Naziv originala: Dani Atkins FRACTURED Copyright © Dani Atkins 2013.
Dani Etkins
ZAUVEK S TOBOM Prevela Aida Bajazet
Beograd, 2014.
Posvećeno Ralfu. S razlogom. I naravno, Luku, ali bez razloga. A najviše Kimberli, koja mi je pomogla da sve ovo završim.
Moj život završio se u 22.37 jedne hladne decembarske noći, u pustoj ulici pored stare crkve. Moj drugi život započeo je nekih deset sati kasnije, nakon što sam se probudila u bleštavo osvetljenoj bolnici, s velikom ranom na glavi i bez ikakve predstave o svom životu. Oko mene su bili moji prijatelji i porodica i zbog toga je trebalo da se osećam bolje. Ali nisam, jer jedan od njih više nije bio među živima. Ideja da napišem sve ovo rodila se iz čiste znatiželje. Htela sam da vidim da li ću, nakon što sve bacim na papir, uspeti da pohvatam konce i izvučem pouku iz toga. Ili, ako ništa drugo, da dokažem svima da nisam odlepila. Dugo sam mislila da priču treba da započnem događajem pored crkve, ali sada shvatam da, ako zaista mislim da dokučim pravu istinu, moram da se vratim u prošlost. Jer, zapravo, sve je započelo pre pet godina, na toj oproštajnoj večeri.
Poglavlje 1 Septembar 2008. Nakon što je vriska utihnula, čulo se samo tiho jecanje mojih prijatelja, koji su čekali da stigne ambulantno vozilo. U ruci sam još uvek stiskala onaj srećni novčić. Moji prsti čvrsto su stiskali to parče metala kao da će se dogoditi čudo koje će vratiti vreme unazad i poništiti svu ovu tragediju. Samo pola sata ranije, Džimi je taj isti novčić podigao sa asfalta parkinga ispred restorana. “Za sreću”, nasmejao se, bacio ga u vazduh, a zatim ga vešto uhvatio drugom rukom. Uzvratila sam mu smeškom. Onda mu je Met dobacio: “Džimi, druže, trebalo je da mi kažeš da imaš problem s kešom, a ne da skupljaš lovu s poda.” Pogledala sam prema Džimiju i videla kako su njegove svetloplave oči gnevno zasijale. Met se nasmejao svojoj šali, a zatim je prebacio ruku preko mojih ramena i privukao me bliže sebi. Pomislila sam da je Džimijevo smrknuto lice bila samo prirodna reakcija na Metov neumesan komentar, kojim je, valjda, hteo da naglasi da je mnogo bogatiji od njega. Ali nije. Bilo je tu mnogo više od toga. Samo što ja to dugo nisam shvatala. Te tople, septembarske večeri, nas troje stajali smo ispred restorana čekajući ostatak društva. Kad smo Met i ja stigli, Džimi je već bio tamo. Pre nego što je parkirao svoj novi auto, Met je kružio naokolo, šepureći se novom imovinom. Ne znam zašto, ali izgleda da svi momci, kada dobiju novi auto, prolaze kroz neminovnu fazu zaljubljivanja u njega. Ponadala sam se da će biti dovoljno razuman i da se neće previše hvalisati pred ostalima. Nema šta, auto je bio sjajan, udoban i veoma skup. To je sve što sam
inače znala o četvorotočkašima. Dobio ga je od roditelja kao nagradu za položen prijemni ispit na fakultetu. Na osnovu ovog, nije teško shvatiti da Met potiče iz veoma imućne porodice i da njegovi komentari na temu novca svima idu na živce. Ali sve u svemu, nije bio loš momak. Doduše, umeo je ponekad da ubaci nešto ovako neumesno i tako zapodene svađu. Sada sam samo želela da zaćuti i ne pokvari nam poslednje veče koje ćemo provesti zajedno, pre nego što odemo na fakultet. “Bio si danas na poslu, Džimi?” upitala sam ga, mada sam znala da se u ovom trenutku silno trudi da se obuzda i ne plane. Okrenuo se prema meni i nasmejao se. Mogla bih se zakleti da se isto tako smejao i kada mu je bilo četiri godine. “Jesam, ali ovo je poslednja nedelja da pomažem ujaku. Nakon toga, sa zadovoljstvom ću mu vratiti kolica, ašov i grabulje. Konačno se rastajem sa baštovanskim poslovima.” “Gledaj na to iz lepšeg ugla. Sigurno ne bi tako lepo preplanuo da si celo leto radio u samoposluzi.” Nisam ga slagala. Od višemesečnog fizičkog rada na otvorenom, njegova inače svetla put sada je dobila lepu bronzanu boju, a ruke su mu postale mnogo mišićavije nego pre. Za razliku od njega, Met i ja smo našu boju dobili na francuskoj rivijeri, u vili njegovih roditelja. To je bio još jedan njihov poklon, samo ovog puta namenjen oboma. Moj tata nije bio naročito srećan zbog toga. Nije da nije voleo Meta; dobro ga je poznavao i dopadao mu se i, mada smo se nas dvoje zabavljali već skoro pune dve godine, bilo je povuci-potegni hoće li me pustiti da idem s njima na letovanje. Njegovo negodovanje delimično se ticalo i novca, zato što Metovi roditelji nisu hteli ni da čuju da uzmu pare od njega, ali mnogo većim delom odnosilo se na odnos tata-kćerka-momak. Svi očevi se valjda tako ponašaju, ali pošto nisam imala majku, moj tata je bio mnogo tvrdi orah od ostalih. Na kraju smo Met i ja ipak uspeli da ga ubedimo da me pusti; obećali smo mu da ćemo spavati u odvojenim sobama i da ćemo sve vreme boraviti s Metovim roditeljima. Naravno, sve to smo slagali.
Razmišljajući sada o njemu, po zna koji put se pitam kako će preživeti kad budem otišla na fakultet. Ova misao me je rastužila, pa sam je brzo odagnala iz glave. Celo leto lupam glavu pitajući se kako će se tata privići na praznu kuću, a onda sam odjednom odlučila da jednom zauvek prestanem da se nerviram oko stvari koje ne mogu promeniti. U tom trenutku su se još dva automobila, mnogo starija od Metovog, ali ništa manje obožavana, zaustavila na parkingu restorana. Zadnja vrata malog plavog vozila širom su se otvorila, iz njega je izašla Sara i odmah se uputila ka nama, nabadajući štiklama preko neravne površine parkirališta. “Rejčel, lepa moja, kako si?”, izgovorila je i bacila mi se u zagrljaj. Uzvratila sam joj istom merom, istovremeno osećajući kako mi se grlo steže, jer uskoro odlazim i nas dve se više nećemo viđati svaki dan, kako smo navikle od detinjstva, već samo o praznicima. Ona i Džimi bili su moji najbolji i najstariji prijatelji. Mada sam s Džimijem bila mnogo bliskija, ipak su postojale neke teme o kojima sam mogla da razgovaram samo s njom. “Oprosti što kasnim”, izvinila se. Pogledala sam je ispod oka. Ona je uvek kasnila. Mada je bila prirodno lepa, satima bi se sređivala, menjala frizure, cipele i odeću, pre nego što bih uspela da je ubedim da je savršena i da može da izađe. Ali koliko god da se sređivala, nikad nije bila zadovoljna rezultatom. Meni je to bilo smešno: sa onim lepim, srcolikim licem, sočnim usnama i smeđim, sjajnim uvojcima, uvek je izgledala prelepo. “Dugo nas čekate?” upitala me je, a zatim me je uhvatila podruku, odvojila me od Meta i povela preko parkirališta do ulaza u restoran. Znam da je to učinila samo da se ne bi polomila na onim štulama i da bi stigla do restorana u jednom komadu, ali delimično i zbog toga da ne bi morala da gleda kako Trevor i Fil balave gledajući Keti, koja je u tom trenutku izašla iz drugog automobila. “Kasniš dovoljno dugo da je Met uspeo da kaže nešto glupo i uvredi Džimija”, odgovorila sam joj tiho, da me drugi ne čuju. Osmehnula se, jer je
tačno znala o čemu govorim. “Dakle, niste nas dugo čekali.” Stigle smo do popločane staze iza restorana, a onda smo zastale da sačekamo ostale momke koji su svi odreda (uključujući i Meta) kao omađijani zijali u Ketin dekolte, glumeći da ne primećuju njene lepe, čvrste grudi koje se naziru ispod uzane, oskudne bluze. Onako vitka, duge plave kose, u uskim farmerkama i sandalama s visokom štiklom, izgledala je kao da je upravo sišla sa naslovne strane Voga. Za razliku od Sare, Keti se odlično snalazila s visokim potpeticama. U stvari, ta devojka je bila toliko savršena da sam se pored nje oduvek osećala kao ofucana mačka. Keti je bila relativno nova u našem društvu. Nas šestoro, Sara, momci i ja, družili smo se od detinjstva. Možda je odnos momaka i devojaka u našem društvu bio malo neusklađen, ali budući da smo bili izuzetno dobri drugovi, to nam uopšte nije smetalo. Imajući u vidu Ketin izgled, bilo je i više nego jasno zašto je većina momaka bila oduševljena kada je počela da izlazi s nama. Ali osim dobrog izgleda, Keti je bila i zabavna. Pošto se u Veliki Bišopsford doselila iz velikog grada, bila je mnogo upućenija u urbani život od nas. Osim toga, bila je veoma otvorena i druželjubiva, s pomalo uvrnutim smislom za humor, tako da mi je bila simpatična čak i kad bi se nabacivala svakom muškarcu u krugu od pet kilometara. Sara je pak bila prilično rezervisana prema njoj. Kad god bi je Keti iznervirala ili načepila, promrmljala bi sebi u bradu: “Zadnja došla, prva leti.” Kad se Džimi konačno dovukao do nas, Sara se odvojila i otišla da pogleda jelovnik, koji je stajao u zastakljenom izlogu pored ulaza u restoran. Ostali su otišli da se dive Metovom novom automobilu ili, bolje rečeno, da zijaju u Ketino poprsje, pomislila sam zlobno dok sam je posmatrala kako se naginje, tobože, da pogleda aluminijumske felne na točkovima. Sve se ona pa razume u felne! “Ti si mnogo lepša od nje”, šapnuo mi je Džimi, kao da mi je pročitao misli.
“Toliko me je lako pročitati?”, nasmešila sam mu se. Uzvratio mi je onim svojim karakterističnim osmehom - blagim podizanjem usana praćenim širenjem zenica. “Kao knjigu”, potvrdio je, “ali veoma dobru.” “Pre bih rekla da sam stari ižvrljani đački udžbenik, a ona fensi časopis.” Shvatio je moju ironiju, jer je istovremeno kad i ja pogledao prema Keti, koja je stajala pored Meta, i kao zadivljeno slušala šta joj on drobi o autu. “Mislim da nemaš razloga za brigu”, tešio me je, blago me potapšavši po ramenu. “Met bi bio kompletna budala da te zameni njom.” “Ne znam”, bilo je sve što sam mu odgovorila. Iznenadilo me je to što su mi njegove reči naterale rumenilo u obraze. Brzo sam se okrenula na drugu stranu, da on to ne bi primetio. Pogledala sam se u izlogu restorana i zaključila da moj drug nije bio sasvim iskren. Ako jeste, onda bi morao pod hitno da poseti oftalmologa. Moj izgled nikad ne bi mogao izazvati reakciju kakvu izaziva Keti. Moja kosa je duga, tamna, ravna, moderno ošišana, oči su mi krupne, ali bez kontaktnih sočiva ničemu ne bi služile i, za moj ukus, usta su mi bila preširoka. Sve u svemu, moje lice je bilo prijatno i ljupko, ali ne od onih zbog kojih muškarci padaju na teme. Iskreno, sve dok nisam počela da se zabavljam s Metom koji je, bez ikakve sumnje, bio najzgodniji i najlepši momak kog poznajem, uopšte mi nije bilo važno kako izgledam. Ali od tada naovamo, sve češće sam sebe podsećala da je Majka Priroda ipak mogla biti malo izdašnija prema meni. “Upamti, za mene ćeš zauvek ostati moja pegava devojčica s razdvojenim prednjim zubima i klempavim ušima”, rekao mi je Džimi. “Tada mi je bilo deset godina!” pobunila sam se. “Hvala bogu što su izmislili zubne proteze. Moraš li baš da se sećaš svih tih groznih detalja?” “Šta ću kad ne mogu da odolim”, odgovorio je čudnim tonom. Da nam se ostali nisu pridružili u tom trenutku, svakako bih ga naterala da mi objasni
svoj komentar. “Hajdemo”, povikao je Met i čvrsto me uhvatio za ruku, “dok još nisu nekom drugom ustupili naš sto.” Ušli smo svi zajedno kroz velika, dvokrilna vrata, držeći se za ruke ili ležerno zagrljeni, ne sluteći da će nam se za samo pola sata životi zauvek promeniti. Poveli su nas do našeg stola koji se nalazio u prednjem delu restorana, odmah uz dugački stakleni izlog, odakle se pružao pogled na glavnu ulicu i crkvicu na obližnjem uzvišenju. Dok smo se provlačili između stolova, primetila sam kako muškarci izvrću vratove zureći u Keti, a žene ispod oka zaneseno posmatraju Meta. Mada mi je neki glasić sumnje mesecima brujao u ušima, trudila sam se da ga ne slušam. Met je bio izuzetno privlačan momak i normalno, gde god da se pojavio, privlačio je pažnju žena. Ali uprkos činjenici što je bio samo moj i što je sada, dok se provlačimo između stolova, moja ruka bila u njegovoj, pre ili kasnije, moraću se suočiti s nedoumicom: šta će biti s nama kad se budemo razdvojili? Hoće li naša ljubav odoleti izazovu ili ćemo postati samo još jedan par koji se rastao zbog odlaska na studije? Iz misli me je prenuo konobar, koji nam se u tom trenutku obratio mekim italijanskim akcentom, rekavši nam da možemo da sednemo za sto. Pošto je bila gužva, morali su da spoje dva stola da bismo svi stali, ali se između nas i stola isprečio betonski stub. Da bi se stiglo do sedišta sa suprotne strane, trebalo se provući kroz uzani prolaz između stola i stuba. Pošto je Sara bila dosta sitnija od mene, pustila sam je da prođe prva, a posle nje sam i ja nekako uspela da se provučeni i smestim. Met je seo do mene, a zatim su i ostali, jedan po jedan, zauzeli svoja mesta. Džimi je seo tačno preko puta mene, a Sara s njegove desne strane. Keti se, naravno, smestila s Metove druge strane, dovoljno blizu da bi on mogao imati dobar pogled na njen izazovni dekolte. Krišom sam ispod stola povukla i rub svoje majice nadole, ne bih li tako spustila izrez za koji
centimetar niže. Primetivši šta sam uradila, Džimi se prigušeno nasmejao, a ja sam pocrvenela kao bulka. “Šta je tako smešno, Džimi?”, upitao ga je Met. Kao po komandi, svi su odjednom zaćutali da čuju Džimijev odgovor. Očima sam mu pokazala da ne sme da me oda, mada sam i bez toga znala da neće. Uzeo je jelovnik i ležerno slegnuo ramenima. “Setio sam se nečeg smešnog što mi je ujak jutros rekao, ništa drugo.” Zadovoljni odgovorom, svi su potom uzeli jelovnike u ruke, a ja sam se Džimiju zahvalila izgovorivši tiho: “Hvala ti.” Uputio mi je širok, topao osmeh, zbog kog me je, sasvim neočekivano, nešto žacnulo u dnu stomaka. Zbunjena, skrenula sam pogled, pretvarajući se da se učestvujem u diskusiji jesu li kaneloni bolji od lazanja, ili je možda ipak obrnuto. Kad smo završili s naručivanjem, Met me je obgrlio oko struka i privukao bliže sebi. Kad sam trenutak kasnije pogledala prema Džimiju, on je razgovarao sa Sarom i, mada je uhvatio moj pogled i uzvratio mi smeškom, ovog puta se ništa čudno nije dogodilo u mom stomaku. U vazduhu ispunjenom mirisom belog luka, paradajza i bosiljka, lebdela je i neka tuga. Nad svima nama, priznali to ili ne, nadvilo se osećanje nostalgije zbog skorog rastanka. Doduše, do mog odlaska u Brajton preostalo je još nekoliko nedelja, ali su Trevor i Fil planirali da odu već za vikend, dok je Sara planirala da otputuje nekoliko dana posle njih. Bilo mi je teško da prihvatim da će već za nekoliko dana ostati samo nas četvoro: Džimi, Met, Keti i ja. Odjednom me je zbog toga obuzelo snažno osećanje otpora. Nije da nisam htela da idem na studije. Naravno da sam to želela. Nisam se valjda uzalud toliko trudila da postignem dobre ocene da bih mogla da upišem studije žurnalistike. Nije to bilo u pitanju, već nešto drugo: u tom trenutku, shvatila sam da se zauvek završava jedno divno poglavlje naših života. Zato nikako nisam mogla da usredsredim misli na svoje nove početke, već sam samo mislila na to da ću ostaviti momka i dvoje najboljih
prijatelja. Oči su mi se ispunile suzama. Okrenula sam glavu prema prozoru. Lakše mi je bilo da se pretvaram da gledam zalazak sunca nego da moji prijatelji vide da cmizdrim. “Jesi li dobro?”, upitao me je tiho Džimi, nagnuvši se preko stola bliže meni. Met je u tom trenutku bio zauzet naručivanjem pića, tako da sam imala vremena da mu odgovorim. “Jesam, samo sam se malo rastužila. Mi odlazimo i više ništa neće biti kao pre...” zastala sam, očekujući da me prekine nekom svojom šalom, međutim, umesto toga, ispružio je ruku preko stola i čvrsto stegao moju. Bio je to drugačiji stisak; ni nalik onom koji dobro poznajem još od vremena dok smo zajedno išli u vrtić. Učinio mi se čvršćim i intimnijim nego obično, možda zato što su mu ruke bile ogrubele i očvrsnule od baštenskog posla, a možda i zato što je njime hteo da mi prenese neku tajnu poruku. Bilo kako bilo, osetila sam da je Met krajičkom oka uhvatio Džimijev gest, jer se u tom trenutku primakao bliže meni, dajući mu time do znanja da se kloni njegove teritorije. Međutim, Džimi nije odmah povukao ruku, već ju je još sekund zadržao u mojoj. Baš u tom trenutku mi je spustio na dlan onaj novčić, koji je bio pokupio sa zemlje. Stiskala sam to parče metala kao da je ne znam šta. Ovo je bilo tipično za Džimija: nas dvoje smo oduvek sve delili, pa je tako i sada hteo da podeli sa mnom ono za šta je verovao da donosi sreću. U stvari, on mi je bio više kao brat. Njegovi su me voleli više od svoje rodbine. U njegovoj kući oduvek sam se osećala kao kod svoje kuće. Inače, Džimijeva i moja majka bile su dobre prijateljice još pre našeg rođenja. Kad je moja mama iznenada umrla, a tada sam bila veoma mala, Džimijeva porodica prihvatila je mene i tatu kao najrođenije. Zato mi je i bilo toliko teško da odem iz ovog grada, jer nisam ostavljala samo oca, već i Džimija, njegovog mlađeg brata i njegove roditelje. Kad su za sto stigle dve boce vina koje je Met naručio, nasuli smo piće i podigli čaše da nazdravimo. “Za srećan odlazak...”
“Da ne padnemo godinu..,” “Za nov život...” “... i za stare prijatelje...” Poslednju rečenicu ponovili smo nekoliko puta, kucajući se pritom čašama, svi redom obasjani čudesnim rumenilom zalazećeg sunca. Dok su se ostali šalili i opušteno ćaskali, obuhvatila sam ih sve pogledom, kao da sam htela da mi ta slika zauvek ostane urezana u sećanju. Znala sam da ćemo, kada odemo na studije, svi sklopiti neka nova poznanstva i prijateljstva, ali sada, u ovom trenutku, činilo mi se da ne postoji snažnija veza od ove, kojom smo bili povezani. Kako sam pogledom prelazila preko njihovih lica, tako su se u mom srcu budile brojne uspomene i nežna osećanja. Bilo ih je toliko da se ne mogu prebrojati i svako od njih činilo je temelj našeg divnog prijateljstva. Iskreno sam se nadala da će taj temelj ostati dovoljno čvrst i da neće nikad popustiti, ma gde nas život razbacao. Kad sam zaustavila pogled na Sari, usne su mi se razvukle u osmeh. Na neki čudan način, već sada sam bila ljubomorna na sve njene nove prijateljice koje će upoznati u umetničkoj školi. Šašava, odana, zabavna i neopisivo brižna, Sara je bila moja najdraža prijateljica, a naše prijateljstvo - moja najvrednija imovina. Ti ljudi nisu bili svesni koliko su srećni što će je upoznati. A onda, bio je tu i Džimi. Celo leto sam mozgala kako ću se snaći bez Meta, međutim, kad god bih pomislila na Džimija i rastanak s njim, brže-bolje bih skrenula misli na nešto drugo. Znam da zvuči čudno, ali sama pomisao na to da ga neću svakodnevno viđati bila mi je toliko teška da moj um prosto nije hteo da je prihvati. S tugom sam priznala sebi da uopšte nisam spremna da se rastanem s mojim dragim prijateljima. Dok smo čekali da stigne hrana, povremeno sam bacala pogled kroz izlog restorana, gledajući prema ulici i crkvici na bregu. Sunce se lenjo pomeralo ka horizontu obojivši nebo i ulicu crvenim nijansama, tako da su se
uobičajeno sive i bezlične gradske kulise sada pretvorile u nešto što je ličilo na scenu iz bajke. Na ulici je bilo tek nekoliko prolaznika, ali sam po broju automobila parkiranih s obe strane ulice zaključila da su svi obližnji pabovi i restorani te večeri bili dupke puni. Negde iz daljine čulo se zavijanje neke sirene. “Rejčel, slušaš li me?” Trgnula sam se i okrenula prema Džimiju. Nešto mi je govorio, ali nisam čula šta. “Oprosti, šta si rekao?” Očima mi je pokazao prema Metu, koji je u tom trenutku veselo ćaskao s Keti. Po izrazu Džimijevog lica, shvatila sam da mu uopšte nije drago što mora da mi ponovi ono što sam prečula. “Pitao sam te da li ćeš sutra imati vremena da dođeš do mene.” Zbunila me je ozbiljnost njegovog tona. To nije ličilo na Džimija. Nas dvoje smo odrasli zajedno i, prirodno, svakodnevno smo visili jedno kod drugog, tako da mi nije bilo jasno čemu taj zvanični poziv. “Naravno da hoću. Ionako sam mislila da dođem da se pozdravim s tvojima pre nego što odem.” “U stvari, oni sutra neće biti kod kuće.” Onda je ponovo usledio onaj ozbiljan, zvaničan ton. “Biću sam. Odnosno samo ti i ja. Ovaj... hoću nešto nasamo da ti kažem. U redu?” Nisam bila sigurna da li je pritom pocrveneo ili ga je samo obasjalo zalazeće sunce. Shvativši da nestrpljivo čeka da mu odgovorim pre nego što se Met okrene prema nama, brzo sam mu skratila muke. “Da, naravno. Doći ću oko dva. Odgovara ti?” Klimnuo je glavom i glasno odahnuo, kao da je upravo obavio užasno težak zadatak, čime je samo još više pobudio moju znatiželju. Ipak, nisam htela da ga zapitkujem, već sam rešila da sačekam do sutra i čujem šta ima da mi kaže. Utom je stigao konobar i počeo da stavlja tanjire s hranom pred nas. Met
se ispravio u stolici, sklonio ruku s mog struka, a onda se, sasvim neočekivano, okrenuo prema meni i poljubio me u usta. “Hej, vas dvoje, mi ovde jedemo!” uzviknula je Sara i napravila grimasu gađenja. Osmehnula sam se Metu, a on se nagnuo bliže meni da bi mi sklonio pramen kose s lica. Bio je to jedan sasvim običan, skoro mehanički gest, ali kasnije sam se milion puta upitala šta bi se dogodilo da to nije učinio i da nije video onaj auto. “Gospode bože, šta je ono?” povikao je iz sveg glasa. Okrenula sam se, pogledala u pravcu gde je pokazivao, i sledila se od straha, jedan crveni auto uleteo je u krivinu luđačkom brzinom i, očigledno, izgubio kontrolu. Sekund kasnije, u kadar je uleteo i drugi, vozeći jednako sumanuto kao i prvi, samo s vise kontrole i s uključenim rotacionim svetlima i sirenom. Tada je iz sporedne ulice naišao kombi čiji je vozač s obe noge nagazio na kočnicu i tako za dlaku izbegao sudar s crvenim automobilom, ali se zato zabio u zadnji deo jednog od parkiranih vozila. Škripa kočnica kombija i snažan udarac privukli su pažnju svih nas, ali je Met, koji je pratio celu situaciju od samog početka, za nijansu bio svesniji nadolazeće opasnosti. Kada se policijski auto približio crvenom, ovaj je naglo zakočio ručnom, okrenuo se u suprotnom pravcu, ali sada više nije mogao da izbegne sudar s parkiranim vozilima. “Ovaj je izgubio kontrolu! Udariće ovamo! Sklanjajte se od stakla, odmah!” U deliću sekunde, svi smo odjednom postali svesni činjenice da sedimo ispred velikog staklenog izloga i da nas od pomahnitalog automobila, koji će se svaki čas zabiti u staklo, odvaja samo uski trotoar. Met je skočio na noge i počeo da urla iz sveg glasa da se sklonimo. Osetila sam stisak njegove ruke na svom ramenu. Odjednom, svi su počeli da vrište, a konobari su pobacali naše tanjire s hranom. Posle ćete se baš načistiti, proletela mi je najgluplja misao ikada. Nije da
nisam shvatala šta se dešava, niti da nisam razumela Metovo upozorenje, nego mi se odjednom sve učinilo kao usporeni snimak. Činilo mi se kao da imamo dovoljno vremena da ustanemo i sklonimo se na bezbedno, te stoga nije ni bilo potrebe da konobari pobacaju našu hranu. Sve mi se zamaglilo, a zvukovi se prigušili. Videla sam kako Džimi i Sara skaču sa svojih stolica i trče prema Filu, urlajući iz sveg glasa da bežimo. Metova ruka se sada našla ispod mog pazuha i snažno me povukla sa stolice. Drugom rukom gurnuo je Keti, koja je stajala nedaleko od stola. Nastala je neopisiva buka od prevrtanja stolova, stolica i razbijenih čaša i tanjira. Usred sve te gungule, učinila sam nešto izuzetno glupo: zastala sam i okrenula se da vidim gde je onaj auto. On je jurio nesmanjenom brzinom prema nama, bez namere da uspori ili da se zaustavi. U tom trenutku, Metova ruka skliznula je s moje nadlaktice. Prestravljena, okrenula sam se i videla da su se on i Keti podosta udaljili. U brzini, Met je oborio svoju stolicu, koja se zaglavila između stola i stuba i tako mi preprečila put. Povukla sam je prema sebi svom snagom, ali nije htela da se pomeri. “Rejčel!”, vrisnula je Sara iz sveg glasa. “Skloni se odatle!” Po njenom izbezumljenom izrazu lica, shvatila sam da onaj auto samo što nije uleteo u restoran. Nasmrt uplašena, cimala sam i šutirala onu stolicu kao sumanuta. Od straha nisam čula ništa drugo osim otkucaja svog srca, koje je udaralo toliko snažno da sam mislila da će mi iskočiti iz grudi. Očajna, pogledala sam prema Metu. On je istog trenutka potrčao prema meni, ali ga je Keti snažno povukla, urlajući. “Ne, Mete, nemoj! Kasno je! Poginućeš!” Mada je situacija bila napeta do bola, dobro sam čula šta je tada rekla. Utom se iza mojih leđa začuo novi zvuk - škripa kočnica. Još uvek se bezuspešno boreći sa zaglavljenom stolicom, okrenula sam se poslednji put. Da, dobro sam čula, poludeli auto jeste pokušao da zakoči, ali je, po mom mišljenju, bilo prekasno. Širom otvorenih očiju, gledala sam pravo smrti u oči. Čak sam mogla videti i izbezumljeno lice mladog vozača. Nemam pojma odakle se Džimi stvorio pored mene. Mora da se bacio
preko stola, zgrabio me i svom snagom me povukao, rušeći flaše, čaše i sve što mu se našlo na putu. Očiju razrogačenih od straha i od napora nabreklih vena na vratu, očajnički me je vukao prema sebi kao da se bori za sopstveni, a ne moj život. Uhvatila sam se za njega i nogama se snažno odgurnula napred. U tom trenutku, iza mojih leđa začuo se zloslutni udarac, koji je označio da je auto konačno sleteo s puta i nagazio trotoar tik do izloga. Tada me je Džimi podigao uvis i bacio me. Doslovno tako. Podigao me je i bacio kao krpenu lutku, metar od tog stola. Taj čin neverovatne snage i hrabrosti dogodio se samo delić sekunde pre nego što je auto proleteo kroz staklo restorana. U tom trenutku, Džimi se nalazio tačno ispred njega. Prvo što sam osetila bila je vrelina. Nešto teško mi je pritislo noge i nisam mogla da se pomerim. Sve me je užasno bolelo. Niz čelo i preko obraza curila mi je neka slana gusta tečnost. Usta su mi, takođe, bila puna te tečnosti. Pokušala sam da vičem, ali nisam uspela da pustim glas. Iza mene je neko vrištao, a neko drugi plakao. Pokušala sam da okrenem glavu, ali sam tada shvatila da ništa ne vidim jer su mi oči bile ispunjene nečim lepljivim. Mahinalno sam protrljala oči i videla da su mi prsti krvavi. Od gomile krša unaokolo nisam videla ni metar ispred sebe. Onaj auto, ili bolje rečeno ono što je ostalo od njega, nadvio se nada mnom, viseći napola unutra, napola van potpuno uništenog izloga. Vazduh je bio ispunjen prašinom i dimom te je bilo nemoguće disati, a kamoli išta videti. Bila sam potpuno prekrivena krhotinama stakla, na osnovu čega sam zaključila da se nalazim među komadima razbijenog izloga. Utom sam začula da nas neko doziva. Neko je dozivao moje i Džimijevo ime i pokušavao da se probije do nas. Nas dvoje. Nisam bila sama. Džimi je ostao na mestu gde je proleteo prokleti auto. Moj najbolji drug vratio se po mene i spasao me. Ne obazirući se na to što sve jače krvarim, uspela sam da odignem glavu nekoliko centimetara od poda, da bih videla gde je on. Zavesa od dima i prašine još je bila gusta, ali mi se učinilo da vidim nešto na nekih pola metra od sebe. Odlomljeni komadi betonskog stuba i izuvijani komad metala, za
koji sam pretpostavila da je otpao od automobila, ležali su pod čudnim uglom na nekoj ploči. Kako se prašina malo razišla, shvatila sam da to nije nikakva ploča, već ono što je ostalo od našeg stola. Po uglu pod kojim je stajala, bilo mi je jasno da se nešto ili neko nalazi pod njom. S teškom mukom uspela sam nekako da zavučem ruku ispod slomljene ploče i prstima napipam nešto meko. “Džimi!”, izgovorila sam promuklim glasom. “Džimi, jesi li to ti? Čuješ li me? Odgovori mi.” Nema odgovora. Zaplakala sam. Suze su mi se u potocima slivale niz krvavo, prašnjavo lice. “Džimi, o ne! Džimi, molim te, reci nešto...” Kad se prašina slegla, konačno sam uspela da vidim šta sam to napipala. Ispod smrskane ploče virila je Džimijeva ruka. Ista ona mišićava, preplanula ruka, koja me je pre samo nekoliko trenutaka podigla i spasla sigurne smrti. Ali sada se nije micala. Mnogo pre nego što su bolničari uspeli da se probiju do nas, bilo mi je jasno da se više nikad neće pomeriti.
Poglavlje 2 Decembar 2013. Pet godina kasnije... Pozivnica za venčanje stajala je na okviru mog kamina i jedva da se videla od hrpe neplaćenih računa i flajera za naručivanje brze hrane. Ne znam, valjda sam tako htela namerno da se pravdam zašto sam, kao, zaboravila taj događaj i slučajno promašila datum. Kao da se tako nešto uopšte moglo dogoditi. Naravno da sam prihvatila poziv i poslala odgovor još pre nekoliko meseci kada je pozivnica stigla, i to mi uopšte nije bilo teško. Tada mi je povratak u Veliki Bišopsford delovao potpuno nestvarno, kao nešto što će se dogoditi u dalekoj budućnosti i o čemu u međuvremenu ne treba da razmišljam. Ali sada, kad je do polaska preostalo još samo dva dana i dok gledam u poluspakovani kofer, pitam se odakle mi uopšte ideja da ću smoći snage da to učinim. Da se vratim nazad. Ostavila sam na trenutak kofer i uzela s kamina malu, lepo ukrašenu pozivnicu. Gospodin i gospođa Džonson sa zadovoljstvom Vas pozivaju da svojim prisustvom uveličate slavlje povodom udaje njihove kćerke Sare... Prešla sam prstom preko lepo ispisanog Sarinog imena i tog trenutka sam znala da moram da odem, da nema smisla da se ne pojavim na venčanju najbolje prijateljice samo zato što se ono održava u mom rodnom gradu. Čega sam se, zapravo, plašila - samog grada ili uspomena koje me tamo
čekaju? Svih tih sećanja koja sam duboko zakopala i kojima godinama nisam dozvoljavala da isplivaju na površinu. Još uvek držeći u ruci onu pozivnicu, podigla sam pogled prema ogledalu iznad kamina. Tada sam u svojim očima prepoznala pravu istinu; povratak u taj grad bio je samo pola mog problema. Mnogo više me je plašilo to kako ću podneti ponovni susret s celim društvom nakon toliko godina. U stvari, tamo neće biti svi. Senka tuge prešla mi je preko lica, a pogled mi se sledio. Veoma dobro sam znala da mi ne predstavlja veliki problem da se ponovo sretnem sa živima, već da se suočim s uspomenom na onog koga više nema. Počela sam nasumično da trpam stvari u kofer, ne razmišljajući šta stavljam unutra. Ionako ću biti odsutna samo tri dana, a onda ću se lepo vratiti u svoj stančić i ponovo utonuti u sivilo velikog grada, u kom sam samo nepoznata jedinka. Sigurna sam da će većini ovo zvučati čudno, ali ja prosto uživam da živim tamo gde me niko ne poznaje. Jedine dve stvari čijem sam pakovanju posvetila malo više pažnje bile su svečana bluza, koju sam planirala da obučem za devojačko veče, i tamnocrvena plišana haljina, koju sam kupila posebno za venčanje. Hvala bogu pa se Sara, nakon mnogo natezanja, do kraja ipak pomirila s tim da joj neću biti deveruša. “Ali moraš, Rejčel! Hajde, što si takva...”, moljakala me je istim onim tonom kao nekad u školi, kad je htela da me nagovori da učestvujem u nekoj njenoj svinjariji ili ludosti koju bi zakuvala. Samo, za razliku od onda, sada nije uspela da me nagovori, mada sam znala šta će me pitati i pre nego što je otvorila usta. Nije me često posećivala u Londonu, mada smo se svake dve nedelje čule telefonom. Nije mogla da dolazi zbog posla, ali i zbog Dejva, njenog momka - mislim verenika, ispravila sam se u sebi - koji je živeo u istom gradu i s kojim je, naravno, provodila većinu svog slobodnog vremena. I zato, kad mi je nenadano banula jednog vikenda, odmah sam znala o čemu se radi, ali pošto sam imala malo vremena da se pripremim, nekako sam ipak uspela da
se odbranim. “O, Rejčel, razmisli još jednom”, preklinjala me je. Zvučala je toliko snuždeno da sam se zamalo predomislila. “Ne postoji osoba koju bih više volela za deverušu od tebe. Molim te, pristani!” Plašeći se da ne oseti ni trunku kolebanja u mom glasu, nisam htela da joj odgovorim rečima, već sam samo nastavila da odmahujem glavom. A onda mi je, sasvim nenamerno, postavila ključno pitanje, koje mi je omogućilo da se izvučem iz te priče i ne ostavim joj prostora da nastavi da me ubeđuje. “Hajde, reci mi, zašto nećeš da mi budeš deveruša?” Umesto da joj odgovorim, pribegla sam kukavičkoj taktici: podigla sam kosu sa strane i otkrila veliki ožiljak u obliku munje, koji mi se pružao od čela do obraza. Napućila je usne i duboko uzdahnula; to je bio znak da je upravo priznala poraz. “Opet igraš na staru ofucanu kartu, a? Opet glumiš paćenicu s unakaženim licem?” Odgovorila sam joj smeškom. Svi moji poznanici zaobilazili su ovu temu u širokom luku. Jedino je Sara imala smelosti da mi tresne golu istinu u lice. “Pa, ako će mi ta karta obezbediti mesto u poslednjem redu u crkvi i spasti me nošenja one užasne ružičaste haljine i hodanja do oltara, onda si u pravu.” Na trenutak je promenila izraz lica pa mi se učinilo da upravo smišlja novu strategiju da me natera da se predomislim, ali se onda ponovo snuždila i napućila usne. “Znaš i sama da te ne bih terala da nosiš ružičasto.” Čvrsto sam je zagrlila, ne samo zbog toga što sam je upravo mnogo razočarala, već zato što mi je to dozvolila i nije se naljutila. Pre nego što sam zatvorila kofer, posegla sam za smeđom bočicom s tabletama, koja je stajala na noćnom stočiću, s namerom da je ubacim u neseser. Osetivši da je previše laka, namrštila sam se i podigla je prema slabom decembarskom svetlu, koje se probijalo s prozora, da bih prebrojala tablete u flašici. Bilo ih je manje nego što sam mislila, tek za još nekoliko
dana. Kako je to moguće, upitala sam se. Proverila sam datum na lekarskom receptu. Bio je napisan pre samo deset dana. Znam da su moje glavobolje postale sve češće i intenzivnije, ali nisam shvatila da sam za tako kratko vreme progutala toliko mnogo analgetika. Niz kičmu mi prođoše hladni trnci. To nikako nije bilo dobro. Koliko god da sam uspevala da prevarim oca uveravajući ga da sam dobro svaki put kada bi me upitao kako sam, i koliko god da sam (glupo) lagala lekare u vreme kad su se glavobolje tek pojavile, pre ili kasnije moraću da se suočim sa surovom istinom. Glavobolja je bila upozoravajući znak na koji su nam lekari skrenuli pažnju još pre nekoliko godina. Iz tog razloga, moj otac je svaki telefonski razgovor unazad tri godine, koliko ne živimo zajedno, započinjao s dva pitanja: “Kako si?” i “Boli li te glava?” Bila sam srećna što sam tokom prve dve i po godine mogla da mu odgovorim da sam dobro, jer sam stvarno i bila; međutim, u poslednjih šest meseci uporno sam ga lagala odgovarajući mu isto, mada više nije bilo tako. Zato sam se konačno udostojila da zakažem pregled kod specijaliste kod kog sam poslednji put bila nekoliko dana nakon izlaska iz bolnice. Delovao je zabrinuto zbog jačine i učestalosti mojih glavobolja, a ja zbog činjenice što sam im pridavala veoma malo značaja. Pilule koje mi je propisao trebalo je da budu samo privremeno rešenje, pošto je lekar insistirao da odem u bolnicu na dodatno testiranje. Uzela sam recept, ali nisam poslušala njegov savet, te sam odlagala odlazak u bolnicu koliko god sam mogla. I sve to sam tajila ocu. I sam je imao dovoljno zdravstvenih problema pa nisam htela da ga opterećujem i svojim. Koliko god da su prognoze njegovog onkologa bile loše, on je samo ponavljao: “Bitno je da si ti dobro, hvala bogu.” Nisam imala srca da mu kažem istinu. Ponekad bih se zapitala koliko li smo ogledala porazbijali, i koliko lije romskih kletvi moralo biti bačeno na našu porodicu, kad nas stalno prat i ovolika nesreća? Prvo mama, onda ja, pa tatina bolest i sad još i ove užasne glavobolje. Kao da nas je neko začarao i naše godine sreće i prosperiteta poklonio nekom drugom. Mada je tata uporno ponavljao da niko nije kriv za njegovu bolest, znala sam da je ponovo počeo da puši ubrzo posle moje nesreće. To je bio njegov način da se nosi s tugom i pretrpljenim stresom. Da
nije ponovo propušio, verovatno sada ne bi bio ovoliko bolestan. Toliko strašnih stvari povezano je s onim užasnim danom. Iznenadan, zaslepljujući napad bola, jači od svih mojih glavobolja, prekinuo mi je tok misli kao da je hteo da ih spreči da zalutaju u tu zabranjenu zonu. Nameravala sam da krenem odmah ujutru, pa sam dan pre pregledala red vožnje da vidim kada imam prvi voz iz Londona. Mada je Sara zakazala devojačku zabavu tek za četvrtak uveče, uzela sam dva slobodna dana da bih što ranije stigla. U stvari, znala sam da će mi trebati vremena da se psihički pripremim za sve to, jer nisam imala pojma koliko će mi taj trodnevni boravak, zapravo, teško pasti. Odbila sam Sarinu ponudu da se smestim kod njenih roditelja. Koliko god da sam volela te ljude, u njenoj kući je oduvek bilo mnogo turbulentnije nego kod nas, tako da sam pretpostavila da mi neće naročito prijati ludilo koje će neminovno vladati zbog venčanja njihove jedinice. Srećom, njeni roditelji su pokazali razumevanje i nisu se uvredili kada sam ljubazno odbila njihovu ponudu i rezervisala sobu u jednom od dva hotela u mestu. Pretpostavila sam da će tako postupiti većina zvanica koje su, poput mene, došle sa strane. Kad je voz krenuo sa stanice, imala sam na raspolaganju puna dva sata da se prisetim ljudi koje ću večeras ponovo videti posle toliko vremena. Mojih starih prijatelja. Čudno je to kako veze među nama, za koje sam mislila da će trajati doveka, ipak nisu bile toliko čvrste koliko sam mislila. I nisu se one cepale lagano i postepeno, s godinama, kako to obično biva, već su se pokidale u jednom jedinom trenutku, i to zbog ludila nekog mladića koji je izgubio kontrolu nad ukradenim vozilom. Sara je bila posebno pažljiva kada bi me obaveštavala o novostima iz starog kraja. Znala sam kad je išla kod svojih i kad je bio sajam vina u gradu, javila mi je kada se Trevor vratio u grad, kao i to da je počeo da živi s devojkom, koju ona još nije upoznala, ali je znala da radi kao menadžer u banci. Bilo mi je teško da zamislim neobuzdanog Treva, koji je u tinejdžerskim danima svirao gitaru u lokalnom rok bendu, kao smernog građanina koji vodi miran život u uspavanom gradiću.
Fil je, po svemu sudeći, još uvek živeo kao nomad. Po završetku faksa rešio je da napravi pauzu od godinu dana i proputuje svet, ali ta godina pretvorila se u dve, da bi mu na kraju takav način života postao profesija. Postao je slobodni fotograf, i mada je njegova porodica još uvek živela u istom mestu, retko kad je navraćao jer je zbog poslovnih zadataka boravio i po nekoliko meseci na drugom kraju sveta. Kad su se jednom prilikom sreli, Sara je u njemu osetila težak nemir zbog kog se verovatno i bavio time čime se bavio, i zbog kog nikako nije mogao da se skrasi. Onda, bio je tu Met... i naravno - Keti, čiji su se životni putevi u međuvremenu ukrstili. Mogu misliti koliko je Sari bilo teško da mi ovo saopšti! Sećam se kako je pažljivo birala reći, da me slučajno ne bi povredila. Ima sigurno više od godinu i po dana otkako mi je javila da su Keti i moj bivši momak zajedno. Kad sam spustila slušalicu i rezimirala novosti, očekivala sam da me nešto zaboli i žacne, ali na moje iznenađenje, apsolutno se ništa nije dogodilo. Nije me iznenadilo to što su ta dva neverovatno lepa bića zajedno, već to što je Keti bilo potrebno toliko dugo da konačno ostvari svoj cilj. Skrenula sam misli s njih dvoje isto kao i onog dana kada mi je Sara prenela novost. Budem li sebi dozvolila da razmišljam o Metu, to će me dovesti do naše tužne priče i raskida, a zatim i do razloga... a to će me opet odvesti do nečega čega ne želim da se sećam. Kako se voz udaljavao od gradske sredine i kako su umesto zgrada i kuća pred mojim očima počela da se nižu polja i šume, tako sam postajala sve napetija. Pokušala sam da se smirim gorkom kafom kupljenom u bifeu i da, umesto na prošlost, usmerim misli na pravi razlog svog povratka u stari grad. Bio je to Sarin vikend, njen veliki dan, i ne mogu dozvoliti da joj ga pokvarim time što će se ona brinuti kako ću ja podneti povratak kući. Ova misao me je žestoko prodrmala. Mogu li to mesto uopšte više nazvati svojim? Tehnički ne, jer sam već pet godina živela u Londonu. Ali ako to nije bilo moje mesto, koje onda jeste? Tata i sada živi u Severnom Devonu, gde smo se preselili tokom dugih meseci mog oporavka. Ali to je bio njegov dom, a ne moj,
uprkos tome što sam tamo živela dve godine. Možda bih mogla svoj londonski stančić nazvati domom? Teško, jer sam u njemu provodila malo vremena i odabrala sam ga samo zbog blizine stanice metroa, a ne zato što sam se emocionalno vezala za zgradu u kojoj se nalazio. Uostalom, nije lako emocionalno se povezati sa iznajmljenom nekretninom koja se nalazi iznad razdrndane vešernice u jednom od najzagađenijih delova grada. Planirala sam da se preselim čim dobijem prvu povišicu, međutim, kako se to nije dogodilo u dogledno vreme, upala sam u kolotečinu, navikla se i prestala da primećujem njegove loše strane. U retkim trenucima dobrog raspoloženja, govorila bih da je moj stančić namešten u šabi šik stilu, samo bez onog “šik”. Kako je voz počeo polako da usporava, tako sam uvidela da su mi ta dva sata puta proletela mnogo brže nego što sam se nadala, i kada je muški glas iz zvučnika izgovorio: “Sledeća stanica Veliki Bišopsford”, užasno sam se uspaničila. Odjednom sam shvatila da ni sada, kao ni tokom proteklih pet godina, nisam ništa spremnija da se suočim s prošlošću. Nakon što se voz zaustavio, ustala sam i krenula da uzmem torbu sa mreže za prtljag iznad moje glave. “Dopustite meni”, rekao je muški glas iza mojih leđa i, pre nego što sam uspela da ga odbijem, snažne ruke u kožnoj jakni spustile su moj koferčić na sedište. Kad sam se okrenula da mu se zahvalim, na njegovom licu videla sam zgranutost i sažaljenje zbog mog ružnog ožiljka koji se pokazao u trenutku kad sam podigla glavu. Osmehnula sam mu se u znak zahvalnosti i brzo spustila glavu da bi mi duga i gusta kosa ponovo prekrila to odvratno obeležje. S vremenom sam usavršila tu veštinu do savršenstva; bilo mi je mnogo lakše da sakrijem ožiljak kosom nego da se suočavam s reakcijama ljudi. Oni koji se nisu šokirali, nisu mogli ni da oćute pa bi me pitali kako sam ga zaradila, a ja sam se odavno zarekla da o tome neću da govorim. Možda je upravo to bilo ono čega sam se najviše plašila: kako ćemo provesti ceo vikend zajedno a da se ne dotaknemo one kataklizmične večeri koja je svima na neki način promenila živote? Na stanici sam uzela taksi, mada se hotel u kom sam rezervisala sobu
nalazio na svega deset minuta hoda. Ali u tih deset minuta morala bih proći pored škole i još nekih mesta koja bi mi sigurno uzburkala sećanja, za koja još uvek nisam bila spremna. U taksiju sam sve vreme gledala u svoja kolena i pod, silno se trudeći da, koliko god je to moguće, odlažem ono neizbežno. Hotelska soba bila je uredna, čista i, što je najvažnije, meni potpuno nepoznata. Budući da nikad pre nisam kročila u tu zgradu, nisam imala nikakvih sećanja u vezi s njom. Raspakovala sam se za cela tri minuta i bacila pogled na sat koji je stajao na stočiću pored kreveta. Bilo je vreme za ručak pa mi je palo na pamet da odem do hotelskog bara, da pojedem sendvič, međutim, u poslednjem trenutku sam se predomislila i naručila ga telefonom u sobu. “Samo polako”, rekla sam sebi. “Samo polako, mic po mic, i sve će biti dobro.” Pogledala sam se u ogledalo. Iz njega me je sumnjičavo gledao moj odraz. Pobogu, ako ne mogu sebe da ubedim da ću biti dobro, kako ću uopšte uspeti da preživim naredna sedamdeset i dva sata? Nakon što sam pojela sendvič, nazvala sam Saru mobilnim telefonom, da joj javim da sam stigla. Po uzdahu olakšanja koji joj se oteo, shvatila sam da nije bila skroz sigurna da ću doći. To je još više pojačalo moju odlučnost da budem snažna, ako ni zbog čega drugog, ono zbog nje. “Dođi odmah do mene, neću da čekam do večeras da te vidim.” Njen elan mi je izmamio osmeh, ali tako je oduvek bilo. Nadam se da je njen budući muž svestan koliko je srećan što će s takvom posebnom osobom provesti ceo život. “Doći ću malo kasnije”, obećala sam. “Sutra sam ti ceo dan na raspolaganju pa ćemo imati dovoljno vremena da se ispričamo pre nego što postaneš udata žena.” Zakikotala se na to i izgovorila u slušalicu prilično nedoličnu rečenicu. “U stvari”, nastavila sam. “Mislim da ću se po podne prvo malo prošetati, čisto da vidim imam li snage da se suočim s ponekim starim uspomenama.” “Primaš li društvo?” Nasmešila sam se njenoj ponudi. Sigurna sam da
trenutno ima sto i jednu obavezu i da bi ih sve odreda zanemarila samo kad bih joj pozitivno odgovorila. “Ne, hvala ti”, odgovorila sam joj. “Mislim da će biti bolje da idem sama. Uostalom, opet počinje da me boli glava.” Podigla sam ruku i protrljala mesto između obrva, jer je u tom trenutku bol stvarno počeo da seva. “Prijaće mi malo svežeg vazduha.” “Dobro, ali nemoj da ideš predaleko jer ćeš onda biti preumorna za moje devojačko veče.” “To ne bih propustila ni za šta! Jesi li nabavila one specijalne tanjire i tijare za gošće?” “Ma, jok”, odgovorila je pomalo podrugljivo. “Rekla sam ti da će to biti sasvim obična ali lepa večerica s mojim starim prijateljicama s kojima želim da proslavim svoj odlazak iz društva usedelica. Uzgred rečeno, jesi li mi organizovala nekog zgodnog striptizera?” “Naravno”, odgovorila sam joj i nastavila da se osmehujem i nakon što sam spustila slušalicu. Napolju je bilo mnogo hladnije nego što sam očekivala, pa mi je bilo drago što sam obukla svoj debeli kaput i stavila oko vrata pleteni šal. Bez nekog svesnog plana i posebne namere, noge su mi same krenule vijugavim ulicama, pravo prema mojoj staroj kući. Glava se nije pobunila. To je prvo mesto koje želim da obiđem i koje će me najmanje zaboleti. Tamo me čekaju samo lepe uspomene iz detinjstva. Neko je zamenio staru drvenu tarabu ogradom od kovanog gvožđa i kapija je sada bila veća i zelena, međutim, osim te promene, sve ostalo je izgledalo nepromenjeno. Bilo mi je drago što novi vlasnici nisu drastično izmenili kuću, osim što su malo bolje održavali vrt od mog oca koji, ruku na srce, nikad nije bio posebno talentovan za baštovanstvo. Umesto zavesa, koje smo mi imali na prozorima, novi stanari stavili su drvene žaluzine, ali osim toga, ovo je u osnovi bio dom u kom sam odrasla. Dok sam polako koračala trotoarom, pustila sam sećanjima da poteku. Pred očima mi se nizao kaleidoskop lepih
slika na kojima nije bilo ni trunčice ružnog. Sve do pre pet godina, ova kuća bila je moje jedino utočište, moje gnezdo u kom sam se osećala ušuškanom i bezbednom. Dok sam stajala na pločniku ispred kuće, osećala sam se kao da još uvek tamo pripadam, kao da je ta kuća još uvek moj dom i kao da imam pravo da isteram te nove ljude i kažem im da su tu greškom. Tek tada sam shvatila da nisam bila ovde od one kobne večeri, kada se dogodila nesreća. Tokom meseci mog bolničkog oporavka, tata je prodao kuću, spakovao stvari i preselio se u drugo mesto. Pitam se da li je ta odluka uopšte bila dobra? Moj jadni otac bio je toliko očajan da bi uradio sve što sam tražila od njega, samo da bi meni olakšao. A ja sam mu, onako poluluda od bola i tuge, stalno plakala na ramenu i molila ga da se odselimo što dalje odavde: i on mi je ispunio želju. Iznenada, kroz glavu počeše da mi se roje neke otrovne i bolne uspomene. Okrenula sam se i nastavila brzo da hodam niz ulicu. Oči su mi se ispunile suzama, ali pošto je duvao hladan vetar, ubedila sam sebe da je to zbog njega. Koračala sam sve brže da bih do kraja skoro potrčala. Stigavši na kraj ulice, zastala sam, oklevajući. Došla sam do raskrsnice, u svakom smislu značenja te reči. Da nije sve bilo toliko tužno i bolno, moglo bi biti skoro zabavno. Moja glavobolja, koju sam obično uspevala tekovima da dovedem do podnošljivosti, sada je pretila da me pokori. Mogla bih je iskoristiti kao izgovor da se vratim u hotel i da odustanem od sledećeg mesta koje sam planirala da posetim. Ali neću, pomislila sam. Isuviše dugo sam se skrivala iza izgovora. U trenutku kada sam uhvatila zvekir na vratima, kroz glavu mi je proletela spasonosna misao. Možda su se i oni preselili? Sara mi to nikad nije rekla, ali sve da je i htela, nije mogla, pošto njegovo ime nismo pominjale sve ove godine. Neke rane prosto su preduboke da bi ikada mogle zaceliti. Ako se i zabezeknula ugledavši me na svojim vratima posle toliko vremena, onda se to uopšte nije moglo primetiti. Osim toga, odlično je prikrila i svoju reakciju na moje unakaženo lice, koje je svakako morala primetiti pošto mi je vetar nosio kosu svuda oko glave. Isto tako, nadam se
da sam i ja uspela vešto da prikrijem iznenađenost time koliko je ostarila za ovih pet godina. Iako mi se široko osmehnula i čvrsto me prigrlila, tuga na njenom licu bila je veoma duboko urezana, nijedno drugo osećanje nije bilo toliko snažno da bi moglo da je izbriše. Osećanje krivice preseklo me je poput bodeža. Ja sam kriva što je ta žena toliko ostarila. Zbog mene je izgubila sina jedinca. Bilo je to jedno prilično mučno popodne. Do povratka u hotel, glavobolja mi se pojačala do nepodnošljivosti. Čim sam ušla u sobu, odmah sam izvadila flašicu s lekovima iz nesesera i, ne obazirući se na preporučenu dozu, ubacila u usta dve tablete, umesto jedne. U međuvremenu, dok sam čekala da lek počne da deluje, pustila sam vruću vodu u kadu. Kad sam uronila telo u penušavu i mirišljavu kupku, glava me je i dalje užasno bolela. Kad sam nakon pola sata sva rumena i smežurana izašla iz vode, bilo mi je malo bolje, a do vremena kad je trebalo da se spremam za polazak, bol se sveo na poznatu podnošljivu meru. Trudila sam se da sada ne mislim na posetu Džimijevoj majci. Bilo mi je jasno da moram dobro razmisliti o nekim stvarima koje mi je rekla, a isto tako, bila sam još svesnija da to ne smem učiniti večeras. Nisam sebi mogla da dozvolim da pokvarim veče takvim mislima. Prvo, treba da proslavimo Sarin radostan događaj; drugo, nikom od nas neće biti lako da se izbori sa osećanjima kad se budemo videli posle pet godina, i treće, svi ćemo morati da progutamo tugu zbog toga što nas je samo šestoro, a ne sedmoro. “Samo polako, korak po korak”, mrmljala sam sebi u bradu, a zatim sam sela za toaletni stočić i počela da se šminkam. Sara je odabrala odlično mesto za svoje slavlje. Rezervisala je sto u otmenom restoranu na drugom kraju grada, koji je bio toliko skup i prefinjen da je bilo sigurno da nijedno od nas nikad pre nije bilo u njemu. Namerno sam stigla pola sata ranije, da bih sebi dala malo vremena da se psihički pripremim. Nakon što sam se prijavila šefu sale, nisam htela da čekam ostale za šankom, već sam zamolila konobara da me povede do našeg stola. Odveo me je do velikog ovalnog stola u najudaljenijem uglu restorana. Odabrala
sam da sednem na stolicu okrenutu prema ulaznim vratima da bih mogla da vidim ko će sledeći doći. Doduše, mogla sam to videti i u velikom ogledalu postavljenom na zidu naspram našeg stola, ali nisam, jer mi je ionako bilo dosta ogledanja i nerviranja u hotelskoj sobi, pa sada nisam želela da se i naredna pola sata nerviram razmišljajući da li je tamnoplava haljina s dubokim V-izrezom bila dobar izbor. S obzirom na to da nisam ponela nijednu drugu, ionako nisam mogla mnogo toga promeniti. Sada sam samo povremeno bacala pogled u ono ogledalo, čisto da proverim da li mi kosa u potpunosti prekriva unakaženi obraz. Prvi posle mene stigao je Fil. Bio je lepo preplanuo i mnogo mišićaviji i plećatiji nego što sam ga upamtila. Privukao me je k sebi i toliko me čvrsto stegao u zagrljaju da sam mislila da će mi sva rebra popucati. “OK, sada bih malo da dišem”, rekla sam. On se nasmejao i pustio me iz zagrijala, a zatim je privukao stolicu do moje i seo. “Lepo izgledaš, Rejčel”, počeo je, a ja sam morala da sednem na svoju ruku da ne bih stalno povlačila kosu i nameštala je preko ožiljka. Ako je i primetio ovaj moj gest, bio je isuviše pristojan da bi to glasno izgovorio. “Nismo se videli sto godina. Kako si? Još uvek živiš u Devonu?” Pričali smo jedno drugom o onome šta nam se u međuvremenu događalo. Njegova priča bila je vedra i zanimljiva pa nam je vreme brzo proletelo do dolaska sledećih gostiju: Trevora i njegove devojke Kejt. Nisam znala da je Sara pozvala i partnere, ali nakon što sam se srdačno pozdravila s Trevorom, shvatila sam da je njena odluka bila pametna. Nova lica među nama, starim drugarima, svakako će doprineti smanjenju pritiska. Tek tada sam prebrojala stolice i tanjire na stolu i, shvativši da ih ima više nego nas, zapitala sam se za koga je bila postavljena ta jedna stolica viška. Odgovor mi je pružila Sara, koja se pojavila samo trenutak kasnije sa sve onim zaraznim osmehom, balonima na kojima je pisalo Udajem se i svojim verenikom, kao prikolicom. “Još nisam čuo da mladoženja prisustvuje devojačkoj večeri!”, našalio se
Fil i ustao da se pozdravi s Dejvom. “Šta da vam kažem? Čovek jednostavno ne može ni pet minuta bez mene”, dodala je Sara. Toplo sam joj se osmehnula i glavom pokazala prema balonima. “Klasika.” “To sam i mislila.” “Ovo je stvarno lepo mesto”, svečano je izjavio Dejv, izvukao stolicu i pustio Saru da sedne, a zatim se smestio pored nje. “Stvarno je fensi, nema šta.” “Aha”, potvrdila je ona i obratila mi se polušapatom: “Nadam se da se nećemo previše dosađivati”, a zatim mi je namignula. U tom trenutku, Trevoru je prišao konobar, i dok su se ostali dogovarali koje vino da izaberu, Sara je iskoristila priliku, nagnula se prema meni i šapnula mi u uho. “Kako si, mila? Ali stvarno.” “Držim se”, odgovorila sam joj, ali sam po njenom namrštenom pogledu shvatila da nije zadovoljna mojim odgovorom. “Ma, dobro sam, ne brini za mene.” Kratko mi je stisnula ruku i vratila se nazad u svoju stolicu. Nakon što je konobar svima doneo poručeno vino, nastupio je prvi neprijatan trenutak. “Dakle, ko nam još nedostaje? Koga nema?”, nespretno je upitao Trevor, nakon čega je nastupila nelagodna tišina zbog dvosmislenosti njegovog, inače, potpuno bezazlenog pitanja. “Met i Keti su rekli da će možda malo zakasniti”, brzo se ubacila Sara. Na njenu rečenicu odmah se nadovezao i njen budući suprug, ispunivši ovaj trenutak neprijatnosti neverovatno smešnom pričom o iskustvu koje je nedavno imao s momkom koji parkira automobile. Još smo se svi smejali njegovoj priči kad sam primetila da su gosti za okolnim stolovima okrenuli glave prema ulaznim vratima. Nisam morala ni da pogledam - znala sam da su stigli Met i Keti. I u vreme dok su bili raspareni, gde god da bi se pojavili,
ljudi su se okretali za njima. Znam to jer sam se zabavljala s Metom. A tek ovako zajedno! Izgledali su fantastično. Kao da su poznate face s naslovne strane. Kao da su holivudske zvezde. Bili su toliko lep par da su ljudima oduzimali dah, a dok su nam prilazili, konstatovala sam da oboje izgledaju čak i bolje nego pre pet godina, kad sam ih poslednji put videla. Nikad se nisam osećala toliko običnom, ni tako praznom kao u tom trenutku. Da su se stvari odvijale onako kako nisu, i da se kockica života malo drugačije okrenula, sada bi za ovim stolom sedeo neko ko bi me razuverio u to i rekao mi da sam lepa. Bilo je i više nego očigledno da se Keti večeras obukla tako da sve u restoranu ostavi bez daha. Njena uska haljina s kopčanjem oko vrata postigla je upravo takav efekat; dubok dekolte i izrez sa strane privukli su poglede svih muškaraca - jedni su piljili u njene grudi, a drugi u duge i vitke noge. Kosa joj je bila nešto svetlija nego pre. Bila je savršeno isfrizirana i stilizovana tako da savršeno ističe lepe crte lica. Međutim, moj pogled nije se dugo zadržao na njoj, već je prešao na Meta. I on mi je, baš kao i Fil, izgledao preplanuo, viši i plećatiji nego što sam ga zapamtila. Njegov tamni sako i besprekorna bela košulja delovali su veoma skupo i, sudeći po tome da su mu stajali kao saliveni, shvatila sam da ih nije kupio na rasprodaji, već u nekom otmenom butiku. Lice mu je bilo mršavije, ali malo naboranije, međutim, kad su nam se pogledi sreli i kad mi se nasmešio u znak pozdrava, zaključila sam da su mu oči tople, isto kao i pre. Uzvratila sam mu osmehom, trudeći se da delujem smireno. Odjednom me je obuzelo čudno osećanje, slično onom kao dok sam danas stajala ispred svoje stare kuće; gledam u nešto što je bilo moje i sada nekako moram da se pomirim s činjenicom da to više nije tako. Usledilo je uobičajeno pozdravljanje, rukovanje i učtivo postavljanje kurtoaznih pitanja, tako da sam, sve do trenutka kada se Met sagnuo i ovlaš me poljubio u obraz, imala dovoljno vremena da se saberem i potisnem čisto hormonsku reakciju, koja mi se dogodila kad sam ga ponovo ugledala. Keti se takođe sagnula da me poljubi i pozdravi. U deliću sekunde uhvatila sam pogledom trzaj njenog oka pošto je ugledala moj ožiljak. Da se razumemo:
nije nju šokirao samo moj ožiljak. Svi ovde prisutni su me redovno posećivali u bolnici, pa su imali prilike da vide posledice nesreće na mom licu. Ožiljak ju je samo podsetio na taj užasni događaj. Veče je istovremeno bilo i uspešno i neuspešno. Površinski gledajući, svi smo se trudili da vešto odglumimo svoje uloge. Onda, tu je bio zaljubljeni budući bračni par, okružen starim prijateljima koji su se skupili sa svih strana da im požele sreću. Ali uprkos svemu, meni je sve to delovalo kao loša predstava s drugorazrednim glumcima. Svi smo izgovarali prave rečenice, podizali čaše i izgovarali zdravice u pravom trenutku, ali što smo se više trudili da ne pominjemo tragičan događaj iz prošlosti, to nas je on sve više gušio i sprečavao nas da uživamo u večeri. Zapitala sam se da li su Dejv i Keti bili toga svesni. Sve ove godine bila sam uverena da se većina ljudi iz starog društva ipak viđala, makar tokom studentskih ferija, međutim, silno sam se iznenadila kad sam iz razgovora shvatila da se nijednom nisu okupili tokom svih ovih godina. Nisam mogla ni pretpostaviti da su Džimijeva smrt i moja izopštenost do te mere uticali i na ostale. Ako ništa drugo, te večeri nije bilo neprijatnih pauza u razgovoru. Svako od nas imao je dovoljno novosti iz života koje je želeo da podeli sa ostalima, tako da nije bilo šanse da ijednog trenutka za stolom zavlada tišina. Saznali smo da se Met posle završenog faksa zaposlio u porodičnoj firmi i da Keti radi nešto u marketingu - objasnila je i šta, ali iskreno rečeno, nisam je pažljivo slušala. Više me je fascinirao njen govor tela nego reči koje je izgovarala. Od trenutka kad smo seli, svakim pokretom pokazivala je da je Met njeno vlasništvo. Dok smo čekali da nam posluže večeru, non-stop ga je držala za ruku i uvijala se oko njega kao mačka. Pošto su njeni udovi veći deo večeri na neki način bili obavijeni oko njegovih, pitala sam se da li je uopšte uspela da ubaci u usta ijedan zalogaj. Još čudnije, imala sam utisak da sve to radi zbog mene, samo mi nije bilo jasno zašto. Čemu? Prošle su godine otkako smo Met i ja raskinuli. Odnosno, u našem slučaju je mnogo primerenija reč razišli. Nakon nekoliko izuzetno bolnih i bezuspešnih
pokušaja da stupi u kontakt sa mnom, Met je konačno odustao, nadajući se da će me tako privoleti da se predomislim. Međutim, tada sam mu jasno dala do znanja da ga ne želim u svom životu. I sada se ponašam u tom maniru, pa mi, tim pre, uopšte nije bilo jasno Ketino napadno ponašanje. Kad su sklonili i poslednje jelo, konobar mi je prišao u nameri da mi dopuni čašu, na šta sam je prekrila dlanom. “Ne, hvala vam, meni je dosta.” “Ti ne voziš, je li tako?” upitao me je Trevor, koji, očigledno, nije imao nameru da prestane s alkoholom. “Ne, došla sam taksijem”, odgovorila sam mu. Baš sam se pitala kada će neko primetiti da sam za celo veče popila jedva nekoliko gutljaja vina. “Ali potrebna mi je bistra glava da sutra izađem na kraj sa Sarom. U suprotnom, potpuno će me izludeti, znam to.” Sara je na to napravila uvređenu facu i time uspela da zasmeje celo društvo, a meni se učinilo da su svi lepo progutali moju laž. Istina je bila da nisam smela da pijem alkohol zbog ogromne količine analgetika koje sam gutala tokom dana. A onda, kao da sam tom mišlju probudila uspavanu zver, glava me je zabolela toliko snažno da sam mislila da ću se onesvestiti. Ustala sam i podbočila se rukama o sto, iskreno se nadajući da niko neće primetiti šta se dešava sa mnom. “Izvinite me za trenutak”, rekla sam i uputila se nesigurnim korakom prema ženskom toaletu, svim silama se trudeći da hodam pravolinijski. Našavši se u raskošno opremljenoj garderobi, ispustila sam uzdah olakšanja i spustila se na malu klupu presvučenu plišom. Bol u slepoočnicama i još negde unutar lobanje bio je toliko snažan da mi je zamaglio periferni vid. Dosad mi se ovakav napad desio samo dvaput, ali i tada nije naleteo tek tako, niotkuda, već se postepeno pojačavao, pa sam znala kako da ga predupredim. Ovo je za mene bilo sasvim novo iskustvo, kome je doprinelo i to što sam celog dana bila napeta i pod stresom. Otvorila sam tašnicu i drhtavim prstima potražila bočicu s pilulama. Ali
avaj! U žurbi da što pre otvorim poklopac, polomio mi se nokat i umalo sam zaplakala od muke. Zgrabila sam dve pilule i progutala ih nasuvo, onako bez vode. Sklopila sam oči i čekala da počnu da deluju i ublaže mi nesnosan, pulsirajući bol. Sada mi je postalo jasno da više ne smem da odlažem odlazak u bolnicu. Ovo mučenje neće prestati samo od sebe. Koliko god da rezultati budu zastrašujući, svesna sam da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom i da mi neće biti bolje od toga što ne znam o čemu je reč. Bilo je neke crne ironije u tome što sam upravo sada preživljavala posledice povreda koje sam zadobila baš u ovom gradiću, u koji sam se vratila prvi put nakon toliko godina. Samo da prođe ovo venčanje, obećala sam sebi, i već u ponedeljak idem u bolnicu da zakažem pregled. Ne znam koliko je vremena prošlo otkako sam ušla u toalet, ali osećala sam da je moralo biti predugo i da će Sara uskoro doći da vidi šta je sa mnom. Nisam želela da pomisli da moje dugo zadržavanje ima ikakve veze sa Ketinim razmetanjem i uvijanjem oko Meta. A posebno nisam želela da uđe ovamo i otkrije pravi razlog mog odsustva. Iznenada, obuzeo me je strah da sam ozbiljno bolesna. Ustala sam s klupice, zadovoljna što mi je malo bolje i što mi se vid prilično razbistrio. Oprala sam ruke hladnom vodom, a zatim sam natopila jedan od peškirića, uredno složenih pored umivaonika, i pritisla ga na čelo. Taman kad sam htela da krenem i vratim se za sto, vrata su se širom otvorila i unutra je ušla Keti. “Sve u redu?” upitala me je. Pitanje je bilo na mestu, ali ton kojim ga je postavila uopšte nije. Ili mi se to učinilo zato što me je pogledala na način kojim mi je jasno dala do znanja da joj je do mog odgovora stalo kao i do lanjskog snega. Kad li je postala ovako hladna? Istina, oduvek je u njoj postojalo nešto iritirajuće, ali ipak smo bile prijateljice. Šta sam joj uradila i čime sam zaslužila ovakvo njeno ponašanje? Ako ništa drugo, trebalo bi da mi bude zahvalna. Bilo je jasno da joj se Met sviđao i dok je bio sa mnom, tako da bi trebalo da mi zahvali što sam ga se dobrovoljno odrekla i sklonila se sa scene. Osim toga, prošle su godine. I bili smo tinejdžeri. Valjda smo
prevazišli te klinačke fazone. “Jeste, sve je u redu. Malo sam premorena, imala sam paklenu nedelju na poslu”, izmislila sam. “Oprosti, zaboravila sam, čime se ti ono baviš?” Baš lepo od nje što je slušala dok sam o tome govorila za stolom. “Radim kao sekretarica.” “A, da. Znači nisi uspela da se zaposliš u novinarstvu? Ako se dobro sećam, to si želela da studiraš, je li?” Gadura! Kako samo može da bude toliko bezobzirna? Znala je veoma dobro kako i zbog čega su se moji planovi za budućnost izjalovili i zašto nisam upisala fakultet. “Nisam, ali nema veze”, potrudila sam se mi glas zvuči manje otrovno nego što su mi bile misli. “Kao što vidiš, sve se promenilo od...” Klimnula je glavom i onda mi se na trenutak učinilo da joj je bar malo bilo žao što je dodirnula moju bolnu tačku i odvela razgovor u pogrešnom pravcu. Ali taman kad sam pomislila da je osetila bar malo sažaljenja, okrenula se prema ogledalu i počela da češlja svoju bujnu grivu i da se detaljno zagleda, ne bi li pronašla tačkicu nesavršenstva na svom besprekorno negovanom licu. Tim gestom poništila je sve prethodno izrečeno. Uopšte nije morala da se ogleda, mogla sam joj odmah reći da joj je lice savršeno. Bez obzira na to šta je tamo videla, bilo savršenu sebe ili mene s ožiljkom, to je prouzrokovalo da njena netrpeljivost splasne. Shvativši da joj ovako unakažena ne predstavljam nikakvu konkurenciju, okrenula se prema meni i srdačno mi se osmehnula. “Bez uvrede, Rejčel, ali jesi li pomislila da se nekom obratiš u vezi s tvojim licem? Možda nešto može da se uradi s tim ožiljkom. Nekad si bila tako lepa devojka.” Nije mi promaklo da je upotrebila prošlo vreme i dobro sam razumela zašto je to učinila. Palo mi je na um da se pretvaram kao da ne znam o čemu ona uopšte govori. Moje lice? Šta nije u redu s njim? Ali ipak sam odustala od te ideje. Koliko god da sam bila nesrećna zbog svog izgleda, nije mi padalo na pamet da idem kod plastičnog hirurga, kog bi mi ona sada verovatno preporučila. I bila bih luda kada bih pomislila da jedna plitka i
glupa osoba, u kakvu se Keti u međuvremenu pretvorila, uopšte može da shvati da ovde nije reč o tome može li se ili se ne može nešto učiniti s mojim licem, već o tome kako se osećam iznutra. A osećala sam da ne zaslužujem da se išta promeni. Moj otac i Sara već su nekoliko puta pokretali ovu temu (naravno, s mnogo više takta i obazrivosti od Keti), i nisu uspeli da shvate moju mučeničku logiku. Znali su koji je razlog takvog mog ponašanja, ali ga nisu razumeli. Srećom, u tom trenutku vrata toaleta ponovo su se otvorila i na njima se pojavila Sara. Uletela je unutra takvom brzinom da je izgledala skoro komično. Obe nas je ošinula pogledom “znam ja šta se ovde zbiva” i zaškiljila na oba oka. Znajući da to uvek čini kad ima nameru da se s nekim posvađa, neprimetno sam odmahnula glavom, dajući joj do znanja da to nije pametna ideja. U tom trenutku, vatra u njenim očima se naglo ugasila, ali po izrazu njenog lica, shvatila sam da je imala nameru nešto gadno da joj saspe u lice, nešto što je , srećom, ostalo neizrečeno. “Šta je bilo, devojke? Rešile ste da ovde partijate bez mene?”, rekla je veselo, a zatim nam se pridružila pred ogledalom i uhvatila me za ruku, dajući time do znanja Keti da je uz mene, telom i dušom. Keti jeste bila bezobzirna, ali ipak ne toliko glupa da ne shvati Sarin gest. “Ma, ne. Rejčel i ja smo samo malo ćaskale. Hajdemo.” Ali Keti ne bi bila Keti kad ne bi odapela bar još jednu otrovnu strelicu u mom smeru. “Bolje da požurim, Met će se zabrinuti i pomisliti da mi se nešto dogodilo.” Ako se i jeste zabrinuo, onda je to veoma vešto krio. Međutim, kad sam ponovo sela na svoje mesto, uspela sam da uhvatim nit razgovora od kog sam strahovala cele večeri i nadala se da ga niko neće pokrenuti. Srce mi je umalo stalo od tuge. Uhvatila sam delove rečenice razgovora između Fila i Dejva, koji se, i više nego očigledno, odnosio na Džimija. “... tako je glupo nastradao... a bio je sjajan momak... šteta...” Dejv je promrmljao nešto neodređeno, na osnovu čega sam zaključila da
ga je Sara upozorila da obavezno skrene razgovor na nešto drugo bude li iko za stolom pokrenuo tu temu. “Posle te večeri, sve se promenilo... Svi smo se promenili.” Tišina, koja je usledila nakon ove rečenice, značila je da su je svi dobro čuli. A onda su se njihovi pogledi mahinalno okrenuli prema meni. Pretpostavila sam da je to tako zato što su svi smatrali da je nesreća mene najviše pogodila, ne toliko zbog ružnog ožiljka koji kao beleg nosim na licu, koliko zbog onog drugog, skrivenog i duboko urezanog na mojoj duši. “Hajde da večeras ne govorimo o tome”, rekla je Sara. “Nećemo, naravno”, složio se Fil. Mada sam u tom trenutku gledala u stolnjak, ipak sam osetila njihove značajne poglede na sebi. Ne znam zašto, ali odjednom me je obuzela jaka želja da nestanem i da se zatvorim u četiri zida svoje hotelske sobe. “Užasno mi je žao što prekidam zabavu”, počela sam, a uporedo sa mnom, čulo se nekoliko uzvika negodovanja, “i uveravam vas da ovo nije zbog... Džimija.” Malo sam zastala pre nego što sam uspela da prevalim preko usana njegovo ime. “Stvarno imam jaku glavobolju i, ako mi ne zamerate, ja bih da odem da legnem.” Sara se prvo glasno pobunila, a onda se naglo povukla. Poznavajući me dobro, podržala je moju odluku. “Naravno, lepa moja. Bio je ovo naporan dan za sve nas.” Videvši da je namerila da zbog mene rasturi celu zabavu, postidela sam se. “Ne, Saro. Ti ostaješ ovde, sa svojim gostima. Niste još ni kafu popili. Pozvaću taksi. Molim te, nemoj zbog mene da prekidaš zabavu. Molim te.” Ustala sam i odgurnula stolicu. Budući da je Sara i dalje delovala neodlučno, u priču se umešao njen budući muž. “Dopusti da te otpratim napolje i pozovem taksi”, ponudio mi se Dejv. “Trevore, dok se ne vratim, ti nam naruči kafe i vidi ko šta pije.”
