ugađi!' 'Hoću — reče mi on — ma hoćeš li mi pravo kazati ako pogodim?' — 'Hoću!' — 'Je li vjera?' — Jest!' — 83

'Imaš li dvadeset talira?' — 'Ne!' — 'Meni je žao ako nemaš!' reče on. 'Hvala ti! — rekoh — a ti uzmi ovaj talijer, pa će i meni ostati!' — 'Hvala ti, hvala, no ti ga neću, niti sam te za pare pitao, da mi koju daš, no da znam koliko je para u Gospodara.'"

84

49.

Zanimljivo, isto to pitanje postavio je Sokrat Titu.

Posle predstave „Sokratova odbrana, poslednji dani i smrt". Josip Broz je primio glumca Ljubu Tadića u holu Narodnog muzeja u Beogradu, pretvorenog za tu priliku u salon. Kada ga je glumac upitao koliko trenutno ima novca u džepu, Josip Broz se zapanjio i rukama posutim staračkim pegama, počeo da pipa po džepovima... „Bogamu — kazao je — pa ja uopće nemam novaca! Kako to da ja nemam para? — pitao je zbunjenu i preplašenu pratnju. Izgleda da je tek tada, zahvaljujući jednom sasvim jednostavnom pitanju, shvatio da živi u apstrakciji, potpuno van sveta novca. „A, zašto pitaš?" — obratio se glumcu. „Pa zanima me kako ćete da platite piće, ako negde svratite na čašicu?" odgovorio je ovaj. „Stvarno, bogamu! Kako ću platiti piće?" ponovio je senilno, ne prestajući da se pipa po stomaku.

85

50.

„Danas, kada se sudbina istočnih hrišćana nalazi u jačim rukama, ja sam sretan što sam zaključio primirje sa otomanskom Portom", odgovorio je Knez na prvo pitanje mis Mardžori. „U izjavi Gornjem domu britanskog Parlamenta — podsetila ga je gospođa Evans — lord Derbi je naročito istakao, poslednji član protokola o primirju, rekavši da to ne znači da će velike sile upotrebiti protiv Turske silu, ako ona ne izvrši ono što se od nje zahteva. Šta to znači, Vaša svetlosti?" „Vidite, my lady, Engleska je uvijek radila, u saglasnosti sa silama, za hrišćane. Ali ona nije za politiku koja želi rat s Turskom. Turska joj ništa nije kriva. Vaš poslanik u Carigradu, njegova ekselencija Eliot, predlaže status quo ante za Crnu Goru i Srbiju, ali odbija predloženu autonomiju za Hercegovinu!" „Šta kažu na to vaši tradicionalni prijatelji, Rusi?" „Bog visoko, a prijatelja nema! Rusija, naša stara prijateljica, ohladnjela, postaje skoro ravnodušna... Naši dobri prijatelji Rusi, doma inače razložni i veoma obzirni, na odstojanju i jerarhiji činova skloni, dolaze kod nas sa nekom naduvenošću, kao u podjarmljen narod!" „Kakvi su vaši odnosi sa Austrijom"? „Uvijek nam je bilo žao što nam je iz ruku istrgla Boku Kotorsku, ali Austrija se bez zaziranja pomirila sa izmjenama oblika vladavine u Crnoj Gori, to jest, što je ova od teokratske postala svjetovnom državom." „Koliko mogu da zaključim, Vaša svetlosti, u Evropi ste prilično osamljeni?" „Kazat ću vam nešto: u najžešću ubojnu jeku, oko Crne Gore i Srbije začuo se najednom glas evropske diplomacije! Ona, koja nosi na duši ova krvoprolića, vazda se u njima pojavljuje sa maslinovom grančicom, isto sad, kao i u najvišem jeku ustanka hercegovačkoga. U vječitom strahovanju od Rusije, da će ona pokret svoje braće upotrijebiti kao 86

povod za osvajački rat protiv Turske, evropske sile kao vatrogasci, na glas o požaru trče odmah da one pokrete utuljuju! Ne pričajte mi, molim vas, o Evropi!" „Koliko ste godina proveli tamo?" „Samo u Francuskoj proveo sam blizu četiri godine. Čitao sam s voljom i bavio se mnogo književnošću francuskom. Njene klasike sam sve pročitao i proučio. U maju 1859. umalo nijesam pobjegao iz škole i potekao u Italiju četama Garibaldija .." „Vaša svetlosti, smem li da vas pitam šta kanite sa Osman-pašom?" — „I vas je već uspio da očara?" — „Moglo bi se reći..." — „Cijenim vašu iskrenost!" — „Priča se da ste nekada bili dobri prijatelji?" — „Mladost — ludost! Dva divljaka s kraja svijeta u Gradu svjetlosti! Tamo se zaboravlja na razlike u vjeri. Uz to, postojala je jedna kafana — 'Caffee de Droit', odmah preko puta Panteona, i novine iz naših dalekih zemalja, koje smo jedino tamo čitati mogli. Sprijateljio bih se i sa crnim đavolom u Parizu, toliko sam tamo bio sam!" „Patili ste od nostalgije?" „Nostalgija je mala riječ? Toliko sam bolovao od čežnje za rodnim brdima, da sam sa nekim morao da je podijelim..." „Kako ste upoznali Osman-pašu?” „Kada sam ga upoznao, on tada još nije bio paša, kao ni ja — knjaz! Poznavao je Pariz kao niko! Uzimali smo nedeljom fijaker i jednoga orguljaša, koga bi stavili pokraj kočijaša. Pođemo kod hljebara, uzmemo pogolemo hljeba, pa zatim hladnoga mesa, pršuta i jezika, dvije čaše i botiljicu anizete. Onda, hajd' daleko za fortifikaciju u polje, gdje nema nikoga! Pošto otpustimo kola, veliku šarenu lumrelu orguljaševu raširimo po travi, sjednemo, Osman-paša, orguljaš, ja i orguljašev pas, pa u trojici mi bratski ručamo i razgovaramo se... Taj dobri orguljaš me je razumio. Ja sam ležao i glavu na pogrčene laktove naslanjao i gledao daleko, visoko u oblake, tamo, u pravcu gdje sam zamišljao da je Crna Gora i plakao sam, da, plakao i ječao i uzdisao... 'Vois, n'etes pas gai, mon bon Monsieur?' — 'Joues, toujours, joues!' A, onda, kad se razdvojimo: 'A, dimanche porchaine, mon bon Monsieurs?' Bilo je i smiješnih stvari... Pričao mi Osman da je mnogo slušao o nama, Crnogorcima, kako smo, istina, mali, ali junačan narod, ali da mu nešto nikako nije bilo jasno. Šta, bolan, Osmane? Zašto smo tako svirepi, te njih, Turke, nabijamo na kolac? Oni su, naime, slušali od svojijeh starijih iste priče, kano i mi, ovdje!" 87

„Niste mi ništa rekli o Pašinoj daljoj sudbini?" „Biće bolje da vam ispričam jednu našu šalu; vi Englezi imate poseban smisao za humor..." „Hvala vam što tako mislite, Vaša svetlosti!" „E, pa pitao jedan jednoga na Cetinju, kad polazi vapor za Kotor, a ovaj mu odgovori: 'Oko podne, ako bude vode!' Hoćete li i vi preko Kotora za London?" „Hoću... Ako bude vode!" Na rastanku, mis Mardžori je od kneza Nikole dobila na poklon veliki napoleondor. „Primite ovaj mali dar kao izraz moje naklonosti i zahvalnosti, što se vaše uvaženo pero bavilo jednom ovako malom zemljom kao što je naša. Vaš je čitav svijet, a mi druge otadžbine nemamo sem ove, my lady!" Taj zlatnik, postavljen na podlogu od ljubičastog pliša i uramljen u ovalni okvir, krasiće sve do njene smrti zid salona u kući na Kings Roudu broj 27.

88

51.

Jedne

godine na nekom prijemu Zuko je takođe dobio dukat, od cara Haila Selasija. Koračajući kroz špalir zvanica car je primetio Zukino uvošteno, gotovo abisinsko lice, uokvireno crnom bradom, zastao i iz čista mira poklonio mu dukat. Od 1948, kada je Zuko objavio svoju čuvenu karikaturu na kojoj Karl Marks piše Kapital ispod uramljene slike Josifa Visarionoviča Staljina, Tito je pokazivao izuzetnu naklonost prema njemu. Za nas, njegove prijatelje, dvorski deo njegovog života ostaće zauvek tajna. Nije voleo da o tome priča. Primećivali smo, ipak, da je posle nekih velikih skandala Zuko uvek bivao nežno sklonjen na izvesno vreme, bez ikakvih posledica. Jednom je napao grupu generala na svečanom prijemu za Dan Republike, rekao im da su okićeni kao krizbauni i pokušao da im strgne odlikovanja narodnih heroja — medalje koje je pravio „onaj kičer Antun Avgustinčić, što zarađuje na njihovoj gluposti"! Drugi put je uvredio predsednika Bosne i Hercegovine, Ðuru Pucara (čije je slike na javnim mestima skidao čim bi ih ugledao), da je „vladao ovom nesretnom Bosnom, duže od ijednog zloglasnog turskog paše"! Slučajno sam prisustvovao toj sceni, sleđen od straha. Ðuro Pucar, čovek koga nije odlikovala prevelika inteligencija, ćutljiv i smrknut, sa licem profesionalnog dželata u penziji, pokušao je na svoj tromi način da čitavu stvar okrene na šalu. Ljudi su tada bivali zatvarani i zbog manjih stvari — pripiti Šejtan-efendija je znao da je nedodirljiv! Nekoliko godina pre Brozove smrti, Zuko je bio pozvan na intimnu večeru u njegovoj hercegnovskoj rezidenciji. Tom prilikom pitao je Tita kako je dozvolio da mu Brežnjev ("onaj veliki medved") pokvari onako lepo belo odelo, probušivši mu rever Ordenom Lenjina? Titova supruga je kazala da on ima još nekoliko takvih belih odela, 89

pa je Zuko umiren potonuo u obilje viskija, kome nije mogao da odoli. Ne seća se kako se završilo to istorijsko veče i kako se vratio kući. Izjutra je imao odnegovanu amneziju — više od svega mrzeo je da ga podsećaju na podvige iz protekle noći. Za njega — sutra je, zaista, bio novi dan! Sećajući se kasnije te čuvene večere, Vojo Stanić, hercegnovski slikar, taj „mediteranski Hijeronimus Boš" bokeljskih depresija i snoviđenja, pričao je da „kada se Zuko pozdravio s Titom, oni su se poljubili kao da se odlično poznaju... Večera je počela sa kavijarom. Sve vreme je točeno piće. Bilo je mnogo jela, a primjetio sam da je Tito pojeo više no iko. Na kraju je poslužen labud od sladoleda. Kako su uvijek prvo služili Tita, on je odmah labudu otkinuo glavu. A kako su mene poslužili posljednjeg, ostalo je samo prkno od labuda, ali ono je bilo puno čokolade. Ja volim čokoladu..." Zuko se nikad nije odrekao Tita. Govorio je da će do smrti ostati poslednji „titoista"! Izgleda da je, bez obzira na ideologiju, cenio iznad svega španski protokolarni ceremonijal na Brozovom dvoru; probrana pića, fini pribor za jelo, diskretne animir-orkestre, koji su negde iz pozadine tulili potpurije iz Leharovih opereta... Kao starovremenski čovek osećao je nostalgiju za Austro-Ugarskom, čiji je jedan skromni podnarednik postao jugoslovenski car! Kad već nije stigao da živi u Šenbrunu Franje Josifa, ove posete balkanskom dvoru njegovog podoficirskog dvojnika ispunjavale su ga zadovoljstvom. Uživajući u ritualu, pristajao je da za tu priliku obuče crni blejzer sa izvezenom krunom britanske kraljevske mornarice, koji mu je izvrsno stajao. Koliko god da ga je privlačila ličnost Osman-paše Sarhoša, isto toliko je bio opsednut i knjazom Nikolom i etikecijom na njegovom dvoru, ističući da su u toj maloj državi svi podanici bili na ti sa Gospodarem, što je najveći dokaz prave demokratije! Sećajući se kneza Nikole iz toga vremena, Arsenije Pajević ga opisuje kao veoma rafiniranog čoveka: „Valja mi ovde napomenuti, da je Knjaz Nikola celim putem na ovoj vojni bio ljubazan i snishodljiv prema strancima u njegovoj sviti, pristupajući čas jednom, čas drugom uz put, te se ljubazno razgovaraše sa svima. U njegovoj sviti beše Francuza, Rusa, Talijana, Nemaca, te sa svakim tim govoraše na njegovom maternjem jeziku. Takvim ponašanjem svojim Knjaz Nikola očevidno osvajaše svakoga, s kim bi nekoliko reči progovorio. Osim toga, beše Knjaz na pomoći svakome kroz one puste predele, kuda prolažasmo..." (1891) 90

52.

Osman-paša

je u svojoj sobi baš otvarao pasijans kada njegov posilni istrese na sto pune ruke zlatnih dugmadi. — To je sve što sam mogao da pronađem! — rekao je sa uzdahom. Čitav taj dan obilazio je zarobljene turske vojnike i oficire i skidao im puceta. — Seci još! — naredi Paša ne dižući pogled s pasijansa. Posilni izvadi iz ormara Pašinu paradnu uniformu i nožem iseče svu dugmad. Gomila na stolu se znatno poveća... Kada se začu kucanje na vratima, Paša hitro mundirom prekrije dugmad i ustade da pozdravi vojvodu Vukašina, koji mu pruži malu kožnu vrećicu: — Svijetli pašo, ovo je lični dar Knjaza vašoj porodici. On joj želi sreću i blagostanje... — Ja se najlepše zahvaljujem, dragi brigadiru! — Jedan savjet, ako dozvolite? — Dozvoljeno vam je.. — Nemojte ovaj novac stavljati na par dama. Imam predosjećaj da ga možete izgubiti...

