Zagrlata u istoriji srpskog naroda.pdf

1

ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

ЗАГРЛАТА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА

2

МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРУШЕВАЦ За издавача Ненад Соколовић Есад Попара

Уредници др Иван Бецић, историја др Љубиша Васиљевић, археологија

Уређивачки одбор др Момчило Исић, научни саветник (претседник), др Иван Бецић, научни сарадник, др Радмила Зотовић, др Бојана Племић, научни сарадник, др Љубиша Васиљевић, др Ирена Цвијановић, научни сарaдник, мр Небојша Ђокић, мр Есад Попара, Љуба Поповић, Ненад Соколовић, Оливера Думић, МА Марија Савић, Драгић Илић, Зоран Стевановић, Славиша Петровић и Славољуб Милошевић. Стручни редактори Оливера Думић Никола Миловић Адреса издавача Историјски архив Крушевац, Мајке Југовића 6, 37000 Крушевац ISBN 978-86-80836-03-4 Тираж: 100 примерака Штампа: SaTCIP doo, Врњачка Бања

3

ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

ЗАГРЛАТА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА

ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ - КРУШЕВАЦ 2017

4

THEMATIC COLLECTION OF PAPERS

ZAGRLATA IN HISTORY OF SERBIAN NATION

EDITORS PhD Ivan Becić PhD Ljubiša Vasiljević

5

Исечак из генералштабне карте Српске војске

6

Исечак из генералштабне карте Аустро - угарске армије

7 dr Radmila Zotović Arheološki institut Beograd

NEPTUNOV KULT NA PODRUČJU VIMINACIUMA Apstrakt: Na području Viminaciuma konstatovana su dva votivna spomenika, od kojih je jedan posvećen bogu Neptunui carskom kultu, a drugi carskom kultu i Majci bogova , iz kojih se vidi da je Neptunov kult ne samo bio slavljen već i da je postojao hram boga Neptuna. Iz posvete carskom kultu i Majci bogova saznajemo da je izvesni C. Valerius Vibianus obnovio hram boga Neptuna donacijom od dve hiljadu sestercija, što spada u domen euergetizma. Ključne reči: Neptun, Neptunov hram, kult, votivni spomenici, rimski period.

Na području Viminaciuma kostatovana su dva votivna spomenika koji pokazuju da je ovde bog Neptun bio izuzetno poštovan i slavljen. Jedan votivni spomeni je posvećen samom bogu Neptunu i carskom kultu (k. br. 1, sl. 1) a drugi carskom kultu i Majci bogova (Mater deorum) (k. br. 2, sl 2). Samo pominjanje boga Neptuna na jednom votivnom spomeniku ne bi bilo dovoljno da zaključimo koliko je bog Neptun bio poštovan i slavljen na području Viminaciuma, da nije konstatovan i votivni spomenik posvećen carskom kultu i Majci bogova koji podiže izvesni C. Valerius Vibianus i navodi da je priložio dve hiljade sestercija za obnovu Neptunovog hrama. Neptun je inače jedno od najstarijih rimskih božanstava. Svetkovao se i obožavao kao bog tekuće vode koja obezbedjuje rastinje i plodnost, pa su ga najviše svetkovali zemljoradnici. Njegov najstariji praznik bio je Neptunalije, koji su prvenstveno, u vreme najvećih vrućina, svetkovali zemljoradnici.1 Tek kasnije kada je poistovećen sa grčkim bogom Posejdonom postaje i bog mora.2 Smatra se da je kult Posejdona – Neptuna prenet u Rim iz Tarenta.3 Neptun kao bog mora živi na dnu okeana u zlatnoj palati, ali izlazi na površinu iz raznih razloga. Jedan od razloga je sastanak sa drugim bogovima, drugi su stvaranje neprilika ili povoljnih prilika na morskoj pučini. Njemu su posvećeni kao atributi u prvom redu konj, као simbol brzih, penušavih morskih talasa, delfin kao simbol mirnog mora, bik kao simbol uzburkanog mora i trozubac, kojim udara

o dno okeana i pravi strašne bure i oluje na moru. Od biljaka mu je bio posvećen bor, zbog zelene boje koja asocira na boju mora. Otkako je Neptun poistovećen sa grčkim Posejdonom verovalo se da je stvorio konja i naučio ljude kako će ga pripitomiti i koristiti. Verovalo se takodje da je naučio ljude i utrkivanju konja, pa su mu tako bile posvećene konjske trke u cirku, čiji je on zaštitnik. Zato nije čudno što nalazimo Neptunovu posvetu zajedno sa carskim kultom kome su takodje posvećene igre u amfiteatru, odnosno cirku. Nema sumnje da su se u amfiteatru u Viminacijumu održavale i konjske trke, na slavu imperatora, a Neptuna kao zaštitnika. Ovaj spomenik (k. br. 1) može se na osnovu posvete Caesarum duorum datovati u vreme Dioklecijana.4 To u isto vreme znači da su cirkuske igre imale vremenski dugu tradiciju u Viminaciumu. Inače, kult Neptuna nije potvrdjen na drugim područjima Mezije Superior, što se možda može pripisati slaboj istraženosti, odnosno nalazima votivnih spomenika. Njega takodje ne nalazimo ni na širem području provincije Dalmacije.5 Drugi spomenik sa područja Viminacijuma, koji potvrduje postojanje Neptunovog hrama (k. br. 2), potvrdjuje takodje da je na području Viminacijuma postojao i kolegijum ladjara, tj. pripadnika rečne flote.6 Svakako da je ovde Neptun bio slavljen zbog veze Dunava sa Crnim morem, tako da to u isto vreme potvrdjuje i trgovačke veze

1 Срејовић – Цермановић - Кузмановић 1979, 284.

4 Премерштајн – Вулић 1900, 17.

2 Замуровић 1936, 352 – 354.

5 Imamović 1977; Zotović 2016.

3 Срејовић – Цермановић – Кузмановић 1979, 284.

6 Mirković 1976, 105.

Загрлата у историји српског народа

R. Zotović

8

Viminaciuma sa oblastima oko Crnog mora ( sl. 3). Dedikan C. Valerius Vibianus je bio po zanimanju nautarum quinqennalis signum, a posvetio je spomenik kako carskom kultu tako i kultu Majci bogova. Ovo božanstvo je poznato još i pod imenom Magna mater, koja je sa najvećim poštovanjem slavljena pod raznim imenima.7 Ovo božanstvo je slavljeno sa najvećim počastima po čitavom Mediteranu. Sigurno da se ovde slavi kao boginja Reja, inače majka boga Posejdona – Neptuna. Time je ova posveta carskom kultu i Majci bogova ponovo povezana sa Neptunovim kultom i to ne samo zato što se u posveti navodi obnavljanje njegovog hrama. Ovaj spomenik možemo datovati u period III - IV veka zbog karakterističnog kognomena dedikanta koji se završava na – ianus. Njegova donacija od dve hiljade sestercija spada u domen euergetizma, privatnih novčanih donacija koje su korišćene za dalju izgradnju ili obnovu pojedinih objekata ili delova grada.8 Potvrda euergetizmu na području Viminaciuma imamo više.9 Euergetizmom su se takodje sticala počasna zvanja.10 Sve u svemu, Neptun je na području 7 Срејовић – Цермановић – Кузмановић 1979, 241. 8Detaljo i više o euergetizmu vidi: Mladenović 2011.

Viminaciuma bio izuzetno poštovano božanstvo, kako kao zaštitnik konskih trka u cirku, tako i kao zaštitnik ladjara, koji su putem Dunava sigurno dolazili i do Crnog mora. KATALOG 1. Ara, krečnjak, dimenzija: 0,40 x 0,32 x 0,27 m. Očuvana u fragmentarnom stanju. Vidljiv deo natpisnog polja. (sl. 1) Lok.: Viminacium [Ne]ptu[no/ C ]onservat[or(i)/ A]ug(ustorum) et Cae[s(arum duorum)]/ [le]g(io) Cl(audia) d(evota) n(umini)/ ma(iestati)q(ue) eoru[m]. Lit.: CIL III, 14506; A. von Premerstein – N. Vulić 1900, Beibl. 110, n. 5; А. фон Премерштајн – Н. Вулић 1900, 17, n. 5; IMS II, 78, n. 38. 2. Ara, krečnjak, dimenzija: 0,68 x 0, 31 x 0,29 m. Kapitel oštećen u gornjem levom uglu. Kapitel i postament izraženi i naglašeni jednostrukom profilacijom.(sl. 2) Lok.: Čair [Pro salut]e Aug(usti)/ C. Val(erius) Vi/ bianus/ nautar(um)/ q(uin)q(uennalis) sig(num) Ma/tris deum et/ ad restitu/tionem tem/li Neptuni/ s(estertium) II m(milia) n(ummum) d(ono) d(edit). Lit.: N. Vulić 1905, Beibl. 4, n. 9; Н. Вулић 1905, 82, n. 9; IMS II, 104 – 105, n. 61.

9 Mladenović 2011, 187. 10 Zotović 2007, 123 – 125.


NEPTUNOV KULT NA PODRUČJU VIMINACIUMA

9

LITERATURA Imamović 1977 Antički kultni i votivni spomenici na području BiH, Sarajevo. Mirković 1976 Inscriptiones de la mesie Superier II – Viminacium et Margum, Beograd. Mladenović 2011 Euergetism and Private Munificence in Moesia Superior, Zbornik Narodnog muzeja XX-1, Beograd Premerstein – Vulić 1900 Jareshefte III, Wien Премерштајн – Вулић 1900 Антички споменици у Србији, Споменик СКА XXXVIII, Београд Вулић 1905 Антички споменици у Србији, Споменик СКА XLII Vulić 1905 Jareshefte VIII, Wien Срејовић – Кузмановић-Цермановић 1979 Митолошки речник, Београд. Замуровић 1936 Митолошки речник, Београд Zotović 2007 Gradja za proučavanje društvene hijerarhije na tlu Srbije u periodu rimske vladavine/Material for Studying Social Hierarchy in the Territory of Serbia in the Period of Roman Government, Beograd/ Belgrade Ara kataloški br. 1


R. Zotović

10

Ara kataloški br. 2

SUMMARY NEPTUNE CULTS IN VIMINACIUM In the area of Viminacium ascertained two votive monument, one of which is dedicated to the god Neptune imperial cult, the other imperial cult and the Mother of the Gods, which show that Neptune’s cult was not only celebrated but also that there was a temple of the god Neptune. From the consecration of the imperial cult of the Mother of the Gods and learned that a certain C. Valerius Vibianus restored the temple of the god Neptune donation of two thousand sesterces, which falls within the scope euergetizma. Neptune is in the area of Viminacium was extremely honored deity, both as a protector of the Congo race in booze, and as a protector of the boatman, who certainly came through the Danube and the Black Sea. Monument No. 1 can be dated to the period of Diocletian, and the monument No. 2 can be dated to a broad chronological period from the III - IV century.


11 др Бојана Б. Племић,1 научни сарадник, Висока струковна школа за туризам - Београд

БРОНЗАНИ ПРСТЕН СА МОТИВОМ ПЧЕЛЕ ИЗ КОВАЧЕВЦА – ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ РИМСКОГ НАКИТА НА ТЛУ ПОМОРАВЉА Сажетак: У раду је представљен бронзани прстен са локалитета Ливадице у Ковачевцу, који има профилисану главу са угравираном представом пчеле. Иако је реч о већ публикованом примерку римског накита, сходно детаљнијем сагледавању контекста налаза, дошли смо до значајних претпоставки везаних за његово тумачење у оквиру непосредног топографског окружења, односно примену ликовног мотива који је на њему приказан. Симболика пчеле сагледана је кроз могућност култне као и практичне интерпретације, које су нас посредно водиле у откривању додатних података везаних за власника овог прстена. Кроз прилог проучавању веровања и обичаја становника наших простора у периоду римске доминације, крајњи циљ био нам је и да укажемо на важност локалитета Ливадице као предмета будућих систематских истраживања, која ће можда потврдити неке од овом приликом изнетих претпоставки. Кључне речи: накит, прстен, пчела, римски, мотив, симболика, сепулкрални, култ, Артемида.

a1 Бронзани прстен са мотивом пчеле из Ковачевца, о коме ће овде бити речи, спада у већ публиковане примерке римског накита.2 Приликом претходног објављивања, у виду каталошког прегледа дати су основни подаци о прстену, а затим је кроз кратак осврт поменута његова типолошка припадност. Сходно томе да контексту овог налаза није била посвећена пажња,3 детаљнијим сагледавањем расположивих података о локалитету Ливадице на коме је пронађен, дошли смо до значајних закључака који су нас упутили на нове претпоставке везане за његово тумачење у оквирима непосредног топографског окружења. Истовремено, оне су послужиле и као повод размишљању везаном за примену мотива пчеле који је приказан на прстену. Одгонетањем евентуалне симболике поменуте представе 1Ел. пошта: [email protected]. 2 Петровић 1997, 86–87, 118, бр. 104. 3 У литератури се само помиње локалитет Ливадице у Ковачевцу као место налаза прстена, док је у музејској документацији забележено да је реч о случајном налазу. Овом приликом захваљујем се колеги Велибору Катићу, кустосу Музеја у Младеновцу, који ми је уступио податке о прстену, као и његове фотографије.


на накиту уопште, кроз овај рад покушаћемо да је размотримо и као појаву у ширем склопу веровања и обичаја становника наших простора током римске епохе. Представа пчеле изведена је техником урезивања на профилисаној глави прстена са елипсоидном алком и наглашеним раменима у облику волуте (Слика 1–3). Ширина прстена износи 2,3 cm, док је унутрашњи пречник 1,8 cm (Слика 4–5). Према класификацији И. Поповић, овај прстен припадао би типу III, где се сврставају примерци са раменима ширим од алке али код којих се њена линија не прекида. Они се јављају крајем II и развијају се кроз већи део III века, док неке варијанте опстају и почетком IV века.4 Већу сличност са формом прстена из Ковачевца, показује један златни примерак из Народног музеја у Београду, који потиче са непознатог налазишта.5 Од главе прстена до спуштених наглашених рамена, алка има облик копљастих листова са волутама при глави, што је постигнуто резањем метала, чији су трагови видљиви и на раменима прстена из Ковачевца. 4 Поповић 1992, 10-11. 5 Ibid., 34, бр. 53.

Б. Племић

12

Сходно томе да се примерак из Народног музеја датује од средине ка другој половини III века, хронолошко опредељење налаза из Ковачевца могли бисмо приближније одредити у период од друге половине III до почетка IV века.6 Локалитет Ливадице на коме је прстен нађен (Слика 6), налази се у селу Ковачевац, на потезу између Младеновца и Смедеревске Паланке. Први пут је забележен током рекогносцирања Завода за заштиту споменика културе града Београда 1972. године, када је дат само његов сумаран опис: ‘’Приликом орања на простору око извора наилази се на фрагменте римске керамике и бронзани новац. Трагови остатака архитектуре се не уочавају. IV век.’’7 Неколико година касније исти локалитет се помиње као место налаза римског бронзаног новца IV века,8 да би се у литератури појавио још само једном, 6 Приликом претходног публиковања напоменуто је да је овакво прстење проистекло из златног прстења са волутама, те да се датује до средине III века, са понеким варијантама које улазе и у IV век. На другом месту одређено је датовање налаза у шири период III и почетак IV века (Петровић, Накит, 87, 118, бр. 104). 7 Преузето из картона локалитета (Рекогносцирање Завода за заштиту споменика културе града Београда, 1972. године, Марко Поповић). 8 Црнобрња 1978, 206, локалитет 63.

поводом публиковања налаза старијег гвозденог доба на територији Младеновца.9 Том приликом аутор наводи и налазе из римског периода на Ливадицама: ‘’Локалитет је евидентиран са фазама праисторије и римског времена. У југозападном подножју брда, копањем бунара за потребе заливања башти оштећено је неколико скелетних гробова из римског периода. На источној падини је такође оштећено неколико гробова са скелетним сахрањивањем али ова некропола хронолошки није опредељена.’’10 Интересантно је приметити да се у поменутом опису некропола децидно наводи да случајно откривени скелетни гробови на југозападној падини припадају римском периоду, док се за нешто удаљенију некрополу на источној падини брда истиче да није познато њено хронолошко опредељење. Усменим путем од В. Катића сазнали смо да је бунар копан у непосредној близини извора у подножју брда, што је заправо и локација површинских налаза из римског периода евидентираних од стране Завода. Поменути опис ових налаза (керамика и новац, као и изостанак трагова архитектонских остатака) у суштини одговара материјалним траговима који би се 9 Катић 2000-2001, 35–44. 10 Ibid., 35.


БРОНЗАНИ ПРСТЕН СА МОТИВОМ ПЧЕЛЕ ИЗ КОВАЧЕВЦА

Карта са уцртаном позицијом локалитета Ливадице у Ковачевцу. Исечак из војне секције 1:25.000, Лист 480-1-2, Крагујевац могли очекивати у зони некрополе скелетно сахрањених покојника без зиданих гробних конструкција. Истом приликом од В. Катића добили смо и податак да је прстен о коме овде говоримо, пронађен на 10-ак метара удаљености од гробова из римског периода. Сходно томе, његово место налаза било би у зони саме некрополе, коју лоцирамо у подножју југозападне падине брда на локалитету Ливадице. Имајући у виду ове податке, не бисмо смели искључити могућност да је прстен био гробни налаз. У том случају, његов значај као дела интимне загробне опреме, указује и на важност одабира приказаног мотива у смислу рефлексије уверења којима је особа била наклоњена током живота. Са друге стране, накит је чинио битну компоненту свакодневног и свечаног одевања, украс али и знак припадности одређеном друштвеном слоју,11 те је сахрањивање 11 Посебно је прстење исказивало одређени друштвени ранг, те је тако обичај ношења златног прстења са гравираним каменом, гемом, био ознака достојанства и високих функција, пре свега патриција. Почев од Хадријановог доба, право на ношење златног прстења стекли су и припадници нижих сталежа, а крајем II


13

покојника са истим, могло представљати и неку врсту статусног симбола ‘’на оном свету.’’ Стога сматрамо да је овом приликом неопходно размотрити употребу мотива пчеле у једном таквом контексту, који нас посредно може упутити на додатна сазнања о власнику прстена. Ликовне представе пчеле, упркос њиховој богатој симболици, нису биле честе у римској уметности. Ипак, чини се да је као орнаментална форма, пчела у значајнијој мери била присутна на накиту почев од раноцарског периода. Тако се у време I или II века датује златни прстен са том представом на глави из Келна, затим златна минђуша у облику пчеле из Британског музеја, као и привесци и перле од фајанса са северне обале Црног мора.12 Овакве форме накита изворно су грчкојонског порекла,13 односно културно су старије од хронолошких оквира налаза који падају у период римске доминације. Из малоазијске области, захваљујући оснивању јонских колонија, оне су се највероватније прошириле на северну и западну обалу Црног мора а одатле Дунавом у унутрашњост Балкана. Ту су као последица грчког утицаја путем импорта, постале популарне међу племенском аристократијом. Налази који припадају млађем периоду, везују се за локалну производњу и исту социјалну структуру, сходно томе да је овакав накит углавном израђиван од злата, доступног људима више економске моћи. Иако је непосредни узор престао да постоји, спорији процес романизације појединих области, омогућио је да се локалне интерпретације хеленистичких узора дуго одрже у материјалној култури домаћег живља.14 На нашим просторима, мотив пчеле бележи се на скромном броју налаза. века и римски војници, види: Поповић 1992, 7. 12 Jovanović 1978, 76–77. 13 Hogarth 1907, 102, T. LIII/5; Kraay 1966, T. 119, no. 598–600; Boardman 1970, 14, T. 6/55. 14 Jovanović 1978, 77.

Б. Племић

14 У погледу прстења, позната су још два примерка: масивни златни прстен са широком алком и елипсоидном главом, са уметнутом гемом на којој је урезана пчела, из једне гробнице у Сеонама,15 односно златни пуноливени прстен са гемом из богате гробнице са локалитета Требич код Сокобање.16 Прстен из Сеона се према типологији датује у другу половину II или почетак III века, док се прстен из Требича смешта у нешто шири временски оквир II или III века. Осим на прстењу, ова представа јавља се и на другим објектима накита: позлаћена игла чија је глава решена у облику пчеле потиче из једне осликане гробнице у Вранову,17 док је у оквиру оставе из Нове Божурне пронађена златна огрлица састављена од привезака у виду стилизоване пчеле.18 Ови налази, слично као и прстење, опредељују се у период краја II и прве половине III века. У односу на горе поменуте златне примерке накита, бронзани прстен из Ковачевца представља скромнију варијанту, вероватно намењену нешто сиромашнијем слоју становништва. Сходно томе да се мотив пчеле појављује на накиту различитих социјалних категорија, можемо закључити да је оваква представа имала препознатљиво и опште прихваћено значење, те би са том чињеницом у виду требало прићи евентуалном објашњењу њене симболике. Већ је у ранијој литератури истакнута важна улога пчеле у сепулкралном култу античког периода.19 Метафизички симболизам пчеле односио се на реинкарнацију и комуникацију са мртвима, тачније помагање духовима који су и даље везани за земљу да се упуте ка месту спокоја и поновном рођењу. Основа њене улоге у сепулкралном култу произилази из веровања да се она поистовећује са етром, заснованог на учењима стоичке филозофије широко распрострањене у Римском царству. Према стоицима, етар је заправо представљао душу, вечити извор из кога жива бића црпе снагу за живот и рад, али и симбол уласка и изласка из подземља, односно идеју повратка душе и 15 Павловић 1972, 48–49; Јовановић 2009, 13.

бесмртности.20 У прилог оваквом тумачењу пчеле, говори и податак да су готово сви познати налази накита са том представом, нађени на нашим просторима, били у склопу гробова. Ово запажање, као и претходно истакнута улога пчеле у сепулкралном култу, наводи на могућност њеног објашњења на прстену из Ковачевца у том правцу. Међутим, несигурности коју имамо приликом таквог опредељења, доприноси податак да је пчела као мотив ретко била присутна у репертоару зидног сликарства гробница или надгробних споменика, тј. да се ретко јавља њена ликовна интерпретација непосредно везана за гробове.21 Стога бисмо овде размотрили и неке друге трагове везане за значење поменутог мотива. Захваљујући природним особинама, пчеле су сматране за доносиоце реда. Управо због тога је уређење њихових кошница послужило као модел организације у многим храмовима широм Медитерана, док су свештенице различитих божанстава називане melissae (пчеле). Иако се неретко доводи у везу са Деметером,22 пчела је имала најистакнутију улогу у култу Артемиде Ефеске, као један од њених првобитних атрибута, ликовно рано манифестован путем појаве на новцу.23 Ово синкретистичко божанство плодности, које се развило под утицајем различитих веровања са малоазијског тла, имало је карактеристичан израз у иконографски комплексним култним статуама, на којима је у доњем делу хаљине, а понекад и на појасу, уобичајено приказивана пчела.24 Популарност овог култа током римског периода илуструју бројне серије новца. На аверсу тих серија представљани су различити императори, док је богиња приказивана 20 Gabričević 1987, 70–71. 21Надгробни споменици са представом пчела и кошница, на просторима блиским нашем подручју, забележени су једино у Горсијуму, на северу Доње Паноније, види: Banki 1977/78, Alba Regia XVIII (1980), 179, Abb. 11/158. 22 Као Деметрин симбол, пчела је протумачена у оквиру сложене иконографске поставке на сребрним емблемама из Текије, види: Јовановић 1990, 31.

18 Jovanović 1978, 76–77.

23 Ради се о серијама ефеског новца почев од класичног периода све до епохе хеленизма, на којима је пчела редовно приказивана на аверсу док су на реверсу били различити симболи, види: BMC XVI, pl. IX, 4–8, pl. X, 1. Pl. XI, 4–6.

19 Јовановић 2009, 13–14.

24 Fleischer 1992, 755–763.

16 Petrović 1968, 133, 135. 17 Вулетић 1970, 7–9.



на реверсу у виду култне статуе, понекад окружене јеленима или Немезом.25 На новцу Валеријана I и Галијена, блиског временском оквиру у који смо определили прстен из Ковачевца, она је представљена кроз лик класичне Артемиде/Дијане која лови, са посветом ефеској богињи.26 Међутим, пчела као њен атрибут познат са грчког новца, није забележена на серијама римске епохе. Чињеница да у том периоду овај мотив не представља једну од препознатљивих ликовних форми симболичког израза божанства, ипак нас наводи на извесну задршку у његовом објашњењу као знака култа Артемиде Ефеске. Релативно мале димензије прстена из Ковачевца, говоре о томе да га је највероватније носила женска особа. Иако би она логично могла бити следбеница неког култа који је афирмисао доминантно женско начело, у периоду III века као времену изразитог верског синкретизма, односно у недостатку неких других налаза који би нас додатно упутили, врло је незахвално одређивати припадност конкретном култу путем тумачења изолованог мотива. Са друге стране, имајући у виду да су овакве форме накита изворно потицале са јонског подручја, као и да се приказ пчеле преко Артемиде Ефеске27 или неких других култова,28 може довести у везу са малоазијским простором, усудићемо се да укажемо на могућност да је особа којој је овај прстен припадао била сличног порекла, те да је оваква представа изражавала аутохтоно наслеђе њене постојбине. О томе нам сведочи и раније изнета претпоставка да је прстен из Ковачевца био гробни налаз са некрополе инхумираних покојника, будући да се у нашој литератури појава скелетних гробова у периоду од I–III века, везује за досељенике из других крајева, пре 25 RIC II, pl. XIV, 301, 302; The Coinage of Ephesus: Gallery of Coins, no. 7, 8, 22, 26–28, 34–40. 26 The Coinage of Ephesus, nо. 34, 35. 27 Иако на нашим просторима нема других налаза који сведоче култ Артемиде Ефеске, значајан је и податак да је на подручју данашње северне Македоније забележен већи број посвета овој богињи, па се одатле њен култ могао ширити ка нашем подручју, види: Вулић 1933, 13, бр. 20, 27, бр. 70; 1934, 41, бр. 20, 56, бр. 58; 1941–48, 170, бр. 354. 28 Током царског периода, пчела се јавља и као Хераклов атрибут на новцима Сарда, Меоније и Еритреје, види: SNG, Lydia I (Maeonia), pl. 7/727, Lydia II (Sardes) pl.15/510, Ionia II (Erythrae) pl. 16/717–723.


15

свега из источних провинција Царства.29 Са друге стране, пчела је поред култне, могла имати и крајње практичну улогу, коју нам сведоче извори. У делима римских писаца наилазимо на велики број описа пчела и пчеларства, као једне од племенитих вештина. У спису ‘’О сеоском домаћинству,’’ римски писац Варон помиње различите врсте кошница од прућа, глине и дрвета, истичући да у читавој римској држави са провинцијама, није било ни једне виле (имања), која у свом саставу није имала пчелињак (alvearium).30 Корисне савете везане за узгој пчела и избор места за пчелињак, даје и Плиније у својој ‘’Историји природе.’’31 Овакви наводи указују на значај њихових производа у антици, када су биле и веома цењене особине попут марљивости, организације рада и хијерархије (у пчелињаку), изведене из животног циклуса пчеле. Због тога не чуди податак да је накит са овим мотивом налажен у гробницама везаним за привредна добра,32 присутан вероватно са идејом да укаже на врлине и умеће са којима је требало водити имања, по угледу на продуктивност кошнице. Трагом таквог значења ликовне представе на прстену из Ковачевца, иако у непосредној близини локалитета Ливадице до сада нису евидентирани површински налази као показатељи присуства неке villae rusticae, којој би евентуално припадала и поменута римска некропола, сматрамо да би се њено постојање у ближој околини свакако могло претпоставити. Упркос томе што у наведеним разматрањима нисмо били у могућности да са сигурношћу понудимо коначно објашњење мотива пчеле на прстену о коме је било речи, надамо се да смо барем делимично указали на правце тумачења његове примене у уметности римске епохе. Такође, сходно томе да се ради о изолованом налазу, размишљањима која су посвећена интерпретирању његовог контекста и сагледавањем података које нам посредно пружа један овакав артефакт прошлости, била нам је намера да нагласимо и важност 29 Јovanović 2006. 30 Varro, De re rustica, 503-522. 31 Gaius Plinius Secundus 1601, Book XI, Ch. V–XX. 32 Прстен са мотивом пчеле из Требича код Сокобање нађен је у гробу инхумираног покојника, који је највероватније припадао подручју већег пољопривредног имања, види: Јovanović 2006, 37.

Б. Племић

16 локалитета Ливадице као предмета будућих систематских истраживања, која ће можда потврдити неке од овде изнетих претпоставки.

БИБЛИОГРАФИЈА Banki, Z. (1980). Forschungen un Gorsium in 1977/78, Alba Regia XVIII: 157– 264. Boardman, J. (1970). Cypriot finger rings, The Annual of the British School at Athens 65: 5–15. Varro, Marcus Terentius. De re rustica. http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/ Roman/Texts/Varro/de_Re_Rustica/3*.html. Вулетић, М. (1970). Враново, село код Смедерева, Смедерево: Музеј у Смедереву.

Катић, В. (2000-2001). Налази касне фазе старијег гвозденог доба на територији Младеновца, Годишњак града Београда XLVII–XLVIII: 35–44. Kraay, C. (1966). Greek Coins, London: Thames and Hudson. Mano–Zisi, Đ. (1957). Nalaz iz Tekije, Beograd: Narodni muzej. Павловић, Л. (1972). Музеј и споменици културе Смедерева, Смедерево: Музеј у Смедереву. Петровић, Б. (1997). Накит, у Античка бронза Сингидунума, ур. Крунић Славица, Београд: Музеј града Београда. Petrović, P. (1968). Trebič kod Sokobanje, Arheološki pregled 10: 132–135.

Вулић, Н. (1933). Антички споменици наше земље, Споменик СКА 75.

Plinius Secundus, Gaius. The Historie of the World, translated by Holland Philemon. http://penelope.uchicago.edu/holland/index. html. Постоји и штампана верзија.

Вулић, Н. (1934). Антички споменици наше земље, Споменик СКА 77: 29–83.

Pop-Lazić, S. (2002). Nekropole rimskog Singidunuma, Singidunum 3: 7–100.

Вулић, Н. (1941–48.). Антички споменици наше земље, Споменик СКА 98: 1–279.

Поповић, И. (1992). Прстење, Римски накит у Народном музеју у Београду, Београд: Народни музеј.

Gabričević, B. (1987). Solarni koncept duše u religiji Ilira, u Studije i članci o religijama i kultovima antičkog svijeta, Split: Književni krug.

Срејовић, Д., Цермановић-Кузмановић, А. (1989). Речник грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна задруга.

Jovanović, A. (1978). Nakit u rimskoj Dardaniji, Beograd: Savez arheoloških društava Jugoslavije.

The Coinage of Ephesus: Gallery of Coins. http://learn.mq.edu.au/webct/ RelativeResourceManager/15043963001/ Public%20Files/gallery.htm.

Јovanović, A. (2006). Prologue to the Researsch of Inhumation in Moesia Superior in the First to Third Centuries A.D, ГСАД 22: 22–44.

Fleischer, R. (1992). Artemis Ephesia, in Lexicon Iconographicum Mythologiae Classicae II/1, ed. Kahil Lilly. Zürich und München: Artemis Verlag.

Јовановић, А. (1990). Прилог проучавању сребрних емблема из Текије, ГСАД 6: 28–36.

Harrison, J. E. (1968). Prolegma to the Study of the Greek Religion, Princeton: Princeton University Press.

Јовановић, А. (2009). Уз археолошке стазе Леонтија Павловића, Смедеревски зборник 2: 11–18.

Hogarth, D. G. (1907). Excavation at Ephesus, The Archaic Artemisia, London: British Museum.



Црнобрња, Н. (1978). Попис и карта налаза античког новца на подручју града Београда, Годишњак града Београда XXV: 197–209.

СКРАЋЕНИЦЕ AP – Arheološki pregled BMC XVI – Barclay, Vincent Head. ‘’Catalogue of the Greek Coins of Ionia.’’ A Catalogue of Greek Coins in the British

Museum XVI. London 1892. Гласник СКА – Гласник Српске краљевске академије ГСАД – Гласник Српског археолошког друштва RIC II – Mattingly, Harold and Edward Allen Sydenham. ‘’Vespazian to Hadrian.’’ The Roman Imperial Coinage II. London: Spink & Sons, 1926. SNG COPENHAGEN Sylloge Nummorum Graecorum: The Royal Collection of Coins and Medals, Danish National Museum V (Part Ionia, Caria, Lydia). New Jersey, 1981.

Слика 1-5. Бронзани прстен са урезаном представом пчеле, Музеј у Младеновцу

Горе: слика 1 Горе десно: слика 2 Десно: слика 3


17

Б. Племић

18

Горе: слика 4 Десно: слика 5

SUMMARY BRONZE RING FEATURING BEES FROM KOVAČEVCI - CONTRIBUTION TO THE STUDY OF ROMAN JEWELRY ON GROUND POMORAVLJЕ This paper presents a bronze ring found on the site Livadice in Kovacevac. Although it is already published instance of Roman jewelery from the area Singidunuma accordingly to the context of this finding has not been given attention, on this occasion, we perceive more detailed information available in this regard. Thanks to them we have come to significant conclusions about the position of small necropolis with tombs of the deceased buried skeletal Livadice, whose area was the place of finding the ring. With this in mind, we have assumed that he could be grave findings, which led us to further consideration of use bees motif carved on his head. Through appropriate analogy from the territory of the Empire, but also our region during the period of Roman domination, we pointed to the possible origin of these forms of jewelry. After that, we concentrated on the meaning of the motive bees sepulchral cult, and the cult of Artemis of the Ephesians, to finally be said about its practical role, which symbolized the virtues related to the natural characteristics of bees (diligence, hierarchy and organization of work in the hive), Applied in the conduct of the Roman estate. The relatively small size of the ring revealed that she could wear female, while her belonging to a particular cult in the time of the third century as a period of extreme religious syncretism, or in the absence of other indicators remained at the level of assumptions. However, the motive of which is decorated with her jewelry and inhumation burial as possible, and it probably immigrants from the eastern provinces of the Empire, led us to think that might be a person who came from Asia Minor area. On the other hand, although in the immediate vicinity of the site Livadice have not recorded surface is as indicators of the presence of some rustic villas, which belonged to the mentioned necropolis, we believe that its existence in the vicinity certainly be assumed. Therefore, it is one of the ultimate goals of this paper, in addition to implementation interpretations of art bee motifs on Roman jewelery was also to highlight the importance of the site Livadice as a subject for future systematic research that might confirm some of the assumptions on this occasion.


19 Марија Савић, истраживач-сарадник, Институт за српску културу Приштина - Лепосавић Небојша Ђокић, Београд

КРУШЕВАЧКИ КРАЈ У АНТИЧКИМ ИЗВОРИМА Апстракт: У раду да се дају извори у којим се спомиње шира околина Крушевца и антички натписи нађени на том простору. Углавном је реч о подацима из римских итинерара и подацима који се јављају код појединих античких географа. Дати су и натписи нађени на споменутом простору као и један натпис нађен у Метохији који се односи на околину данашњег Ражња. Кључне речи: Горња Мезија, римски итинерари, антички и средоњовековни период, савремено доба.

Крушевачки крај се ретко јавља у античким изворима. Једино простор који се пружао дуж пута који је повезивао Сингидунум са Констаниполисом нам је нешто познатији и то захваљујући сачуваним итинерарима. Случајно или не, управо са тог подручја има и десетак сачуваних натписа. Пошто је већини истраживача, поготово оним у унутрашњости, доста тешко да дођу до извора главни задатак овог рада је управо да презентује античке изворе са овог подручја. Међутим, да би све ове изворе могли да ставимо у историјски контекст неопходно је да се упознамо и самим положајем простора о коме пишемо. Провинција Горња Мезија обухвата највећи део данашње Србије, западну Бугарску до реке Цибрице и северну Македонију до линије која је ишла северно од Скопља.1 То је област чија погодност рељефа је омогућила транспорт и кретање људи још од најранијих времена па до данашњих дана. Развој путне мреже на централном Балкану чији средишњи део заузима провинција Горња Мезија, текао је упоредно са римским освајањима. На првоме месту настанак путева диктирали су војни и освајачки, а убрзо потом и привредни и трговински разлози. О путевима се веома мало зна, јер су током векова трагови њиховог постојања нестали у густом корову или су остали заувек скривени у појединим деоницама 1 М. Мирковић, „Римско освајање и организација римске власти“, Историја српког народа књ. I, Српска књижевна задруга, Београд 1994, 66-76.


савремених саобраћајница. О правцима њиховог пружања најчешће се може судити једино по положају и распореду насеља и природним одликама терена, а само изузетно на основу неког сачуваног миљоказа и старих ретких карата-итинерара.2 Долине већих река, попут Мораве, Нишаве, Тимока, Дрима, пресецају област централног Балкана и стварајући уске клисуре у стенама, повезују просторне и плодне котлине које су одувек привалчиле људске заједнице. Централни сегмент Балканског полуострва био је Нишка котлина која је била испресецана природним комуникацијама. Најважније уздужне правце чиниле су долине река Мораве и Марице са једне стране и Мораве и Вардара са друге стране. Главна попречна комуникација се налазила између Скадарских врата, косовско–метохијске котлине, Моравског и Тимочког басена све до Дунава. То је наиме, најпогоднија и најкраћа природна веза Јадранског приморја са унутрашњим делом континента и Подунављем.3 Још је Јован Драгашевић правилно уочио и теоријски образложио стратегијски значај долине Мораве.4 Долине Мораве 2 М. Мирковић, „Економско-социјалне прилике II-III века“, Историја српског народа књ. I, Српска књижевна задруга, Београд 1994, 77-86. 3 В.П.Петровић, Централни Балкан у римским итинерарима, Наука и савремени универзитет, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, Ниш, 2012, 127-140 4 Јован Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног, Београд 1881, 105.

20 и Вардара представљају једну потпуну удолину. Развође између ових река није образовано планинским ланцем већ лежи у прешевској и косовској котлини. Поред долине Вардара постоји јужно од Скопља још један правац од Скопља преко Овчег поља, Штипа, Радовишта и Струмице и завршава се у Орфанском заливу. Његов значај у саобраћајном погледу је увек био већи од комуникације поред Вардара пошто је избегавао вардарске теснаце. Поред тога, кад је реч о моравској долини још од Ниша се одваја крак који долином Нишаве иде до горње Искре (Средац, Софија) и даље директно у долину реке Марице ка Цариграду.5 На овај начин Морава је везивала Дунав за Бело море, за Пропонтиду, за Византију, за Левант. Наравно, и обратно. Склоп земљишта у Србији отежава маневрисање крупнијим војним снагама осим долином Мораве и донекле долином у доњем току реке Млаве. Због тога све крупније војне снаге које се крећу са севера (из правца централне Европе) ка југу Балканског полуострва, и обратно, приморане су да се крећу моравском долином. Пошто је она директно повезана – Нишавом са софијским платоом, Јужном Моравом са врањанским платоом и Топлицом и Ибром са Косовским пољем свака држава која из Панонске низије (и централне Европе) жели да продре у дубину Балканског полуострва мора да најпре загосподари долином Мораве од ушћа Нишаве у Јужну Мораву до ушћа Велике Мораве у Дунав. И обратно свака војска која жели да моравско – вардарским стратегијским правцем продре у Панонску низију мора да најпре чврсто контролише моравску долину. Шта више држава која контролише цео моравски базен истовремено контролише и главне комуникацијске правце из Босне ка Македонији и Тракији.6 5 Зденко Ј. Аљанчић, Војна географија I књига – Општи преглед Балканског полуострва, Београд 1922, 10 – 11; И. А. Божич, М. А. Кнежевић, Основи војне географије, ФНР Југославија, Београд 1954, 210. 6 Премда су већ помало застарела Драгашевића објашњења стратегијског значаја моравске долине су још увек инспиративна. Нарочито су интересантна његова запажања по којима онај ко контролише Косово и Моравску долину контролише цео Балкан. А пошто није могуће спречити Србију да контролише Поморавље онда ће велике силе учинити све да спрече Србију да контролише и Косово јер би била кључни фактор на Балкану. Не заборавимо, Драгашевић је ово писао пре век и по. Ј. Драгашевић, op.cit, 103 – 122.

М. Савић, Н. Ђокић

Земљишни појас који се пружа долином Мораве од Нишаве до ушћа Мораве у Дунав је војишна основица централне Србије у односу на Дунавско војиште тј. Дунавску операцијску област. У складу са тим главна операцијска зона Дунавског војишта је Моравска операцијска зона која се опет може поделити на три операцијска поља Велико Моравско, Западно Моравско и Јужно Моравско. Велико Моравско операцијско поље је природно повезано са Дунавским војиштем, Западно Моравско поље омогућава да се њиме дејствује из Тимочке операцијске зоне ка западу и коначно Јужно Моравско операцијско поље омогућава дејство из Тимочке операцијске зоне ка југу. Ова три поља дивергирају од Сталаћа који представља за њих централну војишну основицу а шире и простор од Параћина до Ниша. Велико Моравско операцијско поље је потпуно маневарско и одлично везано са Савском операцијском зоном. Дејством Западно Моравским операцијским пољем је лако продирање све до вододелнице ове реке и Дрине. Из напред реченог јасно је да је Сталаћ једна од најзначајнијих стратегијских тачака у Србији, због чега се простор од Делиграда до Сталаћа (по некима до Параћина) у војно-стратегијској географији назива “Капијом Поморавља”.7 Ово је била војишна основица не само у одбрани римских територија од напада варвара северно од Дунава него и касније у византијско – угарским сукобима. Није случајно да се управо ту налазила област Смилес за коју се у византијским изворима тврди да је била једна од утврђенијих у Византији у XII веку. Морава тече кроз средину Србије и дели је скоро на два равна дела: источни и западни. Ово је не само највећа, најдужа и најразгранатија српска река, него јој је и долина најбогатија. Зато је њена важност, како у војничком тако и у економском погледу, огромна. Састоји се из два крака: Јужне и Западне Мораве.8 Јужна Морава извире из северних 7 Ж. П. Јовановић, Војна стратегиска географија, Београд 1924, 10-11 и 26-28; И. Божич, Основи војне географије општи део, 96-97. Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од устанка ка независности 1806-1876, зборник са научног скупа (уредник Д. Алексић), ИНИС Београд, Београд 2007, 150-151. 8 К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, Војна географија основни део, Београд 1935, 97.


КРУШЕВАЧКИ КРАЈ У АНТИЧКИМ ИЗВОРИМА

КАПИЈА ПОМОРАВЉА


21

22 огранака Скопске Црне Горе у два крака, који кад се састану добијају име Биначка Морава по селу, истог имена. Пошто Јужна Морава протекне кроз Нишко поље, улази у Суповачки теснац, да би затим избила у широко и плодно Алексиначко поље. Пре него што се састане са Западном Моравом пробија се кроз Сталаћски теснац, дуг око 20 км. Морава је на овом делу свога тока широка око 100 м, са дубином при средњем водостају 2 до 3 м. Повремено плави поље, а у току оштријих зима санте леда стварају опасност за мостове.9 Нишко-алексиначка котлина је најважнија у композитној Јужноморавској долини где се смењују котлине са клисурама.10 То је најпространија, најнасељенија и саобраћајно најважнији део ове долине. Повезана бочним долинама са источним и западним крајевима, раскрсница друмова ова долина има централни положај за околне области. Гребени Јастрепца на западу и Црног Врха на истоку деле је, сужавањем, у две засебне целине – јужну Нишку котлину (од Курвинградске сутеске до Јастрепца) и северну Аексиначку (од Јастрепца до Сталаћске клисуре).11 Недалеко од Алексинца улива се, у Јужну Мораву, Моравица која извире из планине Девице и протиче кроз Соко Бању и Алексинац. Долина Моравице је сужена клисурама: источно од Соко Бање и Бованском, између којих се шири Сокобањска котлина. При ушћу долина Моравице се шири у Алексиначко поље. Моравицом иде комуникацијски правац који повезује долине Јужне Мораве и Тимока. Овим комуникацијским правцем пролази комуникација Алексинац - Соко Бања Књажевац. Алексиначко поље је повезано са долином Западне Мораве комуникацијским правцем Ђунис-Крушевац. Постоји и нешто тежи комуникацијски правац АлексинацСврљиг-Пирот. Иначе само Алексиначко поље је око 5 км широка, изузетно плодна долина, са комуникацијским чвором у Алексинцу.12 9 Исто, 98, 208. 10 О. Савић, Утицајна сфера Алексинца и њене особине, Београд 1958, 1. 11 Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војног музеја 34, Београд 2007, 14; О. Савић, op.cit., 149. 12 К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, op.cit., 100, 131; О. Савић, op.cit., 1, 36; И. А. Божич, М. А.Кнежевић, op.cit., 172-173; постоји и важни комуникацијски правац


Источно од Алексиначког поља, од Моравице па до Ражња пружа се планина Ртањ са огранцима. Ртањ је кршна планина, средње висине око 900 м са највећим врхом Шиљак (1566 м). Падине Ртња ка Морави и Моравици су благе и делом пошумљене, премда се стрмо свршавају на поменутим рекама, образујући Сталаћску и Бованску клисуру. Ртањ је велика препрека, тешко пролазна и са мало комуникација. Боље комуникације воде око планине, као што је горе поменути пут кроз Бованску клисуру и пут који иде долином Јужне Мораве. Јужно од Моравице пружају се планине Љесковик и Девица. То су средње планине, прилично пошумљене, тешко пролазне и слабо комуникативне. Преко ње воде само стазе. Огранци Љесковика образују са огранцима Буковика (огранак Ртња) Бованску клисуру. Јужно од Љесковика се пружају Топонички висови који образују, на Јужној Морави, са огранцима Јастребца Суповачки теснац који затвара Нишко поље и одваја га од Алексиначког поља. Они су ниже планине, покривене, према Морави, шумом и пашњацима.13 Алексиначко поље је са истока, додатно затворено и планинама Озрен и Калафат. Насеља и станице у широј околини Крушевца у античким изворима Већ је поменуто да је област Нишке котлине чинила централни сегмент Балкана, преко кога су се укрштале значајне комуникације. У античком периоду укрштали су се путеви које помињу итинерари. То су комуникације: NaissusScupi, Naissus-Lissus, Naissus-Ratiaria, и Viminacium-Naissus-Serdica-Constantipolos. Од свог оснивања средином I века нове ере, Наисус14 је играо важну војну и економску Туријском реком, који повезује Алексиначко поље и леву обалу Јужне Мораве, наспрам Алексинаца, са долином Топлице (клисуром код Вукање). Међутим, овај комуникацијски правац је имао мали значај за одбрану Алексиначког поља, пре појаве ватреног оружја. Напротив, значај овог правца је био велики за одбрану долине Топлице од напада из правца Алексиначког поља, јер је нападач могао да продре у Топлицу (и даље ка копаоничким рудокопима) не обазирући се на утврђени Ниш. Н. Ђокић, op.cit., 150; Н. Ђокић, Д. Рашковић, op.cit.,14. 13 К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, op.cit., 69-70; О. Савић, op.cit., 1. 14 О античком имену Ниша као и о изворима у којима се јавља детаљно видети у: Pauluys Realencyclopadie



23

улогу у региону. Тако важну улогу стекао је захваљујући свом положају на раскрсници магистралних трансбалканских путева, који су повезивали Подунавље са Јадранским морем, и западне делове Римског царства са источним. Комуникација која је повезивала европски континент са Оријентом полазила је из Подунавља, односно Сингидунума и преко Виминацијума водила на југ, долином Мораве до Наисуса одакле је скретала долином Нишаве према Сердици и даље према Константинопољу. Дуж ове трасе итинерари бележе списак успутних станица и насеља. Прва успутна станица на овој комуникацији, идући из Подунавља, на девет миља од Виминацијума био је mansio Ad Nonum који се налазио у атару села Набрђа.15 На још толико миља налазио се Мансио Муниципијум (Mansio Municipium),16 који се према Појтингеровој карти налази на 18 миља или 27 км од Виминацијума, у близини места Градац. Затим, Мансио Јовис Пагус (Mansio Iovis Pagus), кога бележи Појтингерова карта и Равенатова космографија, налазио се између муниципалних територија Виминацијума и Хореум Маргија, удаљен од Виминацијума 28 миља односно (41 км), чији остаци се налазе надомак Градине на Босуру.17 Следећу успутну станицу Мутацио Баo (Mutatio Bao), потврђује Итинераријум Хијеросолимитанум према коме је био удаљен 35 миља (52 км) од Виминаицјума тј 9 миља од Идимума.18 Oн се највероватније налазио код Великог Лаола. У истом итинерару Хијеросолимитануму помиње се следећа успутна станица Мансио Идимум (mansio Idimum),19 према коме је 17 миља, а према Појтингеровој карти 16 миља, односно 24-26 км северно од Хореум Маргија, чији остаци су потврђени близу села Медвеђа, на Ресави.20 Близу Хореум Маргија односно

на 8 миља (око 12 км) северно, према Итинераијуму Хијеросолимитануму налазио се Мутацио Ад Октавум (mutacio Ad Octavum),21 који се локализује код места Дражимировац или Глоговца.22 Проблем је што у оба села има римских остатака а и једно и друго село одговарају што се тиче растојања и у односу на Ћуприју и у односу на Медвеђу. Римски итинерари бележе постојање насеља Хореум Марги (Horeum Margi), које је према Појтингеровој карти од Виминацијума удаљено 56 миља (53км), а према Итинеријуму Хијеросолимитанеу 61 миљу (90 км).23 Град се помиње у изворима код Птоломеја,24 Зосимуса,25 Марцелина,26 Хијерокла,27 и Нотицији Дигнитатум.28 У касноантиком периоду град је био погранично место између провинција Мезије Приме (Moesia Prima) и Дакије Медитеранее (Dacia Mediterranea) како бележи Итинераријум Хијеросолимитанеум. Према мишљењу А. Јовановића, наведнеи податак можда означава крај провинције Дарданије у њеном најширем опсегу.29 Премда се у античким изворима не спомиње ни једно насеље на месту данашњег Параћина у виноградима изнад града, поред једног извора у XIX веку нађен је једна вотивни споменик са натписом који гласи:30

der Classischen Altertumwissenschaft Halbband 32 – Mystagogos bis Nereae, Stuttgart 1935, 1589 – 1590.

22 Исто, 157.

15 ItBurd 564.10; IMS 2, 22-23.

M AVR LVCIVS M LEG IIII F AL V P L M што је разрешено као: M(arcus) Aur(elius) Lucius m(iles) leg(ionis) IIII / F(laviae) Al(exandrianae) poštanska i putna stanica kod Medveđe, Beograd 2000. 21 mut. Ad Octavum, ItBurd 565.5; IMS 4, 22-24.

23 В. П. Петровић, op.cit., 71. 24 Ptol. III 9, 4.

16 Municipio, it. (ItAnt 134.1), mansio Municipio (Hi); IMS 2, 55 – 57. K. Miller, Itineraria Romana, Stiuttgart 1916, 531.

25 Zeiller J. 1918, 151.

17 ItBurd 565.2 – mansio Jouis pago, Pago (Ra); TIR Aquincum 67. K. Miller, op.cit., 531

27 Hier. Synekd. 657, 6

18 ItBurd 565.3; TIR Aquincum 34. Можда се CIL III 13810 (Grabstein) односи на Бао. K. Miller, op.cit., 531

29 В. П. Петровић, op.cit.,72.

19 mansio Idomo, ItAnt 134.2; IMS 4, 23. 20 M. Vasić, G. Milošević, Mansio Idimum: Rimska


26 Marcell. com. Chron. ad a. 505.

28 Not. Dign., Or. XI 39.

30 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 092; CIL III Suppl. 2 14555 (Mommsen, Theodor / Hirschfeld, Otto / Domaszewski, A. V.)

24 v(otum) p(osuit) l(ibens) m(erito) Следећа успутна станица која се налази на 12 миља (18км) јужно од Хореум Маргија је, Мутацио Сармате (mutatio Sarmatorum).31 Према Прокопију то је прва станица на територији Наисуса. У списку утврђења са тог подручја Прокопије је наводи под називом Σάρματες.32 Постоје спекулације међу старијим истраживачима о томе да ли се тврђава локализује у месту Горње Видово или у суседном месту Сикирица.33 Међутим, увидом у стање на терену можемо са сигурношћу рећи да се насеље Сарматорум из IV века налазило покрај данашњег гробља села Сикирице које се налази у атару села Горњег Видова. Приликом копања гробова наилази се, повремено, на зидане гробнице. Сама станица се налазила нешто даље, близу локалног пута Параћин – Појате који иде паралелно са савременим ауто – путем. Траса старог римског пута се може назрети на појединим деоницама од Параћина до Појата и иде паралелно са споменутим локалним путем. У самом селу Сикирици дуж платоа над долином Мораве налазило се насеље из III века.34 Надомак данашег села Брачин, 17 миља (26км) јужно од Хореум Маргија налази се Президијум Дасмини (Praesidium Dasmini).35 Спомиње се код Прокопија. Ј. Драгашевић га идентификује са римским утврђењем код села Јовановац, са чиме су сагласни Јиричек и Каниц.36 на основу стања на терену није спорно да се Пресидиум Дасмини налазио у селу Брачин до негде друге половине III века када је пресељен на брдо изнад данашњег ауто – пута у атару села Плочник неких 1 до 1,5 km од првобитног положаја. Првобитно насеље је било у равници а друго на прилично неприступачном брду. На основу до сада нађеног материјала постоји хијатус од око 50 година јер се материјал у насељу у равници завршава негде око 270. године а материјал у утврђењу Плочник почиње 31 mut. Sarmatorum, ItBurd 565.8; TIR Naissus 111; IMS 4, 23. 32 Procop., De aedif. IV, 4, 122, 33. 33 В.П. Петровић, op.cit.,73. 34 Овилазак терена од стране аутора као и вишегодишње истраживања конзерватора параћинског музеја Д. Матића житеља Сикирице. 35 TIR Naissus 39; IMS 4, 23-25; K. Miller, op.cit., 531. Dasmiani (Ra). 36 В.П. Петровић, op.cit.,73.


негде са Константином или мало пре.37 Можда најзаначајнији натпис за крушевачки крај је нађен у Метохији, у Дрснику код Пећи. У њему се спомиње извесни ослобођеник Флавиј Капитони кога су код Дасминија, на најсвирепији начин, убили латрони. Натпис гласи:38 DM FL KAPITONI LIBER TO QVI CASV VIMI NACIVM DASMINI A LATRONIBVS ATRO CISSIMA MORTEM [ ]PESSVS EST FL VA [ ] MATER FILIO [ ]S[ ] [ што је разрешено у: D(is) M(anibus) / Fl(avio) Kapitoni liber/ to qui casu Vimi/nacium Dasmini a / latronibus atro/cissima(m) mortem / [per]pessus est Fl(avia) Va/[--] mater filio / [---]S[---] Споменик се датује у период 151 – 300. година. Код Брачина је својевремено нађен миљоказ на коме је писало:39 IMP CAES C MESSIO Q TR[ ] NO DECIO P F IN VICTO AVG P [ ] TRIB POTESTA[ ] COS PROCOS P P ET Q HERENN[ ] ETRVSCIO M[ ] DECIO NOB CAES ET HERE[ ] ETRVSCILLE [ ] D N AVG IMP[ ] што је разрешено као: Imp(eratori) Caes(ari) C(aio) / Messio Q(uinto) Tr[aia]/no Decio P(io) F(elici) In/victo Aug(usto) p(ontifici) [m(aximo)] / trib(unicia) potesta[te] / co(n)s(uli) proco(n)s(uli) / p(atri) p(atriae) et Q(uinto) Herenn[io] / Etrusc{i}o 37 Резултати истраживања започетих још средином деведесетих година (Д. Рашковић, Н. Ђокић касније само Д. Рашковић) од стране Народног музеја у Крушевцу. 38 Н. Вулић, Споменик 77, 1934, 51 – 52, Nr. 47; AE 1934, 209. О овом натпису је датљаније писао Вотер Ванекер (Wouter Vanacker) у свом раду Indigenous Insurgence in the Central Balkan during the Principate, Македонска историска ревија 3/2012, Скопје 2012, 15 – 40. 39 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, Београд 1979, 124



M[essio] / Decio nob(ilissimo) / Caes(ari) et Here[nniae] / Etruscill(a)e [coniugi] / d(omini) n(ostri) Aug(usti) Imp[eratoris] Миљоказ се датује у 249 – 250. годину. У данашњем месту Ражањ, јужно од Хореум Маргија, на 23 миље (34 км) према Појтингеровој карти, налази се мутацио Камете (mutatio Cametae).40 У Ражњу је пронађен вотивни споменик са представом Митре и натписом на грчком језику:41 ΚΑΡΔΕΝΘΗΣ ΤΕΤΕΕΓΟΣ Ε Δ што је разрешено као: Καρδένθης Τετεεγος (ἀν)έ(θηκεν) δ(ῶρον) Следећа станица на овој комуникацији је Пресидијум Помпеји (Praesidium Pompei)42 која се према Појтингерој карти налазила 25 миља (37км) а према Итинераријуму Хијеросолимитануму и Антониновом итинерару 24 миље (35 км) северно од Наисуса. Станица је лоцирана у Алексинакој котлини, у атарима села Рутевац и Ћићина, на потез званом Зиндан.43 У ствари, рутевачке цркве се налазе на самом локалитету који се простире и испод њих у долини Јужне Мораве. У оближњем селу Вукашиновцу, у башти Младена Младеновића, је нађен следећи стела са епитафом:44 DM AVR ATTI ANVS MIL CO[ ]R D[ који је прочитан као: D(is) M(anibus) / Aur(elius) Atti/ anus mil(es) / co[h(ortis) --- Au]r(eliae) / D[ardanorum -----У епитафу се спомиње војник Аурелиус Атијанус војник кохорте Аурелие 40 IMS 4, 25; ItBurd 565.9; Д. Рашковић, Римско насеље Praesidium Pompei-Римљани у Алексиначкој котлини, Ниш и Византија V, Ниш 2007, 205-226. 41 L. Zotović, Les cultes orientaux sur le territoire de la Mésie superieure, Leiden (1966) 81-82, Nr. 24; pl. 6, 1; Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 093. 42 Pompegis (Ra); Pompeis (ItAnt 134.4), mansio Ipompeis (ItBurd 566.1); IMS 4, 25; TIR Naissus 103. 43 Исто. 44 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 094; CIL III Suppl. 2 14556 (Mommsen, Theodor / Hirschfeld, Otto / Domaszewski, A. V.); T.R. Gjorgjević, Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Institutes (Beiblatt) 4 (1901), p. 163-164 no. 3


25

Дарданорум. Натпис се датује у период од 175. до 250. године.

Други натпис је нађен на потезу Зиндан у Рутевцу у кући Ђорђа Митровића Вречића. Реч је такође о надгробном споменику (195x78x28 cm, слова 6 cm) са епитафом са следећим натписом:45 DM P AEL VIC TOR VIX AN XVIII TIT P P AEL IVS TINVS ET AE LIA CLAVDI A PARENT FIL PIENT ET SIBI SIT TTL који је разрешен као: D(is) M(anibus) / P(ublius) Ael(ius) Vic/ tor vix(it) an(nos) / XVIII tit(ulum) p(osuerunt) / P(ublius) Ael(ius) Ius/tinus et Ae/lia Claudi/a parent(es) / fil(io) pient(issimo) / et sibi sit / t(ibi) t(erra) l(evis). Овај натпис се датује у период 131. до 170. године. Трећи натпис је такође нађен на локалитету Зиндан у Рутевцу. Реч је о стели (84x55x24 cm, слова 4,5 – 4 cm) са епитафом. Уклесан је натпис:46 45 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 095. 46 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 096; CIL III Suppl. 2 14557 (Mommsen, Theodor / Hirschfeld, Otto / Domaszewski, A. V.)

26

] V[ ]X AN IIII [ ]OSI TVS ES AV BITVS PAT ET AV CANDI DA MA FILIO CA ET NEPO ET SIBI VII P који је разрешен као: ------] / v[i]x(it) an(nos) IIII [p]osi/tus es(t) Au(relius) Bitus / pat(er) et Au(relia) Candi/da ma(ter) filio ca(rissimo) / et nepo(ti) et / sibi vi(v)i / p(osuerunt) Натпис се датује од 171. до 250. године. Трећи натпис са Зиндана је сачуван само фагментарно. Реч је о стели (100x73x21 cm, слова 5 cm) са фрагментима епитафа:47

] [ ]VS BAS SI FRAT B M HSE Текст је разрешен као: ------] / [---]us Bas/si frat(ri) b(ene) m(erenti) / h(ic) s(itus) e(st) Датује се од 71. до 200. године. Постоје још два врло фрагментована натписа са Зиндана. 47 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 097; CIL III Suppl. 2 14558 (Mommsen, Theodor / Hirschfeld, Otto / Domaszewski, A. V.)


На првом је сачувано:48 AVREL [ ] KIRV[ што је разрешено као: Aurel(ius) [---] / KIRV[-----Датује се од 151. до 300. године. На другом је још мање сачувано текста:49 DM [ тј: D(is) M(anibus) / [-----Овај натпис се датује од 51. до 150. године. Последња станица на путу према Наисусу је мутацио Рапијана (mutatio Rappiana)50 на 12 миља према Појтингеровој табли и 13 миља према Итинераријуму Хијеросолимитанеу, односно 18 – 19 км удаљена од њега. Локација насеља је дискутабилна и ранији истраживачи је различито лоцирају.51 Један од ретких натписа нађених ван главне комуникације је натпис нађен у Прћиловици, на левој обали Јужне Мораве. Епитаф је нађен у дворишту крчме Анте Петровића у споменутом селу. Од текста епитафа је сачувано:52

] CANDIDVS [ ] FILI B M P што је разрешено као: -----] / Candidus [---] / fili(i) b(ene) m(erenti) p(osuerunt) Датује се од 151. до 300. године. Ово су, колико је бар нама познато, 48 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 098 49 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 099 50 Crambianis (Ra), mutatio Rappiana (ItBurd 566.2), Rampiana (ItAnt 134.5) 51 П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976, 25. 52 Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS) 4, 100; CIL III Suppl. 2 14559 (Mommsen, Theodor / Hirschfeld, Otto / Domaszewski, A. V.); T.R. Gjorgjević, Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Institutes (Beiblatt) 4 (1901), p. 163-164 no. 4



Локалитет Зиндан у Рутевцу


27


28 сви латински извори који се могу повезати са насељима у околини Крушевца. Као што видимо нема их много а нарочито их нема много ван главне комуникације. До сада је познат само споменути споменик из Прћиловице. Надајмо се да ће у будућности бити откривени нови.

ПРИЛОГ ITINERARIVM HIEROSOLYMITANVM53 564 8 civitas Viminatio mil x 9 ubi Diocletianus occidit Carinum. 10 mutatio Ad Nonum mil viiii 565 1 mansio Municipio mil viiii 2 mutatio Iovis pago mil x 3 mutatio Bao mil vii 4 mansio Idomo mil viiii 5 mutatio Ad Octavum .... mil viiii 6 mansio Oromago mil viii 7 finis Myssiae et Daciae. 8 mutatio Sarmatorum ..... mil xii 9 mutatio Cametas mil xi 566 1 mansio Ipompeis mil viiii 2 mutatio Rappiana mil xii 3 civitas Naisso mil xii ITINERARIVM PROVINCIARVM ANTONINI AVGVSTI54 133 2 inde Viminacio . . mpm x 3 Viminacio mpm xxiiii 134 i Municipio mpm xviii 2 Idimo mpm xxvii 3 Horreo Margi mpm xvi 4 Pompeis mpm хххiii 5 Naisso mpm xxiiii ИЗВОРИ: Parthey, Pinder 1848: G. Parthey et M. Pinder, Itinerarivm Antonini avgusti et Hierosolymitanvm, Berolini 1848. Not. Dig. 1876: Notitia Dignitatum (ed. Otto Seeck), Berolini 1876. Marcellinus 1935: Ammianus Marcellinus 53 G. Parthey et M. Pinder, Itinerarivm Antonini avgusti et Hierosolymitanvm, Berolini 1848, 267 – 268. 54 G. Parthey et M. Pinder, Itinerarivm Antonini avgusti et Hierosolymitanvm, Berolini 1848, 62 – 63.

Roman History. Vol. I. 1935 Marcellinus 1940: Ammianus Marcellinus Roman History. Vol. II. 1940 (Reprint 2000) Marcellinus 1936: Ammianus Marcellinus Roman History. Vol. III. 1936 (Reprint 1986) Procopius Caesariensis 1838: CSHB Vol 3 Procopius Caesariensis, De Aedificis (ed. B. G. Niebuhrii), Bonnae 1838. Ravennatis an. 1860: Ravennatis anonymi cosmographia et Guidonis geographica: ex libris manu scriptis (ed. G. Parthey et M. Pinder), Berolini 1860. Pseudo-Hygini, DE MUNITIONIBUS CASTRORUM. Ми смо користили латинско издање овог дела са руским преводом (А. В. Колобова) објављеним у: “Античность и средневековье Европы” св. 5, Перм, 2000. г. Постоје и ова, новија издања овог дела (која нама нису била доступна): Grillone A., Hyginus’ de Metatione Castrorum, Leipzig, 1977; Lenoir M., Pseudo-Hygin, Des Fortification du Camp, Paris, 1979; Gilliver C. M., The de munitionibus castrorum: Text and Translation, JRMES 1993. №4, p. 33-48. ЛИТЕРАТУРА: Adams, Laurence 2005: Travel and Geography in the Roman Empire, (ed. C. Adams и R. Laurence), London – New York, 2005. Аљанчић 1922: З. Ј. Аљанчић, Војна географија I књига – Општи преглед Балканског полуострва, Београд. Bender 1978: H. Bender, Römischer Reiseverkehr. Cursus publicus und Privatreisen, Aalen 1978. Божич, Кнежевић 1954: И. А. Божич, М. А. Кнежевић, Основи војне географије, ФНР Југославија, Београд. Burke 2004: A. A. Burke, The arhitecture of defense: Fortified settlements of the Levant during the middle bronze age – Volume one, The University of Chicago, 2004 Vasić, Milošrvić 2000: M. Vasić, G. Milošević, Mansio Idimum, Narodni muzej u Beogradu, Beograd. Visy 1988: Z. Visy, Der pannonische Limes in Ungarn, Stuttgart, 1988. Драгашевић 1881: Ј. Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног, Београд. Ђорђевић, Живановић 1935: К. Р. Ђорђевић, Д. И. Живановић, Војна географија - основни део, Београд. Ђокић, Стевић 2005: Н. Ђокић, М. Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа,



Расински анали бр. 3, Историјски архив – Крушевац, Крушевац 2005, 44 – 62. Ђокић 2007: Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, Делиград од устанка ка независности 1806-1876, зборник са научног скупа (уредник Д. Алексић), ИНИС Београд, Београд, 123 – 147. Ђокић, Рашковић 2007: Н. Ђокић, Д. Рашковић 2007: Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војнoг музеја 34, Београд, 11-29. Elton 1997: H. Elton, Warfare in Roman Europe ad 350-425, Clarendon press – Oxford, 1997, 155 – 175. Жомини 1952: A.A.Жомини, „Стратегија“, Преглед ратне вештине, Београд. Joвановић 1924: Ж. П. Јовановић, Војна стратегиска географија, Београд. Јовановић 2012: А. Јовановић, „Белешке о култу воде у римским провинцијама на тлу Србије“, Зборник матице српске за класичне науке 14, Филозофски факултет у Београду, Београд, 151-162. Johnson 1983: S. Johnson, Late Roman Fortifications, London, 1983. Kandler, Vetters 1986: M. Kandler and H. Vetters, Der römische Limes in Österreich, Vienna, 1986. Kanitz 1989: F. Kanitz, Србија, земља и становништво, Београд. Клаузевиц 1951: К. фон Клаузевиц, О рату, Београд. Lander 1984: J. Lander, Roman Stone Fortifications, BAR S206, Oxford, 1984. Luttwak 1976: E. N. Luttwak, The Grand Strategy of the Roman Empire, London, 1976. Магдаленић 1896: М. М. Магдаленић, Одбрана држава и фортификација на крају XIX века, Београд. Миладиновић 1928: М. Ј. Миладиновић, „Пожаревачка Морава“, Насеља и порекло становништва књ. 25, Београд. Miller 1916: K. Miller, Itineraria Romana, Stiuttgart 1916. Mirković, М. Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Arheološko društvo Jugoslavije, Beograd 1968. Мирковић 1960: М. Мирковић, „Римски пут Naissus-Skupi и станице Ad Fines“, Жива антика Х-1,2, Скопје 1960, 249-256. Мирковић 1994: М. Мирковић, „Економско-социјални развој у II и III веку“, Историја српског народа I, Књижевна задруга, Београд. Мирковић, М. Централне балканске


29

области у доба позног Царства, Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд 1994. Пантелић 1933: Д. Пантелић, „Ухођење Србије пред Кочину крајину“, Глас Српске Краљевске Академије, CLIII, други разред 77, Београд, 103 – 163. Pauluys Realencyclopadie der Classischen Altertumwissenschaft Halbband 32 – Mystagogos bis Nereae, Stuttgart 1935. Percival 1976: J. Percival, The Roman Villa, London, 1976. Петровић 1975: П. Петровић, Ниш у античко доба, градови и насеља, Просвета, Ниш. Петровић 1976а: П. Петровић, „Станице Timacum на путу Naissus - Ratiaria и античко насеље код села Равна“, Старинар XXVI, Београд, 43-56. Petrović 1979a: P. Petrović, „Ponišavlje u antičko doba“, Pirtoski zbornik 8-9, Pirot 177184. Petrović 1979b: P. Petrović, NaissusRemesiana-Horreum Margi, IMS-IV, Beograd. Petrović 1995: P. Petrović, Timacum Minus et la vallee du Timok, IMS III-2, Beograd, 4243. Petrović, Vasić 1996: P. Petrović, M. Vasić, „The Roman Frontier in Upper Moesia: Archeological Investigations in the Iron Gate Area, Main Results”, Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Belgrade, 15-27 Петровић 2006:В. Петровић, „Римски пут Naissus-Lissus“, Лесковачки зборник XLVI, Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 17-37. Petrović 2007: V. Petrović,Naselja i komunikacije u Iliriku u doba Principataarheološka istraživanja, Doktorska disertacija u rukopisu, Beograd. Петровић 2007: В.Петровић, Дарданија у римским итинерарима-градови и насеља, Балканолошки институт, Београд. Петровић, 2012: В.П.Петровић, „ Централни Балкна у римским итинерарима“, Наука и савремени универзитет, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, Ниш, 127-140. Рашковић 2007: Д. Рашковић, „Римско насеље Praesidium Pompei-Римљани у Алексиначкој котлини“, Ниш и Византија V, Ниш 205-226. Савић 1958: О. Савић, Утицајна сфера Алексинца и њене особине, Београд. Scorpan 1980: C. Scorpan, Limes Scythiae, BAR S88, Oxford, 1980. Фидановски 1997:С. Фидановски, „Римски


30 и рановизантијски период“, Археолошко благо Косова и Метохије, Галерија Српске академије наука и уметности, Београд. Hirt 2010: A. M. Hirt, Imperial Mines and

Quarries in the Roman World, Oxford 2010. Hobley, Maloney 1983: J. Hobley and B. Maloney, eds., Roman Urban Defences in the West, London, 1983.

SUMMARY ENVIRONMENT KRUSEVAC IN ANCIENT SOURCES In this paper, to give sources that mention the wider environment Krusevac and ancient inscriptions found in the area. Mostly it comes to data from the Roman itineraries and what is occurring in some ancient geographers. And are given labels found in the indicated region as well as a label found in Metohija relating to the environment of today’s Ražanj. The territory of Serbia which had belonged to the Roman province Gornja Mezija occupied the central part of Balkan Peninsula, the realm which represented transit area, and the territory which was inhabited since the earliest days. In Roman époque, and today as well it is the crossroads of numerous directions of communications which were connecting there the capital of the Empire with rich, advanced, and strategically important territories within the Empire. All-important Transbalcanique routes were being crossed in Naissus (Nis). Itineraries are giving the most data on them, but they can be taken with a grain of salt, and combine them as much as possible with the results of archaeological researches in order to reconstruct the image of settlements on antique communications more clearly. Besides the data on itineraries, and sometimes the preserved miljokaz, the remained data on antique communications are rare, and the majority of communication traces were during the time being turned into the bushes and weed or modern roads were built over them so that on their directions might be judged based on the position, and schedule of settlements, and natural features of the field. Antique communications directions were being used through the Middle Age until modern time for people and goods transport. Nevertheless, massive motorization in today’s time had made them mostly abandoned as the main communications although they remained in use as regional, and municipal roads. Keywords: Upper Mesia, Roman itineraries, ancient and sredonjovekovni period, the modern era.


31 др Љубиша Васиљевић Народни музеј Крушевац

АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА ОТКРИВЕНА ПОРЕД ТЕРМАЛНИХ ИЗВОРА У ОКРУЖЕЊУ ВЕЛИКОГ ШИЉЕГОВЦА Апстракт: Окружење Великог Шиљеговца богато је термалним изворима, који до данашњих дана имају значај у развоју живота на овом подручју, па разложно можемо да претпоставимо да су и у ранијим епохама извори били познати и експлоатисани. У раду су наведени археолошки локалитети и појединачни налази регистровани у близини термалних извора у Великој Ломници, Рибарској Бањи и Купцима, где су трагови насељавања констатовани од праисторије до раног средњег века. Кључне речи: термални извори, археолошки локалитети, налази, Велики Шиљеговац, Велика Ломница, Чукар Бољевац, Позлатска река, утврђење, грађевина, остава, копље, калуп, базени.

Окружење Великог Шиљеговца, према подели територије Србије на шест хидрогеолошких реона по Б. Филиповићу, припада реону Српског кристаластог језгра (Филиповић 2003: 15). Реон Српског кристаластог језгра заузима централно место на територији Србије и обухвата највећи део слива Велике Мораве. Простор у окружењу Великог Шиљеговца налази се на југу реона. У раду ће бити презентовани археолошки налази и локалитети који се условно могу повезати са експлоатацијом оближњих термалних извора. Локалитети су груписани у две целине. Прва гравитира изворима у Великој Ломници, а друга термалним водама регистрованим у Рибарској Бањи.

ВЕЛИКА ЛОМНИЦА Велика Ломница 1500. до Продор Налаз двостраног 1300. Средње Хигелграбер каменог калупа за године бронзано културе бојне пре доба Br B2 – Br C2 изливање секире нове по Рајнекеу ере Локалитет између Старије Гвоздено доба Велике Ломнице и гвоздено I - II Великог Головода доба КЕРАМИКА Случајни налази бронзаних новчића Антика Веспазијана и Антонина Пија


Велика Ломница је насељено место града Крушевца у Расинском управном округу. Кроз Ломницу пролази пут који води на планину Јастребац. У насељу постоји копани бунар са водом угљокиселог типа. Температура воде износи 13°С, рН вредност 6,7 (Филиповић 2003: 46). Велика Ломница, место које је, пре Другог светског рата због квалитета минералних вода, називано и “југословенским Вишијем“, при садашњем стању истраживања не обилује археолошким локалитетима, мада постоје случајни налази откривени на овом подручју. Из Велике Ломнице потиче случајан налаз двостраног каменог калупа за изливање бојне секире са профилисаним цевастим насадником и купастим диском. Калуп је израђен од две врсте камена – за једну половину је употребљен дацитоандезит, а за другу туфит, оба вулканског порекла. Димензије калупа износе 16 х 7 х 6 cm. Масиван је и са спољне стране има видљиве трагове везивања, што указује на његову вишекратну употребу. На постојање диска упућује чињеница да је калуп са темене стране отворен и прецизно заравњен. На овако обрађену темену страну могао је бити причвршћен додатак за изливање јабучице, односно диска. И. Богдановић сматра да присуство ливачке опреме упућује на извесне металуршке активности на простору крушевачког окружја, због чега овај налаз не би требао да буде усамљен. Међутим, у Србији се овај

Љ. Васиљевић

32 тип налаза, иначе широко распрострањен у средњој Европи, повезује са продором Хигелграбер културе на подручју Бачке и Баната у периоду средњег бронзаног доба – Br B2 – Br C2 по Рајнекеу, односно од 1500 до 1300 године пре н. е. Исти аутор наводи да је ово за сада једини налаз овог типа јужно од Саве и Дунава, са изузетком једног комада калупа, али друге варијанте, из Жутог брда. Изузетност ове појаве појачава и чињеница да се ради о издвојеном налазу прибора за израду офанзивног оружја, односно предмета који не би смео да се нађе у непријатељским рукама (Богдановић 2001: 178). Калуп из Велике Ломнице данас се налази изложен у сталној поставци Народног музеја Крушевац. Уз калуп изложена је и метална секира која је у данашње време израђена по моделу калупа. Налази керамике који су пронађени нешто изван Велике Ломнице, у правцу суседног насеља Велико Головоде, оквирно се датују у период старијег гвозденог доба I – II (Стојић, Чађеновић 2006: 78). Предање везује коришћење термалних извора у Великој Ломници још за старе Римљане. Археолошки извори, за сада, то директно не потврђују. У Великој Ломници нису пронађени налази који несумњиво сведоче о животу на овом простору у античком периоду. Мештанин Д. Тутулић у свом поседу чува два комада новца за које тврди да му није познато њихово порекло. У питању су денари Веспазијана и Антонина Пија (Рашковић 1998: 26). Археолошка истраживања, која до сада нису спроведена на овом простору, вероватно ће открити и постојање античких слојева који могу бити повезани са релативно лако доступним минералним изворима.

РИБАРСКА БАЊА Рибарска Бања Неолит Средње бронзано доба Позно бронзано доба

Винчанска Локалитет Чукар култура у Бољевцу НАСЕЉЕ Br C по Рибарска Бања Рајнекеу случајан налаз врха бронзаног копља (или стреле) Локалитет Чукар Брњичка у Бољевцу културна НАСЕЉЕ група

Позно бронзано доба Старије гвоздено доба

млађе гвоздено доба

Антика

Касна антика ранисредњи век

Локалитет Позлатска река НАСЕЉЕ Локалитет Чукар 1200. у Бољевцу година УТВРЂЕЊЕ пре нове ере Локалитет Чукар у Бољевцу УТВРЂЕЊЕ Остава II-I металних в.п.н.е. предмета и римски републикански денар из 101. године пре нове ере Локалитет Падине у Рибару Запис о проналаску „Суда са римским новцем“ Локалитет Чукар у Бољевцу УТВРЂЕЊЕ IV-VI Керамика, в.н.е остаци куле

Рибарска Бања се налази на североисточним обронцима Великог Јастрепца, у клисурастом делу Рибарске реке. Температура воде износи 38 - 41°С, рН вредност 9 (Филиповић 2003: 48). У окружењу Рибарске Бање истражен је праисторијски локалитет Позлатска река. Локалитет је истражен у оквиру пројекта истраживања праисторијског насељавања у оквиру микрорегије Рибарске реке. Пројекат је реализован у организацији Балканолошког института САНУ, уз сарадњу са Бруклин колеџом универзитета у Њујорку (Brooklyn College CUNY) и Народним музејем Крушевац. У питању је био део већег пројекта под називом „Предримска Дарданија у светлости археолошких извора“ (Палавестра, Bankoff 1986: 51). Локалитет Позлатска река налази се у селу Позлата, са обе стране Позлатске реке, притоке Рибарске реке. Смештен је на обронцима Јастрепца, у правцу долине Јужне Мораве, на надморској висини од 230 метара. Локалитет је први пут истраживан 1968. године, када су откривени фрагменти кућног лепа и керамике датовани у период позног бронзаног доба (Tomić 1968: 31 – 32). Локалитет је поново археолошки


АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА ОТКРИВЕНА ПОРЕД ТЕРМАЛНИХ ИЗВОРА У ОКРУЖЕЊУ ВЕЛИКОГ ШИЉЕГОВЦА

истраживан 1985. године, у оквиру поменутог пројекта. Ископавањима су претходила опсежна рекогносцирања микрорегије Рибарске реке, чији резултати су довели до избора овог локалитета за сондирање. Пре сондирања обављена је геомагнетска анлиза, па су сонде постављене на местима где је магнетска аномалија била најјача. Откривена је полу кружна конструкција, очито део праисторијског стамбеног објекта, чији други део је обрушила река. Конструкција је била грубо окружена каменом. У оквиру конструкције пронађени су бројни фрагменти угљенисаног дрвета, керамике и кућног лепа. Није било налаза животињских костију. Објекат је уништен у пожару. Пронађени фрагменти керамике су делови питоса и здела, грубе фактуре, понекад украшени брадавичастим оранаментом и пластичним тракама са урезима. Аналогије се проналазе у керамици параћинске и медијана групе. Флотација земље из стамбеног објекта и културних слојева показала је постојање остатака житарица (Palavestra, Bankoff 1986а: 51; Тасић Н., Томић 1987: 130). Геомагнетска проспекција и ископавања показала су да, у непосредној околини објекта, нису постојале друге грађевине, али да се веће концентрације керамике и лепа јављају на површини на неколико места на удаљености од 100 – 200 метара, што указује на могућност да је стамбени објекат припадао насељу разбијеног типа из периода позног бронзаног доба (Palavestra, Bankoff 1986а: 51). Каниц је први забележио остатке утврђења код Рибарске Бање, у близини пута за Прокупље. Утврђење је одредио као римски кастел. Фортификација коју помиње Каниц највероватније представља утврђење на локалитету Чукар у селу Бољевцу. Чукар спада у ред утврђења која су штитила северне падине Великог Јастрепца, као што је локалитет Градац изнад цркве Св. Петке у селу Буци или истоименог локалитета које се налази уз Петинску реку. Утврђење Чукар налази се на источном крају Великог Јастрепца, на улазу у село Бољевац, са леве стране пута који из Рибара води у Бољевац, око 1,5 km изнад првих воденица на Бољевачкој реци. Локалитет је откривен на узвишењу елипсоидног облика, коме је дужа страна оријентисана у правцу север – југ. Дужина узвишења износи око 200


33

метара, а ширина 30 – 50 метара (Рашковић, Трифуновић 2004: 73). Са северне стране, у основи се уочавају остаци бедема. На јужној страни налази се мање узвишење, за које се, на основу веће количине малтера, сматра да представља остатке куле која је, према конфигурацији терена и стазе која уз југоисточне падине води у утврђење, штитила улаз у тврђаву. Чукар, иако се налази на почетку планинског краја источних падина Јастрепца ипак доминира питомом долином Рибарске реке, шиљеговачким и алексиначким крајем, а налази се и надомак комуникације у чијој је основа кланац Клисура, а која води у правцу средишњег дела Топлице. Није без значаја што се утврђење налази надомак комуникација које воде преко превоја Гребец. Брдске стазе са Чукара такође воде и преко самог Великог Јастрепца, подно врха Капавац, на Краљеве воде и рановизантијско утврђење Велико кале у Баботинцу. Градац у Бољевцу, по томе што се простире на неколико тераса подсећа на утврђење из старијег гвозденог доба Богомољиште у Кукљину и градиште из гвозденог доба и периода касне антике ̶ ране Византије, Укоса у Град Сталаћу (Рашковић 2002: 66). О старијим коренима утврђења у Бољевцу, не сведочи само изглед утврђења са више тераса које се надовезују једна на другу, него и археолошки материјал откривен приликом сондажних рекогносцирања локалитета. Керамички налази указују на то да је прво насеље на овом месту настало у време винчанске културе. Извесно је да су на овом локалитету постојала насеља брњичке културне групе, као и из периода старијег и млађег гвозденог доба. У једној отвореној сонди пронађени су фрагменти керамике карактеристичне за период старијег гвозденог доба: лонаца, здела, пехара и шоља фине фактуре украшених орнаментима. Посебно су занимљиви фрагмент коничне зделе са језичастим канелованим испустом, фрагмент обода лоптасте зделе и фрагмент урне разгрнутог обода који је декорисан шрафираним троугловима. Керамика је углавном украшена канелурама и пластичним тракама, жигосаним мотивима и линијама изведеним зупчастим инструментима (Чађеновић 2007: 17 -18). Народни музеј Крушевац је, током рекогносцирања, изведених 2002. године,


34 добио на поклон случајан групни налаз који се састојао од тридесетак гвоздених предмета који су пронађени на локалитету Чукар. Налаз садржи типичне предмете који се оквирно могу везати за приутво Келта на простору Поморавља: ножеве, бронзане посуде, гвоздене копче, фрагменте бронзаних судова, трозубе жараче, делове коњске опреме, мамузе, бријаче, врхове копља, тулце за усађивање, длета, дршке гвоздених котлића... Два ножа из групног налаза украшена су издужним волутама сличних онима које се налазе на келтској керамици. Међу гвозденим предметима посебно се истиче делимично очувана гвоздена фибула карактеристична за крај латенског периода, односно последње деценије I века пре нове ере и почетак I века нове ере (Рашковић, Трифуновић 2004: 73). Са истог места потиче и налаз римског републиканског денара из 101. године пре нове ере. На аверсу новчића налази се глава Роме окренута надесно са натписом PV на аверсу и, на реверсу, представом Викторије у биги, са натписом RVF M LVCILI. Налаз денара можда може помоћи за прецизније датовање слоја из млађег гвозденог доба (Стојић, Чађеновић 2006: 64 – 70). Треба поменути и случајан налаз врха копља из Рибарске Бање, који се данас чува у Народном музеју Крушевац. Налаз се оквирно датује у период средњег бронзаног доба. Реч је о врху бронзаног копља (или стреле) са дубоким коничним тулцем и уским пламенастим листом. Тулац је при дну паралелно пефориран за причвршћивање на стабло. Лист је танак, издвојен из масе конуса. Укупна дужина копља износи 10,9 cm; дужина листа 7 cm, очувана ширина листа 1,7 cm, спољни пречник тулца 1,7 cm. Тежина копља је 30 грама (Богдановић 2001: 180 – 181, кат. 3). И. Богдановић сматра да поменуте димензије и тежина не обезбеђују прецизност овог пројектила употребљеног у виду копља. Танка дршка не може довољно чврсто да лежи у шаци, а лаган врх не обезбеђује велики домет, брзину и пробојну моћ пројектила. Из тог разлога је могуће да се, у овом случају, пре ради о врху стреле великог стрељачког лука, што би представљало нови податак о наоружању коришћеном током средњег бронзаног доба. Сличан налаз познат је из оставе у Малој Врбици и датован је у средње бронзано доба – Br C по Рајнекеу (Богдановић 2001: 178) .

Трагови насеља из старијег гвозденог доба које се датује око 1200. године пре нове ере и млађег гвозденог доба из периода II - I века пре нове ере, дају основану претпоставку да је локалитет био повезан са оближњим изворима на простору данашње Рибарске Бање, чију су лековиту воду сигурно користили становници насеља у Чукару. Лековите воде оближњих изворишта користили су и каснији становници Чукара, који су ово место насељавали у периоду римске доминације и рановизантијске епохе. Сведочанстава о животу у касноантичком и рановизантијском периоду нема много, али фрагменти типичне керамике и остаци куле грађене уз коришћење велике количине малтера, која је фланкирала улаз у утврђење, представљају показатеље о егзистирању утврђења у том периоду. Никада нису извршена систематска археолошка истраживања овог локалитета, тако да о богатом континуитету живота на овом месту сведоче углавном површински и случајни налази. Готово је извесно да се на овом месту налазила и фортификација која је егзистирала у касноантичком и рановизантијском периоду, и заједно са околним градиштима, чинила систем одбране овог подручја у наведеном периоду. Занимљиво је навести и да постоји податак да је мештанин С. Петровић у Рибару, на потезу Падине, неколико година пре почетка Другог светског рата „изорао суд са римским новцем“ (Гагић 1998: 25). Ближих података о новцу који се, наводно, налазио у овој остави, као и о њеној даљој судбини, нема. У Срндаљу код Рибарске Бање, Ж. Петковић је забележио постојање мегалита димензија 3,2 х 2,5 метара са три удубљења и представама људи, животиња, јахача и геометријских шара. Аутор датира мегалит у период халштата, што је, свакако, несигурно, али може указати на постојање континуитета култног места (Гарашанин М., Гарашанин Д. 1951: 58).

КУПЦИ Купци Неолит енеолит Антика

Винчанска култура

Локалитет Пепелиште Случајан налаз језичасте СЕКИРЕ од белог камена Базени за купање (?)

У атару села Купци постоји извор


АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА ОТКРИВЕНА ПОРЕД ТЕРМАЛНИХ ИЗВОРА У ОКРУЖЕЊУ ВЕЛИКОГ ШИЉЕГОВЦА

минералне воде кога мештани називају Слана бара. Припада групи слабо алкалних и сврстава се као хидрокарбонантнонатријска вода (Стојадиновић, Д., Стојадиновић В. 2009: 146). Није забележен у класификацији Б. Филиповића. Најстарији археолошки налаз из Купаца представља језичаста секира од беличастог камена, оштећена на крајевима. Налаз потиче са локалитета Пепељиште. Димензије секире износе 10,5 х 6,8 цм. Секира је карактеристична за период млађе фазе винчанске културне групе или за енеолит (Стојић, Чађеновић 2006, 122). На локалитету Слатина, у селу Купци, које се налази на левој обали Расине, источно од Крушевца, нађени су остаци базена за купање грађени од тесаних храстових табли. Нису познати покретни археолошки налази који би омогућили прецизније хронолошко датовање базена. Ипак, аналогије са недалеким базенима у Врњачкој Бањи и Горњој Црнишави указује на могућност да су базени настали у античком периоду (Рашковић 2001, 15). 177 У овом прегледу пружени су до сада познати подаци о археолошким налазима и налазиштима везаним за термалне изворе у околини Великог Шиљеговца. Сматрамо да је основана претпоставка да су некадашњи житељи овог простора познавали и користили термалне изворе, мада ће коначну реч о овом питању дати тек будућа археолошка истраживања.

35

Bankoff, Истраживање праисторијских насеља у микрорегији Рибарске реке код Крушевца, Гласник Српског археолошког друштва 3, Српско археолошко друштво, Београд, 51 – 62. Palavestra, Bankoff 1986а: Aleksandar Palavestra, H. Arthur Bankoff, Pozlatska reka – Naselje poznog bronzanog doba, Arheološki pregled 1985, Savez arheoloških društava Jugoslavije, Ljubljana, 67 – 68. Рашковић 1998 Душан Рашковић, Појединачни налази римског и византијског новца Народног музеја Крушевац, Нумизматичар 21, Народни музеј Београд и Српско нумизматичко друштво, Београд, 63 115. Рашковић 2001 Душан Рашковић, Трстенички крај у антици, Крушевачки зборник 7/8, Народни музеј Крушевац, Крушевац, 7-30.