Zahvalno sam mu se nasmešila. Nije čudo što je osvojio Sarino srce. Taj momak je stvarno bio vredan njene ljubavi. “Nemoj da joj zoveš taksi”, dobacio je poznat glas. “Auto mi je parkiran tu ispred, ja ću odbaciti Rejčel do hotela,” Ostala sam zatečena ovom Metovom ponudom, jer mi se cele večeri, izuzimajući ono pozdravljanje na početku večeri, nijednom nije direktno obratio. Pre nego što sam uspela da mu odgovorim, on je ustao od stola i ovlaš poljubio Keti u čelo. “Neću dugo”, rekao joj je bespogovornim tonom i odmah zatim se okrenuo prema meni. “Idemo li?” Taman kad sam htela da ga odgovorim i počnem da ga ubeđujem da stvarno nije potrebno da se cima da bi me vozio, krajičkom oka uhvatila sam Ketin pogled. Na njenom licu jasno su se videli bes, neverica i neodobravanje i upravo to me je nateralo da se predomislim. Uostalom, morala sam da joj vratim za ono iz toaleta. Sagnula sam se, uzela tašnu sa naslona stolice i svima se široko osmehnula. “Žao mi je što idem ovako rano, ali svakako ćemo se videti na venčanju u subotu. Laku noć.” Kad sam krenula prema izlaznim vratima, osetila sam Metovu ruku na dnu svojih leđa, kako me usmerava između stolova i pored konobara koji je nosio tacnu s kafama prema našem stolu. Društvo me je horski ispratilo izgovarajući “vidimo se”, ali mislim da među njima nisam čula Ketin glas. Našavši se napolju, na hladnom decembarskom vazduhu, ubrzala sam korak da bi se njegova ruka odvojila od mojih leđa. “Ovuda”, rekao mi je i podigao ruku prema skupom sportskom automobilu koji se presijavao pod neonskim osvetljenjem, a zatim ga je daljinski otključao. Otvorio mi je vrata i pomogao mi da se smestim na meko kožno sedište bež boje. Sačekala sam da i on sedne na svoje mesto, a zatim sam prokomentarisala: “Nema šta, ovo je mnogo luksuznije od taksija. Tvoja nova igračka?”
Kratko je slegnuo ramenima. “Ovo je kompanijski automobil.” “Ali ti si vlasnik te kompanije.” Ponovo je slegnuo ramenima. “Pređi na stvar. Šta si time htela da kažeš?” Nagnuo se prema meni, i mada još nije okrenuo ključ i pokrenuo motor, unutrašnjost automobila bila je dovoljno osvetljena svetlom iz restorana, tako da sam mu mogla dobro videti lice. Omamljena prizorom i njegovom neposrednom blizinom, zaboravila sam šta sam htela da kažem. Dodavola, bude li nastavio ovako da me gleda, zaboraviću i kako se zovem, pomislila sam i brzo promenila temu. “Čini mi se da Keti nije bila naročito oduševljena time što si mi ponudio prevoz.” “Preživeće.” OK, shvatila sam da i ovo polje razgovora treba zaobići u širokom luku, međutim, tada se on neočekivano vratio na tu temu. “Keti i ja... nadam se da si znala za nas dvoje... mislim, pre večeras?” Slegla sam ramenima, trudeći se da delujem potpuno nezainteresovano. “Sara mi je rekla... odavno.” Glas mu se odjednom promenio. Postao je mekši i mnogo manje samouveren, kakav se trudio da bude cele večeri. Zvučao je isto kao momak kog sam nekad davno veoma dobro poznavala. “I nemaš ništa protiv? Mislim, nisi ljuta zbog toga?” Oklevala sam sekundu duže nego što je trebalo, a onda sam mu odgovorila veselo, gotovo bezbrižno. “Ne. A zašto bih imala nešto protiv?” Odjednom se naglo ispravio u sedištu i okrenuo ključ, nakon čega se na komandnoj tabli popalilo milion lampica. Rekao mi je kratko: “Veži se”, a zatim je ubacio u rikverc i isparkirao se. Ne pitajući me kuda da vozi, okrenuo je auto prema mom hotelu. “Odsela sam u...” “Znam gde si odsela!” oštro me je prekinuo.
Sjajno, nema šta! Sad se dasa još i naljutio na mene. U tom trenutku, poželela sam da pucnem prstima, nestanem i da, umesto u njegovom otmenom automobilu, sedim u nekom prljavom, smrdljivom taksiju. U mislima sam pokušavala da pronađem neku bezazlenu temu, ali nijedna nije htela da se nametne. Naša prošlost bila je poput minskog polja, pa je zato bilo gotovo nemoguće neobavezno ćaskati, a ne aktivirati neku minu. Osim toga, analgetici koje sam popila još uvek nisu počeli da deluju, tako da mi je savršeno odgovaralo da prećutimo celu vožnju. Ali nisam bila te sreće. Kad smo stali na prvom semaforu, na kom se trenutak pre upalilo crveno svetio, Met je krajičkom oka video da vrhovima prstiju masiram koren nosa ne bih li ublažila bol. “Ti stvarno imaš glavobolju. Nisi se pretvarala?” Osetila sam trunku sumnje u njegovom pitanju, i to me je prilično razbesnelo pa sam mu osorno odgovorila: “Da, stvarno imam glavobolju. I, ne, nisam se pretvarala.” “Nedaleko odavde je apoteka koja radi i noću. Želiš li da stanemo da kupiš nešto protiv bolova?” Iznenadila me je njegova iznenadna ljubaznost. “Ne, sve je u redu. Imam neke pilule.” Samo što, izgleda, više ne deluju, pomislila sam. Proteklo je još nekoliko minuta u tišini. Taman kad sam pomislila da smo izašli iz minskog polja opasnih tema, on je ponovo vratio razgovor na taj kolosek. “Keti i ja... to uopšte nije ozbiljna veza... više je stvar navike. Hteo sam to da znaš.” Previše zbunjena da bih znala šta da mu odgovorim, malo sam se pribrala i kao iz topa izbacila: “Sumnjam da Keti tako misli. Sudeći po izrazu njenog lica kad si mi ponudio prevoz, teško bi se tako nešto moglo zaključiti. Uostalom, zašto mi to govoriš?” Duboko je uzdahnuo. Videla sam da se trudi da upotrebi prave reči.
“Bilo mi je teško kad sam te večeras video. I sve nas ponovo na okupu.” Neko ipak nije bio s nama, pomislila sam, ali nisam to glasno izgovorila. Kratko se nasmejao, a zatim dodao: “Cele večeri sam se osećao čudno i nikako nisam mogao da se otarasim osećaja da sedim pored pogrešne osobe.” Nisam znala šta da mu odgovorim na ovo. Treba li da budem polaskana? Ili možda treba da se naljutim zato što mi je to rekao a pritom je u dugoj vezi s drugom devojkom? “Mete, mislim da te je samo uhvatila nostalgija za starim vremenima ili tako nešto. Čini mi se da si malo pobrkao prošlost i sadašnjost. Uostalom, tada smo bili samo deca.” Glas mi se utišao i zadrhtao dok sam izgovarala poslednju rečenicu. “Nešto užasno nam se dogodilo i sve se promenilo. Mi smo se promenili.” “Ali sada vise nismo deca”, izjavio je i bez upozorenja sklonio ruku s volana i uhvatio moju, koja mi je počivala na krilu. Trgla sam se kao da me je nešto opeklo. “Nemoj. Nemoj to da činiš. Imaš devojku, nisi slobodan...” nastavila sam, a kad sam primetila da nema nameru da odustane, brzo sam dodala: “Čak i da jesi, to ništa ne bi promenilo. Još se osećam isto kao onog dana kada smo se rastali.” Ovo ga je , izgleda, prilično pogodilo. Skrenuo je pogled s puta i zapiljio se u mene, ne verujući sopstvenim ušima. “Nije valjda da još kriviš sebe zbog Džimija? Bože blagi, molim te, reci mi da to nije istina! Pobogu, Rejč, prošle su tolike godine...” “Nema veze koliko je vremena proteklo”, počela sam, istovremeno se pitajući koliko puta ću morati da govorim istu priču i ubedujem ljude u iskrenost svojih osećanja. “Da se nije vratio da me spase, sada bi bio živ.” “Ali ti ne bi bila.” Slegla sam ramenima. “Dakle, ovako nameravaš da se iskupiš? Da se celog života isključuješ iz
svega, okajavajući grehe koje nisi počinila? Misliš da će se nešto promeniti budeš li se ponašala kao usahla stara usedelica? Pobogu, Rejčel, tebi je tek dvadeset i tri godine!” Primetila sam da uporedo s njegovim besom raste i brzina kojom vozi. “Misliš li da bi Džimi to želeo? Šta bi rekao kad bi video da živiš sama, bez igde ikoga?” “Nisam sama”, opovrgla sam njegovu tvrdnju, uvređeno se dureći kao neko derište. “Onda mi reci, jesi li otad imala nekog momka?” Ovo me je zabolelo i instinktivno poželeh da mu vratim milo za drago. “Nisam.” A zatim sam zabacila glavu i sklonila kosu sa obraza, pustivši da mi ulična rasveta osvetli ožiljak. “Na ovo se momci baš i ne pale, zar ne?” Opsovao je nekoliko puta. Očigledno su ga moje reči činile sve agresivnijim. “Ne čini to sebi! Zašto sve svodiš na taj ožiljak?” Automobil je poskočio preko nečega i tek tada opazih da smo stigli do dvorišta pred mojim hotelom. Naglo je zakočio i svuda unaokolo razleteše se kamenčići s pošljunčanog parkirališta. Međutim, kako je motor prestao da bruji, tako se stišao i njegov gnev. Okrenuo se prema meni i rukom mi podigao bradu. “Taj ožiljak...” Prešao je prstom preko neravne površine na mom obrazu. “Potpuno je nebitan i ništa ne znači. Tvoja ličnost je mnogo jača.” Uplašena njegovom bliskošću, pomerila sam se unazad ne bih li tako razbila intimu koja je ispunila prostor između nas. Premorena sam, pomislila sam, inače mu nikad ne bih dozvolila da mi se ovoliko približi. Očajnički sam se trudila da ga vratim u stvarnost. “Tvoja devojka ne misli tako. Rekla mi je da bih morala da posetim plastičnog hirurga.”
“Keti ume da bude... pomalo nepromišljena. Rekla ti je to samo zato što te se plaši i ljubomorna je.” Na ovo sam se ispravila u sedištu i razrogačila oči, ne verujući šta sam upravo čula. “Ona je - šta? Ne razumem. Zašto bi uopšte bila ljubomorna? I to na mene?” Ono što je sledeće izgovorio, ostavilo me je bez teksta. “Zato što dobro zna da te nikad nisam preboleo. Zato što je svesna da njen savršen izgled meni nije dovoljan. Zato što zna da za nas dvoje nema budućnosti.” Ovo je sad već predaleko otišlo. Gurnula sam ga nazad na njegovo sedište. “E pa nema je ni za nas”, odgovorila sam odlučno. “Molim te, nemoj to da mi govoriš. Ne želim nikoga da povredim, ni tebe, a ni Keti, šta god ona mislila. Ako nisi srećan s njom... raziđite se. Nemoj mene da koristiš kao izgovor. Ja nisam rešenje tvojih problema.” “Nije u tome stvar...” Nisam mu dozvolila da završi rečenicu. “Slušaj, Mete, ne znam odakle ti sve ovo niti šta te je odjednom spopalo, ali ako si mislio da će se među nama ponovo nešto razbuktati, uveravam te da neće.” Potrudila sam da budem što uverljivija da bih ga urazumila i time učinila da vikend pred nama prođe kako treba. “Deo mene zauvek će te...” zastala sam da pronađem neku drugu reč umesto glagola “voleti”. “Uvek ćeš mi biti drag. Bio si važan deo moje prošlosti. Ali to je to i ništa drugo. Desila se jeziva stvar, ne samo Džimiju, već svima nama. To što ne mogu da budem ni sa kim, to je moj način kako se nosim s tim... mislim, neće to tako biti zauvek, ali zasad je tako.” “To što ti radiš je čist kukavičluk i skrivanje, a ne nošenje sa situacijom!” Ćutala sam. Ovu rečenicu sam čula mnogo puta. Međutim, sledeća koju je
izgovorio - tresnula me je posred čela. “Zar stvarno misliš da bi Džimi voleo da te vidi ovakvu? Samu i usamljenu? Pobogu, Rejčel, on je bio toliko zaljubljen u tebe da je čak žrtvovao svoj život da bi te spasao!” Pogledala sam ga zaprepašćeno. Bila sam toliko šokirana da mi je glavobolja u momentu prestala. Videvši moju reakciju, iznenađeno me je pogledao. “Šta? Nisi to znala? Čovek je do ušiju bio zaljubljen u tebe! Pa to bi i slepac video!” Ovo je bilo previše za mene. Čuti ovu rečenicu dva puta u istom danu bilo je zaista preteško. Vrtela sam glavom u neverici, a oči mi se ispuniše suzama. “Grešiš. Mnogo grešiš. Nas dvoje smo bili samo prijatelji... dobri prijatelji”, tiho sam prošaputala. “Možda si ti tako mislila, ali on nije. Svi su to znali. Bilo je tako očigledno.” Bila sam toliko zbunjena da sam jedva uspevala da sastavim dve misli u glavi. “Nije istina. Da jeste, znala bih. Nikad mi ništa nije rekao... nijednom, za sve te godine...” Počela su da mi naviru sećanja. Zamagljena, nejasna i nedokučiva. “A šta misliš, zašto me je toliko mrzeo?” “Nije te mrzeo”, stala sam u odbranu svog pokojnog prijatelja. Ali ma koliko da sam se opirala tome, negde u dubini duše morala sam sebi priznati da je između njih dvojice oduvek postojala dobra doza antagonizma. Met mi se ponovo približio i obuhvatio mi lice svojim snažnim rukama. “Bila si moja, a ne njegova. Siguran sam da je to teško podnosio.” Osetila sam snažan bol u grudima. Ovo je stvarno bilo previše za moju
ionako ranjavu dušu. Procenivši da je imao nameru da me poljubi, pomerila sam se unazad da bih mu to onemogućila. “Nemoj, Mete. Nemoj mi ovo raditi. Nije fer.” Ovog puta uspela sam prstima da napipam skoro nevidljivu ručku kojom se otvaraju vrata. Povukla sam je i otvorila ih, pustivši unutra hladni decembarski vazduh, da nam ohladi glave. Otkopčala sam pojas i izašla pre nego što je on uspeo da stigne do moje strane automobila. Sudeći po njegovom tonu, koji je zvučao krajnje brižno, moguće je da je tek tada, videvši me pod svetlima hotela, shvatio koliko me je uznemirio i koliko mi stvarno nije dobro. “Oprosti mi, molim te, ako sam te povredio, Rejčel.” Odmahnula sam glavom. “Molim te, idi. Vrati se u restoran. Čeka te Keti.” Klimnuo je glavom, ali nije delovao srećno. “Hoćeš li biti dobro?”, očima je ispitivao moje lice. “Baš loše izgledaš.” “Biću OK. Treba samo dobro da se naspavam. Ne brini.” Osetivši da okleva i da ne želi da me ostavi samu, poslednjim atomom snage uspela sam da namaknem osmeh ne bih li ga tako ubedila da ode. “Idi.” Uzvratio mi je osmehom. “Samo da znaš, neću odustati od tebe”, rekao je i vratio se u automobil. “Jednom si me otkačila, ali se ovog puta neću lako predati.” “Idi, molim te!”, ponovila sam, preklinjući ga. Konačno me je poslušao. Ubacio je u brzinu i pokrenuo auto. Pre nego što se uključio u saobraćaj, iz mraka su samo zasvetlucala njegova stop-svetla. Dok sam se, jedva vukući noge, pela kamenim stepenicama do hotelskog foajea, nisam mogla da se otrgnem utisku da mi je Metova poslednja rečenica zazvučala više kao pretnja nego obećanje. Kad sam se konačno dovukla do vrata svoje sobe, provukla sam karticu kroz prorez i ušla unutra. Videvši da je tek deset sati, silno sam se iznenadila.
Mislila sam da je mnogo više. Izula sam cipele i bacila se na krevet. Nagurala sam jastuke pod glavu, pogasila sva svetla, izuzev noćne lampe na natkasni, i sklopila oči. Glava me je još uvek prilično bolela, pa sam pretpostavila da će tako ostati i preko noći. Znajući da je prerano da se ponovo nakljukam lekovima jer će mi ih nestati pre venčanja, odlučila sam da istrpim bol i malo se dovedem u red. Uzalud sam se trudila da se opustim i izbacim sve misli iz glave. One su nastavile da se kolaju poput usporenog snimka, odmotavajući tako događaje od današnjeg dana. Pred očima mi se iznova i iznova pojavljivao lik Džimijeve majke, koja mi priča o svom mrtvom sinu i tome koliko sam mu mnogo značila. U ušima mi odzvanjaju moje reči kojima sve to negiram, baš kao što sam pre pola sata to isto učinila u Metovom autu. Nisam mogla da poverujem da su oboje u pravu. Da su svi osim mene znali. Jesam li zaista bila toliko slepa da nisam videla ono što su svi oko mene znali? Kako mi je tako nešto važno uopšte moglo promaći? Na ova pitanja bilo je nemoguće odgovoriti. Posebno me je bolelo to što nikad neću saznati istinu. Treba mi baš sada. Bio mi je potreban više nego ikada. Upravo sada mi je bilo potrebno da čujem njegov glas i vidim njegove oči, one iste u kojima je krio smešak namenjen samo meni. Ne prestajući da razmišljam o Džimiju, podigla sam se u sedeći položaj, prebacila noge iz kreveta i prstima napipala svoje cipele. Nije me brinulo što je kasno. Znala sam da postoji samo jedno mesto na kom mogu dobiti odgovore na svoja pitanja i na kom smem otvoreno da kažem ono što me muči. Kad sam ponovo prošla pored zbunjenog vratara, onog istog kojem sam pre samo pola sata poželela laku noć, pogledao me je začuđeno i otvorio mi ulazna vrata. Noć je sada bila još ledenija, a vetar se pojačao. Dok sam odlučnim korakom hodala prema svom odredištu, lice mi je utrnulo od hladnog severca koji je nemilosrdno duvao. Budem li nekog srela, uvek se mogu opravdati glavoboljom i potrebom da se nadišem svežeg vazduha. Međutim, u stvarnosti, meni je bila potrebna sasvim drugačija vrsta utehe.
Nisam se plašila mesta na koje idem. Zašto bih? Tamo je samo duh osobe koju sam neizmerno volela. Mračne ulice bile su potpuno puste; ko bi normalan po ovoj hladnoći izašao u večernju šetnju? Preko pločnika počela je polako da se navlači ledena korica pa sam se nekoliko puta okliznula. Vetar se sve više pojačavao i bockao me po licu ledenim iglicama. Nisam odustajala. Zagnjurila sam bradu dublje u šal i još odlučnijim korakom krenula u njegov studeni zagrljaj. Usporila sam korak tek kad sam zašla za ugao poslednje ulice i u daljini ugledala slabo osvetljenu crkvu. Nalazila se na vrhu brda, nasađena kao usamljeno drvo. U njenoj okolini nije bilo ni kuća ni prodavnica. Njena najbliža komšinica bila je zgrada železničke stanice, a i ona je bila udaljena bar dva kilometra. Čak i kada je bilo vedro, crvena stanična zgrada jedva se videla od visoke gvozdene crkvene ograde. Verujem da su crkvu namerno tamo postavili da bi ljudi, koji dolaze u nju, osetili mir i spokoj u srcu. Međutim, ove mračne decembarske noći, meni nije bilo blisko nijedno od ta dva osećanja. Dok sam prilazila velikoj lučnoj kapiji sa oštrim šiljcima na vrhu, zapitala sam se šta ću ako bude zaključana. Preskočiću je? Podigla sam pogled i suočivši se s visinom kapije, shvatila sam da to ne dolazi u obzir. Bude li zaključano, doći ću ponovo sutra, pomislila sam. Brzo sam odustala od te ideje. Snažna potreba da odmah i sada ostvarim fizičku vezu s Džimijem nadjačala je sve moje strahove i poterala me napred. Srećom, kad sam pritisnula kvaku, kapija se glatko otvorila. Nije čak ni zaškripala, mada sam bila uverena da će se to dogoditi čisto da bi upotpunilo kliše. Našavši se na stazi koja vodi ka groblju, srce mi je malo zadrhtalo. Da me sad neko vidi, pomislio bi da sam skroz šenula kad lutam grobljem usred noći. Ovakvim filmskim scenama uvek sam se smejala, smatrajući da su glupe. Iz misli me je prenuo zvuk dolazećeg automobila. Brzo sam se sklonila iza širokog hrastovog drveta, da me ne bi osvetlili farovi. Potpuno sam smetnula s uma da me ljudi mogu videti iz automobila. Osim toga, ovako odevena, u
dugom belom kaputu, nisam bila prikladno odevena za igru žmurke. Nisam znala da li svojim neovlašćenim ulaskom u crkveno dvorište kršim neki zakon i činim krivično delo, ali svakako nisam želela da završim u policijskoj stanici. Ipak, moj unutrašnji osećaj za opasnost odlučio je da ne odustanem, već mi je rekao da treba nastavim dalje prema svom cilju. I zato, čim je automobil skrenuo u drugu ulicu, istrčala sam iz svog zaklona i uputila se brzim korakom prema malom groblju, smeštenom podno crkvene porte. U ovom delu groblja nije bilo mnogo nadgrobnih spomenika. Postojao je i drugi, mnogo veći deo, gde je bilo dosta praznog prostora obraslog travom, koji je čekao na nove stanare. Pogledala sam levo i desno, ne bih li ustanovila gde bi mogao biti Džimijev grob. Nešto mi je govorilo da njegova majka Dženet ne bi želela da joj sin bude daleko, pa sam zato krenula prema najbližim i najlepše uređenim nadgrobnim spomenicima. Samo trenutak kasnije, ugledala sam ono šta sam tražila. Dok sam se provlačila između nekoliko granitnih ploča, čitala sam dirljive epitafe uklesane na njima. Ljubljenom suprugu. Voljenoj baki. Neprežaljenom ocu. Ovde je sve jecalo od tuge i prolivenih suza. Džimijev spomenik bio je malo izdvojen i nešto noviji od ostalih. Činilo se kao da njegova nagrobna ploča, izrađena od teškog belog mermera, prosto svetluca pod zimskom mesečinom. Napravila sam krug i stala s prednje strane da bih mogla da pročitam posvetu. Džimi Kendal Izgubio život u cvetu mladosti Ljubljeni sin i odan prijatelj Volećemo te zauvek Iz grudi mi se oteo jecaj, toliko glasan da je zvučao kao krik ranjene životinje, a ne čoveka skrhanog od tuge. Kolena su mi zaklecala te padoh na hladnu travu pored groba. Došla sam ovamo nadajući se da ću uspeti da se suočim sa svojim osećanjima, ali nijedno nije uspevalo da se probije kroz
bujicu bola koji me je nemilosrdno obuzimao. Verovala sam da sam za proteklih pet godina uspela da se saživim s činjenicom da Džimija više nema, ali sada sam shvatila da sam se samo zavaravala i da je rana u mom srcu preduboka da bi tako lako zacelila. Nisam imala snage da govorim. Samo sam se njihala napred-nazad i uporno izgovarala njegovo ime. Ovo je bilo isuviše bolno. Nisam bila ni fizički ni psihički dovoljno jaka da se izborim s tolikom količinom tuge. Imala sam osećaj da ću se ugušiti u suzama. Nije trebalo da dolazim ovamo, pomislila sam. Još uvek jecajući, krenula sam da ustanem, ali sam se negde na pola puta zanela unapred i, da ne bih pala, rukom se oslonila o smrznuti busen trave. U tom trenutku, glava mi je odjednom toliko otežala da mi je bilo teško da je držim na ramenima. Osetila sam kako me snaga izdaje i kako mi popušta ruka kojom sam se oslonila, te padoh na smrznutu zemlju pored Džimijevog groba. Bol se iz glave proširio na vrat i ramena te se upitah jesam li možda udarila glavom u neki kamen dok sam padala. Ali pod mojim obrazom nije bilo ničega tvrdog, već samo hladna, injem prekrivena trava. Sasvim polako, trudeći se da što je manje moguće pomeram glavu, namestila sam dlanove pored sebe, kao da se spremam da uradim sklek. Pokušala sam da se podignem, koristeći svu preostalu snagu, ali moje drhtave podlaktice jednostavno nisu htele da me slušaju. Posle nekoliko uzastopnih pokušaja, shvatila sam da neću uspeti da se podignem. Odjednom sam postala svesna opasnosti u koju sam se dovela. Ležala sam na hladnoj zemlji pustog groblja, sve me je bolelo i bila sam doslovno nepokretna. Niko nije znao da sam ovde, pa me niko neće ni tražiti - bar ne do jutra. Šta ako umrem ovde, proletela mi je kroz glavu zastrašujuća misao. Nisam imala pojma koliko dugo je čoveku potrebno da se smrzne i umre od hipotermije, ali znala sam da, uprkos nesnosnom bolu koji mi je razarao glavu, ne smem umreti ovde, na ovom mestu gde je sahranjen momak koji je izgubio život spasavajući moj. Trudeći se da ignorišem agoniju u glavi, pokušala sam, mic po mic, da se prevalim na stranu. Sporo sam napredovala. I najmanji pokret izazivao bi
bolan grč koji mi je paralizovao vrat. Zastala sam nekoliko puta da bih došla do daha i da bih prikupila snagu da nastavim, ne toliko da bih spasla sopstveni život, koliko da sačuvam svog oca od bola koji bi doživeo kad bi me izgubio pod ovakvim okolnostima. Kad sam uspela malo da se povratim, oprezno sam privukla kolena grudima. Ako ništa drugo, taj deo tela me nije boleo, mada su mi i noge bile utrnule, verovatno od ležanja na polusmrznutoj zemlji. Uspevši da dovučem kolena u željeni položaj, shvatila sam da više ne smem, ukoliko mislim da se podignem na kolena, oklevati, već moram to naglo učiniti. Duboko sam udahnula, zadržala dah i poslednjim atomima snage podigla se na kolena. Pred očima mi je zasijalo na hiljade svetlaca. Shvativši da ću se onesvestiti, snažno sam zagrizla donju usnu i nastavila duboko da dišem. Trenutak kasnije, počelo je da mi šišti u ušima, ali sam ipak uspela da otvorim oči. Još uvek sam bila u položaju na sve četiri, kada sam shvatila da nešto nije u redu s mojim očima. Nešto veoma ozbiljno. Sa smrznutih usana oteo mi se jauk prožet iskonskim strahom. Na desno oko nisam apsolutno ništa videla, a na levo tek toliko da mi se činilo kao da gledam kroz gustu maglu. Ovo nije imalo nikakve veze sa smrzavanjem, hipotermijom ili tugom. Gubitak vida bila je poslednja karika u nizu svih onih zastrašujućih simptoma na koje su me lekari uporno upozoravali i na koje se ja, još upornije, nisam obazirala. Ponavljajući sebi da ne smem da paničim, levom rukom sam napipala ivicu Džimijeve nadgrobne ploče i teškom mukom se podigla na noge, klimave poput babinih zuba. Tada sam ustanovila da mi je mobilni telefon ostao u sobi i da moram nekako da se dovučem do puta, jer mi je to jedina šansa da nađem nekoga da mi pomogne. Hvatajući se za nadgrobne spomenike, u sebi ponavljajući da mi pokojnici oproste zbog uznemiravanja, uspevala sam da se nekako pomeram prema izlazu. Vid u levom oku smanjivao se drastično; sada sam na njega videla kao da gledam kroz usku cevčicu. Trudila sam da u sebi potisnem strah da bi ovo stanje moglo postati trajno. Nisam smela da dozvolim da me ovo strašno
osećanje parališe. Morala sam da nastavim dalje, mada sam se osećala kao tek probuđeni zombi. Kad sam stigla do poslednjeg spomenika, učinilo mi se da sam nešto čula. Da li je to bio zvuk voza koji ulazi u stanicu, ili je možda ipak nailazio neki auto? Nije bilo još ni jedanaest sati, pa ne bi bilo čudno da se neko ovuda vraća kući, mada je ulica bila prilično zabačena. Kako god bilo, ovde, u senci crkve i drveća, niko neće moći da me vidi. Zvuk je postajao sve jači. To ipak jeste bio automobil! “Upomoć!”, povikala sam koliko me je grlo nosilo. “Molim vas, pomozite mi! Stanite!” Krenula sam napred teturajući se. Pokušala sam da potrčim i podignem ruke da bi me vozač automobila opazio. Bila je to moja poslednja loša ideja u toj večeri punoj pogrešnih odluka. Kad jedva stojite na nogama i još pritom ne vidite ni prst pred nosom, nije pametno trčati. U trenutku kada su farovi obasjali zvezdano nebo, moja glava je već bila udarila o tlo.
Poglavlje 3 Prvo čega sam postala svesna bio je kontinuirani bol u glavi, koja mi se činila nekako uvećanom. Pomerila sam je možda za milimetar i začula meko grebuckanje zavoja o pamuk. Htedoh da podignem ruku i opipam glavu, ali sam se zaustavila jer me je zabolelo nešto što je bilo zabodeno u moju nadlanicu. Činilo mi se kao da sam povezana s nekom mašinom. Uporno pijukanje nekakvog aparata iza moje glave uverilo me je da sam verovatno prikopčana na neki uređaj i da u ruci imam kanilu. Bilo mi je jasno da sam u bolnici, ali nije mi bilo jasno zašto ništa ne vidim. Trepnula sam nekoliko puta. Ništa se nije dogodilo. Oko mene je i dalje bio mrak. Zašto ništa ne vidim? Šta mi se dogodilo? Počela je da me obuzima panika. Zašto se ničega ne sećam? Šta nije u redu s mojom glavom i očima? Upinjala sam se da se setim. Kroz glavu su mi prolazili samo nepovezani delići predhodnog dana. Sećam se da sam obišla staru kuću, ali se posle toga ne sećam ničega do dolaska u restoran. Znam da sam se vratila u hotel. Ali kako sam stigla do njega? Jesam li zvala taksi? Ne sećam se. Sećam se da sam stigla do svoje sobe i... posle toga ništa, prazno. Očigledno, u mojoj glavi postoji neka duboka provalija u koju su se survala sva moja sećanja. Pokušala sam nekako da se pomerim i sednem uprkos svim onim žičicama i cevčicama. Mora da sam tim pokretom proizvela neki zvuk, jer mi se tada neko obratio. “O, zdravo i dobro došla nazad, Rejčel. Lepo je videti te budnu. Idem da pozovem tvog oca.” Čula sam zvuk otvaranja vrata i korake koji se udaljavaju prema bučnom hodniku. Pre nego što sam uspela da pomerim utrnule usne i postavim pitanje, opet sam ostala sama u sobi. Da li je ta žena otišla da telefonira mom ocu? Ili ga je neko već obavestio
da sam u bolnici? Presekla me je strepnja. Kako je tata primio takvu vest? Pored njegove bolesti, samo mu je još ovo trebalo! Volela bih kad bi mi neko doneo telefon do kreveta. Bude li mi čuo glas, biće mu svakako lakše. Ali kako da ga utešim i uverim da sam dobro kad ne znam ni sama šta je sa mnom? Ljutito sam jauknula od nemoći. “Hej... mani se sada ljutnje. Sve će biti u najboljem redu.” Čula sam kako mi se neko približava brzim i odlučnim koracima. Kako je ovo moguće? Uspaničena i besna pokušala sam da se pridignem u krevetu, ne obazirući se na bol i ne hajući za sve one cevčice. “Tata? Tata, jesi li to ti?” Topla, poznata i pomalo gruba ruka obuhvatila je moju, koja je ukočeno počivala na uštirkanom čaršafu. “Naravno da sam ja, mila moja.” Osetila sam njegov topao dah i grebuckanje brade kad se sagnuo da me poljubi u obraz. “O, tata...”, započela sam i odmah stala. Mada je bilo hiljadu stvari koje je trebalo da mu kažem i koje sam želela da mu kažem, reči su mi se zaglavile u grlu i tada počeh da grcam u suzama. “Nemoj, de, biće sve dobro”, mrmljao je moj tata usput mi milujući ruku. Mada nisam mogla da ga vidim, tačno sam znala kakav mu je sada izraz lica. Oduvek je bio bolećiv na moje suze, i dok sam bila klinka, ali i kasnije, kad sam postala buntovnički nastrojena tinejdžerka. Znajući koliko mu je uvek bilo teško kad bi me video da plačem, teškom mukom sam se obuzdala i svesno zaustavila bujicu suza. “Tako mi je drago što si ovde, tatice”, rekla sam mu šmrcajući, tek tada shvativši da sam mu se obratila kao kad sam bila mala. “A meni je srce na mestu samo kad si mi se ti konačno probudila. Nemaš pojma koliko sam se prepao kad sam te ugledao ovakvu - prikopčanu na sve ove aparate. Ponovo su mi se vratila sva ona užasna sećanja.” Osetila sam da mu glas podrhtava. Naravno da je tako, kako bi uopšte mogao zaboraviti onu jezivu noć kada se desila nesreća? Mogu misliti koliko mu je onda bilo teško da me gleda u bolničkom krevetu čekajući da se probudim iz kome. Mada su
ga doktori uveravali da će sve biti u redu, da su me na vreme priključili na kiseonik i da je samo pitanje vremena kad ću se probuditi, on je, jadnik, sve vreme probdeo pored mene, nestrpljivo iščekujući trenutak kad ću otvoriti oči. Nakon što se to dogodilo, njegova patnja je prestala, ali je zato započela moja. Nisam mu dozvolila da me poštedi i sačeka dok ne ojačam da bi mi saopštio strašnu vest. Uostalom, ko uopšte može ikada dovoljno ojačati da bi spremno primio vest o smrti najboljeg druga, koji je poginuo spasavajući vas? Mada se desila pre pet godina, ta tragedija se duboko urezala u njegovu dušu, baš kao i u moju. “Užasna sećanja na nesreću?” tiho sam prošaputala. “Nesreću?” zvučao je zbunjeno. “Ne, ljubavi, mislio sam na tvoju jadnu majku.” Sad sam se ja zbunila. Tata je veoma retko pominjao mamu. Pretpostavila sam da mu je pomisao da bi me mogao izgubiti otvorila staru ranu i bolna sećanja na maminu bolest. Nisam znala šta da mu kažem, ali u tom trenutku su se vrata otvorila i u prostoriju je ušlo nekoliko ljudi. “Zdravo, doktore”, pozdravio ga je moj otac. Po zvuku njegovog glasa i načinu kako mu se obratio, zaključila sam da se njih dvojica poznaju odranije. Tek tada mi je postalo jasno da moj tata nije sad stigao u bolnicu i da je proteklo neko vreme. “Koliko dugo sam ovde?” upitala sam ga. “Nešto više od trideset i šest sati, mlada damo”, odgovorio mi je lekar tonom koji je trebalo da me umiri. Ali ja uopšte nisam bila mirna. Nisam se ničeg sećala i to me je činilo uznemirenom. Imala sam osećaj kako se baš u ovom trenutku moj mozak silno trudi da poveže sve te razbijene delove sećanja i omogući mi da shvatim šta se dogodilo. A onda, kao varnica koja skoči kad se dotaknu dve žice, u mom mozgu se nešto povezalo i ja se setih: groblje, parališuća glavobolja, iznenadno slepilo. Svega sam se setila.
Podigla sam slobodnu ruku i dodirnula zavoj na svojoj glavi. “Jeste li morali da me operišete zbog onih užasnih glavobolja? Jesam li od njih oslepela?” Doktor se zakikotao. Nisam shvatala šta je bilo toliko smešno u mom pitanju. “Pobogu, Rejčel, nisi oslepela!” “Ali ništa ne vidim!”, zajaukala sam. Ponovo smeh. Ovog puta se i moj tata smejao. “Ne vidiš zato što imaš zavoj preko očiju. Zadobila si gadne ogrebotine, pa su morali da te previju. Verovatno si se izgrebala na kamenčiće kad si pala i tresnula glavom. Pošteno si se udarila.” Okrenula sam glavu u smeru bolničarkinog glasa. O čemu ona to, pobogu, priča? Je li slepa pa ne vidi kao ni ja? “Zato smo doveli doktora Taloha da ti skine zavoje i pogleda šavove.” “Ali ja nisam udarila glavu”, odgovorila sam svima njima. Osetila sam kako me tata ponovo uzima za ruku. “Ćuti sada, Rejčel, nemoj da se uznemiravaš. Pusti doktore da rade svoj posao.” “Mislim da bih znala da sam udarila glavu!” rekla sam nešto oštrijim tonom, mada to nisam nameravala. “Imala sam jak napad glavobolje”, pokušala sam da im objasnim. “Bol je bio skoro neizdrživ.” “Da li sada imaš glavobolju?”, upitao me je lekar. “Pa, ne”, odgovorila sam, istovremeno shvativši da ovaj bol nije isti kao onaj koji sam osećala dok su me mučile glavobolje. “Mislim, boli me, ali nekako drugačije.” “Znam, potrajaće još nekoliko dana. Kao što ti je bolničarka rekla, bio je to gadan pad.”
Nameravala sam da nastavim da se bunim, ali su me u tome sprečile ruke koje su počele da odmotavaju zavoj s mojih očiju. Sa svakim slojem zavoja koji je spadao, moje nestrpljenje je sve više raslo. Kad je konačno spao i poslednji sloj, ostala sam zatečena i razočarana. “I dalje ništa ne vidim! Još sam slepa!” Lekarov glas je sada zvučao mnogo napetije. Pretpostavila sam da me sada gleda kao neku lujku koja drami bez razloga. “Sačekaj malo, mlada damo. Uveravam te da nećeš morati da koristiš beli štap. Još uvek ti nisam skinuo gazu. Sestro, spustite roletne.” Koliko god da se ovaj čovek dopadao mom ocu, meni nije, ali sam ipak okrenula glavu prema njegovom glasu i dopustila mu da mi skine prvu od dve okrugle gaze na očima. Oslobođena tereta, konačno sam mogla normalno da trepćem. Soba jeste bila zamračena, ali se kroz venecijanere ipak probijalo dovoljno svetiosti da sam mogla da vidim zamagljene konture četiri figure koje su stajale oko mog kreveta: jedan je bio lekar, drugi neki mladić u belom, treća je bolničarka i četvrti moj otac, koji je stajao s druge strane. “Vidim samo konture”, rekla sam tonom koji je bio mešavina radosti i neverice. “Sve mi je zamagljeno, ali...” “Sačekaj malo. Sestro, molim vas za malo više svetlosti.” Malo je podigla roletne i stvari oko mene počele su da se bistre. Sad sam jasno videla da je doktor stariji čovek sede kose, mladić pored njega nosio je naočare, a bolničarka je bila srednjih godina. Počela sam da im se osmehujem, a zatim sam okrenula glavu prema tati. Široko sam se osmehnula, a zatim mi se pogled zamrznuo i unezverio. “Rejčel, mila moja, šta ti je? Doktore? Šta nije u redu?” Mlađi doktor odmah se stvorio pored mene i uperio mi u oči upaljenu lampicu da proveri moje zenice, ali ja sam ga odgurnula rukom da bih ponovo pogledala svog oca. “Rejčel, reci nam šta nije u redu”, insistirao je doktor. “Osećaš li bol? Da
li dobro vidiš?” “Ma da, vidim. Razbistrilo mi se skroz.” “Pa, šta onda nije u redu?” “Moj tata.” “Ja?” moj otac je zvučao potpuno zbunjeno. Dobro došao u klub. Razrogačila sam se i pogledala ga još jednom, ali ništa mi nije bilo jasno. Doktor mi se obratio tonom kojim se psihijatri obraćaju mentalno obolelim osobama. “Šta nije u redu s tvojim ocem?” Nisam mogla da ispustim glas. “Rejčel, dušo, plašiš me. Molim te, reci nam šta se dešava.” “Nešto nije u redu s tvojim tatom?”, ponovio je doktor. Okrenula sam se prema njemu u nameri da mu odgovorim, ali nisam, već sam se opet okrenula prema tati, gledajući ga s nevericom. Obrazi su mu bili punački i rumeni, oči sjajne, čak je nabacio i nekoliko kilograma. Nigde nije bilo traga onom ispijenom, mršavom, prerano ostarelom čoveku koji se borio s karcinomom i kog sam videla pre samo tri nedelje. “Sve je u redu! U tome i jeste stvar! S mojim tatom je sve u najboljem redu!”
Poglavlje 4 Decembar 2013. Takođe pet godina kasnije... Taj čovek mora da me je zaista dugo posmatrao pre nego što sam to primetila. Mogao je stajati tik do mene na prenatrpanom peronu podzemne železnice dok sam čekala voz, baš kao i polovina Londona, koja petkom po podne obično odlazi negde na selo da provede vikend. Dok sam se kretala isprepletanim hodnicima, jedino čega sam bila svesna bila je težina moje torbe, koju sam teglila probijajući se kroz gužvu. Zastala bih samo toliko da se izvinim petoj po redu osobi koju sam uspela da načepim. Mnogo sam pogrešila što sam na put krenula ovako kasno: bilo bi mnogo pametnije da sam krenula jutros s Metom kao što mi je ponudio, ali nisam mogla zbog važnog članka na kom sam radila i koji sam morala danas da završim. “Hoćeš li da sačekam da završiš s poslom pa da onda zajedno krenemo?” Razmišljala sam trenutak, ali sam ipak odbila njegovu ponudu. "Nemoj, nema smisla da oboje zakasnimo. Ti kreni ujutro, a ja ću doći vozom čim završim s poslom." Tada mi se učinilo da mi je ideja dobra, ali sada uviđam da nije bila ni blizu dobrog. Dok sam se probijala kroz masu, nervozno sam pogledala na sat žderući se što ću možda zakasniti da uhvatim direktan voz za Veliki Bišopsford. Kako stvari stoje ovog trenutka, biću srećna ako stignem u restoran pre nego što budu servirali desert. Grizla me je savest što ću razočarati Saru, pa sam malko ubrzala korak i progurala se između dvojice biznismena u skupim odelima. Sudeći po psovki koju je izgovorio, mora da sam se o jednog dobro očešala. “Oprostite”, promrmljala sam, ne osvrnuvši se da vidim da li je moje
izvinjenje prihvaćeno. Ponovo sam bacila pogled na sat; do polaska voza ostalo je još samo dvanaest minuta. Mislim li stići na vreme, moraću da potrčim. Kako sam spustila ruku, tako mi je pogled privuklo svetlucanje s moje ruke. Dođavola! Sad se videlo koliko sam bila u žurbi i sva spetljana. U suprotnom, ne bi moglo da mi se desi da zaboravim da sakrijem prsten dok se probijam kroz ovoliku gužvu. Brzim pokretom, okrenula sam prsten naopačke, tako da veliki, sjajni dijamant bude okrenut prema mom dlanu. Met bi sigurno pobesneo kad bi video da ga nisam okrenula. Nije mu se dopadalo da ga nosim dok se guram po prevozu, ali meni opet nije bilo logično da ovako lep verenički prsten držim kod kuće, zaključan u kutiji za nakit. Ko bi ga onda uopšte video? Ni sama ne znam kako, ali uspela sam da uletim u voz nekoliko sekundi pre nego što je krenuo. Dok sam smeštala kofer u prostor za prtljag iznad moje glave, srce mi je još udaralo kao ludo. Noge su mi klecale i jedva sam dolazila do daha. Obećala sam sebi da ću odmah posle Nove godine konačno početi i da odlazim u teretanu, koju sam svakog meseca uredno plaćala, a u koju nisam kročila više od tri meseca. Kao i u ostalim sferama mog života, sve moje dobre namere bile su zatrpane pod lavinom posla. Sreća moja što je Met bio jednako zauzet kao i ja, pa me je dobro razumeo, jer inače ne bismo sastavili zajedno ni mesec dana, a ne ovoliko dugo. Oboje smo zbog posla morali da ostajemo prekovremeno i stoga nam se oboma često dešavalo da, u minut do dvanaest, moramo da otkažemo neki plan. Kad malo bolje razmislim, odnosno, kad uspem da pronađem malo slobodnog vremena da bih razmišljala o nečem drugom, a ne o poslu, zapitam se kako uopšte uspevamo da napravimo ravnotežu između uspešne karijere i veze. Ako je negde u dubini moje svesti i postojao glasić razuma koji mi je ponavljao da naša veza ne bi trebalo da bude ovakva, svesno sam ga utišavala pravdajući se da je trenutna frka prolazna i da će sve doći na svoje mesto kad Met i ja budemo dogodine pronašli stan i kad budemo počeli da živimo zajedno. A to će se dogoditi kad pronađemo malo slobodnog vremena da počnemo da ga tražimo.