91

53.

Istoga

dana, Konstanpšn-paša, sultanov izaslanik na Cetinju, primio je mis Mardžori Evans u audijenciju, u svojoj privremenoj rezidenciji — u hotelskoj sobi „Lokande", ukrašenoj krznima, oružjem i svilom. Kada je ušla u tu prostoriju, zatrpanu poput carigradske antikvarnice, zatekla je imperatorskog izaslanika kako u paradnoj uniformi, u neprirodnom, patetičnom položaju, pozira Veročelu za portret u prirodnoj veličini. Dobro pripremljena za ovaj susret, mis Mardžori je bila upoznata sa biografijom ovog carigradskog Grka, koji je dogurao do najvišeg administrativnog činovnika Imperije. U Stambolu je završio Galata-Saraj i zaposlio se u Ministarstvu inostranih dela, da bi se posle kraćeg službovanja u Parizu i Londonu vratio u Carigrad i prešao u Kabinet Velikog vezira kao sekretar Evropskog odeljenja. Bio je blizak rođak Aleko-paše, generalnog guvernera Istočne Rumelije sa sedištem u gradu Plovdivu. Zbog srodstva sa uticajnim Aleko-pašom brzo je napravio karijeru. Kao jednog od briljantnih administratora, Porta ga je uputila u Sarajevo, zatim u Mostar — u nameri da ga kao hrišćanina postavi za mutesafira u Hercegovini. — Ekselencijo, možete li mi nešto reći o zaključenom primirju? — bilo je prvo pitanje mis Mardžori. — Njegova svetlost Gospodar Crne Gore i Njegovo veličanstvo sultan Abdul Hamid Han hezletleri odlučili su da naše dve zemlje prekinu sa neprijateljstvom i da sve svoje napore usmere ka podizanju onoga što je porušeno. U tom smislu predviđene su i klauzule koje ovaj sporazum postavljaju na realnu osnovu, prihvatljivu za obe strane... — Malo glavu ulevo, Vaša Svetlosti! — preklinjao je Veročelo Konstantinpašu. — Ovo su poslednje godine u kojima slika treba da izgleda prirodno. Da vidite samo šta rade u Parizu neki ludaci! — Šta rade? — zainteresovala se Mardžori. — Prskaju platna i to nazivaju „impresijama"! Ima jedan koji se zove Mone! Da puknete od smeha... Veročelo se poput hijene zaceni od smeha, zbog čega ga Paša prostreli strogim pogledom. 92

— Skuzi... — prošaputa i nastavi posao, islikavajući mlitavi Pašin podvaljak i slepljeno pramenje kose obojene kanom. — Još jedno pitanje, Ekselencijo... Kakav je položaj Osman-pašin? — Kakav je položaj Osman-pašin? — Na trenutke on je utučen i odsutan. — Žao mi je što je tako, my lady! Ali za to ima i razloga... — Kakvih? — U Stambolu ga ne čeka unapređenje i orden za izgubljenu bitku... — Ovde pričaju da se ponašao kao pravi junak? — Jedno se priča u Stambolu, a jedno ovde. Za njega je, sigurno, važnije ono što se govori u Stambolu. A tamo kažu da je komandovao pijan! — Biće pogubljen? — prošapuće užasnuta Engleskinja. — Nemojte preterivati... — umiri je Konstantin-paša, intonacijom koja nije obećavala ništa dobro. — Imate li još pitanja? — Najlepše vam se zahvaljujem, Ekselencijo... — promuca zbunjena mis Mardžori, načini blagi naklon i, sklopivši novinarski blok, izađe iz salona. Paša povrati zverski uzvišen izraz lica, namenjen Veročelovom portretu.

93

54.

U sumrak tog dana, Osman-paša je sa dvojicom crnogorskih ratnika, koji su imali zadatak da ga otprate do austrijske granice, napustio cetinjsku dolinu. S odlučnošću i smelošću profesionalaca, tri jahača projuriše u oblaku prašine pokraj Bajičkih kuća, „po najgrđem putu na svijetu". Isprati ih samo lavež pasa. Rastali su se na austrijskoj zemlji „blizu onoga strmoga puta na okuke, što u Kotor vodi". Paša nastavi sam prema ljeskavoj površini mora, na koje se navlačio prvi veo tame... Kao kroz kakav nišan, kroz uši svoga konja ugleda ispod sebe Kotor.

94

55.

Jednom smo Zuko i ja proveli ceo letnji dan izležavajući se u bašti

nekog starog hercegovačkog muslimana. Omamljeni sparinom, pili smo preslatke crne kafe iz fildžana i, uglavnom, ćutali. Starac je imao unuka, koga bi Zuko, s vremena na vreme, terao da zagazi u plitki potok što teče kroz baštu i da premešta oblutke. Kada bi ga dječak poslušao, potočić bi drugačije zažuborio... Voda je menjala melodiju i Zuko je bio zadovoljan što se potok ne ponavlja. Pala je noć, dečak je otišao na spavanje, a mi smo nastavili da akšamlučimo i pijemo lozovaču, mezeteći samo po koje zrno grožđa. Zamenio sam dečaka i povremeno menjao položaj kamenja u vodi. Kada mu ne bi odgovarao žubor, Zuko bi ustajao i sklanjao neke oblutke, ili ih drugačije raspoređivao. Čitavu noć smo muzicirali na rečici, hladeći umorne tabane. Stari Japanci kažu da se savršena skulptura stvara tako što se, najpre, iskleše u kamenu, a zatim baci u planinsku reku i ostavi tamo najmanje hiljadu godina. Ono što se posle izvadi iz vode idealno je delo! Obluci u potoku podsećali su na umanjene skulpture Žana Arpa, bili su isto tako okrugli i beli. Najgore je to što se uopšte ne sećam gde je bila ona bašta kroz koju je tekao potok. Znam samo da se nalazila u blizini izvora reke Bune, da je avlija bila popločana sitnom belom kaldrmom iz koje je proklijala trava; da se uza zidove pela neka puzavica i da smo ležali pod lozom, od čijeg je grožđa bila ispečena ona rakija. Na sredini je stajao mali šadrvan, a na vrhu vodenog mlaza skakala je ping-pong loptica, po ne znam kome zakonu fizike. Starac se zvao Sulejman, ali ga je Zuko oslovljavao sa Čarli. (Tog leta sve je zvao Čarli!) Da se ubijem ne mogu se setiti gde je to bilo, jer smo mnogo popili te noći! Šta radim posle četvrt veka? 95

Kao nekada oblutke, premeštam scene iz ove stare priče, čije su izmešane stranice stigle do mene nakon toliko vremena. I priča o Osman-paši Sarhošu drugačije šumi...

96

56.

Kada se jedne večeri, avgusta 1976, osamljeni Osman-paša spuštao

serpentinama u Kotor, umoran i prašnjav od duga jahanja, nestrpljiv da još jednom iskuša sreću na zelenoj čoji, činilo mu se da, napuštajući divljinu crnogorskog krša, ulazi u davno izgubljeni raj, pun mirisa ribe i mediteranskog rastinja, svetla i civilizovanog života. Vraćao se nečemu što je već odavno bio zaboravio... „Cela varoš Kotor — piše u jednom putopisu iz tog vremena — sa svojih trista domova leži na skučenom prostoru, na samom podnožju visokih planina, pri zaokruženim okrajcima morske obale, koja izgleda kao neki široki morski pervaz. Kuće su većinom visoke, pa jedan sprat, a ulice tako zbijene, uske i tesne, da ti je teško disati, udišući onu neprijatnu vonju od vlage, koju ovde božije sunce nikad ne dotiče, jer od visokih kuća ne može da padne na te uske prostore. Uz to, još leti ovde peče sunce, kao u žarkoj Africi, što se tik uza samu varoš sa svih strana uzdižu grdne krševite gole stene, sa kojih toplota bije kao jara iz naloženih peći. A nad vrhovima ovih orijaških visokih golih planina večito se zbijaju tmaste oblačine, koje vrlo često nad Kotorom obilatu daždu prolevaju. Na tom uskom prostoru živi tri hiljade duša, osim vojske, koja je u varoši i više nje u tvrđavi na kamenitom brdu. Kad ne bi bilo više Kotora, one tvrđave i u njoj one austrijske vojske, putnik bi se ovdje mogao osećati kao u sred čisto crnogorske varoši." Jašući ispod balkona patricijskih palata, na crnoj kobili oznojenih sapi, Paša je osluškivao ženski kikot i izmešane odjeke orkestara iz lučkih gostionica — ponovo je bio u civilizovanom svetu dobro poznatih zadovoljstava i poroka. U ulici Kurvi, bludnice svih uzrasta i narečja hvatale su se očajnički za njegove čizme i uzengije, preklinjući ga da sjaše i provede noć s njima. Primetio je nekoliko italijanskih tratorija sa ribom, školjkama i bocama vina u izlozima a projahao je i pored nekog austrijskog hotela u koji su upravo ulazile dame u pratnji oficira i gospode s cilindrima. Znao 97

je dobro da je ovaj grad, koji je već odavno izgubio svoj značaj na južnom Jadranu, pun problematičnih tipova koji su radili za razne obaveštajne službe, pokušavajući pre ostalih da otkriju namere jedne ili druge zaraćene strane u crnogorskim brdima, gde se još uvek prolivala krv. Kada je umorni jahač, po čijem se neodređenom kostimu nije moglo otkriti koje je vere, nacije i zanimanja, izbio na kotorski kameni molo, ugledao je u daljini usidreni parni brod „Sartorija", kompanije L.N.E.C. London, kako se avetinjski ljulja na mrtvomorini zaliva. Uputio se prema Kapetanskoj kasini, stalnom svratištu Vilijema Aštona. Zatekao ga je za stolom u uglu kasine, ispod makete srednjovekovne karavele. Pošto se pozdraviše, kapetan Ašton natoči Paši rum: — U međuvremenu ste se, znači, proslavili? — Veoma! — odgovori Paša paleći cigarilos na plamenu sveće. — Nešto ću vam reći: ako i dalje budete dobijali te male, beznačajne brdske ratove, nikada nećete ući u Vojnu enciklopediju! — Zato mi je Alah i dozvolio da izgubim bitku... — Sorry my dear, Pašo! — Imam nešto za vas... — preseče Paša razgovor, izvukavši iz putne torbe kožnu vrećicu. — Nadam se da nije neki pobunjenički skalp? Paša baci na sto vrećicu, koja je muklo zazvečala na drvenoj ploči: — Hiljadu i pet stotina koje vam dugujem! A sada moram da se vratim na Cetinje. Pustili su me na reč, zbog ovog duga časti. — Vi me vređate! — uzvikne Ašton, pocrvenevši od besa. — I mogu vam reći da to neću dozvoliti, makar se radilo o jednom slavnom paši! — U čemu je stvar? — Nikada ne uzimam novac bez revanša. Paša je trenutak razmišljao, pre no što je procedio kroz oblak dima: — Stvarno vam je stalo? — Uto ne treba sumnjati! — Onda, kada ću imati tu čast? Moram prvo da posvršavam neke manje poetične poslove... — kazao je Ašton. — Karantin, carina, dozvole lučke kapetanije. Tek onda mogu da se predam slatkim porocima. Da li bi oni u brdima mnogo patili ako se umesto noćas, vratite prekosutra? — Mislim da im neću toliko nedostajati... — Sutra u deset sati čekaće vas čamac sa moga broda na molu. Najbolje će biti da igramo na brodu, zar ne? — Kako vi kažete, kapetane! — Za večeru — kuvana ovčetina, O.K.? 98

— Nadam se ne engleska?! I pored osmeha i ležernog razgovora, teskoba je pritiskivala Pašu poput kamenog pritiskivača za hartiju, na koji je i ličila ova jadranska Sodoma i Gomora iz treće ruke. Dočekao je kotorsko jutro u hotelu „Belvi", pušeći svu noć na prozoru, koji je gledao na hram Svetoga Trivuna, za koji vele da ga je gradio Stefan Nemanja. U zoru je ugledao čovečuljka sa velikom kapom a la Rembrant, kako ispod samog njegovog prozora postavlja slikarski stalak i platno, pa zadovoljno zviždućući započinje crtež austrijske tvrđave na brdu. Uzdahnuo je i ne skidajući čizme legao na neraspremljenu postelju.

99

57. Narednog dana, šetajući uskim kotorskim uličicama, Paša je ugledao mis Mardžori u jednoj zlatari. — Mislim da bi vam ove minđuše najviše odgovarale...— reče iznenađenoj Engleskinji, prišavši joj tiho s leđa. — Otkud vi ovde? — promuca ona ne verujući svojim očima. — Putovanje radi obrazovanja... — nasmeši se Paša. — A vi? — Moja crnogorska avantura je završena. Vreme je da pronađem neki drugi rat. — Kojim brodom putujete? — „Sartorijom"... — Henri Viljem Ašton! — Vi ga poznajete? — Večeras sam G O S T na njegovom brodu. — Tražila sam vas da se oprostim. Ali kao da ste propali u zemlju. Niko mi nije hteo reći gde ste! — Obavićemo to večeras. Nikada nije kasno... — Reći ću da u kabinu donesu vaš „bordo"! — Jeste li izabrali, gospođo?—umeša se u razgovor zlatar. — Jesam. Mis Mardžori otvori zlatni medaljon i pruži ga zlataru: — Možete li mi staviti ovaj portret? — Sve što želite, gospođo! Zlatar uze iz njene ruke islikanu minijaturu i prinese je očima: — Kako lep čovek! — Mogu li da pogledam? — upita Paša, pružajući dlan. — Ne! — uzviknu Mardžori, ali bilo je već kasno; stari Jevrej je pružao Paši minijaturu: — Božanska tehnika! — kazao je zadivljeno. Osman-paša preblede. Bio je to njegov portret! — Poklon od Veročela... — kazala je koketno Engleskinja... — Kao što vidite, putovaćete i vi sa mnom!