Рашковић 2002 Душан Рашковић, Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју, Трећа југословенска конференција византолога, Византолошки институт БИБЛИОГРАФИЈА: у Београду и Народни музеј Крушевац, ур. Љубомир Максимовић, Нинослава Богдановић 2001 Радошевић, Ема Радуловић, Београд ̶ Игор Д. Богдановић, Метални предмети Крушевац, 29 – 73. бронзаног доба у збирци Народног музеја у Крушевцу, у: Археолошка налазишта Рашковић, Трифуновић 2004 Крушевца и околине, Народни музеј Душан Рашковић, Милан Трифуновић, Крушевац – Балканолошки институт у Касноантичка и рановизантијска Београду, ур. Ема Радуловић и Никола археолошка налазишта Јастрепца – Тасић, Крушевац – Београд, 177 – 185. прилог планирању заштите природног добра, Заштита природе 55/1-2, Завод за Гарашанин М., Гарашанин Д. 1951 заштиту природе Србије, Београд, 69 – Милутин Гарашанин, Драга 82. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Просвета, Београд. Стојадиновић, Д., Стојадиновић В. 2009 Палавестра, Bankoff 1986: Душан Стојадиновић, Владимир Александар Палавестра, H. Arthur Стојадиновић, Извори минералних Загрлата у историји српског народа


36

вода крушевачког краја, Расински анали 7, Историјски архив Крушевац, Tomić 1968 Крушевац, 141 - 150. Emilija Tomić, Pozlatska reka, Pozlata – naselje bronzanog doba, Arheološki Стојић, Чађеновић 2006 pregled 10, Arheološko društvo Jugoslavije, Милорад Стојић, Гордана Чађеновић, Beograd, 31 – 32. Крушевац: културна стратиграфија Филиповић 2003 праисторијских локалитета у зони Будимир Филиповић, Минералне, става Западне Мораве и Јужне Мораве, термалне и термоминералне воде Археолошки институт – Народни музеј Србије, Удружење бањских и климатских Крушевац, Београд – Крушевац. места, Врњачка Бања – Институт за хидрогеологију Рударско-геолошког Тасић Н., Томић 1987 факултета у Београду, Београд. Никола Тасић, Емилија Томић, Археолошка ископавања у долини Чађеновић 2007 Гордана Чађеновић, Праисторијске доњег тока Западне Мораве и проблеми градине у зони става Западне и Јужне етногенезе Дарданаца, Гласник Српског Мораве, Крушевачки зборник 12, археолошког друштва 4, Српско Народни музеј Крушевац, Крушевац, 7 археолошко друштво, Београд, 129 – 136. – 32.

SUMMARY ARCHAEOLOGICAL SITES DISCOVERED NEAR THERMAL SPRINGS IN THE ENVIRONMENT VELIKI ŠILJEGOVАC Veliki Šiljegovac environment is rich in thermal springs, which to this day are important in the development of life in this area, but we can reasonably assume that in earlier epochs and sources were known and exploited. An overview of archaeological sites and the individual is registered near the thermal springs in the Lomnica, Ribarska Banja and customers, where traces of settlement occurred from prehistoric times to the early Middle Ages. From the Velika Lomnica encourages a unique mold for casting battle ax, mid and dated to the Bronze Age, and there are finds of pottery from the early Iron Age and coins from antiquity. From around the Ribarska Banja, neer Pozlatska reka, we know for the existence of settlements dating from the late Bronze Age, while a number of occasions, from prehistory through antiquity to the early Middle Ages, used the strategic benefits Gradište Čukar in Boljevac. The buyers were found remains of swimming pools, possibly from the ancient period.


37 Небојша Д. Ђокић Београд Миломир Стевић Крушевац

ПОСЕДИ МАНАСТИРА ДРЕНЧЕ У ОКОЛИНИ КРУШЕВЦА Апстракт: У раду је покушано, да се на основу познатих податак из историје манастира Дренче и непосредне околине. Убицирали смо села и друге топониме споменуте у Дренчанској повељи. Покушали смо и да утврдимо ко је ктитор манастира Дренче. Кључне речи: Дренча, манастир Дренча, Велуће, Сребрница, Козник, Козничка нахија, Расина, Бучје, манастир Велуће, Богородица бучјанска, св. Никола у Сребрници, Крушевац, деспот Јован, деспот Иваниш, војвода Никола, Видослава

Дренча је манастир који се налази у истоименом селу, 3 км северно од Александровца Жупског, на левој обали Дреначке реке. Манастир је имао првобитну посвету Ваведењу Богородице. Подигао је крупни великаш са сином (потоњи монаси Доротеј и Данило). Најстарији помен манастира Дренче у стручној литератури је у Микло-шећeвој Monumenta Serbica1 али је ту реч о буквално само о помињању. Тек у Гласнику СУД 24 из 1868. године је објављена Дренчанска повеља.2 Пар година касније иста повеља је објављена и у Кијеву.3 Повеља је по трећи пут објављена код С. Новаковића.4 Први рад о Дренчи је један релативно кратак текст М. Валтровића из 1882. године у Српским илустрованим новинама. Том приликом су објављени и врло и цртежеи манастира М. Валтровића значајни за каснија истраживања и реконструкцију манастира јер је манастир био тада далеко боље очуван него почетком педесетих година XX века када ће се кренути у озбиљна истраживања

1 Fr. Miklosich, Monumenta Serbica spectania historia Serbiae Bosnae Ragusii, Vieanne 1858, 200 2 Архимандрит Леонид, Стара српска писма. Из руског манастира Св. Панталејмона у Светој Гори, Гласник СУД 24, Београд 1868. 3 Акты русскаго на святомъ Аѳонѣ монастыря св. великомученика и цѣлителя Пантелеимона, Кɪевъ 1873, 382 – 388 4 Новаковић Ст., Законски споменици срских држава средњег века, Београд 1912.


манастирског комплекса.5 Биће то истраживања Б. Вуловића чији су резултаи објављени у три рада у периоду од 1956 до 1978. године.6 У међувремену су се историјом манастира Дренче и њеним ктитором позабавили В. Петковић,7 И. Здравковић,8 Ђ. Стричевић. Сва истраживања, пре великих археоло-шких радова који су претходили реконструкцији манастира је сумирао В. Ристић у свом монументалном делу о Моравској архитектури.9 Задњих го-дина су извршена обимна археолошка истраживања након чега је дошло до реконструкције манастира. Дренча је у плану триконхос развијене варијанте уписаног крста.10 Куполу 5 М. Валтровић, Манастир Дренча, Српске илустроване новине бр. 17 од 15. марта 1882, 69. 6 Б. Вуловић, Резултати радова на конзервацији рушевина Дренче, Зборник заштите споменика културе књ. VI – VII, Београд 1957, 227 – 242; Б. Вуловић, Конзервација манастира Дренче, Саопштења I, Београд 1956, 61 – 63; Б. Вуловић, Проблем рестаурације манастира Дренче, ЗЛУ 14, Нови Сад 1978, 213 -233. 7 В. Петковић, Ко је био оснивач манастира Дренче, Старинар II, Београд 1951, 57 – 58. 8 И. Здравковић, Манастир Дренча – Душманица, Старинар II, Београд 1951, 245 – 249. 9 В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, на више места. 10 Недавно је објављена монографија о архитектури и археолошким истраживањима манастира Дренче. Гордана Гаврић, Мирко Ковачевић, Манастир Дренча: од рушевине до храма, Завод за заштиту споменика културе Краљево 2015, 232. Због тога

Н. Ђокић, М. Стевић

38 над средњим простором носила су четири слободна ступца. Припрату никад није имала.11 Црква је у западном делу ужа. У унутрашњости се шири према развијеном трочланом олтарском простору, Посебно су наглашена одељења проскомидије и ђаконикона, некада засведена крстатстим сводовима. Бочне апсиде су споља и изнутра полукружне. Олтарска апсида је са унутрашње стране у облику полуапсиде а споља петострана. Апсиде проскомидије и ђаконикона изнутра су полукружне, споља четворостране, Тамбур куполе је био инутра кружан, споља осмостран, са прислоњеним колонетама на саставима страница. Поседи манастира Дренче Манастир Ваведење у Дренчи је добио веома простране земљишне поседе и у околини Крушевца и у Браничеву. Манастиру је на првом месту дарована12 река Дренча (räkú Drän~ú) са селима и засеоцима, што значи цела речна долина са свим насељима, затим река Тулеша (räkú Túle{ú) са селима и засеоцима, као и село Ржаница (selo Rýànicú).13 Слив ове две реке чини једну целину а село Ржаница се налази тачно на ђи ова два слива. Данас се у сливу ове две реке налазе села Дренча, Тршац, Дашница, (слив Дренче) и Срњане, Тулеж и Ратаје (слив Тулешке реке). Село Ржаница се налази тачно између њих. Посед је смештено тачно између Гоње Жупе (околина Кожетина) и поседа Велуће. Кнез Лазар је обе своје сачуване повеље св. Пантелејмону издао 1381. ћемо само укратко потсетити на основне елементе архитектонског решења манастира битне за историју самог манастира. 11 На основу сондирања терена испред зидова западне фасаде. Б. Вуловић, Резултати радова на конзервацији рушевина Дренче, Зборник заштите споменика културе књ. VI – VII, Београд 1957, 233 12 Села дајемо онако како су дата у руском издању из 1873. године а ако се у нашем издању разликује ту разлику дајемо у напомени. Акты русскаго на святомъ Аѳонѣ монастыря св. великомученика и цѣлителя Пантелеимона, Кɪевъ 1873, 382 – 388. (Даље: Акты русскаго монастыря св. Пантелеимона,) 13 архимандрит Леонид, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Свтетој Гори (уредио др јанко Шафарик), Гласник Српског ученог друштва 24, Београд 1868, 264; М. Благоjевић, Манастирски поседи крушевачког краjа, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 37

године.14 Сматрамо да је истом приликом издао и повељу за свој прилог цркву Мати Божју бучјанску са оближњим селима а истовремено су и Никола и Видослава уступили цркву св. Николе у Сребрници.15 Тако се ствара компактан метох манастира св. Панталејмона који једини, на том простору није, касније, припао Дренчи. Међутим, морамо нагаласити да на основу података из повеља из 1395. и 1400. године св. Никола и Мати божја бучјанска су биле мирске цркве и села која су уступљена раније нису припадала овим црквама што је јасно наглашено у повељама.16 По Студеничкој повељи, манастиру Студеница је припадало неколико села око данашњег Александровца у Жупи. Метох Поповац, Црква Ваведење пречисте Богородице, село Кожетин, село Ракла (данас Ракља), село Велика Крушевица и село Поховац (данас Пуховац). У Руденици је Студеница имала пчелињак. Манастир је имао и подруме за вино итд.17 Премда је сама студеничка повеља непоуздана ипак се може усвојити да је кожетинска црква некада била метох Студенице јер је управљала виноградима манастира Студенице. Своја имања у Жупи распродали су студенички калуђери тек 1876. године.18 Кожетино Долне се помиње у повељи челника Радича који га је приложио својој цркви у Грабовници. По мишљењу М. Благојевића Кожетино Долне је данашњи Александровац док је Кожетино Горње каснији Кожетин тј место око саме

14 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 515 – 517. 15 Детаљније о манастиру Велуће и њеном поседу видети у: Н. Ђокић, Нека запажања о ликовима на живопису Велуће, у: Власт и моћ – властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године, (ур. Синиша Мишић), Крушевац 2014, 367 – 388. 16 Исти је случај и са црквом св. Николе у Лабу која се уступа са селима која раније нису њој припадала. Насупрот овим црквама за цркву Спасову у Хвосну се наглашава да се уступа са селима која већ припадају њој. Такође и црква св. Јована Претече у Црколезу је поклоњена (од стране војводе Новака и Видославе) са њом припадајућим селима. Н. Ђокић, н. ч, 376. 17 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 569; М. Благоjевић, Манастирски поседи крушевачког краjа, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 26. 18 М. В. Лутовац, Жупа александровачка, Београд 1980, 16; М. Бонџић, Сто педесет година основне школе у Александровцу 1837-1987, Александровац 1980, 13.


ПОСЕДИ МАНАСТИРА ДРЕНЧЕ У ОКОЛИНИ КРУШЕВЦА

39

цркве.19 У сваком случају, села у сливу Кожетинске реке су припадала манастиру Студеници. Да је ово вероватно тачно, поред споменутих подрума, потвђује и чињеница да касније када храм у Дренчи не буде у функцији сељани из села која су припадали манастиру Дренчи нису имали парохијалну цркву у оближњем Кожетину већ у врло удаљеној Велући. Ако су становници прилично удаљене Загрлате имали сачувано сећање и почетком XIX века да су припадали Дренчи тешко је објаснити да житељи оближње горње Жупе нису сачували такво сећање осим да никад нису ни припадали Дренчи. Док посед Велуће представља прилично природну и географски одвојену целину у односу на посед Дренче (без обзира што се наслања на њега) крај око Кожетина би по свакој требало да припадне Дренчи. Ако узмемо у обзир значај Дренче онда је морао да постоји веома јак разлог да Кожетин не буде укључен дренчанском поседу. Студеница је довољно јак разлог јер ако је Кожетин са околним насељима припадао Студеници јасно је да монах Доротеј није могао да га тек тако присвоји. Поготово што управо тај крај око Дренче и Кожетина има најповољније услове за узгој винове лозе северно од Метохије. Тешко је претпоставити да би се Студеница одрекла најквалитетнијих винограда које је сачувала и за време османске владавине. Дакле, јасно се види да посед манастира Дренче обухвата практично сву Жупу која није улазила у посед било манастира Студенице било Велуће (тј у време формирања дренчаског властелинства манастиру св. Пантелејмона на Светој гори). Посед је излазио на Кожетинску реку у висини данашњих села Горњи и Доњи Ступањ. Ваздушном линијом 8 до 9 км право на исток се налази Наупаре. Између се налази уски гребен који одваја долину Кожетинске реке од Расине. У повељи, се не случајно даље набрајају на Расини село Пугале (selo Púgàle), село Лукаре (selo Lúkare) и двор у Неупаре са придворицом (dvorý ú Neúpare sý pidvoricomý)20. Јасно је да се села Пугале и село Лукаре налазе негде

између ушћа Дренчанске реке у Кожетинску реку и двора у Наупаре јер је реч о релативно малом растојању а добија се и непрекидна целина. Пре него што кренемо са убикацијом села Пугале и Лукаре морамо скренути пажњу на једну битну ствар. Пугале чита и Јанко Шафарик у првом српском издању Дреначанске повеље21 док С. Новаковић сматра, с увидом у фотографски снимак да треба да се чита selo Nougàle.22 Данас не постоји ни село Пугале ни село Ноугале23 али управо ту постоји село Шогоље. Сматрамо са приличном вероватноћом да је село Ноугале или Пугале данашње село Шогоље које се помиње и у османском дефтеру из 1530. године.24 У османским дефтерима из XVI века нема спомена селу чије би име ма и приближно подсећало на Пугале или Ноугале ни у крушевачкој ни у козничкој нахији. Данас не постоји ни село Лукаре. Оно што изненађује је то што га нема ни у османским дефтерима. са друге стране, управо на том простору се налази село Штитари кога има и у османским дефтерима.25 У непосредној близини села Штитара се налази потез Копљарац на коме се по народном предању налазило истоимено село. Још је интересантнији податак из османских дефтера да се управо негде на то, простору налазило село KuruşaLuka26 или Kuruşova-Luka.27 Ово село би

19 М. Благоjевић, Манастирски поседи крушевачког краjа, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 46 – 48.

25 İştar [İştitar] k., Alaca-hisār n.: 408. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004.

20 С. Новаковић је скренуо пажњу да је овде вероватно реч о штампарској грешци писара јер би требало да стоји sý pridvoricomý а не sý pidvoricomý. С. Новаковић, Законски споменици срских држава средњег века, Београд 1912, 763 нап. 2.

26 Kuruşa-Luka 1396 k., Alaca-hisār n.: 408. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004.


21 архимандрит Леонид, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Свтетој Гори, Гласник Српског ученог друштва 24, Београд 1868, 264. 22 С. Новаковић, Законски споменици срских држава средњег века, Београд 1912, 763 нап. 1. 23 Отприлике негде на том простору је постојало 1530. године село Niktofça које је у другим османским дефтерима убележено као Pekilofça. Турски приређивачи овог пописа су име овог села читали као Пећиловце. Niktofça [Pekilofça] k., Alacahisār n.: 408. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 24 Şogol k., Alaca-hisār n.: 408. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), II, Vılçıtrın, Prizrin, Alaca-hisâr ve Hersek Livâları, (Dizin ve Tıpkıbasım), Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi Daire Başkanlığı Yayın Nu: 69, Defter-i Hâkânî Dizisi: IX, Ankara 2004. (даље 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004)

27 Kuruşova-Luka, Збирни попис санџака, урађен у време султана Сулејмана I (1520-1566) (İstanbul,

40


најпре могло да се чита као Крушевачка Лука бар како су га пописивачи записали. Интересантно је да, бар по пописивачима, у Крушевачком санџаку 1530. године не постоји ни једно насељено место у чијем имену имамо „Лукар“ било као реч или део речи. Истовремено, рецимо у Вучитрнском санџаку, постоји пар села са називом Лукар28 а има их и у другим санџацима. Важно је знати да је због природе турског језика, ако пописивачи нису били из овог краја, било лако могуће да се упише Лука уместо Лукар, Лукаре или Лукари.29 Зато мислимо да уместо Крушевачка Лука треба да буде Крушевачки Лукари поготово што се ово село налазило на отприлике управо на месту где се налазило средњевековно село Лукари. Да закључимо. Што се тиче села Ноугила (Пугила) мислимо да је данашње село Шогоље док се село налазило негде у близини, између данашњих села Шогоља и Штитара (и потеза Копљара). Храм придворице Наупаре (dvorý ú Neúpare sý pidvoricomý), саграђен од мешавине опеке и малтера између редова камена, припада типу цркава Моравске школе. Први пут (и jедини у средњм веку) помиње се у Дренчанскоj повељи.30 Највероватније су двор и придворица били опасани бедемом премда далеко мање импозантним од бедема Раванице или Жупањевца.31 Интересантно је да је богослов Тодор Николић 1852. године знао

да је Наупаре припадало Дренчи ио да је Дренчанска повеља издата 1382. године. Он је све то забележио у свом извештају о манастиру Наупаре урађеном за Друштво српске словесности.32 У поеви се даље наводе: ... i räkú Lomnicú sý vsemi seli i zaselci i mägàmi, selo Staronoge na Modroi, i selo Slatinú, i selo Magìerý na Srpskoy; ... Што се тиче реке Ломнице ту је све јасно. Данас се у долини ове реке налазе села Буци и Ломница. Оба села се јавља и у османском дефтеру из 1530. године и то упаво под тим именима Buci33 и Lomnica34. Село Слатина постоји и данас а јавља се и у османским дефтерима и то 1530. године као мезра İslatisa35 а нешто раније 1516. године као İslatina36. Село Староноге данас не постоји а налазило се на Модричкој реци. Данас постоје три села на Модричкој реци: Модрица, Ловци и Дворане. У долини те реке ни нема места за још неко треће село. У соманском дефтери из 1530. године се јављају село Староноге (İstaro-Noga)37 и мезра Дворане (Odran)38 које се 1536. године јавља под правим именом İdvoran39. Постојале су две Модрице Горња (GornaModre)40 и Доња (Dolna-Modre)41. Данашње село Модрица је Горња Модрица док је Доња Модрица низводно уз реку Модрицу – вероватно негде близу њеног ушћа у

Başbakanlık Arşivi (BBA), Tapu tahrir defteri (TTD) 161 s. 18’de)

32 Архив САНУ - А Бр. 609 – Богослов Тодор Николић, Описаније Монастира Наупаре (У окр. Крушевачком) - написано 15. маjа 1852. године.

28 Рецимо село Лукар у нахији Копорић (Lukar k., Koporik n.: 338) и мезра Лукар у близини Приштине (Lukar m., Priştine nf.: 351). 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 29 На овом податку захваљујем колегиници Оливери Думић оријенталисти – туркологу. 30 архимандрит Леонид, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Свтетој Гори, Гласник Српског ученог друштва 24, Београд 1868, 264; Акты русскаго монастыря св. Пантелеимона, 386; С. Новаковић, Законски споменици срских држава средњег века, Београд 1912, 763; М. Благоjевић, Манастирски поседи крушевачког краjа, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 37 ( ту видети и стариjу литературу). 31 Интересантно је да су главна ископавања манастирског комплекса рађена пре и за време Другог светског рата. О овим ископавањима су остали само фрагментарни подаци. Детаљније о историји храма у Напару (са старијом литературом) видети у: Љ. Поповић, Н. Ђокић, М. Стевић, Прилог познавању историје манастира Наупаре до Првог светског рата, Расински анали бр. 3 (за 2005), Крушевац 2005, 29 – 41.

33 Buci k., Alaca-hisār n.: 405. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 34 Lomnica k., Alaca-hisār n.: 404, 405. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 35 İslatisa mz., Alaca-hisār n.: 407. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 36 İslatina. Збирни попис из 1516. године (İstanbul, Başbakanlık Arşivi (BBA), Tapu tahrir defteri (TTD) 55, s. 33) 37 İstaro-Noga k., Alaca-hisār n.: 409. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 38 Odran mz., Alaca-hisār n.: 407. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 39 İdvoran. Опширни катастарски попис Крушевачког санџака из 1536. (BBA, TTD 179 s. 177) 40 Gorna-Modre k., Alaca-hisār n.: 409. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004. 41 Dolna-Modre k., Alaca-hisār n.: 405. 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), 2004.



Расину.42 Староноге се налазило негде близу села Горња Модрица и није немогуће да је то данашње село Ловци иначе је тешко наћи место где га сместити у долини Модричке реке. Село Мађере на Српској реци је немогуће идентификовати као ни реку на којој се налазило. Село под тим именом данас не постоји а нема га ни у османским дефтерима. Данас не постоји ни Српска река у том крају. Пошто у даљем набрајању долазе Власи Шиљеговци. једина река која долази у обзир је Сеземачка река43 јер је даље источније само Модричка река и већ почиње слив Рибарске реке тј Загрлата. Magìerý вероватно потиче од речи Magerý у значењу кувар па и кухиња али нам то у овом случају не помаже много.44 Једино што се то село тешко може сместити негде другде осим на Сеземачкој реци најпре на месту данашњег села Трмчари или (мање вероватно) на месту села Сеземча. Вратимо се повељи и поседу маанстира Дренче. Након села Мађере следи: i Vlahe [ilìegovýce, sý zaselci i megàmi, i ú Zagrýlatoi trýgý na Morave i sý brodomý; i selo Vrlýnicú, i selo Brä‹i, i selo Bitino; i räkú Pä{ý~anicú, blato ... Bñglä ... sý vsemi seli i zaselci i megàmi, i selo Lõbe{ú vi{e Zarve, ...45 Границе средњовековне жупе Загрлате углавном нису спорне јер нам је географија леве обале Јужне Мораве у време кнеза Лазара, све од Доњег Адровца па до Ђуниса, релативно добро позната. Данас смо у стању да убицирамо, практично све, топонима који се спомињу. Власи Шиљеговци су данашњи Велики и Мали Шиљеговац чији се атар наслања на слив реке Пешчанице, тј. данашње Радевачке реке.46 Одмах узводно 42 Не треба у потпуности одбацити ни могућност ни да је Горња Модрица данашње село Ловци а Доња Модрица данашња Модрица али је онда скоро немогуће сместити село Староноге које се налазило негде поред Горње Модрице. 43 Теоријски би могла да дође у обзир и данашња Кобиљска река али је то мало вероватно јер је она скоро на периферији данашњег Крушевца а и више је поток него река. 44 Magerý m. ma¯geiroj, coquus, кувар. С. Петковић, Речник црквенословенског језика, Сремски Карловци 1935, 113 45 Арх. Леонида, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Светој Гори, Гласник СУД 24, Београд 1868, 264; Акты русскаго монастыря св. Пантелеимона, 386 – 387. 46 На старијим војним картама је Радевачка река


41

од ушћа реке Пешчанице у Јужну Мораву налазило се село Битино које данас не постоји, али му се име сачувало у потезу поред леве обале Мораве, у атару села Доњи Адровац.47 Зарва је крај око Ђуниског моста на Јужној Морави, док је Љубеш, вероватно, данашњи Доњи Љубеш. Крај од Кормана до Горњег Љубеша је и данас помало мочваран и има више мртваја, старих корита Мораве. Још у време Српско-турског рата је прелаз Мораве на потезу од Бобовишта до Ђуниског моста био немогућ због многобројних бара, насталих променом корита Мораве. Вероватно се управо на овај крај, од Горњег Љубеша до Кормана, односи оно “... блато...Бигл... са свим селима и засеоцима и међама...”. Поред те “мртваје” су се почетком XIX века а и данас налазила села Корман, Горњи Љубеш и Срезовац. Трг на Морави са бродом се налазио највероватније код данашње ђуниске цркве48 и био је директно повезан са оближњим трубаревским градом. Реч је о некадашњој цркви у селу Ђунису, познатој и као Ђунисија, чији су остаци сачувани до почетка XX века и за коју се наводи да је била посвећена истовремено и Пречистој Богородици и св. Николи. Црква Ђунисија је датована најкасније у почетак XII века, али још вероватније у X или XI век, и чинила је саставни део већег манастирског комплекса чији се остаци и данас проналазе при копању гробова на оближњем сеоском гробљу. Нажалост, ова је од извора до села Велике Пешчанице убележена као Гредетинска река, а одатле па до ушћа као Пешчаничка река. У слив Пешчаничке реке улазе данашња села Росица, Јаковље, Радевци, Крушје, Каменица, Лознац, Гредетин, Велика и Мала Пешчаница, Корман и део атара села Трњани. С. Мишић, Н. Ђокић, Капија Поморавља у историјској и војно стратегијској географији, Капија Поморавља, Варварин 2011, 118 нап. 35 47 Војна топографска карта 1:50000, секција Алексинац 3, координате 7554/4822. С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 118 – 119. 48 К. Јовановић, Старе цркве у Мојсињу, Старинар II-2 1907, Београд 1908, 154-158. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи књига 1, Београд 1984, бр. 654, запис из августа 1566. године. Општи дефтер крушевачког санџака Но 567 из 1575/6. г. (Başbakanlık Arşivi, Istanbul - Defter-i Mufassal-i Liva-i Alacahisar, Tapu defteri No 567). Општи дефтер крушевачког санџака Но 299 из 1583 г. (Başbakanlık Arşivi, Istanbul Defter-i Mufassal-i Liva-i Alacahisar, Tapu defteri No 299). Крушевачки дефтер Но 95 (Tapu ve Kadastro - Ankara, Tapu defteri No 95) из времена султана Мурата III. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, 65; С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 118 – 119.

42 црква у не тако давној прошлости срушена да би на њеним темељима 1912. године била саграђена црква Св. Пантелејмона, а нама су остали само цртежи К. Јовановића. Манастирски комплекс је био саграђен на остацима већег античког објекта који, по свему судећи, потиче још из I века, што је свакако занимљиво за нека даља истраживања. У сваком случају, данашња црква Св. Пантелејмона је саграђена на темељима некадашњег манастира Варламовца са храмом посвећеним Рождеству Пресвете Богородице. Наиме, по османским дефтерима у Загрлати није било манастира посвећеног Св. Николи а у првим дефтерима се јавља само један манастир посвећен Богородици за који из српских извора знамо да се звао и Варламовац. Манастир Варламовац посвећен Рождеству Пресвете Богородице (1536. године једини био посвећен Богородици), а за који се изричито каже да је био по гором Мојсињем. Манастир је августа 1566. године имао овеће братство на чијем је челу стајао игуман Лонгин, јеромонах, а тамошњи монаси су се превасходно бавили преписивањем књига. У манастиру Пречиста су 1536. године живела два калуђера, а приход манастира је износио 63 акче; већ у пописима из 1575/6, 1583. и 1584. године убележено је пет калуђера и приход од 250 акчи, што све указује на чињеницу да је реч о значајном манастиру.49 Врлница је Рлица која се налази у непосредној близини Шиљеговца.50 Као што видимо, посед манастира Дренче у овом крају представља једну компактну територију која се простирала уз леву обалу Јужне Мораве, од данашњег Доњег Адровца па све до Ђуниса, можда и Трубарева.51 На западу се простирала до Великог и Малог Шиљеговца, и готово је сигурно обухватао и цео слив Рибарске реке. Граница на југу према жупи Ушке је вероватно ишла вододелницом сливова Рибарске и Туријске реке, пар километара јужније од Великог Шиљеговца негде око данашње Рибарске 49 Д. Минић, Утврђење у селу Трубареву, Рашка баштина бр. 3, 284-286; Д. Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД бр.6, 140-145 50 С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 119 51 На основу турских дефтера можемо са сигурношћу рећи да Сталаћ и Крушевачка Браљина у XVI веку нису спадали у Загрлату. Загрлата је приликом припајања Крушевачком санџаку по свему судећи добила и нека села из Крушевачке нахије али у подјастребачком крају. С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 119


бање. Ово је природна граница која и данас раздваја крушевачку од алексиначке општине.52 Овде треба истаћи да Загрлата највероватније код састава двеју Морава није прелазила на десну обалу Јужне и леву обалу Велике Мораве. У турско време Сталаћ се није налазио у нахији Загрлата већ у крушевачкој нахији.53 Заиста је занимљиво да у народу тога краја и данас постоји нека врста колективног сећања да су они, и за турског земана, у духовном погледу били потчињени манастиру Дренчи а не неком другом.54 М. Валтровић је, пак, у сâмој Дренчи забележио предање да је црква Св. Арханђела у Шиљеговцу припадала манастиру Дренча.55 Жупа Загрлата се граничила са жупом Ушком вероватно линијом Рибарска бања - Росица – Каменица – Лознац (сва четири места припадају Загрлати). Од Лознаца је граница могла да иде ка Тешици (што је мало вероватно) или северније ка Мрсољу (данашњем Моравцу) а можда чак и ка Прћиловици или Житковцу.56 Села у долини Туријске реке су османском пероду припадала круше-вачкој нахији што је довело до врло неприродне границе између крушевачке нахије и нахије Загрлате. Очигледно је да та села раније нису припадала ни једној ни другој географској тј административној целини (жупи, нахији ...) већ су накнадно у неком периоду (можда и пре османске власти) прилично произвољно припојене Расини (ако је то било у време средњовековне Србије) или крушевачкој нахији (ако је реч о времену османске власти). Просто је несхватљиво да села у долини Туријске реке нису припојена Загрлати а још чудније да је Загрлата тек 1536. године припојена Крушевачком санџаку. Ма колико изгледало невероватно, да ли није Загрлата 1444. године, из неког нама непознатог разлога, враћена Србији заједно са Липовачким крајиштем. А то би даље значило да је Загрлата од 1444. године 52 С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 119 53 М. Васић, Становништво Крушевачког санџака и његова друштвена структура у XVI вијеку, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 49-73 (даље М.Васић, Становништво). Уп. Н. Ђокић – М.Стевић, Краћи прилози историји града Сталаћа, Расински анали 3, Крушевац 2005, 44-62; С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 119 54 Подаци добијени приликом обиласка терена. 55 М. Валтровић, Манастир Дренча, Српске илустроване новине бр. 17 од 15. марта 1882, 69 56 С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 119



улазила у састав Липовачког крајишта што са војне тачке има резона – због контроле обе обале Јужне Мораве. Османлије су избегле да врате Крушевац али враћење Болвна Србији је обична фарса ако су Османлије са једне стране у Витковцу а са друге у Соко бањи. С друге стране Османлијама Срби у Загрлати неби сметали јер у најбољем случају су имали релативно малу тврђаву у Трубареву. Могли би, по потреби, без проблема буквално да похапсе српске снаге ако би их уопште било у Загрлати. Можда су вратили чак и Сталаћ јер за период од 1444. до 1453. године немамо података о Османлијама у Сталаћу. Или је, што је још вероватније, управо тада Сталаћ изашао из Загрлате са још неколико села на Мојсињским планинама и припојен Крушевачкој нахији а остатак Загрлате враћен Србији. Можда трагова о овим догађањима има и у аустријско – турском разграничењу после Пожаревачког мира 1718. године када је Град Сталаћ остао у аустријским рукама.57 Као што видимо по дренчанској повељи практично цела Жупа и крај између Јастрепца и Западне Мораве припали манастиру Дренчи осим слива реке Сребрнице и горње Жупе тј краја око Кожетина. Изван, манастирског поседа остала су и села у близини Крушевца, отприлике од линије коју чине данашња села: Глободер – Лаћислед – Шаврани – Липовац – Головоде. Није немогуће да још нека села јужно од ове линије нису припала Дренчи али сасвим сигурно велика већина јесте ако не сва. Изузетак чине и села у долини расине јужно од села Штитара а тај простор чини једну целину са долином Кожетинске реке. Да ли је то било случајно или су постојали одређени можда и административни разлози. Да ли је слив Сребрнице био посебна административна јединица или је припадала некој другој жупи а не Расини. Премда је реч о релативно малој територији ипак имамо јасно омеђену географску целину кроз коју пролази и релативно важан комуникацијски правац.58 Што се тиче села у долини Расине узводно од Штитара тешко је рећи разлог зашто она нису припојена поседу манастира Дренче па се не бисмо упиштали у шпекулације.

43

Кад је реч о поседу манастира Дренче у повељи се даље набраја: ... i ú Brani~evú na räcä Vitelnice selo Draànìe, selo Búgúnovýci; trg Kúla, selo Hmelàci dvoi, selo @rýnovýnicú; selo Altomanýce; selo Kobilìe, selo Dlýboki; selo Garove; selo La~ni; i ú Novom brýdä vsako godiðe po i÷ litrý srebra, selo Gradiðe; selo âemova mala.59 Монах Доротеј је, као што видимо, својој задужбини Дренчи даровао и трг Кулу на реци Витовници и још тринаест села у Браничеву. Кула, данашње истоимено село југоисточно од Малог Црнића, била је не само економско, већ и географско средиште овог дела Дренчиног властелинства, које се са побрђа на левој обали Млаве, преко долине Витовнице протезало до долине Пека.60 Пошто постоји већ детаљан рад А. Крстића о овом делу властелинства манастира Дренче ми се овде нећемо задржавати на том питању. Што се тиче села Градишта и Чаемове мале она су очигледно накнадно убачена премда није немогуће да припадају Новом Брду. Властелинство манастира Дренче је једно од већих манастирских властелинстава из времена Моравске Србије. Не заостаје за властелинством Лазареве задужбине Раванице а далеко превазилази остала манастирска вла-стелинства. Можда је још значајније да нам подаци везани за ово властелинство говоре да је земља око Крушевца била баштина неког другог моћног великаша а не кнеза Лазара. Практично цела територија јужно од Западне Мораве па до јастрепца и Копаоника на југу и Јужне Мораве на западу је била баштина монаха Доротеја. Изузетак је долина Кожетинске реке која је припадала манастиру Студеници и посед Велуће углавном у долини реке Сребрнице. Међутим, као што ћемо даље видети пошто је врло вероватно да је ктиторица Велуће ћерка ктитора Дренче онда је и долина реке Сребрнице тј властелинство Велуће такође била баштина ктитора Дренче.

57 С. Мишић, Н. Ђокић, н. ч, 119 нап. 42

59 Арх. Леонида, Стара српска писма из руског манастира Св. Пантелеимона у Светој Гори, Гласник СУД 24, Београд 1868, 264; Акты русскаго монастыря св. Пантелеимона, 387.

58 Детаљније видети у: Н. Ђокић, Нека запажања о ликовима на живопису Велуће, у: Власт и моћ – властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године, (ур. Синиша Мишић), Крушевац 2014, 376 – 377.

60 А. Младеновић, Повеље, 181-182; А. Крстић, Поседи манастира Дренче и Ждрела у Браничеву из времена кнеза Лазара, Историјски часопис (=ИЧ) 53 (2006) 123-144.



44 Ктитор манастира Дренче Питање ктитора манастира Дренче је директно повезано са ликом сизерена ктиторке манастира Велуће па ћемо осврнути у пар речи на тај проблем. С обзиром на то да су натписи поред двеју сликаних фигура северно од врата потпуно уништени, за питање времена настанка Велућа имају нешто више значаја портрети сликни на јужној половини западног зида. Поред мушке фигуре прочитана је, наиме, титула деспота. Натпис су публиковали готово истовремено Ј. Ковачевић61 и В. Петковић.62 Аутори који су последњи писали на ову тему сматрају да је ово читање несигурно јер је за разлику од Ковачевића Петковић написао да је испод личности на северној половини западног зида наоса писало деспот. На овоме се инсистира, премда је Ђ. Стричевић још пре пола века убедљиво доказао да се очигледно ради о нехотичној грешци В. Петковића.63 Петковић је током времена мењао мишљење о посвети црквеног храма па и ктитору али је све време за ктиторовог сизерена сматрао деспота Иваниша. Он никад у својим радовима није видео деспота Иваниша као ктитора па зато није ни могао да прочита његово име северно од врата где је приказан ктиторски пар. Ова сигнатура стоји у вези са традицијом да је Велуће саградио деспот Јован Бранковић коју је забележио и објавио Милићевић. Још је Стричевић уочио да је традиција настала на основу сачуване сигнатуре поред портрета на јужној половини западног зида наоса, и то у време када је од свих некадашњих деспота у народу био најбоље познат Јован Бранковић. Наиме, једино се име Јована Бранковића јавља у Србљаку основном извору за српску историју свештеника и монаха у Србији све до средине XIX века. Податак о деспоту Јовану као сизерену ктитора (или као самом ктитору) јавља се у изворима и раније. У првом попису из 1836. 61 Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, Београд 195361.

године64 наводи се: “По сказивању првој пут у време деспота од браће Јована и Стефана а и од некаквог у исто време владике Максима. А пограђивана по другиј пут у год. 819 помоћу капетаније жупске.”65 У другом попису урађеном само, пар месеци касније (8. фебруара 1837. године) за окружје крушевачко за Велућу се опет наводи “у време деспота српски грађена и поправљена 1830. год.”.66 Важно је напоменути да пописивачи и у првом и у другом попису наглашавају кад је реч о кнезу Лазару или деспоту Стефану. Тако за Лазарицу наводе како је саграђено од кнеза Лазара или сина његовог Стефана, за Наупаре од деспота Стефана, за стару сталаћску цркву (св. Духа), кожетинску цркву, стрмачку и цркву у Црквини (код Каоника) да се не зна од кога је и када саграђена, за Павлицу да је из времена Немањића вероватно још од доба св. Саве. Овде говоримо само о црквама које су постојале пре ослобођења 1832. године и које вероватно потичу из средњег века. У попису из фебруара 1837. године једина разлика је у томе што се за Лазарицу као ктитор наводи само кнез Лазар а за Наупару кнез Лазар или деспот Стефан. Као што видимо подаци са којима су располагали пописивачи су били прилично тачни. Врло је занчајно да они Велућу не везују ни за кнеза Лазара ни за деспота Стефана већ на први поглед неодређено кажу у време деспота. И у следећем попису манастира из 1837. године који је користи М. Милићевић за свој рад о манастирима за Велућу се дословно преписује оно што је наведено у попису из1836. године. Следећих година следе редовни годишњи извештаји о рачунима манастирским (црквеним) у којима се обично у две три реченице у уводу наведу подаци о манастиру (цркви). Било је и пописа као рецимо 1841. и 1854. године као и редовних (на пар година) пописа манастирског имања. У свим овим документима (а има их заиста много) обично се даје и када је манастир саграђен и од кога и када је последњи пут обновљен. У свим овим документима када се наводи време изградње манастира наводи се да је из “времена деспота” или из “времена деспота

62 В. Р. Петковић, Манастир Велуће – историја и живопис, Старинар, III – IV (1952 – 1953), Београд 1955, 52

64 О овом пису детаљније видети у: Н. Ђокић, Љ. Поповић, Браничевска епархија у првој половини XIX века, Пожаревац 2005, 9 – 24.

63 Ђ. Стричевић, Хронологија раних споменика моравске школе, Старинар, V – VI (1954 – 1955), Београд 1956, 121 нап. 72

65 АС – ДС – II Бф1Но30/836, лист 133 – 134. 66 АС – КК – XIV – 1443.



45

Јована”.67 У пар случајева стоји и податак да је време градње добијене по натпису “деспот Јован”. На жалост старешине манастира за све то време нису били историчари па да нам стручно скину калк натписа па морамо да им верујемо на реч. Поставља се логично питање зашто би измишљали неког њима апсолутно непознатог деспота Јована када су могли да наведу свима познатог деспота Стефана или бар деспота Ђурђа. Ранг манастира у Србији XIX века је зависио од економске моћи манастира али и ктитора. Круцијални инетерес манастирског братства је био да вежу свој манастир за Немањиће или Лазаревиће. Један од главних разлога што је Велућа, крајем XIX века, била манастир, најмање значајног, III реда је управо непознати ктитор. Све задужбине Немањића и скоро све задужбине Лазаревића (Раваница, Манасија, Горњак, Каленић, Љубостиња) су биле манастири I реда. Од задужбина Лазаревића (како се тада сматрало) само Враћевшница, св. Роман, св. Стеван (Липовац) и Наупара су

били манастири II реда а Копорин III реда. Небитно је за нашу причу што неки од побројаних манастира нису биле задужбине Лазаревића али у то време се сматрало да јесу. Манастирском братству је, дакле, било у интересу да манастир вежу са кнезом Лазаром или деспотом Стефан и ако то нису ни покушали морао је да постоји јак разлог. Прилично смо сигурни да је тај разлог јасан и читљив натпис “деспот Јован”. Све до Првог светског рата Министарство просвете и вера је било пренатрпано разним дописима у којима старешине манастира и цркава доказују како су њихов манастир или цркву саградили Немањићи или Лазаревићи. Кад је реч о Велући братство манастира остаје на тврђењу да је манастир саграђен у време деспота Јована. На основу неких извештаја са терена М. Валтровића и К. Јовановића Министарству просвете изгледа да су они, крајем XIX века могли да прочитају само деспот а не и деспот Јован.68 Кад умезмемо све напред речено сматрамо да је сасвим могуће да је испод мушке фигуре јужно од врата на западном зиду наоса стајао натпис “деспот Јован”.

67 У неколико случајева стоји и податак да га је саградио деспот Јован.

68 АС – Министарство просвете – Деловодни протоколи за 1883, 1884 и 1886. годину.

Манастир Дренча након обнове


46 Поготово што је та фигура одевена у одежду какву су носили деспоти из времена царства а не деспот Стефан или Ђурђе. Поред тога та личност је приказана гологлава (такође као деспоти из времена царства) а не са круном како су увек приказивани и кнез Лазар и деспот Стефан. Ако прихватимо став да је личност приказана на западном зиду наоса деспот Јован поставља се и питање – ко је та особа. Ако није реч о неком потпуно непознатом деспоту у обзир долазе само деспот Јован Драгаш или деспот [Јован] Иваниш. Премда не треба у потпуности искључити ни деспота Јована Драгаша сматрамо да се деспот Иваниш далеко више уклапа. Да би дошао у обзир Јован Драгаш морао би простор између Копаоника и Јастрепца на југу и Западне Мораве на северу да буде његова баштина (тј његове породице) а морали би и да изградњу неких од најстаријих цркава и манастира моравске школе (Наупара, Велућа ...) да вратимо у период 1367 – 1371. године што можда и није немогуће али је ипак мало вероватно. Са друге стране деспот Иваниш се доста добро уклапа у свему осим, како ћемо даље видети, у једној ствари. Дакле, сматрамо да је, са прилично великом вероватноћом, мистериозни деспот Јован из Велуће деспот [Јован] Иваниш. Без обзира која је особа приказана јужно на западном зиду наоса готово је сигурно да је то иста особа која је била ктитор манастира Дренче. И то без обзира да ли је реч о неком деспоту или не. У контекст ове приче најбоље се уклапа деспот Иваниш. Главни проблем кад је он у питању је проблем његових година 1382. године када је потврђена дренчанска повеља. Он би у то време морао да има око 80 година.69 Ма колико то било много година не смемо заборавити да су и Стефан Немања и Ђурађ Бранковић имали и више кад су умрли. Дакле, ако прихватимо могућност да је деспот Иваниш ипак поживео 80 година и као друго да је поред сина Алтоманa имао 69 Посмртни остаци (костур) за које се претпоставља да припадају ктитору Дренче а који су нађени приликом ископавања у Дренчи не помажу много у решавању овог проблема. Утврђено је да је преминули у време смрти имао 60 или више година. Није тачан податак да је старост те особе била 60 година. Чак и најискуснији антрополог код старих људи може само отприлике да одреди старост преминуле особе на основу костију. Врло је тешко и готово немогуће утврдити да ли су то остаци особе старе 60, 70, 80 или 90 година.


и ћерку “коцкице” се врло лепо склапају. Најпре, треба обратити пажњу да модел цркве не држи мушкарац северно од врата западног зида наоса него жена до њега. Са друге стране, захваљујући познатом надгробном натпису из манастира Дечани знамо да се једна сестра кнеза Лазара удала за Алтомана, сина деспота Иваниша, са којим је имала рано преминулог сина Иваниша. Цркву Св. Николе у Сребрници уступили су св. Пантелејмону војвода Никола и његова жена Видослава сродница Лазаревића. Ако је Видослава ћерка деспота Иваниша она је истовремено заова сестре кнеза Лазара и тако сродница Лазаревића. Прихватајући могућност да је Иваниш живео 80 година готово је извесно да је он ктитор Дренче (у ствари врло је тешко видети ко би то други могао и да буде) па у складу са тим и Сребрница је била у његовој власти, с обзиром на одредбе дренчанске повеље, можда и његова баштина.70 Ако је Велућа саграђена на земљи која је око 1370 – 75. година била у власти (а можда и баштини) њеног оца деспота Иваниша сасвим је могуће да је Видослава та која држи модел манастира а не њен муж. Ако је ћерка деспота Иваниша ктитор Велуће то објашњава и цео живопис манастира. Шта више, ако је њен муж војвода Никола у ствари војвода Никола Зојић кога други извори везују за рудничку Сребрницу то објашњава и живопис у манастиру Благовештење рудничко и неке битне аналогије кључних елемената живописа Велуће и Благовештења рудничког. Вероватно ће многи сматрати да је ова “радна хипотеза” помало натегнута. Можда и јесте али смо убеђени да је много мање натегнута од свих до сада хипотеза везаних за историју манастира Дренче и Велуће. У сваком случају сматрамо да је неопходно даље изучавање овог историјског споменика.

Необјављени извори Архив Србије, Београд АС – ДС – II Бф1Но30/836: АС – ДС – II Бф1Но 30/836, Списак цркви находећи се у Окружју Крушевачком и описаније сваке цркве понаособ и њеном состојанију 1836. 70 Монах Доротеј (ко год то био) између осталог уступа дренчанском властелинству целу данашњу Жупу као своје власништво.



године. АС – КК XIV – 1443: АС – КК XIV – 1443, Списак свију црква находећих се у Окружју крушевачком високо-војне Моравскоподринске команде” од 8. фебруара 1837. године. АС – ДС – РНо 196/837, Списак свих у Србији наодећи се монастира, са назначанијем села, који кому манастиру као парохија принадлеже, колико кућа у ком селу, и колико душа имаде, к’ тому који су манастири без парохије и који су у мирске цркве преобраћени. АС - ДС - БфIНo 30/836, лист 127: Списак од Села они, која Монастиру Велућу, као парохија принадлеже и колико које село кућа и душа има 18. септембра 1836. İstanbul, Başbakanlık Arşivi (BBA), Tapu tahrir defteri (TTD) BOA, ТTD 55, Збирни попис из 1516. године. BBA, TTD 179, Опширни катастарски попис Крушевачког санџака из 1536 BBA, ТTD 161, Збирни попис санџака, урађен у време султана Сулејмана I (15201566) BBA, TTD 567, Oпширни попис Крушевачког санџака обављен за време султана Селима II (1566-1574), око 1570. године Објављени извори 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûmili defteri (937/1530), 2004: 167 numaralı muhâsebe-i vilâyet- Rûm-ili defteri (937/1530), II, Vılçıtrın, Prizrin, Alaca-hisâr ve Hersek Livâları, (Dizin ve Tıpkıbasım), Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi Daire Başkanlığı Yayın Nu: 69, Defter-i Hâkânî Dizisi: IX, Ankara 2004. – Збирни попис становништва Крушевачког санџака који је објављен и потиче из 1530. године Археолошки споменици и налазишта y Србији, II, 1956: Археолошки споменици и налазишта y Србији, II, Централна Србија, Београд 1956. Actes des Saint – Pantéléèmon, 1982: Actes des Saint – Pantéléèmon, ed. diplomatique par P. Lemerle, G. Dagron, S. Ćirković, Paris 1982, Actes serbes, ed. S. Ćirković, texte, Paris 1982. Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, Службе, Београд, 1988.


47

Данилови настављачи, Данилов ученик, други настављачи Даниловог зборника, Београд, 1989. Законоправило Светога Саве, Жича, 2004. Законик цара Стефана Душана, Струшки и Атонски тукопис, I, САНУ, извори српског права IV, Београд, 1975. Зироjeвић О., Ерен И., 1968: Зироjeвић О., Ерен И., Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице y време прве владавине Мехмеда II (1444 – 1446), Врањски гласник, IV, Врање 1968. Леонид А., 1868: Архимандрит Леонид, Стара српска писма. Из руског манастира Св. Панталејмона у Светој Гори, Гласник СУД, VII, Београд 1868. Младеновић А., 2007: А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, Београд 2007. Новаковић С., 1912: Новаковић Ст., Законски споменици срских држава средњег века, Београд 1912. Petit L., „Actes de Chilandar”, Византійскій временикъ, 17, I, Санктпетербургъ, 1911. Соловјев В. А., Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд, 1926. Стефан Првовенчани, „Живот Симеона”, Сабрана дела, Беогрд, 1988. Студенички типик, цароставник манастира Студенице, (пр. Т. Јовановић), Београд, 1994, 36-129. Хиландарски типик Светога Саве, (пр. Л. Мирковић), Београд, 1935. Corpus Juris Civilis pandectis institutionibus, codice et Novelles, Amsterdam-Lugd. Batavorum, 1663. Литература Алексић В., „Српски деспот, монах Доротеј – великосхимник Јован Калавит”, Натписи и записи, 1 (2015), КрушевацБеоград, 131-139. Ангелопулос А., Монашка заједница Свете Горе, Манастир Хиландар, 1997. Ahrweiler H., „Charisticariat et autres formes d’attribution de fondations pieuses aux X-XI siecles”, ЗРВИ, X, Београд, 1967, 1-27. Бабић Г., 1975: Бабић Г., Владарске инсигније кнеза Лазара, у: О кнезу Лазару, Београд 1975, 65 – 78. Бабић Г., 1975а: Бабић Г., О живописном украсу олтарских преграда, Зборник за ликовне уметности МС, 11 (1975), Нови Сад 1975.

48 Бабић Г., „Друштвени положај ктитора у деспотовини”, Моравска школа и њено доба, Београд, 1972, 143-153. Благојевић, М., 1972: Благојевић М., Манастирски поседи крушевачког краја, у: Крушевац кроз векове, Крушевац 1972. Бошковић Ђ., 1955: Бошковић Ђ., Манастир Велуће – архитектура и скулптура, Старинар, III – IV (1952—1953), Београд 1955. Васић М., 1928: Васић М. М., Жича и Лазарица, Београд 1928. Голубовић-Суботин Т., „Типик”, Лексикон српског средњег века, (пр. С. Ћирковић, Р. Михаљчић), Београд, 1999, 730-731. Гранић Ф., „Црквеноправне одредбе Хиландарског типика Св. Саве о настојатељу и осталим манастирским функционерима”, Богословље, год. X, св. 2-3, Београд, 1935, 171-188. Грујић Р., 1955: Грујић М. P., Руска властелинства по Србији y XIV u XV веку, Историјски часопис, V (1954 – 1955), Београд 1955. Грујић Р., „Ставропигија”, Азбучник Српске православне цркве, (пр. С. Милеуснић), Београд, 1993. Грујић М. Р., „Школе и манастири у средњовековној Србији”, Гласник СНД, 3, 1928, Београд, 43-49. Дероко А., 1985: Дероко А., Монументална и декоративна архитектура y средњовековној Србији, Београд 1985. Думић О., Ђокић Н., 2013: Думић О., Ђокић Н., Крушевачке цркве у средњем веку и за време османске владавине, Расински анали 11, Крушевац 2013. Ђокић Н., Поповић Љ., 2005: Ђокић Н., Поповић Љ., Браничевска епархија у првој половини XIX века, Пожаревац 2005. Djuric V., 1964: Djuric J. V., Fresques médiévales à Chilandar, Actes du XIIe Congrès international d’études byzantines, III, Beograd 1964. Ђурић В., 1971: Ђурић J. В., Византијске фреске y Југославији, Београд 1971. Живановић Ж., 1997: Живановић Ж., Стопања, Стопања 1997. Живојиновић М., „Ктиторска делатност Светога Саве”, Сава Немањић-Свети Сава, Историја и предање, децембар 1976, Београд, 1979, 15-25. Живојиновић М., „Царски манастири”, Лексикон српског средњег века, (пр. С. Ћирковић, Р. Михаљчић), Београд, 1999, 798. Живојиновић М., „Немањићи и Света


Гора”, Споменица епископу шумадијском Сави, Зборник радова поводом 40. годишњице архијерејске службе др Саве (Вуковића), епископа шумадијског, Нови Сад, 2001, 209-224. Зиројевић О., 1984: Зироjeвић О., Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршие до 1683. године, Београд 1984. Јањић Д., „Црквена имовина и ктиторска делатност српских владара до друге половине XIV века”, Црквене студије, 11, Ниш, 2014, 333-344. Кнежевић Б., 1968: Кнежевић Б., Црква y селу Рамаћи, Зборник за ликовне уметности МС, 4 (1968), Нови Сад 1968. Кнежевић Б., 2000 – 2001: Кнежевић Б., Рудничка Србрница са црквом Светог Николе, Саопштења XXXII – XXXIII, Београд 2000 – 2001. Ковачевић Ј., 1953: Ковачевић Ј., Средњовековна ношња балканских Словена, Београд 1953. Лутовац М., 1980: Лутовац М., Жупа Александровачка – антропогеографска испитивања, Београд 1980. Марковић В., 1920: Марковић В., Православно монаштво и манастири y средњовековноj Србији, Сремски Карловци 1920. Марковић В., „Ктитори, њихове дужности и права”, Прилози за КЈИФ, 5, 1925, 100-124. Милаш Н., „Основатељско право у православној цркви”, Истина, год. III, 1888, Задар, 337-348. Милаш Н., Православно црквено право, Мостар, 1902. Милаш Н., Правила православне цркве с тумачењима, 1, Београд-Шибеник, 2004. Millet G., 1927: Millet G., Monuments de l’Athos, Paris 1927. Милићевић М., 1867: Милићевић Ђ. М., Манастири y Србији, Гласник СУД, IV (1867), Београд 1867. Милошевић Д., 1970: Милошевић Д., Срби светитељи y старом сликарству, y: О Србљаку, Београд 1970. Мирковић Л., Православна литургика, I, Београд, 1982. Михаиловић Д., 1956: Михаиловић Д., Црква y Рамаћи – нови споменик сликарства моравске школе (прелиминарии извештај), Саопштења, I (1956), Београд 1956. Михаиловић М., 1975: Михаиловић М., Зидна декорација новопавличке цркве, Рашка баштина, 1 (1975), Краљево 1975. Мишић С., Обнова Деспотовине и



њене границе (1444-1459), у: Пад Српске деспотовине 1459. године, Београд 2011. Недељковић М., 1994: Недељковић М., Светиње и манастири у рудничкој планини у Шумадији, Даница за годину 1994, Београд 1994. Пајкић П., 1997: Пајкић П., Благовештење рудничком, Српска православна епархија шумадијска 1947 – 1997, Крагујевац 1997. Петковић В., Приказ, Прилози за књижевност, jезик, историју и фолклор, I, 1921. Петковић В., 1950: Петковић Р. В., Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950. Петковић В., 1955: Петковић Р. В., Манастир Велуће – историја и живопис, Старинар, III – IV (1952 – 1953), Београд 1955. Петровић М., Студенички типик и самосталност Српске цркве, Горњи Милановац, 1986. Поповић Р., Црквена имовина у немањићкој Србији, Београд, 1991. Ристић В., 1987: Ристић В., Феудално властелинство y Риђевштици, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе СР Србије, XIX (1987), Београд 1987. Ристић В., 1996: Ристић В., Moравска архитектура, Крушевац 1996. Симић П., „Архиепископ Данило II и црквени устав”, Архиепископ Данило II и његово доба, Међународни научни скуп поводом 650 година од смрти, децембар 1987, Београд, 1991, 97-103. Стародубцев Т., 2011:Стародубцев Т., О времену живописања цркве у Рамаћи, у: Пад Српске деспотовине 1459. године, Београд 2011. Стефановић А., 1903: Стефановић А., Стара српска црквена архитектура и њен значаj, Српски књижевни гласник, 9 (1903), Београд 1903. Стричевић Ђ., 1955: Стричевић Ђ., Два варијетета плана цркава моравске архитектонске школе, Зборник радова Византолошког института, 3, Београд


49

1955. Стричевић Ђ., 1956: Стричевић Ђ., Хронологија раних споменика моравске школе, Старинар, V – VI (1954 – 1955), Београд 1956. Тарановски Т., Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 1931. Тодић Б., 1985: Тодић Б., Фреска св. Никодима из Хиландара и проблем датирања сликарства католикона, Зборник за ликовне уметности МС, 21 (1985), Нови Сад 1985. Тодић Б., 1989: Тодић Б., Прилог бољем познавању најстарије историје Велуће, Саопштења XX – XXI (1988 – 89), Београд 1989, 67 – 76. Трифуновић Ђ., Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд, 1990. Троицки С., „Ктиторско право у Византији и у Немањићкој Србији”, Глас СКА, CLXVIII, Београд, 1935, 79-133. Троицки С., „Црквено-политичка идеологија Светосавске Крмчије и Властареве синтагме”, Глас САНУ, CCXII, Београд, 1953, 155-206. Ћоровић В., Света Гора и Хиландар, Београд, 1985. Ћоровић – Љубинковић М., 1958: Ћоровић – Љубинковић М., Уз проблем иконографије српских светитеља Симеона и Саве, Старинар, VII – VIII (1958), Београд 1958. Herman E., „Ricerche sulle istituzioni monastiche bizantine. Typika ktetorika, caristicaria e monasteri «liberi»”, OCP, VI, n. III-IV, Roma, 1940, 293-375. Челиковић Б., 1998: Челиковић Б., Светилишта рудничког краја, Крагујевац 1998. Шкриванић Г., 1954: Шкриванић Г., Жичко епархијско властелинство, Историјски часопис IV, Београд 1954. Шкриванић Г., 1981: Шкриванић Г., Раваничко властелинство, у: Манастир Раваница споменица о шестоj стогодишњици, Београд 1981.


50

SUMMARY PROPERTY OF MONASTERY DRENČA AROUND KRUSEVAC The village of Drenča, 5km north of town of Aleksandrovac is situated in Central Serbia, in the picturesque area of Zupa of Aleksandrovac, and used to be home to the ruined church of “Dušmanica”, as it is called by the village’s elders. The monk Dorotej, with his son Danilo /further Patriarch of Pec Patriarchate, Danilo III/ have built the Drenca Monastery and dedicated it to the Presentation of the Holy Virgin. Founders gifted the shrine with numerous estates and established its economic status which was regularly supplied with everyday supplies and continuous income. At the south-west angle of the Drenca Monastery Church naos the built founders’ grave covered with large stone blocks was found. With its decoration similar to the monasteries of Veluće and Rudenica, the architectural style of Drenca Monastery is of the early Morava architecture School. Duke Lazar Hrebeljanovic had confirmed large properties in the area of town of Krusevac and Branicevo area. The church of Drenča Monastery has a three-foil base combined with an inscribed cross, richly decorated and built of stone and bricks, a slim cupola resting on four free pillars, and an eastern apse with specific sections for the vestry and deacons. The Drenca Monastery Church widen from west side into direction of the tripartite altar space, towards apse which is semi-eclipse from inside and five-sided from the outside, and towards the deacon and the vestry that used to be covered with the cross-ceiling. This type of ceiling, which is unique within the Morava school of architecture, presents the copy of issues from the Holy Athos. Apses of vestry and deacon of the Drenca Monastery are polygonal from the outside and semi-circular from inside, while side apses are semicircular both from inside and outside. Though lost to time, the Drenca church was once decorated with fresco paintings. West of the church, at some 25 meters away, foundations of an original monastic dwelling quarters were discovered, measured at 18.50×10.50 meters. Drenča Monastery with its Church dedicated to the Presentation of the Holy Virgin was long time in ruins to experience eventually its thorough reconstruction at the beginning of the second Millennium and gather again religious people from the Zupa region near Aleksandrovac.


51 Драгић Илић, свештеник Крушевац

ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОМ ШИЉЕГОВЦУ Апстракт: У раду су дата четри кратка прилога из историје цркве у Великом Шиљеговцу. дат је, најпре извод из Летописа цркве који се односи на период после Другог светског рата, затим је дат преглед богослужбених књига и црквене библиотеке и на крају записи и натписи који се налазе у цркви. Кључне речи: Велики Шиљеговац, црква св Архангела Гаврила у Великом Шиљеговцу, Српска православна црква, Никанор Ружичић,

ИЗ ЛЕТОПИСА ЦРКВЕ Епископ нишки Никанор Ружичић био је члан Српске академије наука и уметности. У четрдесетој години живота постао је, 27. фебруара 1883, редовни члан Српског ученог друштва. Законом о изменама и допунама Основног закона Краљевско – српске академије, 10. фебруара 1892. године, сви чланови Српског ученог друштва постали су чланови новоформиране Српске краљевске академије, и они се историјски сматрају почасним члановима Академије. У Српској библиографији књига (1868 – 1944) његово дело броји четрдесет две јединице. Епископ Никанор Ружичић (1843 – 1916) био је нишки владика од 1898. до 1911. године. Он је заслужан за многе значајне промене у животу ове древне епархије. Тако је он 1900. године покренуо први епархијски часопис у Србији Глас епархије нишке службени црквено-књижевни лист за поуку и црквену књижевност. Он је установио и вођење црквених Летописа: “Обраћа се пажња свештенству да је духовни суд издао распис о вођењу Летописа 28. децембра 1899. године, СБр. 3738 и да је исти штампан у службеном листу Глас, у броју 3 за 1900. годину. Свепггеници се имају по њему тачно управљати. Из седнице дух. суда, СБр. 4514, 27. маја 1908. године у Нишу.1 Многи од 1 Устав Српске православне цркве је 1931. године, по узору на Карловачку митрополију, установио црквене одборе или поверенства. Црквени одборници требали су бити бирани од стране свих парохијана на слободним изборима. Овај начин


ових Летописа страдали су за време Првог светског рата у доба бугаризације нишке епархије. Летопис цркве светог Архангела Гаврила у Великом Шиљеговцу, који је сачуван до наших дана, почео је писати октобра 1962. године свештеник Ђорђе Вучковић. Он је био парох великошиљеговачки тридесет три године. Фебруара 1947. године ступио је на ову парохију, а у пензију је отишао 15. новембра 1979. године. Као пензионер живео је у својој кући у Читлуку. Сахрањен је на читлучком гробљу. Пре њега великошиљеговачки пароси били су свештеномученици Јовановићи Аврам и његов син Божидар, оца су погубили Бугари 1917. године, а сина комунисти 1944. године. Свешгеничку кућу Јовановића у центру Великог Шиљеговца комунисти су по доласку на власт, најпре, опљачкали, а породичну библиотеку са архивом запалили у дворипггу. Убрзо је сва имовина, више хектара најлепших ораница у селу, са кућом одузета свештеничкој породици, која је овде живела више од пола века. Свештеник Ђорђе Вучковић није имао црквену кућу парохијски дом у Великом Шиљеговцу да у њој станује са супругом и троје деце. На почетку своје службе у овом селу био је њиховог избора никада није заживео, ни пре рата, а о ратним и поратним данима и да не говоримо. Зато је Српска црква 1947. године донела један амандман, који је на снази до наших дана, да црквене одборнике, њих од шест до дванаест, има право парохијски свештеник предлагати Епархији на постављење од шест година, п. п.

Д. Илић

52 подстанар, а онда је: „свештеник Вучковић на једној седници поверенства 1954. године изашао са предлогом да се подигне парохијски дом. Њему је пошло за руком да убеди чланове црквеног одбора,2 па је одмах донета одлука да се приступи припремним радовима. Одлука о овоме у препису послата је Епархијском управном одбору у Ниш ради одобрења овога подухвата. Епархијски управни одбор, не само што је одобрио ово дело, него је и похвалио иницијаторе и пожелео им снагу и истрајност како би напори били крунисани успехом. Но радост свештеника Вучковића била је кратког века. На следећој седници поверенства дошло је до изненадног окрета црквених одборника по питању зидања дома. Једногласно су изјавили да од тога ништа не може да буде. Разлог: боје се прогона од стране власти, па су саветовали свештеника да се и он окане та “ћорава и ризична посла”. Но Вучковић није клонуо. Био је упоран и истрајан до краја. Ступио је у неравноправну борбу, јер с једне стране он је био сам а с друге поверенство и без мало сав народ. Срећна је околност била та што је имао јаку подршку у Епархијском управном одбору и благодарећи томе однео је победу над много јачим противником. Овај црквени одбор на челу са Николом Миладиновићем на молбу Вучковића смењен је. Но и нови одборници под упливом старих убрзо су заузели исти негативан став по питању зидања дома. Ови на челу са председником Бранком Јовановићем, младим човеком, премда су Вучковићу обећали подршку и сарадњу били су још оштрији и упорнији у ометању подухвата. Тако приликом куповине плаца и размеравања истог, председник поверенства Бранко Јовановић ставио је до знања свештенику Вучковићу, да је узалудан труд и залагање његово око зидања дома, јер то они никада неће одобрити, а још мање помоћи. Да би доследан био овоме још одмах је наредио црквеном благајнику Миодрагу Ваљаревићу, да ни једну пару не сме издати на ово. Свештеник Вучковић се сада нашао на муци како да исплати погођени плац. Али се он и ту снашао. Ишла му је на руку срећна околност што је продавац захтевао исплату у ратама од по 5.000 динара месечно, јер му је било потребно за школовање ђака, а укупна цена плаца била је 43.000 динара. Наиме, 2

АС – Митрополија – Но. 310/1846.

он је овај проблем решио на тај начин што је текући црквени приход блокирао, односно благајнику забранио убирање овога да би сам то чинио. У међувремену, предложио је и ово поверенство за смену Епархијском управном одбору са опширним образложењем захтева. Епархијски управни одбор и овога пута је изашао у сусрет Вучковићу, одобрио је и смену старог и састав новог поверенства. Ово треће поверенство на челу којега је био председник Душан Бркић није ометало посао, али је било сасвим неактивно. Њихова тактика и план је био да Вучковића на овом послу оставе самог и приморају га на повлачење без икаквог притиска са своје стране. Такво су држање имали од дана кад је почео са прикупљањем и довлачењем материјала, па до зидања дома 1957. године. Ништа их се није тицало, ништа нису предузимали. Међутим, прикупљање и довлачење материјала на плац ни мало није била лака ствар, тим пре што се огромна већина парохијана противила овоме. Но и поред овакве ситуације, Вучковић није губио наду у успех. Почео је рад са оно мало пријатеља који су му били наклоњени. Једне је умолио за превоз црепа са ђуниске железничке станице, друге за угаљ из Доњег Адровца, треће за циглу из Руника, тако је посао кренуо. Материјал на плацу је растао, а тиме и одупирање парохијана опадало. И највећи скептици, који су држали за немогуће остварење овог подухвата сад су променили мишљење. Вучковић, пак, осетивши промену расположења обраћао се с молбом за превоз материјала свима редом. Неки, већина њих, одбијали су, други су полазили колима и “миц по миц” у првој половини 1957. године са превлачењем материјала је завршено. Исте године погођени су мајстори и почетком маја почели су са радом, на жалост и разочарење многих противника. Радови су се одвијали несметано, зграда је расла и за месец и по дана била је готова. Разуме се, у то “готова” подразумева се само: озидана и покривена зграда. Поред овога била су још и три одељења омалтерисана и улазне степенице направљене. Године 1959. три одељења су патосана и на целом горњем спрату постављен тишљерај, који је радио Душан Бркић, председник поверенства, за суму од 30.000 динара, овде се подразумева само рука, а неколико кубика дасака добивено је од Загрлата у историји српског народа

ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОМ ШИЉЕГОВЦУ

црквених липа, посечених и оструганих у току 1957. године. Докупљено је само пола кубика чамових дасака. И тако, чим, је дом постао усељив свештеник Вучковић је са породицом и стварима прешао у њега. То је било у пролеће 1959. године. Треба нарочито подвући то: да се општинска власт не само није противила подизању парохијског дома него је гледала благонаклоно на то. Ондашњи општински секретар Бора Ружић, разуме се партијац, у разговору са Вучковићем по овом питању, рекао је: “Ако не можемо да помогнемо да бранимо нећемо. Ако се направи дом биће један стан више и тиме стамбено питање свештеника решено за свагда. А и ми ћемо имати један стан више из кога ће се иселити свештеник”. И не само то. Тај Бора је, шта више, он лично, превукао једна кола камена за парохијски дом из Мале Реке. Натоварио је пуна кола, цео кубик. Онима који су били дошли пре њега, а утоварили сасвим помало, ни пола кубика, ништа није рекао. Међутим, на њихову примедбу да је много натоварио, а пут је лош, одговорио је: “Ја добро познајем моја кола и краве, а за инат нисам пошао него да учиним човеку услугу”. На то су се ови само згледали па пришли гомили и натоварили скоро исто као он. Уосталом, ни камена није више било, па је превлачење отуда било завршено. Од усељења Вучковић је, према расположивим средствима, део по део парохијског дома завршавао. Тако је с јесени 1959. године омалтерисана и патосана велика соба, чиме је горњи спрат био завршен. Те исте године инсталирано је и електрично осветљење. Затим, две године, 1960. и 1961., било је предаха. А ове 1962. године постављен је тишљерај на сутерену, споља је зграда омалтерисана и шприцана, а око ње постављена бетонска плоча. Дакле радови на довршењу парохијског дома приводе се крају. октобра 1962. године у Великом Шиљеговцу саставио парох Први велико - шиљеговачки Ђорђе А. Вучковић, свепггеник“. БОГОСЛУЖБЕНЕ КЊИГЕ На потребу да се набаве богослужбене књиге за Цркву светог Архангела први је указао, још на освећењу храма, на Благовести 24. марта 1846. године, протопрезвитер крушевачки Јосиф Поповић. У свом


53

извештају са освећења, он за шиљеговачку цркву вели: „добро је устројена и награђена, но само потребе црквенске оскудјевају“.3 У то доба богослужбене књиге су набављане, углавном, из Русије посредовањем митрополита Петра. Тако је намесник моравски Марко Миловановић, 22. јануара 1854. године, послао митрополиту извештај: „Писмом Вашег Високо- преосвјашченства од 12. новембра 1853. године достављате ми, да су књиге које сам ја за извјестне цркве мога Намјестничества наручио из Русије дошле, а уз то, увидио сам и цену у прикљученом онде прилогу. То сада, дакле, најпокорњејше и пошаљем Вашем Високопреосвјашченству новце за следујуће доле назначене књиге које су појединиј цркви необходимо нуждне: цркви шиљеговачкој, за један Велики Требник на вел. коло...“. Наручене књиге послате су Цркви светог Архангела из Београда по новорукоположеним свештеницима Миладину Поповићу и Василију Стојановићу. Велики Требник, добијен том приликом, сачуван је до данас . Поред њега, Црква светог Архангела има од богослужбених књига: ОСМОГЛАСНИК, штампан 1764. године у Москви, а продат у типографији Греко – православној Теодосија Јоанинскаго у Венецији ИРМОЛОГИЈ, штампан 1791. године у Бечу АПОСТОЛ, штампан 1795. године у Бечу СЛУЖЕБНИК, пггампан 1810. у Москви ПЕНТИКОСТАР, штампан 1813. у Кијевско-печерској лаври ТРИОД, штампан 1813. у Кијевскопечерској лаври АНТОЛОГИЈ ЦВЈЕТОСЛОВ, штампан 1836. у Москви МОЛЕБНОЈЕ ПЈЕНИЈЕ, пггампано 1838. у Београду СЛУЖЕБНИК, штампан 1838. у Београду ОКТОИХ, штампан 1845. у Кијевскопечерској лаври СРБЉАК, штампан 1861. у Београду МИНЕЈ ЗА ГОСПОДЊЕ И БОГОРОДИЧНЕ ПРАЗНИКЕ, пггампан 1862. у Москви ПСАЛТИР, штампан 1862. у Москви МИНЕЈ ОПШТИ, пггампан 1862. у 3

АС – Митрополија – Но. 84/1854 и 85/1854.

Д. Илић

54 Москви ТИПИК, пггампан 1867. у Москви ИРМОЛОГИЈ, штампан 1868. у Москви ОКТОИХ У V ГЛАСА, штампан 1873. у Москви ОКТОИХ У VIII ГЛАСА, штампан 1873. у Москви ПСАЛТИР, штампан 1873. у Санкпетербургу МИНЕЈИ, 12 књига, штампани 1876. у Москви ЗБОРНИК, штампан 1878. у Новом Саду ОСМОГЛАСНИК, штампан 1879. у Београду ЦРКВЕНО ПЈЕНИЈЕ, пггампано 1880. у Београду ЧАСОСЛОВ, штампан 1896. у Москви ПСАЛТИР, штампан 1897. у Кијевскопечерској лаври ЦВЕТНИ ТРИОД, штампан 1902. у Москви СЛУЖЕБНИК, штампан 1913. у Санкпетербургу. Богослужбене књиге су цркви прилагали митрополит, свештеници и верници. У МИНЕЈУ, за јануар, штампаном 1876. у Москви, записано је: “Ове књиге (12 Минеја, п. п.) поклони овој цркви уважени Г. Митрополит Михајло. Да га Бог дуго поживи.” На МОЛЕБНОМ ПЈЕНИЈУ, штампаном 1838. у Београду, пише: “За покој душе Славке, жене Љубодрага А. Јовановића, свештеника и Борке, кћерке Љубодрага А. Јовановића, прилаже ово Молебноје пјеније цркви шиљеговачкој уцвељени Љубодраг А. Јовановић, свепггеник, 14. јула 1920. године у В. Шиљеговцу”. У једној књизи записано је: “Ову књигу потеже с подвез од Радосава Милетића из В. Шиљеговца 14. децембра 1864. године. Кои год прочита сваки нека рекне Бог да му душу прости и све греси јего и супруги јего. Амин.” Испод овог записа, каснији читач прибележио је: “Вјечна му памјат и Бог да га прости.” ЦРКВЕНА БИБЛИОТЕКА Прота Аврам основао је црквену библиотеку. Он је имао и своју књижницу, коју је богатио од својих богословских дана. Нажалост, протина библиотека је завршила у пламену, на ломачи, пред његовом кућом у центру Великог Шиљеговца. Комунисти су изнели из свештеничке куће: књиге, фотографије, архивску грађу... и запалили

их, крајем Другог светског рата. Није ништа боље судбине била ни црквена библиотека. Њу су уништили Бугари за време Првог рата. Једна од ретких сачуваних књига, коју сам добио од господина Драгана Јовановића, проте Аврама је Земљедјелско газдинство, част прва, Ратарство за србског земљедјелца, коју је написао А. Николић, а пггампана је у Београду 1853. године. У њој стоји посвета: “Авраму Јовановићу, ученику четвртог разреда Богословије, за добро учење и владање, по решењу Совјета Богословијскаго, 29. маја 1867. године у Београду. Ректор Богословије Архимандрит Теодосије Мраовић”. Спомен да је постојала шиљеговачка црквена библиотека сачуван је у свесци, која има наслов: “Списак свију ствари Цркве светог Архангела у Великом Шиљеговцу”. Љубомир Ђорђевић, црквењак при овом храму од 10. октобра 1907. године, родом из Крушевца, аутор је овог инвентара. Он је пописао црквену имовину, па и све књиге и часописе. Наведена су дела: др Јосифа Панчића, Герасима Зелића, Стојана Новаковића, Доситеја Обрадовића, проте Матије Ненадовића, Бранислава Нушића, Светозара Ћоровића, Јована Дучића, др Љубомира Недића, Алфонса Додеа, Никанора Ружичића, Никодима Милаша, Милана Ђ. Милићевића, Андре Гавриловића, митрополита Михајла Јовановића, Спиридона Гопчевића, кнеза С. Н. Трубецкоја, др Николаја Велимировића, Симе Матавуља, Ђуре Јакшића, Радоја Домановића, Петра Кочића, Милована Глишића, Милутина Ускоковића, Светолика Ранковића... Свега 220 пописаних књига. Часописи: Гласник православне цркве, Глас епархије нишке, Хришћански весник, Весник српске цркве, Народно здравље, Пастирска реч, унети су у овај списак по годиштима закључно са 1912. годином. ЗАПИСИ И НАТПИСИ Пре више од десет година од сачуваних записа и натписа Цркве светог Архангела Гаврила у Великом Шиљеговцу прибележио сам: На јужној фасади храма стоји спомен плоча: “Црква вел. шиљеговачка, Храм св. Архангел Михаил, сазидана трошком парохијана 1843. г. освећена митрополитом Петром 1844. г., натпис подиже протопоп


ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОМ ШИЉЕГОВЦУ

Аврам Јовановић, 1907. г.” На десној певници писало је: “Поклон Цркви св. Аранђела, за покој душе Радивоја од породице Драгутина Милановића.” На владичанском трону стајало је:” Израдио Р. Шурковић, 1907. г.” Десетак корака од храма на север, ка сеоском гробљу, лежи надгробна плоча на којој пише: “здје почива раб Божији презвитер Милан Михаиловић парох Шиљеговачки престависја у вечност 27. новембра 1865. године. О, браћо, који год прочита ово рекните Бог да прости попа Милана”. Са јужне стране храма сачувана је надгробна плоча, на којој пише: “Почива раб Божији попа Милоје Јовановић парок зебички”. На икони Светог Николе, архиепископа мирликијског и чудотворца, пише: “Цркви В. шиљеговачкој за спомен свог јединца сина Радмила Соколовића студента, рез. вазд. п. поручника четовође Рибарског одреда мучки убијеног 26. X 1942. прилажу неутешни родитељи Миливој и Олга”. У Минеју, за јануар, штампаном 1876. године у Москви, пише: “Ове књиге (12 минеја, п. п.) поклони овој цркви уважени Г. Митрополит Михајло, да га Бог дуго поживи, Љубомир И. Ђорђевић почео је служити у овој цркви као црквењак 1907. год., Живко В. Стефановић почео је служити у овој цркви као клисар 1899. год. Јануара Првог.” У Часослову без листа са годином и местом штампања, пише: “Ову књигу подвезао Радосав Милетић из Великог Шиљеговца, месеца октобра дана 7. 1864.” У Часослову штампаном у Московској синодалној тапографији 1896. године, пише: “Илија Аћимовић српско-православни богослов I године Ср. Карловци 1898/99.” У Осмогласнику за ученике богословије штампаном у Београду 1879. године, пише: “Живко В. Стефановић почео је у овој цркви служита као клисар 1899. год. Јануара 1-ог, Љубомир Ђорђевић почео је у овој цркви служита као клисар 1907. год. 10. октобра, Вула Радосављевић клисар цркве великошиљеговачке одпочео служити у овој цркви 1865. године, Светозар Ружић од 1921. год. В. Шиљеговац”, а на полеђини Осмогласника потписани су: “Милисав Лазаревић, Божидар А. Јовановић сврш. Богослов”. У Празничном црквеном пјенију


55

штампаном у Београду 1880. године стоје потписи: “Светозар Ружић, Љубомир И. Ђорђевић, Живко В. Стефановић”. Молебноје пјеније штампано у Београду 1838. године поклонио је цркви свештеник Љубодраг А. Јовановић, са посветом: “За покој душе Славке жене Љуб. А. Јовановића свешт. и Борке ћ. Љубодрага А. Јовановића прилаже ово “Молебноје пјеније” цркви великошиљеговачкој уцвељени Љубодраг А. Јовановић, свешт., 14. јула 1920. г. В. Шиљеговац”. У Октоиху штампаном у Москви 1764. године, месеца априла, а продатом у Венецији у Типографији Греко-православној Теодосија Јоанинскаго, пише: “Михаило Илић приложи свјатому Архангелском Михаилу Каоничком 12 гроша за спомен живих и мертвих 6-ог дана Јануариа года 1834., Петар Јовановић 13. августа 1850. године”. У Служебнику штампаном у Београду, у Књажеско-сербској штампарији, 1838. године стоји посвета: “За покој душе срп. народног мученика проте Аврама Јовановића бив. пароха великошиљеговачког и Намесника ср. ражањског, кога су Бугари убили 28. фебруара 1918. год. и бацили у реку Мораву, прилаже овај “Служебник” цркви великошиљеговачкој до гроба уцвељени син Љубодраг А. Јовановић, свешт., 28. II 1920. године В. Шиљеговац”. У Служебнику штампаном у Београду у типографији Књажеско-сербској 1838. године, пише: “Сеј Служебник куписја при јереима Авраму Јовановићу и Василију Стојковићу паросима церкве свјатаго Архангела Гаврила, 3. маја 1868. године Вел. Шиљеговац”. У Упутству за читање Светога писма Старога и Новога завета, које је написао протосинђел Никанор, пггампаном у Београду 1864. године, пише: “Сеј Упутство Свјатаго писма Аврама О. Јовановића, ученика втораго љета богословије, 1-ог јануара 1865. года, в Белградје, Архимандрит Манастира и ректор Богословије Евгеније Симоновић би постављен за епископа неготинског 26. септембра 1865. год.” У Минеју за јануар штампаном 1876. године у Московској синодалној типографији, пише: “ Живко В. Стефановић почео је служити у овој цркви као клисар црквени 1-ог Јануара 1899. год. В. Шиљеговац, Љубомир Ђорђевић родом из Крушевца у Вел. Шиљеговцу почео је

Д. Илић

56 служити као црквени клисар 1907. год. 10. октобра”. У Минеју за јун, пише: “Живко В. Стефановић почео је служити у овој цркви као служитељ 1. Јануара 1899. год.” У Минеју за јул, пише: “У 1935. год. била је велика суша и глад у нашем крају, Љубомир Ђорђевић црквењак из Вел. Шиљеговца а тако исто било у 1939. год. Милан А. Јовановић рукоположен за свештеника 14. септ. и одређен за капелана пароха Вел. Шиљег. 20. октоб. 1900. г. а премештен данас за капелана II-ге Крушевачке парохије, 1. Јула 1901. год. В. Шиљег., Милан Јовановић свештеник”. У Минеју за август, пише: “дошао е Његово Преосвештенство Корнелије код наше цркве на освећење воде 21. Августа 1884. год. подписао је Вула Радосављевић клисар цркве вел. шиљеговачке, На В. Госпођу 1925. г. причестило се око 4- 500 душа Тјело Христово примите источника бесмертнаго кусите”. У Минеју за октобар, пише: “Ова књига дошла у овој цркви октобра 1882. год., Све месечне Минеје посла овој цркви Господин Митрополит Михајло 26. октобра 1882. год. нека га Бог дуго поживи, 12. X 1897. год. Вел. Шиљеговац, С. П. (Сима Поповић, п.п.) уч. ов. школе Шумадинац, Клисар цркве св. Архангела Гаврила почео служити од 1863. године Вула Радосављевић из Здравиња, Црквењак Вуле Радосављевић цркве вел. шиљеговачке умро у Здравињу 1. Маја 1894. године, вечно опојан Јерејима: Вел. Шиљегов. А. Јовановићем и Рибарским М. Поповићем”.

У Минеју за новембар, пише: “Вула Радосављевић клисар цркве вел. шиљеговачке, Ову књигу као и све остале месечне Минеје Г. Митрополит Михајло цркви овој послао за шта му од сваког писменог Србина хвала и жеља да га Бог још дуго поживи, С. П.” У Минеју за децембар, пише: “Овај Минеј поклони овој цркви Г. Михајло Бог да га дуго поживи, 11. XII 1889. у Шиљеговцу, С. П. уч., Љубомир И. Ђорђевић почео је служити у овој цркви као црквењак 1907. г. 10. октобра”. У Пентикостару штампаном 1813. године у Кијевско-печерској лаври, пише: “Аврам Јовановић парох ђунишки ступио на парохију јереја Василија Стојковића 8-ог септембра 1867. год., Љуб. Михаиловић парох ђунишки служио 14. Јануара 1878. год., Пречесном Архимандриту Јеврему Поповићу - Писао Тодор Поповић, парох, Сеј Пентикостарион први Церкви Свјатаго Архангела Гаврила В. Шиљеговац Подписа јереј Милан Михаиловић”. У Цветном Триоду штампаном 1902. године у Московској синодалној типографији, пише: “Набављено за цркву вел. шиљеговачку на Ускрс 1914. г. Вел. Шиљеговац, Љуб. А. Јовановић, свешт.” У Часослову без листа са годином и местом штампања, пише: “Ову књигу потеже с подвез од Радосава Милетића из Великог Шиљеговца 14. децембра 1864. године. Кои год прочита сваки нека рекне Бог да му душу опрости и све греси его и супруги его”, а каснији читач је дописао: “Вјечна му памјат и Бог да га прости”.

SUMMARY CONTRIBUTIONS TO THE HISTORY OF THE CHURCH IN VELIKI ŠILJEGOVAC The paper presents four short contributions from the history of the Church in the Veliki Šiljegovac. It is represented, first copy of Chronicles of the church, which refers to the period after World War II, then provides an overview of liturgical books and church libraries and at the end of the records and inscriptions that are found in the church.


57 Зоран Стевановић Алексинац Владан Радисављевић Алексинац

КРУШЕВАЧКИ ОКРУГ У ЦРКВЕНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ У XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА Апстаркт: У раду је дата црквена организација у крушевачком округу крајем XIX и почетком XX на основу података из званичних шематизама. Дат је преглед архијерејских намесништава, парохија, парохијалних црква и парохијских свештеника 1898. и 1924. године на територији тадашњег крушевачког округа. Кључне речи: Крушевац, крушевачки округ, Српска православна црква, Нишка епархија, Брус, Александровац Срби у кнежевини Србији добили су слободу вере хатишерифом који је издао султан Махмуд II октобра 1830. године. Хатишериф је проглашен 30. новембра исте године, на дан Св. Андрије Првозваног, на Великој народној скупштини у Београду на Ташмајдану. Св. Андрија Првозвани постао је први државни празник у Србији. У тачки 1 овог хатишерифа пише: “Поменути народ имаће потпуну слободу вере у његовим црквама.” У тачки 18 истог хатишерифа наводи се: «Митрополит и владике које народ буде изабрао морају бити свечано постављени од грчког патријарха без обавезе да долазе у ову престоницу.» Хатишерифом је било решено питање слободе вере, али је остало да се питање о црквеној аутономији Србије реши у преговорима између Србије и Васељенске (Цариградске) патријаршије. Јануара 1832. године утврђен је дефинитивно Конкордат, који су у Цариграду закључили српски депутати са Васељенском патријаршијом. Њиме су регулисани односи између Српске православне цркве и Васељенске патријаршије. Конкордатом српска црква добила је унутрашњу самоуправу и право избора митрополита и епископа. Београдски митрополит је митрополит Србије са титулом ,,Митрополит београдски и целе Србије’’. У Конкордату је даље уговорено да Српска црква мора плаћати Цариградској


патријаршији 6.000 гроша годишње. Црквена аутономија подразумевала је и самостално унутрашње уређење цркве у оквирима Кнежевине Србије. Аутономна српска црква добила је ранг митрополије и названа је Београдска митрополија. Београдска митрополија делила се на епископије и у почетку у њеном саставу налазиле су се три епархије Београдска, Ужичка и Шабачка. Са прикључењем шест отргнутих нахија образована је и Тимочка епархија 1834. године чије је седиште најпре било у Зајечару, а потом у Неготину. После прикључења шест нахија закључен је 17./29. јула 1836. године додатак главном Конкордату. По том додатку, Српска црква за прикључене нахије имала је да плаћа Васељенској патријаршији још 3.000 гроша годишње. Укупно је годишње имала да плаћа 9.000 гроша. Конкордат је остао непромењен све до 1879. године, када су после стицања независности Србије на Берлинском конгресу 1878. године настале нове прилике услед чега је Васељенска патријаршија огласила српску цркву аутокефалном. После ослобођења Крушевц и околине од Турака, у децембру 1832. године, образована су четири капетаније (среза): Када је Крушевац постао седиште округа, 1836. године постао је и седиште Крушевачког протопрезвитеријата Крушевачком протопрезвитерству

58 припадали су од 1836. до 1859. свештеници из срезова: бугар-моравског, крушевачког и козничког. Цео Крушевачки округ од оснивања па до 1854. године у црквеном погледу припадао је Београдској епархији. Избором епископа Јоаникија, дотадашњег епископа шабачког за епископа ужичког 1854. године, због смрти епископа ужичког Никифора, крушевачки округ је одвојен од београдске и припао је ужичкој епархији. Крајем 1859. године на овом подручју догодиле су се значајне административнотериторијалне промене. Решењем од 14. (26) новембра 1859. године моравски срез је припојен алексиначком округу са 43 следећа насеља: Адровац, Бујмир (Моравски), Велики Дреновац, Витковац, Врћеновица, Вукања, Голешница, Горње Сухотно, Горњи Адровац, Горњи Љубеш, Гредетин, Грејач, Дашница, Доњи Љубеш, Доње Сухотно, Житковац, Зубовац, Јаковље, Каменица, Копривница, Корман, Крушје, Кулина, Лознац, Лоћика, Лужане, Љуптен, Мали Дреновац, Мрсољ (Моравац), Нозрина, Пешчаница, Породин, Прћиловица, Радевце, Росица, Срезовац, Стублина, Суповац, Тешица, Трњане, Чукуровац и Шурић.1 Истим решењем издвојена су из моравског среза и прикључена крушевачком срезу следећа насеља: Беласица, Бољевац, Велики Шиљеговац, Гревце, Ђунис, Здравиње, Зебица, Каоник, Крушинце, Мала Река, Мали Шиљеговац, Позлата, Рибаре, Срндаље, Сушица, Трубарево и Црквина.2 Решењем од 10. (22) октобра 1861. године, издвојена су из моравског среза и припојена крушевачком срезу села Зубовац и Росица, тако да је моравски срез сада имао 41 насеље. Промене у административно - територијалној организацији довеле су до промена и у црквеној организацији. Укључивањем моравског среза у Алексиначки округ он је из Крушевачког протопрезвитерства Ужичке епархије прешао у састав Алексиначког протопрезвитерства Неготинске епархије. Оваква црквена организација Крушевачког округа остала је све до 1886. године. Тада је изменама и допунама Закона о црквеним властима православне вере од 30.

З. Стевановић, В. Радисављевић

1 М. Спирић,: Историја Алексинца и околине, књига трећа, стр. 242.

септембра 1862. године које је краљ Милан потписао 31. октобра 1886. године у Нишу, а објављене у Српским новинама број 254, од четвртка 13. новембра 1886. године, чланом I ових измена промењена је тачка 20 члана 93. па је она сада гласила: ,,Он (Архијерејски сабор) ће одређивати колико треба уопште да буде парохије по различним местима Србије. Према договору са архијереским сабором, а на предлог министра просвете и црквених послова, одређиваће се Краљевским указом: где ће бити столица православним епархијама и како ће се граничити њихова област. А број епархија одређује се законодавним решењем. Чланом II у члану 96 додаје се први одељак који гласи: ,,Данашња православна област Србије дели се у три епархије: 1. Београдску, 2. Жичку и 3. Нишку. На челу сваке епархије стоји архијереј. А београдски архијереј уједно је и митрополит целе Србије’’ То је значило да су укинуте Шабачка и Неготинска епархија и да су њихове територије припојене Београдској, Жичкој и Нишкој епархији. Овим изменама закона краљ је одређивао број и границе епархија у Србији. Краљ Милан је по предлогу министра просвете и црквених дела, а по договору са Архијерејским сабором одлучио да у област београдске епархије улазе окрузи: београдски, ваљевски, шабачки, подрињски, смедеревски, пожаревачки, крајински и ћупријски. У област жичке епархије улазе окрузи: чачански, ужички, руднички, крагујевачки, крушевачки и јагодински. У област нишке епархије улазе окрузи: нишки, топлички, врањски, пиротски, књажевачки, црноречки и алексиначки. Ову одлуку краљ Милан је донео 1. децембра 1886. године у Београду.3 Тако се сада Крушевачки округ поново нашао у Жичкој епархији. Доношењем Закона о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији од 27. априла 1890. године, извршена је нова црквеноадминистративна подела земље. Уместо дотадашње три епархије у Краљевини Србији сада су образоване четири. Према овом Закону област Краљевине Србије дели се на: епархије, прото-

2 Исто, стр. 243.