Kad bih samo mogla da se oslobodim tog nesrećnog osećanja da sam novajlija u časopisu, možda bih uspela malo više da se opustim. Ali svaki put kad bih odlučila da smanjim doživljaj, prisetila bih se sumnjičavog tona poslodavca dok je čitao moj CV, u kom je pisalo da imam dve godine radnog iskustva, ali u lokalnim novinama. Međutim, uprkos mom neiskustvu, uspela sam da dobijem taj posao, mada je za njega, bar na papiru, bilo mnogo kvalifikovanijih i iskusnijih kandidata. Od tada, a to je bilo pre osam meseci, ne prestajem da se trudim da svima dokažem da sam vredna njihovog poverenja i da nisu pogrešili što su odabrali baš mene. Ako je to podrazumevalo da dolazim prva na posao i odlazim poslednja... tako je moralo biti. Bar zasad. Tek kad sam shvatila da noćne spremačice viđam češće od svog verenika, počela sam da razmišljam da malo usporim s poslom i reorganizujem svoje obaveze. Inače, Met nije bio jedini kog sam zapostavljala. Već šest meseci nisam videla oca. Stalno sam odlagala odlazak u rodno mesto, znajući da ću u decembru svakako doći na Sarino venčanje, što mi je poslužilo kao dobro opravdanje. Gledala sam kroz prozor dok je voz prolazio kroz stanicu, ostavljajući za sobom šarenilo ljudi koji su stajali na peronu i strpljivo čekali svoj prevoz. Kad smo ponovo zaronili pod zemlju, uhvatila sam u prozorskom staklu odraz muškarca koji je sedeo dijagonalno od mene, u suprotnom redu. Bio je zdepast, proćelav i jedini od putnika nije piljio u ajpod ili čitao novine. Ne, ovaj je imao samo jednu zanimaciju. Mene. Mada nisam napravila nijedan pokret, on je, izgleda, shvatio da sam primetila da pilji u mene, ali nije okrenuo glavu, kako to ljudi obično čine u sličnim situacijama, već je besramno nastavio da zuri u mene. Štaviše, odjednom je počeo zlobno da se cereka, otkrivajući niz ružnih, trulih i nepravilnih zuba. Niz kičmu mi prođoše hladni trnci. Ne znam zašto, ali ovo me je malo uplašilo. Izvadila sam časopis iz torbe i okrenula se prema prozoru, odnosno, leđima prema ostatku vagona. Nakon što sam prelistala desetak stranica, ukapirala sam da nemam blage veze šta sam pročitala. Još uvek sam fizički
osećala pogled onog čoveka na sebi, što se, nakon što sam nekoliko puta krišom podigla pogled prema prozoru i pogledala u njegov odraz, pokazalo sasvim tačnim. Osetila sam kako mi se ježi koža na vratu. Nastavila sam krišom da gledam u njegovom pravcu, i on je to, izgleda, primetio. Kad sam sledeći put podigla oči prema staklu, ponovo se nacerio i sasvim neprimetno jezikom prešao preko ispucalih usana. Tad mi je prekipelo. Da sam drugačija, verovatno bih mu uzvratila besnim pogledom ili bih ga napala verbalno, ali ja nisam bila od takvih. Osećala sam se glupo, ali nisam imala potrebu da ulazim u raspravu s njim. Naglo sam ustala, zgrabila kaput sa sedišta do mene i krenula prema suprotnom kraju vagona, gde sam ugledala slobodno mesto. Dok sam žurno koračala prema svom novom sedištu, iza leđa sam začula prigušen, bezobrazan, samozadovoljan smeh. Sela sam preko puta jedne sredovečne žene, koja je čitala knjigu. Sada sam bila leđima okrenuta prema onom strancu i nisam više mogla videti njegov odraz. Međutim, umesto da se zbog toga osećam bolje, umalo da sam zažalila što sam se premestila, jer sam se sada osećala ranjivijom, pošto nisam znala gde se taj lik nalazio. Stvarno smešno. Zašto li sam se uopšte nervirala zbog tog kretena? Nije mi bilo prvi put da moram da se branim od neželjenih pogleda nepoznatih muškaraca. I mada nisam bila u istoj kategoriji kao moja stara školska drugarica Keti, za kojom su se okretali svi odreda, osećala sam da ovo nije bilo isto. Nešto iznutra upozoravalo me je da namere onog čoveka nisu dobre. Bilo je ovo jedno od najneprijatnijih putovanja vozom koje pamtim. Tešilo me je to što je u vagonu bilo dosta ljudi. Kad je došao kondukter da nam pregleda karte, proletelo mi je kroz glavu da mu se požalim na tog čoveka, ali ipak nisam. Šta bih mu rekla? Da me taj lik gleda “na čudan način”? To ipak nije bilo dovoljno da nekog optužim za maltretiranje. Mada sam odustala od toga da mu se požalim, mora da mi je u očima video strah jer me je, nakon što mi je vratio kartu, upitao: “Da li ste dobro, gospođice? Delujete mi nekako kao...” Ućutao je usred rečenice. U glavi sam prebirala koji odgovor
bih mu mogla dati: paranoik/manijak/ ludak. Žena preko puta spustila je knjigu i pogledala znatiželjno prema meni, iščekujući odgovor. To je, inače, uobičajena reakcija ljudi koji svakodnevno putuju vozom. Bilo mi je drago što ću je razočarati. “Ne, sve je u redu, hvala. Samo sam malo zabrinuta. Kasnim na jednu veoma važnu večeru. To je sve.” “Stižemo tačno na vreme, tako da za eventualno kašnjenje ne možete kriviti Britanske železnice”, našalio se. Nasmejala sam se njegovoj duhovitosti, ali sam sama sebi zazvučala usiljeno i izveštačeno. Kad je kondukter otišao do sedišta iza mene, usudila sam se da pogledam preko ramena u pravcu onog čoveka. Krajičkom oka videla sam kako ustaje i žurnim koracima grabi prema vratima susednog vagona. Oteo mi se glasan uzdah olakšanja, na šta je ona žena ponovo spustila svoju knjigu i pogledala me ispitivački ispod oka. Kratko sam joj se nasmešila i nastavila da čitam časopis. Ritmično i ujednačeno drmusanje voza učinilo je da mi se prispava. Nekoliko trenutaka kasnije, spustila sam časopis u krilo, naslonila glavu na naslon sedišta i sklopila oči. Osećala sam se nekako čudno što se vraćam kući i što ću se videti s prijateljima koje nisam videla godinama. Nemoguće je ne osećati krivicu kada znam da smo obećali jedni drugima da ćemo ostati u kontaktu. Ispostavilo se da su sve to bila samo prazna obećanja, u stvari, dobre namere koje nismo uspevali da realizujemo. Dok smo studirali, redovno smo se viđali jer smo svi dolazili kućama posle svakog semestra. Međutim, kad smo se posle studija raštrkali po celoj zemlji i započeli karijere, to više nije bilo moguće, osim za one koji su ostali u mestu ili okolini. Što se mene tiče, zbog novinarskog poziva bilo je neizbežno da se preselim u London. Ko je želeo da uspe u tom poslu, morao je biti bliže vatri. Isto to odnosilo se i na Meta, koji je preuzeo porodičnu kompaniju nakon što su mu roditelji otišli u penziju i preselili se u Španiju. Saru sam, naravno, viđala često koliko sam mogla; neka prijateljstva toliko su jaka da mogu da prežive i duže periode neviđanja. Međutim, bilo je u
našem društvu i dragih ljudi za koje sam mislila da će zauvek ostati u mom životu, ali se to, nažalost, nije dogodilo. Život nas je razbacao na sve strane i, prirodno, naši odnosi su s vremenom izbledeli. Radovala sam se večerašnjem okupljanju i bilo mi je žao što sam zbog poslovnih obaveza rizikovala da zakasnim i stignem nekoliko sati posle ostalih. Posebno me je zanimalo da li su niti našeg dugogodišnjeg prijateljstva ostale netaknute ili su se nepovratno pokidale. Onaj čovek, čije me je prisustvo veoma uznemirilo, nije se više vraćao u naš vagon. Mada je ovo trebalo da me smiri, ipak sam provirivala kroz prozor na svakoj stanici i gledala ko silazi iz voza, nadajući se da ću među putnicima ugledati i njegovu ofucanu jaknu. Nisam ga videla. Nije me mnogo utešilo saznanje da se on, najverovatnije, još uvek nalazi u vozu. Na jednoj od većih stanica sišlo je veoma mnogo sveta. Na peronu je bilo toliko mnogo ljudi da je bilo nemoguće da vidim da li je i on bio među njima. Do Velikog Bišopsforda preostalo je još samo nekoliko stanica, a posle njega, još jedva jedna ili dve. Kolika je bila šansa da onaj čovek siđe baš na mojoj stanici? Velika. Hladni trnci ponovo su mi prostrujali telom. Planirala sam da se odvezem pravo u restoran čim sednem u taksi. Šteta što sam toliko mnogo kasnila pa nije bilo vremena da svratim do hotela da se presvučem. Pokajala sam se što nisam rekla Metu da me sačeka na stanici, ali nisam htela da budem sebična i da ga odvlačim od društva usred žurke. Zato sam odlučila da je taksi pravo rešenje. Iskreno sam se nadala da će bar jedan biti na stajalištu na stanici. Budući da je do moje stanice ostalo samo desetak minuta, otvorila sam tašnu i izvadila iz nje pudrijeru, ogledalce i češalj. Pošto je osim mene u vagonu ostalo još samo troje ljudi, smatrala sam da je u redu da malo popravim šminku. Mada je svetio nad mojoj glavom bilo prilično slabo, ipak je bilo dovoljno da vidim šta radim. Nanela sam malo pudera na lice, popravila senku i premazala usne sjajem, ali je ogledalce bilo premalo da bih u njemu mogla videti celo lice. Zato sam ga pomerala levodesno, ne bih li se bolje videla. I taman kad sam htela da zatvorim kutijicu, u
uglu ogledalceta ugledala sam rukav jakne onog čoveka. Okrenula sam se kao oparena, misleći da mi stoji iza leđa. Međutim, tamo nije bilo nikoga. U vagonu je osim mene bilo još dvoje ljudi i oboje je spavalo. Oprezno sam ustala sa sedišta, uplašena da se onaj zdepasti čovek sakrio iza sedišta. Polako sam krenula između redova, sve vreme držeći na oku mesto na kom se nalazila kočnica za hitne slučajeve. Briga me za kaznu od dvesta pedeset funti, koliko košta zloupotreba kočnice. Bude li mi onaj čovek odnekud iskočio, povući ću je bez dvoumljenja i zaustaviti voz. Ali tamo nije bilo nikoga. Stigavši negde do polovine vagona, počela sam glupo da se osećam. Skoro sam uspela da se ubedim da je ono što sam videla u ogledalcetu bila moja uobrazilja, ili odraz spoljašnjeg svetla. Nema nikoga iza te klupe, niti iza bilo koje druge, i ako ne mislim da pretražim celu kompoziciju, što svakako neću, bilo bi dobro da odmah zaboravim na svoju paranoju. Kad se preko zvučnika čula najava da je iduća stanica Veliki Bišopsford, pao mi je kamen sa srca. Imala sam taman toliko vremena da pokupim torbu sa starog sedišta i ostatak stvari s drugog. Stajala sam pred automatskim vratima i nestrpljivo čekala da se otvore. Kad se voz zaustavio u stanici, prva sam sišla. Videvši da je još troje sišlo, obradovala sam se i brže-bolje krenula za njima. Dok sam se pela stepenicama i usput vukla torbu za sobom, izgubila sam iz vida ostale putnike. Odjednom sam nešto čula, ili mi se samo učinilo da čujem na peronu ispod mene, ali nisam mogla da vidim ko je niti gde se taj neko nalazi. Očigledno, taj neko je morao sići s voza posle mene. Potrčala sam uz stepenice vukući torbu, koja je doslovno poskakivala preko metalnih ojačanja. Kad sam stigla do male biletarnice, okrenula sam se oko sebe tražeći nekog od putnika, ili možda čuvara. Nikog nisam uspela da vidim, ali sam po zvuku odlazećih automobila zaključila da je sve ostale putnike neko dočekao na stanici. Zašto nigde nema nijednog čuvara, a bilo je tek deset sati? Otkud to da već ovako rano nema nigde nikoga? “Ima li koga?” povikala sam drhtavim glasom. “Radi li iko?” Ništa. Oko mene samo tišina. Postavši svesna svoje ranjivosti, brzo sam
se udaljila od stepeništa. Ko god da je sišao s tog voza posle mene, mogao je začas stići do dela gde se prodaju karte. Naćulila sam uši da proverim čuje li se odzvanjanje nečijih koraka, ali nisam ništa čula. Ovde su bila moguća dva scenarija: ili sam uobrazila da čujem nekog na donjem peronu, ili je taj neko ipak bio tamo i primirio se. Ako je bilo tako, onda se on morao sakriti na odmorištu i teško da će izaći u foaje. Meni se više dopao prvi scenario: više mi se dopadalo da budem paranoična nego da postanem statistički podatak u nekom policijskom izveštaju. Zato sam odlučila da potisnem strah, skupim hrabrost i pretrčim preko dela za prodaju karata, a zatim do taksi stanice. Ona se nalazila bočno od stanice i, srećom, bila je dobro osvetljena. Potrčala sam prema jednom parkiranom taksiju, na čijem krovu je svetlela oznaka da je slobodan. Podigla sam ruku da privučem vozačevu pažnju. U tom trenutku, svetio se ugasilo, vozač je ubacio u brzinu i pokrenuo vozilo s ivičnjaka trotoara. “Čekajte!” povikala sam bespomoćno. “Molim vas, stanite!” Ostavila sam torbu nasred pločnika i potrčala za taksijem, mašući s obe ruke da bi me vozač konačno primetio. Budući da je u vozilu bio mrak, nisam mogla da vidim da li je taksista povezao nekoga ili je jednostavno odlučio da završi smenu i krene kući. Mada sam znala da je uzaludno, trčala sam za njim još nekoliko metara, sve dok njegova stop-svetla nisu postala samo dve crvene mrljice u daljini. Dok sam se vraćala nazad da uzmem torbu, zaplakala sam od besa i nemoći. Nigde unaokolo nije bilo nijednog taksija i, koliko znam, neće ih ni biti do sledećeg jutra. Nije mi preostalo ništa drugo nego da pozovem Meta. Ali i pre nego što sam izvukla mobilni iz tašne i ukucala njegov broj, znala sam da će mu trebati najmanje pola sata da dođe po mene. Nije me plašila činjenica što ću to vreme provesti sasvim sama na ulici, već to što sam sad već bila prilično sigurna da se tu negde skriva neko ko mi ne želi dobro. Dok sam čekala da se uspostavi veza, okrenula sam se licem prema ulazu u staničnu zgradu, čisto da imam bolji pregled situacije. Ali umesto da zazvoni, telefon je uporno ćutao. Pogledala sam u ekran telefona. Na njemu su se
pojavile dve reči. U bilo kojoj drugoj situaciji, ne bih se uopšte uzbudila što ih vidim, međutim, sada i ovde, te dve reči su me naprosto prenerazile. Nema signala. “Ne, nemoguće! Nemoj mi to raditi, molim te, ne sada!”, preklinjala sam telefon kao da ću time nešto uspeti da promenim. Pritisnula sam dugme za ponovno biranje, nervozno dobujući prstima po oplati telefona kao da ću ga time ubrzati, međutim, nekoliko trenutaka kasnije, koji su delovali dugi kao večnost, ponovo sam dobila istu poruku - da nema signala, odnosno, da sam van dometa. Ne razmišljajući o tome koliko glupo će to izgledati, podigla sam ruku iznad glave i njome pravila zamišljene lukove, ne bih li nekako uhvatila signal. Dok sam se okretala naokolo, uzaludno pokušavajući da ostvarim vezu, učinilo mi se da sam videla kako nečija senka seče zrak svetlosti koji je padao na put s ulaza u stanicu. Sledila sam se. Kao zec kada ga osvetle farovi automobila, stajala sam nepomično, pogleda prikovanog za ono mesto. Tek kad su mi od silnog naprezanja oči zasuzile, shvatila sam da sam od straha zaboravila da trepćem. Mada nisam uspela ništa da vidim, znala sam da ne grešim: neko ili nešto pritajilo se unutar te zgrade, i to nešto ili neko vrebalo me je iz tame. Mada sam znala da je uzaludno, ipak sam još jednom pritisla dugme za ponovno biranje. Kada sam ponovo dobila isti odgovor, da sam van dometa, došlo mi je da tresnem telefon o pločnik i razbijem ga na komade. Ipak nisam. Najveća ironija je bila u tome što se u staničnoj zgradi nalazilo nekoliko govornica. Videla sam ih dok sam trčala stepenicama prema izlazu iz zgrade. Ali sada ne bih mogla da se nateram da ponovo uđem u tu zgradu, baš kao što ne mogu snagom volje da nateram svoj mobilni da uhvati signal. Morala sam da se suočim sa surovom istinom da stojim potpuno sama, u mračnom i pustom delu grada, bez ikakve mogućnosti da ostvarim telefonsku vezu sa svojim verenikom i sa zastrašujućom pretpostavkom da me je čovek, koji je bezobrazno piljio u mene u vozu, pratio dovde, i da se sada krije negde u mraku. Svim silama sam se trudila da smirim misli koje su besomučno proletale
kroz moju glavu. Moram da se usredsredim na rešenje problema koji je bio i te kako stvaran, a ne plod moje mašte. Moram nekoga nazvati, bilo Meta, bilo taksi dispečera ili policiju, svejedno, ali ne znam kako to da učinim. Kad čovek ovako sagleda situaciju, ispadne da je rešenje lako. Ali nije! Moram pronaći neku govornicu. Negde mora postojati neki telefon. Doduše, u eri mobilnih telefona, teško mi je bilo da se setim kad sam i gde poslednji put koristila običan telefon. Ali nisu svi nestali, zar ne? Prešla sam pogledom preko parkinga i taksi stajališta. Ne, ovde svakako neću pronaći govornicu. Ko bi ih postavio ovde, kad u staničnoj zgradi, na samo dvesta metara odavde, postoji čitav niz telefonskih kabina? Bilo bi sasvim normalno da uđem unutra i nazovem, ali ne smem, jer me unutra možda čeka poremećeni serijski ubica. A onda sam se setila! Na trotoaru ispred stare crkve postoji jedna govornica. Ili je bar postojala. A do tamo nije daleko, kilometar, najviše dva, računala sam u sebi. Ako te govornice tamo više nema, razmišljala sam, u najgorem slučaju, biću na pola puta do centra, a tamo ću lako pronaći drugu govornicu ili ću zaustaviti taksi. Pošto sam imala kakav-takav plan, mnogo bolje sam se osećala. Polako i preterano oprezno krenula sam nazad ka putu koji vodi prema crkvi. Mada nisam znala koliko daleko se zvuk prenosi u tišini noći, potrudila sam se da budem što je moguće tiša. Zato nisam htela da vučem kofer na točkićima, već sam ga uhvatila za ručku i ponela ga. Bila sam svesna da će me to usporiti, ali i to je bilo bolje nego da me neko prati po tandrkanju točkića. Mada mi nije bilo lako da teglim toliko stvari, ipak nisam ispuštala telefon iz ruke i na svakih desetak sekundi pritiskala sam dugme za ponovno pozivanje, za slučaj da ipak negde usput uhvatim signal. Ne sećam se kada sam shvatila da je on iza mene. Mislila sam da sam bila dovoljno tiha. Sve dok se nisam dovoljno udaljila od stanice, hodala sam kao po jajima, samo da se ne bi čulo odzvanjanje mojih koraka. Ubrzala sam korak tek kada sam procenila da se nalazim dovoljno daleko i da se s te razdaljine zvuk mojih koraka više ne može čuti. Usput sam se stalno osvrtala, ali nikog nisam videla. Od stanice do crkve
vodilo je nekoliko puteva. Ako me taj neko nije video kad sam krenula, bilo je prosto nemoguće odrediti kojim putem sam pošla. Nisam se plašila sve dok iza sebe nisam čula neki zvuk - tek tada je ponovo počela da me hvata panika. Prvo je nešto zazvečalo, a zatim se zakotrljalo; zvučalo je kao da je neko slučajno šutnuo neku staklenu ambalažu. Ukopana u mestu, naćulila sam uši i izbečila oči. U ovom delu puta nije bilo ulične rasvete, a koliko se sećam, neće je ni biti sve do same crkvene porte. Osim toga, ova mračna ulica puna je drveća, a samim tim, u njoj je bilo na stotine mesta gde neko može da se sakrije, pogotovo ove hladne decembarske večeri, u kojoj, osim mesečine i zvezda, nije bilo drugog svetla. Sad više nisam smela samo da budem oprezna. Potrčala sam. Odmah zatim, iza leđa sam čula nečije teške, ubrzane korake. Očigledno, i taj neko je potrčao. Mada nisam mogla tačno da procenim koliko je udaljen od mene, učinilo mi se da je dalje nego što sam isprva mislila. Da bih se uverila gde se nalazi, osvrnula sam se preko ramena i, mada sam i dalje čula bat njegovih teških koraka, nisam uspela da ga vidim. Potrčala sam još brže. Nisam bila u nekoj formi; u to sam se već bila uverila dok sam trčala da uhvatim voz, ali ipak sam uspevala da održim neki ritam - čudo jedno šta sve čovek može kad mu skoči adrenalin! Ovoliko brzo nisam trčala još od srednjoškolskih dana, međutim, koliko god da sam se trudila, iza sebe sam i dalje čula bat koraka svog progonitelja. Nikako nisam uspevala da se odlepim od njega, već sam samo uspevala da održim istu razdaljinu. Znala sam da neću još dugo izdržati. Moje cipele, više namenjene modnoj pisti nego sprintanju, nekoliko puta su mi proklizale na poledici. Na jednom posebno klizavom mestu izgubila sam ravnotežu i osetila kako gubim tlo pod nogama. Ispružila sam ruke ne bih li se nekako održala na nogama, ali pritom sam ispustila kofer, koji je uz buku tresnuo na zemlju. Nisam pala, već sam ostavila kofer nasred trotoara i nastavila dalje. Dvadesetak sekundi kasnije, iza sebe sam čula tresak i odmah zatim glasan jauk. Sad sam bar znala koliko je bio udaljen od mene. Bilo je previše ponadati se da se sapleo i slomio skočni zglob, ali i sama pomisao da bi mogao biti iole povređen bila je
dovoljna da dobijem vetar u jedra. Nisam bila daleko od cilja. Na mesečini se već nazirao vrh crkvenog krova. Bila sam stvarno blizu. Ali već sada sam napola ubedila sebe da kad budem stigla do crkve, tamo neće biti telefonske govornice. Ovo definitivno nije bio moj dan. Danas se sve urotilo protiv mene, razmišljala sam. Zato, kad sam ugledala obrise govornice na oko stotinak metara ispred sebe, obradovala sam se kao da sam videla proviđenje. Srce mi je udaralo kao da će iskočiti iz grudi, slabine su mi se raspadale od bola i umora, ali ipak nisam usporila. Iza sebe nisam ništa više čula, ali znala sam da moram da požurim ako mislim da na vreme okrenem 192. Koliko vremena će biti potrebno da mi se neko javi? Hoću li uspeti da zatražim pomoć pre nego me progonitelj stigne? Hoću li od silne zadihanosti uopšte uspeti da progovorim? Jedini odgovor na sva ova pitanja bio je da nastavim da trčim, što sam i učinila, ali nisam prestajala da pritiskam dugme za ponovno pozivanje na svom mobilnom telefonu. Bila sam nadomak govornice. U trenutku kad sam ispružila ruku u nameri da dosegnem telefonsku slušalicu, stala sam na ivicu svog kaputa, saplela se, pala i tresnula glavom o beton. Pala sam takvom silinom da sam sa sobom povukla i njega. Nakon što sam se stropoštala, iza sebe sam začula tup zvuk kad je njegovo zdepasto telo udarilo o zemlju. Mislim da nisam bila svesna da mi se krv sliva niz lice, već sam se podigla na kolena. Nisam ništa slomila, mogu da se pomeram, i mada sam gadno oderala kolena i dlanove, nisam osećala nikakav bol. Ali u trenutku kad sam se podigla na sve četiri, u nameri da ustanem, on me je iznenada zgrabio za članak noge, povukao me unazad i ja se ponovo nadoh na zemlji. Instinktivno sam se ritnula i po jauku, koji je usledio odmah potom, zaključila da sam ga strefila štiklom na nezgodno mesto. Čim je njegov stisak malo popustio, pokrenula sam se napred, puzeći na laktovima kao komandos. Uspela sam da se odmaknem metar od njega, ali tada me je ponovo stigao i kolenom mi pritisnuo leđa. Sada više nisam imala kud. Prikovao me je za zemlju celom svojom težinom, usput mrmljajući i psujući
sve u šesnaest. Pokušala sam da se nekako iskobeljam, ali nisam uspela. Vid mi se zamaglio od krvi koja mi se slivala iz rane na glavi. Osetila sam kako polako gubim svest. Sve i da sam htela da mu se oduprem, nisam više imala nimalo snage za to. Grubo je zgrabio rukav mog kaputa, skroz umrljanog od krvi, i savio mi ruku iza leđa pod neprirodnim uglom. Izgovorivši samo jednu reč - “Kučketino!” - zgrabio je debelim prstima moju ruku i svukao mi s prsta verenički prsten. U tom trenutku nestalo je težine s mojih leđa. O tome se, dakle, radilo? O prokletom dijamantskom prstenu? Sve ovo mi se dogodilo samo zato što sam danas stavila na ruku svoj verenički prsten? Čak ne mogu ni da identifikujem svog napadača, jer mu nisam videla lice. Možda to uopšte nije bio onaj čovek iz voza. Činilo mi se kao da mrak oko mene postaje sve gušći. Osećala sam se kao da stojim na ivici ogromne mračne provalije u koju ću se strovaliti svakog trenutka. Pored uha sam začula neki prigušen zvuk, za koji sam mislila da je liptanje moje krvi, ali odmah potom shvatih da nije to u pitanju... Bila je to vibracija telefona! Budući da sam sve vreme besomučno pritiskala dugme za ponovno pozivanje, moj se trud konačno isplatio i Met je na kraju video da ima propušten poziv. “Halo, Rejčel. Gde si, pobogu?”, čula sam njegov glas koji je zvučao tiho, kao da me je zvao s druge planete. “Mete, pomozi mi...” bilo je jedino što sam uspela da izgovorim, a zatim sam propala u mračnu provaliju.
Poglavlje 5 Držali su me pod sedativima. Predpostavila sam da moraju tako, mada je bilo suludo da najpre čekaju dva dana da se probudim, a da me odmah potom ponovo uspavaju lekovima. I što sam se više opirala i molila tatu da im to ne dopusti, u njegovim očima bilo je sve više straha i zabrinutosti. Dok je lekar odsečno davao uputstva bolničarki koji sedativ da pripremi, još sam moljakala tatu, trudeći se da mu objasnim da sam dobro i da mi to nije potrebno, ali on je samo ćutao i zbunjeno odmahivao glavom što me je još više oneraspoložilo. Kad je tečnost koju su mi dali preko infuzije dospela u moj krvotok, osetila sam olakšanje i kapci mi se ponovo sklopiše. Nešto kasnije ponovo sam otvorila oči. Mada je u sobi bilo mračno, činilo mi se da je puna ljudi. Čula sam mnoštvo prigušenih ali poznatih glasova. Kapci su mi bili toliko tromi i teški da sam uspela da ih podignem jedva milimetar. Nisam mogla videti ko je sve u sobi. Kao kroz maglu, nazirala sam četiri ili više visokih figura u tamnoj odeći, ili mi se to samo učinilo. Onda sam ponovo utonula u san. Te noći, ponovo sam se nakratko probudila. Oni ljudi, ko god da su bili, više nisu bili tu. U sobi je bilo mračno. Jedino slabo svetlo dopiralo je s mesta gde je moj tata dremao u fotelji, s otvorenom knjigom preko kolena. Na nahtkasni pored mog kreveta stajala je prazna tacna na kojoj donose hranu, pa sam ispravno zaključila da se nije pomerao od moje postelje celog dana. Usta su mu bila neznatno otvorena i, svaki put kad bi udahnuo, začulo bi se blago hrkanje. Izgledao je premoreno i neuredno... ali ipak, uprkos svemu, delovao je tako neverovatno zdravo i mnogo bolje nego pre. Morala sam da popričam s njim; očajnički mi je bilo potrebno da mi neko pojasni šta se to zbiva, ali nisam mogla da ostanem budna. Pre nego što sam uspela da ga zovnem, ponovo me je savladao san.
Idućeg jutra probudilo me je tandrkanje kolica za hranu. Zatreptala sam boreći se s jarkim jutarnjim svetlom koje je obasjalo moju bolničku sobu. “Odlično, probudila si se na vreme, taman za doručak”, izgovorio je moj tata preterano razdraganim tonom. Tromo sam okrenula glavu prema njemu, nadajući se da je sve ono od sinoć bila samo moja imaginacija. Ali on je i dalje izgledao odlično! Primetivši moj začuđeni pogled, osmeh se na trenutak izgubio s njegovog lica. Presekao me je oštar bol u duši. Kakva sam ja to osoba kad se ne radujem što moj jedini roditelj izgleda odlično i što se očigledno, mada ne znam kako, izborio sa strašnom bolešću. Potrudila sam se da mu uzvratim osmeh. “Dobro jutro”, promrmljala sam teškom mukom. Osećala sam se kao da mi je neko napunio usta vatom. “Kako si od jutros? Hoćeš li nešto da pojedeš?” Odmahnula sam glavom. Stomak mi se prevrnuo i od same pomisli na hranu. “Čaj” zakreštala sam. Grlo i jezik su mi bili suvi kao Sahara. “Daj mi samo malo čaja, tata”, dodala sam s teškom mukom. Podigao je pogled prema meni dok sam usnama prinosila prostu belu šolju, i nije ga skidao s mog lica sve dok se nije uverio da sam iskapila i poslednju kap čaja. Učinilo mi se kao da ga raduje što sam tu tako običnu radnju dovršila bez incidenta i neprimerenog izliva osećanja. Je li to bila mera za stepen moje uračunljivosti? Zar ludaci ne piju čaj? “Hoćeš li da kažem bolničarki da ti donese još jednu šolju čaja?” Klimnula sam glavom. Kad je otišao, bilo mi je drago što sam dobila par minuta da sredim svoje misli. Nažalost, zadržao se prekratko da bih uopšte uspela i da započnem s procesom samopročišćenja. Ispila sam i drugu šolju čaja, koja me je malo osvežila, ako ne duhovno, ono bar fizički. “Pa, kako ti je glava danas, mila moja?” “Malo bolje, čini mi se. Tata, šta se ovde, pobogu, dešava?” Delovao je
zbunjeno, a zatim mi je odgovorio pitanjem. “Šta se dešava? Na šta misliš?” “Prestani, tata. Stvarno. Reci mi šta ti se dogodilo i zašto ja ništa ne znam o tome? Jesu li ti dali neki čarobni lek ili šta? Više nemaš rak? Izlečen si?” Po izrazu njegovog lica jasno sam videla da se muči da pronađe pravu rečenicu. “Rejčel, ljubavi, mislim da tebi još nije dobro... Čini mi se da si nešto pobrkala.” Upala sam mu u reč, istovremeno pokušavajući da se namestim u sedeći položaj, pri čemu me je celo telo zabolelo, ali nisam imala pojma zašto. Napravila sam bolnu grimasu, a zatim sam se usredsredila i počela da govorim, sasvim polako, naglašavajući svaku reč, da nekom ne bi ponovo palo na pamet da me nakljuka sedativima. “Tada, ništa nisam pobrkala i dobro mi je. Možda ne izgledam najbolje, ali znam šta govorim. Pre tri nedelje si izgledao... pa, kako da kažem, izgledao si užasno. Hemoterapija te je iscrpla, bio si mršav kao kostur, bio si bled i delovao si... skroz loše. A sada... sada ništa ne kapiram. Izgledaš kao preporođen.” Njegovo brižno, drago lice delovalo je tako zabrinuto, a oči mu se ispuniše suzama. “Rejčel, mila moja, ja sam sasvim dobro.” “Kako si uspeo da se izlečiš za tako kratko vreme?” Ovo mu je očigledno bilo previše, pa je posegao rukom za zvoncetom iznad moje glave. “Možda bi trebalo da pozovem lekara da te ponovo pregleda?” “Nemoj!”, povikala sam, prilično iznervirano, što se jasno videlo na mom licu. Tužno vrteći glavom, moj otac je sklonio ruku sa zvonceta i spustio je na moju, nežno me milujući. “Nisu me izlečili, Rejčel, jer nisam ni bio bolestan. Ja nemam rak i stvarno ne shvatam odakle ti uopšte ta ideja?”
Utom su se pojavile dve bolničarke, jedna da odnese tacnu s doručkom, a druga da mi pomogne da odem do kupatila. U stvari, bilo mi je drago što me je odvela iz sobe. Iz meni nepoznatog razloga, otac mi je tajio šta mu se dogodilo. Moj mozak, još uvek usporen od sedativa, nikako nije mogao da dokuči zašto bi krio od mene nešto tako važno. Bila sam zahvalna bolničarki za pomoć koju mi je pružila. Uprkos tome što su mi tokom noći izvadili kanilu i što sam dobila šetalicu, pa sam mogla neometano da se krećem, ipak još nisam mogla sama da skinem spavaćicu niti da pređem dugačak put hodnikom do kupatila. Nakon što me je oslobodila spavaćice, pustila je vodu na tušu, proverila da li mogu da stojim bez njene pomoći, a zatim je izašla iz prostorije. Našavši se pod iznenađujuće snažnim mlazom vode, pokušala sam da raščistim um od svih mogućih misli, ali one nisu prestajale da naviru. Čak i u ovom običnom činu pranja postajale su zagonetke koje nisam mogla da odgonetnem. Tek kad sam uzela sapun iz posudice i počela da sapunam ruke, primetila sam da su mi dlanovi izgrebani. Dok sam ispirala sapunicu s kože, obazrivo sam ih okrenula prema mlazu vode. Oba dlana bila su podjednako izgrebana, kao da sam negde pala i potom se borila za život. Međutim, ni pod pretnjom pištoljem nisam mogla da se setim gde i kako sam zaradila sve te ogrebotine. Znam da sam pala pored Džimijevog groba, ali ne na beton, već na travu. Jedino što mi je u ovom trenutku padalo na pamet bilo je da sam se verovatno izgrebala o hrapavi kamen nadgrobnog kamena, dok sam pokušavala da se pridignem. U nastavku te misli, upitala sam se ko me je pronašao na onom groblju i dovezao u bolnicu. U moru mnogo važnijih pitanja, na koja nisam znala odgovor, ovo uopšte nije bilo bitno. Volela bih da je u ovom kupatilcu bilo neko ogledalo da mogu da vidim u kakvom stanju su mi lice i glava, jer dok sam sapunala ostatak tela, videla sam da sam sva u modricama, podlivima i ogrebotinama. Sudeći po njihovom izgledu, zaključila sam da sam negde morala gadno pasti, inače se ne bih mogla toliko unakaraditi. Bila sam i više nego zbunjena. Ja sam bila sva u ranama i modricama, a moj teško bolesni otac odjednom je volšebno
ozdravio. Zapitala sam se da li je Alisa isto ovoliko bila zbunjena kad je propala kroz onu zečju rupu. Dok sam se brisala grubim bolničkim peškirom, na um mi je pala jedna suluda ideja. Možda tata neće da mi kaže kako je ozdravio zato što se podvrgnuo nekoj nezakonitoj terapiji? Ma kakvi! Prosto nemoguće. On je bio tolika poštenjačina da celog života nije dobio ni kaznu za pogrešno parkiranje. Ipak, što sam više razmišljala o toj mogućnosti, ma koliko apsurdna, postajala mi je sve realnija. Možda je privatno platio za neki nelicencirani lek ili zabranjenu terapiju, pa sada ne sme da mi kaže, da bi na taj način zaštitio kliniku ili lekara koji mu je pomogao. Dok sam čekala da se bolničarka vrati i donese mi čistu spavaćicu, osećala sam se srećnijom zato što sam pronašla rešenje za tu veliku misteriju. Da se nalazimo negde drugde, a ne u bolnici, gde i zidovi imaju uši, tata bi mi verovatno rekao istinu. Uostalom, kad smo kod tajni, i ja sam njemu tajila da su mi se vratile glavobolje. Mislila sam da ću na vreme otići kod svog lekara i rešiti problem koji je prouzrokovao napad, zbog kog sam se onesvestila kod crkve. Kad me je bolničarka uhvatila podruku da mi pomogne da se vratim nazad u krevet, usledila je nova iznenađujuća informacija. “Bolje da ti odmah kažem da te u sobi čeka policajac. Čekao je da se probudiš pa da porazgovara s tobom.” Zastala sam u pola koraka i začuđeno je pogledala. “Policajac? Zašto? U vezi s čim?” Pogledala me je belo, ne shvatajući kako uopšte mogu da postavim tako glupo pitanje. “Pa valjda zbog toga što treba da im kažeš šta ti se dogodilo sinoć kod crkve.” Sad sam ja nju pogledala belo. Šta se dogodilo pored crkve? Zar ovdašnja policija nema pametnija posla nego da ispituje ljude zbog neovlašćenog upada na crkveno groblje? Istrebili su sve kriminalce pa sada maltretiraju ljude i zbog ovako smešnih prestupa? Uostalom, da li je to uopšte krivično
delo? Mislim, nisam porušila ničiji spomenik. Baš svašta! Možda ću čak morati da platim neku kaznu? Pitanja su se nizala, ali ni u najluđim snovima ne bih pogodila o čemu se radilo. U trenutku kad sam se pojavila na vratima, policajac je sedeo na drugom kraju sobe, meni okrenut leđima i razgovarao s mojim ocem. Sudeći po tome što su obojica prekinula razgovor u pola reči, zaključila sam da su pričali o meni. Da bi me pripremio na prisustvo uniformisanog lica, tata mi je prišao i nežno mi se obratio. Policajca nisam mogla dobro videti jer je sedeo u polusenci. “Rejčel, mila moja, policiji su potrebni neki podaci, ali ne brini... Vidi koga su ti poslali.” Glas mu je zvučao trijumfalno, kao mađioničarev kada izvlači zeca iz šešira. Perifernim vidom primetila sam da je muškarac u tamnoj uniformi ustao sa stolice i okrenuo se licem prema meni. Okrenula sam se prema njemu. U tom trenutku, cela soba mi se okrenula. Mora da sam prebledela kao krpa. Naslepo sam zamahnula rukom da se uhvatim za dovratak, ali nije vredelo. Sručila sam se na zemlju kao klada, uspevši da izgovorim samo jednu reč: “Džimi!” Dobra strana onesvešćivanja u bolnici jeste to što tamo ima dovoljno stručnih lica koja znaju kako da vam pomognu. Minut - dva kasnije, ponovo sam postala svesna gde se nalazim. S glavom među kolenima, bila sam smeštena u fotelji u kojoj je moj otac proveo prošlu noć, svim silama se boreći da se podignem u sedeći položaj, ali nisam uspevala jer mi je sestra držala hladan oblog na vratu. “Polako, Rejčel. Sačekaj malo da ti se krv vrati u glavu.” Odmah zatim usledio je i komentar mog oca: “Mora da joj je pao pritisak od vruće vode.” “Biće joj dobro”, odgovorila mu je bolničarka. Nisam bila sigurna u to. Oduprevši se o njenu ruku, podigla sam se u sedeći položaj. Nisam vrisnula niti sam se ponovo onesvestila. Nisam čak ni viknula.
Samo sam zurila ispred sebe i kao omađijana gledala u njegovo drago lice, koje mi je toliko nedostajalo - punih pet godina. Pet najtežih godina! Nasmešio mi se, ali se odmah zatim taj osmeh pretvorio u zabrinutost. “Rejčel?” Zvučao je zbunjeno. Izgovorila sam prvo što mi je palo na pamet. “Jesam li ja to u raju?” Bolničarki je to očigledno bilo smešno. “Dosad još nisam čula da bolnicu nazivaju rajem.” Pravila sam se da sam prečula njenu upadicu. “Da li je ovo raj? Jesmo li svi mrtvi?” Sad je čak i bolničarka ućutala. Uhvatila sam pogled koji je moj otac uputio Džimiju. Šta sam ti rekao? Rekoh ti da se čudno ponaša, glasilo je njegovo neizgovoreno pitanje, mada je bilo i više nego jasno da je tim pogledom upravo to mislio. Nakon što se pribrala, bolničarka se brzo prešaltala na profesionalno ponašanje. “Hajde, Rejčel, brzo nazad u krevet. Moraš da legneš.” Sad je stvarno počela da mi ide na nerve. Ne obraćajući pažnju na nju, okrenula sam se prema Džimiju i upitala ga: “Jesam li umrla pored onog groba?” Pretpostavljam da samo osoba trenirana za ovakve situacije, kao što su policajci, može tako smireno da odgovori na ovako bizarno pitanje. “Ne, Rejčel, ti nisi umrla. I pobogu, o čijem to grobu govoriš?” Moj naredni odgovor uspeo je čak i njega da poremeti. “O tvom! O čijem drugom?” Ne znam ko je ovog puta pritisnuo dugme za hitne slučajeve. Mogao je to biti bilo ko od njih troje. A možda sam ga čak i ja pritisnula. U ovom trenutku, mislim da je svima nama bila potrebna neka vrsta medicinske pomoći.
U sobu je uleteo jedan mladi lekar, kog dotad nisam videla. Između njega i bolničarki počele su da lete reči od kojih sam pohvatala tek poneku: “pometenost”, “sedativ”, “testovi”. Meni nisu ništa značile. Dok su me polegali u krevet, samo sam nemo piljila u Džimijevo lice i poput zombija ćutke posmatrala kako mi ponovo, po ko zna koji put, zabadaju iglu u venu. Ovog puta su mi ubrizgali mnogo blaži sedativ, verovatno zato što nije bilo bezbedno davati jače lekove nekome s takvom povredom glave. Lekovi su brzo počeli da deluju te sam se cela otromboljila i počela da se osećam kao da lebdim na oblacima. Sklopila sam oči, ali nisam zaspala. Osećala sam se kao da sam se napila, samo što mi se nije vrtelo u glavi i nije mi bilo muka. “Je li ona to stvarno mislila? Zaista je mislila da sam mrtav?” Moj otac je zvučao slomljeno i utučeno. “Ne znam, sinko, ko će ga znati. Šta da ti kažem? Meni je rekla da bolujem od raka.” Usledila je duga pauza. “Mora da je zadobila mnogo jači udarac nego što lekari misle. Danas neće biti u stanju da odgovara na tvoja pitanja. Teško da će u ovakvom stanju moći ičim da ti pomogne da uhvatiš skota koji ju je opljačkao.” “Da, slažem se.” “Ne moraš ostati ovde. Koliko vidim, lekar joj je propisao još nekoliko testova. Nazvaću te čim joj bude bolje.” “Ostaću ovde, pored nje.” Vozali su me s odeljenja na odeljenje. Prvo su mi ponovo snimali glavu, zatim su mi uradili rendgen, a potom i još nekoliko testova s elektrodama prikačenim na moju glavu. Do tada sam se skroz probudila i bila spremna da postavljam pitanja. Ali niko nije hteo sa mnom da razgovara i svi su mi se obraćali nekim čudnim tonom, da ne bi slučajno izazvali neki moj nov “ispad”. Kad su me konačno vratili nazad u sobu, u njoj nije bilo nikoga.
Dežurna sestra, koja mi je pripomogla da se popnem u krevet, obavestila me je da je moj tata, zajedno sa svima ostalima, sišao u kantinu da popije čaj. Kad sam je upitala ko su ti “ostali”, nije znala da mi kaže. Zato sam se podigla u sedeći položaj, prekrstila ruke na grudima i rešila da sačekam da vidim koliko će me još pokojnika danas posetiti. Ulazili su jedan po jedan. Prvo se pojavio moj tata, za njim je ušao Džimi, a za njim Met, Keti i Fil. Zbunjeno sam ih gledala, prelazeći pogledom s jednog na drugog, ne verujući sopstvenim očima. Trenutak kasnije, Met se odvojio od ostalih, prišao mom krevetu i nežno me poljubio u usta. Osetivši dodir njegovih mekih usana, trgla sam se kao oparena i instinktivno pogledala preko njegovog ramena, da vidim kako će Keti odreagovati na to. Ali na njenom licu nije bilo ni trunčice ljutnje. “Mete”, prosiktala sam, očima sevajući prema njegovoj devojci. Ne znam kako, ali odjednom sam se setila reči koje mi je uputio kad me je dovezao pred hotel: da me se neće tek tako odreći i da neće odustati od mene. Zar je stvarno mislio da je ovo pravo mesto da započne s tom misijom? Osim toga, trenutno nisam bila u stanju da se koncentrišem na bilo koga drugog osim na osobu koja je stajala u dnu mog kreveta. Budući da je sada na sebi imao majicu i farmerke, a ne uniformu, zaključila sam da mu se u međuvremenu završila smena. Ali to uopšte nije bilo važno. Mnogo važnije i zaprepašćujuće bilo je to što niko osim mene nije bio začuđen njegovim prisustvom. Ovo je bilo toliko neshvatljivo, apsurdno i nadasve nenormalno, da je prosto bilo nemoguće da sam samo ja bila zabezeknuta što vidim Džimija. Onda mi je sinulo. Kako se toga nisam setila? Toliko puta sam gledala film Šesto čulo da sam ga znala skoro napamet. “Da li iko osim mene vidi Džimija u ovoj prostoriji?” Teško je objasniti kakve su izraze lica svi napravili. Nakon što su razmenili zabrinute poglede, počeli su ćutke da se zgledaju. Umesto njih, odgovorio mi je otac.
“Naravno da ga vidimo, mila moja.” “Tata, nemoj da se šališ sa mnom. Odgovori mi iskreno. Tamo, u dnu mog kreveta, vidim Džimijevog duha. Vidiš li ga i ti? A vi ostali?” Dok se trudio da smisli odgovor, tatino lice zgrčilo se od tuge. Ali pre nego što je uspeo išta da kaže, onaj neverovatno zgodan Džimijev duh se pokrenuo i seo pored mene. Nežno me je uzeo za ruku i nasmešio se. Osetila sam kako je dušek polegao pod njegovom težinom, ali i toplinu njegovih prstiju dok su prelazili preko mojih izgrebanih dlanova. Teorija o duhovima odjednom je pala u vodu. “Rejčel, sad me samo slušaj i nemoj ništa da govoriš, važi?” Zinula sam u nameri da mu se usprotivim, ali mi je on stavio prst na usta. “Bez upadica, molim. OK?” Bože, ako je ovo i bio duh, onda je bio zapovednički raspoložen. A i taj njegov prst na mojim usnama, bio je i više nego... stvaran. “Dobila si gadan udarac u glavu.” Nastavio je ubeđivačkim tonom, kao da mi govori nešto što nisam znala. “Krenula si vozom ovamo, zbog Sarinog venčanja.” Konačno čujem nešto s čime se slažem. “Da, znam to.” Usledili su kolektivni uzdasi olakšanja, jer sam konačno rekla nešto smisleno. “Nešto ti se dogodilo kad si stigla. Po svemu sudeći, neko te je opljačkao nakon što si krenula sa stanice. Mislimo da si tada nekako zadobila povredu glave. I sva ta tvoja bulažnjenja... sve te sulude ideje... i umišljanja... sigurno su posledica tog udarca”, rekao je u dahu, a zatim je zaćutao. “Onda sve ovo mora da je san. Ja sanjam, je li tako?” odgovorila sam mu, uhvativši se za ovo jedino razumno objašnjenje. Neko je na ovo glasno uzdahnuo, ali ne znam ko je to bio. Nije me ni bilo briga. “Dakle, sve ovo je samo jedan realističan nadrealan san koji se odigrava u mojoj podsvesti. Pitanje je trenutka kad ću se probuditi, je li tako? O tome je reč?”
Ponovo je nastupila duga pauza. Niko nije znao šta da kaže na ovo. Bez izgovorene reči, Met je stao s druge strane mog kreveta i nežno me zagrlio. U tom trenutku, nešto je sevnulo u Džimijevim očima, nakon čega je odmah ispustio moju ruku. Ovaj san je stvarno bio čudan; njih dvojica su se ponašala isto kao kad smo bili tinejdžeri. Signal iz zvučnika prekinuo je ovu neprijatnu situaciju. “Ovaj signal označava kraj posete”, s olakšanjem je rekao moj tata. “Sada bi svi trebalo da odete, mislim da Rejčel mora da se odmori.” Pošto sam ubedila sebe da je sve ovo samo san i da ništa od svega ovoga nije realno, malo sam se smirila. “Toni, zašto ne biste otišli kući da se malo odmorite?”, rekao je Met mom ocu. “Izgledate umorno. Ja ću ostati pored Rejčel.” Tata je malo oklevao, ali je Met bio uporan. “Molim vas, idite i naspavajte se.” Ali tati se i dalje nije išlo. “Ne znam, mislim da treba da ostanem. Ne mogu tek tako da odem i ostavim je.” Zastao je na trenutak, a zatim je dodao, kao da mu se pravda: “Ipak, ona je moja kćerka i potreban sam joj ovde.” Metov odgovor je bio jasan i odlučan. “To mi je jasno, ali tako umorni i iscrpljeni nećete joj biti od velike koristi. Idite kući. U međuvremenu, ja ću se starati o njoj. Znam da vam je kćerka, ali niste jedini kome je stalo do nje; uostalom, ona je moja verenica.” Čuvši ovo, trgla sam se kao da me je neko ubo nožem i mahinalno se okrenula prema Keti, koja je u tom trenutku uzimala svoj kaput i tašnu i pripremala se da ode kući. Metova izjava, izgleda, uopšte nije delovala na nju. “Samo što je sada verenica bez prstena”, dodao je Džimi neshvatljivo ciničnim tonom.
Pogledala sam prema svojoj levoj ruci, kao da tražim potvrdu za njegove reči. Na mom prstu nije bilo nikakvog prstena mada, kad sam se malo bolje zagledala, primetila sam jedva vidljiv beličasti trag na mestu na kom sam ga, očigledno, nekad nosila. Osim toga, članak prsta bio mi je otečen i crven, kao da mi je neko taj prsten silom, grubo strgao s ruke. Sva zbunjena i pometena, podigla sam glavu i videla kako Met i Džimi razmenjuju besne poglede. Imala sam utisak da će se pobiti. “Slušaj, prijatelju, s prstenom ili bez njega, Rejčel je još uvek moja verenica.” O, bože, ovaj moj san postaje sve zanimljiviji!
Poglavlje 6 U naredna dvadeset i četiri sata, moj san je prestao da bude zabavan. Koji je to trenutak kada se snovi pretvaraju u košmare? Oduvek sam mislila da se to dešava kada nešto što nam je poznato odjednom postane strano i opasno: ili kad se izgubite i ne znate da pronađete izlaz iz mesta koje, inače, dobro poznajete: ili kada stojite potpuno bespomoćni, a pred očima vam se odvija situacija u kojoj biste morali da reagujete. Bilo kako bilo, sve ovo jesu košmari, pod uslovom da sanjate. Moj košmar je počeo onog trenutka kada sam shvatila da ono što mi se dešava nije san, već java, mada uopšte nisam mogla da razumem kako sve to uopšte može biti stvarno. Ovo saznanje nije došlo tek tako, iznenada, već se rađalo malo-pomalo, iz jednog glasića u mojoj glavi koji nikako nije hteo da zaćuti. A taj glasić mi je govorio da nešto u svemu tome ne štima. Prvo što mi se učinilo nelogičnim bilo je to što je moj san imao logične nastavke. Umesto da sve bude pobrkano, kako vremenski, tako i prostorno, ovde se sve lepo nadovezalo i poklapalo. ne sećam se da sam ikada u životu sanjala da radim sasvim obične svakodnevne stvari! U ovom snu jedem bljutavu bolničku hranu, spavam (a ko još spava u snu?), odlazim u toalet i koristim toalet-papir. Naravno, kad smo Met i ja ostali sami nakon što su svi ostali otišli, još uvek sam bila uljuljkana u tom blaženom neznanju. Sedela sam udobno zavaljena i puštala da mi se sve odvija pred očima poput filma. Zašto da ne? Sve je ionako bio samo san, tako da ništa izrečeno niti učinjeno nije imalo težinu. Zato se uopšte nisam protivila kada je privukao stolicu mom krevetu i kada je upleo svoje duge, preplanule prste oko mojih. Malo sam se trgnula kada je prešao preko ogrebotina na mojim dlanovima, istovremeno se čudeći
kako mogu da osetim fizički bol kad znam da se to u snovima nikad ne dešava. Nisam se usprotivila ni kada me je nežno poljubio. Nisam prozborila ni reč dok mi je između poljubaca šaputao koliko je bio zabrinut za mene. Ali kad se odvojio od mene, bila sam iznenađena brzim udaranjem svog srca, koje se ponašalo kao usplahireni kanarinac koji leprša po kavezu. Ne pamtim kada me je neko ovako poljubio, ni u snu, a ni na javi. Još više sam se iznenadila kada se, nakon izliva ovolike nežnosti, odjednom uozbiljio i obratio mi se prekornim tonom. “Rejčel, moram da te pitam, odakle ti ideja da kreneš sama, onako kasno, onom pustom i mračnom ulicom? Zar nisi pomislila da bi to moglo da bude opasno?” Ćutala sam i treptala, začuđena njegovom promenom raspoloženja. “Zašto me nisi nazvala da dođem po tebe? Mogla si uzeti taksi ili zamoliti nekog od putnika da te preveze.” Gledao me je pravo u oči, očekujući neki razuman odgovor. Nisam ga imala. “Oprosti, žao mi je...” počela sam nespretno. “Ne sećam se ničega osim...” Osim onog što mi se stvarno desilo: večera, vožnja u hotel i nesrećan odlazak na groblje. “Osim čega?”, upitao me je, nadajući se da će čuti nešto novo. “Osim toga da sam se probudila ovde.” Čak i u snu sam bila dovoljno pametna da mu prećutim da se moje poimanje stvarnosti značajno razlikovalo od njegovog. “Nemoj me pogrešno razumeti, nije mi do prstena, ali dobro je što smo ga osigurali.” Prsten? Njemu je bilo stalo do pišljivog prstena, a ne do mene? Zašto me to ne čudi. Metu je ionako novac uvek bio na prvom mestu. “Mogla si i mnogo gore proći. Ovako si se samo pošteno izgrebala, ugruvala i dobila udarac u glavu. Kad samo pomislim šta je sve taj kreten
mogao da ti uradi...” Učinilo mi se da čeka da nešto kažem, ali pošto nisam znala o čemu govori, samo sam zagonetno klimala glavom, kao da se i sama isto to pitam. “Kad smo dobili onaj poziv... kad si molila za pomoć, nikad se u životu nisam osećao toliko bespomoćno i uplašeno. Sreća što je Džimi bio tamo... Znaš, ovo nećeš dvaput čuti od mene!” Nasmešila sam se kiselo da ne bi primetio koliko sam zbunjena. Ali ipak, čak i u snu, pobedila je moja znatiželja da saznam šta se dalje desilo. “Šta s Džimijem? Šta je uradio?” “Preuzeo je stvar u svoje ruke. Ipak je on policajac i zna šta da radi u takvim situacijama. Mi ostali bismo lutali gradom kao muve bez glave, i možda te ne bismo ni našli, ali on je ostao smiren, nazvao je policiju i rekao im da prečešljaju okolinu železničke stanice, tako da su te njegove kolege pronašle pre nego što smo mi uspeli i da se isparkiramo. Odmah su pozvali hitnu pomoć, tako da si bila na putu ka bolnici u roku od petnaest minuta od trenutka kad si nazvala.” Dakle, Džimi me je opet spasao. Valjda mu je moj mozak dodelio ulogu junaka i u ovom snu. Uostalom, na javi je izgubio čak i život spasavajući me. “Samo, kasnije se ne bi moglo reći da se ponašao u skladu sa svojom profesijom.” Na ovo sam pažljivo naćulila uši. “Zašto, šta se dogodilo?” “Pa, dok smo čekali u bolnici da te pregledaju i dok se još nije znalo koliko ozbiljno si povredena, on je, izgleda, malo izgubio kontrolu... Počeo je da viče na mene. Rekao mi je da sam neodgovoran i da nisam smeo da te pustim da sama putuješ noću. Posebno me je uvredilo to što mi je rekao da te ne zaslužujem ako već ne umem da se brinem o tebi.” Protrljao je rukom svoju lepu vilicu. “A onda je potpuno odlepio i zamahnuo pesnicom da me udari!”
Skočila sam kao oparena. “Stvarno?” “Ne brini, nije uspeo da me udari. Fil se isprečio između nas i uhvatio mu ruku pre nego što me je dokačio. Stvarno se nisam tome nadao od njega, bez obzira na to što tada nije bio na dužnosti, Mogao sam ga tužiti...” Videvši moj ljutiti pogled, brzo je nastavio: “Naravno, nisam. Pripisao sam to uzavrelim strastima i trenutku. Ne brini, neću našeg dragog pajkana uvaliti u nevolju. Uostalom, potpuno ga razumem. Dečko je ionako godinama zaljubljen u tebe.” Opet ista priča. Čak i dok sanjam, uvek se nađe neko da mi kaže da je Džimi do ušiju zaljubljen u mene. “Mislim da je on malo zaboravio koliko umeš da budeš tvrdoglava i koliko ne voliš da ti se naređuje. Vas dvoje baš dugo niste bili u kontaktu, je li?” Htedoh da mu kažem: Teško da bismo mogli da budemo u kontaktu bez posredstva nekog spiritualnog medija. Ali nisam. Opredelila sam se za manje problematičan odgovor. “Ne, nismo... Malo smo se udaljili i izgubili kontakt.” Laknulo mi je kad je u tom trenutku ušla bolničarka, gurajući kolica s lekovima. Učtivo je Metu dala do znanja da je vreme za posete odavno prošlo, što je on skapirao, te me je poljubio u čelo i obećao da će sutra ponovo doći. Dok sam ležala na uštirkanoj bolničkoj posteljini, iščekujući da pilule počnu da deluju, razmišljala sam o čudnom scenariju koji mi je priredila moja podsvest. Sve činjenice i ljudi bili su pravi, samo što je moj mozak sve događaje izvrnuo u čudnu paralelnu stvarnost. Mislim, to je na neki način bio moj život, ali ne onakav kakav jeste, već mnogo bolji: u ovoj lepoj verziji, Džimi je bio živ, moj otac nije bio bolestan, a ja sam bila verena za Meta. Bila bi prava šteta da se sada probudim. I nisam. Hoću da kažem, nastavila sam da spavam, a kad sam se probudila, bio je novi dan, ali se moj san nastavio. Otprilike tad pojavio se
taj glas u mojoj glavi, koji mi je govorio da ovde nešto poprilično nije u redu. Tog jutra su me rasporedili na ko zna koji test po redu, i dok sam čekala da me prime na novo snimanje glave, shvatih da je došlo vreme da se probudim i vratim u svoj stvarni život. Čak sam primenila i stari kineski trik i uštinula se do krvi, međutim, ništa se nije promenilo, osim što mi je na nadlanici ostao ružan crveni trag. Ne obazirući se na to, nastavila sam da se štipam, sve dok se nisam susrela s namrgođenim pogledom bolničarke, koja me je gurala u kolicima. Ubrzo se bolnicom pronela vest o devojci koja je potpuno odlepila i izgubila kontakt sa stvarnošću, pa su u mojoj blizini svi počeli da govore onim tihim tepajućim glasom, kakvim se obično obraćaju deci ili retardiranim osobama. Negde između dva vađenja krvi, snimanja glave i pregleda, obuzeo me je istinski strah. Osećala sam se kao zatvorenik u zemlji Nedođiji; ne kažem da mi je tamo bilo loše, ali sada sam već stvarno želela da se vratim kući, ma koliko tamo bilo ružno. Jedan od najpotresnijih trenutaka bio je kad sam prvi put ugledala svoj odraz u ogledalu iznad lavaboa u mojoj sobi. Toliko sam zavrištala da je bolničarka utrčala u sobu kao bez duše, a zatim je ostala zabezeknuta videvši me kako stojim pred ogledalom i unezvereno prelazim rukom preko svog obraza, ponavljajući histerično: “Gde mi je ožiljak? Šta ste mi uradili s ožiljkom? Gde je nestao?” Taman kad su pomislili da sam malo došla sebi, ponovo su morali da me odvedu kod specijaliste. Bolničarka, koja je došla po mene s kolicima, namrštila se videvši da nisam ni pipnula ručak. Od silne zbunjenosti i strepnje, skroz sam izgubila apetit. Ali i od loše kuhinje. Kad su me odgurali u specijalističku ordinaciju, obradovala sam se što je tamo bio i moj nov, potpuno oporavljeni otac. “Dobar dan, Rejčel. Osećaš li se malo bolje danas?” obratio mi se lekar ljubaznim, ali zabrinutim tonom. Bilo mi je potpuno jasno da očekuje samo potvrdan odgovor. Odmahnula sam glavom nesposobna da progovorim, i u tom trenutku iz mene je provalila bujica suza. Tata je ispružio ruku iz fotelje i nežno uhvatio
moju. Namerno se ne osvrćući na moj plač, lekar je taktički nastavio. “Pa, mlada damo, imam lepe vesti. Na osnovu svih snimaka i rezultata koje smo uradili, jasno je da udarac koji si doživela tokom one sulude bežanije nije napravio nikakvu unutrašnju štetu.” Okrenuo je svoju stolicu prema osvetljenoj tabli na koju je zakačio snimak lobanje, za koju sam pretpostavila da je moja. “Ovde sve izgleda savršeno u redu. Nema povrede mozga, a ni kranijuma.” “Bogu hvala!”, povikao je moj tata s vidim olakšanjem. “Ništa nije u redu!”, povikala sam, postidevši se patetike u svom glasu. “O, jeste, Rejčel! Uradili smo sve moguće testove i nijedan od njih, srećom, nije pokazao nikakve abnormalnosti. Ovi testovi ne lažu.” “Ne govorim ja o testovima”, usprotivila sam se, svim silama se trudeći da ponovo ne izgubim kontrolu i tako zaslužim da me opet nakljukaju sedativima. “Verujem da su vaši rezultati tačni i da mi ne biste tajili da ste na njima videli nešto loše. Ali sve ostalo ne valja! Sve je zbrkano i okrenuto naopačke.” “Nemoj tako, Rejčel”, umešao se moj tata uplašeno. Očigledno su ga moje reči ponovo uznemirile. Nisu samo njega. I mene su plašile, ali morala sam nekako da ih nateram da me saslušaju do kraja. Duboko sam udahnula i potrudila se da nastavim smirenim tonom. “Slušajte, znam da vam sve ovo zvuči suludo, ali molim vas, saslušajte me. Ne znam šta se dešava, ali meni ništa od ovoga nije stvarno. Mislim, ne odgovara mom poimanju stvarnosti. U mom stvarnom životu, moj otac je teško bolestan, a ni meni nije mnogo bolje.” Lekar mi se obratio blagim i smirujućim glasom. “Dakle, veruješ da si i ti obolela od raka, je li tako?” Sad mi ga je bilo dosta. Taj čovek mi je stvarno išao na nerve. “Ne, ne mislim da imam rak, već da nešto nije u redu s mojim mozgom.”