100

58.

Malo kasnije, Paša je naleteo na Veročela, koji je na pustom trgu pažljivo ucrtavao deo utvrđenja. Zastao je i sa zanimanjem osmotrio njegov rad. — Lep brod „Sartorija"! — reče slikar ne prekidajući crtanje. — Šteta što neće isploviti sve dok vi budete na njemu! — Kako si to udesio? — Imam nekog uticaja u lučkoj kapetaniji. — A šta ako ja i ne želim da otplovim? — Mala predohrana nikada nije naodmet! Bolje sprečiti, nego lečiš! Paša ga zgrabi za široku umetničku kravatu i odvoji ga od stolice na rasklapanje. Veročelov bes zameni istog časa otrovna poniznost, u kojoj je bilo mnogo ženskaste pakosti: — Niste bili tako žustri u boju, Pašo hazretleri... — nakloni se zlobno Veročelo, dok je ovaj odlazio, ljut što je na trenutak izgubio kontrolu nad sobom.

101

59.

Evo

i jednog slučajnog zalutalog oblutka, koji na prvi pogled ne pripada reci kojom teče Osman-pašina priča... Doneo sam taj kamičak s drugog kraja Balkana, sa brda iznad grada Aleksinca; tačnije, uzeo sam ga iz porte ispred crkve Svete Trojice u selu Gornji Adrovac, gde me jednoga leta slučajno nanese put. Spuštam ga pažljivo u tok ove priče, koja hita da se ulije u druge sudbine, u istoriju... I pored upornih i ultimativnih zahteva velikih sila da ne ratuje s Turskom, Srbija se, sa nešto manje od milion i po stanovnika, suprotstavila Otomanskoj imperiji, koja je u tom času brojala oko četrdeset miliona podanika. Na Balkanu Srbi tada nisu pronašli ni jednog jedinog saveznika! Ipak, u Srbiju su počeli da stižu ruski dobrovoljci. U maju 1876. u Beograd je doputovao Mihail Grigorijevič Černjajev, izaslanik slovenskih komiteta. Petnaestog maja dobio je srpsko državljanstvo i proizveden u čin generala. Osamnaestog juna objavljena je ratna proklamacija. Dvadesetog je ispaljen prvi top. Dvadeset i osmog jula je zarobljen Osman-paša na Vučjem Dolu. „Tridesetak Rusa i isto toliko Crnogoraca sastavili su u avgustu pod komandom Rusa Kirilova takozvani 'otrjad plostunov'. — piše u Dnevniku jednog dobrovoljca rodonačelnik srpskog novinarstva Pera Todorović. — Ova četa imala je crnu zastavu sa belom mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima, kao što se reže na grobovima, i zvala se još 'legija posvećena smrti...' „U krugu ljudi kojima je pripadao Vronski, u to vreme se ni o čemu drugom nije govorilo, ni pisalo, do o slovenskom pitanju i srpskom ratu... Pokolj jednoveraca i braće izazvao je simpatije prema paćenicima i negodovanje prema ugnjetačima — piše Lav Nikolajevič Tolstoj u Ani Karenjinoj. — I herojstvo Srba i Crnogoraca koji su se borili za veliku stvar, izazvalo je kod celog naroda želju da se pomogne svojoj braći, i to ne rečju, već delom." Prelistavam te stranice — tamo gde se završava zavodnički život 102

sankt-piterburškog Don Žuana, Vronskog, započinje tragična pripovest pukovnika Rajevskog. „Ja sam kao čovek — reče Vronski — dobar po tome što za mene život ništa ne vredi. A da fizičke energije ima u meni dovoljno da se bacim u kare i da smrvim ili poginem — to znam. Drago mi je što imam za šta da dam svoj život koji ne da mi nije potreban, nego mi se ogadio. Nekom će valjati. — Vi ćete se preporoditi, ja vam proričem to — reče Sergej Ivanovič, osećajući da je ganut. — Oslobođenje svoje braće od jarma jeste cilj dostojan i smrti i života... Vronski čvrsto steže ruku Sergeja Ivanoviča. — Da, kao oruđe ja još mogu za nešto valjati. Ali kao čovek — ja sam — ruševina — s pauzom odgovori on." I tako, među profesionalnim vojnicima, slavenofilima, zanesenjacima, herojima i pustolovima, romantičarima i očajnicima, jahao je sedmog avgusta i pukovnik Rajevski, koji je poslužio Tolstoju za lik Vronskog — ljubavnika Ane Karenjine. Vukao je na svojim plećima sudbinu ukletog prognanika; stigao je iz petrogradskih balskih dvorana obasjanih hiljadama sveća u zemlju Srbiju, osećajući da se više nikada neće vratiti na obale Neve... Posle neprospavane noći u kotorskom hotelu „Belvi", 20. avgusta, 1876. Osman-paša se umio, i koliko je mogao, doterao svoj sivi redengot. U isto vreme, pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski dovodio je u red svoju uniformu i umivao se vodom iz bokala koji je držao njegov posilni. Izlazeći iz hotela Osman-paša je dao zlatnik čoveku na recepciji. Ovaj mu se duboko poklonio. Pukovnik Rajevski je izvadio iz džepa zlatni sat sa lancem i poklonio ga posilnom. Ovaj ga zaprepašten upita zbog čega mu daje tako dragocenu stvar. Rajevski odgovara da mu sat više neće biti potreban. Osećao je da toga dana putuje tamo gde je vreme nemerljivo. U podne 20. avgusta 1876. Osman-paša je slučajno sreo mis Mardžori u jednoj kotorskoj zlatari, čiji je vlasnik bio Isak Albahari. U trenutku kada je Paša ugledao svoj minijaturni portret, pao je smrtno pogođen turskim šrapnelom pukovnik Rajevski, na šancu kod sela Gornji Adrovac. Pali su obojica na istom mestu — i Vronski i pukovnik Rajevski. Jedan je poginuo u Srbiji — drugi još uvek živi u romanu gorostasa iz Jasne Poljane. 103

Izdahnuli su na desetak metara od šanca, na uzvišenju gde stoji kapela koju je 1903. podigla u slavu izgubljenog bratanca grofica Marija Nikolajevna Rajevska. Iz zaboravljene oficirske kape Rajevskog iznikao je, tako, hram Svete Trojice, građen od belog i crvenog mermera. „Božanska tehnika" — kazao je zlatar Isak Albahari.

104

60.

„Izgleda da se cela 'Lokanda' preselila u Kotor!" kazao je Paša plemenitom Fon Hatorfu, kada je ovaj ušao u kapetansku kasinu. Ali baronu nije bilo do šale. On Osman-paši predlaže bekstvo. Ima pouzdane ljude koji će ga prebaciti do italijanske obale malim brodom na jedra, a posle lako može nastaviti put za Abisiniju, gde mu Fon Hatorf nudi komandu nad tek započetom bunom. Prema baronu, Osman-pašu u Stambolu očekuje smrtna kazna. Ima još vremena da započne novu vojnu karijeru i spase ime i ugled. Paša ga ostavi u nedoumici i izađe iz Kasine.

105

61.

Tupo

odjeknuvši, čamac s broda „Sartorija" izroni iz tame i bokom dodirne kamenu obalu. Pošto primi Pašu, on gotovo bez šuma klizne prema sredini zaliva sa šest pari vesala, koja se nečujno zabodoše u mirnu crnu vodu. Osman-paša je posmatrao napregnuta lica veslača. Jedna zvezda se otkide i strmoglavi u more. Prošle noći razmišljao je o smrti. Pokušao je da napravi jednu vrstu rezimea, i utvrdio tako da je imao mnogo lepih žena, uspeha mnogo više nego što je zaslužio, a Alah ga je, evo, obdario i jednim porazom, bez koga je čovek nepotpun i nezreo... Video je sva čula sveta: najlepše gradove i vrtove, mora i reke, probao je najbolja vina, duvane i opojne trave, a da u svemu tome kao i da nije učestvovao, sem kao ravnodušni posmatrač sopstvenog života, nadajući se da će, možda, krajnji smisao i izbavljenje pronaći jednoga dana u veri, koja će mu, najzad, pružiti puno spokojstvo. Zar je mogao očekivati od života nešto što još nije probao, okusio, dodirnuo, prisvojio i oteo, ispio, potrošio, popušio, pretvorio u dim? Spokojstvo nikako nije stizalo! Kuran je bio isto tako daleko kao i detinjstvo provedeno na obalama Kaspijskog mora u rodnoj Šamahiji, gde je u mejtefu učio sure napamet, ne shvatajući njihov smisao. Jedina stvar koja ga je još mogla izvući iz tupe dugogodišnje obamrlosti čula, bila je kocka. Činilo mu se da su život i čitav svet svedeni na sudbinsku zelenu čoju, da su jednostavni i opipljivi. Jedino još igrajući poker mogao je očekivati čudo. Držao je u rukama dobitak (koji ga nije suviše radovao) i gubitke, u kojima je mazohistički uživao, osećajući da ih može, kad god to zaželi, pretvoriti u pobedu i izbavljenje. S kartama u rukama bio je neprikosnoveni gospodar života i smrti. Ništa se nije moglo porediti s tim! „Mis Evans vas očekuje u svojoj kabini! — reče mu prvi oficir na „Sartoriji" — Kapetan Ašton vam poručuje da će partija početi iza ponoći, kada se vrati iz Kotora sa ostalim gostima... Your luggage, your Excellency?" 106

„I am a man with no possesions!" reče Paša sa osmehom.

107

62.

U kupatilu svoje luksuzne kabine, koja je bila u tipično ženskom neredu,

mis Mardžori je sapunjala Osman-pašu Sarhoša kao neku egzotičnu, bradatu bebu. O čemu su pričali posle ljubavi? — Izgledaš mi neobično bez fesa... — Izgledao bih ti još neobičnije bez glave! — Koliko smo samo vremena izgubili! — Crna Gora nije za ljubav. U brdima se mrzi; na moru voli... — Zašto ne pođeš sa mnom u London? Kapetan ti je prijatelj. — Šta bi jedan paša radio u Londonu? Pođi sa mnom u Stambol! — Šta bi jedna novinarka „ Tajmsa" mogla da radi u Stambolu? — Da voli jednog pašu, na primer! — U haremu, pretpostavljam? — Nisam iskoristio broj žena koje mi moja vera dozvoljava. — Voleti pašu! Lepo zanimanje... Ali kakvo je zadovoljstvo voleti mrtvog pašu? Zar ti nije dosta potucanja i besmislenih ratova? Znaš li, uopšte, kako sve to izgleda civilizovanom svetu? — Baš me zanima... — Bez šale! To im sve skupa liči na obračune među afričkim plemenima. Ti si iznad toga. Tvoja koža je bela, prsti dugi... Znaš li da imaš prste muzičara? — Ili džeparoša? — Na kraju krajeva, platio si dug svome narodu i sada imate čiste račune. Tvoje lice je stvoreno za druge stvari. Ne mogu da te zamislim sa smrdljivom vojskom koja zaudara na loj i konjsku balegu. Ti mali ratovi oko kamene pustinje koja nikome nije potrebna... Ostavi sve i počni, najzad, da živiš kao čovek! Ako se zaželiš egzotike, Britanski muzej ti uvek stoji na raspolaganju. I tamo možeš videti istočnjačke ratnike, samo što su ispunjeni slamom! — Pričajmo o nečem drugom... — Kad polazi brod? — Ujutru... Snažno kucanje na vratima kabine prekinu ih u ljubavi. 108

— Excellency! Kapetan vam poručuje da je sve spremno! Mardžori zagnjuri lice u jastuk, koji je sasvim dobro pristajao uz njenu raskošnu crvenu kosu.

109

63.

U

Uspomenama jednog kockara, Dubrovčanin Niko Benedeti Gradi, opunomoćeni predstavnik etiopskog cara Menelika, u poglavlju posvećenom najzanimljivijim partijama pokera u kojima je i sam učestvovao, beleži da je u kotorskoj luci 1876. igrao na brodu „Sartorija" sa jednim visokim turskim oficirom, izvesnim Osman-pašom, koji je u toku jedne noći dvaput dobio fleš-imperijal i jedanput fleš-rojal! Ta partija je započela negde iza ponoći, seća se Gradi, a okončala se u sedam sati izjutra, kad je parobrod „Sartorija" isplovio lakši za čitavo jedno bogatstvo. Gospar Niko Benedeti Gradi boravio je u Kotoru da bi u ime abisinskog cara regrutovao ljude vične ratovanju. U pomenutoj partiji učestvovali su Osman-paša, kapetan Ašton, svetski putnik i fotograf-amater, Englez ser Hemfri Snajders i autor Uspomena. Ova knjižica pohranjena je u Arhivu grada Dubrovnika (Benediktinski samostan Svetog Jakova). To je, u stvari, neka vrsta zabavnog priručnika napisanog na italijanskom jeziku. Štampana je u Novari 1880 (Tipographia De Agostini — Novara). Posebnu vrednost predstavljaju „medaljoni" — kratke, zanimljive biografije znamenitih kockara toga doba, koje je Niko Gradi upoznao prilikom svojih putovanja u diplomatskoj službi. Knjiga je ilustrovana „sa trideset i dvije slike"; na jednoj od njih su i učesnici čuvene partije pokera, u stvari, samo njih trojica, jer je ser Hemfri stajao iza svog foto-aparata. Dok su figure Gradija i kapetana Aštona izuzetno oštre, lik Osman-pašin je nejasan, kao da oko njega lebdi magličasta aura. Lice mu je jedva vidljivo, ali njegov pogled kao da probija tu tajanstvenu izmaglicu, nastalu, verovatno, usled lošeg kvaliteta fotografske ploče. Jasno se vidi i njegova desna ruka s dugim prstima, položena na špil karata. „Paša je igrao najčudniji poker koji sam ikada video... — piše Gradi. — Pošto bi dobio podijeljene karte, ostavio bi ih da leže pred njim na stolu, ne dodirujući ih. Povećavao bi svaki put ulog i ne pogledavši karte, kao da je video kroza njih. Činilo se da ga igra uopšte ne zanima. 110