3 Српске новине, бр. 274, 9. децембар 1886. Загрлата у историји српског народа

КРУШЕВАЧКИ ОКРУГ У ЦРКВЕНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ У XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

презвитерства, намесништва, парохије и капеланије. У Краљевини Србији одређене су епархије: 1. београдска ( састављена од округа: подрињског, подунавског, ваљевског, пожаревачког и моравског) којом управља архиепископ београдски и митрополит Србије са столицом у Београду; 2. жичка (састављена од округа: ужичког, рудничког и крагујевачког) са столицом у Краљеву; 3. нишка (састављена од округа: топличког, врањског, пиротског и крушевачког) са столицом у Нишу и 4. тимочка (састављена од округа: крајинског, црноречког и тимочког) са столицом у Зајечару. У Краљевини Србији сваки округ чини окружно, Београд београдско, а Ниш нишко протопрезвитерство; сваки срез у коме има више од 10 парохијских свештеника, среско намесништво, а црква с одређеним бројем домова парохију, а при сваком окружном протопрезвитерству, нишком и београдском, има и капеланија.4 После доношења овога закона Крушевачки округ нашао се у саставу Нишке епархије. Дана 29. јула 1898. године извршене су измене у Закону о црквеним властима од 27. априла 1890. године. Њиме се уместо дотадашњих четири у Краљевини Србији установљава пет епархија и то: 1. Београдска Архиепископија, састављена је из округа: подунавског, пожаревачког, моравског и крагујевачког, без гружанског среза, који да припадне жичкој епархији. Столица је београдске архиепископије у Београду. 2. Жичка епархија састављена је из округа: ужичког и рудничког са гружанским срезом, крагујевачког округа и трстенички, крушевачког округа. Столица је жичке епархије у Чачку. 3. Нишка епархија састављена је из округа: нишког, без среза бањског, који да припадне тимочкој епархији, топличког, врањског, пиротског и крушевачког без среза трстеничког. Столица је ове епархије у Нишу. 4. Тимочка епархија састављена је из округа: крајинског и тимочког и среза бањског округа нишког. Столица је тимочке епархије у Зајечару. 4 Српске новине, бр. 99, 5. мај 1890. Загрлата у историји српског народа

59

5. Шабачка епархија састављена је из округа: подринског и ваљевског. Столица је шабачке епархије у Шапцу.5 Као што се из напред наведеног види Крушевачки округ био је и даље у саставу Нишке епархије али без среза трстеничког који се нашао у Жичкој епархији. КРУШЕВАЧКИ ОКРУГ ПО ШЕМАТИЗМУ ЕПАРХИЈЕ НИШКЕ ЗА 1899. ГОДИНУ ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕ И ПАРОСИ (СВЕШТЕНИЦИ) ОКРУЖНИ ПРОТОПРЕСВИТЕР Аксентије Протић (Види 1-ву крушевачку парохију) 1-ва крушевачка парохија Састоји се из једног дела вароши Крушевца од 205 домова и села Бивоља од 213 домова. Цела парохија има 418 домова а 2598 душа. Парохијска црква је храм Рожд. Пресв. Богородице. Озидана за време Кнеза Лазара, а обновљена 1858 год. од тврдог материјала. Парох је Аксентије Протић, прота. Рођен у Јелакици (окр. круш.); стар 67 г. Рукоположен за свештеника 6-XII54 године, а 15-VIII-80 год. постављен за протојереја. Свршио основну школу, један разред гимназије и Богословију. 2-га крушевачка парохија Састоји се из једног дела вароши Крушевца од 240 д. и 4 села: Д. Степоша од 47 д., Липовца 22 д., Гара 80 д. и Вучка 57 домова. Цела парохија има 446 домова, а 1911 душа. Парохијска црква је храм Рожд. Пресв. Богородице у Крушевцу (Види 1-ву крушев. парохију). Парох је Стеван Петровић, свешт. Рођен у Ваљеву; стар 64 год. Рукоположен за свештеника 26-VII60 год. Свршио основну школу, I разред гимназије и Богословију. 3-ћа крушевачка парохија Састоји се из једног дела вароши Крушевца од 250 д., села Мудракова од 64 дома и Гороводе 84 дома. Цела парохија има 398 домова а 1703 душе. Парохијска црква је храм Рожд. Пресвете Богородице у Крушевцу (Види 1-ву крушевачку парохију). Парох је Крста Новаковић, свешт. Рођен у Бресници, окр. рудничког. Рукоположен за 5 Српске новине, бр. 169, 4. август 1898.

60

свешт. 15-VIII-62 године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 4-та крушевачка парохија Састоји се из једног дела вароши Крушевца од 150 домова и 2 села – Читлука од 126 домова и Лазарице 110 домова. Цела парохија има 386 домова а 2112 душа. Парохијска црква је храм Рождества Пресвете Богородице. Парох је Сибин Ђорић, свештеник. Рођен у Пољни (округа Моравског); стар 42 године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Одликује се радом на црквено-књижевном пољу и беседништвом. 5-та крушевачка парохија Састоји се из једног дела вароши Крушевца од 74 дом. и 6 села: Кобиља од 57 дом., Глогова 60 домова, Паруловца од 89 домова, Пасјака 40 домова, Капиџије 40 домова и Обилићева 6 домова. Цела парохија има 366 домова а 2534 душе. Парохијска црква је храм Рождества Пресвете Богородице у Крушевцу. (Види 1-ву крушевачку парохију на стр. 66). Парох је Спасоје Томић, свештеник. Рођен у Крушевцу; стар 39 година. Рукоположен за ђакона 28- VIII-85 године а за свештеника 21-IX-85 године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију.


Ђакон крушевачке цркве Милан Нешић. Рођен у Крушевцу; стар 23 године. Рукоположен за ђакона 1 октобра 1898 године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 1-ва врбничка парохија Састоји се из 4 села: Глободера од 188 домова, Мрмоша 90 домова, Лаћиследа 79 домова и Голубовца 46 домова. Цела парохија има 403 дома а 2937 душа. Парохијска црква је храм Св. Николе у Врбници. Озидана 1821 године од тврдог материјала. Парох је Јосиф Поповић, свештеник. Рођен у Врбници; стар 61 год. Рукоположен за свештеника 13-VII56 године. Свршио основну школу и I разред гимназије. 2-га врбничка парохија Састоји се из 3 села: Себечевца од 65 домова, Д. Ступња 121 дома и Мачковца 166 домова. Цела парохија има 355 домова. Парохијска црква је храм Св. Николе у Врбници. (Види 1-ву врбничку парохију на стр. 67). Парох је Алекса Поповић (старији), свешт. Рођен у Александровцу (окр. крушевачког). Рукоположен за свештеника 8-II-75 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 3-ћа врбничка парохија Састоји се из 5 села: В. Врбнице од 75 домова, М. Врбнице 28 домова, Требетина Загрлата у историји српског народа


135 домова, Доњана 56 домова и једног дела Мешева од 80 домова. Цела парохија има 374 дома а 2490 душа. Парохијска црква је храм Св. Николе у Врбници. (Види 1-ву врбничку парохију). Парох је Алекса Поповић (млађи), свештеник. Рођен у Врбници (окр. крушевачког); стар 38 год. Рукоположен за свештеника 25-XII84 године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 4-та врбничка парохија Састоји се из 4 села: Пепељевца од 212 домова, Луковца 25 домова, Церова 54 дома и једног дела Мешева од 28 домова. Цела парохија има 325 домова а 2163 душе. Парохијска црква је храм Св. Николе у Врбници. (Види 1-ву врбничку парохију). Парох је Љубомир Трифуновић, свешт. Рођен у Крушевцу; стар 37 година. Рукоположен за свештеника 14. септембра 1887. године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Макрешанска парохија Састоји се из 3 села: Макрешане од 54 дома, Текије 118 домова и Дедине 118 домова. Цела парохија има 390 дом. а 2483 душе. Парохијска црква је храм Св. Илије у Макрешани. Озидана 1883. године. Парох је Јован Д. Поповић, свешт. Рођен у Александровцу (окр. крушевачког); стар 41 год. Рукоположен за свешт. 25-VII-85 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Сталаћска парохија Састоји се из 3 села: Сталаћа од 189 домова, Мрзенице 34 дома и Бравине 51 дома. Цела парохија има 274 дома а 1720 душа. Парохијска црква је храм Сош. Св. Духа у Сталаћу. Озидана 1836 год. Парох је Тодор Јаношевић, свешт. Рођен у Трстенику; стар 42 год. Рукоположен за свештеника 29VI-85 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. В. Шиљеговачка парохија Састоји се из 5 села: В. Шиљеговца од 220 домова, Беласице 30 домова, Здравиња 98 домова, Сушице 96 домова и Позлате 12 домова. Цела парохија има 456 домова, а 4208 душа. Парохијска црква је храм Арх. Гаврила у В. Шиљеговцу. Озидана 1844 године. Парох је Аврам Јовановић, свешт. Рођен у Секуричу, окр. јагодинског


61

(моравског); стар 55 год. Рукоположен за свешт. 18-X-67 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Ђунишка парохија Састоји се из 5 села: Ђуниса 190 домова, Каоника 170 домова, Црквене 26 домова, М. Шиљеговца 50 домова и Трубарева 48 домова. Цела парохија има 484 дома и 2991 душу. Парохијска црква је храм Вознесења Господњег. Озидана 1885. године. Парох је Љубомир Јаковљевић, свешт. Рођен у Крушевцу; стар 34 год. Рукоположен за ђакона 1-XI-89 године а за свештеника 1896 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Рибарска парохија Састоји се из 10 села: Рибара од 102 дома, Бољевца 27 домова, Грејевца 57 домова, Зебице 25 домова, Зубовца 40 домова, Крушинца 41 дома, М. Реке 25 домова, Глице 15 домова, Росице 36 домова и Срндаља 9 домова. Цела парохија има 377 домова а 2724 душе. Парохијска црква је храм Св. Илије у Дворани. Озидана 1875. године. Парох је Младен Поповић, свешт. Рођен у Љутовници, окр. рудничког; стар 42 год. Рукоположен за свештеника 15VIII-84 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Дворанска парохија Састоји се из 11 села: Дворана од 73 дома, Пећине 35 домова, Пољака 59 домова, Ловака 25 домова, Станаца 40 домова, Бована 57 домова, Зас. Кривуље 12 домова, Модрице 75 домова, Трмчара 70 домова, Сеземче 23 дома и Зас. Слатиште 12 домова. Цела парохија има 481 дом. а 2020 душа. Парохијска црква је храм Св. Илије у Дворану. Озидана 1875 године. Парох је Јефта Анђелковић, свешт. Рођен у Врњцима, окр. крушевачког; стар 43 год. Рукоположен за свештеника 15-VIII-84 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Мајдевска парохија Састоји се из 4 села: Штитара од 46 домова, Гркљана 44 дома, Мајдева и Купаца 153 дома. Цела парохија има 314 домова а 2053 душе. Парохијска црква је храм Св. Параскеве у Мајдеву. Озидана 1848 године. Парох је Михајло Минић, свешт. Рођен у Мајдеву, окр. крушевачког; стар 34 год.

62 Рукоположен за свештеника 24-XI-89 год. Свршио основну школу, 5 разреда гимназије и Богословију.


Јасичка парохија Састоји се из 5 села: Јасике од 142 дома, Шапца 104 дома, В. Крушевице 64 дома, Срње 60 домова и Гевеза 20 домова. Цела парохија има 390 домова а 2452 душе. Парохијска црква је храм Св. Прокопија. Кад је озидана – о томе нисмо добили податке. Парох је Светозар П. Станковић, свешт. Рођен у Јагодини; стар 40 год. (Није забележено у конд. листи кад је рукоположен). Свршио основну школу, нижу гимназију и богословију.

Цела парохија има 391 дом а 1970 душа. Парохијска црква је манастир Наупаре, храм Рожд. Пресвете Богородице. Парох је Живан Милосављевић, свешт., али због слабости врши му парохисјке послове браство ман. Наупаре. Јабланичка парохија Састоји се из 4 села: Јабланице од 101 дома, Витановца 84 дома, Шогоља 22 дома и Шафрана од 67 домова. Цела парохија има 247 домова а 1456 душа. Парохија нема цркву већ капелу Св. Преображења у Јабланици. Направљена је 1888 год. од слабог материјала. Нема пароха; парохијске послове врши привремено браство ман. Наупаре.

Кукљинска парохија Састоји се из Кукљина у коме има 250 домова а 1487 душа. Парохијска црква је храм Св. Прокопија. Кад је озидана – о томе нисмо добили податке. Парох је Милан Поповић, свешт. Рођен у Јасици; стар 56 год. Рукоположен за свештеника 1870 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и богословију.

НАМЕСНИШТВО СРЕЗА ЖУПСКОГ (ОКР. КРУШЕВАЧКОГ) ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕ И ПАРОСИ (СВЕШТЕНИЦИ) Намесник Герасим Поповић, СВЕШТЕНИК. (Види о њему ниже ратајску парохију)

Коњушка парохија Састоји се из 4 села: Коњуха од 190 домова, Лазаревца 84 дома, Љубаве 63 дома и Коморана 22 дома. Цела парохија има 359 домова а 2049 душа. Парохијска црква је храм Св. Николе. О томе, кад је озидана, - нисмо добили податке. Парох је Јован Трифуновић, свешт. Рођен у Радовцима, окр. ужичког; стар 53 год. Рукоположен за свештеника 1872 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Беловодска парохија Састоји се из 4 села: Беле Воде од 190 домова, Барковца 50 домова, Каменара 40 домова и Перцата 70 домова. Цела парохија има 350 домова а 2343 душе. Парохијска црква је храм Св. Петке. О томе, кад је озидана, нисмо добили податке. Парох је Антоније Ђорђевић, свештеник. Рођен у М. Дренови, окр. крушевачког; стар 44 год. (Не види се из конд. листе кад је рукоположен). Свршио основну школу, нижу гимназију, 2 разреда шум. шк. и Богословију. Наупарска парохија Састоји се из 5 села: Наупаре од 96 домова, Буковца 33 дома, Ломнице 132 дома, Г. Степоша 76 домова и Буца 54 дома.

Ратајска парохија Састоји се из 6 села: Ратаја од 180 домова, Дашнице 83 дома, Братића 26 домова, Туглеша 60 домова, Руденице 15 домова и Тржца 29 домова. Цела парохија има 393 дома а 2811 душа. Парохијска црква је храм Св. Петра и Павла у Ратају. Озидана 1884. год. од слаб. материј. Парох је Герасим Поповић, свешт. Рођен у Врбници; стар 49 год. Рукоположен за свештеника 21-V-72 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 1-ва александровачка парохија Састоји се из једног дела вароши Александровца од 93 дома и 9 села: Виткова 60 домова, Ржанице 40 домова, В. Главе 22 дома, Лесковице 26 домова, Пуховца 40 домова, Латковца 50 домова, Врбнице 60 домова и Бзенице 63 дома. Цела парохија има 454 дома а 3243 душе. Парохијска црква је храм Вазнесења Господњег у Александровцу. Озидана је 1804. године. Парох је Светозар Поповић, свешт. Рођен у Александровцу; стар 48 год. Рукоположен за свештеника 18-III-73 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 2-га александровачка парохија



Састоји се из једног дела вар. Александровца од 78 домова и 11 села: Рогавчине 75 домова, Плеша 53 дома, Стрменице 33 дома, Грчке 18 домова, Ботурића 36 домова, Дренче 18 домова, Стањева 26 домова, Ракље 18 домова, Гор. Вратаре 25 домова и Д. Вратаре 47 домова. Цела парохија има 427 домова а 3205 душа. Парохијска црква је храм Вазнесења Господњег. (види 1-ву александровачку парохију). Парох је Марко Богдановић, свешт. Рођен у Бзенцу; стар 53 год. Рукоположен за свештеника 1871 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Трнавачка парохија Састоји се из 9 села: Трнаваца од 79 домова, Вражгрнаца 38 домова, Новаца 48 домова, Бобота 40 домова, Стубла 32 дома, Парчина 24 дома, Шљивова 38 домова, Доброљубаца 84 дома и Љубинаца 43 дома. Цела парохија има 426 домова а 2857 душа. Парохијска црква је храм Св. ап. Петра и Павла у Трнавцима. Озидана 1862 године. Парох је Драгољуб Петровић, свешт. Рођен у Александровцу; стар 37 год. Рукоположен за свештеника 1-III-91 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Суботничка парохија Састоји се из 6 села: Суботнице од 82 дома, Г. Злегиње 67 домова, Д. Злегиње 57 домова, Гаревине 46 домова, Г. Ступња 107 домова и Ћелије 51 дома. Цела парохија има 410 домова а 2855 душа. Парохијска црква је храм апост. Петра и Павла (Види више трнавачку парохију). Парох је Стеван Радојичић, свешт. Рођен у Црној Гори; стар 49 год. Рукоположен за свештеника 1873 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. В. Грабовничка парохија Састоји се из 10 села: В. Грабовнице од 61 дома, Осредаца 69 домова, Мелентија 24 дома, Рибара 48 домова, Будиловине 43 дома, Града 15 домова, Дубаца 23 дома, Мошута 10 домова, Кривог Брода 14 домова и Жуња 37 домова. Цела парохија има 345 домова а 2606 душа. Парохијска црква је храм Преображења Господњег у Брусу. Озидана 1836 год. Парох је Милан Беочанин, свешт. Рођен у Стањеву; стар 60 г. Рукоположен за свештеника 1865 године. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију.


63

1-ва бруска парохија Састоји се из в. Бруса од 45 домова и 7 села: Лесеноваца 25 домова, Ботуња 43 дома, Кобиља 43 дома, М. Врбнице 26 домова, Игроша 61 дома, Жиљинаца 36 домова и Златара 909 д. Цела парохија има 369 домова а 2812 душа. Парохијска црква је храм Преображења Господњег у Брусу. Озидана 1836. године. Парох је Антоније Поповић, свешт. Рођен у Брусу; стар 45 г. Рукоположен за свешт. 1877 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. 2-га бруска парохија Састоји се из 10 села: М. Грабовнице од 189 домова, Држеваца 13 домова, Дренове 14 домова, Трашановаца 33 дома, Лепенице 71 дома, Брђана 24 дома, Батота 66 домова, Стројинаца 56 домова, Ковијоца 35 домова и Батоша 28 домова. Цела парохија има 358 домова а 2856 душа. Парохијска црква је храм Преображења Господњег у Брусу. (Види 1-ву бруску парохију). Парох је Ранко Скоковић, свешт; рођен у Савојини, окр. ужичког; стар 45 г. Рукоположен за свештеника 1881 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Влајковачка парохија Састоји се из 14 села: Вајковца од 25 домова, Грашевца 52 дома, Брезећа 15 домова, Тошића 16 домова, Паљевштице 15 домова, Липовца 50 домова, Жарева 15 домова, Разбојне 44 дома, Жиљаца 25 домова, Засеока Гочмана 6 домова, Радманова 7 домова, Ливађе 15 домова, Кочине 14 домова и Равна 32 дома. Цела парохија има 331 дом а 2934 душе. Парохијска црква је храм Преображења Господњег у Брусу. (Види 1-ву бруску парохију на стр. 74). Парох је Сретен Смиљковић, свешт. Рођен у Александровцу; стар 27 г. Рукоположен 15-IX-98 год. за свешт. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију. Говори грчки. Плочка парохија Састоји се из 6 села: Плоче са Засеоком Вранштицом од 58 домова, Рокца 57 домова, Јелакца 54 дома, Кознице 22 дома, Бонџића 20 домова, К. Реке и Мачковца 54 дома. Цела парохија има 265 домова а 2439 душа. Парохијска црква је храм Св. Петра и Павла у Плочи. Озидана 1836 године. Парох је Недељко Ерић, свешт. Рођен у Рудини (Ст. Србија); стар 51 год. Рукоположен за свешт. 1885 год. свршио основну школу у Новом

64 Пазару. Говори турски. ПРОТОПРЕЗВИТЕРАТ КРУШЕВАЧКИ. (ПО ШЕМАТИЗМУ СПЦ СА ПОДАЦИМА ИЗ 1924. ГОДИНЕ) Окр. протопрезвитер: Велимир Савић, рђ. 1874, рк. за ђак. 1896, за презв. 1900, произв. за протој. 1913. Парохије. 1. Беловодска са селима: Бела Вода, Парцане, Бројковац и Каменаре, I. кл., д. 2640. Х. с. Св. Параскева. Парох: Риста Антоновић, рђ. 1872, рк. 1901, о. ц. п. П. Бела Вода, бр. Крушевац. 2. I. Врбничка са селима: Доњи Ступањ, Мрнош, Лаћислед и Голубовац, I. кл., д. 2620. Х. с. Св. Никола. Парох: Богољуб Јосић, рђ. 1892, рк. 1920. П. Вел. Врбница, бр. Крушевац. 3. II. Врбничка са селима: Вел. Врбница, Мала Врбница, Треботин, Мешово и Дољане, II. кл., д. 2780. Х. с. Св. Никола. Парох: Јосиф Јосић, рђ. 1900, рк. за ђак. 1922, за презв. 1923. П. Мала Врбница, бр. Крушевац. 4. Дворанска са селима: Дворане, Пољаци, Петина, Ловци, Трмчари, Сезеича, Модрица, Слатина, Станци и Бован, I. кл., д. 3531. Х. с. Св. пророк Илија. Има и капела Св. Параскеве. Парох: Николај ОрдовскиПанајевски, рђ. 1860, рк. 1923. П. Дворане, бр. Крушевац. 5. Јабланичка са селима: Витановац, Јабланица, Шавран и Шогољ, II. кл., д. 2243. Х. с. Св. Преображење. Парох: Владимир Загурски, ст. 58. год., рк. 1895, о. ц. п. и прот. кам. П. Јабланица, бр. Крушевац. 6. Јасичка са селима: Јасика, Шанац, Вел. Крушевица, Срње и Гавез, I. кл., д. 3191. Х. с. Св. Тројица. Парох: протојереј Светозар Станковић, рђ. 1858, рк. за ђак. 1880, за презв. 1884., произв. за протој. 1920, о. ц. п., прот. кам., прот. чином и Таковским крстом V. ст. П. Јасика, бр. Крушевац. 7. I. Крушевачка део Крушевца и села: Бивоље и Обилићево, I. кл., д. 2361. Х. с. Св. велм. Георгије. Парох: Велимир Савић, окр. протопрезвитер. П. и бр. у месту. 8. II. Крушевачка део Крушевца, и села: Гари, Д. Степош, Пакашница, Вучак и Липовац, I. кл., д. 2852. Х. с. Св. велм. цар Лазар. Парох: Душан Весић, рђ. 1881, рк. за ђак. 1904, за презв. 1911, о. ц. п., сребрном и златном медаљом за ревн. службу и орд. Св.


Саве V. ст. П. и бр. у месту. 9. III. Крушевачка део Крушевца и села: Мудраковац и Голе Воде, I. кл., д. 2340. Х. с. Св. Георгије. Парох: Душан Г. Поповић, рђ. 1873, рк. за ђак. 1895, за презв. 1899. П. и бр. у месту. 10. IV. Крушевачка део Крушевца и села: Читлук и Лазарица, I. кл., д. 3385. Х. с. Св. Георгије. Парох: протојереј Хранислав Поповић, рђ. 1875, рк. 1900, произв. за протојереја 1920, о. ц. п., орд. за грађ. заслуге и прот. чином. П. и бр. у месту. 11. V. Капеланија крушевачка део Крушевца, Поруновац, Гоглово, Кибиље, Пасјан и Капиџија, I. кл., д. 3045. Х. с. Св. Георгије. Парох: Радич Јосић, рђ. 1883, рк. за ђак. 1906, за презв. 1908, о. ц. п. П. и бр. у месту. 12. Коњушка са селима: Коњуси, Љубово, Лазаревац и Коморане. Седиште пароха Коморане, I. кл., д. 2080. Парох. Црква коморанска, х. с. Св. Никола. Парох: Душан Стевановић, рђ. 1898, рк. за ђак. 1920., за презв. 1921. П. Коморане, бр. Крушевац. 13. Кукљинска са селом Кукљин, III. кл., д. 1500. Х. с. Св. Кузман и Дамјан. Парох: јеромонах Иларион Скљар, рђ. 1881, рк. за јером. 1920. П. Кукљин, бр. Крушевац. 14. Мајдевска са селима: Купци, Штитаре, Гркљане, Мајдево и Ћелије, I. кл., д. 3285. Х. с. Св. Параскева. Парох: Миливоје Манојловић, рђ. 1876, рк. 1905, о. ц. п. П. Мајдево, бр. Крушевац. 15. Макрешанска са селима: Макрешана, Дедина и Текија, I. кл., д. 3195. Х. с. Св. Илија. В. д. пароха: Хранислав Томић, рђ. 1901, рк. за ђак. 1922, за презв. 1923. П. Макрешана, бр. Крушевац. 16. Мачковачка са селима: Клободер и Мачковац, I. кл., д. 2841. Х. с. Св. Параскева. Парох: Јефтимије Радосављевић, рђ. 1874, рк. 1899, о. ц. п. и прот. кам. П. Мачковац, бр. Крушевац. 17. Наупарска са селима: Ломница, Буци, Гор. Стеном, Наупаре и Буквица, I. кл., д. 2465. Парох. црква манаст. Наупара. Парох: Војин Поповић, рђ. 1877, рк. 1897. П. Наупара, бр. Крушевац. 18. Падешка са селима: Падеж, Вратаре, Глобаре, Шашиловац, Кравица, Залоговац и Мареново, I. кл., д. 3621. Х. с. Покров Богородице. Парох: Александар Глигоријевић, рђ. 1886, рк. 1923. П. Падеж, бр. Крушевац. 19. Пепељевачка са селима: Пепељевац,



Луковац, Церова (део села) и Мешава, I. кл., д. 2519. Парох. црква врбничка, х. с. Св. Никола. Парох: Милан Нешић, рђ. 1876, рк. за ђак. 1898, за презв. 1902. П. Пепељевац, бр. Крушевац. 1. НАМЕСНИШТВО РАЖАНСКО. Намесник: Драгомир Јаковљевић, парох сталаћски. Парохије. 1. Браљинско-Сталаћска са селима: Сталаћ, Браљина, Моћија и Браљинарожанска, II. кл., д. 2591. Х. с. Св. Никола. Парох: Јован Милојковић, рђ. 1888, рк. 1914. П. Браљина, бр. Ражањ. 2. Велико-Шиљеговачка са селима: Здравиње, Шиљеговац, Сушица, Позлата и Беласица, I. кл., д. 4754. Х. с. Св. арх. Гаврил. Парох: Божидар Јовановић, рђ. 1892, рк. 1919. П. Вел. Шиљеговац, бр. Крушевац. 3. Град-Сталаћска са селима: Град Сталаћ, Мрзелица и Сталаћ, I. кл., д. 1892. Х. с. Св. Тројица. Парох: Драгомир Јаковљевић, рђ. 1866, рк. 1910. О. прот. кам. П. Град Сталаћ, бр. Крушевац. 4. Ђунишко-Каоничка са селима: Ђунис, Јошје, Каоник, Зрновина и М. Шиљеговац, I. кл., д. 4029. Х. с. Св. Пантелејмон. Има и црква Св. Вазнесења у Каонику. Парох: Антоније Оглоблин, рђ. 1879, рк. 1910, одл. надбедреником, скуфом, камилавком, напрсним крстом и орд. Св. Ане III. ст. П. Ђунис, бр. Крушевац. 5. Витошевачко-Подгорачка са селима: Витошевац, Подгорац, Пардик и Грабово, I. кл., д. 4123. Х. с. Св. апостол Петар и Павле. Парох: Петар Ђорђевић, рђ. 1854, рк. 1876, о. ц. п. и прот. кам. 6. I. Ражањска са селима: Мађаре, Варош, Чубура, Послон и В. Рожањ, I. кл., д. 2387. Х. с. Св. Илија. Парох: протојереј Ђорђе Милетић, рђ. 1844, рк. 1866, произв. за прот. 1901, о. ц. п., прот. кам., надбедреником, прот. чином, таков. крстом IV. ст. и Св. Саве III. ст. П. и бр. Ражањ. 7. II. Ражањска са селима: Шетка, Рујиште, Липовац и В. Рожањ, II. кл., д. 2109. Х. с. Св. Илија. Парох: Тодор Клајић, рђ. 1867, рк. 1896, о. ц. п. П. и бр. Ражањ. 8. Рибарска са селима: Рибаре, Росица, Бољевац, Зубовац, Гровци, Крушеница, Срндаље, М. Река, Зебица и Рлица, I. кл., д. 2809. Х. с. Св. Илија. Парох: Данило Новоселцев, рђ. 1883, рк. 1923. П. Рибаре, бр. Рибарска Бања.


65

9. Скоричка. II. кл., д. 4376. Седиште пароха Претрковац. Х. с. Св. Тројица. Парох: Алекса Михајловић, рђ. 1840, рк. за ђак. 1871, за презв. 1873, о. ц. п. и прот. кам. П. Претрковац, бр. Крушевац. 10. I. Ћићевачка са селима: Вел. Ћићевац (део), Појате и Плочник, I. кл., д. 3100. Х. с. Св. Сава. Парох: протојереј Валентин, рђ. 1878, рк. за ђак. 1902, за презв. 1903, произв. за протој. 1920. Одл. надбедреником, скуфом, камилавком и орд. Св. Ане. П. и бр. у месту. 11. II. Ћићевачка са селима: Вел. Ћићевац (део), Радошевац и Лучина, I. кл., д. 3887. Х. с. Св. Сава. Има и капела Св. Пантелејмона у Лучини. Парох: Иван Поповић, рђ. 1896, рк. 1920. П. и бр. у месту. 2. НАМЕСНИШТВО ЖУПСКО. Намесник: в. д. протојереј Хранислав Поповић, парох крушевачки. Парохије. 1. I. Александровачка, пола Александровца, Латковац, Пуловац, Лесковица, Дренча, Веља Глава, Рманица, Витково и Стањево, I. кл., д. 2948. Х. с. Св. Вазнесење Господње. Парох: Марко Богдановић, рђ. 1846, рк. 1871, о. ц. п., сребр. и златном медаљом и таков. крстом. П. и бр. Александровац – Жупа. 2. II. Александровачка, пола Александровца, Гор. Вратари, Милентија, Будиловина, Врбница, Грчак, Старци, Половци, Д. Вратари, Стубол, Ракта Град и Батурић, I. кл., д. 2973. Парох: протојереј Димитрије Тројицки (нема података). П. и бр. у месту. 3. I. Бруска 1/3 Бруса, Мала Грабовица, Прмоновци, Лепенац, Брђани, Дренова, Дртевци, Грашевци, Шашиће, Брзеће, Гочманци, Ливође, Родманово, Влајковци, Кочина, Жиљци и В. Грабовица, I. кл., д. 4045. Х. с. Св. Преображење. Парох: Благоје Калуђеровић, рђ. 1872, рк. 1901. П. и бр. Брус. 4. II. Бруска 2/3 Бруса, Ботуња, М. Врбица, Кобиље, Пољевштинца, Игрош, Рибари и Лесковци, I. кл., д. 3589. Упражњена. Х. с. Св. Преображење. П. и бр. у месту. 5. Блажевска са селима: Блажево, Градац, Бело Поље, Судина, Иричић, Радуње, Ковизље, Витоша, Домишевина, Барањце, Планинци, Јелена, Стануловиће, Мијаковиће, Земанце, Црнатово, Лескова,


66 Бело Брдо, Марушићи, Бозољин, Равниште, Кнежево, Гор. Левићи, Ђере Каре и Чокотор, I. кл., д. 2772. Х. с. Св. Преображење. Парох: јеромонах Елеазар Мужецки, рђ. 1877, рк. за јерођак. 1913, за јеромонаха 1918. П. и бр. Брус. 6. Горњо-Ступањска са селима: Горњи Ступањ, Гаревина и Себечевац, III. кл., д. 1677. Х. с. Св. Врачеви. Има и капела Св. арх. Михаила у Себечевцу. Парох: Ђорђе Поп-Ценић. П. Горњи Ступањ, бр. Александровац. 7. Дубачка са селима: Дубци, Стројница, Разбојна, Жуње, Равни и Богише, II. кл., д. 2530. Х. с. Св. Јоаким и Ана. Парох: Драгољуб Митровић, рђ. 1898, рк. 1921. П. Дубци, бр. Брус. 8. Плочка са селима: Плоча, Рокци, Козница, Бончић, Јеланци, Врништула, Крива Река и Мачковац, II. кл., д. 2271. Х. с. Св. ап. Петар и Павле. Има и капела Св. Илије у Кривој Реци. Парох: Недељко Ерчевић, рђ. 1835, рк. 1879. П. Плоча, бр. Александровац. 9. Ратајска са селима: Ратаје, Дошница, Тулеш, Тржац, Братићи и Руденце, I. кл., д.

3120. Х. с. Св. ап. Петар и Павле. Упражњена. П. Ратаје, бр. Александровац. 10. Суботичка са селима: Суботица, Вражогрнци, Гор. Злегиња, Д. Злегиња, Боботе и Жилници, I. кл., д. 2886. Х. с. Св. Врачеви. Парох: архимандрит Мелитон Матвјеренко, рђ. 1872, рк. за јерођак. 1901, за јером. – , за игумана 1912, за архимандрита 1918. П. Суботица, бр. Александровац. 11. Стрмачка са селима: Батоте, Линовац и Жарево, IV. кл., д. 1432. Х. с. Св. Јоаким и Ана. Упражњена. П. Стрмац, бр. Брус. 12. Станишиначка са селима: Станишинци, Плеш, Роговочина, Бзеница, Стрменица и Гоч, I. кл., д. 2558. Х. с. Успеније пресв. Богородице. Парох: Алексије Садовничеј. П. Плеш, бр. Александровац. 13. Трнавачка са селима: Трнавци, Љубинци, Парчин, Шљивово, Доњи Доброљуци, Новаци и Златари, I. кл., д. 3740. Х. с. Св. еванг. Марко. Има и црква Св. цара Константина и царице Јелене у Доброљупцима. Парох: Љубомир Чабрић, рђ. 1897, рк. 1922. П. Трнавци, бр. Александровац.

SUMMARY KRUŠEVAC DISTRICT IN CHURCH ORGANIZATION IN THE XIX AND EARLY XX CENTURY This paper presents a church organization in Krusevac district late XIX and early XX century based on data from official Schematism. Provides an overview of parishes, parochial church and the parish priest in 1898 and 1924 on the territory of the then district Krusevac.


67 Драгић Илић, свештеник Крушевац

СВЕШТЕНИК ЉУБОДРАГ ЈОВАНОВИЋ У АУСТРИЈСКОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ Апстракт: У раду је дат историјат боравка свештеника Љубодрага Јовановића у аустро-угарском заробљеништву током Првог светског рата. Љубодраг је био син свештеника Аврама Јовановића. Кључне речи: Аврам Јовановић, Љубодраг Јовановић, Велики Шиљеговац, Први светски рат

Прота Аврам Јовановић имао је деветоро деце: четири кћери и пет синова. Тројица његових синова били су свештеници: Милан, Љубодраг и Божидар. Милан Јовановић, најстарији протин син, био је парох кормански, а млађи синови су наследили оца на великошиљеговачкој парохији. Сва тројица су били угледни свештеници. Њихов рад пратила је црквена штампа тог времена. После рата вратио се у село из заробљеничког логора у Хајнигсгрину свештеник великошиљеговачки Љубодраг Јовановић, син проте Аврама. О ратним данима и свом боравку у заточеништву он је 1928. године, у Прегледу цркве епархије нишке ( година девета, број три, страна 121124), писао: − Свакако, да је једна од најтежих фаза нашег народног живота била наша народна пропаст 1915. године. Те кобне године морали су најбољи синови да напусте своју отаџбину и мноштво нашег народа да пролије своју крв на родној груди својој! Пиштаху деца за родитељима и цепаху се груди и срца родитељска за децом својом. Црни облак покри земљу нашу и у тој тмини сијаше пурпурна светлост од капи проливене крви наших мученика, а мртва тела наших бранитеља као да нам говораху: Не бојте се, доћи ће светлост, јер без смрти нема васкрсења. Наслов Љубодрагове приче објављене у Прегледу (духовном часопису, који је излазио са благословом светог Доситеја Загребачког, под уредништвом оца Иринеја Крстића, а међу својим сарадницима имао је: Сергеја Тројицког, Стеву Димитријевића, Лазара Мирковића, Радивоја Јосића, Теодора Титова... Сретена Динића) јесте, Умирем са вером у Бога (сличица из ропства): Загрлата у историји српског народа

„(..)Поуздање нашег народа уБога најбоље ће показати овај догађај из ропства у бившој Аустро-Угарској монархији. Бујица непријатељске мржње, културне земље, двојне апостолске монархије, беше захватила мноштво нејаке наше деце. Ни вапај родитељски ни цвилба отргнуте деце не раскравише окорела срца модерних варвара. Смејаху се они нашим патњама и извештаваху свога Ћесара, да су српски народ умирили и да су много деце заробили. Међу том нејаком децом био је и Миливоје Н. из крагујевачкога округа. Када су га заробили имао је једанаест година. Колико је то јадно дете пропатило није могуће описати. Слабачко тело мучено му је глађу и зимом, а душа његова патила је много. Зима, глад и туга ломише полако малог Миливоја докле не паде у болесничку постељу. Лежао је у болници број један, у бараци број пет, у заробљеничком логору Хајнигсгрину. Била ми је додељена тешка свештеничка дужност у лагеру. Свакога дана морао сам да гледам изнурену браћу своју и да слушам њихово туговање за отаџбином. Исповедао сам их, причешћивао и примао њихове поруке за родитеље или отаџбину. Патила је душа моја, јер сам све болове њихове примао и носио у себи. Једино што, увек, имађах у изобиљу беше снага да се топло молим Богу, да децу Његову која пате и у Њега верују обдари снагом да претрпе све муке до краја. Један од моје несрећне браће, који ми највише бола зададе беше мали Миливоје. Приближавали су му се последњи дани живота. Тек, што сам био напустио бараку у којој је он боловао, приђе ми један аустријски војник и рече: − Господине свештениче, један мали

Д. Илић

68

болесник у бараци број пет жели да вас види. − У ком је одељењу? − запитах га. − У соби број два. Пошао сам. Туга ми стеже грло. Недостајало ми је ваздуха. Пред бараком сам стао, да спречим сузе, које су ми почеле влажити очи. Уђох у „собу смрти” − како су болесници називали одељење број два своје бараке. Било је у њој четири тешка болесника.. − Ко ме тражи, драги моји? − упитах борећи се да не заплачем! − Ја, господине − једва чујно одговори Миливоје. Приђох и помиловах му главу. Бацих поглед више његове главе, да бих видео дијагнозу. На хартији су се раширила три слова, као авет, t.b.c. Температура 39.9 − Шта желиш Миливоје? − Хоћу нешто да ти наручим, јер осећам да ћу најдаље за један сат умрети − одговори ми он. − Миливоје, да ли знаш колико ме оневесељаваш када говориш о смрти? Зар смеш мислити на смрт, када знаш да имаш да порастеш и да мучитеље твоје казниш? − О, господине, када не бих знао да те моја туга не боли, ја те не бих ни звао. Али молим те саслушај ме, јер ми се ближи крај живота. − Па, реци ми шта хоћеш? − Ја желим, да умрем као српски војник. − Видиш, да сам ја у праву када ти кажем да сада нећеш умрети, већ, да ћеш оздравити, порасти и у борби умрети као војник. − Хвала ти што ме тешиш, али ја осећам да ћу брзо умрети, па те молим, да чујеш како то мислим да умрем као српски војник. − Хајде, реци ми.

− Када умрем, да ми се на главу стави наша војничка шајкача. − Добро, ја ћу ти набавити српску војничку шајкачу, али не да у њој умреш, већ, да је носиш када оздравиш. Опет ми се захвали мали Миливоје и рече: − Ја нисам завршио све. Знаш, господине, када овде неко умре онда му болничари узму све ствари, па те молим, да пазиш да и моју шајкачу не узме когод. Ја бих желео да будем сахрањен као српски војник у шајкачи. − Зашто то желиш? − Е, мој господине, ти знаш да ће Бог једног дана да погледа у мој гроб, па када ме види оваквог малог, он неће оставити а да не казни ове наше непријатеље, који су ме одвојили од моје мајке. Наступи мала пауза... Миливоје прибра последњу снагу и заврши: − Ја умирем... са вером у Бога...да ће Он казнити...ове наше непријатеље... Са овим речима мали Миливоје издахну и заврши и свој живот.” Свештеник Љубодраг Јовановић изгубио је 1917. године супругу Славку, из познате куће Минића из Александровца, и кћерку Борку. Преминуле су у Великом Шиљеговцу од пегавца. У знак жалости и молитве за своје миле покојнице, он је 14. јула 1920. године Цркви светог Архангела поклонио Молебноје пјеније. Рат је преживео његов син Ратибор. Од њега сам чуо да је праунука свештеника Љубодрага Јовановића као постдипломац на „Колумбија колеџу” у Америци 2001. године проглашена за најбољег студента тог универзитета.

SUMMARY PRIEST LJUBODRAG JOVANOVIĆ IN AUSTRIAN CAPTIVITY The paper gives a history priest Ljubodraga Jovanovic during his stay in the Austro-Hungarian prisoner during World War I. Ljubodrag was the son of a famous priest Abraham Jovanovic.


69 Љуба Поповић Београд Есад Попара Велики Шиљеговац

ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ ПОД ВЛАШЋУ ОКУПАТОРА ОД 1916. ДО 1918. Апстракт: У раду се говори о злоделима Бугара над незаштићеним становништвом, стрељању, вешању, интернирању становништва у Бугарску, пљачкању и одношењу свега што је ималу неку вредност. Кључне речи: злодела, стрељање, вешање, батинање, убијање, интернирање, попис одузете стоке, пољопривредних производа и новца.

Време проведено под окупацијом бугарске војске од краја 1915. до 1918. године, било је веома тешко и неиздржљиво. Живот у окупацији постао је још тежи после угушења Топличког устанка у којем је учешће узело и становништво села долине Рибарске реке. Сачувани су сведочанствени спискови о уништавању материјалних добара - паљењу кућа, штала, кошеева и других зграда; о жртвама и страдању овдашњег становништва; о стрељаним, убијеним, о тученим, интернираним у Бугарску; о одузетој стоци од житеља ових села и отераној у Бугарску. Спискови су састављени одмах после ослобођења земље од стране посебно формираних среских и општинских комисија, а чију су веродостојност оверавали председници и чланови судова као и одборници општина, на основу изјава преживелих. ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ ПОД ВЛАШЋУ НАПАДАЧА 1916 - 1918. Приликом запоседања Србије у јесен 1915. године, три државе које су ово учиниле, Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска, желеле су да овај свој војни успех наравно и искористе. Он се манфестовао кроз њихове планове који су у основи имали за циљ остварење трајних територијалних, привредних и политичких добитака, кроз коначно уништење независности државе Србије. Загрлата у историји српског народа

Победничке силе су се по слому српске одбране нашле пред проблемом, задатком који се пред њих постављао, а то је била организација окупационе управе на територији коју су запоселе својим трупама. Ове планове који су били разматрани још у припреми војних операција 1915. године, због различитих међусобних ставова и по заузимању Србије, они су морали њихово решавање да пренесу и у наступајућу 1916. годину. Проблем је био у следећем: АустроУгарска је тежила да под своју контролу стави што већи део освојене територије Србије. Исте амбиције исказивала је и Бугарска. Овакав став је међу савезницима направио супарнике. У овакав став се умешала и Немачка, посебно око управљања железничком пругом и коришћења рудних богатстава. Немачки Рајх, као најјачи чинилац савеза, ставио се овде у позицију арбитра. Као такав, успео је ово да реши у своју корист. Неспоразуми између осталих двеју земаља остали су и даље. Оне су то покушале да у пролеће 1916. године реше ,,свршеним чином“. Одређивањем ,,демаркационе линије“ са Бугарском, Аустро-Угарска је својим одлукама од 1. јануара 1916. и 11. фебруара 1916. године образовала, на ранијим српским окрузима: Београд, Шабац, Ваљево, Горњи Милановац, Крагујевац, Ћуприја, Ужице, Чачак- ,,Војни генерални гувернаман“ у Србији. Наредбом од 15. марта 1916. године Гувернману су

70 прикључена још три округа које је Србија стекла у I балканском рату: Пријепоље, Нови Пазар и Косовска Митровица. Сем што је све ово ,,уређено“ у току ових преговора, остало је најдуже нерешено питање Крушевачког округа. По Закону о административно територијалној подели Србије из 1890. године Крушевачки округ је у свом саставу имао следеће срезове: алексиначки, жупски, моравски, ражањски, расински, трстенички. Законом о изменама у закону о административној подели Краљевине Србије из 1896. године срезови моравски и алексиначки издвојени су из састава Крушевачког округа и припојени новофирмираном Нишком округу, у чији су састав сем ова два, ушли и срезови бањски, нишки и сврљишки. Тако су пред избијање ратова 1912. године Округ Крушевачки чинили срезови: Жупски, Копаонички, Ражањски, Расински и Трстенички. Споразумом од 1. априла 1916. године источни део Крушевачког округа: Срез Ражањски (као целина) и општине Расинског среза: Велики Шиљеговац, Каоник, Мала Река, Позлата, Рибаре, припале су ,,Војно-инспекцијској области Морава“. Док је Ражањски срез остао као целина, општине Расинског среза су са Моравским срезом Нишког округа образовале ,,Прћиловски срез“ који је пак ушао у састав Прокупљанског округа.1 Бугари су овим уговором били задовољни. Територију коју су заузеле њене јединице Бугарска је поделила у две зоне. Једна је обухватала углавном територију Србије пре Балканских ратова, а друга је обухватала Македонију. Територија Србије називана је ,,Војно-инспекцијска област Морава“, а друга ,,Војно-инспекцијска област Македонија.“2 Унутрашња организација запоседнуте територије Војно-инспекцијске области Морава била је комбинација цивилне и војне управе. Међутим, по свему што је чињено види се да је улога војске била одлучујућа. То се највише види кроз одлуку воних власти да је за начелника ове области постављен генерал мајор бугарске војске Васил Иванов Кутинчев, новембра 1915. године.

Љ. Поповић, Е. Попара

Уласком бугарских трупа, од самог почетка била је забрањена употреба српских личних имена. Пуковник Фон Лустиг, аустроугарски официр за везу у штабу немачке 11. армије у свом извештају упућеном Врховној команди, фебруара 1916. године јављаговори о бугаризацији која се спроводи, и у оквиру тога о насилном увођењу бугарског језика, кроз преобликовање српских презимена у бугарска (Петровић, Марковић у Петров, Марков). Затим додаје о забрани језика, правописа, књига (до 15. фебруара 1916. морали су бити одузети сви уџбеници и остала учила на српском језику). Било је нпр. дозвољено трговати само бугарским књигама. А што је посебно интересантно, у овом процесу окупационом становништву били су упућени расписи у којима је стајало ,,да је коресподенција на српском језику апсолутно забрањена“.3 Сматрали су да бугаризација треба да почне од најмлађих кроз основне школе. У њима је то требало да буде настава на бугарском језику, а школске свечаности су служиле за манифестације, на којима су деца требала да исказују своје задовољство што им је омогућено да поново поврате своју бугарску националност.4 А за становништво у целини, за оне који су пристали да се изјасне као Бугари, могли су да буду слободни, пуштени на слободу, а ако су то чиниле читаве породице могло је доћи чак и до опраштања смртне казне. Да би се пратило шта се све по овом чини, целокупна пропагандна активност, у Софији је био организован – образован посебан ,,Моравски историјско-просветни комитет.“5 Већ на самом почетку формирања власти, се као што се видело, у ономе што смо укратко испред износили намера Бугарске да ове територије трајно задржи. Обједињени напор и војних и цивилних власти требало је да то што пре изврши успостављањем правног поретка. Очигледно је било да се окупатору журило. Зато је нови чиновнички апарат власти целокупан доведен из Бугарске. Домородачко, српско становништво, могло је у овом, првом моменту да обавља власт само у сеоским општинама. Но и то се у даљем току времена променило намештањем нових председника

1 Предраг Видаковић: Моравска војно инспекцијска област и опште стање округа у извештају Васила Купинчева, Алексинац и околина у прошлости, Алексинац 2016, страна 390.

3 Митровић, нав. дело, стр. 372, 373, 376.

2 Митровић, нав. дело, стр. 371, 372.

5 Митровић, нав. дело, стр. 378.



ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ ПОД ВЛАШЋУ ОКУПАТОРА ОД 1916. ДО 1918.

71

општина, као представника бугарских власти. Жеља за брзим успостављањем власти од стране окупатора може се огледати и у њеној територијалној организацији. Она је у саставу општина остала иста, само је дошло до неких промена у административној подели насеља – општина, као и променом назива срезова. Окупација је ипак донела са собом њене већ од раније познате одлике, као што су страх, глад, али и тихи па све јачи отпор окупатору, који се манифестовао почетком 1917. године. Под новом окупатарском влашћу, расинска насеља издвојена из Крушевачког округа су се нашла заједно са насељима Моравског среза бившег Нишког округа, у саставу новог ,,Прћиловског среза“, који је сада био у саставу Прокупљанског округа.6 А та расинска насеља – општине су била: 1. Великошиљеговачка: Велики Шиљеговац; 2. Каоничка: Каоник, Црквина; 3. Малоречка: Беласица, Зебица, Мала Река и Рлица; 4. Позлатска: Здравиње, Позлата, и Сушица и 5. Рибарска: Бољевац, Гревци, Зубовац, Крушинци, Рибаре, Росица и Срндаље. Сва насеља Моравске инспекционе области, па и ове биле су предмет бугаризације. Становници окупиране области, били су обавештени да територија Поморавља није за кратко време окупирана, већ да ће заувек остати у Бугарском царству. У том циљу било је наређено да треба сви бугарски посленици да упуте, усмере, свој рад у будућности. Ово је најбоље било изражено у наредбама које је издавао начелник Моравске војне инспекцијске области Кутинчев. Сем овога што је рађено на окупираном терену, ово је рађено и у самој Бугарској. Научницима разних профила као људима у служби државе било је као задатак наређено да у својим радовима изнесу чињенице које доказују да бугарско поморавље припада бугарској као географски и историјски тако језички и етички. Намера је била доказивање да они припадају исконским ,,Моравским Бугарима“, те да су они посрбљени Бугари. Трошкове свега овога сносила је бугарска држава. Неки од ових елемената ипак, по нашим истраживањима овде нису

имали утицаја, као нпр. штампа и филм, а ни бугарске школе нису радиле. Но зато се власт окомила на оно што је сматрала да ће имати највише утицаја на становништво овог краја. То је била црква. Она је била центар денационализације. А ову су најчешће проводили довођењем бугарских свештеника. За ово су они били ,,снабдевени“ посебним упутствима. Ова денационализација спроводила се на више начина. То је спровођено убијањем, интернирањем свештеника као појединаца. Затим је следило насиље над имовином српске цркве. Манастири и цркве су скрнављени. Из цркава је одношено много сасуда. А уколико је вршено богослужење, то су бугарски свештеници, чинећи то на бугарском, требали да учине ,,да српски народ пронађе духовни мир и спасење.“7 У том прогону српске цркве и свештенства у њој, чињеном на најразличитије начине (убиства, интернирање у бројне логоре), међу којима је из свештенства Нишке епархије убијено око деведесет свештеника. А у интернацији, где је спровођен посебан отпор поступак према свештеницима из Србије, највећим делом из Нишке епархије било је њих 287 у Ески Џумаји. Међу овима је био и мој отац др Антанасије Поповић, професор Богословског факултета, тада свештеника у Алексинцу. Он је иначе сестрић проте Аврама Јовановића Шумену 200, Горњем Панчареву 81, у Сливену 16.8 Једино су можемо рећи у црквама осећали релативну слабост према матичним књигама а разлог овоме жаљењу је прост. Како би се имао увид у старосну доб становништва, за разне намере које је окупатор желео да спроводи. Једна од тих била је и регруатација – мобилизација српских младића у бугарску војску почетком 1917, а која је била један од узрока избијању познатог Топличког устанка. Подробне податке о свему овме налазимо у Архиву САНУ, у заоставштини протојереја Стевана Димитријевића, оснивача и професора Православног богословског факултета у Београду.9 Од масовне депортације у Бугарску

6 Видановић, нов. дело, стр. 390.



7 Видановић, нав. дело, стр. 385. 8 Љубодраг Поповић, Интернирање из Србије, Лексикон Првог светског рата у Србији, Београд 2015, страна 246.

72 није било поштеђено ни остало српско становништво. Ово је добило и свој посебан облик наређењем генералног гувернера Кутинчева децембра 1916. у коме је дословце речено да треба похватати и интернирати: ,,све војнике од 18 до 50 година старости који су служили у српској војсци, све официре, бивше учитеље, свештенике, новинаре, бивше посланике, војне чиновнике и сва сумњива лица.“10 Посебан систем био је увежбан у физичној ликвидацији, масовном погубљењу становника. По подацима сакупљеним по окончању рата, а који ни до данас нису потпуни, спомињу се 26 логора у којима су били смештени Срби. Поступак према овима био је веома свиреп, што се може видети из разних извештаја било комисија Црвеног крста, било новинских извештаја.11 Подаци сакупљени у општини Велики Шиљеговац, после рата, децембра 1918. Пружају фрапантне податке. Из времена саме окупације они не постоје јер су уништени. Тако списак стрељаних, обешених, батињаних грађана ове општине показује да је стрељано 12, обешено 2, убијених и бачених у Мораву 4, премлаћених батињаних на смрт 3. Од ових су две биле жене. Године старости су им биле између 20 – 80 година. Осталих 69 из овог списка били су батињани по целом телу. Овај ,,чин“ обављан је на путевима, по кућама, затворима и од овог није било поштеђено 19 жена. Године су и овде разне најмлађи је имао 12 а најстарији 76. И списак интернираних показује замашну бројку. Он се састоји од 181 лица, међу којима и 13 жена У логорима Бугарске свој живот су завршили њих 43, међу којима и једна жена. Интернирани су били животне доби од 16 до 76 година. Они који су своје кости оставили у Бугарској била је између 18 и 86 година. Посебан вид експлоатације био је примењен на целокупну пољопривредну производњу на окупираној територији. Она је просто речено била пљачкана. Иако су биле одређене цене по којима су требали да буду плаћена одузета летина и стока, они су били пљачкани. Окупаторске службе су по ценовнику наплаћивале од своје државе оно 10 Љубодраг Поповић, нав. дело, стр. 245-247. 11 Архив Србије, МИД, ПО, микрофилм, ролне 53


што је од сеоског становништва одузимано под претњом. Тако по збирном списку, састављеном у општини за отету и заплењену крупну и ситну стоку за време окупације и приликом евакуације бугарске војске није дата ни ,,једна пребијена пара“ народу. А одузето је: говеди 350 грла; 110 коња; 400 брава оваца; 350 брава коза и 580 брава свиња. И приликом повлачења 1918. године ова мера није заборављена од стране бугарске војске. Приликом повлачења а после закљученог примирја, одузето је од овдашњег становништва у септембру, и кулуком грађана пренето у Алексинац на железничку станицу 121000 килограма јечма, а да за то није ништа било плаћено. Поред оног што смо навели ,,ретки закони“ су предвиђали и ,,паљевине“ као средство одмазде окупатора. Овим су била погођена 44 домаћинства. Паљевином су биле уништене 18 кућа, 17 плевна, 8 бачвара, 4 штале, 3 коша, 1 колиба, 1 казаница и 1 кафана. Сем овога општинске власти су одвојено обрадиле изјаве још две групе мештана. За једну групу то може бити заједничка изјава о стрељању Милете Раденковића, Симе Миладиновића и Јулке, жене Светислава Мигрића, сачињена од стране Шиљеговачке учитељице Марице Николићке. Разлог овоме за другу групу у којој су саслушања Вукосава Милуновића, Јованке удове Младена Поповића, свештеника из Рибара и Алексије удове Аврама Јовановића, пароха Шиљеговачког, и поред свих напора ми смо могли да утврдимо. Бугари су 1916. године, вероватно да не би заостајали за Аустро-Угарском сачинили попис становништва покорених области, па међу њима и ,,расинских села“. Но он је по својим подацима далеко иза АустроУгарског. Тако док овај даје чињенично стање (мушко, женско) у 1916. години поредећи га истовремено са српским пописом из 1910. године, овај даје само збирни попис за 1916. годину. ** По доласку на Крф, српска Влада је у септембру 1916. године донела решење о образовању ,,нарочите комисије“ која ће при уласку у земљу, када то буде било, испитати насиље од стране непријатеља, на територији Србије. Оваква комисија, само сада као међународна анкетна комисија по одлуци



владе Краљевине Србије формирана је у октобру 1918. И имала је задатак да испита шта су Немци, Аустр-Угари и Бугарска чинили у току протекле три године. На челу ове комисије је био проф. Љубомир Стојановић, највећи део свога деловања провела је у Скопљу.12 Комисија је на основу прикупљеног материјала у пролеће 1919. године, објавила тротомну публикацију о делима Бугара на укупираној територији. Посебан материјал сачињен од стране ове комисије су били подаци о бугарским држављанима, више стотина њих, на челу са бугарским краљем Фердинандом Кобуршким, који су оптужени за своје злочине у бугарској окупационој зони. Овај ,,Извештај међусавезничке комисије“ о кршењу међународног права од стране Бугара у окупираној Србији, представљао је основне доказе о окупаторском понашању за време окупације. Као такав био је прихваћен на Мировној конференцији у Паризу 1919. године, и ушао у састав конференцијских докумената. Но на самој конференцији, став наше земље, по коме је бугарска влада требало да ухапси наведене злочинце, којима би у нашој земљи било суђено, претрпео је неуспех. Како је до овога дошло? У току конференцијских заседања је овде, као и у случају Немачке, победио став великих сила, да злочинцима побеђених земаља треба да буде суђено у њиховој земљи, без мешања других држава, у овом случају победница. Резултати овога су били да су у тим земљама злочини брзо заборављени, и да осумњичени нису одговарали, као што се то очекивало.

Прилози – документи комисије Дража В. Поповић, учитељ Списак Укупно отете и заплењене крупне и ситне стоке, које су бугари за време трогодишње окупације и за време евакуације одузели народу, без да му без да му и једну пребијену пару дали: Говеди ………………………… 350 грла Коња ………………….……….. 110 „ Оваца ………………..…..….. 400 брава коза …………………………. 350 „ свиња ……………………….. 580 „ 12 Архив Србије, МИД, ПО, микрофилм, ролне 53


73

Оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ Рађено 16. децембра 1918. године у Великом Шиљеговцу Предато комисији Вукосав Милуновић, механѕија из Великог Шиљеговца, стар 58 година, никада и ни зашта осуђиван. Отац шесторо деце, па изјави: ,,До 20. фебруара 1917. године ја сам био у Великом Шиљеговцу, али механску радњу нисам обављао, јер су ме Немци истерали 23. фебруара 1917. године око 11 часова пре подне мене и још 24 грађана овдашњих једна патрола бугарска са официрима покупила нас из села и отерала пред општинску судницу, где смо остали неко кратко време, па нас отерали преко планине Равњака у подножју Јастребца и одвели испод Рибарске Бање на брегу више села Зубовца. Терали су нас тридесет и више бугарских стражара са три официра са бајонетом на пушци. Ником ништа није казао, зашто нас и и куда терају, нити су нас ма зашта саслушали. При заходу сунца ту смо били на брду више Зубовца. Том приликом су били потерани из Великог Шиљеговца самном и: Сима Рашић (механџија), Мина Ђорђевић, Миленко Ђорђевић, Милан Бумбић, Коста Бумбић, Радосав Рајковић, Тоза Ваљарац, Владимир Панић, Жива Вељковић и Ђока Игњатовић, сви из Великог Шиљеговца. То су лица који су још живи и овде су сада у селу, а остали су побијени или помрли. Ту на зубовачком брду стражари бугарски су нас предали једном артиљеријском поручнику, који је изјавио, да је родом из Пирота и да је рањен 1913. од Срба на глави. Ту нас је његов један иследник претресао у присуству његовом и одузео сатове, перорезе, штапове, а новац су нам раније војници бугарски на путу од Великог Шиљеговца одузели.Мени су тада одузели 1060 динара које сам био приказао код себе, а Сими Рашићу су узели 4000 динара и сат. Када сам се ја овом поручнику пожалио да сам стар и да не могу пешке ићи и да нам каже куда и зашто нас тера он ми је без икаквих одговора, опалио три шамара. После тога нареди, те један по један из наше групе издвојише и у присуству свих нас и његовом његови стражари по


74 наредби његовој убише дванаест лица и то: Јаћима Н. Из Гредетина, Танаска Н. Грка из Гредетина, једног сељака из Рибара, и Светозара Милановића дечака од 13. год. Из В. Шиљеговца. Другима се не сећам имена, јер су нам се из других села придружили дотерани сељаци. Ту ноћ смо преноћили у Зубовцу, где нам је један бугарски поручник наредио да сав новац предамо иначе ће нам показати стражари. Ту ноћ су убили Бугари кмета села Зубовца Јаћима Н.а сутрадан су нас извели пред оног истог артиљеријског поручника, за кога сам сазнао да се зове Богданов, али му имена не знам.. Како сам да опет био на челу колоне, он нам казао: ,,Нека ви је алал, вас чорбаџије, учитеље, свештенике и кметове требало је застрељати све, јер ви храните и чувате комите их,“ После тога смо спроведени за Житковац, на коме сам путу извукао сто и више батина тукао ме целог пута један артиљеријски пнаредник из истог пука, зато што нисам могао ићи. То су били војници и официри из 25. пешад. пука I Софијске Дивизије. Даље смо отерани у Симитлију и после испод Пирин планине да радимо на путевима. Свуда успут смо тучени и злостављани. Ту је на томе путу радило више од хиљаду роба скупљених из разних крајева, па и неки Настас Крстић, учитељ из Јабланичког среза, стар 92 године. На ово све се могу заклети. Вукосав Милуновић За овим је представка комисији Јованка удова пок. Младена Поповића, Свештеника из Рибарске Бање, По изјави: Има већ 13-14 година, како сам ја дошла код пок. попа Младена и да живим са њиме и да га чувам као удовца човека, пошто сам и ја удовица. 23. фебруара т. г. око 3 часа по подне наишла је бугарска војска из 25. Пешадијског пука ради угушења устанка и хватања српских комита. Један поднаредник бугарски и два војника са бајонетима на пушци дошла су у нашу кућу и попа запитали ,,јесили ти бугарски или српски поп?“ Поп им је одговорио да је сада готово ничији, јер нема парохије, нити службу врши. Тада пнаредник нареди да га један стражар потера, што овај учини и попа

одведе. Један стражар остаде код мене кући и када ја запитах куда попа воде и да неће га убити, он каза да неће, него га терају код команданта тамо горе на брду. Да би спасла попа ја дадох 200 динара томе војнику, који затим оде. Попа су после отерали пред кафану недалеко од куће и ту му наредили да седне на земљу, а када поп није хтео то учинити, ови опале из пушака на њега, али га или нису погодили или су га лако ранили. Затим су попа отерали више са Милосавом Стојковићем и циганином Калејом Н. Ковачем из Рибара и Блажом Н. Симиџијом онд. до једне куће. По исказу Милосава, који је после интерниран и умро, и Калеје и Блаже, који су живи Бугари су попа увели у кућу а њих истерали напоље, па га из пушака убиили, пошто су му претходно браду са месом ножем одсекли и залепили на зид. За време тога убиства, ја сам била у кући нашој, где се нагомилало много бугарских војника и пили у кући. Тад исти који је попа убио, био је такође ту, и каза ми да ми се поп више неће вратити јер је комита. И ако сам тврдила, да није никада био комита и да са њима никакве везе није имао, они су упорно при томе остали претећи, да ће ми кућу запалити и попову ћерку Даринку убити . Да би попа што више измучили када су га из куће наше извели, запалили су другу нашу кућу тако да је поп још за живота гледао, како му кућа гори. Бугарски су ми војници стално тражили новац претећи да ће ме убити и кућу запалити и давах док имадох. Дала сам више од 1000 динара, а они поред свега тога опљачкаше ми целу кућу и сву разнеше. Сутрадан сам каском отишла да запалим свећу попу и да видим да ли је заиста убијен. Када сам стигла до те куће, видех попа где лежи са прекрштеним рукама наопако и са исеченом брадом, коју угледах на зиду прилепљену. Тада се ја вратих и затражих од бугарског комаданта, да ми дозволи да сахраним попа, али овај место то да дозволи, нареди те попа из куће изнеше и бацише у оближњу реку. Увече ја одох и нађох попа код реке свега исцепаног, покрих га грањем и ту оставих да преноћи. Сутрадан, поново тражих, да ми дозволе да га сахраним али ми никако не дозволише. Поп је убијен три дана остао у кући где су га убили а четири дана код реке и тек осмога дана када сам отишла у В. Шиљеговац код



команданта ппоручника Петра Добрева и тражила дозволу, овај ми је исту дао, те сам попу направила сандук и сахранила га кришом ноћу у Рибарском гробљу. Када је поп одведен имао је златан сат и ланац и нешто новца, те су му пре убиства Бугари све то одузели и испревртали све џепове. На све ово могу се заклети. Јованка удова Теодосија Цветковића из Куманова За овим је представка комисији Алексија удова пок. Аврама Јовановића, б. проте из Великога Шиљеговца, стара 75 година, по изјави: 23. фебруара 1917. године мој муж је отишао у село Здравиње и тамо су га нашли неки бугарски војници и одвели код немачког команданта у Пољацима селу. Ту је мој муж, како сам чула, молио немачког комаданта, те га је овај одвео у Крушевац. У Крушевцу је мој муж пробавио 2 – 3 дана, са Павлом Васиљевићем, мех. Из Позлате и Станисавом Н. Из Сушице, а затим их аустријска власт возом одвела у Житковац и предала бугарским властима. Шта је тамо било са попом ја не знам, али сам од других чула, да је поп мој прво страховито мучен и бијен, па је молио да га не муче, него да је боље да га убију, али су ови и даље га мучили заједно са попом Петром Маринковићем, из Трњана, ср. Алексиначког. После су их обоје везали конопцима, па одвели увече на мост на Морави код Житковца и бацили их у Морави, где су и удављени. Пре но што ће их бацити у Мораву кажу да су им камење привезали за ноге, како би се што пре удавили и потонули. Ја сам пошто је поп одведен распитивала, шта је са њиме било и од неких лица сам чула била, да је погинуо на начин како сам описала, али нисам била сигурна. Зато сам замолила једног бугарског доктора из 25. пука бугарскога, који је једне ноћи свратио у моју кућу и преноћио, да ми каже, јели убијен поп или не, како би могла по обичају давати подушје и наше обреде вршити. Доктор ми је казао, да је од пристава Ивана Ангелова из Самокова, који је попа и убио, сазнао, да је поп зацело везан бачен у Мораву са моста код Житковца. Пре него што ће убити мога доброг проту, Бугари су стално распитивали, да Загрлата у историји српског народа

75

ли је био он 1912. године у Македонији, али нису могли ништа сазнати, то знам и на то ћу се заклети. Алексија удова проте Аврама Јовановића, из Великога Шиљеговца Оверавају и саслушали Чланови комисије Димитријевић, адвокат Рађено 17. Децембра 1918. У Вел. Шиљеговцу Предстао је комисији Алија Мустафе Горановића из Вел. Шиљеговца жењен отац троје децембар стар 27 год, неосуживан, па изјави: Прве половине марта, чини ми се 3. марта 1917. г. стил отерали су из целог Вел. Шиљеговца Бугари све младиће способне за војску, па и жене. Одвели су нас до Житковца. Ту су издвојили мене, Радомира Весића и Миодрага Љ. Богићевића, све из В. Шиљеговца и одмах су нас затворили. Ми смо тројица били избегли у планину ка нашим комитама, осталим сељанима и са њима нисмо хтели ићи у Бугарску војску али када су Бугари саопштили да ће нам куће попалити и све живо побити ако се у року од 24 часа не вратимо у село и ту нас Бугари одмах похваташе и у Житковац одведоше. Ту из затвора житковачког изведоше како нас троје тако и попа Јована Н. из Грејача. Везаше нам свој четворици руке конопцима и потераше, како они казаше за Алексинац. Пре но што ће нас везати и потерати одвели су нас сву четворицу у канцеларију и ту нас претресоше и новац што су могли наћи одузеше. Мени су тада одузели 500 динара затеклих Мијодрагу 1030 динара и Радомиру 230 динара. После тога нас потераше путем ка Алексинцу и то четири стражара бугарска напред и четири по зади сви са бајонетима на пушци. Када нас дотераше до средине моста на Морави, они нам казаше ,,овде је ваше комадантство“ што значи, да ће нас побити. Одмах четири стражара ухватише попа Јову, оборили му главу на ограду од моста, па затим кундацима му улупили сву главу направивши је као лепињу. Било је страшно и ужасно, јер је мозак летео на све

76 стране. Двојица су стражара попа ударали кундацима, а двојица су га држали, и међу тим стражарима био је неки Илија Н. из места Пазарџика, жандарм. Затим су се окренули ка Радомиру и бајонетима изболи у груди, док није пао мртав, после тога убише на исти начин и Мијодрага и њихове лешеве бацили су у Мораву. За мене говорили, да ће ме исећи на парче. Чувши то, ја их замолих да ме пусте и да ћу им после дати у Алексинцу 10 – 15000 динара, да сада при себи немам, а они ми одговорише ,,не искамо паре, искамо твоја душа.“ Када је Илија Н. жандарм наперио на мене бајонет у груди, ја како су ми пре тога били одвезали руке да би скинули копоран, гурнем руком пушку Илијину, па одмах преко ограде са моста скочим у Мораву рачунајући да ћу пре остати у животу. Они су пуцали замном, али ме у оној брзини нису могли погодити. Вода је била веома велика и Морава се излила тако да када сам скочио у воду чини ми се да је било шест метара дубине. Како сам био добар пливач, ја сам пливао читав километар низ воду и када сам хтео изаћи на обалу ја сам видео бајонете да севају крај обале, те како је била у близини једна врба, ја се за њу ухватих и ту ћутах у води неких два сата. Само ми је глава за то време била изнад воде. Они су приметили да сам се ја ту прикрио и дотрчали ми те су пуцали на мене више од педесет пута али ме не погодише. Када сам видео да су они отишли ја изађем из воде па излегнем право у нашу В. Шиљеговачку шуму. Ту сам се прво јавио у селу мојој кући и испричао све шта је самном било, преобукао се. Јавио сам се и моме куму Обраду Милошевићу, преседнику. Ту сам се у селу крио и народ ме хранио али су Бугари трагали замном као гладни пси и претили су да ће ми кућу попалити као и цело село. Онда се поново решим и предам Бугарима у мају 1917. г. и они ме интернираше у Драгу у грчкој Македонијију. У Драћи сам био око месец дана и како није било никакве хране а наш народ умирао од глади радећи тешке радове на путу, ја се реших да опет бегам. После месец и по дана путовања, опет стигох својој кући. Ту сам се бавио опет око два месеца, па ме поново ухватише и одведоше у Шумен одакле ме убрзо преместише у Лом Паланку, и Лом Паланке побегох поново и дођох кући опет али нисам се бавио ни три сата опет ме отераше у Лом Паланку. Ту су ме премлатили на мртво име.


Када сам чуо за ово примирје, ја опет из Лом Паланке побегох и дођох у село. Овде сам затеко већ нашу војску. Овај наредник бугарски који је ова убиства са војницима извршио зове се Близнаков, ту око Софије родом а пристав полицијски који је наредио то стрељање зове се Иван Ангелов из Самокова. На све ово заклећу се. Алија Горановић Оверавају и саслушали Чланови комисије Димитријевић, адвокат Мученичка смрт Милете Раденковића Старца од 78 година из Великог Шиљегоца Црква Св. Арханђел Михајло налази се на 2 километра на запад од села Шиљеговца на путу села Здравиња и Крушевац. У црквеној кући, а као чувар Св. Цркве био је старац Милета са својом остарелом мајком баба Јованом – Ваном старицом од преко 100 година обневиделом и наглувом и неспособном за икакав рад. Бугари пак осмњиче старог Милету да он храни и прикрива у звонари српске комите. Доведу 50 својих војника и настане их у црквеној кући да би боље контролисали кретање њихово. Милету комадант потпуковник Ђорђе Ђурђев, Бугарин, стар 20-22 године, родом из околине Плевне из Друфине 30 Допунски удали од цркве да станује у селу Шиљеговцу, а код цркве је остала баба Вана са једном женом Милентијом, која је старицу слушала оставе код цркве. Милета пак одвојен од куће бринуо је за исту и тежио је да се истој врати молећи комаданта Ђорђа да му повратак дозволи. Ђорђе му је обећао да ће му дозволити кроз неколико дана. Милета пак у великој бризи за својима оде самовољно кући 28. августа у очи Усекованија 1917. године. За његову несрећу те ноћи дођу у село бугарске комите и улогоре се у подножју брда Ћуковца. Да би своје злочиначке намере вршили и Србима већи нож забили војвода комитски звани Думбалаков – зликовац и прави српски крволок упути своје четнике ноћу по селу да плен потраже, јер су жедни још крви српске. Једна група од тих зверова од 2 четника дође



и залупа на врата чича Милетина са речима ,,отворите ми смо српски војници побегли са солунског фронта“ Чича Милета отвори слободно врата јер је Ђорђетова чета отишла за у Каоник и по граници те је сирома био слободан да то учини, седне на клупу пред кућу и одпочну разговор. Ови зликовци упуте се ближе њему са питањем да ли има Бугара, јер бегају и моле да им се покаже пут за Крушевац, а при том су гладни. Чича Милета уђе у кућу и изнесе им цео хлеб рекавши ,,узмите децо овај хлеб да вам се нађе па бежите од српских злотвора.“ Узевши хлеб упуте се кући Јулке жене Светолика Мигрића (он је заробљен у Немачку) у намери да и тамо изврше кушање што и успу даље о овоме кад буде реч о њеној погибији, и оду код њене свекрве баба Живане да и њу кушају. Баба Живана буде предострожнија од Јулке и Милете почне запомагати и кукати за помоћ, јер хоће лопови да је убију. Ови сами разбију кућу уђу узму сами хлеб из црепуље и сира из чабра па оду. Кад је било ујутру дође код снаје и код Милете да им се потужи са речима да ће да иде у општину да власт извести. Милета је одврати да то не чини, јер је била ноћ и нико је није видео. Таман они у разговору наиђу бугарске комите и потерају све три куће пред војводу, сем баба Ване која је за сваки испит била неспособна. Дошавши пред војводу овај први на Милету управи питање ,,да ли је ко ноћас долазио?“ Милета рече да нико није долазио нити је коме хлеб давао. Затим упита Јулку, па и баба Живану што ова све исприча како су њу нападали, кућу разбили, хлеб из црепуље и сир из чабра узели. Затим војвода устане узме сав онај хлеб и сир, па баба Живану упита: ,,који је твој хлеб?“ и врати јој као и сир, саветујући је да увек тако ради. Татим се окрете Милети и упита га: ,,чији је овај хлеб?“ , што Милета призна да је његов, па затим упита Јулку те и она призна, јер је хлеб тајну издао. Војвода нареди војницима да их бију псујући српску мајку хоћете да сте Срби, а не Бугари. Кад их је толико изубијао и премлатио нареди да се дотерају кола волујска и испрати их право за Алексинац где тамо на брзу руку Стеван Русев ппуковник и пуковник Добрев донесу решење да се Милета и Јулка стрељају, што


77

буде извршено 1. септембра 1917. године у 3 сата после поподне у присуству мање народа, јер су видели да је Симина смрт у већој маси народа незгодна била, већ су одма почели презати. Милету и Јулку су мучили тиме што су смрт одлагали од времена на време и часа на час. Када су их наместили Милета је као прави јунак Србин узвикнуо, раширио руке рекавши: ,,Удрите да се угрејем зима ми је. Ја сада идем код мога проте и нећемо се више растајати.“ Они опале и негледају где ће да ударе те под великом локвом крви испусти Милета душу од бугарских комита којима је наређено да ово дело изврше. Милета је оставио стару мајку, две удате кћери у Крушевцу и једног сина Светислава Раденковића професора у Крушевцу. Ево на какав су начин Бугари хтели да присаједине ,,Моравско“ као што га они прозваше. Али Бог и правда нека им за ово буду праведне судије. 17. децембра 1918. године Марица Николићка, У Вел. Шиљеговцу Учитељица Оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ Жалосна смрт пок. Симе Миладиновића из Вел. Шиљеговца Да би Бугари што више упропастили и убили дух и живаљ у српском народу издали су наредбу народу у Вел. Шиљеговцу и околини под Јастребцом да нико не сме при пољском раду у копању кукуруза, жетви кошевини итд. ности храну у поље за себе и раднике своје. Да би народ што више измучили и присилили да се покоравају Бугарима и њиховим властима. Ко наредбу не би отпоштовао, слушао и по њој се управљао сматрао се да је саучесник комита и непокоран властима и сматран је за велеиздају и сваког таквог осуђивали су за интернирање а виђеније људе осуђивали су и на смрт. Крајем јула месеца 1917. године после побуне осумњиче једног доброг и у сваком погледу исправног грађинина Симу Миладиновића кмета села и општине Вел.

78 Шиљеговачке да је са комитама српским (народ који није могао трпети зулум бугара) био у споразуму и да је радио на велеиздају. Позову Симу у комадантство, затворе држали га неколико дана и пусте из недостатка доказа, како би после у већем маху постигли свој циљ. После неколико дана 6. августа на преображење поново позову Симу и ухвате га у Каоник у комаданству каоничком под изговором да је придржавао и помагао комите Комадант Ђорђе Ђурђев потпоручник 30 допун. дружине родом из неког села око Плевне младић од 20 до 22 године почне ислеђење над Симом као да су комите код њега долазиле, да је споразум са њима имао противу Бугара, да их је ноћу примао, да се огрешио о наредбу да никоме кућу не сме ноћу отварати и хлеб из куће давати, а он то као кмет села није смео чинити с тога што сутрадан није власт известио сматра се да је крив. То његово ислеђење буде послато у Алексинац већој власти која Симу осуди на смрт. Ту је осуду пресудио Стеван Русев подпуковник комадант 30 допунске дружине Старо Загорац човек око својих 40 година и подпуковник Добрев из исте дружине човек преко 50 година а смртну казну требао је да изврши Ђорђе Ђурђев подпоручник који није могао присуствовати пресуди већ послао свог писара Трандафилова. 25. августа у јутру буде Сима дотеран са војницима у Шиљеговац под изговором да ће бити интерниран и да мора своју кметску дужност да уступи другоме, да се код куће спреми за пут. У јутру рано буде издата наредба да нико из села несме ићи у поље, већ сви мештани од 15 година на више морају доћи код општинске суднице. Наједанпут настаде забуна у селу и питање зашто ли је та забрана? У млађега поговора нема испуни се двориште школско народом (јер је општинска судница у школи) и настаде шапат од уста до уста док војници не опколише народ и пођоше на место звано ,,Цакин Чаир“ и построише народ у два реда: десно мушки, лево женски свет. Сима је за то време био код куће као бајаги да се спреми за пут интернирања а војницима је потајно наређено да код Симине куће ништа не једу нити пију. Када је дошло време да пође губилишту, војници устану позову Симу да пође. Храна, одело и др. које је било спремно за пут наредише војници да остане код куће, па кад се врати он из


суднице узеће, онда је Сими било јасно да се иза интернирања друго крије, већ је видео шта има да буде. Укућанима буде забрањено да за њим судници пођу. Кад је стигао до суднице продужи пут за Цакин Чаир где сирома види масу народа. Пролазећи кроз народ и дошавши до места на коме је имало да се дело изврши Сима јаким и звонким гласом поздрави народ са речима Помаже Бог. Народ већ сломљен чином који треба да буде рцајући кроз сузе отпоздрави га ,,Бог ти помогао“. Тад Сима продужи да говори: ,,Браћо дела за која страдам клевета је. Пазите се и чувајте кад видите шта се ради. Позвао је свог рођака Младена Живадиновића, опростио се са њим рекавши му Дино пази моју кућу као своју. Учи карај млађе да слушају затим се пољуби и погледа по женском свету, спази да све јеца и плаче. Позва Марицу Николићку учитељицу и рече ,,приђи ближе небој се“ поздрави се препоручи своје све и рукова се са збогом. После свега овога везаше му очи, стрељаше га а народ сав преплашен и утучен разиђе се кућама да донесе и припали свећу воштаницу великом Србину Сими Миладиновићу који паде као жртва бугарског злочина, који оде својим синовима Андреји и Авраму у загрљај своје деце јер су и они жртва за отаџбину, први као заробљеник умро у Аустрији 1915. а други као регрут на Крфу у јануару 1916. год. 17. децембра 1918. године Марица Николићка, У Вел. Шиљеговцу учитељица Оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ Жалосна смрт пок. Јулке жене Светолика Мигрића заробљеног у Немачку, а мајка двоје малолетне деце; Станије од 14 година и Миодрага од 12 година Јулка је имала преко 40 година Близу цркве Св. Архангела Михајла, у непосредној близини саме цркве кућа је Јулке Мигрићке коју су бугарске комите измамили да им да хлеб против наредбе на овај начин.



Како је смрт Јулкина исто дело као и код Милете то ће ова достава бити краћа види детаље о Милетиној смрти. Кад су бугарске комите пошле од Милетине куће дођу пред кућу Јулкину и затраже да им кућу отвори и хлеба да под изговором да је један од њих Коста Пећанац и његов друг. Јулки су војници раније који су код цркве седили и отишли (Ђорђева чета) досађивали тражећи од ње млеко сваки дан, пилиће, ракију па и хлеб, а често терали да их пере и крпи, чувши име Косте Пећанца рече: ,,моји слатки Срби где си Коста досада ови ми цигани досадише, не да ти дам хлеб, већ да ти и кокошку испечем“, те га и пољуби. Када је сутрадан била отерана код војводе Думбалакова и бивена ту као ја сам Думбалаков говорећи јој и псујући је ,,Хоћеш Косту Пећанца да му даш и обећаваш печену кокошку па чак и да га љубиш“, хоћеш Срби да ти дођу нећеш Бугари, ево ти све, док није онесвесла и онесвешћену одбаци како би је полу мртву отерали за Алексинац, где јој је такође подпуковник Стеван Русев и пуковник Добрев изрекао смртну пресуду, дотерали у каоничко комадантство и даље боса дотерана у Вел. Шиљеговац у Цакин Чаир. Кад је била у Каонику вајкала се како ће ичи боса, нашта јој је чича Милета рекао: ,,море хајде сада ће нас Бугари обући код Симе Миладиновића, где је стрељана тако немилостиво у главу, да јој се мозак све размрскао. Пре него што ће да је стрељају пришла су јој деца да се опросте последњи пут. Растанак је био тужан. Девојчица је мајку грлила и љубила молила војнике (комите) да јој мајку пусте нудећи им сав новац што је имала, молећи их да и њу убију кад неће мајку да јој пусте и једва су је комите могли из загрљаја ишчупати. Да су зверови у облику човечијем још један доказ више што је она ко душмански убили и главу размрскали и у грдној крви оставили да се сахрани. Јулка је такође жртва своје свете груде српске емље. Деца њена и још без оца раде своју земљу и чувају остатке материне, а Бугари нека чекају суд и Думбалаков за кога се прича да је грдна зла учинио где год је прошао. Он је причају био и неки војни секретар у бугарском посланству у Београду, родом из Софије, који је и грдне пљачке по народу вршио и дарове девојачке у Софију својој кући слао. Који је од народа по кућама


79

мушко одело одузимао и своје четнике у то одело облачио па и сам носио да их народ не би познао да су Бугари, а многи од њих знали су да српски добро говоре, јер су Македонци. Какав је овај Думбалаков зна га и цела чета његова, а нарочито АлександарСанда комита родом из Костура, или околине чија се породица налази у Софију, мислећи да затури траг свој. Ето какав је човек дошао главе јадној Јулки. 17. децембра 1917. године Марица Николићка, У Вел. Шиљеговцу учитељица Оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ13 И на крају, да завршимо са допуном извештаја Комисије за извиђање бугарских злочина за Крушевац и околину: ,,у овој општини постоји и црква чије су утваре и сасуде Бугари уништили и разнели, као и целокупну црквену архиву, протоколе и др. Црквени живопис ни поједине натписе нису брисали нити су пак свецима очи боли.“

13 Архив Србије, МИД, КИЗ, к. 20 ф. 30, 31


80

Списак Бугарских чиновника и службеника војне и цивилне струке, који су у Великошиљеговачкој општини вршили дужност за време њихове трогодишње окупације Ред. број 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.

Име и презиме

Чин и звање

Стеван Русев Ђорђе Ђорђев Петар Добрев Јосиф Исаков Мика Дунбалаков Иван Анђелков Стеван Станчев Александар Калинов Денча Попов Стеван Н. Крста Тодоров Вангел Ангелов Ђорђе Н. Михаило Константинов Марин Н. Илија Н. Сотир Николов Ђорђе Ангелов Христо Николов Тома Н.

п. пуковник п. поручник п. поручник п. поручник комитс. војвода полиц. писар п. поручник пол. наредник пол. наредник жандарм жандарм жандарм жандарм жандарм жандарм жандарм председник председник председник жандарм

Место рођења

Примедба

Стара Загора Софија Сливен Софија Самоковско Чиртан с. Столник Софиско

30 допун. дружина 30 допун. дружина 25. пук 1. Соф. Дивизије 30 допун. дружина „ „ „ Био у Прћиловици 30 допун. дружина

Скопље с. Столник Софиско Крушево Костур Ман. Самоково Габрово

оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ

Ред. број 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22.

Име и презиме Младен Бркић Милош Чабрић Миладин Јовановић Станислав Миловановић Милета Раденковић Сима Миладиновић Салко Дурмић Јулка С. Мигрићева Војислав С. Мигрић Светолик Ј. Миловановић Аврам Јовановић, прота Миодраг Љ. Богићевић Радомир М. Весић Која М. Горановић Светолик Милановић Милан Р. Тодоровић Љубомир Додић Драгана кћи С. Пешића Станоје Канић Милорад Милошевић Глиша Алексић Сима В. Рајковић


пол

Велики Шиљеговац

Списак лица из Општине В. Шиљеговачке, који су од Бугара за три године њихове окупације обешени, убијени, премлаћени, злостављани, попаљени и силовани

мушко мушко мушко мушко мушко мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко мушко мушко мушко мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко

Год старости 80 40 60 30 78 57 60 45 45 23 70 25 23 28 20 28 48 20 60 55 70 58

примедба за време комит. покр. убијен од 25 пука убијен од 25 пука убијен од 25 пука убијен у општ. судници убијен у селу 30 доп. друж. убијен у селу 30 доп. друж. убијен у селу 30 доп. друж. убијен у селу 30 доп. друж. обешен у селу 25. пука обешен у Корману 25. пука убијен и бачен у Мораву убијен и бачен у Мораву убијен и бачен у Мораву убијен и бачен у Мораву убијен у Зубовцу убијен у Срндаљу убијен у селу убијена у селу умро од батина умро од батина умро од батина тучен


Јулка ж. Чедомира Милојевића Стана уд. Мартића Јована уд. Панића Станика ж. Д. Стојановићаа Славна Стошићка Ланка Чабрићка Анка ж. М. Динића Софија ж. Д. Стојановића Драгиња Матејићка Милен Весић Стојан Игњић Живко Бркић Милена Р. Панићка Живадин Ружић Стојан Веселиновић Милован Веселиновић Милен Алексић Негосав Петковић Недељко Јовановић Драгомир М. Канић Адам Д. Алексић Најдан Д. Алексић Младен Живадиновић Драгољуб С. Динић Драгутин В. Игњатовић Љубисав Р. Динић Обрад Милошевић

50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73 74. 75. 76.

Светислав Милошевић Михаило Милошевић Милета Милошевић Милан Горановић Милан Динић Драгутин Динић Милисав Јоцић Јован Панић Божидар Ђурђевић Милета Кузмановић Божидар П. Канић Рака Милорадовић Драгутин Алексић Миладин Петровић Миља Милојевићева Стана Панићева Миладин Панић Михаило Митић Милојка С. Матејићка Милојко Богосављевић Милан Цивић Обрад Ђорђевић Стојко Пешић Станојка Б. Чупићка Невена А. Чупићка Благоје Веселиновић Вема Р. Тодоровићка


В. Шиљеговац

23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49.

женско женско женско женско женско женско женско женско женско мушко мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко мушко мушко мушко

25 70 73 30 70 50 32 30 32 72 45 72 30 58 50 70 40 12 46 17 18 16 60 45 55 45 50

тучена тучена тучена тучена тучена тучена тучена тучена тучена тучен тучен тучен тучена тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен

В. Шиљеговац


мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко женско женско мушко мушко женско мушко мушко мушко мушко женско женско женско женско

48 38 60 44 45 43 46 50 52 54 48 58 50 51 54 48 60 52 60 45 43 90 62 26 36 32 52

тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучена тучена тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучен тучена тученa тучен тученa

81


82

77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90.

мушко мушко мушко мушко мушко женско женско мушко мушко мушко мушко мушко мушко мушко

Милојка С. Канићка Наста С. Канићка Наста Љ. Матићка Љубомир Урошевић Драгутин Весић Павле Миладиновић Милисав Анђелковић Миленко Ерић Драгутин Миљковић Величко Степановић Милун Стаменковић Светозар Стаменковић Александар Весић Мита Цивић

70 45 42 70 75 43 33 58 56 60 78 66 56 48

тучен тучен тучен тучен тучен тученa тученa тученa тучен тучен тучен тучен тучен тучен

оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ Списак лица из В. Шиљеговачке Општине, којима је од стране Бугара за три године њихове окупације извршена паљевина Име и презиме Исаило Милојевић Сима Рашић Чедомир Петровић Милан Чупић Мина Ђорђевић Живадин Вељковић Наста Љ. Митићка Обрад Ђорђевић Милева Ђорђевић Савета Милошевићка Вана В. Тодоровићка Наста А. Канићка Стојан Минић Милен Динић Александар Весић Стана У. Мартићка Владимир Панић Лепосава Р. Крајковац Стојан Ж. Игњић Божидар Ђорђевић Јелена У. Вељковић Стана Б. Панићка Миливоје Петковић Миља В. Милутиновићка Живана Д. Канићка Видосава О. Миленковић Милен Алексић Милан Миловановић Светислав Милошевић Милена Р. Панићка Тома Томић Милосав Анђелковић Грозда М. Анђелковић Аксентије Радојковић Вана В. Рајковићка Станка Панићка Миладин Панић Коста Ђурђевић



Ред. број 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33 34. 35. 36. 37. 38.

