Vodič Za PC Dragan Marković

www.skripta.info

mr Dragan Marković

Vodič za PC Prvo izdanje

CET Computer Equipment and Trade 1995.

Vodič za PC Prvo izdanje YU ISBN 86-7991-022-8 Autor mr Dragan Marković, dipl. inž. Recenzenti dr Zlatko Petrović, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu mr Dragan Cvetković, asistent Mašinskog fakulteta u Beogradu Izdavač: CET Computer Equipment and Trade Beograd, Skadarska 45 Telefon/Telefax: 011/343-043 Za izdavača mr Dragan Stojanović Lektor Bogislav Marković Naslovna strana Slobodan Brkić Tehnički urednik Slobodan Brkić Štampa "Galeb", Zemun

Predgovor .............................................................................. 13 1. PC ZA POČETNIKE

1.1 Upoznavanje sa PC računarom ................................... 16 1.1.2 Hardver i softver ...... .. ........................ .. ... 17 1.1.3 Sistemski i aplikativni softver ........................... 17 1.1.4 Anatomija PC računara ................................... 19 1.1.5 Komunikacije............................................... 21 1.1.6 Startovanje računara ..................................... 22 1.1.7 Tastatura.................................................... 23 1.1.8 Monitor ...................................................... 25 1.1.9 Miš........................................................... 27 1.1.10 Matrični štampač ........................................ 28 1.1.11 Memorijske jedinice .................................... 32 1.1.12 Organizacija sistema datoteka operativnog sistema DOS ................................................................... 35

1.2 Ergonomija .................................................................... 38

1.2.1 Zračenja i zaštita filterom ............................... 40 1.2.2 Uređenje radnog prostora ............................... 43 Kako treba radno mesto da izgleda da rad sa računarom ne bi bio neprijatan i štetan? ....................................................... 43 Kako treba da izgleda računarsko radno mesto? ........................ 43

1.2.3 Preporuke................................................... 46

1.3 Sistemski softver ......................................................... 48

1.3.1 Operativni sistem ......................................... 48 1.3.2 Programi prevodioci ..................................... 52 1.3.3 Programi za opsluživanje ................................ 53

1.4 Operativni sistem MS-DOS .......................................... 54

1.4.1 Osvrt na MS-DOS ........................................... 54 MS-DOS komandna linija .................................................... 54 MS-DOS Shell ................................................................. 54 Korišćenje fajlova i direktorijuma ...................................... 55 Bajt, kilobajt i megabajt ................................................... 55 Organizovanje fajlova u direktorijume ................................... 55 Korišćenje poddirektorijuma............................................... 55 Osnovne napomene o radu u komandnoj liniji .......................... 56

Vodič za PC

3

Prekidači .................................................................... 56 Kucanje komande .......................................................... 57 Kako MS-DOS reaguje na komande ....................................... 57 Prekidanje ili poništavanje komande .................................... 58 Označavanje disk drajvova................................................ 58 Interne i eksterne komande ............................................. 58 Pozivanje pomoći za MS-DOS komande .................................. 59

1.4.2 Kopiranje direktorijuma ................................. 59 Kopiranje svih fajlova u direktorijumu ................................... 59 Kreiranje direktorijuma uz kopiranje fajlova .......................... 59 Kopiranje poddirektorijuma .............................................. 60

1.4.3 Kopiranje disketa ......................................... 60 Serijski brojevi disketa ..................................................... 61 Izostavljanje drajv parametara .......................................... 61 Korišćenje jednog drajva za kopiranje .................................. 62 Izbegavanje fragmentacije diskete ....................................... 62 Poređenje komandi XCOPY i DISKCOPY.................................. 62

1.4.4 1.4.5 1.4.6 1.4.7

Atributi fajlova ............................................ 62 Arhiviranje fajlova........................................ 63 Označavanje disketa (diska) ............................ 65 MS-DOS Editor ............................................. 65 Rad sa menijem ............................................................ 67 Rad sa dijalog prozorima .................................................. 67 slika 1.16 Dijalog prozor opcije "Open" .................................. 68 Upravljanje fajlovima ..................................................... 68 Kreiranje fajla .............................................................. 68 Otvaranje fajla ............................................................. 69 Memorisanje fajla .......................................................... 69 Izlazak iz MS-DOS Editora ................................................. 70

1.4.8 Manipulisanje fajlovima ................................. 71 Razgledanje tekstualnih fajlova .......................................... 71 Kombinovanje tekstualnih fajlova ....................................... 71 Kopiranje teksta sa tastature u fajl ..................................... 71 Kopiranje fajla na printer ................................................. 72 Komande za redirekciju (preusmeravanje) ulaza i izlaza ............. 72 Redirekcija izlaza komande............................................... 72 Redirekcija ulaza u komandu ............................................. 73

1.4.9 Restauracija obrisanih fajlova .......................... 73 Restauracija fajlova sa defektnih diskova (disketa) ................... 74

1.4.10 DOSKEY program ...................................... 74 1.4.11 Konfigurisanje hardvera ............................... 75 Operativna memorija računara ........................................... 75 Korišćenje memorije za ubrzavanje rada hard diska .................. 77

4

Vodič za PC

Beč (engl. batch) programi ............................................... 77 Datoteka CONFIG.SYS ..................................................... 78 SHELL - alternativni komandni procesor................................ 79 Datoteka AUTOEXEC.BAT ................................................. 80 Instalacija miša ............................................................ 82

1.5 Uslužni programi _______________________________ 85 1.5.1 PCT .......................................................... 85 1.5.2 NCD ......................................................... 88 1.5.3 ARJ .......................................................... 89 Osvežavanje fajlova u arhivi ............................................. 91 Formiranje "self-extracting" arhive ..................................... 92 Konvertovanje arhiva ..................................................... 92

1.5.4 SCANiCLEAN ............................................... 93 CLEAN-UP - program za dezinfekciju ................................... 94

1.5.5 ChecklT .................................................... 96

1.6Windows3.1 _____________________________________ 97 2 PCZA NAPREDNE KORISNIKE

2.1 Principi funkcionisanja PC računara _____________ 102 2.1.1 Uvod u digitalnu tehniku ... ............................. 102 Analogne i digitalne veličine ............................................. 103 Kodiranje ................................................................... 104 Binarni brojni sistem ...................................................... 104 Binarne operacije........................................... .. ........... 106 Heksadecimalni sistem .................................................... 109 Konverzija brojnih sistema ............................................... 110 Binarni naponi .............................................................. 110 Prekidačka kola ............................................................ 111 Kombinaciona logička kola ............................................... 112 Sekvencijalna logička kola ............................................... 112

2.1.2 Uvod u mikroprocesore i njihovu terminologiju .... 113 2.1.3 Memorija ................................................... 115 2.1.4 Magistrala .................................................. 118 Veza sa svetom ............................................................ 120

2.1.5 Procesor ................................................... 121 2.1.6 Softver ..................................................... 122 Asembler .................................................................... 124 Programski jezici .......................................................... 124

Vodič za PC

5

2.1.7 Procesor Intel 8086 ...................................... 125 Hardverska organizacija .................................................... 125 Programska organizacija ................................................... 127

2.1.8 Familija mikroprocesora Intel ...................... .....130 2.1.9 RISC i CISC procesori ..................................... 135 2.1.10 ROM BIOS.................................................. 137 Namena BlOS-a .............................................................. 138 Osnove BiOS-a ............................................................... 139

2.1.11 "Keširanje" memorije ................................... 141 2.1.12 Funkcije i vrste sabirnica .............................. 143 Problemi sprezanja komponenata ...................................... 144 Sistemska sabirnica ......................................................... 145

2.1.13 Standardne sabirnice PC računara ......... . ....... 145 2.1.14 Vremenska usklađivanja komponenti ............... 148 Memorijske komponente ................................................... 149

2.1.15 2.1.16 2.1.17 2.1.18

Komponente jedne osnovne ploče ................... 153 Organizacija Ulaza/lzlaza .............................. 156 Programom inicirane ulazno/izlazne aktivnosti ....157 Struktura prekida ....................................... 157

Jednonivovski prekid ....................................................... 158 Višenivovski prekidi ......................................................... 159 Vektor-broj i vektor-tabela ................................................ 159

2.1.19 Direktni memorijski pristup ........................... 162 Osnovna struktura za DMA ............................................... 162

2.1.20 Složenije tehnike: ulazno/izlazni protokoli ........ 163 2.1.21 Programabilni vezni sklopovi ......................... 164 Sklopovi za paralelne prenose .... ..................................... 165 Sklopovi za serijske prenose ............................................. 166

2.1.22 Stek ........................................................ 166

2.2. Interfejsi i periferije .................................................... 169 2.2.1 2.2.2 2.2.3 2.2.4

CENTRONICS interfejs .................................... 170 IEEE-488 interfejs ........................................ 173 RS-232C interfejs ......................................... 177 Digitalni interfejs za muzičke instrumente .......... 181 MIDI softver ................................................................ 185

2.2.5 2.2.6 2.2.7 2.2.8 2.2.9

6

PCMCIA kartice ............................................ 185 Flard disk ................................................... 187 IDE diskovi ................................................. 190 SCSI diskovi i adapteri ................................... 193 CDROM ............. ........................................ 196

VodičzaPC

2.2.10 Izbrisivi optički diskovi ................................ 197 2.2.11 Izbor sistema za bekap ................................ 199 QIC .......................................................................... 200 Ekstema DC 6000 strimer jedinica ...................................... 204 Interna DC 2000 strimer jedinica ....................................... 205 Interni DC 6000 strimer drajv............................................ 207 "Bubice" strimer drajva ................................................... 207

2.2.12 Video kartice ............................................ 207 Kratki osvrt na monitore ................................................. 210

2.2.13 VGAkartica ............................................... 210 2.2.14 Monitori .................................................. 214 Rad sa dva monitora ...................................................... 216

2.2.15 Muzička kartica SoundBlaster ........................ 217 Voxkit ....................................................................... 219 FM intelligent organ ............................. ...... .. .............. 219 Sbtalker ..................................................................... 219 Talking parrot.............................................................. 219 Vedit (Creative Technology) ............................................. 219 Spellbox (Creative Technology) ......................................... 219 Sekvencer SP junior (Voyetra) ........................................... 220 MMPLAY (Creative Labs) .................................................. 220

2.2.16 MIDI fajl format ......................................... 220 2.2.17 Sintisajzeri i sempleri ................................. 221 2.2.18 Modemi i modemska komunikacija .................. 224 Upravljački jezik modema ............................................... 225 Standardi ................................................................... 226 Upravljanje modemom ................................................... 228 Faks-modemi ............................................................... 231 Povezivanje modema ..................................................... 232 Kontrolni panel modema ................................................. 233 Rad sa modemom ......................................................... 234 Inicijalizacija modema ................................................... 235 Uspostavljanje veze....................................................... 235 Prenos podataka ........................................................... 235 Prekidanje veze .......................... ................................ 236 Kratki prikaz komunikacionog programa "Telix"....................... 236 Fajl transfer ................................................................ 239

2.2.19 Remote computing ..................................... 241 Softver za daljinski pristup .............................................. 242 Hardver za remote computing ........................................... 242 Daljinske računarske veze ............................................... 243 Kratki vodičza program Norton pcANYWHERE ......................... 244

2.2.20 Laserski štampači ....................................... 254 Vodič za PC

7

2.2.21 Laserski štampač HP Laserjet Series II .............. 255 2.2.22 Laserski štampač HP Laserjet Series III ............. 259 Skalabilni (vektorski) i bit mapirani fontovi ........................... 262 Kako naterati HP Laserjet III da radi kao ploter? ..................... 264

2.2.23 2.2.24 2.2.25 2.2.26 2.2.27

Laserski štampači HP Laserjet 4 ..................... 264 Ploter ...................................................... 268 Grafički tableti i digitajzeri ........................... 272 Projekcioni uredaj ...................................... 275 Skenerski uredaji ....................................... 276

OCR (Optical Character Recognition) programi ....................... 278 Grafički sistemi za obradu slika ......................................... 279 Faksimil ..................................................................... 281

2.2.28 Uredaji za rad sa linijskim kodom ................... 282

2.3 Preporuke za optimalno korišcenje PC računara .... 286 2.3.1 2.3.2 2.3.3 2.3.4 2.3.5 2.3.6 2.3.7 2.3.8 2.3.9

Optimizacija postoječe konfiguracije ................. 286 "Keširanje" diska .......................................... 298 BAT programi .............................................. 299 Princip rada rezidentnih programa.................... 303 Makroi ....................................................... 305 TSR "utiluty" programi ................................... 306 Kompresija podataka..................................... 307 Kriptografija ............................................... 310 "Stakerisanje" hard diska ................................ 313 Particioniranje hard diska................................................ 313 Kreiranje primarne particije............................................. 315 Kreiranje ekstendid DOS particije ...................................... 315 Aktiviranje particije ...................................................... 316 Instaliranje Stacker-a ..................................................... 316

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika ............................. 319 2.4.1 2.4.2 2.4.3 2.4.4 2.4.5 2.4.6

Organizacija memorijskih jedinica .................... 319 Održavanje sistema ...................................... 322 Diskovi i SETUP ............................................ 323 Zamena baterije za napajanje CMOS kola ........... 325 Blokiranja računara i interapt mehanizam .......... 326 Kompjuterski virusi ...................................... 327 Podaci o deset najčešćih (i najgorih) virusa: .......................... 331

2.4.7 Dijagnostika kvarova ..................................... 332 Zvučni signali BlOS-a ........................ .. .......................... 336

8

VodičzaPC

3 PCISAVREMENE TEHNOLOGUE

3.1 Novi tehnološki pravci __________________________ 340 3.1.1 Računarske mreže........................................ 341 Telekomunikacijski sistem ................................................. 342 Komunikacioni kanal ........................................................ 343 Žičani vodovi ................................................................. 344 Radio-relejni sistemi ........................................................ 344 Svetlovod ..................................................................... 344 Mreže za prenos podataka.................................................. 345 Mreža sa komutacijom vodova ............................................. 345 Mreže sa komutacijom poruka ............................................. 346 Mreže sa komutacijom paketa ............................................. 346 Vrste računarskih mreža .................................................... 347 Osnovne komponente računarskih mreža ................................ 349 Istorijat LAN mreža .......................................................... 349 Operativni sistemi u lokalnim mrežama .................................. 350 Informatičko društvo ........................................................ 350 Mreže i lokalne mreže ...................................................... 351 Osnovne funkcije komunikacionih protokola ............................ 352 Referentni OSI model ...... .. .............................................356 Oprema za umrežavanje .................................................... 363 Upravljanje pristupom medijumima ...................................... 364 Medijum za povezivanje .................................................... 365 Topologija mreža ............................................................ 365 Mrežni softver ................................................................ 365 Tipovi servera ................................................................ 367

3.1.2 NetVVare 3.X............................................... 368 Upoznavanje sa NetVVare mrežom........................................ 369 Korisnički rad pod operativnim sistemom NetVVare .................... 376 Zaštita informacija u mreži ................................................ 376 Podizanje sistema ......................................................... “377 Kreiranje diskete za podizanje sistema .................................. 377 Štampanje u mreži .......................................................... 379 Uobičajene poruke o greškama ............................................ 380

3.1.3 Elektronska pošta ........................................ 381 Internet ....................................................................... 385 UUCP .......................................................................... 387 Beointernet ................................................................... 387

3.1.4 Mreže sa integrisanim uslugama ...................... 387 3.1.5 X.25......................................................... 392 3.1.6 Programi za daljinsku kontrolu modema ............ 394 Sistem elektronske table (BBS) ............................................ 395

Vodič za PC

9

3.1.7 "Poštansko sanduče" ......................................396 3.1.8 Paketni radio...............................................397 Bežične komunikađje ..................................................... 399 Signali i paketi ............................................................. 400 Upotreba paketnog radija RF ............................................ 401 CDPD ........................................................................ 402 Paketi i PDA ................................................................ 403

3.1.9 Inteligentni autoputevi ..................................403 Trafficmaster system ..................................................... 405

3.2 Objektno orijentisano programiranje ....................... 407 Autonomnost: .............................................................. 408 Komuniciranje porukama: ................................................ 408 Dinamičko povezivanje: .................................................. .. 409 Nasleđivanje svojstava: .................................................. 409

3.3 Osvrt na baze podataka .............................................. 411 Opisivanje realnog sveta ................................................. 411 Definicija baze podataka ................................................. 412 Dizajn baze podataka ..................................................... 413 Kako SUBP komunicira sa bazom podataka ............................ 414 Organizacija podataka u bazama podataka............................ 415 Vrste asocijacija ........................................................... 415 Relacije ..................................................................... 415

3.3.1 Relaciona bazapodataka .................................416 Softverski alati ............................................................ 416 Strategije za povezivanje relacionih DBMS zasnovanih na PC računarima ................................................................. 418

3.3.2 Objektno orijentisane baze podataka.................421 Evolucija vrste ............................................................. 422 Modeliranje podataka .................................................... 423 Uspon performansi ........................................................ 425 "Benchmarking" ............................................................ 427 Nova funkcija .............................................................. 428 Definisanje termina ....................................................... 429

3.4 Računarom podržano poslovanje ............................. 431 "Framevvork" ............................................................... 433 Projektovanje integrisanih programa ................................... 441

3.5 OLE metodologija.. ...................................................... 444 Uporedne karakteristike.................................................. 445

3.6 Multimedija .................................................................. 447 Digitalna obrada slike..................................................... 448

10

Vodič za PC

Video kompresija ............................................................ 450 Kako se kompresija vrši? .................................................... 451 Standardi ...................................................................... 453 DOS/WINDOWS ............................................................... 456 Problemi sa hardverom ..................................................... 456 Fotografija u računaru ...................................................... 461 Projekat "First Cities" ....................................................... 462 Kreativna igra ................................................................ 463

3.7 Aplikacije i implikacije _________________________ 466 DODATAK A. ________________________________________ 470 DODATAK B ________________________________________ 471 DODATAK C ________________________________________ 473 DODATAK D ________________________________________ 480 DODATAK E ________________________________________ 482 DODATAK P ________________________________________ 497 DODATAK G ________________________________________ 499 DODATAK H ________________________________________ 502 REČNIK ____________________________________________ 506 ADRESE PR0IZV0ĐAČA HARDVERA ___________________ 517 ADRESE PROIZVOĐAČA S0FTVERA. ___________________ 530

Vodič za PC

11

12

Vodič za PC

Predgovor Ova knjiga namenjena je, pre svega, početnicima i korisnicima koji nisu ni programeri ni hakeri, već Ijudi koji računar koriste u svakodnevnom poslu. U skladu sa tim, izabran je stil pisanja, koji je prilagođen početniku, a što se više ulazi u odgovarajuću problematiku, postaje stručniji. Kao što je poznavanje bar jednog stranog jezika deo opšte kulture, tako je i poznavanje rada na personalnom računaru deo tehničke kulture. Korišćenje računara postalo je imperativ današnjice, jer je bez njega nemoguće uključivanje u svetske tokove. Naučno-tehnički progres uvodi nas u informacionu eru. Zahvaljujući računarima i telekomunikacijama postajemo deo informatičkog društva. Sve veći broj profesija povezuje se sa proizvodnjom i obradom informacija, zbog čega dolazi do mnogih promena u uslovima i metodama rada i načinu života. Te promene se ogledaju u prelivanju ukupne mase radnih mesta od manuelnih prema intelektualnim. Personalni računari uklanjaju predrasude o kompleksnosti korišćenja računara. Rad sa personalnim računarom je toliko uprošćen da osnovna obuka u radu sa njim može da traje svega nekoliko časova. Posle tako kratke obuke, personalni računar mogu da koriste i osobe koje nikada nisu imale nikakvo iskustvo sa računarima. Uz primenu unapred spremljenih aplikacionih programa, unošenje početnih podataka u računar i dobijanje krajnjih rezultata može da se obavi veoma brzo, nekada za svega nekoliko minuta, zavisno od obimnosti zadatka. Knjiga sadrži tri poglavlja i dodatak. U prvom delu dat je kratak opis funkcionalnih delova personalnog računara, opisano je uključivanje PC računara i upotreba osnovnih komandi operativnog sistema MS-DOS. Dato je tumačenje za pojedine termine, koji se često koriste u oblasti računarstva, zatim preporuke za uređenje radnog mesta i kratak opis tzv. utility (uslužnih) programa. U drugom delu navode se definicije brojnih sistema, koji se koriste u računarstvu, zatim se navode definicije osnovnih logičkih operacija. Opisan je princip rada mikroprocesora. Dato je objašnjenje pojma sistemske sabirnice (magistrale) računara i opisan odnos mikroprocesora prema raznim vrstama memorije u računaru. Poseban naglasak dat je na organizaciju ulaza i izlaza i načine prenosa podataka između personalnog računara i okoline. Opisani su programima i prekidima kontrolisane ulazno/izlazne aktivnosti, direktni memorijski pristup i jednostavni protokoli (pravila) za razmenu podataka. Dat je pregled osnovnih tehničkih parametara komunikacije računara sa okolinom i po unutrašnjim magistralama.Navedeni su osnovni podaci o najčeće korišćenim interfejsima (elektronskim sklopovima za povezivanje raznorodnih uređaja) u PC računaru, kao i karakteristike pojedinih periferijskih uređaja (printera, plotera itd.).Dat je niz praktičnih saveta kako konkretno izvršiti povezivanje jednog broja uređaja i izvršiti potrebna podešavanja. Daju se preporuke za optimalno podešavanje računarske konfiguracije i praktični saveti za prevazilaženje nekih kritičnih situacija, kao što su, gubitak parametara hard diska, pojava virusa, neobjašnjivi nestanak jezgra

Vodic za PC

13

operativnog sistema sa hard diska (prepoznatljiv po poruci /;Non system disk or missing operating system") itd. U trećem delu data su objašnjenja najvažnijih termina iz oblasti računarskih komunikacija, opisani principi povezivanja (umrežavanja) računara i dat kratak prikaz korisničkog rada pod mrežnim operativnim sistemom NetVVare 3.X. Dat je kratak osvrt na objektno-orijentisano programiranje, baze podataka i računarom podržano poslovanje. Objašnjena je suština tzv. OLE metodologije, koja omogućava kreiranje okruženja u kojima aplikacije (programi) mogu da razmenjuju informacije (grafikone, ilustracije, tabele, tekstove) bez ikakvih prepreka i multimedije, koja je, u stvari, stvaranje nove realnosti kombinovanjem postojeće realnosti (koristeći pokretne slike, statične slike, zvuk, grafiku, animaciju, tekst itd.) i mašte. Dodatak sadrži tabelu ASCII kodova, tabelu sa komandama modema, tabelu sa parametrima hard diskova, opis kablova koji se koriste u PC-ju, adresar jugoslovenskih institucija koje pružaju informatičke usluge, rečnik najčešće korišćenih termina u oblasti računarstva i listu sa adresama proizvođača hardvera i softvera. Koncepcija knjige "od svega po malo" ima svojih dobrih i loših strana. Početnici će ovde pronaći uvod i osnovnu orijentaciju u oblasti računarstva a iskusniji korisnici poneki koristan, praktičan, savet. Mnogi će, verovatno, imati primedbe što nisu data detaljnija objašnjenja za neke oblasti. Na koncepciju knjige prilično su uticali svojim pitanjima i sugestijama moji saradnici i prijatelji, od kojih su većina mašinski inženjeri, iz Sektora razvoja proizvoda IMT-a. Ovom prilikom izražavam svoju zahvalnost Nenadu Radovanoviću, Branku Krstajiću, Živku Stevanoviću (koji je uradio i jedan deo ilustracija), Milanu Vasiljeviću, Zoranu Vučkoviću, Slavku Đurkoviću i Slobodanu Petroviću, kao i mojim prijateljima Bojanu Cvetkoviću i Željku Prici. Konačno, zahvaljujem se gospodi iz firme "CET", Draganu Stojanoviću i Nikoli Mijatoviću, koji su sve učinili da se ova knjiga pojavi, kao i gospodinu Slobodanu Brkiću, koji je grafički uobličio knjigu.

Dragan Marković

14

Vodič za PC

za početnike

Upoznavanje sa PC računarom Ergonomija Sistemski softver Operativni sistem MS-DOS Uslužni programi Windows 3.1

1.1 Upoznavanje sa PC računarom Sve je počelo jednostavnim brojanjem pomoću prstiju na rukama. Međutim, praksa je primorala Ijude da za kompleksnija izračunavanja smisle bolje rešenje tako su nastale računaljke i abakusi. U sedamnaestom veku dolazi do otkrića mašine za sabiranje. Tvorac je Blez Paskal, a koristio je zupčanike, sa utisnutim brojevima na obodu, od 0 do 9. Lajbnic je, tridesetak godina kasnije, konstruisao mašinu koja je mogla da izvršava sve četiri osnovne računske operacije. Pravu praktičnu primenu automatska obrada podataka dobila je u 20. veku. Prvi komercijalni računar, UNIVAC 1, pojavio se na tržištu 1951. godine. Od tada, pa do kraja pedesetih godina izrađuju se računari, takozvane, prve generacije. To su uređaji konstruisani od elektronskih cevi i, sa današnjeg stanovišta, glomazni, nepouzdani i sa velikom potrošnjom električne energije. Prva generacija računara otvorila je, do tada neslućene, mogućnosti za automatizovano rešavanje nekih, pre svega, matematičkih problema. Razvojem elektronike i pojavom tranzistora (poluprovodnički element, napravljen od silicijuma ili germanijuma, koji može da obavlja pojačavač ke i prekidačke funkcije), kao zamene za elektronsku cev, na scenu stupaju računari druge generacije. Krajem pedesetih, na računarskom tržištu pojavljuje se firma IBM sa modelom 7030. Sem napretka u smanjivanju dimenzija, povećanju složenosti i pouzdanosti, računari druge generacije pospešuju razvoj jedne potpuno nove Ijudske delatnosti, koja se naziva programiranje. Šezdesetih godina razvijene su koncepcije na kojima se zasniva rad današnjih računara. Elektronika je i dalje u ekspanziji, tranzistore zamenjuju integrisana kola (elektronski sklop u kome su sve komponente formirane na jednoj poluprovodnikoj pločici), tako da računari, sredinom šezdesetih, postaju manji, brži i pouzdaniji. To su računari treće generacije. Sedamdesetih godina pojavljuje se četvrta generacija računara, koji su izrađeni od integralnih kola visokog nivoa integracije (preko 100.000 komponenti na silicijumskoj pločici). Stvaraju se uslovi za razvoj kućnih računara. Novembra 1971. inženjer Marsijan Hof (Marcian Hoff) konstruiše prvi mikroprocesor (jedinica za obradu podataka na jednom čipu - siliciiumskoj pločici), Intel 4004. To je bio četvorobitni procesor (funkcionalna jedinica koja može da prima podatke, obrađuje ih i daje rezultate prema uputstvima memorisanog programa), koji je obrađivao podatke u blokovima od po 4 binarne cifre. Sa 2250 tranzistora u čipu, mogao je da obavlja 60.000 operacija u sekundi. Prvi kućni računar, Altair-8800, pojavljuje se 1975. godine. Godinu dana kasnije, Stiv Džobs i Stiven Vozniak, u svojoj garaži, osnivaju firmu Apple. Osamdesetih godina pojavljuje se peta generacija računara i čine se prvi pokušaji u oblasti veštačke inteligencije. Razvoj hardvera (mehaničke, električne i elektronske komponente računarskog sistema) usmeren je ka dostizanju sve većih brzina pri radu. Tih godina, sa pojavom kućnih računara - Spectrum i Commodore 64, nastaje prava kompjuteromanija. IBM, 1981. godine, pravi prvi korak u oblasti mikroračunara, koji predstavlja pun pogodak - prezentuje IBM PC (RAM 64 kB,

16

Vodic za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom ROM 40 kB, 5.25" flopi disk, PC-DOS). Prezentacija PC mikroračunara bila je u hotelu "Valdorf Astoria" u Dalasu, a bilo je prisutno stotinak stručnjaka i novinara. Računar postaje u tolikoj meri deo svakodnevnog života, da čuveni magazin "Tajm" proglašava personalni računar za ličnost godine 1982! IBM, 1983. godine, pravi drugi pravi potez u oblasti mikroračunara - promoviše IBM PC/XT. To je ujedno i prvi mikroračunar sa hard diskom (uređaj za trajno memorisanje velike količlne informacija). Posle pojave XT-a, u oblasti personalnih računara sve je počelo da se odigrava vrtoglavom brzinom. Današnji računari, prema veličini i mogućnostima, mogu se grubo podeliti na: velike, "mejnfrejm" (engl. mainframe) računare; mini računare; mikroračunare. Veliki računari, odnosno računarski sistemi, koriste se za veće poslovne obrade, naučno-tehničke i vojne svrhe. Razvoj miniračunara počinje šezdesetih godina i uslovljen je potrebom za jeftinijim, ali zato sporijim i manje tačnim računarima. Miniračunari se koriste u industriji za upravljanje tehnološkim procesima, za manje obrade i kao sistemi za manji broj korisnika.Mikroračunari se baziraju na elektronskom sklopu koji se zove mikroprocesor. U ovu klasu spadaju personalni i kućni računari. Veoma brz napredak tehnologije po mogućnostima, mikroračunare približava miniračunarima sa tendencijom da ih premaši.

1.1.2

Hardver i softver

Objasnimo značenje dva izraza koji se često koriste u svakodnevnom komuniciranju. Reč hardver (engl. hardvvare) označava računar u fizičkom smislu. To je skup svih mehaničkih i elektronskih komponenti računara. Hardver se ponaša kao univerzalna mašina. Koristeći ga kao alatku, možemo se baviti matematičkim izračunavanjima, pisanjem tekstova, muzikom, projektovanjem itd. Da bi računar poslužio u bilo koju svrhu, potreban je program koji će ga pretvoriti u kalkulator, pisaću mašinu ili elektronski klavir itd. Program predstavlja niz instrukcija koje upravljaju hardverom, pretvarajući računar iz mašine opšte namene u mašinu za rešavanje specifičnog problema. Softver (engl. software) čini jedan ili više programa različitih namena. Upotrebljivost računara ceni se kako po njegovoj konstrukciji, hardveru, tako i po broju programa napisanih za njega, odnosno po softverskoj podršci. Što je broj programa veći, naša alatka postaje sve univerzalnija. Na žalost, programi se obično pišu za određeni tip računara i samo na njemu mogu se koristiti. Do toga dolazi usled različite konstrukcije hardvera, odnosno usled razlika u primenjenoj elektronici.

1.1.3

Sistemski i aplikativni softver

Procesor (mikroprocesor), memorija, svi priključeni uređaji, kao i podaci i programi na diskovima ili u memoriji, nazivaju se resursima računara. Računarski sistemi imaju veći broj korisnika, što ponekad znači istovremeni rad nekoliko korisnika. Svaki od njih sedi za tastaturom i monitorom, piše program, igra neku igru,

Vodič za PC

17

PC za početnike bavi se grafikom, i svaki ima utisak da je sam na računaru i da može slobodno da koristi sve njegove resurse. Ovako nešto je moguće zahvaljujući programu koji se naziva OPERATIVNI SISTEM. Operativni sistem je program koji omogućava upravljanje i deljenje resursa računarskog sistema između više korisnika. Zadatak ovog programa je da korisniku stavi na raspolaganje potrebnu memoriju, prostor na disku, programe koji su mu potrebni, kao i da sebe, hardver i druge korisnike zaštiti od mogućeg zlonamernog ponašanja jednog od korisnika, koji želi da, na primer, obriše disk ili da prepravlja operativni sistem po svom nahođenju. Korisniku je hardver, npr. disk ili štampač dostupan preko posebnog upravljačkog programa (rutine) operativnog sistema. Time je korisnik lišen brige oko specifičnosti hardveia. Postoji mnogo operativnih sistema, zavisno od tipova računarskih sistema. Danas se sve više koristi operativni sistem UNIX, dok se kod personalnih računara koristi MS-DOS (PC-DOS). Na sl. 1.1 prikazana je jedna od mogućih hijerarhijskih podela programa. Korisnik može koristiti usluge operativnog sistema za pristup hardveru ili pristupati direktno preko tzv. mašinskog jezika. Termin "sistemski softver" (naznačen na slici), označava prevodioce (engl. compiler) za razne programske jezike, editore i još neke programe kojima se nećemo baviti. U širem smislu i operativni sistem ulazi u sistemski softver računara. Sa druge strane, imamo aplikativni softver (programe). To su programi specijalizovani za rešavanje određene vrste problema. Tu mogu biti programi za crtanje, pravljenje raznih tabela, adresari itd. I programi koje korisnik piše za sebe su, takođe, deo aplikativnog softvera. Sistemski softver se piše isključivo za određeni tip računara i ne može se koristiti na drugom hardveru. Aplikativni programi teže da budu nezavisni od tipa računara. Obično se pišu na višem programskom jeziku, a prevode se prevodiocem za određeni tip računara (kasnije će biti još reči o prevodiocima).

HARDVER (PC)

OPERATIVNI SISTEM (MS DOS) SISTEMSKI SOFTVER KORISNIČKII APLIKATIVNI SOFTVER

slika 1.1 Hijerarhijska podela softvera

Aplikativni programi mogu biti zavisni i samo od operativnog sistema. Na primer, imamo programe koji rade na svim računarima koje kontroliše UNIX

18

Vodic za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom operativni sistem. Pri tom, UNIX operativni sistemi na nekom IBM i VAX računaru su samo spolja gledano isti. Pošto rade sa različitim hardverom, njihova struktura je različita, međutim i VAX i IBM će se ponašati u slučaju takvog programa kao da su isti. Kažemo da smo ih pretvorili u UNIX - mašinu. Prenosivost softvera je jedan od većih problema u računarstvu. Ipak, svaka standardizacija je na neki način štetna, jer sprečava dalji napredak u ovoj dinamičnoj oblasti.

1.1.4

Anatomija PC računara

Na sl. 1.2 prikazan je jedan personalni računar sa : ulaznim jedinicama (tastatura i miš); izlaznim jedinicama (monitor i štampač); ulazno - izlaznim jedinicama (jedinice flopi i hard diska); centralnom jedinicom (na tzv. osnovnoj ploči u kućištu). Ulazne jedinice koriste se za unos podataka, a izlazne za prikazivanje rezultata obrade. Ulazno - izlazni, skraćeno U -1 (engl. I - O, input - output) uređaji kombinuju ove dve funkcije. Na primer, sa diska se učitavaju program i podaci, a posle obrade opet se smeštaju na disk (disketu - flopi disk).

slika 1.2 Uobičajena PC konfiguracija

Na sl. 1.3 a) prikazan je tok obrade informacija a na sl. 1.3. b) dat je šematski prikaz tzv. centralne jedinice kao sistema procesor - memorija. Memorija služi za skladištenje podataka i to u binarnoj formi. Memorija je određena svojim kapacitetom koji se izražava brojem bita ili bajta. Svaki bajt u memoriji ima svoje mesto koje se naziva adresa. U mikroračunarima koriste se ROM (Read Only Memory) i RAM (Random Access Memory) memorije. ROM je memorija iz koje se podaci mogu samo čitati. BIOS ROM (engl. Basic Input - Output System) predstavlja osnovu inteligencije računara. U njemu su zapisane osnovne rutine za upravljanje

VodičzaPC

19

PC za početnike postojećim hardverom: čitanje tastature, ispis na ekran, testiranje i inicijalizacija hardvera prilikom reseta, kao i upravljanje tim hardverom tokom rada; konačno, BIOS sadrži osnovne rutine za upravljanje kontrolerom disketne jedinice, bez kojih se računar ne može pokrenuti. RAM je memorija u koju se podaci mogu upisivati i iz nje čitati. On, u stvari, formira radni prostor računara. Po isključenju računara sadržaj RAM-a se gubi. INFORMACIJA

INFORMACIJA

ULAZNI PODACI

RAČUNAR

IZLAZNI PODACI

slika 13 a) Tok obrade informacija

slika 13 b) Šematski prikaz računara

Kao hardverski sklop, memoriju čini više memorijskih elemenata - posebnih elektronskih kola vezanih na poseban način. Svi priključci na memorijskom "čipu" (eiektronskom kolu) mogu se svrstati u tri grupe: upravljački priključci (linije); adresni priključci (linije); priključci (linije) podataka. Osnovna funkcija memorije jeste da se u nju upiše ili iz nje pročita podatak. Na osnovu ovoga može se zaključiti da je memorija u suštini pasivan sklop, koji očekuje upravljačke signale za upis, čitanje, adrese i podatke. Sklop koji daje te signale, naziva se procesor. Za njega možemo reći da je to poseban elektronski sklop sposoban da izvršava neke elementarne obrade. Vrsta obrade određuje se naredbom (instrukcijom). Na primer, elementarna obrada je čitanje ili upisivanje u memoriju, sabiranje dva broja itd. Minijaturizovani procesor, odnosno procesor čija su elektronska kola izvedena na jednom komadu poluprovodnika, naziva se mikroprocesor. Mikroprocesor, takođe, poseduje

20

VodičzaPC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom priključke za koje važi ranije pomenuta podela. Skup svih njegovih adresnih linija čini adresnu magistralu, skup upravljačkih linija upravljačku, a skup linija podataka čini magistralu podataka. Sve linije čine sistemsku magistralu ili, jednostavno, magistralu. Procesor preko adresne magistrale adresira memoriju ili U - I uređaje i preko magistrale podataka šalje ili od njih prima podatke. Adresna i magistrala podataka za procesor predstavljaju "prozor u svet". Slika 1.4 prikazuje kako izgleda vezivanje U -1 uređaja, memorije i procesora preko magistrala.

ADRESNA MAGISTRALA

slika 1.4 Povezivanje U/l uređaja na magistralu

1.1.5

Komunikacije

Procesor komunicira sa U -1 uređajem preko memorijske lokacije koja se zove PORT. Svaki periferijski uređaj ima svoj port za komunikaciju sa procesorom. Kao i svaka memorijska lokacija i port ima svoju adresu. Kada procesor želi da pročita sadržaj porta, on na adresnu magistralu šalje njegovu adresu, aktivira liniju za čitanje i preko magistrale podataka očekuje podatak. U slučaju tastature, ono što se nalazi u portu za tastaturu je, na neki način, kodiran taster koji je korisnik pritisnuo. Isti princip važi i za izlazne uređaje, samo što se podatak upisuje u port. Procesor sve podatke tretira na isti način. Stvar je U - I uređaja da li će podatak ispisati na papiru (štampač) ili na ekranu (monitor). Programer je taj koji mora da vodi računa o tome koji se portovi odnose na koji uređaj. Ovo je koncepcija u kojoj

Vodič za PC

21

PC za početnike postoji jedinstven adresni prostor i procesor ne zna da li je reč o adresi porta ili memorijske lokacije. Neki procesori imaju posebne instrukcije za čitanje i upis u portove. Time je razdvojen memorijski i U -1 adresni prostor. Na prvi pogled može se učiniti da na magistralama vlada prava zbrka. Međutim, u jednom trenutku na svakoj od magistrala nalazi se samo jedna adresa, samo jedan podatak i samo jedan upravljački signal. Koliko će taj trenutak trajati zavisi od tzv. sistemskog časovnika (engl. CLOCK). To znači da se rad procesora, i celog računara, odvija po taktu nekog elektronskog sklopa. Takt određuje celokupno ponašanje svih komponenti računara. Trajanje osnovnog takta je reda mikrosekundi. Recipročna vrednost dužine trajanja osnovnog takta određuje brzinu rada računara i meri se u "megahercima", u oznaci MHz.

1.1.6

Startovanje računara

Personalni računar se uključuje prekidačem koji se obično nalazi sa desne strane kućišta, pri samom dnu. Po uključenju, tok događanja ide sledećim redosledom: izvor napajanja (u kućištu) počinje da radi i, po uspostavljanju potrebnih napona, uklanja signal za resetovanje procesora; procesor počinje da izvršava program zapisan u BIOS-u, javlja poruku o verziji BlOS-a i počinje testiranje memorije; po završetku testiranja memorije, BIOS inicijalizuje kontroler disketne jedinice, posle čega ispituje da li u jedinici A: postoji disketa (stanje jedinice B: se ne ispituje); U zavisnosti od rezultata ove operacije, može se dogoditi sledeće: ako disketa postoji, BIOS čita tzv. "BOOT" sektor (to je nulti sektor nulte staze), da bi ustanovio da li disketa sadrži operativni sistem; u slučaju da DOSa nema na disketi, javlja se poruka "Non-System Disk..." i uputstvo da se sistemska disketa ubaci radi ponovnog pokušaja; ako diskete nema, tj. jedinica nije spremna (bravica na drajvu otvorena !), BIOS ispituje postoji li fiksni (hard) disk (logička oznaka C:), kako bi sa njega očitao "BOOT" sektor i pokušao da učita operativni sistem; ako nema ni fiksnog diska, većina BlOS-a se zaglavi, i to neopozivo, tako da je jedini lek isključiti računar i ponovo ga uključiti. Od isključenja do ponovnog uključenja treba da prođe bar tri do pet sekundi, a ako imate disk, možete slobodno da sačekate desetak sekundi. Ako BIOS nađe operativni sistem, bilo na disketi ili disku, vrši učitavanje sistemskih datoteka koje čine jezgro operativnog sistema, inicijalizuje pokretačke programe, kreira i popunjava radne tabele itd. Vrši se analiza configuracione datoteke (ako postoji) i podešavanje pojedinih parametara sistema na osnovu informacija u njoj. Sada je DOS spreman za rad; sistemskim pozivom se aktivira tzv. komandni interpreter DOS-a, COMMAND.COM, koji izvršava naredbe iz datoteke AUTOEXEC.BAT (ako takva postoji) i šalje prompt (:\>), kao znak da je spreman da primi korisnikove naredbe.

22

VodiczaPC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom 1.1.7

Tastatura

Za razliku od terminala, kod personalnih računara mehanička kontaktna tastatura, kod koje su tasteri organizovani u matričnu formu, ne obuhvata elektroniku. Slika 1.5 ilustruje kako tastatura (sa 64 tastera) može biti priključena na mikroračunar preko dva paralelna l/O porta (npr. čip 8255A). Kada se taster pritisne, odgovarajuća vrsta i kolona se prespoje i formiraju putanju (ulaz u računar). Po detektovanju pozicije vrste i kolone usled zatvaranja kontakta, određuje se tzv. kodna reč (šifra) koja predstavlja pritisnuti taster. Ovaj proces naziva se skaniranje tastature i realizuje se na sledeći način. Izlazni port šalje 0 vrsti 0 a 1 svim ostalim vrstama. Zatim se očitavaju i proveravaju linije kolona. Ako se ne nađe 0 u vrsti 0, tada se proćes ponavlja za vrstu 1, zatim za vrstu 2 itd. Kada se 0 pronađe, pritisnuti taster je detektovan pošto je poznata vrsta iz kombinacije koji je bio izlaz a pozicija kolone je poznata iz ulaza. Kombinujući pozicije vrste i kolone koje su sa 0, može biti pronađena jedinstvena reč koja ukazuje na poziciju pritisnutog tastera. +5 V

+5 V

+5K

+5 V

+SV

Vodič za PC

23

PC za početnike Postoje dva glavna problema kada su u pitanju tastature: oscilovanje kontakta pritisnutog tastera i istovremeno pritiskanje više tastera. Kada se taster pritisne ili oslobodi, kontakt može da osciluje između otvorenog i zatvorenog položaja neko vreme pre nego što se smiri u jednom od ta dva položaja. Trajanje oscilovanja varira i obično je kraće od 10msec. Zatvaranje kontakta zbog oscilovanja mora biti izolovano (vremenskom zadrškom) da bi se sprečilo pogrešno detektovanje tastera i ova operacija se naziva "debouncing". "Debouncing" se ostvaruje bilo hardverski bilo softverski, međutim, softverski pristup zahteva više procesorskog vremena. Zatvaranje (pritiskanje) više tastera lako se opslužuje skaniranjem celog niza i uvođenjem (obrađivanjem) zatvaranja u redosledu kako su detektovani. Mada je povezivanje tastature sa paralelnim l/O portovima jednostavno sa hardverske tačke gledišta, ipak se koristi posebno projektovan kontrolerski čip (8279) kako bi se oslobodio mikroprocesor posla oko vremenski zahtevnih operacija skaniranja i osvežavanja tastature. Kod personalnih računara koristi se nekoliko verzija tastatura. One su, na žalost, različitog kvaliteta, ali približno istog rasporeda tastera. Odmah se uočava da postoje tri grupe tastera (slika 1.6): funkcijski tasteri, označeni sa F1 do F12, koji se nalaze na gornjem delu kućišta tastature, tasteri za pokretanje kursora, specijalni tasteri i pomoćna numerička tastatura sa desne strane a alfanumerička tastatura u sredini, sa rasporedom tastera koji je vrlo sličan rasporedu na pisaćoj mašini. Tačno značenje svih tastera u potpunosti zavisi od programa sa kojim radite, ali se neke uopštene napomene o njihovoj ulozi ipak mogu dati.

slika 1.6 Izgled tastature

Alfanumerički tasteri imaju, uglavnom, ulogu kao i kod pisaće mašine. Pomoću tastera se generišu velika slova ili specijalni znaci. Tasterom , postižemo da, posle njegovog aktiviranja (što signalizira svetlosna dioda na desnom delu tastature), sva uneta slova budu velika. Taster ima ulogu izlaza u slučaju nevolje ("zaglavljivanja" programa). Taster pomera kursor za određeni broj mesta udesno, a ako je istovremeno pritisnut i , pomeranje se vrši ulevo. Tasteri i imaju isti karakter kao i , tj. sami ne proizvode nikakav efekat, ali menjaju značenje tastera koje pritisnemo zajedno sa njima. Tačan opis njihovog dejstva zavisi od programa koji koristimo. Taster ( <— , u gornjem desnom uglu alfanumeričke

24

Vodič za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom tastature) briše znak levo od kursora (flešujuća crtica, koja nam pokazuje gde se trenutno nalazimo na ekranu monitora) i ostatak reda pomera za jedno mesto ulevo. Taster ili , u tekstu signalizira prelazak u novi red, a u programima znači signal da je uneta neka komanda i da se može početi sa njenim izvršavanjem. Tasterom isključuje se upravljanje kursorom a aktivira se pomoćna, numerička tastatura. Tasteri i pomeraju kursor duž ekrana za 12 linija naviše, odnosno naniže. Taster služi za promenu načina rada: ili će znaci biti ubađvani između postojećih (umetanje), ili će biti ubacivani preko postojećih (prepisivanje). Taster briše znak tačno ispod kursora, a preostali deo reda pomera ulevo. Funkcijski tasteri imaju različite funkcije u različitim aplikativnim programima, tako da se o njihovoj ulozi ne može uopšteno govoriti. U slučaju da se za to ukaže potreba, moguće je nasilno sa tastature prekinuti izvršavanje neke komande. U većini slučajeva, dovoljno je da istovremeno pritisnete tastere i , čime se DOS-u signalizira da prekine program koji se trenutno izvršava i da se vrati na nivo komunikacije sa korisnikom, tj. da aktivira interpreter komandi sa uobičajenim promptom A :\ > ili C :\ > . Postoje, na žalost, programi kod kojih opisana mera ne daje rezultate: u tom slučaju, treba probati istovremenim pritiskom natastere i . Ukoliko ni ovo ne pomogne, mora se pribeći radikalnijim merama: istovremeni pritisak na tastere , i , šalje procesoru signal za resetovanje računara, tj. ponovni start sistema. Posle toga, moraćete da sačekate izvesno vreme da se izvrše interni testovi memorije i periferija, da se pronađe i učita operativni sistem i, najzad, da se učita komandni interpreter - sve isto kao kad uključite računar. Ukoliko ovaj softverski reset ne uspe - a ima programa koji uspevaju da se "zaglave" toliko, da čak ni ovo ne deluje, morate izvršiti hardverski reset (tasterom na prednjoj ploči kućišta računara ili mrežnim prekidačem koji je (obično) sa desne strane kućišta).

1.1.8

Monitor

Zajednički imenilac svih monitora, televizora, osciloskopa i drugih uređaja koji imaju ekran je katodna cev ili CRT (Cathode Ray Tube). Ona je zasnovana na osobinama nekih vrsta fosfora koji svetle kada na njih usmerimo elektronski mlaz. Zamislimo jednu staklenu površinu prekrivenu fosforom na koju je usmeren "top" koji izbacuje elektronski mlaz. Sve tačke, koje ovaj mlaz pogodi, će svetleti - ako se "top" pomera tako da skanira čitav ekran, sve tačke na njemu će svetleti. Ukoliko se "top" pomera dovoljno brzo, naše oko neće biti u stanju da registruje gašenje pojedinih tačaka, pa će nam se učiniti da svetli čitav ekran! Da bi obišao sve tačke, elektronski top se kreće po cik-cak liniji: pošavši od gornjeg levog ugla, top ispisuje svaku drugu liniju (1,3,5, ...) i stiže u donji desni ugao (ispisana jedna tzv. poluslika); zatim sledi povratak na početak i ispisivanje linija koje se nalaze između linija prvog prolaza (2,4,6,...; druga poluslika), čime je postupak ispisivanja završen. Pretpostavimo da je neko stavio kartončić kvadratnog oblika između topa i površine ekrana. Kvadratić će onemogućiti elektronskom mlazu da pogodi centralni deo ekrana, koji će ostati zatamnjen, dok će okolina biti osvetljena;

Vodič za PC

25

PC za početnike korisnik će, dakle, videti tamni kvadrat na svetloj pozadini. Ako sada zamislimo da našem topu naređujemo kada da emituje mlaz a kada da ga isključi, postaje nam jasno da je na ekranu moguće dobiti neku statičnu sliku komplikovaniju od običnog kvadrata. Menjajmo tu sliku više desetina puta u sekundi i eto crtanog filma. Dodajmo sada malo boje našim razmišljanjima. Pretpostavimo da je ekran premazan trima vrstama fosfora od kojih jedna, kada je pogodimo elektronskim mlazom, pocrveni, druga pozeleni a treća poplavi. Dodajmo, zatim našoj "artiljeriji" još dva "topa" koji će u punoj sinhronizaciji gađati tačke ekrana osvetljavajući tako svaki od njih u crvenu, plavu ili zelenu boju ili neku njihovu kombinaciju. Kako, međutim, da saopštimo mlazu koju tačku treba da osvetli, a koju ne? Kretanje mlaza elektrona je, jasno, strogo periodično, pa u svakom trenutku vremena treba, na neki način, saopštavati koji od topova "puca" a koji se "odmara". Potrebna su nam, dakle, tri ulaza koja odgovaraju crvenoj, zelenoj i plavoj boji a samim tim i tri provodnika koji će povezati računar i monitor. Ovakav ulaz u monitor se, zbog engleskih imena za tri navedene boje, naziva RCB ulaz i pruža potencijale za najbolju moguću sliku. Osim R, G i B signala potrebno je obezbediti sinhronizaciju (sync impuls) kojom se ovde nećemo baviti - za prosečnog korisnika PC računara je sasvim dovoljno da zapamti da RGB monitori omogućavaju izvanredno čistu sliku visoke rezolucije u koloru. Klasična vakumska cev, iako najraširenija, nije jedino sredstvo za prikazivanje elektronske slike. Pored nje, postoje i alternative, a najpoznatija je, svakako, tzv. LCD tehnologija. Skraćenica se odnosi na engleski izraz "Liquid Crystal Display". Princip rada ove tehnologije zasniva se na refleksiji svetlosti. Ispred površine se nalazi jedan sloj sa tečnim kristalima, koji su veoma stabilni, što će reći da sami od sebe neće lako promeniti svoje osnovne osobine. Međutim, ako se stave pod odgovarajući napon, oni će izmeniti svoje osobine na odgovarajući način; pošto se dve matrice sa takvim kristalima nalaze između dva polarizatora, koje se mogu kontrolisati i po horizontali i po vertikali, jednostavnim dovođenjem napona do kristala, oni će promeniti polarizaciju svetlosti i umesto da je propuste, oni će dovesti do apsorpcije svetlosti. Vizuelno, naše oko to registruje kao "crno" na "beloj" pozadini. Postavlja se, posle ovoga, pitanje zašto prikazi koje vidimo nisu baš sasvim jasni? Zato što postoji problem difuzije svetlosti, koji je nemoguće otkloniti, bez obzira na kvalitet materijala, a on je naravno poguban za dobar kontrast. Tim problemom su se bavili i proizvođači, i upravo zato je istraživanjem otkrivena tzv. tehnologija "super uvrnutih" kristala (super tvvist LCD). Logika je jednostavna: umesto da gube vreme praveći sve skuplje materijale koji će imati sasvim malo manje difuzije, proizvođači su krenuli suprotnim pravcem, a to je da crno učine još crnjim. Umesto uvrtanja kristala za 180 stepeni, uvrnuli su ga za 270 stepeni. Na ovaj način se tipičan kontrast sa oko 4:1 popravio na oko 6:1. Ipak, poznato je da je najmanji nivo kontrasta koji Ijudsko oko prihvata kao udoban negde oko 10:1 ili više, dok se kontrast od 12:1 smatra dobrim. Sa druge strane, najveći deo problema se zapravo svodio na dovod dovoljnih količina svetlosti do ekrana. Dalje uvrtanje, zbog činjenice da krug ima 360 stepeni, nije više dolazilo u obzir, pa se nametnulo logično rešenje: umesto da se dovodi svetlost na ekran, zašto se ne bi

26

Vodič za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom ekran osvetlio (čime se eliminiše problem dovođenja ambijentne svetlosti do ekrana), i to sa zadnje strane, gde je problem difuzije prirodno najmanji? I tako su se pojavili pozadinski osvetljeni ekrani sa super uvrnutim tečnim kristalima. Ovo je u velikoj meri rešilo problem vidljivosti, ali je ostalo još uvek dosta problema. Ovde treba napomenuti da ne treba mešati kontrast i rezoluciju; dobar kontrast ništa ne govori o rezoluciji. Kod ovih monitora jedan od većih problema je relativna sporost generisanja slike. Iz ekonomskih razloga, koriste se razne metode multipleksiranja, što znači da isti elemenat deli vreme na osvežavanja većeg broja piksela. Naravno, postoje i bolji metodi, a među njima najperspektivniji je sa primenom tankoslojnih tranzistora. Ideja je da svaki piksel ima sopstveni tranzistor koji će ga pobuđivati; obzirom na veoma kratka vremena prekidanja koja je moguće postići sa diskretnim tranzistorima, ovo veoma osetno ubrzava rad sa ovakvim prikazima. Tajna opstanka ovih ekrana je u izuzetno maloj potrošnji struje. Do današnjih dana nema štedljivije tehnologije, a u slučaju prenosivih računara, ovo je veoma važna karakteristika.

1.1.9

Miš

Mnogi savremeni komercijalni programi podržavaju grafički korisnički interfejs. Da biste koristili blagodeti takvog načina rada, morate imati instaliran periferijski uređaj koji se zove miš (engl. mouse). Miš se na računar priključuje u, za to predviđen, konektor ili, preko posebnog adaptera, na tzv. serijski port. Na dnu kućišta miša nalazi se otvor kroz koji jedna kuglica prečnika oko 15 mm ostvaruje kontakt sa podlogom po kojoj se pomera kućište miša. U kućištu kuglica je u kontaktu sa dve nazubljene osovine (miš "Genius") koje su međusobno upravne u horizontalnoj ravni. Na drugom kraju ovih osovina, nalazi se po jedan točkić sa paocima (vidi sliku 1.7). Kretanjem kuglice prenosi se kretanje na osovine i time se okreću točkići čiji paoci presecaju svetlosni snop koji ide od LED dioada ka foto-tranzistorima. Ugrađena elektronika uobličava tako formirane impulse koji se prenose u računar i tamo se izračunava trenutna pozicija kursora i vrši njegovo prikazivanje na ekranu. Hardverski, osnovna karakteristika miša je broj tastera (obično dva ili tri), maksimalna brzina kretanja koju je u stanju da prati (oko 50 mm u sec.) i minimalno pomeranje koje je u stanju da registruje (oko 0.12 mm). Što je drugi parametar povoljniji, miš se može brže kretati po stolu (tabletu), a da se to kretanje registruje u njegovom elektromehaničkom delu, a što je veća rezolucija, to je potrebniji manji pomak da se kretanje "uhvati", što opet rezultuje manjom potrebnom površinom radnog stola (odnosno tableta). ( U uputstvu za miš mogu se naći detaljna uputstva za njegovu instalaciju i podešavanje radnih parametara, kao i za upotrebu tastera. Obično se levi taster koristi za pozicioniranje, odnosno aktiviranje neke opcije, telo miša se pomeri po ravnoj površini (poželjno po isporučenom tabletu) i kada dođete kursorom do odredišta, komandu potvrdite pritiskom na levi taster.) Nezavisno od sistemskog kursora, postoji kursor miša. U tekst modu, on može biti hardverski ili softverski, a u grafičkom modu grafički. Oblik hardverskog kursora

Vodič za PC

27

PC za početnike kreće se od punog pravougaonika do crtice, dok softverski kursor može biti bilo koji znak uz odgovarajući atribut (boja). Hardverski i softverski kursor kreću se po ekranu u niskoj rezoluciji, a grafički u visokoj, zavisno od moda rada grafičke kartice (elektronike koja upravlja ispisom na ekranu monitora). Uz miša se dobija i odgovarajući drajver, odnosno rezidentni program (koji se upisuje u tzv. AUTOEXEC.BAT datoteku i prilikom inicijalizacije računara, operativni sistem učitava i ovaj program i on ostaje pritajen u memoriji računara svo vreme dok ne isključite računar) koji kontroliše njegov hardver i predstavlja svojevrstan most između korisnika (programera) i samog miša.

slika 1.7 Funkcionalni delovi miša

1.1.10

Matrični štampač

Za svaku ozbiljniju primenu računara neophodna je mogućnost da se rezultati obrade podataka na neki način "skinu" sa ekrana računara, čime se omogućava, kako njihova podrobna analiza, tako i publikovanje, odnosno uklapanje u različite tabele i izveštaje. Najpogodniji i najjeftiniji medijum za prenošenje podataka je papir, sa kojim računar komunicira posredstvom štampača, plotera ili nekog specijalnog periferijskog uređaja. Glavni delovi matričnih (engl. dot matrix) štampača su: mehanizam za pokretanje papira (koračni motor, zupčanici itd.), glava za štampanje, mehanizam za kretanje nosača (carriage) glave za štampanje (koračni motor, senzori itd.) i elektronski sklopovi. U glavi za štampanje nalaze se iglice koje se pomoću svojih elektromagneta aktiviraju i preko ribona (trake) udaraju o papir, čime se štampaju potrebni znaci u obliku tačkica raspoređenih u matricu (na primer 5x7, 9x9 itd.). Kvalitetniji štampači imaju 24 iglice, a jeftiniji 9.

28

Vodič za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom Svako uputstvo za štampač (engl. printer) počinje važnim napomenama o hardveru a koje se odnose na priključivanje uređaja, povezivanje sa računarom, umetanje raznih tipova papira i trake, podešavanje početka stranice, korišćenje tzv. prednjeg kontrolnog panela i upotreba mikroprekidača. Pošto pretpostavljamo da je neko stručan već izvršio instalaciju printera, ovde ćemo se pozabaviti hardverskim kontrolama štampača. Počasni deo prednje (ili bočne) strane vašeg štampača zauzima, kao što ste svakako odmah primetili, kontrolni panel (slika 1.8) sa tri tastera: ON LINE, FF (Form Feed) i LF (Line Feed) i tri svetlosna indikatora: POVVER, READY i PAPER OUT. Obzirom da se termin ON LINE (odnosno READY) javlja kako među indikatorima, tako i među tasterima, najpre ćemo se pozabaviti njime. Princip na kome je zasnovana komunikacija računara i štampača je poznat pod nazivom "handshaking", ili u bukvalnom prevodu "rukovanje". S obzirom da štampač ispisuje svega stotinak karaktera u sekundi, dok bi računar mogao da ih isporuči na hiljade, potrebno je nekako obezbediti da kompjuter, pošto je poslao slovo, sačeka nekoliko trenutaka da bi ga štampač ispisao. To se čekanje obezbeđuje jednom linijom intrfejsa (elektronski sklop) koja se obično označava kao BUSY: ako se ova linija nalazi na potencijalu od 5V, računar zna da je štampač zauzet (engl. busy - zauzet) pa ne šalje sledeće slovo. Kada, međutim, štampač završi zadati posao, linija BUSY će se naći na potencijalu OV, pa će računar znati da je vreme da pošalje sledeći znak. Šta će se, međutim, dogoditi ako naredimo štampaču da liniju BUSY stalno održava na potencijalu od 5V? Računar će imati utisak da printer nikako ne završava zadati posao, pa će čekati sa slanjem sledećeg slova vrteći se u "mrtvoj petlji". Ovakvo stanje označavamo terminom OFF LINE. Kada uključite štampač, glava štampača (na kojoj se nalaze iglice koje formiraju znakove (slova)) će se par puta pomeriti radi kontrole a onda će se osvetliti indikatorl POVVER i READY: štampač je spreman da prima znakove i možete da počnete sa ispisivanjem; ovakvo stanje nazivamo ON LINE. Ukoliko, međutim, u toku rada pritisnete taster ON LINE, indikator READY će se zatamniti, ispisivanje će se prekinuti i računar će se prividno blokirati; ovakvo će stanje potrajati sve dok ponovo ne pritisnemo ON LINE i sve vratimo u početno stanje. Jedna od upotreba tastera ON LINE vam je verovatno očigledna: ukoliko iz nekog razloga morate da prekinete rad, zaustavićete printer, obaviti neodložan posao a zatim, ponovo pritisnuvši ON LINE, nastaviti ispisivanje, počevši od mesta na kome ste ga prekinuli. Ponekad ćete, osim toga, poželeti da usred rada promenite papir, ispravite ga, odcepite nekoliko strana ili izvršite neku drugu intervenciju koja bi bila problematična u toku rada uređaja; taster ON LINE će vam i tada poslužiti kao kontrolisani i bezopasni On - Off. Postoji, međutim, još jedan razlog da , pritisnuvši ON LINE, odvojite štampač od računara. Već smo pomenuli tastere "LINE FEED" i "FORM FEED" koji, kao što svakako znate, omogućavaju pomeranje papira bez posredstva računara. Da biste kontrolisali štampač posredstvom kontrolnog panela, ovaj mora da se nalazi u stanju "OFF LINE". Zamislite da "linija" ovde znači vezu sa računarom: kada je štampač "ON LINE", povezan sa računarom i ovaj ga kontroliše; kontrolni panel je "mrtav". Ako štampač prebacite u stanje "OFF LINE", on će biti odvojen od linije, računar

VodičzaPC

29

PC za početnike neće imati ikakvog uticaja, dok će kontrolni panel biti aktivan. Da zaključimo, kada želite da koristite tastere "LINE FEED" i "FORM FEED", pritisnite najpre "ON LINE" i ne zaboravite da pritisnete ovaj taster još jednom pre nego što započnete štampanje. Na to će vas, uostalom, podsetiti i indikator "READY".

slika 1.8 Kontrolni panel matričnog štamapča

Pre nego što pređemo na ostale kontrole, razjasnimo jednu malu tajnu. Pažljivi posmatrači će primetiti da se, po pritisku na "ON LINE", indikator "READY" gasi praktično trenutno, dok štampanje ume da potraje još par sekundi. Šta to printer ispisuje kada mu računar ništa ne šalje? Mehanizam komunikacije računara i printera koji smo objasnili je prilično pojednostavljen: jedna od komponenti te komunikacije je i tzv. bafer (memorija), RAM kojim je opremljen svaki iole skuplji printer. Računar, dakle, šalje slova koja se upisuju u ovaj RAM, dok mikroprocesor koji je ugrađen u printer uzima znakove iz bafera i ispisuje ih na papiru. Kada je bafer pun, printer signalizira da je zauzet i računar čeka da se neko mesto u baferu oslobodi za sledeći znak. Kada pritisnete "ON LINE", računar neće slati nove znake (karaktere) ali će bafer i dalje biti praktično pun, što znači da će biti neophodno nekoliko trenutaka da se ispiše tekst memorisan u njemu. S obzirom da su baferi EPSON-ovih printera, ako se omogući definisanje karaktera (ROM sa YUSCII znacima), relativno mali, možete da smatrate da će pritisak na "ON LINE" praktično, trenutno, ukočiti printer. Ponekad ćete se, ipak, naći u situaciji u kojoj se kapacitet bafera ne može zanemariti. Ukoliko vam se u radii dogodi da printer usled toga što je dobio neki pogrešan kontrolni karakter, počne neuobičajeno da se ponaša (npr. odšampa liniju do kraja i umesto da pređe na novi red, on se prebaci na novu stranicu itd.), jednostavno pritisnite "ON LINE",

30

VodičzaPC

1.1 Upoznavanje sa PC računaroni ukoliko to ne izazove željeni efekat, jer je u bafer stiglo mnogo "FORM FEED" karaktera, isključite printer (on-off prekidač je tu negde sa strane), pa će bafer biti vrlo temeljno obrisan a štampanje trenutno prekinuto. Ova operacija nije opasna, ne može da ošteti ni računar ni printer a može da reši mnogo problema. Jasno je, međutim, da posle gašenja printera ne možete da očekujete nastavak ispisivanja od mesta na kome ste ga prekinuli. Zbog čega je jednostavna komunikacija iskomplikovana dodavanjem nekakvog bafera koji sigurno ne pojeftinjuje opremu? Razloga ima više. Ukoliko, pre svega, računar obavlja neki dugotrajan posao, koji s vremena na vreme, zahteva kratka štampanja, čekanje na printer će biti svedeno na nulu, jer će tekst koji treba štampati otići direktno u bafer a zatim biti štampan, dok računar radi nešto drugo. Drugu, daleko važniju ulogu bafera ćemo upoznati kada naučimo da se printeru ne šalju samo slova: da bi se izvršila neka komanda, treba analizirati čitav njen sadržaj a taj sadržaj može da se sastoji iz nekoliko znakova koje, na neki način, treba zapamtiti. Taster "LINE FEED" (LF), kao što mu i ime govori, pomera papir za jednu liniju unapred, proizvodeći tako jedan prazan red. Ukoliko želite deset praznih redova, ne morate dest puta da pritisnete "LINE FEED"; jednostavno zadržite prst na ovom tasteru odbrojavajući redove. U trenutku kada otpustite "LINE FEED","skrolovanje" papira će trenutno prestati. Taster "FORM FEED" (FF) je daleko spektakularniji: pritisak na njega, izaziva prelazak na sledeću stranicu, posle čega lako možete da odcepite list i analizirate ga sedeći za stolom a ne nagnuti nad printerom. Ako, kao većina Jugoslovena, koristite perforirani kompjuterski papir čija je oznaka 1+0 (24.12)-2000 RN 2400 bjanko, biće vam prirodno da se kraj strane podudara sa perforacijom koja vam omogućava da cepate papir. Printer, međutim, nije opremljen hardverom koji bi mu omogućavao da detektuje ovu perforaciju, pa za prebacivanje na sledeću stranu mora da se posluži trikovima: printer pretpostavlja da je u trenutku uključivanja glava bila pozicionirana na početak stranice i, sa druge strane, da svaka stranica ima po 72 reda. Svaki prelazak u sledeći red izaziva povećavanje internog brojača tako da printer uvek zna koliko redova da preskoči, da bi se našao na početku sledeće stranice. Ovu računicu, na žalost, nije teško poremetiti: dovoljno je da isključite i uključite printer kada se glava nalazi na sredini strane, pomerite papir koristeći plastični točak (ili ručicu) (ovo se pomeranje ne registruje u internom brojaču), ili čak i ne prilazeći printeru, pošaljete kodove koji izazivaju njegovu reinicijalizaciju (ESC " "). Ukoliko vam se dogodi da na ovaj način "izgubite" početak stranice, isključite printer, poziđonirajte glavu na početak sledećeg lista, okrećući plastični točak (ručicu), a zatim ponovo uključite uređaj; sve će ponovo biti u redu. Detaljniji opis pojedinih funkcija tastera sa kontrolnog panela, podešavanje mikroprekidača (kojima se bira dužina stranice, preskok strane itd.), programiranje grafike i još mnogo toga, može se naći u uputstvu za korišćenje, koje se obično isporučuje uz printer.

VodižzaPC

31

PC za početnike 1.1.11

Memorijske jedinice

Na jedinicama masovne memorije čuvamo programe i podatke u praktično neograničenom vremenskom periodu. Najrasprostranjenije i najpogodnije memorijske jedinice su magnetske memorije, budući da im je kapacitet relativno veliki, cena niska, a principi rada i upravljačka elektronika relativno jednostavni. PC računari koriste diskete (floppy disk) i fiksni (hard) disk. Operativni sistem dodeljuje jedinicama disketa i fiksnog diska tzv. logička imena, koja se sastoje od jednog slova i dvotačke. Prva jedinica disketa uvek se naziva A: , druga (ako postoji) B: , dok je za fiksni disk rezervisano C:. Na raspolaganju vam, inače, stoji do 26 logičkih imena, od A do Z, ali se to mora eksplicitno definisati (u AUTOEXEC.BAT datoteci (fajlu)). Radi minimiziranja vremena pristupa podacima, memorije svih računara organizovane su po tzv. hijerarhijskom principu: što je češće obraćanje nekom memorijskom resursu, vreme pristupa mora biti kraće. Najbrže se, kao što je poznato, pristupa poluprovodničkim memorijama, ali njihov sadržaj nije trajnog karaktera, gubi se isključivanjem računara. Diskete i diskovi koriste prednosti tzv. direktnog ili proizvoljnog pristupa, što znači da se podacima može pristupiti posle relativno malog kašnjenja koje je potrebno da se odgovarajući zapis pronađe. Disketa je tanak, savitljiv plastični disk na koji je nanet sloj feromagnetskog materijala. PC računari su ranije koristili obično diskete prečnika 5.25", a danas sve više od 3.5". Disketa od 5.25" se okreće brzinom od 300 obr. u minutu, ali samo kada se procesor obraća dotičnoj jedinici. Podaci se zapisuju po stazama (track), kojih ima od 40 do 80, zavisno od tipa diskete. Unutar staze, podaci su grupisani u sektore, kojih ima devet, a svaki sektor ima 512 bajta. Kapacitet disketa (od 5.25"), koje se danas nalaze u opticaju, se kreće od 360 kB (kilobajta) do 1.2 MB (megabajta). Kad se disketa ubaci u slot, u kućištc računara, sa obe strane diskete, na posebnom mehanizmu nalaze se glave za upis i čitanje podataka. Glave se pokreću simultano, tako da uvek pristupaju istoj stazi. Pokreće ih koračni motor i stoga je vreme pristupa relativno dugo (oko 100 ms). Za upravljanje disketnim jedinicama služi poseban kontroler, smešten na posebnoj kartici u kućištu računara. Disketa se u jedinici fiksira bravicom, a signalna svetleća dioda (LED) svetli kada se procesor obraća disketnoj jedinici, bilo da je u pitanju upis ili čitanje podataka. Danas se sve više koriste diskete od 3.5" , čiji je kapacitet, zavisno od gustine, 720 kB ili 1.44 MB. Princip rada je potpuno isti, samo što je disketa fizički manjih dimenzija, a smeštena je u nesavitljivu košuljicu od plastike, tako da je otporna na fizička oštećenja. Fiksni disk je znatno savršenija memorijska jedinica od diskete. Sastoji se od jednog ili više plastičnih ili aluminijumskih diskova ("tanjira") sa tankim slojem magnetnog materijala na sebi. Kompletan mehanizam diskova: "tanjiri", motor, glave i uređaji za pokretanje glava, nalaze se u hermetički zatvorenom kućištu, zaštićeni od prašine i drugih nepoželjnih uticaja okoline. Da bi se diskete i diskovi mogli koristiti, potrebno ih je formatirati, tj. upisati određene kontrolne informacije koje ne predstavljaju podatke, ali bez kojih se

32

Vodič za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom podaci ne mogu upisivati i čitati. Formatiranjem se gubi deo prostora na disku (disketi), ali je to cena koju moramo platiti za pouzdano čuvanje podataka. Diskete koje kupite ne mogu se odmah koristiti za rad, potrebno ih je prethodno formatirati. Formatiranje predstavlja proces upisivanja određenih informacija, bitnih za fizičku organizaciju podataka na disketi. Sadržaj podataka menjaće se dalje putem upisivanja i brisanja određenih datoteka, ali organizacija, karakterističria za dati operativni sistem, više se ne menja. Svaki sektor na disketi poseduje adresni i informacioni deo: u adresnom delu upisana je informacija koja služi za identifikaciju, dok informacioni deo sadrži same podatke. Formatiranje diskete vrši se DOS komandom FORMAT a: , gde je a: ime memorijske jedinice u kojoj se nalazi disketa koju treba formatirati. Po završenoj pripremi za formatiranje, DOS će vas obavestiti da možete da ubacite disketu u slot drajva; pritiskom na taster , počinje formatiranje. Tokom formatiranja, DOS prikazuje redni broj cilindara i glave koja je trenutno aktivna. Po završenom formatiranju, pojavljuje se poruka o ukupnom kapacitetu diskete i slobodnom prostoru na njoj, a potom vas DOS pita hoćete li, možda, da formatirate još neku disketu. Ako odgovorite potvrdno, postupak se ponavlja; ako nećete, program za formatiranje će se završiti i bićete vraćeni na nivo interpretera komandi, sa poznatim promptom (C:\> ). Prilikom formatiranja, možete zatražiti da disketa bude formatirana kao sistemska, što znači da se pomoću nje može startovati (stručni termin "podići") operativni sistem, tj. računar. Sistemska disketa se razlikuje od obične utoliko što se na nju prilikom formatiranja (odnosno po završenom formatiranju) automatski kopiraju tzv. sistemske (skrivene) datoteke, koje čine jezgro operativnog sistema, i komandni interpreter (COMMAND.COM). Da bi disketa bila formatirana kao sistemska, potrebno je u pozivu naredbe FORMAT navesti parametar/S. Na sl. 1.9.a) prikazana je disketa sa omotačem. Diskete se obično prodaju u pakovanju od po deset komada sa nalepnicama za označavanje i nalepnicama za zaštitu podataka od upisa. Sa slike se vidi da na omotaču diskete postoje dve vrste oznaka: stalna oznaka proizvođača i privremena oznaka koju ćete sami nalepiti. Prva je nazvana stalnom, jer se obično ne uklanja, dok je druga privremena, pošto se može zameniti kad god je to potrebno (kad promenite sadržaj na disketi). Da biste produžili vek diskete, predlaže se da pri njenom označavanju: izbegavate da pišete na privremenoj oznaci, koja je već nalepljena na disketu; ako već morate koristite flomaster; uvek pre nego što nalepite novu, odlepite staru oznaku, i dok to radite, neka disketa bude u omotaču ("gaćama"). lako disketa nije lomljiva, pažljivim rukovanjem izbeći ćete da je oštetite: izbegavajte savijanje diskete - ona jeste savitljiva, ali ako je suviše savijate, oštetićete površinu; izbegavajte dodir sa otkrivenom površinom diskete - na kojoj je veoma tanak sloj magnetnog materijala, koji je osetljiv na masnoću prstiju; izbegavajte da izlažete disketu uticaju prašine, a to možete postići ako: VodičzaPC

33

PC za početnike čuvate disketu u njenom omotaču kada je ne koristite; smeštate disketu u posebnu kutiju. ne stavljate teške stvari na diskete, npr. knjige; ne pričvršćujete cedulje na disketu spajalicama. 1. Stalna oznaka proizvođača 2. Privremena oznaka 3. Izrez za zaštitu od upisa 4. Otkrivena površina aiska

Write protected Disketa 3.5" Disketa 5,25" Slot Drajva A

Slot Drajva B

slika 1.9 Diskete od 5.25" / 3.5"

Disketa koja je zaštićena od upisa može samo da se čita, na nju disk jedinica ne može da upisuje. Ovo obezbeđenje sprečava da se, nenamerno, unište važne informacije ranije memorisane. Zaštita od upisa (kod diskete 5.25") izvodi se pomoću nalepnica koje su u kompletu. Odlepite jednu nalepnicu, previjte je i zalepite oko izreza za zaštitu od upisa na rubu diskete. Ako hoćete da odstranite zaštitu, da biste dodali ili izmenili neke informacije na disketi, jednostavno odstranite pomenutu nalepnicu.

34

VodičzaPC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom Kod disketa od 3.5" na poleđini, pri vrhu, imate plastični preklopnik kojim vršite izbor po pitanju zaštite (vidi sl. 1.9.C.). Naravno, nema potrebe da zaštićujete od upisa disketu sve dok sadrži informacije koje vam nisu trajno potrebne. Sistemske diskete je neophodno zaštiti od upisa i zato, ukoliko vaše sistemske diskete nisu zaštićene, učinite to odmah.

1.1.12

Organizacija sistema datoteka operativnog

sistema DOS Svi programi, podaci i informacije, organizovani su su u tzv. sistem datoteka (engl. files), koje predstavljaju osnovnu jedinicu sa kojom je opretivni sistem u stanju da radi. Datoteka predstavlja povezani skup informacija sa određenim značenjem, smešten na nekoj od jedinica masovne memorije računara i organizovan tako da ga korisnik može izvršiti, pročitati ili modifikovati, bilo da to radi direktno, posredstvom operativnog sistema, bilo uz pomoć nekog programa posebne namene. Svaka datoteka ima svoje ime, baš kao što svaka knjiga u biblioteci ima svoje, i to ime mora da bude jedinstveno u okviru jednog računarskog sistema, inače nastaje haos. Sadržaj datoteke može biti razumljiv čoveku - u tom slučaju, govorimo o tekstualnim ili ASCII datotekama - ili računaru - u tom slučaju, kažemo da se radi o binarnim datotekama. Ova podela, naravno, nije baš sasvim precizna, ali razumljivost ionako ne može da se definiše baš sasvim strogo: svaka datoteka može da se "pročita" ako imate dovoljno znanja. Naziv datoteke pod DOS-om sastoji se od dva dela, imena (engl. filename) i tipa ili dodatka (engl. extension). Ime i tip razdvojeni su tačkom "." i ne smeju sadržavati blanko-znake " " (space). Ime datoteke sadrži do osam slova ili brojeva, a dozvoljeni su i još neki znaci (crtica, znak za podvučeno itd.). Tip datoteke sadrži do tri znaka, pri čemu su dozvoljeni isti znaci kao u imenu. Svrha ovog dodatnog imenovanja je da pruži dodatnu informaciju o karakteru datoteke, pa je uobičajeno da npr. tekstualne datoteke imaju tip (ekstenziju) .DOC ili .TXT, datoteke sa izvornim programima u FORTRANU .FOR, i slično. DOS za posebne svrhe koristi datoteke tipa .COM , .EXE , .SYS i .BAT , tako da je bolje da te ekstenzije ne koristite za svoje datoteke. Prilikom tzv. prevođenja vaših izvornih programa pisanih na višem programskom jeziku, kompajler (komercijalni program koji vrši prevođenje) generiše datoteke sa ekstenzijom .OBJ a u procesu linkovanja linker (komercijalni program za povezivanje .OBJ datoteka, odnosno modulaj generiše automatski izvršnu datoteku sa ekstenzijom .EXE. Pored imena i ekstenzije, za svaku datoteku DOS pamti dužinu (u bajtima), datum i vreme kada je nastala ili poslednji put modifikovana, kao i još neke podatke. Sve podatke o datoteci možemo saznati ako od DOS-a zatražimo da nam prikaže direktorijum (katalog) memorijske jedinice na kojoj se datoteka nalazi (ovi podaci se mogu dobiti i pomoću raznih uslužnih program, npr. PCTOOLS). Pojam kataloga ima dva značenja u sklopu operativnog sistema DOS. Prvo, pod katalogom neke jedinice masovne memorije, podrazumeva se spisak svih datoteka koje se nalaze na toj jedinici. Za listanje kataloga služi DOS-ova naredba

Vodič za PC

35

PC za početnike DIR. Drugo, katalog (engl. directory; direktorijum) predstavlja organizacionu jedinicu u sistemu datoteka, a sam je, u stvari, datoteka, istina posebne namene. Sistem datoteka organizovan je kao hijerarhijsko stablo, pri čemu u tzv. korenu stabla stoji osnovni katalog (root directory) dotične jedinice masovne memorije. On sadrži druge datoteke, od kojih neke mogu, takođe, biti katalozi (direktorijumi), koji sa svoje strane, sadrže druge datoteke, itd. tako da sistem datoteka može, u principu, imati proizvoljan broj nivoa. Način organizacije sistema datoteka prikazan je šemom na sl. 1.10.

DOS TEST UTIL«

NORTON SCAN

DBASE

„.gPRO

slika 1.10 Organizacija direktorijuma na disku

Otvaranje, odnosno stvaranje kataloga nižeg nivoa, potrebno je izdati naredbu MD novikat gde MD potiče od engleskog naziva Make Directory (napravi direktorijum) a novikat je ime novog kataloga koji želimo da formiramo. U pogledu imena kataloga, DOS ne postavlja posebna ograničenja, jedino treba voditi računa da se ne da ime neke postojeće datoteke. Kako ćemo preći u novi katalog? DOS naredbom : CD novikat prelazi se u katalog novikat, neposredno ispod trenutno aktivnog kataloga. Skraćenica CD potiče od engleskog naziva Change Directory (promeni direktorijum). Ako sad izdamo DOS naredbu DIR dobićemo informacije o sadržaju kataloga, koji bi trebalo da je prazan, jer smć> ga tek stvorili (kreirali, formirali).

36

Vodiž za PC

1.1 Upoznavanje sa PC računarom DOS koristi sledeći način obeležavanja kataloga: osnovni katalog (direktorijum) se obeležava logičkim imenom memorijske jedinice i kosom crtom unazad (engl. backslash, "beksleš"), npr. C:\ . Svaki niži nivo obeležava se imenom podkataloga (poddirektorijuma), a imena se razdvajaju znakom "\". Tako, direktorijum FORTRAN, koji se nalazi u direktorijumu JEZICI, koji se nalazi na jedinici (disku) C, imaće pun naziv C:\IEZICI\FORTRAN. Pun naziv (pathname), ustvari, je adresa određenog direktorijuma - možemo to shvatiti kao putanju kojom se dolazi do njega. Poznavanje punog naziva potrebno nam je kada se željena datoteka (ili direktorijum) ne nalazi na trenutno aktivnoj jedinici, ili u trenutno aktivnom direktorijumu. Zadavanjem punog naziva možemo, tako, dobiti informaciju o sadržaju nekog direktorijuma, možemo kopirati datoteku u neki direktorijum na drugoj jedinici (ili iz njega), ili vršiti bilo koju od operacija koje su dozvoljene nad datotekama. Ostaje da vidimo kako se možemo kretati na gore u hijerarhijskom sistemu direktorijuma. Ako otkucamo CD .. "penjemo" se samo za jedan nivo iznad tekućeg. Ako, pak otkucamo CD \, time biramo osnovni direktorijum na toj jedinici diska (ili diskete), dakle preskačemo sve nivoe i idemo direktno na vrh strukture. Za kopiranje datoteka, odnosno stvaranje nove datoteke sa drugim imenom, a istim sadržajem, koristi se DOS-ova naredba COPY original kopija gde su original i kopija imena datoteka. Sledeća naredba stvoriće datoteku PODACI2.DAT , potpuno identičnu datoteci PODACI.DAT. A:\> copy podaci.dat podaci2.dat Ukoliko se prilikom kopiranja ne menja naziv datoteke, već samo logička jedinica (odredište), dozvoljeno je izostaviti naziv datoteke kopija : A:\> copy podaci.dat B: Najzad, ako želimo da datoteku sa neke druge jedinice (izvorište) kopiramo na trenutno aktivnu jedinicu pod istim imenom, ne moramo uopšte da specificiramo odredište - trenutno aktivna jedinica se podrazumeva: A:\> copy B:podaci.dat. Kasnije će biti više reči o operativr.om sistemu, njegovim komandama i manipulaciji sa datotekama (fajlovima).

VodičzaPC

37

PC za početnike

1.2 Ergonomija Pod uticajem uzbuđenja oko nabavke PC računara lako je prevideti ergonomske aspekte radnog okruženja. MeđuLim, ne treba zaboraviti da će korisnici za računarom provoditi sate i sate iz dana u dan, tako da je važno uzeti u obzir i izgled radnog prostora, kao i same opreme, ukoliko se želi maksimalna produktivnost i očuvanje zdravlja. Dok oko uređenja radnog prostora, u cilju smanjenja zamora očiju i mišića, postoji saglasnost eksperata, po pitanju redukovanja efekata niskofrekventnih elektromagnetnih polja, mišljenja su oprečna. Na pitanje da li je rad na računaru štetan po zdravlje, nije jednostavno odgovoriti. Da li određena vrsta posla škodi ili ne, odlučuje niz faktora: vrsta i način rada, uslovi u radnoj prostoriji, radno mesto, hardverska oprema, dizajn programa, osposobljenost korisnika (radnika) itd. Ono što je činjenica to je da se relativno veliki broj korisnika, posle višečasovnog rada, žali na izvesne tegobe, među kojima su sledeće: tegobe sa očima (zamor, peckanje, slabljenje vida, smetnje u zapažanju boja itd.), glavobolje, bolovi u skeletu, bolovi u mišićima, nervoza i opšti zamor, loše stanje i raspoloženje. Doduše, navedene tegobe nisu karakteristične samo za rad na računaru, već su neprijatnosti te vrste poznate i u nizu drugih profesija (lektori, krojačice, daktilografkinje itd.). Po pravilu se greši već pri osposobljavanju za rad na računaru, jer se na kursevima kandidati ne upućuju u moguće neprijatnosti i načine kako da ih izbegnu pravilnim izborom opreme, uređenjem radnog mesta i organizacijom posla. Treba priznati da je rad na računaru sa stanovišta zaštite na radu složen, jer ujedinjuje čitav niz nepovoljnih uticaja: to je izrazito statičan rad u stalnom, često neprirodnom položaju tela; opterećuje vid, pri čemu je ugao gledanja ograničen, a rastojanje konstantno; radni ritam najčešće je nametnut; rad iziskuje psihički napor i koncentraciju, često je monoton, a na drugoj strani iziskuje često prilagođavanje novim načinima rada, odnosno novim programima; dijalogsa računarom je bezličan, operater ima malo kontakta sa saradnicima i okolinom, a uz to, često radi u vremenskom tesnacu. Svaki od tih uticaja posebno možć da bude relativno bezazlen, ali njihova je kombinacija krajnje neprijatna. Činjenica je da se, kod dužeg rada za računarom, javljaju tegobe sa očima. Većina korisnika je ubeđena da je to posledica treperenja slike koja na očima prouzrokuje oštećenja. Ali oftalmolozi to negiraju. Brojna ispitivanja o uticaju računara na vid pokazala su da se slika na ekranu osvežava tako velikom frekvencijom da se oči ne opterećuju, a pogotovo ne prouzrokuje oštećenje vida. Naravno da to ne znači da Ijudi teškoće sa vidom izmišljaju.

38

VodiczaPC

1.2 Ergonomija Teškoće sa očima, pri radu za ekranom računara, prouzrokuju tri činjenice: refrakcijske anomalije, adaptacione smetnje i premalo žmirkanja. Refrakcijske anomalije su greške na očima, sve od kratkovidosti do dalekovidosti i do neravnomerne ukrivljenosti rožnjače (astigmatizam) i ostalih nepravilnosti oka. Adaptacione smetnje su posledica prirode posla na računaru, kod kojeg pogled neprestano skače sa nekog spisa, gde se nalaze podaci, na ekran i možda još na tastaturu. Oko kreće sa teksta, preleće preko pozadine i zaustavlja se na ekranu. Oko stalno radi, iako toga nismo svesni: zenice neprestano skaču i podešavaju oštrinu, znači mišići očiju stalno rade. Ako oko ima još neku grešku, na primer astigmatizam, naravno da je prilagođavanje još napornije. Teškoće rastu posle 40. godine starosti, kada oči počinju da gube svoju elastičnost i sposobnost prilagođavanja na blizinu, što se naziva starosna dalekovidost. Pri radu na računaru često se dešava da čovek napeto prati podatke koji se menjaju na ekranu i da kod takvog napetog gledanja ne žmirka. Žmirkanje je potrebno, jer pri tome, očni kapak vlaži i podmazuje rožnjaču. Ako toga nema, oči počinju da nas štipaju i peku. Žmirkanje je posebno važno korisnicima kontaktnih sočiva, jer pri žmirkanju, kapci podešavaju sočivo i tako sprečavaju dodatna opterećenja očiju koja nastaju zbog pogrešnog položaja kontaktnih sočiva. Uopšteno, može se reći da ekran ne prouzrokuje nikakva oštećenja očiju, ali prouzrokuje takva opterećenja kod kojih dolaze do izražaja različite možda male anomalije očiju koje čovek kod malih napora uopšte na primećuje. To znači da oči zaslužuju naročitu pažnju. Prvo treba odgovarajuće urediti radno mesto, da ne bi oči nepotrebno dodatno opterećivali, zbog neodgovarajućeg osvetljenja, premalih ili prevelikih kontrasta slike ili refleksija koja smanjuju jasnost slike na ekranu. Zatim, ako je to potrebno, treba očima pomoći odgovarajućom korekcijom i za vreme rada ih više puta odmarati. Veoma važna je konstatacija da se teškoće sa očima, pri radu sa računarom, veoma povećavaju zbog sasvim malih grešaka očiju, kojih čovek nije svestan. Takođe se, zbog naočara sa neprikladnom korekcijom, mogu pojaviti problemi sa očima. Preciznim pregledima očiju u specijalizovanim ustanovama, mogu se ustanoviti ti nedostaci. To se radi specijalnim aparatom koji veoma tačno pokazuje eventualne smetnje monokularnog, binokularnog, stereoskopskog vida i vida za boje. Posebno se proverava oštrina vida na razdaljini od 40 do 70 centimetara, što je kod rada na računaru obično radna razdaljina. Ako se na tom pregledu primeti i najmanja nepravilnost, pacijent se odmah šalje specijalisti koji mu propisuje pomoćno sredstvo za korekciju vida. Za rad na računaru preporučuje se, osobama kojima je to potrebno, korekcija vida sa progresivnim sočivima. To su sočiva sa različitim fokusima koja su brušena tako da u sredini omogućavaju gledanje na daljinu, dok im se fokus prema ivicama menja, tako da prvo omogućavaju gledanje na srednje udaljenosti, a na ivici gledanje na blizinu. Za razliku od bifokalnih sočiva, progresivna su brušena bez oštrog prelaza između različitih fokus^. Ako se odlučite za naočare sa takvim sočivima, potreban vam je dobar optičar koji će sočiva ugraditi u okvir prema uputstvu okuliste. Očima je obično potrebno izvesno vreme da se prilagode na takvu korekciju, ali ubrzo

Vodič za PC

39

PC za početnike automatski biraju ugao koji im najbolje odgovara za određenu razdaljinu, čime se rasterećuju mišići očiju. Upotreba posebnih naočara za rad na računaru ne čini se da je najbolje rešenje. Pitanje je zapravo kakvu korekciju bi trebalo izabrati za te naočare, jer pri radu sa računarom, ne gledamo stalno na neku određenu razdaljinu - na primer, samo na ekran, već gledamo i na spise sa podacima, povremeno razgovaramo sa saradnicima (ili ukućanima) itd. Ukratko, teškoće sa očima se javljaju upravo zbog potrebe za napetim gledanjem na različite razdaljine. Druga velika i sporna tema, u vezi sa uticajem računara na zdravlje, je pitanje elektromagnetnih zračenja i polja koja ekran emituje. Korisnik je, zapravo, izložen veoma različitim elektromagnetnim talasima - od vidne svetlosti, preko ultraljubičaste i infracrvene do rentgenskih zraka itd. Problematika zračenja je slična kao kod televizijskog ekrana, jer je rad oba uređaja sličan. Slika nastaje tako što elektromagneti usmeravaju snop elektrona na fluorescentni sloj koji pri udaru elektrona zasvetli. Pri tome se oslobađaju rentgenski zraci, a kalemovi uređaja za ubrzanje prouzrokuju elektromagnetne talase koji se šire u okolinu. Nastaju i statička električna polja koja dokazano utiču na zdravlje i mnogi se pitaju da li imaju i dugoročnijih posledica po zdravlje. lako to nisu radioaktivna, već elektromagnetna zračenja, koja su veoma slaba, postavlja se pitanje šta ona znače za Ijude koji, svakog dana, dugo vremena provedu za računarskim ekranima. Rasprave o eventualnim štetnim uticajima elektromagnetnih zračenja nisu završene. Ako dosadašnja ispitivanja nisu pokazala jasnu uzročnu vezu između elektromagnetnog zračenja i bioloških anomalija, to još nije dokaz da je svaki strah suvišan.

1.2.1

Zračenja i zaštita filterom

Da li je u radu za ekranom računara potreban filter na tom ekranu ili ne ? Korišćenje filtera obično se pogrešno obrazlaže zaštitom od zračenja koje ekran emituje. Činjenica je da ekranska jedinica sa katodnom cevi emituje razna fizikalno merljiva zračenja. Naravno, treba imati u vidu intenzitet tih zračenja u apsolutnim vrednostima i njihov značaj u odnosu na zračenja kojima je čovek izložen u svakodnevnom životu. Rendgensko zračenje nastaje usled kočenja elektronskog snopa na fluorescentnom sloju u katodnoj cevi. Ekran je premazan fluorescentnim premazom tako da zasvetli na mestu, pogođenom elektronskim snopom. Rendgensko zračenje utoliko je jače, što je jači taj elektronski snop i što je veći anodni napon u cevi. Od napona u cevi, zavisi i prodornost rendgenskih zraka. Anodni napon cevi obično se označava na ekranskoj jedinici. Kod cevi koje rade sa naponom ispod 20 kV (kilovolti), rendgensko zračenje je tako slabo da se praktično potpuno apsorbuje u staklu ekrana i zato je svaki strah izlišan. Prodornije i jače zračenje, može da se očekuje kod većih ekrana i ekrana u boji, ako rade pod naponom iznad 20 kV.

40

VodičzaPC

1.2 Ergonomija U svakodnevnom životu, čovek je izložen i izvorima jonizujućeg zračenja: kosmičkim zracima, zračenju prirodno radioaktivnih elemenata i zračenju radona u vazduhu. Dodatno je izložen zračenju veštačkih izvora, u koje spadaju i računarski ekrani, zatim, zračenja usled zagađenja životne sredine kao posledice eksplozija atomskih bombi, nuklearnih centrala, proizvodnje veštačkih radioizotopa itd. U cilju umirenja, može da posluži propis o zaštiti od zračenja, koji zahteva strogu proveru ekranskih jedinica, a dokaz je izjava na vidnom mestu na kućištu da jonizujuće zračenje ne prelazi granice bezbednosti za operatere. Uređaji bez takve izjave ne mogu da se prodaju ni u inostranstvu, ni kod nas. Merenja svih vrsta nejonizujućih elektromagnetnih zračenja dokazala su da električna i magnetna polja oko ekranske jedioice nisu ništa veća od onih kojima smo izloženi u prirodi, kod kuće ili pri obavljanju drugih sličnih poslova. Jedina znatna električna količina može da bude elektrostatičko polje pred ekranom. Zbog tog polja, ekran prikuplja više prašine nego drugi predmeti u prostoriji. Iz istog razloga više prašine se taloži i na ekranu TV prijemnika i površinama oko njega. Ali, i elektrostatičko polje ne prelazi granice za koje je dokazano da imaju štetan uticaj na čoveka. Elektrostatičko polje se može, u velikoj meri, smanjiti upotrebom zaštitnih filtera. Oni moraju imati odgovarajuća optička i elektrostatička svojstva. To se postiže elektroprovodnim materijalima od kojih je načinjen filter u slučaju mrežastih filtera, ili provodnim slojem kod staklenih filtera. Oni poseduju specijalan provodnik koji prikupljeno naelektrisanje sa površine filtera provodi do uzemljenja (mase). Kako je poznato da ovakve sile opadaju sa kvadratom rastojanja, na radnoj udaljenosti od ekrana one su već znatno slabije, dok se sa upotrebom pomenutih specijalnih zaštitnika mogu vrlo efikasno umanjiti i time zaštiti korisnika i od ovog neposrednog uticaja. Mnogi smatraju da su niskofrekventna magnetna polja, naročito ona sa frekvencijom ispod 100 Hz, sa nepovoljnim uticajem na Ijudsko telo. U monitoru se ova polja, kako je već ranije pomenuto, koriste za usmeravanje mlaza elektrona duž ekrana, da bi kasnije proizveli vidljiv trag na ekranu. Magnetno polje je jače na pozadini i sa strane monitora, dok je sa prednje strane slabije, jer, kao i elektrostatičko polje opada sa povećanjem rastojanja. Zato su u pravu oni koji propagiraju rad za računarom ili gledanje televizije sa sigurne udaljenosti. Poznato je da Evropa u mnogim oblastima ima strože standarde od Amerike. To potvrđuje i primer standarda za zračenje monitora koji potiče iz Švedske (MPR2) a koji će, po svoj prilici, da bude opšte prihvaćen. Po tom standardu, granica jačine elektromagnetnog polja je 0.2 mikrotesla na rastojanju od 76 centimetara od ekrana. Da bi se ta granica ispoštovala, sa strane i otpozadi monitora, minimalna udaljenost je 122 cm. Prema izvršenim merenjima (ne od strane proizvođača), ni jedan od poznatih filtera nije uspeo da u značajnoj meri smanji uticaj niskofrekventnog elektromagnetnog polja. Činjenica je da je vrlo teško smanjiti uticaj elektromagnetnog polja, za koje mnogi sumnjaju da može da izazove čak i tumor mozga. Treba obratiti pažnju i na raspored monitora u (susednim) prostorijama. Kako je napomenuto da monitor

Vodič za PC

41

PC za početnike najviše zrači sa zadnje strane, niskofrekventno elektromagnetno polje neće biti zaustavljeno običnim zidom. Stoga, ako se monitori nalaze uz sam zid, treba paziti da se sa druge strane ne nalazi radno mesto. Potrebno je voditi računa o rastojanju koje postoji od poleđine monitora do susednog korisnika. Jedna od mogućnosti prikazana je na slici 1.11.

slika 1.11 Raspored radnih mesta koji štiti i kolege (levo - dobro, desno - loše)

Faktori koji određuju količinu zračenja monitora mogu biti različiti i zavise od materijala koji se pri tome koriste, tehnologije, raznih emulzija itd. Kako tehnologija napreduje zračenja bivaju sve manja, ali ih i dalje ima. Pogodnom konstrukcijom monitora i odabirom odgovarajućih materijala, nastoji da se smanje navedeni nepoželjni efekti, kako bi se mogla koristiti inače dobra svojstva katodne cevi, kao medija za prjkaz različitih informacija. Proizvođači filtera obično tvrde da njihovi proizvodi otklanjaju smetnje u vidu odbleska sa površine ekrana. Samo usput pominju da filter sprečava širenje elektrostatičkog polja u okolini ekrana, što je svakako korisno, jer ekran ne treba brisati tako često. Takođe pominju da filter zadržava širenje elektromagnetnih talasa u okolinu, ali mnogi smatraju da od toga nema neke velike koristi, jer tvrde da je to zračenje ionako slabo. Filter, dakle, efikasno smanjuje odbljesak i time doprinosi boljem kontrastu slike, ali pogoršava vidljivost, jer ekran postaje tamniji. Time se remeti jedno od osnovnih načela pravilne osvetljenosti. Zato je filter na jednoj strani koristan, a na drugoj štetan. Po pitanju zračenja, mišljenja su kontroverzna i verovatno će buduće vreme dati pouzdan odgovor.

42

VodiczaPC

1.2 Ergonomija Ako planirate kupovinu novog monitora - kupite ipak tzv. Low Radiation monitor. Monitori sa ovom oznakom specijalno su obloženi iznutra sa svih strana i najveći deo električnih polja apsorbuju. Uz njih dobijate sertifikat izvršenih merenja koji garantuje njihovu "ispravnost" (zračenje ispod granice).

1.2.2

Uređenje radnog prostora

Kako treba radno mesto da izgleda da rad sa računarom ne bi bio neprijatan i štetan? Osnovno je da prostorija ispunjava zahteve u pogledu odgovarajuće temperature, svetlosti i tišine, odnosno zaštite od buke. To znači temperaturu vazduha oko 23 stepena Celzijusa, relativnu vlažnost oko 50% i brzinu kretanja vazduha do 0.2 m/s. Za teže, složenije, kreativne poslove, buka ne bi smela da prelazi 50 dB(A) (decibela po skali A), a za rutinske 65 dB(A). Kao ilustracija, jačina mirnog govora iznosi, oko 65 dB(A). Manja odstupanja od tih zahteva obično nisu neposredno štetna po zdravlje, ali mogu da budu neprijatna, smetaju čoveku u radu i pogoršavaju mu opšte stanje. U radu sa računarom, najvažnija je rasveta na radnom mestu, pa će to ovde biti detaljno obrađeno. Prirodna ili veštačka rasveta mora da obezbedi: zadovoljavajuću i ravnomernu osvetljenost prostorije (osvetljenost se meri u luksima - lx), zadovoljavajući kontrast i izoštrenost znakova na ekranu (kontrast se izražava relativnom razlikom između osvetljenosti znaka i njegove pozadine), boje u prostoriji moraju da budu usklađene. Naročito veliki zahtev predstavlja uslov da korisnici za ekranom imaju vidni kontakt sa prirodnom spoljnom okolinom, a da je radno mesto dobro osvetljeno po svakom vremenu i u svako doba dana, mešovitom prirodnom i veštačkom svetlošću.

Kako treba da izgleda računarsko radno mesto? Mišljenje da osvetljenje radnog mesta treba da bude što jače je velika zabluda. Sasvim je dovoljno ako su radne površine osvetljene jačinom svetlosti od 250 do najviše 500 lx. Ako je svetlost jača, kontrast znakova na ekranu slabi, jer pozadina ekrana postaje suviše svetla (to važi za ekrane sa svetlim znacima na tamnoj pozadini), a i zidovi, plafon i druge svetle površine u prostoriji tako su snažno osvetljene da počinju da se ogledaju u ekranu. Najvažniji su osvetljenje i odnosi osvetljenosti u vidnom polju operatera (korisnika). Svetlost predstavlja jedinu fotometrijsku veličinu koju oko neposredno registruje. Svetlost (meri se kandelama, odnosno svećama) utoliko je veća što je sjajnije rasvetno telo i što je osvetljena površina manja. Oko se samo prilagođava raznim svetlostima, ali za to mu treba izvesno vreme. Sto je veća razlika u svetlosti, oku će za prilagođavanje trebati više vremena i napora. Zato je razumljivo što se oko

VodičzaPC

43

PC za početnike zamara usled neprestanog prelaženja pogleda sa svetle okoline na tamni ekran računara i nazad, a taj je zamor utoliko jači što je veća razlika između svetlosti okoline i ekrana. Da se oči ne bi previše naprezale, odnos svetlosti u prostoriji i na radnom mestu, za računarom sa tamnim ekranom i svetlim znacima, mora da bude u granicama, šematski prikazanim na slici 1.12.

slika 7.12 Osvetljenje: uglovi veći od 60 stepeni mogu izazvati blještanje Uslov da svetlosti (sjajnosti) površina u vidnom polju operatera budu odgovarajuće usklađene, znači da prozori i druge svetle površine moraju da budu sa strane, a nikako iza ekrana ili leđa operatera. Ako su mu svetle površine iza leđa, ogledaju se na površini ekrana, što smanjuje kontrast između znakova i pozadine ekrana i operater znake teže raspoznaje. Da bi radno mesto bilo odgovarajuće osvetljeno, treba imati u vidu još nekoliko dodatnih uslova:

moguće, prozori treba da budu zastrti zavesama, recimo, belim zavesama vertikalnih lamela, kako bi se po svakom vremenu i u svako doba mogao sprečiti prodor direktne sunčeve svetlosti u radnu prostoriju. Zahtev za izjednačenjem svetlosti u vidnom polju operatera ne znači da arhitekta ne treba prostoriju prijatno da opremi i osveži pastelnim nijansama boja, raznim dodacima u boji itd. Operatera ne sme da ometa kretanje drugih Ijudi ili predmeta iza ekrana. Zato iza ekrana ne smeju da budu nikakvi prolazi, transportni putevi ili predmeti u pokretu.

44

Vodič za PC

1.2 Ergonomija Računar iziskuje bezličan dijalog prema precizno utvrđenim pravilima i zato operater, posle izvesnog vremena, dobija osećaj usamljenosti. Veoma velike prostorije, ispunjene velikim brojem Ijudi, taj osećaj samo pojačavaju, pa se zato treba pridržavati pravila da u računarskoj radnoj prostoriji treba da bude više Ijudi, ali ipak ne više od šest. Kancelarijska oprema mora da bude praktična i funkcionalna, pri čemu prvo pravilo glasi da radna površina mora da bude dovoljno velika. U praksi obično nije tako. Računar, ekran i tastatura zauzimaju dosta mesta, a obično se stavljaju na već inače pretrpan pisaći sto, dok se radni materijali drže na kolenima, obližnjem radijatoru, prozorskoj polici ili na podu! U takvim uslovima neizbežno je raditi iskrivljene kičme i vrata, pa su i tegobe sa skeletom i mišićima neizbežne - prvo kao prolazni bolovi, a kasnije i kao ozbiljna bolest. Veoma koristan dodatak na stolu je polica, na koju se stavlja ekran, dok ispod nje ostaje slobodna radna površina. Radna površina mora da bude glatka i svetla, ali mat, da ne odbija svetlost. Sto mora da bude i dovoljno dubok, tako da ispred tastature ostaje 10 cm površine, na kojoj ruke nalaze oslonac. Prilična radna površina ostaje slobodna ako računar ne štoji na stolu, odnosno ako imate tzv. "tovver" kućište i smestite ga ispod stola (slika 1.13).

slika 1.13 Osnovna pravila organizacije radnog mesta

U kancelarijsku opremu obavezno spada i ergonomski oblikovana stolica sa podesivim sedištem i naslonom, sa točkićima i bez naslona za ruke.

Vodič za PC

45

PC za početnike Personalni računar traži još dva specifična komada opreme: stočić za štampač i čitački pult. Sve radne površine moraju da budu stabiine. Treba izbegavati male stočiće sa klimavom policom na izvlačenje za tastaturu.Stočić, najčešće na točkićima, na kome ima mesta samo za računar, monitor i štampač, ima opravdanja samo ako za pravi sto zaista nema mesta ili ako za računarom radite samo povremeno i sklanjate ga kad vam ne treba. Treba izbegavati i stolove sa isečenom i produbljenom policom za tastaturu, jer isečeni deo stola nameće mesto tastature na radnoj površini; ako je izrez na sredini, ubrzo ćete uvideti da nemate mesta za rad ni levo ni desno od njega. Oprema treba da je ergonomski dobro oblikovana (svetle boje; usklađene dimenzije itd.), naročito treba obratiti pažnju na monitor. Ako vam nije potreban ekran u boji, podloga neka bude bela ili amber. Po pravilu se treba odlučiti za belu, neutralnu boju. Ekran nikako ne treba da bude izrazite boje, čak ni zelene. Izrazite boje neravnomerno opterećuju receptore za boju u oku, a uz to je lomljivost očnog sočiva (i time dioptrija) kod plave boje veća nego kod crvene, pa zato oko mora da se prilagođava i pri posmatranju znakova u raznim bojama; to izaziva dodatno naprezanje oka. Upravo zato treba izbegavati jarke boje na ekranima, na primer, izrazito plave pozadine. Boje treba da budu izrazite samo koliko je to zaista neophodno za rad. Zahtevi za ravnomernom rasvetom u neposrednom vidnom polju, najlakše se ispunjavaju ekranima sa tamnim znacima na svetloj pozadini. Nadalje je važno pravilno podesiti svetlost pozadine i znakova. Pravilna regulacija zavisi od osvetljenosti prostorije i obično se ne pogađa "odoka", već treba imati specijalnu mernu opremu. Prvi put ili pri većim promenama u radnoj prostoriji, osvetljenost ekrana treba da podesi stručnjak na osnovu merenja. Rad za računarom izrazito je statičan, zahteva kruto držanje tela, uz izuzetno malo pokreta - osim u vratu i prstima. Tu se opremom ništa ne može postići, već čovek mora da izmeni svoj odnos prema zdravlju. Zato treba imati u vidu činjenicu da dugotrajniji rad za računarom iziskuje redovne, programirane pauze sa planskim razgibavanjem. Odgovarajuće vežbe mogu se naći u literaturi na tu temu ili će ih preporučiti stručnjak. Mnogi smatraju da je opasnost, izazvana statičkim i jednostranim opterećenjima i neprirodnim držanjem tela, mnogo ozbiljnija od štete koju pričinjavaju razna zračenja.

1.2.3

Preporuke

Bez obzira kakav monitor imate i koliko vremena provodite u radu sa računarom, imajte na umu sledeće savete za smanjenje očne napetosti: Izaberite ekrane sa nerefleksnim staklom i pazite da nema odbleska od prozora, veštačkog svetla i uopšte bilo kakvog izvora svetlosti. Prejako svetlo može biti pogubnije od preslabog! Ekran držite 10 do 15 stepeni niže od visine očiju u sedećem položaju.

46

Vodič za PC

1.2 Ergonomija Dokumenta koja koristite pri radu, držite što bliže ekranu i na istoj visini, da se ne bi menjao fokus oka u toku rada. Intenzitet osvetljenja treba da bude jednak intenzitetu osvetljenja ekrana. Svakih sat-dva rada napravite pauzu od 15-tak minuta. Češće skrećite pogled sa ekrana, vrlo kratko, da biste odmorili oči. Pomoglo bi i češće treptanje očnim kapcima nego što je uobičajeno.

Vodic za PC

47

PC za početnike

1.3 Sistemski softver Elektronski računar je složen tehnički sistem koji čovek koristi da bi sebi olakšao rad pri rešavanju određenih problema. Takav sistem u svojoj elementarnoj konfiguraciji predstavlja jedinstvo hardvera i softvera, a u razvijenijoj verziji navedenim elementima se pridružuju. i komunikacijski uređaji. Kada se govori o jedinstvu hardvera i softvera, implicitno se podrazumeva da to jedinstvo čine mehanički i elektronski sklopovi, dakle mašinski elementi i sistemski softver, dok je aplikativni softver isključen iz te definicije. Tako je urađeno zbog toga što računar predstavlja celovit sistem i onda kada se na njemu ne vrši nikakva obrada aplikativnih programa. Aplikativni program sa aspekta samog sistema nije njegov nužan element, nego objekat čijom se obradom realizuje svrha rada računara. Iz toga proizilazi da je sistemski softver fundamentalni element računara kao sistema. Šta je zapravo sistemski softver? Najkraće rečeno, to su svi oni programski moduli, programi i programski paketi bez kojih se računar ne bi mogao aktivirati i bez kojih ne bi mogao izvršavati zadatke koje mu korisnik postavlja. Tehnički razvitak računarskih sistema imao je za posledicu evoluciju pojmova kojima su se označavale određene kategorije softvera u domenu sistemskog softvera. Opseg i mogućnosti sistemskog softvera razvijali su se bržim tempom od mogućnosti samog hardvera. Tako je sistemski softver postajao sve složeniji i obuhvatniji, pa se u jednom trenutku došlo do saznanja kako sve njegove komponente nisu ipak uvek neophodne u svim uslovima upotrebe računarskih sistema. Zbog toga su učinjeni napori da se izvrši kategorizacija sistemskog softvera i da bi se tako formirane kategorije rangirale . prema njihovoj relativnoj važnosti za korisnika.' Takva kategorizacija, u najgrubljim crtama, bila bi sledeća: Operativni sistem (upravljački programi ili bazični sistemski softver); Programi prevodioci (engl. compilers - kompajleri); Programi za opsluživanje (engl. utility - servisni programi).

1.3.1

Operativni sistem

Pod pojmom operativnog sistema, u klasičnom smislu, podrazumeva se "softver potreban za izvršavanje (aplikativnih) programa i za koordinaciju aktivnosti računarskog sistema. Taj softver može obuhvatati procedure raspodele resursa računarskog sistema, kontrole ulazno-izlaznih operacija, upravljanja memorijom, upravljanja podacima, prevođenja programskih jezika itd". Iz ove se definicije vidi da ona polazi od koncepcije računara opšte namene kao jedino moguće arhitekture računarskog sistema. Upravo zbog toga, ona među funkcijama operativnog sistema uključuje i funkciju prevođenja programskih jezika. Međutim, trend specijalizacije elektronskih računara imao je za posledicu modifikaciju definicije operativnog sistema, što se uočava iz sledeće definicije: "Pojam operativnog sistema obuhvata one programske module u računarskom sistemu pomoću kojih se realizuje kontrola hardverskih resursa, ulazno-izlaznih uređaja i datoteka. Ti moduli razrešavaju

48

Vodič za PC

1.3 Sistemski softver konflikte, pokušavaju optimizaciju funkcionisanja i pojednostavljuju upotrebu računarskog sistema. Operativni sistem, dakle, deluje poput posrednika između korisničkih programa i fizičkog računarskog hardvera". Takvo određenje operativnog sistema neosporno ukazuje na njegovo poimanje u funkciji bazičnog sistemskog softvera. Polazeći od druge navedene definicije, funkcijama operativnog sistema treba smatrati: Funkcije upravljanja memorijom računara; Funkcije upravljanja centralnim procesorom računara; Funkcije upravljanja periferijskim uredajima; Funkcije upravljanja podacima, odnosno informacijama; Procedure optimizacije kompleksa navedenih funkcija. Moduli operativnog sistema koji realizuju funkcije upravljanja memorijom računara odražavaju u principu koncepciju korišćenja memorije računara u kojoj treba da budu smeštene određene instrukcije i podaci od strane procesora sistema. Ti moduli, dakle, pre svega, vode.računa o "zauzetosti" ili "nezauzetosti" pojedinih delova memorije, utvrđuju "politiku" alokacije određenih sadržaja u memoriji (raspodela memorije), realizuju tu politiku alokacije korišćenjem izvesnih tehnika alokacije (adresiranje memorije), te utvrđuju "politiku" i tehnike dealokacije (brisanja ili transfera) sadržaja memorije. Memorije različitih računara organizovane su na različite načine, a posledica toga su brojnc razlike u broju složenosti i međusobnim vezama modula operativnih sistema kojima se ostvaruju funkcije upravljanja memorijom. Računarski sistemi mogu obuhvatati jedan ili više procesora, dakle hardverskih uređaja kojima se realizuju aritmetičke, logičke i ostale operacije koje podržava elektronski računar. Kod jednoprocesorskih sistema zadaci modula koji realizuju funkcije upravljanja procesorom relativno su jednostavni i svode se na izazivanje specifičnih aktivnosti tog procesora kojima se realizuje obrada određenog aplikativnog programa. Ti zadaci su kod višeprocesorskih sistema daleko složeniji. Moduli operativnog sistema te vrste moraju u prvom redu dodeljivati pojedine zadatke obrade pojedinim procesorima, odnosno, preciznije rečeno, pojedine procesore dodeljivati pojedinim zadacima obrade. Iz navedenog proizilazi da uvek moraju postojati barem dva skupa modula za upravljanje procesorima računarskog sistema: moduli koji kontrolišu i "vode brigu" o zadacima obrade i moduli koji nadziru status i rad procesora. Njihovom interakcijom, ostvaruje se pomenuti primarni zadatak ovog segmenta operativnog sistema - dodeljivanje procesora pojedinim zadacima obrade. U realnim uslovima rada elektronskih računara se izvesni zamašniji zadaci obrade obično segmentiraju, a ti se segmenti upućuju različitim procesorima na paralelnu ili sukcesivnu obradu, pa obično postoji i skup modula operativnog sistema koji sinhronizuje takve tokove obrade. Navedeni opis načina na koji operativni sistem realizuje funkcije upravljanja sistemskim procesorima uveliko je pojednostavljen, ali dublja razmatranja zahtevala bi i detaljnije poznavanje načina rada računarskih sistema. Sa stanovišta operativnog sistema, svi hardverski uređaji, izuzev procesora i memorije, predstavljaju periferiju ili periferijske uređaje računarskog sistema. Radom

Vodič za PC

49

PC za početnike tih uređaja upravlja određeni skup modula operativnog sistema, čiji je osnovni zadatak, dakle, upravljanje periferijskim uređajima, kojih u nekim konfiguracijama može biti vrlo mnogo. Ti moduli moraju, u najkraćim crtama, izvršavati sledeće funkcije: evidenciju i nadzor nad svim priključenim perifernim uređajima, bez obzira jesu li oni u datom trenutku aktivni ili neaktivni; utvrđivanje "politike" dodeljivanja tih uređaja pojedinim aktivnim obradama, dimenzionisanje dužine vremena upotrebe tih uređaja i trenutka njihova zauzeća, odnosno oslobađanja; fizičko povezivanje određenih tokova obrade podataka sa određenim periferijama; fizičko oslobađanja periferija od pojedinih zadataka obrade. Operativni sistem mora "znati" koji sve periferni i pomoćni uređaji postoje u datoj konfiguraciji računarskog sistema, baš kao što mora "znati" šta svaki od tih uređaja u određenom trenutku radi. Takvu evidenciju on vodi održavanjem posebne, tzv. statusne datoteke podataka o svakom perifernom i podržanom uređaju. Dalje, operativni sistem mora donositi odluke o tome hoće li se neki periferni uređaj dodeliti isključivo jednom specifičnom zadatku obrade itd. Moduli operativnog sistema koji realizuju sve navedene funkcije upravljanja periferijskim uređajima računarskog sistema mogu se, stoga, razvrstati u tri uže grupe: moduli koji realizuju ulazno/izlazni promet zadatka obrade i podataka; moduli koji raspoređuju periferije i podržavajuće uređaje prema zahtevima postojećih zadataka obrade; moduli koji fizički upravljaju radom periferija i pomoćnih uređaja. Funkcija upravljanja podacima, odnosno informacijama, odnosi se na memorisanje i manipulisanje podacima, odnosno informacijama. Podatke računar održava u formi datoteka, baze ili banke podataka. U aplikativnim programima se mora navesti kojim se podacima, odnosno datotekama želi pristup, a operativni sistem takve podatke ili datoteke mora pronaći, odnosno formirati i smestiti na neku fizičku lokaciju. Iz navedenog proizilazi da se funkcija upravljanja podacima, odnosno informacijama koju mora vršiti operativni sistem može raščlaniti na sledeće podfunkcije: Vođenje evidencije o svim podacima, odnosno informacijama što stoje na raspolaganju elektronskom računaru, tj. do kojih se može direktno pristupati; Utvrđivanje strategije memorisanja podataka i odobravanja pristupa tim podacima pojedinim subjektima posredovanjem aplikativnih programa; Alokacija informacijskih resursa, odnosno dodeljivanje određenih podataka onim zadacima obrade koji ih u datom trenutku zahtevaju; Oslobađanje informacijskih resursa od zadataka obrade kada potreba za njihovim korišćenjem definitivno prestane. Evidenciju o postojećim podacima, odnosno informacijama memorisanim na sekundarnim memorijama računara, operativni sistem vodi održavanjem posebnih tabela opisivača tih podataka (engl. File Directory). Te su tabele memorisane u memoriji računara i u njima su navedeni nazivi, lokacije i eventualna ograničenja

50

Vodiž za PC

1.3 Sistemski softver pristupa svim podacima memorisanim na oksternim memorijama direktnog nristupa (jedinice magnetnih diskova). Operativni sistem ispituje sadržaj tih tabela pre nego što omogući pristup nekog aplikativnog programa određenim podacima. Operativni sistem mora, dakle, i formirati takve tabele, a to čini delimično pre a delimično nakon formiranja datoteka podataka. Kod formiranja datoteka podataka (i tabela njihovih opisivača), operativni sistem se mora pridržavati određene strategije memorisanja koja mora kombinovati načela racionalnog korišćenja memorijskog prostora, efikasnog pristupa memorisanim podacima, fleksibilnosti koju pruža aplikativnim programima i zaštite podataka, odnosno informacija od neželjenog pristupa. Jednom, kada neki aplikativni program zatraži određene podatke, operativni sistem ih mora pronaći, kao što mora ostvariti i sve uslove pod kojima aplikativni program te memorisane podatke može koristiti. Obratno, kada neki podaci određenom aplikativnom programu više nisu potrebni, operativni sistem ih se mora osloboditi i staviti u "stanje mirovanja". Posebno složene zadatke on mora izvršiti u onom slučaju kada je korisnik, posredovanjem aplikativnog programa, te podatke na neki način modificirao, ažurirao ili čak i uništio. Već i dosadašnji opis modula operativnog sistema i njihovih funkcija jasno govori o izuzetnoj složenosti ovog segmenta sistemskog softvera. Očigledno je da takvim kompleksnim sistemom mora upravljati jedan njegov izdvojeni segment koji se u neku ruku može smatrati jezgrom celokupnog operativnog sistema. Skup takvih modula ponekad se naziva monitorom (ponekad se monitorom naziva i čitav operativni sistem; ne mešati sa hardverskim uređajem monitorom (ekranom)) ili supervizorom operativnog sistema i njegova osnovna funkcija je sprovođenje procedura optimizacije kompleksa funkcija čitavog operativnog sistema. Monitor, dakle, nadzire, koordinira i vrši pokušaje optimizacije rada svih ostalih modula operativnog sistema. Zbog takve njegove uloge, on je, bez izuzetka, smešten u glavnoj memoriji računara, što nije uvek slučaj sa ostalim segmentima operativnog sistema. Zavisno od veličine glavne memorije računara, arhitekture računara, o strukturi zadataka obrade, te o mnoštvu drugih činilaca, pojedini segmenti operativnog sistema mogu biti smešteni na nekoj sekundarnoj memoriji, prvenstveno na magnetskim diskovima. Takvi operativni sistemi obično se nazivaju diskoperativnim sistemima (DOS). U slučaju disk-operativnih sistema monitoru se dodeljuju i zadaci nadzora nad smeštanjem ostalih modula operativnog sistema u sekundarnim memorijama, pronalaženja i poziva tih modula kada se javi potreba, njihovog privremenog premeštanja u glavnu memoriju i kasnije ponovnog memorisanja u sekundarnu memoriju. Ti se zadaci, dakako, uvHiko komplikuju kod višeprocesorskih računarskih sistema ili sistema koji rade u uslovima tzv. podele vremena (engl. TimeSharing) ili multiprogramiranja (engl. Multi-programming) te kod sistema sa velikim brojem ulaznih-izlaznih kanala. Kada je reč o mini računarima i personalnim računarima - ističe se koncepcija specijalizacije operativnih sistema, odnosno sužavanja spektra funkcija što ih oni moraju realizovati prema suženom profilu aplikacija takvih računara. Tako se neke do tada bazične ili standardne funkcije operativnog sistema transformišu u opcione funkcije, a softverski moduli što ih izvršavaju, svrstavaju se u kategoriju programa za

VodičzaPC

51

PC za početnike opsluživanje. Repertoar programa za opsluživanje raste na račun opsega modula operativnog sistema. Kriterijum takve transformacije je isključivo učestalost korišćenja određenih modula sistemskog softvera. No ove procese ipak ne treba shvatati simplificirano, gotovo kao neku administrativnu akciju kojom se samo formalno razlikuju različite kategorije modula sistemskog softvera. Ne treba, naime, zaboraviti da programi za opsluživanje, zapravo predstavljaju korisnike operativnog sistema, pa u samom operativnom sistemu moraju biti ugrađeni izvesni postupci koji će omogućiti realizovanje takve nove uloge kako operativnog sistema, tako i programa za opsluživanje. Tako se specijalizacija operativnih sistema plaća dodavanjem nekih novih pomoćnih funkcija, ali se ipak u globalu može reći da je rezultat takvih transformacija po pravilu pozitivan.

1.3.2

Programi prevodioci

Čoveku je stran jezik koji "razume" mašina, jer ga ne može direktno percipirati. Zbog toga je bilo potrebno razviti posredničke mehanizme koji bi bili most između jednog i drugog jezika. Pri tome su se javile dve alternative: ili razviti mehanizam koji bi pomogao čoveku da se izrazi u mašinskom jeziku ili pak mehanizam koji bi čoveku dopuštao izražavanje u nekom simboličkom jeziku sličnom prirodnom jeziku, a mašini pomogao da "razume" taj jezik. Kada su tehnološka dostignuća omogućila, prihvaćena je ova druga alternativa, jer se tako smanjuje kvantum potrebnog čovekovog rada i naprezanja a povećava kvantum potrebnog rada mašine. Tako je mašina zaista stavljena u funkciju čovekovog pomogača. Uporedo sa razvitkom programskih jezika, radilo se i na razvijanju softverskih proizvoda koji će posredovati u prevođenju programskih jezika na mašinski jezik. Time je istovremeno izvršena i podela programa na izvorne i izvršne (radne) programe, pri čemu izvršni programi predstavljaju svojevrstan, tačan i precizan prevod izvornog programa na mašinski jezik. Proces konverzije programskog jezika u mašinski jezik, nazvan je jednostavno prevođenjem, a softverski proizvodi koji ga realizuju programima prevodiocima. S obzirom na činjenicu da postoji veliki broj programskih jezika, jasno je da postoji isto toliko veliki broj programa prevodilaca, jer se svaki izvorni program mora prevesti u izvršni program koji je računar u mogućnosti da izvrši. U mnogim pojedinostima, ti se programi prevodioci međusobno razlikuju, ali se ipak može uočiti jedan kompleks zadataka zajednički svim programima prevodiocima. Među te zadatke spadaju: Leksička analiza i dijagnostika grešaka; Sintaktička analiza i dijagnostika grešaka; Konstrukcija izvršnog programa; Optimizacija izvršnog programa; Obaveštavanje korisnika (programera). knjige.

52

Dalje razmatranje prevodilaca i navedenih termina prevazilazi okvire ove

VodičzaPC

1.3 Sistemski softver

1.3.3 Programi za opsluživanje Budući da računarskim programima nastojimo da rešimo mnoge probleme, jasno je da su zahtevi na kojima se grade takvi programi različite prirode. Vrlo je teško nabrojati sve potencijalne specifičnosti aplikativnih programa, a kamoli razviti takve operativne sisteme koji bi bili kadri da ih podržavaju. Pa i kad bi to bili moguće, postavlja se pitanje racionalnosti takvih operativnih sistema. Teško je principijelno reći koji sve programi čine biblioteku programa za opsluživanje (servisiranje), jer njen sadržaj varira od jednog do drugog računarskog sistema.

VodičzaPC

53

PC za početnike

1.4 Operativni sistem MS-DOS 1.4.1 Osvrt na MS-DOS MS-DOS, kao i drugi operativni sistemi, upravlja tokom informacija ka i od različitih delova vašeg raču-narskog sistema. Vi radite sa MS-DOS-om kucajući ili izabirajući komande, koje usmeravaju vaš sistem da izvrši postavljene zadatke. MSDOS obuhvata komande koje vi možete da koristite za izvršenje sledećih zadataka: upravljanje fajlovima i direktorijumima, održavanje diskova, konfigurisanje hardvera, optimizacija korišćenja memorije, ubrzavanje izvršavanja programa i prilagođavanje MS-DOS-a. Postoje dva načina na koja možete raditi sa MS-DOS-om, koristeći MS-DOS Shell ("šel") ili kucajući komande pri komandnom promptu.

MS-DOS komandna linija Komandna linija je linija u kojoj vi kucate komande (naredbe). Komandni prompt pokazuje da ste vi u komandnoj liniji. Prompt može biti slovo za logičku oznaku drajva praćeno sa kosom crtom unazad (engl. backslash; "beksleš") (C:\ ili a:\ , na primer) i naziv direktorijuma (na primer, C:\dos). Slovo pokazuje koji je disk drajv tekući drajv. MS-DOS pretražuje tekući drajv, da bi pronašao informaciju koja je potrebna da bi izprocesirao komande koje ste vi otkucali. Da biste usmerili MS-DOS da izvrši zadatak, vi kucate komandu (na monitoru desno od komandnog prompta pojavljuju se znaci koje kucate) a zatim pritiskate taster sa natpisom "Enter".

MS-DOS Shell Osim komandne linije, vi možete da koristite MS-DOS Shell, da biste radili sa većinom MS-DOS komandi. On nudi vizuelni način rada sa MS-DOS-om. Prikazuje drajvove, direktorijume, fajlove i programe koji su vam na raspolaganju za korišćenje. Komande u MS-DOS Shell-u su izlistane u tzv. menijima; nazivi ovih menija su locirani duž vrha ekrana. U MS-DOS Shell-u koristite komandu, izabirajući je iz menija posredstvom tastature ili miša. Treba napomenuti da ne mogu sve MS-DOS komande biti korišćene iz MS-DOS Shell-a; neke komande morate kucati pri komandnom promptu.

54

VodičzaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS

Korišćenje fajlova i direktorijuma Informacije koje vaš računar koristi, smeštene (memorisane) su u fajlovima (engl. files). Instrukcije koje se koriste za izvršavanje programa, smeštene su u programskim fajlovima (program files), a informacije koje vi stvarate, korišćenjem programa se smeštaju u fajlove podataka (data files). Kada radite sa nekim programom, MS-DOS procesira informacije smeštene u programskim fajlovima i prosleđuje ih sistemu (računaru) kada je to potrebno. Kada završite sa korišćenjem programa, vaši podaci su smešteni na disk u fajlovima podataka. Svakom fajlu dodeljujete ime, tako da možete da ga identifikujete na osnovu konteksta. Organizovanje fajlova u direktorijume i poddirektorijume na disku je kao organizovanje vaših dokumenata u fascikle, a zatim njihovo odlaganje u fioke regala. MS-DOS ima pravila za imenovanje ("krštavanje") fajlova i obuhvata nekoliko komandi koje vi možete koristiti za baratanje sa fajlovima.

Bajt, kilobajt i megabajt Veličina fajla se meri u bajtima. Jedan bajt je iznos (veličina) prostora koji je potreban za smeštanje (memorisanje) jednog karaktera. Kilobajt je 1024 bajta i nadalje će se ovde označavati skraćenicom kB (u stručnoj literaturi uobičajena je oznaka K). Megabajt je 1024 kB (oko milion bajta) i označava se sa skraćenicom MB.

Organizovanje fajlova u direktorijume Disk može da sadrži nekoliko stotina ili čak hiljada fajlova, zavisno od svoje veličine. Što više fajlova imate, to je teže brinuti o njima. Da bi vam u tome pomogao, MS-DOS vam stavlja na raspolaganje komande pomoću kojih grupišete vaše fajlove u direktorijume. Kao što neka vaša fascikla sadrži grupe povezanih dokumenata, direktorijumi sadrže grupe povezanih fajlova. Svakom direktorijumu dodeljujete jedinstveno ime, tako da možete da ga identifikujete.

Korišćenje poddirektorijuma Kada vaši direktorijumi postanu suviše veliki (sadrže mnogo fajlova), vi možete da koristite MS-DOS da kreirate dodatne direktorijume, da bi dalje organizovali vaše fajlove. Direktorijum unutar drugog direktorijuma naziva se poddirektorijum. Organizacija direktorijuma, poddirektorijuma i fajlova, naziva se stablo direktorijuma (engl. directory tree). Kada formatizujete disk (disketu), MS-DOS kreira jedan veliki direktorijum, koji se naziva koreni (osnovni) direktorijum (engl. root directory). Svi drugi direktorijumi koji se kreiraju, granaju se iz korenog (osnovnog) direktorijuma.

Vodič za PC

55

PC za početnike

Osnovne napomene o radu u komandnoj liniji MS-DOS označava da je u modu komandne linije prikazujući komandni prompt, na primer: c: Vi kucate komande pri komandnom promptu, da biste specificirali zadatke koje želite da MS-DOS izvrši. Svaka komanda sadrži skup instrukcija. Na primer, kada koristite komandu VER, vi instruirate MS-DOS da prikaže informaciju o broju verzije MS-DOS-a. Komanda može biti reč (na primer TIME) ili skraćenica (na primer DIR). Da bi se komanda izvršila (postala važeća), vi kucate komandu i zatim pritiskate taster sa natpisom "Enter". MS-DOS komanda može imati do tri (sastavna) dela. Svaka komanda ima ime. Neke komande zah-tevaju jedan ili više parametara koji identifikuju objekt sa kojim vi želite da MS-DOS nešto uradi. Neke komande, takođe, uključuju (obuhvataju) jedan ili više tžv. prekidača (engl. svvitches; "svičevi"), koji modifikuju aktivnost koja treba da bude izvršena. Naziv (ime) komande, koji prvo kucate, određuje akciju koju želite da MSDOS izvede. Neke komande (takve kao CLS (engl. CLear Screen; komanda koja briše ekran)) sastoje se samo od naziva. Međutim, većina MS-DOS komandi zahteva još nešto osim navođenja naziva. MS-DOS, ponekad, zahteva dodatnu informaciju, koju vi specificirate jednim ili sa više parametara posle naziva komande. Parametar definiše objekat na kome vi želite da MS-DOS izvrši neku aktivnost. Na primer, komanda DEL zahteva parametar koji imenuje fajl koji vi želite da obrišete. Pretpostavimo da želite da obrišete fajl SPISAK.TXT. Da bi to bilo izvršeno, vi treba da otkucate: del spisak.txt Neke komande zahtevaju više od jednog parametra. Na primer, želite da preimenujete ("prekrstite") fajl koristeći komandu RENAME (skraćeni oblik REN), vi morate da uključite originalno ime (naziv) fajla i novo ime fajla. Naredna komanda preimenuje SPISAK.TXT u LISTA.TXT : ren spisak.txt lista.txt Kod nekih komandi parametri su opcioni (neobavezni). Na primer, ako koristite DIR komandu bez parametara, na ekranu će se pojaviti lista fajlova iz direktorijuma koji trenutno koristite. Ako uključite parametar (na primer, oznaka drugog drajva), izlistaće se fajlovi u drugom direktorijumu.

Prekidači Prekidač je kosa crta (/ ; engl. forward slash) obično praćena jednim slovom ili brojem. Prekidači se koriste da se modifikuje način na koji komanda izvršava zadatak. Na primer, predpostavimo da želite da koristite komandu DIR, da biste videli listing direktorijuma koji sadrži veliki broj fajlova. Kada otkucate samo DIR komandu, nazivi fajlova se izlistaju na ekranu tako brzo da vi ne možete da stignete da ih pročitate. Ako dodate prekidač/p , možete da vidite listu fajlova deo po deo, tj. ekran po ekran.

56

VodičzaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS Neke MS-DOS komande nemaju uopšte prekidače, dok neke imaju nekoliko. Ako komanda ima više od jednog prekidača, oni se navode jedan posle drugog. Prekidači se razdvajaju "blankom" (jednim praznim mestom), ali to je opciono (neobavezno).

Kucanje komande Flešujuća (trepereća) crtica (engl. flashing underscore) u komandnoj liniji je kursor. Kursor vam pokazuje gde da kucate komandu. Kada otkucate karakter, kursor se pomera za jedno mesto u desno. Ako ukucate pogrešan karakter, pritisnite tzv. "bekspejs" (engl. backspace) taster ("<-" taster u gornjem redu alfanumeričke tastature) da obrišete karakter levo od kursora. Komande možete kucati velikim ili malim slovima. Ukoliko nije drugačije specificirano, morate komandu razdvojiti od njenih parametara praznim mestom (pritiskom na tzv. "spejs" taster, tj. razmaknicu najduži taster na alfanumeričkoj tastaturi). Ako želite da otkucate ponovo (engl. retype) komandu, pritisnite "Esc" taster. Kursor se premešta na početak nove linije i vi možete da ponovite start. Sve što ste otkucali pre pritiska na taster "Esc" je ignorisano.

Kako MS-DOS reaguje na komande MS-DOS reaguje na komande na različite načine. MS-DOS može da prikaže poruku koja ukazuje da je komanda uspešno izvršena ili da vi niste otkucali komandu korektno/ Kada kucate neke komande, MS-DOS vas pita za dodatnu informaciju. Na primer, ako otkucate TIME komandu, MS-DOS prikazuje sledeći prompt: Currenttime is: 9:52:18:34a Enter new time: Kao odziv (reakciju), vi specificirate novo tekuće vreme. Ponekad MS-DOS vas pita da verifikujete (potvrdite) komandu. Na primer, koristite DEL komandu sa tzv. džoker znacima (zvezdica (*) predstavlja celu reč ili grupu karaktera, upitnik (?) predstavlja jedan karakter) da obrišete sve fajlove u C:\>mp direktorijumu: del C:\>mp.* MS-DOS prikazuje sledeću poruku: All files in directory will be deleted! Are you sure (V/N)? Ako ne želite da obrišete sve fajlove, otkucajte "N" (ili "n"), a ako želite, otkucajte "Y" (ili "y"). Ponekad MS-DOS prikazuje rezultate izvršavanja komande. Na primer, kada koristite COPY komandu da saopštite MS-DOS-u da kopira neki fajl, po izvršenom kopiranju, MS-DOS prikazuje sledeću informaciju: 1 file(s) copied Nekad dobijate poruku o grešci koja pokazuje da MS-DOS nije prepoznao komandu koju ste otkucali. Ako ste pogrešno otkucali komandu (pogrešili neko slovo

VodičzaPC

57

PC za početnike ili izostavili neko slovo), otkucajte je ponovo i pritisnite taster . Ako komanda postoji i vi ste je korektno otkucali, možda morate da promenite direktorijum ili da specificirate direktorijum gde je programski fajl lociran.

Prekidanje ili poništavanje komande Vi možete privremeno da zaustavite izvršavanje komande (programa) istovremenim pritiskanjem tastera i ili pritiskanjem tastera . Pritisnite bilo koji taster, izuzev , i izvršavanje će se nastaviti. Možete da zaustavljate i nastavljate izvršavanje komande koliko želite puta. Ako želite da definitivno (trajno) zaustavite MS-DOS u izvršavanju komande (programa), pritisnite istovremeno tastere i ili i . Vaša komanda je poništena i komandni prompt se pojavljuje.

Označavanje disk drajvova Tekući (aktivni) drajv pojavljuje se kao prvo slovo komandnog prompta. Na većini sistema, ako je slovo A ili B, jedan od flopi drajvova (disketnih jedinica) je tekući drajv. Ako je slovo C, hard disk drajv je tekući. Neki sistemi imaju i dodatne drajvove. Ako su fajlovi ili direktorijumi sa kojima želite da radite na disku u tekućem drajvu, ne morate da specificirate drajv. Ako fajfovi ili direktorijumi nisu locirani na tekućem drajvu, morate ili da specificirate drajv kao deo komande ili da promenite tekući drajv. Da promenite tekući drajv, otkucajte slovnu oznaku (logičku oznaku) drajva praćenu dvotačkom. Na primer, da promenite tekući drajv od C na A, otkucajte sledeće: a: Da specificirate neki drugi drajv, uključlte slovnu oznaku drajva sa komandom. Na primer, pretpostavimo da je tekući drajv C. Da biste videli listu fajlova na disketi u drajvu A, otkucajte A praćeno dvotačkom kao parametar u komandi DIR : dir a:

Interne i eksterne komande MS-DOS učitava neke komande u memoriji kada se startuje sistem. Ove interne komande su u fajlu COMMAND.COM. Interne komande su, na primer, DIR, DEL, DATE, TIME itd. MS-DOS smešta eksterne komande u fajiove na disk i prenosi ih sa diska u radnu memoriju kada ih vi koristite. Eksterne komande su, na primer, MODE i FORMAT. Eksterne komande su locirane na hard disku u direktorijumu koji je specificiran prilikom instalacije sistema (obično DOS direktorijum). Ako ste premestili ove fajlove u neki drugi direktorijum, navedite njihovu novu lokaciju, koristeći DOSovu PATH komandu (u AUTOEXEC.BAT fajlu).

58

Vodič za PC

1.4 Operativni sistem MS-DOS

Pozivanje pomoći za MS-DOS komande Trenutna pomoć (engl. online help) je na raspolaganju za sve MS-DOS komande. Help opisuje namenu komande koju ste specificirali i obezbeđuje pregled njegovih parametara i prekidača. Da biste koristili Help, otkucajte naziv komande praćen sa/? prekidačem ili otkucajte reč Help praćenu sa nazivom komande. Na primer, da biste dobili Help za DEL komandu, otkucajte del /? ili help del i MS-DOS prikazaće na ekranu odgovarajući sadržaj Help-a.

1.4.2 Kopiranje direktorijuma Za kopiranje direktorijuma i njihovih poddirektorijuma, koristi se XCOPY komanda. XCOPY komanda je slična sa COPY komandom. Obe komande kopiraju fajlove iz jednog direktorijuma ili drajva u drugi. COPY komanda radi sa pojedinačnim fajlovima ili grupom fajlova, dok XCOPY komanda radi sa pojedinačnim direktorijumima ili grupom direktorijuma. Obe komande kreiraju nove fajlove u odredišnom direktorijumu, ali samo XCOPY komanda može da kreira nove poddirektorijuma.

Kopiranje svih fajlova u direktorijumu Pošto XCOPY komanda kopira sve fajlove u direktorijumu nije potrebno da koristite džoker znake. Na primer, sledeća XCOPY komanda kopira sve fajlove u tekućem direktorijumu sa drajva A na drajv B : xcopy a: b: Dok se DOS priprema da kopira fajlove prikazaće na monitoru poruku "Reading source file(s)". Kao i kod COPY komande, DOS prikazuje nazive fajlova koje kopira i navodi koliko fajlova je kopirano kad je operacija završena. Da biste kopirali jedan direktorijum (bez poddirektorijuma), koristite XCOPY komandu bez tzv. prekidača. Na primer, sledeća komanda kopira sve u direktorijumu C:\POSLOVI\LISTE u direktorijum LISTE na disketi u drajvu A : xcopy C:\POSLOVI\LISTE a:\LISTE

Kreiranje direktorijuma uz kopiranje fajlova Ako odredišni put u XCOPY komandi ne postoji, DOS ga kreira. Na primer, sledeća komanda kopira sve fajlove iz osnovnog (eng. root) direktorijuma sa diskete u drajvu A na direktorijum C:\MP : xcopy a: C:\mp Ako direktorijum ne postoji, pojaviće se prompt sa upitom da li se specificirani naziv odnosi na fajl ili direktorijum. (Da biste sprečili DOS da postavlja upit, dodajte "backslash" (posle naziva direktorijuma, tj. xcopy a: C:\mp\) .)

VodičzaPC

59

PC za početnike

Kopiranje poddirektorijuma Da biste kopirali fajlove u direktorijumu kao i sve poddirektorijuma koji sadrže fajlove, dodajte tzv. prekidač /s XCOPY komandi. Na primer, pretpostavimo da disketa u drajvu A sadrži sledeće poddirektorijume: DRIVERS, TOOLS i SHEETS. Sledeća komanda kopira fajlove iz osnovnog direktorijuma na disketi u drajvu A, uključujući i tri poddirektorijuma i sve njihove fajlove, u direktorijum PROGRAM na drajvu C : xcopy a: C:\PROGRAM /s "Backslash" ( posle a: ukazuje DOS-u da treba da počne od osnovnog direktorijuma. Kada se doda prekidač /s, svaki fajl, u svakom poddirektorijumu koji sadrži fajlove, se kopira'. DOS kopira fajlove iz osnovnog direktorijuma drajva A u C:\PROGRAM, iz A:\DRIVERS u C:\PROGRAM\DRIVERS, iz A:\TOOLS u C:\PROGRAM\TOOLS, iz A:\SHEETS u C:\PROGRAM\SHEETS. Ako bilo koji od direktorijuma ne postoji na drajvu C, DOS ga kreira. U ovom primeru, prazni poddirektorijumi na drajvu A se ne kopiraju. Da biste kopirali prazan direktorijum, koristite prekidač /e uz prekidač /s. Na primer, pretpostavimo da disketa u drajvu A ima prazan poddirektorijum nazvan MISC, osim tri već pomenuta poddirektorijuma. Otkucajte sledeću komandu, da biste kopirali sve poddirektorijume, uključujući i prazan poddirektorijum: xcopy a: C:\program /s /e Možete koristiti prekidač /s bez prekidača /e, ali ne možete koristiti prekidač / e bez prekidača /s. (Korišćenjem ova dva prekidača, možete da reprodukujete kompletnu strukturu nekog direktorijuma ili drajva.)

1.4.3 Kopiranje disketa Komandom DISKCOPY, možete da kopirate sadržaj diskete u izvornom drajvu (original) na formatizovanu ili neformatizovanu disketu u odredišnom drajvu. Ova komanda je destruktivna, tj. uništava postojeći sadržaj na odredišnoj disketi, pošto kopira novu informaciju preko postojeće. Ova komanda određuje broj strana za kopiranje na osnovu izvorne diskete i drajva. Sintaksa komande: diskcopy [d1: [d2: ]] [/I] [/V] Parametri: d1 - Specificira drajv koji sadrži izvornu disketu. d2 - Specificira drajv koji sadrži odredišnu disketu. Prekidači: /1 - Kopira samo prvu stranu diskete. ♦ N - Verifikuje da je informacija kopirana korektno. Korišćenje ovog prekidača usporava proces kopiranja. (Zagrade [ ] označavaju opcionu upotrebu.) Primer: diskcopy a: b: N

NAPOMENE: Pogrešan drajv za DISKCOPY

60

Vodič za PC

1.4 Operativni sistem MS-DOS DISKCOPY komanda radi samo sa izmenljivim diskovima, tj. disketama. Ne možete koristiti ovu komandu za rad sa hard diskom. Ako specificirate hard disk, bilo kao izvorni, bilo kao odredišni drajv, DISKCOPY će prikazati na monitoru sledeću poruku: Invalid drive specification Specified drive does not exist or is not-removable

DISKCOPY poruke Ova komanda vas upozorava (obaveštava) da ubacite izvornu i odredišnu disketu i čeka da pritisnete bilo koji taster pre nego što nastavi sa radom. Posle kopiranja, prikazuje sledeću poruku: Copy another diskette (Y/N)? Ako pritisnete Y, DISKCOPY vas upozorava da ubacite izvornu i odredišnu disketu za sledeću operaciju kopiranja. Ukoliko ne želite više da kopirate, pritisnite N. Ako kopirate na neformatizovanu disketu u d2 (odredište), ova komanda formatizuje disketu sa istim brojem strana i sektora po stazi (tragu), kao što je na disketi u drajvu d1. DISKCOPY prikazuje sledeću poruku dok formatizuje disketu i kopira fajlove: Formatting while copying Ako je kapacitet izvorne diskete veći od kapaciteta odredišne diskete i vaš računar primeti ovu razliku, DISKCOPY će prikazati sledeću poruku: TARCET media has lower capacity than SOURCE Continue anyway (Y/N)? Ako pritisnete Y, DISKCOPY će pokušati da formatizujete odredišnu disketu (na veći kapacitet) i da kopira fajlove. (Ova operacija se ne preporučuje.)

Serijski brojevi disketa Ako izvorna disketa ima serijski broj volumena (eng. volume serial number), DISKCOPY kreira novi serijski broj volumena na odredišnoj disketi i prikazuje broj kada se završi operacija kopiranja. (Pravite razliku između serijskog broja volumena i serijskog broja programa (autorizacija).)

Izostavljanje drajv parametara Ako izostavite parametar d2, DISKCOPY koristi tekući drajv. Ako izostavite oba drajv parametra (d1 ;d2), DISKCOPY će za oboje. Ako je tekući drajv isti kao d1, DISKCOPY će izmenjujete diskete kada je potrebno (naizmenično ubacujete disketu u drajv, dok se ne završi proces kopiranja).

Vodič za PC

drajv kao odredišni koristiti tekući drajv vas upozoravati da izvornu i odredišnu

61

PC za početnike

Korišćenje jednog drajva za kopiranje Ako su drajvovi d1 i d2 isti, DISKCOPY vas upozorava kada treba da menjate diskete. Ako izostavite oba drajv parametra i tekući disk drajv je flopi disk drajv, DISKCOPY vas obaveštava svaki put kad treba da ubacite disketu u drajv. Ako diskete sadrže više informacija nego što memorijski bafer može da prihvati (ovo ne važi za novije verzije DOS-a), DISKCOPY ne može da učita sve informacije odjednom. DISKCOPY čita sa izvorne diskete, upiše na odredišnu disketu i obavesti vas da ponovo ubacite izvornu disketu. Ovaj proces se nastavlja sve dok se cela disketa ne iskopira.

Izbegavanje fragmentacije diskete Pošto DISKCOPY pravi praktično identičnu kopiju izvorne diskete na odredišnoj disketi, to se bilo kakva fragmentacija na izvornoj disketi prenosi na odredišnu disketu. Fragmentacija je prisustvo malih neiskorišćenih (nepopunjenih) oblasti na disketi, između postojećih fajlova na disketi. Fragmentirana izvorna disketa može da uspori nalaženje, očitavanje ili upisivanje fajlova. Da biste izbegli prenošenje fragmentacije sa jedne diskete na drugu, koristite ili COPY ili XCOPY komandu. Pošto COPY i XCOPY kopiraju fajlove sekvencijalno, nova disketa neće biti fragmentirana. NAPOMENA: Ne možete koristiti XCOPY za kopiranje diskete za startovanje računara (tzv. sistemska disketa).

Poređenje komandi XCOPY i DISKCOPY Ako imate disketu koja sadrži fajlove i u poddirektorijumima, a želite da je kopirate na disketu koja ima drugačiji format (tj. drugi kapacitet), koristite XCOPY komandu umesto DISKCOPY. Pošto DISKCOPY komanda kopira diskete stazu po stazu, ona zahteva da izvorna i odredišna disketa imaju isti format. Komanda XCOPY to ne zahteva. Generalno, koristite XCOPY, ukoliko vam nije potrebna kompletna "slika" (kopija) diskete. Međutim, XCOPY neće kopirati skrivene (engl. hidden) ili sistemske fajlove, kao što su IO.SYS i MSDOS.SYS. Prema tome, koristite DISKCOPY kada želite da napravite kopije sistemskih disketa.

1.4.4 Atributi fajlova Svaki fajl pored naziva, veličine, datuma i vremena kreiranja može poseduje i izvesne atribute. Ti atributi su: Arhivski atribut (a) koriste BACKUP, XCOPY i neke druge komande kontrolišu koji fajlovi su "bekapovani" (arhivirani). Atribut koji dozvoljava samo čltanje fajla (r) (engl. read-only), tj. dozvoljava da fajl bude prome-njen ili obrisan. Kada fajl ima ovaj atribut, moguće je videti, ali se ne može obrisati, niti mu se može promeniti sadržaj

62

Vodič za PC

da da ne ga

1.4 Operativni sistem MS-DOS Atribut skrivanja (h) (engl. hidden), koji sprečava DOS ( ali ne i program PCT.EXE) da prikaže fajl sa tim atributom u listingu direktorijuma, tj. DOS ga "ne vidi". Sistemski atribut (s) označava fajl kao sistemski fajl. Fajlovi sa sistemskim atributom ne prikazuju se u listinzima direktorijuma. Jedan fajl može da ima više atributa istovremeno. Pomoću DOS komande ATTRIB možete videti koje atribute neki fajl ima i menjati ih, ukoliko je to potrebno. Da biste videli atribute fajla, koristite ATTRIB komandu kao u sledećem primeru: attrib autoexec.bat DOS će prikazati naziv fajla i atribute. Da dodelite atribut fajlu, koristite ATTRIB komandu, zajedno sa slovnom oznakom za odgovarajući atribut i znak plus (+). Da biste uklonili (oduzeli) fajlu atribut, koristite komandu ATTRIB, zajedno sa slovnom oznakom i znakom minus (-). Na primer, pretpostavimo da na disketi u drajvu B imate fajl SPISAK.TXT i želite da taj fajl može samo da se čita, tada mu sledećom komandom dodeljujete atribut r: attrib +r b:spisak.txt Ukoliko kasnije želite da menjate sadržaj tog fajla, morate mu oduzeti atribut r a to radite sledećom komandom: attrib -r b:spisak.txt

1.4.5 Arhiviranje fajlova Ukoliko veliki deo svog posla obavljate na PC računaru, morate voditi računa o podacima koji se kreiraju tokom tog procesa. Iskusni korisnici često prave po dve rezervne kopije važnih podataka. U računarskom žargonu pravljene rezervnih kopija naziva se "bekap" (engl. backup). Postoji više načina da se uradi "bekap" fajlova. Ako želite da uradite "bekap" malog broja fajlova, možete koristiti već pomenute komande COPY i XCOPY. Ako želite da "bekapujete" veliki broj fajlova, možete koristiti DOS-ovu komandu BACKUP. BACKUP čuvanje sadržaja datoteka Naredba BACKUP omogućava prenošenje sadržaja diskete na disketu, diskete na hard disk, hard diska na diskete ili hard diska na hard disk. Osnovni cilj ovakvog prenošenja podataka je sigurnost - ukoliko se hard disk ili disketa oštete, podaci su sačuvani. Sintaksa ove komande je: BACKUP izvor odredište /S /M /D:mm-dd-yy /T:hh:mm:ss /F /Ldatoteka Ukoliko je na vašem računaru instaliran DOS 5.0 ili noviji, kucanjem u komandnoj liniji naredbe: help backup dobićete "help" ekran za BACKUP komandu sa detaljnim opisom opcija. Da biste "vratili" (restaurirali) "bekapovane" fajlove, morate koristiti DOS-ovu komandu RESTORE. Vodič za PC

63

PC za pocetnike RESTORE vraćanje datoteka sačuvanih sa BACKUP Naredba RESTORE vraća datoteke sačuvane sa BACKUP na hard disk ili disketu. Ukoliko ne budete imali problema sa vašim računarom (bolje rečeno hard diskom), možda nikada nećete ni koristiti ovu komandu. Sintaksa ove komande je: RESTORE izvor odredište /S /P /B:datum /A:datum /M /N /L:vreme /E:vreme Ukoliko u komandnoj liniji otkucate: help restore dobićete "help" ekran za RESTORE komandu sa detaljnim opisom opcija. Danas se u prodaji mogu naći već pripremljene (formatizovane) diskete za rad, međutim, ukoliko diskete nisu fabrički formatizovane, vi to morate uraditi. Formatizovanje se vrši zadavanjem DOS-ove komande FORMAT. FORMAT formatiranje diska Pre upotrebe, svaku disketu treba formatirati da bi se pripremila za upis podataka. Izbor opcija kod for-matiranja je veliki, a jedan od razloga je što se kapacitet disketa vremenom menjao, pa nove verzije FORMAT komande moraju da pripreme diskete da budu čitljive na raznim verzijama operativnog sistema. Sintaksa ove komande je: FORMAT drajv /S /1 /8 N /B /4 /N:xx /T:yy drajv - oznaka disk jedinice (A:, B:), /S - označava da na disketu treba preneti operativni sistem da računar može da se "podigne" sa tom disketom ubačenom u drajv, /1 - formatira samo jednu stranu diskete (zaboravite ovu opciju), /8

- formatira disketu sa 8 sektora po traci (tragu),

N - označava da korisnik želi da imenuje disketu,

/B - ostavlja mesto za operativni sistem ali ga ne kopira ; komandom SYS može se preneti operativni sistem, /4 - formatiranje diskete od 360 kB na drajvu od 1.2 MB, /T:yy - određuje broj traka koje se formatiraju; yy može imati vrednost 40 i 80

/N:xx - određuje broj sektora na traci; xx može da bude 8, 9 ili 15. Prilikom formatiranja, moguće su sledeće poruke: Disk unsuitable for system disk - DOS mora da se smesti na sam fizički početak diskete; ako ovde ima loših sektora, moraćete da koristite takvu disketu isključivo za arhiviranje fajlova. Format failure - formatiranje nije uspelo, pošto je disketa fizički oštećena. Invalid media or track 0 bad - disk unusable - nulta traka diskete nije mogla da se formatira. Pošto ona sadrži katalog, disketu možete da bacite. NAPOMENA: Formatiranjem diskete se nepovratno uništavaju sve informacije na njoj. Međutim, ukoliko vršite tzv. "safe" format (niste naveli prekidač /u), tada se prilikom formatizovanja, brišu tzv. FAT tabela i "root" direktorijum, ali ostali podaci ostaju. Komandom Unformat, možete restaurirati vaše podatke.

64

VodičzaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS 1.4.6

Označavanje disketa (diska)

Svaki disk (disketa) može da ima naziv (ime), koji se zove labela volumena (engl. volume label), i broj, koji se zove serijski broj volumena (engl. volume serial number). DOS koristi serijski broj volumena da bi pratio koji je disk u drajvu. DOS dodeljuje serijski broj disku prilikom formatizovanja. Serijski broj ne može se promeniti sve dok se ne izvrši novo formatizovanje diska (diskete). Koristeći LABEL komandu možete promeniti labelu volumena. Oznaka (labela) koju izaberete ne može imati više od 11 karaktera i ne može sadržavati sledeće karaktere: *, ?, /, \, |, ., :, ;, +, =, <, >, ", [ ], &, () i „ kao ni bilo koju kombinaciju ovih znakova. Labela može sadržavati blankove ali ne i tabove. Na primer, sledeća komanda daje disketi u drajvu A labelu disk 1 : label a:disk 1 Da biste videli labelu volumena i serijski broj, koristite DIR ili VOL komandu. Kada koristite DIR komandu, labela volumena i serijski broj diska (diskete) koji ste specificirali, prikazuju se iznad liste fajlova. Proizvođači softvera često u tzv. README fajlu na prvoj instalacionoj disketi, preporučuju da napravite rezervnu kopiju instalacionih disketa da bi se obezbedili od neugodnosti. Ukoliko to uradite sa koman-dom DISKCOPY, nećete imati problema. Problem može da se javi ukoliko koristite "obično" kopiranje (komande COPY ili XCOPY), ne samo zbog tzv. skrivenih fajlova, već i zbog činjenice da mnogi proizvođači svoje diskete označavaju na određeni način (diskete imaju labele) a ove komande za razliku od DISKCOPY ne kopiraju i labelu. Ukoliko vaše rezervne diskete nemaju odgovarajuće labele, nećete moći sa njima da izvršite instalaciju takvog softvera. Upotrebom komande LABEL, rešićete i taj problem ukoliko znate labele disketa.

1.4.7

MS-DOS Editor

MS-DOS Editor je tekst editor koji se koristi za kreiranje, editovanje (uređivanje) i štampanje memoranduma, pisama i specijalnih fajlova koji služe za prilagođavanje MS-DOS-a. Može se koristiti tastatura ili miš. Fajlovi koji se kreiraju MS-DOS Editor-om su tzv. neformatizovani tekst fajlovi. Pošto MS-DOS "beč" (engl. batch) programi i fajlovi, kao što su AUTOEXEC.BAT i CONFIG.SYS, moraju biti neformatizovani tekst fajlovi, MS-DOS Editor je koristan alatza prilagođavanje vašeg sistema vašim potrebama. Kada koristite MS-DOS Editor, možete uraditi sledeće: izabirati komande iz menija i specificirati informaciju i prioritete u tzv. dijalog prozorima (engl. dialog boxes); naći i zameniti tekst koji specificirate; koristiti Help da pronađete informaciju o MS-DOS Editor procedurama i komandama. NAPOMENA: Editor (u verziji MS-DOS 5.0) neće da radi ako fajl QBASIC.EXE nije na putanji za pretraživanje, tekućem direktorijumu, ili u istom direktorijumu gde

VodičzaPC

65

PC za početnike i fajl EDIT.COM. Ako obrišete QBASIC.EXE da uštedite prostor na hard disku, nećete moći da koristite MS-DOS Editor. Postoje dva načina da startujete MS-DOS Editor: pri komandnom promptu i iz MS-DOS Shell-a. Da startujete MS-DOS Editor, pri komandr>om promptu: otkucajte EDtT. Ukoliko želite da otvorite postojeći tekst fajl, uključite njegovu stazu (putanju) i naziv, kao u sledećem primeru: edit a:\tekst\spisak.txt MS-DOS Editor startuje sa učitanim fajlom SPISAK.TXT (koji se nalazi na disketi u drajvu A u direktorijumu \TEKST ). Ako ste otkucali samo reč EDIT pri komandnom promptu, pojaviće se sledeći ekran

i

Fl=Hclp Entcr=Exccutc Esc=Canccl Iab=f1cxt Ficld Arrow=f1cxt

Iten Da dobijete informaciju o MS-DOS Editoru kada se ekran pojavi, pritisnite slika 1.14 Uvodni ekran MSmišem - DOS Editor-a taster ili "kliknite" na frazu "Press Enter to see the Survival Guide." Zatim se prikazuje uvodni ekran u MS-DOS Editor i njegov Help sistem. Da biste počeli da radite sa MS-DOS Edotorom, pritisnite taster ili "kliknite" mišem na frazu "Press Esc to clear... " da obrišete ovaj prozor za dijalog. Pojavljuje se prazan prozor. Vi radite na tekst fajlovima, kucajući ili uređujući tekst u prozoru. Ako ste specificirali naziv fajla kada ste startovali MS-DOS Editor, taj fajl će se pojaviti umesto prozora za dijalog. Da bi dobili informaciju o MS-DOS Editoru pošto je fajl učitan, pritisnite taster .

66

Vodiž za PC

1.4 Operativni sistem MS-DOS

Rad sa menijem Da biste uradili poslove u MS-DOS Editoru izabirate komande iz glavnog menija prikazanog na vrhu prozora Editora. Izborom komande iz glavnog menija dobijate tzv. padajući meni sa nizom komandi (podmeni). Da izaberete padajući meni, "kliknite" mišem na odgovarajući naziv ili sa tastature prvo pritisnite taster , usled čega se markira (selektuje naziv) "File" u glavnom meniju, pritisnite kursorske tastere (< <- > ili < -> >) da biste izabrali neki od drugih podmenija (levo ili desno od tekućeg), a zatim pritisnite taster . Da biste izabrali komandu iz padajućeg menija (slika 1.15), "kliknite" mišem na komandu koju želite ili sa tastature, kursorskim strelicama za gore ili dole, izaberite komandu a zatim pritisnite taster . A možete i pritisnuti osvetljeno slovo u nazivu komande. Ako komanda nema osvetljeno slovo, to znači da morate prethodno izvršiti neku akciju. Na primer, morate selektovati neki blok teksta pre nego što možete da koristite komandu Cut. Takođe, možete koristiti kombinaciju tastera, da biste aktivirali neke komande. Ako komanda podržava kombinaciju tastera, oni će biti prikazani neposredno pored naziva komande u meniju.

a i ....

Fl=Hel Renoues currently ioaded file fron nenory p slika 1.15 Izgled padajućeg menija MS-DOS Editor-a

Da poništite meni, odnosno izabiranje komande, kliknite mišem bilo gde izvan izabranog menija ili sa tastature aktivirajte taster .

Rad sa dijalog prozorima Kada izaberete neke komande, pojavljuje se dijalog prozor (slika 1.16). Vi unosite dodatne informacije ili selektujete opcije iz dijalog prozora.

Vodič za PC

67

PC za početnike Većina dijalog prozora ima oblasti gde možete da upišete informaciju ili izaberete opcije. Pritiskom na taster , premeštate se iz jedne oblasti u drugu a istovremenim pritiskom na tastere i , premeštate se u suprotnom smeru. Ako koristite miš, kliknite na oblast u kojoj želite da radite. | Edit Search Ogtions

Untitled — Open —

File ]]ame: 2SQQ D:SHJ l]irs/Driues

B OK E

< Cancel >

< Jsip >

Enter=Execute Esc-Cancel Tab=Mext Field firroo^fte^t Iten

slika 1.16 Dijalog prozor opcije "Open"

Upravljanje fajlovima Koristeći komande iz "File" podmenija, možete da otvorite postojeći fajl, da radite sa novim fajlom, memorišete fajl ili štampate fajl.

Kreiranje fajla Koristeći komandu "New" iz "File" podmenija, kreirate novi fajl. Ako imate već otvoren (u tom trenutku) neki drugi fajl, na kome ste izvršili neke promene koje još nisu memorisane (zapamćene), MS-DOS Editor će prikazati dijalog prozor sa upozorenjem da sačuvate (memorišete) promene. Izaberite "Yes" dugme (engl. button), da bi to bilo izvršeno; u suprotnom, izaberite "No", da biste uklonili (zatvorili) dijalog prozor sa ekrana. MS-DOS Editor zatvara tekući fajl i prikazuje prazan prozor označen nazivom "Untitled" (neimenovan; bezimen). Zatim možete da počnete sa kucanjem teksta u ovom prozoru. Ako želite da sačuvate novi fajl, izaberite komandu "Save" ili "Save As" iz "File" podmenija. Zatim specificirajte drajv i direktorijum gde želite da smestite fajl, kao i naziv fajla.

68

Vodič za PC

1.4 Operativni sistem MS-DOS

Otvaranje fajla Komandom "Open" iz "File" podmenija, može se otvoriti nekoliko tipova fajlova: fajlovi prethodno kreirani MS-DOS Editorom, drugi neformatizovani tekst fajlovi, formatizovani tekst fajlovi, kreirani korišćenjem nekog drugog tekst editora. Međutim, specijalni ka-rakteri (koji označavaju novi paragraf ili novi font) će verovatno izgubiti svoje format funkcije kada fajl otvorite sa MS-DOS Editorom. Da biste otvorili fajl, potrebno je da uradite sledeće: 1. Iz "File" podmenija, odaberite "Open" opciju, zatim će se pojaviti tzv. "Open dijalog prozor"; 2. Otkucajte naziv fajla koji želite da otvorite ili izaberite naziv fajla sa ponuđene liste fajlova. Ako fajl koji želite nije na tekućem drajvu ili u tekućem direktorijumu, otkucajte putanju (stazu) kao deo naziva fajla; 3. Da biste videli listu fajlova na drugom drajvu ili direktorijumu, premestite se na "Dirs/Drives" listu, izaberite drajv ili direktorijum koji želite, zatim dvaput kliknite mišem ili pritisnite taster . Zavisno od vaše strukture; 4. direktorijuma, možda ćete morati da se premeštate kroz nekoliko poddirektorijuma da biste došli do željenog. Lista fajlova na tekućem drajvu i direktorijumu pojavljuje se u "fajl prozoru" (File Box); 5. Kada je naziv fajla koji želite da otvorite prikazan u "File Name" prozoru, izaberite "OK" taster na ekranu (kliknite mišem na njega ili na tastaturi pritisnite taster ).

Memorisanje fajla Pošto ste kreirali fajl ili izvršili izmene na postojećem, fajl možete sačuvati (memorisati) koristeći "Save" ili "Save As" komandu iz "File" podmenija. Preporučuje se da često, u toku rada, koristite ovu opciju, pogotovo ako je mrežno napajanje nestabilno. NAPOMENA: Neki fajlovi koje ste otvorili mogu imati specijalne karaktere za formatizovanje (oznaka novog paragrafa; promena tipa slova itd.). Ako memorišete takav fajl, posle korišćenja MS-DOS Editora za izmene na tom fajlu, ti specijalni karakteri će izgubiti svoje format funkcije. Da biste memorisali novi fajl: 1. Iz "File" podmenija, izaberite opciju "Save", potom se pojavljuje dijalog prozor; 2. U "File Name" prozor upišite naziv fajla. Ukoliko želite da sačuvate fajl na drugom drajvu ili u drugom direktorijumu, izaberite drajv ili direktorijum na "Dirs/ drives" prozoru, ili uključite putanju kada upisujete naziv fajla; 3. Izaberite "OK" taster (dugme) na ekranu. Da biste sačuvali postojeći fajl: Izaberite opciju "save" iz "File" podmenija.

VodičzaPC

69

PC za početnike Da biste sačuvali postojeći fajl pod novim nazivom (imenom): 1. Izaberite opciju "Save As" iz "File" podmenija, potom se pojavljuje "Save As" dijalog prozor; 2. Upišite naziv fajla u "File Name" prozor.Ukoliko želite da sačuvate fajl na drugom drajvu ili u drugom direktorijumu, izaberite drajv ili direktorijum u "Dirs/ Drives" prozoru, ili uključite putanju kada upisujete naziv fajla. Ako pokušate da sačuvate fajl u direktorijumu koji već sadrži fajl sa istim nazivom, MS-DOS Editor će prikazati dijalog prozor sa pitanjem da li želite da zamenite postojeći fajl. Izaberite "Yes" taster na ekranu, ukoliko želite; u suprotnom, izaberite taster "No" i dajte vašem fajlu neko drugo ime; 3.

Izaberite "OK" taster na ekranu.

Izlazak iz MS-DOS Editora Da biste izašli iz MS-DOS Editora: Izaberite opciju "Exit" iz "File" podmenija. Ako ste radili sa novim fajlom ili fajlom čije izmene nisu sačuvane, MS-DOS Editor će vas upozoriti da zapamtite (memorišete) fajl. Funkcije pojedinih tastera na tastaturi u MS-DOS Editor-u

"Backspace"

Briše karakter levo od kursora;

"Del"

Briše karakter na poziciji kursora;

"Ctrl"+"T"

Briše reč na poziciji kursora;

"Ins"

Prebacuje editor iz moda ubacivanja (insertovanja) znakova u mod zamenjivanja (prepisivanja) znakova. Mod insertovanja je aktivan po startovanju editora. Pritiskom na taster "Ins", prelazi se u mod zamenjivanja a ponovnim pritiskom na "Ins", vraća se u mod insertovanja;

"Home" I

Premešta kursor na početak linije;

"End"

Premešta kursor na kraj linije;

"Ctrl"+"Enter"

Premešta kuros na početak naredne linije;

"Ctrl"+"<-

Premešta kursor jednu reč u levo i

"Ctrl "+"->"

Premešta kursor jednu reč u desno.

Kursorski tasteri premeštaju kursor za jedno mesto (levo ili desno) ili jednu liniju gore ili dole.

70

VodičzaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS 1.4.8

Manipulisanje fajlovima

Razgledanje tekstuainih fajiova Da biste videli na monitoru sadržaj tekstualnog fajla koristite TYPE komandu. Na primer, da biste videli sadržaj LISTA.TXT fajla na disketi u drajvu B, treba da koristite sledeću komandu: type b:\lista.txt Ako je fajl koji želite da razgledate veliki, treba da koristite tzv. "pajp" (engl. pipe; tj. znak đ) iza koga sledi MORE komanda, kao što sledi: type b:\lista.txt | more Uključujući MORE komandu, dobili ste mogućnost da razgledate fajl ekran po ekran. PREPORUKA: Ukoliko ne koristite MORE komandu kada koristite TYPE, možete privremeno zaustaviti prikaz fajla na monitoru istovremenim pritiskanjem tastera i ili tastera . Da biste nastavili "skrolovanje" na monitoru, pritisnite bilo koji taster (osim ). Da biste trajno prekinuli prikazivanje fajla na monitoru, pritisnite istovremeno tastere i ili i , koji poništavaju komandu TYPE.

Kombinovanje tekstualnih fajlova Da biste kombinovali (spojili) dva ili više neformatizovanih tekst fajlova u jedan fajl, koristite COPY komandu i uključite plus znak (+) između fajlova koje želite da kombinujete, kao u sledećoj komandi: copy spis1.txt + spis2.txtspisak.txt MS-DOS spaja fajlove u redosledu kako ste ih naveli. U ovom primeru, MSDOS dodaje fajl SPIS2.TXT na kraj fajla SPIS1 .TXT. Ako ne specificirate odredišni fajl, MS-DOS kombinuje sve fajlove u prvi specificirani fajl. Na primer, da biste dodali fajl LISTA2.TXT na kraj fajla LISTA1.TXT (oba se nalaze na disketi u drajvu A), koristite sledeću komandu: copy a:\lista1 .txt + a:\lista2.txt Takođe, možete koristiti džoker znake da biste spojili grupu fajlova: copy *.txt svi.txt

Kopiranje teksta sa tastature u fajl Možete koristiti COPY kornandu da kopirate sve što otkucate na tastaturi u fajl. Da biste kopirali sa tastature, specificirajte CON (od console) kao izvorni fajl i specificirajte naziv odredišnog (u koji se kopira) fajla. U stvari, tastatura postaje izvorni fajl. Na primer, možete koristiti sledeću komandu da kucate (upisujete) direktno u fajl NAPOMENA.TXT na disketu u drajvu A : copy con a:\napomena.txt

Vodič za PC

71

PC za početnike Ova komanda kopira sve što otkucate na tastaturi u fajl NAPOMENA.TXT na disketi u drajvu A. Pošto otkucate ovu komandu, MS-DOS će prikazati kursor ali bez komandnog prompta. Kad završite unos, da biste "zatvorili" fajl pritisnite istovremeno tastere i . Posle toga, pojaviće se komandni prompt i kursor, što označava da je sistem spreman da primi narednu komandu.

Kopiranje fajla na printer Da biste kopirali fajl na vaš printer, treba da specificirate kao odredišni fajl naziv porta na koji je printer priključen. Na primer, sledeća komanda kopira fajl NAPOMENA.TXT na disketi u drajvu A, na printer priključen na port LPT1: copy a:\napomena.txt Ipt1 Koristeći CON i naziv porta na koji je priključen printer, možete kopirati direktno sa tastture na printer. Na primer, neka je printer priključen na LPT1 port: copy con Ipt1 Kada završite sa slanjem informacija printeru, pritisnite istovremeno tastere i a zatim pritisnite taster , da bi se odštampalo to što ste otkucali.

Komande za redirekciju (preusmeravanje) ulaza i izlaza Ukoliko ne specificirate drugačije, MS-DOS prihvata unos (ulaz) sa tastature a šalje izlaz na ekran (monitor). Ponekad je korisno preusmeriti ulaz ili izlaz u fajl ili na printer. Na primer, možete preusmeriti listing nekog direktorijuma sa ekrana u fajl. Za redirekciju ulaza i izlaza komandi, koriste se sledeći karakteri: znak "veće od" (>), šalje izlaz komande u fajl ili na uređaj, kao što je printer; znak "manje od" (<), prihvata ulaz potreban za komandu iz fajla a ne sa tastature; dvostruki znak "veće od" (>>), dodaje izlaz komande na kraj fajla bez brisanja informacija koje su već u fajlu.