Čitave te noći nije 'kupio' ni jednu jedinu kartu... Pušio je i pio sve to vrijeme veoma mnogo. U jednom času kapetan Ašton je zatražio od paše da otrkije karte. Kao kakav somnambul, iznenada probuđen iz duboka sna, okrenuo ih je i pred nama se ukaza san svih kockara — flešimperijal! Zanijemili smo od čuda. Paša se čak i ne obradova dobitku od pedeset hiljada forinti. Zatražio je samo novu bocu 'bordoa' i ona mu bi donešena. Kada smo u zoru ustali od zelenog stola, kapetan Ašton se obrati Paši: 'Moraćete da nađete novu kesu za sav ovaj novac koji ste nam uzeli' — kazao je, pokazujući na gomilu zlatnika što su ležali ispred srećnog dobitnika. 'Bit će dovoljna i ova!' — odvratio je Paša, prilazeći prozoru kabine, koji otvori i u more hitnu sadržaj kožne kese, što je cijelu noć ležala pokraj njega na stolu. Izvrnuo je, zatim, vrećicu na astal i iz nje ispade nekoliko zaostalih puceta sa vojnih uniformi. A mi, za običnu gumbad sa mundira, mislili da je zlato! Pitasmo ga, otkud mu toliko gumbadi, a on nam na to reče da .turski vojnici po pravilima otomanske vojske, ne moraju biti propisno zakopčani kada su u zarobljeništvu'! Potom strpa sve one silne pare u kesu i u bisage. Bogato je nagradio oficira što je raspečatao špilove karata, kao i brodsku momčad, koja su služila vino i hranu. 'Recite iskreno, kako ste znali da ćete dobiti noćas?' — upita ga na kraju kapetan Ašton. 'To je jednostavna teorija' — odgovorio je Paša. — 'Kada nesreće krenu na čovjeka, nikada se ne zaustavljaju dok ga sasma ne dokrajče. Tada ne može biti gore. Samo bolje! To vam je, gospodo, kao da nogama dodirnete dno mora...' Još je kazao da postoje mnoge stvari na Istoku, koje zapadni čovjek nikada neće shvatiti. Jedna od njih je zakonitost ljudske sudbine. 'Čovječe, sve tvoje bitke unaprijed su izgubljene!' — završio je Paša pakujući bisage. Ser Hemfri se veoma zainteresova za ovu misao i zapita Pašu ko je njen autor, jer je želio da to zapiše. Paša mu reče da je to čovjek koji je zapisao najčitaniju knjigu na svijetu, da mu je ime Muhamed, a da se knjiga zove — Kuran. 'U sedam sahata izjutra isplovismo za Liverpul. Nikada poslije nisam čuo za srećnog turskog pašu, koji je djelovao tako nesrećno dok je dobijao...'

111

64.

Za to vreme, u „Lokandi" na Cetinju padale su opklade hoće li se ili neće Paša vratiti iz Kotora. Na stolu zelenog salona ležale su goleme pare. Hoće li doći ili će pogaziti zadanu reč? Neko je citirao vladiku Rada: „... Niko krupno, ka Turčin ne laže!" U neko doba izbi i svađa između vojvode Vukašina i pukovnika Tomela: — Od prvog časa mi je jasno da ste vi ovdje samo zato da biste pred svijetom umanjili značaj naše pobjede, kao i njen cilj — oslobođenje naše braće preko granice! — Svejedno mi je što tako mislite... — odvrati Tomel. — Ali odajući priznanje vašoj hrabrosti, moram vam u isti mah reći da kuća Habsburga neće mirno gledati na vaše aspiracije prema Hercegovini! Baron Hatorf veselo udvostruči ulog, stavljajući na sto nove zlatnike u korist Osman-pašinog povratka. — Ko prihvata? — upita. Svi prisutni stave svoje uloge protiv njega i vojvode Vukašina. — Srbija i Crna Gora nisu pošle u rat da bi okrnjile vašu monarhiju... — umeša se u razgovor general Belimarković, stavljajući svoj ulog protiv Pašine časti. — One se bore da povrate svoje teritorije, koje im po pravu pripadaju i koje su im nepravedno otete! — Ja sam predstavnik cara i vaš gost! — kazao je mirno Tomel, stavljajući zlatnike protiv Pašinog povratka. — Nisam ni ovlašćen, niti sam dužan da vam neke stvari objašnjavam. To je, uostalom, pitanje dobrih manira; s vaše strane, mislim... Udvosručavam! Plemeniti Hatorf mu parira, duplirajući ulog u Pašinu korist. — Mislim, ipak, da vas ćesar nije ovamo uputio da nas učite dobri manirima... — uzvrati Vukašin, crven od besa. — U takve svrhe mogla je na Cetinje doći i neka guvernanta ili vaspitačica iz djevojačkog pansionata! Pukovnik Tomel se blagonaklono nasmeši: — Mislim da bi bio pravi cinizam poslati jednu damu, makar i najnižeg društvenog ranga, u jednu ovakvu zemlju! — kazao je, uzviknuvši potom: — 112

Utrostručujem ulog da Paša neće doći! Znam ja dobro tursku oficirsku reč! — Gospodine carski i kraljevski pukovniče! — diže se oštro vojvoda Vukašin. — Mislim da bi vas nekim manirima mogao naučiti i posljednji crnogorski čobanin! — Gospodo, molim vas prestanite sa ovakvom konverzacijom! — umeša se Belimarković. — Ona je nedolična među oficirima! — Ja prestajem... — savršeno mirnim glasom reče pukovnik Tomel. — Moja čast nije povređena. Hoće li još neko da se kladi? Silne pare poleteše na zelenu čoju, sve protiv Pašinog povratka. Jedini se Fon Hatorf suprotstavi sveopštem mišljenju o turskoj oficirskoj časti i sve što je posedovao stavi na Pašinu reč. U trenutku kada su se širom otvorila vrata zelenog salona, ulozi su dostigli vrtoglave iznose. Na vratima se smešio nasmrt umorni Osman-paša, prekriven od glave do pete prašinom sa crnogorskih drumova. Baron slavodobitno pokupi sav novac sa stola. — Nadam se da nisam zakasnio na večerašnju partiju? — reče Paša, potapšavši bisage u kojima zazvečaše dukati. — Kako ste bili tako sigurni da će se vratiti? — upita Vukašin barona. — Jednostavno! — odvrati ovaj. — Video sam ga kad je krenuo iz Kotora ka Cetinju. Prestigao sam ga na pola puta.

113

65.

Te treće, uzastopno neprospavane noći, Paša je vratio kockarske dugove i uzeo grdan novac ovima što su se smenjivali za stolom. Kao da više nije mogao izgubiti, sve i da je hteo! Zadimljene noći mešale su se u rasutom špilu dama, kavaljera, kraljeva, vojvoda, serdara, konzula, evropskih hohštaplera i stranih dopisnika, u vrtlogu hazarda, blefiranja i zveketa talira — život i svet pretvorili su se u zelenu čoju u srcu Montenegra. Nepomično, sleđeno Pašino lice, impregnirano dimom, alkoholom i porazom, nije odavalo ništa drugo sem dubokog gađenja, urezanog u uglove usana. Njegova kratko ošišana brada počela je primetno da sedi. „Ja pišem svoje životne doživljaje, pa mi nije na pameti, da ikoga kritikujem, nego pričam stvari onako, kakove su se događale... — seća se jedne od tih noći Martin Ðurđević. — Povjerenstvo za jedan dan svrši raspravu o primirju, a uveče nakon večere bi u jednoj posebnoj sobi hotela udešena partija karata. Za igrački sto sjedoše Stanko Radonić, Konstant-paša, zarobljenik Osman-paša i ja, a desetak gospode su nam kibicovali. Tu smo igrali do tri sata poslije po noći, a mimogred se je istrusilo dosta boca madžarskog lakog vina i šampanjca..." Koliko je Osman-paša presedeo za kartaškim stolom, toliko je posilni prestajao iza naslona njegove stolice. Nečujan, uspravan i diskretan, dodavao je istog časa punu čašu, čim bi Paša rasejano pružio ruku. Pošto se novac gomilao na stolu, dužnost mu je bila da ga skuplja i sipa u kožne bisage, pokraj Pašinih nogu. „Osman-paša je bio strastven kartaš, igrač trik-traka i biljarda; ali je svaku igru igrao precizno i korektno. On nije imao nikakva posla, osim što bi po jedno pismo poslao svake nedelje svojoj familiji i to samo s malo redaka, da je živ i zdrav, da mu ide na Cetinje dobro i da se ne brinu za njegovo blagostanje. Cijeli bi dan i noć Osman-paša sjedio ili igrao u kavani, a najmilija mu je bila baciga na biljardu (31). Po desetak partnera igralo bacigu, s uloškom od jednog dukata, a Osman-paša, 114

kako je bio vješt biljardista, odnio bi gotovo svaku drugu partiju, pa bi tako nasuo džepove dukata. Već počeše Crnogorci mrmljati, da bi mu trebalo zabraniti igrati se, jer da im odnese silne novce." U Zukinim beleškama o Osman-paši četvrt veka kasnije otkrio sam zanimljiv odlomak, koji najbolje pokazuje položaj ovog vrhunskog profesionalca među sujetnim crnogorskim amaterima: „Doduše, on je i obilato častio svoje partnere i kibicere lakim mađarskim vinima i francuskim šampanjcem koga je tada bilo dovoljno u podrumu cetinjskog hotela. Ali, izgleda, da je to bilo premalo za onaj novac koji je Paša svakoga dana trpao u svoje bisage. I tu izbi na videlo ljudska pakost i zloba, pa njega, Liva Osman-pašu, vernog slugu Padišahovog, sužnja Knjaževog i prvog pokeraša i bilijaristu silne Otomanske imperije optužiše neki pakosnici kod Gospodara i zamoliše ga da Pašu ili pusti iz ropstva, ili da ga pogubi, ili da ga zatvori, inače će se neko zlo dogoditi. Na njihove žalbe Knjaz nije obratio pažnju, pa su tužioci nastavili da se kockaju sa optuženim u jalovoj nadi da će bar jedan deo svoga novca povratiti. Bilo je dana, naravno, i kada je Paša gubio, ali to su bili baš najgori dani za one koji bi ponešto tada i dobili, pošto bi već sutradan ponovo ostajali kratkih rukava." Kao iskusan kockar, Paša je, naravno, znao da ne sme samo dobijati, pa je puštajući svoje partnere da ponekad izvuku manji dobitak, u stvari, navlačio Crnogorce opijene hazardom u rafiniranu kockarsku mrežu, u kojoj bi im, sputanim nevidljivim nitima poroka i strasti, isisao i poslednju paru. „Na večernju bi se partiju tačno sastajali u posebnoj sobi hotela — zapisao je Ðurđević. — Onog vremena nije bilo nikakvih drugih zabava, pa kad bi koji od nas izostao, to bi onda poslužnik hotela trkao tamo amo, da nas sazove." Ovaj prilježni hroničar pominje i igrače koji nisu imali sreće sa Osman-pašom. Tu su, između ostalih, Konstatin-paša i Fatim-efendija Marko Poljanić, turski parlamentarci; zatim general Belimarković, vojvoda Stevan Radonjić, ruski konzul Jonin i dva brata Amjenkofa. Mlađem bratu bilo je tek dvadeset godina, a starijem dvadeset osam. „Oni su bili veseli ljudi i igrači", zabeležio je Ðurđević. S njima je bio i Rus Stremenkof, sin ministra azijatskog departmana; imao je tridesetak godina i bio strastven igrač američkog otvorenog pokera. Mladi i ludi, Rusi su se neprestano svađali i inatili; naročito su bili besni kada bi im Osman-paša odneo pare na američkom pokeru. Jedne noći, posle duge i naporne partije karata, braća, koja su bila odevena u crnogorske ratničke nošnje, posvađaše se oko toga čije je oružje ubojitije. 115

Stariji Amjenkof je tvrdio da je sablja za borbu bolja od jatagana, a mlađi, da je jatagan ubojitiji od sablje. Evo i opisa tog događaja, koji se zbio u zelenom salonu „Lokande" rano ujutro: „To se prepiranje megju njima uozbilji i dotle zaoštri, te se braća pozvaše na dvoboj, a da će se pobiti stariji sabljom, a mlagji jataganom. Oni se zaista pobiše, te mlagji isječe prste ruke svome bratu jataganom, i to tako nesretno, da su liječnici izjavili, da će prsti ostati vazda zgrčeni. Ovaj događaj učini naravno senzaciju na Cetinju, ali donese i vesela humora; braća one večeri počastiše sve naše društvo na gospodskoj trpezi u hotelu dobrom večerom i šampanjcem. Da svečano proslave svoje izmirenje na dvoboju. Za te časti bilo obilno veselje." — Ko deli? — upitao je hladno Paša, pošto se dvoboj završio a lekari odveli starijeg brata. Kasno posle večere odigrana je jedna od najuzbudljivijih velikih partija, posle koje je Konstantin-paša morao od Marka Poljanića pozajmiti nešto novaca da mu se nađu na povratku u Mostar. Posle te partije Osman-paša je napunio dukatima i levu stranu bisaga.

116

66.