Шта му је изгорело

Примедба

1 кућа са три одељења 1 кафана и 3 магацина 1 кућа кућа, кош, бачвара кућа кућа кућа бачвара бачвара и казаница кућа кућа кућа кућа штала пола куће кућа штала и плевња штала и бачвара плевна плевна плевна бачвара бачвара и плевња бачвара и плевња бачвара плевња плевња плевња кућа плевња плевња плевња кућа плевња плевња плевња плевња плевња колиба



Глиша Николић Алексија М. Милићка Ката Шаренкапић Милун Стаменковић Анка М. Динићка Јеврем Милојевић


39. 40. 41. 42. 43. 44.

83

наћва и 300 кг пшенице кош 1 кућа са три одељења 1 кућа са једноо дељења Кућа Плевња

оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ Списак лица из В. Шиљеговачке Општине, који су интернирани од стране Бугара у Бугарској Име и презиме Живојин Миловановић Драгутин Миловановић Радосав Чабрић Радоје Чабрић Александар Стошић Илија Степановић Милић Панић Милорад Ружић Милисав Ружић Миладин Ђурђевић Перуника П. Канићка Александар Крстић Александар Матејић Светолик Маринковић Стојан Маринковић Љубомир Динић Владимир Милошевић Владимир Ерић Добросав Ж. Миловановић Сретен Додић Раде С. Дурмић Стојан Дурмић Љубомир Б. Ђурђевић Борисав М. Петковић



Ред. број 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.


Пол мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки женски мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки

године старости 36 60 70 75 70 70 72 75 76 65 68 30 30 18 35 34 40 40 35 41 18 20 20 18

Да ли су у животу Умро „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „

примедба

У Бугарској

Драгољуб С. Игњић Милорад В. Степановић Милан Ћупић Давид М. Савић Владимир Спасић Стојан Станисављевић Никодије Стевановић Владимир Петровић Јаћим Ристић Стеван Милошевић Борисав М. Станојевић Светолик М. Ружић Душан. М. Панић Јеврем А. Марковић Миладин С. Динић Љубодраг Ј. Динић Вукоје А. Тодоровић Љубомир Миловановић Милан В. Димитријевић Вукоје В. Богићевић Радомир М. Панић Вукоје В. Стошић Сибин Богосављевић Милојко Милошевић Радојко М. Бркић Василије Аризановић Живко Т. Кузмановић Душан Маринковић Живојин П. Цивић Драгутин Матејић Серафим Матејић Радојко А. Милошевић Јеврем Милошевић Милисав Јоцић Милан М. Стаменковић Јован М. Стаменковић Александар Миловановић Обрад Миловановић Обрад Ј. Ерић Драгутин Јоцић Добривоје Р. Ерић Милутин Илић Милорад Илић Радојко Б. Пантић


25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68.

мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки

18 20 55 30 25 32 34 35 34 18 18 31 18 40 62 18 22 20 25 18 32 25 65 25 52 33 38 18 18 45 30 32 70 50 20 18 35 25 18 25 18 30 39 40

Умро „ „ „ „ „ „ жив дошао „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „




84


35 23 23 40 22 40 18 18 32 30 20 33 18 18 18 19 25 22 48 33 40 18 55 40 60 32 20 36 32 20 38 25 35 37 30 28 28 25 18 30 24 18 24 28 60 60 25 28 30 28 18 14 58 65 28 33 40 32 38 0 28 28 22 30 22

„ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „


мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки

85


Јеврем Ж. Бркић Станимир Р. Алексић Милија М. Алексић Љубисав Ј. Чабрић Милутин А. Чабрић Добросав Р. Чабрић Обрен М. Чабрић Адам Д. Алексић Михаило Ј. Миловановић Светолик Милошевић Стојан М. Милошевић Драгољуб А. Стојановић Милосав Р. Рајковић Светомир Ј. Панић Стојан Р. Панић Мијодраг А. Панић Радисав М. Панић Љубисав М. Панић Владимир М. Панић Владимир А. Милић Драгић Ваљаревић Драгољуб С. Ваљаревић Светозар С. Ваљаревић Живадин Д. Цивић Радосав Рајковић Миливоје Стошић Драгутин Стошић Раја Лукић Светолик Дурмић Душан Дурмић Вукадин Васић Милан Ј. Мигрић Милан Вулић Љубомир Р. Динић Јован М. Динић Жика Крајковац Светозар Ракић Радојко Радосављевић Живадин Р. Цивић Аврам Р. Панић Радивоје О. Милошевић Обрен О. Милошевић Петар С. Панић Радисав Маринковић Вукосав Мијушковић Сима Рашић Алија Горановић Стојан Минић Александар Чупић Богдан Чупић Миодраг Чупић Ранко Чупић Коста Ђурђевић Милан Ђурђевић Сретен Љ. Канић Светислав П. Канић Светолик Канић Александар Милановић Драгутин Милановић Љубомир Дамњановић Љубодраг Дамњановић Благоје Т. Милошевић Душан Т. Милошевић Милутин Ђорђевић Светислав Ђорђевић


69. 70. 71. 72. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90. 91. 92. 93. 94. 95. 96. 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103. 104. 105. 106. 107. 108. 109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130. 131. 132.




Милорад Ђорђевић Милован Ђорђевић Мина Ђорђевић Миленко Ђорђевић Јевденије Митић Милан В. Урошевић Војислав Ђорђевић Живко О. Ђорђевић Станисав В. Ђорђевић Милосав Вељковић Сретен Вељковић Светомир Вељковић Живадин Вељковић Богомир Вељковић Вукоје Вељковић Ђорђе Игњић Чедомир Петровић Живадин Мигрић Вукоје М. Динић Владислав М. Ђурђевић Владимир Петровић Бошко М. Петровић Велимир Љ. Ристић Љубомир М. Ружић Милосав С. Костић Милан Марковић Драгутин Стојановић Живан Милорадовић Војислав Д. Ђорђевић Светислав Д. Ђорђевић Светозар Митић Петроније Алексић Станимир Алексић Живадин Р Алексић Живадин Миловановић Војислав Д. Пешић Драгутин А. Стојановић Миља М. Милојевића Стана Ј. Мартића Јована С. Чупића Милојка С. Канићева Станика Д. Тодоровића Вукосава Чабрићева Ланка Чабрићева Лепосава Д. Антића Трена Љ. Додића Наталија Љ. Додића Савета Љ. Додића Душан Тодоровић


133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161. 162. 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171. 172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 181.


86

мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки мушки женски женски женски женски женски женски женски женски женски женски женски мушкки

32 21 65 60 35 30 25 33 25 36 20 33 54 27 18 55 45 32 25 17 25 20 35 35 36 17 48 36 30 25 25 25 22 19 25 20 18 54 70 70 40 30 25 34 40 40 18 16 36

„ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „ „

Списак је исписан 19. децембра 1918. године у Великом Шиљеговцу. Саставио га је Б.М. Веселиновић. Веродостојност су потврдили Обрад Милошевић, председник суда, чланови М. Станојевић и Сима В. Рајковић. Документ су потписали и одборници Радосав Милошевић, Јаков Мигрић, Анђелко Николић, Милан Марковић, Миладин Петровић, Драгутин Алексић, Божин Весић и Љубисав Канић. Оверавају чланови комисије: Дим. М. Протић, адвокат Дража В. Поповић, учитељ


87 Младен Вељковић, МА историчар Крушевац

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ КРУШЕВАЧКОГ КРАЈА У ОКУПАЦИЈИ 1915-1918 Апстракт: У раду је дат кратак преглед збивања у Крушевцу и његовој околини у периоду од 1915. када је потпао под контролом Асутроугарске и Бугарске па до ослобађања октобра 1918. године. Дат је кратак приказ територијалне поделе и економске експлоатације Крушевачког краја између Аустроугарске и Бугарске, друштвени живот и збивања током трајања Топличког устанка. Кључне речи: Крушевачки крај, 1915-1918., окупација, Србија, Аустроугарска, Бугарска После неуспеха која је доживела 1914. године (битка на Церу августа 1914. и Колубари новембар и децембар 1914.) Аустроугарска је почела припремем за нову офанзиву против Србије. У новом нападу Аустроугарској се придружују Немачка и Бугарска. Нова офанзива је започета октобра 1915. године.1 Српска војска је пружала јак отпор, међутим, знатно ослабљена и десеткована (због губитака у биткама 1914. године и епидемије тифуса која је харала на почетку 1915. године) морала је под притиском трупа Централних сила да крене у повлачење (повлачење преко Албаније). Одмах после освајања Србије 1915. Централне силе су покренуле разговоре о подели окупиране територије.2 Централне силе су извршиле деобу територија и успоставиле окупационе системе. Немачка, која није имала територијалне претензије већ жељу за експолатацијом рудног и другого богатства Србије, је осигурала привремену контролу над главним саобраћајницама у долини Мораве и Вардара и руднике у североисточној Србији. Привремено је контролисала целу Македонију, бугарски део Косова, Борски рудник и жележничке комуникације уз Велику и Јужну Мораву.3

Под контролом Аустроугарске били су окрузи Шабац, Београд, Ваљево, Смедерево, Крагујевац, Горњи Милановац, три среза ћупријског округа (Јагодина, Варварин, Рековац), Ужице, Чачак, Крушевац (западни делови округа), Косовкса Митровица, Нови Пазар и Пријепоље. Бугарска је поделила освојене области на две војно-управне области:4 1. Војно-инспекцијска област Мораваса центром у Нишу. Ова област је обухватала слив Јужне Мораве и област источно од Велике Мораве. 2. Војно-инспекцијску област Македонија са центром у Скопљу. Треба напоменути да је 1. априла 1916. године потписан уговор који је утврдио демаркациону линију између аустроугарске и бугарске команде.5 Аустроугарска је у зони која је она окупирала формирала посебну територијално административну јединицу, на чијем челу је био војни гуверман.6 Полсе договора око поделе територије Србије, већи део крушевачког краја је припао аустроугарској команди (Куршевац је пао 7. новембра 1915. године) а остатак бугарској (граница између бугарске и аустроугарске 2014, стр. 200. 4 М. Радојевић, Љ. Димић, нав. дел., стр. 201.

1 О припреми и за напад и плановима о судбини Србије види: А. Mitrović, Prodor na Balkan, Srbija u planovima Austrougarske i Nemačke 1908-1918, Beograd 1981. 2 А. Стошић, Велики дани Србије 1914-1918, КрушевацБеоград 1994, стр. 245. 3 А. Стошић, нав. дел., стр 245; М. Радојевић, Љ. Димић, Србија у Великом рату 1914-1915, Београд


5 Демаркациона линија се протезала тако да је Елбасан, Ђаковица, Косовска Митровица, Александровац, Крушевац и десна обала Велике Мораве биле у аустроугарској окупационој зони, а Призрен, Приштина, Прокупље и лева обала Велике Мораве у бугарској окупационој зони. М. Радојевић, Љ. ДимиЋ, нав. дел., стр. 201. 6 Исто, стр. 201-202.

88

Немчаки, бугарски и аустроугарски војници у Крушевцу 1915. године окупационе зоне се пружала од Ђуниса, преко Чокотиног брда и села Здравиње до села Рлица на Јастрепцу).7 Треба напоменути да ради спречавања евентуланих побуна, обезбеђивања сигурен економске експлоатације и реализације планова окупаторских снага, становништво Србије је било изложено застрашивању, притисцима и кажњавању.8 Крушевац је био једна од јачих привредних градова у Краљевини Србији. Најзначајнији индустријски објекат је била барутана «Обилићево»и фабрика сапуна .9 Имала је развијен дрвну индустрију, експлоатисан је угаљ из Ћићевца. Ипак већи део становништва се и даље бавио пољопривредом.10 Одамх након успоставе контроле над окупираном територијом, Аустроугари су отпочели са економском експлоатацијом крушевачког краја (експолатација у пољопривреди, индустрији и експлоатација 7 С. Гагић, Топлички устанак 1917. године у рибарском крају, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001, стр. 167. 8 М. Радојевић, Љ. ДимиЋ, нав. дел., стр. 202-203. 9 Н. Ђокић, Економска експлоатација Крушевачког округа 1915-1918, Крушевачки крај у окупацији 19151918. године, Крушевац 2001, стр. 25.

М. Вељковић

дрвене грађе). У Крушевачком округу, као и у целој Србији, окупаторске валсти су поделиле територију на пољопривредне станице које су водиле бригу о свим пословима у пољопривреди. Прва мера аустроугарских валсти био је покушај да се постигне што бољи принос у пољопривреди рад подмиривања потребе за исхрану војске и окупираног становништва. Ради побољшања у пољопривреди набављене су пољопривредне машине из Немачке и Аусторугарске. Велика труд се ставио у обнови сточног фонда у Србији који је био значајан снабдевач европског тржишта пре рата. Риболов је био од великог значаја. Током рата и окупације риболов представљао је значајан извор меса, нарочито због тога што су се њиме бавила деца од 10 до 14 година, који нису били за тежак физички рад у пољопривреди. Риболов је у селима поред Морава и Расине омогућавао да се ублажи недостатак меса у исхрани. Што се тиче воћа, велика пажња је посвећена прикупљању сувих шљива и скоро у сваком селу се производио пекмез који је био веома тражен производ у Двојној монархији. Повећан је извоз грожђа и вина. Од других производа који су горе споменути треба рећи да је велика пажња посвећена узгају дувана и уљане репице. Окупаторске власти су отпочеле са гајењем сунцокрета

10 Исто, стр. 27.


ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ КРУШЕВАЧКОГ КРАЈА У ОКУПАЦИЈИ 1915-1918

који је до тада у Србији био скоро непознат.11 Међутим, током трајања окупације храна за становништво је рационалисано и уведене су прехрамбене карте. Ипак је било битно снабдевати војнике и чиновнике да би се становништво држало под контролом.12 Што се тиче експлоатације индустрије, окупаторске власти нису биле толико заинтересоване. Машине из барутане “Обилићево” су депортоване у Двојну монархију и због тога производња у фабрици до краја рата није обновљена. Фабрика сапуна је доста страдала током рата. Једино су млинови радили пуном паром.13 Најзначајнији привредни подухват окупатора у крушевачком крају је била експлатација шума на Јастрепцу, Жељину, Копаонику и у околини манастира Љубостиња. Аустроугари су одмах наставили са експлоатацијом шуме на Јастрепцу које је започето 1910. године. Транспорт је додатно унапређен и радна снага је довлачена из околних села која су се налазила под Јастрепцом. Експлатација је трајала све до октобра 1918. године. Експлоатација шума у околини манастира Љубостиње је вршен без икаквог успоставњеног реда и плана. А сто се тиче експлоатације шума на Копаонику 11 Исто, стр. 30-34. 12 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 2004, стр. 329. 13 Н. Ђокић, Економска експлоатација Крушевачког округа 1915-1918 , стр. 35-36.


89

Пијаца код споменика Косовским јунацима у време Првог светског рата и Жељину, он није достигао мере као на Јастрепцу због проблема око транспорта.14 Што се тиче здравствених прилика, како у крушевачком тако и на територији целе Србије, Централне силе су затекле становништво у веома лошем здравственом стању. Окупациона власт је организовала здравствени заштиту за српско становништво и за своје војнике. Здравствена заштита је спровођена у болницама, амбулантама и приватним ординацијама.15 Болнице нису постојале у свим окрузима 1916. године. Један од тих болница налазила се у Крушевцу.16 Болница је била отворена у приватној кући са 55 кревета у којој су се лечили цивили и војници. За време окупације власт је наставила градњу бонице, али се јавио проблем око увођења воде, струје и грејања. У 1916. години у округу је забележено да је радио само један доктор. У склопу болнице 1917. године привремено је радила зубна 14 Исто, стр. 36-38. 15 Б. Младеновић, Здравствене прилике у окупираној Србији 1915-1918, Историја медицине, фармације и народне медицине: зборник радова – Београд: Институт за савремену историју, Зајечар – Историјски архив ‘’Тимочка крајина’’, Београд-Зајечар, 2007, стр. 29. 16 Исто, стр. 30.


90

Свештеници у Крушевцу снимљени за време окупације ординација, а у 1918. години коришћене су три зграде за лечење оболелих.17 Треба напоменути да је за вереме трајања окупације нису избијале епидемије јачих размера. Било је мањих случајева тифуса, малих и вликих богиња и маларије.18 Друштвени живот је трпео огромне притиске од стране окупатора. Материјално стање становништва се знатно погоршало за време окупације. Рат је довео до поремећаја нормалног друштвеног живота. Највећи део мушкараца старости од 17 до 55 година је био директно или индиректно ангажован у рату. После окупације дошло је до депопулације мушког становништва, са посебним акцентом на интелектуалце. Велики број људи је одведен у логоре. Исто велики број људи је интерниран па је нпр. из Крушевца у периоду од новембра до децембра 1916. године интернирано око 1615 лица. Интернирања су се интезивирала после Топличког устанка 1917. године и 17 Исто, стр. 34. 18 М. Тасић, Здравствене и друге прилике у крушевцу 1914-1918, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001, стр. 61.

наставили су се до краја окупације 1918. године. Интернирана лица су чинили сељаци, трговци, занатлије, чиновници, ученици, просветни радници тј. сви они који су сметали окупационим властима.19 Окупационе власти су до самог почетка окупације имале за циљ да српску културу, језик и писмо и националну свест становништва тотално униште. На територијама које су биле под командом Бугара вршена је наслина бугаризација становништва (мада она није баш имала неког успеха) а по школама је уведено учење бугарског језика. Иста ситуација је била и у аустроугарској окупационој зони. Власти су покушале да уклоне све по њих непожељне елементе. Настојали су да се забране и уклоне непожељне књиге ито из јавности и из приватних библиотека. У Крушевцу и у свим осталим градовима уклањане су књиге које су штампане ћирилицом. Издата је наредба да се казне сви који поседују забрањене књиге. Шта су окупаторске власти подразумевале под сумњивим књигама? Подразумевале су се књиге чија је тематика била везана за историју Срба и Србије, политичка литература и сва издања 19 Н. Ђокић, Друштвени живот у Крушевцу за време окупације 1915-1918 године, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001, стр. 79; М. Радојевић, Љ. ДимиЋ, нав. дел., стр. 202-203.


ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ КРУШЕВАЧКОГ КРАЈА У ОКУПАЦИЈИ 1915-1918

родољубиве поезије. Врховна команда је 1. јануара 1917. године забранила употребу ћирилице. А што се тиче школа употреба латинице је уведена као обавеза школске 1916/1917 године. Што се тиче школства у Крушевцу треба напоменути да се оно постепено нормализује од школске 1916/1917 године. Најпре је отворена основна школа у самом Крушевцу. По околним селима основне школе су се спорије отварале и неке су почеле са радом тек школске 1917/1918. године. Старе школе које су имале дугу традицију биле су затворене за време окупације. Гимазија је почела са радом 1. марта 1917. године. Ученици су нередовно похађали наставу и да би се тај проблем решио уследила је наредба о обавезно похађању наставе под претњом најстрожије казне.20 Због репесалија и великог незадовољства према окупационим властима долази до избијања Топличког устанка фебруара 1917. године. Устанак је букнуо спонтано. Устаници су успели да ослободе Куршумлију, Прокупље, Лебане, Пусту реку и делове Нишког, Врањског и Рашког округа, успевши да угрозе комуникацију трупа Централних сила у долини Мораве, Нишаве и Вардара.21 Што се тиче Крушевца, устаници нису имали планове за његово освајање већ су се усмерили у заузимању Блаца и Бруса. Устаници нису имали довољно снага за покретање напада на Куршевац. После почетних успеха назирао се крају устанку. Централне силе су припремале против офанзиву и за сламање устанка прибрале су око 30.000 људи. Борбе су започеле 8. марта 1917. године.22 Због опасности за пругу Сталаћ-Ниш, Бугарске и Аустроугарске снаге су се одлучиле да нападну устанике од леве обале Јужне Мораве, од Житковца до Ђуниса. Због тога су 8. марта снаге кренуле ка селу Рибару, Великом Шиљеговцу. Бугари су 9. марта из правца Ниша стигли на линији Рибаре-Кулина-КрајковацБиљег-Рожина-Брест, али нису успели да се пробију због јаког отпора устаника. Аустроугарске трупе су наступале из правца Крушевца ка Великом Шиљеговцу, при том 20 Н. Ђокић, Друштвени живот у Крушевцу за време окупације 1915-1918 године, стр. 79-90; М. Радојевић, Љ. Димић, нав. дел., стр. 247. 21 М. Радојевић, Љ. ДимиЋ, нав. дел., стр. 249. 22 Исто.


91

су трупе спалиле село Јошије, Каоник и Великишиљеговац. Јачи отпор устаника је био на фронту код Рибарске бање. Међутим, 13. марта 1917. године организовани отпор је сломљен, а треба напоменути да је овом приликом спаљено село Рибаре од стране бугарских трупа.23 После неуспеха Топличког устанка, бугарске и аустроугарске власти су вршиле незапамћене репесалије над становништвом. Српски народ је трпео све муке, међутим, ствари се мењају 1918. године. Наиме, 1918. трупе Антанте успевају да пробију и да сломе отпор Централних сила на Солунском фронту. Главни терет пробоја поднеле су српске трупе које су вођене жељом да ослободе своју домовину. После пробоја турпе Централних сила су биле у сталном повлачењу. Крушевачки округ, после тешке окупације која је започета новембра 1915. године, српске трупе ослобађају и чисте од непријатељских трупа у периоду од 14. до 22. октобра. 1918. године.24 Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године. Поражене силе које су окупиорале Србију су једна за другом прогласиле капитулацију: Бугарска 28. септембра 1918. године, Аустроугарска 3. новембра 1918. годин и Немачка 11. новембра 1918.године. ЛИТЕРАТУРА Гагић Станимир, Топлички устанак у 1917. године у рибарском крају, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001, стр. 167-172 Ђокић Небојша, Економска експлоатација Крушевачког округа 1915 - 1918, Крушевачки крају у окупацији1915 - 1918 године, Крушевац 2001, стр. 25-38. Ђокић Небојша, Друштвени живот у Крушевцу за време окупације 1915 1918 године, Крушевачки крају у окупацији1915-1918 године, Крушевац 2001, стр. 79-92. Ђокић Небојша, Борбе у крушевачком 23 Опширније о борбама у крушевачком крају за време Топличког устанка види: Н. Ђокић, Борбе у Крушевачком крају за време Топличког устанка, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001, стр. 111-121; С. Гагић, Топлички устанак у 1917. године у Рибарском крају, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001, стр. 167-172. 24 О ослобађању Крушевца види: Н. Ђокић, Ослобађање поморавља октобра 1918. године, Крушевац 2003.


92 крају за време Топличког устанка, Крушевачки крају у окупацији1915-1918 године, Крушевац 2001, стр. 111-121. Ђокић Небојша, Ослобађање поморавља октобра 1918. године, Крушевац 2003. Митровић Андреј, Србија у Првом светском рату, Београд 2004. Mitrović Andrej, Prodor na Balkan, Srbija u planovima Austrougarske i Nemačke 19081918, Beograd 1981. Младеновић Божица, Здравствене прилике у окупираној Србији 1915-1918,

Историја медицине, фармације и народне медицине: зборник радова – Београд: Институт за савремену историју, Зајечар – Историјски архив ‘’Тимочка крајина’’, Београд-Зајечар, 2007, стр. 29-38. Радојевић Мира, Димић Љубодраг, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд. Стошић Адам, Велики дани Србије 1914-1918, Крушевац-Београд 1994. Тасић Милутин, Здравствене и друге прилике у крушевцу 1914-1918, Крушевачки крај у окупацији 1915-1918. године, Крушевац 2001.

SUMMARY APPENDIX ON HISTORY OF KRUŠEVAC REGION IN THE OCCUPATION OF 1915-1918 After the collapse of the Serbian Army’s 1915 Krusevac and its surroundings came under the occupation of the Central Powers. The territory of Serbia and the Krusevac district is divided between Aistrougarskа and Bulgaria. After the establishment of the occupying power leads to economic exploitation. The social life of the population is disturbed, were carried out by the occupying forces and in Krusevac and its surroundings, as well as in the rest of Serbia, occupying forces tried to destroy the national consciousness of the population. Toplica comes to the outbreak of the uprising in 1917 that swept through part of Krusevac end, but the uprising was quickly crushed. Kruševac was finally released in October 1918.


93 Др Предраг Јашовић, Државни универзитет, Нови Пазар Ђорђе Петковић, Параћин

ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ РАДА ОКУПАЦИЈСКЕ ШТАМПАРИЈЕ У КРУШЕВЦУ (1916-1918) Абстракт: Радом се покреће истраживање рада Штампарије ц. и к. Окружне команде у Крушевцу (окупацијске штампарије) у време Првог светског рата, уз презентацију у њој штампаних ствари из колекције аутора: брошуре „ Racionalno obradjivanje zemljišta i moderne metode koje sa istim u vezi stoje“ Juliusa Jedliscke (na srpski preveo Dragić Joksimović pravnik); два документа Црвеног крста у Бачини (о садржају и паковању пакета за заробњенике и интернирце и о остваривању права на инвалиду и помоћ), дописница, коверта и папир за коресподенцију са одштампаним меморандумом. Из исторографске литературе је познато, да је аустро-угарска Окружна команда у Крушевцу издавала свој Службени лист, на немачком и српском језику, почев од 15. августа 1916. године, али без навода штампарије. Пошто на поменутој брошури стоји да је штампана у Штампарији ц. и к. Окружне команде у Крушевцу, може се узети као сигурно да је ова штапарија почела са радом пре 15. августа 1916. године. Аутори полазе од претпоставке да је окупацијска власт дотле пронашла, конфисковала и оспособила за употребу машине дотадашњих крушевачких штампарија Будимовића и Малаћевићке, а не искључују могућност да је окупацијска власт нешто од штампарске технике са собом понела или у међувремену набавила. Аутори са залажу за даље истраживање овог питања, с тим што наглашавају потребу прикупљања и презентације штампаних ствари из ње, што је започето на сада постављеној изложби у Народној библиотеци у Крушевцу. Кључне речи: Први светски рат, Крушевац, окупација, штампарија, Јулиус Једличка, Бачински црвени крст, Драгић М. Јоксимовић, Чедомир Д. Јовановић.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ. До сада, колико је нама познато, ово питање није озбиљније истраживано и зато овај рад треба разумети као иницијални. За свој Дан, 5. октобра 2013. године, Нродна библиотека у Крушевцу организовала је изложбу „Штампарство и издаваштво у Крушевцу од 1885. до 1941. године“, аутор мр Снежана Ненезић, на којој међу експонатима није било штампаних ствари из времена окупације у Првом светском рату. Кривицу за то сноси и Ђорђе Петковић зато што свој примерак брошуре „Racionalno obrađivanje zemljišta i moderne metode koje sa tim u vezi stoje“ Juliusa Jedliscke није понудио за изложбу. Он је знао да у Крушевцу постоји још један примерак ове брошуре и веровао је да ће се тај примерак појавити на изложби, уз још неку њему непознату штампану ствар из окупације. У пригодном тексту за каталог ове репрезентативне изложбе, мр Снежана Ненезић је добро запазила да су


пред Први светски рат радиле у Крушевцу две штапарије, Ђорђа Будимовића и Алексе Малаћевића, коју је тада водила његова жена. За Будимовићеву штампарију је забележила: „Ова штампарија је током Првог светског рата била и опљачкана.“1 Окупацијска штампарија из овог ратног периода није поменута, што значи да је у коришћеној литератури није ни она приметила.2 То нас је подстакло да за овај научни 1 Мр Снежана Ненезић, Штампарство и издаваштво у Крушевцу од 1885. до 1941. године, истоимени каталог за изложбу, Народна библиотека, Крушевац, 2014, 1. 2 Мр Снежана Ненезић нас је подржала при пријави ове теме, на чему јој се захваљујем. Прихватила је да на својој изложби „Неиспричане приче и историјски догађаји из Крушевца 1914-1918.“, која је отворена у холу НБ у оквиру Видовданских свечаности, презентира и десетак штампаних ствари из колекције Ђорђа Петковића, међу којима су и штампане ствари из окупцијске штампарије. Тему је истог дана подржао и мр Небојша Ђокић, члан Организационог одбора скупа за који је рад пријављен.

П. Јашовић, , Ђ. Петковић

94 скуп пријавимо тему о окупацијској штампарији. Тему су нам подржали, уз Снежану Ненезић и Небојшу Ђокић, и други познаваоци крушевачке историјске вертикале, а са двојицом од њих одржане су посебне радне консултације у Бачини 31. маја ове године; о њиховим сугестијама је вођено рачуна при изради овог саопштења.3 Претражујући референтну литературу о Крушевцу и његовом управном подручју, посебно о времену Првог светског рата4, запазили смо извесне контрадикторне и непоуздане податке које смо у току обраде текста отклонили у консултацијама непосредно са ауторима код којих смо их нашли. То је у многоме олакшало нашу презентацију и закључивање. 1. Службени лист Окружне команде.Полазимо од најновије публикације у којој је констатација са најближом оценом до сада истраженог и објављеног, када је реч крушевачком издаваштву и штампарству у време окупације у Првом светском рату: „Током Првог светског рата у Крушевцу је сасвим обустављена делатност штампања периодике, јер то непријатељ није дозвољавао, знајући колики је значај писане речи, али је окупатор од 15. августа 1916. године, почео да издаје своје службене новине под насловом AMTS – BLATT – Службени лист: цес и кр. Окружног заповедништва Крушевац. Новине је издавала царска и краљевска Окружна команда у Крушевц, за округ који је био подељен на седам срезова и две вароши 3 Мр Слободан Симоновић, енциклопедист и библиограф; Миломир Стевић, архивист и библиофил. 4 Буда Илић, Историја Крушевца 1371-1941, Одбор за прославу шест векова Крушевца, Крушевац, 1971; Адам Стошић, Под небом Крушевца, књижевноисторијски зборник крушевачког краја, Крушевачки гласник, Крушевац, Просвета, Београд, 1996; Крушевац у окупацији 1915-1918, зборник радова са научног скупа одржаног у Крушевцу 12. и 13. јуна 1998, редактор Небојша Ђокић, уредник Миломир Стевић, Историјски архив, Друштво за ослободилачке ратве Србије до 1918. године, Крушевац, 2001; Школство у крушевачком крају у Кнежевини и Краљевини Србији, зборник са научног скупа одржаног у Крушевцу 8. децембра 2001. године, редактор Слободан Симоновић, уредник Миломир Стевић, Историјски архив, Крушевац, 2002; Слободан Симоновић, Енциклопедија Крушевца и околине, Milirex, Београд – Крушевац, 2011; Слободан Симоновић, Ивана Стефановић, Ивана Милутиновић, Библиографија крушевачке периодике 1889-2013, Завичајни музеј Жупе, Александровац, 2014; комплет: Расински анали, Историјски архив, бројеви 1-11/ 2002 -2013.

(Крушевац и Јагодина).“5 Аутори цитиране публикације су на одговарајућем месту библиографски обрадили и презентирали поменути Службени лист, а међу фотосима првих страница са главама листова, дали су и насловницу овог окупацијског гласила.6 Међутим, окупацијске штампарије нема у прегледу штампарија које су приказану крушевачку периодику штампале, која је дата на крају књиге.7 Како аутори у свом тексту наглашавају да су видели само први број поменутог Службеног листа, могуће је да на њему, у његовом имресу, није ни стављено која га је штампарија штампала, утолико пре што је издавач и штампар исти, ц. и к. Окружна команда Крушевац. Пошто ми то нисмо видели, остављамо и могућност да је у питању омашка аутора. Дакле, и наша је полазна хипотеза да је издавач поменутих службених новина истовремено и њихов штампар, односно да је окупацијска окружна управа/ команда имала сопствену штампарију. Ту своју радну верзију, Ђорђе Петковић је пре пар година изнео у одредници о Јулијусу Једлички, аутору једне брошуре о рационалном коришћењу земљишта, за прво издање енциклопедије Крушевца8 мр Слободана Симоновића, поновљену у новом издању9. Од тога се није даље ишло, јер је то била једина штампана ствар која је на својим корицама имала одштампано име штампара, пошто је из садржаја њеног предговора очигледно било да је у питању приватно издање аутора. На те одреднице, колико је нама познато, реаговања није било, ни позитивног у смислу подршке ни негативног у смислу негирањеа. Задржимо се сада на тој брошури као кључним доказом о постојању штампарије, уз радну хипотезу да је то она иста штампарија која је штампала и поменути Службени лист на немачком и српском језику. Ослонац за то може са наћи у околностима ондашњег окупацијског простора и времена. 2. Крушевачке штампарије пре окупације. Крушевац у време окупације у Првом светском рату није био без штампарске 5 Слободан Симоновић, Ивана Стефановић, Ивана Милутиновић, Исто, 212-213. 6 Исто, 161. 7 Исто, 253-254. 8 Слободан Симоновић, Мала енциклопедија крушевачког краја, Librocompany, Краљево, 2006, 117. 9 Исти, Енциклопедија Крушевца и околине, Milirex, Београд, Крушевац, 2011, 164.


ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ РАДА ОКУПАЦИЈСКЕ ШТАМПАРИЈЕ У КРУШЕВЦУ (1916-1918)

традиције. Прва штампарија је овде основана скоро три деценије раније, 1885. године, када су најпре књижару а потом и штампарију основали Алекса Малаћевић и Ђорђе Будимовић, за које се зна да су у Крушевац дошли из Београда, по задатку Радикалне странке. После извесног времена, они су се разортачили, али када је то било из литературе и непосредног увида у код њих штампаних ствари, тешко је тачно одредити. Једна би варијантна година могла да буде 1904. година, јер смо нашли информацију о једној Малаћевићевој штампаној ствари из те године. У списку изложених штампаних ствари из збирке Variae Историјског архива Крушевац, налазе се Правила крушевачког певачког друштва Цар Лазар, штампана у Малаћевићевој штампарији.10 Како је ранија штампарија носила имена оба власника, реално је претпоставити, да су тада већ разортачени. Међутим, библиотекарка Историјског архива није могла да нам стави на увид поменуту штампану ствар, пошто се не налази на означеном месту,11 што ово питање оставља отвореним. Последња штампана ствар из Малаћевићеве штампарије (њу је после његове смрти 1911. године, водила његова супруга12) пре окупације 1915. године коју смо ми видели је једна књижица Миладина Николића Расинског,13 због које је за време окупације судски одговарао, био осуђен и отеран у логор.14 Што се штампарије Ђорђа Будимовића тиче, њено постојање на почетку окупације је неспорно. Др Марко Леко, председник ГО Српског Црвеног крста, у свом послератном извештају о раду, наводећи зашто није могао да остане и ради у Крушевцу, поред осталог, пише: “Имали смо доста материјала за саопштавање. Међутим, за рад на коресподенцији нисмо имали услове, нисмо могли наћи ко би нам штампао наше извештаје. Штампарија овдашњег књижара Будимовића била је оштећена а и опљачкана.“15 10 Миланка Милосављевић – Милосављевић, Биљана Грковић, Благо Историјског архива Крушевац, каталог за изложбу, Крушевац, 26. јун 2002. 11 Захваљујемо се Госпођи Зорици Љубоја на труду. 12 Слободан Симоновић, Исто, 235. 13 М(иладин Николић) Расински, Борба на Церу, спев за народ, издање аутора, Крушевац, 1911. Штампарија Алексе Малаћевића.

95

Верујемо да је и Малаћевићева штампарија била у истом стању. Највероватније су обе онеспособљене да не служе окупатору. Мада смо у једном историографском тексту нашли податак о постојању четири штампара у Крушевцу, по попису из 1910. године,16 проверили смо литературу на коју се аутор позива и констатовали да тамо имамо два податка, два и четири штампара.17Како се књижари не помињу, вероватно је први податак у вези са штампарима, а други у вези са књижарима. Пошто то за ову нашу тему није од значаја, ми се у то даље не упуштамо. За нас је довољна констатација, да је су у Крушевцу 7. новембра постојале две штампарије, вероватно обе онеспособљене за употребу. 3. Брошура са именовањем окупацијске штампарије.- Мада једна ласта не мора да чини пролеће, поменута Једличкина брошура, у светлу изнетих чињеница, а и оних које ће тек бити изнете, пружају уверљиву основу, да је таква штампарија у Крушевцу за време окупације не само постојала већ и активно радила. Ми смо је, дакле, видели на једној штампаној ствари – на брошури „Racionalno obrađivavanje zemljišta i moderne metode koje sa istim u vezi stoje“ Juliusa Jedlicske, која је у преводу на српски језик Драгића М. Јоксимовића, правника из Бачине, штампана 1918. године у Крушевцу у штампарији цесарске и краљевсхе Окружне Команде, латиницом. На предњој корици је још наглашено да је издата „по одобрењу и дозволи цесарске и краљевске Окружне команде у Крушевцу“. Није наглашено, али је очигледно, да је издање ауторово, а он се у предговору брошуре представља као аустро-угарски официр (највероватније резервни) и пољопривредни стручњак: „Sadržinu ove Knjižice sam ja još u prošloj godini kao Komandant Sreza Bačinskog napisao iz tog razloga da bi tamošnjem stanovništvu objasnio modernu poljoprivredu i čitanjem ove Knjižice njihovo znanje na ovom polju proširio. Ova moja Upu(t)stva izašla su docnije takodje u novinama ‘Belgrader Nachrichten’ na nemačkom i srpskom jrziku. Mnogi Poljoprivrednici su se tada obratili meni sa Molbom da ova naučna Upu(t)stva i вцу 1914-1918, у: Крушевачки крај у окупацији, исто, 54.

14 Слободан Симоновић, Исто, 304-305.

16 Небојша Ђокић, Економска експлоатација Крушевачког округа за време окупације, у: Крушевачки крај у окупацији, исто, 27.

15 Др Милутин Тасић, Здравствене прилике у Круше-

17 Буда Илић, исто, 167-168.



96 savete (pouke) u formi jedne Knjižice širokoj javnosti iznesem. Ja sam rešen i vrlo rado ću ovu želju stanovništva sa dozvolom gospod(ina) Okružnog Komandanta u prkos svima teškoćama koje mi zbog ratnih prilika stoje na put, da ispunim, u nadi, da će srpski Poljoprivrednici time postići veći materijalni prihod, što ja svakome pojedinom čitaocu ovog mog dela, koji postupi po mojim dobrim savetima, od srca želim.“18 Без обзира што је по обиму од једва једног табака, сама чињеница да, осим нашег, колико знамо, постоји сачуван само још један њен примерак,19 она заслужује да се и шира, пре свега научна, јавност са њом упозна и тако омогући њено коришћење у научне али и за друге културне потребе. Ми не знамо ко је њен аутор, сем оних неколико података које је о себи он сам у њој оставио. Верујемо да је он имао удела, као окупацијски старешина среза и пољопривредни стручњак, у уређењу Варварина. Тада „под надзором аустријског службеника словенског порекла Бурјана, из варваринског расадника, чији је он био управник, узете су липе и засађене широм вароши, према утврђеном плану“.20 Међутим, знамо ко је њен преводилац Драгић М. Јоксимовић, потоњи доктор права, београдски адвокат и политичар, знамо шта је све чинио на пољу културног развоја свог завичаја, те је са пуно разлога овде у поменуте сврхе препоручујемо. Она је, по нама, без обзира што као окупацијска творевина изазива одређено подозрење, докуменат – својеврсни споменик културе који сведочи о једном времену великих искушења. Драгић М. Јоксимовић, студент права, пред рат полицијски писар у Варварину, чија су два а можда и три брата била на Солунском фронту, остао је у земљи и живео у Бачини, свом родном месту. Није спорно да је превођењем Једличкине књижице, још док је текст припреман за окупацијске новине, фактички сарађивао са једним аустро-угарским официром, и то са командатом среза у коме је живео. Међутим, у исто време, Јоксимовић 18 Julius Jedlicska, Racionalno obradjivanje zemljišta i moderne metode koje sa istim u vezi stoje, Kruševac, 1918, neobeležena prva stranica do prednje korice. 19 Власник библиофил.

је

Миломир

Стевић,

крушевачки

20 Топлица Симић, Варварин, монографија општине, Скупштина општине, Варварин, 1995, 95.

ствара Бачински Црвени крст који је доприносио доброј комуникацији између становништва под окупацијом и њихових најближих који су се налазили Солунском фронту, у иностранству, у заробљеничким и интернационим логорима широм окупационих земаља. Најближи сарадник у томе, као секретар, био му је земљак Чедомир Д. Јовановић, залоговачки учитељ, секретар Општинског одбора у Бачини за време окупације, чији је отац са тројицом синова отишао у рат, одакле се само један Чедомиров брат вратио.21 Овај екскурс је био нужан, како би се на ову успостављену сарадњу гледало што објективнијим очима. 4. Окупацијска штампарија у Крушевцу. Изнели смо довољно аргумената који потврђују континуирано постојање Штампарије ц. и к. Окружне команде у Крушевцу (окупацијске штампарије), ако не раније, оно од средине августа 1916. до краја окупације, октобра 1918. године. Неспорна је могућност да је окупатор, нарочито од успостављања Војног генералног гувернмана у Београду, чији су нижи административни органи били окружне команде, могао донети штампарске машине или их у међувремену набавити. Међутим, уз то, он је могао искористити постојећу штампарску технику, о којој је напред било речи. Имао је довољно времена да, под претпоствком да нову штампарску технику није донео, оспособи (набавком недостајућих реервних делова и репродукционог материјала – хартије, контигента слова, првенствено латиничних, боје, а и да обезбеди обучене мајсторе) онеспособљену штампарску технику покојног Малаћевића, односно Ђорђа Будимовића. То му је било рационалније решење, бар на почетку окупације, него да нове машине довлачи из ближе или даље околине. Отуда, док се не дође до нових веродостојних података, реална је претпоставка, од које се у даљим истраживањима овог питања може поћи, да је окупатор у својој штампарији користио и машине из предратних штампарија Ђорђа Будимовића и супруге Алексе Малаћевића. Остаје сада да размотримо, да ли је сачувано још нешто штампаног материјала из те штампарије. 5. Штампане ствари Бачинског Црвеног крста. У заоставштини Чедомира Д. Јовановића, учитеља из Бачине, пре десетак 21 Марија и Драги Јовановић из Бачине, његови братанац и снаја.



година, приликом трагања за подацима о др Драгићу М. Јоксимовићу, Ђорђе Петковић је пронашао, не само Једличкину брошуру, већ и више докумената Бачинског Црвеног крста из времена окупације у Првом светском рату, па и пет штампаних ствари: 1. Летак двостран, штампан ћирилицом, формата 20 пута 30 сантиметара, на врху прве странице крупним словима означено ОДБОР ЦРВЕНОГ КРСТА У БАЧИНИ. Обележен је деловодном бројком 1895, са местом и датумом: Бачина, 25. фебруара 1918. Уз организациона објашњења о раду Црвеног крста у Бачини, детаљно су објашњене две ствари: садржај пакета и паковање пакета. Реч је о пакетима за заробљенике и интернирце. На крају друге странице штампана су имена председника Црвеног крста Драгића М. Јоксимовића и секретара Ч. Јовановића. Отиснут је оригиналан печат у црвеној боји са знаком црвеногн крста у средини и са текстом на немачком у кругу по ободу: Comitee vom Roten Kreuz In Bačina. Испод текста а изнад имена часника. руком је дописано: Ова упу(т)ства вреде само за оне пакете, који се шаљу преко Бачинског Црвеног крста. 2. Летак четворостран, штампан ћирилицом, формата 20 пута 30,5 сантиметара, на врху прве странице крупним словима означено БАЧИНСКИ ЦРВЕНИ КРСТ. Обележен је деловодном бројком 3220, са местом и датумом: Бачина, 14. априла 1918. Детаљно је изложено ко има право на инвалидску потпору и помоћ. Печат и часници су исти. Када се упореде ова два летка, оносно датуми и деловодне бројке на њима, добија се бројка 1325 деловодних нумера за време од нешто више од месец ипо дана, што само по себи фасцинира. О тој богатој коресподенцији која је ишла преко Бачинског Црвеног крста, на својеврстан начин сведоче још три штампена ствари са меморандумом пошиљаоца, што је омогућавало лакшу и ефикаснију коресподенцију: 1. Коверта стандардног формата. На врху предње стране коверте, поред знака Црвеног крста (у боји) стоји штампано на немачком језику крупним словима: Komitee des Roten Kreuzes in Bačina Post: Kruševac (Serbien), све подвучено са две линије, испод које у десном углу коверте стоји штампано крупним словима латиницом: PORTOFREI. То је значило да је писмо ослбођено плаћања поштарине. Штампане су одговарајуће


97

танке линије за адресу, уз ону дебљу основну линију за одредишну пошту. 2. Дописна карта (дописница) стандардног формата. На десној страни је двема линијама одвојен довољан простор за адресу пошиљаоца, уз евентуални поздрав. Лева страна од усправних линија, подељена је опет украсним линијама на два дела. Горњи део: уз знак Црвенг крста (у боји), садржи име организације преко које се коресподенција обавља крупним словима на немачком: KOMITEE DES ROTEN KREUZES In BAČINA – Post: Kruševac (Serbien) -. Испод линије у десном углу као и код коверте, још и подвучено дебелом линијом латиницом: PORTOFREI. 3. На папиру у линијама која је служила за писма, нашли смо одштампано ћирилицом у врху странице, у њеном левом углу, као меморандум: ЦРВЕНИ КРСТ у БАЧИНИ, испод ситнијим словима: Пошта: Крушевац (Србија). На њима, истина, нема било какве ознаке која би упућивала на штампара. Међутим, сама чињеница да су штампане за време окупације, да о другој штампарији сем ове у Крушевцу нема помена, да је постојала поменута сарадња између људи из Бачинског Црвеног крста и окупацијске власти Бачинског среза у Варварину, који је припадао Округу Крушевац, све то заједно упућује на поменуту окупацијску штампарију у Крушевцу. Овоме треба додати, околност да није, бар нама није то познато, радила ни једна друга штампарија у овом Округу (постојала је предратна штампарска техника у Јагодини), а Параћин и Ћуприја не долазе у обзир већ по чињеници да су тада били у „другој држави“, односно да су припадали бугарској Моравској војној окупацијској области. Према томе, и ови примерци су штампане ствари окупацијске штампарије у Крушевцу. ОПШТИ ЗАКЉУЧАК. Рад је испунио основни задатак, да се покрене питање изучавања рада окупацијске штампарије у Крушевцу, али и континуирано одвијање штампарске делатности у овом значајном културном центру у унутрашњости Србије. Ми смо уверени да у институцијама (музејима, архивама и библиотекама), посебно у приватном власништву, код колекционара старина и

98 код библиофила, али и као реликвије код потомака, још увек има штампаних ствари из поменуте окупацијске штампарије, који нам могу потпуније осветлити рад те штампарије и њен допринос континуитету штампарске делатности у Крушевцу, чији леп


јубилеј, 130. годишњица, треба обележити идуће године. Он је и подршка значајним подухаватима на том плану који се чинe од крушевачких институција и појединаца у вези са том делатношћу уопште.



Супротна страна : све четири стране док. бр. 1

На овој страни: обе стране док. бр. 2


99


100

Горе: насловна страна и прва страна док. бр. 4 Доле. док. бр. 3

SUMMARY ATTACHMENT TO THE RESEARCH OF WORK AN OCCUPYING PRINTING IN KRUŠEVAC (1916-1918) Because so far the printing c. and k. District command (occupying printing) in Krusevac is not written, this initial text provides a convincing evidences of its continued existence and operation of, if not earlier, that from mid-August 1916th until October 1918th, when is Krusevac released from occupiers. In it is printed the Official Journal c. and k. District command in German and Serbian language, and the other printed matter, the authors have processed those which have in their collection: a brochure Julius Jedlicka of rational using land, two instructions (the contents of the package and the package for the prisoners and internees and the Right to disabled and assistance), envelopes, postcards and writing paper with printed letterhead Red Cross of Bacina. There were presented the hypothesis that the operations of the printing technique used from prewar Krusevac printing Budimopvica George and his wife Aleksa Malacevica.


101 Есад Попара Велики Шиљеговац

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ Апстракт: У раду се говори о злоделима Бугара над незаштићеним становништвом, бугаризацији становништва, покушају регрутовања српских младића у бугарску војску о значју Топличког устанка 1917. године у историји Србије у Првом светском рату. Био је то једини устанак на територијама окупираним од војске Централних сила. Кључне речи: злодела, бугаризација становништва, устаници, интернирани, погинули, стрељани.

Ове, 2017. године, обележава се 100-годишњица Топличког устанка, једног од значајних догађаја у Првом светском рату. Овакав јубилеј заслужује да се истраже и забележе догађања током окупације ових крајева од стране Бугарске. Устанак не само да је значајан као једини велики покушај протеривања окупатора за време светског рата, него је допринео појачању и поуздању народне свести у будућност и слободу како у отаџбини тако и у изгнанству. Још од првих дана окупације, од 1915 до 1918. Бугари су над незаштићеним становништвом чинили невиђене зулуме: убијали су школоване људе (свештинике, учитеље...), избацивали ,,ић’’ из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила ,,Аз см Булгарин’’, почели су да регрутују Србе за бугарску војску. Такви поступци непријатеља наилазили су на отпор становништва. Људи су се одметали, бежали у шуму, једни живели тамо у збеговима, док су се други прикупљали у омање чете од по неколико људи, силазили с времена на време са планина и враћали непријатељу мило за драго. Нa oвo je Јужнa Србиja oдгoвoрилa Toпличким устанком 1917, кojи су пoвели четници Koста Војиновић и Коста Пећанац, кojи je aвионом дoлeтeo из Сoлунa зa Toплицу. Њима су се прикључили многобројни четници-устаници из села долине Рибарске реке под вођством Љубе Додића из Великог Шиљеговца и Јевденија Цветковића из Рибара.


ТОПЛИЧКИ УСТАНАК Прошло је већ сто година од знаменитог Топличког устанка, довољно времена да се овако велики и значајни догађај сагледа у свој својој историјској перспективи, да се упусти у испитивање његових узрока, његовог тока и последица. Година 1915. у својој другој половини била је једна велика трагедија Србије. Цела земља је била окупирана од непријатеља. Та, већ по себи, велика трагедија носила је у себи још једну, не мање болну. Србија је подељена на два дела, један источни, који су окупирали Бугари и други западни, који су посели Аустријанци. Режим Аустријске окупационе власти био је сношљивији (уколико се може говорити о сношљивости у тим приликама) од бугарског окупаторског режима. ,,... Тешко је говорити о томе шта се све збивало на овом подручју пошто у изворима има погрешног датирања догаћаја, противречних тврдњи, непотпуних података и саопштења која се чине неповезана са основним током устанка, ово утолико пре што је непријатељ истовремено почео противнападе и учинио да се догаћаји сложе и одвијају противречно“.1 ,,Сав онај народ што је избегао био у планине и четници захтевали су од војвода да се објави општи устанак против Бугара и Аустријанаца. Војводе су најзад пристале 1 Љуб. Јовановић, мин. Унутрашњих послова Краљевине Србије, Побуна у Топлици и Јабланици, говор у Народној скупштини 12. априла 1918. године на Крфу, Београд 1919, 58

Е. Попара

102 и 21. фебруара 1917. г. објављен је народу устанак. Коста Пећанац је свим четницима којих је било по свим селима Топлице, Лебана, Косаонице, испод Јастрепца, ка Лесковцу, наредио да четовоће саопште кметовима, да се дигну сви на оружје и прикупе њихове чете, и да свако, имао или немао оружје, има да се овом позиву одазове.“2 Кључне личности у Топличком устанку биле су четничке војводе Коста Војиновић Косовац и Коста Миловановић Пећанац. Треба напоменути, да је идеја о организовању устанка против бугарског окупатора била идеја човека из Великог Шиљеговца. Наиме, Божин Симић, тадашњи потпуковник српске војске те своје замисли предложио је престолонаследнику Александру Карађорђевићу и Николи Пашићу, председнику владе. Српска војска је водила тешке борбе на Солунском фронту крајем септембра 1916. године. Две велике победе српске војске над бугарским трупама на Солунском фронту (на Горничеву од 12. до 16. септембра и заузимање Кајмакчалана), српској врховној команди је дало наду да ће врло брзо војска доћи до Скопља и ослободити Македонију и Србију. Због тога је врховна команда, односно Обавештајно одељење српске војне команде, на чијем челу се налазио пуковник Данило Калафатовић, направило план да пошаље једног официра који ће да организује Србе у позадини иза непријатељског фронта, да их наоружа, да их организује у комитске одреде и да чека када српска војска пробије фронт и стигне до Скопља, да он крене у уништавање пруга, путева и да напада бугарске снаге с леђа. Пре тога он није смео да креће у устанак. Међутим, у почетку, они су донели одлуку да то буде Љубомир Вуловић, мајор, јер је он службовао на тој територији у Топлици и познавао је људе и терен. Међутим, Вуловић је био припадник Црне руке и већ тада је припреман Солунски процес и одељење одустаје од њега. Коцка затим пада на Божина Симића, потпуковника који је био послат у Одесу са задатком 2 Љуб. Јовановић, Побуна у Топлици и Јабланици, 59.

да регрутује војнике за српску војску из редова аустроугарских заробљеника и који је учествовао у оснивању Добровољачке дивизије. Требало је да из Русије пређе преко Румуније у Србију и тамо организује устанак (када за то буде погодно време) са српским војницима заосталим у планинама Србије. По договореном - утаначеном плану, устанак је требало да садејствује са офанзивом савезничких трупа на Солунском фронту. Када је све било спремно за прелаз и када је о томе Симић обавестио претпостављене у Солуну, Александар и Пашић су се у почетку успротивили његовом прелазу у земљу, јер су се бојали да у Србији може да организује и изведе устанак против династије и радикала. И њему се забрањује да из Одесе пређе у Србију. И – трећа срећа - доноси се одлука да у Србију буде послат Коста Миловановић Пећанац који је био познат по томе што је пре Балканских ратова био комита у Македонији, био је веома окретан иако је био полуписмен сељак. Као изасланик српске војске, по налогу врховне команде у септембру 1916. године Коста Миловановић Пећанац је са солунског фронта пребачен у топлички крај. Долетео је авионом Њепор 743 који је возио француски пилот Рене Конемол, а слетео је код села Механе. Пећанац је од Врховне команде, 21. августа 1916. године, добио прецизне задатке да створи организацију покрета која ће давати отпор у оном тренутку када српска војска пробије солунски фронт. Зато је он и његов ађутант Миљан Дрљевић 21. фебруара на састанку у Обилићу био против дизања устанка јер фронт није био пробијен и српска војска није могла да помогне устаницима. На састанку је било 300 устаника и војвода. Другачијег мишљења су били герилац Коста Војиновић Косовац и народ који више није могао да издржи терор. Неколико дана касније подигнут је устанак и створена је такозвана комитска држава, како су је они звали, односно једна ослобођена територија величине 80 х 80 км. Устанак је трајао мање од месец дана, а због техничке и бројчане предности непријатеља, али и дужине фронта, ипак је за Србе био поражавајући. Пећанац се још у току устанка повукао у Загрлата у историји српског народа

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ

планину а Косовац је са својим герилцима наставио да се бори све до краја 1917, када је рањен. Скривао се у једној воденици близу села Гргура, када су га 23. децембра непријатељи открили. Извршио је самоубиство и на тај начин поносно отишао у смрт не желећи да жив падне Бугарима у руке. Народ је веровао да ће се овим устанком ослободити. Сваки је потрчао да се пријави. Трговци су помагали новцем и храном. Сељаци су доносили устаницима поред хране, обућу и одећу. Топлички устанак (који је почео 25, 26. фебруара и трајао до 25, 26. марта) 1917. године допро је и до ових села. Тада је прота Аврам Јовановић одржао говор у дворишту школе у Великом Шиљеговцу, којим је скренуо пажњу устаницима да устанак није лак посао и да на томе или треба истрајати или не почињати. После протиног говора зачули су се звуци фруле, а устаници раздрагани и одушевљени покретом повели су коло. Устаничке снаге су биле мале и устанак није могао да успе. После неколико дана Бугарска војска је стигла са Гаврановца и одмах почела да пали куће, убија и силује женску чељад. ,,Све у свему, циљ је био јасан: за најкраће време свим средствима, па ако треба и оним које људи међу собом у историји никад нису употребљавали, избрисати сваки траг српског имена у ,,Бугар-Морави“. Деца? – Убијати и њих! Зашто да не? Па и дете је Србин и из њега ће постати и порасти ,,голем шовинист“ и ,,комит“. Нема разлике – нема милости, и децу убијај! “3 УЗРОЦИ ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА 1917. ГОДИНЕ Ипак, мислимо да је веома потребно и корисно расправљати о појединим, бар, моментима из тога тако судбоносног догађаја из времена непријатељске окупације од 1915. до 1918. године. Топлички устанак је догађај који представља-чини историјску величину српског народа. Овим истраживањем желимо да колико толико 3 Др Миливоје Перовић, Топлички устанак 1917. Београд, 46.


103

допринесемо расветљавању догађаја из тог устанка на простору села долине Рибарске реке. Такође, покушаћемо да сагледамо и кажемо нешто о врло значајном и још интересантнијем моменту из Топличког устанка, нешто о његовим узроцима. Четири су главна узрока, који су довели до Топличког устанка у фебруару 1917. године. Прво, Бугари су настојали да искорене свако сећање на Србију, српство, српску војску и владу која је избегла. Чак ни један мали траг о томе није смео да остане. Требало је да код народа нестане сваке везе са његовом прошлошћу. Њу, ту прошлост, требало је побијати на све могуће начине. Друго, забранили су да се говори српски. Ко је имао посла са њиховим властима, тај је морао да зна бугарски или да бар покаже да је почео да га учи. Све представке морале су бити писане на бугарском језику. Главни штаб националне пропаганде у Нишу издејствовао је од софијске владе наредбу свима бугареким чиновницима на окупираној територији, да не смеју да уче српски језик, нити да на томе језику опште са становништвом. Треће, почели су са отварањем школа и цркава. Четврто, и у исто време оно што је дало непосредног подстицаја за устанак, то је било регрутовање омладине за бугарску војску. Неким чудним начином Бугари су дошли на ту идеју, да би своје проређене јединице на фронту могли попунити Србима из Поморавља. На тај начин хтели су да ставе Србина против Србина, брата против брата. Брзо су осетили тежину намера које су желели да остваре, па су приликом регрутације и у очи њеног обављања говорили како ново регрутованим неће дати пушку да се боре, него ашов и будак да праве путеве и служе у позадини као војници. Та објашњења нису могла ни у колико умирујуће да делују на већ добро припремљен терен за народни устанак. Онога дана када су ,,Наборне комисије“ (регрутне) почеле да раде, као да је већ све било решено. А свој посао у селима долине Рибарске реке те комисије почеле су почетком 1917. године а устанак се

Е. Попара

104 проширио на самом почетку марта, пре него што су оне завршиле свој паклени посао. УСТАНАК У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ Видећи да се рат продужава без јасно означеног изгледа за повољан резултат, са добром вољом да се помогне браћи и савезницима да пробију македонски фронт, и будући сити непријатеља, који је код куће пљачкао и одузимао све што је хтео и вршио сва друга могућа насиља и зулуме, народ је почео сам да се организује по четама које су се наоружане кретале по шумама између Копаоника, Јастрепца и Гајтана. Такве чете образоване су и у селима долине Рибарске реке. Топлички устанак букнуо је 25. фебруара 1917. године и до тада је свака општина имала своју устаничку чету, а свака планина своју редовну комитску чету. И једне и друге чете биле су распоређене у пет великих комитских одреда. Први и најглавнији био је Централни комитски одред војводе Пећанца, који је уједно био и главни шеф свих одреда. Затим, Ибарскокопаонички војводе Војиновића; јабланички капетана Милинка Влаховића; пиротски војводе Јована Радовића, професора; и крајински војводе Тошка Влаховића, студента филозофије у Лајпцигу. Устанак се нагло, попут пожара, преносио на друге делове Србије. На челу устанка био је Коста Војиновић, и Коста Пећанац, послат из Грчке. „Коста Пећанац је свим четницима којих је било по селима Топлице, Косанице, Лебана, испод Јастрепца, ка Лесковцу поручио да све четовоће саопште кметовима да се дигну сви на оружје и прикупе њихове чете. и да свако, имао или немао оружје, има да се овом позиву одазове“. Долина Рибарске реке имала је важан стратешки положај за вође устанка, пре свега због проласка железничке пруге кроз Ђунис и друга села према Нишу и даље према Скопљу. Зато је правац који је водио од југа, од Прокупља, ка северу Ђунису, за затварање овог путног-железночког правца био од великог значаја. Новица Вељовић, наредник, са својим четничким одредом у чијем саставу су биле чете Куштримовића и

Питулића из Доње Коњуше упутио се у овом правцу. У поменутим четама било је доста четника из околине Рибарске Бање.4 По доласку у села Рибарске реке ступио је у везу са овдашњим четовођама: Јевденијем Цветковићем из Рибара, Љубом Додићем и Александром-Сандом Чупићем из Великог Шиљеговца и са њима направио договоре о даљим акцијама. Први напад имали су на бугарску јединицу у Рибару која је ,,била је смештена у црквеној згради, а као стрељачки заклон служила јој је камена ограда око дворишта. Посаду су сачињавали: 1 наредник и 28 војника. Како та посада тако и општинска зграда, у којој су се налазили пандури, била је опкољена. Целог дана и ноћи даван је из црквеног дворишта јак отпор, те су рањена 2 четника, а 1 погинуо. Око 8 часова (вероватно 18 фебруара) посада се предала и упућена је под стражом заробљеничком логору у Белољин (западно од Прокупља). Стално су пристизали нови четници, који су увођени у списак, заклети и поздрављени говором четовође и свештеника Младена.’’5 Устаници су били успешни у борби са бугарском поставом у Рибару и том приликом ,,заробљено је 15 војника и 1 подофицир.’’6 Начин вођења борбе био је герилски: није било одређеног фронта; мања одељења четника провлачила су се кроз непријатељски фронт, и затим је непријатељ нападан са свих страна и свуда, те није могао да стекне појам о јачини ни о распореду устаника. Јединице наредника Вељовић и локалних четовођа дошле су до Ђуниса и ,,По паду мрака, овога дана, поново је порушена пруга код Ђуниса и села Витковца, и прекинута телеграфска веза. Један воз се услед тога преврнуо, али квар на прузи није могао бити одржан, јер је бок већ озбиљно био угрожен од Грејача, те су устаници морали да се уклоне, а непријатељ је ускоро 4 Ј. Дерок, Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916-1918. године, Београд 1940, 45. 5 Ј. Дерок, Топлички устанак, 46. 6 Исто, 47.



оправио пругу.’’7 Изнад Бучија (Рлица) се налазила бугарска караула са десетак војника. У време Топличког устанка бугарска постаја у Рлици је заробљена и разоружана од стране устаника – претежно Зебичана. У Рлици није било освете. Поново је успостављена караула и остала до капитулације Бутарске.8 Највероватније у зору истог марта се бугарска гранична постаја у селу Сушици спасла од заробљавања тако што је побегла преко демаркационе линије аустријској постаји у селу Дворану. Устаници су се уклињавали између бугарских и аустријских снага и тиме им веома отежавали координацију у противофанзиви. Вођe устанка у долини Рибарске реке били су: Јевда Цветковић из Рибара, Љуба Додић и Александар-Санда Чупић из Великог Шиљеговца. Јевда је са својом устаничком четом заробио Бугаре, који су били у црквеној кући у Рибару. ,,Заробљене Бугаре из црквене куће спроводио је Душан Јовановић са групом од десетак четника. Они су успут тукли, јахали и на разне начине малретирали Бугаре, које је требало предати Кости Пећанцу у Прокупљу. Међутим, у топличким селима наишли су на бугарску војну јединицу. Бугари су ослобођени, а Рибарци су се разбежали.“9 Јевда Цветковић, легендарни комита, имао је своју дружину од неколико другова из села и околине: Марковић Велисава из Рибара, Димитрија из Срндаља, Владу из Крушинца, Санду Чупића из Шиљеговца и из Зебице двојицу комита. Они су (по причању) штитили народ од бугарских злодела. Бугари су се плашили њих. Тражили су их, али су молили бога да их не нађу. Међутим, дружина није дуго издржала заједно. Јевда је остао сам. Скривао се по шумама у околини и код својих јатака. Део имања продаван му је на лицитацији. Неки Рибарци су се преварили и купили су Јевдине њиве. Зато су им гореле плевње и штале. Јевда је више 7 Исто, 48.

105

пута хватан, али је увек успевао да побегне и продужи са одметништвом. Када му је такав живот дојадио, предао сс Бугарима на реч да му неће ништа нашкодити. Бугари су му чак дали чету бугарских војника да води. И у тој улози штитио је народ. После ослобођења, из страха да га не осуде због сарадње са Бугарима, крио се по шумама и најзад пребегао у Бугарску, где се оженио, имао је и кћерку и на крају тамо је и умро. Поводом његове смрти, учитељ Аксентије Гагић, написао је /вероватно за неке новине/ Јевдину кратку биографију.10 Љубомир-Љуба Додић, рођен је 1872. године у Великом Шиљеговцу. Био је четовођа шиљеговачких устаника. Његов брат Љубодраг погинуо је 1914. године, такође у борби са Бугарима. Имао је само једног сина Драгољуба. Са четом устаника, на чијем је челу био, водио је борбу са бугарским војницима, не само за време Топличког устанка, већ и касније. Погинуо је у једној од борби са Бугарима у Великом Шиљеговцу 13. јула 1917. године у 45. години живота. Четовао је као прост четник, зрео човек, ћутљив и скроман. У чувеним борбама од Рибарске Бање до Мојсиња, али и шире, Шиљеговчани под његовим вођством и командом, показали су ненадмашно јунаштво о којем се прича преносила са колена на колено до данашњих дана. Од његова имена, али и других, Јевденија Цветковића, Александра-Санде Чупића, Душана Јовановића и других бугарски војници су се плашили. Њихова имена уносила су самртан страх у непријатељске редове. Из Каоника устаници- комите били су: Тоза Радојковић, Драга Стевановић, Љуба Стевановић, Љуба Петровић, Драгутин Петровић.11 У доба кад је устанак избио, са средствима којима је вођен и непредвиђеним изненађењима која су дошла од Арнаута са косовске стране, тај се устанак није могао одржати. Месец дана, где више где мање,

8 К. Петровић, Рлица село подно Јастрепца, Крушевац 2014, 116 и 117.

10 С. Гагић, Рибаре код Рибарске Бање, Рибаре 1998, 195.

9 Ж. Милошевић, Летопис Храм Св. Пророк Илија Рибаре, Рибаре 1998, 8.

11 Породична архива Вукослава Стојковића из Каоника


Е. Попара

106 на овој територији одржавала се четничка власт и владала је слобода и примеран ред. Та власт је, у другом облику, остала и даље, али је реда нестало. Њега су срушили Бугари, Немци и Аустријанци са својим дивизијама, артиљеријом, митраљезима и бомбама бацаним из аероплана. Бугарско дивљаштво достизало је тако нечувене границе, да то превазилази сваку азијатску машту. Нису се нимало обазирали на то што су им четници натраг повратили преко 1500 заробљених војника, здравих и читавих. ПОСЛЕДИЦЕ УСТАНКА - ПОБУНЕ Уз помоћ једне аустријске, једне немачке, две своје дивизије, Бугари су у крви угушили побуну народа овог краја уз много крви невиних жртава. Велика страдања и мучења, посебно цивилног становништва, била су непримерена људском роду и веку у коме су се догађала. Настаје крвави терор, терор који се не памти у историји. Кад су побили, све опљачкали, попалили, поробили, силовали, уништили, престали су, јер нису имали ништа више. За оне који су били избегли и склонили се у планине, издали су амнестију, да би их намамили на предају. Заиста, предавали су се, али нису амнестирани већ поубијани и интернирани. Недовољно припремљен и недовољно организован, уз расправе међу вођама устанка, нападнути са свих страна великом бугарском и аустријском војском, устанак је у крви угушен. Окупатори су организовали праву хајку на устанике и голоруки народ. Тукли су, хапсили, силовали, интернирали у Бугарску, пљачкали и палили. Као жртве бугарске обести међу првима су били многобројни становници ових села, хапшени су, малтретирани, интернирани за Бугарску, вешани и стрељани. У Рибару су стрељали на гумну Стевића браћу Драгољуба, Чедомира и Богомира Крстића и њиховог стрица Младена - Денку Петровића. У Витачи су убили у бежању Јеврема Митића. Младена Поповића, пароха рибарског, Бугари су ухапсили, малтретирали, тукли и на крају убили код воденице Стевића 25. фебруара 1917.

године. По сведочењу Стеве Димитријевића бугарски окупатори су му ,,одрали браду с кожом, па је приковали на дувар, а њега обамрла држали да то гледа, и тек онда га убили’’12 Леш је дуго стајао поред воденице, јер попадија није имала с ким да га сахрани.13 У Великом Шиљеговцу су у току окупације у времену од 1916. до 1918. године Бугари стрељали и убили 22 лица: Младена Бркића (80), Милоша Чабрића (40) и Миладина Јовановића (60) убијени, Војислав С. Мигрић (45) обешен у селу, Светолик Ј. Миловановић (23) обешен у Корману од стране 25. пука. Станислав Миловановић (30) убијен је у судници14. Милета Раденковић (78), Сима Миладиновић (57), Салко Дурмић (60) и Јулка С. Мигрићева (45), стрељани су у селу од стране 30. допунске дружине. Аврам Јовановић (70), прота, Миодраг Љ. Богићевић (25), Радомир М. Весић (23) и Коста-Која М. Горановић (28) убијени су на мосту у Житковцу и бачен у Мораву. Светолик Миловановић (13) убијен у Зубовцу, Милан Р. Тодоровић (28) убијен у Срндаљу. У борби са Бугарима, у селу, убијен је Љубомир Додић (48). У селу је убијена и Драгана кћи С. Пешића (20). Од последица батинања од стране бугарских војника умрли су Станоје Канић (60), Милорад Милошевић (55) и Глиша Алексић (70). Аврам Јовановић, протојереј свештеник из Великог Шиљеговца. Рођен у Секуричу. Парох великошиљеговачки, убијен је у Житковцу, пре поноћи, 28. фебруара 1917. године. Погубљен је брадвом, а потом беживотно тело бачено је у Мораву. Опело није вршено, што значи да тело није пронађено ни сахрањено. Исте вечери у Житковцу је погубљен и Весић Радомир, такође из Великог Шиљеговца. Стрељање су избегли Шиљеговчани Богдан ЧупићСтојановић и Алија Горановић. Наиме, они су изведени на погубљење на мост у Житковцу. Решили су и скочили у Мораву и тако дошли до села Трњана. Тамо су 12 Преглед цркве еперхије нишке, за јануар и фебруар 1929, 11. 13 С. Гагић, Рибаре код Рибарске Бање, Рибаре 1998, 193. 14 просторијама школе у В. Шиљеговцу



свратили да се огреју, осуше одело и сачекају да се потера за њима заврши. Следеће ноћи успели су да се преко Пешчанице пребаце у Велики Шиљеговац. Милтар Горановић, Алијин отац, срећан што му је син преживео и дошао кући, да би то сакрио од бугарских власти у Великом Шиљеговцу, пошаље другог свог сина Костадина да се распита код власти шта му је са братом, да ли је жив... Коста је био нежног здравља, мало болешљив и Милтар је био сигуран да њега Бугари неће дирати. Међутим, са њима је враг однео шалу, ухапсили су га и стрељали. Богдан Чупић је још два пута хапшен од стране бугарских војника. Једном је осуђен на смрт вешањем и у тренутку реализовања пресуде кроз варошицу пролази извесна пријатељица из Доње мале, угледавши и препознавши Богдана на вешалима, притрча бугарском официру поче да га грли и љуби питајући шта је њен брат крив и молећи да га пусте... Официр послуша и нареди војницима да га скину са вешала и пусте. Трећи пут је ухапшен заједно са оцем Миланом и одведен у Бугарску, у лагер Бургас. Са још једним другом побегао је из логора, дошли су до Суве планине, дању се кријући, а ноћу идући. Међутим, наишли су на бугарске војнике који су му друга одмах ухватили, а Богдану запретили, ако се и он не преда, да ће му убити друга. Размишљао је шта да ради да се преда или настави бежање и пут ка кући. Одлучио је да спаси друга, предао се, а када су их вратили у Бургас, оца Милана није било. Смрт је загонетна, да ли је убијен због бекства сина или је умро, не зна се. Док се то догађало на Морави, дотле су друге хорде бугарске палиле моравска села и села низ Рибарску реку. Од Јастрепца до Мојсиња ниједну кућу нису оставили неуцвељену. У Оравацу-Равцу (Великошиљеговачки атар) у овом устанку стрељани су од Бугара 3. марта 1917. г. Каоничани: Светислав В. Ђурћевић, Богомир Гајић, Мика Р. Јаковљевић, и Ђурђе Р. Ђорђевић.15 Над стрељаним мештанима Каоника у каоничком гробљу опело је извршио Стојан 15 ИАК – МК Каоник, Протокол умрлих 1910 – 1921, Цркве Св. Вазнесења господњег за 1917. годину, страна 120.


107

Николов, бугарски свештеник. Нема података о разлозима стрељања ових лица, највероватније су стрељани као устаници. У Зубовцу су хапшења и стрељања трајала неколико дана. Прво хапшење и стрељање извршено је 9. марта 1917. године над Јаћимом Стаменковићем-кметом села, који је имао 55. година.16 Тог дана убили су и Јаћима Н. из Гредетина, Танаска Н. Грка из Гредетина, једног сељака из Рибара, и Светозара Миловановића дечака од 13. година из В. Шиљеговца. Имена других стрељаних су непозната.17 Следећег дана, 10. марта ухапшена су и стрељана два лица: Иван Милосављевић, стар 65 и Радосав Басаиловић, стар 46 година.18 Десет мештана овог села ухапшено је и стрељано под оптужбом да су учествовали у устанку. Мештани су 11. марта 1917. године стрељани на месту званом Ровине (Зубовац) (Милосав Филиповић, Василије Костић, Василије Јовановић, Светислав Стојадиновић, Ранђел Милосављевић, Живадин и Милета Пауновић, Вељко и син му Тома Басаиловић и Игњат Милошевић. Ката Арсић родом из Малог Крушинца (Ракицког потока) спасила је тада Светолика-Лику Милошевића, једанаестог ухапшеног. Власник потеза Ровина данас је Станко Стаменковић.19 23. фебруара 1917. године око 11 часова пре подне Вукосава Милуновића, механџију из Великог Шиљеговца, старог 58 година и још 24 лица једна патрола бугарска са официрима покупила је из села и отерала пред општинску судницу20, где смо остали неко кратко време, па нас отерали преко планине Равњака у подножју Јастребца и одвели испод Рибарске Бање на брегу више села Зубовца. Терало их је тридесет и више бугарских стражара, са три официра, са бајонетима на пушкама. Том приликом су 16 ПУ Цркве Пророка Светог Илије у Рибару за 1916 – 1918. г, коју је водио бугарски свештеник, ред. број 16. 17 Архив Србије,МИД-КИЗ-К20-Р31 18 ПУ Цркве Пророка Светог Илије у Рибару за 1916 – 1918. г, коју је водио бугарски свештеник, под редним бројем 17. и 18. 19 Исто, под редним бројем од 19. до 29. 20 Судница је била смештена у згради основне школе у Великом Шиљеговцу

Е. Попара

108 били потерани из Великог Шиљеговца и: Сима Рашић (механџија), Мина Ђорђевић, Миленко Ђорђевић, Милан Бумбић, Коста Бумбић, Радосав Рајковић, Тоза Ваљарац, Владимир Панић, Жива Вељковић и Ђока Игњатовић, сви из Великог Шиљеговца. То су лица која су преживела, а остали су побијени или помрли.21 У Гревцима бугарски војници су ухапсили четрнаест лица и извели на стрељање у дну села у шумаку изнад каланске воденице. Неком срећом двојица ухапшених, Живадин Ђокић и Љубодраг Ђурђевић, преживела су стрељање. Убијени су, између осталих, Светозар Стевановић, Живојин Ђурђевић, Љубисав Крунић, Мита Калановић, Влада Калановић. Када су стигли бугарски војници у Зебицу 18. марта 1917. извршен је највећи масакар у једном дану, када је стрељано 19 лица и упаљено 8 кућа.22 Потомак једног од стрељаних, Владисава Попова (ића), Драги, сачувао је детаљ са стрељања. Наиме, бугарски војници су једног од ухапшених пустили да иде кући, али он није хтео да иде. На обраћање бугарског војника да иде Видое (60) и Милета (60) Миленковъ; Владислав Радојичић (55); Борисав (17) и Миливоје (58) Петровић; Јефремъ (36) Грујић; Никодије (26) и Теодосије (40) Ђорђевић; Воиславь (36), Душань (40) и Љубомир (45) Петковић; Свьтозарь Симовь (35); Миличь (35), Милень (46) и Тодорь Стефановь (55); Владисавь (34) и Стојадин Поповић (60) година.23 У Каонику су 25. марта 1917. г. од стране Бугара стрељане: Радојка Стојковић и Лепосава Вељковић, а Љуба Стефановић (обешен). То се дешавало у непосредној близини пута Крушевац Рибарска Бања на левој страни чесмарског потока. Власник парцеле био је Милош Пешић. Сахрањени су били на парцели с друге стране пута чији је власник био Милун-Луна Панић. На истом месту биле су сахрањене све три жртве. Радојку су 2012. године ехскумирали 2012. године и сахранили на сеоском гробљу. 21 Архив Србије,МИД-КИЗ-К20-Р31 22 ИА Крушевац, Списак погинулих у Првом светском рату 23 Исто, под редним бројем од 32. до 50.

Тела друге две жртве ископана су приликом изгрдње темеља за ресторан ,, « власника Микице Гајића. Милош Стевановић, отац Љубе Стевановића, био је интерниран у Бугарску и сазнавши да су му обесили сина умро је од срчаног удара. Истог дана од Аустријанаца у селу Гаглову обешени су Каоничани: Миодраг Милановић, и Михајло Милуновић.24 Из Каоника су од последица бугарског терора умрли: Гајић Богомир, Петровић Драгутин 1915, Ђорђевић Ђорђе, Ђурђевић В. Светислав, Јаковљевић Миодраг; Марковић Зафир, Стевановић Љубомир 1917. У Великом Шиљеговцу у КанићкомЦакином чаиру 1917. године Бугари су стрељали: Милету Раденкавића, Симу Миладиновића, Јулку Мигрић и Салка Дурмића. Они су окривљени за давање хлеба устаницима. Поред Јулке је на последњем часу било њено дете, али ни плач детета, ни јаук мајке нису могле да умилостиве зверове. Пуцали су на невине жртве и побили их, пошто су претходно довели цело село да гледа тај призор.25 Од стране Немаца стрељан је Миладиновић Љубодраг 1917. године и сахрањен на сеоском гробљу. Војислав Мигрић, био је председник Општине Велики Шиљеговац пре Топличког устанка. Био је на страни устаника и пружао им помоћ. Имао је четири сина (Миодрага, Душана, Љубомира и Будимира) и две ћерке (Ружицу и Љубицу). Најстарији син, Миодраг-Драги, био је активни четникустаник. Тадашњи кафеџија у Великом Шиљеговцу, Грк Сотир, оптужио је Војислава Мигрића код бугарских власти да сарађује са устаницима и да их помаже. Због тога је био ухапшен од стране Бугара и одведен у затвор у Куршумлију. Кад је букнуо устанак и ослобођен Топлички округ и он је ослобођен и пуштен из затвора. Пошто је ослобођен из затвора вратио се у Велики Шиљеговац и није се склањао испред најезде бугарске хорде. Међутим, 24 С. Тодоровић, Каоник, Крушевац 1991, 71. 25 С. Динић, А. Андријевић, Погибија Проте Аврама О. Јовановића, Ниш, 1926.



када је устанак угушен и поново наишла бугарска војска у Велики Шиљеговац, ухватила га је и осудила на смрт. Обесили су га 10. маја 1917. године о врбу испред кафане Симе Рашића, на месту где је данас задружни дом. Опело је извршио Стојан Николов, бугарски свештеник.26 Станојло Петковић из Зебице, био је председник Општине у Зебици и обешен је заједно са Војиславом Мигрићем о врбу испред кафане Симе Рашића, на месту где је данас задружни дом. Наставили су са паљењем кућа устаника, на разне начине су покушавали да пронађу јатаке и оне који су помагали устанике и давали им хлеб. Сретен Динић сведочи о томе на следећи начин: ,,У селу Великом Шиљеговцу (окр. Крушевачког) дошли су увече неколико бугарских војника пред кућу Милете Раденковића, - старца од 70 год., изазвали га и затражили парче хлеба. Он им је дао. Ујутру рано позван сиромах чича у команданство и запитан: да ли даје комитима хлеба. Он је одговорио са ,,не!“. Они су му показали онај његов хлеб што је дао те ноћи војницима. Узалуд је он доказивао да то није дао комитама него војницима, они су га толико тукли да је од батина пошашавио. Најзад су га стрељали.27 Сима Миладиновић, син Петра и Бојане, имао је још два брата Сретена и Светозара. Војску је служио у гарди краља Милана Обреновића. До 1908. године, анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске, трговао је са Бечом. Сваке јесени у сточним вагонима на железничкој станици у Ђунису товарено је и до хиљаду комада свиња његових и купљених од других произвођача из долине Рибарске реке које су жирене у Јастрепцу. Уочавајући у шта ће анексија да се изроди често је говорио синовима: ,,Децо, из овога ће да се окоти велики ђаво“. Од продатих свиња могао је да купи и по 20 хектара земље поред реке, али није купио ни грудву. Волео је Сима варошки живот па је често полазницима за Крушевац слао поруке фијакеристима

109

26ПУ Цркве Светог Пантелејмона у Ђунису за 1916 – 1918. г, коју је водио бугарски свештеник, ред. број 47.

речима: ,,Кажите фијакеристи..., поручио ти Сима из Шиљеговца да одеш по њега! “ Због бекријског живота и навика боравка у Крушевцу и по неколико дана супруга му је говорила ,,Симо, то што зарађујеш од продаје свиња можеш да трошиш како хоћеш и зашта хоћеш, али ако продаш грудву земље деци, убићу те.“ Сима је имао три сина: Аврама, Алексу и Војислава. Крајем јула месеца 1917. године после побуне осумњичен је Сима Миладиновић, кмет села и општине Вел. Шиљеговачке да је са комитама српским (народ који није могао трпети зулум бугара) био у споразуму и да је радио на велеиздају. Позову Симу у комадантство, затворе држали га неколико дана и пусте због недостатка доказа. После неколико дана 6. августа на преображење поново позову Симу и ухвате га у Каоник у комаданству каоничком под изговором да је придржавао и помагао комите. Осуђен је на смрт и стрељан од стране бугарских војника 25. августа 1917. године. Отишао је својим синовима Андреји и Авраму у загрљај, јер су и они жртве за отаџбину, први као заробљеник умро је у Аустрији 1915. а други као регрут на Крфу у јануару 1916. године.28 Јулка Мигрић, рођено Милићевић, рођена је у оближњем селу Росица. Брак је склопила са Светиславом Мигрићем из Великог Шиљеговца 1901. године. Имали су двоје деце Миодрага (12) и Станију (14). Светислав је био у заробљеништву у Немачкој. Јулка је осуђена на смрт и стрељана 1. септембра 1917. године у 3 сата после поподне. Поред Јулке је на последњем часу био њен син, али ни плач детета, ни јаук мајке нису могли да умилостиве зверове. Пуцали су на невине жртве и убили их. Милета Р. Раденковић рођен је 1846. године у Великом Шиљеговцу. Његов отац Рака Раденковић, вишегодишњи кмет и преседник тадашње Општине Велики Шиљеговац, заслужан је за преписку са Министарством просвете и црквених дела која се односила на подизање школе у овом крају-Великом Шиљеговцу. Милета је био писар општински, али и дугогодишњи

27 С. Динић, Бугарска зверства у врањском округу, 48.