Čudno, nisu mi protivrečili. “To je sve posledica one nesreće...” “One kad su ti ukrali prsten?”, upitao me je tata. “Ne, tata, nego one kada je auto uleteo u restoran! One u kojoj je Džimi poginuo i u kojoj sam bila teško povređena.” Lekar je zbunjeno pogledao prema mom ocu, koji nije prestajao da vrti glavom, kao da na taj način pokušava da pronađe pravi odgovor na sve to. “Znate li o kakvoj to nesreći govori Rejčel?” “Pa, znam”, odgovorio je moj otac sa zadrškom, a ja sam zamalo vrisnula od sreće što je bar neko znao o čemu pričam. “Tačno je da je neki auto proleteo kroz izlog restorana u kom je Rejčel sedela s društvom. To se dogodilo pre pet godina ili tako nešto, neposredno pre nego što su svi otišli na fakultet.” “Njeni prijatelji su nastradali? Tada je i Rejčel bila povređena?” “Mislim da je samo vozač tog nesrećnog automobila bio teško povreden. Srećom, Rejčel i njeni prijatelji uspeli su na vreme da pobegnu od izloga. U stvari, Rejčel je najgore prošla. Dok je trčala, nezgodno je pala i udarila glavu. Bila je u nesvesti nekoliko minuta. Od ostalih, samo je Džimi zadobio gadnu posekotinu na glavi.” “Ali niko nije poginuo?” požurivao ga je doktor. “Nije”, potvrdio je moj otac. “Ali Rejčel tad jeste zadobila udarac u glavu?” “Tako je. Ustanovili su i da je imala blagi potres mozga.” “A onda, pet godina kasnije, neko je hteo da je opljačka, i ponovo je udarila glavu...” Lekar je sastavio kažiprste u trougao i zamislio se, pokušavajući da poveže konce. “Sada mi je malo jasnije.” Ali meni nije! Meni ništa nije bilo jasno.
Doktor Taloh se nagnuo preko stola, a preko lica mu se razlio blaženi smešak. Nas dvoje smo se mahinalno nagnuli prema njemu, željno iščekujući šta će da kaže. “Rejčel, sad mi je jasno zašto su ti misli pobrkane. Mislim da patiš od jake amnezije.” Amnezija? Ne bih rekla. U stvari, znala sam da nije tako. Zar amnezija nije ono kad sve zaboraviš? Ako sam u pravu, onda ja svakako ne bolujem od te boljke. Moj problem je bio što pamtim nešto što se, očigledno, nije desilo. Kad sam mu to saopštila, ponadala sam se da neće imati adekvatno objašnjenje, ali me je on brzo razuverio. “Postoji mnogo vrsta amnezija. Udarci u glavu izazivaju mnogo složenije posledice od onog stereotipnog udario sam glavu i ničeg se ne sećam, kao što viđamo u filmovima.” “Aha, jasno mi je”, rekao je moj tata i okrenuo me u kolicima tako da gledam u njega. Da li on stvarno veruje u to? Da li stvarno misli da je lekar u pravu? “I koliko će ta amnezija potrajati, doktore?” “Ja nemam amneziju!” “Zavisi od uzroka. Može da potraje dan-dva, ali i nekoliko nedelja. Bilo je slučajeva da se ljudi oporave tek posle nekoliko meseci.” “Ja nemam amneziju!” “U Rejčelinom slučaju, reč je o specifičnom obliku amnezije pri kojoj ona veruje u nešto što se nikad nije dogodilo. Teško je reći koliko dugo će to potrajati. Zakazaću vam pregled kod najboljeg specijaliste.” A onda je moj otac postavio pitanje od kog sam najviše strahovala. “Doktore, može li ta amnezija postati trajna?” Usledila je duga pauza. Zaustavila sam dah, željno iščekujući doktorov odgovor, i držala ga sve dok mi se nije zavrtelo u glavi od manjka kiseonika.
“Pa, da budem iskren, postoji i takva mogućnost, ali rano je govoriti o tome”, odgovorio je nežno. “Specijalista će to bolje znati da vam objasni mnogo bolje od mene.” Onda je ustao i rukovao se s mojim tatom, dajući nam tako do znanja da je konsultacijama došao kraj. Dok me je otac gurao prema vratima, okrenula sam se i bacila pogled prema sedokosom doktoru, koji je u tom trenutku prebirao po mojim nalazima i slagao ih u fasciklu. Pogledi su nam se susreli. “Ja nemam amneziju!” Po savetu lekara, stavili su me na listu za otpuštanje iz bolnice za sutradan ujutru. Trebalo je pričekati neko vreme na pregled kod onog stručnjaka, pa su smatrali da je za mene bolje da u međuvremenu budem kod kuće. Meni se nije tako činilo, jer poslednji put kada sam stajala ispred svoje kuće, u njoj su živeli neki drugi ljudi. Bilo kako bilo, jedva sam čekala da izađem iz bolnice, ako ni zbog čega drugog, a ono da dokažem svima da ne patim ni od kakve amnezije niti retkog medicinskog fenomena, već da govorim istinu. Budem li ostala u bolnici, sigurno neću uspeti ništa da dokažem. “Ko zna”, rekao je moj tata, “kad se budeš našla u poznatom okruženju, možda će ti se tada jednostavno sve složiti u glavi.” Zvučao je toliko optimistično da nisam imala srca da mu to kvarim. “Možda”, kao bajagi sam se složila. “Mada, čak i u tvom svetu, ja odavno ne živim s tobom, zar ne? Zato nemoj da očekuješ da će se dogoditi čudo.” Napravio je bolnu grimasu, pokazavši mi time koliko su ga moje reči povredile. “Ne postoji tvoj i moj svet, Rejčel. Ne znaš šta govoriš. Uverićeš se i sama u to čim dođemo kući.” Nasmešila sam se usiljeno, ali sudeći po njegovom osmehu koji ga je sledio, bila sam dovoljno uverljiva. “U pravu si, tata. Sigurna sam da je tako.” Meta su verovatno obavestili o ishodu konsultacija s lekarom pre nego što
mi je došao u posetu. Kad je ušao u moju sobu, skoro da se nije video od ogromnog buketa cveća koji je nosio, i čim je prišao mom krevetu, sagnuo se, poljubio me i odmah počeo da govori iritirajuće pomirljivim tonom. “Rejčel, ljubavi moja, sve sam čuo. Amnezija, dakle. Nije ni čudno što si se onako ponašala. Sećaš li se ičega? Znaš li uopšte ko sam ja?” U tom trenutku, pala mi je na pamet jedna nevaljala misao, ali sam brzo odustala od nje. Ipak bi bilo previše okrutno da se tako poigram s njim. “Da, Mete, naravno da znam ko si... Znamo se još od tinejdžerskih dana. Ne sećam se samo... malo mi je zbrkano ono što se dogodilo u poslednje vreme.” Utom je ušla sestra koja meri krvni pritisak. Met se okrenuo prema njoj i pružio joj buket. “Možete li, molim vas, staviti ovo u vazu?” Učinilo mi se da joj nije bilo naročito drago što ju je omeo u vršenju dužnosti, ali je ipak preuzela džinovski buket iz njegove ruke, a ja sam joj se zahvalila u njegovo ime. Jedno ipak nisam zaboravila: Met nije imao naročit osećaj za tuđe potrebe i, ko ga nije poznavao, mogao bi čak pomisliti da je uobražen. “Kad kažeš da se ne sećaš onog što se nedavno desilo, na šta si mislila? Na poslednjih nekoliko dana?” Odmahnula sam glavom. “Nekoliko nedelja?” Ponovo sam odmahnula glavom. “Duže vreme?” Ovog puta nisam odmahnula glavom. “Negde mi se zagubilo poslednjih pet godina.” Stropoštao se u fotelju. “Jebote!” Ćutala sam i pustila ga da shvati smisao mojih reči.
“Znači, ne sećaš se ničeg u vezi nas? Ničeg otkako smo završili srednju školu? Zar se ne sećaš ni naše veridbe?” Zagrizla sam donju usnu. Znala sam da je šokiran, ali nažalost, nisam mogla da saosećam s njim. U mojoj glavi, naša veza je bila okončana još pre pet godina. I Met kog sam upamtila bio je osamnaestogodišnji mladić, a ne ovaj muškarac koji je sada zbunjeno piljio u mene. Ćutao je nekoliko trenutaka. Mada nisam dobro poznavala ovu njegovu novu verziju, rekla bih da mu je mozak radio trista na sat ne bi li pronašao pravo rešenje. Verovatno je zbog toga i bio toliko uspešan u poslu: čim bi naišao neki problem, on bi ga brzo rešio i nastavio dalje. Prosto kao pasulj. “Mislim da je dobro što ćeš neko vreme biti kod oca. Treba ti neko ko će se brinuti o tebi.” “Nisam bolesna, Mete.” “Znam, Rejčel. Nego, kažem da je dobro da budeš ovde neko vreme, jer ćeš teško moći da budeš sama u Londonu. Znaš da sutra imam važan sastanak u Hamburgu.” “U stvari, ne znam. Imam amneziju, zaboravio si?” Znam da je ovo bilo surovo s moje strane, ali nisam mogla da odolim. Izgledao je zbunjeno. Kad je to Met izgubio smisao za humor? “O, da, naravno da se ne sećaš. Taj sastanak je bio zakazan još pre nekoliko meseci i sada je prekasno da ga otkažem. Da postoji način, svakako bih...” Prekinula sam ga potapšavši ga po ruci. “Opušteno, Mete, ne brini. Sve je u redu.” Otišao je ubrzo nakon ovoga. Ali pre nego što je krenuo, zagrlio me je i poljubio na način koji mi je bio poznat, ali istovremeno i potpuno nepoznat. Pokušala sam da se pobunim i nešto kažem, ali on mi je zapušio usta toplim usnama, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da mu uzvratim istom merom. Mada se nisam sećala da sam mu verenica, to nije značilo da u ovom
trenutku opšte pometenosti treba da se lišim bar nečeg prijatnog. Kad su nam se usne konačno razdvojile, oboje smo jedva dolazili do daha. “Ako ništa drugo, nisi zaboravila kako se ovo radi.” Po njegovom glasu i sjaju u očima, jasno se videlo da mu se povratilo poljuljano samopouzdanje. “Baš me briga jesi li me zaboravila. Učiniću sve da se ponovo zaljubiš u mene.” Na rastanku mi je obećao da će me zvati iz Nemačke i da će se brzo vratiti, za samo nedelju dana. Ovo mi je došlo kao kec na jedanaest. Imaću dovoljno vremena da u njegovom odsustvu pokušam da razrešim ovu zavrzlamu. Nije me bilo briga što su svi progutali priču o amneziji. Bila sam sigurna da to nije bilo istinito. Tu negde nalazio se moj stari život, i što pre se budem izvukla iz ove glupe bolnice, tim pre ću ga pronaći i tako svima dokazati da su pogrešili.
Poglavlje 7 Sutradan ujutro bolničarka mi je donela odeću za koju su mi rekli da sam nosila kada su me doneli u bolnicu. Nije mi bio poznat nijedan komad te garderobe, ali kad sam je obukla, sve mi je savršeno pristajalo. Nije mi se dopadalo to što nosim tuđu odeću, ali bilo je ili da je navučem, ili da izađem među ljude u onoj užasnoj bolničkoj spavačici. Posebno sam se iznenadila kada je sestra stavila na krevet skupocenu kožnu tašnu. “Čije je ovo?”, upitala sam je. Odgovorila mi je s dozom sažaljenja u glasu. “Tvoje.” Nije mi bilo jasno zašto me je sažaljevala. Pa ja sam bila ponosna vlasnica Gučijeve tašne! Dok sam se mučila da otvorim čudnu bravicu, pitala sam se da li mi ju je možda Met poklonio: bila je veoma otmena, skupa i potpuno neprimerena mom stilu. Kad sam konačno uspela da je otvorim, okrenula sam je naopačke i istresla njen sadržaj na izbedeli bolnički pokrivač. Tamo nije bilo mnogo toga što bi me podsetilo na nešto: ključevi, novčanik, češalj, torbica za šminku. Otvorila sam novčanik: u njemu je bilo više gotovine nego što sam ikada nosila sa sobom, a pregrade su bile pune kreditnih i drugih kartica. I sve su glasile na moje ime. međutim, više od svega me je zaintrigirao mobilni telefon. Mali, uglađen i sladak. Svetlucao je u mojoj ruci poput najdragocenijeg blaga. Otvorila sam da i drhtavim prstima pokušala da uđem u glavni meni. Borba je trajala nekoliko trenutaka, ali sam do kraja ipak uspela nekako da otvorim adresar. Očajnički sam se nadala da će mi ova sjajna spravica pružiti odgovore na moja pitanja. Prošla sam kroz imena u adresaru: tek poneko mi je bilo poznato, ali većina njih nije. A onda mi je jedno ime zapelo za oko. Doktor Vitaker. Te dve reči, koje su zasvetlucale na zelenoj podlozi ekrana, bile su u mojoj zamućenoj svesti isto
što i svetionik brodu izgubljenom u gustoj magli. Doktor Vitaker je bio lekar kog sam posećivala posle nesreće. On mi je propisao analgetike protiv glavobolja i kod njega je trebalo da odem posle Sarine devojačke večeri, da bi utvrdio zašto su odjednom postale toliko nepodnošljive. Drhtavim prstima pritisla sam dugme za poziv i, taman kada sam začula zvuk zvonjave, ulazna vrata su se širom otvorila i u sobu je ušla bolničarka noseći buket cveća koji mi je Met doneo. “Oprostite, ali ovde nije dozvoljena upotreba mobilnog telefona.” Neučtivo sam joj okrenula leđa i zabila prst u slobodno uho, da bih bolje čula ako mi se doktor bude javio. “Zamoliću vas da isključite telefon. Ovde nije dozvoljeno njegovo korišćenje. Uključite ga kad budete izašli.” Nešto u njenom tonu i pogledu reklo mi je da bi trebalo da je poslušam... “Dobili ste ordinaciju doktora Vitakera”, rekao je piskavi glas. “Nažalost, on trenutno nije u mogućnosti da vam se javi. Naše radno vreme je...” Besno sam sklopila telefon i tresnula ga na krevet. Bolničarka me je podozrivo gledala ispod oka dok sam grozničavo preturala po stvarima rasutim na krevetu, ne bih li među njima pronašla hemijsku olovku. “Slušajte, stvarno mi je potrebna vaša pomoć”, rekla sam nervozno dok sam cepala list papira iz dnevnika i žvrljala broj telefona na njega. “Ovo je broj lekara u Londonu koji me je lečio od... ma nije važno od čega. On jedini zna ko sam i šta mi se stvarno dogodilo. Molim vas, dajte ovo doktoru Talohu i zamolite ga da nazove ovog čoveka. On će mu pojasniti sve u vezi s mojim glavoboljama i... ostalim čudnim simptomima”, rekla sam joj i pružila papir. Malo je oklevala, a zatim ga je uzela i strpala u džep svoje uniforme. “Nećete zaboraviti? Veoma je važno”, rekla sam joj molećivo. Njeno lice, zategnuto i napeto od ljutnje zbog mog kršenja pravila s mobilnim telefonom, odjednom se opustilo i na njemu se pojavio izraz
sažaljenja. Više mi se dopadala dok je bila besna. “Zamolite ga da me nazove kod mog oca čim bude razgovarao s doktorom Vitakerom. Nema veze koje je doba dana ili noći, samo neka nazove. Tada će svima sve postati mnogo jasnije.” Nastavila je da me gleda sažaljivo čak i dok je spuštala Metov buket na moj krevet, pažljivo i svečano, kao da ga spušta na grob, a zatim se okrenula i izašla iz prostorije. Kad je nešto kasnije stigao moj otac da me pokupi, rešila sam da mu ne kažem za doktorov broj koji sam pronašla u telefonu. Ionako će se uskoro sve razjasniti, čim se dva lekara budu čula. Jednostavno nisam želela da ponovo slušam nepotrebno objašnjenje kako je moje stanje uslovljeno amnezijom. Naravno, još uvek nisam imala predstavu o tome kako će utvrđivanje moje verodostojne medicinske istorije pružiti odgovore na ostale uvrnute stvari koje su mi se dešavale – Džimijevo ustajanje iz mrtvih, neobjašnjivo ozdravljenje mog oca i moj odnos s Metom, ali resila sam da ih, zasad, držim negde po strani. Ne smem dozvoliti da mi misli lutaju na sve strane. Čim se doktor Vitaker bude javio, sve ostalo će se namestiti na svoje mesto. Moja stara kuća izgledala je potpuno isto. Mislim, isto kao pre pet godina kad sam otišla iz nje, ali ne isto kao pre nekoliko dana dok sam stajala pred njom. Nije bilo ograde od kovanog gvožđa niti drvenih žaluzina. Ulazna vrata i prozorski štokovi ponovo su izgledali zapušteno i hitno ih je trebalo obojiti. Međutim, za razliku od onog drugog, ovaj vrt izgledao je prelepo. Prvi talas iznenađenja naišao je čim sam prekoračila prag. Nakon što je tata otključao vrata, nešto crno i dugačko skočilo je sa stepeništa i nestalo u dnu hodnika. “Šta je, dođavola, ono bilo?” “Ništa, to je samo Kizi. Mora da smo je uplašili.” “Izvini, a šta je ili ko je Kizi?”
“Naša mačka. Odnosno, otkako si otišla, pretpostavljam da je sada samo moja.” Zastala sam da se priberem. Celo moje detinjstvo nismo imali kućne ljubimce, izuzev dve zlatne ribice, pa mi je sada bilo i više nego čudno što tata ima mačku. “Ti si mi je kupila kad si krenula na fakultet. Da ne budem sam i da imam nekog da mi pravi društvo, tako si rekla.” Ovo je stvarno bilo lepo od mene. Koračala sam polako za njim hodnikom, postepeno postajući svesna još jednog novog otkrovenja. Upisala sam se na fakultet. Kad smo ušli u meni dobro poznatu dnevnu sobu, ceo jedan zid bio je prekriven dokazima te tvrdnje. Sa zida me je gledalo moje lice uokvireno u pozlaćeni ram. Stajala sam u univerzitetskoj uniformi, s onom smešnom kapom na glavi, sa izrazom čistog ponosa na licu i futrolom za diplome u levoj ruci. Znam da je apsurdno, ali u tom trenutku oči su mi se ispunile suzama radosnicama. Dakle, diplomirala sam! Upisala sam se na fakultet, završila ga i ostvarila svoje snove. Tada sam se prvi put zapitala zašto li je moja svest izbrisala sećanje na život koji je, po svemu sudeći, bio mnogo bolji od onog u kojem sam zapravo živela. “Želiš li šolju čaja?” upitao me je tata i uputio se prema kuhinji da stavi čajnik na šporet. On je pripadao onoj generaciji koja je smatrala da nema tog problema na svetu koji se ne može rešiti šoljom vrelog čaja. Viknula sam mu da hoću, ali umesto da se smestim u jednu od pohabanih ali udobnih fotelja, i odmorim se, nastavila sam nervozno da šetkam po sobi tražeći... ni sama ne znam šta: jesam li htela da pronađem dokaz da je sve ovo oko mene lažno i nestvarno ili da pronađem nešto čime bih dokazala da je možda baš sve ovo prava stvarnost? Moja fotografija s diplomom u ruci nije bila jedina u sobi - bilo ih je još dosta na kaminu. Prišla sam da ih bolje pogledam izbliza. Prve dve fotografije odmah sam prepoznala: prva je bila s venčanja mojih roditelja, a
druga jedina na kojoj smo sve troje. Slikana je na moru, ne sećam se tačno gde, ali znam da sam bila srećna dok sam stajala na tom molu između mame i tate, čvrsto ih držeći za ruku. Fotografija je odjednom počela da mi bledi pred očima, a srce mi se ispunilo ogromnom tugom za rano izgubljenom majkom. Ne pamtim da mi je ikada toliko mnogo nedostajala kao u ovom trenutku. Pored te dve fotografije, stajale su još dve. Prva mi je izmamila osmeh, sada tako preko potreban da poništi prethodno osećanje tuge. Štaviše, kad sam je videla, počela sam da se kikoćem. Na njoj smo bili Džimi i ja kad nam je bilo oko sedam godina. Držali smo između nas mali srebrni pehar koji smo dobili za osvojeno prvo mesto u trci u džakovima na školskoj olimpijadi. Lica su nam sijala od ponosa, a u širom otvorenim očima isijavalo je čisto dečje prijateljstvo pomešano s nepatvorenom srećom. Oboje smo razvukli usta od uha do uha, potpuno nesvesni koliko smo, onako krezubi, bili smešni. Poslednja u nizu bila je fotografija koju nikad pre nisam videla. Podigla sam je da je pažljivije pogledam. Očigledno je bila nedavno snimljena, jer sam na njoj izgledala isto kao kad sam se jutros pogledala u ogledalo. Frizura mi je bila ista i nisam imala ožiljak na obrazu. Na luksuzno ukrašenom stolu, verovatno u nekom otmenom restoranu ili hotelu, ležala je gomila lepo upakovanih poklona, a ispred njih, u središtu scene, stajali smo Met i ja. Levom rukom čvrsto me je obgrlio oko struka, podigavši moju ruku prema foto-aparatu, da bi se lepo video sjajni dijamantski prsten na domalom prstu. Njegov blistavi sjaj lepo se slagao sa staklenim okvirom u kom je stajala slika. Začuvši zveckanje šoljica koje je najavilo dolazak mog tate, trgla sam se i okrenula leđima prema kaminu, kao da sam uhvaćena u krađi. Brzo sam vratila fotografiju na njeno mesto. “Nečeg si se setila, dušo?” Tužno sam odmahnula glavom. “Sećam se samo ovih”, prstom sam pokazala na prve dve fotografije, “ali one druge dve nikad u životu nisam videla.”
Tata se spustio u fotelju. Delovao je tužno. “Mada, nemam reči za prsten, prelep je”, dodala sam šaljivo, pokušavajući da mu izmamim makar mali smešak. “Sigurna sam da ga Met nije izvukao iz automata sa žvakama.” Konačno, usne su mu se razvukle u kratak osmeh. Oboje smo ćutke pijuckali vreo čaj i, samim tim, razgovor nije bio moguć. Nisam želela da pokvarim ovaj trenutak opuštajućeg užitka, ali morala sam nekako da nagovestim ocu da će se dogoditi nešto meni veoma važno. “Tata, očekujem telefonski poziv doktora Taloha. Obavesti me kad se bude javio, hoćeš li?” Pogledao me je iznenađeno. “Zašto će te on zvati? Zar nije već potpisao onaj izveštaj o amneziji i time stavio tačku na tvoju dijagnozu?” Uzdahnula sam, trudeći se da sakrijem koliko mi je postala mrska reč “amnezija”. “Znam, ali ostavila sam mu poruku i zamolila ga da mi nešto proveri. Čim bude saznao ono što me zanima, trebalo bi da me nazove. Ne brini. Nakon njegovog poziva, sve bi trebalo da postane mnogo jasnije.” Tata je delovao pomalo zbunjeno, ali je ipak pristao da učini ono što sam ga zamolila. Dok je pokušavao da me ubedi da treba da legnem i odmorim se do ručka, kroz sobu je iznenada, ko zna odakle, uletela ona ista crna mačka, sva nakostrešena i besna. “Šta se ovo dešava...” započeo je rečenicu moj tata, a onda je promenio izraz lica kada je mačka iznenada zastala nasred sobe i počela kandžama da čupa tepih. Zatim se okrenula prema meni i besno zasiktala. “Kizi!” ljutito povika tata. “Šta te je spopalo?” Podvila sam noge pod sebe, uplašena da će me mačka ogrebati. Ne
osvrćući se na upozorenje mog oca, mačka je stajala na istom mestu, izbačenih kandžica, piljeći nepoverljivo u mene sjajnim smaragdnozelenim očima. A onda je još jednom zasiktala, naglo se okrenula i pobegla iz sobe. Tata i ja smo se zbunjeno pogledali. Prva sam prekinula neprijatnu tišinu, “Da li ovo često radi?” “Ne, nikada se nije ovako ponašala. Ona te naprosto obožava. Uvek ti se umiljavala.” “Blago meni. Mogu misliti šta bi mi tek uradila da me ne voli.” Nasmejao se, ali usiljeno. Dok je skupljao šoljice i odnosio ih u kuhinju, videla sam po izrazu njegovog lica da je potpuno zbunjen mačkinim ponašanjem. Nešto kasnije po podne, pokucao je na vrata moje stare devojačke sobe i doneo mi novu šolju čaja. Otišla sam u sobu prvenstveno da bih pronašla nešto toplije da obučem, pošto sam na sebi imala samo svilenu odeću, u kojoj sam izašla iz bolnice. Međutim, kad sam otvorila svoju komodu i garderober, ostala sam bez teksta ugledavši njihov sadržaj. Kad je tata ušao u sobu, na podu pored mog kreveta ležala je hrpa starih časopisa, odeće i još nekih uspomena. Polako se probio kroz sav taj nered i pažljivo spustio šolju s čajem na noćni stočić pored mog kreveta. “Izgleda da nisam ponela mnogo stvari kad sam otišla na fakultet.” “Tako nekako. Ali vidiš da je dobro što nisi - sada će ti dobro doći. A možda će ti i probuditi neka sećanja.” Prešla sam rukom preko gomile na podu. “Većina ovih stvari je matora kao Biblija i sve su mi poznate.” Mada sam znala da ga je ovo povredilo, morala sam da mu kažem kako se, zapravo, osećam. “Tata, i dalje mislim ono što sam govorila u bolnici. Znam da željno iščekuješ da mi se vrati pamćenje, ali moraću da te razočaram - ja nisam ništa zaboravila. U mom sećanju nema rupa. Nijedne. Mogla bih ti opisati
mojih poslednjih pet godina do najsitnijih detalja. Problem je što se moje saznanje o tih pet godina bitno razlikuje od tvog,” Ugledavši tugu u njegovim očima, pomešanu s neizmernom ljubavlju, ućutala sam posle te rečenice. Budem li nastavila, neću pomoći ni sebi ni njemu. “Hajde da čujemo šta će reći taj specijalista. Šta misliš o tome, Rejčel?” Klimnula sam glavom nekoliko puta. Znajući da veruje u svemoć lekaraspecijalista isto koliko se kune u lekovitost čaja, ostaviću ga da što duže veruje u verodostojnost svojih uverenja. Pre nego što je izašao iz sobe, da bi me ostavio da se družim sa uspomenama iz mladosti, zastao je na vratima. “Inače, mislim da znam šta je maločas uplašilo mačku.” Podigla sam pogled s hrpe časopisa koje sam nameravala da bacim u smeće. “Razmišljao sam o tome i došao do zaključka da joj se nije dopao tvoj miris.” “Baš lepo od tebe, tata.” “Ne, nisam mislio da smrdiš, već da nosiš na sebi specifičan miris bolnice. Antiseptici, lekovi i te stvari, znaš na šta mislim. To mora da ju je uplašilo. Videćeš da će se posle normalno ponašati.” Htela sam da poverujem u njegovu teoriju, ali meni se ipak više činilo da je ta mačka svojim siktanjem branila teritoriju od osobe koju nikad u životu nije videla. Do sledećeg jutra niko me nije nazvao iz bolnice. U stvari, jedini put kada je telefon zazvonio, bio je to Met koji je zvao iz hotelske sobe u Nemačkoj. Kad sam se javila i shvatila da nije doktor Taloh, već moj novopečeni verenik, potrudila sam se da prikrijem razočaranje u glasu. Srećom, Met nije bio raspoložen za ćaskanje, tako da se naš ceo razgovor završio za manje od deset minuta. “Kako je Met?”, raspitivao se moj otac nakon što sam spustila slušalicu.
Međutim, nešto u njegovom glasu me je žacnulo, pa sam ga pogledala ispod oka. “Dobro je. Rekla bih da je prilično zauzet poslom.” Osluškujući sopstveni instinkt, preduhitrila sam ga sledećim pitanjem. “Ti baš i ne voliš Meta, je li?” Nastavio je da preleće pogledom preko naslova novina koje je držao u ruci i, po mojoj slobodnoj proceni, previše je odugovlačio s odgovorom. “Baš si smešna. Naravno da mi se dopada. Otkud ti to?” “Ne znam... Valjda zbog nekog čudnog prizvuka u tvom glasu...” Naglo sam ućutala. Međutim, on je nastavio da govori o ovome. “Čak i da sam imao... neke primedbe, nikad ih ne bih pokazao ili glasno rekao. Uostalom, verena si za njega i zajedno ste već dugi niz godina.” “Pa, u mom svetu nismo. Raskinuli smo nedugo nakon... Nakon završetka srednje škole.” Moj odgovor je, izgleda, podstakao njegovu radoznalost. “Čudno je i ujedno veoma zanimljivo: tvoj um je proizveo paralelnu stvarnost, neki novi svet u kom Met nije tvoj verenik. Živo me zanima zašto?” Napravio je zamišljen izraz lica, a zatim nastavio s postavljanjem pitanja na istu temu. “Kaži mi, jeste li u tom tvom novom svetu možda ti i Džimi par? Duboko sam uzdahnula. Pobogu, čuje li iko šta govorim? “Teško, tata. U mom svetu, Džimi je mrtav.” Zavladala je nategnuta i neprijatna tišina. Pogledi su nam se susreli, a onda smo nakon nekoliko trenutaka oboje zaključili da bi bilo najbolje da promenimo temu. Idućeg jutra, tek što sam se istuširala, ušla sam u kuhinju mokre kose, u
staroj kućnoj haljini, koja mi je bila mala bar nekoliko brojeva. Tata je bio zauzet izručivanjem gumaste žute hrpice na tanjir, koja bi trebalo da bude kajgana. Odjednom mi bolnička hrana više nije izgledala tako loše. “Tata, nije trebalo da se trudiš. Ja ionako ujutru pojedem samo tost.” “Svašta”, odgovorio je odlučno. “S tim parčencetom prepečenog hleba teško da ćeš povratiti snagu.” Htedoh da mu objasnim da je za rešenje mojih zdravstvenih problema potrebno mnogo više od kajgane za doručak, ali u tome me je sprečilo zvono na vratima. “Molim te, idi ti i otvori, ja moram da operem posude.” Krenula sam hodnikom prema ulaznim vratima, usput uvrćući mokru kosu da je iscedim. Iza zamućenog stakla nazirala se nečija visoka figura. Kad sam otvorila vrata, srce mi je preskočilo. Mislim da ništa čoveku ne može tako da pokvari apetit kao susret s mrtvom osobom... Džimi me je sledio hodnikom, noseći u rukama veliku kartonsku kutiju. “Dobro jutro, mladiću. Stigao si taman na doručak. Hoćeš li nam se pridružiti?” Džimi je bacio pogled na žutu smesu u tanjiru i napravio sličan izraz lica kao i ja. “Hvala vam, Toni, ali već sam doručkovao. Svratio sam samo nakratko, da vas pozdravim.” Znala sam da je slagao za doručak čak i pre nego što su nam se pogledi sreli. Oduvek smo mogli jedno drugom da pročitamo misli. Ili možda nismo. Odjednom, postavši svesna kratke i oskudne kućne haljinice koju sam nosila, obrazi mi se zažariše od stida. “Nego, šta imaš u toj kutiji?” upitao ga je moj tata, a ja nisam mogla da se načudim apsurdnosti ove situacije: sedim u svojoj kuhinji, u kućnoj haljini, koju sam nosila pre sto godina, i ćaskam s najboljim drugom, koji je već dugo pokojni. Naravno da mi nije palo na pamet da ga pitam išta u vezi s tom
kutijom. “Nije od mene”, objasnio je Džimi. “Naišao sam kada je kurirski kombi stao ispred vaše kuće, pa sam se ponudio da donesem ovu pošiljku za Rejčel.” Pogledao je prema meni, a ja sam kao šiparica navlačila rubove haljine preko nagih kolena. “Za mene? Šta je to?” Moj otac je pogledao preko mog ramena. “O, to mora da je paket s ostatkom tvoje odeće. Met mi je rekao da ga je poslao. Znao je da nećeš imati ovde mnogo šta da obučeš.” “E, tu je u pravu. Baš lepo od njega.” Iz Džimijevog pravca dopro je zvuk nalik frktanju. “Pre bih rekao da ga je poslala njegova sekretarica.” Mada sam shvatila suštinu njegove opaske, instinktivno sam stala na Metovu stranu. “Znaš i sam da mnogo radi. Sinoć je morao poslovno da odleti za Hamburg.” Preko Džimijevog lica prešla je senka sumnje, ali ipak nije ništa dodao, znajući da ga nova kritika upućena na Metov račun nikud neće odvesti. Moj tata, potpuno nesvestan naše male verbalne prepirke, ubacio se s novom informacijom. “Uzgred, Rejčel, potpuno sam zaboravio da ti kažem da je Met nazvao časopis i obavestio ih o tome šta ti se dogodilo.” Zbunjena, sela sam na stolicu i začuđeno pogledala u oca. “Časopis? Kakav časopis?” “Pa, onaj u kom radiš.” U stomaku mi se ponovo javilo isto osećanje kao da sam progutala bombu, koja je upravo prasnula u mojoj utrobi. “Ja ne radim u časopisu.” Ponovo ista priča. Njih dvojica razmenila su tugaljive poglede, čiji bi prevod trebalo da glasi: Jadna Rejčel, još uvek baljezga zbog te amnezije.
Odjednom sam osetila kako me obuzima bes. Skočila sam sa stolice toliko žestoko da sam je umalo srušila. “Prestanite obojica da me gledate kao da sam pala s Marsa! Nisam poludela i dobro znam šta govorim. Ako ništa drugo, nisam zaboravila nešto toliko važno kao što je mesto gde radim!” “Koliko mi znamo, dugo radiš u tom magazinu.” “Dakle, vi tvrdite da sam ja novinarka?” Pre nego što sam ljutito odmahnula glavom, pomislila sam kako bi bilo lepo da sam stvarno uspela da ostvarim svoje snove. “Nisam! Zar ne mislite da bih se toga setila?” “Rekao bih da si zaboravila mnogo više od toga”, promrmljao je sebi u bradu moj otac i tada sam prvi put po njegovom glasu osetila da gubi strpljenje. Džimi, miran i sabran kao i uvek, ispružio je ruku i pomilovao me po obrazu. “Sedi, Rejčel, molim te.” Kad sam odbila da ga poslušam, nežno me je uhvatio za ruku i naterao da sednem nazad za sto. Nakon što je privukao svoju stolicu bliže meni, upitao me je smireno, bez trunčice uznemirenosti: “Onda nam reci gde radiš, Rejčel?” Nije skidao pogled s mojih očiju. Upitala sam se u sebi da li je ovo bila tehnika koju je naučio u policiji, a koju je primenjivao prilikom ispitivanja osumnjičenih. “Radim u Anderson inženjeringu kao sekretarica u odeljenju prodaje. Tamo sam već skoro četiri godine. Broj telefona mog preduzeća je 020/75814-387.” Ako sam ga iznenadila brzinom i preciznošću svog odgovora, prikrivao je to mnogo bolje od mog oca kom je izletelo: “Šta to, dodavola, pričaš?” Džimi ga je brzo ućutkao reskim pogledom tipičnim za policajce, a zatim se ponovo okrenuo prema meni i nastavio da me ispituje. “Koga bismo tamo mogli nazvati da nam potvrdi... bolje rečeno, koga da nazovemo da im kažemo da ćeš biti odsutna neko vreme?”
“Gospođu Džesiku Skot iz kadrovskog. Njen lokal je 203.” Po izrazu njegovog lica, shvatila sam da je ponovo bio iznenađen mojim odgovorom, ali opet se suzdržao i učtivo se obratio mom ocu. “Toni, smem li da se poslužim telefonom?” Umesto da mu odgovori, moj otac je skinuo bežični telefon s postolja i dodao mu ga. Pre nego što je ukucao broj, okrenuo se prema meni. “Da li želiš ti da razgovaraš s njima?” Odmahnula sam glavom. Šta god im budem rekla, obojica će misliti da lažem. Bolje neka sam nazove i uveri se da govorim istinu. Ponovila sam mu broj, a onda ga je ukucao u telefon. Činilo mi se kao da je prošla čitava večnost dok nisam čula da mu se neko javio s centrale, nakon čega je Džimi zatražio da ga spoje s lokalom koji sam navela. Dok je čekao, ustao je od stola i okrenuo mi se leđima, tako da više nisam mogla čuti šta govori osoba s druge strane žice. Morala sam se zadovoljiti delićima razgovora koje sam ipak uspela načuti. “Molim vas da me spojite s gospođom Džesikom Skot... Dobro jutro, gospođo Skot. Moje ime je Džimi Bojd, blizak sam prijatelj Rejčel Viltšir. Zovem vas da vam saopštim da je ona doživela manju nezgodu i da neće doći na posao, najverovatnije, do kraja nedelje, a možda čak i duže.” Usledila je dugačka pauza. “Da, u prodajnom odeljenju... Da... Da... U redu, jasno mi je. Hvala vam mnogo. Doviđenja.” Pritisnuo je crveno dugme za prekidanje veze i polako se okrenuo licem prema meni i mom ocu. Vrpoljila sam se u stolici kao petogodišnjakinja, umirući od znatiželje. “I, šta ti je rekla?” Oklevao je. Izraz lica mu je bio neodređen. Naslutila sam da mi se neće dopasti ono što sledi. Bila sam u pravu. “Rejčel, rekla je da nikad nije čula za tebe. Ti ne radiš u toj firmi.”
OK, znam da nije bilo naročito zrelo s moje strane da briznem u plač, ali nisam mogla da se uzdržim. Svaki put kad bi se odnekud pojavio i najmanji tračak nade, našao bi se neko da mi ga ukrade. Sva uplakana i očajna, skočila sam sa stolice, ovog puta uspevši da je oborim, a zatim sam besno odmarširala u svoju sobu, zaključala se i bacila na krevet. I baš kao što sam to činila dok sam bila tinejdžerka, i sada sam im vikala da nestanu i da prestanu da cimaju kvaku. Urlala sam sve dok nisam izgubila glas. Kad sam ponovo izašla iz sobe, već se bilo smračilo. Mora da sam zaspala plačući, jer mi je jastuk bio potpuno mokar kad sam se probudila. Moj tata je sedeo u dnevnoj sobi, pretvarajući se da gleda vesti na TV-u. Spustila sam se pored njega na trosed, ne obraćajući pažnju na mačku koja je istog trena frčući iskočila iz njegovog krila, a zatim sam položila glavu na tatino rame. “Izvini, tata.” Umesto odgovora, samo mi je stisnuo ruku. “Teško mi je. Sve mi se pobrkalo i ništa nema smisla. Možda jesi u pravu. Možda sam stvarno poludela.” Okrenuo se prema meni. U očima mu se videla izražena ljutnja. “Nemoj tako da govoriš. Niko od nas nije rekao da si poludela! Zadobila si gadan udarac u glavu i pretrpela si veliki šok. Uopšte ne treba da te čudi što si malo... zbrkana. To je sve, mila moja. Samo su ti se pobrkale misli. Sve će to uskoro biti u redu. Videćeš.” Ovog puta bila sam previše umorna da bih mu se usprotivila. Mora da se baš jako zabrinuo, jer sam u nekoliko navrata tokom noći osetila miris njegovog losiona u svojoj sobi, tako da sam znala da je probdeo celu noć i obilazio me. Svaki put kad bi ušao u sobu, činio je to sasvim tiho, a ja sam se pravila da spavam. Sutradan sam otvorila kutiju koju mi je Met poslao, ne bih li pronašla nešto normalno da obučem. Nadala sam se da ću tamo pronaći farmerke i neki duks, ali izgleda da moj novi životni stil nije podrazumevao nošenje nečeg tako proizvoljnog i prostog. Zato sam morala da se zadovoljim
skupocenim crnim pantalonama i smaragdno zelenim džemperom od kašmira. Pogledala sam se u ogledalo i morala sam da priznam da mi je ta odeća savršeno pristajala, samo nisam mogla da dokučim odakle mi toliki novac da kupujem prvoklasnu brendiranu garderobu. Ne znam - ili su me odlično plaćali u tom časopisu, ili mi je sve to kupio Met. Oduvek je bio široke ruke pa sam pretpostavila da je zadržao taj manir. Pokačila sam ostatak garderobe u mali orman od borovine, a onda sam navukla toplu jaknu i umotala se šalom. Danima nisam izlazila niz kuće pa je bilo pravo vreme da ispitam koliki mi je prag izdržljivosti, ako uopšte mislim da ubedim tatu da se složi s planom koji sam skovala u glavi. Međutim, namera da mu obelodanim svoju ideju pala je u vodu u trenutku kad smo se susreli u hodniku. Ja sam upravo silazila niz stepenice, a on je u tom trenutku ušao u kuću, verovatno posle jutarnje kupovine novina i mleka. Mada je brzinom svetlosti sakrio nešto crvenkasto u unutrašnji džep jakne, ipak sam to videla. Gurnula sam ruku u njegovu jaknu i izvukla iz nje paklicu cigareta. Pogledao me je postiđeno, ne rekavši ni reč. Skrenuo je pogled u stranu, kao postiđeni dečarac. “Pobogu, tata, nemoj mi reći da si ponovo propušio! Zar ne znaš koliko je ovo opasno za tebe? Pa, zbog ovog si se razboleo!” Mada je cela ova situacija zamene uloga bila potpuno neprimerena, oboje nismo reagovali kako bi trebalo: on zato što je bio postiđen, a ja zato što sam bila previše besna. “Tata, moraš mi obećati da ćeš prestati!” Nije mi se izvinio, ali je bar pokušao da mi objasni. “Bio sam isuviše zabrinut za tebe, Rejčel, a opet, tako nemoćan da ti pomognem. Ovim sam samo malo ublažio stres. Ništa više.” “Nemoj, tatice”, rekla sam dok su mi se suze slivale niz lice. Bilo mi je veoma teško da vidim svog oca tako slomljenog. Obrisala sam dlanom slani trag na svom obrazu - bože, kad li sam postala ovakva cmizdravica? Uzela sam ga za ruku, trudeći se da mu što bolje pojasnim koliko sam bila
potresena i uplašena kada su mu postavili dijagnozu karcinoma. “Tata, ako me voliš... ako me stvarno voliš, molim te da mi obećaš da više nikada nećeš prići tom otrovu.” Oči su mu se zamaglile suzama. Bilo mi je žao što sam rasplakala rođenog oca, ali ako ću time postići svoj cilj, onda je bar bilo vredno toga. “Jednom sam premrla od brige zbog tebe i neću ti dozvoliti da se ponovo razboliš.” Satima sam besciljno hodala ulicama. Posle nedelju dana ležanja, prijala mi je ova duga šetnja. Rekla sam ocu da ne brine za mene, ali kad sam shvatila da je prošlo nekoliko sati otkako sam otišla, nazvala sam ga telefonom samo da mu javim da sam dobro. Već je bilo prošlo četiri po podne i tek tada sam shvatila da sam preskočila ručak. Pošto nisam bila daleko od centra, uputila sam se prema šetalištu na kom je bilo nekoliko restorana i kafića. Stajala sam na pločniku nećkajući se u koji lokal da uđem, kada sam začula topao glas iza svojih leđa. “U onom kafiću, u dnu ulice, imaju najbolji čizkejk.” Okrenula sam se i srce mi je istog trena brže zakucalo. Stvarno me je prepao. “A šta ako ja više ne volim da jedem čizkejk?” Pogledao me je začuđeno kao da sam izgovorila najveću glupost na svetu. “To nije moguće! Mogla si zaboraviti kako se zoveš, ali čizkejk nisi mogla da zaboraviš. Neke ljubavi su nezaboravne.” Ni sama ne znam kako, ali prećutno smo se složili da uđemo u taj kafić. Čim smo ušli, Džimi je naručio dve kafe i dva parčeta kolača. Mada je uz izlog bilo nekoliko slobodnih stolova, oboje smo se nesvesno uputili prema udaljenom, blizu kamina u kojem je pucketala vatra. “Kako to da danas ne radite, policajče Bojde? Nije čudo što je kriminal u ovom gradu u porastu kad nijedan policajac nije na dužnosti.” “U stvari, ja sam inspektor Bojd i danas imam slobodan dan.”
“Inspektor, je li? To baš zvuči ozbiljno. Voliš li svoj posao? Nešto se ne sećam da si ikad spominjao da želiš da postaneš policajac.” U tom trenutku, naišla je konobarica i donela nam kafe i kolače. Sačekao je da spusti na sto šoljice i tanjiriće, pa mi je tek onda odgovorio na postavljeno pitanje. “Da, zaista volim svoj posao. U stvari, mislim da mi je to bila najbolja životna odluka. A to što ti nikad o tome nisam govorio... Nije to bilo jedino što sam ti tajio. Bilo je još toga što sam prećutao, a znam da nije trebalo.” Želudac mi se uvrnuo u čvor. Imala sam osećaj da je hteo da mi kaže nešto bitno i prilično veliko. Ali nešto duboko u meni pobunilo se protiv toga. Ne znajući kuda će me odvesti ova putanja i plašeći se dubine tunela u kojem bih mogla zalutati, odlučila sam da skrenem temu razgovora na nešto sasvim drugo. “Džimi, htela bih da ti se izvinim za svoje jučerašnje ponašanje. Malo sam pukla, izvini.” Odmahnuo je rukom u fazonu “nema veze”, ali ipak sam nastavila. “Ne, stvarno... Znam da ti delujem, ne znam ni sama... neurotično, neuravnoteženo i nebaždareno...” “Odavno nisam čuo toliko reči koje počinju sa ne.” Nasmejala sam se. Oduvek je znao kako da me nasmeje. “Znaš, nije mi lako. Ispostavilo se da je sve u šta sam verovala da je istinito, odjednom ispalo pogrešno. To je prilično uznemirujuće saznanje.” Otpio je gutljaj kafe. “Znam. I veoma frustrirajuće.” U njegovom glasu bilo je nečeg što nisam čula ni kod koga drugog, nečeg što me je nateralo da spustim viljušku u tanjir, mada mi je zamalo bila u ustima. “Reci mi, da li mi veruješ?” U svoj svojoj poremećenosti, potpuno sam zaboravila da bar nekome postavim ovo jednostavno, ali ipak direktno
pitanje. Njegove kao more plave oči, u kojima bi se čovek lako mogao udaviti ako ne pazi, dugo su se zadržale na mom licu. “Verujem u to da ti veruješ u ono što govoriš. I potpuno razumem kako se osećaš pokušavajući da nas ostale ubediš u verodostojnost svojih misli.” Zastao je na trenutak. Htedoh da progovorim i - hvala bogu što nisam, jer onda ne bih čula kada je šapatom dodao: “Srce mi se cepa od tuge zbog svega što ti se dogodilo.” Nisam bila svesna da sam zaplakala sve dok mi nije podigao bradu i vrhom salvete obrisao suze. I dalje mi se obraćao nežno i toplo. “Nisam te video da ovoliko plačeš još od onog dana kada si pala s bicikla, a tada si imala oko osam godina.” Šmrcnula sam i nimalo damski zaroktala, međutim, njegove reči su, baš kao i uvek, postigle svoj cilj - trenutak kasnije, moje usne su se razvukle u osmeh. “O, bogme, naplakala sam se pošteno u poslednjih pet godina. Više nego što možeš i da zamisliš.” “Zbog čega?” Bingo! Stigao je trenutak kada sam morala da mu kažem svoju istinu. “Zato što sam te izgubila. Poginuo si spasavajući mene. Nemaš predstavu koliko me je to slomilo. Nikad nećeš saznati koliko si mi nedostajao.” Sada je bila idealna prilika da ponovo pokrene priču o amneziji koja će uskoro nestati i sve će ponovo biti u redu. Ali on to nije učinio. Takav je bio Džimi: dečko koji me je voleo dok smo bili deca, postao je muškarac koji me razume i kome mogu bezuslovno verovati. “Hajde, reci mi. Ispričaj mi šta se desilo.” I tako sam mu tog lenjog popodneva, uz treperavu svetlost vatre iz kamina, ispričala celu svoju priču, počevši od noći kada se dogodila nesreća, pa sve do današnjeg dana.
Poglavlje 8 Ostali smo poslednji gosti u kafiću, ali to nismo primetili sve dok gazda nije počeo da gasi svetla, podiže stolice i čisti pod. Izvinila sam mu se što smo se zadržali, a onda je Džimi uzeo jaknu s naslona stolice i učtivo mi je pridržao da je obučem, zadržavši ruku preko mojih ramena i kada smo krenuli prema izlazu. “Moj auto je odmah tu iza čoška. Odbacit ću te kući da tvoj otac ne bi organizovao poteru.” Čim smo izašli hladni decembarski vazduh počeo je da me štipa za obraze, a oštar vetar da mi se zavlači kroz slojeve odeće, međutim, dok sam koračala pored njega, uopšte nisam osećala hladnoću. Znala sam da se nalazim na opasnoj teritoriji. Tog popodneva nekoliko puta odškrinuli smo vrata iza kojih se nalazilo bezbroj pitanja bez odgovora, ali bez obzira na sve nejasnoće i sulude situacije koje mi se dešavaju, dok sam koračala pored njega, osećala sam se bezbedno i ušuškano. Kako to nisam ranije primetila? Kako me je tako nešto moglo promaći? Vožnja do moje kuće trajala je svega pet minuta. Kad je Džimi parkirao uz ivičnjak trotoara, opazila sam da se zavesa na prozoru dnevne sobe naglo pomerila. nasmešila sam se u neverici. “Možeš li da veruješ da moj tata još uvek viri iza zavesa i čeka me kao da mi je petnaest godina?” Nagnuo se preko mene da pogleda kroz prozor s moje strane i u tom trenutku me zapahnuo blagi miris njegovog šampona za kosu i afteršejva. Duboko sam udahnula, kao da sam time htela da utisnem tu kombinaciju u svoje sećanje, da tamo ostane zauvek. Šta ja to radim? Otkud mi uopšte takve misli? Džimi i ja se nikad nismo
muvali niti mi se on ikada nabacivao: oduvek smo bili samo najbolji drugovi. Osim toga, između nas je uvek bio Met. U stvari, još uvek je, podsetila sam samu sebe. Nije u redu da me misli vuku ka Džimiju. “Moram da idem.” “Znam, inače će tvoj otac izleteti s puškom.” Zakikotala sam se, zamislivši tu scenu. “U pravu si. Trebalo bi i Met uskoro da zove iz Nemačke, pa...” Naglo sam zaćutala. Ovo je bilo najgore što sam u ovom trenutku mogla izgovoriti. Istog trena nestalo je topline koja je do tada lebdela između nas, a Džimijevo raspoloženje se do te mere pokvarilo da sam mogla fizički da osetim njegovu narogušenost. “Da, u pravu si.” S te tri reči završilo se nešto nežno i toplo, nešto što je umrlo pre nego što je i zaživelo. Ponudila sam mu da ostane na večeri. Odbio me je i to me nije iznenadilo. Otpratio me je do ulaznih vrata, držeći me za ruku da se ne okliznem na zaleđenoj stazi. Ali u tom dodiru sada više nije bilo one magične topline. Sada je to bio samo prijateljski dodir i ništa više od toga. Nisam mogla da poverujem da se nečije raspoloženje može tako naglo promeniti, pa sam se zapitala da li je moje viđenje celog tog popodneva bilo ispravno. Da li je tu bilo nečeg ili sam samo uobrazila da on oseća prema meni nešto više od iskrenog prijateljstva? Uzeo je ključ iz moje ruke i gurnuo ga u ključaonicu. Spustila sam ruku na njegovu pre nego što je uspeo da okrene ključ. “Jesmo li nas dvoje još uvek OK? Ideš sutra sa mnom? Mislim, mogu ja i sama da idem, nema frke.” Nisam ništa mogla da pročitam iz njegovog pogleda. “Naravno da smo OK. Zašto ne bismo bili?” Zato što sam pokvarila jedan lep trenutak, ubacivši u njega osobu koja je oduvek bila kamen spoticanja između nas. Da stvar bude još gora, za taj kamen sam bila i verena.
“Ma samo pitam onako. Mislim, možda si drugačije zamislio svoj slobodan dan... a ne da vodaš svoju odnedavno poremećenu prijateljicu po Londonu.” Privukao me je k sebi i zagrlio me, strogo prijateljski. “Nisi ti poremećena odnedavno... Takva si otkako te znam.” Pustio me je iz zagrljaja i istovremeno okrenuo ključ, a zatim me je nežno ugurao u toplo predsoblje. “Kako sam ti rekao, mislim da je to veoma dobra ideja. Siguran sam da će ti pomoći. Idi sada unutra u toplo. Vidimo se sutra ujutro.” Mada sam se pripremila na to da ću morati dugo da ubeđujem oca da je odlazak u London dobra ideja, ispostavilo se da je moga briga bila nepotrebna. Čim je čuo da će Džimi ići sa mnom, tata se odmah složio. Međutim, dok sam sutradan čekala da Džimi dođe po mene, ponašao se zaštitnički, kružeći oko mene kao kvočka oko pilića. “Jesi li ponela sve lekove?” Potapšala sam rukom Gučijevu tašnu koja mi je visila preko ramena. “I nazvaćeš me ako osetiš da ti nije dobro... Ponela si telefon, je li? I pare, i...” “Opusti se, tata. Idem samo na jednu noć. Vraćam se sutra, nadam se, s odgovorima na mnoga pitanja.” I dalje me je sumnjičavo gledao, pa sam ga čvrsto zagrlila da ga uverim da nema razloga za toliku brigu. “Nemoj toliko da se sekiraš zbog mene.” Miris njegovog afteršejva podsetio me je na nešto. “I nemoj više da me obilaziš noću. Ujutro si sav kao isceden zato što stalno ustaješ i zaviruješ u moju sobu.” U tom trenutku Džimijev auto zaustavio se pred kućom i ja se sam se sagla da dohvatim torbu pored svoje noge, te sam propustila da vidim njegov začuđen pogled. “Rejčel, o čemu govoriš? Nisam ulazio u tvoju sobu. Nijednom. Mora da si to sanjala.”
Tokom vožnje do Londona, još jednom sam se uverila u to da me je Džimi gledao samo kao prijateljicu. Ponovo je bio samo onaj divan, plemenit i drag dečko kog poznajem celog života, odnosno, po mojoj verziji, do naše osamnaeste godine, dok je onaj muškarac, koji me je sinoć nežno držao za ruku, pažljivo slušajući moju životnu dramu, nestao netragom. Mada sam bila tužna što sam dozvolila da mi ta druga osoba isklizne kroz prste, tešila sam se time da mi se vratio moj najbolji drug, što je, u odnosu na vreme od pre nedelju-dve, bila drastična razlika. “Gde želiš prvo da odemo? Imaš li neku ideju? Želju?” Izvukla sam iz tašne presavijeno parče papira. “Mislim da treba prvo ovde da idemo. Sva ostala mesta nalaze se na drugom kraju grada.” Papir je zalepršao u mojoj ruci na promaji od otvorenog prozora. “Imam zapisanu adresu, ali nemam pojma gde se to nalazi. Tata je morao sve da mi zapiše.” Džimijev pogled se na trenutak odvojio od puta i njegove oči pređoše preko teksta ispisanog na papiru. “A to je...” Duboko sam uzdahnula i pogledala u reči na papiru koje mi nisu značila apsolutno ništa. “To je moja adresa. Odnosno mesto gde, kao, živim.” Trudila sam se da delujem opušteno, ali sa svakim pređenim kilometrom, osećala sam se sve nervoznijom. Odlazak u London, tamo gde, navodno, živim i radim, bio je moja poslednja nada da ću uspeti da pohvatam konce svog života, međutim odjednom sam počela da se pribojavam onoga što će me tamo zateći. U tašni sam pronašla neke ključeve. Pretpostavila sam da ću njima uspeti da otključam vrata stana, koji se nalazio na meni nepoznatoj adresi, onoj koju mi je otac jutros dao. Ali ko onda živi u onom drugom stanu? Onom iznad perionice? Šta ako se bude ispostavilo da je i on moj i da se u njemu, takođe, nalaze moje stvari, samo iz drugog života? Postoje li paralelni životi? Da li je tako nešto uopšte moguće?
U glavi je počela da mi zuji jedna reč. Reč, koja mi je zvučala mnogo strašnije i jezivije od amnezije - šizofrenija. Da li se može javiti i u obliku podeljene ličnosti? Odjednom se prisetih da sam nedavno nešto pročitala o tome. Možda bolujem od toga? Možda sam stvarno mentalno obolela? Da bih utišala taj glas, skrenula sam misli na nešto drugo, iz čega je proizašlo pitanje koje sam postavila Džimiju. “Nisam te ni pitala da li si oženjen. Jesi li?” Auto nam se malo zaneo, na šta je kamiondžija iza nas besno zatrubio. “Ja oženjen? Ne, nisam. Otkud ti to? Ti bi prva znala da jesam.” Slegnula sam ramenima. “Možda i ne bih. Nisam znala ni da sam ja verena.” “Kapiram.” Ćutali smo nekoliko minuta, a onda sam nastavila u sličnom maniru. “A imaš li nekog?” Nasmejao se podrugljivo, ali mi nije odgovorio, čime je još više zagolicao moju znatiželju. “Devojku? Ljubavnicu? Momka?” “Nemam, naročito ne momka, baš ti hvala.” “Zašto nemaš?” “Šta me ti, zapravo, pitaš? Zašto nisam gej?” Nežno sam ga potapšala po ruci. “Znaš ti dobro šta te pitam. Kako to da nemaš nikog? Svaka bi te majka poželela za zeta. Otkud to da si još uvek samac?” Sada mi se prvi put učinilo da mu je postalo neprijatno, pa sam zažalila što sam uletela u te, očigledno, zabranjene vode. Nekada smo mogli razgovarati o bilo čemu, ali sada, koliko vidim, to više nije bilo tako. “Pre svega zbog posla. Mnogo radim, smene su mi blesave. S to dvoje u kombinaciji, nijedna veza nema mnogo šanse. A možda mi se i sviđa ovako.” Osetila sam da mi je nešto prećutao, ali shvativši po njegovom tonu da mu
tema ne prija, nisam htela da nastavim da ga ispitujem, na šta je on odahnuo. Trenutak kasnije našli smo se u nekoj ulici, u meni nepoznatom delu grada, vozili smo se okolo-naokolo, ne uspevajući da pronađemo adresu s papira. Konačno, posle nekoliko pogrešnih skretanja, našli smo se pred otmenom zgradom u viktorijanskom stilu. “To je ovde”, rekao je Džimi i uparkirao auto na slobodno mesto u dvorištu ispred zgrade. “Tvoj dom.” “Jeste nečiji, ali moj nije”, promrmljala sam, a zatim sam izašla iz automobila. Nekoliko trenutaka stajala sam u mestu i zbunjeno zurila u tu nepoznatu zgradurinu. Na njoj nije bilo ničega što mi je iole bilo poznato. “Hajdemo onda da vidimo šta to ima unutra.” Ispružio je ruku prema meni. Prihvatila sam je, vidno oklevajući, a onda sam ipak popustila i dopustila mu da me povede prema kamenim stepenicama ulaza u zgradu. Kad smo stigli do ulaza, pomislila sam da ćemo odustati od ove avanture, jer se u zgradu nije moglo ući bez ukucavanja koda za otključavanje vrata. Videvši to, zastala sam na trećem od pet stepenika, i slegla ramenima. “Dakle, to bi bilo to. Idemo”, izgovorila sam s vidnim olakšanjem. “Čekaj malo”, usprotivio se Džimi i nastavio nežno da me vuče prema ulaznim vratima. Upravo tada, s druge strane se pojavila neka bolničarka u plavoj uniformi, očigledno u žurbi da izađe napolje. U trenutku kad je gurnula vrata prema nama, Džimi je brže-bolje utrčao unutra pre nego što su se vrata zatvorila za njom. Pogledala ga je podozrivo ispod oka, ali čim je ugledala mene, osmehnula mu se, dajući mu time do znanja da neće protestovati. “Hvala vam”, ljubazno joj se zahvalio Džimi, na šta sam mu se i ja pridružila rekavši: “Da, hvala vam.” Bolničarka je bila već na dnu kamenog stepeništa, kada se okrenula i doviknula mi preko ramena: “Nema na čemu, Rejčel.” U liftu smo oboje ćutali. Napetost je nastavila da nas prati i kada se lift zaustavio na petom spratu. Pred nama je bio široki, dugački hodnik, koji se prostirao i levo i desno od nas.
“Kuda sada?”, upitao me je Džimi. “Otkud ja znam!” brecnula sam se. Prišao mi je i obratio mi se nežnije i brižnije nego što sam zaslužila. “Znam da ti je teško, Rejčel. Stvarno. Ali oboje znamo da moraš da se suočiš s ovim. Nemoj sada odustati, molim te.” Naravno da je bio u pravu. Ali ja bih tako jako želela da sve ovo nije istinito. Ključ koji sam pronašla u tašni otvorio je vrata mog stana. U to nisam ni sumnjala. Bauljali smo po prostorijama kao što to obično čine potencijalni kupci kad razgledaju nekretninu, i nismo znali kuda da krenemo. Kad sam otvorila vrata, misleći da je iza njih spavaća soba, i našla se u špajzu, oboje smo prasnuli u smeh. Srećom pa nismo izgubili smisao za humor, čak ni u ovakvim napetim trenucima. Dok sam preturala po ladicama i ormanima tragajući za nečim što će mi osvežiti pamćenje, osećala sam se kao provalnik. Prepoznala sam malo toga, ali ipak sam nailazila na pojedine komade garderobe i nakita prema kojima nisam bila sasvim ravnodušna. Po ubrzanom radu srca, koje bi se javilo kad bih ih uzela u ruku, znala da su sve te stvari definitivno morale biti moje. Međutim, tek kad sam pronašla svoj pasoš i papire za plaćanje poreza, uredno složene u metalnoj kutiji, shvatila sam da je to stvarno moj stan. U bilo kojoj drugoj situaciji, ovo ne bi bila tragedija niti nešto što bi iko normalan odbio da prihvati; stan je bio otmen, veoma lepo uređen i bar četvorostruko veći od onog iznad perionice. Međutim, uprkos svemu tome, uopšte mi se nije dopadao. Ali nema sumnje, ovo jeste bio moj dom i sada teško mogu nečim da potkrepim svoju tvrdnju da ovaj život, za koji sam mislila da je lažan, nije bio moj. Dok sam preturala po spavaćoj sobi, Džimi je bio u kuhinji, odakle se vratio s dve šolje vruće kafe. “Nema mleka, pa sam skuvao običnu crnu”, rekao je i pružio mi šolju. “U stvari, u kući nemaš ničega. Kredenac i frižider su ti skoro prazni. Pretpostavljam da si se uglavnom hranila po restoranima.”