Ono zlo na koje su Crnogorci upozoravali Knjaza, ipak se dogodilo. Posle te duge i iscrpljujuće partije, kada su, jedan po jedan, otpali svi ostali igrači, nađoše se oči u oči Osman-paša i pukovnik Tomel. Oko stola je bilo mnogo kibicera, a u vazduhu, ukoliko se to što su disali moglo uopšte nazvati vazduhom, osećala se silna napetost. Paša je podelio karte... — Servi! — kazao je upola glasa Tomel. — Servi... — ponovio je Paša kao eho. Svedoci su posle pričali da je Paša posle prvog deljenja tri puta povećao ulog, a Tomel devet puta, na šta je Sarhoš jedva čujnim ali savršeno mirnim glasom obznanio da povećava ulog — dvadeset i sedam puta. Tri magična pokerska broja: tri, devet, dvadeset i sedam... Nastupio je tajac. Svima je bilo jasno da je ova partija više od igre! Tomel pogled bio je ispunjen ledenom mržnjom. Pašine tamne oči prekrivala je zamagljena mrena orijentalne tajne. Kao da su se za zelenom čojom Montenegra sukobila dva sveta: računlijski Zapad i iracionalni Istok. Johan Sebastijan Bah i promukli mujezin sa minareta neke džamije. Proračunatost katoličanstva i fatalizam islama. Led alpskih glečera i dim nargila... Pukovnik Tomel posle dugog ćutanja odloži karte. Nije se usuđivao da plati dvadeset i sedam puta. Imao je ful dama sa pubovima. Šta je imao Paša, ostaće zauvek tajna, jer nije hteo da učini zadovoljstvo Tomel i pokaže svoje karte. Ubacio ih je ravnodušno u ostatak špila i promešao. Elegantnim pokretom krupijea, Pašin posilni pokupi sa stola novac koji kliznu u rastvorene bisage, ostavivši iza sebe samo zveketavu zavist. — Čitava stvar je u zglobu! — objasnio je cinično Tomel, načinivši pokret kao da mešajući namešta karte. Ta rečenica odjeknu kao prasak biča. Svima je bilo jasno: pukovnik je optužio Pašu da vara pri deljenju! Gotovo da niko nije primetio kojom je hitrinom, poput divlje mačke koja kandžama obara plen, Paša ugasio cigarilos na debelom Tomelovom obrazu. Čas kasnije, kao da se ništa nije dogodilo, kao da se nije pomakao sa svog mesta, skrštenih ruku posmatrao je austrijskog pukovnika, koji je šakom pokrivao izgorenu kožu. Ostatak žara pušio se na njegovim čakširama. 117

— Nadam se da će mi Paša dati zadovoljenje... —rekao je ustajući od stola. — Poslaću svoje svedoke! Okrenuo se i izašao iz salona. — Nije pametno to što ste učinili... — kazao je Vukašin Paši. — Vi se nalazite u teškom položaju, s obzirom da još nijeste na slobodi. Ako vas Tomel usmrti, nećemo se moći oprati pred svijetom. Paša je i dalje spokojno sedeo nad špilom karata: — Hoćete li biti moj svedok?—upita ne dižući pogled. — To bi me moglo koštati položaja... — Mogu li se ja ponuditi za svedoka? — nakloni se ceremonijalno knez Božidarevič. — Ja sam živa enciklopedija dvoboja! Poznajem sve načine na koje se čovek može usmrtiti! — Veoma sam vam zahvalan! — odvrati Paša. Narednog dana svedoci su se sastali u restoranu „Lokande". Za nekoga ko nije znao šta je posredi, bila je to grupa lepo vaspitanih muškaraca, koja je čavrljala o vremenu i politici. Pukovnika Tomela zastupali su srpski general Belimarković i crnogorski vojvoda Radonjić, dok su Pašinu stranu predstavljali knez Božidarevič i vojvoda Vukašin. Dogovoreno je da se dvoboj obavi na Belvederu. Neka onaj ko bude umirao ima bar lep pogled na Cetinje. Što se tiče oružja, izabrali su borbu handžarima. Onaj ko bude prvi povređen, smatraće se pobeđenim. Dvoboj je zakazan za rano jutro, kada je Belveder još pust.

118

67.

Čitave te noći Zuko je bio veoma uznemiren.

Završivši pisanje ranije nego obično, spustili smo se u Skadarliju, gde nas neki pozvaše za svoje stolove. Ma koliko da je pio, Zuko nikad nije mogao da se napije. Bio je razdražljiv, nervozan i sklon svađi. Nismo se dugo zadržavali sa poznanicima i prijateljima; čim popijemo po piće, menjamo astal... Za stolom jednog moćnog čoveka, tadašnjeg ministra tajne policije, gde se raspravljalo o zakonima i kaznama, Zuko je izgovorio svoju čuvenu misao, da je „glupost — najveći verbalni delikt!" Pisac istorijskih romana pozvao nas je da mu sutradan dođemo na krsnu slavu. „Samo Alah Pegamber zna hoću li sutra biti živ!" kazao je Zuko. Niko sem mene nije shvatio da je govorio istinu.

119

68.

Ovako je bilo: Paša je svukao koporan, zavrnuo rukave bele košulje i izabrao jedan od dva handžara. Pukovnik Tomel je uzeo onaj drugi. Obraz mu je bio pokriven zavojem. Dvoboj je trajao kraće no kad se puši cigar duvana. Mada za glavu viši od Paše, pukovnik je bio nemoćan pred tamnoputim ukoljicom, koji se kretao oko njega poput mačke. Nakon što mu je izbio oružje iz ruke i oborio ga na zemlju, umesto da ga dokrajči Paša vrhom handžara skine Tomel zavoj i iznad sveže rane ureza još jednu plitku brazgotinu! Zapisano je da mu je rekao tada kako mu čini veliku uslugu: „ Čuo sam da su u vašoj zemlji u modi ožiljci iz studentskih duela. Vi ćete imati dva..." Okrenuo se i pošao ka svome konju. U tom trenutku, na Belveder izleteše u galopu perjanici knjaza Nikole. „Što činite ljudi? — povika njihov vođa, ali se smiri kad ugleda vojvodu Vukašina i vojvodu Radonjića. Malo zatim, na svom konju dokaska Veročelo, bled kao krpa. Zapreti da će o ovome obavestiti Knjaza. „Ne brini se! — reče mu Paša. — Dovešćeš me živog u Stambol!" Vođa perjanika sjaha i priđe Paši: „Naš Gospodar ti poručuje da možeš da ideš kud te volja, Pašo hazretleri! I da više nikad ne dođeš s vojskom ovamo u brda!" Posilni pomogne Osman-paši da se popne na konja. „Šta čekate ljudi" upita vođa perjanike. „Čekamo izlazak sunca! — odgovori knez Božidarevič. — Kažu da je odavde najlepši pogled na Skadarsko jezero..."

120

69.

Kada su se vratili u hotelsku sobu, Paša i posilni zatekoše prazne bisage. Na njima je stajalo pismo. Posilni ga naglas pročita: „Moj dragi Pašo hazretleri! Znam da vam nestanak novca neće naneti preveliku bol, jer, ionako, odlazite u sigurnu smrt, koja vas čeka u Stambolu. Naprotiv, meni će, možda, doneti sreću. Odlazim u Abisiniju i vaši dukati biće upotrebljeni za kupovinu engleskih pušaka. Zauzvrat možete uzeti sve zalihe dinamita koji se još uvek nalazi u mojoj sobi. S poštovanjem, Gotlib plemeniti Hatorf, baron. P. S. Moliću se za vašu dušu." Kažu da se Paša tako zasmejao da su prolaznici na trgu zastajali i okretali glave prema njegovom prozoru, misleći da je neko sišao s uma. Posilni je pažljivo zatvorio okna. Zatim se obratio Paši, moleći ga da mu dozvoli da ostane na Cetinju, koje je, veli, u međuvremenu jako zavoleo. Posle napada histeričnog smeha, Osman-paša je pao u duboku utučenost. Zurio je preda se kao da ne čuje posilnog. — Ovde, u „Lokandi", upravo traže šefa sale, a ja jedini ne umačem palac u tanjir kad služim čorbu... — govorio je ovaj, završavajući s pakovanjem skromnog prtljaga. — Ja vam, ionako, više neću biti potreban! — Neka te Alah štiti! — prenu se rasejano Osman-paša iz svog sna. Posilni mu poljubi ruku. Torbe su bile spakovane.

121

70.

U

holu „Lokande" poveća grupa naoružanih Crnogoraca i hotelskih gostiju okružila je guslara, slijepog Novicu. Evo kako je taj prizor video Josip Holeček, koji je uspeo i da zapiše nekoliko strofa: „Novica primi gusle, udesi strunu, veselo pogleda ures na guslama, udešava glas, levu nogu metnu na stepenik, gusle položi na levo koleno, nekoliko puta pređe sa gudalom preko strune i poče pevati. Glas mu je bio ispočetka slab, neelastičan, star kao i sam Novica. Ali što je više pevao, tim je više došao u vatru, a glas mu je bivao zvučniji i puniji. Oj sokoli zaustavte leta. Zaustavte pjesmu poslušajte! Zastanite, sav’te krila siva, Poslušajte pjesmu Novičinu. Da si mi živ, mio Gospodaru! Ovde se guslar lako i elegantno poklonio publici, među kojom je stajao i Osman-paša, i uzev šišak skide ga malo na stranu. Družina ponovi za njim 'da si mi živ!' Odmah zatim ovlada tišina. Beše kao u crkvi. Ni cvrčak ne zacvrča, ni ptica ne zapoja. Istina da se to stoga nije zbilo, što bi tice u vazduhu zastale da slušaju pesmu Novičinu, no s toga što malih ptica pevačica skoro i nema u Hercegovini, a isto i u Crnoj Gori. Goni ih odavde to, što nema semena i drva, a i mnoge grabljivice rasplašiše ih... Progovara junak Osman-paša: S Tomelom ću podjelit’ megdana! Dade l' Bog i sreća junačka, Ja ću njemu otsijeći glavu, U njegovoj kupaću se krvi, Pseće srce izvući iz grudi, 122

Pa ću njemu udriti o lice, No ako me sreća ne posluži, Pogubi l’ me Tomel na megdanu, Braćo mila, ne svetite mene... Svaki stih bio je propraćen oduševljenom grajom. Oči planuše, lice se zažari... Veli njemu junak Osman-paša: Oj, Tomelu, Ćesareva slugo! S c’jelom glavom iz dvora si poša’, Ali s glavom ne vraćaš se natrag U zao čas rodila te majka..." Paša se opraštao sa svojim prijateljima i domaćinima. — Ko zna hoćemo li se još sresti — reče vojvoda Vukašin. — Verovatno na onom svetu... — odvrati Paša. Guslar Novica nastavljao je da opevava dvoboj sa pukovnikom Tomelom: ... Podiže se i potrže sablju, Ljuljajuć' se na Pašu nasrnu. Paša njemu priskočio skokom. Sa ramena otsječe mu glavu, Pa je uze za perčina duga, Donese je na ravno Cetinje… Otpasa mu sablju dragocjenu, I dolamu sa t'jela mu skide, Odjeo se u bogato ruho, Iz korica dimišćiju vadi Njome Švabi prsa rasporio, Iz prsa mu srce izvadio... (Prevodilac ove pesme s češkog, izvesni Dančin, piše povodom svog prevoda: „Kad sam počeo prevađati ovu pesmu, natrag, na srpski, osetio sam odmah da nemam tih pesničkih osećaja i dara, što ga ima pisac; te da ću lako, vrlo lako ogrešiti se kod štovanih čitalaca, jer ću kao 'suvoparan' iz te krune povaditi drago kamenje i umetnuću lažno — staklo. Pa ipak sam preveo; a čitatelj sa više osećaja neka me požali, što sam valjda negde tesao stihove, kao što to mnogi čine, što nisam 123

pesnik!")

124

71.

Osman-pašu su ispratili svi gosti „Lokande", sem Tomela. On je ostao u svojoj sobi. Bili su tu i svi kelneri, kuvari, recepcionar i direktor hotela. Paša darova osoblje dukatima, koji su mu preostali nakon Hatorfove krađe. Na rastanku se izljubi sa vojvodom Vukašinom, koji mu reče da se njegov Gospodar nada, da idući put neće doći na Cetinje kao zarobljenik, već kao dobrodošao gost"! Popeo se na svog konja i okružen crnogorskim konjanicima, koji su mu dodeljeni kao pratnja do izlaza iz grada, odjahao lakim kasom, iščezavajući u oblaku prašine. Zaustavili su se na vrhu brda. — Kuda ćete sad, svijetli Pašo? — upita ga zapovednik odreda perjanika. — U Kotor! — odvrati Paša. — Znate li kad je jedan pita jednoga na Cetinju, kad kreće vapor za Kotor? — Šta mu je odgovorio? — Oko podne, ako bude vode! Zacenivši se od smeha, Paša krenu niz kameniti, izrovani drum.

125

72.

„Sutridan odoše Konstantin-paša i Fatihefendija iz Cetinja, a dopisnici stranih novina počeše se takogjer razilaziti, jerbo nije za njih bilo više interesa, da u Cetinju ostanu za pravoga mrtvila u primirju od šest mjeseci. I zapovjednika od Meduna otpusti knez, a i mnoge druge zarobljenike. U to i konzul ruski Jonin i srpski general Belimarković otputovaše svaki u svoju domovinu. Belimarković je vazda nosio crnogorsko sjajno odijelo. Njemački baron Hatorf bio je pred nekoliko dana jedan kameni most prema Podgorici, koji je turskoj vojsci u ratnim svrhama bio od veoma velike koristi, dinamitom u zrak bacio, prošuljao se kroz turske straže i sa velikom opasnosti izveo to djelo; ali nije mogao sav most uništiti, nego samo uzduž tako, da su još samo pješaci mogli preko njega prelaziti. To nanese Turcima veliku štetu, te ga zato knez odlikova redom Danila. Taj mi baron na dan prije svog odlaska reče, da ide u Egipat i Abisiniju, jer da će tu naskoro buknuti buna, a da on najvoli biti ondje, gdje je buna, osobito pak megju divljim narodima. No on je lagao, te je onaj mladi Francuz imao pravo, kad ga je u logoru na Koritima nazvao 'chevalier d’industrie’ Baron Hatorf se uoči svog odlaska u hotelu na večeri dobro pogostio, a to je svaki dan radio, sve je prisutne goste šampanjcem častio, a sutridan otputova ne plativši računa hotelu u iznosu od šesto franaka. Ja ga dva mjeseca kasnije vidjeh u Dubrovniku, pa mi on pokaza isprave turskog zapovjednika iz Trebinja, po kojima je on stupio u tursku vojsku kod Sulejman-paše; ovaj je tada bio preuzeo zapovjedništvo mjesto Muhtar-paše nad vojskom u Hercegovini proti Crnogorcima. Ja se, dakle, oprostih sa Cetinjem, te u društvu s ruskim pukovnikom Stremenkofom i dva brata Amjenkofa, otputovah preko Njeguša u Kotor..." (M. Ðurđević)

126

73.