Redirekcija izlaza komande Skoro sve MS-DOS komande šalju izlaz na ekran. Čak i komande koje šalju izlaz na drajv ili printer prikazuju poruke i promptove na ekranu. Da preusmerite izlaz sa ekrana u fajl ili na printer, koristite znak "veće od" (>). Na primer, u sledećoj komandi, listing direktorijuma koji formira DIR komanda preusmerava se u fajl DIRLIST.TXT : dir > dirlist.txt Ako fajl DIRLIST.TXT ne postoji, MS-DOS zamenjuje njegov sadržaj sa izlazom koji komanda CHKDSK obično šalje na ekran. Da biste dodali izlaz komande na kraj (postojećeg) fajla bez gubitka informacija koje već postoje u fajlu, koristite dvostruki znak "veće od" (>>). Na primer, u sledećoj komandi, listing direktorijuma formiran od strane DIR komande dodaje se DIRLIST.TXT fajlu :

72

VodičzaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS dir >> dirlist.txt Da pošaljete izlaz komande na printer, koristite znak "veće od" sa nazivom porta na koji je printer povezan. Na primer, sledeća komanda preusmerava izlaz DIR komande sa ekrana na printer priključen na LPT1 port: dir > Ipt1 NAPOMENA: Izlaz nekih komandi, kao što su poruke o greškama (error messages), ne mogu biti preusmereni korišćenjem znaka "veće od" (>).

Redirekcija ulaza u komandu Kao što se izlaz komande može poslati u fajl ili na printer umesto na ekran, tako se može i ulaz u komandu prihvatiti iz fajla umesto sa tastature. Da biste prihvatili ulaz iz fajla, treba da koristite znak "manje od" (<). Na primer, sledeća komanda prihvata ulaz za SORT komandu iz LIST.TXT fajla : sort < list.txt MS-DOS sortira po alfabetskom redosledu linije LIST.TXT fajla i prikazuje rezultat na ekranu. Da biste sačuvali izlaz Gezultat rada) SORT komande (umesto da ga prikažete na ekranu), uključite znak "veće od" (>) i naziv fajla u koji želite da smestite sortirani sadržaj. Na primer, koristićemo prethodno datu komandu samo što želimo da izlaz umesto da bude prikazan na ekranu bude preusmeren u fajl SORTIRAN.TXT : sort < list.txt > sortiran.txt

1.4.9

Restauracija obrisanih fajlova

Kada sa DEL komandom obrišete fajl, MS-DOS ne briše podatke u fajlu. Umesto toga, on markira (označava) fajl kao obrisan, tako da može ponovo da koristi prostor na disku koji je zauzimao obrisani fajl. Podaci iz fajla ostaju na disku sve dok DOS ne upiše podatke nekog drugog fajla u taj isti prostor na disku. Pošto podaci iz obrisanog fajla neko vreme sigurno ostaju netaknuti, to je moguće da restaurirate (povratite) fajl koji ste greškom obrisali. Cim primetite da je fajl greškom (nehotice) obrisan, iskoristite komandu UNDELETE da povratite fajl. Neke MS-DOS komande (kao što je MORE) kreiraju privremene fajlove koji mogu zauzeti prostor obrisanog fajla. Stoga, izbegnite korišćenje bilo kog programa ili MS-DOS komande osim, UNDELETE sve dok ne povratite fajl koji ste slučajno obrisali. Ova komanda dozvoljav$korišćenje džoker znakova. Na primer, da biste povratili sve obrisane fajlove koji su imali .BAT ekstenziju na disketi u drajvu A, otkucajte sledeće: undelete a:*.bat Ukoliko ne navedete naziv fajla ili džoker znak, UNDELETE će pokušati da povrati sve obrisane fajlove koje locira na disku (disketi). NAPOMENA: UNDELETE komanda ne može da restaurira direktorijum koji je bio uklonjen, i ne može da povrati fajl ako ste uklonili direktorijum u kojem je bio taj fajl.

VodičzaPC

73

PC za početnike

Restauracija fajlova sa defektnih diskova (disketa) Ako MS-DOS ili neki drugi program ne mogu više da čitaju neki fajl ili direktorijum, to znači da možda postoji jedan ili više oštećenih sektora na disku. Da biste restaurirali delove fajla ili direktorijuma koji nisu oštećeni, možete koristiti RECOVER komandu. MS-DOS imenuje restaurirane fajlove sekvencijalno, počevši od FILE0001.REC. NAPOMENA: Osnovni direktorijum, gde se restaurirani fajlovi smeštaju, može da prihvati ograničen broj fajlova. Ako vi pokušate da restaurirate više fajlova nego što osnovni direktorijum može da prihvati, neki fajlovi će biti izgubljeni. Generalno, RECOVER komandu treba koristiti samo kada je to apsolutno neophodno. Čak i kad se deo fajla uspešno restaurira, fajl može biti neupotrebljiv ako je informacija koja nije restaurirana od kritične važnosti za taj fajl. O organizaciji diskova, restauraciji oštećenih fajlova i programima koji to relativno efikasno rade, biće više reči u drugom delu teksta.

1.4.10

D0SKEY program

Možete koristiti DOSKEY program da vidite, editujete (uređujete) i izvodite DOS komande koje ste prethodno koristili. DOSKEY obuhvata DOS editorske tastere i druge tastere koji omogućavaju lakše korišćenje prethodno korišćenih komandi. Kada koristite DOSKEY, možete da otkucate nekoliko komandi u jednoj liniji. Osim toga, možete da kreirate, izvršavate i memorišete komandne makroe. U ovom slučaju, makro je jedna ili više DOS komandi koje su smeštene u RAM; on radi slično kao "batch" program. DOSKEY program možete učitati u memoriju, bilo kucajući komandu pri komandnom promptu, bilo uključenjem u AUTOEXEC.BAT fajl. Ukoliko ne specificirate drugačije, DOS rezerviše 512 bajtova privremene memorije za memorisanje komandi i makroa. Ako prosečna komanda ima 15 karaktera, moći ćete da memorišete oko 35 komandi u rezervisani memorijski prostor. Rezidentni deo DOSKEY programa zauzima oko 3kB memorije. Ako želite da rezervišete više ili manje memorije, uključite prekidač/bufsize= u komandu. Na primer, da biste rezervisali 300 bajta memorije za zapisivanje komandi, otkucajte sledeću komandu: doskey /bufsize=300 Pošto se memorijski bafer napuni, vremenski najstarija komanda se istisne iz bafera (privremene memorije), kako bi se oslobodio prostor za prihvat nove komande. Bafer se može obrisati (isprazniti) istovremenim pritiskom na tastere i . Kada je jednom DOSKEY učitan, on održava listu komandi ko)e ste otkucali. Možete koristiti sledeće tastere da biste videfi prethodne komande. Da biste opet izvršili komandu, pošto je prikazano, potrebno je da pritisnete taster "Enter".

74

VoSizšPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS Funkcije pojedinih tastera date su u sledećoj tabeli: Up arrow

Page Down

- prikazuje prethodnu komandu u listi, - prikazuje sledeću komandu u listi, - prikazuje memorisanu listu komandi, - prikazuje najstariju komandu u listi, - prikazuje najnoviju komandu u listi i

Esc

- briše komandu sa ekrana.

down arrow F7 Page Up

Detaljan opis rada programa DOSKEY možete naći u priručniku za DOS.

1.4.11

Konfigurisanje hardvera

Operativna memorija računara Memorija koja je na raspolaganju softveru za izvršavanje na Intelovim mikroprocesorima varira, zavisno od njene lokacije u memorijskom prostoru i kako se njom može upravljati i kako može biti korišćena. Različiti tipovi memorije koriste se od strane drajvera operativnog sistema, aplikacija, rezidentnih programa i samih programa za upravljanje memorijom. Zapazite da postoji bitna razlika između memorije i memorijskog adresnog prostora. lako postoji više načina da se doda memorija računaru, procesorov memorijski adresni prostor je fiksan. Niže navedeni memorijski prostor na raspolaganju je na svim mašinama sa odgovarajućim procesorima. Međutim, dati memorijski prostor ne može biti korišćen ukoliko memorijski čipovi nisu fizički instalirani u taj prostor ili mapirani u taj prostor posredstvom memorijskog menadžera (program za upravljanje memorijom). Mapiranje jednostavno znači da je logička adresa (mesto gde vam je potrebna memorija) primenjena na odgovarajući deo fizičke memorije (čip), koja ne mora da se poklapa sa fizičkom adresom. Mapiranje treba shvatiti kao davanje grupi memorijskih čipova različitih naziva u različito vreme, zavisno od posla koji želite da oni urade. Konvencionalna memorija (Conventional Memory) je osnovni tip memorije koji se nalazi na svim IBM kompatibilnim personalnim računarima i rasprostire se do 640 kB. Programi mogu da koriste konvencionalnu memoriju bez specijalnih instrukcija potrebnih kada se koriste drugi tipovi memorija. MS-DOS koristi konvencionalnu memoriju. Produžena memorija (Extended Memory - XMS). Jedan od načina da dodate još memorije vašem sistemu je da se instalira produžena memorija. Produžena memorija je na raspolaganju na sistemima sa 80286 ili višim procesorima. (Većina 80286 računara ima 640 kB konvencionalne memorije i 384 kB produžene

£_

VodičzaPC

75

PC za početnike memorije.) Pošto su samo adrese u prostoru 640 kB konvencionalne memorije prepoznatljive od strane svih programa svih programa, programima su potrebne specijalne instrukcije da prepoznaju više adrese u produženoj memoriji. Da bi se efikasno koristila produžena memorija, potrebno je instalirati tzv. "extendedmemory manager". MS-DOS ima takav program i to je HIMEM.SYS. MS-DOS može da radi u produženoj memoriji, ostavljajući na raspolaganju više konvencionalne memorije aplikativnim programima. Proširena memorija (Expanded Memory - EMS). Drugi način da se doda memorija preko granice od 640 kB u vaš računar je da se instalira proširena memorija. Većina personalnih računara može da raspolaže proširenom memorijom, koja se sastoji iz dva dela: EMS ploče, koja mora biti instalirana u vašem računaru; i programa koji se zove "expanded-memory manager", koji se isporučuje zajedno sa EMS pločom. Većina programa ne mogu da koriste proširenu memoriju, pošto nisu projektovani da sarađuju sa EMS menadžerom. Gornji memorijski prostor (Upper Memory Area). Većina sistema ima 384 kB memorijskog prostora koji se zove gornji memorijski prostor. Ovaj prostor je neposredno iznad 640 kB konvencionalne memorije. Gornji memorijski prostor se ne smatra delom ukupne memorije vašeg računara, pošto programi ne mogu da smeštaju informacije u ovaj prostor. Ovaj prostor je, u stvari, rezervisan za korišćenje od strane sistemskog hardvera, na primerza rad monitora. Informacije mogu biti mapirane (ili kopirane) iz jednog tipa memorije u delove gornjeg memorijskog prostora koje ne koristi vaš sistem. Ovi nekorišćeni delovi zovu se gornji memorijski blokovi (Upper Memo-ry Blocks). Ako imate sistem sa 80386 ili 80486 procesorom i extended memoriju, MSDOS može da koristi gornji memorijski prostor kako bi oslobodio više prostora u konvencionalnoj memoriji za vaše programe. MS-DOS ima komande koje omogućavaju da smestite izvesne upravljačke programe (device drivers) i izvršne programe izvan konvencionalne memorije, obično u extended memoriju. MS-DOS će zatim mapirati ove programe u gornji memorijski prostor, gde će oni moći uspešno da se izvršavaju. Da biste koristili proširenu memoriju, produženu memoriju ili gornji memorijski prostor vašeg računara, vi morate instalirati memorijski menadžer (memory manager). Memorijski menadžer je upravljački program (device driver) koji omogućava pristup pojedinim tipovima memorije. MS-DOS sadrži sledeće memorijske menadžere: HIMEM, koji omogućava pristup extended memoriji EMM386, koji koristi extended memoriju da simulira (podražava) expanded memoriju. MS-DOS obično radi u konvencionalnoj memoriji, time ostaje manje konvencionalne memorije na raspolaganju za vaše programe. Međutim, ako vaš sistem ima extended memoriju, MS-DOS može da radi u extended memoriji. Kada je to ispiinjeno, on koristi prvih 64 kB extended memorije, koji se zovu visoki memorijski prostor (High Memory Area - HMA). Pošto samo nekoliko programa može da koristi HMA to ima smisla da se MS-DOS tu izvršava. Da biste koristili ove pogodnosti, u vašu konfiguracionu datoteku (CONFIG.SYS) treba dodati komande kojima se instaliraju memorijski menadžeri.

76

Vodič za PC

1.4 Operativni sistem MS-DOS Na primer: device = C:\dos\himem.sys dos = high,umb Ove komande prvo učitaju HIMEM extended memory menager a zatim učitaju MS-DOS u extended memoriju. Komanda UMB specificira da MS-DOS treba da održava vezu između konvencionalne memorije i gornjeg memorijskog prostora. Da biste instalirali EMM386 kao expanded-memory emulator, treba da dodate "device" komandu u vaš konfiguracioni fajl. device = C:\dos\emm386.exe 640 Ova komanda specificira da EMM386 treba da koristi extended memoriju, da simulira produženu (expanded) memoriju i rezerviše 640 kB proširene memorije za tu svrhu.

Korišćenje memorije za ubrzavanje rada hard diska SMARTDrive ("smartdrajv") je program za ubrzavanje ("keširanje") hard diska kod računara koji imaju hard disk i proširenu ili produženu memoriju. Ovaj program može da redukuje iznos vremena koje vaš računar troši za čitanje podataka sa hard diska. "Smartdrajv" postavlja deo proširene ili produžene memorije za svoje korišćenje. Ovaj deo memorije naziva se SMARTDrive cache ("keš"); "smartdrajv" koristi taj prostor da smesti informacije pročitane sa hard diska. Kada neki program pokuša da pročita informaciju sa hard diska, "smartdrajv" obezbeđuje tu informaciju direktno sa svog "keš"-a umesto sa diska. "Smartdrajv" uvek kopira nove ili modifikovane informacije na hard disk, tako da ne postoji opasnost gubljenja podataka kada isključite računar. "Smartdrajv" se instalira dodajući komandu "device" u vaš konfiguracioni fajl. Na primer: device = C:\dos\smartdrv.sys 1024 Ova komanda specificira da je SMARTDRV.SYS u C:\dos direktorijumu i da je veličina "keš"-a 1024 kB. Podrazumeva se ( by default ) da SMARTDRV radi u extended memoriji.

Beč (engl. batch) programi Korišćenje komandi DOS-a je dovoljno za normalan rad ali malo komfora uvek dobro dođe. DOS se može naterati da u izvesnom smislu koristi samog sebe da bi obavio neki vaš posao. Reč je o tzv. BAT datotekama, koje, u stvari, sadrže nizove DOS komandi, koje se, kada ih startujete, izvršavaju potpuno automatski. Evo primera jedne BAT datoteke (kopija.bat): REM kopija.bat ECHO OFF copy C:\isplate\isplata.dbf a:\ cd C:\dbase ECHO ON dbase

Vodič za PC

77

PC za početnike Uz pomoć datoteke (fajla) KOPIJA.BAT kopirate fajl isplata.dbf sa hard diska iz direktorijuma C:\isplate na disketu u flopi drajvu a:, zatim se vrši promena aktivnog direktorijuma, tj. prelazi se u direktorijum C:\dbase i startuje programa dBASE (program za rad sa bazama podataka). U datoteci se primećuju još neke komande čije značenje će sada biti navedeno. REM komentar Ako znate bejzik, nećete imati problema sa komandom REM: sav tekst iza nje se jednostavno ignoriše. Ako je vaša BAT datoteka iole duža, naredbe REM će poslužiti da je prokomentarišete. ECHO ispisivanje teksta ECHO podseća na bejzik naredbu PRINT - njenom primenom možete da ispišete proizvoljan tekst na ekran računara. Tu se, međutim, ne završava dejstvo ove komande. Pri normalnom izvršavanju BAT datoteke, DOS na ekranu ispisuje komandu koja se izvršava a zatim rezultate njenog izvršavanja. Ako je BAT datoteka iole komplikovanija, ispisivanje naredbi je nepotrebno i zbunjujuće, pa ga treba isključiti.

ECHO poruka

- prenosi poruku na ekran

ECHO OFF

- tekst naredbi koje se izvršavaju od sada se ne prenosi na

ECHO ON

ekran

ECHO

- tekst naredbi koje se izvršavaju se ispisuje na ekran - ispisuje da li je ECHO ON ili OFF

Datoteka CONFIG.SYS

Poput svih dobrih operativnih sistema, MS-DOS omogućava podešavanje nekih radnih parametara potrebama korisnika. Jedno od takvih podešavanja je datoteka AUTOEXEC.BAT u koju upisujemo naredbe koje će se izvršiti po svakom uključenju računara. Ovde će biti reči o drugom vidu prilagođavanja, datoteci CONFIG.SYS koju, takođe, upisujemo u tzv. root direktorijum radnog diska i koja se automatski učitava po svakom startovanju sistema. Ova datoteka sadrži obične redove teksta (niz naredbi), tako da može da se formira pomoću običnog ASCII editora (DOS-ov Edlin, Norton Editor i slično). U ovom tekstu biće objašnjene naredbe koje se najčešće uključuju u datoteku CONFIG.SYS. BUFFERS - podešavanje performansi diska Sav "saobraćaj" između procesora i datoteka na disku se obavlja preko RAM memorije - kad god pro-gram zatraži jedan bajt iz neke datoteke, MS-DOS će sa diska učitati čitav sektor nadajući se da će se uskoro tražiti i susedni bajtovi. Ukoliko mnogo radite sa programima koji pristupaju disku (jedan od takvih je dBASE), povećanje broja bafera dovodi do dramatičnog poboljšanja performansi sistema - sortiranje i pretraživanje može da bude brže i do 10 puta.

78

Vodič zaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS Korisnici PC-ja će utvrditi da povećanje broja bafera ubrzava računar, ali da postoji neka granica iza koje broj otvorenih bafera "guši" sistem - treba naći zlatnu sredinu. Ta zlatna sredina, jasno, nije ista za svakog korisnika. buffers = 25 - koristi 25 bafera DEVICE - instalacija uređaja Na PC se priključuju razni uređaji koje kontroliše odgovarajući softver. Taj softver, prirodno, može da se učita kada nam uređaj zatreba, ali je ponekad korisno učiniti ga rezidentnim delom DOS-a i imati stalno na raspolaganju. Zato u CONFIG.SYS možete da ubacite deklaraciju: DEVICE = ime programa kojom se unosi i aktivira program koji pokreće neki uređaj - taj uređaj može da bude egzotičan disk, miš, video kartica itd. Reč "uređaj" treba, dakle, shvatiti u širem smislu: to može da bude čitava kompjuterska mreža, ali i deo hardvera samog PC-ja! device = ime programa device = C:\mouse\mouse.sys - deklaracija koju mogu koristiti oni koji su uz računar kupili i miša. Jednom instaliran, drajver uređaja je aktivan sve dok je računar uključen. Jedini način da ga isključite je izbacivanje iz datoteke CONFIG.SYS i resetovanje sistema. FILES - maksimalan broj otvorenih datoteka Normalno startovan, MS-DOS se konfiguriše tako da u istom trenutku može da radi sa 8 datoteka od kojih su 5 rezervisane (za DOS su tastatura, ekran i interfejsi zapravo datoteke). Preostale tri datoteke su uglavnom dovoljne; ponekad ćete, međutim, doći do programa koji zahteva da u CONFIG.SYS unesete deklaraciju FILES. files = 30 Upotreba deklaracije FILES, prirodno, smanjuje raspoloživ RAM (48 bajta po datoteci) (konvencionalnu memoriju).

SHELL - altemativni komandni procesor Komunikacija korisnika sa DOS-om zasniva se na programu COMMAND.COM koji se naziva procesorom komandi ili komandnim procesorom (interpreterom). Deklaracija SHELL omogućava izbor alternativnog komandnog interpretera i, samim tim, kompletnu promenu korisničkog interfejsa koji nudi DOS. shell = datoteka parametarl parametar2 datoteka - sadrži novi komandni procesor parametarl i parametar2 se, po startovanju, prosleđuju komandnom procesoru. Za standardni COM-MAND.COM parametri su: /E:xxxx (definiše veličinu radnog prostora) /P (izvršava AUTOEXEC.BAT ako postoji) Ako datoteka sadrži neispravan komandni procesor, sistem će se zakočiti. Moraćete da ga "podignete" sa diskete i da izbacite red SHELL iz CONFIG.SYS. STACKS - podešavanje veličine sistemskog steka

VodičzaPC

79

PC za početnike stacks = n,s n - broj stek područja; kreće se između 8 i 64 s - veličina svakog od stek područja u bajtovima. Kreće se između 32 i 512. stacks = 0,0 - nalaže sistemu da ne instalira program za kontrolu steka. Uvođenje novih stek područja zauzima određenu memoriju, ali zato može da eliminiše mrtve petlje u koje upadaju neki komercijalni programi. Ranije je već dato deklarisanje za memorijske menadžere i za ubrzavanje hard diska.

Datoteka AUTOEXEC.BAT Datoteka AUTOEXEC.BAT koja se nalazi u osnovnom (root) direktorijumu hard diska ili diskete sa koje "podižete" sistem ima specijalan status; automatski se izvršava kad god uključite ili resetujete PC. U ovu datoteku možete da upišete poruku kojom će vas računar pozdraviti i mnoge druge naredbe uz pomoć kojih prilagođavate DOS svojim potrebama i ukusima. Sada će biti dato objašnjenje za DOS-ove komande koje se najčešće uključuju u ovu datoteku. CLS - brisanje ekrana PROMPT - definisanje prompta Kada očekuje vašu komandu, MS-DOS ispisuje prompt koji se obično svodi na ime radnog diska. Predviđena je, međutim, mogućnost veoma kompleksne promene prompta. PROMPT string string - se sastoji od alfanumeričkih znakova i specijalnih sekvenci koje počinju znakom $: - ispisuje dolar; $g - znak za veće; $n - ime radnog diska; $p - ime radnog diska i direktorijuma; $t - vreme i tako dalje. PATH - direktorijumi u kojima treba tražiti komandu Kada otkucate neku naredbu, komandni interpreter najpre pokušava da je pronađe među internim komandama. Ukoliko ne uspe, pokušava da izvrši istoimenu COM, EXE ili BAT datoteku u tekućem direktorijumu. Ako ni jedna od ovih datoteka ne postoji, DOS bi mogao da prijavi grešku; omogućeno je, međutim, definisanje direktorijuma koje će DOS dodatno pretraživati u potrazi za specificiranom COM, EXE ili BAT datotekom. Ovi direktorijumi se specificiraju komandom PATH. Pri specificiranju PATH-a, uvek, koristite apsolutna imena kataloga; relativno pretraživanje dovodi do mnogobrojnih problema. path C:\dos;C:\dbase;C:\dbase\uplate MODE - podešavanje raznih parametara

80

VodižzaPC

1.4 Operativni sistem MS-DOS Komanda MODE se koristi za više suštinskih stvari: definisanje karakteristika štampača, redirekciju štampača, ekranski mod, serijsku komunikaciju i kontrolu tzv. kodnih stranica. MODE - parametri serijske komunikacije MODE COMn: baud, parity, databits, stopbits, P - je broj serijskog porta (1 ili 2 ); - predstavlja brzinu prenosa (obično 2400);

n baud

- nalaže računaru da vrši ili ne vrši kontrolu parnosti. Može da ima vrednost N (none) O (odd) ili E (even);

parity databits stopbits

P

- označava koliko svaki preneti bajt ima korisnih bitova. Može da ima vrednost 7 ili 8; - označava broj stop bitova na kraju svakog bajta. Može da ima vrednost 1 ili 2; - zahteva od računara da ponavlja operaciju sve dok se korespondent ne odazove.

MODE COM1: 14400,N,8,1 određuje parametre prvog komunikacionog porta: brzina 14400 bita u sekundi, parnost se ne kont-roliše, prenosi se osam bita podataka i jedan stop bit. Na prvi pogled izgleda logično da računar ponavlja zahteve sve dok se korespondent ne odazove. Sa druge starne, činjenica da se korespondent ne odaziva znači da nešto nije u redu, pa nema smisla blokirati računar (blokada se prekida pritiskom na ili ). Zato se parametar P uglavnom koristi dok se uspostavlja i proverava serijska komunikacija. SET - rad sa promenljivima MS-DOS podržava rad sa promenljivama koje se, uglavnom, koriste za komunikaciju među programima: neki programi dopuštaju da, pre njihovog startovanja, otkucate nešto poput SET AUDIO = 0 i tako isključite ton. Zona RAM-a u koju se, primenom komande SET, ove informacije upisuju naziva se environment ("envajronment"). SET - prikazuje postojeći sadržaj environment-a SET ime = string Na primer, komunikacioni program TELIX zahteva da se u AUTOEXEC.BAT postavi SET naredbom direktorijum u kome se nalazi instaliran taj program. set telix = C:\telix

VodičzaPC

81

PC za početnike

Instalacija miša U okviru AUTOEXEC.BAT ili CONFIG.SYS fajla, nalaze se i komande za aktiviranje miša, periferijskog uređaja bez koga se danas ne može zamisliti rad na PC računaru. Da biste povezali miša sa računarom, treba da uradite sledeće: 1. Isključite računar; 2. Izaberete serijski port (priključak na poleđini kućišta računara, o kome će biti više reči u drugom delu knjige) koji nije zauzet (COM1 ili COM2); 3. Zavisno od tipa konektora, na kraju kabla za miša (9-pinski ili 25pinski), priključenje na serijski port, vrši se sa adapterom ili bez njega (vidi slike 1.17 i 1.18); 4. Posle priključenja konektora, pritegnite zavrtnje kako usled pomeranja ne bi dolazilo, eventualno, do prekida veze;

slika 1.17 Skica miša tipa "Genius" i odgovarajućih adaptera za priključenje

Ovim je hardverski deo instalacije završen. # Procedura softverske instalacije zavisi od softvera koji je isporučen uz miša. Uopšteno, na disketi ćete naći INSTALL, MODIFY, CONFIG, MOUSE i TEST programe, koji će vam omogućiti da postavite, menjate i testirate izvesne karakteristike miša. Većina miševa ima dva moda rada i to: Mouse Systems PC Mouse Mode (rad sa tri tastera) i Microsoft Serial Mouse Mode (rad sa dva tastera). Zavisno od modela, kod nekih se prebacivanje iz jednog moda rada u drugi vrši pomeranjem prek-lopnika na zadnjoj strani tela miša, a kod drugih pritiskom na neki od tastera miša, dok se računar startuje, a potom se taj taster oslobodi (otpusti).

82

Vodič za PC

1.4 Operativni sistem MS-DOS Ukoliko ste nabavili Genius Mouse i odgovarajući softver, softver iskopirajte u poseban direktorijum (na primer, C:\MOUSE). Za inicijalizaciju miša potrebno je u AUTOEXEC.BAT fajl uneti sledeću liniju: C:\MOUSE\GMOUSE.COM mn ili C:\MOUSE\GMOUSE.COM /qn zavisno od toga da li želite brže ili sporije kretanje kursora. Za brže kretanje kursora po ekranu i višu rezoluciju, unesite sledeću liniju: C:\MOUSE\GMOUSE.COM mn gde m (multiplikator ubrzanja) može imati vrednost od 1 do 4, a ako je izostavljeno podrazumeva se da je 2. Parametar n se odnosi na komunikacioni port na koji je priključen miš i ako je izostavljen, podrazumeva se da je vrednost 1 (port COM1). Za nižu rezoluciju i precizniju kontrolu, treba uneti liniju sledećeg oblika: C:\MOUSE\GMOUSE.COM /qn gde q (parametar redukcije) može imati vrednost od 2 do 4 i nema podrazumevanu vrednost, tj. vrednost se mora eksplicitno naznačiti a n se odnosi na port na koji je miš priključen.

slika1,18 Skica priključenja miša na serijski port

Da bi sistem prihvatio promene koje ste izvršili (da bi znao da je miš priključen), potrebno je računar ponovo startovati. Kada po startovanju računar prikaže poruku da je drajver (upravljački program) za miša instaliran, možete pokrenuti program GTEST.COM da biste utvrdili da li miš funkcioniše korektno, pritiskajte tastere i pomerajte telo miša po podlozi, da biste proverili da kursor odgovarajuće reaguje. Miša (kućište, kabl i silikonsku kuglicu) treba, s vremena na vreme, očistiti toplom vodom, sa blagim rastvorom sapuna ili deterdženta, i mekim sunđerom ili krpom. Ne treba koristiti agresivne tečnosti, kao što su alkohol, benzin ili razređivač.

VodičzaPC

83

PC za početnike Mogući problemi: 1. Ako miš ne reaguje odgovarajućim kretanjem kursora po ekranu ili pravi kratke pauze tokom kretanja, to je znak da treba očistite silikonsku kuglicu; 2. Ako pri kretanju miša po podlozi kursor ostaje u jednoj poziciji ili se kreće skokovito, sa velikim pomacima, proverite da li je kabl u prekidu ili možda nagnječen. Ako nije, priključite miš na neki drugi računar ili neki drugi miš na vaš računar, da biste utvrdili da li je problem u računaru ili mišu; 3. Ako se ekransko pomeranje kursora blokira na ivici ekrana i više ne reaguje na pomeranje miša, startujte ponovo drajver za miša, da biste proverili u kom modu rada se nalazi miš. Možda će biti potrebno da ponovo instalirate softver (drajver). Na našim prostorima cirkuliše više verzija drajvera za miša i gotovo svaki ima i tzv. README fajl u kome je objašnjeno značenje pojedinih parametara i postupak instalacije, tako da to može uspešno da obavi i početnik.

84

Vodič za PC

1.5 Uslužni programi

1.5 Uslužni programi 1.5.1

PCT

Malo je vlasnika PC računara koji ne koriste program PCT.EXE. Mnogi se prema njemu odnose kao da je sastavni deo operativnog sistema. Međutim, radi se o nezavisnom uslužnom programu firme Central Point Software iz paketa PC TOOLS. Program se startuje jednostavno, navođenjem naziva u komandnoj liniji: PCT Ukoliko u komandnoj liniji navedete parametar /RnnnK PCT se instalira kao pritajeni (rezidentni) program, tako da se može izvršavati zajedno sa drugim programima; nnn označava koliko kilobajta će PCT imati na raspolaganju za sebe i dodatne bafere. Minimum je 64 kilobajta a preporučuje se bar 75 kilobajta. PCT se aktivira kombinacijom tastera - (mada se ta kombinacija tastera može promeniti navođenjem parametra/F i tastera koji će biti pritisnutzajedno sa tasterom ). Bez obzira kako je učitan, PCT uvek radi isto. Prikazuje prvih 26 datoteka (sl. 1.19) u dva reda, ili po 13 datoteka sa kompletnom informacijom (vreme nastanka, vrsta zaštite datoteke - ako postoji, itd.). Biranje datoteke (fajla) ili datoteke nad kojom će se izvršiti operacija iz menija je jednostavno. Svodi se na kretanje kursora (prisustvo kursora invertuje prikaz imena na ekranu) po imenima, pritiskanje tastera , eventualno novo pomeranje kursora i pritiskanje na itd. Moguće je odabrati veći broj datoteka i nad njima primeniti neku operaciju - kopiranje, brisanje i slično. Sve u svemu, to je veoma pogodan način da se radi sa grupama datoteka. U PCT-u postoje dva menija - jedan za datoteke (fajlove), drugi za "disk i specijalne funkcije". Korisnik prelazi iz jednog u drugi (i nazad), pritiskanjem tastera . Ovakva organizacija nije naročito sretna, jer su opcije oba menija veoma slične, pa to može zavesti korisnika kad hoće na brzinu nešto da uradi. Meni za fajlove sadrži standardne DOS funkcije, kao što su Copy, Compare, Find, Rename, Delete, Verify i slične. U meniju za specijalne funkcije nalazimo mogućnosti koje u standardnom DOS-u ne postoje: Locate, Rename subdirectory itd. Pre izvršenja bilo koje od ovih funkcija, treba se tasterom "premestiti" u željeni direktorijum. Taster dozvoljava da se, isto kao u DOS-u, zvezdicama i znakovima pitanja odabere neki podskup svih fajlova. Po izvršenju funkcije, prethodno odabrani skup fajlova ostaje i dalje izabran, tj. nad njim se odmah mogu vršiti neke dalje operacije. Taster poništava selekciju fajlova, tj. svi fajlovi u direktorijumu postaju ravnopravni (neizabrani). Zbir dužina svih odabranih fajlova uvek je na ekranu i menja se trenutno u skladu sa izborom. Osim odabiranja tasterom ("fajl po fajl"), moguće je tasterom ući u meni za globalno odabiranje. Ovaj postupak se izvodi ekvivalentno istoj operaciji u DOS-u, navođenjem delova imena uz pomoć zvezdica i znaka pitanja. Često je zgodno sa odabrati globalni podskup, a zatim ipak pregledavati fajl

VodiczaPC

85

PC za početnike po fajl. To se vrši kombinacijom tastera i početnog slova iz menija'. Na primer, - će izvršiti operaciju "Edit" za onaj fajl na kome je kursor, bez obzira na to koliko je fajlova već selektovano (odabrano) na neki drugi način. Svaki ekran iz PCT-a može se odštampati pomoću pritiskanja tastera . Prethodno se na ekranu zamene svi znakovi koji se na standardnom štampaču ne bi mogli prikazati.

FC Tools Deluxe M.30 Uol Label=None ----------------------------- File Funetions -------------- Scroll Lock 0FF Path=D:\PD0X35\*.* Nane Ext $«UNZIP EXE NUPDftT EXE PARADOK SON E FftRftD CFG FARADOKK EXE OK READHE READHE CON FARADOK SOR PARADOK NIP CUSIOH SC PftRftDOKR ATI BGI EXE COtlFIG BGI

Size ftttr Date 23044 ...f 0/25/90 49734 ...f t 0/25/90 1113 ...A t 11/24/92 2546 .. . f t 3/25/93 102739 ...f 0/25/90 52601 ...f t 0/25/90 4217 ...f t 0/25/90 1637 ...f t 0/25/90 1101 .. t .A0/25/90 771 .. .A0/25/90 966352 ...A 0/25/90 7267 .. .A0/25/90 37077 ...A 0/25/90

N&ne Ext EURO CHR CPUTESTEXE ENSTESTCON PftRftDAUX PD0X3 EXE OK PftRftDHLP PftRftD IDX OK PftRftD NSG OK PARADOK OUl OK PftRftD0U2 PftRftDOKT OK TUTILITV EXE EXE TUTILITV DOC

Size Attr Date 2567 ...f 0/25/90 02566 ...f t 0/25/90 19664 .. t .A0/25/90 131707 .. .A0/25/90 6056 ...A 0/25/90 133060 ...f 0/25/90 30442 ...f t 0/25/90 67274 ...f t 0/25/90 05717 .. t .A0/25/90 61727 .. .A0/25/90 22606 .. .A0/25/90 37367 .. .A0/25/90 4002 .. .A0/25/90

49 files LISTed =

2502903 bytes. 49 files in sub-dir = 2562903 bytes. 0 files SELECTed = 0 bytes. ftuailable on uoiune = 1122304 Copy Noue cOnp Find Renanebytes. Delete Uer uieu/Edit ftttrib Uordp Print List Sort Help 4J=SELECT Fl=UNselect F2=alt dir lst F3=other nenu Esc=exit PC Tools F6=directory LIST argunent F9=file SELECTion argunent F10=chg driue/path slika 1.19 Izgled ekrana menija za rad sa fajlovima

Direktorijumi se biraju vrlo jednostavno. Na ekranu se pojavljuje stablo direktorijuma i pomeranje kursora, uz neizbežni , "preseljava" korisnika u obeleženi direktorijum. Biranjem direktorijuma, prikazuju se fajlovi sadržani u njemu. PCT prikazuje sve fajlove, uključujući i one sa Hidden i System atributima. Svi atributi mogu biti promenjeni (iako to nema uvek smisla), Sadržaj direktorijuma može se u svakom trenutku odštampati i sortirati. Sortiranje može da poboljša performanse hard diska, jer se fajlovi (čak i poddirektorijumi) fizički pomeraju na disku. Pod opcijom Directory Maintenance kriju se naredbe Rename (preimenovanje), Create (kreiranje), Remove (brisanje direktorijuma), kao i "prune and graft", što je premeštanje kompletnih direktorijuma i poddirektorijuma. Directory Maintenance se poziva iz menija "Disk and Special Functions". PCT može da kopira skupove fajlova ili diskove u celosti. COPY FILES kopira odabrane fajlove sa disk na disk, u okviru istog diska, ali sa promenjenim imenom, i u isti disk, ali u drugi poddirektorijum. Kako je izvršen proces kopiranja možete proveriti upotrebom komande COMPARE (opcija cOmpare u meniju).

86

Vodič za PC

1.5 Uslužni programi Funkcija MOVE radi isto što i COPY, osim što će polazni fajl ("original") biti uništen na kraju kopiranja. Opcijom FIND može se ispitati postojanje nekog bajta ili niza bajtova na disku ili u okviru fajla. Preimenovanje fajla (RENAME FILES) je ekvivalent DOS komandi RENAME. Međutim, RENAME DiSK odgovara DOS komandi LABEL - njome se preimenuju diskovi. Za brisanje fajlova zadužena je komanda DELETE. VERIFY proverava da li na disku postoje pogrešni delovi. PCT sadrži i tekst editor ograničenih mogućnosti. U njega se ulazi opcijom W iz menija za fajlove. Kretanje po tekstu je uobičajeno (kursorske strelice), a funkcijskim tasterima se biraju blokovi teksta, ili se vrši pretraživanje, kopiranje i slično. Štampanje se ne vrši iz samog procesora reči, već je za to potrebno iz glavnog menija aktivirati naredbu (taster) "P". Opcija VIEW/EDIT omogućava razgledanje i promene bilo kojeg sektora fajla ili diska. Korisnik može da pregleda i menja svaki deo diska. Naravno, treba biti veoma pažljiv, jer je isuviše lako promeniti adrese fajlova na disku i trajno ih uništiti. Sektor na flopi diskovima sadrži 512 bajta. Na hard diskovima dužina sektora je obično umnožak broja 512, ali varira od diska do diska. Pomoću VIEW/EDIT, istovremeno se prikazuje 256 bajta, odnosno, pola sektora. Svaka linija ekrana sadrži po 16 bajta iz sektora, i to u sredini ekrana prikazane kao dvocifreni heksadekadni brojevi, a tih istih 16 bajta prikazanih u ASCII obliku na desnoj strani ekrana. Sa leve strane ekrana nalaze se relativne adrese bajtova od početka sektora. Pritiskom na taster , na ekran dolazi druga polovina sektora, u istom obliku. PCT omogućava pregled tzv. klastera (o klasterima će biti reči kasnije) na disku. Za editovanje klastera, treba pritisnuti taster , zatim i broj klastera. Interesantne su druge opcije posle : će pročitati tzv. "BOOT" sektor diska, učitava tzv. FAT sektor, učitava sektor "ROOT" direktorijuma i učitava prvi sektor sa podacima. OPREZ! Ovom opcijom možete uništiti podatke na disku! Opcija VIEW/EDIT može "popraviti" neupotrebljiv sektor (bad sector) na disku. Naime, VIEW/EDIT uvek pokušava da učita zadati sektor, čak iako on sadrži oštećene sektore. Cesto će učitavanje uspeti. Tada je dovoljno pritisnuti da bi se ušlo u Edit, i odmah zatim pritisnuti , da bi se sektor snimio. PCT time ispravno snima na disk - što ne znači da je sadržaj sektora ispravljen! Jedna od interesantnih opcija je "Undelete" koja omogućava vraćanje izbrisanih fajlova. Trik je u tome što se, pri brisanju, sadržina fajlova ne briše, već se, umesto prvog slova imena fajla, u direktorijum stavi karakter sa kodom 229 (iz ASCII tabele). "Undelete" nalazi u sadržaju direktorijuma takve fajlove i proverava da li je neki drugi fajl u međuvremenu snimljen na isto područje diska. Ako je deo diska na kojem se izbrisani fajl nalazio presnimljen, njegov povratak (restauracija) je nemoguć. Ako se fajl može povratiti, program će pitati korisnika za prvo slovo imena fajla, jer je umesto njega stavljen karakter sa kodom 229 u direktorijum, i izbrisani fajl će biti obnovljen. U slučaju da je važan fajl slučajno izbrisan, najbolje je odmah ga vratiti pomoću ovog programa, pošto dalja snimanja mogu uništiti izbrisani fajl. Povratak je

Vodič za PC

87

PC za početnike potpuno siguran samo ako posle brisanja ništa nije snimano na tu disketu (ili hard disk). U okviru osnovnog paketa, postoji niz korisnih opcija, kao i niz dodatnih programa koji nisu pomenuti ovde, a koji znatno povećavaju komfor korisnika i utiču znatno na performanse sistema.

1.5.2

NCD

Na mnogim personalnim računarima instaliran je programčić NCD.EXE (Norton Change Directory), pomoću kojeg se lako prebacujete iz jednog direktorijuma u drugi. Ovaj program je inače iz programskog paketa Norton Utilities. Kada želite da pređete iz jednog direktorijuma u drugi, umesto da kucate DOS-ovu komandu CD i navodite putanju, na primer CD \SYSTEM\NORTON, biće dovoljno da otkucate NCD NORTON ili NCD NO i pozicioniraćete se na mesto koje ste želeli (u ovom slučaju, NORTON direktorijum). Ukoliko otkucate samo NCD ulazite u grafički editor stabla direktorijuma (sl. 1.20) u okviru koga, osim interaktivnog izbora radnog direktorijuma (pomoću kursorskih tastera na tastaturi ili kucanjem početnih slova naziva direktorijuma), možete da kreirate, uklanjate i preimenujete direktorijume itd. Horton Chang Dircctorg

A

-.-CAD12 ------ --TABACP L-CBIEZI -CADll -------- CRTE2I —CAD10 -------- CRIE2I -CHD9 --------- CRTEZI -CAD8 --------- CRTE21 -CAD7 --------- CRTE2I -CAD6 --------- CRIE21 -CAD5 --------- CRTE2I -CAD4 ---------- CRIE^* -CAD3 ---------- CRTEgt -CAD2 --------- CRTE21 -CADl --------- CRIE21

MCAD12-

*—2IH —ISKBT -LAfl —UIP3 HJ2

1

▼

Speed Search: G:\HJ2

HJ Uolune label: U0L1

slika 1.20 Grafički prikaz stabla direktorijuma

Prilikom prvog startovanja programa NCD u osnovnom direktorijumu se automatski kreira fajl (datoteka) TREEINFO.NCD u koji je upisana mapa postojećih direktorijuma na drajvu; svako kreiranje ili uklanjanje direktorijuma iz samog NCD-a izaziva automatsko ažuriranje fajla TREEINFO.NCD. Neusaglašenost nastaje ako za te operacije koristite odgovarajuće DOS-ove komande - fajl TREEINFO.NCD ostaje neažuran i ne daje pravu sliku stabla. Da bi se fajl ažurirao, potrebno je otkucati

88

VodičzaPC

1.5 Uslužni programi NCD/R ili samo NCD i posle toga, iz samog NCD-a pritisnuti taster , što izaziva ponovno kreiranje TREEINFO.NCD fajla. Aktiviranjem tastera , imate mogućnost da pređete na neki od raspoloživih drajvova i "prošetate se" po njegovom stablu direktorijuma. Ukoliko želite da preimenujete neki direktorijum, prvo se pozicionirate na njega a zatim pritisnete taster i u osvetljeno polje unesete novi naziv direktorijuma a unos potvrdite sa tasterom . Da biste kreirali novi direktorijum, pozicionirate se na želejeno mesto na stablu, pritisnete taster i u novokreirano osvetljeno polje unesete naziv direktorijuma i unos potvrdimo tasterom . Da biste uklonili neki direktorijum, kod starijih verzija ovog programa, potrebno je da on bude prazan (obrisani svi fajlovi) i kad startujete NCD da niste pozicionirani na njega, zatim se pozicionirate na njega i pritisnete taster i izabrani direktorijum će biti uklonjen. Kou novijih verzija dovoljno je da pritisnete taster i ukoliko direktorijum nije prazan, program će vas upozoriti na to i zatražiti da potvrdite željenu operaciju. Iz programa se izlazi pritiskom na taster ili taster .

1.5.3

ARJ

Pre nego što bude dato uputstvo za korišćenje programa za arhiviranje podataka (fajlova), biće dato tumačenje nekih termina koji se koriste u ovoj oblasti. ARHIVA - To je fajl koji sadrži jedan ili više fajlova u kompresovanom stanju i sadrži informacije koje su u nekoj vezi sa fajlovima, tj. naziv fajla, datum poslednje izmene itd. KOMPRESOVANJE - Proces kodiranja redundantnih ("suvišnih") informacija u podatke koji zahtevaju manje smeštajnog prostora. EKSTRAKCIJA - Proces ponovnog kreiranja prvobitnih informacija koje su prethodno bile kompresovane. SAMORASPAKIVAJUĆA ARHIVA - Arhiva koja je, u stvari, izvršni fajl sposoban da sam sebe raspakuje na komponente (originalne fajlove). VOLUMENI - Postoje arhive koje su, u stvari, sekvence (nizovi) manjih arhiva a kreirane su jednom komandom. To je slučaj kada arhivirate neku veliku količinu podataka i predpostavljate da to neće sve stati na jednu disketu. Regularna je situacija da deo jednog fajla bude na kraju jedne arhive, a ostatak na početku druge (drugi volumen). Kako se koristi ARJ ? Ako pri DOS promptu (:\> ) u komandnoj liniji otkucate ARJ i pritisnete zatim taster (ili ), videćete jednostavan "help" ekran. ARJ 2.41 Copyright (c) 1990-93 Robert K Jung. Jun 03 1993 All Rights Reserved. U.S. Patent No. 5,140,321 and patent pending. *** This SHAREVVARE program is NOT REGISTERED for use in a business, commercial *** government, or institutional environment exceptfor evaluation purposes. List of frequently used commands and svvitches. Type ARJ -? for more help. Usage: ARJ [- [-]] []

VodičzaPC

89

PC za početnike Examples: ARJ a -e archive, ARJ e archive, ARJI archive *.doc a: Add files to archive

m: Move files to archive

d: Delete files from archive

t: Test integrity of archive

e: Extract files from archive

u: Update files to archive

f: Freshen files in archive

v: Verbosely list contents of

I: List contents of archive

archive



x: eXtract files with full pathname

c: skip time-stamp Check e: Exclude paths from names

r: Recurse subdirectories

f: Freshen existing files

s: set archive time-Stamp to newest

g: Garble with password

u: Update files (new and newer)

i: with no progress Indicator

v: enable multiple Volumes

m: with Method 0, 1, 2, 3, 4

w: assign Work directory

n: only New files (not exist)

x: eXclude selected files ARJ [-] [] y: assume Yes on all queries a: dodavanje fajlova u arhivu, d: brisanje fajlova iz arhive, e: izvlačenje (raspakivanje) fajlova iz arhive, f: osvežavanje (ažuriranje) fajlova u arhivi, I: izlistavanje sadržaja arhive, m: prebacivanje ("preseljenje") fajlova iz izvornog direktorijuma u arhivu, t: testiranje integriteta arhive, u: ažuriranje fajlova u arhivi, v: prikazivanje sadržaja arhive i x: izvlačenje fajlova sa potpunom putanjom (pathname). c: preskakanje provere vremena .... ; e: isključivanje putanje iz naziva; f: osvežavanje postojećih fajlova; g: šifrovanje arhive; i: bez indikatora; m: kompresija metodom 0, 1, 2, 3, 4;

90

Vodič za PC

1.5 Uslužni programi n: samo novi fajlovi (koji postoje u arhivi); r: rekurzija kroz poddirektorijume; s: postavi "time-stamp" indikator arhiviranja na najnovije vreme; u: ažuriranje arhivskih fajlova (novi i noviji); v: dozvola da arhiva bude u više arhivskih fajlova (volumena); w: dodeljivanje radnog direktorijuma; x: isključivanje (izuzimanje) selektovanih fajlova i y: podrazumeva se odgovor "DA" na sva pitanja.

PRIMERI : C:\dbase\uplate\>ARJ a A:\datoteke.arj *.dbf U tekućem direktorijumu (C:\dbase\uplate) pokrećemo program ARJ.EXE (ARJ.EXE mora ili biti u tom direktorijumu ili u AUTOEXEC.BAT datoteci u putanji mora biti navedeno gde se nalazi, kako bi mogao da se izvršava) da arhiviramo sve .dbf fajlove (korišćen džoker znak *)u tom direktorijumu, a arhiva se kreira na disketi u flopi drajvu A: i nazvana je datoteke.arj. C:\>ARJ a -ev1440 a:\troskovi.arj C:\transport\*.dbf Iz "root" direktorijuma pokreće se ARJ program. Na disketi u flopi drajvu A: formira se arhivski fajl troskovi.arj a arhiviramo sve .dbf fajlove iz direktorijuma C:\transport. U komandnoj liniji navedeni su prekidači e i v, tj iz naziva fajlova koji se arhiviraju isključujemo putanju ("pathname") i pošto pretpostavljamo da svi podaci neće stati na jednu disketu ubacili smo prekidač -v1440 koji omogućava formiranje arhive u više volumena (arhivskih fajlova, u ovom slučaju na disketama od 1.44 MB). Ako ima mnogo podataka (veliki fajlovi, reda veličine 600 kB i više) program će, kada dostigne kapacitet korišćene diskete za arhiviranje, tražiće da ubacite sledeću itd. Na prvoj disketi biće arhiva troskovi.arj, na drugoj troskovi.aOI itd. Prilikom raspakivanja, sintaksa je sledeća: C:\>ARJ e -v a:\troskovi.arj C:\transport\*.dbf Program će raspakovati prvu arhivu (prvi volumen) a zatim tražiti sledeću i tako redom, dok ne isprocesira celu arhivu. Ovaj metod se koristi i za pripremu fajl transfera preko modema. Formirate arhivu iz više volumena (arhivski fajlovi manje veličine), a zatim jedan po jedan prebacujete modemom udaljenom računaru (time zauzimate telefonsku liniju više puta ali sa kraćim vremenskim intervalima, što je zgodnije nego da čitav sat držite liniju a neko iz vašeg okruženja treba da obavi hitan telefonski razgovor).

Osvežavanje fajlova u arhivi Poželjno je da, po uključenju računara sa DOS-ovim komandama DATE i TIME, proverite da vaš računar pokazuje korektan datum i vreme (ukoliko isključujete računar iz mreže a Ni-Cd baterija na osnovnoj ploči je oslabila, ovi podaci su često pogrešni). Ukoliko su pokazivanja korektna, pritisnete taster a ako nisu, unesete korektne podatke u formatu koji je očigledan iz prikaza na ekranu i potvrdite unos pritiskom na taster . Ovime ste se obezbedili da će vaš računar korektno beležiti datum i vreme nastajanja pojedinih fajlova (datoteka) kao i datum i vreme poslednje izmene (promene) na fajlovima.

Vodič za PC

91

PC za početnike Kada na disku imate neke važne podatke koji povremeno trpe delimične izmene, preporučuje se da pravite sigurnosnu kopiju u obliku arhive na disketi. Pretpostavimo da imate aplikaciju koja registruje troškove u vašoj firmi. U direktorijumu gde se nalazi instalirana aplikacija, pored izvršnog fajla aplikacije (na primer trosak.exe), nalaze se i fajlovi sa podacima (baze podataka, indeksni fajlovi itd.) čije su ekstenzije, na primer, .dbf i .ndx . Podaci su vam bitni i zato pravite sigurnosnu kopiju sa arhiverom ARJ. Ukoliko se nalazite u tekućem direktorijumu aplikacije, sintaksa komande za arhiviranje je sledeća: C:\trosak\>ARJ a a:\trosak.arj *.dbf *.ndx Kako se neki podaci menjaju i fajlovi rastu, nije baš praktično da svaki put kreirate arhivu iz početka (vremenski to može da potraje), već je treba samo "osvežiti", tj. ažurirati samo fajlove koji su pretrpeli promene u odnosu na one u arhivi ("mlađi" od arhivskih) a to se registruje na osnovu datuma i vremena poslednje promene na fajlovima. Sintaksa komande je sada: C:\trosak\>ARJ f a:\trosak.arj *.dbf *.ndx Kod "osvežavanja" arhiva treba koristiti istu specifikaciju naziva fajlova koju ste koristili i prilikom kreiranja arhive, u suprotnom, neće se izvršiti "osvežavanje" i vi više nećete imati korektnu arhivu.

Formiranje “self-extracting” arhive Primer: C:\>ARJ y -je a:\uplatnice C:\uplata\zemun.dbf ARJ se pokreće iz "root" direktorijuma i formira na disketi u flopi drajvu A: samoraspakivajuću ("self -extracting") arhivu (fajl) uplatnice.exe. Arhivira se fajl zemun.dbf. Ovako formirana arhiva se raspakuje vrlo jednostavno: a:\>uplatnice C:\razno fajl (fajlovi) iz arhive se smeštaju, u ovom slučaju, u direktorijum C:\razno. Za kompresiju ARJ zahteva aproksimativno 300 kB memorije, plus potrebna memorija za smeštanje putanja, koje treba da budu arhivirane kada se koristi "dafault" (podrazumevani) metod kompresije (-m1). Za ekstrakciju (raspakivanje), ARJ zahteva aproksimativno dodatnih 175 kB.

Konvertovanje arhiva U okviru programskog paketa ARJ je i program REARJ, koji može da se koristi za konvertovanje iz drugih arhivskih formata u ARJ format. Komanda REARJ *.zip *.arc *.lzh će konvertovati sve ZIP, ARC i LZH arhive u tekućem direktorijumu u ARJ format (za detalje, videti tekst objašnjenja u fajlu REARJ.DOC). Ako otkucate ARJ -? i pritisnete taster , videćete detaljnije informacije koje u ovom tekstu neće biti komentarisane.

92

VodičzaPC

1.5 Uslužni programi 1.5.4

SCAN i CLEAN

Na našem tržištu ne poštuju se autorska prava tako da je u opticaju ogromna količina piratskog softvera. Da bi se obezbedili od neprijatnosti (virusa) zbog nepouzdanog porekla softvera, na disku ili nekoj disketi treba imati instaliran neki antivirusni program. U ovom tekstu biće dat opis korišćenja programa SCAN i CLEAN. To je tzv. "public domain" program i može se naći na BBS-ovima, poželjno je uvek imati najnoviju verziju. Ukoliko u komandnoj liniji otkucate SCAN -? dobićete "help" ekran SCAN d1: ?... d26: /A /AD /AF filename /AG filename /AV filename /BELL /CERTIFY /CF filename /CHKHI /CG /CV /D /DATE/E .xxx .yyy/EXT d:filename /HISTORY filename /MAINT /NLZ /NOBREAK /NOEXPIRE /NOMEM /NOPAUSE /REPORT filename /RF filename /RG /RV /SAVE /SHOWDATE /SUB @filename Examples: SCAN C: SCAN C:EST.* D: E: SCAN /BELL Options are:

\

- Scan root directory and boot area only

/A

- Scan ali files, including data, for viruses

/AD

- Scan all local hard drives

/AF filename

- Store recovery data/validation codes to file

/AG filename

- Add recovery data/validation codes to specified files EXCEPT those listed in filename - Add validation codes to specified files EXCEPT those listed in filename

/AV filename

/BELL

- Ring alarm if virus found

/CF filename

- Check for viruses using validation codes stored in filename

/CC

- Check recovery data/validation codes on files

/CHKHI

- Check memory from 0Kb to 1088Kb

VodičzaPC

93

PC za početnike /cv

- Check validation codes on files

/D

- Overvvrite and delete infected file

/DATE

- Log date and time of system scan

/E .xxx .yyy .zzz

- Scan overlay extensions .xxx .yyy .zzz

/EXT d:filename

- Scan using external virus information file

/HISTORY filename - Create or append to existing infection report /M

- Scan memoiy for all viruses

/MAINT

- Scan "invalid media" error (damaged) disk

/NLZ

- Skip internal scan of LZEXE compressed files

/NOBREAK

- Disable Ctrl-C / Ctrl-Brk during scanning

/NOEXPIRE

- Do not display "SCAN out of date" message

/NOMEM

- Skip memory checking

/NOPAUSE

- Disable screen pause when scanning

/REPORT d:filename

- Create report of infected files, overwriting oldreport, if any

/RF filename

- Remove recovery data/validation codes stored in filename

More? ( H = Help) Copyright (c) McAfee Associates 1989-1993. All Rights Reserved. U ovom tekstu neće biti dato objašnjenje za sve opcije. Opcije: \ - skaniranje "root" direktorijuma i sektora za "butovanje", /AD - skaniranje svih lokalnih diskova, /BELL - aktiviranje zvučnog alarma kada se pronađe virus, /D - prepisivanje i brisanje inficiranogfajla i /M - skaniranje memorije na sve viruse koje SCAN poznaje.

CLEAN-UP - program za dezinfekciju CLEAN-UP (CLEAN) je program za uklanjanje virusa iz programa na IBM PC i kompatibilnim računarima. On pretražuje particionu tabelu, "boot" sektor, ili fajlove na PC-ju, da bi uklonio virus specificiran od strane korisnika PC računara. U većini slučajeva, CLEAN reparira inficiranu oblast u sistemu, restaurirajući stanje pre infekcije. CLEAN uništava sve viruse koje može da identifikuje tekuća verzija

94

Vodič za PC

1.5 Uslužni programi VIRUSCAN (SCAN) programa. CLEAN će, takođe, ukloniti nepoznate (nove) viruse iz COM i .EXE fajlova, particione tabele i "boot" sektora, koristeći informaciju za obnavljanje (recovery) obezbeđenu od strane SCAN programa CLEAN izvršava self-test (samotestiranje) kada radi. Ako CLEAN bude modifikovan na bilo koji način, biće prikazano upozorenje. Međutim, CLEAN je još uvek u mogućnosti da uklanja viruse. Ako CLEAN izvesti da je oštećen, treba nabaviti novu kopiju programa. Uz CLEAN se dobija i program VALIDATE koji proverava integritet samog CLEAN.EXE fajla. VALIDATE.DOC fajl sadrži detaljno uputstvo za korišćenje tog programa. Pre izvršavanja CLEAN programa, verifikujte infekciju sa VIRUSCAN programom. SCAN će locirati i identifikovati virus i obezbediti ID kod (identifikacioni kod) koji CLEAN koristi. ID kod se prikazuje unutar pravougaonih zagrada. Ako SCAN pronađe nepoznat virus u fajlu, on će upozoriti da postoji infekcija. Međutim, neće prikazati ID kod. Resetujte inficirani sistem i "podignite" ga sa proverenom sistemskom (zaštićenom od upisa) disketom. Ovo obezbeđuje da virus nije u sistemskoj memoriji i sprečavate ponovnu infekciju. Posle čišćenja, resetujte sistem i "podignite" ga sa sistemskog diska, a zatim pokrenite SCAN da proverite da je sistem uspešno dezinfikovan. Posle čišćenja hard diska, kopirajte SCAN i CLEAN sa diskete na hard disk a zatim proverite sve diskete koje su bile u kontaktu sa sistemom u periodu infekcije. CLEAN prikazuje ime inficiranih fajlova ili sistemskih oblasti gde je pronašao viruse i izveštava o uspešnoj dezinfekciji za svaki uklonjeni virus. Ako je fajl zaražen sa više virusa, CLEAN će izvestiti za svaki uspešno uklonjeni virus. Ukoliko na komandnoj liniji otkucate sledeće: CLEAN /? dobićete kratak help za korišćenje ovog programa. Primeri: Sledeći primeri prikazuju korišćenje programa sa različitim opcijama: CLEANC: D: E: [JERU]/A Uklanja virus Jerusalem sa drajvova C:, D: i E: i pretražuje sve fajlove ne bi li našao taj virus. CLEAN A: [STONE] /A Uklanja Stoned virus sa diskete u drajvu A:. CLEAN C:\morgan [dav] /A Uklanja Dark Avenger virus iz poddirektorijuma MORGAN na drajvu C:. CLEAN B: [DOODLE] /REPORT C:YNKINFCT.TXT UklanjaYankee Doodle virus sa diskete u drajvu B: i kreira izveštaj nazvan YNKINFCT.TXT na drajvu C:. CLEAN C: /GENERIC Uklanja nepoznat virus sa diska C: koristeći podatke koje je obezbedio SCAN program (koji je radio sa opcijom /AG). CLEAN C: D: /GRF A:\SCANCRC.CRC Uklanja nepoznat virus sa diskova C: i D: koristeći informacije koje je SCAN (pokrenut sa opcijom /AF) smestio u fajl na disketi. Vodič za PC

95

PC za početnike 1.5.5

ChecklT

Na vašem disku obavezno mora biti mesta za program CHECKIT. Ukoliko budete imali problema sa vašim računarom, ovaj program će vam biti od velike koristi. Sa tim programom možete vršiti testiranje konfiguracije (portova, memorije, drajvova itd.), čitanje parametara iz CMOS tabele i niz drugih korisnih stvari. Program se koristi lako, pošto ima vrlo jednostavan meni i nema potrebe za posebnim objašnjenjima. Na slikama 1.21 i 1.22 prikazani su uvodni ekran programa i ekran sa glavnim menijem. r CheckJlt 2J L 0 A D I fl G

sssssssssssss

IHUESTIGATIMG SVSIEH COHFIGURATION. Local

Check for Renote Operation

Datalech

Iđentify BIOS N&nufacturer

Conplete

Beternine Syoten Conponents

Conplete

Look for RAH (B&se, Extended, Exp&nded)

60367 Present

Look for H&th Co-processor Look for House

Systen Configur&tion Checks Conplete. Press Any Key to Continue

slika 1.21 Izgled uvodnog ekrana programa ChecklT

r CheckJlt 2.00 ----------------------------------------| affETTifi*] Tests Displag CHOS Table —

Đenchn&rks

Current Date d Tine:

Tools

Setup

Exit

11/17/1994 02:02:40

Floppy Drive A: 1.2HC5m Floppg Drive B: 1.44H(39(0) Bttse Henory Size: S40K Extended Henory Size: 3072K Prinary Display:

EGA, PGA, UGA, etc.

DRIUE TVPE CVLS HEADS SECS PREC0HP LANDING RATE CTRL 0 : 9 900 15 17 0 901 0 1: 0 — Ho Drive, ESDI Drive, or SCSI Drive —

T0TAL BVTES 6 117,504,000

F2 - Copy to Activity Log > Press Any Other Key to Continue

slika 1.22 Glavni meni programa ChecklT

96

Vodič za PC

1.6 Windows 3.1

1.6 Windows 3.1 Programski paket koji predstavlja nadgradnju za operativni sistem DOS na PC računarima. Naročito je pogodan u slučajevima kada se koristi veći broj aplikacionih programa (za obradu teksta, za unakrsne tabele, baze podataka itd.) i kada se često prelazi iz jednog u drugi aplikacioni program. Ovaj programski paket sadrži niz malih aplikacionih programa (tekst procesor, program za crtanje itd.), kao i niz pomoćnih programa (kalkulator, časovnik). Program nudi bogato radno grafičko okruženje na PC računarima a odlikuje ga upotreba prozora i višeprocesni rad. Prozor je pravougaoni okvir na ekranu, unutar koga se nalazi neka aplikacija (program). Od naziva pro-zora (engl. window) potiče i ime ovog programa. Na ekranu može da se, istovremeno, nađe više prozora koji mogu i da se preklapaju, a koji su obično postavljeni jedan preko drugog, slično kao karte u rasutom špilu karata. Prozor koji se nalazi preko svih ostalih, predstavlja aktivni prozor. Pošto više aplikacija može da bude istovremeno otvoreno, nije potrebno da se izađe iz jedne aplikacije da bi se ušlo u drugu, već se samo menja aktivni prozor. Višeprocesni rad pruža mogućnost da istovremeno rade dve ili više aplikacija. Na primer, moguće je da se u jednoj aplikaciji obavlja sortiranje baze podataka, dok druga aplikacija štampa neki drugi dokument. Višeprocesni rad je moguć samo na računarima koji koriste mikroprocesor 386 ili jači. Posebnu pogodnost programa VVINDOVVS predstavlja mogućnost jednostavnog prenosa dela dokumenta iz jedne u drugu aplikaciju. Na primer, moguće je unošenje radne tabele ili grafikona u dokument sa tekstom. To se realizuje jednom od najvažnijih tehnologija devedesetih godina - OLE tehnologijom (engl. Object Linking and Embeding), koja omogućava kreiranje okruženja u kojima aplikacije mogu da razmenjuju informacije bez prepreka. Reč je o pristupu svim podacima kao objektima, bez obzira da li je reč o grafikonu, ilustraciji, tabeli ili tekstu - sve su to objekti. Windows,3.1 podržava OLE tako što obezbeđuje standardne biblioteke, interfejse i protokole koje koriste aplikacije pri razmeni objekata. Sve ove mogućnosti ne bi imale mnogo smisla ako bi se odnosile samo na "umetanje" slike u tekst ili grafikona u spredšit tabelu. Zato je Microsoft odlučio da osnovne mogućnosti MULTIMEDIJE stavi na raspolaganje svim korisnicima, bez obzira da li poseduju multimedija hardver ili ne, tako je sastavni deo ovog paketa postao Media Player koji je zadužen za sviranje, pričanje i animaciju. Ovaj program može da svira tzv. MIDI fajlove (.MID) na sintisajzeru (internom na kartici ili eksternom - preko MIDI adaptera), reprodukuje tzv. semplove (fajlovi sa ekstenzijom .WAV) i prikazuje "filmove" (fajlovi sa ekstenzijim .MMM - Multimedia Movie) koji su sastavljeni od DIB-ova (Device Independent Bitmap), rasterskih slika koje "ne zavise" od displeja. Ako imate displej (ekran) slabijih mogućnosti, videćete rasterizovani prikaz, ali bi slike morale da zadrže prvobitnu proporcionalnost. Windows koristi tzv. TrueType tehnologiju fontova promenljive veličine (engl. scalable fonts; vektorski fontovi). TrueType tehnologija je projektovana i razvijena za Vodiž za PC

97

PC za početnike profesionalce i grafičke dizajnere, ali tako da istovremeno bude pristupačna svima i laka za upotrebu. Pored niza lepih osobina, najvažnija je svakako potpuni WYSIWYG (What You See What You Get) - otisak na bilo kom štampaču se sa-vršeno poklapa sa ekranskim prikazom. Jednu od osobenosti ovog programskog paketa predstavlja mogućnost da se neke operacije obave odjednom za sve programe koji se koriste u okviru ovog paketa, kao što su, na primer, instalacija i podešavanje štampača, instalacija i izbor vrste slova (fontova). Pri tome je za nas posebno bitno da mogu da se koriste fontovi sa našim slovima (š, ć, č, ž, đ), kao i ćirilični fontovi. Jednom instalisani ovakvi fontovi na raspolaganju su u svim aplikacionim programima koji su pisani za rad pod WINDOWS-ima. Ovaj prog am može da radi u dva moda (načina rada) i to: standardnom i poboljšanom. Standardni način rada (Standard Mode) je namenjen za računare koji koriste procesor 80286. Poboljšani način rada (386-enhanced Mode) je namenjen za računare koji koriste procesor 386 i jači. U standardnom načinu rada program koristi produženu memoriju iznad 1 megabajta. Prilikom rada sa programima koji nisu namenjeni za rad pod WINDOWS-ima, koristi se ceo ekran. Samo u poboljšanom 386 načinu rada, ovaj program dolazi do punog izražaja. Ovaj način rada primenjuje se samo kod računara koji koriste mikroprocesor 386 ili jači i imaju najmanje 2 megabajta memorije. Samo u ovom načinu rada može da se postigne višeprocesni rad. Prilikom rada sa programima koji nisu namenjeni za rad pod WINDOWS-ima, koriste se prozori ili ceo ekran. Prilikom startovanja, na osnovu upotrebljenog hardvera, sam program određuje koji će način rada da primeni (postoji mogućnost da se davanjem određene komande program uputi da primeni drugi način rada). Višeprocesni rad (multitasking, multiprocessing) znači istovremeni rad sa više aplikacija, na primer, jedan program sortira bazu podataka, dok u isto vreme se, u drugom programu, vrši unos teksta. Ovakav rad se omogućuje vremenskim multipleksiranjem (engl. time slicing), gde procesor, u stvari, ne radi istovremeno sa više aplikacija, već "skače" sa jedne na drugu aplikaciju, dodeljujući jedan vremenski segment obradi teksta, zatim drugi vremenski segment sortiranju baze, pa sledeći opet obradi teksta itd. Treba razlikovati istovremeni rad sa više aplikacija, od istovremenog stavljanja više aplikacija u operativnu memoriju računara (multiloading). Pri istovremenom stavljanju više aplikacija u operativnu memoriju računara, lako se prelazi iz jedne u drugu aplikaciju zato što nije potrebno da se obavlja zatvaranje jedne aplikacije pre otvaranja druge aplikacije. Program WINDOWS i sa procesorom 80286 može da istovremeno stavlja više aplikacija u operativnu memoriju, ali ne može da istovremeno radi sa tim aplikacijama, kao što može pri upotrebi računara koji koristi procesor 386 i jači. Prilikom ulaska u program WINDOWS, uobičajeno se na ekranu dobija tzv. rukovaoc programa (Program Manager), koji pre svega radi kao organizator poslova (zadataka). Rukovaoc programa u sebi sadrži nekoliko tzv. grupnih prozora a u ovim

98

Vodič za PC

1.6 VVindovvs 3.1 prozorima se nalaze simboli (ikone) grupe srodnih pro-grama (sl. 1.23). Sam rukovaoc programa je, takođe, prozor unutar koga se nalaze sledeći grupni prozori:

File Options Window Help

: Pfogram Manager

. •;

II

slika 1.23 Ekran Program Manager-a sa ikonama grupa programa

glavni prozor (Main), aplikacioni programi za VVINDOVVS (Windows Applications), ostali aplikacioni programi (Non-Windows Applications), pomoćni programi (Accessories), igre (Games) i startni prozor (Startup). Grupni prozori koji se nalaze u rukovaocu programa mogu pojedinačno, ili svi zajedno, da se smanje (degradiraju) na ikone, koje se vide u donjem levom uglu ekrana. Ove ikone mogu, prema potrebi, da se vrlo jednostavno razviju ponovo u kompletne prozore. Grupni prozor "Main" obuhvata programe za organizovanje rada sa programom WINDOWS. To su programi za rukovanje fajlovima (File Manager), za kontrolni panel (Control Paoel), za štampanje (Print Manager), za skladište (Clipboard - tabla za isečke), za prelazak u DOS (DOS prompt) i za konfigurisanje programa WINDOWS (Windows Setup). Grupni prozor "Windows Applications" obuhvata aplikacione programe koji su specijalno napisani za rad sa programom WINDOWS. Grupni prozor "Non-Windows-Applications" sadrži aplikacione programe koji nisu posebno pisani za rad sa programom WINDOWS. Tu mogu da se smeste standardne DOS verzije svih danas poznatih aplikacionih programa. Grupni prozor "Accessories" sadrži pomoćne programe koji predstavljaju deo programa WINDOWS. Tu spadaju program za pisanje (Write), za crtanje Vodic za PC

99

PC za početnike (Paintbrush), kalkulator (Calculator), kalendar (Calendar), beležnica (Notepad), časovnik (Clock) itd. Grupni prozor "Games" sadrži igre. Startni prozor radi ono što bi se od njega moglo i očekivati: svi programi koje smestite u tu grupu, biće odmah izvršeni nakon startovanja Windows-a. Namena ovog dela teksta bila je da vas zaintrigira da nabavite odgovarajuću literaturu i što bolje upoznate programski paket Windows 3.1. Rad na računaru pod Windows-ima nije uvek najproduktivniji i najbrži, ali je svakako najlepši.

100

Vodič za PC

za napredne korisnike

Principi funkcionisanfa PC računara Interfefsi i periferife m Preporuke za optimalno korišćenfe PC računara Preventiva, kvarovi i difagnostika

2.1 Principi funkcionisanja PC računara Najveća dostignuća Ijudskog uma u poslednje vreme postižu se zahvaljujući velikom razvoju elektronike uopšte. Sigurno je da u najveća tehnička dostignuća ovog vremena spadaju elektronski računari, čije se prisustvo sve više oseća u svakoj Ijudskoj delatnosti. Ovo dostignuće, i ne samo ovo, ostvareno je blagodareći uspešnom rešavanju mnogih problema koji spadaju u oblast digitalne elektronike. Brzom razvoju digitalne elektronike su mnogo doprinele nove tehnološke mogućnosti realizacije elektronskih kola, koja mogu da udovolje sve strožijim zahtevima pri konstrukciji savre,enih digitalnih sistema. Digitalna elektronika obrađuje probleme u vezi sa projektovanjem, izgradnjom i eksploatacijom cifarskih (digitalnih) sistema za obradu informacija. U svakodnevnom govoru savremenog čoveka sve češće se čuje reč "informacije", koja uglavnom znači isto što i "obaveštenja". Ova reč je već odavno našla svoje mesto i u elektronici. Prvobitno ona je korišćena u telekomunikacionim sistemima, gde se pod pojmom "prenos informacija" mislilo uglavnom na prenos vesti bilo kojim putem. Pomoću telekomunikacionih sistema, kao što je poznato, vrši se prenos informacija sa jednog mesta na drugo ili na druga udaljena mesta. Pri tome, jedan od osnovnih zadataka telekomunikacionih sistema sastoji se u tome, da se pri prenosu, što je moguće vernije, sačuvaju prvobitni oblici signala, koji nose odgovarajuće informacije. U savremenoj tehnici pojam "informacije" ima znatno šire značenje. Tako, pored već pomenutih telekomunikacionih signala u smislu vesti, informacije obuhvataju i sva druga obaveštenja, odnosno podatke, koji mogu poslužiti kao polazni materijal, na osnovu koga će se doći do traženih rezultata i zaključaka. U ovom slučaju prenos informacija u ranijem smislu reči može, ali ne mora da postoji, a oblici signala, koji sadrže odgovarajuće informacije, mogu da pretrpe vrlo velike promene. Zbog toga se, umesto o prenosu informacija, ovde govori o obradi informacija, odnosno o obradi podataka, iako se ne isključuje i postojanje prenosa. Priroda informacija može da bude veoma različita. U pogledu pogodnosti za obradu, obično se dele na električne i neelektrične. Informacije električnog karaktera, izražene obično pomoću napona ili struje, pogodnije su za obradu, s obzirom da se ona obavlja većinom pomoću elektronskih kola. Informacije neelektrične prirode, međutim, najpre se pretvaraju u neku električnu veličinu, pa se onda podvrgava daljoj obradi. Prema tome, u ovom slučaju moraju biti primenjeni odgovarajući konvertori (pretvarači) za pretvaranje informacija neelektričnog u informacije električnog karaktera, kao što su: mikrofon za zvuk, fotoćelije za svetlost itd.

2.1.1

Uvod u digitalnu tehniku

Glavnu ulogu u prenosu i razmeni različitih poruka u društvu, u razmeni informacija između različitih tehničkih uređaja i sistema, kao i u interakciji na relaciji čovek-mašina, ima pojam signal. Stoga se, pod ovim pojmom podrazumeva fizički

102

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara proces koji se rasprostire, tj. menja položaj u prostoru i vremenu i koji se može koristiti za upravljanje izvorima energije ili za dejstvo na specijalne organe organizovanog sistema; u posebnom slučaju na čulne organe živih organizama. Od interesa je istaći činjenicu da su pojmovi signal i informacija tesno povezani i međusobno uslovljeni. Naime, u teoriji informacija količina informacije je određena verovatnoćom pojavljivanja određenog stanja signala: što je to stanje manje verovatno, potrebna količina informacija je veća. Dakie, signali kao materijalni nosioci informacija moraju se obrađivati da bi se pojednostavilo izdvajanje informacije sadržane u njima. Otuda je od značaja razvoj metoda i postupaka obrade signala što podrazumeva transformaciju jednog vida signala u drugi, najčešće pogodniji oblik. U tu svrhu se koriste matematički modeli signala. Budući da su tehnike obrade signala uslovljene njihovim karakterom, najpre ćemo razmotriti podelu signala u odnosu na njihove matematičke modele. Signali se matematički predstavljaju funkcijama jedne ili više promenljivih, pa se otuda definišu kao jednodimenzionalni i višedimenzionalni. Ulogu nezavisno promenljive u matematičkoj predstavi signala najčešće ima vreme, mada to ne mora da bude od posebnog značaja. Važnu karakteristiku signala čine skup vrednosti argumenata i odgovarajuće vrednosti funkcije. Tako, ako su funkcije i njihovi argumenti zadati na neprebrojivom skupu, tada signale nazivamo kontinualnim (anaiognim). Sa druge strane, signali koji su opisani funkcijama čiji argumenti uzimaju najviše prebrojivo (skup je prebrojiv ako se može napisati u obliku niza) mnogo vrednosti, nazivaju se diskretnim. Za signale opisane funkcijama koje uzimaju najviše prebrojivo mnogo vrednosti, kažemo da su kvantovani. Signali koji su istovremeno i diskretni i kvantovani, nazivaju se digitalnim. Signal kao fizička pojava poseduje više svojstava od kojih samo neka mogu biti od interesa. Stoga, matematičkim modelom se opisuju izvesna svojstva signala, pa model može biti pogodan u analizi jednih, a nepogodan u analizi drugih svojstava. Teško je formulisati kriterijum za izbor predstave signala jer, u izboru može učestvovati više faktora: pogodnost praktične primene, jednostavnost obrade, lakoća interpretacije rezultata obrade itd.

Analogne i digitalne veličine Fizikalne veličine merimo tako da ih uporedimo sa nekom dogovorenom veličinom-jedinicom, brojeći koliko tih jedinica sadrži ta merena veličina. Meriti se može na dva načina: analogno i digitalno (brojčano). Trgovačka vaga sa kazaljkom radi analogno, jer je otklon kazaljke proporcionalan, tj. analogan teretu. Svakom teretu, unutar opsega, odgovara određeni otklon kazaljke; ima beskonačno mnogo položaja kazaljke. Vaga sa tegovima radi digitalno. Za jedan teret treba staviti toliko tegova da se postigne ravnoteža. Ona se postiže skokovitim putem dodavanjem ili oduzimanjem pojedinih tegova, sve dok se ne postigne ravnoteža. Tonovi klavira raspoređeni su skokovito (digitalno), tako da možemo odsvirati samo jedan ili drugi ton, a "tonove" između njih preskačemo.

Vodič za PC

103

PC za napredne korisnike Violina daje tonove koji su proporcionalni (analogni) dužini strune i zato možemo proizvesti tonove svih mogućih frekvencija. U svakodnevnom životu ima i drugih pojava koje se mogu svrstati u analogne i digitalne.

Kodiranje Naš govor i pismo, kao i brojanje, koji nam služe za međusobno sporazumevanje u suštini su kodovi. Kad kažemo ili pišemo "kuća", pod tim podrazumevamo nešto u čemu se može boraviti, nešto što ima zidove sa vratima i prozorima itd. Dakle, pisano "kuća" je skup od četiri znaka ili slova, što u našem jeziku označava napred opisani objekt. Veza između ovog skupa slova i spomenutog objekta samo je dogovor. Niz tako dogovorenih veza za razne predmete, radnje i ostale pojmove čini naš jezik, naš dogovoreni pojednostavljeni način sporazumevanja, odnosno naš kod. Da je to dogovor, lako se uviđa iz činjenica da neki drugi, za istu stvar (kuća), pišu "home", "haus" itd., a svi misle na istu stvar. Naš današnji sistem brojanja - dekadni sistem - takođe je jedan kod, vrsta dogovorenog pojednostavljenog označavanja količine. Postavlja se pitanje da li je naš dekadni sistem optimalno rešenje? U praktičnom životu ovaj sistem se toliko uvrežio i pokazao praktičnim da nema ni govora o mogućnosti da se izmeni. Međutim, dekadni sistem se pokazao za digitalne računare nepraktičnim i morao se odbaciti. Naravno, ne potpuno, jer mi i dalje računaru saopštavamo brojeve u dekadnom obliku i od njega očekujemo da nam saopšti rezultat u istom obliku, a prepuštamo mu da u sebi "misli" i "računa" drugačije.

Binarni brojni sistem U digitalnim sistemima obrađuju se brojevi, tako da je korisno posebno izučiti način prikazivanja brojeva i način njihove obrade u digitalnim sistemima. Sistem na bazi (osnovi) 10 ili decimalni sistem, koji je, najčešće u normalnoj upotrebi, ima svoje antropološki uslovljeno istorijsko poreklo. Međutim, u digitalnoj (računarskoj) tehnici koristi se sistem sa bazom (osnovom) 2 ili binarni sistem. Razlog za to je činjenica što je relativno teško konstruisati sklopove (elektronske) sa, na primer, deset različitih stanja, ali je vrlo jednostavno i jeftino realizovati sklopove sa dva različlta stanja. Mnogi elementi imaju dva različita stanja kao osnovne fizikalne fenomene, na primer: magnetni materijali mogu biti magnetisani u dva smera; poluprovodničke diode mogu biti propusno ili nepropusno polarisane; tranzistori se jednostavnim sklopom mogu dovesti u stanje provođenja ili neprovođenja itd. Osnovne osobine decimalnog sistema su opšte poznate, međutim, potrebno je istaknuti neka njegova svojstva radi lakšeg poređenja sa binarnim sistemom. Kapacitet svakog decimalnog mesta je 10; tj. jednim decimalnim mestom može se prikazati deset stanja: 0,1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9.

104

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara To su ujedno i cifre (znaci) decimalnog sistema. Zbog toga se decimalni sistem i naziva sistem sa bazom 10. Svaki decimalni broj može se prikazati u razvijenom obliku kao: B = an 10n + an^ 10n'1 + ......... + a0 10° gde su ai bilo koje cifre decimalnog sistema. Tako se, na primer, broj 357 može napisati kao 357 = 3 x 102 + 5 x 101 + 7 x 10° Uobičajeni način pisanja je, u stvari, skraćeni oblik prikazivanja broja. Svako decimalno mesto ima težinski faktor koji je jednak proizvodu kapaciteta decimalnih mesta desno od njega, sa izuzetkom najdesnijeg, koji ima težinski faktor 1. Ukupni kapacitet broja sa n cifara iznosi 10n . Tako, na primer, ukupni kapacitet broja sa četiri decimalna mesta, iznosi 104 = 10000. Maksimalni broj, koji se može prikazati, je 9999. Ukupni kapacitet je za jedan veći od maksimalnog broja koji se može prikazati,jer u prikazivanje treba uključiti i nulu ( 0000 u gornjem primeru ). Svako mesto binarnog sistema, tzv. binarno mesto ima kapacitet 2, pa je, prema tome, baza binarnog sistema jednaka 2. Cifre binarnog sistema su 0 i 1. Svaki binarni broj se može prikazati u razvijenom obliku: B = bn 2" + bn0 2n'1 + ............. + b0 2° gde su bi cifre binarnog sistema. Tako se, na primer, binarni broj 11010 može pisati kao 10010 = 1 x 24 + 1 x 23+ 0 x 22 + 1 x 21 + 0 x 2° . Težinski faktori decimalnog sistema su stepeni broja deset i lako se pamte. Kod razmatranja problema u vezi sa digitalnim sistemima, često treba koristiti težinske faktore binarnog sistema (tj. stepene broja dva), pa se prvih deset ovde navodi u narednoj tablici. 2°

21

2

22

4

2?

8

24

16

25

32

26

64

27

128

28

256

29

512

Vodic zaPC

105

PC za napredne korisnike 210

1024

Ukupni kapacitet binarnog broja sa n cifara (binarnih mesta) je 2n, a maksimalni broj je za jedan manji, tj. 2n -1. Uobičajena skraćenica za binarno mesto je bit, što je skraćenica od engleskog naziva binary digit.

Binarne operacije Postoji izvesna sličnost aritmetičkih operacija u dekadnom i u binarnom sistemu. Tako se sabiranje binarnih brojeva vrši zbrajanjem cifara sabiraka po odgovarajućim kolonama, počinjući od prve desne kolone i rezultat zbrajanja se piše ispod. Ako je zbir cifara veći od 1, vrši se "prenos" jedinice u prvu susednu kolonu nalevo. S obzirom da je najveća cifra binarnog sistema 1, prenos jedinice u susednu kolonu će nastupiti kad god je zbir cifara prethodne kolone veći od 1. Navedeni postupak je pokazan na primeru sabiranja binarnih brojeva 00001001 (dekadno 9) i 00000011 (dekadno 3). Najpre napišimo brojeve jedan ispod drugog 00001001

00000011

Zbir najmlađih cifara je 2 = 102 . Dakle potpisuje se 0, a 1 prenosi u susednu kolonu i prenos označava apostrofom /

00001001

00000011 0 Zatim se sabiraju cifre naredne kolone zajedno sa prenetom jedinicom iz prethodne kolone. Ponovo je zbir 2 ili 102. Potpisuje se 0, a 1 prenosi u sledeću kolonu

00001001 00000011

00 U sabiranju cifara treće kolone, zajedno sa prenetom jedinicom iz druge rezultat je 1 i njega potpisujemo, bez prenosa u narednu kolonu i/ 00001001

00000011 100

106

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara Zbir cifara četvrte kolone sleva je 1, a svih preostalih kolona 0, tako da je krajnji rezultat sabiranja

00001001 00000011 00001100 U dekadnom sistemu sabirci su 9 i 3, a njihov zbir 12. Dakle, rezultat sabiranja je ispravan (11002 = 1210 ). Slično sabiranju, i operacija oduzimanja bi se mogla vršiti analogno oduzimanju u dekadnom sistemu. Ipak, računari tako ne rade, već oduzimanje svode na dodavanje negativne vrednosti. Stoga je najpre neophodno ustanoviti šta se podrazumeva pod negativnim binarnim brojem. Novije mašine koriste tzv. jedno- ili dvo-komplementnu notaciju negativnih brojeva. U jedno-komplementnoj notaciji broj se obrazuje komplementiranjem (invertovanjem) svih bitova odgovarajućeg pozitivnog broja. Na taj način se, na primer, komplementiranjem 00000011 (dekadno 3) dobija 11111100 (dekadno -3). U ovoj notaciji se oduzimanje nekog broja može zameniti sabiranjem njegove negativne vrednosti. Ako se, pri tome, u sabiranju najstarijih bitova (prvi sa leve strane) pojavi prenos 1, prenesenu jedinicu treba vratiti natrag i sabrati sa najmlađim bitom potpisane reči. Međutim, jednokomplementna notacija ima ozbiljan nedostatak koji se ogleda u nejednoznačnom predstavljanju nule. Naime, ako se komplementira 00000000, dobija se 11111111. S obzirom na to da za nulu nije definisana negativna vrednost, nastala protivurečnost izaziva teškoće u testiranju rezultata. Otuda većina svremenih računara koristi dvo-komplementnu notaciju negativnih binarnih brojeva, koja se dobija tako što se najpre obrazuje jednokomplementna notacija i njoj zatim doda jedinica. I u ovoj notaciji se oduzimanje zarnenjuje sabiranjem negativne vrednosti, ali se sada eventualni prenos u sabiranju najstarijih bitova ignoriše. Na primer, za oduzimanje 7-4 u dvo-komplementnoj notaciji, najpre je potrebno formirati jedno-komplementno -4 i tome dodati jedinicu 11111011 (JEDNO-KOMPLEMENTNO - 4) +1

l7l7l100 (DVO - KOMPLEMENTNO - 4) Zatim se dvo-komplementno -4 doda 7 1'

+

00000111 11111100

00000011

VodičzaPC

107

PC za napredne korisnike i na ovaj način rezultat je ispravan, ali sada bez vraćanja natrag prenosa u sabiranju najstarijih bitova. Prenos se, dakle, prosto briše. Za rad sa računarima, od interesa su izvesne binarne operacije koje se sreću u dekadnom sistemu. Tako l-operacija dvaju binarnih brojeva, rezultuje u broj koji ima 1 u pozicijama gde oba argumenta imaju jedinice. U svim ostalim pozicijama rezultata je nula. Ova operacija se često naziva LOGIČKIM PROIZVODOM binarnih brojeva. Na primer, logički proizvod 11010111 i 10100101 je 11010111 10100101 10000101

Simbol "sfc" označava l-operaciju. Logički proizvod se najčešće koristi za tzv. maskiranje, odnosno za brisanje sadržaja jednog dela ili celog registra. Logička ILI-operacija ili logički zbir dvaju binarnih brojeva, daje u rezultatu broj koji ima 1 u pozicijama gde argumenti, bilo jedan od njih ili oba, imaju 1; tamo oba argumenta imaju 0 i rezultat je 0. Za razliku od logičkog proizvoda, ovom operacijom se upisuju željeni sadržaji u prazne delove registra. Na primer, ako se u najviše četiri pozicije reči 00001001 želi upisati 1011, dovoljno je izvršiti logičko sabiranje „ „ 00001001 + 10110000 10111001 Simbol "+" označava ILI-operaciju. U rezultatu se vidi da je u najviša 4 prazna bita registra upisana željena reč, dok sy 4 niže pozicije ostale nepromenjene u odnosu na prvobitni sadržaj registra. Operacija ekskluzivno ILI ili logička razlika nad dva binarna broja daje rezultat koji ima 1 u pozicijama gde bilo prvi ili drugi od argumenata ima 1. Dakle, kada su u istim pozicijama argumenata bitovi jednaki (0 ili 1), tada je u odgovarajućim pozicijama rezultata 0. Operacija se najčešće koristi kada je potrebno uporediti dva binarna broja u procesu računanja. Logičke binarne operacije je lakše pamtiti u tabelarnom obliku

"I" 0 0

1

0 0

"ILI" 1 0 1

0 0 1

0 1

"Ekskluzivno ili 1 0 1

0 0 1

0 1

1 1 0

Sledeće operacije, važne za rad računara, strogo govoreći, nisu logičke. One se svode na prosto pomeranje binarno kodovanog podatka ili broja ulevo ili udesno za izvestan broj bita, odnosno pozicija, pri čemu se upražnjene pozicije popunjavaju nulama. Na primer, binarni broj 00000001, posle pomeranja za jedan bit ulevo,

108

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara postaje 00000010. Budući da je brojna < osnova binarnog sistema 2, pomeranja za 1,2,3 ... pozicija ulevo odgovaraju množenjima binarnog broja sa 2,4,8 ... i obrnuto, pomeranjima udesno odgovaraju, na isti način, deljenja sa 2na n, gde je n dužina pomeranja u broju bita.

Heksadecimalni sistem grupa:

Ovaj sistem koristi bazu (osnovu)16. On koristi sve

kombinacije 4-bitnih

dekadni broj

heksadekadni simbol

0000

0

0

0001

1

1

001 0

2

2

0011

3

3

4

4

0101

5

5

0110

6

6

0111

7

7

1 000

8

8

1 001

9

9

bit pozicija 3 2 10

01 00

A

1010

10

1011

11

1100

12

1101

13

D

14

E

15

F

1110 1111

B C

Alfa notacija od A do F se koristi za predstavljanje jednim karakterom grupa od 4 bita, a da ne bude dupliranja. U heksadekadnom sistemu sa jednim bajtom (8 bita) možemo predstaviti brojeve od 00 do FF, ili ekvivalentno binarnom sistemu, od 0 do 255, kao što sledi:

Vodič za PC

109

PC za napredne korisnike bitpozicija 7654

3210

0000

0

1111

- -1x2°=1 - -1x21=2

1111

- -1x2°=1 - -1x21=2

- -1X22=4

- -1X22=4

- -1X23=8

- -1X23=8

15=F

15 = F

Primenjujući ista pravila kao za dekadni sistem, ali sada koristeći osnovu 16 umesto 10, imamo FF 15x16°= 15 15 x 161 = 240 255 Binarni brojevi, s obzirom na broj pozicija, mogu lako biti konvertovani u heksadekadne izdvajajući grupe od po 4 bita. Na primer HEX

F

E

9

A

BINARNO

1111

1110

1001

1010

Takođe, jasno je da se heksa simboli koriste za skraćeno predstavljanje binarnih brojeva.

Konverzija brojnih sistema Vrlo je čest slučaj da se u digitalnim sistemima vrše konverzije (pretvaranja) iz jednog sistema u drugi. To je, na primer, potrebno ako se u sistem koji radi binarno, unose podaci predstavljeni decimalno, i obrnuto, kada se za spoljnu upotrebu, binarni podaci moraju konvertovati u decimalni oblik. Te konverzije se vrše sklopovski ( elektronikom) i korisnik o njima ne vodi računa.

Binarni naponi Jedan način da se neki broj predstavi pomoću elektronskih elemenata je da se proizvede napon čija amplituda odgovara tom broju. Tako, na primer, možemo reći da, ako je napon na provodniku 1.28 volti (1.28 V), on tada predstavlja broj 1.28, a

110

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara kad je napon 7.36 V, da to predstavlja broj 7.36. Ovaj metod se uglavnom koristi kod tzv. analognih računara. Drugi način da se pomoću elektronskih elemenata predstavi neki broj zahteva da se za svako decimalno mesto uzme po jedan provodnik, pa bi, na primer, za broj od pet cifara trebalo i pet provodnika. U ovom sistemu bi, onda, napon na svakom provodniku trebalo ograničiti na deset diskretnih vrednosti, kao što su OV, 1V, 2V, ... , 9V . Prednost ovog sistema, koji se naziva cifarskim ili digitalnim, je u tome što se njime može predstaviti bilo koji broj, dok je sa analognim sistemom teško tačno predstaviti broj koji sadrži više od četiri ili pet cifara zbog toga što je teško izmeriti napon sa tolikom tačnošću. U digitalnom sistemu, međutim, nisu potrebna jako precizna merenja, jer naponi ne moraju biti tačni. Tako se, na primer, može uzeti da naponi koji se kreću nešto ispod i nešto iznad 3 volta, predstavljaju broj 3. lako, dakle, u ovom sistemu, nije potrebna velika tačnost, on, ipak, zahteva komplikovana elektronska kola, kako bi se osiguralo da diskretni naponi ostanu unutar određenih granica. Podsetimo se da mi ne posmatramo jedan provodnik kod koga se u određenom momentu napon može pažljivo regulisati, već mnogo, mnogo provodnika koji moraju zadržati konstantan napon. Sistem bi bilo mnogo lakše realizovati kad bi se tražilo manje od deset diskretnih vrednosti, dok bi, u stvari, zbog jednostavnosti i pouzdanosti, bilo idealno da se na provodnicima javljaju samo dve vrednosti napona. Danas je u svim digitalnim računarima realizovana ideja o samo dva naponska nivoa na jednom provodniku, a upotreba ovakvih binarnih napona, glavni je razlog značaja koji se priđaje binarnom brojnom sistemu. Izbor naponskih nivoa za određeni računar zavisi od vrste elektronskih komponenti koje se koriste za realizaciju sklopova tog računara (TTL, CMOS itd.). Kada se opet jednom izaberu nivoi, tada im se mogu dati nazivi viši ili pozitivniji ili niži ili negativniji nivo, a kad se koristi matematički aparat za rad sa binarnim naponima, mnogo je jednostavnije koristiti simbole 0 i 1. Nultim nivoom ćemo, pri tome, zvati negativniji, a jediničnim pozitivniji od dvaju naponskih signala. Ovi simboli su stvarno veoma korisni, ali je smetnja u tome što se oni koriste i za brojeve, pa je tada važno razlikovati značenje simbola. Ovo se obično radi tako što se kaže nivo 1 (ili logičko 1) kada je u pitanju naponski signal, a kada je u pitanju broj kaže se broj 1, da bi razlikovali značenja simbola 1.

Prekidačka kola Prekidačka (logička) kola su elektronska kola konstruisana za rad sa binarnim naponima i od kojih svako ima jedan ili više provodnika koji ulaze u kolo i jedan izlazni provodnik - izlaz iz kola. Uopšteno uzevši, izlaz iz jednog kola služi kao ulaz u drugo kolo, ali je važno napomenuti da su svi ulazi i svi izlazi naponski nivoi, a ne električne struje. Drugim rečima, izlazni naponski nivo jednog kola zavisi od binarnih napona na ulazu tog kola. Elektronska kola u računaru zovu se prekidačka kola zato što tranzistori i/ili diode u ovim kolima rade slično mehaničkim prekidačima. Međutim, ovde treba podsetiti da kad je mehanički prekidač otvoren, njegov otpor je beskonačan i kroz

Vodič za PC

111

PC za napredne korisnike njega ne može prolaziti struja, a kad je zatvoren, njegov otpor je nula i struja može teći. Slično tome i tranzistori i diode imaju svoje visokootporno (zakočno) i niskootporno (zasićeno) stanje za upravljanje protokom električne struje. U ostalim primenama, na primer, radio i TV prijemnicima, tranzistori rade kao ventili, a ne kao prekidači, jer se njihovi otpori kontinualno menjaju.

Kombinaciona logička kola Kombinaciona logička kola spadaju u klasu digitalnih kola čiji izlaz je u potpunosti definisan kombinacijom ulaznih promenljivih, a ne redosledom njihovog primenjivanja. Da bi se u potpunosti definisao izlaz iz kombinacionog kola za svaku od 2 na n kombinacija n ulaznih promenljivih, koristi se tabela kombinacija ili, kako se još naziva , tabela istine. Osnova logička kola su: I, ILI, NE, Nl, NILI, Ekskluzivno ILI (engl. AND, OR, NOT, NAND, NILI, XOR). Ova kola se nekada nazivaju i kapijama ili vratima (engl. gate). Pored navedenih sedam osnovnih, od kojih su tri (I, ILI i NE) dovoljna za realizaciju bilo koje logičke funkcije, postoji celi niz složenijih kombinacionih kola koja se proizvode kao standardna integrisana kola (kodri, dekoderi itd.).

Sekvencijalna logička kola I

Osnovna karakteristika sekvencijalnih logičkih kola je da njihov izlaz ne zavisi samo od kombinacija ulaznih promenljivih, nego i od redosleda u kome se one primenjuju. To znači da izlaz iz sekvencijalnog logičkog kola zavisi od istorije ulaza. Zbog toga ono mora da ima sposobnost memorisanja stanja kroz koja prolazi. Sekvencijalna logička kola dele se u dve kategorije: ona koja imaju zajednička vremena boravka u svakom stanju i ona kod kojih vremena provedena u stanjima zavise od internih kašnjenja. Ova kola se nazivaju sinhronim i asinhronim sekvencijalnim kolima, respektivno. Ulazi i izlazi asinhronog sekvencijalnog kola su obično nivoi, dok se ulazi u sinhrona sekvencijalna kola unose iz izvora istovremeno sa impulsima sata (kloka), a izlazi su impulsi ili su važeći samo za vreme impulsa sata.Uloga sata je da izvrši sinhronizaciju trajanja stanja. Prema našoj definiciji, nivo je napon ili struja koji ostaju u suštini konstantni u relativno dugom vremenskom periodu poredeći prema kašnjenjima u logičkim kolima. Impuls je napon ili struja koji se menjaju od jedne na drugu vrednost u relativno kratkom vremenskom intervalu poredeći prema vremenima promena u logičkom kolima. Metodi analize i sinteze sekvencijalnih logičkih kola prevazilaze okvire ove knjige. U ovu vrstu kola spadaju razne vrste tzv. flip-flopova, tj. memorijskih elemenata koja su u stanju da pamte digitalne informacije. Sklopovi sa pojedinačnim flip-flopovima mogu da se koriste za memorisanje do nekoliko bita. Međutim, ako je neophodno raditi sa više bita istovremeno, pogodno je koristiti sklopove u kojima su integrisane jedinice koje su u stanju da čuvaju (pamte) više bita. Ovakve jedinice nazivaju se registrima. Pošto jedan flip-flop

112

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara memoriše jedan bit informacije, kapacitet memorisanja registra jednak je broju njegovih flip-flopova.

2.1.2

Uvod u mikroprocesore i njihovu terminologiju

Srce mikroračunarskog sistema je njegova centralna procesna jedinica (Central Processing Unit - CPU), odnosno mikroprocesor, i njene memorijske komponente. Poželjno je da korisnik poznaje osnovne blokove od kojih je izgrađen sistem sa kojim radi, kao i funkcije i mogućnosti pojedinih komponenti. Osnovni mikroračunarski sistem prikazan je na sl.2.1. Glavni elemenat sistema je CPU, koji se može smatrati višefunkcijskim uređajem. Drugi element, koji je sistemu potreban, je memorija. Treći element su periferijski sklopovi (input/output port) koji povezuju mikroračunraski sistem sa periferijskim uređajima, kao što su monitor, tastatura, štampač itd.

I/O PORT

SPOLJNI UREĐAJ

l/O PORT

slika 2.1 Osnovni mikroprocesorski sistem

CPU mora da sadrži sledeće elemente da bi pogodno funkcionisao: 1. Aritmetičko-logičku jedinicu (Arithmetic and Logic Unit - ALU), koja izvršava osnovne logičke funkcije; 2. Logičku jedinicu koja dešifruje (dekodira) instrukcije i, po potrebi, dozvoljava pristup ka ALU; 3. 4. uređaja.

Registre koji privremeno memorišu kodove instrukcija i podataka; Staze (sabirnice; magistrale) unutar CPU i između CPU i spoljnih

Vodič za PC

113

PC za napredne korisnike CPU se može zamisliti i kao glavni putni pravac. Posredstvom svoje aritmetičko-logičke jedinice, on manipuliše podacima i distribuira ih gde je potrebno. Instrukcije i podaci ulaze u CPU, a podaci izlaze iz njega. Registri su specijalne memorijske lokacije u samom CPU. Njihovi izlazi (bitovi) sa električnim provodnicima povezani su sa upravljačkom logikom, sa ALU i sa drugim modulima unutar CPU. Stoga se, u većini mašina (računara), podaci moraju najpre očitati iz memorijskih lokacija i učitati u registre, da bi se, zatim, nad tim podacima izvršile zahtevane operacije. Čak i u mašinama koje bi mogle da rade neposredno nad podacima u memoriji, brže će se izvršiti zadata naredba, ako se operandi nalaze u registrima unutar samog CPU-a. Računari obično poseduju specijalan registar koji se naziva akumulator. Osobenosti akumulatora su dvojake. U većini računara zadata aritmetička ili logička operacija se ne može izvesti nad sadržajem bilo koja dva radna registra unutar CPUa; jedan od njih mora biti akumulator. Staviše, rezultat izvršene operacije uvek ostaje upisan u akumulator. Dakle, akumulator je i izvorni registar (operand) i odredišni registar (rezultat). Druga važna osobenost akumulatora ogleda se u njegovoj ulozi posrednika u prenosu podataka između memorije i CPU-a. Naime, ovaj prenos se uvek vrši preko akumulatora. Stoga postoje naredbe za upisivanje sadržaja memorijske lokacije u akumulator, kao i naredbe za upisivanje sadržaja akumulatora u memorijsku lokaciju, jer je samo akumulator snopom električnih provodnika povezan sa memorijom. Osim toga, sadržaj akumulatora se može neposredno upisati u bilo koji registar unutar CPU-a, a takođe bilo koji par registara, unutar CPU-a, može neposredno razmenjivati i svoje sadržaje. Memorijski blok mikroprocesorskog sistema je pasivni deo gde se podaci i instrukcije odlažu (memorišu). Memorija mora biti podeljena na individualne adresibilne lokacije, od kojih svaka može da čuva jedan element instrukcijskog koda ili jedan element podatka. Na primer, u tzv. 8-bitnom sistemu, svaka individualna adresibilna lokacija će biti jedan 8-bitni podatak. Prethodna slika prikazuje da CPU prima instrukcije i podatke a šalje podatke. Podaci i instrukcije koje CPU prima mogu dolaziti iz dva izvora, jedan je memorijski blok. Drugi izvor su spoljni uređaji, koji su, u stvari, treći blok sistema. Treći element su uređaji (elektronski sklopovi) koji povezuju sistem sa spoljnim svetom. Takva povezivanja se izvode magistralama (sabirnicama), koje zapravo, predstavljaju snopove električnih provodnika grupisanih prema prirodi digitalnih signala koje prenose. Prednost korišćenja sabirnica je očigledna: umesto pojedinačnih provodnika za povezivanje parova brojnih komponenti računara, veze između komponenti se ostvaruju snopovima provodnika, koji se protežu kroz ceo sistem. razume se, pri ovakvom povezivanju, arhitekta računara mora predvideti obebzbeđenje da nikada dva podatka ili dve informacije ne budu istovremeno potisnute na istu sabirnicu. Važan blok ili podsistem je "klok" (davalac takta; engl. clock) ili vremenski (engl. timing) blok. Sistemsko merenje vremena se kontroliše eksternim klok podsistemom koji obezbeđuje taktne (klok) impulse tačno određenog trajanja.

114

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara Reagujući na instrukcijske kodove, CPU generiše vremenske cikluse, koji mogu biti dugački određen broj klok impulsa. Davanje instrukcija mikroprocesorskom sistemu može se uporediti sa davanjem instrukcija (uputstava) nekoj osobi da uradi neke poslove. Vi možete zamoliti nekoga da, kad pođe od svoje kuće, svrati u poštu, kupi razglednice i marke itd. Slično i mikroprocesor, da bi obavio neku specifičnu operaciju, mora da primi i izprocesira sekvencu ili skup instrukcija. Ova sekvenca instrukcija naziva se program. Čovek mora da pamti nekoliko činjenica koje će mu omogućiti da ostvari svoj program uspešno. Na primer, on zna (odnosno njegova memorija) gde se pošta nalazi, kakve razglednice da kupi i druge instrukcije vezane za dobijeni zadatak (program). Ove informacije su podaci. Mikroprocesor, takođe, smešta podatke u memoriju.

2.1.3

Memorija

U memoriju se odlažu ili iz nje uzimaju podaci, ili konkretnije, memorija služi za skladištenje brojeva, jer u računaru svaki podatak (ili instrukcija) je broj. Pogledajmo kako neki broj možemo upisati u memoriju. Zamislimo memoriju kao ormar sa fiokama i svaku obeležimo brojem. Na primer, ako imamo tri fioke numerisane sa 0,1 i 2, kažemo da je kapacitet ormara tri fioke. Broj napisan na fioci zovemo adresa fioke. Znači, fioke su adresirane sa 0, 1 i 2. Da bismo nešto stavili u fioku, potrebno je znati dve stvari. Prva je mesto gde stavljamo, odnosno adresa fioke, a druga je ono što stavljamo, znači podatak. To isto važi i za memoriju, potrebna nam je adresa i podatak. Zato memorija ima dve vrste ulaza; adresni i ulaz podataka, kako je to prikazano na slici 2.2. Na jednoj adresi može se nalaziti samo jedan podatak. Proces čitanja memorije, sličan je procesu upisivanja. Razlika je u tome što je potrebno navesti samo adresu, a memorija daje podatak. Ovo je prikazano na slici 2.3.

4

MEMORIJA

PODATAK

l ADRESA slika 2.2 Proces upisivanja podataka u meoriju

MEMORIJA

PODATAK

t ADRESA slika 2.3 Čitanje podataka sa zadate adrese

Vodič za PC

115

PC za napredne korisnike Pitate se kako memorija, kada dobije adresu, "zna" da li treba da prihvati ili da pošalje podatak? I ovaj problem je rešen krajnje jednostavno. Postoje dve upravljačke linije, jedna za upis i jedna za čitanje. Zavisno koja od njih je aktivna, memorija prihvata ili šalje podatak. Na slici 2.4 prikazana je logička šema memorije. Ukratko rečeno, memorija sadrži sledeće osnovne priključke: - adresne linije, - linije podataka i - upravljačke linije. UPIS ČITANJE

MEMORIJA

► PODATAK

t ADRESA

slika 2.4 Logička šema memorije

Govorili smo o primanju i slanju adresa i podataka, o aktiviranju linija za čitanje i upis, ali nismo objasnili šta to, u stvari, znači. Verovali ili ne, celokupna logika računara zasnovana je na principu: ima napona - nema napona. Tako, na primer, aktivirati liniju za čitanje memorije, jednostavno znači priključiti je na izvor struje. Kada ne želimo čitanje, liniju "otkačimo" od napajanja. No, da se ne bismo bavili naponima, usvojimo da kada na liniji nema napona, ona je u stanju logičke nule, a kada ima, ona je u stanju logičke jedinice. Recimo i šta ćemo podrazumevati pod reči linija. To je, jednostavno, žica na štampanoj ploči kroz koju protiče ili ne protiče struja. Zamislimo sada memoriju šematski, kao što je dato na slici 2.5. Ova memorija ima jednu adresnu liniju, jednu liniju podataka i dve upravljačke linije. Pošto se na adresnoj liniji može pojaviti napon (logička jedinica) ili ne (logička nula), kažemo da možemo adresirati dve memorijske lokacije. To su lokacije sa adresama 0 i 1. Pošto imamo samo jednu liniju za podatak, sa svake lokacije možemo pročitati jedinicu ili nulu. Pomenut broj, jedinica ili nula, naziva se bit. Pošto ima dve lokacije i u svakoj po jedan bit, kažemo da je memorija kapaciteta dva bita. Postavimo sada malo komplikovaniji problem i zamislimo da postoje dve adresne linije. Kombinacije koje možemo dobiti na tim linijama su: 0 - 0; 0 -1; 1 - 0

116

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara i 1 -1. Dodavanjem jedne adresne linije, broj mogućih adresa se povećao dva puta i sada imamo memoriju kapaciteta četiri bita.

UPIS ČITANJE

n/\r\i
MEMORIJA

ADRESA slika 2.5 Memorija kapaciteta 2 bita

Nije dovoljno imati samo puno adresa. U prethodnom primeru na svaku od njih mogli smo smestiti samo jedan bit. U praksi je kapacitet svake memorijske lokacije 8 bita ili jedan bajt. Već pogađate da takva memorija ima 8 linija podataka. Broj adresa, ili kapacitet memorije u bajtovima, varira od računara do računara. Na slici 2.6 prikazano je jedno memorijsko kolo koje ima 8 linija za podatke, obeleženih sa DO - D7, i 16 adresnih linija, obeleženih sa AO - A15. Slovo D na linijama podataka potiče od reči "dejta" (engl. data) što znači podatak. DO D1 D2 D3

MEMORIJA

D4 D5 D6 D7

AO A2 A4 A6 A8 A10 A1 A3 A5 A7 A9 A11

A12

A14 A16 A13 A15

slika 2.6 Memorija kapaciteta 64 kB

Vodič za PC

117

PC za napredne korisnike Memorija samoj sebi ne može biti svrha. Postoji neko ko je koristi i upravlja njenim radom. Pogađate, to je procesor. On radi još štošta, ali zadržimo se na načinu vezivanja i komunikacije memorije i procesora. Slika 2.7 prikazuje kako se to vezivanje izvodi. Slika, sem o načinu vezivanja, govori i o suštini rada računara. Sve što su računari u stanju da rade, svodi se na čitanje podataka, neku manipulaciju sa njima i upis. Čitanje i upis ne odnose samo na memoriju, što ćemo kasnije videti. UPIS

A

E

r

MEMORIJA

ADRESE PODACI 1

ČITANJE

PROCESOR

slika 2.7 Vezivanje memorije i procesora

Proces rada procesora možemo podeliti u dve faze: pribavljanje instrukcije iz memorije i izvršavanje instrukcije. Ove faze naizmenično se smenjuju od trenutka uključenja do trenutka isključenja računara. Za sada, posmatrajmo procesor kao sklop koji kontroliše upis i čitanje podataka. Na početku smo rekli da računar, sem memorije i procesora, čine i neki ulazni i izlazni uređaji. Od procesora se očekuje da razmenjuje podatke sa njima. Šema sa slike 2.7 očigledno tako nešto ne omogućava. Računar nema vezu sa spoljnim svetom.

2.1.4

Magistrala

Pomenutu vezu omogućava magistrala (sabirnica; "bas", engl. bus). Da bismo shvatili šta je magistrala, prikazaćemo prethodnu sliku na malo drugačiji način. Slika 2.8 prikazuje način vezivanja procesora i memorije na magistrale. Adresnom magistralom nazvali smo skup adresnih linija, a magistralom podataka skup linija podataka. Postoji i upravljačka magistrala koju čini skup upravljačkih linija. Radi jednostavnosti crtanja, sve ove linije crtaju se kao jedna debela linija (slika 2.9). Sistem memorija - procesor vezan na magistralu prikazan je slikom 2.10. Ne zaboravimo da je ovo samo šematsko predstavljanje i da sve linije i dalje fizički

118

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara postoje. Možda je najvažnije znati da se u istom trenutku na magistrali adresa može nalaziti samo jedna adresa i na magistrali podataka samo jedan podatak.

C^

sg LU h-

9<
MAGISTRALA PODATAKA

ADRESNA MAGISTRALA

_L

±.

MEMORIJA

1

| PROCESOR

slika 2.8 b) Fizičko izvođenje magistrala

<

adresna magistrala ^ magžstrala podataka ^ upravljačka magžstrala

slika 2.9 Magistrala

Vodič za PC

119

PC za napredne korisnike

slika 2.10 Memorija i procesor vezani na magistralu

Veza sa svetom Zahvaljujući magistrali, omogućeno je vezivanje procesora na ulazne i izlazne uređaje, kako je to prikazano na slici 2.11. Na magistralu je moguće istovremeno priključiti i više ulaznih i izlaznih uređaja, na primer tastaturu, štampač, disk itd. Pitate se kako sada sve ovo funkcioniše? Jednostavno! Princip je isti kao i kod memorije. Razmotrimo zato prvo koncepciju tzv. memorijski mapiranog ulaza/izlaza.

slika 2.11 Šematski prikaz računara

Procesor se nekom uređaju obraća isto kao memoriji, odnosno na adresnu magistralu postavi adresu, aktivira upravljački signal za čitanje i na magistrali podataka očekuje podatak. Procesor jednostavno nezna da se nije obratio memoriji. Sa druge strane, od uređaja očekujemo da se ponaša upravo kao i memorija kada se od nje zatraži podatak. Najveći deo brige ipak brine programer. Zašto? Neka imamo računar čija memorija zauzima adrese od 0 do 9. Adresa tastature neka je 10. Kada programer piše program u kome očekuje da korisnik pritisne neki taster, on, nekom instrukcijom, treba da pročita sadržaj adrese 10. Naravno, instrukcija za čitanje podataka sa bilo koje adrese je ista. Programer je taj koji mora da zna da će, kada pročita podatak sa adrese 10, dobiti ASCII kod pri-tisnutog tastera. Druga neprijatnost je ta što se deo memorijskog prostora mora dodeliti U/l uređaji-ma. Neki procesori omogućavaju razdvojeni memorijski i ulazno/izlazni prostor. To znači da adrese memorijskih lokacija i adrese U/l uređaja mogu biti iste. Ako mislite da će tek sada nastati zbrka, prevarili ste se. Stvari postaju čak jednostavnije. Postoji skup instrukcija za čitanje i upisivanje u memoriju i instrukcije za slanje i

120

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara primanje podataka od periferijskih uređaja. Adresa periferijskog uređaja, u koju smeštamo ili iz koje primamo podatak naziva se port.

2.1.5

Procesor

Zavirimo sada i u unutrašnjost procesora. U principu procesor sadrži neki skup registara koji predstavlja njegovu internu memoriju. Slika 2.12 prikazuje dva takva registra. MAR (Memory Address Register) se naziva adresni registar memorije. Svaki njegov bit se vezuje za adresnu magistralu. Preko ova dva registra procesor "vidi" svet oko sebe. Programeru ovi registri nisu dostupni. Slika 2.13 nešto detaljnije prikazuje unutrašnju, kako se to kaže, "arhitekturu" procesora. RO, R1 ... nazivaju se internim registrima opšte namene i njih programer može da koristi. Ovde je, naravno, reč o programiranju na mašinskom jeziku. Dakle, u navedene registre smeštaju se podaci uzeti iz memorije. Ovi registri postoje bar iz dva razloga. Prvi je sporost memorije. Naime, svako obraćanje memoriji zahteva izvesno gubljenje vremena, jer ona nije. u stanju da prati brze zahteve procesora, pa on mora da je čeka. Obično se program piše tako da se podaci prvo prikupe iz memorije a zatim obrađuju u registrima. Drugi razlog postojanja registara je njihovo korišćenje kao internih brojača itd.

MDR

MAR PROCESOR

slika 2.12 Registri za komunikaciju sa spoljnim svetom

MAR

I

♦ JL

MDR ALU

PC IR UPRAVLJACKA JEDINICA

slika 2.13 Procesor

VodičzaPC

121

PC za napredne korisnike Pogledajmo sada šta se događa u trenutku uključenja računara. U registar PC (Program Counter), programski brojač, upisuje se 0. Kako mu i ime govori, PC sadrži adresu instrukcije koju treba izvršiti. Sadržaj PC-a prebacuje se u MAR i adresa izlazi na adresnu magistralu. Generiše se signal za učitavanje iz memorije i podatak iz nje, preko magistrale podataka, dolazi u MDR (Memory Data Register). Sledeći korak je kopiranje njegovog sadržaja u IR - registar instrukcije. Ovim se završava prihvat instrukcije iz memorije ili "feč" (engl. fetch) faza. Sledi faza izvršavanja instrukcije. Prvo se analizira sadržaj IR-a, da bi se prepoznalo o kojoj je instrukciji reč. Recimo da se u memoriji nalazio kod instrukcije ADD R0,R1. To bi značilo da treba sabrati sadržaje registara R0 i R1 i rezultat smestiti u R0. Sadržaji registara R0 i R1 idu u ALU, aritmetičko-logičku jedinicu, gde se izvršava sabiranje. Rezultat se smešta u R0, sadržaj PC se poveća za 1 i ciklus se ponavlja. Ceo tok je pod kontrolom signala iz upravljačke jedinice kojom se nećemo baviti. Pogledajmo, na kraju, sliku 2.14 koja prikazuje šta se događa u ALU jedinici. Pretpostavili smo da na njene ulaze dolaze podaci iz R0 i R1. U blokovima označenim sa + , -, AND, OR i XOR vrše se navedene operacije. Upravljačkim signalom, odabere se jedan od četiri moguća rezultata koji će se preneti u R0. •

prvi operand

I

«

drugi operand

i

slika 2.14 Struktura aritmetičko-logičke jedinice

2.1.6

Softver

Slika 2.15. šematski prikazuje računar. Na magistralu podataka priključeni su memorija, ulazni i izlazni uređaji. Ranije smo rekli da svaki periferijski uređaj irna rezervisanu jednu memorijsku lokaciju koja se naziva port. Procesor šalje ili od uređaja prima podatak tako što na adresnu magistralu stavi adresu porta i u tu

122

VodiczaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara adresu, preko magistrale podataka, upiše iii iz nje pročita podatak. Očigledno je da procesor, sve uređaje vidi na isti način. Celokupan rad računara zasniva se na tome da procesor primi podatak od ulaznog uređaja, izvrši neku obradu podatka i rezultat pošalje na izlazni uređaj. Videli smo da ove operacije za procesor znače generisanje određenih upravljačkih signala (na primer, za čitanje ili upis) i generisanje adresa ili podataka na adresnoj, odnosno, magistrali podataka. UPRAVLJAČKA ADRESNA

slika 2.15 Tokovi podataka u računaru

Svaki procesor raspolaže izvesnim skupom instrukcija ili naredbi. Svaka naredba kodirana je brojem. Na primer: 0 - naredba koja uzima podatak sa adrese 100, 1 - naredba koja sabira taj podtak sa brojem 5 i 2 - naredba koja rezultat upisuje u port čija je adresa 1000 itd. Programiranje se, u osnovi, sastoji od upisivanja ovih brojeva u memoriju. Obrnuto, izvršavanje programa sastoji se u tome da procesor čita te brojeve iz memorije i u njima prepoznaje naredbe na osnovu kojih njegova električna kola generišu potrebne signale. Kakvi će to signaii biti, odredio je proizvođač procesora u toku njegove izrade. Slika 2.16 ilustruje proces izvršavanja instrukcije. Niz brojeva, kojima su kodirane naredbe, upisan u memoriju, čini program. Programi napisani za neki računar, čine njegov softver. Kod mikroračunara neki osnovni program upiše se u ROM i čim se raču-nar uključi, on počinje njegovo ćzvršavarsje.

Vrlo je teško pamtiti naredbe po brojevima. Zato se svakoj od njih pridružuje simboličko ime ili mnemonikc Na primer, malopre smo pomenuli neke naredbe koje tmožemo nazvati: 0LD (100) 1 ADD 5

VodičzaPC

123

PC za napredne korisnike 2MOVE (1000)

UPRAVLJAČK I SIGNALI

ADRESE PODACI

slika 2.16 Princip izvršavanja instrukcija

Asembler Skup svih instrukcija procesora kodiranih brojevima, čini mašinski jezik tog procesora. Program pisan mašinskim jezikom, procesor izvršava direktno, odnosno čita instrukciju po instrukciju iz memorije. Mašinski program je jedini program koji računar razume. Ako svakoj instrukciji, predstavljenoj brojem, pridružujemo neki naziv dobijamo simbolički mašinski jezik ili asembler. Simbolička imena izmišlja proizvođač procesora, tako da što slikovitije opišu šta neka naredba radi. Asembler je namenjen Ijudima i računar ga ne razume. Računar zna šta treba da uradi kada naiđe na instrukciju predstavljenu, u našem primeru, brojem 1, ali ne razume reč ADD 5, kojom smo tu instrukciju simbolički označili. Ako je naš program napisan na simboličkom mašinskom jeziku, jer nam je tako bilo lakše da ga napišemo, da bi ga procesor razumeo, moramo ga prevesti u niz brojeva, odnosno u niz mašinskih instrukcija. To možemo uraditi ručno ili uz pomoć nekog drugog programa, koji se naziva asembler. Njegova uloga je da pročita simboličku instrukciju, zameni je kodom odgovarajuće mašinske instrukcije i taj broj upiše u memoriju. U procesu pisanja programa, neophodan je i tzv. editor teksta. Editor pretvara računar u neku vrstu pisaće mašine. Na tastaturi pritisnemo tipku sa slovom, editor na ekranu grafički prikaže slovo i u memoriju ga upiše kao neki broj. Brojevi koji se pridružuju slovima, standardizovani su tzv. "aski" (ASCII - American Standard Code for Information Interchange) standardom. Proces pisanja mašinskog programa može se podeliti u dve faze: 1. Kucanje simboličkog mašinskog programa korišćenjem editora teksta, i 2. Prevođenje programa sa simboličkog mašinskog jezika na mašinski jezik. To radi program asembler.

Programski jezici Upoznali smo se sa dva programska jezika, mašinskim i simboličkim mašinskim jezikom. Mana mašinskog jezika je veoma teško pamćenje kodova instrukcija i samim tim komplikovano programiranje. Asembler omogućava lakše programiranje, ali ono i dalje ostaje komplikovan proces. Zbog svega ovoga, napisani su programi nazvani programski jezici.

124

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara Svaki programski jezik ima svoj skup instrukcija, zahteva specifičan način njihovog pisanja, odnosno ima svoju sintaksu ili "pravopis", i svaki je orijentisan ka rešavanju specifičnih problema. Naredbe višeg programskog jezika, kao i kod simboličkog mašinskig jezika, ne izvršavaju se direktno, već se prevode na mašinski jezik. Jedna naredba višeg programskog jezika prevodi se sa više mašinskih instrukcija. Jedna naredba višeg programskog jezika ponekad se prevodi sa nekoliko stotina ili hiljada mašinskih instrukcija. Prednost upotrebe višeg jezika postaje očigledna. Uvek je lakše napisati jednu nego hiljadu instrukcija i pri tome ne razmišljati o specifičnostima hardvera, kao što su, na primer, adrese portova, brzine prenosa podataka itd. Programi pisani na višem programskom jeziku prenosivi su sa računara na računar u smislu da se mogu izvršavati na računarima različitih tipiva. Ta prenosivost važi za tekst programa, ali ne i za prevedeni program, jer je ovaj u mašinskoj formi. Tekst programa treba prevesti i na novoj mašini. Program koji prevodi program, pisan na nekom višem programskom jeziku na mašinski jezik, naziva se prevodilac ili kompajler (engl. compiler). Tekst programa naziva se izvorni (source) program. Postoje programi koji ne prevode ceo program odjednom, već to rade u toku njegovog izvršavanja kako nailazi koja instrukcija. Takvi programi nazivaju se interpreteri .

2.1.7

Procesor Intel 8086

Intel 8086 predstavljao je prvi 16-bitni mikroprocesor treće generacije kojim je najavljen korak ka novim, znatno naprednijim arhitektonskim rešenjima u odnosu na prethodne 8-bitne i 16-bitne mikroprocesore. On je omogućio kompatibilnost prethodne 8-bitne familije (Intel 8080/8085), ali i znatno bolje performanse koje se ogledaju u ubrzanju izvršavanja programa i za faktor deset. Pored toga što je bio u stanju da izvrši sve programe pisane za familiju 8080, novi mikroprocesor je ponudio i mnoga značajna arhitektonska poboljšanja koja se ogledaju u uključivanju 16-bitnih aritmetičkih operacija, operacijama nad nizovima znakova, mogućnošću pisanja tzv. višestruko ulaznih programa i slično. Dalja arhitektonska poboljšanja ogledaju se u većem broju radnih registara u odnosu na prethodne 8-bitne mikroprocesore, od kojih su četiri opšte namene za 16-bitne operacije, a ostala četiri služe za podršku novim načinima adresiranja. Ovo je omogućilo znatno povećanje adresnog prostora: na 1 milion bajta memorije. Takođe, znatno su proširene mogućnosti adresiranja ulazno/izlaznih uređaja za koje je namenjen adresni prostor od 64 kB.

Hardverska organizacija Intel 8086 predstavlja 16-bitni mikroprocesor realizovan u jednom integrisanom sklopu sa 40 nožica (pinova). Na sl.2.17 prikazane su osnovne linije koje se pojavljuju na sabirnicama (magistralama) mikroprocesora. Odmah se zapaža da je radi uštede broja spoljnih nožica, izvršeno tzv. multipleksiranje sabirnice podataka i donjih 16 bita adresne sabirnice. To znači da je neophodno i u manjim primenama izvršiti njihovo razdvajanje posebnim spoljnim kolima.

Vodic zaPC

125

PC za napredne korisnike Inače, mikroprocesor obezbeđuje ukupno 20 adresnih linija koje dozvoljavaju adresiranje do 1 megabajta logički kao niz organizovanih memorijskih lokacija. Organizacija pristupa memoriji preko internih registara segmentacije dozvoljava dalju podelu memorije na segmente veličine ne više od 64 kilobajta (kB) za smeštanje programskog koda, podataka i steka. Fizički je memorija organizovana u dva dela: prvom se pristupa preko linija podataka D0 - D7, a drugom preko D8 D15. Svakom ovom delu se pristupa korišćenjem adresnih linija A1 - A19, dok linija A0 određuje deo kome se pristupa (kada je A0 = 0 pristupa se parnim, a pri A0 = 1 neparnim lokacijama).

w

AĐn-AĐir

TEST

U Ij

INT

—► —► NMI ◄— —► RO/GT0 RO/GT,

(S3-S6) BNE/S7

w

INTA

w

w w __ t w

—► ◄— ◄-—

INTEL 8086 HOLD

RD WR

HLDA

DT/R

RESET

DEN

READY

ALE

MN/MX

LOCK

CLK 0So QS,

_s.

S2(M/IO)

slika 2.17 Sabirnica mikroprocesora Intel 8086

Deo adresnog prostora memorije koristi se za posebne svrhe, kako je to ilustrovano na sl. 2.18. Gornjih 16 bajta, koristi se za smeštanje informacije o inicijalnom automatskom puniocu, kao i informacije o adresi na kojoj započinje izvršavanje, nakon pojave RESET signala. Donjih 1kB podeli se u 4-bajtne pokazivače (pointere) na rutine za obradu 256 mogućih tipova prekida. Od ukupno 32 bita ovih pokazivača, 16 se koristi za adresu segmenta, a 16 predstavljaju odsečak unutar

126

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara segmenta. Svi ovi pokazivači moraju da budu inicijalizovani pre nego što se dešavaju prekidi. A

FFFFF

16

V

4

A 1)

4 4

▼

slika 2.18 Adresni prostor memorije

Intel 8086 je arhitektonski rešen tako da realizuje izdvojeni ulaz/izlaz, iako nema smetnje da se koristi i memorijski preslikani ulaz/izlaz. Adrese registara ulazno/ izlaznih uređaja pojavljuju se isto kao i adrese memorijskih lokacija na adresnim linijama A0 - A15, a vrednost adresnih linija A16 - A19 je, pri ulazno/izlaznim operacijama, nula. Ovo omogućava adresiranje od najviše 64 kB 8-bitnih registara ulazno/izlaznih uređaja. Spoljni hardverski prekidi, koje dozvoljava mikroprocesor 8086, mogu da se podele na one koji se mogu (INT) i one koji se ne mogu maskirati (NMI). Rezultat pojave zahteva za prekidom je automatski skok na jednu od 256 mogućih rutina za obradu prekida, čije su početne lokacije sadržane u donjih 1kB lokacija memorije. Kako postoje samo 2 linije ulaza zahteva za prekidom, to uređaj koji generiše prekid mora da, u toku ciklusa odobrenja prekida, obezbedi 8-bitni broj tipa prekida. Ovaj broj se koristi kao vektor na odgovarakući pokazivač na početak rutine za obradu prekida. Prekid sa linije INT moguće je maskirati na dva načina: programskim putem i kao odziv na zahtev za prekidom. Bit maske prekida automatski se resetuje i time onemogućava dalje prekide nakon pojave zahteva za prekidom. Njegovo staro stanje ostaje sačuvano na steku i restaurira se, nakon povratka iz rutine za obradu prekida.

Programska organizacija Intel 8086 je registarski orijentisan mikroprocesor. Većina operacija se obavlja nad sadržajem registara. Programski model mikroprocesora predstavljen je na sl. 2.19. Ukupno su na raspolaganju tri skupa registara: registri opšte namene,

Vodič za PC

127

PC za napredne korisnike pokazivači, indeksni registri i registri segmentacije. Pored njih, postoji i pokazivač instrukcija, ali se njemu programski ne može eksplicitno pristupiti. AKUMULATOR BAZNI REGISTAR BROJAČ REGISTAR PODATAKA POKAZIVAČ STEKA POKAZIVAČ BAZE INDEKS IZVORIŠTA INDEKS ODREDIŠTA POKAZIVAČ INSTRUKCIJA REGISTAR STANJA SEGMENT KODA SEGMENT PODATAKA SEGMENT STEKA SEGMENT PODATAKA - DODATN

slika 2.19 Programski model mikroprocesora 8086

Registri opšte namene koriste se za obavljanje aritmetičkih i logičkih operacija, a u nekim instrukcijama, kao što su one koje rade nad nizovima znakova, oni imaju fiksno značenje, kako je to prikazano na prethodnoj slici. Registri opšte namene razlikuju se od ostalih po tome što se mogu adresirati ili kao 4 16-bitna, ili 8 8-bitnih registara. Pokazivači i indeksni registri omogućavaju razne vrste adresiranja unutar segmenta. lako se svi oni mogu da koriste na proizvoljan način, najefikasnije je korišćenje za namene prokazane na prethodnoj slici, odnosno njihov sadržaj pokazivača se tretira kao odsečak u odnosu na tekuću vrednost pokazivača steka (SS), a sadržaj indeksnih registara kao odsečak unutar tekućeg segmenta podataka. Registar stanja je registar čiji sadržaj odražava trenutno stanje računara. Na sl. 2.20 dat je detaljan sadržaj FLAGS registara (koji čine registar stanja) u koji se smeštaju statusni indikatori, čija je uloga zapisivanje procesorskih status informacija koje utiču na dalji tok izvršavanja programa. Indikatori AF, CF, PF, SF i ZF odražavaju stanje aritmetičke i logičke operacije. OF indikator odražava stanje premašaja kod notacije u znakovnoj aritmetici, a DF, IF i TF se koriste za upravfjanje određenim aspektima mikroprocesora. Važnu ulogu ima treća grupa registara: registri segmentacije. Ovi registri učestvuju u svim izračunavanjima adresa. Tako, sve instrukcije se uzimaju relativno u

128

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara odnosu na sadržaj registra segmenta koda. Sličnu ulogu imaju i ostali registri kada se radi o podacima. Programi koji ne menjaju sadržaj registra segmentacije su dinamički relokatibilni i mogu se prekidati, premeštati na druge lokacije i po-novo startovati sa novom vrednošću registra segmentacije. 15

14

15

12

11

10

5I7

*

5

4

3

2

1

•

INDIKATOR PRENOSA INDIKATOR PARNOSTI INDIKATOR POMOĆNOa PRENOSA INDIKATOR NULE INDIKATOR ZNAKA INDIKATOR TRAP-a INDIKATOR DOZVOLE PREKIDA INDIKATOR SMERA RADA INDIKATOR PREKORAČENJA l/O PRIVILECIJE LEVEL NESTED TASK FLAC

slika 2.20 Registar stanja

Ovde nećemo ulaziti detaljnije u instrukcijski skup mikroprocesora 8086. Sve instrukcije podeljene su u grupe koje učestvuju u prenosu podataka, aritmetičkim i logičkim operacijama, radu sa nizovima znakova, upravljanju tokom odvijanja programa i upravljanju mikroprocesorom. SEGMENTNA ADRESA

ADRESA U SEGMENTU

slika 2.21 Formiranje 20-bitne fizičke memorijske adrese

Kako je već ranije istaknuto, adresni prostor memorije deli se na segmente dužine po 64 kB, a oni se mogu dodeliti kodu, podacima i steku. Donja četiri bita registara segmentacije imaju vrednost nula, tako da početak svakog segmenta može

VodičzaPC

129

PC za napredne korisnike da bude samo na adresama koje su multipl broja 16. Segmenti se mogu preklapati. Fizička adresa se formira sabiranjem odsečka sa vrednošću izabranog registra segmentacije. Na sl. 2.21 prikazan je način formiranja 20-bitne fizičke memorijske adrese. lako se za pristup podacima instrukcije normalno koristi registar segmenta koda, ovo može da se uradi i sa drugim registrima segmentacije. Prilikom adresiranja ulaza/izlaza, registri segmentacije ne učestvuju u formiranju efektivne adrese. U tom slučaju, fizička adresa jednaka je vrednosti odsečka odgovarajućeg registra iz grupe pokazivača i indeksnih registara.

2.1.8

Familija mikroprocesora Intel

Kada se pojavio, mikroprocesor 8086 je bio skup da se koristi u računarima zato što je zahtevao 16-bitnu sabirnicu podataka. Intel je zato proizveo čip 8088 koji je interno isti kao 8086, ali koji je imao 8-bitnu eksternu sabirnicu podataka i stoga zahtevao jeftinije čipove za podršku sabirnice. Intel je verovatno o 8088 razmišljao kao o privremenom koraku ka 16-bitnom svetu procesora 8086. Zbog jeftine implementacije i IBM se svojevremeno odlučio za mikroprocesor 8088 i on je postao "srce" originalnog PC-ja kao i PC/XT-a. Sve verzije Microsoftovog MS-DOS-a i PC-DOS-a zahtevaju 8088 ili kompatibilni procesor, i 8088 je uskoro postao industrijski standard. Pošto 8086/8088 nije imao mogućnost rada sa brojevima sa tzv. pokretnim zarezom (engl. floating point), Intel je razvio numerički koprocesor 8087. Ovaj čip deli sabirnicu podataka i instrukcije sa glavnim mikroprocesorom i odgovara (reaguje) na komande za rad sa pokretnim zarezom. Teoretski, moguće je da koprocesor i glavni procesor izvršavaju različite instrukcije istovremeno, tako da izračunavanja sa pokretnim zarezom i celobrojna izračunavanja budu procesirana u isto vreme. Međutim, u praksi, programi retko koriste ovu koprocesorsku mogućnost i jednostavno prebacuju procesiranje za odgovarajuće izračunavanje između ova dva čipa. 8086/8088 nije bio efikasan, zato je Intel izvršio optimizaciju instrukcija za ovaj procesor i dodao neke nove i pojavio se čip 80186. Ovaj čip je na istom kloku (radnom taktu) izvršavao programe za 15 - 20 % brže od 8086. Intel je, i u ovom slučaju, lansirao varijantu za 8-bitnu sabirnicu podataka, čip 80188. 80186/80188 nikada nije dostigao popularnost ostalih Intel-ovih čipova u PC svetu. Razlog za to je verovatno jedan od prvih modela sa tim čipom, Tandy 2000, koji je tehnički bio napredniji u odnosu na IBM-ov PC/XT, ali je imao nekompatibilni BIOS i video sistem. 1984. godine Intel je promovisao čip 80286, koji je obećavao mnogo bolje performanse u odnosu na svoje prethodnike. 80286 ima 16 linija podataka kao i 8086 i 25 adresnih linija, tako da može da adresira do 16 megabajta ( 2 na 24 ) produžene memorije (engl. extended memory). 80286 može da radi brzo kao i 8086, radeći u onom što Intel zove realan mod (engl. real mod). U ovom modu, on izvršava DOS i DOS aplikacije, ali dodatna memorija generalno nije na raspolaganju. Međutim, 80286 može da se prebaci da radi u drugom izvršnom modu, u tzv. zaštićeni mod (engl. protected mod). Kada se prebaci u ovaj mod, 80286 postaje

130

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara novi procesor, koji može da pristupa memoriji od 16 MB i da izvršava više programa istovremeno i da štiti ove programe međusobno. Ovo sve postiže menjajući način na koji programi adresiraju memoriju. Umesto doznačavanja (dodeljivanja) blokova fizičke memorije, programi u zaštićenom modu koriste blok ili segmentne selektore. Supervizorski (nadzornički) program, obično operativni sistem, kreira mapu koja povezuje svaki logički blok sa blokom fizičke memorije. Programima nije dozvoljeno da znaju (niti oni vode računa o tome) bilo šta o realnim, fizičkim memorijskim adresama. Njegove multitasking karakteristike i karakteristike zaštićenog moda učinile su 80286 pogodnim za operativne sisteme koji su snažniji od DOS-a. OS/2 verzija 1 .x napisana je specijalno za 80286 a Windows 3.0 zahteva 80286 ili jači procesor. Takođe, neke velike DOS aplikacije kreirane su sa tzv. "DOS ekstenderima" koji postavljaju 80286 u zaštićeni mod (sva memorija na raspolaganju) dok se program izvršava DOS ekstenderi se prebacuju u realni mod kada program zahteva DOS servisnu uslugu i vraća sve u normalu kada se program završi. 80286 je iskazao dva problema koja su ugušila entuzijazam za dalji razvoj aplikacija. Prvo, on je ograničio blokove memorije na 64 kB svaki, kao što je radio i 8088, čak i u zaštićenom modu. Programi koji imaju potrebu da drže velike količine podataka u memoriji gube dosta vremena radeći u okviru ovog ograničenja. Drugo, mada je 80286 imao komandu za prebacivanje iz realnog u zaštićeni mod, on nije imao komandu za prebacivanje u suprotnom smeru. Prirodno je da programi koji pristupaju proširenoj memoriji, bilo za memorisanje (korišćenje memorije kao tzv. RAM diska), bilo kao radnom prostoru za kod i podatke, moraju imati mogućnost da se vrate u DOS i realni mod. Obično korišćena tehnika je "brilliant kluge" koja, u suštini, resetuje 80286 čip (pošto se on uvek "podiže" u realnom modu) a zatim preuzima kontrolu pre nego što 80286 može da resetuje ceo računar i DOS. Međutim, na nekim starijim 286 mašinama, ovaj trik sa resetovanjem traje pola sekunde i više, što je čitava večnost u poređenju sa vremenom izvršavanja normalnih instrukcija. 80286 može da izvršava više programa, ali samo ako je svaki napisan da radi kao aplikacija u zaštićenom modu. On nema mogućnost da izvršava više DOS programa u isto vreme. Za većinu aplikacija 80286 se koristi jednostavno kao veoma brzi 8086. Takođe, 80286 računari normalno imaju 16-bitne slotove na magistrali (sabirnici),tako da mogu da rade sa bržim 16-bitnim disk kontrolerima, video karticama, mrežnim karticama i drugim hardverom. Kao brzi 8086, 80286 računar je odličan. Međutim, nove aplikacije zahtevaju snažnije hardverske platforme. 80286 koristi 80287 matematički koprocesor. Ovaj čip ima isto zaštićeni mod rada kao i 80286; u svemu ostalom je sličan 8087. Intel je razvio zatim 80386 čip, ali se u svakodnevnoj komunikaciji prve dve cifre iz naziva često izostavljaju, tako da je uobičajen naziv procesor (čip) 386. 386 procesor je pravi 32-bitni čip, sa 32-bitnim registrima i 32-bitnim internim i eksternim sabirnicama podataka. On može da očita, upiše i računa sa 4 bajta podataka istovremeno. Pošto ima 32-bitnu adresnu sabirnicu, može da adresira 4 gigabajta (2 na 32) memorije. Intel označava pravi 386 procesor kao 386DX. On,

VodičzaPC

131

PC za napredne korisnike takođe, proizvodi i 386SX, koji ima istu internu arhitekturu kao i DX, ali ima 16-bitnu eksternu sabirnicu podataka. 386 je kompletno kompatibilan sa 8086/8088, 80186 i 80286, i u realnom i u zaštićenom modu. On ima i treći mod nazvan "virtuelni 8086 mod" koji omogućava da više "real-mode" aplikacija rade istovremeno. Takođe, ima veoma fleksibilne mogućnosti upravljanja memorijom koje omogućavaju da bilo koji blok fizičke memorije bude mapiran na bilo koju logičku adresu. Osim toga, 386 ima ugrađene funkcije za tzv. debagiranje (engl. debugging ; otklanjanje grešaka) što olakšava razvoj novih programa. 32-bitna sabirnica podataka i 32-bitni registri, zatim veliki broj novih instrukcija koje su na raspo'aganju u svim modovima, učinili su ovaj čip atraktivnom platformom za većinu aplikacija. Njegov virtuelni 86 mod dodao je niz novih DOS karakteristika. Memorijski menadžeri, kao što su QEMM-386, 386MAX, zatim Microsoft-ov Windows, mogu da ulančavaju DOS aplikacije u virtuelni mod i dopuštaju svakom programu da "zamišlja" da ima potpuni pristup 8086 računaru. Realno, memorijski menadžer drži "na kratkoj uzdi" svaki program, tako da on ne može da stupi u konflikt sa bilo kojim drugim DOS programom koji se, takođe, izvršava. Svakom programu može biti dat blok "virtuelne" ekranske (engl. screen) memorije, na primer, a memorijski menadžer može zatim da postavi izlaz programa u prozor na video displeju. Program ne može znati ni na koji način da nema kompletnu kontrolu ekrana, bafera tastature i DOS-a. U zaštićenom modu, 386 može da koristi segmentirano adresiranje, kao 80286, ali takođe može da koristi i linearno adresiranje, tako da programi mogu da opslužuju lako velike količine podataka. Čip ima, takođe, ugrađenu podršku za virtuelnu memoriju, tako da programi i podaci mogu biti razmenjivani (engl. swapped) sa hard diskom kada je to potrebno. Windows koristi ovu tehniku u svom poboljšanom . (engl. enhanced) modu da omogući korisniku da ulanči nekoliko velikih aplikacija istovremeno. 387 koprocesor, takođe, ima nove karakteristike, uključjući mnogo efikasnije izvršavanje novih komandi za transcendentalna izračunavanja. 386 čip je kompatibilan sa prethodnicima, ali ima dovoljno moćne karakteristike da stvori novi standard. Njegov naslednik, 486, izgrađen je na tom standardu. U mnogo čemu 486DX je, jednostavno, 386 čip sa ugrađenim matematičkim koprocesorom i ugrađenom "keš" memorijom. Novi 486SX nema užu magistralu podataka, kao 386SX. Umesto toga, to je 486DX, bez ugrađenog matematičkog koprocesora. Ugrađena "keš" memorija omogućava da se prevaziđe usko grlo na 386 sistemima. I 386 i 486 mogu da čitaju podatke iz memorije brže nego što RAM čipovi mogu da ih pripreme. Većina 386 računara ima ugrađenu "keš" memoriju koja drži podatke, kojima se relativno često pristupa, u superbrzim statičkim RAM čipovima. Eksterni "keš" kontroler vodi računa o podacima koji se drže u "kešu" i odlučuju da li svaki memorijski pristup može biti zadovoljen od strane "keš"-a, umesto da se zahteva očitavanje iz normalnog dinamičkog RAM-a (DRAM).

132

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara 486 ima ugrađen "keš" i "keš" kontroler unutar sebe. Podacima koji se drže u internom 7/keš"-u pristupa se veoma brzo, skoro kao podacima koji se drže u registrima. Takođe, većina 486 računara ima i eksterni memorijski "keš", da bi poboljšali memorijski pristup. Ugrađeni koprocesor u 486DX razrešava drugo usko grlo. 387 koprocesor je brz čip, ali komunikacija između njega i 386 je relativno spora. Stavljajući koprocesor u mikroprocesor, Intel je omogućio skoro trenutnu komunikaciju između njih. Takođe, 486 je mnogo efikasniji u izvršavanju nekih instrukcija nego bilo koji od njegovih prethodnika. Intel je izvršavao hiljade komercijalnih programa preko specijalnih analizatora da bi uočio koje se instrukcije najčešće koriste a zatim je izvršio optimizaciju vremena izvršavanja tih instrukcija na procesoru 486. U narednoj tabeli date su uporedno osnovne karakteristike mikroprocesora Intel-ove familije.

Naziv Širina inprocesora terne sabirnice

Koprocesor

Izvršni mod

1 MB

8087

Realni

1 MB

8087

Realni

1 MB

8087

Realni

1 MB

8087

Realni

16 MB

80287

Realni/ Zaštićen i Realni/ Zaštićen i/ Virtuelni Realni/ Zaštićen i/ Virtuelni Realni/ Zaštićen i/ Virtuelni

8088

16

Širina eksterne sabirnice podataka 8

Širina Adresibiln adresne i RAM sabirnice

8086

16

16

20

80188

16

8

20

80186

16

16

20 24

80286

16

16

387SX

32

16

32

4CB

387SX

386DX

32

32

32

4 GB

386DX

486SX

32

32

32

4 GB

487

486DX

32

32

32

4 GB

Implemen tiran

20

Realni/ Zaštićeni

/ Napomena: Širine sabirnica su u bitovima.

VodiczaPC

Virtuelni

133

PC za napredne korisnike Krajem 1993. godine Intei je predstavio grupu 486SL Enhanced mikroprocesora čime je tehnologija za štednju struje proširena na celu familiju 486 procesora. SL Enhanced tehnologija omogućava projektantima sistema da poštuju Energy Star smernice koje je izdala vlada SAD. Ovi čipovi su potpuno kompatibilni (nožica na nožicu) sa postojećim 486 modelima, daju identične performanse i podjednako dobro rade u računarima koji nemaju sistem za upravljanje potrošnjom struje. Slične procesore nude i AMD i Cyrix. Sve tri kompanije nude slične funkcije za štednju struje: SMM (System Management Mode), koji omogućava mikroprocesoru da u toku mirovanja (idle periods) isključi podsisteme; režime čekanja (suspend modes), kada se mikroprocesor "uspavljuje" usporavanjem ili zaustavljanjem radnog takta, pod hardverskom ili softverskom kontrolom; potpuno statična jezgra, koja zadržavaju informacije, kada se mikroprocesor zaustavi, sve do ponovnog "buđenja". Cyrix-ovi čipovi 486SLC/e, 486S i 486S2 i AMD-ov 486DXLV-33 imaju sve tri pomenute funkcije, dok Cyrix-vo 486SLC nema SMM. Intel je u međuvremenu uveo i sasvim novi režim za uštedu struje, nazvan Auto Idle. DX2 procesori, obično, imaju unutrašnji radni takt dvostruko veći od l/O sabirnice (na primer, 66 i 33 MHz, respektivno). Verzija 486SL Enhanced procesora može usporiti interni radni takt na brzinu l/O operacija, čime se štedi struja dok mikroprocesor čeka podatke sa sabirnice. Radi komparacije, ušteda koja se postiže "uspavljivanjem" mikroprocesora je neznatna u odnosu na uštedu koja bi se postigla isključivanjem monitora. Mnogi su nabavili PC računar i konstatovali da se na osnovnoj ploči nalazi Cyrix-ov mikroprocesor Cx486SLC (32/16 bita) ili Cx486DLC (32 bita) i bili u nedoumici da li imaju "pravu" 486 mašinu. U suštini Cx486DLC se nalazi negde između Intel-ovih mikroprocesora 386DX i 486DX. Naime, u Cx486DLC je ugrađen kompletan set instrukcija procesora 486, ali mu za ekvivalentnost nedostaju dve bitne stvari: potpuni matematički koprocesor i interni "keš" odgovarajuće veličine. Iste karakteristike ima i Cx486SLC, osim što sa spoljnim svetom komunicira preko 16-bitne sabirnice. Intel-ovi mikroprocesori iz 486 familije imaju interni keš od 8 kB, a procesor Cx486DLC od 1 kB. Osim po veličini, keš memorije kod ovih procesora se razlikuju i po primenjenim algoritmima. Intel koristi tzv. write through tip keša (keširaju se samo read operacije), a Cyrix last recently used tip keša. To što nema implementiran matematički koprocesor Cyrix je pokušao da ublaži implementacijom aritmetičke jedinice za množenje celih brojeva (hardverski). Kod Intel-ovih procesora ovu operaciju obavlja mikrokod, pa su 386DX i 486SX na istom radnom taktu sporiji u odnosu na 486DLC u operacijama sa "čistim" brojevima i do četiri puta. Suštinska razlika između ovih procesora je u efikasnosti izvršavanja naredbi. Procesor DLC u jednom ciklusu dekodira četiri, a 386DX samo jedan bajt instrukcije, dok u fazi izvršavanja prvi troši jedan a drugi dva takta po instrukciji. Dogradnja sa 386 na 486, pomoću Cx486DLC procesora, nije jednostavna. Ovaj procesor ima drugačiji raspored nožica i ne može se direktno postaviti u 386 procesorsko podnožje na osnovnoj ploči, a ima i neke specifične zahteve u odnosu na BOIS. Ovo navodi da je jedina mogućnost zamena osnovne ploče. Međutim,

134

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara Cyrix je lansirao procesor Cx486DRX2 koji vam olakšava "upgrade". Cx486DX2 je smešten u 132-pinsko kućište u kakvo je smešten i 386DX, a radi na dvostruko većem taktu (kloku) nego ostali hardver na osnovnoj ploči i ima 1 kB keš memorije koja, takođe, radi dvostruko brže. Zbog hardverskih razlika između procesora 486 i 386DX (nema interni keš) Cyrix je morao da razvije dodatni hardver koji je direktno implementiran u sam čip, kao i dodatni program koji se pokreće pri inicijalizaciji računara i ima zadatak da aktivira keš memoriju u procesoru. Softver za aktiviranje keš memorije može biti instaliran iz DOS-a, Windows-a ili OS/2. U radu pod Windows-ima može doći do problema u radu sa flopijem, ukoliko ste u BIOS-u postavili RAM shadow. Naime, stariji BIOS programi često su zavisni od vremena i mogu pokazati slabosti u radu, ako ih primoravate da rade suviše brzo.

2.1.9

RISC i CISC procesori

Poslednjih nekoliko godina su u svetu PC računara obeležene borbom dve porodice procesorskih arhitektura: CISC i RISC. Glavne razlike RISC (Reduced Instruction Set) procesora prema njihovim CISC (Complex Instruction Set) takmacima bile su: znatno manji skup češće korišćenih naredbi, izvršavanje gotovo svih naredbi u jednom takt ciklusu, hardversko dekodiranje svih naredbi, komunikacija sa memorijom samo preko LOAD/STORE naredbi, veći paralelizam u izvršavanju naredbi i nepostojanje složenijih načina adresiranja. Veliki adut prvih RISC procesora bio je i dosta manji broj potrebnih tranzistora za realizaciju nego što je to bio slučaj kod ekvivalentnih CISC mikroprocesora. Međutim, tehnologija integrisanih kola, pa time i mikroprocesora, tokom poslednjih godina doživela je strahovit napredak. Zbog ogromnog broja raspoloživih tranzistora, i dizajneri najnovijih procesora iz starih CISC porodica (npr. 486DX) se ne ustežu da njihove velike i složene skupove naredbi i načine adresiranja, ili barem njihov najveći deo, implementiraju sa dekodiranjem u hardveru umesto mikrokodovanja. Time se automatski poništava glavna brzinska prednost RISC arhitektura. CISC mikroprocesori sada, takođe, koriste sve one višestepene cevovodne (pipeline) strukture, arhitekturu sa odvojenom obradom naredbi i podataka, i velike ugrađene keš predmemorije za naredbe i podatke po kojima su se na početku isticali RlSC-ovi. S druge strane, RISC mikroprocesorima se proširuju skupovi naredbi, dodaju dva nivoa njihovog dekodiranja (hardver za prostije i mikrokod za složenije, kao kod savremenih CISC parnjaka), i sve druge napred navedene prednosti koje, pored velikog povećanja računske snage, donose i znatno brže i jednostavnije pravljenje računara oko tih procesora. Tri dodatne odlike, prenesene iz sveta "mainframe" giganata, takođe, postaju na neki način standard na novim procesorima. To su: podrška višeprocesorskom radu na zajedničkoj sabirnici,

VodičzaPC

135

PC za napredne korisnike __________________________________ ugradnja vektorskih matematičkih koprocesora i podrška drugom nivou keša. Ranije je bilo nezamislivo da dva ista (a kamoli različita) procesora zajedno dele spoljnu sabirnicu adresa i podataka, RAM i l/O iz dva razloga. Prvi je što su tada procesori, sa relativno malim skupovima ugrađenih registara i malim ili nikakvim keš memorijama, pri izvršavanju programa, veoma često pristupali spoljnoj sabirnici ka RAM-u. I samo dva takva bi već izazvala haos sa stalnim zagušenjima i usporenjima na sistemskoj sabirnici. Drugi razlog je bio nepostojanje razvijene logike za upravljanje radom više mikroprocesora na zajedničkoj sabirnici - određivanje i poštovanje prioriteta pristupa, kontinuirano održavanje trenutne ispravnosti sadržaja svih keš memorija i RAM-a u sistemu i raspoređivanje tzv. burst transfera za punjenje keš memorija u procesorima. Sve je to sada na raspolaganju. Ugradnja strahovito brzih vektorskih FP koprocesora na procesorski čip je prvi put u mikroračunarskom svetu donela mogućnost izvršavanja više FP nego celobrojnih naredbi u jedinici vremena. Vektorski koprocesor, sa posebnom strukturom naredbi i načinima programiranja, sa svojim paralelnim sabiračima i množačima u stanju je da u svakom takt ciklusu da dva ili čak više rezultata dok su najbolji celobrojni procesori u stanju da postignu 1 cpi (cyc!es per instruction). Uz ugradnju keša drugog nivoa za svaki procesor u višeprocesorskom sistemu, koji će dodatno ubrzati obradu i smanjiti pristup spoljnoj sabirnici, kao i optimizovane prevodioce koji će maksimalno iskoristiti paralelizam, za sistem sa na primer 4 CPU na zajedničkoj memoriji (koja naravno koristi neki vid preplitanja banaka i straničnih načina rada) može se očekivati ubrzanje od preko 3.5 puta u odnosu na sistem sa samo jednim CPU. Tržište je danas prepuno različitih CISC i RISC mikroprocesora. Među njima, najpopularniji su Motorola 68040, Intel 80486, Intel 80860 i superskalarni PENTIUM a od RISC DEC-ova ALPHA, Motorola 88000 i PovverPC (IBM i Motorola). Često se kao merilo brzine računara pojavljuje jedinica MIPS (Million Instructions Per Second). Pošto MIPS zavisi od tipa instrukcija, u praksi se uzima ponderisana (weighted) srednja vrednost koja odgovara nekoj "prosečnoj" aplikaciji u kojoj učestvuje 30% transfera podataka, 10% logičkih operacija itd. Svaka od ovih vrednosti se posebno računa a zatim se daje i srednja vrednost. Pri ovome treba imati u vidu da su kod Intel-ovih procesora familije X86 instrukcije veoma kompleksne i da se često jednom instrukcijom izvodi ono za šta je nekom drugom tipu procesora potrebno više instrukcija. To znači da MlPS-ovi mogu služiti za poređenje procesora iste familije ali da nije korektno koristiti ih za poređenje procesora različitih familija ili arhitektura. U poređenjima se najčešće koriste testovi kojima se pokazuje koliko aritmetičkih operacija dati procesor izvršava u sekundi - merilo je univerzalno, jer procesori i pored internih razlika uvek "umeju" da računaju. Koristi se nekoliko testova: whetstone (rad sa racionalnim brojevima), dhrystone (rad sa celim brojevima) i linpack (rešavanje sistema linearnih jednačina.

136

VodiczaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara 2.1.10

ROM BIOS

Osnovni ulazno/izlazni sistem (Basic Input/Output System ili BIOS) predstavlja vezu između hard-vera i sofvera računara i pomaže im da rade zajedno. Kao softver, BIOS je skup instrukcija mikroprocesora računara. Kao hardver, ove specijalne rutine nisu nepostojane, već su smeštene u čipu EPROM-a. Cilj proizvođača kompatibilnih računara je da BIOS koji koristi njihov računar odgovara BIOS-u koji se koristi kod IBM-ovih računara. Podudarnost ovih BlOS-a sa IBM-ovih ne može biti potpuna, jer je ime IBM-a zaštićeno od kopiranja. Stoga su proizvođači računara preuzeli obavezu da napišu sopstvene rutine BlOS-a koje se u nekim delovima razlikuju od IBM-ovih. Pojedini delovi BlOS-a rade potpuno nezavisno jedni od drugih, bez obzira što su svi smešteni u jedno memorijsko kolo. Osnovna funkcija BlOS-a bitna za kompatibilnost računara je softver za hardversko povezivanje njegovih rezidentnih rutina. BIOS je smešten u ROM kolu (čipu) kapaciteta 8kB, a u memorijskoj mapi PC računara zauzima dno memorije, od adrese FEOOOh do FFFFFh. Na sl. 2.22 prikazana je blok-šema raspodele memorije PC računara.

00000 BIOS PREKIDNI VEKTORI nfimn 00400 00500 AOOOO

cnnnn F0000 FE000

OSTAU PREKIDNI VEKTORI BIOS OBLAST PODATAKA KORISNIĆKA MEMORIJA VIDEO MEMORIJA MEMORUA DISK ADAPTERA RO M OBLAST »OS-a

slika 2.22 Blok-šema memorijske mape PC računara

Pored navedenih 8 kB memorije, ROM BIOS koristi i deo memorije namenjene tzv. prekidnim vektorima za svoje prekide. Tu spadaju prekidi oznaženi sa OOh do 1 Fh. Ako se zna da u vektor-tabeli svaki prekid zauzima 4 bajta, može se zaključiti da je kapacitet prekidnih vektora ROM BlOS-a 128 bajta (80h). Podaci neophodni za rad BlOS-a smeštaju se u BIOS oblasti podataka, u deo memorije sa adresom od-€0400h“do 00500h. Po potrebi, BIOS može koristiti i delove memorije namenjene adapterima flopi i hard diska, kao i memorije video-adaptera, zavisno od toga koje vrste prekida obrađuje.

Vodič za PC

137

PC za napredne korisnike

Namena BlOS-a Dizajn nekog PC računara zahteva da mnogi elementi hardvera budu smešteni na posebnim adresama unutar opsega ulazno/izlaznih (l/O) portova računara. Druge komponente računara imaju mnogo svojih registara koji upravljaju njihovim radom. Zbog broja posebnih komponenata u računaru, potencijalni broj novih varijanti je ograničen. Softver koji pokušava da upravlja nekim hardverom, mora ispravno da obuhvati te registre. Sve dotle dok su računari građeni istim hardverskim delovima i istim registrima, oni ne predstavljaju problem. Sa prvim PC-jem, međutim, IBM je dobio pravo da može da promeni hardver. Nije bilo garancije da će bilo koji deo ili registar biti isti kod novijih modela računara. Programi za računare nikada ne treba direktno da adresiraju hardver. Umesto toga, programi će pozvati softversku rutinu u BIOS-u koja treba da ima deo instrukcija za tzv. direktno adresiranje. Noviji računari sa različitim hardverom koristiće BIOS rutine koje rade slično kao prethodne, i koje se razlikuju od starih rutina kada ih aplikacioni softver promeni. Mogu se menjati samo adrese unutar ovih rutina da bi odgovarale promenjenom hardveru. Na taj način, isti softver može da radi na različitim hardverskim dizajnima. Problem sa BIOS rutinama je što nema konačnog broja (ili bar ograničenog broja) rutina koje mogu sigurno da podrže sve softverske situacije optimalno. Odnosno, korišćenje BIOS rutina nekada je prednost, a nekada opterećenje. BIOS rutine mogu da uspore funkcije računara, a taj problem je najevidentniji na videodispleju (ekranu). Na primer, sve BIOS rutine su napravljene da smeštaju informaciju na video-displeju karakter po karakter. Tekst bi mogao brže da se pojavi na ekranu direktnim hardverskim rešenjima. Drugo ograničenje BlOS-a je što BIOS mora da prati sve što se događa u računaru. Uzmimo, na primer, flopi-disk drajv. Kada rade u svom standardnom režimu BIOS rutine rade dobro i omogućavaju čitanje, upis i formatizovanje flopidiska korišćenjem standarda formata diska. U isto vreme, međutim, one stavljaju ograničenje na rad drajva. Međutim, flopi drajvovi imaju veće mogućnosti nego što im to BIOS pruža: oni mogu da čitaju i upisuju na disk korišćenjem i drugih sistema računara, a i drugih za funkcije kopiranja i zaštitu disketa. Najbolji način da se napravi brži video prikaz ili da se upravlja flopi-diskom je da se zaobiđe BIOS i napišu programi koji direktno adresiraju hardver sistema. U suštini je ovaj koncept zabranjen od IBM-a i može da rezultuje nekompatibilnošću. Ipak, većina korisnika softvera uzima slobodu pri direktnom upravljanju hardverom, tako da su mnoge hardverske karakteristike PC-ja standardizovanije nego sam BIOS. BIOS koji oni koriste izgrađen je nešto drugačije zbog ograničenja prava na kopiranje. Hardver je standardizovaniji nego sam BIOS. Čak i sam IBM dopušta neke nedostatke u smislu da, uglavnom, BIOS upravlja video prikazom, i to toliko dugo koliko je moguće. Konačno, BIOS pruža razne prednosti programerima. U mnogim slučajevima, korišćenje BlOS-a uprošćava pisanje programa. Izvesne operacije sistema uvek su raspoložive i lako im se može pristupiti kroz softver. BIOS je i dobro dokumentovan i razumljiv, i eliminiše različite napore programera.

138

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara

Osnove BlOS-a BIOS radi preko softverskih prekida. Da bi aktivirao rutinu, program izdaje odgovarajući prekid mikroprocesoru u obliku specijalne instrukcije. Softverski prekid izaziva da mikroprocesor prekine rad tekuće rutine i započne rad nove rutine. On radi ovo prekidanjem izvršenja posla koji izvršava, pri čemu pamti mesto prekida, i počinje pretraživanje tabele koja se nalazi u memoriji i u kojoj se čuvaju liste vektora prekida. svaki vektor prekida je brojač koji mikroprocesoru ukazuje na lokaciju gde se nalazi šifra koja je u vezi sa lokacijom prekida. Mikroprocesor čita vrednost vektora i počinje izvršavanje posla koji je određen vrednošću koja je smeštena u vektoru. Tabela vektora prekida počinje na početnoj adresi memorije mikroprocesora OOOOOh. Svaki vektor prekida se sastoji od četiri bajta, i svi vektori se smeštaju u rastućem redosledu. Vrednosti svakog vektora se pune u RAM memoriju iz ROM BlOS-a kada se startuje sistem. Programi mogu menjati ove vektore radi izmene značenja softverskih prekida. Kao i kod svih prethodnih računarskih sistema, i kod PC računara ROM memorija predstavlja deo memorije računara čiji sadržaj može da se čita, dok upis nije moguć. Može se reći da je u ROM memoriji smeštena sva pamet računara i da je sve ono što računar može da radi rezultat izvršavanja programa koji su tu smešteni. U ROM memoriji su smeštene četiri velike grupe programa: START-UP, ROM BIOS, ROM BASIC, ROM EXTENGEN. START-UP je program koji se izvršava odmah, nakon startovanja računara. Početna lokacija programa je FFFFOh. On izvršava sledeće zadatke: 1. obavlja test pouzdanosti i proverava da li je cela memorija računara ispravna; 2. inicijalizuje sva kola u računaru i standardnu priključenu opremu; 3. postavlja prekidnu tabelu na dno memorije; 4. proverava da li je neki dodatni uređaj priključen na sistem; 5. proverava da li je dodatni disk priključen na sistem, i 6. izvršava rutinu koja omogućava unošenje programa sa diska. ROM BIOS je deo ROM memorije koji se koristi uvek kada računar radi i obezbeđuje osnovna opsluživanja neophodna za rad računara. On vrši upravljanje perifernim jedinicama. Postoje sledeći tipovi upravljanja: 1. programi koji prevode jednostavne komande (čitanje sa diska, ispravka grešaka); 2. programi koji upravljaju radom PC-ja u smisku izvršavanja nekih zadataka (kao što je postavljanje vremena). Po koncepciji, BiOS .predstavlja interfejs između komandnog procesora i hardvera računara. Korisnik zadaje komande računaru, a posebni prevodilac ih prevodi i postavlja upravljanje sa BIOS i DOS programom.

VodičzaPC

139

PC za napredne korisnike ROM BASIC je jezgro BASIC programskog jezika. Većina PC računara ga nema u osnovnoj konfiguraciji, ali se može naknadno ugraditi. ROM EXTENGEN je skup programa koji se dodaju ROM programima i služe za podršku rada dodatnih uređaja (diskova, video kartica itd.). Od trenutka uključenja do mogućnosti da računaru zadamo izvršenje nekih naredbi, obavlja se niz aktivnosti. Izložićemo ih u nekoliko faza: 1. Nekoliko trenutaka po uključenju računara, vrši se punjenje elektrolitičkog kondenzatora za RESET funkciju. Posle toga računar počinje sa radom. 2. Mikroprocesor izvršava program ROM BIOS: javlja verziju BlOS-a koji je ugrađen i počinje da testira memoriju. 3. Po završetku testa memorije, ROM BIOS inicijalizuje kontroler disketne jedinice, posle čega ispituje da li je u disketnoj jedinici prisutna disketa. Zavisno od ove operacije, postoje dva slučaja: ako disketa postoji, ROM BIOS čita nulti sektor nulte staze (tzv. BOOT sektor) da bi ustanovio da li je operativni sistem prisutan na disketi; ako operativnog sistema nema, ROM BIOS javlja grešku; ako nema nikakve diskete u disketnoj jedinici (bravica na disketnoj jedinici je otvorena), ROM BIOS ispituje da li postoji fiksni (hard) disk, da bi sa njega očitao operativni sistem. 4. Ako nema ni fiksnog diska, sistem se ukoči. U tom slučaju ga treba ponovo startovati a u disketnu jedinicu staviti disketu sa operativnim sistemom ili na disk snimiti operativni sistem. 5. Ako ROM BIOS pronađe operativni sistem (na disketi ili disku), on učitava program IOSYS i predaje mu upravljanje sistemom. 6. IOSYS se sastoji iz dva dela: prvi deo čine pokretački programi za tastaturu, ekran, serijski kanal, štampač i disketu; drugi deo čini program SYSINIT, koji određuje veličinu memorije, smešta sebe na vrh RAM memorije, a zatim člta program MSDOS.SYS (koji predstavlja jezgro operativnog sistema) sa diskete ili diska. 7. MSDOS.SYS šalje pozdravnu poruku s informacijama o verziji operativnog sistema, inicijalizuje postojeće programe, kreira interne tabele, a zatim vraća kontrolu programu SYSINIT. 8. Vrši se analiza fajla CONFIG.SYS. Ako ovaj fajl postoji, vrši se podešavanje pojedinih parametara iz tabele CONFIG.SYS. 9. Operativni sistem je spreman za rad. Sistemskim pozivom se poziva program COMMAND.COM i analizira da li postoji fajl AUTOEXEC.BAT. Ako postoji, tada se izvršavaju još neki programi koje ovaj fajl definiše. Operativni sistem računara čine samo programi IO.SYS i MSDOS.SYS, dok je COMMAND.COM specijalni izvršni program (interpreter najčešće korišćenih naredbi). Ostale naredbe operativnog sistema spadaju u grupu spoljašnjih (eksternih), što znači da su u pitanju nezavisni programi uslužnog karaktera. Što se tiče redosleda kojim BIOS traži operativni sistem na memorijskim jedinicama, naizgled je prirodnije da se najpre traži fiksni disk, pa tek onda disketa. Međutim, ovakvo gledište je neispravno. Ponekad je potrebno da računar startuje sa

140

VodiczaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara drugom verzijom operativnog sistema, ili sa nešto drugačijim vrednostima parametara. U tim slučajevima je dovoljno pripremiti sistemsku disketu sa odgovarajućim programima CONFIG.SYS i AUTOEXEC.BAT, kao i drugim programima po potrebi, pa zatim startovati računar sa tom disketom. Operativni sistem biće učitan sa diskete, tako da će željeni efekat, praktično, biti postignut bez posebnog napora.

2.1.11

“Keširanje” memorije

Pojavom moćnih 32-bitnih mikroprocesora u praksi se došlo do saznanja da sistemi visokih performansi zahtevaju mnogo više od snažnog mikroprocesora, naime usko grlo su postale memorije. Zbog toga su konstruktori bili prinuđeni da prihvate mnoge tehnike i finese karakteristične za mini računare i "mainframe" računare. Između ostalog, bilo je neophodno usvojiti koncept hijerarhijske organizacije memorije, po kojem se između CPU (centralne procesorske jedinice) i glavne memorije smešta brza keš (engl. cache) memorija, čiji je osnovni zadatak da iz "udaljene" memorije stalno prinosi procesoru potrebne podatke na dohvat ruke. Pretpostavimo da imamo računar sa procesorom 80386 koji radi na 20MHz. Procesor zahteva minimum dva takta da obavi jedan ciklus (čitanje, upis) po magistrali (sabirnici), što iznosi 100 nariObekundi. Jeftine dinamičke RAM (DRAM) memorijske komponente nisu dovoljno brze da okončaju ciklus u ovih 100ns. Rešenje je (naizgled) u korišćenju znatno bržih statičkih RAM (SRAM) memorija. Tu, međutim, iskrsavaju veliki problemi: SRAM komponente jesu brze, ali su, istovremeno, i znatno skuplje i imaju manju gustinu pakovanja, pa zauzimaju znatno više površine nego DRAM memorije. U sistemima sa keš memorijom, svi podaci su smešteni u glavnoj memoriji, a neki od njih su duplirani u brzoj keš memoriji. Kada pristupa memoriji, procesor prvo pretražuje keš. Ako se tamo nalazi tra-ženi podatak, procesor mu može pristupiti brzo, bez ubacivanja neaktivnih ciklusa (engl. wait states ; stanja čekanja). Ako se traženi podatak ne nalazi u keš memoriji, CPU mora pristupiti glavnoj memoriji. Ukoliko su potrebni podaci i program najčešće prisutni u keš memoriji, efektivno vreme pristupa glavnoj memoriji se znatno smanjuje. Sistem sa keš memorijom čine brze SRAM memorije malog kapaciteta i sporija DRAM memorija velikog kapaciteta (vidii sliku 2.23). Uz dobar algoritam dupliranja potrebnih podataka i instrukcijskog koda, keš nudi SRAM performanse po ceni koja se približava ceni memorije izgrađene isključivo od DRAM komponenata. Predviđanje kojoj će sledećoj memorijskoj lokaciji program pristupiti bilo bi nemoguće kada bi programi koristili memoriju potpuno proizvoljno. Na svu sreću, programi obično pristupaju memoriji koja se nalazi u okolini lokacija koje su

Vodič za PC

141

PC za napredne korisnike korišćene u bliskoj prošlosti. U anglosaksonskoj literaturi ovaj princip je poznat pod imenom "locality of reference" ili "program locality".

KEŠ PODSISTEM

slika 2.23 Sistem sa "keš" memorijom

Ova lokalizovanost programa je osnovni preduslov za realizaciju keš sistema. U tipičnim programima izvršavanje naredbi je, najčešće, ili sekvencijalno, ili po kratkim petljama koje obuhvataju bliske memorijske lokacije. Isti podatak se često koristi više puta uzastopno (tj. u kratkom vremenskom intervalu). Mada je koncept keš memorije prilično jednostavan, njegova realizacija je složen proces koji obuhvata razmatranje brojnih faktora: način preslikavanja sadržaja glavne memorije, veličine blokova podataka koji se prenose u keš memoriju, algoritam izmene sadržaja keš memorije itd. Razmatranje ovih problema prevazilazi namenu ovog teksta. Keš memoriju sačinjavaju dva memorijska područja. U jednom se nalaze podaci koje CPU koristi, dok se u drugom nalaze obeležja tih podataka, tzv. "tag"ovi. Tag služi za utvrđivanje da li se traženi podatak nalazi u keš memoriji. Neki dodatni bitovi mogu se koristiti kako bi se odgovarajući podaci u keš memoriji proglasili nevažećim. Postoje tri osnovna tipa organizacije keš memorije, koji se međusobno razlikuju po načinu preslikavanja (engl. mapping) sadržaja između glavne i keš memorije. To su: direktno preslikavanje, potpuno asocijativno preslikavanje i skupno asocijativno preslikavanje. Tri su osnovna pravca razvoja sistema sa keš memorijom: realizacija sistema koji sadrže integrisane keš kontrolerske čipove; realizacija sistema u kojima su keš kontroler i memorija realizovani u čipu koji je sastavni deo procesorskog modula izgrađenog iz nekoliko čipova visokog stepena integracije i realizacija keš memorije u okviru 32-bitnih mikroprocesora. Tipičan keš kontroler se sastoji iz nekoliko osnovnih celina. To su RAM u koji se smeštaju adresni tagovi, komparatori adresa i kontrolna logika za upravljanje keš memorijom koja se, najčešće, nalazi izvan kontrolerskog čipa.