Ovo mi je zvučalo sasvim logično i uklapalo se u Metov životni stil. Držeći pažljivo šolju između dlanova, sela sam na kožni trosed bež boje. Oprezno sam se smestila da ne bih prosula kafu na skupoceni nameštaj. Bila sam sama sebi u gostima i nisam se uopšte osećala prijatno. “Odakle meni novac za sve ovo?”, glasno sam razmišljala. “Dobro znam koliko su visoke kirije u ovom kraju. Ovo mesto mora da košta kao Svetog Petra kajgana. Sigurna sam da me na tom novom poslu ne plaćaju baš toliko da mogu ovo sebi da priuštim.” Pre nego što je počeo govori, primetila sam da se Džimijevo lice smračilo. “Mislim da su vlasnici ovog stana Metovi roditelji. U stvari, oni poseduju još nekoliko stanova u ovoj zgradi, pa pretpostavljam da ga tebi, kao budućoj snajki, naplaćuju mnogo manje nego ostalima.” Ni sama ne znam zašto sam pocrvenela. Osećala sam se kao da sam uradila nešto loše, a znam da nisam. Jednostavno, bilo mi je neprijatno što sam “nečija buduća snajka”, a ja o tome nemam pojma. “O, tako...” bilo je sve što sam uspela da izgovorim, što nije bilo naročito rečito, budući da sam novinarka po zanimanju. Nastavili smo zajedno da pretražujemo stan. I mada sam se svim srcem nadala da ću ipak pronaći nešto što će ići u prilog mojoj tvrdnji da ovo ipak nije bio moj stan, sve što smo pronalazili govorilo je upravo suprotno. Ako mi računi i pošta adresirana na moje ime nisu bili dovoljni dokazi, jedna fotografija u srebrnom ramu svakako jeste. Džimi mi je prišao s leđa i naslonio bradu na moje rame. Hteo je da vidi u šta sam se to zablenula. Bila je to fotografija Meta i mene ispred Ajfelove kule. Met je stajao iza mene, u sličnoj pozi u kojoj je sada stajao Džimi. Oboje smo bili nasmejani i delovali tako spokojno i srećno, što me je stvarno iznenadilo. Sudeći po toploj odeći, šalovima i kapama koje smo nosili, zaključila sam da je moralo biti zimsko doba, a po blaženim izrazima naših lica, reklo bi se da smo nas dvoje bili najzaljubljeniji par na svetu. Gledajući tu fotografiju, odjednom sam shvatila da sam sve vreme otkako sam se vratila u Veliki Bišopsford, uporno odbijala
da priznam da su između mene i Meta ikada postojale neke jake emocije. Ne znam zašto, ali nešto u meni bunilo se protiv ideje da samo nas dvoje još par. “Verovatno te je tada zaprosio”, rekao je Džimi ravnim tonom. Nisam mu ništa odgovorila, već sam nastavila zadivljeno da piljim u tu fotografiju, zbog čega se on naglo udaljio od mene, kao da je tim gestom želeo da mi pokaže svoj bunt. “Oduvek sam želela da vidim Pariz”, rekla sam zaneseno. Džimi je na to samo ćutke pokupio šolje i krenuo da ih vrati u kuhinju, pa tako nije mogao čuti nastavak moje rečenice, koju sam izgovorila sebi u bradu, sažaljivim tonom. “Ali ja nikad nisam bila tamo.” Nije bilo više razloga da se zadržavamo u stanu. Odbila sam Džimijev predlog da uzmem neke stvari i ponesem ih sa sobom, jer sam znala da bih se osećala kao da sam ih ukrala. Čim smo seli u auto, osetila sam da treba nešto da kažem, nešto pametno, čime bih oterala taj sivi oblak koji se namrgodio između nas dvoje. “Uprkos svemu što sam videla, ni sada mi se ništa od svega toga ne čini stvarnim.” Pokazala sam rukom prema zgradi. “Jasno, svi dokazi govore suprotno, ali u dubini duše i srca i dalje osećam da je sve ovo pogrešno i da nema veze sa mnom.” Shvativši ovo kao neku vrstu pravdanja, i Džimi je osetio da treba da kaže nešto čime će olabaviti situaciju. “Ne brini. Ne možeš očekivati da ti se sećanje odjednom vrati. Hajde da sada nešto prezalogajimo, a onda ćemo skoknuti do te tvoje redakcije. Možda ćemo tamo naći nešto zanimljivo, što će ti pružiti više odgovora.” U tom trenutku nije mogao znati koliko su njegove reči bile proročki istinite. Zahvaljujući njemu, prvo smo telefonirali i najavili naš dolazak, jer da nismo, teško da bismo uspeli da se snađemo u toj zgradurini i pronađemo odeljenje gde sam, kao, bila zaposlena. Prešli smo preko sjajnog uglačanog poda do zaobljene recepcije, za kojom je sedelo nekoliko službenika. Svi oko nas bili su skockani i elegantno obučeni, i mada se svojom odećom nisam
mnogo razlikovala od njih, osećala sam se kao da sam pala s Marsa. Pošto sam zaboravila ime osobe kod koje je trebalo da odemo, po tašni sam potražila ceduljicu na koju sam to zapisala. “Gospođica Rejčel Viltšir kod gospođe Luize Kendal”, preduhitrio me je Džim, izdeklamovavši ovo glatko recepcionerki, dok sam se ja još uvek borila s brojnim pregradama svoje skupocene guči tašne. “Očekuje nas. Molim vas da je pozovete.” Rečeno nam je da moramo malo da sačekamo. Seli smo na neverovatno nizak kožni trosed, tačno naspram liftova, tako da smo jasno mogli videti sve koji ulaze i izlaze iz njih. Dok smo čekali, nervozno sam se vrpoljila, podižući se s troseda svaki put kad bi se vrata lifta otvorila i na njima se pojavila neka žena. Stvarno smešno. Zgrada je bila ogromna i, normalno, liftovi su se svaki čas otvarali i zatvarali, tako da je pored nas stalno proticala reka ljudi. Moja šefica mogla je biti bilo koja žena među njima. Petnaestak minuta kasnije, iz lifta je izašla mlada žena, starija od mene ne više od desetak godina. Nosila je brendirani sako i mini-suknju i kretala se neverovatno brzo, nabadajući izuzetno visokim štiklama. “Rejčel!” povikala je s polovine prostranog hola. Ustala sam i pružila joj ruku, ali ona je ignorisala moj gest i zagrlila me, ljubeći vazduh s obe strane moje glave, usput me zapahnuvši skupocenim parfemom. “Kako si, draga? Toliko smo se zabrinuli kad smo čuli šta ti se desilo.” U njenom glasu bilo je nečeg izveštačenog, na osnovu čega sam zaključila da ne govori istinu. Nije trošila vreme na dodatno pozdravljanje, već se okrenula prema liftovima, u nameri da ode. Shvativši to, brže-bolje sam odlučila da joj predstavim Džimija. “Gospođo Kendal, ovo je moj najbolji drug Džimi Bojd. Dovezao me je ovamo da bismo pronašli nešto što će mi osvežiti pamćenje.” Okrenula se i pogledala prema njemu, nakon čega je brzinom svetlosti namontirala zavodnički osmeh i odmerila ga od glave do pete. Ponadala sam se da Džimi to nije primetio.
“Izostavimo formalnosti, za vas sam samo Luiza”, rekla je i krenula prema liftu, a mi za njom. Zatim je svojim savršeno manikiranim prstom pritisnula dugme za poziv lifta. “Tvoj ljubljeni Met nazvao je u ponedeljak i ispričao nam sve o toj užasnoj pljački. Strašno! Dakle, istina je da su ti ukrali onaj prelepi dijamantski prsten?” Pogled joj je pao na moju levu ruku, kao da je time htela da se uveri da prstena stvarno više nema. “Užasna tragedija!” Nakon što smo sve troje ušli u lift, nisam mogla da se otrgnem utisku da je mojoj šefici više bilo žao tog prstena nego mene, koja sam pretrpela udarce, kako fizičke, tako i psihičke. Podsetila me je svojim ponašanjem na Keti, odnosno na osobu u kakvu će se ona najverovatnije pretvoriti za desetak godina. Kad smo na devetom spratu izašli iz lifta, Luizu su odmah okružili pomoćnici koji su joj doneli neke papire na potpis. Kad je zastala pored jednog boksa da nešto razreši, Džimi i ja smo se iz pristojnosti pomerili unazad i pogledom odmerili celo to mesto. Nalazili smo se u ogromnoj prostoriji osvetljenoj neonskim svetlima, sa bezbroj boksova izdeljenih plavim paravanima. Sve to mi je ličilo na ogroman lavirint, poput onih u laboratorijama, u kojima mali beli miševi pokušavaju da pronađu put do hrane. “Fina ti je ta šefica”, šapnuo mi je Džimi na uho. “Naročito mi se dopada njena iskrenost.” “Pst”, rekla sam mu i zakikotala se, srećna što je još neko delio moje mišljenje. Nakon što je razrešila problem i otpremila pomoćnika, Luiza se ponovo okrenula nama. “Ne znam šta bi bilo najbolje za tebe. Hoćeš li da se promuvaš okolo i pozdraviš se s kolegama, ili bi možda radije samo da pročeprkaš po svom stolu?” “Ovaj, ne bih da se šećkam. Zadržala bih se samo na čeprkanju po stolu.” “U redu. Želim ti puno sreće. Nadam se da ćemo se još jednom videti pre nego što odeš.” Rekavši to, okrenula se u nameri da ode. “Ovaj, Luiza...” Zastala je i pogledala me iznenađeno. Iza izveštačenog osmeha krila se
grimasa kojom mi je poručivala: Zar ne vidiš da sam u gužvi i da nemam vremena za gluposti. “Koji je moj sto? Gde se nalazi?” Pogledala me je začuđeno, ali se istovremeno njenim licem razlio osmeh. “Pa ti stvarno imaš amneziju! Bože, kako je to neobično! Met nam jeste rekao, ali ipak... Ovo je stvarno čudno.” Njena fasciniranost mojim stanjem trajala je celim putem do mog stola, do kog smo se probijali između kvadratnih boksova, u kojima su moje kolege, kao u mini-kavezima, sedele za pisaćim stolovima. Mnogi od njih nisu se udostojili čak ni da podignu glavu, ali ipak je bilo više onih koji su me pozdravili osmehom. Ja sam se, za svaki slučaj, osmehnula svima. Konačno smo stigli do dela u kom su dva stola stajala jedan naspram drugog. Za levim je sedela devojka koja je kao mahnita udarala po tastaturi. “Di, možeš li malo prekinuti posao? Treba nešto da pokažeš Rejčel.” A onda joj se obratila šapatom, kao da treba da joj obelodani najstrože čuvanu tajnu: “Ona stvarno ima amneziju! Ničega se ne seća.” Sačekali smo da Luiz ode i tek onda je ona devojka ustala od stola i pružila mi ruku u znak pozdrava. “Ćao, ja sam Di Elis. Nas dve smo došle ovamo otprilike u isto vreme.” Klimnula sam glavom, smeškajući se i zbunjeno je gledajući, ne znajući šta da joj odgovorim na to. “I obe jednako ne podnosimo Luizu.” Srdačno sam prihvatila njenu ispruženu ruku. Mada nisam imala pojma ko je ona, imala sam osećaj da sam upravo stekla prijateljicu. Di je bila neizmerno strpljiva, međutim, sudeći po njenom čestom gledanju prema zidnom satu i računaru, shvatila sam da je zadržavamo. “Slušaj, znam da imaš posla. Idi slobodno, snaći ću se sama.” Osmehnula mi se kiselo. “Oprosti, moram da završim neki tekst”, rekla je pravdajući se. “Znaš i
sama kako je kad moraš da ispoštuješ rokove.” Nisam imala predstavu o tome. “Postoji li nešto na čemu je Rejčel radila prošle nedelje? Nešto što bi je moglo podsetiti na neke događaje?”, upitao ju je Džimi. Za razliku od Luize, Di ga je pogledala na način na osnovu kog sam zaključila da joj se dopao. Zbog toga mi je postala još draža. “Koliko znam, nije. Sve je pozavršavala ranije da bi bila slobodna za prijateljičino venčanje. I, kako je bilo tamo?” “Propustila sam ga.” “Kakav peh. Baš šteta.” Zamislila se, kao da pokušava da se seti gde je ostavila ključ od auta, a onda joj je nešto sinulo. “Znam!” konačno je progovorila. “Možda bi ti pomoglo ako bi pregledala neke tekstove koje si napisala tokom proteklih meseci? Šta misliš o tome?” “To bi bilo sjajno”, radosno sam pohvalila njenu ideju. Zatim je nestala, usput mrmljajući nešto o arhivi. Dok smo čekali da se vrati, sela sam za prazan sto. Otvorila sam fioke. Ni u jednoj od tri nije bilo ničeg zanimljivog. Kad se Di vratila s hrpom časopisa u rukama, brzo sam zatvorila fioke, kao da me je uhvatila u nedozvoljenoj radnji. “Evo ih”, rekla je. “Tu je sve na čemu si radila. Sala za sastanke je prazna pa tamo možeš na miru da pregledaš svoje članke.” Mada je sva bila u staklu, sala za sastanke je ipak bila mnogo zaštićenija od neželjenih pogleda u otvorenom mravinjaku. Džimi je poredao časopise na uglancani sto od hrastovine i privukao dve velike tapacirane stolice. Nakon što sam proverila datume na časopisima, izvukla sam poslednji odštampani primerak i stavila ga pred sebe. Džimi je, takođe, nasumično izvukao jedan, i kad sam ga zagonetno pogledala, odgovorio mi je šeretski: “Dok ti budeš tragala za svojom prošlošću, mogao bih da rešim poneki test.” Satima smo ćutke iščitavali časopise. Džimi je dva puta ustajao i vraćao se s vrućim kafama iz automata, koji je stajao na suprotnom kraju prostorije.
Sve vreme u sali se nije čulo ništa drugo osim šuštanja koje prati okretanje stranica. “Znaš, neki tekstovi su mi stvarno dobri”, rekla sam dok sam zatvarala još jedan časopis i smeštala ga na gomilu pored sebe. “Uf, ala smo skromni!” zadirkivao me je Džimi. Osetila sam da su mi se obrazi zažarili. “Nisam htela da zvučim uobraženo”, ispravila sam se. “Samo sam iznenađena kvalitetom svojih tekstova i činjenicom da sam, po svemu sudeći, uspela da ostvarim svoje snove.” Prijateljski mi je stisnuo ruku. “Nikad nisam sumnjao u tebe.” Nastavila sam da listam časopise. Odjednom, naišla sam na nešto što me je vratilo u stvarnost. Nije me privukao naslov teksta, već jedna mala kolor fotografija u gornjem desnom uglu stranice. “Bože blagi!”, prozborila sam i istovremeno prebledela. “Šta? Šta si videla? Nešto nije u redu?”, povikao je Džimi, a zatim je ustao od stola i u dva koraka se stvorio pored mene. Nisam mogla ni glasa da pustim, već sam samo uperila prstom u onu fotografiju. Džimi se sagnuo da pročita šta piše ispod nje. “Doktor Džejms Vitaker s klinike Halingford.” Okrenuo se prema meni i zbunjeno me pogledao. “Dakle, o čemu se radi?” “To je doktor Vitaker”, izgovorila sam, a u glavi mi je zujalo kao u košnici. “Doktor Vitaker je bio moj lekar”, nastavila sam, vidno iznervirana zbog njegovog neshvatanja o čemu govorim. “On je specijalista kod koga sam išla posle nesreće. On me je poslednjih šest meseci lečio od nesnosnih glavobolja!” Oboje smo dva puta pažljivo pročitali tekst o njemu. Kad smo ga iščitali i treći put, belo smo se pogledali. “Ovde nigde ne piše da se bavi lećenjem povreda glave”, rekao je Džimi, upitno me gledajući.
“Vidim.” “Koliko sam razumeo, čini mi se da odavno ne radi s pacijentima”, dodao je. “Vidim i to.” “Čovek se uglavnom bavi kliničkim istraživanjima i studijama.” Ovog puta sam ćutala. “Ali tekst ti je odličan, nema šta”, rekao je da bi me utešio. “Hvala.” Okrenula sam časopis prema sebi da još jednom pročitam naslov, ali nije bilo potrebe za tim - znala sam ga napamet. Poremećaj višestruko podeljene ličnosti: Medicinska činjenica ili mit? Odmah ispod naslova, sitnijim i nakrivljenim slovima pisalo je: Autor teksta: Rejčel Viltšir.
Poglavlje 9 Ne sećam se kako smo i kada izašli iz zgrade. Džimi je preuzeo na sebe da vrati časopise Di, a onda me je uzeo podruku i poveo prema liftovima. kad smo ušli u kabinu, svi su se okrenuli prema nama, čudeći se bledilu mog lica, i verovatno se pitajući hoću li se srušiti ako taj mladić bude sklonio ruku kojom me pridržavao. Pretpostavljam da sam izgledala kao da mi je bilo muka, ali ne od onoga šta su oni pomislili. Izašavši napolje, hladan vazduh me je malo povratio, te sam duboko udahnula kao davljenik koji se bori za vazduh. “Diši duboko”, govorio mi je Džimi. “Nigdje ne žurimo, samo polako.” Automatski se prebacio na svoju profesionalnu ulogu i počeo da se ponaša isto kao prema svim žrtvama šoka. “Stanje šoka” bio je sasvim tačan opis onoga što sam tada osećala. Delići pobrkanog mozaika odjednom su mi se presložili, ali umesto da mi se nova slika razbistri i ponudi mi objašnjenje za kojim sam očajnički tragala, ona se okrenula naopačke, što me je ispunilo još većim strahom nego pre. “Sve je istina. Ovo je, dakle, sve istina. Kako to? Kako je to uopšte moguće?”, ponavljala sam toliko glasno da su se prolaznici okretali za mnom. Mora da sam im izgledala kao kompletna lujka. “Hajde, lepa moja, idemo onamo”, čula sam Džimija. Pružila sam mu ruku i pustila ga da me povede do podzemnog parkinga gde je ostavio auto. Prvo me je smestio na sedište kao da sam dete, a onda je zatvorio vrata i krenuo ka svom mestu. Dok je hodao, posmatrala sam ga kroz staklo, pitajući se kako može da bude tako smiren. Zar ne bi trebalo da se uspaniči i pozove hitnu pomoć? Ne, on je delovao spokojno kao novorođenče. Možda smo oboje poremećeni. Seo je za volan, i pre nego što smo uspeli progovorimo, već smo se našli u londonskoj saobraćajnoj gužvi.
“Pa, rekao bih da je ovo bilo malo iznenađenje.” “Malo? Prilično si omašio opis.” Prošlo je sigurno još deset minuta pre nego što je ponovo progovorio. “Vozimo se ukrug.” “Dobro došao u moj svet”, rekla sam ironično. “Ne, Rejč, stvarno mislim. Vozimo se ukrug; prošli smo pored ove zgrade bar deset puta. Gde želiš sada da ideš? Hoćeš li da odemo do onog tvog drugog stana i posla?” Okrenula sam glavu prema prozoru da ne bi video koliko sam potištena i utučena. “Koja je svrha toga? Oboje znamo šta ćemo tamo zateći. Nisam mogla živeti i raditi na dva mesta istovremeno. Mislim da je krajnje vreme da prestanem da budem tvrdoglava i da počnem da slušam šta mi svi govore.” Skrenuo je pogled s puta i pogledao na svoj sat. “Nije kasno. Hoćeš li da krenemo kući? Stići ćemo do večeras.” Tužno sam uzdahnula, ne znajući šta da mu odgovorim. Naš prvobitni plan bio je da prenoćimo u Londonu, smatrajući da će nam toliko vremena biti potrebno da obiđemo oba moja stana i oba mesta na kojima sam radila. U svojoj glupo optimističnoj viziji, zamislila sam da će se naša potraga završiti u mom stančiću, s bocom vina i nekom ukusnom hranom, uz koje ćemo ćaskati o tome kako smo uspešno sklopili delove mog pokidanog sećanja. Sada mi je on ponudio drugačiji završetak dana, koji mi se uopšte nije dopadao. Pomisao da se večeras vratim svom ocu, s ovim novim saznanjem, bila mi je veoma mučna. “Neću večeras da idem kući”, rekla sam tiho ali odlučno. “Treba mi malo vremena da složim stvari u glavi pre nego što budem spremna za ono što mi predstoji.” Džimi je klimnuo glavom, dajući mi time do znanja da me potpuno razume. Bila sam mu neizmerno zahvalna na tome.
“Mislim da ne želim noćas da budem sama”, usudila sam se da kažem. Pažnja mu je bila usmerena na vožnju, pošto smo se upravo provlačili kroz neki uzan prolaz. Čim smo se izvukli, okrenuo se prema meni i široko se osmehnuo. “Naravno, potpuno se slažem s tobom. Ali samo pod uslovom da pod time podrazumevaš da ja budem s tobom. Nemam nameru da te ostavim noćas samu, Rejčel.” Do kraja smo se oboje složili da je to dobro rešenje. Da, ostaćemo zajedno u Londonu i nećemo jurcati nazad. I ne, nećemo prenoćiti u onom stanu u viktorijanskoj zgradi, ma koliko da je bio moj. Niti sam ga doživljavala kao svoj dom, niti bi Džimiju bilo prijatno da boravi u prostoru koji sam, navodno, delila s Metom. Imajući sve to u vidu, nametnulo mi se samo jedno rešenje: da pronađemo hotel. S obzirom na to da je bio petak po podne, odnosno početak vikenda i navale turista, imali smo ludu sreću da pronađemo sobu u prvom hotelu koji smo nazvali. Ostavili smo auto na hotelskom parkingu, a onda je Džimi poneo obe naše torbe do recepcije. Dok je on razgovarao s recepcionerom, ja sam stajala pred suvenirnicom i belo piljila u izlog. Tek kad mi je prišao posle nekoliko minuta, shvatila sam da je dobio sobu. Međutim, tek tada mi je palo na um jedno sasvim logično pitanje o kom dosad uopšte nisam razmišljala: da li je uzeo jednu ili dve sobe? Pre nego što sam naglas postavila to pitanje, dobila sam traženi odgovor - gurnuo mi je u ruku plastičnu karticu, a drugu zadržao u svojoj. “Uzeo sam nam sobu do sobe”, rekao je. Nasmešila sam mu se, ali nisam mogla da odredim da li je u tom trenutku u meni prevladalo olakšanje ili razočaranje. Složila sam se s njegovim predlogom da prvo odemo na večeru, na neko tiho mesto gde možemo neometano da razgovaramo. Odmah se setio da je iza ugla video sladak italijanski restorančić, a onda smo se dogovorili da se nađemo u hodniku za petnaest minuta, koliko je procenio da mi je dovoljno
da se osvežim. Nakon što sam se ispljuskala hladnom vodom i raščešljala kosu zamršenu od vetra, malo sam popravila šminku i sela na krevet da sačekam da prođe vreme do sastanka. Moja soba, mada uredna i prijatna, bila je isuviše prazna da bi u njoj bilo ičega na šta bih usredsredila svoje nepovezane misli. Restoran se nalazio na uglu suprotne ulice, udaljen svega nekoliko minuta hoda od hotela. Dok smo prolazili pored njegovog širokog, staklenog izloga, zavirila sam unutra i odjednom me je obuzelo čudno osećanje - ovo mesto mi je bilo odnekud poznato. Dok smo čekali da nam konobar saopšti ima li slobodnog mesta, odjednom mi je sinulo. “Maza i Lunja!” Džimi je zbunjeno pogledao u svoje nove farmerke i čistu bež košulju. “Ja Lunja? Lepo bogami, nisam znao da ti izgledam kao pas lutalica.” “Ma ne ti, budalice! Ovo mesto je iz Diznijevog crtaća.” Okrenula sam se oko sebe. Da, ovo mesto je najverovatnije poslužilo kao inspiracija crtaču za čuvenu scenu u kojoj Lunja nosom gura ćufticu sa svojih špageta u Mazin tanjir. Mali četvrtasti stolovi, karirani stolnjaci, sveća udenuta u praznu bocu vina... Zvuci violine, koji su dopirali iz skrivenih zvučnika, samo su dopunili atmosferu. Shvativši na šta sam mislila, Džimi se nasmejao. Baš u tom trenutku stigao je konobar i pokazao nam gde možemo da sednemo. “Ako misliš da ću podeliti svoje špagete s tobom, varaš se. Tačno je da si mi draga, ali ne baš toliko da bih ti dao svoju poslednju ćufticu”, rekao je šaljivim tonom. “Važi, ali prvo moraš da mi obećaš da nećeš pevati Bella notte\ uzvratila sam aludirajući na njegovo potpuno odsustvo sluha. Mada smo se oboje i dalje smejuljili dok smo prilazili našem stolu, nisam mogla da se otrgnem utisku da smo, šegačeći se, zapravo samo maskirali pravi razlog našeg dolaska ovamo. Čim smo poručili piće i jelo, prešli smo
na pravu temu razgovora. “Jesu li ti se misli sada malo razbistrile? Imaš li bar malo bolju predstavu o svemu?” Pre nego što sam mu odgovorila, otpila sam veliki gutljaj vina. “Razbistrile nije baš najsrećnija reč za ono što se meni dešava. Ako si mislio na to jesam li se odjednom prisetila da mi se u poslednjih pet godina događalo ono za šta svi vi tvrdite da je istinito, onda je moj odgovor negativan. Za mene je i dalje jedina stvarnost koja postoji ona o kojoj sam ti pričala prekjuče u kafiću. Jedina razlika između onda i sada jeste u tome što sada znam da se ništa nije onako kako ja mislim da jeste.” Ispružio je ruke preko stola i uzeo obe moje šake u svoje. “Pa i to je nešto”, hrabrio me je. “Ako ništa drugo, kad budeš otišla na pregled kod onog specijaliste za amneziju, imaćeš vise volje da ga saslušaš i sarađuješ s njim, ne bi li nekako povratila svoja prava sećanja.” “Valjda je tako”, odgovorila sam skeptično. Nisam mogla da prikrijem sumnjičavost. “Kada treba da ideš kod njega?” “Krajem iduće nedelje.” Upitala sam se hoće li se ponuditi da ide sa mnom, međutim, setila sam se da će se Met do tada vratiti s puta i da on, kao moj verenik, ima više prava na mesto pored mene nego Džimi. Ali u dubini duše nisam bila sigurna koga bih od njih dvojice izabrala da ide sa mnom. Kad je konobar doneo tanjire, pustio mi je ruke da bi napravio mesta na stolu. Izgubivši fizički kontakt s njim, osetila sam se kao ogoljeno drvce nasred poljane i, upravo tada, nametnuo mi se odgovor na prethodnu nedoumicu - moj izbor bio bi Džimi. “Znaš, kad malo bolje razmislim, siguran sam da će uskoro početi da ti se odmotava to klupko koje ti se zapeljalo u glavi.” “Misliš?”
“Naravno.” Bilo mi je jasno da je i on ozbiljno razmišljao o mom problemu, samo što se njegova policijska logika prilično razlikovala od moje. On je uporno tragao za logičnim i racionalnim objašnjenjem, dok meni u svemu tome ništa nije bilo logično, a još manje racionalno. Nakon što smo slasno smazali ukusnu pastu i hrskavu zelenu salatu, a onda sve to zalili neopisivo pitkim crnim vinom, Džimi je nastavio da me ispituje o detaljima moje umišljene stvarnosti, pokušavajući da pronađe koren svih tih uobrazilja. “Dobro, hajde ti meni objasni kako sam onda mogla znati ime i prezime one žene iz kadrovske službe?” “To je prosto. Možda si nekad davno konkurisala za posao u toj firmi, pa su ti se imena i brojevi telefona urezali u sećanje a da toga nisi bila svesna. Čitao sam da sve što vidimo, pročitamo, zapišemo ili čujemo zauvek ostaje u našem sećanju, samo što mozak te podatke smatra nebitnim, pa ih zato pakuje u donje fioke.” U redu, priznajem da je to bilo moguće, mada nisam verovala u to. Zato sam krenula drugim putem. “Ako je tako, objasni odakle mi to užasno uverenje da mi otac umire od raka? To se nije desilo, je li?” Malo je ćutao da bi razmislio, a onda je pronašao objašnjenje i za tu moju uobrazilju. “Ako se dobro sećam, jednom davno, dok smo bili deca, gledali smo onu groznu emisiju o štetnosti pušenja. Tada si se uplašila da će ti se tata razboleti od raka ne bude li prestao da puši, pa si ga danima gnjavila da prestane, sve dok on to nije i učinio. Mislim da se, zapravo, nikad nisi oslobodila tog straha. Urezao ti se u sećanja još dok si bila mala.” Pogodio je tačno u metu! Oduvek sam osećala neobjašnjivu netrpeljivost prema pušačima.
“Osim toga”, nastavio je sa iznošenjem još jedne teorije, “nakon što si uradila onaj intervju s doktorom Vitakerom, negde ti se usadilo saznanje da postoje ljudi koji u sebi imaju nekoliko zasebnih, potpuno različitih osoba.” Nasmejala sam se, ali od muke. “Da, to objašnjava odakle mi njegov broj telefona i zašto mi se ta tematika činila poznatom. Kako i ne bi bila poznata kad sam napisala taj članak!” “Vidiš? Sve se polako raspetljava”, podržao me je Džimi. “Nastaviš li uporno da tumačiš deo po deo te svoje sulude priče, sve će se lagano namestiti na svoje mesto.” Zastala sam da razmislim o onome što je upravo rekao. Dosad nisam uspela da pronađem nijednu rupu u njegovim teorijama. Međutim, nešto me je ipak žestoko kopkalo. “Ali zašto je sve to što je moj um umislio toliko strašno i ružno? Toliko sumorno i tragično? Zašto mi je u toj priči otac smrtno bolestan, a ja razočarana, tužna i usamljena? Zašto nisam umislila da sam savršeno srećna i da živim u bajci umesto u tom košmaru?” Zastala sam, namerno izostavljajući najveću od svih tragedija. “Zašto sam umislila da si poginuo?” Dugo je ćutao. Toliko dugo da sam pomislila da na sve ovo nema odgovor. “Možda je tvoj život bio, odnosno jeste savršen, pa je zato tvoj mozak kreirao potpuno suprotan svet. A što se tiče moje...” malo je zastao pre nego što je prevalio preko jezika reč “smrt”, “verovatno si je umislila zato što već odavno nisam deo tvog života.” Izgovorio je ovo tužnim glasom. “Mada smo odrasli zajedno, dugo se nismo videli. Možda je u prenesenom značenju moja smrt, zapravo, značila umiranje našeg prijateljstva.” Ili čak i više od toga, pomislila sam. Možda sam u podsvesti znala ono što je moja svest uporno odbijala da prihvati - da je moj život bez Džimija
jednak paklu i najgoroj noćnoj mori. Počistili smo sve iz tanjira i ispili vino, nakon čega sam osetila kako me lagano napušta napetost koja me je držala sve vreme otkako smo izašli iz redakcije. Činilo mi se da se isto to desilo i Džimiju. Ne znam da li je bio svestan da mi je sve vreme dok smo pričali držao ruku i igrao se mojim prstima, ali ja jesam! Svaki put kad bi se njegovi prsti spojili s mojim, osećala sam električni naboj, koji je bio i više nego stvaran. Otkako se znamo, a to je ceo život, najmanje hiljadu puta smo se držali za ruke. Zašto je sada njegov dodir izazivao žmarce po mom telu? Zašto su me baš sada, kada sam pripadala drugome, preplavila ova osećanja prema Džimiju? “Nego, reci mi nešto Rejčel. Pošto smo kao razrešili tvoju misteriju, zanima me tvoje viđenje svega ovoga. Šta ti misliš da se, zapravo, dogodilo?” Izvukla sam grisin iz posude na stolu i počela da ga vrtim među prstima. “Ne bih o tome. Sve što bih rekla nema veze s mozgom.” Nastavila sam prevrćem grisin i da gledam u njega, svesna da se neće zadovoljiti mojim odgovorom i da će nastaviti da me ispituje. “Hajde, nemoj da si takva, baš me zanima!” Sada sam već toliko brzo vrtela onaj grisin među prstima da sam mogla osetiti kako se zagrejao od trenja. “Ma sve su to čiste budalaštine. Smejurija.” “Obećavam da se neću smejati.” Grisin se sad vrteo još brže. “Mislim da se nešto veoma čudno dogodilo one kobne noći. Nešto u domenu vremena. Moja teorija je da se stvarno vreme...” zastala sam oklevajući da nastavim jer mi je sada sve to zvučalo još blesavije. “Da se stvarno vreme u jednom trenutku razdvojilo na dvoje.” U tom trenutku, prelomila sam krhki grisin, simbolično prikazujući svoju viziju. Nisam se usuđivala da podignem pogled da vidim njegovu reakciju.
Celo popodne trudio se da me ubedi da nisam luda i da za sve što mi se dešavalo postoji logično objašnjenje, a sada sam mu sopstvenom teorijom dokazala suprotno. “Vreme se razdvojilo na dva dela?” Po njegovom tonu nisam mogla da dokučim da li mi se podsmevao ili se prestravio. “Da, tako nekako... Kao da se moj život u jednom trenutku nekako rascepio... I ne samo moj, već i životi sviju nas... i sve se to dogodilo tada, one noći...” “Životi su nam se rascepili?” “Uf! Da, i onda su nastavili da teku paralelno, kao u filmu Povratak u budućnost. I u jednom od ta dva života sve je nastavilo da se odvija u najboljem redu, dok je u drugom sve bilo suprotno. Ja sam ostala unakažena i ceo moj svet se srušio... a ti, ti si...” “Poginuo.” Ova reč je prevagnula. Podigla sam pogled prema njemu i videla da se jedva suzdržavao da ne pukne od smeha. Pogodila sam ga parčićima onog izlomljenog grisina, a onda smo oboje prasnuli u smeh i nastavili da se smejemo grohotom, tako da se pola restorana okrenulo da vidi šta se dešava. “Prestani!”, brecnula sam se, posramljena zbog pažnje koju smo privukli. “To je ionako samo teorija.” Kad je konačno uspeo da se zaustavi, obrisao je dlanom suze i rekao: “Eto, vidiš šta se dešava kada celog života čitaš romane Stivena Kinga!” Izašli smo iz restorana dobro raspoloženi, što je bilo iznenađujuće imajući u vidu emocionalne traume koje smo oboje doživeli. U tom trenutku počeo je da pada sneg pa su lepršave meke pahuljice, u kombinaciji sa svetlucavim božićnim lampicama, davale poseban šarm atmosferi, čineći je nekako posebnom i čarobnom. Nakon što sam se dvaput okliznula, Džimi me je uhvatio za ruku i privukao sebi da se ne bih kao vreća prosula po zaleđenom putu.
“Ma to je zbog ovih cipela”, branila sam se i krenula da padam, ali me je njegova snažna ruka brzinom svetlosti uhvatila i vratila u vertikalan položaj. “Ona moja druga obuća je mnogo udobnija i manje klizava.” Džimi nije rekao ništa na ovo, mada smo oboje znali da “ta moja druga obuća” ne postoji, međutim, ipak je rekao: “Nema to veze s obućom, već s tobom. Ti si čista obaveza i neko mora stalno da pazi na tebe.” “Pa zar to nije dužnost policajca? Koliko znam, vi funkcionišete po sistemu služimo narodu.” Nasmejao se. “To je moto američkih policajaca.” “OK, šta god. Ne brini, mogu ja sama da se brinem o sebi”, promrmljala sam i istog trena se ponovo zateturala. “Ne bih rekao. Vidiš da ne možeš ni da hodaš sama.” Kad smo se domogli toplog i osvetljenog hotelskog foajea, još uvek smo se cerekali. Prestali smo tek kad smo se našli u hodniku, pred našim sobama. Pogledala sam ga i čvrsto ga zagrlila. “Hvala ti što si danas bio sa mnom”, šapnula sam mu. “Pogrešila sam, ne bih mogla sama. Mnogo mi je drago što si pošao sa mnom.” Odgovorio mi je svojim najlepšim osmehom, a zatim se sagnuo i spustio poljubac na moje usne. Trgnula sam se, pomalo iznenađena, i pogledala ga u oči; u njima je bilo neverovatno mnogo topline, ali ni trunke strasti. Bio je to poljubac koji je značio: nema na čemu, to je sitnica, i drugi put. Bio je sasvim primeren situaciji i potpuno čist. Bio je to poljubac najboljeg druga i ništa više od toga. Ako je to tako, zašto me je onda, nakon što smo ušli svako u svoju sobu, obuzelo osećanje koje mi je govorilo da bih jako želela da je taj poljubac imao potpuno drugačije značenje? Mislila sam da uopšte neću moći da zaspim te noći. Mislila sam da ću iznova i iznova vrteti u glavi film o događajima iz proteklog dana i da neću moći oka da sklopim. Međutim, što zbog vina, što zbog nervne iscrpljenosti, zaspala sam pre nego što mi je glava dotakla jastučnicu. I nekoliko narednih
sati spavala sam kao beba. San je počeo divno. Ležala sam na nekoj lepoj plaži. Bio je topao i vedar dan, i mada nisam mogla skroz razaznati njegove reči, čula sam glas svog oca. Htela sam nešto da ga pitam, ali nisam, jer mi je bilo toliko prijatno da se izležavam na suncu da nisam htela ničim to da poremetim. A onda se odjednom sve preokrenulo, kako to obično biva u snovima. Nestalo je one plaže i mog oca i odjednom sam se našla u onoj prokletoj noći, kada se desila nesreća, samo što sada nije Met prvi ugledao onaj automobil, već ja. Znala sam da treba da upozorim ostale, ali nisam mogla da ispustim ni glasa. Uspaničeno sam mahala rukama, ne bih li privukla njihovu pažnju, ali oni su svi toliko bili udubljeni u međusobne razgovore da me niko nije primećivao, tako da sam i dalje jedino ja bila svesna užasne opasnosti koja nam je pretila. Konobari su postavljali tanjire s hranom na sto i dopunjavali čaše, i niko nije video da smo u smrtnoj opasnosti. U tom trenutku spazila sam na zidu iza sebe jarkocrveno dugme za opasnost. Pritisnula sam ga i jezivi zvuk alarma razlio se celom salom. I dalje se niko nije micao sa svojih mesta. Skočila sam na noge, pokušavši da se izbavim s mesta gde sam sedela, ali nisam mogla od stola. Kako to da niko ne čuje alarm? Bio je toliko zaglušujuće snažan, a moji prijatelji ga ipak nisu čuli niti su bili svesni da se nalaze na rubu smrti. Gledajući kako se onaj pomahnitali auto približava ogromnom brzinom, ponovo sam u snu preživljavala jezivi trenutak koji me je proganjao prethodnih pet godina, kako na javi, tako i u snovima, a onda sam konačno uspela da dođem do daha. Vrisnula sam koliko me je grlo nosilo, i to upravo u trenutku kada je auto probio izlog i kada se staklo razletelo svuda oko mene. Samo, to nije bilo staklo već noćna lampa koju sam u snu udarila rukom i oborila je s nahtkasne. Sela sam na ivicu kreveta, jedva dolazeći do daha. Srce mi je udaralo kao ludo i nije htelo da se smiri. U magnovenju, negde između jave i sna, čula sam samo kako neko doziva moje ime i udara u vrata. Još uvek bunovna, ustala sam iz kreveta i nagazila bosom nogom na krhotinu
razbijene lampe. Glasno sam opsovala i oteturala se do vrata da otvorim Džimiju pre nego što razbudi ceo hotel. Da nas je neko tada video, verovatno bi svašta pomislio. Srećom, u dva posle ponoći nije bilo nikoga da vidi Džimija kako raščupan i polunag stoji na vratima moje sobe. Kad je čuo moj vrisak, imao je samo toliko vremena da navuče farmerke. Bio je bosonog, baš kao i ja. Ušao je unutra, sav unezveren. “Šta se desilo? Čuo sam te da vrištiš”, rekao je vidno uznemirenim tonom. Pogledom je prelazio preko sobe ne bi li što brže ustanovio razlog moje uznemirenosti. Znajući da su policajci istrenirani da ostanu pribrani u svakoj situaciji, začudilo me je Što se toliko uznemirio. “Ružno sam sanjala” rekla sam i odskakutala do jedine stolice u sobi, da ne bih stajala na povredenoj nozi. Iz usta mu se oteo uzdah olakšanja. “O, bože, to je sve? Pomislio sam da te je neko napao i da se boriš za život. A onda se čuo i neki tresak...” “Malo sam se posvađala s noćnom lampom.” Tek tada je primetio krv na mom rasečenom stopalu. “Rejčel, pa ti si se povredila! Šta ti se dogodilo?” Ovo nije bio prvi put da sam pomislila da se bavio pogrešnim poslom, pošto je u sve uključivao previše emocija. “Nagazila sam na krhotinu lampe dok sam žurila da ti otvorim pre nego što razbudiš ceo kvart.” Znam da sam u tom trenutku zvučala pomalo nezahvalno, ali nije mi mogao zameriti, pošto sam još bila pod utiskom sna, a uz to me je i stopalo užasno bolelo. “Daj mi da pogledam.” Pažljivo sam položila svoje levo stopalo na njegov ispruženi dlan, unapred
se pripremivši da će me zaboleti kad mi bude dodirnuo ranu. Međutim, on je toliko nežno to učinio da nisam ništa osetila. “Ovo mora da se dezinfikuje”, rekao je i ustao. “Mislim da nema ništa unutra, ali ipak bi trebalo to pogledati na jačem svetlu.” Pre nego što sam uspela išta da kažem, podigao me je u naručje i poneo prema kupatilu. “Mogu sama da hodam”, pobunila sam se. “Ili bar da skakućem.” Ne obazirući se na moje komentare, gurnuo je nogom odškrinuta vrata kupatila i upalio svetio. Dok je gledao gde da me spusti, postadoh svesna da sam naslonjena na njegove nage grudi i - to mi se dopalo. Bolje rečeno, nije mi bilo neprijatno. Osim toga, moja prilično kratka spavaćica se zadigla i uvrnula oko mene, otkrivajući mi butine i dekolte. Kad sam je povukla rukom nadole, napravila sam sama sebi medveđu uslugu - uspela sam malo da prekrijem noge, ali mi je zato dekolte zinuo na izvol'te. Srećom, Džimijeva pažnja bila je usmerena na moje povređeno stopalo. Spustio me je da sednem na ivicu kade, a onda je uključio tuš i isprao mi ranu. Malo me je pecnulo, ali se nisam usudila da se pomerim, da bih kolikotoliko sačuvala pristojnosti, s obzirom na to da sam sedela s nogom prebačenom preko ivice kade. Mislim da nikad kao tada nisam zažalila što sam pre spavanja skinula donji veš. Ubrzo je topla voda počela da mi prija i rana je prestala da me peče. Pod neonskim osvetljenjem, Džimi je pažljivo pregledao moju ranu, a nakon što je definitivno ustanovio da u njoj nema ostataka stakla, nežno ju je pritisnuo prstima da bi zaustavio krvarenje. Kupatilo je bilo veoma tesno pa smo silom prilika bili veoma blizu jedno drugom. Čak toliko blizu da sam jasno mogla čuti kako se njegovo disanje ubrzava, umesto da se smiruje, što bi bilo prirodno pošto se uverio da je sa mnom sve u redu. Na osnovu toga sam shvatila da nisam bila jedina svesna prisnosti koja je među nama tog trenutka vladala. Još uvek držeći palac na mojoj rani, preostalim prstima je nežno kružio oko mog članka. Ne znam da li je to činio svesno ili nesvesno, ali
znam da mi je njegov dodir prijao i da se zbog njega ritam mog srca nije smirivao. Upravo ovde rađalo se nešto novo, nešto što je ispunilo vazduh treperavom, neobjašnjivom, ali veoma čistom emocijom. U tom trenutku podigao je pogled prema meni i tada sam prvi put u njegovim očima ugledala nešto što nisam nikad pre; očigledno je i sam to mogao videti, pošto se to nešto odrazilo na mom licu i vratilo se njemu. Taj trenutak je, činilo mi se, trajao čitavu večnost. Gledali smo se kao omađijani, ne usuđujući se da se pomerimo niti da progovorimo, da time ne bismo razbili čaroliju. “Džimi”, izgovorila sam i nesigurno ispružila ruku prema njegovim nagim grudima. Mada su jagodice mojih prstiju samo na trenutak dodirnule njegovu kožu, to je bilo dovoljno da pod njima osetim snažne otkucaje njegovog srca. A onda, sasvim iznenada, zavrteo je glavom, kao da odbija da prihvati da se ovo dešava, i podigao se na noge. Trebalo mu je dosta vremena da pogodi mesto na kom stoji tuš i da zavrne slavinu, međutim, kad se ponovo okrenuo prema meni, na njegovom licu više nije bilo ni traga emocijama koje sam maločas videla. “Rana je prestala da krvari. Imaš li flaster?” “Uf.” To je bilo sve što sam uspela da izgovorim, pošto nisam uspela tako brzo da predem iz stanja krajnje bliskosti u stanje surove realnosti. Ostavio me je u kupatilu da obrišem stopalo i zalepim flaster, a on se vratio u sobu da pokupi ostatke lampe s poda. Sedeći na ivici kade, nemo sam posmatrala njegove zategnute ruke i leđa, na kojima se ocrtavao svaki mišić dok je, onako nagnut, kupio krhotine s tepiha. U tom trenutku shvatila sam da su moja osećanja prema njemu uveliko izašla iz okvira prijateljstva i prerasla u nešto više. Silno sam poželela da ispružim ruke prema njemu i čvrsto ga zagrlim. Toliko silno da me je zabolelo... Ali iz sekunda u sekund, postajala sam svesna da Džimi ne oseća isto što i ja. Ili bar ne želi to da pokaže. Šta god da se među nama dešavalo pre nekoliko trenutaka u onom kupatilu, toga sada više nije bilo. Budem li nastavila da se krećem u tom pravcu, mogla bih postići suprotan efekat i izgubiti ga zauvek, a to, svakako,
ne bih još jednom podnela. “Evo, gotovo je”, rekao je i ispravio se. “Mislim da sam sve pokupio, ali ipak pazi kuda staješ.” “Hvala ti”, rekla sam pomalo pokunjeno, ali ne znam da li je on to primetio. Međutim, ono što jeste primetio bilo je da sam počela da drhtim od hladnoće. Prišao mi je i rukom mi obgrlio ramena. “Pobogu, Rejčel, hladna si kao led. Zar nisi ponela kućnu haljinu ili tako nešto?” Odmahnula sam glavom. “Ponela sam samo osnovne stvari i svakako nisam očekivala posetu usred noći.” “Onda hajde da te smestim u krevet pre nego što se prehladiš.” Sagnuo se u nameri da me ponovo podigne u naručje, ali sam se nekako izmigoljila iz njegovih ruku i odskakutala do kreveta. Nasmejao se, smatrajući da sam to učinila iz puke tvrdoglavosti, međutim, meni je bilo drago što nije shvatio pravi razlog. Bolje da misli da sam svojeglava nego da primeti kakav uticaj na mene vrši njegova neposredna blizina. Uvukla sam se pod pokrivače, i tada mi je bilo više stalo do zaklona koji su mi oni pružali nego do njihove topline, koja bi trebalo da mi bude preča. Na moje veliko iznenađenje, Džimi nije žurio da se vrati u svoju sobu, već je seo pored mene, na ivicu kreveta. “Da čujem, kakav je to bio košmar zbog kog si umalo demolirala sobu?” Stidljivo sam se nasmešila. “Ma ništa naročito.” “Nije mi tako zvučalo. Stvarno si me isprepadala.” Zvučao je tako iskreno. “Oprosti”, rekla sam, ali nisam baš bila sigurna zašto mu se izvinjavam; da li zato što sam ga uplašila, zbog onog u kupatilu, ili zbog nečeg što bi se tek moglo desiti. “Sanjala sam uobičajene grozote. Mislim, meni su
uobičajene i tiču se one večeri u restoranu, kad se desila nesreća.” “Često to sanjaš?” Tužno sam klimnula glavom. “Od dana kad je onaj auto proleteo kroz izlog?” “Ne, nego od dana kad si ti poginuo”, ispravila sam ga. Oboje smo zaćutali, ne znajući šta da kažemo. “Ali zašto to i dalje sanjaš?”, upitao me je i prekinuo tišinu, a onda se nagnuo bliže da mi bolje vidi lice. “Zašto kad sad znaš da se to nije dogodilo?” Zavrtela sam glavom. “Ne znam.” A onda mi je nešto palo na pamet. Setila sam se da mi niko do tada nije ispričao šta se zapravo dogodilo te kobne večeri. Tata mi jeste nešto nabacio, ali on nije bio tamo i nije mogao znati detalje. Ako bih saznala pravu istinu, možda bi se onda druga izmišljena stvarnost povukla pred nepobitnošću prave. Možda bih onda stvarno uspela da dokučim šta je stvarno, a šta samo plod moje mašte. “Hoću da mi ispričaš sve, do najsitnijih detalja.” Pročitavši s mog lica istinsku potrebu da saznam istinu, namestio se bliže meni i zagrlio me, kao da je time želeo da me zaštiti od bolnih detalja koji će uslediti. Početak njegove priče nije se mnogo razlikovao od mog sećanja. Čak se i njegovo viđenje prijateljske i srdačne atmosfere poklapalo s mojim. Nisam ga prekidala sve dok nije pomenuo novčić koji mi je dao. “Sačuvala sam ga!” povikala sam nesvesno, a onda sam se brzo ispravila. “Mislim, sačuvala sam ga u onom drugom životu. Držala sam ga u kutiji za nakit. Nisam imala srca da ga bacim, jer to bilo jedino što mi je ostalo od tebe.” Nasmešio se, ali nije ništa rekao. Onda sam se setila još nečeg.
“Tada si mi rekao da sutradan dođem kod tebe. Zvučao si tajanstveno i nisi hteo da mi kažeš o čemu je reč. Posle tvoje nazovismrti godinama sam se pitala o čemu se radilo. Šta si to hteo da mi kažeš?” Da li zbog odsjaja lampe ili nečeg drugog, ali obrazi su mu se zažarili na moje pitanje. “O, nemam pojma. Davno je bilo, stvarno se više ne sećam.” Ne želeći da remetim njegovu priču, nisam insistirala da mi kaže, ali sam se istovremeno zapitala zašto me je moj najbolji drug upravo slagao, prvi put u životu. Nastavak njegove priče poklapao se s mojim sećanjima sve do trenutka kada smo počeli da bežimo od stola kako bismo se spasli od pomahnitalog auta. “... i tako smo svi uspeli da se sklonimo na bezbedno pre nego što je auto proleteo kroz izlog.” “Ali ja sam se zaglavila. Nisam mogla da prođem od stolice koja se preprečila između stuba i stola. Zar nije tako bilo?” Ćutao je nekoliko trenutaka, kao da smišlja šta da mi kaže. “Sve se dogodilo toliko brzo... Ne znam, možda jesi bila poslednja koja se izvukla.” Nešto mi je prećutkivao, ali ja nisam htela da odustanem od potrage za istinom. “Ne, nisam bila poslednja. Tata mi je rekao da si ti jedini bio povređen, što znači da si bio blizu izloga kada je auto proleteo unutra. Šta se, zapravo, dogodilo?” Oklevao je, kao da mu je neprijatno. “Dakle, bilo je tako, zar ne? Vratio si se po mene. Ti si me izvukao odande.”
Sada mu je bilo vidno neprijatno. “Svi smo pomagali jedni drugima.” Odmahnula sam glavom. I sada vidim tu scenu: svi su se povukli na bezbednu razdaljinu, svi osim mene. A onda se on jedini vratio da me spase. “Ti si mi spasao život.” Za trenutak mi se učinilo da će nastaviti da poriče svoje učešće u mom spasavanju, ali nakon što je čuo s koliko sigurnosti sam govorila, priznao je, ali na svoj način, kroz šalu. “Nisam mogao da dopustim da pogineš i odneseš sa sobom moj srećni novčić.” Ali nisam se dala zavesti na pogrešan put. “Ti si mi spasao život”, ponovila sam. Ovog puta, u njegovom odgovoru nije bilo ni trunke šale, već samo čiste iskrenosti. “Kako bih uopšte mogao drugačije da postupim?” Nisam znala šta da mu kažem. Za ovako nešto ne postoje reči kojima se nekome može dovoljno zahvaliti. “A ti si se povredio.” Ispružila sam ruku i podigla mu pramen kose koji mu je padao preko čela; ispod njega je bio mali ožiljak, koji se protezao od korena kose do ugla oka. “O, tvoj ožiljak je skoro isti kao moj”, začudila sam se. “Kao onaj za koji sam mislila da imam”, ispravila sam se. “Samo je moj je bio dublji i duži.” Prešla sam prstom preko njegovog ožiljka. “Moj je išao odavde”, prstom sam prešla preko njegovog obraza, “a zatim ovamo.” Moj prst je nastavio da klizi preko njegovog lica, ali umesto da se zaustavi na mestu gde je, navodno, bio kraj mog ožiljka, nastavio je svoj put do njegovih blago razmaknutih usana. U tom trenutku, nešto se desilo između nas. Snažan elektricitet, rekla bih. Onaj trenutak u kupatilu, za koji sam mislila da je čaroban, bio je upola slabiji od ovog moćnog naboja. Dok je vrh moje jagodice boravio na njegovim usnama, nežno i blago ga je uvukao među svoje usne i dodirnuo ga vrhom jezika. Talas strasti prostrujio mi je celim telom.
U sekundi sam se našla u njegovom zagrljaju. Iskreno rečeno, ne znam ko je napravio prvi potez, možda smo se istovremeno bacili jedno na drugo. Sve Što sam osetila bila je neverovatna strast u njegovom poljupcu i toplina njegovog čvrstog, dugačkog tela pripijenog uz moje. Vreme je stalo, a naši poljupci postali su sve dublji i vreliji; telo mi je toliko podrhtavalo da sam se čak malo i uplašila tolike provale osećanja i požude. Drhtavom rukom prevukao mi je spavaćicu preko ramena, ali nije bilo potrebe da žuri. Želela sam ovo isto koliko i on, možda čak i više. Tog trenutka, obuzeta vrtlogom snažnih i čistih emocija, poput božanskog otkrovenja, shvatih da sam ovo želela godinama, samo sam bila previše slepa da bih to uvidela. Dok su njegove tople ruke i usne putovale mojim nagim telom, uzdah zadovoljstva oteo mi se s usana. Nisam mogla da poverujem s koliko žara sam odgovarala na njegove dodire. Ovako nešto dosad nisam iskusila. Sklonila sam pokrivač sa sebe i uopšte me nije bilo sramota da budem naga pred njim. Imajući u vidu naše dugogodišnje prijateljstvo, očekivala sam da me napadne osećanje krivice ili griže savesti, ali ništa od to dvoje nije se dogodilo. Naprotiv, osećala sam se kao da je upravo ovo ono za čim sa žudela celog života. Disanje i pokreti su nam se ubrzali. U trenutku kad sam osetila njegovo telo na svom, u sobi je zavladala tišina, a u mom srcu podigla se oluja koja je pretila da me proguta celu, u jednom komadu. Iznenada, njegovi pokreti su se zaustavili. Pogledao me je i odjednom se odmakao od mene. Sekund pre, usne su nam bile čvrsto spojene, a tela pripijena, a sad sam odjednom ostala sama. Te iste ruke, koje su me samo trenutak pre čvrsto stiskale uz sebe, sada su me nežno odgurivale. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se priberem i shvatim šta se dešava. Moji drhtavi prsti još su petljali oko njegovog dugmeta na farmerkama kada mi je rukom obuhvatio ručni zglob i sklonio mi ruku s njegovog šlica. Crvenkasta izmaglica strasti podigla se dovoljno da sam mu sada mogla videti lice. Na njemu više nije bilo one vatre i zanesenosti. Crte su mu se
zategle i na njegovom licu sada se videla samo odlučnost. Ne želeći da priznam da se to dešava, primakla sam mu se i ponovo pritisnula svoje usne na njegove, misleći da ću tako ponovo zapaliti plamen koji je, iz meni nepoznatog razloga, odjednom zgasnuo. Ali njega više nije bilo. Nije me bilo briga zašto je to učinio, znala sam samo da ne želim da sva ta divna čarolija prestane. “O, nemoj stati, molim te”, preklinjala sam ga, ne mareći za svoj ponos. Držala sam pogled prikovanim za njegove nebesko-plave oči i tada, u tom trenutku, videh kako se u njima ugasila i poslednja žeravica požude. Podigao se s mene i prebacio noge preko ivice kreveta. “Moram, Rejčel. Zar ne shvataš da moram?” Očigledno nisam shvatala. Još odbijajući da prihvatim njegovo povlačenje, zagrlila sam ga s leđa i besramno ga povukla prema sebi, ali uzalud. Sedeo je čvrsto kao stena: hladan i nepomerljiv. Nije se čak ni okrenuo prema meni, već je samo dohvatio moju spavaćicu i dobacio mi je preko ramena. “Obuci se.” Ove dve reči konačno su me vratile u stvarnost. Osećala sam se kao da mi je zabio nož u srce. Zgrabila sam spavaćicu i brzo se uvukla u nju. Osećala sam se posramljenom, poniženom i nečistom. Dala sam mu se bezuslovno, doslovno sam ga molila da me uzme, a on me je odbacio. Rekao je to jasno da jasnije nije moglo biti. O, da, isprva je žestoko reagovao na moje poljupce, ali ubrzo shvatih da je to bila samo prirodna muška reakcija na polunagu ženu koja se potrudila da ga zavede. Bila je to samo fizička reakcija koja ubrzava dotok krvi u određene delove tela i ništa više od toga. Međutim, čak ni to nije bilo dovoljno da bi nastavio. Morala sam sebi da priznam surovu činjenicu: da me Džimi nikad nije želeo na taj način, ni u prošlosti, a ni sada, i da sam upravo napravila najveću moguću budalu od sebe. “Mislim da treba da odeš sada”, rekla sam mu drhtavim glasom, na
sekund od trenutka kad će mi suze poteći niz lice. Učinio je to brzinom koja je samo potvrdila moju teoriju. Zastao je samo na trenutak, pred ulaznim vratima, okrenuo se i ozbiljno me pogledao. “Jako mi je žao, Rejčel, molim te, oprosti mi”, rekao je tužnim glasom. Pre nego što sam išta uspela da mu kažem, otvorio je vrata i izašao. Žao mu je? Moli me da mu oprostim? Šta je to, dođavola, trebalo da mu oprostim? Trebalo bi ja njemu da se izvinim. Izgubila sam kontrolu nad svojim emocijama i on me je samo podsetio da to nije u redu. Za šta je on to bio kriv? Ni za šta, osim za to što me nije želeo. Ko bi ga uopšte krivio zbog toga? U tom trenutku osećala sam se kao najgnusnije stvorenje na svetu. I ove noći zaspala sam plačući. To mi je, izgleda, prešlo u naviku. Pretpostavljam da je sledećeg jutra Džimi primetio da su mi oči crvene i natečene, ali bio je isuviše pristojan da bi mi to i rekao. Morala sam da priznam da ni on nije izgledao najbolje kad smo se sinoć rastali u hodniku. Naravno, to je bio kulturan deo noći, pre nego što me je usred noći obuzelo ono ludilo, nakon čega sam svojim neprimerenim ponašanjem verovatno zauvek uništila naše prijateljstvo. Kad sam se jutros probudila, pokušala sam da se ubedim da je sve to bio samo ružan san i da je među nama i dalje sve u najboljem redu. Međutim, čim sam ugledala polomljenu lampu na noćnom stočiću, shvatila sam da je sve bilo stvarno i da sam stvarno uprskala stvar. Pritisla me je teška griža savesti, pomešana s blagom mučninom. Kad sam ugledala Džimija u dnu hodnika, zastala sam na pragu svoje sobe. Nisam znala šta da mu kažem. Srećom, izgleda da ni on nije znao. “Hoćeš li da odemo negde na doručak ili želiš da odmah krenemo?”, bilo je sve što je uspeo da kaže. “Želim da odmah krenemo”, kratko sam mu odgovorila. Videla sam trzaj na njegovom licu, ali ipak nije rekao ništa, već je samo
klimnuo glavom kao da je time hteo da kaže da je očekivao takav moj odgovor. Uzeo mi je torbu iz ruke i krenuo prema liftu. “Onda idemo.” Sigurna sam da je u mom životu bilo neprijatnih vožnji, ali ova je, definitivno, bila na vrhu liste najneprijatnijih. Među nama je vladala neprijatna, gotovo fizički opipljiva napetost. Sedela je između nas kao treći putnik i nije htela da se skloni celim putem od Londona do Velikog Bišopsforda. Do kraja smo oboje odlučili da je ćutanje bolje od bilo kakvog usiljenog razgovora. Ali samo smo se zavaravali. Prvi put u svom životu nisam mogla otvoreno da pričam s Džimijem. Između nas se smestio neki nevidljivi zid preko kog nijedno od nas dvoje nije htelo da pređe, niti se usuđivalo da prozbori reč o onome što nas je oboje žuljalo. Sigurna sam da su nam misli bile veoma slične i da nam je glavom prolazilo bezbroj istih pitanja. Kilometar za kilometrom, ćutanje se pretvorilo u tešku zamišljenost koju bih možda i prekinula nekom rečenicom, ali nisam, jer se u tom trenutku pred nama pojavila tabla s nazivom našeg grada, pa stoga više nije bilo ni vremena za ikakav razgovor. Dok smo se vozili poznatim ulicama, došlo mi je da iskočim iz auta i tako bar pokušam da nekako zbacim sa sebe ostatke prethodne noći. Taman kad sam pomislila da ovaj dan ne može biti lošiji nego što jeste, on je to postao. Čim smo skrenuli u moju ulicu, oboje smo ugledali sjajni sportski auto parkiran pred mojom kućom. “Super”, promrmljao je Džimi i parkirao se iza njega. Zbunjeno sam pogledala prema nepoznatom automobilu, a onda mi je pogled pao na njegovu registraciju: MR 10. Bio je to Metov auto. Nakon što je zaustavio auto, Džimi se okrenuo prema meni i pogledao me u oči prvi put nakon sinoćnjeg fijaska. “Rejčel, hteo sam samo da ti kažem... da ti objasnim...” Zavrtela sam glavom. “Molim te, nemoj ništa da kažeš, nema potrebe.”