28 Архив Србије,МИД-КИЗ-К20-Р31


Е. Попара

110 кафеџија. Са супругом Љубицом имао је синове Светозара (1.2. 1868), Светислава (23.11. 1869) и Драгутина који су се одселили у Крушевац почетком прошлога века. Старији син Драгутин, био је обућар и имао протоколисану радњу, а млађи син Светислав био је, пре Првог светског рата, професор Крушевачке а после рата Ужичке гимназије. Милетин унук, Драгутинов син, Душан био је војник и један од најистакнутијих оснивача и глумаца војничког позоришта у Бизерти , Тунису (1916). И други унук, Добривоје, две године млађи брат Душанов, иако је завршио подофицирску школу у Београду, бавио се глумом. После смрти супруге по други пут се оженио. Брак је склопио 19. јула 1892. године са Петканом која је имала 50 година и био јој је то трећи брак, Милети је то био други брак и имао је 48 година. Петкана је по занимању била механџика. Кум на венчању био им је Милета Миленковић из Зебице. Са њом је провео остатак живота. Милета је осуђен на смрт и стрељан је 1. септембра 1917. године у 3 сата после поподне.29 Салко Дурмић, заједно са браћом Стојаном и Радетом био је активни устаник. Стрељан је 29.03. 1917. у Великом Шиљеговцу. Брат Раде ухапшен је и интерниран у Бугарску, тамо је умро, а гроб му није познат. Другог брата Стојана Бугари су убили током 1917. године, тело је сахрањено на сеоском гробљу. ИНТЕРНИРАЊА Противно прописима Међународног права које забрањује интернирање становништва, бугарске власти су позивале грађане да се јаве у року од 2, а највише 4 часа, одмах их спроведили не казујући им ни где, ни зашто, а нису им давали времена ни да се спреме ни опросте са својима, који их можда нису више никада ни видели. У новембру 1915. године пописивали су српско становништво од 19 до 50 година, груписали га у три класе, и од 15. новембра 1915. године до краја фебруара 1917. год. постепено интернирали. Мали број 29 Архив Србије,МИД-КИЗ-К20-Р31

интернираних је успео да преживи или да се врати. Стотине, пре свега мушкараца, из села долине Рибарске реке, одведено је од стране бугарских власти на пут без повратка у различите логоре широм Бугарске. У времену од 1915. до 1918. године из Великог Шиљеговца интернирано је 189 лица у Бугарску. За три године у заробљеништву је убијено, умрло од последица батинања, болести, глади 48 лица: Богићевић В. Вукоје, Богосављевић Сибин, Димитријевић В. Милан, Динић С. Миладин, Динић Ј. Љубодраг, Динић Љубомир, Додић Сретен, Дурмић С. Раде, Дурмић Стојан, Ђурђевић Б. Љубомир, Ђурђевић Миладин, Ерић Владимир, Игњић С. Драгољуб, Канићка П. Перуника, Крстић Александар, Маринковић Светолик, Маринковић Стојан, Марковић А. Јеврем, Матејић Александар, Миловановић Ж. Добросав, Миловановић Драгутин, Миловановић Живојин, Миловановић Љубомир, Милошевић Владимир, Милошевић Милојко, Панић М. Душан, Панић М. Радомир, Панић Милић, Петковић М. Борисав, Петровић Владимир, Ристић Јаћим, Ружић М. Светолик, Ружић Милисав, Ружић Милорад, Савић М. Давид, Спасић Владимир, Станисављевић Стојан, Станојевић М. Борисав, Стеван Милошевић, Стевановић Никодије, Степановић В. Милорад, Степановић Илија, Стошић Александар, Стошић В. Вукоје, Тодоровић А. Вукоје, Чабрић Радоје, Чабрић Радосав и Чупић Милан. Интернирани Шиљеговчани, њих 141 вратили су се из заробљеништва из Бугарске: Алексић Д. Адам, Алексић М. Милија, Алексић Петроније, Алексић Р. Живадин, Алексић Р. Станимир, Алексић Станимир, Антића Д. Лепосава, Аризановић Василије, Богићевић В. Вукоје, Богосављевић Сибин, Бркић М. Радојко, Ваљаревић Драгић, Ваљаревић С. Драгољуб, Ваљаревић С. Светозар, Васић Вукадин, Вељковић Богомир , Вељковић Вукоје, Вељковић Живадин, Вељковић Милосав, Вељковић Светомир, Вељковић Сретен, Вулић Милан, Горановић Алија, Дамњановић Љубодраг, Дамњановић Љубомир, Димитријевић В. Милан, Динић М. Вукоје, Динић М. Јован,



Динић Р. Љубомир, Додић Љ. Наталија, Додића Љ. Савета, Додић Љ. Трена, Драгутин Милановић, Дурмић Душан, Дурмић Светолик, Ђорђевић В. Станисав, Ђорђевић Војислав, Ђорђевић Д. Војислав, Ђорђевић Д. Светислав, Ђорђевић Миленко, Ђорђевић Милован, Ђорђевић Милорад, Ђорђевић Милутин, Ђорђевић Мина, Ђорђевић О. Живко, Ђорђевић Светислав, Ђурђевић Коста, Ђурђевић М. Владислав, Ђурђевић Милан, Ерић Ј. Обрад, Ерић Р. Добривоје, Живадин Р. Цивић, Игњић Ђорђе, Илић Милорад, Илић Милутин, Јеврем Ж. Бркић, Јоцић Драгутин, Канић Љ. Сретен, Канић П. Светислав, Канић Светолик, Канићева С. Милојка, Костић С. Милосав, Крајковац Жика, Кузмановић Т. Живко, Лукић Раја, Маринковић Душан, Маринковић Радисав, Марковић Милан, Мартића Ј. Стана, Матејић Драгутин, Матејић Серафим, Мигрић Живадин, Мигрић Ј. Милан, Мијушковић Вукосав, Милановић Александар, Милисав Јоцић, Милић А. Владимир, Миловановић Александар, Миловановић Живадин, Миловановић Љубомир, Миловановић Ј. Михаило, Миловановић Обрад, Милојевића М. Миља, Милорадовић Живан, Милошевић Т. Душан, Милошевић А. Радојко, Милошевић Јеврем, Милошевић Милојко, Милошевић О. Обрен, Милошевић О. Радивоје, Милошевић Т. Благоје, Милошевић Светолик, Минић Стојан, Митић Јевденије, Митић Светозар, Панић А. Мијодраг, Панић Ј. Светомир, Панић М. Владимир, Панић М. Љубисав, Панић М. Радисав, Панић М. Радомир, Панић Р. Аврам, Панић Р. Стојан, Панић С. Петар, Пантић Радојко, Петровић Владимир, Петровић М. Бошко, Петровић Чедомир, Пешић Д. Војислав, Радосављевић Радојко, Рајковић Р. Милосав, Рајковић Радосав, Ракић Светозар, Рашић Сима, Ристић Љ. Велимир, Ружић М. Љубомир, Стаменковић М. Јован, Стаменковић М. Милан, Стојан М. Милошевић, Стојановић А. Драгољуб, Стојановић А. Драгутин, Стојановић Драгутин, Стошић В. Вукоје, Стошић Драгутин, Стошић Миливоје, Тодоровић Душан, Тодоровића Д. Станика, Урошевић Милан, Цивић Д. Живадин, Цивић П. Живојин, Чабрић А. Милутин,


111

Чабрић Ј. Љубисав, Чабрић М. Обрен, Чабрић Р. Добросав, Чабрићева Вукосава, Чабрићева Ланка, Чупић Александар, Чупић Богдан, Чупић Миодраг, Чупић Ранко и Чупића С. Јована. Рибарци интернирани у Бугарску: Душан Јовановић, Богић Петровић. Милан Митић, Боривоје Живковић, Лазар Петровић, Милосав Стојковић. Сви овде наведени су умрли у бугарским логорима у Сливену и Џумаји од глади. Интернирани су били и Јевда Цветковић, Велисав Марковић, Бора Јанковић, Милен Јанковић - Вражић, Милосав Стојковић и Михало Мика Јанковић; Јанковић Миладин, 1913. од стране Бугара. Многи од интернираца су покушавали бекство из Бугарске. Јевда Цветковић је успео и продужио се ссвојој комнтској дружини. Душан Јовановић са групом из околних села покушао је и настрадао. Богосављсвић Милосав /умро у Бугарској/, Петровић Богић /умро у Бугарској/, Станојевић Милосав /умро у Бутарској/, Богданић Милутин /удавио се у реци/, омакао се са ћуприје у Радевцу и погинуо бивши посланик из Рибара Стеван Момчиловић.30 Из Беласице су погинули: Вељковић Најдан, 1914. oд Бугара, сахрањен на сеоском гробљу, Јевтић Сретен 1914. од Бугара, сахрањен на сеоском гробљу; Живковић Живадин 1914. од Бугара, на сеоском гробљу; Станојевић Светолик 1914. од Бугара, на сеоском гробљу; Ћирковић Стојан 1914. од Бугара, на сеоском гробљу, Пешић Видојко 1914. од Бугара, на сеоском гробљу; Радосављевић Света 1914. од Бугара, на сеоском гробљу, Ристић Витомир 1914. од Бугара, на сеоском гробљу; Станојевић Миладин 1914. од Бугара, на сеоском гробљу, Станојевић Светозар 1915. од Бугара, на сеоском гробљу. Јовановић Чедомир 1915. од Бугара, на сеоском гробљу; Станојевић Војислав 1915. од Бугара, на сеоском гробљу, Јевгенијевић Радојко 1917. умро у Бугарској, Радовић Сретен, 1917. умро у Бугарској; Јевгенијевић Радојко 1917. од Бугара, на сеоском гробљу; Миленковић Јован 1917. од Немаца, гроб непознат; Миленковић Никодије 1917.од Немаца, сахрањен на 30 С. Гагић, Рибаре код Рибарске Бање, 194

Е. Попара

112 сеоском гробљу; Радовић Сретен 1917. од Бугара, сахрањен на сеоском гробљу; Из села Ђунис: Илић Светомир 1917. од Бугара ,као жртва терора; Илић Светозар, 1917. жртва терора сахрањен у Бугарској; Јанићијевић Миломир 1917. од Бугара, као жртва терора; Јанићијевић Радомир, жртва бугарског терора, 1917. сахрањен на сеоском гробљу; Кузмановић Живадин, 1917, жртва бугарског терора, сахрањен на сеоском гробљу; Марјановић Јевгеније, 1917. жртва терора, сњахрањен на сеоском гробљу; Јевтић Јован, 1916. жртва терора, сахрањен у Бугарској; Милојковић Аврам, 1917. жртва бугарског терора, сахрањен у Бугарској - Софији; Младеновић Живадин, жртва бугарског терора, сахрањен на сеоском гробљу; Милосављевић Душан, 1916. жртва бугарског терора, гроб у Бугарској; Милосављевић Светолик, 1917. жртва бугарског терора, гроб у Бугарској; Милосављевић Миленко, 1917. жртва бугарског терора, гроб у Бугарској; Милошевић Милан 1915. од Бугара; Милошевић Милан, 1916. од стране Бугара код Криве Паланке, тамо и сахрањен; Милошевић Јован 1916. жртва бугарског терора, тамо и сахрањен; Милошевић Светозар 1916. жртва бугарског терора, погинуо у Бугарској, тамо и сахрањен; Радосављевић Душан 1916. жртва бугарског терора, сахрањен у Бугарској; Миљојковић Момир 1917. жртва бугарског терора, сахрањен на сеоском гробљу у Ђунису; Миљојковић Велимир 1917. жртва бугарског терора, гроб у Бугарској; Митровић Радојко, погинуо од Бугара на Солунском фронту 1916; Младеновић Станисав 1917. жртва бугарског терора, сахрањен на сеоском гробљу у Ђунису; Николић Аврам 1917. погинуо на фронту са Бугарима, тамо и сахрањен; Петровић Радован 1916. жртва бугарског терора, сахрањен у Бугарској; Ракић Љубомир 1916. жртва бугарског терора, сахрањен у Бугарској; Ракић Милосав жртва бугарског терора, сахрањен на гробљу у Ђунису; Сарић Љубисав, 1916. жртва терора, сњахрањен у Бугарској; Стевановић Драгомир, 1916. од Бугара на Солунском фронту, тамо је и сахрањен; Стојадиновић Милутин 1917. од Бугара,

као жртва терора; Стојадиновић Вукадин, 1917. жртва бугарског терора, сахрањен на сеоском гробљу;Томић Милојко, жртва бугарског терора 1916, гроб у Бугарској; Удовичић Веселин, жртва бугарског терора 1917, сахрањен на гробљу у Ђунису; У Малој Реци 1914. године, од стране Бугара убијена су следећа лица: Гвозденовић Јеврем, Гвозденовић Миса, Ивановић Јеврем, Јовановић Војислав и Милетић Владимир и Стојковић Станисав 1916. Сва лица су сахрањена на сеоском гробљу. Из Малог Крушинца интернирани и изгинули: Гвозденовић Милутин погинуо од Бугара 1913. године код Демир Капије, тамо је и сахрањен, Данић Живојин, 1915. године највероватније је инерниран или као заробљеник, Ђорђевић Живан 1917. године као заробљеник у Бугарској, Јовановић Душан, као заробљеник 1917. у Бугарској; Костић Светозар 1917. као заробљеник у Бугарској; Костић Станимир 1916. у Бугарској; Мостић Владислав, у Бугарској 1917. године. Из Великог Крушинца интернирани и изгинули: Велимировић Светолик 1914. од стране Бугара, сахрањен на сеоском гробљу; Радојевић Стојадин 1914. од стране Бугара, сахрањен на сеоском гробљу; Радојевић Миладин 1915. од стране Бугара, гроб непознат; Живковић Владимир 1915. од стране Бугара, гроб непознат, Ћирковић Милутин 1915. од стране Бугара, гроб непознат. Из села Здравиња интерниран је у Бугарску Младеновић Милосав 1915. године, тамо је умро. Као сведочанство сачувана је прича Обрена Вучковића (1901) из Здравиња, коју је причао свом унуку Станку Стаменковићу (Зубовац), а он аутору овог текста. Наиме, Обрен је био задужен од стране бугарских власти да са воловском запрегом превезе пшеницу и кромпир до Житковца. Када је са товаром стигао у Житковац, зауставили су га бугарски војници и питали га: ,,Куде врвиш калпазан-где идеш мангупе?’’ Разумео је Обрен шта га питају и на бугарском им одговорио: ,,Карам картофил аф Прћиловотерам кромпир у Прћиловицу.’’ Они и даље љутито тражили су му папире речима: ,,Давај



записка мајкати ј.. калпазанска.’’ Извадио је Обрен папире из торбе, дао им на увид, при чему су утврдили да је исправан по њиховим прописима, завртели главом и пустили га да настави пут. У повратку, наишао је на исте војнике, зауставили су га, тражили да испрегне краве да их одмори. После тога дозволили су му да се врати својој кући. Из села Јошје страдали су: Ивановић Милун, 1915. код Багрдана, тамо му је и гроб; Ивановић Светомир, 1915. код Багрдана, тамо му је и гроб; Ивановић Стојан, 1915. код Багрдана, тамо му је и гроб; Милосављевић Драгутин, 1916. жртва бугарског терора; Милошевић Драгослав, 1916. жртва бугарског терора, гроб у Бугарској; Ивановић Рајмир 1917. стрељан од Бугара; Јаковљевић Живадин, 1917. жртва бугарског терора; Јевремовић Светозар, 1917. код Багрдана, тамо му је и гроб; Милетић Милош, 1917. жртва бугарског терора; Милосављевић Светозар, 1917. жртва бугарског терора, сахрањен у Ђунису; Стошић Милорад 1915. од Бугара код Прилепа. Из Сушице су интернирани: Димитријевић Милосав, погинуо је 1916. у Бугарској; Милојевић Милосав, стар 60 година, убијен је у својој кући-ноћу 19.6. 1916. године од стране бугарских војника; Милосављевић Манасије, погинуо је у Бугарској 1917. године; Милосављевић Радивоје, погинуо је у Бугарској 1916. године; Милошевић Владимир, погинуо је 1916. године; Милошевић Душан, умро је у Бугарској 1917. године; Видојевић Светолик, Миладиновић Миодраг стрељани су 1917. године у Бугарској; Милошевић Милојко, умро је 1917. у Бугарској; Петровић Љубомир, погинуо је 1917. у Бугарској; Петровић Милован, погинуо је 1917. године у Бугарској; Петровић Светолик, погинуо је 1917. године у Бугарској; Гајић Милан погинуо је 1916. године у Бугарској; Младеновић Милисав, био је жандар, имао је 28 година, погинуо је 2.2. 1915. године у борби са бугарским комитамаКочани; Из села Рлице погинули су: Мијајловић Драгутин 1914, од Бугара, Петровић Светомир 1914. од Бугара, Петровић Милутин 1914. од Бугара, Миленковић Милутин 1914. од Бугара, Петровић Јеврем 1915. од Бугара, Јовановић


113

Милоје 1915. од Бугара, Миленковић Јосије 1915. од Бугара. Бошко Миленка Лазић, 1868-4.10.1915. у борби са Бугарима; Нестор Стојадина Миленковић, 1876-16.12.1915. у бугарском заробљеништву; Живадин Симе Петровић, 1872. убијен у бугарском логору 18.12. 1915. као заробљеник; Милисав Петровић 1884-1915. убиле га комите у Рлици. Интернирани Рличани у Бутарску - као цивили 1917. да се не би укључили у српску војску: Радојко Петра Петровић, Јанко и Обрен Живадина Петровића, Матеја и Влајко Радојка Јовановића. Миљко Радојка Јовановић - заробљеништво у Бугарској. Из Каоника интернирани су: Вема Стевановић, Милош Стевановић, Драгана Стевановић. Вема и Стана (свекрва и снаја) преживеле су и дошле кући. Мали број заробљених је преживео интернацију и вратио се својим кућама, односно досањао сан о слободи. Из Великог Шиљеговца преживели су: Сима Рашић, Милић Вукоја Стојан, Богдан ЧупићСтојановић и Петар Панић. Петар је рођен 1893. године, а касније је радио, од фебруара 1925. до половине јуна 1927. године, у Пољопривредној станици Крушевац. Из Каоника, Милојко РадосављевићСавић провео је пуне три године у заробљеништву у Бугарској, дакле, интерниран је међу првима још 1915. године. Сећање, дедина казивања, на дане проведене у заробљеништву сачувао је његов унук Славко Радосављевић из Великог Шиљеговца. У почетку у заробљеништву, причао му је деда, било је много тешко. Сви заробљеници ограђени жицом, храну скоро да нису ни давали. Ако би неко од заробљеника, кроз жицу, пружио руку да откине зелену траву и колико толико утоли глад, сачекао би га кундак пушке бугарских војника задужених да их чувају. Касније, када су их распоредили по кућама, да раде на имањима, преживљавање је било нешто лакше. После капитулације Бугарске дошао је кући, умро је у 81. години живота 1964. године. Из Бољевца преживео је Станимир Стојановић,из Росице Јевтић Станимир. Из заробљеништва из Бугарске вратили су се Сушичани: Станоје Величковић, Станисав Томић, Милан Милосављевић, Светислав-

Е. Попара

114 Тиса Раденковић, Милосав Радивојевић и Добросав Видојевић. Занимљива је и прича Радета Раденковића из Сушице, параунука Светислава – Тисе Раденковића о покушајима бекства из Бугарске из заробљеништва. Први пут са још једним другом дошао је до Ниша са Владом Ћирковићем, такође из Сушице. Изгладнели и изнурени путем, са преосталим сувим парчићима хлеба у својим торбама, мислили су да ће утолити глад узимањем млека од пастира који је био у појати поред њих. Отишли су до чобанина, тражили и добили млеко, али и

били потказани бугарским војницима који су их ухапсили и вратили у логор из којег су покушали да побегну. Други пут му је суђено, осуђен је на смрт, и поведен на погубљење. Бугарски официр ,,старшија“ гледао је из бараке кроз прозор, запазио Тису – доброг певача, изашао је и упитао војнике: ,,куде водите тај Тиса?“ Одговорили су да га воде да га тепају-убију. Старшија им је заповедио да узму другог и стрељају, а да му дају Светислава да му пева. Захваљујући хармоници и лепом певању остао је жив и са хармоником дошао својој породици.

SUMMARY TOPLICA UPRISING IN THE VILLAGES OF VALLEY OF RIBARE RIVER Centenary of the ,,Toplica’’ uprising, one of the significant events in the First World War, is marked this year, 2017. Such an anniversary requires a study of the events in the valley of the ,,Ribarska’’ river during the occupation by Bulgaria. The uprising is not only significant as the unique major attempt of expelling the occupying forces during the Great War, but also as a great contribution to the national awareness and hope in the future and freedom, both in the homeland and in exile. Ever since the first days of the occupation from 1915. to 1918. Bulgarians have done terrible crimes over the unprotected Serbian population. They were killing local well-known, educated people (priests, teachers ...), they were changing people’s surnames cutting the suffix ,,ić’’ so the surnames would seem as Bulgarian. ,,Petrović’’ became ,,Petrov’’. The children in the school were studying Bulgarian. Serbs were recruited for the Bulgarian army. Such treatment encountered the resistance of the Serbian population and people escaped into the woods. Some of them were organizing into the bands of a several people. They were coming down from time to time to fight the enemy. “Toplica’’ uprising in the 1917. were led by the chetniks Kosta Vojinovic and Kosta Pecanac, who flew by plane from Thessaloniki. Many Chetniks-rebels from the valley of ,,Ribarska’’ river joined them under the leadership of Ljuba Dodić from Veliki Šiljegovac and Jevdenije Cvetković from Ribare.


115 Др Момчило Исић, научни саветник Институту за новију историју Србије Београд

ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ СЕЉАШТВА У РАСИНСКОМ СРЕЗУ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА 20. ВЕКА Апстракт: Рад представља покушај да се, пре свега, анализом разноврсних статистичких података прикажу економске прилике на селу у расинском срезу током тридесетих година 20. века. Првенствено смо се задржали на анализи промена како у пољопривредној површини тако и у зиратним површинама (ораници). Настојали смо да сагледамо структуру земљорадничке производње, као и њену (не)продуктивност. Нисмо запоставили ни осврт на развој сточарства у срезу. Кључне речи: Расински срез, Крушевачки округ, становништво, сељаштво, пољопривреда, економске прилике, пољопривредна криза

Према попису становништва од 31. јануара 1921. године у 37 општина расинског среза, на површини од 868 км2, било је 11.729 домаћинства, или 43,10% свих домаћинстава у Крушевачком округу. Десет година касније, у 38 општина, пошто је у међувремену формирана и текијска општина, расински срез је имао 14.999 домаћинстава, или 27,88% више, што је, првенствено, било последица деобе сеоских породичних задруга, изузев општине Крушевац, где се број домаћинстава увећао за чак 45,32%, пре свега, досељавањем у град Крушевац. Будући да је и 1931. број домаћинстава у расинском чинио скоро идентичан проценат, у односу на број домаћинстава у крушевачком округу, као и десет година раније, односно 43,83%, јасно је да је деоба породичних задруга у целом Округу била сличног интезитета, можда чак и нешто слабија, ако узмемо у обзир да остали срезови у Округу нису имали град, попут Крушевца, у којем се број домаћинстава, у првом реду, увећавао досељавањем. У расинском срезу општина Мешево предњачила је у десетогодишњем порасту броја домаћинстава, од чак 70,77%, док је на зачељу била општини Коњух, са свега 9,31% домаћинстава више. Табела 1 Домаћинства у расинском срезу 1921. и 1931. године Општина Бела Вода Бивоље Браљина Велики Шиљеговац Витановац Гаглово Гари Глободер Горњи Степош (1921. Степош) Град Сталаћ Дворани Дедина Доњи Ступањ


31. јануар 1921. 231 334 151 353 267 331 146 262 350 281 286 315 258

31.март 1931. 269 430 170 479 405 415 183 323 452 311 348 194 211

број + 38 + 96 + 21 + 126 + 138 + 84 + 37 + 61 + 102 + 30 + 62 -121 -47

више или мање % 16,45 28,74 13,91 35,69 51,68 25,38 25,34 23,28 29,14 10,68 21,68 38,41 18,22

М. Исић

116

Ђунис Јасика Каоник Кобиље Коњух Крушевац Кукљин Купци Ломница Макрешане Мала Река Мачковац Мешево Мрмош Падеж Паруновац Пепељевац Позлата Рибаре Текија Треботин Трмчари Читлук Шанац Шашиловац УКУПНО

299 357 270 256 365 1.710 303 509 256 239 141 215 170 362 275 316 387 324 399 146 238 200 170 257 11.729

359 491 351 347 399 2.485 353 614 339 290 177 256 291 447 344 457 489 385 507 190 167 315 237 206 313 14.999

+ 60 + 134 + 81 + 91 + 34 + 775 + 50 + 105 + 83 + 51 + 36 + 41 + 121 + 85 + 69 + 141 + 102 + 61 + 108 .......... + 21 + 77 + 37 + 36 + 56 + 3.270

20,07 37,53 30,00 35,55 9,31 45,32 16,50 20,63 32,42 21,33 25,53 19,07 70,77 23,48 25,09 44,62 26,36 18,83 27,07 .......... 14,38 32,35 18,50 21,18 21,79 27,88

Извор: Претходни резултати пописа становништва у Краљевивини Срба, Хрвата и Словенаца 31. јануара 1921. године, Сарајево, 1924, стр. 6,54,55; Dеfinitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, knjiga I, Prisutno stanovništvo, broj kuća i domaćinstava, Beograd, 1937, str. 72,73.

У складу с повећањем броја домаћинстава, повећавао се и број становника, за 18.359 или за 28,93%. Највећи пораст становништва имала је, очекивано, мешевска општина, чак 105,72%, пошто је она имала и највећи пораст броја домаћинстава, док су општине дединска и доњоступањска, сразмерно смањењу броја домаћинстава, изгубиле и одређени број становника, дединска 38,72%, а доњоступањска 18,01% Табела 2 Укупно становништво у расинском срезу 1921. и 1931. године Општина Бела Вода Бивоље Браљина Велики Шиљеговац Витановац Гаглово Гари Глободер Горњи Степош (1931.Степош) Град Сталаћ

1921. 1.124 1.788 874 2.210 1.575 1.906 821 1.430 1.914 1.450

1931. 1.403 2.281 966 2.710 2.210 2.404 1.029 1.850 2.601 1.546

број +279 + 493 + 92 + 500 + 635 + 498 + 208 + 420 + 687 + 96

више или мање % 24,82 27,57 10,53 22,62 40,32 26,13 25,33 29,37 35,89 6,62


ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ СЕЉАШТВА У РАСИНСКОМ СРЕЗУ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА XX ВЕКА Дворани Дедина Дoњи Ступањ Ђунис Јасика Каоник Кобиље Коњух Крушевац Кукљин Купци Ломница Макрешане Мала Река Мачковац Мешево Мрмош Падеж Паруновац Пепељевац Позлата Рибаре Текија Треботин Трмчари Читлук Шанац Шашиловац УКУПНО

1.668 1.743 1.566 1.801 1.872 1.719 1.391 1.769 7.567 1.499 3.258 1.457 1.298 829 1.123 892 2.023 1.441 1.654 2.056 1.882 2.355 760 1.328 1.101 982 1.340 63.466

117 2.079 1.068 1.284 2.010 2.516 2.055 1.962 2.212 11.037 1.915 3.953 1.940 1.576 1.055 1.402 1.835 2.641 1.888 2.525 2.618 2.325 2.838 1.092 876 1.827 1.374 1.236 1.691 81.825

+ 411 - 675 - 282 + 209 +644 + 336 + 571 + 443 + 3.470 + 416 + 695 + 487 + 278 + 226 + 279 + 943 + 618 + 447 + 871 + 562 + 443 + 483 + + 116 + 499 + 273 + 254 + 351 + 18.359

24,64 38,72 18,01 11,60 34,40 19,55 41,05 25,04 45,86 27,75 21,33 33,15 21,42 27,26 24,84 105,72 30,55 31,02 52,66 27,33 23,54 20,51 15,26 37,57 24,79 25,86 26,19 28,93

Извор: Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 31. јануара 1921. године, Сарајево, 1924, стр. 6,54,55; Dеfinitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, knjiga I, Prisutno stanovništvo, broj kuća i domaćinstava, Beograd, 1937, str. 72,73.

Изузмемо ли општину Крушевац, у расинском срезу је 1921. године живело 55.899, а десет година касније 70.788 становника, или за 14.889, односно или за 26,63% више. Очиглдно је, дакле, да се сеоско становништво, умногоме због исељавања, спорије повећавало него становништво у граду Крушевцу, који је био најчешћа одредница сељаштва не само из расинског, већ и из осталих срезова Крушевачког округа. Према попису од 31. марта 1931. године, становништво у Расини живело је првенствено од пољопривреде, чак 83,02%, и то мушкараца 81,13%, а жена 84,86%. Од непољопривредног становништва у расинском срезу првенствено захваљујући грaду Крушевцу, половина је живела од индустрије и заната, док су остали егзистенцију обезбеђивали приходом од трговине кредита и саобраћаја; радом у јавној служби и слободним занимањима, или, пак, у пословима означеним као: Друга занимања, без занимања и без ознаке занимања. Табела 4 Становништво расинског среза 1931. године, по занимањима Занимање

мушко

женско

Пољопривреда Индустрија и занати

32.858 3.860

35.070 3.082


свега број 67.928 6.942

мушко

женско

81,13 9,53

84,86 7,46

свега % 83,02 8,48

М. Исић

118 Трговина, кредит, саобраћај Јавна служба, слободна занимања и војска Друга занимања, без занимања и без ознаке занимања Укупно

1.296 1.455

1.064 1.086

2.360 2.541

3,20 3,59

2,57 2,63

2,88 3,10

1.032

1.022

2.054

2,55

2,47

2,52

40.501

41.324

81.825

49,50

50,50

100,00

Извор: Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, knj. IV, Prisutno stanovništvo po glavnom zanimanju, Sarajevo, 1940, str. 176,177.

У односу на остале срезове у Крушевачком округу, расински срез је, заправо, највише захваљујући граду Крушевцу, имао знатно мање пољопривредног становништва. У свим осталим срезовима од пољопривреде је живело више од 90% становништва, у копаоничком срезу чак 95,59%. Ако бисмо, међутим, изузели становништво крушевачке општине, заправо града Крушевца, онда би у расинском срезу пољопривредно становништво чинило чак 95,96% укупног становништва. Ипак, тачан проценат сељаштва у Расини тешко је, на овај начин, утврдити, будући да је и у општини Крушевац живео известан број пољопривредног становништва. Иначе, у целом округу било је чак 88,22% пољопривредног становништва.1 Мада је био најмање агарно подручје у Крушевачком округу, расински срез је, собзиром да је имао највише домаћинстава, имао и највише пољопривредних газдинстава, чак 12.286 или 40,62% свих пољопривредних газдинстава у округу. Њихова укупна површина износила је 54.006 ха или 41,14% површине свих газдинстава у Крушевачком округу. С друге стране, као и у осталим срезовима у Округу, па и у целој Србији, и у расинском срезу преовлађују газдинства са малим и ситним поседом. Тако је поседом до 2 ха располагало 28,01% газдинстава, а поседом од 2 до 5 ха чак 43,99% свих пољопривердних газдинстава, што значи да је посед до 5 ха имало чак 72% газдинстава, што је више него у целој Србији. Ове категорије поседа биле су чешће у жупском и ражањском срезу, а ређе у копаоничком и трстеничком срезу. Ипак, од три газдинства са поседом између 100 и 200 ха два су била у расинском срезу. Такође, у њему је било и газдинство са највећим поседом у Крушевачком округу, од чак 1.697 ха. Иначе, просечан посед у расинском срезу био је величине од 4,39 ха, што је само нешто више од просечног поседа у целом Крушевачком округу, чија је површина била 4,34 ха.2 Табела 5 Аграрна структура у расинском срезу 1931. године Велчина газдиства у ха 0,01-0,50 0,51-1 1-2 2-5 5-10 10-20 20-50 50-100 100-200 200-500 преко 500 УКУПНО

Укупно газдинстава број 508 791 2.143 5.405 2.628 742 64 2 2

% 4,13 6,44 17,44 43,99 21,39 6,04 0,52 0,02 0,02

1 12.286

0,01 100

Укупна површина поседа ха % 138 0,25 652 1,21 3.401 6,30 18.244 33,78 18.159 33,62 9.755 18,06 1.646 3,05 104 0,19 210 0,39 1.697 54.006

Просечна површина поседа ха 0,27 0,82 2,71 3,37 6,91 13,15 25,72 52,00 105,00

3,14 100

1.697,00 4,39

1 Момчило Исић, Социјална и аграрна структура Србије у Краљевини Југославији (према попису становништва од 31. марта 1931. године), Београд, 1999, стр. 134, 136. 2 Исто, стр. 123


ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ СЕЉАШТВА У РАСИНСКОМ СРЕЗУ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА XX ВЕКА

119

Извор: Момчило Исић, Социјална и аграрна структура Србије у Краљевини Југославији (према попису становништва од 31. марта 1931. године), Београд, 1999, стр. 126, 131.

Због честих неродних година, оскудице у одговарајућој стоци и адекватним средствима за пољопривредну производњу, ниских цена пољопривредним производима, поготово у време велике економске кризе, почетком тридесетих година, сељаштво у расинском срезу, да би увећало своју производњу, излаз је, пре свега, видело у повећању пољопривредних површина. У 1930. години она је износила 40.818 ха, а у 1939. години чак 49.413 ха, или за 21,06% више. Првенствено су се увећавале површине под ораницом, која је, иначе, скро сваке године, захватала скоро две трећине укупне пољопривредне површине. Уместо 26.894 ха у 1930. години, она је 1939. године имала површину од 31.943 ха, што је повећање за 5.049 ха или за 18,77%. Под баштом је било 112 ха или 21,21% више, под ливадом 800 ха или 23,63%, под пашњацима 2.262 ха или 39,66% и под виноградима 581 ха или чак 47,82% више. Једино су смањене површине под воћем, за 171 ха или за 5,69%, док је у пољопривредно земљиште претворено и 16 ха бара и ритова. Табела 6 Распоред пољопривредне површине у расинском срезу Категорија Ораница Баште Ливаде Пашњ. Виногр. Воћњаци Баре.. СВЕГА

1930. ха % ха 26.894 65,9 27.153 528 1,2 500 3.385 8,3 3.874 5.703 14,0 7.380 1.215 3,0 1.306 3.007 7,4 2.906 86 0,2 88 40.818 100 43.207

1932. % 62,8 1,2 9,0 17,1 3,0 6,7 0,2 100

ха 27.677 433 4.399 7.619 1.451 2.992 108 44.679

1933. 1935. % ха % ха 61,9 28.744 63,6 28.493 1,0 864 1,9 645 9,8 3.928 8,7 4.145 17,1 7.306 16,1 8.138 3,3 1.582 3,5 1.455 6,7 2.812 6,2 2.738 0,2 .. .. 70 100 45.236 100 45.684

1937. % 62,4 1,4 9,1 17,8 3,21 6,0 0,1 100

ха 31.943 640 4.185 7.965 1.768 2.836 70 49.413

1939. % 64.6 1,3 8,5 16,1 3,6 5,8 0,1 100

Извор: Обрађена земља и жетвени принос у 1930. години, Београд, 1931; Обрађена земља и жетвени принос у 1932. години, Београд, 1933; Пољопривредна годишња статистика за 1933. годину, Београд, 1934; Пољопривредна годишња статистика за 1935. годину, Београд, 1936; Пољопривредна годишња статистика за 1937. годину, Београд, 1938; Пољопривредна годишња статистика за 1939. годину, Београд, 1940.

Ораничне површине у расинском срезу сељаштво је највише користило за производњу жита. Скоро редовно близу или преко 90% оранице било је засејано житом, највише 1935. године 92,10%, а најмање 1939. године «само» 88%. Осим под житом, из године у годину биле веће површине и под баштенским и сточним биљем, да би, крајем тридесетих година, после престанка пољопривредне кризе и стабилизације цене пољопривредних производа, сељаштво почело и да угарује веће површине, како би што више поспешило своју производњу. Табела 7 Распоред зиратне површине у расинском срезу Врста биља Зрнасто Индустр. Махун. Кртолас. Баштен. Сточно Угари СВЕГА

ха 24.458 557 188 373 466 829 23 26.894

1930. % 90,9 2,1 0,7 1,4 1,7 3,1 0,1 100

1932. 1933. ха % ха % 24.701 91,0 25.292 91,4 580 2,2 501 1,8 220 0,8 998 3,6 363 1,3 478 1,8 762 2,8 863 3,1 40 0,1 23 0,1 27.153 100 27.677 100


ха 26.470 371 914

1935. % 92,1 1,3 3.2

ха 25.509 510 1.032

1937. % 89,5 1,8 3,6

ха 28.114 497 1.142

1939. % 88,0 1,6 3,6

955 34 28.744

3,3 0,1 100

1.177 265 28.493

4,1 1,0 100

1.126 1.064 31.943

3,5 3,3 100

М. Исић

120


Од површина под житом, скоро редовно, две трећине, па и више, било је под кукурузом. Пшеница је била друго жито по засејаним површинама, а затим су следили јечам и овас. Не ретко, засејане површине су, међутим, у одређеној мери уништаване разним елементарним непогодама: сушом, поплавама, градом и сл. Током тридесетих година 20. века, површине под кукурузом биле су у расинском срезу најугроженије. Нарочито се то десило 1932. и 1935. године, када је суша уништила скоро трећину засејаних површина. У тим годинама највише су биле оштећене и површине под пшеницом, али знатно мање него оне под кукурузом, нешто изнад 7%. Табела Уништене засејане површине у расинском срезу Година

Површине под кукурузом у ха засејано уништено % уништ. 14.523 185 1,27 16.043 100 0,62 17.308,50 4.982,79 28,79 17.054 348 2,04 18.568 5.883 31,68 17.201 2.206 12,82 20.070 145 0,72

1929. 1930. 1932 1933 1935. 1937. 1939.

засејано 5.378,45 4.868 4.698 5.275 5.412 6.086 5.599

Површине под шеницом у ха уништено % уништ. 72,40 1,35 42 0,86 349 7,43 128 2,43 425 7,85 174 2,86 96 1,71

Извор: Обрађена земља и жетвени принос у 1929. години, Београд, 1930; Обрађена земља и жетвени принос у 1930. години, Београд, 1931; Обрађена земља и жетвени принос у 1932. години, Београд, 1933; Пољопривредна годишња статистика за 1933. годину, Београд, 1934; Пољопривредна годишња статистика за 1935. годину, Београд, 1936; Пољопривредна годишња статистика за 1937. годину, Београд, 1938; Пољопривредна годишња статистика за 1939. годину, Београд, 1940.

Због честих неродних година, екстензивне производње и уситњеног поседа, приноси жита у расинском срезу били су скромни, и то са знатним осцилацијама из године у годину, у зависности од елементарних (не)прилика. Тако је принос кукуруза по ха 1929. износио 18,3, а 1937. године 19,3 мц по хектару, да би катастрофалне 1935. године, сељаштво у расинском срезу на једном хектару произвело тек 3,9 мц кукуруза. Слично је било и код осталог жита. Уместо 11,6 мц по ха у 1929. години, или 12,6 мц десет година касније, овдашње сељаштво је кобне 1935. године остварило тек 5,5 мц пшенице са једног хектара. И код јечма и овса 1929. и 1939. година су биле најпродуктивније, а 1935. је била година са најнижим приносом. Табела 8 Производња жита у расинском срезу Година

Кукуруз Пшеница Јечам принос у мц засеја принос у мц засеја принос у мц засеја свега по ха но ха свега по ха но ха свега по ха но ха 14.523 262.432 18,3 5.378 61.342 11,6 2.116 22.641 10,9 1400 16.043 159.430 10,0 4.868 43.245 9,0 1.562 15.456 9,9 1.248 17.308 252.405 18,1 4.698 38.131 8,8 1.259 9.772 7,9 1.188 17.054 232.149 13,8 5.275 57.075 11,0 1.398 14.981 10,8 1.218 18.568 49.618 3,9 5.412 27.358 5,5 1.252 6.176 5,4 950 17.201 289.132 19,3 6.086 65.674 11,1 1.250 12.621 10,4 570 20.070 211.208 10,6 5.599 69.248 12,6 1.080 12.089 11,2 1.101

засејано ха 1929 1930. 1932. 1933. 1935. 1937. 1939.

Овас принос у мц свега по ха 12.979 9,4 7.332 6,0 5.856 5,3 8.380 6,8 3.289 3,6 4.671 8,1 9.050 8,2



121


У зависности од количина произведеног жита, неопходности да се извесне количине продају, како би се дошло до неопходног новца за подмирење разноврсних потреба газдинства, или пак зато што се хлебно жито морало куповати, сељаштво у расинском срезу је у исхрани знатно више користило кукуруз, који је био знатно јефтинији од пшенице, коју је, отуда, много чешће продавало. Не ретко, оно је продавало пшеницу, а за исхрану куповало кукуруз, како би разликом у цени дошло до неопходно потребног новца. Једино је сељаштво у општини Паруновац за исхрану више користило пшеницу, док у општинама: Кукљин, Макрешани и Степош сељаштво није уопште користило пшенично брашно. Интересантно је да је у општини Бела Вода сељаштво за хлеб више користило кромпир него пшеницу, с тим што је, наравно, и овде кукурузно брашно преовладавало. Иначе, сељаштво у расинском срезу трошило је најмање хлеба од свих срезова у округу. Просечно, крајем двадесетих година 20. века за сетву једног ха било је потребно у расинском срезу 153 кг пшенице и 39 кг кукуруза, док је за исхрану једног становника неопходно било 318 кг, од чега 58 кг пшенице, 226 кг кукуруза, шест кг јечма и 12 кг кромпира. Табела 11 Жито неопходно за сетву и исхрану сељаштва у Расини Општина Бела Вода Бивоље Браљина Витановац Гаглово Гари Глободер ГрадСталаћ Дворане Дедина Д. Ступ. Ђунис Јасика Каоник Кобиље Коњух Кукљин Купци Ломница Макрешани Мала Река Мачковац Мешево Мрмош Падеж Паруновац Пепељевац

За сетву 1 ха пшен. кукур. 150 50 145 35 160 40 160 40 150 40 145 43 160 40 140 30 160 40 150 40 160 30 150 50 150 40 150 30 155 45 160 50 150 40 150 50 145 36 150 50 160 40 160 30 160 40 130 40 160 50 150 35 160 30

За исхрану једног становника просечно годишње пшен. кукур. јечма ражи овса кромп. 100 180 60 120 60 240 50 50 200 40 30 40 300 10 50 230 15 15 100 160 40 60 230 50 130 200 30 200 40 20 20 50 300 10 30 300 20 80 180 80 10 120 210 20 80 190 30 80 200 20 80 100 20 40 30 350 40 230 .50 20 210 30 30 360 20 250 20 10 150 180 30 300 20 80 260 30 210 30 30 140 100 30 20 40 200 30 10 20


свaг 360 350 320 350 310 300 340 330 310 360 350 350 350 300 300 270 350 320 290 360 300 330 350 340 300 290 300

М. Исић

122 Позлата Рибаре Степош Треботин Трмчари Читлук Шанац Шашиловац Расински

150 160 160 160 160 160 160 150 153

40 20 30 30 25 35 50 50 39

50 100 60 10 50 100 40 58

250 130 360 300 300 300 200 230 226

30 40 5 20 16

20 25 5 6

-

30 12

350 295 360 360 320 350 300 320 318

Извор: Потрошња хлебних жита у Југославији 1928, стр. 6, 44,45.

Упоредимо ли количине произведеног жита са бројем становништва у Расини, поготово у најнероднијим годинама, лако је установити да те количине нису биле довољне за исхрану дотичног становништва. Примера ради, узмемо ли у обзир да се становништво у срезу годишње увећавало за 2,89%, то произилази да је 1932. године у њему живело 69.893, а 1935. године 75.808 становника. С обзиром на укупно произведене количине жита, у 1932. години на једног становника долазило је 361 кг кукурузаа, 54 кг пшенице и 14 кг јечма, што значи да је, ако би се сво жито употребило за исхрану, недостајало 4 кг пшенице и 2 кг јечма, а претицало чак 135 кг кукуруза. Међутим, катастрофално неродне 1935. године, у срезу је на једног становника, у просеку, произведено тек 65 кг кукуруза, 36 кг пшенице и 8 кг јечма, или тек само трећина жита потребног за исхрану. Узмемо ли у обзир да се од тих количина морало оставити и семе за сетву, онда је јасно да су, нарочито 1935. године, у расинском срезу недостајале знатне количине жита. Почетком тридесетих година 20. века, у време најжешће пољопривредне кризе и најнижих приноса ратарских усева, чак 45,16% пољопривредних газдинстава у расинском срезу није производило довољно хлебног жита за исхрану.3 Током 1932. и 1935. године ни производња кромпира у Расини није могла да задовољи потребе тамошњег становништва у исхрани. Уместо потребних 12 кг по становнику, у 1932. произведено је 8, а у 1935. години тек 4 кг. Не знамо колике су количине купуса биле потребне за исхрану, али је и његов принос изузетно подбацио 1932. и 1935. године. Управо, ове две врсте поврћа биле су за сељаштво значајан извор прихода, пошто је знатан део произведених количина био намењен тржишту. Кромпир је, иначе, најбољи принос, од 40 мц по ха дао 1937. године, када је и купус достигао исти принос, с тим што је за њега најповољнија година, ипак, била 1933, када се са једног хектара убрало чак 52,4 мц. Табела 9 Производња кромпира и купуса у расинском срезу Година

Кромпир Купус уништено принос у мц засејано уништено принос у мц ха свега по ха ха свега по ха 161 5 4.056 26 311 -5.533 17,79 177,20 12 5.025 30,42 306 4 9.101 30,10 191 1 9.965 52,40 324 2 3.451 14,90 140 22 3.717 31,50 315 -12.585 40,00 153 -6.120 40,00 176 -5.632 32,00 374 -8.716 23,30

засејано 1930. 1932. 1933. 1935. 1937. 1939.


3 Момчило Исић, Сељаштво у Србији 1918-1941, књ. 1, том 1,- Социјално-економски положај сељаштва; Београд, 2000, стр. 165.



123

Село Бивоље у Расини било је прави «извор купуса». Из њега се сваке године у Београд и на друга тржишта у држави извозило око 500 вагона купуса, а понекад и више, што је, међутим, обарало цену, која се, на пример, доста родне 1929. године, кератла око 40 дин 100 кг.4 Уз Бивоље, по баштованлуку у расинском срезу је, посебно, познато село Дедина. У ова два села, која су у непосредном залеђу Крушевца, иначе успева још само кукуруз. “Остала жита у овим селима не успевају, а исто тако ни за воћарстсво и виногардарство земља није погодна. Како становништво ова два села бави се поглавито баштованџилуком, само из та два села има за извоз око 500 вагона купуса и око 100 вагона лука, пасуља и кромпира.»5 Захваљујући добром приносу од повртарства и близини Крушевца, као великог тржишта, сељаштво из ова два села је имућније него у осталим селима Расине. «А како баштованџилук добар принос има, у Дедини у Бивољу нема више од 3-4 «масаџије» (Масаџијама Крушевљани зову оне сељаке који су због политике, шпекулације или нерада остали без имања) Махом су сви доброг стања и многи од њих поред лепих грађевина у Крушевцу имају и лепих уштеђевина по банкама. А како су им села у близини вароши, они су најбољи потрошачи робе и пића и чине да је Крушевац живо и весело место.»6 Економски положај сељаштва у расинском срезу зависио је, у знатној мери, од прихода остварених бављењем воћарством и виноградарством. Међу воћем најзаступљенија је била шљива. У 1929. години у срезу је било чак 940.908 стабала шљиве. Болест која је, међутим, убрзо захватла шљиваре у Расини, већ наредне године, преполовила је број стабала шљиве, којих је 1930. године било свега 452.912. Током 1932. и 1933. године дошло је до извесног опоравка. С тим у вези је новинар Трговинског гласника, облазећи Расину у мају 1932. године, записао и ово: «Подизању воћа у последње време и у Крушевачком округу показује се већа пажња. То се види по многобројним новим воћњацима на које на сваком кораку наилазимо. Они падају у очи потоме, што се на њих, као и на све што је ново, обраћа већа пажња. Нов је воћњак лепшо прекопан, а саднице су све лепо окречене. Милина је погледати у нов воћњак, док на стари воћњак, својим уређењем, подсећа на пасторчад или напуштену децу. Стари воћњаци су зарасли у трави и корову, неоклопани и неокречени. Посматрајући старе воћњаке лако се миоже видети способност и марљивост среских економа у васпитању - поучавању сељака: да из траве излазе сви инсекти који воће упропашћују. Они су дужни и да народ стално подсећају на стару народну пословицу: «Ко шљивар коси, тај ракију проси.»7 Убрзо, поново је уследио погром шљивара у Расини. Суша и болест проузроковали су, прво, изузетно слаб род шљиве у 1933. години, од свега 4,1 кг по стаблу, да би у 1935. години и број стабала опао за 11,80%, а принос са једног дрвета износио тек 1,5 кг. Мада је број стабала, и даље опадао, приноси су постајали већи, па је 1939. године, када је у срезу било 491.681 стабала, једно стабло, у просеку, давало 16 кг плода шљиве. У овом периоду и број стабала јабука и крушака је опадао. Нарочито их је било мало 1937. године. Као и код шљива, и принос јабука био је најнижи 1933. и 1935. године. Стабло јабуке је најмање приноса имало 1933. свега 2,4 кг, а крушака 1935. тек 1,9 кг. Табела 10 Воћарство у расинском срезу Година

1929. 1930. 1932. 1933.

Шљиве Јабуке број принос број принос стабала свега мц кг по стабала свега кг по стаблу мц стаблу 940.908 31.022 3,30 43.291 2.546 5,88 452.912 53.390 11,79 40.297 13.768 34,17 619.922 84.667 13,66 38.804 12.071 31,11 603.990 24.572 4,1 38.742 991 2,4

број стабала 23.077 21.779 21.753 22.311

Крушке принос свега мц кг по стаблу 1.200 5,20 3.753 17,23 3.816 17,54 619 2,8

4 “Живот и рад у пределу Расине и Копаоника”, Трговински гласник, 235, 11. октобар 1929, стр. 2. 5 «Живот и рад у пределу Расине и Копаоника», Трговински галсник, 268, 20. новембар 1930, стр, 1. 6 Исто. 7 «Живот и рад у пределу Расине и Копаоника», Трговински галсник, 24. мај 1932, стр 2.


М. Исић

124 1935. 1937. 1939.

532.689 475.292 491.681

7.893 50.210 78.669

1,5 10,6 16,00

35.465 26.759 33.395

1.826 3.315 8.015

5,1 12,40 24,00

21.550 18.401 21.796

402 1.942 6.359

1,9 10,6 29,20


Током тридесетих година 20. века, сељаштво у Расини је и виноградарству посвећивало значајну пажњу, с тим што је ни оно, у зависности од временских прилика, давало различите приносе од године до године. Тако је 1935. године укупан принос грожђа износио 80.434 мц или 50,94 мц по хектару винограда, да би се 1937. године произвело тек 27.143 кг грожђа или 18,65 мц по хектару. Скоро рекордан принос забележен је 1939. године, од 97.240 мц грожђа, односно 55 мц по хектару. Како је, међутим, део грожђа изношен на тржиште, количина произведеног вина није заправо представљала и стварни принос винограда. Тако је, на пример, изузетно родне 1935. године, сељаштво произвело тек 2,59 хл вина по хектару, за разлику од 1939. године, када је сељаштво у Расини са једног хектара винограда произвело тек 2,59 хл вина. Табела 11 Виноградарство у расинском срезу Година 1929 1930 1932. 1933. 1935. 1937. 1939.

Површина винограда у ха 1.404 1.215 1.305,65 1.451 1.582 1.455 1.768

Произведено хл вина свега по ха 11.156 7,94 24.035 19,78 35.883 27,43 16.816 11,59 4.104 2,59 14.442 9,92 76.541 43,29

Произведено мц грожђа свега по ха

80.434 27.143 97.240

50,94 18,65 55,00


Добар род воћа и винограда, односно доста вина и ракије у сеоским подрумима у Расини није увек предпостављао и значајан извор прихода овдашњег сељаштва. Нарочито су томе доприносиле разноврсне трошарине. «Kако је завођењем трошарине била оштећена трговина пића, то је и цена пићу, нарочит ракији, знатно убивена. Цена ракији је толико снижена, да произвођач није имао никакве користи од свога рада при продаји пића редовним путем. Због тога је знатан део произвођача свој производ кришом продавао. Код таквог рада рада имала је штету држава и трговина. Међутим, чим је трошарина укинута, цена је ракији скочила. Произвођач је сада продаје скоро дупло скупље. Раније се ракија продавала 30-35 пара град, а сада се продаје 55-60 пара град.”8 Економске неприлике проузроковане неродним годинама, сељаштво у Расини је, у знатној мери, ублажавало продајом стоке и сточних производа, будући да је сточарство у срезу, као и у целом Крушевачком округу било доста развијено. Узгајале су се све врсте стоке: коњи, говеда, свиње, овце, козе, живина. Током тридесетих година 20. века највише се у Расини увећао фонд свиња и оваца. Нешто мање повећао се и контигент коња и говеда, стим што је број грла говеда1935. године, управо због изузетне суше и био мањи за 8,26% 8 Исто.



125

него две године раније, да би већ у наредне две године уследило његов поновни пораст, тако да је 1937. говеда било 11,49% више него 1935. Као најлакша за износ на тржиште живине је у 1935. године било чак за 9% мање него 1933. године. Табела 12 Сточарство у расинском срезу Година 1933. 1935. 1937. 1939.

Коњи бр. инд. 1.721 100 1.876 109 1.875 108,9 1.870 108,6

Говеда бр. инд. 14.943 100 13.709 91,74 15.426 103,23 15.590 104,33

Свиње бр инд. 10.175 100 11.156 109,6 12.948 127,2 17.048 167,5

Овце бр. инд. 26.542 100 35.405 133,4 33.222 125,2 36.368 137,0

Козе бр. инд. 2.988 100 3.093 103,5 2.786 93,2 2.771 92,7

Живина бр. инд. 135.288 100 123.170 91,0 125.620 92,8 126.756 93,7

Извор: Пољопривредна годишња статистика за 1933. годину, Београд, 1934; Пољопривредна годишња статистика за 1935. годину, Београд, 1936; Пољопривредна годишња статистика за 1937. годину, Београд, 1938; Пољопривредна годишња статистика за 1939. годину, Београд, 1940.

Тржиште за стоку из Расине, као и за њене земљорадничке производе био је, у првом реду Крушевац. Новинар Трговинског гласника је, с тим у вези, у новембру 1930. године записао: «Сем вашара, који се у Крушевцу гдишње два пута одржавају, сточно тржиште сваке седмице - петком- препуно је стоке, често као и на дан вашара. Зато је врло разумљиво што пазарног дана виђате у Крушевцу купце из Италије и Грчке, који купују дебелу стоку за извоз у Грчку и Италију. Нема седмице у којој се не товаре по неколико вагона дебелих волова и младих бикова, кои се добро плаћају до 10 динара кило жива мера. Што се извоза живине и јаја тиче, ту грану извозне трговине обавља само једна фирма г. Живојиан Стефановића «Дуће» о коме сам у ранијем извешатју писао, посматрајући ардс а старне.Овога пута ушао сам у детаљније испитивање ове трговине, која нашој држави и народу доноси велику корист. Како г. Стефановић није обичан извозник, који тренутно, пазарног дана накупује живину и одмах је транспортује, већ попут Клефиша на модеран начин извозну трговину обавља, вршећи утовар са свога лагера модерно уређеног. Какос се утовар живине и јаја врши по све дневно, живина се исто тако као и јаја доноси са свих страна колима, железницом и теретним аутомобилима. Фирма има својих набављача у: Пожези, Ужицу, Ариљу, Чачку, Карљеву, Крушевцу, Подуејву, Урошевцу, Новом Пазару, Рашкој, Трстенику, Ћићевцу, Лесковцу, Пироту, Алексинцу и Параћину.»9 Иначе, град Крушевац је имао своја четири тржишта за пољопривредне производе: «На женској или зеленој пијаци, која се налази одмах иза зграде «начелства», под једним дугим тремом и бетонским стубовима лимом покривеним, сваког дана доносе жене из оближњих села и продају: сира, кајмака, путера (масла), перад, јаја, пасуљ, брашно (кукурузно), кромпир, јабуке, крушке, купус кељ, келарабу, карфиол, црни, бели и прази лук, зелен за супу итд. Уз ово, у сезонском времену на овај трг се доноси и продаје: грожђе и бостан (лубенице, диње), крастваци, патлиџани, паприке, боранија, трешње, шљиве, јагоде, малине итд. На горњој или дрвеној пијаци доносе се скоро сваког дана, али петком и суботом редовно, дрва за огрев (која се продају обично од 40 до 100 динара од кола) и дрва за грађу (греде, мертеци, тарабе или летве, диреци). Као што рекосмо, дрва се овде довозе са Јастрепца. јастербац се на овај начин непрекидно сече, сатире ништи. сатире се стара гора а нова се не подиже. И онда ће једног дна бити и са овом планином, као што је било и са многим другим: нестаће горе, она ће постати голо брдо, и онда тешко околини. Да овде поменемо марифетлуке или вештине дотичних сељака који дрва продају. они су толико вешти или вични, да од малога товара направе велики, да су у ово погледу постали ненадсмашни. Зато кад већ дођу до града, они ти претоваре дрва на колима да би им товар изгледао већи. А многи од једних кола направе двоја, те их по два пута изнесу на пијацу. Инетресантна је ствар, да су поред овога, моноги сељаци у данашњој оскудици почели да секу своје забране или бранике, које су годинама чували и подизали, па и таква дрва колима доносе на крушеварску дрварску пијацу. 9 “Живот и рад у пределу Расине и Копаоника”, Трговински гласник, 268, 20. новембар 1930, стр, 1.


М. Исић

126

На доњу пијацу, петком и суботом, доносе се: кукуруз, пшеница, јечам овас, раж, ракија, вино грожђе (за верме сезоне). Уз ово на ову се пијацу, у те дане, доноси и ситна стока, нарочито овце и свиње. На четврту или говеђу пјацу, која се налази на вашаришту ван града, доноси се сваке суботе, најчешће рогата марва(волови, карве телад), а ређе коњи. А ту се још доноси на колима на продају и негашени креч, као и сточна храна (сено, слама) и др.»10 Економске тешкоће најширих слојева сељаштва у Расинском срезу током тридесетих година 20. века имале су за последицу и његово задуживање, најчешће код приватних поверилаца, под енормним условима, динар на банку (120%), па и више. На тај начин, дуг од 13.160.000 динара у 1927. години, без зеленашких дугова код приватних лица, био је, поготово у првој половини тридесетих година, свакако, знатно већи. У 1932. години на хектар зиратне земље у расинском срезу, који је 1928. године вредео 7.500 динара, долазило је 2.480,86 динара дуга, или 33,07% његове вредности, док је, с обзиром на катастарски принос био оптерећен дугом од 45,32%.11 Честе економске неприлике сељаштва у Расини током тридесетих година 20. века у многоме су утицале да оно излаз потражи у једном специфичном занимању, у испирању злата у својим потоцима и рекама. Наиме, у јесен 19366. године неколико сељака из зајечарског среза дошло је «са својим решеткама и алатом за истраживање и испирање злата у село Зебицу, које се налази крај села Позлате». Обишли су они, међутим, не само Зебичку реку, «него и све потоке који се сливају са врха или косина Јастрепца». Увидевши да Зајечарци из њиховог атара односе злато, група овдашњих сељака их је најурила из среза, да би они сами прво почели «да сакупљају разно камење са површине земље, које су слали на анализу у Београд», дајући за то, како су сами говорили, «грдне паре». Кад су сами, почетком 1937. године, почели да истражују и испирају злато најбоље резултате остварили су радећи у Зебичкој и Рибарској реци. Али, како је већа вода у њима отежавала рад и захтевала савременије справе, злато су, ипак, најчешће вадили из Провалијског, Беласичког и Пољачког потока. Како је изгледала та златна грозница у Расини забележио је новинар Политике, у тексту од 25. априла 1937. године: «Док сам слушао казивања ових људи, чији су односи били непомућени и поред свеколике немаштине све до проналаска злата, видео сам 10 “Привредне прилике Крушевца и околине», Трговински гласник, 3, 3. јануар 1932, стр. 2. 11 Момчило Исић, Сељаштво у Србији 1918-1941- Социјално економски положај сељаштва, књ. 1, том 2, Београд, 2001, стр. 32, 44, 48.



127

да им очи сијају, мада су жеђ за златом угушивали на све могуће начине. Замолио сам их да ми покажу место где сада раде. Мој водич Војин повео ме је ка најближем потоку Здравињском. Дан је био тмуран и зато је постојала бојазан да нећемо никога затећи на раду. Оштар планински ваздух и хладан ветар који је дувао освежавали су ме и ублажавали језу која ме је држала од како сам почео да мислим на злато. Пешице смо ишли десетак минута нешто мало изнад села, и већ у почетку потока зачули смо потмуле и повермене гласове, као из какве конспираторске јазбине -Ту су! смешећи се опоменуо ме је мој водич. Брзо сам сакрио фотографски апарат испод мантила. Бојао сам се да не изазовем још у почетку сумњу и закопчаност код ових примитивних истраживача злата. Али и овде је бојазан била неоправдана. Срећа је била да сам наишао на почетнике у раду, или «златарске шегрте», како се сами називају. Мада нико посао није прекинуо због мог доласка, погледи су били љубазни. Петорица су имали између 15 и 20 година, а двојица преко тридесет. Тек је неколико дана како су почели да раде, и зато је у њиховим кутијицама углављеним у блатну обалу, било мало злата. Негде пола грама негде један грам. Више не. Њихов алат сачињавала је једна стара мотика и један дрвени «испитивач» напарвљен од буковине у виду пола корита. Оном мотиком ископавају песак са ситнијим и крупнијим камењем и бацају на испитивач, а затим седну на камен са ногама у води или чучећи крај ње, а рукама препирају «шљаку». По пола часа траје једно испирање а некад и више. Гледајући неке како боси стоје у води занесени над испитивачима, док им се ноге црвене до колена, а руке испуцале, најежио сам се и приметио им да ће назепсти и да им се посао не исплати са таквим алатом.»12 Сазнавши да тзв. пуноправних истраживача злата има око 50, и да су они «подложни специјалном режиму, који нигде није записан», новинара су «златарски шегрти» обавестили да нико «не сме да испира злато ако за то не добије усмено одобрење од управника златних потока и не проведе најмање недељу дана на `проби` бесплатној», којом приликом је дужан да све нађено злато «преда управнику, који га продаје лично». Саопштили су они новинару, и да оног, који тада открије «јачу златну жицу», управници «на згодан начин преместе на другу страну потока, а сами заседну на њихово место». Такође, истакли су и да је контрола управника над њима у Здравињском потоку била нешто ослабила, зато што су они «заузели место у Рибарској реци», где, са «нешто бољим направама и по неколико грама дневно могу да изваде».13 Будући да су му о упраницима и њиховом раду, као и о старијим истраживачима «златарски шегрти» причали «читаве бајке», новинар Политике је пожелео и да их види. У разговору са њима запазио је на нису довољно искрни, пошто су углавном говорили да су за неколико дана нашли само по неколико грама злата. Само му је један од њих, Божин Младеновић, рекао да је нашао 80 грама злата. Овај разговор прекинуо је, прво, «долазак сеоског старешине у друштву најстаријег истраживача и вице управника педесетогодишњег Депе Младеновића из Дворана», а затим и долазак вицеуправника «златних потока» Светислава Ђурђевића из Здравиња и Боривоја Арсенијевића из Беласице. Њих двојица су новинару саопштили да они нису никакви управници, «већ да их сељаци тако зову», и да су

12 “Око два килограма злата извадили су сељаци из потока среза Расинског”, Политика, 25. април 1937, стр. 11. 13 Исто.


М. Исић

128 само «пуномоћници» г. Милана Симоновића, министра у пензији,14 “који је добио концесију за истраживање злата, а њих овластио да у његово име раде и воде рачуна о свему», и да су они и министар «као три ортака». Да би то потврдили показали су Симоновићево писмо, од 22. фебруара 1937. године, у коме се каже: «Госп. Видосаву Димитријевићу ср. писару Крушевац. На терену општине малоречке ја сам први поднео молбу за просто право истраживања руда. Дозволио сам за сада, до моје даље наредбе, Боривоју Арсенијевићу из Беласице и Светиславу Ђурђевићу из Здравиња да на том терену могу радити ради испитивања.15 Боривоје Арсенијевић је саопштио новинару и да је то своја «право» да истражује и испира злато «добро платио», да

је, прво, дао 251/2 грама злата, а онда и 1800 динара за анализу у Београду. На питање новинара колико су до тада, укупно, злата продали «вицеуправници» нису, међутим, били потпуно искрени, пошто је испало да су продали тек око 200 грама. Када су, међутим, они отишли остали сељаци су рекли с новинару да су «вицеуправници» извадили «много више»; да су само за један грумен од 200 грама, који су нашли на имању Станојла Димитријевића, «добили наједанпут 9.000 динара», те да су Станојлу, који је од тог камена, управо тада, правио амбар, давали 500 динара у готову за тај камен, уз обећање да му направе и нови кош, на што Станојле није пристајао, говорећи: «Кад немам жито нека ми буде бар златна подлога на амбар.»16

SUMMARY

ECONOMIC CONDITIONS OF THE PEASANTRY IN RASINSKI COUNTY IN THIRTY YEARS OF THE 20TH CENTURY Because its composition was the city of Krusevac, Rasinski county had a place at least a farming population of all counties in the Krusevac district, only 83.02%. The local peasantry is, carriers predominate, farming, especially the cultivation of maize and wheat. Significant revenue, especially in the villages in the hinterland of Krusevac, accomplished and what is of vegetable crops, which amounted to krusevacki market. Fruit has also been a source of income, especially plums, whether it is raw or dried peasantry accounted for on the market, whether it is turned into brandy, which he then sold. Livestock in Rasina, too, is not only used to perform a number of agricultural work, but it represented a very significant source of necessary money needed, especially in the years unfavorable for farming culture, when the sale of livestock and livestock products peasantry and buy more grain for food. Like most of Serbia, the Rasina suffered severe consequences of the Great Depression, in the early thirties, when, due to low prices of agricultural products and frequent awkward years, and its peasants were forced to take, under very difficult circumstances, borrowing, to extinguish most urgently needed money. Very often, the peasantry is borrowed to purchase more grain for food, since as much as 45.16% of households did not produce sufficient quantities of grain to eat. At the time of the fiercest agricultural crisis, cadastral yield seljšatva in Rasini was loaded with as many as 45.32% of the debt, that is, not counting the debts to private creditors accounted for 33.07% of the appraised value of the property.

14 Милан Симоновић (1881- 1945)- правниик. Народни посланик са листе Народне радикалне странке, министар за аграрну реформу, министар социјалне политике, министар на расположењу. 15 “Око два килограма злата извадили су сељаци из потока среза Расинског”, Политика, 25. април 1937, стр. 11.

16 Исто.


129 Иван М. Бецић, научни сарадник Институт за српску културу, Приштина-Лепосавић

КРУШЕВАЧКА ЗАДРУГА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА1 Апстракт: Пораст опште привредне делатности и повећање робног промета који су забележени у Србији након стицања независности повољно су утицали на развој новчаног тржишта и кретање новца. Створени услови омогућили су оснивање приватних новчаних завода, а један од најстаријих била је Крушевачка задруга. У раду је, првенствено на основу архивске грађе, приказан историјат ове установе, која је више деценија важила за угледну и профитабилну установу. Уједно, она представља још један пример колико је Велика економска криза разорно утицала на пословање банака током тридесетих година XX века. Кључне речи: Крушевачка задруга, млин „Расина“, дивиденда, „житни закон“, Велика економска криза, штедни улози.

а1 Док је у привреди западне и средње Европе банка била чинилац привреде који се подразумевао и био вековима присутан, у историји Србије ова установа није постојала. Јавни предлог који је истицао потребу за банком у вазалној кнежевини Србији појавио се тек пред крај прве половине XIX века под утицајем домаће новчане кризе, која је настала под утицајем кризе која је захватила развијени део Европе. Као рецепт за решавање беспарице у српској трговини наглашено је да само банка која је „основана на кредиту народа и обскрбљена новчаним средствима, одговарајућима његовој целији, трговину диже, стално подржава, саобраштај оживљуе“, на крају „и новчану кризу за свагда уклања“!2 Од појављивања јавно изнетих идеја о оснивању новчаних завода до њихове реализације било је потребно готово четврт века, јер су приватним капиталом током 1871. године основани: Београдски кредитни завод, Смедеревска кредитна банка и Ваљевска штедионица, док је држава створила штедионице у Крагујевцу и Ужицу, а наредне године у Крушевцу, Смедереву и Чачку.3 Основна права и обавезе првих 1 Рад је рађен у оквиру Пројекта Материјална и духовна култура Косова и Метохије (Ев. бр. 178028) који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. 2 Андреј Митровић, Стране банке у Србији, политика, прогрес, европски оквири, Београд 2004, 11-12. 3 Иван М. Бецић, „Нишка есконтна банка“, Зборник, 23, Ниш 2014, 163.


новчаних завода у Србији регулисани су законом од 24. септембра 1871. године који је давао повластице Београдском кредитном заводу, Смедеревској кредитној банци и Пожаревачкој банци. Њиме су регулисане обавезе новчаних завода према исправности документације и права новчаних банака према дужницима. Ради поспешивања развоја банкарства „овлашћује се министар финансија да може ове исте повластице распрострети и на друге већ основане, или који се буду оснивали, овим подобне новчане заводе“.4 Стицање политичке независности на Берлинском конгресу 1878. године за Србију је значило и подстрек да се уђе у савремене европске токове привређивања. Убрзано се радило на развоју рударства, трговина постаје једна од најзначајнијих привредних грана, а пораст количине новца у промету омогућавао је отварање нових финансијских установа. По ослобођењу од османске власти Крушевац је постао важно тржиште за стоку, воће, ракију, вино, жито и др. У вароши су трипут годишње одржавани велики сајмови,5 а истовремено са трговином развило се и занатство, са којим 4 „Закон од 24. септембра 1871. године о повластицама „Београдском кредитном заводу“, „Смедеревској кредитној банци“ и „Пожаревачкој банци““, Трговачки законик и стецишни поступак Краљевине Србије, Београд 1914, CCIII. 5 Сајмови су одржавани у следећим терминима: 7-9. априла, 24-26. јуна и 8-10. септембра. (Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1928, 711).

И. Бецић

130 је Крушевац постао центар за своју област. Пошто се није налазио на Цариградском друму, а и ослобођен је нешто касније од моравских градова, и занати и трговина спорије су се развијали. Крајем XIX века подигнута су у Крушевцу прва индустријска предузећа (барутана Обилићево и фабрика сапуна). Интензивнији индустријски развој започео је после изградње железничке пруге Сталаћ - Краљево 1909. године. Временом се развила индустрија грађевинских и рударских машина и металних конструкција, индустрија металних производа, хемијска, прехрамбена, грађевинског материјала, дрвна, млинска и цигларска.6 Први новчани завод у крају, уједно и један од најстаријих новчаних завода у Србији била је Крушевачка задруга за помагање и штедњу, основана 7. фебруара 1887. године. Овај новчани завод основан је првобитно као задруга, али је веома брзо претворен у акционарско друштво, задржавши у називу термин „задруга“, као што су то радила многа акционарска друштва у Краљевини Србији. Основни капитал Крушевачке задруге био је 250.000 динара у сребру, подељених у 2.500 акција вредности по 100 динара.7 У периоду од 1900. до 1913. године Задруга је успешно пословала, што је њеним акционарима доносило стандардну и стабилну дивиденду од 10 динара по акцији (10%).8 Политика расподеле добити Задруге била је таква да је постојао посебан фонд за обезбеђење дивиденде у висини од 25.000 динара, што је значило да она не може износити ни мање ни више од процента који се делио, без обзира на већу или мању пословну успешност у години. Улазак Краљевине Србије у еру ратова од 1912. године утицао је на пословање свих новчаних завода, а поједини су обезбеђење своје имовине видели у претварању основног капитала у цењенију и вреднију металну подлогу. Скупштина акционара Крушевачке задруге кренула је тим путем и на ванредном збору акционара 12. децембра 1913. године, главница је из сребрне пребачена на златну подлогу.9 Разлог овом потезу Крушевачке 6 „Kruševac“, Enciklopedija Jugoslavije, 5, Zagreb 1962, 436. 7 Правила Крушевачке задруге, Крушевац 1910, 3-4. 8 Compass, Finanzielles jahrbuch 1926, Jugoslavien, Zagreb 1926, 322. 9 АЈ, 65-1316-2300, Измене и допуне правила

задруге треба тражити и у настојањима Краљевине Србије да се изврши монетарна реформа. Основа за ову реформу био је члан 11а. Закона о продужењу повластице Народној банци од 15/28. марта 1908. године којим је предвиђено да: „Кад Краљевска Влада и Народна Банка буду нашле, да су земаљске привредне и финансијске прилике погодне за регулисање валуте, оне ће споразумно приступити том послу. Пошто се валута регулише, Народна Банка биће дужна да своје банкноте, које гласе на сребро, замени банкнотама које ће гласити на злато. Али те банкноте, које ће гласити на злато, Народна Банка исплаћиваће уз злато и сребром на начин који ће се одредити и законом утврдити“.10 У 1912. години претпоставке из Закона оствариле су се у приличној мери и вероватно да би дошло до прелаза на златно важење, али су Балкански ратови омели ту могућност. Могуће је да је до промене подлоге за акције Крушевачке задруге дошло и из утиска коју је управа стекла из финансијско-економског стања у земљи пре ратова, а потом и знатног увећања територије Краљевине Србије, што је требало да поспеши и њен привредни развој. На збору је дошло и до промене банчиних правила у погледу смањења броја чланова Управног одбора који се од тог збора састојао од 8 чланова, док је Надзорни одбор чинило 4 акционара. Расподела банчине добити вршена је на тај начин што је 10% уплаћивано у резервни фонд, на име тантијеме исплаћивано је: 2% председнику Управног одбора, 7% члановима Управног одбора, 3% члановима Надзорног одбора и 3% чиновницима сразмерно платама и дужини службовања.11 Избијање Првог светског рата паралисало је рад банака готово у потпуности, а када је 29. јуна 1914. године донет Закон о обустави извршења и обезбеђења, као и тока рокова, до евакуације октобра 1915. године рађени су само најнужнији послови, с обзиром на закон о мораторијуму. Као заменик председника владе, Лазар Пачу је још 23. јула 1914. године обавестио Крушевачке задруге донете на ванредном збору акционара одржаном 12. децембра 1913. 10 Српске новине, 69, Београд 25. март 1908, 1-2. 11 АЈ, 65-1316-2300, Измене и допуне правила Крушевачке задруге донете на ванредном збору акционара одржаном 12. децембра 1913.


КРУШЕВАЧКА ЗАДРУГА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

гувернера Народне банке о односима са Аустро-Угарском и препоручио да се банчина имовина склони у унутрашњост. За место у коме ћес е пренети новац у злату, сребру и новчаницама одређен је Крушевац, а прва партија ових вредности отпремљена је већ 24. јула и смештена у згради Окружног начелства.12 Све до половине 1915. године имовина Народне банке била је прилично сигурна, али је са офанзивом армија Централних сила и Бугарске, са почетка јесени, ситуација постала критична. Одлучено је да се имовина Народне банке пребаци у Солун, а да се транспорту прикључи и имовина свих новчаних завода који су то желели. Крушевачка задруга је октобра 1915. године предала на чување Народној банци целокупну своју активу, што јој је омогућило да је 1919. године у целости добије назад.13 У периоду до предаје имовине Народној банци, Задруга се трудила да својим улагачима увек изађе у сусрет, а навала на банчине шалтере нарочито се осетила приликом евакуације.14 Могућност да одговори захтевима својих штедиша јасно показује да је Задруга располагала са великом сумом готовине. Немогућност пословања услед ратних дејстава и окупације територије Краљевине Србије утицали су да у пероду од 1915. до 1919. године Задруга забележи губитак од 47.377,45 динара.15 За време рата умрли су Прокопије Љотић, члан Управног одбора и Глигорије К. Јанковић, члан Надзорног одбора, који су били и једни од оснивача Крушевачке задруге.16 Ипак, крај 1919. године је у односу на 1914. годину показао повећање штедње за чак 244.000 динара, што јасно говори о степену поверења које су грађани и акционари завода имали у Задругу.17 12 Народна банка 1884-1934, Београд 1934, 90. 13 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на ванредном збору акционара 20. јануара 1921. 14 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на ванредном збору акционара 20. јануара 1921. 15 Jugoslavenski kompas, Finansijalni dio1919-1920, Zagreb 1921, 350. 16 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на ванредном збору акционара 20. јануара 1921. 17 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на ванредном збору акционара 20. јануара 1921.


131

Карактеристично за Крушевачку задругу било је то што се њен резервни фонд састојао из више наменских фондова. Састојао се од: потпуно датираног фонда (50.000 динара), фонда за амортизацију зграде (83.457,50 динара), фонда за повећање главнице (90.000 динара), фонда за сталну дивиденду (25.000 динара) и фонда за покриће курсне разлике (27.829,55 динара).18 Најзначајнији акционари Крушевачке задруге били су: председник Управног одбора Милутин Павловић, потпредседник Управног одбора Милорад Мишић, Антоније Стефановић, Димитрије Зојић, председник Надзорног одбора Јован Савић и браћа, Петар и Коча Љ. Љотић.19 Попут других новчаних завода у Србији, акције су биле распоређене на тај начин што су акционари као власнике акција уписивали чланове својих породица, иако су реално њима располагали. Разлог за такво понашање акционара био је у важећем Закону о акционарским друштвима од 10. децембра 1896. године. Члан 65. овог закона предвиђао је да сваке три акције у поседу дају право на један глас, с тим да ни један акционар није могао имати више од 10 гласова.20 Зато је највећи број акционара распоређивао акције на чланове своје породице и тиме остваривао право на већи број гласнова, у складу са висином уложеног капитала.21 Престанак рата није уједно значио и пуни повратак на мирнодопско пословање. Србија је у новонасталу Краљевину СХС ушла као разрушена земља, са недовољним бројем пољопривредних справа и алата, десеткованим сточним фондом, руинираном саобраћајном инфраструктуром и надасве, изузетно високим процентом страдалог становништва. У таквим околностима, да би 18 АЈ, 65-1316-2300, Рачун изравнања Крушевачке задруге за 1920. годину. 19 АЈ, 65-1316-2300, Списак депонованих акција на ванредном збору акционара Крушевачке задруге одржаном 20. јануара 1921. 20 Српске новине, 278, 19. децембар 1896, 3. 21 Потпредседник Управног одбора Милорад Мишић рапоредио је 256 акција са којима је располагало на тај начин што је, заједно са њим, осам чланова његове породице званично располагало са по 30 акција, док је један члан имао преосталих 16. На тај начин је, уместо права на 10 гласова, располагао са правом на 85 гласова. (АЈ, 65-1316-2300, Списак депонованих акција на ванредном збору акционара Крушевачке задруге одржаном 20. јануара 1921).

И. Бецић

132 заштититла становништво, влада је донела уредбу којом је прописано мораторно стање за отплату предратних зајмова банкама, што је значило паралисање рада највећег броја приватних локалних новчаних завода. Реално су пословале само велике банке и то првенствено захваљујући страном капиталу. Висока послератна инфлација обезвредила је новчана средства са којима су банке располагале, тако да су током прве две послератне године новчани заводи прикупљали своју имовину и разматрали ситуацију у којој су се нашли. У пракси је то значило да су морали да повећају основни капитал са којим су располагали, да се фузионишу са неким од других завода, чиме би се повећао капитал, а смањила режија или да прибегну ликвидацији. Крушевачка задруга се током целе 1920. године бавила најнужнијим пословима, што је значило да је вршила наплату од дужника који су своје обавезе хтели и могли да изврше. Министар трговине и индустрије др Момчило Нинчић прописао је уредбом начин на који ће предратни дугови бити решавани, а клијенти су се максимално користили погодностима које им је уредба дозвољавала, тако да је Задруга наплатила менице у вредности од свега 279,10 динара. Недостатак могућности за класичним банкарским пословањем многи новчани заводи надоместили су улагањем свог капитала у индустријске, грађевинске или трговачке послове. Задруга је крајем 1920. године почела да послује са животним намирницама и купила је храну за 410.337 динара. Иако је стање било неповољно за пословање, Задруга је успела да увећа своје фондове за скоро 11.000 динара и подели дивиденду акционарима.22 У 1921. години, која је била преломна за пословање Крушевачке задруге, крушевачка општина имала је 7.561 становника, док је у округу живело 153.014 људи.23 Током ове године капитал Задруге повећан је на милион динара, пуштањем у оптицај и уплатом друге транше акција у вредности од 750.000 динара. Осим повећања главнице, акционари су расположива новчана средства употребили и за подизање свог индустријског предузећа. Ради довршења

аутомаског парног млина „Расина“, чије су зграде подигнуте још пре рата, управа Задруге обратила се чак и министру трговине и индустрије са молбом да им одобри зајам од 500.000 динара, јер су до тог тренутка у његову изградњу уложили више од 1.200.000 динара. Као подлогу за зајам који би користили најдуже две године, чланови управе дали би потписани акцепт.24 Министарство трговине и индустрије није било у могућности да изађе Задрузи у сусрет, али је она ипак успела да оспособи своје предузеће да крајем 1922. године почне са радом. Повећање главнице извршено је у потпуности 7. новембра 1921. године, што је, уз оснивање индустријског предузећа довело до промене банчиних правила. Из њих се види да је Крушевачка задруга: - примала новац на штедњу по улозима и текућим рачунима; - есконтовала и реесконтовала менице; - давала зајмове на залоге и по текућим рачунима; - примала новац и остале вредности на чување; - вршила наплате и исплате за туђ рачун; - вршила куповину и продају разне робе за свој и туђ рачун; - посредовала у куповинама и продајама сваке врсте; - пословала и ступала у везу са другим новчаним заводима и учествовала, по могућству, у закључивању зајмова за рачун округа, срезова и општина; - узимала под закуп или експлоатацију државна или приватна имања и јавна добра; - вршила грађевинско-индустријске, банкарске и мењачке послове.25 Да би била у могућности да планира своја улагања и располаже са довољно новца у благајни, Крушевачка задруга предвидела је исплату штедних улога према њиховој величини следећим темпом:26

22 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 6. марта 1921.

24 АЈ, 65-1316-2300, Молба Крушевачке задруге министру трговине и индустрије од 19. октобра 1921.

23 Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. јануара 1921, Сарајево 1932, 30.

до 200 динара од 201 до 500 динара од 501 до 1.000 динара од 1.001 до 2.000 динара

Одмах 3 дана 7 дана 15 дана

25 Правила Крушевачке задруге, основана 1887, Крушевац 1921, 5-6. 26 Исто, 7.



од 2.001 до 3.000 динара од 3.001 до 5.000 динара од 5.001 до 10.000 динара преко 10.000 динара

20 дана 30 дана 50 дана 60 дана

Расподела зараде предвиђена је на тај начин што је најмање 10% морало бити дотирано резервном фонду, најмање 10% предвиђено је за амортизацију зграда и индустријских предузећа, а најмање 15% искористило би се за тантијеме члановима управе и чиновницима сразмерно платама и времену службовања.27 Остатак од највише 65% био би стављен на располагање скупштини акционара. Послератни Управни одбор чинили су: Милутин Ј. Павловић, председни, Милорад Мишић, потпредседник, Милен М. Милосављевић, Константин Н. Ђорђевић, Петар Љ. Љотић, Антоније Ф. Стефановић, Димитрије М. Зојић и Милутин Урошевић. Надзорни одбор чинили су: Јован Савић, председник, Драгутин К. Катић, Коча Љ. Љотић и Ђорђе А. Петровић, апотекар.28 Градња аутоматског парног млина започела је августа 1921. године, а мада је управа сматрала да ће радови бити завршени до лета наредне године, отпочео је са радом тек 28. новембра 1922. године.29 За управника млина постављен је члан Управног одбора Петар Љ. Љотић, а своје индустријско предузеће Крушевачка задруга сматрала је једним од најмодернијих у техничком смислу, док је капацитет прераде млина био 5 вагона пшеничног брашна на 24 сата. Своје разлоге за инвестирање у млинарску индустрију управа Крушевачке задруге нашла је у томе што су пољопривредници тог краја до тада извозили пшеницу у Београд, Смедерево и друга места, а отуда довозили брашно и тиме се излагали трошковима. Овакав вид пословања утицао је на то да су цене брашна и хлеба биле виша него у престоници, иако се радило о пољопривредном крају.30 Са друге стране, у првим послератним годинама, много већу зараду од оне на банкарским пословима пружали су 27 Исто, 30-31. 28 Исто, 36-37. 29 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1923. 30 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 19. марта 1922.


133

грађевински, индустријски и трговачки послови. Из тих разлога, широм Краљевине СХС, посебно у њеном источном делу, многе банке оснивале су своја предузећа, посебно у млинарској индустрији.31 Иако је током 1922. године млин радио свега месец дана, а потрошња брашна, услед неродне године, била слаба, млин је ипак донео зараду од 243.046,30 динара. Изградња млина, са свим машинама и зградом, у прве две године значила је за Задругу инвестицију од 4.584.520,90 динара, али је управа сматрала да је предузеће већ тада вредело двоструко више, јер су и материјал и радна снага, а нарочито машине, постале знатно скупље.32 Приходи млина су већ у 1924. години износили 2.982.237,96 динара, што је Задрузи доносило профит од 850.000 динара, на име камате и провизије.33 Током 1927. године млин је дозидан и подигнут је резервоар за воду.34 Изменом правила 1927. предвиђена је могућност да Задруга може узети у закуп пекаре у којима би израђивала хлеб и остале пекарске производе и продавала их.35 Будући да је финансијски била стабилна, Задруга је купила зграду која им је служила за пекару и на тај начин продавала готове производе, чиме је требало да оствари већи приход. Додатне инвестиције ипак нису донеле повећање обима продаје робе, јер услед 31 У финансијски и индустријски најјачем центру источног дела државе (не рачунајући престоницу) - Лесковцу, четири банке имале су своја привредна предузећа, од којих су две: Лесковачка централна банка и Лесковачка привредна банка, имале млинове. По величини и значају нарочито су се истицали млинови Лесковачке централне банке, која је у Скопљу 1921. године, у партнерству са предузећем „Браћа А. Тасић“, подигла млин „Балкан“, капацитета прераде од 8 вагона за 24 сата. Ово предузеће убрзо је подигло као своју филијалу аутоматски млин „Морава“ у Јагодини, капацитета 4 вагона на 24 сата. Вредност ових предузећа достигла је 1932. године 20 милиона динара. (Иван М. Бецић, „Приватни новчани заводи и банкарство у Лесковцу између два светска рата“, Историја 20. века, 1, Београд 2002, 135). 32 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1923. 33 АЈ, 65-1316-2300, Рачун изравнања Аутоматског парног млина Крушевачке задруге на дан 31. децембра 1924. 34 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Крушевачке задруге Министарству трговине и индустрије од 1. јуна 1928. 35 АЈ, 65-1316-2300, Измене и допуне правила Крушевачке задруге на ванредном збору акционара одржаном 12. децембра 1927.

И. Бецић

134 новчане кризе и велике конкуренције зарада на млину није дала очекиване резултате. Уз то, у ноћи између 12. и 13. септембра 1927. године срушио се силос у коме се налазила пшеница, што је нанело штету од око 500.000 динара.36 Ипак, задруга није одустајала од своје највредније инвестиције, па је уз млин и већ постојеће магацине саграђен нови силос за чување жита, које се на тај начин чувало од влаге. Капацитет овог силоса био је око 20 вагона пшенице.37 Иако је од краја 1921. године Задруга радила са увећаним капиталом, тиме и већом кредитном способношћу, управа је била свесна да је неопходно поново повећати капитал. Предвиђено повећање главнице било је амбициозно и износило 5 милиона динара, што је одобрено од Министарства трговине и индустрије, с тим да се повећање може извршити постепено. Задруга је 1921. годину завршила са пословним успехом, а добит је распоређена тако што је акционарима првог кола исплаћено 10 динара, а другог кола, уплаћеног 7. новембра, 5 динара по акцији. Мада због мораторног стања није била у могућности да наплати предратне акције, управа је редовно обрачунавала камате и чекала нормализацију стања по овом питању.38 Према предвиђеном плану, током 1922. године, дошло је до повећања основног капитала на 2 милиона динара. Акције у вредности од милион динара (10.000 по 100 динара) постале су доступне од 25. маја.39 Све акције уписане су до 10 јуна, а уплаћене до 20. августа. У овој години Крушевачка задруга остварила је добит од 322.862,24 динара, али се дивиденда није делила, већ је зарада, осим за тантијеме, била унета у банчине фондове. Новина у пословању Задруге била је та да је основан пензиони фонд чиновника.40 За десет месеци 1921. и 1922. године 36 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1928. 37 АЈ, 65-1316-2300, Извештај председника Управе за заштиту индустријске својине од 29. новембра 1928. 38 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 19. марта 1922. 39 Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 113, Београд 24. мај 1922, 4. 40 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1923.

повећање капитала Крушевачке задруге износило је 1.750.000 динара, односно уплаћено је девет пута више новог капитала у односу на предратни. Упис и уплата нових акција променили су однос снага у банци, што је довело до негодовања извесног дела акционара предвођених некадашњим потпредседником Управног одбора Милорадом Мишићем. Осим Мишића, потписани акционари: Анта Стефановић, Милутин Урошевић, Бошко Шукић, Синиша Стефановић и Миладин Урошевић изнели су у жалби Министарству трговине и индустрије да је нова управа, ратом обогаћена, пуштањем нових емисија акција потиснула предратне чланове управе. Као најозбиљнију примедбу потписани акционари означили су то да су фондови све три емисије акција били уједињени, али да изједначење акција није извршено. Као прекршај су истакли и то да новим акционарима није тражена никаква додатна уплата да би се акције нових емисија изједначиле са акцијама прве емисије. Навели су и да приликом уписа акција нових кола није дата предност старим акционарима, што је било у супротности са законом, као и да није објављено целокупно стање Задруге, јер је обавештење о стању једног фонда недостајало. Примедбе су се односиле и на положај у Задрузи браће Љотић, јер је један био члан Управног, а други Надзорног одбора, уз коментар: „може ли један брат контролисати рад другог брата“.41 Наводе дела акционара управа Крушевачке задруге оценила је као нетачне и као доказ придодала налазе контролора Министарства трговине и индустрије. На примедбе о стању Крушевачке задруге управа је одговорила да је део стања био испуштен очитом омашком, те да стање на дан 31. октобра није било дефинитивно готово и да су га подносиоци жалбе узели из фијоке књиговође. У питању је била радна верзија стања и зато је било потписано само од једног члана Управног одбора, те, уколико се укаже потреба да се оно пошаље ресорном министарству, потписао би га и други члан. Управа је истакла да је Задруга увек приказивала право и исправно стање и сваког месеца га је слала како централи Народне банке, тако и њеној филијали у Нишу. Банка је у потпуности демантовала 41 АЈ, 65-1316-2300, Жалба министру трговине и индустрије од 23. фебруара 1923.



да је главница различитих емисија акција спојена, као и њихови фондови. Управа је одлучно демантовала да су њени чланови ратни профитери, као и да је икоме било онемогућено да упише акције. За једног од потписника, Милутина Урошевића, поменуто је да је као члан претходне управе проневерио 43.261 динар и да је морао да их врати Задрузи или ће она повраћај извршити судским путем.42 Почевши од 1924. године Крушевачка задруга располагала је са довољно средстава да може кредитирати клијенте без обзира на степен потражње. Већ ове године менични портфељ био је увећан за 2.600.000 динара у односу на претходну, а тренд повећавања се усталио, да би се од 1928. до почетка банкарске кризе 1931. године усталио на висини од преко 12 милиона динара. Осим банкарских послова, највећа пажња била је обраћена на банчино индустријско предузеће, тј. на млин. Млин је био у могућности да задовољи тржиште како квалитетом, тако и солидном ценом, а испоруке су вршене одмах јер су и брашно и остале млинске производе константно имали на лагеру. Одређени проблем огледао се у томе да је пшенице у околини Крушевца било мало, тако да је набављана са стране, што је повећавало трошкове, 42 На збору акционара Крушевачке задруге одржаном 15. фебруара 1923. године Милутин Урошевић био је члан Управног одбора у оставци. Због налаза Надзорног одбора није могао добити разрешницу, јер приликом извесне куповине и исплате за куповину чекова за рачун Задруге, уз своје извештаје, није поднео оправдавајућа документа и није вратио пуномоћје издато од Задруге. (АЈ, 65-1316-2300, Записник са збора акционара Крушевачке задруге одржаног 15. фебруара 1923; Одговор Крушевачке задруге на жалбу од 26. марта 1923).


135

али и по одбитку камате и провизије на пласирани капитал Задруге млин је остваривао зараду. У 1924. години износ Задругиних инвестиција у млин достигао је 5.432.000 динара, али је управа и даље била на становишту да је његова тржишна вредност била двострука.43 У 1924. години забележен је и велики скок улога на штедњу, за 3.534.358,35 динара и једино ће у 1927. години, у којој је забележена рекордна висина штедње бити постигнут већи скок штедње у односу на претходну годину. Целокупна добит у 1924. гдоини износила је 1.959.251,88 динара, а у 1925. години 1.907.892,94 динара. Без обзира на изузетно високе зараде, остварене првенствено улагањем у млин, током ове две године није дељена дивиденда акционарима, јер је управа пре свега била заинтересована да појача фондове и тиме обезбеди веће гаранције за кредитирање и брзу амортизацију улагања у млин, док се за акционаре добит огледала у томе што су акције Крушевачке задруге на тржишту хартија од вредности биле вредније. Задруга је била власник спратне зграде у улици Стевана Високог број 1. На делу спрата биле су смештене канцеларије Задруге, а преостали део био је дат у закуп Поштанскотелеграфској станици. Приземни део зграде Задруга је користила за своју пекару.44 На седници 16. децембра 1926. године Управни одбор донео је одлуку да се: фонд за амортизацију зграда I емисије у износу од 95.950 динара, фонд за повећање главнице I емисије у износу од 90.000 динара и фонд за сталну дивиденду I емисије у износу од 25.000 динара, пренесу у фонд за амортизацију зграда и млинских машина I и II емисије ради концентрисања фондова.45 43 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1925. 44 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1926. 45 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1927.

И. Бецић

136 На овај начин званично су престали да постоје фондови који више нису имали своју сврху, јер акционари Задруге нису више били заинтересовани за повећавање главнице, пошто нису имали потребе за тим, а нестанак фонда за сталну дивиденду отворио је могућност да се она исплаћује према резултатима који су у години постигнути. Крајем 1926. и 1928. године Крушевачку задругу обишли су контролори Народне банке и Управе за заштиту индустријске својине. Контрола Народне банке извршена је 11. новембра 1926. године и Управи одбор похвалио се на збору акционара да је контрола констатовала да је целокупно стање Задруге потпуно тачно и да су се сви рачуни слагали, као и да је расподела рада у установи за сваку похвалу. Истакнуто је да је контролор Вукашин Антић чак изјавио да је вршио контролу великог броја новчаних завода, али да ни у једном није наишао на такву тачност, ажурност и прецизност, као код Крушевачке задруге.46 Рад Крушевачке банке није баш толико похвално председник Управе за заштиту индустријске својине који је извршио контролу рада 16. новембра 1928. године. И ова контрола нашла је потпуну исправност у вођењу књига, али су се поједине њене замерке односиле више на питања које закон није забрањивао, а управа Задруге примењивала, него да је закон кршен. Начин пословања Крушевачке задруге тј. кредитирање по меницама са роком отплате до три месеца био је најчешћи и најсигурнији вид пословања највећег броја банака у Краљевини СХС. Приликом потребе за додатним капиталом Задруга се користила реесконтом меница код Народне банке у суми од 1.387.150 динара и кредитом код Поштанске штедионице од 667.148 динара. У банчин основни резервни фонд средства више нису уплаћивана, будући да је достигао суму од 400.000 динара, што је чинило 20% основног капитала и колико је по правилима износио максимум резервног фонда. Криза у југословенској привреди, која се осећала од 1925. године, рефлектовала се и на наплату зајмова, тако да је у 1928. години Задруга имала код судова на извршењу меница у вредности од 776.260 динара и протествованих за 180.840 динара. 46 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1927.

Већина ових меница била је обезбеђена интабулацијама на непокретна имања.47 Највеће замерке контрола је имала у погледу награда члановима управе, права на реесконт меница из својих радњи у Задрузи и на висину каматне стопе. Пракса која је спровођена у Задрузи по питању награда за рад члановима управе била је таква да је на збору на предлог Управног одбора била усвајана њена висина за претходну годину. Временом је ова награда достигла озбиљне суме новца и за период од осам година се удесетостручила. Док је 1920. године она износила 600 динара месечно по члану Управног одбора, а 20 динара по седници члановима Надзорног одбора,48 у 1928. години она је износила 6.000 динара, са тенденцијом да је добију и чланови Надзорног одбора. Овакву праксу контрола је видела као тенденцију чланова Управног одбора да што јаче искористе свој утицај у управи на штету других акционара, тиме што су мајоритетом акција на скупштини одређивали висину дневница за дежурства током претходне године, тако да би издаци за оба одбора могли износити и до пола милиона динара годишње.49 Друга замерка односила се на то да су чланови управе есконтовали менице клијената у својим радњама, које су потом реесконтовали у Задрузи и тиме су од дужника наплаћивали веће камате од оних које су плаћали Задрузи при реесконту. Уједно, контрола је била мишљења да је наплаћивање камате од 20% лихварство и да је реална каматна стопа износила до 12%.50 Висина каматне стопе у другој половини двадесетих година XX века била је осетно мања него током првих пет година. Привредна криза утицала је на осетно смањење улагања у инвестиције и осетно повећање улога на штедњу. Новчани заводи су смањили каматне стопе по кредиту и штедњи, али је њихова несразмера остала осетна. „Акционарски капитал наших новчаних завода раздељен је у већини случајева међу неколико људи или неколико 47 АЈ, 65-1316-2300, Извештај председника Управе за заштиту индустријске својине од 29. новембра 1928. 48 АЈ, 65-1316-2300, Записник ванредног збора акционара Крушевачке задруге одржаног 29. фебруара 1920. 49 АЈ, 65-1316-2300, Извештај председника Управе за заштиту индустријске својине од 29. новембра 1928. 50 Исто.