Iza

prve krivine druma, pred Osman-pašom se pojavi kao spomenik konjanika knez Nikola. Jahali su jedno vreme naporedo. — Sumoran si, moj Osmane! — reče Knez posle kraćeg ćutanja. — Zar se ne raduješ povratku kući? — Mislim da bi bilo mnogo bolje da me je Tomel ostavio gore na Belvederu. Ovo odgađanje me nervira... — Čemu takve teške riječi? — Ti to najbolje znaš, Nik. Ne piše mi se dobro u Stambolu... — Da sjašimo i posjedimo malo? — predloži Knez, pa oba jahača skrenuše s puta i vezaše konje za nizak čvornovat grab. Seli su uz glatku kamenu ploču, kao uz kakav astal. Knez tada izvuče iz pojasa pljosku konjaka i ponudi Pašu: — Hoćemo li da bačimo jednu? — upita Knez. — Onako, ka' nekad? Paša je ćutao pognute glave. — Imaš li karte? — upita Knez. — Kad si video kockara da ide bez alata? — odvrati ovaj izvadivši iz džepa redengota zapečaćen špil karata. — Ti znaš da ne igram u više, no za talir? — upita ga Knez. — Onako da me želja mine... — Pa, kako mi živiš, Nik? — upita Naša mešajući karte. — Šta da ti rečem? Bio sam kakav sam bio; ubrao sam što sam ubrao, pa svršen posao! Ja nikome ne zavidim, a mene ko će kuditi neka kudi, sve mi je isto, a hvaliti me, Bog zna, nemaju zašta. Najžalije mi je, ako sam veoma grešan! — Ko nije?! — Na, da vidimo... — reče Knez otvarajući karte polako, kao da gustira. Dva talira su ležala na talonu cakleći se na tamnozelenoj mahovini. — Servi! — rekao je Paša. — Servi! — ponovio je Knez. — Šta imaš, moj Osmane? Paša položi karte na kamen: — Četiri dame. A ti? — Izgubio si! Četiri kralja! 127

— Pokaži! Knez otkrije karte — imao je tri kralja? — Gde je četvrti? — Ovdje! — kucne se Knez po grudima i pokupi dva talira sa talona, smejući se na sav glas, da je planina odjekivala. I zaista, knez Nikola I Petrović Njegoš proglašen je za kralja Crne Gore 1910. — Znao sam da ću pobijediti poslije ovoliko vremena, pa sam ti donio jedan mali poklon za utjehu... — kazao je Knez Paši i izvukao smotani svitak hartije s pečatima. — Ovo je dokument kojim se potvrđuje da se Osman-paša junački borio u bici na Vučjem Dolu i da je među poslednjim zarobljen, kada mu je nestalo municije. Dokument su potpisale sve vojvode koje su učestvovale u bici na Vučjem Dolu, i ja, Gospodar Crne Gore, knjaz Nikola I Petrović Njegoš! Kada ovo pokažeš sultanu u Stambolu, niko ti ne more ništa! Naklonivši se, Osman-paša primi spasonosni dokument. — Hoćemo li se još ikada vidješ, moj Osmane? — zagrli ga Knez. — To samo Alah zna... — uzvrati Paša zagrljaj. Da je taj dokumenat zaista postojao i da nije plod mašte mog prijatelja Zuke Džumhura, svedoče redovi dobrog Martina Ðurđevića na 155. strani njegovih Memoara sa Balkana. „Na sobna vrata mi uljegnu Osman-paša, te mi sjede kraj kreveta i reče: 'Knez je zaista velikodušan prema meni; mogao me je još držati u ropstvu, ali me je proglasio slobodnim, te da mogu ići kud god hoću. Evo me dakle sada slobodna, a sutra ću parobrodom u Carigrad. Ali sam dobio od Njegova visočanstva i svih vojvoda svjedodžbu, da sam se na Vučjem dolu hrabro borio i da nijesam bio pijan, kao što me je opisao Muhtar-paša.' Ja više ne vidjeh nikada Osman-pašu." Odjahao je u Kotor. Knez Nikola u istoriju.

128

74.

Veročelo ga je strpljivo čekao za stolom ispred Kapetanske kasine. Njegov izgled i ponašanje bili su potpuno izmenjeni. Pred Pašom se nalazio čovek sa opasnim sjajem u očima, bez bloka za crtanje i klovnovski izmešane odeće — vršilac dužnosti jednog još uvek moćnog sultana Tahir Bej. — Kasnite, Pašo... — kazao je suvo, izvukavši dokumenat iz unutrašnjeg džepa. Pružio ga je Osman-paši, a kad ga je ovaj letimično pogledao i vratio mu, Veročelo ga zvanično obavesti da će se nalaziti u njegovoj pratnji i da italijanski parobrod „Messina" polazi za Istanbul čim zađe sunce. — Njegovo veličanstvo sultan sa nestrpljenjem vas očekuje... — Neće morati dugo da čeka! — promrmlja Paša sebi u bradu. U sumrak, u pratnji Tahir Beja, alijas Veročela, Paša se čamcem prevezao do „Messine", koja je vrvela od putnika. Dve-tri dame su ga znatiželjno pogledale kada se nešto kasnije pojavio u brodskom salonu u paradnoj uniformi visokog turskog oficira. Tahir Bej je ubijao dosadu bacanjem kocaka. Ne mogavši da odoli njihovom tupom zvuku, Paša ga upita da li je možda raspoložen za dva-tri bacanja? — Sa zadovoljstvom! — reče ovaj. — Propisi ne zabranjuju kockanje sa zatvorenicima. Zlatnike staviše na sto. — Moram priznati, ja sam samo mali skromni amater — reče Tahir Bej — i godinama ću se hvaliti kako sam igrao sa čuvenim Osman-pašom Sarhošom... — Bacaj! — preseče ga Osman. U prvom bacanju Paša je izgubio sav novac sa stola. U drugom je ostao bez zlatnog časovnika. Zatim je izgubio muštiklu od ćilibara ukrašenu zlatnom žicom, odlikovanja i filigransku burmuticu. Početnici u kocki ponekad zaista imaju više sreće no pameti! — U šta sad da igramo, Pašo hazretleri? — zapita ljubazno Tahir Bej, igrajući se kockama. Paša mu pruži povelju kneza Nikole: 129

— Proceni koliko ovo vredi? Pročitavši dokument, njegov pratilac zvizne od zaprepašćenja: — U Stambolu svi misle da je Vaša ekselencija vodila bitku u pijanom stanju. Ovo će iz osnova promeniti njihovo mišljenje... — Koliko vredi? — procedi Paša kroza zube. — Vredi mnogo? Čitav vaš život i ugled... Ali, ko sam ja da mogu novcem meriti takve stvari? — Koliko imaš? — Jedva četiri stotine talira, Pašo hazretleri... — Biće dovoljno! Bacaj! Pašin život se zakotrlja na zelenoj čoji astala, u salonu broda „Messine". Prvi put. Drugi put. — Na žalost, svetli Pašo, izgubili ste... — kazao je Tahir Bej, prinoseći dokumenat s pečatima plamenu sveće. Kada se hartija razgorela, zapali njome cigaru i mirno povuče nekoliko dimova. Pašine ukočene oči gledale su kako u plamenu iščezava njegova poslednja nada za spas. Brod se ravnodušno valjao po mrtvomorini Sredozemlja...

130

75.

Zuko

je potrošio i poslednji korak koji mu je Alah podario, 27. novembra 1989. u hercegnovskom hotelu „Plaža". „Odoh ti ja, Vezira..." rekao je svojoj ženi, uhvatio je za ruku i umro. U Herceg-Novom je proživeo poslednjih dvadesetak godina svoga života, nakon što je pretrpeo moždani udar u gradu Mostaru. „Nije to ništa... — promucao mi je u bolnički telefon. — Samo me je anđeo u letu dodirnuo krilom!" Sve što je imao u Beogradu napustio je i živeo kao skromni podstanar kod plemenitih hercegnovskih porodica, odrekavši se potpuno sticanja i posedovanja. Poput Osman-paše Sarhoša, imao je samo nekoliko knjiga i nešto oskudne garderobe. Nudili su mu kuće, ali on ih je odbijao; čak ni napuštenu kuću Ive Andrića nije hteo primiti na poklon od grada, govoreći: „Ko sam ja da živim pod Andrićevim krovom? Uostalom, ko bi plaćao toliko grijanje?" Bio je veoma pobožan i nije se nimalo plašio smrti. Govorio je da „nema smrti bez sudnjega dana"! Pitali ga, tako, za jednoga, od čega je umro, a Zuko je mirno kazao: stigli ga alali! Kakvi alali? Objasnio je da su tom čoveku godinama govorili: „Alal ti vera koliko možeš da popiješ! Alal ti vera koliko lumpuješ? Alal ti vera kako to sve izdržiš!" — pa ga na kraju stigli alali! Poslednji put sam ga video dva meseca pre njegove smrti, u Konjicu, na obali Neretve. Nikada toliko nije ličio na Osman-pašu: odsutan, potamnelog lica, pomalo zgađen, zagledan u maticu reke. Okružen prijateljima i gradskim ocima, izgledao je kao zarobljenik sveta koji je sam izmislio i stvorio. Izgledalo je kao da više nema kuda da ode. Pitao sam ga zašto ne prezimi tu, u lepom hotelu pokraj Neretve, koju je toliko voleo. Delikatan, kao što ga je Bog dao, objasnio mi je da su ga pozvali samo na deset dana, da je to vreme, na žalost, isteklo, da ne želi da 131

zloupotrebi gostoprimstvo svojih domaćina i bude im na teretu... Savetovao sam tada gradskim ocima da im je mnogo jeftinije da ga goste živog, nego da ga posle liju u bronzi! Ima ljudi, kao što je i sam Osman-paša bio, koji čitav svoj život provedu po pohodima, na putovanjima, po hotelima, svratištima i gostionicama. U Herceg-Novom, Zukina dnevna soba bila je betula „Lisabon". Umro je u hotelu „Plaža", a u konjičkom hotelu okupili smo se da ga ispratimo. Sahranili smo ga na starom muslimanskom groblju u Konjicu. Dženetske hurije prihvatiše njegovu dušu i odneše je u modro nebo iznad sleđenih hercegovačkih čempresa. „Alahu ekber!" Odlazeći sa dženaze razmišljao sam kako više nikada neću prolaziti pokraj nečega kao pokraj turskog groblja, jer u tom groblju leži moj prijatelj, nedokučivi Šejtan-efendija...

132

76.

Postoji nekoliko verzija o tome kako je završio Osman-paša Sarhoš.

Jedni pričaju da je odmah po povratku u Carigrad zatočen u kulu zatvora Deposito i tamo udavljen svilenim gajtanom, dok drugi tvrde da je sam uzeo „kašičicu belog praška u čaši hladne vode, ispio kao što se ispija gorak lek, i nestao sa ovoga sveta..." Martin Ðurđević, kome treba najviše verovati, zapisuje uzgredno „da je čuo, kako su Osman-pašu kasnije Rusi prigodom osvojenja Karsa u Aziji zarobili i odveli u Rusiju". Ostaće tajna da li ga je i tamo poslužila kockarska sreća, kao na Cetinju. U kratkoj priči Zuke Džumhura „Sužanj na Cetinju", Osman-paša doživljava duboku starost i priča svoje uspomene nekom Tahir-efendiji, kome naročito hvali eleganciju i besprekornu čistoću cetinjskog hotela „Lokanda". On pominje i barona Hatorfa „inače, kako se kasnije saznalo, poznatog pustolova i probisveta koji se izdavao za nemačkog poručnika. U njegovom odlasku ne bi bilo ničeg čudnovatog i uzbudljivog, da istog jutra nije nestao i sadržaj one bisage sa Osman-pašinim dukatima..." Na mestu nekadašnje skromne „Lokande", koja je srušena 1980 (plakalo je celo Cetinje) četiri godine kasnije podignut je monumentalni „Grand-hotel" sa pet zvezdica. Prisustvovao sam njegovom svečanom otvaranju i ostao nekoliko dana u apartmanu broj šest, koji je u starom hotelu zauzimao Osman-paša Sarhoš. Svake noći, u polumračnom snekbaru, Cetinjani su igrali poker sa putnicima namernicima. Želeo sam da popijem bocu francuskog šampanjca za Osman-pašinu dušu, ali kad ga naručih, konobari me pogledaše u čudu — nisu držali nikakav šampanjac, a kamoli francuski! Dan uoči otvaranja ovog velelepnog zdanja, sedeo sam na terasi zavaljen u stolicu pletenu od pruća i uživao u iznenađujuće raskošnom suncu za to doba godine. "Odakle si, prijatelju? — upita me starac sa susednog stola koji je ispijao tursku kafu i lozovaču. 133