142

VodižzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara 2.1.12

Funkcije i vrste sabirnica

Kao što je već napomenuto, svaki mikroračunarski sistem sadrži snopove provodnika ili'vodove koji međusobno povezuju pojedine komponente i čitave module mikroračunara - radi prenosa impulsnih signala. Postoji nekoliko grupa tih vodova koje se nazivaju sabirnice ili magistrale (engl. bus); s obzirom na funkciju, postoje tri vrste sabirnica: 1. Sabirnica podataka koja paralelno prenosi signale podataka u binarnokodiranom obliku; 2. Adresna sabirnica koja paralelno prenosi signale adrese memorijskih lokacija (i registara l/O porta) u binarno-kodiranom obliku; i 3. . Upravljačko-kontrolna sabirnica koja prenosi: e taktne signale, signale koji nastaju u mikroprocesoru prilikom izvršavanja pojedinih instrukcija programa i koji su specifični za pojedine operacione kodove instrukcija,' ’ signale koji nastaju u l/O portu ili periferijskom uređaju i upravljajti razmenom (ulazno-izlaznim prenosom) podataka; u ovoj grupi najvažniji su signali ža kontrolu međusobnog sporazumevanja ("hendšejking") i interapt signali, 1 signali za arbitriranje pristupom sabirnici. Osim nabrojanih grupa, postoje i vodovi koji dovode potrebne naporie napajanja svim elektronskim komponentama. Sabirnice unutar nekog bloka ili IC komponente (čipa) mikroračunara su tzv. unutrašnje (interne) sabirnicč, a sabirnice na koje se priključuju pojedini blokovi, predstavljaju tzv. mikroprocesorske ili l/O sabirnice. Kod moćnijih mikroračunarskih sistema (16- i 32-bitni) postoji i tzv. sistemška sabirnica (ili magistrala). Ona je procesorski nezavisna i omogućava jednostavnu promenu konfiguracije sistema priključivanjem standardnih modula i interfejsa za razne vrste periferijskih uređaja. Za nju postoji više poznatih standarda. Već je napomenuto da upravljačko-kontrolna sabirnica sadrži i vodove koji prenose signale za arbitriranje pristupom sabirnici podataka. To je potrebno u slučaju da je na mikroprocesorsku ili sistemsku sabirnicu priključeno više uređaja koji mogU da njome upravljaju (to su tzv. master uređaji), pa može doći do konflikta na sabirnici ukoliko dva ili više perifernih uređaja žele da istovremeno obave svoju l/O transakciju. Ako modul, koji ima drajver sa tzv. otvorenim kolektorom, postavi na vod logičku nulu, ona će nadjačati istovremeno postavljene logičke jedinice na istom vodu. Ako se pak drajver sa izlaznim baferom sa tri stanja nađe u konfliktnoj situaciji, može doći i do oštećenja drajvera zbog prekoračenja maksimalne dozvoljene struje. Takođe, kada za vreme pripremne (engl. fetch) faze izvršavanja instrukcije dođe do konflikta na sabirnici, tada se operacioni kod menja, pa se izvršava pogrešna instrukcija. Zbog svega ovoga, mora se obezbediti da u jednom momentu samo jedna periferijska jedinica ili modul mogu da vrše razmenu podataka preko sabirnice. To obezbeđuju signali za arbitriranje pristupom sabirnici koji formiraju tzv. arbitracioni protokol. On nije potreban kada postoji samo jedan "master" (mikroprocesor ili DMA kontroler) priključen na sabirnice. Zbog toga se vodovi za

VodičzaPC

143

PC za napredne korisnike arbitracione signale češće sreću kod 16-bitnih i 32-bitnih mikroprocesora, koji obično poseduju sistemsku sabirnicu.

Pmblemi sprezanja komponenata Vodovi koji formiraju mikroračunarsku internu sabirnicu mogu se okarakterisati (posmatrati) sa četiri aspekta: 1. U funkcionalnom pogledu postoje adresni vodovi, vodovi podataka i upravljačko-kontrolni vodovi; 2. U pogledu smera prenosa podataka - ka mikroprocesoru, od mikroprocesora i dvosmerni vodovi; 3. Prema protokolu ili sekvenci signala koja je potrebna za prenos podataka; 4. Prema električnim karakteristikama. U ovom delu teksta sabirnice će biti delimično razmatrane sa četvrtog aspekta, tj. u pogledu električnih karakeristika i mogućnosti sprezanja digitalnih i analognih komponenata preko sabirnice. Naime, sa električne tačke gledišta, vodovi sabirnice se mogu podeliti na: jednosmerne linije sa jednim predajnikom i više prijemnika, jednosmerne linije sa jednim prijemnikom i više predajnika i dvosmerne linije. Pri tome se termin predajnik (engl. transmitter) odnosi na sklop/komponentu koji može da postavi podatke na sabirnicu, a termin prijemnik (engl. receiver) se odnosi na sklop koji može da čita podatke sa sabirnice (ponekad se predajnik i prijemnik na engleskom jeziku nazivaju talker i listener). Primer jednosmerne (unidirekcione) linije (voda) sa jednim predajnikom i više prijemnika je adresni vod. Mikroprocesor za vreme jednog memorijskog ciklusa postavlja na 16 adresnih vodova jednu adresu u binarno-kodiranom obliku. Svaki od adresnih vodova je vezan na odgovarajuće adresne izvode memorijskih komponenata (integrisanih kola - IC) mikroračunara. Na taj način, mikroprocesor kao predajnik komunicira istovremerio sa više memorijskih komponenti kao prijemnicima. Međutim, predajnik i prijemnici se obično ne mogu jednostavno direktno povezati žičanim provodnicima ili tzv. štampanim vezama, iako prilikom logičkog projektovanja sistema ponašanja svih digitalnih kola može da se izrazi zakonima Bool-ove algebre. To je zbog toga što se pri konstruisanju mikroračunarskog sistema mora uzeti u obzir i fizičko ponašanje, tj. električne karakteristike. ugrađenih komponenti, a one su različite za razne tehnologije. Da bi sklopovi korektno funkcionisali, potrebno je da postoji naponska i strujna kompatibilnost međusobno spregnutih komponenti. Zbog problema koje mogu da izazovu kapacitivnosti sklopova koji se primenjuju u mikroračunarskim sistemima između predajnih sklopova i sabirnice ubacuje se jedno bafer-kolo (drajver sabirnice). Ova bafer-kola imaju malu tzv. ulaznu, a veliku izlaznu struju. Bafer sa tri stanja je logičko kolo koje ulazni signal "sprovodi" na svoj izlaz samo u momentu kada je aktivirano specijalnim kontrolnim signalom za selekciju; ostalo vreme provodi u stanju tzv. visoke impedanse, što je ekvivalentno prekinutom

144

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara vodu u kome se nalazi. To znači da bafer sa tri stanja može da se nalazi u jednom od tri stanja: logička nula sa niskom impedansom prema "masi", logička jedinica sa niskom impedansom prema "masi", stanje visoke impedanse u kome izlaz kola, efektivno, lebdi. Prednost korišćenja bafera sa tri stanja kao drajvera sabirnice je u tome što nekoliko predajnika može biti priključeno na jednu liniju/vod, s tim što se u jednom momentu aktivira samo jedan predajnik, a ostali se drže u stanju visoke impedanse. Osim toga, moguće je da se mikroprocesor privremeno "otkači" sa adresne sabirnice, čime se omogućava prenos podataka direktnim pristupom memoriji (DMA transfer). \

Sistemska sabirnica Za razliku od od već poznate mikroprocesorske ili l/O sabirnice, sistemska sabirnica je nezavisna od rada mikroprocesora i omogućava priključivanje dodatnih standardnih modula (interfejsa, ulazno/izlaznih kontrolera itd.) radi jednostavnijeg proširivanja (promene) konfiguracije sistema. Naime, ako se mikroprocesorska sabirnica "izvede napolje" preko svog konektora, tada na nju priključeni dodatni uređaji moraju da rade sinhronizovano sa mikroprocesorom, a to znači da bi brzi periferijski uređaji morali da rade brzinom najsporijeg uređaja koji je direktno priključen na sabirnicu. Zbog toga se periferijski uređaji priključuju preko standardnih i nestandardnih interfejsa i ulazno/izlaznih kontrolera čiji je broj ograničen. Kod sistema sa tzv. sinhronom sabirnicom može da postoji samo jedan uređajupravljač (master), a svi ostali su njemu potčinjeni (slave). Izuzetak je prenos pomoću direktnog pristupa memoriji. Sistemska sabirnica, pak, poseduje slotove sa svojim konektorima za priključivanje većeg broja različitih modula (na štampanim pločama karticama) koji mogu da rade zavisno ili nezavisno od mikroprocesora. Sistemska sabirnica obično omogućava prenos podataka koji je nesinhronizovan (asinhron) sa radom mikroprocesora, što je pogodno kada u sistemu postoje brzi i spori periferijski uređaji. Osim toga, asinhrona sistemska sabirnica omogućava višeprocesorski rad u sistemu, pošto je dozvoljeno da se na sabirnicu priključi više potencijalnih upravljača. Zahvaljujući vodovima signala za arbitriranje pristupom sabirnici, ne dolazi do konflikata na sabirnici kada dva upravljača istovremeno zatraže prenos podataka.

2.1.13

Standardne sabirnice PC računara

Uspeh PC standarda počiva na dve jednostavne činjenice: potpuno otvorenoj arhitekturi i u potpunoj kompatibilonosti naniže novih generacija računara sa svim prethodnim. Ovu kompatibilnost omogućava, pre svega, kompatibilna familija mikroprocesora - od rodonačelnika i8086, preko i286 do tridesetdvobitnih i386 i i486 - fleksibilni operativni sistem MS-DOS, u kome je svaka nova verzija uspešna nadgradnja svih prethodnih.

Vodič za PC

145

PC za napredne korisnike Otvorena arhitektura podrazumeva, pre svega, dovoljno jak standard za povezivanje računara sa periferijama. Na računarima PC klase, ovaj standard se naziva ISA (lndustry Standard Architecture) i po njemu je napravljeno više desetina miliona mašina. To predstavlja ukupnu investiciju od preko 100 milijardi dolara u hardveru, softveru i periferijama. Standard ISA je, kažu, bio jedan od ključnih činilaca koji je PC industriju uzdigao u biznis sa najbržim rastom u istoriji. Iza naziva ISA krije se, zapravo, jedan običan konektor, u žargonu poznat kao slot, sa svojim tzv. fizičkim i električnim karakteristikama - izgledom, rasporedom signala i protokolom za prenos podataka. Otkuda jednom konektoru toliki značaj ? Otuda što u modularnoj PC arhitekturi komunikacija sa svim periferijama - video karticom, disk jedinicama i hard diskom, pa čak, kod novih modela 386, i sa radnom memorijom itd. - ide upravo preko njega. PC slotovi su glavna transverzala za protok podataka kroz računar i zato performanse svakog PC-ja najdirektnije zavise od njihove propusne moći. Električne osobine konektora nazivaju se bas (engl. bus) arhitektura ili, skraćeno bas. ISA standard je promovisan 1981. godine pojavom prvih PC i XT mašina. XT bas je relativno jednostavan osmobitni bas za sinhroni prenos podataka sa linijama za izazivanje prekida i kontrolu parnosti. Ovaj bas, jednostavno preslikava unutrašnju arhitekturu mašine i nalazi se pod isključivom kontrolom ili mikroprocesora ili DMA procesora. Periferije komuniciraju sa procesorom samo preko linija za izazivanje prekida, a pogoni ih usporeni klok signal iz mikroprocesora. Prelazak sa osmobitnog na šesnaestobitni format kod AT mašina uslovio je prvo veliko spremanje basa (magistrale). Za signale zajedničke procesorima 8086 i 80286 zadržan je stari XT bas - u AT mašinu se može ubaciti svaka XT kartica - a novi su smešteni u nešto manji slot. AT bas, otuda, ima dvostruki slot i nekoliko zanimljivih ograničenja. Da bi se uskladila brzina mikroprocesora 286 sa sporijim periferijama, mikroprocesor je na priključnom basu usporen dodavanjem tzv. vvait ciklusa kod pribavljanja podataka, a da bi se očuvala kompatibilnost, omogućen je hardverski izbor formata prenosa - osam ili šesnaest bita - za svaku karticu ponaosob. AT bas je projektovan za šesnaestobitni prenos podataka, ali je on, zbog nedostatka mesta na konektoru da se izvuče određen broj linija (?!), moguć samo ako su adresirani blokovi veći od 128 kB. To, praktično, znači da se sa većinom EMS kartica i memorijski mapiranih periferija komunicira u osmobitnom formatu. Sa svojim tridesetdvobitnim formatom procesor i386 se, razume se, ne uklapa u AT bas. Umesto da, kako bi se očekivalo, nadogradi postojeći bas i time očuva kompatibilnost i otvorenu arhitekturu, IBM je 1987. godine, pod imenom Micro Channel, lansirao potpuno novi bas, "zaključao" dokumentaciju i zaštitio svoja autorska prava. To je bila dobra prilika da se proizvođačima klonova, prodajom prava za korišćenje mikro kanala, naplate svi nenaplaćeni XT i AT računi. Sa IBM zaleđinom i fascinantnim osobinama - brzina prenosa do 20 megabita u sekundi, izgledalo je da u PC svetu za mikro kanal nema alternative. Proizvođači klonova se, međutim, nisu dali zbuniti. Najpre su lansirali čitave familije i386 mašina sa AT basom, a zatim je Hewlett Packard u saradnji sa osam najvećih proizvođača klonova - AST, Compaq, Epson, NEC, Olivetti, Tandy, Wyse i Zenith - formirao konzorcijum "Nine of Gang" ("Devetorica") za promociju alternativnog (u odnosu na

146

Vodič za PC

2.1 Principi funkđonisanja PC računara zvanični mikro kanal) standarda za tridesetdvobitne basove. Ili, tačnije, za očuvanje postojećeg ISA standarda daljim proširivanjem. Tako je rođena EISA (Extended lndustry Standard Architecture - izgovara se "ee-sa") koja je potpuno kompatibilna naniže sa svim basovima - ko želi, može u računar sa i486 pro-cesorom, da ubaci bilo koju XT karticu - i potpuno otvorena, čime je obezbeđen potpuno slobodan izbor periferijske opreme. EISA slot se po veličini nimalo ne razlikuje od AT slota, a za nove signale je iskorišćen prostor između lamela na AT konektoru. EISA za razliku od XT i AT basa, nije puko preslikavanje unutrašnje unutrašnje arhitekture računara. Oko nje je izgrađen podsistem za inteligentno upravljanje basom i komunikaciju sa periferijama, za koji je Intel razvio čitavu familiju čipova 82358 EISA bas kontroler i 82357 integrisani kontroler periferija za matičnu ploču i 82355 bas master kontroler za periferijske uređaje. Bas, pre svega, više nije rezervisan samo za mikroprocesor i DMA - kontrolu nad njim može da preuzme i bilo koji periferijski uređaj opremljen bas master kontrolerom i na taj način direktno pokupi, ili ostavi u nju, podatke iz radne memorije računara. Ovakva koncepcija omogućava i potpuno paralelni rad glavnog procesora i periferijskog uređaja ako je u njega ugrađen, a obično jeste, pomoćni procesor, i otvara prostor za projektovanje inteligentnih periferija. Nova klasa inteligentnih kontrolera za lokalne mreže i hard diskove već je razvijena. Funkcije za direktni prenos podataka (DMA) ugrađene u samu EISA, obezbeđuju vrtoglavu brzinu do 33 megabita u sekundi. EISA je, uz to, u stanju da sama konfiguriše periferijsku karticu i automatski prilagođava format prenosa (širinu basa) formatu upotrebljene kartice. Sistemska magistrala je jedan od ključnih faktora za projektovanje efikasnog računarskog sistema. ISA magistrala ostaje i dalje za manje zahtevne sisteme. U poslednje vreme često se pominju VESA kompatibilne kartice, a nije malo onih koji ne znaju o čemu se radi. VESA (Video Electronics Standard Association) je udruženje proizvođača koje se prvenstveno bavi SuperVGA karticama. Jedan od glavnih ciljeva udruženja bilo je usvajanje standarda za PC grafiku u rezolucijama preko 640 x 480 tačaka, što bi omogućilo da aplikacije, bez posebnih drajvera, rade na svim VESA kompatibilnim karticama. VESA standardom je definisano više grafičkih modova na nivou softverskog interfejsa prema kartici (implementacija BlOS-a). U najvažnije stvari spada standardizacija tzv. "bankswitching"-a (u memorijskoj mapi se "vidi" samo 256 kB video RAM-a), ravni za boje (engl. bitplane), pristup paleti, hardverski kursor itd. VESA asocijacija definisala je čak i svoj tip proširene ISA sabirnice, nazvane VESA Local Bus (VLB). U pitanju su, znači, obične ISA ploče, sa jednim ili dva specijalna ekspanziona slota. Oni veoma podsećaju na "obične" 16-bitne slotove ali su "produženi" dodatnim konektorima sa izvodima. Tako, na primer, mikroprocesor može direktno da pristupa VGA kartici, disk kontroleru i drugim periferijama koji, prirodno moraju biti prilagođeni odgovarajućoj ploči. Ubrzanje koje se postiže na ovaj način može da bude višestruko. Intel je sa IBM-om, Compaq-om, DEC-om, Apple-om id rugima promovisao PCI (Peripheral Component Interconnect) sabirnicu (magistralu) kao alternativu

Vodič za PC

147

PC za napredne korisnike postojećim VLB rešenjima. PCI arhitektura je projektovana da radi u saglasnosti sa postojećom ISA ili EISA sabirnicom. PCI povezuje grafički video čip, LAN 1/0, SCSI i osnovne 1/0 komponente preko odvojene sabirnice. U današnjim PC računarima ove komponente su bazirane na ISA, EISA ili MC (Micro Chanel architecture) sabirnicama. Sa PCI arhitekturom, ove komponente mogu da rade na 32-bitnoj sabirnici na 33 MHz. ISA sabirnica je "široka" 16 bitova i radi na celih 8 MHz. EISA i MC standardi, iako 32-bitni, rade na samo 8 MHz, odnosno 10 MHz, respektivno. 82430 PCI set se sastoji od Intel-ovih 82434LX PCMC (PCI/Cache/Memory Controller) i 82433LX LBA (Local Bus Accelerator) i od PCI/ISA ili PCI/EISA "mosta" preko kojeg se povezuje na glavnu sabirnicu. lako su VLB i PCI gotovo identični na nivou propusnosti podataka (130 i 132 megabita u sekundi, respektivno), VLB zahteva dodatni kontroler sabirnice za nevideo uređaje i limitiran je na maksimalno tri local-bus periferna uređaja koja rade na 33 MHz. Za brzine veće od 33 MHz, moraju da se dodaju stanja čekanja, da bi se komponente usporile, ili je potrebno smanjiti broj priključenih komponenti na maksimalno dve. Local-bus (bus-mastering) kartice sputavaju lokalnu sabirnicu VLB sistema i ne omogućavaju upo-redni rad glavnog mikroprocesora (CPU) i bus-mastering kartica. VLB arhitektura, takođe, ne podržava rad CPU u punoj snazi (burst mode). PCI arhitektura omogućava da se poveže istovremeno do 10 perifernih uređaja koji će raditi na PCI sabirnici brzinom od 33 MHz, a PCI kontroler koristi ili 32-bitnu ili 64bitnu putanju za komunikaciju sa procesorom. Ovo omogućava istovremeni rad više bus-mastering periferija. 82430 PCI set podržava 512 kB eksternog keša sa (burst) statičkim RAM-om. PCI omogućava proizvođačima da integrišu ne samo video nego i ostale uređaje direktno na lokalnu sabirnicu. Dok VLB danas omogućava da se (najčešće) ubrza PC grafika, PCI arhitektura ima potencijal da jednog dana postane standard za sisteme u kojima će raditi uporedo više perifernih uređaja, i to maksimalnom brzinom mikroprocesora.

2.1.14

Vremenska usklađivanja komponenti

Kompleksnost sistemske sabirnice (preciznije, kontrolne logike sabirnice) zavisi od vremena propagacije (prenosa) između sistemske sabirnice i pinova (nožica) CPU, vremenskog redosleda (timing) zahteva, zatim da li je obuhvaćeno upravljanje interaptom ili ne i veličine globalnog sistema. Ako neka druga sistemska komponenta, osim CPU, može upravljati sabirnicom, tada sve adresne linije, linije podataka i većina upravljačkih linija moraju imati mogućnost logičkog odvajanja od CPU ili kontrolne logike sabirnice, tj. većina pinova povezana na sabirnicu mora biti takva da oni mogu ući u stanje tzv. visoke impedanse. Vremenski redosled (timing) signala unutar CPU i kontrolne logike magistrale se kontroliše klokom (taktni impulsi). Ciklus sabirnice i aktivnosti CPU se kontroliše grupama impulsa. Tačan broj klok impulsa, ili ciklusa, varira unutar ciklusa magistrale. Tipična CPU ulazna transakcija treba da prosledi adresu podatka za

148

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara vreme prvog kolok ciklusa, signalizirajući da sledi čitanje za vreme drugog klok ciklusa, čekajući neodređen broj klok ciklusa na adresirani uređaj da postavi podatke na linije podataka, ulaženje podataka, i signaliziranje uređaju da je transfer završen za vreme poslednjeg klok ciklusa. Za izlaznu transakciju adresa opet treba da je poslata za vreme prvog ciklusa a podaci treba da budu poslati za vreme drugog ciklusa zajedno sa signalom upisa. Pošto je adresirani uređaj prihvatio podatke, treba da vrati potvrdu da je transfer završen, što izaziva da CPU ulazi u poslednji ciklus. Dužina ciklusa sabirnice u sistemu sa, na primer 8086, procesorom je četiri klok ciklusa, označeni sa T1 do T4, plus neodređen broj stanja čekanja (engl. wait states) klok ciklusa (označava se sa Tw). Ako je sabirnica neaktivna posle završetka ciklusa sabirnice (magistrale), tada se vremenski "procep" između sukcesivnih ciklusa popunjava sa tzv. ciklusima praznog hoda (engl. idle state click cycle; označava se sa Ti). Stanja čekanja se ubacuju između T3 i T4, kada memorija ili l/O interfejs nisu u mogućnosti da se odazovu (reaguju) dovoljno brzo za vreme transfera. Tipični niz ciklusa sa-birnice prikazan je na slici 2.24.

Stanje praznog hoda između ciklusa sabirnice slika 2.24 Tipična sekvenca ciklusa sabirnice

Memorijske komponente Pri izboru memorijskih čipova, potrebno je uzimati u obzir njihovu brzinu ili vremenski parametar, koji se naziva vremenom obraćanja. U procesu rada sa memorijom, tj. pri adresiranju memorije od strane CPU, ostvarivanju upisivanja ili očitavanja, koriste se taktni impulsi, koji služe za sinhronizaciju rada celog računara. Vreme upisa u memoriju određuje se vremenskim intervalom, neophodnim za prenos adrese memorije iz CPU (izvođenje na adresne linije signala, koji odgovaraju adresi), nastupanje na linije podataka signala podataka (1 bajt), predviđenih za upis u memoriju, i unos tih podataka u memoriju (sl. 2.25.). Pri očitavanju sa prvim taktnim impulsom, takođe se navodi adresa memorije, zatim podaci, koji se nalaze na toj adresi, izvode se iz memorije na liniju podataka i dalje zapisuju u registre CPU (sl. 2.25.b). Kao što je već ranije rečeno, RAM je skraćenica od Random Access Memory, što bukvalno prevedeno znači "memorija sa slobodnim (slučajnim) pristupom". To bi formalno značilo da se svakoj memorijskoj lokaciji može po potrebi pristupiti, bez obzira na lokaciju kojoj je prethodno pristupano. Ovim terminom označavamo, u

Vodič za PC

149

PC za napredne korisnike T, T, T, T,

Taktni impulsi \ / \ /

\_J~~\_J \_

J ------------ L / "L

Adresni signali iz CPU Signali podataka iz CPU SignaJ upravljanja upisom Upis u memoriju

f

T, T, T, T,

\_TLTLA_A_ Adresni signali iz CPU — J --------- L Taktni impulsi

Signal upravljanja očitavanjem

/

— Čitanje memorije

r~\_

Signali podataka iz memorije — Izvod podataka iz CPU slika 2.25.b) Ciklus upisivanja u memoriju (gornja slika) i ciklus očitavanja iz memorije

stvari, memoriju u koju se podaci mogu slobodno upisivati i menjati, ali čiji se sadržaj. gubi svaki put kada isključimo (ili čak resetujemo) računar. Konfiguracije sa 4 megabajta RAM-a pogodne su za rad pod DOS-om; jedan megabajt se obično odvoji za tzv. "keširanje" pristupa disku a ostatak stoji na raspolaganju korisničkim programima. Sa 4 megabajta RAM-a može se raditi i pod Windows-ima ali se preporučuje 8 megabajta. Nekada su se koristile diskretne komponente, obično megabitni čipovi - za svaki megabajt bilo je potrebno po devet čipova. Danas se isključivo koriste SIMM (Single Inline Memory Modules) moduli - svaki od njih je minijaturna kartica na koju su ugrađene potrebne komponente, pa jedan SIMM proširuje memoriju za jedan, četiri, osam ili čak šesnaest megabajta. Većina matičnih ploča ima osam podnožja za SIMM-ove, što znači da se, korišćenjem 16-megabajtnih modula, memorija može proširiti do 128 megabajta. Kod proširivanja memorije, veoma bitno je pitanje SIMM-ova i podnožja - zbog arhitekture PC-ja najčešće se moduli moraju dodavati u grupama od po četiri, što znači da se osam megabajta mora realizovati kao osam megabajtnih SIMM-ova. Tako ste popunili sva raspoloživa podnožja - ako kasnije treba da pređete na 16 megabajta, moraćete osam megebajtnih zameniti sa 4 4-megabajtna modula. Pri kupovini osnovne ploče, treba obratiti pažnju na tipove SIMM modula koje prihvata. Obično se sreću osmobitni (30-pinski), devetobitni (30-pinski) i 36bitni (72-pinski) SIMM-ovi. Prvi i drugi su veoma slični, ali devetobitni obezbeđuju i

150

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara proveru parnosti. Nekada je memorija bila relativno nepouzdana komponenta sistema, pa se povremeno dešavalo da jedan od memorijskih čipova "crkne" što se manifestovalo time da je jedan bit svakog od bajtova pogrešan. Zato je uveden deveti čip u koji se automatski upisuje "parnost" svakog od bajtova - ako bajt ima paran broj binarnih jedinica, parnost je nula, a u protivnom je jedan. Ako PC, čitajući neku memorijsku lokaciju, "primeti" da pročitana parnost ne odgovara podatku koji je upisan u kontrolni čip, generiše se tzv. nemaskirani prekid i prestaje sa radom - ideja je da je bolje da korisnik bude obavešten da nešto nije u redu, nego da se izvrši instrukcija koja je provereno pogrešna ili obradi podatak koji je izgubio smisao. 41286

SIHHMODULE (COMPONENT SIDE)

(TOP V1EW ) ilGND

A8E Dln[2

iicAs

WEg

U] Dout

RAS[4 Aog;

gA6 41256 2S6Kb x 1 DRAM li A3

A2(6

!3]A4

A1 (7

®A5

VccS

SA7

421000

(TOP VIEW) Din [ 1j

ilOND

WE[2;

Dout 16 ČAŠ

NCf4

fS A9

i Aofsi

421000 1Mb x 1 i^AS DRAM A1 [6: [13A7

' NC on 2S6K and 1M modules " NC on 256K modules

A2[T

MA6

A3 l 'r

hl]A5

Vcc[9

110 A4

slika 2.26 a) SIMM modul

Smatra se da je pouzdanost današnjih komponenti tolika da se problemi sa memorijom znatno ređe ispoljavaju, pa je provera parnosti možda postala nepotrebni balast koji za desetak procenata povećava cenu memorije - sa te strane

VodičzaPC

151

PC za napredne korisnike nije greška izabrati osmobitne SIMM-ove. Sa druge strane, sa integritetom podataka nije se šaliti, pa ulaganje u devetopinske SIMM-ove nije bez smisla. 36-bitni SIMM-ovi kod nas se sreću retko, možda zato što su po megabajtu skuplji od devetopinskih. Zato obezbeđuju veću fleksibilnost: da biste obezbedili 32bitni pristup memoriji neophodan modernim mikroprocesorima, trebaju vam četiri devetobitna SIMM-a ili jedan 36-bitni. To, praktično, znači da memoriju realizovanu devetobitnim SIMM-ovima možete da povećavate u inkrementima od 1, 4, 16 ili 64 megabajta, dok 36-bitnim SIMM-ovima možete da dodajete po 1, 2, 4, 8 ili 16 megabajta; to, u praksi, obezbeđuje znatno "komotniji" proračun buduće ekspanzije. Na slikama 2.26.a) i 2.26.b) prikazani su SIMM modul i podnožja za njega kao i za SIP (Single Inline Package) modul. U dosadašnjem izlaganju nisu pominjani termini extended, expanded, XMS, EMS, LIM ... a to su ter-mini koji se često čuju u diskusijama vlasnika PC računara o memoriji. Ovi termini, u stvari, nemaju mnogo veze sa hardverom - radi se o načinima da se 4, 8 ili više megabajta fizičke memorije koristi od strane DOS i VVindovvs programa. Sva ta raspodela se na modernim PC računarima obavlja danas čisto softverski.

slika 2.26.b) Podnožja za SIMM i SIP module

NAPOMENA: Memorijski čipovi imaju jedan parametar koji se vrlo retko navodi a koji može biti važan u nekim situacijama, tj. objašnjava zašto isti SIMM na jednoj osnovnoj ploči radi a na drugoj pravi probleme. Deklarisana brzina memorije se odnosi na vreme prelaska memorije u aktivno stanje (Ton), ali ništa ne govori o prelasku iz aktivnog stanja u pasivno stanje (Toff). Teorijski, ova dva vremena bi trebalo da su jednaka, ali u realnosti to nije tako. Problem "vuče" korene još iz doba diskret-nih komponenti (pojedinačni otpori, diode, tranzistori), gde se uvek moglo podesiti tzv. radno opterećenje, tako da se ova dva parametra usaglase, čime se dobija idealna prekidačka funkcija (prebacivanje iz jednog stanja u drugo i obrnuto). Kod SIMM-ova to je malo teže izvesti, na brzim ali "nekeširanim" osnovnim pločama dešava se da Toff interval bude predugačak, pa se memorija ne odaziva. Po prebacivanju na "keširanu" ploču, memorija obično proradi pošto "keš", po prirodi stvari, produžava ciklus pristupa sistemskoj memoriji. Da biste utvrdili da problemi koje eventualno imate sa memorijom potiču od odnosa Ton/Toff, pokušajte sa

152

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara dupliranjem memorije. Naime, ako je neka memorija od-bila da radi na "nekeširanoj" osnovnoj ploči (na primer 386SX), duplirajte količinu memorije i probajte kako radi. Duplo više RAM-a omogućava dodatno preplitanje (na SX pločama sa 4 SIMM-a moguće je dvostrano preplitanje, a sa 8 SIMM-ova četvorostrano), usled čega se produžava vreme pristupa memoriji.

2.1.15

Komponente jedne osnovne ploče

1. Diamond StealthPro VL (VESA local bus) grafička kartica koja obezbeđuje rezoluciju od 1024 x 768 tačaka u 256 boja. 2. BIOS čip je vidno obeležen i lako uočljiv na osnovnoj ploči (engl. motherboard). To je ROM (Read Only Memory; samo za čitanje) čip koji sadrži sve osnovne ulazne i izlazne funkcije koje omogućava da vaš PC funkcioniše. 3. CPU (Central Processing Unit; centralna procesorska jedinica), procesor ili mikročip je malo kvadratno parče silicijuma smešteno na osnovnu ploču. Naša slika prikazuje DX2 procesor postavljen u novo tzv. ZIF (Zero Insertion Force) podnožje. Ovim je omogućeno korisniku da izvrši "upgrade" (zamenu) sa procesora DX2 na Pentium, jednostavno podižući malu bočuu polugu koja oslobađa nožice (pinove) procesora i vadeći stari čip. Novi čip se "ubode" u podnožje, a spuštanjem male bočne poluge, fiksiraju se nožice čipa. 4. PC-jev zvučnik se obično nalazi na prednjoj ploči kućišta a žicama je povezan sa osnovnom pločom. Novi modeli računara koriste piezoelektrične zvučnike ugrađene na osnovnu ploču. 5. LED (Light Emitting Dioede) indikator radnog takta (engl. clock-speed) računara. 6. Bravica za zaključavanje tastature je standardni deo svake PC konfiguracije i obezbeđuje izvestan stepen osnovne zaštite od neovlašćenog korišćenja računara. 7. Taster za resetovanje računara (reset button). Ovo je izuzetno koristan sklop koji vam omogućava da ponovo "startujete" računar (čak iako je vaša tastatura blokirana) bez isključenja računara. 8. Turbo prekidač za menjanje (prebacivanje sa jedne vrednosti na drugu i obrnuto) radnogtakta računara. 9. Glavni prekidač (povver on/off) računara. 10. Na našoj slici flopi disk kontroler i IDE (Integrated Drive Electronics) hard disk interfejs su na posebnim karticama (pločama). Kod nekih modela PC računara ugrađeni su na osnovnu ploču. Prikazana kartica, takođe, sadrži 2 Mb memorije koji služi kao "keš" za hard disk. "Keš" memorijom se ubrzava rad sa hard diskom. RAM čipovi za "keš" postavljeni su u tzv. SIMM slotove (konektore) na kartici. 11. Na slici je prikazana tipična osnovna ploča sa sedam slotova (konektora za proširenje konfiguracije). Prva tri, sa leve strane, su "VESA local bus" slota. Tri, u

Vodic za PC

153

PC za napredne korisnike sredini, su 16-bitni ISA (lndustry System Architecture) slotovi, a poslednji slot je 8bitni ISA slot.

I slika 2.27.a) Prikaz unutrašnjosti kućišta računara

12. Verovatno ste već uočili bateriju koja održava napajanje CMOS RAM-a na osnovnoj ploči. CMOS RAM sadrži vitalne informacije o konfiguraciji vašeg PC računara i održava računarev "kalendar" i "sat", tj. datum i vreme. Na ilustraciji prikazana je baterija koja je zalemljena na osnovnu ploču, što znači da kad se baterija potroši, moraćete da zamenite osnovnu ploču.

154

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara 13. Mrežno napajanje je obično pričvršćeno vijcima za zadnju ploču.

smešteno

u

desnom

delu

kućišta

i

14. Sve moderne osnovne ploče koriste SIMM (Single In-line Memory Modules). Ploče obično imaju između 4 i 8 slotova za ove memorijske module. Oni se lako uočavaju zbog svojih karakterističnih plastičnih kalupa. Bolja SIMM podnožja imaju metalne držače ("žabice") koji fiksiraju modul. Ukoliko polomite plastične držače ("žabice"), koji se nalaze na nekim osnovnim pločama, najverovatnije ćete morati da nabavite novu osnovnu ploču. Ako planirate da radite pod VVindovvs-ima (operativni sistem koji između ostalog podržava grafičko radno okruženje), ne kupujte računar sa manje od 4 Mb RAM-a. 15. Na tipičnoj osnovnoj ploči nalazi se još nekoliko čipova. Ukoliko niste inženjer elektronike, ti čipovi nisu interesantni za vas. 16. Na ovom računaru flopi disk drajv je postavljen vertikalno. Računarska industrija je definitivno usvojila kao standard 3.5-inčni flopi disk drajv kapaciteta 1.44 Mb (megabajta). 17. Veće 5-inčno drajv kućište sadrži CD-ROM i hard disk drajv. Trakasti (ribbon) kabl (koji nije prikazan) povezuje hard disk sa hard disk kontrolerom i CDROM drajv sa svojim interfejsom na muzičkoj kartici. 18. Hard disk, ponekad se naziva i fiksni disk, obezbeđuje stalno i izuzetno brzo memorisanje. Mehanički, veoma je sličan sa flopi diskom izuzev što koristi hermetički zatvoren disk koji omogućava memorisanje mnogo većih količina informacija. Priključak za napajanje monitora

konektor za džojstik 9 - pinski serijski priključak Izlaz muzičke kartice

Ventilator modula za napajanje mrežni priključak prikl;učak za tastaturu 25 - pinski serijski port paralelni port

slobodan slot VGA izlaz

slika 2.27.b) Prikaz zadnje strane kućišta računara

Vodič za PC

155

PC za napredne korisnike __________________________________ 2.1.16

Organizacija Ulaza/lzlaza

Veliki broj procesa u koje je uključen i računar zahteva razmenu podataka i interakciju između "spoljnog sveta" i računara. Na primer, analogno/digitalni (A/D) pretvarač može da obezbedi informaciju o razlici napona u dve merne tačke. Slično hard disk može da obezbedi informaciju pridruženu šifri koju je prethodno generisao procesor. Održavanje i upravljanje kanalima kroz koje se obezbeđuju ovakve ili slične informacije i koje povezuju računar sa spoljnim svetom, vrši se putem ulazno/ izlaznog podsistema ili, jednostavno, ulaza/izlaza. U nekim slučajevima, mikroprocesor može pod kontrolom programa da inicira obavljanje ulazno/izlaznih operacija. U slučaju da postoji precizan kristalni sat, moguće je kontrolisati vremensko odvijanje i odnose pojedinih aktivnosti, što je posebno značajno za one procese kod kojih je tačno određeno njihovo vremensko odvijanje. S druge strane, postoji veliki broj procesa kod kojih je slučajno odvijanje i iniciranje pojedinih aktivnosti, u kom slučaju je poželjno da sam proces obezbedi informaciju o njihovom iniciranju. U principu, procesor može da čeka na signal inicijalizacije aktivnosti ili da nastavi izvršavanje tekuće aktivnosti sve dok mu se prekidom ne signalizira da je spolja obezbeđena odgovarajuća informacija. Detalji organizacije ulaza/izlaza razlikuju se kod raznih mikroprocesora, ali njegova opšta struktura se kod svih može da prikaže kao na slici 2.28. Upravljački kanal dozvoljava da mikroprocesor zahteva razmenu podataka sa izabranim uređajem izdavanjem određene ulazne ili izlazne instrukcije, ali i da uređaj pošalje mikroprocesoru informaciju da li je traženi podatak raspoloživ. Kanal podataka obezbeđuje putanju kojom će podaci da se prenesu između mikroprocesora i uređaja.

UPRAVLJAĆKI SIGNALJ

* MIKROPROCESOR

U LAZNO/IZLAZNI UREĐAJ

PODACI

IZLAZ PROCES IJI A7

slika 2.28 Ulaz/lzlaz mikroprocesora

Jedna od najvažnijih osobina mikroprocesorskih sistema je fleksibilnost njihovog ulazno/izlaznog podsistema. Ovaj podsistem može da se struktuira na više načina, da bi se zadovoljio zahtev konkretne primene. Ulazno/izlazni sistem je najbolje posmatrati kao niz memorijskih lokacija koje ćemo nazivati ulazno/izlaznim registrima iz kojih može da se čita (ulaz), odnosno u koje može da se upisuje (izlaz). Za obavljanje ovih operacija neki mikroprocesori raspolažu posebnim instrukcijama koje su i namenjene prenosu podataka. Ove instrukcije u opštem slučaju izoluju memorijske lokacije preko kojih se obavlja ulaz/izlaz. Na taj način, one nemaju nikakav uticaj na adresni prostor memorije. Drugi tip organizacije ulaza/izlaza je memorijski preslikani ulaz/izlaz kod koga se lokacije preko kojih se obavljaju ulazno/

156

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara izlazne operacije tretiraju kao deo memorijskog adresnog prostora. Kod ovog tipa organizacije za adresiranje ulazno/izlaznog podsistema može da se upotrebi praktično bilo koji deo memorijskog adresnog prostora, ali se za ovu svrhu iskorišćene adrese ne smeju koristiti za adresiranje lokacija memorije.

2.1.17

Programom inicirane ulazno/izlazne aktivnosti

Cilj ovog dela teksta je da da samo kratki osvrt na programom inicirane ulazno/izlazne aktivnosti, odnosno na one prenose podataka koji se vrše između mikroprocesora i ulazno/izlaznih uređaja pod dejstvom ulazno/izlaznih instrukcija kao dela programa. Programom inicirani prenosi mogu da budu sinhroni (direktni) i asinhroni. Sinhroni prenos se obavlja sa U/l uređajima čije vremensko ponašanje je potpuno određeno, a prenos mora da se obavi unutar specificiranog intervala instrukcije. I sa hardverskog i sa softverskog stanovišta, ovo je najjednostavniji oblik prenosa. Asinhroni prenos se najčešće koristi kod mikroračunara. Kod ovog prenosa sinhronizacija se postiže na nivou upravljačkih informacija ili signala. Kod serijskih prenosa (bit po bit), sinhronizacija se postiže na račun vremena, dok se kod paralelnog prenosa (prenosi se reč po reč), ona obavlja korišćenjem posebnih upravljačkih linija (primer protokola za prenos podataka je: "podatak raspoloživ" * "podatak primljen"). Pošto se kod asinhronih prenosa smatra da ulazno/izlazni uređaj može da čeka spreman na izvršenje prenosa, programski se može da naredi ulazno/izlaznom uređaju da obavi određene pripremne radnje i tek onda signalizira da je spreman za prenos podataka. Mikroprocesor, na taj, način može da obavlja druge aktivnosti, a tek povremeno da ispita spremnost uređaja za prenos. Uređaj obezbeđuje informaciju o svom stanju preko tzv. zastavica ili indikatora (engl. flag) koje se obično izvode u obliku neke vrste flip-flopa (elektronsko kolo koje na svom izlazu može da ima jedno od dva moguća stabilna stanja - "0" ili "1", a stanje izlaza zavisi od signala dovedenog na ulaz flip-flopa i od prethodnog stanja izlaza flipflopa). U sistemima sa više uređaja, mikroprocesor ispituje njihove zastavice (flags) povremeno u specificiranom redosledu. Ovaj način ispitivanja poznat je i kao prozivka (engl. polling).

2.1.18

Struktura prekida

Veliki broj primena računara odnosi se na oblast praćenja i upravljanja različitim procesima. Sve ove primene podrazumevaju rad računara uporedo sa odvijanjem procesa, pri čemu računar može da utiče na samo odvijanje procesa. Veliki broj događaja koje računar treba da evidentira dešava se u potpuno slučajnim trenucima. Da bi se ovi događaji evidentirali i preduzele odgovarajuće akcije, računar bi trebalo da permanentno ispituje da li su se događaji desili, što znači da bi značajan deo vremena morao da provodi u nekorisnoj aktivnosti. Prevazilaženje ovog nedostatka u velikoj meri može da se postigne dozvoljavanjem da događaji signaliziraju računaru da su se desili. Struktura prekida (engl. inerrupt) omogućava ovakvu realizaciju. Mogućnost da procesor praktično trenutno odgovori na pojedine

Vodič za PC

157

PC za napredne korisnike događaje može da se iskoristi za situacije gde više procesa deli isti računar. Jedini problem koga je neophodno razrešiti je omogućavanje davanja odgovora na istovremene događaje, pod čim se podrazumevaju i svi događaji koji su se desili u toku jednog instrukcijskog ciklusa. Ova situacija se može prevazići uvođenjem strukture prioriteta za konkurentne procese. Struktura prioriteta može da se realizuje programski i/ili hardverski.

Jednonivovski prekid Većina mikroračunara ima veoma jednostavan sistem prekida koji može da se usloži dodavanjem spoljnih logičkih sklopova. Tipično, mikroprocesori imaju samo po jednu liniju preko koje im se postavlja zahtev za prekidom i jednu liniju preko koje mikroprocesor javlja da je odobrio zahtev za prekid. On poseduje i jedan unutrašnji flip-flop za omogućavanje prekida (tzv. bit maske prekida) koji se automatski postavlja, nakon što je prekid odobren i briše nakon prekida. Ovaj flipflop može da se postavi i obriše (očisti), po potrebi, programskim putem. Opisana struktura prekida naziva se i jednonivovskom, pošto se svi događaji, koji mogu da zahtevaju prekid, tretiraju ravnopravno. Ako su prekidi omogućeni i desi se zahtevza prekidom, mikroprocesor ulazi u ciklus prekida, nakon što izvrši tekuću instrukciju. Ciklus prekida je različit kod raznih mikroprocesora, ali najčešće obuhvata sledeće korake: 1. Sadržaj programskog brojača u trenutku kada se desi prekid, mora da se smesti na tačno određeno mesto i stavi na raspolaganje mikroprocesoru, nakon usluživanja prekida; 2. Programski brojač mora da se napuni adresom rutine za obradu prekida. Ova rutina vrši ono što je neophodno uređaju ili događaju koji je zahtevao prekid; 3. Sadržaj svih registara mikroprocesora (akumulatori, registar stanja, indeksni registar i drugi) koje treba rutina za obradu prekida mora da se zabeleži i sačuva, kako bi se rekonstruisao nakon završetka ove rutine; 4. Računar mora da se pobrine da linija prekida, nakon završetka rutine za obradu prekida ponovo dođe u neaktivno stanje; 5. Ako treba dozvoliti dalje (nove) prekide, flip-flop prekida mora da se postavi u položaj omogućenih prekida; i 6. Konačno, kontrola se ponovo vraća na prekinuti program. Pri tom se rekonstruiše sadržaj programskog brojača i svih registara koje je koristila rutina za obradu prekida. Čuvanje sadržaja registara mikroprocesora i njegovo kasnije rekonstruisanje vrši se na razne načine. Kod nekih mikroprocesora ovaj proces se obavlja potpuno automatski time što se, nakon zahteva za prekidom, sadržaj smešta na tačno određene lokacije RAM-a i kasnije, pošto je završena rutina za obradu prekida, vraća u odgovarajuće registre. Kod drugih mikroprocesora ovaj proces se obavlja poluautomatski (memorisanje nekih registara vrši se u početnoj fazi rutine za obradu prekida programski).

158

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara Adresa rutine za obradu prekida može da bude: u fiksnoj lokaciji u memoriji, na adresi koja se nalazi u fiksnoj lokaciji u memoriji i data uređajem koji zahteva prekid.

Višenivovslđ prekidi Asinhroni karakter prekida dozvoljava simultanu pojavu više zahteva za prekidom. Da bi se razrešio problem simultanih zahteva, a kako se usluga ne može dati svim zahtevima istovremeno, uvode se strukture prekida sa prioritetima. Konkurentne situacije se lako prevazilaze dodelom svakom uređaju jedinstvenog nivoa prioriteta. Najopštiji način realizacije ove strukture podrazumeva selektivno omogućavanje prekida određenog nivoa prioriteta na početku izvršavanja svake rutine za obradu prekida. Često dovoljan i susretan je i način koji koristi prag jednak tekućem aktivnom nivou prekida i zabranjuje prekide čiji nivo prioriteta ima vrednost manju od vrednosti praga. Interesantan način za realizaciju strukture vektorskih prekida sa prioritetima je kodiranje (šifriranje) prioriteta i korišćenje koda prioriteta, umesto određenog broja adresnih linija adresne sabirnice.

Vektor-broj i vektor-tabela Uvek kada se prekid generiše, generator prekida ne mora znati memorijsku adresu traženog prekida, već samo broj prekida. Postoji tabela u kojoj se za odgovarajući broj prekida čuva segmentna adresa memorijske lokacije sa kojom počinje prekidni program. Ova adresa se naziva PREKIDNI VEKTOR, a tabela PREKIDNA VEKTOR TABELA. Ova tabela se nadzire od strane BOIS-a i DOS-a. Kada se kreira novi prekidni program (rutina), može se koristiti postojeći naziv prekida i vektor-broj, ili se odredi novi. PC računari mogu koristiti ukupno 256 različitih prekida, gde vektor-broj uzima vrednosti od 0 do 255. Za svaki vektor-broj u vektor-tabeli, rezervisana su četiri bajta memorije u koje se smešta 16-bitna adresa (dva bajta u memoriji) i 16bitna ofset adresa (dva bajta u memoriji) memorijske lokacije sa kojom počinje rutina (program), čije izvršenje predstavlja i izvršenje samog prekida. U narednoj tabeli data je raspodela vektor-brojeva pojedinim vrstama prekida.

Prekid

Vektor-broj (decimalni)

mikroprocesorski

0, 1, 3, 4

hardverski

2, 8, 9, 11 -15

softverski

5, 16-28, 72

DOS

32-95

BASIC

128-240

adresni

28-31,68, 73

Vodic zaPC

159

PC za napredne korisnike opšte namene

96-103

NMI

2

Vektor-tabela je kapaciteta jednog kilobajta i smeštena je na početku memorije od adrese 0000:0000H (H - heksadekadno). Sadržaj vektor-tabele u velikoj meri zavisi od proizvođača ROM BlOS-a i DOS-a, kao i od verzije DOS-a koji je instaliran na računaru. Ovakav način tretiranja hardverskih prekida naziva se VEKTORIZACIJA i obavlja se na sledeći način: 1. Prema mikroprocesoru sa tzv. prekidnog kontrolera (elektronski sklop čip) stiže zahtev za prekid od nekog periferijskog uređaja; 2. Ako dozvoljava prekid, mikroprocesor preko kontrolera magistrale postavlja aktivan signal o odobrenom zahtevu za prekid, a zatim čita osmobitni broj (vektor-broj) sa periferne jedinice koja je tražila prekid. Ovaj osmobitni broj se čita sa sabirnice (magistrale) podataka prekidnog kontrolera; 3. Vektor-broj može uzimati vrednost od 0 do 255 i predstavlja poziciju u vektor-tabeli. Iz ove tabele mikroprocesor čita prekidni vektor koji predstavlja adresu memorijske lokacije sa kojom počinje program kojim se izvršava prekidni program; i 4. Mikroprocesor počinje izvršavanje prekidnog programa, a prethodno smešta u STEK podatke iz tekućeg programa da bi se, posle izvršenja prekidnog programa, vratio na njega. Kolo koje generiše hardverske prekide, zove se prekidni kontroler 8259. On ima ulogu da omogući logičko povezivanje mikroprocesora sa maksimalno 8 prekidnih linija, i da između nekoliko istovremenih zahteva za prekid izabere onaj koji ima najviši prioritet. Posle toga, treba da dozvoli prekidne linije, u zavisnosti od programa koji se izvršava od starne mikroprocesora, i da mu preda informaciju o vektor-broju. Zahtevza prekid od strane periferijske jedinice dolazi na neki od IRQ0 - IRQ7 ulaza kontrolera, postavljanjem IRQ signala na visok nivo. Kod nekih računarskih sistema, zahtev za prekid mora biti prisutan od trenutka kada se javi, do trenutka kada bude odobren od starne mikroprocesora. Ovakav način postavljanja zahteva za prekid, naziva se "level sensitive". Kod PC računara se primenjuje sistem "edge sensitive", kod koga zahtev za prekid mora biti prisutan samo na početku postavljanja zahteva za prekid, jer se ovaj impuls pamti u posebnim registrima prekidnog kontrolera. Ukoliko se na više IRQ linija javi zahtev za prekid, kontroler će razmatrati onaj koji ima najviši prioritet. Prekidni kontroler postavlja signal zahteva za prekid (INT), koji je direktno povezan sa ulazom INTR mikroprocesora. Napomenuli smo da se ulazne linije IRQ0 - IRQ7 koriste za definisanje prioriteta zahteva za prekid. IRQ0 ima najviši a IRQ7 najniži prioritet. U sledećoj

160

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara tabeli prikazana je lista prioriteta hardverskih prekida PC računara, raspodela vektoradresa u vektor-tabeli, kao i odgovarajući vektor-broj. Prekid

Uređaj

Vektor-adresa

Vektor-broj

IRQ0

tajmer

20H - 23H

08H

IRQ1

tastatura

24H - 27H

09H

28H - 2BH

OAH

IRQ2

prekid 8259

od

dod.

IRQ3

serijski port 2

2CH - 2FH

OBH

IRQ4

serijski port 1

30H - 33H

OCH

IRQ5

paralelni port 2

34H 37H

ODH

IRQ6

flopi

38H - 3BH

OEH

IRQ7

paralelni port 1

3CH - 3FH

OFH

IRQ8

sat realnog vremena

1C0H - 1C3H

70H

IRQ9

video

1C4H - 1C7H

71H

IRQ10

rezervisano

1C8H-1CBH

72H

IRQ11

rezervisano

1CCH - 1CFH

73H

IRQ12

miš

1D0H-1D3H

74H

IRQ13

koprocesor

1D4H-1D7H

75 H

IRQ14

disk

1D8H-1DBH

76H

IRQ15

rezervisano

1DCH-1DFH

77H

Prekidnikontroler 8259 sadrži tri registra. Registar IRR (interrupt request register) čuva trag o tome koja je prekidna linija tražila opsluživanje. Registar ISR (in service register) sadrži zapis prekida koji se tekuće opslužuje. Hardverski prekidi su jedini prekidi koji se mogu maskirati. U tu svrhu se koristi IMR (interrupt mask register). On sadrži zapis registra koji je maskiran (ako je upisana nula, prekid je dozvoljen, a ako je upisana jedinica, prekid je zabranjen). Svi ovi registri su dostupni mikropro-cesoru. Mikroprocesor vrši komunikaciju sa prekidnim kontrolerom pomoću dve U/l adrese 020H i 021H. Ovim adresama se kontroleru šalju potrebni inicijalizacioni bajtovi podataka, koji su neophodni za njegov rad.

VodiczaPC

161

PC za napredne korisnike 2.1.19

Direktni memorijski pristup

Vrlo često postoji potreba da se podaci prenose između mikroračunara i spoljnih uređaja u blokovima. Da bi se ovakvi prenosi vršili posredstvom mikroprocesora, lako je uočiti da bi on bio veoma slabo iskorišćen: 1. zato što vrši najjednostavnije operacije prenosa podataka i 2. zato što se posredstvo procesora plaća vremenom uključenja u prenos, a istovremeno se povećava vreme neophodno za prenos jediničnog podatka. Kod većine mikroprocesora za obavljanje neophodnih radnji za prenos jediničnog podatka (bajta) bloka podataka, treba par desetina mikrosekundi, što znači da se brzine kreću oko nekoliko desetina hiljada bajta u sekundi. Pod pretpostavkom da tipični memorijski element ima vreme ciklusa od jedne mikrosekunde, memorija je u stanju da podnese brzine prenosa od milion bajta u sekundi. Mnogi procesi, kao što je rad A/D pretvarača, hard disk ili slično, zahtevaju velike brzine prenosa, pa ne bi bilo preporučljivo da se oni prilagođavaju mogućnostima prenosa posredstvom mikroprocesora. Iz ovog razloga vrši se zaobilaženje mikroprocesora u prenosu blokova podataka, a sam prenos se naziva direktnim memorijskim pristupom (Direct Memory Access - DMA). Za direktni memorijski pristup kod mikroprocesora su, obično, obezbeđene samo dve linije: linija zahteva za DMA (DMA Request) je ulazna linija preko koje se postavlja zahtev da mikroprocesor suspenduje rad sa sabirnicom i linija odobrenja (potvrde; DMA Acknovvledged), koja je izlazna linija i kojom mikroprocesor odobrava zahtev, stavljajući sve sabirnice za koje je to neophodno u tzv. stanje visoke impedanse.

Osnovna strukiura za DMA U slučaju direktnog memorijskog pristupa prenosi se vrše pod nadzorom hardvera. Ovo je i razlog što su odgovarajući vezni sklopovi za DMA složeniji nego za programom kontrolisane prenose podataka. Spoljni uređaj izdaje zahtev za DMA postavljanjem tzv. flip-flopa zahteva. Na bazi ovog zahteva, aktivira se linija zahteva za DMA (DMA Request) nakon čega se procesor dovodi u stanje nezaposlenosti. O prelasku u ovo stanje, mikroprocesor javlja preko linije odobrenja (DMA Acknowledged). Kod većine mikroprocesora u tom trenutku dolazi do njihovog odvajanja od sabirnice podataka i adresne sabirnice postavljanjem odgovarajućih elektronskih kola u stanje visoke impedanse. Na taj način se omogućava da DMA logika upravlja sabirnicama. Upravljački signali DMA logike obezbeđuju ispravan prenos. Upravljačke informacije unutar DMA logike sadrže izbor DMA kanala kojim će da se obavi prenos, smer prenosa, početnu adresu koja učestvuje u prenosu i dužinu bloka podataka koji treba da se prenesć. Nakon prenosa svakog podatka, vrši se inkrementiranje adresnog registra na sledeću lokaciju koja će učestvovati u prenosu i dekrementiranje sadržaja registra dužine bloka podataka. Kada se prenos završi, vrši se čišćenje flip-flopa zahteva za DMA, a preko linije prekida (interrupt) javlja se

162

Vodič za PC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara mikroprocesoru da je prenos bloka podataka završen i da on može da nastavi sa izvršavanjem programske sekvence na normalan način.

2.1.20

Složenije tehnike: ulazno/izlazni protokoli

U prethodnom delu teksta opisana su dva osnovna načina za obavljanje ulazno/izlaznih operacija. Ove operacije su se obavljale praktično ili pod potpunom kontrolom mikroprocesora (programom kontrolisani prenosi) ili spoljnih uređaja, odnosno njima pridruženih veznih sklopova (prekidom kontrolisani i DMA prenosi). U ovom delu biće opisan način prenosa kod koga i mikroprocesor i uređaj ravnopravno učestvuju u prenosu, koristeći jednu vrstu "sporazumevanja" (HANDSHAKING) koje je precizno specificirano određenim pravilima, odnosno ulazno/izlaznim protokolom. Mikroprocesor i uređaj mogu da se nađu u ulozi predajnika i prijemnika podataka. Za ostvarivanje najjednostavnijeg ulazno/izlaznog protokola neophodno je postojanje veze između mikroprocesora i uređaja koja obuhvata: 1. linije podataka kojima se prenose podaci, 2. upravljačke linije preko kojih se realizuje ulazno/izlazni protokol: liniju DR (Data Ready), kojom predajnik signalizira prijemniku da je podatak za prenos spreman, liniju DA (Data Accepted), kojom prijemnik signalizira predajniku da je uspešno prihvatio podatak. Organizacija i veze mikroprocesora i uređaja za ostvarivanje ulazno/izlaznog protokola za slučaj da oba mogu da imaju ulogu i prijemnika i predajnika, ali ne istovremeno, prikazani su na slici 2.29. SABIRNICA PODATAKA

slika 2.29 Osnovna organizacija U/l protokola

Prenos jednog podatka je završen tek onda kada su vrednosti na obe upravljačke linije, DR i DA saglasne i, na primer, jednake. Broj linija podatka može da varira i da bude jednak delu reči ili da sadrži više reči istovremeno. Ako se podatak sastoji od više reči (koje se prenose preko više ulazno/izlaznih vrata istovremeno), punjenje, odnosno pražnjenje ulazno/izlaznih vrata, obavlja se sukcesivno, a vrednosti upravljačkih signala se menjaju tek kada se završi punjenje, odnosno pražnjenje svih ulazno/izlaznih vrata koja učestvuju u prenosu podataka.

Vodič za PC

163

PC za napredne korisnike 2.1.21

Programabilni vezni sklopovi

Univerzalnost mikroprocesora sa stanovišta zadataka koje može da obavi kao procesor opšte namene može da se iskoristi u dovoljnoj meri samo ako postoji mogućnost njegove jednostavne ugradnje u niz upravljačkih i komunikacionih primena. Da bi se ovo postiglo, učinjeni su značajni napori u formaiizovanju određenih zajedničkih upravljačkih i komunikacionih funkcija i, na bazi toga, stvoren je niz procesora posebne namene koji mogu da se primene što je moguće univerzalnije i sa minimalnim dodatkom hardvera u obavljanju različitih varijanti ovih funkcija. U ovom delu teksta daje se kraći osvrt na dve takve funkcije koje su zajedničke za sve mikroprocesore: 1.

vezivanje sa uređajima koji zahtevaju paralelne prenose,

2.

vezivanje sa uređajima koji zahtevaju serijske prenose.

Jasno je da specifičnost svakog eksternog uređaja zahteva da se za njega izabere prava varijanta date funkcije. Izbor varijante u kojoj će da radi vezni sklop, obavlja se preko posebne upravljačke instrukcije koju procesoru posebne namene šalje mikroprocesor u obliku običnog podatka. Pošto se u ovom slučaju radi o jednoj vrsti programiranja procesora posebne namene, to se oni nazivaju i programabilnim veznim sklopovima (Programmable Interface). Sa stanovišta mikroprocesora, programabilni vezni sklop se pojavljuje kao ulazno/izlazna vrata koja kod sistema sa memorijski preslikanim ulazom/izlazom zauzimaju deo adresnog prostora mikroprocesora. Osnovni zadaci koje treba da omogući programabilni vezni sklop su: 1.

rad kao ulazno/izlazna vrata,

2.

mogućnost izbora varijante funkcije programskim putem,

3.

obezbeđenje informacije o stanju u kome se nalazi vezni sklop.

Na slici 2.30 predstavljena je opšta organizacija tipičnog programabilnog veznog sklopa sa njegovim vezama sa mikroprocesorom i spoljnim uređajem. Upravljački registar igra ulogu analognu registru instrukcija u mikroprocesoru. Upravljačka instrukcija koju šalje mikroprocesor smešta se u upravljački registar, dekodira (dešifruje) i uspostavlja putanje podataka i interne operacije izabrane varijante funkcije veznog sklopa. Pošto se u svim primenama susreće prenos podataka, to su obezbeđena najčešće i dva registra podataka, tako da se vezni sklop može da koristi za istovremen ulaz i izlaz. Stanje veznog sklopa sadržano je u registru stanja i dostupno je mikroprocesoru. Kod svih programabilnih veznih sklopova postoji minimalno jedan upravljački registar. U slučaju potrebe da se imaju složenije i više varijanti neke funkcije, uvodi se i više upravljačkih registara. Pošto projektant mikroračunarske konfiguracije najčešće unapred određuje varijantu u kojoj će da radi svaki vezni sklop, to se u fazi inicijalizacije sistema programski vrši postavljanje

164

VodičzaPC

2.1 Principi funkcionisanja PC računara upravljačkih registara i izbor varijante rada veznog sklopa. lako je u toku rada sistema moguće programskim putem promeniti varijantu rada, to se u praksi čini vrlo retko. K A

K A

M

S P

I

O

LJ N

K R

O

O

M

P R

U R E Đ A J U

O C E S

slika 2.30 Opšta organizacija tipičnog programabilnog veznog sklopa

Sklopovi za paralelne prenose Zajednički zadatak za sve mikroprocesore je vezivanje sa različitim uređajima koji zahtevaju paralelne prenose (terminali sa ekranima, printeri, A/D i D/A pretvarači i slično). Najveći deo ovih prenosa je tzv. asinhronog karaktera, tako da se obavljaju pod kontrolom prekida, DMA ili u skladu sa nekim U/l protokolom. U principu, prenosi mogu da budu u samo jednom ili oba smera. Broj linija koje učestvuju u prenosu u svakom od ovih smerova varira od primene do primene. Iz ovoga se vidi da bi programabilni vezni sklop za paralelne prenose trebalo da ima sledeće osobine: 1.

poseduje najmanje dva registra podataka preko kojih se razmenjuju

podaci između mikroprocesora i spoljnog uređaja; 2.

ima mogućnost specificiranja smera kretanja podataka za svaku od linija

kojom razmenjuje podatke sa spoljnim uređajem; 3.

poseduje upravljačke linije koje obezbeđuju mogućnost prekida i/ili

realizacije ulazno/izlaznih protokola u vezivanju sa spoljnim uređajima. Pri komuniciranju sa programabilnim veznim sklopom, mikroprocesor ima mogućnost čitanja iz i upisivanja u njegove registre, s tim što neki registri ne dozvoljavaju da se nad njima obavljaju obe ove operacije. Tako, upravljački registri dozvoljavaju samo upisivanje, a registri stanja samo čitanje svog sadržaja.

Vodič za PC

165

PC za napredne korisnike

Sklopovi za serijske prenose Vrlo često se prenos podataka između mikroprocesora i spoljnih uređaja vrši serijski, bit po bit. Ovaj način prenosa proistekao je iz potrebe da se komunicira sa sporim, elektromehaničkim uređajima kao što su teleprinteri; kasnije je usvojen i za druge uređaje koji vrše sporije prenose, a danas se po-sebno koristi za prenos podataka na daljinu kada se kao ograničavajući faktor javlja broj linija kojima se podaci mogu da prenose istovremeno. Za svrhu komuniciranja mikroprocesora sa uređajima koji podržavaju serijski prenos razvijeni su programabilni vezni sklopovi poznati kao univerzalni sinhroni/ asinhroni prijemnici/predajnici (USART - Universal Synchronous/Asynchronous Receiver/Transmitter), s tim što većina podržava samo asinhrone serijske prenose kod koji se sinhronizacija prenosa vrši na nivou znaka korišćenjem tzv. start i stop-bita. Osnovni zadaci koje treba da omogući vezni sklop za serijske prenose su: 1. prihvatanje podataka iz mikroprocesora u paralelnom formatu i njihovo pretvaranje u serijski tok bita za prenos; 2. simultani prijem serijskog toka bita i njegovo pretvaranje u paralelni podatak za mikroprocesor; 3. obezbeđenje potrebnih upravljačkih signala i informacije o svome stanju; 4. mogućnost izbora varijante rada sklopa (uključujući dužinu podataka za prenos, proveru grešaka prenosa, manipulacije sa tzv. okvirom u kome se nalaze podaci i slično). Pored mogućnosti komuniciranja sa mikroprocesorom preko njegove sabirnice, sklop omogućava i komuniciranje sa spoljnim uređajima direktno ili preko modema. Razmena podataka i paralelno/serijska, odnosno serijsko/paralelna konverzija vrši se preko predajnog i prijemnog registra podataka, respektivno. Za upravljanje procesom prijema i predaje podataka koriste se posebni upravljački registri čijim punjenjem (programskim putem) se vrši izbor varijante rada samog sklopa.

2.1.22

Stek

Jedno od najznačajnijih sredstava koje poseduju svi mikroprocesori je adresiranje sa tzv. pokazivačem steka i mogućnost rada sa stekom. Njegov značaj se posebno ističe kada se radi sa potprogramima i rutinama za obradu prekida. Dobra praksa u programiranju je da se veliki programi razdele u manje celine, potprograme, sa kojima je lakše baratati. Potprograme aktivira glavni program ili drugi potprogrami tako da potprogrami postaju zajedničke rutine koje deli više programa ili potprograma. Na taj način se postiže ekonomičnije korišćenje memorije računara. Da bi više programa moglo da koristi jedan potprogram ili da se isti potprogram poziva u jednom programu više puta, neophodno je obezbediti mehanizam za: prenošenje kontrole na potprogram i vraćanje na pravu tačku u pozivnom programu,

166

Vodič za PC

2.1 Principi funkđonisanja PC računara prenos vrednosti promenljivih (argumenata) između pozivnog programa i potprograma. Mehanizam koji ovo obezbeđuje naziva se i mehanizam za povezivanje potprograma i kod svih mikroprocesora kombinacija je određenih hardverskih osobina i softverskih dogovora. Stek je deo memorije koja se koristi za privremeno smeštanje podataka kod pozivanja potprograma i rutina za obradu prekida (interapta). On se organizuje obično na tzv. LIFO (Last In First Out - poslednji ušao, prvi izašao) principu, tako da mu se može da pristupi samo sa jedne strane (vidi sliku 2.31). Određene instrukcije mikroprocesora manipulišu sa stekom. Podaci se smeštaju na stek u određenom redosledu, a uzimaju sa steka ili brišu u obratnom redosledu. Pokazivač steka omogućava da uvek utvrdimo prvu slobodnu lokaciju steka. DODAVANJE PODAT AKA

NIŽE ADRESE

< --------

POKAZIVAČ STEKA

VIŠE ADRESE

slika 2.31 Adrese steka

Jedna velika prednost koju nudi rad sa stekom je da programer ne mora da zna stvarne lokacije memorije sa kojima se manipuliše i u koju će se podaci smeštati. To automatski obavlja pokazivač steka. Određene instrukcije mikroprocesora vrše automatsko smeštanje sadržaja akumulatora na stek i dekrementiranje (umanjenje sadržaja za jedan) pokazivača steka (da bi opet pokazivao na prvu slobodnu lokaciju na steku), odnosno inkrementiranje (uvećanje sadržaja za jedan) pokazivača steka i premeštanje podataka sa steka u akumulator. Pokazivač steka se programski, pomoću određene instrukcije, može postaviti na željenu vrednost. Kod pozivanja potprograma, glavni problem je memorisanje povratne adrese iz programa i to je rešeno njenim privremenim smeštanjem na stek. Korišćenje steka za pozive i povratke iz potprograma ispoljava više prednosti. Prvo, ne ograničava se broj skokova na potprogram, a pri tome se ne zahteva nikakva posebna procedura za čuvanje informacija o vezivanju, jer svaki poziv rezultuje automatskim smeštanjem povratne adrese na stek u redosledu poziva. Povratci se, s druge strane, takođe realizuju automatski uzimanjem podatka o povratnoj adresi u suprotnom redosledu od redosleda poziva. Na taj način omogućava se automatsko ugnježdenje poziva potprograma.

Vodič za PC

167

PC za napredne korisnike __________________________________ U slučaju da pozivni programi i potprogram koriste sve radne registre mikroprocesora, neophodno je izvršiti memorisanje sadržaja registara na stek, pre nego što se pređe na izvršavanje potprograma. Prekidi tekuće programske sekvence predstavljaju efikasno, ali i dosta opasno sredstvo za upravljanje ulazno/izlaznim operacijama ako se ne koriste sa najvećom pažnjom. Prekidi su bazirani na mogućnosti ulazno/izlaznih uređaja da promenom vrednosti jednog upravljačkog signala izazove zaustavljanje tekuće programske sekvence i pokretanje druge s ciljem obavljanja ulazno/izlazne operacije. Postoji niz situacija u kojima su prekidi korisni, kao što su, na primer: Uređaj javlja da je spreman za obavljanje ulazno/izlazne operacije; Uređaji obaveštavaju mikroprocesor o pojavi neželjenih situacija (alarmi); Uređaj za napajanje obaveštava da se bliži pad napajanja, pa je neophodno sačuvati sadržaj memorije ili preći na rezervno napajanje; Razni indikatori obaveštavaju o pojavi kvarova na hardveru itd. I pored mnogih prednosti, posebno vezanih za brzinu odziva na spoljne događaje, prekidi nose veliku opasnost koja proističe iz slučajnog karaktera njihovog pojavljivanja. To, praktično, znači da tekuća programska sekvenca, ako je struktura prekida omogućena, može da bude prekinuta u bilo kojoj tački, što predstavlja potencijalnu mogućnost za nepredvidivo ponašanje programa. Posebnu teškoću predstavlja testiranje programa koji koriste prekide, pošto je veoma teško, ili nemoguće, dva puta provesti isti program da se ponaša na isti način. Rutine za obradu prekida moraju da omoguće ispravan rad, bez obzira na vreme dešavanja prekida. Jedan od njihovih najvažnijih zadataka je čuvanje stanja tekućeg programa pre stvarne usluge prekida, odnosno, restauracija stanja pre povratka u tekući program.

168

VodKzaPC

2.2. Interfejsi i periferije

2.2. Interfejsi i periferije Za iole ozbiljniji rad sa računarom potrebno je nabaviti i štampač (printer). Tu već mogu da nastanu problemi, naime kako i čime spojiti računar i štampač. Tako dolazimo do pojma za koji su mnogi čuli, ali ga nisu dovoljno razjasnili: INTERFEJS. Najprostija definicija bila bi da je interfejs deo elektronike preko kojeg se spajaju dve računarske komponente. Deo koji, kada je potrebno, razdvaja te dve komponente da bi ih, potom, kada je potrebno, spojio. Interfejs služi i za pretvaranje električnih signala jednog uređaja u oblik koji će moći da "razume" neki drugi uređaj, različit po hardverskoj organizaciji. Ovde će biti prvo reči o interfejsima potrebnim za povezivanje računara i štampača, a zatim i o ostalim interfejsima koji se koriste za povezivanje raznih uređaja sa PC računarom. Pod standardom za interfejs, podrazumevaju se električne karakteristike, signala kao i oblik konektora i raspored signala (odnosno pinova) u njemu. Prema načinu komuniciranja preko interfejsa, oni se dele na paralelne i serijske. Od paralelnih najpoznatiji su CENTRONICS i IEEE-488 a najpopularniji serijski je tzv. RS232C interfejs.

CNl : ASYN1 CONNECTOR

CN2 : ASYN2 CONNECTOR

slika 2.32 Skica ATMULTI1/0 kartice US-ATIO-V7

Na slici 2.32 prikazana je skica multi l/O kartice sa sledećom specifikacijom: • jedan printerski (paralelni) port jedan opcioni serijski port: COM2 ili COM4

Vodič za PC

169

PC za napredne korisnike jedan serijski port: COM1 ili COM3 jedan "game" port COM1 ili COM3 i COM2 ili COM4 mogu biti selektovani selektabilni printerski interapt signali IRQ7 (LPT1) ili IRQ5 (LPT2) sve funkcije mogu biti omogućene (enable) ili zabranjene (disable)

2.2.1

CENTRONICS interfeis

Osnovne osobine ovog standarda su: 1. Paralelni interfejs sa jednosmernim prenosom podataka po osmobitnoj magistrali (basu); 2. Ulazni podaci i kontrolni signali odgovaraju tzv. TTL nivoima (tranzistortranzistor logika). Koristi se pozitivna logika: visok nivo predstavlja logičku jedinicu, a nizak nivo logičku nulu (kod TTL-a logičko "1" je 5V 4- 5%); 3. Sinhronizacija se vrši kratkim signalima iz računara, a prenos podataka uz pomoć kontrolnih signala iz štampača. Ovakav protokol je tzv. "handshaking" (rukovanje) - naizmenično se računar i štampač "informišu" o stanju u kome se onaj drugi nalazi i, u skladu sa tim obavljaju određene aktivnosti; i 4. Interfejs karakteriše 36-polni konektor sa paralelno raspoređenim pinovima u dva reda. Imena i opis signala na pinovima konektora (uz broj signalnog pina je dat i broj "povratnog" pina čiji se provodnik u kablu upliće sa provodnikom za signal i vezuje na masu, čime se smanjuje uticaj šuma na koristan signal):

broj pina

povratni pin

ime signala

1

19

STROBE

IN

2

20

DATA1

IN

Prvi bit 8-bitnog podatka

3

21

DATA2

IN

Drugi

4

22

DATA3

IN

Treći

5

23

DATA4

IN

Četvrti

6

24

DATA5

IN

Peti

7

25

DATA6

IN

Šesti

8

26

DATA7

IN

Sedmi

9

27

DATA8

IN

Osmi

170

smer

VodiczaPC

opis

Kratak impuls niskog nivoa iz računara za vreme koje se unose podaci sa sabirnice u štampač

2.2. Interfejsi i periferije broj pina

ime signala

smer

ACKNLG

OUT

opis

10

povratni pin 28

11

29

BUSY

OUT

30

PE

OUT

13 14

-

AUTO FEED

IN

Preko 3.3 K.oma na 5 V

15

-

NC

-

Ne koristi se

-

ov

-

Nivo logičke mase

-

CHASSIS GND

-

Uzemljenješasije štampača.

-

NC

-

Ne koristi se.

GND

-

12

16 17 18 19 do 30 31

Nizak nivo na ovom izlazu je obaveštenje računaru da su podaci primljeni i da je štampač spreman za prijem novih Visok nivo označava da je štampač zauzet. Šalje se računaru. Visok nivo papira.

kada

nema

Nizak nivo na ovom ulazu pomera papirza jedan red.

Povratni pinovi

INIT

IN

U normalnomradumora biti visok nivo. Kada je nizak, tada se resetuje štampač.

32

'

EROR

OUT

33

-

GND

-

Kao pinovi 19 do 30

34

-

NC

-

Ne koristi se

35

-

-

-

Preko 3.3 K.oma na 5V.

SLCT IN

IN

36

Nizak nivo na ovom izlazu je kada je kraj papira, OFF LINE smetnje ili greške u prenosu.

Podaci se mogu unositi u štampač samo kada je nizak nivo na ovom ulazu.

Na prvi pogled, ovoliki broj signala može da zbuni ali, kao što ćemo videti, za unošenje podataka u štampač i njihovo štampanje, dovoljno je pratiti jedan ulazni

Vodiž za PC

171

PC za napredne korisnike (STROBE) i jedan izlazni (BUSY ili ACKNLG) sig-nal. Ostali bi trebalo da budu na nivoima koji se zahtevaju prema opisima svakog. Za povezivanje štampača i bilo kog računara preko ovog interfejsa dovoljno je spojiti pinove 1 do 11, kao i bilo koje između 19 i 30 (logička masa) sa konektora štampača sa odgovarajućim pinovima na CENTRONICS konektoru računara. Svi ostali izlazni kontrolni signali samo omogućava veći komfor u radu, pa stoga nisu neophodni. Ulazne kontrolne signale 14,31 i 36 ne moramo povezivati, jer su oni u štampaču već definisani nivoima potrebnim za ispravan rad. Takođe, "povratne" pinove (vodove) ne moramo vezivati. Kao što se vidi, veza računara i štampača preko CENTRONICS interfejsa je vrlo jednostavna. Na slici 2.33 prikazan je konektor CENTRONICS interfejsa.

slika 2.33 CENTRONICS kabl

Prenos podataka je asinhroni po paralelnoj osmobitnoj magistrali i kontrolisan je sa 3 signala: BUSY, ACKNLG i STROBE. Asinhroni prenos se karakteriše time što vremenski razmak predaje (prijema) dva uzastopna karaktera (misli se na ASCII karaktere) nije određen (fiksan), već zavisi od razmene poruka uređaja koji komuniciraju. Prostije rečeno, ne zna se unapred kada će povezani uređaji (računar i štampač) biti spremni da urade ono što se od njih očekuje. Svoju spremnost oni "saopštavaju" gore pomenutim signalima po sledećem vremenskom dijagramu: Računar ispituje signal BUSY i kada je on nizak (tj. "nije zauzeto") šalje kratak impuls niskog nivoa na ulaz STROBE koji kaže štampaču da unese podatke sa magistrale. Signal ACKNLG je trajanja oko 0.012 milisekundi i može da posluži kao informacija da se pripremi novi karakter (znak). Inače, ne mora se uzimati u razmatranje pošto, je dovoljan signal BUSY. Trebalo bi napomenuti da se pod podacima podrazumevaju 8 bitova jednog karaktera (slovo, cifra ili znak). Ukoliko neko namerava da pravi CENTRONICS interfejs sa strane računara mora znati da rešenje zavisi od konkretnog hardvera. Ako je sabirnica podataka

172

VodiSzaPC

2.2. Interfejsi i periferije pristupačna, dodavanjem izlaznog porta koji će se "otvarati" pod kontrolom računara i uz potrebno generisanje STROBE impulsa, moguće je ostvariti v^zu računara i štampača. Pri tome treba dobro proučiti hardver konkretnog raču^a^a, pošto za generisanje STROBE impulsa mora da postoji neki hardverski znak (električni signal) koji kaže da je potrebno preneti neki karakter u štampač. BtTSY __________ | ACKNIG

I 1 _____ T

PODACI

1

STROBE

| ___________ |_j

slika 2.34 Vremenski dijagram procedure prenosa podataka

Ovaj interfejs je prvenstveno namenjem za komuniciranje računara i štampača (ili plotera) i zato mu je sabirnica usmerena od računara ka periferiji.

2.2.2

IEEE-488 interfejs

Interfejs IEEE-488 omogućava razmenu informacija između različitih periferijskih uređaja (disk, štampač, merni instrument) i računara preko jednog kabla. Svi kompatibilni periferni uređaji spojeni su paralelno na ovaj kabl (bus), tako da su svakom perifernom uređaju i računaru dostupne sve linije ovog kabla (bus-a). Bilo koji periferni uređaj, u zavisnosti od svojih mogućnosti može da šalje (TALK) ili da prima (LISTEN) podatke, ka ili od bilo kog perifernog uređaja, ili računara. Jedan uređaj može da šalje (TALK) podatke i ka više uređaja koji u tom trenutku primaju (LISTEN) podatke. Periferni uređaji priključeni na interfejs mogu da se klasifikuju na sledeći način: LISTENER, mogu samo da primaju podatke; TALKER, mogu samo da šalju podatke; LISTENER/TALKER, mogu i da primaju i da šalju podatke. CONTROLLER (računar), može biti samo jedan na kablu. On kontroliše razmenu podataka preko kabla, odnosno adresira periferne uređaje koji su spremni za prenos podataka. Informacija se prenosi bajt po bajt (bajt - serijski) a osam bita (jedan bajt) jednog karaktera se prenosi paralelno. Informacije se po kablu prenose sa tzv. TTL nivoima u negativnoj logici. Svi standardi (IEEE, IEC, MC 1.1, HP-IB) predviđaju maksimalnu dužinu kabla od 20m, pri čemu kabl koji povezuje dva susedna periferna uređaja ne bi smeo biti duži od 4m. U slučaju dužine kabla od 20m brzina prenosa poda-taka je maksimalno 250 kB/sek. Za kraća rastojanja brzina prenosa raste i može da bude maksimalno 1 Mb/sek.

Vodič za PC

173

PC za napredne korisnike Za priključenje uređaja na spoljni kabl IEC 625 standard predviđa 25-pinski konektor a standard IEEE-488, MC 1.1 i HP-IB 24-pinski konektor (Amphenol). Osim konektora, svi nabrojani standardi su kompatibilni. Na slici 2.35.a prikazana je struktura interfejsa. Prikazani su svi mogući tipovi uređaja (po jedan) i kontroler. Kao sto se vidi sa slike, interfejs se sastoji od 16 linija podeljenih u tri grupe: 8 linija za prenos podataka; 5 linija za vođenje i kontrolu interfejsa; 3 kontrolne linije za prenos podataka. To Olher Oovtces

slika 2.35.a) Struktura interfejsa IEEE-488

174

Vodiž za PC

2.2. Interfejsi i periferije Ime interfejsa je, u stvari, skraćenica od The Institute of Electrical and Electronics Engineers (IEEE), gde su definisane njegove opšte karakteristike: 1. podataka.

To je paralelni interfejs sa dvosmernom magistralom za prenos

2. Koristi se tzv. negativna logika: signali logičke vrednosti "1" su do 0.8V a logičke vrednosti "0" iznad 2.0V . Signali su za TTL logiku. 3. Broj uređaja istovremeno priključenih, je maksimalno 15. 4. Dužina kabla između uređaja je max. 5m, a ukupna dužina svih priključenih na jedan interfejs max. 20m. 5. Specijalni 24-polni konektor sa dva pristupa (napred i pozadi), tako da je moguće povezivanje više konektora u obliku "jedan na drugi". Pinovi su podeljeni u dva simetrična paralelna niza. Na samoj tzv. štampanoj ploči interfejsa tzv. DIP prekidačima postavlja se: adresa štampača, protokol prenosa podataka, način korišćenja bafera interfejsa, dozvola auto-testa i dozvola korišćenja samog interfejsa (kada je interfejs fizički prisutan, a u prenosu se koristi CENTRONICS protokol). Normalno, ne moraju svi interfejsi da imaju baš ovakvu organizaciju, već je dovoljno da odgovore osnovnoj nameni - sprezi dva uređaja. Napomenimo da se pod adresom štampača podrazumeva broj pomoću koga će računar prepoznavati priključeni štampač (za razliku od, recimo, istovremeno priključenog disk-drajva na isti interfejs računara). Pod protokolom prenosa podataka u štampač (ili ploter), podrazumeva se usaglašavanje logičkog nivoa signala NRFD ( o kome će kasnije biti reči) prema zahtevima konkretnog računara. Način korišćenja bafera je, u stvari, definisanje broja preostalih slobodnih lokacija u baferu posle koga štampač "javlja" računaru da nije spreman za prijem novih karaktera, tj. da ga ovaj "sačeka" da završi svoj posao. Ovaj broj se, u praksi, bira tako da se postigne optimalna brzina štampanja koja, normalno, zavisi od softvera koji ovo podržava. Da podsetimo da štampač ispisuje karaktere deklarisanom brzinom, a efektivna brzina štampanja zavisi od načina komuniciranja računara i štampača. Imena i opis signala na pinovima konektora:

broj pina

ime signala

smer

opis

1

DIO 1

IN

Prvi bit osmobitnog paralelnog basa.

2

DIO 2

IN

Drugi "

3

DIO 3

IN

Treći "

4

DIO 4

IN

Četvrti "

5

EOI

-

Signal identifikacije (ne koristi se).

6

DAV

IN

Podaci su spremni (iz računara).

Vodič za PC

175

PC za napredne korisnike ime signal a NRFD

smer

NDAC

OUT

IFC

IN

"Čišćenje" interfejsa (CLEAR).

SRQ

-

ATN

IN

Obraćanje računaru za pomoć (ne koristi se).

SHIELD

-

Umašenje šasije štampača.

13

DIO 5

IN

Peti bit osmobitnog paralelnog basa.

14

DIO 6

IN

Šesti"

15

DIO 7

IN

Sedmi"

16

DIO 8

IN

Osmi "

17

REN

IN

Mogućnost daljinske komande.

GND

-

Masa (povezana sa logičkom masom).

GND

-

GND

-

GND

-

GND

-

//

23

GND

-

//

24

LOCIC

-

Logička masa

i broj pina

{ :

7

OUT

8 9 10 11 12

18 19 20 21 22

GND

opis Spremnost za prijem podataka (visok nivo kaže da je interfejs spreman). Visok nivo označava prihvatanje podataka.

da

je

završeno

Izbor načina rada: unošenje podataka (visok nivo) ili komandni način (nizak nivo).

" // *

Masa

Na slici 2.35.b) prikazan je konektor IEEE-488. Prenos podataka i njihovo unošenje u štampač kontroliše se sa 3 signala: DAV, NRFD i NDAC. Vremenski dijagram koji ovo ilustruje ima sledeći oblik: U trenutku tl NRFD ima visok nivo, što označava spremnost štampača za prihvatanje podataka. U t2 računar smešta podatke na magistralu i indicira njihovu pripremljenost niskim nivoom signala DAV u trenutku t3. U nekom trenutku, između t3 i t4, štampač postavlja signal NRFD u stanje niskog nivoa (postojanje niskog nivoa signala NRFD "kaže" računaru da interfejs još nije spreman da primi sledeći

176

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije karakter). Računar vraća svoj signal DAV u visoko stanje, u trenutku t5, pošto je detektovao da je NDAC već postao visok, tj. da je interfejs završio prihvatanje podataka. Interfejs prvo postavlja NDAC u nisko stanje, pa zatim NRFD u visoko stanje (spremnostza prihvatanje od trenutka t1).

slika 2.35.b) Konektor IEEE-488

T1 T2 T3 T4 T5 TC PODACI

| |

DAV NRFD

|

| _________ | | ______________|

NDAC

slika 2.36 Vremenski dijagram procedure prenosa podataka

2.2.3

RS-232C interfejs

Standard RS - 232C interfejsa za serijsku komunikaciju (odgovara CCITT preporuci V.24/V.28 ) usvojen je šezdesetih godina od strane saveza "Electronics Industries Association". Predviđen je da omogući međusobno priključivanje terminala, modema i računara različitih proizvođača, tj. sa različitom strukturom hardvera. Može da se posmatra i kao interfejs između uređaja DTE i DCE. DTE uređaji su računar i računarski terminal, a DCE uređaj je modem, multiplekser i sl. RS - 232C interfejs se sastoji od konektora, elektronskog dela i kabla za međusobnu vezu dva uređaja.

VodičzaPC

177

PC za napredne korisnike Konektor RS-232C interfejsa je standardni D-tip konektor sa priključcima/ izvodima, čiji raspored je dat na donjoj slici. (RS-232 specifikacija ažurirana je 1986. godine u EIA-232-D, tj opšte poznatu kao RS-232-D.)

\6000000000006/ \000000000000 \_J5 ______________________________________________________________ 14

/

slika 2.37.a) Priključci utičnice D-tipa konektora sa 25 izvoda (prednji izgled)

slika 2.37.b) RS-232 kabl

signala (sa smerom slanja) čiji se vodovi

U narednoj tabeli su dati nazivi priključuju na pojedine izvode. Izvod

Signal FG - frame GND

1 2 3 '4

Smer

\

Broj CCITT kola 101

TxD - transmit data

izDTE

103

RxD - receive dat

ka DTE

104

izDTE

105

RTS send

-

request

to

5

CTS - clear to send

kaDTE

106

6

DSR - data set ready

ka DTE

107

178

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Izvod

Signal

7

SG - signal GND

Smer

8

DCD detect

20

DTR ready

data data

Broj CCITT kola 102

carrier terminal

kaDTE

109

izDTE 108

Funkcija pojedinih signala je sledeća: TxD - (predaja podataka) je serijski signal podataka iz DTE uređaja (računara ili terminala) ka modemu. RxD - (prijem podataka) je signal koji u DTE uređaj dolazi iz modema. RTS - (zahtev za slanjem) je signal iz DTE uređaja koji ukazuje modemu da je DTE uređaj spreman da pošalje podatak. Kada ga primi, modem aktivira svoj signal noseće učestanosti itd., a zatim pošalje DTE uređaju signal CTS. CTS - (spreman za slanje) je signal koji prima DTE uređaj da bi saznao da je modem spreman i da može da mu pošalje podatak. Signali RST i CTS omogućavaju hardversku "hendšejk" kontrolu (DTE ne može da šalje podatak dok ne primi aktivan CTS signal). DTR - (terminal/računar spreman) je signal koji ukazuje modemu da je DTE uređaj uključen na napon napajanja i spreman za rad. DSR - (modem spreman) je signal koji ukazuje DTE uređaju da je modem uključen na napon napajanja i da može da radi. DCD - (detektovan linijski signal) je signal kojim modem javlja DTE uređaju da je uspostavio vezu sa udaljenim, drugim modemom čiji je signal noseće učestanosti (tzv. "carrier") primio. Ovaj signal se neki put naziva RLSD ("receive line signal detect"). SG - je vod signalne "mase". FG - je izvod tzv. zaštitne "mase" (šasije) koji obezbeđuje da se na šasiji uređaja ne pojavi neki opasan napon, ali i da se eliminiše signal šuma. Može ostati slobodan (nepovezan). Postupak uspostavljanja veze sa udaljenim DTE uređajem sastoji se od sledećih koraka: Svim uređajima se uključi napon napajanja, a zatim signali DTR i DSR postanu aktivni, Terminal/računar želi da pošalje podatke, pa zato signal RST postane aktivan, Bliski modem aktivira svoj analogni signal noseće učestanosti, zbog čega njegov signal CTS postane aktivan, Korisnik ili bliski modem biraju telefonski broj udaljenog modema i čekaju na odgovor i Kada bliski modem detektuje signal noseće učestanosti udaljenog modema, aktivira se signal DCD i prenos podataka može da počne.

VodiczaPC

179

PC za napredne korisnike Kada se RS - 232C interfejs koristi za asinhroni prenos podataka, svaki znak koji se prenosi, pretvara se u niz serijskih impulsa koji predstavljaju tzv. okvir znaka. On, osim impulsa koji odgovaraju bitovima ASCII koda, za određeni znak sadrži na početku jedan start-bit, a na kraju bit parnosti i 1 ,1 1/2 ili 2 stop-bita. +12V

11

00

-12V ASCIl kod ZĆI M startbit

stopbit bil pamosti

2.38 Impulsni signal za prenos znaka M

Pri povezivanju PC računara i periferijskih uređaja, često se pominju termini "modemski kabla", "null modem kabl" i "ukršteni kabl". Ovde će biti dato kratko objašnjenje u čemu su slični a u čemu različiti ti tipovi kablova. Null modem i ukršteni kabl koriste se za neposredno povezivanje dva računara, znači bez posredovanja modema. Preko takve veze se, uz pomoć komunikacionih programa takvih kao što su LapLink ili Interlnk (u sastavu DOS-a 6.2), brzo i efikasno može preneti velika količina podataka sa računara na računar. Ovu operaciju možete da primenite ukoliko želite da "stakerišete" svoj hard disk a nemate dovoljno disketa za bekap ili strimer uređaj a vaš prijatelj ima dovoljno slobodnog prostora na svom disku ili ukoliko imate notebook računar koji nema flopi drajv a želite da prebacite neke podatke sa njega na drugi računar ili obrnuto. Za izradu takvog kabla treba "ukrstiti" signalne vodove Transmit Data i Receive Data; kompletan null modem kabl sastoji se od 8 ili 9 vodova, ali su za prostu razmenu podataka dovoljna samo tri, što je ujedno i varijanta zvana "ukršteni kabl". Modemski kabl je sličan null modem kablu utoliko što su svi bitni vodovi povezani, dakle potrebno je deset vodova pošto, osim vodova za prenos podataka, računar treba da "zna" kada je modem spreman, da li postoji carrier (noseći signal pri komunikaciji), da li telefon zvoni itd. Pri izradi ovog kabla ne treba "ukrštati" signale (vodove) Transmit Data i Receive Data, što znači da se modemski kabla ne može koristiti umesto null modem kabla. Šeme veza kablova date su u prilogu na kraju knjige. Prvi PC i AT kompatibilni računari podržavali su (na nivou BlOS-a) dva serijska porta, označena kao COM1 i COM2. Kao i sa većinom drugih stvari, kad su u pitanju prvi PC računari, brzo se konstatovalo da to nije dovoljno. Da vas podsetimo, na serijske portove mogu da se priključe sledeći uređaji: miš, skener, fax/model, ploter i neki modeli štampača. Sa pojavom DOS-a 3.3, repertoaru serijskih portova dodati su COM3 i COM4, kao i odgovarajući drajver za podršku. Većina modernih

180

VodičzaPC

__________________________________ 2.2. Interfejsi i periferije komunikacionih programa podržava sva četiri serijska porta, čak iako sistem nema drajver za podršku. Naredna tabela prikazuje l/O adrese za sva četiri COM porta, kao i interapte koje oni koriste (neke serijske kartice podržavaju i druge interapte). Ono što se iz tabele uočava jeste da C0M1 i COM3 dele interapt IRQ4 a COM2 i COM4 dele IRQ3. Problem je što originalni IBM PC računari (a time i kompatibilci) nisu projektovani da dele interapt linije. I/O kartice koriste aktivne TTL drajvere (hardverski sklopovi) da generišu interapt signal u pozadini (backplane), umesto da koriste konvencionalne drajvere sa otvorenim kolektorom, koji dopuštaju deljenje interapt linije. Kao rezultat, ne možete normalno konfigurisati dva l/O uređaja da dele istu interapt liniju u pozadini. Ako su COM1 i COM3 instalirani (ali na različitim l/O karticama), na primer, samo jedan može da koristi IRQ4. Drugi treba ili da ne koristi interapt (ako to vaša aplikacija podržava) ili, ako je to moguće, koristi neki drugi interapt. Neke kartice sa 4 serijska porta razrešavaju problem kombinujući COM1/ COM3 i COM2/COM4 interapt signal na l/O kartici, pre nego što se generišu interapt signali u sistemskoj pozadini. Većina kartica se isporučuje sa DOS drajverima koji omogućavaju sistemima koji normalno podržavaju samo dva serijska porta da podrže i COM3 i COM4. Tri različita modela kola UART se koriste u PC računarima, od kojih svako ima svoje prednosti i nedostatke. Originalni IBM PC koristi čip sa oznakom 8250 koji ima nekoliko "bagova" (grešaka). Jedan bag je generisanje lažnog interapta od strane 8250 na kraju svake operacije pristupa - koji su prve verzije ROM BlOS-a očekivale i obrađivale. Čip 8250A je lansiran kasnije i kod njega pomenuti bag ne postoji. Međutim, ovaj čip nije mogao da radi sa većinom PC kompatibilaca pošto više nije generisao lažni interapt bag koji je BIOS očekivao. Da bi se ovo prevazišlo, lansiran je čip sa oznakom 8250B, koji je ponovo uveo lažni interapt bag, da bi omogućio korektno funkcionisanje PC-ja. PC i XT klonovi sa 8250B funkcionišu korektno. Kada je IBM uveo AT, tada je uveo i čip 16450, bržu (bus interface) verziju 8250, koja nema lažni interapt bag. Usled toga, taj čip ne može da radi na XT sistemima. Čip 16550 je poboljšana verzija čipa 16450, koja inkorporira predajne i prijemne FIFO (Firt In First Out) bafere, da bi se omogućilo "baferovanje" (prihvatanje) više ulaznih i izlaznih karaktera. Međutim, ne podržava sav softver ovu FIFO karaktenstiku, tako da se ovaj čip startuje u modu koji podražava mod rada čipa 16450, kako bi se većini softvera omogućilo da radi normalno bez FIFO podrške. Da bi se omogućile FIFO operacije, mora se čip programski setovati, tj. poslati određene komande u specijalni FIFO upravljački registar.

2.2.4

Digitalni interfejs za muzičke instrumente

MIDI (Musical Instrument Digital Interface) je digitalni interfejs za muzičke instrumente. MIDI specifikacija razvijena je zajedničkim naporom vodećih

Vodič za PC

181

PC za napredne korisnike proizvođača elektronskih muzičkih instrumenata 80-tih godina, sa jasnim ciljem da omogući muzičkim instrumentima raznih tipova da komuniciraju međusobno. Dodatne pogodnosti ovog interfejsa su što omogućava da se muzika sinhronizuje precizno sa filmskim i video zapisom, omogućuje sinhronizaciju tejp dekova, digitalnih miksera i druge studijske opreme, kao i kompletnu kontrolu niza "tragova" i nekoliko MIDI kompatibilnih instrumenata, a sve peko jednog personalnog računara. Svaki MIDI kompatibilni instrument opremljen je sa nekom vrstom audio izlaza, koji može biti ugrađeni zvučnik, džek za slušalice ili audio džek za povezivanje sa pojačalom, kako bi moglo da se čuje ono što je kreirano. Međutim, MIDI kablovi nose samo kontrolne informacije - ne zvuk! Pošto je MIDI, po definiciji, digitalni interfejs, ove kontrolne informacije su binarni podaci koji se sastoje od nula i jedinica koje je procesirao računar. MIDI kontrolni podaci se šalju u tzv. mašinskim rečima (ili bajtovima) koje se nazivaju porukama. MIDI poruke se obično sastoje od jedne ili više reči koje obuhvataju statusni bajt i jedan ili više bajtova podataka. Na primer, statusni bajt može biti napomena u poruci (tj. sviraj ove note sada); prvi bajt podataka može biti tzv. "pič" registar (tj. sviraj to jako) a dodatni bajtovi podataka mogu obezbediti više kontrolnih informacija, s obzirom na parcijalne napomene uključujući vibrato, velocity, timbre itd. Ove MIDI poruke mogu biti klasifikovane bilo kao kanalske poruke ili sistemske poruke. MIDI instrumenti imaju 16 kanala za prenos podataka. Svaki kanal može da prenosi svoje i posebne poruke preko istog kabla, što omogućava da se izvode različite muzičke deonice (ili kontroliše nekoliko različitih MIDI instrumenata) simultano. Predajni kanal nosi poruke poslate od MIDI instrumenta, dok prijemni kanal nosi poruke od računara ka MIDI instrumentu. Sistemske poruke se prenose ka svim komponentama povezanim na MIDI sistem. Ovo obezbeđuje efikasan način emitovanja sistemskih kontrolnih informacija svim instrumentima simultano. U MIDI žargonu ove poruke se zovu "događaji". Da bi komunicirao sa MIDI instrumentima i uređajima sa specijalnim efektima, PC mora da ima hardverski interfejs koji opslužuje komunikacione poslove između uređaja. Dva glavna MIDI interfejsa su: Rolandov MPU-401 kompatibilni interfejs i tzv. UART kompatibilni interfejs. Originalni MPU-401 MIDI interfejs razvila je firma Roland za korišćenje sa PC kompatibilnim i Apple II računarima. Mada ima i neinteligentni (UART) mod, 401 poseduje neke mogućnosti procesiranja podataka preko sopstvenog CPU čipa. Ovaj procesor omogućava 401 interfejsu tzv. "time-stamping" i neke druge "domaće poslove" u vezi pra-ćenja podataka, tako da se ne oslanja na računar kada su u pitanju ove rutine. U poslednje vreme opala je popularnost ovog interfejsa. Jedan od razloga za ovo je cena ovog interfejsa u odnosu na UART interfejs, a drugi je što danas PC može mnogo efikasnije da obavlja "domaće poslove" od samog interfejsa. UART interfejs se sastoji od osnovnog čipa za serijsku komunikaciju, tajmerskog čipa i nekoliko dodatnih komponenti. UART (Universal Asynchronous

182

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Receive and Transmit) interfejs funkcioniše kao neinteligentni terminal, tj. samo prosleđuje MIDI informacije ka i od odgovarajućih portova, bez ikakvog procesiranja; sva procesiranja obavlja računar i MIDI softver koji se na njemu izvršava. Izigravajući posrednika između računarskog serijskog porta i MIDI uređaja priključenih na njega, UART interfejsu nije potreban sopstveni CPU, što kao rezultat daje manje komplikovanu i jeftinu karticu. UART interfejs dobija na popularnosti zbog cene, a i zbog jednostavnosti pisanja softvera za njega; program sada radi samo sa jednim CPU - računarskim - umesto sa dva (jedan u računaru a drugi na MIDI interfejs kartici). Uprkos razlikama, ovi interfejsi imaju i nekoliko zajedničkih karakteristika. Oba zahtevaju instalaciju u ekspanzioni slot unutar PC računara; oba imaju džampere za postavljanje adrese porta i postavljanje interapta; oba imaju kontrolne vezne kablove (obično 9-pinski D-konektor); i oba zahtevaju softver da bi mogli da se odazovu na komande PC računara. Zajedno sa MIDI interfejs karticom, isporučuje se i tzv. Y konektorski kabl (slike 2.39, 2.40 i 2.41). Na jednom kraju ovog kabla je 9-pinski D-konektor koji se priključuje na interfejs karticu. Dva preostala kraja Y kabla završavaju se sa 5-pinskim DIN džekovima. Jednom džeku dodeljene su MIDI IN funkcije i spaja se sa MIDI OUT portom muzičkog instrumenta. DIN džek na drugoj strani Y kabla opslužuje MIDI OUT funkcije i spaja se sa MIDI IN portom na instrumentu. Sukcesivnim povezivanjem (ili ulančavanjem) od OUT ka IN portovima, nekoliko instrumenata može biti povezano na računar (da podsetimo, na raspolaganju je 16 MID( kanala). Većina MIDI kartica koristi IRQ2 i adresu 330H. Ove vrednosti obično postavi proizvođač i u najvećem broju slučajeva one zadovoljavaju. Međutim, može doći do konflikta ako već koristite skener, mrežnu karticu, SCSI interfejs ili neku drugu MIDI karticu. Ukoliko se to desi, pogledajte prateću dokumentaciju za karticu i postavite druge vrednosti.

slika 2.39 Priključenje MIDI instrumenta na PC računar

Vodič za PC

183

PC za napredne korisnike Kartica se instalira lako. Isključite mrežno napajanje računara, ako je potrebno rastavite kablovske veze, demontirate kućište i ubacite karticu u slobodan slot. Vodite računa da ne dodirujete komponente na kartici i da kartica dobro "legne" u konektor na osnovnoj ploči. Pričvrstite zavrtnjem karticu za nosače ("kostur"), vratite kućište i povežite kablove. D-konektor Y kabla priključite na konektor na kartici. Preostala dva kraja Y kabla povežite sa MIDI tastaturom ili drugim MIDI uređajem. Važno je napomenuti da se krajevi kabla označeni sa MIDI OUT spajaju sa MIDI IN džekom na instrumentu i obrnuto. U suprotnom, komunikacija između PC računara i instrumenta nije moguća.

slika 2.40 Covox Midi Maestro kartica sa Y kablom

slika 2.41 Povezivanje sintisajzera Casio CŽ-101 sa Covox Midi Maestro karticom

184

VodižzaPC

2.2. Interfejsi i periferije AVfDf softver Zavisno od izabranog interfejsa, na raspolaganju je više softverskih paketa. Svaki paket ima proceduru instalacije, koje se morate pridržavati. Postoji više tipova MIDI softvera za stvaranje, memorisanje i zivođenje muzike, kao i štampanje nota. SEKVENCERI su programi koji vam omogućavaju da zabeležite muzičke deonice zajedno sa MIDI specifičnim informacijama. Ovo obuhvata dodelu kanala, glasove, vibrato, reverb i druge specijalne efekte. Sekvenceri variraju u iznosu i opsegu karakteristika, ali svi omogućavaju da zapišete, editujete i emitujete (izvodite) vaše MIDI tragove (zapise). Većina sekvencera, takođe, omogućava neku formu "iseci pa zalepi" uređivanja, tako da možete da zapišete osnovnu sekciju melodije, zatim da je kopirate i modifikujete, a zatim ubacite u originalnu sekciju. Radeći ovo sa nekoliko muzičkih sekvenci, lako je uobličiti kompletne songove. Bolji sekvenceri omogućavaju da ubacite sistemske i kanalske informacije zajedno sa muzičkim podacima, tako da zvuci instrumenata, promene tempa i drugi "događaji" mogu biti uključeni zajedno sa kompozicijom. Sekvenceri omogućavaju da direktno unosite muzičke podatke sa MIDI instrumenta ili tastature računara. Po pravilu, ne omogućavaju štampanje muzičkog zapisa. KOMPOZERI su po funkcijama manje kompleksni od sekvencera. Obično nude ograničeno komponovanje, editovanje i izvođenje. Neki od ovih programa omogućavaju da komponujete muziku preko MIDI instrumenta, PC tastature ili miša, prikazujući ekran kao da je notni list sa sopranskim i bas notnim ključevima. Ovi programi nisu za profesionalce, već za početnike. Notacioni programi omogućavaju da konvertujete MIDI muzičke fajlove u tradicionalni notni zapis koji može koristiti bilo koji muzičar. Neki napredniji programi omogućavaju dodavanje reči ispod notnih linija kao i nekih drugih profesionalnih karakteristika. Podržana je većina matričnih i laserskih štampača. Mnogi od ovih programa prihvataju standardne MIDI fajlove, kreirane od strane bilo kog sekvencera ili kompozera.

2.2.5

PCMCIA kartice

Kada se radi o prenosivim (notebook) računarima često se pominju PCMCIA kartice. Iza skraćenice se krije Personal Computer Memory Card International Association, organizacija koja je avgusta 1990. godine pokušala da dovede u red tržište proširenja za računare u obliku plastične pločice veličine klasične kreditne kartice (85.6 x 54 mm) i debljine svega nekoliko milimetara. U početku zamišljene samo kao proširenje memorije, PCMCIA kartice su naišle na polovičan odziv proizvođača i kupaca. Razlog leži u činjenici da je elektronska memorija (čipovi) suviše skupa da bi "glumila" hard diskove zadovoljavajućeg kapaciteta. Intel je 1988. godine predstavio Flash RAM kartice sa elektronikom koja, za razliku od običnih RAM čipova, "pamti" sadržaj i kada se odvoji od računara (zahvaljujući sopstvenom napajanju), s tim što je brisanje podataka iz ove vrste

VodiczaPC

185

PC za napredne korisnike memorije nešto sporije i moguće ga je obaviti 10-tak hiljada puta (što je, za sada ispod mogućnosti hard diskova). Flash kartice imaju gotovo trenutno vreme pristupa podacima i, što je najvažnije za prenosne računare, malu potrošnju energije. Međutim, napredak u proizvodnji bilo kakvih čipova, pa tako i Flash RAM-a, ima svoja tehnološka i fizička ograničenja, što znači da se kartice značajno većih kapaciteta ne mogu očekivati u bliskoj budućnosti. Sa memorijskim karticama završava se ono što se zove PCMCIA standard. U dati prostor definisan prvobitnim standardom smešten je tehnološki maksimum. Proizvođači su osetili potrebu da PCMCIA kartica sadrži i nešto drugo osim memorijskih čipova. Rezultat je PCMCIA 2, novi standard koji uvodi kartice sa 68pinskim konektorom i to u više tipova, zavisno od njihove debljine: tipovi I, II, III i IV predviđaju kartice debljine 3.3, 5, 10 i 16 mm. Toshiba, kao jedan od zainteresovanih proizvođača, predlaže i peti tip kartica (18 mm) imajući u vidu planove za svoje buduće proizvode. __ ____

slika 2.42 PCMCIA 2 standard definiše dimenzije i osnovne osobine kartica

Akutni problem prvobitnih PCMCIA kartica predstavljala je softverska podrška. Nakon pojave PCMCIA standarda, koji se odnosi na hardverske (a pre svega fizičke) osobine kartice, softver koji bi sve to podržao, uglavnom je bio prepušten pojedinačnoj inicijativi proizvođača. Pojava druge verzije standarda učinila je da na tržište izmile razni (notebook, sub-notebook, palmtop) računari sa priključkom za novu verziju PCMCIA kartica. A kada postoji prostor u njima, onda se javljaju i proizvodi koji će kvalitetno da ga popune.

186

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Fax/modemi su uređaji koje je, izgleda, bilo najlakše "spakovati" na dimenzije PCMCIA kartice, tako da ih već postoji nekolicina, i to u rasponu od modela sa 2400 do 57600 bauda. Na raspolaganju su i mrežne kartice (Ethernet, Token Ring ... ), VVireless LAN kartice, za bežičnu (radio) komunikaciju računara u okviru mreže. Pojavilo se i nekoliko modela hard diskova a očekuje se da će rastuća popularnost novog standarda uticati i na proizvođače Flash RAM-a da intenziviraju razvoj memorijskih kartica većeg kapaciteta. Konačno, PCMCIA 2 će omogućiti standardizovane prenosne hard diskove koji staju u džep od košulje, što je samo po sebi dovoljno značajno. O isto tako sićušnim mrežnim karticama (naročito bežičnim) da ne govorimo.

2.2.6

Hard disk

Tvrdi (hard) disk je, pored osnovne (matične ili sistemske) ploče, najvažniji deo računara. Od njega, u velikoj meri, zavisi brzina rada računara. PC računari su uvek imali dosta teškoća sa memorijom. Za velike programe je uvek nedostaje i zato je poželjno imati što veći hard disk. Diskovi su nastali (tj,. zamenili magnetne cilindre i doboše) kada se neko dosetio da tzv. upisno-čitajuća glava može iebdeti" nad površinom megnetnog medijuma na vazdušnom jastuku koji će nastajati običnim okretanjem ploča diska. Prvi diskovi su bili veliki kao veš mašine, a na njih su ličili i po izgledu i po zvukovima koje proizvode u radu. Glavni delovi su bili: spindle (osovina-nosač koja drži magnetne ploče i koja je oslonjena na Iežaj(iager"), kočnica EMA (Electro Magnetic Assembly - kolica-nosač glava diska sa pratećim šinama), HDA (Head Disk Assembly - kućište), elektronika za kontrolu, napajanje i nosači za sve ovo; u posebnom kućištu je bio disk kontroler a postojao je i poseban "sanduk" tzv. resistor terminator pack koji se stavljao na kraj lanca diskova (danas se to radi sa nekoliko otpornika). Diskovi su se delili na fiksne (FIX) i izmenjive (REM); operativni sistem je morao da se nalazi na fiksnom disku. Disk se delio na cilindre (sve glave po vertikali povezane), sektore (kružno po pločama/cilindrima, počevši od tzv. indeks markera) i klastere koji su zavisili od operativnog sistema. Landing zone je bio cilindar van korisne površine diska, blizu njegovog centra, i bio je presvučen teflonom. Kontrolisano isključenje diska se izvodilo naredbama koje bi pozicionirale sve glave na landingzone sektore, dok je za slučajeve prekida u napajanju postojao jedan veći kondenzator zadužen da, napajajući potrebnu elektroniku, povuče sve glave u PARK poziciju. Pri "parkiranju", glave bi odlazile van landingzone i potpuno se izvlačile sa površine ploča, tako da više nisu u kontaktu sa diskom. Disk se delio na particije, tako da je svaka aplikacija imala svoju particiju, pa glave nisu morale da putuju sa kraja na kraj diska. Najveći neprijatelj diskova bile su vibracije, preterana vlažnost u sistemskoj sali i, naravno, aljkavi operateri. U slučaju mehaničkog potresa, glava bi, pošto je bila mnogo veća od današnje, udarila po površini diska što je obično dovodilo do havarije poznate pod nazivom head crash; "lečila" se zamenom par glava i čitavog disk pack-a. Zatvoreni (fiksni) diskovi nisu, kao što neki pogršno misle, punjeni azotom, helijumom, vakumirani i tome slično unutra je bio čist vazduh pa je svaka jedinica morala da ima po nekoliko filtera, a

Vodič za PC

187

PC za napredne korisnike zabranjivalo se i pušenje u blizini diskova. Razvoj tehnologije je najpre "uklonio" teflon u landing zone, zatim su se glave smanjile, izmišljen je autopark koji "vozi" glave samo u landingzone, 3.5 inčni diskovi su ukinuli i kočnice za osovinu (spindle). Hard disk je sastavljen od jedne ili više magnetskih ploča, sličnih onim u disketama. Obično na svaku ploču dolaze dve glave za pisanje/čitanje, na svakoj strani po jedna. Broj glava je mnogo važniji podatak od broja ploča, jer pokazuje koliko korisnih površina za zapis podataka ima hard disk. Iz poznatog broja glava uvek se može zaključiti koliki je broj ploča. Glave za pisanje/čitanje pomiču se u koracima, radijalno po disku. Svaku takvu poziciju glave za pisanje/čitanje nazivamo cilindar. Ukupan broj koraka od spoljašnje do unutrašnje ivice diska označavamo kao broj cilindara. Staza je veoma sličan pojam, ali se odnosi samo na jednu glavu, odnosno, površinu ploče. Na jednoj površini ploče postoji toliko tragova, koliko ima disk cilindara. Broj svih tragova je proizvod broja cilindara i broja glava za pisanje/ čitanje. Tragovi se dele na sektore, a svaki sektor ima određen broj bajta. Kad su nam poznate sve te informacije, možemo izračunati kapacitet diska.

prtnted-circuit bdard 44-pin Interface eonnector

slika 2.43 Skica hard diska sa osnovnim delovima

lako nam se čini da je kapacitet diska podatak koji je jednoznačno određen, na žalost, nije tako. Zbunjuje nas to da postoje dva različita "kapaciteta": neformatirani i formatirani. Za korisnika je važan samo kapacitet formatizovanog diska. To je onaj broj bajta koji se stvarno može staviti na disk. Na svakom sektoru diska su, pored samih korisnikovih podataka, još zapisani lokacija sledećeg sektora i

188

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije kontrolni zbir (engl. checksum). Ovaj zbir je bajt ili više bajtova koji su nekim postupkom dobijeni iz podataka zapisanih u sektoru. Kontroler pri čitanju podataka sa diska, ponovo izračunava taj zbir. Ako postoji razlika između zapisanog i izračunatog, došlo je do greške na disku. Osim toga, sektori na disku se ne dodiruju. Između njih su "rupe" koje bi mogli da iskoristimo samo drugačijim načinom formatizovanja. Pod DOS-om, u sektoru je obično 512 bajta. Magnetni materijal je teško naneti na ploče čak i da je ploča idealna , tj. bez mehaničkih oštećenja. Zato, uz svaki disk, proizvođač obično priloži list na kojem su zapisani neupotrebljivi tragovi. Ti se tragovi, pri reformatizovanju diska moraju označiti da se na njih ne bi zapisivali podaci. Time se kapacitet diska smanjuje za neku minimalnu vrednost. Sam disk, bez kontrolera nije od velike koristi. Disk se mora povezati sa osnovnom pločom. To se ostvaruje preko kontrolera. Postoji više vrsta kontrolera: MFM, RLL, AT/IDE, ESDI i SCSI. MFM (Modified Frequency Modulation) kontroleri dugo su bili standardni kontroleri u PC računarima. Još uvek se, obično u tabeli diskova, koja se nalazi u ROM-u osnovne ploče, sreću samo takvi diskovi. Ponekad to prouzrokuje poteškoće, ali sve ređe. Noviji kontroleri daju računaru podatke sa kojima je on "zadovoljan", iako su možda drugačiji od stvarnih. Tako se mogu izbeći neka ograničenja DOS-a. Ovaj između ostalog predviđa diskove sa najviše 1024 cilindra i ne postavlja tako stroga ograničenja za broj glava ili broj sektora u tragu (stazi). Zato kontroler izvrši transformaciju između fizičkih i fiktivnih parametara diska ( npr. AT/IDE). Ovu transformaciju kontroler izvrši na disku, tako da fizički parametri diska nisu ni važni.

slika 2,44 Conner-ov hard disk (skinut oklop)

Vodič za PC

189

PC za napredne korisnike Gustoća zapisa određuje broj sektora po tragu. MFM diskovi imaju najmanju gustinu zapisa, 17 sektora po tragu. Zato su manje zahtevni u pogledu kvaliteta magnetne površine. Takvi diskovi su najjeftiniji. Gušći zapis imaju RLL (Run Length Limited) diskovi, 26 sektora po tragu. Noviji diskovi se ne pridržavaju ova dva standarda. Česti su diskovi sa 32, 34 i 36 sektora po tragu. Nađu se i ekstremi, kao što je nekoliko Maxtor-ovih diskova sa po 111 sektora po tragu. Disk predviđen za rad sa RLL kontrolerom može se bez problema pripremiti za rad sa MFM kontrolerom, ali kapacitet diska se smanjuje na dve trećine početnog kapaciteta. Ukoliko se pokuša suprotno, sa motivacijom da se dobije veći kapacitet, može doći do gubitka jednog dela podataka koji se nalaze na disku. Diskovi, predviđeni za rad sa MFM kontrolerom, imaju slab magnetni nanos i ne izdržavaju 26 sektora po tragu. Greške se otkrivaju tek posle izvesnog vremena! Pod "vremenom pristupa", podrazumeva se prosečno vreme koje je disku potrebno da dosegne podatak. To je jedan od najvažnijih parametara diska. Vreme pristupa je manje za diskove većih kapaciteta i manjih fizičkih dimenzija. Obično veći kapacitet znači veći broj glava, a manje fizičke dimenzije manji broj glava i samim tim njihovo brže pomicanje. Deklarisano vreme pristupa je ono vreme koje navodi proizvođač. Stvarno vreme pristupa, koje se meri programima za testiranje, može se od njega neznatno razlikovati. Brzina prenosa zavisi od više parametara. Najvažniji su tip kontrolera i preplitanje (engl. interleave). Redosled kontrolera je u principu sledeći: MFM je najsporiji, slede RLL i AT/IDE i na kraju ESDI (Enhanced Small Device Interface) i SCSI (Small Computer Systems Interface). Razume se i kod njih ima izuzetaka. Kod iste vrste kontrolera, brzina zavisi i od preplitanja. Preplitanje je potrebno zato što kontroler "ne stiže" disk. Umesto da bi disk čitao sektore jedan za drugim, uvek ih nekoliko propusti. Kakvo je preplitanje optimalno, zavisi od kontrolera (u retkim slučajevima i od osnovne ploče). Najbrži kontroleri su, naravno, bez preplitanja (označava se sa "interleave 1:1 "). Ovi kontroleri moraju da imaju i nešto memorije. Najveći proizvođači diskova su: Conner, Fujitsu, Maxtor, Micropolis, Quantum, NEC, Seagate itd.

2.2.7

IDE diskovi

Razvoj tehnologije doveo je do dva smera ili stepena razvoja koji su uticali na pojavu novog standarda povezivanja hard diskova sa računarom. Prvi smer se odnosi na pojeftinjenje raznih elektronskih delova, sa jedne, i sve brže procesore, sa aruge strane. Drugi smer se odnosi na eksponencijalno rastući stepen minijaturizacije i proizvodnje tzv. ASIC (Application Specific Integrated Circuit) čipova. Brzina obrade podataka od strane procesora se, tokom vremena, višestruko povećala tako da su hard diskovi postali usko grlo. Drugi krupan problem je šarenilo standarda. Tu su MFM, RLL, ESDI i SCSI i drugi standardi, koji su predstavljali veliku prepreku pripremi diskova već u fabrici. Zato su korisnici ili prodavci morali sami da se bakću sa raznim aspektima formatizovanja diskova. Razvoj diskova manjeg prečnika (3.5 inča umesto 5.25 inča), osetno poboljšanje magnetnog medija kojim se premazuju "tanjiri" u diskovima, te

190

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije pomenuti razvoj specijalnih integrisanih kola, doveo je do pojave tzv. IDE ili AT Bus standarda. IDE je skraćenica za "Intelligent Drive Electronics" ili inteligentnu kontrolnu elektroniku, a AT Bus nije ništa drugo do sinonim za istu stvar, koji je ušao u upotrebu zbog nekih početnih prepirki oko autorskih prava. Ovaj standard se zapravo zasniva na kontroleru koji se, umesto na posebnoj kartici, nalazi na samom disku, zajedno sa elektronikom koja kontroliše mehaniku diska. Sa računarom je spojen posebnom vrstom veze koja se u krajnjoj liniji (mada uz pojednostavljenje) svodi na "tampon" elektroniku u vidu nekoliko čipova. Time se postiže niz prednosti. Prvo, fizičke razdaljine između kontrolera i diska se svode na najmanju moguću meru, a to je već samo po sebi nekakvo ubrzavanje. Drugo, diskovi prolaze kroz proces osnovnog formatizovanja (low level formatting) već u fabrici, pošto se tačno zna kakvi su zahtevi veze sa računarom i, naravno, kakav je kontroler. Korisniku ostaje da obavi samo sistemsko formatizovanje (u DOS-u to rade FDISK i FORMAT komande), što je nužno, jer proizvođač ne može da zna koji upravljački sistem (operativni sistem) će korisnik koristiti. (Ovaj proces, uglavnom, obave već isporučioci opreme.) Treće, dubinsko formatizovanje u fabrici, praktično uklanja sve nekada često loše tragove i njihove mape koje su se morale ručno da unose. Četvrto, pojednostavljenje spoljne veze, zajedno sa opštim napretkom u minijaturizaciji, omogućilo je pojavu kartica koje na sebi obuhvataju funkcije do nedavno podeljene na dve kartice; tako se danas srećemo sa tzv. multifunkcijskim karticama, tj. karticama koje kombinuju vezu sa hard diskom, kontroler flopi diska, serijske interfejse, paralelne interfejse itd. Međutim, daleko najveća prednosl IDE sistema je činjenica da ako se zna kakav treba da bude signal na sabirnici (magistrali), sve ostalo je stvar proizvođača. 'Ovo je omogućilo proizvođačima da optimizuju kontrolnu elektroniku za konkretni model, što ranije nije bilo moguće, jer su jedni pravili kontrolere i nisu imali pojma šta će se na njih sve kačiti, a drugi su pravili diskove. Optimizacija je dalje unapređena razvojem posebnih kola za kontrolu tvrdih diskova, koje pravi veliki broj proizvođača, a usled veoma velikog stepena razvoja. Kada se pre par godina na MFM kontrolerima pojavila nekakva keš memorija od tada velikih . 8kB, koja je omogućavala rad sa preplitanjem u odnosu 2:1, umesto dotadašnjih 3:1, a veoma brzo i rad bez preplitanja, to je bila revolucija; danas nije ništa neobično videti keš memoriju na disku od par stotina kB. Svaki proizvođač teži da optimizuje tu keš memoriju tako da što više ubrza hard disk, ali neko u tome ima više uspeha a neko manje. Što se formatizovanja tiče, korisnik mora da prođe ne više kroz tri, već kroz dva procesa; pošteđen je onih komandi u stilu "g=C..." , odgovora na niz pitanja koje ne zna ili nije siguran itd. U sistemskom smislu, mora da se obavi FDISK (da bi se odredile particije diska) i FORMAT (da bi se disk prilagodio sistemu) i da se prenese jezgro operativnog sistema na disk. Nema više unošenja loših sektora, to je već urađeno za vas. ' Instalacija IDE diska počinje (nakon, naravno, njegove ugradnje, ubacivanja odgovarajuće vezne karte i povezivanja kabla) ulaskom u tzv. SETUP računara i unošenjem parametara diska. Ti parametri mogu biti ili već uneti (uradio isporučilac opreme), ili ih treba uneti "od nule", što se postiže izborom najčešće opcije 47 (za

VodičzaPC

191

PC za napredne korisnike AMI Bios, 48 za Award i Phoenix Bios), date kao "User defined" (korisnički određen). Unese se prvo broj cilindara, pa broj glava i najzad broj sektora. Zatim se izađe iz SETUP-a na način na koji on to sugeriše, a ima razlika među njima. Računar se resetuje, ubaci se DOS disketa i kada se sistem "podigne", može da se pristupi podeli (particioniranju) i formatizovanju diska. Na slici 2.45 a) prikazan je Conner-ov komplet za priključivanje IDE hard diska. Komplet se sastoji od hard diska, kontrolera za dva flopi drajva i jedan hard disk, flat kablova za flopi drajvove i montažnog pribora.

slika 2.45 a) Conner-ov IDE hard disk komplet

slika 2.45 b) Skica IDE kontrolerske kartice CA8390

Ovaj sistem otvorio je vrata optimizaciji elektronike prema samom disku, ali i obratno. Ako disk ima neku izrazitiju mehaničku slabost, recimo sporije vreme čitanja susednih tragova (staza), odgovarajući keš program, koji najčešće "kešira" sektore, a ponekada i cilindre, može i te kako popraviti, pa čak i u potpunosti ukioniti takve mane.

192

Vodič za PC

..

2 2 Interfejsi i periferije Na slici 2.45 b) prikazana je skica IDE kontrolerske kartice (model CA8390). Kartica (adapter) podržava do dva flopi diska (FDD) u bilo kojoj kombinaciji gustine (360 Kb, 1.*2 Mb i 1.44 Mb). Takođe, može da podrži do dva "AT bus" hard diska (HDD) sa 16-bitnim interfejsom za prenos podataka. I FDD i HDD kon-trolerski interfejs mogu biti postavljeni prema sistemskim zahtevima (enable - omogućen; disable - onemogućen). Niže se navode funkcije pojedinih kratkospojnika ("džampera") i konektora. U prilogu, na kraju knjige, dati su raspored pinova i nazivi signala za sve vrste kablova koji se obično koriste u PC računaru. J3: AT "BUS" hard disk kontroler

J3

FUNKCIJA

OTVOREN

onemogućen HDC

PRESPOJEN

omogućen HDC

J4: flopi disk kontroler J4

FUNKCIJA

OTVOREN

onemogućen FDC

PRESPOJEN

omogućen FDC

Konektor broj

FUNKCIJA 40-pinski AT kabl hard diska

JI

bus

konektorski

J2 J5

2.2.8

2-pinski konektor indikaciju rada hard diska

za

34-pinski flopi disk

kabla

konektorski

LED za

SCSI diskovi i adapteri

Small Computer System Interface (SCSI) je potpuno dovršena, dvosmerna i inteligentna l/O specifikacija. Na jedan SCSI adapter može da se poveže do sedam inteligentnih SCSI uređaja, uključujući tu hard diskove, skenere, strimere, CD ROMove itd. SCSI-2 specifikacija definiše protokol visokih performansi. Fast SCSI nudi propusnu moć do 10 MBs (megabita u sekundi), Fast-Wide SCSI, preko 32-bitne linije, od čitavih 40 MBs.

Vodič za PC

193

PC za napredne korisnike SCSI-jeva sposobnost da poveže nekoliko uređaja na jednu karticu čini ga izuzetno poželjnim za aplikacije koje zahtevaju vrlo intenzivan rad perifernih uređaja; primer je multimedija, koja obuhvata vrlo širok opseg perifernih uređaja, od CD ROM-ova do velikih hard diskova i /;rewritable" optičkih diskova (optičkih diskova na koje je moguće i upisivati i brisati podatke više puta). Samo SCSI hard diskovi imaju kapacitet koji će vam biti potreban za ozbiljne multimedijalne namene. Kapaciteti hard diskova koji su prilagođeni novom SCSI-2 interfejsu obično se kreću do 3 GB (gigabajta). SCSI se sa svojim brzim protokolom podataka bez konkurencije preporučuje za sve DVI (Digital Video Interactive) kartice za manipulaciju video slikom. Da bi radio, SCSI zahteva da shvatite i razumete njegove male ludosti, jer on nije kao ostali PC interfejsi. Nijedan PC operativni sistem ne podržava SCSI direktno, kao što , na primer, DOS podržava IDE i ESDI diskove, pa se ta mogućnost mora dodati putem odgovarajućeg drajvera. Ali, SCSI prevazilazi takve interfejse, jer je on više nego samo još jedan način da bi se povezao hard disk na vaš sistem. On je inteligentna i dvosmerna specifikacija l/O podsistema. SCSI ekspanziona kartica ili host-adapter, u stvari, radi sa ugrađenom kspanzionom magistralom (sabirnicom). Podaci se prenose direktno između svih uređaja, uključujući i host adapter koji upravlja svim komunikacijama sa glavnim računarom. Svaki SCSI uređaj je inteligentan i poseduje svoj sopstveni interni kontroler koji može da šalje, prima i izvršava SCSI komande preko host adaptera. Uređaj može da manipuliše interno podacima na gotovo bilo koji način, sve dok se komunikacija sa adapterom vrši uz pomoć SCSI komandi i u SCSI formatu. Ako host adapter može da ih kontroliše legalnim SCSI komandama, biće vam dostupni novi uređaji ili metode transfera podataka o kojima niste ni sanjali u vreme kada je SCSI standard napisan. Sve što je u lancu, uključujući i adapter ima svoj jedinstveni ID broj, koji ide od 0 do 7, omogućavajući na taj način da se podaci kreću na odgovarajuće adrese nezavisno od računara. Možete da smestite i više od jednog host adaptera u PC, pri čemu svaki može da kontroliše do sedam eksternih uređaja. Svaki adapter može da radi na odvojenoj magistrali, ili preko glavnog adaptera kao "slaves" (pratilac; sa svojim priključenim uređajima) u lancu SCSI veza. Ovaj poslednji pristup povećava broj mogućih uređaja koji se mogu kontrolisati preko jednog slota vašeg računara, jer drugi, sekundarni host adapter možete da smestite u odgovarajući ekspanziono slot prethodnog host adaptera. Ova mogućnost je danas izvodljiva samo uz vrlo specifičan hardver i softver. Pljosnati kabl povezuje interne SCSI uređaje na magistralu, a eksterni uređaji su povezani na port koji se nalazi na zadnjoj strani adaptera. Svaki završetak magistrale mora biti adekvatno izveden - mora biti naznačeno da je to kraj lanca. Obično je SCSI adapter na kraju lanca, ali ako imate i interne i eksterne uređaje, onda SCSI host adapter ne treba da bude obeležen kao kraj. SCSI granični terminator je obično otpornik, bez obzira da li interni ili eksterni, koji obezbeđuje pouzdanu komunikaciju, sprečavajući pojavu velikog šuma u liniji. Ni jedan SCSI standard za sada ne eliminiše glavnu smetnju za PC korisnika. Do sada ni DOS ni PC BIOS ne nude direktnu podršku SCSI standardu. Rezultat toga je ogroman broj nekompatibilnih SCSI drajvera, koji su i bili uzrok slabom prodoru SCSI standarda. Pošto DOS manipuliše podacima u sektorima, dok SCSI prenosi

194

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije podatke u blokovima, potreban je odgovarajući softver koji bi vršio konverziju. Univerzalni drajver nudi rešenje koje približava SCSI i proizvođačima i korisnicima. Ovo rešenje obuhvata dva seta drajvera. Prvenstveno, univerzalni drajver omogućava komunikaciju između adaptera i operativnog sistema. Zatim sledi instalacija drugog drajvera ili modula za adekvatni uređaj za svako "parče" hardvera u SCSI lancu. Tek će to omogućiti periferiji da komunicira sa glavnim adapterom. Proizvođači adaptera često isporučuju univerzalni drajver zajedno sa opštim modulima za periferne uređaje, kao što su na primer, CD ROM-ovi. Proizvođači periferija nude ostale module. Svi drajveri su zavisni od operativnog sistema. Ako koristite više operativnih sistema na vašoj mašini, biće potrebno da nabavite potrebne drajvere. Ali, isto tako možete da koristite i jedan SCSI uređaj na raznim platformama, zahvaljujući tome što SCSI uređaj komunicira sa adapterom uz pomoć SCSI komandi, a ne uz pomoć komandi koje su specifične za operativni sistem. U dizajniranju univerzalnog drajvera pojavila su se tri različita pravca. Najstarije rešenje je LADDR (Layered Device Driver Architecture) koje je Microsoft ponudio ali nije dobilo širu podršku. ASPI (Advanced SCSI Programming Interface) se pokazao kao najpopularniji univerzalni drajver sa ogromnom bibliotekom raspoloživih modula. Kompanija Adaptec je uvela ASPI a ostali proizvođači SCSI uređaja su otkupili licencu za korišćenje ASPI sa svojim proizvodima. Operativnom sistemu koji podržava ASPI nije potreban odvojeni ASPI univerzalni drajver, mada je modul za pojedine uređaje i dalje potreban. Prema teoriji o univerzalnim drajverima, prelazak na ASPI kontroler omogućiće pristup svim uređajima u lancu, i to će biti jednostavno, kao što je jednostavno dodati jednu ASPI liniju u CONFIG.SYS fajl. Corel Corp. predstavlja univerzalnu radionicu u SCSI svetu i snažno utiče da se ASPI probije na tržištu, dizajnirajući adekvatne module za skoro svaki poznatiji SCSI uređaj. Njihov CorelSCSI softver uključuje široku paletu drajvera za operativne sisteme DOS, MS Windows, OS/2 i NetWare, i to za CD ROM-ove, optičke diskove, džuboksove itd. Treći univerzalni drajver dolazi iz kompanija FutureDomain i NCR. Projektovan je kao alternativa, da omogući otvoreni interfejs koji nije povezan na Adaptec. Common Access Method (CAM) je sada ANSI potvrđen protokol koji omogućava da se nekoliko adaptera kontrolišu samo jednim drajverom. Danas su stvarne razlike u korišćenju CAM ili ASPI minimalne. Glavni hendikep CAM-a je to što se ASPI pojavio prvi, i što postoji vrlo malo podsticaja da bi neko prešao na CAM. U stvari, FutureDomain i NCR ostaju jedini igrači u podršci CAM. FutureDomain nije odustalo od CAM-a, ali planira da napravi CAM-to-ASPI konverter i da ga deli kao besplatan dodatak sa njihovim PowerSCSI paketom. Taj pristup omogućava korišćenje ASPI drajvera u CAM okruženju, tako da će CAM kartice biti sposobne da podržavaju i CAM i ASPI module. Na slici 2.46 prikazan je SCSI-2 kontroler firme Future Domain koji podržava do dva flopi drajva (bez obzira na format) i do 7 SCSI uređaja, zavisno od

Vodič za PC

195

PC za napredne korisnike operativnog sistema. Uz kontroler se isporučuju jedan kabl za SCSI drajv i 2 kabla za flopi drajvove, kao i drajveri za DOS, Novell i OS/2.

i

slika 2.46 SCSI-2 kontroler firme Future Domain

2.2.9

CD ROM

Princip rada CD diskova u pojednostavljenom obliku je sledeći: čitanje se vrši pomoću zraka lasera, koji pogađa površinu diska, pa u zavisnosti od oblika površine, daje klasičnu binarnu jedinicu ili nulu. Pošto nema fizičkog kontakta između medija i čitača, disk je teorijski večan, a pošto svaki CD ROM uređaj ima ugrađenu korekciju grešaka, čak i manja oštećenja ne moraju biti nepremostiv problem. Naravno, ovo treba shvatiti uslovno; CD disk nije ni slučajno neuništiv. Unutar čitača postoji elektromotor koji vrti disk i motor koji pomera glavu za čitanje. Treći motor koji otvara i zatvara "fioku" u koju se stavlja sam disk je opcioni; pošto i on košta rezervisan je za skupe uređaje. Klasičan hard disk podatke beleži u koncentričnim krugovima; tako svaki podatak ujedno sadrži i informaciju o tome gde se nalazi. Ovakav pristup omogućava veoma dobra i odlična vremena direktnog pristupa podacima; danas vremena ispod 10 milisekundi nisu retkost. Međutim, CD ROM podatke piše u jednom jedinom nizu, koji počinje od spoljnjeg oboda diska i nastavlja se do krajnjeg unutrašnjeg oboda. Daije, sama konstrukcija čitača je daleko složenija od proste magnetne glave koju koriste hard diskovi. To znači da je CD ROM pravi puž u odnosu na bilo koji

196

VodičzaPC

..

2 2 Interfejsi i periferije hard disk. To je jedna od mana CD diska; vreme direktnog pristupa od 250 mS je sasvim uobičajeno. Što se veze sa računarom tiče, ona se uspostavlja na dva načina; najčešći je pomoću posebne vezne kartice koju ubacite u neki prazan slot na računaru, a drugi je pomoću tzv. SCSI veze.

stika 2A7 CD-ROM sa eksternim drajvom

2.2.10

Izbrisivi optički diskovi

Izbrisivi optički diskovi (engl. Revvritable, Read-VVrite) zovu se oni diskovi na koje je moguće upisivati, sa njih brisati i na njima menjati podatke. lako je to vrsta diskova sa potencijalno najvećim tržištem, pojavila se na tržištu najkasnije. Razlog je vrlo složena tehnologija. Delovanje izbrisivih optičkih diskova zasniva se na dve fizikalne pojave. Prva od njih je svojstvo nekih metala i njihovih legura da mogu zauzeti dva stanja: kristalno i amorfno (engl. Phase Change Media). Prelaz iz jednog u drugo stanje se ostvaruje grejanjem i topljenjem materi-jala uz pomoć laserskog zraka. Svojstvo kristalnog stanja je dobro odbijanje svetlosti, a svojstvo amorfnog stanja je loše odbijanje zraka svetlosti. Podaci se upisuju tako da laserski zrak relativno velike snage osvetljava pojedine tačke na površini izbrisivog optičkog diska. Na osvetljenim mestima se metal topi i prelazi iz jednog stanja u drugo stanje, te se tako upisuju logičke "0" i "1". Pri čitanju osvetljava se površina diska laserskim zrakom male snage i meri se količina odbijenog svetla. Na osnovu intenziteta odbijenog zraka očitavaju se podaci. Upis i brisanje podataka obavljaju se laserskim zrakom velike snage, koji zagreva materijal do tačke topljenja. Očitavanje podataka obavlja se laserskim zrakom male snage, koji ne može zagrejati metal do temperature na kojoj bi on menjao stanje.

Vodič za PC

197

PC za napredne korisnike Drugo fizikalno svojstvo koristi se mnogo češće. To je pojava zakretanja ravni polarizacije zraka svetlosti pod dejstvom magnetnog polja. Pojava se zove Kerr-ova ili Faraday-eva pojava (engl. Kerr, Faraday Effect). Kod ovih diskova ne koristi se samo laser nego i magnetno polje, pa se oni nazivaju magneto-optički ili MO (engl. Magneto Optic). Sloj za snimanje, koji je smešten u sendviču od prozirne plastike, sastoji se od materijala koji je moguće namagnetisati. Njegova je koercitivnost takva da magnetno polje glave za snimanje ne može promeniti namagnetisanost sloja na sobnoj temperaturi. Pre početka upisa podataka, sve magnetne čestice sloja za snimanje orijentisane su u jednom smeru. Postupak upisa se sastoji od primene magnetnog polja suprotnog smera na površinu diska. S obzirom na relativno veliku dimenziju zavojnice, to magnetno polje zahvata veću površinu diska, ali joj ne može promeniti magnetnu orijentaciju na sobnoj temperaturi. Laserski zrak osvetljava pojedina mikroskopski mala mesta na površini MO diska i zagreva sloj za snimanje do temperature koja se zove Kiri temperatura (engl. Curie). To je temperatura pri kojoj koercitivnost magnetnog materijala pada na nulu i materijal je vrio podložan delovanju magnetnog polja. Magnetno polje zavojnice je sada dovoljno jako da promeni usmerenje magnetnih čestica diska, koje su zagrejane laserskim zrakom. Nakon hlađenja te čestice ostaju u toj novoj orijentaciji. Promeniće se samo orijentacija onih mikroskopski malih mesta na MO disku, koje je zagrejao laserski zrak. Pri čitanju podataka, površina MO diska se osvetljava laserom male snage kako ne bi došlo do zagrevanja metala blizu Kiri tačke. Odbijenom zraku se zakreće ravan polarizacije, zavisno od smera magnetnog polja kroz koje prolazi. Budući da mesta sa upisanim podacima imaju magnetno polje obrnutog smera od mesta bez podataka, i zakretanja ravni polarizacije su različita. Glava za čitanje ima mogućnost razlučivanja ta dva zraka i, na taj način, vrši očitavanje logičkih "0" i "1".

slika 2A8 Magneto-optički disk sa pripadajućom eksternom jedinicom

Promena podataka vrši se u dva prolaza. Najpre se sva mesta na MO disku vrate u stanje početne magnetne orijentacije, tj. disk se "briše", a zatim se upisuju novi podaci.

198

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Prednosti izbrisivih magnetnih diskova su velika gustina podataka, te mogućnost upisa, brisanja i promene podataka. Prvi optički diskovi prikazani su široj javnosti 1983. godine. To su bili diskovi sa promenom kristalnog stanja, a sloj za snimanje je bio legura telura, germanijuma, indijuma i olova. Upis podataka se obavljao laserom talasne dužine 830 nm, snage 8 mW u trajanju manjem od 100 ns po bitu informacije, a čitanje podataka se obavljalo istim laserom uz snagu od 1 mW. Brisanje podataka se obavljalo laserom talasne dužine 780 nm uz snagu od 10 mW i u trajanju od oko 3 mikrosekunde po bitu informacije. Za upis podatka, odnosno prelaz metala u amorfno stanje, potreban je kratak impuls velike snage, dok je za brisanje, odnosno povratak metala u kristalno stanje, potrebno duže zagrevanje na nešto manjoj temperaturi. Većina novijih optičkih diskova drugačijim postupkom upisuje i briše podatke. To su MO diskovi, koji kao sloj za snimanje koriste terbijum ili čelik uz dodatak bizmuta. Koristi se pojava zakretanja ravni polarizacije pod delovanjem magnetnog polja. Zavisno od jačine magnetnog polja, to zakretanje iznosi od 0.3 do 9 stepeni. Magnetno polje, kojim se vrši magnetizacija sloja za snimanje, reda je veličine 100 600 ersteda, a smer mu je upravan na površinu sloja za snimanje. Jedan od svakako najvećih problema kod MO diskova je materijal za snimanje i to prvenstveno zbog brze oksidacije i time nepostojanosti. U novije vreme se koriste materijali kojih ima vrlo malo u prirodi. Podaci o njima se strogo čuvaju i predstavljaju osnovu kvaliteta MO diska. Uočen je problem zamora materijala nakon 100000 upisivanja i brisanja podataka, kada nastupaju problemi i upis postaje nepouzdan.

2.2.11

Izbor sistema za bekap

Veliki broj korisnika PC računara ima problema sa arhiviranjem podataka. Ogromne količine disketa, na kojima su snimljeni razni programski paketi, svakodnevno zagorčavaju život korisnicima - zauzimaju prostor, oduzimaju dragoceno vreme na pronalaženje potrebnih datoteka i zahtevaju veliku pažnju kod kreiranja arhivskih kopija podataka. Uz sve navedeno, prisutna su opterećenja od kvara opreme, od virusa i ostalih neprijatnosti Marphy-jevog zakonodavstva. Jedno od mogućih rešenja je nabavka strimer uređaja, a time i nadogradnja postojeće opreme. Strimer jedinice su uređaji pomoću kojih se vrši snimanje zaštitnih (sigurnosnih) kopija podataka na magnetnu traku (kasetu). Postoji više sistema sa kojima se može vršiti "backup" (bekap). Među najpopularnijim su tzv. QIC (Quarter-lnch Cartridge) jedinice, koje se oslanjaju na dva "kertridž" standarda (DC 6000 i DC 2000) koje je uvela firma 3M. Današnji QIC sistemi nude memorijski kapacitet od 40 Mb do 1.3 Gb. QIC je najpopularniji sistem za bekap na personalcima. "Dejta" kaseta (data cassette), ili D/CAS je druga alternativa koja može da memoriše oko 60 Mb podataka. D/CAS je generalno uzev, relativno jeftin i pogodan izbor za korisnike sa hard diskovima srednje veličine. Četvoromilimetarski DAT (Digital Audio Tape) je, kao i CD ROM, drugi primer kako se digitalna elektronika primenjuje na računarstvo. DAT drajvovi

Vodič za PC

199

PC za napredne korisnike (jedinice) omogućavaju, danas, bekapovanje do 2 Gb, a uskoro se očekuju i veći kapaciteti. Osmomilimetarski kertridž je lider po kapacitetu (do 8 Gb). Kao i DAT sistemi, preporučuje se za bekap na računarskim mrežama (LAN). Strimer drajvovi mogu biti eksterni ili interni, a sa različitim opcijama u pogledu interfejsa. Neki se povezuju na PC-jev flopi kontroler, drugi zahtevaju posebne kontrolere, a neki rade sa tzv. "skazi" (SCSI) kontrolerima. Neki su čak projektovani da se povežu na računar, preko serijskog ili paralelnog porta.

Q/C QIC ("quick" - kvik) strimer sistemi zasnovani su na standardu koji je razvila firma Quarter Inch Cartridge Drive Standards Inc. (ili QIC komitet), kompanija koja se sastoji od devet proizvođača i 29 pridruženih članova, koji su odlučili da razvijaju i podržavaju QIC strimer drajv standarde, kako bi pomogli promociju ovih sistema. QIC komitet usvojio je skoro 40 standarda do danas, od kojih je većina implementirana u popularne bekap sisteme. Kao što samo ime implicira, kertridži koriste magnetnu traku koja je aproksimativno široka četvrtinu inča. Postoje dve osnovne veličine ovih kertridža. DC 6000 (ranije DC 600) ili standardni kertridž za podatke koji je 1971. godine patentirala firma 3M. Dimenzije kertridža su aproksimativno 4" x 6" i debljina 5/8" . DC 2000 ili mini kertridž je, takođe, uvela firma 3M (ali nešto kasnije), ima aproksimativno dimenzije 2 1/2" x 3" i debljinu 1/2" . Osnovne mere i izgled ovih kertridža su danas definisani ANSI standardom. Oba kertridža mogu imati trake različitih dužina, s tim što DC 6000 strimer ima veće kapacitete od DC 2000. Većina DC 2000 sistema prilagođena je QIC-40 i QIC-80 standardima, koji predstavljaju nominalne kapacitete od 40 Mb i 80 Mb, respektivno. Veća dužina traka i korišćenje kompresije podataka, povećavaju ove kapacitete i do tri puta. Flopi-strimer drajvovi nude umerene performanse u poređenju sa drugim strimer drajvovima, zbog limitirane brzine prenosa podataka kod PC flopi-disk kontrolera. Problem je izraženiji kod XT mašina, pošto njihov flopi-disk kontroler podržava samo 250 kbit/s , dok je kod AT flopi kontrolera dva puta veća. Noviji modeli AT flopi kontrolera podržavaju čak i 1 Mbit/s. Flopi-strimer drajvovi nude visok nivo standardizacije u funkcionalnom smislu i kompatibilnost, bez obzira na proizvođača QIC strimer sistema. QIC-40 i QIC-80 standardi opisuju i fizički i logički format podataka, mada drugi QIC standardi specificiraju samo fizički format. Specifikacija fizičkog formata sastoji se od takvih informacija, kao što su koliko je staza na traci, širina svake staze i pozicija staza. Specifikacija logičkog formata obuhvata detalje, kao što je kako se upisuju podaci na traku, koje informacije i gde treba da budu upisane i kako treba da budu interpretirane. Specifikacija logičkog formata podataka flopi-strimer drajvova generalno omogućava da trake za bekap mogu da se koriste na strimer drajvovima različitih proizvođača. Ovaj nivo kompatibilnosti nije preovlađujući, ali je prilično zastupljen.

200

VodičzaPC

..

2 2 Interfejsi i periferije Koristeći noviji DC 2120 kertridž, isti drajv može da memoriše 120 Mb podataka. Primenjujući njegov algoritam kompresije podataka, koji obično ima koeficijent kompresije 2:1, efektivni kapacitet se duplira na oko 240 Mb. QIC-40 i QIC-80 strimer drajvovi su projektovani da se povežu na konektor za drajv B na kablu flopi-disk drajv kontrolera. Stoga se oni često nazivaju flopi-strimer drajvovima. Pošto nije potreban poseban kontroler, relativno su ekonomično rešenje. Većina PC kompatibilnih sistema predviđena je da podrži samo dva flopi uređaja, stoga se javlja problem u sistemima koji imaju dva instalirana flopi drajva, tj. kako da se poveže strimer drajv kad su konektori na kablu zauzeti? Jedan načln je da se ukloni drugi flopi (drajv B) i instalira strimer drajv, koristeći oslobođeni konektor. Ako je to nepoželjno iz nekih razloga, većina proizvođača nudi posebnu kontrolersku karticu za svoje strimer drajvove koja omogućuje da drajv bude korišćen bez povezivanja sa postojećim flopi kontrolerom. U suštini, kontrolerska kartica ima istu funkciju kao standardni flopi kontroler, ali se ne pojavljuje u standardnom PC flopi interfejs l/O adresnom prostoru. Neki proizvođači, kao Colorado Memory Systems, nude širok izbor interfejsa, uključujući standardni AT "bus" interfejs, interfejs sa ugrađenom brzom hardverskom kompresijom podataka i interfejse za PS/2 sisteme. Pošto rade sa PC flopi-disk kontrolerom, QIC-40 i QIC-80 strimer drajvovi moraju da preformatizuju DC 2000 trake pre upotrebe. Ovaj proces traje dugo, obično je potrebno oko jedan minut po megabajtu i omogućava da se strimer drajv prijavi flopi kontroleru kao flopi drajv sa 1 kB sektorima. QIC standardi specificiraju kako su staze trake mapirane sa sektorima, stazama i stranama, tako da flopi kontroler smatra to flopi-disk drajvom. Da bi se uštedelo na vremenu, mogu se nabaviti i preformatizovane trake. DC 6000 strimer drajvovi su zasnovani na drugim QIC standardima i podržavaju niz različitih kapaciteta. Pošto ovi drajvovi zahtevaju svoje sopstvene kontrolere (koji se prodaju obično posebno), QIC standardi ne obuhvataju samo formate trake, već i interfejse za strimer. U sledećoj tabeli dato je nekoliko QIC standarda.

Standard

Traka

Opis

Formati trake QIC-24

DC 6000

QIC-120

DC 6000

125 trake

MB standardni kapacitet

QIC-150

DC 6000

150 trake

MB standardni kapacitet

QIC-525

DC6000

525 trake

MB standardni kapacitet

VodičzaPC

60 MB standardni kapacitet trake

201

PC za napredne korisnike Standard Formati trake

Traka

QIC-40

DC 2000

QIC-80

DC 2000

Interfejsi QIC-02

Opis

40 MB standardni kapacitet trake, flopi kontroler 80 MB standardni kapacitet trake, flopi kontroler

QIC strimer drajv sa inteligentnim interfejsom

QIC-36

QIC strimer interfejsom

QIC-104

drajv

sa

SCSI implementacija kompatibilne uređaje

QIC-121

SCSI-2 implementacija kompatibilne uređaje

Kompresija podataka QIC-122

Kompresioni format drajvove (Stac algoritam)

QIC-123

osnovnim za za

za

QIC QIC

QIC

Registarski algoritamski identifikatori za QIC drajvove

Među kontrolerima za DC 6000 strimer drajvove, inteligentni QIC-02 kontroler je najpopularniji i većina drajvera je napisana za ovaj kontroler da podrži ne-DOS operativne sisteme. QIC-36 kontroler obezbeđuje dobar nivo funkcionalnosti po najnižoj ceni. QIC-104 je SCSI interfejs standard koji, takođe, specificira SCSI komandni skup za korisćenje sa interfejsom. Slično, QIC-121 je SCSI-2 interfejs standard, koji predstavlja podršku naporima ANSI SCSI standardizaciji interfejsa. Na tržištu se nude i eksterni strimer drajvovi sa serijskim i/ili paralelnim interfejsima, omogućavajući bekap na personalcima, bez obzira na raspoloživost veza flopi kontrolera ili slobodne slotove. Mada su ovi interfejsi sporiji, prihvatljivi su za one korisnike koji bekap vrše van radnog vremena (preko noći). Dodatna pogodnost eksternih paralelnih ili serijskih interfejs drajvova je mogućnost da vrše bekap hard diskova na tzv. laptop i drugim prenosnim računarima, kao i mogućnost da se isti strimer drajv koristi na više sistema. Paralelni

202

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije interfejs je mnogo brži od serijske veze, ali radi samo na sistemima koji podržavaju bidirekcioni (dvosmerni) režim rada paralelnog porta. Eksterni strimer drajvovi obično koriste posebnu kontrolersku karticu, imaju sopstveno kućište a ponekad i napajanje. Kod njih treba prilikom izbora obratiti pažnju na opcije kontrolerske kartice, tj. izbor startne adrese za 1/0 port, DMA (Direct Memory Access) kanal i broj interapta. Proizvođači, generalno, prodaju kartice sa unapred postavljenim vrednostima, ali ćete ih, možda, morati da menjate zbog konflikta sa drugim uređajima u vašem računaru. Na karticama se obično nalaze tzv. DIP prekidači ili džamperi (kratkospojnici), koji se koriste za postavljanje ranije pomenutih parametara, mada ima kartica kod kojih se postavljanje vrši softverski. Na primer, ako se port adresa koristi od strane nekog uređaja, a postavljena je kao "default" vrednostza strimer, mora se promeniti ta "default" adresa od, recimo, 0338h na 0300h, na način kako je to dato u pratećoj dokumeritaciji. Isto pravilo važi i za broj interapta (IRQ broj), kao i DMA kanal. Dijagnostički softver, kao što je Checklt, utvrđuje koji uređaj koristi koju konfiguraciju i koje konfiguracije su nezauzete, tj. slobodne za korišćenje od strane novoinstaliranog uređaja. Pošto ne koriste flopi-disk kontroler, DC 6000 strimer drajvovi ne zahtevaju preformatizovanje trake, tako da štede dragoceno korisnikovo vreme. Kompresija podataka je već nekoliko godina hit kad su u pitanju jedinice masmemorije. Nekoliko proizvoda, kao što je Expanz! firme InfoChip Systems i Stacker firme Stac Electronics, nude kompresiju podataka na hard disku, obično duplirajući kapacitet hadr diska i izvršavajući transparentno uobičajene funkcije diska. Slično tome primenjuju se kompresioni algoritmi na sisteme za bekap u cilju postizanja što većeg kapaciteta memorisanja. Algoritam kompresije podataka razvijen od strane firme Stac Electronics postao je prilično popularan i Stac sada nudi hardversku implementaciju funkcija u jednom čipu. QIC komitet usvojio je ovaj kompresioni algoritam kao standard (QIC122), a možda će biti podržani i neki drugi algoritmi na osnovu registra. Naime, QIC komitet ustanovio je QIC-123 kao registar identifikatora za algoritme kompresije podataka. Kompresija podataka može da redukuje veličine fajlova za 50% ili više, a može se implementirati softverski ili hardverski. Dok su rezultati na mreži isti, softverska implementacija ima tendenciju redukcije performansi usled vremena potrebnogza kompresiju podataka. Hardverska implementacija, kao što je popularni Stac čip, omogućava poboljšanje globalnih performansi drajva u odnosu na nekompresovan metod rada. Osim redukovanja performansi, kompresija podataka može da stvori i druge nepoželjne sporedne efekte. Kompresija može da izazove nekompatibilnost formata između strimer drajvova različitih proizvođača, a može čak da rezultira većom veličinom fajla, kada se pokuša kompresija fajlova koji su već kompresovani. Korišcenje kompresije podataka, takođe, utiče da potreban broj kertridža za bekap diska bude neizvestan. Na primer, pošto stvarni koeficijent kompresije sa hard diska na strimer drajv ne može biti unapred određen, kontrolni softver Colorado Jumbo 250 strimer drajva upozorava korisnika, na početku svakog bekapa, tvrdnjom

VodičzaPC

203

PC za napredne korisnike da će, možda, biti potrebno više od jednog kertridža. Ova poruka pojavljuje se svaki put kada iznos podataka koji treba da bude bekapovan premašuje nekompresovani kapacitet kertridža (tejpa). Generalno, DC 2000 bekap sistemi su mnogo ekonomičniji od DC 6000 sistema i najbolji su izbor za većinu individualnih korisnika. Međutim, za individualne korisnike koji imaju velike diskove, DC 6000 može biti ponekad pogodnije rešenje. DC 6000 drajvovi, takođe, vrše brži bekap, često premašuju 5 Mb/minut, što je znatno u poređenju sa tipičnih 1 ili 2 Mb/minut kod DC 2000 drajvova. Druga pogodnost DC 6000 drajvova je što oni koriste odvojene glave za upis i čitanje; tako da mogu odmah da vrše verifikaciju posle upisa (engl. verify-after-write). Sa druge strane, DC 2000 drajvovi zahtevaju poseban prolaz za verifikaciju upisanih podataka. Za većinu individualnih korisnika, brzina bekapa obično nije kritična, pošto se bekap vrši obično u vreme kad računar nije zauzet nekim poslom, a i korisnik ima nekih drugih obaveza. U donošenju odiuke pri izboru bekap sistema, prvo morate odrediti kapacitet strimera koji vam je potre-ban. Zatim morate razmotriti finansijski aspekt alternativnih rešenja. Kada odredite koji kapacitet ćete da izaberete, razmotrite kapacitet postojećeg hard diska, kao i eventualna buduća proširenja. Izaberite sistem kojim ćete moći da bekapujete ceo hard disk na jedan kertridž, čime omogućavate totalni bekap, bez nadgledanja. Pri razmatranju alternativa, obratite pažnju na mogućnosti kontrolnog softvera. Dobar softver nudi niz pogodnosti i time efikasnije korišćenje sistema za bekap. Softverske karakteristike obuhvataju ugrađenu korekciju grešaka, razne drajvere, zastitu šifrom, izvršavanje sa "batch" fajlovima, korišćenje expanded memorije itd. Jedna napomena: QIC ne mora uvek da znači QIC. Ne podržavaju svi QIC standarde, iako proizvode drajvove za 1/4" kertridže. Firma lrwin Magnetics nudi nekoliko strimer drajvova koji mogu da se priključe na PC flopi kontroler i koriste DC 2000 striitier kertridž, ali njihovi drajvovi (tj. format podataka) ne podržavaju QIC standarde. Populami proizvođači QIC strimer uređaja su: Colorado Memory Systems, Archive Corp., Tallgrass Technologies, Everex Systems itd.

Ekstema DC 6000 strimer jedinica Instalacija eksterne jedinice (drajva) je vrlo laka, pošto ona zahteva samo instalaciju kontrolerske kartice. Zavisno od jedinice (drajva), napajanje može biti preko kontrolera ili direktno, iz energetske mreže. • Otvorite kućište računara, pronađite slobodan slot i ubacite karticu u njega. Ako kartica zahteva 16-bitni AT slot moraćete da je ubacite u takav slot. Učvrstite zavrtnjima karticu za kućište. Povežite kablom kontroler i strimer jedinicu a zatim povežite napajanje, ako je potrebno. Uključite vaš računarski sistem, instalirajte softver za bekap i proverite da li sve funkcioniše kako treba.

204

VodičzaPC

..

2 2 Interfejsi i periferije Ako se pojave problemi, proverite da li je kartica dobro "legla" u konektor na osnovnoj ploči i da li je kabl za povezivanje nalegao kako treba na obe strane. Kada sve profunkcioniše kako treba, zatvorite kućište računara.

Intema DC 2000 strimer jedinica Ako imate na vašem računaru instalirana dva flopi drajva a želite da instalirate i strimer drajv, moraćete ili da uklonite jedan drajv (drajv B), ili da kupite posebnu kontrolersku karticu za strimer drajv. Otvorite kućište računara i oslobodite prostor za ugradnju strimer drajva. Većina DC 2000 strimer drajvova po dimenzijama odgovara 3.5" flopiju, mada neki odgovaraju i 5.25" drajvu. Ako imate AT sistem, možda će biti potrebno da bočno na drajv pričvrstite vođice (klizače).

slika 2.49 Ubacivanje strimer drajva u otvor za drajv

Ubacite drajv u otvor za drajv i povežite kabl podataka. Kabl je ili drugi 34pinski ivični konektor sa kabla postojećeg flopi drajva A, ili kabl koji je isporučen sa opcionim kontrolerom. Obratite pažnju na* korektnu orijentaciju kabla podataka, tako da pin 1 kabla ide na pin 1 konektora strimer drajva. Generalno, kabl podataka ima crveni, plavi ili braon provodnik duž jednog kraja kabla, da bi ukazao na lokađju pina 1 u kablu. Za svaki slučaj, pogledajte u priručnik koji ste dobili sa drajvom. Sada povežite napajanje strimer drajva sa napajanjem u vašem računaru. Ako nemate slobodan konektor za napajanje, kupite račvast (engl. splitter) kabl da biste razgranali napajanje sa vašeg flopi drajva. Ako koristite opcionu interfejs karticu, nađite slobodan slot i ubacite karticu u njega. Proverite da je kartica "legla" kako treba u konektor na osnovnoj ploči, a zatim je pričvrstite zavrtnjem za kućište. Povežite kablom podataka strimer drajv i kontroler (interfejs karticu), vodeći opet računa o korektnom pozicioniranju pina 1 (vidi sliku 2.51).

VodičzaPC

205

PC za napredne korisnike Pošto je kabl povezan, ubacite strimer drajv u oslobođeni prostor kućišta i

slika 2.50 Povezivanje strimer drajva

Neki strimer drajvovi, kao na primer Colorado Jumbo 250, zahtevaju i posebno uzemljavanje drajva. U tom slučaju, izvedite uzemljavanje prema preporuci u priručniku za instalaciju drajva

slika 2.51 Povezivanje dodatne interfejs kartice

206

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Uključite vaš računar, instalirajte softver za bekap i proverite da li vaš strimer funkcioniše korektno. Ako se pojave problemi, proverite sve veze i da li je kontrolerska kartica korektno ubačena u konektor na osnovnoj ploči. Kada sve profunkcioniše kako treba, zatvorite kućištc računara. AT sistem treba konfigurisati da "nema drajv" (engl. no drive) za flopi drajv B u sistemskom Setup-u. To je konfiguracija koja se podrazumeva i treba je promeniti samo ako je uklonjen flopi drajv zbog instaliranja strimer drajva.

Intemi DC 6000 strimer drajv Ovaj drajv se, u osnovi, instalira na isti način kao i DC 2000 koji ima opcioni kontroler, a što je malopre opisano. DC 6000 obično, dimenziono, odgovara flopi drajvu od 5.25" .

"Bubice” strimer drajva Strimer drajvovi poznati su po nizu "bubica" koje manifestuju u raznim okolnostima. Jedna od uobičajenih je neadekvatno i nekonzistentno funkcionisanje pri visokim CPU brzinama. U priručnicima se obično predlaže da računar prebacite u sporiji (ne-turbo) režim rada, ukoliko dolazi do anomalija u radu sa strimerom. Takođe, opšte pravilo je da se uvek vrši verifikacija bekapa. Ovo će vam omogućiti da su podaci stvarno memorisani na strimer-traku onako kako se očekuje.

2.2.12

Video kartice

Za formiranje video prikaza PC računara koristi se video-adapter, tj. specijalna elektronska kartica koja se smešta u jedan od slotova za proširenje. Postoje i verzije računara kod kojih je ovaj adapter ugrađen na osnovnu ploču. Video-adapter povezuje računar sa monitorom pomoću čipa koji se zove CRT (Cathode Ray Tube) kontroler. Adapter, obično, sadrži grupu programabilnih U/l portova, ROM karakter generator i RAM memoriju za prihvatanje informacija adaptera. Adapteri mogu da rade u dva osnovna moda: tekst-modu i grafičkom modu. Tekst-mod prikazuje samo karaktere, mada su neki od tih karaktera pogodni za prostu, linijsku grafiku. Grafički mod se koristi za pravljenje složenije grafike, a može praviti i tekst-karaktere promenljive, po obliku i veličini. Video RAM memorija je fizički locirana u memorijskim kolima na adapterskoj kartici. Ona zauzima deo memorijskog prostora koji adresira mikroprocesor. 128 kB memorijskog adresibilnog prostora namenjeno je video-adapteru i nalazi se u segmentima A i B od heksadecimalnih adresa A0000 do BFFFF. Monohromatski adapter koristi 4 kB video-memorije locirane od B0000 do B8000. Kolor-grafički adapter koristi 16 kB video-memorije locirane od B8000. Segment A je namenjen za proširenje video-memorije sa spoljašnjim grafičkim adapterom. EGA i VGA dapteri koriste 64 kB memorije smeštene u A segmenu (od adrese A0000 do AFFFF). Hercules grafički adapter koristi B segment memorije (od adrese B0000 do BFFFF).

VodiczaPC

207

PC za napredne korisnike Monohromatski i kolor-grafički adapteri smeštaju informacije u memorijskoj mapi displej-memorije, koja je tako nazvana zato što svakoj adresi u displej-memoriji odgovara određena lokacija na ekranu. Uređaji video-adaptera više puta čitaju informacije iz memorije i smeštaju ih na ekran. Informacije u memoriji mogu se menjati. CRT kontroler je veza između displej-memorije i monitora, šaljući povorku bita i propuštajući ih od memorije ka povorci svetlih tačaka na određene lokacije na ekranu (pikseli). Video-uređaji osvežavaju ekran 60 (i više) puta u sekundi, unoseći promene na ekranu. U ROM memoriji video-adaptera smešten je karakter-generator koji sadrži definisani oblik alfanumeričkih i grafičkih simbola koji stoje na raspolaganju korisniku računara. Zavisno od rezolucije u kojoj video-adapter radi, različit je broj memorijskih lokacija koje su potrebne za tačno definisanje oblika znaka koji se prikazuje na ekranu. Računar vidi Video RAM memoriju kao običnu RAM memoriju, koja se može direktno povezati na adresnu magistralu i magistralu podataka računara. U Video RAM S’e može upisivati ili čitati sadržaj kao i kod običnih RAM memorija. U karakter-generatoru video-adaptera definisan je set od 256 znakova, s tim što video-kontroler tačno zna memorijsku lokaciju od koje se smeštaju podaci za svaki znak. Svakoj mogućoj poziciji na ekranu dodeljen je deo memorijskog prostora u Video RAM memoriji, u koji se upisuje ASCII kod znaka koji se upisuje na određenoj poziciji, kao i njegov atribut. Kada na tastaturi pritisnemo određeni taster, on računaru šalje ASCII kod pritisnutog znaka. Ovaj kod se upisuje u Video RAM memoriju, u memorijskoj lokaciji, koja je dodeljena poziciji na ekranu, na kojoj se kursor nalazi. Sastavni deo video-adaptera je generator video-signala, koji 60 (i više) puta u sekundi čita sadržaj video-memorije. Kada kontroler pročita ASCII kod određene memorijske lokacije, on pristupa delu karakter-memorije u kojoj su smešteni podaci o obliku znaka za taj ASCII kod. Ovi digitalni podaci se u generatoru video-signala pretvaraju u analogne signale, koji predstavljaju video-signal za prikaz na monitoru. Kada se u Video RAM memoriju upiše ASCII kod znaka (čiji smo taster pritisnuli na tastaturi), u sledećem čitanju displej memorije, na ekranu će se pojaviti znak pritisnutog tastera. Ako smo prethodno definisali ostale parametre znaka (boja intenzitet, boja osnove i blinkovanje), tada će se u Video RAM memoriji upisati i atribut pritisnutog znaka sa tastature. Rezultat je prikazan znak na ekranu u boji koja je definisana atributom. Crafički video-adapteri zahtevaju veći memorijski prostor Video RAM memorije, jer je potrebno obezbediti memorijske lokacije za atribute svakog piksela (tačke na ekranu). Prvo se pojavila MDA kartica (Monochrome Display Adapter monohromatska video kartica), kartica koja je omogućavala samo prikaz teksta na ekranu. Imala je slovnu matricu od 14 x 8 tačaka, a ukupna rezolucija je bila 640 x 350 tačaka. Po hronološkom redosledu sledi CGA (Color Graphics Adapter - kolor grafička kartica) kartica. Ova kartica imala je dva osnovna režima rada: 320 x 200 tačaka u

208

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije 16 boja (tzv. dvfe ravni sa po 8 boja), ili 640 x 200 tačaka u dve boje (crnoj i beloj). Omogućavala je siromašnu grafiku. Zahvaljujući otvorenoj arhitekturi PC računara, pojavili su se i proizvodi nezavisnih proizvođača. Godine 1983, do tada nepoznata, firma "PARADISE" lansirala je na tržište video karticu pod nazivom Modular Graphics Card - modularna grafička kartica. Modularna zato što se na nju mogla dodati dopunska memorija (256 - 640 kB), sat realnog vremena, paralelni i serijski portovi. Ova kartica ie imala sposobnost da sve programe pisane za CGA prikaže i na crno-belom monitoru u 16 nijansi sivog, a sa druge strane, da u tekstualnom režimu rada dostigne MDA, sa slovnom matricom od 14 x 8 tačaka i maksimalnom rezolucijom od 640 x 400 tačaka. Izvesni Van Suwannuki, sa Tajlanda, 1983. godine patentirao je HERCULES video karticu. Grafički režim kartice je rad u dve boje sa 720 x 350 tačaka, a slovna matrica ima 1 4 x 9 tačaka. Moguće je postići slovnu matricu od 16 x 9 tačaka (starije verzije tekst-procesora "ChiVVriter"). Zbog niske cene i praktičnosti, ova kartica je jedno vreme dominirala tržištem. IBM je, na pojavu HERCULES kartice, reagovao lansiranjem PGA kartice (Professional Graphics Adapter - profesionalni grafički adapter). Ova kartica je imala rezoluciju od 640 x 480 tačaka u 16 boja. Ovaj proizvod, u stvari, nikada nije zaživeo u pravom smislu zbog naglog razvoja tehnologije. IBM, 1985. godine, prikazuje prve verzije svog novog grafičkog standarda,EGA (Enhanced Graphics Adapter - poboljšani grafički adapter), sa 640 x 350 tačaka i 16 boja, a slovnom matricom od 14 x 8 tačaka u svim slučajevima, sem kada emulira (podražava) rad CGA kartice. Ova kartica je važna, jer je prva postavila jedno važno pravilo igre, a to je da svaki novi radni režim video kartice mora u sebi objedinjavati (podržavati) i sve prethodne. Tako je EGA kartica bila sposobna da bude i MDA i CGA, za slučaj da neki program nema drajver za EGA režim. Sa druge strane, pored 3.5 puta veće grafičke rezolucije, ova kartica ništa ne žrtvuje u pogledu kvaliteta prikazivanja teksta. Ona je predstavljala prilično kvalitetno rešenje. IBM, 1987. godine, lansira svoju novu (tj. drugu) familiju personalnih računara, PS/2 (Personal System). Oni lansiraju i novi grafički standard, tzv. VGA (Video Graphics Adapter), koji je zapravo nadgradnja na EGA režim. Međutim, ovaj put, IBM odlučuje da ne dozvoli tako lako kloniranje kao ranije, pa celokupnu video elektroniku integriše na matične ploče. Ipak, pojavili su se klonovi. Prvi primerci kopiraju IBM sa svim manama, kao što je činjenica da i one koriste 8-bitnu sabirnicu. Ova greška se, doduše, brzo otklanja i prelazi se na 16-bitnu sabirnicu. Uvode se posebne funkcije, kao što je dvostrani pristup video memoriji (dual-ported video RAM), odnosno video memorija kojoj je moguć paralelan pristup od strane video procesora i od strane centralnog procesora (mikroprocesora), a sve više počinje da se koristi i metod preslikavanja memorije (shadow RAM), tj. prebacivanja sadržaja video BlOS-a iz sporih 8-bitnih ROM čipova u brzi 16-bitni RAM. Zajedno sa PS/2 serijom IBM je lansirao i novi profesionalni video adapter, sa oznalcom 8514/A. Ovaj adapter ima rezoluciju od 1024 x 768 tačaka, što je 2.56 puta veća rezolucija od VGA i 1.75 puta više od Super VGA "standarda".

VodičzaPC

209

PC za napredne korisnike Ta rezolucija je dobijena tzv. preplitanjem (engl. interlacing - efekat osvežavanja svake druge, umesto svake linije, ali zbog toga ima treperenja), ali je po koncepciji to bila nadgradnja na VGA grafiku.

Kratki osvrt na monitore Proizvođači, uglavnom, ne pominju podatke o frekvencijama ponavljanja slike svojih MULTISCAN (višefrekvencijskih) monitora u raznim rezolucijama, već radije daju oblast za sve frekvencije, od "minimalne" do "maksimalne" (na primer, od 50 do 90 Hz). Uz pomoć jednostavne računice, možete i sami proveriti koliku frekvenciju ponavljanja slike postiže neki monitor u određenoj rezoluciji. U tehničkim podacima za monitor, pronađite njegovu maksimalnu ekransku frekvenciju. Na odgovarajući broj linija na ekranu, dodajte još 5%, da biste uzeli u obzir eventualne proizvođačke tolerancije i Hnije koje elektronski mlaz prelazi pri povratku, na vrh ekrana i slično. Frekvenciju ponavljanja slike za tu određenu rezoluciju sada možete izračunati ako ekransku frekvenciju podelite sa brojem ekranskih linija. PRIMER: Monitor ima maksimalnu ekransku (horizontalnu) frekvenciju od 60 kHz (kiloherca). Koja mu je najviša frekvencija ponavljanja slike, pri rezoluciji od 1024 x 768 tačaka ? Proračun se vrši sledećim redom: 768X1.05 = 806 60000 : 806 = 74.44 Dakle, monitor može, pri rezoluciji od 1024 x 768 tačaka, da prikazuje sliku 74 puta u sekundi, a verovatno i još malo brže. Da li će monitor pri visokim rezolucijama raditi sa ovakvim frekvencijama zavisi i od grafičke kartice. Stariji modeli grafičkih kartica, pri rezoluciji od 800 x 600 i 1024 x 768 često ne obezbeđuju rad sa ergonomskim frekvencijama - rade sa manje od 70 Hz. Dakle, ako razmišljate o kupovini monitora, ne zaboravite performanse grafičke kartice.