Uhvatio me je za ruku. Deo mene hteo je da se istrgne i pobegne, dok je drugi, mnogo veći, želeo da ostane pored njega zauvek. Primetivši da mi je ruka zadrhtala u njegovoj, pogrešno je to protumačio. “Verovatno me sada mrziš iz dubine duše”, nastavio je, “Ali molim te, pruži mi šansu da ti...” Nisam uspela da čujem završetak te rečenice jer su se u tom trenutku otvorila vrata s moje strane i pred njima se pojavio Met. Mada sam izvukla ruku iz Džimijeve brzinom kao da sam se opekla, ipak mu to nije promaklo. Da bih preduhitrila bilo kakav njegov komentar, brže-bolje sam izašla iz vozila. “Mete, otkud ti ovde? Mislila sam da ostaješ još tri dana u Nemačkoj?” Privukao me je u zagrljaj, ali sam imala utisak da je to učinio više zbog Džimija nego zbog mene. Kad me je pustio, Džimi je takođe već izašao iz auta. “Završio sam posao ranije. Mislio sam da ću ti biti potreban ovde... ali koliko vidim, uspela si da se snađeš...” O, bože, zar opet? Staro rivalstvo iz tinejdžerskih dana ponovo je bilo tu, samo što me je, za razliku od onog koje sam imala prilike da vidim u bolnici, ovo prilično iritiralo. “Džimi je uzeo slobodan dan da bi me povezao u London. Bilo je mnogo toga što sam morala da razrešim, pa mi se on ljubazno ponudio da me poveze.” Met je pogledao prema Džimiju preko krova automobila. “Koliko vidim, nije uzeo samo slobodan dan, već i noć.” Videla sam kuda sve to vodi, ali nisam želela da se dogodi išta neprijatno. Sudeći po izrazu Džimijevog lica, shvatila da nije zagrizao Metov mamac, mada se, uprkos tome, svuda oko mene osetio naboj ispunjen testosteronom. “Bilo je isuviše kasno da se vratimo sinoć, pa smo prespavali u hotelu. Uostalom, tata je znao da ćemo prenoćiti u Londonu i vratiti se tek danas,”
Met je klimnuo glavom, a ja se zapitah kakva li je bila njegova reakcija kada mu je moj otac saopštio da ćemo Džimi i ja ostati preko noći u Londonu. “Imali smo sreće da u toj gužvi pronađemo hotel s dve odvojene sobe”, dodala sam da bih mu dala do znanja da se među nama nije desilo ništa posebno. Istovremeno, išlo mi je na živce što mu se pravdam, mada sam znala da, kao moj verenik, ima puno pravo da me pita gde sam bila. Takođe, bilo mi je neprijatno što sam morala da ga lažem. “Sve je bilo u najboljem redu”, nastavila sam da ga uveravam, a zatim sam se okrenula leđima prema njima i krenula stazom ka kući. “Siguran sam da je bilo tako”, odgovorio mi je Met. Mada je zvučao kao da ni trenutak nije posumnjao u moje poštenje, pogled koji je uputio Džimiju govorio je nešto sasvim suprotno. “Zar nećeš ući unutra?”, upitao ga je dok mu je Džimi pružao moju torbu. Zastala sam na pola puta do kuće i okrenula se. Mislila sam da obojica idu za mnom. “Ne, ne mogu, imam nekog posla. Uostalom, siguran sam da vas dvoje želite da budete nasamo. Rejčel ima mnogo toga da ti ispriča.” Osetila sam kako mi crvenilo obliva obraze. O, nemoj se odati, molim te, nemoj se odati! Ne sada! Met je skrenuo pogled s Džimija na mene. Sumnjičavost, koju sam maločas videla na njegovom licu, sada je zamenila upitna radoznalost. “U vezi s časopisom”, dodao je Džimi i krenuo nazad prema autu. “Doviđenja, Rejčel.” Došlo mi je da mu potrčim u zagrljaj i zamolim ga da ostane. Kakva glupost. Kakva neopevana glupost. Naravno da nisam to učinila. Ostala sam da stojim ukopana u mestu, kao da su me zacementirali za stazu. Međutim, uopšte mi se nije dopao ton kojim mi je rekao to “doviđenja”. Više mi je zvučalo kao “zbogom”. U trenutku kada je Met krenuo prema meni, Džimi ga je uhvatio za
podlakticu i zaustavio ga. Mada je govorio veoma tiho, da ga ne bih čula, zbog tišine koja je zavladala u tom trenutku uspela sam da čujem svaku njegovu izgovorenu reč, ili bolje rečeno - polupretnju. “Dobro pazi na nju. Mete. Preživela je prilično teške trenutke prethodnog dana.” Kad me je ugledao kako ulazim u kuću, malo je reći da je moj otac izgledao kao da mu je pao kamen sa srca. Mada sam znala da se veći deo tog olakšanja odnosio na prirodnu brigu koju je osećao prema meni, jedan deo tog tereta ticao se Metove reakcije. Mora da mu nije bilo lako satima da sedi s njim i iščekuje Džimijev i moj povratak. “Hodao je tamo-amo po dnevnoj sobi kao lav u kavezu”, prošaputao je moj otac dok smo stajali u kuhinji u kojoj mi je pripremao čaj i tost. Mada nisam bila naročito gladna, rekla sam Metu da jesam, da bih imala razlog da odem u kuhinju i čujem od tate kako je moj verenik reagovao kad je čuo da nisam kod kuće, već da sam otišla s Džimijem u London. “Izvini zbog ovoga. Stvarno ne znam zašto je Met toliko uzrujan.” Odložio je poslužavnik na koji je počeo da stavlja šolje i značajno me pogledao. Nije rekao ništa, samo me je čudno pogledao. “Šta? O čemu se radi?” upitala sam ga, praveći se nevešta. Mada sam se silno trudila da zvučim nezainteresovano, izdalo me je crvenilo koje mi je, i protiv volje, jurnulo u obraze. I što me je duže tata gledao onim svojim brižnim, roditeljskim pogledom, bivala sam sve rumenija. Ne znam na šta je ciljao niti o čemu je razmišljao, ali bila sam skoro sigurna da nije daleko od istine. “Čuvaj se, Rejčel. Pazi šta radiš, inače bi neko mogao stradati.” A onda, dok me je grlio, dodao je mnogo blažim tonom. “A ja nipošto ne bih želeo da to budeš ti.” Kad smo pojeli tost i popili čaj, raspoloženje se malo popravilo, jer su njih dvojica, prirodno, nestrpljivo čekala da im ispričam šta sam saznala tokom
boravka u Londonu. Pričala sam kao navijena o svemu, svesno izostavljajući delove priče koji su se ticali prethodne noći. Ni sama ne znam jesam li ih zaobišla zato da ne bih povredila Meta ili samu sebe. Kad sam završila, usledila je duga pauza. Prvi je progovorio Met. “Dakle, sada se svega sećaš?” upitao me je, sav srećan. “Pa ne baš. Da budem iskrena, i dalje se ničeg ne sećam. Samo, sada bar znam šta se nije dogodilo.” Razočaranje na Metovom licu bilo je i više nego očigledno i rekla bih da se više odnosilo na mene nego na situaciju. Činilo mi se kao da mi je zamerao što se ne trudim dovoljno da povratim sećanje, to jest, izgledalo je kao da misli da bi se sve vratilo na staro samo kad bih se malo više potrudila. “Nema veze, mila moja”, rekao je moj otac i stisnuo mi ruku u znak podrške. “Još je rano, polako, biće to sve kako treba, samo nemoj da žuriš. U najmanju ruku, sada kad znaš šta se nije desilo, biće ti lakše da razgovaraš sa specijalistom ove nedelje.” “Da, to isto mi je i Džimi rekao.” Na pomen Džimovog imena, Metovo lice se uozbiljilo, ali je ipak uspeo da se uzdrži od bilo kakvog komentara. “U međuvremenu, dok ne odeš tom lekaru, iskopao sam sve što sam mogao iz proteklih pet godina, što bi ti moglo iole osvežiti pamćenje.” Zvučao je toliko radosno da nisam uspela da prikrijem uzdah iznenađenja kada je izvukao nekoliko albuma i kutiju punu nekih sitnica, i stavio ih pred mene na sto. “Sada bih morao da odem u grad, a ti lepo pregledaj sve ovo. Siguran sam da će Met umeti da ti odgovori na sva pitanja - možda čak i bolje od mene. Pretpostavljam da kćerke očevima ne govore ni polovinu onoga što im se zapravo dešava, je li?” Imajući u vidu ono što se sinoć desilo, bio je sasvim u pravu.
Bila sam otprilike na osmoj stranici prvog albuma kad sam čula kako se vrata zatvaraju za mojim ocem. Istog trenutka, Met mi se bliže primakao, a zatim je nežno sklonio album s mojih kolena i čvrsto me zagrlio. “Ostavimo sad te stare fotografije. Mislim da znam mnogo bolji način da ti osvežim pamćenje.” Pre nego što sam uspela išta da mu odgovorim, ili da ga sprečim, njegove usne su se našle na mojima, strasno me ljubeći, nalažući mom telu da odreaguje. Nakon nekoliko trenutaka početne iznenađenosti i ukočenosti, to se i dogodilo. Možda mi je sve ovo stvarno bilo potrebno da mi povrati pamćenje. Možda čak i u stvarnom životu princ zaista poljupcem može vratiti princezu u život. A Met, onako zgodan, seksi i pun samopouzdanja, mogao je uzbuditi i lutku iz izloga, a kamoli mene, koja je poslednjih pet godina i zaboravila kako se to radi. Dok su se njegove usne stapale s mojima i dok su se njegove ruke posesivno pomerale gore-dole, odjednom sam se setila. Prisetila sam se kako sam ludo bila zaljubljena u njega kao tinejdžerka i koliko mi je tada mnogo značio. Setila sam ga se, baš onako kao što i svaka druga žena na svetu nikad ne zaboravlja svoju prvu ljubav. Ali takođe sam se setila i toga kako sam ga grubo odgurnula od sebe i kako sam presekla sve veze s njim nakon Džimove pogibije. Ipak, najviše mi je ostalo u sećanju to što se bol zbog rastanka s Metom nije mogla porediti s teškom agonijom koju sam preživljavala zbog gubitka Džimija. I sada mi je bilo sasvim jasno kakvu poruku je moja podsvest pokušavala da mi saopšti. Za tako nešto stvarno nije bilo potrebno završiti studije psihologije. Nisam ga odgurnula od sebe, ali nedostatak vatre u mojim poljupcima dao mu je do znanja da nešto nije u redu. “Rejčel?”, mrmljao mi je u uho, istovremeno mi ljubeći vrat sitnim poljupcima. Protresla sam se, mada to nisam želela. Odmaknuo se od mene i pogledao me. Na njegovom licu jasno se videlo da je sav goreo od strasti i požude.
“Malo sam preterao? Želiš li da prestanem?” Klimnula sam glavom i, hvala bogu, razumeo me je. Videla sam da se teškom mukom obuzdao i u tom trenutku mi ga je bilo pomalo žao. Zapitala sam se da li se Džimi isto tako osećao prethodne noći. “Hajde da pogledamo zajedno sve ovo što mi je tata ostavio”, nespretno sam se izvukla. “U redu, ako tako želiš”, složio se, ali je odmah zatim dodao: “Ali nemoj misliti da ću tako lako odustati od tebe.” Mada sam bila sigurna da se ova rečenica odnosila na buduće događaje, ne znam zašto nisam mogla da se otarasim osećanja da je bila neka vrsta pretnje. Tri sata kasnije, nakon što smo pregledali svaki papirić i fotografiju s te gomile, i dalje mi je sve bilo nepoznato. Ljudi s fotografija bili su mi strani, baš kao i sva ta mesta na kojima sam kao bila, a u stvari nisam. Mada mi je Met opširno opisivao sva mesta i događaje tokom celih studija, i dalje mi je taj period bio tajanstven i potpuno nedokučiv. “Čini mi se da sam se dobro zabavljala”, rekla sam držeći u ruci fotografiju na kojoj sam stajala nasmejana, s limenkom piva u ruci, zajedno s još nekoliko, očigledno, pripitih ljudi. “Bilo je lepo na faksu”, rekao je Met, a zatim se ponovo nagnuo prema meni i poljubio me. “Ali sad je još bolje.” Čovek teško može da se ne divi njegovoj upornosti i neuništivom samopouzdanju. Ipak, nisam želela da se previše zanese i ponovo krene putem koji mi nije odgovarao, pa sam skrenula temu razgovora na nešto drugo. “Reci mi, kako smo nas dvoje uspeli da održimo vezu, budući da smo toliko dugo bili odvojeni?” Da li mi se to učinilo, ili se Met malo trgnuo na ovo pitanje? “Vidiš i sama da smo još zajedno. Nekako smo uspeli.”
U njegovom glasu bilo je nečeg što mi je govorilo da mi nešto prećutkuje. Još više sam bila sigurna u to kad je namerno preskočio temu faksa i prebacio se u sadašnjost. “I sad smo vereni”, dodao je, nekako pobednički, ne mogavši da sakrije oduševljenje u svom glasu. “Da, sad smo vereni”, ponovila sam, ali bez oduševljenja. Štaviše, moja emocija bila je suprotna od njegove. “Zašto nam se ne pridružite, Toni? Bilo bi nam drago”, rekao je uljudno Met mom ocu. Zapitala sam se da li je tata osetio neiskrenost u njegovom glasu, kao i ja. Ali videvši kako je zatreptao i nabrao nos, shvatila sam da mu je sve bilo savršeno jasno. “Ne, hvala, samo vi idite i uživajte, neću da vam pokvarim večeru. A treba i da spremim gostinjsku sobu za tebe, Mete.” Bravo tata, pun pogodak! Met je ćutao sve dok se nismo smestili u udobna kožna sedišta u njegovom autu. “Dakle, ponovo ću spavati u gostinjskoj sobi, ha?” Trudila sam se da se ne nasmejem, ali nisam uspela da zaustavim usne. “Ponaša se kao da smo deca”, požalio se, a zatim je nepotrebno dodao gas i pomerio auto s trotoara. “Još uvek je u fazonu: ništa pre braka i ne pod mojim krovom. Zar on misli da u Londonu spavamo u odvojenim sobama?” Budući da nisam znala kako spavamo u Londonu, smatrala sam da je najbolje da ćutim. “Uostalom”, rekao je cerekajući se i namigujući, “još uvek tačno znam koje daščice u parketu škripe, zato nemoj zaboraviti da noćas ostaviš vrata otključana.” Nasmejala sam se nervozno, ne znajući da li se šalio ili je mislio ozbiljno. Za svaki slučaj, rešila sam da te noći ipak zaključam vrata.
Imajući u vidu sve okolnosti, te večeri smo se ipak lepo proveli. Čim smo se udaljili od moje kuće i brižnog očevog pogleda, Met je počeo da se ponaša mnogo prirodnije, onako kako sam ga zapamtila pre mnogo godina. Bio je izuzetno pažljiv i krajnje šarmantan, tako da je bilo nemoguće ne primetiti sve zavidne poglede ženskog sveta u restoranu u kom smo večerali. “Ovo sam s uživanjem zaboravila”, rekla sam mu, misleći na još jedan pogled neke devojke koji je trebalo da znači: Šta li je samo tako zgodan momak našao na njoj? Videvši taj njen pogled, Met je samo slegnuo ramenima. “Baš te briga, ne obraćaj pažnju na nju.” “Nije me briga, samo mislim da je nepristojno tako zuriti u ljude.” Odjednom je ustao. “Idem da vidim šta je s tim računom.” Pre nego što je otišao, ovlaš me je poljubio u čelo. “Ne zaboravi, meni si samo ti važna.” Trenutak kasnije, dogodilo se nešto što me je navelo da posumnjam u tu njegovu izjavu. U trenutku kad je Met bio nadomak šanka, sa ivice stola začulo se zujanje. Bio je to njegov mobilni telefon koji je vibrirao, udarajući u ivice praznog tanjira. Mada sam mogla i naopačke pročitati ko ga zove, ipak sam okrenula telefon prema sebi, tek da bih se uverila da sam bila u pravu. Keti. Ta četiri slova, koja su svetlucala na ekranu, pokrenula su niz pitanja u mojoj glavi. Zašto ga ona sada zove? Otkud to? Telefon je i dalje vibrirao. Treba li ja da se javim? Posegnula sam rukom za tom svetlećom spravicom, ali sam je instinktivno povukla i nisam se javila. Nekoliko ljudi za stolovima oko nas okrenulo se prema meni, izvijajući vratove i pitajući se zašto ne prekinem tu buku. Nasmešila im se u znak izvinjenja, ali se ipak nisam javila na telefon. Na kraju je prestao da zvoni. Minut kasnije, Met se vratio noseći moj kaput. Sad je bio trenutak da mu kažem za propušteni poziv i da ga upitam zašto ga Keti, za koju je tvrdio da je nije video godinama, do noći kad mi se desila nesreća, a zove na broj telefona za koji se dobro sećam da je rekao da ga je dao samo najboljim
prijateljima i porodici. Na putu do kuće, telefon mu je ponovo zazvonio. Stajali smo na semaforu i čekali da se upali zeleno kad je zavukao ruku u džep i samo ovlaš pogledao u displej telefona. Ne menjajući izraz lica, brzo je pritisnuo dugme za odbijanje poziva. Znala sam da je to Keti i pre nego što me je slagao. “Ko je to bio?” “Neko s posla. Može da sačeka do sutra.” Kad smo stigli pred kuću, svetla na donjem spratu još su bila upaljena. Dok sam čeprkala po tašni da pronađem ključeve, Met je iskoristio priliku za malo intime pre nego što uđemo unutra. “Bilo mi je izuzetno lepo s vama, gospođice Viltšir.” Nasmešila sam se usiljeno, ne mogavši da zaboravim čudan izraz njegovog lica u trenutku kada je video ko ga je zvao. “Misliš li da će me tvoj tata vijati puškom ako te budem poljubio za laku noć?” Ne čekajući da mu odgovorim, privukao me je u zagrljaj i strasno poljubio. U svakoj drugoj situaciji, od takvog poljupca zaklecala bi mi kolena, ali sada se to nije dogodilo. Oči su mu sijale od požude i uopšte nije primetio da je meni nešto drugo na pameti. Ponovo sam zavukla ruku u tašnu i izvukla ključeve iz nje. Dok smo koračali hodnikom, išao je tik iza mene, a onda je zastao da se pozdravi s mojim ocem. Zatim mi se ponovo približio i nestašno mi dobacio: “Nadam se da nisi zaboravila da treba da ostaviš otključana vrata.” Nisam bila svesna koliko sam bila napeta celog dana, sve dok se nisam našla sama u svojoj sobi. Zbacila sam cipele s nogu i bacila se na krevet. Ostavši potpuno sama, osetila sam kako mi polako popušta čep na otvoru duše u koji sam ugurala i zapečatila neke misli i emocije koje su sad, sve do jedne, htele pošto-poto da izađu na površinu. Bilo je toliko toga s čim se trebalo izboriti; u meni je bilo toliko konfliktnih osećanja koja su sada pretila
doslovno da me potope. Prvo, gušio me je bol zbog Džimijevog odbijanja, a tu je bio i Met, od kog je trebalo nekako da se odbranim, a koji je, sasvim prirodno, bio zbunjen mojom mlakom reakcijom. I to mi je bilo previše, da ne spominjem svoj um koji je uporno odbijao da prihvati sadašnjost kao realnost. Za njega, moja prošlost je i dalje bila drugačija od onoga što se dešavalo oko mene. Da bih utišala svoje haotične misli, počela sam da raspremam stvari i sređujem sobu, kao da se koren mog problema nalazio u neaktivnosti. Konačno sam podigla torbu koju sam nosila prethodnog dana u London. Otvorila sam rajsferšlus i istresla sadržaj na posteljinu. Trebalo mi je samo nekoliko trenutaka da pokupim sitnice, a onda je preda mnom ostala samo spavaćica koju sam nosila prethodne noći. Uzela sam je s namerom da je obučem, ali u trenutku kad su moji prsti dotakli mekog pamuka, pred očima mi je blesnula slika iz hotela. Osećala sam se kao da me je neko transportovao u prošlost; mogla sam osetiti toplinu Džimijevih usana tako realistično, kao da je sada sedeo pored mene. Nikad nisam verovala u psihometriju i slične stvari, međutim, sada sam mogla osetiti njegove prste kako bojažljivo skidaju tu spavaćicu s mene. Obuzela me je takva toplina da me je zabolelo. Stegnula sam tu spavaćicu, u mislima oživljavajući svaki sekund trenutka kada sam konačno priznala sebi ono što sam godinama poricala - da moje srce pripada Džimiju. Ali odmah zatim usledila je i bolna istina - da njegovo ne pripada meni. Besno sam jauknula i zafrljačila spavaćicu u drugi kraj sobe. Ležala je tamo, kao bezoblična masa, obična zgužvana tkanina, ali uprkos tome, na njoj sam jasno mogla videti otiske Džimijevih prstiju. Za mene će to parče odeće zauvek ostati žigosano strašću koju sam osetila prema drugom muškarcu, te je svakako neću obući večeras, dok moj verenik spava pod istim krovom. U stvari, mislim da je više nikad neću obući. I te noći sam nemirno spavala i borila se s košmarima. Moja podsvest bila je uzburkana jednako koliko i moja svest. U tom snu nisam bila u svojoj sobi, već na nekom meni nepoznatom mestu. Ali pretpostavljala sam da sam
tamo živela zato što je tamo bio i moj tata. U stvari, čula sam mu glas, ali nisam mogla razabrati šta je govorio. Znam i to da sam imala neki važan sastanak. Ne znam tačno s kim, ali znam da sam se plašila da ću se uspavati i propustiti nešto veoma važno. I pre mi se dešavalo da pre ispita ili nekog putovanja provedem noć u sličnom polusnu, odnosno, onom stanju kad niste sigurni da li spavate ili ne, ali za razliku od tih snova, sada me je tištilo snažno osećanje da nipošto ne smem da se uspavam, jer ako se to bude desilo, posledice će biti strašne. Toliko je bilo važno da se ne uspavam i da stignem na vreme na to mesto da sam sasvim jasno mogla čuti glas svog oca koji mi je šaputao: “Probudi se, Rejčel, vreme je da ustaneš.” Htela sam da mu odgovorim i kažem mu da jesam budna, ali nikako nisam mogla da otvorim oči. To me je toliko uplašilo da mi je u snu srce brže zakucalo. Ni po koju cenu nisam smela da se uspavam! Isprekidani, piskavi zvuk polako mi se uvlačio u san, bockajući me poput iglice. Probio se kroz oblak snova jasno mi dajući do znanja da ga ne smem ignorisati. Kakav je to bio zvuk? Kako su pipci mog sna polako popuštali stisak, tako je on postajao sve glasniji i realniji. U tom trenutku shvatila sam da je to bio zvuk digitalnog budilnika. Ošamućena, ispružila sam ruku prema noćnom stočiću. Mora da sam mahinalno namestila buđenje pre nego što sam zaspala. Ali ruka mi je propala u prazno - tamo nije bilo budilnika. Podigla sam glavu s jastuka. Kao kroz maglu, i dalje sam čula taj zvuk koji je postajao sve tiši, dok nije potpuno utihnuo. Treptala sam u mraku, potpuno zbunjena, što svojim snom, što zvukom koji sam čula. A onda mi je do nozdrva dopreo poznati miris - bio je to miris tatinog afteršejv losiona. To me je sasvim razbudilo. Ovo nije bilo prvi put da osetim njegov miris u sobi, Što znači da jeste ustajao noću i obilazio me. Šta je to značilo? Može li se halucinirati nečiji miris? Moje zbrkane misli odjednom su se razbistrile. Čula sam neki zvuk u hodniku. Ukočila sam se i naćulila uši ne bih li bolje čula o čemu je reč. Da, sasvim jasno sam čula škriputanje parketa u hodniku i prva pomisao mi je
bila - provalnik! Budući da sam ipak još uvek bila bunovna, ne čudi me što sam donela ovakav zaključak. Nakon što je parket još jednom zaškripao, začula sam korake, a onda sam, na tankoj mesečini koja se probijala kroz guste zavese, videla kako se kvaka na mojim vratima lagano spušta. Nakon što se potpuno spustila, usledilo je guranje vrata, ali se ona nisu otvorila. Onda se kvaka spustila još jednom, pa još jednom, nakon čega je ponovo usledilo guranje vrata. Ona su i dalje ostala zatvorena. Uspravila sam se u krevetu, nervozno grizući usnu. Ni sama ne znam zašto sam tada čak poželela da je pred mojim vratima provalnik, a ne moj verenik. “Rejčel?”, začula sam Metov šapat. “Rejčel, jesi li budna? Rejčel?” Zaustavila sam dah da ne bi čuo moje glasno disanje. Mada mi se činilo kao da je prošla večnost i da ću se onesvestiti zbog nedostatka kiseonika, nekoliko trenutaka kasnije pritiskanje kvake je prestalo i tada začuh njegove korake kako se vraćaju hodnikom prema gostinjskoj sobi. Kad sam idućeg jutra sišla u kuhinju, Met je već sedeo tamo, obučen, s novinama i praznom šoljom kafe pred sobom. “Dobro jutro”, pozdravila sam ga tonom koji sam smatrala primerenim. Budući da sam mu zaključala vrata pred nosom, smatrala sam da je u redu da se iskupim poljupcem u obraz. “Lepo si spavala?”, učtivo me je upitao. U tom trenutku sipala sam kafu leđima okrenuta prema njemu, tako da mi nije mogao videti izraz lica. “Jesam, hvala na pitanju. Zaspala sam kao top čim sam legla.” Prestani, Rejčel, ovo je toliko providno da bi i budala videla da lažeš, govorila sam sebi. Očigledno, i on je to shvatio. “Hoćeš da kažeš da nisi čula kad sam noćas bio pred tvojim vratima?” Nisam smela da ga pogledam u oči. Nervozno sam mešala kafu i gledala u daljinu. “Ne, nisam. Zašto, nešto se dogodilo?”
Dugo je ćutao, pa sam ipak morala da pogledam u njegovom pravcu. “Došao sam da bih bio s tobom.” “Stvarno?” Gledao me je, i dalje očekujući neko bolje objašnjenje. “Mislila sam da si se šalio kad si rekao da ćeš doći.” Očigledno, ovo nije bio odgovor koji je očekivao. I dalje me je gledao toliko prodorno da sam morala da mu ponudim nešto zrelije i ozbiljnije. “Mete, ionako ne bismo ništa uradili. Ne ovde i ne u sobi pored koje spava moj otac.” “To nam ranije nije smetalo.” Bio je u pravu. Setila sam se kako smo se kao tinejdžeri šunjali kroz prozor i kako nas je još više palila činjenica da bi nas tata mogao provaliti. “Sad je drugačije, stariji smo. Osim toga, znaš veoma dobro da su mi stvari prilično pobrkane u glavi. Rekao si da me razumeš i da ćeš biti strpljiv.” Da je bar odglumio postidenost, sigurno bih nastavila blažim tonom. Uostalom, nije mogao znati jesam li bila budna kad je bio na vratima moje sobe. Pre nego što mi se obratio, uredno je presavio novine napola. “Mislim da sam bio i više nego strpljiv, Rejčel. Živ sam čovek i imam potrebe. I nikako ne mogu razumeti kako to u jednom trenutku imamo normalan odnos, kakav odrasli treba da imaju, a onda odjednom, ponovo sve zaboraviš i počneš da se ponašaš kao šiparica koja sedi u mraku i neće da mi otključa vrata.” Dodavola. Znao je da sam bila budna. I hladno sam mu dozvolila da me uhvati u svoju zamku. Odjednom me je obuzela ljutnja. “E pa, jako mi je žao što sam bila opljačkana i što ti je moja amnezija pokvarila životne planove. Stvarno to nisam planirala. Ne znam za šta treba da ti se izvinim, zbog toga što sam udarila glavom i zamalo umrla, ili zbog toga što ne želim da spavam s osobom za koju nemam pojma ko je.”
Ustao je od stola i krenuo prema meni. Mada sam još bila besna, dozvolila sam mu da me zagrli, ali se ni tada nisam opustila. Sigurna sam da je mogao osetiti kako pulsiram od besa. “Oprosti”, šapnuo mi je u kosu. “Moraš da me razumeš. Teško mi je zato što te mnogo volim i želim, a znam da ti ne osećaš isto prema meni.” Zvučao je toliko iskreno da je uspeo da otera moj bes i natera me da se pokajem zbog podignutog tona. To što ja ne pamtim da smo nas dvoje u vezi svakako nije bila njegova krivica. Odjednom sam se setila fotografije snimljene kod Ajfelove kule. Ne pamtim osećanja koja sam tada nosila u srcu, ali sudeći po mom izrazu lica, bilo je i više nego jasno da sam u tom trenutku bila do ušiju zaljubljena u momka koji je sada stajao pored mene. Duboko sam uzdahnula i privila se uz njega. Čak sam obavila ruke oko njegovog vrata i pripila se uz njegovo mišićavo telo. “Izvini, Mete. Potrudiću se. Stvarno hoću. Samo, moraš mi dati malo vremena. Moraš me pustiti da... mi bude bolje.” Srce mi je preskočilo jedan otkucaj. Umalo nisam rekla:... da prebolim Džimija. Podigao mi je bradu prema sebi, kao što je to činio nekad davno. “Ipak, gledaj da to ne bude previše dugo.” Onda me je poljubio, strasno i dugo, kao da je hteo time da mi pokaže šta propuštam. A ja sam mu odgovorila istom merom, ne zato što sam ga volela, već zato što sam se osetila krivom; zato što sam ga nekad jako volela... i zato što je on bio Met. Razdvojili smo se trenutak nakon što se moj tata nakašljao pred vratima kuhinje. “Stvarno mi je žao, Rejčel, ali moram u London danas, a ne sutra.” Osetivši se krivom zbog svog ponašanja, upitala sam ga sažaljivo. “Stvarno moraš da ideš? Zar nismo planirali da provedemo dan zajedno?” “Oprosti, ali stvarno moram da idem. Nešto je iskrslo na poslu i to niko drugi ne može da sredi osim mene.”
“Ali danas je nedelja.” “Znaš i sama da u mom poslu to nema veze.” “U stvari, ne znam. Amnezija...” Taman kad sam htela da promenim temu, primetila sam nešto u njegovim očima što je pokrenulo moju žensku intuiciju. “Ima li to neke veze s onim pozivom od juče?” Pogledao me je belo, kao da je zatečen mojim pitanjem, ali samo sekund kasnije, njegovo lepo lice poprimilo je sažaljiv izraz. “Da, ima veze. Nešto se desilo na poslu što ne može da sačeka do ponedeljka. Ti lepo uživaj s tatom danas pa se čujemo večeras. OK?” Desetak minuta kasnije rukovao se s mojim ocem i poljubio me za doviđenja. Dok se njegov auto uz škripu kočnica udaljavao od kuće, nas dvoje smo stajali na vratima i gledali za njim. “Baš mi je žao što je morao tako brzo da ode”, rekao je moj tata kad je Metov auto nestao s vidika. Znajući da mu uopšte nije žao, pogledala sam ga značajno, pitajući se koliko laži ću još čuti tog dana. Ostatak dana prošao mi je ni u čemu. Više od sat vremena provela sam pokušavajući da nateram tatinu mačku da me zavoli; onda sam neko vreme razmišljala kakva je to frka u vezi s Keti naterala Meta da tom brzinom ode u London, ali ipak, najviše vremena provela sam razmišljajući o Džimiju, odnosno o tome kako da prestanem da mislim na njega. Jedino lepo što mi se dogodilo toga dana bio je Sarin telefonski poziv. Upravo se vratila s medenog meseca, pa su ona i njen suprug Dejvid odseli kod njenih. Dogovorile smo se da se sutradan nađemo na ručku, pre nego što njih dvoje odu za Harogejt. Te noći zaspala sam radujući se nečem lepom. I te noći, prvi put nakon mnogo vremena, nisam imala košmar.
Poglavlje 10 Dogovorile smo se da se nađemo pred malim kafeom u glavnoj ulici, i po običaju, Sara je kasnila. tokom noći je prilično zahladnelo, i mada sam se umotala u topao šal i navukla rukavice, hladan decembarski vazduh otežao od vlage kakva obično biva pre snežne vejavice, uvlačio se do kosti i štipao mi lice i stopala. A onda je ona stigla. Izletela je iz taksija, noseći sunce i toplinu u kosi, tako da sam se istog trenutka u mislima vratila u dane naše mladosti. Čvrsto me je stegla u zagrljaj zvani lomljenje rebara. Što je prilično umešno za osobu petnaestak centimetara nižu od mene. Ostale smo tako zagrljene prilično dugo. kad smo se konačno razdvojile, obema su se oči caklile od suza. Trenutak kasnije, obe smo prasnule u smeh. To nam je bio jedini način da se nateramo da ne zaplačemo. “Kako si, lepa moja?” Trebalo mi je malo vremena da joj odgovorim, jer mi se u tom trenutku knedla zaglavila u grlu, i nisam mogla da odvojim lice od njenog ramena. Prolaznici su nas čudno gledali, ali nama dvema uopšte nije bilo stalo do toga. “Još sam živa, ali ne naročito normalna.” Rekla bih da je ovo bio najbolji način da opišem svoje trenutno stanje. “Dakle, bez promene”, zaključila je, a zatim me je uhvatila za ruku i povela prema restoranu. “Hajdemo unutra da se zagrejemo, pa ćeš mi lepo sve natenane ispričati.” Dok smo koračale prema ulaznim vratima, vragolasto je dodala: “Ovde je mnogo hladnije nego na Karibima.” Sačekale smo da nam pronađu mesto, a zatim smo odmah naručile piće. Čim se konobar udaljio, počele smo da govorimo skoro uglas.
“Da čujem, da li ti se vratilo pamćenje?” “Ne, prvo ti meni reci kako ti je bilo na medenom mesecu.” Smejale smo se kao blesave, začikavajući se koja će prva da prestane. “Oprosti”, rekla je Sara. “Mislim da su tvoja povreda glave i amnezija malo važnije od mog trivijalnog putovanja u tropske krajeve.” “OK, shvatila sam poruku”, rekla sam joj smeškajući se. “Šta prvo hoćeš da ti pričam? O pljački koje se ne sećam, ili o sočnim detaljima koji su usledili posle toga?” Sarino preplanulo lice sijalo je od sreće. “Hoću prvo da čujem to sočno.” Ali pre nego što sam počela svoju priču, predomislila se. “Neću sočno, hoću da mi pričaš sve po redu.” “To bi moglo da potraje”, upozorila sam je. “Zar ti i Dejvid ne treba danas po podne da putujete?” Slegla je ramenima kao da je time htela da mi kaže da joj takva sitnica sada uopšte nije važna. “Ne budem li stigla na stanicu, moraće da otputuje bez mene. U braku smo tek dve nedelje - sigurna sam da mu neću nedostajati.” Nisam joj poverovala, ali sam ipak otpila dug gutljaj vina, a zatim sam počela da joj pričam o svemu šta mi se desilo od njene devojačke večeri naovamo. Slušala me je pažljivo i s vremena na vreme me prekidala samo toliko da bi mi postavila neko potpitanje. Naročito ju je fascinirala priča o mojoj paralelnoj prošlosti, kakva sam ja bila u tom tvom drugom životu? Molim te, reci mi da sam bila visoka, vitka i lepa. Ne, bolje mi reci da je Keti bila debela i ružna. To bi bilo baš lepo videti.” Nasmejala sam se. “Moraću da te razočaram, ali Keti je bila čak i lepša nego što je pamtiš. Samo mnogo zlobnija, moram priznati.” Sara je nestašno napućila usne. “To uopšte nije teško zamisliti. Takva je i sada.”
Pogledala sam je začuđeno. Sara nikad nije komentarisala Keti niti ju je ikad pominjala. Budući da sam joj sve pričala hronološkim redosledom, još nisam stigla do trenutka kada je zazvonio Metov telefon i kad sam videla da ga zove Keti. Bila sam prilično sigurna da je onom rečenicom htela da mi kaže nešto drugo. “Nego, kaži mi, taj tvoj drugi život bio je teško sranje? Je li? Svi su bili bolesni, užasno uplašeni ili mrtvi? I sve lepe stvari, koje su nestale, nisu se ni dogodile? Jesam li u pravu?” “Ne skroz, ali u suštini je tako.” “A ti se trudiš kao blesava da dokažeš svima da ono što oni govore nije tako, već da moraš da se vratiš na ono mesto da bi im dokazala da si ti u pravu?” “Pa, tako nekako.” Postalo mi je jasno šta namerava. “E pa da ti kažem, svi su u pravu. Ti jesi pošandrcala. Zar ti nisu rekli da kada izmisliš neki drugi svet, on treba da bude pet puta bolji od onog koji imaš, a ne lošiji?” Samo je Sara umela da me nazove ludačom a da se ja ne uvredim. “Jasno mi je šta mi govoriš. Ali ipak, morala sam da se, kao što si rekla, vratim tamo, ne bih li ustanovila kakva je to moja prava stvarnost. Ali sada to više ne želim. Ne, nakon onog što se desilo preksinoć.” “Opa, nešto se desilo s Metom?” Ćutala sam nekoliko trenutaka, znajući da će moj odgovor izazvati reakciju koja se nalazi negde na pola puta između zabezeknutosti i šoka. “Ne, nego s Džimijem.” Kunem se da je tog trenutka nestalo preplanulosti s njenog lica, koje je doslovno pobelelo. Gledala me je širom otvorenih očiju, ne verujući onome što sam izgovorila. “Molim vas”, uhvatila je za ruku konobara. “Donesite nam još jednu bocu
ovoga”, rekla mu je i prstom pokazala prema praznoj boci vina na stolu. “Osećam da će nam biti potrebno.” Ne znam šta sam očekivala da će mi reći nakon što sam joj detaljno ispričala o svemu što se dešavalo u hotelu. Možda sam očekivala šok, razočaranje ili čak pridiku o tome kako sam olako zamalo prevarila Meta. Međutim, usledila je rečenica koju nisam očekivala ni u najluđim snovima. “Hvala dragom bogu! Konačno!” “Molim?” “Dobro si me čula!” “Jesam. Ali jesi li ti mene čula? Džimi me je odbio. Nije zainteresovan za mene. A idućeg dana jedva da me je i pogledao. A sad, reci da sam luda, ali meni je to jasna poruka da me ne želi.” “Pih!” odmah mi je uzvratila. “To ne znači ama baš ništa. Za Džimija ne postoji druga osoba osim tebe. To je tako oduvek.” “Nisi bila tamo, Saro. Nisi mogla videti kako je izgledao. Pobegao je od mene glavom bez obzira.” “A jesi li ga sutradan, dok ste se vozili kući, upitala zašto se tako poneo?” “Nisam” rekla sam, tužno se prisetivši tišine koja je vladala među nama tokom celog puta. “Nijedno od nas dvoje nije se usudilo da progovori o tome. Bilo mi je neprijatno i tako ponižavajuće.” Sara je zavrtela glavom. “Tu mora da ima još nečeg. Džimi se ne bi tako poneo ni prema kome, a kamoli prema tebi. Znam da se niste viđali tokom proteklih nekoliko godina, ali veruj mi, znam šta govorim. On je zaljubljen u tebe isto onoliko, ako ne i više, kao dok smo bili u srednjoj školi.” “Grešiš”, rekla sam joj snuždeno. “Ne grešim.” Zapale smo u ćorsokak. Više nije bilo šta da se ispriča o toj noći. Zato smo, na moje veliko zadovoljstvo, konačno prešle na manje komplikovanu
temu o njenom venčanju i medenom mesecu. Na putu ka restoranu, stala je da pokupi album s fotografijama s venčanja, pa ga je sada, kada su odneli tanjire sa stola, stavila pred mene. Nikad nisam videla mladu koja toliko sija od lepote i sreće kao što je Sara na dan svog venčanja. Dok sam okretala stranice albuma, obuzela me je tuga zato što nisam bila tamo da podelim s njom trenutke radosti. Dok sam prelazila prstom preko fotografije na kojoj se ona i Dejvid, ludi od ljubavi i sreće, smeju pod kišom konfeta, Sara mi je stisla ruku, kao da mi je pročitala misli. “Kad smo saznali šta ti se dogodilo, htela sam da odložim venčanje”, rekla je tiho, “ali tvoj tata i Met nisu hteli ni da čuju za to.” “Dobro su postupili. Da si to uradila, jako bih se naljutila, da znaš.” Nastavila sam da okrećem stranicu po stranicu. Sad su preda mnom bile fotografije s prijema; prelepi stolovi ukrašeni cvetnim dekoracijama koje su se savršeno slagale s bojom svilenih mašni, uvezanih oko naslona stolica. “Sve je prelepo izgledalo”, promrmljala sam. Na sledećoj strani bile su fotografije zvanica, nasumično slikane. Metovo lepo lice gledalo me je s nekoliko grupnih fotografija. I Džimi se video na ponekoj, ali je uvek negde u pozadini i ne smeje se direktno u objektiv poput mog verenika. Nisam mogla da ne primetim da se Keti na većini fotografija nalazi u Metovoj blizini. Zagledala sam se u njeno neverovatno lepo lice i Sara je uhvatila taj moj pogled. “Izgledala je božanstveno, naravno. Ta haljina je bila toliko uzana da mora da su je šili na njoj.” Nasmejala sam se. Tamnocrvena dugačka haljina koju je Keti nosila stvarno je bila pripijena kao da joj je druga koža. “Mislim da je htela da izgleda bolje od mene. Ponašala se kao da se ona udaje”, rekla je Sara. “Ma kakvi. Lepša si od nje sto puta”, razuverila sam je, ali kad sam
okrenula sledeću stranicu, na kojoj je Keti čvrsto pripijena uz Meta dok plešu, morala sam da je pitam: “Da li se ona uopšte odvajala od Meta te večeri?” Sara je slegla ramenima, kao da je time htela da kaže da nije sigurna, ali ipak sam je previše dobro poznavala da bih nasela na to. “Vidim, nije gubila vreme.” “Znaš dobro kakva je”, dodala je Sara. Zaćutala sam na trenutak. Da, dobro sam znala kakva je Keti, ali čini mi se da nisam dobro poznavala Meta. “Uostalom”, nastavila je dok mi je uzimala album iz ruke i sklanjala ga u stranu, “može ta namiguša da koluta očima koliko joj drago i da mu nabija dekolte pod nos, on je ipak tvoj verenik; zajedno ste celu večnost.” Klimnula sam glavom, ali sam znala da takva sitnica neće zaustaviti Keti. Nju ništa ne može sprečiti kada se nameri na nešto. “Znam da ste vas dvoje imali nekih trzavica u proteklih nekoliko meseci, ali koliko se sećam, rekla si mi da je nešto u vezi s poslom, ništa ozbiljno, mislim, ne kao onda dok ste bili na faksu.” Ispravila sam se u stolici. “Šta? Šta se to dogodilo na faksu? O Čemu pričaš?” Shvativši da se izlanula, uzvrpoljila se na stolici i zacrvenela. Ponovila sam joj pitanje, dajući joj do znanja da se neće izvući tek tako. “Šta se to dogodilo na faksu, Saro? Reci mi. Nije fer da ne znam.” Uozbiljila se, shvativši da nema kud i da mora da mi kaže. “Ti i Met ste se posvađali i raskinuli, otprilike četiri meseca od početka druge godine.” Ovo je za mene bila velika novost. Met mi to nikad nije pomenuo, mada smo u poslednje vreme mnogo razgovarali o našoj vezi. “Raskinuli smo? Zbog čega? Šta se desilo?”
“Ne mogu da ti kažem.” “Ne budi luda, naravno da možeš”, moljakala sam je. “Ne brini, neću se rastužiti, samo želim da znam.” “Ne radi se o tome da neću da ti kažem, već ne mogu, zato što ne znam razlog.” Ovo mi je stvarno bilo čudno. Kako je bilo moguće da Sara ne zna ništa o nečemu što je meni tada bilo veoma važno? Oduvek smo jedna drugoj sve govorile. Kako to da joj ništa nisam rekla o tome? Po svemu sudeći, nisam. Sigurna sam da se potrudila da iščupa to iz mene, samo što ja nisam htela da joj kažem. “Jesam li bila uznemirena? Da li me je to pogodilo?” “Jeste, veoma. Ali koliko god sam se trudila, nisi htela ništa da mi kažeš.” Nasmejala sam se zamišljajući je kako se dovija i smišlja načine kako da izvuče iz mene ono što ju je zanimalo. Zapretila mi je prstom. “Eto, vidiš da ne smeš ništa da prećutiš najboljoj drugarici. Nikad ne znaš kad ti se može dogoditi amnezija. Ko će onda da ti ispriča šta ti se dešavalo?” Tek tada smo primetile da je restoran polako počeo da se prazni. Pogledala sam kroz izlog i videla da se dan uveliko povukao pred nadolazećom tamom. Bilo je toliko toga o čemu sam još htela da razgovaram sa Sarom, ali sada više nije bilo vremena za to. Platile smo račun, a onda sam joj ponudila da je otpratim do taksi stanice, ne bismo li uhvatile još koji minut zajedno. Kada se to dogodilo, stajale smo na raskrsnici čekajući da se na semaforu upali zeleno za pešake. U trenutku kad se na semaforu pojavio zeleni čovečuljak, Sara je jednom nogom već bila na drumu i tada se odnekud čulo zavijanje sirena. Po jačini njenog zvuka, rekla bih da se kretala prema nama. Pogledala sam brzo levo i desno, ne bih li ugledala vozilo hitne pomoći, ali s obe strane put je bio prazan, ništa se nije kretalo prema nama. Pa ipak, taj
zvuk je bio svuda, odbijao se o zgrade i odjekivao pločnicima. Zbunjeno sam gledala unaokolo dok su ostali pešaci bezbrižno krenuli da prelaze put, sasvim nesvesni vozila koje se približavalo velikom brzinom. Ova situacija bila je slična onoj iz mog sna, kada sam jedino ja videla nadolazeću opasnost. Ali sada nisam imala vremena da razmišljam o tome, već mi je samo bilo na pameti da povučem Saru s puta i spasem je. Ona sirena je sada bila toliko blizu da od nje nisam mogla čuti samu sebe kad sam vrisnula da upozorim Saru, a zatim sam je zgrabila za rukav kaputa i snažno je povukla nazad na trotoar. Očekivala sam da u tom trenutku vozilo velikom brzinom projuri pored nas, ali to se nije dogodilo. Videla sam samo odsjaj nekih farova, ali je put i dalje ostao prazan. Ostali pešaci, koji su bili na pola puta kad i Sara, sad su već bili na drugoj strani ulice, potpuno nesvesni “opasnosti” kojoj su bili izloženi. “Gde je nestao? Gde je?”, sva unezverena upitala sam Saru, nesvesna svog čudnog ponašanja i začuđenih pogleda “preživelih”, koji su mi se smejali s druge strane ulice. Srećom, Sara je ostala pribrana. “Gde je nestao ko? O čemu govoriš?” “O sireni. Glasnoj, zavijala je.” Gledala me je belo. “Kako je nisi čula? Ti farovi su jurili pravo na nas!” Ućutala sam shvativši da sada ni ja više ne čujem nikakav zvuk. Dakle, ponovo mi se desio deža vi. “Ti nisi ništa čula, je li?” Odmahnula je glavom. “Ali ta sirena je bila toliko glasna, kao da nam je iza leđa.” Ponovo je odmahnula glavom, samo malo sporije nego prvi put. Sad mi je bilo potpuno jasno da niko drugi osim mene nije čuo taj zastrašujući zvuk. “Da li ti se ovo već dešavalo?”, upitala me je zabrinuto. Setila sam se zvuka alarma koji sam čula prethodne noći, a kog nije bilo, kao i mirisa afteršejva mog oca. “Jeste, nekoliko puta”, priznala sam joj. “Dešavalo mi se da čujem zvukove i osećam mirise...” Zaćutala sam.
“Obavezno to reci lekaru kad se budeš videla s njim ove nedelje” posavetovala me je. Znala sam da je u pravu, mada mi nije bilo drago što moram dodati još jedan neobjašnjiv simptom svojoj već dovoljno uvrnutoj situaciji. “Možda je to nešto što je povezano s tvojom amnezijom”, rekla je, ali kad je videla moj namršten pogled, brže-bolje je okrenula stvar na šalu. “ A možda si posle tog udarca u glavu zadobila neke moći pa sada možeš da čuješ i nanjušiš ono što mi, obični smrtnici, ne možemo.” “Misliš kao pas?” Nasmejala se i zagrlila me. “Da, ali s dobrim pedigreom.” Lekarkine reči odzvanjale su mi u ušima celim putem do centra grada; čula sam ih i dok sam silazila mermernim stepenicama klinike, i dok sam prolazila ulicom punom visokih poslovnih zgrada, i dok sam se provlačila između prepunih tezgi načičkanih božićnim ukrasima. Bilo je previše očekivati da će svi moji problemi biti rešeni jednom posetom stručnjaku, ali ipak, nadala sam se da ću dobiti bar neke odgovore. Umesto toga, imala sam još više pitanja nego pre. Dok sam prolazila ulicom prepunom kupaca i turista, koji su se gurali da zgrabe što više robe na božićnim rasprodajama, razmišljala sam o tome kako moja poseta lekaru nije bila ni nalik onome što sam očekivala. Sama klinika bila je mnogo otmenija i lepša nego što sam zamišljala, a lekarske ordinacije nisu bile zastrašujuće, kao što sam mislila. U njima nije bilo onih groznih kožnih kaučeva na kojima ispituju pacijente, niti bolničara koji vrebaju s luđačkim košuljama ukoliko neko počne da bulazni i priča besmislice kao ja. Iznenadilo me je i to što me je primila žena, a ne muškarac, kako sam očekivala. Bila je neočekivano ljubazna prema meni i nije se ponašala poput onih namrštenih frojdovaca, koje sam viđala po filmovima. Uspela je da me opusti na potpuno nenametljiv način i privoli me da joj slobodno govorim o svom pogrešnom viđenju minulih godina, uverivši me da ništa što joj budem rekla nije čudnije ili bizarnije od onoga čega se tokom karijere već naslušala. Jedino nisam očekivala da čujem da je ovo bila samo prva u nizu sesija koje
mi predstoje. Medicinski gledano, uradili su sve potrebne testove da bi procenili moje stanje, međutim, uprkos tome, bila sam razočarana kad mi je rečeno da se ovakvi slučajevi ne mogu resiti preko noći. Priznajem, potajno sam se nadala da ću dobiti neku čarobnu terapiju kojom će mi razbistriti misli i učiniti da moja stvarnost postane... stvarno moja. Doktorka Endruz jasno mi je dala do znanja da takva vrsta čarobnog štapića u psihijatriji ne postoji. Kad sam joj postavila svoje konačno pitanje, ono koje me je najviše kopkalo, odgovorila mi je krajnje iskreno. “Rejčel, ne mogu ti reći kada će ti se vratiti pamćenje. To može da se dogodi sutra, iduće nedelje ili tek za godinu dana. Ali moram ti reći i to da postoje i slučajevi, doduše retki, u kojima je gubitak pamćenja trajan.” Trajan gubitak pamćenja. Te njene tri reči proganjale su me celim putem, dok sam koračala blistavo osvetljenim ulicama prestonice. Ali bilo je i svetlih trenutaka tokom te posete. Doktorka Endruz mi je bar pojasnila zašto mi se dešavaju sve one čudne stvari. Objasnila mi je da su čulne halucinacije, pre svega one koje se tiču čula mirisa i sluha, veoma česte kod osoba koje su doživele povredu glave. Na moje pitanje zašto su moje halucinacije bile toliko specifične i povezane s određenim ljudima i događajima, pružila mi je razumljivo objašnjenje. Prema njenim recima, miris mog oca bio je povezan s osećanjem sigurnosti i verovatno je bio duboko urezan u moju podsvest, iz koje se oslobađao svaki put kad bih se osetila ranjivom i nezaštićenom. Miris roditelja je nešto što svi mi nosimo u sebi još iz vremena dok su nas nosili u naručju, i povezan je sa osećanjem sigurnosti i potrebom da budemo zaštićeni. Što se tiče mojih umišljenih sirena, dobila sam još prozaičnije objašnjenje: nakon što sam zadobila udarac u glavu, po mene je došlo vozilo hitne pomoći. Dok su me vozili u bolnicu, verovatno još nisam potpuno izgubila svest, tako da se zavijajući zvuk sirene duboko urezao u moje pamćenje i sada se javljao kad god bi se moja svest borila da pronađe uporište u stvarnosti. Nije mogla da mi objasni zašto čujem alarme kojih nema, ali me je uverila
da ćemo s vremenom razotkriti sve tajne. S vremenom. To bi bilo otprilike sve što sam saznala. Moram biti strpljiva i pustiti da se stvari reše same od sebe - s vremenom. Kad se bude složila i poslednja kockica mog umišljenog mozaika, znaću šta je istina, a šta nije. Meni se sve to činilo kao veoma spor proces. Priznajem, više bi mi se dopalo da mi je rekla da postoji način, izuzetno bolan i neprijatan, ali brz i efikasan. Pre bih pristala na tako nešto nego da sedim i čekam skrštenih ruku da mi se pamet razbistri. Veoma mi se dopalo to što se doktorka nije smejala mojoj teoriji o rascepu vremena i paralelnim prošlostima. Njena reakcija nije bila ni nalik Džimijevoj kada sam mu govorila o tome. Za razliku od njega, koji se jedva suzdržao da ne prasne u smeh, ona me je slušala s interesovanjem. Protresla sam glavom da bih zaboravila tu misao. Obećala sam sebi da neću misliti na njega cele nedelje i da neću dopustiti da me poremete osećanja prema njemu. Mada nisam lično razgovarala s njim, znala sam da je svakodnevno bio u kontaktu s mojim tatom. Nekoliko puta sam čula kako njih dvojica šapuću iza zatvorenih vrata. Uprkos tome što, očigledno, nije želeo da razgovara sa mnom, Džimi je dolazio svakog dana i raspitivao se za mene kod mog oca. Jedan deo mene radovao se tome, zato što sam znala da mu je stalo, dok se drugi ljutio i protestovao, zato što je pričao samo s mojim ocem, ali ne i sa mnom. Time je samo potvrdio moju teoriju da ne može da mi oprosti ono što se desilo u hotelu. Zapitala sam se hoće li naš odnos ikada biti onako dobar kao pre. Umorna od guranja s neumornim kupcima i prolaznicima, ušla sam u neki kafić i sela za slobodan sto, U poslednjem trenutku, moj termin kod lekarke bio je pomeren s kasnog popodneva na rano ujutro, tako da mi je sada ostalo dosta vremena do susreta s Metom, s kojim je trebalo da ručam, a potom, po dogovoru, da me odbaci kući. Prethodnog dana nisam imala vremena da mu javim da je došlo do ove promene, i mada sam mislila da ću vreme do večere ubiti kupovinom božićnih poklona, razgovor s lekarkom me je toliko psihički iscrpao da stvarno nisam imala snage za guranje po pretrpanim
prodavnicama. Bacila sam pogled na sat. Bilo je tek jedanaest, ali sam ipak pomislila da bi Met mogao ranije izaći, pa da mu na miru, dok mi je još sveže u glavi, ispričam sve šta mi je doktorka Endruz rekla. Možda će mu to pomoći da shvati zašto mi je i dalje teško da se uklopim u ulogu njegove verenice onako kako je on to očekivao. Izvukla sam mobilni telefon iz tašne i pronašla u adresaru broj, koji sam zavela kao Met posao. Njegova sekretarica javila se odmah posle druge zvonjave. Nakon strogo profesionalnog uvoda, glas joj je omekšao i postao topliji čim mi je prepoznala glas. Nažalost, ja njen nisam. “Rejčel, žao mi je, izašao je pre desetak minuta. Otišao je do stana, ali svejedno, tamo treba da se nađete oko ručka, zar ne?” “Ovaj...” ni sada ne znam zašto je nisam ispravila. Znam samo da mi je neki glasić iznutra rekao da to ne treba da činim, pa zato i nisam. “Trebalo bi da stigne tamo svakog časa, u zavisnosti od gustine saobraćaja. Molim te, reci mu da sam mu otkazala sve one popodnevne sastanke, kako je i tražio.” “O, da, reći ću mu.” “Drago mi je što smo se čule i što ti je malo bolje.” “Hvala...”, nisam mogla da joj se setim imena, pa sam samo još jednom ponovila: “Mnogo vam hvala.” Dugo sam gledala u displej svog telefona pre nego što sam ga sklopila i ubacila u tašnu. Ne sećam se jesam li dovršila svoju kafu, ni da li sam je uopšte platila, ali pošto niko nije potrčao za mnom dok sam izlazila iz kafića, zaključila sam da najverovatnije jesam. Postojalo je stotinu razloga zašto je Metova sekretarica pogrešno razumela ono što joj je rekao. Nas dvoje trebalo je da se nađemo na večeri i, kad joj je rekao da otkaže sve njegove popodnevne sastanke, mora da se zbunila i pomislila da treba da se nađemo u vreme ručka. Ali zašto je bila toliko sigurna da treba da se nađemo u stanu? Kako je to mogla pogrešno razumeti?
U svemu tome previdela sam najvažnije pitanje. Šta je to bilo toliko važno zbog čega je jedan radoholičar poput Meta otkazao sve svoje dnevne obaveze? Sigurno ne zbog ručka s verenicom. Lako sam pronašla taksi, ali budući da nisam znala napamet Metovu adresu, morala sam prvo da pogledam u adresar da bih rekla vozaču kuda da vozi. Dok se vozilo sporo provlačilo kroz dnevnu gužvu, potrudila sam se da ostanem smirena i da ne slušam glas u svojoj glavi, koji me je glasno upozoravao na mogući ishod ove iznenadne posete. Ponavljala sam u sebi da se ionako ne sećam Metovih navika, pa tako ni sada ne mogu znati da li je ovo njegovo nestajanje usred dana redovna rutina ili nešto neuobičajeno. Kako da ne, rekao mi je onaj glas. Konačno, taksi se zaustavio pred visokom luksuznom zgradom. “Stigli smo, malena. Ovo su Hanberijske zgrade.” Nasmešila sam mu se, više izveštačeno nego prirodno, a zatim sam izvukla novčanicu iz novčanika i pružila je vozaču. Tek tada sam primetila da mi ruka podrhtava. Baš sam smešna, tešila sam se. Zašto li se toliko uzrujavam zbog nečeg za šta sigurno postoji jednostavno objašnjenje? I dosad sam prečesto viđala ono što nije postojalo, pa mi sada svakako nije bila potrebna još jedna mučna epizoda. Taman kad sam htela da odustanem od svoje namere i kažem vozaču da me vrati nazad u centar, ugledala sam Metov auto parkiran na privatnom mestu ispred zgrade. OK, dakle, bio je tu. Ali to još uvek nije ništa značilo. Dvoumila sam se nekoliko trenutaka, a onda sam pritisla kvaku, otvorila vrata i izašla iz taksija. Dok sam se kretala prema visokoj zgradi od crvenih cigala i stakla, još jednom sam preispitala svoju odluku. Kolika li ću budala ispasti ako se bude ispostavilo da je sve ovo samo jedan veliki nesporazum? Met bi mogao pomisliti da sam paranoična. Bude li tako, imaću još jednu temu za razgovor s doktorkom Endruz. Pitanja su se nizala u mojoj glavi, ali nisam prestala da koračam prema njegovoj zgradi. Čak i da je Met imao dobar razlog da ode kući usred radnog dana i da o tome ne obavesti svoju sekretaricu, nisam mogla da se otrgnem čudnom osećaju koji me je obuzeo nakon završetka razgovora s njom. Šta god da je
bilo posredi, bila sam svesna da postoje i oni razlozi koji mi se uopšte neće dopasti. Nakon što sam pozvonila, s druge strane ogromnih, staklenih ulaznih vrata pojavio se vratar koji mi je otvorio, i ljubazno me pustio da uđem u prostrani, luksuzno uređen foaje. Tek tada mi je palo na pamet da nemam pojma na kom spratu se nalazi Metov stan. Imala sam zapisanu samo ulicu i broj. S leve strane hodnika, nalazio se niz od dvadesetak poštanskih sandučića: Metov je mogao biti bilo koji od njih. Jedino što mi je preostalo bilo je da upitam uniformisanog vratara koji je broj stana Meta Randala. Ali u tom slučaju, prema ustaljenom protokolu, čuvar je dužan da pozove telefonom vlasnika stana i najavi mu posetu. Budem li to učinila, neće biti ništa od iznenađenja, tako da sam morala da smislim način kako da prođem pored njega i nekako saznam broj Metovog stana. Izvukla sam iz tašne prazno parče papira i zapiljila se u njega pretvarajući se da čitam podatke osobe kojoj idem u posetu. Budem li nastavila da hodam samouvereno, možda me vratar neće ni zaustaviti, razmišljala sam. Srećom, u tom trenutku je zazvonio telefon na recepciji i, dok je on otrčao da se javi, iskoristila sam priliku i krenula brzim korakom prema liftovima. Ali nisam napravila ni deset koraka, začula sam glas iza svojih leđa. “Izvinite!” Nisam se obazirala na njega, već sam nastavila da koračam. “Gospođice, oprostite!” Ovo je izgovorio mnogo glasnije. U foajeu nije bilo nikog osim mene, tako da sam bila sigurna da se njegov poziv odnosio na mene. Pomislila sam da nastavim, ali kad sam zamislila kako me dvojica nabildovanih momaka iznose iz zgrade, okrenula sam se prema recepciji, nevino se osmehujući. Drugi vratar, kog do tada nisam ni primetila, podigao je glavu s gomile papira pred sobom: verovatno je procenio da će scena koja sledi biti zabavnija od onoga što je radio. Prvi čovek, onaj koji me je pozvao, pokazao mi je prstom da priđem recepciji. Ovo je bilo i više nego neprijatno. Bacila sam pogled prema ulazu
na kom je još uvek stajao momak koji me je pustio unutra. Bežanje nije dolazilo u obzir. Dok sam koračala prema recepciji, trudila sam se da delujem što pribranije. Međutim, kako sam mu se približavala, tako se njegovo isprva namrgođeno lice postepeno razvedravalo, sve dok mu se usne nisu razvukle u prijatan osmeh. “Da? Izvolite?”, upitala sam ga, silno se trudeći da ne primeti podrhtavanje mog glasa. “Da niste možda nešto zaboravili?” upitao me je. Pogledala sam ga začuđeno. Šta sam to zaboravila? Da se prijavim na recepciji? Da kažem da ne živim u toj zgradi? Da ne pripadam tom svetu? Dođavola, sigurna sam da nije znao da sam zaboravila poslednjih pet godina svog života. “Vaš ključ?”, rekao je to tonom kojim se učiteljica obraća detetu koje je zaboravilo da napiše domaći zadatak. “Oh, da, naravno, moj ključ”, odgovorila sam, a zatim sam otvorila tašnu i počela da čeprkam po njoj pretvarajući se da tražim ključ koji nisam imala. Njegov osmeh se sada razvukao od uha do uha. Posegnuo je rukom prema recepciji i pružio mi ključ sa srebrnim priveskom. “Tražili ste da vaš ključ od gospodinovog stana čuvamo na recepciji, gospođice Viltšir”, objasnio mi je. “Rekli ste da je to bolje nego da ga izgubite.” Uzela sam ključ iz njegove ruke i zahvalno pogledala broj ugraviran na okrugloj pločici na privesku. Pre nego što je nastavio, vratar je prvo sačekao da mu nešto odgovorim, ali pošto nisam, dodao je srdačno: “Drago mi je što vas ponovo vidim. Nadam se da se sada bolje osećate.” “Hvala vam, veoma ste ljubazni”, odgovorila sam mu. Stegla sam ključ u ruci i osmehnula se obojici čuvara, i tek tada sam
primetila da se mlađi od njih dvojice nešto snebiva. Nešto mu je, očigledno, zasmetalo, ali nisam imala nameru da se zamajavam s tim. Okrenula sam se i još jednom krenula prema liftu. Iza leđa sam čula kako se ona dvojica nešto domunđavaju. Pritisnula sam dugme za poziv lifta. Usledilo je novo došaptavanje; činilo mi se kao da se svađaju oko nečega. Trenutak kas nije, videla sam kako jedan od njih tipka broj u brojčanik telefona. Zatim je usledila nova direktiva, a onda ponovo domunđavanje. Gde li je taj prokleti lift? Ponovo sam čula zvuk tipkanja, a onda je zvučni signal označio dolazak lifta. Pre nego što sam ušla unutra, čula sam da je jedan od one dvojice rekao “još uvek mu je verenica”. Taman kad sam htela da uđem u lift, stariji vratar povikao je za mnom: “Gospođice Viltšir!” a zatim je krenuo prema liftu. Ipak, nije bio dovoljno brz. Vrata lifta su se zatvorila kad je on bio negde na sredini foajea. Metov stan bio je na petom, poslednjem spratu. Pomislila sam kako bi bilo super da mu je telefon zauzet i da vratar ne može da ga dobije i upozori na moj dolazak. Mislim da sam i tada bila sigurna da znam zbog čega je vratar bio onako zabrinut i zbog čega nije želeo da stignem do njegovog stana pre nego što ga bude upozorio. Sreća je bila na mojoj strani. Kad sam izašla u hodnik, ni po čemu se nije moglo videti da je vratar uspeo da razgovara s Metom. Iz stana se nije čulo ništa osim tihe muzike. Duboko sam udahnula da se smirim, ali mi je srce toliko snažno udaralo da sam ga čula kako mi odzvanja u ušima. Zatim sam ubacila ključ u bravu i okrenula ga. Vrata su se otvorila i ja se nadoh u prostranom predsoblju koje je vodilo u još prostraniju dnevnu sobu, luksuzno opremljenu crno-belim kožnim nameštajem. Muzika se čula s moje leve strane; bio je to neki zavodljivi džez čiji su zvuci dopirali iz skupocenog haj-faj uređaja. Na četvrtastom, staklenom stolu stajala je otvorena boca vina, a pored nje dve čaše, dopola ispijene. S jedne strane ogromnog kožnog troseda stajao je telefon, čija je slušalica, srećom, bila sklonjena s baze. Možete da zovete do sutra, momci, pomislila sam zlobno, iznenadivši se ukusom gorčine koji mi se pojavio u grlu. U sobi nije bilo nikoga.