Odgovorih mu, a on me, šeretski namignuvši, upita imam li nameru da produžim sa Cetinja za Kotor. Rekoh mu da nemam našta mi on započe priču o nekom strancu koji je pitao kada polazi vapor sa Cetinja za Kotor, a odgovorili mu "Oko podne, ako bude vode!" Odšetao sam do obližnjeg muzeja da još jednom vidim zastavu iz bitke sa Vučjeg Dola. Upravnik muzeja, visok, koštunjav postariji čovek odnegovanog sedog brka, ispriča mi da je to najizrešetanija poznata ratna zastava na svetu. Ne sećam se više tačno, ali balističari su izračunali da je na svaku rupu probušenu metkom, dolazilo još sto ispaljenih tanadi. Zastava je, dakle, prošla kroz više od desetine hiljada hitaca. Dozvolio mi je i da je dodirnem otvorivši staklenu vitrinu u kojoj je čuvana; njena slava prostruja kroz vrhove mojih prstiju poput strujnog udara kroz čitavo telo. Zahvalio sam mu se i on me otprati do izlaza iz muzeja. Gledajući me kako oklevam kuda da krenem, upita me da neću slučajno u Kotor a zatim mi ispriča priču o nekom svetskom putniku koji je zatekavši se na Cetinju, pitao kad polazi vapor za Kotor a oni mu odgovorili "Oko podne, ako bude vode!" Na otvaranju hotela "Grand", Cetinje je nadmašilo samo sebe u gostoljubivosti i neviđenoj gozbi koja je svojom raskoši prevazilazila sve do tada viđeno u ovom gradu. Povorka mladih, stasitih konobara odevenih u smokinge, pronosila je pred televizijskim kamerama prava gastronomsk a čuda: bilo je tu, na srebrnim pladnjevima, džinovskih jastoga, pečenih fazana i prepelica, jaganjaca sa ražnja i ružičastih prasića sa jabukama u ustima i ljutim papričicama u ušima, zubataca, kernji i grdobina koje su izgledale kao leteće fantazije sa krilima iz snova Hijeronimusa Boša, a na samom kraju, dvojica momaka, koji su se saplitali u novim, do tada nenošenim lakovanim cipelama, što su ih očigledno žuljale, pronesoše ogromnog belog labuda od sladoleda. Kuvar, angažovan posebno za tu priliku, bio je niko drugi do onaj isti šef Titove kuhinje u Igalu koji je u svoje vreme bio profesionalni operski pevač. Intervjuisao sam ga za emisiju o otvaranju hotela crnogorske televizije, i on, neverovatno svežim staračkim belkantom, ponovo doseže nedostižne visine visokog C što izmami gromoglasan aplauz svih zvanica. Razgovarali smo o njegovoj kuvarskoj karijeri, a kada ga zamolih da mi ispriča za kraj i neku smešnu dogodovštinu, on se nakašlja i poče jedva suzdržavajući smeh koji ga je nadimao: "Pita jedan jednoga na Cetinje, kad ide vapor za Kotor, a ovi mu reče, oko podne ako bude vode!" Do kraja mog boravka na Cetinju, istu priču mi je ispričao i jedan kaluđer iz manastira, jedan profesor iz gimnazije, prodavačica smokava 134

na pijaci, dvojica slučajnih poznanika iz gostione i na kraju, čuveni gradski šaljivdžija, Vido Prateli, koga su dovukli odnekud posebno za tu priliku. Unuk onog slavnog Pipera, Luke Filipova, koji je 1876. uhvatio Osman-pašu na Vučjem Dolu, još živi u Beogradu. Zove se Dušan Filipović, ali ga svi, ko zna zašto, zovu — Filipesko! Ratni veteran od 1941, pukovnik u penziji, ovaj starac od osamdeset i četiri godine, svakoga dana oko podne šeta Tašmajdanskim parkom sa svojim ispisnicima, penzionisanim oficirima, i često priča o svom dedi Luki, čiji handžar još čuva.

135

77.

Knez, a kasnije i kralj Crne Tore, Nikola I Petrović Njegoš, vladao

je punih pedeset i osam godina, da bi 1916. otišao u izgnanstvo i tamo umro. Njegove kosti prenete su 1990. iz kapele u San Remu i sahranjene na Cetinju uz najviše državne počasti. Tada je prvi put u otadžbinu svojih predaka došao i njegov praunuk, princ Nikola II Petrović Njegoš, Mihailov sin, Mirkov unuk. Na sahrani su svi zapazili sredovečnog čoveka prilično ekstravagantnog izgleda, dežmekasta lica, sa šiškama koje su mu gotovo prekrivale oči, kako je učtivo, i kao snebivajući se, smeška, verovatno začuđen iznenadnim otkrićem svoga naroda koji je toliko voleo i poštovao njegovog pradedu. Princ Nikola II, rođen je u Francuskoj, katolik je i redovno odlazi na nedeljne mise u katoličku crkvu. Imao sam čast i zadovoljstvo da se mesec dana na Svetom Stefanu družim sa Princom, koji je znao jedva dve-tri reči pradedovskog jezika. Po profesiji arhitekta, oženjen lepom Marokankom Fransoaz, odavao je utisak rafiniranog, moglo bi se reći dekadentnog intelektualca, koji je vrela avgustovska popodneva provodio zatvoren u hotelskom apartmanu, vežbajući na flauti. Niz skaline ovog nekadašnjeg gusarskog grada, ironijom sudbine pretvorenog u hotelsko naselje, spuštala se gizdava tema iz „Popodneva jedno fauna", Kloda Debisija. U tim časovima sijeste Sveti Stefan se pretvarao u kameno čembalo na ivici mora. Princ bi silazio na plažu tek oko pet po podne. Ulazio bi u more natraške, okrenut leđima pučini; gledao bi gola siva brda koja mu je pradeda ostavio u nasledstvo. Iza tih planina besneo je građanski rat. Potpomognuti od Nemačke, Austrije i Mađarske, Hrvati su tog leta 1991. odlučili da istrebe pravoslavni živalj, pa su napali Srbe u Krajini. Hercegovci su se, baš kao nekad, digli da ih brane, a Crnogorci pritekli u pomoć. Umesto da pomognu i spreče pokolje, zapadne sile su počele da 136

pletu diplomatske konce. Pravoslavna Rusija, i sama u nevoljama do guše, ostala je suzdržana, po strani. „Bog visoko, a prijatelja nema..." Na opusteloj plaži lenjo su se izležavali potomci crnogorskih vojvoda i serdara, stasiti cetinjski kockari sa međunarodnom reputacijom i zlatnim, kao prst debelim „cartier" lancima oko vratova. Umotani u hotelske ručnike, pokraj njih su ležali, za svaki slučaj, pištolji velikog kalibra. Mladići su se kao preko volje udvarali lepim strankinjama, koje su se sunčale u oskudnim kostimima bez gornjeg dela. Osamljena, sa knjigom u ruci, na plaži je ležala i prelepa riđokosa Engleskinja, pegavih grudi i nabubrelih bradavica, koje je Osman-paša voleo da gricka i ljubi. Odmarala se od boravka na obližnjem frontu, sa koga je puna dva meseca izveštavala za televizijsku mrežu BBC. Razgovarao sam sa njom nekoliko puta u prolazu, a jednom smo delili i sto za ručkom „Pod maslinama". Ispričala mi je da je novinarstvo tradicija u njenoj porodici i da je prabaka i sama dolazila u ove krajeve da izveštava za britanske novine. Posetila je i grad Cetinje, gde je praunuk kneza Nikole, princ Nikola II, organizovao prvo međunarodno Bijenale avangardne umetnosti. Toga leta Crnogorci su u čudu gledali hepeninge i instalacije od starog zarđalog gvožđa i pocepanih vreća, gomile obojenog kamena, uglja i raznog đubreta, prazne ramove za slike i kabalističke znakove na fasadama cetinjskih kuća, čudeći se Princu i njegovim još čudnijim gostima, baš kao što su se u leto 1876. krstili gledajući kako ih Ferdo Kikerc, zvani Kiko, oživljava olovkom na papiru, a Veročelo „moluje masnim bojama". Mis Linda Vulf snimila je o tome dugu reportažu za BBC, pod naslovom „Umetnost rata". Govorio je i princ Nikola II, zalažući se za „demilitarizaciju Crne Gore", što mi je, dok, sam gledao tu emisiju, zazvučalo isto kao i desalinizacija Jadranskog mora. Posle toga, Princ se vratio u Pariz.

137

78.

Devetnaestog decembra 1991. godine novine su objavile Prinčevo

pismo ministru inostranih poslova Crne Gore, u kome odbija da prisustvuje svečanostima povodom obeležavanja 150-godišnjice rođenja, 130-godišnjice od dolaska na čelo Crne Gore i sedamdesetogodišnjice smrti jedinog crnogorskog kralja Nikole I Petrovića Njegoša, svoga pradede. Gnušajući se nad „besmislenim ratom koji se vodi", Princ je pozvao „sve Crnogorce da se smesta vrate kućama", pomenuvši i „vesti o crnogorskom sudelovanju u akcijama koje su i u ratu nedostojne vojnika, kao što su pljačka i zločini nad nevinim ljudima..."

138

79.

U

zimu 1991, kada se rat već preneo i na same crnogorske i hercegovačke granice, obišao sam dubrovačko ratište. Putovali smo obalom kroz avetinjski predeo spržen mržnjom, okupan suncem pod blagim burinom, duž opustele magistrale izrovašene rupama granata i tenkovskim gusenicama. Kuće su bile spaljene. Čempresi crni. Nadomak Dubrovnika skrenuli smo cestom koja polazi kraj spaljene benzinske pumpe na Dubcu, a vodi u hercegovačka brda. Nešto prije Bileće osjetih kako se u mene uvlači stil dobrog starog Martina Ðurđevića, kako mi se odjednom govori ijekavski i piše starinski, o beznačajnostima. Ako se u mog prijatelja Zuku Džumhura uvukao duh Osman-paše Sarhoša, zašto i duh ovog skromnog hroničara ne bi, takođe našao utočište? Zaustavismo se blizu Vučjeg Dola, u nekom drumskom svratištu, da pojedemo po pijat nadaleko čuvene kaštradine sa raštanom i krtolom. Domaćini nam ljubazno nađoše mjesto u zadimljenoj prostoriji, koja je vonjala po ljutoj krdži, sušenom mesu i teškom domaćem crnjaku, prepunoj naoružanih seljaka i vojnika. U neka doba krčma se utiša, da se muva mogla čuti kad zazuji. U čelo dugačkog hrastova stola sjede mladić u maskirnoj uniformi, nagoreloj i izrešetanoj kuršumima. Pokraj nogu prisloni automat „tompson", a u ruke uze divne izrezbarene gusle, čiji su vrat krasili likovi hercegovačkih i crnogorskih vladara, junaka i pjesnika, povezani isprepletanim ljutim zmijama. Koliko ga grlo nosi, on zapjeva o bici na Vučjem Dolu. Posle svake strofe, onda kada samo jecaji strune, oduševljeni slušaoci su ispaljivali rafale iz svojih automata kroz prozore i vrata, a neki, bogami, i u čađavu tavanicu. Vrijeme kao da se vratilo unazad sto i petnaest godina. Oj, krvavi Vučji Dole, Oduvijek te Srbi vole! Srbi vole, Turci pamte, 139

A, i Švabe znaju za te...

140

80.

Izađoh da udahnem malo svježeg vazduha.

Mjesečina je plela smrtonosne znakove po modrom snijegu Vučjeg Dola. (1967—1992) Šta je bilo posle? Punih četiri godine besneo je građanski i verski rat na geografskoj karti ove priče, mnogo svirepiji od one bitke koja se vodila 1876. na Vučjem dolu i oko njega. Pisac ove priče o Zuku Džumhuru i Osmanpaši Sarhošu bio je u tom ratu izveštač prestoničkih listova i televizije pa je svojim očima video više stvari nego što može da podnese jedan roman. Prelazio je preko planina sa srpskom vojskom, spavao po zemunicama, pastirskim kolibama i golim smrznutim ledinama, jeo krompir pečen u pepelu logorskih vatri, otkrivajući na koščatim, u brade zaraslim licima vojnika i oficira istu prastaru strast za vojevanjem koju je nekada Martin Ðurđević otkrivao u plamtećim očima ratnika sa Vučjeg dola. I ponovo, posle stopetnaest godina, mladi crnogorski ratnici zaletali su se iz svojih brda, ovaj put ne na konjima i sa jataganima u rukama već u džipovima i sa automatskim oružjem, i tukli se sa Latinima i Turcima koje više niko nije zvao muslimanima — predačko nasleđe izbrisalo je u potpunosti novo ime starih dušmana. Turci su, tako, ponovo izašli iz tame davnih vremena. Najpre su Hrvati porušili manastir Žitomislići iz šesnaestog veka, da bi dobrovoljci iz Hercegovine i Crne Gore opseli Dubrovnik poharavši i zapalivši sve izvan njegovih južnih zidina. Ta opsada plod stare i duge mržnje, bila je potpuno besmislena sa vojnog stanovišta i imala je arhaičan prizvuk srednjevekovnih vojevanja. Baš 141