2.2.13

VGAkartica

IBM VGA (Video Graphic Array) kartica koristi tzv. VLSI (Very Large Scale Integration) čip sa ogromnim brojem logičkih elemenata (logic gates). To predstavlja korak napred u odnosu na CGA 8450 grafički kontroler, a i multičip pristup karakterističan za EGA kartice. IBM se odlučio za samo jedan čip, jer ga je teže kopirati, a i lakše se instalira. Sa VGA karticom može se dobiti čak 17 različitih kombinaeija boja i rezolucija (grafičkih modova), od kojih je 6 "specijalitet" VGA, a ostale su iste kao kod CGA, EGA i MDA. Najbolja moguća rezolucija teksta iznosi 720 X 400, pri čemu tekst može biti obojen u 16 nijansi (boja). Kod prikazivanja grafike, najbolja rezolucija je 640 X 480, uz 16 nijansi. "Najšarenije" slike mogu imati 25b boja (od mogućih 262.144) pri rezoluciji 320 x 200. Pored "šareniia", VGA pruža i veći izbor

210

VodižzaPC

2.2. Interfejsi i periferije kombinacija broja redova i kolona na ekranu (25 ili 30 redova i 40 ili 80 kolona), a i slova su bolje formirana: svako je formirano od matrice 9 x 1 6 piksela. Po potrebi, VGA se ponaša i kao CGA ili EGA, što znači da će svi programi koji koriste te video kartice i dalje raditi normalno. Međutim, rezultate rada tih starih programa moći će da se vide samo na odgovarajućim VGA-kompatibilnim monitorima. Visoka VGA rezolucija zahteva veću horizontalnu frekvenciju slike na monitoru, tj. veći broj linija. Da ne biste satima čekali da se slika na ekranu promeni, potrebno je postići i veću brzinu prikazivanja svake od tih linija. VGA frekvencija je 31.5 kHz (CGA frekvencija je 15 kHz, a EGA 22 kHz).Vertikalna frekvencija je povećana na 70 Hz (kod EGA je 60 Hz), što znači da se sada ceo ekran "iscrtava" 70 puta u sekundi. Dok CGA i EGA koriste digitalni interfejs, VGA zahteva analogni. Kod analognog sistema, oštrina slike zavisi od napona video signala, a kod digitalnog od kombinacija brojeva "0" i "1", u zavisnosti da li kroz provodnik prolazi struja ("1") ili ne ("0"). CGA sistemi koriste četiri provodnika za vezu monitora i grafičkog adaptera. Od toga tri kontrolišu po jednu od osnovnih boja (crvena, zelena i plava) dok četvrti reguliše intenzitet. Znači, postoje četiri bita koji mogu biti ili "1" ili "0". Broj mogućih kombinacija je 16, ili, drugim rečima, sa CGA karticom -može se dobiti svega 16 nijansi (boja). EGA je malo komplikovanija, jer pored tri provodnika za kontrolu boja (jedna boja - jedan provodnik), svaka od boja ima i posebni provodnik za kontrolu intenziteta. To je ukupno 6 provodnika ili 6 bitova, što znači 64 kombinacije ( 2 na 6-ti stepen) "0" - "1", tj. 64 različite nijanse. Da bi se dobile 262.144 VGA nijanse po istom principu (2 na 18-ti stepen), za svaku boju bilo bi neophodno 6 provodnika - čitava šuma. Inženjeri IBM-a su rešili da malo pojednostave celu stvar. Odlučili su da kontrolišu visinu napona u tri provodnika (po jedan za svaku osnovnu boju) koji odgovaraju elektronskom topu u katodnoj cevi monitora. Kraće rečeno, na karticu su ugradili DAC (Digital to Analog Converter) čip Inmos 6171S, tako da on sam pretvara digitalni signal u analogni. Taj konvertor se kod CGA i EGA adaptera nalazio u monitoru. Digitalni monitori, ako se koriste sa VGA karticom, dobijaju od nje analogni signal za koji nisu prilagođeni i ne mogu da prikažu ceo VGA spektar. Samim tim, sve nabeđene "VGA" kartice, koje rade na digitalnim monitorima, nisu VGA-kompatibilne. VGA kartica je, kao i EGA, dodala neke svoje BIOS programe već postojećim u ROM memoriji, što će reći da svaka klon kartica mora biti i VGA BIOS kompatibilna. To nije veliki problem, jer postoji dokumentacija o svim l/O komandama. Mnogo je teže postići hardversku kompatibilnost (IBM je zaštitio VGA čip). Registarska kompatibilnost je obavezna zbog ambicioznih programera koji su otkrili efikasnije načine direktnog programiranja video memorije, potpuno zaobilazeći BIOS. Klasična VGA grafika je maltene (tehnološki) zaboravljena, mada, naravno, živi kao standard. Od kada je IBM prikazao novi grafički standard pod inventivnim imenom XGA, o staroj VGA više niko ne govori. Pregledi proizvođača monitora

Vodič za PC

211

PC za napredne korisnike pokazuju da su i oni manje-više digli ruke, pa je tako novi standard postao tzv. Super VGA (SVGA). Radi se o rezoluciji od 800 x 600 sa nominalno 16 boja, a realno, u većini slučajeva, i sa 256 boja, odnosno nijansi. Naravno, bez preplitanja. Te iste kartice najčešće mogu da postignu za još jedan korak veću rezoluciju od 1024 x 768, ali sa preplitanjem. Sa 512 kB memorije, ova rezolucija može istovremeno koristiti samo 16 boja iz palete od 16.7 miliona ukupno mogućih boja. Učestanost sinhronizacije je najčešće 35.5 ili 36 kHz, što odgovara maksimumu od 800 x 600 bez preplitanja. Preplitanje u ovom slučaju znači naizmenično osvežavanje svake druge linije na ekranu, a navodi se kao važan podatak, jer od učestanosti osvežavanja zavisi stabilnost slike. Što je ta* učestanost veća, to je slika stabilnija i jasnija, manje je treperenja i manje je raznih egzotičnih efekata po ekranu (do kojih inače dolazi u slučaju jeftinijih i lošijih monitora). Računar se može ubrzati ugradnjom kristala (kvarca) na većoj učestanosti, dok se video kartice time ne ubrzavaju, ali im raste rezolucija. Naravno, da bi neka rezolucija mogla i u praksi da se koristi, i monitor, kao i kartica, mora biti sposoban da radi na datoj učestanosti, kako bi se mogli sinhronizovati. Postoji dosta dilema oko učestanosti osvežavanja linija na monitoru, odnosno oko postavljanja nekog minimuma. Problem se svodi na to da postoje dva režima rada, sa i bez preplitanja; ako se radi u režimu bez preplitanja, kada video kartica uredno osvežava svaku narednu liniju bez preskakanja, slika će biti stabilna već i na učestanosti osvežavanja od 50 Hz, ali ako radi sa preplitanjem, da bi slika bila stabilna, biće potrebna osetno veća učestanost osvežavanja linija. Kao neko opšte pravilo, može se smatrati da učestanost osvežavanja u režimu bez preplitanja nije problerti, ako je broj veći ili jednak 55 Hz, a za rad sa preplitanjem, sve iznad 65 Hz je sasvim dobro. Danas na tržištu postoji čitav niz video procesora, jer se svaki video čip može smatrati procesorom. Poznati proizvođači su : Oak Technologies (OAK), VVestern Digital Imaging (Paradise), TridentTechnologies (Trident), Cirrus Logic i Tseng Labs. Posebnu kategoriju čine video procesori firme Texas Instruments koji mogu da rade na veoma visokim radnim taktovima, čime se dobija na brzini. Da bi ovi procesori mogli da se uklope u postojeće standarde, potrebna im je posebna programska veza sa postojećim programima, poznata pod skraćenicom TIGA (Texas instruments Graphics Adapter); do pre izvesnog vremena ovaj veznik je bio prava retkost, ali danas ga ima čak i u standardnom izdanju nekih programa. Naravno, ma šta drugo proizvođač kartice podržavao ili ne, dva veznika (drajvera) mora da ima, onaj za AutoCAD i onaj za VVindovvs. Proizvođači video kartica najčešće insistiraju na rezoluciji, jer se to do sada najlakše postizalo. Činjenica je da rezolucija predstavlja veoma važan elemenat vernosti slike, ali je isto tako činjenica da se po tom pitanju već osnovni VGA standard veoma približio običnom televizoru, a poznato je da ti televizori mogu imati odličnu sliku. Rezolucija od 800 x 600, o većim da se ne govori, je već podosta iznad rezolucije TV prijemnika; zašto onda slika na monitoru računara ne deluje ni izblizci onako kao na TV-u?

212

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije Odgovor ima dva dela. Prvi se odnosi na "reckavost" slike na monitoru, odnosno na relativno grube korake od linije do linije. Taj problem se naziva "aliasing". U osnovi, on nastaje tako što se svaki piksel (tačkica; najmanja adresibilna jedinica prikaza) tretira sa svega dva stanja - ili je osvetljen, ili nije. Dakle, da biste dobili prelaz, naredni piksel iza željenog se ugasi, a onaj odmah ispod njega, pomeren nadole, za jednu liniju, se upali; naše oko ovo percipira kao korak ili stepenik. Ako bismo, međutim, isti taj, pa čak i susedni piksel, mogli samo delimično da osvetlimo, odnosno zatamnimo, korak bi za naše oko postao manji, ne bi se tako jasno video. Trendovi u računarskoj industriji su takvi da se sa ovim problemom proizvođači sve uspešnije bore. Zapravo, video čip na određeni način ugrađen u logiku hardvera, izmeša boje u tzv. prednjem i zadnjem planu, tako da prevari naše oko, kome se čini da je prelaz daleko ravnomerniji, pa samim tim i verniji. Drugi problem se odnosi na najveći broj boja, i u apsolutnoj paleti, i u broju koji se može prikazati odjednom. Tu leži osnovni razlog kvaliteta TV slike; pošto se radi o analognoj tehnici, broj boja koje se odjednom mogu prikazati je praktično neograničen. Nažalost, video kartice još uvek teže ka tom cilju, mada ima sasvim uspešnih rešenja za razumne pare. Povećanje broja boja će sigurno bitno povećati vernost slike, ali zbog većeg broja proračuna, to će, bez sumnje, usporiti rad video podsistema. Ovom problemu, pored ugradnje veoma brzih procesora, proizvođači pristupaju na više načina. ' Prvi i osnovni je zamena jeftinih RAM čipova skupljim VRAM (Video RAM) čipovima; ovim se omogućava dvostrani (dual-ported) istovremeni pristup memoriji od strane video procesora i od strane centralnog procesora (CPU) (mikroprocesora), naravno, na različitim adresama. Rezultati ovog rešenja su šarenoliki" - ima modela sa solidnim ubrzanjima, a ima i modela koji ne pokazuju poboljšanja u odnosu na standard. Drugo, daleko bolje i skuplje rešenje je da se na video karticu stave dve vrste memorije, i to u pozamašnim količinama. Prva vrsta je VRAM, koja siuži isključivo za rad video procesora, a druga je običan DRAM (Dynamic RAM), koji služi za nizanje naredbi i podataka koje tek treba obraditi. Prva vrsta omogućava izuzetno brz rad video procesora, jer je i brza i potpuno posvećena njemu, bez ikakvih preklapanja i prelivanja, a druga omogućava veoma brz prijem i dalje prosleđivanje podataka, čime se centralni procesor veoma brzo oslobađa za dalji rad (podaci se prebacuju u RAM na kartici). Novije video kartice imaju sledeće karakteristike: 32-bitni pristup video RAM-u, ugrađen "keš" za povećanje brzine iscrtavanja, VESA BIOS i potpunu VESA kompatibilnost, ergonomsko 72 Hz osvežavanje ekrana i u 1024 x 768 modu rada i podršku CEG (Continuous Edge Graphics) standardu uz odgovarajući RAMDAC (RAM DA Converter). Staru frekvenciju osvežavanja slike od 60 Hz postepeno je potisnuo novi standard od 72 Hz, koji daje znatno mirniju sliku, ali zahteva i bolji monitor (kvalitetan video pojačavač).

Vodič za PC

213

PC za napredne korisnike RAMDAC je kolo koje na svakoj VGA ili boljoj grafičkoj kartici vrši nekoliko važnih funkcija. Prvo, RAMDAC prima iz VRAM digitalne vrednosti za svaku tačku (4, 8, ili više bita, zavisno koliko boja je dostupno istovremeno - za 8-bitnu tačku, to je 2 na 8 , odnosno 256 boja), zatim svaku od tih vrednosti dekodira (dešifruje) u odgovarajuću 18-bitnu (ako je 256 K boja ukupno) ili 24-bitnu (ako je 16 M boja ukupno) vrednost, a vrednosti i kodovi trenutno aktivnih boja su smešteni u malom RAM čipu - odatle i naziv RAMDAC. Zatim DA konvertor u RAMDAC te 18-bitne ili 24-bitne vrednosti pretvara u odgovarajuće nivoe analognog signala za monitor. CEG način poboljšavanja prikaza slike uvela je u svet PC računara američka firma Edsun. Dva bitna poboljšanja koja je doneo ovaj standard su: Antialiasing, ili "omekšavanje" linija koje su po pravcu bliske vertikali ili horizontali na ekranu ili su pak krive i zato, bilo koja rezolucija da je u pitanju , izgledaju nazubljeno. Omekšavanje se omogućava uz pomoć malog, brzog digitalnog procesora ugrađenog u RAMDAC čip. Ovaj procesor vrši adresiranje do nivoa polovine ekranske tačke i pojednostavljeno rečeno, ako imamo neku nazubljenu liniju ili krivu, boja svih tačaka susednih njenim prilagođava se prelazu između boje linije i boje njene pozadine, eliminišući time nazubljenost i postižući efekat 4 puta veće rezolucije. Mogućnost da svaka tačka na ekranu ima svoju boju - postiže se uz pomoć više tzv. cirkularnih dinamičkih paleta koje omogućava da se prevaziđe ograničenje od 256 boja istovremeno dostupnih. Trident TVGA 9000 Graphics Chip Jumpef J7

Tiimmimiiinnftniinn miimi Video RAM Jumper J9 Video BIOS

Jumpor J8

Edge Connector

slika 2.52 Skica Trident SVGA kartice

2.2.14

Monitori

U prvom delu knjige bilo je reči o principima rada monitora, međutim, monitor ne sadrži samo ekran, već i video pojačavač i pretvarački stepen koji signale sa RGB ulaza pojačavaju i pretvaraju u elektronske zrake odgovarajućeg intenziteta. Njihove karakteristike, takođe, imaju veliki uticaj na ukupne karakteristike monitora. Glavne karakteristike monitora su:

214

VodKiaPC

2.2. Interfejsi i periferije dijagonala katodne cevi, rezolucija, pojasna širina, horizontalna frekvencija sakniranja, vertikalna frekvencija skaniranja, konvergencija. Dužina dijagonale katodne cevi je mera veličine ekrana (gde je razmera dužine i širine ekrana 4:3) i obično se izražava u inčima (1 inč (") = 2,54 mm ), gde moramo razlikovati dužinu ukupne dijagonale i dužinu dijagonale najvećeg vidljivog pravougaonika - slike na ekranu. Standardne mere su 12" (11" vidljivo), 14" (13" vidljivo), 16" (15" vidljivo) i 20" (19" vidljivo). Naravno, postoje i manji i veći ekrani od ovih mera. Ako monitor ima ravan pravougaoni (engl. flat square) ekran, dužine ukupne i vidljive dijagonale su približno jednake. Što je rezolucija veća, i ekran treba da bude veći.

slika 2.53 Sony monitor sa niskim nivoom zračenja

Rezolucija monitora je maksimalan broj tačaka koje se mogu prikazati na njegovom ekranu, i kao što svi znamo, izražava se u obliku proizvoda horizontalnog i vertikalnog broja tačaka. Stvarna rezolucija monitora, međutim, ne zavisi samo od broja ekranskih tačaka, već i od propusne moći video pojačavača u njemu. Naime, ako za primer uzmemo ekran sa rezolucijom 2.560 x 2.048 tačaka (to je preko 5 miliona tačaka) i uzmemo u obzir da se slika osvežava, znači svih tih 5 miliona tačaka ponovo iscrtava, bar 60 puta u sekundi, vidimo da je u pitanju nekoliko stotina miliona tačaka koje svake sekunde treba da budu prenesene preko serijskog RGB kabla i obrađene video pojačavačem. Trenutno standardne rezolucije u svetu PC računara i radnih stanica su: 640 x 350 (EGA) Vodič za PC

215

PC za napredne korisnike 640 x 480 (VCA) 800 x 600 (VESA) 1024 x 768 (TIGA) 1152 x 900 (SUN) 1280x1024 1600x1280 2048x1536 Moć video pojačavača određuje pojasna širina (engl. bandvvidth) koja pokazuje broj R, G, i B (crveno,zeleno i plavo) intenziteta koje video pojačavač i pretvarač mogu primiti od grafičke kartice, obraditi i poslati na ekran u jednoj sekundi. Predstavlja proizvod rezolucije ekrana i frekvencije osvežavanja ekrana. Izražava se u megahercima (MHz). Pojasna širina potrebna za prikaz VESA SuperVGA standarda (800 x 600 , 56 Hz) je oko 30 - 35 MHz, ona potrebna za 1024 x 768 grafiku, bez preplitanja, je oko 64 MHz, a za grafiku 1280 x 1024 oko 105 MHZ. Pojasna širina linearno raste i sa povećanjem rezoluđje i sa povećanjem frekvencije osvežavanja ekrana. Horizontalna frekvencija skaniranja je broj horizontalnih linija iscrtanih u jednoj sekundi. Izražava se u kilohercima (kHz) i dobija se kao proizvod vertikalne rezolucije i frekvencije osvežavanja ekrana. Za VGA iznosi 31.5 kHz, za VESA 35.5 kHz, za SVGA (1024 x 768) 48 kHz i za 1280 x 1024 (60 Hz osvežavanje) 64 kHz. Vertikalna frekvencija skaniranja je drugo ime za frekvenciju osvežavanja ekrana i izražava se u hercima (Hz). Ako se kaže da je, na primer, ona 60 Hz, znači da se 60 puta slika na njemu ponovo iscrta. Što je frekvencija osvežavanja veća, to je slika mirnija i manje zamorna za oči. Ne preporučuje se kupovina onih monitora kod kojih se prikaz na ekranu formira u tzv. "interlace" (preplitanje) režimu, gde se osvežavanje vrši po principu poluslika. Taj prikaz veoma zamara oči i izaziva glavobolju. Konvergencija ekrana je maksimalno odstupanje tačaka slike od idealnog pravougaonika na površini ekrana i kod savremenih monitora se kreće od 0,2 do 0,5 mm. Mnogi monitori imaju posebna kola za otklanjanje te greške. Važan parametar monitora je i veličina fosforne tačke, zapravo razmak između dva jednako obojena komadića fosfora; manji razmak očito označava oštriju sliku. Monitor od 14 inča treba da ima "dot pitch" od 0.28 milimetara ili manji; za monitore veće dijagonale, dopušten je i "dot pitch" 0.31 mm.

Rad sa dva monitora Postoje situacije u kojima samo jedan monitor rezultati rada neke aplikacije. Povezivanje drugog načina. Jedan je dodavanje- nove grafičke kartice korišćenje specijalno dizajniranih grafičkih kartica na VGA i jedan Hercules kompatibilni adapter. Za nas prvo rešenje.

216

VodičzaPC

nije dovoljan da bi se prikazali monitora je moguće na dva pored postojeće, a drugi je kojima se nalazi jedan EGA ili je, kao jevtinije, interesantno

2.2. Interfejsi i periferije Jedna grafička kartica mora biti ili MDA ili Hercules, a druga ili EGA ili VGA. Druge kombinacije nisu moguće, što je očigledno ako se pogleda mapa video memorije. Ako imate EGA ili VGA karticu, potrebno je da kupite Hercules (ili MDA) i odgovarajući monitor, ili obrnuto. Procedura se dalje svodi na to da ubacite novu karticu u odgovarajući slot na osnovnoj ploči i da priključite monitor. Eventualno, ako ste imali Hercules, moraćete da izmenite Setup, i to onaj deo vezan za video kartice, gde ćete staviti EGA ili VGA. Ako je vaša EGA ili VGA kartica 16-bitna, morate je podesiti da radi kao 8bitna, jer jedan 16-bitni adapter, u svom 128 Kb adresnom prostoru, mora biti sam. Ovo je, možda, jedina mana cele ideje oko upotrebe dva monitora, jer se upotrebom 16-bitne kartice kao 8-bitne, smanjuje brzina na otprilike polovinu u nekim video modovima. Ovo može biti neprijatno za one korisnike kojima je brzina rada video kartice veoma važna u njihovom radu sa računarom.

2.2.15 Muzička kartica SoundBlaster Kartica SoundBlaster radi na svim tipovima PC računara. Pločicom dominiraju, svojom veličinom, dva čipa, sa oznakama proizvođača ove kartice Creative Technology. Jedan od njih predstavlja integrisani FM generator, a drugi je A/ D - D/A konvertor. Pored njih, na pločici se nalazi i dvadesetak tzv. TTL čipova, tajmer 555 i par namenskih čipova. Tu su i 4 džampera (kratkospojnika) za izbor: 1/0 adrese (210 - 260H), interapt linije (IRQ 2,3,5 ili 7) i isključivanje: džojstika i DMA moda. Na pločici su ostavljena dva prazna podnožja za čipove koji omogućavaju stereo zvuk.

slika 2.54 Sound Blaster kartica (mono verzija)

Vodič za PC

217

PC za napredne korisnike Postoje tri priključka za: mikrofon, zvučnike ili snažnije pojačalo i za MIDI/ analogni džojstik. Na kartici su smešteni: FM generator zvuka; D/A konvertor za reprodukciju digitalizovanih zvukova; A/D konvertor za digitalizovanje zvučnih signala; Džojstik port; MIDI interfejs; pojačalo;

Stereo pojačalo snage 4W, 4 oma, priključak za zvučnike/dodatno

Mikrofonsko pojačalo i priključak za mikrofon; a opciono se mogu nabaviti dva čipa koji zvučnim sposobnostima ove kartice, pored još jednog kanala (ukupno 12), dodaju novu dimenziju - stereo zvuk. SoundBlaster-ov FM generator koristi 18 "ćelija" za operatore. Za sintezu jednog zvuka su potrebne dve ćelije: "modulator" i "nosač". Prostom računicom se dolazi do zaključka da je maksimum 9 zvukova. Tih 18 ćelija se može upotrebiti na tri načina. Jedan je već spomenut, drugi je sinteza govora a treći, u kome se prvih 12 ćelija koriste za 6 kanala FM zvuka, a ćelije 13 -18 za 5 udaračkih instrumenata. Parametri zvuka, kao što su oblik envelope, modulacija, frekvencija, attack, decay itd. se mogu podešavati. Svim funkcijama FM generatora upravljaju podaci, upisani u registre. A/D konvertor služi za pretvaranje analognih u digitalne signale, u ovom slučaju, za digitalizovanje zvuka. Zvučni signal se sempluje tako što se, u jedinici vremena određen broj puta uzima njegova vrednost. Sto je broj uzorkovanja, po vremenskoj jedinici, veći, digitalizacija je vernija originalu. SoundBlaster-ov A/D konvertor sempluje frekvencijom 5 - 1 2 k H z ( 5 - 1 2 hiljada puta u sekundi). 8-bitni D/A konvertor obezbeđuje reprodukovanje digitalizovanog zvuka. Frekvencija semplovanja je programabilna i kreće se od 4 - 23 kHz. A/D i D/A konvertor rade u dva transfer moda: direktni; procesor prenosi bajt po bajt sempla DMA; nije potrebno posredovanje mikroprocesora. Digitalizovani zvuk je pravi potrošač memorije, zbog ovoga je nekakav način "pakovanja" semplova nužan. Semplove sa 8 bita moguće je komprimovati na: 4 bita (dva prema jedan), gubitak na kvalitetu je neznatan, 2.6 bita (tri prema jedan), gubitak na kvalitetu se oseća, 2 bita (četiri prema jedan), gubitak na kvalitetu je značajan. Dekompresija pakovanih semplova je hardverska. Pored ovog, moguće je vršiti i zamenu perioda tišine sa po samo par bajta, koji označavaju dužinu perioda tišine. Prag tišine se, takođe, može podesiti. Gubitaka na kvalitetu nema. MIDI interfejs omogućava povezivanje sa muzičkom opremom koja sadrži ovaj interfejs kao što su sintisajzeri, ritam mašine, efektori itd. Uz karticu se dobija i instalacioni softver koji na hard disk kopira sve programe i drajvere.

218

VodiczaPC

2.2. Interfejsi i periferije

Voxkit Disketa sa ovim nazivom sadrži četiri programa za snimanje,reprodukovanje i ograničenu manipulaciju sa semplovima. Voxkit program omogućava snimanje semplova u memoriju ili, direktno, na disk, reprodukovanje sa diska ili iz memorije i pakovanje semplova. Programi VREC , VPLAY i VJOIN služe za snimanje, reprodukovanje i spajanje semplova iz DOS-a.

FM intelligent organ Namena ove zbirke programa je kreiranje i reprodukovanje muzike. Program FMORGAN, omogućava pravljenje jednostavnih pesmica, služeći se fondom instrumenata FM generatora zvuka. Ovaj program ima i mogućnost snimanja/ učitavanja podataka. Program FMPLAY služi za reprodukovanje FM muzike iz DOSa. Pošto prenos podataka ide preko DMA, za vreme dok svira muzika, moguće je pokrenuti neki program ili izvršiti DOS komandu, što se, kao parametar, prosleđuje programu FMPLAY.

Sbtalker Sbtalker je program koji omogućava izgovor pojedine reči ili čitavog teksta (iz ASCII datoteke), naravno na engleskom jeziku, koristeći FM generator zvuka.

Talking parrot Kao što samo ime govori: papagaj koji govori. Ponavljaće gotovo sve što stigne "do njega", kroz mikrofon.

Vedit (CreaUve Technology) Ovaj program služi za manipulaciju sa digitalizovanim zvukom. Pored funkcija snimanja i reprodukovanja zvuka, na željenoj frekvenciji, kao i pakovanja semplova, koje su, inače, uključene u program VOXK!T, ovim programom se mogu editovati semplovi. Sempl koji se edituje je moguće zumirati i deliti na blokove, dodavati mu eho ... Prikaz sempla je dat grafički, što u VOXKIT-u nije slučaj.

Spellbox (Creative Technology) Ovo je edukativni program i služi za učenje slova i izgovora. Ovde ne postoji problem jezičkog područja, pošto se koristi digitalizovani zvuk. Rad sa ovim programom sličan je radu sa magnetofonom. Postoje već usnimljeni glasovi, ali postoji i mogućnost pravljenja novih. Posebno je interesantno što se u lekciju može uključiti i animacija.

VodičzaPC

219

PC za napredne korisnike Sekvencer SP junior (Voyetra) Naziv sekvencer je nastao iz reči sekvenca. Ova kategorija programa omogućava "snimanje" muzike, najčešće preko MIDI interfejsa. Reč snimanje je stavljena pod navodnikd, jer se ne radi o snimanju tonova, već brojeva koji pređstavljaju informacije o muzičkim tonovima. Muzičari ove programe, najčešće, koriste za izradu muzičke pratnje, koja se sastoji od sekvenci koje se ponavljaju. Naravno, sa snimljenim informacijama se može manipulisati (mogu se menjati, premeštati, brisati...) i mogu se reprodukovati kao muzika. SP junior omogućava rad sa FM generatorom SoundBlaster-a i sa MIDI interfejsom, kao i mešanje zvuka FM generatora i MIDI klavijatura, ali ne postoji mogućnost notnog editovanja (score edit).

MMPLAY (Creative Labs) MMPLAY je program koji objedinjuje animaciju Autodesk Animator-a, FM i digitalizovan zvuk u jednu celinu. Program radi sa "batch" datotekama, u koje su uključene komande, koje podržava. Zahvaljujući tome što Autodesk Animator postavlja markere u animaciju, a isto to čine i programi koji podržavaju zvučne sposobnosti SoundBlaster-a, moguće je lako sinhronizovati animaciju, digitalizovan zvuk i muziku. Ovaj program je namenjen "ozvučenim" prezentacijama. Developers kit je namenjen svima koji žele da razvijaju programe koji podržavaju SoundBlaster. Date su biblioteke funkcija i procedura, namenjenih radu sa karticom, za Microsoft C i Quick Basic. SoundBlaster je doživeo nekoliko novih verzija u kojima su popravljene neke karakteristike originala: frekvencija uzorkovanja, broj FM kanala, stereo zvuk, 16bitna rezolucija. Novi modeli podržavaju MPC Level 1 standard (Multimedia PC Level 1, uveden u Windows-e) koji dozvoljava uzorkovanje na fiksnim frekvencijama od 11025 Hz, 22050 Hz i 44100 Hz na 8 ili 16 bita, stereo ili mono. SoundBlaster PRO uvodi stereo zvuk, mogućnost uzorkovanja od 4 kHz do 45 kHz ukupno (max. 22.5 kHz po kanalu za stereo). Takođe, poboljšan je FM deo, tako da PRO nudi 20 kanala (15 melodijskih i 5 šumnih).

2.2.16 MIDI fajl format Pošto je MIDI univerzalan standard, postavilo se pitanje razmene kompletnih kompozicija između različitih tipova sekvencera i računara. Pošto je u "igri" nekoliko različitih tipova računara (Atari ST, Mac, PC, Amiga), da ne govorimo o hardverskim sekvencerima, projektanti MIDI standarda morali su da uvedu nekakav format podataka koji će razumeti svi ovi uređaji. Uveden je MIDI FILE format (ekstenzija .MID) koji, prilično dobro, radi taj posao. Postoje dva tipa ovog formata, 0 i 1. Format 0 je jednokanalni, tj. sadrži podatke o samo jednoj muzičkoj liniji. Format 1 je multikanalni, jer sadrži podatke o 16 (17) linija. Pošto su razlike između različitih uređaja po pravilu velike, moralo se pristupiti izvesnim ograničenjima, kako bi standard uopšte funkcionisao. Prvo,

220

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije moralo se odustati od podrške parametara različitih uređaja i zadržati se na prenosu čistog MIDI-koda. Drugo, moralo se odustati od podrške pozicije sekvenciranih paterna (uzoraka; delova pesme) i preći na njihovo tretiranje kao "jedan kanal jedan (dugački) patern". Takođe se odustalo od davanja imena paternima, jer MIDI fajl format pamti samo imena radnih kanala. Treće, ne pamti se na kojem MIDIkanalu se šalje pojedina linija, već se sve vrednosti postavljaju na "No", tj. na kojem kanalu je poslata usnimljena linija, na tom će se i reprodukovati (što se lako ispravlja naknadnim preuređivanjem podataka). Za utehu, MIDI fajl format pamti tempo pesme i signaturu, tj. takt pesme. I pored navedenih ograničenja, MIDI fajl format je jedini pouzdan način prenosa podataka između različitih uređaja i programa, koji ipak zahteva naknadne dorade od strane korisnika, ali je brz, i što je najvažnije, standardizovan je.

2.2.17 Sintisajzeri i sempleri U poslednje vreme veoma je popularna oblast primene računara i digitalne tehnike uopšte na oblast produkcije zvuka i muzike. Konstantnim padom cena uz istovremeno proširenje mogućnosti i, naročito pojavom MIDI intrfejsa, sintisajzeri (sintetizatori) sve više iz užih profesionalno-muzičkih krugova se preseljavaju u domen popularne zabavne elektronike. Za potpuno razumevanje principa sinteze, bilo bi potrebno dati fizičkoteorijske osnove oscilacija i zvuka a to prevazilazi cilj i nameru ovog teksta koji ima, uglavnom, informativan karakter. Generisanje zvuka kod sintetizatora zadatak je specijalizovanih integrisanih kola čiji koncept i sastav određuju način i "filozofiju" sinteze. Danas se, uglavnom, koriste tri koncepta: analogni, FM i PCM, pri čemu se dva poslednja deklarišu kao digitalni. Analogni sintetizator spada u "klasiku" naponski kontrolisani oscilatori (VCO) generišu osnovne talasne oblike (testerasti, trouglasti,...) koji, zatim, prolaze kroz naponski kontrolisani filter (VCF) i na kraju se, u izlaznom pojačavaču, uobličavaju envelopom (obvojnicom) (VCA). Ovo je suptraktivna metoda sinteze zvuka - filter vrši selekciju (prigušenje/isticanje) određenog opsega frekvencije u okviru harmoničkog sastava i time daje zvuku određenu boju. Sve do polovine sedamdesetih godina ovi sintetizatori bili su u potpunosti bazirani na analognim sklopovima. Postepenom digitalizacijom i uvođenjem mikroprocesora, ovi uređaji donose muzičarima dugo priželjkivanu mogućnost polifonog sviranja, do koje se došlo tek uvođenjem logičkog skaniranja klavijature. Kombinacijom klasične analogne linije toka signala i digitalne obrade parametara ovi sintetizatori, danas, predstavljaju vrstu A/D (analogno/-digitalnih) hibrida sa pomalo sugestivnim i nostalgičnim epitetom "analogni". Frekventna modulacija se, kao način za dobijanje posebnih efekata i karakteristične boje tona, odavno koristi kod svih vrsta sintetizatora. Danas izraz frekventna modulacija (FM) s pravom asocira na DX seriju sintisajzera (sintetizatora) firme Yamaha jer je FM kod ovih uređaja osnova a ne samodogradnja sinteze zvuka. Lansiranjem porodice kompleksnih FM generatora Yamaha je sa DX serijom osvojila muzičare širom sveta svojim novim, čistim, metalnim zvucima i pristupačnim cenama. Pojava ovih instrumenata, 1983 - 84. godine, donela je dosta novosti u

VodičzaPC

221

PC za napredne korisnike korisničkom interfejsu i snažnu popularizaciju MIDI-ja. Yamaha sintisajzeri doneli su i novu terminologiju, što je, delom, bilo neophodno a dobro je došlo i kao komercijalni efekat. Generatori signala nazivaju se operatori i oni inicijalno generišu samo sinusoidalni talasni oblik. Svaki operator predstavlja poseban modul sa sopstvenim frekventnim područjem, envelopom i izlaznim intenzitetom. Izlaz svakog operatora može biti usmeren ili na pojačavač (tada je oscilator) ili na ulaz drugog operatora (tada je modulator). Šest ovakvih operatora (DX7) čine jednu grupu, tj. glas, glasova ima šesnaest (polifonija), a način na koji su operatori, unutar grupe, međusobno povezani, Yamaha naziva algoritam. Međusobnom i višestrukom modulacijom čiji se intenzitet menja u skladu sa envelopom modulatora, dobijaju se kompleksni talasni oblici. Čitav proces generisanja i modulacije signala odvija se u digitalnoj formi, a tek na kraju lanca nalazi se D/A konvertor koji multipleksirane digitalne signale pretvara u polifoni audio signal. Integrisana kola koja obavljaju sav ovaj posao imaju svoje registre kojima se podešavaju parametri i uvezuju se u sistem kao klasična mikroprocesorski kompatibilna kola. Treći, najnoviji koncept sinteze zvuka zasniva se na D/A konverziji memorisanog uzorka nekog talasnog oblika ili uzorka gotovog zvuka. Uređaji koji na ovakav način obrađuju zvuk - sempleri, biće posebno opisani. Sintisajzeri koji koriste ovu metodu imaju u ROM-u mnoštvo malih uzoraka (snimaka) različitih zvukova i talasnih oblika, dobijenih konverzijom analognog signala u digitalni oblik (postupak prevođenja poznat pod nazivom PCM - Pulse Code Modulation). Pažljivim izborom reprezentativnih uzoraka, dobija se odlična talasna osnova za dalju sintezu. Generisanje zvučnog signala na bazi uzorka koristi se i kod profesionalnih elektronskih klavira i savremenih elektronskih bubnjeva. Sempler (od sample - uzorak) je naziv, odomaćen kod muzičara, za muzički instrument koji kao specijalizovani računar prevazilazi samo takav tretman i postepeno prerasta u univerzalni uređaj za obradu zvuka. Princip rada je jednostavan: ulazni signal (na primer, iz mikrofona) šalje se u A/D konvertor a dobijene digitalne vrednosti smeštaju se određenom brzinom, sukcesivno, u memoriju. Kasnije, izbacivanjem sadržaja memorije na D/A konvertor, dobija se rekonstruisan analogni signal. Kvalitet snimka srazmeran je brzini uzorkovanja (semplovanja) i rezoluciji. Rezolucija predstavlja broj bita koji definišu digitalni ekvivalent amplitude ulaznog signala u kvantumu vremena. Standardi su 12 i 16 bita, a brzina uzorkovanja (odmeravanja; programabilna) varira u rasponu 1 0 - 5 0 kHz. Profesionalni uređaji koriste brzine i do 100 kHz. Usled D/A konverzije reprodukovani zvuk sadrži nepoželjan šum i odnos korisnog signala i šuma (dinamika) kreće se, kod modela srednje klase oko 60 - 70 dB (decibela). Hardverske specifičnosti u arhitekturi semplera su A/D i D/A konvertori, višekanalni DMA kontroleri i DSP-i (Digital Signal Processor). Po pitanju izbora "dirigenta" memorije - pri brzini semplovanja od 50 kHz; sa 16 bita, za snimak od 5 sekundi potrebno je 500 kilobajta. U memoriji može biti više uzoraka, čak preko stotinu, a program vodi računa o njihovom razmeštaju, identifikaciji itd. Time je omogućena brza zamena uzorka koji "izlazi", a kod većine modela moguć je i višekanalni, odnosno simultani rad sa više različitih zvukova - svaki kanal "vrti" neki svoj uzorak. Uzorak se može reprodukovati na dva globalna načina: "vrćenjem" u

222

Vodic za PC

2.2. Interfejsi i periferije petlji (loop) i jednostrukim prolazom (one shot). Slikovito, primer za prvi način je zvuk orgulja, a za drugi - zvuk doboša. Frekvencija reprodukovanog zvuka, odnosno visina tona odgovara brzini "liferovanja" uzorka. U fazi editovanja, nad uzorcima se mogu vršiti razne modifikacije, vezivanje, stapanje, talasni oblici se mogu nacrtati, moguća je aditivna sinteza itd. Uz odgovarajući softver, sempler se začas pretvara u eho, reverb ili neki drugi uređaj za zvučne efekte. Računaru može poslužiti i kao merni instrument, na primer, analizator zvučnog spektra. U tonskom studiju klasično snimanje magnetofonom postaje usko grlo procesa produkcije, naročito pojavom CD-a na kome se lako primeti šum sa izvornog snimka. Studijsko-profesionalna klasa semplera može dati izuzetan kvalitet snimka. Za višekanalno, kvalitetno i dugotrajno snimanje potrebne su stotine megabajta memorije i tako dolazimo do sprege hard diska i muzike, tzv. Audio Hard Disc Recording. Podaci se iz semplera, čiji RAM ovde ima ulogu bafera, prebacuju odmah na disk, a zapis se dalje tretira kao d,atoteka.

Vodič za PC

223

PC za napredne korisnike 2.2.18 Modemi i modemska komunikacija Računare koji su blizu jedan drugog, lako je povezati kablom i koristiti ga, kabl, za prenos podataka. Međutim, kada su računari međusobno udaljeni sve to pada u vodu. S druge strane, navikli ste da prijatelje zovete telefonom. Zašto i podatke ne biste prebacivali telefonom? Računar se ne može direktno povezati na telefonsku liniju. Ona je predviđena da električnim putem prenosi zvuk i da bi podatke mogli da pošaljete na ovaj način, potrebno je da ih pretvorite u zvuk. Za taj deo posla zadužen je modem. Brojevi koje računar šalje u modemu se pretvaraju u tonove (pištanje) i šalju telefonom. Na drugom kraju, takođe, treba da se nalazi modem, koji će tonove pretvoriti ponovo u podatke i poslati u računar. Telefonske linije su projektovane za prenos analognih, a ne digitalnih signala kakve generišu računari. Generalno, analogni signali su signali koji se mogu predstaviti nekom talasnom formom, na primer signali govora ili muzike. Digitalni signali su jednosmerni signali obično predstavljeni sa dva nivoa, na primer, nivo od 5V predstavlja jedinicu, a nivo od OV nulu. Telefonski sistem nije u stanju da prenese jednosmerne napone, jer je projektovan samo za prenos govora. Uređaj koji digitalni signal pretvara u analogni, koji je pogodan za prenos kroz telefonsku mrežu, naziva se modem. Ime mu potiče od početnih slova reči MOdulator-DEModulator, koje upravo opisuju funkciju ovog uređaja. Procesom modulacije, digitalni signal se "utiskuje" u analogni signal sinusoidalnog oblika. U zavisnosti od toga koji parametar analognog varira (faza, frekvencija ili amplituda), modulacija može biti fazna, frekventna, amplitudska ili neka kombinacija ove tri. Digitalni signal se naziva modulišućim signalom, a sinusoidalni signal nosiocem (carrier). Proces obrnut modulaciji naziva se demodulacija. Ovim se procesom iz sioženog, modulisanog signala, izdvaja koristan digitalni signal. Modemi se uvek koriste u paru. Da bi se uspostavila veza i omogućio prenos podataka, mora postojati modem i na predajnoj i na prijemnoj strani. Tip veze, bez obzira na tip linija, može biti simpleks, poludupleks i dupleks. U simpleks vezi podaci se prenose samo u jednom smeru, i to od predajnika ka prijemniku. Poludupleks veza omogućava prenos podataka u oba smera, ali ne istovremeno. Dok jedan modem radi kao predajnik, drugi radi kao prijemnik. Dupleks veza omogućava da oba modema šalju i primaju podatke u isto vreme. Dupleks veza se može ostvariti iznajmljenom četvorožičnom i dvožičnom vezom. U iznajmljenoj četvorožičnoj vezi, praktično se ostvaruju dve simpleks veze, odnosno svaki modem ima posebnu liniju za slanje, odnosno prijem podataka. Kada je reč o dupleks vezi izvedenoj dvožičnim vodom, zna se koji modem je započeo proces komunikacije. Ovaj modem se naziva pozivajući (originate), a modem koji je pozvan naziva se pozvani (answer). Pozivajući modem šalje svoje podatke jednim, a pozvani modem drugim kanalom, na primer, pozivajući modem koristi frekvenciju oko 1000Hz, a pozvani frekvenciju oko 2000Hz. Koje će frekvencije koristiti koji modem, propisano je standardima. Ovo je stvarno osnovni princip rada modema. Modemi nude mnogo više: imaju ugrađene male računare koji mogu da odaberu željeni broj, automatski

224

VodiczaPC

..

2 2 Interfejsi i periferije uspostave vezu sa drugim modemom, proveravaju ispravnost prenosa i automatski popravijaju greške. Neki čak imaju posebno razvijane programe za korekciju grešaka, pa i internu kompresiju podataka (slično programima ARJ i ZIP), tako da dodatno skraćuju vreme prenosa. Firma Hayes - Microcomputer Products je 1981. godine ponudila tržištu modem pod imenom Smartmodem 300, koji je zahvaljujući svojim karakteristikama postao ne samo popularan, već je inicirao postavljanje jednog novog, nezvaničnog, takozvanog Hayes (Hejs) standarda. Modemi koji odgovaraju ovoj specifikaciji, nazivaju se inteligentnim, pa čak i smartmodemima. Ovaj standard odnosi se na način upravljanja modemom koji je softverski. Inteligentni modemi sadrže mikroprocesor, ROM u kome je smešten program koji upravlja radom modema, RAM, a često i EEPROM (električki promenljivi ROM) u kome neki podaci ostaju i po isključenju napajanja. Inteligentni modem se može nalaziti u jednom od dva režima rada: komandni režim (command mode) režim prenosa podataka (data mode). U komandnom režimu rada, podatke koje prima modem interpretira kao komande posebnog upravljačkog jezika. U režimu prenosa, podaci se jednostavno šalju bez ikakve interpretacije. Modem prelazi u komandni režim kada se: 1. uključi, 2. resetuje, 3. pritiskom na taster, prekine operacija biranja broja, 4. pri uspostavljenoj vezi, ne detektuje nosilac (Data Carrier) i 5. posebnom sekvencom znakova, prebaci iz režima prenosa u komandni. Modem radi u režimu prenosa podataka kada: 1. uspostavi vezu sa drugim modemom i 2. završi lokalno ili testiranje veze. U režimu prenosa podataka modem je transparentan za komande upravljačkog jezika, sem jedne koja mu govori da pređe u komandni režim. Kada prepozna tu komandu, ili kako se još naziva 'lskejp" (escape) sekvencu, modem prelazi u komandni režim, bez prekidanja veze sa drugim modemom, ako je uspostavljena veza. Ova se komanda sastoji iz tri dela: pauza od jedne sekunde + + + pauza od jedne sekunde. Dužina pauze, kao i korišćenje znakova " + + + ", mogu se posebnim komandama izmeniti.

Upravljački jezik modema Kontrola rada modema vrši se na tri načina: -preklopnicima na štampanoj ploči modema, -upravljačkim jezikom i -podešavanjem vrednosti u registrima modema. Prvi način se koristi za postavljanje nekih hardverskih parametara i početne konfiguracije. Komande upravljačkog jezika su nizovi ASCII znakova koje modem

VodižzaPC

225

PC za napredne korisnike preuzima u komandni bafer, sve do prijema znaka CR (Carriage Return). Uzimanjem znakova, njihovu interpretaciju i izvršenje komandi vrši mikroprocesor modema pod kontrolom programa iz ROM-a. Svaka komanda, sem dve, počinje prefiksom AT (attention code), pa se često upravljački jezik naziva AT jezikom ili AT standardom. Iza prefiksa AT sledi jedna ili više komandi koje mogu, ali ne moraju, biti razdvojene blanko znakom. Na kraju knjige, u dodatku, dat je spisak komandi modema.

Standardi U komunikacijama su standardi vrlo važni i proizvođači modema moraju da ih poštuju. Tako je obezbeđeno da svaki modem sa svakim može da uspostavi vezu ako imaju bar jedan zajednički standard. Standarda ima mnogo, jer ima različitih vrsta veza, a modemi ih obično imaju po nekoliko ugrađenih. Mnogi standardi sami po sebi podrazumevaju i neke druge, niže standarde. Modema ima raznih, što zavisi od njihove namene. Nas najviše zanimaju oni koji su predviđeni za upotrebu na običnim telefonskim linijama. Postoji jedna podela modema koja nema veliki uticaj na funkcionalnost, a to je na unutrašnje i spoljne modeme. U žargonu unutrašnji modemi se nazivaju internim, od engleske reči internal, a spoljni eks-ternim od engl. reči external. Interni se ugrađuju u sam računar, što znači da se ne mogu koristiti na različltim tipovima računara, već samo na onom za koji su napravljeni. Eksterni modem se na računar povezuje preko standardnog serijskog interfejsa. To praktično omogućava da bude korišćen na svakom računaru koji ima odgovarajući priključak. Eksterni modemi imaju svoje kućište, napajanje nezavisno od računara i kabl za povezivanje. Proizvođači svaki model proizvode u obe verzije, a eksterni su nešto skuplji. Najvažnija karakteristika modema je brzina prenosa. Ona se meri brojem znakova u sekundi. U dokumentaciji modema možete naići na dve oznake: CPS (characters per second) i BPS (bits per second). CPS označava broj prenetih znakova, a BPS broj prenetih bitova u sekundi. Najčešći su modemi na 2400 bps, koji podatke prenose brzinom od 2400 bita u sekundi. To je otprilike 240 znakova u sekundi. Ono "otprilike" je stvarno otprilike, jer zavisi od kvaliteta linije i tipa veze. Najčešće, to je nešto manje od 240 znakova. Ova brzina je kod nas uobičajena. U poslednje vreme sve češće se pojavljuju brži modemi: 9600,14400 i 19200 bps. Pravilo je jednostavno: što je modem brži, manje se vremena potroši na prenos. Kod nas su najzastupljeniji sledeći standardi: protokol

brzina (bps)

V22

226

1200

V22bis

2400

V32

9600

V32bis

14400 VodižzaPC

2.2. Interfejsi i periferije Brzina od 1200bps se vrlo retko koristi, kao i brzina od 300bps, iako ih svi modemi imaju ugrađene. Svaki modem ima ugrađenu vrlo jednostavnu ali funkcionalnu korekciju grešaka. Vrlo često, ta korekcija je isključena u cilju povećanja brzine. Kada je linija kojom se podaci prenose loša, veliki je šum, zujanje ili krckanje, a mogućnost da se pojave greške vrlo je velika. Šumovi izmene tonove koji dolaze preko linije i prijemni modem ih pogrešno prepoznaje. Da bi modem mogao dobro da posluži i u ovakvim uslovima, potrebno je da ima ugrađen neki kvalitetan metod otkrivanja i korekcije grešaka. Ovo je čak jedna kompleksna naučna oblast i metoda ima mnogo. Najzastupljenija su dva: MNP4 i V42. MNP4 je protokol koji je definisala američka firma Microcom i vrlo je čest u modemima. Metod korekcije je veoma dobar i donekle ubrzava prenos jer podatke organizuje malo drugačije od uobičajenih protokola. Njime se na 2400bps postižu brzine do 275 - 285 cps, što nije zanemarljivo. V42 je međunarodni standard. On u sebi sadrži i MNP4, ali i dodatnu optimizaciju. I on postiže isto ubrzanje kao MNP4. Svaki modem nema ugrađen MNP ili V42 protokol. Obično je u dokumentaciji koja se dobija naglašeno kada ih ima. Postoje i neki programi koji emuliraju ove protokole. Oni se pokreću na računaru i obično daju mnogo slabije rezultate od pravih protokola ugrađenih u modeme. Princip kompresije podataka u primeni računara je poznat. Postoje mnoge metode kojima je cilj isti: da podatke sabiju tako da zauzimaju što manje mesta, ali da se po potrebi mogu raspakovati u originalni oblik. U komunikacijama ovo ima naročitu važnost, jer količina podataka direktno utiče na trajanje prenosa a samim tim i na cenu. Preporučljivo je podatke pre prenosa arhivirati nekim od uobičajenih programa: ZIP, ARJ, LHA ili nekim drugim. Neki modemi između ostalog nude mogućnost da sami kompresuju podatke pre slanja. Ovo arhiviranje nije tako dobro kao ZIP ili ARJ (ipak u modemu je slabiji procesor nego u računaru), ali može da bude veoma korisno. Ima podataka koji ne mogu biti kompresovani na drugi način, kao što su meniji i drugi tekstualni podaci koji su vrlo česti na elektronskim sistemima. Opet, postoje razne metode kompresije od kojih su dve najzastupljenije: MNP5 i V42bis. Oba imaju iste izvore kao i MNP4 i V42. MNP5 je efikasan na datotekama koje nisu arhivirane. Postiže stepen kompresije i do 2:1. Ovo se najbolje primećuje kada prenosite neki tekst ili datoteku baze podataka. Slabost su mu već arhivirani podaci; MNP5 će i njih pokušati da komprimuje, a pošto to neće moći, bespotrebno će trošiti vreme. Dešava se da nekada prenos sa uključenim MNP5 traje duže nego bez njega. V42bis je korak ispred MNP5. Ne samo što ima veći stepen kompresije (dostiže 4:1), nego ume da prepozna već arhivirane podatke i ne pokušava da ih dodatno arhivira. Protokoli sa kompresijom u sebi podrazumevaju i protokole za korekciju grešaka. V42bis ne mora da sadrži MNP5, ali proizvođači u modeme najčešće ugrađuju oba protokola. Tretman modema koji imaju ugrađenu kompresiju je nešto drugačiji od običnih. Evo zbog čega: Modem koji radi na 2400bps, podatke od računara preuzima tom brzinom i tom brzinom ih šalje i preko linije. Ako ima ugrađenu kompresiju, podatke koje

Vodič za PC

227

PC za napredne korisnike preuzima od računara slaće prividno većom brzinom. Na primer: ako modem na 2400bps ima MNP4 i šalje podatke koje može da arhivira maksimalno dva puta, trebaće mu dva puta manje vremena za prenos. To praktično ima isti efekat kao da modem radi na 4800bps i računar treba podesiti na tu brzinu, tako da se linija maksimalno iskoristi. Kod V42bis situacija je slična, samo što, zbog kompresije od 4:1, podešena brzima treba da bude 4 puta veća, dakle 9600bps. Za druge modeme važi isto: ako imaju MNP4, računar treba podesiti na dva, a ako imaju V42bis na četiri puta veću brzinu. Osim brzine, potrebno je podesiti i "handshaking" (hendšejking) i to tako što se uključuje hardverski hendšejking (RTS/CTS). Ovo je izraz koji se u računarskom žargonu ne prevodi, a poreklom je od engleske reči handshaking, koja znači rukovanje. Označava proces koji se odigrava vrlo duboko u računaru. Prenos podataka se odvija najčešće predviđenom brzinom, ali ako su uslovi loši, prenos može biti usporen. Da ne bi dolazilo do zagušenja (ako modem uspori sa prenosom a računar i dalje šalje nove podatke normalnom brzinom), računar od modema očekuje da "javi" kada je spreman da primi novi podatak. Takođe, ako računar šalje podatke koje dobija složenijom obradom, može se desiti da ih modemu predaje sporijom brzinom. Tada modem očekuje da računar "javi" kada je spreman da pošalje novi podatak. Tako se postiže da uređaji usklađuju međusobne brzine i izbegavaju da zagube podatke. U modemima se koriste dve vrste hendšejkinga, jedan na nivou podataka, takozvani softverski, i jedan na nivou elektronike, zvani hardverski hendšejking. Prvi se izvodi tako što se u podatke koji se prenose u određenim periodima ubacuju specijalni znaci koji označavaju spremnost za rad. Računar ili modem, osim što prenose podatke proveravaju da li se među njima nalaze specijalni kodovi i usklađuju rad prema njima. Ovakav način rada se označava i kao XON/XOFF. Hardverski hendšejking je na nivou elektronike modema i računara. Osim vodova za podatke, modem i računar su povezani i vodovima za kontrolu podataka. U slučaju potrebe oni međusobno usklađuju rad koristeći ove kontrolne signale. Označava se i kao RTS/CTS. Hardverski hendšejking je nešto brži, jer se prenos ne usporava ubacivanjem specijalnih znakova. Kod modema 300,1200 i 2400bps hendšejking često i nije potrebari, jer i bez njega prenos teče kako treba. Međutim, kod brzih modema, a pogotovo modema koji imaju MNP i V42 protokole, gde je odstupanje u brzini vrlo često i primetno, neophodno je uključiti hardverski hendšejking.

Upravljanje modemom Upravljanje modemom je, uglavnom, prepušteno komunikacionom programu. Ipak i da bi on sve uradio kako treba, potrebno je prilagoditi ga modemu. Računari u modemu, kao i svaki drugi računari, prepoznaju i izvršavaju određeni skup komandi. Njihov jezik je mnogo jednostavniji i čak se i ne može svrstati u prave programske jezike i namenjen je uglavnom za podešavanje rada modema. Najčešči i za nas jedini interesantan "modemski jezik" je Hejs (Hayes). Dobio je ime po firmi

228

VodičzaPC

.

2.2 Interfejsi i periferije koja ga je osmislila. Ovaj jezik je postao standard i u manjoj ili većoj meri, podržava ga svaki modem. Spisak komandi koje prepoznaje vaš modem pronaći ćete u priručniku koji uz njega dobijate. Za primer, navešćemo nekoliko od njih. Pokrenite komunikacioni program i probajte ih. ATZ - reset ATH

- spusti slušalicu

ATH1 ATDP 95 AT&V

- podigni slušalicu - pozovi 95 (tačno vreme) - prikaži kako si podešen

Svaku od komandi modem bi trebalo da izvrši i odgovori $a OK. Što se podešavanja tiče, modemi su već u fabrici podešeni, tako da se odmah mogu koristiti. Jedino je neophodno modemu poslati komandu ATX3 kojom se prilagođava našim telefonskim centralama. Fabrički je podešen za američke centrale koje se od naših unekoliko razlikuju. Ovako podešen modem će vam sigurno raditi. Ipak, verovatno su potrebna neka dodatna, fina podešavanja komandama, kojima će se postići bolja funkcionalnost. Ovo naročito važi za brze modeme. Ova podešavanja ipak prepustite nekom vičnijem. Nakon izvršenja komande, modem daje odgovor koji može biti brojčani ili dat rečima, u zavisnosti da li je korišćena komanda VO ili V1. Ako je brojčana, iza nje obično sledi znak CR. Iza poruke rečima, slede znaci CR i LF (Line Feed). U narednoj tabeli prikazani su mogući odgovori modema i njihove brojčane oznake. Iz skupa svih poruka, komandama X0, X1, X2 i X3, mogu se izabrati odgovarajući podskupovi poruka. kod

poruka

situacija/objašnjenje

0

OK

Uspešno izvršena komanda

1

CONNECT

Uspostavljena veza od 0 do 300 bps

2

RINC

Detektovan je poziv (zvono)

3

NO CARRIER

4

ERROR

Pogrešna komandna linija

5

CONNECT 1200

Uspostavljena veza brzinom od 1200 bps

6

NO DIALTONE

Nije detektovan ton koji daje slobodnu liniju

7

BUSY

Detektovan signal koji pokazuje da je linija zauzeta

NO ANSVVER 8 9

CONNECT 600

Nije uspelo uspostavljanje veze ili je detektovano odsustvo nosioca

Ako se upotrebi modifikator "@", a modem ne detektuje pet sekundi tišine Uspostavljena veza brzinom od 600 bps VodičzaPC

229

PC za napredne korisnike kod

poruka

situacija/objašnjenje

10

CONNECT 2400

Uspostavljena veza brzinom od 2400 bps

30

NVRAM ERROR

Nije uspelo upisivanje konfiguracije u EEPROM

31

VOICE CALL

Posle uspostavljene veze, detektovan je Ijudski glas

32

HANG UP Poruka posle VOICE CALL u slučaju da se, posle nekog vremena, ne preuzme veza od modema

Sem komandnim jezikom, načinom rada modema upravlja se podešavanjem vrednosti u njegovim registrima. Generalno, registri se nazivaju S registri. Neki od registara modem koristi interno, i obično su bit mapirani, odnosno svaki bit u njima ima posebno značenje. registar

moguće vrednosti

standardna vrednost

jedinica

funkcija

SO

0-255

0

Zvono

Broj "zvona" pre odgovora

S1

0-255

0

Zvono

Brojač "zvona"

S2

0-127

43

ASCII

"escape" znak

S3

0-127

13

ASCII

Carriage return znak

S4

0-127

10

ASCII

Line feed znak

S5

0-127

8

ASCII

Backspace znak

S6

0-255

2

sec.

Čekanje na ton slobodne linije

S7

0-255

45

sec.

Čekanje na nosilac

S8

0-255

2

sec.

Trajanje pauze

S9

0-255

6

0.1 sec.

Vreme prepoznavanja nosioca

S10

0-255

14

0.1 sec.

Osetljivost na odsustvo nosioca

S11

0-255

70

0.1 sec.

Brzina tonskog biranja

S12

0-255

50

0.02 sec.

Pauza "escape"sekvence

S13 S14

UART status registar (interni) 170

Bit mapirane opcije (interni)

S15

230

Fleg registar (interni)

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije registar

moguće vrednosti

standardna vrednost

S16

0.1

0

jedinica

funkcija Test opcije (interni)

S17

Fleg registar (interni)

S18

0-255

0

sec.

Testtajmer

S19

Fleg registar (interni)

S20 - S24

Fleg registar (interni)

S25 S27

S30

0-255

5

0.01 sec.

Osetljivost na DTR

0

10 sec.

Period neaktivnosti

Sync/Async takt 0 - 255

Registrima se pristupa komandom za čitanje, AT Sr?, i komandom za upis, AT Sr=n, gde je r broj registra, a n broj. Neki modemi obezbeđuju i jednostavan mehanizam pokazivača na registar. On je, obično, u formi komande: AT Sr, gde je r broj registra, npr. AT S7. Nadalje se ovom registru pristupa komandama: AT ? (čitanje) AT = n (upis). Pokazivač je važeći sve do upotrebe sledeće S komande. U dodatku je dat detaljniji opis funkcije pojedinih registara.

Faks-modemi Posebna vrsta modema su faks-modemi. Oni u sebi imaju ugrađenu podršku za faks. Da biste preko njega poslali faks, potreban vam je specijalan program, koji ste sigurno dobili uz modem. Da biste stvarno mogli da pošaljete dokument kao sa prave faks mašine, potreban vam je i skener kojim ćete dokument ubaciti u računar. Ipak, i bez toga može biti od velike koristi. Dokument možete pripremiti u svom tekst procesoru i poslati ga, bez potrošene trunke papira. Pored toga što će kvalitet slova tako poslatog dokumenta iznenaditi primaoca, svaki faks može imati zaglavlje sa memorandumom firme, slike, tabele i druge grafičke elemente. Velika prednost faks-modema je što njima upravlja računar. Možete pripremiti nekoliko različitih faksova i on će ih sam poslati u vreme koje odredite, a može jedan isti faks da pošalje na više adresa, i da u svakom promeni ime i adresu primaoca. Faks-modem kartica, može i da primi faks poruku, a program da vam je prikaže na ekranu ili pošalje na štampač, ako vam tako više odgovara. Za firme, ovo je veliki napredak. Sve češće se i u knjigovodstvenim programima može naići na podršku faks-modemima.

Vodič za PC

231

PC za napredne korisnike

Povezivanje modema Na sledećim slikama prikazano je kako se interni i eksterni modem povezuju na računar, odnosno na telefonsku liniju.

\ slika 2.55. b) Povezivanje internog modema na telefonsku liniju

l^i:rn

\ \

p:|

---------------------------------

1

i n ____ ________ J ■ QZ __________ slikavooaPiiirpJ 2.56 a)Povezivanje eksternog modema na telefonsku liniju UifiJ slika 2.55 a) Skica zadnjeg panela internog modema

slika 2.56 b) Skica izgleda zadnjeg panela eksternog modema

232

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije

Kontrolni panel modema Eksterni modemi imaju prednji kontrolni panel sa više LED svetiljki koje signaliziraju štatus modema. Najčešće sretane oznake su : LED TST

OPIS Correct Error

FUNKCIJA FLASH

vaš modem je detektovao grešku u podacima primljenim od udaljenog modema za vreme MNP moda i korigovao je grešku.

ON

hormalno stanje (nema greške).

9600 bps

ON

modem radi na 9600bps.

48

4800 bps

ON

modem radi na 4800bps.

AA

Auto Ansvver

ON

96

Modem je konfigurisan odgovori na dolazeći poziv.

-

da

automatski

Modem nije konfigurisan za Auto Ansvver i prima zvučni signal.

OFF Za svaki dolazeći zvučni konfigurisan za AutoAnsvver.

CD

Carrier Detect

RD

Off-Hook

Receive Data

je

OFF

Modem je on-hook.

ON

noseći

signal

udaljenog

Modem ne detektuje noseći signal udaljenog modema. Modem je off-hook.

Modem prima modema.

podatke

od

udaljenog

Modem je konfigurisan za tzv. "full-duplex", uključen je eho, vi šaljete komandu a modem šalje vama eho.

OFF

Send Data

Modem detektuje modema.

ON

•

SD

kada

Modem nije konfigurisan za Auto Ansvver.

ON OFF

OH

poziv,

Modem ne prima podatke računara ili komande od vas.

od

udaljenog

ON

Vi unosite komandu za vaš modem.

-

Vi prenosite podatke udaljenom računaru.

Vodičza PC

233

PC za napredne korisnike LED

TR

OPIS

OFF

Terminal Ready

ON OFF

MR

Modem Ready

FUNKCIJA Vaš modem ne prima komande od vas ili ne prenosi podatke udaljenom računaru. Vaš modem je primjo signal od vašeg računara da je spreman za prenos podataka. Vaš modem nije primio signal od vašeg računara da je spreman za prenos podataka

ON

Modem je uključen.

OFF

Modem je isključen.

FLASHModem je u "self-test" modu.

oooooooooooo TST 96

48

24

12 AA CD OH RD SD TR MR

slika 2.57 Kontrolni panel eksternog modema

Rad sa modemom Rad sa modemom odvija se pomoću nekog komunikacionog programa. Posle startovanja programa, korisnik se obično nalazi u editoru i ima mogućnost da kuca komande. Modemu se komande prenose svaka pojedinačno ili u obliku niza. Ukoliko se komande prenose pojedinačno, sledeća se ne sme zadati pre nego što se prethodna izvrši do kraja. Ukoliko se u toku izvršavanja naredbi AT A ili AT D modemu prosledi bilo koji znak, modem će prekinuti njihovo izvršavanje. Ako se komande zadaju u obliku komandnog niza, on se smešta u komandni bafer odakle ga uzima komandni interpreter. Komande mogu biti otkucane velikim ili malim slovima, razdvojene blanko znakom ili otkucane bez razmaka. Komandni bafer je ograničenog kapaciteta, obično 40-tak bajtova. Posle izvršenja niza komandi, modem daje odgovarajuću poruku. Proces komuniciranja pomoću dva modema obuhvata četiri faze:

234

1.

Inicijalizacija modema;

2.

Uspostavljanje veze, odnosno biranje broja ili čekanje na poziv;

3.

Proces razmene podataka;

4.

Prekid veze.

Vodic za PC

..

2 2 Interfejsi i periferije

Inicijalizacija modema Pre prosleđivanja bilo kakve komande, preporučljivo je resetovati modem komandama Z ili &F. Na odgovor modema se čeka do 3 sekunde, a po prijemu poruke "OK", još 600 milisekundi, jer neki modemi daju poruku da proces resetovanja nije završen. Posle resetovanja modema, potrebno je postaviti određene parametre. Programi za komunikaciju obično koriste sledeće komande za inicijalizaciju: E0 - neće doći do eha komandi, Q1 - zahtev da modem odgovori na komande, V0 ili V1 - program će procesirati odgovor, bilo da je u formi stringa, što je preporučljivo, ili kodiran, S0=0 - isključuje se automatski odgovor na poziv, da se ne bi dogodilo da modem detektuje poziv u toku izvršavanja komandi, H0 - modem prekida vezu ako je pre toga bio na liniji, S12=10 - definiše se najmanje 200 ms vremena pre prijema znakova za prelaz iz režima prenosa podataka u komandni, S2 = * - promena sekvence "+ + + " kojom se prelazi iz režima prenosa podataka u komandni u neku drugu, što je korisno ako se ne želi dozvoliti da udaljeni korisnik preuzme komandu nad modemom, S4=* - po potrebi se modifikuje LF znak. Tipična sekvenca za konfigurisanje modema glasi: AT E Q V S0=0 H S12=10 S2=28 S4=31 ili ateqvs0=0hs12 = 10s2=2 8s4=31 Treba imati u vidu da je modemu potrebno izvesno vreme da procesira komandni niz. Ovo vreme se lako računa ako se uzme da jedan znak ima 10 bita. Tako, za brzinu od 300 bps treba čekati 10/300s po znaku. Posle slanja komandnog stringa, čeka se odgovor "OK".

Uspostavljanje veze Biranje broja vrši se komandom ATD, na primer, ATD 95. Posle biranja broja, obično se dobijaju sledeće poruke: NO CARRIER - veza nije uspostavljena, NO DIALTONE - nema signala na liniji, NO - uspostavljanje veze nije uspelo iz nekog razloga, BUSY - detektovan je signal zauzete linije, ' CONNECT - veza je uspešno uspostavljena

Prenos podataka Posle uspešno uspostavljene veze, modem prelazi u režim prenosa podataka, što znači da će samo prenositi znake dobijene sa linije ili tastature. Računar će,

Vodič za PC

235

PC za napredne korisnike nadalje, služiti samo kao terminal udaljenom programu, što praktično znači da korisnik sa svog koristi resurse nekog udaljenog računara. Kada se želi da modem odgovori na poziv, onda je to najlakše postići postavljanjem neke vrednosti različite od 0 u registar SO i čekati da telefon zazvoni i modem sam odgovori na poziv. Drugi način je da se SO postavi na nulu, sačeka poruka "RING", posle koje se zadaje komanda A (odnosno AT A). U slučaju da se sa govorne komunikacije želi preći na modemsku, jedna strana kuca komandu ATA, a druga ATD i obe strane spuštaju slušalice.

Prekidanje veze Najjednostavniji prekid veze ostvaruje se isključivanjem modema iz telefonske linije. U zavisnosti od komande &D modem će preći u komandni režim. Elegantniji način je da se modem vrati u komandni režim "escape" sekvencom, a zatim primeni komanda H. U slučaju da se veza ostvaruje sa nekim BBS-om, vezu nije potrebno posebno prekidati, jer će to učiniti program sa druge strane šaljući "break" signal.

Kratki prikaz komunikacionog programa "Telhc" "TELIX" je jedan od najpopularnijih komunikacionih programa za PC računare. Ovde će biti dat kratak prikaz a budući korisnici se upućuju na TELIX.DOC fajl u kome je dat kompletan prikaz mogućnosti ovog programskog paketa. Poželjno je da u vaš konfiguracioni fajl (CONFIG.SVS) uključite, ukoliko to niste učinili zbog nekog drugog programa, komandu FILES=20. Takođe je poželjno da u AUTOEXEC.BAT datoteku (fajl) uključite tzv. "environment" promenljivu "TEL!X", tj. set TEL!X=pathname gde je pathname naziv direktorijuma, gde je instaliran program "TELIX" (na primer c:\telix\). Podrazumeva se da ste u AUTOEXEC.BAT fajl uključili komandu MODE sa komunikacionim parametrima za serijski port. Program se startuje kucajući pri DOS promptu: Telix (postoje i opcije, koje su opisane u "TELIX.DOC"). Neposredno po startovanju "TELIX"-a, a i u većem delu njegovog korišćenja, vi ćete biti u "TELIX"-ovom tzv. terminalnom modu. Dok ste u ovom modu, bilo koji normalni (ASCII) karakteri koje vi otipkate biće poslati prema modemskom portu, a bilo koji dolazeći karakter biće ispisan na ekran. Dok ste u terminalnom modu, pritiskajući istovremeno tastere i prebacujete se u tzv. "HELP" ekran, koji sumarno prikazuje sve komande koje su

236

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije vam na raspolaganju. Ako pritisnete odgovarajuće tastere za neku komandu dok je "HELP" ekran prikazan, on će nestati sa ekrana i komanda će biti izvršena. Telix u3.12 Connand Sunnary Main Functions Dialing directorg..Alt-D Send files ........ .Alt-S Exit Telix ........ .Alt-X Conn Paraneters... •Alt-P Key defs./nacros.. .Alt-K Capture on/off ---- .Alt-L DOS Functions ..... .Alt-F Hang-up noden ..... .Alt-H Usage Log on/off.. .Alt-U

Other functions

Queue Redial 8s---- Alt-Q Receiue files...... Alt-R Run script (6o)....Alt-6 cOnfigure Telix....Alt-0 Terninal enulation.Alt-T Scroll Back........ Alt-B Junp to D0S shell..Alt-J Clear screen....... Alt-C Misc. functions....Alt-M

Local echo ...... D0S connand ..... Run editor ...... Screen Inage ---Printer on/off.. Chat Node ....... Translate Table. Add LF on/off... Send BREffli .... D00RUAV node....

..Alt-E ..Alt-U ..Alt-A ..Alt-I .Ctrl-§ ..ftlt-V ..Alt-U ..S-Tab ..C-End ..ftit-=

Select function or press Enter for none. Copgright 1986-09 by Exis Tine .. 01:21:28 Date .. 05-10-95 Baud •• 2400 Conn .. M,0,1 Echo .. On

Inc., P.0. Box 130,

Online .... 00:00:33 Terninal .. ANSI-BBS Port .... C0M1 Add LF .... On

Uest Hill, 0N CANADA

MIE 4R4

Capture ... Off Printer ... Off Script --Beg. Key .. IELIK.KEV Dial Dir .. IELIK.FOtl

slika 2.58 "HELP" ekran

Na dnu "help/status" ekrana se nalaze neke informacije koje su u vezi sa trenutnim postavkama parametara i statusom veze. "TELIX" ima mnogo karakteristika koje mogu biti prilagođavane potrebama korisnika. Ovo uključuje podešavanje ekrana, komunikacionih parametara itd. Takozvane "default" (unapred postavljene, podrazumevane) vrednosti za ove parametre memorisane su u fajl TELIX.CNF, tj. u konfiguracionom fajlu. "TELIX" po startovanju, automatski učitava ovaj fajl. Za vaše prvo korišćenje "TELIX"-a, ovaj fajl je kreiran sa nekim standardnim vrednostima. Pritiskajući -<0>, dok ste u terminalnom modu, dobijate Telix Configuration Menu (konfiguracioni meni) na ekranu, koji vam omogućava da promenite unapred postavljene vrednosti. Pritiskajući istovremeno -

, dobijate mogućnost da promenite komunikacione parametre. To je format u kojem "TELIX" šalje podatke preko modema, i u kojem očekuje da ih primi. Po pritiskanju -

, prikazuje se prozor sa tekućim parametrima pri vrhu i opcijama u ostatku prozora. Da biste promenili neku vrednost, pritisnite odgovarajuće slovo. "TELIX" vam omogućava da držite telefonske brojeve u fajlovima koji se nazivaju "dialing directories". "Dialing directory" je promenljive veličine i može da memoriše do hiljadu podataka. Osim telefonskih brojeva, smeštaju se i druge informacije, kao i odgovarajući komunikacioni parametri potrebni da se uspostavi

VodiczaPC

237

PC za napredne korisnike veza. Po "default"-u (difoltu) "dialing directory" fajl je TELIX.FON, ali vi možete kreirati više fajlova i pozvati ih kada je to potrebno. Configure Ielix } Chftnge vhich default settings? Screen and color Terninal options General options Hoden and dialing Filenanes and paths flscii transfers Frotocol options Kernit transfers Conn port setup Urite setup to disk Exit

slika 2.59a) Konfiguracioni meni

Da biste pristupili "dialing directory"-ju, pritisnite istovremeno ~ u terminalnom modu. Pojavljuje se mali prozor, u kome je poruka da unesete broj koji želite da nazovete ili da pritisnete taster, da bi bio prikazan "dialing directory" . —| Conn Faraneters

\

Current: 2400,N,8,1,C0H1 Speed

Parity

Data

8 300 B 1200 C 2400 D 4800 E 9600 F 19200 0 38400 H 57600 I 115200

J: None K: Euen L: Odd N: Hark N: Space

Q: 7 R: 8 Stop S: 1 I: 2

0: N-8-l F: E-7-l

1: COHl 3: C0H3 5: C0H5 7: C0H7 2: C0H2 4: C0H4 6: C0H6 8: C0H8 Choicc, or to exit? | AMSI-BBS | 2400*N81 HDX |

|

slika 2.59.b) Meni za podešavanje komunikacionih parametara

238

Vodiž za PC

|

2.2. Interfejsi i periferije Veći deo ekrana ( prikaz "dialing directory"-ja) zauzima prozor sa podacima, tj. telefonski brojevi, naziv vlasnika broja, komunikacioni parametri itd. Na dnu ekrana je meni sa opcijama. Korišćenje menija je jednostavno i korišćenjem pojedinih opcija, možete dodavati nove podatke, menjati postojeće, ponovo zvati izabrani broj itd. Nftne 1Operfttiuft 2Uorldnet BBs 3TIGER Pirot 4Rhinckeros 5SEZAH 6Noui Sftd 7BORBA-PLASHAN 8INTEL 9HR-NET

Nunber Line Fomat 345-175 2408 N’6'1 023-63-942 2400 N’6’1 810-37-277 2400 N’8’1 021-350-751 2400 N’61 646-422 2400 N’81 021-331-844 2400 N-8’1 011-338-737 2400 N’81 141-992 2400 N’81 444-6246 2400 N-6’1

Hftrk/Unnftrk uith Space.Scroll vith t, i, Hone, End, PgUp.

Script

and PgĐn.

Diftl List Toggle Find Hftimftl Rediftl Md Edit Clear Umiftrk Other eXit Diftl narked (or hitfilitfit if none narked)

slika 2.60 Prikaz "dialing" direktorijuma

Fajl transfer Slanje fajlova sa jednog računara na drugi je jedna od najkorisnijih stvari koju možete da uradite sa vašim modemom. "TELIX" podržava veliki broj popularnih fajl transfer protokola (Xmodem, Ymodem, Zmodem, Kermit itd.). "Dovvnloading" (prihvatanje, prijem) fajlova Da startujete prijem fajla sa udaljenog računara (remote - host), vi morate da ga informišete o fajlovima koje želite da vam on pošalje. Zatim morate da startujete "dovvnload" na strani "TELIX"-a. Pritiskajući - (u terminalnom modu), prikazuje se meni sa fajl transfer protokolima koje možete da koristite. Po selektovanju protokola (osvetlite odgovarajući protokol iz menija i pritisnete taster "Enter"), "TELIX" će vas pitati za ime pod kojim želite da memorišete fajl. Ako ste u Konfiguracionom meniju definisali "download" direktorijum, "TELIX" će automatski tu sačuvati primljeni fajl.

Vodič za PC

239

PC za napredne korisnike Za vreme transfera statusni prozor prikazuje proteklo vreme, broj primljenih bajtova i aproksimativnu brzinu. Da prekinete fajl transfer u bilo kom trenutku, pritisnite taster . —| Dovnload file Uhich protocol? ftSCII CIS Ouick B Kernit Noden7 SEftlink r— Ielink Knoden lk-Xnoden G-lk-Xnoden Vnoden (Batch) VnodEn-g — Znoden Quit

1B43200 bytes of free space

ftlt-Z for Help | ftNSI-BBS | 24681161 HDX |

|

|

| Online

slika 2.61. a) Meni za izbor opcija za prihvatanje fajlova

1B43288 bytes of free space Enter file to doimload to, to abort. ►

slika 2.61. b) Dijalog prozor za unos naziva fajla koji treba da se prihvati

"Uploading" (slanie) fajlova Da startujete sianje fajla udaljenom računaru (remote host), vi morate da ga informišete o fajlu koji ćete poslati. Da startujete slanje na strani //TELIX"-a/ pritisnite tastere -. Po aktiviranju tastera, pojavljuje se meni sa upitom za izbor protokola za fajl transfer. Po selektovanju protokola, postavlja se upit za fajlove koje šaljete. Dozvoljeno je korišćenje tzv. džoker

240

Upload filc fUhich protocol? ftSCII CIS Quick B Kernit Noden? SEftlink Telink Knoden lk-Xnoden G-lk-Xnoden Vnoden (Batch) VnodEn-g Znoden Quit

Vodiž za PC

Slika 2.62 a) Meni za izbor opcija za prenošenje fajla

2.2. Interfejsi i periferije znakova ( * , ?) u nazivima fajlova. Za vreme transfera, na ekranu se prikazuje statusni prozor sa odgovarajućim podacima. Da prekinete transfer u bilo kom trenutku, pritisnite taster . Enter file(s) to upload (* and ? are ok)# press to abort. ►

Alt-Z for Help | AHSI-BBS | 2406-f181 HDX |

|

|

| Online 00:01

slika 2.62. b) Dijalog prozor za unos naziva fajla koji treba da se prenese

"Chat" mod Po uspostavljanju modemske veze sa udaljenim računarom, vi možete da "razgovarate" sa korisnikom na tom računaru, tj. da kucate poruku na vašem računaru (koja će biti i prikazana na vašem monitoru) koja će se pojaviti na monitoru vašeg sagovornika. Ovo se obično koristi za dodatne dogovore uoči fajl transfera ili između dva fajl transfera. Dok ste u terminalnom modu, pritiskajući tastere - , prelazite u "Chat" mod. Bilo koji karakter koji otkucate na tastaturi pojaviće se odmah na ekranu, ne čekajući eho sa druge strane. U ovom modu aktiviranjem tastera (), prelazi se u novu liniju (red). "TELIK", takođe, prelama sam tok teksta. Znaci koje vi kucate, prikazuju se na donjoj polovini vašeg ekrana, dok znaci koji dolaze sa udaljenog računara, prikazuju se na gornjoj polovini. Iz "Chat" izlazi se pritiskom na taster (sada ste, ponovo, u terminalnom modu).

- Chat Hode - press Esc to exit - T Benote f 4 Local 4

slika 2.63 Izgled ekrana u "chat" modu

Prekidanje modemske veze (komunikacije) izaziva se pritiskom na tastere - . Aktiviranjem tastera - izlazi se iz programa "TELIX".

2.2.19 Remote computing Remote computing (daljinsko računarstvo; daljinska obrada) pruža vam mogućnost da proširite vaše radno okruženje. Softver za podršku daljinske obrade (npr. Norton pcANYWHERE), u sprezi sa vašim računarom i modemom, "otvara

Vodič za PC

241

PC za napredne korisnike vrata" na drugim, možda veoma udaljenim, računarima i njihovim resursima. Zato se ova vrsta softvera naziva softver za daljinski pristup, a u stručnoj literaturi sreće se i termin softver za daljinsku kontrolu modema. Ali to nije sve. Daljinska obrada je dvosmerna ulica. Softver za daljinski pristup ne samo da vam pomaže da pristupite drugom računaru i koristite ga kao svoj, već i neko drugi može da pristupi vašem računaru. Ta osoba vam zatim može pomoći u vezi problema koji vi možda imate u svom radu na računaru, ili jednostavno može koristiti resurse koje vi imate na raspolaganju.

Softver za daljinski pristup Bez obzira kakvi su vaši planovi vezani za daljinski pristup, postoje dva osnovna termina koje treba objasniti a to su: host (domaćin) i remote (udaljeni korisnik). Za vreme daljinske računarske sesije remote korisnik kontroliše host računar - remote korisnik je na "vozačevom" sedištu i host računar postaje njegov računar ("vozilo"). Pre sesije, host računar je pod kontrolom samo host korisnika. Po startovanju HOST dela softvera za daljinski pristup od strane host korisnika omogućen je pristup drugim korisnicima host računaru. Da bi preuzeo kontrolu nad host-om, remote korisnik mora da startuje na svom računaru REMOTE deo softvera za daljinski pristup. Kada se jednom veza sa host računarom uspostavi i sesija počne, remote korisnik može da radi na host računaru kao da neposredno sedi za njim. Za vreme daljinske računarske sesije, remote korisnik vidi isti ekranski prikaz kao host korisnik, i može da pokreće aplikacije na host računaru, ili da prati (nadgleda) šta host korisnik radi. Može da koristi printer priključen na host računar i da pristupa podacima koji se nalaze na hard disku host računara. Host i remote korisnici mogu da "čavrljaju" (chat mod) kucajući poruke na svojim tastaturama, koje se zatim pojavljuju u "chat" prozorima na oba ekrana

Hardver za remote computing Pored softvera za daljinski pristup mora postojati i fizička, tj. hardverska veza. Mada je većina korisnika verovatno upoznata sa različitim hardverskim komponentama u PC svetu, nije na odmet da se još jednom kaže kakvu ulogu imaju pojedine komponente. Za bilo koju daljinsku računarsku sesiju, potrebna su najmanje dva PC-ja. Kao što je već pomenuto, jedan je poznat kao host PC, dok se drugi naziva remote PC. Daljinska računarska sesija je u toku kada ekran remote PC-ja prikazuje iste informacije kao ekran host PC-ja i kada se komande unete na tastaturi remote PC-ja prihvataju i procesiraju od strane aplikacionog softvera koji se izvršava na host PC-ju. Na primer, posle učitavanja host dela softvera za daljinski pristup u radnu memoriju host PC-ja, neka je host korisnik pokrenuo program za obradu teksta (npr. VVordperfect). U tom trenutku remote korisnik može se povezati sa host računarom i

242

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije daljinski raditi u Wordperfect-u, ili se pridružiti host korisniku, pošto on već koristi Wordperfect u cilju obuke ili pružanja pomoći oko nekog problema. Modemi su uređaji koji se koriste da prenose i primaju podatke preko telefonske linije. Sa jednim modemom, priključenim na remote PC, i drugim priključenim na host PC, moguće je realizovati daljinsku računarsku sesiju između dva udaljena računara preko standardnih telefonskih linija. Mnogo različitih vrsta fizičkih veza može biti korišćeno za daljinsku računarsku sesiju. Vi smeštate parametre za svaki tip veze u hardversku konfiguraciju. Pre nego što pokušaju da uspostave daljinsku računarsku sesiju, i host i remote korisnik moraju da izaberu hardversku konfiguraciju koja će se koristiti za tu sesiju. U većini slučajeva sam softver za daljinski pristup obezbeđuje niz informacija, tako da korisnici treba da znaju samo nekoliko podataka o hardveru koji će koristiti. Softver za daljinski pristup je serijski komunikacioni softver. To znači da će podaci biti prenošeni i prihvatani preko serijskog komunikacionog porta. Obično ovaj softver podržava tri različita tipa serijskih konfiguracija.

Modemska konfiguracija Modemska konfiguracija se koristi kada će PC komunicirati preko telefonske linije. Podržani su i interni i eksterni modemi.

Konfiguracija direktne veze Ova konfiguracija se koristi kada su serijski portovi host i remote PC računara fizički povezani odgovarajućim kablom.

Konfiguracija interapta 14 Ova konfiguracija se koristi sa posebnim specijalizovanim softverom koji podržava interfejs (npr. Novell-ov WNIM-I- (Wide Area Netvvork Interface Module Plus) komunikacioni adapter) koji koristi interapt 14. Ovaj tip intarapta ukazuje na specijalni metod prekida komuniciranja sa komunikacionim portovima preko BIOS poziva. Ovaj metod usporava komunikacije i koristi se sa specijalnim drajverima. Ova opcija se bira na računarskim mrežama (o kojima će biti više rešeno u trećem delu knjige) kod kojih se koriste tzv. komunikacioni serveri. Ako izaberete ovu opciju, tada možete da birate jedan od 16 komunikacionih portova (COM1, COM2, ... itd.).

Daljinske računarske veze Na sledećoj slici prikazana je tipična daljinska računarska veza. Modem prenosi podatke preko telefonske linije omogućavajući remote korisniku da radi na host mašini kao da sedi neposredno za njom. Ova veza tipa tačka-tačka (engl. pointto-point), odnosno daljinsko računarstvo preko telefonske linije štedi vreme, novac i

Vodič za PC

243

PC za napredne korisnike isključuje potrebu za putovanjem zbog računarskih aktivnosti, takvih kao što su tehnička podrška, obuka i zajedničko procesiranie.

HOST slika 2.64 "Point-to-point" veza računara preko telefonske linije

U situacijama gde host i remote PC koriste serijsku konfiguraciju koja zahteva modem, modemi mogu biti zamenjeni kablom za direktnu vezu (null-modem kabl). Naravno, PC-ji moraju biti u neposrednoj blizini (par metara rastojanja) da bi se ovo praktično realizovalo. Sa direktnom vezom ostvaruju se veće brzine (115200 bps) u odnosu na modemsku vezu. Ova vrsta softvera očekuje da vi dodelite jedinstveno ime svakom računaru koji će koristiti ovaj softver. Ovo ime postaje praktičan identifikator kada želite da znate koji računar poziva vaš PC host ili kada vi želite da se povežete sa nekim računarom. Postoji specijalizovana vrsta ovog softvera koja se koristi na računarskim mrežama.

Kratki vodič za program Norton pcANYWHERE Softverski paket Norton pcANYWHERt je veoma fleksibilan proizvod koji je projektovan da funkcioniše u širokom opsegu hardverskih okruženja. Ovaj kratki vodič namenjen je potrebama većine korisnika. Oni koji žele detaljnija objašnjenja moraće da konsultuju "Help" i originalni priručnik. Pre nego što pokrenete Norton pcANYWHERE/Host ili pcANYWHERE/ Remote, ovaj softver mora biti instaliran. Proces instalacije je krajnje jednostavan i ovde neće biti objašnjavan. Da biste startovali ove programe iz bilo kog direktorijuma

244

Vodižza PC

2.2. Interfejsi i periferije na hard disku, AVVHOST ili AVVREMOTE programi moraju biti postavljeni u "path" u AUTOEXEC.BAT fajlu. Iz poddirektorijuma gde ste instalirali ovaj softver ili iz bilo kog direktorijuma, ako ste odgovarajuće postavili "path", otkucajte u komandnoj liniji AVVREMOTE ili AVVHOST (zavisno od uloge koju ćete imati u računarskoj sesiji) i pritisnite taster . Po startovanju programa, pojavljuje se glavni meni (na naredne dve slike prikazani su glavni meniji programa AVVHOST i AVVREMOTE). Odlučite se da li ćete bitr host ili remote korisnik u ovoj kratkoj sesiji, a zatim pratite instrukcije koje slede. Aktivnosti host i remote korisnika su unekoliko nezavisne. Pošto je tako, vi ćete lako ustanoviti kroz ovaj kratki uvod za host i remote korisnika ko šta radi u kojoj tački u procesu. Norton pcANVWHERE/Host Uersion 4.5 Thursdag June 22, 1995 1Đ:10 an Copyright 1990-91 Synantec Corporation AIl Rights Reserued Licensed to: nn

ijiiiiM^ pcANVUHERE Host H&in Henu

uick Connect.

Begin Host Operation... Uiev/Hodify List Of Callers. Select Actiue Configuration. Harduare Configurations... Preferences... Utilities... Exit... Host statuo: Inactiue Configuration: Serial: Hoden

mmm

4-1 =Accept

slika 2.65 Glavni meni host-a

pcAMVUHERE Renotc Nain Menu luick Connect...

Connect Ui& List Of Hosts... Uiew/Modify List Of Hosts... Hardvare Configurations... Preferences... Autonated Procedures... Run Script... Utilities... Exit...

slika 2.66 Glavni meni remote-a

Vodič za PC

245

PC za napredne korisnike Svaki korisnik mora dati ime svom računaru. Ime treba da bude tako da možete lako da ga se setite i delite sa drugima. Nortpn pcANYWHERE koristi nazive računara da bi identifikovao sisteme. Ovo je pogotovo važno ako nameravate da koristite pcANYWHERE za komunikaciju sa host ili remote na LAN-u (Local Area Network - lokalna računarska mreža; na kojoj se izvršava Norton pcANYWHERE/ LAN). Izaberite ime pomoću koga će se lako identifikovati vaš računar. 1) iz pcANYWHERE/Host glavnog menija izaberite Preferences, a zatim selektujte General ... Ovim ste ušli u General Preferences Menu. Host General Preferences

1

Vour conputer n&ne: HHHHHHHHHII Elininate snov: Ho Hft8ter p&ssuord: Progr&n colors: Def&ult Phone prefix/8uffix: ... Def&ult phone nunber: prefix: 8uffix: Host hot key: Hlt R-Shift Conn&nd to lo&d host in high nenory: Lines to displag on ternin&l: Botton 24 Lines Tine betveen host screen scans: 10 55ns delays | Delay before callb&ck attenpted: 10 seconds

i

slika 2.67 Meni sa opštim preporukama za host-a

2) Osvetlite opciju Your computer name i unesite ime (naziv) vašeg računara. 3) Pritisnite taster , da biste saopštili pcANYWHERE-u da prihvati ime koje ste uneli. Obratite pažnju na tzv. status liniju na dnu ekrana. Sadržaj ove linije se menja, zavisno od toga koji ključni tasteri su vam na raspolaganju u određenom trenutku. Iz status linije videćete da je Esc = End. Pritiskajući taster , završavate sekvencu instrukcija koju zadajete programu i vraćate se nazad u prethodni meni, tj. početni meni u sekvenci. 4) Iz pcANYWHERE/Remote glavnog menija izaberite Preferences meni, a zatim General ... da date ime vašem računaru. General Preferences meni za pcANYWHERE/Remote se razlikuje od pcANYWHERE/Host General Preferences.

1

llfll Renote Gener&l Preferences

||

HHHHH^HHHHHI

Vour conputer Elinin&te snov: Ho Haster p&ssvord Progr&n colors: Def&ult Phone no. prefix/suffix: ... Renote hot key: Ctrl R-Shift Renote print deuice: LPTl

:

I

1 >11

iflf llff l

slika 2.68 Meni sa opštim preporukama za remote-a

5) Pozicionirajte se na opciju Your computer name i unesite ime vašeg računara.

246

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije 6) Pritisnite taster , da biste saopštili pcANYWHERE-u da prihvati ime koje ste uneli. Hardverske konfiguracije Vaša hardverska konfiguracija opisuje hardversku postavku koju ćete koristiti da biste komunicirali sa host ili remote korisnikom. Norton pcANYWHERE, po instalaciji, nudi tzv. "default" (unapred definisanu) konfiguraciju: Default: Hayes compatible. Opcija menija Hardvvare Configurations je identična kod pcANYWHERE/Host-a i pcANYWHERE/Remote-a. NAPOMENA: Host i remote korisnik moraju kompletirati Hardvvare Configurations sekvencu, da bi definisali pripadajuće sistemske konfiguracije. 1) Iz pcANYWHERE glavnog menija, izaberite Hardvvare Configurations, da biste videli listu koja sadrži "default" konfiguraciju i druge korisnički definisane konfiguracije koje se mogu koristiti umesto njeDefault Serial: Modem će funkcionisati na 1200 bauda sa Data rate, postavljenim na Max. Ako je vaš modem Hayes kompatibilan i u mogućnosti da radi sa većim brzinama od 1200, koristite Data rate polje u Configurations form , da biste postavili stvarnu brzinu vašeg modema. 4-J^Accept F3=Renane lns=Neu entry Postoji mogućnost da promenite izabrani modem. Da biste videli listu slika 2.69 Meni za hardverske konfiguracije podržanih modema, selektujte Modem iz Configuration Form-e, a zatim izaberite Select iz Modem List-e. 2) Da biste popunili Configuration Form novim unosom, pritisnite taster . Norton pcANYWHERE upitaće vas za naziv nove konfiguracije koju želite da definišete. Naziv dajte tako kako bi se razlikovao od "default" konfiguracije koja je već u Configurations listi. Pojaviće se sledeća forma sa nazivom na vrhu, koji ste vi izabrali za taj unos: Configur&tion: Serial: Hoden lerial - COMl

Noden: Data rate: Farity: Flou control: Connection started by: Connection ended by: Ring no to ansuer on: Dial type:

Hayes conpatibie 2400 Break length: 5 lOths/sec None DTR state: 01uays On None RTS state: 01uays On Noden Response Carrier Detect CDCD) 1 Seconds to uait after dial: 60 Tone Leased line: No

attenpts: 0 I Redial Odditional noden initialization string:

Seconds betueen redials: 10 Odjust speed to noden: No

slika 2.70 Ekranski izgled konfiguracione forme

VodičzaPC

247

PC za napredne korisnike 3) Osvetlite polje nazvano Modem i pritisnite taster . Izaberite Select From Modem List (slika 2.71), da biste videli listu specificiranih modema. Izaberite vaš modem, interni ili eksterni, iz ponuđene liste. Ako vašeg modema nema na listi, izaberite modem koji je najsličniji vašem. Kada izaberete tip modema, pcANYWHERE automatski podešava ostala polja u formi kako bi prilagodio "setovanja" za taj tip modema. Obično je najbolje ne dirati "setovanje" koje je po automatizmu uradio pcANYWHERE. 4) Aktiviranje tastera uvek se koristi za okončanje ("End") sekvence selekcije, ili "Cancel" za poništavanje. Pošto ste završili konfiguracioni izbor, aktivirajte taster, kako biste se vratili u glavni meni. Statusna linija na dnu uvek prikazuje aktivnosti koje su na raspolaganju i taster^J
1=

Hoden

Supported Hodens

Hone Select Fron Hoden

4 Codex 2234 Codex 3220 Codex 3260/3265 Hoden: T Data rate: 2400 ConpuCon Speednoden Conbo Parity: None Digicon 9624 Flou controi: Hone Euerex Euercon 24E Connection started by: Hode Euerex Euercon 24E+ Connection ended by: Carr Fastconn FDX Series Forual 14400 Ring no to ansuer on: 1 Forual 9600 U32 Dial type: Tone GUC 9600 U.42bis Redial attenpts: 0 6UC Super Hoden 2400 Additional noden initializa ▼ layes conpatible

ec

al: 60 No 10

1

slika 2.71 Deo liste podržanih modema

Host i remote priprema U ovom trenutku host i remote korisnik treba da izvrše izvesne pripreme da bi automatizovali proces povezivanja i postavili parametre, kako bi dva računara radila zajedno. Remote strana Remote korisnik memoriše informaciju o host sistemu koristeći opciju Connect Via List of Hosts. Biranjem Connect Via List of Hosts pojavljuje se korisnikova lista host-ova sa kojima može da uspostavi vezu. 1) Iz pcANYWHERE/Remote glavnog menija selektujte Connect Via List of Hosts. Ako prvi put koristite pcANYWHERE/Remote, lista host-ova će biti prazna. mimmmmmmmmmm Renote Huin Henu ct... List 0f Hosts... List Of Hosts... nfigurations... rocedures

slika 2.72 Lista host-ova

248

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije 2) Da biste uneli novog host-a, pritisnite taster , kako biste dali novo ime host-u. To ime treba da znači nešto vama, tj. da vas asocira na određeni računar. Ono treba da bude razičito od stvarnog naziva (tipa) računara koji će imati ulogu host-a. Ono postaje deo vaše lične liste host-ova. 3) Na sledećoj slici prikazana je informaciona forma za host koji vi "krštavate". Ona sadrži detalje koji su u vezi sa host-om.

Norton pcANVUHERE/Renote Uersion 4.5 Thursdag June 22, 1995 10:20 an Copyright 1990-91 Synantec Corporation All Rights Reserued Licensed to: nn

niiiiiiiiiifisiiiiiiiisiiiišisiiisiiii Infornation for: ONVUHERE host Configuration nane: erial: HoBien Phone nunber: prefix: suffix: Host conputer nane: Host passvord: pcANVUHERE Terninal enulation: No Log session: Initiallg Recording: Off Script file: Terninal Session [Nonel XM0DEM Protocol:

slika 2.73 Informaciona forma za izabrani host

Configuration name. Ovo polje je već popunjeno sa konfiguracijom koja vam je potrebna da biste pristupili tom host sistemu. Pritisnite , da biste videli listu memorisanih konfiguracija. Selektujte konfiguraciju koja vam je potrebna. Phone number. Ako koristite modem, unesite broj telefona posredstvom koga ćete pristupiti host sistemu. Možete koristiti crtice i zagrade. Host computer name. Otkucajte naziv host računara kojem želite da pristupite. To mora biti naziv koji je uneo host korisnik kada je imenovao ("krstio") svoj sistem. Kucanje naziva host-a je opciono (neobavezno). Host passvvord. Otkucajte passvvord (šifru) koju ste vi i host korisnik dogovorili (usaglasili). Ako ne unesete šifru u ovo polje, pcANYWHERE/Remote će zahtevati šifru prilikom uspostavljanja veze. Za sada, ignorišite druga polja. 4) Kada završite, koristite taster da se vratite u Remote glavni meni. Host strana Da bi se obezbedio pristup host-u, vi morate da specificirate šifru koju će koristiti remote korisnik.Takođe, postoje i drugi parametri koje možete postaviti iz Host glavnog menija,ali sada je samo šifra važna.

Vodič zaPC

249

PC za napredne korisnike 1) lz pcANYWHERE/Host glavnog menija, izaberite View/Modify List of Callers. 2) Norton pcANYWHERE/Host prikazuje prazan "Caller Names" boks gde će biti izlistani nazivi pozivara (remote korisnika). 3) Pritisnite taster, da biste dodali novog pozivara. 4) Kao i kod liste host-ova, naziv koji dajete ovom remote korisniku je stvar vašeg izbora. Kao i kod naziva host-a, dodeljivanje naziva remote korisniku otvara novu formu gde se smeštaju svi detalji koji su vezani za tog korisnika. Kada pritisnete taster , pcANYWHERE/Host prikazuje ovu formu sa osvetljenim poljem Password.

Norton :AMVUHERE/Host Uersion 4.5 Thursday June 22, 1995 10:24 pc an Copyrigh 1990-91 Synantec Corporation All Rights Reserued t to: nn Licenseđ

i

i

__

|

Caller Infornation for: dragan

BHHHHHi

Allou caller to blank host screen: Ves Allov caller to reboot host: Ves Allov use of : -C And Allou special kegboard handler: Ves - Initially Off Allou caller to change host node: No Caller subject to inactiuity tine: No Log calls fron this caller: No Print destination: Print To Host 0nly Terninal type: pcANVUHERE Tine alloued online: 0 nin (0=unlinited) Callback phone nunber: prefix: suffix: Connand to execute:

11 mfffl fflm

Hel p

slika 2.74 Ekranski izgled informacione forme za izabranog remote korisnika

5) Otkucajte šifru koja će biti potrebna remote korisniku da bi pristupio vašem sistemu. Svaki dolazni poziv (remote korisnik) mora imati jedinstvenu šifru. 6) Pošto pritisnete taster da biste napustili ovaj ekran, podaci o remote korisniku su sačuvani pod nazivom koji ste psecificirali. Norton pcANYWHERE/Host koristi šifre pridružene remote korisnicima da bi proverio njihov "identitet". 7) Pošto je ovo verovatno vaše prvo korišćenje Caller List-e, kada pritisnete taster da se vratite u glavni meni, dobićete na ekranu sledeću poruku: The Use Caller Information List preference option is currently set to NO. You may set it to YES now in order to use the caller entries. (Korišćenje Caller Information List preference opcije je trenutno postavljeno na NE. Vi sada možete da postavite na DA, ukoliko želite da koristite unete podatke.)

250

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Norton pcANYWHERE/Host zatim prezentira meni opciju: Use Caller Information List: Yes/No. Kada vam je isporučn ovaj softver, Use Caller Information List je postavljeno na No. Ukoliko želite da listate pozivaoce, morate postaviti na Yes. Ako ostavite opciju No, pcANYWHERE/Host će koristiti "default" podatke za pozivaoca, kako bi oiakšao daljinsku računarsku sesiju. "Default" podaci neće se pojaviti u listi. 8) Sa Use Caller Information List postavljenim na Yes, kada remote korisnik unese šifru ubeleženu u caller information formu, svi parametri iz te forme biće korišćeni u sesiji. Početak sesije Pošto su izvršene sve pripreme, sesija može da počne. Na strani Host-a Preduzmite sledeće akcije u očekivanju veze. Remote korisnik će inicirati sesiju. Ako status boks prikazuje konfiguraciju koja vam je u ovom trenutku potrebna, možete preskočiti korake 1 i 2. 1) Iz Host glavnog menija, izaberite Select Active Configuration da biste videli listu konfiguracija memorisanih za vaše potrebe. 2) Izaberite naziv konfiguracije koja je potrebna remote korisniku da bi pristupio host-u. Norton pcANYWHERE/Host prikazuje konfiguracionu formu. Aktivirajte taster , da biste se vratili u glavni meni host-a. 3) Izaberite Begin Host Operation. Norton pcANYWHERE/Host prikazuje listu sa opcijama, a osvetljena je opcija Wait For A Connection. 4) Pritisnite taster da bi sesija počela. Norton pcANYWHERE/Host prikazuje statusne poruke, dok remote korisnik uspostavlja vezu. Kada je veza uspostavljena, statusna poruka nestaje i sesija počinje. Da biste pregledali meni host opcija dok ste "on line", pritisnite istovremeno host "vruće" (engl. hot) tastere i desni . Na Remote strani Sledite niže navedene preporuke, da biste uspostavili vezu sa host sistemom. 1) Iz Remote glavnog menija, selektujte Connect To Host. Norton pcANYWHERE/Remote prikazuje listu sa nazivima host-ova. 2) Osvetlite (selektujte) naziv host-a kojem želite da pristupite i pritisnite taster , da biste pozvali sistem. 3) Ako pcANYWHERE/Remote zatraži od vas šifru, otkucajte korektnu šifru. Ako ne zatraži šifru, to znači ili da host ne zahteva šifru ili je pcANYWHERE/Remote šifru preneo automatski host-u na osnovu šifre memorisane u host informacionom zapisu koji se poklapa sa nazivom host-a koji ste izabrali. Kada host prihvati šifru, sesija može da počne. Vaš ekran sada prikazuje (prati) ekran host-a. Da biste zavrŠili, tj. prekinuli sesiju ili izvršili neku drugu pcANYWHERE/Remote aktivnost, pritisnite remote hot tastere, tj. i desni . Brzo uspostavljanje veze (Quick Connect) Ova karakteristika omogućava vam da lako i brzo konfigurišete vaš računar da bude host ili remote. Neiskusni korisnici ili korisnici koji nisu dovoljno upoznati sa

Vodič za PC

251

PC za napredne korisnike pcANYWHERE programom ili uopšteno sa programima za daljinsku kontrolu modema, moći će da ostvare vezu uz minimum napora. Serijski Host Quick Connect sadrži mali broj parametara koji treba da se podese pre uspostavljanja veze. Ova opcija olakšava iskusnim korisnicima aktivnosti oko postavljanja željenih parametara neposredno pre uspostavljanja veze. Ovo je, takođe, korisna opcija kada testirate nove hardverske konfiguracije ili kada je postavljena samo jedna aktivna šifra (koja je smeštena u Default Caller Information tabelu). Da biste počeli, izaberite Quick Connect opciju iz Host;

avnog memja.

:II

pcflNVUHERE Host Hain Henu

iis

Ouick Connect... egin Host Operation...

šjš ,ll!

Uiew/Modify List Of Callers. Select Actiue Configuration. Harduare Conf igurations... Preferences...

'll :>iji i

ijl

Utilities... Exit...

I,

lillll «

i |||i|jj j|j;

1!

iiilH .... ji

lii

iiiliil jijšL

liil

i mm.Uj

II

11!

li

i!i!!!!! !:ii i!i!t! !i!i

Host status: Inactiue Configuration: Serial: Hoden

H'i'i'i'i'

p

iiiiiliiiliiliilliillillliliiililiililiiiiiii slika 2.75 Glavni meni host-a sa izabranom opcijom Quick Connect

Pošto ste izabrali Quick Connect opciju, možete ili početi sa procesom uspostavljanja veze ili modifikovati Quick Connect Parameters koji se nalaze u "background" prozoru. Da biste uspostavili vezu, jednostavno izaberite željeni metod iz menija. j!;

1

Quick Connect Paraneters Port/deuice type: Serial - COHl Default caller info: ... Data rate: 2400 Flou control: RTS/CIS Hoden: None Adjust speed to noden: Additional noden initialization string:

jšj jjjŠji; ifiiii hi

Quick Connect Options Exit, Hot Xey To Actiuate Exit, Allou Inconing Calls Call A Renote Hodify Connect Paraneter

S|i ijiji! ijijijijijijij !j ijiji iiiiišišišiii! !i

il

iiiliiiiiiiii

1iiiili ! t i|ii

l!i!i!išil Host status: Inactiue i!i!i Configuration: Quick Connect

slika 2.76 Meni za izmenu Quick Connect parametara

252

Vodič za PC

jjt

|

2.2. Interfejsi i periferije Modifikovanje parametara Kada izaberete Modify Connect Parameters opciju, meni se zatvara i možete da modifikujete Quick Connect Parameters. Ako ste izabrali modem, pcANYWHERE će predložiti optimalne vrednosti za nekoliko parametara koji su bitni za rad modema. U ovom trenutku vi imate mogućnost da prepustite programu da automatski modifikuje ove parametre ili da izaberete No i da zadržite prethodne vrednosti. Kada završite sa modifikovanjem parametara, pritisnite taster i time ćete biti vraćeni u Quick Connect Options meni. Iz ovog menija možete započeti proces uspostavljanja veze.

Serijski Remote Quick Connect karakteristika omogućuje vam da brzo i lako konfigurišete vaš računar da bude remote. Da biste izabrali ovu opciju, možete ili početi sa procesom uspostavljanja veze ili modifikovati Quick Connect Parameters koji se nalaze u "background" prozoru; da biste uspostavili vezu, jednostavno izaberite žejjeni metod iz menija.

pcftHVUHEBE Benote Hain Henu | luick Connect...

Conncct Uia List Of Hosts... Uiew/Modify List Of Hosts... Harduare Configurations... Preferences... Autonated Procrdures... Run Script... Utilities... Exit... slika 2.77 Glavni meni remote-a sa izabranom Quick Connect opcijom

NAPOMENA: Opcije koje su na raspolaganju za uspostavljanje veze zavise od toga da li je izabran modem ili ne. Kada je modem postavljen na NONE, pcANYWHERE može čekati na vezu (wait for a connection) proveravajući DCD (Data Carrier-Detect) signal. Ako je modem izabran, pcANYWHERE može izvršiti poziv ili čekati na poziv programiranjem modema. Direct Connect/Terminal Mode je podržan u oba slučaja. Za modifikovanje parametara važi sve ono što je rečeno kod host-a.

Ouick Connect Paraneters Port/deuice type: Serial - COHl Terninal enulation: pcAHVUHERE Data rate: 2400 Parity: Hone Flpu control: RTS/CTS Hoden: Hone Phone nunber: Adjust speed to noden: Additional noden initialization string:

Quick Connect Options irect Connect/Terninal Hode |||

Uait For A Connection CDCD) Hodify Connect Paraneters

111

slika 2.78 Meni za izmenu Quick Connect parametara

Vodič za PC

253

PC za napredne korisnike Kada je remote korisnik u "on line" vezi sa host-om, aktiviranjem hot tastera, na ekranu se pojavljuje Session Options meni. Dok remote korisnik radi sa ovim menijem, host-ov ekran prikazuje poruku Remote user is busy.Please wait. Neke od prikazanih opcija (a i neke podopcije) na raspolaganju su samo ako ih je host korisnik odobrio. Dalje razmatranje ovog veoma korisnog programskog paketa premašuje okvire ove knjige i zainteresovani se upućuju na originalnu literaturu.

2.2.20 Laserski štampači Svaki laserski štampač se, u osnovi, sastoji od dva dela, ispisnog mehanizma, koji ostavlja trag na papiru, i računara, poznatijeg pod imenom RIP (Raster Image Processor). Laserski štampač, unekoliko, radi kao aparat za kopiranje. Kod njega se na površini obrtnog valjka, kome je dato pozitivno naelektrisanje, formira odgovarajući lik. Valjak se, zatim, presvlači suvim, praškastim "mastilom" i lik se prenosi na papir. Kopir-aparat formira celu sliku sa originala odjednom, dok laserski štampač (printer) jednovremeno pravi jednu liniju, na osnovu digitalnih podataka koji predstavljaju slovne i grafičke simbole predviđene za štampanje. Kada se skup podataka za čitavu stranu prikupi u tzv. baferskoj memoriji, infracrveni laser stupa u dejstvo. Vođen jednim elektronskim uređajem za kontrolu, laser se pali i gasi hiljadama puta u sekundi, dok njegov zrak poigrava preko valjka. Svaki put kada precizno fokusirani zrak pogodi površinu osetljivu na svetlost, pozitivni naboj se lokalno neutrališe. Rezultat je šablon neneutralizovanih tačaka, koje se prepliću i formiraju slova i cifre, usred "mnoštva" pozitivnih naboja. "Mastilo" (zapravo crni prah) je, takođe, pozitivno naelektrisano. Kada se nanese preko valjka, istovetni pozitivni naboji se međusobno odbijaju, i prah se zadržava jedino uz nenaelektrisane tačke. Valjak se okreće preko papira, prah se prenosi, a grejač stapa prah na hartiji. • Laserski zrak treba da se kreće toliko brzo - čitavu stranu pretvara u sliku za oko sedam sekundi - da bi bilo nepraktično sam laser pomerati tamo-amo. Umesto toga, fiksirani zrak se reflektuje sa površine ogledala sa šest ploha, koje se vrti sa nešto preko 93 obrtaja u sekundi. Dok jedna strana ogledala promiče, ona odražava (reflektuje) zrak prema valjku sa neprekidno promenljivim uglom. Valjak se, takođe, okreće, spuštajući "stranu" dok se zrak kreće preko nje. Primarna funkcija RlP-a je da program, pisan u nekom od jezika za opis stranice (na primer Postscript ili PCL), prevede u binarni signal koji će kasnjje upravljati laserskim zrakom ispisnog mehanizma. Naime, PDL (Page Description Language - jezik koji omogućava integraciju teksta i slike) definiše sve elemente stranice kao geometrijske oblike pomoću niza matematičkih formula. Te formule RIP zatim interpretira i iz njih izrađuje odgovarajući raster koji odgovara rezoluciji izlazne jedinice. Za laserske štampače, to je najčešće raster u rezoluciji od 300 tačaka po inču. Kao i savki drugi računar, i RIP je izgrađen oko mikroprocesora (najčešće

254

Vodič za PC

..

2 2 Interfejsi i periferije Motorola 68000), RAM-a u koji se memoriše sadržaj stranice za ispis, i ROM-a u kojem je, između ostalog, memorisan PDL interpreter. >>>>X#>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>!

Izlazni valjci Procesor Toner kertdridž

Sočiva za kompenzaciji Fotoosetljivi valjak

Sočiva za fokusiranje

Laserski izvor Corona Wire Ulazni valjci

slika 2.79.a) Funkcionalni delovi laserskog printera

2.2.21 Laserski štampač HP LaserJet Series II Štampač HP Laserjet Series II zasnovan je na "Canon"-ovoj tehnologiji koju odlikuju smanjene dimenzije, visok stepen pouzdanosti i izuzetna trajnost. Uz štampač isporučuje se kaseta sa tonerom, kabl za povezivanje sa računarom i priručnici za upotrebu. Da bi se štampač doveo u operativno stanje, dovoljno je postaviti tonersku kasetu u mašinu. Povlačenjem dugmeta na gornjoj površini, oslobađa se masivan poklopac koji se zatim može podići, otvarajući put u unutrašnjost štampača. S obzirom da se u kaseti nalazi toner u obliku praha, pre postavljanja u štampač preporučuje se blago okretanje oko uzdužne ose da bi se toner ravnomerno rasporedio. Kaseta se postavlja u poklopac (nalepnica sa oznakama za čuvanje kasete okrenuta na gore), pa, iako se ne može postaviti pogrešno, čak i ispravan položaj, zbog dimenzija kasete, zahteva prilično pažnje. U svakom slučaju, kada se "pogodi" pravac, kaseta ulazi veoma lako. Sledeći korak je oslobađanje pristupa tonera selenskom bubnju koji se nalazi u samoj kaseti. Sa desne strane poklopca nalazi se otvor kroz koji se može videti Vodič za PC

255

PC za napredne korisnike kaseta i plastična pločica zalepljena za nju. Pločicu treba silom odlepiti i zatim, koristeći je kao dršku, izvući van kasete traku koja u skladišnim uslovima sprečava izlivanje tonera. Ovaj postupak nije ni malo nežan - zahteva se prilično jako povlačenje, pa kod prve kasete može izazvati i malo straha od posledica. Jednom postavljenu kasetu ne bi trebalo vaditi iz uređaja. Ako je to ipak neophodno, treba raditi bez naglih pokreta. Uz svaku kasetu se dobija i filcani čistač termičkog valjka. Valjak koji se zagreva i "peče" toner nanesen na hartiju, sakriven je ispod zelenog poklopca u zadnjem delu unutrašnjosti. Cistač se lako postavlja. Pogled u unutrašnjost štampača ne otkriva ništa posebno interesantno - sva elektronika je sakrivena na dnu i uz bočne ivice, tako da je jedino vidljiv transportni mehanizam koji provlači papir i tanka žica (CORONA WIRE) koja je obezbeđena od dodira retkom mrežom. Pristup unutrašnjosti štampača je potreban samo u dva slučaja - pri zaglavljivanju papira i redovnom čišćenju. Zatvaranje poklopca se ostvaruje prostim pritiskom na gornju površinu, dok se ne začuje "klik". lako se papir u laser može postaviti ručno, list po list, uobičajeno je da se ovo ipak obavlja automatski postavljanjem veće količine papira u kasetu. Kaseta uz laser je A4 formata, ali se opciono mogu nabaviti i drugi formati. U svakom slučaju, u kasetu se može postaviti isključivo papir koji po formatu odgovara deklaraciji kasete nešto veći ili, češće, manji formati papira zahtevaju ručno postavljanje. Za ovo su obezbeđene dve vođice na poklopcu kasete čiji razmak se ručno podešava. Vođice

slika 2.79. b) Laserski štampač HP Laserjet Series II

256

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Kaseta se u štampač postavlja bukvalno "guranjem" u predviđeni otvor. Nema jasnog znaka kada je postavljena u svoj konačni položaj, ali se razlika, sa malo prakse, lako uočava. Najlakše je kasetu postaviti tako što se njen zadnji kraj blago izdigne na gore - tada se krajnji položaj pri umetanju najlakše uočava. Ispod kasete se nalaze dva velika otvora u čijoj se unutrašnjosti otkrivaju konektori. U ovaj prostor se postavljaju tzv. kertridži za fontove (Font Cartridges). Sa desne donje strane štampača nalazi se poklopac, obezbeđen zavrtnjem, koji krije konektor za memorijsko proširenje. Laser se fabrički isporučuje sa 512 kilobajta memorije. Svaka ozbiljnija primena (stono izdavaštvo) zahteva da se memorija proširi jednom od tri mogućnosti - sa 1, 2 ili 4 megabajta. Na zadnjoj strani, pored uobičajene utičnice za mrežno napajanje i prekidača, nalaze se i dva interfejs konektora - "centroniks" i RS232. Oba su ugrađena fabrički i mogu se alternativno koristiti. Nakon uključivanja, štampaču je potrebno od nekoliko sekundi do pola minuta da se zagreje i postane operativan. Najbolje je odmah startovati jednu od tri dijagnostičke procedure. Direktna provera hardvera, zaprljanosti uređaja i podešenosti se postiže test procedurom koja se aktivira pritiskom olovkom sa tupim vrhom na taster , sakriven na donjoj levoj strani štampača. Nakon nekoliko sekundi, štampač treba da izbaci list sa tankim i čistim vertikalnim linijama. Sledeća dva testa se aktiviraju sa kontrolnog panela i češće se koriste. U oba slučaja, prethodno, treba pritisnuti taster "ON LINE" kako bi štampač "izgubio" vezu sa računarom. Prvi test se dobija dužim pritiskom na taster obeležen sa "PRINT FONTS/TEST" (nekoliko sekundi). Štampač će odštampati punu stranicu znakova iz ASCII skupa. U gornjem delu će biti ispisano nekoliko veoma važnih informacija serijski brojevi operativnog sistema i ugrađenih fontova, stanje svih opcija koje su izabrane u panel meniju i, dve najvažnije, količina memorije kojom laser raspolaže, kao i broj stranica koje su odštampane od kako je štampač napustio fabriku. Brojač je neophodan za praćenje istrošenosti tonera. Na ovom testu može se uočiti još jedan važan detalj. Čitava strana je uokvirena tankom linijom koja omeđuje površinu na kojoj je fizički moguće štampanje. Radna površina je za skoro pola centimetra manja sa svake strane od stvarne veličine papira. Poslednji test je automatski ispis svih fontova koji su u tom trenutku na raspolaganju štampaču. Pokreće se pritiskom na isti taster kao u prethodnom slučaju, ali ovaj put kratkim pritiskom. Ispis se dobija na dve stranice, na prvoj su tzv. PORTRAIT (uspravni) fontovi, dok su na drugoj odštampani kraću uzorci LANDSCAPE (oboreni) fontova. Uz svaki font su date i njegove osnovne karakteristike. Bez obzira koji od interfejsa izaberete za komunikaciju, štampaču je, prethodno, potrebno postaviti odgovarajuće parametre komunikacije. Ovo se ostvaruje preko kontrolnog panela. Kontrolni panel ima 7 komandnih tastera i dva odvojena sa oznakama " + " i ". Najveći broj tastera ima dvojaku ulogu. Funkcija ispisana u gornjem redu se dobija kratkim pritiskom na taster, dok se funkcija iz donjeg reda poziva pritiskom i držanjem tastera nekoliko sekundi. Tasteri "+" "-" služe za kružno kretanje kroz izbor vrednosti, dok se izbor potvrđuje tasterom "ENTER".

Vodič za PC

257

PC za napredne korisnike Konkretno, pri konfigurisanju osnovnih parametara rada treba izabrati MENU naredbu, ali taster treba zadržati duže, kao da se radi o funkciji iz donjeg reda (iako to na ovom tasteru nije posebno naznačeno). Na displeju se pojavljuje SYM SET = ROMAN - 8* što znači da je inicijalno izabran skup znakova koji, umnogome, odgovara proširenom ASCII skupu. Pritiskom na "+" ili tastere možemo pregledati i ostale varijante ovog izbora i tasterom , potvrditi neku od njih (ENTER ostavlja zvezdicu kao oznaku da je ta vrednost izabrana). Sledeći pritisak na

taster daje izbor AUTO CONT = OFF pri čemu +/- nude izbor ON ili OFF. Radi se o načinu na koji će se štampač ponašati u slučaju kada nastane neka od mogućih grešaka u radu - stanje OFF zahteva da, nakon uklanjanja greške, pritisnemo taster . ON stanje tera štampač da automatski nastavi rad. Još jedan pritisak na taster nas dovodi do najvažnijeg izbora - tipa interfejsa koji koristimo. Tasterima + ili - bira se paralelni ili serijski interfejs. Ako se izabere ovaj drugi, dalji pritisci na MENU daju mogućnost da se izaberu parametri komunikacije. Podržane su brzine od 300 do 19200 bauda. Nakon što se prođe kroz sve opcije iz menija, na displeju se pojavljuje 00 READY. Iz menija je moguće izaći i ranije, pritiskom na taster. Kratak pritisak na taster, otvara drugi meni kroz koji se kreće na isti način. Njegove opcije su vezane za radne parametre - izbor aktivnog fonta, broja redova na strani, način uvlačenja papira itd. Sve izmene radnih parametara se trajno pamte i ostaju aktivne čak i kada se uređaj isključi. Međutim, u trenutku kada neki od parametara izmenite, nove vrednosti se ne primenjuju automatski. Nove vrednosti imaju efekta tek nakon pritiska na taster i resetovanja štampača. Ako se štampač koristi kao pisaća mašina, za izbor pisma, formata papira, proreda itd. sasvim je dovoljan i kontrolni panel. Međutim, pravo korišćenje štampača zahteva poznavanje takozvanih ESC ("iskejp") sekvenci, kojima se laser može naterati da uradi bilo šta iz svog bogatog repertoara. Za upravljanje laserskim štampačem karakteristične su dve stvari. Prva je da se strana po kojoj ispisujemo u mnogome ponaša kao i ekran računara - moguće je u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu odštampati bilo šta i, tek nakon naredbe FORM FEED, dobiti otisak na papiru. Višekolonski ispis, mešanje grafike i teksta i razne varijante tekst procesora koji rade sa matričnim štampačima su, pri ovakvom načinu formiranja strane, "dečja igra". Pomenuta osobina direktno proizilazi iz principa rada štampača koji mora imati u memoriji formiranu kompletnu sliku strane pre nego što laserski zrak počne da je prenosi na selenski bubanj. Za drugu osobinu je direktno zaslužan HP - definitivno je izbačeno slanje parametara naredbi u binarnom obliku. Sve naredbe su podeljene u 6 grupa: formatiranje strane, pozicioniranje kursora, fontovi, grafika, makroi i ostale naredbe. Naredbe su tako izabrane da se štampač može tretirati na dva sasvim različita načina. Prvi imitira linijske štampače postavljaju se margine, linijski razmak i kursor pozicionira u jedinici veličine slova pri normalnom proredu, na papir staje uobičajenih 66 redova sa po 80 ili 132 znaka.

258

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Drugi način je daleko interesantniji. Ako je prvi ekvivalentan tekst režimu video adaptera, onda je ovaj drugi pravi grafički režim - kursor se pozicionira na bilo koju tačku (rezolucija 1/300 inča), postoje naredbe za popunjavanje pravougaone površine različitim gustinama i tipovima rastera (istim naredbama se povlače horizontalne i vertikalne linije) i naredbe za rad sa grafikom različite gustine - 75, 100, 150 ili 300 tačaka po inču. Pri slanju bit mapiranih slika, čeka vas još jedno prijatno iznenađenje - slika se šalje red po red (kao i na ekran visoke rezolucije), pa više nema potrebe za grupisanjem osam redova i preračunavanjem vertikalnih grupa bitova kao kod matričnog štampača. Set naredbi je optimalno izabran, a štampač se optimalno ponaša čak i u neregularnim situacijama. Ako postavite kursor van površine papira, tekst koji štampate se jednostavno ignoriše - ako izaberete pismo nepostojećih karakteristika, štampač aktivira ono koje najviše odgovara zadatoj specifikaciji. Najveći broj korisnika nabavlja laserski štampač da bi ga upotrebio za kvalitetnu pripremu štampe uz pomoć nekog od programa za prelom, ne razmišljajući da bi i sami mogli da preuzmu upravljanje nad štampačem. Fabrički su ugrađena, praktično, samo dva pisma - Courier i Line Printer su tzv. neproporcionalna pisma koja, umnogome, podsećaju na ona sa klasičnih pisaćih mašina. Bez obzira na ugrađene fontove, rad se, uglavnom odvija sa tzv. "SOFT" fontovima - datotekama koje sadrže definiciju pisma. Održavanje štampača je izuzetno lako. Toner kaseta je deklarisana na 4000 kopija i u praksi se pokazalo da je ova vrednost vrlo precizno izmerena - gotovo nikada nije manja. Na stotinak kopija pre kraja, štampač na displeju, povremeno, ispisuje upozorenje "TONER LOW". Pri ubacivanju svežeg tonera, treba pregledati unutrašnjost štampača. Eventualne nečistoće transportnog mehanizma treba ukloniti mekom krpom, dok se sa leve strane nalazi mala četkica kojom se čisti zaprljana elektrostatička nit (CORONA WIRE). Sa čišćenjem ne treba ni malo žuriti - i nakon nekoliko potrošenih kaseta sa tonerom, bez čišćenja, neće biti nikakve razlike u kvalitetu otiska.

2.2.22 Laserski štampač HP LaserJet Series III Spolja gledano, Laserjet III veoma podseća na svog prethodnika, iako razlike nije teško uočiti. Kontrolni panel je postavljen na isto mesto, ali su dirke pokretne, za razliku od gumenih senzora na "dvojcF'; broj tastera je, međutim, nepromenjen, a i njihove funkcije se veoma umereno razlikuju. Sa zadnje strane štampača su priključci serijskog i paralelnog interfejsa, sa bočnih strana se priključuju razne kartice za proširenje memorije, povećanu rezoluciju (LaserMaster, Winjet) i tome slično, a spreda su dva mesta za kertridže sa fontovima i, naravno, kaseta za papir. Ta kaseta je jedina funkcionalno bitna razlika - znatno je robustnija i u nju staje gotovo dva puta više papira nego u kasetu prethodne generacije; odgovarajuće promene je preživeo i deo za prihvatanje štampanih listova. U "srcu" uređaja je i dalje Canon-ova mašina, a mikroprocesorska ploča je predizajnirana. To znači da Laserjet II i III koriste potpuno iste tonere. Promene na štampanoj ploči, međutim, znače da su kartice za proširenje memorije

Vodič za PC

259

PC za napredne korisnike nekompatibilne, što je prilično žalosno - ako ste proširili memoriju "dvojke", a onda se odlučili da nabavite "trojku", moraćete da nabavite i novu memorijsku karticu. Memorijske kartice za "trojku" su bolje zamišljene ( u "dvojku" se stavlja jedna kartica od 1,2 ili 4 megabajta memorije koja se ne proširuje - ako nabavite megabajt pa poželite dva, možete da izbacite postojeću karticu i da ubacite novu). Kod "trojke" situacija je mnogo bolja: može se ubaciti jedna ili dve kartice za proširenje memorije, pri čemu svaka može imati megabajt ili dva megabajta RAM-a možete se, dakle, odlučiti za osnovnu varijantu a potom, po potrebi, dodavati memoriju.

slika 2.80 Laserski štampač HP Laserjet Series III

Osnovna upotreba štampača je krajnje jednostavna. Na kontrolnom panelu mogu se podesiti neke osnovne stvari koje se, uglavnom, svode na prednosti "trojke" nad prethodnikom. Jedna od osnovnih prednosti "trojke" je tehnologija povećanja rezolucije. Da biste izvukli maksimum iz ove tehnologije, potrebno je određeno iskustvo ili barem strpljenje - "zaobljavanje ivica" se , putem kontrolnog panela ili komande, može postaviti u stanja dark, medium, light i, naravno, off. Podrazumevano stanje je dark, premda se primećuje kod sitnijih slova bolje rezultate daje medium, dok kod fonta, veličine 6pt, light predstavlja pravi izbor. Takođe, odluku dark ili medium treba uskladiti sa položajem zelenog dugmeta koje određuje koliko tonera trošite: ako štedite toner, tj. postavite dugme na devetku, resolution enhacement treba vratiti na dark, dok položaju bliskom jedinici (veća potrošnja tonera) više odgovara medium ili čak, kod sitnijih slova, light. "Trojka" koristi PCL (Printer Control Language) jezik i to verziju 5, ovo označava petu reviziju jezika koja se od prethodne razlikuje za po dve suštinske

260

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije stvari i bezbroj //sitnica//. Suštinske stvari su skalirani (skalabilni) fontovi i ugrađeni HP-GL. Tehnologija poboljšane rezolucije (Resolution Enhancement Technology RET) je glavna karakteristika Laserjet III štampača, koja obezbeđuje tekst oštrih (jasnih) ivica, kao i kvalitetnu grafiku. Jasnije tačke i preseci linija štampaju se inteligentno podeSavajući veličinu i poziciju tačke u relaciji sa susednim tačkama. Laserski zrak skanira foto-osetljivi bubanj sa leva u desno. Ovo omogućava da se izvrši pomeranje tačke na "rešetki" levo ili desno podešavajući tzv. ON/OFF tajming laserskog zraka - zrak se uključi pre ili kasnije. Kao rezultat ivica gotovo vertikalne linije ili krive izgleda glatko, pošto je pozicija tačke bila pomerena bliže ka susednim tačkama.

slika 2.81 Tipografski efekti kreirani "trojkom"

Glađenje gotovo horizontalnih linija i krivih je tehnički mnogo komplikovaniji proces nego što je prethodno opisani proces za vertikalne linije i krive. Horizontalno glađenje se ostvaruje varirajući veličinu tačke. Na slici 2.82 prikazana je gotovo

slika 2.82 Gotovo horizontalna linija formirana bez RE tehnologije

Vodič za PC

261

PC za napredne korisnike Slični efekti nazubljenosti pojavljuju se na horizontalno orijentisanim krivama, takvim kao što je malo slovo "r" u pismu CG Times. Poboljšana rezolucija moduliše (varira) intenzitet laserskog snopa da bi rešila problem. Ova modulacija izaziva da manji od normalnih iznosa energije budu naneti na foto-osetljivi bubanj. Bubanj, zatim, privlači manju količinu tonera i stvaraju se manje tačke. Efekat glađenja je ostvaren smeštajući tačke koje su podeljene u inkrementima od 20% u komplementarnim relacijama. Na primer, 20% manja tačka (od normalne) se smešta naspram 80% manje tačke, a 40% manja tačka naspram 60% manje tačke. Ovime se kreira linija koja je gotovo uniformna po širini. Ovo glađenje se jasno vidi na slici 2.83, gde je prikazana poboljšana gotovo horizontalna linija. __ ___

slika 2.83 "Glađenje"gotovo horizontalne linije RE tehnologijom

Korišćenjem tehnologije poboljšane rezolucije kreiraju se oštriji karakteri i jasniji preseci linija. Rezultat je: bolji izgled teksta i grafike, a time i profesionalniji izgled štampanih dokumenata.

Skalabilni (vektorski) i bit mapirani fontovi Glavna razlika između skalabilnih i bit mapiranih fontova je u broju različitih karaktera po veličini koje štampač (printer) može da generiše. Bit mapirani fontovi se sastoje od tačkastih (engl. dot-by-dot) uzoraka (šablona) unapred definisanih veličina. Bit mapirani fontovi imaju fiksnu veličinu u tačkama (height), stil (normal, condensed, italic, wide) i debljinu (light, medium, bold). Na primer, tzv. Courier od 10 tačaka je jedan font a Courier Bold od 12 tačaka je drugi. Skalabilni fontovi su opisani jedinstvenim matematičkim formulama unutar printera. Karakteri napravljeni od skalabilnih fontova kreiraju se unutar printera na osnovi karakter-po-karakter. Fontovi mogu biti skalirani do 999.75 tačaka (1 tačka = 1/72 inča) u inkrementima četvrtine tačke. Skalabilni fontovi mogu da variraju u veličini, ali imaju fiksni stil i debljinu. Za bit mapirane fontove, svaka promena u veličini (broj tačaka) zahteva poseban font. On opterećuje memoriju printera više nego skalabilni fontovi. Ukoliko koristite širok dijapazon veličine karaktera, jedan skalabilni font može da zameni više bit mapiranih fontova. Sa druge strane, skalabilni fontovi više koriste snagu

262

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije procesiranja printera, pošto printer uvek izvršava matematičke rutine da bi kreirao ove fontove.

CG Timcs CG Ttmes Italic CG Timcs Bold CG Times Bolđ Italic Univers Medium Univers Medium Italic Univers Bold Univers Bold ttalic

line Printer 16.6? pitch, 6.S point

Courler 12 pltch, 10 point Courier Italic 12 pitch, 10 point Courier Bold 12 pitch, 10 point

Courier 10 pitch, 12 point Courier Italic 10 pitch, 12 poin Courier Bold 10 pitch, 12 point slika 2.84 Vektorski i rasterski fontovi

Što se tiče HP-CL kompatibilnosti, Laserjet III može uspešno da simulira bilo koji HP ploter formata A4 - ukoliko neki programski paket podržava ploter, možete izlaz preusmeriti na laserski štampač i sve će biti odštampano bez potrebe za bilo kakvom konverzijom. Nešto slično se ranije moglo raditi po ugradnji HP-CL kertridža ili instalacijom odgovrajućeg programa, ali je sada sve mnogo lakše i, što je posebno važno, brže. Posebno je interesantno da se na istoj strani može kombinovati PCL i HP-GL, što omogućava komponovanje složenih ispisa uz minimalan utrošak memorije i komunikacionog vremena. Na istoj strani se sada mogu kombinovati portrait i landscape ispisi i to bez potrebe za prethodnom transformacijom fontova - "trojka" će automatski okrenuti postojeći (skalirani ili bit mapirani) font u bilo koju od četiri orijentacije, trošeći za to odgovarajuće količine memorije. Ukinuto je ograničenje "dvojke" koja je na jednoj strani dozvoljavala do 16 fontova (sada je to ograničeno samo raspoloživom memorijom) i omogućeno je "preklapanje" slika (primena tzv. "and" i "or" operacija).

VodičzaPC

263

PC za napredne korisnike Skalabilni fontovi, preklapanje slika i automatska promena orijentacije približavaju PCL i dalje fleksibilnijem PostScript-u zadržavajući istovremeno svu jednostavnost i kompatibilnost. Sve mogućnosti "trojke" će, kao i obično, biti najpristupačnije onima koji je direktno programiraju.

Kako naterati HP LaserJet III da radi kao ptoter? Potrebna je jedino odgovarajuća komandna sekvenca koja može da glasi: Esc E Esc &I20 Esc %0BIN;PW 0,1 ;1 W;;PU;SP 0;. Za povratak u normalan režim treba koristiti SP 0;AF;Esc %0A^L. Ovde je sa Esc obeležen uobičajeni char(27), dok je ^ L oznaka za kod "form feed" (char(OCH)). Ukoliko se sekvence često koriste, ima smisla upisati ih u datoteke START i END, a onda koristiti DOS komandu COPY /B START LPT1: , odnosno COPY /B ENDLPT1: . Ukoliko koristite AutoCAD 12, a imate HP Laserjet III, možete crtati linije deblje od standardnih i bez ko-rišćenja eksternih programa. Izaberite iz menija konfiguraciju za ploter a zatim od ponuđenih opcija aktivirajte model pod rednim brojem 11. Iz sledećeg podmenija, izaberite Laserjet III i AutoCAD će vam omogućiti pristup Pen Parameters meniju u kome se podešavaju debljine željenih "pera". Pre postavljanja vrednosti, proverite da li ste u metričkom sistemu, pošto su "default" vrednosti u inčima.

2.2.23 Laserski štampači HP LaserJet 4 Na prvi pogled novi modeli Laserjet 4 i 4M izgledaju znatno modernije i funkcionalnije nego prethodnik Laserjet III. Novi dizajn ne samo da štedi prostor na stolu, nego je i kaseta za papir, koja je ranije znatno štrčala, sada potpuno integrisana u printer. Pored više rezolucije (600 x 600 dpi ; dot per inch - tačaka po inču), novi laserski štampač, takođe, podržava znatno bolju integraciju u mreži, kao i automatsko prepoznavanje korišćenog printerskog jezika i interfejsa. Laserjet 4M, pored serijskog i paralelnog, poseduje i Apple Localtalk interfejs. Oba nova modela imaju ugrađen MIO (Modular l/O) slot u koji se smešta jedna od JetDirect kartica za vezivanje u mrežu. Takođe su ugrađeni jezici PCL 5 i PostScript Level 2 (kod 4M, dok je kod 4 PostScript opcioni SIMM ). Oba modela zasnivaju se na Intel-ovom 80960 20 MHz RISC procesoru koji je oko 5 puta brži od stare Motorole 68000 na 16 MHz u "trojci". Zahvaljujući tome, novi štampač je, bez obzira na četvorostruki broj tačaka po kvadratnom inču, brži od "trojke". Sada je ponajpre ubrzano štampanje prve strane. Kasnije kopije iste strane nova Canon-ova, prava 600 x 600 dpi mašina izbacuje sa manje ili više konstantnih 8 strana u minutu. Preko dvosmernog Centronics interfejsa, printer sada može slati poruke o nedostatku papira ili tonera u računar. Štampač se preko DOS-a može u potpunosti podesiti novim Explorer-Utility programom, koji se isporučuje uz Laserjet 4 modele. Oba modela imaju ugrađene skalabilne fontove (35 Intellifont i 10 TrueType za Windows 3.1). Pored visoke rezolucije i novi Mikro-toner doprinosi finom ispisu i

264

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije najsitnijih slova ili najpreciznijih grafika i sivih slika. RET tehnologija iz "trojke" prenesena je i u ove modele, tako da izlaz sada treba da izgleda fantastično. Paralelno sa modelima vrhunske klase za profesionalnu primenu (Laserjet 11 + i III), Hewlett Packard poslednjih godina proizvodi i pojednostavljene modele laserskih štampača za ličnu upotrebu (IIP i IIIP), koji u nazivu modela imaju slovo P (od personal). U okviru četvrte generacije Packard je lansirao na tržište pojednostavljenu verziju , ovoga puta toliko olakšanu da je u imenu dobila slovo L (od light - lagan), umesto slova P. Sa svojih 7 kilograma težine i dimenzijama 353 x 362 x 164 mm, on je verovatno najmanji model laserskog štampača koji se može naći na vašem stolu. Štampači HP 4 i HP 4L su programski kompatibilni i imaju manje-više iste mogućnosti, ali se u tehničkim detaljima i rešenjima toliko razlikuju da bi se teško moglo reći da pripadaju istoj familiji. U 4L je, pre svega, ugrađena nova ali jednostavnija Canon mašina rezolucije 300 x 300 tačaka, znatno slabiji i sporiji procesor Motorola 68000, a izostavljene su sve pogodnosti za povezivanje i proširivanje štampača. Zajednički su im samo BITronics paralelni interfejs, koji je potpuno kompatibilan sa Centronics interfejsom, ali omogućava protok podataka u oba pravca i ima deset puta veću propusnu moć, i RET tehnologija. I pored oznake 4 na kućištu, pred sobom ipak nećete imati famoznu "četvorku", jer većinu njenih ključnih osobina i pogodnosti olakšani model nema.

slika 2.85 Laserski štampač HP Laserjet 4L

Sve ovo, naravno, ne znači da model 4L nije vredan svake moguće pažnje. U pitanju je poslednji izdanak već legendarne HP tehnologije, u koji su ugrađena najbolja rešenja ranijih generacija laserskih štampača, ali i po prvi put predstavljene neke nove tehnike za ovu oblast - stand by režim (Packard ga zove Intelligent Off),

Vodič za PC

265

PC za napredne korisnike mnogo ekonomičnije korišćenje memorije i poseban režim štampanja, nazvan EconoMode, u kome se štedi toner za 50% . U štampač je, pre svega, ugrađen novi, instant sistem grejanja, koji radnu temperaturu postiže veoma brzo, reklo bi se gotovo trenutno. Ova tehnička inovacija je utrla put jednom potpuno novom konceptu komunikacije sa laserskim štampačem. Štampač je stalno uključen u mrežu ("struju"; nema mrežnog prekidača) i na posao čeka u stanju mirovanja (troši samo 5W energije, potpuno je bešuman, ne zagreva okolinu), da bi se automatski "probudio" čim mu stigne prvi podatak na port. Aktiviranje štampača je praktično trenutno i potpuno neprimetno - korisnik ima utisak da je štampač stalno spreman za rad. Ova pogodnost obezbeđuje posebnu lakoću korišćenja štampača i ima čitav niz praktičnih prednosti - fontovi koje jednom učitate u štampač (download) ostaju u njemu dok ne dođe do nestanka mrežnog napajanja. Štampanje ne zahteva nikakve pripreme štampača - ako u magacinu imate papira, dovoljno je da izdate komandu PRINT. Nakon petnaest minuta neaktivnosti, štampač se automatski povlači u stanje mirovanja. Ovako postavljen, štampač prestaje da bude periferni uređaj i postaje integralni deo personalnog računara. "Mala četvorka", za razliku od "velike", ima krajnje pojednostavljen kontrolni panel. Umesto višefunkcijske tastature i alfanumeričkog displeja, u njega je ugrađen jedan jedini taster i samo četiri svetleće diode za indikaciju najelementarnijih funkcija i grešaka: ERROR (otvoren štampač, problemi sa tonerom), PAPER (nestalo papira ili papir zaglavljen), DATA (podaci još u štampaču ili čekanje da papir bude ubačen ručno) i READY (štampač spreman za rad ili prijem podataka u toku). O mogućnostima ovog štampača, međutim, ne treba suditi po njegovom krajnje oskudnom kontrolnom panelu. Ovo je prvi HP model čijim radom zahvaljujući BITronics paralelnom interfejsu - u potpunosti upravlja računar. O kontroli parametara i rada štampača brine mali rezidentni program po imenu Status Monitor. Njegova osnovna namena je da bdi nad komunikacijom računar-štampač i da upozori korisnika čim nešto nije u redu, bez obzira da li je štampač u aktivnom stanju, dakle u fazi prijema podataka i štampanja, ili u stanju mirovanja. On reaguje na sve uobičajene probleme u toku rada sa štampačem, o kojima na drugim modelima brine kontrolni panel, ali i na njegov opšti status - ako se on isključi sa mreže ili "otkači" sa Centronics kabla. Pored nadgledanja rada, Status Monitor služi i kao "hot key" šel (tasteri + + ) - kontrolni centar za poziv odgovarajućih softverskih alata za podešavanje štampača. Iz njega se mogu aktivirati dva osnovna alata: HP Explorer Travel Guide i HP Explorer Remote Control Panel. Travel Guide je vodič kroz mogućnosti i pogodnosti štampača, kao i help sistem za njegovo podešavanje. Remote Control Panel služi za daljinsko upravljanje svim podesivim opcijama štampača - kontrola tonera, gustine i tehnike štampe, izbor formata strane i broja redova na njoj, izbor osnovnog pisma i kodnog rasporeda ... - i koristi se sa onim aplikacijama koje nemaju odgovarajuće drajvere za rad sa ovim štampačem. Osnovna ideja je da se kontrola štampača potpuno prepusti odgovarajućim drajverima, i ona je u drajveru za Windows 3.1 dosta dobro iskorišćena. Medutim, Windows drajver za štampač nema mogućnost izbora kodne strane za interne

266

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije fontove (kojih kod ovog modela ima 26 i to su: Courier,Letter Gothic, CG Times, Coronet, Univers Condensed, Antique Olive, Albertus i VVindings). Drajver je, programski podešen za kodnu stranu VVindovvs 3.1 Latin 1 sa oznakom 19U, čime je praktično uskraćen pristup internom trezoru fontova svim korisnicima koji ne mogu da pronađu svoja slova (YU) u ovom kodnom rasporedu. "Mala četvorka" koristi poseban tip kasete za toner, ali sa istom vrstom sitnozrnastog praha kao i HP4, koji je posebno zahvalan za RET tehnologiju ispisa. Proizvođač deklariše radni vek na uobičajenih 3000 strana i, po prvi put, uvodi poseban režim štampe za štednju skupocenog crnog praha. EconoMode štedi najmanje 50% tonera po strani, a namenjen je za štampanje probnih kopija i, uopšte dokumenata kod kojih kvalitet otiska nije presudan. Režim štampe ne utiče na brzinu rada štampača, već samo na izgled otiska. Kaseta je pravljena od materijala koji se može reciklirati. Univerzalni magacin za papir prima 100 listova u četiri formata - executive, letter, A4 i legal-sized. Magacin se prilagođava podešavanjem odgovarajućih graničnika, a proizvođač preporučuje da se svaka promena formata saopšti i drajveru za štampač, da ne bi došlo do zaglavljivanja papira. Štampač prima i koverte i folije, pri čemu se preporučuje da se ubacuju ručno. Kupci modela 4L su pošteđeni problema sa memorijskim proširenjem, koji su obično imali korisnici starijih modela kada su želeli da štampaju složenije grafičke strane A4 formata. U ovaj model ugrađeno je, doduše, samo 1 Mb memorije, koji štampač koristi i za svoje režijske potrebe i za formiranje strane, ali je ta količina, uz posebne softverske tehnike obrade slike i fontova, dovoljna za sve vrste standardnih poslova. Ova tehnika, koju HP naziva Memory Enhacement Technology (MEt), praktično udvostručuje raspoloživi memorijski prostor različitim metodama kompresije fontova i podataka. Packard, naravno, dopušta situacije u kojima ni to ne mora da bude dovoljno, i tada se proširenje za još 1 Mb ne može izbeći. U radu sa tekstom MEt komprimuje kako fontove koji se upisuju u štampač trajno (dovvnload), tako i one koji mu pristižu u toku same štampe. U radu sa grafikom, MEt analizira čitavu stranu i, u zavisnosti od nalaza, primenjuje odgovarajuću kompresionu tehniku za štampanje A4 strane punog formata u rezoluciji 300 tacaka po inču. Softver, pri tom, koristi dva originalna metoda za kompresiju podataka - Image Adapt (prilagođavanje slike) i Page Protect (zaštita stranice). Image adapt komprimuje sliku uz male gubitke u grafičkim detaljima, i zato je korisnicima ostavljena mogućnost da biraju strategiju koja im najviše odgovara. Image Adapt može da radi automatski (auto - samo kada strana ne može da stane u memoriju), stalno (on - brže štampanje grafike uz gubitke u kvalitetu i tamo gde to nije neophodno) ili nikako (off - štampa se samo deo slike koji staje u memoriju). 4L štampa stranicu uporedo sa formiranjem slike u memoriji. Prilikom obrade složenijih strana, može se dogoditi da elektronika posustane za mehanikom, ne uspevajući da joj "doturi" sve podatke na vreme, i strana izlazi oštećena, uz upozorenje na grešku. Za ovu vrstu problema zadužen je Page Protect mehanizam. Kada je on aktiviran, štampanje počinje tek nakon formiranja strane u memoriji štampača. Pošto se time gubi dragoceno vreme, predviđena je i mogućnost automatskog rada, kada štampač sam procenjuje da li je neku stranu potrebno na

Vodić za PC

267

PC za napredne korisnike ovaj način zaštiti ili ne. Oba softverska mehanizma, i Image Adapt i Page Protect, su podešena na automatski rad, a režimi se, po potrebi, mogu menjati ili preko Printer Setup menija iz bilo koje aplikacije, ili pomoću programa Remote Control Panel iz HP Explorer-a. U programskim mogućnostima 4L nije naročito prikraćen u odnosu na ostale članove porodice 4. U njega su, takođe, ugrađena tri programska jezika - Enhanced PCL 5, HP-GL/2 (industrijski standard za vektorsku grafiku) i PJL (Printer Job Language - jezik za opis poslova).

2.2.24 Ploter Ploter je elektronsko-mehanički uređaj sa mogućnošću kontrolisanog pomaka po koordinatnom sistemu koji se sastoji od X i Y ose, u čijem preseku se nalazi glava sa perom. Pomoću interfejsa povezan je sa računarom. Digitalne signale primljene od računara pretvara u analogne kojima će pokrenuti motore za X i Y osu i spustiti odnosno podići pero. Jasno je da se u odgovarajućoj sinhronizaciji ova dva kretanja, i spuštanjem i dizanjem pera može nacrtati bilo kakav crtež. Naravno, potrebno je da se u računaru nalazi odgovarajući program, da bi se na papiru dobio grafički rezultat nekog projekta ili proračuna.

slika 2.86 Pen-ploter formata A3

268

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Prvi ploter za komercijalno tržište napravljen je 1959. godine u američkoj kompaniji CALCOMP i ličio je pomalo na ručni geštetner, ali bez ručice za okretanje. Valjak, prečnika oko 18cm i širine oko 30cm, okretao se napred-nazad, a iznad gornjeg dela valjka bila je poprečno smeštena šina po kojoj se, pomoću tanke sajle levo-desno, kretala glava sa jednim perom. Papir, perforiran kao kod printera, dolazio je sa rolne iza valjka, prelazio preko valjka i namotavao se na drugu rolnu ispred valjka. Valjak je predstavljao X osu, a glava sa perom Y osu. Obe ose su pokretane tzv. step-motorima. Elektronski deo bio je izrađen kompletno u tehnici germanijumovih tranzistora. Danas je u upotrebi više vrsta plotera. Najbrojniji su oni koji crtaju perom, tj. tzv. pen-ploteri. Pod perom se podrazumeva hemijska olovka, flomaster, rapidograf sa tušem, ili neka varijanta ovog pisaćeg pribora. Ovi ploteri crtaju na raznovrsnom papiru, pausu ili plastičnoj foliji. Proizvode se od formata A4 do AO, a ima i većih.

slika 2,87 Pen-ploteri firme Oce Graphics

Opis prvog komercijalnog plotera, što se mehanike tiče, po ideji odgovara i današnjim savremenim ploterima. Princip sa valjkom i šinom se zadržao do današnjih dana, uz mnoga poboljšanja. Danas se za pokretanje valjka i glave sa perima koriste brzi i precizni jednosmerni servo-motori umesto step-motora. Elektronika je doživela mnogo veće promene pojavom integralnih kola i mikroprocesora, koji su učinili da savremeni ploteri često imaju moćniji mikroprocesor od računara sa kojim su povezani. Vodič za PC

269

PC za napredne korisnike Ugrađeni softver (firmware) omogućava veoma komforan rad sa ploterima. Tu su razni fontovi, generatori kružnih i crtkanih linija, merenje dimenzija papira na kome se crta, prepoznavanje vrste pera i prilagođavanje svih parametara za to pero, smanjivanje i uvećavanje crteža, crtanje tzv. prozora, rotiranje crteža itd. Veliki baferi prihvataju često i kompletan crtež, pa se, uz veće brzine crtanja, više ne događa da ploter dugo "zadržava" računar već se, pogotovu na sistemima sa više korisnika, redovno dešava da ploter čeka na računar. Proizvode se ploteri koji mogu da rade i sa komadima papira (engl. cut sheet) i sa papirom u rolni. Proizvođači ih reklamiraju pod nazivom "dual-mode" ploteri. Kombinacija komad papira/rolna je, u stvari, odličan spoj dobrih osobina obe varijante. Kod ovakvih modela može se koristiti komadni papir za probne i pojedinačne ctreže, a rolna za seriju i finalne ctreže. U opisivanju pen-plotera nikako ne treba preskočiti ravne (engl. flat-bed) plotere, kod kojih se papir za crtanje polaže na ravnu podlogu i nije pokretan. Iznad papira, takođe, postoji šina koja se cela kreće napred-nazad, a po njoj se levo-desno kreće glava sa perom. Uglavnom se proizvode u formatoma A4 i A3 i namenjeni su korisnicima PC računara. Prave se i u vrlo velikim formatima i koriste u kartografiji. Prozvode se i ploteri koji, umesto pera, imaju dijamantski nož, kojim graviraju po specijalnoj plastičnoj foliji, skidajući neprovodni sloj na gornjem delu folije. Tako se dobija izuzetno precizan pozitiv, koji se foto-postupkom može smanjiti do milimetarskih dimenzija, zadržavajući tačnost i kontrast. Ova tehnika se koristi u izradi tzv. "maski" kod projektovanja integralnih kola. Elektrostatički printer-ploteri su u velikoj ekspanziji i po predviđanjima stručnjaka biće sve zastupljeniji na tržištu. Ovi ploteri rade na principu sličnom radu foto-kopirnog aparata. I kod njih je primenjen neizbežni valjak, samo što umesto pera iznad valjka celom dužinom poprečno stoji nepokretna glava sa puno segmenata. Glava vrlo precizno specijalni papir, koji prolazi ispod, naelektriše samo na onim mestima gde nešto treba da bude nacrtano. Zatim se dodaje toner, koji ostaje samo na naelektrisanim mestima. Posle prolaska kroz komoru za sušenje, crtež je gotov. Sve ove operacije obavljaju se u jednom prolazu papira, koji se kreće samo napred. Crta se odjednom cela "šlajfna" crteža, slično linijskom printeru. Ovi printeri su brzi i daju dobar kvalitet crteža. Proizvode se u crno-beloj i kolor varijanti. Zahtevaju moćne kontrolere koji rasterizuju crtež što stiže iz računara u vektorskom obliku, a to im znatno povećava cenu. Koriste se za crtanja u geodeziji i seizmologiji. Kada je reč o ploterima, pored uobičajenih računarskih pojmova, nailazimo i na neke koji su vezani samo za ovaj uređaj. Često se događa da se pomešaju tačnost i rezolucija plotera, što nikako nije isto. Zbog toga se sada daje objašnjenje nekoliko najvažnijih pojmova iz terminologije vezane za plotere:

270

VodičzaPC

2.2. Interfejsi i periferije TAČNOST (acccuracy): Rastojanje između tačke gde se vrh pera spustio na podlogu za crtanje posle pojedinačne komande i tačke gde je trebalo da se spusti. Izražava se u inčima ili centimetrima.

slika 2.88 Termalni ploter G9825 firme Oce Graphics

REZOLUCIJA (resolution): Za mehaničke plotere, minimalni kontrolisani pomak (korak, step) koji pero može da napravi po X ili Y osi. Za elektrostatičke plotere, broj pojedinačnih tačaka (piksela) koje ploter može da nacrta na jednom inču. Iz ove definicije proizilazi da kod pen-plotera cifra kojom se izražava rezolucija treba da bude što manja, a kada se radi o elektrostatičkim ploterima - što veća. PONOVLJIVOST (repeatibility): Mera koja se izražava u inčima ili centimetrima i pokazuje mogućnost plotera da se vrati na već nacrtanu tačku sa bilo koje druge tačke u okviru formata na kome crta. AKSIJALNA BRZINA (axial plot speed): Brzina kojom ploter može da povuče pravu liniju po X ili Y osi. DIJAGONALNA BRZINA (diagonal plot speed): Dijagonalna brzina je 1.414 (kvadratni koren iz 2) puta veća od aksijalne brzine. Pod dijagonalnom brzinom se podrazumeva linija koja je pod uglom od 45 ste-peni u odnosu na X ili Y osu.

Vodič zaPC

271

PC za napredne korisnike ISHODIŠTE (origin): Tačka iz koje je ploter počeo crtež. Koordinate ove tačke su X=0, Y=0 i ona je referentna tačka u odnosu na koju ploter računa broj koraka (stepova).

2.2.25 Grafički tableti i digitajzeri Tehnički crtači, arhitekte, dizajneri i svi oni koji crtaju za svoju dušu imaju uz računar neslućene olakšice u radu. Ono što je potrebno za jednostavan rad je ulazni uređaj, koji može da prevede linije i krivine sa skice na papiru u informaciju koju bi računar razumeo i mogao da prenese na ekran. Taj uređaj, koji na tržištu profesionalnih računara postoji gotovo isto toliko dugo koliko i sami računari, zove se grafička podloga (engl. graphic pad), grafički tablet (graphic tablet) ili grafička ploča (graphic board). Tablet se sastoji od pravougaone ploče i specijalne pisaljke ("olovke"). Pomoću elektronike ugrađene u tablet od-ređuje se pozicija pisaljke, koja se prosleđuje računaru. Po pravilu, pisaljka je opremljena prekidačem ko-jim se aktivira. \ Na tabletima se crta pomoću specijalne pisaljke ("stylus"), s tim što se crtež može pratiti na ekranu. Većina grafičkih tableta i prateći programi nude slične mogućnosti crtanja. Razlike nastaju u manipulaciji crtežom. Na primer, neki grafički tableti imaju tzv. zum (engl. zoom) koji omogućava uvećanje nekog dela crteža i popravljanje njegovih detalja, obično do nivoa tačke (piksela). Dobri grafički tableti omogućavaju pomeranje nekog dela crteža po ekranu, ponavljanje nekog elementa slike više puta, izmenu mesta detalja sa slike ili raznih slika i automatski efekat ogledala. Crtež se može memorisati u fajl i koristiti u nekim drugim programima. Problem digitalizacije često se razrešava u računarima, jer je mnoštvo primena vezano za rad sa analognim (kontinualnim) veličinama. Signal se u analognom sistemu menja kontinualno i može uzeti bilo koju vrednost iz određenog intervala. Klasični primeri rada sa analognim signalima su kontrole pritiska, temperature ili jačine zvuka. Računar koji treba da vrši ove kontrole razume jedino digitalni (cifarski) signal. Svi njegovi elementi mogu se naći jedino u dva stabilna stanja "0" i "1", i stoga su sve međuvrednosti za računar nerazumljive. Digitalizacija je proces pretvaranja kontinualnih signala u niz digitalnih signala. Sklopovi koji vrše ovo pretvaranje zovu se A/D pretvarači (Analog to Digital converter). Grafički tablet, kao ulazni uređaj, pretvara sliku u brojeve koje preuzima računar. Ove brojeve izlazni uređaj - ekran opet pretvara u sliku (preko D/A pretvarača, koji vrši pretvaranje digitalnih u analogne signale) i mi bez zalaženja u suštinu pretvaranja informacija sa ulaza, možemo da pratimo svoje poteze pisaljkom. Međutim, bez metode pretvaranja slike u brojeve, bilo bi nemoguće da računar radi sa crtežima i ogromno polje grafički orijentisanog rada računara bilo bi nemoguće. Proces digitalizacije slike sastoji se od deobe slike u što je moguće više jednakih delova. Što je veći broj delova (obično kvadratića), veća je i sposobnost beleženja detalja. Ukoliko je rezolucija dovoljno velika, slika ima neznatno zrnastu strukturu. Kada bismo nacrtali linije preko slike da dobijemo predstavu kako je ona podeljena u kvadratiće, izgledalo bi kao da je slika prekrivena providnom milimetarskom hartijom ili mrežom, kao na geografskim kartama. Neki tableti su i

272

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije zaista podeljeni na taj način. Svaki od tih kvadratića ima svoje koordinate po X i Y osi, koje predstavljaju razumljivu informaciju za računar i omogućavaju mu da vodi evidenciju o svakoj poziciji. Većina grafičkih tableta je projektovana tako da može da im se podesi rezolucija, tako da se poklapa sa rezolucijom monitora (ekrana), što znači da je broj "kvadratića" na tabletu isti kao broj tačaka na ekranu. Najveće razlike između tableta su u načinu generisanja signala. Neki zahtevaju specijalnu pisaljku i generišu signal na osnovu kontakta pisaljke i aktivne zone grafičkog tableta, dok je za druge dovofjan dodir pisaljke ili čak, pritisak prsta. Određivanje pozicije pisaljke može se izvesti na više načina, i to: postupkom ultrazvuka, postupkom napona, induktivnim postupkom, postupkom faze talasa, kapacitivnim postupkom, hologramskim postupkom. Kod ultrazvučnog tableta formira se ton ultrazvučne frekvencije na vrhu pisaljke. Mikrofonima, koji se nalaze sa strane okvira površine crtanja (dovoljno je sa dve strane), meri se vreme odziva, na osnovu čega se određuje pozicija. Ako se koristi više od dva mikrofona za merenje vremena odziva, može se odrediti ne samo pozicija pisaljke u odnosu na tablet, nego i visina pisaljke iznad njega. Time je moguće ostvariti trodimenzionalni unos podataka. Akustički tablet dopušta da se postavi papir na njegovu površinu za crtanje. Kod induktivnog (magnetskog) tableta, na samoj površini se nalazi ugrađena gusta žičana mreža. Žičana mreža se koristi za otkrivanje pozicije pisaljke koja je, u ovom slučaju, namotaj koji emituje impulsni visokofrekventni signal. Signal koji detektuje mreža upoređuje se sa jednim referentnim signalom i daje neposredno X i Y koordinate pisaljke. Kapacitivni sistemi, takođe, koriste žičanu mrežu, ali im je princip suprotan u odnosu na magnetske sisteme. Ovde se pisaljka koristi za otkrivanje niza kodiranih impulsa koji se uvode u dvoslojnu mrežicu. Bez obzira na očigledne hardverske razlike, komunikaciju grafičkog tableta i računara omogućava programska podrška. Ona ne definiše samo raspoložive osobine, već i lakoću korišćenja tableta, pa pri izboru, pre svega, voditi računa o pratećem softveru. Do jednog nivoa, kvalitet sistema zavisi od vašeg računara. Što je računar brži i što ima veću memoriju, više je i prostora za upotrebu boljeg grafičkog tableta. Naravno, programska podrška treba da koristi sve pogodnosti ugrađene u hardver vašeg sistema. Karakteristika dobrog grafičkog tableta je da vam na pristupačan način stavi na raspolaganje sve mogućnosti računara. Na većini tableta može se postaviti papir (crtež). Mogućnost postavljanja crteža na tablet ima prednost kad je potrebno izvesti digitalizaciju ovih crteža i preneti dobijene vrednosti računaru. Najpovoljniju mogućnost nude tableti koji rade na induktivnom principu. Često se pisaljka zamenjuje lupom sa presekom končanica i tasterima za aktiviranje.

Vodic za PC

273

PC za napredne korisnike Za gotovo sve digitajzere nude se paralelni i serijski priključci. Ako krivu liniju treba brzo pozicionirati pomoću niza tačaka, tada se daje prednost paralelnom priključku. Na slici 2.89 prikazan je grafički tablet SummaSketch III firme Summagraphics (Houston Instrument). Ova firma je patentirala elektromagnetnu tehnologiju koja obezbeđuje pouzdanost i konzistentnu visoku preciznost. Rezolucija se može podešavati do 100 linija po milimetru ili se skalirati, tako da se poklopi sa rezolucijom monitora, a maksimalna preciznost je impresivnih 0.2 mm.

slika 2,89 Grafički tablet SummaSketch III

Podržana su oba moda rada (mod digitajzera i mod emulacije miša), što omogućava tradicionalnu fleksibilnost digitajzera ili direktnu zamenu miš sistema sa prirodnijim

i

ergonomskim

tablet

sistemom.

Oba

modela

rade

identično,

omogućavajući brzu izmenu tableta zbog prilagođavanja zahtevima aplikacije. Sve funkcije,

uključujući

operacioni

mod,

rezoluciju

i

tzv.

brzinu

odabiranja

("semplovanja"), mogu se postaviti softverski preko računara. Uz tablet se isporučuje komplet pretvarača, kabl za povezivanje sa serijskim portom računara, uređaj za mrežno napajanje i softver. Komplet pretvarača (vidi sliku 2.90) obuhvata kursorski uređaj sa 4 tastera (karakterističan je raspored tastera u obliku romba) i prekidačima, zatim pisaljku (stylus) sa dva tastera. Kao opcija, za aplikacije koje zahtevaju više programabilnih tastera, nudi se kursorski uređaj sa 16 tastera. Za korišćenje

sa PC računarima isporučuje

se

softver za instalaciju,

konfigurisanje, dijagnostičko testiranje i drajveri za VVindovvs, ADI drajveri za AutoCAD, kao i Universal Mouse Emulator.

274

VodižzaPC

2.2. Interfejsi i periferije

slika 2.90 Komplet pretvarača

2.2.26 Projekcioni uređaj Zamislite projektovanje bogato obojenog PC ekrana na zastor (na zidu) a zatim pomoću laserskog pokazivača na zastoru menjate menije, aktivirate ikone i demonstrirate računarsku grafiku, a sve to iz pozadine prostorije. Ovakav projekcioni sistem dizajnirala je firma Proxima Corp. iz Kalifornije. Dva osnovna elementa ovog sistema su LCD (Liquid Crystal Display) projekcioni panel i kontrolni sistem nazvan Cyclops. Prenosni panel, veličine osrednjeg nesesera, reprodukuje PC ekran zajedno sa standardnim projektorom. Kolor LCD sa aktivnom matricom radi u sprezi sa bilo kojim Apple ili PC kompatibilcem. Cyclops obuhvata LED (Light-Emitting-Diode) uređaj za centriranje ili laserski pokazivač i prostorni CCD (Charge-Coupled-Device) senzor slike. Tehnologija aktivne matrice, koja je implementirana u panel, poboljšava kontrast i brzinu. Njen koeficijent kontrasta od 100:1 je bolji i od kontrasta LCD pasivnih matrica (4:1) i od percepcije kontrasta čovekovogoka (60:1). Elementi slike, ili pikseli, mogu biti uključeni ili isključeni za oko 50 ms, omogućavajući time da panel može biti korišćen za video projekcije. Posebna ploča (board) za logičku konverziju je ugrađena u panel. Pošto panel sa aktivnom matricom ima FET (FieldEffect Transistor) i memorijski kondenzator za svaki piksel, efekat prugastih linija (streaking) je eliminisan. Takođe, pošto svaki piksel ima sopstveni drajver, nema interferencije. Degradacija kontrasta, usled visokih temperatura, izbegnuta je ugrađivanjem ventilatora koji usmerava hladan vazduh preko panela. Infracrveni štit skreće grejanje koje potiče od projektorske sijalice. Cyclops-ov CCD senzor priključuje se na zadnju stranu panela (vidi sl. 2.91). I uređaj za centriranje i laserski pokazivač projektuju sjajnu svetlosnu mrlju (tačku; spot) na zastor. Senzori su usmereni na zastor, detektuju LED ili lasersku mrlju,

VodičzaPC

275

PC za napredne korisnike prevode njenu lokaciju u X i Y koordinate, zatim prenose ovu informaciju preko serijskog porta u računar. Upravljački program (device driver) konvertuje koordinate u koordinate monitora. On ažurira koordinate kao da se radi sa mišem i, u suštini, zamenjuje drajver miša.

slika 2.91 Projekcioni sistem

Panel se isporučuje sa infracrvenom daljinskom komandom, koja može da se koristi za sekvencijalno kretanje kroz meni i ekrane i za kontrolu funkcija panela. Infracrveni prijemnik sa jedno-procesorskim čipom, smešten je na prednjoj strani panela. Komplet obuhvata panel, Cyclops, kablove, infracrvenu daljinsku komandu i "utility" softver, dok se laserski pokazivač i monohromatski panel nude kao opcije.

2.2.27 Skenerski uređaji Grupa skenerskih proizvoda uključuje grafičke skenere, optičke čitače (OCR) i faksimil uređaje. Grafički skener proizvodi elektronsku kopiju crteža ili fotografije, zatim ih konvertuje u format bit mape koja se može editovati nekim od grafičkih programa. OCR skenira tekst i konvertuje ga u format, kao što je ASCII ili DCA, razumljiv programima za obradu teksta. Faksimil digitalizuje sliku koju šalje ili prima kao informaciju. Sve funkcije skeniranja kontrolišu se softverski. Od načina kako se vrši proces skeniranja zavisi i kvalitet finalnog produkta skaniranja. Tehnologija svih skenera zasniva se na principu da crno apsorbuje svetlo, belo reflektuje, a sve između reflektuje se proporcionalno intenzitetu osvetljenosti. Većina skenera nije u mogućnosti da skenira boje, tako da vrednosti između crnog i

276

Vodic za PC

2.2. Interfejsi i periferije belog predstavljaju sivim tonovima. Skener osvetli sliku i koristeći foto-ćeliju odmerava količinu reflektovane svetlosti. Većina skenera koristi CCD (ChargeCoupled-Device), što je, u stvari, zona (niz) foto elemenata koji određuju intenzitet reflektovane svetlosti kao nivo napona. Većina skenera konvertuje informacije sive skale direktno u bit-mapu. Proste slike ne sadrže sivu skalu; jedna zona je potpuno crna, a druga potpuno bela. Takva linijska struktura grafike naziva se "line art". Kada se završi proces skeniranja, dobijena slika se skladišti u fajl, tj. na disk ili disketu. Veličina fajla zavisi od rezolucije skeniranja, što je rezolucija veća i fajl je veći. Uz skener se isporučuje i interfejs kartica i kabl za povezivanje sa računarom, kao i odgovarajući softver. Skener se povezuje sa računarom preko odgovarajuće kartice kablom sa 25-pinskim konektorom. Interfejs kartica se posredstvom DIP prekidača mapira na određenu memorijsku lokaciju (obično C4000), tako da ne dođe u konflikt sa drugim uređajima. Softver koji se isporučuje uz skener omogućava jednostavno rukovanje. Pre pokretanja softvera, neophodno je izvršiti konfigurisanje drajvera za skener. I to ne predstavlja neki značajan problem, jer obično program za instaliranje nudi opciju adekvatne promene postojeće konfiguracione datoteke CONFIG.SYS, ali tako da se ne uništi postojeća konfiguracija. Izbor formata u kome možete snimiti sliku nije prebogat, ali je sasvim usaglašen sa ostatkom softvera iz ovog okruženja. Na raspolaganju su vam obično PCX, TIF, BMP i EPS formati. Na tržištu se može naći široka lepeza skenera, od ručnih, preko formata A4, do profesionalnih formata AO za skeniranje grafičke dokumentacije. U skladu sa formatom, veličinom rezolucije i mogućnostima pratećeg softvera za obradu grafike je i cena.

slika 2,92 Logitech ručni skener Vodič za PC

277

PC za napredne korisnike

slika 2.93 HP Scanjet skener formata A4

OCR (Optical Character Recognition) programi Postoje suštinski dva različita postupka optičkog prepoznavanja tekstova: prepoznavanje karakteristika slova (feature recognition) i prilagođavanje uzoraka slova (pattern matching). U prvom postupku teži se da se utvrde karakteristične osobine slova - veliko slovo T, na primer, čine dve crte, vertikalna i horizontalna. Taj postupak je univerzalniji, jer ne zavisi od tipa slova (fontova), ali računski je dosta složen. Program OmniPage koji ga primenjuje, iziskuje poseban koprocesor za

278

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije personalni računar. U drugom postupku, prilagođavanju uzorku, pročitanu sliku slova program prvo normira na standardnu veličinu, a zatim je uporedi sa slikama slova, poznatim od pre (arhiva) ili posle učenja. Taj postupak primenjuje program Recognita. U oba postupka prepoznavanja problem je dvoznačnost. Naime, problem je razlikovanje slova o od nule ili slova s od broja 5 itd. Drugi problem su pokrivena slova (Ti), povezna, odnosno spojena slova (fi ili ff) itd. Naročit problem predstavljaju slike u tekstu. Pouzdanost prepoznavanja tekstova može da se poveća kombinovanjem ovih programa sa programima za proveravanje pravopisa (Spellchecker), koji će rečnikom utvrditi nepoznata slova ili će rečnik koristiti da proveri ona slova za koja nije siguran da ih je pravilno prepoznao. Program je upotrebljiv za OCR, ako je prepoznavanje tekstova njime brže i pouzdanije od prekucavanja u računar.

Grafičld sistemi za obradu slika CAD (Computer Aided Design - računarom podržano projektovanje) sistemi nastaviće i u narednim godi-nama da menjaju izgled tehničkih biroa, razvojnih i kontsrukcionih odeljenja. Primenom CAD i grafičkih sistema, stvara se dvostruka baza dokumenata: ručno izrađeni crteži i generisani na računaru. To znači da se veoma mnogo vremena troši na ponovno obavljanje već urađenog posla, kao i da takvo čuvanje dokumenata i njihovo popravljanje odnosi previše mesta, crteže izlaže riziku pogrešnog rukovanja, oštećenja ili gubitka itd. Da bi se navedeni problemi rešili, tj. da bi se efikasno izvršilo "stapanje" ručnih i računarski generisanih crteža, koriste se sistemi za skeniranje. Ovde treba napomenuti da postoje tri klase formata grafičkih fajlova i to: rasterski, vektorski i metafajl. Bez obzira na činjenicu da postoje tri formata, postoje samo dva načina da se kreira slika na računaru. Prvi način obuhvata opis boje svake moguće tačke na datoj slici. Kao i u poentiIističkoj tehnici slikara impresionista, slike su predstavljene (i kodirane) kao veliko platno puno tačaka. U računarskom svetu, ove slike su poznate kao rasterske slike. Primer rasterske slike iz običnog života bila bi slika koju stvaraju posetioci na fudbalskom stadionu koji drže ispred sebe različito obojene karte. Kada sedite nasuprot njih, uzorak kreiran od obojenih karata formira iluziju slike. Skenerski sistemi generišu rasterske slike (fajlove). Vektorski fajlovi ne sadrže informacije o specifičnim tačkama. Umesto toga, vektorski fajlovi su asimilacija matematički opisanih ili kodiranih objekata koji čine siiku. Da bi slika memorisana u vektorskom fajlu bila prikazana, objekti u najmanju ruku moraju biti prevedeni od starne programa na izlazni uređaj. Prema tome, vektorske slike nisu vezane ni za jedan parcijalni deo hardvera; zadatak programa je da na pogodan način interpretira fajl i upravlja hardverom na kome slika treba da bude prikazana ili štampana. CAD programi generišu vektorske slike (fajlove). Metafajl je klasa koja sve obuhvata pod jedan "krov". Metafajlovi mogu da se prilagode i rasterskim i vektorskim informacijama, mada softverski paketi veoma

Vodič za PC

279

PC za napredne korisnike retko upisuju oba tipa informacija u metafajl. Danas, uglavnom, egzistiraju metafajlovi koji sadrže samo vektorske informacije.

slika 2.94 Oce Graphics skener G6045 formata AO

PC sistemi za skeniranje preporučuju se u sledećim slučajevima: tamo gde nije potrebno skeniranje velikog broja dokumenata u toku jednog dana, u slučaju da korisnik želi postojeća dokumenta da unese u računarsku bazu i u slučaju da korisnik želi da smanji troškove i utrošak vremena u odnosu na ručno digitalizovanje. Ovi sistemi treba da zadovolje sledeće zahteve: računarski pristup ručno izrađenim crtežima, distribuciju crteža iz centralne baze podataka i čuvanje i pregledanje crteža, sa iscrtavanjem na rasterski ili vektorski način. Ono što stalno treba imati na umu je da skeneri nisu čarobne kutije koje automatski pretvaraju crteže u podatke, pogodne za računarsku obradu. Sve što

280

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije skener može, u suštini, da uradi, jeste da uzme "sliku" crteža i unese je u računar u vidu digitalne informacije - rasterske informacije. Upotreba skeniranih crteža u CAD/CAM aplikacijama zahteva najčešće konverziju skenirane rasterske slike u vektorsku. Postoje prilično efikasni programi za vektorizaciju skeniranih crteža, ali oni još uvek ne otklanjaju potrebu za čovekovom intervencijom u procesu pretvaranja. Vreme konverzije u vektorski format znatno je duže od vremena potrebnog za skeniranje crteža, tako da to bitno utiče na produktivnost. Što je veća rezolucija prilikom skeniranja, to je veći generisani rasterski fajl. To znači da morate imati memorijske jedinice velikog kapaciteta (optički diskovi) i snažne procesore koji rade velikom brzinom. Detaljnije razmatranje ove problematike prevazilazi okvire ove knjige a zainteresovanima se preporučuje da konsultuju specijalizovane firme za ovu oblast (npr. Osa Računarski inženjering - Beograd).