137

група, (нарочито код наших банака и штедионица у провинцији). Разуме се да ти људи, имајући јачи уплив код завода, траже за себе веће користи од завода - веће дивиденде и тантијеме. Одакле? Опет из чисте добити. И тако разни узроци и жеље натерују новчане заводе да непрестано појачавају несразмерност између активне и пасивне каматне стопе“.51 Осетно повећање суме штедних улога утицало је да већ у току 1926. године код банака буде више новца него ранијих година. На тај начин повећана је ликвидност банака и уједно решено питање несташице новца која је кочила послове. Зато је дошло до смањења камата на штедне улоге која се кретала од 4,5% до 9%. Истовремено, смањене су и камате за зајмове, које су се кретале од 16% до 24%, неретко и више, на 12% до 16%.52 Крушевачка задруга је у 1927. години наплаћивала на име камате и провизије 16% до 20%, што јесте било више у односу на просечну каматну стопу, али је и на штедне улоге давала камату која је била виша од просечне и кретала се од 6% до 12%.53 На први поглед разлика између активне и каматне стопе није била толико велика за југословенске услове, уколико се иде логиком да је Задруга плаћала камату на штедне улоге и по 12%. Међутим, поставља се питање зашто је то чињено у очитом обиљу средстава? Разлог је био тај да су највеће штедне улоге у Задрузи имали упрво чланови Управног одбора, тако да су на овај начин, преко високих каматних стопа, остваривали додатну зараду и нису морали да се упуштају у ризичне послове инвестирања. У претходним годинама зарада на кредитима била је доста већа, јер је приказана камата за 1927. годину била смањена по свим зајмовима, услед тешког стања дужника. Иако се криза у крушевачком крају осећала, Задруга није имала већих проблема са наплатом дуговања. Крајем године број чланова Управног одбора смањен је на шест, а уместо дугогодишњег председника Управног одбора Милутина Павловића који је преминуо, нови председник постао је Петар К. Љотић.54

Током деценије по окончању ратних сукоба Крушевац се развио у привредни и друштвени центар области која му је гравитирала. У њему је 1928. године било: 16 адвоката, 12 лекара, 2 бабице, 1 ветеринар, 9 инжењера, 1 модисткиња. Занатством се бавило: 6 абаџија, 8 колара, 17 ковача, 16 обућара, 6 опанчара, 3 сарача, 3 пушкара, 9 лимара, 2 лончара и 9 столара. Распрострањене су биле и услужне делатности, тако да је у граду било: 6 берберина, 14 бравара, 55 гостионица, 2 хотела, 5 кројача, 1 механичар, 1 зидар, 10 пекара. Пословало је и велики број трговина: 2 дрогерије, 3 трговине дрва, 8 продавница грађевинског материјала, 15 гвожђарских радњи, 18 трговина мешовитом робом, трговина минералним водама, 14 радњи за увоз и извоз, 3 књижаре, 55 трговина колонијалном робом, 9 кожарских трговина, 1 трговина шиваћих машина, 7 точионица пића, 33 трговине пољопривредним производима, 6 трговина кратком робом, 35 трговина мануфактурном робом, 2 житарске радње док се са трговином стоке бавило 5 фирми.55 Град је имао једну агентурску и комисиону радњу, 3 апотеке, 3 банке и пољопривредну задругу. Иако је индустрија била у зачетку постојале су: 2 фабрике бомбона, циглана, дрвопрерађивачко предузеће, електрична централа, 1 фабрика коже, 1 машинско браварска радионица, 1 фабрика машина, 3 млина, транспортно предузеће, фабрика сапуна „Мерима“, фабрика сита, фабрика содаводе, 2 стругаре, штампарија, фабрика вагона, радионица за производњу жичане робе.56 Осетан пораст становништва приметан је на попису из 1931. године, према коме је општина Крушевац имала 11.037 становника, а Расински срез 81.825.57 Крушевац се са два села простирао на површини од 355 ha. Имао је 42 улице са 3.000 домова, две православне цркве, гимназију и три основне школе и вечерњу зантлијску школа. Био је тржиште стоке, воћа, ракије, жупског вина и прераде безалкохолних пића.58

51 Живојин Праштало, „Питање смањења каматне стопе“, Банкарство, 4, април 1927, 154.

55 Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 711713.

52 „Наше банке“, Велики трговински календар за 1928. годину, Београд 1928, 67.

56 Исто.

53 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Крушевачке задруге Министарству трговине и индустрије од 1. јуна 1928. 54 АЈ, 65-1316-2300, Измене и допуне правила


Крушевачке задруге на ванредном збору акционара одржаном 12. децембра 1927; Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1928.

57 Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931, I, Beograd 1937, 72-73. 58 Алманах Краљевине Југославије, IV јубиларни свезак 1929-1931, Загреб 1932, 584.

И. Бецић

138 Табела 1. Главне позиције Крушевачке задруге59 а60 Година 1919. 1920. 1921. 1922. 1923. 1924. 1925. 1926. 1927. 1928. 1929. 1930. 1931. 1933.

Капитал 250.000 250.000 1.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000 2.000.000

Есконт меница 1.359.759 1.062.590 1.281.735 1.090.150 1.698.765 4.298.765 6.301.875 10.746.913 13.085.189 12.075.310 12.469.256 12.650.420 12.919.000 9.992.000

До нове промене банчиних правила дошло је 1930. године и било је у складу са променама насталим у закону о акционарским друштвима. Да би се знало ко је прави власник и колико акција је поседовао промењен је члан 65. (тачке 1. и 3.) Закона о акционарским друштвима од 10. децембра 1896. године по коме је сваки акционар располагао са правом на један глас на сваке три акције које је поседовао, с тим да није могао имати више од десет гласова.61 Закон од 31. јануара 1930. године прописао је да свака акција носи право на један глас и да акционар има право да овласти друго лице да гласа за њега,62 чиме се стало на пут томе да: „акционари који су располагали већом количином акција, обично уочи збора преносе на своје пријатеље акције у броју довољном за стицање права на десет гласова,

Резервни фондови 265.323,70 276.287,05 302.837,44 623.010,08 1.476.868,29 3.009.120,17 4.880.013,11 5.469.882,04 5.977.87460 6.416.244,82 6.451.435 6.507.186 6.267.000 6.446.000

Улози на штедњу 1.310.483,65 1.402.312 1.919.919,40 2.077.777,15 2.337.500,55 5.871.858,90 7.978.056,45 11.759.128 16.677.311,60 13.218.687 14.998.251 17.634.022 17.805.000 11.069.000

61 Л. Таубер, „Измена Закона о акционарским друштвима“, Економист, 3, март-април 1930, 181.

а исти гласали су увек по њиховој наредби. Ова навика толико је ухватила корена, да није било, колико се зна, ни покушаја да се обори која одлука збора, донета од те гласачке војске великих акционара. Чак ни јавно-правна лица нису презала од овог средства за повећање свога утицаја на пословање појединих акционарских друштава, у којима су партиципирала“.63 Избијање банкарске кризе у Краљевини Југославији у другој половини 1931. године Крушевачка банка дочекала је у изузетно стабилном стању. У пасиви је имала фонд амортизације који је на крају 1931. године износио 5,7 милиона динара, који су практично могли да послуже за отпис инвестиција у млин, који је радом и квалитетом брашна могао да одговори конкуренцији. С обзиром на уложена средства добит Задруге у 1931. години није била висока, јер је уведени житни режим утицао на ниво зараде, али је била задовољавајућа. Пад курсева хартија од вредности током 1931. године није нанео Задрузи нарочиту штету, иако је њен пласман по том послу прелазио милион динара. С обзиром да се осећала стабилном, Задруга се није користила законским олакшицама петогодишњег отписивања, већ је сву претрпљену курсну разлику отписала директно кроз рачун расхода у рачуну добитака и губитака. Улагачи нису наваљивали на шалтере Задруге, што је била реткост и улози су на крају 1931.

62 Службене новине Краљевине Југославије, 29, Београд 7. фебруар 1930, 105.

63 Л. Таубер, н. д., 182.

59 АЈ, 65-1316-2300, Рачуни изравнања Крушевачке задруге за период од 1920. до 1928; Compass, Finanzielles jahrbuch 1931, Jugoslavien, Wien 1931, 447; Compass, Finanzielles jahrbuch 1932, Jugoslavien, Wien 1932, 448; Анализа биланса, 15, Београд 9. април 1932, 100; Анализа биланса, 13, Београд 24. март 1934, 58. 60 АЈ, 65-1316-2300, Чист резервни фонд Крушевачке задруге достигао је суму од 400.000 динара, колико је износио и резервни фонд чиновника, након чега ови фондови више нису повећавани. Фонд разлике на курсу достигао је 247.797,34 динара, док је фонд за амортизацију зграда и млинских машина износио 5.330.076,66 динара. Сав новац од зараде наредних година усмераван је на рачуне ових фондова.



25%

25% 20%

20% 15%

15% 10%

139

10%

15%

10%

5% 0%

0% 1910- 1920- 1922- 1926. 1927- 1930. 1931. 1913. 1921. 1925. 1929.

Графикон 1. Дивиденде акционара Крушевачке задруге64 били већи него у 1930. години. Задруга се строго придржавала принципа да у своје индустријско постројење пласира само сопствена средства, а не штедне улоге, што је доказ веома ригорозне пословне политике. Приходи од млина у 1931. години износили су 550.000 динара и била је то најнижа зарада у последње три године.65 Без обзира на стабилност пословања у првој години кризе, ради штедње смањен је број чланова Управног одбора на 5, а Надзорног одбора на 3.66 Криза банкарства и поремећеност кредитних односа оставили су велике последице по рад свих приватних банака на простору Краљевине Југославије, па и код Крушевачке задруге. У периоду од 1931. до 1933. године улози на штедњу опали су за 6,8 милиона динара, односно за трећину. Задруга је имала могућности да спречи толики одлив, али из разлога престижа и традиције то није хтела да искористи. Увек и у свако доба исплаћивала је све улоге захваљујући обазривости код ранијих активних опрерација, које су све биле веома ликвидне и краткорочне. Улози су истовремено били једина туђа средства којима се Банка користила, а све исплате 64 Compass 1926, 322; Compass, Finanzielles jahrbuch 1930, Jugoslavien, Wien, 410; Анализа биланса, 15, Београд 9. април 1932, 100.

вршене су искључиво смањењем активних послова, а не новчаним задужењем. Менични портфељ смањен је за четвртину, за 3 милиона, текући рачуни за 2 милиона динара. Банка је смањила режијске трошкове за 100.000 динара, али је порез без обзира на немогућност нормалног пословања, у 1933. години увећан за 8.000 динара.67 Немогућност активног пословања банака начинила је исплату штедних улога, у складу са њиховим могућностима, њиховом најважнијом, а код неких новчаних завода и једином делатношћу. „Банке код којих су улози остали замрзнути нису никад више могле да привуку улагаче, а то је уједно и њихова пропаст. Од 1931. до 1934. улози на штедњу смањили су се за 4.405 милиона, а од 1934. до 1938, повећали су се за 1.694 милиона“.68 Повећање штедних улога након 1934. године није утицало и на повећање ликвидности банака, јер су грађани свој новац првенствено давали на штедњу у државне банке. Крушевачка задруга наставила је са политиком смањивања трошкова, тако да је број чланова Управног одбора смањен на три, а услед смањених могућности враћања штедних улога измењена су банчина правила. Суме до 300 динара исплаћиване су одмах, а отказни рок за веће суме, током кога камата на улоге није зарачунавана, био је дефинисан према следећој скали:

65 Анализа биланса, 15, Београд 9. април 1932, 99-100. 66 АЈ, 65-1316-2300, Извештај Управног одбора Крушевачке задруге поднет на збору акционара 15. фебруара 1932.


67 Анализа биланса, 13, Београд 24. март 1934, 58. 68 „Осам година кризе наших банака“, Народно благостање, 39, 30. септембар 1939, 611.

И. Бецић

140 од 301 до 500 динара од 501 до 1.000 динара од 1.001 до 2.000 динара од 2.001 до 3.000 динара од 3.001 до 5.000 динара од 5.001 до 10.000 динара од 10.001 до 100.000 динара од 100.001 до 200.000 динара од 200.001 до 300.000 динара преко 300.001

3 дана 7 дана 15 дана 20 дана 30 дана 50 дана 60 дана 120 дана 240 дана 360 дана

У оваквим околностима Крушевачка задруга, угледна и престижна новчана установа у свом крају, дочекала је Други светски рат на територији Краљевине Југославије, који је у потпуности онемогућио свако банкарско пословање.

SUMMARY KRUŠEVAC COOPERATIVES BETWEEN THE TWO WORLD WARS In Krusevac was founded in 1887, is one of the oldest financial institution in Serbia - Krusevac cooperatives. Like most financial institutions this time, the cooperative is initially primarily satisfy the financial needs of its shareholders, but it eventually grew into a respected and profitable bank. Before World War I, its cooperative shareholders regularly brought Dividend of 10%, bringing the equity shareholders was repaid. After the end of the Great War Kruševačka cooperatives found in the problems that were typical for the whole banking area on the eastern part of the Kingdom of SHS: insufficient share capital, a moratorium on repayment of loans, dealing with jobs that were banking etc. The cooperative has successfully recapitalized and attracted depositors, but crucial for business Kruševačke cooperatives was the establishment of the mill “Rasina” in 1921, which became the most important bank’s investments and at the same time, the largest customer. In the third and early fourth decade of the twentieth century Kruševačka cooperatives operated a very successful and brought its shareholders a dividend of 20% on average. Start banking and economic crisis in the Kingdom of Yugoslavia was hit twice Krusevac cooperative. The withdrawal of savings deposits prevented banks to dispose of the necessary amounts of money, and introduced measures in trade with grain, and the low prices of flour did not allow adequate investment earnings. Therefore, the most important activity Kruševačke cooperatives to the outbreak of World War II mirrors in the payment of savings deposits, which in 1931 were almost nine times the size of its core capital.


141 Зоран Стевановић, Алексинац

МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЂУНИСУ Апстракт: У раду је дат историјат настанка манастира Покрова пресвете Богородице у Ђунису до првих почетака па до завршетка изградње данашњег манастирског храма. дат је и преглед монахиња и монаха који су обитавали у овој светињи. Кључне речи: манастир Покрова пресвете Богородице у Ђунису, Ђунис, манастир, Нишка епархија, нишки епископ Иринеј

Манастир Покрова Пресвете Богородице налази се у атару села Ђуниса на месту званом ,,Марковина’’. Манастирски храм посвећен је Покрову Пресвете Богородице. Слава храма прославља се 14. октобра. У књизи ,,Чудесна повест’’ коју је 1938. године по казивању Драгутина Јоцића из Ђуниса1, брата Милојкиног, написао Иван Поповић, економ у пензији из Крушевца, детаљно је описано шта се све тог јулског дана 1898. године догађало на сеоском извору и потоку, али и оно што је следило касније. Исказ Драгутина Јоцића оверила је и потврдила Општинска управа из Ђуниса коју су чинили: деловођа (потпис нечитак), председник Ст. Стојадиновић и чланови: Свет. Радовановић и Мл. Ивановић. Исказ у целини гласи: ,,У селу Ђунису код Сталаћа, испод ђуниског виса, пронађено је свето место на чудесан начн. Баш на два дана пред Св. Архангела Гаврила, месеца јула 1898. године био је дан велике врелине2. Врућина је била 1 Драгутин Јоцић је рођен 3. јуна 1898. године у зору, од оца Василија и мајке Јанике Јоцић, земљорадника из Ђуниса, као шесто дете. Крштен је у цркви Вазнесења Господњег у Каонику 16. јуна 1898. године. Крстио га је свештеник Љубодраг Јаковљевић, парох ђунишки. Кум на крштењу био је Душан Јовановић, земљорадник из Црквине. Сви ови подаци налазе се у Протоколу крштених лица цркве Вазнесења Господњег у Каонику на страни 159 за упис под бројем 57. У напомени овог уписа наведено је да је Драгутин Јоцић умро 23. марта 1977. године. 2 Свети Архангел Гаврило прославља се 26. јула по Грегоријанском, односно 13. јула по Јулијанском календару. Како је разлика у 19. веку између ова два календара била 12 дана то је Св. Архангел те 1898. године био 25/13. јула. Када је реч о наведеном догађају он је био 23/11. јула 1898. године


толика да се скоро није могло издржати у хладовини. Тога дана три младе девојке из Ђуниса: Перса и Милојка Јоцић са сусетком Анком, пораниле су и отишле са мотикама у виноград да га окопају и од траве очисте, па да уз то подигну и привежу и оне ластаре који су полегали по земљи. У винограду је било обилног рода па се очекивала богата берба. Ове вредне младе девојке неуморно су копале виноград, упркос великој врућини. Окупале су се у зноју тако да су им беле пртене кошуље изгледале више тамне но беле. Зној им је цурио са чела, али оне су без предаха копале до у само подне. Дође време ручку и оне решише да ручају, јер већ осећаху глад, па да после продуже. Како им је у Крчагу нестало воде почеше говорити једна другој да оде на оближњи поточић по воду, па да потом ручају. Нарочито Перса и Анка које беху старије од Милојке, која је имала тек 13 година, наваљиваше на њу, да она као најмлађа треба и мора да воду захвати.3 Ова пак осећајући да јој се чини неправда тиме што као најслабија мора да обави и овај посао, опираше се речима: ,,Ви сте старије и јаче од мене, па нек’ иде једна од вас.» Како ни једна не хтеде да иде захватити воде, ручаше без воде. По ручку Перса им рече: ,,Хајде сад да похитамо да окопамо виноград, па да што пре идемо кући. Но како ћемо без воде, а ево врућина је, изгоресмо од жеђи: иди Милојка Бог те помиловао па донеси воде, ја ћу зато са Анком узгред 3 На основу Протокола венчаних и умрлих лица цркве Вазнесења Господњег у Каонику можемо закључити да је Милојка Јоцић, ћерка Василија и Живане Јоцић, рођена 1883. године и да је тада имала 15 година.

142 копати и твој ред, па ћу ти још нешто и на дому помоћи и учинити да боље везеш и радиш. Знаш, послушај своју даду», и умиљато је погледа. Милојка увиде оправданост да као млађа треба да послуша старију сестру, затим осети неку благост сестринских речи и молећивог, погледа њеног, а осећајући и сама сувише велику жеђ не сачека понављање молбе, дохвати крчаг и пође за воду. Уз пут јој у уши допираху речи: ,,Ти си благословена девојчица, Милојка, похитај по воду». Није ни осећала кад је дошла до поточића. Док је пролазила преко једне њиве газила је по земљи, а кад је зашла кроз шумарицу, кроз коју је водила стаза до поточића, нека чудесна сила је носила као на крилима. Кад је дошла до поточића била је више него збуњена. Причала је: ,,Стадох на једну раван и одједном спазих једну девојку, седи на камену, сва у блиставом златном оделу; златна коса јој се просула низ плећа до појаса. Беше сва у светлости као у Сунцу. Ја се уплаших, и хтедох да се вратим па да заобиђем и на другом месту захватим воду, али ми она рече: ,,Не плаши се Милојка, и ходи к мени». - Мене ухвати још већи страх, а у томе осетих да ме неко поведе за руку, те дођох до ње. - Ухвати ме за обе руке, благо ме погледа, помилова по лицу и рече: ,,Не бој се ништа, ти си тако добра, само си нешто болесна; али ћеш оздравити сад одмах». Узе крчаг из мојих руку, захвати воде, издиже га виш преко главе и баци га у страну. - Полете крчаг, а ја се препадох од помисли да ће се разбити. Крчаг не паде већ стаде као да га неко руком остави. ,,Рећи ћеш људима да ту направе цркву, а кад одеш кући кажи родитељима да ти купе црне хаљине, а то што је на теби да не носиш више. - Ти ћеш ту код те цркве стално да будеш и ту да се врши служба Божја. - Црква да се посвети Покрову Пресвете Богородице и да служи за исцељивање болних и невољних. - Затим, и не дохвативши руком своју златну одећу, ова јој сама спаде с ногу и девојка загази у поточић и босом ногом поче у песку закопавати вирић у који натече бистра вода, као роса и рече ми: ,,Хајде Милојка, хајде дете и чедо моје, прекрсти се па захвати рукама од ове воде, умиј се и пиј па ћеш бити здрава и крепка».

З. Стевановић

- Ја изврших заповест и осетих да из мене ишчезе онај страх и нађох се крепка и здрава.Тада ми још рече: ,,Реци свакоме ко је год болестан нека дође овде да се умије и ове воде да попије и оздравиће, а ја ћу да идем, али ћу брзо овде доћи и звати те да доћеш, те да видим шта си све учинила. А сад иди, узми крчаг, однеси воде сестри и сусетки што с тобом раде у винограду и реци им да си видела Пресвету Богородицу. Убрзо покупите све ствари и алат, па се склоните у колибу и тамо седите и молите се Богу; не излазите напоље јер ће одмах да наступи велика олуја са кишом и громовима». После ових речи, Богородица нестаде, вели Милојка и ја држећи крчаг у руци, похитах ка винограду. Не осетих како дођох; као на крилима. Кад је Милојка дошла у виноград, Перса и Анка су је напале грдњама зашто се толико задржала, али су и приметиле да је у лицу била бледа као снег и врло чудно изгледала. Она им није могла одмах рећи, али пошто је мало одахнула поче тихим гласом: ,,Немојте ме грдити што сам се забавила; ево, рећи ћу Вам зашто». Милојка им исприча цео догаћај (како је горе описано) да је видела девојку у злату и сјају, како јој је захватила воде у крчаг и све што је рекла. Перса и Анка, погледаше се, не повероваше већ јој рекоше: ,,Не лажи Милојка; каква златна девојка, где то има?! То су твоје измишљотине; ти си се сигурно играла са децом, па се сад тиме правдаш». ,,Не верујете!? Сад ћете се уверити, а ево воде, пијте, па хајд’ брзо да се склонимо у колибу, јер ће сад наступити страшна олуја и киша, а нећемо имати времена да кући идемо». И заиста чим се Перса и Анка, напише воде обузе их неки страх; послушаше Милојку те отрчаше у колибу. Чим утрчаше у колибу дуну јак ветар, као да је настао смак света. Удари јака киша са пљуском, те потекоше потоци са хуком и ломљавином: севаше муње и удараше громови да се све проламало. Олуја разнесе све крстине у пољу, изломи све по виноградима и многа дрвећа: град, помешан са кишом и олујом, све остало уништи и сравни са земљом. Народ се препаде; затворени у кућама, они који су се налазили у селу са страхом су се молили Богу за спасење своје чељади која су се задесила у пољу или код стоке. Многе Загрлата у историји српског народа

МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЂУНИСУ

старије куће и кошаре олуја поруши а град на свим кућама полупа многе ћерамиде, те тако у све куће прокапа вода и оштети покућство. Реке за час надођоше од набујалих потока у којима се много ситне стоке удави, а не беше и без жртава сиротих чобанчића. Ова страшна непогода трајаше пуна два сата, за које време Перса, Анка и Милојка беху у колиби, у искреној молитви Богу, а оне све још и у кајању за неверовање исказу Милојкином. Родитељи Персе, Анке и Милојке беху у смртном страху за њих јер су веровали да су оне почеле бежати од невремена, да их је ово у путу стигло и да су негде погинуле или су се подавиле прелазећи преко потока куда су требале да пређу. Пошто киша, град и олуја престадоше и небо се разведри изађе народ на пут и на прелазе потока и река, да се побрине за спасавање оних који су се у пољу задесили и који су преживели. Перса, Анка и Милојка оставише колибу и пођоше кући. Требало је мало да задоцне па да не дођу кући, јер чим пређоше преко брвна реку, која беше јако набујала и носаше дрвље, грање и друго уз јаку хуку, сруши се овај мост, понесен огромним таласима као орање мутне воде. Сви се зачудише кад видеше да су ове три девојке биле суве, да нису нимало покисле и да их је срећа послужила преласком по брвну преко реке, а још више да је њихова колиба издржала по онаквој олуји и непогоди. Код куће Милојка исприча родитељима свој доживљај, а Перса и Анка потврдише њено предвиђање олује и непогоде. Ово се брзо прочу по селима околним и даљим, те народ поче да долази на то место да се моли Богу и Пресветој Богородици. И који год да је ту дошао, дивио је се и радосно вратио својој кући, нарочито болни и невољни, јер беху исцељени. Од тада народ поче сваког празника у све већем броју долазити на то место и проводити време у молитвама. Милојки се Света Богородица чешће јављала и са њом разговарала. Једном Милојка примети да Света Богородица не хода по земљи, упита је, а она одговори: ,,Зато што земља није чиста». Старац Радојко и сад прича, како су се једном приликом скупили побожни људи да граде цркву на месту где је Милојка обележила. ,,Гледао сам, вели, лично својим очима како човек за час оздрави. Донесоше га на колима, јер је био толико болестан да ни своју главу није могао подићи. Приђосмо


143

нас неколицина те га спустисмо на оно место где намеравамо цркву подићи, и удаљисмо се. Ми престадосмо да радимо и гледамо шта ће бити са овим тешким болесником. Човек склопи очи и заспа. После четврт сата он се пробуди, подиже главу и уздахну као да је скинуо товар са леђа. Погледа око себе, устаде на ноге и сам рече: ,,О људи, мене ништа не боли». По оздрављењу овог старца, народ се увери у светост овога места и убрзо спреми грађу да га покрије. Ово се прочу и у удаљенијим селима. У то време пођоше Савка Лазара Милића и Крсјана Младена Стефановића из села Поружнице код Соко Бање да се на овом месту искрено Богу помоле. О томе и данас прича Младен, старац из села Прасковче, који је служио и био кочијаш у манастиру Светог Романа. Он каже: ,,Једног дана две жене из околине Соко Бање свратише у манастир и упиташе старешину архимандрита Данила да им каже где се налази црква Пресвете Богородице што је пронађена у Ђунису.4 Старешини је било криво што је народ чак из удаљених места хрлио ка овој светињи, а бојао се да не запостави његов манастир. Он онда рече оним двема женама, да не зна ни за какво друго свето место у овој околини и да је једино његов манастир као стожер за исцељење болних и невољних. ,,Идите ви, рече им он, па ако га пронађете, а ви се вратите к мени да ми покажете где је и шта сте тамо виделе». Савка и Крсјана, питајући, дођоше на свето место. Слаба тиха киша је падала и оне ту затекоше у близини Владислава, стрица Милојкиног, који је долазио из винограда да пије и захвати воде. Ове кад га видеше, упиташе га да ли има ватре да запале свеће које су биле донеле. Владислав им одговори да нема, а да ни огња у близини нигде не могу да нађу. У том на мах свеће запламтеше, а оне не видеше ко их упали. Уплашене жене питаху једна другу: ,,Ко ли нам упали свеће»? И Владислав, видевши овај чудесни догађај, рече: ,,Е хвала великоме Богу, сад све верујем што Милојка говори. Заиста је ово свето место. Архимандрит Данило Недељковић тада се договори са попом Љубодрагом5, те одоше 4 Игуман Данило Недељковић био је старешина манастира Св. Романа од 1873. године 5 Љубомир Јаковљевић био је парох Ђунишке парохије. У Шематизму Православне епархије нишке за 1899. годину наводи се: ,,Ђунишка парохија састоји

144 среском начелнику Младену Тодоровићу6 у Крушевац и код овог издејствоваше некакво решење да се народу забрани долазак на ово свето место и свака молитва. Али то остаде без дејства, јер је народ и даље ту долазио и ту се Богу молио. После чудесног догађаја са паљењем свећа у рукама Савке и Крсјане, народ подиже на том месту малу скромну црквицу. Архимандрит Данило био је врло љут кад је сазнао за ово. Поново дејствоваше са свештеником Љубодрагом код среског начелника Тодоровића, те овај донесе одлуку да цркву растуре. Начелник Тодоровић наредбом беше позвао народ околних села да цркву поруше. На лицу места позвани беху и архимандрит Данило и свештеник Љубодраг. Архимандрит Данило беше пошао из манастира колима и дошао до манастирске водице у Ђунису. Ту остави кочијаша да седи и храни коње, док се он врати са рушења цркве. Кочијаш Младен, побожан одувек, рече старешини: ,,Немој господине, молим те да идеш и растураш цркву: грех је светињу рушити». - ,,Хајде море, шта ти знаш, каква светиња? По вама глупацима светиње се свугде налазе; народ мора да слуша нас, јер ми одређујемо света места» - рече Данило. ,,Море господине грешиш кад тако говориш. Народ што хоће и што треба, сам бира, па се ја бојим да тамо не настрадаш», рече кочијаш Младен. - ,,Не брини ти, Млађо; чувај коње и гледај своја посла. То је теби Бог одредио, а мени да народ просвећујем и читам му молитве онамо где ја хоћу», рече Данило, подиже мантију и пешице дође до црквице Покрова Пресвете Богородице. Тамо већ беху начелник Тодоровић, се из 5 села: Ђуниса 190 домова, Каоника 170 домова, Црквине 26 домова, М. Шиљеговца 50 домова и Трубарева 48 домова. Цела парохија има 484 дома и 2991 душу. Парохијска црква је храм Вознесења Господњег. Озидана 1885. године. Парох је Љубомир Јаковљевић, свешт. Рођен у Крушевцу; стар 34 год. Рукоположен за ђакона 1-XI-89 године а за свештеника 1896 год. Свршио основну школу, нижу гимназију и Богословију.’’ 6 Младен Тодоровић, срески начелник I класе у срезу Расинском са годишњом платом од 3.031, 21 динара, наводи се у документу ,,Списак издате плате чиновницима полицијским из кредита на редовне непредвиђене потребе за 1898. год., а за време од дана указа до дана разрешења’’ који је заведен под 23. јануар 1899. године. По овом документу Младен Тодоровић је за период од 1. до 30. августа 1898. године примио 252,60 динара. Овај документ се чува у Архиву Србије, фонд: Начелство Округа крушевачког. Објавио га је др Бранко Перуничић у делу Крушевац у једном веку 1815 – 1915, Крушевац 1971. године на страни 1066.


поп Љубодраг и нешто народа, што су кметови довели. Начелник Тодоровић, прочитавши своју наредбу, позва народ да цркву поруши, али се људи клечећи пред црквом, молише овим насилницима, да их не нагоне на богомрско дело и да им оставе ову светињу на миру. Ово наредбодавце не умилостиви, већ их још више разбесни, те сами закрвављених очију почеше да руше светињу и порушише је, уз припомоћ свега двојице кметова. Народ их жалосно и плачући гледаше и мољаше се Богу да насилника достојно казни. Порушивши светињу, начелник Тодоровић издаде наредбу да ту више нико не сме доћи и молити се Богу, а Милојку и њеног стрица Владислава, и све оне који не хтедоше рушити цркву, па и неку децу, казни са по неколико дана затвора и отера у Крушевац да затвор одлеже. Милојка не би са овом казном застрашена, пред њих смело ступи и рече: ,,Чујеш ти, господине капетане, не бојим се ја твога затвора. Издржаћу затвор и опет доћи на ово место да се молим Богу и Пресветој Богородици, али се бојим твога страдања, ових слугу Божјих који уместо заштите овог светог места, оскрнавише га и раскопаше темељ. Но, народ ће опет обновити цркву, а вама неће бити мира ни свратишта ни на небу ни на земљи. Грешници, о грешници, о тешки грешници, шта учинисте. Ја чујем глас са неба о вашем страдању и већ видим то ваше страдање. Ја гледам ваше кајање, али ће оно доћи касно». Начелник Тодоровић, чувши речи Милојкине, стресе се као да га је грозница ухватила; осети и сам да се на њега управио неумитни притисак суда Божјег, али по оном старом: ,,Један пут се само склизне, а за грехом грех се ваља», - оштро нареди да се кажњени отерају у затвор. Милојку прву потера пандур, а она подиже смело главу и запева: ,,Ја презирем грех, зло и земаљску страву; апс за Божју правду тек доноси славу». - Посматрачи овог недела, у страху шапутаху: ,,Грехота је и срамота за ове школоване људе што овако порушише ову светињу». Речи Милојкине поразише архимандрита Данила и попа Љубодрага; они се само покајнички погледаше, па се растадоше. Данило оде до кола и нареди свом кочијашу: ,,Прежи брзо, па хајде што пре да идемо», - али му Младен одговори: ,,Господине, ми морамо пострадати; неко ми довикује са оне



порушене црквице: ,,Не бежи, Данило, нећеш да побегнеш». Сав дрхтећи, Младен упреже коње, а старешина се попе у кола и рече: ,,Младене терај што брже», а сав позеленео у лицу, као да му је лице маховином обрасло. Младен прича: ,,Само што сам узео дизгине у руке коњи су полетели као хале и борио сам се све до железничког моста. Тад ме старешина упита: ,,Младене, каква је то женскиња пред колима; нешто је различита од овоземаљских жена»?! Ја му одговорих: ,,Ти си то, господине, нешто превидео, ја никога не видим». У истом моменту кола се наједном изврну у јарак поред пута, нас двојицу притискоше кола, док се коњи покидаше и побегоше. Повиках што ме грло држало: ,,Спасавајте нас, људи изгибосмо» те људи и жене притрчаше и извукоше нас испод кола. Ја бејах доста повређен, а старешина сав угруван. - ,,Шта би са вама, господине», упитах га, али он не могаше да одговори. - Ја једва одох пешице до манастира, а старешину људи пренесоше на носилима. Пао је у постељу и више се није дигао. Шлогиран, лечио се по болницама и бањама, али му ништа није помогло. Скоро пуних седам година боловао је Данило. Силне паре потрошио на лечење, велике је дарове после слао светињи и славски колач доносио, али помоћи не беше. Призивао је и Милојку и молио да она умилостиви Пресвету Богородицу да му опрости, те да оздрави, а он ће сам сазидати на оном месту цркву, лепшу и већу. Доцкан беше. Народ виде чудо и узвикну: ,,Ово је страшно! Сачувај нас Боже и Мајко Божја. Тешка је казна Божја, али и грех његов је тежак, он би требао да чува и подиже светињу, а не да је растура. Архимандрит Данило Недељковић тридесетогодишњи старешина манастира Св. Романа, живео је 60 година; умро је 20. маја 1905. године.78 Исто тако снашла је казна Божја и 7 Због болести архимандрита Данила управу манастира Св. Романа примио је 1903. године архимандрит Атанасије Радовановић. 8 ,,Овде леже земни остаци Данила А. Недељковића архимандрита старешине манастира св. Романа, живео 60 год. престави се у вечност 1905. г. Спомен овај подиже му благодарни син архимандрит Рафаило Церовчанин септ. 1909. г. ‘’ – било је записано на гробном месту архимандрита Данила а што је записао Милојко Веселиновић у Летопису манастира Св. Романа 1911. године.


145

начелника Младена Тодоровића. Његов син Радомир, телеграфиста, полудео је одмах после рушења цркве и хапшења Милојке. Однели су га у Св.Роман; ту је умро 10. априла 1899. године и његова је сва фамилија пострадала – утрла се.9 И поп Љубодраг је кажњен. Сва породица му је умрла, а он оставши сам, није дочекао дубоку старост. 10 За време издржавања казне Милојка је са поносом хвалила дела Божја. Његову мудрост, силу и милост; певала је црквене песме те јој начелник Тодоровић одреди засебну одају у затвору, где ју је чувала једна стара жена под сумњом да је сулуда, али Бог нареди те полуди начелников син. Још један пример о неумитној казни коју Господ Бог излива на оне који насрну на светињу и ову нарушавају. У време рушења цркве од стране начелника Тодоровића и архимандрита Данила, неки Љубомир је неуморно помагао, а као награду за тај рад узео је ћерамиду са порушене цркве, којом је своју кућу покрио. Његова кућа остаде пуста и празна. И данас око ње расту само бурјан и коров. У њој се легу ноћне птице које народ овог краја зове кукувије, те својим ноћним крештавим гласом подсећају свакога нашег мештанина на богомрско дело Љубомирово и упозоравају на његову пропаст, коју је сам заслужио. Његова кућа и данас је као неко страшило у селу и сваки од ње окреће главу и присећа се његовог грозног рушења цркве. Ова запуштена пропала кућа 9 ,,За спомен своме јединцу сину брату и ујаку Радомиру М. Тодоровићу телеграфисту, манастиру св. Роману приложили отац Младен, сестра Јула, сестрић Синиша 1901. г. ‘’ – био је натпис на дрвеном крсту који се држао на часној трпези у олтару. Натпис је пренео Милојко Веселиновић у Летопису манастира Св. Романа из 1911. године. 10 Као парох ђунишки од 1905. године наводи се Јован А. Антић, свештеник, рођен 4. фебруара 1880. године у Баточини, среза и округа крагујевачког. Завршио је основну школу, четири разреда гимназије и богословију. Једну годину радио је као практикант начелства округа нишког а онда рукоположен за ђакона 6. а за свештеника 7. јула 1905. године. По рукоположењу био је парох ђунишке парохије. Одатле је премештен за пароха наупарског, а од почетка марта 1909. године је парох грејачки до 1917. године када је 28. фебруара те године убијен од Бугара на мосту између Житковца и Алексинца и бачен у Јужну Мораву заједно са убијеним свештеницима, протом Аврамом Јовановићем, парохом великошљиговачким и јерејем Петром Маринковићем, парохом трњанским. Шта је било са свештеником Љубодрагом Јаковљевићем, дотадашњим парохом ђунишким, за сада није познато.

146 Љубомирова леп је споменик силе и мудрости Господа Бога, а својим постојањем онаква каква је, подсећа старије људе да млађим нараштајима причају о безусловној казни Божјој над оним, који се вољно залажу да пркосе светињи, Божјој сили и мудрости, а и заповести које Он кроз своје изабранике упућује побожном свету, да својим доброчинствима и молитвама, а уз то и покајањем за грехове искупе живот земаљски. И пре догађаја са Милојком, кад јој се јавила Пресвета Богородица, причају стари људи да су на истом месту виђали усред дана да букне пламен ватре; као пласт сена. А после приказивања Милојки, када је ова то родитељима испричала, њен деда Максим не вероваше, већ једног дана оде на оно место и поче да хули: ,,Шта има овде, ово је пуста ледина и овде нема, ама баш ништа». Одједном плану стуб ватре и хтеде да га сагори, те он клекну на колена покаја се и поче да хвали силу и мудрост Божју. Дошавши кући он сам рече: ,,Хвала милостивом Богу, децо, онде има нека светиња, ја грешан не веровах, али требали сте видети како хтедох жив сагорети». Преобуче се у празнично одело, узе кадионицу са жаром, тамјан, свећу, вино и једну просфору и прилога нешто у новцу. Вративши се кући беше јако уморан па леже те заспа, а кад се пробуди нађе под главом киту босиљка, као знак да му је ненамеран грех опроштен. Изнесосмо неколико примера како пролазе они који се супроставе вољи Божјој, и опет, како пролазе они који се на време покају. Народ је и даље долазио светињи и многи људи виђали су да се спушта са неба велика светлост на том месту. И ако није било звоњења, многи су га чули сасвим јасно, као да звона ту звоне. Примећено је да ни стока на томе месту неће да пасе, мада је трава изванредна. Драгутин Јоцић, земљорадник из Ђуниса, брат Милојкин (по оцу), прича: Милојка је већ била одрасла за удају, али она на то није ни пристала јер није хтела да се удаје, пошто јој је света Богородица тако казала. Моја мајка, која Милојки није била мајка, већ маћеха, рече једанпут: ,,Милојка, ми већ треба тебе да удамо, ето стигао је и Станимир да га женимо». Милојка одговори:,,Нано, ви жените Станимира и ако је млађи, ја нећу да се удајем». Но, мајка ће онда рећи: ,,Бог с тобом, Милојка, то више нећу од тебе да


чујем; свако ће рећи: ,,Ено како маћеха право ради, свог сина жени, а о пасторки неће да води рачуна». И тако су је приморали да се уда, али је Милојка тада врло жалосна била.11 Лице њено беше као лик неке светице. После удаје није живела ни три године. У болести је оставила аманет: ,,Светињу да оправите! И доћи ће време кад ће Бог и Пресвета Богородица преко једног човека одредити да се прави». Милојка мирно заврши овоземаљски живот и оде у вечност12. А 11 У Протоколу венчаних лица цркве Вазнесења Господњег у Каонику за 1905. годину на страни 143 под редним бројем 27 наводи се Милојка Максимовић (презиме је по деди Максиму), ћерка Василија Максимовића, земљорадника из Ђуниса, стара 22 године по уверењу, ступила је у први брак са Тодосијем Миловановићем из Малог Шиљеговца, сином Смиљка и Милосаве Миловановић из Малог Шиљеговца. Тодосије Миловановић је рођен 1. фебруара 1887. године у Малом Шиљеговцу. И он је ступио у први брак. Милојка Максимовић и Тодосије Миловановић венчани су 23. октобра 1905. године. Венчао их је свештеник Јован Антић, парох ђунишки. Кум на венчању био је Милош Николић, поткивач из Крушевца. Тодосије и Милојка имали су двоје деце. Прво дете, Анђелија, рођено је 21. августа 1906. године, пре подне у Малом Шиљеговцу. Крштено је 27 августа 1906. године. Дете је крстио свештеник Јован Антић. Кум је био Миљко Николић. Мајци Милојки су 23 а оцу Тодосију, који сада носи презиме Смиљковић, 19 година. Оцу и мајци је то прво дете. Ови подаци потичу из преписа Протокола крштених лица цркве Вазнесења Господњег у Каонику који се чува при цркви Св. Пантелејмона у Ђунису. Упис је извршен под бројем 135 за 1906. годину. Друго дете, Љубисав, рођено је 15. маја 1908. године, по подне у Малом Шиљеговцу. Крштено је 25. маја 1908. године. Дете је крстио свештеник Милан Д. Миљковић. Кум је био Милош Николић, поткивач из Крушевца. Мајци Милојки су 24 године а оцу Тодосију Смиљковићу 21 година. Оцу и мајци је то друго дете. И Ови подаци потичу из преписа Протокола крштених лица цркве Вазнесења Господњег у Каонику који се чува при цркви Св. Пантелејмона у Ђунису. Упис је извршен под бројем 59 за 1908. годину. 12 У Протоколу умрлих лица цркве Вазнесења Господњег у Каонику за 1909. годину на страни 172 под редним бројем 82 уписана је Милојка ж. Теодосија Миловановића из Малог Шиљеговца. Умрла је у Малом Шиљеговцу 5. септембра 1909. године, изјутра а сахрањена је 6. септембра 1909. године на гробљу у Малом Шиљеговцу. Наводи се да је рођена у Ђунису, имала је 26 година и у браку је живела 4 године. Као узрок смрти наведена је срдобоља. Умрла је без причешћа и исповедања. Опело је извршио Милан Д. Миљковић, парох ђунишки (Милан Д. Миљковић, свештеник, рођен је 2. септембра 1881. године у Ражњу. Завршио основну школу, пет разреда гимназије и Богословију у Београду. Рукоположен за ђакона 29. децембра 1907. године а за свештеника 1. јануара 1908. године од епископа нишког Никанора. Парохијски свештеник постао је фебруара 1908.



после тога казна Божја поче да се излива на моју мајку и нашу кућу. Моја мајка имала је три ћерке: Драгу, Милеву и Смиљану. По смрти Милојкиној не прође ни пола године, Драга која је била навршила двадесет година и била за удају, поболе се и умре, а од тада не прође ни пуна година умре и Милева, у осамнаестој години. Отац и мајка и сви ми укућани жалили смо, али смо већ били почели осећати, да та казна долази од Бога, због удаје Милојкине. Оца нисмо могли утешити, стално је нарицао и плакао за своје три кћери. Једне ноћи он усни чудни сан и исприча нам га: ,,Видео сам све три моје кћерке; све три иду заједно у златним хаљинама обучене и рекоше ми да више не плачем». И, заиста, од тада више никада за њима до смрти није заплакао. За време живота Милојкина чувари што су били драговољно примили да чувају ово свето место, присуствовали су више пута разговорима Милојке и Свете Богородице, али нису могли ништа да виде, нити су могли да разумеју разговор, речи које је изговарала Милојка биле су старословенске. Милојкина мајка прва жена мога оца, звала се Живана. Била је врло побожна и честита жена. Увек је свакоме лепе савете давала и упућивала на добро, а нарочито на поштовање Бога и светиње. Милојка је пре свога доживљаја и сусрета са Светом Богородицом, била врло плашљива, бојала се сваког шума, али после првог сусрета са Светом Богородицом она је постала врло слободна, па је и никада звер није смела да нападне и сва су бића од ње страховала. Никакав пас није смео да лаје на њу, а на њену испружену руку долетале су шумске птице без икаквог страха. Ево има већ четрдесет година како је Милојка, моја ссстра, пронашла светињу места за храм Покрова Пресвете Богородице, а по наређењу и провиђењу Божјем и Свете Богородице. Од стране наших сељака био сам више пута нуђен да се примим за служитеља светиње. Дође време да не одбијем ову службу и поче да се испуњава све оно што је Милојка казала. Већ године. Био је капелан а потом парох на парохији ђунишкој на којој је остао до Првог светског рата када је као војни свештеник заробљен и отеран у аустријско заробљеништво).


147

шест година служим светињи, и у име Бога објављујем свима побожним хришћанима да је почело припремање материјала за подизање храма. Ја стално гледам чудеса како се болни исцељују на овом месту. Пре две, или три године, наређено је у сну једном човеку да он у близини места, ископа бунар, где ће бити света вода коју треба народ да пије и да се њоме умива. Кад је приступио копању, чуо се однекуда глас: ,,Милутине копај више». Кад он, мислећи да копа дубље и више да ради, запе из све снаге; - глас му опет онови: ,,Милутине копај на више». Он тада разуме да треба да промени место и мало више поче да копа, одакле му се из мале дубине указа као суза бистра вода. Сазнавши за чудотворну моћ овог светог места, Стојан Констадиновић, слепац из Крушевца, понудио је да и он да прилог за израду овог бунара, чијом се водом излечише многи од главобоље, костобоље и болести очију.’’ КАПЕЛА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ На месту где је Пресвета Богородица бацила крчаг са водом подигнута је по благослову владике Николаја Велимировића мала црква 1934. године. Мештани села Ђуниса желели су да на том месту подигну манастир па је тутор цркве Драгутин-Дража Јоцић, Милојкин брат, купио земљу поред тог места. Од Богдана С. Младеновића, поткивача из Ђуниса, Драгутин Јоцић је 1936. године купио њиву са забраном и виноградом у димензијама: 91 метар са истока, 99 метара са запада, 150 метара са југа и 156 метара са севера, за суму од 6.500- динара. Скоро избијање Другог светског рата и прилике које су настале после њега у Југославији, омеле су мештане Ђуниса за дуже време у њиховим намерама. Године 1960. грађани Београда упутили су молбу са својеручним потписима 286 лица, Епископу нишком др Јовану Илићу којом моле за одобрење да могу у атару села Ђуниса, среза Крушевац у месту званом ,,Марковина’’ где постоји црквиште звано Покров Свете Богородице, подићи нову цркву. Иницијатор ове акције за прикупљање потписа и подношење молбе био је протојереј Првул Вељковић, парох београдски при цркви на Вождовцу. Црвеноопштински савет Црквене

148


Слава у Марковини код цркве Покрова Пресвете Богородице 14. октобра 1961. године општине ђунишке сагласио се са молбом грађана Београда и моли за одобрење подизања ове цркве с тим што наводи да нема материјалних средстава за ову сврху али да ће бити на услузи при подизању цркве. Ради тога је изабран Грађевински одбор кога су чинили: председник Станоје Ивић, секретар Драгомир Милосављевић, благајник Милосав Ћирић и чланови: Борисав Радивојевић и Драгутин Јоцић, сви из Ђуниса. Епископ др Јован Илић је својом одлуком одобрио да молиоци ако желе могу подићи цркву у атару села Ђуниса срез Крушевац у месту званом ,,Марковина’’ на црквишту Покрова Свете Богородице, пошто претходно за ово добију одобрење надлежних државних власти и поступе по свима законским и канонским прописима: добију план и прорачун одобрен од надлежних државних и црквених власти и осигурају материјална средства за извођење радова, јер је Црквена општина стања сиромашног и нема расположивих средстава за извршење ових радова. Ово сазнајемо из акта бр. 2018/60-Ђ-5 од 11. јануара 1961. године, којим Епархијски управни одбор Православне Епархије нишке о овоме обавештава Његову Светост Патријарха Германа. Иницијативни одбор за подизање цркве са седиштем у Београду почео је са

одобрењем Његове Светости Патријарха Германа да прикупља добровољне новчане прилоге верника који су уплаћивани на рачун Патријаршијског Управног Одбора. За то време Грађевински одбор Црквене општине ђунишке са стручним лицима израдио је Пројекат нове цркве према коме је предрачунска вредност нове цркве износила 5.794.284- динара. Након урађеног пројекта Грађевински одбор упутио је захтев Секретаријату Нородног одбора општине Велики Шиљеговац да одобри ,,ужу локацију’’ на месту званом ,,Марковина’’ у атару села Ђуниса где би се подигла црква. Овај секретаријат је захтев одбио својим решењем 01-2926/1 од 11. септембра 1961. године, под образложењем да ,,не постоје објективне могућности у погледу обезбеђења потребних финанскијских средстава за изградњу храма и да се не осећа потреба за изградњу храма’’ На ово решење Грађевински одбор упутио је жалбу Народном одбору среза Крушевац који је преко свог одељења за привреду усвојио жалбу и својим решењем од 04-Пов. Бр. 8/1 од 15. марта 1962. године, поништио решење Народног одбора општине Велики Шиљеговац као решење донето противу закона. На жалост и другим решењем Народног одбора Велики Шиљеговац бр.



149

Поклоничка група која је 1962. године дошла да обиђе манастир 01-2926/2 од 23. августа 1962. године, захтев Грађевинског одбора је поново одбијен. Већ 5. септембра 1962. године на ово решење је упућена жалба али је она остала нерешена до 23. јуна 1963. године када је Грађевински одбор упутио притужбу Народном одбору општине Велики Шиљеговац због нерешавања по његовој жалби. КАПЕЛА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ОГЛАШЕНА ЗА МЕТОХ МАНАСТИРА СВЕТОГ РОМАНА Епархијски управни одбор Православне епархије нишке својим актом бр. 1220 од 24. јуна 1964. године потврђује и то: ,,1. да је Капела Покрова Пресвете Богородице код Ђуниса одлуком Његовог Преосвештенства Епископа нишког бр. 622/64, од 27. марта 1964. године оглашена за метох манастира Св. Романа. 2. да је напред поменута одлука одобрена од стране Светог архијерејског синода под бр. 1252, од 10. априла 1964. године. 3. пошто је поменути метох удаљен од манастира Светог Романа то ће управа метоха самостално руководити целокупном имовином Капеле,односно метоха, и о свему


извештавати Епархијске црквене власти.’’ У потпису овог акта је Архијерејски заменик, протојереј Момир Ћирић. Јеромонах Климент (Сава Костић, рођен 1908. године у селу Шапине, општина Мало Црнуће) уведен је у удужност 13. априла 1964. године од стране комисије која је за ту прилику именована од стране епископа др Јована Илића. Комисију су чинили: протојереј Владимир Поповић, јереј Рајко Јовановић и Адам Ивић. Приликом увођења у дужност в.д. старешине Капеле сачињен је записник по коме је јеромонах Климент примио на даље руковођење Капилу Покрова Свете Богородице, конак са споредним зградама – звонаром, живинарником, клозетом и бунаром. При том је сачињен инвентар ствари које су се налазиле у капели и конаку. Из овог инвентара ствари у конаку видимо да је то зграда са две собе, кујном и подрумом. Јеромонаху Клименту предат је и поседовни лист бр. 393 на добро Цркве Свете Богородице у Ђунису у површини од 4 хектара, 49 ара и 89 метара квадратних у укупној вредности 76.907 динара. Капела Покрова Пресвете Богородице поднела је захтев Скупштини Општине Велики Шиљеговац да јој се изда дозвола за подизање стамбене зграде (манастирског конака) у месту званом ,,Марковина’’. Решењем одељења за привреду и финансије

150 СО Велики Шиљеговац 0-бр.-2706/64, овај захтев је одбијен са образложењем да је земљиште на коме се жили подићи стамбена зграда пољопривредно и ван грађевинског подручја. На ово решење СО Велики Шиљеговац, Управа капеле Покрова Пресвете Богородице поднела је 6. јула 1965. године жалбу Скупштини среза Краљево као надлежном другостепеном органу. Какво је било решење овог органа није познато. У септембру 1965. године јеромонах Климент, уз помоћ верника, подигао је код Капеле две зграде од слабог материјала. Једна је била за становање и имала је три оделења а друга је била помоћна и имала је једно оделење. Како су ове зграде подигнуте без грађевинске дозволе, судија за прекршаје општине Крушевац чије је седиште било у Великом Шиљеговцу, казнило је јеромонаха Климента новчаном казном у износу од 40 (четрдесет) нових динара. У то време одлуком епископа Јована од 14. јула 1965. године, у манастир су примљени ђаци: Драгиша Ђоковић, Миодраг Ристић и Цветко Васиљевић. Радисав Савић, пензионер из Смедерева поклонио је манастиру своју непокретну имовину у селу Вранову код Смедерева. Та имовина састојала се од ½ две њиве, једна површине 07,66 ари и друга 42,34 ара. У уговору који је потписан 25. октобра 1965. године наведено је да прималац поклона може некретнине одмах продати и новцем слободно располагати. После овог поклона Радисав Савић је често боравио у манастиру. Свештеник Миодраг Јолић, парох каонички, одређен је одлуком епископа Јована од 29. септембра 1965. године, да води ,,уредно и редовно све новчане књиге’’ Епископ нишки др Јован Илић био је спречен да присуствује манастирској слави 14. октобра 1965. године па је за свог изасланика на манастирској слави одредио протојереја Петра Гагулића, архијерејског намесника нишког. КАПЕЛА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – МЕТОХ МАНАСТИРА СВЕТОГ РОМАНА, ОГЛАШЕНА ЗА САМОСТАЛАН МАНАСТИР Епархијски управни одбор Православне епархије нишке својим актом бр. 671-К/46 од 20. априла 1966. године, обавестио је Управу манастира Покрова


свете Богородице, Ђунис, да је Епархиски архијереј под горњим бројем и датумом донео одлуку: ,,Пошто су осигурана материјална средства за опстанак и правилан живот обитељи, на основу члана 30 Устава СПЦ Капелу Покрова свете Богородице у Марковини код Ђуниса – Метох манастира Светог Романа оглашујемо за самосталан манастир под именом ,,Манастир Покрова свете Богородице у Ђунису’’ (подвукао – ЗС). О овој одлуци известити Свети архијерејски синод. На основу члана 211 Устава СПЦ за привременог настојатеља манастира Покрова свете Богородице у Ђунису постављамо јеромонаха Климента, досадањег старешину Капеле Покрова свете Богородице у Ђунису.’’ Овај акт потписао је Тихомир Танасијевић. Вера (Јованка) Лукић из Чикага, послала је 16. јануара 1967. године, преко канцеларије за градњу манастира, помоћ од 125.000 старих динара, са молбом да се у молитвама спомиње њено име, за здравље и срећу. Сачувана документа из јануара 1967. године која се односе на премештај Јелене Чедић, искушенице манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, у манастир Свете Петке у Островици, говоре да је у манастиру поред јеромонаха Климента било и искушеница. Црквени суд Православне Епархије Нишке упутио је ,,Управи манастира Покрова свете Богородице, Ђунис’’, акт бр. 148-К/4 од 8.3.1967. године, следеће садржине: ,,Епархиски архијереј под горњим бројем и датумом донео је следећу ОДЛУКУ: ,,Одређујемо протојереја Тихомира Танасијевића, секретара и благајника Епархијског управног одбора, да са црквеним тужиоцем ђаконом Ратомиром Војиновићем: 1. Изврше ревизију манастира и прегледају како се рукује новцем и управља манастирском имовином. 2. Пошто примамо и писмена и усмена обавештења о рђавом стању у манастиру и неумесним поступцима јеромонаха Климента, неке Јеле и неког Радисава, предузети саслушање писмено ових житеља манастира, у канцеларији а на послетку саслушати окривљене: Јелу, Радисава и



151

На фотографији је први манастирски конак подигнут 1967. године Климента. 3. Пошто имамо обавештење да у манастиру недозвољено живе многа лица то сваког писмено саслушати: ко је, шта је, по чијем одобрењу живи у манастиру. Нарочиту пажњу обратити и детаљно саслушати девојчицу Невенку и стару Љубицу. 4. Лицима која немају одобрење за боравак у манастиру писмено саопштити да се одмах удаље из манастира. Дневнице и путни трошкови падају на терет манастира’’ Предње Вам се доставља ради знања и управљања. Члан суда Посредно сазнајемо да је грађевинска дозвола за подизање конака у манастиру Покрова Пресвете Богородице издата 1966. године па се могло приступити избору извођача радова и закључењу уговора. Као најповољнији понуђач извођења радова изабран је и са њим је уговор закључен 2. јула 1967. године, Гмитар Јовановић, зидаро-тесарски мајстор из села Преслака код Лесковца Из уговора видимо да су тада уговорени груби радови на згради од темеља па преко зидања сутерена, приземља и спрата до њеног покривања. Радови су погођени за суму од 2.100.000- старих динара са обавезом да буду готови до 1. октобра 1967. године. Управни одбор Православне епархије


нишке донео је 8. октобра 1967. године одлуку, да се одмах приступи зидању конака у манастиру. У извештају Управе манастира од 5. децембра 1967. године наводи се да је конак манастира стављен под кров. Тако се 1967. године кренуло у подизање манастирског конака који је озидан и стављен под кров а да грађевинска дозвола за подизање манастирске цркве још није могла бити добијена. Иако је Пројектантски биро Патријаршијског управног одбора израдио Елаборат о подизању цркве у ,,Марковини’’ и упутио га Ревизионој комисији среза Крушевац 16. јула 1961. године ради прегледа и одобрења. Тек 1963. године на тај елаборат су стављене примедбе по којима је одмах поступљено па је тако коригован елаборат предат Народном одбору општине Велики Шиљеговац ради одобрења локације и грађевинске дозволе. Управни одбор Православне Епархије нишке својим актом бр. 1616-П/8 од 5. септембра 1967. године, упућеног Управи манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, константује да локација и грађевинска дозвола за подизање манастирске цркве ни после шест година нису добијене и да су о томе поред виших државних органа обавештени и Свети архијерејски синод Српске православне цркве и Патријарх српски Његова Светост Господин Герман. Комисија за верска питања СО Крушевац донела је акт бр. 01-25506/1 од 17.

152


протојереј Божидар Станковић, парох I нишке парохије, протојереј Тихомир Антић, парох XII нишке парохије и јереј Будимир Радивојевић, парох кобиљски у архијерејском намесништву Крушевачком, извршила је преглед 12, 13 и 14. августа 1968. године и нашла следеће стање: ,,Браство сачињавају: јеромонах Климент – в.д. Старешине манастира (60), послушник Јован (63), послушница Јелена (36), послушница Љубица (68) и послушница Невенка (18). По изјави Старешине манастира сва ова лица имају одобрење црквених власти за боравак у манастиру. Финансијско стање: Дневник касе је оверен за 1968. г. али није вођен. Приходи по приручнику за 1968. г. ..............1.688.743.Расходи по признаницама за 1968. г. ..............714.205.На лицу места нађено готовог новца.............1.119.590.По изјави стар. Манастира – манастир нема ни дуговања ни потраживања, нити новац на приплод код новчаних завода. Економско стање: Црква и степениште које је изграђено до бунара и извора лековите воде децембра 1967. године у коме је наведено да се тражена дозвола неможе издати. Како се ови подаци наводе у акту Управе манастира бр. 87 од 1. марта 1968. који је упућен Епархијском управном одбору заједно са оригиналним актом СО Крушевац, није познато шта је наведено као разлог неиздавања грађевинске дозволе за подизање цркве. Управа манастира константује да акт СО Крушевац није издат у форми решења те се на њега и неможе поднети жалба те стога овај акт шаље Епархијском управном одбору на разматрање и даље поступање. Епископ нишки др Јован Илић био је спречен да присуствује манастирској слави 14. октобра 1967. године па је одлучио да пошаље своје представнике, протојереја Василија Стојадиновића и јереја Ратомира Бојковића. У Записнику о прегледу извршеног финансијског и економског пословања, као и о реду и поретку у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису а по наређењу Архијерејске власти Цс бр 384 од 10. августа 1968. године, комисија коју су сачињавали:

Непокретности: 1) Манастир поседује по Поседовном листу К.О. Ђунис бр. 393 – земљиште у величини 4.89,20м2 (4 ха, 89 ари и 20 м2). Земља је делимично обрађена а делимично под шумом и пашњаком. 2) Зграде: а) Св. храм – од слабог материјала – обична капелица без таванице; б) Зграда од тврдог материјала са три одељења и ходником – склона паду; в) Зграда од слабог материјала са три одељења неудобна за становање; г) Зграда велика – нова, озидана и покривена, од тврдог материјала са 10 одељења и у њу 3 просторије; д) Кош са шупом; ђ) Обор за ситну стоку; е) Мали живинарник; ж) Звонара – примитивна – на гредама са једним звоном. Покретности: Инвентар ствари постоји. Све ствари у храму, у зградама и дворишту по инвентару нађене су на лицу



места. Поред тога нађено је: 1 двокрилни шифоњер пун разних дарова: чаршава, пешкира, марамица и томе слично, око 1.000 комада. Такође постоји 1 сандук пун шареница – разних величина, ћилимчића и крпара. 120 кгр. флашираног зејтина, 40 кгр. свећа разних величина; Целокупни грађевински материјал: 2.000 кгр. цемента, 2.500 кгр. креча, бетонско гвожђе, кровна конструкција осим рогова – за зграду величине 12м х 6м, као и опека и цреп. У храму је нађено још: 1 ручни требник, 1 апостих, 2 потанха и 2 часлослова, 1 зборник; 8 пуних кошница са пчелама; 1 коза са два јарета; 10 комада прасади разне величине; 50 комада живине. Ред и поредак у манастиру Ред и поредак у манастиру је слаб. Свакодневна богослужења се врше. Услови за одржавање манастира су веома тешки због недостатка браства а и оно што га има слабог је здравља. Исто тако слаби су услови за становање и одржавање реда. Опште опаске: Према свему нађеном – Комисија константује: Да је материјално стање манастира задовољавајуће и да може веће браство да живи у манастиру, нарочито после завршетка нове зграде. Исто тако Комисија је утврдила на основу онога што је видела и нашла у манастиру да је посета верника врло велика и то из разних крајева наше земље; да су прилози обилати и да народ указује нарочиту пажњу овој светињи. Изградњом прилазног пута од села до манастира посета би знатно порасла. Старешина манастира моли да се константује у записнику, зашто није вођен дневник касе манастира. Због болести искушенице Јелене, као помоћнице у вођењу књига манастира, није могао дневник касе манастира да се редовно води. Именована је извесно време била у болници.’’ Записник су потписали чланови комисије и старешина манастира.


153

Монаштво у манастиру Покрова Пресвете Богородице у време управе јеромонаха Климента У време док је старешина манастира Покрова Пресвете Богородице био јеромонах Климент, у манастиру је са благословом епископа нишког др Јована Илића долазило више искушеника и искушеница, као и монахиња које су дуже или краће време боравили у манастиру. Монахиња Стефанида (Васиљевић) из манастира Љубостиња у Епархији жичкој, која је раније боравила у манастиру Св. Петке, примљена је у братство, односно сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице јер у манастиру Св. Петке није могла остати из здравствених разлога, одлуком епископа Јована бр. 297-С/2 од 16. јуна 1965. године. Она је у манастиру Покрова Пресвете Богородице остала до 21. априла 1966. године када је премештена у манастир Св. Стефана у Липовцу код Алексинца. Одлуком епископа Јована од 1. октобра 1965. године у манастир је за искушеника примљен Милош Николић. Других података о њему нема. Искушеница Јелена Чедић, из манастира Мрзеница одлуком епископа Јована премештена је у манастир Покрова Пресвете Богородице 10. јануара 1966. године. Даница Милисављевић из Дубнице, одлуком епископа Јована од 6. јуна 1966. године, примљена је за искушеницу манастира Покрова Пресвете Богородице. Одлуком епископа Јована од 8. јуна 1966. године, примљен је за искушеника у манастиру Јован Ристић из Паруновца код Крушевца. У манастиру је боравила Љубица Милојевић из Станаца код Алексинца па је од ње затражено да прибави потврду од надлежног пароха у световном животу да би могла боравити у манастиру. Ово је затражено одлуком епископа Јована од 16. фебруара 1967. године. Момирки Магдић наложено је 30. јануара 1967. године да се удаљи из манастира. У фебруару 1967. године као искушенице у манастиру наводе се: Јелена Чедић, Радмила Папић, Невенка Миленковић, као и искушеник Јован Радовановић. Невенка


154

На фотографији која је настала средином седамдесетих година прошлог века види се капела Покрова Пресвете Богородице и оба манастирска конака Миленковић из Шишаве, благословом епископа др Јована Илића примљена је 26. децембра 1966. године за искушеницу у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Јовану Радовановићу из Бугуновца, актом епископа Јована од 29. децембра 1966. године ,,одобрава се здравља ради да може провести неко време у манастиру’’ Епископ нишки др Јован Илић дао је благослов 16. фебруара 1967. године да Љубица Милојевић може бити искушеница у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Како је монахињи Анисинији дат канонски отпуст из Епархије Горњокарловачке она је примљена у Епархију нишку Тако се у документима наводи да су у манастиру 24. јуна 1967. године боравиле монахиње Анисија и Павла којима је наређено да се врате у епархију Браничевску из које су дошле у манастир. Одлуком епископа Јована од 12. децембра 1967. године а пошто су добиле коначну одлуку о отпусту из Епархије бањалучке од епископа бањалучког, бр. 127 од 6. децембра 1967. године, примљене су у Епархију нишку и распоређене у сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, монахиње Анисија

(Доцић) и монахиња Павла (Перић), као и искушеница Радмила Тошић, бивше сестре манастира Гомионица код Бањалуке. Оне су се тада налазиле при цркви Четерен код Жабара у епархији Браничевској. Пелагија Радивојевић и Нина Симић, сестре манастира Пустиње у Епархији шабачкој, одређене су у сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице, одлуком епископа нишког др Јована Илића од 31. маја 1968. године. Одлуком епископа Јована бр. 326-А/6 од 12 августа 1968. године, јеромонах Антоније (Илић), духовник манастира Св. Богородице суковске, по молби премештен је у братство манастира Покрова Пресвете Богородице. Епископ нишки др Јован Илић одобрио му је својом одлуком од 30. октобра 1969. године, одсуство од два месеца ради лечења стим да се може лечити у селу Бубушинцу код Пожаревца, Епархије браничевске, где је син тамошњег свештеника лекар који ће га лечити. Јеромонах Антоније (Илић) добио је канонски отпуст из манастира Покрова Пресвете Богородице за епархију Браничевску 1970. године, одлуком епископа др Јована цс бр. 915/70. 13 13 Глас, бр. 4/70



МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ВРЕМЕ УПРАВЕ ИГУМАНИЈЕ МИНОДОРЕ Дана 14. августа 1968. године дошло је до промене старешине манастира Покрова Пресвете Богородице о чему је сачињен ,,Записник о извршеној примопредаји дужности в.д. старешине манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису а по наређењу Архијерејске власти Цс бр. Од 12 VIII 1968. г. Досадањи стар. манастира јеромонах Климент предаје новонаименованој старешини монахињи Минодори следеће: 1) Манастирски штамбиљ и печат као и деловодни протокол са архивом из 1967. и 68. год. као и ранијих година; 2) Дневник касе са документима из 1968. год. 3) Сву непокретну и покретну имовину манастира по инвентару, Поседовном листу и Записнику комисије који се прилаже уз овај записник; 4) Готов новац у суми од 1.119.590 ст. дин. (један милион сто деветнајест хиљада петсто деведесет ст. дин.) 5) Око 300 кгр. пшенице, 150 кгр. ситног кукуруза, 480 кгр. хлебног брашна. Са овим је примопредаја извршена.’’ Записник су потписали чланови комисије: Божидар Станковић, Тихомир Антић и Будимир Радивојевић, јеромонах Корнилије који је предао дужност и монахиња Минодора која је примила дужност. Игуманија Минодора дошла је из манастира Свете Богородице у Сићеву где је била старешина манастира. По доласку у манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису игуманија Минодора је и даље била старешина над манастиром Свете Богородице у Сићеву све до 1977. године. Ова два манастира имала су заједничку управу, односно њихов старешина била је игуманија Минодора. Са игуманијом Минодором из Сићева у манастир Покрова Пресвете Богородице дошле су монахиње Аполинарија и Вероника, искушеница Божица Павловић и игуман Корнилије. Игуманија Минодора (Милија) Илчић, рођена је 26. октобра 1924. године од оца Станоја и мајке Негосаве Илчић, у селу Мачковац код Крушевца. Завршила је


155

четири разреда основне школе. У манастир је ступила 16. марта 1940. године. Замонашена је 26. априла 1954. године. Игуманија је од 25. маја 1968. године. Пре доласка у манастир Покрова Пресвете Богородице била је у манастирима: Мрзеница, Св. Стефан и Сићево. Игуманија Минодора била је старешина манастира Покрова Пресвете Богородице до упокојења 7. јуна 2006. године. Сахрањена је на манастирском гробљу. Игуман Корнилије (Богољуб) Јованковић. Рођен је 16. јануара 1902. године од оца Косте и мајке Тодоре Јованковић, као седмо дете, у селу Дојкинци код Пирота. Године 1925. посетио је манастир Хиландар након чега је поднео молбу Св. Архијерејском Сабору и Старцу Митрофану да буде примљен као искушеник у манастирско братство. Био је примљен за искушеника манастира Хиландара али се отуда вратио због нерегулисаног имовног стања по смрти својим родитеља. Примљен је 1926. године за искушеника манастира Раковице где је завршио четири разреда Монашке школе са примерним владањем, вредноћом и способностима за монаштво.. Замонашен је 26. септембра 1927. године. Рукоположен за јерођакона 14. децембра 1927. године а за јеромонаха 7. марта 1928. године. Јеромонах Корнилије упућен је у манастиру Свете Богородице у Високој Ржани где је од 1. јула 1929. године опслуживао манастирску парохију. У документима се наводи да је од 1932. године био старешина манастира. Одлуком епископа Јована под ЕБр. 2418 од 8. новембра 1935. године одликован је Црвеним појасом. За свој рад у манастиру Високо-Ржанском био је одликован чином игумана 26. фебруара 1951. године.. У манастиру Св. Богородице остао је до 1953. године када је премештен у манастир Наупаре код Крушевца. У манастиру Наупаре био је од 1953. до јуна 1957. године када је премештен у манастиру Мрзеница. У манастиру Мрзеница био је до јуна 1957. до јуна 1963. године када је премештен у манастир Сићево. У манастиру Сићево остао је до 1968. године када је заједно са игуманијом Минодором премештен у манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису. Ту је замонашен је у чину велике схиме под именом Андреј. У манастиру је био до краја живота. Преминуо је 1990. године и


156

Унутрашњост капеле сахрањен је на манастирском гробљу као схи – игуман хаџи Андреј. У Гласу Православне Епархије нишке наводи се да је епископ Јован посетио Алексинац о Великој Госпођи, Свети Роман о манастирској слави и новоосновани манастир Покрова Пресвете Богородице у Марковини код Ђуниса где је извршио преглед радова.14 Управни одбор Православне Епархије нишке својом одлуком од 6. августа 1969. године дао је сагласност за изградњу манастирске штале. Епархијски одбор Епархије нишке дао је почетком 1970. године сагласност за подизање новог конака у новоподигнутом манастиру Покрова Пресвете Богородице код Ђуниса. 15 Године 1972. кренуло се са подизањем новог конака. Управа манастира склопила је уговор са Гергинов Стаменом, зидаром из Сурдулице да излије темељ, озида приземље и два спрата и покрије зграду новог конака за суму од 180.000 динара. Материјал пада на терет инвеститора односно Управу манастира. Уговор је закључен 10. јула 1972. године а као дан почетка радова означен је 17. јул 1972. године. Предвиђено је да радови буду завршени 15. новембра 1972. године. Уговором је предвиђено да ако инвеститор не буде имао финансијска средства за окончање радова они се могу прекинути након подизања приземља и стављања плоче са степеништем на њему. Тако је и било радови су те године прекинути са подизањем приземља и стављањем плоче са 14 Глас, бр. 4/68 15 Глас, бр. 1/70

степеништем. Управа манастира склопила је 6. августа 1972. године уговор са инжињером - архитектом Адамом Топличанином, да за потреба манастира обавља стални стручни надзор над грађевинским и грађевинскозанатским радовима који се изводе на манастирском конакау. Цена његових услуга износила је 1% од укупних вредности радова – материјала и радне снаге. Са подизањем новог конака настављено је наредне године али је сада Управа манастира одлучила да уместо два спрата озида један спрат и покрије конак. За извођача радова изабран је са најповољнијом понудом, Градимир Стојановић, зидар из Ниша који се обавезао да ове радове обави за сумуод 83.000 динара у времену од 17. августа до 10. октобра 1973. године. Наредне године Управа манастира наставила је са радовима на завршетку новог манастирског конака. Тако је 25. маја 1974. године склопљен уговор са зидарско-фасадерском радњом Ивана Иванчева из Ниша, да он својом радном снагом обави комплетну спољашну и унутрашњу малтерацију новог конака, спољашну малтерацију старог конака и у њему делимично незавршених унутрашњих зидова као и прскање фасаде млевеним каменом са додатом оксидном бојом коју буде изабрао инвестирор. Радови су уговорени за износ од 70.000 нових динара. Сав потребан материјал обезбеђује инвеститор. За почетак радова договорен је 20. јун а завршетак радова за 50 радних дана. Завршне радове на конаку извело је предузеће ,,Јастребац’’ из Великог Шиљеговца за суму од 50.000- нових динара, без материјала, у периоду од 15. јула до 15. октобра 1975. године. Те исте године када је завршен нови конак Управа манастира погодила је израду новог иконостаса за капелу Покрова Пресвете Богородице. Израда иконостаса поверена је Милану Милошевићу, обученом столару и дуборесцу из Прељине код Чачка. По уговору он се обавезао да изради и постави иконостас димензија 262 х 524 сантиметра од ораховог дрвета за сумму од 27.000- динара или од кленовине (крушковине) за суму од 24.000- динара. По уговору испорука и постављање иконостаса било би до 10. маја 1976. године. Године 1977. после пуних шеснаест година од доношења одлуке о подизању



нове цркве кренуло се са њеном изградњом. Управа манастира обавестила је Општински суд у Крушевцу да је 20. јула 1977. године формирала режијски одбор за изградњу цркве у Марковини. Одбор су чинила следећа лица: 1. Христивоје Миловановић из Ђуниса за председника; 2. Љубодраг Петковић, протонамесник из Каоника – секретар; 3. Игуман Корнилије из Марковине – члан; 4. Стојан Милетић, свештеник из Ђуниса – члан; 5. Добривоје Јоцић из Ђуниса – члан; 6. Петар Ћирић из Ђуниса – члан; 7. Миодраг Димитријевић из Ђуниса – члан и 8. Милорад Милошевић из Ниша – члан. За потписивање докумената били су овлашћени Христивоје Миловановић, председник и протонамесник Љубодраг Петковић, секретар. Ова одлука Управе манастира одобрена је од стране Епархијског управног одбора одлуком бр. 1422-Н/40 од 16. јула 1977. године. Управа манастира потписала је уговор са зидарско-фасадерском радњом Стојана В. Стаменковића из Кормана да у овој години у периоду од 25. јула до 1. октобра изради темеље цркве својом радном снагом док је потребан материјал обезбеђивала Управа манастира. Укупна цена радова износила је 64.400,70 нових динара. Након ове прве фазе у подизању цркве направљен је предрачун за наставак радова односно зидање цркве. Према њему зидање цркве до израде дашчаних подлога на штафнама за покривање лимом, без материјала износило би 726.200- динара. Наредне године настављенис су радови на градњи цркве. За зидање је потписан уговор 25. јула 1977. године са истим извођачем радова, Стојаном Стаменковићем из Кормана. Због недостатка материјала те године је врло мало урађено па је 18. јануара 1979. године постојећи уговор стављен ван снаге и потписан нови. Према новом уговору предвиђено је да извођач озида цркву, покрије и изнутра омалтерише за суму од 320.000 динара стим што је предвиђено плаћање у осам рата. За почетак радова одређен је 1. април 1979. године а за


157

завршетак крај 1980. године. Из расположиве документације видимо да радови нису у потпуности завршени до краја па је 20. маја 1982. године потписан нови уговор са извођачем Стојаном Стаменковићем о зидању галерија за суму од 400.000- динара. Управа манастира погодила је 27. децембра 1982. године са мајстором Радованом Миленковићем, израду врата и прозора за нову цркву. Уговором је предвиђено да мајстор изради врата и прозоре од сопствене квалитетне храстове грађе за суму од 750.000- динара. Испорука и постављање столарије требало је да буду завршени до 14. јула 1983. године. Да су сви радови на цркви окончани 1983. године потврђује и уклесани натпис на мермерној плочи у храму Покрова Пресвете Богородице који гласи: ,,Благоизвољењем Оца садејством Сина и благодаћу Духа Светога Сазида се овај храм Покрова Пресвете Богородице у Ђунису од 1977. до 1983. године. Живописа се ктиторском заслугом г. Златка Марјановића, златара београдског, од 1993 до 2000 год. у време Епископа Нишког Г.Г. Иринеја, игуманије Минодоре са сестрама и јеромонаха Павла. Освећење обављено године 2001, Септембра 16/3 А М И Н,, Монаштво у манастиру Покрова Пресвете Богородице за време управе игуманије Минодоре Јованка Ђоковић из Доње Сабанте примљена је за искушеницу у манастиру одлуком епископа Јована бр. 406-Ђ/5 од 21. августа 1968. године. Монахиња Аполинарија (Лепосава) Благојевић. Рођена 18. маја 1925. године од оца Драгутина и мајке Стане, у селу Срезовац код Алексинца. Основну школу није завршила – неписмена. У манастир је ступила у марту 1943. године. Замонашена је 26. априла 1954. године. Пре доласка у манастир Покрова Пресвете Богородице


158 била је у манастирима: Мрзеница и Сићево. Монахиња Аполинарија живела је у манастиру до краја живота. Упокојила се 2010. године и сахрањена је на манастирском гробљу. Искушеница Јела Чедић. Рођена 22. августа 1932. године од оца Сретена и мајке Селимка Чедић, у Каменици код Алексинца. Завршила средњу економску школу. У манастир ступила 22. октобра 1963. године. Пре поновног доласка у манастир Покрова Пресвете Богородице била је у манастирима: Мрзеница, Ђунис и Драча. Монахиња Вероника Трајковић. Рођена је 26. децембра 1915. године од оца Стојана и мајке Марије Трајковић, у Битољу.Завршила је четири разреда основне школе. У манастир је ступила 1940. године. Замонашена је 1941. године. Пре доласка у манастир Покрова Пресвете Богородице била је у манастирима: Мрзеница, Висока Ржана и Сићево. Схи– монахиња Вероника била је у манастиру до упокојења 1995. године. Сахрањена је на манастирском гробљу. Монахиња Евгенија (Љубинка) Загорац. Рођена је 14. фебруара 1937. године од оца Ђорђа и мајке Руже Загорац, у селу Кутања код Доњег Вакуфа у Босни. Завршила је три разреда основне школе. У манастир је ступила 24. августа 1955. године. Замонашена је 6. октобра 1959. године у манастиру Гомионица у Босни. У њему је била до доласка у манастир Покрова Пресвете Богородице. Монах Дамњан (Душан) Димитријевић. Рођен је 2. августа 1902. године од оца Марисава и мајке Станке Димитријевић, у селу Бошњане код Варварина. Завршио је малу матуру. Ступио је у манастир Св. Николе у Својнову код Варварина, 19. јануара 1975. године. Замонашен је 9. априла 1976. године. Рукоположен је за чтеца 1974. године. Пре доласка у манастир Покрова Пресвете Богородице био је у манастиру Св. Никола у Својнову код Варварина. Искушеник Станимир Цветановић. Рођен је 19. августа 1909. године од оца Алексе и мајке Цвете Цветановић, у селу Мала Суваја код Варварина. Завршио је четири разреда основне школе. Ступио је у манастир Св. Никола у Својнову код Варварина 13. маја 1977. године где је био до преласка у манастир Покрова Пресвете Богородице. Замонашен је под именом Серафим (Цветановић). У манастиру је живео до упокојења 1990. године. Сахрањен

је на манастирском гробљу. Искушеник Јованче Велковски. Рођен је 7. јануара 1948. године од оца Станче и мајке Мирсе Јакумовски, у селу Огут код Криве Паланке у Македонији. Завршио је осам разреда основне школе. У манастир Покрова Пресвете Богородице је од 30. марта 1980. године. Замонашен је под именом Гаврило у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Рукоположен је за јерођакона на дан 18. јануара 1982. године одлуком Ебр. 42-В/1.16 У манастиру је био до 14. септембра 1990. године. У Гласу Православне Епархије нишке за период од 1968. до 1988. године наведене су монахиње и духовници манастира Покрова Пресвете Богородице: Монахиња Надежда (Стефановић), сестра манастира Црковнице, премештена је 1970. године за сестру манастира Покрова Пресвете Богородице код Ђуниса одлуком епископа др Јована цс бр. 285/70.17 Монахиња Рипсимија из манастира Клисуре епархије Жичке добила је канонски пријем 1970. године у сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице одлуком епископа др Јована цс бр. 549/70.18 Монахиња Ефросинија из манастира Св. Богородице у Сукову премештена је у манастир Покрова Пресвете Богородице код Ђуниса 1970. године одлуком епископа др Јована цс бр. 685/70.19 Она је постављена за намесницу истог манастира 1971. године одлуком епископа др Јована цс бр. 24/71.20 Монахиња Ефросинија (Милица Ристић) је рођена 21. новембра 1939. године у селу Себечевац код Крушевца. Завршила је основну школу а потом отишла у манастир Наупаре где је замонашена 1954. године од игуманије Дарије. У манастиру Наупаре била је до 1968. године када је прешла у манастир Св. Богородице у Сукову. Из Сукова је 1970. године премештена у манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису где је била до 1977. године. Од тада до данас (2017.) је у манастиру Св. Ђорђа у Темској. Драгомир Павловић, земљорадник из Велике Крсне добио је 1970. године благослов од епископа др Јована за ступање 16 Глас, бр. 1/82 17 Глас, бр. 2/70 18 Глас, бр. 3/70 19 Глас, бр. 4/70 20 Глас, бр. 1/71



159

На фотографији се виде темељи нове цркве који су изливени са северне стране мале цркве која је дограђена, односно продужена крајем педесетих година што се примећује по крову у манастир Покрова Пресвете Богородице одлуком цс бр. 751/70. 21 Монахиња Катарина, сестра манастира Светог Георгија Темачког, премештена је 1971. године у сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, одлуком епископа Јована цс бр. 17/71.22 Монахиња Катарина (Босиљка Станојевић) рођена је 1927. године у селу Брејановцу код Лесковца. Отишла је у манастир Светог Георгија Темачког где је била искушеница а потом је ту и замонашена. У манастиру Темска била је до 1971. године када је премештена у манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису где је била до 1974. године када је премештена у манастир Мрзеницу. У манастиру Мрзеница остала је до краа живота. Упокојила се 2011. године и сахрањена је на манастирском гробљу. Невена Миленковић, из Шишаве, добила је 1971. године благослов од епископа др Јована за ступање у манастир Покрова Свете Богородице у Ђунису, цс бр. 493/71.23 Станисава Николић, из Поточца, добила је 1971. године благослов од

епископа др Јована за ступање у манастир Покрова Свете Богородице у Ђунису, цс бр. 494/71.24 Епископ др Јован дао јој је исте године благослов за замонашење у чин мале схимне са именом Февронија, одлуком цс. Бр. 546/71.25 Сестра Фебронија упокојила се крајем 1971. године у манастиру Покрова Пресвете Богородице.26 Сахрањена је на манастирском гробљу где је на надгробном крсту записано ,,монахиња Февронија 1896 -1972. Зорица Станојевић, из Брејановца, добила је 1971. године благослов од епископа др Јована за ступање у манастир Покрова Свете Богородице у Ђунису, цс бр. 741/7127 Искушеница Зорица Станојевић, сестра монахиње Катарине, рођена је 1948. године. Као искушеница премештена је у манастир Мрзеницу где је замонашена под именом Матрона. Монахиња Ана (Илчић) сестра манастира Покрова Пресвете Богородице упокојила се 1972. године у манастиру што је објављено у Гласу православне епархије

21 Глас, бр. 4/70

25 Глас, бр. 4/71

22 Глас, бр. 1/71

26 Глас, бр. 1/72

23 Глас, бр. 4/71

27 Глас, бр. 4/71


24 Глас, бр. 4/71


160

Нова црква у изградњи. Грађена је у периоду од 1977. до 1983. године по пројекту архитекте Адама Топличанина из Крушевца. Радове је изводио Стојан Стаменковић, предузимач из Кормана код Алексинца. нишке под цс бр. 352/72.28 Сахрањена је на манастирском гробљу а на надгробном крсту је записано ,,монахиња Ана 1898 – 1972’’. Монахиња Ана (Илчић) је била мајка игуманије Минодоре. Јован Радовановић, искушеник манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису замонашен је чином мале схиме са именом Јоаникије 1974. године, одлуком цс бр. 259/74.29 Монах Јоаникије (1903 –

1980) остао је у манастиру до краја живота. Сахрањен је на манастирском гробљу. Епископ нишки г. Иринеј замонашио је Живана Марковића, искушеника мана-стира Свете Богородице у Ђунису, по чину одјејанија у расу и камилавку, својом одлуком бр. 474/7630 Монах Павле (Живан) Марковић. Рођен је 1. фебруара 1911. године од оца Петра и мајке Живане Марковић, у селу Каменаре код Крушевца. Завршио је четири разреда основне школе. У манастир Покрова Пресвете Богородице ступио је 24. јула 1973. године. Замонашен је 4. новембра 1976. године. Монахиња Меланија, сестра Манастира Св. Богородице у Ђунису, упокојила се у Господу 1978. године.31 Монахиња Меланија Тодоровић (1889 – 1977) сахрањена је на манастирском гробљу. Била је рођена сестра схи-игумана хаџи Андреја (Корнилија Јовановића). У манастиру су преминуле и сахрањене на манастирском гробљу: монахиња Ангелина (1924 – 1998), монахиња Ана Церовић (1912 – 1999) и искушеница Божица Павловић (1931 – 2010). На манастирском гробљу сахрањен је и раб божији Драгутин Јоцић – Дража (1898 – 1977).

SUMMARY MONASTERY OF THE HOLY VIRGIN IN ĐUNIS

This paper presents a history of the formation of the Monastery of the Holy Virgin in Djunis to the very beginning to the end of construction of the present monastery church. A review of nuns and monks who lived in this sanctuary.