Stajala sam u mestu nekoliko trenutaka, a onda se iz stražnjeg dela stana začuo nečiji glas, nakon čega je usledilo kikotanje. Nisam se pomerila. Sada sam znala odgovore na sva prethodno postavljena pitanja. Znala sam tačno o čemu je reč. U stvari, znala sam to i pre nego što sam pozvala taksi iz onog kafića. Da li mi je stvarno bilo potrebno da nastavim i uverim se sopstvenim očima u sve to? Noge su mi same krenule ka sobi. Očigledno, jeste. Vrata sobe bila su otvorena. A zašto ne bi bila? Bili su sami. Bar su tako mislili. Tiho sam ušla unutra. Prizor je bio onakav kakvom sam se nadala: njihova naga tela bila su isprepletena, ali su se brzo rasplela kad su me ugledali. Njihove reakcije bile su sasvim različite: Met je skočio kao oparen, u sekundi se udaljivši od žene koju je trenutak ranije strasno ljubio. Za razliku od njega, Keti me je pogledala pobednički, a zatim je lenjo dohvatila pokrivač i navukla ga preko nagih grudi. Stajali smo tako nekoliko sekundi, ali u takvim trenucima te sekunde traju kao večnost. Mislila sam da ću uspeti nešto da kažem, ali reči su mi zastale u grlu. Na moje iznenađenje, Keti je prva razbila tišinu. “O, ovo je tako poznata situacija.” Met ju je ljutito ošinuo pogledom, a onda je posegnuo za pantalonama, koje su nemarno ležale na podu pored kreveta. Dok se mučio da se uvuče u njih, držao je pogled prikovan za mene. A meni je bilo dosta. Videla sam sasvim dovoljno, i više nego dovoljno da sve shvatim. Okrenula sam se, izašla i brzim koracima krenula prema dnevnoj sobi. Koračala sam što sam brže mogla, no ipak mi se činilo kao da se sve odvijalo u snu, usporeno i nestvarno. Čula sam da je Keti nešto progovorila, na šta joj je Met besno odbrusio. Prešla sam preko dnevne sobe i umalo stigla do ulaznih vrata, kada sam čula kako viče za mnom. “Rejčel, čekaj! Molim te, sačekaj!” Ne obraćajući pažnju na njega, otvorila sam vrata. Njegove naredne reči nisam uspela da čujem, jer su se poklopile s trenutkom kad sam zatvorila vrata. Napominjem, nisam ih zalupila. Našavši se u hodniku, odahnula sam
što je ona grozna scena prevare ostala daleko od mojih očiju. Sve vreme dok sam bila unutra, skoro da nisam disala. A sada, kada sam konačno uspela da udahnem, sustigao me je bol u grudima, a odmah zatim me je preplavilo užasan osećaj poniženja. Jedino nisam bila iznenađena. Ovo je bilo tačno ono što sam predosećala da ću zateći. Nisam htela da čekam lift, već sam se uputila prema požarnim stepenicama. Ali tek što sam otvorila metalna vrata, čula sam Meta kako trči hodnikom prema liftu. Isprva nije znao gde sam, ali je potom čuo bat mojih koraka na metalnim stepenicama, pa se brže-bolje stuštio za mnom, preskačući po tri stepenika. Ubrzala sam korak, ali ipak nisam mogla da trčim tako brzo kao on, što zbog visokih potpetica, što zbog vida zamagljenog od suza. Čudno, do tada uopšte nisam primetila da plačem. Ubrzo me je sustigao i s leđa uhvatio za ruku. Povukao me je prema sebi toliko snažno da sam umalo pala. Kroz tanku tkaninu njegove košulje osetila sam toplinu njegovog oznojenog tela i zgadila se. Mirisao je na nju. “Rejčel, stani, pobogu! Pašćeš, uspori malo.” Okrenula sam se prema njemu. Od silnog besa, suze su mi se u deliću sekunde osušile na licu. “Pa šta ako i padnem? Tebi bi, kao, bilo žao!?” Na licu mu se videla iskrena tuga. “Naravno da bi. Kako možeš tako da govoriš?” Nešto otrovno i tamno prostrujalo mi je venama. “Čekaj, samo malo da razmislim... Možda zato što sam te pre pet minuta zatekla na gomili s drugom ženom?” Lice mu se zgrčilo u grimasu. Ispružio je ruku prema meni, ali sam ga odgurnula i odmakla se korak unazad. “Rejčel, molim te, pusti da ti...” Presekla sam ga u pola reči. “Šta, Mete? Šta hoćeš? Da mi objasniš? To si hteo da kažeš? Nemoj se ni truditi. Videla sam dovoljno i ne treba ništa da mi objašnjavaš. Savršeno mi je jasno šta se dešava između vas dvoje.”
“Ali među nama nema ničega!” zavapio je. “Stvarno?”, brecnula sam se. “Meni nije tako izgledalo. Možda imam amneziju, ali još uvek dobro znam da to što ste Keti i ti radili ne može da se nazove ničim. To se zove prevara!” Prošao je nervozno rukom kroz kosu. “Nisam na to mislio. Hteo sam da kažem da mi ona ništa ne znači. Rejčel, bio je to samo seks i ništa više od toga.” Prvo sam mu se ljupko nasmešila, a onda sam ponovo zarežala na njega kao Iavica. “I sad bi ja zbog toga trebalo da se osećam bolje, a?” Delovao je tako bespomoćno, očajnički se trudeći da pronađe prave reči. Iskoristila sam taj trenutak za svoj novi napad. “Znaš šta, Mete. Boli me uvo. I za tebe, i za nju. Možda ste i zaslužili jedno drugo.” “Nemoj tako, Rejčel, molim te. Pusti me da ti objasnim. Dozvoli mi da popravim stvar.” Sada mi je stvarno bilo dosta. Išlo mi je na živce njegov neshvatanje veličine onoga šta je uradio. “Nema načina da išta popraviš, Mete. Zar ne shvataš? Ne zanimaš me ni ti, a ni tvoja opravdanja. Gotovo je.” “Siguran sam da ne misliš tako”, ponovo je zavapio, skoro zaplakavši. Ne mogu reći da me ovo nije dirnulo, međutim, njegova naredna rečenica definitivno je zapečatila našu vezu. “A onda, prošle nedelje, kada nisi htela da me pustiš u svoju sobu...” Nisam mu dozvolila da završi. Ovo me je toliko razbesnelo da sam mislila da ću proključati kao vulkan. “Šta? Zbog toga si sve ovo uradio? Nije prošlo ni tri nedelje kako sam izašla iz bolnice, a ti već imaš opravdanje da legneš s Keti? To si hteo da mi kažeš? Je li tako?” Ćutao je. I sam je shvatio da u ovom trenutku nije mogao izgovoriti pogubniju rečenicu. Utom sam se prisetila Ketinih reči, koje je izgovorila kad me je ugledala u spavaćoj sobi.
“Na šta je Keti mislila kad je rekla da je sve ovo tako poznata situacija?” Čuvši ovo, obrazi su mu se blago zažarili, dok se kod mene desilo obrnuto - prebledela sam kao krpa. “Sad mi je sve jasno. Ovo se već desilo, je li? Već si me jednom prevario s njom, je li tako?” “Ma ne, nisam. Rekao sam ti, bio je ovo samo seks na brzaka... Desilo se.” Osetila sam da laže i da mi nešto prećutkuje. “Jesi li ili nisi već bio s njom? Nemoj da me lažeš, Mete.” Po njegovom pogledu shvatila sam da je njegov odgovor bio potvrdan. Odjednom, kao kockice mozaika, složila mi se slika u glavi. “O, bože, sad se sećam! Već jednom sam te zatekla s njom! Na faksu, zar ne?” Mada je ovo saznanje stiglo u potpuno pogrešnom trenutku, njegovim licem se razlio osmeh. “Ti se toga sećaš?.” “Ne baš”, odbrusila sam mu. “Ali to se dogodilo, je li? Zatekla sam te s njom i zato smo raskinuli?” Tužno je klimnuo glavom. “Ali tada si mi oprostila.” Gledao me je pravo u oči, preklinjući me pogledom. Međutim, pre nego što je uspeo i da se ponada, razbila sam mu tu nadu na komade, tresnula je o zemlju i izgazila je dok nije izdahnula. “Tada jesam, ali sad je kraj, Mete. Nikada više nećeš dobiti priliku da se ovako poigraš mojim srcem. Nikada više!”
Poglavlje 11 Hodala sam satima. Lutala sam besciljno sve dok nisam osetila kako mi bes polako splašnjava i da me poniženje koje sam doživela sada samo pecka, da ne boli onoliko snažno. Ali ma koliko daleko da sam išla, nisam mogla da pobegnem od slike koju sam zatekla u Metovoj spavaćoj sobi; pred očima mi je stalno bila slika njihova dva savršeno izvajana tela, prepletena u ekstazi, kao neki savršeni akt. Urezala mi se u sećanje kao neko prokletstvo. Kakve li ironije! U vreme dok sam se svim silama trudila da se prisetim zaboravljenog, moj um je dobio sasvim novu i nenadanu zanimaciju. Kad sam se dovoljno smrzla, konačno sam stala. Pogledala sam prema natpisu na tabli, i nakon što sam pročitala naziv ulice, shvatih da nemam pojma gde se nalazim. Ko zna koliko dugo sam hodala a da nisam obraćala pažnju kuda idem. Razmislila sam nekoliko trenutaka šta da radim i rešenje mi se nametnulo neočekivano brzo. Zaustavila sam taksi i dala mu adresu stana u kom sam bila s Džimijem pre nedelju dana. Zamolila sam vozača da stane ispred neke prodavnice da kupim nešto hrane i još neke potrepštine. Sve to vreme, moj mobilni nije prestajao da zvoni. U stvari, zvonio je otkako sam ostavila Meta da stoji bosonog na onom stepeništu. Budući da se nisam nijednom javila, konačno je ukapirao da nemamo o čemu više da razgovaramo. Svaka reč bila bi prazna i suvišna. Budući da sam nakupovala više nego što sam planirala, vozač mi je pomogao da unesem stvari u zgradu i tako je zaslužio debelu napojnicu. Našavši se u svom stanu, za koji sam znala da neće još dugo to biti, poslagala sam kartonske kutije uza zid, zajedno s lepljivom trakom, makazama i kanapom, koje sam takođe kupila. Telefonski razgovor s mojim ocem bio je posebno težak. Njega nije bilo lako zavarati niti mu ulepšati stvari. Koliko god da sam se trudila da ga
ubedim da sam dobro i da ga uverim da me nije mnogo pogodilo to što se dogodilo, tačno je znao kako se osećam i jedva sam uspela da ga nagovorim da ne sedne na sledeći voz za London. “Ne sviđa mi se što si tamo sasvim sama. Sad ćeš samo da razmišljaš o tome šta se dogodilo.” “Ne brini, neću”, uveravala sam ga, istovremeno se nadajući da je to istina. “Zabaviću se pakovanjem i neću imati vremena za razmišljanje. Stvarno.” Verovatno je u mom glasu bilo nečeg što ga je uverilo da nisam depresivna i da se neću baciti kroz prozor, jer je konačno popustio pa smo razgovor završili dogovorom da ga nazovem odmah ujutru. Spustila sam slušalicu, prilično sigurna da to što sam raskinula veridbu i što se vraćam kući nije baš toliko loše, samo je bilo isuviše rano da kažem da to zapravo i osećam. Poređala sam kutije po celom stanu, a onda sam počela da praznim ladice, ormane, kredence i plakare, vadeći iz njih sve te stvari koje su, navodno, bile moje, a koje nisam poznavala i prema kojima sam bila potpuno ravnodušna. Zato je mnogo toga završilo u kutijama koje nisam imala nameru da ponesem sa sobom, dok se tek ponešto, uglavnom lična dokumenta i stvari iz mladosti, našlo u kutiji s natpisom Veliki Bišopsford. Sve ostalo završiće na smetlištu ili u dobrotvornoj prodavnici. Šta će mi sve te stvari prema kojima ne gajim nikakva osećanja niti ih se sećam? Ovo pakovanje imalo je katartički efekat. Kako bih zalepila koju kutiju, tako bih osetila kako se komad tereta odvaja od mene i odlazi u nepovrat. Radeći to, shvatila sam da amnezija ima i svoju dobru stranu: dok sam pakovala ostatke svoje prošlosti, nisam osećala nikakav bol. Samim time što se ničeg nisam sećala, oslobodilo me je bilo kakve patnje. Ipak, bilo je nekoliko predmeta s kojima nisam znala kuda ću. Jedan od njih bila je i uokvirena fotografija Meta i mene u Parizu. Tada sam odlučila da formiram posebnu gomilu na koju ću složiti sve njegove poklone. Bili su preskupi da bih ih bacila. Lepo ću ih upakovati i vratiti mu ih.
Završila sam posao četiri sata kasnije. Leđa su mi pucala i osećala sam se kao isceđena krpa, ali ipak, uprkos svemu, bila sam svesna da sam, spakovavši svoju prošlost u sve te kutije, napravila zapravo prvi korak ka svojoj budućnosti. Naslonila sam se preko ivice kreveta nemajući snage da se podignem s poda. Bilo mi je potrebno samo malo da sklopim oči. Nisu me probudili snažno lupanje i vika, koja se čula negde u blizini, međutim, kada su se vrata otvorila tolikom silom da su umalo otpala sa šarki, to već jeste. Sedeći na podu, s glavom na krevetu, treptala sam kao kratkovida sova gledajući zbunjeno prema vratima, na kojima se isprečila nečija visoka figura. Nisam mogla da vidim ko je, jer je bio u senci svetla iz druge sobe, koje sam zaboravila da isključim. “Hvala bogu!” Čak i u polusnu, prepoznala sam taj glas. “Džimi? Pobogu, šta ti radiš ovde?” Nije mi odgovorio već se okrenuo prema čoveku kog sam tek tada primetila da stoji iza njega. Sredovečni čovečuljak prelazio je pogledom od mene do Džimija, a onda ga je nestrpljivo upitao: “Da li je sve u redu, inspektore?” Podigla sam se na noge i protrljala oči, čisto da proverim da li sanjam. Spustila sam ruke. Ne, nije bio san, obojica su još stajala na istom mestu. Džimi je onda poveo onog čoveka prema vratima, usput mu se zahvaljujući na pomoći, dok je čovek delovao pomalo razočarano što ga tako brzo sklanja sa scene. “Ako je potrebno da dam neku izjavu...” naglo je zaćutao. “Ne, neće biti potrebno, gospodine. Ali neizmerno sam vam zahvalan na pomoći i saradnji.” Sačekala sam da Džimi isprati čoveka i zatvori vrata, pa sam tek onda ušla u dnevnu sobu. Gledala sam ćutke kako vraća svoju policijsku značku u džep. Mada nisam rekla ni reč, po izrazu mog lica i podignutim obrvama, znao je tačno šta mislim. Bio je pomalo zbunjen, ali nije delovao pokajnički.
“Da li je ovo bilo po zakonu?” “Da li je šta bilo po zakonu?” “To što si zloupotrebio policijsku značku da bi provalio u privatni posed?” Gledao me je u oči, ali nisam mogla da provalim šta misli. “Nisam provalio”, ispravio me je, “zamolio sam domara da mi otvori.” “I šta si mu rekao? Da sam terorista? Ili da sam opljačkala banku? Luđakinja koja je pobegla iz ustanove?” Na ovo poslednje se snuždio, a onda je u dva koraka prešao razdaljinu između nas i rekao tužno: “Da ne možemo nikako da te dobijemo... Da si nedavno doživela traumu i da si danas čula loše vesti... i da si možda povređena.” Njegove snažne ruke obavile su se oko mene i čvrsto me privukle k sebi. Po njegovom zabrinutom pogledu sve mi je bilo jasno, odnosno, shvatila sam zašto se uspaničio. “Rekla bih da si razgovarao s mojim tatom”, rekla sam mu u košulju, pošto mi je lice još uvek bilo pritisnuto uz njegovo rame. “Jesam.” “Kako ti onda nije rekao da sam ostala samo da se spakujem i da se sutra vračam kući?” Duboko je uzdahnuo. “Morao sam da te čujem i lično se uverim da si dobro. Zvao sam te, ni sam ne znam koliko puta...” “Nisam se javila jer sam mislila da je Met.” Odmaknuo se od mene i zagledao mi se u lice, kao da je s njega hteo da pročita koliko me je zabolelo da izgovorim to ime. Pošto nije uspeo ništa da vidi, dodao je. “Tvoj tata mi je pomenuo da ste imali neke nesuglasice.” Zakašljala sam se i ironično nasmejala. “Da, to bi se moglo i tako nazvati. On je smatrao da je sasvim u redu da
se poševi s Keti u svom stanu, a ja se, za divno čudo, nisam složila s tim.” Na Džimijevom licu se u trenutku izmenjalo nekoliko različitih emocija, ali je bes ipak prevladao nad nežnošću i optimizmom. “O tome mi nije rekao ni reč!” “Zato što je od mene dobio prerađenu verziju.” Ne ispuštajući mi ruku, Džimi me je poveo do troseda i seo pored mene. Pomislila sam da izvučem ruku iz njegove, ali videvši da on to ne želi, odustala sam od toga. “Hajde, ispričaj mi sve po redu”, zamolio me je. Govorio je nežno i tiho, nadasve prijateljski i odano, međutim, u njegovim očima bilo je nečeg što mi je ubrzavalo puls. Slušao me je veoma pažljivo dok sam mu detaljno prepričavala dan, od posete lekarki pa do Metove prevare. Dok sam govorila, nije se pomerio niti sam na njegovom licu videla ikakvu reakciju. Tek kad sam stigla do onog dela priče kada sam zatekla Meta s Keti u krevetu, primetila sam kako mu se stežu mišići vilice i po tome sam znala da se bori da savlada gnev. Kad sam završila, stegao mi je ruku i nekoliko trenutaka me samo ćutke gledao, kao da u mislima bira reči kojima će mi se obratiti. “Žao mi je, Rejčel... Stvarno mi je žao što te je Met opet povredio. Znam koliko ga... voliš, ali mislim da zaslužuješ boljeg od njega.” Lice mu je bilo tik do mog. Podigla sam pogled prema njemu, nadajući se da će mi pročitati iz očiju ono što nisam smela da kažem. Spustio je glavu prema meni, a ja sam sklopila oči očekujući poljubac. Ponovo sam pogrešila: umesto da me poljubi u usta, nežno mi je prešao usnama preko čela. Odmah zatim, brzo je ustao, i u deliću sekunde, nestalo je sve te čarolije. Pogledao je na sat pretvarajući se da ne primećuje zbunjenost na mom licu. “Slušaj, prilično je kasno. Idem da nam donesem nešto za jelo. Sigurno nisi ništa okusila ceo dan.” Odmahnula sam glavom, ali nisam bila sigurna da razumem promenu u
njegovom ponašanju. “OK, onda idem, neću dugo.” Izleteo je napolje takvom brzinom da mi je pomalo bilo čak i smešno. Koliko puta treba pogrešno da protumačim njegove signale, i gledam ga kako beži od mene, da bi mi postalo jasno da osećanja koja gajim prema njemu treba da zakopam i ne dozvolim im da ikad više isplivaju na površinu? Vratio se brzo, noseći nekoliko pakovanja kineske hrane i dve boce vina. “Očekujemo društvo?” upitala sam ga aludirajući na količinu hrane i pića koju je stavio na sto. “Iskreno se nadam da on neće doći”, rekao je dovoljno ironično da mi nije bilo teško da shvatim na koga je mislio. Mada sam znala da ne postoji ni najmanja šansa da se Met sada pojavi na mojim vratima, kad sam zamislila scenu između njih dvojice koja bi se dogodila da Metu ipak padne na pamet takva glupost, protresla sam se celim telom. Prvo sam podozrivo gledala u hranu, međutim, kad sam počela da jedem, nenadano mi se otvorio apetit, te sam slasno slistila skoro dva pakovanja hrane. I dok sam pokušavala da uhvatim štapićima poslednji zalogaj iz pakovanja, primetila sam da me Džimi gleda s neskrivenim zadovoljstvom. “Znaš i sam da ne moraš to da radiš.” “Šta to?”, reče on, očigledno nesvestan da sam uhvatila onaj njegov brižni pogled. “Da stalno bdiš nada mnom. Da konstantno proveravaš jesam li dobro, jesam li jela, hoću li pasti u depresiju ili uraditi nešto glupo.” “Uopšte to ne radim”, pobunio se, trudeći se zvuči uverljivo, ali isuviše dobro sam ga poznavala da bi mogao da me zavara. “Zašto si onda večeras ovde?” Pogledao me je u oči, ali nije mi odgovorio na postavljeno pitanje. “Ne treba mi još jedan tata da pazi na mene”, nastavila sam. Mada sam
znala da rizikujem da zvučim nezahvalno, morala sam to da izgovorim tim tonom, da bih bila sigurna da me je dobro razumeo. “Nije tvoj zadatak da me stalno spasavaš.” Gledao me je čudno, tako da nisam mogla da skapiram o čemu razmišlja. A onda je konačno progovorio, ali toliko tiho da sam ga jedva čula. “Znam... Ali osećam...” zaustavio se. “Da?” “Osećam... da je ono što se dogodilo s Metom... delimično i moja krivica.” Ovo definitivno nisam očekivala. “Kako si, majke ti, došao do takvog zaključka?” Duboko je uzdahnuo, ustao, a zatim je ponovo seo na stolicu naspram mene. “Znaš i sama da Met i ja nikad nismo bili u dobrim odnosima...” “Sad si mi otkrio toplu vodu.” Ne obazirući se na moju sarkastičnost, nastavio je: “I od tvoje nesreće naovamo, mnogo više vremena sam ja provodio s tobom. Mislim, više si bila sa mnom nego s njim.” Pred očima mi je u sekundi blesnula slika nas dvoje u onom hotelu, koju je izazvao ovom nenamernom dvosmislenošću. Htedoh nešto da kažem, ali me je sprečio stavivši mi prst na usta. “I to što se danas desilo u njegovom stanu... Mislim da sam i za to delimično ja odgovoran.” Zurila sam u njega, ne verujući sopstvenim ušima. “Ako si platio Keti da se skine i uskoči u Metov krevet, onda svakako jesi!” Zagladio je kosu nervoznim pokretom, očigledno nezadovoljan što nisam ukapirala na šta je ciljao. “Bože, Rejčel, ne budi tako bukvalna. Zar ti nije palo na pamet da je to što je Met uradio bila neka vrsta osvete za ono što se umalo desilo između nas dvoje?”
Zinula sam kao da me je neko snažno udario u stomak i izbio mi vazduh. “Molim? Ne misliš valjda da sam mu to ispričala? Odakle ti takva ideja? Zašto bih uopšte tako nešto uradila?” Pogledom mi je istraživao lice, pokušavajući da na njemu pronađe neku emociju koju nisam smela da iskažem rečima. Šta god da je video u mojim očima i kako god da je protumačio moju reakciju, očekivala sam drugačiji odgovor od njega. “Da, stvarno nema razloga”, izgovorio je strogo kontrolisanim tonom. Potom smo ćutke rasklonili sto, svako udubljen u svoje misli. Toliko dugo sam čekala da se konačno dotaknemo te teme i sada, kada jesmo, poželela sam da nismo. Sad mi je bilo jasno da mu je bilo krivo zbog onoga što se desilo i da je, očigledno, mislio da se i ja tako osećam. Odjednom sam osetila kako se slamam pod teretom celog tog dana i, ne želeći da nastavim sebi da kopam jamu u koju ću upasti, zevnula sam i izjavila da mi se spava. “Užasno sam umorna i idem da spavam. Hoće li ti biti udobno tamo na kauču? Ćebad je u ormanu.” Budući da smo oboje znali da ne postoji drugo mesto za spavanje osim mog kreveta, nije me začudilo što mi je odgovorio pre nego što sam uspela da završim rečenicu. “Da, biće mi sasvim dobro tamo.” Bila sam na izlazu iz sobe kad sam čula kako izgovara pevajući: “Lepo spavaj, draga Rejčel.” Za divno čudo, i jesam lepo spavala. Nisam ništa sanjala, nije bilo tajanstvenog zvuka alarma niti mirisa tatinog afteršejva. Samo mir i ništa drugo. Kad sam ujutru ušla u kuhinju, na tanjiru su me čekali zlatnožuti kroasani, a na šporetu se pušila sveže skuvana kafa, na osnovu čega sam zaključila da je Džimi odavno ustao. Uzela sam jedan kroasan i slasno ga zagrizla, a on mi je sipao kafu s mlekom. “Vidim da si bio u nabavci.”
Toplo mi se osmehnuo. Hvala bogu, ponovo mi je delovao kao onaj stari Džimi. Pretpostavila sam da će tako i ostati sve dok se budemo držali neutralnih tema. Privukao je jednu od dve visoke Šank-stolice i seo, uzdržavajući se da se ne nasmeje mom trapavom pokušaju da se uspentram na drugu. “Mnogo je lakše s visokim štiklama.” Pre nego što sam uspela da ga sprečim, obuhvatio me je oko struka i bez muke me podigao na stolicu. Njegova ruka zadržala se na mom telu tek koliko mi je trebalo da se namestim, međutim, i to je bilo dovoljno dugo da zadrhtim od njegovog dodira. “Hladno ti je?” upitao me je i odmerio pogledom moju majicu bez rukava i pamučni šorts, u kojima sam prespavala. Teško da je ovo bilo moje najbolje izdanje, posebno ne bez šminke i s kosom skupljenom u konjski rep. Ne sačekavši da mu odgovorim, skinuo je svoju jaknu i prebacio je preko mojih ramena. Istog trenutka, nozdrve mi se ispuniše njegovim neodoljivim mirisom. Pogledao me je s toliko topline da mi ne bi bilo hladno ni na Severnom polu. U tom trenutku, pogled mu je skliznuo niže, na moja stopala koja su visila nekih pola metra od zemlje. Mada mi se učinilo da uživa u prizoru, usne su mu se odjednom razvukle u onaj njegov poznati šeretski osmeh. “Šta ti je toliko smešno?” upitala sam ga i otpila dug gutljaj kafe, da bih šoljom sakrila rumenilo koje me je oblilo zbog ispitivačkog pogleda. “Ti si mi smešna. Mlatiš nogama i vrpoljiš se kao kad ti je bilo trinaest godina.” “Vau. Ako svim devojkama daješ ovakve komplimente, onda mi je jasno zašto si još uvek samac”, rekla sam šaljivo i zgrabila drugi kroasan s tanjira. Trebalo nam je skoro sat vremena da prenesemo sve kutije u prtljažnik Džimijevog automobila. Bili smo u liftu, na pola puta do mog stana iz kog je trebalo da iznesemo poslednju turu kutija, kada mi je ponovo zazvonio mobilni. Inače, od jutros je zvonio na svakih petnaest minuta. Izvadila sam ga
iz džepa farmerki, pogledala ko zove i ponovo pritisnula dugme za odbijanje poziva. “Opet Met?” kratko me je upitao. Klimnula sam glavom i vratila telefon nazad u džep. “Valjda će uskoro odustati”, izgovorila sam s uzdahom. “Misliš?” upitao me je sumnjičavo, gledajući me ispod oka, a zatim je otvorio vrata mog stana i ušao, tako da nisam mogla da mu vidim izraz lica kad je dodao: “Ja ne bih.” Zanimljivo. Veoma zanimljivo. Trenutak kasnije, poslednji put sam zatvorila vrata svog stana i zaključala ih. Mada sam znala da ću jednom morati da se vratim da bih poplaćala račune i namirila kiriju, ovo je za mene bio konačni rastanak. “Jesi li dobro?” upitao me je Džimi i zaštitnički mi dodirnuo rame. “Čudno, ali jesam”, odgovorila sam. “Odlično”, izjavio je. “Samo da znaš, budeš li se predomislila kad ti se bude vratilo pamćenje, moraćeš da pronađeš nekog drugog da te ponovo useli.” Nasmejala sam se, ali sam se malo zamislila nad ovim. Šta ako jednom stvarno budem zažalila zbog ovih odluka? Onda mi se pred očima ponovo pojavila slika Meta i Keti u krevetu, i tada shvatih da neću. Ne, neke odluke neću promeniti ma šta na to rekla doktorka Endruz. S obzirom na to da je Božić bio veoma blizu, saobraćaj je bio iznenađujuće redak; pretpostavljam da se ljudima nije mililo da izađu napolje po ovom vetru. Bilo kako bilo, u Džimijevom automobilu bilo je toplo. Ili sam se možda ja tako osećala u njegovoj blizini. “Jesi li razmišljala šta ćeš sa svojim poslom u redakciji?” Namrštila sam se. Jesam razmišljala. I to mnogo. U stvari, to je bio deo priče kog je bilo najteže odreći se. O takvom poslu maštala sam godinama i sada mi se činilo pomalo pogrešno to što sam ga dobila na tacni, bez imalo muke.
“Baš je to šašavo”, rekao je Džimi kad sam mu objasnila svoj stav. “Videla si svoje tekstove. Pročitala si ih. Nema razloga da se tako osećaš. Ti si odlična novinarka i zaslužuješ taj posao.” Prijala mi je njegova pohvala, ali sam ipak duboko uzdahnula, ne verujući da je to zaista tako. “Možda si u pravu. Ne znam ni sama. Sačekaću još malo pre nego što donesem konačnu odluku.” “Naravno, ne treba da žuriš”, složio se sa mnom. “ A možda bi mogla da se vratiš na stari posao u lokalnim novinama? Tvoj tata je rekao da može da te ubaci kad god poželiš.” Ta ideja mi dosad nije pala na pamet. Još sam razmišljala o tome kad je dodao: “Bilo bi baš lepo da si bliže kući.” Okrenula sam se prema prozoru kroz koji se, inače, teško šta moglo videti, jer je bio mokar i zamagljen od kiše, samo da Džimi ne bi video osmeh koji sam razvukla od uha do uha. Upravo tada sam ugledala nešto što me je vratilo nazad u svet moje ludosti. “Brzo skreni levo!” povikala sam. Džimi me je prestravljeno pogledao. “Šta? Zašto? To je jednosmerna ulica!” Po izrazu mog lica shvatio je da ne treba da se raspravlja, tako da je naglo skrenuo ulevo, nakon čega je taksista iza nas legao na trubu u znak opomene. “Vozi pravo prema onim svetlima!” zapovedila sam. Ponovo me je začuđeno pogledao. Odmahnula sam glavom, te je samo nastavio da vozi. Progovorio je tek kad smo stigli do račvanja. “Kuda sad?” “Ovde skreni desno, a zatim vozi pravo do kraja ulice, pa opet levo.” Nije me ništa pitao niti je tražio da stanemo i da mu objasnim kuda idemo. Nije se čak ni ljutio zbog mojih vojnički izgovorenih komandi. Samo je u jednom trenutku rekao: “Znaš, čak je i ona dama iz GPRS-a ljubaznija od tebe.”
Mada sam bila napeta kao struna i uznemirena do krajnjih granica, njegov komentar mi je ipak izmamio osmeh. Osećala sam se kao da sam parče čelika koji neki ogromni magnet privlači na određeno mesto. Ne mogu da opišem snagu te sile, znam samo da nisam mogla da joj se oduprem. Ostavili smo iza sebe lepe, uređene zgrade i stigli u prilično prljavu uličicu sa zgradama s oljuštenim fasadama i naherenim prodavnicama. “Možeš li stati tamo levo?”, pokazala sam mu prstom prema praznom mestu na parkingu. “Tamo iza onog kombija.” Uradio je kako sam mu rekla. Uparkirao je auto, isključio motor i tek tada se okrenuo prema meni. Panika koja me je držala punih petnaest minuta, koliko je trajala ova sumanuta vožnja, počela je polako da popušta, međutim, i dalje mi se na licu video strah. Da sam tada progovorila i rekla mu ono što mi se motalo po glavi, verovatno bi pomislio da me je ponovo obuzelo ludilo i da ne znam šta govorim. Umesto toga, uzeo me je za ruke, koje sam nervozno držala u krilu i upitao me smireno: “Koji od ovih?” “Šta koji?” začuđeno sam ga upitala, ne usuđujući se da podignem pogled prema njemu. “Koji je tvoj stan?” Tek tada sam podigla glavu prema njemu, ali nisam mogla jasno da ga vidim od suza koje su mi ispunile oči. Glavom sam mu pokazala prema zgradi preko puta ulice. “U onoj zgradi, iznad perionice.” Pogledao je u tom pravcu, zadržao pogled na ofucanoj zgradi, a onda je jednim pokretom ruke otkopčao pojas. “Hajdemo onda.” Pogledala sam ga zbunjeno. “Hajde, idemo da ga vidimo.” Izašao je iz auta, došao do moje strane, izvukao me iz auta i čvrsto uhvatio ispod ruke. Mora da se uplašio videvši da sam bleda kao krpa i potpuno prestravljena, ali je ipak ubacio nešto duhovito da me malo raskravi. “Inače, budem li ikada učestvovao na reliju, tebe sigurno neću uzeti za
navigatora. Previše si nadrndana.” Sačekali smo da pređemo ulicu, na mestu na kom sam je prelazila hiljadu puta dok sam živela ovde. Onda me je Džimi povukao i odlučnim korakom preveo preko. Mora da je usput razmišljao kakva li će biti moja reakcija kad ustanovim da nikad nisam živela u tom stanu i šta da radi u tom slučaju. Međutim, mene je mučilo nešto drugo. Okrenula sam se prema njemu i upitala ga: “A šta ćemo da radimo ako se ispostavi da je taj stan pun mojih stvari?” U tom trenutku, stajali smo ispred perionice zajedno sa još nekoliko ljudi koji su čekali da unesu veš u malu prostoriju, punu isparenja od mašina za pranje. Ispružio je ruke i čvrsto me stegao u zagrljaj, kao da je time hteo da mi ulije snagu i otera demone iz moje glave. “Snaći ćemo se. Rešićemo sve zajedno, ma šta to bilo.” Ovo je zvučalo kao zakletva, kletva i obećanje. Upravo ta njegova rečenica ulila mi je snage da se oslobodim iz zagrljaja i hrabro ga povedem prema mom drugom domu. Ulaz u zgradu nalazio se odmah iza ugla. Kad samo stigli, pustila sam Džimija da se prvi popne stepenicama. Pogledao me je začuđeno. “Vidiš, tamo na zidu je tabla sa imenima stanara i zvonima.” Okrenuo je glavu prema zidu levo od ulaza. “Vidim. I pored svakog zvona stoji prezime...” “Vinter. Hant. Veb. Friman.” Pogledao me je zblanuto, jer sam mu upravo izdiktirala sva prezimena s te table, a da joj nisam ni prišla. “Poslednje odgore je moje. Viltšir.” Okrenuo se ponovo prema tabli, a zatim prema meni. “Pogodila si četiri od pet. Poslednje je prazno. Na njemu ništa ne piše.” Popela sam se stepenicama i pogledala u tablu. Govorio je istinu. Kako
to? Poslednji put kad sam bila ovde, moje prezime pisalo je na kartici pored petog zvona. Počela je da me kopka sumnja. Šta me je onda uopšte dovuklo ovamo? I zašto? “Možda je ovde stanovala neka tvoja prijateljica. Ili neko kod koga si bila, ali se toga ne sećaš”, nežno mi se obratio. Da, rekla bih da je to bilo sasvim logično objašnjenje, samo da nije bilo jednog detalja. “Sećaš li se možda imena komšija te tvoje prijateljice?” Nisam mu ništa odgovorila, ali sam po izrazu njegovog lica zaključila da Džimijev policijski mozak traga za dokazima i rešenjima. Pritisnula sam drugo dugme od dole. “Gospođa Hant. Ona pušta svakog ko joj pozvoni. Žena stvarno nije normalna.” I stvarno, trenutak kasnije ulazna vrata su zazujala i otvorila se. Džimi je prvi zakoračio u mračni hodnik u kojem se osetio snažan miris deterdženta iz perionice. Poznati miris uvukao mi se u nozdrve i probudio uspomene. Bojažljivo sam se popela na prvi stepenik i umalo da nisam pala od uzbuđenja. Utom se Džimi stvorio pored mene, uhvatio me za ruku i onda smo zajedno počeli da se penjemo izlizanim stepenicama. Prošli smo prvi i drugi podest i nikoga nismo sreli. Međutim, kad smo se popeli na sledeći sprat i krenuli hodnikom, u susret nam je dolazila krupna sredovečna žena kose crne kao ebanovina, s nekim papirima u rukama, u koje se zadubila. “Dobro jutro, gospođo Kivort”, pozdravila sam je, a ona se trgnula, podigla pogled s papira i belo me pogledala. Zastala je i automatski nam se nasmešila, više iz pristojnosti, a zatim mi je otpozdravila: “Dobro jutro.” Međutim, po njenom zbunjenom izrazu lica bilo je i više nego jasno da nema pojma ko sam. “Oprostite, da li se poznajemo?” Ovo je zaista bilo zanimljivo pitanje. Stajala sam ćutke pred njom dok me je ispitivala pogledom, a onda se naglo okrenula prema Džimiju i široko mu
se osmehnula. Ovaj njen gest je i meni izmamio osmeh, jer sam dobro znala da je oduvek bila predusretljivija prema stanarima muškog pola, naročito mlađim. “Verovatno nas se ne sećate”, rekao joj je Džimi. Ovo je bila istina. “Mi smo prijatelji osobe koja živi ovde.” E ovo je već bila laž. Gospođa Kivort još uvek nije bila sigurna, međutim, nakon nekoliko sekundi, lice joj se razvedrilo. “O, da, naravno. Drago mi je što vas vidim.” Zatim je nastavila hodnikom, pa stepenicama naniže, ali se najmanje dva puta okrenula, začuđeno nas gledajući i prateći pogledom. Bilo je jasno kao beli dan da i dalje nije imala pojma ko smo. Bolje rečeno, sigurna sam da je nastavila da se pita odakle poznaje Džimija, dok je mene već bila zaboravila. Kad se udaljila, pogledala sam prema Džimiju, koji je delovao prilično zbunjeno. “To je bila moja gazdarica, gospođa Kivort. Nije loša, samo ponekad ume da smori pričom. I da znaš, mnogo voli mlađe muškarce.” Džimi je ćutao. Nije se čak ni nasmejao na moj poslednji komentar. Delovao mi je ozbiljno, kao da ga je nešto poljuljalo i poremetilo. “Mislim da si joj se dopao”, zadirkivala sam ga. Ponovo ništa. Umesto duhovitog odgovora, kakav sam očekivala od njega, samo je zbunjeno promrmljao: “Ali ona tebe nije prepoznala.” Nastavili smo ćutke da se penjemo. Kad smo stigli do poslednjeg sprata, nešto me je žacnulo jer sam prepoznala vrata svog stana. “Evo, stigli smo. Ono je moj slatki dom.” Džim se osvrnuo oko sebe: boja na ulaznim vratima bila je sljuštena, zidovi olupani, a staklo na prozoru u dnu polumračnog hodnika bilo je toliko prljavo da se kroz njega malo šta moglo videti. “Da budem iskren, mnogo više mi se dopao onaj tvoj drugi stan.” Slegla sam ramenima.
“Dobro, hoćeš li pokucati na vrata?” rekao je i sklonio se u stranu da me propusti. Koraknula sam napred, ali nisam bila sigurna da je uopšte potrebno da kucam - ko god da je sada bio iza tih vrata, verovatno je već mogao čuti glasno lupanje mog srca. Shvatila sam da ovo nije bio moj stan čak i pre nego što sam podigla ruku da pokucam. Na vratima je bila ugrađena nova sjajna elzet brava, koja definitivno nije bila tu dok sam ja stanovala u tom stanu. Ipak sam pokucala. Isprva tiho i bojažljivo, a zatim mnogo jače. Ništa. Samo odzvanjanje zvuka kucanja u praznom hodniku. “Izgleda da nema nikoga”, zaključio je Džimi. “Možda niko ne živi u njemu, znaš da nije bilo prezimena pored zvona, dole na ulazu.” Iznenadilo me je razočaranje koje sam osetila nakon što je ovo izgovorio. I za sam dolazak ovamo trebalo mi je mnogo snage, a pošto sam stigla nadomak odgovora, neću da odem a da ne saznam šta se nalazi iza tih vrata. Mada sam naslućivala da je sve ovo bio samo proizvod moje teške uobrazilje ili ko zna čega, morala sam da uđem unutra i uverim se sopstvenim očima da stvarno nikad nisam živela na ovoj adresi. Morala sam da vidim da li u tom stanu ima ikakvih tragova mene iz života za koji ne znam ni da li je uopšte postojao. I dok sam bespomoćno stajala pred tim vratima, odjednom mi je nešto sinulo. Okrenula sam se od vrata i krenula prema prozoru u dnu hodnika. Prešla sam prstima preko pohabanog drvenog okvira, tražeći otvor ispod njega. “Izvini što te ometam, hoćeš li mi reći šta radiš?”, upitao me je Džimi, a zatim je i sam prišao tom prozoru. Nisam mu odgovorila, već sam obema rukama uhvatila drvenu prozorsku dasku i počela da je odvaljujem od osnove prozora. Džimi me je uhvatio za ruku da me zaustavi. “Rejčel, ako ne misliš da te uhapsim zbog uništavanja tuđe imovine, budi ljubazna pa mi objasni šta to, pobogu, radiš?” Uzdahnula sam i okrenula se prema njemu.
“Dečko iz Amerike, koji je ovde stanovao pre mene, pokazao mi je da se ova daska lako skida. Ispod nje je udubljenje u kom je držao rezervni ključ, pošto je često gubio ključeve. Zato hoću da skinem tu prokletu dasku i proverim da li je njegov ključ još uvek ovde. Ako jeste, otključaćemo vrata i ući unutra.” “Sad to više nije samo uništavanje imovine, već i provala u tuđ posed”, dodao je. “Lep način da upropastim karijeru, nema šta.” “OK. Ti me onda sačekaj u autu. Ući ću sama.” Sad je on duboko uzdahnuo. “Pa da neko pozove policiju i odvedu te u lisicama?” Uprkos tome što se nije slagao s mojim namerama, nežno me je odgurnuo u stranu, zgrabio onu dasku i povukao je nagore. Cimnuo ju je dva puta i ona se lako odvojila od cigala na kojima je stajala, ali se istovremeno vazduh ispunio prašinom od izlomljenog maltera. Čim se prašina slegla, oboje smo zavirili u udubljenje, koje se ukazalo pred nama. Nije ni bilo potrebno. U udubljenju između dve cigle ležao je ključ u providnoj najlon kesici. Videvši ga, Džimiju se oteo uzvik iznenađenja. Taman kad sam htela da izvučem kesicu i uzmem ključ, iza naših leđa začuo se zvuk sklanjanja reze i otključavanja vrata. U dva poteza, Džimi je brzo vratio onu dasku i lupio je šakom da bi nalegla na svoje mesto, i baš u tom trenutku, vrata mog starog stana su se širom otvorila. “Zdravo vas dvoje”, rekao je muški glas. Okrenula sam se i nasmešila da ne bi primetio izraz krivice na mom licu. Na vratima je stajao visok i vitak mladić. “Oprostite što vam nisam odmah otvorio, razgovarao sam telefonom. Kako vam mogu pomoći?” Smeškao se zavodljivo, ali taj smešak i odmeravanje nije bilo namenjeno meni, već ponovo Džimiju. Izgleda da je moj drug veoma popularan ovde. “Dobro jutro, gospodine”, obratio mu se Džimi, nameštajući glas da zvuči profesionalno. “Žao mi je što vas uznemiravamo, ali treba nam samo minutdva vašeg vremena.” Izgovorivši ovo, posegnuo je u džep jakne, izvukao
svoju policijsku značku i pokazao je čoveku. Njegova reakcija na ovo bila je i više nego zanimljiva. Odjednom je nestalo onog vrckavog osmeha s veštački preplanulog lica, a zatim je počeo nervozno da provlači rukom kroz savršeno isfeniranu kosu. Zapitala sam se čime li se to nezakonitim bavio kad se toliko uzvrpoljio pred policajcem. “Možemo li da uđemo na trenutak?” upitao ga je učtivo Džimi. “O,da, naravno, naravno” odgovorio je snishodljivo. “Izvinite na neredu. Nisam očekivao posetu.” Pratili smo ga hodnikom koji sam ja okrečila u žuto da bih ga učinila svetlijim. Sada je bio okrečen u plavo, s tim što je jedan zid bio prelepljen prugastim tapetima. Dnevni boravak je bio daleko od neurednog, kakvim ga je opisao novi stanar. Naprotiv, bio je uređen sa stilom, minimalistički opremljen u mornarsko plavo-beloj boji. Stvarno je sada izgledao mnogo veći i svetliji nego pre, dok sam ja živela u njemu. “Izvolite, sedite. Želite li nešto za piće? Možda ste gladni?” navaljivao je nervozno plavušan. Međutim, kad je video Džimijev prijatan osmeh, malo se opustio. Džimi je stvarno bio dobar policajac. Dobro je umeo da proceni sagovornika i da prilagodi svoje ponašanje prema situaciji. Mislim da bi lako uspeo da izvuče ono što ga zanima čak i iz najokorelijeg kriminalca, a kamoli iz ovog mlakonje. “Molim vas, recite mi svoje ime i prezime”, upitao ga je Džimi ozbiljnim, ali prijatnim tonom, a zatim je iz džepa izvukao blokčić, da bi što vernije simulirao policijsku istragu. Bože, stvarno je bio dobar u ovome! “Maksimilijan Makrej”, izgovorio je mladić, a zatim je seo na ivicu belog troseda, tako da su njegove tesne tamne kožne pantalone još više došle do izražaja. Onda se nagnuo prema Džimiju i namignuo mu. “Ali svi me zovu samo Maks.” Bože, može li biti očiglednije da je gej? Zagrizla sam usnu da se ne bih nasmejala. Za razliku od mene, Džimi je ostao mrtav ozbiljan.
“Gospodine Makreju”, obratio mu se nešto neslužbenijim tonom, “ispitujemo slučaj nestale osobe. Znate li nešto o gospođici Rejčel Viltšir?” Trgnula sam se na pomen svog imena. “Ne, ne znam. Nisam nikad čuo za nju. Zašto, nešto joj se dogodilo?”, upitao je s posebnim zanimanjem, kao da je jedva čekao da čuje neke sočne detalje. Da sam nekim slučajem stvarno nestala, ovaj tip bi bio prvi na mojoj listi osumnjičenih. “Nadajmo se da nije. Samo pokušavamo da ustanovimo gde stanuje. Po našoj evidenciji, ovo je bila njena poslednja adresa.” Toliko je vešto vodio taj razgovor da mi je došlo da mu aplaudiram na snalažljivosti i načinu koji je primenio da bi saznao ono što je mene zanimalo. “Stvarno? Baš čudno, ja živim ovde već tri godine, a pre mene je ovde bio neki dečko iz Amerike, koji je, koliko ja znam, živeo u ovom stanu duže i od mene. Ako je ta devojka, kako ste ono rekli da se zove... Rejčel, ikada i živela u ovom stanu, onda je to moralo biti veoma davno.” “Jasno mi je”, odgovorio mu je Džimi i značajno me pogledao, kao da je time želeo da kaže: Je li to bilo dovoljno? Osvrnula sam se oko sebe. Ta soba bila je moja isto koliko nije. Bilo me je u njoj i nije. Kratko sam klimnula glavom. Odmah zatim, Džimi je ustao i krenuo prema izlaznim vratima. “Hvala vam mnogo i oprostite još jednom na smetnji, gospodine Makreju.” “Za vas samo Maks.” “Hvala vam mnogo, Makse. Bili ste veoma ljubazni.” Maks mu se na ovo široko osmehnuo. “Nadam se da ćete pronaći tu devojku. Bude li vam trebalo još nešto, slobodno navratite, biće mi drago. Ja sam stalno kod kuće.” Naravno, ovaj poziv bio je upućen samo Džimiju; mene ionako nije ni primećivao. Ponašao se kao da sam bila nevidljiva. Spustila sam pogled i zagledala se u vrhove
cipela da bih prikrila smeh. Kad sam podigla glavu i pogledala prema Džimiju, koji je išao ispred mene, videla sam da mu se ramena tresu od smeha. Maks nam je otvorio vrata i pustio nas da izađemo, a zatim se naslonio na dovratak, posmatrajući nas kako odlazimo. Nismo napravili ni tri koraka, a Džimi je zastao i okrenuo se prema njemu. “Inače, nije baš pametno da držite ključ pod prozorskom daskom.” Maksovo lice se izobličilo od čuđenja. “Ali kako ste znali? Mislim, niko ne zna... Stvarno.” “To je prvo mesto na kom provalnici pogledaju”, rekao mu je, a zatim me je uhvatio za nadlakticu i poveo niz stepenice. Usput je samo doviknuo: “Doviđenja, gospodine. Želim vam prijatan dan.” Uspeli smo nekako da se suzdržimo do bezbedne razdaljine, a onda smo oboje prsli u smeh. Malo je reći da nam je u tom trenutku došao kao melem na ranu. Kad smo izleteli napolje, na hladni decembarski vazduh, suze su mi se slivale niz lice od kikotanja koje nisam mogla da zaustavim. “Bogami, danas baš imaš mnoštvo obožavalaca!” konačno sam uspela da izgovorim, i dalje se smejući. Džimi je šeretski slegnuo ramenima. “Šta ću kad sam neodoljiv!” Kad smo seli u auto, obratio mi se nešto ozbiljnijim tonom. “Imaš li predstavu koliko sam zakona danas prekršio zbog tebe?” Zagrizla sam donju usnu. “Bar nekoliko, a?” rekla sam stideći se. “Baš tako.” “Izvini”, promrmljala sam. Ispružio je ruku i obmotao svoje duge prste oko mojih. Mada mi je njegov dodir prijao više nego išta drugo, obećala sam sebi da neću više pogrešno tumačiti njegove poteze i pridavati im značenje koje ne postoji. Bilo je krajnje vreme da se osvestim i prihvatim realnost da me on gleda samo kao prijateljicu.
“Hajde, želim da čujem tvoje mišljenje. Objasni mi šta se to tamo dogodilo.” “Pa, rekao bih da je Maksimilijan pao na moj neodoljivi šarm i...” Izgovorila sam psovku neprimerenu damama i cimnula ga za rukav, da bi prestao da se šali. “Znaš ti dobro o čemu govorim. Objasni mi kako sam mogla znati sve ovo; put dovde, gazdaričino prezime, imena stanara, bivša i sadašnja, da ne pominjem skriveni ključ.” Ćutao je toliko dugo da sam pomislila da mi nikad neće odgovoriti. Kad je konačno otvorio usta, iz njih je izleteo samo dubok uzdah praćen rečenicom: “Nemam objašnjenje.” Promeškoljila sam se u sedištu i namestila tako da mogu bolje da mu vidim lice. Nisam navikla da on nešto ne zna. Čak mi je pomalo bilo žao što sam ga ubacila u frku, znajući da njegov policijski mozak sada očajnički pokušava da pronađe racionalno objašnjenje za ono što se dogodilo. Trenutak kasnije, ispustio mi je ruku i okrenuo ključ. “Možeš li mi ovog puta manje frenetično pokazivati kuda da vozim?” “Molim? A do čega to?” Pogledao me je kao da je pomislio da se namerno pravim blesava. “Do Anderson inženjeringa. Tako se zove mesto gde si radila, je li?” Klimnula sam glavom, zahvalno mu se osmehnuvši. Ne samo da je upamtio naziv firme, već je tačno znao da mi je odlazak na to mesto preko potreban a da me nije ni pitao. Pošto sam znala da nisam sama u svemu ovome, potraga za mojom prošlošću postala je mnogo manje zastrašujuća i mnogo više ohrabrujuća. Nakon nešto manje od sat vremena, ponovo smo se našli u centru Londona. “Na kraju ove ulice postoji malo parkiralište”, rekla sam mu.
Prateći moja uputstva, stigli smo do malog parkinga, koji se nalazio tačno tamo gde sam i rekla da će biti. Ovog puta, Džimija to uopšte nije iznenadilo. Dok smo koračali prema ulazu u firmu, pogledom sam odmeravala sve prolaznike koji su ulazili ili izlazili na vrata, ne bih li nekog prepoznala, ali nažalost, svi su mi bili nepoznati, baš kao i ja njima. Zastala sam na trotoaru ispred ulaza do kog je vodilo dugačko stepenište i okrenula se prema Džimiju. “Hvala ti”, tiho sam promrmljala. Njegov široki osmeh bio je sve što mi je u tom trenutku bilo potrebno da smognem snage da zakoračim na to stepenište i krenem prema širokim staklenim vratima. Kad smo se popeli i stigli do ulaza, Džimi je krenuo da pritisne zvonce ispod kog je pisalo: Zvonce za goste, molimo, pozvonite. “Čekaj”, povikala sam i glavom mu pokazala prema maloj tastaturi s brojkama na zidu. Mada su mi prsti bili ledeni, s lakoćom sam ukucala osmocifrenu šifru za zaposlene. Kad su vrata kliknula i otvorila se, iza leđa sam čula Džimija kako glasno udiše, odajući svoju zapanjenost. Okrenula sam se prema njemu i pogledala ga na način koji je trebalo da znači: “Čik ovo objasni!” Gledao me je zbunjeno, a zatim je nemoćno slegnuo ramenima. Kad smo se našli u hodniku, ja sam bila ta koja se ukopala u mestu. “Rejčel? Jesi li dobro?”, upitao me je. Osvrnula sam se oko sebe - sve mi je bilo poznato. Glasno sam uzdahnula. “Šta mi, zapravo, radimo ovde? Šta treba sad da uradim? Da odem do svog stola i isteram osobu koja tamo sedi? Da odem do šefa i počnem da ga ubeđujem da sam zaposlena ovde, pa da onda pozove obezbedenje da me izbace napolje?” Kao da sam ga prizvala, čovek iz obezbedenja odjednom se pojavio u dnu hola i krenuo prema nama ubrzanim korakom. “Izvolite, tražite nekoga?”, obratio nam se nimalo ljubaznim tonom.
Pretpostavljam da je video da smo ušli na službeni ulaz, ali pošto nas nije poznavao, dojurio je da vidi ko smo i šta tražimo tamo. Mada sam mu se osmehnula najljupkije što umem, to nije promenilo ledeni izraz njegovog lica. “Dobar dan vam želim. U stvari, tražimo nekoga, pa se pitam možete li nam pomoći. Moja prijateljica radi ovde i treba da se nađemo s njom na ručku. Pošto je napolju veoma hladno, mislili smo da je u redu da je sačekamo unutra.” Čuvar nas je i dalje mrko gledao, s tim što su crte njegovog lica za nijansu omekšale, pa bi se moglo reći da više nije bio besan, već samo ljutit. Naravno da nije poverovao da mi je ta prijateljica odala kompanijsku ulaznu šifru za ulazak, jer se za tako nešto dobijao momentalni otkaz. Nakašljao se i nastavio da nas gleda namrgođeno, kao da smo državni neprijatelji. Ponovo sam mu se osmehnula, misleći u sebi da će mi se vilica odvaliti ako ubrzo ne prestane da nas odmerava. Srećom, u tom trenutku je Džimi postavio pravo pitanje. “Možete li nazvati našu prijateljicu i reći joj da je čekamo ovde?” Bogami, veoma je uverljivo lagao za jednog predstavnika zakona! Ali ta njegova laž očigledno je upalila, pošto se nakon toga Čuvar okrenuo i pošao prema recepciji, pokazujući nam prstom da ga pratimo. Kad smo se ponovo našli oči u oči s čuvarom, on je stajao s jedne, a mi s druge strane recepcije, i smatrao je da se sada red koliko-toliko uspostavio. Podigao je pogled prema nama, ali nam se obratio mnogo prijatnijim tonom. “Kako se zove ta vaša prijateljica koja radi ovde?” Ne razmislivši, izgovorila sam u dahu: “Rejčel Viltšir.” Džimi je sevnuo očima prema meni, ne verujući da sam izgovorila svoje ime. Čuvar je dva puta prešao prstom preko liste zaposlenih čije je prezime počinjalo s V, a onda je ponovo pogledao prema nama, samo sada više nije bilo ljubaznosti na njegovom licu. “Rejčel Viltšir ste rekli? Takva ne radi kod nas.” Pogledala sam prema Džimiju, moleći ga očima da me izbavi iz nevolje
koju sam sama prouzrokovala, ali on mi je uzvratio treptanjem koje je značilo: Sama si zakuvala, sama se izvuci. Uzvratila sam mu mreškanjem nosa i rešila da odigram na sigurnu kartu. “O, bože, kako sam glupava. Rekla sam vam svoje ime. Ime moje prijateljice je Emili Frost”, izgovorila sam prvo ime koje mi je palo na pamet, a za koje sam znala da pripada jednoj od mojih koleginica. “Ali znate šta, sačekaćemo je napolju... da je iznenadimo. Izvinite na smetnji.” Zgrabila sam Džimija za rukav i počela da ga vučem prema izlazu. “Suptilno”, rekao je Džimi ne opirući se. “Sad mu stvarno nismo sumnjivi, zar ne?” Dok smo koračali, još sam osećala čuvarev pogled na svojim leđima. Trenutak pre nego što sam uhvatila kvaku, čula sam ga kako se obraća svom kolegi koji je upravo odlazio na pauzu za ručak. “Vidimo se posle, Džo.” S rukom na kvaci, okrenula sam se da vidim tog drugog čuvara, koji se takođe kretao prema izlazu. Bio je otprilike godina mog oca, samo malo ćelaviji i crveniji u licu. Videvši ga, usne su mi se razvukle u širok osmeh. “Zdravo, Džo. Kako ste, šta ima novo kod vas?” Prvo se zbunio i začuđeno me pogledao. Međutim, kad sam mu postavila naredno pitanje, zbunjenost se pretvorila u izraz totalne neverice. “Kako vam je žena? Da li je izašla iz bolnice?” Prebledeo je kao krpa. Onda je nekoliko puta prešao pogledom od Džimija do mene, a zatim je pogledao preko ramena prema kolegi. Potom se ponovo okrenuo prema nama i brzim korakom izjurio napolje. Tek kad smo se sve troje našli izvan zgrade, okrenuo se prema nama i upitao me gotovo neprijateljski: “Oprostite, šta ste me to upravo pitali?” Nisam navikla da razgovara sa mnom ovim tonom, zaboravljajući da sam za njega bila potpuni stranac. “Upitala sam vas kako je vaša supruga Mjurijel. Koliko znam, trebalo je
dosad da završi s poslednjom turom hemoterapije. Sećam se da ste mi rekli da se nadate da će izaći iz bolnice pre Božića.” Džimi se pomerio korak u stranu i prekrstio ruke preko grudi, da bi s bezbedne razdaljine mogao da posmatra ovu čudnu scenu. S druge strane, Džo je delovao potpuno potreseno. “Ništa ne razumem... Ko ste vi?” “Rejčel. Rejčel Viltšir.” Dugo je ćutao i belo me gledao. “Ne poznajem vas”, govorio je i odmahivao glavom levo-desno. Zanimljiva rečenica, ovih dana je svi ponavljaju. Nisam znala šta da mu kažem a da ne zazvučim uvrnuto. “Ali bih veoma rado voleo da znam kako, dođavola, znate to o Mjurijel. Nikome nisam pričao o njenoj bolesti. Ama baš nikom.” Mislim da je Džimi pozvao Džoa u pab iz pogrešnih razloga. Rekao mu je da bi bilo dobro da sednemo i uz pićence popričamo, nakon čega će mu sve biti mnogo jasnije. Bilo kako bilo, predložila sam da se sklonimo s one vetruštine i odemo zajedno u pab Kralj Džordž, u koji je većina zaposlenih odlazila na ručak, s čim se Džo složio. Bilo mi je malo neprijatno jer me je celim putem odmeravao pogledom kao da sam neka ludača s natprirodnim moćima, ili čak nešto još i gore od toga. Pab je bio krcat, što nije bilo neobično imajući u vidu doba dana, tako da smo jedva pronašli slobodan sto. Za ostalim stolovima sedele su moje kolege s posla, pa sam, dok smo se provlačili kroz pab, grizla za donju usnu da ih ne bih sve redom pozdravljala u prolazu. Konačno sam ugledala slobodan sto i požurila da ga zauzmem, nakon čega je Džo krenuo za mnom, a Džimi prema šanku, da nam naruči piće. Čim smo seli, široko sam se osmehnula Džou, ali nažalost, nije mi odgovorio istom merom, što me je malo rastužilo. Bio mi je drag čak i pre nego što smo ustanovili da imamo mnogo toga zajedničkog. Utom se pojavio i Džimi s pićem, usput nas obavestivši da nam je naručio svakom po porciju zakuske, koju će nam brzo doneti. Nešto mi je govorilo da nijedno od nas troje neće imati apetita dok ne razjasnimo situaciju.