Faksimil Faks je poznat niz godina. Prvi patent datira od 1843. godine, a komercijalno korišćenje počelo je 1865. godine. Samostalni faks (engl. standalone) može se ukratko opisati kao modem, skener i termički printer u jednom kućištu. Faks šalje grafičku datoteku, odnosno grafički prikaz skenirane stranice. U faks umetnete papir, otkucate telefonski broj na koji ga treba poslati, i on to uradi.

slika 2.95 Radio faksimil iz 1930. godine Vodič za PG

281

PC za napredne korisnike Jedan od problema sa kojima se suočavate, kada instalirate faks, je da se faks najbolje "oseća" kada je sam na telefonskoj liniji. Faks, u principu, ne može da razlikuje da li prima govornu ili faks poruku. Uvek se odaziva istim pijukanjem, predpostavljajući da je na drugom kraju linije faks. Ako vas je nazvao neko ko želi sa vama da razgovara uživo, morate ručno isključiti faks. Inače faksovi se mogu javljati na pozive automatski, ali se mogu i aktivirati od strane korisnika, pritiskom na pravi taster. Prema normama TIA (američke) i CCITT (evropske) za prenos faksimila, utvrđeni su posebni standardi. CCITT preporuke, čija oznaka počinje slovom "V" odnose se na prenos podataka, dok se one koje počinju slovom "T", odnose na prenos faksimila. Tako, na primer, standard T4 predviđa rezoluciju od 200 dpi (dot per inch - tačaka po inču) i odnosi se na faksimile Grupe III. U pogledu brzine i modulacije prenosa, važe norme V27ter i V29. Standard T5 definiše norme prenosa za faksimile Grupe IV, sa rezolucijom 400 dpi. Standard T30 ECM (Error Control Mode) odnosi se na faksimile Grupe III i sadrži protokol za kontrolu grešaka, dok standard V14 definiše metod asinhronog prenosa karaktera preko sinhronih veza. Za prosečnog korisnika, svi ovi tehnički detalji, uglavnom, nisu od značaja. Glavno pitanje je da li će i kada sistemi Grupe IV zameniti Grupu III. Grupa IV je projektovana za prenos ISDN (Integrated Services Digital Netvvork - digitalna mreža za integrisane usluge) mrežom. Predpostavlja se da bi to trebalo da bude budućnost faks tehnologije, ali to ne znači da faksovi neće odstupiti od onoga što njihovi promoteri plani-raju. Tri problema se uočavaju kada je u pitanju Grupa IV. Prvo, ISDN mreža se ne širi tako brzo kako su planeri predviđali. Drugo, uređaji Grupe IV su relativno skupi i nekompatibilni sa Grupom III. To bi značilo da bi mnoge kompanije morale da reinvestiraju u nove uređaje ili da kupe faksove koji mogu da opslužuju oba standarda. Treće, kontinualna poboljšanja uređaja Grupe III sužavaju procep između njihovih mogućnosti i mogućnosti Grupe IV. Neki uređaji Grupe III imaju karakteristike, kao što je fajl transfer i rad u karakter modu, kojih nema u Grupi IV. Glavne prednosti Grupe IV su njena brzina prenosa od 64 kilobita/sekundi i korišćenje ISDN-a. Međutim, prednost brzine polako nestaje. Naime, CCITT je najavio protokol koji će omogućiti Grupi III prenos od 64 kb/s na ISDN, što je posledica nekih istraživanja u SAD i Britaniji. ISDN nastupa, ali ga uređaji Grupe IV ne mogu da prate u komercijalnom smislu. Velika rasprostranjenost uređaja Grupe III, zajedno sa tehnološkim inovacijama koje negiraju prednosti Grupe IV, znače da će uređaji ove grupe biti kompatibilni sa uređajima i u sledećem veku.

2.2.28 Uređaji za rad sa linijskim kodom Unošenje podataka i dalje predstavlja najsporiju kariku u lancu računarske obrade podataka, a uz to je i najčešći uzrok greške. Rešavanje ovog problema donelo je priličan broj novih metoda, između ostalog i linijski kod (Bar Code). Linijski kod predstavlja redosled tamnih vertikalnih linija na beloj podlozi, a znači slova, brojke i druge znake. Znaci se stručno nazivaju "ciframa" i prikupljeni na

282

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije jednom mestu, izgledaju kao ograda od letava. Svaka cifra ima, bez obzira na znak koji predstavlja, isti broj tamnih linija i pokriva jednak prostor. Svaki simbol poznaje svoj raspored i svoj broj linija. Linijski kod se čita prelaskom malog svetlosnog zraka preko linija. Senzor registruje odbijanje svetlosti od podloge, a dekoder zatim digitalizovani signal prekodira u znake i uputi ih u računar. Zbog preciznosti svake cifre postoje algoritmi koji na osnovu pročitanih cifri utvrđuju da li je pročitano ispravno ili ne. Simbologije linijskih kodova razlikuju se po kombinacijama slova i prostora, kao i po vrsti podataka koji se mogu kodirati. Najpoznatije su EAN/UPC, Interleaved 2/5, Code 3/ 9, Codabar itd.

slika 2.96 Nalepnica sa linijskim kodom

Kod, nazvan Interleaved 2/5, na primer, kodira samo brojčane podatke. Najpogodniji je kada kod mora da bude zgusnut i može da se štampa. Kod 3/9 dobro će doći kada treba kodirati alfanumeričke znakove, a odlučujući značaj ima neokrnjenost podataka. U Evropi je za kodiranje potrošačke robe usvojen kod EAN (Europian Article Number), u Americi UPC (Universal Product Code). Oba sistema su, u suštini, identična i zato se obično nazivaju EAN/UPC. U svakoj zemlji postoji posebna organizacija koja određuje proizvođačima robne kodove, kako ne bi bilo zbrke. Svaki kod ima 8 ili 13 cifara. Kodni zapis sadrži informaciju o zemlji proizvodnje, proizvođaču i proizvodu. Jedna cifra predviđena je za proveru ispravnosti zapisa (cheksum). Linijski kod, kakav danas poznajemo, počeo je ozbiljno da se afirmiše od maja 1973. godine. Tada su velike trgovačke kuće usvojile opšti proizvodni kod (UPC/ EAN), koji je postao izrazit i opšte priznati standard. Danas tehnologija linijskog koda nalazi svoju primenu u mnogim postupcima, na primer, pri vođenju postupka inventarisanja, izveštavanju u proizvodnji, upravljanju laboratorijama, prosleđivanju dokumentacije, skladištenju itd. Posledica prodora linijskog koda na tako širokom frontu reflektovala se i u razvoju opreme. Mnogi proizvođači uložili su, u tom pravcu, velike finansijske i razvojne potencijale. U praksi, razume se, čitava stvar počinje od štampanja linijskog koda. Svaka nedoslednost pri tom poslu može da izazove kolaps čitavog sistema. Kvalitet različitih tehnika štampe znatno se razlikuje i, prema tome, u različitom stepenu zadovoljava različite čitače linijskih kodova. Nekoliko najvažnijih tehnika: Izvorni (master) film

Vodič za PC

283

PC za napredne korisnike Obično se izvorni filmovi prave sa preciznim i skupim fotocrtačima. Linijski kod na takvom filmu namenjen je različitim grafičkim metodima štampanja na ambalažu proizvoda široke potrošnje. To je kod EAN/UPC. Proizvodi koji su namenjeni maloprodaji su u tzv. otvorenom sistemu i zato su tolerancije pri štampanju izvornim filmovima veoma restriktivne. Prethodno štampanje po porudžbini Već su se razvile firme koje nude usluge na području štampanja linijskih kodova. Taj metod prethodnog štampanja linijskih kodova dolazi u obzir kad se traži veoma kvalitetan i gust linijski kod. Matrični štampači Štampanje linijskog koda matričnim štampačima je najjednostavniji i verovatno najjeftiniji metod, namenjen pre svega tzv. zatvorenim sistemima. To znači, da tako odštampan linijski kod može da se koristi za interno praćenje raznih procesa unutar preduzeća. Kvalitet tako odštampanog koda nije bogzna kako visok, ali potpuno zadovoljava čitače koji se obično upotrebljavaju. Za oblikovanje koda i pratećeg teksta na raspolaganju su različiti programi. Programi omogućavaju oblikovanje ispisa na ekranu, korišćenje znakova različitih veličina, normalni i reverzni ispis u četiri orijentacije, a kodove horizontalno i vertikalno (firma ATC - Analog Technology Corporation, California). Laserski štamapči ATC nudi i kontroler za štampanje linijskog koda na Packard-ovim laserskim štampačima. Kontroler se ubaci u l/O slot štampača. Ovo "proširenje" radi sa svakim editorom i time štedi trošak za kupovinu programa za oblikovanje linijskog koda. Kontroler koristi HP PCL jezik, a pošto ima ugrađene i sopstvene grafičke rutine, omogućava veoma brzo skaliranje, rotiranje kodova i znakova, reverzno štampanje itd. Termalni štampači Termalni štampači nekako premošćavaju jaz između kvaliteta izvornih filmova i kvaliteta koji se postiže matričnim štampačima. Razume se, međutim, da su mnogo skuplji od običnih matričnih štampača, a skuplja je i hartija koja je za to potrebna (termalna hartija). Postoje i kombinovani termalni štampači koji omogućavaju dva načina rada: direktni termički i sa termičkim prenosom, koji ne iziskuje specijalni papir nego poliesterski film (traku). Mnoge firme nude i samostalne termičke štampače sa tastaturom. Štampač Antonson - Codeprinter 423 ima 10 numeričkih i 12 funkcijskih tastera i LCD alfanumerički prikaz. Kod koji želite da štampate, možete da unesete i preko priključenog čitača linijskog koda. Ovim štampačem možete da štampate 6 tipova linijskog koda (EAN-13, EAN-8, UPC, INTERLEAVED, CODE 39 i CODABAR), 12 veličina znakova, simbole i logotipe. Slične štamapače nudi i firma RICOH. Čitači linijskog koda Čitač linijskog koda obično je sastavljen od dva dela: optičkog senzora za linijski kod i dekodera, odnosno terminala. Optički senzori se prilično razlikuju i po cenama i po performansama:

284

Vodič za PC

2.2. Interfejsi i periferije Pero senzor je najpopularniji. Drži se u ruci kao olovka i prelaženjem preko linijskog koda prenosi informaciju o belim odnosno crnim površinama u dekoder. Najčešće se nalazi u bescarinskim prodavnicama CCD senzor (touch reader) je senzor srednje klase i primenjuje u kod blagajni vrste POS (Point Of Sale; mesto prodaje). Dovoljno je da prislonite na linijski kod i senzor sam skenira kod. Iz ovog uređaja je izvedena CCD kamera koja ispred senzora ima još i objektiv i može linijski kod da pročita i na rastojanju. Obično se takve kamere postavljaju uz pokretne trake za automatsko sortiranje i skladištenje. Laserski senzor je namenjen čitanju linijskog koda na većim rastojanjima i izvanredno je precizan. Upotrebljava se kod pokretnih traka za sortiranje ili je u obliku pištolja, kada je namenjen za ručna očitavanja (tzv. laser gun). Nove varijante bazirane su na poluprovodničkoj laserskoj diodi. Senzori za linijski kod su preko različitih dekodera, odnosno, terminala povezani sa računarima. Globalno mgu se izdvojiti sledeći tipovi: Dekoder koji je povezan neposredno između tastature i računara, odnosno terminala i koji simulira unos sa tastature. Dakle, kada pročitate linijski kod, računar prepozna podatak kao da ste ga uneli preko tastature. Dekoder koji je sa računarom povezan preko raznih standardnih interfejsa, kao što su RS232, RS422 itd. Pored senzora za linijski kod, ovakav dekoder može imati i LCD displej i funkcijsku tastaturu i tako postaje već pravi industrijski terminal. Tamo gde je potrebno više takvih terminala/dekodera, najelegantnije rešenje je mreža dekodera raspoređenih po radnoj sredini. Na taj način izbegava se potreba za većim brojem komunikacionih interfejsa na računaru.

slika 2.97 Čitač linijskog koda

VodičzaPC

28S

PC za napredne korisnike

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara Kada preuzmete opremu od isporučioca, sigurni ste samo da je ona u funkcionalnom stanju. O optimalnoj podešenosti nema ni govora. To je i normalno, jer zavisno od tipa aplikacija koje se budu izvršavale na računaru treba izvršiti fina doterivanja. Nekome je potreban brz pristup hard disku i mogućnost da istovremeno može da otvori mnogo fajlova, a nekome je, pak, potrebno da ima brz video podsistem zbog regenerisanja slike a brz hard disk mu je nebitan, pošto sa hard diskom retko komunicira. Da biste optimalno iskoristili svoj računar, potrebno je da hardver bude korektno konfigurisan, a to zahteva od korisnika solidno poznavanje PC-ja. Takođe, treba da pratite stručnu literaturu (časopise) iz ove oblasti, kako biste bili upoznati sa pojavom novih "utility" programa koji vam pomažu u konfigurisanju hardvera. Ne treba zaboraviti ni programe za arhiviranje koji direktno utiču na uštedu memorijskog prostora na memorijskim jedinicama. Oni koji barataju sa strogo poverljivim podacima, moraju da vode računa i o bebzbednosti svog sistema i podataka koji su memorisani na njemu.

2.3.1 Optimizacija postojeće konfiguracije Da je poenta rada sa računarima u tome da se uradi što više posla za što kraće vreme i što je moguće komfornije, nema nikakve sumnje. Izgleda da jedino preostaju neke nedoumice oko toga kako optimizovati računar i, što je još važnije, kako na najbolji mogući način upotrebiti postojeće programe za optimizaciju. Ovo drugo se postavlja kao relativan problem, uprkos činjenici da se čitav niz takvih programa instalira pomoću automatskih potprograma za instalaciju, koji bi trebalo da sami pronađu neke "optimalne" parametre. Na žalost, to se prilično retko dešava. Razloga za to ima nekoliko, a prvi je, svakako, veliko šarenilo mašinske opreme sa kojom se takvi programi susreću, što dovodi do izbora prosečnih, a ne optimalnih parametara podešavanja, čak i kod takvih programa koji imaju veoma razvijene mogućnosti samopodešavanja, kao što je recimo PC Kwik. Pored toga, postoji i nekoliko pitanja na koja sam korisnik mora da odgovori, pre svega, samom sebi, jer program ne može znati tačnu konfiguraciju računara i periferija. Prvi korak ka optimizaciji je, svakako, u samoj mašinskoj bazi, odnosno unutar samog računara i bez ikakve spoljne pomoći. Ovde se navode neke tipične mogućnosti. Ranije je već spominjan ROM (Read Only memory) i rečeno je da je u pitanju memorija koja može samo da se čita, tj. čip (ili čipovi) u koje je upisan osnovni program koji omogućava startovanje računara, testiranje komponenti i učitavanje operativnog sistema sa diska. Međutim, osim BlOS-a, integralni deo ROM-a je i

286

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara SETUP program koji omogućava konfigurisanje hardvera, tj. upisivanje parametara sistema u CMOS RAM. U okviru SETUP>a ima više opcija pomoću kojih se mogu podesiti karakteristike hard diskova, broj stanja čekanja pri pristupu memoriji, brzina sabirnice, keširanje segmenata memorije itd. Sva ova podešavanja nisu uvek jednostavna: pogrešnim konfigurisanjem, sistem se može učiniti potpuno neoperativnim, što znači da "fino" podešavanje treba da izvrši neko stručno lice. BIOS SETUP programi se, bar što se vizuelnog utiska tiče, razlikuju jedan od drugog, ali je suština slična. Na ovim prostorima rasprostranjeni su BlOS-i firmi AME, AVVARD, PHOENIX itd. Neki računari, na primer IBM-ovi i Compaq-ovi nemaju BIOS, već se koriste odgovarajući programi sa dijagnostičkih disketa koje se isporučuju uz konfiguraciju. Program SETUP se u BIOS-u AMI uvek aktivira pri startovanju računara (za vreme POST (Power On Self Test) sekvence), kad se pritisne taster "Delete". Kod ostalih BlOS-a startovanje je drugačije, obično se to izvodi tasterima , , ili kombinacijom tastera -- ili --. Po ulasku u SETUP program, pojavjuje se ekran sa menijem (vidi sliku 2.98) čiji sadržaj zavisi od tipa BlOS-a.

BIOS SETUP PROGRAM - STANDARD CMOS SETUP ( C ) 1992 American Megatrends Inc., AII Rights Reserved Date ( mon/date/year ) Time ( hour/min/sec ) Hard disk C : Type Hard disk D : Type Floppy drivc A: Floppy drive B : Priroary display Kcyboard

: Mon, Nov, 18, 1993 Base memory : 640 KB : 05 : 54 : 48 EXL memory : 3712 KB Cyln Head W/Pcom LZone Sect Size : 17 977 300 977 17 41MB : Not Installed : 360 KB, 51/4" : Not Installed : Monochrome : Installed

Month : Jan, Fcb.... ...Dec Date : 01, 02, 03 ... ..., 31 Ycar : 1901, 1902,.... ..., 2009 ESC: E»t <=

Sun Mon

Tue Wed Thu Fri Sat

30

31

1

2

6

7

8

9

10 11 12

13

14

15

16

17 18 19

20

2 1 2 8

22

23

24 25 26

29

30

31

1 2

5

6

7

8 9

27

=> § l Select F2/F3: Color Pu/Pd : ModiIy 3

4

3

45

slika 2.98 BIOS SETUP PROGRAM

U standardnom SETUP-u postavljaju se vreme, datum, tipovi flopi drajvova, parametri hard diska (diskova), konfiguriše memorija, definiše displej itd. U naprednoj opciji (Advanced Feature Control ili Advanced Cmos Setup) vrše se fina podešavanja kojima, u stvari, vršimo optimizaciju hardvera. Niže se daju objašnjenja za pojedine opcije iz ovog menija.

Vodič za PC

287

PC za napredne korisnike SHADOVV RAM - BIOS. Radi se o prebacivanju sadržaja sporih (150 - 200 nS) 16-bitnih ROM čipova u brze 32-bitne memorijske segmente na istim adresama, nakon čega se ROM, praktično, isključuje iz daljeg rada, odnosno prestaje da postoji u funkcionalnom smislu, jer se za te rutine računar nadalje obraća brzom RAM-u (kopiji BlOS-a). Brzina čitanja, a samim tim i izvršavanja ovih rutina se skraćuje na brzinu pristupa RAM-u, koja može biti tako velika da zahteva memoriju sa brzinom od čak 15 nS ( u slučaju procesora 80486 na 50 MHz i rada bez stanja čekanja posredstvom keš memorije). Danas je sve brže nego pre par godina, kada je ova mogućnost možda nešto i značila, ali danas izgleda više nema bitnije dobiti od nje. Sa druge strane, veliki broj osnovnih ploča ovaj segment automatski i neopozivo, zauzme čim u računaru ima više od 1 MB RAM-a, pa dilema upotrebiti je ili ne ostaje samo onima sa 1 MB i mogućnosti da na ovo utiču, jer ne nude sve ploče i svi BlOS-i mogućnost prebacivanja segmenta memorije od 640 kB do 1 MB na granicu iznad 1 MB. Ako nude, kao recimo paketi čipova firmi Chip & Technologies (C&T) ili OPTI, sa BlOS-ima firmi AMI i Award, učinite to, prebacite tu memoriju iznad granice od 1 MB i upotrebite je za keširanje hard diska. Time dobijate neuporedivo opipljivije rezultate nego bilo kako drugačije. SHADOVV RAM - VIDEO BIOS. U principu, radi se o potpuno istom efektu, ali sa BlOS-om na video karticama (32 kB od segmenta COOOh). Na ovom mestu se nalazi adresni prostor predviđen za EGA i VGA kartice, pa će ovo imati efekta jedino sa njima, ali ne i sa CGA i Hercules karticama. Isto tako, ubrzanje će biti čak veoma veliko; kretaće se od 2:1 na najsporijim AT mašinama (80286 na 8 MHz, 1 stanje čekanja), pa sve do 7:1 na brzim mašinama sa procesorom 80486. No pazite, sva ta ubrzanja se odnose isključivo na tekstualni režim rada i sa grafikom nemaju nikakve veze. Drugim rečima, grafički prikaz će ostati jednako brz u oba slučaja, sa ili bez keširanja video rutina. Drugi problem na koji možete naići je da je vaš prikaz teksta postao prebrz; verovali ili ne, ovo može da bude čak veći problem od presporog prikaza. Kod sporog prikaza, jedini problem je čekanje, a kod prebrzog, moraćete da se vraćate unazad i da se mučite oko lociranja mesta do koga biste želeli da stignete. Ukoliko u SETUP-u postavite "preslikavanja", vodite računa kako vam je postavljen memorijski menadžer u CONFIG.SYS fajlu da ne bi došlo do konflikta (aplikacioni program pokušava da koristi memorijski prostor, koji je već zauzet preslikavanjem ROM-a, a to se dešava zato što konfiguracija nije korektna, pa ni operativni sistem (memorijski menadžer) ne zna da je taj prostor zauzet), tj. blokiranja računara kod programa koji intenzivno koriste memoriju. Ukoliko kao memorijski menadžer koristite EMM386.EXE i koristite "preslikavanje" ROM-a, na primer, na adresu D000 do D400, tada u CONFIG.SYS fajl treba postaviti komandu sledećeg oblika: device = c:\dos\emm386.exe x=D000 - D400 Ovom komandom ste isključili (eXclude) taj region iz memorijskog prostora (pošto ga je već "zauzeo" ROM) i memorijski menadžer ga neće stavljati na raspolaganje ostalim programima, te neće dolaziti do konflikta. Komanda ima sličan oblik i ukoliko koristite QEMM memorijski menadžer.

288

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara RAS-TIMEOUT. Ova veličina označava maksimalan period aktivnosti dinamičke memorije (DRAM). Standardni TIMEOUT je 10 mikrosekundi. Ako se ne navede, memoriju će deaktivirati ciklus osvežavanja memorije. Poznato je da dinamička memorija zahteva periodično osvežavanje, kako bi zadržala sadržaj. Mikroprocesor ne može da pristupi memoriji dok traje ovaj kratak ciklus, te su performanse sistema neznatno degradirane. Neke verzije BOIS-a pružaju mogućnost podešavanja parametara koji utiču na ovo vreme. Vremenski interval između dva ciklusa osvežavanja zavisi od vrste i brzine memorije koja se koristi Metod osvežavanja može i poboljšati performanse sistema. Postoje standardni, ubrzani (burst) i skriveni (hidden) metodi. Većina BlOS-a nudi izbor. HIDDEN REFRESH. Kada je hidden refresh aktiviran, osvežavanje se vrši nezavisno od rada mikroprocesora, pa je memorija praktično uvek spremna za pristup. Kada je ova opcija aktivirana, chipset na ploči stalno motri na mikroprocesor i u najpovoljnijem trenutku pokrene osvežavanje. Opcija je korisna kod sporije memorije. Ubrzava rad i treba je aktivirati. CACHE READ OPTION. Ova opcija predstavlja broj stanja čekanja (wait states) u normalnom (386) i ubrzanom (486) načinu prenosa iz keša. Za maksimalnu brzinu treba staviti najmanju vrednost 2-1-1-1. Na 33 Mhz i sa 2-1-1-1 rad sa memorijom se odvija bez čekanja, ali je potrebna brzina statičke memorije (keša) 20 ns (nanosekundi). Na 40 Mhz da bi radili sa 2-1-1-1, potreban je keš sa 15 ns, u suprotnom, morate postaviti 3-1-1-1 ili postaviti stanje čekanja na 1WS. Na 50 Mhz i sa kešom od 20 ns, sve ispod 3-2-2-2 je problematičnno. DRAM READ MODE. Dinamička memorija je dosta sporija u odnosu na keš, pa su samim tim i ciklusi duži. Ako postavite manje vrednosti, dobićete veću brzinu. CACHE READ/WRITE WAIT STATE. (Stanja čekanja prilikom čitanja/pisanja keš memorije.) Za 0WS (stanja čekanja) potrebna je brza i kvalitetna keš memorija. Proizvođači obično preporučuju 1WS za takt od 40 Mhz. Eksperimentisanjem ćete utvrditi optimalnu vrednost. MEMORY READ/WRITE WAIT STATE. Ove vrednosti imaju direktnog uticaja na brzinu samo ako vaša osnovna ploča nema tzv. Level 2 keš. Ako ga ima, on je taj koji određuje performanse čitavog sistema, pa u tom slučaju nema smisla podešavati DRAM stanja čekanja. SINGLE ALE ENABLE. ALE (Address Latch Enable) je signal koji se dovodi na B28 pin standardnog konektora (slota) sabirnice i generiše ga tzv. upravljač sabirnice (bus controler) 8288. Ovaj signal služi kao indikator l/O kanalu da je adresa procesora važeća. Kod većeg takta sabirnice uključivanje ove opcije može usporiti komunikaciju sa periferijama (prvenstveno video podsistem), stoga ovu opciju treba isključiti. AT BUS SPEED. Ovde ima najviše nedoumica, često i zbog zaista nemuštog prikazivanja ove mogućnosti od strane proizvođača osnovne ploče i/ili autora BIOSa. Radi se o pokušaju prevazilaženja problema koji mogu nastati kada je procesor jednostavno prebrz za standardnu sabirnicu (npr. procesor 80486), odnosno kada su kartice na sabirnici (magistrali) ili starije pa ne "trpe" brzine, ili lošeg kvaliteta (na žalost, sve češći slučaj), odnosno kada u računar ugradite proizvode vrhunskog kvaliteta koji mirne duše podnose i daleko veće brzine od standardnih. U prvom

Vodič za PC

289

PC za napredne korisnike slučaju ćete možda imati potrebe da sabirnicu usporite, a u drugom da je eventualno ubrzate. Standardni radni režim sabirnice je 8 MHz sa jednim stanjem čekanja; to i samo to je prava ISA (lndustry Standard Architecture) sabirnica. Ova sabirnica vodi poreklo od IBM-ovog modela AT računara druge generacije, kada je i procesor radio pod istovetnim uslovima. Danas međutim nije nimalo lako sinhronizovati takvu sabirnicu sa procesorom 386 ili 486 na 33 ili više MHz radnog takta, jer se radi o brzinama više puta većim od onih koje je stari, dobri 286 mogao da izvuče u onoj verziji. Usaglasiti cikluse procesora sa sabirnicom postaje sve veći problem, koji se na korisnike odražava tako što im razne kartice ili ne rade, ili rade, ali loše i nepouzdano. BIOS SETUP PROGRAM xxxxxxxxxx xxxxxxxxxxx xxxxxx

ADVAIMCED CHIPSET SETUP xxxxx xxxxxxxxxxxxxxxx

l/d-RE(X)VEjRi Control : Disabled DRAM Access Wait State :3W/S Adapt. Shadow RAM Cacheabie : Yes Video $hadow RAM Cacheable :Yes System Shadow RAM Cacheable : Yes Remapped Memory Cacheable: Yes Local Memory Access.Block 1 : Yes Non-cacheable Block 1 Slze : 256KB Non-cacheable Block 1 Đase: 1024KB Non-cacheable Block 2 Size :256KB Non-cacheable Block 2 Đase: 1024KB DRAM RAS Precharge T-cydes: 2.5T ESC: Exit ........................................ F1 : Help F2/F3 : Color F5 : OkJ Values......................... .... ..... F7: Power-On Defaiults

SLIKA 2.99 Podešavanje brzine sabirnice u SETUP-u

Primera radi, današnje veoma male (širine 16-bitnog konektora) AT Bus kartice neće raditi na mašinama sa procesorom 486, ukoliko ne usporite sabirnicu; isto važi i za sve kombinovane (AT Bus plus l/O veze) kartice. Problem prvo očekujte na čitanju starih disketa od 360 kB, kod kojih je brzina prenosa veoma mala; sistem će se pobuniti kao da nema diskete ili kao da ona nije u redu. U gorem slučaju, sistem će sporadično imati problema sa pristupom disku, a u nezgodnijoj varijanti, počeće da se pojavljuju loši sektori, klasteri će se razigrati po disku i slično. Ako se ovo dogodi, sasvim je sigurno imate problema sa kontrolerom - ili je otkazao, ili ne može da se usaglasi sa procesorom. Cesto će se ponašati sporadično, tj. nekada će sve biti u redu, a nekada ne. Prvo pokušajte da "smirite" malo sabirnicu. Ako imate C&T čipove i AMI BIOS, prebacite CLKIN na "AT BUS" ili "CLKIN/X" pri čemu "X" označava podelu radnog takta sa datim brojem (npr. za takt od 25 MHz i X=2, sabirnica radi na 12,5 MHz; prebacite je na X=3, odnosno na 8,33 MHz, pa ako opet neće, na X=4 ili 6,25 MHz). Isto važi i za noviju generaciju ploča sa 80486, OPTI čipovima i Avvard

290

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara BIOS-om (tj. nude se iste mogućnosti) i novije ploče sa 80386 na 40 MHz, OPTI kolima i istim BlOS-ima. Ako ne možete da utičete na brzinu sabirnice, moraćete da zamenite kartice onim boljim i skupljim; jedina alternativa vam je da ceo računar usporite, što je besmisleno. Još jedna mogućnost koju vredi ispitati odnosi se na broj bafera pod DOS-orh (1 bafer 512 bajta). Pre nego što išta drugo učinite, probajte da u fajl CONFIG.SYS ubacite komandni red BUFFERS=20, zatim resetujte računar, kako bi se nova komanda izvršila. Ponekad to pomogne bez ikakvog dopunskog petljanja, a košta vas 10.240 bajtova DOS memorije. Sledeće što treba uraditi je oslobađanje što većeg dela DOS (konvencionalne) memorije; nema većeg ubrzanja od onoga kada niz raznih pobudnih programa za miša, video karticu i druge dodatke prebacite negde iznad granice od 640 kB. Tu se, ponekada, u zavisnosti od toga šta sve imate u računaru, dobija i po 80 kB DOS memorije. Tipična situacija: pobuda za miša zauzme 5 - 10 kB, baferi (20) zauzmu 10 kB, pobuda za posebne režime video kartice daljih 10 - 20 kB i, najzad, program za keš memoriju diska daljih 20 - 25 kB. Kada to saberete, proizilazi da ste izgubili 45 - 60 kB; dodajte tome još 20 - 25 kB za potrebe recimo mreže (kod mrežnog rada), i eto vam 65 - 85 kB korisne DOS memorije. Ako imate računar sa procesorom 8086/8088 ili 80286, pokušajte sa programom pod nazivom QRAM. (Neće da radi na svim osnovnimpločama, tj. hardverski je zavisan.) Ako imate fizički prisutnih 1 MB memorije, kada ovaj program završi optimizaciju, ostaće vam na raspolaganju preko 600 kB DOS memorije, čak i u najgorem slučaju. Slično đrugim takvim programima koji rade samo na 32-bitnim platformama, i ovaj će jednostavno prebaciti (remapirati) sve pobudne programe iznad granice od 640 kB a ispod gornje granice od 1 MB; drugim rečima, iskoristiće inače neiskorišćen prostor u ovom segmentu. To će značiti ubrzanje od nekih 5 - 1 0 %, bez ikakvih daljih zahvata. Ako pak imate 32-bitnu platformu, onda izaberite jedan od dva najpoznatija programa ovog tipa na tržištu, birajte između QEMM-a i 386-to-the-MAX. Instalacija ovih programa je bez posebnih specifičnosti, a preporučuje se da se napravi "backup" disketa i da se sa njom vrši instalacija, a ne sa "master" disketom. Pre nego što pustite bilo koji od dva navedena programa, instalirajte neki bolji program za keširanje hard diska. Preporučuje se PC Kwik Power Pak, program koji, po mišljenu mnogih, ima najbolji disk keš i neko-liko drugih modula, za ubrzanje video podsistema, tastature, za prijem podataka za štampu (Print spooler) i za kreiranje tzv. RAM diska. Da bi se razumeo proces koji obavljaju ovi programi, poželjno je znati (ili podsetiti se) bar malo teorije. Intel-ovi mikroprocesori 8086 i 8088, koje su PC računari proslavili pre mnogo godina, mogli su da adresiraju samo megabajt memorije, pri čemu je, samim dizajnom PC-ja, svega 640 kB ostavljeno za RAM korisnika a preostalih 384 kB za video memoriju, BIOS, sistemske potrebe i buduća proširenja. Treba znati da je pojam "svega" bio i ostao relativan - tada je 640 kB zvučalo kao danas 640 MB, dakle nešto do čega se nikada (ili bar ne za dugo) neće stići; tadašnji PC računari imali su RAM od svega 16 kB. No, kako je vreme išlo, tako su i zahtevi rasli, pa su već XT računari ubrzo stigli do limita od 640 kB. Da bi se on

Vodič za PC

291

PC za napredne korisnike prevazišao, Intel je proizveo mikroprocesor 80286 koji može da adresira 16 MB memorije, ali samo u tzv. zaštićenom režimu u kome nije radio praktično ni jedan postojeći program. Sa druge strane, firma Lotus je krenula drugim putem, i u saradnji sa Intel-om i (kasnije) Microsoft-om stvorila standard za proširenje memorije na svim PC računarima, pa i na onim koji su zasnovani na mikroprocesoru 8086. Standard je, po "inicijalima" tvoraca, dobio ime LIM i u početku se zasnivao na posebnim karticama - ubacite LIM karticu u PC i, odjednom, u nekim programima imate više memorije; podrazumeva se da su ti programi pisani tako da podrže LIM standard, tj. da povremeno uključuju i isključuju pojedine zone dodatne memorije, preuzimajući iz njih podatke preko specijalno rezervisanog "prozora" u memoriji koji se naziva u žargonu "page frame". LIM kartice su živele koliko i XT računari - ubrzo se pojavio mikroprocesor 80386 koji je obezbedio čisto softversku emulaciju potrebnih vrsta memorije, tako da se standardna (extended) memorija na osnovnoj ploči mogla pretvarati u LIM (expanded) memoriju. Taj posao obavljaju programi za upravljanje memorijom a to znači i QEMM. Činjenica da današnji PC računari imaju 8, 16 ili više megabajta RAM-a ne znači, na žalost, da se toj memoriji može pristupati iz "običnog" DOS programa - i dalje je na raspolaganju 640 kB osnovne DOS memorije a ostatak... samo onim programima koji umeju da ga iskoriste! Zato je prostor ispod granice prvog megabajta postao dragocen - nekome u firmi Quartdeck je u pravom trenutku "palo na pamet" da taj prostor, doduše, jeste rezervisan za sistemske potrebe, ali da je često dobrim delom prazan, iskoristi. Tako se došlo do ideje da se ti prazni segmenti u tzv. gornjem bloku memorije (Upper Memory Block, što je inače Mocrosoft-ov "zvanični" naziv; Quartdeck je dugo insistirao na terminu high RAM) "premapiraju" običnom RAM memorijom i da se u nju upisuju neki programi i druge stvari koje bi normalno opterećivale osnovnih 640 kB. Ukoliko se na samom početku gornjeg bloka memorije nalazi nešto slobodnog RAM-a (što je slučaj na računarima sa Hercules grafičkim karticama), može se čak povećati osnovna memorija na oko 700 kB. Sledećeg proširenja se, dizajnirajući DOS 5.0, "dosetio" Microsft - tako je nastao tzv. HMA (High Memory Area) koji, prirodno, podržavaju i novije verzije QEMM-a. Radi se, zapravo, o bloku memorije između 1024 i 1088 kB, dakle iznad granice prvog megabajta. Začudo, ovoj zoni memorije se na 80386 može pristupiti kao da je ispod te granice - 80286 i 80386, zapravo, sve vreme generišu adresu sa više od 20 bitova, a u realnom režimu rada važi relacija efektivna_adresa = 16 * segment + offset, pa ako segment uzme maksimalnu vrednost (OFFFFh), najveća adresa koja može da se dobije sa 16-bitnim ofsetom je 1088-1, dakle 64 kB više od megabajta. Na AT-u su, u normalnom režimu rada, hardverski isključene adresne linije preko A19, pa se adrese preko 1 MB (prvog megabajta) "premotavaju" na početak adresnog prostora (u prvih 64 kB). Ako se te adresne linije aktiviraju (ne samo A20, nego i one iznad nje), moguć je direktan pristup dodatnoj zoni (HMA), i eto još 64 kB za DOS i druge programe. Sve ove složene operacije QEMM obavlja automatski (programski modul OPTIMIZE), bez potrebe da znate previše o njima - primetićete samo da će, tokom procesa optimizacije, vaš računar biti par puta resetovan i sve će "samo od sebe"

292

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara doći na svoje mesto - QEMM će pronaći sve slobodne zone u gornjem bloku memorije, videti šta od rezidentnih programa koristite, rasporediti te programe u zone na optimalan način i pripremiti računar za normalan rad. Kucanjem komande MEM, uverićete se da imate gotovo 630 kB slobodne memorije (ako imate Hercules karticu još 64 kB više), a svi rezidentni programi će i dalje biti pristupačni. Osim tzv. "stealth" mehanizma, koji ovde neće biti objašnjavan, a koji utiče na optimalno korišćenje tzv. UMB područja, QEMM obezbeđuje i ostale usluge. Radi se pre svega o pretvaranju extended memorije u expanded. Tačnije rečeno, memorija se ne pretvara u expanded nego u nešto što nije ni extended ni expanded memorija i što, samo po sebi, ne može da se koristi. Razni komercijalni programi zahtevaju razne vrste memorije, a tu je QEMM. On će motriti na "potražnju" memorije i kada neki program, na primer, zatraži megabajt extended memorije, dodeli mu je iz raspoloživog fonda. Kada taj isti program (ili neki drugi) zatraži megabajt expanded memorije, QEMM će odvojiti još megabajt memorije, pretvoriti je u expanded i prepustiti programu. Naravno, memorija koju program dealocira (oslobodi), vraća se u "nedefinisano" stanje i spremna je za dodeljivanje novim programima koji je zatraže. To u praksi dobro funkcioniše i rešava problem upravljanja raznim tipovima memorije na PC računarima ... nije baš kao da je memorija linearna i da granica od 640 kB ne postoji, ali je u postojećim uslovima najbolje rešenje do koga trenutno može da se dođe. U okviru QEMM-a interesantan je i modul MANIFEST. Radi se o programu koji analizira vaš sistem uočavajući razne parametre vezane za njegovu konfiguraciju i funkcionisanje, raspodelu memorije itd. Po potrebi se generiše izveštaj o svim uočenim činjenicama na osnovu kojih će iskusniji korisnik podesiti razne parametre, obezbeđujući tako optimalne performanse datog hardvera. Naravno, za razumevanje svih podataka koje Manifest ispisuje treba mnogo toga znati, a za "fino podešavanje" se očekuje i značajno praktično iskustvo, ali će čak i početnik, uz pomoć ovog programa, saznati osnovne stvari o svojoj PC konfiguraciji. Upotreba Manifest-a je krajnje jednostavna: uz levu ivicu ekrana nabrojane su osnovne oblasti o kojima možete da se obavestite (System, First Megabyte, Expanded, Extended, DOS, QEMM, Hints i Exit), a zatim se, pošto izaberete neku od ovih opcija, u prvom redu ekrana pojavljuju podoblasti o kojima možete da se interesujete. Posebno je zanimljiva opcija Hints koja ispisuje šta bi sve trebalo uraditi da bi se uštedela memorija ili ubrzao rad. Manifest neće samo predlagati - on detaljno "obrazlaže" svoje predloge navodeći, pored razloga zašto nešto treba uraditi, i razloge koji vas mogu navesti da to ne uradite a zatim, ako odlučite, zbog više argumenata "za" od onih drugih, kako se ta promena izvodi. Jedan od specijaliteta Manifest-a je mogućnost rezidentnog startovanja - posle njega možete da startujete neki program koji vam pravi probleme, a onda da

Vodič za PC

293

PC za napredne korisnike naizmenično pozivate opcije tog programa i samog Manifest-a i tako pronađete izvor problema.

Quarterdeck ■ HAHIFES|^J

IDIBBEBI COMFIG AUT0EXEC Odapters CHOS 386 Clone Processor 80386 Uideo ftd&pter UGft BIOS DftTftTE CH BIOS Date 05/21/90 Coprocessor 80387 Keyboard Enhanced Parallel Ports 1 Serial Ports 2 Conuentional Expanded Henory Henory Extended Henory

Iotal 640K 2432K 3072K

ftuailable 562K 0X 0K

■

slika 2.100 Ekran Manifest programa iz QEMM paketa

Ukoliko još uvek niste nabavili QEMM i sa standardnim DOS komandama možete mnogo toga učiniti po pitanju konfigurisanja memorije. Neki programi (a naročito novije igre) zahtevaju veliku količinu slobodne konvencionalne memorije za svoje izvršavanje, tako da su potrebne izvesne intervencije u fajlovima CONFIG.SYS i AUTOEXEC.BAT. Prilikom podešavanja, neophodno je da znate koliko memorije zauzimaju pojedini učitani upravljački i rezidentni programi. Da biste dobili informaciju o zauzeću konvencionalne memorije i tzv. gornjeg memorijskog prostora pri komandnom promptu, otkucajte sledeću liniju: mem /c \more DOS će prikazati tri kolone sa nazivima programa koji koriste sistemsku memoriju. Conventional Memory :

Name

Size in Decimal

Size in Hex

MSDOS

17856 (17.4K)

45C0

HIMEM

1184 (1.2K)

4A0

EMM386

8400 (8.2K)

20D0

MOUSE

16976 (16.6K)

4250

294

VodičzaPC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara Name

Size in Decimal

SHARE

Size in Hex

16928 (16.5K)

4220

2880 (2.8K)

840

FREE

96(0.110

60

FREE

64 (0.1 K)

40

COMMAND

FREE

590736 (576.9K) Total FREE : Upper Memory :

90390

590896 (577.0K)

Name

Size in Decimal

Size in Hex

SYSTEM

163840 (160.0K)

28000

SMARTDRV

25872 (25.3K)

6510

DOSKEY

4128 (4.0K)

1020

FREE

272 (0.3K)

110

2400 (2.3K)

960

FREE V

Total FREE :

2672 (2.6K)

Total bytes available to programs (Conventional + 593568 Upper) :

(579.7K)

Largest executable program

590448

(576.6K)

2400

(2.3 K)

size :

Largest available upper memory block : 2490368 bytes total EMS memory 2097152 bytes free EMS memory

3407872 bytes total contiguous extended memory 0 bytes available contiguous extended memory 65536 bytes available XMS memory MS-DOS resident in High Memory Area Posle ovog izveštaja možete početi sa prebacivanjem pojedinih programa iz konvencionalne memorije u gornji memorijski prostor. Da bi program radio u tom prostoru, on mora ceo da stane u najveći raspoloživi UMB. Zbog ovoga se preporučuje da proceduru primenjujete pojedinačno na programe, kako biste se obezbedili da program uspešno radi u gornjem memorijskom prostoru.

- Vodič za PC

295

PC za napredne korisnike Ovde će sistematizovano biti data procedura za MS-DOS 5.0, koja uz neznatne izmene u sintaksi pojedinih komandi važi i za novije verzije DOS-a. 1. Pokrenite iz komandnog prompta komandu mem /c đ more . 2. Obratite pažnju na veličinu naznačenu u liniji y/Largest available upper memory block", pri dnu ekrana. 3. Pogledajte deo koji se odnosi na konvencionalnu memoriju i potražite najveći drajver (upravljački program) ili program koji može da se smesti u UMB. Podsećamo vas da neki fajlovi, takvi kao što su DOS sistemski fajlovi, ne mogu biti prebačeni u gornji memorijski prostor. Takođe, memorijski menadžeri HIMEM.SYS i EMM386.EXE ne mogu da rade u toj oblasti. 4. Pošto odlučite koji drajver ili program želite da se izvršava u gornjem memorijskom prostoru, promenite startne komande programa, tako da ti programi budu učitani u taj prostor kada se računar bude startovao sledeći put. Za drajvere potrebno je preurediti CONFIG.SYS fajl, tako što ćete device komandu zameniti sa device-high komandom. Na primer, umesto device = c:\mouse\mouse.sys stavite devicehigh = c:\mouse\mouse.sys Za rezidentne programe, ubacite loadhigh komandu na početku komande koja startuje taj program u AUTOEXEC.BAT fajlu. Na primer, umesto c:\dos\doskey.com stavite loadhigh c:\dos\doskey.com 5. Memorišite ove izmenjene fajlove. 6. Ponovo startujte vaš računar (istovremeno pritisnite tastere , i ), kako bi prihvatio izmene u konfiguraciji. 7. Ponovo, pri komandnom promptu, otkucajte komandu: mem /c đ more Proverite da li je drajver ili program, koji ste želeli da prebacite u gornji memorijski prostor učitan u taj prostor. Ako se pojavi u delu koji se odnosi na konvencionalnu memoriju, to znači da se još uvek izvršava u konvencionalnoj memoriji. To je verovatno zato što program nije mogao ceo da stane u UMB. Neki drajveri i programi zahtevaju više memorije kada su učitani - alociraju dodatnu memoriju posle startovanja, nego pri samom startovanju. Takvi programi ne mogu da se smeste u UMB, čak iako je veličina programskog fajla za taj program manja od najvećeg UMB. Drajveri često alociraju dodatnu memoriju i da biste izbegli blokiranje sistema, u komandu devicehigh uključite ograničenje, tj. size = parametar (kod novijih verzija DOS-a koristi se prekidač L). Ovaj oblik devicehigh komande omogućava da specificirate koliko gornjeg memorijskog prostora je drajveru potrebno (tu vrednost (heksadecimalno izraženu) mem komanda prikazala je u svom ekranskom izveštaju). Na primer, sledeća devicehigh komanda izvršava MOUSE.SYS drajver u gornjem memorijskom prostoru i specificira da je drajveru (možda) potreban memorijski blok veličine 39E0h (h - heksadecimalno) bajtova: devicehigh size = 39E0 c:\mouse\mouse.sys Deo size = parametar aktivan je samo ako je potrebno.

296

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara 8. Testirajte program, i ceo sistem uopšte, kako biste se uverili da sve radi korektno. Ako se sistem zablokira za vreme startovanja ili dok koristite taj program, to je verovatno zato što program ne može uspešno da radi u gornjem memorijskom prostoru. Ako program korektno radi u gornjem memorijskom prostoru, ponovite kompletnu proceduru za sledeći drajver ili program koji želite da se izvršava u tom prostoru. Ni jedan program ne radi u gornjem memorijskom prostoru Ako vi mislite da ste podesili vaš računar tako da se drajveri i programi izvršavaju u gornjem memorijskom prostoru, a izveštaj mem /c komande pokazuje suprotnno, potrebno je da izvršite provere koje se niže navode. Proverite da li CONFIG.SYS fajl sadrži dos = umb komandu. Proverite da li device komanda za EMM386 u CONFIG.SYS fajlu ima noems ili ram prekidač. Proverite da li CONFIG.SYS fajl ima devicehigh komandu za svaki drajver koji vi želite da se izvršava u gornjem memorijskom prostoru. Proverite da li u AUTOEXEC.BAT fajlu loadhigh komanda prethodi nazivu svakog programa koji vi želite da se izvršava u gornjem memorijskom prostoru. Proverite da li se device komanda za HIMEM pojavljuje u CONFIG.SYS fajlu pre device komande za EMM386. Proverite da li se device komanda za EMM386 pojavljuje u CONFIG.SYS fajlu pre bilo koje devicehigh komande. Preporuke Osnovne preporuke za optimalno korišćenje gornjeg memorijskog prostora su: Generalno, učitavajte drajvere i programe redom po veličini, od najvećih ka najmanjim. Eksperimentišite sa različitim kombinacijama redosleda drajvera i rezidentnih programa. Optimalni redosled će zavisiti od veličine programa koji su učitanni i veličlne UMB-ova koji su na raspolaganju. Ukoliko imate noviju verziju DOS-a, pogledajte u priručniku ili Help-u objašnjenje za sledeće komande: devicehigh, loadfix, loadhigh, mem i memmaker. Informacije koje tamo pronađete, biće vam od velike koristi u konfigurisanju vašeg sistema. NAPOMENA: Ponekad se javlja potreba za učitavanjem određenih rezidentnih programa iz CONFIG.SYS-a, a za to se koristi, kao što je već pomenuto, komanda install. Unošenjem u CONFIG.SYS sledeće linije: install = c:\dos\doskey.com aktivira se doskey.com iz CONFIG.SYS, umesto iz AUTOEXEC.BAT-a, pri čemu se štedi i nešto memorije. Većini korisnika PC računara nije poznato da se na ovakav način mogu pokretati i veliki programi, kao što je, na primer, VVindovvs. U CONFIG.SYS potrebno je uneti sledeće linije: Jnstall = c:\dos\command.com /c cd c:\windows

Vodic za PC

297

PC za napredne korisnike install = c:\windows\system\win386.exe Prva linija je neophodna zbog pozicioniranja u direktorijum a druga startuje Windows-e. Ukoliko pri startovanju DOS, eventualno, ispiše neke poruke upozorenja, ne obraćajte pažnju na njih. Naredbom install moggu se obaviti i mnoge druge stvari koje se obično prepuštaju AUTOEXEC-u. Pri tome treba vodit; računa o veličini environment-a i zauzeću konvencionalne memorije, pošto HMA ne postoji, sve dok se ne "izvrši" kompletan CONFIG.SYS.

2.3.2 “Keširanje” diska U osnovi, postoje tri vrste keš memorije. Prva je ona koja se nalazi na samom disku; na nju korisnik ne može da utiče - ona je takva kakva je. Druga vrsta memorije je ona koja se nalazi na kontroleru diska ili na veznoj kartici. Da bi ta memorija radila, ona mora biti podržana od strane nekakvog procesora, a kada je već tako, onda se najčešće ide na velike količine memorije. Ova vrsta kontrolera već spada u kategoriju inteligentnih kartica. Treća vrsta memorije je, zapravo, memorija samog računara koja se pomoću posebnih programa konfiguriše tako da kešira hard disk. Ova vrsta keša je za korisnika najinteresantnija jednostavno zato što je najjeftinija, najfleksibilnija i najviše pod uticajem samog korisnika. Dakle, uzme se deo memorije računara (RAM), odredi se količlna namenjena keširanju diska i - disk će se preporoditi. Mada se programi za keširanje često shvataju kao jednostavni korisnički programčići, oni to nisu ni u kom smislu. Naime, postoji čitav niz pitanja u vezi ovih programa na koje bi valjalo odgovoriti pre nego što se instaliraju, kao i poznavanje niza podataka; u suprotnom, može doći do težih problema, pa čak i gubitka podataka na disku. Prvo i osnovno pitanje na koje korisnik mora odgovoriti jeste da li je neki program namenjen malom ili velikom memorijskom modelu keš memorije. Naime, ima programa kod kojih su algoritmi pravljeni tako da budu efikasni sa relativno malom količinom memorije, dok će sa relativno većom količinom memorije raditi relativno sporo. Naravno, ima i obrnutih slučajeva. Sada se nameće pitanje šta je veća a šta manja količina memorije. Opšte prihvaćeni princip je da je manja količina memorije sve do 384 kB, a velika sve preko 1MB. Ono između spadalo bi u neku "sivu" zonu. Drugo pitanje je koju vrstu memorije podržava ili zahteva program za keširanje. Kao što je poznato postoje tri vrste memorije u DOS mašinama - DOS memorija, AT ili produžena memorija i LIM ili proširena memorija. Pošto je DOS memorija (osnovni RAM - 640 kB) ionako veoma skučena, svako dalje zauzimanje ionako malog memorijskog prostora je samo po sebi neprihvatljivo, utoliko pre što svaki program za keširanje mora da zauzme bar neki manji memorijski "prozor" u osnovnom RAM-u. Produžena memorija je sasvim prihvatljiva, jer se nalazi iznad granice od 1 MB, pa je sa aspekta DOS-a, uslovno rečeno, neupotrebljiva; pošto ona fizički već postoji, ovo bi bio jedan od načina da se ona upotrebi. Proširena memorija je, takođe, upotrebljiva. Da bi produžena (AT) memorija postala proširena

298

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara (LIM) memorija, potrebno je da postoji neki program koji će je odrediti (konfigurisati) kao LIM memoriju; to je, dakle, još jedan programski sloj između diska, DOS-a, keš programa i keš memorije. Treće pitanje se odnosi na količinu DOS memorije koju će program za keširanje zauzeti. Nemoguće je da neku memoriju ne zauzme, jer mora postojati veza između DOS-a i keš memorije, koja sa aspekta DOS-a predstavlja disk. U praksi, programi za keširanje se veoma različito ponaSaju u ovom kontekstu i zauzimaju u rasponu od 15 kB do 65 kB DOS memorije; kao nepisano pravilo, bolji programi za keširanje zauzimaju više DOS memorije, jer imaju razgranatije veze sa DOS-om, što im omogućava brži rad. Cetvrto pitanje se odnosi na relativnu "inteligenciju" programa za keširanje. Uzmimo jednostavan primer: ako se programu za keširanje dozvoli da kešira i disketne jedinice, da li će on umeti da prepozna pogrešno izmenjenu disketu? Ako ne ume, može se dogoditi da korisnik greškom zameni diskete u toku rada i na pogrešnu disketu se prepišu podaci sa neke druge. Pitanje "inteligencije" programa za keširanje se nastavlja u smislu pitanja da li program kešira samo čitanje, ili i upisivanje na disk. Jasno je da će keširanje i pisanja i čitanja dati bolje rezultate, ali keširanje pisanja može biti opasno u slučajevima, recimo, nestabilnog napajanja, a kamoli potpunog nestanka struje, kada će se ukupan sadržaj memorije jednostavno izgubiti. Ako pak imate baterijsko napajanje (tzv. UPS - Uninterruptable Povver Supply) kao podršku za slučajeve nestanka struje, obavezno uzmite baš ovakav program, jer nema sumnje da je neuporedivo brži u radu od onih koji keširaju samo čitanje sa diska. Peto pitanje se odnosi na fleksibilnost programa za keširanje, odnosno na korisnikove mogućnosti kontrole i određivanja parametara keširanja. Iz navedenog se da zaključiti da se ovde radi o manje-više isključivo softverskim aspektima, a od hardvera, treba napomenuti samo jednu stvar, svi keš programi, bez izuzetka, koriste memoriju računara, što znači da će dobitak od keširanja uvek biti veći na bržim mašinama, jednostavno zato što one brže barataju memorijom. U opticaju je veliki broj komercijalnih programa za keširanje a smatra se da je jedan od najboljih PC Kwik Power Pak. Nema sumnje da je ovaj program apsolutni lider u smislu fleksibilnosti; ima toliko raznih opcija da, bez priručnika, korisnik nema šanse da ih sve otkrije u razumnom vremenu.

2.3.3 BAT programi Glavni smisao korišĆenja PC računara je rad sa komercijalnim programima, ipak korisnik relativno često mora da koristi naredbe operativnog sistema (DOS-a). Moderne verzije DOS-a imaju nekoliko desetina naredbi, a za praktičan rad dovoljno je znati desetak. Predpostavimo da korisnik radi u svom omiljenom tekst procesoru koji, sigurnosti radi, snima svaki tekst zajedno sa prethodnom verzijom. Neka su ekstenzije datoteka .DOC za nove i .BAK za stare tekstove. Dužom upotrebom, na disku se nagomilavaju datoteke. Predpostavimo da korisnik na hard disku želi da

Vodič za PC

299

PC za napredne korisnike "uspostavi red" na svakih mesec dana. Deo datoteka hoće da arhivira na diskete, druge hoće da obriše, treće da prebaci u drugi direktorijum itd. Da li, i koliko DOS može da mu pomogne u ovim čestim i dosadnim operacijama? Arhiviranje na diskete može da se izvrši sa naredbom COPY : COPY *.DOC A: Datoteke se sa diska brišu naredbom DEL : DEL *.DOC DEL *.BAK Dakle, kombinacijom osnovnih naredbi DOS-a, korisnik može da ostvari postavljeni cilj. Pošto ovu operaciju ne radi često, korisnik može i da je zaboravi i zato bi bilo zgodno kada bi DOS imao ugrađenu jednu takvu komandu. Srećom, DOS je fleksibilan i omogućava kreiranje novih naredbi. Možemo praviti naredbe opšteg tipa kakva je, na primer, MOVE (data niže; koju sada novije verzije DOS-a imaju), ili neke specijalizovane naredbe za ulazak u neki aplikativni program. Tehnički gledano, nove naredbe pišu se kao tzv. "batch" datoteke. Engleska reč batch (čita se beč a označava hrpu, gomilu) dugo je prisutna u računarskom žargonu. U ranim danima računarske industrije, komunikacija sa računarom odvijala se preko bušenih kartica. One su - osim programa - sadržavale i sve instrukcije potrebne operativnom sistemu za izvršavanje programa. Operateri su u računskom centru programe "u gomilama" predavali računaru na izvršavanje, i otuda taj izraz i u literaturi i u praksi. "Batch" naredba označava niz naredbi koje se izvršavaju jedna za drugom, bez intervencije korisnika. U DOS-u, "batch" naredba je jednostavno ASCII datoteka sa ekstenzijom .BAT, u kojoj se nalazi jedna ili više DOS naredbi. "Batch" naredba se izvršava prostim navođenjem naziva "batch" datoteke, pri čemu treba imati na umu propisani redosled izvršavanja naredbi u DOS-u: interne naredbe DOS-a datoteke sa ekstenzijom .EXE ili .COM i, tek, na kraju datoteke sa ekstenzijom .BAT Prilikom imenovanja novih DOS komandi ("batch" datoteka), treba voditi račina o ovom redosledu. Sledeće DOS komande su specijalno kreirane zbog "batch" programiranja. Komande i njihove funkcije su: call

izvršava drugi "batch" program (fajl) a zatim se vraća u prethodni

echo

prikazuje poruke na ekranu, ili uključuje odnosno isključje prikaz

for goto

izvršava komandu za grupu fajlova ili direktorijuma "skače" na komandu u okviru "batch" fajla i nastavlja procesiranje komandi od te tačke

if

izvršava komandu na osnovu rezultata iz uslova

300

VodičzaPC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara pause

privremeno zaustavlja izvršavanje "batch" fajla; nastavlja sa zvršavanjem čim pritisnete bilo koji taster

rem

označava početak komentara u "batch" fajlu

shift

. menja poziciju tzv. "džoker" parametara (replaceable parameters).

Za referenciranje parametara u okviru BAT programa, zadužen je znak za procenat: %1 označava prvi parametar, %2 drugi i tako dalje; %9 deveti parametar. BAT program, jasno, ne mora da ima baš devet parametara - ako ih navedemo manje, %9 će biti prazan string. Parametar predstavlja potpuno ravnopravno zamenu za string: ako, formiramo datoteku PONOVI.BAT koja ima samo jedan red: ECHO %1, kucanje naredbe PONOVI REČ će na ekranu ispisati REČ. Šta se, međutim, događa ako otkucamo PONOVI OVU REČ ? Na ekranu će se pojaviti samo OVU - %1 je dobio vrednost OVU, a %2 vrednost REČ. Obzirom da smo u naredbi ECHO spomenuli samo jedan parametar, poslednja reč je izgubljena. FOR petlja omogućava višestruko ponavljanje (jedne) komande DOS-a. Ova je petlja bitno inferiorna u odnosu na odgovarajuću strukturu u programskim jezicima, ali ipak može da uštedi dosta kucanja. Sintaksa ove komande je: FOR %% promenljiva IN (lista) DO komanda Naredba GOTO služi za realizaciju kontrolnih struktura u BAT programima. Koristi se obično u kombinaciji sa IF naredbom i omogućuje skok na labelu (labela je niz slova koji počinje dvotačkom). Sintaksa ove naredbe je: GOTO labela Naredbom !F proverava se ispunjenje nekog uslova. Najjednostavniji uslov je jednakost dva stringa, ali DOS omogućava i nešto više: možemo da proverimo da li neka datoteka postoji, pa čak i da saznamo da li je prethodna naredba korektno izvršena. Naredba IF ima tri bitno različite forme. Sintaksa: 1. IF (NOT) stringl == string2 komanda 2. IF (NOT) EXISTS datoteka komanda 3. IF (NOT) ERRORLEVEL broj komanda Službena reč NOT je opciona. EXISTS datoteka je tačno (true), ako datoteka postoji. ERRORLEVEL sumira prethodnu naredbu. Ako je ERRORLEVEL nula, naredba je korektno okončana. Ostali brojevi označavaju razne greške. ERRORLEVEL broj je tačno (true), ako je status veći ili jednak broju.

Primer REM KORISNIK.BAT ECHO OFF IF %1 == PERA GOTO PERA IF %1 == MIKA GOTO MIKA

Vodiž za PC

301

PC za napredne korisnike GOTO KRAJ :PERA CD PERA GOTO END :MIKA CHDIRMIKA TYPE MENU.HLP :END Program KORISNIK.BAT je zgodan za korišćenje na PC računaru sa više korisnika - posle kucanja u komandnoj liniji KORISNIK ime fajlovi svakog korisnika se smeštaju u pripadajući mu direktorijum. Ranije, u tekstu je pomenuta komanda MOVE, koje inače nema u DOS-u. Ona kopira datoteku u odredište, a zatim je obriše u starom direktorijumu. Evo kako bi izgledala ova dvodelna naredba: COPY % 1 % 2 DEL % 1 Pretpostavimo da želite da koristite TYPE komandu da prikažete sve fajlove u tekućem direktorijumu koji imaju ekstenziju .DOC ili .TXT. Da biste ovo uradili, morate da koristite "džoker" promenljivu" %f. "Batch" datoteka (fajl) će, u ovom slučaju, imati sledeći sadržaj: for %f in (*.doc *.txt) do type %f U našoj računarskoj štampi unekoliko je zapostavljena "umetnost" pisanja "batch" procedura. Ovde će biti navedeno nekoliko interesantnih. Naredna "batch" procedura može da posluži za arhiviranje datoteka na disketu u drajvu A. Nazovimo tu proceduru ARH.BAT: ECHO OFF CLS ECHO ->ARHIVIRANJE DATOTEKAcECHO ECHO Proveri da li je disketa u drajvu A: ? PAUSE IF NOT EXIST A:% 1 GOTO UREDU ECHO ECHO A:% 1 postoji. Ctrl-Break prekida arhiviranje PAUSE :UREDU COPY % 1 A:% 1 IF EXIST A:% 1 ERASE % 1 ECHO ECHO Datoteka % 1 arhivirana Sledeća "batch" procedura "u jednom prolazu" briše kompletan sadržaj diskete zajedno sa eventualnim direktorijumima koji postoje na njoj. @ ECHO OFF IF "% 1" == "" GOTO usage

302

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara FOR %% D IN (a: A: b: B:) DO IF % 1 == % % D GOTO OK ECHO Scrub can only be used on flopies * GOTO usage :OK ECHO Removing subdirectories... ECHO | RECOVER % 1 > NUL ECHO Deleting all data ... DEL % 1 FILE *.* > NUL ECHO Disk in % 1 scrubbed GOTO END :usage ECHO Syntax ... "SCRUB d:" :END U ovoj proceduri se kriju zaista majstorske "cake". Jedna od njih je ideja da se naredba RECOVER (namenjena inače za "spašavanje" oštećenih disketa) upotrebi kao alat za potpuno uništavanje njihovog sadržaja. Za praktične potrebe je, međutim, daleko zanimljivija ideja "skrivena" u komandi ECHO |RECOVER preusmeravajući izlaz komande ECHO programu ’ RECOVER ne dolazi do postavljanja kontrolnog pitanja i unapred se daje potvrdan odgovor na njega. Ukoliko, dakle, u nekoj "batch" proceduri želite da obrišete sve datoteke u nekom direktorijumu, možete da se poslužite sa ECHO y | DEL *.* . Nazovite sledeću proceduru C.BAT, a onda kucajte C drive dir1 dir2 i naći ćete se u direktorijumu drive:\dir1\dir2, baš kao da ste koristili CD i otkucali uobičajenu dvotačku i obrnute kose crte (CD°\..\..) - jako zgodno ako vam je YU tastatura "pokrila" znak \. Zanimljivo je da, ako navedete tri direktorijuma, od koji drugi ne postoji, a treći je poddirektorijum prvog, procedura vas automatski prebaci u njega. Ako imate više od tri particije (C, D, E), obrišite odgovarajuće REM-ove. @ ECHO OFF FOR % % h IN (a A b B c C d D e E) DO IF (% 1) == (% % h) % % h: REM FOR % % IN (f F g G) DO IF (% 1) == (% % h) % % h FOR % % IN (a A b B c C d D e E) DO IF (% 1) == (% % h) shift REM FOR % % h IN (f F g G) DO IF (% 1) == (% % h) shift FOR % % f IN (\ % 1 % 2 % 3 % 4 % 5 % 6 % 7 % 8 % 9) DO cd % % f

2.3.4 Princip rada rezidentnih programa DOS ne dozvoljava istovremeni rad više programa, što je korisnicima često veoma potrebno. Zato se neko dosetio da iskoristi postojanje prekida i nekih zgodnih funkcija sistema i napravi programe čiji će deo (ili ceo program) ostati aktivan u memoriji, paralelno sa drugim programima. Uloga rezidentnih programa može biti veoma trivijalna: klik pri pritisku na taster, sprečavanje resetovanja sistema klasičnom kombinacijom tastera i pojavljivanje sata u uglu ekrana. Međutim, postoje veoma komplikovani programi ove vrste, koji koriste prozore i menije, ispisuju čitave hrpe podataka, uključuju se i

Vodič za PC

303

PC za napredne korisnike isključuju na razne načine, pa čak i sami sebe brišu iz memorije kada više nisu potrebni. Sa korisničke strane, jedina sličnost među njima je činjenica da su rezidentni i da se većina poziva ili pritiskom na neku neobičnu kombinaciju tastera, ili na osnovu nekog brojača. Prvo, što će verovatno morati da napravi rezidentni program nakon učitavanja u memoriju je da proveri da li možda već nije učitan. U suprotnom slučaju bi u memoriji moglo biti više aktivnih kopija programa, što bi moglo da rezultira zanimljivim efektima. Postoji više načina da se ovaj zadatak izvrši. Relativno pouzdan, a istovremeno i relativno spor način je da program na određena mesta u memoriji napiše svoj "potpis". Svaki put kad korisnik (pokuša) da ga učita, program mora pregledati određene adrese i pogledati da li je tamo njegov "potpis". Ako jeste, onda je program već instaliran i on će ispisati o tome poruku i vratiti se u DOS. Inače će pronaći slobodan interapt vektor i usmeriti ga na svoj potpis - konstantu ili potprogram. Verovatnoća da neće pronaći slobodan interapt vektor je mala, a u takvom slučaju, o svom neuspehu mora obavestiti korisnika i vratiti se u DOS. Sledeće što program mora uraditi je preusmeravanje određenih interapt vektora na sebe. O kojim vektorima se radi, zavisi od toga šta program treba da radi. Pri tome program vodi računa i o starim vlasnicima preusmerenih interapt vektora, jer mora da ih pozove da "odrade" svoj deo posla. Kada su interapt vektori promenjeni, programu preostaje još samo to da se vrati u DOS, ali tako da ga pri tome, DOS ne izbriše iz memorije. Kada su ispunjeni određeni uslovi (pritisnuta odgovarajuća kombinacija tastera), program će biti aktivan. Ostala je još deinstalacija rezidentnih programa. Taj deo većina rezidentnih programa izbegava, tj. teško ih je iz memorije izbrisati. Prvi problem su interapt vektori. Kada se rezidentni program deinstalira, mora sve interapt vektore postaviti na njihove stare vrednosti. U principu, to nije problem, jer ih poznaje, pošto ih je (stare vlasnike) stalno zvao na te adrese. Drugi problem kod ovih programa je meorija koju je DOS dodelio programu. Obični programi, nakon završetka svog rada, tu memoriju "vrate", a rezidentni programi je vraćaju prilikom deinstalacije. Memorija je u DOS-u organizovana u obliku lanca blokova, gde svaki blok poseduje svoje zaglavje (Memory Control Block - MCB). MCB sadrži važne podatke o bloku memorije koji sledi, kao i o položaju bloka unutar lanca blokova. Na određenom mestu zaglavlja (ofset 00H) je jednobajtna oznaka o položaju u lancu, gde poslednji od njih dobija oznaku "z", a svi ostali "M". Ofset 01H sadrži dvobajtnu segmentnu adresu vlasnika datog bloka, što zapravo pokazuje ko je taj blok rezervisao za sebe. Recimo, ako je "vlasnik" 0000H, reč je o nedodeljenom bloku (slobodna memorija), ili ako je vlasnik 0008H blok pripada sistemu. Svi izvršni programi za vlasnika navode samog sebe (odnosno adresu svog početka), dok okolina programa ("environment") kao vlasnika uzima program kome pripada. Istovremeno, ovaj podatak kazuje DOS-u koje blokove treba da smatra kao jednu celinu, odnosno, ukoliko neki program prestaje sa radom, DOS ne briše samo njega iz memorije, već i sve blokove čiji je on vlasnik. Ovde se ne radi o fizičkom brisanju

304

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara već o prostoj promeni vlasnika na 0000H. Na određenom mestu (ofset 0003H) MCB čuva i veličinu bloka koji sledi, tako da se, recimo, početak sledećeg zaglavlja može lako izračunati kao adresa datog MCB + dužina bloka koji sledi + 16 bajtova za dužinu samog zaglavlja. MCB u verzijama DOS-a, počevši od 4.0, čuva i ime programa o kome je reč, što može biti koristan podatak. Šta se, dakle dešava kada "startujemo" neki program? Pošto je sistem odgovoran za njega, pronalazi se kontinualan blok memorije u koji može da se smesti programv uvećan za 16 bajtova potrebnih za MCB. U zaglavlje se upisuju odgovarajuće oznake i podaci (vlasnik se postavlja na segment gde počinje program), i kreće sa radom. Zatim, recimo, iz programa se, pozivom odgovarajuće funkcije DOS-a, odvaja još jedan blok memorije za neke podatke, i on automatski dobija svoje zaglavlje (što obavlja pomenuta funkcija). Naravno, vlasnik sada neće biti adresa gde počinje taj novi blok, nego će to biti segmentna adresa programa iz koga je pozvana DOS funkcija za njegovo stvaranje. Konačno, kada program završi sa radom, DOS u njegovo zaglavlje upisuje 0000H za vlasnika, i "protrči" kroz lanac blokova, tražeći blokove čiji je on vlasnik bio. Tu nailazi na onaj blok podataka, pa "briše" i njega. Treba napomenuti da pri svakom "brisanju", DOS osmotri susedne blokove memorije, i ukoliko je neki od njih, takođe, slobodan (0000H vlasnik) spaja ga ovim susednim. Na taj način se obezbeđuje što manja fragmentacija memorije. Program koji želi da postane rezidentan, to čini na jedan vrlo trivijalan način: posebnom (TSR) funkcijom se DOS obaveštava da taj-i-taj deo memorije treba da ostane i dalje u lancu blokova kao aktivan program, iako je on, zvanično, završio posao, tako da DOS ne dira MCB. Za one koje interesuje da saznaju više o rezidentnim programima i o pisanju rezidentnih programa preporučuje se sledeća knjiga: "Turbo C; Memory Resident Utilities ... " Al Stevens-a u izdanju MIS Press.

2.3.5

Makroi

Postoji mnogo načina za produktivnu upotrebu PC računara: pritajeni (rezidentni) programi, integrisani paketi, specijalizovani programi i slično. Korišćenje tzv. makronaredbi može bitno povećati produktivnost, smanjiti vreme provedeno u radu sa računarom, znatno povećati sigurnost unosa standardnih podataka i tako dalje. Prilagodljivost je zaštitni znak uspešnog programa: naredbe koje korisnik sam izmisli i upotrebi, osim osećanja zadovoljstva i ponosa kojim ga ispunjavaju, obično su i svrsishodne. U nekim programima, programabilnost je sastavni deo paketa: Lotus 1-2-3 i Quattro najveći deo svoje popularnosti duguju upravo moćnim makronaredbama. Pod makronaredbom se podrazumeva tekstualna zamena jedne grupe znakova - drugom grupom znakova. Obično je ova druga grupa znatno brojnija, otuda i ime: makro. Makroprocesori spadaju u kategoriju tzv. pritajenih programa. Na engleskom ih zovu TSR (Terminate, Stay Resident - završi, ostani prisutan). Princip dejstva je jednostavan. U memoriji se istovremeno nalaze dva programa. Jedan od njih je VodičzaPC

30S

PC za napredne korisnike obično tekst procesor ili program za obradu tabela, ili bilo koji program koji intenzivno koristi tastaturu. On se učitava na početak memorije. Sam makroprocesor je, pre toga, učitan na drugi kraj memorije i ne radi ništa, osim što pazi šta se dešava sa tastaturom. U toku normalnog rada ništa naročito se ne dešava: slovo A sa tastature je i slovo A na ekranu. Kada dobije znak, tj. kada se pritisne zadana kombinacija tastera, makroprocesor suspenduje sve ostale procese u računaru, i transformiše takst. Slovo A biva prošireno u, na primer, "Analitički izveštaj", a ostatak softvera i hardvera ne zna da se takva promena dogodila, te novi tekst shvata kao da ga je korisnik sam uneo preko tastature. Što se korisnika tiče, makroi mu omogućuju da zamišlja da, umesto uobičajene tastature, ima tastaturu specijalno prilagođenu kucanju analitičkih izveštaja. Postoje dve vrste prevođenja jednog (manjeg) teksta u neki drugi (veći) tekst: skraćenice (engl. abbreviations) i izvršne makronaredbe (macros). Obe su podjednako korisne. Pod skraćenicama podrazumevamo direktnu zamenu teksta nekim drugim tekstom, recimo zamenu jednog jedinog slova nekim imenom, rečenicom, ili tekstom proizvoljne dužine. Na primer, ako nam se u tekstu koji obrađujemo često javlja reč računar, zgodno je tu reč pridodeliti nekom tasteru i umesto da kucamo celu reč, dovoljno je da pritisnemo samo taj taster. Druga vrsta makroa su "prave" naredbe, odnosno kombinacija tastera koja u datom programu deluje kao naredba. Prototip takvih naredbi su, na primer, pomeranje kursora za po reč ulevo ili udesno, za po ceo paragraf itd. Takva popneranja uvek možete izvesti i kursorskim tasterima, ali je mnogo lakše imati ih na raspolaganju kao jedinstven pritisak na tastaturu. PC tastature sadrže bar po jedan taster (Control) i po jedan taster (Alternate). Oni su namenjeni upravo kratkim interaktivnim naredbama: sami za sebe nemaju nikakvu ulogu, a "oživljavaju" tek u zajednici sa drugim tasterima.

2.3.6

TSR “utiluty” programi

Verovatno ste čuli za programe MARK, RELEASE i MapMem. Radi se o standardnim uslužnim programima koji olakšavaju rad sa rezidentnim (TSR) programima, i koji, sa još nekoliko korisnih stvari, čine paket "TSR utilities". Vrlo je značajno što se ceo paket distribuira i u izvornom obliku (engl. source code) i predstavlja skup dobrih primera programerima za oblast u kojoj se mnogi teško snalaze (pisanje rezidentnih programa). Najčešća primena ovih programa je za uklanjanje iz memorije rezidentnih programa, bez potrebe za resetovanjem računara. Ovo je potrebno u dosta slučajeva, pošto veliki broj TSR-ova nema opciju za deinstalaciju, a i neki koji je imaju često ne uspevaju da se isključe. Ovaj problem rešava tandem MARK & RELEASE - kad se MARK startuje, i on se instalira kao rezidentan i zapamti trenutno stanje sistema. Zatim možete instalirati rezidentne -programe koje želite, a kad vam dosade, samo startujete RELEASE - on će na osnovu podataka koje je sačuvao MARK vratiti sistem u stanje bez TSR programa koji su instalirani posle MARK-a. MARK zauzima oko 1.5 kB RAM-a, što nije previše, ali nije baš ni malo. Zato postoji

306

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara program FMARK, koji radi potpuno isto što i MARK, samo sistemske podatke privremeno smešta na disk umesto u memoriju i zato zuzima samo 150 bajtova. MARKNET i RELNET su varijante MARK i RELEASE koje čuvaju mnogo više sistemskih podataka i zbog toga su pogodne ukoiiko radite pod mrežnim operativnim sistemima. Na primer, ako koristite Novell NetVVare, posle izlaska iz njegovog "šela", možete povratiti staro stanje na radnoj stanici. Zbog veće količine informacija o sistemu koje čuva (tipično oko 3-4 kB, zavisno od konfiguracije), MARKNET podatke čuva na disku i zauzima oko stotinak bajtova. Korišćenje MARK & RELEASE (i srodnih) programa zahteva ipak i mere opreza od strane korisnika - najbolje ne pokušavajte da na taj način "ubijete" programe za "keširanje" diska, a naročito ne one koji "keširaju" i pisanje na disk. Ukoliko imaju opciju za pražnjenje bafera (flushe) ili ne keširaju pisanje onda možete to da pokušate, ali pokušajte samo da zamislite šta će biti sa vašim podacima u suprotnom. MapMem služi za prikaz parametara (naziv, dužina, preuzeti interapt vektor) instaliranih programa. Ova informacija se, konačno, može dobiti i iz novijih verzija DOS-a, ali MapMem daje više informacija. DEVICE je srodnik MapMem-a koji prikazuje informacije o instaliranim device drajverima.

2.3.7

Kompresija podataka

Memorije u računaru ima mnogo, ali podataka uvek ima više nego para da se kupi dodatna memorija za smeštanje podataka. Osim problema smeštanja podataka, danas je veoma značajan i problem njihovog prenosa na daljinu. Prenos podataka je relativno spor i skup, pa ako u nekom razumnom vremenu treba poslati sa jednog mesta na drugo (modemom), veoma je važano ako podaci mogu da se komprimuju. Mi želimo da komprimujemo što više podataka u što manje memorije. Efikasnost kompresije se ogleda u odnosu veličine niza podataka posle kompresije i veličine niza pre kompresije. Osim efikasnosti, kod metoda kompresije nas zanima još i brzina kompresije i brzina dekompresije, a ponekad i potreba za operativnom (radnom) memorijom u toku kompresije i/ili dekompresije. Metodi kompresije se mogu podeliti na opšte i specifične. Poznato je da ima dosta primera u kojima se, u podacima, nalaze duge sekvence koje se relativno često ponavljaju. Ovo je slučaj kod izvršnih programa, tekstova, grafike, baza podataka itd. Za kompresiju ovakvih "običnih" podataka primenjuju se opšti metodi. Zajednička karakteristika svih opštih metoda jeste to da su, posle dekompresije, podaci identični onima od pre kompresije. Zbog ovoga, svi metodi koji se koriste u tzv. arhiverima su opšti metodi. Opšti metodi se mogu podeliti na statičke i dinamičke. Dinamički metodi su oni metodi kod kojih je za kompresiju podataka potrebno samo jedno sekvencijalno (redom) čitanje ulaznog niza podataka, i to bez obzira na veličinu tog niza. Praktično, dinamički algoritam kompresije samo jednom čita svaki bajt ulaznog fajla, i to tako da se uvek čita prvo prvi bajt, pa drugi i tako redom. Jeste da su sve podele obično uslovne, ali između statičkih i dinamičkih metoda postoji bitna razlika. Jednostavno rečeno, statički metodi se ne mogu ugraditi

VodičzaPC

307

PC za napredne korisnike u modem! Zašto? Zato što kod modema nema šanse da se čita ulazni niz više puta ili da se čita ulazni niz više puta ili da to ne bude sekvencijalno. U modem podaci uvek stižu samo jednom i to uvek sekvencijalno. Ovo ne znači da se modemom ne mogu prenositi podaci pakovani statičkim metodima. Mogu, ali moraju biti spakovani pre slanja. Samo dinamički algoritam može podatke da pakuje u toku slanja. Naravno, u arhiverima se mogu koristiti i dinamički i statički metodi. Statički metodi obično više puta čitaju ulazni niz podataka, i to tako što se pri prvim prolazima (čitanjima) generišu neke tablice, a tek u poslednjem prolazu zapisuje komprimovani niz podataka. Obično se te tablice moraju zapisati zajedno sa komprimovanim podacima, jer su neophodne za dekompresiju. Prednost ovih metoda je obično veća efikasnost. Kako zapravo rade različiti algoritmi za kompresiju podataka? Primetimo da ima dosta primera u kojima se, u podacima, nalaze duge sekvence uzastopnih pojavljivanja istog bajta. Na primer, kod izvornih programa se zbog uvlačenja redova (linija programskog koda), javlja dosta belina ("blankova") na početku reda. Kod slika imamo čitave površine obojene istom bojom, pa će to, opet, biti uzastopno pojavljivanje istog bajta. U takvim primerima, dosta prostora bi se uštedelo kada bi umesto sekvenci istih bajtova pisalo samo koji bajt se ponavlja i koliko puta. Obično se pojavljuje i dosta takvih sekvenci kod kojih su uzastopni bajtovi različiti. Takve sekvence se ne mogu kompresovati ovom metodom. U stvari, takve sekvence se, ovom metodom, čak i produžuju, jer se mora pisati i svaki bajt posebno i njegov broj ponavljanja (koji je, u ovom slučaju, uvek jedan). Zato bi takve slučajeve bilo zgodno pisati kao: "sledećih N bajtova nisu kompresovani", i posle toga, zapisati tih N bajtova. Na primer, možemo uzeti da u jednom bitu pišemo da li sledi komprimovana sekvenca (pišemo 1) ili ne (pišemo 0). U sledećih 7 bita pišemo broj bajtova N. Zatim pišemo N nekomprimovanih bajtova (ako je onaj bit bio 0) ili samo bajt koji se ponavlja N puta (ako je bit bio 1). Kao primer, spakujmo niz bajtova: 1,1,1,6,8,4,7,9,2,2,2 (12bajtova) spakovani niz (ukupne dužine 10 bajtova) će biti kao na sledećoj slici

bit: 1 (ponavlja se ...)

7 bita: 0000011 (binarno)

bajt: 1 (ovaj bajt se ponavlja) bit: 0 (pa onda idu ...)

7 bita: 0000101 (binarno)

bajtovi: 6, 8, 4, 7, 9 bit: 1 (ponavlja se ...)

(ovo nije moglo da se komprimuje) 7 bita: 0000100 (binarno)

(tri puta) (ovih 5 bajta)

bajt: 2 (bajt koji se ponavlja)

Postupak raspakivanja je očigledan. Ovaj metod poznat je pod nazivom RunLength Encoding. To je dinamički metod. "Ugrađen" je u razne formate tzv. bitmapiranih slika. "Pakovani" TIFF, IFF i PCX fajlovi su primeri upotrebe ovog metoda. Postupak raspakivanja je očigledan. Posmatranjem nekog nekomprimovanog niza podataka, -primetićemo da se neki bajtovi pojavljuju veoma često, neki se pojavljuju retko, a neki se uopšte ne pojavljuju. Na primer, u običnom tekstu se razmak i samoglasnici pojavljuju često,

308

Vodič za PC

23 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara slova "đ" i "dž" relativno retko, a uopšte nema znaka sa kodom 128. A za svaki od ovih bajtova u nekomprimovanom tekstu je ipak rezervisan specijalan kod (ASCII kod) od 8 bita (jedan bajt). Sada vidimo da bi se dosta mesta moglo uštedeti kada bi frekventniji (oni koji se češće javljaju u tekstu) bajtovi imali kraće kodove od onih manje frekventnih, dok oni koji se uopšte ne pojavljuju ne bi imali svoje kodove. Ali kako odabrati takve kodove da kompresija bude najefikasnija? Jedan od poznatih načina za generisanje takvih kodova je: 1) Formira se skup kvadratića tako da se za svaki bajt koji se pojavljuje u nizu bajtova koji komprimujemo rezerviše jedan kvadratić; 2) Prebroji se koliko se puta koji od bajtova pojavljuje u tekstu i odgovarajući brojevi pojavljivanja upišu u kvadratić koji odgovara tom bajtu; 3) Pronađu se dva kvadratića sa najmanjim upisanim brojevima. Oni se izbace iz skupa, a umesto njih se u skup ubaci samo jedan kvadratić u koji se upiše suma ona dva broja koja su bila upisana u izbačene kvadratiće. Zatim se ubačeni kvadratić poveže sa jednim od izbačenih kvadratića vezom koju obeležimo bitom 1, a sa drugim vezom koju obeležimo bitom 0; i 4) Ponavlja se korak 3, sve dok u skupu ima više od jednog kvadratića. Po završenom postupku, imamo tzv. binarno drvo na čijim se krajnjim čvorovima (čvorovi drveta su, u stvari, oni kvadratići) nalaze bajtovi koji se pojavljuju u nizu (tekstu). Kodovi za pojedine bajtove formiraju se tako što se krene od glavnog čvora drveta (to je onaj čvor koji je poslednji ostao u skupu) i zapisuju sve oznake veza, dok se ne stigne do čvora koji odgovara traženom bajtu. Sada se kompresija odvija zamenom bajtova teksta odgovarajućim kodovima, a kasnije dekompresija čitanjem redom kodova i zamenom odgovarajućim bajtovima. Vidimo da je za dekompresiju potrebno poznavanje strukture stabla, pa je i njega potrebno zapisati u komprimovani fajl. Odmah se može zaključiti da je ovaj metod statički, jer zahteva dva prolaza (jedan za prebrojavanje pojavljivanja bajtova, a drugi za stvarnu kompresiju). Poznat je pod imenom Hafmann-ov ili Shanon-Fano-ov metod (jer ima mnogo modifikacija i ideja koje čine u suštini isti metod). Specifični su oni koji su predviđeni da pakuju samo određene vrste podataka. Kao primer specifičnog metoda, pomenućemo JPEG algoritam, koji je predviđen za "pakovanje" bitmapirane grafike. Prednosti specifičnih metoda su veoma velika efikasnost kompresije i (obično) velika brzina. Mane specifičnih metoda su skoro savršena neupotrebljivost za bilo šta osim za ono za šta su predviđeni. Opet primer JPEG metoda: ne samo da bi loše pakovao bilo šta drugo, već bi spakovani podaci bili neupotrebljivi, jer JPEG pri dekompresiji ne vraća podatke u baš originalno stanje (ovo kod slika, uglavnom, nije bitno ali kod EXE fajlova je bitno). Specifični metodi se, uglavnom, zasnivaju na reorganizaciji podataka, pa zato oni zavise od same organizacije originalnih podatka, u čemu, uglavnom, leži tajna njihove neprimenljivosti na bilo koje druge podatke, ali i tajna efikasnosti (zbog mogućnosti optimizacije). Metoda kompresije ima mnogo. Neki od njih se čak drže u relativnoj tajnosti (kao na primer, algoritam koji koristi STACKER). Neki su u veoma širokoj upotrebi, na primer Imploding algoritam (poznat i kao LZ77) koriste arhiver ARJ, a LZW algoritam koriste protokoli MNP5 i V.42bis, koji se ugrađuju u modeme. U svakom slučaju,

VodičzaPC

309

PC za napredne korisnike kompresija podataka donosi značajne uštede u memorijskom prostoru, kad je reč o memorisanju, odnosno u vremenu, kad je reč o prenosu podataka.

2.3.8 Kriptografija Gotovo svaki korisnik računara ima potrebu da neke podatke zaštiti od neovlašćenog korišćenja. Hardverska rešenja su često nepraktična, a uobičajena softverska rešenja nisu potpuno sigurna. Preostaje još samo matematika, tačnije oblast koja je zanimljiva mešavina matematike i kompjuterskih nauka - kriptologija, odnosno jedan njen deo kriptografija. Kriptografija je disciplina koja se bavi tajnim sistemima (secrecy systems) - koja proučava projektovanje i implementaciju tajnih ili kripto sistema (KS). U principu, za dati čisti tekst M (plaintext, cleartext), uz pomoe transformacije šifriranja E (encryption, encipherment), dobija se šifrirani tekst C (ciphertext, cryptogram), od kojeg se, uz pomoć transformacije dešifriranja D (decryption, decipherment) dobija polazni tekst M. Obe transformacije, E i D, su okarakterisane tajnom veličinom zvanom ključ K (key). Na osnovu toga da li je veličina K ista za obe transformaci-je E i D, ili je pak potrebno imati dve sasvim različlte veličine Ke i Kd (pri čemu poznavanje jedne ne implicira poznavanje ili izračunljivost druge), kripto sistemi se dele na simetrične, klasične ili "jednoključne" (one-key) i asimetrične, "dvoključne" (two-key) sisteme. Dva osnovna principa šifriranja su transponovanje i supstitucija. Prvi se bazira na rearanžiranju bitova podataka koji se šifriraju, a drugi na supstituciji grupe bitova sa supstituentima. Godine 1975, uspostavlja se zvanični standard za šifriranje podataka DES (Data Encryption Standard) koji je usvojio i ANSI i koji predlaže za upotrebu i American Bankers Association. Napravljen je u IBM-u i ne mogu ga razbiti ni genijalci. U terminologiji kriptografije, DES je kompozicija više metoda šifriranja (product cipher), ima jedan ključ za dešifrovanje (one-key system) i operiše nad blokovima od 64 bita (block-cipher). Algoritam je dosta složen i ovde neće biti objašnjavan. Sledeće godine, 1976, objavljen je članak Diffie i Hellman-a pod naslovom "Novi pravci u kriptografiji". Bar polovina važnih stvari u današnjoj kriptografiji upotrebljava kripto sisteme sa javnim ključem koji su uvedeni ovim radom. Tu je, zapravo, dat koncept kripto sistema koji bi upotrebljavali jednu transformaciju za šifriranje i koja je javna, a drugom bi se vršilo dešifriranje i ta je privatna za svakog pojedinog korisnika. Jednu konkretnu realizaciju ove ideje su dali Rivest, Shamir i Adleman (1978.g.) u algoritmu koji je poznat pod imenom RSA. Oni su koristili tzv. modularnu aritmetiku i činjenicu da je faktorizacija brojeva (razlaganje na proste brojeve koji u proizvodu daju dati broj), po dosadašnjim algoritmima, enormno sporo. Algoritam RSA postao je faktički standardna mera u kriptografiji sa javnim ključem. Svaki novi algoritam se poredi sa RSA u smislu kompleksnosti, sigurnosti, brzine itd. RSA ima samo jednu malu "manu" - autori su zaštitili svoja prava.

310

Vodič za PC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara Prva primena ovog koncepta bila je realizacija digitalnog potpisa. Tu je omogućeno jednoj strani da dokaže (samoj sebi ili drugima) da je druga strana zaista poslala neku poruku. Ovaj koncept možemo uporediti sa hipotetičkom bravom koja se zaključava jednim ključem, a drugim se otključava. Neuobičajeno, ključ koji je bravu zaključao, ne može je i otključati. Ta dva ključa su inverzna. Dakle, na bravu primenite transformaciju T1 koja je iz stanja otključano (So) prevodi u stanje zaključano (Sz). Ovo se obavlja uz pomoć ključa K1. Da biste bravu otključali koristite transformaciju T2 uz pomoć ključa K2. Svaki od ključeva (K1,K2) poništava transformaciju koju izvrši onaj drugi. Dakle važi (u po-jednostavljenoj notaciji): T2 = (T1)-1 , tj. transformacije T1 i T2 su međusobno inverzne K1 * K2 = 1, tj. ključevi K1 i K2 su međusobno inverzni (znak * ne označava prosto množenje) T1 (So,K1) = Sz, tj. T1 prevodi poruku iz stanja So u stanje Sz uz pomoć ključa K1 T2(Sz,K2) = So, tj. T2 prevodi poruku iz stanja Sz u stanje So uz pomoć ključa K2. Uzastopna primena transformacija T1 i T2 daje identitet, tj. ostavlja poruku u stanju u kom je prethodno bila. Dakle, onaj ko želi da mu se dragocene poruke šalju i ostanu tajne kod prenosa, treba da proizvede dva inverzna ključa. Jedan od ta dva ključa pošalje onima koji mu poruke šalju i objavi: "Sve što mi šaljete zaključajte (šifrujte) ovim ključem (K1)". Niko, naravno, ne može otključati poruku, jer niko nema ključ koji za to služi (K2). To može učiniti samo onaj ko je generisao par ključeva K1 i K2, pod uslovom da se ne nađe neka oštroumna glava koja će na osnovu javnog ključa K1 izračunati i tajni K2 (tj. inverzni). Dakle, tajni ključ mora biti jednosmerna funkcija javnog ključa, tj. ne sme se moći, u raspoloživom vremenu i raspoloživim sredstvima, izračunati tajni ključ na osnovu poznatog javnog. Tada se ne može izvršiti ni transformacija šifrovane poruke u dešifrovanu, tj. šifrovani tekst je, takođe, jednosmerna funkcija dešifrovanog teksta. Proširimo ovaj problem: Recimo da postoje dve osobe, A i B, koje žele međusobno slati poruke. Nisu baš poverljivi prema drugima. Žele biti sigurni u sledeće: 1. Onaj ko šalje poruku, želi biti siguran da niko drugi neće pročitati poruku, osim onoga kome je ona namenjena. 2. Onaj ko prima poruku, želi biti siguran od koga ona stvarno potiče, tj. želi biti siguran da mu možda neko ne šalje poruku u tuđe ime (lažno predstavljanje). Šta učiniti? Rešenje je u sledećem: Osobe A i B generišu po par inverznih ključeva. Tako osoba A generiše dva inverzna ključa Ka i Ka', pri čemu je Ka javni, a Ka' tajni ključ. Na sličan način, osoba B generiše ključeve ključeve Kb i Kb'. Sada A i B javno obznane ključeve Ka i Kb, dok Ka' i Kb' čuvaju u tajnosti. Pretpostavimo da niko nije u stanju iz javnih ključeva izvesti tajne. Kako osoba A šalje poruku osobi B? Prvo poruku zaključa, tj. transformiše korišćenjem svog tajnog ključa

Vodič za PC

311

PC za napredne korisnike Ka', zatim tako zaključanu poruku zaključa još jednom, i to javnim ključem osobe B, tj. sa Kb koji je svima poznat. I tako pripremljenu poruku može, bez brige, poslati na bilo koji način osobi B. Niko je neće moći dešifrovati, osim osobe B. Kako osoba B dešifruje primljenu poruku? Vrlo jednostavno. Prvo primeni javni ključ osobe A, tj. Ka. Time "poništi" efekat koji je osoba A proizvela svojim tajnim ključem Ka' (ovo može učiniti bilo ko). Uspešan ishod ove operacije potvrđuje osobi B da je stvarni izvor poruke osoba A, jer samo ona (osoba A) zna svoj tajni ključ. Poruka još nije dešifrovana. Sledeći korak koji preduzima osoba B je transformacija uz pomoć ključa Kb', tj. svog tajnog ključa (ovo može učiniti samo osoba B, jer jedino ona zna svoj tajni ključ). Time je osoba B došla do otovorenog (dešifrovanog) oblika poruke koju je poslala osoba A. Na analogan način, osoba B moći će da šalje poruke osobi A. Ovo se može proširiti na više osoba koje žele na sličan način da komuniciraju. Znači, svaka osoba koja želi učestvovati, određuje par ključeva (svoj javni i svoj tajni ključ). Javni ključ obznani i zahteva da svi koji mu šalju poruke obave šifrovanje uz pomoć njenog javnog ključa. Ukoliko još želi i proveru verodostojnosti (autentičnosti) poruke, onda zahtevaju da oni koji šalju poruku vrše šifrovanje svojim tajnim ključem, kao što je objašnjeno. Već je rečeno da se u kriptografiji ovakvi sistemi nazivaju kriptosistemi sa javnim ključem (public key systems). Problemi koje treba rešiti su sledeći: određivanje para ključeva (javnog i tajnog), tako da se iz javnog ključa ne može izvesti tajni; određivanje transformacije (funkcije preslikavanja) poruke (otvorenog teksta, programa, podataka) u šifrovani, tako da se ne može izvršiti inverzija bez poznavanja tajnog ključa. Znači, tajni ključ je jednosmerna funkcija javnog ključa i šifrovani takst je jednosmerna funkcija otvorenog teksta. Mehanizam koji ove probleme rešava, iza sebe ima dosta složen matematički aparat koji ovde neće biti prikazan, već će biti samo objašnjeni neki napred pomenuti pojmovi. Jednosmerne funkcije imaju sledeću karakteristiku: za datu vrednost X, lako je izračunati vrednost funkcije Y=F(X), ali ako je dato Y=F(X), onda ne postoji lak put za izračunavanje X. Drugim rečima, ne postoji izvodljiv računski metod za određivanje F -1( Y ). Za kontinualne i analitičke funkcije, lako je izvršiti numeričku inverziju. Zato se, kao jednosmerne funkcije, koriste diskontinualne i proizvoljne funkcije. Pojam jednosmeran nije apsolutan, već zavisi od toga za koliko mnogo izračunavanja kažemo da je "nemoguće veliki broj". Kaže se da je, za datu vrednost funkcije F(X), izračunavanje vrednosti X "računskim putem neizvodljivo" ako ovo izračunavanje zahteva onoliko vremena i sredstava koliko se ne može izdvojiti. (Jedan sistem sa javnim ključem napravljen je tako da koristi očevidno težak problem računanja logaritama u aritmetici po modulu q.) RSA algoritam se smatra veoma sigurnim. Naročito je pogodan za primenu kada više učesnika komunicira. Može se primeniti kod banaka, gde veliki broj poslovnica komunicira sa centralom ili kod sličnih ustanova kod kojih je bitna tajnost poruka (transakcija), a poslovna mreža je razgranata.

312

VodičzaPC '

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara 2.3.9 “Stakerisanje” hard diska Mnogi korisnici imaju hard diskove relativno malog kapaciteta i nisu trenutno u mogućnosti da nabave diskove većeg kapaciteta. Postoji softversko rešenje koje im omogućava da skoro dupliraju kapacitet svojih diskova. "Stacker" je program (device driver) koji kontroliše komunikaciju između računara i diska, komprimujući i dekomprimijući podatke u toku rada. Rezultat njegovog rada je povećanje kapaciteta diskova u rasponu od 0 do 100% . Po instalaciji, Stacker će se startovati iz CONFIG.SYS datoteke, dakle po svakom uključenju računara. On tada preuzima sve interapte za rad sa diskom, tako da sva komunikacija između diska i računara ide preko njega. Sada na scenu stupa glavni deo Stacker-a, a to je deo za kompresiju i dekompresiju. Posao koji radi sam program, može se podeliti na dva: prvi kada se snimaju podaci na disk, program ih kompresuje i snima u arhiviranom obliku, tako da zauzimaju manje prostora. Kada se učitavaju podaci sa diska, program dearhivira zapis sa diska i dostavlja raspakovane podatke. Ovaj posao Stacker vrši detaljno, tako da se, pri snimanju fajlova, ažuriraju i FAT tabele, direktorijumi i svi parametri fajlova. Svi podaci se snimaju u jedan fajl na dupliranom drajvu (STACKVOL.OOO) koji je stalne dužine, a sve upise u taj fajl vrši sam Stacker, brinući se o alokaciji (dodeli prostora) fajla i svim ostalim poslovima. Sam STACVOL fajl se sasvim normalno upisuje u sektore diska, dakle kao običan DOS zapis. Za razliku od mnogih drugih programa, kod Stacker-a je instalacija relativno komplikovana operacija i zahteva dosta pažnje, ali kad ga jednom uspešno instalirate, gotovo nikakve dalje intervencije nisu potrebne. Pre instalacije Stacker-a, potrebno je pozabaviti se organizacijom samog hard diska. Preporučuje se da izvršite particioniranje (podelu) diska na dve logičke celine, na primer C i D. Prva, tj. "boot" particija poželjno je da bude veličine do 10 Mb i na nju treba smestiti DOS, Stacker i NORTON programski paket. Ostatak prostora se može duplirati bez problema (znači ceo D disk). Diskovi se particioniraju pomoću FDISK programa iz DOS-a.

Particioniranje hard diska Svaki operativni sistem ima konvencije za smeštanje fajlova na hard disk. Ako koristite samo DOS, ceo hard disk može biti postavljen da koristi DOS konvencije. Međutim, ako želite da koristite drugi operativni sistem osim DOS-a, morate da particionirate hard disk u DOS sekcije i ne-DOS (engl. non-DOS) sekcije. Ako koristite samo DOS, možete da kreirate jednu DOS particiju koja obuhvata ceo disk. Ako koristite samo DOS a želite da odvojite grupe direktorijuma *kreirajte i drugu DOS particiju. Kada koristite više particija, DOS još uvek ima pristup celom hard disku. Međutim, fajlovi u drugoj particiji pojavljuju se na drugom drajvu. Ako planirate da koristite još neki operativni sistem (na primer, UNIX), morate da kreirate particiju za DOS i particiju za drugi operativni sistem. Operativni sistem koristite aktiviranjem njegove particije.

Vodič zaPC

313

PC za napredne korisnike Particioniranje diska se razlikuje od njegovog formatizovanja. Kada se particionira disk specificira se koje sekcije diska može da koristi DOS a koje drugi operativni sistem. Kada formatizujete disk, DOS priprema postojeće particije da prihvati fajlove. Posle particioniranja diska, morate da formatizujete svaku particiju pre nego što može da bude korišćena. Na hard disku možete da kreirate dve vrste DOS particija i to: Primarnu DOS particiju, na koju se smeštaju IO.SYS i MSDOS.SYS i COMMAND.COM fajlovi, potrebni za rad DOS-a. Primarna particija može da sadrži i druge fajlove. Ako želite da startujete DOS sa hard diska, taj disk mora da ima primarnu particiju. Ekstendid (engl. extended) DOS particiju, na koju se smeštaju nesistemski fajlovi. Ova particija je opciona i može da sadrži do 23 logička drajva. Logički drajv je sekcija hard diska koja služi kao poseban disk drajv. Ako kreirate primarnu particiju koja ne obuhvata ceo hard disk, možete da kreirate ekstendid particiju od preostalog prostora. Na ekstendid particiji možete da kreirate logičke drajvove. Ne-DOS particije Ne-DOS particije su particije za druge operativne sisteme (na primer, UNIX). Ne možete da koristite FDISK iz DOS-a da kreirate ne-DOS particiju. Informaciju o kreiranju ne-DOS particije, potražite u dokumentaciji za operativni sistem koji će koristiti tu particiju. Program FDISK prikazuje informacije o particijama, kreira particije i logičke drajvove, aktivira particije i briše particije i logičke drajvove. Kucanjem FDISK u komandnoj liniji, aktivira se program i pojavljuje se glavni meni: Choose one of the following: 1. Create DOS Partition or Logical DOS Drive 2. Set active partition 3. Delete DOS Partition or Logical DOS Drive 4. Display partition information Enter Choice: [1] Press Esc to exit FDISK NAPOMENA: Ako koristite FDISK da promenite postojeće particije na hard disku, izgubićete informacije koje su bile smeštene na tim particijama. Pre nego što ovo uradite, arhivirajte neophodne informacije. Opciju iz menija birate kucanjem odgovarajućeg broja i pritiskanjem tastera . Da biste se vratili u prethodni meni, pritisnite taster . Da prekinete (završite) rad sa FDISK, vratite se u glavni meni a zatim pritisnite . Svaki meni prikazuje poruku "Current fixed disk drive" iza koje sledi broj. Ako imate samo jedan hard disk drajv, broj je uvek 1. Ako imate više od jednog hard disk drajva, broj će pokazivati sa kojim drajvom FDISK trenutno radi. Prvi hard disk drajv u vašem sistemu je 1, drugi je 2 itd. Promena tekućeg drajva, kada koristite FDISK, neće izazvati promenu tekućeg drajva kada se vratite u komandni prompt. Kada koristite FDISK, tekući drajv referencira (upućuje) samo na fizičke disk drajvove, a ne na logičke drajvove.

314

Vodič za PC

23 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara

Kreiranje primarne particije Da kreirate primarnu DOS particiju koja obuhvata (zauzima) deo hard diska, uradite sledeće: 1. Iz FDISK glavnog menija, izaberite "Create DOS Partition or Logical DOS Drive" (opcija 1) i pritisnite taster . Pojavljuje se podmeni. 2. Izaberite "Create Primary DOS Partition" (opcija 1) i pritisnite taster . Pojavljuje se prompt sa porukom: Do You wish to use the maximum available size for a Primary DOS Partition and make the partition active (Y/N)..? [Y] 3. Otkucajte n. Pojavljuje se novi meni 4. Ako želite podrazumevanu veličinu (100%), pritisnite . U suprotnom, otkucajte broj megabajta ili procenat prostora na disku koji želite da koristite. Ako otkucate procenat iza broja, treba da sledi znak za procenat (%). Sledeća poruka se pojavljuje: Primary DOS Partition created, drive letters changed or added. 5. Da biste se vratili u glavni meni, pritisnite .

Kreiranje ekstendid DOS particije Da biste kreirali ekstendid DOS particiju, uradite sledeće: 1. Iz glavnog menija, izaberite opciju 1. Pojavljuje se meni "Create DOS Partitions". 2. Iz novog menija, izaberite opciju 2 ("Create Extended DOS Partition"). Pojavljuje se novi meni koji prikazuje ukupan broj megabajta koji je na raspolaganju za ekstendid particiju. Podrazumevana vrednost za veličinu particije je maksimalni raspoloživi prostor na hard disk drajvu, umanjen za veličinu primarne particije. Ako nema prostora na raspolaganju, moraćete da obrišete i ponovo kreirate primarnu DOS particiju ali sada manju, ili da redukujete veličinu bilo koje ne-DOS particije koja postoji. 3. Ako vam odgovara podrazumevana veličina, pritisnite . U suprotnom, otkucajte broj megabajta ili procenat neiskorišćenog prostora diska koji želite da bude korišćen kao ekstendid DOS particija. Ako želite da otkucate procentualnu vrednost iza broja, obavezno otkucajte znak za procenat (%). Pojavljuje se meni "Create Logical Drive(s)". 4. U novom meniju otkucajte broj megabajta ili procenat prostora particije koji želite da koristite kao prvi logički drajv. Ako unosite procenat iza broja obavezno unesite znak za procenat (%). Ukoliko želite da jedan logički drajv zauzima celu ekstendid DOS particiju, samo pritisnite . Pritiskajte dok se ne vratite u glavni meni.

Vodič za PC

315

PC za napredne korisnike

Aktiviranje particije Da biste aktivirali particiju, uradite sledeće: 1. Iz FDISK glavnog menija, izaberite opciju 2 ("Set Active Partition"). Pojavljuje se meni koji prikazuje status svake particije. Aktivna particija je označena slovom A. 2. Otkucajte broj particije koju želite da aktivirate. Podrazumeva se da je aktivna tekuća particija. 3. Pritisnite , da biste se vratili u glavni meni. Možete aktivirati samo primarne particije. Ako pokušate da aktivirate ekstendid DOS particiju, FDISK će prikazati sledeću poruku: Partition selected (3) is not startable, active partition not changed. Pritisnite još jednom "Esc", da biste izašli iz programa FDISK. Kada završite rad sa FDISK, pošto ste promenili veličinu bilo koje od DOS particija na hard disku, prikazuje se sledeća poruka: System will now restart Ako ste promenili veličinu primarne DOS particije, FDISK će vas obavestiti da ubacite sistemsku disketu u drajv A i pritisnete bilo koji taster. Zatim se vraćate u komandni prompt. Pošto ste koristili FDISK, moraćete da koristite FORMAT komandu, da biste pripremili novoformirane particije. Ako ne formatizujete disk, DOS će dati sledeću poruku o grešci kada budete pokušali da koristite disk: Invalid media type Kada formatizujete hard disk, morate da formatizujete svaku novu particiju posebno. U ovom slučaju kreirali ste primarnu DOS particiju (drajv C) i jedan logički drajv u ekstendid DOS particiji (drajv D). i morate koristiti FORMAT komandu dva puta: format c: /s format d: Prva komanda formatizuje primarnu particiju i prenosi DOS sistemske fajlove sa sistemske diskete na particiju a druga komanda formatizuje logički drajv. Sada je još potrebno instalirati DOS i pomoćne programe a tek zatim Stacker.

Instaliranje Stacker-a Instalacija samog Stacker-a počinje startovanjem INSTALL programa. Nadalje, sve teče preko menija, i gotovo da nema načina da pogrešnim izborom nešto pokvarite. Prvo pitanje je da li da u toku instalacije izbacite sve rezidentne programe ili ne. Razumljiva je bojazan autora programa da bi neki rezidentni program koji previše "petlja" sa diskom mogao da zasmeta instalaciji. Probleme bi, pre svega, mogli da prave razni programi za keširanje diska. Zato, ukoliko imate aktivan neki od njih - uklonite ga.

316

VodiczaPC

2.3 Preporuke za optimalno korišćenje PC računara Stacker ima mogućnost da napravi veći disk od nekog praznog diska u računaru ili da poveća neki već zauzet disk. Dupliranje već zauzetog diska se ne preporučuje. Operacija dupliranja praznog diska je krajnje jednostavna i preporučljiva. Sada izabirate način kompresije i disk na kome će se kompresija izvršiti. Pri tome nije dozvoljeno duplirati već duplirani disk, što je i logično. Zatim vas program pita koji deo izabranog diska da bude dupliran - odgovor /;ceo disk" je logičan, iako vas program ne sprečava da samo deo diska duplirate, a ostatak koristite kao i pre instalacije. Pre samog kreiranja stacker diska, možete pozvati ADVANCED OPTIONS, gde se mogu podesiti još neki parametri. Samo ime vas opominje da su ta podešavanja samo za one koji znaju šta rade, i da nema preteranog razloga za njihovo menjanje. Ipak, u naprednim opcijama ima zanimljivih mogućnosti, na primer menjanje veličine klastera na disku ili menjanje podrazumevanog stepena kompresije. Već je rečeno da Stacker radi tako što komprimuje podatke. Verovatno znate da se različiti podaci mogu komprimovati sa različitim uspehom. Na primer, podaci koji sadrže veći broj istih delova (tekst fajlovi, na primer, imaju veći broj razmaka " ") mogu se bolje komprimovati od izvršnih (exe) fajlova. Podrazumevani stepen kompresije je kod Stacker-a postavljen na 2:1, što obično zadovoljava i ne treba menjati. Pošto ste postavili sve parametre, pozovite opciju Create Stacker Drive, i ostaje vam samo da sačekate kraj instalacije. Po završenoj instalaciji je potrebno resetovati računar da bi promene koje je Stacker uneo u CONFIG.SYS počele da deluju. Kada se naviknete na mogućnost novog drajva, počećete da ga koristite. Rad sa dupliranim diskom se ni po čemu ne razlikuje od rada sa "normalnim" diskom, i ni po čemu ne možete primetiti da je nešto promenjeno. Moguće su varijacije u brzini diska - što je brži računar, a sporiji disk, primetićete ubrzanja u radu. To se može objasniti mogućnostima procesora da brzo (ili sporo) kompresuje podatke u odnosu na stvarnu brzinu diska. Odnosno, korišćenjem Stacker-a se rasterećuje disk, a opterećuje procesor u radu sa podacima - odnos njihovih brzina određuje konačni utisak. Pošto se duplirani disk ponaša kao običan disk, normalno je da ga tako treba i održavati. Pre svega postoji problem fragmentacije diskova. On se otklanja nekim od programa za defragmentaciju (COMPRESS iz PC TOOLS paketa), ili specijalnim SDEFRAG programom koji se dobija uz Stacker. Glavna razlika između SDEFRAG i bilo kog od poznatijih defragmentatora diskova je u brzini. Naime, za normalnu kompresiju SDEFRAG-u treba čitav sat pa i više, pa ćete ga zato verovatno koristiti samo ako ste na to prisiljeni (nemate drugi program). U toku rada ne smete ništa raditi sa već pomenutim STACVOL.OOO fajlom on je, doduše, sa SYSTEM i READ-ONLY atributima, ali bolje da još jednom budete opomenuti. Naime, bilo kakvo menjanje (ili kojim slučajem brisanje) ovogfajla može rezultirati gubitkom podataka sa diska. Postoji više načina da dođe do greške na dupliranom disku. Dovoljno je da program nešto snima na disk, a nestane struje. Samim tim je kompresija stigla do VodičzaPC

317

PC za napredne korisnike neke tačke, podaci su "ni snimljeni ni nesnimljeni", a FAT je netačan. Pri sledećem uključenju računara, Stacker će primetiti nelogičnosti u FAT tabeli i pokušati da ih popravi, ali nije sigurno i da će uspeti. Ukoliko FAT nije popravljen, ceo dupliran disk će biti proglašen "samo za čitanje" (read-only). Kada se disk proglasi kao read-only, to znači da su podaci sačuvani, ali da nije dozvoljeno pisanje po njemu, zbog njihove sigurnosti. To je veoma kritična tačka u radu sa Stacker-om, a od nje postoje dva puta: ili ćete uspeti da disk vratite u normalno stanje, ili ćete biti prisiljeni da radite bekap diska, ponovnu instalaciju Stacker-a, pa vraćanje podataka, što može biti višečasovni rad. Kada je već proglašen read-only diskom, postoje načini za ispravku grešaka. Prvi put kada disk bude proglašen kao read-only je ubedljivo najpovoljniji trenutak za pokušaj ispravljanja grešaka - svaki sledeći put vam daje manje šanse za spas podataka. Postoje tri alata koja se preporučuju za popravke dupliranih diskova. Prvi program je SCHECK, deo Stacker paketa. Drugi je CHKDSK, deo DOS-a. Treći je NDD (Norton Disk Doktor II, deo paketa Norton Utilities). Prvo startujte SCHECK/f. On će vam dati objašnjenje i eventualni savet kako da popravite greške. Na svako pitanje slobodno odgovarajte sa "Yes" (kucajući celu reč, a ne samo prvo slovo). Zatim (što obično savetuje i SCHECK) startujte CHKDSK/f. On će, takođe, pokušati da popravi delove diska. Zatim konsultujte NDD, jer on daje detaljna objašnjenja grešaka na disku. Na kraju, resetujte računar, da bi Stacker pri inicijalizaciji proverio sa kojim podacima trenutno raspolaže. Ovaj postupak se ponavlja sve dok sva tri programa ne budu potpuno "zadovoljna", odnosno sve dok bilo koji program prijavljuje greške. Ukoliko ni posle više pokušaja ne uspete da popravite greške, nema rešenja osim već pomenutog drugog puta - bekap, install, pa vraćanje podataka na disk. Da biste izbegli probleme sa diskom, potrudite se da ne gasite računar i da ga ne resetujete ukoliko se ne nalazite u DOS-u. Čak i ako ste u Windows-ima, izađite u DOS, pa tek tada isključite računar. Naime, Windows uvek ima interno otvorene fajlove, koji pri naglom gašenju mogu da poremete FAT tabelu Stacker drajva. NAPOMENA: Korisnici koji imaju instalirane novije verzije MS-DOS-a (6.00 i novije) za dupliranje drajvova mogu koristiti komandu DBLSPACE. Ova komanda startuje program DoubleSpace koji ima korisnički orijentisan interfejs, koji je veoma lak za korišćenje i kojim se vrši "setovanje" i rad sa kompresovanim drajvovima. Detalje o korišćenju ove komande možete naći u Help-u ili originalnom priručniku za verziju DOS-a koju posedujete.

318

Vodič za PC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika Uređaj je najskuplji kada ne radi. Da ne bi došlo do neugodnih situacija, korisnik treba da se upozna sa nekim osnovnim principima organizacije memorijskih jedinica i merama koje treba da blagovremeno preduzme da bi sprečio pojavu tih neugodnosti. Tokom eksploatacije, medijumi za memorisanje podataka (i programa) mogu da pretrpe izvesna oštećenja, zatim usled neadekvatnog reagovanja u nekim situacijama može doći do resetovanja računara i oštećenja fajlova. Postoje "utility" programi koji mogu da pomognu u ovim situacijama, tj. da u izvesnoj meri izvrše restauraciju podataka. Ukoliko vam se računar ponekad iz "čista mira" blokira u nekom kompleksnijem programu to je znak da nije baš sve u vašem računaru konfigurisano korektno a najverovatnije je problem u upravljanju memorijom. Računarski virusi haraju svetom PC računara, zato nije na odmet biti oprezan i snabdeti se odgovarajućim programima za detekciju i uništavanje virusa. Takođe, poželjno je znati principe delovanja pojedinih virusa, kako biste sprečili njihovo infiltriranje u vaš sistem.. Sve diskete iz neproverenih izvora pre upotrebe treba "skenirati".

2.4.1

Organizacija memorijskih jedinica

Jedan od ključnih elemenata vašeg PC računara su hard disk i diskete i zato, ukoliko ste imalo zabrinuti za vaše podatke, poželjno je da saznate nešto više o ovim elementima i naučite kako da rešite moguće probleme pre nego što postane kasno. Zbog brzine i efikasnosti i korišćenja određenih bajtova u ogromnom moru mega bajtova, jasno je da je neophodno da operativni sistem napravi neke direktorijume i indekse koji će mu reći gde je šta, šta se na kojim delovima diska nalazi, koji su delovi slobodni, pa čak i koji delovi se ne smeju koristiti zbog fizičkog oštećenja. Način na koji su te informacije organizovane na disku, naziva se logički format diska, a proces upisivanja raznih direktorijuma i indeksa, koji podržavaju tu organizaciju, naziva se logičko formatizovanje. Kad formatizujete, tvrdi disk koristeći DOS FORMAT naredbu vi, u stvari, izvodite logičko formatizovanje, jer je fizičko formatizovanje već obavljeno. Međutim, kod diskete DOS FORMAT naredba prvo izvodi fizičko formatizovanje čemu automatski sledi logičko formatizovanje. Bez obzira koju vrstu diska koristite - tvrdi ili meki, fiksni ili promenljivi, od 360 kB ili 60 MB - DOS uvek pribegava istom logičkom formatizovanju koje organizuje disk u četiri glavna područja: početni zapis ( boot record ) tabela za smeštanje datoteka (FAT - file allocation table) glavni direktorijum (root directory) područje podataka (data area). (Na tvrdom disku koji se može podeliti upotrebom raznih operativnih sistema (DOS, UNIX) postoji i peto područje nazvano tabela perticija (partition table).)

Vodiž za PC

319

PC za napredne korisnike DOS-ov početni zapis uvek zauzima prvi sektor prve staze na prvoj strani diska - sektor 1, staza (traka) 0, strana 0 ( u stvari, to je isključivo slučaj kod disketa, budući da je kod tvrdih diskova prvi sektor rezervisan za tabelu particija). Početni zapis je upravo ono što mu ime govori - sadrži početni kod (boot code) koji se prenosi u računar i odatle aktivira ostali deo operativnog sistema. Pored tog malog početnog programa, početni zapis sadrži još nešto što je od vitalnog značaja za operativni sistem: listu ključnih karaktaristika diska. Ova lista, između ostalog, obuhvata broj bajtova po sektoru, ukupan broj sektora na disku, broj sektora po stazi (tragu) i broj glava. Zbog važnosti ove tabele početni zapis se upisuje u sve diskove prilikom logičkog formatizovanja, pa čak i u diskete, koje ne sadrže trosistemske datoteke potrebne za automatsko butovanje diska, odnosno sistema. Drugo i treće područje koje DOS organizuje prilikom logičkog formatizovanja - FAT tabela i glavni (root) katalog - koriste se zajedno da bi se imalo uvida u to gde je smeštena svaka datoteka na disku, koji su sektori u tekućoj upotrebi za smeštanje datoteka i koji su sektori raspoloživi. Kada je disk već formatizovan, najmanja količina podataka, koje disk kontroler fizički može da očlta ili upiše, jeste ona koju prima jedan sektor i koja zasad kod svih DOS diskova iznosi 512 bajtova. DOS treba (što i jeste slučaj kod diska) da ima uvid u stanje svakog pojedinačnog sektora - da li je u upotrebi, da li je slobodan, ili se ne sme koristiti zbog oštećenja. Ali, pošto je količina onoga što mora biti na uvidu po svakom sektoru površine diska dosta velika na diskovima sa velikim kapacitetom, DOS pribegava višesektorskim jedinicama nazvanim grupe podataka klasteri (clusters). VratimO se na FAT. DOS ima tabelu na početku svakog diska nazvanu FAT. Znamo da se FAT koristi za uvid u to koji su klasteri slobodni, koji su zauzeti i to sa kojom datotekom. Takođe znamo da je klaster, u stvari, prikladno grupisanje jednog ili više sektora čiji je cilj da se smanji velika administarcija potrebna za uvid u korišćenje prostora tvrdog diska. Osnova FAT tabele je sušta jednostavnost. Dva bajta su dodeljena svakom klasteru na disku. Redni broj svakog podatka od dva bajta direktno se poklapa sa ekvivalentno numerisanim klasterom u području podataka. Ono što može da se desi u svakodnevnom radu je da dođe do neslaganja između kataloga (/yroot"-a) i FAT-a. Moguće je, na primer, da u FAT-u neki klaster bude označen kao da je u upotrebi, a da ipak ne bude deo lanca podataka koji se odnose na bilo koju datoteku. Takva anomalija bi ukazivala na postojanje nekog napuštenog klastera (koji se ponekad naziva izgubljenim klasterom - lost cluster). Budimo još maštovitiji i zamislimo da nas FAT podatak za neki klaster, umesto da nas uputi dalje, vraća upravo na onaj podatak koji nas je i doveo do njega stvarajući tako kružni lanac. Takođe se može desiti da dva ili više podataka ukažu na isti klaster, što znači da je jedan isti klaster dodeljen dvema različitim datotekama. To je greška poznata kao ukrštene datoteke (cross-linked files). Ove greške se dešavaju kada se isključi računar dok program još ima otvorene datoteke ili još upisuje na disk, odnosno kad dođe do blokiranja računara u toku izvršavanja nekog programa i prinuđeni ste da "resetujete" računar.

320

Vodič za PC

________________________ 2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika Najozbiljnija mana magnetnih medija spoljne memorije je relativno niska pouzdanost - nema vlasnika PC-ja koji se bar jednom nije sreo sa nečitljivom disketom, a ni problemi sa hard diskom nisu retkost. MS DOS, na sreću, "zna" za tzv. loše klastere - ako je u FAT upisano da je neki segment diska neupotrebljiv, sa sigurnošću se može tvrditi da u njega neće biti upisan ni jedan deo neke od datoteka. Nevolja nastaje kada datoteka bude upisana u neki klaster koji je tokom formatiranja označen kao "dobar", ali je kasnije iz nekog razloga postao "loš" (klaster je, zapravo, i ranije verovatno bio loš, ali se programi za formatiranje obično pišu tako da budu brzi a ne pouzdani) - podaci upisani u ovaj sektor su nečitljivi pa je, što se DOS-a tiče, nečitljiva i čitava datoteka. Tako se događa da jedan neispravan znak ili čak pogrešno upisan tzv. "checksum" učine neku datoteku od nekoliko stotina kilobajta nepristupačnom za neiskusnog korisnika. lole iskusan korisnik će jednostavno otkucati DT/M A: - kompletan sadržaj diskete u drajvu A: biće proveren, a sadržaj eventualnih naknadno pronađenih loših sektora prepisan na sigurno mesto. Ispravnost ovako prepisanih podataka ne može da se garantuje (datoteku treba detaljno prekontrolisati), ali je bar obezbeđeno spasavanje većeg dela podataka. Mnogo je, naravno, bolje da se u ovu situaciju uopšte ne dođe. DT može da testira i kompletnu površinu diska, pa i da markira određene klastere kao loše ili kao dobre, ali se ove opcije retko koriste. (DT je program iz paketa Norton Utilities.) U ovakvim situacijama problem se otklanja korišćenjem tzv. "utility" programa NORTON DISK DOCTOR (NDD). NDD može da otkrije takve logičke greške, saopšti ih i popravi i to uz minimalnu intervenciju korisnika. NDD može da popravi fizičke greške na disku kao što su sektori koji se ne mogu očitati. Program može ponovo da formatizuje loše sektore i ponovo upiše stare podatke. Osim toga, NDD može da otkrije i ispravi loše tabele particija, da otkrije i popravi loše početne zapise (ponovo osposobljavajući disk za "butovanje"), da otkrije i otkloni probleme pomoću FAT-a i proveri i ispravi glavni direktorijum. NDD je zamišljen tako da čak i relativnom početniku daje moć da reši raznorazne probleme sa minimumom napora. Programski paket Norton Utilities (NU) je u osnovi namenjen umereno iskusnim korisnicima koji žele da "čeprkaju" po hard disku - obezbeđene su komande za pristup pojedinim sektorima, klasterima i apsolutnim sektorima, njihovo ispravljanje, pretraživanje i prepisivanje. Naročito su zanimljivi višestruki editori koji se inteligentno aktiviraju - ako računar proceni da je u toku editovanje sektora koji čini tabelu particija, aktivira se editor tabele particija; ako se edituje FAT, aktivan je FAT editor, za direktorijume je zadužen DIR editor, a za ostale sektore ASCII ili HEX editor. Za slučaj da veštačka inteligencija omane, obezbeđeni su funkcijski tasteri za manuelni izbor potrebnog editora. Ovaj programski paket poželjno je imati na hard disku, kao i odgovarajuću literaturu. U svom radu sigurno ćete doći u situaciju da će vam trebati ovaj programski paket. NAPOMENA: I pored brojnih upozorenja da "pretvaranje" disketa od 720 kB u 1.44 MB bušenjem dodatne rupe može ugroziti sigurnost podataka, nije malo onih koji sa dQSta uspeha praktikuju ovu operaciju. Problemi mogu nastati kada ovako udvostručnu disketu ubacite u neki od računara novije generacije - podaci su

Vodič za PC

321

PC za napredne korisnike potpuno ili delimično nečitljivi, a disketa se može oštetiti tako da joj ni drajv na kome je formatizovana više ne može pristupiti. "Tajna" je u samoj tehnologiji izrade disketa: fabrički nanosi magnetnog medijuma na 720 kB i 1.44 MB disketama razlikuju se u gustini, kao i u razmaku među tragovima nanosa, što je, uostalom, sasvim prirodno kada se uzme u obzir željeni kapacitet diskete. Noviji flopi drajvovi znatno preciznije upravljaju glavom za upis i čitanje, pa na 720 kB disketama nailaze na razne međutragove koji ih "zbunjuju". Ukratko, oprez!

2.4.2

Održavanje sistema

Održavanje bi mogli podeliti na prevenciju i na spašavanje žive glave. Bez obzira na sve druge mere, obavezno prvo napravite disketu za "preživljavanje". Formatirajte je kao sistemsku, na nju prenesite bitne datoteke sa diska C: (drajvere, AUTOEXEC.BAT i CONFIG.SYS). U direktorijum \DOS stavite FDISK, FORMAT, SYS i DEBUG. U direktorijum \TOOLS idu : iz Norton paketa - NU, NDD, DT i NCD, a dodajte i, na primer, PCT.EXE iz PC Tools-a (za kopiranje datoteka i editovanje tekstualnih). U direktorijum \BACKUP smestite datoteke potrebne za vraćanje programa iz sigurnosnih kopija na disk. CONFIG.SYS datoteka prilagodite tako da poziva sve upravljačke programe (drajvere) iz direktorijuma A:\DRIVERS, a ne sa diska C: . U AUTOEXEC.BAT treba dodati staze (putanje), kako bi bez problema mogli pozivati sve potrebne programe sa diskete, bez obzira na trenutnu poziciju. Za programe i organizaciju opisane u ovom delu teksta, komanda bi glasila: path=A:\T OOLS; A:\DOS NAPOMENA: Backup program često ne možete izvršavati sa zaštićene diskete, već ga treba prebaciti na disk i zato u stazi nije naveden. Prevencija se vrši na nekoliko načina. Zapamtite da disk ne voli vrućinu, najmanje što možete da učinite je da ne zatvarate ventilacione otvore. Poželjno je da ventilator bude pri vrhu kućišta pošto se diskovi obično nalaze u gornjem delu kućišta. Potreban vam je i program za pravljenje zaštitnih kopija. Možete koristiti komande DOS-a ili neki komercijalni program (npr. Fastback Plus), a ako imate veću količinu podataka, možda treba koristiti strimer jedinicu i odgovarajući program. Nakon snimljenog kompletnog Backup-a, obavezno ga proverite upoređivanjem kopija sa originalom. Nemojte štedeti na disketama (trakama), moraju biti najbolje. Ako stvari loše krenu, potražite disketu za "preživljavanje". Pomoću modula NU, moguć je pristup svim diskovima, u bilo kakvom stanju (samo ako se vrte), a pri tome imate potpunu kontrolu nad radom. Naravno, ovaj posao zahteva ipak određeno znanje, ali sa tim programom, u kombinaciji sa NDD, može se mnogo toga rešiti. Ako znate relativno malo, ili jedriostavno niste sigurni da nećete napraviti još veću štetu, upotrebite samo NDD. On će automatski ispraviti više desetina različitih grešaka sa direktorijumima, FAT tabelama i Boot elementima vaših diskova. Naravno NDD nije svemoguć, ali mnoge stvari će zaista efikasno popraviti.

322

Vodič za PC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika 2.4.3

Diskovi i SETUP

U okviru BIOS SETUP-a, postavlja se i tip hard diska, to je već uradio isporučilac opreme. Standardni tipovi su od 1 do 46 i za njih postoje parametri u CMOS tabeli. Tip 47 je korisnički definisan (user definable) i, u tom slučaju, moraju se ručno uneti parametri. Tipovi diska se identifikuju preko sledećih karakteristika: Type - to je broj dodeljen drajvu sa izvesnim identifikacionim parametrima; Cyl. - broj cilindara na specificiranom tipu drajva; Heads - broj glava na specificiranom tipu drajva; VVPcom - to je parametar za kašnjenje očitavanja koje uzima u obzir elektronika zbog vremenskih razlika između spoljašnjeg i unutrašnjeg cilindra na površini disk ploče. Broj označava startni cilindarza signal; Lzone - ovaj broj određuje lokaciju cilindra gde će se obično parkirati glave diska kada se sistem isključuje; i Capacity - to je formatirani kapacitet drajva izračunat po sledećoj formuli: (broj glava) x (broj cilindara) x (17 sek/cil) x (512 bajt/sek). Međutim, dešava se da iz raznoraznih razloga dođe do gubitka parametara hard diska (najčešće "oslabi" baterija za napajanje CMOS RAM čipova). U ovom slučaju, prilikom startovanja računara, pojavljuje se sledeća poruka: DRIVE NOT READY ERROR Insert BOOT diskette in A: ’ Press any key when ready U ovom slučaju moguće je sistem startovati sa sistemskom disketom u drajvu A: a zatim preći na drajv C: (hard disk) ukoliko hard disk nije fizički oštećen. Ovo se preporučuje ukoliko imate stariju osnovnu ploču sa BlOS-om koji nema opciju AUTODETECTION HARD DISK a vi ne znate parametre diska kako biste završili neodložan posao. Ukoliko znate parametre diska, pokrenite SETUP i unesite parametre. Parametre diska možete saznati od isporučioca opreme ako mu saopštite tip diska ili na nekom BBS-u. Takođe, ako neki vaš prijatelj poseduje program DrivePro firme Micro House International, moći ćete da završite sav posao oko konfigurisanja diska. Za vlasnike IDE diskova, koristan program je RDIDE program Zorana Dobrića a može se uzeti sa "Sezam"-a (BBS časopisa "Računari"). Za one koji imaju novije osnovne ploče, biće dovoljno da pokrenu gore pomenutu opciju za automatsku detekciju parametara diska. Ukoliko unesete pogrešne parametre, prilikom startovanja, pojaviće se siedeća poruka: Starting MS-DOS ... sistem je blokiran i "flešuje" kursor ispod te poruke. Morate ponovo pokrenuti SETUP i uneti korektne parametre.

Vodič za PC

323

PC za napredne korisnike Ukoliko je došlo do brisanja sistemskih fajlova u "root" (osnovnom) direktorijumu iz nekih razloga, prilikom startovanja računara, pojaviće se sledeća poruka: Non-System disk or disk error Replace and press any key when ready I u ovom slučaju možete posredstvom sistemske diskete u drajvu A: startovati sistem i pristupiti hard disku, ako nije fizički oštećen. Možete nastaviti rad uz ograničen komfor. Za trajno rešenje problema treba koristiti DOS-ovu komandu SYS, tj. na hard disk treba preneti sistemske fajlove i proveriti da li u osnovnom direktorijumu postoji fajl COMMAND.COM (komandni interpreter) i ako ga nema, kopirati i njega sa sistemske diskete. SYS prenošenje operativnog sistema na drugi disk Komanda SYS prenosi tzv. sistemske datoteke (jezgro operativnog sistema IBMBIO.COM i IBMDOS.COM, u slučaju PC DOS-a) na disketu sa koje računar kasnije može da se "podigne". SYS može da se koristi i za prebacivanje sistema na formatirani hard disk. Sintaksa ove komande je: SYS B: MS DOS se prepisuje na disketu u drajvu B: ; podrazumeva se da je u drajvu A: standardna DOS disketa. Moguće poruke pri korišćenju ove komande: Incompatible system size - pokušali ste da prenesete noviju (i veću) verziju DOS-a na disketu koja je formatirana tako da primi stariju (i manju). Disketu ćete, najverovatnije, morati da preformatirate. No room for system on destination disk - pri formatiranju diskete ili hard diska nije predviđeno mesto za smeštanje skrivenuh fajlova sa DOS-om. NAPOMENA: Da bi računar mogao da se "podigne" sa diskete na koju je prekopiran sistem, na nju treba naknadno prekopirati fajl COMMAND.COM. Naredba SYS se koristi prilično retko - daleko je zgodnije navesti odgovarajuću opciju pri formatiranju. Da bi se sistem preneo na neku disketu, pri njenom formatiranju je morala da se koristi opcija /B. Napomena: Gotovo kod svih BIOS SETUP programa postoji opcija Hard Disk Utility, u okviru koje se obično nalaze sledeće opcije: Hard Disk format Auto Interleave Media Analisys Hard Disk format opcija vrši tzv. "low level" format hard diska. Preporučuje se korisniku da proveri kod isporučioca opreme da li sme da preduzme ovu operaciju, pošto ona ne sme da se vrši kod nekih tipova diskova. Neki tipovi IDE diskova koriste specijalne analogne servo signale koji omogućavaju glavi diska da precizno locira sektore i cilindre na disku na osnovu koordinata. IDE kontroleri su, uglavnom, jednostavne naprave u koje se ne ugrađuje specijalna elektronika neophodna za kreiranje ovih signala. Formatiranje takvog diska može umanjiti njegovu pouzdanost ili čak totalno onemogućiti njegov rad, posle čega je potrebno saniranje.

324

VodičzaPC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika Ne koriste svi IDE diskovi ove servo signale, pa se neki od njih mogu fizički formatizovati ukoliko se ukaže potreba. Međutim, ako ne posedujete originalnu tehničku dokumentaciju proizvođača u kojoj je ovaj problem detaljno opisan, ne pokušavajte lovv level formatizovanje IDE diska. MFM i RLL diskovima low level formatizovanje ne samo da ne škodi, nego čak i "prija". Disk, tokom vremena, doživljava određene mikro promene pošto se njegove površine, usled toplote i neprekidnog obrtanja deformišu. To, vremenom, može dovesti do pojave novih loših sektora i ugroziti podatke. Iz tog razloga mnogi proizvođači preporučuju da se periodično (jednom godišnje) izvrši fizičko formatizovanje diska, čime se obezbeđuje njegov dug i pouzdan rad. Da vas podsetimo, formatizovanjem se nepovratno gube podaci, pa je prethodno potrebno napraviti "backup" diska. Auto Interleave opcija određuje optimalni faktor preplitanja, mereći brzinu pri četiri različite vrednosti, pre nego što izvrši formatiranje hard diska. Media Analisys opcija vrši analizu svake staze hard diska da odredi da li je za korišćenje ili ne. Ako nije za korišćenje, staza se označava kao loša i upisuje u tzv. "Bad Track List Box", tako da podaci u budućem radu neće biti smeštani u to područje.

2.4.4

Zamena baterije za napajanje CMOS kola

Ukoliko vaš računar počne često da "zaboravlja" parametre sistema, znači da je oslabila baterija za napajanje CMOS čipova. Ova baterija je u funkciji u periodu kada je računar isključen. Ona u tom periodu obezbeđuje napajanje za sistemski časovnik RTC (Real Time Clock) i deo memorije koji sadrži podatke o osnovnoj konfiguraciji. Baterija (u stvari nikl-kadmijumski akumulator) je obično veličine jedne trećine standardne "AA" baterije i montirana je direktno na osnovnu ploču. Sastoji se od tri Ni-Cd ćelije ukupnog napona 3.8V i kapaciteta 60 mAh. Dok računar radi, ona se puni, a kada je računar isključen, ona se prazni, tj. održava napon na CMOS kolima. Radni vek Ni-Cd akumulatora je oko 1000 potpunih ciklusa punjenja i pražnjenja. Zamena baterije je jednostavan zadatak za iskusnog servisera ili korisnika koji je vičan lemljenu i radu sa komponentama osetljivim na statički elektricitet. Kod nas je problem nabaviti adekvatnu bateriju pa se morate snalaziti. Pre nego što se upustite u avanturu, proučite dobro uputstvo za osnovnu ploču. Proverite da li je na nju moguće prikljužiti spoljnu bateriju i kako, i obratite pažnju na podatak o veličini napona spoljne baterije koji vaša osnovna ploča podržava. Akumulatorske baterije za bežične telefone su pogodne za ovu operaciju. Nazivni napon im je 3.6V ili 4.8V. Preporučuje se kupovina baterije od 3.6V zato što odgovara po naponskom nivou onoj na osnovnoj ploči. Priključak za spoljnu bateriju dozvoljava i veći napon napajanja, što zavisi od osnovne ploče. Od fizičke veličine baterije zavisi i njen kapacitet, odnosno koliko često ćete morati da je dopunjavate. Baterije za bežične telefone imaju još neke prednosti: ćelije su dobro zapakovane pa

Vodič za PC

325

PC za napredne korisnike neće iscuriti ili napraviti kratak spoj, priključak na njima obično odgovara ili se može lako prilagoditi onom na osnovnoj ploči, a kabl je dovoljne dužine. Postoji i jeftinije rešenje. Nabavite tri ili četiri standardne baterije napona 1.5V. Možete uzeti i Ni-Cd baterije koje ćete kasnije puniti. Veličina i broj zavisi od toga sa kakvim kućištem raspolažete - standardne su oznake "AA" i "AAA", a možete montirati tri ili četiri. Alternativa alkalnim ili Ni-Cd baterijama su litijumske. Kod njih je napon po ćeliji, 3V a kapacitet je veoma veliki. Kao kućište za spoljnu bateriju možete iskoristiti držač baterija iz tranzistorskih prijemnika. Na kontakte držača zalemite žice potrebne dužine a na drugi kraj priključite konektor za osnovnu ploču. Kao konektor možete iskoristiti priključke koji se koriste za priključivanje flopi ili hard diskova, konektori za komunikacione portove, pa čak i kratkospojnici. Neke od ovih konektora treba u izvesnoj meri prilagoditi. Pri priključivanju, treba voditi računa o polaritetu, mada iako vežete sa suprotnim polaritetom, nećete izazvati havariju. Za spoljnu bateriju treba naći pogodno mesto, pri tome treba voditi računa da se obezbedite da ne izazove kratak spoj ili da ne procuri na neku od komponenti.

2.4.5

Blokiranja računara i interapt mehanizam

Već je rečeno da se pod "interaptom" podrazumeva prekid izvršavanja programa i privremeni prelazak na neku drugu proceduru posle koje će biti nastavljen prekinuti program tačno od onog mesta na kome je interapt nastupio. Reč interapt se, međutim, često koristi u užem smislu i označava samo prekid koji je iniciran hardverskim signalom preko INTR (maskirani interapt) ili NMI (nemaskirani interapt) pina. I sam Intel koristi reč interapt isključivo u tom, užem smislu. Hardverski interapt nastupa ako je NMI nožica (pin) na logički niskom nivou, dok je za maskirane prekide "nadležna" kako INTR nožica, tako i tzv. IF bit fleg tegistra. Ako je IF=0, interapti su maskirani i procesor ih "ne primećuje". Ukoliko je IF=1, mikroprocesor će generisati tzv.signal potvrde prekida (engl. interrupt acknovvledge), a periferija mu odgovara brojem interapta koji je nastupio; broj treba da se nalazi u intervalu [32 , 255]. Svi ostali prekidi se u Intel-ovoj terminologiji nazivaju izuzeci (engl. exception) - što bi moglo da se prevede kao "softverski prekid". Tretman hardverskih i softverskih prekida praktično je identičan, što možda opravdava korišćenje istog izraza. Softverski prekidi su podeljeni na grupe: traps, faults i aborts - bitna razlika između ovih grupa je u trenutku njihovog detektovanja; trap se detektuje nakon izvršavanja instrukcije, fault u toku izvršavanja, dok je abort nedefinisano stanje koje može nastupiti bilo kada i posle koga obično nema nastavka tekućeg programa. U trap-ove spadaju, uglavnom, instrukcije tipa INT (asemblerska instrukcija) kojima korisnik (tj. korisnikov program) eksplicitno zahteva izvršavanje određene procedure, obično da bi zatražio neku uslugu operativnog sistema, kao što je ispis teksta na ekran ili komunikacija sa diskom. Mikroprocesor je selektivan u pogledu "odobrenja" izvršavanja neke INT instrukcije, tako ukoliko program koji zahteva uslugu nema dovoljno visok prioritet, neće moći da koristi interapt rutinu, čime se

326

Vodič zaPC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika sprečava nekontrolisan skok na neku od rutina koje obrađuju hardverske prekide i koje se obično nalaze u tzv. nultom prstenu, jezgru operativnog sistema. Obzirom da je tekuća instrukcija pre trap-a već izvršena, na stek se stavlja adresa sledeće instrukcije od koje će se izvršavanje programa nastaviti. Creška (fault) nastupa ako procesor, tokom izvršavanja instrukcije primeti da je ne može uspešno okončati. Često se, na primer, dešava da operand instrukcije bude u nekom segmentu koji je privremeno prenesen na disk (koncept virtuelne memorije) ili da izvršavanje instrukcije prevaziđe prava tekućeg programa. Na stek se tada stavlja adresa tekuće instrukcije i prelazi se na odgovarajući potprogram operativnog sistema koji treba da koriguje grešku i, instrukcijom IRET (asemblerska instrukcija), naredi nastavak programa, tj. ponavljanje tekuće instrukcije ili eventualno da suspenduje program. Fatalna greška (abort) označava da je deo konteksta tekućeg procesa nepovratno oštećen iz razloga koje je obično nemoguće odrediti (možda neispravan hardver?). Očekuje se da operativni sistem prekine tekući proces (nije predviđen njegov nastavak) i informiše korisnika o događaju koji je nastupio. Moguće su i "katastrofalne greške", tj. situacije u kojima procesor naprosto nije u stanju da nastavi izvršavanje nekog softverskog prekida, tzv. "greška u grešci" (engl. double fault). Na jednostavnijim operativnim sistemima dvostruka greška izaziva prekid rada procesora i, prema tome, totalni pad sistema. Ozbiljniji operativni sistemi će preusmeriti takve prekide na odvojene poslove što će naterati procesor da za svaki softverski prekid učita novi kontekst za slučaj da je kontekst tekućeg posla oštećen na način koji bi "zbunio" i samu rutinu za obradu greške. Ukoliko ni tada oporavak ne uspe, nema druge nego "oboriti" čitav računar - verovatno se radi o hardverskom problemu ili teškom "bagu" samog operativnog sistema.

2.4.6

Kompjuterski virusi

Tema kompjuterskih virusa i antivirus programa odavno je "vruća" tema u računarskim krugovima. Svaka nova informacija se pomno analizira, a novi antivirusni programi nestrpljivo očekuju. Za kompjuterski virus, pošast dijagnosticiranu 1983. godine, koja poslednjih godina hara računarima i računarskim mrežama razvijenog sveta, od samog početka nije bilo ni najmanje sumnje da je to delo Ijudskih ruku. Prve viruse napisali su dokoni programeri, u želji da stvore novu igru, tzv. "CoreVVar" u kojoj se jedan kompjuterski program bori protiv drugog, pokušavajući da ga razori. Prvi virusi bili su benigni (dobroćudni), zadovoljavali su se ispisom šaljivih poruka usred rada drugih programa. Međutim, nove generacije su se pretvorile u opako oružje koje blokira rad mnogih malih i velikih računarskih sistema, uništava ili oštećuje podatke i programe. Zajedno sa time, stvorile su se i sumnje da su u sve to umešane svetske softverske kompanije, koje su zbog aktivnosti pirata i ustaljenog "prijateljskog ustupanja" softvera jednog korisnika drugom, trpele velike štete. "Boot" virusi su virusi (programi) koji se nalaze u nultom sektoru (engl. boot) i šire se po njemu. "Boot" zapisi su obično dugački samo jedan sektor, koji je obično ograničen na 512 bajtova. Na tako ograničenom prostoru je teško napisati program

Vodič za PC

327

PC za napredne korisnike koji će se prepisati negde u memoriju, učitati DOS, širiti se, a pored svega toga činiti još i razne neprijatnosti. Zbog svega toga je deo virusa obično negde na drugom mestu, ili u datoteci ili (što je za autore virusa jednostavnije i "bezbednije" za virus) u nekoj grupi (klasteru) koju je virus označio kao "bad cluster", da bi je tako DOS pustio na miru. Sektori mogu biti i duži od 512 bajtova, a deo za učitavanje, takođe, može biti dugačak dva sektora. Ukoliko se žele nesmetano umnožavati, virusi se, i u ovom slučaju, moraju širiti preko normalno formatizovanih disketa, odnosno preko disketa sa "boot" sektorom od 512 bajtova. U principu, virus se može nalaziti i u nultom sektoru hard diska, u sektoru sa tabelom particija. BIOS taj sektor obrađuje kao i "boot" sektor: učita ga i pokrene njegovo izvršavanje. Kod zapisan u nultom sektoru hard diska normalno potraži u tabeli particija onu tabelu koja je trenutno aktivna, te učita i pokrene njen zapis za start sistema. Taj kod može zameniti virus, ali mu je i ovde na raspolaganju samo 512 bajtova. Dodatni prostor bi veoma teško mogao rezervisati, a osim toga, ne bi se mogao širiti na diskete. Zato takve viruse verovatno nećete videti, ali se zato može dogoditi da virus dođe u tabelu s particijama jednostavno zato jer je autor zaboravio da nulti sektor hard diska nije i "boot" sektor. Bitna razlika među virusima je u tome da 1704 (tip virusa) zarazi datoteke (tipa COM) dok "boot" virusi zaraze uglavnom diskete. Virus 1704 se instalira iza DOS-a i pozove DOS funkcije za čitanje i pisanje datoteka. "Boot" virusi se instaliraju odmah kad se pročita "boot" zapis, dakle pred DOS-om. Zbog toga im DOS ne može dodeliti memoriju, nego je moraju uzeti sami. DOS funkcije obično ne koriste. Disketa je zaražena "boot" virusom kad u "boot" zapisu nema uobičajenog koda za učitavanje sistema, nego se u njemu nalazi virus. Pored toga, na disketi mora biti jioš neki deo virusa, obično sakriven u nekom lošem klasteru, a ređe u datoteci. Disketa može biti i samo delimično zaražena. To znači da možda nedostaje jedan od dva dela virusa. Ako je na disketi još uvek sakriven drugi deo virusa, a "boot" zapis je normalan i nezaražen, disketa će se ponašati sasvim normalno, samo što će imati nešto manje prostora (obično jedan klaster, tj. 1 kB na disketi ili 2 kB na disku). Gde je nestao taj prostor postaće vam jasno ako uz pomoć PC-Tools-a ili Norton-a pogledate mapu diska. Do takve situacije obično dođe pri brzoj "dezinfekciji", kad zdrave "boot" zapise prepisujete na zaražene diskete, dakle posle obične borbe sa "boot" virusima. Ako je "boot" zapis zaražen, a drugog dela virusa nema, biće na disketi upravo onoliko prostora koliko ga očekujemo. Takva disketa neće moći pokrenuti sistem, bez obzira na to da li se na njoj nalaze sistemske datoteke ili ne. Računar će možda javiti poruku "Disk boot error" ili nešto slično, a nakon toga će verovatno, ostati blokiran. Do takve situacije obično dođe nakon formatizovanja disketa na zaraženom računaru. Virus se sa delimično zaražene diskete ne može učitati. U prvom slučaju je učitavanje normalno i niko se ne zanima za skriveni deo virusa, a u drugom će virusov deo za učitavanje pokušati da učita drugi deo virusa nakon pravog "boot" zapisa, ali to mu neće poći za rukom.

328

Vodi£ zaPC

________________________ 2,4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika Računar je zaražen "boot" virusom kada je sistem učitan ili se pokušavalo učitati iz nesistemske diskete. Čak ako na disketi nema sistemskih datoteka, deo virusa za učitavanje se učita i pokrene. Uslov je da disketa bude u računaru kad probate da učitate sistem. Ako je taj deo zaražen, instalira se i virus. Razume se da je računar zaražen sve dok se ne resetuje. Virusni programi su sastavljeni od dva bitna dela. Virusi se "igraju" i razmnožavaju. "Igranje" može da znači bilo šta. Na primer, može ,na ekranu da iscrtava lopticu koja leti tamo uokolo i odbija se od ivica itd. Virusi se razmnožavaju tako što posle svakog čitanja i/ili pisanja "pogledaju" da li je disketa Već zaražena. Ukoliko nije, snime se na nju. To proveravanje traje dosta vremena: obično treba glavu disketne jedinice postaviti na nulti trag, učitati "boot" zapis, možda ga i izmeniti, a na kraju vratiti glavu tamo gde bi morala da inače čita... . Kako za pisanje nisu upotrebljene DOS funkcije (one koje zbogzaštite pred pisanjem obaveštavaju korisnika o greškama) nego BIOS funkcije. "Kompletno razmnožavanje" se obično ne vrši formatizovanjem novih disketa. Pri formatizovanju se, doduše, sa sistemske diskete prepiše "boot" zapis. Ukoliko je zaražen, biće zaražen i "boot" zapis na novoj disketi. Obično sam deo za učitavanje nije dovoljan da virus i proradi, jer prilikom formatizovanja nije prepisan i drugi deo virusa, onaj koji je inače sakriven u nekom fajlu ili klasteru. Formatizovanje će dati samo "delimično zaraženu" disketu koja ne može startovati ("podići") sistem. To je ona pomenuta druga šteta: zaraženi računarom, ne možete pripremiti novu sistemsku disketu! Kako su svi "boot" virusi po konstrukciji i delovanju međusobno slični, u nastavku sledi opis delovanja "loptice". BIOS obično učita "boot" i pokrene ga. Posle preskoka na tzv. BPB inicijalizacije registara mikroprocesora virus rezerviše nešto memorije, prepiše se u nju i elegantno pređe na drugo mesto. (Osnovu rada sa svakim diskom čini struktura koja se naziva BIOS Parameter Block. O jednoj njenoj kopiji vodi računa sam device driver i običrvo je preuzima iz BlOS-a za standardno podržane disk jedinice, a druga se nalazi na samom medijumu i to u tzv. "boot" sektoru, koji je uvek nulti sektor diska.) U zaraženom "boot" zapisu, virus ima na tzv. ofsetu (1F9) napisan broj sektora sa svojim drugim delom (specifično za "lopticu"; kod drugih virusa je to napravljeno na sličan način, ali na drugim adresama). Uz malo "gimnastike", virus učita i svoj nastavak. Promeni vektor za "BIOS diskette Services". Na kraju učita pravi "boot" zapis i na njega napravi skok (engl. jump - JMP). Kod za reprodukciju sakriven je u novirri "Diskette Services". Virusovi disketni servisni programi nakon memorisanja registara, "pogledaju" vrednost nultog bita na određenoj adresi (CS:(7DF7)). To je opet adresa karakteristična za "lopticu". Drugi virusi, možda, u tu svrhu izmene vektor za disketne servisne programe. Ako je vektor postavljen, virus pozove stare servisne programe, nakon toga proveri koju operaciju (čitanje, pisanje, formatizovanje ...) mora da izvrši. Ako operacija nije čitanje, opet pozove BIOS. Zato se "loptica" rasprostire samo pri čitanju sa disketa, a ne prilikom pisanja na njih. Većini korisnika to ništa ne znači, jer računar i prilikom pisanja na disketu čita neke datoteke (FAT, direktorijum). Zbog toga se virus rasprostire praktično pri svakoj operaciji sa disketom.

Vodič za PC

329

PC za napredne korisnike Posle toga, virus "pogleda" na časovnik i ako je "kritičan" trenutak, promeni se interapt vektor koji pobuđuje tajmer i izvrši se 18.2 puta u sekundi. Posle toga ustanovi koliko vremena je proslo od poslednjeg zahteva za čitanje sa diska. Ako je to vreme manje od dve sekunde, korisnik nije još mogao da zameni disketu, disketa je još u računaru i izvesno je da je zaražena. U protivnom, učita "boot" zapis (ako se radi o hard disku, mora, najpre, još u tabeli particija da ustanovi broj "boot" sektora) i proveri da li je u "boot" zapisu na adresi (OFC) vrednost 1357; tako "loptica" prepozna samu sebe. Ako "boot" zapis nije zaražen, potraži praznu grupu (klaster), presnimi prethodni deo za učitavanje i svoj drugi deo u taj klaster, a svoj prvi deo u "boot" sektor. Zatim pozove stare disketne servis programe. Pre nego što zatraži čitanje ili pisanje, dakle, pre nego što pozove BIOS Diskette service, postavi bit 0 na adresi (7FD7) na 1 i tako obezbedi da disketni servisni programi koje poziva sada budu pravi programi, a ne njegovi (to bi izazvalo blokiranje računara).Virus ćete otkriti kad se već neprijatno razmnoži. Sa kristalizacijom mogućnosti koje programski virusi imaju u okviru operativnog sistema, razvile su se i smernice rada autora antivirusne programske opreme. Smernice su grubo uzev tri: dijagnostika, preventiva i kurativa. Dijagnostika obuhvata analiziranje stanja na disku i utvrđivanje infekcija. Deli se na specifičnu i opštu. Specifična dijagnostika se koncentriše na POTPIS virusa i nastoji ga pronađe na disku. Potpis virusa je niz znakova koji se uvek pojavljuju u telu virusa. Dijagnostički program pregleda sistemske delove diska i prostor gde su podaci i izveštava o svojim nalazima. Opšta dijagnostika se ne upušta u konkretne pojave virusa, nego dijagnostikuje PROMENU na disku. Tako pouzdano otkriva svaki novi napad virusa na sistem, iako ne zna ni virus, ni njegov potpis. Ali ne može da utvrdi o kojim vrstama virusa je reč. Sa obe vrste dijagnostike otkriva se prisustvo virusa u sistemu, ali metodi ne sprečavaju rasprostiranje infekcije i ne mogu da je otklone. PREVENTIVA je više sistemski orijentisan prilaz. Preventivni programi su uvek pritajeni (rezidentni), tako da dinamički štite sistem. Ponašaju se kao psi čuvari, sve vreme vrebaju. Preventiva može da razvije tri grane: zaštitu diska, dinamički nadzor nad promenama ili vrebanje na konkretne akcije karakteristične za viruse. Programi koji štite disk obično izgrade bazu podataka o sistemskom delu diska i datotekama koje štite. Dok su aktivni, ne dozvoljavaju ni jednom programu pisanje po zaštićenim delovima diska. Dinamički nadzor promena bazira na opisu svojstava izvršnih programa i stalnom poređenju stanja izvođenih programa sa opisom. Razlika u poređenju blokira izvođenje osumnjičenog programa. Programi "lovci" kontrolišu rad prekidnih rutina i u njih umeću zamke. Zamka "lovi" akcije koje su karakteristične za određene vrste virusa. Ako se zamka aktivira, spreči nastavak izvođenja programa koji je u toku jer smatra da je inficiran. Sve tri vrste preventive efikasne su samo u zdravim sistemima. Istina je da sprečavaju infekciju, ali ne umeju da uklone njen uzrok, ako je zaista reč o infekciji. Preventiva može da izazove lažne alarme, jer ne može uvek da razlikuje komercijalne programe od virusa. Dinamička kontrola ili startuje alarm za svaki

330

Vodič za PC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika program o kom nema opis u bazi, ili uopšte ne kontroliše takve programe, što bi za posledicu moglo da ima stvaranje neprimećenih infekcija. Programi lovci teško mogu da razlikuju virusne akcije od legalnih. Pored toga, rezidentni programi obično sa zahvatanjem u klice DOS-a, imaju i nepredviđena sporedna dejstva, odnosno rezidentni programi koji ih slede lančano, izmene njihovo delovanje. KURATIVA je područje koje je najmanje obrađeno. Obuhvata programe koji umeju da uklone virusne infekcije iz sistema i da restauriraju stanje inficiranih diskova u stanje pre inficiranja. I lečenje se deli na dve grane: lečenje sistemskih delova diska i lečenje izvršnih programa. Lečenje sistemskih delova diska obuhvata područja na disku o kojima većina korisnika ne zna ni da postoje. To su tabela particija, startni zapis, prazan prostor između njih i prividno pokvarene jedinice diska za dodeljivanje. Tu se naseljavaju virusi sistemskih delova diska. Lečenje izvršnih programa obuhvata programe koje korisnici rado nelegalno presnimavaju: programe tipa EXE i COM. Sa njima se šire najviše virusi. Kurativa je jedino antivirusno oružje koje uklanja žarišta širenja virusa. Veoma je specijalizovana, usko usmerena i ume da uklanja samo konkretne, poznate viruse. Praktični primeri antivirusnih programa pokazuju da programi koji pokrivaju samo jednu od navedenih smernica ne zadovoljavaju potrebe korisnika.

Podaci o deset najčešćih (i najgorih) virusa: Michelangelo briše prvih 9 megabajta inficiranog diska na Michelange!o-v rođendan, 6-tog marta svake godine. Podaci se nepovratno gube. Ovim virusom možete da se zarazite "podižući" sistem sa inficirane diskete. Stoned ispisuje poruku "Vour PC Is Novv Storied!" svakog osmog puta kada resetujete (ili uključite) računar. Pod nekim okolnostima virus može da uništi sadržaj FAT-a, posle čega je jako teško (a često i nemoguće) restaurirati podatke na disku. Prenosi se, kao i Michelangelo, "podizanjem" sistema sa zaražene diskete. No-lnt je varijanta Stoned virusa (zovu je i Stoned 3) koju je izuzetno teško detektovati u memoriji. Često se "svađa" sa nekim od uslužnih programa, a u tom slučaju, obično, strada "boot" sektor tabela particija. Jerusalem virus, srećom, nije najbolje napisan, pa se njegovo postojanje lakše detektuje. Svakog petka počinje da svira pesmicu "Frere jacQues" na svakih 5 minuta, usporava rad računara, iscrtava crni pravougaonik pola sata nakon što zarazi neki fajl, više puta se "kači" na kraj EXE fajlova sve dok oni ne postanu "too big to fit in memory" ... . "Lepi" se za COM, EXE, OVR, OVL i slične fajlove, a prenosi se preko disketa, mrežnih diskova, serijskih veza itd. Sistem zarazite startujući zaraženi program. Postoji više varijanti ovog virusa koje se "razmnožavaju" na sličan način, ali im je krajnji cilj različit. Azusa se učitava kao rezidentni program i preuzima interapte preko kojih se komunicira sa diskom. Nakon što zarazi 32 diskete, "skrembluje" (poremeti šifrovanjem) komunikaciju sa portovima i pravi drugu štetu. U stanju je da totalno poremeti sadržaj diskete koju koristite. Prenosi se na računar "startovanjem" sistema sa zaražene diskete.

Vodič zaPC

331

PC za napredne korisnike Joshi blokira računar svakog 5-og januara, neprestano ispisujući poruku "Type Happy Birthday Joshi!". Prilikom kopiranja 5.25 inčnih disketa može učiniti kopiju neupotrebljivom. Prenosi se kao i Azusa. Form simulira kliktanje tastature, kada je koristite 18-og i 24-og dana u mesecu. Uništava fajlove na disku, kriptografišući (šifrujući) na neki način njihov sadržaj. Prenosi se kao i Azusa. Dark Avenger se instalira u memoriju i zaražava EXE, COM i razne "overlay" fajlove. Nakon svake šesnaeste, uspešno obavljene infekcije, briše po principu slučajnog izbora sektor na disku. Takođe, izaziva "ukrštene kiastere", oštećuje FAT-ove, snižava performanse mreže itd. Zaraza se prenosi startovanjem inficiranog programa. Virus ispisuje stub koji "jede" karaktere na ekranu. Inficira COM i EXE fajlove, ali ne oštećuje njihov originalni sadržaj. Infekcija se prenosi "startovanjem" inficiranog programa. Cascade 170X deluje isključivo na COM fajlove - kada se neki inficirani program startuje, instalira se kao rezidentni program. Povremeno zablokira ili resetuje računar, a jedna varijanta ovog virusa u slučajnom trenutku formatizuje disk.

2.4.7 Dijagnostika kvarova Proizvođači računara svesni su činjenice da je uređaj najskuplji onda kada ne radi, i zato većina njih pruža mogućnost korisniku da sam obavi barem prvi korak u otkrivanju kvara. Prilikom kupovine IBM ili njemu kompatibilnog računara obično se dobija dijagnostička disketa koja olakšava traženje i otklanjanje većine verovatnih kvarova ili nepravilnosti u radu. Prilikom startovanja računara, u stvari, uvek se aktivira i jedan dijagnostički program i to je glavni uzrok što do početka rada treba pričekati izvesno vreme. Ovaj program obavlja nešto manji obim testiranja nego onaj na dijagnostičkoj disketi. Kad se kvar dogodi, to je najčešće uzrokovano korisnikovom greškom, zatim slede softverske greške, mehaničke greške i na kraju dolaze kvarovi elektronike. Postupkom eliminacije, izvor kvara obično se pronalazi za relativno kratko vreme. No tu je potrebna vrlo važna napomena: sve što se radi, mora se obaviti pažljivo i temeljno, korak po korak. Kao što je pomenuto, svaki put kad se uključi glavni prekidač PC računara, započne automatski test sistema. Zavisno od količine RAM-memorije, postupak traje od nekoliko sekundi do desetinu sekundi. Za to vreme program proverava sistemsku ploču (motherboard), RAM, modul za napajanje, tastaturu itd. Dok se računar testira, na monitoru se obično ne vidi ništa, niti ima bilo kakve indikacije da se nešto događa. Poruka se pojavljuje samo ako program ustanovi kvar, i to šifrom na monitoru i/ili zvučnim signalom. Prilikom rada s bilo kakvim dijagnostičkim programom, od osnovnog je značaja poznavanje kako bi stvari trebalo teći. Nakon što se odomaćite za tastaturom PC-ja, lako je zaboraviti na tačan redosled zvukova koji se čuju iz unutrašnjosti kućišta dok se sistem priprema za rad. No oni su vrlo važni, jer bi bez njih pronalaženje kvara bilo mnogo teže.

332

VodičzaPC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika Na primer, jednom prilikom sednete za računar, i nešto pre nego što se vaš program počne učitavati, čujete dugi "biiip" za kojim sledi jedan kraći. Možda ćete shvatiti da se dogodilo nešto neuobičajeno, a možda i nećete. Ako je program pravilno učitan, započinjete rad i najverovatnije ćete vrlo brzo zaboraviti na upozorenje. Ali nakon nekoliko sati rada, ustanovićete da je sve propalo jer računar neće ništa da memoriše na disk. U tom slučaju, morate kriviti samo sebe - na kraju krajeva, sistem vam je odmah saopštio da nešto nije u redu sa osnovnom pločom (motherboard). Prema tome, kad sledeći put uključujete računar, obratite pažnju na niz zvukova stvorenih u toku normalnog "podizanja" sistema. Nakon toga, neka vam. postane navika praćenje postupka dijagnosticiranja. U najmanju ruku, budite svesni toga da se ponekad može dogoditi nešto posve neuobičajeno, a što bi moglo imati manje ili više teške posledice ako na to zaboravimo ili potpuno zanemarimo. Kad sve teče ako valja, na monitoru se nekoliko sekundi po uključenju pojavljuje kursor, i on počinje da titra. Titranje se nastavlja za vreme čitavog postupka dijagnosticiranja. Nakon toga se na disk-jedinici A: pali kontrolno svetlo (LED), čuje se kratki "bip", pa se zatim LED za trenutak gasi. Kad se ponovo upali, započinje učitavanje programa (ukoliko je u drajvu disketa), dogodi li se nešto drugo, to je siguran znak da nešto nije u redu. Ukoliko u drajvu A: nema diskete, prelazi se na ispitivanje hard diska i procedura je slična.

Poruke, signali i šifre programa za automatsko testiranje:

signal ili šifra

značenje

ništa se ne događa

napajanje ili ??

kontinuirani "biip" kratki ponavlj. "bipovi"

*

napajanje napajanje

1 dugi, 1 kratki "bip"

sistemska ploča (motherboard)

1 dugi, 2 kratka "bipa"

monitor

nema slike

monitor

101,131

sistemska ploča RAM

201 xxxx201 i Parity

RAM

Check x Parity Check x

napajanje

301, xx301

tastatura

601

floppy disk

VodičzaPC

333

PC za napredne korisnike signal ili šifra

značenje

1801

eksterno proširenje

Ova tablica sadrži sve primarne šifre pogreški, signale i simptome koje pronalazi automatski program za dijagnostiku. Malo "x" u šifri predstavlja bilo koji broj. Na primer, "xxxx201 se neće pojaviti na ekranu sa "iksovima", već kao broj, na primer "0340201". Šifra ukazuje na kvar u RAM-u (završetak 201), s time da ga je program pronašao u drugom RAM modulu, zdesna, u prednjem redu (prefiks "0340"). Neki od navedenih kvarova se ne dijagnosticiraju, već su dovoljni sami po sebi da ukažu na nešto nenormalno. Neke od poruka daju se samo u zvučnom obliku, i ne prati ih nikakva šifra, dok ima i onih kod kojih se najpre čuje zvuk, a potom na ekranu prikazuje šifra. Ako se na početku rada pojavi na ekranu šifra greške, ili neki od simptoma koji bez ikakve dileme ukazuje na kvar, vreme je za upotrebu dijagnostičke diskete. Jedno od najvažnijih svojstava dijagnostičkih programa na disketi je mogućnost višestrukog ponavljanja testova. To je od posebnog značaja za ispitivanje pojedinih elektronskih sklopova i/ili modula. Za razliku od manje složenih delova sistema, koji rade ili ne rade, čip može neko vreme raditi ispravno, zatim neispravno, pa potom opet ispravno. Kod njega se, takođe, vrlo često događa da radi ispravno dok je hladan, a pokvari se kad dostigne neku povišenu temperaturu - dakle u toku rada sistema. Dijagnostički program u ROM-u računara, ili jedan prolazak kroz testove na disketi, verovatno neće otkriti takav kvar. Jedino rešenje u tom slučaju je ponavljanje ispitivanja, i to barem 30 puta ili više. Da bi se pokrenuli dijagnostički programi na disketi, potrebno je disketu ubaciti u drajv (A:) i resetovati sistem (tasteri --). PC će započeti uobičajeni automatski dijagnostički test, a nakon što se završi, upaliće se kontrolno svetlo na drajvu koje označava da se program učitava. Jedna od mogućnosti koju test pruža je i ispisivanje svih pronađenih grešaka u datoteku na disketi. Koristi li se ova opcija, ne sme se zatvoritj otvor za zaštitu od pisanja na disketu. Osim toga, računar i drajv moraju raditi dovoljno dobro da uopšte mogu upisivati na disketu. Preporučuje se, ipak, da se rezultati testiranja ispisuju na printer - to oslobađa drajv, i ujedno dopušta da se program izvodi bez posebnog nadzora. Jedna od funkcija dijagnostičkih programa je i ispitivanje rada disk-jedinica. Kad stigne do tog mesta, računar vas dugim i kratkim zvučnim signalom obaveštava da dijagnostičku disketu zamenite praznom. (Razlog za to je činjenica što se testiranjem na disketi brišu svi postojeći podaci i programi.) Konfiguriše li se sistem sa dodatnim RAM-om kao RAM-disk, dobiće se poruke o greškama. Taj deo testa proverava samo "fizičke" jedinice, a RAM čipovi su provereni pre, bez obzira na funkciju koju trenutno obavljaju. U tablici što sledi ispisane su šifre grešaka, signala i simptoma koje stvara dijagnostički program. Osnovna razlika između njih i onih dobijenih automatskim testom, prilikom uključenja sistema, je u tome što ovaj prvi daje šifru i kad deo ili

334

Vodiž za PC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika elektronski sklop radi ispravno. Uspešan završetak testa označen je nulama na kraju šifre. Na primer, radi li osnovna ploča ispravno, dobijamo šifru 100, dok ispravna disk-jedinica daje šifru 600.

Šifre dijagnostičkog programa:

šifra

značenje

02x

napajanje

1xx

osnovna ploča

20x

RAM

xxxx

RAM

xx20x

RAM

30x

tastatura

xx30x

tastatura

4xx

mono monitor

5xx

kolor monitor

6xx

disk-jedinica

7 xx

koprocesor

9xx

printer adapter

11XX

asinhrona komunikacija

12xx

asinhrona komunikacija

13xx

adapter za igre

14xx

printer

15xx

SDLC komunikacija

17xx

hard disk

18xx

šasija za proširenje

20xx

BSC adapter

21 xx

BSC adapter

• Za slučaj kada je u kvaru monitor, pa se na ekranu ne vidi nlšta, dijagnostički programi daju i zvučne signale o greškama. Uputstva uz ove programe ako ih uopšte ima, su vrlo oskudna i obično nema tumačenja za zvučne signale. Preporučuje se da

Vodičza PC

335

PC za napredne korisnike se dijagnostički programi izvedu dok sve radi kako treba i zapišu signali i njihovo značenje. Ako se na monitoru ništa ne vidi, i morate se oslanjati samo na zvukove iz računara, postupajte vrlo oprezno i pažljivo. Zapišite šta se događa, i u kom trenutku. Dođete li bilo kada u nedoumicu, ponovite testiranje.

Zvučni signali dijagnostičkog programa: 1. Napajanje je uključeno; kursor na ekranu bi trebalo da treperi za vreme automatskog testa; KRATKI ŽVUČNI SIGNAL; program se učitava. 2. "Select an Option" ekran (0 - izvedi dijagnostičke programe, 1 formatizuj disketu, 2 - kopiraj disketu, 9 - povratak na sistemsku disketu); pritisnite "0" za početak test-programa. 3. "Installed Devices" ekran; ZVUČNI SIGNAL; pritisnite "Y". 4. "Diagnostics Choices" ekran (0 - izvedi testove jednom, 1 - izvedi testove više puta, 2 - pokaži pomoćne programe, 9 - napuštanje testa); pritisnite "0" ili "1"; program se nastavlja testom osnovne ploče i RAM-a, i doći će do zastoja koji može potrajati i nekoliko minuta; nakon toga sledi KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 5. "Typematic" (test tastature) ekran; pritisnite "Enter" ; pritisnite bilo koji taster osam puta; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 6. "Display Attributes" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 7. "Character Set" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 8. "80 x 25" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 9. 10.

"40 x 25" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. "320x 200 Graphics" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 11. "640 X 200 Graphics" ekran; pritisnite "Y" ; KRATKI ZVUČNI SIGNAL. 12. DUGI I KRATKI ZVUČNI SIGNAL označava početak testa disk-jedinica. Umetnite praznu disketu u jedinicu A:; pritisnite "Enter"; upaliće se kontrolno svetlo na disk-jedinici i čuće se njeni uobičajeni zvukovi; DVA ZVUČNA SIGNALA. 13. Ponovite pod 12. za svaku postojeću disk-jedinicu (DUGI I KRATKI ZVUČNI SIGNAL, prazna disketa u B:, "Enter", pali se LED; DVA ZVUČNA SIGNALA). 14. Kratka pauza i JEDAN KRATKI ZVUČNI SIGNAL označavaju kraj dijagnostičkog programa.