28 Глас, бр. 2/72

30 Глас, бр. 1/77

29 Глас, бр. 3-4/74

31 Глас, бр. 1-2/78


161 Зоран А. Антонијевић Лазаревац

ВРЕОЧАНИ У РАТОВИМА 1912 - 1918 (забележио Драга Лукић1) Апстракт: Црквена општина Вреоци (Вреоци, Цветовац, Медошевац) имала је у отаџбинским ратовима много учесника. Скоро сви способни житељи, били војни обвезници или не, учествовали су у ратним дешавањима. Њихове приче и сећања на те дане овде су представљени у цртицама као део веома обимног материјала. Кључне речи: Вреочани, црква у Вреоцима, мобилизација, Балкански ратови, Први светски рат, Кајмакчалан-Камењаре (Кремењаре), Карађорђева звезда, комите, Воја Танкосић, поп Срећко, Цуле, Тетовирани Шваба.

a1 1 У периоду од 1959.г. до 1965.г. хроничар места Вреоци, Драгомир Драга Лукић, учесник Другог светског рата, заточеник логора на Бањици и логора Матхаузен, бележио је причање солунаца и учесника балканских ратова који су родом из места Вреоци и Цветовац. (Стари Вреочани су сматрали да је Цветовац засеок Вреоца од давнина). Годинама сам сарађивао са њим и познавао тог дивног човека без чијег стрпљивог слушања и великог пријатељства са Вреочанима не би ни настали поменути записи. Имао сам среће и част да добијем његове свеске десетак година после његове смрти од сина му Лукић Тиберијуса – Мише, које сам пажљиво очистио, осунчао и преписао са малим правописним и граматичким исправкама и које ћу, надам се, публиковати у времену када обележавамо стогодишњицу завршетка Великог рата. Већину учесника ових прича сам лично познавао, а и мој прадеда Милић Антонијевић је учествовао у боју на Варовници и тамо рањен у леву руку. Као трећепозивац је односио храну и преобуку нашим војницима на Косово до пред сам одлазак у Грчку. Његова два брата Александар и Бранисав су погинули у отаџбинским ратовима, а брат од стрица (даља фамилија) је Чедомир Чеда Антонијевић-Грк носилац две Карађорђеве звезде као и златних медаља Француске и Русије, који је погинуо је на Кајмачалану. Иначе Вреочани и Цветовчани су заслужили 6 Карађорђевих звезда (Чедомир Ж.Антонијевић златну и сребрну, Светислав-Цуле Синђелић сребрну, Светозар Синђелић златну, Милоје Вукић сребрну и Тихомир Вукић сребрну) што ће бити тема неком другом приликом. Нисам ништа исправљао у говору ратника већ како је записано оставио да млади и читаоци уживају у изразима и причама својих дедова и прадедова јер је тако сачуван „мирис“ времена у коме су живели и ратовали. Ово су тек цртице и мали прилози за изучавање тог херојског времена када су наши преци без жаљења несебично жртвовали своје животе како би ми њихови потомци живели и опстали на овим просторима. Забележисмо ово да се не заборави. Зоран А.Антонијевић, истраживач и хроничар Вреоца и околине


ЧЕДА Ж. АНТОНИЈЕВИЋ - ГРК Рођен је у Вреоцима 27.07.1884.г. и одликовао се снагом и брзином. На једном општинском такмичењу у трчању 1910.г. освојио је друго место и пар опанака. За време отаџбинских ратова службовао је у Куновчића чети. И отац Живојин и браћа Јован и Андреја су били учесници ратова. Од 1912. године до погибије на Кајмакчалану одликовао се изузетно храбрим акцијама. Постао је наредник српске војске и у своје потчињене уливао љубав према отаџбини. У рату са Бугарима заробио је бугарски пук и пет топова. И против Аустроугара се истицао храброшћу. Једно вече слушајући официре како се договарају и закључују да би им добро дошао аустријски живи језик Чеда се изгуби у ноћи и крете ка непријатељским редовима. Том приликом је заробио аустријског стражара пришавши му с леђа и донео га свом команданту са све пушком. Толико га је јако стегао да несрећни војник није могао нормално да дише. Одликован је са две Карађорђеве звезде сребрним и златним војничким орденом, златним крстом светог Ђурђа и златном Обилићевом медаљом. Кајмакчалан погибија Чедомира-Чеде Грка Антонијевића носиоца златне и сребрне Карађорђеве звезде и других одличја Било је то у почетку 1917. по Божићу. VIII пук је држао Западни крш, између нас VII пук ми смо држали зелени плато и

162 Кремењаре; прво смо дошли на рововску косу. После смо се помакли улево на Западни крш, а Бугарин је дошао на Западни крш. А ми смо се повукли још улево на зелени плато и Кремењаре и после настаје низија, раван. До нас су били Дринци држали су рововску косу и редом до Вардарске дивизије чак до Соколца. Ми смо били тада на положају, на месту Кремењарима. Кремењари су камено брдо дуж косе, држали су га горе Бугари. А ми смо се подвукли на 30 метара на 50м. и ближе под Кременаре, и ту смо били стално све док нисмо кренули за Србију напред. Комадант пука, Јован добио је наредбу да узме други батаљон осмог пука. Овај је (VII пук) требао да иде на коту 12-12 ка Битољу од нас удаљена око 20 км, а III батаљон VII пука је био ост`о на положају и III батаљон VIII пука, они су остали на положају, код Западног крша, а ми на Кремењарима. Они су после 3. дана кад су стигли заузели коту 12-12. Комадант петог пука, је остао на положају као комадант отсека. И кад је кота 12-12. пала нама је наређено да се узму Кремењари, пошто је сад фронт требао да се исправи да Бугари не би тукли бочно ове на коти 12-12. Стигло је наређење. Комадант петог пука је наредио да трећи батаљон VII пука изврше напад и узму Kремењаре. Али комадант трећег батаљона седмог пука Бели Марковић, потпуковник, није разговарао са комадантом седмог пука, и није хтео да ради како овај каже. А комадант петог пука нареди да узме Бели Марковић једног командира већ спремног из батаљона VII, не морају ни да питају команданта трећег батаљона. Он је тако и урадио и узме мог командира друге чете трећег батаљона Свету Урошевића капетана. И ујутро отворе бараж артиљерије напред. Онда ми кренемо напред. Две наше чете трећег батаљона VII пука, и две чете VIII пука биле су прве у борби. А трећа и четврта чета трећег батаљона VII пука остали су у резерви за нама. И тако смо цео дан нападали. Бугари су се све чврсто држали и одбијали нас бомбама и митраљезима, али ипак смо ми претрчали пред Кремењаре те нашој другој чети нису Бугари могли ништа митраљезом, а прва чета нашег батаљона била је лево од нас. И она се помицала у стрељачком строју ка Кремењарима, али је њих митраљез покосио јер је било 3-4. митраљеза који су стално тукли, а они су

З. Антонијевић

били даље и требало је да претрче 50 метара у стрељачком строју и док су претрчали 36 је погинуло са командиром, без рањених, док су се подвукли под ватру (Кремењаре). После су нас Бугари били само бомбама, али срећа је била што су се осмаци били попели на Западни крш, заузели на њему бугарске ровове и дошли на Кремењаре. Ми смо били ниже. А горе на стенама су Бугари. А ми смо доле под стеном. Бугарин може да нам скочи за врат. Осмаци дошли горе и вичу нама напред. Седми пук је са друге стране стене. Бугари бацају бомбе, а ја викнух не дајте. Побише нас, бацају бомбе. Овај Бугарин је био остао у кршу, није ни знао да су Бугари већ побегли и овог наши ухвате. И ми одмах устукнемо и обиђемо око стена и испењемо се горе. Бугари су ту били добро утврђени за 2 године, између стена направили читаве собе, утврђене кафане, у стени удубљено одељење. Читав град су направили, горе, и кад су побегли наши су се спустили преко Кремењара и крша на 50 метара у неку њиву испод Кремењара. Ту смо се утврдили и у том је пао мрак. Ја сам био са командиром мојим Урошевићем, пошто је он заступао комаданта батаљона пола дана. На врху Кремењара, ту нас ухвати мрак и заноћили смо ту. Кад је пао мрак, командир је рекао мене, да идеш да наредиш трећој и четвртој чети, наше које су биле у резерви тога дана да крену са тобом напред и да дођете овде код мене. Ја сам тако и урадио. И сјуримо се низ Кремењаре, низ брдо у наше старе ровове. И чим сам стигао; била је јака помрчина. Пришао сам, у једној јаруги нешто крши. И ја сам застао. Видим да иду овамо из оних камењара. И кад су се прикључили пришао сам, чујем да говоре бугарски. Ја сам викнуо на њих стој. Они су стали. Ја сам питао ко сте, а они кажу, ми смо си братко, предавамо се. То су били болничари, али са пушкама. Било их је пет на броју. Ја сам наредио врћај пушке, мајката вам је... у д.... Они су бацили и ја их спроводим доле мало наниже на 50 метара код командира треће чете (седми батаљон) и предам их; и наредим да крене чета одмах горе до комаданта батаљона те сам отишао и наредио и четвртој чети да исто уради и крене. Кад смо дошли горе на Кремењаре код комаданта он је наредио да се распореде у току ноћи тамо. Бочно лево од нас Бугари нас изненаде. Али кад је било око 10 сати ноћи, нама комадант подотсека наређује Бели Марковић; Ове наше две чете Загрлата у историји српског народа

ВРЕОЧАНИ У РАТОВИМА 1912 - 1918

да се смене са две чете осмог пука, које су биле оперисале ту па су остале и даље на положају. Онда је узео телефон и уватио везу преко Груништа на коту 12-12., и нашао комаданта пука Јована, и испричамо му како је све текло овде како су му одузели батаљон и раде без његовог питања и без наређења смењују наше чете, несмењене остале и даље у борби. Он каже што ти то мени причаш, ти си комадант батаљона. И ниси требао да дозволиш, јер ти одговараш батаљоном. Добросав одма` пошаље своје ордонансе код Урошевића и наредио је да наше две чете трећег и четвртог, могу сменити и само наше две чете да остану на положају, а не осмог пука. А наше чете, несмењене, остале су и даље у борби. Онда је Урошевић дао наређење да се обе чете које су већ биле смениле чете осмог пука повуку, али већ је било прошло пола ноћи, и док су се поново ови смењивали и замењивали, било је свануће. Кад су наше чете требале да нас смене, свањивало је. Бугари су приметили то смењивање и њихови бомбаши се били подвукли под Западним кршом и одједном су бацили бомбе и јурнули на јуриш вичући уре, уре. А наша чета врши смену. Тад смо ми погледали са Камењара где сам био са командиром, пошто се већ развидело и лепо се видело. Ту је био стигао код Урошевића и Белимарковић. Бугари су ударили руљом, свирају трубе, бубњеве, музику и вичу уре, уре, и масом иду и ми вичемо горе удри, али заглави се чаура и неће да изађе, откине извлакач чауру, потегне један два и застој. Откине чауру митраљезац се чупа за косу и каже ноћас, оба се заглављују не раде целу ноћ су тукли, а сад ни да почне ... и ми одмах довлачимо бугарске пушке и командир и сви и Иван Вукић беше ту као болничар и он довати пушку и бисмо у комору, кад се појавише испод једне косе. А испред нас на 30 метара био је наш ровчић и баш у том моменту једна десетина се смењивала; и та десетина тако се смењивала и пребегивала овамо; а осмаци су мислили да ми оступамо па и они оступе са Западног крша и пусте положај Бугарима. Сад су Бугари отворили на нас овде бочну ватру. Потпоручник четврте чете Илија који је био у једној њивици пред камењаром укопао се са водом и добијао је ватру бочно. Он је посло ордонанса да пита командира шта ће да ради, јер не може да опстане бију


163 га бочно Бугари. А фронтално подвукли се Бугари и вичу нама да се предамо; војник се није вратио; после он пошаље његовог помоћника наредника Чедомира Антонијевића из Вреоца, и овај је отишао и кад је дошао пред командира четврте чете Завишића, који је био на Кременарима иза једног камена. Овај како је дошао стао је мирно и хтео да му рапортира. Како је стао и поздравио и хтео да каже господине ... и пљесну о земљу, јер га погоди метак у грудни кош. Онда је онај потпоручник доле, кад је видео да се и овај не врће, нареди да сваки војник употреби бомбу сваке врсте и да искористе дим и да се побегне и тако су и уредили. Тако где су њих 36 пали са командиром ту је и Милош Лукић погинуо из Вреоца. То је био први дан напада на Кремењаре прве чете трећег батаљона док је претрчавала 60 метара поред Кремењара. Кад смо се скидали са Кремењара из моје чете је био рањен Драгутин Драгичевић из Дрена у колено. И ја сам га носио цео километар на леђима до превијалишта. И данас кад ме сретне у Лазаревцу, увек каже: „Кад ћу се ја тебе одужити?“. ... СВЕТИСЛАВ СИНЂЕЛИЋ - ЦУЛЕ Рођен је 1893. године у десеточланој породици Бранислава и Смиљке Синђелић, у Вреоцима. У војску је ступио одмах по објави рата као регрут, првопозивац. Пошто је завршио основну четвороразредну школу у Вреоцим био је врло писмен за оно доба опште неписмености и на фронту је подучавао неписмене и помагао у писању. Одмах су га старешине унапредиле у чин каплара. Са својом десетином, приликом једног контранапада аустроугарских војника, није одступио, што је било пресудно за очување положаја. Видевши да десетина добро и чврсто држи терен у својим рукама, није дао непријатељу да напред крене ни један сантиметар, а српска команда проучивши ситуацију, наредила је да остале јединице консолидују своје редове и пораз претворе у победу. Још једном се Светислав истакао заробивши са својом извидницом на препад аустријске топове са комплетним посадама. За херојске подвиге и мудро руковођење је одликован сребрном Карађорђевом звездом, Албанском споменицом и другим одличјима. Вративши се кући, са братом


164 Велимиром је обновио очев дом у Вреоцима и у њему живео до смрти - 1978. године. ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР СРЕЋКО ОСТОЈИЋ Рођен 1863.г. у Косовској Митровици, парох вреочки, првосвештеник српске војске у Првом светском рату. Учесник отаџбинских ратова, мајор и позивар, лични пријатељ Краља Петра првог, носилац многих одликовања, Прота Срећко се упокојио на Митровдан 15. новембра 1935. године. Сахрањен је у порти поред споменика палим ратним друговима. Иза овог свештеника остало је пет синова: Спира, Миливоје, Војислав, Бранислав и Живко. Протојереј Спира Остојић и његов син, протојереј Момир, наследници су свештеничке лозе славних Остојића. Момир је сахрањен изнад свог деде у истом гробу. МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА ОД НАСРТАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВЉА Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада молитву нас недостојних слугу Твојих. Сагрешисмо Ти - опрости нам Господе. Падосмо у кал безакоња - очисти нас, Пречисти. Прогњевисмо Те - смилуј се, Преблаги. БАЛКАНСКИ РАТОВИ Причање Светислава-Цула Синђелића (р.1884. –у.1978.) Кад је почео српско турски рат 1912. године ја сам имао 19 година. У Вреоцима у то време, бејаше велики број дечака. Многи од њих још нису били дорасли за војску. Али, ипак, тих дана и млађи од мене били су обухваћени мобилизацијом и позвати на рад. Крајем месеца септембра напустили смо Вреоце и кренули пешке за Београд. У Београду сакупили смо се пред зградом Окружног суда. У овој згради налазила се и Окружна војна команда. Пред зградом чекали смо неко време. Тек после подне било нам је саопштено наређење Окружне војне команде које је гласило: Омладинци,

регрути и последња одбрана стараца, враћају се својим кућама, до даљег наређења. Одмах после овог саопштења пошли смо до Вреоце. И тако смо провели само тај један дан у Београду. Месеца октобра понова смо били позвати, у време када је српска војска започела велику историјску битку са Турцима, за варош Куманово, у Старој Србији. Сада смо путовали возом за Београд. Одређеног дана, окупили смо се пред Општином. Од Општине пошли смо пешке, за Лазаревац, на железничку станицу. У Лазаревцу се укрцамо у воз па преко Аранђеловца приспемо у Младеновац. Од Младеновца до Београда путовали смо пругом широког колосека. Са нама је путово Љубомир Терзић, Вреочанин. Тада је он био војни обавезник последње одбране стараца и командант омладине у Вреоцима. Кад смо дошли у Београд, са железничке станице, командир нас је одвео у „Коњичку касарну“, која се налазила у улици Милоша Великог. У дворишту ове касарне били смо подељени на неколико група, одређених за раличне радове. Ја сам се нашао у групи омладинаца, која је била одређена да ради на железничкој стници, у Београду. Нашој групи командовао је Љубомир Терзић. На станици смо утоварали и истоварали ратни материјал, брашно, хлеб за војску и другу робу; обртали локомотиве парњаче преносили рањенике у болнице и тд. На овом раду провели смо месец дана, па смо демобилисани и поново враћени кућама. ... Године 1913, када су, после слома турске силе у Старој Србији и пада Једрена, Бугари покушали да остваре њихове територијалне захтеве у Македонији, и када су ударили на српску војску, два пута смо позвани на рад, у Београд. За време тих ратних дана, наше војске са Бугарима, радио сам у Доњем Граду, у пекари, где се пекао хлеб за војску. Затим на Врачару, у општој државној болници “Енглеске мисије“ која је била уређена у згради основне школе, у близини железничке станице. У болницама, помогали смо сестрама и болничарима, којих је у оно време било мало. Рањеника је било доста. Једна сестра Енглескиња, којој сам ја помагао, кад тражи топлу воду од мене, виче: „Синђелич, тепла вода“.



Најпре су дошли гласови да се воде борбе. После неког времена са фронта почеше долазити рањени војници. Рањеници су стизали са бојишта транспортним возовима. Са железничке станице преносили смо их у болнице. Сваки пут када је стизао транспорт са рањеницима, долазили су и гласови о борбама. Рањеници су нам причали: да се на бојишту воде жестоке борбе и да се у рововима војници туку бајонетима, да се у шумама гоне са непријатељем и да једни друге убијају као зечеве. Причали су и то: да Бугари чине велика зверства над заробљени и рањеним војницима, као и над српским живљем. После ових гласова стигоше и други: да су наши војници савладали Бугаре, да су их потисли уз велике наше и још веће њихове губитке. А затим, да је закључен и мир са Бугарима. После победе над Турцима и Бугарима, одржана је у Београду парада српске војске. Кад су престала ратовања и кад се на границама Србије све умирило, омладинци су били пуштени својим кућама. Причао Маринковић Драгољуб (р.1884. год.-13.01.1979.) Месеца августа, пред вече почела да лупају звона, прангије пуцају, трубачи свирају на раскрсницама и објављивали су узбуну. Настаде пометња у селу, тек сутрадан сам отишао код Општине и добио сам распоред за Београд у 7. Пуковску касарну. Истог дана спремим, хлеба, сланине и 4 динара и белу торбу пребацим на леђа и кренем са мојим годиштем, кренемо из Вреоца било нас је 66 на броју, рођених 1884. године. (Око 200 Вреочана било је пошло у овај турски рат, може бити само више). Сви у групи смо кренули за Београд пешке. Пошто ме је испратила и пожелела срећан пут, мајка је остала кући плачући. Сви смо били весели и нико се није плашио, пошли смо као на свадбу. Кад смо стигли ноћу у Београд где је ко имао тако је и преноћио, а сутрадан смо се јавили у 7. Пуковску касарну и ту смо се задржали свега 3 дана. Ту су образовани батаљони 1., 2., 3. и 4. батаљон 7. Пешадијског пука Дунавске дивизије. Ја сам био у 3. чети 3. батаљона. Ту смо добили одело (1.позив сам био) ново, цокуле, шаторско крило, порцију, чутурицу, 3 фишеклије, и 150 метака. Ја сам био митраљеско


165 коњско одељење, и добио сам српски коњички карабин. Нож добио сам артиљерски – то је био дужи, шири и јачи него нож у пешака. Чета је бројала око 250 војника, у чети је било 80 војника митраљезаца. А свега је било 4 митраљеза на једну чету (у мојој чети исто). Укупно људства око једног митраљеза било је 20. Подељено у два вода 1. и 2. Митраљеско одељење. Сваки вод је имао по 2 митраљеза. Сваки реденик је имао 250 метака. Нишанџија – је био у 1. воду митраљеског одељења, поднаредник Радоица Дробњак из Рушња, његов заменик је био поднаредник Драгомир Стошић село Пиносава; ја сам био послуга и задатак ми је био да подвлачим реденике, закачујем за митраљез; даље у мом воду 1. био је Илија Петровић, наредник из Степојевца, водник нам је био поручник Митић Димитрије из Београда; командир обадва вода митраљеског одељења био нам је Стаја Стајић родом из Врања, капетан прве класе. Милован Радивојевић из Вреоца, у воду нам је био, само нас двојица из Вреоца. Радомир Васиљевић из Сакуље, Радоје Исаиловић из Араповаца, Светислав Костадиновић из Венчана, Милован Лазаревић из Даросаве, Божидар Кандић из Рогаче, Димитрије Димитријевић из Рудоваца, Младен Младеновић из Белог Потока, Живојин Пантић из села Партизана, Драгомир Павловић из Малих Црљенаца, Секула Станков из Куршумлије, Лука Луковић из Ужица, Милорад Панић из Ужица, Милорад Панић из Железника, Милорад Крстић из Жаркова. Командир 3. чете био је Радован Шуњеварић, капетан 2. класе, у 2. воду митраљеског одељења, наредник Милорад Брдарић је био митраљезац из Београда – а нишанџија је био Павле Арсић, поднаредник. Његов заменик је био Игњат Игњатовић из Београда, послуга: Богосав Богосављевић из Арнајева, Милисав Гајић из Лесковца. У Београду смо сели на воз, једна машина је вукла 3. батаљон, сваки батаљон је сачињавао једну композицију, цео пук вукле су 4 машине. Све машине су биле окићене венцима, целим путем певали су војници, свима је било мило што идемо на Турке. Командант пука нам је био Александар Глишић, пуковник из Београда. Тако смо путовали све до Ристовца, ту је била граница српско турска. Истоварили смо пољску рампу (намести се као понтон, ћуприја за искрцавање) ка истоку дуж границе и тако

166 је цео пук дошао у село Лепшинце, ту смо се улогорили под шаторима и задржали се три дана, то је било под брдом Козјаком. На овоме брду Козјаку налазиле су се турске карауле, са турским стражама. Ове карауле биле су озидане као тврђавице, виделе су се испред нас на удаљењу око 1 км. За ова три дана, турски војници нису се појављивали из караула. Ми смо били доле у равни под брдом Козјаком; наше посматрачнице нису примећивале покрете турских војника, али ми смо знали да су они у караулама, па смо били избацили предстраже према њима. За ово време наши парламнетарци су ишли на преговоре да нам дају Македонију, без борбе и за сва три дана водили се преговори нису хтели да пристану. После неуспеха у преговарању ми смо се спремили за напад. Кад смо се улогорили, друге ноћи дошао је код нас мајор Воја Танкосић, војвода из комитског одреда и тражио је од команданта батаљона Стојана Поповића, мајора, да му се из 3. батаљона да 160 војника, да пођу са њим, преко границе те ноћи, да однесемо оружје за наше комите који су били тамо без оружја и чекали. Издвојило се нас 160, командант нас је постројио и издвојио које је он хтео и мене издвоји, затим Микаило Вићентијевић, свега нас два Вреочана. Одавде смо отишли у Лепшинце у школу основну и ту смо добили сваки војник по 5 пушака и плекану кутију са муницијом око 200 метака у њој. Кад смо узели оружје Воја нас построји пред школом и рекао нам ми ћемо сада прећи турску границу, кроз турску страну и морате ићи у врсту један за другим (на о`стојању од метра), ко на дивље гуске, да се иде без капе, ја ћу бити пред вама, не сме пући грана под ногама, одмах ћу га убити револвером, јер пролазимо кроз мртву турску стражу да носимо нашој браћи оружје који су пребачени тамо и немају довољно оружја. Он је ишао пред нама, ми за њим. Ја сам први за њим пошао, кад смо пошли, дотрчао један поручник из 7. пука, Момчило и молио је мајора Танкосића да и он иде са нама, овај га је одвраћо и рекао му нема потребе да иде, али овај га је и даље молио најпокорније јер има вољу да иде са нама. Он је рекао: „Немате потребе пору-чниче да идете, ако јa морам да се корак по корак, са овом војском по гудурама и потоцима, потуцам ви не морате. Али овај је био упоран, и на крају мајор одобри да пође са нама. Овај сада уђе у ред и стаде испред мене, одмах иза мајора Воје и тако смо пошли, уз брдо


кроз шуму преко Козјака и прођемо поред турске карауле, и Турци нас нису опазили. И кад смо пролазили кроз турска села, како је ноћ била, није се ништа видело, поручник је врдн`о отиш`о у страну из строја у лево – и уп`о је у понор који је био дубок скоро 1 км и тада је погинуо, ја га назрех за моменат био је преда мном и нестаде без шума као у бунар, сада смо пролазили кроз веома густу шуму, ту нас је мајор зауставио, били смо прешли око 5 км, док сам ја викнуо мајора и рекао му да је нестао поручник испред мене. Ја сам стао и викнуо мајора кад је поручник уп`о, и каз`о сам му: „Господине мајоре ја не знам где се деде“. Господин поручник је ишао испред. Он се лупи по прсима руком и викну: „Сјајну му звезду он погибе“; ја га нисам смео питати од чега је погинуо кад пушка нигде није пукла. Сада нам нареди да сви поседамо, и ми смо поседали. Воја је узео 4 војника, 2 пушке и једно шаторско крило и наредио је нама да ћутимо да се нико не сме јавити, док се он не врати. И показао нам је где је понор да не би који војник упао тамо. Он је отишао путем, који је он знао отишао у понор доле; доле га је нашао сав у комаде разбијен, како је изнад стене падао и кресао, упалили су батериску лампу покупили комађе завезали у шаторско крило, протурили пушке и донели горе код нас. Спустили су га под једну букву нека, остане ту док се ми не вратимо. Продужили смо још 5 км, ја за њим први и даље; и дођемо у неко село – у кућу код једног Србина – и ту смо затекли наше комите, у кући и дворишту било их је око 150, без оружја. Ми смо све то оставили ту оружје и муницију, па смо се одморили ту пола сата. – Ови комити су били обучени у војникe само само што су носили реденике. Ми смо ту за време одмора међу собом и они кажу борићемо се до једнога па шта нам срећа да. Ми их запиткујемо. Ту смо водили разговоре између војника и Воје и војвода. И наше су војводе нама војницима говорили јунаци немој да штедите животе, морамо се борити до једнога противу непријатеља те да би сви изгинули. Непријатеља не смемо пуштати у нашу отаџбину. И ту смо се поздравили ...и растали од њих. Мајор Воја нас врати истим путем назад исте ноћи. Кад смо били на месту нађемо шаторско крило и поручника на истом месту где смо га и оставили, и упрте га четири војника



на 2 пушке и понесемо га собом. Опет прођемо поред страже спустимо се низ Козјак, тек што је зора почела да руди, кад смо били стигли на место – логор. Ту смо добили дозволу да се сваки врати у своју чету назад. Кад се сасвим расвануло, рака је била ископана уз темељ школе, и све онако са шаторким крилом остаци поручника Момчила, академац из Београда, сахрањен је ту и десетина војника дала му је почасну паљбу и тако се завршио тај његов живот. ... ПРВИ СВЕТСКИ РАТ Причао Светислав-Цуле Синђелић Мобилизација хиљадудеведсточетрнаеста Било је то летњег дана, на дан летњег ев.арханђела Гаврила, с вечери 13.јула (по старом календару) 1914. године, када се кроз село пронео глас о мобилизацији, о рату. Та сташна вест изазва немир у народу. Узнемири се село као пчеле у кошници. Изађоше из кућа људи, жене и деца, и почеше се сакупљати у малим групицама, по путевима, пред капијама. И ја изађох на пут, пред своју капију, где се беху окупили сви из моје кући и неки из суседних кућа, да чујем шта се прича. Говорило се о рату. У разговору задржасмо се дуже. Већ беше настала ноћ кад је црквењак вреочке цркве Ранко Д. Станковић наишао путем. Он је ишао у цркву да звоном звона објави мобилизацију. Пут којим је дошао црквењак звао се „црквени пут“. Тај пут је настајао од главног друма Лазаревац-Београд, и пролазио кроз Ђурића Крај, поред моје куће, школе и цркве и водио даље за суседно село Медошевац. Пролазећи путем поред моје капије, црквењак ме је угледао, па је застао и позвао ме: Синђелиђу, хајдемо да звонимо! Хајдемо, рекох му и пођох с њим. Црквењак је ишао напред помажући се дугим штапом у ходу, и причао: “О прошлим ратовима и сада о новом рату са Аустро-Угарском“. Ја сам лагано корачао за њим ћутао и слушао његове приче. Тако смо стигли у црквену порту. У порти, одмах се окупште око нас радознала деца и дечаци, из околних кућа. Међу дечацима бејаше и Живојин А.Ранковић, звани Жија. Ни ја ни Живојин још не бејасмо војни обвезници, те смо могли задржати се у порти, док су други Загрлата у историји српског народа

167 обвезници журили општини. Обојица смо били решили да помогнемо црквењаку, те смо се најдуже задржали у порти, док се остали задржаше још неко време у порти, па одоше својим кућама. Црквењак нас посла на торањ да звонимо, а он отпоче да спрема прангије за пуцање. Испели смо се узаним кривудавим степеницама до звоника. У звонику које се налазио високо у црквеном торњу, била су тада четири звона: велико звоно тешко 820 килограма,. Мало звоно 500, једно мање око 400 и најмање што имађоше 250 килограма. У торњу бејаше тама: сад узмем свећу, коју нам је дао црквењак, па је запалим и ставим на мало прозорче звоника. Звона су била учвршћена за таваницу звоника, високо изнад наших глава. Дуги конопци кои су једним крајем били везани за звона, висили су у ваздуху, допирући доњим крајем скоро до пода. Обојица, истовремено зграбимо конопце и повучемо (снажно) на доле: звона заклатише, а металне кугле снажно ударише о зидове звона. Разлегоше се звуци свих звона, која су из све снаге звонила, само сада друкчије него раније: тако се чинило у душама оних који су то слушали. Нису то били они мелодични, благи збуци који су се распростирали побрђем и равницом, оглашавајући прославу или прзник или пак када су позивали народ на вечерњу и јутрење, изазивајући (побуђујући) у бићима људским њиховим радосне дражи, стварајући у душама лепа осећања која су се изливала и огледала на њиховим лицима: сада су то били јецаји звона који су се распростирали злослутно кроз село и околицу, као у ваздуху су јасно шумови велики грабљивих птица, које круже над свом пленом. Одјек звона у ноћи био је тужан. Звона су оглашавала народу мобилизацију, потвђујући тако непријатну вест која се била пронела кроз село – о рату. Ми смо звонили у торњу, а црквењак је тамо палио прангије у порти. Неко време звонимо, па прекинемо са звоњењем, да би се одморили. Тада се спустимо са торња, да и ми напунимо и опалимо који прангију: па се поново успнемо на торањ, да наставимо са звоњењем. И тако смо наставили звоњење са прекидима до пола ноћи. У поноћ смо престали са звоњењем и пуцањем и напустили црквену порту заједно са црквењаком. Остали дечаци већ давно бејаху отишли својим кућама. Док смо ми звоњењем звонили

168 пуцњавом прангија оглашавала мобилизацију становништву околних села и удаљеним деловима нашег села: Ујалици, Вељинци, Старом Селу, Цветовцу и Пантелића Крају, дотле је у Ђурића Крају, Љуба Ђурић, звани „Жућа“ позивао (војничком) трубом војне обвезнике, у крају села званом „Кусања“ општински пандур Живан Живковић је ишао и стигао и викао е-е-еј, на-ро-де-ее! .... мобилизација! На оглас мобилизације, војни обвезници су одлазили у општину, која се налазила на месту званом: „Стари Запис“, где им је саопштавано командно место јединице. Тада је председник општине био Илија Грчић, деловођа Милоје. Синђелић, а њихов помоћник био је Димитрије М.Лазаревић. Сви су били те ноћи код општине. Мита Матин (тако су звали Димитрија) прочитао је проглас о мобилизацији и саопштавао ратни распоред обавезницима. Сутрадан 14.јула до десет часова пре подне, сви војни обвезници су били напустили село. А 15.јула, у овом крају регрутовани су и дечаци рођени 1893 године. Пошто сам и ја рођен те године, регрутован сам и одређен био за телеграфску чету. Неколико дана после огласа мобилизације, организација Црвеног крста почела је сакупљати од становништва за нашу војску: новац, чарапе, кошуље, пешкире и друге ствари. Људи одоше и село се опет смири. Старци, жене, дечаци, девојке, све што може радити, прионуло на рад; па су сви пољски радови обављани као у миру: жело се, врло се, косило се, брали се курурузи, орало се, сејало се. И не прође много времена од ових догађаја кад стигоше гласови да је почео рат између Србије и АустроУргарске. Борба се водила на Дрини, на Сави код вароши Шапца и на планини Церу. Ове гласове донесоше рањени војници који су били у тим борбама. Време је пролазило а догађаји се низали један за другим. С јесени 1914, били су позвани регрути из других села, па и нашег годиште 1893. У општини, унапред нам је било саопштено Командно место и дан поласка. Командно место беше Раља, а дан поласка 1. Септембар. Кад је био дошао дан мог одласка, мајка ми спреми за пут: једну погачу, печену


кокош, сланине, неколико главица црног и белог лука; један пар вунених чарапа једну кошуљу, један шарени, вунени ћилим и још неке друге ствари које је она сматрала овога пута да ће ми бити нужне. Све те ствари, сем ћилима, она стави у једну белу кудељну торбу. – Био сам добро одевен: имао сам на себи маћу шајкану блузу и нове панталоне. На глави сам имао шубару, а на ногама лепе плетене чарапе, вежене у горњем делу широком шаром од вунице; па опанке шиљкане какви су се носили, у оно време, у овом крају. Кад је дошао тренутак (час) мог поласка, ја нисам био жењен. Кад сам пошао од куће, испратила ме је мајка са сестрама. Идемо кроз двориште, а она плаче. Ја је питам: зашто плаче!.. На то питање, она ми одговори: „Отац и брат одоше у рат, па сад и ти одлазиш, а ја остајем сама са петоро деце (код куће остадоше један брат и четири сестре). Ја, пун радости, што одлазим у војску, па јој одговорим: плачи за њима, али за мене немој да плачеш. И тако у томе разговору стигосмо до капије. На капији, ја се поздравим са мајком и сестрама и братом, па кренем „Црквеним путем“. Мати остаде гледајући за мном, са сузама у очима. Било је то 1. Септембра 1914. Тога јутра, окупили смо се у Вреоцима, код „Милетића Механе“. Ту су били регрути само из Вреоца. Било нас је око тридесетак. Причо Радоњић Бранисав И ми отступимо, пошто нисмо могли у Ваљево, ишли смо ка Убу. Јер Шваба беше заузео Ваљево. Кроз Уб смо прошли и кренули према Лазаревцу. Ја сам од Уба право пошао за Вреоце, да ударим на кућу, никог нисам питао. Нас тројица идемо и кад смо се приближили селу Скобаљу, на свакој кући на моткама беху беле крпе, барјаци дигнути, ал` ми идемо и чудимо се да ли је дошао Шваба или није, док наједном на прузи, код Миленка Јулиног куће, припуцаше пушке, ми станемо, нисмо смели даље и викнемо једну жену из куће, и запитамо је има ли овде Швабе, она рече нема овде, али су близу, негде око Борка и ми се надамо да ће доћи и тако пуца овде, доле под брдом. Каже, неки Вреочани, војници, одоше кући. То је био Наца Мостић и још двојица њих, па чим прешли ћуприју на Колубари они пуцали. А нас



двојица тако смо дошли кући. Овде нигде нико није избацио белу заставу, само село је било пусто, понеки старији човек је остао, ``нако је све отишло у бежанију. Код куће сам нашао само снају мог старијег брата Ненада, који је пре месец дана погинуо на Крупњу на Дугоме на Дрини. Не смем да спавам, неко вели да су Швабе у Црљенима неко вели у Степојевцу. Одем у мејану да видим има ли кога, празно, нема никог, ја се вратим изујем се и лег`о да спавам са све оружјем, пушком и трубом. Спавао сам до 10 ноћи, даље нисам смео. Одмах устанем и кренем мејани, ту сам нашао неке Вреочане и кренемо за Лазаревац, пошто се пук улогорио у Лазаревцу. Нађемо ту пук, био већ кренуо за Даросаву. Тамо смо посели положај на брду Вагану. Ту смо чекали, кад се разданило, појавише се Швабе и пењу се на Ваган према нама, ми смо били на врху укопали се у ровове и били смо из пушака брзом паљбом, али није вредело. Швабе наступају нагло и у великом броју и официри су викали да се одступи, али пошто је била отворена пушчана ватра, војници нису чули, а Швабе већ уђоше у ровове и ушуњаше се са нашим војницима, тако да су официри наше војнике једва изјурили из ровова и отпустили. Наш поручник и један водник ударе на војнике да бегају па место нашег и Швабу једног, јер је била јака аустријска артиљеријска ватра, и да је било шрапнела по рововима. Том приликом је тук`о из ровова Швабе Милорад Станишић из села Зеока и како је нишанио, шрапнел је експлодирао пред његовим очима, на пушчаној цеви, пушка му је била у рукама, како је гађао, шрапнел експлодира, кундак испусти, а цев изувијана, кундак је остао да виси на ремнику с једне стране, а ремник је пробијен на осам места шрапнелом, куглицама, а њега је само прашина затрпала и дим и чађ запрашио и опрљи му барут лице и одело, ми смо притрчали да га дигнемо, он се био уплашио ми смо га умили и залили водом, нигде није ни био дирнут. Он се диже и ми му дадосмо другу пушку и одосмо даље. А ту његову пушку узе командир и даде је мени да је однесем команданту, да је и он види, како се то десило, а војнику није било ништа. То је био Петар Куновчић из 4. наше чете, и он каже мени да је чувам па да је он понесе у музеј, а ја за себе опсовах му матер, и рекох само да покажем командиру батаљона и да бацим. Кад смо ту одступали, ту је погинуо један поднаредник из Рипња, добар човек, обадве му руке однесе шрапнел, граната беше експлодирала пред прсима.


169 Његова родбина беше избегла испред нас у бежанији и кад су чули у једном селу, тамо су га однели и остали са њим. Кад смо били у Владимирцима у рововима, приметио сам га како се издваја од осталих војника и био је само замишљен и ћутао је. Ја сам га посматрао и кажем овоме неће бити добро, погинуће сигурно. Одавде смо се повукли ка Костајници a Швабе су наступиле. Причо Светислав-Цуле Синђелић Тако смо се упутили цео наш батаљон регрута (7. пука допунски). Успут нисмо наилазили на Швабе више. Овај пут смо прешли пешке, патроле и предходнице су ишле напред, али Швабе су се биле повукле. С вечери смо стигли у Гроцку, и нисмо затекли Швабе, Швабе су биле се пребациле на Грочанску Аду на Дунаву. То је било у самој Гроцкој. Ту смо се распоредили по кућама, а низ Дунав смо држали страже. У зору нам је наређено да се пребацимо малим чамцима дрвеним са аласима на аду. Кренуо је био мој вод 1-4. чете, са водником Милошем из Бељине. Мали чамци, стајало је 8-10 војника у један, а два аласа су веслала. Било нас је у воду око 45 војника, у мом воду ја сам био само од Вреочана, остали су били у другим водовима: кад смо се превозили – превозила су свега 2 чамца – превозили и враћали се. Кад су прва два чамца кренула стали смо у њих 1. и 2. десетина ја сам био у првој десетини. Дунав предошао велики, а мали чамаци, и тежина људства па за три прста што вода не уђе у чамац. Више смо се бојали воде него Шваба. Гледамо само у Дунав. Зауставили смо дах, не смемо да дишемо, бојали смо се да се не преврне, никад нисам ни видео тако велику реку. Чамац није плавио напред са кљуном јер би нас вода однела већ како смо се укрцали све бочном страном смо се приближавали ади. Пушке смо имали на готовс према ади. Аласи кажу нам: „Не бојте се само седите мирно не мрдајте и немој који да се уплаши и да устаје“. Било је зимско доба почетак децембра. Само смо ћутали, нико ништа не говори, час смо гледали у воду час зурили у аду, не били шта спазили, али смо дошли уз аду и искрцали се из ова два чамца. Па се ови вратише за остале. Чим смо се дочепали земље – развијемо се у стрелце па полако – од врбе до врбе – беше врбљак – и шибљике – кретали смо се према другом делу аде. Ми

170 који смо се први искрцали помакли смо се мало у аду на 50 метара па смо стали и сачекали друге да се довезу. Кренули смо сви, сачекали смо и остале док су се пребацили. Били смо на другом крају аде, тек се расвањава – кад смо доспели на крај приметили смо дереглију са последњим Швабама како се пребацују са аде на другу страну Дунава. Била је жица превезана за врбу са наше стране и на другом крају – па су се држали за жицу да им вода својим током не однесе дереглију. Ми смо жицу откачили, и осули смо сви паљбу на дереглију, вода понесе дереглију Дунавом, они нису одговарали ватром – наши опет кад су чули нашу пуцњаву и видели на Дунаву дереглију осуше пушчану ватру и они на ову дереглију, како су ови прошли не знамо. Вода је однела дереглију са овим последњим Швабама, и шта је са њом било не знамо. На супротној, страни, обале Дунава, ништа нисмо видели. Кад се расвануло кренули смо да претражимо аду, било је руксага, муниције, бурад са вином, почели да их закопавају, сланине, шаторских крила и других ствари. Ниједног ни рањеног или мртвог, а ни живог нисмо пронашли. Војници пуцају у буре па точимо вина тако, па се написмо и поче песма, ту смо тако цео дан били. Нисмо много пили да се не би опили. У ноћи дођу трећепозивци 15 пука и смене нас на ади, а ми се пребацимо назад у Гроцку. Ми кажемо овима трећепозивцима има и да једете и да пијете, а они се смеју. Ту смо остали у Гроцкој још неки дан па смо дошли у једно село (Заклопача) где су биле изграђене земунице у земљи – ту смо спавали у земуницама и ту смо се задржали неколико дана. Још одело нисмо добили. Па се кренемо за Завлаку код подрињске Лознице, па смо стигли у Младеновац и ту смо ноћили. Затим смо пешачили до Аранђеловца и ту смо ноћили, из Аранђеловца дођемо у Лазаревац пешке – командир нас пусти кад смо дошли у Зеокама све Вреочане из наше чете, па да се сутра ујутру јавимо у Лазаревац. Кад сам дошао кући, нигде ограде није било, све је то било погорело, из кошева нигде ништа није било, све је било проваљено и однето. Један ров је био дугачак и дубок скоро метар и протезао се од Емикине куће све до цркве – овај ров је ископали војници 11 и 12. пука – Шумадиске дивизије. Ров је имао настрешницу. Други ров се протезао од


Негиног брда више Вукашиновца – и косом више Ђурића кућа и Мите Лазаревића куће па онда идући ка резервоару данашњем и даље према пресеци – ту су били наши. Док су Швабе имале ров уз сам пут данашњи и одатле су се тукли са нашима. Наши су најпре се борили из првог рова па отступе на брдо и направе други овај и са њега отступе кад су се повлачили у заступницу. Кад смо ми прошли те вечери прешли смо преко ових празних ровова. Кад сам дошао кући – уз саму кућу зид била је земља од рова, а један зид пробијен и направљена рупа – на зиду који гледа западу – ту је био постављен митраљез причали су ми (та кућа и данас постоји, чатмара – прављена 1904. год.). Кад сам дошао кући затекао сам мајку и 4 сестре, и малог брата од 7 година. А отац је био последња одбрана и био је постављен да чува пругу Аранђеловац – Лазаревац. Код куће нигде нема ништа, кокошке војска поклала, и свиње, ограда изгорела, соли нема, једно свинче само што су терали собом у бежанију вратили га и то ми је било све, кућевне ствари све су полупали и растурили. Ту ноћ преноћили код куће – па кренемо нас четворица из овог краја зором за Лазаревац. Чим смо стигли, одмах је кренуто, преко Шушњара за Мионицу. У Лазаревцу смо ноћили у кафани цео батаљон, данас је та кафана млин. Лукавичка кафана сада је млин. У Мионици смо преноћили, добијемо храну и кренемо даље пешке за Ваљево. У Ваљеву смо били два дана по кафанама. Ту смо се после пет дана путовања одморили два сата, па смо кренули за Каменицу Ваљевску, где смо преноћили па кренемо за Завлаку, где се налазио штаб 12. пука, сва четири батаљона и наш допунски батаљон је сада стигао. Ту је Милутин Арсенијевић, регрут, Милутин Антонијевић, каплар, Милутин Милетић, војник, тамо их затекли. Ту је сад расформиран допунски батаљон регрута, и допунили смо батаљоне 7. пука. Ја сам прип`о 4. чети 3. батаљона 7. Пешадијског пука. Командант пука је био Јован Јовановић, пуковник из Београда. Командант батаљона 3. био је Јоксим Гајић, мајор из Београда. Командир чете, био је сада Никола Завишић, сада је добио чин капетана 2. класе; јер је стари командир 4. чете био рањен, а заменио га је био неки потпоручник Миленко. Ја сам опет био у 1.



воду 1. десетине. Водник ми је био у почетку Миленко, а касније га заменио Милорад Милорадовић, поручник од Краљева родом. У 4. чети били су од Вреочана и ови: Иван Стојановић, поднаредник, Живан Синђелић, поднаредник, Бранисав Ђурић, регрут, Бранисав Антонијевић каплар, Илија Антонијевић, регрут, Миленко Митровић, Бранко Марић, Лазар Нешић регрут, Лука Петковић, Љубисав Петковић регрут, Радомир Живковић и његов брат Милош Живковић, Чеда Радовановић, трубач, Веља Ђокић, стари војник, Милош Кнежевић, регрут, Андрија Јеремић, стари војник, Милан Саватијевић, регрут, Спасоје Поповић, стари војник, Милоје Иванковић, редов, Рајко Саватијевић, редов стари војник, Ранковић Ненад стари војник, Живота Милинковић, редов, Наца Мостић, каплар. ... Причао Живота Радивојевић (01.02.189326.09.1980.) Година 1915. У овој групи што је дошла у Ваљево, није био ни један Вреочанин. У овој болници сам остао све док се фронт није приближио, кад смо се повукли. За ово време био је рањен на Гучеву принц Ђорђе Карађорђевић, ударио га метак и рањен у стомак, он је био командант коњице на Гучеву. Он је имао собу у ваљевској гимназији где је била болница, са њим је био у соби војвода Вук Поповић, комита био је рањен у руку, не сећам се са ког је положаја донесен. Њих двојица су били ту у једној соби. Ја сам са још тројицом држао Ђорђа на рукама при превијању; ту су превијени два–три пута па су однешени даље. Како се фронт приближио тако се број рањеника повећавао да су били пуни ходници болнице, кафана и приватних кућа; све је то утоварено заједно са болницом повучено у унутрашњост, а кревети су остали, а постељине су одвучене колима сељачким за Горњи Милановац, на воз су примљени само рањеници, јер се вагонима извлачила муниција из Ваљева. Баш кад смо све потоварили, ја сам назеб`о и разболео се. ... ... Чује се пушчана ватра, приближавање непријатеља. На кола нисам могао, па сам остао сам, тада сам отишао на станицу ваљевску и тамо ме натоваре на кров једног вагона који је натоварен вукао муницију са неким избеглицама и тако


171 дођем до Аранђеловца, било је то месеца новембра 1914. год. у Аранђеловцу, кад сам се освестио, био сам имао велику температуру, ко ме је скинуо и оставио у чекаоници у Аранђеловцу, не знам. Кад сам дошао себи нашао сам се у чекаоници сав каљав, измажен, без капе, без војничке торбице и шињела. Кад смо пошли био сам добио отстојтине – онда сам добио војничко одело – без оружја нама болничарима. Неки војници ми беху нашли само капу то су били неки пешаци. Ту на столици нађе се и неки лекар војнички, неки мајор и он ме упути за Крагујевац у болницу, пошто сам имао болничко звање на оделу. Са овим пешацима сам дошао у Крагујевац. Још увек болестан са јаком температуром. Кад сам стигао у Крагујевац, јавим се у болницу, која је била у касарни, по одељењима посута слама, и све рањеници болесници леже један до другога. Ту сам био 12 – 13 дана, па ме отпустише на боловање 15 дана, али пошто кући нисам могао, јер Швабе већ беху у Вреоцима, добијем поштеду у команди. Вратим се првим возом до Дарасове, па сиђем и ту сам нашао моје укућане, и они ми испричају да се Швабе приближују, они ми кажу да је мој млађи брат, који је онда имао 17 година Миленко, остао у Вреоцима, и онда ја пођем у војничком оделу у Вреоце да бих се нашао са овим мојим братом. И дођем у Вреоце још наше војске, која беше покопала ровове на Милетића и Синђелића брду. Покопали ровове и чекају непријатеља. Ту сам се јавио код Синђелића кућа, једном официру нашем, да сам дошао да видим брата, и показао му објаву да сам на боловању, а показао му кућу где треба да одем. Дођем кући и нађем брата код куће, а Швабе су већ биле ту близу по лугу и близу друма. Тек што смо навели кола да товаримо ствари, кад отпоче пушкарање патрола, ми брзо потоваримо ствари и упутимо се према Даросави, а позади се све више чује, борба се отворила у селу. Стигнемо у Даросаву и тако се саставе ови који су раније избегли и сада ови укућани, па се одмах после 3 ноћи преноћенихи у Даросави вратим у команду. Мало сам се већ придигао. Команду нађем у Крушевцу, ту беше моја болничка чета Дринске дивизије. Јордан беше већ на послу у болници у Крушевцу и она моја два болничара. Сада сам овде био придодат шумадијској болничкој чети у припомоћ


172 и тако сам сад у откоманди IV резервне болнице – касарне XII пука. Ту је била грчка мисија лекара. Овде је био управник ове болнице Павле Бата, пуковник. Од лекара је било три Грка Ђорђе Тесториде и Ђорђе Вајанос и Ђорђе Сасос сви Грци. Ова болница није имала операциону салу; био сам у превијалишту. Причао Радоњић Бранисав У мојој чети је био Ратковић Веселин из села Ба, Јовиша Продановић из села Ба, Петар Марковић из Петке, мој помоћник, Илија Димитријевић из Крагујевца, други помоћник мој, Живан из Ропочеве, звани доктор, раније је био болничар, сада пешак, Мишић Добривоје звани Добра из Жаркова, Божа Мишић из Жаркова Јовановић Живан из Ропочева, болничар. Из моје десетине овога пута нико није био рањен ни погинуо, једино је било војника са губом у чети. Сада кад смо се повукли и запосели положај, војнике су прихватили болничари и однели у позадину. Французи су узели на одговорност Миливоја Анђелковића званог Кајафа, што је натерао војску у напад без заштите. Ту код Лерина у Леринском пољу, ту смо се укотвили и остали. Онда је и артиљерија стигла, и почели смо да тучемо Бугаре. Одавде смо потисли Бугаре, прешли преко Црнице реке и доспели до Западног крша код Кајмакчалана. И ту смо остали од 1916-1918. године. Бугари су били у Западном кршу и ми га заузмемо, ту смо били и пушкарали се са Бугарима у рововима смо били 7 дана, а после у позадини 14 дана и тако смо се смењивали те две године. У мојој чети ниједан Вреочанин није био, а у пуку је био Иван Вукић, болничар у 3. батаљону, код Доче Белимарковића, потпуковника. Командант батаљона је био Велисав Јовановић а са њим Радомир Радојичић из Цветовца. На том западном кршу кад смо водили борбу, били смо се тако измешали да смо све бомбе и муницију потрошили и тукли смо се ашовчићима и кундацима. Налети Бугарин на мене, а ја држим пушку машинку под пазухом, па га лупим ашовчићем, наживо се напушкамо у јуришу једни на друге, пред кршом кад смо дошли и заменили једну чету 7. пука која се била укљештила у маказе, такав је положај био, таква коса, одатле се могло најбоље бранити, ту су били ровови дубоки и земунице и имали

смо спроводнице, дубоке ровове до доле у поток, овде ми је било најгоре у целом рату. Било је то око 9 сати ноћу, отуд су јављали да иде командант пука Михаило Недић, да обиђе војнике, потпуковник, он је ишао напред. Позади њега ишао је командант батаљона и чете и дошли су до мене у земуницу, ја сам ту био са машинком, која је постављена на пушкарници, и ја поред ње и моја два помоћника. Кад су они дошли пред земуницу ја сам био седео поред пушке, пушка постављена и стоји, а ја гледам кроз пушкарницу на Бугаре. Устадох одма` кад су они стигли, Недић је упитао ко је нишанџија на машинки пушци, ја рекох ја сам, а он ме упита како се зовеш, ја му рекох господине потпуковниче ја се зовем Илија Вукић, одакле си војниче, господ. потпуковниче ја сам из села Вреоца, срез колубарски окр. Београдски. Пошто је чуо мој одговор, рече: „Деде војниче да испалиш један рафал на Бугаре“. „Разумем г. потпуковниче„, одговорих му и пустих један рафал, он рече, „`хајде још један“ ја пустим још један. „Сада пусти цео шаржер“ рече он и ја испалих, дум, дум, дум. „Добро је војниче“ рече ми он. Бугари нису одговорили. Сада извади празан шержер и стави пун. Они су отишли даље кроз ров, ја се вратих и седнем код пушкарнице да мотрим на Бугаре. Тек што су они измакли 50 метара од мене, Бугари почеше да ме траже мерзером, рововцем. Пошто је била ноћ они су видели где је светлело и сад су почели да ме траже. Пуче једна отуд и ми чујемо кад она оде у вис, само мало се чује, кад је пошла одозго почела је да мутља кроз ваздух, вун, вун, вун и паде испод нас, пребацили у јаругу негде. Затим чусмо и другу, и падала је из виса и ми слушамо ову и она пребаци, али одмах испод нас, испод нашег рова, на 5-6 метара. Затим чусмо трећу, кад је отуд испалила. Кад је избацио и кад је падала одозго нисмо је чули, баш та трећа погоди нас у сред земунице. Ја сам био насред земунице, на пушкарници, био сам у лежећем ставу, подрпет на десну руку и гледам кроз пушкарницу, у левој руци сам држао суматру, док су ова двојица били код врата од земунице, и у тај мах паде и погоди посред земунице и затрпа нас сву тројицу. Била је грањем земуница наткривена, један слој земље колико за две педи, ова двојица су се раније извукла и одмах пошто су се осветлили мало, почели су да ме траже



и извуку ме, био сам доста затрпан, а овај није више палио, пошто су мислили да смо готови. У земуницу није више пуцао. А то је срећа наша што он није више пуцао, те смо ми до сванућа направили другу земуницу. Земљу смо избацили и са истим грањем, у ствари смо стару преправили. Кад је свануло већ је било готово и одуд не смеш да се појавиш, виде те са свих страна. То вече су биле стигле мазге, натоварили мањерке све на самар, и тек што су нам донели ми бесмо вечерали, кад се ово догодило, једна мањерка на 10 војника, то смо добијали ноћу. Мазге донесу јела до у поток, одатле спроводницом кувари донесу нама леба и варива. За вечеру и сутра за ручак. Кад сам дошао у ову земуницу, кажу да је овде у њој погинуо Божидар Радичевић из Цветовца, погодио га је метак кроз пушкарницу. ... Продаја лешева Тетовирани Шваба Овде је IV резервна војна болница у Крушевцу, касарна XII пука. Сад сам у Шумадијској болничкој чети, од новембра па све до повлачења Швабе 1915. године. Ми смо имали две собе цивилних болесника са 34 кревета. Медицинар Сретеновић из Битоља код Крушевца, ми је држао часове из венерологије а полагао сам испит пред пуковником Павлом Батом и пуковником Генчићем и мајором Мршовићем, високим човеком, и добијем диплому као да сам завршио курс за болничара при венеричком одељењу. И ту сам био у та два одељења код њих. Ту нас је било 12 болничара. Овде сам стално превијао рањенике, а овде са овим одељењем био сам само као помоћник. Овде су били само рањеници који су били рањени, али нису били сасвим способни ни неспособни, у нужди могли су да се врате у борбу. У почетку 1915. год. за време мог доласка владао је пегави тифус, било је много оболелих војника, а ту је био и лагер непријатељских заробљеника и владао је пегави тифус; биле су две зграде за пегавац, око 250 – 300 болесника је могло да стане. Болничари су били унутра, а њима се доносило искључиво млеко, оставе лонац на прозор, а болничари узму млеко. Болничари нису смели да излазе, ни да се додирују са другима споља. Лекар је долазио само споља и питао болничаре,


173 како је стање и колико је мртвих, просечно је било мртвих, ја чујем од 12 до 30, а стално су доносили нове. Ту су били и заробљеници смештени који су оболели од пегавца. Доста је болничара помрло од пегавца и Ђорђе Сасос лекар из грчке мисије овде је умро од пегавца. Од овог заразног одељења на 200 метара била је једна зграда као капела, ту су болничари довлачили умрле од пегавца, а одавде су их узимали гробари који су копали раке и сахрањивали ове. Над овим мртвима у капели био је постављен један Циганин, болничар, десетар неки Васа од Шапца. Он је из капеле износио ове за сахрану то је његова дужност била. У последње време дође Васа и пијан преко ноћи, и имао је повише новца и растурио, ми смо се чудили одкуд му тај новац. Васа је ћутао ником ништа није причао, а почео је мало више да пије и да троши новац и да тера и курве, а ми се чудимо. Он је био десетар каплар, и на другу дужност нико га није хтео примити, нити га ко угостио бојећи се од заразе. Питамо га: „Васо откуд толико новца“, а он ће: „Oстало колико војницима, ћути бре кева плаћа“, (швалерка) и ми смо то помислили. Кад ускоро се открије ова тајна. Овде су били болесници, они који су били рањени или од тифуса, а свак је хтео да уђе у Крушевац у болницу, посебно они чији су војници били из овог краја. И многи су ту из околине овде умрли и њихови лешеви одношени у капелу. Приступ споља је био строго забрањен, сем десетару Васи. Многи су хтели да свога умрлог, сина, оца итд., пошто пото да узму и однесу у село; али како су овде били пегавци, било је наређење јако строго да се ником умрли не сме дати. И сад Васа је био све и свја над овим мртвима. Како рођаци и док су ови били живи нису могли добити дозволу за посету код ових могло је једино нешто преко Васе да се уреди. Он је чак доводио и до собе неке жене, ради посете. Васа је почео и да продаје и лешеве, почео да тргује са овим умрлим. Продавао је један леш за 60 динара тајно. Једном се деси овакав случај те открију Васу. Како беше умро један војник из околине Крушевца, од тифуса, рођаци су били сазнали да је он ту и да је тај умрли син неког чиче. Он кад је дошао сазнао је да сина може видети само преко Васе. Потражи Васу и нађе се с њим и с њиме погоди да га Васа уведе у капелу за 60 динара. Сада како је капела била далеко 200 метара, Васа


174 да капу и шињел чичи, те се предвече овај појави у капели, провуче се однекуд кроз ограду да позна сина. Чича дође претура лешеве, и пронађе сина и одвоје га у страну, и чим оде за кола, који је био оставио са све пањавама и сеном, договори се да Васа по мраку изнесе леш до ограде и ту га остави. Ови кад су дошли колима јаве Васи да им изнесе умрлог, али у међувремену, неки су још умрли тога дана и болничари су довлачили ове нове и бацали на камару и гомилу, тако затрпају оног одвојеног, а један се откотрља даље од осталих лешева. А Васа дође увече и упрти овог новог који беше се одвојио од гомиле, мислећи да је то онај леш што га је чича и он одвојио. Дохвати овога под мишку и по ноћи однесе овога преко ограде, а ови га дограбе по мраку и ставе у кола, покрију сеном и поњавама и побегну. Кад су прешли реку Расину, на броду у селу Бивољу, зауставе се пошто су сад изашли из вароши мислећи да сад нема више опасности и да могу открити и видети умрлог. Кад они донесу фењер да га виде, из сена место сина угледаше чичу, великих очију и дуге браде ишаран по грудима и рукама. То је био један заробљеник, кога су по тетовирању већ сви познавали док је био жив. Сада овог поново покрију сеном, овога са брадом, па остану ови код кола, а чича се врати да потражи Васу, како га није могао наћи врати се напред колима, наљућен узме овог мртвог из кола, пошто није био његов син и баци га у реку Расину, вода овај леш занесе на неки спруд одмах ту близу. Сутрадан наиђу неки сељаци из села, који су пошли у варош, виде леш у реци,

у болесничкој кошуљи и одмах пријаве у жандамеријску станицу у Крушевцу да се у Расини налази леш неког болесника у болничкој кошуљи. Жандари оду и пронађу леш, и изнесу на обалу. Пошто је овај био тетовиран по грудима и рукама, одмах је познат и да је у болници био и већ умро и да је однешен у капелу, у књизи забележена смрт, још јуче и пренет у капелу. Откуд сад овај овде, како се сад појавио, кад су га однели у капелу. Затим дођу они са села у болницу, и туже Васу да су дали новац за њиховог сина, а он им дао Мађара са брадом. Платили смо му 60 динара, а у оно време крава је била 120 до130 динара. Сад ћемо одмах ствар да разјаснимо откуд Маџар у Расини. Позову Васу на саслушање, он је признао да је обећао да ће изнети њиховог сина, а не за новац, већ зато због плакања и из сажаљења према родитељима, он је дао сина, али каже да је у мраку погрешио и да није видео којег је узео. Васа је сада премештен за болничара на положају, као ратни болничар, износилац рањеника из ровова по казни. Отишао је и нисмо више ни знали за њега. Тек касније на Крфу кад смо се нашли срели смо се на Крфу на пристаништу Говино, ја га упитам: „Васо, јеси ли жив, шта би с тобом и куд се изгуби од нас.“ Он каже нама: „... све ми је крив онај бркати Мађар, смрси ми конце“. Он ми је био последњи многима сам учинио доста услуге ... да све своје сахране. Тако причамо и седимо на крову лађе заједно ... ...

SUMMARY RESIDENTS OF VREOCI IN THE WARS FROM 1912 TO 1918 Church community Vreoci (Vreoci, Cvetovac, Medoševac) had a patriotic war many participants. Almost all able residents, were conscripts or not, participated in the war. Their stories and memories of those given here are represented by dashes in the part very large volumes. Presentation materials such as living participants say patriotic wars should be the obligation of our descendants to preserve the memory of ancestors who have given the most valuable thing they had their youth, strength and life, that we would be here today where we are. By reading their stories we get to know about the lives of famous people and get information about the heroism and feats of many “ordinary” who literally presented the war on their shoulders. Their desire for a homeland, hearth, family and loved ones is a haunting and timeless link to our existence.



ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА У РАТУ Апстракт: У тексту се говори о учешћу и доприносу људи из Великог Шиљеговца, који су били у строју српских интелектуалаца, писаца, глумаца, медицинара, који су и у тим условима настојали да организују културни живот и рад. Кључне речи: путујуће позоришне дружине, глумци, војничка позоришта на фронту, позоришта у заробљеничким логорима и центрима за реконвалесценте.

Становништво долине Рибарске реке дало је велики допринос победи српске војске у Првом светском рату. Општа мобилизација одвела је овдашње становништво на фронт. Многи су дали своје животе за слободу Србије. Били су учесници у борбама за Београд, на Церу, Колубари, Мачковом Камену, Куманову и другим. Учествовали су у многим борбама при пробоју Солунског фронта. Многи су прешли Албанију пешице и скоро на умору стигли на Крф. Опорављали су се и брзо били у строју српских интелектуалаца, писаца, глумаца, медицинара који су и у тим условима настојали да организују културни живот и рад. Међу њима треба посебно истаћи Сретена Динића, учитеља и школског надзорника и Душана Раденковића, глумца. Сретен је на Крфу учествовао у оснивању државне штампарије и у покретању „Српских новина“. Био је члан редакције овог листа и сарадник у њему са познатим српским песником Милутином Бојићем.1 Душан Раденковић, Великоши-љеговчанин, заједно са српским глумцима, Димитријем Гинићем, Александром Златковићем, Душаном Животићем, Војом Јовановићем, Добрицом Милутиновићем и Војом Вуковићем, истакао се у оснивању и раду војничких позоришта на фронту, у заробљеничким логорима и центрима за реконвалесценте. Сви они стекли су глумачка искуства у путујућим позоришним дружинама у Србији. За рад и настајање многих путујућих позоришних дружина у Србији значајно је доношење провог закона о путујућим позоришним дружинама у Србији 1912. године. Њиме су били регулнсани правни положај, организација и територијална 1 Миливоје Јовановић, Народ у човеку, Крушевац 1997, 32


подела ових трупа. Од средине деветнаестог века, кад су се овакве дружине први пут јавиле на територији Србије, број им је неограничено растао, нарочито од почетка двадесетог века, што је доводило до нелојалне конкуренције, ометања у раду и, нарочито, до спуштања уметничког нивоа при одабирању репертоара и сценским интерпретацијама, јер се повлађивало укусу најширих слојева од којих је зависио материјални опстанак ових позоришта. Закон је, између осталог, обавезивао дружине на културне, уметничке и националне циљеве, а подстицао их је разним повластицама: помоћ Народног позоришта из Београда у делима за приказивање, глумцима, опремом декора и костима, затим донацијама Министарства просвете, које се обавезало и на новчане награде истакнутим позоришним радницима. У погледу делокруга рада, Србија је била подељена на пет области: источну (са седиштем у Зајечару), југоисточну (у Нишу), западну (у Ваљеву) северну (у Пожаревцу) и средишну област (са седиштем у Крагујевцу). За ових пет области основано је пет повлашћених путујућих дружина које су добиле називе наших истакнутих драматичара и глумаца: Јована - Стерије Поповића, Косте Трифковића, Ивана Гундулића, Јоакима Вујића и Тоше Јовановића. Управа над овим трупама била је поверена искусним путјућим глумцима: Кости Делинију, Сими Бунићу, Михаилу Лазићу, Љубомиру Рајичићу-Чврги и Душану Топаловићу. Први светски рат омео је и за извесно време прекинуо рад путујућих позоришта у Србији којима припада угледно место у историји позоришта, јер су ширила позоришну уметност на читавом словенском југу.

Е. Попара

176 Оснивање Војничких позоришта у рату Позоришта на фронту, у заробљеничким логорима и центрима за реконвалесценте настајала су у најтежим тренуцуцима живота српског народа и војске који су морали да привремно оставе своју домовину, огњишта и своје најмилије. Успела су заједнички да одрже глумачку реч у националном заносу, да подједнако храбре војнике на фронту, рањенике и заробљенике, да подстичу у њима родољубива осећања, тежње ка слободи и да их непрекидно храбре у жељи да истрају у свим ратним искушењима. Због тога, ова позоришта, ма како кратко трајала, и у посебним условима настајала и радила, представљају на неки начин континуитет слободарског духа српског глумишта. Занимљиво је да је у логору у Нађмеђеру2 тада у Мађарској постојало Омладинско позориште у коме су се посебно гајиле рецитације и кратки програми. У тиим приредбама учествовао је и Добрица Милутиновић. Положај Србије и њеног народа у Првом светском рату био је изузетан. Војници и народ отаџбину је изнео са собом у земљу која је одбила да им укаже помоћ, на коју се била уговором обавезала. У земљи, где је поднебље другојачије, а људи мање сентиментални, на њихов бол није се гледало с много разумевања и саучешћа. Велика љубав према отаџбини и изрешетане заставе нису представљале робу за трговину. Богати витештвом, а сиромашни кесом, многи су још више осетили како је тешко бити без свог огњишта на коме су остале поробљене породице без заштите. Нада на брз повратак ишчезла је после првих недеља. У душу војника пoчелa je дa сe увлачи чежња зa зaвичajем, коју је чинила још већом брига за остављеном децом, сестрама, мајкама или очевима. А када су се после одсвираног повечерја гасиле свеће, под шатором су војници продужавали да седе до дубоко у ноћ. Ништа се није говорило већ се зурило у топлу плаву ноћ, без осећаја за мирис расцветалих неранџи, за шум старих гранатих маслина. Једна једина мисао испуњавала је тада цело њихово биће: на којој је страни и према којој зведи се налази сад њихов крај. А с њом се појављивала и 2 Аустроугарски логор за Србе: 1914-1918, данассе налази у Словачкој

једна жеља, као у доба када су деца били: што човек не може да се претвори у птицу па да одлети и да види шта се тамо сада ради. Када се прешло у Солун, преко голих планина Македоније, ваздух је донео мирис ливада сличан оном из њихових села. Поману жељу да се у започетом маршу стигне што пре до њих, зауставила је нова тактика дуге рововске борбе на коју српски војник није био научио. Морало је да се чека. Од недеља почело је да се рачуна на месеце, а од месеца на године. По неки војник, па и вод, није више могао да издржи и почео је кришом да прелази границу, надајући се да ће успети да допре до својих. Они, који су били по логорима за опорављање, постајали су чудно осетљиви и осетни. Изнурени и изнемогли више душом, него телом, необучени и необријани, апатични и тужни, слабо с ким разговарајући, лежали су по цео дан на својим тврдим постељама и гледали у таваницу или у какву муву која се заплела у мрежу изнад њиховог кревета. Такво расположење, према расположењу француских војника, морало је задавати бригу. Ведрина и веселост, смех и забава чула се у њиховим логорима. Њихове шале биле су пријатне и нашим војницима, а продукције које су изводили њихови војници занимале су и српске војнике. Ово је дало подстрека српским глумцима, који су били по разним пуковима, да и они почну да приређују концерте с рецитовањем и шаљивим продукцијама. Војнике је то почело да интересује и забавља и по дан два. После таквог једног концерта с осмехом би понављали неке упамћене реченице. Та појава није остала незапажена. Од шаљивих концерата почело се да помишља на нешто боље и чешће. Како је међу војницима, сем глумаца, било ђака и официра који су волели и разумевали позориште, ту се отпочело с оснивањем сталних војничких позоришта, са задатком да се војници забаве и отргну од тешке носталгије. Једна нова армија почела је да се ствара и она је на морал и дух војника имала утицај раван највећој победи. Почетком јуна 1916. године основана су прва војничка позоришта у Вардарској дивизији на Захарџиу крај Солуна и то у обе бригаде. Позориште II бригаде дало је, уз припомоћ избеглих чланова Лазићевог позоришта из Битоља, на саме Духове прву представу ,,Ђидо“. ,,Ђидо“ је Загрлата у историји српског народа

ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА У РАТУ

доцније био главни комад на репертоару свих позоришта. Никад није био досадан, никад баналан. Његове слике давале су илузију препланулим ратницима да су бар за тренутак међу својима. Доцније оба ова позоришта стопила су се у Позориште југословенске дивизије. Започето оснивање војничког позоришта Шумадијске дивизије у Лотри прекинуто је раним одласком на фронт. Али, ипак оно је иницијативом Воје Вуковића, глумца основано исте године под Кожухом. Често пута давало је своје представе уз свирку непријатељских граната. Али то није збуњивало ни глумце ни гледаоце. У 1917. години основање војничких позоришта постигло је свој максимум. Основана су још четири и то већином по реконвалесцентним логорима: у Зејтинлику, Водену, у војничком логору у Надору у Африци и у Тимочкој дивизији. Позориште у Надору постало је по своме броју чланова, репертоару, позорници и гардероби највеће од свих војничких позоришта. Пре равно 100 година, на Ускрс, оно је почело са представом ,,Јазавцем пред Судом“ да даје прве представе. По месту где је основано оно је имало један задатак више него остала позоришта. Кроз његово гледалиште пролазиле су хиљаде добровољаца из Америке. ,,Бој на Косову“ даван је небројено пута, будио је у њима свакодневном борбом успавану славу и понос. И њихова љубав према ономе што је српско пела се за читаву скалу пре него што су одлазили на фронт. За сва позоришта највећа тешкоћа била је у томе што нису имала комаде и гардеробу. Али благодарећи глумцима, који су знали напамет велики број комада, нарочито из националног репертоара, оскудица је бар донекле попуњена. Гардеробу су сами војници правили од расходованих шаторских крила или су с највећом радошћу доносили и поклањали по које парче из отаџбине изнетог одела (канице, јелек, чарапе). После једног низа представа, дух код војника био је просто преображен. Место мучног ћутања, у рововима, под шаторима или у баракама, чуло се како војниц певуше неку од песама из свог родног краја а коју су чули у позоришним представама. Или на фијук непријатељских граната како са смехом одговарају: - Максиме сврбе ли те леђа?-


177 За оно време војничка позоришта су извршила један значајан национални задатак. То су осетили и схватили сви почев од самих војника па до Врховне команде. Али сем тога, војничка су позоришта имала како онда, тако и касније, једну чисту културноуметничку вредност. Поред крфског ,,Забавника’’ она треба да уђу у историју српског културног делања-рада у изгнанству. Полет и смисао војничког културног духа кроз њих се манифестовао у оним данима када су држава и војска најмање имали времена да мисле на уметност. Кроз њих је избио таленат српског глумца, који нису могле да угуше ни такве недаће, као што је поробљавање отаџбине. Представе, управо улоге појединих глумаца, често су пута биле најсавесније израђене и врло добро дате. Кроз њих су одржали једну непрекидну нит свога стварања многи тадашњи глумци који су у историји српске и југословенске позоришне уметности заузимали видно место. Питање је да ли би Димитрије Гинић, Душан Раденковић, Александар Златковић, Душан Животић, Воја Јовановић и други, касније могли да дају оно што су давали да нису марљиво и с пуно савести играли у војничким позориштима. Ако би се покушало на тренутак да се и заборави културно - уметничка вредност војничких позоришта, али се не може заборавити то да су та војничка позоришта учинила те су три године проведене ван отаџбине далеко од својих биле упола краће, ров није изгледао тако страшан, нити чежња за кућом тако очајна.3 Сачуване су успомене и на српско војничко позориште у Бизерти на северу Африке, у логору намењеном српским резервним трупама. У овом логору названом Лазуаз био је смештен део српске војске после повлачења преко Албаније. У логору за реконвалесценте боравили су многи болесници, па је команда одлучила да за њих организује забавне вечери и позоришне представе. Командант трупе је постао Стеван Нешић, а ту су били и глумци Димитрије Гинић, Душан Животић, Душан Раденковић и Коста Јованесковић. Из других сабирних центара и логора њима су се придружили Душан Цветковић, Михајло Мика Петровић, из Орана је пребачен овамо Александар Златковић, па сликари Јосип

3 За израду овог рада коришћен је текст Будимира Швабића објављен у Политици од 24. априла 1927. године, страна 11.

Е. Попара

178 Цар и Доброслав Војновић и низ других људи који су били везани за позориште. Они су изградили позорницу и амфитеатар за две и по хиљаде гледалаца. Успевали су да сами направе одговарајуће костиме, реквизите и сценографски да уобличе декор. Играли су „Бој на Косову“ Јована Суботића и друге комаде домаћих и страних писаца. Позориште у Лазуазу је имало изузетан репертоар и представљало је најбоље организовано војничко позориште у току Првог светског рата.4

ДУШАН РАДЕНКОВИЋ, Велики Шиљеговац може да се похвали да су у њему ро-ђена два брата Раденковића, будући глумци у будућој држаи, Југославији: Душан и Добривоје. Старији Раденковић Душан је рођен 4. јула 1892. године, рачунајући по старом календару. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију је похађао у Крушевцу. У ратовима од 1914. до 1918. године био је војни обавезник и као такав у њима је учествовао. 1911. године започео је рад на даскама које живот значе, огледајући се пре тога и у току Првог светског рата у војничком позоришту у Бизерти, Тунису, заједно са тада познатим Александром

Златковићем и Душаном Животићем, а управник и редитељ био је познати глумац Димитрије Гинић, који је Душанов таленат уочио и радио на глумачком оспособљавању (1916-1918), учећи га да глума буде што природнија и истинитија. Једну годину провео је у скопском позоришту, а почетком децембра 1920. па до септебра 1924. члан је Народног позоришта у Сарајеву. 1931 до 1932. године и у Бањалуци је постао управник новог позоришта чији је инспиратор. После тога постао је члан Народног позоришта у Београду, остварујући многе улоге из драма наших и светских драмских писаца. Крајем септембра 1937. године изабран је за редитеља Народног позоришта на шта су, свакако, утицала његова глумачка остварења. Занимљив је податак да се Душан јуна месеца 1928. године оженио Аном Пејковић, оперском певачицом из Загреба. Као генерални секретар глумачког удружења бринуо је о положају глумаца и изборио се да им припадне место према њиховој стварној вредности и способности. Уметнички организаторски рад му је донео орден белог орла IV степена, орден Светог Саве IV и V степа и орден југословенске круне IV степена. Умро је на почетку поподневне представе ,,Ђида’’ 21. 1. 1942. године као редитељ. То је, у неку руку, Душану природна смрт додељена, јер, да није тако било, вероватно би био стрељан од стране нове народне власти као и многе друге његове колеге које су дочекале - ослобођење.

SUMMARY ARMY THEATER IN WAR Among the Serbian intellectuals: writers, actors, medics, who had striven to organize cultural life and work in conditions of war at the front, there were individuals from Veliki Siljegovac, also. Sreten Dinic, teacher and school supervisors and Dusan Radenkovic, actor should be emphasized. Sreten participated in the founding of the state printing office and in initiating «Serbian newspaper» on the Island of Corfu. He was a member of the editorial board of this newspaper and he collaborated with famous Serbian poet Milutin Bojic. Dusan Radenkovic together with Serbian actors: Dimitri Ginic, Aleksandar Zlatkovic, Dusan Zivotic, Vojo Jovanovic, Dobrica Milutinovic and Vojo Vukovic, had been distinguished in establishing and operating with military theaters at the war front, in detention camps and centers for convalescents.

4 Петар Волк, Београдско глумиште, МАДЛЕНИАНУМ, Београд 2001. године


179 Игор Ракић, мастер историчар Пирот

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ У ПИРОТСКОМ КРАЈУ 27. МАРТА 1941. Апстракт: Рад се бави догађајима који су се збили 27. марта 1941. у Пироту и околини (Бела Паланка, Цариброд и Бабушница). На основу објављених и необјављених као и на основу примарних и секундарних извора приказаће се како су у Пироту и околини текле демонстрације против потписивања споразума о приступању Тројном пакту. Иако на периферији Краљевине Југославије, далеко од главних збивања, демонстрације у Пироту биле су увод у драматичне догађаје за локално становништво које ће већ после нешто мање од месец дана живети у другој држави, а по трећи пут се наћи под окупацијом Бугара. Кључне речи: Пирот, Бабушница, Димитровград, Цариброд, Бела Паланка, 27. март, Тројни пакт, споразум, демонстрације, 1941, Други светски рат

Демонстрације које су се догодиле 27. марта 1941. имале су дугорочне последице по живот људи на овим просторима. Државни удар који је извела војска и протест народа који се претворио у изразито анти-немачко расположење, а које је имало корене у Првом светском рату, представљали су један од судбоносних тренутака историје српског народа. Опште расположење које је владало по обзнањивању државног удара прожимало је све крајеве Краљевине Југославије. Иако су се главне активности одвијале у важним политичким центрима Краљевине, и Пирот је имао своје демонстрације које су обележиле један историјски тренутак и животе Пироћанаца. Научно истраживање о демонстрацијама становника пиротског краја које су се збиле 27. марта 1941. до сада није урађено. После Другог светског рата о демонстрацијама је писао локални лист „Слобода“ у пригодним чланцима који су објављени јубиларно на двадесетогодишњицу и двадесетпетогодишњицу 27. марта (1961. и 1966.).1 У овим кратким чланцима, делимично идеолошки обојеним, представљена су сећања учесника демонстрација и прилике које су владале у народу. Поред тога, сведочанства појединаца која су касније објављена у Пиротском зборнику2 или 1 Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587; Слобода, 2. април 1966, година XVII, број 808 (12). 2 Др Јован Ћирић, Записи о ратним данима 1941 – одломци из дневника, Пиротски зборник, бр. 11–12,


као мемоарска дела3 пружају кратак увид у мартовске догађаје у Пироту. Грађа доступна истраживачима, а која се чува у Историјском архиву у Пироту, готово да не доноси информације о демонстрацијама. Изузетак представља осврт на догађаје који је дао командант 3. пешадијског пука Драгутин Марас, који је за потребе војних структура тзв. Независне државе Хрватске написао извештај о борбама пиротског пука у Априлском рату, где се у једном делу спомиње стање у Пироту непосредно пред напад Немачке на Југославију.4 У истом архиву чува се и рукопис Јована Ћирића који представља историју Савеза комунистичке омладине Југославије у периоду од оснивања организације у Пироту (1939.) до почетка рата (1941.), где се даје кратак преглед учешћа чланова и симпатизера СКОЈ-а у Мартовским демонстрацијама.5 Дело знаменитог хроничара пиротског краја Христифора Живковића-Цикана, Пирот и околина у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941 – 1945. (Хронологија догађаја) у врло кратком, година XVI, Пирот 1984. 3 Петар В. Алексић, Ратни и поратни дани (19411950), Пирот 2007. 4 Историјски архив Пирот (даље: ИАП), фонд Пирот и околина у НОБ-у 1941 – 1945 (даље Пирот и околина у НОБ-у), кутија (даље: к.) 5, Predmet: jugoslavenske vojske raspad – izvještaj (u Sarajevu, dne 17. XII.1941.). 5 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 4, Др Јован Ћирић, Савез комунистичке омладине Југославије у Пироту 1939-1941. – рад у рукопису.

И. Ракић

180 уопштеном, пасусу даје опис мартовских демонстрација.6 О демонстрацијама у Бабушници, укратко и у општим цртама, писао је Ђура Златковић-Милић у својој монографији Зла времена.7 Нешто детаљније информације о догађањима у бабушничком крају и расположењу народа у том крају, са кратким освртом на Пирот, сачуване су у необјављеној хроници Љуберађе аутора Душана М. Ћирића.8 О мартовским демонстрацијама на улицама Беле Паланке и Цариброда (данашњег Димитровграда) нисмо успели да пронађемо података у примарним и секундарним изворима, а усмена казивања савременика ових догађаја нису нам била доступна. ЕВРОПА 1939–1941. И ПРИСТУПАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРОЈНОМ ПАКТУ После успешно завршених операција против Пољске, Француске, Данске, Норвешке, Луксембурга, Холандије и Белгије, Хитлер је своју пажњу усмерио ка истоку према Совјетском савезу. По отпочињању рата 1. септембра 1939. Краљевина Југославија заузела је неутралан став.9 Први додир Југославије са државама Тројног пакта био је после аншлуса Аустрије у марту 1938. године, а наставио се окупацијом Албаније од стране Италије априла 1939. Од новембра 1940. до марта 1941. Тројном пакту су приступиле Мађарска, Румунија и Бугарска. Избијање Немачке и Италије на југословенске границе свакако да је представљао проблем за југословенску владу с обзиром на то да је Италија нарочито подгревала антијугословенско расположење. Поред тога, Бугарска је имала своје претензије на Македонију док је Мађарска имала своје претензије на Војводину и друге територије 6 Христифор Живковић Цикан, Пирот и околина у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941 – 1945. (Хронологија догађаја), Пирот 1985, 24. 7 Ђура Златковић, Зла времена, монографија Лужнице (1876 – 1945.). Прилози за историју, Бабушница 1967, 140. 8 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 4, Душан М. Ћирић, Љуберађа у Народноослободилачком рату 1941–1945 (Хроника) – у рукопису, 7–9. 9 Bogdan Krizman, Vanjska politika Jugoslavenske države 1918-1941, Zagreb 1974, 109.

одузете после Првог светског рата.10 Са друге стране, Велика Британија је имала амбиције да ојача свој утицај на Балкану али није имала услова за то. Краљевина Југославија је тек 24. јуна 1940. постигла споразум са Совјетским савезом о размени дипломатских представника чиме је и формално признала СССР.11 После политичког притиска совјетског руководства на Румунију које је ултиматумом изнудило Бесарабију и Северну Буковину, Балкански савез није интервенисао да заштити своју чланицу од совјетског продора. Ово је свакако алармирало Хитлера који је почео да предузима мере да осигура свој положај у Подунављу и на Балкану. У јулу 1940. донео је одлуку да се наредне (1941.) године нападне Совјетски савез с тим да је пре тога било потребно средити ситуацију на Балкану. Територијалним компензацијама на рачун Румуније, Мађарска (која је добила Трансилванију) и Бугарска (која је добила Добруџу) приклониле су се Хитлеру. Умањеној Румунији Хитлер је гарантовао територијални интегритет и осигурање од совјетског продора према Балкану. Све ово је представљало оптерећење за спољнополитички положај Југославије.12 Немачка је настојала да Југославију привуче на своју страну јер се планирао напад на Грчку и СССР. Британци су крајем 1940. напустили своју политику одржавања мира на Балкану да би започели активности на формирању балканског фронта који би чиниле Грчка, Бугарска, Југославија и Турска.13 Краљевином Југославијом је од погибије Александра Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934. владало Намесништво које су чинили кнез Павле Карађорђевић, краљев брат од стрица, др Раденко Станковић, сенатор и министар просвете, и др Иво Перовић, бан савске бановине. По тестаменту, Намесништво је требало да управља земљом док малолетни Петар II не стекне пунолетство и преузме управљање 10 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, tom I, Beograd 1988, 360–362. 11 B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, tom I, 362–363. 12 B. Krizman, Vanjska politika Jugoslavenske države 1918-1941, 121. 13 B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, tom I, 366–370.


ДЕМОНСТРАЦИЈЕ У ПИРОТСКОМ КРАЈУ 27. МАРТА 1941.

земљом. Главну реч у Намесништву је водио кнез Павле док су друга два члана била формално присутна.14 Услед јаког притисака Немачке, нарочито после разговора Хитлера и кнеза Павла од 5. марта, дан касније је сазвана седница Крунског савета на којој су се сви чланови изјаснили да су за приступање Југославије Тројном пакту. Паралелно са Немачком одвијали су се и преговори са Великом Британијом са којом се преговарало о стварању савеза против Немачке. Ипак, ти преговори нису дали резултата. У међувремену, од 9. до 19. марта, договорен је коначни текст споразума којим би Краљевина Југославија приступила пакту. Одлука о приступању донесена је на седници Крунског савета од 20. марта. Кнез Павле је 23. марта издао наређење Драгиши Цветковићу да обавести немачког амбасадора како ће у Беч послати Александра Цинцар-Марковића да у име Краљевине Југославије потпише споразум о приступању Тројном пакту. У дворцу Белведере, 25. марта 1941. потписан је споразум о приступању Југославије пакту. Таман када се Хитлер понадао да је ситуација на Балкану решена, уследило је непријатно изненађење. Из Београда је стигла вест да је у зору 27. марта у Југославији изведен државни удар и да је влада ЦветковићМачек збачена.15 Иза овог државног удара 14 B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, tom I, 210–211. 15 B. Krizman, Vanjska politika Jugoslavenske države


181

стајали су генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, као и официри београдског гарнизона и краљевске гарде. Несумњиво је да су пучисти имали подршку Британаца којима није одговарало да Краљевина Југославија приступи пакту са Немачком која је пак ратовала са Великом Британијом. Краљ, који није био у ток са збивањима, проглашен је пунолетним, а тобоже је сам краљ Петар II дао мандат за састављање нове владе генералу Душану Симовићу. Кнеза Павла пуч је затекао у Загребу где је био принуђен да се врати у Београд одакле је испоручен Британцима који су га интернирали у Кенију.16 На улицама Београда и других југословенских градова 27. марта кренуле су демонстрације које су исказивале подршку пучистима и проглашењу малолетног Петра II за краља Југославије. Парола „Боље рат него пакт“ постала је симбол ових протеста. Новински лист Политика је дан касније, 28. марта, донео прве информације о демонстрацијама које су биле против Тројног пакта. Највише вести се односило на догађања у Београду, а од других градова Југославије посвећена је пажња Скопљу, Нишу, Цетињу, Сарајеву, Љубљани и Битољу.17 Бројеви листа Политика за период 28. март – 6. април 1941. не доносе никакве 1918-1941, 122–129. 16 B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, tom I, 372–373. 17 Политика, петак, 28. март 1941, година XXXVIII, бр. 11788, 7–10.

И. Ракић

182

информације о Пироту и демонстрацијама у Пироту. Расположење које је захватило целу Краљевину Југославију прелило се и на Пирот. Становништво Пирота било је револтирано потписивањем споразума о приступању пакту, а људи су на улицама и у јавним установама отворено протестовали против тог чина. Вести о приступању пакту пренеле су се необично брзо, а Пироћанци су били радосни. На улицама Пирота људи су честитали једни другима, чврсто стезали руке једни другима, уз коментар „Пакт је оборен“. Због слабе распрострањености радио уређаја, многи нису могли да верују да је вест о преврату тачна. Широм Пирота окупљале су се веће групе људи. Ученици пиротских средњих школа, Учитељске18 и Гимназије, нису ишли на наставу. Народ није смео да јавно поздрави настале догађаје јер се плашио реакције жандармерије. Зато је у Пироту било све напето.19 Др Јован Ћирић, који је тада имао 18 година и био ученик Учитељске школе, присећајући се догађаја наводи да се „крупне ствари догађају“. Свуда по пиротској чаршији говорило се о рату, Хитлеру, сељаку, краљу 18 У питању је зграда данашње Високе школе струковних студија за образовање васпитача у Пироту у улици Ћирила и Методија бр. 29. 19 Христифор Живковић, Двадесет година народне револуције: Мартовски догађаји у Пироту, Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587, 3.

Петру, Русији, омладини итд. Тог 27. марта на путу до школе био је сумњиво обавештен о свему али је убрзо схватио сâм о чему се ради. У Учитељској школи дошло је до манифестација које су пренесене на улицу и тада је дошло до бурних овација. Грађанство се скупило, усталасала се маса и држали су се говори, а протести су били омладинског и ђачког карактера. Као средњошколац, Јован Ћирић је завршио дневнички унос пророчком реченицом: „Загазили смо и рукама и ногама у догађаје из којих, изгледа, више нема повратка“.20 Школска дворишта била су прекривена поцепаним листовима уџбеника за немачки језик (немачких читанки, речника и др.).21 Средњошколци су почели да организују групе, а проломили су се и повици парола „Боље рат него пакт“, „Хоћемо пакт са Русима“, „Београд – Москва“, „Боље гроб него роб“, „Доле издајници наших народа“. Напета ситуација узнемирила је директоре и професоре који су били у дилеми. Нису могли да нађу начин како да саопште ученицима о овим догађајима јер су били у страху да се не замере својим претпостављенима.22 По доступној 20 Др Јован Ћирић, Записи о ратним данима 1941 – одломци из дневника, Пиротски зборник, бр. 11–12, година XVI, Пирот 1984, 37–38. 21 Причу о поцепаним уџбеницима немачког језика доноси и Петар В. Алексић у својим мемоарским забелешкама (П. В. Алексић, Ратни и поратни дани (1941-1950), 5). 22 Христифор Живковић, Двадесет година народне



грађи изгледа да су чланови СКОЈ-а23 били међу првима који су, заједно са осталим ученицима, формирали и покренули колону демонстраната, из правца Учитељске школе, којој су убрзо пришли ученици пиротске Гимназије и други демонстранти. Због ових напора у чланство СКОЈ-а су примљени Синиша Милкић, Голуб Јоцић, Власта Живковић, Предраг Васић, Перица Крстић и Момчило Момчиловић, из Учитељске школе, и Христина Поповић и Вукадин Ђорђевић, из Гимназије.24 Један од чланова СКОЈ-а, Слободан ЈовановићКокица, развио је и тробојку. Поворка састављена од младића Учитељске школе и Гимназије, којој су се придружили и други грађани Пирота, кретала се улицом Краља Александра25, улицом Принца Ђорђа26, према тргу у Тијабари27 и ка тргу28 према касарни 3. пешадијског пука. Из часа у час демонстрантима су прилазиле нове групе грађана, а увећао се и број тробојки.29 По сећањима Ђорђа Златковића, који је тада био студент филозофије, Удружење студената је организовало скуп код тијабарског споменика где су одржани и говори.30 Поред споменика, говор је одржао револуције: Мартовски догађаји у Пироту, Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587, 3. 23 Према изворима доступним током истраживања, највероватније је да су чланови СКОЈ-а били пасивни учесници Мартовских демонстрација и да су наступали у складу са расположењем демонстраната. На овакав закључак наводи и чињеница да чланови СКОЈ-а нису држали говоре пред масама. Потоња пиротска штампа (лист Слобода), из социјалистичког периода, не наводи јавне иступе чланова СКОЈ-а или КПЈ-а нити наводи да ли су се они јавно декларисали као чланови КПЈ-а или СКОЈ-а током ових демонстрација. (прим. И. Р.). 24 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 4, Др Јован Ћирић, Савез комунистичке омладине Југославије у Пироту 1939-1941. – рад у рукопису, 14–15. 25 После Другог светског рата назив је промењен у улица Маршала Тита. Данашњи назив: улица Српских владара (прим. И. Р.).

183

и Илија Маринковић, школски надзорник у пиротској Гимназији.31 Група код тијабарског споменика се затим спојила са поворком која је дошла из Пазара, а сви скупа су кренули према касарни III пешадијског пука. По Златковићевом сведочењу, поворка демонстраната непрестано је расла тако да их је било неколико хиљада.32 Поред парола певало се и „Хеј Словени“, клицало слободи, а старији ученици, у еуфоричном расположењу, тражили су војничке униформе и оружје да бране земљу од фашизма. Говорници су се мењали, а то је пратио талас одушевљења и извикивање парола.33 Широм Пирота држани су говори. Код зграде некадашњег Синдикалног већа34 говор је држао професор Максимовић, а у Соколани35 директор Гимназије Ђока Ћирић.36 Поменути гимназијски професор, Светислав Максимовић, одржао је говор по повратку са трга у Тијабари, а на крају говора је изјавио да „Немачка војска може прећи преко наше земље, али само преко наших лешева“.37 Поред споменика у Тијабари говорио је и гимназијски професор Милан Исаковић.38 По повратку из Тијабаре, код Џаџићеве банке39 исти професор одржао је говор.40 808 (12), 3. 31 Илија Николић, Драгољуб Раденковић, Новица Живковић, Пиротска гимназија 1879-1979, поводом прославе стогодишњице, Пирот 1979, 214. 32 М. Алексић, У Пироту пре четврт века „Боље рат него пакт“, Слобода, 2. април 1966, година XVII, број 808 (12), 3. 33 Христифор Живковић, Двадесет година народне револуције: Мартовски догађаји у Пироту, Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587, 3. 34 Данас зграда пиротске филијале Националне службе за запошљавање у улици Кнеза Милоша бр. 59 (прим. И. Р.). 35 Данас је то зграда у склопу Гимназије у улици Српских владара бр. 128 (прим. И. Р.).

26 После Другог светског рата назив је промењен у улица Бориса Кидрича. Данашњи назив: улица Кнеза Милоша (прим. И. Р.).

36 М. Алексић, У Пироту пре четврт века „Боље рат него пакт“, Слобода, 2. април 1966, година XVII, број 808 (12), 3.

27 Предратни назив: трг Краља Петра I. Данашњи назив: Трг Републике (прим. И. Р.).

37 Илија Николић, Драгољуб Раденковић, Новица Живковић, Пиротска гимназија 1879-1979, поводом прославе стогодишњице, Пирот 1979, 214.

28 Није познато на који се трг мисли (прим. И. Р.). 29 Христифор Живковић, Двадесет година народне револуције: Мартовски догађаји у Пироту, Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587, 3. 30 М. Алексић, У Пироту пре четврт века „Боље рат него пакт“, Слобода, 2. април 1966, година XVII, број


38 Музеј Понишавља Пирот (даље: МПП), Архива, несређена грађа, Demonstracije 27. marta 1941. u Pirotu. 39 Види напомену бр. 34. 40 МПП, Архива, несређена грађа, Текст непознатог аутора и наслова – у рукопису, 7.