“Da čujem, ko vam je rekao da je Mjurijel bolesna?”, bilo je prvo što je Džo ispalio. Zavrtela sam glavom, razmišljajući da je bolje da mu ne odgovorim na to pitanje. Međutim, Džo je nastavio da se brani, mada ga niko nije napao, što se lepo videlo po njegovoj narednoj rečenici. “Ne znam kakvu igru igrate vas dvoje... Ne želim da se zna za to i neću da imam problema na poslu zbog toga.” Očigledno, bio je veoma potresen što neko, koga nikad u životu nije video, zna njegovu strogo čuvanu porodičnu tajnu. Ispružila sam ruku u nameri da ga potapšem po ruci, ali sam odustala kad sam ugledala strah u njegovim očima. “Nemamo nameru da vam stvaramo probleme, Džo”, rekao mu je Džimi umirujućim tonom. “Samo da znate, ja nemam novca”, nastavio je Džo. “Naravno da nemate kad plaćate školarinu za dvoje dece i starački dom za vašu majku”, složila sam se s njim, ne razmišljajući o posledicama. Čuvši ovo, Džo je umalo ispustio iz ruke napola popijenu kriglu s pivom. “Otkud to znaš? Kako? Ko ste vi, ljudi?” Nije mi bilo lako da mu objasnim, ali sam ipak resila da mu kažem istinu, ma kako uvrnuta ona bila. “Znam da mi nećete verovati, jer je teško razumeti, ali ja sam vam prijateljica.” Pogledao me je sumnjičavo, a zatim se okrenuo prema Džimiju i uputio mu isti pogled. “O, ne”, pojasnio mu je Džimi. “Mene ne poznajete, ona vam je prijateljica.” Jadničak se sad još više zbunio. Ponovo je zbunjen pogledao prema meni. Sad mi ga je već bilo žao. “Kako je to moguće? Ako ste mi prijateljica, valjda bih znao. Imam dobro pamćenje i ne zaboravljam lica. I sigurno ne bih pričao o svom privatnom životu nekome koga u životu nisam video.”
“Znam da zvuči suludo, ali nas dvoje jesmo prijatelji. I to dobri. Razlog zbog kog znam sve o Mjurijel i njenoj bolesti je to što sam i sama prolazila kroz nešto slično sa svojim ocem.” Prvi put, crte Džoovog lica su omekšale. Sad je u mene gledao onaj isti dobroćudni čika koji me je savetovao i pružao podršku dok smo razmenjivali iskustva o bolestima naših najmilijih. “Žao mi je što to čujem”, izgovorio je mnogo blažim tonom. Uverivši se da mu ne želimo nikakvo zlo, nastavio je: “Ali i dalje mi nije jasno otkud znate sve to Što ste rekli. Budući da su proteklih meseci pljuštali otkazi, posebno sam bio pažljiv da niko ne sazna da mi je žena teško bolesna.” “Znam to”, prošaputala sam. Ova vrsta brige bila je tema mnogih naših razgovora. Baš kao i iskustva koja smo oboje proživljavali boreći se za život članova naših porodica. Zajednička tuga i svakodnevna briga povezale su nas u neraskidivo prijateljstvo iz kog smo oboje crpeli snagu. Bilo mi je žao što u ovom mom drugom životu nisam dobila takvu ulogu. “Ali kako znate? Ko vam je sve to rekao?” ponovio je Džo. Sad više nisam mogla da izbegnem odgovor na njegovo pitanje. “Vi lično.” Ne znam jesmo li uspeli da ubedimo Džoa u našu iskrenost, ali znam da sam nastavila da nižem detalje u vezi s bolešću njegove žene, koji su se u velikoj meri podudarali sa svime kroz šta je prolazio i moj tata, da Džo sada više nije mogao da opovrgne da znam ono za šta je on mislio da ne zna niko osim njega samog. “Mora da mi je stres ovo uradio?” rekao je na kraju. “Šta to?”, zanimalo je Džimija. “To da sam zaboravio ko je ona. Mora da sam od silne brige posenilio. Osećam se kao da imam neku vrstu... amnezije.” Prvo sam pogledala značajno Džimija, da bih ga sprečila da prokomentariše, a onda sam odgovorila Džou: “Izgleda da je to zarazno.”
Kad je stigla hrana, nismo još dugo ostali. Džimi je jedini imao apetita, a ja sam pomislila da je bolje da idemo i ostavimo jadnog Džoa da na miru ruča. Imala sam još jedan bizaran susret u toaletu kad sam, izašavši iz kabine, ugledala Emili Frost kako pere ruke nad umivaonikom. “Zdravo, Emili”, pozdravila sam je srdačno, potpuno zaboravivši da ona nema pojma o našem dogovoru za ručak, niti uopšte zna ko sam. Pogledala me je začuđeno u ogledalu. Odjednom mi je postalo veoma naporno da objašnjavam ljudima ko sam i odakle ih poznajem. Bilo je vreme da odem odatle. Džimi je ispružio ruku Džou. “Drago mi je što smo se upoznali.” Nismo se iznenadili što nam nije uzvratio istom rečenicom. Samo se osmehnuo kad sam dodala: “Žao mi je što smo vas uznemirili. Ali stvarno se nadam da će vašoj supruzi biti bolje. Bićete oboje u mojim mislima.” Okrenuli smo se i krenuli, kad nam se Džo iznenada obratio. “Ovaj, Rejčel...”, povikao je za mnom. Oboje smo se istovremeno okrenuli prema njemu. “A tvoj tata, kako je on sada?” Toplo sam mu se nasmešila. “Mnogo bolje. Hvala na pitanju, Džo.”
Poglavlje 12 “Džo mi deluje kao dobar čovek.” Nisam mu ništa odgovorila, već sam piljila kroz prozor i gledala kako mi delovi predgrađa prolaze pred očima. Pokušao je još jednom. “Mislim da smo do kraja uspeli da ga ubedimo da nismo neki ludaci.” Ponovo nisam ništa rekla. “Jesi li dobro?” upitao me je brižno, a zatim je sklonio ruku s volana i ispružio je prema meni da bi me pomilovao po licu. “Čovek me nije prepoznao. Nije znao ni da postojim.” Mada sam se potrudila da ovo izgovorim što ravnijim tonom, Džimi je u njemu prepoznao moj bol. “Znam.” U njegovom glasu osetilo se saosećanje i razumevanje. “Ne znam zašto sam iznenađena time, trebalo je to da očekujem. Ali on je bio prva osoba koju sam dobro upoznala i do je koje mi je stvarno bilo stalo. On mi je prijatelj i, dođavola, nije imao pojma ko sam!” Pomislila sam na sva ona lica u pabu koja su me bledo gledala. “U stvari, niko od njih nije znao ko sam.” Nisam mogla kriviti Džimija što nije smislio nikakav umirujući odgovor. Šta bi uopšte i mogao da kaže? “Čini mi se kao da svi oni imaju amneziju, a ne ja! Boli me što su me svi redom izbrisali iz svojih sećanja.” “Ne zezaš me? Zvučiš kao da pričaš o naučnoj fantastici.” Očigledno je mislio na onu teoriju koju sam mu izložila kad smo prošli put bili u Londonu: onu o paralelnim svetovima u kojima svi postoje, ali su im životu potpuno različiti.
“To je ionako samo teorija”, rekla sam. “Jeste, ali je suluda.” “Suluda ili ne, šta ako je ispravna? Šta ako mi se stvarno nešto dogodilo u trenutku kad sam udarila glavom u beton? I šta ako je moj um stvarno pobrkao dve stvarnosti i sada postoje dve verzije mene?” Džimi se nasmejao. Međutim, kad je video da meni ništa nije bilo smešno, prestao je. “Rejčel, reci mi da ne misliš ozbiljno”, počeo je nežno. “Znam da tu postoji mali milion neobjašnjivih događaja, ali zaista ne verujem da je moguće putovati kroz vreme i živeti paralelnim životima.” “Ne govorim o putovanju kroz vreme, već više o nekoj vrsti rascepa. Možda se nešto dogodilo one noći, nešto što je poremetilo kontinuum vremena i prostora.” “Znaš li ti uopšte nešto o tom kontinuumu prostora i vremena?” “Ne znam. Ali mogli bismo pronaći nekoga ko zna. Nekog stručnjaka koji bi mogao odgovoriti na sva ta pitanja.” Nekoga ko neće misliti da sam potpuno odlepila, nastavila sam misao u glavi. “Rejčel, dušo, takve stvari se dešavaju samo u filmovima i knjigama. Ne možeš tek tako uzeti imenik i u njemu pronaći ime stručnjaka za vreme i prostor. Gde ćeš pronaći takvu osobu?” “Ne znam”, odgovorila sam nadureno. Znala sam da je u pravu, samo nisam želela to da čujem. “Hoćeš li da čuješ moje mišljenje?” Okrenula sam se prema njemu. “Hoću.” “Mislim da se te noći, kada si udarila glavu, nešto zaista dogodilo. Nešto veoma neobično i prilično retko... Nešto zbog čega sada imaš posebnu moć, šta ja znam, da čitaš ljudima misli, da kupiš psihičku energiju i pretačeš je u sećanja... Ne znam, tako nešto.” “Kako to da nijedan od sto testova koje su mi radili nije pokazao nikakve
nenormalnosti niti neobične impulse u mom mozgu? Sve je bilo u redu.” Zavrteo je glavom. “Ne znam. Kao što sam rekao, verovatno je u pitanju neka izuzetno retka pojava. Možda se to i videlo na testovima, ali lekari ga nisu prepoznali jer nisu znali da tako nešto uopšte postoji. Možda si ti prva osoba kojoj se to dogodilo.” Njegova teorija jeste bila donekle racionalna, ali nije se uklapala u moje viđenje stvari. Ovo je moglo da se reši na dva načina: da nastavim da tvrdim da je u pitanju nešto natprirodno i tako izgubim njegovu podršku, ili da se izdignem iznad situacije i pustim celu stvar niz vodu. Odabrala sam ovo drugo. “Dakle, ja sam jedinstven primerak, ha?”, upitala sam ga, smeškajući se. “Jedna jedina?” “Nisam u to posumnjao ni na trenutak svog života.” Nisam mogla da se oduprem navali osećanja: usta su mi se razvukla od uha do uha u širok kez, tako da sam verovatno počela da ličim na onu nasmejanu mačku iz Alise u Zemlji čuda. Osim toga, na njegovom licu se jasno videlo da mu je ovakva moja reakcija veoma prijala. Nakon nekoliko kilometara, ponovo sam započela istu temu. “Šta ako nikad ne dokučimo tajnu svega ovoga? Ako nikad ne saznam odgovore? Šta ćemo onda?” Džimi je napravio dugu pauzu pre nego što mi je odgovorio otegnutim tonom. “U tom slučaju... Čekaj, ti se dobro sećaš prvih osamnaest godina svog života, je li?” “Da, sve do one nesreće s automobilom.” “Dakle, gledajući celu stvar šire, ti si, u stvari, izgubila sećanje na procentualno mali deo svog života. Mislim da treba da se zapitaš koliko još vremena i energije misliš da potrošiš vraćajući se unazad?” Zastao je, skrenuo na sekund pogled s puta, pogledao me, a zatim je dodao nežno. “Što se mene tiče, tvoja budućnost mi je mnogo važnija od prošlosti.” Ove reči
ponavljala sam u sebi do kraja našeg puta. Kad sam prešla kućni prag noseći kutije i torbe sa svojim stvarima, tata me je dočekao širom raširenih ruku. “Nadam se da nemaš ništa protiv ako ovog puta ostanem malo duže?” upitala sam ga dok sam spuštala prtljag u hodnik. Mada sam znala da je pitanje bilo potpuno nepotrebno, iznenadila sam se kad sam videla suze radosnice u njegovim očima. “Tata, jesi li dobro?” Obrisao je rukom oči. “Ma dobro sam, samo sam se malo prehladio”, rekao je i sagnuo se da podigne kutije. “Odneću ih gore. I naravno da možeš da ostaneš koliko god želiš.” Dok se peo stepenicama, pogledala sam za njim i u tom trenutku preplavilo me je osećanje bezgranične ljubavi prema svom jedinom roditelju, i istovremeno osećanje ogromne zahvalnosti Bogu što mu je dao dobro zdravlje. Nakon što sam ponovo razgovarala s Džoom o bolesti njegove supruge, shvatila sam, i bila presrećna zbog toga, što je ovaj život, koji ne pamtim, na bezbroj načina bolji od onog koji sam zapamtila. Izuzimajući onu nesrećnu epizodu s Metom. Ali ko zna zašto je to sve bilo dobro? Bolje je što sam sada uvidela da nije sposoban da bude veran, nego da sam to ustanovila nakon udaje. Sutradan sam se konačno naterala da odgovorim na jedan od bezbroj Metovih poziva. Morala sam; zvao me je bez prestanka, kako na mobilni, tako i na fiksni broj, zato nisam imala izbora. Bio je to veoma neprijatan razgovor, tokom kog sam izgovorila mnogo toga čime se ne ponosim. Ne radi se o tome da nije zaslužio sve to što sam mu rekla, već mi je bilo krivo što se nismo rastali kao ljudi, već smo završili razgovor urlajući jedno na drugo. Budući da se bližio Božić, nisam htela da unosim loše raspoloženje u kuću, ne toliko zbog sebe koliko zbog mog oca, koji se oduvek radovao prazniku i prazničnoj atmosferi. Ne znam jesam li uspela da ga prevarim nameštajući osmeh na svoje tužno lice, ali u svakom slučaju, nije to
pokazivao. Samo me je značajno pogledao kad sam ga, vrativši se iz šetnje, s vrata upitala: “Da li me je neko tražio dok sam bila odsutna?” Pretpostavljam da je pomislio da se ovo pitanje odnosilo na Meta, ali nisam imala snage da mu objašnjavam da nije u pravu. Nije mene mučilo to što je Met prestao da mi se javlja; mene je mučilo to što se nisam ni videla ni čula s Džimijem. S obzirom na sve što smo oboje izrekli onog dana, mislila sam, bolje rečeno nadala sam se, da će češće dolaziti kod nas, međutim, nismo se videli otkako smo se vratili iz Londona. Znala sam da je zauzet i da mnogo radi, ali mogao je bar da me nazove telefonom - za to mu nije bilo potrebno više od pet minuta. Možda se pokajao što je sa mnom proveo toliko vremena? Ili sam, kao po običaju, ponovo pogrešno protumačila njegove prijateljske reči, zamenivši ih onim za čim sam žudela? Da bih ispunila vreme, svesno sam sebi zadavala razne zadatke, nadajući se da će mi fizička aktivnost odvući misli što dalje od Džimija. Zato sam preuredila svoju sobu. Dvaput. Onda sam sredila celu kuću od poda do plafona. Kad ni to nije urodilo plodom, bacila sam se na pravljenje kolača. Ovo poslednje bilo je posebna avantura, imajući u vidu da nikad pre nisam ništa ispekla. I kako sam iz rerne vadila tacnu za tacnom s kolačićima različitih stadijuma jestivosti, tako je moj otac bio sve začuđeniji, ali ništa nije komentarisao. Samo me je gledao visoko podignutih obrva. I bio je u pravu. Šta će nam toliko hrane kad ćemo za Božić nas dvoje biti sami? Svake večeri pala bih u krevet potpuno iscrpljena, nadajući se da ću zbog umora zaspati pre nego što počnem da lupam glavu razmišljajući o mogućnim razlozima Džimijevog nejavljanja. Nažalost, nije mi uspevalo. Osim toga, čudni snovi i halucinacije ponovo su počeli da me proganjaju. Nekoliko dana pre Badnje večeri, moj tata je ušao u hodnik vukući za sobom ogromnu jelku. Sedela sam pored peći pokušavajući da sklopim mir s tatinom neposlušnom mačkom. Ako ništa drugo, uspela sam da je privolim da mi dopusti da je milujem nekoliko sekundi pre nego što bi, kao po običaju, pobegla frkćući. “Mislila sam da ove godine nećemo kititi jelku.”
“Znam”, rekao je, usput se boreći da dovuče ono veliko drvo do određenog mesta u dnevnoj sobi. “Ali mislio sam da bi bilo lepo da malo ušarenimo kuću i učinimo je malo svečanijom. Ipak je Božić.” Potrčala sam da raščistim mesto u uglu sobe, usput se trudeći da izbegnem sudar s oštrim grančicama koje su se, izgleda, baš namerile da mi izbiju oči. Jelka je bila toliko visoka da joj je vrh udario u tavanicu kad smo nekako uspeli da je ispravimo. “Nisi mogao da nađeš veće drvo?”, našalila sam se. “U rasadniku je izgledala manja”, pravdao se tata. “Ostavi svog jadnog tatu na miru. Trebalo je da vidiš koliko se mučio da dovuče tu jelku.” Okrenula sam se tolikom brzinom da me je vrat zaboleo. Toliko sam se zanela ispravljanjem i nameštanjem jelke, da uopšte nisam primetila Džimija, koji je upravo ušao u dnevnu sobu. “Hvala na prevozu, drago momče”, zahvalio mu se tata. “Trebalo je da krenem autom.” “Nema na čemu”, odgovorio mu je Džimi, ne skidajući pogled s mog lica. Usledio je trenutak tišine, koji je prekinuo moj otac. “Želi li neko šolju čaja?” upitao nas je i odmah se uputio prema kuhinji da ga pripremi. Sačekala sam da ostanemo sami i tek onda sam se obratila Džimiju. “Zdravo, strance. Već sam se zapitala hoću li te ikad više videti.” Delovao je zbunjeno. “Izvini što te nisam zvao. Dobio sam tvoje poruke i hteo da te nazovem, ali...” Odjednom je ućutao. “Bio si zauzet. Shvatam.” “Ma ne, nije to, nego...” Ovo je počelo da me zamara. Hoće li taj momak ikada završiti započetu rečenicu?
“Lepa jelka”, rekao je i zagledao se u drvo. Da ga nisam tako dobro poznavala, ne bih rekla da se unervozio, ali nije mi bilo ni na kraj pameti zbog čega. Kad je tata doneo čaj, uhvatila sam priliku da malo bolje pogledam Džimija. Sudeći po tamnim kolutovima ispod njegovih nebeskoplavih očiju, rekla bih da se ni on nije mnogo naspavao ovih dana. “Imate li čime da ukrasite jelku?”, upitao je Džimi nakon što je ispio svoj čaj. “Prijavljuješ se da nam pomogneš?” “A ne!”, ubacio se moj tata. “Ja sam se nakitio jelki i jelki... Ova bi mogla da prođe bez mene.” Ustala sam s troseda. “Idem po kutiju s ukrasima. Još uvek je držiš na tavanu, je li?” Očekivala sam da se jedan od njih dvojice, ili čak obojica, ponude da odu po tu kutiju, i taman kad je moj otac hteo to da uradi, Džimi ga je značajno pogledao. Pretpostavljam da nije trebalo da vidim taj pogled, ali jesam. “Siguran sam da ćeš moći sama da se snađeš s tim”, rekao mi je Džimi samouvereno. “Naravno” rekla sam, shvativši neizrečenu ali jasnu poruku da treba da nestanem. Nisam bila svesna da mrmljam nešto sebi u bradu dok sam spuštala drvene tavanske stepenice i nameštala podupirače na mesto. U tom trenutku ugledala sam Kizi kako pilji u mene s ograde na stepeništu. “I ti si nevaljala”, rekla sam joj, na šta je ona frknula i skočila s ograde. Džimi nije hteo da ide sa mnom, zato što je hteo da ostane nasamo s mojim ocem. Verovatno je želeo da mu prepriča moju uvrnutu teoriju, čisto da bi mom ocu bilo jasno da njegovoj kćerki još nije bilo dobro. Super! Tata je taman počeo normalno da se ponaša prema meni, ali bude li mu sada Džimi ispričao sve ono što sam mu pre neki dan rekla u autu, pretpostavljam da
ćemo se vratiti na početak. Sve to me je razljutilo. Mada nisam nikad izričito rekla Džimiju da ne želim da otac sazna moje viđenje stvari, smatrala sam da se dovoljno dobro poznajemo da mu je bilo jasno da ono što sam mu rekla treba da ostane među nama. Kao što obično biva, dosta dugo sam se zadržala na tavanu jer nisam mogla da pronađem kutiju s ukrasima, što je bilo sasvim dovoljno da Džimi i moj otac završe razgovor, o čemu god da se radilo. Međutim, nešto mi se učinilo čudnim, odnosno, bilo mi je i više nego jasno da su po mom ulasku u prostoriju naglo promenili temu, jer su govorili o fudbalu, a pouzdano znam da se ni jedan ni drugi nisu naročito zanimali za taj sport. Štaviše, kad sam počela da odlepljujem selotejp s kutije, moj tata je ustao iz fotelje, protegnuo se i usiljeno zevnuo. “Baš sam se umorio! Odoh ja u krpe.” Pogledala sam prema satu iznad kamina i začuđeno ga pogledala. “Ali nema još ni devet!” Da li se on to upravo zacrveneo ili je to bio samo odsjaj vatre iz ognjišta? “Nema, je li? Nema veze, bolje leći ranije nego kasnije. Laku noć, Rejčel. Vidimo se, Džimi.” Sačekala sam da prvo čujem škripu drvenih stepenika, po čemu sam znala da se tata popeo na sprat, pa sam se tek onda ljutito obratila Džimiju. “O čemu ste to vas dvojica razgovarali dok sam bila na tavanu?” Umesto da mi odgovori, Džimi se užasno unervozio, a obrazi su mu se jasno zažarili. Okrenula sam se prema kaminu, u kom je veselo pucketala vatra, pitajući se da li je ovde zaista toliko toplo ili se dešava nešto veoma čudno. “Rekao si mu. Je li tako?”, nastavila sam, ne sačekavši da išta kaže u svoju odbranu. “Ispričao si mu ono što sam ti poverila u autu?” Preko lica mu je preletelo očigledno olakšanje. “Odakle ti takva ideja? Naravno da mu nisam rekao. Valjda znaš da umem da čuvam tajne.”
U njegovom glasu bilo je toliko nepatvorene iskrenosti da nisam posumnjala da govori istinu. “Zašto si me onda poslao na tavan?” Instinktivno je zatreptao i trgnuo se, čime je odao da mu je zbog nečega neprijatno, međutim, ipak mi je odgovorio potpuno smireno i pribrano. “Nisam te nigde poslao. Otišla si da doneseš kutiju s ukrasima.” Pogledala sam ga ispod oka i prekrstila ruke na grudima, kao i uvek kada sam mislila da mi nešto prećutkuje. Dobro je znao šta znači taj moj pogled. Međutim, ovog puta me je potpuno ignorisao i okrenuo se prema jelci. “Hajde da počnemo. Velika je jelka. Ne budemo li odmah počeli, nećemo do jutra završiti.” Hiljadu puta je potvrđena činjenica da čovek ne može biti loše volje dok kiti božićnu jelku. Ima nečeg čarobnog u svem tom šarenilu, svetlucanju lampica i odsjaju vatre u krhkim, staklenim kuglicama, nečeg što izvlači negativnu energiju iz svakog ljudskog bića, pa tako i iz nas dvoje. Po Džimijevoj želji, čak sam pustila i očev stari CD, tako da su, dok smo radili u tišini, iz pozadine dopirali nežni i veseli zvuci božićnih melodija. Atmosfera je bila topla i prijatna, naročito u onim kratkim trenucima kad bismo istovremeno posegli za istim ukrasom iz kutije, pri čemu bi nam se prsti nakratko dodirnuli. Očigledno smo imali isti ukus, čime se, po ko zna koji put, potvrdilo koliko dobro smo se poznavali i slagali. Jelka je počela da izgleda veoma lepo. Bolje rečeno, bila je kitnjasta i osvetljena kao Las Vegas. Trebalo je još samo da stavimo svetlucavu traku oko drveta i da završimo posao. Da se ne bih ubola na oštre iglice, morala sam da se migoljim oko drveta, a onda sam ga zamolila da mi doda jedan kraj trake da bih mogla da je obmotam oko donjeg, najšireg dela drveta. Skrivena iza guste krošnje, ispružila sam ruku prema njemu, očekujući da mi stavi kraj trake u šaku... Ali ništa se nije dogodilo. Umesto trake, osetila sam njegove tople prste kako dotiču moje. “Ne mogu više”, izgovorio je nekako čudno. Zvučao je kao da su mu se ove reči nevoljno otele iz usta. Budući da mu od gustog granja nisam mogla
videti lice, mislila sam da se smorio i da ne želi više da učestvuje u kićenju. “U redu je. Skoro smo završili. Ne brini, mogu sama da dovršim.” “Ne govorim o prokletoj jelci!” Ovog puta u njegovom glasu nije bilo ničeg čudnog - sad je zvučao kao da ga nešto jako tišti i boli. Krenula sam da se izvlačim, rukom držeći grančice da me ne izbodu po licu, ali sam zastala na pola puta kada je dodao: “Govorim o nama. O tebi i meni. O našem prijateljstvu.” Imala sam utisak da mi je u tom trenutku srce stalo. Sve od čega sam ikad strahovala sada se spojilo u samo jedan strah, otprilike onaj isti kao kad mi je bilo pet godina i kad mi je rekao da više neće da se druži sa mnom. Odjednom više nisam imala želju da izađem iz svog skrovišta. Nisam htela da vidi koliko su me njegove reči pogodile. Ipak, šta god da je hteo da mi kaže, zaslužila sam. Tolike godine sam ga zapostavljala i sada, kad mi je bila potrebna podrška, setila sam se da postoji i preopteretila ga svojim problemima. “Shvatam i razumem” počela sam drhtavim glasom. “Potpuno te razumem ako više ne želiš da mi budeš drug i rame za plakanje.” Glasno je uzdahnuo. “Nije reč o tome! U stvari, delimično i jeste. Tačno je da ne želim više da ti budem drug...” Žestok bol presekao me posred srca. Ovo je nešto najgore što mi je mogao reći. “... ali samo zato što bih želeo da ti budem mnogo više od toga.” U tom trenutku, njegovi prsti sklopiše se oko mojih. Promolila sam glavu između grana. “I čekao si da budem zarobljena između jelovih grana da bi mi to rekao?”, izgovorila sam u dahu, isuviše ošamućena da bih shvatila pravo značenje njegovih reči. Sklonila sam preostale grane koje su nas razdvajale i stala pred čoveka koji je tom jednom rečenicom promenio moj celokupan pogled na budućnost. “Morao sam biti siguran da nemaš kuda da pobegneš”, rekao je i nežno me
povukao prema sebi. “To je poslednje što bih učinila. U stvari...” Nisam uspela da završim rečenicu jer se u tom trenutku sagnuo i čvrsto me privukao uza se. Moja nežna ženska figura utopila se u njegovu čvrstu i mišićavu, čineći savršeno skladnu sliku. Izgledalo mi je kao da su se dve polovine istog tela konačno pronašle i stopile u savršenu celinu: Dok me je držao u naručju, osetila sam kako mu srce uzbuđeno udara pod mojim uhom. Podigla sam pogled i susrela se s parom plavih očiju i licem na kom se nije videlo ništa drugo osim iskrene i čiste ljubavi. Ovo me je načisto ostavilo bez daha. Trenutak kasnije, njegove tople usne spojile su se s mojim. Dok me je ljubio, privukao me je još čvršće, kao da je želeo da me upije u sebe. Upravo u tom trenutku, iz mog srca provalile su se emocije, toliko snažne da sam ih se čak malo uplašila. Plivajući u bujici omamljujućih osećanja, još više sam se zaljubila u čoveka koji mi je oduvek bio sudbinski namenjen. * * * Vatra se odavno bila ugasila, ali je naša plamtela istom jačinom. Ležali smo na starom ofucanom trosedu, čvrsto pripijeni, isprepletenih tela, kao da se nikad više nećemo razdvojiti. Pod mojom glavom, koja je počivala na njegovim grudima, kucalo je njegovo odano, ljubavlju ispunjeno srce, dok je on prstom kružio po udubljenju na mom vratu, nežno mi mrseći kosu. Nikada kao tada nisam bila toliko spokojna, mirna i zadovoljna. Pokušala sam da se podignem u sedeći položaj, ali mi njegove snažne ruke nisu to dozvolile. “Ne pomeraj se”, rekao je, a zatim je prekrio moje usne svojim, kao da je hteo da bude siguran da će moje telo ostati priljubljeno uz njegovo još nekoliko narednih trenutaka. Kad smo se konačno razdvojili, jedva sam dolazila do daha. “Džimi, mogu li nešto da te upitam?”
Oči su mu u sekundi postale još modrije. “Radije bih nastavio ovo da radim”, rekao je, a zatim me je obuhvatio rukom oko struka i prebacio na sebe, tako da sad više nisam ležala pored njega, već na njemu. Osetivši njegovu toplu kožu, kroz vene mi je ponovo potekla reka vrele strasti. S teškom mukom, uspela sam da zadržim koncentraciju i nastavim gde sam stala. “Dosta je bilo!” rekla sam i naglo se podigla u sedeći položaj. Da me nije uhvatio, verovatno bih se skotrljala s troseda na pod. Prepoznavši odlučnost u mom glasu, nevoljno se podigao s jastuka i prebacio noge preko troseda, tako da smo sada sedeli jedno pored drugog. Jasno sam videla koliko mu je bilo teško da se uzdrži i prekine ovu navalu strasti, ali morala sam da znam da li me želi isto koliko i ja njega. “Imaš pet minuta”, upozorio me je, “zato brzo reci šta imaš dok ne počnem ponovo da te ljubim.” Njegove reči i blizina bile su dovoljne da mi ubrzaju puls. Mada sam znala da mu značim, postojalo je nešto što sam, jednostavno, morala da saznam pre nego što se prepustim svojim uzburkanim osećanjima. “Ovo... između nas... Zbunjena sam. Mislila sam da...” O bože, uspeo je da mi oduzme čak i moć govora. “Šta si mislila?”, upitao me je dok mi je uzimao ruku i prinosio je svojim usnama. “Da me ne želiš... mislim, da me ne želiš na ovaj način.” Moje reči mora da su ga udarile kao grom, jer je neverica istog trena sledila osmeh na njegovom licu. “Odakle ti, pobogu, ta ideja?” “Pa, nakon onog što se dogodilo u hotelu...” Naglo sam zaćutala. Tek tada je počelo da mu biva jasno na šta sam mislila. “Te noći si mi jasno dao do znanja da me ne želiš”, izgovorila sam ovo tiho, još osećajući poniženje koje sam tada doživela.
“Stvarno si to pomislila?”, rekao je i nehajno provukao rukom kroz kosu. “Te noći sam te toliko želeo da sam mislio da ću umreti. Nemaš pojma koliko mi je bilo teško da izađem iz tvoje sobe.” “Zašto si onda onako naglo otišao?” Privukao me je k sebi, privlačeći moju glavu svojim grudima. Dok je govorio, osetila sam njegov topao dah na svom Čelu. “Zato što sam smatrao da nije u redu da te iskoristim. Čak i sada se tako osećam.” Krenula sam da se usprotivim, ali me je sprečio stavivši mi prst na usne. “Te noći delovala si veoma konfuzno. Bila si pometena i zbunjena, pa sam zato smatrao da sam ti potreban kao prijatelj, a ne kao ljubavnik. Osim toga, tada si još uvek bila verena za Meta.” Njegove reči razbile su sve moje sumnje. Kako sam samo bila glupa! To što je te noći smogao snage da ode pokazivalo je koliko me je mnogo voleo, a ne suprotno. Sara je bila u pravu: Džimi me nikad ne bi odbio, osim u slučaju kad je bio potpuno siguran da radi ono za šta je verovao da je jedino ispravno. “Što se tiče Meta...”, započela sam, a on je na to duboko uzdahnuo. “Moramo li sada da ga spominjemo?” Podigla sam pogled prema njemu. U tom trenutku nisam želela ništa drugo nego da oseti moju bezgraničnu ljubav i da shvati da ga volim bezuslovno i bezgranično, te da ništa što budem izgovorila ne treba da ga vređa. “Htela sam samo da ti kažem da sada razumem zašto si se držao po strani. Znam i to da misliš da mi je potrebno vreme da prebolim Meta, ali to uopšte nije tako.” Pogledao me je sumnjičavo. “Što se mene tiče, Met i ja smo raskinuli još pre pet godina. Iskreno rečeno, bilo mi je mnogo teže da prihvatim da sam verena za njega, nego da smo se razišli.”
Pogledala sam prema satu iznad kamina. “Isteklo je mojih pet minuta.” Nagnula sam se prema njemu da ga poljubim, ali sada se on izmakao. “Pre nego što potpuno izgubim pamet, mogu li samo nešto da ti kažem?” Zvučao je toliko iskreno da sam se čak malo pribojavala onog što će izgovoriti. “Ovo večeras. Nas dvoje... Ovo nije samo trenutna provala osećanja, želim to da znaš. Ono što osećam prema tebi... trebalo je odavno da ti kažem. U stvari, jednom sam umalo to i učinio...” Odjednom su kockice mozaika počele da se slažu. “Tada si još bila s Metom, ali sam ipak obećao sebi da ću ti, pre nego što odeš na fakultet, priznati šta osećam, odnosno šta sam oduvek osećao prema tebi. Sećam se da smo se čak i dogovorili da se vidimo, ali to je bilo veče...” “... kada se dogodila nesreća”, dovršila sam umesto njega. “A posle toga se više nikad nije ukazala prava prilika. A onda, kad sam video da ste nakon završetka faksa vas dvoje još zajedno, mislio sam da su sve moje šanse zauvek propale.” Srce mi se cepalo kad sam pomislila koliko mu je samo bilo teško da me sve te godine gleda s Metom i ne sme ništa da mi kaže. I da živim stotinu godina, neću uspeti da se iskupim za sve to. “Hvala ti što si me čekao”, prošaputala sam. Njegov široki osmeh bio je najlepši odgovor koji mi je u tom trenutku mogao pružiti. “Nema na čemu. Bilo mi je zadovoljstvo.” Vatra je tiho pucketala, lampice s jelke osvetljivale su mračnu prostoriju, ali nas dvoje nismo ništa ni čuli ni videli. Samo jedno drugo. Po glupavom smešku s kojim me je pozdravio narednog jutra u kuhinji, pretpostavila sam da je moj otac tačno znao šta se prethodne noći dešavalo
između mene i Džimija. “Izgledaš srećno”, bilo je sve što je rekao. Moj osmeh bio je identičan njegovom. “Kad je Džimi sinoć otišao?” O, bože, kad li je taj čovek izgubio osećaj za suptilnost? “Kasno”, odgovorila sam i uzela šolju kafe koju mi je pružio. “Ti znaš, zar ne?” Klimnuo je glavom. “Džimi mi je rekao da će ti priznati šta oseća prema tebi.” Dakle, o tome su njih dvojica razgovarala dok sam bila na tavanu! “Zašto? Tražio je tvoju dozvolu?” upitala sam ga, pomalo iznenađena ovim elementom iz XIX veka. “Ne, nije tražio dozvolu, već je hteo da čuje moje mišljenje o tome da li si dovoljno jaka da čuješ tako nešto, ili bi možda bilo bolje da još malo sačeka.” JE, šta si mu ti odgovorio?” “Rekao sam mu da, budući da je već protraćio dvadeset godina, ne sme više da čeka nijedan dan.” “Mislim da bi bilo glupo da mi je izjavio ljubav kad mi je bilo tri godine. Tada svakako nisam bila spremna za tako nešto.” “A sada? Jesi li sada spremna?” Zar je bilo potrebno da me to uopšte pita? Zar se to nije jasno videlo na mom licu? “Sada je sve apsolutno savršeno.” Tada još nisam znala da može biti čak i savršenije. Ponoćna misa za Badnje veče. Nisam bila u crkvi godinama, međutim, sada sam odlučila da odem, smatrajući da ima mnogo toga na čemu treba
nekome da se zahvalim. Mada je Džimi radio večernju smenu, završiće na vreme da bi stigao da ide s nama na bogosluženje. Sedela sam pored prozora u dnevnom boravku i čekala ga, posmatrajući meke, snežne pahulje kako prekrivaju trotoare i ceste. Kako je sneg sve jače padao, tako se moja ulica polako pretvarala u idiličnu sliku s božićne čestitke. Smeškala sam se gledajući svu tu belu lepotu. U stvari, u poslednjih nekoliko dana nisam ni skidala osmeh s lica. Svaki minut proveden s Džimijem ispunjavao me je tolikom srećom i radošću, da sam shvatila da mi je postao potreban isto kao i vazduh bez kog mi nema života. Svaki minut proveden bez njega bio je ispunjen mislima o njemu ili iščekivanjem kad ću začuti poznato kucanje na vratima. Da moj otac nije bio toliko oduševljen ovim preokretom, mogao bi reći da ima užasnu kćerku koja ne priča s njim, već samo hoda po kući čežnjivo se smeškajući. Čak je nastavio da odlazi na spavanje s kokoškama samo da bi nas ostavio same. Čini mi se da su ovih dana i šestogodišnjaci ostajali duže budni od njega. Tata je ušao u sobu, kompletno obučen. Na sebi je imao topao kaput, čizme i kapu. “Je li stigao?” “Sad će, svaki čas”, rekla sam mu sanjivo, na šta se on široko osmehnuo. Kako sam to rekla, tako sam ugledala automobilske farove kako seku zavesu od pahuljica. Trenutak kasnije, auto je stao pred našom kućom. Zgrabila sam jaknu s fotelje i potrčala prema vratima. Srce mi je lupalo kao da sam zaljubljena tinejdžerka. Otvorila sam širom vrata i čekala ga da izađe iz auta, ne obraćajući pažnju na pahulje koje su me bockale po licu. Bila sam prilično iznenađena jačinom emocija prema njemu. Budući da smo se poznavali celog života, očekivala sam da će naša veza biti više kao sporogoreća sveća, a ne ovako burna i strasna, poput tornada. “Izgledaš kao snežna kraljica” rekao je, a zatim mi je prišao i poljupcima otopio pahuljice s mog lica. “Nisi obukla jaknu”, grdio me je, primetivši da
je držim u rukama. “Prehladićeš se.” “Neću se prehladiti, greje me ljubav prema tebi”, odgovorila sam mu čežnjivo, ali sam ipak uvukla ruke u rukave jakne koju je držao ispruženu prema meni. Naročito sam volela trenutke dok mi je umotavao dugački šal oko vrata i njime me privlačio sebi da bi me poljubio. “Hm, hm”, čulo se kašljucanje iza mojih leđa. Odvojili smo se i nasmešili mom tati, nedvosmisleno pokazujući svoje iskrene emocije. “Nadam se da ćete vas dvoje uspeti da se uzdržite sat vremena u crkvi”, rekao je u šali. “Potrudićemo se, Toni”, obećao mu je Džimi. “Ne brini, tatice” rekla sam i uhvatila ga podruku dok smo hodali prema Džimijevom autu. “Svakako te neću obrukati pred sveštenikom!” Stazica koja je vodila do ulaza u crkvu bila je ukrašena svećama u staklenim teglicama. Crkvena vrata bila su širom otvorena, a iznutra su dopirali zvuci poznate božićne pesme, koju je hor pevao u znak dobrodošlice celom skupu. Zastala sam na trenutak nasred staze: sve je bilo tako nestvarno lepo, i muzika, i sveće i snežna idila, a naročito muškarac s moje desne strane. “Tako je sve čarobno lepo”, izgovorila sam zadivljeno. Džimi nije obraćao pažnju na crkvu, sneg i ostale ljude, već je držao pogled na mom licu. “Da, čarobno si lepa”, ponovio je. Služba je bila neverovatno dirljiva. Čak sam i zaplakala kad su klinci iz osnovne škole čitali svoje radove. Posegla sam u tašnu da uzmem papirnu maramicu, ali je Džimi, videvši da plačem, već spremio jednu i pružio mi je. Obrisala sam suze nimalo postiđena zbog osećanja koje me je obuzelo. Suze radosnice nikad ne treba skrivati. Kad smo se nakon službe ponovo našli na stazi, Džimi me je povukao u stranu, na bočnu stazicu, da se sklonimo s puta ljudima koji su žurnim koracima hitali prema svojim automobilima da se sklone sa snežne vejavice. Moj otac se zadržao u crkvi da porazgovara s prijateljem, tako da smo nas
dvoje ostali sami. Za tih sat vremena, koliko je trajala misa, temperatura je pala za još nekoliko stepeni. Džimi me je obuhvatio svojim snažnim rukama, čvrsto me držeći u svom zagrljaju. “Mislim da nas neće oterati u pakao dokle god budu verovali da ovo činim samo da bih te zagrejao.” Ne znam po čemu je primetio da nešto nije u redu; da li po tome što mu nisam odgovorila ili zato što sam se odjednom ukrutila kao da sam videla đavola. S mesta gde sam stajala pružao se pogled na groblje. Užasno sećanje na trenutak dok sam stajala pored Džimijevog groba odjednom je oživelo i prestravilo me, i umalo sam zaboravila da me baš taj Džimi sada drži u zagrljaju, živ i zdrav. Nežno se odvojio od mene i pogledao me. Videvši bol i agoniju u mojim očima, okrenuo se da vidi šta me je to toliko uplašilo. Nije mu bilo potrebno mnogo da shvati o čemu sam razmišljala dok sam kao skamenjena piljila prema groblju. “Nije li to mesto gde...” Nemo sam klimnula glavom. Bacio je pogled prema ulazu u crkvu i video da moj tata još nije izašao. Uzeo me je za ruku i nežno me pomilovao po licu. “Hajdemo onda tamo.” Stopala su mi ostala prikovana u mestu, pa je i on zastao. “Ti to ozbiljno?” Njegove oči bile su pune ljubavi i razumevanja. “Treba da odeš tamo i uveriš se svojim očima.” Zadrhtala sam od jeze. “Bila sam jednom na tvom grobu i to mi je bilo dosta za ceo život.” Međutim, kao i uvek, bilo je teško odupreti se njegovoj strpljivoj upornosti. “Tamo nema ničeg strašnog, Rejčel. Hajde, idemo zajedno da vidimo.” Put do groblja bio je kratak, ali je meni i to bilo dovoljno da razmislim o svim mogućim strašnim ishodima ove posete. Ipak, najstrašniji od svih bio je onaj scenario u kojem je njegov grob i dalje tamo. Šta će se tada desiti? Hoću li se okrenuti i shvatiti da je čovek kog volim, a koji je trenutak ranije
stajao pored mene, sada odjednom nestao? Stresla sam se celim telom, a to nije imalo nikakve veze s hladnoćom. Nije li ovo savršena božična priča o duhovima? “Gde je taj grob?” upitao me je obazrivo Džimi. Mislim da je on bio jedina osoba na svetu koja se raspitivala za lokaciju sopstvenog groba. “Eno tamo”, pokazala sam drhtavim prstom. “Iza one grupe nadgrobnih spomenika.” Vodio me je polako ali odlučno prema mestu koje sam pokazala. Dok smo prolazili pored drugih spomenika, čitala sam poznate epitafe. Da nisam bila ovde ranije, sigurno ne bih znala šta je na njima pisalo. Najdražem suprugu. Voljenoj baki. Neprežaljenom ocu. Kao omađijana hodala sam prema mestu na kom je sahranjen čovek kog volim, čovek koji je žrtvovao svoj život da bi spasao moj. Džimijeva ruka čvrsto je držala moju kad sam se konačno usudila da pogledam ispred sebe. Na trenutak sam ga mogla videti, stvarno jesam. Preda mnom je na trenutak zasijala bela mermerna ploča, toliko stvarna da sam je mogla dotaći. Međutim, kad sam trepnula, preda mnom nije bilo ničega - samo prazan prostor prekriven slojem snega. “Dakle, to je bilo ovde”, rekao je Džimi skrušeno. Klimnula sam glavom, jedva se suzdržavajući da se ne rasplačem. “Natpis na grobu bio je tako tužan”, prošaputala sam. “Poginuo u cvetu mladosti, u osamnaestoj godini. Ljubljeni sin i odan prijatelj. Naša ljubav prema njemu trajaće doveka.” Tek tada sam shvatila da su se te reči, uklesane na nepostojećoj nadgrobnoj ploči, duboko urezale u moje pamćenje. “Bilo je grozno. Mislila sam da će mi se srce raspući od tuge. Možeš misliti koliko mi je samo bilo teško... Nedostajao si mi toliko mnogo da me je sve bolelo. Došlo mi je da legnem tu pored tebe i umrem.” Prišao mi je i kleknuo pred mene. Prvo sam pomislila da na pomalo bizaran način pokušava da evocira moje uspomene, ali sam tek onda primetila da ne kleči s obe noge, već na jednoj. Snežne pahuljice lebdele su
unaokolo kao srebrne konfete. Gledao me je zadivljeno i istovremeno svečano. Neću zaboraviti taj pogled dokle god sam živa. “Rejčel”, obratio mi se izuzetno smirenim tonom. “O, bože blagi!”, otelo mi se uz duboki uzdah. “Hoćeš li se udati za mene?” Snaga njegove ljubavi razbila je strahotu tog mesta na paramparčad i izvukla me iz kandži jezivih sećanja, jednom zauvek. Džimi me je još jednom spasao, u svakom smislu te reči. “Ne mogu da verujem” progovorila sam, plačući i smejući se istovremeno, “da ću jednom pričati svojim unucima kako me je njihov deda zaprosio na groblju.” Ako je u njegovim očima bilo i najmanje trunčice sumnje, moj odgovor ju je oterao. “To znači da pristaješ?” Spustila sam se na zaleđenu zemlju popred njega i prošaputala, nežno ga ljubeći. “O,da!”
Poglavlje 13 Šest nedelja kasnije Silazila sam niz stepenice polako i pažljivo, držeći u ruci skute svoje duge haljine boje slonovače. Moj tata je stajao u dnu stepeništa, ne skidajući osmeh s lica. Kad je ispružio ruku prema meni, u oku mu je zasijala suza i skotrljala se kao sjajni biser niz njegovo milo lice. “Bilo bi lepo kad bi mama mogla da te vidi sada. Bila bi tako ponosna.” Prišla sam mu i poljubila ga, udišući poznati miris njegovog losiona posle brijanja. “Nemoj sada, tata. Rasplakaću se i pokvariti šminku i sav Sarin trud.” Pogledala sam prema dnevnoj sobi; sa stepenica mi se činilo kao da tamo više nema nikoga. “Zar su već svi otišli?” Prešao je pogledom preko prazne kuće. “Jesu, mila moja. Ostali smo samo ti i ja. Auto nas čeka napolju.” Duboko sam uzdahnula. Vreme je. “Jesi li nervozna?”, upitao me je tata, pružajući mi bidermajer od tamnocrvenih ruža, koji je upravo stigao iz cvećare. Odmahnula sam glavom, smejući se. “Nisam, samo sam ushićena. Uzeo me je za ruku i poveo prema vratima. “Vreme je da pođemo, Rejčel!” Šest nedelja vereničkog staža proletelo je u pripremama venčanja. Pretpostavljam da će danas mnogi znatiželjno gledati u moj stomak da vide postoji li razlog ovolikoj žurbi. Naravno da to nije bio razlog, ali da me pitaju, pre bih im rekla da jesam trudna nego da im kažem istinu. Svi bi pomislili da smo šenuli da su nekim slučajem čuli razgovor između mene i
Džimija na tu temu. “Neću da čekam”, priznao mi je samo nekoliko dana posle Božića. “Predugo sam te čekao i dosta je vala.” Njegove reči ispunile su mi srce toplinom, ali još je postojalo nešto što me je prilično mučilo. “Znam da misliš da govorim gluposti”, počela sam, “ali dopusti mi da ovo kažem još jednom i obećavam da neću nikad više.” Klimnuo je glavom. Mislim da je znao šta ću mu reći. “To što mi se dogodilo... kako god da se zvalo... mislim da je sve to počelo nakon one nesreće s autom kad sam zadobila povredu glave, a onda je sve postalo totalno ludo nakon što sam prilikom one pljačke ponovo povredila glavu.” “Nastavi”, rekao je, a ja sam se mrštila napinjući se da pravilno formulišem ono što sam naumila da kažem. “Šta ako mi se ponovo nešto desi? Šta ako se nekako vratim nazad? Šta ako se ponovo dogodi nešto čudno i sve se ponovo promeni?” Privukao me je k sebi, nežno i pažljivo me ljubeći, kao da je tim poljupcima hteo da otera moje sulude ideje. “Ništa slično ti se više neće dogoditi”, obećao je. “Ne ideš više nikud bez mene. Ne puštam te od sebe.” Bila je to lepa izjava, ali je mene je i dalje nešto kopkalo, što je on, naravno, primetio. “U životu ništa nije potpuno sigurno, a ni savršeno bezbedno, Rejčel. Nesreće i bolesti stalno se dešavaju, i to je tako. Mi tu ništa ne možemo. Eto, i moj posao ume da bude opasan, a ima i ljudi koji poginu u kadi. Ali ipak, ne smemo dozvoliti da nam strah upravlja životima. Treba živeti punim plućima i uživati u onom što nam je dato.” Bio je u pravu. U poslednja dva meseca naučila sam da sreću treba
zgrabiti čim se pomoli na vidiku i ne treba je ispuštati ni po koju cenu. “Ali ipak, da bih bio siguran da ćeš biti bezbedna, kupiću ti šlem kao venčani poklon.” “O, on će se baš lepo složiti s velom i venčanicom.” “Znaš, mene više plaši nešto drugo”, nastavio je ozbiljnijim tonom. “Šta ćemo ako ti se pamćenje odjednom vrati i onda shvatiš da si se udala za pogrešnog momka? Šta ako tada budeš osećala da voliš Meta, a ne mene?” U njegovom pogledu bilo je ranjivosti kakvu dotad nikad nisam videla. “Dakle, ti misliš da ljudi posle izlečenja od amnezije naprasno oglupave?” Pokušao je da se osmehne, ali samo usnama - oči su mu i dalje bile tužne. “Mislim da se nepotrebno maltretiramo nečim što se ionako nikad neće dogoditi.” * * * Dugačka, srebrna limuzina, ukrašena belim masnicama, čekala je ispred kuće. Kad smo tata i ja izašli iz kuće, susedi su se okupili da nas isprate. Odnekud se čuo plač nekog deteta, a onda je neko počeo da tapše, nakon čega se ulicom prolomio glasan aplauz. Nakon što smo se smestili na zadnje sedište, tata mi je sklonio pramen kose koji mi je pao preko lica. “Moja prelepa kći”, rekao je široko se osmehujući, dok je auto polako kretao i nastavio da vozi prema crkvi. Medicinska sestra je tiho ušla u bolničku sobu, ali se čovek koji je sedeo pored kreveta ipak trgnuo. Pogledao ju je potišteno, ali kad je video da je došla sama, malo se opustio. “Treba li vam nešto?”, upitala ga je i krenula da zateže posteljinu koju,
zapravo, nije bilo potrebno popravljati. “Ne, hvala vam”, odgovorio je učtivo. Pogledala ga je s puno saosećanja. Izgledao je slabo i izmučeno, kao da je njemu bila potrebna bolnička nega. Nije prošao ni dan da nije probdeo pored njene postelje. Kažu da je prestao da odlazi i na svoje terapije. Bilo je tako tužno gledati ga, a ne moći mu pomoći. Lekari su tu bili potpuno nemoćni. Bolničarka je prišla mašineriji pored kreveta i ispružila ruku prema tastaturi. “Želite li da isključim zvuk? Ume da nervira.” “Ne, molim vas, nemojte”, zamolio ju je čovek drhtavim glasom. “Volim da ga čujem. Što je glasniji, to bolje. Tako znam da je ona još živa.” Bolničarka je progutala knedlu, i umesto da isključi zvuk, pojačala ga je. U tom trenutku je cela soba odzvanjala od pištanja aparata za održavanje života. Automobil se zaustavio pred crkvom. Pored glavne kapije stajala je Sara. Izgledala je divno u tamnocrvenoj haljini prve deveruše. Tata mi je pružio ruku i pomogao da izađem iz auta. Sara se istog trenutka našla pored mene i počela da mi namešta nepostojeće nabore haljine. Spustila sam pogled prema svojoj najboljoj prijateljici, koja je nešto petljala oko mojih cipela, i upitno je pogledala. Uhvatila me za ruku i stegla je. “Naravno da je on već tu.” Osmehnula sam joj se blaženo. “Celog života je čekao na ovaj trenutak, Rejčel. Gde bi drugo bio nego ovde?” Bolničarka je izašla i ostavila ih nasamo, smatrajući da u ovakvim trenucima čovek želi malo privatnosti. Pogledao je prema krevetu na kom je nepomično ležala njegova voljena kći. Nije video sve te cevčice kojima je bila povezana sa aparatom. Video je samo lice svoje jedinice, koja je bila u
dubokoj komi, iz koje se nije budila. “Tata je ovde”, tiho je mrmljao, dok su mu se suze slivale niz upalo lice. Ispružio je ruku i pomilovao je, skoro ne primećujući ožiljak u obliku munje koji se protezao od čela do obraza. Drhtavim prstima sklonio je pramen kose koji joj je pao preko lica. “Moja prelepa kći”, izgovorio je kroz plač, jecajući. Pre nego što je ponovo ušla, bolničarka je tiho pokucala. “Htela sam samo da vam kažem da je doktor Vitaker upravo stigao. Doći će ovamo za desetak minuta.” “Tako brzo?” upitao ju je uspaničeno. Sve se događalo tako brzo; ostalo je još samo malo vremena. Ostavši ponovo sam, čovek je posegao za bočicom koju je držao na stočiću pored kreveta. Drhtavim prstima je skinuo poklopac i nakapao nekoliko kapi te tečnosti na jastuk pored nje. A onda je kap-dve utrljao u svoje upale obraze. Rekli su mu da ljudi osete mirise i zvukove čak i u dubokoj komi. Zato bi svaki put nakapao nekoliko kapi svog losiona posle brijanja, ne bi li joj poznati miris probudio čula i dao do znanja njenom uspavanom mozgu da nije sama, da je tata pored nje. “Bila si tako hrabra, ljubavi moja”, prošaputao joj je na uho. “Znam da ne želiš da me ostaviš samog. Ali ne brini, biću ja dobro.” Zatim je bolno zajecao, gušeći se u suzama. “Ponosim se tobom”, nastavio je da joj govori. U tom trenutku, vrata sobe su se otvorila. Odmah zatim, prostorija je počela da se puni ljudima. Zastali smo u predvorju crkve. Zvanice su sedele na skamijama i iščekujući da se pojavimo. Sara se leve, uhvativši me za ruku. Nagnuo
Iza drvenih vrata zavladala je tišina. izvijale vratove prema vratima, željno namestila s moje desne strane, a tata s se prema meni i poljubio me u obraz, i
nozdrve mi se ispuniše mirisom njegovog losiona. “Ponosim se tobom, dušo.” “Mnogo te volim, tata”, rekla sam i navukla veo od tila preko očiju. Iz unutrašnjosti crkve začuli su se poznati zvuci orgulja. Utom su se vrata širom otvorila i mi krenusmo prema oltaru. Dok smo koračali, osetila sam na stotine pogleda na sebi, ali nisam videla nikoga, već samo njega. Stajao je ispred oltara, licem okrenut prema meni, kao neki princ iz bajke koji strpljivo čeka svoju princezu. Gledao me je s toliko ljubavi da sam jedva disala. Jedva sam čekala da se nađem pored njega; osećala sam se kao da me je ljubav gurala u njegovo naručje, da tu zauvek ostanem. Mada je tamo bilo mnoštvo naših prijatelja i rodbine, jedini ljudi koji su mi danas bili važni jesu oni pored i iza mene, oni koji su me pratili do mesta gde treba da stanem, pored čoveka s kojim ću provesti ostatak života. Doktor Vitaker je ušao u prostoriju u pratnji još dva lekara koje on nikad pre nije video. Bolničarka je išla iza njih. “Dobro jutro, gospodine Viltšire.” Čovek nije imao snage da mu odgovori, samo ga je tužno pogledao očima crvenim od silnog plača. Doktor mu je prišao i položio ruku na rame. Napolju se čula zavijajuća sirena hitne pomoći, ali čovek nije obraćao pažnju na nju. “Vi znate šta danas treba da uradimo, gospodine Viltšire? Toni?” Čovek je ponovo podigao pogled prema lekaru, nemo ga preklinjući da sačeka. “Potpuno ste sigurni? Nema nade? Nikakvog znaka? Ni najmanjeg?” Doktor je tužno odmahnuo glavom. Zatim se okrenuo prema jednom od kolega i nešto mu tiho rekao. Jesu li svi papiri potpisani?” Drugi doktor je klimnuo glavom. “Ponekad mi se čini da ona čuje šta se dešava oko nje”, planuo je čovek očajno. “Imam osećaj da oseća moje prisustvo, naročito po mirisu losiona koji pamti od detinjstva.”
Doktor Vitaker je ponovo snuždeno zavrteo glavom. Ovo je čuo toliko mnogo puta od članova porodice bolesnika u komi, ali nažalost, to su najčešće bile samo njihove uobrazilje, podstaknute silnom željom da njihovi najmiliji otvore oči i probude se. “Svakog Božića, od njene trinaeste godine, poklanjala mi je po bočicu ovog losiona”, rekao je čovek bolničarki, koja samo što se nije glasno rasplakala od tuge. “Bila je to samo naša mala šala...” glas mu je naglo utihnuo. Ne sećam se obreda venčanja. Sigurna sam da je bio divan. Kao iz daljine, čula sam zvuke orgulja, i valjda sam ono “da” rekla kad je trebalo. Sve vreme sam bila toliko ponesena srećom, da mi se činilo kao da lebdim u nekom čarobnom snu. Sve čega se sećam bio je neverovatan sjaj u Džimijevim očima kad mi je stavio burmu na prst i kada mi je podigao veo s lica. Dok su nam se usne spajale u nežan poljubac, iza naših leđa čulo se veselo klicanje. “Jeste li se pozdravili?”, obazrivo ga je upitao lekar. Čovek je samo ćutke klimnuo glavom. “Ima li još nekoga s vama?”, zabrinuto ga je upitao lekar, više se plašeći za njega nego za pacijentkinju kojoj više nije bilo pomoći. “Ne, nema nikoga”, konačno je odgovorio čovek. “Nas dvoje smo sami. Ona mi je bila sve što imam.” Iza doktorovih leđa začulo se bolničarkino jecanje. Doktor Vitaker je onda prišao aparatu pomoću kog je Rejčel disala. Ovo je činio svakog dana već puna dva meseca, otkako su je doneli. “Vidimo se uskoro, moja lepa devojčice”, prošaputao je čovek kćerki na uho. U tom trenutku, doktor je isključio aparat. “Potrajaće nekoliko trenutaka”, izgovorio je tiho. Otac je sve vreme čvrsto držao kćerkinu ruku, da bi znala da je s njom.
Okrenuli smo se leđima prema oltaru i krenuli ka izlazu crkve. Konačno zajedno! Zauvek. Dok smo prolazili pored poslednje klupe u kojoj je sedeo moj tata, uhvatio me je za ruku i čvrsto je stegao. Pogledala sam ga i široko mu se osmehnula. Držala sam ga za ruku sve dok nisam osetila da su nam se jagodice prstiju razdvojile. “Otišla je. Sad je na nekom boljem mestu”, šapnuo je lekar čoveku na uho. Utom se s aparata oglasio dug, ravan zvuk, potvrđujući doktorove reči. Ravan, kontinuirani ton orgulja pratio nas je celim putem kroz crkvu, da bi se odjednom pretvorio u moju omiljenu ljubavnu pesmu. Kad smo stigli do vrata, crkvenjaci su ih širom otvorili. Jarka sunčeva svetlost, tako neobična za ovo doba godine, probila se kroz tamu crkvene unutrašnjosti i osvetlila nam put. Džimi i ja smo se značajno pogledali, a zatim smo zajedno iskoračili na svetlost dana.