Zvučni signali BlOS-a Autori raznih BlOS-a predvideli su kombinacije pisaka ("bipova") koje označavaju određene kvarove u toku inicijalizacije sistema. Pošto tokom ovog procesa ne može da se piše po ekranu, preostalo je da se poruka prosledi korisniku zvučnim ptitem. Ovde se navodi "šifarnik" AMI BlOS-a: 1. Jedan "bip" označava neuspelo osvežavanje memorije (DRAM refresh failure); 2. Dva "bipa" označavaju problem sa modulom za proveru parnosti (Parity circuitfailure); 3. Tri "bipa" označavaju nemogućnost adresiranja početka memorije (Base 64 K RAM failure);

336

VodičzaPC

2.4 Preventiva, kvarovi i dijagnostika 4. 5.

Četiri "bipa" označavaju problem sa oscilatorom (System timer failure); Pet "bipova" označavaju problem sa samim procesorom (Processor

failure); 6. Šest "bipova" označavaju neispravan kontroler tastature (Keyboard controller - Cate A20 error); 7. Sedam "bipova" označavaju problem sa virtuelnim modom 80386 (Virtual mode exception error); 8. Osam "bipova" označavaju grešku u video memoriji (Display memory R/W test failure); 9. Devet "bipova" označavaju pogrešan, tzv. čeksum samog BlOS-a (ROM BIOS checksum failure); Sve greške, osim pretposlednje, su fatalne, tj. moraju se otkloniti da bi se sistem normalno "podigao". Pronalaženje kvara nije tako teško kako bi se isprva moglo pomisliti - potrebno je samo malo logike u procesu eliminacije. Gde ćete započeti, zavisi od simptoma kvara, no obično su oni toliko jasni da nema mnogo teškoća. Broj simptoma je ograničen, baš kao i uzroci njihovog pojavljivanja.

VodKzaPC

337

i

savremene tehnologije

\y •**. '

Novi tehnološki pravci Objektno orjentisano programiranje Osvrt na baze podataka Računarom podržano poslovanje OLE metodologija Multimedija Aplikacije i implikacije

3.1 Novi tehnološki pravci Multimedija, magnetni materijali i tehnologije i inženjersko obrazovanje su u centru promena. Prvo je izazvano ogromnim smeštajnim kapacitetima potrebnim za opsluživanje pokretnih televizijskih slika; drugo mora da prati taj izazov povećanjem gustine memorisanja (pakovanja) podataka i odnosom signal-šum; a treće se kreće ka interdisciplinarnim pristupima. Poznavanjem prednosti i nedostataka pojedine vrste tehnologije, zatim poznavanjem karakteristika problema odlučivanja, možemo izabrati najpovoljriije rešenje. S obzirom na buduću informacijsku integraciju u društvu, jer se očekuje da kontrola pređe iz sfere celine u ruke pojedinaca, a samim tim i komuniciranje, svakom trebaju da budu dostupni svi raspoloživi izvori informacija, po mogućnosti sa što manje posrednika. Osnovna ideja koja stoji iza ovakvog pristupa, sastoji se u uvažavanju spoznaje da elementarni i samoorganizovani sistem može mnogo bolje da kompenzuje smetnje i da se razvija nego kad bi se njime upravljalo ili mu se nametale organizacijske strukture sa viših, centralnih nivoa. Posmatramo li informaciju kao resurs, uviđamo da su njena obeležja savim izuzetna. Ukoliko informacije delimo sa drugima ili ih prenosimo, ne dolazi do smanjenja ili gubitka njihove vrednosti. Informacija se ne pokorava zakonu o održanju materije i energije. Svi ostali resursi su u zavisnosti od informacijskih, jer bez posedovanja informacije o stanju, mestu, načinu korišćenja materije i energije, ova dva resursa postaju beskorisna. Nema ih šta pokrenuti. Savremena naučna istraživanja nesumnjivo karakteriše sve veće interdisciplinarno i multidisciplinarno preplitanje nauka. Pod interdisciplinarnošću podrazumevamo primenu jedne nauke na probleme više nauka, a pod multidisciplinarnošću - primenu više nauka na problem jedne nauke. U tom smislu se može govoriti o interdisciplinarnim naukama i multidisciplinarnim problemima. Ova dva pojma, dakle, treba smatrati komplementarnim a ne identičnim. Razvojem tehnologije, većina Ijudi će imati u bilo koje vreme, bilo gde, preko širom sveta rasprostranjenih komunikacionih mreža, trenutni pristup svim informacijama, preko baza podataka, brzih veza i ravnih panelnih displeja i interfejsa. Ličnosti mogu biti prisutne u bilo koje vreme, bilo gde, preko virtuelne pri$utnosti i realnosti (engl. virtual presence and reality). Ljudi će koristiti obilnu, čistu, bezbednu i lako dostupnu energiju, putovati brže i bezbednije preko inteligentnih autoputeva, raditi u kancelarijama bez papira i neće nositi "keš", već će, umesto toga, koristiti elektronski "novčanik". Većina svetskih kompanija usvojila je koncepciju konkurentnog inženjeringa (engl. Concurrent Engineering - CE) da bi poboljšale svoj odziv na zahteve korisnika; umrežavanje računara u tome ima suštinsku ulogu. Nove međumrežne tehnike premostiće sve geografske prostore i biće dostupno svako mesto na planeti. U svojoj najelementarnijoj formi, mreža obezbeđuje tzv. elektronsku poštu. Članovi tima imaju standardan i pouzdan metod za razmenu ideja. Međutim, projektni ciklus je pod pritiskom tržišta sve kraći i članovi tima ne mogu da vrše razmenu dovoljno brzo posredstvom takvih serijskih načina. Kao što je telefon

340

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci zamenio pismo u svakodnevnoj komunikaciji, tako će interaktivne tehnologije, kao što je video telekonferencija, zameniti elektronsku poštu u procesu saradnje projektnog tima. Danas, većina inženjerskih organizacija već je prešla sa elektronske pošte na distribuiranu raspodelu fajlova. Članovi tima mogu da koriste udaljene fajl servere da smeštaju projektne podatke. Ovo oslobađa zahteve za lokalnim smeštajnim kapacitetima i omogućava da se dele baze podataka između članova tima. Distribuirano deljenje fajlova premašuje obično slanje poruka - ono omogućava interakciju od ideja do samog projektovanja. Baš kao i elektronska pošta, saradnja članova projektnog tima će podsticati deljenje kompletnih baza podataka, ne samo fajlova, posredstvom mreže. Buduće mrežne inovacije će imati znatan uticaj na ono što se naziva organizaciona dimenzija. Omogućavajući pristupačniju i pouzdaniju komunikaciju, mreže će unaprediti odnos članova tima od nivoa komunikacije do nivoa saradnje. ovo će olakšati dobijanje saveta, davanje primedbi i postizanja konsenzusa. Povezujući korisnike sa resursima centralnog servera, mreže stavljaju na raspolaganje svakom članu tima svu svoju računarsku moć. Stavljajući sve baze podataka u isto okruženje, mreža ima važnu ulogu u kontrolisanju kvaliteta finalnog proizvoda. Međutim, pošto će mnogo inženjera, nabavljača i korisnika biti uključeno u CE proces, buduće mreže će morati da obezbede efikasnu i jeftinu komunikaciju sa svim ovim izvorima. Još jednu stvar treba razmotriti a to je CAD (Computer Aided Design projektovanje pomoću računara) softversko okruženje (engl. framevvork) izgrađeno na lokalnim računarskim mrežama (Local Area Netvvork - LAN) u cilju implementacije interfejsa između specifičnih inženjerskih alata i samih inženjera. Efikasnost sa kojom "faramevvork" može da poveže ove Ijude i programe zavisi u velikoj meri od snage mrežne tehnologije. Obzirogi da CAD alati zahtevaju sve više usluga od "framework"-a, takvih kao što je pristup višestruko različitim bazama podataka, LAN servisi će morati da budu sve brži da bi podržali nove generacije CAD okruženja. Inovacije u mrežnoj tehnologiji će zajedno sa "framework" tehnologijom, da implementiraju naprednije faze konkurentnog inženjeringa. Konkurentni inženjering će, usled navedenih zahteva, biti uglavnom pod uticajem tri trenda: povećanja brzine mreže, povezivanja hardverski različitih platformi na mreže i razvoja globalnih mreža.

3.1.1 Računarske mreže Računarska mreža je skup međusobno povezanih računara, perifernih uređaja i drugih resursa. Svaki uređaj koji komunicira sa drugim uređajima u mreži, naziva se mrežni čvor (engl. node). Broj čvorova, tj. uređaja u mreži, kreće se između dva i nekoliko stotina ili čak hiljada. Računarske mreže su nastale kombinacijom računara i telekomunikacija - dve tehnologije sa vrlo različitom istorijom i tradicijom. Pre računara, proizvedene su mašine organizaciono veoma složene, za automatsko telefonsko komutiranje. Onda su sredinom dvadesetog veka, nastale dve nagle promene. Organizaciona složenost

VodičzaPC

341

PC i savremene tehnologije naglo je krenula napred sa konceptima memorisanog programa i programskih jezika, dok je poluprovodnička elektronika dovela do naglog povećanja brzine i smanjenja troškova digitalne obrade, što se još uvek nastavlja. Ustanovljeno je da su koncepti i tehnologije, koje računar forsira, primenjuju isto tako efikasno i na telekomunikacije. Sada imamo tehnološku konvergenciju računara i telekomunikacija, obe dele istu vrstu logike, memorisanja, komutiranja i prenosa. Konvergencija ima još jedno značenje, jer danas sistemi za upravljanje informacijama koriste telekomunikacije i obradu informacija u tako uskoj vezi da je teško reći šta je obrada, a šta je telekomunikacija. Računarske mreže sastoje se od dva podsistema: • podsistema računara i terminala, gde računari mogi biti mainfareme, miniračunari ili PC računari, a terminali jednostavni "neiteligentni" pa sve do složenih "inteligentnih" terminalskih podsistema; prenosnog podsistema (transportni podsistem) čiji je osnovni zadatak osiguranje ispravnog prenosa podataka između elemenata podsistema računara i terminala.. Karakteristike prvog podsistema opisuje arhitektura mreže računara i terminala, kojom je određen način međusobnog povezivanja elemenata, način upravljanja čitavim podsistemom ili njegovim delovima, način razmene podataka itd. Karakteristike prenosnog podsistema određene su njegovim tipom (mreža zakupljenih ili privatnih vodova, javna telefonska mreža, mreža sa komutacijom paketa, mreža sa komutacijom poruka, "lokalna mreža"). Funkcijska jedinica (računar ili terminal) može se sa drugom funkcijskom jedinicom povezati tako da na svakoj strani bude po jedna jedinica (ukupno dve po vezi). Ova jednostavna veza naziva se tačka-tačka (point-to-point). U pogledu upravljanja razmenom podataka obe jedinice mogu biti ravnopravne, ili jedna može imati vodeću ulogu (master) a druga podređenu (slave). Konfiguracija u kojoj je jedna centralna funkcijska jedinica povezana sa udaljenim jedinicama vezama u spoju tačka-tačka, naziva se struktura zvezde. Ako je nekom vezom spojena sa jedne strane jedna glavna funkcijska jedinica a sa druge više jedinica, ona se naziva veza sa višetačkastim spojem (engl. multipoint ili multidrop). Ovakva struktura naziva se struktura stabla. Funkcijske jedinice se mogu povezivati u obliku petlje (prstena). Ovaj oblik koristi se obično za povezivanje na manjim udaljenostima. Mreža može biti isprepletana kada su pojedini čvorovi povezani sa više susednih.

Telekomunikacijski sistem Telekomunikacija je prenos informacija i podataka u digitalnom ili analognom obliku na daljinu, korišćenjem elektromagnetskih medijuma. Primeri savremenih telekomunikacijskih sistema su radio, televizija, telefon, mreže računara. Telekomunikacijski sistem sastoji se od pet elemenata:

342

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci 1. Izvor informacija ili podataka, koji stvara poruku ili podatke ili niz poruka ili podataka koji treba da se dostave odredištu informacije ili podataka. U računarskim komunikacijama, izvor i odredište podacima su računari i terminali; 2. Predajnik informacija, koji obradi poruku ili njen deo tako da proizvede signal pogodan za prenos komunikacionim kanalom. Na primer, u telefoniji se obrada svodi na pretvaranje vazdušnog priliska izazvanog zvukom u električnu struju koja mu je proporcionalna. U prenosu podataka, najčešći oblik ove obrade je pretvaranje digitalnog podatka u analogni signal postupkom modulacije (predajnik je u tom slučaju modulator); 3. Komunikacioni kanal je sredstvo za prenos signala od predajnika do prijemnika. Tip komunikacionog kanala, čija je upotreba vrlo rasprostranjena, je telefonski kanal. Osim za govorne komunikacije, mnogo se koristi i za komunikacije podacima; 4. Prijemnik rekonstruiše iz signala poruku ili njezine delove. Na primer, u telefoniji pretvara električni signal u zvučni, a u prenosu podataka demoduliše modulisani signal i dostavlja računaru ili terminalu digitalni podataka; i 5. Odredište je osoba ili uređaj kojem je poruka upućena. U komunikacijama podacima odredište je računar ili terminal. U idealnom slučaju, signal koji ulazi u prijemnik jednak je signalu koji izlazi iz predajnika. U stvarnosti, to nikad nije slučaj iz dva osnovna razloga: postojanje izvora smetnji (šuma) koji u komunikacionom kanalu dodaje signale smetnji signalima koji prenose poruku; svojstva kanala mogu uticati na signal.

Komunikacioni kanai Komunikacioni kanal je sredstvo kojim se šalju i primaju poruke u komunikacionom sistemu. Zadatak mu je da prenese informacije u obliku signala od jedne na drugu lokaciju. Kanali imaju svojstva (karakteristike) koje ograničavaju njihovu mogućnost prenosa informacija. Važnija svojstva su: kapacitet ili propusna moć (brzina prenosa), kvalitet kanala (ispravnost prenosa), smer prenosa, pouzdanost, raspoloživost, vreme prenosa. Sredstva za prenos podataka i njihova svojstva Sredstva za prenos podataka su uobičajena sredstva za brz prenos na daljinu govornih, slikovnih i tekstualnih informaeija. To su: žičani vodovi, radio-relejni sistemi, svetlovodi. Osobine ovih sredstava, značajne za prenos podataka, su:

VodiczaPC

343

PC i savremene tehnologije širina frekventnog pojasa koja omogućava veću ili manju brzinu prenosa podataka, udaljenost do koje mogu da prenose signale, a da sačuvaju informacije koje prenose (udaljenost je za metalne vodove i svetlovode zavisna od širine njihovog frekventnog pojasa) i osetljivost na smetnje.

Žičani vodovi Žičani vodovi prenose informacije putem električnog signala. Njihov frekventni pojas i udaljenost na koju mogu prenositi informacije signalima ograničen je kapacitivnošću, induktivnošću i omskim otporom provodnika a zavisi od tipa provodnika. Otpor prigušuje signal (smanjuje mu amplitudu), a kapacitet i induktivitet unose fazni pomeraj, što izaziva izobličenje digitalnih signala. Što je veća dužina provodnika, prigušenje i izobličenje biće veće. Takođe, izobličenje će biti veće za vremenski kraće digitalne signale (viša frekvencija). Dva oblika žičanih vodova su rasprostranjena u komunikacijama: žičana parica (u telefoniji je uobičajen naziv telefonska parica) i koaksijalni kabl.

Radio-relejni sistemi Ograničavajući faktor brzine prenosa radio-relejnim sistemima (mikrotalasni prenos) nije širina frekventnog pojasa, već šum, čiji uticaj raste sa širinom pojasa. Mikrotalasni kanali formiraju se u području 1.7 do 13 GHz. Više frekvencije se ne koriste zbog gušenja koje izazivaju atmosferilije, prvenstveno kiša. Ovim sistemima može se ostvariti od nekoliko desetina do nekoliko hiljada telefonskih kanala u zemaljskim vezama, a u satelitskim do nekoliko desetina hiljada. Budući da se mikrotalasi, za razliku od radiotalasa, ne odbijaju od jonosfere, za realizaciju veze koriste se repetitori koji primaju, oblikuju i ponovo emituju signale. Kod zemaljskih veza njihova udaljenost ograničena je zakrivljenošću površine Zemlje na oko 100km. Satelitske veze su poseban oblik mikrotalasnih veza, kod kojih ulogu repetitora ima satelit. Karakteristike ove veze slične su kao kod zemaljske veze, samo što su udaljenosti mnogo veće (od 1000 do 36000km). Velika udaljenost ima značanju ulogu kod prenosa podataka, jer vreme prenošenja nije zanemarivo kao kod zemaljskih veza. Za takav prenos razvijene su posebne metode, koje omogućavaju slanje većeg broja podataka sa odgođenim potvrđivanjem ispravnosti prijema.

Svetlovod Svetlovod (optičko vlakno) ima znatne prednosti u odnosu na žičane vodove i može se očekivati da ih zameni u budućnosti. Krakteristike su:

344

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci 1. Izuzetno velika širina frekventnog pojasa (kreće se od 1 GHz/km do 10 GHz/km), što je za nekoliko redova veličine veće nego kod žičanih vodova. To omogućava osim velikih brzina prenosa, zamenu više koaksijalnih kablova jednim optičkim vlaknom i osiguranje rasta komunikacione mreže prema potrebama bez zamene komunikacionih vodova. Repetitori, pri prenosnim brzinama od 100 megabita u sekundi kod koaksijalnih kablova moraju se postavljati na svakih 2 km, a za svetlovod na 20 km i ta granica se stalno pomera naviše; 2. Neosetljivost na elektromagnetne smetnje bilo prirodne (munje), bilo one koje stvaraju električni uređaji; 3. Između optičkih valakana isključeno je tzv. preslušavanje; 4. Vlakno zauzima mnogo manje prostora nego žičani vod mnogo manjeg kapaciteta; i 5. Održavanje svetlovoda i odgovarajuće komunikacione opreme znatno je jevtinije od održavanja žičanih vodova i cpreme za njih, jer je oprema za optička vlakna pouzdanija zbog jednostavnosti. Trenutni nedostaci ovog prenosnog medijuma su relativno visoka cena i poteškoće u spajanju kablova. Jedna od osnovnih razlika između optičkog i električnog prenosa je u vrsti signala koje prenose: svetlovod daleko bolje prenosi digitalne signale nego analogne, zbog svojih inherentnih izvora šuma. Potrebna veća širina pojasa ne predstavlja problem. Kod optičkih sistema, kao izvori signala koriste se diode koje emituju svetlost (Light Emitting Diode - LED) i laseri. Za detektovanje svetlosnih signala i njihovo pretvaranje u električne, koriste se tri vrste detektora: pin-diode, lavinske fotodiode i pin - FET tranzistori.

Mreže za prenos podataka U početku razvoja komunikacija i računarskih mreža prenosni podsistemi su bili jednostavni. Sastojali su se od fiksnih vodova (privatnih i zakupljenih) i telefonske mreže. Mreže fiksnih vodova su, po pravilu, kvalitetne, ali im je cena visoka. Za razmenu podataka između stanica, potrebne su veze između njih. Ako su veze stalne, one omogućavaju komunikaciju svih stanica istovremeno, ali cena prenosnih puteva postaje vrlo visoka. Prikladnije je omogućiti privremene veze između učesnika u vreme kada žele međusobno da komuniciraju. Takav postupak naziva se komutacija (prespajanje). U mrežama sa komutacijom, spojni vodovi učesnika povezani su sa komutacionim centrom koji uspostavlja vezu između onih učesnika koji žele međusobno da komuniciraju. Broj spojnih vodova između učesnika i komutacionog centra jednak je broju učesnika. Za prenos podataka koristi se nekoliko tipova mreža sa komutacijom.

Mreža sa komutacijom vodova Komutacija vodova (engl. circuit svvitching) se najviše koristi u telefonskim sistemima. U komutacionom centru (telefonska centrala) vodovi se prespajaju tako

VodižzaPC

345

PC i savremene tehnologije da se dobije željena komunikacijska veza. Kad se veza između dva učesnika jednom uspostavi, ona je direktna i u pravilu stalna, tako dugo dok se ne prenesu sve informacije u oba smera. Ako je pozvani učesnik zauzet, ili ako je zauzet neki od spojnih puteva do njega, učesnik koji poziva mora ponavljati poziv dok se ne oslobodi spojni put, čime se gubi vreme na uspostavljanje veze. Učesnik koji poziva ne zna kada će pozvani učesnik biti slobodan. Kada se veza jednom uspostavi, ne postoji vreme kašnjenja za poruke koje se razmenjuju, jer je veza direktna. Kada se završi prenos informacija, spojni putevi se oslobađaju i omogućavaju nove veze.

Mreže sa komutacijom poruka Mreže sa komutacijom poruka (engl. message svvitching) primaju poruke (koje mogu sadržati podatke) u jednom ili više centara, gde se one privremeno smeštaju, a zatim šalju prema konačnom odredištu. Između pošiljaoca i primaoca ne postoji direktna veza, kao kod komutacije vodova. Sve manipulacije porukama obavlja centar. Manipulacija se obavlja na osnovu podataka o poruci, koji se nalaze u zaglavlju poruke. Centar šalje poruke prema njihovom odredištu, proverava ispravnost prenetog sadržaja i obaveštava pošiljaoca o sudbini poruke. Prenos podataka komutacijom poruka ima prednost nad komutacijom vodova, jer uspostavljanje veze između pošiljaoca i primaoca nije stvar slučajnosti. Poruke se primaju u centru, bez obzira da li je spojni vod do primaoca slobodan ili ne. Ne postoji ni potreba uspostavljanja fizičkog puta između pošiljaoca i primaoca, pa nije potrebna ni posebna oprema za to.

Mreže sa komutacijom paketa Prva mreža za komutaciju paketa razvijena je 1960. godine u korporaciji RAND, u okviru vojnog projekta izrade pouzdanog sistema prenosa govora. Govor je bio digitalizovan i prenošen u malim paketima digitalnih informacija. Ova mreža omogućavala je veliki broj alternativnih puteva između pojedinih čvorova, tako da je i u slučaju uništenja većeg dela mreže komunikacija bila moguća još sačuvanim vodovima i čvorovima. Svaki paket nosio je osim digitalne informacije i adresu odredišta. Čim bi došao u čvor, paket bi bio prosleđen prema odredištu bez zadržavanja. To je omogućavalo brz prenos informacija kroz mrežu, koja se ponašala kao vrlo brza mreža "spremi - i - otpremi". Komutacija paketa na prvi pogled liči posebnom obliku komutacije poruka, prilagođenom baratanju prometom podataka. Međutim, razlika između komutacije poruka i komutacije paketa počinje već kod samih poruka i paketa. Poruke razmenjuju korisnici mreže. One su jedinice informacije, koje oni prepoznaju, pa su formatirane prema njihovim potrebama. Dužina im je promenljiva i može biti relativno velika. Mreža preuzima poruku i brine se o njenoj isporuci. Na poruku se ne očekuje uvek odgovor. Vreme prenosa može biti znatno. Paketi su prilagođeni računaru, pa imaju fiksni format koji nije pogodan za upotrebu od strane čoveka. Da se postigne kratko vreme prenosa, oni su kratki. Ako preneta poruka prelazi veličinu paketa, ona se "reže" u manje delove koji se

346

VodiczaPC

________________________________ 3.1 Novi tehnološki pravci "pakuju" u pakete i tako šalju kroz mrežu. Na odredištu se paketi ponovo slažu u poruku. Namena mreža sa komutacijom paketa je dostava paketa sa minimalnim kašanjenjem. Ove mreže ne zadržavaju pakete. Ako su pozvani terminal ili računar zauzeti, dijalog verovatno neće ni početi. No ako dijalog počne, u toku njega će biti razmenjeno mnogo paketa pre nego što se završi. Ako korisnik zahteva memorisanje poruka koje su stigle paketskim prenosom, a on ih ne može trenutno primiti, one se mogu memorisati, ali izvan mreže, a ne u čvorovima mreže, kao što je slučaj kod komutacije poruka. Svaka pristupna tačka u mreži ima jedinstvenu adresu. Paketi podataka nose podatke o adresi, na osnovu kojih čvorovi određuju puteve za prosleđivanje paketa na odredišnu adresu. Pouzdanost i propusnost mreža sa komutacijom paketa znatno povećavaju alternativni putevi. Svaki čvor u mreži, po pravilu, se povezuje sa bar dva susedna čvora. U slučaju ispada jednog voda, saobraćaj paketima se obavlja drugim vodom.

Vrste računarskih mreža Podela računarskih mreža može se izvršiti po više kriterijuma. Najčešće korišćeni kriterijum je geografsko područje koje mreža pokriva. Mrežno područje ograničeno na jedno preduzeće ili ustanovu, sa najvećom dužinom prenosnih medijuma (kablova) do par kilometara, zove se lokalna računarska mreža ili samo lokalna mreža (engl. Local Area Netvvork - LAN). Računarske mreže koje pokrivaju teritoriju jednog grada zovu se gradske mreže (engl. Metropolitan Area Network MAN). Računarske mreže koje pokrivaju velika geografska područja - područja jedne države ili više država, a potencijalno i ceo svet, zovu se globalne mreže (engl. Wide Area Network - WAN). Po nekim autorima, mreže se dele na lokalne (LAN) i globalne (WAN), pri čemu se gradske mreže (MAN) svrstavaju u globalne. U Jugoslaviji, globalna paketska mreža (Packet Data Network - PDN) je JUPAK. EARN je, na primer, globalna računarska mreža na području Evrope i Bliskog istoka. Brzine prenosa podataka najveće su kod lokalnih mreža; kreću se od nekoliko MEGABITA u sekundi pa do nekoliko stotina MEGABITA u sekundi. Na primer, tipične brzine su: za standard Ethernet, 10 megabita u sekundi; za Token-Ring, 4 ili 16 megabita u sekundi; za FDDI (Fiber Distributed Data Network), 100 megabita u sekundi. Radi se na definiciji standarda za jedan gigabit u sekundi i 2.5 gigabita u sekundi. U procesu razvoja su standardi za Ethernet i Token-Ring za brzine od 100 megabita u sekundi. Za globalne mreže, brzina prenosa podataka kreće se od nekoliko kilobita u sekundi do nekoliko megabita u sekundi. U svetu, najčešće brzine prenosa su oko jedan megabit u sekundi, a kod nas, 64 kilobita u sekundi. Globalne mreže nude sledeće osnovne usluge: Elektronska pošta (Mail, Electronic mail ili e-mail);

Vodič za PC

347

PC i savremene tehnologije Prenos datoteka (File Transfer); Interaktivni rad na udaljenom računaru (Remote Login, Virtual Terminal); Izvršavanje programa na udaljenom računaru (Remote Job Entry, Remote Execution); Interaktivne poruke (Interactive messages); Deljenje resursa (Resource sharing). Mrežni servisi su usluge višeg nivoa, bazirane na korišćenju osnovnih mrežnih usluga, tako što se osnovne mrežne usluge obogaćuju nekim dodatnim sadržajem. Osnovni mrežni servisi su: Diskusione liste (elektronske konferencije) predstavljaju uobičajen način razmene mišljenja Ijudi, posredstvom mreža, a na zadatu temu. Na nekom od računara u mreži formira se diskusiona lista - lista Ijudi koji žele da učestvuju u diskusiji na zadatu temu. Toj diskusionoj listi pridružuje se zatim elektronska adresa. Ta adresa obično odslikava smisao diskusije. Diskusija teče tako što onaj ko želi da nešto "kaže" šalje svoje izlaganje, u pisanom obliku, na adresu liste elektronskom poštom. Računar na kome se lista nalazi obavlja ulogu distributera i svim učesnicima konferencije prosleđuje novoprimljeni prilog, opet putem elektronske pošte. Elektronski časopisi su analogni časopisima koje srećemo u svakodnevnom životu. Iza svakog elektronskog časopisa stoji redakcija koja taj časopis priprema. Tu su i čitaoci - pretplatnici kojima se časopis isporučuje. Većina časopisa je besplatana. Fajl server je specijalizovani mrežni server koji na svojim diskovima sadrži veliki broj datoteka interesantnih za veliki broj Ijudi. Te datoteke sadrže ili zanimljive dokumente ili programe. Programi mogu biti u izvornom ili izvršnom obliku. Način pristupa i izdavanja zahteva zavisi od mreže u kojoj se server nalazi, mreže u kojoj se nalazi naručilac, kao i od samog servera. Mrežni serveri (Network server) su specijalizovani serveri za pružanje usluga administratorima i korisnicima mreže. Primarna im je uloga pružanje usluga administratorima mreže. Database sever je specijalizovani server za pretraživanje baza podataka. Baze podataka koje se sreću specijalizovane su za razne oblasti nauke, tehnike, umetnosti itd. Namena servera je da omogući pretraživanje baze kako bi se locirali zapisi od interesa za onoga ko vrši pretraživanje, kao i da se jednom locirani zapisi isporuče korisniku koji je bazu pretraživao. Relay server je server koji podržava interaktivne komunikacije većeg broja korisnika. Da biste koristili usluge ovog servera, neophodno je da prvo priđete serveru, pogledate ko sve trenutno komunicira putem servera i da izaberete grupu Ijudi u čiji ćete se razgovor uključiti. Svakoj diskusiji pridružen je po jedan "kanal". Na različitim kanalima odvijaju se potpuno nezavisne diskusije. Mehanizam slanja i primanja poruka baziran je na slanju interaktivnih poruka, što znači da se vreme isporuke meri u sekundama i da ovakav način komuniciranja dosta opterećuje mrežu. Directory servis je servis koji omogućava dobijanje informacija o korisnicima mreže na osnovu manjeg broja podataka koje onaj koji podatke traži zna

348

VodičzaPC

3.1 Novi tehnoloski pravci o osobi o kojoj podatke traži. U sam servis se oibično ugrađuju i mogućnosti drugih vrsta pretraživanja. Elektronske oglasne table (Electronic Bulletin Boards) predstavljaju dosta korišćen servis. Oglasne table se koriste za razmenu mišljena među njihovim korisnicima, za održavanje konferencija na zadatu temu itd. Informacije kojima se pristupa memorisane su na jednoj mašini i onaj ko te informacije želi da pročita mora interaktivno da priđe mašini. S obzirom da se oglasnoj tabli pristupa interaktivno, ukoliko nema mogućnosti da se u željenom trenutku uspostavi veza, tada ni čitanje sa nje nije moguće. Po uspostavljanju veze, korisnik daje komande pomoću kojih se informacije pretražuju, čitaju ili ostavljaju.

Osnovne komponente računatskih mreža lz same definicije računarske mreže vidi se da nju čine računari, periferni uređaji i veze među njima. U mrežama istog pripriteta (engl. peer-to-peer), osnovne komponente su računari i komunikaciona oprema (kablovi i adapteri). U fajl server orijentisanim mrežama, osnovne komponente su: - fajl server, - radne stanice i - komunikaciona oprema (kablovi, adapteri, repetitori itd.). Fajl server je, po pravilu, računar sa najvećom procesorskom snagom i najvećim i najbržim čvrstim diskovima. Svi stručnjaci za ovu oblast, uglavnom, se slažu da su za fajl sever najbitniji brzi čvrsti diskovi i veća količina RAM memorije. Radne stanice su računari na kojima korisnici mreže obavljaju pojedine poslove. Prema tome, konfiguracija radnih stanica treba da bude primerena poslovima koji se na njima obavljaju. Komunikacionu opremu čine kablovi, adapteri, linijski pojačivači, primopredajnici (eng. transceivers), razvodne kutije (engl. hubs) itd. Ako se radi o bežičnom prenosu signala, u jednom delu mreže za komunikaciju potrebni su još i radio primopredajnici i antene. Lokalna računarska mreža (LAN) Ako je mreža konfigurisana na jednoj lokaciji, obično unutar jedne zgrade ili kompleksa zgrada, naziva se lokalnom mrežom (LAN). Maksimalna udaljenost između jednog i drugog kraja mreže, ili čvorova, obično je limitirana jačinom signala u mreži i vremenom potrebnim za slanje i prijem poruka kroz fizički prenosnik kabl. Kreće se od nekoliko metara do par kilometara.

Istorijat LAN mreža Pedesetih godina uvodi se obrada podataka na prvim poslovnim računarima. Količina podataka za obradu raste, a prenos između računara je posredan. U ranim šezdesetim, podaci se još uvek direktno unose u računar ili čitaju iz njega. Sredinom šezdesetih uvodi se direktna komunikacija između udaljenih terminala i centralnog računara preko telefonskih linija. Uvođenje interaktivnog rada korišćenjem principa raspodele procesorskog vremena (engl. time sharing) omogućava istovremeni rad više

VodičzaPC

349

PC i savremene tehnologije aplikacija. Tehnika TIME SHARING je raspodela procesorskog vremena između više aplikacija, ali u veoma kratkim intervalima, tako da se stiče utisak da se aplikacije izvršavaju paralelno. Telefonske linije postaju neadekvatne za naraslu količinu podataka i troškovi se drastično povećavaju. Sedamdesetih godina razvija se tehnologija silikonskih čipova i čipovi postaju inteligentni - mogu samostalno da obrađuju informacije, što omogućava određenu obradu informacija i na udaljenim terminalima. Ova lokalna obrada smanjuje zavisnost od centralne procesorske jedinice glavnog računara i dolazi do tendencije ka uvođenju tzv. distribuirane obrade informacija. Distribuirana obrada sa sobom nosi probleme komunikacija i protokola za prenos podataka. Razvoj u osamdesetim godinama omogućava udruživanje resursa za lokalnu obradu podataka (na primer, PC računara) u mrežu. Rapidno raste i potreba za razmenom informacija između pojedinih korisnika i aplikacija (na primer, korišćenje zajedničke baze podataka). LAN mreža omogućava brz i interaktivan pristup informacijama. U devedesetim godinama razvoj i dalje ide ka rešavanju nezasitih potreba za brzom komunikacijom i radom sa velikim bazama podataka.

Operativni sistemi u lokalnim mrežama Za razliku od operativnog sistema DOS, koji radi na personalnim računarima korisnika i koji je koncipiran tako da opslužuje jednog korisnika na jednom računaru, mrežni operativni sistem je koncipiran da opslužuje više korisnika i obavlja više različitih poslova u isto vreme. Svi mrežni operativni sistemi moraju da zadovolje osnovne zahteve koje postavlja rad u računarskoj mreži. Svi moraju da omoguće korišćenje zajedničkih resursa, kao što su: hard diskovi, štampači, datoteke itd. Pojedine mrežne usluge, na primer elektronsku poštu, upravljanje mrežom, mrežnu statistiku i slično, nisu baš svi proizvođači rešili na zadovoljavajući način, ali se trude da u svakoj novoj verziji otklone što više nedostataka. Među najpoznatije mrežne operativne sisteme spadaju: LANtastic, LAN Manager kompanije Microsoft, NetWare kompanije Novell itd.

Informatičko društvo Nagli porast tehnologije je dovoljno značajan - a njegov potencijal da menja Ijudsko društvo je još većeg značaja. Postoji opšte verovanje da se u naprednim zemljama napušta era industrijskog društva i ulazi u doba "informatičkog društva" u kome inđustrijski proizvod, mada značajan, nije više centralna karakteristika ekonomije. Ovo je isto kao što je industrija svojevremeno pretekla poljoprivredu, mada proizvodnja hrane ostaje bitna stvar. Na određenom nivou društvenog razvoja, za većinu Ijudi bila su neophodna praktična znanja iz delatnosti kakve su poljoprivreda, stočarstvo ili ribolov. Sa industrijalizacijom društva, veliki deo stanovništva morao je da nauči da vozi kola, dok su se drugi usavršavali u tehničkim strukama. Danas se nalazimo u fazi kada je neophodno poznavanje informatike i računarstva. Većina Ijudi već zna kako se

350

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci koriste uređaji za prenos informacija kao što su televizijski prijemnici, ali je i sve veći broj onih koji će morati da se osposobe da predaju informacije računaru i da ih od njega primaju. Ubrzo zatim dolazi i potreba za povezivanje računara u komunikacijske mreže. Neće svakom pojedincu biti potrebne veštine u koje vas uvodimo da bi odabrao, instalirao i upravljao sistemima povezivanja, ali će u svakoj kancelariji ili radnoj grupi morati da postoji bar jedna osoba koja ih je savladala, da bi preduzeće efikasno funkcionisalo. Pre sto godina, trgovinska preduzeća oslanjalasu se na snagu konja i veštine kočijaša i potkivača, jer se roba prevozila zaprežnim kolima. Pre pedeset godina, trgovinska razmena je počivala na vozovima i kamionima i veštinama vozača i mehaničara. Danas, trgovina sve brže postaje zavisna od računara i njihovih sistema za komunikacije i od veštine profesionalaca koji kreiraju, instaliraju i održavaju ove sisteme. Zato je sada pravo vreme da nešto naučite o sistemima za povezivanje računara.

Mreže / lokalne mreže Potrebno je dosta vremena da neka organizacija dođe do stepena razvoja kada joj je potreban otvoreni sistem ili bar računarski sistem sastavljen od delova nabavljenih od različitih proizvođača koji se međusobno uklapaju. Potreba za povezivanjem obično počinje kao jednostavna želja da dva računara dele jedan štampač ili da se datoteka pošalje od jedne do druge osobe bez snimanja na disketu i nošenje kroz hodnik. Ovi jednostavni problemi ne rešavaju se uvek kilometrima provodnika i megabajtima programa. Neki problemi povezivanja vape za lokalnim mrežama, ali za druge postoje jednostavnija rešenja. Reč "mreža" i izraz "lokalno mrežno područje" (engl. local area netvvork), ili LAN, prečesto se koriste i zloupotrebljavaju, tako da moramo da utvrdimo da mislimo na istu stvar. Mreža je svaki tip interaktivnog sistema za prenos informacija. Postoje mreže senzora i nervnih vlakana u telu, a postoje i televizijske mreže koje prenose razne vrste informacija koje primamo preko televizijskog prijemnika. Važan aspekt mreže je da prenosi informacije. Mreže kao prenosioci informacija su infrastruktura, putevi i autoputevi savremenih društava. Mreže za računarsku komunikaciju prenose informacije između različitih računara i između računara i uređaja koji su priključeni na njih. Široke mogućnosti primene računarskih mreža (pogotovu lokalnih) izazvale su pojavu mnogo tipova tehnologija. Brojnost i šarenilo tehnologija, koje su predložene, realizovane i ponuđene tržuštu, počela je da kod potencijalnih korisnika stvara pravu konfuziju. Tehnologije mreža se razlikuju u smislu medijuma koji koriste, topologije, tehnike dodele prenosnog kanala pojedinim radnim stanicama, vrste korisničkih usluga i protokola u komuniciranju. ' Godine 1978. Međunarodha organizacija za standardizaciju (ISO) objavila je preporuku sa namerom da uvede veću disciplinu u projektovanje komunikacijskih mreža. Ova preporuka, u formi sedmoslojnog modela arhitekture mreže poznata je kao "ISO Referentni model za povezivanje otvorenih sistema" (ISO OSIRM, engl. Open Systems Interconnection Reference Model). Pod otvorenim sistemom ovde se

VodičzaPC

351

PC i savremene tehnoiogije podrazumevaju sistemi u smisiu prihvatanja nekih univerzalnih pravila u projektovanju komunikacijskih mreža. Suština referentnog modela je da jasno i precizno odvoji razmatranja prenosa podataka od operativnih sistema i aplikativnih programa.

slika 3.1 OSI referentni model

Osnovne funkcije komunikacionih protokola Skup pravila ili konvencija, ustanovljenih da bi se kontrolisala razmena podataka između dva entiteta (modula, procesa), čini komunikacioni protokol. Svaki protokol sadrži preciznu specifikaciju formata podataka koji se razmenjuju, kao i jasno definisane procedure kojima podležu kontrolne poruke koje upravljaju transferom podataka. Na taj način, protokol uspostavlja logički komunikacioni put između komunikacionih entiteta koji se može, ali ne mora, poklapati sa direktnom fizičkom linijom. Usvojeni formati podataka, kodovi, nivoi signala, spadaju u tzv. sintaktička, a kontrolne procedure u semantička pravila protokola. Složeni zadatak pouzdanog transfera informacija između komunikacionih entiteta zahteva čitav niz funkcija koje protokoli moraju sadržati. One se, pre svega, odnose na identifikaciju učesnika komuniciranja, kontrolu toka podataka, prevazilačenje stanja u koje se došlo zbog greške u prenosu i probleme sinhronizacije komunicirajućih procesa. S obzirom na hijerarhijsku organizovanost komuniciranja, ove funkcije su raspodeljene

352

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci na protokole različitih slojeva. Neke od njih su karakteristične za određeni sloj, na primer detekcija.grešaka u prenosu se najčešće obavlja na tzv. nivou linka (veze) podataka. Druge su, pak, vezane za protokole viših slojeva, kao što je to siučaj sa adresiranjem ili identifikacijom komunicirajućih partnera. Razmena informacija između krajnjih učesnika komuniciranja, aplikacionih procesa, obavlja se u obliku poruka. One mogu biti veoma kratke, kao u transakcijama tipa upit-odgovor, ali i vrlo duge kao u slučaju prenosa datoteka. Protokoli nižih slojeva, po pravilu, razmenjuju informacije jedinicama podataka fiksne dužine, koje su, najčešće, manje od originalnih poruka. Postupak razdvajanja prispele poruke na manje segmente naziva se segmentiranjem. Na suprotnoj strani je potrebno sprovesti obrnut postupak, reasembliranje (kompletiranje).

KORISNIKA

KORISNEK B

______ 1 l _____ eniitet protokola

___ ^ entitet protokola

slika 3.2 Segmentiranje i reasembliranje

Stvarnim informacijama koje treba preneti komunikacionom partneru, entitet protokola dodaje i kontrolne informacije, formirajući tako jedinicu podataka. Kontrolne informacije se, u opštem slučaju, mogu svrstati u tri kategorije: adrese, sekvenca za detekciju grešaka i informacije za upravljanje protokolom. Jedinica podataka protokola za kontrolu linka (veze), najčešće se naziva okvir.

rzzrizi;::::)

kontrolne pođaci informacije

kontrolne podaci informacije

slika 3.3 Formiranje jedinice podataka FLAG

ADDRESS

CONTROL

DATA

FCS

FLAG

slika 3.4 Format okvira

Niz jedinica podataka, koje entitet protokola šalje, numeriše se uzastopnim celim -brojevima po određenom modulu (najčešće 8 ili 128). Uvođenjem ovih

Vodič za PC

353

PC i savremene tehnologije sekvencnih brojeva, uz čiju pomoć se može izvršiti identifikacija jedinica podataka, treba da omogući njihovu isporuku korisniku na prijemnoj strani onim redosledom kojim su i poslate. Naime, ako dva entiteta nisu direktno spojena, postoji mogućnost da se delovi jedne iste poruke (jedinice podataka) prenesu različitim putevima, što može izmeniti njihov redosled. Dužnost je protokola da, pored ostalih funkcija, obezbedi i integritet poruke. Pored ove uloge, sekvencni brojevi se intenzivno koriste i u mehanizmima za upravljanje tokom jedinica podataka i prevazilaženju stanja do kojih dolazi zbog grešaka u prenosu. Količina informacija koju neki izvor šalje može prevazilaziti kapacitet prijemnika ili neke od komponenti celokupnog prenosnog sistema. Da bi se izbegla ovakva situacija, koja dovodi do gubitka informacija, koristi se neki od načina kontrole toka jedinica prenosa podataka. Njen osnovni cilj je da se saobraćaj održi unutar granica koje odgovaraju svim resursima sistema, ali, pri tome, težeći ka što većoj propusnosti. Kontrola toka je veoma složena stvar, te postoji čitav niz metoda koje pokušavaju da reše bilo celokupan problem, bilo samo neke njegove aspekte. Najjednostavnija kontrola bi se mogla izvesti drastičnim smanjivanjem učestanosti slanja poruka predajnika. Kako bi se u sličnom odnosu smanjila i propusnost celog sistema, ovaj način nije od praktičnog interesa. Optimizacija propusnosti može se obaviti samo zajedničkim dejstvom predajnika i prijemnika informacija. Stoga je, u suštini, ova funkcija u nadležnosti prijemnog entiteta protokola koji, na podesan način, ograničava količinu innformacija koju mu dostavlja predajni entitet. Jedan od osnovnih mehanizama kontrole toka, u literaturi poznat pod nazivom "stop-and-wait", koristi princip potvrđivanja ispravnog prijema svake jedinice podataka specijalnom, veoma kratkom, kontrolnom porukom (ACK acknowledgement). Drugim rečima, predainik neće poslati sledeću jedinicu podataka sve dok od prijemnika ne dobije indirektnu saglasnost, potvrdu ispravnog prijema prethodne. Kada se informacije prenose realnim komunikacionim medijumom, koji prirodno sadrži niz nesavršenosti, dolazi do pogrešno prenesenih bita, odnosno oštećenja poruke. Stoga se protokolima moraju obezbediti mehanizmi koji će detektovati poruke sa greškama i prevazići takve situacije. Najprostija šema detekcije grešaka je provera parnosti svakog karaktera i dodavanjem bita parnosti za parnost (parity check). kako ona, po pravilu, nije dovoljno pouzdana, neophodna je primena dodatnih tehnika. Jedna od njih je longitudinalna provera parnosti (longitudinal redundancy check), kod koje se vrši provera parnosti svih bita na istoj poziciji karaktera cele poruke. Još bolje rezultate daje, i najčešće se koristi, tehnika cikličnog koda (CRC cyclic redundancy check). I ovde se poruci dodaje sekvenca za proveru (FCS - frame check sequence) do koje se dolazi na sledeći način. Ceo niz bita poruke shvata se kao polinom sa koeficijentima 0 i 1, a zatim se određuje takva FCS sekvenca da novi polinom (poruka + FCS) bude deljiv bez ostatka sa unapred definisanim polinomom. Za osmobitne karaktere, koristi se polinom stepena 16. Pored prijema oštećenih poruka, koje se po detekciji greške po pravilu odbacuju, u greškre prenosa, u kontekstu protokola, ubrajaju se gubitak poruke,

354

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci prijem duplikata i neispravan redosled prijema. Prevazilaženje ovakvog stanja se vrši nekom od ARQ (automatic repeat request) tehnika. Najjednostavnija je šema u kojoj predajnik pošalje poruku i čeka potvrdu prijemnika (stop-and-vvait ARQ). Ako je potvrda negativna (NACK - negative acknovvledgement) poruka se ponavlja, a ako je pozitivna (ACK), šalje se nova. Da bi protokol funkcionisao i u slučaju oštećenja poruke potvrde, uvodi se vremenski brojač (tajmer). Istovremeno sa slanjem poruke, predajnik uključuje brojač koji se isključuje po prijemu bilo ACK, bilo NACK potvrde. Ukoliko potvrda ne stigne do isteka rada brojača, poruka se automatski ponavlja. Kod složenijih protokola, postoji čitav niz brojača od kojih su neki ugrađeni u prijemnik. Treba zapaziti da, za potrebe ponavljanja, predajnik mora čuvati kopije poslatih poruka (tzv. retransmisiona lista). Entiteti protokola obuhvataju izvestan broj parametara (vrednosti brojača, sekvencni brojevi, adrese itd.). Ako se ovi parametri shvate kao promenljive stanja, onda skup njihovih trenutnih vrednosti definiše stanje entiteta. Promena (izmena) vrednosti nekog od parametara znači, u opštem slučaju, i prelazak u novo stanje. Vrednosti parametara se ili dodeljuju unapred (adrese), ili se ažuriraju u toku razmene poruka (sekvencni brojevi). Zbog kašnjenja u prenosu i konačnih vremena odziva pojedinih komponenti celokupnog sistema, promena stanja komunicirajućih entiteta se obavlja asinhrono. Međutim, za pouzdan rad protokola, u mnogim njegovim fazama je neophodno da su oba entiteta istovremeno u stabilnom stanju (na primer, pri inicijalizaciji ili završavanju rada). Ovaj problem spada u domen sinhronizacije. Njen osnovni zadatak je da doprinese skladnosti stanja entiteta ili, u suprotnom, da raportira protokolarne greške. Adresiranje je funkcija koja treba da obezbedi identifikaciju entiteta. U opštem slučaju, klasifikacija identifikatora entiteta može se izvršiti na nazive i adrese. Naziv specificira sam entitet, na primer servis kome korisnik želi da pristupi, a adresa ukazuje na njegovu lokaciju u mreži. Da bi korisnik mogao iskoristiti nazive entiteta, mora se izvrSiti preslikavanje naziva u adrese (kao u telefonskom imeniku). Kako je naziv entiteta, u suštini, stvar lokalnog računara, a adresa sistemski parametar mreže, pomenuti identifikatori entiteta se ponekad klasifikuju na lokalne i globalne. Multipleksiranje na gore (multiplexing) je slučaj kada se poruke više entiteta jednog sistema prosleđuju zajedničkom konekcijom dovoljnog kapaciteta, čime se povećava stepen njenog iskorišćenja. Multipleksiranje na dole (splitting) je inverzna funnkcija. Saobraćaj jedne konekcije višeg sloja se razdeljuje na više konekcija nižeg sloja, što povećava propusnost konekcije i pouzdanost prenosa. Entiteti mogu razmenjivati podatke bez ikakve saradnje, jednostavnim slanjem poruka svom partneru. Kvalitet ovakvog, nekonektivnog (connectionless), transfera je relativno nizak, jer ne postoji mogućnost kontrole toka i grešaka, sinnhronizacije itd. Češće se koristi konektivni (connection-oriented) transfer podataka, pri kome se između entiteta uspostavlja logički put, konekcija. Za ovakav transfer karakteristične su tri faze: uspostavljanje konekcije, transfer podataka i raskidanje konekcije.

VodiczaPC

35S

PC i savremene tehnologije U fazi uspostavljanja, entiteti utvrđuju međusobnu spremnost za razmenu podataka; tipično slanje kontrolnih poruka zahteva i prihvatanja (ili odbijanja) konekcije. Kod složenijih protokola, u ovoj fazi se vrši međusobno usaglašavanje sintaktičkih i semantičkih parametara protokola, kao što su veličine jedinica podataka ili opcije protokola. U fazi transfera podataka, osim stvamih, razmenjuju se i kontrolne informacije za potrebe kontrole toka i grešaka i ostalih funkcija protokola. Po završenoj razmeni podataka, konekcija se raskida specijalnim kontrolnim porukama. Pored navedenih osnovnih funkcija, protokoli obezbeđuju još čitav niz drugih, kao što su klase prioriteta prenosa poruka, zahtevani kvalitet servisa (na primer maksimalna propusnost, minimalno dozvoljeno kašnjenje), simpleksni, poludupleksni i dupleksni način rada itd.

Referentni OSI model Referentni model (OSI) definiše sedam diskretnih slojeva. Time se ceo problem komuniciranja razdvaja na manje, zaokružene celine. Svaki sloj obezbeđuje višem definisani servis, dok najviši sloj svoj servis pruža korisničkoj aplikaciji koja je izvan OSI okruženja. Na slici 3.5 prikazana je slojevita hijerarhijska struktura mreže.

slika 3.5 Slojevita hijerarhijska struktura mreže

Broj slojeva, njihovi nazivi i funkcije razlikovaće se od mreže do mreže. Međutim, u svim mrežama, svrha svakog sloja je da ponudi određene usluge višim slojevima, zaklanjajući ih, pri tome, od detalja stvarne impementacije tih usluga. Sloj

356

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci "i" na jednom računaru razgovara sa slojem "i" na drugom računaru. Pravila i dogovori koji se poštuju u tom "razgovoru" nazivaju se protokol sloja "i". Dva procesa koji se na različitim računarima nalaze u istom sloju, nazivaju se ravnopravnim procesima (engl. peer processes). Dakle, ravnopravni procesi su ti koji razgovaraju koristeći odgovarajući protokol. U stvarnosti se podaci ne prenose direktno iz sloja "i" jednog računara u sloj "i" drugog računara (sa izuzetkom najnižeg sloja). Umesto toga, svaki sloj prosledi podatke i kontrolne informacije sloju koji je neposredno ispod njega, dok se ne dosegne najniži sloj. U najnižem sloju postoji fizička komunikacija sa drugim računarom, za razliku od virtuelne komunikacije koju koriste viši slojevi. Na prethodnoj slici virtuelna komunikacija prikazana je isprekidanom, a fizička komunikacija punom linijom. Između svaka dva sloja postoji dodirna površina koja se naziva interfejs. Interfejsom su definisane primitivne operacije i usluge koje niži sloj pruža višem sloju. Jasno definisan interfejs zahteva dalje da svaki sloj obavlja specifični skup razumljivih funkcija. Dobro definisan interfejs omogućava da se jednostavnije promeni implementacija jednog sloja mreže potpuno drugačijom (na primer, da se telefonske linije zamene satelitskim kanalima), sa minimalnim uticajem na ostale slojeve. Sve što je, pri tom, potrebno je da nova implementacija pruža egzaktno isti skup usluga višem sloju mreže kao prethodna. Skup slojeva i protokola naziva se arhitektura mreže. Specifikacija, tj. formalni opis arhitekture mreže mora sadržavati dovoljno informacija da implementator (programer) može napisati program za svaki sloj, tako da program ispravno sprovodi odgovarajući protokol. Ni detalji implementacije niti specifikacija interfejsa nisu deo arhitekture. U stvari, čak nije ni potrebno cla interfejsi na svim računarima budu isti, sve dok su u stanju ispravno da upotrebljavaju odabrani skup protokola. ISO OSI referentni model može se pojednostavljeno prikazati kao na slici 3.6. U suštini slika ne prikazuje sam model, već arhitekturu jedne imaginarne mreže zasnovane na tom modelu. Mrežu čine dva računara međusobno povezana pomoću komunikacijskog podsistema. Komunikacijski podsistem sastoji se od prenosnog medijuma i komunikacijskih procesora. Komunikacijski procesori takođe imaju slojevitu hijerarhijsku strukturu, najčešće samo prva tri sloja, ali ponekad i svih sedam, što zavisi od složenosti mreže i funkcija koje komunikacijski procesor obavlja. Unutar komunikacijskog podsistema postoje i interni protokoli (fizički, podataka i mrežni), koji ne moraju imati puno veze sa odgovarajućim protokolima između računara domaćina i komunikacijskog procesora. Na primer, ako je komunikacijski procesor predstavljen običnim modemom, protokol fizičke komunikacije je RS232, protokol podataka je asinhroni (8 bita podataka, bez pariteta, 1 stop bit, 2400 bauda), itd. Interni protokoli u komunikacijskom podsistemu uključuju modulaciju, transponovanje frekvencija, biranje brojeva, demodulaciju i sve ostale stvari koje se događaju u PTT mreži, dok signal iz modema ne stigne na drugu stranu. Sada će biti navedeno kakva su zaduženja pojedinih slojeva OSIRM-a. Fizički sloj (engl. Physical Layer) se bavi prenosom bitova preko komunikacijskog kanala. U ovom sloju se rešava mehaničko, električno i proceduralno priključivanje na komunikacijski kanal.

VodiczaPC

357

PC i savremene tehnologije Sloj podataka veze (link nivo) (engl. Data Link Layer) uzima primitivnu mogućnost prenosa i pretvara je u vezu koja sledećem višem sloju izgleda kao idealna veza bez grešaka u prenosu. To se postiže razbijanjem ulaznih podataka u manje delove, okvire. Okviri se šalju po redu, a sa druge strane dolaze okviri potvrde o prijemu. Ako potvrda ne dođe ili se dojavi greška, okvir se ponovo šalje. Kako sloj 1 jednostavno prihvata i odašilje niz bitova ne obraćajući pažnju na njihovu strukturu ili značenje, na sloju 2 je da kreira i raspoznaje granice okvira. doj

intrm acija probkol sbja aplikacije >|stfikajjski

afikajjski

poraka

~~K probkolsloja prezenbcije

prezenia cij

ski

poraka

ski

--T

probkol sbja sesije sesije

seae

—f

—I

pomka

probkol transporinog sbja

gaiicakcmBniltaciikooDocbisfema

pdcel

iflfemi komunikadjski pnobkdi

slika 3.6 Arhitektura mreže zasnovane na OSIRM-u

Mrežni sloj (engl. Network Layer) upravlja radom komunikacijskog podsistema. Između ostalog, određuje osnovna svojstva veze između računara i komunikacijskog procesora i kako se paketi usmeravaju kroz mrežu. Programi iz ovog sloja prihvataju delove poruke od višeg sloja, pretvaraju ih u pakete i brinu se o tome da paketi budu usmereni prema svom odredištu.

358

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci Transportni sloj (engl. Transport Layer) je poznat i kao sloj domadn-domaćin (host-host layer).Kada se uđe u ovaj sloj, gube se svi detalji o implementaciji komunikacijskog podsistema i stiče se utisak da su dva računara direktno povezana. Osnovna funkcija ovog sloja je da primi poruku od višeg sloja, razbije je na manje delove (ako je potrebno), preda delove mrežnom sloju i osigura da ti delovi stignu na drugu stranu korektno. Transportni sloj je prvi pravi sloj za komunikaciju s kraja na kraj (end-to-end layer). Drugim rečima, program u transportnom sloju jednog računara razgovara direktno sa sličnim programom u transportnom sloju drugog računara, koristeći pri tom zaglavlja i upravljačke poruke. U nižim slojevima razgovor se vodi samo između najbližih suseda, na primer računara domaćina i komunikacijskog procesora. Transportni sloj, takođe, brine o uspostavljanju veze s kraja na kraj i njenom prekidanju kad više nije potrebna. To uključuje i neku vrstu imenovanja ili adresiranja, tako da program sa jednog računara ima načina da izrazi sa kime želi da uspostavi vezu. Mora postojati i mehanizam za regulisanje toka podataka, tako da brži računari ne preplave podacima one sporije. Ono što treba zapaziti je da je upravljanje tokom podataka među računarima različito od upravljanja tokom podataka među komunikacijskim procesorima, iako se slični principi mogu primeniti na oboje. Sloj sesije (Session Layer), ako zanemarimo prezentacijski sloj koji samo obavlja izvesne transformacije nad podacima, je korisnikov pristup u mrežu. Pomoću ovog sloja korisnik, ili njegov program, pregovara o uspostavljanju veze sa procesom na drugom računaru. Veza između dva korisnika ili, tehnički rečeno, izmedu dva procesa u prezentacijskom sloju obično se naziva sesija. Sesija se može upotrebiti da se prijavi kao korisnik na udaljenom računaru, ili da se prenese datoteka između dva računara. Prilikom uspostavljanja sesije, korisnik najpre mora dati adresu računara na koji se želi priključiti. Nakon uspostavljanja veze, dolazi do pregovaranja o otvaranju sesije. Na obe strane se moraju proveriti prava korisnika za otvaranje te sesije, načini plaćanja usluge, neki tehnički detalji komunikacije za tu sesiju itd. Druga funkcija ovog sloja je održavanje i upravljanje sesijom nakon što je ona otvorena. U slučaju nepouzdane transportne veze, sloj sesije mora obezbediti da ta nepouzdanost ne utiče na više slojeve. Pošto je ovo prvi sloj koji korisnik vidi, njegove funkcije su aplikacijski orijentisane, tj. razumljive korisniku. Veći deo funkcija se, u stvari, sastoji u prevođenju korisnikovih naredbi u jezik koji razume transportni sloj. Prezentacijski sloj (Presentation Layer) obavlja funkcije transformacije podataka koje se dovoljno često upotrebljavaju da ih ima smisla rešiti uopšteno i izdvojiti u zasebnu jedinicu. Te se funkcije najčešće pozivaju kao iz biblioteke potprograma. Te se funkcije mogu ugraditi i u operativni sistem, ali to nije naročito dobro rešenje. Tipične funkcije ovog sloja su kompresija podataka, pretvaranje kodova, filtriranje određenih znakova, promena formata datoteka itd. U aplikacijskom sloju (Application Layer) nalaze se korisnički programi, dakle sadržaj ovog sloja zavisi od korisnika. Kada dva korisnička programa, u aplikacijskim

Vodič za PC

359

PC i savremene tehnologije _________________________________ slojevima na dva različita računara, komuniciraju, tada oni sami određuju skup raspoloživih poruka i akcija koje će preduzeti nakon prijema odgovarajuće poruke. Sada treba nešto reći o tome kako i gde se pojedini slojevi ovog modela implementiraju. Fizički sloj se, naravno, implementira sklopovski, sastoji se od žica, kablova, elektronskih sklopova koji generišu i pojačavaju signale, primaju i filtriraju signale, konektora itd. Sloj podataka najčešće funkcioniše u sklopovima: to su razni serijsko/paralelni komunikacijski sklopovi sa funkcijama CRC ili neke druge zaštite u prenosu. Mrežni sloj se realizuje i programima i sklopovima; najčešća je situacija da je izveden kao specijalni procesor sa ugrađenim funkcijama u mikrokodu (na primer LANCE procesor na Ethernet mrežnim karticama). Funkcije transportnog sloja ostvaruju se programski, najčešće u obliku rezidentnog programa koji upravlja mrežnom karticom (Netvvork Input/Output Driver). Sloj sesije obično je deo operativnog sistema; u nekim mrežama, gde su njegove funkcije minimalne, on se stapa sa transportnim slojem i iščezava. Prezentacijski sloj se najčešće realizuje u obliku biblioteka rutina za transformaciju podataka. Aplikacijski sloj se nalazi u aplikativnim programima. U cilju optimizacije svih računarskih resursa velikih organizacionih celina, kao i

korišćenja

javno

raspoloživih

usluga,

pristupa

se

međusobnom

povezivanju

različitih mreža. Uređaji koji služe za povezivanje dve, ili više mreža, nazivaju se gejtveji (gateways), ruteri (routers) ili mostovi (bridges). T1 multiplekseri, koristeći uređaje za adaptaciju brzine, mogu povezati lokalne mreže (LAN-ove) u WAN, obezbeđujući svim LAN-ovima da koriste prvi sloj OSI referentnog modela. T1 multiplekseri omogućavaju da LAN i PBX (privatebranch-exchange) mreže dele isti spojni put korišćenjem tehnike vremenskog multipleksiranja. Međutim, ako LAN-ovi, koji treba da budu povezani, koriste različite protokole (takve kao token ring, Ethernet ili FDDI), tada su potrebni drugi proizvodi za međumrežno povezivanje - mostovi, ruteri ili gejtveji - da konvertuju te protokole. U svom najjednostavnijem obliku, komunikacija između dve lokalne mreže pretpostavlja da su poruke, komunikacioni protokoli i strukture adresiranja isti za obe mreže. Tada se povezivanje lokalnih mreža vrši pomoću mosta, čija je uloga da primi poruku, odnosno paket iz jedne mreže, izmeni adresno polje ako je neophodno i pošalje poruku u drugu mrežu. Dodatne funkcije mosta mogu da se odnose na izmene u brzini prenosa podataka između dve mreže, kao i na različite kontrole pristupa prenosnim medijumima. Mostovi omogućavaju spajanje dve LAN mreže i pristupanje stanica iz svake mreže resursima iz obe. Mostovi koriste MAC protokole u fizičkom nivou mreže. Oni

360

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci ostvaruju vezu između medijuma koji nemaju sličnnosti, na primer kablova od optičkih vlakana i tankih koaksijalnih kablova. LANi

LAN4

slika 3.7 Mostovi čbično povezuju LAN-ove sa identičnim protokolima za fizički sloj i sloj linka podataka. Most na levom delu slike naziva se lokalni zato što povezuje dve lokalne mreže u neposrednom susedstvu. Ako su dve lokalne mreže na izvesnoj udaljenosti, veza se ostvaruje preko dva tzv. "remote" mosta i iznajmljene linife (gore desno); ovi remote mostovi se ponekad nazivaju polumostovi. Multiport mostovi mogu da povežu jednu lokalnu mrežu sa više drugih lokalnih mreža. Kada se nekoliko mostova koristi da poveže više LAN-ova, svaki most mora posedovati dovoljno inteligencije da usmeri paket ka odredišnom LANu najkraćim putem (dole desno).

Ruter je kompleksniji uređaj za povezivanje, sa većom sposobnošću da ispita i usmeri saobraćaj koji prenosi. Ruteri čitaju složene adrese paketa ili tokena i mogu da saznaju dodatne informacije, potrebne za spovođenje paketa kroz mrežu. Ruteri rade na mrežnom nivou OSI modela. Proveravaju adresu svake poruke i odlučuju da li se adresa nalazi sa druge strane mosta. Ako poruka ne mora da prolazi most i ide kroz drugu mrežu, ne šalju je. Ruteri mogu da vrše prevođenje između raznovrsnih kablova i šema za signalizaciju. *Na primer, ruter može da preuzme poruku od Ethernet-a i preda je mreži za prenos paketa, koja radi preko modema priključenih na veoma brze iznajmljene telefonske linije. U slučaju da mreže koje komuniciraju imaju različite protokole, za prevođenje protokola koriste se gejtveji. Razlika koja se u literaturi pravi između funkcija koje obavljaju gejtveji je značajna. Mostovi omogućavaju prevladavanje razlika između različitih protokola na fizičkom i link nivou, prevođenje ne predstavlja veći problem. Jreba, međutim, napomenuti da različiti protokoli čak i na ovim nižim

VodičzaPC

361

PC i savremene tehnologije nivoima mogu da imaju uticaj na pouzdanost, propusnu moć i karakteristike kašnjenja celokupnog sistema. Kod predstavljanja gejtveja može se zamisliti da postoji po jedna "polovina" za svaku od mreža koje međusobno povezujje. Svaka polovina sadrži procedure koje konvertuju specifični protokol mreže u standardni protokol i obratno. Gejtveji koji rade na nivou sesije modela OSI, omogućavaju međusobnu komunikaciju mrežama koje rade sa sasvim nekompatibilnim protokolima. Na mrežama zasnovanim na PC računarima, gejtveji obično povezuju PC računar sa mašinom koja ima ulogu matičnog računara, na primer IBM-ov mainframe.

stanica 1

LAN 1

LANl

LAN 2

GEJTVEJ

stamca 2

LAN 2

slika 3.8 Ruteri povezuju slične ili neslične LAN-ove koji rade sa identičnim medumrežnim protokolom (slika levo). Gejtvej je sistem koji se izabira za povezivanje LAN-ova koji su neslični (različiti) i koriste različite protokole. Ovde su prikazana dva krajnja sistema, jedan sa sedmoslojnim OSI referentnim modelom i drugi sa četvoroslojnim TCP/IP referentnim modelom, koji komuniciraju preko gejtveja koji prevoai jedan protokol u drugi.

Sledeći korak je stablo (engl. backbone) mreže za nekoliko LAN-ova. LAN-ovi mogu biti povezani sa, na primer, gradskom mrežom (MAN) sa Specijalno projektovanim mostovima i ruterima. MAN su zasnovani na standardima kao što su FDDI i IEEE 802.6. LAN proizvodi zasnovani na IEEE 802.6 treba da omoguće integraciju glasa, podataka i video aplikacija i trebalo bi da zahvataju šire prostore nego FDDI proizvodi. Drugi proizvodi su još u stadijumu razvoja i zasnovani su na brzom paketiranju i prenošenju. Oni treba da obezbede komutirani prenos paketa promenljive dužine s kraja na kraj. Ovi proizvodi zasnovani su na standardu IEEE 802.6 ili ATM (Asynchronous Transfer Mode). Najteži problem sa kojim se susreću integratori sistema i Ijudi koji upravljaju mrežama, jeste povezivanje različitih tipova računara u mrežu.

362

Vodic za PC

3.1 Novi tehnološki pravci Idealno bi bilo da svi računari slobodno međusobno razmenjuju informacije, bez obzira na tip, procesor ili operativni sistem. Međutim, u praksi često ni računari istog proizvođača ne mogu da razmenjuju podatke. Ministarstvo odbrane SAD razvilo je protokole TCP/IP (Transmission Control Protocol/lnternet Protocol) kada su se njegovi stručnjaci suočili sa problemom povezivanja hiljada raznorodnih računara. TCP/IP je protokol za kontrolu prenosa/međumrežni protokol. U planu je da on preraste u TP4 (Transport Class 4), po ISO programu. U tipičnoj TCP/IP mreži, osnovne veze između raznorodnih mašina obezbeđuju kablovske i signalne šeme kao Ethernet. Ethernet adapteri postoje za skoro sve tipove računarskih magistrala. Podaci se u obliku Ethernet paketa isporučuju svakoj mašini. Računari sa različitim operativnim sistemima i arhitekturama koji primaju Ethernet pakete ne umeju da postupaju sa podacima koji dolaze od stranih mašina ukoliko ne dobiju dalje instrukcije. TCP/IP obezbeđuje takve instrukcije; pristigli paketi nailaze na standardizovano rukovanje, bez obzira na operativno okruženje na prijemnoj strani. TCP/IP modul iz svake mašine mora da bude prilagođen računaru i operativnom sistemu, ali standardizovano za mreže. Na raspolaganju su moduli za stotine različitih mainframe i mini računara i za različite računarske mreže. Nacionalne i međunarodne mreže raznorodnih računara sastavljene su, u osnovi, na isti naččin kao Ethernet mreže, osim što prenosne šeme za velike udaljenosti (kao X.25 komutacija paketa) prenose podatke umesto Ethernet-a. PC računarima opremljenim sa TCP/IP, X.25 mrežni prolazi iz LAN mreže omogućavaju uspostavljanje kako lokalnih, tako i udaljenih veza.

Oprema za umrežavanje Potreba da se zajednički koriste resursi inspiriše sve sisteme, tehnike i alternative povezivanja. Računari se povezuju da bi se dobio zajednički pristup štampačima, datotekama i komunikacijskim, mrežnim prolazima (engl. gateways). Ukoliko imate potrebu da koristite štampače, da razmenjujete datoteke i šaljete elektronsku poštu (engl. e-mail), zatim da delite i baze podataka, onda vam je potreban sofisticiran mrežni sistem koji podržava zajedničko korišćenje baze podataka. Serveri, korisnički PC računari, mrežni adapteri (LAN kartice) i kablovi čine hardverski kostur na koji se oslanjaju softver za umrežavanje i aplikacioni programi. Kako je moderna oprema prilagođena međunarodnim standardima, obično u mrežu možete da uklapate proizvode različitih proizvođača. Isto tako, oprema koju nabavite ne utiče bitno na izbor programa za mrežu. Međutim sam izbor prave opreme nije tako jednostavan, zato što odmah morate da donesete odluku sa trajnim posledicama. Kod mreže zasnovane na personalnim računarima, računari imaju funkcionalne uloge servera i korisničkih stanica (engl. client stations). Serveri su ti koji stavljaju korisnicima na raspolaganje svoje diskove, štampače, modeme i jedinstvene komunikacijske veze (npr. sa telefaksima). Softver iz personalnih računara korisnika

Vodič za PC

363

PC i savremene tehnoiogije omogućava korisnicima mreže da priđu podacima i uređajima kojima raspolažu serveri. Od softvera kojim raspolaže server zavisi da li će on imati samo funkciju pružanja usluga ili će na njemu moći da se ravnopravno radi i sa programima 11 onome što se zove "mreža istog prioriteta" (engl. peer-to-peer network). Praktično svaki računar 80286, 80386 ili 80486 može da ima ulogu servera ali se za moćne LAN operativne sisteme (Novell-ov NetVVare 3.11 ili LAN Manager firme Microsoft) preporučuje 80486. Sve veći broj novih programa za mreže delimično radi na serveru, tako da će se trenutno ulaganje u snažan procesor sigurno isplatiti u budućnosti. Poželjno je investirati u dobar disk velikog kapaciteta i kontroler diska sa brzim kešom. Najčešće ulaganje u LAN opremu je nabavka mrežnog adaptera (engl. network interface adapter). Danas su interfejs kartice postale roba široke potrošnje, zahvaljujući masovnoj proizvodnji kompleta čipova, tako da je trenutna cena oko 100 DEM. Svakom računaru iz mreže potrebna je ova kartica (odnosno elektronika) za prenošenje serijskih signala iz mrežnih kablova, odnosno medija, do paralelnih tokova podataka unutar računara. Ovi adapteri mogu da pretvaraju formate podataka iz paralelnih u serijske i regenerišu signale, tako da oni mogu da pređu potrebnu udaljenost. U nekim slučajevima, ugradićete dva ili više adaptera u server, kako biste rasporedili opterećenje. Adapteri igraju važnu ulogu u upravljanju pristupom medijumima. Funkcija upravljanja pristupom medijumima (eng. media-access control, MAC) obično se izvodi na tri načina: "osluškivanjem" pre transmisije (eng. listen-before-transmitting), dodeljivanjem rednih brojeva stanicama (engl. sequential station number) i prenosom tokena, tj. simbola (engl. token-passing).

Upravljanje pristupom medijumima Šema "osluškivanja" pre transmisije, koja se zove i višestruki pristup sa nadgledanjem nosioca (engl. carrier sense multiple access, CSMA), radi isto kao amaterski, policijski ili bilo koji drugi dvosmerni sistem radio primopredaje. Stanica koja treba da pošalje poruku osluškuje LAN kabl. Ako ne čuje nosioca ili prenosni signal drugog čvora (stanice) iz mreže, stanica predaje poruku. U LAN mrežama u kojima korisnici dele transmisioni medijum (kanal), a saobraćaj je neravnomerno raspodeljen u vremenu, pogodno je koristiti CSMA mehanizam pristupa kanalu. Korisnik koji ima paket spreman za prenos testira kanal i započinje prenos, ako je kanal slobodan, a odlaže prenos, ako je kanal zauzet. Trenutak ponovnog pokušaja (kašnjenje) određen je slučajnom raspodelom. Korisnik može u jednom trenutku da bude ili predajnik ili prijemnik. Vreme potrebno za prebacivanje iz jednog u drugo stanje je zanemarljivo. U sistemu se pretpostavlja da preklapanje bilo kojih delova dva paketa je destruktivno i da se mora izvršiti ponovni prenos oba paketa. Mogućnost da se detektuje interferencija između više prenosa (uključujući i sopstveni) i prekine prenos paketa koji su u koliziji daje kao rezultat varijantu CSMA

364

VodičzaPC

_________________________________ 3,1 Novi tehnološki pravci metode CSMA-CD Ethernet tipa.

(Colision

Detect).

Ova

metoda

je

primenjena

u

mrežama

Medijum za povezivanje Mrežni adapteri određuju tip provodnika za povezivanje servera sa korisničkom stanicom. Izbor uključuje od telefonskih parica, oklopljene telefonske parice, koaksijalne kablove i kablove sa optičkim vlaknom. Koaksijalni kabl, naročito tanki RG-58 ili RG-62, lakše se instaliraju od oklopljenih telefonskih parica, a ima gotovo istu otpornost na šum. Šeme Thin Ethernet i ARCnet obično koriste ovaj kabl, naročito kao glavnu vezu između dve radne grupe na različitim spratovima zgrade. Mada ne poboljšava brzinu primopredaje, optički kabl dozvoljava veću udaljenost između stanica i obezbeđuje pctpunu zaštitu od uticaja elektromagnetnih talasa. Kablovi sa optičkim vlaknima imaju najveće učešće u troškovima umrežavanja (instaliranje po stanici može da košta nekoliko stotina dolara).

Topologija mreza Fizička topologija (engl. physical topology) je opis pravca pružanja kablova koji povezuju čvorove (stanice). Logička topologija (engl. logical topology) opisuje kako podaci putuju do stanica. Fizički oblik i logička putanja mogu biti dve potpuno različite stvari. Thin Ethernet koristi šemu povezivanja od stanice-do-stanice koja je ekonomična, jer zahteva relativno malo kabla, ali se rizikuje raspad sistema, ako se jedna veza ošteti ili dođe do kratkog spoja.

Mrežni softver Zahvaljujući postojećim standardima i protokolima, servere, interfejs kartice za mrežu, kablove i softver možete da kombinujete na bezbroj načina i formirate optimalno produktivnu i ekonomičnu mrežu. Mnogi više brinu o interfejs karticama za mrežu i kablovima, nego o operativnim sistemima. Obično tačno znaju da žele server sa brzim diskovima i brzim procesorom, ali ne umeju da odrede količinu i opišu i odaberu softver. A softver može i da napravi mrežu i da uništi mrežu. Operativni sistemi za mreže približavaju udaljene resurse, tako da se čini kao da su lokalni. Ako vas zanima datoteka koja postoji na računaru u nekoj udaljenijoj sobi, softver za mreže omogućava da joj pristupite, kao da se nalazi na disku vaše mašine. Omogućava da koristite hiljadama metara udaljene štampače, kao da su priključeni na vaš priključak LPT1. Omogućava da koristite modeme i mini računare iz mreže, kao da su priključeni na vaš serijski priključak COM1. Operativni sistemi za mreže imaju višeprogramsku i višekorisničku arhitekturu; u tom pogledu, sličniji su operativnim sistemima mini računara i mainframe računara, nego Microsoft-ovom DOS-u za personalne računare (MSDOS). DOS za personalne računare prima zahteve od programa i prevodi ih, jedan

Vodiž za PC

365

PC i savremene tehnologije po jedan, u radnje koje se odvijaju na ekranu, diskovima ili drugim priključenim uređajima. Operativni sistemi za umrežavanje, s druge strane, primaju zahteve za vršenje usluge od mnogih programa istovremeno i zadovoljavaju njihove zahteve za resursima iz mreže, odnosno posreduju kod zahteva različitih korisnika za istu uslugu. Softver za mreže je nevidljiv za korisnika. Korisnici znaju da imaju na raspolaganju dodatne resurse, ali obično ne brinu o tome gde su uređaji smešteni i kako su sa njima povezani. Po strukturi, softver za mreže ima mnogo modula. Većina njih se nalazi na mašinama koje imaju ulogu servera za podatke, servera za štampače ili komunikaciju. Nekoliko važnih programskih modula mora da se instalira u svaku radnu stanicu. Korisnički PC (radna stanica) nema sposobnost da ponudi svoje resurse drugim radnim stanicama. Imaju isti hardver (diskove, monitor, tastaturu itd.), BOIS (softver koji povezuje hardver sa DOS-om) i operativni sistem (DOS) koji imaju svi personalni računari, bili povezani u mrežu ili ne. Za rad u lokalnoj mreži potrebno je nekoliko dodatnih elemenata hardvera (interfejs kartice i kablovi) i softvera (preusmerivač i upravljački programi). Programi sa kojima radi korisnički PC, mogu da imaju neke dodatne atribute za mrežu, na primer sposobnost da automatski preko DOS-a izdaju komande za snimanje i zaključavanje datoteka. ( Ove dodatne mogućnosti softvera nisu obavezne, pošto i programi koji nisu kreirani za LAN mogu da rade u mreži.) Modul za preusmeravanje (engl. redirector modul) pridodat je da interveniše između programa i DOS-a. On prvi prima pozive programa koji od DOS-a traže uslugu, npr. pristup datoteci. Svaki preusmerivač na personalnom računaru programiran je da određene pozive preusmeri na drugo mesto u mreži ( na primer, poziv jedinici koja ne postoji na hardveru lokalnog personalnog računara). Zahvaljujući preusmerivaču, program personalnog računara može lako da koristi resurse iz mreže, jednostavnim obraćanjem odgovarajućem disku. Drugi pridodati softverski modul je upravljački program (engl. driver) interfejs kartice koji prenosi podatke od preusmerivača do interfejs kartice radne stanice iz mreže. Ovaj upravljački^program je posebno kreiran za hardver interfejs kartice za mrežu. Interfejs kartica za mrežu smešta se na magistralu korisničkog personalnog računara. U savremenim mrežama, provodnički protokoli i protokoli za pristup medijima gotovo su uvek nezavisni od softvera za mreže. Interfejs kartica sadrži programe u ROM-u, koji upravljaju kreiranjem i primopredajom paketa preko mreže. Na drugoj strani kabla za interfejs karticu radne stanice nalazi se server, sa dodatnim softverom isključivo za LAN i sopstvenom interfejs karticom. Pošto interfejs kartica obavi posao, NetBios modul ili emulator paze na pakete koji sadrže NetBios informaciju. Druge poruke predaje sigurnosnim i višekorisničkim softverskim modulima. Kao i bilo koji računar, server radi sa nekim operativnim sistemom. To je ponekad DOS, a češće neki poseban sistem ili onaj izveden iz sistema UNIX. Radeći zaiedno, ovi programski moduli obavljaju osnovne funkcije softvera za mreže. Ukratko, softver za mreže prepoznaje korisnike, povezuje njihove prethodno

366

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci definisane prioritete sa njihovim identitetom, zatim preusmerava DOS zahteve do odgovarajućeg servera za obavljanje određene radnje. Operativni sistem servera često nije varijanta MS-DOS-a, ali mora da emulira DOS i da na pravi način odgovara na zahteve radnih stanica koje rade pod DOS-om. Miniračunarski operativni sistemi, kao UNIX, od početka su kreirani za višeprogramski rad. Operativnim sistemima za umrežene personalne računare koji nemaju osnovu u DOS-u, nisu potrebni nikakvi dodaci za rad sa više programa odjednom. Ipak, i oni moraju na odgovarajući način da reaguju na DOS zahteve za usluge. LAN operativnim sistemima izvedenim iz mini računara pripada i Novell-ov NetVVare. U Novell-ovoj porodici operativnih sistema NetVVare, struktura datoteka je jedinstvena Novell-ova, ali operativni sistem sadrži i mnoge strukture karakteristične za UNIX, uključujući i unutrašnji proces komunikacije memorije nazvan tokovi (engl. streams). Kod NetVVare servera ne postoje ograničenja memorije kao kod MS-DOSa, ili ograničenja l/O priključaka. Softverski moduli (koji se kod NetVVare-a zovu školjke, engl. shells) svake radne stanice komuniciraju sa mrežnim softverom servera, da bi preneli zahtev za uslugu. Zahteve generišu programi ili naredbe unete na radnim stanicama sa komandne linije DOS-a. Softver servera prihvata zahteve, proverava identitet i ovlašćenje svakog nalogodavca, prevodi zahteve u poruke razumljive za operativni sistem servera i predaje ih dalje operativnom sistemu. Softver servera zatim radnoj stanici vraća tražene podatke i izdaje odgovarajuće kodove za greške.

Tipovi servera Mreža može da ima tri izvorna tipa servera: servere datoteka (engl. file servers), servere za štampanje (engl. print servers) i komunikacijske servere (engl. communications servers). Svaka mreža može da sadrži po nekoliko servera različitog tipa. Termin server koristi se u funkcionalnom smislu, podrazumevajući uređaj koji ima određenu ulogu u mreži. Server za datoteke korisničkim računarima stavlja na raspolaganje čvrsti disk, zatim odgovara na zahteve za čitanje i pisanje podataka koji stižu iz programa posredstvom softvera za preusmeravanje svakog korisničkog računara i posreduje kod simultanih zahteva za pristup istim podacima. Server baza podataka, podvrsta servera datoteka, obuhvata server koji čine dostupnim skupe hardverske komponente kakve su CD-ROM ili optički disk, kao i najnovije tipove procesora za baze podataka. Ovi poslednji uređaji izvršavaju specijalne komande - često u IBM-ovom SQL (Structured Query Language, jezik strukturnih upita) - iz upitnih programa baze podatak koji rade na personalnim računarima vezanim u mrežu. Oni primaju zahteve od korisničkih stanica za izdavanje izveštaja i izvršavaju kompleksne delove programa koji su potrebni da bi se izvukle i prevele potrebne informacije iz baze podataka. Pošto softver za obradu baze podataka radi na personalnom računaru koji funkcioniše kao server datoteka, upitni programi ne moraju da vuku datoteke kroz kablove mreže zbog razvrstavanja i

VodičzaPC

367

PC i savremene tehnologije slaganja u korisničkom računaru. Ova arhitektura smanjuje opterećenje mreže komunikacijama, prebacujući ga na personalni računar sa bazom podataka. Server za štampanje prima poslove štampe od programa koji rade na korisničkim stanicama, smešta ih na čvrsti disk i šalje štampaču kada na njih dođe red. Server obično može da opsluži više štampača u isto vreme. Često isti računar služi kao server datoteka i server za štampanje, mada u mnogim LAN arhitekturama bilo koji računar može da radi kao server za štampanje. Moguće uloge komunikacijskih servera su raznovrsnije od uloge servera datoteka i štampe. Njihove funkcije idu od pcvezivanja radnih stanica iz LAN mreže sa mainframe računarima, do deljenja grupe skupih modema i telefaksa između korisničkih stanica. Faks server obezbeđuje svakom u mreži mogućnost da deli hardver za prijem i slanje faksimila. Personalni računari sa ulogom komunikacijskog servera obično samo tome i služe.

3.1.2

NetVVare 3.X

Novell-ova strategija razvoja softvera za integrisane računarske sisteme bila je kristalno jasna i dosledna: ponuditi operativni sistem sa dobrim osobinama i performansama i učiniti sve da se obezbedi potrebno okruženje za njegov rad. Novell je primarno proizvođač softvera, ali je u nekoliko navrata izlazio i na tržište hardvera sa novim proizvodima i konkurencijom obarao cene. Njegova filozofija "otvorenih sistema NetVVare" u skladu je sa današnjom težnjom ka standardizaciji NetVVare 3.X je snažna platforma za projektovanje programa klijent/server, veoma je brz, ne degradira pod velikim opterećenjem i ima ogroman prostor za čuvanje podataka. To je potencijalno bogato okruženje za uvođenje nove generacije programa. NetVVare 3.X je pravi 32-bitni mrežni operativni sistem projektovan za rad na Intel-ovim procesorima 80386 i 80486. Ako NetVVare 3.X otkrije prisustvo procesora 486, on koristi izuzetne sposobnosti ovog čipa izvršavajući duže instrukcije (više komandi po CPU ciklusu). Zreiost ovog softvera ogleda se i u načinu prijavljivanja grešaka. Poseduje poboljšanu bezbednost: reviziju bezbednosti (engl. security auditing) i šifrovanje kopija (engl. encrypted back-up). Funkcija revizije bezbednosti prati sve promene bezbednosti koje se pojavljuju na serveru, i svaku izmenu čuva u originalnom izdanju. Štaviše, kada NetVVare pravi rezervne kopije datoteka iz mreže, šalje ih i čuva u šifrovanom obliku, a dešifruje ih samo kada ih vraća serveru po izvršenom obnavljanju. NetVVare Loadable Modules (NLM) su programi (od kojih nisu svi razvijeni u Novell-u) koji rade na serveru datoteka. Mada NLM nudi veliku funkcionalnost, on radi na istoj mašini na kojoj i softver servera datoteka, i u isto vreme. Ako server datoteka ne radi dobro, gubite i sve njegove funkcije. Štaviše, ako neki posao tako zahteva, NLM može da pristupi kernelu (jezgru) operativnog sistema NetVVare 3.X. Ako padne NLM, postoji mogućnost da za sobom povuče i server datoteka. NLM za udaljenu konzolu dozvoljava administratoru sistema (supervizoru) da nadgleda informacije servera sa svoje radne stanice (odnosno bilo koje stanice u sistemu na kojoj se prijavio). Administratorov računar se ponaša i kao konzola

368

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci servera, jer omogućava da administrator učitava i uklanja NLM i da potpuno upravlja serverom. NLM za usluge štampanja (PRINTSERVER.NLM) omogućava "spuling" i čekanje u redu za maksimalno osam štampača. Ovlašćenim korisnicima dozvoljava da pristupe i manipulišu štamparskim poslovima. Podržava štampače vezane na lokalne radne stanice (program RPRINTER.EXE) i upravlja sa maksimalno 16 štampača u mreži. Da ne bi svako dodavao serveru NLM, Novell ima opciju Secure Console (zaštita konzole), koja dodavanje NLM-a, i!i programa za servere, zabranjuje svakom ko nije administrator sistema. Uz NLM, NetWare 3.X podržava i program za servere datoteka Netvvork File System (NFS), koji se mnogo koristi na UNIX-u. Osobina koja je vrlo značajna je Dynamic Resource Configuration - dinamičko konfigurisanje resursa. I supervizor i korisnici imaju koristi od ove osobine, tipa veštačke inteligencije. Sa ovom verzijom vrednosti parametara sistema mogu da se menjaju i pri uključenom serveru, a sam operativni sistem određuje optimalne vrednosti i precizno ih podešava. Multiple Name Spaces (prostori sa više naziva) dozvoljava upravljanje datotekama koje potiču iz različitih operativnih sistema. NetWare 3.X obezbeđuje dodatnu zaštitu podataka sa mogućnošću spasavanja i šifriranja datoteka. Jedna opcija spasavanja datoteka automatski čisti sve obrisane datoteke, a druga čuva datoteke dok ne ponestane prostora na disku. Značajna i korisna karakteristika NetWare 3.11 je TCP/IP podrška servera. Standard TCP/IP omogućava povezivanje preko raznovrsnih platformi, od mainframe računara do Macintosh-a. Ti računari razmenjuju podatke kada se povežu preko kompatibilnih mreža, kao što su Ethernet ili X.25. Sve što su korisnici i programeri mogli da požele od operativnog sistema mreže, NetWare 3.X ima. Za korisnike, sistem datoteka je brz, pouzdan i prostran. Održavanje sistema je jednostavno i mreža može da se proširuje i po broju korisnika i po broju servera datoteka. Programerima obezbeđuje platformu i sve alate za kreiranje sledeće generacije programa za servere.

Upoznavanje sa NetVVare mrežom Topološke komponente kontrolišu komunikaciju unutar i između NetVVare lokalnih mreža. Ove komponente su u strogoj vezi sa mrežnim kabliranjem; jedno ne može egzistirati bez drugog. Centralna komponenta mrežne instalacije je mrežni adapter (engl. Netvvork Interface Card - NIC). Adapter uspostavlja LAN topologiju, inicijalizuje komunikacione protokole i određuje tip kabla. On je, takođe, samo topološka komponenta koja se direktno povezuje sa mrežnim računarima. Mrežni adapter (kartica) komunicira sa tri različita uredaja: LAN kablažom, mrežnim računarima i projektovanom topologijom. LAN kablaža povezuje se sa adapterom preko specijalnog mrežnog konektora. Svaki tip topologije specificira svoj tip konektora. Mrežni računari povezuju se direktno sa karticom preko sistemske magistrale (tj. konektora za proširenje na osnovnoj ploči). LAN fajl serveri i radne stannice zahtevaju kompleksan skup konfiguracionih parametara za kontrolu internrh

VodičzaPC

369

PC i savremene tehnologije komunikacija sa karticom. Konfiguracije topologija su specifične za Ethernet, ARCNet i Token Ring. Thin Ethernct Cable

Barrel Connector BNC Grounding Terminating Plug

CCD BNC T-Connector

BNC Terminating Plug

®0)

slika 3.9 Hardver za Ethernet mrežu sa tankim koaksijalnim kablom

Najkritičnija je veza mrežne kartice sa mrežnim računarom. Radne stanice i fajl serveri su kompleksni lavirint kanala magistrale, RAM adresa i zahteva za prekid (interrupt requests). Mrežni adapter mora se izboriti za svoj prolaz u ovoj šumi internih komunikacija. Da bi kontrolisali ove kanale informacija, mrežni računari koriste sofisticirani skup internih konfiguracija. Komunikacije unutar i između kritičnih (radna stanica/server) komponenti, određene su sa četiri različita parametra: linijom zahteva za prekid (IRQ), l/O portom, baznom memorijskom adresom, kanalom za direktni memorijski pristup (DMA). Linija zahteva za prekid definiše direktan hardverski kanal ka mikroprocesoru (CPU). Svaki periferijski uređaj u računaru mora imati jedinstven IRQ, uključujući mrežnu karticu, serijski port, paralelni port, modem, miša, disk kontroler, video karticu, flopi drajv kontroler i strimer jedinicu. IRQ obezbeđuje hardverskom uređaju mogućnost da prekine CPU kada mu je potrebno neko procesiranje. Ovime je opisano kako se mrežni zahtevi prenose kablom do kartice i do internog NetVVare "šela". 1/0 port definiše putanju za dolazeće i odlazeće mikroprocesorske poruke. Mikroprocesor će slati i primati mrežne podatke preko specificiranog mrežnog 1/0 porta. Svaka periferija mora komunicirati preko jedinstvenog 1/0 porta. Bazna memorijska adresa definiše RAM lokaciju za ulazne

370

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci mrežne zahteve. Bazna memorijska adresa dodeljuje se kao opseg RAM lokacija, pošto većina mrežnih paketa su prilično veliki. RAM adresom obuhvataju se LAN drajveri, disk drajveri, paketi i NetVVare skupovi instrukcija. Direktni memorijski pristup upućuje na interni kontroler koji privremeno memoriše ulazne mrežne zahteve. Paketi mrežne kartice mogu biti privremeno smešteni u DMA bafer umesto u sistemski RAM. Ova procedura zaobilazi (premošćava) zauzeti CPU i suštinski poboljšava performanse mrežne kartice. Na žalost, 90% današnjih kartica ne koristi prednosti DMA kanala.

slika 3.10 Povezivanje stanica tankim Ethernet kablom

Vodič za PC

371

PC i savremene tehnologije ____________________________ U jednostavnoj konfiguraciji, sa samo nekoliko periferija, lako je izbeći konfiguracione konflikte, pošto će najverovatnije fabrički podešene vrednosti parametara mrežnog adaptera odgovarati. Međutim, u slučaju pune instalacije radne stanice ili servera, biće problematično postaviti parametre mrežne kartice. Tu će vam od velike pomoći bit programi ChecklT i Microsoft-ov MSD. Naime, pomoći njih možete videti koji su interapti slobodni i kakva je situacija sa adresama. Konfiguracije mrežnih kartica postavljaju se, u principu, na tri načina: hardverski džamperima (kratkospojnicima), hardverski blokovima prekidača (DIP svvitches) i softverski EPROM-om. U slučaju hardverskog konfigurisanja parametara mrežnog adaptera, uz adapter se isporučuje prateća dokumentacija u kojoj je dat opis postavljanja džampera (ili prekidača) za pojedine vrednosti parametara. U slučaju softverskog konfigurisanja mrežnog adaptera, uz adapter se isporučuje disketa sa programom za konfigurisanje. Ovim programom se programira EPROM (Erasable Programmable Read-Only Memory). U EPROM čipove programski se upisuju vrednosti konfiguracionih parametara - nema džampera ni prekidača. Ethernet je na raspolaganju u tri oblika: tanki (thin), debeli (thick) i 10Base-T. Mada ova tri obiika koriste različite strategije povezivanja, oni koriste isti Ethernet protokol. Osim toga, koriste isti tip mrežne kartice. Konektori se razlikuju, ali interne komponente ostaju iste. U stvari, proizvođači su počeli da uvode Ethernet kartice koje istovremeno podržavaju sva tri oblika. Na slici 3.11 prikazana je tipična Ethernet kartica. Kartica ima četiri konfiguracione komponente: džampere za baznu l/O adresu, džampere za interapt, džampere za tip kabla, džampere za daljinsko resetovanje (remote reset) i podnožje za PROM čip za daljinsko resetovanje. "Bazni" i "inerapt" džamperi se koriste za postavljanje IRQ, l/O i RAM adresa. Džamperi za tip kabla definišu tip konektcra: BNC (tanki kabl) ili DIX (debeli kabl). Daljinsko resetovanje je, u stvari, proces "butovanja" (startovanja) radne stanice sa fajl servera, umesto sa lokalnog diska ili flopija. Ova opcija je na raspolaganju za radne stanice bez lokalnog hard diska i flopija (diskless vvorkstation). Džamper za daljinsko resetovanje uspostavlja ovu proceduru. Instalacija Ethernet 10Base-T topoloških komponenti je nešto komplikovanija i ovde se neće razmatrati. NAPOMENA: RAM i DMA vrednosti su obično date kao heksadecimalna adresa. Ova adresa definiše lokaciju u memorijskom opsegu. treba biti pažljiv i ne dodeljivati inkrementalne (susedne) RAM i DMA adrese; njihovi opsezi bi se mogli, u tom slučaju, preklopiti. Takođe, većina sistema rezerviše specifične IRQ i l/O adrese. nikada ne treba dodeljivati sledeće vrednosti: IRQ: 0, 1, 2 i 9 l/O: 220 - 249, 2F0 - 2F7 i 3E0 - 3E7. Radne stanice se koriste kao samostalni računari, sve dok se ne povežu sa mrežom. Veza sa fajl serverom se ostvaruje kroz proces logovanja (prijavljivanja). Svaka radna stanica procesira sopstvene fajlove i koristi sopstveni operativni sistem (DOS).

372

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci Fajl server je PC računar koji koristi NetVVare operativni sistem, da bi kontrolisao mrežu. Fajl server koordinira sve radne stanice u mreži i reguliše način raspodele mrežnih resursa. -j

remote reset —i—j

DIX konektor (thick)

tipkabla

remote PROM

Jn BNC konektor (thin)

slika 3,11 Skica tipične Ethernet mrežne kartice (pogled na stranu sa komponentama)

Radne stanice komuniciraju sa fajl serverom preko specijalnog paketa softvera koji se naziva mrežna školjka (netvvork shell). Šel mora biti učitan na svakoj radnoj stanici pre nego što ona može da funkcioniše u mreži, tj. mora se prijaviti svojevrsnom "mrežnom oficiru za vezu". Mrežna školjka sastoji se od dva dela (fajla): NETx i IPX.

preambula (8 ba jbva)

adresa odredišta(6 bajtova)

adresa izvora bajtova)

(6 poljehpe (2 bajte)

polje podataka CRC (46-1500 (4 bajtova) bajte)

slika 3.12 Poruke između stanica na Ethernet mreži šalju se u formi "paketa" ili "okvira" (frame)

NETx usmerava primarne zahteve radne stanice DOS-u ili NetWare-u. Ako je primarni zahtev nešto lokalne prirode (komanda radne stanice takva kao što je DIR), šel će ga usmeriti ka DOS-u radne stanice. Ako je primarni zahtev orijentisan ka mreži (kao što je mrežna komanda NDIR), šel će usmeriti zahtev ka svom drugom delu i prepustiti IPX-u da ga usmeri na odgovarajuću mrežnu lokaciju. IPX je drugi deo NetWare šel kombinacije. Ovaj mini program je odgovoran za usmeravanje sekundarnih zahteva radne stanice od NETx preko interne mrežne kartice ka LAN fajl serveru. IPX prati poruku dok putuje lokalnom mrežom i obezbeđuje da ona sigurno stigne na odredište.

VodiSza PC

373

PC i savremene tehnologije

prikljucci

slika 3.13 Novell-ov softver za preusmeravanje (shell) primljene poruke prenosi do mrežnog adaptera preko softvera transportnog nivoa (SPX/IPX)

Arhitekture lokalnih mreža u MS-DOS svetu ne uklapaju se baš najbolje u referentni model. Sada ćemo razmotriti kako se Novell NetVVare uklapa u referentni model. Najniži sloj NetVVare arhitekture sadrži sklopove i upravljačke programe za više fizički različitih mreža uključujući Ethernet, Token Ring i ARCnet. Sklopovi i upravljački programi ispunjavaju fizički sloj OSI modela i proširuju se delom na sloj podataka. Tu pokrivaju podsloj zadužen za kontrolu pristupa mediju, tzv. MAC podsloj (Medium Access Control). Gornji deo sloja podataka, koji upravlja logičkom vezom, nazvan LLC (Logical Link Control) ispunjava Novell-ov protokol za međumrežnu razmenu paketa IPX (Internet Packet eXchange), koji je, takođe, i transportni protokol NetVVare-a. NETWARE

NetWare aplikacije

Ostake aplikacije

NetWare Core Protccol (NCP) Sequenced Packet Exchange (SPX) Intemet Packet Exchange (IPX) Open Datalink Interfece Ethemet

Token Ring

Ostali

slika 3.14 Slojevi protokola NetWare-a uskladeni sa ISO OSIRM

374

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci Ova dva dela sloja podataka moraju međusobno da komuniciraju. Da bi omogućili upotrebu različitih transportnih protokola u kombinaciji sa različitim fizičkim implementacijama, u Novell-u su definisali interfejs između ova dva podsloja i nazvali ga interfejsom otvorene veze OLI (Open Link Interface). OLI opisuje kako upravljački program mrežnog adaptera komunicira sa "slogom protokola" iznad njega. Pod slogom protokola ovde se podrazumeva skup protokola koji pokriva više uzastopnih slojeva OSIRM-a, kojji su uključeni u određenu vezu. Poštujući OLI, jedan slog protokola može da komunicira sa više upravljačkih programa (i mrežnih adaptera), tj. ista aplikacija može istovremeno prenositi podatke kroz mrežu tipa Ethernet i Token Ring. Takođe, jedan upravljački program (i mrežni adapter) može da komunicira sa više slogova protokola, tako da mrežna stanica može istovremeno biti povezana sa više raznorodnih računara pod raznim operativnim sistemima. Ponudivši OLI, Novell se nadao da će time navesti nezavisne proizvođače da za NetVVare razvijaju upravljačke programe i protokole viših slojeva, kao što su TCP/ IP i ISO TP4. To se zaista i dogodilo. lako je deo IPX-a u sloju podataka, njegova glavna uloga je u mrežnom sloju. Kao i svaki mrežni protokol, IPX garantuje ispravnost paketa kojeg predaje višem sloju. Protokol za sekvencijalnu razmenu paketa SPX (Sequenced Packet eXchange) je transportni protokol u NetWare-u. Njegova uloga je da osigura da paketi stignu na odredište i to u ispravnom redosledu. IPX/SPX kombinacija čini Novell-ov slog protokola. Slogovi drugih proizvođača zamenjuju ovu kombinaciju. Iznad te kombinacije nalazi se još jedan NetWare interfejs koji opisuje interakciju između transportnog sloja i viših slojeva NetWare-a. NetWare NCP (NetWare Core Protocol) protokol poštuje ovaj interfejs i zauzima sloj sesije i prezentacijski protokol. Na vrhu svega nalaze se NetWare aplikacije. One pružaju osnovne usluge za rad sa datotekama, koje mnogi korisnici vide kao integralni deo NetWare-a. Sve mrežne informacije smeštene su na interni hard disk fajl servera. Struktura mrežnih direktorijuma razlikuje se od strukture lokalnih diskova po sigurnosti, označavanju drajvova i mapiranju. Mrežni fajlovi su mnogo kompleksniji nego njihovi lokalni pandani, uglavnom zato što može da ih koristi (deli) više korisnika. Ova kompleksnost, sama po sebi, zahteva sofisticiraniji sistem atributa i sigurnosti. Lokalni drajvovi koriste slovne oznake od A: do E:. A: i B: su flopi drajvovi a C:, D: i E: su rezervisani za lokalne hard diskove. Mrežni drajvovi koriste preostale slovne oznake od F: do Z:. Pošto mrežni diskovi imaju mnogo prostora a moguće je izabrati i više oznaka za drajvove, oni imaju ugrađen sistem za mapiranje (preslikavanje) direktorijuma (lokacija fajlova). Mapiranje je NetWare-ov sistem za dodeljivanje direktorijumima slovnih drajv oznaka. Ovim se korisnicima olakšava pronalaženje fajlova i pristup mrežnim aplikacijama. Da biste koristili mrežu morate spojiti svoj čvor (radnu stanicu) sa fajl serverom i prijaviti se u spisak aktivnih korisnika. Za "logovanje" (prijavljivanje) na NetWare, morate uraditi sledeće: startovati DOS na radnoj stanici,

VodiczaPC

375

PC i savremene tehnologije učitati NetVVare školjku, promeniti aktivni drajv na mrežni drajv, uneti korisničko ime (username) i šifru (passvvord). Svaki korisnik je registrovan posredstvom NetVVare sigurnosnog sistema i dato mu je jedinstveno korisničko ime i šifra. Supervizor ili menadžer grupe su jedine osobe koje mogu kreirati korisnika, tj. dodeliti mu korisničko ime, šifru i dodeliti izvesna prava (pokretanje programa, razgledanje, kreiranje, modifikovanje, brisanje fajlova itd.) u pojedinim direktorijumima.

Korisnički rad pod operativnim sistemom NetWare Korisnici mreže morali bi da dobro poznaju operacije na personalnom računaru, kao i operacije sa hard diskom i disketama, odnosno da poznaju DOS. Ako je PC deo NW mreže, znači da je povezan sa drugim računarima i periferijskim uređajima. Datoteke, štampači, ploteri i komunikacije dele se sa drugima u mreži čime se povećava njena produktivnost. Za korišćenje NetWare (NW) mreže, potrebna je određena obuka koja ima četiri nivoa odgovornosti: osnovni korisnik mreže operater na određenim podsistemima mreže vođa radne grupe glavni kontrolor mreže (supervizor). Osnovni korisnici koriste u svom radu programe i podatke kojima imaju dozvoljen pristup (inženjeri, pravnici, knjigovođe, rukovodioci,...). Operateri su službeni korisnici mreže kojima se dodeljuju određene privilegije. Vođe radnih grupa su korisnici kojima je data odgovornost da organizuju i rukovode drugim korisnicima, kao, na primer, vođa grupe u projektnom birou, vođa grupe u računovodstvu itd. Supervizor je glavni kontrolor mreže i odgovoran je za njeno besprekorno funkcionosanje. On podržava rad sistema, organizuje upis podataka, kreira nove korisnike, dodeljuje prava korisnicima i pomaže osnovnim korisnicima u snalaženju u mreži.

Zaštha informacija u mreži Sve informacije koje "pamti" mreža su, u principu, dostupne svim korisnicima mreže i čuvaju se na jednom mestu - hard disku, na fajl serveru. Međutim, ne bi bilo dobro da baš svi imaju pristup baš svim podacima, jer bi moglo da se desi da jedni drugima brišu ili menjaju važne informacije. Da bi se ovakvi slučajevi sprečili, mreža ima poseban sistem zaštite podataka koji sadrži sledeće kombinacije: sigurnost ulaza (pristupa) u sistem, prava data korisnicima na osnovu poverenja i posebne oznake (atributi) dodeljeni direktorijumima i fajlovima.

376

Vodiž za PC

3.1 Novi tehnološki pravci Sigurnost ulaza u sistem (engl. login security) sadrži kreiranje posebnih imena i šifri korisnika i raznih drugih načina za prepoznavanje korisnika koji ima pravo da pristupi mreži. Prava data korisnicima na osnovu poverenja (engl. trustee rights) određuju kojim direktorijumima i fajlovima korisnik može da pristupi i šta sa njima može da radi. Atributi određuju koji direktorijumi ili fajlovi mogu biti kopirani, obrisani, pretraživani ili menjani... .

Podizanje sistema Podići sistem znači uključiti računar (radnu stanicu), učitati DOS i parametre radne stanice. Kompletan rad na podizanju sistema vrši se sa diskete (ukoliko je radna stanica bez lokalnog hard diska) ili sa fajla na lokalnom hard disku). Ovaj fajl startuje operativni sistem radne stanice, unosi podatke o mreži i otvara pristup mreži. Ukoliko je radna stanica bez flopi drajva i hard diska (engl. diskless), onda se podizanje vrši startovanjem tzv. "boot" procedure sa "boot" ROM-a instaliranog na mrežnoj kartici radne stanice.

Kreiranje diskete za podizanje sistema 1. Formatizujete praznu disketu kao disketu za podizanje sistema, upotrebljavajući komandu FORMAT iz DOS-a. Stavite disketu u flopi drajv i otkucate: format a:/s Sledite poruke koje se pojavljuju na ekranu 2. Od supervizora potražite fajlove IPX.COM i NETX.COM i kopirajte ih na disketu za podizanje sistema ili u osnovni ditektorijum lokalnog hard diska. 3. Tražite od supervizora da vam kreira dodatne datoteke za podizanje sistema na disketi za podizanje sistema (ili prilagodi postojeće na lokalnom hard disku) i to: AUTOEXEC.BAT CONFIG.SYS NET.CFC 4. Obeležite vidno disketu za podizanje sistema. Ukoliko ste relativno iskusan korisnik možete i sami kreirati navedene datoteke. Datoteku AUTOEXEC.BAT možete kreirati koristeći neki ASCII editor a treba da sadrži sledeće : prompt $p$g ipx netx

f: login Datoteka CONFIG.SYS treba da sadrži sledeće: device = a:\himem.sys

Vodič za PC

377

PC i savremene tehnologije device = a:\emm386.exe auto files = 8 buffers = 20 stacks = 0,0 shell = a:\command.com /E:512 /p Datoteka NET.CFG treba da sadrži maksimalni broj fajlova koje ćete otvoriti na fajl serveru u nekoj aplikaciji (na primer 50), tj. sledeće: file handles = 50 Po podizanju sistema (radne stanice), ostvarili ste vezu između vaše radne stanice i fajl servera. Da biste se uključili u mrežu, morate otkucati vaše korisničko ime (to zahteva komanda LOGIN iz AUTOEXEC.BAT fajla) a potom jedinstvenu šifru (passvvord). Ukoliko nemate šifru, ostali korisnici mogu lako uzimati vaše fajlove i koristiti ih za sebe. Po izvršenju ovih operacija, izvršava se na serveru vaš login skript fajl (koji je za vas kreirao supervizor mreže) i time uspostavlja vaše radno okruženje u mreži. Vi sada "vidite" server kao neki od diskova, najčešće F (mogući raspon slovne oznake je od F do Z), sav softver koji bi inače radio sa lokalnog diska radne stanice može, ukoliko je projektovan za mrežni rad, bez ikakvih problema raditi i sa diska F, tj. sa mrežnog diska. Po prijavljivanju na mrežu, zavisno od toga kako je supervizor organizovao sistem, možete startovati vašu aplikaciju ili iz komandne linije (kao kad radite na samostalnom PC računaru) ili iz menija (koji je za vas kreirao supervizor). Po završetku rada na mreži, pravilo je da se korisnik odjavi sa mreže, tj. da opozove vezu sa serverom. Da biste to uradili, potrebno je da u komandnoj liniji otkucate komandu LOGOUT ili da iz menija (ukoliko je kreiran) izaberete tu opciju. Ovo je poželjno da uradite čak iako niste završili rad ali morate da napustite radno mesto na izvesno vreme. Time štitite svoje podatke od radoznalih i ujedno omogućavate drugom korisniku da se prijavi i koristi za to vreme radnu stanicu. NAPOMENA: Novell više ne unapređuje IPX drajvere, tako da su sada aktuelni tzv. ODI (Open Datalink Interface) drajveri. Ovi drajveri utiču na sadržaj fajlova NET.CFG i AUTOEXEC.BAT. Ukoliko vaša mreža radi sa ODI drajverima, tada bi fajl NET.CFG trebalo da izgleda ovako: Link support Buffers 6 1600 Protocol IPX Bind NE2000 Link driver NE2000 Int 5 Port 300 Frame ETHERNET_802.3 a fajl AUTOEXEC.BAT: LSL

378

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci NE2000 IPXODI NETX Spašavanje obrisanih fajlova Ukoliko u toku rada na mreži greškom obrišete neki fajl da biste ga spasili u komandnoj liniji, otkucajte komandu SALVAGE a zatim iz prikazanog menija, odaberite opciju "Vievv/Recover Deleted Files". Ako imate previše fajlova za spašavanje, možete ih videti ili "skrolovanjem" ekrana ili upotrebom tastera za markiranje uzorak fajla. Da spasete fajlove, otkucajte u prozoru "Erased Name Pattern To Match" džoker znakove ili naziv specifičnog fajla. Da biste videli koje je sve fajlove moguće spasiti, pritisnite taster . Da spasete fajl, postupite na sledeći način: Spašavanje jednog fajla. Odaberite fajl koji želite da spasite. Iz "Recover This File" prozora odaberite "Yes" Spašavanje više fajlova. Upotrebite funkcijski taster F5 da odaberete više fajlova. Odgovorite sa "Yes" na postavljeni upit. Pritisnite Escape taster za kraj rada sa ovom komandom. Ukoliko se ne sećate lokacije obrisanog fajla a znate naziv, na primer RADNICI.DAT, i mislite da se nalazi u direktorijumu KADROVI i drajv G je mapiran na taj direktorijum, tada treba da otkucate sledeće: NDIR G: RADNICI.DAT Ako ne znate u kojem se direktorijumu fajl nalazi, promenite direktorijum na osnovni, a zatim otkucajte: NDIR ime fajla sub Na ovaj način će biti pretraženi svi direktorijumi u kojima imate prava pristupa.

Štampanje u mreži Mrežni rad omogućava određenom broju Ijudi da deli mrežne štampače. Mrežni štampači su priključeni na fajl server ili na poseban računar, tj. print server. Kada se štampa na mrežnom štampaču, zahtevi za štampanje ne šalju se direktno na štampač, već na fajl server. Svi zahtevi za štampanje čekaju u redu za štampanje. Red čekanja za štampanje u praksi je poznat pod imenom spuler (engl. spooler). Kod manjih mreža, odnosno mreža sa manjim brojem mrežnih štampača, fajl server obično ima ulogu i print servera. lako je rukovanje zahtevima za štampanje u mreži drugačije nego kod samostalnih PC računara, korisnik treba da štampa fajlove kao da to radi na "solo" računaru. Da bi to tako i bilo, zadatak supervizora je da podesi administraciju print servera, tako da običan korisnik bude što manje opterećen poslom štampanja. Ukoliko imate priključen lokalni printer na radnu stanicu, onda je, što se tiče štampanja, okruženje takvo kao da radite na samostalnom PC računaru.

Vodič za PC

379

PC i savremene tehnologije _________________________________

Uobićajene poruke o greškama Poruke označavaju softverske i hardverske greške koje ne dopuštaju dalje odvijanje procesa. Sledi lista grešaka, objašnjenje prirode poruke greške i način ispravke. Pristup onemogućen (ACCESS DENIED) Ova poruka pokazuje da ste netačno uneli šifru ili korisničko ime, ili ste pokušali da se prijavite iako niste definisani kao korisnik. Pokušajte da se ponovo prijavite na mrežu, pazeći da korisničko ime i šifru unesete korektno i da se prijavljujete na server kod koga ste registrovani. Ova poruka se može pojaviti i u slučaju da pokušate da promenite atribute fajlova, da ih obrišete, preimenujete ili kopirate, a nije vam dato pravo da to radite u okviru mreže (ili nekog direktorijuma). Da biste dobili informaciju o svojim pravima, otkucajte u komandnoj liniji komandu: RIGHTS ime fajla ili pitajte supervizora. Fajl serveru se ne može pristupiti (A FILE SERVER COULD NOT BE FOUND) Pri pokušaju vašeg ulaska u mrežu, fajl server nije odgovorio (nije se odazvao) na zahtev u određenom vremenu. Proverite priključne veze (kablove i konektore) i da li bar jedan fajl server postoji u mreži (da li je server uopšte podignut). Takođe, tražite od supervizora da proveri IPX fajl i da li mreža odgovara postavljenoj konfiguraciji. Greške na mreži (NETVVORK ERROR during. File=: Abort, Retry or Fail? or Abort, Retry?) Otkucali ste naredbu, ali operacija nije pravilno primljena. : ukazuje na drajv i ime fajla kod koga je primećena greška. Pritisnite taster "R" da ponovite operaciju, ako je potrebno nekoliko puta. Ako je problem i dalje prisutan, kontaktirajte supervizora. Ovo se manifestuje ako je neko fajl server u međuvremenu isključio. Otkucajte "Abort" da opozovete operaciju i pokušajte da se ponovo povežete sa fajl serverom. Ako ne uspete, kontaktirajte supervizora. Šifra nije prihvaćena (PASSVVORD HAS EXPIRED) Ova poruka pokazuje da vaša šifra nedostaje. Supervizor mreže može da zahteva od korisnika da periodično menjaju svoje šifre kod servera fajlova da bi se zaštitio pristup neautorizovanih korisnika. Takođe, može da dodeljuje broj prijavljivanja (uključivanja) dok korisnici koriste stare šifre pre nego što kreiraju nove šifre. Upotrebite komandu SETPASS da promenite vašu šifru. Server nije pronađen (SERVER NOT FOUND) Ova poruka pokazuje da ste pokušali da se povežete sa fajl serverom, ali da to nije uspelo iz sledećih razloga: fajl server nije uključen u mrežu (nije startovan) fajl server nije uključen u mrežu zato što supervizor interveniše

380

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci pogrešno ste otkucali ime servera Upotrebite komandu SLIST, da biste videli sve uključene servere u mreži. Ako je server odsutan zbog reorganizacije mreže, pokušajte povezivanje kasnije. Takođe, otkucajte pravilno ime servera i, ako i dalje imate problema, potražite pomoć od supervizora. Nemoguće povezivanje sa serverom (UNABLE TO ATTACH TO SERVER ) Ova poruka se pojavljuje u sledećim slučajevima: nepravilno otkucano ime servera ime servera nije na vašoj mreži server je isključen zbog reorganizacije mreže. Otkucajte pravilno ime servera. Upotrebite komandu SLIST, da biste videli koji je server na vašoj mreži. Korisnik nije pronađen (USER NOT FOUND) Ova poruka pokazuje da niste definisani kao korisnik na toj mreži ili ste pogrešno otkucali korisničko ime. Otkucajte korektno korisničko ime. Ako niste sigurni koji korisnici su priključeni na server, upotrebite komandu (program) SYSCON da vidite korisnike mreže. Takođe, možete da upotrebite komandu USERLIST da vidite listu priključenih korisnika. Po principu sličnom DOS-u i ovde vam je na raspolaganju HELP i koristi se za pomoć u vezi mrežnog operativnog sistema kao potsetnik komandnih tastera i komandnih linija. Da biste pristupili help ekranu, otkucajte u komandnoj liniji HELP i potvrdite komandu tasterom Enter. Sledeći pritisak na Enter izaziva prelazak u glavni meni. Svaki sledeći odlazak na ekran HELP omogućava pritisak na taster F1. Da bi se dobilo više informacija o HELP-u, pritisnite taster dok se ne pojavi "How to use this reference" i nakon toga se ponovo pritisne Enter.

3.1.3

Elektronska pošta

Elektronska pošta pojavila se u inženjerskom radnom okruženju krajem šezdesetih godina, kada su istraživačke korporacije počele da komuniciraju jedna sa drugom i univerzitetima preko mreže Arpanet (Penatagon-ova Advanced Research Projects Agency). Sredinom sedamdesetih već je smatrana moćnim inženjerskim alatom. U Xerox RARC-u (Palo Alto Research Center), sredinom sedamdesetih, istraživači na projektovanju VLSI (very large-sacale integration) čipova sarađivali su posredstvom elektronske pošte. E-mail je, takođe, korišćen u PARC-u krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina za razvoj Interpress-a, protokola za štampanje, koji je evoluirao u današnji PostScript jezik. Početkom osamdesetih, Common Lisp, računarski jezik za veštačku inteligenciju, projektovala je grupa od oko 60 Ijudi u raznim organizacijama,

VodičzaPC

381

PC i savremene tehnologije sarađujući preko Arpanet-a. Grupa je se sastala samo dva puta u toku tri godine, što ukazuje da bez elektonske pošte razvoj ne bi bio moguć. Modema je sve više, računari se povezuju u mreže, komunikacija sa svetom je sve brža i jednostavnija, BBS-ovi doživljavaju procvat. Za sve veći broj korisnika, elektronska pošta postaje interesantan vid komuniciranja. To je medij koji je u razvijenim zemljama potpuno bacio u zapećak klasična pisma, koverte pa čak i telefonske razgovore - izrazi fax i e-mail dobro su poznati čak i onima koji nikada nisu imali kontakt sa računarima. Kao što to često biva, i u ovoj oblasti znanje često kaska za tehnologijom zbog nedostatka dokumentacije, nepoznavanja jezika i, naravno, zauzetosti, mnogi korisnici koji imaju velike potrebe za elektronskom poštom i koji istovremeno imaju puni pristup nekom od sistema koji tu poštu podržava ne koriste njegove usluge ili ih koriste u minimalnoj meri, uz komfor koji je daleko ispod performansi njihovog sistema. Najveća praktična korist od elektronske pošte je što gotovo sasvim eliminiše telefon i omogućava mnogobrojnom radnom osoblju širom sveta da zanemari vremenske zone i redovno radno vreme. Pomaže da se popravi lična i grupna produktivnost i izbegnu frustracije. Što više Ijudi u nekoj organizaciji koristi elektronsku poštu, njena sposobnost da čuva i isporuči informacije onda kada je onaj ko prima za to spreman, oslobađa ih zavisnosti od uređaja za komunikaciju u realnom vremenu, telefona. Sistemi elektronske pošte razbijaju tiraniju vremenskog ograničenja nad komunikacijama. U poznatoj istoriji, komunikacija je uvek bila moguća samc u opsegu koji može da pokrije glas. Vreme trajanja komunikacije grubo je ograničavalo njen kvalitet i kvantitet. Uvođenje elektronskih uređaja, naročito telefona, eliminisalo je vreme potrebno za prenos poruke na daljinu kao ograničavajući faktor, ali je telefonska komunikacija donela i nov zahtev: vremensku sinhronizaciju. Tokom većeg dela ovog veka, ako nije bilo nikog da odgovori na telefonski poziv, isporuka potencijalno brze poruke bila je onemogućena. Sinhronizaciju pokušavamo da postignemo uvođenjem telefonskih sekretarica i telefaksa. Mnoge organizacije su, sa velikim olakšanjem, rešile problem sinhronizacije ulaskom u novi svet komunikacija preko elektronske pošte. Elektronska pošta slama tiraniju vremena brzim prenosom poruka na daljinu, čuvanjem poruka i njihovom dostavom na određeno mesto i u određeno vreme, koje odredi pošiljalac. Elektronska pošta je postigla popularnost i zahvaljujući tome što je globalno prisutna - svaki ozbiljniji operativni sistem omogućava ne samo komunikaciju među korisnicima nego i razmenu poruka sa korisnicima nekog drugog (istorodnog ili potpuno nekompatibilnog) sistema koji je vezan u istu mrežu. Svaki operativni sistem, prirodno, poseduje svoj skup komandi za rad sa porukama - na Unix-u se komunicira na jedan način, na Novell-u na drugi itd. Princip je, srećom, dosta sličan tako da ćete, ako ste naučili da komunicirate sa jednog sistema, bez previše problema komunicirati i sa nekog sasvim različitog. Osnovne funkcije elektronske pošte obuhvataju kreiranje, čitanje, slanje, odgovaranje i izdavanje potvrda za prijem poruka. Svi paketi elektronske pošte

382

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci moraju da imaju ove funkcije. Naravno, programi elektronske pošte značajno se razlikuju po alatima, menijima i drugim dodacima za kreiranje i prijem poruka. Nabrojaćemo neke od najkorisnijih karakteristika sistema elektronske pošte: TSR modul za prijem pošte, prozor za čitanje poruka, opcija "uvoza" tekstualnih datoteka u poruke, opcija priključivanja binarnih datoteka na izlazne poruke, opcija upotrebe standardnih programa za obradu teksta pri pripremi pošte, povratno izdavanje potvrda o prijemu poruke, elektronske koverte za specifične predmete i šifrovanje uskladištenih poruka. Programi elektronske pošte koji rade na mrežama zasnovanim na mainframe računarima ili Unix-u, imali su ove funkcije još pre dosta godina. Da bi ušli u konkurenciju na tržište elektronske pošte za mreže, programi moraju da imaju dodatne karakteristike kako bi se izdvojili iz mase. Vrhunski programi elektronske pošte za LAN mogu da se povezuju na velike udaljenosti i da razmenjuju poruke sa raznorodnim sistemima. Većina paketa ovu sposobnost realizuje preko programa Message Handling Service (MHS).Neki paketi, ako cc:Mail, Higgins i Microsoft Mail, daju sopstvene veze različitim sistemima elektronske pošte i uslugama. Na primer, Higgins ima dodatni modul Higgins To:FAX, koji može da se poveže sa Intel CJonnection CoProcessor-om. Ovaj modul šalje telefaks kopije izlazne elektronske pošte preko CoProcessor-ovog modema da bi razmenjivao podatke sa drugim mašinama opremljenim CoProcessor-om. Bez obzira što neke kompanije prodaju sopstvene veze za međumrežnu i mrežnu elektronsku poštu, MHS je najfleksibilniji posrednički sistem. MHS je razvijen u Action Technologies, kao i Coordinator, mada sada Novell rukovodi njegovim razvojem. Popularnost MHS-a stalno raste, jer se programi za njega relativno lako pišu i zato što radi u skoro svakoj mreži. MHS je lako shvatljiv ako se posmatra kao komunikacijski program koji radi u mreži personalnih računara i upravlja serijskim priključcima dok premešta podatke u i iz zajedničkih datoteka. Personalni računar koji radi kao MHS server namenjen je tom zadatku. MHS zajednički koristi datoteke sa drugim programima kao što su cc:Mail, Da Vinci e-mail, Higgins i višenamenski Framevvork III. Ovi programi koriste MHS da se povežu sa udaljenim, homogenim LAN mrežama i kao mrežni prolaz ka raznorodnim sistemima pošte. MHS može da poveže homogene LAN mreže preko telefonske linije, ali njegova prava vrednost leži u MHS interfejsima za mrežne prolaze, koji se mogu nabaviti za DEC, IBM i sve veći broj drugih sistema elektronske pošte. Administrator instalira MHS softver na personalni računar određen da radi kao MHS server. MHS program mora da ima podatke o tome ko koristi elektronsku poštu, o instaliranom mrežnom programu elektronske pošte i o uslugama elektronske pošte koje se koriste van mreže. Kontrolni program komunicira sa mrežnim programom elektronske pošte, a za pristup resursima elektronske pošte van mreže koristi posebne programe, tzv. mrežne prolaze (engl. gateways).

Vodič za PC

383

PC i savremene tehnologije Nemaju svi mrežni paketi elektronske pošte MHS sposobnosti, ali kada ih imaju, automatski stiču i mogućnost da međusobno razmenjuju poruke. Na primer, ako neko iz vaše organizacije koristi Windows, može da koristi i cc:Mail, proizvod koji odlično radi sa navedenim programom. Za one koji nemaju Windows, podesniji je strukturni pristup rukovanju poštom koji ima Coordinator. MHS server utomatski registruje ove programe i prema tome usmerava poruke. Svaki personalni računar, povezan u mrežu, može da ima drugačiji sistem elektronske pošte, kompatibilan MHS-u, a da ostane u kontaktu sa svim ostalim sistemima, jer će MHS prenositi poruke između programa. MHS serveri u geografski odvojenim mrežama mogu da komuniciraju preko modema i telefona. Razmenjuju poruke elektronske pošte prema rasporedu koji sami odredite. Prenos poruka između programa unutar mreže osnovna je usluga koju obavlja MHS bez dodavanja drugih programa. Druga važna funkcija je prenos poruka između sistema elektronske pošte u lokalnoj mreži i onih u potpuno različitim sredinama. Za povezivanje MHS-a sa spoljnim svetom, potrebno je da dodate mrežne prolaze. MHS upravlja radom ovih prolaza, i radi sa njima prema vašem uputstvu. Mrežni prolazi rade na računaru koji služi kao MHS server. Svaki prolaz morate da programirate za odgovarajući telefonski broj, komunikacijske parametre, broj računa i pristupne kodove. Naravno, morate da obezbedite i modeme ili direktne računarske veze između MHS servera i spoljnih sistema. MHS format mnogo obećava, ali sam softver nosi teret godina. Teško se postiže bezbednost poruka koje prelaze preko MHS-a, jer program koristi poddirektorijume sa zajedničkim pristupom, tako da čak i relativno mala grupa korisnika prilično opterećuje MHS server. Ako tražite ulaz sa računara iz automobila ili od kuće, sistem elektronske pošte u LAN mreži možete da koristite na tri načina. Neki paketi elektronske pošte, kao Higgins, dostupni su preko specijalne verzije programa koja podseća na LAN verziju, ali radite preko modema i povezana je na poseban komunikacijski server za elektronsku poštu iz mreže. Programi brzo prenose ulazne ili izlazne poruke, uključujući i datoteke koje nisu ASCII, a po jednu kopiju stavljaju u vaše mrežno poštansko sanduče. Ako firma koja prodaje program elektronske pošte nema i ovaj posebni softver, možete da koristite programe za daljinsku kontrolu modema kakvi su CloseUp, pcAnywhere ili Remotež da biste postavili komunikacijski server sa daljinskim upravljanjem. Sa PC računara povezanog u mrežu, pozivalac daljinski inicira program elektronske pošte, očitava ekran, kreira odgovore i koristi odgovarajuće sposobnosti programa sa daljinskim upravljanjem da prenese bilo koju datoteku koja nije ASCII. Ova tehnika drži svu poštu u mreži dok vam daje slobodan pristup. Konačno, MHS ima programski modul za daljinske veze. Ovaj program poziva MHS server i omogućava razmenu pošte, kada radite sa verzijom za jednog korisnika bilo kog sistema elektronske pošte kompatibilnog MHS-u. MHS i mrežni prolazi elektronske pošte dobar su način povezivanja različitih sistema elektronske pošte. Ipak, programeri moraju da prilagode svaki program za

384

VodiczaPC

3.1 Novi tehnološki pravci mrežni prolaz. Idealno bi bilo kada bi svaki program odgovarao određenim standardima koji objašnjavaju kako različiti proizvodi mogu da razmenjuju elektronsku poštu. CCITT je razvio niz pravila za komunikaciju elektronskom poštom. To je standard međunarodnog komiteta X.400, koji opisuje kako se postavlja poštanska poruka, imenuju korisnici, upravlja pristupom i konfigurišu mnogi drugi faktori. Prva X.400 specifikacija oslanjala se na prenosni protokol X.25. Međunarodni standard X.25 za WAN komunikaciju prenosom paketa, popularniji je u ostalom delu sveta nego u Americi. Dalja evolucija X.400 ohrabrila je proizvodnju mrežnih prolaza sa X.400 koji se mogu upotrebiti na lokalnim Ethernet vezama i međugradskim X.25 mrežama. Danas se sistem X.400 koristi samo u velikim organizacijama čiji se rukovodioci osećaju obaveznim da prate međunarodne standarde. Svuda gde je poslovna politika manje stroga, koriste se opcije mrežnih prolaza drugih proizvođača i MHS.

Internet Izrazom Internet obuhvatamo bilo koju mrežu čiji čvorovi komuniciraju tzv. TCP/IP protokolima. U svetu postoji više globalnih i regionalnih mreža i mnogo lokalnih mreža koje komuniciraju na ovaj način. Većina tih mreža je međusobno umrežena tako da korisnici jedne mogu da prenose podatke i datoteke na druge ili da interaktivno razgovaraju sa korisnikom na drugom kraju sveta. Ta globalna "mreža svih mreža" naziva se Internet. Internet je preko raznih "gateway" sistema u vezi sa većinom ostalih mreža tako da se poruke mogu slobodno razmenjivati sa njihovim korisnicima. Univerzitetsko-IBM-ova mreža Bitnet (Because It's Time NETwork; u Evropi EARN) u savršenoj je vezi sa Internet-om, ne samo kada se radi o privatnoj pošti, već i za razne liste, konferencije i druge usluge. Fizička komunikacija između raznih Internet računara je veoma raznolika. U SAD najčešće se koriste 56-kilobitne zakupljene linije ili, kod većih čvorova, specijalne T1 veze koje omogućavaju prenos brzinom 1 Mb/s. "Kičma" (backbone) američkog Internet-a su T3 veze koje obezbeđuju komunikaciju brzinom od 45 Mb/ s. Finansiranje Internet-a uglavnom se zasniva na tome što svaka institucija plaća zakupljenu liniju sa sledećim Internet čvorom - linije su obično toliko brze da intenzitet saobraćaja ne igra neku značajnu ulogu, tj. isto se plaća ako se šalje 10 i ako se šalje 100 megabajta pošte dnevno. Svaki Internet računar se, u suštini, adresira na dva načina - preko Internet broja ili odgovarajućeg mnemonika. Brojevi su primereniji računaru, a mnemonici čoveku. Numerička adresa (zove se IP Adress) je 32-bitni broj; pošto bi takav niz nula i jedinica bio veoma nepregledan i praktično nemoguć za pamćenje, cifre se grupišu u četiri osmobitna broja razdvojena tačkama, a onda se svaki od tih brojeva dekadno predstavi. U stranoj literaturi ova forma zapisivanja broja se često naziva dotted

VodičzaPC

385

PC i savremene tehnologije quad, a svaka od njegovih komponenata je "oktet". 32 bita nisu toliko "prostrana" da bi se dopuštalo proizvoljno adresiranje - svako se mora (elektronskom poštom) obratiti mrežnom informacionom centru (NIC) na adresu [email protected] i dobiti dotted quad, koji jednoznačno određuje njegov sistem. Pri dodeljivanju 32-bitnih adresa poštuje se neka vrsta "geografskog ključa". Prva tri okteta označavaju mrežu na koju je sistem povezan (tzv. subnet). Poslednji oktet (ili na većim mrežama, poslednja dva okteta) označavaju konkretan računar u okviru podmereže. U praksi, mnogo češće se koriste simbolička imena, tzv. Fully Qualified Domain Name (FQDN). I komponente simboličkog imena razdvajaju se tačkama: plains.nodak.edu, na primer, označava računar plains Univerziteta u Severnoj Dakoti (NOrth DAKota). Skraćenica edu omogućava da saznate o kakvoj instituciji se okvirno radi.. Edu su razne obrazovne i naučne institucije, gov su institucije američke vlade, net razni administrativni čvorovi mreže i "kapije" ka drugim mrežama a org organizacije koje se ne mogu svrstati u napred navedene. Imena računara i domena odabrana su tako da se, uz malo iskustva, na osnovu njih može znati puno ime organizacijje kojoj računar pripada - kada naiđete na apple.com ili mit.edu, nema dileme o čijoj se adresi radi. Osnovne mrežne usluge u okviru Internet-a su: Interaktivni pristup do udaljene mašine, koji se u okviru Internet-a zove Telnet; Prenos datoteka sa jednog na drugi računar. U okviru Internet-a, za ove potrebe koristi se FTP (File Transfer Protocol); Prenos poruka putem elektronske pošte, posredstvom SMTP-a (Simple Mail Transfer Protocol); Zasnovano na osnovnim uslugama, u Internet-u se pojavljuje veliki broj servisa: Većina superkompjutera koji se nalaze u mreži interaktivno je dostupna zainteresovanim Ijudima. U većini slučajeva upotreba ovih računara je besplatna, a krug Ijudi koji ih mogu koristiti obuhvata Ijude sa američkih univerziteta, iz vladinih organizacija, a i ostale, uz posebno odobrenje. Na taj način je, investicijom u nekoliko centara, celoj državi data mogućnost da koristi superbrze računare. Veliki broj računara poseduje vredne baze podataka koje su dostupne za interaktivno pretraživanje. Značajne biblioteke daju mogućnost interaktivnog pretraživanja bibliotečkih fondova. Na velikom broju računara postoji mogućnost preuzimanja javno dostupnog (Public Domain) softvera. Najveće svetske arhive softvera ovog tipa, za najpopularnije operativne sisteme (DOS, UN!X, VMS, VM), nalaze se u okviru Internet-a. Sve značajne mreže unutar Internet-a održavaju sopstvene mrežne informacione centre. Ovi centri daju kao usluge razne vrste informacija o mreži, počevši od dokumenata koji objašnjavaju kako mreža funkcioniše do mogućnosti pretraživanja baza podataka o mrežama, mašinama i Ijudima koji se mogu sresfi unutar ove "mreže svih mreža".

386

Vodič za PC

3.1 Novi tehnoioški pravci U okviru Internet-a održava se, posredstvom distribucionih listi, izuzetno veliki broj konferencija. Internet je jedan od najvažnijih medijuma za prenos obilja informacija koje se u okviru "Netnevvs" konferencija razmenjuju i distribuiraju širom sveta. Internet je, posredstvom mrežnih prolaza, vezan sa svim značajnim svetskim mrežama. S obzirom na njegovu važnost, strateški je veoma bitno doći do Internet-a. Otuda su sve mreže težile da ostvare takvu vezu. Ukoliko mreže koje se spajaju rade po različitim protokolima, veze su najčešće ostvarene tako što se omogućuje prolaz elektronske pošte iz jedne mreže u drugu. O Internet-u možete više saznati iz publikacije Mr. Milana Miloševića "Internet", koju je izdao Savez Inženjera i tehničara , ili potražite fajl ZENIT.ZIP na "Sezam"-u. Takođe, informacije o Internet-u možete dobiti na sledećoj adresi: Internet Society, 1895 Preston VVhite Dr., Suite 100, Reston, VA 22091; email, [email protected] .

UUCP UUCP (Unix-to-Unix Copy Program) mreža je daleko šira i "razuđenija" od Internet-a mada je mnogi zbog redovne komunikacije sa Internet računarima tretiraju kao neku vrstu "pridruženog člana" Internet-a. Radi se o ogromnom broju računara najrazličitijih tipova koji nisu neposredno povezani u mrežu. Svaki od tih računara povremeno poziva neki drugi UUCP računar (pri čemu neki od tih računara povremeno pozivaju obližnji Internet čvor) i predaje mu kompletnu poštu za ostale korisnike Internet i UUCP mreže širom sveta preuzimajući istovremeno poruke za njega i za eventualne druge UUCP računare koji mu se javljaju. Učestanost ovih poziva zavisi od potreba i mogućnosti vlasnika računara - od nekoliko puta na sat do jednom u tri do četiri dana; obično se razmena pošte obavlja jednom dnevno.

Beointernet Beointernet je računarska mreža koju je u proleće 1993. godine implementirala grupa entuzijasta sa Fakulteta organizacionih nauka (FON) I Elektrotehničkog fakulteta (ETF) u Beogradu. U njega je uključeno više PC, VAX i drugih računara a i "Sezam" je povezan sa tom mrežom. Za informacije o Beointernet-u možete se obratiti preko "Sezam"-a Pavlu Pekoviću (korisničko ime ppekovic) sa FON-a ili Zvonku Oršoliću i Draganu Sretenoviću (korisnička imena zorsolic i dragansr) sa ETF-a ili preko Beointernet-a na adrese [email protected] , [email protected] i [email protected].

3.1.4

Mreže sa integrisanim uslugama

Korisnicima koji se bave multimedijem (o čemu će kasnije biti više reči) potrebne su javne mreže koje omogućavaju prenos podataka (i glasa i slike) brzinom reda gigabita u sekundi. Na pomolu su nove mreže koje te zahteve mogu da ispune.

Vodič za PC

387

PC i savremene tehnologije Glavni elementi tih novih mreža su zasnovani na nizu novih internacionalnih preporuka poznatih kao širokopojasne digitalne mreže sa integrisanom uslugom (broad-band integrated-services digital netvvork B-ISDN). Preporuke je razvio CCITT da bi objasnio tehnike za komutaciju paketa podataka, glasa i videa pri veoma visokim brzinama. No, prethodno treba da se upoznate sa pojmom ISDN. Jedna od mogućnosti za povezivanje LAN mreža je ISDN (Integrated Services Digital Network - integrisane usluge digitalnih mreža). ISDN koristi bakarne provodnike za prenos podataka u okviru jednog sprata, grada i preko cele zemlje, on je više od obične linije; ISDN specifikacija propisuje i vrste signala koje se prenose linijom. To je jedan od programa sa najboljom finansijskom podrškom i najviše primenljivih programa koji se ikada pojavio kao proizvod visoke tehnologije krajem dvadesetog veka. Cilj programa je da poveže personalne računare u svakoj kući i svakoj organizaciji, uz vrlo brze usluge digitalnog prenosa podataka preko bakarnih telefonskih provodnika. Ovaj koncept mogao bi da utiče na rad, učenje, komunikaciju i poslovanje Ijudi u Zapadnoj Evropi, Japanu i Severnoj Americi. Potreba za opremanjem kompjuterizovanih komutatora telefonskih centrala za velike udaljenosti naprednim softverom za prenos ISDN poziva, danas ograničava i nacionalne i međunarodne ISDN usluge. Međunarodni program ISDN postavlja standarde za potpunu digitalizaciju telefonskih mreža u Zapadnoj Evropi, Japanu i Severnoj Americi. Plan zahteva konvertovanje sadašnjih analognih signalnih linija i sistema u digitalne linije i sisteme gde cirkulišu "0" i "1", umesto analognih govornih frekvencija. Savremeni telefonski sistemi su i sada većinom digitalni. Kada pritisnete taster digitalnog telefona, programirate računar telefonske centrale i od njega tražite da vaš telefon poveže sa željenim odredištem. Računar lokalne telefonske centrale digitalno komunicira sa računarima drugih kompanija, u nacionalnim ili međunarodnim razmerama, da prenese vaš glas. Telefonski komutatori zasnovani na računarima postoje u mnogim zajednicama. Mnoge organizacije imaju tzv. PBX sisteme koji konvertuju analogne govorne frekvencije u digitalne signale već u telefonu. Postavlja se pitanje zašto je potrebno upotrebiti modem za konvertovarije digitalnog signala iz računara u analogni ton za telefonsku liniju ako digitalni komutatori nisu retkost? Odgovor se nalazi u savremenim telefonskim sistemima koji su modernizovani samo na nivou telefonskih centrala. Veze do stanova i kancelarija, tj lokalne veze kreirane su za analogne telefone i signale. Posebne kartice za linije u telefonskim komutatorima centrala sa biranjem, vrše prevođenje između digitalnih signala iz komutatora i analognih signala iz telefonskih linija. Morate da konvertuj ste digitalne signale personalnog računara koji predstavljaju modernu tehnologiju, u audio-ton stare tehnologije preko modema, da bi se oni u komutatoru ponovo preveli na digitalne signale, u drugom obliku. Najviše šuma koji čujete tokom telefonskog razgovora prave lokalne analogne petlje na svakom kraju veze. Digitalizovanjem lokalnih petlji nestaje šum. Analogni šum je dodatak koga se ne možete rešiti. Korišćenje lokalnih digitalnih petlji znači da su potrebni i digitalni telefoni.

388

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci Šta ISDN donosi prosečnom korisniku telefona, pored visokog kvaliteta zvuka? Odgovor koji daje telefonska industrija glasi: mogućnost da znate ko zove pre nego što uopšte odgovorite na poziv. Pošto je ISDN telefonski poziv digitalan, telefoni i komutatori mogu da predaju puno informacija o pozivu. Ključni termin iz ISDN žargona je ICLID, ili identifikacija ulaznog poziva (engl. incoming call ID). ICLID poruka sa ISDN komutatora pozivnog telefona dolazi do pozvanog telefona. ISDN telefonski aparati obično imaju LCD kontrolnu tablu koja prikazuje broj pozivnog telefona. Uz malo povećanje memorije u telefonu i programiranja, telefon može da prikaže ime osobe koja zove, da različitom zvonjavom obaveštava o različitim osobama koje zovu i da na osnovu toga ko zove usmerava dolazne pozive na druge brojeve ili usluge. Sledeći korak u primeni ove tehnologije je usmeravanje pozivnog broja na lokalni računar, koji daje sve raspoložive informacije o osobi koja zove, pre nego što odgovorite na poziv. Ova tehnika može da uštedi dragocene minute pri prijemu telefonskih porudžbina i drugih nezgodnih situacija. Svetla budućnost ISDN-a nalazi se u mogućnosti da posluži kao "cev" koja povezuje milione personalnih, mini i "mainframe" računara, u susedstvu, u različitim gradovima ili preko okeana, prema potrebi. Programi koji će koristiti ovakve komunikacijske veze su izvršni informativni sistemi, elektronska pošta, programi za pristup bazama podataka, programi za zajedničko korišćenje štampača i drugi programi za produktivnost radnih grupa. Korisnicima personalnih i drugih računara potrebna je laka i brza komunikacija, iznad uobičajenih granica lokalnih mreža od 300 metara. Kreatori ISDN-a razvili su standard koji deli propusni opseg na tri kanala za podatke. Dva kanala prenose podatke brzinom od 64 kilobita u sekundi. Treći kanal radi sa 16 kilobita u sekundi i obezbeđuje putanju kojom telefoni šalju zahteve do ISDN komutatora, dok punom brzinom prenosi podatke iz programa preko kanala za podatke. U ISDN žargonu, 64-kilobitni kanal za podatke zove se "kanal B", a sporiji, 16-kilobitni je "kanal D". Uobičajena usluga ISDN za personalne računare zove se 2B+D ili "osnovna" usluga. ISDN linija je za računar potpuno otvorena cev za prenos podataka brzinom od skoro 150 kilobita u sekundi. Onima koji su navikli da čitaju o Ethernet-u sa 10 megabita u sekundi, ISDN može da izgleda spor, ali LAN šema Ethernet koristi sofisticirani protokol za pristup medijima za kontrolu pristupa svakog čvora kablu. Čvorovi iz LAN mreže moraju da čekaju, pokušavaju ponovo, ponavljaju i izvršavaju mnoge druge zadatke da bi zajednički koristili kabl. Ove radnje smanjuju propusnu moć LAN mreže, čak i najbržeg računara, na stotine kilobita u sekundi umesto da to bude megabit. Korisnici su, do sada, imali dve osnovne opcije za slanje grafičkih slika. Jedna je korišćenje javnih komutacionih prenosnih veza sa brzinama od 64 kb/s, koristeći bilo uskopojasni ISDN (N-ISDN) ili X.25 komutaciju paketa. Ovaj izbor obezbeđuje samo relativno nisku brzinu i ima veliko prenosno kašnjenje (koje krajnjem korisniku izgleda kao dugo vreme odziva). Druga opcija koristi iznajmljene linije koje nude do

Vodič za PC

389

PC i savremene tehnologije 34 megabita po sekundi u Evropi i 45 Mb/s u SAD. Međutim, ovaj izbor ima nekoliko nedostataka. Na primer, ako korisnici izaberu iznajmljene linije (koje su namenjene za komunikaciju podataka između dve fiksne lokacije), oni će morati da održavaju i govornu vezu preko telefonske mreže. Iznajmljene linije nameću dodatni problem zato što su korisnici pretplaćeni po osnovu kapaciteta linije a ne na osnovu njenog korišćenja. Mada mreže sa komutacijom paketa prevazilaze ovaj problem obezbeđujući, preko jednog spoja na mrežu, virtuelnu konekciju sa svim korisnicima, one ne podržavaju telefoniju. Osim toga, komercijalne mreže sa komutacijom paketa koje nude 34 ili 45 Mb/s nisu mnogo rasprostranjene.

A

korisnik

I ATM komutator

bežični server

SDH

uređaj

B-ISDN

slika 3,15 B-ISDN koristi optički SDH uređaj i ATM komutiranje da poveže korisnike na velikim udaljenostima, Konkatenacija ATM uredaja i bežičnog (connectionless) servera može biti posmatrana analogijom sa MAN komutacionim sistemom definisanim u komutiranom servisu podataka.

Nasuprot tome, mreže zasnovane na B-ISDN će prenositi simulacije i druge multimedija podatke koji uključuju tekst, glas, video i grafiku. One obezbeđuju krajnjim korisnicima visoke prenosne brzine (do 155.52 Mb/s inicijalno) na komutavcionim osnovama. To znači da korisnik rhože imati višestruke virtuelne veze na različitim lokacijama sa samo jednom vezom na mreži. Da bi obezbedila ove karakteristike, javna mreža ima interno (tj. unutar mreže nasuprot periferije mreže, koja se poklapa sa korisnikovim premisama) prenosni

390

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci kapacitet od 622 Mb/s, 1244 gigabita po sekundi i 2488 Gb/s (slika 3.15). Ove brzine su izvedene iz specifikacije koju je usvojio CCITT u preporuci nazvanoj sinhrona digitalna hijerarhija (Synchronous Digital Hierarchy - SDH). Oslanjajući se na sinhroni (nasuprot danas, uobičajeno, korišćenoj pleziohronoj) prenos podataka preko optičkog kabla, SDH je evoluirala iz familije standarda koji su izvorno bili predloženi od strane Bell Communications Research Inc. (sada BellCore), a kasnije postali poznati kao Sonet, ili sinhrona optička mreža (synchronous optical netvvork). Termini se ponekad koriste kao sinonimi. SDH opisuje prenosni medijum na kojem će B-ISDN funkcionisati. Optički kabl nudi veliki propusni opseg koji se može podesiti čak na 100 Gb/s prenos. B-ISDN razlikuje se od N-ISDN u tri ključne oblasti: N-ISDN koristi infrastrukturu telefonije kakva danas postoji, koristeći simetrične parice; B-ISDN koristi optički kabl; N-ISDN je, uglavnom, mreža zasnovana na vodovima i vrši komutaciju paketa samo na D kanalu, koji se kcristi za signalizaciju; B-ISDN koristi samo komutaciju paketa; N-ISDN brzine kanala su unapred specificirane: na primer, 16 Kb/s (D kanal) i 64 Kb/s (bilo B ili D kanal). Nasuprot njemu, B-ISDN koristi virtuelne kanale, bez prethodnog specificiranja brzine. Granica brzine virtuelnih kanala je fizička brzina korisnikovog interfejsa prema mreži (koja može biti 155.52 Mb/s ili 622.08 Mb/s). Opšte je prihvaćeno da su podaci više nego glas, servisi koji će imati glavnu ulogu u uvođenju B-ISDN širom sveta. Ponuđači mrežnih servisa takvi kao što su France Telecom, AT&T, British Telecom, MCI i NTT rade zajedno sa IEEE i ETSI (Europian Telecommunications Standards Institute) da definišu koji servisi podataka će trasirati put. Suštinska odluka je doneta 1988. godine, kada je CCITT odlučio da zasnuje razvoj B-ISDN na komutacionoj tehnici poznatoj kao ATM (Asynchronous Transfer Mode - asinhroni prenosni mod). Ta odluka potvrđena je prvim skupom preporuka 1990. godine. Termin ATM se čak danas ponekad koristi kao sinonim za B-ISDN. Jedan od osnovnih principa B-ISDN, kao i N-ISDN, je da ponudi pretplatnicima (ili krajnjim korisnicima) veliki varijetet servisa - od kojih svaki može zahtevati različitu brzinu - preko jedne pristupne tačke prema mreži. Prema tome, potrebna je tahnika koja može da komutira informacione tokove koji imaju vremenska ograničenja koja su u vezi sa video ili govornim signalima, kao i informacione tokove koji su sporadičniji i imaju široko promenljive brzine. ATM zadovoljava ove zahteve. To je hibridna tehnika koja kombinuje jednostavnost i veoma veliku brzinu komutacije vodova (koja se danas uveliko koristi u telefoniji i video prenosu) sa fleksibilnošću X.25 komutacije paketa (koristi se za podatke). Namenjen da podrži širok opseg komunikacionih servisa, ATM je projektovan da podrži prenos koji je nezavisan od ovih servisa na nekoliko načina. Jedan primer je vremenska nezavisnost, gde ne postoji veza između aplikacionog kloka i kloka mreže. Drugi je semantička nezavisnost, usled čega mrežna informaciona jedinica (ćelija) i jedinica aplikacione informacije nisu povezane. Ovo rezultira prenosnom

Vodič za PC

391

PC i savremene tehnologije jedinicom protokola u kojoj se heder koristi samo za prenosne funkcije mreže. ATM mreže ne procesiraju informaciono polje; parcijalno, one ne obezbeđuju proveru greške.

3.1.5

X.25

Obzirom na značaj javnih mreža za prenos podataka komutacijom paketa, već u toku njihovog razvoja CCITT je započeo izradu standarda za njih. Prvi standardi su usvojeni 1976. godine i poznati su pod nazivom "X.25 protokol". Oni definišu način priključivanja na javnu mrežu i razmenu podataka putem nje. Razmenu podataka između mreža definiše standard X.75. Oprema koja se priključuje na mreže sa paketskom komutacijom mora, po pravilu, podržavati paketski način rada, ali postoji mogućnost priključivanja i druge vrste opreme putem uređaja za pakovanje/raspakivanje podataka (PAD). Preporuke X.25 određuju karakteristike spojišta i interfejsa i način uspostavljanja, održavanja i raskidanja veze i razmenu podataka između terminalske opreme (DTE - data terminal equipment) koja radi paketskim načinom i mreže za prenos podataka komutacijom paketa, odnosno krajnjih tačaka te mreže (DCE - data circuit equipment). Ona definiše: mehničko-električnu vezu između terminalske opreme (DTE) i mreže (DCE) prema preporuci X.21 ili X.21 bis postupak uspostavljanja i raskidanja veze između DTE i DCE postupak razmene podataka između DTE i DCE format podataka za razmenu između DTE i DCE format podataka za razmenu između krajnjih korisnika postupak razmene podataka između krajnjih korisnika posebne usluge za korisnike mreže. Preporuka X.25 sastoji se od tri funkcionalna nivoa. To su: fizički nivo nivo veze nivo paketa Fizički nivo je nivo mehaničkih, električnih, funkcionalnih i proceduralnih karakteristika između mreže (DCE) i korisničke opreme (DTE). Funkcija mu je da definiše fizičko priključenje korisničke opreme na mrežu, uspostavljanje, održavanje i raskidanje fizičke veze između DTE i DCE. Ovde se komunikacija odvija na nivou signala, odnosno bita. Nivo veze između korisnika i mreže je odgovoran za uspostavljanje, kontrolu i raskidanje logičke veze, te upravljanje vezom između korisnika i mreže, kao i o ispravnosti prenosa podataka. Komunikacija je na nivou okvira (HDLC okvir). Nivo paketa je nivo komunikacijske veze između dva krajnja korisnika (DTE DTE). Brine se o uspostavljanju i raskidanju veze između njih, zatim o ispravnosti prenosa podataka tom vezom. Nivoi su međusobno nezavisni, osim što svaki pretpostavlja dobijanje podataka od nižeg u odgovarajućem formatu. Način prenosa podataka i arhitektura mreže nisu definisani preporukom X.25. Mreža je za preporuku crna kutija koja

392

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci ispravno prenosi podatke na tražene adrese, i neke podatke dostavlja u redos!edu u kojem ih je i preuzela. X.25 preporukom definisane su osnovne usluge za prenos podataka: virtuelni vod i datagram. Virtuelni vod je obavezna usluga koju moraju imati sve javne mreže za prenos podataka komutacijom paketa, a datagram je dodatna usluga, čija implementacija zavisi od odluke pojedinih administracija. Virtuelni vod može biti stalan (PVC - Permament Virtal Circuit), koji logički odgovara zakupljenim vodovima, ili privremen (SVC), koji odgovara komutiranom telefonskom vodu. Jednim fizičkim vodom između DTE i DCE moguće je uspostaviti 4096 simultanih logičkih kanala koji su svrstani u 16 grupa. Pojedini kanali služe ostvarenju stalnih ili privremenih virtuelnih vodova ili za prenos datagrama. Svakom stalnom virtuelnom vodu, privremenom virtuelnorn vodu i kanalu za prenos datagrama dodeljuje se broj logičke grupe kanala (od 0 do 15) i broj logičkog kanala (od 0 do 255). Mreža (DCE) omogućava uspostavljanje 4096 kanala jednim vodom, a koliko će se ostvariti, zavisi od mogućnosti priključenih stanica. Terminali održavaju obično jedan do nekoliko, a računari od nekoliko do nekoliko desetina ili stotina virtuelnih vodova po jednom fizičkom vodu. Kod slanja datagrama ne uspostavlja se stalna logička veza između pošiljaoca i primaoca, pa ovde nema postupka njenog uspostavljanja ili raskidanja. Logički kanali na vezi DTE/DCE za slanje datagrama su stalno u stanju spremnosti za prenos podataka, osim u vreme postupka restarta. Datagram se sastoji od jednog paketa koji sadrži odredišnu adresu i polje podataka (informacijsko polje), a može sadržavati i adresu polazišnog DTE. Mrežom se prenosi transparentno. Maksimalno korisničko polje podataka je 128 okteta. Ono može a ne mora biti u celosti popunjeno. Usmeravanje i paketiranje podataka preko X.25 možete da vršite preko zemaljskih, satelitskih i ISDN komunikacionih linija Možete da koristite sve aspekte X.25 paketiranja i upravljanja podacima preko bilo koje tačka-tačka linije, ali je protokol mnogo poznatiji po mogućnostima komutacije paketa. Paketni komutatori razbijaju poruke u male skupove ili pakete. Kada se manji paketi sastave u PAD-u (Packet Assembler/Disassembler; sastavljač/rastavljač paketa), odašilju se. PAD ne mora da bude ništa više do posebna vrsta adapterske ploče (kartice) sa sopstvenim procesorom i softverom. PAD može da bude rezidentan u PC računaru, a firma Hayes čak ugrađuje PAD u svoju seriju V Smartmodem-a. Paketi koji izlaze iz PAD-a šalju se na liniju sa paketima drugog porekla da bi se maksimalno iskoristio propusni opseg. Protokol X.25 detaljno navodi principe razmene paketa koji su potrebni za prenos podataka. Ovi paketi imaju strukturirani sadržaj i prethode predaji informacija. Pozivni paket (engl. call request packet) šalje se traženom matičnom računaru (host), koji daje dozvolu za razmenu izdvajajući paket prihvatanja poziva (call accepted packet). Poziv se uspostavlja i informacije razmenjuju u obliku paketa koji sadrže informacije o adresama. Naravno, ovi paketi sadrže i podatke koje pošiljalac želi da prenese. Poziv je završen kada se pošalje paket zahteva za raskid (call clear packet) i primi paket prihvatanja raskida (clear confirmation packet). Svaki

Vodič za PC

393

PC i savremene tehnologije od paketa u ovoj razmeni ima definisanu strukturu i svako polje. Posebni paketi reset i restart doprinose robusnosti X.25. Oni, zajedno sa drugim propisanim paketima kakav je dijagnostički paket, čine X.25 svestrano primenljivim i jednostavnim za korišćenje.

3.1.6

Programi za daljinsku kontrolu modema

Bez obzira da li želite da koristite datoteke iz kancelarijskog personalnog računara kod kuće ili da pružate tehničku podršku udaljenim korisnicima, daljinski računarski paketi mogu vam pružiti pristup i kontrolu. Tržište za daljinsku kontrolu modema dobro je organizovano, sa mnogo konkurentnih proizvoda. Najnoviji proizvodi imaju velike mogućnosti, uključujući EGA i VGA grafiku, višeprogramski rad i mogućnost beleženja sesija za kasnije preglede. Ti programi obično omogućavaju kompresiju podataka i kontrolu grešaka čime izvlače najviše koristi iz telefonskih linija. Daljinsko korišćenje računara zahteva softver, modeme i telefonske linije za povezivanje dva PC računara i čini da se ponašaju kao jedna mašina i onda kada su razdvojeni velikom daljinom. Računar čijim se datotekama i programima pristupa, zove se matični računar (engl. host), a onaj koji preuzima kontrolu nad funkcijama matičnog računara - daljinski (engl. remote). Dok sedite za daljinskim, izgleda kao da sedite i za matičnim računarom; njegova tastatura i ekran postaju produžetak vašeg računara. Ako drugi korisnik radi za matičnim računarom, osećate se kao instruktor letenja koji drži obuku u avionu sa duplim komandama; možete da vidite sve što učenik radi, dok učenik može da posmatra vaše manevre i uči posmatranjem. Daljinski pristup LAN mreži jedna je od najuobičajenijih funkcija programa za daljinsko korišćenje računara, ali su moguće i mnoge maštovite primene. Možete da radite istovremeno sa korisnicima koji rade sa programom za unakrsno izračunavanje, bazom podataka, programom za vođenje računovodstva ili obradu teksta. Ako radite u tehničkoj podršci, možete da nadgledate, kontrolišete i rešavate probleme softvera bez potrebe da idete na lice mesta. Najlakši način razmene podataka između LAN mreža verovatno je preko daljinske kontrole umreženog personalnog računara. Ako primenimo program za daljinsku kontrolu modema na povezane LAN mreže, osoba koja radi za umreženim personalnim računarom u gradu A koristiće običnu telefonsku liniju da pozove modem priključen na umreženi računar u gradu B. Kada se jednom uspostavi veza, softver za daljinsku kontrolu modema iz oba računara obezbediće, za korisnike iz grada A, efikasan ulaz u baze podataka, korišćenje elektronske pošte ili kopiranje datoteka iz mreže u gradu B. Daljinska kontrola personalnih računara omogućava da onaj ko šalje poziv sa bilo kog mesta, čak i sa neumreženog računara, pristupi svim uslugama mreže. Može da radi sa programima, koristi štampače, pristupa mainframe računarima preko mrežnog prolaza i, uopšte, da se ponaša kao član mreže. Programi za daljinsku kontrolu dovoljno su bezbedni, ali ne pružaju zaštitu od lošeg softvera ili Ijudske greške. Za programe za daljinsku kontrolu modema nije značajno koji se mrežni

394

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci operativni sistem koristi, ili koja adapterska kartica. Ti paketi omogućavaju da lako ostvarite spregu između različitih LAN operativnih sistema. Ova vrsta veza sa daljinskom kontrolom efikasna je do određenog nivoa aktivnosti, posle koga više nije ekonomično nameniti prijemu poziva pojedinačni umreženi personalni računar. Kada daljinska kontrola umreženih računara postane učestala, bolje je formirati zaseban računarski sistem koji će raditi kao pristupni server sposoban da upravlja sa mnogo ulaznih poziva istovremeno. Ako želite da oni koji šalju pozive mogu da rade van vaše mreže, optimalan izbor je pristupni server sa softverom za daljinsku kontrolu. Dok se Windows nije ustalio, metod daljinske kontrole modema za uspostavljanje daljinskih veza sa LAN mrežom bio je uvek mnogo efikasniji od tehnike nazvane udaljeni korisnik (engl. remote client). Kod metoda udaljenog korisnika, sav mrežni softver radi na računaru koji šalje poziv, uključujući preusmerivače, sa upravljačkim programima koji šalju zahteve u mrežu preko serijskih komunikacijskih priključaka do modema povezanih sa personalnim računarom iz mreže. Umesto da daljinski kontroliše umreženi personalni računar, ovaj metod čini da softver iz umreženog računara jednostavno prenosi podatke od serijskog priključka do mrežnog adaptera. Računar koji šalje poziv ima preusmerene sve slovne oznake DOS diskova, ali daljinski korisnik mora da progura mnogo slojeva poruka sa različitim mrežnim paketima i potvrdama kroz relativno spore telefonske linije. Veza sa daljinskom kontrolom preko modemske veze prenosi samo ono što se unese preko tastature i prikaze sa ekrana, tako da je obično mnogo brža od metoda udaljenog korisnika. Međutim, izazov njegovoj superiornosti postavila su dva faktora: prvo, svaki put kada "kliknete" mišem na grafičkom ekranu Windows-a dešavaju se multipikselske promene i treba im nekoliko sekundi da prođu i brzom modemskom vezom, tako da vreme potrebno za prenos prikaza gustih grafičkih ekrana kakvi se koriste u Windows-u smanjuju efikasnost daljinske kontrole u odnosu na onu koju pruža daljinski korisnik. Neki proizvođači ( Microtest Corporation, Shiva Corporation itd.) pronašli su način da smanje saobraćaj u mreži preko modema i telefonskih linija, čime je značajno smanjeno i vreme potrebno za prenos podataka sistemom udaljenog korisnika. Oni proizvode tzv. modeme za mreže. Svaki modem za mreže ima sopstveni mrežni adapter i radi kao samostalan čvor. Osoba koja radi na računaru kojim se šalje poziv i koji je povezan preko umreženog modema, vidi komplet preusmerenih mrežnih diskova i čuva datoteke podataka date aplikacije na mrežnom serveru datoteka. Umreženi modemi su novi proizvodi koji će zadovoljiti potrebe kompanija koje rade samo sa grafičkim okruženjima kakya su Windows ili OS/2.

Sistem elektronske table (BBS) Jedan od načina za daljinsko pristupanje LAN mreži je i preko sistema oglasnih tabli ili BBS-ova (engl. bulletin board systems). BBS softver može da bude koristan ne samo za povezivanje korisnika iz različitih LAN mreža, već i za

Vodič za PC

39S

PC i savremene tehnologije promovisanje WAN komunikacija za kompanije čije različite filijale nisu umrežene potpuno ili uopšte. Kada poziv uđe u BBS, pozivna strana se susreće sa menijem poruka i funkcija. Poruke se lako čitaju i šalju, datoteke se lako šalju (engl. upload) i preuzimaju (engl. dovvnload), ali su uvek pod strogom funkcionalnom kontrolom BBS softvera. BBS izoluje mrežu od korisnika koji zove; oni ne mogu da rade sa programima koji bi mogli da sruše sistem sa daljine ili da promene važne datoteke na serveru.

3.1.7

“Poštansko sanduče”

Mailbox ili "poštansko sanduče" predstavlja kompletan sistem sačinjen od računara, jednog ili više modema i odgovarajućeg softvera koji nadgleda pozive, prioritete, pristup podacima itd. Mailbox sistemi obično imaju sekcije posvećene raznim računarima, programskim jezicima i programerskim problemima itd. Zadnjih nekoliko godina se koristi američki naziv BBS (Bulletin Board System) koji upravo asocira na to da se ne radi o prostom "poštanskom sandučetu" već o čitavom sistemu prikupljanja, obrade i distribucije informacija. U većini slučajeva BBS je potpuno javan i svima dostupan. Pri prvom pozivu, zatražiće da mu date svoje ime, prezime, broj telefona i možda još neke podatke, kao i da odredite svoju lozinku (engl. passvvord) koju ćete navoditi pri svakom kasnijem pozivu. Potom ćete dobiti mogućnost da postanete član neke sekcije (konferencije), zavisno od toga šta vas zanima. Po završetku svih tih formalnosti, možete čitati i pisati poruke, uzimati i slati programe (obično je veliki broj javnih programa na raspolaganju) itd. Ukoliko se radi o višekorisničkom sistemu, imate mogućnost i da direktno "popričate" sa nekim. Za neke BBS-ove treba plaćati članarinu. U tom slučaju, možete računati na prvorazrednu uslugu. Ovakvi sistemi obično angažuju specijaliste iz raznih oblasti koji odgovaraju na vaša pitanja, pomažu vam pri instaliranju i konfigurisanju novog hardvera i softvera itd. Na takvim BBS-ovima obično se nalaze najnovije verzije nekih programa, a često i softverske firme osnivaju "svoje" konferencije posredstvom kojih daju posebnu podršku svojim korisnicima. Posebna pogodnost BBS-ova su međudržavne i interkontinentalne komunikacije. Jednostavno ostavite poruku za nekoga u SAD, navedete kojoj BBS mreži pripada i koja mu je tamo identifikacija. Kad vaš BBS bude prvi put komunicirao sa tom mrežom, poruka će biti prosleđena u "paketu" informacija, a sledeći put će vam stići odgovor. Da bi bilo koja mreža funkcionisala, moraju se preduzeti određene mere koje jednog korisnika štite od neznanja ili loše namere nekog drugog. U slučaju BBS-a, to znači da svako može čitati svoju poštu, prenositi datoteke koje su mu stavljene na raspolaganje, koristiti sistem određeno vreme itd. Da bi se sistem održavao, neko mora imati pravo da pristupa svemu: ako korisnik zaboravi lozinku, treba tu lozinku promeniti. Ako na disku ima starih fajlova, treba ih obrisati; ako se nešto novo desi, treba svakoga obavestiti o tome itd. Korisnik koji ima pravo da vrši ovakve operacije

396

VodičzaPC

_________________________________ 3,1 Novi tehnološki pravci obično se naziva SYSOP. Zato, ukoliko imate nekih problema u interakciji sa BBSom, obratite se sysop-u. Komunikacija sa BBS-om nameće određena pravila ponašanja koja se ukratko svode na to da treba da budete korektni prema drugima, pa će i drugi biti korektni prema vama. Na ovu korektnost će vas u izvesnom smislu i sam sistem podsećati, ali je veći deo odgovornosti na korisnicima. Komuniciranje preko BBS-a pruža vam mogućnost da upoznate druge korisnike i budete na izvoru najnovijih informacija. Najpopularniji BBS na ovim prostorima je svakako SISTEM ZA MODEMSKE KOMUNIKACIJE (SEZAM) časopisa "Računari", kome možete pristupiti pozivom broja: (011) 648-422 (15 linija). O postupku učlanjenja možete pročitati u časopisu "Računari" ili pozovite Sezam - podesite parametre komunikacije na 2400 8N1 (ako imate MNP modem, uključite MNP). Posle pozdravne poruke, sledi procedura prijavljivanja i dobijanja informacija u vezi učlanjenja.

3.1.8

Paketni radio

Sedite ispred računara i gledate kako odmiče prenos fajlova sa BBS-a modemskom vezom, a u glavi vam se vrzma iznos telefonskog računa. Verovatno ste poželeli da modem zakačite na radio-stanicu, umesto na telefonsku liniju i podatke prenosite besplatno. Izraz mreža predstavlja petlju ili rešetku sastavljenu od linija koje povezuju čvorove, ali to je samo jedna od mnogih struktura koje mogu da se primene u računarskim telekomunikacijama. U tipičnoj petljastoj mreži svaka linija ima određenu funkciju - prenosi podatke između nekog para čvorova. Međutim, postoje sistemi za prenos paketa u kojima prenosni medijum nije od tačke do tačke, već omogućava komunikaciju sa nekoliko stanica - kao na primer radio-kanal. Ako predajnu stanicu mogu da čuju ostale, to je pravi radio-difuzni sistem. U oVim sistemima prenos može da se ostvari na više načina - primenom zemaljske radio-veze, pomoću geostacionarnih satelitskih transpondera ili primenom širokopojasnih kablova. Univerzitet na Havajima je, 1970. godine, počeo sa ozbiljnim razvojem paketnog prenosa podataka putem radija. Postavljena je "Aloha-NET" koja je koristila frekventni opseg od 400 MHz. Glavni računar u formiranoj paketnoj radio mreži bio je povezan i sa kablovskom paketnom mrežom i satelitom. Korisnici su pored radio stanice, imali i modem sa brzinom prenosa od 9600 baud-a a i kontrolnu jedinicu. Jedan od učesnika projekta bio je dr. John de Marcado, koji je 31. maja 1978, zajedno sa nekoliko radioamatera u Kanadi, poslao prvu radioamatersku poruku preko paket radija. Pravi razvoj počinje 1980. godine, kada je američka administracija dozvolila korišćenje amaterskog paket radija u SAD. Uskoro radioamaterska organizacija ARRL (American Radio Relay League) usvaja AX.25 protokol kao standard za paket radio emisije. Ovo je mlađi brat profesionalnog protokola X.25 koji se koristi za velike računarske mreže (poput našeg JUPAK-a). Od profesionalnog protokola, AX.25 se razlikuje, uglavnom, po mediju upotrebljenom za prenos. Na primer, X.25 predviđa

Vodič za PC

397

PC i savremene tehnologije dve vrste korisnika: primarnog i sekundarnog. Primarni je zadužen za opsluživanje krajnjeg ili više sekundarnih korisnika. U AX.25 toga nema: svi korisnici se tretiraju na isti način. Praktično, svaka paketna radio-stanica može da postane deo mreže i druge stanice je mogu koristiti za pristup u mrežu. Na ovaj način, mreža se vrlo lako širi. U veoma kratkom roku ovaj način komunikacije je postao veoma popularan u Americi, a danas povezuje ceo svet. Formirana je ogromna mreža kojoj se pristupa preko radija. Da biste mogli da koristite ovakav sistem, potrebno je da imate položenu radio-amatersku klasu (kod nas klasa D i više), radio-stanicu, pozivni znak i računar opremljen modemom za paket radio. Paket radio-stanice su međusobno povezane u računarsku mrežu. Njena osnovna namena je terminalsko povezivanje stanica, elektronska pošta, pristup bazama podataka i prenos datoteka. Mrežu čine čvorišta, tj. stanice čija je jedina namena da prenose podatke. Ova čvorišta su u stalnoj međusobnoj radio-vezi, a korisnik treba da ostvari vezu sa bilo kojim čvorom da bi imao pristup svim delovima mreže. Obično se veze između čvorova ostvaruju velikim brzinama na frekvencijama koje nisu predviđene za korisnike. Čvorovi se ponašaju prilično inteligentno. Kada pošaljete paket na neko udaljeno odredište, oni međusobno proveravaju ispravnost prenetih paketa. Tako, ako se desi da negde paket stigne neispravan, neće se od vas tražiti da ga ponovo pošaljete, već će to učiniti poslednji čvor u nizu koji je paket ispravno primio. Osim toga, čvor će samoinicijativno pokušati da pronađe put, kako bi poslao poruku na odredište. Time je korisnik oslobođen velikog dela posla, a postignuto je i veliko iskorišćenje mogućnosti mreže. Ona se sama prilagođava uslovima. Ako se pojavi novi čvor, ostali delovi mreže se međusobno obaveste o njegovom uključenju i odmah ga uvrste u svoje tabele. Svaka veza između čvorova se redovno proverava i dobija ocenu kvaliteta. Na osnovu toga, čvorovi sami mogu da zaključe kojim putem će poruka najsigurnije stići na odredište. Jedan čvor može da, istovremeno, posluži desetak korisnika, na principu podele vremena. Ovo, pored velikih prednosti, ima i jednu veliku manu - kod velikog opterećenja, brzina protoka se naglo smanjuje. No, da bi mogućnosti ovakve mreže bile što bolje iskorišćenje, pored čvorišta, u mrežu se uključuju i BBS-ovi, koji imaju istu ulogu kao i obični BBS-ovi koji su dostupni preko telefona. Poruke se između BBS-ova veoma redovno razmenjuju i to kroz celu mrežu. Ako ostavite javnu poruku, ona će vrlo brzo biti raširena po celom svetu. U početku, raznovrsnost poruka koje možete naći na paketnim BBS-ovima iznenađuje. Naravno, najviše je poruka vezanih za sam radioamaterizam: bilteni radioamaterskih organizacija, najave ili rezultati takmičenja, informacije o DX, specijalnim pozivnim znacima i slično. Međutim, radio-amateri su poznati kao Ijudi veoma širokih interesovanja i praktično je nemoguće smisliti neku temu za koju nećete naći sagovornika. Zanimljivo je i to da vam je dovoljno da koristite samo jedan BBS u celoj mreži. Poruke sa svih ostalih BBS-ova stizaće na njega. Poruke koje šaljete drugim korisnicima treba da sadrže i znak BBS-a na koji želite da ta poruka bude poslata i ona će tamo i stići. Sve se ponaša kao jedan ogroman sistem za razmenu informacija, vrlo slično Internet-u.

398

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci Za prenos se koriste čak i sateliti, a ruska svemirska stanica MIR na sebi ima instaliranu i paket radio stanicu kojom ostvaruje veze sa velikim brojem radioamatera širom sveta. Modemi koji se koriste za komunikaciju preko telefonskih linija, ne mogu se koristiti i za paket radio. lako ima velikih sličnosti, specifični zahtevi korišćenja radiotalasa isključuju upotrebu običnih modema. Dakle, mora se nabaviti poseban modem, konstruisan upravo za paket radio. Brzine rada modema su različite. Na kratkotalasnim opsezima, koriste se brzine od 300 baud-a, na UKT 1200 i 2400, a na većim frekvencijama brzine su još veće. Signali paket radio stanica se mogu čuti na svakom radioamaterskom opsegu. Najčešće se koriste ručne UKT stanice, popularno zvane voki-toki i modemi na 1200 baud-a. Na Balkanu, korišćenje paket radija počelo je u Ljubljani 1986. godine i brzo se razvijalo. Na teritoriji sadašnje Jugoslavije nalazi se 15 čvorova i 5 BBS-ova. Veza sa svetom je obezbeđena preko Mađarske, Bugarske i Grčke. BBS YU1B koji se nalazi u Beogradu ima više hiljada poziva. Planira se dalje širenje mreže, kako postavljanjem novih čvorova koji će pokriti celu teritoriju Jugoslavije, tako i poboljšanjem postojećih veza. Savez radioamatera Jugoslavije planira postavljanje brzih modema (19.200 i 38.400 bps ) na važnijim delovima mreže. Za one koji su radioamateri, a koriste i PC, jedna korisna adresa o servisu Universal Bulletin Board and Information Exchange (UBIX): Universal Radio, 1280 Aida Dr., Reynoldsburg, OH 43068, 800-431-3939, 614-866-4267.