kao nekada, siromašni narod iz brda, spustio se na obalu mora da bi opljačkao svoje srećne i bogate susede. Oni koji su stigli poslednji na tu orgiju, odvukli su sa sobom često potpuno nepotreban i besmislen plen. U jednom selu pokraj grada Nikšića, autor ovog epiloga zatekao je nasukane u sred makije visoke avionske stepenice sa aerodorma u Čilipima kojima su svojevremeno silazili putnici iz aviona sa interkontinentalnih letova. Na njima je pisalo JAT — DC — 10 — WELCOME. Na njihovom vrhu, u sred kamenjara, prkosno je kukurikao jedan ljutiti crveni petao. U drugoj kući, neka brđanka u crnom, mesila je testo za hleb u ko zna odakle donesenom bideu. Zaboravljeni su klaviri i električne gitare, ponovo su se vratile gusle a na glas su izašli novi mladi guslari koji su opevali ovaj rat. Pošteni Martin Ðurđević opisao je crnogorske ratnike kako u bisagama nose odsečene turske glave. U ovom ratu, na obe strane, ratnici su igrali fudbal sa odsečenim glavama protivnika, a jedan je u Sarajevu, na svom "mercedesu", umesto uobičajenog znaka, mesecima nosio odsečenu glavu ubice svog pobratima koga je osvetio. Neko vreme sam bio uz komandanta hercegovačke vojske, generala Grubača, u njegovom ratnom štabu i pratio kretanje neprijatelja označeno zelenim linijama na raširenim mapama i vojnim sekcijama i tako upoznao krvave pohode brigade konjičkih Turaka "Zuko Džumhur", koja je operisala na potezu između Bradine i Nevesinja. Odlikovala ih je hrabrost i krvoločnost. Oni koji su se borili sa njima prsa u prsa, i ostali živi, pričali su da su ti islamski fanatici nosili zelene poveze oko glave na kojima je pisalo "Alahu ekber". Molio sam Boga da im ne padnem živ u ruke, i sve vreme nosio pištolj čiji me je hladni čelik, prislonjen uz golu kožu, smirivao. Mada dobro za kraj ovog romana, bilo bi ipak apsurdno da mi je došao glave neko iz jedinice koja je prisvojila ime Zuke Džumhura. Čudesni grad Počitelj, koga je Zuko jednog davnog leta otkrio i podigao iz ruševina stvorivši od njega slikarsku koloniju, ponovo je u ruševinama. Ovaj put to nije učinio zub vremena nego hrvatska vojska koja ga je osvojila u bici sa Turcima mada u tom gradu iznad Neretve nije nekada živeo nijedan Hrvat. Počitelj je, naime, oduvek pripadao hercegovačkim begovima Gavrankapetanovićima čija se kula ističe nad dolinom smaragdne Neretve. Zuko i ja smo, kad god bi se zatekli tu, da bi od nje dobili lekovite čajeve i meleme za bolesne prijatelje. Prelepa džamija, koju smo toliko puta crtali i slikali, i o kojoj je pisao Ivo Andrić u priči "Na kamenu Počitelju", baš kao i stari mostarski most neimara Hajrudina, koga je srušio jedan hrvatski general (neki Praljak), inače, 142

neuspeli reditelj, porušena je do temelja i pretvorena u gomilu kamenja. Na kuli Gavrankapetanovića, podignut je džinovski beli krst od kamena, nalik na onaj u Dolini palih kod Eskorijala u Španiji, koji se vidi sa svih strana tog dela Hercegovine. Leti zarastao u visoku travu koja seže do pasa, zimi sumoran, tmuran i sleđen, Vučji Do je bio pošteđen rata koji se odvijao na samo desetak kilometara daljine, iza venca brda Vrbas i Kokot, na čijim je obroncima bila izrešetana kabanica Knjaza Nikole u julu 1876. Starim, već zaboravljenim izlokanim drumom koji se proteže njegovim rubom, a koji narod naziva "putem svile i duvana", krijumčarili smo iz Crne Gore oružje za hercegovačku vojsku i gorivo za njena vozila i tenkove daleko od očiju graničara, carinika i međunarodnih posmatrača. Narod iz okoline, u potrazi za vodom, još uvek odlazi do čuvene Bačke pećine da zahvati hladnu izvorsku vodu. Prozebli i izgladneli, odmarali smo se posle povratka sa prvih linija u čestitoj kući porodice Uljarević, u Vrbici, gde je nekada bio knjažev štab, osluškujući grmljavinu topova velikog kalibra koja je nagovještavala novo istorijsko nevreme. Tačno preko polovine vrbačkog groblja, u kome leže hercegovački i crnogorski ratnici iz bitke na Vučjem Dolu, danas prelazi linija granice između Jugoslavije i Republike Srpske. "A te kosti, smejaše se Bog da prosti!". Kada bi pošli u šetnju kroz škrta polja, koja kao da su rađala samo komade belog kamenja, Jovanka, majka pesnika Radomira Uljarevića (inače, prvog izdavača ove knjige), pratila nas je do kapije, i kao što beogradske majke pitaju svoje sinove da li su se dovoljno utoplili zbog hladnoće, ona bi nas uvek upitala: "Djeco, ponijeste li što oružja?" Ispod kamenih gomila, nalik na primitivne piramide, ležali su davno upokojeni i Srbi i Turci. "Zelena čoja Montenegra" bila je popularna i na jednoj i na drugoj strani. No, najžešći među srpskim ratnicima, zamerali su autoru da je u lepšem svetlu predstavio Turke nego Crnogorce. U žestokim raspravama dolazilo je čak i do potezanja pištolja. Nije mi poznato da li su i Turci bili ljuti na to kako su prikazani u ovoj knjizi. U ovom rtu viđao sam ih samo na udaljenosti puškometa. Književnost je, naime, kod nas još uvek toliko važna da se zbog nje može izgubiti čak i glava. Često su me pitali na čijoj bi strani bio Zuko da je živ? "Zanimljivo pitanje! — odgovarao bih — Verujte, pitaću ga čim ga budem video..." 143

(1999)

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

144

Pogovor

Nijedan pesnik nije isključivi tvorac svojih dela, tvrdi Diltaj, a to

samo znači da su u svako delo uključeni i oni izuzetni duhovi koji su živeli pre nas. Nije dakle cilj po sebi nekakva originalnost, već okupiti i izraziti što veći stepen saglasnosti s baštinom i sa svojom stvaralačkom ličnošću. "Zelena čoja Montenegra" Moma Kapora je upravo čudesan primer koliko stvaralačkih linija je pokrenuto i s koliko se lakoće ukrštaju, poput razigrane ruke crtača koja ostavlja naznake duha umetnika, a sve ne naizgled spontano, bogomdano, prozračno i razumljivo.

Reći da je Momo Kapor napisao svoj najbolji roman, znači jedino individualni stvaralački napredak; zato treba reći da je onaj briljantni i šarmantni pisac književnih feljtona napisao isto tako takvo delo, ali — roman! Ali kako reći čitaocima šta sadržajno obuhvata ovaj roman? Ako se kaže da je obuhvaćeno vreme od bitke na Vučjem dolu (16. jula 1876) pa do danas, a sve to na nešto više od dvesta stranica — nismo rekli gotovo ništa o romanu. Istorijski roman? Ma nije! Istorija je samo jedna linija. Ako se kaže da je to Kaporova memoarska priča o tome kako su Zuko Džumhur i on pisali jedan scenario — nije netačno, jer je zaista o tome reč, ali i to je samo jedna linija. Ako se kaže da Momo Kapor "prepisuje" delove zajedničkog scenarija i da se tako razrasta specifična proza s obiljem komentara — i to je tačno, ali, opet, samo je jedna od linija romana. Ako se kaže da je to roman o Osman-paši Sarhošu koga su Crnogorci zarobili u pomenutoj bici, pa on tavori kao zarobljenik kneza Nikole, njegovog školskog druga s vojne akademije u Parizu — takođe je tačno, samo kao jedna od bezbroj linija romana. Ako se kaže da su brojni medaljoni posvećeni samom liku neobičnog i izuzetnog Zuke Džumhura, kao najlepši omaž Kaporovom prijatelju po peru i pisaćoj mašini i još po mnogo čemu — biće ponajpre 145

tačno, ali opet kao jedna od značajnih linija samo. Ako se kaže da je to roman o Crnoj Gori i Crnogorcima, o junacima i osvetnicima, o glavarima i vojvodama od negdašnjeg kneza i kralja Nikole pa do današnjeg arhitekte i princa Nikole — opet će biti tačno, ali tek približno. I da ne nabrajamo u nedogled: sve je to tačno, sve je u redu, sve se to odista krije u romanu, ali u čemu je onda tajna? U onom neuhvatljivom što izmiče čitaocu ili analitičaru, u onome što tvoraštvo i jeste: Kapor je spojio i ukrstio mnoge linije, pretapanja su mnogobrojna, efekti takođe. Ako početak romana istinski predstavlja pronađeni zagubljeni rukopis zajedničkog scenarija o ličnosti Osman-paše Sarhoša, proza se već u sledećem trenutku pretapa, jer je Osman-paša zapravo dvojnik Zuke Džumhura; istočnjačko shvatanje sveta i života zarobljenika na Cetinju istovetno je s neobičnim shvatanjem života jednog Džumhura koji je zatvoren u ovom našem svetu; život, i peripetije i pretpostavljena smrt Osman-paše paralelni su pretpostavljenom životu, peripetijama i smrti Zuke Džumhura. I zapravo na tom klackanju (istorija — savremenost) Kapor ostvaruje vrhunsko delo, na malenom broju stranica mnogo izraženih veza koje se ostvaruju u glavi čitaoca. A reč je o paralelnim svetovima i paralelnim vremenima. Svejedno je da li je Kapor znao unapred koje i kolike sve linije pokreće, u umetnosti se broji samo ono što je do kraja ostvareno, on je pronašao savršeno prikladan oblik za svoje izražavanje i — izveo ga do kraja i dosledno. Ako se pogledaju najznačajniji srpski romani, ne mereno decenijom, nego ovim vekom, lako je zaključiti da visoko odskaču oni stvaraoci (B. Stanković, Crnjanski, Andrić, Kiš, Pavić) kod kojih se u sukobu mrve, različiti svetovi i civilizacije. Momo Kapor ovim romanom pripada takvim romansijerima. Zato ovo njegovo delo i nije "Roman o scenariju", niti je Zuko Džumhur koautor ovoga romana, već njegova glavna, jedna od glavnih ličnosti posredstvom koje se izražava svet romana, bez obzira na početne intencije, broji se samo realizacija i ostvarenost. Ili kao što se kaže: bez obzira na talenat, namere, rad — sve neophodni preduslovi — delo se dogodi ili se ne dogodi. Momu Kaporu se dogodio, posle niza romana, istinski veliki roman. Zašto se Kaporu dogodio veliki roman? Onaj Momo Kapor koji svake nedelje objavljuje po jedan tekst u dnevnim novinama, tekst koji čita i voli veoma raznolik i širok krug čitalaca, najbolji je onda kada uspe da izrazito realizuje osovinu nekad — sad, pa uz pomoćne, male stvaralačke poene da na kraju završi poentom i tako zaokruži medaljon. Ovaj Momo Kapor u romanu uspeo je konačno da ostvari nemoguće, 146

odnosno isto to: pronašao je okvir u kojem ređa medaljone za koje je on veliki majstor. Dakle, ne nekakva fabula, niti njeno razvijanje, nego samo dovoljno širok i otvoren okvir u koji se može iskočiti sve ono najbolje što majstor već i inače ume majstorski da izvede u ponudi. Ali pojedinosti i celina, kao što rekosmo, čine jedinstvo koje izgleda onda bogomdano. Stvar sasvim prosta, ali mali je broj pisaca kojima je dano da je ostvare. Pa čak i onda: svaki ozbiljan pisac zna koliko je teško pronaći ton pripovedanja, a onda još ga je teže održati do kraja; zbog toga najčešće ostaju nedovršena i dela koja mnogo obećavaju. Momo Kapor je i našao i uspeo da održi ton pripovedanja. A taj ton pripovedanja je ovde jedinstven, i ne može se upoređivati ni s jednim drugim delom niti piscem. Možda će u ovom sklopu s mnoštvom premetanja mnogom čitaocu ostati najupečatljiviji oni dramski delovi (istorijski) kad se na Cetinju nađe na okupu šareno društvo od Crnogoraca i izrazitih belosvetskih avanturista skupljenih sa raznih strana. Ta atmosfera, kao da parodira naučnost, biće obogaćena autentičnom potporom, zapisima ljudi od pera koji su se našli svojedobno na Cetinju, citatima iz njihovih dela kao svedočanstvima savremenika. A da li su svi oni baš i autentični, može se i posumnjati, ali je tkivo romana umetnički istinito, a za tim pojedinim zapisima neka tragaju budući magistranti i neka posvedoče kada stvaralaštvo narasta istorijsku i kulturnu autentičnost. Ne tako davno su se vajni kritičari vajkali što u romane nije ulazio savremeni život, a sad evo romana koji je toliko savremen da mu se poslednje stranice okončavaju gotovo u trenutku izlaženja. Eto šta sve može roman u rukama majstora koji ume da vrši pretakanja i skokove kroz veliko vreme. Ako se ovaj roman pojavi jednog dana i sa crtežima Moma Kapora, tom drugom linijom njegovog stvaralačkog duha, čitaoci će imati pred sobom kompletno autorsko delo izuzetne vrednosti. Jer obimom neveliki roman obuhvata sobom gotovo dva veka i dve i po civilizacije, oživljava neobične ličnosti i sudbine, sukobljava svetove i civilizacije, ali zrači velikom ljubavlju, prožet je — paradoksalno — i setom i ironijom. Ako se Turčin Osman-paša preobrazio u džanabetka Zuku Džumhura Hercegovca, koji žudno i nenasito uživa u životu, i Momo Kapor, njegov zemljak, našao je u njemu ideal koji književno uspostavlja i kojem životno teži: život nije manje tragičan, ni manje kratak, ali je jedini, i ako se istinski i dubinski živi, kraj je i onda istovetan, ali ostaje duh koji može da dotakne i podstakne druge, da uputi na varljivi smisao. Čitaocima kojima se učini da su brzo stigli do kraja romana treba 147

reći da je delo naizgled lako, ali da su mu dubine onolike koliko čitalac uspe da otkrije i uzmogne da dosegne. Zato je najbolje, kad se stigne do kraja, nastaviti čitanje opet od početka. Jer ovaj se roman doživljava čitalački kao oni stari mafiši, načinjeni od ničega, tope se u ustima kao ništa, a predstavljaju pravo zadovoljstvo; ne ostaje ništa opipljivo, sve je jasno a ipak obavijeno tajanstvom. Sava Babić

148