И. Ракић

184

Поред тога говоре су држали ученици и радници, а по сећању учесника, испред бивше општинске зграде41 говор је држао студент Витомир Поповић.42 Код управне зграде Дружине „Искра“ говор је одржао ученик Гимназије Велимир Петровић који је позивао демонстранте на јединство без обзира на политичко опредељење, а оштро је осудио и владу и друге личности.43 По сећањима Божидара Здравковића, тада студента, жандармерија је, по наређењу начелника, покушала да интервенише како би растурила демонстрације али у томе није успела.44 У извештају Драгутина Мараса, који је у време демонстрација био командант 3. пешадијског пука, говорници који су махом били резервни официри, нападали су пакт Сила Осовине, а коњички потпуковник у пензији, Мисирлић45, у свом говору је 41 У питању је зграда на локацији некадашњег „Галантекса“, данас је у њој смештен хотел „Гали“ у улици Српских владара бр. 179 (прим. И. Р.). 42 М. Алексић, У Пироту пре четврт века „Боље рат него пакт“, Слобода, 2. април 1966, година XVII, број 808 (12), 3. 43 Илија Николић, Драгољуб Раденковић, Новица Живковић, Пиротска гимназија 1879-1979, поводом прославе стогодишњице, Пирот 1979, 214. 44 М. Алексић, У Пироту пре четврт века „Боље рат него пакт“, Слобода, 2. април 1966, година XVII, број 808 (12), 3. 45 Вероватно се мисли на Јована Т. Мисирлића, рођеног брата предратног председника општине Пирот, Светозара Мисирлића. На овакав закључак наводи чињеница да је једини Мисирлић потпуковник у резерви на територији Пирота био Јован Мисирлић

употребљавао и „простачке изразе“ пред омладином када је говорио о кнезу Павлу и кнегињи Олги. По наводима Мараса, ти „ратни букачи“ због своје физичке неспособности нису ни учествовали у каснијим ратним догађањима, а међу првима су се стављали на располагање Немцима када су окупирали Пирот (нпр. адвокат Кларић).46 Пиротске демонстранте највише је разочарало држање војника 3. пешадијског пука од којих су грађани тражили да им се придруже. На захтеве Пироћанаца војници нису реаговали, а нико од официра није изашао да поздрави окупљене. За овакво држање оптужен је заповедник 3. пешадијског пука, Драгутин Марас, по националности Хрват, који је издао наређење да, кад наиђу демонстранти, војници уђу у собе, док је официрима забранио да се појављују на прозоре.47 Другачији податак о догађањима код пиротске касарне дат је у монографији Пиротска гимназија 1879-1979 у којој се наводи да је колона демонстраната узвикујући „Војска с народом!“ стигла до касарне, да су војници били поређани поред ограде и да су посматрали демонстранте који је био у инжињерији, а не у коњици, како Марас наводи у свом извештају (прим. И. Р.). 46 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 5, Predmet: jugoslavenske vojske raspad – izvještaj, 6–7. 47 Христифор Живковић, Двадесет година народне револуције: Мартовски догађаји у Пироту, Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587, 3.



али да им се нису прикључили.48 Пред касарном је говорио професор Максимовић, а демонстранти су захтевали да говор одржи командант пука који се, међутим, није појавио.49 После завршетка демонстрација пред касарном 3. пешадијског пука, једна већа група демонстраната наставила је демонстрације и прошла кроз села Пољска Ржана, Трњана, Велики и Мали Јовановац, Крупац, Бериловац и Извор, где је са мештанима наставила демонстрације.50 У Бабушници се, 27. марта 1941, окупила велика група сељака из околних села. Неки од њих су хтели да се увере у тачност информација о пучу, а други да се прикључе протестима против приступања Тројном пакту. Учитељи и ученици школа у Бабушници такође су изашли на улице да протестују против споразума са Немачком. Вест о преврату и формирању нове владе у Београду наишла је на одушевљење народа у Бабушници.51 У селу Љуберађа, чија је хроника у рукопису сачувана, становништво је било незадовољно потписивањем Тројног пакта, а на улицама, у кафанама и радњама људи су дискутовали о споразуму. По потписивању споразума расположење народа је било променљиво, а бројни коментари су тражили оправдање тога. Неки су коментарисали да свега овога не би било да је краљ Александар жив, други су га осуђивали јер је својом политиком разјединио народе, а трећи су говорили да је Павле хтео да преузме трон и да је због тога потписао споразум. Један део народа се уздао у војску и официре, првенствено у „српски део“52, за које су сматрали да неће дозволити да немачка војска маршира преко

48 Илија Николић, Драгољуб Раденковић, Новица Живковић, Пиротска гимназија 1879-1979, поводом прославе стогодишњице, Пирот 1979, 214. 49 МПП, Архива, несређена грађа, Текст непознатог аутора и наслова – у рукопису, 7–8. 50 Христифор Живковић, Двадесет година народне револуције: Мартовски догађаји у Пироту, Слобода, 25. март 1961, година XIV, број 587, 3. 51 Ђура Златковић, Зла времена, монографија Лужнице (1876 – 1945.). Прилози за историју, Бабушница 1967, 140. 52 Овакво резоновање народа свакако да има утемељење у традицији српске војске у Првом светском рату која се борила против аустроугарских и немачких војника (прим. И. Р.).


185

Југославије53 на „пут за Грчку“.54 Вест о пучу се брзо ширила у Љуберађи и по околним селима, масе људи су се сливале у Љуберађу да се информишу о догађајима, а народ је истицао државне заставе. Понесен већом дозом патриотизма поштар у Љуберађи, Драгомир Стојановић, је са поругом коментарисао Хитлера да „нисмо ми као бугарски и румунски властодршци, па да му раширених руку дочекујемо војску...“, а народ се распитивао какви су Немци и шта се догађа у Београду. Окупљени су коментарисали поступке владе Цветковић– Мачек, а до њих су стизале и вести о Пироту које је преносио поштарски службеник. Убрзо је неко од окупљених предложио да оду до оближње Бабушнице што су присутни и учинили.55 Вредно је напоменути да су демонстрације у Пироту забележене и фотографијом. Тада ученик пиротске Гимназије, Драган Ранисављевић је, по задатку СКОЈ-а чији је био члан, фотографисао ове демонстрације. Фотоапарат је позајмљен од Жике Васића, ондашњег познатог фотографа у Пироту. Син Жике Васића, Цане, сачувао је оригиналне фотографије које се данас чувају у Музеју Понишавља.56 Демонстрације у Пироту и околним подручјима имале су дугорочне последице на локално становништво. Убрзо после ових демонстрација, 6. априла 1941. отпочео је Априлски рат између држава Трећег пакта и Краљевине Југославије у коме је Војска Краљевина Југославије претрпела пораз. 53 Према споразуму Владе Краљевине Југославије о приступању Тројном пакту, чланице Тројног пакта нису тражиле транзит трупа преко територије Краљевине Југославије (Aprilski rat, zbornik dokumenata, Tom II, Beograd 1987, dok. br. 118). Интересантно је да је лист Политика 26. марта 1941. на насловној страни пренео вест са подужим насловом Југославија је приступила Пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије (Политика, среда, 26. март 1941, година XXXVIII, бр. 11786, 1). Није познато да ли је аутор хронике Љуберађе намерно овај детаљ приказао у романтичарском духу или се ради о превиду и помешаном сећању усмених извора (прим. И. Р.). 54 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 4, Душан М. Ћирић, Љуберађа у Народноослободилачком рату 1941–1945 (Хроника) – у рукопису, 7–8. 55 Исто, 8–9. 56 Ј. Н, Из трезора Музеја Понишавља: Фотографија – драгоцени документ, Слобода, 19. септембар 1987, година XLIV, број 1755, 4.

И. Ракић

186 После кратког, једанаестодневног, рата уследила је окупација и подела територије Југославије између држава Тројног пакта. Бугарској је припао Пирот и околина,

изузев Беле Паланке. Овим је по трећи пут у својој модерној историји Пирот потпао под окупацију Бугара.

SUMMARY DEMONSTRATIONS IN THE PIROT REGION 27 MARCH 1941. The demonstrations against signing the Axis treaty between the Kingdom of Yugoslavia and Nazi Germany had a tremendous effect both on Belgrade, the capital city, and the remote areas of Yugoslavia. Although far away from main events and political turmoil, citizens of Pirot and the surrounding areas (Bela Palanka, Caribrod, and Babušnica) shared the same feelings about Germany, the Axis, and the fight for freedom. According to primary and secondary sources we were able to partly reconstruct the general directions of demonstrations in Pirot and the neighboring areas. The demonstrations in Pirot were led by local notables such as teachers of Gymnasium. They were supported by crowds of local inhabitants. The demonstrators passed through the main streets on their way to the memorial in Tijabara dedicated to the liberators of Pirot in World War I. Numerous patriotic speeches were delivered by notables in Pirot. During their route through Pirot the notables delivered patriotic speeches at different places in the town. The demonstrations were followed by shouting antiAxis and pro-Russian slogans. The crowds tried to gain support of the Third Infantry Regiment, positioned in Pirot, but failed in that attempt. In Babušnica, the demonstrations were similar but not so massive since the town was smaller than Pirot. Lack of evidence did not allow us to research the demonstrations in the towns of Caribrod and Bela Palanka. According to primary and secondary sources there is no evidence to support the thesis about the Communist Party of Yugoslavia’s leading role in organizing demonstrations in Pirot and the surrounding areas. Later texts published in local pro-Communist press in Pirot do not mention the leading role of the Comunist Party and SKOJ in the demonstrations. However, the local newspaper “Sloboda” (Liberty) mentioned participation of some members of SKOJ. Because of the March 27th demonstrations, the Axis states started the April war against the Yugoslav Kingdom. The war was followed by swift defeat of the Royal Yugoslav Army and partitioning of the Kingdom of Yugoslavia. After that, Pirot and the surrounding areas were under Bulgarian occupation for the third time.


187 Снежана Југовић Крушевац

АГРАРНИ ОДНОСИ И ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБА У СТАРОЈ СРБИЈИ Апстракт: Скуп политичких и других узрока крајем 19. и почетком 20. века довели су српски народ у Старој Србији у посебно тежак положај. Највећи део тог становништва је живео на селу. Циљ овог рада је да објасни аграрне односе и економски положај Српског народа у Старој Србији крајем 19. и почетком 20. века. Кључне речи: Српски народ, Стара Србија, аграрни односи, чифчије, аге и бегови.

У имовинско - правном положају становништва на селу, разликују се почетком двадесетог века, у Старој Србији, три основне категорије: аге (чифлук-сахибије), сељаци са својом земљом и чифчије. Аге су били власници имања која нису сами обрађивали, већ су их давали другом да их обрађује, а са земље су добијали део приноса на име закупа. Сељаци који су имали своју земљу сами су је обрађивали и осим државних пореза нису имали других давања. Чифчије су обрађивале агинску земљу и давали му део приноса. Било је и чифчија који су имали нешто своје земље, али су обрађивали и агинску јер им приноси са сопствене земље нису били довољни.1 Стварању три поменуте категорије сеоског становништва претходио је дуг период економско-друштвеног раслојавања. Прелазак са тимарског на чифлуксахибијски систем и појава приватног власништва над земљом озакоњени су Гилханским хатишерифом 1839. године. Такође, Гилханским хатишерифом хришћани су добили право да буду власници земље. Међутим, могли су доћи до ње само ако је купе, што нимало није било лако, с обзиром да су вековима уназад радили на туђој земљи са веома малом зарадом.2 Током 19. века уочава се појачан притисак на српско сеоско становништво у Турској, нарочито на Косову и Метохији. Међу факторима који су допринели обеземљавању Срба у Старој Србији најзначајнији

су: исламизација, миграције, поступци власти и арбанашка самовоља. Неки од ових фактора су деловали директно, а неки индиректно на обеземљавање српских сељака.3 Циљ исламизације био је, пре свега, разбијање компактности српских средина и смањивање броја Срба ради слабљења њиховог националног језгра. Срби који су имали своју земљу прелазили су у ислам, али су примали и арбанашки језик и културу како би очували своје поседе. Временом, они су почели да се истичу као арбанашки прваци, па су чак спроводили и зулуме над својим чифчијама православним Србима, тако да се почетком двадесетог века о њима није могло говорити као о Србима земљопоседницима.4 Срби који нису желели да приме ислам су често били принуђени да напусте своје поседе и да се са покретном имовином преселе у градове, или да беже у Србију и Црну Гору како би спасили голи живот.5 Процес исламизације био је најјачи у Косовској долини, док су емиграције српског становништва биле најчешће у Метохији, што сведочи о развијенијој националној свести метохијских Срба, али и о јачим арбанашким притисцима у Метохији.6 Обеземљавање српског становништва било је најјаче у кризним годинама, као што је то био случај у време Велике источне кризе и Призренске лиге. У том периоду

1 Бранислав Нушић, Косово (Опис земље и народа), Београд, 1986, 55

4 Исто, 21.

2 Ђорђе Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком XX века, Београд, 1988, 18.


3 Ђ. Микић, нав. дело, 20. 5 Сведочанство о Косову 1901-1913, приредио Бранко Перуничић, Београд, 1988. (даље Сведочанство), 42,197,261 6 Ђ. Микић, нав. дело, 20-21.

С. Југовић

188 Срби сељаци су се суочавали и са отимањем поседа од стране мухаџира. Како је у Старој Србији владала општа несигурност и у оним годинама када није било каквих већих збивања, Срби на селу су свакодневно морали да излазе на крај са арбанашким качацима.7 Власти често нису хтеле, а понекад нису ни могле, да сузбију арбанашку самовољу и њихове насртаје на српско становништво. Међутим, ни саме власти често нису мариле за обеземљавање српског сељаштва. Најчешће их нису интересовали поступци Арбанаса и других муслимана који су доводили до обеземљавања Срба. Некад су тај процес спроводиле свесно и намерно.8 Под видом Танзиматских реформи, султан Абдул Азис је шездесетих година 19. века наредио да сви земљопоседници морају вратити фермане којима им је потврђено право на земљу, како би они били проверени и потврђени. И Срби који су имали своју земљу морали су да врате фермане. Велики део фермана никад није враћен Србима па су они тако изгубили право на земљишне поседе. Арбанашке аге су захваљујући томе присвајале српску земљу, а Срби су остајали чифчије на сопственој земљи.9 Власти су, сврставањем Срба у неравноправни, подређени положај у односу на муслимане штетиле материјалном стању српског народа у Старој Србији. При плаћању пореза, приреза и осталих дажбина које су одлазиле у државну благајну, Срби су, некад законски, а некад по закону јачег, морали да плаћају веће своте од својих суседа исламске вероисповести. Основни порез за земљорадничко становништво био је аграрни десетак, односно десети део производа који се за годину дана произведу на поседу једног домаћинства. Плаћан је у новцу. Десетак су ретко прикупљале саме власти, чешће је даван у закуп. Закупци десетка су стицали читава богатства, давајући држави процењену вредност десетка, а на терену узимајући од сељака знатно већу своту новца.10 У Старој Србији закупци су најчешће били истакнути Арбанаси. Неретко се дешавало да, при одређивању закупца, јавне

лицитације буду унапред намештене и да закупац не буде онај ко највише понуди, већ онај ко поткупи комисију, а то је штетило и сеоском становништву и државној благајни. У мешовитим српско-арбанашким селима често се дешавало да Арбанаси неће да плате порез, па да она свота коју је требало да плати читаво село буде разрезана само на српске куће.11 Исто тако, уколико се неко домаћинство иселило из неког села, порез су често плаћале комшије. Захваљујући чињеници да су лицитације за прикупљање десетка често биле нерегуларне, дешавало се да исти закупац држи један крај више година. У таквим околностима они нису редовно прикупљали порез, већ су чекали годину са највећим приносима да би на основу тих приноса обрачунали порез и за претходне године.12 Србима је највише одговарало када су сами државни органи прикупљали порез, али су тада били принуђени да издржавају прикупљаче пореза и заптије које су их пратиле. Како је неажурност турске администрације позната, често су се сакупљачи пореза предуго задржавали у селима. Дешавало се и да Срби буду закупци десетка, мада су ти случајеви били ретки. Срби су у Пећком санџаку закупили десетак 1903. године, након Портине војне интервенције против Арбанаса, али чим се држава вратила на стару политику према Арбанасима, Срби закупци су морали да трпе арбанашке освете јер су тиме наводно показали дрскост.13 Осим десетка Срби су плаћали и: вергију, односно порез на имовину, која је најчешће наплаћивана четири гроша на хиљаду гроша имовине; ушур, десет посто од производа који нису улазили у обрачунавање десетка; порез на стоку, у износу од пет гроша по грлу; русумат, или трошарину, која је износила један проценат од укупно продате робе; бедељ или војницу, коју су плаћали само хришћани на име неслужења војног

7 Исто, 21

11 Зулуми ага и бегова у Косовском Вилајету, приредио Бранко Перуничић, Београд, 1989. (даље Зулуми), 247.

8 Ђ. Микић, нав. дело, 37

12 Зулуми, 247.

9 Исто, 37. 10 Исто, 37-38.

13 АС, МИД-ПП, 1905, Р 26, Заступник ректора Призренске Богословије, Д Исаиловић, Главном туторству фонда С. Игуманова, бр. 675, 26. 6. 1905.


АГРАРНИ ОДНОСИ И ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБА У СТАРОЈ СРБИЈИ

рока. Хришћани, пре Младотурске револуције нису могли да служе војску у Османском царству, тако да нису могли ни да избегну плаћање војнице. Војница се плаћала на сваку мушку главу од петнаест до седамдесет година. Њен износ није био исти у свим деловима Старе Србије, па је негде износила 38 гроша по глави, а кретала се и до 46 гроша. Године 1903, власти су покушале да уједначе војницу и да њен износ подигну на 50 гроша, али услед јаког отпора и због почетка реформне акције у томе нису успеле. 14 Износ пореза се не може сматрати константном вредношћу ни у једној држави па ни у Османском царству. Тако је 1884. године, десетина претворена у осмину. Истовремено је извршен и попис становништва и геометарско премеравање да би се одредио минимални износ аграрног пореза. Овај поступак је поновљен 1900. године. Српском сељаку су ове мере изнудиле нова давања, која су била неподношљива, нарочито кад им се додају изнуде арбанашких закупаца. Сваки покушај Порте да уведе ред у порески систем, у Старој Србији се одбијао о живи зид великих закупаца и, уопште, арбанашких првака, али су се и други Арбанаси бунили против сваке промене у пореском систему.15 Нису једино Арбанаси, Турци и османске власти уносили економску пропаст међу српско сеоско становништво. Сам начин живота и обичаји су изискивали велике трошкове. Срби су славили више слава у току године и то најмање по три дана. Осим на славама, гости су се окупљали и приликом сеоских литија, крштења, усељавања у кућу, а нарочито су обимне биле српске свадбе. Нушић наводи да је просечна српска свадба крајем 19. века износила око 40 турских лира.16 Насупрот том податку стоји чињеница да је мајстор, зидар, могао годишње да заради највише 20-30 лира.17 Тешко економско стање једна је од главних карактеристика положаја српског сеоског становништва у Старој Србији. То стање је било утолико горе када је реч о Србима који нису имали своју земљу него су били чифчије на агинској земљи. Чифлучки систем је био дубоко укорењен у Старој 14 Ђ. Микић, нав. дело, 38. 15 Исто, 39. 16 Б. Нушић, Косово, 89. 17 Ђ. Микић, нав. дело, 35.


189

Србији још почетком 19. века. Чифлучки односи су се на Косову и Метохији углавном заснивали на обичајном праву. Једини законски акт који се директно односио на аграрно-правне односе датира из 1832. године. Тада је Мехмед Рашид-паша, после сузбијања арбанашких паша, покушао да регулише аграрне односе и кулук (ангарију) у Румелији, доневши уредбу у Вучитрну. Почетком 20. века та уредба је било и недовољна, а и није се поштовала. У Рашкој области је положај чифчија био нешто уређенији, јер је законски акт који је регулисао аграрно-правне односе на том простору био, пре свега, новијег датума, али је и детаљније разрађивао односе на земљи. Реч је о Сафарској наредби из 1859. године, која се, осим на Босну и Херцеговину, односила и на Новопазарски санџак, као тадашњи део Босанског пашалука. Осим тога, аге и бегови су у Рашкој области били приморани да се држе устаљених односа на земљи, јер је покретљивост чифчија, услед конфигурације терена, била мала, па је ага могао остати без нових чифчија, ако га старе напусте.18 На Косову и Метохији, положај чифчија је био толико различит да ни на суседним поседима често нису важила иста правила. У основи, сваки чифчија је био дужан да обрађује агину земљу и да аги даје део приноса са ње. Тај део се кретао у, најбољим случајевима, од једне петине приноса па све до једне половине. Било је сељака који су имали нешто своје земље, али су обрађивали и агину јер им њихова није била довољна. Чифчија није био везан за земљу. Након што испуни обавезе из погодбе са агом могао је да пређе код другог аге. Исто тако, уколико није био задовољан радом чифчије ага је имао право да га замени другим. У првом случају, ага је могао бити оштећен, али с обзиром да је обично имао више чифчија та штета није била велика. У другом случају, када је ага отерао чифчију са земље, чифчија је, осим ако одмах није пронашао другог агу, упадао у егзистенцијалну кризу.19 Иако је, у начелу, ага морао чифчији најпре да исплати вредност куће и других објеката чији је чифчија био власник, па тек онда да га отера са земље, то се ретко дешавало. Због тога су чифчије, чије су куће биле махом од слабог материјала, често 18 Ђ. Микић, нав. дело, 89-92. 19 Милош Јагодић, Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912), Београд, 2009, 167.

С. Југовић

190 преносили материјал када су одлазили са имања и од истог материјала градили су куће на поседу новог аге.20 Најповољнији положај чифчија била је такозвана „чифчијска работа“. Ага и чифчија су склапали договор према којем је чифчија добијао кућу за становање, један или више пари запреге и семе. Када се заврши жетва, чифлук-сахибија је одбијао семе и десетак као државни порез, а од остатка је узимао свој део, који је зависио од договора. Најчешће је тај део износио једну половину, али понекад и једну трећину приноса. Договор о „чифчијској работи“ најчешће се склапао усмено и важио је годину дана. По истеку је продужаван уколико су се обе стране сагласиле. Договор се могао пренети и на чифчијине наследнике, уколико су се показали као одговарајући.21 Остали облици аграрних односа су били тежи за чифчије, али су се и они често примењивали. То су били: рад „четворџија“. Четворџије су ступале на рад у пролеће, а од аге су добијале стан и храну, за шта су плаћали својим радом, и око једне четвртине хектара за сађење поврћа (парастур). За свој рад на имању су могли да добију и посебне мале награде. Ћесим је био облик аграрних односа код којих су ага и чифчије склапали писмени уговор који је важио годину дана. У овом односу чифчија је радио земљу онако како је желео и ага се није мешао. Ага је добијао уговорену количину производа, без обзира на приносе. Овај облик аграрних односа је био веома ризичан за чифчије, али је почетком 20. века био све чешће у употреби јер је чифчији давао неопходну слободу, а ага је добијао свој део, ма колико је родна или неродна била година. „Беглучка работа“ је представљала аграрни однос у којем су аге и бегови обрађивали своју земљу уз помоћ надничара, који су обављали јесење радове и четворџија који су обављали пролећне и летње радове. „Беглучка работа“ се јављала најчешће код осиромашених земљопоседника, који су на тај начин желели да увећају своје богатство. Наполичарски односи су се јављали најчешће код сељака који су имали нешто своје земље, а на агинском имању су радили за једну половину приноса, јер им њихова

земља није била довољна. Најнеповољнији облик аграрних односа били су такозвани „момачки односи“. „Момци“, у које се убрајала цела породица, били су у служби неке богатије породице, на одређено време, углавном ради прехране. У ову врсту односа најчешће су ступали Цигани, који су били у служби Арбанаса. 22 Етнички састав чифчија био је у великој мери хомоген. Већина чифчија су били Срби. Арбанаса чифчија је било мало, углавном католика. Аге нису волеле арбанашке чифчије, јер их нису могли натерати на рад по свом нахођењу. Они су често мењали аге, а од приноса су давали онолико колико су желели. Арбанаси су, махом, имали своју земљу.23 Насупрот томе, муслиманске аге у Старој Србији, чиниле су убедљиву већину. У њиховој структури су доминирали мали поседници, чија имања су обрађивала једно до пет чифчијских села. Тешко је утврдити које националности је било највише ага, али се зна да су најбогатији међу њима били Арбанаси, попут Џинића.24 Нушић наводи да су аге били махом Арбанаси и „нешто мало“ Турци.25 Било је и ага хришћана, углавном богатих Срба, али су њихови поседи били најчешће мали, а њихов број занемарљив, како од укупног броја Срба, тако и од укупног броја ага. На поседима хришћанских ага није радила ни једна једина арбанашка чифчијска кућа.26 Обеземљавање српских сељака и њихов чифчијски положај свакако су имали корене у тимарско-спахијском систему. Међутим, и они Срби који су успели да стекну своју земљу, могли су лако остати без ње. Физичка надмоћ Арбанаса често је била пресудан фактор у процесу обеземљавања Срба. Отимање српске земље називано је „притискање земље“, а чињено је тако што су над Србима вршена различита злодела, почев од крађа и разбојништава, па до убистава са циљем протеривања Срба са земље како би је Арбанаси приграбили.27 Важно је напоменути да злостављање Срба у оваквим околностима нису вршили 22 Ђ. Микић, нав. дело, 98-99. 23 Исто, 111-112. 24 М. Јагодић, нав. дело, 163. 25 Б. Нушић, Косово, 55.

20 Исто.

26 М. Јагодић, нав. дело, 164.

21 Ђ. Микић, нав. дело, 98.

27 Сведочанство, 42, 197, 261


АГРАРНИ ОДНОСИ И ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБА У СТАРОЈ СРБИЈИ

само разбојници, већ и Арбанаси сељаци. Најугроженији су били најбогатији Срби. Када су Срби, немилосрдним поступцима својих комшија, Арбанаса, били приморани да побегну са своје земље, њихово расељавање је текло у два правца. Један део њих је са покретном имовином одлазио у Србију или Црну Гору. Остали су одлазили у градове, где су најчешће постајали просјаци.28 У местима где су Срби били чифчије, Арбанаси су отимали шуме, пашњаке, утрине и слично. Вршена је и забрана сече шума, услед чега су Срби остајали без огрева. Процес отимања сеоских утрина, пашњака и шума био је у пуном јеку, непосредно после 1878. године, јер су мухаџири од необрадивих стварали обрадиве површине. Међутим, овакви поступци нису престали ни у касније периоду, када су их Арбанаси чинили ради простог демонстрирања силе.29 Економски притисак на српско становништво је вршен и приморавањем на рад без добијања зараде, односно, на кулук. Приморавање Срба на кулук је на неки начин било и ствар престижа, нарочито међу арбанашким качацима, али и међу обичним Арбанасима сељацима. Када би приметили да Срби кулуче на имању неког Арбанаса, други Арбанаси су приморавали Србе да кулуче и на њиховим имањима. Тиме су доказивали својим комшијама и сународницима да нису мање моћни. Срби су кулучили на скоро свим пословима, од обрађивања земље до поправљања зграда. Они су, као физички слабији, обично извршавали кулук без икаквог отпора водећи се избором мањег зла, иако им је кулучење тешко падало, нарочито када су били принуђени да кулуче о верским празницима, посебно на дан своје крсне славе.30 Поред економског израбљивања, такав кулук је вређао и верско и људско достојанство. Најбољи аграрно-правни положај у Старој Србији имали су Срби у Рашкој области. Срби у Новопазарској кази су били, скоро без изузетка, чифчије, док су у Пљеваљској, Доњоколашинској и Плавско28 Документи о Рашкој области 1900-1912, приредио Милић Ф. Петровић, Београд 1995. (даље Документи), бр.73, 92. 29 Зулуми, 270; Сведочанство, 260-261. 30 АС, МИД-ПП, 1900, Конзул у Приштини, С. Аврамовић, министру иностраних дела, В. Ђорђевићу, пов. бр. 108, 19. 1. 1900.


191

гусињској кази Срби имали и своју земљу. Доњи Васојевићи у Беранској кази су до 1905. године откупили сву земљу, а с обзиром да су били компактна српска целина, лакше су се одупирали агама и беговима и онда када су били чифчије. Осим тога, они су добијали помоћ из Црне Горе, а њихове аге су, углавном, били плавски и гусињски Арбанаси, који су живели далеко, па нису много могли да утичу на положај тих Срба. Осим тога, аграрне односе на том простору је прописивала Сафарска наредба. Ага није могао да отера чифчију са земље док суд о томе не одлучи, нити је чифчија могао да напусти агу док не заврши жетву. Били су прописани и остали односи на земљи, па се ни кулук није могао отезати у недоглед.31 У крајевима где су се аграрно-правни односи заснивали на обичајном праву, а такав је био већи део Старе Србије, положај чифчија био је тежи. Аге су обичаје тумачиле по сопственом нахођењу и та тумачења су подупирали својом надмоћношћу. Чифчија је у таквим околностима био приморан да се покори свакој агиној жељи и да трпи сваку врсту самовоље, како не би био отеран са поседа. Ово покоравање агама често је задирало у морално, верско и људско достојанство. Крупнији земљопоседници обично нису живели на поседу, већ у граду, али су на чифлуку имали куће. Долазак ага на чифлук морао је, од стране чифчија, да буде пропраћен попут највеће свечаности. Чифчије су биле дужне да угосте агу, а то се неретко претварало у баханалије праћене отимањем српских жена и девојака.32 Било је свакако и одступања од општег понашања ага према чифчијама, али су та одступања и човечно понашање малобројна. Неке моћније аге су, на пример, штитиле своје чифчије од разбојника или, ако нису били у могућности да их заштите, саветовали су их да подносе жалбе султану.33 Неписано правило у чифчијском положају с почетка 20. века било је да су моћније аге биле боље за чифчије, него економски слабије. Економски слабије аге су израбљивањем Срба покушавале да добију што већу корист. У случају да су на имању неког аге чифчије били и Срби и Арбанаси, званично су имали исте обавезе, али су 31 Историја српског народа VI/1, Београд, 1994, 267269. 32 М. Јагодић, нав. дело, 167. 33 Сведочанство, 107.

С. Југовић

192 Срби били у лошијем положају у пракси. Ага није могао да натера чифчије Арбанасе да се покоре свакој његовој наредби, док је на Србе могао да врши притисак.34 Иако су прихватали чифчијске односе, Арбанаси су најчешће, после неколико година, откупљивали земљу од ага. Разлог за продавање земље, био је то што аге нису добијале ништа са те земље, па им је продаја више ишла у прилог.35 Због тога су аге, у чисто економском смислу, више волеле Србе чифчије, који себи нису могли, за разлику од Арбанаса чифчија, да приуште осионо понашање. Међутим, у тренуцима великих криза, на пример 1878. године или 1903. године, Арбанаси су Србе чифчије терали са земље без икаквих разлога, што је у многоме мењало етничку структуру Старе Србије.36

Историја српског народа VI/1, Београд, 1994 Милош Јагодић, Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912), Београд, 2009.

ЛИТЕРАТУРА:

АРХИВСКА ГРАЂА: Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-политичко одељење (АС, МИД, ПП)

Ђорђе Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком XX века, Београд, 1988.

НАРАТИВНИ ИЗВОРИ: Бранислав Нушић, Косово (Опис земље и народа), Београд, 1986. ОБЈАВЉЕНА АРХИВСКА ГРАЂА: Сведочанство о Косову 1901-1913, приредио Бранко Перуничић, Београд, 1988. Документи о Рашкој области 1900-1912, приредио Милић Ф. Петровић, Београд 1995. Зулуми ага и бегова у Косовском Вилајету, приредио Бранко Перуничић, Београд, 1989.

SUMMARY AGRARIAN RELATIONS AND ECONOMIC POSITION OF SERBS IN OLD SERBIA In the late 19th and early 20th century Serbian nation in the entire Old Serbia was in a difficult position and oppressed. In addition to physical violence embodied in robberies, killings, burnings and rapes that were carried out mainly Arbanasi, there is economic exploitation. Both forms of violence has threatened the existence and survival of the Serbian people in this area and led to the mass extinction of Serbs in some parts of Old Serbia. The greatest pressure has suffered Serbian rural population. Large forces in an effort to achieve their interests and postpone the re-actualization of the Eastern Question to the moment when it suits them, pressured Turkey to implement reforms and improve the situation of the Christian population. These reforms were partly related to the agricultural and property relations. However, Turkey’s Serbs saw a threat to their survival and retention of territory, so that the measures that are needed to improve their situation sprovosila reluctantly and only as much as it should, in the hope that the Serbian people to move or islamizovati as a whole. Moreover, corrupt, inefficient and still based on feudal privileges, Turkish state administration were not able to implement reforms properly. Najžešći otporagrarnim, tax and land reforms had provided large landowners and tenants who were nearly all Muslim. For these reasons the Gorovo all attempts to impose order on property relations and tax system from the very beginning was doomed to fail, and therefore the position of the Serbian nation. In the early 20th century Serbian people in Old Serbia is still living on the basis of customary law, which gave him so much that just can not survive. 34 Ђ. Микић, нав. дело, 142-143. 35 М. Јагодић, нав. дело, 168. 36 Исто, 168-169.


193 Вања Узелац Филозофски факултет Нови Сад

ВОЈСКА КРАЉЕВИНЕ МАЂАРСКЕ У НАПАДУ НА ЈУГОСЛАВИЈУ У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941. НА ТЕРИТОРИЈИ БАЧКЕ Апстракт: Рад се бави приказом дејстава мађарске краљевске војске у Априлском рату и њеним нападом на Краљевину Југославију. Приказана су дејства мађарске војске на територији Бачке, њен ратни распоред и наоружање. Кључне речи: Краљевина Мађарска, Краљевина Југославија, Априлски рат, Други Светски рат.

Краљевина Мађарска била је један од три учесника напада на Краљевину Југославију у Априлском рату, поред Немачког Рајха и Краљевине Италије. Доласком на власт радикалнијих политичких елемената у виду бившег аустро-угарског адмирала Миклоша Хортија, Мађарска је тежила ревизији Тријанонског споразума и повратку изгубљених територија које су сматране историјским. Оснивањем партије Стреластих крстова Мађарске се све више радикализовала и приближавала савезништву са Хитлером и Мусолинијем. 20. новембра 1940. Мађарска је званично приступила Тројном пакту. У Југославији је по попису из 1931. живело 468.165 грађана мађарске националности, од тога у Војводини 391.720. 1 Дакле, већи део мађарског становништва је живео на територијама на које је Мађарска имала претензије. У циљу спречавања потенцијалног напада Краљевина Југославије је покушавала да потпише мировне споразуме са државама које су је окруживале а биле су чланице Тројног пакта. 12. децембра 1940. потписан је споразум о вечном пријатељству двеју краљевина. Након потписивања споразума, мађарска влада је почела израду меморандума Проблеми југословенско-мађарских односа који је завршен 20. марта 1941. Меморандум је истицао подређен положај мађарске мањине у Југославији и истицао историјско право Мађарске на територије које су припале Југославији након споразума 1 http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G1931/ pdf/G19314001.pdf Приступљено 05.10.2016.


у Тријанону. Представници Мађара у Југославији др Лео Деак и др Имре Варади посетили су јула 1940. године југословенског премијера Драгишу Цветковића и захтевали формирање Мађарског културног савеза. Није познат тачан датум оснивања Мађарског културног савеза у Југославији, а признат је 30. јануара 1941. Већ при самом формирању у оквиру савеза јавиле су се две струје, умеренија која је тежила компромису са југословенским властима на челу са Леом Деаком и екстремнија која је тежила припајању Мађарској на челу са Иваном Нађом. 2 Још једна организација која је активно радила на питању повратка територија је Мађарски католички круг на челу са Ђозом Нађом. Назив који који је од стране одређених Мађара коришћен за ове просторе је Јужне територије (мађ. Délvidék). По окупацији је и Мађарски културни савез у Југославији променио име у Јужномађарски културни савез. 3 Хитлер је и Мађарској обећао повратак територија изгубљених након Првог Светског рата, покушавајући да их придобије на своју страну за напад на Југославију. Првом и Другом Бечком арбитражом Мађарска је већ значајно проширила своје територије и спорне су остале само територије у склопу Југославије. Адолф Хитлер се састао са мађарским послаником Стојаијем септембра 1940. и изнео му своје симпатије према Мађарској и дао обећања о даљем ширењу 2 Др Лео Деак био је за време окупације велику жупан Бач-Бодрошке жупаније и Новог Сада и 1945. је осуђен на смрт стрељањем. 3 Z.Golubović, Novi Sad u ratu i revoluciji, 257-258

В. Узелац

194

Мађарски војници поред срушенг моста у Новом Саду. Април 1941. територија, док је шире гледано Хитлер желео да обезбеди себи лакши транспорт трупа преко Мађарске даље на исток. Мањи проблем за Хитлера представљало је неслагање Мађарске и Румуније и њихов територијални спор око Трансилваније. 4 Фридрих фон Паулус је Мађарску посетио 30. марта да проследи инструкције за спровођење плана 25 о нападу на Југославију. Непосредно пред сам напад на Југославију Хитлер је подсетио Мађарску да је дошло време да се исправе границе. У самој Мађарској је дошло до превирања око напада јер би њиме Мађарска прекршила споразум који је имала са Југославијом. Након састанка државног врха Мађарске 1. априла 1941. премијер Пал Телеки је 3. априла извршио самоубиство, осуђујући не само предстојећи напад на Југославију већ и приступање Мађарске Тројном пакту. 5 У свом опроштајном писму је забележио ‘’Мађарска је погазила реч о пријатељству са Југославијом из кукавичлула. Стали смо

на страну ниткова, бићемо лешинари’’. 6 У Мађарској су почеле припреме за напад. Државни врх Мађарске и сам регент Хорти су чекали да се догоди чин којим би Југославија престала да постоји и тек онда планирали да је нападну. Као престанак постојања Југославије узели су проглашење НДХ у Загребу 10. априла. На седници Мађарске владе регент Хорти је изнео да Југославија више не постоји и да сада Мађарска не треба да страхује од кршења споразума који је постојао. Изговор Мађарске да нападне Југославију било је подређено стање Мађарске мањине у Југославији и потреба интервенције да се то становништво заштити. Мађарска пропаганда ја чак оптужила Југославију да је она прва почела напад бомбардујући Сегедин и Печуј. 7 Мађарским ратним планом за напад на Југославију предвиђени су делови 3. Армије, тачније четири корпуса I, IV, V и брзи корпус, једна бригада речне флотиле, једно одељење ваздушних бомбардера и једна падобранска

4 Dušan Lukač, Treći Rajh i zemlje Jugoistočne Evrope II, 413-414 Такође: Bogdan Krizman, Hitlerov plan 25 protiv Jugoslavije, 81-82 5 Пал Телеки је био творац спољне политике Мађарске у том периоду и упозоравао је Хортија и државни врх да пазе на дипломатске поступке јер би могли да коштају Мађарску у будућности.

6 Рокаи, Ђере, Пал, Касаш, Историја Мађара, 322-323 7 У Сегедину и Печују су се налазили аеродроми са којих су полетали немачки авиони те је југословенска авијација 6. априла бомбардовала те положаје.


ВОЈСКА КРАЉЕВИНЕ МАЂАРСКЕ У НАПАДУ НА ЈУГОСЛАВИЈУ У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941. НА ТЕРИТОРИЈИ БАЧКЕ

195

Мађарски лаки тенк 38М Толди. чета, свеукупно око 80.000 војника.8 Истог дана је издато и наређење о увођењу војне управе на територији која буде заузета. 9 На територији Бачке на коју је био усмерен главни мађарски напад налазили су се мањи одреди југословенске војске. Бачка је спадала у област Потиске дивизије за њену одбрану је била предвиђена по ратном плану Р 41 2. група Армија, односно 1. Армија која је имала за циљ одбрану подручја од Бегејског канала до реке Дунав. 10 6. Априла штаб 1. Армије издао је наређење о одбрани Бачке и Баната од немачког напада. Предвиђено је утврђивање границе и прављене мостобрана на каналу краља Петра. 11 10. 8 Aprilski rat, Zbornik dokumenata, knjiga 2, 584-589. Наређење за напад на Југославију издао је командант мађарске 3. Армије генерал Новак Елемер Горонди. Већ у наређењу за напад види се да су мађарски команданти били информисани о слабом стању југословенске војске. 9 Исто, 581-584. Наређење је издао начелник генералштаба Краљевине Мађарске, пешадијски генерал Хенрик Верт. Налаже се увођење војне управе, интернирање југословенских чиновника, обустава изласка српске штампе и исељавање становништва досељеног после 31. октобра 1918. 10 Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije, 382. Одбрану овог подручја чинили су Штаб Армије и армијски делови, Сенћански одред, Потиска дивизија, Сомборски одред, 16. посадни пук, Жабаљски одред, Пионирски батаљон и Речна флотила. 11 Aprilski rat, Zbornik dokumenata, knjiga 2, 466-472. Наређење је издао командант 1. Армије армиски


Априла 1. Армија као део 2. групе Армија добила је наређење о повлачењу из области Бачке и Баната и премештају на другу линију фронта. 1. Армија је добила наређење о повлачењу на линију Шабац-БијељинаТузла. Остављене су само посадне јединице које су требале да се утврде и чекају наређење о повлачењу. 12 Дакле, подручје Бачке на којем је уследио мађарски напад остало је слабо брањено, чега су и мађарски команданти били свесни. Напад је отпочео 11. априла када су прве мађарске јединице прешле границу. На граничним прелазима дошло је до мањих окршаја са симболичним одредима југословенске војске. Продор мађарске војске био је брз те су већ 12. априла одреди мађарске војске заузели Суботицу и Сомбор. У оба места је дошло до пуцњаве за коју су мађарски одреди оптужили четнике. 13 Исти дан мађарски одреди су дошли до линије Жедник-ПачирСомбор, продревши у југословенску територију око 40 км дубине. 12. априла ђенерал Милан Раденковић. 12 Aprilski rat, Zbornik dokumenata, knjiga 2, 536-541. Наређење о повлачењу је издао командант 2. групе Армија армиски ђенерал Милутин Недић. 13 Према сведочењу једног очевица из Сомбора мађарски војници су сами пуцали да би оптужили четнике што су урадили у сврху застрашивања становништва. Dragoslav Ognjanović, Deca buntovne ravnice, 19-20.

В. Узелац

196

Оклопно возило мађарске војске 39М Чаба. извршен је и десант падобранаца мађарске војске на мостобране које је формирала југословенска војска на каналу краља Петра I. 14 Ова два мостобрана, у близини Србобрана и Врбаса, морала су бити заузета како би се наставило напредовање мађарске војске. Падобранци су искочили 12. априла и препешачили су око 30 километара до положаја које су имали да заузму. Након краће борбе са мањим одредима југословенске војске ови мостобрани су заузети. 15 Уочи самог полетања погинуо је командант падобранског батаљона мајор Арпад Берталан. Његов авион се срушио на аеродрому у Веспрему услед великог товара а са њим је заједно живот изгубило још 22 војника. По њему је касније батаљон понео име. 16 13. априла је настављено напредовање трупа које су улазиле у готово небрањена насеља. Велики број сукоба за које припадници мађарске војске тврде да су се десили су били исценирани. Често су 14 Данашњи канал Дунав-Тиса-Дунав 15 MartinvanLauesen, The death heads,HungarianAirborn eforces1938-1944, 2 16 Исто, 2-3Такође: Henry Krog, Royal Hungarian Paratroopers, 1. Овде се наводи да је Берталан погинуо у чину потпуковника.

наглашавали да се сукобљавају са четницима и одметницима. Том приликом је долазило до одмазди у којима је страдало цивилно становништво. 17 Делови мађарских јединица су 13. априла ушли у Нови Сад, који су претходно заузеле немачке трупе. У Новом Саду су већ пре доласка мађарских трупа били организовани одреди Немзетера (Националне страже) на челу са Ђезе Нађом, који су изашли у сусрет доласку мађарских трупа. У град је ушла 1. моторизована бригада под командом генерал-мајора Јене Мајора.У градској кући коњички капетан Светозар Димитријевић је предао власт мађарском пуковнику Жомбољију. Након кратког боравка у граду јединица је наставила пут ка северу да би се срела са 2. оклопном бригадом. Јединица је кратко време након тога била стационирана у Новом Саду.18 И у Новом Саду је дошло 17 Dragoslav Ognjanović, Deca buntovne ravnice, 16-17. Према извештају Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача приликом уласка у Бачку страдало је од мађарске војске 8350 лица. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Војводини изнела је цифру од 3500 лица. 18 Zvonimir Golubović, Novi Sad u ratu i revoluciji, 282283


ВОЈСКА КРАЉЕВИНЕ МАЂАРСКЕ У НАПАДУ НА ЈУГОСЛАВИЈУ У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941. НА ТЕРИТОРИЈИ БАЧКЕ

Ознака падобранских јединица Краљевине Мађарске до исценираних сукоба мађарске војске са четницима и одметницима. Мађарске трупе су до 16. априла заузеле све територије Југославије на које су имале претензије, а остао је само спор око Баната који ће на крају бити под немачком војном управом. Окупацијом делова Југославије Мађарска је стекла територију површине 11.600 км2. На овом простору живело је око 300.000 Мађара, 243.000 Срба, 220.000 Хрвата и око 200.000 Немаца. 19 Наоружање мађарске војске било је претежно произведено у немачким фабрикама или је потицало још из Првог Светског рата. Стандардна пушка мађарске војске била је модификована верзија аустријског Манлихера М1890 под називом FEGM31. 1931. за потребе мађарске војске је преузет овај Манлихер који је користио муницију 8x56 mm. Због проблема са коришћењем пар година касније усвојен је нови модел FEGM35 који је прозвођен у Будимпешти. 20 Што се тиче пиштоља коришћен је мађарски Frommer 37M, калибра 9x17mmSR. 21 Падобрански батаљон који је учествовао у нападу на Југославију био је наоружан аутоматском пушком мађарске производње Danuvia 39M. Овај аутомат је конструисао Пал Кираљ и то је било његово најуспешније оружје. Користило је калибар 19 Сем Бачке мађарске трупе су окупирале део Барање и Прекомурје у Словенији. 20Први модел М31 имао је доста мана попут тога да није функционисао при ниским температурама. http:// www.hungariae.com/Mann9031.htm Приступљено 10.10.2016. 21 Након што су немачке трупе заузеле Мађарску фабрика у Будимпешти је производила овај модел пиштоља у другачијем калибру, 7.65x17mmSR. http://www.militaryfactory.com/smallarms/detail. asp?smallarms_id=786 Приступљено 10.10.2016.


197

немачког маузера 9x25 mm. 22 Мађарске јединице користиле су такође лаки митраљез 23 Падобрански Solothunr-SteyrS2-200. батаљон користио је транспортне авионе италијанске производње Savoia Marchetti SM.75. 24 1. моторизована бригада у свом саставу је поседовала лаки тенк 38М Toldi. Овај тенк је направљен на основи шведског тенка Landsverk L60 с тим што је за потребе мађарске војске смањена дебљина оклопа ради боље покретљивости. Тенк је имао куполу са топом од 20 мм QF 36M Solothurn иако је првобитно планирано да се монтира топ од 25 мм. 25 Овај тенк није озбиљније био тестиран током напада на Југославију јер мађарске трупе нису наишле на озбиљнији отпор. Оклопно возило мађарске војске коришћено у нападу на Југославију је 39М Csaba. Конструктор овог оклопног возила био је Миклош Штрауслер, британски инжињер мађарског порекла, оснивач компаније Straussler Mechanisation Ltd. Он је направио два прототипа оклопних возила за потребе британске армије али су та возила одбијена те је мађарско министарство одбране одлучило да их откупи и производи под именом 39М Csaba. Возило је било наоружано истим топом као и тенк Толди (20 мм QF 36M Solothurn) и са два митраљеза 8 mm Gebauer 38M. 26 БИБЛИОГРАФИЈА Објављена грађа: Aprilski rat 1941, Zbornik dokumenata, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1987. Order of Battle and Handbook of Hungarian armed forces, US War department, Washington, 1944. 22 Касније су овај аутомат користиле и остале мађарске јединице а употребљиван је и на Источном фронту. http://www.forgottenweapons.com/submachineguns/danuvia-39m/ Приступљено 10.10.2016. 23 У Мађарској је овај митраљез вођен као 31М. То је била швајцарска верзија немачког митраљеза MG30. 24 Батаљон је у свом саставу имао четири авиона SM.75 али се један срушио приликом полетања у нападу на Југославију. HenryKrog, RoyalHungarianParatroopers, 2 25 http://www.tanks-encyclopedia.com/ww2/hungary/ Toldi_Tank.phpПриступљено 11.10.2016. Тенк је носио име по мађарском витезу из Средњег века, Миклошу Толдију. 2 6 h t t p : / / w w w. t a n k s - e n c y c l o p e d i a . c o m / w w 2 / hungar y/39M-40M_Csaba.phpПрис т упљено 11.10.2016.

В. Узелац

198 Литература: Dušan Lukač, Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope, knjiga 2, 1937-1941, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1982 Dragoslav Ognjanović, Deca Buntovne ravnice, Institut za istoriju, Novi Sad, 1984 Zvonimir Golubović, Novi Sad u ratu i revoluciji, Institut za izučavanje istorije Vojvodine, Novi Sad, 1976 Nigel Thomas, Laszlo Szabo, Darko Pavlović, The Royal Hungarian army in WW2, Osprey publishing, Oxford, 2008 Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касарш, Историја Мађара, Clio, Београд, 2002 Velimir Terzić, Slom kraljevine Jugoslavije 1941 knjiga 2, Narodna knjiga, Beograd, 1983

Henry Krog, The royal Hungarian paratroopers, интернет издање преузето са http://www.geocities.com/kumbayaaa/ hungroyparas.html Michael van Lauesen, The Death heads, Hungarian Airborne forces 1938-1944, author publishing, London, 2011 Bogdan Krizman, Hitlerov ‘’Plan 25’’ protiv Jugoslavije, NIP, Zagreb, 1953 Интернет: www.hungariae.com www.forgottenweapons.com www.tanks-encyclopedia.com www.militaryfactory.com www.gov.rs

SUMMARY

KINGDOM OF HUNGARY ARMY IN THE ATTACK ON YUGOSLAVIA IN APRIL WAR 1941 ON THE TERRITORY OF BACKA The Royal Hungarian army took part in invasion of Yugoslavia in April 1941. together with german and Italian forces. The newly formed Hungarian country under the regent Miklos Horthy, former Austrian-hungarian admiral, was aiming some of territories of Kingdom of Yugoslavia that were lost in treaty of Triannon after the World War I ended. Kingdom of Hungary joined the Tripartite agreement on 20th November 1940. After that Hungary and Yugoslavia signed Eternal Frendship agreement to avoide future conflicts. About 468.000 etnhic Hungarians lived in Yugoslavia at that time, and in today’s region of Vojvodina aprroximately 391.000. The Hungarians had their own cultural societies and some of their members were pointed towards reuniting with Hungary and others aimed staying within Yugoslavia. After founding the information that Hungary is going to take part in invasion of Yugoslavia, Hungarian prime minister Pal Teleki commited suicide saying that Hungary is on the wrong side and that they are going to became scavangers. The invasion of Yugoslavia began on 6thapril 1941. and Hungarian attack began on 12thapril, because Miklos Horthy took the proclamation of Independent state of Croatia as the end of Yugoslavia as act he needed not to break the Eternal Frendship agreement. The Yugoslav 1st army was retreated from region of Backa before hungarian attack, leaving border patrols and smaller troops to oppose the hungarian attack. On the first day of attack hungarian forces were already 40 km deep into yugoslavian territory, and next day they took the biggest town of Backa province, Novi Sad. 1st parachute battalion took the bridges at King Peter I canal, near the towns of Vrbas and Srbobran. Hungarian forces had smaller fights with yugoslavian army and biggest loss was plane crash at Vesprem airport in Hungary, when commander of parachute battalion, major Arpad Bertalan, died. Royal Hungarian army used weapons manufactured in hungarian factories, but constructed from foreign models. They mainly used rifle was FEG M31, built on Austrian Mannlicher M1890. Parachute battalion had 3 Savoia-Marchetti SM.75 airplanes, as one crashed at airport, and soldiers were armed with Danuvia 39M submachine gun. Ground forces also had Solothurn-Steyr S2-200 machine gun, mostly constructed on german MG30. As for vehicles, hungarians had light tank 38M Toldi, constructed on base of swedish tank Landsverk L60. Armoured car was 38M Csaba, designed by hungarian born english engineer Miklos Straussler, previously rejected by british army with two prototypes of armoured cars.


199 Игор Ракић, мастер историчар Пирот

ЈА ЗНАМ СВЕ – СВЕ ЋУ ДА КАЖЕМ: ИЗВОР ЗА ПРОУЧАВАЊЕ БУГАРСКОГ ПОЛИЦИЈСКОГ АПАРАТА У ОКУПИРАНОМ ПИРОТУ 1941–1944. Апстракт: У раду је представљен документ који представља интересантан извор за проучавање бугарског полицијског апарата у окупираном Пироту 1941 – 1944. године. Кључне речи: Пирот, Други светски рат, Бугарска, бугарски окупациони систем После брзог слома војске Краљевине Југославије, Пирот је привремено био запоседнут од стране немачке војске. Међутим, у даљем напредовању немачка војска је била замењена новом војском – бугарском. Ипак, у почетку окупације бугарска власт на пиротски крај, као и на врањски крај и Македонију, гледала је као на старе бугарске крајеве који су били под окупацијом српске државе. Држање становништва пиротског краја било је променљиво: један број „виђенијих“ људи ставио се у службу нових бугарских власти док је обичан народ изражавао незадовољство новом бугарском влашћу, а често је и изазивао своју супериорност у односу на бугарског окупатора.1 Занимљив пример демонстрације ове супериорности је случај који се збио у селу Велики Јовановац, када се један учесник балканских ратова и Првог светског рата, вербално успротивио Бугарима. У мају 1941. бугарски официр дошао је у моторциклу са приколицом и окупио мештане у центру села. Одржао је кратак говор у коме је рекао да су од данас сви становници села слободни. Међутим, неко из масе је довикнуо да то није тачно. Бугарски официр, пришао је једном старцу од кога је тражио да каже окупљенима да су ослобођени и да су они у ствари Бугари, а не Срби. На ово му је старац рекао да је у претходним ратовима ратовао против Бугара и да ова земља (село Велики Јовановац – прим. И. Р.) никад није била бугарска. После овог наступа бугарски официр се окренуо, 1 Историјски архив Пирот (даље: ИАП), Фонд Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945 (даље: Пирот и околина у НОБ-у), кутија (даље: к.) 4, Планови и извештаји ревизије, 1–2.


сео у корпу од мотоцикла и отишао.2 Бугарска војска и органи власти у првим данима и месецима окупације били су веома пријатељски расположени према становништву. Нова, окупаторска, власт настојала је да нормализује живот у пиротском крају и да стање прикаже као да Бугарска уопште није у рату. Ипак, оваква идилична слика, какву су хтели да прикажу, није потрајала дуго. Током 1941. јављају се прве групе герилаца које се боре против окупатора. Ово је за последицу имало завођење строжијег режима власти у Пироту и околини. Окупатори су настојали да по сваку цену разбију припаднике партизанског покрета за који су сматрали да је најопаснији. Поред завођења полицијског часа, бугарски органи власти су организовали и тзв. „ловне роте“ које су попут казнених експедиција крстариле планинским деловима и ликвидирале обичне сељаке за које су сумњали да су симпатизери и помагачи партизанског покрета. Такве акције задржале су се до само ослобођење Пирота 8. септембра 1944.3 Документ који је пред читаоца представља изјаву Љубисава Илића4, припадника партизанског покрета на територији Пирота. Под оптужбом да је партизански курир, Љубисав Илић је од 22. априла до 23. јуна 1943. године био у бугарском затвору у Пироту, да би потом 2 Музеј Понишавља Пирот, Легат Николе Антића, Велики Јовановац у ослободилачким ратовима Србије – рукопис, 31. 3 Петар Б. Алексић, ратни и поратни дани (1941– 1950), Пирот 2007, 24–51. 4 Након завршетка Другог светског рата, Љубисав Илић је радио као полицајац у Босилеграду.

И. Ракић

200

био ослобођен као део договора између партизанске групе у околини Пирота и Бугара. Приликом ослобађања, вођа групе Жика Антић условио је распуштање и предају групе Бугарима под услов да се, поред амнестије чланова партизанске групе, из затвора ослободе сви који су били сарадници партизана што је на крају и учињено. Изјава је дата 12. јула 1960. године у Пироту за потребе Окружне групе за писање историје НОБ-а у Пироту, чији секретар је био Христифор Живковић Цикан.5 Начин испитивања који се помиње у изјави познатији је и као систем „кврга“, а његову примену помиње Димитрије Кулић у свом раду „Бугарска окупација 1941-1944.“.6 Документ је значајан јер наводи детаље о начину испитивања као и о корумпираности бугарског полицијског апарата у Пироту. Због обимности документа који се бави активностима Љубисава Илића током целог ратног периода, овде доносимо само део који се тиче метода испитивања бугарских полицијских органа. Документ је куцан на писаћој машини са ћириличним писмом док су бугарске речи транскрибоване на српски језик (нпр. аз знам всичко – аз знам сичко; всичко ще казвам – сичко ште казвам). Како би се очувао дух времена, текст документа објављујемо без икаквих граматичких корекција. ДОКУМЕНТ7 „Сад да кажем још нешта о томе како су Бугари поступали са нама у затвору: Приликом саслушања Бугари су од нас тражили да кажемо који су све организатори покрета и њихови сарадници. Једино су знали за Жику Антића и Блихера. Ја сам био оптужен да сам био курир између позадинских радника и партизана. Једно време за време лежања у затвору био сам стално везан лисицама. Сећам се да сам тако

седео 24 дана. Једне ноћи руке су ми биле тако страшно натекле да сам почео да кукам и вичем од болова. Онда је наишао један бугарски полицијски официр и наредио да ми одвеђу руке. Тако да сам био и онда одвезан. Нас су саслушавали агенти, али главни процес и саслушање вршио је ЈАНЕВ8, агент. Он ми је једном тражио 50.000 лева да би ме ослободио из затвора. Бугари су тукли на овај начин:9 Они су обавезно пре туче везали затворенику руке и ноге. Затим би између руку и ногу провукли дрво, које су, заједно са телом, стављали на наслон столица. На овај начин цело тело било је у ваздуху, с тим што би глава била доле а стопала горе. Тукли су обично облим дрвом /глоговим или дреновим/ по табанама. Кад се ноге угреју и не осећа бол у табанима, онда су скидали затвореника са мотке и стављали табане у хладној води. Тако су понављали више пута. За батине су имали специјално лице, које су звали “БИЈАЧ“. Имали су и пендрек, на коме је било написано: са једне стране “АЗ ЗНАМ СИЧКО“10, а са друге стране “СИЧКО ШТЕ КАЗВАМ“11. Овај пендрек су показивали сваком затворенику, који је морао по неколико пута гласно ово да прочита. Тукли су нас у канцеларијама изнад затвора а водили су нас и у згради где је сада Окружни суд и Срески суд. У згради Окружног и Среског суда морали смо да трчимо по ходницима боси. Ту су нас на сваких 3-4 метара дочекивали полицајци и агенти и у пролазу тукли ко где стигне. Саслушавања су вршили ноћу /од 24-03 часа/. Живот у затвору је био мизеран. Храну су доносили сами наши родитељи. Бугари су узимали бољу храну /печење, пите, колаче и др/ а лошију остављали за нас. У самом затвору било је много стеница и вашију. Није било никаквих сламарица, нити друге постељине. Спавали смо на бетону. Из затвора су нас изводили два пута дневно /ујутру и увече/ ради вршења нужде и кратке шетње. Поред “Бијача“ тукли су нас и остали Бугари /полицајци и агенти/. Онако како коме дође воља.“

SUMMARY ONE SOURCE FOR THE STUDY OF BULGARIAN POLICE APPARATUS IN THE OCCUPIED PIROT 1941-1944. This paper presents a document that represents an interesting source for the study of the Bulgarian police apparatus in the occupied Pirot 1941 - 1944. 5 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 7, Илић Љубисав, Изјава о хапшењу због сарадње са парт, 1–3. 6 Димитрије Кулић, Бугарска окупација Србије: 1941– 1944, књига II, Београд 1992, 376, нап. 40. 7 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у, к. 7, Илић Љубисав, Изјава о хапшењу због сарадње са парт, 3.

8 У оригиналу откуцано великим словима. 9 У оригиналу подвучено доњом цртом. 10 У оригиналу откуцано великим словима. 11 Исто.



ПРОСВЕТНИ И ЦРКВЕНИ ЖИВОТ У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ ОД 1916. ДО 1918. ГОДИНЕ Апстракт: У раду се говори о црквеном и просветном раду бугарских свештеника и учитеља у селима у долини Рибарске реке, покушајима бугаризације становништва и евидентирању рођених, умрлих и стрељаних у овом крају. Кључне речи: бугаризовање, протоколи рођених, умрлих и стрељаних.

Пре сто година деца овога али и других крајева, морала су да слушају из уста Бугара (учитеља, свештеника, жандарма, војника...) како је ово све Блгарија и како су она и њихови родитељи Блгари и како је ,,цела Моравата срцето на Блгарија“ Трудили су се да избришу све трагове српске културе и просвете. Забрањен је српски говор. Била је издата наредба да се говори и пише само на бугарском језику. Молбе и жалбе писане на српском језику нису разматране или су одбијане. Сва презимена на ,,ић“ замењена су са ,,ов“. Забрањена је српска народна ношња и све одлике српске: шајкаче, каиши на опанцима и друга одећа. Хтели су Велику Бугарску. Влада Бугарске била је донела тврдо решење да се Срби насилно побугаре. Покушали су да силом за кратко време побугаре крајеве који су се нашли у њиховој окупационој зони. Да нису успели у томе најбоље сведочи народни устанак против Бугара у току 1917. године. Бугари нису успели да остваре свој циљ, али су жртве биле огромне, више од 50000 мртвих. Чак су и села испод Јастребца с леве стране Мораве: Мојсиње, Трубарево, Ђунис, Каоник, Велики Шиљеговац, Гревци, Зубовац, Росица, Бољевац, Рибарска бања, Рибаре, Срндаље, Крушинце, Рлица, Мала Река, Зебица, Здравиње, Сушица Позлата и Јошје била „бугарска“. Док за Врање, Лесковац и Прокупље, нико није смео да каже да НИСУ бугарске вароши. Пре су писали да је „блгарско до Моравата“ али у време Великог рата су пронашли да треба мало и преко Мораве да пређу. Једног њиховог попа сменили су са дужности зато што је у једној својој беседи казао да је: „блгарско до Моравата“ а није казао: „блгарско и преко Моравата“. У циљу лакшег бугаризовања народа и доказивања како је „Моравско блгарско“


у Нишу су покренули лист ,,Моравски Глас“. Поред тога штампана је маса књига пропагандистичких које су преплавиле биле земљу, као: „Празник на моравските Апостоли“, „Лесковец на Моравата“, „Крали Марко“ (песме о Краљевићу Марку, преведене на бугарски) итд.

Отварање школа и цркава Бугарске власти су биле развиле једну невероватно велику делатност у том правцу. Свуда су постојале школе, а посећивање је било строго обавезно и контрола врло развијена. Ко не пусти своје дете у школу, тај је одмах не само Србин, него још и противник Бугара, а њему је место у каквом заробљеничком лагеру у Бугарској. И људи су били интернирани врло често из тих разлога. С друге стране, чим је дете одлазило у бугарску школу, веровали су да је то већ готова ствар, да су то Бугари, и родитељи и деца. У школи су предавали поред свога правописа, још и своју ,,велику историју“ која је нарочито била написана за ,,Поморавље“ и удешена тако, да нашу децу заведе и представи, како је то одувек била Бугарска, па су је Срби отели помоћу великих сила, и како је Бугарска понова дошла и ослободила их. Њихови свештеници имали су такође пуне руке посла. Прво, настојали су да искорене свако сећање на Србију, српство, српску војску и владу која је избегла. Чак ни један мали траг о томе није смео да остане. Требало је да код народа нестане свака веза са његовом прошлошћу. Њу, ту прошлост, требало је побијати на све могуће начине. Да би ту полазну тачку свога плана остварили, они су покупили на целој територији сваку српску књигу, запленили је и однели. Није прављена разлика између књига. Књиге са српском,

Е. Попара

202 националном идеологијом одузимали су исто као и први буквар, алгебру, физику или расправу о спиритизму или небесним појавама, које предсказују пропаст света. Једини критеријум био је у томе што су све те књиге писане српском ћирилицом и српским језиком, а по њиховом програму морало је нестати и једног и другог. Био је претеран грех ако је ко склонио збирку Вукових „Народних српских пјесама“, или ма коју другу ккњигу. То се кажњавало новчано, затвором или интернирањем у унутрашњост Бугарске. Српску омладину су ратови од 1912—15. године били одвојили од куће, па је свет остао и неудат и неожењен. За време окупације захватио је био неки хук народ и свадбе су биле веома честе. Године су биле изузетно родне, па и поред већег дела који је непријатељ односио, остајало је доста и за домаће потребе, бар до краја 1916. године. Млади нараштаји су гледали да у ово мутно доба пребрину и ту бригу и да, на случај да мушкарац буде одвојен од куће, остави за собом некога ко би био од помоћи и бринуо се за одржање куће и имања. На руку томе ишли су и сами бугарски попови, који су наговарали и децу и родитеље да се што више жене и удају. То су чинили зато што су у првом реду имали материјалне користи од тога, јер су венчања била врло скупа- од 300 до 1000 лева, па и више, понегде; а после и због тога што су и у томе видели извесни напредак у својој националној мисији. Бугарска штампа писала је о томе надуго и износила статистику бракова склопљених за време окупације. Све је то лансирала у неутралној штампи, посебно швајцајрској, да би доказала како је режим на њеној територији врло сношљив, и не само то него и човечан, јер ето, број склопљених бракова то најбоље доказује. Међутим, ништа нетачнијег није било од тога. Свет је требало само обманути, а истина је била сасвим супротна. И у Долини Рибарске, одмах после мобилизације престале су са радом школе у Великом Шиљеговцу и Каонику. У просторијама у којима су се учитељи договарали о изради планова за културни рад са ученицима уселили су се бугарски војници и њихове старешине и решавали кога ће од Шиљеговчана, Каоничана... да интернирају, обесе а кога да стрељају. Школе су тада претворене у касарне непријатељских војника. Једино је школа у Рибару радила. Бугарски учитељ је улазећи у учионицу, док деца још стоје, говорио а деца у глас понављала са њим: ,,Баш(т)ата ми Блгарин, мајката ми Блгарка,

деца у школи учила су аз см мали Булгарин’’.1 Војници и бугарска управа за општину рибарску били су смештени у црквеној кући. То су били страшни дани овог краја. Нажалост, окупација је нанела велико зло, не само људима него и самим зградама. Све зграде, иако су биле добрим делом зидане каменом, у њима је током боравка окупаторских војника дошло до уништења тако да нису могле брзо, ни лако да се поправе. Школски одбор у чијем су саставу били: Милен С. Јанковић, председник, Милорад Лазић и Светозар Богосављевић, чланови, имао је пуне руке посла на обезбеђивању радних услова, школског намештаја, уџбеника и свега што је било неопходно за почетак рада школе. На самом почетку школске 1919/1920. године, петог октобра, шаљу допис адресиран на Дирекцију плана округа крушевачког. Тражили су помоћ и молили да се основној школи у Рибарима изда потребна грађа за обнову школске зграде, коју су Немци и Бугари потпуно уништили, тако да су остали само зидови. ,,Како смо и ми грађани села Рибара за време наше побуне пострадали и непријатељ нам све однео, то нам није у могућности да школу сами оправимо. Без ове грађе немамо школе и 150 наших ђака остаће без школе.’’2 Уз молбу чланови одбора приложили су требовање за неопходну грађу. Тражили су 738 дасака дебљине ½ до 6 цола неопходних за изградњу 40 скамлија, шест столова, два ормана, седмора врата 25 прозорских оквира за патошење десет одељења, шест столица и четири табле. И извештај тадашњег управитеља рибарске школе, Аранђела Р. Стефановића, упућен школском надзорнику среза ражањског 17. октобра 1919. године, сведочанствено говори о стању школских зграда после одласка бугарске војске. Стефановић обавештава претпостављене да: ,,1. Школа нема служитеља; 2. Наставници немају стана ни у школи ни у селу. 3. Једна учионица која је мало опремљена је без школског намештаја са полуразбијаним прозорима и са палим плафоном, те се у њу без оправке не може радити јер је хладно. 4. Школски ходник и остале просторије су без иједног прозора те промаја и хладноћа шибају кроз зграду, да се ту човек не може одржати. 5. Склоништа нема за децу која су већином из других села, те тако целог дана треба да остану у школи, па кисну и изложени су промаји и 1 мр Есад Попара, О Лазара до Милоја-120

година школе у Рибару, 2012. године

2 ИА Крушевац, Основна школа Рибаре, кутија 1


ПРОСВЕТНИ И ЦРКВЕНИ ЖИВОТ У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ ОД 1916. ДО 1918. ГОДИНЕ

киши. 6. Нема пећи ни за наставника ни за учионице те се у хладним собама и учионицама не може радити. Молим надзорника да дође и види све ово што је наведено како би предузео све мере, које му закон и право дају, те да се ово жалосно стање поправи – у противном да да предлог да се ова школа затвори, јер оваква, каква је данас не служи добру већ злу губе здравље и деца и наставници. И сам предузимам све што могу да побољшам стање у школи, али без туђе помоћи, нарочито не могу учинити ништа.“3 Уопште узев стање школскиих зграда било је веома лоше а рад са децом у њима скоро немогућ. Свештеници из долине Рибарске реке жртве у Првом светском рату Међу свештеницима жртве су били прота Аврам О. Јовановић, парох великошиљеговачки и Младен Поповић, парох рибарски. Прота Аврам О. Јовановић, рођен је у Секуричу у Левчу 8. децембра 1843. године од оца Обрада Јовановића и мајке Савете. Дед његов по мајци, обор кнез Илија, подигао је о своме трошку манастир Стрмац у Копаоничком срезу. По причању проте Аврама, његов отац био је један од првих богослова у новоотвореној богословији у Београду. И кад је при свршетку школе требало да се рукоположи, умрла му је прва жена. Зато он хтеде отићи у манастир, али владика шабачки Гаврило, који му је био професор у богословији, одврати га од тога и обећа: Ако буде имао деце са другом женом, да ће му једног сина школовати да буде свештеник. Тако је и било. Обрад се ожени други пут Саветом и из тог брака се родили Аврам и сестре: Алексија, Перса и Ана. Обрад, пошто није могао бити свештеник због другог брака, буде постављен за цариника на Јанковој клисури. Прота Аврам је овде још као дете посматрао арнаутски бес, што ће се касније одразити у његовом односу према Србији. Основну школу учио је Аврам у Крушевцу код старог учитеља Царе- вића, један део гимназије започео је у Крагујевцу, а завршио у Шапцу, као питомац владике Гаврила. По свршетку петог разреда гимназије у Шапцу, Аврам је уписао богословију у Београду, коју је завршио 1867. године. Исте године оженио се Алексијом, кћерком Пане Милошевића из села Сушице, из једне патри3 ИАК, ОШ Рибаре кутија I, ДС-Ш-87


203

јархалне породице. Рукоположио га је владика Јања у Краљеву и поставио за капелана у Ђунису старом попу Васи Стојковићу. Дошавши на парохију млад и сиромах, јер није имао нигде ничега, ни куће ни кућишта, приморан је био да вуче циглу, чак из Крушевца, те да подигне кућу у Ћунису. Због тога је морао да материјал, па и мантију, набави кредитом. Поред свакодневних брига око подизања куће, имао је још на издржавању оца, мајку и три сестре. После неколико година умре поп Милоје Зебички и поп Аврам долази на парохију рибарско-здравињску са седиштем у Великом Шиљеговцу. Затекао је много штошта несређено и због тога је најпре започео уређивање цркве Светог Архангела Гаврила, у којој се православни обред обављао и за мештане Великог Шиљеговца и села из околине. У току службовања више пута је одликован. Поред Напрсног крста добио је и Таковски крст, ордење за грађанске заслуге, Орден Светог Саве петог, четвртог и трећег степена, произведен је у чин проте и био изабран за члана Великог духовног суда. Налазећи се на дужности намесника ражањског, оставио је добар утисак код свештеника. После ослобођења Старе Србије и Македоније, одлази да у округу Кавадар среди стање у свештeнству и у цркавама. Ни на политичком пољу он није изостајао. Још као млад свештеник, 1875. године изабран је био за народног посланика Расинског округа у Скупштини Србије. У скупиггини се определио за Ристића и Либералну странку, кад је оценио да је она била најзгоднија за постизање националних циљева. Он је био у скупштини у друштву са Адамом Богосављевићем, Димитријем Катићем, протом Миланом Ћурићем и многим другим знаме- нитим политичарима. За време Српскотурског рата 1876-1878. године, Аврам је био најпре свештеник при Првом крушевачком батаљону, а после у Крушевачкој бригади. Многи су, познавајући га као таквога, жалили што се није посветио дипломатији јер би у њему имали достојног представника. Први светски рат, скоро у свим појединостима, он је предвиђао и наговештавао. Говорити о проти Јовановићу као свепггенику, а не споменути његов културни рад у народу, огрешило би се о његову свестраност. Доласком у Велики Шиљеговац, окупио је око себе угледне људе да би унапредио село. Успео је, заједно са истомишљеницима,

Е. Попара

204 да изгради у то време моде ран пут од центра села до цркве, који се и сада зове Црквени пут. За пројектовање пута био је ангажован тадашњи инжењер Никола Пашић. Пошто је стара школа унипггена у рату 1876. године, заједно са Лазаром Динићем, председником општине, и учитељем Симом Поповићем ангажује архитекту Саву Браљинца, који је изабрао лепо место у непосредној близини центра за изградњу школске зграде. „Кад сам ја дошао у Велики Шиљеговац за учитеља 1900. године“, заставља своје присећање Сретен Динић у књизи „Погибија проте Аврама 3. Јовановића“, пароха вепикошиљеговачког и намесника среза ражањског, кога су Бугари 28. фебруара 1917. године на зверски начин убили и бацили / Мораву, штампаној у црквеној штампарији „Свети цар Констанган“ у Нишу 1926. године, (п. п), „он ме прихвата за руку и наставља рад са мном / пуном јеку, како то бива у младим годинама. Оснујемо земљорадничку задругу, којој се он ставља на чело, и са једним напорним радом прослављамо њен десетогодишњи јубилеј 1910. године. Чини ми задовољство да ово поменем у години кад та задруга пуни 25 година свога рада. Кад сам гошао из Шиљеговца на ново опредељење 1913. године, он ме је родитељски испраћао и пожелео успех у даљем раду. Још један пут смо се видели, на Светог арханђела, 13/26. јула 1914. године, кад сам био домаћин и колачар црквене славе у Великом Шиљеговцу. Али тада је већ била објављена мобилизација и ми нисмо знали како смо ту славу прославили“. Наишли су догађаји који су започели да ремете Европу, а које нисмо могли да избегнемо ни ми Срби, па ни прота Јовановић. Док се налазила аустријска војска у Великом Шиљеговцу, није посто- јала опасност, поготово за живот стараца, деце и жена. Бугарске окупацине снаге примицале су се Великом Шиљеговцу, ситуација се изменила, започете су паљевине кућа и друге тортуре. Прота Аврам је сакупљеном народу, у двориппу школе шиљеговачке, одржао говор, истичући да рат ије лак и да треба издржати све што их чека у њему. Охрабрени протиним речима младићи су повели коло. После само неколико дана бугарска војска стигла је са Гарвановца и одмах почела да пали куће, убија и силује женску чељад. Страшни су то били дани! Прота Аврам је само могао попадији Алексији да каже: „Збогом“, појахао је коња и отишао ка селу Здравињу. Тамо су га сусреле аустријске

патроле, ухватиле и спровеле у Крушевац. Његова сестричина Зора обишла га је једном у затвору, однела му понуде и нашла га у врло бедном стању, измученог. Молбе Крушевљана да се прота Аврам не предаје Бугарима нису нипгга помогле. Бугарски официр, који га је тражио од Аустријанаца, давао је часну реч да му ништа неће бити... Ујутро, 28. фебруара, спроведен је у Прћиловицу, а преконоћ убијен је на мосту на Морави у близини Алексинца. Тело му је бачено у Мораву. Чудно се поиграла судбина са човеком који је годинама над гробовима својих парохијана одржавао опела, а сам је остао без гроба. Прота Аврам О. Јовановић завршио је живот у 74. години и остао ао пример како се потпуно живи, ствара и жртвује. Бугари зверски убијају проту Аврама и његово тело бацају са мостау Мораву. (илустрација са корица књиге „Погибија проте Аврама О. Јовановића“, Сретена Динића и Алекс. Андрејевића Mладен Поповић, први свештеник храма посвећеног пророку Илији у Рибару. Ступио је на дужност 1884. године. Потиче из околине Рудника. Доживео је трагедију, јер му је син Андрија, пешадијски поручник, преминуо. У Прегледу, часопису епархије нишке, пише о трагедији породице Поповић следеће: „Уваженог свештеника рибарског Младена Поповића задесила је голема жапост: његов најстарији син Андрија Поповић, пешадијски поручник, преминуо је 29. јула у Рибару, у двадесет седмој години старости. Покојник је био један између првих официра у својој класи, а у погледу рада, понашања и моралног живота мало му је било равних у свој српској војсци. У овој тешкој жалости оца Младена узели су учешће, поред његових парохијана, такорећи, сви посетиоци Рибарске Бање. На опелу чинодеј- ствовали су из почасти: преосвећени епископ нишки господин Никанор, протојереј Аврам Јовановић, парох великошиљеговачки, Новак Ристовић, свештеник реснички, Милан А. Јовановић, свештеник кормански, Мих. Д. Стојановић, свештеник кулински, и јеромонах Никон, старешина манастира Витовнице. Врло лепо и прикладно слово над покојником говорио је, у цркви Светог Илије, прота Аврам Јовановић, а на гробљу опростио се с њим његов класни друг г. Милутин Симић, поручник.“ Девет година касније, 25. фебруара 1917. године, несрећни свештеник Младен Поповић,



парох рибарски, по сведочењу проте Стеве Димитријевића, мученички је завршио живот. Бугарски окупатори су му „одрали браду с кожом, па је приковали на дувар, а њега обамрла држали да то гледа, и тек онда га убили“, биле су речи проте Стеве Димитријевића на комеморацији свештеницима страдалим у Великом рату, а поводом десете годишњице од ослобођења и уједињења, коју је приредило „Удружење удовица погинулих и помрлих свештеника“, на Богојављење 1929. године. Бугарски свештеници у долини Рибарске реке током Првог светског рата Бугарске власти су 1915. године формирали митрополију нишку са седиштем у граду Нишу. Постављали су свештенике по црквеним општинама и формирали књиге рођених, венчаних, умрлих на бугарском језику. Села која се налазе у долини Рибарске реке подељена су у два округа. Села: Мојсиње, Трубарево, Ђунис и Јошје припала су ћупријском округу, а преостала села: Каоник, Сушица, Позлата, Зебица, Беласица, Велики Шиљеговац, Гревци, Рлица, Срндаље, Крушинце, Зубовац, Рибаре и Бољевац припала су топличком округу. На књизи рођених за матично подручје цркве Светог Архангела Гаврила у Великом Шиљеговцу записано је да је формирана 25. новембра 1916. године и да се састоји од 50 листова. На књизи умрлих за матично подручје цркве Светог Пантелејмона у Ђунису записано је да је формирана, такође, 25. новембра 1916. године и да се састоји од 80 листова. Деца рођена 1917. године у Великом Шиљеговцу и селима: Беласицa, Позлатa, Здравињe, крштена су у овдашњој цркви Св. Архангела Гаврила од стране бугарских свештеника Ивана Недева и Стојана Николова. Током 1917. године крштено је 97оро детета. Првих девет крстио је свештеник Иван Недев а преосталих 88 свештеник Стојан Николов. Следеће, 1918. године, крштена су само двадесет и три детета. Последње крштено дете у великошиљеговачкој цркви било је 14. априла. У парохијској цркви Светог Пантелејмона, у селу Ђунису, бугарски свештиник, Иван Недев, преузео је парохију јуна месеца 1916. године. У протоколу – књизи умрлих коју је водио, евидентирао је опела осам умрлих особа. Прва умрла особа, чије је опело обавио Недев 24. јуна 1916, бугарски свештеник, била је Томанија Миладинова из Церове. Преостале


205

умрле особе, њих седам, су из села Ђуниса. Следеће 1917. сахрањено је 69 особа. За 32, до 10. маја опела је вршио Иван Недев а од 11. маја до краја календарске године, 37 опела врши други бугарски свештеник- Стојан Николов. Николов се на овој парохији задржао до 19. јула 1918. године и урадио 31 опело. Последња, 31. сахрањена особа, је Станика Станојева која је имала само 30 година. И у рибарској општини Бугари поред цивилне успостављају и црквену власт. О томе сведочи сачувана матична књига рођених Цркве Светог Пророк Илије за матично подручје Рибаре за период 1916-1918. година. Иван Недев, бугарски свештеник, почео је да води Књигу рођених за матично подручје Рибаре од 20. октобра 1916. године до јуна 1917. За то време, проведено у Рибару – девет месеци, крстио је укупно 26 детета. До краја 1916. године крстио је петоро деце, троје из села Рибара и двоје из Бољевца. Осталу децу, њих 21, крстио је у 1917. години. Од тога: из Рибара 3, Бољевца 1, Зубовца 2, Росице 4, Крушинца 1, Греваца 3, Мале Реке 6 и Зебице 1. Од 15. јуна свештеникика Ивана Недева замењује Стојан Николов и у Рибару остаје до 27. септембра 1917. године. За нешто више од 3 месеца, Николов је крстио 36 детета на подручју Рибара. Од тога: 10 из Рибара, 6 из Зебице, 5 из Греваца, по 4 из Бољевца и Крушинца, по 3 из Зубовца и Росице и 1 из Срндаља. Њих двојица крстили су у овом периоду, током 1916. и 1917. године, 63 детета. Последње крштено дете – Драгосија, чији су родитељи Светозар Марков и Мирјана Светозарова из Зебице, уписана у књигу рођених за подручје Рибара а једина је крштена у цркви Светог Архангела Гаврила у Великом Шиљеговцу. Сва остала деца у писана су у матичну књигу рођених Цркве Светог Пророк Илије за матично подручје Рибаре. У Великом Шиљеговцу, после стрељана протојереја Аврама Јовановића, овдашњег свештеника, долазе бугарски свештеници и у матично подручје Цркве Светог Архангела Гаврила. Први је на службу дошао Иван Недев и 22. априла 1917. године крстио седморо детета и то троје из села Сушице, двоје из Здравиња и по једно из Великог Шиљеговца и Позлате. Ако је судити по подацима из матичне књиге рођених коју је водио, задржао се само један месец. Већ 24. маја послове свештеника преузима Стојан Николов, такође Бугарин и остаје пуну годину дана, све до 26. маја 1918. године. За то време, Николов је крстио и уписао укупно 113 детета. Од преузимања дужности

Е. Попара

206 до краја 1917. године крстио је укупно 90 детета из следећих места: 39 из Великог Шиљеговца, 29 из Сушице, 19 из Здравиња, 4 из Беласице, 3 из Позлате, 2 из Зебице и 1 из Рибара. Од 24.

јануара 1918. године па до 26. маја крстио је још 23 детета: 10 из Великог Шиљеговца, 5 из Здравиња, 4 из Сушице, 2 из Позлате и по 1 из Беласице и Провалије.




207

Е. Попара

208




209

Е. Попара

210




211

Е. Попара

212




213

Е. Попара

214

SUMMARY EDUCATIONAL AND RELIGIOUS LIFE IN VILLAGES OF VALLEY OF RIBARSKA REKA FROM 1916 TO 1918

In order to facilitate ethnic assimilation and proving that the “Moravian is Bulgarian’’ ecclesiastical and educational authorities has been established also in the villages on the left side of the river Morava: Dunis, Kaonik, Veliki Siljegovac... It was forbidden to write or speak in Serbian. Children in schools, as the adults, were hearing from the Bulgarians (teachers, priests, gendarmes, soldiers...) this is all ‘’Bulgaria” and that all of them are actually ‘’Bulgarians’’. So, villages of the ‘’Ribarska reka’’ Valley became a territory and an important part of the Bulgarian state. It was not just about how they spoke and wrote, that ‘’whole Moravia is a heart of Bulgaria”.


215 САДРЖАЈ Radmila Zotović NEPTUNOV KULT NA PODRUČJU VIMINACIUMA

7

Бојана Б. Племић БРОНЗАНИ ПРСТЕН СА МОТИВОМ ПЧЕЛЕ ИЗ КОВАЧЕВЦА

11

Марија Савић, Небојша Ђокић КРУШЕВАЧКИ КРАЈ У АНТИЧКИМ ИЗВОРИМА

19

Љубиша Васиљевић АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА ОТКРИВЕНА ПОРЕД ТЕРМАЛНИХ ИЗВОРА У ОКРУЖЕЊУ ВЕЛИКОГ ШИЉЕГОВЦА

31

Небојша Ђокић, Миломир Стеавић ПОСЕДИ МАНАСТИРА ДРЕНЧЕ У ОКОЛИНИ КРУШЕВЦА

37

Драгић Илић ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОМ ШИЉЕГОВЦУ

51

Зоран Стевановић, Владан Радисављевић КРУШЕВАЧКИ ОКРУГ У ЦРКВЕНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ У XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

57

Драгић Илић СВЕШТЕНИК ЉУБОДРАГ ЈОВАНОВИЋ У АУСТРИЈСКОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ

67

Љуба Поповић, Есад Попара ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ ПОД ВЛАШЋУ ОКУПАТОРА ОД 1916. ДО 1918.

69

Младен Вељковић ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ КРУШЕВАЧКОГ КРАЈА У ОКУПАЦИЈИ 1915-1918

87

Предраг Јашовић, Ђорђе Петковић ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ РАДА ОКУПАЦИЈСКЕ ШТАМПАРИЈЕ У КРУШЕВЦУ (1916-1918)

93

Есад Попара ТОПЛИЧКИ УСТАНАК У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ

101

Момчило Исић ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ СЕЉАШТВА У РАСИНСКОМ СРЕЗУ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА 20. ВЕКА

115

Иван М. Бецић КРУШЕВАЧКА ЗАДРУГА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

129

Зоран Стевановић МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЂУНИСУ

141

Зоран А. Антонијевић ВРЕОЧАНИ У РАТОВИМА 1912 - 1918

161

Есад Попара ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА У РАТУ

175

Игор Ракић ДЕМОНСТРАЦИЈЕ У ПИРОТСКОМ КРАЈУ 27. МАРТА 1941.

179

Снежана Југовић АГРАРНИ ОДНОСИ И ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБА У СТАРОЈ СРБИЈИ

187

Вања Узелац ВОЈСКА КРАЉЕВИНЕ МАЂАРСКЕ У НАПАДУ НА ЈУГОСЛАВИЈУ У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941. НА ТЕРИТОРИЈИ БАЧКЕ

193

Игор Ракић ИЗВОР ЗА ПРОУЧАВАЊЕ БУГАРСКОГ ПОЛИЦИЈСКОГ АПАРАТА У ОКУПИРАНОМ ПИРОТУ 1941–1944.

199

Есад Попара ПРОСВЕТНИ И ЦРКВЕНИ ЖИВОТ У СЕЛИМА ДОЛИНЕ РИБАРСКЕ РЕКЕ ОД 1916. ДО 1918. ГОДИНЕ

201


216

CONTENTS Radmila Zotović NEPTUNE CULTS IN VIMINACIUM

7

Bojana Plemić BRONZE RING FEATURING BEES FROM KOVAČEVCI

11

Marija Savić, Nebojša Đokić ENVIRONMENT KRUSEVAC IN ANCIENT SOURCES

19

Ljubiša Vasiljević ARCHAEOLOGICAL SITES DISCOVERED NEAR THERMAL SPRINGS IN THE ENVIRONMENT VELIKI ŠILJEGOVАC

31

Nebojša Đokić, Milomir Stević CHARTER OD MONASTERY DRENČA

37

Dragić Ilić CONTRIBUTIONS TO THE HISTORY OF THE CHURCH IN VELIKI ŠILJEGOVAC

51

Zoran Stevanović, Vladan Radisavljević KRUŠEVAC DISTRICT IN CHURCH ORGANIZATION IN THE XIX AND EARLY XX CENTURY

57

Dragić Ilić PRIEST LJUBODRAG JOVANOVIĆ IN AUSTRIAN CAPTIVITY

67

Ljuba Popović, Esad Popara VELIKI ŠILJEGOVAC IN OCUPATION 1916 – 1918.

69

Mladen Veljković APPENDIX ON HISTORY OF KRUŠEVAC REGION IN THE OCCUPATION OF 1915-1918

87

Predrag Jašović, Đorđe Petković ATTACHMENT TO THE RESEARCH OF WORK AN OCCUPYING PRINTING IN KRUŠEVAC (1916-1918)

93

Esad Popara TOPLICA UPRISING IN THE VILLAGES OF VALLEY OF RIBARE RIVER

101

Momčilo Isić ECONOMIC CONDITIONS OF THE PEASANTRY IN RASINSKI COUNTY IN THIRTY YEARS OF THE 20TH CENTURY

115

Ivan M. Becić KRUŠEVAC COOPERATIVES BETWEEN THE TWO WORLD WARS

129

Zoran Stevanović MONASTERY OF THE HOLY VIRGIN IN ĐUNIS

141

Zoran A. Antonijević RESIDENTS OF VREOCI IN THE WARS FROM 1912 TO 1918

161

Esad Popara ARMY THEATER IN WAR

175

Igor Rakić DEMONSTRATIONS IN THE PIROT REGION 27 MARCH 1941.

179

Snežana Jugović AGRARIAN RELATIONS AND ECONOMIC POSITION OF SERBS IN OLD SERBIA

187

Vanja Uzelac KINGDOM OF HUNGARY ARMY IN THE ATTACK ON YUGOSLAVIA IN APRIL WAR 1941 ON THE TERRITORY OF BACKA

193

Igor Rakić ONE SOURCE FOR THE STUDY OF BULGARIAN POLICE APPARATUS IN THE OCCUPIED PIROT 1941-1944

199

Esad Popara EDUCATIONAL AND RELIGIOUS LIFE IN VILLAGES OF VALLEY OF RIBARSKA REKA FROM 1916 TO 1918


201

217

ОРГАНИЗАЦИЈУ НАУЧНОГ СКУПА И ШТАМПАЊЕ ЗБОРНИКА ПОМОГЛИ СУ:

Алексић Драгиша Анђелковић Бојан Богдановић Животије Васић Горан Весић Н. Игор Весић С. Бобан Весић П. Славиша Вукићевић Братислав Диздаревић Саша др Драгиша Ракић Ђурђевић Драган Живић Раде Илић Драган Јовановић Мирослав Kанић Братислав Kанић Горан Костић Синиша Кузмановић Бобан Матејић Предраг Миладиновић Милутин Миловановић Ангелина Миловановић Југослав, Милојевић Александар Милосављевић Зоран Милошевић Драган Милошевић Милутин Милошевић Радомир Милошевић Славољуб, Мутић Љубиша Петровић Витомир Петровић Радослав Петровић Славиша Попара Есад Ружић З. Предраг Степановић Томислав Стојановић Драгиша Стошић Звездан Цветковић Драган Цивић Бане Цивић Д. Живота Цивић Јогослав Цивић С. Миленко, сви из Великог Шиљеговца проф. Влада Матић из Зебице Јаковљевић Бранислав из Каоника Милошевић Бобан из Сушице Видојевић Милош, студент историје, из Сушице, Живковић Влада из Срндаља, Басаиловић Обрад из Зубовца


218


Zagrlata u istoriji srpskog naroda.pdf

Recommend Documents