Bežične komunikacije Danas bežične komunikacije, na širokom području, obuhvataju radio spektar od niskih kilohercnih, do ultravisokih mikrotalasnih frekvencija. Čak bi Orbi, predloženi talekomunikacioni uređaj iz Bell Northern-a , trebalo da se pričvrsti na vašu odeću. Žičane veze koje vas povezuju sa vašim komunikacijama na širokom području, prenosom podataka i uslugama s pristupom mreži, brzo se šire fleksibilnijim bežičnim rešenjima. CDPD (Cellular Digital Packet Data), koji radi iznad postojeće celularne infrastrukture, da bi se osigurala mogućnost korišćenja digitalnih podataka, preselio se sa projektantskih stolova na tržište uz podršku industrijskih velikana kakvi su AT&T, Bell Atlantic Mobile Systems, Nynex i drugi. Rezultat takve konkurencije biće brže dovođenje bežične komunikacije u domet više korisnika. Uz one koji pružaju usluge, mnoge kompanrje koriste bežične komunikacije za dostizanje dvocifrenog rasta. RadioMail, koji osigurava veze između korisnika servisa žičanih elektronskih pošta i mreža Ardis ili RAM Mobile Data, i VVireless Telecom, distributer bežičnog hardvera i ulaza, doživeli su veoma brz napredak. Zapravo, RadioMail-ove ponude dodatnih usluga i ugovora, događaju se gotovo svake nedelje. Poslednja ponuda predstavila je bežičnu uslugu faksiranja, zajedno sa vlastitim naslovnim stranama, za 99 centi po stranici.

Vodič zaPC

399

PC i savremene tehnologije Dalja podrška bežičnom tržištu je sve veći izbor hardverskih i softverskih proizvoda osposobljenih za bežičnu komunikaciju. Sa hardverske strane, nova familija Dell Computers-ovih Lattitude notebook-a isporučuje se uz opsežni komunikacijski paket Traveling Software-a nazvan Common Works, kao i uz besplatnu pretplatu na RadioMail. Takođe, IBM-ovi novi ThinkPad-ovi nude bežičnu povezivost a AST-ov novi PalmPad nudi slične mogućnosti kao izbor. Sa softverske strane, gotovo svaki veliki paket u elektronskoj pošti na LAN-u i brojni samostalni komunikacijski paketi dodali su, ili se trude da dodaju, podršku bežičnim vezama. Lotus cc:Mail, Microsoft-ov Mail i drugi rade sa bežičnim servisima. Elektronska pošta se veoma brzo širi van LAN-a. Bežična tehnologija deli se na jednosmerne i dvosmerne komunikacije. Jednosmerne komunikacije, najbolje opisane kao usluge pagiranja, omogućava emitovanje informacija za jedan ili više prijemnika. Savršena za slanje poruka, novosti, informacija o cenama i usmeravanje zadataka, jednosmerna komunikacija je jeftini način za isporuku informacija onima koji su u mogućnosti da odgovore zemaljskim sredstvima. Na primer, mnoge finansijske ustanove koriste jednosmerni servis poruka EMBARC za slanje kurseva svim svojim ograncima i terenskim podružnicama. Najzanimljivija dostignuća u jednosmernom slanju poruka dolaze od proizvoda kao što su Motorola kartice NevvsStream PCMCIA, povezane sa servisima za pružanje usluga i informacija poput EMBARC-a, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. lako jednosmerno slanje igra važnu ulogu - niska cena i mogućnost slanja od jednog prema mnogima, čine ga korisnim za isporuku informacija - dvosmerne će komunikacije oblikovati vašu nesputanu radnu budućnost omogućavajući povezivanje sa LAN-ovima, bežične telefone, sastanke u realnom vremenu i slično. Tri najvažnije dvosmerne tehnologije su analogna celularna, RF paketni radio i CDPD.

Signali i paketi Jedan od najjednostavnijih oblika komunikacije jeste analogna celularna komunikacija. Zamišljena u početku za govornu komunikaciju, analogna celularna komunikacija radi, otprilike, kao i žičana telefonija - celularni poziv putuje većim delom kroz zemaljske linije. Prenošenje podataka, preko analognih celularnih veza, zahteva modem koji se povezuje na vaš celularni servis ili telefon. Celularne veze dobile su ime po šestougaonim celulama, ćelijama (čija je veličina, uglavnom, oko 13 kilometara, ali i manje - u gusto naseljenim područjima sa velikim prometom) koje opslužuje jedna bazna centrala (tj. način koji je zajednički većini bežičnih servisa). Kretanje između ćelija zahteva da se vaš signal prebacuje između susednih ćelija. To nije problem za govorne signale koji su puni pauza. Međutim, ako dodate podatke, bez posebnih protokola i opreme, svako prebacivanje predstavlja potencijalni prekid veze. I zaista, problemi prilikom prenosa podataka, putem analognih celularnih veza, su brojni i toliko usko povezani za anlognu prirodu, da će na duži rok, put kojim će se ići, biti paketne komunikacije.

400

Vodič za PC

3.1 Novi tehnološki pravci Paketne komunikacije su sledeći stepenik na lestvici složenosti. Kao osnova za servise kao što su RAM Mobile Data i Ardis i za tehnologije, kao što je CDPD, paketne komunikacije su mnogo pogodnije za prenos podataka od analognih veza. Čak se i glas prenosi paketima. U budućnosti, govorne celularne veze prihvatiće paketno usmeravanje, koristeći CDMA (Code Division Multiple Access) i TDMA (Time Division Multiple Access). Obe tehnike povećavaju kapacitet celularnih veza: TDMA za faktor tri, a CDMA za deset puta preko postojećih analognih celularnih sistema. Topovećanje je delimično rezultat njihove paketne prirode. Među prednostima koje paketni prenos ima nad običnim žičanim vezama su: otpornost: gubici u prenosu između paketa obično nisu problem; sigurnost: šifriranje malih paketa lakše se sprovodi; i naplaćivanje po paketu: kratke poruke koje obuhvataju većinu prometa elektronske pošte, mogu se jeftino slati, uz naplatu samo vremena prenosa radiotalasima. Logika koja stoji iza upotrebe paketa je neosporiva. Radio je sinonim za smetnje, prekide i atmosferske smetnje. To podrazumeva da bežični prenos podataka mora sadržati čvrsto ispravljanje grešaka ili pomoću celularnih protokola kao što je Microcom-ov MNP10, ATT&T Paradyne-ov ETC (Enhanced Throughput Cellular) i USRobotics-ov HST Cellular - ili pomoću mehanizma prenosa (tj. CDPDova TCP/IP ili Mobitex-ove paketne prenosne arhitekture koju koristi RAM Mobile Data). Analogni radioprenos, pogotovo prenos govora, ima jednu prednost u odnosu na čisti digitalni bežični prenos. Pad kvaliteta prenosa kod analognog radija mnogo je postupniji nego kod digitalnog radioprenosa zbog uzroka, poznatog kao granice iščezavanja (fade margins). Granica iščezavanja odnosi se na podnošljivi nivo kvarenja signala pre nego što se komunikacija prekine. Kod digitalnih prenosa, razmak između potpuno ispravnog i neupotrebljivog signala je mali i oštrih granica.

Upotreba paketnog radija RF Za razliku od analognih celularnih, paketne komunikacije nisu orijentisane ka direktnim vezama. Sa RAM Mobile Data, na primer, vaš radiomodem povezan je sve dok je uključen Put poruke iz RAM Mobile Data u CompuServe, tipična je paketna bežična operacija. Kada se uključi, bežični modem se predstavi lokalnoj baznoj centrali, od kojih svaka osigurava do 16 odvojenih radio kanala. Ako vam trebaju dodatni kapaciteti, više od jedne baze može opsluživati područja koja se zovu MSA (Metropolitan Statistical Areas). Prema RAM Mobile Datam, svaki kanal može upravljati sa 1500 - 5000 paketa na sat. Da bi komunicirali, postojeći modemi uskladivi sa RAM Mobile Data, kao što je Mobidem, emituje na 896 do 982 Mhz i prima na 935 do 941 MHz. Modem uspostavlja vezu sa vašim računarom, i kako tekst poruke dolazi iz vašeg sistema, modem ga deli u pakete dužine 512 bajtova. Svakom paketu prethodi zaglavlje koje može biti dugačko do 33 bajta. Zaglavlje sadrži kod pošiljaoca od 3 bajta, kod primaoca od 3 bajta, jednobajtnu zastavicu, jednobajtnu oznaku tipa paketa, 22bajtni prostor za druge adrese i konačno, 3-bajtnu oznaku vremena.

Vodič za PC

401

PC i savremene tehnologije Da bi se osigurao od smetnji, modem primenjuje GMSK (Gaussian Minimum Shift Keying), modulaciju prema signalu. Uz to, primenjuje 16-bitno ciklično redundancijsko proveravanje (CRC - cyclic redundancy check) za otkrivanje i ispravljanje grešaka po CCITT standardu, uz Hamming-ovo kodiranje za ispravljanje grešaka koje se primenjuje na svaki bajt. Pre slanja, modem umeće blokove podataka. Prema RAM Mobile Data, umetanje znači da greške zbog slabog signala u trajanju od 20 bita, rezultiraju u ne više od 20 popravljivih grešaka jednog bita u 20 reči kodiranih po Hamming-u - dakle, nije potrebno ponovno šlanje. Osim što sastavlja pakete, modem proverava jačinu signala, proverava vezu sa baznom centralom i prenosi podatke brzinom od 8 kilobita i sekundi. U baznoj centrali se primljeni paket proverava, a potvrda prijema šalje se nazad, Mobidem-u. U baznoj centrali se analiziraju informacije iz zaglavlja i podaci se prosleđuju lokalnoj centrali - obično preko žičane mreže ili sistema. Odatle prdaze kroz centralu za daljinske nosioce, koja je povezana sa zemaljskim kontrdlnim centrom. Tamo RadioMail-ov sistem obračunava troškove i usmerava kompletnu konačnu poruku kroz svoj Internet ulaz u CompuServe-ov Internet ulaz. Za sada su prenosi RAM Mobile Data ograničeni na tekstualne poruke, prenete preko uskladivih modema i servisa uskladivih sa RAM Mobile Data.

CDPD U poređenju sa paketnim radiomrežama, nove primene CDPD-a su fleksibilnije i dopuštaju modemima uskladivim sa CDPD da služe i paketnim podacima i analognim govornim komunikacijama. CDPD je pametan hibrid paketno baziranog prenosa i preskakanja između kanala koje koristi, uz prednost prirodnih pauza tokom govornih veza. Kao i kod RAM Mobile Data i Ardis, CDPD razbija podatke na pakete (koristi GMSK - modulaciju i kod Reed-Solomon-a za ispravljanje grešaka). Takođe, kao i kod paketnih mreža, CDPD šalje podatke na jednom rasponu frekvencija, a prima ih na drugom. Ono po čemu se CDPD razlikuje, jeste to da je on dizajniran povrh istog frekvencijskog područja, kao i analogni prenos govora. To ostvarenje paketnog prenosa postignuto je CDPD-ovim protokolom za preskakanje između kanala. Uređaj CDPD radi osluškujući pauze tokom govornih poziva. Kada uređaj otkrije dovoljno dugačak interval tišine, šalje paket koristeći 30-kilohercni propusni pojas kanala. Ako je kanal pun, CDPD preskače na drugi kanal i ponavlja ciklus slušanja-slanja-preskakanja. Zajednička povezivost potpomognuta je CDPD-ovom ugrađenom podrškom za TCP/IP, omogućavajući međusobno povezivanje LAN-ova, WAN-ova, Internet-a i drugih informacijskih servisa. Uređaji, uskladivi sa CDPD, koji se upravo pojavljuju sa proizvodnih linija, omogućavaju korisnicima pristup i tradicionalnim govornim celularnim vezama, kao i paketnim prenosima CDPD. To je potreban korak, posebno za komunikacijske uređaje koji moraju uključiti postojeće bežične telefone, da bi se približili sveprisutnosti. Jedini problem sa CDPD-om je njegovo ograničeno pokrivanje. Trenutno, postoje jedino probne mreže u Las Vegas-u i Kaliforniji.

402

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci

Paketi i PDA

t

Dodatni podsticaj bežičnom prenosu je novoosnovani komitet za standarde bežičnih modema pri Portable Computer and Communications Association. On već treba da je odobrio standardni međusklop za bežične modeme, baziran na istoj grupi modemskih naredbi t^ayes AT koje trenutno koriste žičani modemi. To će ublažiti teškoće u razvoju softvera i međudejstvo žičnih i bežičnih modema. Međusklopovski standard će se dobro poklopiti sa trenutnim pomakom od bežičnih modema teških pola kilograma - Ericson GE Mobidem i Motorola InfoTac, ka novijim verzijama bežičnih modema PCMCIA. Danas je broj bežičnih uređaja PCMCIA koji su na raspolaganju, ograničen na pagirane kartice (paging cards) i dvosmerne bežične kartice za LAN. Možete kupiti Hevvlett Packard 100XL sa bežičnim modemom Mobidem, ali zamislite koliko bi privlačnije bilo povezati ga sa modemskom karticom PCMCIA niske potrošnje. Pojavljivanje bežičnih uređaja PCMCIA na širokom području, upravljaće tržištem uređaja PDA. Komunikacije bilo gde i bilo kada, glavne su aplikacije za PDA - lekcija je koje su mnoge kompanije naučile, videvši razočaravajuću prodaju Apple Newton-a. lako bežični svet ima još mnogo posla pred sobom da bi postavio jednu zemaljsku infrastrukturu koja će dosezati do svih područja naseljenih Ijudima, pad cena, rastuća konkurencija na polju bežičnih komunikacija, novi uređaji džepne veličine i prednosti ovakve vrste komuniciranja u poslovnoj konkurenciji, dovode do jednogzaključka - kraj decenije obeležiće komunikacijska okolina u kojoj će bežična komunikacija biti glavni paravac.

3.1.9

Inteligentni autoputevi

Hiljade vozača provode sate i sate na putevima svetskih megalopolisa. Zakrčene putne arterije dovode do ogromnih materijalnih šteta, uništavanja Ijudskih života, zagađivanja vazduha itd. Studija The Texas Transportation Institute procenila je da su US, samo u glavnim gradovima, u toku 1986. godine, izgubile 24 biliona dolara zbog gužvi u saobraćaju. Velike nade polažu se u koncept nazvan Intelligent Vehicle-Highways Systems (IVHS) u US i Road Transport Informatics u Evropi. Japan ima slične programe. Osnovni ciljevi ovih programa su isti: pretvoriti niz tehnologija i ideja u cilju poboljšanja pokretljivosti i transportne produktivnosti, poboljšati bezl ednost, maksimizirati iskorišćenje postojećih transportnih karakteristika i energetskih (:;ursa i zaštiti okruženje. Prihvatajući ove ciljeve, u nizu urbanih sredina se uviđa da građerj( novih autoputeva nije više adekvatan odgovor (mada su oni odgovarajuća r< a xija u drugim situacijama). Zaista, na većini geografskih lokacija diljem sveta nema prostora za nove autoputeve - čak i ako bi se smatralo da su neophodni i da postoji odgovarajuća finansijsak podrška. Ako postoje ograničenja za IVHS, ona verovatno neće biti tehnološka. Nagli progres u računarstvu, komunikacijama i upravljanju, omogućio je praktična

Vodič za PC

403

PC i savremene tehnologije tehnološka rešenja za većinu problema kod autoputeva koje nije bilo moguće rešiti do pre par godina. Neke od potrebnih IVHS komponenti već su u funkciji u ograničenom obimu - saobraćajne signalne kontrole, identifikacioni sistemi vozila, automatska naplata putarine i niz varijanti navigacionih i informacionih pomagala za vozače. Međutim, IVHS treba da koristi globalni sistemski inženjerski pristup da bi implementirao, korak po korak, u narednih 25 - 30 godina, konačni scenario "pametnih" vozila na "pametnim" autoputevima. IVHS će doneti olakšice samo ako njegova infrastruktura bude u funkciji. Evropa i Japan, takođe, planiraju i ispituju takve sisteme. Međutim, ono što može sprečiti IVHS da budu potpuno implementirani, bilo gde u svetu, je potreba za velikim investiranjem od strane državnih institucija i proizvođača opreme koji će se kockati na novom, veliko i nesigurnom tržištu. IVHS programi pokrivaju četiri široke i međusobno povezane oblasti: Napredni upravijački sistemi za saobraćaj (Advanced traffic Management Systems - ATMS) omogući će podešavanje u realnom vremenu sistema za upravljanje saobraćajem i promenljivih poruka za savetovanje vozača. Njihova primena u izabranim koridorima redukuje kašnjenje, vreme putovanja i aksidente. Napredni putnički informacioni sistemi (Advanced Traveler Information Systems - ATIS) vrše niz funkcija, uključujući navigaciju, koristeći elektronske mape; selekciju maršrute i navođenje; informaciju o servisima takvim kao što su benzinske pumpe, restorani i bolnice; i aktuelne informacije iz saobraćaja preko komunikacije između vozača i ATMS-a; Komercijalni operativni sistemi vozila (Commercial Vehicle Operations (CVO) Systems) dodaju ATIS-u one karakteristike kritične za komercijalna vozila i vozila sa pravom prvenstva prolaza u vanrednim situacijama. Oni omogućavaju oslobađanja, poboljšavaju operativnu i regulatorsku efikasnost i povećavaju bezbednost. Kada budu potpuno razvijeni, CVO sistemi će biti projektovani da intereaguju sa ATMS. Napredni sistemi za upravljanje vozilom (Advanced Vehicle Control Systems - AVCS) primenjuju dodatne tehnologije na vozila - adaptivno kružno upravljanje, senzore za noćnu vidljivost, radar, automatski kočioni sistem, na primer - identifikacija prepreka i suviše bliskih vozila i sprečavanje sudara sa njima. AVCS će intereagovati sa ATMS da obezbedi automatske operacije vozila. ATMS obuhvata detekciju saobraćaja, komunikaciju i upravljanje. Osmatrački sistemi prate uslove saobraćaja i šalju podatke o ovim uslovima u upravljački centar. U centru se podaci procesiraju i kombinuju sa informacijama iz drugih izvora - koji treba da uključe specijalno opremljena vozila u saobraćajni tok. Procesirane informacije se koriste u više svrha: da obaveste vozače o tekućim i očekivanim uslovima saobraćaja; da informišu vozače o lokaciji, ozbiljnosti i očekivanom trajanju incidenta i da preporuče najbolje maršrute, kako bi vozači stigli do svojih odredišta. Takođe, ove informacije se koriste za upravljanje tokom saobraćaja adaptivnim podešavanjem signalizacije prema aktuelnim uslovima saobraćaja u cilju implementiranja najbolje upravljačke strategije.

404

VodičzaPC

3.1 Novi tehnološki pravci ATIS će informisati vozače o tekućim uslovima saobraćaja i obezbediti navođenje na određene maršrute preko audio-vizuelnih sistema instaliranih u vozilima. ATIS će, takođe, obezbediti niz pouzdanih saveta i poruka upozorenja, kao i imenik automobilskih informacija. Dodatne ATIS karakteristike su vezane za elektronsku identifikaciju vozila za naplatu (zaduženje) putarine; baze podataka sa detaljnim mapama, poslovni imenik i lokacije servisa i bolnica; asistenciju za vozače u godinama; signalizaciju za pomoć ("mayday,f signaling) i odziv u vanrednim okolnostima. U razvoju ovih sistema, neophodan korak biće integracija ATMS i ATIS, da bi. se ustanovilo da li postoji sinergistički rezultat. Različite IVHS tehnologije, u različitim stadijumima probne eksploatacije širom sveta, prokrčiće put za uvođenje jednog dana potpuno autonomnog vozila. Ono bi trebalo da bude sposobno da funkcioniše u bilo kojoj saobraćajnoj situaciji, dok se putuje od jedne tačke na autoputu do druge, bez intervencije vozača. Senzori za merenje kretanja, automatizovana vozila sa identifikacionim predajnicima i automatizovani uređaji za klasifikaciju vozila će redukovati vreme provedeno u mernim stanicama i minimizirati niz raznih troškova. Vozači na komercijalnim vozilima već koriste ove tehnologije u izvesnom stepenu, na primer putne algoritme i prikaze mapa na displeju. Osnovna AVCS pogodnost za vozače će biti detektovanje prepreka ili bliskih vozila i upozoravanje vozača na opreznost, kako bi se izbegli mogući sudari. Druga generacija AVCS će implementirati lateralne i longitudinalne kontrolne funkcije vozila za takve situacije kao što su gusto zaposednute kolovozne trake. vozila će moći da uđu u traku pod ručnom kontrolom, ali će postojati i mogućnost pod potpuno automatskom ili delimičnom kontrolom. Ovo bi trebalo da omogući povećanu brzinu, poboljšanu bebzbednost, manje sudara i vođenje ili povezivanje grupe vozila. Treća generacija AVCS će imati kompletno automatizovane vozačke funkcije na specijalno opremljenim autoputevima. Ovo će uključivati automatsku vožnju vozila (automatic chauffeuring of vehicles), od specijalno opremljenih polazišta do specijalno opremljenih odredišta, čime će se poboljšati protok u urbanim i međugradskim saobraćajnim koridorima, povećati bezbednost i pokretljivost sa velikim brzinama u međudržavnom saobraćaju.

Trafficmaster system Trafficmaster Information System (firme General Logostics PLC, Luton International Airport, Bedfordshire, England) snabdeva vozače sa aktuelnim (na svaki minut) informacijama o brzini, pravcu i dužini kolone. On omogućava vozačima da procene situaciju i preduzmu odgovarajuću akciju; iako je poželjno, ovaj sistem, ipak, ne predlaže koju akciju preduzeti. Sistem koristi infracrvene senzore montirane na mostovima iznad autoputa na aproksimativnim rastojanjima od 3 km, tako da mogu da beleže brzinu saobraćaja koji protiče ispod njih. Svaka jedinica osvetljava dve detekcione zone sa kodiranim snopom infracrvene svetlosti. Ako brzina padne ispod unapred postavljenog praga od

Vodič za PC

405

PC i savremene tehnologije 40 km/h, senzori prenesu tu informaciju preko radio veze u kontrolni centar. Iz centra informacija se prenosi, posredstvom “pejdžing" mreže, do prijemnika montiranog na instrument tabli vozila. Prijemnik prikazuje informaciju u obliku mape, dajući vozaču audio-vizuelni signal čim se ažurna informacija primi. Zatim se displej zumira (fokusira) na detaljniju mapu oblasti gde se problem pojavio - flešujući blok pokazuje lokaciju, brzinu i pravac zastoja, dok broj blokova označava dužinu kolone. Informacija se ažurira svaka tri minuta. Jedinica može biti programirana da počne ažuriranje informacija pre nego što se vozilo startuje. Vozač, jednostavno, izabere zonu autoputa sa koje su mu potrebne informacije. U sistem je inkorporiran i pejdžer koji prima poruke preko pejdžing mreže. Displej može da memoriše do 50 nepročitanih poruka.

406

VodičzaPC

3.2 Objektno orijentisano programiranje

3.2 Objektno orijentisano programiranje U poslednje vreme često se pominje objektno orijentisano programiranje (engl. Object Oriented Programming) kao tehnika programiranja, iako bi prevod programiranje objektima bolje odgovarao duhu našeg jezika. Objektno orijentisano programiranje (OOP) obuhvata ne samo tehniku programiranja, već implicitno uključuje i dizajniranje problema. Za rešavanje nekog problema na računaru, potrebno je najpre pronaći algoritam koji prenosi problem iz domena čovekovog razmišljanja u domen koji odgovara mašini (računaru). Drugim rečima: problem treba simbolički predstaviti. Pronalaženje takvih algoritama je dizajniranje budućeg programa. Kasnije je relativno lako dobro dizajnirani program iskodirati u nekom od programskih jezika i potom ga izvršavati. Ako programiranje shvatimo kao niz transformacija od početnog stanja (ideja) do cilja (izvršavanje programa na računaru), onda se programer nalazi pred ključnom barijerom, upravo pred nalaženjem algoritma, jer većina problema nije simboličkog tipa. Da bi se ta barijera što više smanjila, uvedeni su i programski jezici kao alati za simboličko programiranje. Međutim, i dalje je ostalo da problem treba transformisati iz opšteg u simbolički model. Bitna poboljšanja su dobijena kada je svojevremeno uvedeno strukturno programiranje. Tada je programer, poštujući osnovne koncepte (strukturne petlje, mogućnost odvojenog kompajliranja i linkovanja, strukture podataka, korišćenje potprograma), dobijao manji i jednostavniji kod, uz to znatno pogodniji za održavanje. Grupisanjem srodnih podataka u strukture, koje se onda referenciraju pod zajedničkim imenom i podelom poslova na funkcije, učinjen je korak dalje od čisto simboličkog predstavljanja problema. OOP je još jedan korak napred. Čitav problem predstavlja se određenim brojem objekata koji - međusobno komunicirajući - dovode problem do kraja, odnosno pronalaze rešenje. Dok u konvencionalnom programiranju program sekvencijalno (redom) izvršava naredbe (najmanji logički entitet), programiranje objektima je interakcija među objektima (modulima). Zato kažemo da OOP direktno modelira aplikaciju. Objekt ima dve bitne karakteristike: prvo, sadrži neke informacije, drugo, svaki objekt izvršava tačno određeni zadatak, poznat drugim objektima. U klasičnom programiranju postoje aktivni (procedure i funkcije) i pasivni (podaci) elementi. Zadatak programera je da - primenjujući aktivne elemente nad pasivnim - reši problem. U programiranju objektima postoje samo aktivni objekti koji automatski uključuju i pasivne elemente, a svaki objekt zadužen je za svoj deo posla. Programerov zadatak je da usmerava i nadgleda komunikaciju među objektima. Na taj način, OOP programer je više skoncentrisan na podatke i manipulisanje podacima, nego na to kako će se proizvesti kod za obradu nekog podatka. Predstavljanje problema (iznalaženje algoritma) lakše je i prirodnije preko objekata nego preko procedura i promenljivih. Upotrebom struktura podataka, moguće je podatke različitog tipa tretirati kao logičku celinu (prvi korak modularnosti), a primenom OOP unutar objekta moguće

Vodič za PC

407

PC i savremene tehnologije je smestiti ne samo podatke različitog tipa, već i potprograme za obradu tih podataka. lako je u OOP čest naziv za potprograme "metod" (engl. method), ovde će se to i dalje referencirati pod imenom funkcija. U klasičnim programskim jezicima, tip podataka je, na primer, karakter ili integer (celobrojni podatak), a u OOP tip je kombinacija i vrste podatka i samog ponašanja (tip obuhvata znatno kompleksniju veličinu). Na taj način, programiranje i dizajniranje programa postaju jedno. Tipovi su prirodna baza za modularno programiranje. Objektno orijentisano programiranje može da se interpretira na više načina, ovde će biti navedena interpretacija koja se najčešće susreće u literaturi. Da bi bio ispunjen kriterijum objektno orijentisanog programiranja, moraju biti ispunjena četiri uslova: autonomnost (engl. encapsulation), komuniciranje porukama (engl. message passing), dinamičko povezivanje (engl. dynamic binding) i nasleđivanje svojstava (engl. inheritance).

Autonomnost: Neki autori autonomnost dele na dva dela: lokalnost informacija (engl. information hiding) i odvajanje podataka (engl. data abstraction). Autonomnost podataka pomaže tome da podaci budu vidljivi samo unutar objekta, odnosno da imaju lokalni karakter. Na taj način ih ne može slučajno promeniti neki drugi objekt. Ono što se događa unutar jednog objekta potpuno je nevažno drugom objektu, pa nije ni potrebno da ima pristup. Ta autonomnost daje sva prava, ali i odgovornost za pojedine poslove na nivou objekta. Kad govorimo o autonomnosti kod OOP, onda se misli na autonomnost jedne aktivne samostalne celine odnosno objekta. Prema tome, lokalnog karaktera su i funkcije koje deluju nad podacima. To je ono gde je OOP otišao korak dalje, ne odvajajući podatke od funkcija. Zahvaljujući lokalnom karakteru, funkcije unutar jednog objekta ne mogu biti nehotice pozvane od drugog. Pored lokalnosti logičkih celina (objekata), autonomnost omogućava i jednostavnu nadgradnju. Tako, na primer, ako unutar nekog objekta želimo izvršiti nadgradnju (uvesti neke nove akcije), to ćemo učiniti jednostavno dodavanjem novih funkcija u taj objekat, bez interakcije ostalih. Asocijacija na ovo može biti timski rad u kojem svako ima svoj zadatak. Dodavanje novog zadatka pojedincu, ne narušava rad ostalih, a opet ubrzava konačno rešavanje.

Komuniciranje porukama: Komuniciranje porukama zapravo je logička posledica autonomnosti. Kad problem transformišemo u određeni broj samostalnih celina (objekata) i ne možemo "ući" unutar objekta, onda jedino možemo reći objektu šta da uradi. Pošaljemo mu poruku o tome šta od njega očekujemo i tako se programiranje svodi na komuniciranje porukama.

408

Vodič za PC

3.2 Objektno orijentisano programiranje Dinamičko povezivanje: Pojam povezivanja odnosi se na podatke kao pasivne elemente obrade i funkcije koje obrađuju te podatke i samim tim su aktivne. U klasičnim programskim jezicima (Fortran, C itd.), povezivanje podataka je odgovornost programera koji to rade još pri pisanju programa. To znači da programer mora opisati (deklarisati) funkciji koje podatke i kojeg tipa obrađuje. Želimo li napisati funkciju za sabiranje dva broja, onda ćemo morati napisati za svaku vrstu brojeva (celi, realni, kompleksni) posebnu funkciju. lako su funkcije algoritamski identične, ipak ih mora biti nekoliko, upravo zbog toga jer je povezivanje podataka i funkcija obavljeno pri samom pisanju programa. To se zove rano povezivanje (engl. early binding ; compile-time binding). Za razliku od ranog povezivanja, postoji i dinamičko (engl. dynamic binding; run-time binding) povezivanje. Pri tom načinu povezivanja funkcija i podataka, funkcija tek pri izvršavanju "saznaje" koje tipove podataka obrađuje.To znači da funkcija mora biti u stanju da obrađuje više različitih tipova podataka. Već je rečeno da se u OOP komunikacija obavlja slanjem poruka objektu. Objekt koji šalje te poruke ne zna detaljnu strukturu objekta kojem šalje poruke, pa prema tcme ni tipove podataka koje taj sadrži. Drugim rečima, poruke su nezavisne od podataka. Kada objekt primi poruku, on sam odlučuje koju će funkciju primeniti i nad kakvim podacima. To znači da se ista poruka može poslati različitim objektima. To svojstvo da različiti objekti različito reaguju na istu poruku, zove se polimorfizam. Dinamičko povezivanje je, prema tome neophodno u OOP pristupu. Dinamičko povezivanje ima i nedostataka. To je u prvom redu usporenje celokupnog procesa izvršavanja, jer povezivanje zahteva dugotrajno pretraživanje "run-time" tabela.

Nasieđivanje svojstava: jedan od najsnažnijih alata u prikazivanju kompleksnih struktura je hijerarhijska stablasta struktura. Podaci su složeni hijerarhijski u više nivoa, a svaki niži nivo je logički proistekao iz višeg. Detaljnija analiza pokazuje da se mnogi procesi u životu mogu predstaviti stablastim strukturama. Ako to primenimo na OOP, znači da objekti mogu biti hijerarhijski povezani u stablaste strukture. To je, na neki način, jedno od najjačih svojstava OOP. Naime, kada problem transformišemo u objekte, vidimo da i za manji problem ima vrlo mnogo objekata. Očito je da te objekte treba nekako povezati. Stablaste strukture su najbolji izbor. Pri transformaciji problema, najpre problem transformišemo u nekoliko osnovnih objekata. U toj fazi transformacije razmišljamo na "višem nivou", odnosno ne opterećujemo se detaljima. Nakon toga, pojedine objekte razmatramo i problem još detaljnije razlažemo, tj. stvaramo podobjekte. Proces traje tako dugo dok objekte možemo razlagati na podobjekte. Svaki podobjekt ima svoj nadobjekt (roditelja ; engl. parent), 'sa kojim ima neka zajednička svojstva (kao što deca imaju neka zajednička svojstva sa roditeljima). Nasleđivanje svojstava je proces u kojem svaki podobjekt ("dete"; engl. child) direktno nasleđuje sve podatke i funkcije od nadobjekta. Na taj način su, pre svega,

VodičzaPC

-409

PC i savremene tehnologije izbegnuta nepotrebna multipliciranja pojedinih funkcija i podataka, odnosno smanjuje se kod. Ovaj pristup je i maksimalno modularan, jer dodavanje novih objekata u postojeću strukturu nije problem. Da bi sloboda izražavanja bila što veća, podobjekt može, a i ne mora da nasledi sva svojstva od nadobjekta. Ako se koristi isto ime za funkciju u podobjektu i nadobjektu, onda važi funkcija iz podobjekta. Prednosti OOP pristupa toliko su velike da ne mogu biti zanemare.ie. Modularni pristup i elementi dizajniranja problema samo su neke od prednosti. Stvaranjem dovoljno velike biblioteke objekata, programiranje se pojednostavljuje. Objekti u biblioteci su testirani i pouzdani i mogu se višestruko koristiti. Ako povučemo analogiju sa dešavanjima u životu, možemo reći da ne treba ponovo izmišljati točak, treba samo otići u prodavnicu i odbrati pravi. Pogrešno bi bilo reći da OOP nema nedostataka. Budući da su namenjeni rešavanju kompleksnih problema na relativno prihvatljiv način, OO jezici su svakako kompleksniji od klasičnih. OO jezici po brzinskim performansama još uvek zaostaju za klasičnim. Problem transformacije iz Ijudskog sveta u svet računara još je - i još će biti usko grlo efikasnog programiranja. Ipak svaki korak bliže čovekovom razmišljanju i predstavljanju problema znači i kvalitativni korak napred u računarskoj industriji.

410

Vodič za PC

3.3 Osvrt na baze podataka

3.3 Osvrt na baze podataka Koncept baze podataka ima sve značajniju ulogu u oblasti automatske obrade podataka. Pojam baze podataka je sve više prisutniji u društvu u širem smislu, a naročito među Ijudima koji imaju kontakta sa primenom računara. Razvoj baza podataka u poslednjoj deceniji je jedna od najznačajnijih aktivnosti primene računara u obradi podataka. Očigledno je vrednost podataka veća što su oni bolje organizovani, a sve veća glad za informacijama se ne može zadovoljiti starim (konvencionalnim) metodama za obradu podataka. Što je više podataka istovremeno raspoloživo, to je veći potencijal baze podataka. Korišćenjem mogućnosti savremene računarske opreme, podaci se koriste kao "materijal" za proizvodnju informacija. U razvijenim društvima, koja danas ulaze u "informaciono doba", baze podataka i sistemi za njihovu eksploataciju menjaju sliku mnogih delatnosti školstva, medicine, industrije, nauke, bankarstva, javne uprave itd. Baze podataka i odgovarajuća sredstva za komunikaciju povećavaju domet i mogućnosti svake od navedenih delatnosti.

Opisivanje realnog sveta Sa gledišta obrade podataka, realan svet sastoji se od objekata posmatranja, koji mogu biti ili realni objekti (osoba, mašina, vozilo itd.), apstraktni koncepti (kompanija, radno mesto), događaji (prekršaj, prevoz) ili odnosi (student - predmet, muž - žena, deo - sklop itd.). Objekt posmatranja je sve ono što možemo jednoznačno identifikovati, pa samim tim, izdvojiti iz okoline i opisati. Takav objekt posmatranja definišemo kao "entitet". Koncept entiteta omogućava predstavljanje realnog sveta diskretnim vrednostima. Odgovarajući entitet opisuje se pomoću, za njega, karakterističnih svojstava. Za zaposlenog su, na primer, karakteristična svojstva registarski broj, šifra radnog mesta, plata itd. Svojstva (atributi) entiteta opisana su imenom i vrednošću. Skup entiteta je imenovana kolekcija entiteta iste vrste, kao na primer, skup svih vozila. Svi entiteti u skupu opisuju se na isti način, što znači da za opis svih entiteta nekog skupa upotrebljavamo isti skup svojstava. Ključ skupa entiteta je određen svojstvom entiteta (ili kombinacijom više svojstava), koje omogućava potpuno jednoznačno identifikovanje određenog entiteta unutar skupa entiteta. Dakle, entitet identifikujemo imenom skupa entiteta (kome posmatrani entitet pripada), imenom svojstava entiteta (pomoću kojeg posmatrani entitet odvajamo od ostalih entiteta u skupu) i vrednošću imenovanog svojstva. Na ovaj način definisali smo pristupni mehanizam koji se sastoji od: imena skupa entiteta / imena svojstva entiteta / vrednosti imenovanog svojstva (ZAPOSLENI / PREZIME / PERIĆ). Da bi skup entiteta mogli obrađivati, moramo ga formatizovati tako da vrednosti pojedinih svojstava budu uređene tako da sve vrednosti nekog određenog

Vodič za PC

411

PC i savremene tehnologije svojstva čine skupinu, koja ima svoje ime. Tako imenovana grupa nastupajućih vrednosti, određenog svojstva, zove se atribut. Skup svih mogućih vrednosti određenog atributa, zove se domen. Pošto je domen skup, u njemu se svaka vrednost javlja samo jednom. Svi elementi skupa se međusobno razlikuju. Atribut nema svojstvo skupa, jer se određene vrednosti mogu ponavljati, pa nije moguća jednoznačna identifikacija pojedinih elemenata. Atribut koji je identičan sa svojim domenom, može se koristiti kao ključ entiteta. Formatizovani skup entiteta moguće je zapisati u memoriju računara. U memoriju se unose samo vrednosti pojedinih atributa, koje obično nazivamo podacima. Ako u memoriju unosimo podatke za jedan ili više različitih skupova entiteta, stvaramo bazu podataka.

Definicija baze podataka Sve ovo što je rečeno o bazama podataka nije definicija, jer to isto važi i za strukture koje zovemo datotekama. Konvencionalne datoteke i baze podataka se međusobno u mnogo čemu razlikuju. Datoteke nastaju kao proizvod izolovano razvijenih aplikacija, koje su prilagođene pojedinim delovima neke organizacije. Pri tom, pojam organizacije može značiti kompaniju, javnu ustanovu itd. Aplikacija je, na primer, obračun plata, vođenje magacina, evidencija klijenata itd. Datoteke su izrazito usklađene sa aplikacijama, koje prema njima imaju vlasnički odnos, i bilo bi potrebno prilagođenje za upotrebu kod novih aplikacija, koje nisu bile uzete u obzir pri definisanju datoteka, a mogle bi uspešno koristiti neke njihove podatke. Ovaj problem se polovično rešava promenom dizajna datoteke ili definisanjem dodatne datoteke za potrebe nove aplikacije. Međutim, kod ovakvih rešenja dolazi do višestrukog memorisanja podataka, ili tzv. redundanse. Baza podataka se dizajnira tako da što efikasnije zadovolji zahteve za informacijama organizacije kao celine. Ona mora omogućiti pravovremeno dobijanje kvalitetnih informacija na svim nivoima odlučivanja i, na taj način povećati efikasnost organizacije. Da bi se ovaj zadatak izvršio, potrebno je detaljno poznavati poslovanje organizacije, a ne samo njenih izolovanih delova. Baza podataka postaje temelj na kom se grade različite aplikacije, koje često koriste iste podatke. Redundansa u podacima mora biti svedena na najmanju moguću meru i strogo nadgledana, da bi, na taj način, bila osigurana usklađenost podataka u svakom momentu. Uvođenjem baza podataka, postiže se uzajamna nezavisnost programa i baze podataka, u smislu da je moguće dopunjavati i modifikovati strukturu baze podataka bez posledica na postojeće korisnikove programe. Najbolju definiciju baze podataka dao je J. Martin i ona glasi: "Baza podataka je zbirka podataka, koja je uređena tako da je mogu koristiti različiti programeri. Tačnije, baza podataka je zbirka uzajamno povezanih podataka, koji su memorisani sa kontrolisanom redundansom, da bi optimalno služili različitim aplikacijama. Podaci su memorisani nezavisno od programa koji ih koriste. Za dodavanje novih

412

Vodič za PC

3.3 Osvrt na baze podataka podataka i modifikovanje ili pretraživanje postojećih podataka, koriste se zajednički i kontrolisani pristupi." Sistemi za upravljanje bazama podataka Za realizaciju koncepta baze podataka, potrebno je imati odgovarajuću fizičku opremu (engl. hardvvare), koja mora biti tehnološki savremena, kao i odgovarajuću programsku opremu (engl. softvvare), tj. zbirku programa koja se može nazvati sistem za upravljanje bazama podataka (SUBP). SUBP imaju dve osnovne funkcije. Prva funkcija se koristi za memorisanje i održavanje podataka, koji izražavaju svojstva entiteta (objekta posmatranja). Za izvođenje ove funkcije, koristi se jezik za definisanje podataka i strukturu podataka (Data Definition Language ili DDL). Druga funkcija se koristi za kontrolisani pristup do memorisanih podataka i prikazivanje podataka (vrednosti svojstava entiteta) na zahtev korisnika. Za izvođenje ove funkcije, koristi se jezikza manipulaciju podacima (Data Manipulation Language ili DML). Potrebno je istaći da SUBP, u višekorisničkim sistemima, mora da vrši i nadzor nad simultanim korišćenjem baze podataka. U načelu, svakom korisniku je data mogućnost da preko svog terminala vrši manipulaciju memorisanim podacima. Tako se može dogoditi da više korisnika, istovremeno, pokuša da modifikuje isti podatak. SUBP mora sinhronizovati simultane zahteve više korisnika, da ne dođe do gubljenja podataka. Baza podataka i aplikacije, koje se na njoj temelje, podvrgnute su čestim promenama. Promene mogu biti izazvane razvojem opreme (pojavom efikasnijeg tipa memorije, terminala, procesora itd.L Promene su, međutim, češće potrebne zbog razvoja korisničkog sistema (aplikacija), promena uslova i pravila poslovanja, novih zakonskih akata itd. SUBP korisniku mora obezbediti što veću fleksibilnost, tako da funkcioniše kao nekakav štit između aplikacije i baze podataka. SUBP poznaje fizičku i logičku strukturu baze podataka na jednoj strani, i zahteve korisnikovih programa na drugoj strani, te deluje kao posrednik (engl. interface), koji korisnikovom programu osigurava uvek isti pogled na podatke, bez obzira na eventualne promene u fizičkoj ili logičkoj strukturi baze podataka (engl. data independence). Ovim se, sa jedne strane, postiže imunost kori- snikovih programa na promene, koje doživljava baza podataka, a sa druge strane znatno se olakšava i pojednostavljuje održavanje korisnikovih programa.

Dizajn baze podataka Zahtevi za uzajamnom nezavisnišću programa i podataka, kao i potreba za zajedničkim nastupom različitih kategorija korisnika, uslovili su da se, u okviru SUBP, definiše više nivoa dizajna baze podataka i to: eksterni, logički i fizički. Eksterni dizajn je takvo predstavljanje podataka, koje odgovara zahtevima nekog od korisnika. To je apstraktan prikaz određenog dela baze podataka, koji je relevantan za određenog korisnika. Logički dizajn (neki autori ga definišu kao logički model podataka ili konceptualni pogled) je apstraktni globalni logički pogled na bazu podataka. U

VodičzaPC

413

PC i savremene tehnoiogije njemu su obuhvaćene sve vrste entiteta (objekata posmatranja), njihova relevantna svojstva i međusobni odnosi. U nekom smislu, to je opis organizacije koja koristi bazu podataka, jer podaci u bazi podataka predstavljaju entitete iz realnog sveta i odnose među njima, kakvi se javljaju u realnom svetu. Logički dizajn se definiše kao konceptualna šema (neki autori definišu ga kao model podataka i modei procesa) i opisuje se pomoću jezika za definisanje podataka. Konceptualna šema mora biti što stabilnija, neosetljiva na promene u pripadajućoj fizičkoj organizaciji podataka. Ovo osigurava nezavisnost podataka (kojl su dizajnirani po određenoj konceptualnoj šemi) od svih promena, koje doživljava fizička organizacija podataka. Promene u fizičkoj organizaciji podataka su najčešće zbogželje da se postigne što veća efikasnost računara. Konceptualna šema je važnija od programskog jezika za korisnika, jer je konceptualna šema temelj celokupne obrade podataka u organizaciji. Taj temeij raste i postaje, s vremenom, sve opsežniji i kompleksniji. Ako je organizacija primorana da menja konceptualnu šemu kad god se menja programska ili mašinska oprema, tada je gradnja SUBP slična građenju Skadra na Bojani. Fizički dizajn ili interni pogled na podatke je opis fizičke organizacije podataka, koja je, naravno, zavisna od medijuma za memorisanje. Ovaj pogled pokazuje u kakvom su obliku podaci stvarno memorisani, kakvi su pojedini zapisi, kako su raspoređeni, kakvi se mehanizmi za adresiranje koriste itd. Sa gledišta dizajniranja korisnikovog sistema, najzanimljiviji je logički dizajn, koji je osnova za definisanje odgovarajućih eksternih dizajna, kao i za fizički (interni) dizajn baze podataka. SUBP obuhvata potrebne posrednike ("interfejse"), tj. programe, koji izvršavaju potrebna preslikavanja, da bi konačnom korisniku bio osiguran traženi eksterni pogled na podatke. Kod reslikavanja, posrednici uzimaju u obzir formalne definicije šema na pojedinim nivoima.

Kako SUBP komunicira sa bazom podataka Komunikacija SUBP sa bazom podataka grubo se definiše u 11 koraka: 1. Aplikacioni program poziva SUBP i zahteva da mu da na uvid određenu kombinaciju podataka. Pri tom program navodi elemente pristupnog mehanizma; 2. SUBP traži pripadajuću eksternu šemu i proverava da li je aplikacijski program ovlašćen za operaciju koju je pokrenuo. SUBP utvrđuje kakav je zapis zahtevao aplikacioni program u okviru svoje eksterne šeme; 3. SUBP proučava konceptualnu šemu i određuje značenje zahteva aplikacionog programa s obzirom na konceptualnu šemu (npr. koje su vrste zapisa iz globalne šeme potrebne za zadovoljenje zahteva); 4. SUBP proučava fizičku šemu i utvrđuje na kakav način je moguće fizički naći tražene podatke (zapise); 5. SUBP aktivira standardnu rutinu operativnog sistema za fizički pristup do podataka u memoriji; 6. Operativni sistem utvrđuje gde se nalaze traženi podaci; 7. Ako su traženi podaci raspoloživi samo u eksternoj memoriji, operativni sistem ih prenosi u centralnu memoriju;

414

VodičzaPC

3.3 Osvrt na baze podataka 8. SUBP aktivira posrednike za preslikavanje internog pogleda u konceptualni pogled, a konceptualni pogled u eksterni pogled. Upoređivanjem interne, konceptualne i eksterne šeme, izrađuje se kombinacija podataka koju je zahtevao aplikacioni program; 9. SUBP prenosi traženu kombinaciju podataka u radno područje programa; 10. SUBP javlja programu status nakon korišćene operacije (npr. da li je našao tražene podatke ili ne i slično); i 11. Aplikacioni program može obraditi podatke koji se nalaze u njegovom radnom području. Aplikacioni programer ne mora biti upoznat sa celokupnim sistemom. Dovoljno je da poznaje eksternu šemu, koju mu je dodelila služba za nadzor nad bazom podataka, i naravno, svoj program.

Organizacija podataka u bazama Dodataka Za izgradnju logičke strukture baze podataka, atributi entiteta se definišu kao elementarni podaci. Kao i atributi, opisuju se imenom i vrednošću. Ime predstavlja sve prisutne vrednosti određenog elementarnog podatka. Elementarni podatak može biti ključni ili atributivni. Ključ je svaka instanca takvog elementarnog podatka koja jednoznačno navodi entitet unutar skupa entiteta. Atributivni elementarni podatak doprinosi opisu atributa i ne može se upotrebiti za njegovu jednoznačnu identifikaciju.

Vrste asocijacija Odnos koji postoji između dva elementarna podatka je izuzetno važan i naziva se asocijacija. Asocijacija izražava "pripadnost" određenog elementarnog podatka (atributa) nekom drugom elementarnom podatku. Nas, na primer, interesuju dva elementarna podatka, EP1 i EP2. Asocijacija "od" elementa EP1 "do" elementa EP2 govori nam da li određenoj vrednosti EP1 pripada neka vrednost EP2. Ako asocijacija postoji, zanima nas kakve je vrste. Razlikujemo tri vrste asocijacija "od" jednog "do" drugog elementa: jednostavna asocijacija (ili asocijacija tipa 1); kompleksna asocijacija (ili asocijacija tipa M); uslovna asocijacija (ili asocijacija tipa C).

Relacije

%

Za potrebe formiranja RELACIONE BAZE PODATAKA, elementarni podaci se udružuju u grupe podataka, tzv. RELACIJE, koje su uvek u određenom međusobnom odnosu. Relacije se stvaraju tako da oko nekog elementarnog podatka, koji ima ulogu ključa, grupišemo atributivne elementarne podatke. Ključ jednoznačno

Vodič zaPC

415

PC i savremene tehnologije identifikuje svaku instancu relacije. Relaciji dodeljujemo ime, koje važi za sve instance grupe. Primer: RADNICI (ŠIFRARM, PREZIME, DATUMZ) Ime relacije je RADNICI i ona udružuje elementarne podatke (ŠIFRARM, PREZIME, DATUMZ). Ključ je elementarni podatak ŠIFRAR, i on se koristi za pristup do određene instance grupe podataka. Kod formiranja relacija, potrebno je držati se sledećih pravila: asocijacija ključ —> atribut mora biti tipa 1 ili C; asocijacija atribut —> ključ tipa 1 ili M; asocijacija deo ključa —> atribut ne sme biti tipa 1 ili C; između atributivnih elemenata (koji nemaju ulogu ključa) nisu dozvoljene asocijacije tipa 1 ili C.

3.3.1 Relaciona baza podataka Relaciona baza podataka stvara tip strukture koji se koristi za izražavanje odnosa između podataka u obliku jednostavnih dvodimenzionalnih tabela. Za razliku od većine drugih baza podataka (hijerarhijskih i mrežnih), relaciona baza podataka ima solidne teoretske osnove, za koje ima najveće zasluge Dr. E. F. Codd, koji je objavio prve rezultate svojih istraživanja već 1969.g. Budućnost ovog sistema je velika, jer za korisnika je relacioni sistem znatno jednostavniji od ostalih. U relacionom sistemu je baza podataka izražena skupom vremenski promenljivih "relacija". SUBP omogućava sve potrebne operacije sa relacijama i, pri tom, dozvoljava korišćenje najrazličitijih kombinacija postojećih relacija, da bi time korisniku omogućio traženje odgovora na sva pitanja koja imaju smisla s obzirom na sadržaj baze podataka. Svaka relacija ima sva svojstva skupa. Osnovno svojstvo svakog skupa je da se elementi koje on sadrži međusobno razlikuju. Tako se i svi redovi relacije međusobno razlikuju. To znači da u relaciji uvek postoji neki atribut (ili neka kombinacija atributa) koji omogućava jednoznačnu identifikaciju svakog retka. Takav atribut (odnosno, takva kombinacija atributa) koristi se kao "ključ" relacije. Kolona (atribut) je u relaciji uvek homogena u tom smislu da sadrži samo vrednosti iz jednog domena. Redosled redova u relaciji nije važan, jer se redovi ne identifikuju na osnovu svog položaja, već na osnovu ključa. Takođe, ni redosled kolona nije važan, jer smisao kolone nije određen relativnom pozicrjom kolone u relaciji, već imenom atributa. Detaljnije razmatranje relacionih baza podataka prevazilazi okvire ove knjige, a čitalac se upućuje na stručnu literaturu iz ove oblasti.

Softverski alati Relaciona baza podataka pojednostavljuje, ali ne zamenjuje programiranje. Ako krajnji korisnici kreiraju i samostalno prave svoje aplikacije, neophodne su im odgovarajuće softverske alatke.

416

VodičzaPC

3.3 Osvrt na baze podataka Postavlja se pitanje: "Koje sve kriterijume uzeti u obzir pri izboru komercijalnog softverskog paketa ?" Sa razvojem personalnih računara, lokalne računarske mreže (LAN , engl. Local Area Netvvork) dobijaju na značaju. Neinteligentni terminali povezani na mini i host računare počinju da se zamenjuju sa inteligentnim radnim stanicama, a ove se, dalje, međusobno povezuju, formirajući kompleksne informacione sisteme. Sistemi za upravljanje bazama podataka (SUBP ili engl. DBMS, Data Base Management System) koji se koriste na personalnim računarima, po svojim karakteristikama, odgovaraju onim koji se koriste na velikim sistemima. Kod mnogih informacionih sistema, distribuirane baze podataka predstavljaju atraktivnu alternativu u odnosu na centralizovane sisteme, nudeći povećanu raspoloživost podataka, povećanu pouzdanost i bolja vremena odziva. Razvoj lokalnih mreža poslednjih godina značajno je smanjio vremena potrebna za komuniciranje, što je predstavljalo usko grlo kod računarskih mreža, tako da je omogućena praktična primena distribuiranih baza podataka. Distribuirane konfiguracije informacionih sistema, zasnovane na korišćenju LAN i distribuiranih baza podataka, uklapaju se prorodno u hijerarhijsku organizacionu strukturu mnogih savremenih kompanija. Ove strukture, u obliku stabla, uobičajeno se sastoje od funkcionalno ili operativno posebnih jedinica sa različitim stepenima autonomije (grupe, odelenja, sektori itd.). Takve jedinice često kreiraju i održavaju svoje sopstvene operativne podatke. U takvim uslovima, zahteva se pristup lokalnim informacijama, dok su izvori podataka distribuirani u ograničenoj geografskoj oblasti. Na bilo kom nivou hijerarhije u kompaniji (organizaciji), potrebno je obezbediti efikasan mehanizam koji omogućava ne samo pristup lokalnim podacima, već i podacima koji pripadaju jedinicama na nižim nivoima. Većina baza podataka koje su danas u upotrebi su centralizovane, tj. podaci su smešteni samo na jednom računaru. U okviru jedne organizacije, često postoji više centralizovanih baza podataka smeštenih na različitim računarima, na šta obično utiču sledeći razlozi: organizacija je geografski distribuirana; ukupni informacioni zahtevi su suviše veliki da bi mogli da se održavaju na jednoj bazi podataka; više baza podataka je razvijano iz različitih razloga, posebno za razne delove organizacije; uvođenje personalnih računara u organizaciju, dovelo je do formiranja više malih baza podataka. Mnoge organizacije imaju, međutim, globalnu potrebu za brzim i pouzdanim pristupom podacima koji se nalaze u ovim posebnim bazama. Danas je ovo još uvek komplikovano i korisnik mora da prođe sledeće korake da bi to realizovao: određivanje računara koji sadrže podatke kojima treba da se pristupi; formulisanje više upita, koji se izvršavaju na različitim računarima; prenos rezultata na jedan računar, da bi se integrisali; integracija rezultata; izdvajanje odgovora na postavljeno pitanje iz integrisanih podataka. VodičzaPC

417

PC i savremene tehnologije Ovi zadaci su kompleksni, zahtevaju puno vremena i podložni su greškama. Njihova automatizacija postiže se primenom distribuiranih sistema za upravljanje bazama podataka (DDBMS). Distribuirani DBMS omogućava administratoru baze podataka da izvrši raspodelu integrisane baze podataka i njenog upravljačkog sistema i da ih distribuira u više autonomnih, geografski udaljenih čvorova. To se vrši na takav način da je lokacija bilo kog posebnog skupa podataka transparentna, i za korisnike i za aplikacije. Prednosti distribuiranih DBMS su višestruki. Prvo, distribuirani projekt odražava organizacionu strukturu. Drugo, omogućava se da podaci budu smešteni lokalno, pod lokalnom kontrolom. Lokalno smeštanje podataka smanjuje vreme odziva i cenu komunikacija, a povećava raspoloživost podataka. Treće, raspodeiom podataka po višestrukim, autonomnim lokacijama, efekt ispada sistema iz rada lokalizuje se na mesto nastanka; podaci smešteni na ostalim računarima i dalje su raspoloživi. Četvrto, veličina baze podataka i broj korisnika ne moraju da budu limitirani memorijskim i procesnim kapacitetima. Distribuirani DBMS radi sa praktično neograničenim brojem računara, diskova i korisnika. Ovo ima za posledicu petu prednost. U mnogim slučajevima, višestruki, integrisani mali sistemi mogu da koštaju znatno manje od jednog velikog sistema. Šesto, i možda najvažnije, distribuirana baza ne mora da bude ograničena fizičkom organizacijom podataka. Distribuirani DBMS i rečnik podataka mogu da se iskoriste za integraciju, pristup i ažuriranje heterogenih baza podataka, koje se za korisnika javljaju kao jedna logička baza podataka. Sve šire primene personalnih računara, kao i sve moćnije mašine iz ove opšte klase sistema koje se javljaju iz dana u dan, kombinovane sa softverskim rešenjima koja olakšavaju distribuiranu obradu, doveli su do novih arhitektura u ovoj oblasti.

Strategije za PC računarima

povezivanje

relacionih

DBMS

zasnovanihna

Jedan od ključnih ciljeva svih velikih proizvođača računarske opreme je da integrišu PC računare, mini računare i velike sisteme (engl. mainframes) u jedinstvenu informacionu mrežu. Takav primer je i arhitektura koju razvija IBM, Systems Application Architecture (SAA), na čijoj realizaciji se radi, ali su specifiini proizvodi još uvek u različitim stepenima razvoja. U međuvremenu, veći broj nezavisnih kompanija razvija softver za rad u uslovima distribuirane obrade, u najvećem broju slučajeva zasnovan na SQL (Structured Query Language) jeziku, za relacione sisteme za upravijanje bazama podataka (RDBMS). SQL je formalni, relacioni jezik, nastao u IBM-ovoj istraživačkoj laboratoriji u San Hoze-u, 1974.g., na istom mestu gde je Dr. Codd, 1969.g., definisao osnovne koncepte relacione baze podataka. SQL je dizajniran tako da ga sa uspehom mogu koristiti Ijudi bez tehničkih znanja sa područja obrade podataka, tj. tzv. krajnji korisnici.

418

VodičzaPC

3.3 Osvrt na baze podataka SQL je jezik za interaktivno definisanje baza podataka (Data Definition Language - DDL), kao i jezik za manipulaciju podacima (Data Manipulation Language - DML). Štampani izveštaji se prave bez prethodnog programiranja, a njihov oblik se može odrediti interaktivno, pomoću odgovarajućih naredbi SQL jezika. Korisnici mogu ad-hoc formulisati i postavljati pitanja na "terminalu" i veoma brzo dobijati odgovor i, pri tom, nisu zavisni od saradnje sa programerom. Programeri su, na taj način, rasterećeni i posvećuju se izradi kvalitetnih programa za aplikacije koje zahtevaju mnogo tehničkog znanja (npr. veoma frekventne transakcije, kod kojih je važno da se postigne što kraće vreme odziva). SQL omogućava povezivanje sa klasičnim višim programskim jezicima, kao što su: Cobol, Pascal, C , PL/I, Fortran itd. SQL jezik je predložen od strane Komiteta Američkog Nacionalnog Instituta za standarde (ANSII) kao standardni jezik relacionih baza podataka. SQL DBMS se, uobičajeno, sastoji iz dva dela: SQL "mašine", koja može da prihvata SQL zahteve iz aplikativnog programa, napisanog na nekom od standardnih programskih jezika i skupa pomoćnih programskih modula (kao što su interaktivni upitni jezik, generator izveštaja, generator formi i jezik četvrte generacije), koji omogućavaju da se pristupi mašini, a da se ne mora koristiti konvencionalni programski jezik. Značaj SQL-a kao standarda je što on nudi način za potencijalni razvoj aplikacija (i pomoćnih modula) nezavisnih od specifičnih DBMS mašina kojima pristupaju. Aplikativni programi koriste zajednički skup komandi kojima se zahtevaju operacije sa bazom podataka, a da ne moraju da vode računa o mehanizmu kako se ove komande obrađuju na SQL mašini koja je u pitanju. Koristeći SQL, programeri mogu da kreiraju aplikacije sa mogućnostima kooperativne obrade, tako što se korisnički interfejs nalazi na personalnom računaru, ali se podaci nalaze na PC serveru, mini računaru ili na host računaru. Danas postoje dve osnovne strategije u ponudi distribuiranih SQL sistema na PC računarima. Prva strategija je podržana od firmi koje nude distribuirane verzije DBMS sistema, preuzete od uspešno razvijenih centralizovanih verzija sa miniračunara. Primer ovih sistema su ORACLE CORPORATION (SQL*Star) i RELATIONAL TECHNOLOGY (lngres*Star). U praksi, njihov naglasak je na obezbeđenju homogene sredine za rad sa bazom podataka, u kojoj se prilagođene verzije njihovih proizvoda izvršavaju na PC računarima, mini i host sistemima i gde je obezbeđen pogled na sistem sa jedinstvenom bazom podataka. Druga strategija za distribuirani SQL zasnovana je na korišćenju PC LAN-ova. Primer distribuiranog SQL proizvoda, specijalno razvijenog za PC LAN-ove je SQLBase, firme "Gupta Technologies". SQLBase transformiše jedan ili više PC računara u PC server baze podataka na bilo kom NetBios kompatibilnom LAN-u. Aplikativni programi (ili front-end moduli) izvršavaju se na individualnim PC sistemima, a mogu simultano da pristupe (bilo da postavljaju upit ili da vrše ažuriranje) višestrukim serverima baze podataka na mreži, s tim da ne moraju da znaju fizičku lokaciju servera.

Vodič za PC

419

PC i savremene tehnologije Korišćenjem ovakve strategije, korisnik zna da postoje "višestruke baze" podataka na mreži i može simultano da pristupi svakoj od njih. Koncept je pogodan, jer se lako proširuje na distribuirani SQL, koji radi sa SQL mašinama različitih proizvođača. Iz tehničkih i poslovnih razloga većina proizvođača će izvršiti standardizaciju na bazi SQL-a, s tim što će različite SQL mašine biti korišćene za PC računare, mini računare i host sisteme. Većina aplikacija u mreži koristiće kao radne stanice PC račlinare, a ne neinteligentne terminale. Da bi se zadovoljili zahtevi različitih proizvođača, razvijeni su paketi tipa SQLNet. To je skup distribuiranog SQL softvera koji transformiše različite mini i host mašine za rad sa bazama podataka u servere baze podataka za PC čvorove korisnika. SQLNet se sastoji od gejtvej programa koji prosleđuju SQL zahteve odgovarajućem hostu, a host programi koji koriste mogućnosti mini i velikih SQL mašina odgovaraju na te zahteve. Za sada SQLNet povezuje samo SQLBase (pod PC-DOS-om) i DB2 pod CICS/VS, a planira se i podrška drugih operativnih sistema i drugih SQL DBMS. U poslednjih nekoliko godina pokazalo se da je glavna prednost SQL-a da razdvaja front-end oruđa (i aplikacije) od SQL mašina. PC računari, na kojima se nalazi front-end kod, počinju da zamenjuju neinteligentne terminale. Relacioni sistemi postaju najviše korišćeni u produkciono orijentisanim aplikacijama. Kako većina firmi koje podržavaju produkciono orijentisane aplikacije, zahteva pristup bazama podataka na hostu, koji mogu da koriste drugu SQL mašinu od one koja se koristi za lokalnu bazu podataka, rešenje sa više mašina je poželjno. Takođe, sa sve širim korišćenjem LAN-ova, javlja se potreba za distribuiranim DBMS sistemima koji su optimizirani za rad sa LAN-ovima. Na sl. 3.16, dat je primer distribuiranog SQL DBMS sa više mašina. Ovde se SQLBase koristi da obezbedi pristup lokalnojbazi podataka na personalnim računarima, a u isto vreme SQLNet obezbeđuje efikasan pristup podacima u centralnoj bazi koji se nalaze na IBM host sistemu. Za operatora koji unosi podatke, ili za korisnika na LAN-u koji postavlja upite, sačuvan je pogled na jedinstvenu bazu podataka (preko front-end aplikacije). Korisnici u okviru manjih organizacionih celina, imaju potrebu da međusobno raspodeljuju podatke i uviđaju da to može da se radi na višem stepenu automatizacije nego što je razmena disketa ili papirnih kopija. Isti korisnici, takođe, počinju da zahtevaju pristup selektovanim podacima koji se nalaze u centralnim bazama podataka, da bi ih preneli u svoje lokalne baze i dalje koristili. Skorašnje najave od strane IBM-a u oblasti SNA (Systems Netvvork Architecture) i LAN otkrile su obimnuju dugoročnu strategiju za povezivanje personalnih računara, mini računara i host mašina. U ovom procesu razvoja komunikacija i LAN-ova, uloga DBMS sistema je u stanju promena. Proizvođači postojećih DBMS sistema brzo uvode "mrežne" verzije svojih proizvoda. Ovi novi proizvodi imaće širokog uticaja na raspodelu resursa u složenim organizacijama. Sa opštim trendom zamene neinteligentnih terminala sa

420

VodiczaPC

3.3 Osvrt na baze podataka radnim stanicama, zasnovanim na PC računarima, aplikativni softver će se sve više pomerati ka nivou radnih stanica. IBMHtst

slika 3*16 Distribuirani SQL DBMS

Da bi DBMS sistem koji se koristi u LAN-u bio efikasan, mora da zadovolji sledeće kriterijume: mora da obezbedi pristup podacima na mreži nezavisan od lokacije; čvor na mreži u kome se nalazi server baze podataka mora da bude raspoloživ i za druge aplikacije; mora da obezbedi bezbedan rad sa raspodeljenim bazama podataka; mora da optimizira performanse pristupa bazi podataka od strane više korisnika; potrebno je da automatski osigura konzistentnost raspodeljene baze podataka i obezbedi različite nivoe konzistentnosti, uključujući i fizičku i logičku konzistentnost; mora da detektuje otkaz bilo koje komponente mreže i da sadrži mehanizam za automatsko obnavljanje iz takvog otkaza; mora da ponudi aplikativna oruđa koja maksimiziraju korišćenje interfejsa korisnika sa inteligentnim radnim stanicama.

3.3.2 Objeklno orijentisane baze podataka Sistemi za upravljanje bazama podataka (Database Management Systems DBMSs) izazvali su buru u tradicionalnim aplikacijama obrade (procesiranja) podataka, ali su u automatizaciji projektovanja (dizajna) izazvali mali talas. Razlog je jednostavan: automatsko projektovanje elektronike (electronic design automation -

Vodič za PC

421

PC i savremene tehnologije EDA ), kreće se u pravcu podržavanja grupa inženjera koji rade u tandemu, što zahteva veoma različitu podršku od DBMS nego što to zahteva tradicionalna obrada podataka. Međutim, objektno-orijentisani DBMS, koji su treći, i najnoviji talas tehnologije baze podataka, privlače pažnju EDA zajednice. Pošto njihovi prethodnici vide svet kao da je komponovan od zapisa ( records ), oni ga vide kao da je napravljen od "objekata", entiteta koji su definisani svojim funkcionalnim karakteristikama. Ova ključna razlika prilagođava izvrsno objektno-orijentisanu tehnologiju EDA aplikacijama, pošto postaje vidljivo za ispitivanje kako ona prevazilazi tri problema koje EDA postavlja pred upravljanje bazama podataka - modeliranje podataka, obezbeđivanje verzioniranja i konfiguracione kontrole. Većina u industriji očekuje da će objektno-orijentisane baze podataka biti brzo prihvaćene u narednih nekoliko godina. Prema International Data Corp., Framingham, Mass., tržište se se proširilo od US $ 20 miliona u 1990.g. na $ 270 miliona u 1994.g. Glavnina prihoda dolazi od sistema baziranih na radnim stanicama i personalnim računarima. U drugim oblastima, komercijalni DBMS su rešili probleme deljenja i distribucije velikih interno povezanih baza podataka. Za korporativne računovodstvene sisteme, na primer, relacione DBMS rade dobro, pošto stavke koje bivaju memorisane i kojima se manipuliše - "spreadsheets" (tzv. unakrsne tabele ), "payrolls" (platni spiskovi) i drugi računovodstveni sistemi - odgovaraju svojim zapis orijentisanim modelima podataka. Jedan EDA aplikacioni inženjer želi da koristi sve usluge DBMS - deijenje podataka, raspodelu podataka i integritet podataka - bez gubljenja visokog stepena interaktivnosti tradicionalne u EDA alatima ili biva prisiljen da programira oko DBMS. Da obezbede ovaj potpuni meni funkđja, strukture podataka DBMS moraju reflektovati načine na koje inženjeri rade i vrste informacija sa kojima oni rade. Osim toga, DBMS mora podržati dve nove funkcije vitalne za sposobnost grupe da sarađuje: verzioniranje, što je kontrola nad višestrukim verzijama projekta (odnosno podataka) i konfiguraciona kontroia, što je upravljanje resursima (projektant, podađ projekta i alati za projektovanje) - da se osigura "gladak" razvoj.

Evolucija w§t® Pre nego što su sistern? za upravijanje bazama podataka razvijeni, aplikađje su upravljale podacima smeštenim u aplikaciono specifičnim fajlovima. Čak, iako različite, aplikacije mogu upravljati nekim istim podacima, podaci su držani u odvojenim fajlovima, i tako je postalo teško osigurati konzistenciju. Na primer, kompanija može imati računovodstveni sistem sa imenom i adresom klijenta u jednom fajlu, korisnički servisni sistem sa kiijentovim imenom i adresom u drugom fajlu, itd. Ako je kiijent promenio adresu, kompanija bi trebalo da osigura đa odeljenje za nadzor svakog sistema pod uticajem o obaveštenoj promeni utiče đa svako ažurira svoje fajlove korektno. Ovo zahteva dodatne napore u održavanju informacionog dela kompanije. DBMSs su projektovani da uproste posao razvijanja aplikacija i osiguranja konzistentnosti podataka. DBMS preuzima odgovornost za:

422

VodičzaPC

3.3 Osvrt na baze podataka Arbitražu pri deljenju fajlova između korisnika; Osiguranje integriteta podataka i "oporavak" u slučaju problema; Distribuiranje podataka u mreži; Upravljanje pretragom kroz velike količine podataka. Pošto su najraniji zahtevi za upravljanje bazom podataka potekli od transakciono-orijentisanih korisnika, takvih kao što su korporativne računovodstvene i korisničke servisne grupe, prva dva talasa sistema za upravljanje bazom podataka hijerarhijski i relacioni - bili su projektovani da podrže alfanumerički formatirane podatke u vrstu zapis-orijentisanih fajlova koje ove delatnosti koriste.

Modeliranje podataka Generalno, metodologije elektronskog projektovanja teže da kreiraju komponente (u najširem smislu reči) koje su rekurzivno komponovane od subkomponenata. Na primer, ploča može biti "naseljena" sa CMOS čipovima, od kojih svaki može biti komponovan od različitih registara, čije ćelije su konfigurisane od n- i p-kana1nih tranzistora. Koristeći takvu hijerarhijsku strukturu, koja se naziva kompoziciona hijerarhija, EDA sistem dopušta delu da izgradi niz referenci da subordinira delove. Sposobnost da manipuliše takvim relacijama lako i brzo ključna je za opsluživanje elektronskih projekata. Suštinski, tradicionalni sistemi baza podataka gube moć u modelovanju tipova informacija generisanih tokom svih faza projektovanja proizvoda. I u hijerarhijskim i u relacionim DBMS, neka konvencionalna iskustva su razvijena oko toga kako da se koriste primitive modela podataka da se modeluju objekti realnog sveta i relacije između njih. Objekti su modelirani kao tipovi zapisa i njihovi atributi dati u poljima unutar zapisa. Relacije su modelirane kao skupovi tipova podataka ili, u relacionom modelu, smeštanjem ključeva u odvojene ali povezane elemente podataka. Ovi ključevi se koriste pri radu da spoje odvojene elemente podataka i time obnove relacije. Ovo direktno mapiranje stoga ima nedostataka. Ono ne radi sem u najprostijim slučajevima, na primer, dizajn ploča sa nekoliko relativno prostih komponenata. N-torke ( engl. tuples ; zapisi ) u relacionim modelima su ravne (fiksne) kolekcije "polja", tj., na primer, ime komponente (takvo kao otpornik), njegova vrednost, i lokacija njegovog "smeštanja" (leads). Kolekcija polja ne može manipulisati (opsluživati) struktuirane atribute, takve kao hijerarhija komponenti, kada je, na primer, mreža komponovana od nekoliko različitih tipova komponenti i interkonekcija koje imaju različite električne karakteristike na različitim frekvencijama. ( Uzgred, EDA je razvijeno u tački gde su’podaci postali sporni, i relacione baze podataka su prilično istisnule hijerarhijske tipove; tako da su relacione baze podataka, a ne hijerarhijske, postale faktor u EDA.) Problem sa mapiranjem relacija realnog sveta u n-torke je da relacioni model koristi jednu primitivu za manipulisanje i objektom i njegovom relacijom sa drugim objektima. Međutim, objekti i relacije se ponašaju različito; parcijalno, njihove "delete" i "create" semantike se razlikuju. Na primer, opšti objekt, recimo, tranzistor,

Vodič za PC

423

PC i savremene tehnologije može biti korišćen u dizajnu ploče. Ako se odluči da tranzistor više nije potreban, relacija sa drugim komponentama (objektima) na ploči treba da bude obrisana, ali opšti objekt za tranzistor treba da ostane u bazi podataka. Pošto razlika u semantikama ne može biti jasno zahvaćena u relacionom modelu podataka, to mora biti ponovo uvedena. Ovo se radi bilo kreiranjem skupa "ograničenja" ili "pravila" sa kojima dizajner baze podataka dopunski opisuje svoje podatke ili (još gore) kao skup konvencija koje svaki programer koji koristi bazu podataka mora naučiti i slediti. Tako da to postaje ekstremno nezgrapno da se koristi u relacionoj bazi podataka, što ograničava njeno korišćenje za EDA aplikacije. Drugi problem nastaje kada EDA sistemi zasnovani na relacionim bazama podataka mora da pristupe elementima podataka u programskoj memoriji da rekonstruišu relacije. EDA sistem mora da učita odgovarajući deo baze podataka a zatim, koristeći to, da formira interni zapis i pointer strukture u virtuelnoj memoriji. Prema tome, da otpočne dizajn sesija, jedan deo diska mora biti kopiran na drugi deo. Pošto moraju sačiniti plan kompleksnog projekta objekata u memoriji, elacione baze podataka su isuviše spore za korišćenje u interaktivnim EDA aplikacijama. Glavna promena u odnosu na zapis-orijentisane modele je u tome što bjektno-orijentisani model je zasnovan na definisanju i razumevanju relacija između objekata (sl. 3.17). U takvim relacijama, objekti prosleđuju podatke i "napred" i "nazad"; a da definišu relacije, priroda podataka, pre nego stvarni podaci, se ispituje da bi se shvatilo kako ih objekti koriste.

slika 3.17 U objektno-orijentisanom okruženju, relacija između različitih objekata, takvih kao što su "Cell"i "Port", mora biti jasno defmisana. Koristeći karakteristiku relacije, takvu kao što je ovde prikazana, "Cell" može biti definisana kao da ima

424

VodižzaPC

3.3 Osvrt na baze podataka inverznu relaciju sa "Porf', tako da, ako se jedan objekat izbriše, i relacija će takođe biti izbrisana.

Lak način da se modeluju relacije između objekata je da se koristi odnos objekata ( engl. relationship facility - ako ga sistem baze podataka ima ), koji modeluje 1 : 1, 1 : M LM : M relacije između objekata. Sa tim, korisnik može prinuditi članove relacijefja budu konzistentni jedan sa drugim. Kroz odnos objekata (relationship facility), objektno-orijentisan DBMS održava integritet relacija deklarisanih od strane korisnika. Na primer, korisnik može deklarisati dva objekta da budu inverzni jedan drugom, a odnos objekata može automatski primeniti njihovu zavisnost kada je bilo koji objekat ažuriran. Kada je jedan objekat obrisan, odnos objekata (relationship facility) automatski briše pointer koji pokazuje na inverznu relaciju na drugi objekat.

Uspon performansi Istorijski, inženjerske projektantske aplikacije su bile visoko interaktivne, tako da je smeštanje podataka u fajlove bila samo opcija. Sa sistemom zasnovanim na fajlovima, kada inženjer-projektant identifikuje šemu na kojoj bi da radi, aplikacija učitava blokove iz fajlova koji sadrže "on-disk" reprezentaciju te šeme i prevodi fajl podatke u prikaz (reprezentaciju) koju koristi grafički generator radne stanice i smešta u lokalnu memoriju, tj. RAM. Obično, RAM prezentacija je zasnovana na neki način na usmerenom acikličnom grafu. Čvorovi ovog grafa su obično strukture podataka "C" jezika, a lukovi između čvorova "C" pointeri. "Krstarenjem" (traversing) po usmerenom acikličnom grafu, grafički displej sistem radne stanice može da crta šemu na ekranu. Promene koje napravi projektant koristeći miša, aktiviranjem kursora na ekranskom prikazu se mapiraju (preslikavaju) nazad, u promene, u acikličnom grafu. Kada je dizajn sesija okončana, graf je "upresovan" (engl. flattened) (tj. RAM prezentacija je prevedena u "on-disk" reprezentaciju) i upisan nazad, u fajl na disku. Značajan problem sa sistemima zasnovanim na fajlovima je da održavanje odvojenih verzija dizajna (kontrola verzije), moguće je samo takvim pristupom da se kreira potpuno novi fajl i koristi ekstenzija (takva kao ",r1") da pokaže broj revizije. I dalje razmnožavanje aplikacija projektovanja elektronike zasnovanih na upravljanju fajlovima sa podacima znači da brzine sa kojima one pretražuju strukture podataka su postale "de facto" reper ( benchmark ) performansi. Tako, dok inženjeri i dizajneri aplaudiraju dodatnoj funkcionalnosti sistema baze podataka, oni sprečavaju da se realno procene ukupne performanse. Ovo je najveći izazov u gradnji DBMS za inženjere elektronike. Za relacione DBMS, jasan pristup trebalo bi da bude da zapisi predstavljaju čvorove usmerenog acikličnog grafa, a relacije između zapisa predstavljaju lukovi grafa. Nažalost, "krstarenje" (engl. traversal) relacijama između dva zapisa u DBMS može tražiti 10 000 instrukcija i generisati značajno korišćenje diska (Input/Output). Prema tome, ovo bi trebalo da bude znatno sporije od korišćenja "C" strukture podataka koja se koristi u postojećim jednokorisničkim alatima.

Vodič za PC

425

PC i savremene tehnologije Jedini način da se koriste relacione DBMS u EDA sistemu je da se menriorišu celokupni projekti (dizajn) u binarne velike objekte - Blobs ( Binary large objects) - a zatim napiše dodatni kod (program) da izdvoji usmereni aciklični graf iz informacije linearno pakovane u Blob. Aplikacija može da startuje sve interaktivne delove dizajn sesije u grafovim strukturama podataka, zatim pakuje ove nazad u Blob. Suštinski, ova šema koristi DBMS nešto više nego fajl, tako da se tu pojavljuje većina problema kao i kod sistema zasnovanih na fajlu. Na primer, granularitet Bloba ili fajla (tj. deo projekta koji sadrži) definiše granularitet deljenja. Ni jedan od ovih pristupa ne ‘ dozvoljava različitim korisnicima ili alatima da rade sa različitim prezentacijama istih podataka. Prva generacija objektno-orijentisanih sistema, mada oni imaju modelirajuću snagu da predstave strukture usmerenog acikličnog grafa, još uvek su toliko spori da manipulišu grafovim individualnim čvorovima kao objektima. Aplikacije su još uvek prisiljene da mapiraju celokupni "in-memory" graf u velike "objekte" koji mogu biti smešteni u baze podataka. Ovo rezultira u istoj vrsti ograničenja kod Blob-a kao kod relaciono zasnovanog pristupa. Relacije baze podataka mogu biti definisane samo između ovih velikih objekata.

Wcrkspacc? /F ng’neftf 7)

slika 3.18 Da se predstavi čip u lokalnoj memoriji radne stanice> posebni zapisi moraju biti prevedeni i povezani sa relacionom bazom podataka (gore levo). Međutim, objektno-orijentisana baza podataka čuva relacije pošto se one pojave u lokalnoj memoriji tako da adrese treba samo mehanički poaesiti ili "svvizzled", da se omoguči potpuni pristup bazi podataka (gore sredina). Iz radnog prostora konceptualni prostor definisan od strane korisnika ili njegovog menadžera u

426

Vodič za PC

3.3 Osvrt na baze podataka postavljanju pristupa bazipodataka - bilo koji korisnik može izvući konfiguracije alata i verzije projekta za koje su mu dodeljena prava, bez obzira na to što ih još neko može da koristi (gore desno). Kontrola podudarnosti, mada je prikazana kao jedna centralizovana tunkcija zbog pogodnosti, ne biva usko grlo ni kada funkcioniše simultano kod višestrukih zabteva zapristup, dozvoljavajući mnogim korisnicima da rade na istoj verziji projekta paralelno. Tako, inženjer 1 može da promeni "ožičenje" čipa, aok inzenjer 2 menja komponente. Svaki može da implementira posebno numerisanu inženjersku izmenu (engineering change order - ECO) za verziju 3.4, a obe izmene će biti deo verzije 3.5 kada izmene budu kompletne (slifca dole).

Postoje dva pristupa koji mogu biti korišćeni u objektno-orijentisanom sistemu da bi se ubrzala interaktivnost baze podataka. Objekti mogu upućivati na subkomponente po identitetu (na primer, ime komponente), pre nego po stanju (to je relacioni ključ) relacione šeme, time uklanja jedan nivo mapiranja. Međutim, nivo mapiranja koji ostaje - od identifikatora objekta ka glavnoj memorijskoj adresi - još uvek čini sistem da radi više od deset puta sporije nego kao da je direktno adresirana memorijska lokacija. Da se redukuje nedostatak brzine pridružen ovom mapiranju, globalni identifikatori objekata mogu biti prevedeni u lokalne memorijske adrese kada objekt boravi u glavnoj memoriji (sl. 3.18., sredina gore). Druga generacija objektnoorijentisanih DBMS obezbeđuje mogućnost za lako prevođenje (svvizzling) pointera, a kao posledicu dopušta programeru da tretira bazu podataka kao veoma veliku, jednonivovsku, virtuelenu memoriju. Na ovaj način, DBMS može manipulisati objektima bilo kog granulariteta sa brzinama koje se približavaju sistemima zasnovanim na fajlovima.

“Benchmarking” U većini elektronskih dizajn ili inženjerskih aplikacija, korisnik učitava dizajn u memoriju sa diska, a zatim satima radi na "in-memory" dizajnu pre nego što upiše revidirane podatke nazad, na disk. Ovde je slučaj da se performanse objektnoorijentisanog DBMS bolje mere time kako brzo on "prokrstari" velikim skupom RAM - rezidentnih objekata, pre nego koliko je potrebno da se oni prebace sa diska u RAM. Brojne nezavisne procene za komercijalne objektno-orijentisane DBMS su na raspolaganju. Cattell Benchmark, koji je programirao Roderick Cattell, prmđpal engineer u Sun Microsystems Inc., Mountain Vievv, Calif., je najpoznatiji i najšire prihvaćen od strane specijalista u ovoj oblasti, i uskoro treba da bude formalno publikovan, obezbeđujući time šire prihvatanje. Koristeći svoj "benchmark" (testovi merenja brzine izvršavanja nekih operacija u programu), Cattell je procenio četiri komercijalna objektno-orijentisana DBMS-a, kao i dva tradicionalna DBMS-a. Od većine testiranih operacija, najreprezentativnija EDA operacija je ona za "broj krstarenja" (engl. warm traversal numbers, koji mere kako brzo baza podataka može da pređe fiksni broj RAM - rezidentnih objekata kada je sistem u radu (warm), tj. kada je dizajn bio učitan u lokalnu memoriju). Rezultati Cattell-ovog testa

Vodic za PC

427

PC i savremene tehnologije pokazuju znatne razlike u performansama, od dva ili više reda veličine, između šest sistema testiranih na "radno krstarenje"(warm traversal).

Nova funkcija Modeliranje podataka i interaktivnost su karakteristike koje moraju da evoluiraju u postojećim DBMS za EDA aplikacije. Upravljanje različitim verzijama dizajna i različitim konfiguracijama alata, sa druge strane, je potpuno nova funkcija za tehnologiju baze podataka. To je, u stvari, relativno nov zahtev u EDA sistemima. CAD (Computer Aided Design) alati su prvenstveno projektovani da podrže individualni rad inženjera na diskretnim projektima. Sa ovim modelom, konfiguracija alata je trebala da bude postavljena na početku projekta i ostane nepromenjena. A pošto je inženjer - individualac imao svoje sopstvene fajlove, on je kontrolisao koja verzija dizajna je korišćena i distribuirana. Danas, konkurentni inženjering zahteva da dizajn okruženje mora da podrži kooperativni rad umrežene grupe profesionalaca. Ovde, inženjer mora biti u mogućnosti da kreira nove verzije od postojećih komponenti, bez prepisivanja nečijeg rada, ili rada na dizajnu, bez omogućavanja da bude prisvojen od nečijeg projekta (rada) koji je u razvoju. On ili ona moraju biti u mogućnosti da rade sa konzistentnim skupom projektantskih alata. Objektno-orijentisani DBMS podržava zajednički rad odobravajući članu tima pristup drugom (tuđem) poslu koji je u razvoji (work-in-progress). Korisnici mogu proveravati objekat (ili grupu objekata) u isto vreme kao drugi korisnik, memorišući (saving) svoje promene ili povezujući (merging) ih u istu verziju objekta. Podrške saradnji .i upravljanju konfiguracijama alata su zasnovane na tri konceptualne konstrukcije objektno-orijentisanih DBMS: konfiguracije, radni prostori i nekonfliktna koritrola saglasnosti (concurrency) (sl. 3.18., gore desno). Konfiguracije su objekti, grupe povezanih objekata, ili kompleti dizajna (projekata) koji se tretiraju kao jedna verzija dizajna. Oni upućuju ne samo na aktuelne podatke dizajna, već i na alate korišćene za dizajn. Radni prostori su kompjuterska okruženja, odnosno "desktop" na ekranu, u kojima inženjer može pristupati, koristiti i ažurirati konfiguracije. Kontrola saglasnosti dozvoljava dvojici ili više inženjera da rade na istoj oblasti nekog objekta. Ovo su samo neka pitanja koja treba sebi da postavite kada procenjujete upotrebljivost sistema za upravljanje bazom podataka za EDA: Kako parcijalni DBMS utiče na globalne performanse sistema, u poređenju sa performansama mog postojećeg jednokorisničkog fajl sistema i drugih sistema za upravljanje bazom podataka ? Da li DBMS nudi zahtevanu funkcionalnost bez promene performansi ili povećanja kompleksnosti razvoja ? Da li moja aplikacija ostaje visoko interaktivna ? Da li ja imam alate takve kao što su "prelistavač" (engl. browser) i "ispravljač" (engl. debugger) da podrže razvoj, i da li sistem podržava dinamičko povezivanje ? Da li podržava standardni objektno-orijentisani programski jezik, takav kao C++ , i da li dozvoljava da baza podataka bude ispitivana na neproceduralan, optimalan način ?

428

VodičzaPC

3.3 Osvrt na baze podataka Da li podržava transakcije tipične za EDA aplikacije, takve kao produžene transakcije dugog trajanja ? Da li podržava upravljanje verzijom i konfiguracijom ? Da li nudi kompletne DBMS funkcije, takve kao saglasnost (concurrency), ponovni start/oporavak i podršku za distribuirano okruženje ? U kom stepenu baza podataka utiče na moje aplikacije ? Koje eksplicitne operacije baze podataka moram uključiti u moj kod ? Da li će baza podataka podržavati industrijske standarde u operativnim sistemima, grafičkim korisničkim interfejsima, programskim okruženjima i PC arhitekture i arhitekture radnih stanica ? Da li je baza podataka projektovana da podrži umreženi klijent/server rad (computing) i najpreporučljiviju arhitekturu za EDA ? Posle izvršenih gore navedenih komparacija, inženjerski tim uključen u glavni projekat treba da počne pilot program da proceni, u potpunosti, koliko odgovara dati DBMS zahtevima tima.

Definisanje termina Blob: skraćenica za Binary large object, polje promenljive dužine unutar relacione tabele. Class: u objektno-orijentisanom programiranju, tip podatka koji definiše korisnik a sadrži elemente podatka, koji mogu biti različitih tipova, i skup operacija za manipulaciju podacima. Collection: objekat, takav kao skup, "bag", ili lista, koji služi da grupiše druge objekte. Svaka kolekcija je primer jedne od klasa u kolekciji biblioteke klasa, ili je to još primer korisnički definisane ekstenzije u cvoj biblioteci. Concurrency control: u distribuiranom sistemu, znači održavanje integriteta podataka pošto dozvoljava korisnicima da dele podatke na konzistentan način, tako da izvršni iskazi (naredbe) unutar iste transakcije rade naspram rezervisane baze podataka. Configuration control: sposobnost da fleksibilno povezuje parcijalne verzije alata i podataka u skup, tako da je korisnicima dozvoljeno da koriste skup i mogu da pristupe kad god im je to potrebno. Database: načini smeštanja informacije čija egzistencija premašuje vek procesa koji ju je kreirao. Direct acyclical graph: grafička prezentacija (prikaz) koja se sastoji od lukova i čvorova, u kojoj lukovi spajaju čvorove, imaju pravac (zasnovan na hijerarhijskim relacijama) i ne formira zatvorenu petlju. Inheritance: način specificiranja objekta, kao varijacije nekog drugog, kojim se karakteristike originalnog objekta (roditelj) prosleđuju na varijaciju (potomak), koji ih može povećati ili samo prepisati. Primitive: element računarskog jezika, takav kao reč ili simbol, koji implementira osnovnu funkciju koja je fundamentalni deo programskog pristupa ugrađenog u jezik.

VodičžaPC

429

PC i savremene tehnologije Single-level storage: sposobnost da prikaže (predstavi) strukture podataka kao da su u lokalnoj memoriji, eliminišući time višestruke nivoe prevođenja kada adresira objekte. Versioning: sposobnost da održava odvojene (posebne) verzije podataka i alata tako da bilo koja verzija može biti lako ponovo pozvana kada je potrebno.

430

VodičzaPC

3.4 Računarom podržano poslovanje

3.4 Računarom podržano poslovanje Uspeh koji je ostvaren u elektronskoj obradi komercijalnih podataka uticao je i na razvoj uređaja za automatsku obradu podataka u procesu konstruisanja proizvoda i pripremi proizvodnje. Prvi programski sistemi nudili su samo delimična rešenja, tj. konstrukcione proračune ili programiranje numeričkih alatnih mašina itd. Nedostatak ovih programskih rešenja sastojao se u nemogućnosti njihovog međusobnog povezivanja. Međutim, poslednjih nekoliko godina, ovaj nedostatak je prevaziđen razvojem sistema koji omogućavaju integraciju automatizovane obrade kompleksnih zadataka, na primer, izrada tehničke dokumentacije, planova rada, upravljačkih informacija za NC mašine itd. Za sistem koji omogućava obradu ovih zadataka, usvojen je svojevremeno termin CAD (Computer Aided Design računarom podržano projektovanje). Termin je predložio D. T. Ross u toku razvoja NC programskog sistema APT (Automatically Programmed Tools) na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology). U literaturi se koriste različiti termini za definisanje oblasti primene računara pri projektovanju proizvoda i tehnologija. Najčešće korišćeni termin je CAD, zatim slede termini CAM (Computer Aided Manufacturing - računarom podržana proizvodnja), CAP (Computer Aided Planing - računarom podržano planiranje), CAE (Computer Aided Engineering - računarom podržan inženjering) i CAD tehnologija. CAD označava integrisanu obradu poslova pomoću računara pri dobijanju konstrukcijske dokumentacije. CAP predstavlja primenu računara u pripremi proizvodnje. CAM predstavlja primenu računara u proizvodnji i upravljanju proizvodnjom, kao i u obradi poslova koji se odnose na tok materijala i tok informacija u proizvodnji. Zajednički termin za primenu računara u konstrukciji, pripremi proizvodnje i proizvodnji je CAE. CAE podrazumeva primenu računara u svim oblastima poslovanja od planiranja proizvodnje do isporuke novog proizvoda. Da bi se uopšte moglo govoriti o ulozi savremene računarske tehnologije u procesu projektovanja i proizvodnje, neophodno je detaljnije odrediti karakteristične faze u procesu nastanka nekog proizvoda. Prva faza projektovanja podrazumeva analizu problema, odnosno postavljanje uslova koje određeni proizvod mora da ispuni. Ovo, pored ostalog, obuhvata i prikupljanje informacija o već postojećim proizvodima slične ili iste namene, o mogućnostima plasmana na tržištu, kao i određenim standardima i zakonskim uslovima koji moraju biti zadovoljeni. Samu srž procesa projektovanja predstavlja tzv. generisanje alternativnih modela. U ovoj fazi dolazi do izražaja celokupna umešnost i kreativnost projektanta. Veoma često, novi model predstavlja samo modifikaciju prethodnih, dok se u nekim siučajevima, do novog modela dolazi kombinovanjem osnovnih elemenata na potpuno originalan način. Sledeću fazu predstavlja analiza dobijenog modela. Ovo znači da se u ovoj fazi modeli testiraju, odnosno vrši se provera da li zadovoljavaju kriterijume postavljene u prvoj fazi.

Vodič za PC

431

PC i savremene tehnologije Procesi generisanja modela i njegove analize ne mogu se smatrati za odvojene faze, pošto se, nakon izvršene analize, obično vrše dodatne izmene na projektovanom modelu. Iz svega ovoga sledi da je proces projektovanja cikličan. Osnovna prednost projektovanja (crtanja) pomoću računara u odnosu na tradicionalne načine ogleda se u povećanoj produktivnosti i preciznosti (mada se može desiti i osetan pad produktivnosti u prvim fazama upotrebe zbog poznatog problema privikavanja na nove tehnologije). Sada se jednom komandom zamenjuje spor i mukotrpan posao kod klasičnog crtanja. Druga prednost se ispoljava ako treba izmeniti samo neke delove već gotovog crteža. Sa svega nekoliko komandi ovaj problem je vrlo lako rešiv. Uz to, svaremeni programi sadrže i biblioteke standardnih simbola koji se lako implementiraju u crteže. Da bi se napravio crtež objekta koji se želi materijalizovati, neophodno je prethodno napraviti odgovarajući model. Sam proces modeliranja jedna je od najvažnijih faza u integrisanom CAD/CAM okruženju, a predstavlja skup metoda kojim se na računaru razumljivim načinom definišu oblik i druge geometrijske karakteristike određenog objekta. Pristup modeliranju pomoću računara može biti dvojak: sintetički i analitički. Prvi metod podrazumeva da modelirani objekat još ne postoji, dakle treba ga stvoriti, a drugi da pravimo model na osnovu već realizovanog objekta. Metode koje se primenjuju u modeliranju putem računara predstavljaju sintezu više naučnih disciplina: analitičke i diferencijalne geometrije, numeričke analize, teorije skupova itd. Međutim, potpuno modelirani objekat ne zahteva samo preciznu geometrijsku deskripciju, već i vrlo realističan prikaz na grafičkim periferijama (monitor, printer, ploter). Mogućnosti grafičke vizuelizacije su danas tako razvijene da je često objekte nemoguće u realnosti ni zamisliti, a kamoli realizovati. Misli se, pre svega, na najrazličitije deformacije objekata, osvetljavanje tela sa više spoljnih i unutrašnjih izvora svetlosti, animacije i slično. Postoje tri osnovne vrste prostornog (3-D) modeliranja na računarima. To su žičano, površinsko i puno (solid) modeliranje. Žičano modeliranje definiše ivice koje obrazuju konturu objekta. Model objekta je tada providan i vide se jedino vektori ivica objekta - model tada naliči na žičani kavez - otuda i engleski naziv "vvireframe modelling". Sa ovakvim modeliranjem nije moguće nikakvo senčenje, jer jednostavno nema površina koje bi bile senčene. Rezime: 3-D telo kao skup 1-D vektora. Površinsko modeliranje (engl. surface modelling) definiše objekat kao skup površina koje mogu imati i svoju teksturu i materijalizaciju radi fotorealističnog senčenja. Površinsko modeliranje omogućava i generisanje složenih površina kao reljefa, vinskih čaša itd. Složene površi se tada mogu dobijati rotacijom krivih oko osa rotacija ili klasičnim načinima dobijanja pravoizvodnih površi. Rezime: 3-D telo kao skup 2-D površi. Puno modeliranje (engl. solid modelling) je najsavršeniji vid oblikovanja tela na računaru. Solid model sadrži informacije ne samo o ivicama i površinama, već i o unutrašnjosti tela. To podrazumeva podatke o gustini, čvrstoći i drugim fizičkim

432

VodičzaPC

3.4 Računarom podržano poslovanje karakteristikama. Takvo potpuno sagledavanje tela omogućava analizu i simulaciju njegovih svojstava. Geometrijskom definicijom modela nroces projektovanja objekta nije završen. Naime, savremeni CAD/CAM softverski paketi omogućavaju i zahtevaju aktivnost više - analizu i simulaciju pojedinih procesa na modeliranom objektu. U okviru ovih paketa, pojavljuje se tzv. CAA (Computer Aided Analyses - analiza pomoću računara) podgrupa. Pomoću ovih programa moguće je vršiti strukturalnu, termalnu ili kinemtasku analizu, koje su često neizvodljive u laboratorijskim uslovima. Sve navedene analize obično su spregnute sa vrlo složenim modulima za optimizaciju konstrukcije, što je od ključnog značaja kako za pokretne objekte (vazduhoplovi, brodovi, vozila ...), tako i za stacionarne (zgrade, brane ...). Interaktivni grafički sistemi imaju mogućnost kompletne analize modela koja obuhvata simulaciju ponašanja cele strukture u realnim eksploatacionim uslovima. Dakle, projektant umesto tradicionalnog pristupa "napravi i testiraj", primenjuje novi "projektuj i probaj na računaru". Na ovaj način, na računaru je moguće vršiti simulaciju rada elektronskih kola, pomeranja robotske ruke, kretanje liftova u visokim zgradama, ubrizgavanje plastike u kalupe itd. Na kraju, želja svakog projektanta je da plod njegovog stvaralaštva ugleda svetlost dana. Ova zadnja faza (CAM) podrazumeva proizvodnju projektovanog objekta, bez koje bi, na primer, bilo nemoguće precizno napraviti 20 do 50 hiljada otvora na oplati putničkog aviona. CAM tehnologija obuhvata numeričku kontrolu (NC - Numerical control) koja obezbeđuje upravljanje mašinama za glodanje, struganje itd., na osnovu prethodno kodiranih informacija o tome kakav finalni proizvod mora da bude. Napredniju tehnologiju od prethodne, predstavljaju sistemi CNC (Computer numerical Control), kod kojih se proizvodnim mašinama upravlja preko specijalizovanih računara sa NC instrukcijama. Korak dalje, u odnosu na CNC tehnologiju, učinili su sistemi sa DNC (Direct Numerical Control) mašinama. Kod ove tehnologije svako proizvodno mesto u nekoj hali povezano je preko komunikacionih veza sa centralnim računarom u CAD centru. Komunikacione veze obezbeđuju i povratnu informaciju u CAD centar o stanju alata, materijala itd. Sama tehnologija proizvodnje pomoću računara podrazumeva još i niz drugih aktivnosti, kao što su planiranje proizvodnje, zaliha proizvoda, upravljanje robotima na proizvodnim trakama, testiranje proizvoda itd.

"Framework” Jedan od najfascinantnijih aspekata CAE (computer aided engineering) industrije je kako je brzo nova zvučna reč - framevvork - našla svoje mesto u stručnoj literaturi. Sredinom 80-tih, pošto su CAE alati preplavili tržište, izgledalo je da je inženjerska produktivnost pala ispod cene softverskih alata. Rastuća "ostrva automatizacije" ostavila su korisnike na sopstvenim ostrvima. Promoteri su imali ispravne softverske alate i interfejse koji su radili na ispravnim platformama. Industriji su bile potrebne strukture da opsluže komunikaciju sa podacima, (softverskim)

VodičzaPC

433

PC i savremene tehnologije alatima i sa korisnikom. Orijentacija ka alatu počela je da produkuje orijentaciju ka procesu, koja je fokusirana na optimiziranje celokupnog projektantskog procesa. U ovom okruženju je rođen "frameNvork". "Framevvork" može biti definisan kao softverska infrastruktura koja obezbeđuje opšte (common) okruženje za komunikaciju i integraciju (softverskog) alata u proces. Alati dele resurse "framework"-a, zamagljujući time tradicionalne koncepte "alata". Načelno, inženjer ne treba da brine o interfejsima alata ili čak o samim alatima. Njegov jedinstveni interes je rezultat. Međutim, mnogo od "framework"-ove vrednosti ne može se videti direktno. Pre svega, to je ovaploćeno u njegovoj efikasnosti u zadovoljavanju zahteva za kvalitetnim i brzim razvojem novog proizvoda tokom projektovanja. Definicija "framework"-a je maglovita, tako da je mnogi radije posmatraju u uslovima servisa koje on nudi alatima i korisniku (sl. 3.19). Najupadljiviji ( i možda najpoznatiji) servis je opšti korisnički interfejs (common user interface - CUI), koji opslužuje tastaturu i miša u aplikacijama na konzistentan način. Skoro svi "framework"-ovi koji su danas na raspolaganju na radnim stanicama koriste grafički korisnički interfejs (graphical user interface - GUI) za ovaj zadatak, takav kao MOTIF ili Open Look, koji daje lep izgled formama, ikonama i napravama (gadgets). Metafunkcije koje funkcionišu kroz alate, takve kao manipulisanje prozorima (uobličavanje), pop-up meniji, on-line help, mogu deliti istu grafičku figuru bez obzira na alat. f I I

L

Tooll

Too \ l

I

I

___ J l _____________ I

I I I

Tool(n) J

L

slika 3.19 "Framework"-s obezbeđuju diskretne servise koji su povezani sa operativnim sistemom i alatima. Glavni među tim servisima je opšti korisnički interfejs

Interprocesna komunikacija (IPC) dozvoljava alatima da komuniciraju jedan sa drugim direktno, bez potrebe da pristupaju fajlovima na disku. IPC se koristi da obeleži (osvetli) selektirano ime signala u višestrukim alatima, ili da izvrši neki

434

VotHčzaPC

3.4 Računarom podržano poslovanje parcijalni zadatak kad god je projekat modifikovan. Alati ne treba da budu stalno na istoj radnoj stanici, ili čak u istoj radnoj grupi. Dobro planirana metodologija izgrađena na ovom konceptu može dozvoliti mnogim inženjerskim disciplinama da rade paralelno analize projekta (možda automatizovano) bez prekidanja primarnog dizajnerovog (projektantovog) pokušaja osmišljavanja. Upravljanje tokom procesa (process-flow-management) pomaže korisnicima da podese sekvence i pozovu alate koji koriste podatke povezane sa projektom. Mehanizmi upravljanja tokom procesa su sasvim jednostavni, koriste vremenske markere (timestamps) u fajlovima ili ASCII stringove ekstrahovane (izdvojene) iz izveštaja. Obično je mnogo teže da se programiraju osnovna pravila na osnovu kojih se donose odluke. Aktuelne relacije i zavisnosti između alata su često specifične za kompaniju, koje se pozivaju za neku internu transakciju da iskoristi ove karakteristike. Upravljanje bazom podataka, (Database management) smešta i pretražuje podatke za alate, koristeći zajedničku bazu podataka. Zajednička baza podataka ne mora da ima identičnu strukturu zapisa kroz sve alate (programe), ali treba da obezbedi standardizovane načine pristupanja podacima. Nekoliko //framework"-ova uključuje baze podataka koje prepoznaju da li je najnovija (najsvežija) verzija podataka prisutna u memoriji ili na disku, u tom cilju "prelistaće" sve podatke, pošto to alat zahteva od "framework"-a. Razlike ( trade-offs ) između objektnoorijentisanih baza podataka (object-oriented databases - OODB) i relacionih baza podataka (relational-databases - RDB) moraju biti pažljivo razmatrane, a što se tiče njihovih respektivnih performansi i/ili kapaciteta i adaptibilnosti na promene. Generalno, relacione baze podataka su bolje za statičke podatke, dok objektnoorijentisane baze podataka mogu biti bolje za dinamičke tipove podataka. Upravljač kreiranja podataka (design-data manager) može dopuniti aspekte baze podataka kod "framework"-a, dajući korisnicima uvid u njegove podatke na sistemu. Podaci se prikazuju grupisani u logičke klastere koji odgovaraju inženjerovom prirodnom načinu razmišljanja. Cesto, usluge se pojavljuju kao hijerarhijske, na stablima ikona, a projektovanje podataka je zasnovano na ikonama za alate koji su na raspolaganju. Mrežno licenciranje (network licensing) deluje kao aplikacioni posrednik sa grupom radnih stanica unutar date mreže, dozvoljavajući alatovom autorizacionom ključu da bude "proveren" za korišćenje od strane druge radne stanice. Ovo može biti pogodna karakteristika sa aspekta cene kada su u pitanju skupi alati koji se povremeno koriste duž više čvorova. "Framework"-ovi usvajaju ovu karakteristiku od samostalnih (standalone) licenciranih proiz^oda koji egzistiraju nekoliko godina. Važnost upravljanja konfiguracijom i kontrola verzije (projekta) se šire u proporciji sa kompleksnošću projektovanja podataka i aplikacionom stranom fajlova. Ove funkcije su kritične za "framework"-ove sa internom manipulacijom bazom podataka, kao što je OODB. Verziranje mora biti precizno reflektovano unutar specijalnih fajlova koje koristi "database manager". Ovi fajlovi, koji sadrže metapodatke o projektu (projektovanju), kreirani su kada je projekat unet u svoje poznato okruženje.

Vodič za PC

435

PC i savremene tehnologije Programski jezik je obično uključen da prilagodi "framevvork" za parcijalno korišćenje. Jezik može kontrolisati loše povezane interfejse ili redefinisati pop-up menije i forme. Programiranje je generalno potrebno da podrži poručeni "processflovv management". Većina CAE projekata oslanja se na svoje prikladno odabrane jezike za sve "kućne" programske integracione funkcije. Globalno, opšti cilj ovih servisa (usluga) je da poboljša produktivnost, oslobađajući korisnika od monotonih detalja upravljanja podacima i niskonivovske interakcije. Ovaj koncept izolacionog sloja nije novi - razmotrite primer operativnog sistema. Očekuje se da "framework"-ovi postanu operativni sistemi 90-tih za inženjerske alate. Ako neko sumnja da "framework" pristup može ikad biti smatran operativnim sistemom, neka pogleda samo bolje uspeh programa VVINDOVVS 3.X ! Sada već uvodimo drugu zvučnu reč: konkurentni (paralelni) inženjering (concurrent engineering - CE). Većina definicija CE izgleda da se slaže sa frazama kao što su "simultani, paralelni proces projektovanja", "top-down" projektovanje i "multidisciplinarni" tim. Treba da se objasni da CE nije proizvod već filozofija. Koncepti su duboko ukorenjeni u kvalitetu, ceni i naglašenim presijama što bržeg lansiranja novog proizvoda u našem poslovnom okruženju. Jedan princip automatizovanog projektovanja je da se sve poznate stvari u projektovanju i ograničenja procesa pomeraju ka što ranijoj verifikaciji, gde se greške mogu korigovati brže i jeftinije. Ovaj pristup je potpuno konzistentan sa ciljevima CE. Eksperti CE se generalno slažu da su četiri ključne komponente CE : ORGANIZACIJA; MET ODOLOGIJA; KOMUNIKACIJA; ZAHTEVI. "Framework"-ovi obezbeđuju moćnu tehnologiju za poboljšanu komunikaciju projektovanih podataka, ali jasno CE obuhvata mnogo više nego što "framework" može da obezbedi. Potpuna korist od "framework"-ova (ili automatizovanog projektovanja, u tom smislu) može samo biti ostvarena posle pažljivo izabrane metodologije koja je definisana, povezana i implementirana. Postoji suštinska razlika između integracije alata, koja generalno zahteva pogodnu korisničku (custom) modifikaciju koda, i autonomnost (encapsulation ; hermetizacija) alata, koja često može biti izvedena koristeći "file-based" interfejse. Mada integracija uvodi najbržu komunikaciju između alata, autonomnost može biti adekvatna za većinu okruženja. Često, "framework" kontroliše pozivanje i sekvenciranje alata, uključujući hermetizovani alat (sl. 3.20). Ali proces korišćenja takvog alata u "design flow" je kompleksniji. Izlazi iz alata (n-1) su upisani na disk kao i obično, ali fajl podataka je preformatiran za ulaz u alat (n). Ovo zahteva mogućnost da se ekstrahuje fajl podataka iz alata (n-1), kao i detaljno poznavanje struktura ulaznih podataka alata (n). Kada je konverzija urađena, alat (n) može biti pozvan. Servisi "framework"-a nisu na raspolaganju za vreme izvršavanja alata, takvi kao interakcija sa drugim alatima (kao sa IPC ). Na izlazu, drugi konvertor mora preformatirati izlaz za korišćenje u alatu (n+1). Hermetizacija većine alata sprovodi se na sličan način. Za svaki hermetizovani alat, može postojati specifična biblioteka ili potrebni sporedni fajlovi. Podaci neće biti upisani u opštu bazu podataka, i neće

436

Vodič za PC

________________________ 3,4 Računarom podržano poslovanje biti dostupni drugim alatima, ukoliko, nije izvršena specifična konverzija fajla za drugi alat. Višestruke verzije istih podataka mogu, ponekad, stvarati probleme u određivanju koje fajlove zadržati za arhivu ili upravljanje konfiguracijom. ______

slika 3.20 U ovom primeru alatove autonomnosti pod "framework"-om, "framework" kontroliše ulazak i sekvencioniranje alata. Možda će biti potrebna konverzija podataka i specifičnih biblioteka alata.

Ako ste gledali bilo koji industrijski magazin u poslednje dve godine, tada ste verovatno zapazili da se OODB rangira veoma visoko na Buzz-O-Meter, upravo odmah do C++ . Današnji "framework"-ovi su "tehnološki" zasnovani ili na objektno-orijentisanim ili na relacionim bazama podataka, od kojih svaka polaže pravo da je superiorna za CAE proces. U čemu se razlikuju ova dva pristupa bazama podataka ? Pokušajmo da shvatimo kako su oni organizovani. RDB smešta podatke u zapise (records) ( poznate, takođe, kao n-torke - tuples) koji obuhvataju (objedinjuju) više polja. Primarno ključno polje garantuje "jedan-jedan" preslikavanje unetih zapisa. Bilo koje polje može biti traženo i uneto u izveštaj, ali sortiranje može dugo da potraje. Međutim, uobičajeno je da budu kreirani dodatni indeks fajlovi koji vrše povezivanje unazad sa "masterom" (datotekom podataka), sl. 3.21. Svaki indeks je presortiran i filtriran po jednom ili više specifičnih polja, tako da obezbeđuje brz, efikasan pristup sa povezanim (relaciranim) informacijama u "master" bazi podataka. Ovi indeksni fajlovi se uzimaju dok se formira baza podataka i obično se kreiraju u "batch" (beč) operaciji. Da se ubrza slučajni pristup, offset tabela u zaglavlju fajla mora ukazivati na željeni zapis. Takode je uobičajeno da se koristi SQL (Structured Query Language) da se izdvoje podaci na osnovu skupa pravila i zavisnosti. Ovi pristupni jezici su relativno brzi i efikasni.

VodiczaPC

437

PC i savremene tehnologije Mjsierdalabase

slika 3.21 Relacione baze podataka pristupaju podacima zasnovanim na primarnom ključu i skupu unapred sortiranih polja. Bilo koje polje može biti sortirano, ali to zahteva određeno vreme. Jedan način da se to uorza jeste da se kreiraju dodatni indeksni fajlovi koji su pcvezani sa glavnom (master) bazom.

Objektno-orijentisane baze podataka ne koriste isti zapis/polje formaL Umesto toga, one tretiraju informacije hijerarhijski, sa izvesnim tipovima podataka koji spadaju (pripadaju) u druge tipove podataka, sl. 3.22. Ova hijerarhija $e produžuje u n-dimenzija da prilagodi kompleksne veze ustanovljene u simulaciji realnih (real-world) karakteristika (osobina). OODB su okarakterisane KLASAMA, METODAMA i ATRIBUTIMA pridruženim sa instancom datog tipa objekta. Objekat se sastoji od grupisanih hijerarhijskih podataka zajedno sa operacijama koje se na njima mogu izvršiti. Stvarna vrednost karakteristike (osobine) pridružene objektu ne mora biti uklopljena u jedan podužni (flat) fajl. OODB generalno koriste veći broj manjih fajlova, od kojih svaki može sadržati jedan ili više objekata. Prema tome, promena vrednosti bilo koje karakteristike pojavljuje se skoro trenutno, što je mnogo brže nego rekonstruisanje (preprojektovanje; prepravljanje) celokupne RDB. Osim toga, OODB može poboljšati interaktivnu brzinu deljenjem "inmemory" struktura dok manipuliše podacima između aplikacija. Stalni objekti mogu biti smatrani kao permanentne promenljive koje pamte svoje vrednosti po povratku u program. Skladištenje na disku stalnih objekata može jednostavno oslikavati binarnu "in-memory" strukturu. Ovo eliminiše masovno reformatiranje podatka za vreme čitanja ili upisa na disk. Alati koji koriste OODB ne moraju čak biti svesni

438

VodičzaPC

3.4 Računarom podržano poslovanje postojanja diska nego samo deklarisanja izvesnih objekata kao "stalnih". Većina problema sa OODB nastaje zbog nedostatka programerskog iskustva (uglavnom u C-f + ) ili zbog problema performansi koji potiču od preterane aktivnosti diska. NAND2

MUX4

P-

1 MY DEStGN KV.DESIGN

--- 1

Class: sheet Attfibutes: date = 08/01/91 Owner=Joe N. Juoeer Methods: simulate, tayoul, etfit Sub>cla$ses: componenls, sheets, I

Class: component Attributes: pkg = OIP llelhoih: eitract, edil Sub'dasses: symbol, model

i Class: symbol j | Class: modet

I i signals

Class: componeot Attributes: pkg = DtP Methods: eitracl, edit $uhclasses:syn)hol, model

|

| Clas$:$yfnboi [

[ Class: raodel |

slika 3.22 Objektno-orijentisane baze podataka dinamički uređuju podatke koristeći klase, atribute i metode u hijerarhijskim relacijama. Posto one mogu da dele "in-memory" strukture dok se manipufiše podacima izmedu aplikacija, ove baze podataka su sa povećanom brzinom rada.

Kao što je pomenuto ranije, RDB tehnologija više odgovara statičkim podacima, a OODB tehnologija dinamičkim podacima. Obe tehnologije imaju nedostatke povezane sa načinom na koji su podaci organizovani i smešteni. Mada su CAE podaci mešavina statičkih i dinamičkih podataka, većina podataka se sastoji od statičkih informacija, takvih kao što su interni brojevi delova ili vrednosti kašnjenja komponenti (elektronskih). Ali pošto brzina kloka (clock) raste, a koncepti CE se uobličavaju, preciznije će biti zahtevani dinamički podaci, nego promene sa evolucijom dizajna. Ovo je primarni element koji diktira da se koristi OODB u CAE alatima. Jedinstveni cilj i za "framework"-ove i CE je GLOBALNA OPTIMIZACIJA, u kojoj MALE PROMENE u performansama, pouzdanosti, veličini, ceni i drugim faktorima rezultiraju u najboljem globalnom dizajnu. U realnosti, ovaj cilj smatraju glavnim kulturnim promenama unutar većine organizacija, kao i specifične, na pravilima zasnovane alate koji formiraju procene zasnovane na trenutnom stanju projekta. Jedan CAE "framework" koristi "spreadsheet" metaforu da uprogramira takva pravila direktno u fleksibilan alat da podrži "šta - ako" analizu. Narušavanje

Vodič zaPC

439

PC i savremene tehnologije praga može tada biti praćeno, koristeći grafičke figure (prikaze) kao što su metri, LED-ovi ili termometri. Ključno u ovoj karakteristici je neposredan pristup bazi podataka unutar ćelijskih izraza. Celokupna gama novih "meta - alata" takvih kao što su ovi može se očekivati da se razvije u nekoliko sledećih godina. Naglašena ideja matematičkih ili Bool-ovih izračunavanja, izvedenih iz prostih pristupa bazi podataka projekta, biće značajan podstrek ka globalnoj optimizaciji. Ako smatrate da su se CAE alati proširili da troše maksimalni mogući iznos sistemskih resursa, razmislite ponovo. "Framework"-ovi su dodatni opšti sloj kojima je potrebno mnogo računarske snage za procesiranje, RAM-a i prostora na disku. Ekstra provere pravila projekta, integritet baze podataka, itd. troše računarsko (procesorsko) vreme. Sporije pozivanje alata ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan nedostatak s obzirom na beneficije u totalnom simulacionom ciklusu u vremenskom smislu i podrši željene metodologije. 1988.g., koalicija EDA promotera formirala je CAD Framework Initiative (CFI) da uklone tradicionalne CAD i CAE barijere u integraciji alata. Više od 40 organizacija predstavilo je alate i radne stanice. Mada je sve u ranoj fazi definisanja, CFI obećava da će obezbediti prvi pravi otvoreni protokol za komunikaciju alata i dovesti korisnike korak bliže do nezavisnosti od promotera (odnosno proizvođača softvera) CAE. Čak i standardi prihvaćeni u industriji izloženi su raznim formama distorzije, uključujući podskupove dijalekata, superskupove i stare dobro uobličene dvosmislenosti. "Framework"-ovi obezbeđuju moćnu tehnologiju za nezavisnost od promotera, ali pouzdana privrženost mora poteći od CAD/CAE industrije da se postigne ovaj uzvišeni cilj. ĆFI je odličan način da se ovo okonča. Pošto "framework"-ovi nisu samostaini alati, mnogo faktora mora biti razmatrano kada se procenjuju mogućnosti "framework"-a, uključujući nameru da ga koristite unutar vaše kompanije. Suštinski postoje tri alternative: (a) pokušajte da kupite prepakovani "framework" komplet sa svim željenim alatima i interfejsima; (b) naručite "do - it - yourself" "framework" proizvod i formirajte sopstvene interfejse za alate; (c) dodajte nove interfejse za alate za prepakovano okruženje. Sledeće digresije su upravo ključne za razmatranje bilo kakvog procenjivanja. Ako je proizvod (softver) naručen kao deo CAE kompleta, koje karakteristike su obezbeđene sa "framework"-om i koliko temeljno se ove karakteristike koriste od strane samih alata? Može li se "framework" uslugama pristupati u cilju prilagođavanja alata, takvim kao pop-up meniji, ikone ili dopunski programi da se izvrše za kompaniju specifični zadaci? Ako vi gledate izvan sposobnosti alata, na globalni tok procesa, da li "framework" zadovoljava sadašnje i buduće potrebe ? Ako vaša firma namerava da obezbedi pogodnu integraciju alata ili hermetizaciju korišćenja "framework"-a, koliko su moćne usluge "framework"-a? Da li su one primenjene konzistentno? Koje opcije postoje za nivoe integracije ? Možete li integrisati iste komplete alata koje promoter koristi za optimalne performanse? Možete li integrisati na višem nivou za optimalnu izolaciju od promene? Koji se kursevi nude za razvojne inženjere (developers)? Druge stavke biće opšte za sve druge korisnike "framework"-a. Kako degradiraju performanse sistema s obzirom na mrežno komuniciranje, višestruko otvorene aplikacije ili "straničenje" diska? Koliko Mb RAM-a ili diska se zauzima ?

440

Vodic za PC

3.4 Računarom podržano poslovanje Mogu li podaci biti programski prosleđeni unutar i izvan "framework"-a da se komunicira sa drugim "framework"-ovima ? Standardi će igrati sve veću ulogu kod "framework"-ova. Svaka kompanija mora selektirati svoje sopstvene zahteve za "framework" platforme, operativne sisteme, grafičke interfejse, X.11 zahteve, mrežne protokole, opšte baze podataka i mnogo drugih faktora. Pošto CFI evoluira, tako će i standardi za proširene jezike, IPC mehanizme, formate fajlova itd. Ako bilo koji od "framework" kandidata preživi takvo ispitivanje, tada je vreme da se sredi za "kućne" procene, koristeći realne alate, realni scenario projekta - čak i realne inženjere ! Većina promotera će dati najmanje 60 dana za procenjivanja, pošto je potrebno vreme da se razvije formalni plan sa jasnim ciljevima. Dajte ozbiljnu studiju kako bi "framework" trebalo da bude korišćen u vašim trenutnim uslovima i kako bi mogao biti korišćen u narednih tri do pet godina. Takođe, ispitajte promoterovu finansijsku stabilnost i trendove, budući pravac i mogućnosti vaše firme da utiče na budući pravac proizvoda. Pošto "framework"-ovi počinju da prihvataju realne izazove, uobličavajući se tokom tog procesa, njihovo pravo mesto u CAE istoriji biće evidentno. Eksperti očekuju da će biti potrebno nekoliko godina za CFI da izmisli "plug - and - play" okruženje alata između promotera koji sarađuju, ali biće to dobit koju vredi čekati. Razvojni programeri (developers) će potrošiti mnogo svog vremena da shvate ralacije i zavisnosti između alata a onda će se osloniti na takve jezike, kao što su C, C++, Scheme i drugi da ostvare integraciju alata. Koncept SOFTVERSKIH POZADINA (software backplanes) već je na raspolaganju od strane nekoliko promotera za multialgoritamske simulacije, a biće standardizovan da privuče što više komercijalizovanog aplikativnog softvera čak i konkurentov alat. "Framework"-ovi će početi da podržavaju formalne mehanizme za prosleđivanje podataka između sopstveno održavanih baza podataka i onih od drugih "framework"-ova na mreži, dozvoljavajući čak veću integraciju kroz discipline. Sistemski alati za struktuiranu analizu i dizajn visokog nivoa će postepeno ulaziti u "framework" "tapiseriju" kao integralni deo ukupnog dizajn procesa. Ovo će obezbediti trasibilnost zahtevima kroz opštu bazu podataka. On-line dokumentacija na CD ROM-u će pomagati da se izbori što povoljnija pozicija u borbi za tržište. Fleksibilni alati, zasnovani na pravilima, će se javiti kao opšta pomagala za praćenje kritičnih parametara projekta, bez potrebe za obimnim rekalkulisanjem svakog novog detalja. "Soon - to - evolve" struktuirani pristup dizajnu (projektu) može voditi višekratno upotrebljivim fragmentima projekta, kategorisanih bazom podataka na načine koji mogu biti ispitivani i referencirani na zahteve korisnika. Pravi je trenutak za CAE industriju da se lati svojih komunikacionih i irterfejs problema direktno i poruši zidove sopstvenih interfejsa i dijalekata koji su davali "potpuna CAE rešenja" do kojih su korisnici teško dolazili.

Projektovanje integrisanih programa Mada su integrisani programi, koji povezuju nekoliko nesličnih procesa sa opštim (uobičajenim) interfejsom i formatom fajla, pod velikom presijom bili u 80 -

VodiczaPC

441

PC i savremene tehnoiogije tim godinama, nekoliko je ostvarilo značajan marketinški uspeh. Ali ih sada projektanti softvera kreiraju povezujući postojeće samostalne programe koje korisnici već poznaju i koriste. Međutim, projektanti softvera još uvek moraju da rešavaju interfejs i probleme povezivanja sa novim (inoviranim) programskim tehnikama. Jedno rešenje je da se čvrsto vežu samostalni programi pod grafičkim operativnim okruženjem sa dobro definisanim korisničkim interfejsom i interprocesnim komunikacionim standardima. VVINDOVVS i PRESENTATION MANAGER na IBM kompatibilnim personalnim računarima, System 7 na Macintosh mašinama, a OSI/MOTIF na radnim stanicama nude zadovoljavajuća rešenja. Ovaj pristup koristi većina softverskih promotera za razvoj budućih proizvoda. Projektanti mogu povezati program sa drugim programom, koji radi pod istim okruženjem, bez znatnih intervencija na ovom potonjem od strane projektanta pošto oba prate programske konvencije definisane operativnim okruženjem. Korišćenje grafičkog operativnog okruženja sa jakim interprocesnim komunikacijama ima dve slabosti. On nameće teške opšte zahteve, često redukciju brzine za 25 - 50 %. Drugo, znatne modifikacije moraju biti urađene na postojećim programima pre nego što oni mogu prihvatiti prednosti interfejsa ili komunikacionih standarda. Kretanje ka grafičkom operativnom okruženju traži više tzv. čovek-godina (inženjer-godina) za prepravke.

slika 3.23 Borland-ovo integrisano okruženje za baze podataka

Drugo rešenje je da se labavo povežu dva ili više postojećih samostalnih programa pod tradicionalnim operativnim okruženjem, kao što je DOS ili Unix. Naredna ilustracija (slika 3.23) prikazuje pristup integrisanom softveru, firme

442

VodičzaPC

3.4 Računarom podržano poslovanje BORLAND - INTERNATIONAL (sada u okrilju Novell-a), koji radi pod DOS-om. U ovoj šemi, strukturni upitni jezik (SQL) baze podataka povezuje različite SQL servere, koji preprocesiraju zahteve od klijenata sa PARADOX- om, kompanijinim programom za rad sa bazama podataka. Korisnički programi i interne y/kopče" povezuju PARADOX i QUATTRO /'spreadsheet" program iste kompanije. Takođe, PARADOX ENGINE povezuje PARADOX i QUATTRO sa svojim (BORLAND) programskim jezicima (Turbo Pascal, Turbo C,Turbo C++). U ovoj i sličnim šemama, projektanti treba ne samo da rade modifikacije na interfejsima da eliminišu kontradikcije, već i da kreiraju korisničke (utility) programe koji implementiraju interprocesne komunikacije. Ovaj pristup je dobro rešenje za današnje (postojeće) proizvode. Programi zahtevaju minorne modifikacije da se kreira veza između programa. Takođe, interprocesna komunikacija može biti ostvarena sa korisničkim programima koji se pozivaju iz samostalnih programa. Povezivanje postojećih programa pod njihovim sadašnjim operativnim okruženjem ima dve sopstvene mane. Projektanti samostalnih programa moraju da sarađuju da razviju veze između njih. Takođe, tradicionalna operativna okruženja kao DOS i Finder su manje fleksibilna i manje moćna od modernih operativnih okruženja, kao što su OS/2 i System 7.

Vodiž za PC

443

PC i savremene tehnologžje_________________________________

3.5 OLE metodologija Kompleksni dokumenti, kao i kompleksni softver, obično se kreiraju iz manjih segmenata. Kreiranje kompleksnih dokumenata je težak posao pošto segmenti dokumenta često nisu istog formata i stoga prvo moraju biti prevedeni u neki opšti format. Softver inženjeri danas koriste objektno orijentisane programske tehnike za kreiranje kompleksnih dokumenata. Tretiranje segmenata kao objekata sa podacima u specificiranom (određenom) formatu ima nekoliko prednosti. Prvo, ako je segment ugrađen u veći dokument kao objekt, ni jedna informacija u segmentu nije eliminisana. Kada se vektorski crtež, recimo, prevede u bit mapu u veći dokument, on ne može biti uvećan bez gubitka u rezoluciji; ali kada se vektorski grafički objekt ugradi u veći dokument, ne postoji gubitak u rezoluciji kada se on skalira. Drugo, ako se segment poveže kao objekt u veći dokument, • promene u segmentu se automatski ažuriraju u dokumentu. Tako kada se sprajtšit (spreadsheet), koji sadrži tabelu, poveže sa dokumentom, promene u tabeli automatski se pojavljuju u dokumentu, pošto dokument očitava tekući sprajtšit, a ne stariju verziju. Microsoft je uvek koristio ograničene objektno orijentisane programske tehnike u Windows-ima. Windows Clipboard, "utility" koji je prihvatao osvetljeni tekst ili grafiku u Windows aplikacionim programima, ugrađivao je segmente kreirane u Windows aplikacionim programima u druge dokumente tako što je prenosio i format i podatke. Takođe, Windows aplikacije mogu da koriste dinamičku razmenu podataka (DDE - dynamic data exchange) između aplikacija, tako da se podaci iz jednog programa automatski kopiraju u drugi. Sada je ovome dodato i povezivanje i ugrađivanje objekata (object linking and embedding). OLE premašuje Clipboard i DDE u nekoliko aspekata. Prvo, on proširuje objektni koncept, dodajući unapred definisanu formu segmenta u tzv. generičkom Metafajl formatu, tj. slikovitom od uređaja nezavisnom opisu objekta. Ovo je redukovalo probleme vezane za konvertovanje objekata iz egzotičnih formata u prikaziv (displayable) format. Drugo, OLE je podržan sa Windows dinamički povezanom bibliotekom (DLL - dynamic-link library), tj. funkcijama koje je obezbedio Microsoft i koje omogućavaju aplikacijama da tretiraju objekte na visokom nivou. Ove funkcije redukuju pisanje programskog koda potrebnog za manipulisanje objektima na nekoliko redova koji pozivaju ove funkcije. Ovo olakšava manipulisanje segmentima. OLE (Object Linkingand Embedding) piedstavlja, u stvari, dva alata u jednom. Omogućujući vam da povezujete datoteke ili da ugrađujete objekte, donosi novi način rada u Windows okruženju. OLE omogućava dva različita načina za razmenu informacija: možete povezivati datoteke ili ugrađivati objekte. Kada povezujete dve datoteke, izvesne informacije iz jedne se automatski ažuriraju u drugoj. Na primer, ako sačuvate Excelovu datoteku prodaje koju uključujete u nedeljne, mesečne i kvartalne izveštaje generisane u Word-u, možete spojiti tabelu iz Excel-a sa svakim od tri izveštaja u

444

VodičzaPC

3.5 OLE metodologija Word-u. Zatim, kad god menjate informaciju u Excel-u, ona se automatski ažurira u Word-u pomoću OLE-a. Povezivanje je savršeno u slučajevima kada je potrebno da iste podatke koristi više različitih dokumenata i da svi budu trenutno ažurirani. Ako nemate potrebu za podelom ažuriranih podataka, već želite da umetnete informaciju u drugi dokument, kao što je izveštaj u Word-u, ili materijal kreiran u više programa, onda je ugrađivanje pravi alat za vas. Pruža vam pristup ne samo materijalima, već i programima pomoću kojih su kreirani. Na primer, recimo da ste napravili izveštaj u Word-u i želite da upotrebite Excel grafikon na strani 5 , Excel tabelu na strani 6 i blok-dijagram, rađen u Micrografx Designer-u, na strani 8. Ako povezujete ove datoteke u vaš dokument, one moraju biti u istim direktorijumima i pod istim imenom, svo vreme, da bi Word mogao da ih pronađe. Ovo će vrlo brzo dovesti do konflikta, ako više korisnika radi na dokumentu na različitim mašinama. Pogodnije rešenje u ovom slučaju je ugraditi materijale u Word, tako da je jedina datoteka koju morate evidentirati Word dokument. Zatim, da biste promenili ugrađenu informaciju, jednostavno dva puta "kliknete" na objekat. Zahvaljujući OLE-u, Word zna da treba da otvori i ugrađenu datoteku i program kojim je kreirana. Kada ugrađujete informaciju, proces ugrađivanja stavlja njenu sliku u vaš glavni dokument. Možete menjati veličinu te slike (ili objekta, kako to zove "Microsoft"), kao što biste menjali bilo koju grafiku. Svejedno, ugrađeni objekt je mnogo prilagodljiviji od uobičajene grafike. Omogućava vam da se "šetate" između dokumenta na kome radite i programa koji ga obrađuje kroz jedan "otvoren prozor". Kada povezujete dve datoteke, povezivana informacija se pojavljuje u obe, u originalnoj datoteci i u povezanom dokumentu. Ugrađeni materijal postoji samo u dokumentu u koji je ugrađen, što je ključna razlika između ugrađivanja i povezivanja. To znači da ugrađenom materijalu možete pristupiti samo otvaranjem dokumenta.

Uporedne karakteristike Povezivanje 1. Morate upotrebiti najmanje dva odvojena dokumenta: izvorni dokument, koji sadrži informaciju koju želite povezati, i dokument koji koristi tu informaciju. Kada promenite informaciju u izvornom dokumentu, ona se automatski ažurira u dokumentu koji je koristi. 2. Nekoliko dokumenata može koristiti isti izvorni dokument. Kada promenite izvorni dokument, svi dokumenti koji ga koriste se menjaju automatski. 3. Povezna informacija u Word-u postoji kao tekst (recimo, brojevi iz Excel tabele) ili slika (Excel grafik). Možete formatirati tekst ili grafik na uobičajeni način. 4. Pošto možete formatirati povezanu informaciju u Word-u, ta informacija može izgubiti format kada se dokument ažurira. Jedan od načina da format "preživi" ažuriranje je da što više formatiranja obavite u izvornom dokumentu.

VodičzaPC

445

PC i savremene tehnologije 5. Morate voditi evidenciju o posebnim datotekama i vezama između izvornih i ostalih dokumenata. 6. Da biste pristupili izvornom dokumentu, možete izabrati komandu kao što je Link u Edit meniju kod ExceUa ili pomoću Open i Svvitch To It. Ugrađivanje 1. Ne morate napuštati Word dokument, pošto možete umetnuti novokreirani objekt direktno iz programa. 2. Morate staviti objekt koji ugrađujete u svaki dokument, na mesto na kome želite da se pojavi. Morate menjati ugrađeni objekt za svaki dokument. 3. Ugrađeni objekt, pa čak i ugrađena tabela, se pojavljuju u vidu slike (iii objekta) u Word-u. Objekat ne možete menjati u Word-u, osim okvira i veličine, kao i kod bilo koje slike. 4. Imate potpunu kontrolu nad formatiranjem i ulazom podataka, koristeći program kojim je kreiran ugrađeni objekt. Ugrađeni objekt prikazuje sliku ugrađene informacije. 5. Sve što vam je potrebno, vezano je za dokument koji sadrži ugrađeni objekt. 6. Da biste ugrađeni objekt menjali, potreban je samo dvostruki klik mišem.

446

VodižzaPC

3.6 Multimedija

3.6 Multimedija Multimedija je trenutno najaktuelnija tema u svetu biznisa, obrazovanja i novih tehnologija. Prave se specijalni računari za nju, velike svetske kompanije imaju posebna odeljenja za razvoj multimedije, stručni časopisi na najudarnijim mestima pišu o tome. Međutim, ako nekoliko Ijudi pitate šta je to multimedija, dobićete sasvim različite odgovore. Računari se danas upotrebljavaju za mnoge poslove - manipulaciju tekstom i brojevima, kreiranje grafike, kontrolisanje drugih medija i, sve češće, za kreiranje i reprodukciju zvuka. Mnogi od nas koriste samo jednu ili dve od ovih mogućnosti u svom radu. Multimedija stavlja na raspolaganje sve ove opcije u jednom sistemu i omogućava im pristup istovremeno. Moglo bi se reći da je multimedija stvaranje nove realnosti kreativnim kombinovanjem postojeće realnosti i mašte. Naime, informacije sadržane na najrazličitijim medijima - video trakama, fotografijama, CD ROM-u - se pomoću odgovarajućih uređaja transponuju u računar, obrađuju, animiraju i kao nova realnost prenose opet na različite medije: video trake, slajdove, slike itd. Tako dolazimo do osnovnih komponenti multimedija: Prva komponenta je zvuk. Zvuk se kreira digitalno, na računaru, ili se kao gotov unosi sa kompakt diska (CD). Pomoću odgovarajućeg softvera, moguća je manipulacija zvukom, tako da se stvaraju novi zvuci i efekti. Pored softvera, naravno, potrebno je raspolagati i odgovarajućim karticama. Druga komponenta multimedija su statične slike. One mogu biti slajdovi, fotografije, rukom nacrtani crteži, skenirane slike, video zapisi, slike generisane uz pomoć računara, kao i CAD crteži. Video kartice, koje se danas koriste za prikazivanje svih ovih vidova statičnih slika na računaru i za njihovu dalju obradu, imaju mogućnost prikazivanja nekoliko miliona boja sa rezolucijom koja dostiže fotografski kvalitet. Korišćenjem odgovarajućeg softvera, moguća je manipulacija statičnim slikama, njihovo menjanje, međusobno kombinovanje, kao i dodavanje teksta. Treća komponenta multimedija je živi video zapis koji se može prikazati na računaru. Kao i u slučaju statičnih slika, računar i softver, instaliran na njemu, mogu menjati pojedine slike koje su sastavni deo živog video zapisa i tako stvarati uverljivu, računarom generisanu realnost. Svima poznati efekti iz filma 'Terminator 2" i spota Michael Jackson-a "Black or white" su primeri te nove realnosti. Sa druge strane, računari su uz podršku odgovarajućeg softvera našli primenu u kontroli video editovanja, drastično ubrzavajući taj proces. Četvrta, vrlo značajna, komponenta multimedija je animacija koju generalno možemo podeliti u dvodimenzionalnu i trodimenzionalnu. Hardver i softver, koji nam danas stoje na raspolaganju, omogućavaju izradu visokoprofesionalnih animacija televizijskog kvaliteta. Kao poseban segment, javlja se vizuelizacija i animacija u arhitekturi (walk through), koja u potpunosti zamenjuje klasične makete objekata , kao i simulacija u najrazličitijim oblastima tehnike.

Vodič za PC

447

PC i savremene tehnoiogije Uz pomoć odgovarajućih kontrolera u PC računarima koji upravljaju profesionalnim video rekorderima (Betacam, Umatic itd.) ovako napravljene animacije se mogu prebaciti na video traku. Da zaključimo, multimedija je opisna isporuka informacija koje kombinuju sadržajno različite formate (pokretne slike, audio, statične slike, grafiku, animaciju, tekst itd.).

slika 3.24 Multimedija je tekstu i grafici dodala zvuk, animaciju i video, a svi zajedno moraju biti sinhronizovani za vreme produkcije

Multimedija je očigledno složen tehnološki koncept, toliko složen da obuhvata sve forme Ijudske komunikacije i postavlja visoke zahteve računarima, mrežnom hardveru i softveru. Stoga, njegov razvoj do tačke gde će zaista biti koristan neće biti nimalo lak.

Digjtalna obrada slike Multimedija je, nesumnjivo, postala jedan od dominantnih trendova u razvoju personalnih računara, čime problem kvalitetne obrade video signala dolazi u prvi plan. Pored razvoja potrebnog hardvera, velika pažnja se posvećuje i tehnikama video kompresije i dekompresije koje će omogućiti optimalne performanse. Uprkos blistavoj budućnosti koja predstoji digitalnoj obradi video signala na računaru, u ovom trenutku smo još uvek daleko od rešenja koja će omogućiti da se PC računar, po kvalitetu slike, približi televiziji. U tome nam ne može pomoći ni moćan i skup hardver, ni softver koji nam je na raspolaganju. Jednostavno,

448

Vodič za PC

3.6 Multimedija inženjerima predstoji da reše još niz problema koji će omogućiti uključivanje video signala punog kvaliteta u multimedija koncept. Od svih naših čula, oko je najefikasniji prijemnik informacija. Na stotine rasuđivanja i odlučivanja koje čovek načini u toku dana, baziraju se najviše na onome što se vidi. Savremeni, industrijski svet veoma je orijentisan prema vizuelnoj komunikaciji. Uzimajući u obzir da se kao krajnji video informacije pojavljuje'čulo vida, navešćemo najpre neke njegove karakteristike. Čovečije čulo vida može se smatrati diskretnim sistemom koji karakterišu određeni pragovi razlikovanja, gradacije sjaja i kritične dužine trajanja nadražaja. Zbog strukture mrežnjače, koja se sastoji od oko 800.000 receptivnih polja obrazovanih od grupe fotoreceptora, u okviru kojih oko ne može da razlikuje prostornu konfiguraciju svetlosnog nadražaja, kao i zbog prenosa informacije od oka do moždanih centara, kontinualna površina slike se razlaže u oku na diskretne elemente. Neprekidnost površine slike je samo iluzija čula vida. Gledalac neće biti u stanju da primeti razliku ako se slike realnih predmeta zamene diskretnim slikama sastavljenim od elemenata različitih gradacija slike. Vizuelna percepcija oka nije podjednaka za komponente visokih i niskih učestanosti. Oko je veoma osetljivo na komponente niskih učestanosti i ta osetljivost opada sa porastomučestanosti. Pored toga, oko nije podjednako osetljivo na sve komponente vidnog spektra. Pri dnevnoj svetlosti, oko je najosetljivije za radijacije talasne dužine od 555 mikrona. Prelaženje sa jedne krive osetljivosti na drugu, vrši se automatski i naziva se prilagođenje oka. Da bi gledalac imao utisak da gleda prirodnu sliku, dovoljno je da odnos maksimalnog i minimalnog sjaja na ekranu bude isti kao i u originalu. Oko ne reaguje trenutno na promene osvetljaja. Kada se svetlosni fluks koji pada na mrežnjaču naglo poveća, potrebno je da prođe izvesno vreme pa da se u mozgu stvori utisak odgovarajuće sjajnosti. Produženje osećaja, po prestanku pobude ili persistencija, predstavlja značajnu karakteristiku oka. Pri određenoj adaptaciji, persistencija je kraća ako je intenzitet pobude veći. Sledeća značajna karakteristika vida je moć razlaganja oka, tj. sposobnost raspoznavanja sitnih detalja. Na raspoznavanje detalja, osim kontrasta i oštrine, utiče i adaptacija oka kao i dinamika slike. Broj detalja nekog objekta mnogo je veći kada je objekat stacionaran nego kada se brzo kreće. Kada postoji mala razlika u nivou sjaja između podešenih elemenata slike, mogu se uočiti veoma male razlike u sjaju. S druge strane, kada su razlike u nivou sjaja velike, osetljivost se znatno smanjuje. Na kraju, treba istaći da oko ima sposobnost usrednjavanja na one delove slike koji sadrže bitnu informaciju. Pošto je^prenosrri sistem-sJoženiii ukoliko je broj optičkih informacija koje treba preneti veći, ne treba ni prenositi one optičke informacije koje oko pod normalnim uslovima ne može da primi. Slika koju treba obraditi može se predstaviti na dva načina: deterministički i statistički. Kod determinističkog predstavljanja, definiše se funkcija koja predstavlja sliku, pa se zatim uzimaju u razmatranje osobine tačaka koje sačinjavaju sliku. S druge strane, kod statističkog predstavljanja, slika je određena na osnovu osobina usrednjenih vrednosti.

VodičzaPC

449

PC i savremene tehnologije Digitalna obrada slike zasniva se na konverziji kontinualnog polja slike u ekvivalentni digitalni oblik. Sve realne kontinualne poruke i njima odgovarajuće signale, predstavljamo kontinualnim funkcijama čiji je spektar strogo ograničen nekom učestanošću. Pri prenosu govora, ta učestanost iznosi 3.4 kHz, dok pri prenosu slike u televiziji, iznosi 5 MHz. Svaku takvu funkciju možemo predstaviti njenim vrednostima odabranim u odgovarajućimtrenucima vremena. Taj postupak se naziva diskretizacija po vremenu ili odmeravanje. Sledeći postupak kod digitalizacije slike je diskretizacija po nivou ili kvantovanje. Mada se jedna određena kontinualna funkcija može da predstavi svojim vrednostima odabranim u odgovarajućim trenucima vremena, sve odabrane vrednosti zajedno posmatrane, kontinualno se menjaju u izvesnim granicama. Zbog toga se obavlja diskretizacija po nivou. Dalje razmatranje digitalne obrade slike zahtevalo bi upotrebu složenog matematičkog aparata sa kojim većina čitalaca nije upoznata, tako da više o tome neće biti reči. Na osnovu izloženog može se zaključiti da je sliku uvek moguće prikazati kao jednu dvodimenzionu diskretnu strukturu, pri čemu se svakom elementu - pelu (pikselu) pridružuje određena numerička vrednost. Digitalizovana slika, u formi matrice brojeva, predstavlja pogodan oblik za različite primene. S druge strane, razvoj digitalnih računara omogućio je obradu digitalizovane slike kako bi ona bila što je moguće bolje prilagođena za konkretne potrebe. Raspolažući matricom numeričkih ekvivalenata elemenata slike, mogućno je signal slike obraditi digitalnim (personalnim) računarom. Sa aspekta digitalne obrade, transformacije slike imaju višestruku primenu. Pre svega, transformacije se koriste za izdvajanje karakteristika slike. Druga primena je kod tzv. transformacionog kodovanja. Naime, kodovanjem odmeraka slike postiže se smanjenje suvišnosti, pošto se odmerci sa malim sadržajem informacije mogu da izostave ili vrlo grubo kvantuju, dok se odmerci sa velikim sadržajem informacije kvantuju finije, tako da se sačuva veći sadržaj informacije u slici. Ovo izostavljanje odmeraka vrlo malo se odražava na kvalitet slike. Prema tome, transformaciono kodovana slika se pokazuje kao znatno ekonomičniji oblik zapisa diskretne strukture slike nego što je to direktno kodovana slika. Uz sve to, transformaciono kodovanu sliku moguće je memorisati u manji memorijski prostor. I najzad, prepoznavanje oblika u transformacionom domenu pokazuje se pogodnim obzirom da se, eliminacijom suvišnosti, smanjuje domen koji treba da obuhvati algoritam pretraživanja radi prepoznavanja sadržaja slike. Sa matematičke tačke gledišta, transformacija predstavlja samo izražavanje funkcija na drugi način. Fizički posmatrano, transformacija predstavlja razlaganje signala na komponente. Takođe, transformacija se može tretirati kao višedimenziona rotacija koordinata.

Videokompresija Novi standardi za video kompresiju i novi čipovi promeniće svet računarstva, radio i TV difuzije, kao i komunikacija. Ukratko, tehnologija koja obuhvata digitalni

4S0

Vodič za PC

3.6 Multimedija video i audio integriše svetove difuzije i komunikacija sa svetom računarstva. Uskoro ove tri industrije neće moći da se razlikuju. Digitalno kodovani video je pred nama. Kao što su kompakt diskovi revolucionisali muzičku produkciju, tako i ova nova tehnologija nagoveštava niz novih video aplikacija - između ostalih, digitalne laser diskove, elektronske kamere, videofonske i videokonferencijske sisteme, alate za obradu slike i video-snimaka na personalnim računarima i radnim stanicama, emitovanje kablovskog i satelitskog programa i televiziju visoke rezolucije (High-Definition Television - HDTV). Za razliku od digitalne audio tehnologije 80-tih godina, većina aplikacija digitalnog videa povezana je sa korišćenjem kompresije podataka. Širina audio opsega je ipak samo oko 20 kHz, koji se prevodi u digitalnu brzinu (data rate) od oko 1.4 megabita u sekundi za visokokvalitetan stereo zvuk. "Semplovani" izvorni video signali, sa druge strane, zahtevaju mnogo višu brzinu (engl. bit rates), reda 10 megabita u sekundi za difuzni video kvalitet do 100 megabita u sekundi za HDTV signale. Čak i kad su statične slike uvučene, kao u sistemima za arhiviranje slika, ogromna količina podataka je potrebna za njihovo predstavljanje. Na primer, kolor slika sa rezolucijom od 1000 x 1000 tačaka (piksela) i 24 bita za svaki piksel zauzeće oko 3 Mb prostora u nekompresovanoj formi. Ovo ne može da stane na HD flopi disketu. U međuvremenu, da bi se olakšalo širenje industrije, razvijena su tri standarda i to za statičke slike, pokretne slike i videokonferencije. Skupovi čipova već postoje za sve tri primene.

Kako se kompresija vrši? Metodi kompresije zasnovani su na redundanciji u podacima i na nelinearnosti čovekovog vida. Oni koriste korelaciju u prostoru za statičke slike, a za video signale korelaciju i u prostoru i u vremenu. Kompresija u prostoru poznata je kao intra-frejm (intra-frame) kompresija, dok se kompresija u vremenu naziva interfrejm (inter-frame) kompresija. (Frejm je elementarni video zapis koji odgovara jednoj slici na filmskoj traci.) Generalno, metodi koji ostvaruju visoke odnose kompresije (10:1 do 50:1 za slike i 50:1 do 200:1 za video) su (sa velikim gubitkom informacija) loši u tome što rekonstruisani podaci nisu identični sa originalom. Metodi sa manjim gubitkom informacija postoje, ali njihov odnos kompresije je izuzetno nizak, ne premašuje 3:1. Takve tehnike se koriste samo u osetljivim aplikacijama, takvim kao što je medicina. Na primer, predmeti uvedeni grubim ("losy") algoritmom u X-ray radiograf, mogu dati nekorektnu interpretaciju i promeniti dijagnozu. Suprotno, za komercijalne, industrijske i potrošačke aplikacije, "losy" algoritmi su preporučljivi, pošto štede prostor i širinu komunikacionog kanala. Ovi "losy" algoritmi, takođe, generalno koriste aspekte čovekovog vizuelnog sistema. Na primer, oko je mnogo osetljivije na fine detalje u osvetljaju (ili sjajnost) nego na obojenost (ili boje). Usled toga, signal osvetljaja se "sempluje" sa višom prostornom rezolucijom. (Na primer, u difuznoj televiziji, digitalna rezolucija semplovanog signala osvetljaja je 720 x 480 piksela, dok za signale boje može biti

Vodič za PC

451

PC i savremene tehnologije 360 x 240 piksela.) Drugo, kodovanoj (ili kompresovanoj) formi signala osvetljaja dodeljeno je više bitova (veći dinamički opseg) nego signalima obojenosti. Takođe, oko je manje osetljivo na energiju sa visokom prostornom frekvencijom nego sa niskom prostornom frekvencijom. Zaista, ako je slika na 13inčnom monitoru formirana promenljivim prostornim signalom od crnog i belog, čovek će videti uniformno sivo umesto naizmeničnog crno-belog uzorka (šahovska tabla). Ovaj nedostatak se koristi za kodiranje koeficijenata visokih frekvencija sa manje bita a niskih frekvencija sa više bita. Sve ove tehnike dodaju se moćnirn "losy" kompresionim algoritmima. U većini izvršenih testova, rekonstruisane slike koje su bile kodovane sa koeficijentom kompresije 20:1, bilo je teško razlikovati od originala. Video podaci, čak i posle kompresije od 100:1, mogu biti dekompresovani sa kvalitetom bliskim analognom videotejp kvalitetu. Druga važna osobina je brzina algoritma. Neki od codec (kombinacija algoritama za kompresiju i dekompresiju naziva se codec) algoritama zahtevaju približno isto vreme za "sabijanje" i "razvijanje" podataka, a neki ne. Kada se govori o kompresiji digitalnog video signala, do izražaja dolaze ovi asimetrični codec algoritmi, pre svega zato što dekompresija traje kraće od kompresije, što opet znači uštedu u vremenu. Postoji još nekoliko važnih karakteristika algoritama, bitnih za njihovu upotrebu u obradi digitalnog video signala. Tu je, na primer, skalabilnost. Da bismo vam objasnili o čemu se radi, poslužićemo se jednim primerom. Pretpostavimo da se jedna video sekvenca na brzom 486 računaru odvija u punom pokretu, što znači 30 frejmova u sekundi (NTSC) i na četvrtini ekrana. Ako sada istu sekvencu pustimo na 386 računaru, slika će biti tri puta sporija i četiri puta manja. Rešenje ovog problema treba tražiti u hardveru. Bez obzira na skalabilnost samog algoritma, koja, uzgred budi rečeno, relativno malo varira, zavisnost od hardvera je veoma velika. Od tipa kompresije zavisi šta sve možete raditi sa video zapisom na vašem računaru. Ako se koristi intrafrejm metod, onda su mogućnosti najveće, jer je svaki frejm posebno kodiran. Sa druge strane, interfrejm algoritam "spaja" nekoliko frejmova, beležeći u komprimovanoj datoteci zajedničke podatke samo na jednom mestu. Time se dobija na brzini i dimenzijama datoteke, ali je nemoguće tako kodirani zapis dalje obrađivati. Video signal može biti komprimovan na više različitih načina. Informacije o boji i osvetljenosti slike u standardnom video signalu su razdvojene, da bi se omogućio prijem i na crno-belim televizorima. Kao rezultat ovakvog stanja stvari, neke od kompresionih metoda posebno tretiraju ova dva zapisa. Takođe, neki codec algoritmi, unutar datoteke, čuvaju audio informaciju, dok drugi, opet, koriste posebne digitajzere i datoteke za čuvanje zvuka. Postoji, da kažemo na kraju, još jedan manje ezoteričan način da se uštedi na prostoru. To je smanjivanje broja boja. Ako se pređe sa punog kolora na 256 boja, količina podataka koje treba smestiti u datoteku smanjuje se na trećinu. Tu je još i smanjivanje dimenzija slike. Na primer, video koji zauzima četvrtinu ekrana smanjiće datoteku na četvrtinu. Možemo smanjiti i učestanost izmene frejmova. Umesto standardnih 30 izmena u sekundi, upotrebimo manji, i opetćemo smanjiti dimenzije

452

Vodic za PC

3.6 Multimedija datoteke. Ipak, time se mnogo gubi. Datoteka je smanjena, ali su i bespovratno izgubljene informacije koje su svesno žrtvovane u procesu "kompresije".

Standardi Nedostatak otvorenih standarda mogao bi usporiti rast ove tehnologije i njenih aplikacija. Tri digitalna video standarda koja su predložena su: Joint Photographic Experts Group (jPEG) - standard za kompresiju statičnih slika; Consultative Committee on International Telephony and Telegraphy (CCITT) preporuka H.261 za video telekonferencije; i Moving Pictures Experts Group (MPEG) za kompresiju video snimaka (pokretnih slika) na digitalne medije (digital storage media - DSM). Predloženi JPEG standard razvijen je od strane istraživačkog tima pod pokroviteljstvom International Standards Organization (ISO). Tim je formiran 1987.g., a algoritam je već objavljen kao Preporuka 10918 od stane ISO komiteta. Oblast algoritma je široka: on uključuje osnovi "losy" pristup i produženi iossless" (bez gubitaka) pristup, kao i nezavisne funkcije koje koriste tehnike kodiranja različite od osnovne. JPEG je razvijen da omogući obradu pojedinačnih statičnih frejmova. Njegova intrafrejm tehnika obrađuje svaku sliku kao poseban entitet. Pogodan je za korišćenje u oblasti stonog izdavaštva. Što se tiče videotelefonije CCITT Preporuka H.261 specificira metod komunikacije za vizuelnu telefoniju. On se često naziva p*64 standard, pošto je brzina prenosa na komunikacionom kanalu p puta 64 kilobita u sekundi, gde je p pozitivan ceo broj manji ili jednak 32. (Preporuka H.261 je standard za pokrivanje kapaciteta celog kanala Integrated-services digital netvvork - ISDN .) Za p=1, signal lošeg kvaliteta za korišćenje u video telefonima može biti prenet preko 64 kilobita/ sekundi linije. Ako je p=32, video signal visokog kvaliteta za telekonferencije može biti prenet preko 2 megabita/sekundi linije. Standard specificira organizaciju i interpretaciju prenetih bita tako da dva koder-dekodera od različitih proizvođača mogu uspešno da uspostave ideokonferencijsku sesiju. MPEG je treći digitalni video standard koji može biti primenjen na takve memorijske medijume kao što su CD-ROM, digitalna audio traka, Winchester disk, upisivi optički diskovi i na takvim komunikacionim kanalima kao što su ISDN i lokalne mreže. MPEG standard je generički, tj. on je nazavisan od bilo koje aplikacije. MPEG koristi interfrejm kompresiju. Ova tehnika postiže stepen kompresije od 50:1, korišćenjem "losy" metoda i memorisanjem samo razlika između sukcesivnih frejmova. Druga pogodnost MPEG je da ta specifikacija obuhvata i algoritam za kompresovanje audio signala i to u opsegu od 5:1 do 10:1. Ono što je zajedničko za ove algoritme je da koriste tzv. kosinusnu transformaciju. Trenutno je na sceni velika borba algoritama za prevlast; uostalom tako je uvek kada se ustanovljavaju novi standardi. Neki se oslanjaju na besplatno davanje prava za korišćenje, a drugi se opet okreću visokom kvalitetu i potrebi da se koristi

Vodič za PG

453

PC i savremene tehnologije poseban hardver. Naravno, sve zavisi od kompanije koja promoviše codec kao standard. U ovom trenutku, bar deset algoritama pretenduje na titulu najboljeg. Ipak, zahvaljujući Microsoft-ovom paketu Video for Windows, stvari stoje bolje nego što bi se moglo očekivati. Trenutno vodeći kompresioni algoritmi su Intel-ov Indeo, SuperMac Technology Cinepak, MPEG I (postoji i MPEG II koji je namenjen profesionainoj upotrebi u TV produkciji), MotiVE (Media Vision), Motion-JPEG i Softvideo fraktalna kompresiona šema (TMM). Indeo algoritam je sastavni deo svake kopije Video for Windows. Ovaj skalabilni codec može da iskoristi sve mogućnosti koje pružaju kartice sa Intel-ovim čipom 1750. Tako, na primer, Intel Smart Video Recorder kartica može u realnom vremenu da snima i komprimuje video signal. Takođe, čip 1750 ima mogućnost da pospeši i Indeo dekompresiju. Na ovaj način memorisan, video signal može se emitovati brzinom od 15 frejmova u sekundi, na četvrtini ekrana, sa 24-bitnom grafikom, na 486 računaru sa taktom od 33 MHz. TMM-ov Softvideo algoritam je korak u budućnost. Ovaj codec zasniva se na iteracionim sistemima koje je otkrio matematičar Michael Barnsley. Sve se, naravno, zasniva na fraktalima. Mogućnosti su velike, a najlakše ih je opisati kao metod kompresije i dekompresije koji ne zavisi od rezolucije, dimenzija, broja boja i brzine emitovanja. Uporedo, drugi konzorcijum, čiji su članovi AT&T, CompuAdd, Creative Labs, Microsoft, Autodesk i Corel Systems radio je na definiciji zaštitnog znaka multimedija pod nazivom MPC ili Multimedia PC. Da bi jedan sistem mogao da nosi ovaj zaštitni znak, morao je da ima sledeću konfiguraciju: 16 MHz, 80386SX CPU 4 Mb RAM 1.44 Mb, 3.5" flopi drajv 4 ili 8-bitnu VGA grafičku karticu digitalni audio sistem CD ROM drajv tastaturu sa 101 tasterom i miša l/O karticu sa serijskim i paralelnim portovima, MIDI i džojstik sistemski softver kompatibilan sa API (Application Programming Interfaces) za Windows 3.0 Multimedia Extensions. Dakle, ovo je bio minimum koji je zahtevao standard definisan kao MPC 1.0 . Međutim, stvarne potrebe u profesionalnom radu na PC računarima daleko prevazilaze minimum definisan ovim standardom. Hardver koji vam je potreban da biste istraživali mogućnosti digitalnog videa, zavisi od toga da li vas interesuje samo gledanje video klipova, ili možda želite da se upustite u kreiranje novih zapisa. Dodatni momenat u razvoju odgovarajućeg hardvera je bila nova generacija multimedija alata za autorizaciju (authoring production tools). Oni se dele u tri kategorije:

454

Vodič za PC

3.6 Multimedija profesionalne i poslovne aplikacije pod DOSAVindows-om na PC računarima,

stanicama.

zabavne i obrazovne aplikacije na Macintosh računarima i profesionalne i inženjerske aplikacije pod Unix-om na radnim ......................... .........Ww .w>

frafiitbnai C\WK> (VGA, &VGA)

vidt«)

DVi K«'.::.x|.xI e«>xfcxl vtdoo

tnn&rf

Ar.«lu
slika 3.25 Personalni računari opremljeni multimedija uređajima mogu da stvaraju, memorišu i reprodukuju razne vrste multimedija prezentacija

Osnova za ove alate je "hypertext", opšta objektno-orijentisana metodologija asocijativnog povezivanja. Hipertekst se izvorno koristi za povezivanje reči (pojmova), fajlova i paragrafa i to dinamički, a način veze se određuje interaktivno, na osnovu asocijacija ugrađenih u materijal. Hipertekst alati omogućava kreiranje multimedija dokumenata koje "čitalac" može da lista kako želi. Pošto mogućnosti računarskih platformi za multimediju evoluiraju, funkcionalnost ovih asocijatvnih veza se proširuje na novu generaciju alata za autorizaciju. Danas, digitalizovane

Vodič za PC

455

PC i savremene tehnoiogije statičke slike, audio i digitalizovane video sekvence mogu da se dodaju kao objekti i da se povezuju kako autor želi, odnosno da im se pristupa kako "čitalac" želi.

DOS/WINDOWS Mada se kasnije uključio u oblast multimedija od Apple-a, Microsoft-ovo X86 zasnovano DOS/WINDOWS okruženje nudi širu lepezu multimedija razvojnih alata u odnsu na bilo koju drugu kompatibilnu hardversku platformu. Od tih alata izdvajaju se OWL International-ov Guide, Asimetrix-ov Toolbook, Lotus-ov Smartext i Frame Technology-jev Framemaker i Framereader, a svi zajedno su evoluirali zajedno sa operativnim sistemom u multimedija mogućnostima. Značajan momenat je bio kada je Microsoft odlučio da napravi hipertekst vezne mogućnosti koje se potčinjavaju takvim programskim delovima DOS/ WINDOWS operativnog okruženja. Windows 3.1 se ističe takvim mogućnostima kao što su dinamička razmena podataka (Dynamic Data Excange - DDE), dinamički povezane biblioteke (Dynamic Linked Libraries - DLL) i objektno povezivanje i ugrađivanje (Object Linking and Embeding - OLE). Kod hipertekst načina, DDE omogućava programima da razmenjuju podatke dinamički (on the fly), dok DLL omogućava programima da smeštaju informacije i kod u biblioteke koje se povezuju sa dokumentom i pristupa im se kada je potrebno, a ne da se konstantno drže u memoriji za vreme izvršavanja. OLE uspostavlja opšti format za upravljanje sa nekoliko dokumenata koji sadrže informaciono različite objekte, kao što su tekst, grafika i zvuk. Microsoft je, takođe, pripremio odgovarajuće operativno okruženje sa mogućnostima koje odgovaraju AVI (Audio-Video Interleave) specifikaciji. AVI radi sa DDE/DDL/OLE karakteristikama tako što se prepliću talasne forme audio signala i video podataka na takav način da video zapis može biti reprodukovan sinhrono sa zvukom. Novembra 1992.g., Microsoft je lansirao multimedija softverski paket Video for Windows.

Problemi sa hardvemm U oblasti personalnih računara do danas je bila takva situacija da je aplikacioni softver obično težio da dostigne mogućnosti koje je nudio hardver. Međutim, što se multimedija tiče situacija je obrnuta, tj. hardver je taj koji treba da održi korak sa onim što softver može da uradi. Čak i kad je u pitanju 32-bitni 486 procesor sa radnim taktom na 50 MHz, multimedija je još uvek stvar kompromisa. Međutim, kompromisi su sve manji i sve ređi, a time je razlika između onoga što se želi i onoga što se može u ovoj oblasti sve manja. Uzrok problema je u tome što ni jedan od standardnih personalnih računara nije pogodan za rad sa video sekvencama. Potrebno je još uvek mnogo hardverskih dodataka da bi se izvršila jednostavna obrada statičkih slika iz video sekvence, video signala iz TV-a ili VCR-a i reprodukovanje tog materijala. Sa današnjim hardverskim platformama, većina multimedija prezentacija do danas je bila mešavina animacije, muzike, glasa i statičkih slika fotografskog kvaliteta

456

Vodič za PC

3.6 Multimedija digitalizovanih skenerom. Da bi se dodao video zapis ovom miksu, potrebne su veoma skupe video kartice. Zahvaljujući naporima firmi Chips&Technologies, Cirrus Logic i Philips Semiconductor, ovi dodaci su sve dostupniji. Fajlovi ogromne veličine i brzine prenosa podataka potrebne za rad sa video zapisima zagušuju tradicionalne personalne računare i radne stanice. Multimedijalni video i audio zapis zahtevaju brzinu procesiranja, širinu sabirnica, radnu memoriju, video/grafičku memoriju i uređaje za memorisanje najmanje za dva reda veličine veće od onih koje zahtevaju tekst i konvencionalni podaci.

Muhimedia eubsyetem

Analog l/O (video)

Analogto-digital convereion

Sampler

Hoet eyetem

Video proceeing

AudioAfideo quantizer (compreeeion)

Dual-ported video memory

Stream manager

Đue/channel manager

AudioA/ideo dequantizer (deoompreeeion)

Analog 1/0 (audio)

Analog-to-cHgital convereion

Audio manager

Dieplay manager

Effecte

Graphice memory

Main memory

File syetem interface

proceeeing

AppKcation programe

Audio proceeeing

Netvvork interface

Required additione for muitimedia

Maee memory (CD ROM . hard diek)

Local-area netvvork

Standard deektop unit

slika 3.26 Mada mogućnosti desktop računara rastu, mnogo funkcija mora da se doda za multimediju: konvertoripodataka za audio i video signale, video procesori za konvertovanje televiziiskih slilca u oblikkoji može biti prikazan na monitoru računara, koderi i dekoaeri da bi se izvršilo prilagođenje raznih TV standarda i čipovi za hardversku kompresiju audio/video podataka u fajlove prihvatljive veličine.

Kolor slika od 1024 x 1280 piksela, sa 24 bita po pikselu, zauzima oko 4 Mb memorije. Ispis jedne digitalizovane slike na ekran zahteva skoro minut na 16-bitnoj AT sabirnici. Prikazivanje serije statičkih slika od 30 frejmova u sekundi, zahteva propusnu moć od skoro 120 megabita u sekundi. Prikazivanje pri nižoj rezoluciji, od

Vodič za PC

457

PC i savremene tehnologije 320 x 240 piksela, zahteva oko 8 megabita u sekundi, što je još uvek iznad mogućnosti 16-bitne sabirnice računara, zasnovanih na 286/386 mikroprocesorima. Industrija je označila propusnu moć kao usko grlo. Prevazilaženje ovog problema se traži u kompresiji video i audio podataka da bi se dobili fajlovi manje veličine, i u proširivanju propusne moći sabirnice i mrežnih veza po kojima će ovi fajlovi putovati. Dugoročno gledano, najbolje rešenje za potrebe vezane za veliki propusnf opseg, potreban za slike, leži u povećanju širine opsega (propusne moći) potčinjene arhitekture. Mada su efikasni, kompresioni algoritmi, kao što su MPEG i JPEG, predstavljaju kompromis. Da bi se redukovalo računarsko opterećenje potrebno je odbaciti piksele. Kretanje od 16-bitnih ka 32-bitnim i 64-bitnim mikroprocesorima učinilo je ovaj prelaz jednostavnijim. Koristeći prednosti veće mašinske reči novih mikroprocesora, arhitektura personalnih računara već je znatno izmenjena, sa specijalizovanim video sabirnicama definisanim od strane grupa za standardizaciju i brzim prihvatanjem od starne proizvođača. U X86 svetu to su VLB i PCI a u svetu 680X0 sistema (Macintosh i Povverbook) to je QuickRing. Da podsetimo, VLB je 32-bitna sabirnica i namenjena je da podrži postojeće 32-bitne 386DX i 486DX mikroprocesore. Ona je nemultipleksirana i može da prenese do 67 megabita u sekundi. PCI sabirnica je namenjena da podrži postojeći 32-bitni 486DX kao i 64-bitni Pentium. Ona je multipleksirana i može da prenese 128 megabita u sekundi. Apple-ova QuickRing arhitektura je mnogo impozantnija. Ona je zasnovana na tzv. "tvvistedring" topologiji koja se koristi u super kompjuterima da omogući ne samo jedan, već više tokova podataka između elektronskih kartica u sistemu. Sa ogromnom brzinom prenosa od 350 megabita u sekundi, ona je znatno ispred većine radnih stanica i PC računara i fokusira multimedija tržište da prihvati ovu arhitekturu. Uprkos poboljšanjima kod platformi, kašnjenje je inherentno u glavnim metodima multimedija prenosa: CD-ROM-u kod personalnih računara i LAN-u u okruženju radnih stanica. Brzina prenosa od 550 kilobita u sekundi (kB/s) za video snimak 640 x 480 piksela nije veliki problem za većinu hard diskova korišćenih na personalnim računarima i radnim stanicama, ali je suviše velika za većinu CD-ROM-ova, čija je brzina oko 150 kB/s. Trenutno rešenje je dalji kompromis u pogledu kvaliteta slike. Tehnika koju koriste Microsoft i Apple je svođenje slike u prozor ne veći od četvrtine ekrana. Kao alternativu, većina kompanija traži rešenje u odgovarajućem proširenju MPEG1 specifikacije. Ova tehnika se naziva decimacija i ona izostavlja svaki drugi piksel u digitalizovanoj slici i digitalizuje samo promenjene frejmove; za vreme rekonstrukcije, ona vraća nazad procenjeni sadržaj frejma na osnovu susednih piksela i frejmova. Ovo redukuje brzinu prenosa na oko 140 kB/s. Međutim, potreba za ovakvim kompromisima brzo nestaje zahvaljujući novoj generaciji brzih CD-ROM-ova koji se pojavljuju na tržištu. Chinon America Inc.,

458

VodičzaPC

3.6 Multimedija Torrance i drugi udvostručili su i utrostručili brzinu CD-ROM-ova, tako da se sada kreću oko 300 - 350 kB/s. Mnogo veći problem predstavlja prenos video poadataka između radnih stanica za multimediju na lokalnim mrežama. Brzina prenosa za kompresovanu video prezentaciju nije problem. Pri 140 - 550 kB/s, sve je u redu ne samo kod 100 MB/s optičkih LAN-ova već i kod 10 MB/s Ethernet konfiguracija. Problem je u prirodi podataka koji se prenose.

y> »\

'sAs/A?>:•

x<*<^ W\

xw <

. ’ >x| <»>

v; k i4

*' ‘ “ V/ < .N\OW >

‘

__ i

^vvT7vXW>> -V* " ^*'^ ’^-* -^*-* .vX\
i*;wv.

> vXi*^

JW.

•y v (vj^v Ovvv^. <4^ 05« o: Vx< M _ >WJ . MođtfV .

’.

.,-v.*:. .s|;

.jw^> •« ■■} ;wyw -.v' *wt V.N'AVŽ/.V•«*;xv> «:'. jS

,^.vvv;-:v?, iri.

4

' t*

^

/irtosc&o* ;>ov>;

slika 3.27 Trenutno u žiži interesovanja su pojedinačni (standalone) multimedija sistemi a mrežni ćetek postati važni. Inženjeri počinju da sarađuju na projektima na virtuelnim multimedija sastancima.

Većina LAN topologija je zasnovana na delenju propusnog opsega podjednako i podrazumeva se da su podaci koji se šalju relativno vremenski nezavisni, što omogućava da se dele u pakete. Kada je mreža zauzeta prenosom paketa jedne stanice, druge ne mogu da vrše prenos, tj. prva je zauzela ceo prenosni kanal. Video, audio i prepleteni video/audio korišćeni u multimedija aplikacijama, sa druge strane, zahtevaju simultani, non-stop transfer. Ako je propusni opseg LAN-a

Vodič za PC

459

PC i savremene tehnologije suviše uzan, potrebno je redukovati frejmove, redukovati veličine video i audio fajlova na nivo koji mreža može da podrži. Dugoročno, novi mrežni protokoli koji se predlažu treba da reše ovaj problem. Modifikacija postojećih l_AN protokola, u cilju njihovog prilagođenja potrebama multimedija i "real-time" video aplikacija, nije pogodna za dobar start. Fluent Inc., Protocomm i drugi razvili su multimedija module koji mogu da se učitaju na mrežama sa standardnim mrežnim softverom (kao što je Novell-ov NetVVare). Ova vrsta softvera omogućava jednostranu distribuciju memorisanog videa na nekoliko vrsta mreža, uključujući 10 MB/s Ethernet, 16 MB/s Token Ring i 100 MB/s FDDI (Fiber-Optic Distributed Data Interface). StarLight Networks Inc. je uveo mrežni softver za digitalni video za dvosmernu "real-time" isporuku na lokalnim mrežama. U potrošačkoj elektronici kompakt disk, audio kaseta ili video kaseta mogu se koristiti na odgovarajućoj vrsti uređaja, bez obzira ko je proizvođač tog uređaja. Slično se dešava i u oblasti multimedija aplikacija. Owl International Inc. razvio je multimedija program Cuide Hypertexl za Macintosh okruženje, ali sada je na raspolaganju i za DOS/VVINDOVVS i Unix okruženje. Cain Tchnology istražuje mogućnost prenošenja svojih multimedija interfejsa na različite platforme koje rade pod Unix-om, kao i na PC koji radi pod Polaris operativnim sistemom. U planu je da se ponudi verzija programa Gain Momentum za novi Windows 3.2 i Windows NT. Video for Windows je skup alata i biblioteka koje opslužuju prenos podataka između aplikacija, kompresionih algoritama, Windows-a i video kartica. Paket obuhvata aplikaciju za emitovanje video signala, novi Media Browser koji podržava video i osnovni softver namenjen "hvatanju" i editovanju televizijske slike. Sve u svemu, i ovog puta je u potpunosti praćena Windows filozofija. Poput Print Managera, Video for Windows omogućava različitim aplikacijama da koriste iste resurse, a promena kompresionog algoritma ne zahteva kupovinu novog softvera. Dovoljno je zameniti samo nekoliko biblioteka i sve aplikacije, takoreći trenutno, mogu da se koriste. QuickTime for Windows pruža većinu istih mogućnosti kao i Video for Windows, ali koristi različiti kod i različltu strukturu datoteka. Na Macintosh-u QuickTime je više nego alat za video - to je deo operativnog sistema koji pokriva celokupnu multimediju. Sada je Apple ovaj softver priredio i za upotrebu na PC računarima. Ako je vaša namera da proizvodite video-multimedija projekte koji će biti dostupni i PC i Mac korisnicima, onda je QuickTime pravo rešenje. Doduše, Microsoft nudi alat za konverziju između Video for Windows i QuickTime for Windows formata, ali većina proizvođača više voli da distribuira disk sa samo jednim setom digitalnih video datoteka. Dupliranje istih podataka u dva formata jednostavno bespotrebno troši prostor. Treba reći da je QuickTime for Windows, za sada, prvenstveno namenjen prikazivanju videa na PC računarima. Za snimanje vam je i dalje potreban Macintosh, dok alati za editovanje na PC računaru nisu jednakog kvaliteta kao oni na Mac-u.

460

Vodič zaPC

3.6 Multimedija Po mišljenu eksperata cilj istinskog multimedija operativnog sistema je mogućnošt opšteg pristupa svim hardverskim platformama i izvršavanja aplikacionih programa u bilo kom okruženju. Od strane IBM-a i Apple-a (grupacija Kaleida), predložen je opšti multimedija skript jezik Scriptx koji bi dugoročno rešio probleme interoperabilnosti (pogodnosti korišćenja na različitim platformama). Težeći istom cilju, i Microsoft već piilagođava svoje verzije Windows NT-a za rad na DEC-ovim Alpha radnim stanicama, kao i na Silicon Graphics R4000/5000 arhitekturama i Intergraph radnim stanicama. Takođe, radi se na prilagođavanju Windows NT-a za rad na PowerPC arhitekturama (RISC procesor, koji zajedno razvijaju IBM i Motorola, a koju će Apple Computers koristiti u svojoj narednoj generaciji personalnih računara). Apple i IBM formirali su dve nove kompanije u cilju ostvarivanja interoperabilnosti. Taligent Inc. treba da razvije objektno-orijentisani operativni sistem za više platformi, koji ujedno treba da bude kompatibilan sa ranije razvijenim aplikacijama za PC i Mac-a. Kaleida Labs treba da promoviše standarde, polazeći od multimedija proizvoda koje su razvili Apple i IBM i da stvore tehnologiju koja će biti na raspolaganju drugim proizvođačima. Ono što projektanti osećaju da je potrebno je potpuno nova vrsta arhitekture procesorskog čipa. U izvesnom smislu, već je došlo do prestruktuiranja. HewletPackard je već obelodanio detalje svog novog mikroprocesora zasnovanog na PARISC (PA - precision architecture), koji uključuje podršku multimedija funkcijama. Interni naziv ovog čipa je Hummingbird i radi sa radnim taktom od 75 MHz. Intel ima slične planove sa nekim varijantama Pentium-a. Texas Instruments Inc. i njegovi partner Cyrix Corp. planiraju da uđu na tržište X86 mikroprocesora i lansiraju niz verzija za multimedija tržište.

Fotografija u računaru Sasvim je sigurno da multimedija na PC računarima ima veliki uticaj na fotografiju. Već danas se nude različiti sistemi koji omogućava memorisanje fotografija na CD-ROM i njihovo uobličavanje u sasvim novi vid prezentacije. Kodak Photo CD je sistem koji omogućava arhiviranje fotografija na mediju i u formatima koji su računaru prepoznatljivi. Kao i do sada, fotografije se snimaju na potpuno konvencionalan način. Fotografska kamera beleži zapis na negativ ili pozitiv film, a od elektronske kamere sa disketom ni traga, ni glasa. Ideja Kodak-ovih stručnjaka je da se posle razvijanja filma, fotografski zapis, umesto na foto-papir, prenese u digitalnom o'bliku na kompakt disk. Primenjujući Kodak-ov postupak, na jedan CD se može smestiti 100 fotografija. Posle razvijanja standardnog negativ ili dijapozitiv filma, uz pomoć Kodak PCD skenera, direktno sa filma se fotografski zapis prenosi u posebno konfigurisan računar poput Kodak-ovog modela Data Manager S200. U njemu se fotografije u digitalnom obliku pripremaju za snimanje na CD ili izradu indeksnih otisaka, koje je najbolje uporediti sa kontaktnim kopijama filma. Photo CD može da zabeleži fotografije u pet rezolucija, a za smanjenje potrebnog prostora se koristi autentičan metod kompresije podataka. Najniža

VodičzaPC

461

PC i savremene tehnologije rezoluđja je 192 x 192 piksela i namenjena je isključivo brzom pretraživanju baze fotografija. Osnovna rezolucija je usklađena sa rezolucijom televizora po NTSC standardu, znači 768 x 512 piksela. U kućnoj upotrebi, ova rezolucija Kodak Photo CD sistema daje potpuno zadovoljavajuće rezultate pri prikazivanju fotografija na TV ekranu. Ostale tri rezolucije namenjene su, pre svega, profesionalnoj primeni. Prva od njih, 4base, ima četiri puta više tačaka od osnovne rezolucije, odnosno 1536 x 1024 piksela. Time je usklađena sa televizijom visoke rezolucije. Istini za volju, za sada HDTV još nije stekla popularnost, ali u Kodak-u misle na budućnost. Sledeća rezolucija, nazvana 16base, najviše će interesovati profesionalne fotografe, novinske kuće ili druge institucije koje imaju potrebu za trajnim arhiviranjem velikog broja fotografija. Rezolucija 16base beleži sliku sa 3072 x 2048 piksela, što omogućava štampanje fotografija bez vidnog gubitka u kvalitetu u odnosu na klasičan fotografski postupak. Poslednja rezolucija, u okviru Kodak Photo CD standarda, je 384 x 256 piksela. I ona ima jasno definisanu primenu - u kompjuterskoj pripremi štampe, ova rezolucija je sasvim dovoljna da se na ekranu prikažu mesto i položaj fotografije na stranici. Naravno, u finalnom otisku biće zamenjena 16 base rezolucijom. Da biste mogli da gledate ili dalje obrađujete fotografije na CD-ju, potreban vam je video-plejer povezan sa televizorom, odnosno Multimedia PC sa odgovarajućim softverom. Nekih posebnih ograničenja nema. U Kodak-u kažu da se na većini CD-ROM drajvova može reprodukovati Kodak Photo CD zapis. Doduše, proizvođač napominje da, u slučaju da se jedan kompakt disk koristi za beleženje više sesija (svaki ciklus beleženja fotografija na disk referiše se kao jedna sesija), za reprodukciju treba imati drajv koji podržava extended architecture (XA).

Projekat “First Ciitfes" MCC (Microelectronics & Computer Technology Corp.) konzorcijum je 1992.g. započeo najobuhvatniji projekat u cilju kreiranja interaktivnih multimedija mrežnih servisa. MCC se uvek upuštao u visokorizična, dugoročna istraživanja koja su iznad domašaja bilo koje pojedinačne kompanije. Cilj istraživanja je da se uspostave standardi, razvije infrastruktura i ispita tržište. Planirano je da se testiranje obavi u gradovima sa 10.000 korisnika. Faza I obuhvata istraživanja u oblastima: multimedija telekonferencija, interaktivne igre, zabavu po zahtevu, komercijalne transakđje, specijalizovane multimedija informacije, obučavanje (obrazovanje), medicinske usluge. Faza II planirano je da traje do decembra 1994.g. i obuhvata eksperimente uz lokalna testiranja i korigovanja. Zeljena arhitektura treba da bude skalabilna, ekstenzibilna i otvorena. Pretplatnici bi trebalo da budu u mogućnosti da dobiju

462

VodiczaPC

3.6 Multimedija uslugu bez obzira na vrstu platforme ili prenosni medijum, bilo to da je satelit, kabl, optički kabl itd. Faza III planirana je za početak 1995.g. i obuhvata potpuno funkcionisanje multimedija sistema. Posle toga, prenosni sistemi i aplikacije bi trebalo da budu na raspolaganju desetinama hiljada izabranih učesnika.

slika 3.28 Pacijentovi rezultati (dijagnoze) su mnogo pristupačniji i korisniji kada su u obliku multimedijalne dokumentacije

Ako se vizije arhitekti konzorcijuma First Cities realizuju, odabrani korisnici će uskoro moći da uključe TV prijemnike i računare i izaberu zabavu po želji, komercijalne informacije, obučavanje iz neke oblasti, medicinske usluge itd.

Kreativna igra Posle ove priče o hardveru i softveru, gotovo da smo zaboravili najvažniju stvar. Multimedija je, pre svega, kreativan čin, a samim tim u podjednakoj meri zavisi od alata i od ideje. Definisanje i razrada multimedijalnih projekata toliko su važni u ostvarenju vaše kreativne vizije da ih je nemoguće zaobići. Ako imate dobru ideju, od nje napravite dobru priču, i ako ste do detalja razradili konačnu koncepciju projekta, posao je gotovo završen. Na kraju, sa tako razrađenom idejom možete unajmiti profesionalca sa računarom i ostalim multimedijalnim hardverom i uz njegovu pomoć ostvariti svoj projekat. Mnogi stvaraoci komercijalizovanih multimedija projekata uglavnom se bave pričom i njenom razradom do koncepta koji koristi mogućnosti PC multimedije.

Vodič za PC

463

PC i savremene tehnologije Neki od njih uopšte ne rade sa multimedijalnim alatima, a neki opet koriste jednostavnije alate koji tek skiciraju konačni proizvod i sve to rade na, za kriterijuma multimedije, skromnom hardveru. Finalizacija se prepušta studijima, gde za moćnim mašinama rade profesionalci sposobni da alate iskoriste do maksimuma.

slika 3.29 Ljubitelji filma mogu, aktiviranjem miša, da pregledaju film i pretražuju detalje po svom nahodenju

Navešćemo nekoliko multimedija projekata realizovanih u SAD: Voyager Co., kupio je elektronska prava od firme Random House za publikovanje klasičnih dela kao što su "Madam Bovari" ili "Mobi Dik". Random House i Broderbound (poznata po igrama Karmen i Prince), dobili su izdavačka prava za dečije knjige koje je napisao i ilustrovao Teodor Gajzel, takođe poznatog pod pseudonimom Dr. Seuss. Gajzelove knjige su prodate u više od 200 miliona primeraka i prevedene su na 20 svetskih jezika, a bile su namenjene da deci olakšaju učenje čitanja kroz korišćenje ritmičnih rečenica i ponavljanje reči. Broderbound je planirao CD-ROM izdanje za 1995. godinu za PC kompatibilne računare sa multimedijalnim mogućnostima. Pored čitanja priče deci, multimedijalne knjige će omogućavati da dete "klikom" na sliku dobije animiranu sekvencu. Voyager Co. je nedavno izdala prvi popularni film na CD-ROM-u. Radi se o crno-belom filmu iz 1964. godine o Beatles-ima "A Hard Day's Night". Da bi "spakovao" 90-minutni film na CD-ROM (čiji je kapacitet 650 MB), Colin Holgate, Voyager-ov programer redukovao je broj frejmova po sekundi na 12 (kao u crtanim filmovima) i memorisao samo promenljive scene iz većine frejmova da bi postigao koeficijent kompresije 4:1. Mada nije televizijskog kvaliteta, slika je bila zadovoljavajućeg kvaliteta na računarskom ekranu.

464

Vodič za PC

3.6 Multimedija Na Stanford University već se publikuju elektronske školske dnevne novine, koristeći Apple-ov Quicktime. MIT Center for Advanced Engineering Study počeo je da priprema na CD-ROM-u osnovne elemente mašinskog projektovanja. The Softvvare Toolvvorks ponudio je komplet za učenje sviranja klavira Miracle Piano Teaching System. Jedan od ključnih problema u ovoj oblasti je problem autorskog prava. Ako je suviše restriktivno, nema prostora za rad, ako je suviše liberalno, oštećeni su autori. Budući korisnici mrežnih biblioteka moraće da plaćaju nadoknadu za pristup elektronskim materijalima, ali još uvek nema jednostavnog sistema za prikupljanje ove nadoknade. Optimisti se nadaju da će servisne usluge biti toliko jeftine u poređenju sa njihovom vrednošću da korisnicima neće predstavljati problem da ih plate. Na kraju možemo zaključiti da PC multimedija predstavlja novi način korišćenja računara, i to kao kreativnog sredstva i sprave koja omogućava lakši i raznorodniji pristup podacima. Napraviti multimedijalni projekat nije lako i jednostavno kao u tekst procesoru napisati pismo, ili možda čak roman, ali nije ni tako teško kao napraviti raketu. Na raspolaganju su nam programi koji su, zahvaljujući Windows-ima, laki za korišćenje i ne traže puno vremena za kreiranje jednostavne multimedijalne atrakcije. Onima kojima treba više, mogu posegnuti za daleko moćnijim (i složenijim za upotrebu) alatima, uz koje pravi majstori PC multimedija mogu činiti čuda. Za one koji žele više informacija iz oblasti multimedija, preporučuju se sledeći časopisi: New Media, mesečni magazin namenjen da prati multimedija hardver i platforme, izdaje ga Hypermedia Communications Inc. (415-573-5170). Envisioneering, dvonedeljnik iz oblasti multimedija, izdaje Kyra Communications (516-783-6244). Oni koji se profesionalno bave multimedijom dobiće niz korisnih informacija, ukoliko se obrate sledećoj kompaniji: Multimedia Computing Corp., 2900 Cordon Ave., Suite 100, Santa Clara, CA 95051,408245-4750, fax: 408-739-5712.

Vodič za PC

46S

PC i savremene tehnologije

3.7 Aplikacije i implikacije Poslodavci koji su angažovali mlade inženjere, žale se da je većina njih slabo pripremljena za realnost dvadeset prvog veka. Diplomirani stručnjaci su možda dobro pripremljeni za inženjerske analize, kažu poslodavci, ali oni ne poseduju veštineza rešavanje interdisciplinarnih problema, konkurentni inženjering, timski rad i komunikaciju - danas vitalne metodologije za intenzivno konkurentnu indistriju. Nije iznenađujuće što su ovi problemi ukazali u kom pravcu treba reformisati nastavne programe tehničkih škola. Jedan od najistaknutijih programa je Synthesis Coalition, petogodišnji projekat započet septembra 1990. godine u US od strane The National Science Foundation (NFS) iz VVashington-a i osam članica, obrazovnih institucija. Članice su: California polytechnic State university, san Luis Obispo; Cornell; Hampton University, Virginia; lowa State University, Ames; Stanford University, California; Southern University, Baton Rouge, La.; Tuskegee University, Alabama; i University of California, Berkeley. Termin sinteza u ovom kontekstu znači integraciju inženjerskog znanja, uključujući projektovanje u jedinstvu sa širokim društvenim interesima. Integracija je i horizontalna, tj. interdisciplinarna, i vertikalna, objedinjuje srednješkolsko i visokoškolsko obrazovanje (i postdiplomske studije). Industrija, takođe, ima veliku ulogu u ovom projektu. Preko 20 kompanija iz oblasti izdavaštva, računarstva i telekomunikacija učestvuje u formiranju softverskih i hardverskih standarda za nastavni program, razvojne studije i baze podataka. Osim toga, kompanije obezbeđuju opremu, tehničku i finansijsku podršku za većinu koalicionih projekata. Ovo nije jedini projekat reforme, širom US obrazovne institucije inoviraju svoje nastavne programe u većoj ili manjoj meri. Članovu Koalicije vide tradicionalne studije kao kruti niz kurseva koji su usko fokusirani i razdvojeni. Početni kursevi su apstraktni i nepovezani sa inženjerskom praksom; studenti se sa punim pravom pitaju da li je to zaista važno za njihovu profesionalnu karijeru. Projektantski kursevi se uvode tek na kraju studija, u trenutku kada možda dolaze kao šok za većinu studenata. Težeći da promeni taj konvencionalni redosled, Koalicija je uvela projektovanje na početku i isprepletala matematiku, fundamentalne nauke, inženjerske predmete, multidisciplinarne i humanističke kurseve tokom četvorogodišnjeg programa. U celini, Koalicija ima oko 70 projekata u različitim stadijumima pripreme. Neki od njih se sprovode pod rukovodstvom tek diplomiranih stručnjaka, kako bi se održao kontinuitet. Drugi se sprovode pod rukovodstvom profesora koji se pripremaju (obučavaju) za reformisani nastavni program. Još uvek se izučavaju i tradicionalni inženjerski predmeti koji su transformisani prema principima Koalicije. Na primer, u predmetu Logička sinteza izučava se projektovanje logičkih sistema i principi i tehnike brzog kreiranja prototipa. Da bi unapredila horizontalnu integraciju, Koalicija je razvila niz modularnih kurseva. Jedan primer je predmet Multidisciplinarni multimedija kurs inženjerskog

466

VodižzaPC

3.7 Aplikacije i implikacije projektovanja (Multidisciplinary Multimedia Case Studies in Engineering Design), koji kombinuje tradicionalan metod projektovanja sa projektovanjem pomoću računara i multimedijalnih sredstava. Umesto da proučavaju slike, specifikacije, grafove i izveštaje u papirnoj formi, studenti tempom koji sami biraju, prolaze kroz gradivo koristeći video displeje, preko baza podataka uče kako su proizvodi zamišljeni, koje projektne odluke su donete i zašto, koje su bile faze u projektovanju i razvoju i kako je proizvod projektovan za laku ugradnju i proizvodnju. Studenti su, takođe, u mogućnosti da ispitaju pouzdanost, održavanje, socijalne implikacije i tržište. Kurs je na raspolaganju kako brucošima, tako i studentima završnih godina. Kao podrška vertikalnoj integraciji, razvijene su verzije kurseva za koledže koje nadmašuju standardni program u koledžima. Ovim se očekuje povećani interes za inženjersku karijeru i pripremaju potencijalni studenti upoznavanjem sa inženjerskim konceptima i metodama. PRIORITETI REFORME

KVALITETI DIPLOMIRANOG INŽENJERA

Razum e 09iove disdpline (struke). Zna da izvedeili dobije detal jnije inform ad je kada je potrebno.

Da li je ve$t u sintezama: integrisanju razlidtih formi inženjerskog znanja, rešavanju projektantskih i otvorenih (nerešenih) problem a. Da li je vešt u interdisciplinarnom rešavanju problema Dobro radi konkurentni inženjering:projektovanje za tržište, proizvodnju, održavanje itd. Razm atra društveni kontekst u projektovanju. Dali vladasamodernom tehnologijom i industrijdtom praksom Radi dobro u multifunkcionalnim timovima i sa I judi m a razli dtog ni voa i skustva. Komuniara dobro.

slika 3.30 Kako će reforma nastavnog programa pomoći studentima

Jedan od interdisciplinarnih kurseva je i kurs Mehatronike (Mehatronics) koji vodi David Auslander, profesor mašinstva na Berkeley-u i vodeći istraživač u toj

Vodič za PC

467

PC i savremene tehnologije oblasti. Studenti uče kako da integrišu mašinske uređaje i ugrade mikroprocesore, pišu upravljački softver, projektuju mehaniku i procenjuju svoje kreacije. Jedan od modula bavi se problematikom prostornog rezonovanja (Spatial Reasoning). Modul obuhvata istraživački i razvojni kurs a zasnovan je na hipotezama da prostorno rezonovanje - sposobnost da se vizuelizuju trodimenzionalne relacije može biti poboljšano interaktivnim kursevima izgrađivanjem intuicije i uspešnih strategija rezonovanja. Prvih nekoliko nedelja studenti crtaju 3 D objekte na papiru, zatim konstruišu sklopljen objekat. Zatim prelaze na izometriju i konačno koriste grafičke radne stanice da projektuju i manipulišu slikama objekata kako bi uočili sve prednosti takvog načina rada. Za ovako ambiciozne projekte potrebna je oprema visoke tehnologije. Instruktorima u učionicama je na raspolaganju multimedijalna tehnika. Oni rade sa IBM i Intel DVI (Digital Video Interactive) tehnologijom, koriste optičke diskove, video rikordere itd. Programi mogu da se emituju preko satelitskih veza ili optičkim vezama.

468

VodičzaPC

dodatak

Dodatak: A-H Rečnik Adresa proizvođača hardvera Adresa proizvođača softvera

DODATAK A ASCII kod Najčešće korišćen u elektronskim računarima je 7-bitni ASCII kod (američki standardni kod za razmenu informacija). Pomoću ASCII koda se prikazuje 96 standardnih znakova u binarno-kodiranom (ili skraćeno heksadekadnom) obliku (vidi sledeću tabelu). Ostali kodovi (u 1. i 2. koloni) se koriste za 32 kontrolna znaka. Tastatura video terminala sadrži tastere za svih 96 "vidljivih" znakova. Kontrolni kodovi u koloni 0. generišu se kada se istovremeno pritisne kontrolni taster i odgovarajući taster 4. kolone, a kontrolni kodovi u koloni 1. generišu se istovremenim pritiskom na taster Ctrl i odgovarajući taster u 5. koloni (na primer, pritiskom na i generiše se kod za EXT ). b3b2b1b0 b6b5b4

0011

3

ETX

DC3

#

3

c

s

c

s

0100

4

EOT

DC4

$

4

D

T

d

t

0101

5

ENQ

NAK

%

5

E

U

e

u

0110

6

ACK

SYN

&

6

F

V

f

v

0111

7

BEL

ETB

1

7

C

W

g

w

1000

8

BS

CAN

(

8

H

X

h

X

1001

9

HT

EM

)

9

1

Y

i

y

1010

A

LF

SUB

*

:

J

Z

i

z

1011

B

VT

ESC

+

/

K

[

k

{

1100

C

FF

FS

/

<

L

1101

D

CR

CS

-

=

M

1

m

}

1110

E F

SO Sl

RS US

N

n

-

/

> ?

A

1111

0

i

0

DEL

Računari obično koriste kontrolne kodove za specijalne sistemske komande, na primer za prekid izvršavanja programa itd.

470

Vodič za PC

DODATAK B.

DODATAK B. Listing konfiguracionog fajla TELIX.CNF

acpacing=0 adcrtrans=1 addlf=On adlftrans=1 aecho=Off aexpand=On alarm=On alpacing=10 ansback="“ apacechr=0 arabort=0 astriph=Off aucrtrans=1 aulftrans=1 autoanswer="ATS0=1 autobaud=Off baud=240 bold=15 bord=0 busy1 ="NO CARRIER" busy2="BUSY" busy3="VOICE" busy4="NO DIAL TONE" c1addr=1016 c1irq=4 c2addr=760 c2irq=3 c3addr=1000 c3irq=4 c4addr=744 c4irq=3 c5addr=1016 c5irq=4 c6addr=1016 c6irq=4 c7addr=1016 c7irq=4 c8addr=1016 c8irq=4 capfile="TELIX.CAP" capsize=1

cdmask=128 cisbauto=On confhang=Off con nect="CON N ECT" ctsrts=On data=8 datefmt=0 datesep="JI dcancel=,,yvM" defbg=0 deffg=7 destbs=On dirprog="" downdir="c:\TELIX\primam\" dpost=,,/vM" dpref = "ATE1V1 X4&C1 &D2X3DP" dpref2="ATDP" dpref3="ATDP" dsrdtr=Off dtime=60 dtrhang=On echo=On editor="edit" enhkb=On ep1 ="" ep1d="" ep1k="" ep1nn=Off ep1t=0 ep1u="" ep2="" ep2d="" ep2k="" ep2nn=Off ep2t=0 ep2u="" ep3="" ep3d="" ep3k="" ep3nn=Off ep3t=0

Vodič za PC

471

DODATAK ep3u= ep4=““ ep4d=“" ep4k=““. ep4nn=Off ep4t=0 ep4u=“" fnguess=1 image="TEUX.IMG" keepabort=On keol=13 kftype=1 kmaxpack=94 knumpad=0 kpad=0 kquote=35 ksop=1 mback=1 mbar=4 mbback=1 mbold=15 mbord=15 mfore=14 mhang=" ----------- + ++ ------------- ATHO ~ M“ minit="ATZ^M ----------- AT S7=45 S0=1 V1 X1 ~ M~" msel=15 parity="N" port=1 ptime=1 qdbar=On s16550b=On sback=10 scriptdir=“" scrnsiz=0 showfreee=On showtelno=On sound=On statback=4 statfore=14 statline=1 stop=1 striphigh=Off swapbs=0 swmode=1

472

tbrminal=2 timefmt=0 timesep=“:" updir="c:\TELIX\SALJEM\" usageon=Off usefile="TELIX.USE" version=311 xferbuf=4 xmdrlx=Off xonany=Off xonxoff=Off zcrc32=On zdcrash=Off zftype=0 zmodauto=On zucrash=Off zwinsiz=0

VodižzaPC

DODATAKC.

DODATAK C. Komande modema Komanda

Namena

AT

komandni prefiks

+++

prelazak u režim prenosa podataka

N

izvršavanje komandi iz komandnog bafera

A

odgovor na poziv

BO

CCITT protokol

B1

BELL protokol

CO

Slanje nosioca (carrier)

C1

Nosilac se ne šalje

D modifikator N P R S=n T W

/

Biranje broja značenje biranje drugog broja, ako je prvi zauzet impulsno biranje broja biranje broja i prelaz u pozvani režim biranje n-tog broja iz EEPROM-a tonsko biranje broja čekanje na signal slobodne linije pauza u izvršenju komandi čekanje na "tišinu" sa linije (oko 5 sekundi) kratak prekid veze (oko 0.5 sekundi) prelaz u komandni režim

EO

Ne vraća komande računaru

E1

Vraća komande računaru

FO

poludupleks veza

F1

dupleks veza

CO

Neće se siati vodeći ton

G1

Vodeći ton frekvencije 550 Hz

C2

Vodeći ton frekvencije 1800 Hz

HO

Prekid veze

H1

Uzimanje veze

/ @ i

VodičzaPC

473

DODATAK Komanda

Namena Identifikacioni broj modema

10 11

Firmver verzija

I2

Test interne memorije

I3

Prikaz statusa modema

J0

Modem neće prepoznati Ijudski glas

J1

Modem će prepoznati Ijudski glas

K

Prikaz spiska komandi

L0

Mala jačina zvuka sa računara

L1

Srednja jačina zvuka sa računara

L2

Velika jačina zvuka sa računara

M0

Isključi zvučnik

M1

Isključi zvučnik posle uspostavljanja veze

M2

Zvučnik stalno uključen

N=n

Pozovi broj n puta

N?

Koliko je puta pozvan broj

OO

Prelaz u režim prenosa podataka

01 Q0

Prelaz u režim prenosa podataka pri jakim smetnjama Šalji odgovore na komande

Q1

Ne šalji odgovore na komande

Sr?

Pročitaj registar r

Sr = n

UpiŠi u registar r broj n

Komande modema (nastavak) Komanda

Značenje

UO ili &T0

Kraj testiranja modema

U1 ili &T1

Test lokalne analogne povratne petlje

U3 ili &T3

Test lokalne digitalne povratne petlje

474

VodižzaPC

DODATAK C. Komanda

Značenje

U4 ili &T4

Dozvoli test U6

U5 ili &T5

Ne dozvoli test U6

U6 ili &T6

Test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema

U7 ili & T7

Izvrši U6 sa ugrađenim testom

U8 ili &T8

Izvrši U1 sa ugrađenim testom

VO

Modem odgovara brojem

V1

Modem odgovara rečima

X0

Osnovni skup odgovora

X1

Prošireni skup odgovora

X2

Prošireni skup odgovora sa detekcijom slobodne linije

X3

Prošireni skup odgovora sa detekcijom zauzete linije

X4

Prošireni skup zauzete linije

odgovora

sa

detekcijom

X5

Omogući zahtev za razgovor glasom

X6

Onemogućavanje glasovnog razgovora

Y0

Modem ne reaguje na signal prekida (break)

Y1

Modem reaguje na signal prekida

Z

Reset

&C0

Ignoriši nosioc signala

&C1

Kontrola prisustva nosioca signala

&D0

Ignoriši DTR liniju

&D1

Pri prelazu DTR sa 1 na 0 pređi u komandni režim

&D2

slobodne

i

Pri prelazu DTR sa 1 na 0 prekini vezu i pređi u komandni režim

&D3

Reset u slučaju prelaza DTR sa 1 na 0

&F

Postavi fabričke parametre rada

&J0

Dvožična telefonska linija

&J1

Četvorožična telefonska linija

Vodič za PC

475

DODATAK Komanda

Značenje

&L0

Standardna telefonska linija

&L1

Iznajmljena telefonska linija

&M0

Asinhrona komunikacija

&M1

Sinhrona komunikacija

&P0

Impuls/pauza = 39%/61% (SAD, Kanada)

&P1

Impuls/pauza = 33%/67%

&P3

Jedan impuls predstavlja jednu cifru

&P4

Dva impulsa predstavljaju jednu cifru

&P5

Devet impulsa predstavljaju jednu cifru

&V

Prikaz trenutne konfiguracije modema

&W

Snimi trenutnu konfiguraciju u EEPROM

&Zb

Upis telefonskog broja b u EEPROM

/

Pauza od jedne osmine sekunde

Standardnim se smatraju komande bez prefiksa "&". Komande koje poseduju prefiks uglavnom su standardizovane, mada postoje manje razlike u zavisnosti od proizvođača. Skup poruka X Odabira se skup poruka koji će se prikazati na ekranu i kako će modem reagovati na signal slobodne i zauzete linije. format X ili X0 X1 X2 X3 X4

476

objašnjenje Modem daje osnovni skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 4. Modem ne reaguje na signal slobodne i zauzete linije. Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 5, 9 i 10. Modem ne reaguje na signal slobodne i zauzete linije. Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 6, 8 i 10. Modem prepoznaje ton slobodne linije. Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 5, i od 7 do 10. Modem prepoznaje ton zauzate linije. Modem daje skup odgovora ekvivalentan ciframa od 0 do 10. Modem prepoznaje slobodne i zauzete linije.

Vodič za PC

DODATAK C X0

X1

X2

X3

X4

poruka 0:

OK

Da

Da

Da

Da

Da

1:

CONNECT

Da

Da

Da

Da

Da

2:

RING Da

Da

Da

Da

Da

-

3:

NO CARRIER

Da

Da

Da

Da

Da

4:

ERROR

Da

Da

Da

Da

Da

5:

CONNECT 1200

Da

Da

Da

Da

Da

6:

NO DIALTONE

-

-

Da

-

Da

7:

BUSY

-

-

-

Da

Da

8:

NO ANSVVER

-

*

Da

Da

Da

9:

CONNECT 600

•

Da

Da

Da

Da

10:

CONNECT 2400

*

Da

Da

Da

Da

Ostale poruke

-

Da

Da

Da

Da

Zahtev za razgovorom: X5 i X6 Kada je modem na vezi sa drugim modemom, a korisnik želi da pređe na glasovni razgovor, kuca komandu i diže slušalicu telefona koji je priključen na modem. X5: Modem neće spojiti na liniju telefon priključen na njega. X6: Modem prestaje sa prenosom, spaja sa linijom telefon na njega priključen i drugom modemu šalje poruku: "Request voice conversation! Please pick up your phone.", ili neku sličnog sadržaja. Opis funkcija registara modema Broj signala "zvona" pre odgovora: SO Pre nego što odgovori, modem mora da detektuje poziv, odnosno signal "zvona" na telefonskoj liniji. Registar SO sadrži broj signala "zvona" koje modem mora da detektuje pre nego što odgovori na poziv. Ako se u ovaj registar upiše 0, modem uopšte neće odgovarati. Broj signala "zvona": S1 Registar S1 je brojač signala "zvona". Brojanje se vrši samo ako je vrednsot u S0 različita od 0. Ako u intervalu od 8 sekundi ne detektuje "zvono", u registar S1 modem upisuje nulu. Znak za prelazak u komandni režim: S2 U registru S2 nalazi se ASCII kod znaka koji se upotrebljava u "escape" sekvenci. Po pravilu, to je znak "+", odnosno ASCII 43. Menjanjem vrednosti registra, umesto ovog može stajati bilo koji drugi ASCII znak.

Vodič za PC

477

DODATAK Carriage return, Line feed i Backspace znaci: S3, S4 i S5 Po ASCII standardu, CR (početak reda), LF (novi red) i BS (kursor unazad) znaci imaju kodove 13, 10 i 8, respektivno. Međutim, menjanjem vrednosti u registrima S3, S4 i S5 mogu se koristiti neki drugi znaci u svrhu postavljanja kursora na početak reda, u novi red ili pomeranjem ulevo. Ukoliko se umesto CR odabere neki drugi znak, komandni niz se mora njime završiti. Vreme čekanja na signal slobodne linije: S6 Vrednost u registru S6 određuje koliko će dugo modem čekati na signal slobodne linije pre nego što počne sa biranjem broja. Modem prekida vezu ako se ovaj signal u predviđenom vremenu ne detektuje. Ako se pod signalom slobodne linije smatra i "tišina", ovo vreme praktično označava vreme čekanja pre biranja prve cifre broja. Obično je donja granica dve sekunde, a gornja 255. Čak i ako se upiše 0, modem će ipak sačekati dve sekunde. Vreme čekanja na signal nosioca: S7 Posle biranja broja, modem čeka neko vreme da se na liniji pojavi signal nosioca kojim mora da odgovori modem koji je pozvan. Registrom S7, određuje se koliko će to vreme iznositi. U slučaju da se drugi modem javi u predviđenom vremenu, dobija se poruka "CONNECT", a ako se u zadatom vremenu ne detektuje nosilac, modem odgovara porukom "NO CARRIER". Standardno, vreme čekanja je 30 ili 40 sekundi, ali može se zadati u intervalu od 1 do 255. Trajanje pauze: S8 Registrom S8, određuje se dužina pauze, u sekundama, koju će izazvati komanda "," (zarez). Obično se zadaje trajanje pauze od dve, ali je ovu vrednost moguće povećati do 255 sekundi. Vreme za detekciju nosioca: S9 Ovim registrom se određuje vreme, u desetinkama sekunde, postojanja signala nosioca na liniji da bi ga modem detektovao. Standardna vrednost koja se nalazi u registru je 6, odnosno modem će nosilac detektovati ako je signal prisutan na liniji najmanje 0.6 sekundi. Kako se u registar mogu upisati brojevi od 1 do 255 (0 nema smisla i ignoriše se), to se ovo vreme nalazi u intervalu od 0.1 do 25.5 sekundi. Duže vreme primenjuje se u uslovima malog nivoa jačine prijema ili veze sa većim šumom. Tolerancija odsustva nosioca: S10 Registrom S10, definiše se vreme, u desetinkama sekunde, u kojem modem toleriše odsustvo signala nosioca sa linije pre nego što prekine vezu. Standardna vrednost je 14, odnosno 1.4 sekunde. Ovu vrednost je moguće menjati u vrednosti od 1 do 255, odnosno od 0.1 do 25.5 sekundi. Veća tolerancija na odsustvo signala nosioca, preporučljiva je u uslovima loše veze. Važno je da vrednost upisana u registar S9 uvek bude manja od vrednosti u S10, jer će isteći vreme navedeno u S10 pre nego što bude zadovoljeno ono u S9. Brzina tonskog biranja: S11 Registrom S11, određuje se trajanje tona i pauze, u milisekundama, prilikom tonskog biranja broja. Standardna vrednost je 70, što praktično znači 7.14 cifara u sekundi. Najveće smanjenje je na 1.9 cifara u sekundi, u slučaju da se u registar

478

Vodič za PC

DODATAK C. upiše 255. Ovaj registar ne utiče na način impulsnog biranja, koje je određeno sa 10 impulsa u sekundi. Pauza u "escape" sekvenci: S12 Za prelazak iz režima prenosa podataka u komandni režim, koristi se sekvenca: pauza + + + pauza. Registrom S12, određuje se, u 20-tinama miiisekundi, koliko će ta pauza iznositi. UobiČajena vrednost registra je 50, odnosno 1 sekunda. Vrednosti koje se mogu upisati u registar, kreću se od 20 do 255, tako da je trajanje pauze određeno u intervalu od 0.4 do 5.1 sekundi. Bit mapirani registri: S13 - S17 i S19 Registri S13, S14, S15, S16, S17 i S19 su bit mapirani registri, odnosno svaki bit ima tačno određeno značenje. Na primer, prvi bit registra S16 označava da li je aktivna komanda E0 ili E1, drugi bit da li je aktivna komanda Q0 ili Q1, itd. Registre modem koristi interno i ne preporučuje se menjanje njihovih vrednosti. Test tajmer: S18 Registar se koristi tokom testiranja modema i njime se određuje vreme, u sekundama, trajanja testa. Standardna vrednost je 0, kojom se tajmer isključuje. Kašnjenje DTR: S25 Registar sadrži vreme za koje DTR mora da bude na niskom nivou da bi modem mogao da prepozna asinhroni prenos. Za sinhronu komunikaciju registar određuje vreme posle uspostavljanja veze, a pre ispitivanja DTR signala. Ovo vreme se može iskoristiti da se modem isključi sa asinhronog terminala, a da se ovaj ne vrati u komandni režim. Standardna vrednost je 5 sekundi. Period dozvoljene neaktivnosti: S30 Ako u vremenu određenom ovim registrom modem ne detektuje prenos podataka, prekida vezu. Detekcija se isključuje stavljanjem nule u registar. Moguće vrednosti su od 0 do 255, a rezolucija je 10 sekundi. Brzina komunikacije: S37 Modem pokušava da uspostavi vezu sa drugim modemom najvećom mogućom brzinom koja ne prelazi vrednost upisanu u ovaj registar. Mogući sadržaj ovog registra dat je tabelom.

0:

5:

1200 bps

1:

brzina je određena AT komandom 75 bps

6:

2400 bps

2:

110 bps

7:

4800 bps

3:

300 bps

8:

rezervisano

4:

rezervisano

9:

9600 bps

Vodič za PC

479

DODATAK

DODATAK D. Testiranje modema pomoću komandi U ili &T Creška u komunikacionom kanalu može nastati u lokalnom ili udaljenom računaru, lokalnom ili udaljenom modemu ili na telefonskoj liniji. U Hayes i njima kompatibilnim modemima ugrađena je mogućnost samotestiranja. Test se kod nekih modema inicira komandom U, a kod nekih komandom &T, iza koje sledi broj testa koji se želi. Pre svakog testa, modem se mora povezati na tačno određen način. U narednoj tabeli dati su potrebni resursi za pojedine testove.

test LAL (U1)

lokalna strana računar -modem

telefonska linija

udaljena strana računar - modem

++

LDL (U3)

+

+

RDL (U6)

+

+

+

+

RDLST (U7) LALST (U8) U1 ili &T1 U3 ili &T3

U4 ili &T4 U5 ili &T5 U6 ili &T6

U7 ili &T7

U8 ili &T8

480

+

+

+

Test lokalne analogne povratne petlje. Testira se kolo predajnika i prijemnika i komunikacioni kanal između računara i modema (vidi sliku A). Test lokalne digitalne povratne petlje. Omogućava udaljenom modemu, koji nema mogućnost izvođenja testa digitalne povratne petlje preko udaljenog modema (test broj 6). Realizacija prikazana na slici B. Omogućava test broj 6, iniciran udaljenim modemom. Ne dozvoljava test broj 6, iniciran udaljenim modemom. Test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema. Testira se komunikacioni kanal izmedu računara i udaljenog modema (vidi sliku C). Test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema ugrađenim testom. Testira se komunikacioni kanal između računara i udaljenog modema ugrađenim, standardnim , testom (vidi sliku D). Test lokalne analogne povratne petlje ugrađenim testom. Testira se kolo predajnika i prijemnika i komunikacioni kanal između računara i modema Vodictestom za PC(vidi sliku E). ugrađenim, standardnim,

DODATAK D. NAPOMENE: 1. Da bi se otkrilo da li je greška u modemu, primenjuje se test lokalne analogne povratne petlje ugrađenim testom (U8 ili &T8). 2. Za otkrivanje grešaka na telefonskoj liniji, koristi se test lokalne analogne povratne petlje (U1 ili &T1) koga primenjuju lokalni i udaljeni modem svaki posebno. Ako oba modema prođu test, a test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema ugrađenim testom (U7 ili &T7) ukaže na grešku, onda su problemi u telefonskim linijama. Postoje dva načina za završetak testa: 1. Ako je pre sprovođenja testova U7 i U8 (odnosno &T7 i &T8) u registar S18 upisano vreme trajanja testa, on će se završiti posle tog vremena tako što će se modem vratiti u komandni režim. 2. Ako je pre sprovođenja testova u S18 upisana nula, test se završava komandom UO ili &T0. U toku testa lokalne analogne povratne petlje ili testa digitalne povratne petlje režim ("+ + +" sekvenca). preko slika D -u7komandni udaljenog modema, potrebno je prebaciti modem iz režima prenosa podataka Način

<»)

(.okulni iimdciu

ldeftHisJuL liuija

| »‘rijenmiL J

--------- --------- -------------------------------------

f-4---------------------------PTMllljUjk | ---------------

Uitiljcni nKHfem

—| Piiiriuoik |

V''

o>)

(s) Teldun-Aa liuiju

Lcktilni modrm

si>

-J icst (tciteiuitor J^i -| lii'um* }-«) ^redajnik p_ ___ ..... _. |Prijemnik ____

V

LtlHljcsi nvKJem

/\

povezivanja modema za pojedine testove: a) test lokalne analogne povratne petlje, b) test lokalne digitalne povratne petlje, c) test digitalne povratne petlje preko udaljenog modema, d) testdigitalne povratne petlje preko udaljenog moaema ugradenim testom. e) test lokalne analogne povratne petlje ugrađenim

| ■j ^iedajoik J'rtjeinojK |—i pj

Lnkaini modcm ST> l.uluiliii mćurmr

—| iUP

‘ItH

geuetaux

|

PrMkjnik

|—i

—| BnrpS |-«| /rijeinnik |—1

l®)

Vodič za PC

481

DODATAK

DODATAK E. Kratak vodič za PC kablove Jedinica za napajanje obično ima 6 konektora: - dva 6-pinska za napajanje osnovne ploče; - četiri 4-pinska za napajanje disk jedinica Konektori za napajanje osnovne ploče P8 i P9 K8

K9

pin

signal

pin

signal

1

Povver Cood

1

GND

2

+ 5V ( or N/C )

2

GND

3

+ 12V

3

- 5V

4

-12V

4

+ 5V

5

GND

5

+ 5V

6

GND

6

+ 5V

Konektor za napajanje disk drajva ( 4 x 4 pina) pin

signal

1

+ 12V

2

GND

3

GND

4

+ 5V

Konektori osnovne ploče Osnovna ploča ima različite kombinacije konektora, rešenja i ugrađenih karakteristika. Konektor za "backup" baterije (samo AT) pin

signal

1

Batt +

2 3

482

[KEY] GND

Vodič za PC

zavisno od projektnog

DODATAK E pin

signal

4

GND

Konektor za indikaciju napajanja (LED Povver) i zaključavanje tastature (Key Lock) (samo AT) pin

signal

1

LED povver

2

GND

3

GND

4

Key Svvitch

5

GND

Konektor za zvučnik pin

signal

1

- Speaker

2

[KEY]

3

GND

4

+ Speaker + 5V

Konektor Turbo indikatora pin 1 2 3

signal + 5V *HIGH SPEED + 5V

Konektor za tastaturu pin

signal

1

KBD CLK OUT

2

KBD SERIALOUT

Vodič za PC

483

DODATAK pin

signal

3

KBD RESET IN

4

KBD CND

5

KBD + 5V

Kablovi za flopi drajvove Konektori za napajanje flopi/hard drajvova

pin signal 1

+ 12V

2

GND

3

GND

4

+ 5V

Interfejs kabl za flopi drajv pin signal pin signal 1

2

N/C

3

GND

4

N/C

5

GND

6

N/C

7

GND

9

GND

11

GND

8 10 12

lndex Motor Enable A Drive Select B

13

GND

14

Drive Select A

15

CND

16

Motor Enable B

17

CND

18

Stepper Direction

19

GND

20

Step Pulse

21

484

GND

GND

22

Write Data

23

GND

24

VVrite Enable

25

GND

26

Track 0

27

CND

28

Vodič za PC

VVrite Protect

DODATAK E pin

signai

pin

signai

29

GND

30

Read Data

31

GND

32

Seiect Head 1

33

CND

34

(Spare)

Kablovi za hard diskove Kablovi za ST - 506 hard disk drajv Konektori za napajanje flopi/hard drajvova pin

signai + 12V

1

CND

2 3

CND

4

+ 5V

Upravljački kabl za ST - 506

pin

signal

pin

signal

1

Head Select 8

2

CND

3

Head Select 4

4

GND

5

Write Gate

6

GND

7

Seek Complete

8

GND

9

Track 0

10

GND

11

Write Default

12

GND

13

Head Select 1

14

GND

15

Reserved

16

GND

17

Head Select 2

18

GND

19

lndex

20

GND

21

Ready

22

CND

23

Step

24

GND

25

Drive Select 1

26

GND

VodičzaPC

485

DODATAK pin

signal

pin

signal

27

Drive Seiect. 2

28

CND

29

Drive Select 3

30

GND

31

Drive Select 4

32

CND

33

Direction In

34

GND

Kabl podataka za ST - 506

pin

signal

pin

Drive Selected

1

signal CND

2

3

Reserved

4

GND

5

Reserved

6

GND

7

Reserved

8

GND

9

Reserved

10

GND

GND

11

GND

12

13

MFM VVrite Data+

14

MFM VVrite Data-

15

GND

16

GND

17

MFM Read Data+

18

MFM Read Data-

19

GND

20

GND

Kablovi za ESDI hard diskove Upravljački kabl za ESDI hard disk

pin

pin

Head Select 3

1

2

signal CND

3

Head Select 2

4

GND

5

VVrite Gate

6

GND

Config/Status Data 8

GND

7 9

Transfer Ack. 11

' 13

486

signal

Attention

10 12

Head Select 0

VodičzaPC

14

GND GND GND

DODATAK E pin

signal

pin

signal

15

Sec/Addr Mark Find

16

GND

17

Head Select 1

18

GND

19

lndex

20

CND

Ready

21

CND

22

23

Transfer Request

24

GND

25

Drive Select 1

26

CND

27

Drive Select 2

28

GND

29

Drive Select 3

30

CND

31

Read Gate

32

CND

33

Command Data

34

GND

Kabl podataka za ESDI hard disk pin

signal

pin

Drive Selected

1

2

signal Sec/Addr Mark Found

3

Seek Completed

4

Address Mark Enable

5

Reserved/Step Mode

6

GND

7

VVrite Clock+

8

VVrite Clock-

10

Read Ref. Clock+

9

Cartridge Changed

11

Read Ref. Clock-

12

GND

13

NRZ VVrite Data+

14

NRZ VVrite Data-

15

GND

16

GND

17

NRZ Read Data+

18

NRZ Read Data-

19

GND

20

lndex

Kabl za SCSI interfejs (hard disk drajv)

pin 1

signal pin GND 2

signal Data Line 0

Vodič za PC

487

DODATAK pin

signal

pin

signal

3

GND

4

Data Line 1

5

GND

6

Data Line 2

7

CND

8

Data Line 3

9

CND

10

Data Line 4

11

CND

12

Data Line 5

13

GND

14

Data Line 6

15

GND

16

Data Line 7

17

GND

18

Data Parity Line

19

GND

20

CND

21

GND

22

CND

23

GND

24

CND

25

GND

26

Terminator Povver

27

GND

28

CND

29

GND

30

GND

31

GND

32

Attention

33

GND

34

GND

35

GND

36

Busy

37

GND

38

Acknovvledge

39

GND

40

Reset

41

GND

42

Message

43

GND

44

Select

45

CND

46

C/D

47

GND

48

Request

49

CND

50

l/O

Konektori video kartica Monohromatske (MDA), Hercules, kolor (CGA) kartice

488

VodičzaPC

DODATAK E Konektor tipa DB - 9 pin

signal

pin

signal

1

CND

6

lntensity

2

CND

7

Video *

3

N/C or RED

8

Horizontal Drive

4

N/C or GREEN

9

Vertical Drive

5

N/C or BLUE

* NTSC Video na nekim klonovima EGA kartica Konektor tipa DB - 9

pin

signal GND

1

pin

signal

6

Secondary Green / lntensity

2

Secondary Red

7

3

Primary Red

8

Horizontal Drive

4

Primary Green

9

Vertical Drive

5

Primary Blue

Secondary Blue / Mono Video

VGA kartica Konektor tipa DB -15 pi n

signal

pin

signal

1

Red Video

9

[KEY]

2

Green Video

10

Sync GND

3

Blue Video

11

Monitor ID - Bit 1

4

Monitor ID - Bit 2 12

Monitor ID - Bit 0

5

GND

13

Horizontal Sync

6

Red GND

14

Vertical Sync

7

Green GND

15

N/C (Reserved)

Vodič za PC

489

DODATAK pin

signal

8

BlueCND

pin

signal

Paralelni port (za priključenje printera) l/O adrese LPT1:378 - 37A (heksadecimalno) LPT2:278 - 27A (heksadecimalno) DB - 25 konektor (Computer End) pin

signal

pin

signal

1

*STROBE

14

* Auto Feed

2

Data Bit 0

15

* Error

3

Data Bit 1

16

* Initialize Printer

4

Data Bit 2

17

* Select Input

5

Data Bit 3

18

GND

6

Data Bit 4

19

CND

7

Data Bit 5

20

GND

Data Bit 6

8

CND

21

9

Data Bit 7

22

GND

10

* Acknowledge

23

GND

11

Busy

24

GND

12

Paper Out

25

GND

13

Select

Centronics 36-pinski konektor (Printer End) pin 1 2

490

signal

pin

* STROBE Data Bit 0

19 20

signal CND CND

3

Data Bit 1

21

GND

4

Data Bit 2

22

GND

VodičzaPC

DODATAK E. pin

signal

pin

signal

5

Data Bit 3

23

CND

6

Data Bit 4

24

CND

7

Data Bit 5

25

GND

Data Bit 6

8 9

Data Bit 7

27

* Acknovvledge

10

CND

26

GND CND

28

11

Busy

29

GND

12

Paper Out

30

CND

13

Select

31

* Prime

14

* Auto Feed XT

32

* Error

15

§ OSCXT ć

33

Signal GND

16

Signal GND

34

N/C

17

Frame GND

35

N/C

18

+ 5V

36

N/C

Serijski portovi NAPOMENA : IBM koristi DTE (Data Terminal Equipment) standard povezivanja. Većina modema su DCE (Data Communication Equipment). I/O adrese COM1:3F8 - 3FF (heksadecimalno) COM2:2F8 - 2FF (heksadecimalno) COM3:3E8 - 3EF (heksadecimalno) COM4:2E8 - 2EF (heksadecimalno) DB - 9 konektor pin 1

signal CD

Carrier Detect

pin

signal

6

DSR

Data Set Ready

2

RXDReceive Data

7

RTS

Request to Send

3

TXDTransmit Data

8

CTS

Clear to Send

Vodič za PC

491

DODATAK pin signal

pin 9

4 DTR Data Term. Ready

signal Rl

Ring Indikator

5 GND Signal GND DB - 25 konektor

pin

signal

pin

signal

1

GND Ground / Shield

14

{ 2nd TXD }

2

TXD Transmit Data

15

Transmit Clock

3

RXD Received Data

16

{ 2nd Rec. Clock}

4

RTS

Request to Send

17

{ Receive Clock }

5

CTS

Clear to Send

18

{ Unassigned } { 2nd RTS }

6

DSR Data Set Ready

19

7

GND

Ground

20

8

DCD

Carrier Detect

21

9

DTR

Data Term. Ready { Sig. Quality }

{ Reserved }

22

Rl

Ring Indicator

10

{ Reserved }

23

{ Data Rate Sel. }

11

{ Unassigned }

24

{ Transmit Clock}

12

{ 2nd CD }

25

{ Unassigned }

13

{ 2nd CTS }

“NuH'' modem kabl RS- 232 definition signal

492

Computer/Terminal DTE

Modem DCE

9 - pin

25 - pin

25 - pin

GND

Signal GND

5

1

1

TXD

Transmit Data

3

2

3

RXD

Receive Data

2

3

2

Vodič za PC

DODATAK E RS- 232 definition signal Computer/Terminal Modem DCE DTE 9-pin

25- pin 25 - pin

RTS

Req. to Send 7

4

5

CTS

Clear to Send 8

5

4

DSR

Data Set Ready 6

6

20

GND

Chassis GND

7

7

CD

Carrier Detect 1

8

8

20

6

DTR

Term. 4

Data Ready

Konektor

za

video

DB -15 konektor

igre

pin

signal

pin

signal

1

4- 5V

9

+ 5V

Button 1-1

2

10

Button 2 -1

3

X1

11

X2

4

GND

12

GND

5

GND

13

Y2

6

Y1

14

Button 2-2

15

N/C

7

Button 1 - 2 N/C

8 Džojstik konektor DB - 9 konektor

pin

signal

pin

signal

1

JOYO

6

Fire Button

2

JOY1

7

+ 5V

3

JOY2

8

GND

4

JOY3

9

POT X

VodičzaPC

493

DODATAK pin

signal

5

pin

signal

POT Y

Ekspanzioni l/O 8-bitni slotosnovne ploče (XT/AT)

COMPONENT SIDE NON-COMPONENT SIDE pin signal pin signal

494

A1

-1/0 CH CLK

B1

GND

A2

SD7

B2

RESET DRV

A3

SD6

B3

+ 5V

A4

SD5

B4

IRQ 9

A5

SD4

B5

- 5V

A6

SD3

B6

DRQ2

A7

SD2

B7

- 12V

A8

SD1

B8

Reserved /OVVS

A9

SDO

B9

+ 12V

A10

- I/O CH RDY

B10

GND

A11

AEN

B11

-SMEMVV

A12

SA19

B12

-SMEMR

A13

SA18

B13

-IOW

A14

SA17

B14

-IOR

A15

SA16

B15

-DACK3

A16

SA15

B16

DRQ3

A17

SA14

B17

- DACK1

A18

SA13

B18

DRQ1

A19

SA12

B19

-REFRESH

A20

SA11

B20

CLK

A21

SA10

B21

IRQ7

A22

SA9

B22

IRQ6

Vodič za PC

DODATAK E COMPONENT SIDE

NON-COMPONENT SIDE

pin

signal

pin

signal

A23

SA8

B23

IRQ5

A24

SA7

B24

IRQ4

A25

SA6

B25

IRQ3

A26

SA5

B26

-DACK2

A27

SA4

B27

T/C

A28

SA3

B28

BALE

A29

SA2

B29

+ 5V

A30

SA1

B30

osc

A31

SAO

B31

CND

Ekspanzioni l/O 16-bitni slot osnovne ploče (AT) COMPONENT SIDE

NON-COMPONENT SIDE

pin

signal

pin

signal

C1

SBHE

Dl

-MEMCS16

C2

LA23

D2

-1/0

C3

LA22

D3

IRQ10

C4

LA21

D4

IRQ11

C5

LA20

D5

IRQ12

C6

LA19

D6

IRQ13

C7

LA18

D7

IRQ14

C8

LA17

D8

-DACKO

C9

-MEMR

D9

DRQO

C10

-MEMVV

D10

-DACK5

C11

SD08

D11

DRQ5

C12

SD09

D12

-DACK6

03

SD10

D13

DRQ6

Vodič za PC

49S

DODATAK COMPONENT SIDE

496

NON-COMPONENT SIDE

pin

signal

pin

signal

C14

SD11

D14

-DACK7

C15

SD12

D15

DRQ7

C16

SD13

D16

+ 5V

C17

SD14

D17

-MASTER

C18

SD15

D18

GND

VodičzaPC

DODATAK F.

DODATAK F. Atributi hard diskova TyPe

Cylinders

Heads

VVPcom

1

306

4

2

615

3

LZone

Sectors

128

305

17

10 MB

4

300

615

17

20 MB

615

6

300

615

17

30 MB

4

940

8

512

940

17

62 MB

5

940

6

512

940

17

47 MB

6

615

4

65535

615

17

20 MB

7

462

8

256

511

17

31 MB

8

733

5

65535

733

17

30 MB

9

900

15

65535

981

17

112 MB

10

820

3

65535

17

20 MB

11

855

5

65535

855

17

35 MB

12

855

7

65535

855

17

50 MB

13

306

8

128

319

17

28 MB

14

733

7

65535

733

17

43 MB

663

17

20 MB

828

Size

15 4

16

612

0

17

977

5

300

977

17

41 MB

18

977

7

65535

977

17

57 MB

19

1024

7

512

1024

17

60 MB

20

733

5

300

732

17

30 MB

21

733

7

300

732

17

43 MB

22

733

5

300

733

17

30 MB

23

306

4

0

336

17

10 MB

24

925

7

0

925

17

54 MB

VodičzaPC

497

DODATAK TyPe

Cylinders

Heads

VVPcom

25

925

9

65535

925

17

69 MB

26

754

7

754

754

17

44 MB

27

754

11

65535

754

17

69 MB

28

699

7

256

699

17

41 MB

29

823

10

65535

823

17

68 MB

30

918

7

918

918

17

53 MB

31

1024

11

65535

1024

17

94 MB

32

1024

15

65535

1024

17

128 MB

33

1024

5

1024

1024

17

43 MB

612

2

128

612

17

10 MB

35

1024

9

65535

1024

17

77 MB

36

1024

8

512

1024

17

68 MB

37

615

8

128

615

17

41 MB

38

987

3

987

987

17

25 MB

39

987

7

987

987

17

57 MB

820

6

820

820

17

41 MB

41

977

5

977

977

17

41 MB

42

981

5

981

981

17

41 MB

43

830

7

512

830

17

48 MB

44

830

10

65535

830

17

69 MB

45

917

15

65535

918

17

114MB

46

1224

15

65535

1223

17

152 MB

34

40

498

LZone

Vodič za PC

Sectors

Size

DODATAKG.

DODATAK G. BlOS-ove poruke o greškama Ukoliko za vreme startovanja sistema POST (Povver On Self Test) rutine detektuju neku grešku, pojaviće se na ekranu poruke sledećegformata: ERROR Message Line 1 ERROR Message Line 2 press to RESUME Obratite pažnju na poruku a zatim pritisnite taster F1, da bi se nastavila procedura "butovanja". NAPOMENA: Ako je opcija "Wait for If Any Error" u naprednom CMOS Setup-u BIOS SETUP PROGRAM-a postavljena na "disabled" (zabranjeno; ukinuto), , prompt se neće pojaviti na trećoj liniji. Za većinu poruka o greškama ne postoji ERROR Message Line 2. Generalno, za one poruke koje sadrže liniju 2, tekst će biti "RUN SETUP UTILITY". Pritiskanjem tastera F1, vi ćete ući u BIOS SETUP PROGRAM. Sledi opis mogućih grešaka: 1. CH-2 Timer Error - Većina standardnih osnovnih ploča ima dva tajmera (sata). Ukoliko je greška kod tajmera #1, to je fatalna greška i tada je poruka "Timer Not Operational". Ako je greška kod tajmera #2, onda se pojavljuje ova poruka. 2. INTR #1 Error - Prvi interapt kanal nije prošao POST rutinu (testiranje). 3. INTR #2 Error - Drugi interapt kanal nije prošao POST rutinu. 4. CMOS Battery State Low - Na osnovnoj ploči se nalazi baterija koja održava napajanje CMOS kola, tj. održava postavljene vrednosti parametara sistema (vrste flopi drajvova, datum, vreme, tip hard diska itd.). Ova poruka vas upozorava da je baterija istrošena i da je treba zameniti. 5. CMOS Checksum Failure - Pošto su CMOS vrednosti memorisane, "čeksum" vrednost je generisana da bi se izvršila provera da li postoje greške. Ako je prethodna vrednost različita od trenutno očitane, pojaviće se navedena poruka. Da biste korigovali ovu grešku, morate da pokrenete BIOS SETUP PROGRAM. 6. CMOS System Options Not Set - Vrednosti memorisane u CMOS čipovima su ili oštećene ili ne postoje (nisu postavljene). Pokrenite BIOS SETUP PROGRAM, da biste korigovali ovu grešku. 7. CMOS Display Type Mismatch - Tip video kartice postavljen u CMOS ne poklapa se sa tipom koji je BIOS detektovao. Pokrenite BIOS SETUP PROGRAM, da biste korigovali ovu grešku. 8. Display Switch Not Proper - Neki sistemi zahtevaju da prekidač (ili džamper) za video sistem na osnovnoj ploči bude postavljen ili u položaj za kolor ili monohromatski, zavisno od tipa video kartice koju koristite. Da biste ovo podesili, ugasite računar i postavite prekidač u odgovarajući položaj. 9. Keyboard is Locked ... Unlock It - Tastatura je zaključana (bravica na kućištu). da bi sistem nastavio sa "butovanjem", tastatura mora biti otključana. 10. Keyboard Error - BIOS je konstatovao grešku za vreme skaniranja tastature (verovatno zaglavljen neki taster) ili je SETUP "izgubio" tastaturu. Proverite da li je u

Vodic za PC

499

DODATAK BIOS SETUP-u u Standard CMOS Setup-u kod opcije "Keyboard" postavljena vrednost "Installed". 11. KB/lnterface error - BIOS detektovao grešku na konektoru za tastaturu na osnovnoj ploči. 12. CMOS Memory Size Mismatch - Ako BIOS pronađe da je iznos memorije na vašoj osnovnoj ploči različit od iznosa memorisanog u CMOS-u, pojaviće se ova poruka. Da biste korigovali ovu grešku, pokrenite BIOS SETUP. 13. FDD Controlier Failure - BIOS ne može da komunicira sa flopi drajv kontrolerom. Pošto isključite računar, proverite kablovske veze. 14. HDD Controller Failure - BIOS ne može da komunicira sa hard disk kontrolerom. Pošto isključite računar, proverite kablovske veze. 15. C: Drive Error - BIOS nije dobio bilo kakav odziv od hard diska C:. Možda će biti potrebno da pokrenete Hard Disk Utility opciju, da biste otklonili grešku. Takođe, proverite koji je tip hard diska postavljen u Standard CMOS Setup-u. 16. C: Drive Failure - BIOS nije dobio bilo kakav odziv od hard diska C:. Možda će biti potrebno da zamenite hard disk. 17. CMOS Time & Date Not Set - Pokrenite Standard CMOS Setup BlOS-a, da biste postavili datum i vreme u CMOS. 18. Cache memory Bad, Do Not Enable Cache ! - BIOS je detektovao da je "keš" memorija na osnovnoj ploči oštećena. Potražite servisera da otkloni kvar. 19. 8042 Gate A20 Error - Pin (nožica) A20 na kontroleru tastature (čip sa oznakom 8042) ne funkcioniše korektno. Treba zameniti čip 8042. 20. Address Line Short - Detektovana je greška u adresnom dekoderu osnovne ploče. 21. DMA #2 Error - Detektovana greška na drugom DMA kanalu na osnovnoj ploči. 22. DMA #1 Error - Detektovana greška na prvom DMA kanalu na osnovnoj ploči. 23. DMA Error - Detektovana greška kod DMA kontrolera na osnovnoj ploči. 24. Diskette Boot Failure - Disketa korišćena za startovanje računara sa flopi drajva je oštećena. Startujte sistem sa drugom "butabilnom" (sistemskom) disketom i sledite instrukcije koje se pojave na ekranu. 25. Invalid Boot Diskette - BIOS može da čita disketu u drajvu A:, ali ne može da startuje sistem sa njom. Startujte sistem sa drugom sistemskom disketom i sledite instrukcije koje se pojave na ekranu. 26. On Board Parity Error - BIOS je detektovao grešku parnosti u memoriji instaliranoj na osnovnoj ploči. Poruka ima sledeći oblik: ON BOARD PARITY ERROR ADDR (HEX) = (XXXX) gde je XXXX adresa (heksadecimalna) na kojoj se greška pojavila. "On Board" znači da se greška pojavila na delu memorije koji je direktno instaliran na osnovnu ploču, a ne na kartici sa memorijskim proširenjem. 27. Off Boars Parity Error - BIOS je detektovao grešku parnosti (pariteta) u delu memorije na ekspanzionom slotu (kartica sa memorijskim proširenjem) i stvarna forma poruke je sledeća:

500

VodičzaPC

DODATAK G. OFF BOARD PARITY ERROR ADDR (HEX) = (XXXX) 28. Parity error ???? - BIOS je detektovao grešku parnosti kod testiranja memorije, ali ne može da odredi memorijsku adresu na kojoj se greška javlja.

Vodič za PC

501

DODATAK

DODATAK H. Korisne informacije o institucijama koje pružaju informacione usluge EDIFACT standard za elektronsku razmenu poslovnih poruka Na inicijativu OUN, 1986. godine je izrađen projekat za usklađivanje poslovnih poruka, koji se ubrzo razvio u projekat EDIFACT (Electronic Data Interchange For Administration, Commerce and Transport). EDIFACT je dakle, međubranšni i međunarodni standard za računarsku razmenu podataka - poslovnih poruka sa područja uprave, trgovine, transporta, carine, bankarstva, turizma, zdravstva, tehničkih delatnosti itd. Standardizovane poruke omogućavaju formiranje zaključenih poslovnih ciklusa između poslovnih partnera. Pri tome je, praktično, svejedno kakvu računarsku opremu imaju partneri. Prenos poruka je moguće izvršiti na više načina: - između dva računara, posredstvom iznajmljene telefonske linije - između dva računara, preko tzv. komutirane telefonske linije - prenos sa računara, preko X.25, čime je omogućen pristup svetskim mrežama za prenos podataka (npr. Datex-P). Treba naglasiti da je sintaksa svakog standardizovanog tipa poruke toliko opšta da se svaki konkretan dokument može pretvoriti u oblik koji se traži. Uopšte uzev, svaka poruka je sastavljena od tri sekcije podataka (zaglavlje, jezgro i zaključak). Svaka sekcija podataka obuhvata nekoliko sastavljenih elemenata podataka, koji su usitnjeni u jednostavne elemente podataka. Sintaksa svake od navedenih kategorija podataka je, razume se, precizno i nedvosmisleno opisana, između ostalog i upotrebom sintaksnih dijagrama, sličnih onima koji se koriste za opisivanje sintakse programskih jezika. Svakom tipu poruke pripada odgovarajući sintaksni opis. U njemu je, na primer, navedeno koji su delovi podataka obavezni a koji nisu, koliko se puta mogu ponoviti, koje su im oznake za raspoznavanje itd. Ako želimo neki dokument, na primer račun, opisati u standardu EDIFACT, moramo upotrebiti opšti sintaksni opis za poruke tipa "račun". Taj sintaksni opis nas vodi pri opisivanju konstrukcije našeg konkretnog računa (npr. koji se podaci u njemu pojavljuju i koliko puta se to događa). Rezultat je tzv. konverziona tabela u kojoj su smešteni osnovni podaci o strukturi našeg računa. Za njeno sastavljanje, pomaže program koji se naziva EDITOR. Treba naglasiti da konverzionu tabelu treba sastaviti za svaki dokument samo jednom (sem ako se kasnije ne izmeni struktura dokumenta). Pretpostavimo da su podaci koje želimo da pošaljemo već u datoteci. Ona je možda rezultat neposrednog unošenja preko tastature ili rezultat neke aplikacije. Datoteku sa podacima treba prvo pretvoriti u drugu datoteku, u tzv. interni zapis. On mora odgovarati nekim veoma opštim uslovima, koji nisu teški. Za to je, međutim, potrebna odgovarajuća programska oprema. Internu datoteku zatim prima program koji se naziva KONVERTOR, koji istovremeno pročita i pripadajuću konverzionu tabelu. Na bazi konkretnih podataka koji su u internom zapisu i strukture računa, koju sadrži konverziona tabela, KONVERTOR će^ sastaviti datoteku EDIFACT odnosno poruku.

502

Vodič za PC

DODATAK H. Poruka se na jedan od ranije navedenih načina prenosi poslovnom partneru, a za to je potrebna odgovarajuća komunikaciona programska oprema. Primalac obavi suprotan postupak: prispelu poruku će odmah jednakom ili sličnom konverzionom tabelom "ponuditi" KONVERTORU koji vraća interni zapis. U njemu su svi bitni podaci računa koje primalac sada može da odgovarajućom programskom opremom odvoji i snabde propratnim tekstom po svojoj želji (na bilo kom jeziku) ili ih kao ulazne podatke "ponudi" svojoj aplikaciji. Tok je ilustrovan na slici H -1. EDITOR ---------- ^ Konverziona iabela

I Račun -------- Interni ------------- >► KONVERTOR zapis

Račun -------- Intemi ** ------------zapis

Poruka

KONVERTOR

EDITOR ---------- Konverziona tabela slika H -1

Savezni zavod za standardizaciju publikovao je niz standarda vezan za problematiku elektronske razmene poruka. Ovde će biti navedeno nekoliko: - JUS ISO 9735 : 1992.g. Elektronska razmena podataka za administarciju, trgovinu i transport (EDIFACT) - Sintaksna pravila na nivou primene. - JUS ISO 7372 : 1993.g. Razmena podataka u trgovini - Katalog elemenata podataka u trgovini. - JUS I. B8.001 : 1992.g. Kodovi za predstavljanje imena zemalja. - JUS I. B8.002 : 1990.g. Kodovi za predstavljanje valuta i novca. - JUS ISO 8601 : 1991.g. Elementi podataka i formati za razmenu - Razmena informacija - Predstavljanje datuma i vremena. Za detaljnije informacije, obratiti se asocijaciji YUEDI, čije je sedište u zgradi gde se nalaze Savezni zavod za standardizaciju i Savezni zavod za statistiku (Kneza Miloša 20 , Beograd).

Baze podataka JUS-ISO/IEC Navedene baze podataka su dokumentalističkog tipa i generisane su tako da ih je moguće koristiti na PC računarima koji su prosečnih karakteristika. Program zadovoljavajuće radi na računaru sa 386 procesorom na 40 MHz i veličinom RAM memorije od 4 MB. Na hard disku treba da ima slobodnog prostora oko 50 MB. Glavna prednost je u tome što na svom računaru imate na raspolaganju preko 30000 opisa dokumenata (standarda JUS i ostalih dokumenata koje donosi Savezni zavod za standardizaciju, kao i ISO/IEC standarda Međunarodne organizacije za standardizaciju), definisanih tačno prema JUS uputstvu 4.

Vodič za PC

S03

DODATAK Dokument u JUS bazi opisan je sa 36 polja, a dokument u ISO/IEC sa 22 polja. To omogućava kreiranje i štampanje najrazličitijih štampanih izveštaja, kataloga, registara i drugih informacija iz baza koje su interesantne korisniku. Znači nije potrebno nikakvo povezivanje sa nekim udaljenim Host računarom. Postoji mogućnost rada i u mrežnom okruženju, tako da se informacije iz baza podataka mogu optimalno iskoristiti. Pretraživanje baza vrši se korišćenjem programa ISIS koji je Zavod u potpunosti prilagodio našem jeziku, tako da je potrebna vrlo mala obuka za korisnika. Baze se redovno održavaju, ažuriranje generisane JUS baze vrši se jednom mesečno, a ISO/IEC na dva meseca. Za sve informacije oko nabavke programa obratite se Saveznom zavodu za standardizaciju na telefon: 011-681-999 , lokali 135 i 193; faks 2351 036.

Narodna Biblioteka Srbije Narodna biblioteka pruža mogućnost pretraživanja svojih baza podataka modemskom vezom. Uslove priključenja modemskom vezom, možete dobiti ako pozovete broj (011) -451-557.

Univerzitetska Biblioteka "Svetozar Marković" Biblioteka je u sistemu UUBG računara, tako da joj se može slobodno pristupati. Na raspolaganju je 6 linija i to: 3227-311 do 3227-316. Detalje oko prijavljivanja na sistem i korišćenja proširenog načina pretraživanja možete dobiti ako pozovete (011)-3224-620.

Privredna Komora Jugoslavije PKJ ima svoj Informacioni servis, koji raspolaže raznim informacijama u vezi tehnologija domaće privrede. Sedište centra je u Knez Mihajlovoj 10/1, u Beogradu, i tamo možete dobiti komunikacioni program (VIP3 ili VIP4) pomoću koga možete pristupiti sistemu.

Služba za platni promet Od 1993. godine ova institucija omogućuje firmama da putem modema ostvare uvid u stanje svog računa i novčane transakcije. Za proceduru prijavljivanja na sistem i komunikacioni program, potrebno je kontaktirati lokalnu filijalu.

InfoBerza InfoBerza je modemska informaciona berza za preduzeća i pojedince. U svakom trenutku možete neograničeno reklamirati svoje proizvode i usluge, saznati ponude i potražnje ostalih članova, saznati poslovne informacije, slati elektronsku poštu poslovnim partnerima i omogućen vam je non-stop pristup svakog dana u godini. Pristup pojedincima je potpuno besplatan, a preduzećima prvih mesec dana. modem:(021) 715-913 (0 - 24h) informacije:(021) 715-928 (9 - 16h)

Sistem za modemske komunikacije (SEZAM) Verovatno najpopularniji BBS u zemlji . Raspolaže sa veoma mnogo korisnih informacija i isplati se biti član. O proceduri učlanjenja možete pročitati u ranijim brojevima časopisa "Računari" (pre broja 100) ili ako pozovete SEZAM - podesite parametre komunikacije na 2400 8N1 (ako imate MNP modem, uključite MNP) i pozovite (011) 648-422. Posle pozdravne poruke Sezam će zatražiti da se predstavite kao korisnik, otkucajte NEW i sistem će vas voditi dalje.

504

Vodič za PC

DODATAK H. Jugoslovenska asocijacija za računarske komunikacije (YUCCA) Marta meseca 1994. godine osnovana je ova asocijacija koja je pred sebe postavila dva cilja: okupljanje korisnika usluga računarskih telekomunikacija i distribuiranih informacionih sistema na svim nivoima, od BBS-ova do Internet-a, kao i preuzimanje uloge pokretača u uspostavljanju lokalne elektronske infrastrukture. Sve informacije u vezi sa asocijacijom mogu se dobiti putem elektronske pošte (adresa [email protected]) ili preko emisije "Bajt 92" (radio stanica B92 , četvrtkom od 18,30 do 20,00 časova, na telefon 324-92-92).

Vodič za PC

50S

DODATAK

REČNIK Access time - vreme pristupa

Vremenski interval između trenutka kada je podatak pozvan (operacija čitanja) ili kada je zatraženo memorisanje (operacija upisa), i trenutka kada je podatak na raspolaganju ili kompletno memorisan, respektivno. ACK

Kontrolni znak za pozitivnu potvrdu. Razmenjuje se između komponenata sistema kada se podaci prime bez greške. Kontrolni znak se koristi i za potvrdan odgovor pri postavljanju komunikacijske razmene. ACK je i ime poruke koja sadrži potvrdu. A/D converter - A/D konvertor Uređaj za konvertovanje analognih signala u digitalne. address - adresa Posebna lokacija u memoriji.

odbrane bavi se istraživanjem u mnogim oblastima. Njen projekat mreže započet je 1969. godine i formirao je jednu od prvih velikih mreža sa komutacijom paketa, koja je poznata kao ARPANET. Iz projekta ARPANET-a nastali su javna služba (Telenet) i vojna mreža (Autodin II). ASCII (American Standard Code for Information Interchange) - Američki

standardni kod za razmenu informacija. Alfabet koji se koristi kod IBM PC računara za određivanje kompozicije 7bitnog niza nula i jedinica kojim se predstavlja svaki znak (slovni, numerički ili specijalni). assembler asembler Program koji prevodi programe u aseml\blerskom jeziku u oblik (mašinski, objektni) koji razume računar. ALOHA Asembler Eksperimentalna mreža koja radi na zamenjuje simboličke nazive operacija Univerzitetu Havaji, koristeći metode binarnim kodovima, simbolička imena u radio-difuznog prenosa paketa, prva jihov binarni ekvivalenat i lokacijama ove vrste. memorije pridružuje instrukcije i alphanumeric - alfanumerički znak podatke u binarnom obliku. Slova i brojevi; za razliku od grafičkih asynchronous asinhrono znakova sastavljenih od tačaka kod Metod prenosa kod koga vremenski emulacije terminala. intervali između znakova ne moraju da analog - analogni budu jednaki. Prenos znakova Obično se odnosi na metod prenosa koordinira se dodavanjem početnih i govornih signala. Metodi su razvijeni završnih bitova. samo za opseg Ijudskog glasa (do oko 3 bandvvidth propusni opseg kHz); time je ograničena njihova Opseg frekvencija koje kolo propušta. sposobnost za prenos veoma brzih Analogna kola obično imaju ograničen digitalnih signala. opseg na opseg Ijudskog glasa. ANSI (American National Standards Kvadratni Institute) - Američki nacionalni institut talasi digitalnog signala zahtevaju veći za standardizaciju opseg. Za veću brzinu prenosa, Organizacija koja razvija i objavljuje potreban standarde za kodove, alfabete i je veći opseg. Optički i koaksijalni signalne kablovi imaju odličan opseg. Takođe, šeme. termin opseg često podrazumeva ARPA (Advanced Research Projects gornju granicu brzine kojom Agency) informacija Američka projektna organizacija za može da se prenese preko prenosnog unapređenje istraživanja iz oblasti VodičzaPC medijuma. 506 baud - bod Mera za brzinu prenosa; recipročna je vremenskom trajanju najkraćeg signalnog elementa transmisije. Za RS-232 ASCII,

REČNIK BBS (Bulletin Board System) - sistem

oglasne table Sistem elektronskih poruka. B-channel - kanal B Kanal "nosilac" koji prenosi glas ili podatke brzinom od 64 kilobita u sekundi u oba smera komutacijom vodova. benchmark test - benčmark test Program koji se koristi za merenje brzine ili propusne moći računarskih sistema. BIOS - Basic Input/Output System

Skup programa, smeštenih u ROM računara, koji uspostavlja komunikaciju mikroprocesora sa diskovima, tastaturom, štampačima i ostalim uređajima priključenim na sistem. bit - bit Najmanja jedinica informacije. Kod digitalnih signala, obično se odnosi na nulu ili jedinicu. block - blok Određeni broj znakova koji se prenosi u grupi (blok podataka). BNC connector - konektor BNC Konektor sa prstenom za fiksiranje (montira se na koaksijalni kabl). boot

Učitavanje operativnog sistema računara u RAM. Posle učitavanja operativnog sistema, mogu se pokretati aplikacije. bps

Bita u sekundi (bits per second). bridge - most Uređaj i/ili program koji služi za povezivanje dve mreže istog tipa. (npr. dve Ethernet mreže ili dve Token Ring). Most obuhvata slojeve 1. do 2. ISO OSI referentnog modela. broadband - širokopojasna mreža Odnosi se na mrežu koja prenosi informacije putem nosećeg talasa, a ne direktno preko impulsa, postižući tako veći kapacitet uz veću složenost. buffer - bafer Privremeni smeštajni prostor. Podaci mogu da se smeste u bafer pre ili posle prenosa. Bafer može da se koristiVodič za za PC

kompenzaciju razlike između brzine prenosa i brzine obrade. byte - bajt Grupa od 8 bitova cache - keš Količina RAM-a koja se ostavlja slobodna za čuvanje podataka za koje se pretpostavlja da će im se ponovo pristupati. Drugi pristup, koji podatke nalazi u RAM-u, odvija se veoma brzo. CAE (Computer-Aided Engineering)

Korišćenje računara opšte namene i specijalnog aplikacionog softvera da se automatizuju iterativni inženjerski poslovi. CASE (Computer-Aided Software Engineering)

Korišćenje računara opšte namene i specijalnog aplikacionog softvera da se ubrza i kontroliše razvoj softvera. CFI (Computer Framevvork Initiative)

Konzorcijum korisnika CAE softvera i proizvođača koji su rešili da kreiraju standardno CAE okruženje. CGA (Color Graphic Adapter)

Kartica instalirana u PC računar namenjena za upravljanje prikazivanjem na kolor monitoru. channel - kanal Putanja između pošiljaoca i primaoca kojom prolazi niz informacija (dvosmerna putanja zove se linija). client/server computing - način rada klijent/server Sistem rada gde se obrada raspoređuje između korisnika koji zahtevaju informacije i jednog ili više servera iz mreže koji čuvaju podatke, omogućava korisnicima da zajednički koriste podatke i programe, pomaže kod štamparskih poslova itd. Sistem zadovoljava samostalne programe, programe kojima su potrebni podaci iz servera, programe koji koriste sposobnost servera za razmenu informacija među korisnicima (elektronska pošta) i programe koji omogućavaju pravi timski rad korisnika (SQL baze podataka). Pre početka rada,

507

DODATAK server bi učitao kompietnu bazu podataka na mašinu klijenta, za obradu. Programi sa SQL bazom podataka dele posao između mašina, omogućavajući da baza podataka ostane na serveru. coaxial cable koaksijalni kabl Tip prenosnog medijuma. Koaksijalni kabl sastoji se od središnjeg bakarnog provodnika obloženog izolacijom od plastične mase i oklopom od bakarne mreže ili folije. codec (codr/decoder) - koder/dekoder Uređaj koji transformiše analogne govorne signale u digitalni niz bitova (koder) i digitalne signale u analogni glas (dekoder) pomoću impulsno kodirane modulacije.

prenos, koristi jednu od nekoliko formula da proizvede broj priključen uz poruku. Prijemni uređaj primenjuje istu formulu i trebalo bi da izvede isti broj. Ako brojevi nisu isti, prijavljuje se greška. CRT (Cathode Ray Tube) - monitor, katodna cev cryptography - kriptografija Metod prikrivanja sadržaja poruke pomoću tajnih transformacija koje treba da prepozna jedino određeni primalac. CSMA (Carrier Sense Multiple Access)

- višestruki pristup sa nadgledanjem nosioca Šema zajedničkog korišćenja medijuma gde stanica osluškuje dešavanja u mrežnim medijumima; kad je kabl slobodan, stanici je dozvoljeno da COM1, COM2 preda Serijski komunikacioni priključci na PC poruku. CSMA se često kombinuje sa računarima. načinom otkrivanja kolizije, znači compiler - kompajler, prevodilac CSMA/CD. Program koji prevodi jezik višeg nivoa u cursor - kursor mašinski jezik. Simbol koji na ekranu pokazuje položaj control character - kontrolni karakter sledećeg znaka. Znak koji se koristi za posebnu Cycle time - vremenski ciklus signalizaciju; često se ne štampa i ne Vreme između trenutka kada je prikazuje, ali prouzrokuje posebne pristupljeno memoriji i trenutka kada radnje kakva je kretanje papira u se štampaču, "brisanje" ekrana ili memoriji može ponovo pristupiti. "rukovanje" komunikacijskih uređaja D/A converter - D/A konvertor pri Uređaj za pretvaranje digitalnih kontroli protoka podataka. impulsa counter - brojač u analogne signale. Uređaj koji, nakon svakog otkucaja data - podaci sata Informacija izražena na formalizovan ("kloka"), ulazi u drugo stanje i način (obično u digitalnomobliku) za označava obradu, memorisanje i prenos. Reč ukupan broj otkucaja koje je primio; "informacija" najbolje je pridružiti nakon što dostigne svoj kapacitet, značenju podatak koje oni imaju za počinje da broji iz početka. Ijude. cps datagram - datagram Znakova u sekundi (characters per Paket informacija koje generiše second). računar, CPU (Central Processing Unit) a sadrže odredišnu adresu koju je dao centralna procesorska jedinica korisnik a ne mreža, i sve ostale "Mozak" računara; vrši sabiranje i podatke oduzimanje nula i jedinica koje je sadržane u poruci. suština rada računara. CRC (Cyclic Redundancy Check) 508 VodiczaPC data rate - brzina prenosa podataka Brzina kojom se prenose podaci, ciklična provera redundancije merena Numerička vrednost izvedena iz bkova u bitima u sekundi (bit/s). sadržanih u poruci. Uređaj koji vrši DB-25

Oznaka za standardni komplet utikača koji se koristi kod RS-232C ožičenja; 25-

REČNIK pinski konektor, sa 13 pinova u jednom i 12 pinova u drugom redu.

DXF (Drawing Interchange Format)

DCE (Data Communication Equipment) - oprema za komunikaciju

Standardni format za razmenu grafičkih fajlova u programima za crtanje u oblasti mašinstva.

podacima Odnosi se na sve komponente mreže X.25 koje odgovaraju standardu X.25 CCITT-a. D-channel - Kanal D Kanal za podatke interfejsa ISDN, koji se koristi za prenos kontrolnih signala i korisnikovih pozivnih podataka u režimu komutacije paketa. demodulation - demodulacija Proces izdvajanja podataka iz modulisanog nosećeg talasa; obrnuto je modulacija. DES (Data Encryption Standard) -

standard za šifrovanje podataka (algoritam) Algoritam za korišćenje kriptografije namenjen za vladu SAD. digital - digitalni U uobičajenom smislu, signalizacija tipa uključeno/isključeno; signali se sastoje od 0 i 1, umesto od mnogo, analogno modulisanih frekvencija. DMA (Direct Memory Access) - direktni memorijski pristup Način ostvarivanja ulaza/izlaza, korišćenjem eksterne logike bez posredstva procesora. Dynamic RAM (DRAM)

RAM koji koristi par tranzistor-kapacitet, ili ćeliju, za smeštanje bita informacije. Naziva se dinamički zato što kapacitet mora da se dopunjava ("osvežava") periodično da bi zadržao memorisanu informaciju. driver - upravljački program Program za povezivanje delova softvera i hardvera.

EDA (Electronic Design Automation)

Crana CAE koja se primarno bavi poslovima projektovanja. EDI (Electronic Data interchange) -

elektronska razmena podataka Elektronska razmena poslovnih dokumenata (porudžbina, računa, faktura itd.) između poslovnih organizacija. EGA (Enhanced Graphics Adapter)

Poboljšana verzija CGA rezolucijom i više boja.

sa

višom

EIN (European Informatics Network) -

Evropska informaciona mreža Evropski projekat za istraživanja u mrežama i usaglašavanja standarda. EISA (Extended Architecture)

lndustry

Standard

Sistem magistrala (sabirnica) za PC računare koji je alternativa IBM-ovoj MCA (Micro Channel Architecture) arhitekturi. Arhitektura EISA, uz podršku konzorcijuma proizvođača na čelu sa Compaq-om, kompatibilna je IBM-ovoj AT sabirnici; MCA nije. effective adress - efektivna adresa Stvarna adresa koju instrukcija koristi da bi uzela ili smestila podatak. electronic mail - elektronska pošta Prenos poruka kroz računarske mreže. EMS memory

Ekspandid memorijski sistem implementiran u softver, tako da proširi adresni prostor PC DOS-a preko 1 Mb. Ethernet

Mrežni protokol za kablove i pristup, prvobitno razvijen u Xerox-u. FAT (File Allocation Table)

Tabela lokacija pojedinih delova fajlova. facsimile (fax) - telefaks, faks DTE (Data Terminal Equipment) Prenos štampanih dokumenata (strana) završni uređaj za podatke (terminalski uređaj) Vodič za PC pomoću sistema koji radi na bazi 509 razlikovanja svetlih i tamnih površina Odnosi se na bilo koji uredaj krajnjeg umesto posebnih znakova. Stariji korisnika koji može da pristupi mreži sistemi X.25 sa X.25 standardom.

DODATAK koriste analogne signale; noviji uređaji koriste digitalne signale i mogu da rade u interakciji sa računarima i drugim digitalnim uređajima. FDDI (Fiber Interface) -

Distributed

optički

Data

distributivni

interfejs za podatke Specifikacija za mreže sa optičkim provodnicima koje rade na 100 megabita u sekundi. FDDI koristi razvodne kutije koje su glavni kandidati da se koriste i kao uređaji za nadzor i kontrolu mreže. file server - fajl server, server datoteka Vrsta servera za čuvanje fajlova u privatnim i zajedničkim direktorijumima za korisnike lokalne mreže.

grafičkih podataka između računara i izlaznih uređaja, specijalno plotera. Hz (Hertz) - herc Broj ciklusa u sekundi. IEEE (Institute of Electronics Engineers)

Electrical

and

Profesionalana organizacija inženjera elektronike i elektrotehnike u SAD. U okviru IEEE, deluju potkomiteti za standardizaciju različitih područja elektronike i elektrotehnike koji sarađuju sa ANSI. IEEE-488 standard

Standard za povezivanje i paralelni prenos podataka u mrežama instrumenata: sadrži 8 linija podataka, 8 upravljačkih linija i 8 linija za uzemljenje. flip-flop impedance - impedansa Digitalni uredaj sa dva stabilna stanja Električna karakteristika kabla koja između kojih se on preključuje predstavlja kombinaciju kapaciteta, (prebacuje) na reproduktivan način. induktivnosti i otpora, i meri se u FTP (File Transfer Protocol) omima. Protokol visokog nivoa za transfer Index register - indeksni registar datoteka između računarskih uređaja u Registar koji se koristi za modifikaciju TCP/IP mreži. adrese sa kojom radi instrukcija. gateway - mrežni prolaz instruction cycle - instrukcijski ciklus Uređaj koji služi kao zajednička ulazna Proces pribavljanja, dekodiranja i tačka iz LAN mreže u veći informacijski izvršavanja instrukcije. resurs kakva je velika mreža sa Interface - interfejs komutacijom paketa ili mainfarme Tačka međusobnog vezivanja, oblčno računar. dva dela opreme. handshaking - rukovanje interleaving - preplitanje Razmena kontrolnih kodova ili Metod distribucija (raspodele) posebnih znakova za kontrolu protoka sukcesivnih adresa između niza podataka. memorijskih banki, kako bi se povećala host matični računar brzina raspoloživosti podatka po Računar priključen na mrežu koji pruža ispostavljenom zahtevu. uslugu drugim računarima. Uobičajeno interrupt - prekid je da mainframe, miniračunari i fajl Signal koji privremeno zaustavlja serveri nose naziv host, ali ne mora biti program, prebacujući kontrolu na tako. Računar koji obavlja poslove za operativni sistem, kada je potrebna udaljenog korisnika, koji je preko ulazna ili izlazna informacija. Prekidi modemske veze povezan za taj mogu da imaju različite nivoe računar, prioriteta, sa stanovišta tog udaljenog korisnika, a prekidi višeg nivoa imaju prioritet pri predstavlja host. obradi. VodičzaPC 1/0 510HPGL Hewlett Packard-ov grafički jezik, Input/Output, ulaz/izlaz. široko prihvaćen kao format za razmenu

REČNIK IPX (Internet Packet Exchange) -

međumrežna razmena paketa NetWare-ov originalni komunikacijski protokol za LAN; koristi se za prenos podataka između servera i/ili programa radnih stanica koji rade na različitim čvorovima mreže. IRQ (Inerrupt Request) - zahtev za prekid Uputstvo računaru kojim se izaziva prekid programa zbog l/O zadatka. ISA (lndustry Standard Architecture)

Standard koji definiše tip sabirnice na osnovnoj ploči PC računara. ISDN (Integrated Services Digital Network) - digitalna mreža za

integrisane usluge Prema zvaničnoj definiciji CCITT-a, "ograničen broj standardnih interfejsa za mreže sa digitalnom komutacijom". Rezultat je mreža koja krajnjim korisnicima nudi usluge prenosa glasa, podataka i određenih slika preko digitalnih linija. ISO (International Standards Organization) - Međunarodna

organizacija za standardizaciju jumper - kratkospojnik, premošćivač, džamper Pločica za ostvarivanje kratkog spoja, izrađena od metala i plastike, koja spaja dva ili više električnih kontakata da bi se postigli određeni uslovi rada. kernel- jezgro, kernel Jezgro operativnog sistema u kome se nalazi osnovno upravljanje prekidima i rasporedima, ali ne i uslugama višeg nivoa, kao što je sistem fajlova. key - ključ Parametar koji se koristi u procesu šifrovanja, tako da, izborom ključa, na raspolaganju stoji vrlo veliki broj različitih šifrovanja. U većini metoda šifrovanja, ključevi se čuvaju kao tajne pošto oni omogućavaju očitavanje podataka ili teksta. To se ne odnosi na kriptosisteme sa javnim ključem, gde ključ dešifrovanja predstavlja tajnu. VodičzaPC LIM memory

Standardni tip ekspandid memorijskog sistema nazvan po svojim tvorcima: Lotus-u, Intel-u i Microsoft-u. Ponekad se naziva i LIM EMS. local - lokalni Odnosi se na programe, datoteke, periferne uređaje i druge resurse kojima se pristupa direktno u korisnikovoj mašini, umesto preko mreže. LAN (Local Area Network) - lokalna mreža Računarski komunikacijski sistem ograničen na domet od nekoliko kilometara, preko brzih veza (2 do 100 megabita u sekundi). LPT1, LPT2

Paralelni priključci na PC računarima. LSI (Large Scale Integration)

Integrisano kolo velikog stepena integracije. MAC (Media Access Control) Upravljanje pristupom prenosnom medijumu, zavisno je od tipa prenosnog medijuma i načina pristupa. mainframe

Veliki centralni računar. MAN (Metropolitan Area Network) -

gradska mreža Javna mreža velike brzine (100 megabita u sekundi ili više), koja može da prenosi glas i podatke na domet od 40 do 80 kilometara. MCA (Micro Channel Architecture) -

mikrokanalska arhitektura Osnova za magistrale kod IBM-ovih modela serije PS/2. MHS (Message Handling Service) -

sistem za servisiranje poruka Program koji je razvila firma Action Technologies a prodaje ga i Novell. To je program za razmenu datoteka sa drugim programima i slanje datoteka preko mrežnih prolaza do drugih računara i mreža. Koristi se prvenstveno za povezivanje raznorodnih sistema elektronske pošte. 511 modem (modulator/ demodulator) - modem

DODATAK Uredaj koji prevodi električne signale u neki drugi način signaliziranja. Modem obično prevodi signale jednosmerne struje iz računara ili terminala u analogne signale poslate telefonskom linijom i obratno. Drugi modemi koriste radio-frekvencije i svetlosne talase. modulation modulacija Proces variranja signala da bi se dobila inteligentna informacija. Frekvencije, amplitude i faze signala mogu da se modulišu tako da predstavljaju analogne ili digitalne signale. NAK

Kontrolni kod koji označava znak ili blok podataka koji nije primljen kako treba (negative acknovvledgement, negativna potvrda). NetBIOS (NETwork Basic Input/Output System) “Mrežni BIOS", koji služi da omogući povezivanje na mrežu PC računare koji koriste DOS 3.1 ili noviji (uz primenu odgovarajućeg softvera i hardvera).

Model za mreže razvijen u ISO, gde su funkcije mreže podeljene na sedam povezanih nivoa. Svaki nivo se oslanja na usluge prethodnog nivoa. OS/2 (Operating System/2)

Operativni sistem razvijen u IBM-u i Microsoft-u za Intel-ove mikroprocesore. Za razliku od prethodnika, DOS-a, OS/ 2 je višeprogramski operativni sistem. packet - paket Blok podataka - poslat preko mreže koji prenosi identitet otpremne i prijemne stanice, informacije za kontrolu grešaka i poruku. PAD (Packet Disassembler) -

Assembler

and

i rastavljanje paketa Ovaj deo mreže sa komutacijom paketa izvršava konverziju paketa u povorku karaktera, pogodnu za jednostavne terminale. Packet Radio - paketni radio Komutacija paketa u kojoj su prenosni putevi radio-veze, a predate pakete može da prihvati više stanica. Mogu se koristiti sa pokretnim stanicama. page mod - mod straničenja NetVVare Načini memorijskog adresiranja Popularna grupa mrežnih operativnih ugrađeni u memorijske čipove, kako bi sistema i srodnih proizvoda firme blokovi sekvencijalnih podataka bili Novell. pristupačni bez ponavljanja izvesnog netvvork - mreža dela adresne informacije, čime se Neprekidna veza između dva ili više ubrzava pristup podacima. računara koja olakšava zajedničko parallel transmission - paralelan korišćenje datoteka i resursa. prenos NetWare shell Simultani prenos bitova preko Program koji se učitava u memoriju paralelnih svake radne stanice. Njegov zadatak je provodnika. Za paralelan prenos da preusmerava zahteve za bajtova, potrebno je osam provodnika. opsluživanje parity - paritet radne stanice prema DOS-u ili prema U ASCII standardu provera ukupnog NetWare-u. broja bitova jedinica (za razliku od NLMs (NetWare Loadable Modules) nula) moduli za učitavanje u NetWare u binarnom predstavljanju znakova. Aplikacije i upravljački programi koji Poslednji, osmi bit, postavlja se tako da rade u serverima pod NetWare-om 386 i je pri prenosu, ukupan broj jedinica mogu da se učitavaju i brišu iz uvek paran, odnosno uvek neparan. memorije Paritet lako može da se proveri na u toku rada. Kod drugih mreža, ovakvi prijemnof strani; neodgovarajući programi zahtevaju namenske PC paritet računare. 512 Vodič za PC ukazuje na grešku u prenosu. node - čvor partition - particija Vezna ili preklopna tačka mreže. Open Systems reference model

Interconnection

(OSI)

sastavljanje

REČNIK Deo fizičkog prostora na čvrstom disku koji je rezevisan za određeni operativni sistem. PBX (Private Branch Exchange) -

privatna telefonska centrala Telefonski sistem koji opslužuje određenu lokaciju. Mnogi PBX sistemi prenose računarske podatke bez korišćenja modema. PCX

Standardni grafički (rasterski) format za PC računare. pipe protočni kanal Komunikacijski proces u okviru operativnog sistema; ima ulogu interfejsa između računarskih uređaja (tastature, diska, memorije itd.) i programa. Protočni kanal pojednostavljuje razvo} programa, štiteći ih od komplikacija koje može da proizvede hardver ili softver za kontrolu hardvera; programer piše kod za jedan kanal, a ne za nekoliko pojedinačnih uređaja. Kanal se koristi i kod komunikacija programa sa programom. pipelining

Tehnika za ubrzavanje procesora deljenjem zadatka izvršavanja instrukcije u niz stanja i omogućavanja da se sva stanja različitih zadataka izvršavaju konkurentno (nadmetanjem), ali na sukcesivnim delovima podataka. pointer pokazivač, pointer Registar, ili memorijska lokacija, koji sadrže adresu a ne podatak. polling - prozivanje Metod kontrole transmisionog redosleda uređaja koji komuniciraju preko zajedničke linije, slanjem upita svakom uređaju sa pitanjem da li želi prenos. POST (Povver On Self Test)

disk za čuvanje poslova za štampanje dok čekaju svoj red. program - program Niz instrukcija koje su uređene tako da obave određeni zadatak. prompt - odzivnik operativnog sistema Poruka na ekranu koja zahteva odgovor od korisnika, na primer MC:\>". protocol - protokol Specifikacija koja opisuje pravila i procedure koje treba da slede proizvodi kako bi izvršavali određene radnje, na primer prenos podataka. Ako podležu istim protokolima, proizvodi različitih proizvođača mogu da uspostave međusobnu komunikaciju. PDN (Public Data Network) - javna mreža za prenos podataka Komercijalna mreža ili mreža pod državnim monopolom, sa tzv. komutacijom paketa, dostupna za javnu upotrebu (kod nas JUPAK). Public Key Cryptosystem - kriptosistem sa javnim ključem Kriptografski metod koji koristi dva odgovarajuća ključa. Jedan je tajni i čuva ga primalac podataka. Drugi može da bude javni tako da svako može bezbedno da šalje podatke onome ko ima tajni ključ. PCM (Pulse Code Modulation) -

impulsno kodne modulacije Predstavljanje analognog signala deljenjem na pravilne odbirke i konvertovanjem svakog odbirka u binarni broj. Primenjeno na telefoniju broj odbiraka, iznosi 8000 u sekundi. Pull-down menus

Programski interfejs koji koristi ključne reči na vrhu ekrana da identifikuje startne lokacije za menije koje korisnik želi da se pojave ispod njih. queue - red Spisak poslova koji u sistemu čekaju na uslugu. Primer je red dokumenata za štampanje koji u serveru čekaju na slobodan štampač.

Procedura zapisana u ROM-u računara koja se startuje odmah po uključenju i RAM (Random Access Memory) testira komponente računara. memorija sa slučajnim pristupom print server - server za štampačeVodič za PC 513 Računar iz mreže koji korisnicima stavlja na raspolaganje jedan ili više priključenih štampača. Obično mora da ima hard

DODATAK Poznata je i kao memorija za čitanje i pisanje; koristi se za izvrsavanje aplikacionih programa. Real mode

Mod rada računara koji oponaša PC sa procesorom 8088, da bi se održala kompatibilnost sa nekim starijim programima. U realnom modu, PC sa procesorom 80286 ili 80386 limitira adresni prostor na 1 Mb RAM-a. 286-protected

mode

Mod rada računara koji oponaša PC sa 80286 procesorom, koristeći 80286 instrukcije koje nisu prisutne u skupu instrukcija procesora 8088. U 286protected modu, 80386 procesor limitira adresni prostor na 16 Mb RAM-a.

Najviši nivo u hijerarhijskoj strukturi direktorijuma. router - ruter (usmerivač) Uređaj i/ili program koji služi za određivanje puta, tj. usmeravanje protoka jedinica podataka (okvira, paketa) u mreži. Obuhvata slojeve 1. do 3. ISO OSI referentnog modela. RS-232C

Električni standard za povezivanje opreme, ustanovljen od Electrical Industries Asssociation; isti kao CCITT kod V.24. RS-232C se koristi za serijske priključke. SCSI (Small Interface)

Computer

System

Industrijski standard za povezivanje periferijskih uređaja i njihovih Normalni mod rada za PC sa kontrolera procesorom 386, u kojem se koriste sa procesorom. SCSI definiše instrukcije procesora 386 koje ne hardverske postoje kod procesora 8088 i 80286. i softverske standarde za komunikaciju Procesor 386 radi najbrže u ovom modu između računara i periferijskih i može da adresira do 4 Cb RAM-a. uređaja. real-time realno vreme serial port - serijski priključak Računar u realnom vremenu vrši l/O priključak koji prenosi podatke bit interakciju sa spoljnim događajima i po bit; nasuprot paralelnom priključku mora da odgovori dovoljno brzo da bi koji prenosi više bitova istovremeno zadovoljio zahteve celog sistema ili (obično 8). RS-232C je uobičajen aplikacije. serijski register - registar signalni protokol. Lokacija koja se koristi za čuvanje server - server podataka unutar procesora. Računar velike snage i kapaciteta ili repeater - obnavljač signala bilo Uređaj koji obnavlja, tj. pojačava koji računar iz mreže koji pruža usluge signale korišćenja fajlova, štampanja i na fizičkom nivou radi ostvarivanja komunikacije i stavlja ih na većeg raspolaganje dometa i pouzdanosti veze. Repeater drugim stanicama iz mreže. obuhvata 1. sloj ISO OSI referentnog signal - signal modela Fizički proces koji služi za prenos reset informacija, a može biti talasni oblik Signal koji pokreće sistem iz poznatog napona ili struje, svetlosni impuls ili stanja. radio-signal, na primer. Reč se, takođe, ROM (Read Only Memory) - memorija koristi za označavanje kratke poruke samo za čitanje kao Memorija koja sadrži prethodno u "upravljačkom signalu". upisane space belina, prazan znak programe koje CPU ne može da briše ili Signalni uslov jednak binarnoj nuli. 514menja. VodiczaPC Static RAM (SRAM) - statički RAM root directory - osnovni RAM koji koristi flip-flop ili tzv. latch direktorijum ("leč") registar kao ćeliju za memorlsanje bita informacije. ]elija može biti u jednom od dva moguća stabilna (statička) stanja, sve dok se namerno 386-protected

mode

REČNIK start bit - startni bit

Bit podataka koji se koristi u asinhronom prenosu da označi početak znaka i ukaže na kanal koji se koristi. To je signal razmaka u trajanju od samo 1 bita. stop bit - stop bit U asinhronom prenosu, bit kojim se označava kraj znaka i ukazuje da je kanal slobodan. To je markirajući signal u trajanju od najmanje 1 bita. strobe - birački impuls Električni impuls koji poziva na prenos informacija. Structured programming

nosioci komunikacijskih linija za prenos glasa ili podataka na velike udaljenosti. Linije T1 obično su podeljene na 24 kanala po 64 kilobita u sekundi. TCP/IP (Transmit Control Protocol / Internet Protocol) Familija protokola za međumrežno povezivanje. Ovi protokoli su razvijeni od strane američkog ministarstva odbrane i postali su de facto standard. teletext - teletekst Prenos kodiranih digitalnih informacija kao deo televizijskog signala, koji se može dekodirati i prikazati, kao tekst i crteži na specijalnom prijemniku. terminator - završni uređaj, terminator Otpornik koji se postavlja na svaki kraj tankog Ethernet kabla i koji obezbeđuje da se signali ne reflektuju i tako proizvedu grešku. Obično se jedan kraj povezuje na uzemljenje. time-sharing - rad u raspodeljenom vremenu Raspodela računarskih sredstava na više korisnika sukcesivnim davanjem pristupa (vremenskog odbirka) svakome od njih. To se obično odnosi na procesor s raspodeljenim vremenom. topology - topologija Mapa ili plan mreže. Fizička topologija opisuje kako se polažu provodnici i kablovi, a logička ili električna topologija opisuje kako teku poruke.

Razvojna softverska tehnika koja inkorporira top-down projektovanje i implementaciju i striktno primenjuje strukturne programske konstrukcije, tj. programe konstruisane od osnovnog skupa kontrolnih struktura, od kojih je svaka sa jednom ulaznom i jednom izlaznom tačkom. supervisor supervizor Osoba koja instalira i vrši administraciju mreže. Supervisor je i specijalno korisničko ime koje se automatski kreira pri inicijalizaciji fajl servera. Supervisor je stalan korisnik i ne može biti obrisan ili TTL (Transistor-Transistor-Logic) preimenovan. On ima sva prava na svim tranzistorsko-tranzistorska logika fajl serverima, volumenima i Široko korišćena bipolarna direktorijumima i ova mu prava ne poluprovodnička tehnologija. mogu biti redukovana ili oduzeta. UART (Universal Asynchronous sync character - sinhroni znak Receiver and Transmitter) Znak koga šalje predajna stanica, radi Univerzalni asinhroni prijemnik/ sinhronizacije taktova u predajnim i predajnik; vrši prilagođenje uređaja prijemnim stanicama. koji synchronous sinhrono rade sa paralelnim i asinhronim Odnosi se na sistem prenosa gde se serijskim prenosom. znakovi sinhronizuju prenosom Unix početnih Višeprogramski i višekorisnički sinhronih znakova i uobičajenog signala operativni za takt (clock). Ne koriste se početni i sistem za miniračunare koji je razvijen stop bitovi. T-connector - T-konektor Vodič za PC u 515 AT&T-u; ima novu primenu kao osnova Konektor u obliku slova T, koji operativnih sistema servera datoteka povezuje za dva tanka koaksijalna kabla i umrežene PC računare. obezbeđuje dodatni konektor za mrežnu karticu. T1

DODATAK volume - volumen

Deo fizičkog prostora na hard disku. Hard disk može imati jedan ili više volumena. V-series Recommendation of CCITT -

V-serije preporuka CCITT-a Preporuke za prenos podataka putem telefonske mreže. Mnoge preporuke se odnose na modeme. wait state - stanje čekanja

Dodatni (ekstra) klok ciklus procesora ubačen u vreme izvršavanja instrukcije kada procesor mora da čeka na memoriju ili 1/0 uređaj. WAN (Wide Area Network) -

globalna mreža Tip mreže kojom se povezuju računari preko teritorije koja potencijalno može da bude velika koliko i ceo svet. wideband - široki opseg Odnosi se na kanal ili prenosni medijum sposoban da predaje (prenosi) veće frekvencije od standardnih 3 kHz govornog kanala. wildcard character - džoker

Univerzalna zamena za pojedine znakove. Operativni sistemi DOS i NetWare kao džoker koriste znakove i"?". WIMP interface

Programski interfejs koji koristi prozore (Windows), ikone (lcons), miša (Mouse) i padajuće menije (Pull-down). X.25

Standard za paketske komunikacije. Kod nas se koristi u JUPAK mreži. X.400

Oznaka CCITT za međunarodni distributivni sistem elektronske pošte. XMS memory

Extended memorijski sistem - tehnika za prevazilaženje PC memorijskih limita 516koristeći memorisanje na disk. VodičzaPC

ADRESE PROIZVOĐAĆA HARDVERA

ADRESE PROIZVODAČA HARDVERA Acer/A!tos, 401 Charcot Ave., San Jose, CA 95131, 800-SEE-ACER Advanced Computer Communications Inc., 720 Santa Barbara St, Santa Barbara, CA 93101, 800-444-7854 Advanced Logic Research, 714-581-6770, fax: 714-581-9240 Advanced Micro Devices Inc., 5204 East Ben White Blvd., Austin, TX 78741, 512-462-4840 Alacron Inc., 71 Spit Brook Rd., #204, Nashua, NH 03060, 603-891-2750 Alantec, 47800 Westinghouse Dr., Fremont, CA 94539, 415-770-1050 Aliied Electronic and Semiconductor, fax: 886-2-788-2144 Alloy Computer Products Inc., 165 Forest St., Marlboro, MA 01752, 800-5447551 AltekCorp., 12210 Plum Orchard Dr., Silver Spring, MD 20904, 301-572-2555 Always Technology, 31336 Via Colinas, Ste. 101, Westlake Village, CA 91362, 819-597-1400 Amdek (vidi Wyse Technology Inc.) American Mitac Corp., 410 E. Plumeria Dr., San Jose, CA 95134, 408-4321160 AMP Inc., Box 3608, Harrisburg, PA 17105, 717-564-0100 Analogic Corp., 8 Centennial Dr., Peabody, MA01960, 508-9773000,ext.3464 Analyx Systems Inc., Box 14644, Fremont, CA 94539, 510-656-8017 ANCOT Corporation, 115 Constitution Drive, Menlo Park, CA 94025, 415322-5322, fax: 415-322-0455 Andrew Corp., 2771 Plaza del Amo, Torrance, CA 90503, 800-733-0331 Antares Microsystems Inc., 2672 Bayshore Parkway, #705, Mountain View, CA 94043, 415-965-4326 AOC International, 250 Lien Chen Road, Chung-Ho, Taipei Hsien, Taiwen, R.O.C., 02-223-6742, 02-222-9941, fax: 02-222-8955, 02-222-1818 AOM-SUN Ltd., Rm. 1020-21,10/Fl., Block "B", Focal Ind. centre, 21 Man Lok St., Hunghom, Kln., Hong Kong, 852 363 3832, fax: 852 764 3385 Aox Inc., 486 Totten Pond Rd., Waltham, MA 02154, 617-890-4402 Apple Computer Inc., 20525 Mariani Ave., Cupertino, CA 95014, 408-996-

1010 Applied Digital Data Systems Inc., 100 Marcus Blvd., Hauppauge, NY11788, 800231-5445, 516-231-5400 Applitek Corp., 100 Brickstone Square, Andover, MA 01810, 508-475-4050 Arche Technologies Inc., 48881 Kato Rd., Fremont, CA 94539, 800-422-4674 Artel Communications Corp., 22 Kane Industrial Dr., Hudson, MA 01749, 508562-2100 ATI Technologies Inc., 3761 Victoria Park Ave., Scarborough, Ont., Canada M1W 3S2, 416-756-0718

Vodič za PC

517

DODATAK Atlanta Signal processors Inc., 770 Spring St., Suite 208, Atlanta, CA 30308 404-892-7265

AT&T Computer Systems, 1 Speedvvell Ave., Morristovvn, NJ 07960, 800-247-

1212 AT&T Microelectronics, Two Oak Way, Berkeley Heights, NJ 07922, 908-7712000 AT&T Microelectronics, 555 Union Blvd., Allentown, PA 18103, 215-439-6011 Avalon Computer Systems Inc., 510 Castillo St., Santa Barbara, CA 93101, 805-965-9559, 619-279-4857 Aydin Controls Ltd., 1/3 Hunting Gate, Hitchin, Hertfordshire SG4 0TJ, U. K., 44-462-458804, fax: 44-462-456761 Barco Chromatics Inc., 2558 Mountain Industrial Blvd., tucker, GA 30084, 404-493-7000 Barr Systems Inc., 4131 NW 28 lane, Gainsville, FL 32606, 904-371-3050 BBN Communications Corp., 150 Cambridge Park Dr., Cambridge, MA 02140, 617-873-4000 BICC Communications, 103 Milbury St., Auburn, MA 01501, 508-832-8650 Brown Wagh Publishing, 130-D Knowles Dr., Los Gatos, CA 95030, 408-3783838 Burr-Brown Corporation, International Airport, Industrial Park, P.O. Box 11400, Tucson, AZ 85734, 602-746-1111, fax: 602-889-1510 CalComp Inc., 2411 West La Palma Ave., Anaheim, CA 92801, 800-CALCOMP CalComp, Computer Graphics Group, 2411 West La Palma Ave., Anaheim, CA 92801, 714-821-2000 Canon USA Inc., Still Video Div., One Canon Plaza, Lake Success, NY 11042, 516-488-6700 Capital Equipment Corp., Burlington, MA01803, 800-234-4232 Cardinal Technologies Inc., 1827 Freedom Rd., Lancaster, PA 17601, 800722-0094

Catalyst Semiconductor, 408-764-0260 Cetia, 150 rue Marcelin Berthelot, Z.l. Toulon-Est-B.P. 244,8378 Toulon Cedex 9, France, (33+94)08 80 00

Cherry Mikroschalter GmbH, Industriestrasse 19, D-8572 Auerbach/Opf., Deutchland, 49-9643-180, fax: 49-964-318-262 Chinon America Inc., 660 Maple Ave., Torrance, CA 90503 Chipcom Corp., 118 Turnpike Rd., Southborough, MA 01772, 508-460-8900 Chips & Technologies Inc., 3050 Zanker Rd., San Jose, CA 95134, 408-4340600 Cisco Systems Inc., 1525 O'Brien Dr., Menlo Park, CA 94025, 415-326-1941 C. Itoh Technology Inc., Electronic Component Div., P.O. Box 19657, Irvine, CA 92713-9657, 800-347-2484, ext. 4529 Codenoll Technology Corp., 1086 North Broadway, Yonkers, NY 10701, 914965-6300 Commodore Business Machines Inc., 1200 Wilson Dr., West Chester, PA 19380,215-431-9100

518

Vodič za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA Compaq Computer Corp., 20555 SH249, Houston, TX 77070, 800-231-0900, 800-

888-5858

CompuAdd Corp., 12303 Technology Blvd., Austin, TX 78727, 800-668-6380 Computer Aided Technology Inc., 10132 Monroe Dr., Dallas, TX 75229, 214350-0888

Computer Products Plus Inc., 16351 Cothard St., Huntington Beach, CA 92647, 800-274-4277

Computer System Architects, 950 N. University Ave., Provo, UT 84604, 801374-2300

Concurrent Computer Corp., 106 Apple St., Tinton Falls, NJ 07724, 800-6312154

Conner Peripherals Inc., 3081 Zanker Rd., San Jose, CA 95134-2128, 408456-4500, 408-456-3254

Control Data Corp., 8100 34th Ave., South, Minneapolis, MN 55440, 612-8535445

Copam USA, 45875 Northport Loop East, Fremont, CA 94538, 415-623-8911 Creative Labs Inc., 408-428-6600 Crystal Semiconductor Corp., P.O. Box 17847, Austin, TX 78760 CSPI, 40 Linnell Circle, Billerica, MA 01821, 617-272-6020 Cypress/Ross Semiconductor, 3901 North First St., San Jose, CA 95134, 408943-2653

Cyrix (U.K.), 44-793-417-772 Cyrix Corp., 2703 North Central Expressway, Richardson, TX 75080, 214-2348388, fax: 214-699-9857

Dallas Semiconductor, 4401 S. Beltwood Parkway, Dallas, TX 75244, 214-4505349, fax: 214-450-0470 Data General Corp., 3400 Computer Dr., VVestboro, MA 01580, 508-3618911 Dataram Corp., Box 7528, Princeton, NJ 08543, 609-799-0071 Data Translation Inc., 100 Locke Dr., Marlboro, MA 01752-1192, 508-481 3700 Datel Inc., 11 Cabot Blvd., Mansfield, MA 02048-1194, 508-339-3000 Dell Computer Corp., 9505 Arboretum Blvd., Austin, TX 78759, 800-426-5150 Digital Equipment Corp., 146 Main St., Maynard, MA 01754, 508-493-5142 Digital Equipment Corp., 550 KingSt., littleton, MA01460, 508-486-7350 Digital Equipment Company, Digital Park, Imperial Way, Reading, Berkshire RG2 OTE, (0800) 661-188 Digi-Key, P.O. Box 677, Thief River Falls, MN 56701 Digital Link Corp., 252 Humboldt Court, Sunnyvale, CA 94089, 408-745-6200 Digital Vision Inc., 270 Bridge St., Dedham, MA 02026, 617-329-5400 Dolch Computer Systems, 372 Turquoises St., Milpitas, CA 95035, 408-9576575 DSK Power Products Inc., 538 S. 1400 W. (Commerce Rd.), Orem, UT 84058, 801- 224-4828, fax: 801-224-5872 Eastman KodakCo., Desktop Imaging Division, 800-344-0006, 716-230-0740

VodičzaPC

519

DODATAK Edmund Scientific, 101 E. Gloucester Pike, Barrington, NJ 08007 Edsun Laboratories Inc., 564 Main St., Waltham, MA, 617-937-1260 EE International Computer Corp., 77 N. Oak Knoll Ave., Suite 104, Pasadena, CA 91101, 714-380- 9739 EIZO Corporation, 7-35-1 Yokogawa, Kanazawa, lshikawa, 921, Japan, 076241 -8600, fax: 0762-41-9300 Elographics Inc., 105 Randolph Rd., Oak Ridge, TN 37830, 615-482-4100, fax: 615-482-4943 Emerald Systems Corp., 12230 World Trade Center, San Diego, CA 92128, 619-673-2161 Emerging Technologies Inc., 900 Walt Whitman Rd., Melville, NY11747, 516271-4525 Epson America, Inc., P.O. Box 2842, Torrance, CA 90509-2842, 213-782-2600 Ericsson GE, 100 Park, Suite 2705, New York, NY10017, 212-685-4030, fax: 212-683-2631, 212-213-0159 Evans & Sutherland, Design Systems Division, 540 Arapeen Dr., Salt Lake Ci'.y, UT 84108, 800- 367-7460 Evergreen Systems Inc., 120 Landing Court, Suite A, Novato, CA 94945, 415897-8888 FiberCom Inc., 11966, Roanoke, VA 24022, 703-342-6700 FiberLAN Inc., Box 12726, Research Triangle Park, NC 27709, 919-549-4195 Fibermux Corp., 9310 Topanga Canyon Blvd., Chatsworth, CA 91311, 818709-6000 Fibronics International Inc., Communications Way, Independence Park, Hyannis, MA 02601, 508-778-0700 Folsom Research Inc., 506 East Bidwell St., Folsom, CA 95630-3119, 916-9831500 Fortron/Source Corp., 6818-G Patterson Pass Rd., Livermore, CA 94550, 800821-9771 France Telecom, 38, rue du General Le Clerc, P 92131, lssy Les Moulineaux, France, (33+1) 40 95 70 15 Front Farest Industrial Co., 6FI., No. 11, Lane 100, Ho-ChangSt., Taipei, Taiwan, 886-2-393-0725, fax: 886-2-505-0208 FTG Data Systems, 8381 Katella Ave., Stanton, CA 90680, 714-995-3900 Fujitsu America Inc., 3055 Orchard Dr., San Jose, CA 95134, 800-626-4686, 408-432-1300 Fujitsu Microelectronics, 77 Rio Robles, San Jose, CA 95134, 408-456-1174, 408-456-1000 GammaLink, 133 Caspian Ct., Sunnyvale, CA 94089, 408-744-1430 Gigatec SA, Ch. des Plans-Praz, 1337 Vallorbe, Switzerland, (41 =21) 843 37 36, fax: 843 33 25, Gigatec (USA) Inc., 871 Islington St., P.O. Box 4705, Portsmouth, NH 03802-4705 USA, 603-433-2227, fax: 603-433-5552 GTCO Corp., 7125 Riverwood Dr., Columbia, MD 21046, 301-381-6688 GTE Laboratories, 40 Sylvan Rd., Waltham, MA 02254, 617-890-8460

520

VodičzaPC

ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA Halley Systems Inc., 1590 Oakland Rd.( Suite B104,San Jose, CA 95131, 408441-2190

Harris Adacom Corp., 16001 Dallas Parkway, Dallas, TX 75248, 214-386-2000 Headland Technology Inc., 46221 Landing Parkway, Fremont, CA 94538, 510623-7857

Helios Systems, Division of Piiceon., 1996 Lundy Ave., San Jose, CA 95131, 800-366-0283

Hercules Computer Technology, 921 Parker St., Berkeley, CA 94710, 415540-6000, fax: 415-540-6621 Hewlett-Packard Co., 3000 Hanover St., Box 10301, Palo Alto, CA 94304, 800752-0900 Hewlett-Packard Company lnquires, 19310 Pruneridge Ave., Cupertino, CA 95014, 800-752-0900 Hewlett-Packard Nederland B.V., Colorado Memory Systems Division P.O. Box 58144,1040 HC Amsterdam, The Netherlands, 31 (0)20 681 7810 Hitachi America Ltd., 950 Benicia Ave., Sunnyvale, CA 94086, 408-773-8833 Hitachi America Ltd., 2000 Sierra Point Parkway, Brisbane, CA 94005-1819, 800-HITACHI, 415-589-8300 Houston Instrument Co., 8500 Cameron Rd., Austin, TX 78753, 800-4443425, 512-835-0900 H-P Communications Components Division, San Jose, CA, 800-752-0900 H&R Technology, 1506 Brookhollow Dr., Suite 106, Santa Ana, CA 92705, 714-641 -6607, fax: 714-966-1770 Human Designed Systems Inc., 421 Feheley Dr., King of Prusia, PA 19406, 800-437-1551, 215-277-8300 IBM Corp., 1133 Westchester Ave., White Plains, NY10604, 914-642-5473 IDEC Inc., 111195 Doylestown Pike, Quakertown, PA 18951, 215-538-2600 IEV Corp., 3030 South Main St, Salt Lake City, UT 84115, 800-438-6161,801 466-5921 Image Communications, 6 Caesar Place, Moonachie, NJ 07074, 201-935-8880 Infotek Systems, 1120 Spring St., Klamath Falls, OR 97601, 303-879-1184 Inmos (vidi SGS-Thomson Microelectronics) In-Net Corp., 15150 Avenue of Science, San Diego, CA 92128, 619-487-3693 Insite Peripherals Inc., 4433 Fortran DR., San Jose, CA 95134, 408-946-8080 Integrated Device Technology, 3001 Stender Way, Santa Clara, CA 95054, 408-492-8630 Integrated Information Technology Inc., 2445 Mission College Blvd., Santa Clara, CA 95954, 408-727-1885, fax: 408-980-0432 Intel Corp., 3065 Bowers Ave., Santa Clara, CA 95052, 800-525-3019, 800538-3373, 408-765-5237, fax: 800-629-7580 Intel PCEO, 5200 N.E. Elam Young Pkwy., Hillsboro, OR 97124, 800-538-3373 Intergraph Corp., 1 Madison Industrial park, Huntsville, AL 35894-0001, 800826-3515 Intergraph Corp., Advanced Processor Div., 2400 geng Rd., Palo Alto, CA 94303, 415-494-8800

Vodič za PC

521

DODATAK International Business Machine Corp., Old Orchard Road, Armonk, NY 10504, 800-426-3333 Interphase Corp., 13800 Senlac, Dallas, TX 75234, 214-919-9000 INWOOD Industries Co., Ltd., P.O. Box 84-640, Taipei, Taiwan, R.O.C., 8862-393-0161, fax: 886-2-341-1084 lomega Corp., 1821 West 4000 South, Roy, UT 84067, 800-456-5522, 801778-1000, fax: 801-778-3450 lotech Inc., 25791 Cannon Rd., ClevelanH, OH 44146, 216-439-4091, fax: 216-439-4093 Ipitek (Tacan Corp.), 2330 Faraday Ave., Carlsbad, CA 92008, 619-438-1010 lrwin Magnetic Systems Inc. (sada Maynard Electronics Inc.), 2101 Commonwealth Blvd., Ann Arbor, Ml 48105, 800-421-1879 ITAC Systems Inc., 3121 Benton St., Garland, TX 75042, 214-494-3073 Jupiter Systems, 1100 Marina Village Pkwy., Alameda, CA 94501,415-5239000 Kalpana, 125 Nicholson Lane, San Jose, CA 95134, 408-428-1150, fax: 408428-1161 Kee Shiin Enterprise Co., Ltd., No. 34, Min-Der Road, Tainan, Taiwan, R.O.C., 06 211 0036 8, fax: 886-6-211-0039 Keithley Metrabyte, 440 Myles Standish Blvd., Taunton, MA 02780, 508-880300, fax: 508-880-0179 Kensington Microvvare Ltd., 2855 Campus Dr., San Mateo, CA 94403, 800535-4242 Korea Telecom, 100 Sejongno, Chongno-gu, Seoul 110-777, Korea, (82+2) 750-3084 Kurta Corp., 3007 E. chambers St., Phoenix, AZ 85040, 602-276-5533 Kye International/Genius, 12675 Colony St., Chino, CA 91710, 800-456-7593 Laser Digital Inc., 1257-B Tasman Dr., Sunnyvale, CA 94089, 800-826-4225 Laser Magnetic Storage International Co., 4425 Arrows West Dr., Colorado Springs, CO 80907, 800-777-5674 Leadtek Research Inc., Taiwan, fax: 886-2-248-4103 Literal Corp., 2180 Executive Circle, Colorado Springs, CO 80906, 719-5790460 Logitech Inc., 6505 Kaiser Dr., Fremont, CA 94555, In CA 800-552-8885, Ex CA 800-231-7717 Logitech SA, Switzerland, fax: 41-21-869-9717 Loughborough Sound Images Ltd., The Technology Centre, Loughborough, Leicestershire, England LE11 0QE, (44 + 509) 231 843; In North America: Spectrum Signal Processing, 3700 Gilmore Way, #301, Burnaby, B.C., V5G 4M1 Canada LSI Logic Corp., 1525 McCarthy Blvd., Milpitas, CA 95035, 408-954-4985, 408-433-7150 Macrolink Inc., 1500 North Kellog Dr., Anaheim, CA 92807, 714-777-8800 Mars Microsystems Inc., Stonewood Commons, 101 Bradford Rd., Wexford, PA 15090, 412-934-1040

522

Vodič za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA Matsushita Electronics lndustry, +81-726-82-5521 Maxell Corporation of America, Fair Lawn, NJ, 201-794-5900 Maxoptix, 2520 Junction Ave., San Jose, CA 95134, 408-954-9700 Maxtor Corp., 211 River Oaks Parkway, San Jose, CA 95134, 800-356-5333 Maynard Electronics Inc., ranije lrwin Magnetic System Inc., 36 Skyline Dr., Lake Mary, FL 32746, 800-821-8782 MegaDrive Systems Inc., 1900 Ave. of the Stars, Los Angeles, CA 90067, 800322-4744 Mercury Computer Systems Inc., 600 Suffolk St., Lowell, MA 01864, 508-4583100 Microcom Inc., 500 River Ridge Dr., Norwood, MA 02062, 617-551-1000 Micro-Labs Inc., 7309 Campell Rd., Dallas, TX 75248, 214-702-8654 Micron Technology Inc., 2805 East Columbia Rd., Boise, ID 83706, 208-3683800 Micropolis Corp., 21211 Nordhorf St., Chatsworth, CA 91311, 818-709-3411 Micro Express, 1801 Carnegie Ave., Santa Ana, CA 92705, 800-MICRO-21 MicroSpeed Inc., 44000 Old Warm Springs Blvd., Fremont, CA 94538, 800232-7888 Microvvave Radio Corp., 20 Alpha Rd., Chelmsford, MA 01824, 508-250-1110 Microway Inc., Research Park, Box 79, Kingston, MA 02364, 508-746-7341 Milan Technology Corp., 67 East Evelyn Ave., Mountain View, CA 94041, 415968-9000 MIL 3 Inc., 3400 International Dr., N.W. Washington, D.C. 20008, 202-3648390 Minostor Peripherals, California, fax: 1-408-943-0165 MIPS Computer Systems Inc., 950 deGuigne Dr., Sunnyvale, CA 94086, 408720-1700 Mitsubishi Electronics America Inc., 1050 East Arques Ave., Sunnyvale, CA 94086, 408-730-5900 Mobius Computer Corp., 5635 W. Las positas Blvd., Bldg. 410, Pleasanton, CA 94588-4037, 800-MOBIUS-1 Modgraph Inc., 83 Second Ave., Burlington, MA 01803, 617-229-4800 Motorola Inc., 3215 N. Wilke Rd., Arlington FJeights, IL 60004, 800-233-0877 Motorola Inc., 6501 William Cannon Dr. West, Austin, TX 78735, 512-8912839 Motorola Inc. Computer Group, 2900 South Diablo Way, Tempe, AZ 85282, 800-234-4VME Motorola RISC Microprocessor Division, 800-845-6676 Mountain Network Solution Inc., 240 East Hacienda Ave., Campbell, CA 95008-6687, 800-458-0300 Mouse Systems Corp., 47505 Seabridge Dr., Fremont, CA 94538, 415-6561117 Myriad Solutions Ltd., St. John's Innovation Centre, Cowley Road, Cambridge CB4 4WS, England, (44+223)421 181

Vodič zaPC

523

DODATAK National Instruments Corp., 6504 Bridge Point Parkway, Austin, TX 78730, 512-794-010, fax: 512-794-8411

National Semiconductors Corp., 2900 Semiconductor Dr., Santa Clara, CA 95052-8090, 408-721-4474

National Semiconductor Corp., P.O. Box 58090, Santa Clara, CA 95052-8090, 800-272-9959

National Semiconductor Inc., 2900 Semiconductor Dr., Santa Clara, CA 95062-8090, 408-721-5000 NCRCorp., 1601 S. Main St., Dayton, OH 45479, 800-544-3333 NCRCorp., 1700 South Patterson Blvd., Dayton, OH 45479, 513-445-2033 NEC (U.K.) Ltd., NEC House, 1 Victoria Rd., London W3 6UL, U.K., 44-81993-8111,fax: 44081-992-7161 NEC, +81-3-3451-2974, fax: +81-3-3457-7249 NEC America Inc., 1525 Walnut Hill Lane, Irving, TX 75038, 214-518-5000 NEC Technologies Inc., 1255 Michael Dr., Wood Dale, IL 60191, 800-NECINFO Netcomm Research Ltd., Olympic Business Centre, Paycocke Rd., Basildon, Essex SS14 3EX, U.K., 44-268-534228, fax: 44-268-534160 Netpower, 800-801 -0900 Netronix Inc., 1372 North McDowell Blvd., Petaluma, CA 94952, 707-7693300 Network Computing Devices lnc., 350 N. Bernardo Ave., Mountain View, CA 94043, 415-694-0650 Network Software Associates Inc., 39 Argonaut, Laguna Hills, CA 92656, 714768-4013 Network Systems Corp., 7600 Boone Ave., North, Minneapolis, MN 55428, 612- 424-4888 Newark Electronics, 4801 N. Ravenswood Ave., Chicago, IL 60640-4496, 312748-4496, fax: 312-748-5100, ext. 3107 NeXT Inc., 800-227-9227, 415-366-0900, fax: 415-780-3714 Northern Telecom Inc., 3500 Carling Ave., Nepean, Ont. K2H 8E9, Canada, 613- 763-2211 Novell Inc., 122 East 1700 South, Provo, UT 84606, 800-NETWARE Numonics Corp., 101 Commerce Dr., Montgomeryville, PA 18936, 800-2474517 OEM Engines Inc., 16795 Lark Ave., Suite 107, Los Gatos, CA 95030, 800-7837354, 408-395-7354 Okidata Group, 532 Fellowship Rd., Mount Laurel, NJ 08054, 800-OKIDATA Olivetti & Co. SpA, Via Jervis 77 10015 Ivrea, Turin, ltaly, 0125 52 26 39 Olivetti Office U.S.A., 765 U.S. Highway 202, Bridgewater, NJ 08807, 908526-8200, fax: 908-526-8405 Olivetti Research Ltd., Old Addenbrookes Site, 24a Trumpington St., Cambridge CB2 1QA, England, (44+223) 343 000 OMEGA Engineering Inc., One Omega Drive, Box 2721, Stamford, CT 06906 USA, 203-359-1660, fax: 203-359-7807

524

Vodiž za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA Optical DataSystems Inc., 1101 E. Arapaho Rd., Richardson, TX 75081, 214234-6400

Opus Systems, 329 North Bernardo, Mountain View, CA 94043, 415-9604040

Orchid Technology, 45365 Northport Loop W., Fremont, CA 94538 Pacific Data Products, 0442-231-414 Palindrome Corp., 850 E. Diehl Rd., Naperville, IL 60563, 708-505-3300 Panasonic, Two Tower center, 8th Fl, East Brunswick, NJ 08816, 908-220-7300 Parity Sy$tems Inc., 504-A Vandell Way, Campbell, CA 95008, 408-378-1000 PERCON Inc., 1710 Willow Creek Circle, Ste. 37, Eugene, OR 97402-9153, 800-873-7266, fax: 503-344-1399

Performance Semiconductor Corp., 610 East Weddelll Dr., Sunnyvale, CA 94089, 408-734-8200x219 Peripheral Vision, 0373-452-755

Philips Kommunications Industrie AG, Thurns und Taxis Strasse 10, 8500 Nuremberg 10, Germany, (49+911) 526 5144 Philips Semiconductor-Signetics, 811 E. Arques Ave., M/S 23, Sunnyvale, CA 94088-3409, 408-991-3626 Pioneer Research, 1745 Berkeley St., Santa Monica, CA 90404, 800-233-1745; 310-829-6751, ext. 202 Piiceon Inc, Helios Systems Div., 1996 Lundy Ave., San Jose, CA 95131, 408432-0292 Plus Development Corp., 1778 McCarthy Blvd., Milpitas, CA 95035, 408-4346900 PolyweH Computers Inc., 61 -C Airport Blvd., So. San Francisco, CA 94080, 415-583-7222 Primax, Taiwan, fax: 886-2-657-1427 Prolab, Taiwan, fax: 886-2-915-9170 Proxima Corp., 6610 Nancy Ridge Dr., San Diego, CA 92121-3297, 619-4575500, ext 246, fax: 619-457-9647, u Evropi Proxima International, Horsterweg 24, 6191 AD Beek, Maastricht, The Netherlands, (31 +43) 65 02 48 QMS Inc., One Magnum Pass, Mobile, AL 36618, 800-523-2696 Quantum Leap Technologies Inc., 314 Romano Ave., Coral Gables, FL 33134, 305-446-2477 Rabbit Software Corp., 7 Great Valley Parkway East, Malvern, PA 19355, 215647-0440 Racal-Datacom Inc., LAN lnternetworking Div., 155 Swanson Rd., Boxborough, MA01719, 508-263-9929, 800-LAN-TALK Rad Network Devices, 151 West Passaic S., Rochelle Park, NJ 07662, 201-587-

8822 Radius Inc., 1710 Fortune Dr., San Jose, CA 95131, 408-434-1010, 800-2272795, 408-434-1010, fax: 408-434-0770 Ramtek Corp., 1525 Atteberry Lane, San Jose, CA 95131,408-954-2788 RasterOps Corp., 2500 Walsh Ave., Santa Clara, CA 95051, 800-468-

7600

VodičzaPC

525

DODATAK Raycom Systems Inc., 16525 Sherman Way C-8, Van nuys, CA 91405, 818909-4186

RDI Inc., 6696 Mesa Ridge Rd., Bldg. A, San Diego, CA 92121, 619-558-6985 Reddy Information Systems, 2831 7th St., Berkeley, CA 94710,415-644-3711, fax: 415-644-3713

Rexon Inc., Tecmar subsidiary, 6225 Cochran Rd., Solon, OH 44139, 800624-8560

RGB Spectrum, 950 Marina Village Pkwy., Alameda, CA 94501, 510-848-0180 RGB Techno)ogy Inc., 2550 Ninth St., Berkeley, CA 94710, 415-848-0180 Ricoh Corp., 5 Dedrick Pl., West Caldwell, NJ 07006, 201-882-2000, fax: 201882-2506

Ross Technology Inc., 7748 Highway 290W, #400, Austin, TX 78736, 512448-8968

Saitek Industries Ltd., 2301 W. 205th St., Suite 108, Torrance, CA 90501,213212-5412

Samsung Electronics America Inc., 301 Mayhill St., Saddle Brook, NJ 07662, 201 -712-4815, fax: 201 -587-9178 SBE Inc., 2400 Bisso Lane, Concord, CA 94520, 415-680-7722 Science Accessories Corp., 200 Watson Blvd., Stratford, CT 06497, 203-3869978 Scriptel Corp., 4145 Arlingate Plaza, Columbus, OH 43228, 614-276-8402 Seagate Technology Inc., 920 Disc Dr., Scotts Valley, CA 95066, 800-348DISC, 800-468-3472 Seiko Instruments USA Inc., Graphics Devices and Systems Division, 1130 Ringwood Court, San Jose, CA 95131, 408-922-5800, fax: 408-922-5840 SGS-Thomson Microelectronics, Inmos Div., 1310 Electronics Dr., Carrollton, TX 75006, 602-867-6259 Sharp Electronics (Europe) GmbH, Hamburg, fax: 040-230-764 Sierra Semiconductor Corp., 2075 North Capitol Ave., San Jose, CA 95132, 408-263-9300, fax: 408-263-3337 Siemens Stromberg-Carlson, 900 Broken Sound Parkway, Boca Raton, FL 33487, 407-955-8238 Signetics Co., 811 E. Arques Ave., Box 3409, Sunnyvale, CA 94088-3409, 408991-3626 Silicon Graphics Inc., 2011 North Shoreline Blvd., Mauntain View, CA 940437311,415-335-1516 Silicon Graphics Computer Systems Inc., 2011 North Shoreline Blvd., Mountain View, CA 94039, 415-960-1980 SkyComputers Inc., 27 Industrial Ave., Cnelmsford, MA01824, 508-250-1920 SMC (Standard Microsystems Corp.), Systems Products Div., 80 Arkay Dr., Hauppauge, NY 11788, 800-SMC-4-YOU Solarix Systems, 46791 Fremont Blvd., Fremont, CA 94538, 415-659-1544 Solbourne Computer Inc., 2190 Miller Dr., Longmont, CO 80501, 303-6784388

526

VedižzaPC

ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA Solflower Computer lnc.( 2362 Qume Drv Suite A, San Jose, CA 95131,408456-5055

SolNetics, 590 S. 100 West, Suite 7, Provo, UT 84601, 800-336-6644 Sony Corp., Write-Once Optical Products Division, Sony Drive, Park Ridge, NJ 07656, 703-620-1300, 201-930-6025 Sony Corp. of America, 655 River Oaks Pkwy., San Jose, CA 95134, 800-3527669 Sony Microsystems Co., 645 River Oaks Parkway, San Jose, CA 95134, 408434-6644 Spectra Logic (vidi Western Automation Laboratories Inc.) Spectre Corp., 600 W. Cummings Park, Suite 6500, Woburn, MA 01801, 617932-8640 Star Micronics America Inc., 420 Lexington Ave., Suite 2702, New York, NY 10170, 212-986-6770, fax: 212-286-9063 Star Technologies Inc., 515 Shaw Rd., Sterling, VA 22170, 703-689-4400 Stardent Computer Inc., 6 New England Tech Center, 521 Virginia Rd., Concord, MA 01742, 508-287-0100 S3 Inc., 2933 Bunker Hill Ln, Santa Clara, CA 95054, 408-986-8144, fax: 408986-1457 Sumitomo Electric U.S.A. Inc., 3235 Kifer Rd., Suite 150, Santa Clara, CA 95051,408- 737-8517 SummaGraphics Corp., 60 Silvermine Rd., Seymour, CT 06483, 800-243-9388 SummaGraphics Corp., Digitizer Div., 60 silvermine Rd., Seymour, CT 06480, 203-881-2000 Sun Microsystems Inc., 2550 Garcia Ave., Mountain View, CA 94043, 800USA-4SUN, 415-336-7700 Suntronics PTE Ltd., NO 20 Upper Circular Rd., #02-08 Riverwalk Galleria, Singapore 0105, 538 08 38, fax: 65-538 06 33 SyDOS, 6501 Park of Commerce Blvd , Suite 110, Boca Raton, FL 33487, 407998-5400, fax: 407-998-5414

SyQuest Technology, 47071 Bayside Parkway, Fremont, CA 94538, 415-2264150 Sysgen Inc., 556 Gibraltar Dr., Milpitas, CA 95035, 800-821-2151 Tallgrass Technologies Corp., 11100 West 82nd St., Lenexa, KS 66214, 800TAL-GRAS

Tandy/Radio Shack, 700 One Tandy Ctr., Fort Worth, TX 76102, 817-8784913, fax: 817-338-2287

Tangent Computers Inc., 197 Airport Blvd., Burlingname, CA 94010, 800-2236677

Tatung Co. of America, 2850 El Presidio St., Long Beach, CA 90810, 800827-2850

Tatung Science & Technology Inc., 2060 Ringwood Ave., San Jose, CA 95131, 800-659-5902

Tecmar Inc., 6225 Cochran Rd., Solon, OH 44137, 800-624-8560

Vodič za PC

527

DODATAK Tektronix Inc., 26600 S. W. Parkway, Wilsonville, OR 97070, 800-835-6100, 800-225-5434, 800-835-6100 TeleCAD, 1615 Alvarado St., San Leonardo, CA 94577, 800-622-8622 Televideo Systems Inc., 550 East Brokavv Rd., San Jose, CA 95161-9048, 408954-8333 Texas Instruments Inc., Box 1443 MS 737, Austin, TX 77251, 713-274-3361 3COM Corp., 5400 Bayfront Plaza, Santa Clara, CA 95052, 800-NET-3COM 3COM Corp., 5400 Bayfront Plaza, Santa Clara, CA 95054, 408-764-5000 The Complete PC, 1983 Concourse Dr., San Jose, CA 95131, 415-434-0145 Thomas-Conrad Corp., 1908-R Kramer Lane, Austin, TX 78758, 512-836-1935 Thomson-CSF, 46-47, quai Alphonse Le Gallo, BP 407, 92103 BoulogneBillacourt, France, (33+1) 49 10 60 00 Torque Computer Inc., 81 Franklin SL, New York, NY10013,212-925-1715 Toshiba Corp., Public Communications Office, 1-1-1 Shibaura, Minato-ku, Tokyo 105, Japan, 03-457-2104, fax: 03-456-4776 Toshiba America Electronic Components Inc., 9775 Toledo Way, Irvine, CA 92718, 714-455-200 Toshiba America Information Systems Inc., Computer Systems Division, 9740 Irvine Blvd., Irvine, CA 92718, 800-334-3445, 714-583-3000, fax: 714-5846034 TriQuint Semiconductor Inc., 1908 Oak Terrance Lane, Newbury Park, CA 91320, 805-499-0610 Truevision, 7340 Shadeland Sta., Indianopolis, IN 46256 Tseng Laboratories lncv 10 Pheasant Run, Nevvton Commons, Nevvton, PA 18940 TwinHead International Corp., 1537 Centre Pointe Dr., Milpitas, CA 95035 408-945-0808 Ungermann-Bass Inc., 3900 Freedom Circle, Santa Clara, CA 95059, 408-496-

0111 Unisorce Corp., P.O. Box 47-222 Taipei, Taiwan, R.O.C., fax: 886-2-591-7046 Unitech Mold & Plastic Co., Ltd., Office & Fty: No. 5, Hsin Lo Rd., Tainan, Taiwan, R.O.C., (06) 263-8878/9, fax: 886-6-2638 709 Univision Technologies Inc., Three Burlington Woods, Burlington, MA 01803, 617-221-6700 Vision Technologies (Div. of Everex Systems Inc.), 48431 Milmont Dr., Fremont, CA 94538, 415-0683-2900 Visual Information Technologies Inc., 3460 Lotus Dr., Plano, TX 75075, 214596-5600 Viva Magnetics Ltd., 16/F., E On Fty. Bldg., 14 Wong Chuk Hang Rd., Hong Kong, 852 870 0119, fax: 852 873 1041 VLSI Technology Inc., 1109 McKay Dr., San Jose, CA 95131, 408-434-7905, 408-434-3000 Voyetra Dept. CC, 333 5th Ave. Pelham, New York 10803, 914-738-4500, fax: 914-738-6946 Wacom Inc., West 115 Century Rd., Paramus, NJ 07652, 800-922-6613

528

Vodič za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA HARDVERA Wacom Technology Corp., 501 S.E. Columbia Shores Blvd., Suite 300, Vancouver, WA 98661, 206-750-8882 Wandel & Goltermann, P.O. Box 1262, D-7412 Eningen, Germany, 00-49 7121 -861851, fax: 00 49 77121 -88404 Wangtek Inc., 41 Moreland Rd., Simi Valley, CA 93065, 800-992-9916, 805583-5255 Wellfleet Communications Inc., 15 Crosby Dr., Bedford, MA 01730, 617-2752400 Western Automation Laboratories Inc., 1700 North 55th St., Boulder, CO 80301, 303-449-6400 Western Digital Corp., 8105 Irvine Center Dr., Irvine, CA 92718, 800-8324778 Winchester Technology, 3335 Kifer Rd., Santa Clara, CA 95051, 408-7383570, 800-854-7878 Wyse Technology Inc., 3471 N. First St., San Jose, CA 95134-1803, 800-GETWYSE, 800-438-9973, 408-473-1200 XECOS AG, Svvitzerland, fax: 01/781-1316 XLNT Designs Inc., 15010 Avenue of Science, Suite 100, San diego, CA 92128,

619-487-9320 Xyplexlnc., 330Codman Hill Rd., Boxborough, MA01719, 800-338-5316 Yuan Yuan Enterprise Co., Taiwan, fax: 886-2-726-8845 Zenith Data Systems, 2150 East Lake-Cook Rd., Buffalo Grove, IL 60089, 800553-0331 Ziiog, 408-370-8246, fax: 408-370-8056 ZEOS International Ltd., 612-633-6131 Zycad Corp., 1380 Willow Rd., Menlo Park, CA 94025, 415-688-7406, 415688-7451 Ukoliko želite detaljnije informacije o uslovima uvoza iz zemalja Dalekog Istoka možete naručiti brošure ako pošaljete faks na sledeću adresu:

Books Dept, Asiamag Limited, GPO BOX12367, Hong Kong, fax: (852) 8700560

Vodič za PC

529

DODATAK

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA Operativni sistemi

MS-DOS Windows Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206882-8080

DR-DOS Digital Research Inc., Box DRI, 70 Garden Court, Monterey, CA 93942, 800443-4200, 408-649 3896, fax: 408-646-6248 Mrežni operativni sistemi

LAN Manager Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-8828080, fax: 206-883-8101

NetWare Novell Inc., 122 East 1700 South, Provo, UT 84606, 800-453-1267, fax: 801 429-5775 Uslužni programi

PCTOOLS Central Point Software, 330 Central Ave., Fillmore, CA 93015, 805-514-4189 NU Symantec Corp. 10201 Torre Ave., Cupertino, CA 95014-2132, 408-252-3570, 408-253-9600, 310-449-4140

386-to-the-Max Qualitas, Suite 1386, 7101 Wisconsin Ave., Berthseda, MD 20814, 800-6766386, fax: 601-718-6061

QEMM Quarterdeck Office Systems, 150 Pico Blvd., Sanata Monica, CA 90405, fax: 213-399-3802

Phar Lap Extender Phar Lap Software Inc., 60 Aberdeen Ave., Cambridge, MA 02138 ARC System Enhancement Assoc., 21 NewSt., Wayne, NJ 07407 PKZIP/PKUNZIP PKWARE Inc., 7545 N. Port Washington Rd., Lendale, Wl 53217 SHEZ California Software Design, James derr, P.O. Box 15248, Santa Rosa, CA 95402, 0442-231-9868

Stacker Stac Electronics, 619-431-7474, fax: 619-431-0880 ZipMaster New Ware, 8050 Camino Kisco, San Diego, CA 92122, 619-455-6225 Stono izdavaštvo

Ami Pro

530

Vodič za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA Lotus Development Corp., 55 Cambridge Parkway, Cambridge, MA 02142, 617-577-8500

dbPUBLISHER Digital Composition Systems, 1715 W. Northern Ave. 2nd Floor, Phoenix, AZ 85021, 602-870-7667, fax: 602-870-7668

Corel Ventura Corel Corp., 1600 Carling Ave., Ottawa, Ontario, Canada, 613-728-8200 PageMaker Aldus Corp., 411 Firts Ave. South, Seattle, WA 98104, 206-622-5500 Word for Windows Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-8828080

WordPerfect WordPerfect Corp., 1555 N. Technology Way, OREM, UT 84057, 801-2255000, fax: 801-222-5077 Baze podataka

Access, Fox Pro Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-8828080, fax: 206-883-8101

dBASE, Paradox Borland International, 1800 Green Hills Road, Richardson, TX 75080, 214234-8388, fax: 214-699-9857

Clipper Computer Associates International Inc., One Computer Associates Plaza, Islandia, NY11788-7000

SuperBase Software Publishing Corp., P.O. Box 54983, 3165 Kifer Rd., Santa Clara, CA 95056, 408-986-8000 Unakrsne tabele

EXCEL Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206882-8080

Lotus Lotus, U.K., 44-784-455-445 QuattroPro Borland International, 1800 Green Hills Road, Richardson, TX 75080, 214234-8388, fax: 214-699-9857 SigmaPlot Jandel Scientific, 65 Koch Rd„ Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640, 415453-6700, fax: 415-453-7769, u Evropi Jandel Scientific, Schimmelbbuschstrasse 25,4006 Erkrath, Germany, 02104/36098, fax:

021304/33110 Windows on Wallstreet MarketArts, 214-783-6791, 800-998-8439, fax: 214-783-6798 Poslovna prezentaciia

VodičzaPC

531

DODATAK Harvard Graphics Software Publishing Corp., Pyramid House, Easthampstead Rd., Bracknell, Berkshire RG12 1YQ, 0344 867-100

Power Point Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-8828080, fax: 206-883-8101 Mrežno planiranie

MS Super Project Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-8828080

CA Super Project Computer Associates international Inc., One Computer Associates Plaza, Islandia, NY11788-7000 Diiagrami toka ABC FlowCharter Micrografx Inc., 1303 Arapaho, Richardscn, TX 75081, 214-234-1769 Programski iezici

Microsoft C, C++, Pascal, Fortran, QBasic, Visaul Basic, MASM Microsoft Corp., One Microsoft Way, Redmond, WA 98052-6399, 206-8828080

Boriand C, C++, Turbo Pascal, Turbo Basic, Tirbo Prolog, Turbo Assembler Borland International, 1800 Green Hills Road, Richardson, TX 75080, 214234-8388, fax: 214-699-9857

Fortran Lahey Computer Systems Inc., Box 6091, Incline Village, Nev. 89450, 702831-2500

High C/C+ + MetaWare Inc., 2162 Delaware Ave., Santa Cruz, CA 95060-5706, 408-4296382

Zortech C, C+ + Zortech Incorporated, 4-C Gill Street, Woburn, MA 01801, 617-937-0696, fax: 617-643-7969

Zortech Limited, 58-60 Beresford Street, Woolwich, London SE18 6BG, England, 081 -316-7777, fax: 081 -316-4138, BBS: 081 -855-3286 Razvoi aplikaciia u C-u

Views Designer Vermont Creative Software, Pinnacle Meadows Richford, Vermont 05476, 802848-7731, fax: 802-848-3502 Razvoi aplikaciia za Windows-e

KPWin+ + Knowledge Garden Inc., 12-8 Technology Dr., Setauker, NY11733, 516-246500, fax: 516-246-5452

ResourceShield The Sterling Group, 172 Old Mill Dr., Schaumburg, IL 60193, 708-307-9197, fax: 708-307-9340

532

VodičzaPC

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA Merenie kompleksnosti softvera (fortran. c. c++. ada)

Metric Softvvare Research Inc.( 625 Third St.( San Francisco, CA 94107-1997, 415957-1441, 800-942-7638, fax: 415-957-0730 Translator (fortran66 i fortran77 u fortran90)

SPAG Polyhedron Software Ltd., Linden House, 93 High St., Standlake, Witney, 0X8 7RH, U.K., (44+865) 300 579 Statistika

SigmaStat Jandel Scientific, 65 Koch Rd., Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640, 415453-6700, fax: 415-453-7769, u Evropi Jandel Scientific, Schimmelbbuschstrasse 25, 4006 Erkrath, Germany, 02104/36098, fax: 021304/33110

SuperChart/SPC SuperChart/SPC Charts, 2401 Fountain Head Dr., Plano, TX 75023, 214-5965020

Systat Systat Inc., 1800 Sherman Ave., Evanston, IL 60201, 708-864-5670, fax: 708492-3567 Validaciia proiekata (konstrukcije)

Worst-Case Analyzer (WCA) Design Analysis Consultants Inc. (DACI), 10014 N. Dale Mabry, Suite 101, Tampa, FL 33618-4426, 813-265-8331 CAD paketi

AutoCAD, AutoSketch Autodesk Inc., 2320 Marinship Way, Sausalito, CA 94965, 415-332-2344 Microstation Intergraph Corp., 1 Madison Industrial Park, Huntsville, Ala. 35807, 800-8263515 Paketi za analizu FEA metodom

Finite Element Analysis System Algor Interactive Systems Inc., 260 Alpha Dr., Pitsburgh, PA15238, 412-9672700, fax: 412-967-2781

ANSYS Svvanson Analysis Systems Inc., Johnson Rd., P.O. Box 65 Houston, PA153420065, 412-746-3304, fax: 412-746-9494

NISAII / DISPLAYII Engineering Mechanics Research Corporation, P.O. Box 696, Troy, Michigan 48099, 313-643-6222, fax: 313-649-9380 OCR proerami

OmniPage Computers Unlimited, 081-200-8282 TypeReader Formscan, 0373-614-446

VodičzaPC

533

DODATAK Grafički konvertori i obrada slika

lllustrator, Photo Shop Adobe Systems Inc., P.O. Box 7900, Mountain View, CA 94039 Aldus FreeHand, Photo Styler Aldus Corp., 411 Firts Ave. South, Seattle, WA 98104, 206-622-5500 Conversion Artist PC Connections, 44-706-222-988 CorelDraw Corel Corp., 1600 Carling Ave., Ottawa, Ontario, Canada, 613-728-8200 Enhance PC Image Technologies, Unit 7, Worton Hall Estate, Worton Rd., lsleworth, Middlesex TW7 6ER, U.K., 44-81-847-1841, 44-81-847-0154

Hijaak Inset Systems Inc., 71 Commerce Dr., Brookfield, CT 06804, 203-775-5866, fax: 203-775-563

Image incorporated Iterated Systems Inc., 5550-A Peachtree Pkwy., Norcross, Ga. 30092, 404840-0310

Micrografx Designer Micrografx Inc., 1303 Arapaho, Richardson, TX 75081, 214-234-1769 PhotoFinish ZSoft Corp., 450 Franklin Rd., Suite 100, Marietta, Georgia 30067, 404-4280008 Komunikacije

Forum Mail The Vmail Company, Sherfield Building, Imperial College, London SW7 2AZ, 44-71-589-1036, fax: 44-71-823-9380

LapLink Traveling Software Inc., 18702 N. Creek Pkwy., Bothell, WA 98011, 800-6622652, 206-483-8088, fax: 206-487-1284

pcAnywhere Symantec Corp. 10201 Torre Ave., Cupertino, CA 95014-2132, 408-2523570,408253-9600, 310-449-4140 Neuralne mreže

AIM AbTech Corp., 700 Arris St., Charlottesville, VA 22901, 804-997-0686 Softver za matematička izračunavania, grafiku i vizuelizaciiu

TecPlot Amtec Engineering Inc., 3075 112th Ave., N.E. Bellevue, Wash. 98004, 206827-3304

Gauss-386 Aptech Systems Inc., 23804 S.E. Kent-Kangley Rd., Maple Valley, Wash. 98038, 206-432-7855

Siglab

S34

Vodic za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA The Athena Group Inc., 3424 N.W. 31 st St., Gainsville, FL 32605, 904-3712567

Chico Solver Chico Softvvare Co., Box 5174, Chico, CA 95927-5174, 916-342-3279 MLAB Civilized Software Inc., 7735 Old Georgetovvn Rd., #410, Bethesda, Md. 20814, 301-652-4714

ProPlot Cogent Software, 1030 Pine St., Menlo Park, CA 94025, 415-324-4360 CorelDraw Corel Corp., 1600 Carling Ave., Ottawa, Ontario, Canada, 613-728-8200 MathType for Windows Design Science Inc., 4028 Broadway, Long Beach, CA 90803, 800-827-0685

V Digital Optics Ltd., Box 35-715, Browns Bay, Auckland 10, New Zeland, (64+9) 478-5779

GAE/Graphics Galaxy Advanced Engineering Inc., 1818 Gilberth Rd., Burlingame, CA 94010, 415-259-7955

Grapher for Windows Golden Software Inc., 809 14th St., Golden, CO 80401, 303-279-1021 Portware Integral Research Inc., 249 S. Highway 101, Suite 270, Solana Beach, CA 92075, 619-745-8849

Macsyma Macsyma Inc., 20 Academy St., Arlington, Mass. 02174, 800-MACSYMA MathCAD MathSoft Inc., 201 Broadway, Cambridge, Mass. 02139, 800-628-4223 Matlab The MathWorks Inc., 24 Prime Park Way, Natick, Mass. 01760, 508-653-1415 Flow Charting Patton & Patton Software Corp., 485 Cochrane Circle, Morgan Hill, CA 95037, 408-778-6557

TechPlot Polysoft Ltd., Box 526368, Salt Lake City, UT 84152, 801-485-0466 Math Advantage (Image Advantage) Quantitative Technology Corp., 9360 S.W. Gemini Dr., Beaverton, OR 97005, 503-626-3081

IDL Research Systems Inc., 777 29th St., Suite 302, Boulder, CO 80303, 303-7869900

FFTLIB Shanti Soft, 1201 Mimosa Lane, Silver Spring, Md. 20904, 301-384-9658 Derive

Vodič za PC

535

DODATAK Soft Warehouse Inc., 3660 Waialae Ave., Suite 304, Honolulu, Hawai 96816, 808-734-5801

S-PLUS StatSd, 1700 Westlake Ave., North, Suite 500, Seattle, Wash. 98109, 206-2838802

VisSim Visual Solutions Inc., 487 Groton Rd., Westford, Mass. 01886, 508-392-0100 Maple V Waterloo Maple Software Inc., 160 Columbia St., West Waterloo, Ontario, Canada N2L 3L3, 519-747-2373

Mathematica Wolfram Research Inc., 100 Trade Center Dr., Champaign, IL 61820, 217-3980700 Softver za proiektovanie i simulaciiu elektromaenetnih polia

RLGC: Sl Contec Microelectronics USA, 2188 Bering Dr., San Jose, CA 95131, 408434-6767

EMP Field Precision, Box 13595, Albuquerque, N.M. 87192, 505-296-6689 Oersted Integrated Engineering Software, 46-1313 Border Place, Winipeg, Mb., Canada R3H 0X4, 204-632-5636

Flux Magsoft Corp., 1223 Peoples Ave., Troy, NY12180, 518-271-1352 Simulink The MathWorks Inc., Sales Department, 24 Prime Park Way, Natick, MA 01760, 508-653-1415

EM Sonnet Software Inc., 135 Old Cove Rd., Suite 203, Liverpool, NY13090-3746, 315-453-3096

Ansys-PC/Magnetic Swanson Analysis Systems Inc., Marketing Dept., Johnson Rd., Box 65, Houston, PA 15342-0065, 412-746-3304 Softver za akviziciju podataka i upravlianie

Global Lab Data Acquisition Library Data Translation Inc., 100 Locker Dr., Marlboro, MA01752, 508-481-3700 DADiSP DSP Development Corp., One Kendall Square, Cambridge, MA 02139, 617577-1133

PL2500 Eighteen Eight Laboratories, 1247 Tamarisk Lane, Boulder City, Nev. 89005, 800-888-1119 ETKeit ETK Export Consultants, 1 Wood Lake Dr., Piscataway, NJ 08854-5110, 908463-1220

S36

VodičzaPC

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA Hypersignal Windows Hyperception Inc., 9550 Skillman, Suite 302, Dallas, TX 75243, 214-343-8525 Integrated Signal Analysis Integral Signal Processing Inc., P.O. Box 27661, Austin, TX 78755, 512-3461415

PCImeter Intelligent Instrumentation Inc., National Sales, 1141 W. Crant rd., MS 131, Tucson, AZ 85705, 602-623-9801

TableCurve Jandel Scientific, 65 Koch Rd., Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640 Hydra Logger John Fluke Manufacturing Co., Box 9090, M/S 250-C Everett, Wash. 08206, 800-44- Fluke

ViewDac Keithley Asyst, 100 Corporate Woods, Rochester, NY 14623, 800-348-0033 Labtech Notebook for Windows Laboratory Technologies, 400 Research Dr., Wilmington, MA01887, 508-6575400

Neural Network Toolbox The MathWorks Inc., 21 Eliot St., South Natick, MA 01760, 508-653-1415 LabEngine Microcal Software Inc., 22 Industrial Dr., East, Northampton, Mass. 01060, 413-586-2013

LabView National Instruments Corp., 6504 Bridge Point Parkway, Austin, TX 78730, 512-794-0100

DataSculptor NeuralWare Inc., Penn Center West, Building 4, Suite 227, Pittsburgh, PA 15276, 412-787-8222

Snap Master Omega Engineering Inc., 1 Omega Dr., Stamford, Conn. 06907, 203-359-1660 Power Station Operation Technoiogy Inc., 17870 Skypark Circle, Suite 102, Irvine, CA 92714, 800-477-ETAP

MicroTAP Paladin Software Inc., 3945 Kenosha Ave., San Diego, CA 92117, 619-4900368

AlertlCM Reaction Systems Inc., Box 3869, Humble, TX 77347, 800-786-3490 DriverLinVVB Scientific Software Tools Inc., 30 East Swedesford Rd., Malvern, PA 19355, 215-889-1354

Hypersignal-Macro Signalogic Inc., 9704 Skillman #111, Dallas, TX 75243, 214-343-0069 Spectral Analysis Library

VodičzaPC

537

DODATAK Sonitech Internationa! Incv 14 Mica Lane, Wellesley, Mass. 02181, 617-2356824

Speech Workstation Spectrum Signal Processing Inc., 460 Totten Pond Rd., 4th Floor, Waltham, MA 02154, 617-890-3400

Spectrum Signal Processing Inc., 3700 Gilmore Way, Burnaby, B.C. Canada V5G 4M1, 601-438-7266

WorkBench PC Strawberry Tree Inc., 160 South Wolfe Rd., Sunnyvale, CA 94086, 408-7368800

Star Structural Measurement Systems, 510 Cottonvvood Dr., Milpitas, CA 95035, 408-432-8600

Systat for Windows Systat Inc., 1800 Sherman Ave., Evanston, IL 60201, 708-864-5670 Softverza analizu podataka i prikazivanie

Metrics Software Alliance Technologies Inc., 10510 Research Rd., S.E., Albuquerque, N.M. 87123,800-398-1490

Tech Graph Pad Binary Engineering, 400 Fifth Ave., Waltham, MA 02154/617-890-1812 BMDP BMDP Statistical Software Inc., 1440 Sepulveda.Blvd. #316, Los Angelos, CA 90025, 310-479-7799

Tekcalc BV Engineering Profesional Software, 2023 Chicago Ave., Suite B13, Riverside, CA 92507, 714-781-0252

DSPIayXL Burr-Brown Corp., 6730 South tucson Blvd., Tucson, AZ 85706, 800-548-6132 DADiSP DSP Development Corp., One Kendall Square, Cambridge, MA 02139, 617577-1133

Hypersignal Windows Hyperception Inc., 9550 Skillman, Suite 302, Dallas, TX 75243, 214-343-8525 Integrated Signal Analysis Integral Signal Processing Inc., 7719 Wood Hollow Dr., Suite 219, Austin, TX 78731-1634, 512-346-1451

TableCurve Jandel Scientific, 65 Koch Rd., Corte Madera, CA 94925, 415-924-8640 Neural Network Toolbox The MathWorks Inc., 21 Eliot St., South Natick, MA 01760, 508-653-1415 NDP Fortran Microway Inc., Tech Support Dept., Research Park, Box 79, Kingston, Mass. 02364, 508-746-7341

DataSculptor

S38

VodičzaPC

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA NeuralWare Inc., Penn Center West, Building IV, Suite 227, Pitsburgh, rA 15276, 412-787-8222

TechPlot Polysoft Ltd., Box 526368, Salt Lake City, UT 84152, 801-485-0466 Signalys Preston Scientific, 1180 N. Blue Gum, Anaheim, CA 92806, 714-632-3700 Data!Power Signal Technology Inc., 120 Cremon Dr., Goleta, CA 93117, 805-968-3000 EasyPlot Spiral Softvvare, 6 Perry St., Suite 2, Brookline, MA02146, 617-739-1511 Design Expert Stat-Ease Inc., 2021 E. Hennepin #191, Minneapolis, Minn. 55413, 800-3259829

CSS/3:Statistica StatSoft, 2325 East 13th St., Tulsa, OK 74104, 918-583-4149 Graftool, Stanford Graphics 3-D Visions Inc., 412 South Pacific Coast Highway, Suite 201, Redondo Beach, CA 90277, 213-540-8818

Axum Academic/Government TriMetrix Inc., 444 NE Ravenna Blvd., Suite 210, Seattle, WA 98115, 206-5271801 Softver za digitalno procesiranie sienala

In-Circuit Signal Analyzer Analog Devices Inc., Box 9106, Norwood, Mass. 02062, 617-461-4308 BUG-56 Ariel Corp., 433 River Rd., Highland Park, NJ 08904, 908-249-2900 Monarch DSP Software The Athena Group Inc., 3424 N.W. 31stSt., Gainsville, FL 32605, 904371-2567

Digital Filter Design Package Atlanta Signal Processors Inc., 770 Spring St., N.W., Atlanta, GA 30308, 404892-7265

EarthVievv Atlantis Scientific Systems Group Inc., 1827 Woodward Dr., Ottawa, Canada K2C0P9, 613-727-1087, fax: 613-727-5853

1600 ST 2.1 AT&T Microelectronics, 555 Union Blvd., Department AL-520404200, Allentown, PA 18103, 215-439-5207

DSPlay XL Burr-Brown Corp., 6550 South Bay Colony Dr., Suite 160, Tucson, AZ 85734, 602-746-1111

Timing Designer Chronology Corp., 2771 152nd Ave., N.E. Redmond, Wash. 98034, 800-8006494

DADiSP

Vodič za PC

539

DODATAK DSP Development Corp., One Kendall Square, Building 100, Cambridge, MA 02139, 617-577-1133

Hypersignal Plus Hyperception Inc., 9550 Skillman, LB125, Dallas, TX 75243, 214-343-8525 MathCAD MathSoft Inc., 201 Broadway, Cambridge, MA 02139, 617-577-1017 Matlab The MathVVorks Inc., 21 Eliot St., South Natick, MA 01760, 508-653-1415 NDP/FFT Microway Inc., P.O. Box 79, Kingston, MA 02364, 508-746-7341 FDAS Momentum Data Systems, 1520 Nutmeg Place, Suite 108, Costa Mesa, CA 92626, 714-557-6884

Lab Windows Advanced Analysis Library National instruments Corp., 6504 Bridge Point Parkway, Austin, TX 78730, 512-338-9119

Optimizing C compiler, assembler, and linker for TMS320C2X/CX5 Texas Instruments Inc., Semiconductor Group, Box 809066, Dallas, TX 753809066,214-995-6611, ext. 3990 Softver za proiektovanie i simulaciiu u oblasti elektronike

Hspice Meta-Software Inc., 1300 White Oaks Rd., Campbell, CA 95008, 408-3715100

IntuScope Intusoft, 2515 South Western Ave., Suite 203, San Pedro, CA 90734, 213-8330710

MicroCap Spectrum Software, 1021 South Wolfe Rd., Sunnyvale, CA 94086, 408-7384387

OrCAD OrCAD Systems Corp., 3175 N.W. Aloclek Dr., Hillsboro, OR 97124, 503690-9881

Pspice, Design Center MicroSim Corp., 20 Fairbanks, Irvine, CA 92718, 714-770-3022 Schema, Schema Designer, Schema Susie Omation Inc., 801 Presidental Dr., Richardson, TX 75081, 214-231-5167 Silos, Verilog HDL Simucad Inc., 32970 Alvarado Niles-Rd., Union City, CA 94587, 510-487-9700 SpiceWindows Deutsch Research, 761 DeSoto Drive, Palo Alto, CA 94303, 415-327-8677 ViewSim/AD Viewlogic Systems Inc., 293 Boston PostWest, Marlboro, MA01752, 508-4800881

XTK

S40

Vodič za PC

ADRESE PROIZVOĐAČA SOFTVERA Quad Design Technology lnc.,1385 Del Norte Rd., Camarillo, CA 93010, 805988-8250 Softver za proiektovanie štampanih ploča Tango-PCB, Tango-Route Accel Technologies Inc., 6825 Flanders Dr., San Diego, CA 92121, 619-554-

1000 Associate Designer Cadam/P-CAD, 1290 Parkmoor Ave., San Jose, CA 95126, 408-275-6585 OrCAD/PCB OrCAD Systems Corp., 3175 N.W. Aloclek Dr., Hillsboro, OR 97124, 503690-9881 MAXI/PC Racal-Redac Inc., 238 Littleton Rd., Westford, MA 01886, 508-692-4900 Vanguard PCB Teradyne EDA, 5155 Old Ironsides Dr., Santa Clara, CA 95054, 408-980-5200 HiWIRE Wintek Corp., 1801 South St., Lafayette, IN 47904, 800-742-6809

Vodič za PC

541

DODATAK UTERATURA 1.

Časopis "Computer Craft", godišta 1991, 1992 i 1993.

2.

Časopis "Electronic Design", godišta 1990, 1991,1992 i 1993.

3.

Časopis "IEEE Spectrum", godišta 1990, 1991, 1992 i 1993.

4.

Časopis "Moj mikro", godišta 1989,1990 i 1991.

5.

Časopis "Računari", godišta 1988 - 1994.

6.

Časopis "Popular Electronics", godišta 1991 i 1992.

7.

Časopis "Svet komjutera", godišta 1988 -1994.

8. 9.

Časlav Dinić "PC/ROM BIOS", Tehnička knjiga, Beograd, 1992.g. Yu-cheng Liu, G. A. Gibson "Microcomputer Systems: The 8086/8088 Family", Prentice Hall, 1986.g.

10.

S. J. Evans "Programming microcomputers", Reston, 1980.g.

11.

Dr. Zoran Salčić "Mikroračunarski sistemi", Svjetlost, Sarajevo, 1982.g.

12. 13.

S. Tešić "Digitalna elektronika", Naučna knjiga, Beograd. Microsoft MS-DOS Version 5.0 , Getting Started, User's Guide & Reference, Microsoft Corp., 1991 .g. P. Norton, Norton Utilities Version 5.0 The Norton pcANYWHERE, Remote Computing Any Way You Need St, User's Guide, Symantec Corp., 1991 .g. D. W. Davies & ... "Computer netvvorks and their protocols", John Wiley & Sons, 1986.g. A. Brumnić "Uvod u računarske komunikacije i mreže", ZOTKS, Ljubljana, 1987.g. D. Stajić "Interfejsi i modemi za mikroračunare", Tehnička knjiga, Beograd, 1988.g. M. Temelkovski i dr. "Lokalne računarske mreže", Naučna knjiga, 1986.g. Dokumentacija za Novell NetWare 3.X Miodrag Dinić "Uvod u Novell NetWare", Mikro knjiga, Beograd, 1994.g. F. Derfler "Vodič za povezivanje", Mikro knjiga, Beograd, 1993.g. D. J. Clarke "The Complete NetWare Construction Kit", John Wiley, 1993.g. B. Lazarević i dr. "Projektovanje informacionih sistema" I i II deo, Naučna knjiga, Beograd, 1985.g. M. Pavlić "Sistem analiza i modeliranje podataka", Naučna knjiga, Beograd, 1990.g. Z. Bojković "Digitalna obrada slike", Naučna knjiga, Beograd, 1989.g. Korisnička dokumentacija proizvođača PC računara

14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27.

542

VodičzaPC

CIP - KaTanornaamija y nyčniiKaqMjii Hapo£Ha 6n6/inoTeKa Cp6nje, Beorpafl 681.32(035) MAPKOBMT*, flparaH Vodič za PC / Dragan Marković. -1. izd. Beograd: CET Computer Equipment and Trade, 1995 (Zemun: Galeb). - 542 str.: ilustr.; 24 cm Rečnik: str. 506-541. - Bibliogratija: str. 517-542 ISBN 86-7991-022-8

a) riepcoHanHu paHyHapn - npnpyHHMqn ID=39894284

MiCrOSOft ćarelmjaei

OvlaSćeni distributer korporacije MICROSOFT

BORLAND

CET BIBLIOTEKA 1.

Corel DRAW! 4.0

2.

AutoCAD - verzije 11 i 12

3.

AutoUSP - verzija 10

4.

AutoCAD 12 - korak napred

5.

VVordPerfect6.0 za DOS

6.

Word za Windows 6.0

7.

Windows 3.1

8.

3D Studio

9.

Corel DRAW! 5.0

10.

Word 6 za Windows - korak po korak

11.

FoxPro 2.6

12.

Word 6.0 za Windows i Macintosh

13.

Access 2.0

14.

AutoCAD 12

15.

AutoCAD 13

16.

DOS 6.22

17.

CorelDRAW 5.0

18.

AutoCAD 12 i 13 - korak napred

19.

Micrografx Designer 4.1

20.

Corei Ventura 5.0

21.

3D Studio 4.0

22.

DOS 6.22 ukratko

www.skripta.info